Budizam bez verovanja - Savremeni vodič do prosvetljenja [PDF]

Zitiervorschau

BUDIZAM BEZ VEROVANJA Savremeni vodič do prosvetljenja

Stephen Batchelor

NACIONALNI BESTELER „Batchelor ... preporučuje Budizmu da odbaci učenje o reinkanaciji i karmi, i tako omogući ono što naziva „egzistencijalnim, terapijskim i oslobađajućim agnosticizmom“ . Tajm magazin

BUDIZAM BEZ VEROVANJA

Savremeni vodič do prosvetljenja

Stephen Batchelor

Car Wu od Lianga je pitao velikog učitelja Bodhidharmu, „ Šta je najviše značenje svetih istina ?“. Bodhidarma je rekao, „ Ništavilo, bez svetosti.“ Car je rekao, „Ko mi se obraća?“. Bodhidarma je odgovorio, „Ne znam“ -

Blue Cliff Record

Niko nam ne daje mudrost, moramo je otkriti sami, posle putovanja kroz divljinu, koje niko ne može preduzeti umesto nas, od koga nas niko ne može poštedeti, jer naša je mudrost konačna tačka gledišta sa koje sagledavamo svet. -

Marsel Proust

Takodje od Stepena Batchelora

Sami sa Drugima: Egzistencijalni pristup Budizmu Poverenje u Sumnju: Magnovenja Budističke Neizvesnosti Vodič kroz Tibet: Centralni i Zapadni Tibet Probuđenje Zapada: Susret Budizma i Zapadne Kulture Stihovi Centra: Budistička vizija Uzvišenog

Prevodi

Vodič Kroz Bodisatvin način života (Shantideva) Odjeci Praznine (Geshe Rabten) Pesma temeljnog uvida (Geshe Rabten) Um i njegove funkcije (Geshe Rabten)

„Čistoća i lepota prezentacije pretvaraju knjigu Stephena Batchelora u pravo bogatstvo za ljude na bilo kom nivou duhovnog života. Ova knjiga je iznikla iz ozbiljnog i posvećenog napora da Budističke istine učini pristupačnim. Batchelor i Buda, će vam pomoći da skinete prašinu sa svog uma“ -

Kate Wheeler, autor knjige „ Ne tamo odakle sam krenula“

„Koncizno.... Batchelor uvodi nekoliko kontroverznih, ali pažljivo argumentovanih tvrdnji ključnih za „egzistencijalnu, terapeutsku“ i agnostičku interpretaciju Budizma: drugim rečima da Budizam u striktnom smislu nije religija, jer se ne oslanja na verovanje u Boga; da Buda sebe nije predstavljao kao mistika ili spasitelja; i da je Budizam manje „sistem verovanja“ a više lični „plan za akciju“ koji prirodno donosi moral, samilost i unutrašnji mir u onoga ko ga praktikuje“ -

Publishers Weekly

U znak sećanja na

Osberat Moora (Nanamoli Thera) 1905 ~ 1960 i Harolda Mussona (Nanavira Thera) 1920 ~ 1965

PREVOD Siniša Birovljev

S A D R

Ž

A J

Predgovor

XI OSNOVA

Probuđenje Agnosticizam Patnja Smrt Preporađanje Odluka Poštenje Prijateljstvo

1 3 11 15 21 25 29 33 37

STAZA Svesnost Nastajanje Praznina Saosećanje

41 43 49 55 61

SAZREVANJE

67

Sloboda Imaginaacija Kultura

69 75 81

Izvori i Beleške

85

PREDGOVOR

Pokušao sam da napišem knjigu o Budizmu na jednostavnom engleskm jeziku izbegavajući upotrebu stranih reči, tehničkih termina, lista i žargona. Jedini izuzetak je termin „dharma“, za koji ne mogu da pronađem pravu englesku reč. Šire govoreći, „dharma“ se odnosi kako na Budino učenje , tako i na one aspekte stvarnosti i iskustva sa kojima se ovo učenje i bavi. „Praktikovanje Dharme“ se odnosi na način života kojim živi onaj ko je inspirisan ovim učenjem. Zahvalan sam Heleni Tworkov i Loreni Kisly, koje su me ubedile da napišem ovu knjigu i Loreninom uredničkom vođstvu, koje je pomoglo da mi cilj uvek ostane u žiži i suprotstavilo se mojoj sklonosti ka digreisiji. Takodje se zahvaljujem Meri South iz Riverheda na finalnom uređivanju rukopisa. Zahvalnost takođe dugujem Sharpham Trustu, iz Devona u Engleskoj i Budističkom Centru za Povlačenje , Ixopo u Južnoj Afreci, koji su mi obezbedili divnu seosku atmosferu za rad na tekstu; i mojoj supruzi Martini na nepokolebljivoj podršci tokom rada.

Stephen Batchelor Sharpham College Septembar 1996

XI

OSNOVA

„Ne zadovoljavajte se onim što ste načuli, ali ni tradicijom ili velom legende, niti onim što je dospelo kroz zapise ili predanja, kao ni promišljanjem a ni logičnim zaključivanjem ili procenjivanjem dokaza, a ni sklonostima ka rezultatima sopstvenih ili tuđih zaključaka ili pomisli „ Monah je naš učitelj“. Kada spoznate u sebi „ Ove su istine valjane i besprekorne, preporučene od mudrih , koje kada se primene i sprovedu u delo vode u dobrobit i sreću“ tek onda treba da ih primenite i živite sa njima.“ -

1

Buda Kalama Sutta

2

PROBUDJENJE

Sve dok moja vizija nije postala potpuno čista... u pogledu četiri plemenite istine, ja nisam objavio da sam dostigao potpuno probuđenje....

-

Buda

Da se vratimo na početak: na probuđenje Sidarte Gotame, takođe poznatim kao Tatagata, Sakijamuni, Poštovanim od celog sveta - probuđenje (prosvetljenje) samog Bude. On je taj koji je prvi pokrenuo točak darme. On je taj koji je ukazao na centralni put (čuveni „Srednji Put“). On ga je prokrčio. I njegovi su tragovi oni na koje nailazimo na kraju tog puta. Počnimo sa Budinim prvim predavanjem, koje je održao svojim asketskim saputnicima u Jelenskom parku u Sarnatu, pored Benaresa (današnji Varanassi). To se dogodilo ovde, nekoliko nedelja nakon probuđenja i njegovog potonjeg premišljanja da li da bilo šta pominje, kada ga je samilost nagnala da prigrli patnju dugih. Bacivši se u opasno more reči, „pokrenuo je točak darme“... Ovo kratko predavanje bi se moglo sumirati na sledeći način: Buda objavljuje kako je pronašao srednji put izbegavajući raskoš i askezu. Potom opisuje četiri plemenite istina: onoj o patnji, o uzroku patnje, o prestanku patnje i putu koji vodi ukidanju patnje. Patnju, kaže, treba razumeti, uzroke patnje ukloniti, nestanak patnje ostvariti i plemeniti osmostruki put odgajiti. I to je tačno ono što je on učinio: razumeo je patnju, uklonio njene uzroke, ostvario nestanak patnje i odgajio put. Tek pošto je spoznao ove istine, razumevši kako da postupa u skladu sa njima i postupivši na taj način, mogao je da objavi da je ostvario „pravo probuđenje“.

∞ 3

Uprkos Budinom jasnom opisu njegovog probuđenja, ono se često predstavlja ( čak i od strane Budista) kao nešto sasvim drugo. Tako je prosvetljenje postalo mistično iskustvo , trenutak transcendentalnog otkrivanja Istine. Religiozne interpretacije po pravilu složeno svode na isprazni kliše uzdižući stvarne događaje na pijedestal svetog. Tokom vremena, naglasak je sve više stavljen na jedinstvenu Apsolutnu Istinu, „Besmrtnost“, „Neuslovljeno“, „ Ambis“, „Nirvanu“, „Budinu Prirodu“, itd. umesto na isprepleteni kompleks istina. Ključno shvatanje, da svaka istina zahteva posebnu akciju ( razumevanje patnje, otpuštanje izvora patnje, ostvarenje prestanka patnje i kultivisanje puta ka tom ostvarenju) prebačeno je tako na margine ekspetskog doktrinalnog poimanja. Mali broj Budista je danas uopšte svesno razlike. Medjutim propustivši da uočimo ovu razliku, pretvaramo četiri plemenite istine koje od nas zahtevaju stvarno delovanje, u četiri iskaza u koje samo treba verovati. Pa tako prva istina postaje: „Život je patnja“; druga: „Uzrok patnje je Žudnja“, i tako dalje. I upravo na ovom mestu, na ovoj raskrsnici se Budizam pretvara u religiju. Budista je dakle neko ko veruje u ove četiri tvrdnje. Pretvarajući tako ove stvarne istine u tvrdnje koje bi trebalo da budu istinite, Budisti se razlikuju od Hrišćana, Muslimana i Hindu vernika, koji opet veruju u neke druge tvrdnje. Tako su četiri plemenite istine postale osnove dogme, sistema verovanja poznatog pod imenom „Budizam“. Buda nije bio mistik. Njegovo prosvetljenje nije bilo šokatni uvid u transcendentu Istinu koja mu je otkrila svetu tajnu Boga. On nije tvrdio da je doživeo posebno iskustvo koje mu je omogućilo privilegovano, ezoterično saznanje o tome kako Univerzum funkcioniše. Tek kako se Budizam sve više pretvarao u religiju, tako su ovakva grandiozna tvrđenja sve češće pripisivana njegovom prosvetljenju. Objašnjavajući petorici asketa značenje svog prosvetljenja, govorio je o tome kako je otkrio potpuno oslobađanje srca i uma od opsesija žudnje. Nazvao je ovu slobodu ukusom dharme.

∞ Buda je doživeo budjenje iz dremeža egzistencijalne zbunjenosti. Toliko je ovo bilo neočekivano i šokantno da je u početku pomislio da bi svaki pokušaj da to prenese drugima bio propraćen potpunim nerazumevanjem. Osoba koja spava se nalazi ili u stanju dubokog sna bez svesti ili je ponesena snovima. Metaforički, ovo je upravo ono kako je Buda verovatno video sebe pre prosvetnjenja kao i sve druge ljude koje je poznavao: oni su bili zaslepljeni pitanjma egzistencije ili tražili utehu u metafizičkim i religioznim fantazijama . Njegovo prosvetljenje je međutim iznenada fokusiralo kako pitanja tako i odgovore u neočekivano jasnu žižu. Buda se probudio za prirodu ljudske dileme i put za njeno razrešavanje. Prve dve istine ( patnja i njeni uzroci) objašnjavaju dilemu, druge dve istine (ukidanje patnje i put ka 4

prosvetljenju) njeno razrešenje. Probudio se razumevši splet međusobno povezanih istina ukorenjenih u neposrednosti iskustva trenutka u kome živimo baš ovde i sada. Ove istine je Buda doživeo kao oplemenjujuće. Probuđenje nije bilo samo sticanje prosvetljenih stanovišta. Ono je obezbedilo prirodni integritet, uzvišenost i životno opredelenje. Uprkos tome što su se zarekli da neće obraćati pažnju na svog ranijeg saputnika, kada je ušao u Jelenski Park u Sarnatu , petorica asketa su zatekli sebe na nogama kako mu prilaze u znak poštovanja. I pored svoje rešenosti, nisu mogli da se odupru autoritetu Gotaminog prisustva.

∞ Neprosvetljen život, u kome plutamo nošeni impulsima navika, je podjednako neplemenit i lišen poštovanja. Umesto prirodnog i neuslovljenog sopstvenog autoriteta , prepuštamo drugima da utiču na nas bilo manipulacijom , bilo pretnjom ili se podvrgavamo autoritetu i mišljenju onih koji su jači od nas. Autoritet postaje pitanje sile a ne integriteta. Umesto da se predstavi kao spasitelj, Buda je sebe doživeo kao vidara. Predstavljao je svoje istine u obliku medicinske dijagnoze, prognoze i tretmana. Ako imate bol u grudima, najpre morate da ga prepoznate. Onda ćete otići kod lekara na pregled. Njegova dijagnoza će otkriti uzrok bola i nagovestiti da li je bolest izlečiva. Ako je izlečiva, preporučiće vam način lečenja. Na isti način je i Buda prepoznao egzisencijalnu prirodu patnje. Pregledom je ustanovio da njen uzrok leži u egocentričnoj žudnji za sopstvom. Shvatio je da je bolest moguće izlečiti i kao efikasan tretman preporučio odgajanje životnog puta koji obuhvata sve aspekte ljudske egzistencije .

∞ Dok „ Budizam“ sugeriše još jedan sistem verovanja, termin „dharma praksa“ sugeriše plan za delovanje. Četiri plemenite istine nisu iskazi u koje treba verovati; umesto toga oni su poziv na akciju. U knjizi „Alisa u zemlji čuda“ postoji deo u kome Alisa ulazi u sobu i nailazi na flašicu na kojoj piše „Popij me“. Natpis ne govori o tome šta se nalazi u flašici, već o tome šta sa njom treba uraditi. Kada je Buda predstavio četiri istine, prvo je opisao na šta se one odnose, a onda uputio slušaoce šta da sa njima učine. Kada jednom razumemo šta on podrazumeva pod terminom „Patnja“, pozvani smo da ovu tvrdnju shvatimo gotovo kao da na njoj stoji natpis „Shvati“. Istina o patnji tako postaje nalog za akciju. Prva istina predstavlja izazov za naš navikom usađeni odnos prema patnji. U najširem smislu, ona otkriva kakav odnos imamo prema egzistenciji: našem rađanju, bolesti, starenju i smrti. Do koje mere nismo u stanju da shavimo realnost ovih pojava i njihove implikacije ? Koliko vremena provodimo u zamajavanju i neznanju? Kada smo ophrvani brigom, na primer, šta činimo? Možda se trudimo da je otresemo. Ili pokušavamo da sebe uverimo da stvari nisu 5

onakve kako ih vidimo, pa kada nam to ne pođe za rukom, pokušavamo da sebe preokupiramo nečim drugim. Koliko često prigrlimo brigu, prihvatimo situaciju i pokušamo da je razumemo? Patnja zadržava svoju snagu samo u onoj meri u kojoj joj dozvolimo da nas ugnjetava. Podležući ustaljenoj navici da je doživljavamo kao nešto strašno i preteće, propuštamo priliku da vidimo reči koje je Buda urezao na nju „Shvati me“. Ukoliko pokušamo da izbegnemo snažan talas koji se nadvio na nas, on će nas sa lakoćom oboriti s nogu. Ali ako ga sačekamo licem u lice i uskočimo u talas, otkrićemo samo vodu. Shvatiti brigu znači razumeti je mirno i jasno, u potpunosti: kao nešto prolazno, zavisno i lišeno sopstvenog identiteta. Obrnuto, ne razumevanje znači zamrzavanje brige u nešto fiksirano, izdvojeno i nezavisno. Brinuti o tome da li nas prijatelj i dalje uvažava , na primer, postaje izolovan napor, umesto da bude samo deo procesa koji proizilazi iz spleta okolnosti. Takva percepcija indukuje loše raspoloženje u kome se osećamo psihološki blokirani, zakočeni, obuzeti. Što duže ova nezavidna situacija potraje, to smo manje u stanju da na nju adekvatno odgovorimo. Izazov koji pred nas postavlja prva istina jeste da reagujemo pre nego što nas ustaljene navike potpuno onesposobe.

∞ Sličan postupak može se primeniti i na druge istine. Kao što je prisustvo patnje prilika da je jasno razumemo, tako je i prisustvo egocentrične žudnje koja je osnova patnje, prilika da je otpustimo. Ova žudnja se manifestuje na različite načine, počev od jednostavnog egoizma i sebičnosti, preko duboko uvrežene, anksiozne potrebe za sigurnošću ili straha da ćemo biti odbačeni od onih koje volimo, pa do kompulzivne želje za cigaretom. Kad god se ovakva osećanja pojave, automatski se pojavljuje uvrežena navika da se u njima momentalno izgubimo ili da ih smesta poreknemo. A ovo nas opet sprečava da jasno uočimo etiketu koju je na njih Buda prikačio : „ Otpusti !“ „Otpusti !“ nije samo eufemizam za uklanjanje žudnje na drugi način. Isto kao i sa patnjom, otpuštanje počinje jasnim razumevanjem: smireno i potpuno prihvatanje onoga što se dešava. Kao što žudnja ( druga istina) može biti izvor i razlog za patnju (prva istina), ovo ne znači da su one dve različite stvari, kao što nisu izdvojeni ni izdanak i cvet koji iz njega izrasta. I kao što se žudnja kristalizuje u patnju, tako i jasno razumevanje prerasta u otpuštanje. Otpuštanje žudnje ne znači da treba da je odbacimo, već da joj dozvolimo da bude to što jeste: uslovljeno stanje uma koje će , pošto je jednom nastupilo, vremenom proći . Umesto da se žudnje oslobađamo na silu, uočimo kako je u njenoj prirodi da vremenom isčezne. Otpuštanje žudnje je slično oslobađanju zmije koju držimo u ruci. Poistovećujući se sa žudnjom („ Hoću ovo“, „Neću ono“), stežemo stisak i povećavamo opiranje. Umesto da mi posedujemo stanje uma , ono postaje opsesija koja poseduje nas. Isto kao sa razumevanjem patnje, način da otpustimo žudnju je da delujemo pre nego što nas ustaljene navike onesposobe.

6

Otpuštanjem žudnje, ona konačno nestaje. Njen nestanak nam omogućava da makar momentalno doživimo osećaj slobode, otvorenosti i spokojnosti srednjeg puta. Ovaj iznenadni predah u jurnjavi egocentrične opsesivnosti i straha, omogućava nam da vidimo potpuno neposredno i kristalno jasno prolaznu, nesigurnu i zavisnu prirodu stvarnosti. Darma praksa u ovom momentu odbacuje i poslenje tragove verovanja; ona se (sada) zasniva na čvrstom ubeđenju koje proističe iz neposrednog iskustva . Njoj više nije potrebna podrška moralnih pravila i religioznih rituala: ona se temelji na ličnom integritetu i kreativnoj samostalnosti. Otkrivajući život u svoj njegovoj ranjivosti, pretvara se u kapiju samilosti.

∞ Sa prestankom žudnje, ulazimo u bezvremenu zonu iskustva ; razigranu, neobuzdanu međuzavisnost pojava koje izviru iz jednih uzroka samo da bi postale uzrokom neke naredne. Ovo je prava praznina: ali ne kosmički vakuum, već nerođena, besmrtna, ničim ograničena beskonačna kreativna dimenzija života . To je ono što nazivaju „matericom prosvetljenja“; čistina u smirenom centru nastajanja, putanja kojom se centrirana osoba kreće. I putanja šapuće : „Ostvari me“. Ali tek što je spazimo, ona nestaje. Momenat nestanka žudnje je poput trenutne čistine medju oblacima. Sunce zasija za trenutak, samo da bi opet bilo zaklonjeno. Ponovo se nađemo u ponižavajućoj magli patnje, žudnje, navike, nemira, zavedenosti. Ali postoji razlika: sada znamo kuda nas putanja vodi. Dodirnuli smo čvrsto tlo, za koje su ove reči bile samo mapa. Shvatamo da sve do ove tačke zapravo nismo ni bili na jasnoj stazi. Pratili smo intuiciju, sledili reči onih koje poštujemo, tragali slepim sokacima, saplitali se i nagađali. Bez obzira na svu rešenost i ubeđenje, sve vreme nas je pratio duboki nemir , neprijatno osećanje da u stvari ne znamo kuda idemo. Svaki korak je bio oklevajući i na silu, a mi se osećali užasno sami. Razlika između tada i sada je ista kao kada samo zamišljamo i kada stvarno doživimo prvo polno iskustvo. U jednu ruku taj čin je momentalan i nepovratan korak, a u drugu ruku , on je samo deo života. Od sada odluka da odgajimo ovaj put postaje nepokolebljiva a istovremeno i potpuno prirodna. To je jednostavno ono što činimo. Više nema osećanja nesigurnosti, zabune, čuđenja ili oklevanja. Probuđenje više ne doživljavamo kao nešto što bi trebalo dostići u dalekoj budućnosti, jer to nije dodađaj, već proces - a taj proces je put sam po sebi. Ali nas ovo ni ne čini idealnim i nepogrešivim. Itekako smo u stanju da ponovo podlegnemo interesima svojih , daleko-od-iskorenjenih žudnji, ambicija, besova, ljubomora i strahova. Nismo se uzdigli do vrlih visina prosvetljenja, probuđenje je ponovo srušeno u prašinu muke i nesigurnost svakidašnjeg života. Nema ničega posebno religioznog ili duhovnog na ovom putu. On obuhvata sve što činimo. On je autentičan način postojanja. Počinje razumevanjem prirode stvarosti koju naseljavamo, i prirode našeg bića koje tu realnost naseljava. Ovakvo shvatanje postaje osnova sistema 7

vrednosti, na kome počivaju naše ideje, odluke, reči koje izgovaramo, dela koja činimo, posao koji obavljamo. Ono predstavlja osnovu etike koja rukovodi razumnom i sabranom pažnjom, koje zauzvrat dalje produbljuju razumevanje stvarnosti u kojoj živimo i prirode bića koje tu stvarnost naseljava. I tako dalje. Odgajanje različitih aspekata našeg života slično je gajenju bašte. Kao što bašta traži da bude zaštićena, negovana i pažena to isto zahteva i etički integritet, fokusirana pažnja i pravilno razumevanje . Bez obzira koliko je dubok bio naš trenutni uvid u ispraznost i zavisnost prirode stvarnosti , on sam će malo učiniti u negovanju ovih kvaliteta. Svaki od aspekata života je poseban izazov i nalaže odgovarajuću akciju. Nema mesta opuštanju, jer svaki od njih nosi na sebi natpis „Odgaji me“.

∞ Dela koja prate četiri istine trasiraju putanju darma prakse: razumevanje uzroka patnje vodi ka otpuštanju žudnje, ono vodi ka oslobađanju od žudnje, a to vodi u odgajanje puta. Ovo nisu četiri odvojena postupka već pre četiri faze u okviru procesa probuđenja. Razumevanje sazreva u otpuštanje; otpuštanje kulminira oslobađanjem; oslobađanje podrazumeva odgajanje puta. Ova trasa nije linearna sukcesija „nivoa“ kroz koje „napredujemo“. Mi ne napuštamo prethodni nivo kako bi dostigli sledeći stepen neke hijejarhije. Sva četiri delovanja su deo jedne jedinstvene aktivnosti. Darma praksa se ne može redukovati ni na jedno od njih: one je spoj svih delovanja zajedno. Onog momenta kada izdvojimo razumevanje od otpuštanja ono degradira u prosto intelektualno promišljanje. Čim otpuštanje razdvojimo od razumevanja, ono zapada u duhovni zanos. Tkivo darma pakse je izatkano od niti međusobno povezanih aktivnosti , koje proističu jedna iz druge.

∞ Budino prvo predanje je uverilo petoricu asketa da je on došao do nečega i da zaista ima šta da kaže. I tako su oni ostali sa njim i slušajući njegovo učenje i sami se prosvetlili. Oni su takođe razumeli patnju, otpustili žudnju, oslobodili se od nje i zakoračili u negovanje puta. Oni su takođe oslobodili srce i um od opsesivne žudnje . Reči koje opisuju njihovo probuđenje su one iste koje opisuju probuđenje samog Bude. Od tada pa na dalje, nakon Budinih govora, često bi se spominjalo ne to koliko ljudi se prosvetlilo kroz određeno predanje, već u koji meri su se prosvetlili. Rana predanja sugerišu da je prosvetljenje bilo nešto uobičajeno među onima koji su slušali Budine govore i preduzimali akciju na koju ih je on upućivao. Razlika u stepenu probuđenja se kretala od onih koji su doživeli samo trenutak prosvetljenja i zakoračili na put i onih koji su dalje kultivisali put i čak dostigli tačku u kojoj je žudnja bila potpuno iskorenjena. Ali sam pristup prosveljenju je bio jednostavan i nije predstavljao nikakvu preteranu teškoću.

8

Ipak, kako se Budizam institucionalizovao kao religija, prosvetljenje je progresivno postajalo sve manje dostupno. Oni koji su kontrolisali istitucije, smatrali su da je prosvetljenje nešto tako nedostižno da je ostvarivo samo potpunim izdvajanjem i čistoćom srca koju može da pruži samo monaška disciplina. Pa i tada, priznali bi, samo retko. Kako bi objasnili ovakvo stanje stvari , pribegavali bi staroj ideji drevne Indije, o takozvanoj „degeneraciji vremena“, po kojoj sam proces odvijanja istorije neminovno vodi u propadanje. Prema ovoj ideji, oni koji su živeli u Budino vreme , bili su jednostvano manje degenerisani, više „duhovno naklonjeni “ nego što je to iskvareno čovečanstvo danas. Uprkos tome, ovakvo gledište se povremeno suočava sa izazovima. Vrata prosvetljnjenja se za trenutak odškrinu i onima kojima je do tada pristup bio sprecen pravilima i dogmama privilegovane elite. Obični ljudi, žene, neobrazovani, obezvalšćeni bi se tada našli u prilici da osete ukus slobode darme. U tim trenucima prosvetljenje nije neki nedostižni cilj koji bi možda mogao da se ostvari tek u nekom narednom životu. Ne: prosvetljenje je tu, na dohvat ruke, odvijajući se u vašem sopstvenom umu upravo u ovom trenutku. Otvoreno govoreći, centrano pitanje sa kojim su se Budisti suočavali od samog početka jeste ovo: da li je prosvetljenje u neposrednoj blizini ili je jako daleko? Da li je ono stvarno dostižno ili je ostvarivo samo kroz natčovečanske napore? Ako je naglasak stavi na blizinu i dostupnost prosvetljenja, postoji opasnost da se ono potceni , nasuprot vrednosti i stvarnog značaja koju ono zaslužuje. Sa druge strane ako se naglasak stavi na nedostižnost cilja i prekomernu težinu njegovog ostvarenja, postoji opasnost da ga postavimo potpuno izvan domašaja, pretvarajući ga tako u ikonu perfekcije koju treba obožavati sa odstojanja. Ali, zar nas ovo pitanje ne zavodi? Zar nas njegova logika „ili/ili“ ne tera da pomislimo kako samo jednan odgovor može biti pravi? Zar ne bi neodređena logika „ i/i „ ovde možda bila prikladnija? Prosvetljenje je zaista dostupno - ali je i uzvišeni napor neophodan kako bi se ono ostvarilo. Prosvetljenje je istovremeno i daleko - i ostvarivo.

9

10

AGNOSTICIZAM Pretpostavimo , Malunkyaputta, da čoveka pogodi otrovna strela i da njegovi prijatelji i saputnici dovedu hirurga da ga izleči. Na to će čovek reći „ Neću dozvoliti hirurgu da izvuče strelu iz moga tela sve dok ne budem znao ime i klan čoveka koji me je ranio, da li je luk kojim me gađao dugačak ili kratak, da li je strela koja me je ranila šiljata, kriva ili bodljikava“ Dok bi saznao odgovore na sva ova pitanja čovek bi umro. Prema tome, Malunkyaputta, ako bi iko rekao“ „Neću živeti premenitim životom pod Budom sve dok mi Buda ne kaže da li je svet večit ili nije večit, konačan ili nije konačan, da li je duša isto što i telo ili nije, da li prosvetljen čovek zauvek nestaje ili se ponovo rađa posle smrti“, dok bi Buda odgovorio na sva ta pitanja, čovek bi umro. Buda

Ako odete u Aziju i posetite wat (Tajland) ili gompu (Tibet), naći ćete se u prostoru što podseća na opatiju, crkvu ili katedralu, koji vode ljudi slični monasima ili sveštenicima, predstavljene objekte poput ikona postavljenih u niše koje liče na kapele, a obožavaju ih ljudi nalik na vernike. Ako prozborite sa nekim od ljudi koji liče na monahe, otkrićete da je njegov pogled na svet sličan sistemu verovanja, koji je davno otkrio neko ko je bio obožavan kao bog, a posle čije smrti su sveti ljudi njegova otkrića interpretirali teološki. Bilo je tu rascepa i reformi a one su najzad dovele do stvaranja institucija koje u potpunosti podsećaju na crkve. Budizam , bar tako izgleda , treba svatiti kao religiju. A da li je ?

