Tajne Snevane U Istanbulu [PDF]

Zitiervorschau

Naslov originala Nermin Yildirim Rüyzalar Anlatilmaz

obrada: Lena www.balkandownload.org

Nermin Jildirim

TAJNE SNEVANE U ISTANBULU S turskog prevela Vesna Gazdić

Džoani

1.

Pilar Svi ostaju tamo gde jesu Napolju ili unutra Edže Ajhan, Ključevi Bilo je tri sata posle ponoći kada je Pilar obavestila policiju da joj je nestao muž. Čekala je do tada misleći „izašao je, vratiće se”, raspitala se kod nekoliko njih s kojima je mogao biti; na njegov, satima nedostupan telefon poslala je sedam poruka, svaka brižnija od prethodne; pretražila njegov atelje i pozvala sve bolnice iz imenika. Da se ona pitala, pozvala bi policiju i ranije, ali je poslušala savete Izabele, koja je zvala čak iz Madrida da se obuzda i ostane pribrana. Pa opet, mislila je, dalje čekanje je nikuda neće odvesti. Njen muž nije mogao tek tako nestati. Bio je odgovoran, javljao se čak i ukoliko malo kasni. Nimalo nije slutilo na dobro to što se nije javljao, što do sada nije došao, a pogotovu to što mu je telefon bio van dometa. Gotovo u jednom dahu, ispričala je policajcu o čemu se radi. Međutim, mladić koji je dežurao s druge strane, kao da nije uviđao koliko su okolonosti osetljive. Sanjivim glasom, postavljao je neumesna pitanja i uporno ponavljao da ne razume odgovore; očigledno da mu je sve što je čuo bilo toliko uobičajeno da bi išta shvatao ozbiljno. Ko zna koliko puta se obreo u sličnim situacijama. Ko zna koliko puta bi, nekoliko sati po prijavi nestanka, ukućani zatekli pred vratima onog ko ih je svojim nestankom bacio u očaj kako, izgubivši pojam o vremenu, kako pokušava da otključa vrata. Ali Ejup nikada nije preterivao s pićem. Nikada se nije pojavio na vratima mrtav pijan. Nije bio nalik slučajevima s kojima se taj pospani policajac sretao. Zbog toga je Pilar bila napeta i

zabrinuta. Zahtevala je da se smesta reaguje i da se njen muž pronađe gde god da je. Međutim, policajac je bio krajnje ležeran, ne samo da nije alarmirao policiju da krene u potragu za Ejupom nego je čak odbio da prijavi njegov nestanak. – Ali, gospođo, rekao sam vam već, treba da prođe dvadeset četiri sata da bismo stupili u potragu za nestalom osobom. – A šta ako se njemu u međuvremenu nešto desi? Ili ako mu se već dešava? Hoćete li vi da preuzmete odgovornost? – Ali, gospođo, kada bi svako... – Slušajte, ja ne mogu više da čekam. Ako treba, ponovo ću zvati, a službeniku koji se javi reći da već dvadeset četiri sata nemam vesti od muža, ali da čekam, to ne mogu. Molim vas, pomozite mi. – Znate kako... Ja ću u svakom slučaju zabeležiti pa ćemo videti – odvratio je službenik, koji se, izgleda, na kraju pokajao. – Kako ste rekli da se zove vaš muž? Kada je u sedam ujutru primila poziv od drugog policajca, nada je zasijala u njenim očima, krvavim zbog neprospavane noći. – Šta se desilo? Ima li novosti? – Gospođo, vaš suprug je otputovao iz Barselone, juče u 14.30. Pilar nije znala kako da reaguje; da li da se čudi, odahne ili da se još više zabrine. – Ka-kako mislite otputovao? – Er Iberijom. Da li se ovaj policajac šali? Sigurno je nije pitao koja je omiljena avio-kompanija njenog muža. Načisto se zbunila; čula ga je, ali joj ništa nije bilo jasno. – Ne, hoću da kažem... Kuda je otišao? – Potvrđeno nam je da se vaš muž ukrcao na let za Istanbul u 14.30. – Molim?! Za Istanbul? – Da, gospođo. Pilar nije mogla da kaže: „Dobro, a kako ja ne znam za to?”

Svoje misli je zadržala za sebe i preko volje zahvalila službeniku na obaveštenju. Završila je razgovor zbrkanih misli i s neprijatnim teretom na srcu. Samo što je spustila slušalicu, opet je zazvonio telefon. Bila je to njena sestra Izabela, koja je, otkako je čula šta se desilo, zvala svakih sat vremena da proveri ima li novosti. Ne obazirući se na navaljivanje muža Paka da makar malo odspava, Izabela cele noći nije oka sklopila baš kao njena starija sestra. A pošto je bila u poslednjim mesecima trudnoće, trebalo je da vodi računa o sebi i da redovno spava. Začudila se kada je čula šta je policajac rekao. Pa opet, pokušala je da uteši sestru iako je bila svesna da je uzalud: – Bar mu se nije desilo ništa loše, nije nastradao u nekoj nesreći ili slično. – A onda je dodala: – Možda se nekome u njegovoj porodici nešto desilo. Šta ako je jadan čovek, čim je primio vest, u žurbi otputovao zaboravljajući u toj pometnji da ti se javi? Pilar bi, i po cenu da se ogreši o onog kome je srce stalo, odahnula da je poverovala kako je ispraćaj pokojnika razlog iznenadnom odlasku njenog muža. Međutim, ova pretpostavka je nije umirila pošto je znala da njen muž nije naklonjen ni živima u svojoj porodici. Osim toga, ona nije želela utehu, htela je da shvati šta se dogodilo. I ponavljala je u sebi: „Ejup nije umro. Nije doživeo saobraćajnu nesreću ili tome slično. Samo je otišao. Otišao je tek tako, tiho i bez reči... Dobro, ali zašto?” Opružila se na krevetu, bezuspešno pokušavajući da zaspi. Oči su joj u tom trenutku bile dva mračna otvora koje je samo Ejupov lik mogao osvetliti. Bila je neispavana, nesrećna, nespokojna... Poslednji put kada ga je videla, njen muž je spavao dubokim snom. Pomislila je da ga probudi kada je izlazila iz kuće, ali je odustala pomislivši da je možda opet imao besanu noć. U poslednje vreme je spavao loše zbog noćnih mora i jadničku se sve poremetilo, noć i dan su mu se izmešali. Međutim, trebalo je razdvojiti noć od dana jer, ukoliko se jednom pomešaju, sve će se pretvoriti noć.

Pilar je neprekidno razmišljala o prošloj noći. Nije bilo ničeg neobičnog što bi joj privuklo pažnju. Ejup je opet malo zakasnio, radio je prekovremeno da završi tekuće poslove. Pošto ih je mrzelo da kuvaju, podgrejali su gotove tortilje „merkadona”. Da je Viki to čula, našalila bi se: – I ja bih pobegla da si mi to spremila za večeru. – Ne, ne bi se ona šalila, ona bi zamislila najtragičniji scenario, i ne samo to – poludela bi od brige. Zato joj do daljeg ništa neće reći. Posle jela, neko vreme su sedeli u dnevnom boravku i gledali televiziju. Pilar je pričala o svom poslu, Ejup je uglavnom slušao. Zatim se povukao u radnu sobu da čita a u krevet je došao taman kada je ona bila na gotova da zaspi. Nije delovao baš kao neko ko sutra namerava da ode od kuće. Istini za volju, bio je malo zamišljen i usporen, ali Pilar je to pripisivala umoru. Otkako mu se poremetio san, siroti čovek je izgubio volju za životom. Kad se tome još doda njegov posao... Zadnje nedelje dolazio je kući sav iscrpljen, radio je više nego inače pošto su morali hitno da isporuče panel za novi tržni centar koji je trebalo da se otvori u centru grada. Pilar je razmišljala, ali nije ponalazila ništa logično što bi prošlu noć izdvojilo od ostalih, a njenog muža nagnalo da se tako naprečac zaputi ko zna kuda. Da je na njenom mestu bila neka druga žena, možda bi joj na pamet pale razne priče ili scenarija o prevari. Recimo da je Ramon tako iznenada nestao i da se potom ispostavilo da je bez reči odleteo u drugu zemlju, Paz bi odmah pomislila da je u pitanju prevara. Ona bi u svojoj mašti odmah, jednu po jednu, videla sve žene iz muževljeve kancelarije, stare školske drugarice i bivše ljubavnice kako sede u avionu na sedištu kraj prozora. A onda bi svim srcem poverovala u to i gorko plakala. No Pilar nije bila takva. Niti je njena veza s Ejupom... Osećala je da je čovek koga voli u opasnosti i mogla je samo da se brine. Poznavali su se jedananest godina i za to vreme nikada nisu uradili nešto jedno drugom iza leđa. A sada joj je taj tajni, prećutni odlazak u Istanbul, htela ona to ili ne, prizivao zloslutne misli koje su godinama bile daleko od njene kuće.