∞ Kada bi ga upitali šta radi, Buda bi odgovarao da on podučava „ patnju i oslobađanje od patnje“. Kada bi mu uputili metafizička pitanja ( poreklo i kraj univerzuma, da li su um i telo jedno ili nisu, da li će posle njegove smrti on nastaviti da postoji ili neće postojati),nije odgovarao, oćutao bi. Govorio je da je darma prožeta jednim jedinim ukusom : slobodom. Nije se bavio tvrdnjama o Jednosti a ni Božanskom i nije koristio pojam koji bismo mogli da prevedemo kao „Bog“. 11

Gotama je ohrabrivao život srednjim putem , na pola puta od raskoši do asketizma. Opisivao je sebe kao učitelja otvorenih ruku, koji ne prikriva ezoterične doktrine rezervisane samo za elitu. Kada je umirao, odbio je da odredi svog naslednika, govoreći da su ljudi sami odgovorni za sopstvenu slobodu. Dama praksa će biti dovoljna kao njihov vodič. Ovako egzistencijalan, terapeutski i oslobađajući agnosticizam do nas dopire na jeziku Gotaminog prostora i vremena: dopire kroz dinamičnu kulturu basena reke Gang u šestom veku pre nove ere. Iako je bio radikalan kritičar mnogobrojnih duboko ukorenjenih stavova tadašnjeg društva, on je ipak bio biće svog vremena. Aksiomi življenja koje je uspostavio i verovao da će potrajati daleko posle njegove smrti, prelamali su se neminovno kroz simbole, metafore i poglede njegovog sveta. Religiozni elementi, kao što su obožavanje Budine ličnosti i nekritično prihvatanje negovih učenja, bili su nesumljivo prisutni već u prvim zajednicama koje su iznikle oko Gotame. I mada su se njegovi sledbenici pet stotina godina odupirali da ga predstave kao pseudobozansku figuru, na kraju su ipak podlegli izazovu. Kako se učenje o darmi sukobilo sa drugim sistemima mišljenja u domaćoj sredini a istovremeno i širilo prema drugim kulturima, kao što je Kina, ideje koje su bile deo Indijskog pogleda na svet iz šestog veka pre nove ere , postepeno su okoštale u dogme. Tako nije prošlo mnogo vremena pre nego što se od pravog Budiste počelo očekivati da se pridržava ( i brani) stavove o poreklu i sudbini univerzuma, o tome da li su telo i um jedno ili nisu, i kakva je bila Budina sudbina posle smrti.

∞ Istorijski, Budizam je počeo da gubi svoju agnostičku dimenziju, pretvarajući se u institucionalizovanu religiju ( dakle, zaokruženi sistem verovanja za sva vremena, pod kontrolom sveštenične elite). Povremeno bi ovaj proces doživeo izazove pa i reverziju ( na primer ikonoklastički Indijsti tantrički bardovi, jogini sa Tibeta, monasi šumske tradicije Burme i Tajlanda). Ali u tradicionalnom Azijskom okruženju ovo nikada nije trajalo dugo. Moć organizovane religije da obezbedi suverenu državu bedemom moralne legitimnosti a istovremeno pobožnošću pružajući utehu nemoćnima , brzo bi se povratila, najčešće podvodeći buntovničke ideje pod kanone prilagođenog pravoverja. Kao rezultat, kada je dharma emigrirala na zapad, ona je shvaćena kao religija - doduše „Istočnjačka“. Sam termin „Budizam“ (kovanica Zapadnih stručnjaka) osnažuje ideju da je u pitanju verovanje koje treba uvrstiti među ostala verovanja. Hrišćanstvo posebno traži priliku za dijalog sa Budističkom braćom, često kao deo šireg nastojanja u traženju zajedničke platforme sa „onima od vere“, kako bi se suprotstavilo rastućoj plimi Bezbožnog sekularizma. Na međureligijskim skupovima, Budiste posebno pozivaju da predstave svoje viđenje o najrazličitijim temema, od nuklearnog naoružanja do zamonašenja žena a onda im se u večernjim časovima omogućava da recituju Tibetanske stihove u okviru zajedničke molitve.

12

Ovakva transformacija Budizma u religiju zamagljuje i deformiše susretanje dharme sa savremenom kulturom agnosticizma. Dharma u stvari ima više zajedničkog sa Bezbožnim sekularizmom nego sa bastionima religije. Agnosticizam bi pre mogao da posluži kao plodno tle za dijalog , nego , na primer pokušaj silovanja Budista da spoznaju Alaha.

∞ Snaga termina „agnosticizam“ se izgubila. Počeo je da označava potpuno odsustvo mišljenja o pitanjima života i smrti; kao da kažete „Ne znam“ kada zaista želite da kažete „ Ne želim da znam“. Udružen (i pobrkan) sa ateizmom, postao je deo namere da se opravda neobuzdani konzumerizam i nerazumni konformizam kakve diktiraju masovni mediji. Za T.H.Huxley ja , koji je uveo termin 1869 godine, agnosticizam je podjednako zahtevan kao i moral, filozofsko stanovište ili religiozno verovanje . Pre nego kao uverenje, on ga je doživeo kao metod koji se ostvaruje „rigoroznom primenom jednostavnog principa“. On je ovaj princip izrazio pozitivno rečima „Pratite svoje rezonovanje dokle god vas ono dovelo“ i negativno , govoreći : „ Ne pretvarajte se da su zaključci tačni ukoliko nisu potvrđeni ili ih je nemoguće dokazati ili opovrgnuti“. Ovaj princip se provlači kroz čitavu Zapadnju tradiciju: od Sokrata , preko Reformacije i Prosvetljenja do aksioma moderne nauke. Huxley ga je nazvao „agnostičkom verom“. Prvo i pre svega, Buda je podučavao metod („dharma praksu“) a ne nekakav „- izam“. Dharma nije nešto u šta treba verovati, već nešto što treba činiti. Buda nije otkrio ezoterični skup činjenica o stvarnosti, za koje možemo odlučiti da li ćemo u njih verovati ili ne. Pozvao je ljude da razumeju prirodu patnje, otpuste njene korene, ostvare njihovo ukidanje i odneguju način života. Buda je pratio svoje rasuđivanje do njegovih krajnjih dometa i nije se pretvarao da je bilo šta izvesno ukoliko nije potvrđeno iskustvom. Dharma praksa je postala verovanje („Budizam“) kao što bi naučni metod degradirao u „Scijentizam“.

∞ Kao što je savreni agnosticizam počeo da gubi poverenje i posrće u skepticizam, tako je i Budizam počeo da gubi kritičnu oštrinu i naginje ka religiji . Ali ono što je svaki od njih izgubio, ovaj drugi bi mogao da povrati. U susretu sa savremenom kulturom, dharma bi mogla da povrati snagu svog agnosticizma a sekularni agnosticizam bi mogao povratiti svoj duh. Budista agnostik neće shvatiti dharmu kao izvor „odgovora“ na pitanja odakle smo došli, kuda idemo i šta se dešava posle smrti. On bi takva znanja potražio u odgovarajućim domenima : astrofizike, evolicione biologije, neuronauke itd. Budista agnostik nije „vernik“ obuzet tvrdnjama koje govore o natprirodnim i paranormalnim fenomenima i u tom smislu nije „religiozan“. Budista agnostik gleda na dharmu kao metaforu o egzistencijalnom sukobu umesto kao na metaforu koja bi služila kao egzistencijalna uteha. Dharma nije vera koja bi vas čudom spasila. 13

To je metod koji treba istražiti i oprobati. Počinje suočavanjem sa neminovnošću patnje, nastavlja primenom niza postupaka kako bi se ljudska dilema razumela i konačno poradilo na razrešenju. Mera u kojoj je dharma praksa institucionalizovana kao religija, može se utvrditi brojem utešnih elemenata koji su se vremenom u nju zavukle : na primer obećanja dobrobiti koje ćete obezbediti u narednom životu, ukoliko činite plemenita dela , izgovarate mantre ili recitujete Budino ime. Budista agnostik odbacuje kako ateizam tako i teizam i ne prihvata da je univerzum bilo obdaren, bilo lišen smisla. I to upravo zato što bi negiranje, kako Boga, tako i smisla, predstavljalo samo antitezu njihovog prihvatanja. Ali agnostički stav nije ni ravnodušan. On se bazira na strasnom priznanju: Ja ne znam. On suprotstavlja čudo što smo uopšte rođeni, pukom posezanju za utehom u veri. I tako uklanja, sloj po sloj, stavove koji zamagljuju misteriju egzistencije - bilo predstavljajući je kao nešto , bilo odbacujući je kao ništa. Ovako dubok agnosticizam leži u osnovi života obogaćenog neprekidnom sabranošću pažnje. To može voditi u spoznaju da u krajnjoj liniji ne postoji niti nešto , niti ništa u nama na šta bismo mogli da upremo prstom. Ili može biti fokusirano na osećanje intenzivne zbunjenosti koja vibrira u telu ne ostavljajući bilo kakvo uporište umu koji traga za sigurnošću.

∞ U poznatoj paraboli Buda govori o grupi slepaca od kojih se traži da opišu slona. Jedan se hvata za rep i zaključuje da je slon nešto poput užeta; drugi rukama obuhvativši nogu, pa tvrdi da je slon kao stub; sledeći opipava slona sa strane i misli da je on kao zid; naredni drži surlu i zaključuje da je to cev. U zavisnosti od toga koji deo Budizma istražujete, možete ga doživeti kao etički sistem, filozofiju, kontemplativnu psihologiju , religiju. Pa iako obuhvata svaki od ovih elemenata, on ne može biti sveden ni na jednu od njih, kao što ni slona ne možete svesti na njegov rep. Ono što obuhvata čitav spektar elemenata koji čine Budizam jeste „kultura“. Termin je prvo eksplicitno definisao i uveo 1871 antropolog Sir Edward Burnett Tylor, opisujući je kao „ kompleksnu celinu koja uključuje znanja, verovanja, umetnost, moral, zakon, običaje i sve druge sposobnoti i navike koje čovek stiče kao deo društva“. Obzirom da ova kultura proizilazi iz probuđenja Sidarte Gotame i nastoji da odgaji način življenja koji dovodi do probuđenja, Budizam bi mogao da se opiše kao „kultura probuđenja“. Kao što je svojevremeno postojala tendencija da se Budizam redukuje na religiju , tako danas postoji opasnost da se reduktivno identifikuje sa njegovim raznim oblicima meditacije. Ako ovakvi trendovi nastave , postoji opasnost da bude marginalizovan i izgubi potencijal da se ispoljava kao kultura: duboko povezan sistem vrednosti i prakse koja kreativno animira sve aspekte ljudskog postojanja. Današnji izazov jeste osmisliti i kreirati kulturu probuđenja koja bi se istovremeno pružajući podršku individualnoj dharma praksi , obraćala dilemama agnostičkog i pluralnog sveta. 14

P A T NJ A

Ne postoje večni uslovi ; Ne postoje pouzdani uslovi; Ne postoji Ja.

-

Buda

Priča kaže da je Sidata Gotama proveo svoj život sve do poznih dvadesetih godina okružen zidinama koje je izgradio njegov otac Kralj Sudohana . Sudohana nije želeo da njegovog sina bilo šta od spoljašnjeg sveta uznemiri i pomete u pripremiama za dužnosti koje ga čekaju . Međutim , mladi čovek je postao nestpljiv u želji da izađe iz svog zatočeništva. Sudohana je organizovao vožnje kočijama po gradu i okolini , preduzevši pre toga sve kako ništa na tom putu ne bi moglo da uznemiri mladića . Uprkos ovim pripremama, Sidatha je ipak naišao na čoveka izobličenog bolešću, drugog ophrvanog starošću, zatim na leš preminulog i na kraju , na lutajućeg monaha. Po povratku u komfor roditeljskog doma, postao je nemiran. Jedne noći se iskrao i pobegao je iz očeve palate. Šest godina je lutao po zemlji, studirajući, meditirajući, podvrgavajući se najtežim asketskim iskušenjima. Kada je isrpeo sve mogućnosti, seo je ispod 15

velikog drveta rešen da se ne pomeri sve dok ne postigne prosvetljenje . Sedam dana nakon toga doživeo je prosvetljenje, kroz koje je razumeo prirodu patnje, uklonio njene uzroke, ostvario slobodu od uzoka patnje i uveo novi način življenja.

∞ Dilema Princa Sidarte, danas muči nas. Mi sebe takođe opasujemo bedemima onoga što je poznato i sigurno. Mi takođe osećamo da je život mnogo više od pukog ispunjavanja želja i zataškavanja strahova. Takođe osetimo snažnu patnju kada se prekine rutina navika i nađemo se na raskrsnici između života i smrti - našeg rođenja i naše smrti. Otkrivamo kako smo bez milosti i mogućnosti izbora bačeni u neki nama strani svet. Kolika god bila patnja rađanja iz majčine utrobe , ona se na sreću ne pamti. Ali kad postanemo svesni, shvatimo da je u životu sigurno jedino to da će se on završiti. A ta nam se ideja ne dopada: i činimo sve da i to zaboravimo. Jedan drugome pomažemo da zaboravimo. Roditelji pripremaju svoje potomstvo za život. Društvene i političke institucije su tu da se staraju o živima a ne o mrtvima. Religije uveliko pomažu u tešenju: možda postoji šansa da nećemo zaista umreti na kraju. Na ovaj ili onaj način, uspevamo da izbegnemo pitanja koja nam egzistencija nameće, tretirajući rođenje i smrt kao fizičke događaje u prostoru i vremenu: udisanje prvog daha, izdisanje poslednjeg daha. Oni postaju izolovane činjenice , zastrašujuće a i prihvatljive, na pristojnom odstojanju od sadašnjeg trenutka, u kome smo bezbedni dok obavljamo svakidašnje poslove. Život se pretvara u bavljenje pojedinostima. Gledamo da organizujemo detalje svog života na takav način da se osećamo sigurni: okruženi onim što nam se sviđa i zaštićeni od onoga što nam se ne sviđa. I pošto obezbedimo kakvu takvu materijalnu egzistenciju, usmeravamo pažnju na psihološko sređivanje svojih neuroza. Pošto nam to ne polazi za rukom , najgore strahove držimo podalje opreznom upotrebom lekova. Ovakav pristup prilično dobro funkcioniše sve dok nerazrešivo ponovo ne doživi erupciju u vidu bolesti, starenja, tuge, bola, ličnog gubitka , depresije. Bez obzira na to koliko virtuozno organizujemo svoje živote, kako uverljivo projektujemo sliku blagostanja, opet iznova otkivamo da smo uvučeni u ono što mrzimo i razdvojeni od onoga što volimo. Opet ne dobijamo ono što želimo i ponovo dobijamo ono što ne želimo. Istina, doživljavamo tu i tamo poneku radost, uspeh, ljubav, zanos. Ali na kraju opet nalazimo da smo ponovo bliži patnji. Možda ovo i znamo, ali da li razumemo? To vidimo, i čak smo preneraženi onim što vidimo, a opet nas navika tera da to zaboravimo. Da sve prekrijemo zaboravom i pobegnemo u pravcu zavodljivog sveta. Jer kada bi razumeli, makar u magnovenju, to bi promenilo sve.

∞

16

Probajte ovu vežbu. Nađite mirno , udobno mesto. To može biti jednostavno ugao spavaće ili radne sobe. Sedite u stolicu, ili ako vam više odgovara, sedite prekrštenih nogu na jastuk na podu. Potrudite se da se ne oslanjate na naslon stolice i da vam leđa budu prava ali ne ukrućena. Lagano pognite glavu tako da vam pogled bude prirodno usmeren negde na metar ispred vas. Zatvorite oči. Opustite ruke u krilu ili na kolenima. Proverite da li bilo gde osćate napetost u telu: u ramenima, vratu, oko očiju. Opustite ovu napetost. Postanite svesni mesta na kojima je telo oslonjeno na podlogu. Postarajte se da budete mirni i balansirani. Primetite suptilnu polifoniju zvukova oko vas, osetite svaku senzciju koja dolazi iz tela, postanite svesni svog raspoloženja u ovom trenutku. Ne prosuđujte ništa od ovih osećaja niti se trudite da ih izmenite; prihvatite ih onakim kakva su. Udahnite tri duga, lagana , duboka udaha. Ne pokušavajte da zamišljate dah kao neku nevidljivu materiju koja ulazi i izlazi iz nozdrva; obratite pažnju na telesne senzacije koje prate ovaj akt disanja(čak i one suptilne, kao što je pomeranje tela u odnosu na vašu potkošulju). Potom, dozvolite disanju da preuzme svoj spontani ritam; bez pokušaja da se uplićete i da ga kontrolišete. Jednostavno ostanite sa dahom i pratite ga, dozvoljavajući umu da se smiri u proticanju disanja, kao mali usidreni čamac koji se lagano podiže i spušta na moru. Radite ovo tokom deset minuta. Ova vežba možda neće biti ovako jednostavna kao što izgleda. Bez obzira koliko ste rešeni da budete prisutni i koncentrisani, veoma je teško sprečiti um da odluta u sećanja, planove ili fantazije. Nekoliko minuta može proći pre nego što uopšte primetite da ste ometeni. Pod normalnim okolnostima nismo uopšte svesni do koje mere smo ometeni, i to upravo iz razloga što je ta ometenost zapravo odsustvo svesti. Ovakva vežba nas primorava da uočimo kako većinu vremena nismo u stanju da prepoznamo šta se stvarno dešava ovde, u ovom trenutku. Umesto toga proživljavamo izrežirane trenutke prošlosti, planiramo neizvesnu budućnost ili se upuštamo u sanjarenja. Ili smo na „autopilot“ režimu, potpuno nesvesni bilo čega. I umesto čvrste ličnosti koja se prostire u neprekidnoj liniji unazad od prvih uspomena ka unapred , prema neslućenoj budućnosti, otkrivamo sebe ophrvane prekidima i nesigurnostima. Ko sam „Ja“ izgleda čvrsto samo u okviru monologa u našoj glavi koji neprekidno ponavljamo, udešavmo, cenzorišemo i ulepšavamo. Sadašnji trenutak lebdi između prošlosti i budućnosti baš kao što život lebdi između rođenja i smrti. Na oboje odgovaramo na sličan način. Kao što bežimo od nepojmljivog dodira sa rođenjem i smrću u sigurnost svakidašnjice kojom možemo da baratamo, tako isto bežimo i od pulsiranja sadašnjeg trenutka ka svetu fantazije. Bežanje je nespremnost da prihvatimo promene i patnje koju donose. Nešto u nama se grčevito drži nepromenljivog sopstva, fiksirane slike o sebi, neprobojne za patnju , koja će već nekako preživeti umiranje , nedodirnuta ili bar bezbolno anihilirana. 17

Zaobilažanje neulepšane neposrednosti života je isto toliko duboko ukorenjeno koliko i uporno. Čak i uz marljivi napor da neprekidno budemo svesni i usmereni na sadašnji momenat, um nas odvodi u jalova i zamorna prebiranja o prošlosti i budućnosti. Ova žudnja da se bude nešto drugo, da se bude na drugom mestu, prožima telo, osećanja, percepciju, volju - svest samu po sebi. Deluje kao pozadinsko zračenje posle Velikog Praska našeg rođenja, posledični udarni talas našeg postanja.

∞ Ukoliko nastavite da posmatrate disanje, otrkićete da se posle izvesnog vremena um postepeno smiruje. Doživljavate duže periode koncenstracije pre nego što vas opet ponese neka ometajuća misao . Postajete sve spretniji u prisećanju da se vratite u sadašnji trenutak. Opuštate se i otkrivate izuzetnu smirenost. Ovo je usredsređeni spokoj , platforma sa koje se možete s pažnjom i saosećanjem suočavati sa svetom. Čitav život je neprekidna promena: nastajanje, menjanje, nestajanje. Relativna postojanost usredseđene pažnje je jednostavno trajno prilagođavanje proticanju onoga što opažamo. Nema čvrstog uporišta. Onog trenutka kad do nečega dođemo, ono nestaje. Patnja proizilazi iz žudnje da život bude drugačiji nego što jeste. Ona je simptom bežanja od rođenja do smrti, od sadašnjeg trenutka . Ona je dosadno raspoloženje nezadovoljstva koje nas nagoni na vezanost za „mene“ i „moje“. Možda bi bilo bolje kada život ne bi donosio promene - kada bismo mogli da se oslonimo na to da će nam obezbediti trajnu sreću. Ali pošto to nije tako, smireno i jasno razumevanje onoga što zaista jeste, a to je da ništa nije permanentno i pouzdano, doprinosi oslobađanju od stege u kojoj nas žudnja drži. Žudnja nestaje sa jasnim uočavanjem apsurdnosti predpostavki na kojima se zasniva. Napuštanje žudnje bez nasilnog poricanja ili suprotstavljanja podseća na način na koji dete napušta kule od peska: ne suprotstavljajući se želji da ih pravi, već jednostavnim gubitkom interesovanja za njih.

∞ Kada se nemiran um smiri, počinjemo da uočavamo šta se odigrava pred nama. A to je nešto podjednako poznato i misteriozno u isto vreme. Na neki način, mi smo već upoznali ovaj svet: u retkim momentima u prirodi, sa voljenom osobom, sa umetničkim predmetom. A opet, ovi trenuci nailaze iznenada: dok hodamo zakrčenom ulicom, zurimo u beli papir na stolu ili pravimo ćup na grnčarskom točku. A onda ovaj osećaj iznenada ponovo nestaje kao što je i nastao. To je nesto što prosto ne možemo ni da stvaramo ni da kontrolišemo. Kada za trenutak prestanemo da bežimo od rođenja i smrti, stisak patnje se olabavi i egzistencija se prikaže u obliku pitanje. Kada je Sidarta naišao na osobu izobličenu od 18

bolesti,starca ophrvanog godinam, telo umrlog i monaha lutalicu, tragedija patnje njega nije samo pogodila već i ga je i suočila sa bezbrojim pitanjima. Pitanja koja je postavljao mu nisu dala mira, niti je o njima mogao da racionalno razmišlja i pronađe odgovore. Shvatio je da je i on sam osuđen na bolest, starenje i smrt. Onaj koji pita je pitanje po sebi. Ključni momenat ljudske svesti je: pitanje o samoj sebi. Takvo pitanje je misterija, a ne problem. Njega ne možemo „rešiti“ meditativnim tehnikama, autoritetom tekstova ili podvrgavajući se volji gurua. Ovakva strategija samo zamenjuje pitanje verovanjem u odgovor. Ali kako pitanje postaje jasnije ono takođe postaje sve zagonetnije. Razumevanje koje ono rađa ne donosi utešna saznanja o prirodi života. Ovo ispitivanje prodire sve dublje i dublje u što je još nepoznato.

∞

19

20

S M R T

Kao san, Sve u čemu uživam Postaće uspomena; Prošlost se ne vraća

-

Shantideva

Ponovo nađite udobno mesto da sednete, leđa uspravljenih, tela stabilnog i uravnoteženog; zatim zatvorite oči i posmatrajte disanje. Osetite kako vazduh ulazi u vaše nozdrve, širi pluća i spušta dijafragmu. Napravite pauzu, izdahnite, opuštajući dijafragmu i grudni koš, i osetite topliji vazduh koji izlazi iz nozdrva. Održavajte ovu pažnju deset minuta, posmatrajući svaki udah od početka do kraja. Razmislite o svojoj odluci: Šta me je dovelo do ove tačke? Zbog čega sedim ovde? Pokušajte da se oduprete bujicama misli koje bi da vas zavedu. Kada se um smiri i fokusira, razmislite o ovom pitanju: Pošto je jedino smrt sigurna, ali je vreme kada će ona nastupiti potpuno neizvesno, šta da radim? Promišljajte o ovom pitanju dopuštajući da značaj i izazov koje ono nosi potone duboko u um. 21

Uočite da li pitanje odzvanja u telu, pokreće neopisivo raspoloženje, osaćaj u utrobi. Posvetite pažnju više na ton osećanja nego na misli i ideje koje se rađaju. Ako osetite taj ton, tiho se udubite u njega sve dok ne nestane. Dok osećate da na vas pitanje deluje intelektualno podsticajno, možda će vas na nekom drugom nivou ostaviti hladim. Ili će provocirati samo bledu senku implikacija. Cilj ove meditacije je da probudi osećaj o tome šta zaista znači živeti život koji će se ugasiti. Da prodube pitanje, sledeća razmišljanja bi mogla biti od koristi. Pošto je jedino smrt sigurna... Setite se početaka života na Zemlji: jednoćelijski organizmi koji se dele i evoluiraju; postepeno pojavljivanje riba, amfibija i sisara, sve do pojave prvih ljudskih bića oko pet miliona godina unazad: a onda pomislite na milijarde ljudi i žena koje su živeli pre mog rođenja tek nekoliko godina unazad. Svako od njih se rodio; svako od njih je umro. Umrli su zato što su se rodili. Kakva je razlika između mene i njih? Zar oni nisu sebe doživljavali na jedinstveni način, baš kao što ja sada doživljavam sebe? A opet rođenje podrazumeva smrt jednako kao što susret podrazumeva rastanak. Ovaj čudesni organizam, formiran od nezamislivo velikog broj međusobno zavisnih delova, od najmanje ćelije do hemisfera mozga, evoluirao je do takve složenosti da se rodila svest neophodna da bi se razumele ove reči. Život zavisi od neprekidnog održavanja ove delikatne ravnoteže, od funkcionisanja vitalnih organa. A opet osećam kao se menja sa svakim otkucajem srca, kako ističe sa svakim izdahom. Svedok sam sopstvenog starenja: gubim kosu, osećam bolove u zgobovima, boranje kože. Život curi iz trenutka u trenutak. Čini se kao da sam na brodu koji neprekidno plovi nizvodno. Gledam preko krme uživajući u pejisažu koji protiče iza broda. Toliko sam zanet posmetranjem da potpuno zaboravljam kako neizbežno plovim prema vodopadu koji ponire stotinama metara.

∞ ...ali je vreme kada će ona nastupiti potpuno neizvesno... Kada pokušam da se okrenem i vidim koliko sam blizu vodopada, ne mogu. Vidim samo ono što se odvija ispred mojih očiju. Mogu da vidim smrt drugih, ali ne mogu da vidim svoju sopstvenu. I meni će doći vreme, samo ne znam kada. Razmislite o tome da statistička verovatnoća kako imamo dobre šanse da doživimo „prosečnu starost“, nije nikakva sigurnost. Nema nikakve garancije da ću poživeti još samo nedelju dana , a kamoli mnogo godina. Koga od vršnjaka poznajem ko je umro? Da li je bilo šta u vezi te osobe nagoveštavalo iznenadnu ili preranu smrt? Kako se ta osoba razlikovala od mene? Zamišljam sebe u njegovoj koži. Smrt se ne događa samo drugima. Niti onda kada bih ja to želeo.