Pitala se da li ga je nešto, kao na primer pitanje dece, udaljilo od nje? Poput kapi kiše koje udaraju po krovu i godinama ga polako i neprimetno uništavaju.... Možda ga je to gušilo, dosađivalo mu, možda je želeo da se oslobodi njenih planova za budućnost koji bi mu nametnuli nove odgovornosti. Nije imao hrabrosti da joj to kaže u lice, nego je otišao... Srce joj se stezalo od takvih misli. Da joj bude lakše, Pilar se prisećala lepih trenutaka koje je provela s Ejupom. Dana kada su se upoznali u Parizu, prvog zajedničkog odmora, kako su slušali fado u Lisabonu dok su se talasi odbijali o obalu... Kako je bila ustreptala tih prvih dana. Ljubav je prenosila čoveka na neku drugu, sićušnu planetu koju čine dve osobe. Bio je to jedan potpuno nov svet, gde su jedno drugom udisali dah umesto vazduha. Nisu bili gladni, žedni, nisu spavali. Vodili su ljubav umesto da jedu i piju, spavali su odmarajući se jedno drugom na grudima. Da su mogli, otvorili bi jedno drugom srce i zavukli se unutra. Naravno, ta opijenost je imala početak i kraj. Nažalost ili možda na sreću... Ljubav traje sve dok zaljubljeni ne počne da oseća glad. Sve dok se s planete koju čine dvoje ne spusti na Zemlju... A Ejup i Pilar su odavno bili na Zemlji. U ušima joj je odjekivala pesma Amalije Rodrigez s njihovog odmora u Lisabonu. Teret na njenom srcu nije se smanjivao. Prešla je prag te tužne pesme i utonula u nemiran san. Bilo je jedananest sati kada je zazvonio telefon i probudio je. Otrčala je u salon i hitro podigla slušalicu u nadi da će čuti vesti o Ejupu. – Pilar, gde si? – Ah, Viki, ti si. – Njenu majku Viktoriju su svi u porodici zvali Viki. Pilar je na trenutak zastala pitajući se da li joj je Izabela javila šta se desilo pa je jadna žena uzrujana. Sestrina nesposobnost da čuva tajnu potiče još iz detinjstva. Ali ubrzo je shvatila da Viki ništa ne zna. Zvala je u kancelariju da kao i obično proćaskaju izjutra i, pošto je nije našla, pozvala je na kućni broj. Pilar se setila kancelarije tek pošto ju je majka spomenula. Pa da, Ejupov nestanak ju je toliko zaokupio da je zanemarila sve ostalo, nije joj čak palo na pamet da javi da neće