22

Telo je tako nežno. To je samo živo tkivo. Poslušajte otkucaje srca. Život zavisi od pumpanja mišića. Svašta može da se desi. Svaki put kada pređem ulicu, kad krenem na put, strčim par stepenica, moj život je u opasnosti. Koliko god da sam oprezan, neću biti u stanju da predvidim odsutnost vozača automobila koji mi dolazi u susret, rušenje mosta, prekid strujnog kola, putanju zalutalog metka ili krajnje odredište nekog virusa. Život je naklonjen nesrećama.

∞ ... šta da radim? Zbog čega sam ovde? Da li živim tako da bih mogao da umrem bez kajanja? Koliko kompromisa ima u svemu što radim? Da li neprekidno odlažem ono što „zaista“ želim da uradim sve dok okolnosti ne budu povoljnije? Postavljanje ovakvih pitanja prekida uljuljkivanje u komforu rutine i razbija dragoceni osećaj sopstvenog značenja. On me iznova primorava da potražim taj impuls koji me pokreće iz dubina i sprečava da se nasučem na plićake obrazaca navike. On od mene zahteva da preispitam svoju vezanost za fizičko zdravlje, materijalnu nezavisnost, društvo dragih prijatelja. Jer, sve se to lako gubi; i u krajnjoj liniji ne mogu na to da se oslonim. Ima li ičega na šta mogu da računam? Moguće je na kraju krajeva, da jedino čemo mogu da verujem jeste to da nastavim da postavljam pitanja poput spomenutog : Pošto je jedino smrt sigurna, ali je vreme kada će ona nastupiti potpuno nesigurno, šta da radim? A onda da postupim prema njima.

∞ Razmišljane kao što je ovo neće doneti ništa što već ne znate: da je smrt sigurna i da je vreme kada će nastupiti neizvesno. Poenta je u tome da razmatramo ove činjenice redovno i lagano, dozvoljavajući im da nas prožimaju sve do tačke gde se njihovo značenje i implikacije ne probude u obliku opipljive telesne senzacije. Ponekad, čak i kad na ovo mislite svakodnevno , nećete osetiti baš ništa; misli vam se mogu učiniti izlizane, plitke i besmisene. Ali u drugim trenucima možda ćete osetiti kako vas je u trenutnku zgrabilo telom doživljeno osećanje neposrednosti smrti. U tim momentima, pokušajte da dopustite mislima da izblede i fokusirajte čitavu svoju pažnju na ovaj telesni osećaj. Pomenuta meditacija se suprotstavlja psihosomatski duboko uvreženom osećanju da postoji nešto trajno u dubini našeg bića , nešto što će zauvek postojati. Intelektualno, možda sumnjamo u takvu intuiciju, ali vecinu vremena provodimo, ne osećajući se tako. Ovo osećanje nije nešto što bi neka nova informacija ili filozofija dovela u pitanje. Sa njime se moramo suočiti na njemu specifičan način.

23

Meditativno razmišljanje je način da se misli prevedu na jezik osećanja. Ono traga za odnosima između načina na koji mislimo i percipiramo stvari i načina na koji ih osećamo. Otkrivamo da su duboke intuicije o sebi naizgled same po sebi jasne, bazirane na podjednako duboko uvreženim predpostavkama. Postepeno učeći da svoj život gledamo iz ugla meditativnog razmišljanja počinjemo da ga osećamo na drugi način. Da ironija bude još veća, možda otkrijemo da meditiranje o smrti uopšte i nije tako morbidna meditacija. Tek kada izgubimo nešto što uzimamo „zdravo za gotovo“ ( telefon ili na primer oko) odjednom postajemo svesni koliko nam to znači. I onda kada je telefon popravljen ili kada je skinut zavoj sa oka, za trenutak se neizmerno obradujemo, ali nedugo zatim ponovo zaboravimo na njih. Uzimajući život kao nešto što se podrazumeva, takođe prestajemo da ga uočavamo. (Do te mere da nam postane dosadan i počinjemo da žudimo da se dogodi nešto uzbudljivo). Meditirajući o smrti , paradoksalno postajemo svesniji života. Kako je neverovatno uopšte biti ovde. Svest o smrti nas probudi da uvidimo koliko je egzistencija osetljiva. Dah prestaje da bude rutinsko udisanje vazduha već se pretvara u podrhtavajući gutljaj života. Oko se užurbano usmerava na igru svetlosti, senke i boje, uho na isprepletenu kompoziciju zvuka. Upravo ovde vodi meditacija. Zadržite se tu, opustite se ovde. Uočite kako je svako ometanje zapravo skretanje, neka vrsta bega od blagodeti spokoja i mira ka brigama i planovima.

∞ Kako se meditacija približava svom kraju, vratite pažnju na svoj dah i položaj tela. Pre nego što ustanete i vratite se uobičajenim aktivnostima, razmislite par trenutaka o onome što ste uočili ili naučili. Ovakva razmišljanja nas mogu pripremiti za suočavanje sa smrću drugih osoba. Bilo čija smrt ruši našu iluziju o trajnom postojanju koju toliko želimo da zadržimo. Ali mi smo izuzetno vešti da to prikrijemo izazima saučešća i konvencijama koje zadržavaju smrt u prihvatljivim granicama socijalnih okvira. Meditacija o neizbežnosti smrti i neizvesnosti kada će ona nastupiti , pomaže nam da doživljaj tuđe smrti transformišemo od odvratne neprijatnosti u uzvišeni i tragični zaključak o prolaznosti koja leži u srcu čitavog života. Tokom vremena ova meditacija prožima naše poimanje postojanja na svetu. Ona nam pomaže i da dublje shvatimo svoj odnos sa drugima i njihovu prolaznost počinjemo da uvažavamo koliko i sopstvenu. A ovo otkiva značaj implicitne prolaznosti svega.

24

P R E P O R A Đ A NJ E

„Ali, ako nema drugog sveta i ne postoje plodovi i sazrevanje dobrih ili loših dela, onda upravo ovde i sada , u ovom životu mogu da se oslobodim neprijateljstva, mana, strahova i živim sretno“. Ovo je druga dobrobit koju dobijamo... -

Buda

Ono što ujedinjuje religije nije verovanje u Boga, već vera u zagrobni život. Prema religioznom budizmu preporodićemo se u obliku žiovta koji odgovara etičkim kvalitetima dela koje smo činili u ovom i prethodnim životima. Sličan princip prati i monoteističke religije, mada je njihov izbor posle smrti ograničen na raj i pakao. Tokom čitave istorije, religije su tvrdile kako smrt nije kraj života, već da neki deo nas , pa možda i čitavo naše telo , nastavlja da živi. Buda je prihvatio ideju o preporađanju. Kazano je da se tokom svog prosvetljenja setio čitavog niza ranijih života, koji su predhodili njegovom rođenju. Kasnije on opisuje , ponekad u detaljima, kako dela učinjena u prošlim životima određuju okvire sadašnjeg života i kako dela učinjena u ovom životu utiču na to kakav će buduči život biti. Govori o procesu prosvetljenja kroz termine koji određuju broj preporađanja koja preostaju osobi koja je na putu oslobađanja od ciklusa rađanja i smrti. Pa iako je podučavao da dharma praksa ima smisla verovali mi u preporađanje ili ne , i da spekulacije o budućim i prošlim životima samo smetaju , svi dokazi kojima raspolažemo ne upućuju nas na to da je on imao agnostički stav. Ali mada se religije slažu u tome da se život u nekom obliku nastavlja posle smrti, to samo po sebi nije dokaz da je to istina. Sve do skora, religije su smatrale da je zemlja ravna, ali takav široko prihvaćeni stav nije uticao na stvarni oblik planete. Prihvatajući ideju o preporađanju, Buda je oslikavao pogled na svet svog vremena. U skladu sa starim Indijskim tradicijama, smatrao je da je cilj života osloboditi se od zastrašujućeg cikrlusa neprekidnog preporađanja. (Interesantno je ovde kako se na Zapadu ideja preporađanja obratno doživljava kao utešna) . Takvo gledanje na stvari su kasnije prihvatile naredne generacije Budista na sličan način kao što bi i mi danas prihvatili mnoge naučne stavove, koje bi , ako bi nas baš pritisli, možda ipak teško opravdali .

25

Buda je smatrao da je tadašnji u Indiji preovlađujući pogled na preporađanje dovoljan kao osnov za njegovo etikom inspirisano oslobađajuće učenje. Kao posledica ovoga, religiozni Budizam naglašava da odbacivanje preporađanja podriva osnove etičke odgovornosti i potrebu za moralom u društvu. Sličan strah se ispoljava u stavovima Hrišćanskih crkava u vreme Prosvetitelja, iz bojazni da će gubljanje vere u raj i pakao voditi u neobuzdani gubitak morala. Jedno od velikih otrića Prosvetiteljstva je bilo upravo to da ateistički orijentisan materijalista može biti podjednako moralna ličnost kao i vernik , pa i više od njega. Ovaj uvid je doveo do oslobađanja od stega eklastičke dogme, što je bilo ključno za rađanje intelektualnih i političkih sloboda u kojima uživamo danas.

∞ Često se tvrdi da ne možete biti Budista ako ne prihvatite doktrinu o preporađanju. Sa tradicionalne tačke gledišta, izuzimanje verovanja u preporađanje stvarno je problematično , jer u tom slučaju mnoge osnovne postavke zahtevaju preispitivanje. Ali ako doslovno pratimo Budin nalog da stvari ne prihvatamo slepo, onda ortodoksni stavovi ne bi trebalo da stoje na putu našeg sopstvenog razumevanja. Problem koji je opsedao Budizam od početka je pitanje šta je to što se preporađa. Religije koje predpostavljaju večito sopstvo odvojeno od kompleksa tela i uma, izbegavaju ovu dilemu .... telo i um mogu umreti, ali sopstvo nastavlja da živi. Međutim centralna Budistička zamisao se okreće oko toga da takvo unutrašnje sopstvo nije moguće pronaći, bilo kroz temeljnu analizu, bilo putem meditacije. Takvo duboko ukorenjeno osećanje ličnog sopstva je fiktivno, tragična navika koja leži u temelju žudnje i patnje. Kako ovo da pomirimo sa preporađanjem, koje neminovno obuhvata postojanje nečega što ne samo da preživljava smrt tela, već je na neki način u stanju da premosti prostor između mrtvog tela i oplođenje jajne ćelije? Različite škole Budizma su došle do različitih odgovora na ovo pitanje, što samo po sebi znači da se njihovi stavovi baziraju na spekulacijama. Neki tvrde da se snaga navikom usađene žudnje momentalno iznova pojavljuje u sledećem obliku života; drugi govore o različitim oblicima nematerijalne mentalne svesti koja tek nakon nekoliko nedelja pronalazi odgovarajuću matericu ( da se preporodi). Ovakve spekulacije nas odvode daleko od Budine agnostičke i pragmatične perspektive i uvode u razmatranja metafizičkih shvatanja koja ne mogu biti niti pokazana niti odbačena, niti dokazana niti opovrgnuta. Pa čak i u slučaju da se jednog dana pojavi nepobitan dokaz o preporađanju, on bi samo otvorio nova pitanja. Jer čin preporađanja, sam po sebi ne bi obuhvatao i etičku povezanost između jedne i druge egzistencije. Dokaz da smrt vodi u naredni život po sebi ne znači i da će se ubica preporoditi u paklu a svetac u raju. Ideja preporađanja ima smisla u religioznom Budizmu samo u toj meri što predstvalja ključ drevne Indijske metafizičke doktrine o delima i njihovim rezultatima poznatim pod imenom „karma“. Dok je Buda prihvatao ideju o karmi kao što je prihvatao i ideju o preporađanju , kada 26

bi mu postavili direktno pitanje , on je imao tendenciju da naglasi pre psihološke nego kosmološke implikacije karme. „Karma“, često je govorio, je „namera“: to jest, dešavanje u umu koje nastaje svaki put kada mislimo , govorimo ili činimo. Ako smo svesni ovog procesa, počinjemo da razumemo kako namera vodi u naviknute obrasce ponašanja, a oni zauzvrat utiču na kvalitet našeg iskustva. Za razliku od čestih tvrđenja religioznih Budista, smatrao je da karma sama po sebi nije dovoljna da potpuno objasni poreklo individualnog iskustva . Sve ovo nema nikakve veze sa tim koliko je Budizam u skladu ( ili nije) sa tekovinama moderne nauke. Čudno je da se se od prakse koja se odnosi na patnju i oslobađanje od patnje zahteva prihvatanje metafizičkih teorija drevne Indije kao akta vere, koji ne može biti objašnjen terminima funkcionisanja mozga. Darma praksa ne može nikada biti u sukobu sa naukom : ne zato što sobom nosi neke mistične procene naučnih saznanja, već jednostavno stoga što se uopšte i ne bavi njihovim procenjivanjem. Ono čime se ona bavi leži u prirodi egzistencijalnog iskustva.

∞ Do čega nas ovo dovodi? Izgleda kao da postoje samo dve mogućnosti: ili verovati u preporađnje ili ne verovati. Ali postoji i treća alternativa: objaviti , potpuno iskreno: „ Ja ne znam“. Nismo primorani da prihvatimo niti bukvalnu verziju preporađanja kako ga predstavljaju religiozne tradicije, niti da prihvatimo ekstemni stav doživljavajući smrt kao potpunu anihilaciju . No bez obzira u šta verujemo, naša dela će odjekivati i posle naše smrti. Nezavisno od našeg ličnog preživljavanja, zaostavština naših misli, reči i dela će se nastaviti kroz živote onih na koje smo ostavili utisak ili koje smo dirnuli na bilo koji način. Darma praksa zahteva hrabrost da se suočimo pitanjem šta znači biti čovek. Svi prizori u kojima zamišljamo raj i pakao ili ciklično preporađanje služe zato da zamene nepoznato slikom onoga što već znamo. Vezivanje za ideju o preporađanju može umrtviti traganje za odgovorima. Propuštanje da prikupimo hrabrost i prihvatimo se riskantnih nedogmatskih i direktnih stavova o ovim egzistencijalnim pitanjima, može da zamagli i našu etiku. Ako naša dela na ovom svetu proizilaze iz suočavanja sa onim što je cetnralno u životu, onda ona ne smeju biti zamagljena niti dogmom niti zaobilaženjem istine. Agnosticizam ne može biti zamena za neodlučnost . Jer ako on uošte ima svrhu, trebalo bi da posluži kao katalizator za delanje: jer preusmeravanjem sa brige za budući život nazad na sadašnji trenutak, on zahteva etiku empatije nasuprot metafizike straha i nade.

27

28

O D L U K A

Kada vrane naiđu na umiruću zmiju, Ponašaju se kao orlovi, Kada sebe vidim kao žrtvu, Vređaju me besmislice -

Shantideva

Život niti ima, niti nema smisla. Prisustvo i odsustvo smisla u život unose jezik i imaginacija. Mi smo bića obdarena jezikom što naseljavaju realnost u kojoj traženje smisla ima smisla. Jer da bi život imao smisla njemu je neophodna srvha. Pa čak i kada bi naš cilj u životu bio samo da budemo potpuno „ovde i sada“, slobodni od uslovljavanja prošlosti ili bilo kakve ideje o ciljevima koje tek treba ostvariti , to bi opet bila naša svrha - bez koje bi život bio besmislen. Svrhu formiramo kroz reči i slike. I nismo u stanju da iskoračimo iz reči i imaginacija ništa više nego što bi bili u stanju da iskoračimo iz sopstvenog tela.

∞ Problem nije tu tome da nam nedostaje odlučnost već u tome što je ona često pogrešno usmerena. Osećanja bremenita smislom nisu trajna. Donesemo odluku da postanemo bogati i slavni, samo kako bi na kraju otkrili da nam ni jedno ni drugo neće obezbediti trajno osećanje blagostanja koje smo od njih očekivali. Bogatstvo i uspeh su svakako dobri, ali jednom kada ih dostignemo, njihova zavodljivost izbledi. To je kao penjanje na planinu. Trošimo ogromnu energiju i nadu da bi dostigli vrh planine, samo kako bi na samom vrhu otkrili koliko je on zapravo patuljast u odnosu na druge, još više vrhove. Ima li ičega u ovom varljivom neprekidno promenljivom svetu što bi bilo vredno potpune posvećenosti? 29

Zavodljivo zvuči ideja da Bogu izvan vremena i prostora, transcendentnom Apsolutu pripišemo konačan smisao. Ali zar ovo nije poziv na utehu koju pruža religija? Zar to ne znači postati žrtvom magije jezika? Darma praksa ne počinje sa verovanjem u neku transcendentnu realnost već kroz prihvtanje patnje koju doživljavamo u nesigurnom svetu. Svrha ne mora biti ništa više od skupa slika i reči, a mi smo uprkos tome spremni da joj se potpuno posvetimo. Ovakva rešenost obuhvata nastojanje, uvažavanje i ubeđenje: Nastojim da se probudim, Uvažavam vrednost tog probuđenja, Ubeđan sam da je ono moguće. Ovo je fokusirani napor koji zaokuplja ličnost u celini. Nastojanje je podjednako telesna žudnja koliko i intelektualna želja za saznanjem; uvažavanje je u istoj meri strast i opredeljenje; ubeđenje je koliko i intuicija toliko i racionalan zaključak. Nezavisno od svrhe kojoj se posvetimo, kada se ovakva osećanja probude, život preplavi smisao.

∞ Patnja proizilazi iz žudnje da život bude nešto drugo nego ono što jeste. U suočavanju sa stalno promenljivim svetom, žudnja traži utehu u nečemu trajnom i pouzdanom: u sopstvu koje vlada stvarima, u Bogu koji određuje sudbinu. Ironija ovakve strategije leži u tome što ona upravo izaziva baš ono što bi trebalo da poništi. U nastojanju da patnju otklonimo na ovaj način, mi pojačavamo ono što je i prouzrokuje od početka: žudnju da život bude nešto drugo nego što jeste. I tako se nađemo u zatvorenom krugu. Što je veća patnja, to više želimo da je se rešimo, ali dok sve više želimo da je se rešimo to ona postaje samo sve veća. Ovakvo ponašanje nije samo glupa greška koju možemo lako da otresemo. To je duboko usađena navika, zavisnost. Ona opstaje čak i kada postanemo svesni njene autodestruktivne prirode. Da bi joj se suprotstavili moramo doneti jednako snažnu odluku da živimo na drugačiji način. Ali mala je verovatnoća da će ovo doneti brze promene u načinu na koji se osećamo. Pušač može doneti neopozivu odluku da ostavi cigarete , ali to neće ugasiti snažnu želju svakog puta kada uđe u sobu ispunjenu duvanskim dimom. Ono što se menja je njegova rešenost. Darma praksa se zasniva na odluci. Ovo nije emocionalna preturbacija, poražavajuće spoznanje koliko grešimo u načinu na koji živimo, neizdrživi imperativ da se popravimo, već trajno, snažno osećanje prioriteta, vrednosti i svrhe. Moramo neprekidno da držimo uzde svog života bez sentimentalnosti, bez kompromisa.

∞ Neko bi mogao da kaže: „ Odlučio sam da se prosvetlim, da živim životom koji će me do toga dovesti, da odnegujem prijateljstva koja će to omogućiti“, a da se pri tome oseća na potpuno suprotan način. Često smo skloni da klizimo iz dana u dan, pratimo rutine, uživamo u navikama, švrljamo okolo, tek jedva svesni pozadinskog odjeka svojih dublih odluka. Znamo da je ovo neiskreno, nezadovoljvajuće - a opet to radimo. Pa čak i tokom meditacije možemo da samo 30

mehanički pratimo rutinu prakse, posrnemo u fantazije, počnemo da se dosađujemo. Ili postanemo preterano sigurni u sebe i duboko religiozni. Prosvetljenje je svrha koja obuhvata sve ostale svrhe. Šta god da činimo ima smisla u onoj meri u kojoj vodi ka probuđenju , ili je besmisleno u meri u kojoj nas vodi suprotno od njega. Darma praksa je proces prosvetljenja sam posebi: misli, reči i dela koji tkaju neprekidno tkanje iskustva u jedinstveno uklopljenu (koherentnu) celinu. I ovaj proces je zajednički, on je održiv i sazreva u društvu prijatelja. Prosvetljenje je kao stupanje stazom. Kada posle više sati batrganja po bespuću pronađemo stazu u gustišu, znamo da smo konačno naišli na put koji nekuda vodi. Štaviše, odjednom otkrivamo kako slobodno stupamo bez prepreka. Lako se naviknemo na ritmično lagano hodanje. Istovremeno, povezujemo se sa drugima: muškarcima, ženama i životinjama koje su tuda hodali pre nas. Staza i opstaje kao staza zato što je održavaju stope onih koji po njoj hodaju . Kao što su drugi prokrčili stazu za nas, tako je i mi hodajući po njoj , održavamo za druge koji će doći posle nas. Ono što se računa nije krajnje odredište koliko prešenost da napravimo sledeći korak. Krčenje staze prosvetljenja može obuhvtiti niz različitih svrha. Povremeno ćemo biti koncentrisani na materijalnu egzistenciju: stvarajući život koji je u skladu sa našim najdubljim vrednostima i nastojanjima. Drugi put ćemo se povući: sklanjajući se od društvenih i psiholoških pritisaka u nastojanju da se posvetimo promišljanju o životu u mirnom i podsticajnom okruženju. U neko vreme ćemo se angažovati u široj zajednici: posvećujući se sa empatijom i kreativnošću patnji drugih. Ne postoji određena hijerarhija izeđu različitih svrha; jedna nije „bolja“ od druge; mi ne „napredujemo „ od jedne prema drugoj. Svaka od njih ima svoje vreme i mesto. Ako tražimo unutrašnji mir i jasnoću dok nam je spoljašnji život u haosu, možda ćemo uživati u privremenom povlačenju iz gužve ali nećemo pronaći trajni spokoj. Ako se žrtvujemo za dobrobit sveta dok nam je unutrašnji život u haosu iracionalnih ideala i nerazrešenih opsesija , možemo lako da miniramo sopstvenu rešenost.

∞ Posvećivanje i najvišim ciljevima neće imati veliku vrednost ako nam nedostaje poverenje u sopstvenu sposobnost da ih ostvarimo. Možemo se tešiti idejom da će u nekoj budućnosti prosvetljenje ipak nastupiti kao nagrada što smo dovoljno dugo verovali u njega. Ovo je bukvalno pojednostavljivanje: mešanje vrednog cilja sa nekim nejasnim metafizički prebojenim nastojanjem. Žudnja za utehom je možda dublje ukorenjena nego što želimo da priznamo. Ona nam omogućava da se dobro osećamo a da ne moramo puno da se trudimo. Ali možemo li sebi da dozvolimo lukuz utehe u svetu u kome je jedino smrt izvesna, vreme njenog nastupanja potpuno neizvesno a sve posle toga hipotetično? 31

Posvećenost darma praksi nas drži na vrhovima prstiju. Lako primetimo kada naša odluka degradira u samozadovoljnu rutinu i uočavamo kako pokušavamo da sopstvene postupke opravdavamo odobravanjem drugih. Postajemo svesni svoje navike da je ignorišemo ili pobegnemo od patnje umesto da je razumemo i prihvatimo. Otkrivamo kako čak i kada uviđamo stvari retko kada menjamo svoje ponašnje. Uprkos čvrstih odluka i dalje smo bića navika. Odluke diktira samopouzdanje, a ono zavisi od slike koju imamo o sebi. Ako sebe doživljavamo kao beznačajne, uvek u senci drugih, onda će i najmanja prepreka predstavljati teškoću. U tom slučaju će nas privući oni koji insistiraju na tome da je prosvetljenje beskonačno dalek cilj dostupan samo šačici posvećenih. Obrnuto, ako sebe doživimo kao osobe superiorne u odnosu na druge, makar spolja odajemo utisak da preziremo teškoće , mučiće nas poniženje kad nas problemi bace na kolena. Tako odbacujemo prijateljstvo onih koji bi pomogli da prebrodimo ponos koji nas lansira u sledeći krug patnje. Samopouzdanje nije oblik arogancije. To je vera u našu sposobnost da se prosvetlimo. To je hrabrost da se suočimo sa svim što nam život donosi ne gubeći spokoj i skromnost da svaku situaciju shvatimo kao iskustvo iz koga nešto možemo da naučimo.

∞

32

P O Š T E NJ E

Monah je upitao Yun Mena „ Šta je pouka čitavog života“ ? Yun Men je odgovorio „Prava reč“ -

Blu Klif Record

Doneti odluku o prosvetljenju zahteva rešenost da se ne ogrešimo o druge. Darma praksa ne može biti izolovana od načina na koji opštimo sa svetom. Naša dela, reči i namere stvaraju etički ambijent koji ili podržava ili negira našu odluku. Ako se ponašamo tako da povređujemo druge ili sebe naš kapcitet da se usmerimo na svoj cilj biće umanjen. Osetićemo se nelagodno , kao ometeni, zavedeni. Praksa neće imati svoj efekat kao da su joj vitalnost i odlučnost iscrpljeni . Etički integritet ima svoj koren u našem osećanju ko smo mi i u kakvoj realnosti živimo. Osećanje da smo izolovana uplašena bića u neprijateljskom svetu ne mora biti svestan filozofski stav, već intuitivno osećanje zakopano duboko ispod slike saosećajne i odgovorne osobe koju projektujemo spolja. Ovaj duboko ukorenjen stav može isplivati na površinu tek u trenucima intenzivnog straha ili zaslepljenosti pohlepom ili mržnjom . U tim trenucima se pojavljuje snažan doživljaj sukobljavanja sa ostatkom sveta: jedna izgubljena duša u borbi za opstanak među drugima. Postoje brojni načini da povredimo druge kada se ovako osećamo: počev od toga da ih ubijemo ili fizički povredimo, do toga da im uskratimo ono što im neosporno pripada ili ih seksulano zlostavljamo odnosno zloupotrebimo , preko toga da ih lažemo, ogovaramo iza leđa ili dobacimo uvredljivu ili okrutnu opasku pa do toga da krademo njihovo vreme besmislenim čavrljanjem. Poštenje podrazumeva ne samo suzdržvnje od otvorenih postupaka ove vrste već i prepoznavanje u sebi trenutaka u kojima samo pomišljamo na ovako nešto, ponavljano fantaziramo ili se čak pripremamo za takav čin ali izgubivši živce odustajemo pre nego što bi ga i počinili.

∞ 33

Postoje takođe momenti u kojima nismo suprotstavljeni drugima, već puki učesnici u dešavanjima. Kao empatična stvorenja ne možemo povređivati, zloupotrebiti ili lagati a da ne izgubimo sopstveni integritet. Etički integritet je zasnovan na empatiji, stoga što kada nam je stalo do dobrobiti drugih to nas samo po sebi upućuje na velikodušno i brižno ponašanje. Naše misli, reči i dela se baziraju na osećaju zajedništva i onoga što nas povezuje sa drugima a ne na razlikama. Ali činjenica da duboko saosećamo sa tuđim nevoljama i pored toga što smo motivisani najboljim namerama, ne znači da ćemo učiniti ono što je najbolje. Empatija sama po sebi nije garancija da nećemo napraviti grešku. Ukorenjeno u empatiji, poštenje zahteva hrabrost i inteligenciju jer svaki značajan etički izbor u sebi nosi rizike. Ali mada ne možemo u napred znati sve posledice odluka koje donosimo, možemo naučiti kako da unapredimo svoju etičku inteligenciju. Etičku inteligenciju možemo odnegovati učeći iz počinjenih grešaka. Možemo otkriti momente u kojima se uključi naviknuta automatska reakcija i zavede nas na poznatu liniju manjeg otpora. Možemo uočiti trenutnke u kojima emptija kapitulira u suočavanju sa strahom ili sebičnim interesom. Možemo lakše uočiti kada koristimo reči i postupke koje čuvaju obraz stvarajući privid empatije , dok u stvari samo nastojimo da se što pre rešimo nekog problema. I možemo prepoznati kada izbegavamo krize rizika. Koliko često izbegavamo postupke iz straha od toga kako će oni biti protumačeni? Propustiti ovakav momenat može dovesti do agonije. Da se suprotstavimo ovakvom strahu potrebna je hrabrost da se živi na manje egocentričan i više saosećajan način. Koliko god se teškom činila situacija, onog momenta kada nešto preduzmemo, ona se iznenada transformiše. Čim prebrodimo oklevanje, ulazimo u dinamičan, fluidni svet, koji nas izaziva da delamo i delamo ponovo. I najdublja , od sveg srca pokrenuta meditacija o etičkim pitanjima ostaviće svet ravnodušnim; jedna jedina reč ili delo mogu ga promeniti zauvek.