doći na posao. Iako je osim majke, koja je smatrala njihovom dužnošću da je o svemu obaveste, niko nije proveravao kada dolazi i odlazi, ipak, trebalo je bar da javi na vreme da će zakasniti ili da će raditi od kuće. Pogotovu što je tih dana imala pune ruke posla... Ne sluteći o čemu njena ćerka razmišlja, Viki je s uživanjem krenula s dnevnim tračevima. Vraćena je kuća komšiji prekoputa. Ostali su bez igde ičega, ali na kraju se sve dobro završilo, ubuduće će razmisliti kada budu dizali kredit. Potom se žalila kako joj muž dosađuje da idu na plažu. Uželeo se paelje iz Pepike i otkako je otvorio oči, neprestano priča o tome kao dete. Ali Viki nije mogla da se uzda ni u avgustovsku vrućinu ni u muževljev pritisak. Zato će ostati kod kuće. – U pravu si – rekla je Pilar znajući da njena majka uživa da bude u pravu. A onda je se otarasila rekavši da treba da obavi nekoliko telefonskih poziva u vezi s poslom. Kada je spustila slušalicu, čudila se svojoj hladnokrvnosti. Pomalo ju je pekla savest jer je prećutala majci šta se desilo, ali podeliti s majkom nešto što ni sama još uvek ne uspeva da dokuči svakako ničemu ne bi koristilo osim što bi nasekiralo sirotu ženu. Najpre mora da otkrije šta se događa pa će doći na red i da majci ispriča o svemu. Njena majka je imala šezdeset godina a otac šezdeset dve. Ljude u tom životnom dobu treba držati dalje od problema i stresa. Između ostalog, Viktorijina sumnjičavost i naredbodavni saveti sada su joj ponajmnje trebali. Za sve će biti najbolje da se cela stvar reši što mirnije i bez buke. Palo joj je na pamet da pozove Ejupovu porodicu premda joj je nešto govorilo da će to biti uzalud. Kao što je rekla Izabela, odlazak njenog muža bi mogao imati veze s njima. S druge strane, on takoreći nije ni komunicirao s porodicom. Brata i sestru godinama nije video, a kada se oženio, saopštio im je to telefonom tek posle medenog meseca. Pilar se s vremenom navikla na takve odnose koji su joj je s početka bili čudni. Na primeru svog strica Andera znala je da svaka porodica može imati nekog begunca. I da se svaki begunac može jednog dana

iznenada pojaviti. Zato je odlučila da oproba sreću i pozove ih. Ejup je u starom adresaru čuvao svoje istanbulske kontakte. Ta sveska je gotovo netaknuta stajala u fioci u njegovoj radnoj sobi. Pilar je otrčala da je nađe. Kako je otvorila vrata sobe, tako su se snažno zalupila vrata terase. Otvoren prozor u radnoj sobi kao da je dugo čekao taj trenutak, širom se otvorio i pustio da se sav vazduh sjuri unutra. Bele zavese od tila ispod roletni naduvale su se poput jedara, sitni i krupni papiri poleteli su sa stola pretvarajući sobu u ratno poprište. Duvala je promaja. Dok je sakupaljala i vraćala na sto papire rasute svuda naokolo, pomislila je, baš imam sreće, na ovoj paklenoj vrućini kada svako vapi za daškom vazduha, kao da samo moji prozori ispadaju iz okvira od promaje. Otvorila je malu fioku u polici za knjige u radnoj sobi. Stala je da pregleda gomilu svezaka naslaganih jedne preko drugih, ispisane, zgužvane beleške i isečke iz novine ko zna zašto sačuvane. Razočarala se pošto nije našla adresar a bila je sve vreme ubeđena da ga Ejup tu čuva. Otvorila je fioku radnog stola. I tu je bilo mnoštvo bezveznih beležaka i iskorišćenih blokova za crtanje. Pošto ju je zaboleo vrat od saginjanja, izvadila je sve i raširila po stolu. Da, adresar je bio tu. Neko vreme je razmišljala na kojoj strani je to što traži, a onda je kao kockar koji se uzda u sreću otvorila stranicu na slovu K. Podigla je prst koji je poput malog detektiva neko vreme kružio nad papirom da bi se zaustavio na samom vrhu stranice kod broja upisanog pod „kuća”. Prešla je u dnevnu sobu i bacila se na Ejupov omraženi trosed. Njen muž je prilikom kupovine rekao da su mu trosedi nezgrapni i odbojni, kritikovao im je i oblik i boju. Na Pilarino navaljivanje ipak su ga kupili, ali on skoro nije ni seo na taj divan trosed; malo-pomalo, vratio se starim, pohabanim foteljama. Ko bi rekao da je taj naizgled tako pitom, tih i miran čovek toliko tvrdoglav! Sedeći na trosedu, Pilar je osećala grižu savesti prisećajući se tog dana kada su zajedno bili u kupovini. Zašto se toliko

upinjala da bude po njenom? Zar nije trebalo da njih dvoje žive zajedno i zajedno koriste stvari u ovoj kući? Istežući se da dohvati telefon s komode, rasterala je misli koje su joj nagrnule u glavu. Bilo je besmisleno da se sada opterećuje i sekira zbog toga. Pa njen muž ne bi otišao zato što mu se ne sviđa njihov nameštaj! Primetila je da joj ruka podrhtava dok pritiska brojeve na telefonu. Nikada ranije nije pričala ni sa kim iz Ejupove porodice. Čudno je bilo što ih prvi put zove, i to da bi im rekla: „Muž mi je nestao, da nije kod vas?” Ali sada nije bilo vremena da razmišlja šta je uobičajeno, a šta nije. Zadržala je dah i čekala. Zvonilo je. – Halo? – Bio je to mlađi ženski glas. Na brzinu je sklapala rečenice u glavi. – Zdravo. Zovem iz Barselone. Zovem se Pilar. – ... – Ja sam Ejupova žena. – Ko? – Pilar. Žena Ejupa Bahrijelija. S druge strane se začuo uzvik čuđenja, koji bi u drugim okolnostima zvučao smešno: – Ahaaa! Neznanac s druge strane se, udaljivši slušalicu, obraćao nekom drugom: – Zove neka žena iz inostranstva. Izgleda da je Ejupova žena. Neko vreme se nije čulo ništa osim šuštanja. Potom je slušalicu uzeo neko drugi, kome je podrhtavao glas: – Halo... – Zdravo. Ovde Pilar. S kim razgovaram? – Sa Mueser. Ja sam Ejupova starija sestra. Zatim je nastupila ledena tišina, koja se mogla dodirnuti i videti, snažna toliko da se mogla čuti. Dok je Pilar razmišljala kako da pređe na stvar, žena je, u pokušaju da otopi ledom okovanu tišinu, napetim glasom upitala: – Kako ste? – Hvala na pitanju – bilo je sve što je Pilar rekla. Ne, nije

mogla da slaže i kaže dobro sam. Povrh toga, nije bilo vremena za slatkorečivost. – Izvinite što vas uznemiravam. Ja, u stvari... Htela sam da vas pitam za Ejupa. Pozvala sam da pitam imate li vesti od njega. – Od Ejupa? Pa... prošlo je mnogo vremena otkako smo se poslednji videli. Mi smo mislili da ste vas dvoje zajedno. I sa snebivanjem je dodala: – Zar niste? Pilar nije znala kako da im objasni. Bilo joj je neprijatno jer je iznenadila sagovornicu pošto je, bez okolišanja, odmah prešla na stvar. Dakle, oni ništa ne znaju. To znači da njen muž nije otišao u Istanbul. Nastavak razgovora je mogao samo da nasekira ženu s druge strane, ali bilo je kasno za laži ili spuštanje slušalice. – Ejup je juče otišao u Istanbul. Pomislila sam da je možda došao kući, to jest kod vas. – Ne, nije došao. Znači, sada je ovde? – Mislim da jeste. Druga strana je suzdržano upitala: – Ovaj... Da nije posredi neki problem? Pilar se najednom osetila kao bespomoćno dete kome treba saosećanje. Poželela je da Ejupovoj sestri, koju nikada nije videla, kaže sve što joj leži na duši. – Nije mi rekao da će otići. Pomislila sam da je nestao i zvala sam policiju, a oni su mi rekli da se ukrcao u avion za Istanbul. Ne znam zašto je otišao. Kad bih ga našla, laknulo bi mi, ali sada se brinem. Sekiram se. – Shvatam – prošaptala je druga strana. – Ne, nije dolazio ovamo. Dugo već nije dolazio... – Ne znam kako da ga nađem. Hoćete li me pozvati ako čujete nešto? – Da, naravno. – Imate naš kućni broj? – Ne. Pilar je rekla broj. Morala je dvaput da ga izgovori kako bi ga žena zapisala. Nakon što je sagovornica pročitala broj koji je