∞ Etički integritet zatheva kako inteligenciju da se trenutna situacija shvati kao plod ranijih izbora , tako i hrabrost da se sa njom suočimo kao sa arenom u kojoj ćemo tek stvoriti ono što će doći. On nam daje snage da prigrlimo nesigurnost sadašnjice koju istovremeno vezuju nepovratna prošlost i sloboda još neslućene budućnosti. Etički integritet ne znači i moralnu sigurnost. A priori sigurnost u pogledu toga šta je ispravno a šta nije, je u sukobu sa neprekidno promenljivim i varljivim svetom, u kome budućnost leži otvorena čekjući da se rodi iz naših izbora i dela koje ćemo preduzeti. Takva sigurnost bi donela utehu i predstavljala bi podršku, ali i zamaglila svest o tome koliko je jedinstven svaki momenat. Kada se sučimo sa nikada viđenom i neponovljivom kompleksnošću ovoga trenutka, pitanje nije „ Šta je dobro da uradim“? nego „ Kako da pristupim saosećajno?“ Ovome treba prići pošteno 34

iako nema sigurnosti. Prihvatajući da svako delovanje nosi rizik , poštenje prihvata mogućnost greške, koju sigurnost sa prezrenjem odbacuje. Etičkom integritetu preti koliko vezivanje za sigurnost onoga što znamo, toliko i strah onoga što ne znamo. Njega lako šibaju vetrovi nade i straha, sumnje i brige, fantazije i egoizma. Što više podležemo ovim pretnjama, to više propada naš integritet i nađemo se nošeni talasima psiholoških i društvenih navika. Odgovarajući na moralnu dilemu, često ponavljamo gestove i reči roditelja, nekog autoriteta ili religioznog teksta. I dok je moralno vaspitanje neophodan preduslov društvene stabilnosti, ono nije adekvatna zamena za poštenje. Povremeno međutim, reagujemo na način koji nas prenerazi. Prijatelj nas upita za savet u vezi problematičnog moralnog izbora. I umesto da mu ponudimo visokoparne utešne tirade ili mudrost ovoga sveta, kažemo mu nešto za šta ni sami nismo znali da znamo. Takvi gestovi i reči izniknu iz tela i polete sa jezika šokantnom spontanošću. Ne možemo da ih nazovemo „svojima“, ali nismo ih ni kopirali od nekog drugog. Saosećajnost je otopila stisak sopstva. I u tim momentima okusimo, u nekoliko neverovatnih trenutaka kreativnu slobodu prosvetljenja.

∞

35

36

P R I J A T E LJ S T V O

Kao što svanuće prethodi pojavljivanju sunca, tako i pravo prijateljstvno prehodi stazi osmostrukog puta

-

Buddha

Darma praksa nije samo pitanje odgajanja odlučnosti i poštenja u dubini našeg srca. Naša praksa se hrani, održava i suočava sa izazovima kroz neprekidne kontakte sa prijateljima i mentorima koji nastoje da ostvare darmu u svojim sopstvenim životima. Rodili smo se sami i umrećemo sami. Većinu vremena provodimo sa osećanjima i mislima koje nikada ne možemo da podelimo sa drugima. Ipak, naše živote u najvećoj meri određuju odnosi sa drugima. Naše telo svedoči o našim roditeljima i bezbrojnim generacijama naših predaka, naš jezik svedoči o našim sagovornicima, naše najdublje lične misli svedoče o onima koje volimo i onima kojih se bojimo. Istovremeno i neprekidno, zatičemo sebe usamljenim u gomili. Mi smo društvena bića koja naseljavaju društvo, tragajući za odnosima koji nam pomažu da formiramo osećanje pripadnosti, osećnje šta znači živeti. U smislu dharma prakse, pravi prijatelj je mnogo više od nekoga sa kojim delimo zajednički sistem vrednosti i ko nas prihvata onakve kakvi smo. Ovakav prijatelj je neko za koga verujemo da će nam pomoći da u najtananijim crtama shvatimo život, ko će nas uputiti kada se nađemo izgubljeni i pomoći da se vratimo na stazu, ko može da nas oslobodi straha i pruži osećaj sigurnosti već svojim prisustvom.

∞ Mada se ovakva prijateljstva prirodno sklapaju među vršnjacima sa sličnim nastojanjima i interesima, određena ključna prijateljstva se rađaju sa onima koje duboko poštujemo zbog toga što su dostigli zrelost i mudrost veću od naše. Ovakvi ljudi nude vođstvo i sigurnost svakim aspektom svog bića. Način na koji se kreću i uzvraćaju naš upitni pogled , kadenca njihovog govora, njihov odgovor na iznenadnu provokciju, spokoj i mir u prihvatanju svakodnevnih obaveza: sve te stvari nam govore isto kao što govore njihove reči. A od nas se takođe očekuje da odgovorimo na takav način. U ovakvom odnosu mi više nismo pasivni primaoci znanja. Pozvani smo da interaktivno učestvujemo, da izazivamo i budemo izazvani. 37

Ovi prijatelji su učitelji u smislu da su majstori u veštini učenja iz svake situacije. Od njih ne očekujemo perfekciju, već duboko prihvatanje naših ljudskih slabosti. Niti vaskoliku mudrost već skromno priznavanje neznanja. Trebalo bi da se čuvamo zavodljivosti harizmatičnih trgovaca Prosvetljnjem . Jer se pravi prijatelji neće truditi da nas ubede, ma koliko nežno i razumno, da poverujemo u nešto u šta nismo sigurni. Ovi prijatelji su poput babice koji mogu da pomognu da se pojavi ono što teh čeka da se rodi. Njihova namera nije da sebe učine neophodnim, već nepotrebnim. Ovakvi prijatelji su vitalna veza za prošlost i budućnost. Jer i oni su odgajeni kroz prijateljstva, često sa onima koji su već umrli. Darma praksa je preživela kroz serije prijateljstava koja se prostiru daleko kroz istoriju - sve do Gotame lično. Kroz prijateljstva nam se poverava delikatna nit koja povezuje prošle sa budućim generacijama. Ovi nežni, intimni momenti su trenuci kada osećamo duboku zahvalnost i odgovornost. Darma praksa cveta samo onda kada takva prijateljstva cvetaju. Ona nema drugi način da se prenosi. Najzad, ovi prijatelji su živa veza sa zajednicom koja živi i bori se u danjašnjem svetu. Preko njih mi pripadamo kulturi probuđenja, mreži prijateljstava koja se širi u sve većim krugovima kako bi obuhvatila ne samo „Budiste“ već sve one koji su potencijalno ili stvarno opredeljeni vrednostima dharma prakse.

∞ Oblici ovih prijateljstava su se menjali tokom istorije. Dharma se prenosila kroz društvene i etničke kulture sa različitim idealima pravog prijateljstva. Izdvajaju se dve osnovna oblika: model ravnopravnog zajedničkog pripadanja ranog Budizma i model odnosa guru - učenik u kasnijim tradicijama. U oba slučaja, prijateljstvo je tesno povezano sa pitanjem autoriteta religije. Pre nego što je umro, Buda je objavio da je dharma dovoljan vodič za svakoga. U ranim zajednicama, prijateljstva su se zasnivala na zajedničkom prizvatanju pravila discipline koje je Buda uspostavio kako bi podržao dharma praksu. Zajednica je bila oblik udruživanja na principima bratstva i sestrinstva, pod formalnim vođstvom patrijarha ili matrijaha. I dok je sistem odražavao hijerarhiju tradicionalne velike Indijske porodice, u kojoj se svako povinovao starešinstvu, konačan autoritet nije personifikovala pozicija u hijerarhiji , već pravila discipline. Prava prijateljstva su modelirali odnosi među rođacima, decom i roditeljima, sa tom razlikom da su svi bili jednaki u očima dharme i potčinjeni njenim zakonima. Po prilici nakon pet stotina godina, neke škole su prihvatile Indijski model odnosa guru učenik. Ovde je učitelj poprimio lik herojske figure kojoj se učenici povinuju u nastojanju da se ubrza proces probuđenja. Ovaj odnos je odslikavao odnos gospodara i sluge ili feudalnog vladara i njegovog kmeta. Razlika u moći između gurua i učenika je iskorišćena kao faktor lične transformacije. Elementi dominacije i podčinjavanja (i sa njima potencijalna opasnost od ubeđivanja ) su postale oznake pravog prijateljstva. Ako bi , posle temeljnog razmišljanja nekoga 38

prihvatili kao vašeg učitenja, onda se od vas očekivalo da ga uvažavate i da mu se potčinjavate. U različitim stepenima, autoritet dharme je zamenjen autoritetom gurua, koji je u nekim tradicijama preuzeo ulogu Bude lično. Uprkos suprotstvaljene prirode ovih modela, u praksi oni su koegzistirali. Kao poštovalac Budihih pravila discipline, pravi prijatelj je bio odgovoran zajednici i darmi, ali je u ulozi gurua bio zaštićen od bilo kakve kritike zavedenog uma. Većina savremenih Budističkih tradicija danas reprezentuje jednu od ovih ideala prijateljstava ili neku mešavinu.

∞ U savremenim sekularnim, demokratskim drušvtima ovakav tradicionalni model prijateljstava je neminovno izložen izazovima. Jer više ne prihvatamo prijateljstvo zasnovano na hijerarhiji velike porodice, vladavini prava ili povinovanju volji drugih. Više ne osećamo potrebu da nosimo uniformu niti na bilo koji način žrtvujemo svoju lagodnost. Egzotična imena, tunika, tabla na kancelariji, titule - zamke religije - podjednako izazivaju konfuziju koliko i pomažu. One podstiču predpostavku o prisustvu elite čija eksplicitna posvećenost garantuje njihovu implicitnu uzvišenost. Ali nisu samo izmenjene okolnosti razlog da se zapitamo o prirodi pravog prijateljstva. Od većeg značaja jeste to što mi osećamo da su se okolnosti promenile. Svest o Istoriji po sebi čini razliku. Više je nemoguće održavati uverenje da se dharma praksa nije promenila još od vremena Budde. Ona je evoluirala i nastavlja da evoluira dalje u različite fome koje odgovaraju uslovima vremena. Preživela je upravo zbog svoje sposobnosti da kreativno odgovori na promene. Koje karakteristike savremenog načina života imaju najveći uticaj na koncept pravog prijateljstva? Uzajamno poštovanje kreativne autonomije individualnog iskustva bi svakako prevagnulo u odnosu na potčinjavanje dogmama škole ili autokratskom autoritetu gurua. Uloga prijatelja bi trebalo da ohrabri odrastanje , samostalnost i imagijaciju . Takvo prijateljstvo bi moglo biti zasnovano na osnovama „ Ja TI“ odnosa Martina Bubera i idealima „ prisutnosti“ za bližnjega, francuskog katoličkog filozofa Garijela Marsela . Njegova praksa bi mogla imati koristi od iskustava psihoterapije, u kojoj „slobodan i zaštićen prostor“ omogućava dijalog koji je istovremeno otvoren, pun poverenja i isceljujući. U oblasti učenja i treninga, ovaj odnos bi mogao biti zasnovan na modelu odnosa umetnika i njegovog učenika, u kome se razvijaju veštine koje treba da omoguće ispoljavanje kreativnosti kroz tehničku kompetenciju i ekspertizu. Kad god bi Budizam postajao religija, pravo prijateljstvo bi bilo ugroženo pitanjem odnosa snaga. Oba modela , i model zajednice i model guru - učenik su dovodila do formiranja glomaznih, bezličnih, hijerarhijskih i autoritarnih struktura kojima je rukovodila profesionalna elita. U mnogim slučajevima, ove institucije su utemeljene kao crkve, sankcionisane i podržavane od strane suverenih država. A ovo je često dovodilo do krutog konzevativizma i odsustva tolerancije za neposlušne. 39

Ovaj proces nije neminovan. Potpuno je moguće zamisliti zajednicu prijatelja u kojima se različitost slavi a ne proganja. U kojima se minimalani napredak ceni kao uspeh a ne poraz. U kojima se moć deli među sobom, umesto da se prepušta nekolicini eksperata. U kojima se žene i muškarci tretiraju kao prirodno jednaka bića. U kojima se pitanja cene više nego odgovori.

40

S T A Z A

Jednog dana je starac pravio krugove hodajući oko manastira Reting. Geshe Drom mu se obatio: „ Gospodine, drago mi je kad vas vidim kako hodate uokolo, ali zar ne biste više voleli da praktikujete dharmu?“ Razmislivši o ovome, starac je osetio da bi za njega možda bilo bolje da se pozabavi čitanjem Budističkih spisa. I dok je bio zauzet čitanjem u dvorištu hrama, Geshe Drom mu se obratio: „ Drago mi je što vas vidim da čitate dharmu: ali zar ne biste više voleli da praktikujete dharmu?“ Na ovo je starac pomisli da bi za njega bilo najbolje da preduzme meditaciju fokusiranu na jednu tačku. Ostavio se čitanja i seo na madrac, poluotvorenih očiju. Drom mu se obratio: „ Lepo je videti vas kako meditirate, ali zar ne biste više voleli da praktikujete dharmu?“ Kada mu ništa drugo nije preostalo, starac je upitao: „ Uzvišeni Geše, molim vas kažite mi kako da praktikujem dharmu?“. „Kada stvarno praktikujete“, odgovorio je Drom, „ nema razdvajanja između dharme i vašeg uma“ -

Tsun ba je gom

Razni saveti Kadampa Majstora

41

42

S V E S N O S T

I nadalje, Kada hoda monah zna , „ Ja hodam“ Kada stoji on zna „Ja stojim“, Kada sedi, on zna „Ja sedim“, Kada leži, on zna „ Ja ležim“

-

Buddha

Otvaram frižider i otkrivam da nema mleka, pa odlučujem da skoknem do prodavnice da ga kupim. Zatvaram vrata za sobom, skrećem levo niz ulicu, pratim trotoar dva bloka, skrećem levo, pa opet levo, ulazim u prodavnicu , zgrabim karton mleka sa police, plaćam ga na kasi, napuštam prodavnicu, skrećem desno, pa ponovo desno, nastavljam duž trotoara dva bloka, skrećem desno, otključavam vrata i vraćam se u kuhinju. Jedini dokaz da se bilo šta od ovoga zaista dogodilo je hladan karton mleka koji držim možda preterano čvrsto u ruci. Kada pokušam da rekonstruišem ovih deset proteklih minuta, sećam se kako me je zaokupilo sećanje na nešto što mi je S juče rekao a što sam se od tada uporno trudio da otresem. To me je žacnulo i zabilo se kao neki nemir negde u gornjem delu stomaka. Sećam se da kako sam hodao, tako sam bio usisan u vrtlog razmišljanja o tome šta je trebalo da odgovorim na njegovu opasku i šta bih reako da je ona ponovljena. Ne mogu da se setim reči doslovce. Ali se sećam osećanja zadovoljsta koje je izazvala mešavina ravnodušnosti i okrutnosti, a potvrđivao uplašen izraz na njegovom licu dok je u mojoj mašti ležao prikovan za hrapav drveni pod. Što se tiče lake drhtavice kao prvog nagoveštaja zime u naletu vetra koji je razvejavao opalo lišće duž trotoara ispred mene, dok sam odizao svoju toplu kragnu preko kože na vratu, toga se ne sećam. Pa iako sam intenzivno zurio u pravcu S, nisam primetio ruku mog prijatelja kako maše sa bicikla preko puta ulice, njegov poziv i zvižduk, njegov osmeh pošto je nastavio vožnju kada se pojavilo zeleno svetlo na semaforu.

∞ 43

Većinu vremena provodimo na ovaj način. Kada postanemo svesni toga, obuzme nas sumnja da ne kontrolišemo u potpunosti svoj život. Najveći deo vremena nas nose neumorne i naporne bujice impulsa. Primećujemo ih tek povremeno u mirnim trenucima razmišljanja, ali mnogo češće nas oni vuku na kresti svojih talasa . Sve dok, se još jednom ne razbijemo o stenje samooptužujuće savesti i odatle zaronimo u teška raspoloženja i depresije. Najteže je setiti se da se setimo da se setimo. Svesnost počinje sa podsećanjem na ono što smo skloni da zaboravimo. Plutanje kroz život na udobnoj bujici impulsivnih radnji je samo jedan od mnogih strategija zaboravljanja. Ne samo što zaboravimo da zapamtimo , mi zaboravimo da živimo u telu obdarenom čulima, osećajima, mislima, osećanjima i idejama. Lupajući glavu o onome što je prijatelj rekao, može nas okupirati u tolikoj meri da nas potpuno izoluje od ostatka iskustva. Čitav svet boja i oblika, zvukova, mirisa, ukusa i osećaja postaje tup i udaljen. Čak i osoba koja nam nudi saosećanje izgleda strana i nedohvatljiva. Osećamo se odbačeno i besciljno. Zaustaviti se i obratiti pažnju na ono što se dešava u ovom trenutku je jedan od načina da se oslobodimo ovakve fiksacije. Istovremeno to je i razumna definicija meditacije.

∞ Dok meditaciju možemo negovati kao formalnu praksu, jednom ili dva puta dnevno po pola sata ili duže, cilj je zapravo da unesemo svežinu prisutnosti u sve ono što radimo. Bez obzira da li hodam ili stojim, sedim ili ležim, sam ili u društvu, kad se odmaram ili radim, trudim se da održim istu pažljivu prisutnost. Pa tako kada idem po mleko, primetiću zvuk lišća koje grebe trotoar isto tako pažljivo kao i svoj bes i povređenost onim što je S rekao. Svesnost je proces produbljivanja načina na koji sebe prihvatamo. On nije niti hladan , hirurški pregled života a ni način da se uzdignemo do perfekcije. Ono što posmatra, to prihvata. Nema ničega što ne bi bilo vredno prihvatanja. Svetlo svesnosti će svakako osvetliti i stvari koje rađe ne bismo želeli da vidimo. A ovo može obuhvatiti prodiranje u ono što je zabranjeno, potisnuto, poreknuto. Možemo otkriti uznemiravajuće momente, iracionalne strahove detinjstva. Možemo biti u situaciji da prihvatimo ne samo skrivenog sveca u sebi već i potencijalnog ubicu, silovatelja ili lopova. Uprkos mog uverenja da sam dobra i pažljiva osoba, primećujem kako želim da udarim S posred lica. Šta se obično dešava sa ovom mržnjom? Sprečavam sebe da je ispoljim, ne zbog neke posebno velike ljubavi prema S nego zato što znam kako bi to narušilo moj ugled u očima drugih ljudi. Vezanost za sliku o sebi me takođe primorava da se klonim i zaboravim ovu zlobu u sebi. Na ovaj ili onaj način ja je poričem. Ne dozvoljavam joj pristup u svest. Ne prihvatam je. Obrnuto, mogao bih da je zamislim u fantaziji, bilo u mojoj imaginaciji ili na krevetu kod psihoanalitičara. Ovo bi moglo privremeno da umanji simptome besa i frustracije, ali da li bi to 44

napravilo suštinsku razliku kada mi S ponovo uputi sledeću ubojitu zamerku? Verovatno ne. Ovakve fantazije bi čak mogle i da pojačaju onu vrstu emocija koju pokušavaju da ublaže. Pa kako bes ponovo jača, nešto u meni momentalno zna kako da ga otpustim. To postaje navika koja zahteva sve veće doze ljutine da bi izazvalo blaženstvo otpuštanja. Mogao bih čak postepeno da razvijem suptilni apetit za nasilno ponašanje. Možga bi čak završio udarajući S. Ali prigrliti bes ne znači i uživati u njemu. Prigrliti bes znači prihvatiti ga onakvog kakav jeste: problematično, ali prolazno stanje uma. Svesnost posmatra kako bes iznenada nastaje, prebojava čitav um i stiska telo. Srce ubrzano udara, dah postaje plitak i ubrzan, i skoro fizička potreba da se reaguje ovlada umom. Istovremeno ovo ludilo se uzdiže iznad tamnog, zlokobno tihog zaliva povređenosti, poniženja i sramote. Svesnost uočava sve ovo bez povlađivanja ili osude, potiskivanja ili ispoljavanja. Ono prepoznaje činjenicu da kako bes raste, tako će i proći. Ako se identifikujemo sa njim ( „Sada sam stvarno ljut!“) , mi ga hranimo. Ne znači da to svesno biramo. Impulsivna bujica ima tako iznenadan moment koji dovodi do toga da kada postanemo svesni besa, identifikacija se već odigrala. Iznenada shvatamo da se preznojavamo, srce ubrzano lupa, otrovne reči naš guše u grlu a pesnice se stežu. U ovom momentu, malo možemo da učinimo sem da gledamo kako se bes poigrava sa nama (kako nas bes razmazuje kao puter po hlebu). Posao svesnosti je da uhvati impuls u samom početku, da uoči najraniji znak nezadodoljstva koje prebojava naše osećaje i osećanja. Ali ovakva preciznost zahteva usmereni fokusirani um. Usmerena svesnost je istovremeno mirna i jasna. Ali kao što nemir i ometensot sprečavaju smirenost, tako dosada i letargija ometaju jasnoću. Klizeći između ova dva pola , većinu vremena provodimo bilo lako egzaltirani ili ponešto depresivni. Nemir je kao majmun koji skače sa grane na granu padajući kroz lišće krošnje drveta. Kada nas nemir pritisne, patimo od neizdržljive potrebe da budemo na nekom drugom mestu: ako sam unutra, hoću napolje; ako sam napolje, hoću unutra. Osećamo se zarobljenim. Pa čak iako uspemo da se fizički smirimo, um se razluđuje. Tek što smo počeli da meditiramo, istog momenta počinjemo da jurimo beštije. Umesto da razmišljam o životu i smrti, pokušavam da se setim imena bubnjara grupe Led Zeppelin. Ometanje nas uvlači u zaboravljanje. Iako se trudimo da se fokusiramo na nešto smisleno, ono ponovo izvire. Nismo u stanju da ga isključimo - i što je frustracija veća, to je ometanje gore. Umesto da se borite sa njim, prigrlite ga. Prihvatite činjenicu da stvari tako stoje: trenutno me obuzima ometenost. Prihvatanje nas može čak dovesti do toga da razumemo šta je ono od čega bežimo. Umesto da podlegnemo iritaciji, nežno i strpljivo treba da povratimo svesnost. Tada se može desiti da iznenada uočimo kako se nevolja zaustavlja, kao da je oluja prošla. Možda će i dalje naići poneki kovitlac ali , za bar za sada, konačno - je mirno . Ali, naravno, tek što se mir povratio, evo nailazi stagnacija. Ometenost zamenjuje dosada. Umesto prekomerne energije, osećamo kako smo prazni. Želimo da se sručimo negde, legnemo, 45

zadremamo i spavamo. Misli su nam mutne, nejasne, zarobljene u mentalnoj magli. Ovo može biti samo fizička iscrpljenost u kom slučaju će dremka odraditi posao. Ali ako nije, onda je pospanost verovatno tamna senka nemira: alternativna strategija izbegavanja. Lako je uočiti razliku: dovoljno je da zazvoni telefon ili se objavi ručak i naš umor iznenada nestaje. Nema te umešnosti u meditativnim tradicijama mističnog Istoka koja bi rešila ovaj problem, jer takav nemir i letargija nisu samo mentalni i fizički znaci posrtanja već reflektuju egzistencijalne probleme. Fokusirana pozornost je teška ne zato što nismo vični nekoj posebnoj duhovnoj tehnologiji već zato što ona direktno preti našem osećanju sopstva. Očigledno umirujuće opuštanje uma usredsređivanjem na dah i posmatranje šta se dešava u telu i umu, otkriva kontradikciju između zamišljene ličnosti kakva bi smo želeli da budemo i one ličnosti kakvi zaista jesmo. Nemir i letargija su načini da izbegnemo nelagodnost koju ova kontradikcija nosi sa sobom. U ovakvim trenucima , bilo bi beskorisno pokušavati da nasilno usmerimo pažnju ponovo na objekat meditacije. Trebalo bi da se zamislimo o svojim motivima, postavljajući pitanje: „ Zbog čega ovo radim?“ Ili bismo mogli da razmislimo o smrti koja sigurno dolazi ali ne možemo znati i kada, zaključujući svoje pitanje rečima „Šta bi trebalo da radim?“ Ovakva razmišljanja nam mogu pomoći da se ponovo usidrimo u sadašnjosti koju nemir i letargija tako željno žele da izbegnu. Kada smo centrirani jasnom i čvrstom odlukom, podsećanje na svesnost dovodi do fokusirane pozornosti koja prožima svaki aspekt naše egzistencije. Ono što je počinje povremenim momentima prisećanja, razvija se u neprekidnu iz-trenutka-u-trenutak sabranost pažnje. To ne znači da nikada nećemo doživeti nalet uzbuđenja ili letargije, ali to omogućava svesti da postane značajno budnija.

∞ Nađite mirno, udobno mesto. Sedite mirno. Potrudite se da ne oslanjate leđa koja bi trebalo da budu ispravljena ali ne i napeta. Proverite da li u telu postoji napetost: ramena, vrat, očne duplje. Opustite se. Udahnite tri dugačka, lagana, duboka udaha. Onda dopustite da se disanje vrati svom prirodnom ritmu, bez uplitanja i kontrole. Formalna praksa meditacije počinje sa pojačanom pažnjom usmerenom na senzorni kompleks kao što je naše telo. Centralno mesto zauzima disanje. Kada meditirate na dah, odbacite sliku neke nevidljive materije koju uvlačite i ispumpavate iz pluća. Isto tako , ako vam se pojavi slika u kome meditirajuće sopstvo posmatra disanje negde iz glave, odbacite je takođe. Doživite dah kao što ga telo doživljava: kao ritmičku senzaciju koja počinje dodirom hladnog udahnutog vazduha na otvor oko nozdrva i završava se toplijom strujom koja izlazi na istom mestu samo par trenutaka kasnije. Tek kada počnete da pažljivo obraćate pažnju na dah , uočavate koliko je kompleksan i suptilan spektar uključenih senzacija. Sa svakim udahom i izdahom, nastojte da prodrete sve dublje u višeslojnu isprepletenost ove aktivnosti od vitalnog značaja. 46

Kada postanete mirni, centrirani i usmereni na dah, polako proširite pažnju na druge telesne senzacije koje su prisutne. Fokusirajte pažnju na teme, a onda smireno i strpljivo krenite preko svakog detalja kosmatog dela glave, lica, vrata, preko tela i udova sve do prstiju na stopalima. Ponavljam: nemojte pokušavati da formirate sliku ovih delova već ih doživite osećajima kao toplotu ili hladnoću, težinu, napetost, poigravanje, golicanje, žiganje. Takođe uočite bilo koje mesto na kome nema nikakvih osećaja i sagledajte i njih . Dok je naša mentala slika tela možda idealizovana i fiksirana (kao kada bi stajali pred ogledalom), iskustvo osećaja tela je kompleksan, isprepleteni proces koji nikada ne ostaje isti ni za trenutak. Ali ovi procesi nisu samo fizički. Ujedno oni reflektuju naše emocionano stanje u ovom trenutku: da li smo zadovoljni, tužni, razdragani, depresivni. Pojedine tačke u telu ( stomak, solarni pleksus, srce, grlo) posebno koncetrišu čvorove emocija. Svako mentalno stanje takođe osetimo kroz odgovarajuće fizičke senzacije. To je kao da je ovo telo nekakvo drvo koje vrvi od trčkarajućih osećanja, šuštećih ideja, brbljavih misli, crvkuta intuicija. Onda odjednom više nismo u dodiru sa ovim doživljajima. Uspomena, fantazija i strah nas dograbe i ponesu u mutni zavodljivi sumrak nesvesnosti. Mentalno trepnemo , i fascinantna kolekcija osećaja nestaje. Jedan jedini momenat zaborava dopušta bujici impulsa da nagrnu ponovo i odbace nas daleko. Proći će minuti pre nego što uočimo da nas je nešto omelo. Vraćamo se šokirani: misli se roje ( mada smo već možda zaboravili zbog čega), srce nam lupa, čelo se znoji. Vraćamo se uzdrmani na dah . Meditativna praksa podrazumeva strpljivo vraćanje na objekat meditacije, ponovo i ponovo. Jednom, kada se dah umiri, možemo proširiti pažnju ponovo na telesne senzacije, osećaje, osećanja i misli , sve dok je um miran i jasan u dovoljnoj meri da otkrije i najmanji trag uznemirujućeg impulsa. Ali nije dovoljno samo da ga otkrijemo. Moramo biti odlučni u opiranju da nas uspomene ili fantazije zavedu makar i za par trenutaka pre nego što ih otpustimo. Jer kad vas jednom dohvate - makar i za trenutak - one će vas obuzeti ponovo. Razumnost nije samo introspektivna. Kada dostignete mir i jasnoću, proširite pažnju na svet oko vas: uočite kolaž zvukova koji neprekidno nadiru kroz vazduh, igru svetlosti i senke, boje koje razlikujemo i kroz zatvorene kapke; mirise koji zapahnjuju nozdrve; tek naslućene ukuse na nepcu. Obavljajući svakodnevne poslove, povremeno zastanite: otpustite svaku brigu, fantaziju ili planove koji vas preokupiraju i zaronite u bogatstvo senzorne neposrednosti momenta: krik uplašenog gavrana koji preseca duboki bas kamiona što tutnji. Meditirati ne znači isprazniti um i zablenuti se u neku stvar kao u struporu kakvog transa. Ništa značajno neće biti otkriveno ako dovoljno dugo i uporno blentavo zurimo u nekakav objekat. Meditirati znači proniknuti sa intenzivnim osećajem u svaku nijansu boje, svaku kadencu zvuka, svaki dodir nečije ruke, svaku nespretnu reč koja pokušava da saopšti ono što rečima ne može biti iskazano. Što je um smireniji, to opipljivija postaje blještava bujica života. Počev od lelujanja misli pa do kolapsa imperija, ovaj stalno promenljivi svet neprekidno srlja dalje, nošen uzrocima, skretan 47

izborima, zatečen nesrećama. Fokusiran na svaki detalj iskustva istim intenzitetom, pozornost otkira kako sam ja takođe deo ovoga i da u svemu tome ne postoji ništa na što bih stvarno mogao da se oslonim, ništa za šta bih se uhvatio , ništa što bi bilo „Ja“, ili „moje“.

∞ Otvaram frižider. Unutrašnjost hladne kutije koja bruji otkriva žive boje etiketa na teglama, šerpe pokrivene folijama, anonimne plastične kese, oznojene konzerve rashladjenog piva, osvetljene na način koji me nekako podseća na zatvor. Bacam pogled na mesto na kome bi trebalo da bude mleko, ali tu nema ničega, dok se u trentutku prisetim da sam ga potrošio juče za kafu kad je S svratio. Vrata frižidera je zatvaraju sa lakim šumom a pred očima mi se pojavi slika kugle na koju sam se fokusirao u trenutku dok je S govorio. Okrećem se na desnoj peti, uhvativši u magnovenju razmrljani prizor promičuće kuhinje dok mi se pogled ne zaustavi na praznoj kukici pored povodca za psa, a onda na ključeve koji mirno leže na pultu gde sam ih juče bacio, onako umoran i lako iznerviran. Sa lakim odsjajem izlizanog metala na ključevima, ista nervoza ponovo zaigra u mom solarnom pleksusu i zaglavi mi se u grlu. Zakašljem se pretvarajući se da bi to mogao biti prvi simptom prehlade, pa posegnem za šalom koji leži preko naslona stolice a zatim za kaputom koji bar jednom visi tamo gde i treba da bude, na čiviluku pored vrata. Posegnem za vratima, ali su ona zaključana, pa se mišići ramena odmah pobune. Kročim preko sobe da uzmem ključeve, ali dok to činim skoro se sapletem, pa zamišljajući plesni korak za trenutak vidim sebe kao Nurejeva, sve dok moji prsti ne napipaju ključeve a ja se prisetim iskrivljenog lica čoveka koji ne veruje u to da upravo umire. Rastužen, ubacujem u vrata ključ koji ulazi sa spokojnom lakoćom i otvaram vrata da uđem u još jedan drugi svet.

∞

48

NASTAJANJE

Neznanje uslovljava delovanje, delovanje uslovljava svest, koja uslovljava osećaj sopstva, a ono uslovljava čulno iskustvo, koje potom uslovljava kontakt, a on uslovljava raspoloženje, koje dalje uslovljava žudnju, a ona uslovljava vezivanje, koje uslovljava nastajanje a ono uslovljava rađanje koje uslovljava starenje i smrt.

-

Buddha

Zbunjenost

Zbunjen sam. Zbunjuje me čista iracionalnost, bezgranična nesigurnost i obilje stvari koje uopšte postoje. Zbunjuje me to što sam se uopšte rodio u ovom svetu iz koga ću nakon smrti biti izbačen. Zbunjuje me to ko sam i zašto sam uopšte. Zbunjuje me lavirint izbora koji stoje ispred mene. Ne znam šta da činim. Ova zbunjenost ne liči na mrak u kome ne vidim ništa. To je više delimično slepilo nego odsustvo vida. Pošto ne vidim dobro, pogrešno zaključujem: kao na primer kada uđem u staklenik u bašti i otkrijem zmiju u ćošku. Srce mi zalupa i noge mi se odseku od straha. Tek kad mi se oči priviknu na tamu, vidim da je to u stvari smotano baštensko crevo.

49

Da li je moguće da slična zbunjenost prebojava moj doživljaj života kao celine: zbunjenost koja ne samo da me zaslepljuje za ono što se dešava već u isto vreme anksiozno konstruiše svet fikcije koji izgleda nepogrešivo realan? Imam čudno osećanje da naseljavam realnost u koju se izgleda nekako ne uklapam. Predpostavljam da sam neprekidno zbunjen stvarima ne zato što ih ne vidim, već zato što umišljam sebe na drugačiji način od onoga što zaista jesam . Zamišljam sebe poput valjka koji treba da se smesti u kružni otvor, nesvestan da sam postao kocka.

∞ Neznanje uslovljava delovanje, delovanje uslovljava svest, koja uslovljava osećaj sopstva.. Kada prvi put pokušavate da načinite ćup na grnčarkom točku, glina se ne pokorava vašim prstima. Pokušaj završava kao vlažna blatnjava masa. Ali sa praksom, ipak, postajete spretni u rukovanju glinom koju okreće grnčarski točak i u stanju ste da napravite korisne i lepe stvari. I ja sam tako postao spretan u oblikovanju svoje ličnosti na točku egzistencije koji se neprekitno okreće, oblikujući samog sebe, dom, prijateljstva, decu, ideje. Kada samo ovaj napor ne bi bio izobličen zbunjenošću i nesigurnošću. Frustracije i gorak osećaj izrastaju u meni umesto saosećanja i razumevanja. Potajno režim na svet koji me nikako ne uvažava. Hteo bih samo da me ostave na miru, da me vole i prihvataju ali iz nekog razloga me ljudi ili ignorišu ili izbegavaju. Moja plačljivost i samosažaljenje stvari čine samo gorima, ali tu sam bespomoćan. I tako započinjem apsurdnu akciju da preuredim svet tako da odgovara mojim željama. Pokušavam da stvorim idealnu situaciju, u kojoj imam sve žto želim i nemam ništa što ne želim. Sanjam o životu u kome su sve nepravilnosti isčezle. I čineći to zatičem sebe u sukobu sa čitavim svetom. Zatičem sebe u sukobu sa materijom, prevrtljivim raspoloženjima, nesigurnosti osećanja, neobuzdanim mislima i navikama. Kako bih mogao da sve ovo kontrolišem, sve delim na dva dela: deo koji se odnosi na mene i deo van mene. Moje telo je odvojeno ne smo od vašeg tela već od sve ostale materije. Moja osećanja su jedino ono što je zaista važno. Moja verzija događaja je uvek tačna. Imperativ mojih žudnji je suprotstavljen imperativu vaši žudnji. Ne doživljavam materiju, raspoloženja, osećanja i impulse kao jednostavno takve, već kao haotične momente konfigurisane na jedinstven i neponovljiv način. Ovaj kompleks nastaje upravo zato što ja imenujem ono što doživljavam. Da li ikada ovako nešto doživljavam jednostavno kao prost konglomerat oblika i boja? Ne. Eno je zmija u mojoj grnčarskoj radionici! Sve to nije nikada jasnije nego kada je u pitanju otelotvoreno sopstvo. I sve se svodi na ime. Kad god me neko pozove po imenu, ili vidim svoje ime na nekoj koverti, to me živo oduzme kao slika u ogledalu ili moja fotografija. „Pa da, to sam ja“, pomislim. Isto kao kada pogledam preko ulice i kažem, „Oh, eno ga S“.

50

Kako je ponor između mene i ostatka sveta rezultat konfuzije i nesigurnosti, ova oštra podela je još čvršća. Moja posebnost prerasta u apsolutnu usamljenost. Osetim se napušten, zarobljen u svom telu. Ponovo, moram da se zaustavim. Možda bih mogao da rastopim osećaj izolacije fokusirajući se na to kakvu ja beskonačnu kompleksnost predstavljam. Mogao bih da olabavim spazam egocentričnosti shvatajući da ja nisam nekakva fiksirana esencija već zapravo kompleksna interaktivna gomila procesa.

∞ Sedite mirno i vratite se na dah. Fokusirajte pažnju da ritmičke senzacije koje čine akt disanja. Dopustite uzmenirenom umu da se smiri, a onda proširite polje svesnosti na čitavo telo. Od smirene pažnje kao osnove postepeno proširite polje svesti sve dok ono ne obuhvati sveukupnost doživljavanja ovog trenutka: ono što čujete, vidite, osećate čulima mirisa i ukusa, čulom dodira, obuhvatajući i misli i emocije koje nastaju i nestaju u vašem umu. Osetite kako čula bivaju preplavljena neprekidnim tokom boja, oblika, zvukova, mirisa, ukusa, dodira i ideja. Čitav svet se sliva prema ovom osetljivom instrumentu iz svih pravaca. Čim dođe do kontakta, on stupa u rezonancu u dubini vašeg bića neopisivim a ipak tačno određenim tonom. Doživljavanje sveta je prebojeno bogatim spektrom osećanja i raspoloženja koje nismo u stanju da izbegnemo. Svako iskustvo se nađe negde u spektru između između agonije i ekstaze. Obratite pažnju kako njegov specifičan ton prožima telo i um - a opet ga je tako teško objasniti. Uočite takođe, da se uprkos sve složenosti i različitosti, svet uvek predstavlja na način koji ima (nekog) smisla. Čak i kada čujete ptičiji poj koji ne prepoznajete, vi tome dajete smisao rečima „ E, ovakvo pojanje nikad nisam čuo“. Kada bi osoba slepa od rođenja iznenada progledala, ona ne bi otvorila oči i odmah prepoznala svet onih koji normalno vide. Nju bi zablesnuo spektar boja i oblika, koje bi tek onda morala da nauči kako bi ih razumela. Svet je tako zasićen značenjima koje mu pridajemo, da prosto zamišljamo kako smisao postoji u stvarima i pojavama, (kao da je utkan u stvarnost). Po navici predpostavljamo da svet kakav nam čula prezentuju zaista i postoji tamo negde. Na primer stvarno izgleda kao da nam crne mrlje na beloj podlozi govore nešto o prirodi percepcije. Dok slušate zvuke i pratite osećaje u telu, razmislite o tome u kojoj meri je vaše iskustvo uobličeno vašim uslovljavanjem, navikama i pogledima na svet. Uočite takođe koliko je svet zapravo arena najrazličitijih mogućnosti. Dok sedite, suočavate se mogućnošću da stojite, hodate ili ležite. Kada ćutite, postoji mogućnost da govorite. U svakom momentu mi smo ili na pragu da nešto uradimo ili to već radimo: fizički pokret, govor, misao. Pa čak i kada odlučite da ništa ne radite, vi opet nešto radite: sprovodite u delo svoju odluku da ništa ne radite. Uočite kako je i um koji miruje, zapravo napet, spreman za akciju. Već sama činjenica da je život neprekidno otvoren za razne mogućnosti, omogućava vam osećaj smisla i pravca. Namere koje nastaju u privatnosti vaših misli, mogu zatim biti realizovane u stvarnom svetu. Dok sedite u meditaciji, uočite kako je ono što upravo činite zapravo samo pretvaranje u delo vaše prethodne odluke (da meditirate). Obraćajući pažnju na detalje ovog 51

sadašnjeg trenutka, odbijajući da se sećate prošlosti ili da planirate budućnost, vi ste uključeni u proces u kome krerate sebe, i to namerno i na specifičan način. Ali šta je to „sebe“, to sopstvo koje kreirate? Ponovite svoje ime ili recite sebi „Ja“, „moje“. Kakavu sliku ili osećanje imate? Da li sopstvo postoji u telu, u umu ili u oboje? Ili je negde izdvojeno od njih? Kada ga tražite, šta nalazite? Ako sopstvo osećate kao fizički osećaj, ispitajte taj osećaj da vidite kako on izgleda. Ako ga osećate kao raspoloženje, nameru, ispitajte i to. Što detaljnije posmatrate, uviđate kako se svaki kandidat za sopstvo rastače u nešto drugo. Umesto fiksiranog jezgra „Ja“, shvatite da osećate kombinaciju osećaja, rasoloženja, percepcija i namera, koje se međusobno dopunjuju radeći zajedno kao neka posada broda, kojim kormilari pažnja. A kako se sa lakoćom ova vizija fluidnih, interaktivnih procesa vraća u uvreženi naviknuti osećaj izolovanog ega. Kako samo prirodno izbleda ponovno pojavljivanje konfuzije i kako se ponovo nastavlja naporna egzistencija ispunjena patnjom.

∞ ......osećaj sopstva, uslovljava čulno iskustvo, koje potom uslovljava kontakt, a on uslovljava raspoloženje.... Izgbljen sam u zaokupljenosti sobom, mojim strahovima, mojim žudnjama, mojim uspomenama, mojim planovima. Bez obzira da li hodam, stojim, setim ili ležim, zarobljen sam u zatvoru svojih sopstvenih unutrašnjih opsesija. Kad zavirim u spoljašnji svet kao da gledam neku stranu zemlju. Brzina kojom spoljašnji svet pogađa moja čula, zajedno sa navikom da ga tretiram bilo kao saveznika ili pretnju, dovodi me u konfuziju kada se zapitam otkuda moja raspoloženja. Ako mi muzički komad ne prija, krivim cičeće tonove što se osećam neprijatno ( mada neko pored mene možda baš uživa u njima). Kada nema jasnog razloga zašto sam neraspoložen, trudim se da krivicu prebacim na nekoga ili nešto i pokušavam da otkrijem krivca ( neprospavana noć, S, nove cipele). Isto tako je i sa zadovoljstvom, mada znam da se i predugi poljubac u jednom momentu pretvara u curenje pljuvačke i bol u vratu. Kontakt i raspoloženje okidaju moje uobičajene obrasce percepcije i reakcije. Kao što se kišnica sliva niz oluke i slivnike, tako i moja interakcija sa svetom prati tok uvreženog i liniju najmanjeg otpora. Kada vidim zmiju u seniku, sve ono što sam ikada znao ili se bojao u vezi zmija stvara moj osećaj sveta u tom momentu. I dok stojim smrznut od straha, pred očima mi bljeskaju moguće akcije: da odskočim prema vratima? da se povučem na prstima? da je nekako uplašim i nateram da pobegne? da je ubijem?

52

Ali ova naizgled neodbranjiva osećanja, percepcije i impulsi, nisu jedine mogućnosti. Jer u neposrednosti tog iskustva leži i sloboda da stvari vidim jasnije. Ja mogu da se zaustavim, obratim pažnju na disanje, osetim lupanje srca i prisetim se da budem svestan. Tada mogu da odgovorim pažljivo i inteligentno na pristutvo zmije. Ili shvatim da je u pitanju bilo samo obično baštensko crevo.

∞ Raspoloženja diktiraju moje ponašanje. Ako nešto čini da se osećam dobro, želim da to imam; ako to čini da se ne osećam dobro, želim da se toga rešim; ako me ostavlja ravnodušnim, ignorišem to. Otkrivam da sam neprekidno u sukobu: emocionalno privučen na jednu stranu i odbijen u drugu stranu. A osnova za oba: i privlačenje i odbijanje je žudnja: detinja i utopijska žeđ za situacijom u kojoj ću konačno posedovati sve što mi se sviđa i istovremeno odbiti sve što mi se ne sviđa. Duboko u sebi insistiram na trajnom, izdvojenom sopstvu, koje je obdareno životom oslobođenom od nepredvidivosti i nesigurnosti egzistencije. I svoje ikone žudnje smatram apsolutno konačnim. Bilo seks, slava ili bogatstvo, oni sijaju ispred mene svojom otrovnom privlačnošću, neokaljani kolebljivošću stvarnog iskustva. Ne razmatram njihove implikacije. Pelene i besovi malo znače u mojim fantazijama o ljubavnim osvajanjima , a tako i novinari i porezi u mojim sanjarenjima o slavi i bogatstvu. Ovakve žudnje se kristalizuju kroz vrtoglave bure konfuzije. U metafizičkom slepilu, očajnički tražim bilo šta za šta bih se uhvatio. Žudim za bilo čime sto bi ublažilo osećaj gubitka, patnje, izolacije , besciljnosti. Ali žudnja je deformisana i ometena istom konfuzijom koju pokušava da otkloni. Ona preuveličava meru u kojoj je poželjno ono za čim žudi i mržnju prema onome čega bi htela da se oslobodi. Začarana sopstvenim projekcijama, ona izdiže svoje ciljeve do uzvišenog značenja. Pod magijom žudnje čitav moj život zavisi od posedovanja ili oslobađanja od nečega. „Samo kada bi...“ postaje mantra neostvarene želje. Svet verovatnoća i promena nudi samo imitaciju perfekcije. Nošen žudnjom ubeđen sam da samo kada bi ostvario ovaj cilj, sve bi bilo dobro. Stvarajući iluziju svrsishodnog života, žudnja u stvari znači gubljenje pravca.To je proces kompulzivnog nastajanja. Ono me neprekidno vrti u krug, sve oko iste tačke. Kad god pomislim da sam našao rešenje za moje probleme, odjednom se sve obrne tako da se opet nađem u istoj situaciji od koje sam mislio da sam pobegao. Moj osećaj da sam pornašao novi smisao života, ispostavlja se da je samo ponavljanje prošlosti. Shvatam da se okrećem u mestu, užurbano a bez cilja.

∞

53

... nastajanje a ono uslovljava rađanje, koje uslovljava starenje i smrt. Život postaje neprekidan niz malih rađanja i malih smrti. Kad ostvarim ono što želim, osećam se kao da sam se preporodio. Ali ne stignem ni da se okrenem, a stari strahovi ponovo izrone. Novoostvaren dobitak ubrzo bledi potisnut zavodljivošću nečeg drugog što još nemam. Ono što je izgledalo idealno iznenada narušavaju trunčice sumnje.. Umesto da sam rešio sve probleme, ova nova situacija ih samo zamenjuje drugim problemima na koje nisam ni računao. Ali umesto da prihvatim činjenicu da je sve ovo samo priroda življenja u nepouzdanom svetu, umesto da naučim da budem zadovoljan uspehom i radostima i ne da dozvolim da me poraze neuspeh i bol, umesto da naučim da uvažavam posebnu, tragičnu i tužnu lepotu života , škrgućem zubima i borim se dalje, pokorno se povinujući tom tihom, zavodljivom glasiću koji šapuće: „Samo kada bi...“

∞

54

P R A Z N I N A

Nerođena praznina je lišena ekstrema postojanja i nepostojanja. To je jednako centar po sebi i centralni put. Praznina je putanja po kojoj hodi centrirana osoba. -

Tsongkapa

Uzmite hemijsku olovku. Skinite kapicu i zapitajte se: „da li je ovo i dalje hemijska olovka?“ Pa da, naravno, mada nema kapicu. Odšrafite gornji deo olovke, izvadite patronu sa mastilom i ponovo zašrafite gornji deo. Da li je to i dalje hemijska olovka? U stvari , jeste, na neki način. Da li je patrona sa mastilom hemijska olovka? Ne, to je samo punjenje, ali u krajnjoj liniji može da posluži kao olovka, za razliku od praznog tela olovke. Odšrafite sada dve polovine tela olovke. Da li je bilo koji od njih hemijska olovka? Ne, definitivno nije. Nema šanse. Šta se dešava sa nekom stvari dok je demontiramo? Kada delovi prestaju ( ili počinju) da budu olovka? Kada banana koju jedete prestaje da bude banana? U kom momentu grudva gline na grnčarskom stolu postaje ćup? Ime i koncepti sugerišu da stvari zaista postoje u svetu kao jedinstvene pojave. Olovke, banane, ćupovi su očigledne stvari koje momentalno prepoznajemo. Ali ako ih podvrgnemo malo pažljivijem ispitivanju, ovakva sigurnost počinje da se klima. Stvari nisu tako jednostavne, kao što izgledaju na prvi pogled. Niti su ograničene niti su odvojene jedne od drugih. Razgraničenja nastaju u našem umu. Ne postoje granične linije u prirodi. Sedite na stolicu, zatvorite oči i pažljivo slušajte kako napolju pada kiša. Gde prestaje zvuk kiše a počinje vaš doživljaj zvuka? Gde se, kad već govorimo o tome, završava vaša zadnjica a počinje stolica na kojoj sedite? Dok konceptualno razlikujemo zvuk kiše od zvuka koji doživljavamo u svojoj glavi, kao što razlikujemo zadnjicu od stolice, nismo u stanju da iskusimo razliku između njih. Zvuk kiše se stapa sa zvukom u našoj glavi; zadnjica se stapa sa stolicom . Pomislite na lukovicu cveta zakopanu u zemlji preko zime. Kako vreme postaje toplije, počinje da pušta izdanke. Ako ima dovoljno kiše, a ne dođe do zamrzavanja i niko ga ne zgazi, jednog jutra ćete kliknuti: „Vidi, cvet je proklijao“. Ali da li je izdanak u jednom momentu prestao da bude izdanak i umesto njega se pojavio cvet? Isti problem: dok izdanak nije ništa više cvet, nego što je cvet izdanak, na neki način, izdanak postaje cvet. Linija razgraničenja između izdanka i cveta je zgodan konceptualni i lingvistički alat, ali alat koji u prirodi ne postoji.

55

U ovom smislu, hemijske olovke, banane, ćupovi, kiša, zvukovi, stolice, zadnjice , izdanci i cvetovi nemaju ni početak ni kraj. Niti započinju niti se završavaju. Niti su rođeni , niti umiru. Izviru iz mreže okolnosti koje ih uslovaljavaju i zauzvrat postaju deo sledeće mreže uslovljavanja iz koje će opet nastati nešto treće.

∞ U svakodnevnom iskustvu, jedna stvar vodi u drugu. Iznervira me nešto što je S rekao i onda poželim da ga udarim. Pomislim da vidim zmiju u grnčarskoj radionici i smrznem se od straha. Sve što se dešava izvire iz onoga što je prethodilo. Sve što činimo u ovom trenutku postaje uslov za ono što će se dogoditi kasnije. Možemo govoriti o uslovima i posledicama kao da su to neki objekti ali ako pogledamo bliže ispostavlja se da su to zapravo procesi koji nemaju neku posebnu realnost. Oštrina zlonamerne opaske koja vas danima proganja nije ništa više do kratka episoda izdvojena iz bujice događaja. A opet u umu ona štrči kao nešto samo po sebi realno i istaknuto. Ova navika da izolujemo stvari nas uvodi u svet u kome razlike među pojavama poprimaju apsolutne razmere. Zmija u uglu radionice je stvarno tamo, jasno odvojena od preplašene osobe kao i od komadića bačene grnčarije na kojima se sklupčala. Vezivanje za sopstvo i svet na ovakav način je preduslov za patnju. Shvatanje stvari kao da su potpuno izdvojene, poželjne ili odbojne same po sebi, tera nas u nemoguću misiju da se grabimo za nešto što nikada ne možemo imati ili odbacujemo nešto što nikada nije ni postojalo. Uočavanje kako pojave nastaju i ponovo nestaju u neprekidnom proticanju procesa uslovljavanja počinje da nas postepeno oslobađa. Počinjemo da razumemo kako su pojave relativno a ne apsolutno, poželjne ili odbojne. One se isprepliću i međusobno interaktivno deluju, jedna zavisna od druge i ni jedna od njih izolovana i nezavisna od drugih. Šta god nastaje na ovaj način, ne poseduje neki svoj unitrašnji identitet: drugim rečima , pojave su prazne. One nisu jasno obojene i čvrste kao što izgledaju, one su providne i fluidne. One nisu pojedinačne i postojane kao što izgledaju, one su kompleksne i varljive. One nisu samo određene kroz filozofiju, nauku i religiju: njih se prisećamo i kroz igru aluzija, paradoksa i viceva. Ne možemo ih čvrsto zgrabiti: one izazivaju nedoumicu, preneraženost i sumnju.

∞ Isto ovo se odnosi i na svakog od nas. Kao što grnčar oblikuje ćup na grnčarskom točku, tako i ja oblikujem svoju ličnost od gline svoje egzistencije. Ćup ne postoji sam za sebe: on nastaje iz interakcije grnčara, grnčarskog točka, gline, oblika, funkcije ( koji svaki opet nastaje kroz interakciju svojih uzroka i komponenti do beskonačnosti). Ne postoji neki praiskonski ćup koji određuje atribute ovog konkretnog ćupa , kao što ne postoji ni nekakav praiskonski ljiljan po kome bi bili formirani izdanak, listovi, latice i stablo ovog ljiljana. Ćupovi i ljiljani su konfigurisani

56

uzrocima, uslovima, delovima, funkcijama, jezikom, slikama. Oni u svojoj suštini ne poseduju nikakav identitet koji bi bio odštampan poput serijskog broja . A tako je i sa svakim od nas. Kao ljudsko biće ja sam složeniji od ćupa ili ljiljana, ali i ja sam takođe nastao iz uzroka i stvoren iz različitih, promenljivih uslova i tendencija. Ne postoji nikava moja esencija izdvojena iz ove jedinstvene konfiguracije bioloških i kulturnih procesa. Pa iako se u intelektualnom pogledu možda slažem sa svim ovim konstatacijama, to ne znači da se i osećam na takav način. U svakom slučaju, darma praksa se ne bavi dokazivanjem ili obaranjem teorija o sopstvu, već pokušajem da se razume i olabavi stega egocentrizma koja stiska telo, osećaje i osećanja pretvarajući ih u čvrsti grumen patnje. Zamislite da se nađete u gužvi brojnih posetioca izložbe Ming porcelana. Neko vikne „Hej, držite lopova!“ Svi u prostoriji istog momenta pogledaju u vas. Pa iako ništa niste ukrali, optužujući pogledi i negodovanje prisutnih izazivaju u vama intenzivan neprijatan osećaj . Stojite zatečeni kao da ste nagi. Vi - ili čvrsti grumen patnje u vama - šapuće „ Nisam ja, verujte mi“...

To je kao da je vaš ego - koji je samo proizvod prošlih i sadašnjih događanja – ispečen u peći anksioznosti i sada se pojavljuje kao nešto solidno. Solidno ali krto. Što je ego u meni dragoceniji, što mi je više stalo do njega, to ga više moram čuvati od napada. Okolnosti u kojima se osećam prijatno postaju sve ređe i sve uže ograničene.

∞ Samosvest je najočiglednija i centralna činjenica mog života a istovremeno i najneuhvatljivija. Kada pokušam da tragam za svojim sopstvom u meditaciji, čini mi se kao da pokušavam da uhvatim svoju senku. Posegnem za njim, a tamo ničega nema. A onda se odjednom opet pojavi niotkuda. Spazim ga krajičkom unutrašnjeg oka, okrenem se ka njemu a on iščezne Svaki put kad mi se učini da sam ga uhvatio, ispostavi se da je to nešto drugo: telesna senzcija, raspoloženje, percepcija, impuls, ili pažnja sama po sebi. Nisam u stanju da pronađem sopstvo upirući prst u bilo kakav fizički i mentalni sklop i kažem „Da to sam ja“. Jer oni dolaze i prolaze a osećaj „Ja“ neprekidno postoji. Ali ne mogu ni da uperim prst u nešto treće što bi , ma koliko prolazno i zavisno izgledalo, ipak na neki način moglo da me definiše. Sopstvo možda nije nešto, ali svakako nije ni ništa. Ono je jednostavno neuhvatljivo, neopipljivo. Ja sam ono što jesam ne zbog nekakvog esencijalnog sopstva skrivenog u dubine mog bića, već zbog jedinstvenog i neponovljivog sklopa okolnosti koji su me stvorili. Što više lupam glavu o tome ko sam ja ( ili bilo šta drugo), samo ponirem sve dublje i dublje. I tome nema 57

kraja , samo beskonačna trajektorija koja trajno izbegava poniranje u ekstreme postojanja i nepostojanja. Ova trajektorija nije samo centrirana između ove dve dualnosti, već centralna staza sama po sebi.

∞ „Praznina (Ništavilo)“, kako je reako tibetanski filozof Tsongkhapa 1397 „ je staza kojom se centrirana osoba kreće“. Reč koja je upotrebljena za stazu je shul. Ovaj termin se definiše kao „trag“: znak koji ostaje nakon što prođe ono što ga je ostavilo - na primer otisak stopala. U drugom kontekstu, shul se koristi da opiše udubinu u zemlji na kojoj je ranije stajala kuća, korito kojim reka teče kad je poplava, polegla trava na kojoj je prethodne noći prespavala kakva životinja. Sve je to shul , otisak nečega što je nekada bilo. Staza je shul jer je ona otisak koji iza sebe ostavlja redovno hodanje po njoj a to je krči i održava prohodnom za druge. Kao shul, praznina bi mogla da se uporedi sa otiskom nečega što je nekada bilo tu. U ovom slučaju , otisak formiraju izbočine, šupljine, oznake i ožiljci zaostali posle turbulencija sebične žudnje. Kada turbulencije prođu, osetimo mir, olakšanje i slobodu. Upoznati prazninu, ne znači samo razumeti koncept. To više podseća na trenutak kada se iznenada nađemo na čistini u šumi, i odjednom možemo slobodno da se krećemo i vidimo oko sebe. Iskusiti prazninu, znači iskusiti šokantno odsustvo svega što obično određuje osećaj ko ste vi i u kakvom svetu živite. Može da potraje samo za trenutak pre nego što se ukorenjene navike povrate i ponovo zatvore vidik. Ali makar za taj jedan trenutak, osvedočimo se u tome koliko smo mi sami i koliko je čitav svet oko nas otvoren i ranjiv. Ovaj miran, slobodan, otvoren i nežan prostor je sam centar dharma prakse . On je neposredan, momentalan i dinamičan. To je staza, put. On pruža nagoveštaj nevidljive tačke u kojoj se linije našeg života sustiču. On omogućava neometeno kretanje. I on nas ohrabruje da nismo sami: on podrazumeva zahvalnost prema onima koji su ga prokrčili pre nas i odgovornost prema onima koji će tek doći iza nas.

∞ „Praznina (Ništavilo)“ je konfuzan termin. Iako se koristi kao apstraktna imenica, ono nikako ne označava apstraktni objekat ili stanje. To nije nešto što mi „shvatimo“ u momentu mističnog uvida, što se nekako „probilo“ kroz transcendentnu stvarnost skrivenu iza još misterioznijih osnova empirijskog sveta. Niti pojave „izniču“ iz praznine i „rastapaju“ se ponovo u nju kao kakva bezoblična kosmička masa. Ovo su samo neki od načina na koji je praznina korišćena kao metafora u metafizičkim objašnjenjima i religioznim utehama. „Praznina (ništavilo)“ je neprijatno opori termin koji se koristi upravo da podminira traganje za takvom utehom. Pa ipak je ,da ironija bude veća, često prizivan da pomogne u takvim naporima. Shunyata (ništavilo, praznina) prevode na egleski često kao „ Bezdan“ oni prevodioci koji 58

prenebregavaju činjenicu da ovom terminu niti prethodi prefiks određenog člana („the“), niti je naglašen velikim slovom, jer ni jedno ni drugo ne postoje u klasičnim jezicima Azije. Odatle je dovoljan samo hop, korak i skok do poistovećivanja prazinie sa metafizičkim pojmovima kao što su „Apsolut“, „Istina“ ili čak „Bog“. Tako pojam praznine postaje žrtva same navike uma koju bi trebalo da poništi.

∞ Praznina ( ništavilo) nema nikakvu unutrašnju suštinu, baš kao ni ćup, banana ili ljiljan. I kada ne bi bilo ćupova, banana i ljiljana, ne bi bilo ni praznine (ništavila). Praznina ne poruče da stvari postoje; ona jednostavno pokazuje kako su one lišene nekog unutrašnjeg, izdvojenog bića. Praznina nije izdvojena iz sveta svakodnovnog iskustva; ona dobija svoj smisao tek u kontekstu pravljenja ćupova, jedenja banane i gajenja ljiljana. Život centriran u svesnom opažanju praznine je jednostvano odgovarajući način postojanja u ovoj promenljivoj, šokantnoj, bolnoj, radosnoj , frustrirajućoj, očaravajućoj, tvrdoglavoj i nesigurnoj stvarnosti. Praznina je centralna staza koja vodi ne izvan ove stvarnosti nego pravo u njeno srce. Ona je putanja kojom se cetrirana osoba kreće. A i mi smo takođe otisak nečega što je bilo ovde. Mi smo nastali, izliveni, uobličeni, iz čudovišnog spleta okolnosti koje su nam prethodile. Počevši od obrazaca DNK naših roditelja i ispaljivanja stotina miliona neurona u našem mozgu , preko kulturnih i istorijskih okolnosti dvadesetog veka , dalje obrazovanja i vaspitanja koji su nam pruženi , pa dalje svih iskustava koje smo ikada doživeli : sve ovo se udružilo zajedno da uobliči jedistvenu trajektoriju koja kulminira u ovom sadašnjem momentu. Ono što je prisutno u ovom trenutku je neponovljivi otisak svega što ga je formiralo , a mi ga zovemo jednostavno „Ja“. Ali ta slika je toliko živa i ubedljiva da lako mešamo ono što je obični otisak sa nečim što postoji nezavisno od okolnosti koji su ga stvorile. Pa šta smo onda drugo nego obična priča koju uporno ponavljamo, sređujemo, cenzorišemo i ulepšavamo u svojim glavama? Sopstvo nije poput junaka drugorazrednog filma, koji promiče neokrznut olujama strasti i intrige koje se pletu oko njega, počev od uvodnih kadrova pa sve do kraja. Sopstvo više podseća na složene i neodređene likove koji se pojavljuju, razvijaju i pate na stranicama kakvog romana. Uopšte nema ničega čvrstog i trajnog u meni. Ja sam više poput priče koja se odvija. Kako postajemo svesniji svega ovoga, počinjemo da preuzimamo veću odgovornost za pravac svog života. Umesto da smo vezani za navikom ustaljena ponašanja i rutine kao načina da obezbedimo osećaj sopstva, stičemo slobodu da oblikujemo sami sebe. Umesto da budemo začarani utiscima, mi počinjemo sami da ih stvaramo. Umesto da uzimamo sebe preozbiljno, otkrivamo neodoljivu lakoću ironične priče koja nikada do sada nije ispričana baš na ovaj jedinstveni način. 59

60

S A O S E Ć A NJ E

Čak i kada činim stvari za dobrobit drugih Ne javlja se ni ushićenje niti ponos To je kao da hranim sebe; Ne očekujući ništa zauzvrat

-

Shantideva

Zamislite tri čoveka kako sede pred vama: jedan je prijatelj, drugi je neprijatelj a treći stranac. (Ne brinite se za detalje, jednostavno osetite njihovo prisustvo kao da su prisutni a vaše oči zatvorene), Stišajte svoj um prateći disanje, a onda usmerite pažnju na svaku osobu ponaosob, uočavajući kako njegova slika izaziva određeno raspoloženje. Baš kao što vas prijatelj čini opuštenim i sigurnim, neprijatelj ( ili neko poput S) čini uznemirenim i nervoznim, dok stranac (blagajnica na kasi u supermarketu) izaziva samo uljudnu nezainteresovanost. Šta je to u vezi ovih ljudi što čini da se tako osećate? Jedan jedini događaj, možda - nešto što su rekli ili uradili , način na koji su vas pogledali - postaje presudni momenat u kome zamrznete sliku o njima poput fotografisanja. Sa onima koje dobro poznajete, ova slika se neprekidno uređuje i obnavlja; sa onima koje površno cenite ili prezirete sa distance, ili sa onima koji vam ništa ne znače, jedan kratki susret ih može zamrznuti u fotografiju koja vremenom postaje sve više kruta i nepromenljiva. Ostanite za trenutak sa ovim prizorima i osećanjima koja im odgovaraju. Uočite kako način na koji doživljavate ove ljude pojačava osećanja koja oni izazivaju, i kako način na koji se osećate pojačava način na koji ih percipirate. Slika koju imamo o drugoj osobi postaje konfuzna mešavina objektivnih činjenica ( dugačak nos, nosi naočare, ćelavi) i naših ideja o njima (arogantan, glup, 61

više mu se ne dopadam). Pa tako pored toga što je to neko sam po sebi, ta osoba istovremeno igra i ulogu u našoj privatnoj psihodrami. Postaje sve teže odvojiti tu osobu od emocionalno nabijene slike koju su formirali naša sopstvena žudnja i strahovi. Da bi izbegli ovu zamku ne treba da se pretvaramo da osećamo drugačije, već da počnemo da gledamo stvari na drugi način. Slobodni smo da izabremo način na koji percipiramo svet. Ako razmislite, otkrićete da bez obzira kako snažno osećanje imamo o osobi, ono je često bazirano isključivo na predstavi koju smo fomriali o toj osobi. Takva je priroda predrasuda: zbog boje njene kože, nacionalnosti, religije itd.mi se momentalno osećamo na poseban način kada mislimo o njoj. Ova vrsta meditacije direktno razotkriva fiksiranu sliku koju koju imamo o drugima. Izostavljajući prosuđivanje, postajemo sposobni da na osobu gledamo iz nove perspektive. Počnite sa prijateljem. Zamislite ga kao tek rođenu bebu, umrljanu krvlju. Polako ga pratite kako raste u detence, dete i adolescenta, potom u zrelu osobu, sve do momenta kada ste ga upoznali. Pokušajte da zamislite kakve su bile njegove nade i želje pre nego što je uopšte znao da vi postojite. Mislite o tome kao o nekome ko ceni sopstvene vrednosti , ideje i osećanja na isti način kao što vi cenite svoje. A onda pogledajte u budučnost i zamislite kako postaje stariji, razboljeva se, pretvara se u starca i umire. Okrenite se prema neprijatelju i strancu i učinite to isto, sve dok ne uočite tri jednostavne ljudske prilike koje sede ispred vas: izjednačene u rađanju , jednake u umiranju. Da li ovakva perspektiva menja način na koji se osećate u vezi te osobe? Da li možete, makar za trenutak da vidite ove ljude u njihovoj jedinstvenosti, misterioznosti, veličanstvenosti, tragediji? Možete li da ih vidite kao bića koja imaju svoje živote umesto da predstavljaju samo usputne stanice vašeg života? Da li možete da uočite ograničenu i selektivnu prirodu slike koju ste ranije formirali o njima? Možete li da se oslobodite želje da prigrlite prijatelja i odbijete neprijatelja? Možete li da zavolite stranca?

∞ Sapletem li se i udarim koleo o pločnik, moja ruka instinktivno poleti da ublaži bol. Sednem dole i nežno masiram mesto na koje sam se udario. Gledam povredu, onda ustajem i krećem kući da je lečim, pazeći da na svaki način sačuvam koleno i da ga ne opteretim suviše. A opet, samo je koleno bolno. Ruka nije bila povređena, niti oko koje studiozno posmatra pomodrelu izgrebanu kožu, niti druga noga koja preuzima teret sa oslabljenog kolena. Kada mi prijateljica zakuca na vrata i pozdravi me osmehom i zagrljajem, odmah znam da je pod stresom, već iz treptaja njenog oka i zvuka njenog glasa dok izgovara „Zdravo!“. U tom momentu njen bol me probada i osećam da je to zbog nečega što joj je S rekao ili uradio. Postajem intimni učesnik u njenom bolu dok mi priča šta se desilo. A opet, nisam ja taj koji doživeo bol što joj je S naneo. 62

U takvim trenucima saosećanje je priprodno i spontano: odgovaram na patnju svoje prijateljica na isti način kao što moja ruka i moje oko odgovaraju na bolno koleno. Ali dok prolazim pored prosjaka u pešačkom prolazu osetim tek tračak sramote ili sažaljenja pre nego što mu dobacim novčić i žurno se udaljim. Ili ako čujem da je S doziveo neprijatnost, možda se u sebi potajno obradujem iako lepo čujem sebe dok govorim da mi je žao što mu se to desilo. Moja samilost se lako proširi na one koji su sa ove strane nevidljivog zida koji me deli od sveta. Moje koleno, moje prijatelje, familiju, zajednicu, kolege - na sve ono što pripada domenu „Ja“ i „moje“. Veze koje nas ujedinjuju , bilo da su zajedničnki roditelji ili arbitrarna naklonost ka istom fudbalskom timu, su potencirane željom za pripadanjem i strahom od odbacivanja. Ovo sa svoje strane još više ojačava percepciju „mi“ i „oni“. Podižući ovaj nevidljivi zid, percepcija opet određuje moja raspoloženja: osećam se dobro kada smo u pitanju „mi“, a loše ili indiferentno kada su u pitanju „oni“. Ali nije uvek ovako. Ima trenutaka kada zid nestaje. Dirnut sam sudbinom onih koje ni ne poznajem i verovatno nikada neću ni upoznati: gladno dete, napušteni pas, kolone izbeglica. Ili mi svet odjednom preokrene osmeh starice sa klupe u parku. I kada napokon naletim na S i on mi saopšti kako se strašno plašio da svima saopšti da je HIV pozitivan, sva negativnost prema njemu momentalno isčezava i njegov bol i strah postaju i moji. Jer sve dok traje taj tanani trenutak , nalazim se u svetu gde su sva živa bića ujedinjena u svojoj težnju da prežive i ostanu bezbedni. Prepoznajem strah drugih kao svoj sopstveni. Čini se kao da se čitav život pretvara u isto telo: posegnuti za nekim ko pati postaje tako prirodno i nesebično kao kad moja ruka instinktivno krene prema kolenu. Ali dok smo u šaci sebičnosti, samilost je ograničena samo na one za koje osećamo da su na našoj strani. Snaga tog stiska se ne može potceniti. On liči na spazam koji grabi telo, osećanja i dušu. A opet on je toliko poznato osećanje da ga ni ne primećujemo ili ga smatramo „normalnim“. Ali kada taj stisak popusti na pogled starice u parku, čitav svet se transformiše i tada osetimo šta znači kada se srce otvori. Čak i momentalni doživljaj nesebičnog doživljavanja života proprati osećaj širenja u grudima, oduševljenje i toplina - kao da je stisak popustio. Dharma praksa je odgajanje načina života u kome ovakvi trenuci nisu prepušteni pukom slučaju. Koliko god da nam znače i cenimo ovakve trenutke, ubrzo nas opet ponese plima egocentrizma. Ali možemo i drugačije da izaberemo: možemo neprestano da preispitujemo predstavu o fiksiranom, nepromenljivom grumenu sopstva koje leži u srži naših iskustava. I možemo uporno da procenjujemo vrednost emocionalno nabijenih predstava koje imamo o drugima. Kroz sjedinjenu praksu disciplonovane meditacije i stalno prisutne sabrane pažnje, možemo da olabavimo stegu u kojoj nas drži sebična navika kako doživljavamo sebe i druge.

∞ Uvid u ništavilo i saosećanje prema svetu su dve strane istog novčića. Doživljavanje sebe i sveta kao interaktivnih procesa a ne solidnih kolekcija izdvojenih pojava, minira kako uobičajeni 63

način doživljavanja sveta tako i način na koji to po navici osećamo. Disciplinovana meditacija je presudna za dharma praksu baš zato što nas prebacuje iz sveta ideja u svet doživljenih osećanja. Puko razumevanje filozofije ništavila nije dovoljno. Ideje treba meditacijom prevesti na jezik osećanja kako bi se razvezali emocionalni čvorovi koji nas drže zarobljenim u stisku preokupiranosti sopstvom. I dok se uzdižemo ka prostoru koji se oslobodio nestajanjem egocentične žudnje, doživljavamo svu ranjivost svoje izloženosti strahu i patnji koje svet donosi. Putanja na kojoj se nađemo u trenucima centriranog iskustva obuhvata kako jasnoću uma tako i toplinu srca. Kao što sijalica istovremeno stvara i svetlo i toplotu, tako je i centrirana staza istovremeno obasjana mudrošću i izrasta iz samilosti. Nesebična ranjivost samilosti zatheva pažljivu zaštitu sabrane pažnje. Nije dovoljna naša želja da gajimo ovakva osećanja prema drugima. Moramo biti na oprezu u svakom trenutku kako ne bi dozvolili mislima i osećanjima da prodru unutra i pokradu nam ovu otvorenu i brižnu odlučnost. Samislosno srce takođe oseća i ljutinu , pohlepu, ljubomoru i svakojake druge emocije. Ali ih prihvata onakve kakve one jesu , spokojno, i razvija snagu uma da im dozvoli da izniknu i nestanu a da se pri tome ne identifikuje sa njima, niti reaguje . Samilost nije lišena hrabrosti i sposobnosti za prosuđivanje. Kao što nam je potrebna hrabrost da odgovorimo na bes drugih, tako nam treba i sposobnost procene kako bi znali svoja ograničenja i mogli da kažemo „ne“. Samilosni život je onaj u kome se resursi koriste na najbolji način. Kao što treba da znamo kada i kako da se u potpunosti posvetimo nekom cilju , tako moramo znati kada i kako da se zaustavimo i odmorimo.

∞ Najveća pretnja samilosti je sklonost da podlegnemo fantazijama o sopstvenoj moralnoj nadmoći. Zavedeni bujicom nesebične ljubavi prema drugima, možemo poverovati da smo mi njihovi spasitelji. Skromno otkrivamo kako preuzimamo ulogu nekoga ko je sudbinski predodređen da zaleči tugu čitavog sveta i ukaže na put pokajanja, spokoja i Prosvetljenja. Naše reči saveta onima u nevolji neosetno se pretvaraju u oracije čitavom čovečanstvu. Naši saveti prijatelju se pretvaraju u lekcije iz morala. Kada zastranimo na ovaj način, samilost nam ukazuje na opasnost od mesijanskih i narcisoidnih preterivanja. Prekomerno odbacivanje egocentričnosti nas može lišiti razumnog , mrvicom ironije ublaženog doživljavanja sopstva. Jer kada naduvenost uzme glavnu reč , ona postaje neprozirna i teško je videti kroz nju.

∞

64

Samilost je samo srce i duša probuđenja. I dok nam meditacija i razmišljanje mogu učiniti samilost prihvatljivijom , ona ne može biti iskonstruisana ili fabrikovana. Kada samilost u nama doživi erupciju, imamo osećaj da se to događa nekako slučajno . A isto tako može i iznenada da nestane, kao što se i pojavila. Bljesne u onim momentima kada se zavesa sopstva na trenutak podigne i individualna egzistencija kapitulira pred dobrobiti egzistencije celog sveta. Odjednom nam postane jasno da ne možemo dostići prosvetljenje sami za sebe: možemo samo biti deo probuđenja sveg života.

65

66

S A Z R E V A NJ E

Budin put je upoznati sebe Upoznati sebe znači zaboraviti na sebe Zaboraviti na sebe znači probuditi se za sve ostalo

-

67

Dogen Genjo Koan

68

S L O B O D A

... Zato znamo, da dok nije probuđen, čak je i Buda samo biće razuma, ali i to da razumno biće, probuđeno u trenutku misli , jeste Buda

-

Hui Neng

Kada čoveka puste iz zatvora, on ponovo postane slobodan. Onog momenta kada kroči kroz kapiju, on se oslobodi kazne, čuvara, zidova, rešetaka i katanaca svoje ćelije. Svet stoji pred njim otvoren; slobodan je da iskoristi svaku mogućnost koja stoji pred njim. I slobodan je za druge: tu je za svaku relaciju, tu je za svaki zathev ili izazov koji pred njega postave drugi. Sloboda nikada nije apsolutna; ona je uvek u relaciji sa nečim drugim: sloboda OD ograničenja, sloboda DA delamo, soboda ZA druge. Bivši zatvorenik je i dalje ograničen zakonima društva, resursima koji su mu dostupni, limitiran svojom kulturom, znanjem i veštinama i najzad stanjem svog tela i zakonima prirode. Slično, sloboda prosvetljenja je relativna u odnosu NA ograničenja koja nameće egocentrična konfuzija i teškoće koje ona stvara, NA ograničenja koja nameće žudnja za trajnim identitetom, NA opsesivnu žudnju za idealnom situacijom, NA patnju koja proizilazi iz ovih vezivanja. Sam Buda je takođe bio ograničen pogledima na svet svoga vremena, svojim jezikom, znanjem i veštinama; svesti o tome šta će njegovo društvo moći da toleriše; dostupnošću resursa i tehnologijom: geografskim i političkim barijerama koje su ga ograničavale na limitirani prostor severne Indije; ograničen svojim fizičkim telom i zakonima prirode. 69

A ipak se pred njim našao svet otvoren kao nikada do tada. Bio je slobodan DA kreativno ostvari potencijale neopterećene žudnjama koje su do tada diktirale njegove izbore, slobodan DA zamisli odgorarajući odgovor na patnju drugih, slobodan DA odneguje autentičan put koji će obuhvatiti sve aspekte ljudskog života, slobodan DA formira zajednicu prijateljstva i slobodan da stvori kulturu probuđenja koja će poživeti još dugo posle njegove smrti. I bio je slobodan ZA druge. Altruistički je svoje lično blagostanje žrtvovao radi dobrobiti drugih. Učinio je sebe dostupnim i voljnim da odgovori na svaki zahtev i izazov koji su pred njega stavljali drugi.

∞ Sloboda koju donosi probuđenje se bazira na iskorenjivanju žudnje. Ovakva sloboda je moguća zbog toga što su promenljivost , zavisnost, nesigurnost i kreativni karakter realnosti .... same po sebi slobodne. Mi smo sami sebi tamničari. Držimo sebe zatočenima žudnjom, neznanjem i strahom, sopstvom koje bi da ne zavisi od bilo kakvih okolnosti. Umesto da prihvatimo i razumemo stvari onakvim kakve one zaista jesu, tražimo da budemo nezavisni od njih fiksirajući se za nekakvo izolovano sopstvo. Ironično , ovaj otuđeni egocetnrizam se pogrešno zamišlja kao individualna sloboda. Cilj dharma prakse je da nas oslobodi od ove iluzije slobode. To se ostvaruje razumevanjem patnje koja proizilazi iz ove umišljene nezavisnosti, i odpuštanjem konfuzije i žudnje koje nas drže u mestu. Odgajanje puta, počinje autentičnom vizijom promenljivog, zavisnog i kreativnog karaktera našeg bića i sveta. Mada je u početku ovaj doživljaj autentične slobode realnosti , možda momentalan i sporadičan, dharma praksa upućuje na takav način života koji vrednuje taj doživljaj kao trajno a ne izuzetno iskustvo. Pa iako nam se može desiti da nas povremeno ponovo obuzmu turbulentni obrazci navika, naša posvećenost ovoj viziji slobode ostaje nepoljuljana. Da bi se suprotstavili fiksiranom, zamrznutom pogledu na stvari koji nas drži zarobljene unutar ciklusa žudnje i patnje, moramo odgajiti svest o slobodi koja je prisutna u svakom momentu našeg iskustva.

∞ Sve dok ne obraćate pažnju na dah, on se odvija sam po sebi. Ali onog momenta kada obratite pažnju na njega, pojavi se tendencija da ga kontrolišete. Pa čak i ako sebi kažete; „samo posmatraj dah, onakav kakav je“, već sam akt svesnog posmatranja učini da on postane mirniji i kontrolisan. Možete imati osećaj „ Ja dišem“ umesto „(postoji) disanje“. Pokušajte sledeće: na kraju sledećeg izdaha, samo čekajte da se sledeći udah pojavi - kao što bi mačka čekala miša da izađe iz rupe. Vi znate da će se sledeći udah pojaviti , ali nemate pojma tačno kada će se to i desiti. I dok je vaša pažnja budna i prikovana u sadašnjem trenutku kao 70

mačka, ona je lišena bilo kakve namere da kontroliše šta će se dalje desiti. Bez izčekivanja, samo čekajte. A onda se to dogodi i vi ga zgrabite „... disanje“. Čudno je koliko je uzbudljivo ( čak zastrašujuće) posmatranje disanja na ovaj način. Kao fokus pažnje, disanje je jedina telesna radnja koja može biti koliko autonomna, toliko i voljna ( za razliku od srčanih otkucaja, na primer). I dok disanje u početku može da posluži kao objekat koncentracije, otpuštajući bilo kakvu nameru da ga kontrolišemo , mi možemo jednostavno posmatrati njegove ritmičke pokrete u suštinskoj slobodi realnosti same po sebi. Disanje je pokretanje života, vitalni proces koji povezuje telo sa okolinom. Što više otvorimo i produbimo pažnju na disanje i telo, to više razumevo unutrašnju dinamiku čitavog našeg iskustva. Ne postoji ništa što miruje, makar za trenutak. Disanje, otkucaji srca, telo, osećanja, misli, okolina sve su to samo fasete nedeljivog interakvnog sistema, od koga ni jedan jedini deo ne bi stvarno mogao da se dekalariše kao „Ja“ ili „moje“. Pa zbog čega onda kompulzivno smatramo sebe posebnim i izdvojenim iz svega toga? Šta nas to ograničava i sprečava da u potpunosti sudelujemo u ovom iskustvu? Znamo itekako dobro da nas takvo sudelovanje ne bi poništilo; ono se potpuno uklapa sa razumnim odvajanjem od ironije sopstva. Ali uprkos toga identifikujemo se sa tim „duhom“ sopstva , lebdeći iznad i večno izolovani od samog procesa života. Kao rezultat, čitav interaktivan sistem se oseća kao da je ukočen. A mi se osećamo utrnuli, blokirani, frustrirani, neslobodni. Ali iznova i ponovo prigrlivši dinamičan, dragocen i od sopstva oslobođen tok iskustva, postepeno otapamo duboko usađenu predrasudu izolovane egzistencije. Da bi ovo još više pojačali, vredi otpustiti ne samo vezanost za krutu sliku o sopstvu, već i sve poglede koji zamagljuju i fiksiraju iskustvo. Ovo možemo postići prepoznavši i to da kako god da ga opisali ( čak i kao „dinamičan, dragocen i od sopstva oslobođen tok iskustva“), ono što se zaista dešava ostaje potpuno misteriozno.

∞ Kako sabrana pažnja postaje mirnija i jasnija , iskustvo postaje ne samo življe već istovremeno i čudnije. Što više saznajemo nešto na ovaj način, to sve više shvatamo da u stvari ništa ne znamo . Dok pažljivo slušamo dobovanje kiše ili posmatramo stolicu, ove obične stvari postaju ne samo više očigledne, nego i više zagonetne. Dok sedimo tako koncentrisani na dah, sa jedne strane disanje je toliko obično i očigledno, ali sa druge strane i misteriozno .... da uopšte dišemo. Obraćanje pažnje na ovu dimenziju iskustva, gde opisi i objašnjenja ne funkcionišu, počinje da izaziva sumnju u to kako uopšte nešto znamo. Iskustvo se ne može opisati jednostavno svrstavajući ga u konceptualnu kategoriju. Njegova suštinska varljivost leži u tome što je istovremeno i znano i neznano. Bez obzira kako dobro nešto znamo, da bi stvarno pronikli u unutrašnju slobodu realnosti moramo skromno da priznamo: „Ja ovo stvarno ne znam“.

71

Ovo neznanje nije i kraj putanje, nije tačka posle koje razmišljanje prestaje. Ovo neznanje je osnova dubokog agnosticizma. Kada suspendujemo verovanje i stavove, um gubi oslonac. Tada smo oslobođeni da započnemo sa radikalno drugačijim načinom preispitivanja . Ovo preispitivanje je ukorenjeno uokviru samog neznanja. Onog momenta kada se pozornost zatekne iznenađena i zbunjena padanjem kiše, stolicom, disanjem, oni se pretvaraju u pitanja sama po sebi. Navikom stečene pretpostavke i opisi odjednom padaju i čujemo svoj zamuckujući glas kako pita: „Šta je ovo?“. Ili jednostavno „Šta?“ ili „Zašto?“. Ili možda bez reči, jednostavno „?“ Već samo postojanje stvarnosti je iznenađujuće. Ono izaziva zabezeknutost, čuđenje, nevericu, šok. Nije zbunjen samo um nego i celo telo. Ovo može biti neprijatno. Pozornost može biti lako zamenjena bljescima spekulativnih misli, ili spontanih naleta poezije, koje nas, ma koliko inspirativne i originalne bile ponovo bacaju u kategorijama izparcelisan, poznati svet . Cilj dharma prakse je održavanje ove zagonetnosti u kontekstu smirene , jasne i centrirane pažnje. Ovakva zagonetnost niti je frustrirana niti površno radoznala u vezi specifičnog detalja iskustva. Ona je intenzivno, fokusirano preispitivanje u sveukupnosti onoga što se dešava u bilo kom momentu. Ona je sprava koja usmerava pažnju u samo srce nepoznatog. Preispitivanje koje proizilazi iz ovakvog neznanja se razlikuje od konvencionalnog istraživanja po tome što ne teži tome da pronađe odgovore. Ovakvo preispitivanje započinje u tački gde se opisi i objašnjenja završavaju. Ono je već otpustilo ograničenja i limite konceptualnih kategorija. Ono prepoznaje činjenicu da se misterije ne rešavaju kao što se rešavaju problemi koje ćemo potom zaboraviti. Što više prodiremo u misteriju, ona postaje sve misterioznija. Ovakvo čuđenjem inspirisano preistipivanje je centralni put po sebi. Odbijajući da bude zavedeno na odgovore tipa „da“ i „ne“, „to je ovo“ i „to nije to“, ono otpušta ekstreme afimacije i negacije, nešto i ništa. Kao život sam po sebi, ono jednostavno nastavlja, oslobođeno potrebe da se drži bilo kog fiksiranog stava - uključujući i onog Budističkog. Ono sprečava da naša pozornost postane pasivna, rutinska, što bi možda bilo u saglasju sa sistemom verovanja ali bi iskustvo učinilo tupim i zamagljenim. Čuđenje je ono što drži pozornost na prstima. Ona razotkriva iskustvo kao transparentno, blješteće i neometeno. Preispitivanje je putanja po kojoj se centrirana osoba kreće. Snažno nadahnuto ali oslobođeno turbulencije i opsesesivnog nagona da po svaku cenu pruži odgovore, da bi pružilo stvarno zadovoljstvo ovo preispitivanje dozvoljava stvarima da budu ono što jesu. Ne postoji ni skrivena agenda u pozadini. Očekivanja ostvarivanja ciljeva i nagrada (poput Prosvetljenja) se prepoznaju kao takva: kao zadnja linija odbrane u pokušaju povampirenog sopstva da proces podvrgne sopstvenim ciljevima. Što više postajemo svesni misterije proticanja života, postaje jasnije da njegova krajnja svrha nije ispunjavanje očekivanja našeg ega. Jedino možemo rečima iskazati pitanje koje život pred nas postavlja. A onda se opustiti, slušati i čekati. 72

∞ Stvarnost je suštinski slobodna zato što je promenjiva, nesigurna, zavisna i prazna. Ona je dinamična igra odnosa. Probuđenje za ovu istinu otkriva našu unutrašnju slobodu, jer smo mi po svojoj prirodi takđe dinamična igra odnosa. Autentična vizija ove slobode je osnova individualne slobode i kreativne autonomije. Međutim, ovo iskustvo je nešto što ponovo otkrivamo tek u posebnim trenucima. Dokle god smo zarobljeni predpostavkom da su sopstvo i ono što nas okružuje nepromenljivi, sigurni, apsolutni, neprozirni i solidni, ostajemo zarobljeni, otuđeni, utrnuli, frustrirani i neslobodni. A opet u praksi, život nije moguće precizno podeliti na dualnost poput „slobodno“ i „neslobodno“, „probuđeno“ i „neprobuđeno“. Dok su ove kategorije jasno odvojene , život je večito neodređen. Sloboda može biti i ponovo otrkivena i opet izgubljena. Probuđenje je ponovno osvajanje te neverovatne slobode u kakvoj smo se rodili a koju smo kasnije zamenili pseudo nezavisnim i izdvojenim sopstvom. Ipak, bez obzira koliko nas ona plaši i koliko joj se opirali, ovakva sloboda nam je na domak ruke. Ona može da provali u naš život u svakom momentu, bez obzira da li smo je tražili ili ne, omogućavajući nam da zavirimo u stvarnost koja je istovremeno toliko poznata i toliko neuhvatljiva, više nego bilo šta što smo ikada upoznali, u kojoj se zateknemo istovremeno duboko usamljeni i neverovatno povezani sa svime ostalim. A ipak snaga navike je tolika da tu slobodu iznenada ponovo gubimo i vraćamo se nazad u naizgled stabilnu svakodnevicu. Suprotstavljajući se ovoj sili navike, dharma praksa ima dva cilja: da nas oslobodi od egocentrične žudnje tako da svoj život postepeno vodimo ka sve većem probuđenju; kao i da nas učini u većoj meri prijemčivim za iznanadu erupciju probuđenja u svakom momentu života. Probuđenje je istovremeno linearni proces osobođenja koje negujemo godinama i istovremeno u svakom momentu prisutan potencijal da ostvarimo momentalnu slobodu. Centralni put je istovremeno putanja koja ima svoj početak i kraj ali i neuobličeni potencijal koji leži u samoj srži iskustva.

73

74

I M A G I N A C I J A

Talent da govorimo drugačije, umesto da se spretno prepiremo je osnovni alat za menjanje kulture

-

Richard Rorty

Naći se u čudu pred dahom, kišom ili stolicom je u suštini isto kao i naći se začuđen pred grumenom gline, praznim listom papira ili praznim kompjuterkim ekranom. U oba slučaja zateknemo sebe kako lebdimo na ivici ničega i nečega, bezobličnog i uobličenog, neaktivnog i aktivnog. Zatečeni smo u nepokretnoj, vitalnoj pozornosti na pragu kreacije, čekajući da se nešto pojavi ( sledeći udah ili prvi nagoveštaj brazde na glini) koji se nikada to tada nije dogodio baš na taj način i nikada se više neće dogoditi upravo tako. U oba slučaja vibriramo na finoj liniji između ushićenja i straha. Meditator može biti istovremeno razdragan osećanjem slobode koju nudi stvarnost i uplašen kaskadom iskustava koja briše sigurnost simetrije i preti da se ostvari svakog trenutka. Grnčari i pisci mogu biti očarani beskonačnim kreativnim mogućnostima koje nudi svaki trenutak i istovremeno paralisani oklevanjem da ostvare makar i jednu od tih mogućnosti. Kao što meditator uzmiče ka sigurnosti utešne uspomene ili fantazije, tako i umetnik ustaje da uzme sledeću šolju kafe. Umesto toga, možemo rešiti da ostanemo uvučeni u misterioznu, neuobličenu, slobodnu igru realnosti. Ovo bi bio izbor mistika koji pokušava da poništi sebe kroz Boga ili Nirvanu - analogno sklonosti umetnika da sebe ponište alkoholom i opijatima. Ali ako cenimo svoje učešće u stvarnosti koju delimo sa drugima, onda bi ovakva samonegacija osporila centrani element našeg ljudskog postojanja: potrebu da govorimo i delamo, da podelimo svoje iskustvo sa drugima. 75

Sloboda podrazumeva odgovornost. Sloboda od egocentrične žudnje je sloboda da kreativno ostvarimo mogućnsti koji svet nudi za druge. Kada su razumevanje i samilost dve strane istog novčića, autentična vizija prazne i zavisne prirode stvarnosti spontano zahteva da se ispolji u konkretnim i živim oblicima života. Licem u lice sa svetom, borimo se da pronađemo koncepte, slike , ideje kroz koje možemo da izrazimo neverovatno neuhvatljivu prirodu realnosti autentičnim govorom i delima. Ova neuobličena vizija se bori da se uobliči kroz imaginaciju. Kao doživljaj slobode, prosvetljenje ne podrazumeva skup gotovih ideja i slika , a još manje filozofskih ili religioznih doktrina. Po svojoj prirodi ona je slobodno od ograničenja i ranije zamišljenih ideja, slika i doktrina. Ono ne nudi odgovore, već samo mogućnost novog početka. Kroz njegovo ispoljavanje ništa manje ne prevodimo ezoterična znanja u mudre izreke, nego što pisac pretvara već gotove rečenice skrivene u svom umu na papir po kome piše. Ideje i reči proizilaze kroz sam proces izgovranja pred stvarnom ili zamišljenom publikom . One mogu doći kao iznenađenje, šok - čak i osobi koja ih izgovara. Ne dolaze potpuno formirane ništa više nego što izrasta cvet ljiljana iz lukovice što buja. One izrastaju iz neponovljivog matriksa zavisnosti: autentičnosti naše sopstvene vizije i strasti trenutka, potrebe drugih u određenom mestu i trenutku, naše veštine u upotrebi tehničkih i kulturnih resursa. Dharma praksa više podseća na umetničku kreaciju nego na rešavanje tehničkog problema. Tehnička dimanzija dharma prakse (kao što je vežbanje sabrane pažnje i fokusa) se može uporediti sa tehničkim veštinama koje grnčar mora da nauči da bi postao veštiji u svom zanatu. Obe zahtevaju godine discipline i napornog rada. Ipak u obe oblasti ovakva veština je samo sredstvo a ne i cilj sam po sebi. Kao što tehnička umešnost u grnčastvu nije garancija da će ćupovi biti lepi, tako i tehnička umešnost u meditaciji nije garancija za mudro i saosećajno odgovaranje na patnju. Umetnost dharma prakse zahteva posvećenost, tehničku umešnost i imaginaciju. Kao što je slučaj sa svim umetnostima, nećemo ostvariti puni potencijal ako nedostaje bilo koji od ova tri dela . Sirovina dharma prakse smo mi i naš svet, koje treba razumeti i transformisati u skladu sa vizijom i vrednostima dharme same po sebi. Ovo nije proces prevazilaženja (transcendiranja) sebe ili sveta, već proces kreiranja sebe i sveta. Poricanje „sopstva“ se odnosi na zamišljeni entitet nezavisan od tela i uma - a ne na uobičajeno poimanje naše ličnosti kao pojedinca u odnosu na druge ličnosti. Ovakvo tumačenje statičnog sopstva je prevashodna smetnja za ostvarenje jedinstvenog potencijala koji kao individua posedujemo. Rastvaranjem ove fiksacije kroz centriranje vizije o prolaznosti, nesigurnosti i zavisnosti svih stvari, oslobađamo potencijal da kreiramo sebe od nekog novog početka. Shvatanje sveta kao otuđene realnosti sastavljene iz trvdoglavih, izdvojenih stvari je takođe prevashodna smetnja kreiranju sveta u kome živimo. Rastvaranje ovakvog stava kroz viziju sveta kao dinamične i međusobno povezane celine čiji smo mi neodvojivi deo , oslobađa nas da u svet stupamo sa novom svežinom. 76

Ostvarivanje ovakve vizije zatheva imaginaciju. Bez obzira koliko duboko razumemo prolaznu i praznu prirodu egzistencije, koliko živo doživljavamo unutrašnju slobodu stvarnosti, koliko strasno želimo da umirimo patnju drugih, ako nismo u stanju da zamislimo način života koji bi bio u stanju da se efikasno uhvati u koštac sa datom situacijom, bićemo ograničeni u onome što radimo. Umesto da pronađemo reči koje odgovaraju posebnosti naše stvarne situacija, ponavljamo klišeje i dogme drugih epoha. Umesto da kreativno učestvujemo u savremenoj kulturi probuđenja, ograničavamo sebe na čuvanje kulture prošlih vremena. Samokreacija podrazumeva da sebe vidimo na drugi način. Umesto da zamišljamo sebe kao očvrsli grumen u vrtlogu mentalnih i fizičkih procesa, mogli bi da zamislimo sebe kao narativ koji transformiše ove procese u priču koja se odvija. Život postaje manje odbrambeni položaj koji treba da očuva nepromenljivo sopstvo a više tekući zadatak da se zaokruži neispričana priča. Kao koherentni narativ, integritet našeg identiteta se održava bez potrebe za nekim nepomičnim metafizičkim centrom događanja oko koga se vrti sve ostalo. Baziran na pozornosti o prolaznosti, nesigrunosti i zavisnosti, ovakva ličnost ceni nežnost dodira, fleksibilnost i adaptabilnost, smisao za humor i avanturu, priznavanje tuđeg mišljenja i veličanje različitosti.

∞ Onog momenta kada aktiviramo imaginaciju u procesu probuđenja, ponovo osvajamo estetsku dimenziju dharma prakse. Odgajanje fokusirane pozornosti, na primer, se ne može adekvatno razumeti samo kao skup kongitivnh i afektivnih promena, već ovakva pozornost istovremeno označava doživljavanje lepote. Kako posustaju oluje svesti otkrivano mir u probuđenoj bistrini pažnje, prirodna lepota sveta se živopisno povećava. Divimo se tananim žilicama lista, igri svetlosti na kori drveta, odsjajima i koncentričnim krugovima na površini vode, vlažnom sjaju ljudskog oka . Naše uvažavanje umetnosti je takođe obogaćeno; muzička fraza, stih poezije, baletska figura, skica olovkom, glinena vaza mogu progovoriti neponovljivim značenjem i dubinom. Velika umetnička dela svih kultura su uspela da u granicama svojih okvira uhvate kako patos i patnju tako i viziju njenog nestajanja. Uzmite na primer, Prustove rečenice dokonosti, Bašove haiku stihove, Betovenove kvartete i sonate kasnijeg perioda, tragikomične poteze četkicom zen majstora Sengaia ili proganjajuća platna Rothkoa, autoportrete Rembranta i Hakuina koji toliko zrače svetlošću. Ovakvi radovi ne ostvaruju svoju nameru kroz umirujuće i romantične prikaze kojima se prevazilazi patnja. Oni prihvataju patnju ali nisu njom ophrvani. Oni otkrivaju patnju kao sredstvo koje lepoti pruža dostojanstvo i dubinu. Budine četiri oplemenjujuće istine nisu samo paradigma kognitivne i afektivne slobode već služe i kao šablon estetske vizije. Bilo koje umetničko delo koje je u stanju da produbi naše razumevanje patnje, podstiče nas da olabavimo ograničenja egocentrične žudnje, otkriva dinamičnu igru praznine i forme, i inspiriše na takav način života koji u sebi nosi oznake

77

autentične lepote. I kao što dela koja nisu inspirisana Budizmom mogu imati ovakav efekat, tako isto i eksplicitno Budistička dela mogu biti prazna. Ista estetska vizija inspiriše i zamišljene ciljeve kreiranja svoje ličnosti i sveta. Plemenite istine nas ne upućuju samo da delamo mudro i saosećajno , već i kreativno i u skladu sa estetikom . Naše reči, naša dela, naša prisutnost u svetu, kreiraju i ostavljaju impresiju u umovima drugih kao i što pisac ostavlja tragove olovke na papiru , umetnik tragove kičice na platnu , grnčar otiske prstiju na glini. Čitav svet ljudi liči na ogromni muzički instrument na kome istovremeno sviramo svoju deonicu, dok slušamo kompozicije drugih. Kreiranje svoje ličnosti u svetlu probuđenja nije subjektivan već interpersonalni proces. Mi ne biramo da li da stupamo u kontakt sa svetom, već kako da to učinimo. Naš život je priča koja je neprekidno povezana sa drugima kroz svaki detalj našeg bića: izrazom lica, jezikom tela, odećom, naglašenim rečima ... hteli mi to ili ne.

∞ Nakon probuđenja, Buda je proveo nekoliko nedelja lebdeći između razdraganosti novootkrivenom slobodom i po njegovim rečima „brigom angažovanja“. Da li da ostane u mirnom stanju Nirvane ili da podeli sa drugima ono što je otkrio? Presudni momenat je nastupio kada se pojavila ideja ( na jeziku stare Indije „božanstvo“) koja ga je naterala da prepozna potencijal probuđenja u svakom čoveku i njegovu odgovornost da preduzme delovanje. Kada se ova vizija pojavila, odbacio je mistične opcije transcendentnog povlačenja i krenuo da se suoči sa svetom. Tako je Buda krenuo na put koji je započeo sa vizijom, transformisan iz ideje u reči i dela i konačno doveo do rađanja kulture probuđenja koja nastavlja da nas inspiriše i danas. Ovaj razvoj je analogan procesu kreativnosti, koji takođe počinje od neuobličene vizije i prolazi kroz proces imaginacije sve do krajnje kulturne forme. Tok Budinog života može da posluži kao paradigma ljudske egzistencije, koja se ostvarivala u najrazličitijim oblicima širom Azije poslednjih dve i po hiljade godina. Budin genije leži u njegovoj imaginaciji. Uspeo je da prevede svoju viziju ne samo na jezik svog vremena već takođe i u terminima koji su toliko univerzalni da inspirišu buduće generacije u Indiji i van nje. Njegove ideje su preživele na isti način kao i velika umetnička dela. I dok su nam možda neki stilski elementi njegovog učenja strani , njegove centralne ideje nam se obraćaju na način koji daleko prevazilazi uske okvire ograničenog prostora i vremena. Ali za razliku od prastarih statua Egipta i Gandhare, točak darme koji je Buda pokrenuo, nastavlja da se okreće i posle njegove smrti, stvarajući nove i neočekivane kulture probuđenja.

∞ Svaki put kada bi se dharma susrela sa novom civilizacijom ili istorijskim periodom, suočavala bi se sa dvostrukim izazovom: kako da očuva svoju celinu kao u biti celovita tradicija i kako da 78

ispolji svoju viziju na način koji bi odgovarao potrebama nove situacije. Da bi ovo imalo smisla, ona je morala da se predstavi na originalan i iznenađujući način ( uporedite Pali tekstove, kolekciju Zen koana i „Tibetansku knjigu mrtvih“). Mada se se ovaj postepeni proces tranformacije odvijao tokom nekoliko generacija, svaki put bi se kristalizovao kroz genije pojedinca ili u najboljem slučaju, šačice individua. Genijalnost ovih ljudi leži takođe u njihovoj imaginaciji: u njihovoj sposobnosti da izraze autentičnu viziju dharme, na način koji će kreativno odgovarati potrebama određene situacije. Oni su rodonačelnici posebnih kultura probuđenja koje bi zatim stvarale originalna i brojna dela filozofije, literature i umetnosti. Ipak ovi periodi oživljavanja kulture ne bi potrajali dugo. Jer dok su osnivači bili kreativni ljudi sa vizijom, imaginacija i kreativnost su kvlatiteti koji su retko dalje ohrabrivani od strane škola i monaških redova koje su sami stvorili. (Termini imaginacija i kreativnost nemaju odgovarajuće egzaktne ekvivalente u Budističkim jezicima). Kako su ove tradicije izrastale u moćne religiozne institucije, očuvanje pravoverja je postajao osnovni prioritet. Pa tako, iako je proizišla iz akta imaginacije, religija paradoksalno teži tome da kontroliše tu istu imaginaciju sa ciljem da održi svoj autoritet. Individualno autentično razumevanje učenja je procenjivano prema tome u kojoj se meri osoba drži odgovarajuće dogme škole kojoj pripada. Ovakva kontrola svakako predstavlja neophodnu zaštitu protiv šaraltanstva i samoobmanjivanja, ali ona takođe može biti i zloupotrebljena da se ograniče autentični napori i kreativne inovacije pojedinaca koji bi mogli da naruše status quo. Imaginacija je anarhična i potencijalno subverzivna. Što je jača hijerarhisjka struktura i autoritarnost religiozne institucije, to ona više zahteva da se kreacija imaginacije uklopi u doktrine i propisane estetske norme. Sa druge strane, potiskivanje imaginacije preseca dharma praksu u njenom korenu. Upravo zato, iako religiozna pravoverja mogu da prežive i čak prosperiraju vekovima, ona na kraju ipak okoštavaju. Kada se svet oko njih promeni, njima nedostaje snaga imaginacije da kreativno odgovore na izazove novog vremena.

∞

79

80

K U L T U R A

Nema onog što ne praktikuju Oni koje je Buda inspirisao; Kada se izveštimo da tako živimo, Ne postoji ništa što nema vrednost.

-

Shantideva

Što više se budizam susreće sa savremenim svetom, to postaje jasnije koliko kreativnost i imaginacija leže u osnovi individualne i socijalne slobode. Dok su Budističke tradicije uporno afirmisale slobodu OD žudnje i patnje pojedinca kao raison d’etre kulture probuđenja, u manjoj meri su dosledne u arifmisanju sloboda DA kreativno odgovore na patnju u svetu. Kako unutar sebe, pretvarajući se u religiozno pravoverje, tako i izvan njih, kroz identifikovanje sa autokratskim i čak totalitarnim režimima, Budističke tradicije su se priklonile političkom konzervativizmu. Ovo je doprinelo u jednu ruku naginjanju ka misticizmu a u drugu ruku odlaganju ličnog i društvenog ispunjenja do ponovnog rađanja u nekom manje pokvarenom svetu. U srcu suočavanja Budizma sa savremenim svetom susreću se dve vizije slobode. Budina sloboda od žudnje i patnje se susreće sa autnomnom individualnom slobodom ka ostvarenju punog potencijala ličnog i društvenog ispunjenja. U današnjim liberalnim demokratijama odgajani smo da ostvarimo svoj potencijal kao nezavisne individue. Teško je zamisliti vreme u kome je toliko veliki broj ljudi bilo u prilici da uživa ovakve slobode. Uprkos tome, već samo ispoljavanje ovih sloboda u službi pohlepe, 81

agresije, i straha, doveli su do razaranja društva, uništavanja planete, razbacivanja prirodnih dobara, širenja tiranija, nepravde i nejednakosti. Umesto kreativnog ostvarivanja svojih sloboda, mnogi su izabrali bezumni konformizam koji diktira televizija, uživanje u masovnom konzumerizmu ili otupljivanje osećanja otuđenosti i patnje upotrebom narkotika. U teoriji, sloboda bi trebalo da bude visoko cenjena; u praksi ona se često dožvljava kao opasni gubitak smisla i pravca. Deo onoga na šta apeluju religiozna pravoverja leži u težnji ka očuvanju sigurne, organizovane i smislom ispunjene vizije života, koja stoji u oštroj suprotnosti sa nesigurnošću, neredom i besmislom savremenog društva. Ponudivši takvo utočište, tradicionanlni oblici Budizma omogućavaju čvrstu osnovu etičkih, meditativnih i filozofskih vrednosti koje vode ka probuđenju. Pa ipak, one se ustežu da uzmu učešće u pretvaranju ove oslobađajuće vizije u kulturu prosvetljenja koja bi bila usmerena na specifičnost patnje savremenog sveta. Očuvanje utemeljenog i poznatog biraju rađe od agonije imaginacije, u kojoj smo primorani da preuzmemo sve potencijalne opasnosti tog riskatnog skoka u mrak.

∞ Budističke i savremene vizije slobode istovremeno jedna drugu podržavaju ali i kritikuju. Budistička vizija se trudi da odneguje putanju individualne i društvene prakse koja vodi u iskustvo oslobađanja od sopstva i sveta. Ona ne može da prihvati ideju da se autentična sloboda može ostvariti u životu kojim rukovodi zbunjena egocentrična žudnja. Savremena vizija se bori da kreira i održi socijalne i političke strukture koje podržavaju prava i optimizuju kreativne potencijale individue. Ona ne može da prihvati ideju da se autentična sloboda može ostvariti u represivnom i nepravednom društvu. Mada bi bilo beskorisno pokušavati da opišemo kulturu probuđenja koja bi proizilazila iz sučeljavanja ovih vizija, dve široke teme počinju da se naziru. One su izraz posebnog savremenog načina kroz koje dharma praksa postaje istovremeno način sazrevanja ličnosti na jednoj strani i oblik društvenog angažovanja na drugoj strani. Individuacija, sazrevanje ličnosti, kroz darma praksu se dešava kad god težište stavimo na razrešavanja lične egzistencijalne dileme o tome da li da se priklonimo doktrinama nekog Budističkog pravoverja. Sazrevanje u ovom smislu je proces povratka sopstvenom autoritetu kroz oslobađanje od ograničavajućih okvira koji nemeće kolektivni sistem verovanja. Ako trening sa učiteljem određene škole vodi u sve veću zavisnost od te tradicije i do odgovarajućeg gubitka lične autonomije, onda takav odnos mora biti prekinut. U isto vreme, danas široko otvorena dostupnost Budističkim tradicijama, bez presedana u prošlosti, čini teškom odlukom da se prihvati tvrđenje bilo koje škole o sopstvenoj nesumnjivoj superiornosti u odnosu na sve ostale. Kroz poštovanje imaginacije i različitosti, individualna zrela vizija bi dala snagu svakom praktikantu , da kreira svoju sopstvenu putanju u okviru širokog polja dharma prakse.

82

Savremeno društveno angažovanje dharma prakse je ukorenjeno u svesti o tome kako egocentrična konfuzija i žudnja više ne mogu biti shvaćeni samo kao psihološki nagoni koje se manifestuju isključivo u individualnim subjektivnim stanjima patnje. Otkrivamo ovakve nagone ukorenjene u srcu ekonomskih, vojnih i političkih struktura koje utiču na živote većinje ljudi na planeti. Neraskidivo vezani za industrijske tehnologije, učinak ovakvih nagona utiče na planetu na kojoj živimo; dostupnost prirodnih bogatstava i zapošljavanje; na oblike političkih, društvenih i finansijskih institucija koje rukovode ljudkim životima. Takva društveno angažovana vizija dharma prakse prepoznaje u kojoj meri svaki praktikant , u skladu sa etikom samilosti, treba da odgovori na celokupnost patnje globalizovanog međusobno zavisnog sveta. Lično sazrevanje i društveni angažman nisu vezani samo za današnju situaciju. Kada god se kultura probuđenja širila u prošlosti, ona je nicala iz originalne, kreativne vizije pojedinca i kasnije bila uključena u društvene strukture koje su odgovarale novoj situaciji. Moderna demokratija, nauka i obrazovanje dovele su do toga da se uloga pojedinca u društvu i priroda društvenih odnosa danas u mnogome razlikuju u odnosu na Aziju minulih vremena. Iz tog razloga danas su potrebni srazmerno različiti procesi sazrevanja i društvenog angažovanja kako bi se realizovala savremena kultura probuđenja. Izgradnja sopstvene ličnosti i kreiranje društvene stvarnosti se ne mogu zamisliti izdvojeno jedno od drugog. One su ujedinjene zajedničkom kulturom, koja ih konfiguriše na smislen i svrsishodan način. U isto vreme baš je kreativna tenzija između njih ta koja neprekidno stvara i uobličava tu kulturu. Sazrevanje i socijalno angažovanje tako postaju dva pola kulture probuđenja.

∞ Prema Chambers ovom rečniku , Kultura predstavlja „stanje nastalo kultivisanjem“ ( odgajanjem). Ono što treba odgojiti prema Budi jeste putanja autentične vizije, ideja, govora, akcije, načina života, odlučnosti, pozornosti i fokusirane pažnje. Otuda bi kulturu probuđenja mogli da shvatimo kao stanje u kome odgajamo takvu putanju. Kultura probuđenja se kuje (poput čekića i nakovnja) u tenziji između zahvalnosti prema prošlosti i osećaja odgovornosti prema budućnosti. Ova tenzija postaje posebno opipljiva u prelaznim fazama na koje nailazimo. Da bismo očuvali integritet tradicije, moramo da napravimo razliku između onoga što je ključno za taj integritet i onoga što je periferno. Moramo da odvojimo elemente koji su od životnog značaja za preživljavanje dharma prakse i onoga što čini nepotrebno kulturno opterećenje koje može sprečiti to preživljavanje . Savremeni primer jeste da li su metafizičke dokrtine karme i preporađanja integralni, nerazdvojni deo tradicije ili nisu. Ma kakvu odluku doneli po ovom pitanju, izlažemo se riziku. Moramo biti spremni da preduzmemo odgovornost za izbore koji ostavljaju potencijalno velike posledice za druge a koje nismo u stanju da sagledamo.

83

Kultura probuđenja se ne može zamisliti nezavisno od određenih društvenih, religioznih, umetničkih i etničkih kultura u kojima nastaje. Ona proizilazi iz kreativne interakcije sa ovim kulturama bez da ih bilo odbacuje ili biva uvučena u njih. Ovo će neizbežno podrazumevati i posebne karakteristike savremene kulture, što će delovati možda inspirativno i revitalizujući na neke njene dimenzije, a istovremeno održavajući kritičku perspektivu. Dharma praksa se danas suočava sa dve osnovne opasnosti: sa jedne strane , kroz opiranje kreativnoj interakciji, mogla bi da završi kao marginalizovana subkultura, divno očuvana relikvija, a sa druge strane kroz gubitak unutrašnjeg integriteta i oštrice kritike, mogla da završi proždrana od nečeg drugog , na primer od psihoterapije ili kontemplativnog Hrišćanstva. Ma koliko individualna, kultura probuđenja nikada ne može biti privatizovana. Ova kultura je uvek odraz zajednice. Da bi postigla svoju zrelost i dubinu, ona traži da bude odnegovana kroz generacije. Upravo je zajednica živa veza između individuacije i društvenog angažovanja. Kultura probuđenja jednostavno ne može postojati ako nije ukorenjena u koherentnom i živom osećanju zajedništva, jer mreža prijateljstava čini samo tle na kome se dharma praksa odgaja. Pitanje kako odgojiti autentičnu zajednicu koja pruža valjanu osnovu za nicanje kulture, dok istovremeno stvara optimalne uslove za slobodu individue, može biti ključno pitanje za one koji danas praktikuju dharmu. Jedna od snaga religioznog Budizma je njena sposobnost da na ovu nepoznanicu odgovori trajnim ustanovljenim, hijerajhijski organizovanim institucijama koje su preko glave preturile stotine godina bura i promena. I dok ove institucije obezbeđuju odlične uslove za neprekidni trening u meditaciji i kontemplaciji, pitanje je da li one same za sebe predstavljaju dovoljnu osnovu za kreiranje savremene kulture probuđenja. Demokratski i agnostički imperativi savremenog sveta ne teže nekoj novoj Budističkoj Crkvi, već zajednici individua gde su kreativna imaginacija i društveni angažman cenjeni isto toliko koliko i filozofsko preispitivanje i meditativna postignuća. Agnostička Budistička vizija kulture probuđenja će se neizbežno sukobiti sa viševekovnom ulogom religioznog Budizma. Ona više neće videti ulogu Budizma kao izvora pseudonaučnog autoriteta o pitanjima kao što su kosmologija, biologija i svest kao što je to bio slučaj u Azijskim kulturama u pred naučnoj eri. Niti će videti njegovu ulogu u pružanju utehe tvrđenjima o boljem budućem životu koji čeka one koji žive u skladu sa pogledima na svet o postojanju karme i preporađanja. Umesto pesimističke doktrine stare Indije o temporalnoj degeneraciji, ona će naglašavati slobodu i odgovornost za kreiranje više probuđenog i saosećajnog društva na ovoj planeti. Umesto autoritarnih, monolitnih institucija, mogla bi zamisliti decentralizovano tkanje malih, autonomnih zajednica probuđenja. Umesto mističnog religioznog pokreta kojim upravljaju autokratski lideri, moga bi zamisliti duboko agnostičnu, sekularnu kulturu zasnovanu na prijatljstvima i vođenu kolaboracijom.

84

I Z V O R I

I

B E L E Š K E

Primarni izvori ove knjige su oni koje sam koristio dok sam studirao i koje sam koristio tokom svog treninga u dharma praksi. Posebno sam zahvalan mojim učiteljima, pokojnim Geshes Ngawang Dargyey i Tamgrin Tabten iz Sera Je Manastira, Lasa, Tibet i pokojnom Kusan Pangjang Sunim iz Songgwang Sa Manastira, pored Sundheona, Južna Koreja. Iako su izvori navedenih odeljaka dati u beleškama koje slede, sveobuhvatna bibliografija koja je poslužila kao inspiracija za ovu knjigu ne bi bila na mestu. Međutim dve knjige posebno zaslužuju da budu pomenute kako kao izvori nekoliko navedenih odeljaka, tako i kao uvod u dva osnovna pravca Budističkog učenja: Nanamoli Thera (Osbert Moore) The Life of the Buddha, Kandy, Sri Lanka: Buddhist Publishing Society, 1992 (prvo izdanje 1972) Shantideva. The Bodhicaryavatara (1) Prevod sa Sanskrita Kate Crosby i Andrew Skilton. Oxford/New York: Oxford University Press, 1966. (2) Prevod sa Tibetanskog Stephen Batchelor kao A Guide to the Bodhisattvas way of life . Dharamsala, India: Biblioteka Tibetanskih radova i arhiva, 1979 Za šire informacije o istoriji Budizma i ilustracije Budističkih likova, škola i doktrina, čitalac se može obratiti knjizi: How the Swans Came to the Lake: A Narrative History of Buddhism in America, od Rick Fieldsa ( Boston: Shambhala, 1981) i mojoj knjizi The Awakening of the West: The Encounter of Buddhism and Western Culture (Berkeley: Parallax, 1994).

85

86

O S N O V A

Ne verujte glasinama... je iz Kalama Sutta (Anguttara Nikaya III: 65), The Life of the Buddha, Nanamoli Thera, 175 - 76

Probuđenje

Sve dok moja vizija nije bila potpuno jasna... je iz Djammacakkappavatana Sutta (Samyutta Nikaya LVI:11). Kompletan prevog se može naći u The Life of the Buddha, Nanamoli Thera, 43 45 Ovo poglavlje, razmišljanje vezano za Djammacakkappavatana Sutta, dugujemo pisanju Nanavira Thera (Harold Musson) koje je sabrano u Clearing the Path ( Colobmo, Sri Lanka: Path Press 1987). Analogija iz Alices Adventures in Wonderland (Alisa u zemlji čuda) i ideja da četiri plemenite istine predstavljaju nalog za delovanje umesto da se shvate kao nešto u šta treba verovati, je proistekla iz Clearing the Path, pp 258-59, dok se beleška o probuđenju „skinutog sa pijedestala“ može naći na strani 282. Kritika Budističkog misticizma je takođe potekla od Nanavire. Ukoliko vas interesuje život i delo ovog izuzetnog engloskog Budističkog monaha i pisca, pogledaje moju knjigu „Existence Enlightenement and Suicide: The Dilemma of Nanavira Thera“ , in The Buddhist Forum Volume IV: Seminar Papers 1994 - 1996, ed. Tadeusz Skorupski ( London: School of Oriental and African Studies), 8 - 34. Svi pogledi spomenuti u ovom poglavlju i na drugim mestima u kojima se pominje „Buda“ ili „Gotama“ i se odnose na Budu kao što je predstavljen u Pali Kanonu.

Agnosticizam Pretpostavimo , Malunkyaputta, da čoveka... je preuzeta iz Culamalunkya Sutta (Majjhima Nikaya 63 , u The Middle Length Discourses of the Buddha, prevod Nanamoli Thera i Bhikku Bodhi (Boston: Wisdom, 1995), 534 - 36 Zahvalan sam knjizi Trevora Linda The Buddha: Buddhist Civilization in India and Ceylon(London: Temple Smith, 1973) za shvatanje da je Budizam civilizacija, međutim , ja mislim da je Budizam pre kultura. 87

Str. 17 the rigorous application of a single principle“ rigorozna primena jednostavnog principa i sledeći navodi iz T.H.Huxley su iz njegovog eseja 1889 „Agnosticizam“, iz knjige „Science and the Christian Tradition“ , „Nauka i Hrišćanska tradicija“ ( London: Macmillan, 1904), 245 - 46 . Za manje od dvadeset godina, Hakslijev novoiskovani termina je na Budizam primenio Ananda Metteyya (Allan Bennett), drugi po redu evropljanin koji je zarađen u Budističkog monaha. U pismu Kongresu Slobodne Misli 1904 godine , on piše: „ pozicija Budizma u ovim vitalno važnim problemima se tačno podudara u svojim fundamentalnim idejama sa modernom agnostičkom filozofijom Zapada....“ Vidi Budizam: Ilustrovana Revija ( Rangoon) 2 (Oktobar 1905): 86. Isto izdanje ovog žurnala ( koji je Benett uređivao) sadrži i članak „Budizam, Agnostička religija“, koju je napiso Profesor Alessandro Costa, pp.79 seq. Poslednje izdanje Encyclopaedia Britannica, Britanske Enciklopedije takože opisuje Budizam kao religiozni oblik agnosticizma. p.20 „ova kompleksva celina koja uključuje...“ je iz knjige E.B.Tylor, Primitiva Cultura (London: J. Murray, 1871), I.

Patnja

Nema trajnih uslova. ... je parafraza Pali teksta: sabbe sankhara anicca, sabbe sankhara dukkha, sabbe shamma anatta (u bukvalnom prevodu: „sve je prolazno, sve dovodi do patnje, svi fenomeni su lišeni soptstva“). Dukkha se obično prevodi kao „patnja“. U rečenici „sve dovodi do patnje“, koristim tremin „patnja“, podrazumevajući lični doživljaj izazvan egocentirčnom žudnjom, a termin „nepouzdanost“ i „nesigurnost“ kada govorim o patnji kao karakteristici posebnih životnih situacija. Za detaljniju analizu tradicionalne legende o Siddharta Gautama, vidi moju knjigu „Usamljen u gomili; Egzistencijalni pristup Budizmu“, „Alone With Others: An Existential Approach to Buddhism“, (New York: Grove, 1983)m 25 - 38. Druge ideje iz ovog poglavlja su razvijene u knjizi „Let: Egzistencijlni koncept Budizma“, „Flight: An Existential Conception of Buddhism“, Wheel Publication no. 316/317 (Kandy, Sri Lanka: Buddhist Publication Society, 1984).

Smrt

Kao u snu, šta god da osetim ... je moj prevod Tibetanskog teksta Shatideve Bodhicaryavatava II: 36. Šantideva je bio Indijski monah koji je živeo u prvoj polovini osmog veka. Bodhicaryavatara je ključno delo Budističkog puta, koje široko koriste sve Tibetanske tradicije. Vidi gore dva prevoda trenutno dostupna na Engleskom.

88

Kontemplacija o smrti se bazira na Tibetanskoj Budističkoj tradiciji. Vidi, na primer, sGam.po.pa, „Dragulj Oslobođenja“ , „Jewel Ornament of Liberation“, prevod Herbert V.Guenther (London: Rider, 1970), 41 -54.

Preporađanje

Ali ako nema drugog sveta... je iz Kalama Sutta (Anguttara Nikaya III: 65), u knjizi „Život Bude“, „The Life of Buddha“, prevod Nanamoli Thera, 177. Neki od argumenata iz ovog poglavlja su kasnije razvijeni u mom članku „Preporađanje: Razlog za Budistički Agnosticizam“, „Rebirth: A Case for Buddhist Agnosticism“, Tricycla 2 (Fall 1992): 16 - 23. Za studije Budističkih dokaza o preporađanju , vidi Martin Willson, „Preporađanje i Zapadni Budisti“ , „Rebirth and the Western Buddhist“ (London: Mudrost, 1987). Za istraživanja slučajeva ljudi koji se sećaju ranijih života, vidi rad Dr Ian Stevenson, na primer, njegovu knjigu „Slučajevi reinkarnacije“, „ Cases of the Reincarnation Type“, vol. 1- 4 (Charlottesville, VA: The Universtiy Press of Virginia, 1975 ~ 83). Za kritiku dokaza korišćenih da podrže teoriju o životu posle smrti, vidi Susan Blackmore „Umreti da živimo: nauka i iskustvo blisko smrti“ , „Dying to Live: Science and the Near!Death Experience“ (London: Grafton, 1993). Str. 37 „Karma je namera... „ Vidi, na primer, Anguttara Nikaya VI: 13. Fiziološka funkcija namere se pominje u poglavlju „Postajanje“, vidi dole. Budino negiranje „da karma sama po sebi objašnjava poreklo individualnog iskustva“ se može naći u Sivaka Sutta (Samyutta Nikaya: Vedana 21), tamo gde govori o osam uzroka ( tri telesne tečnosti sluz, žuč, i vetar individualno i zajedno; sezonske promene; neodgovarajuća nega; preterivanje;sazrevanje prošlih dela) koje sve dovode do osećanja zadovoljastva, bola itd, i od kojih je samo zadnja ta od koje nastaje karma. Ovaj odeljak je preveden iz knjige Nanavira There, „Čisteći put“, „Clearing the Path“, (Colombo, Sri Lanka: Path Press 1987), 486 - 87.

Odluka

Kada vrana nađe umiruću zmiju... je moja prevod tibetanskog teksta Santidevingo Bodhicaryavatara VII: 52

89

Poštenje

Monah je pitao Jun Mena... je četrnaesti slučaj u knjizi „Zapisi Plave Hridi“, „The Blue Cliff Record“, 3. Vols. Trans. Thomas and J.C. Cleary (Boulder/London: Shambhala, 1977) I:94. The Blue Cliff Record je Kineski zbornik koana iz dvanaestog veka koji se široko koristi u Zen Budizmu .

Prijateljstvo

Kao što zora... je anonimni prevod odeljka iz Samyutta Nikaya vidi str. 53 „Slobodan i zaštićen prostor...“ ovu ideju dugujem mom Jungijanskom analitičaru Dori Kalff. Vidi Dora M. Kalff. „Igra u pesku: psihoterapeutski pristup duši“, „The Psychotherapeutic Approach to the Psyche“(Los Angeles: Sigo, 1980).

S T A Z A

Jednog dana je starac pravio krugove ... preuzeto iz dKagdams kyi skyes bu dam pa rnams kyi gsung bgros thor bu rnams (Različiti saveti Kadampa Učitelja, „Miscellaneous Advice of the Kadampa Masters), ed. Tsun ba je gom, Tiibetan blockprint, n.d., 41 - 42. Ovaj prevod je moja prerada onoga što je napisao Gedhe Wangyal, u knjizi „Vrata oslobođenja“ , „The Door of Liberation“ (Boston: Wisdom, 1995), 100. Konačan odgovor koji je Drom dao, razlikuje se u Tibetanskim teksovima od Geshe Wandyalovog prevoda; Ja sam ubacio verziju koju sam čuo od Tibetanskih lama.

Svesnost

I dalje, monah zna... je navod odeljka iz Satipatthana Sutta (Majjhima Nikaya 10), u zbirci „Budina predanja srednje dužine“ „The Middle Length Discourses of the Buddha, prevod Nanamoli Thera i Bhikku Bodhi (Boston: Wisdom 1995), 146. 90

Praktikovanje meditacije sabrane pažnje opisano u ovom odeljku se bazira na tekstu Satipatthana Sutta ( kao gore), Šantidevinog Bodhicaryavatara v, i oralnim predanjima savremene „Meditacije Uvida“ (Vipassana) tradicije. Za detalje meditacije uvida, vidi knjigu Josepha Goldseina i Jacka Kornfielda, „U potrazi za srcem mudrosti: put meditacija uvida“, „Seeking the Heart of Wisdom: The Path of Insight Meditation (Boston, Shambhala, 1987).

Nastajanje Neznanje uslovljava delovanje... je moje tumačenje Pali formulacije onoga što se obično naziva „Dvanaest karika zavisnog nastajanja“ Deo o meditaciji koji počinje rečima : „sedite mirno i vratite pažnju da dah“, nudi preispitivanje pet primarnih sastojaka mentalnog života: kontakt, raspoloženje, percepcija, namera i pažnja. Oni su poznati kao nama faktori u Theravada Budizmu. U Pali kanonu, Buda ih nabraja da opiše nama (bukvalo „ime“) dimenziju namarupa ( bukvalno „ ime - forma „), što je ovde parafrazirano kao „utelotvorena ličnost“. U timetanskoj tradiciji, oni se pojavljuju kao peti „uvek prisutnih“ mentalnih procesa, što se može naći u Asangainom Abhidharmasamuccaya. Vidi Geshe Rabten, „Um i njegove funkcije“, „The Mind and Its Functions“, prevod i ed. Stephen Batchelor (Mont Pelerin, Switzerland: Edition Rabten Choeling , 1992), 110 - 15. Doktrina Dvanaest karika lanca zavisnog nastajanja je ključno Budističko učenje, obično korišćeno da opiše proces nastajanja koji se javlja tokom tri života ~ iako se po svemu sudeći u Pali Kanonu ovo eksplicitno ne pojavljuje u Budinim predanjima vezano za ovo pitanje. Pristupačan tradicionalni opis Dvanaest karika se može naći u knjizi Njegove Svetosti četrnaestog Dalaj Lame, „Smisao Života iz Budističke Perspektive“, „The Meaning of Life from a Buddhist Perspective“, trans. And ed. Jeffrey Hopkins(Boston, Wisdom, 1992).

Praznina Nerođena praznina je otpustila.... je moj prevod odeljka, iz dela rTsa she tik chen rigs pa i rgya mtso (Saranath: 1973), 431. Tibetanskog Lame Tsongkhape iz četrnaestog veka . Navedeni rad je komentar na Mulanadhyamakakarika („Ključne strofe iz Centra“; „ Root Verses on the Center“ ), koji je napisao Nagarjuna i potiče iz drugog veka. Navedeni odeljak je Tsongkhapin komentar na odeljak 24, stih 18, koji glasi: „Šta je uslovljeno, ono je prazno, ono je zavisno, to je Srednji put“. Prikaz doktrine Ništavila se bazira na interpetacijama koje daje Tsongkhapa i njegovi sledbenici iz Geluk škole Tibetanskog Budizma. Vidi Geshe Rabten, „Odjeci Ništavila“, „Echoes of Voidness“, prevod i uredništvo Stephen Batchelor (London: Wisdom, 1983), i uvod u knjigu, „CongKapini govori o zlatu u osnovi prave elokvencije: zaključivanje i prosvetljenje u centralnoj filozofiji Tibeta“, „Tsong Khapas Speech of Gold in the Essence of True Eloquence: Reason and Enlightenment in the Central Philosophy of Tibet“ (Princeton: Princeton University Press, 1984). 91

Samilost

Čak i kad radim stvari.... je moj prevod iz Tibetanskog kesta Shantidevine Bodhicaryavatara VIII: 116. Otvorena meditacija se bazira na oralnim predanjima Tibetanskih Budističkih učenja. Diskusija o empatiji prati Shantidevin Bodhicaryavatara VIII: 90 seq. Za Teravada perspekivu po ovom pitanju vidi knjigu Sharon Salzburd, „Ljubazna Dobrota“, „Loving Kindnes: The Revolutionary Art of Happiness“ (Boston: Shabhala, 1995).

S A Z R E V A NJ E

Budin put je upoznavanje samog sebe... je izvod iz Dogenovog Genjo Koana („Ostavrenje temeljne tačke“, „Actualizing the Fundamental Point“) 4, iz njegovog velikog opusa , Shobogenzo. Za prevod Genjo Koana vidi „Mesec u kapi rose“, „ Moon in a Dewdrop: Writings of Zen Master Dogen“, Kazuaki Tanahashi ( Berkeley: North Point Press, 1985), 69 - 73.

Sloboda Zato znamo, da dok nije probuđen... je preuzeto iz knjige „Osnovna suta šestog Patrijarha“, „The Platform Suta of the Sixth Patriarch (New York: Columbia University Press, 1967), 151 Philip B. Yampolsky Poslednje tri poglavlja iz knjige ( „Sloboda“, „Imaginacija“ i „Kultura“) su inspirisane Budinom doktrinom o tri „Tela“ (trikaya), koja se ponekad bukvalno prevodi kao „Telo Dharme“ (dharmakaya): „Telo Užitka“ (sambhogakya); „Telo ispoljavanja“ (nirmanakaya). Istovremeno ova poglavlja prate putanju prvih pet nivoa „Plemenitog Osmostrukog puta“ od prave vizije , preko pravog razumevanja do pravilnog govora, delanja i načina života. „Unutrašnja sloboda stvarnosti“ je parafraza doktrine Mahayana Budizma ta su svi fenomeni „unutar sebe nirvana“ (Sanskrit: prakriti - parinirvrita ). Takođe se oslanja na ideje Tibetanske Dzogchen prase o „samooslobađajućoj“ prirodi svih pojava. Za Dzogchen, vidi knjigu „Garudin let“, „The Fight of the Garuda“, prevod Keith Dowman (Boston: Wisdom, 1994). 92

Teme začuđenosti, neznanja i misterije su obrađene u mojoj knjizi „Vera u sumnju: bljesak budističke nesigurnosti“, „The Faith to Doubt: Glimpses of Buddhist Uncertainty“ (Berkely: Parallax, 1990). Imaginacija Dar da se govori drugačije... je iz knjige „Zavisnost, Ironija i Solidarnost“, „Contingency, Irony and Solidarity“ (Cambridge: Cabridge University Press, 1989), 7 Richard Rorty. Ta knjiga, kao i druga dela Rortija su bili velika inspiracija u pisanju ove knjige. Rortijev način razmišljanja je bio od velike pomoći je pruža savremen, način izražavanja Budinih ideja oslobođen religije. Druge knjige koje su imale sličan efekat su Milan Kundera, „Umetnost novele“, „The Art of the Novel (New York: Grove, 1986) i „Izdana zaveštanja: esej u devet delova“ , „Testaments Betrayed: An Essay in Nine Parts“ (London: Faber, 1995), kao i „Vreme sadašnje“, „The Time Being“ Don Cupitt (London: SCM, 1992). Ovaj odeljak crpi i razvija materijal koji sem prvobitno istraživao u mom eseju „Demokratija Imaginacije“, „Democracy of the Imagination“, Tricycle 4, no.2(Fall 1994): 70 - 75. Pojam „samokreacije“ je bukvalni prevod Tibetanskog bdag bskyed rim( „creation stage“) iz Mahanuttara ~ yoga - tantras. Prikaz ove prakse se može naći u „Dragulj u lotosu; vodič za budističku tradiciju Tibeta“, „The Jewel in the Lotus: A Guide to the Buddhist Tradition of Tibet, ed. Stephen Batchelor (London: Wisdom, 1987), 46 - 57.

Kultura Nema ničega što nije praktikovano... je moj prevod Tibetanskog teksta Sthantidevinog Bodhicaryavatara V: 100. Pojam individuacije se bazira na upotrebi termina iz analitičke psihologije C.G. Junga. Vidi, na primer Jungov esej: „Svesno, Nesvesno i Individuacija“ i „ Studija procesa Individuacije“ u vol. 9, deo Iz knjige „Sabrana dela C.G.Junga“, „The Collected Works of C.G.Jung, trans R.F.C.Hull (New York / Princeton: Bollingen Foundation, 1968). Izvorni koncept Budističkog društvnenog angažovanja potiče iz Thich Nhat Hanh, „Biti Mir“, „Being Peace“ (Berkeley: Parallax, 1987).

93

94

Stiven Bečelor je rođen u Škotskoj i obrazovan u Budističkim manastirima u Indiji, Švajcarskoj i Koreji. Preveo je i napisao nekoliko knjiga o Budizmu, uključujući „A Guide to the Bodhisattvas Way of Life, Alone with Others, The Faith to Doubt, The Tibet Guide ( dobitnik nagrada Thomas Cook 1998), „The Awakening of the West“ ( zajednički dobitnik Tricycle Nagrade 1994) i „Verses from the Center“. Predaje i vodi meditativna povlačenja širom sveta, sarađuje kao urednik lista Tricikl i direktor je studija Sharpham College for Buddhist Studies and Contemporary Enquiry, Devon, England.

95