zapisala, rekla je: – Dobro. Ako čujete nešto, molim vas, javite mi. Mnogo se brinem. – Ako dođe... – rekla je žena uzdišući – pozvaću vas, naravno. Vreme kao da je stalo. Najpre je zvala kancelariju da javi kako će raditi od kuće, zatim je napravila doručak, čisto da stavi nešto u usta. Popila je kafu, ali je kroasan koji je deset minuta mrvila pred sobom na kraju bacila u smeće. Prešla je za kompjuter i otvorila projekte za osvetljenje galerije na kojima je radila. Pokušala je da prouči raspored opreme, ali je odustala, nije mogla da se usredsredi na posao. Potom je menjala televizijske kanale tražeći nešto da je zabavi. Na kraju joj je i to dosadilo, pritisla dugme na daljinskom upravljaču i iskljućila televizor. Sve što je radila bilo je uzalud, knedla joj je i dalje stajala u grlu, kamen nikako nije spadao sa srca. Bila je toliko uznemirena da ničim nije mogla da odagna misli i umiri dušu. Za onog ko čeka i traži nekoga ništa na svetu ne postoji osim toga. Čuje samo njegov glas, vidi samo njegovo lice. Onaj koga čekamo, koliko god da je blizak onome ko čeka, s vremenom se pretvori u drugu osobu, a čekanje postaje močvara u koju se sve dublja zapada, što se taj čekani sve više udaljava. Neko je postojao, bio tu ili ne. Ako je tu, on je, ako ga nema, neko je! Pošto nije izlazila plašeći se da bi Ejup mogao pozvati, stajala je na prozoru kako bi se nadisala svežeg vazduha. Posmatrala je parove koji su išli ulicom. Neki su se držali za ruke, neki kao da su bili ljuti, prostor među njima bio je dovoljan za još dvoje. Ona i Ejup su voleli da dodiruju jedno drugo dok hodaju. Čak i kada se ne bi držali za ruke, dodirivali su se nekim drugim delom tela. Kako je moguće da pobegne i napusti me čovek koji, dok hoda kraj mene, mora da me drži za ruku?, mislila je Pilar. Tu nešto nije kako treba. Osećala je da je potrebna svom mužu; plašila se da je svaki protraćen trenutak u kući još više udaljava od čoveka koga voli. Odjednom se ozarila, kao da je ugledala istinu koja je čekala da je neko primeti. Pa naravno, najzad joj je sinulo šta treba da radi! – Šta ćeš u Istanbulu? – pitala je Izabela, začuđeno i pomalo

ljutito. – Sedi gde si. Ejup će ti se ionako javiti, pre ili kasnije. No uzalud se trudila. Pilar je već kupila kartu, obavestila je čak i Ejupovu porodicu da dolazi. Uz to, još neko je bio u Istanbulu, Ejupov prijatelj. Upoznali su se ranije. On će joj možda pomoći. Bolje će se osećati ako nešto preduzme nego da sedi i čeka skrštenih ruku. Rekla je sestri da se ne sekira za nju. Čim se smesti, javiće joj broj hotela u kojem je odsela. Uostalom i tamo će joj raditi mobilni telefon. Dobro, za svaki slučaj, ostaviće joj i kućni telefon Ejupove porodice. Ne, ne zna tačno kada će se vratiti. Uzela je kartu sa otvorenim povratkom, ali ne planira da ostane zauvek, vratiće se čim pronađe Ejupa. Jedino je moli da ne govori Viki za ovo putovanje. Rekla joj je da je u poslednjem trenutku iskrsao problem s klijentima, da mora da ode u Sevilju i reši to na gradilištu. Kada je spustila slušalicu, shvatila je da se umorila pričajući Izabeli o svojoj muci. Nekada je teže pričati o problemu nego ga preživljavati. Sutradan ujutro, dok je trčala da se javi na telefon koji je zvonio u dnevnoj sobi, pomislila je kako se poslednjih dana redovno budila sa tim zvukom. Svaki put je poletno dizala slušalicu u nadi da će čuti nešto o Ejupu. I sada je bilo tako. – Dobro jutro, Pilar. Bila je to Paz. Pilar se razočarala kao svako kome se izjalove nade. – Jesam li te probudila? Nevoljno je pogledala na sat, bilo je skoro devet. Uskoro će zazvoniti sat koji je sinoć navila pre no što je otišla u krevet. – Ne, ne, ustala sam. – Kad je telefon prene iz sna, onom ko zove nije mogla da kaže: da, probudio si me. Kao da je spavati sramota ili je buđenje telefonom strašnije nego da vas neko probudi uživo. Nije se začudila kad je saznala da se njena prijateljica tako rano dograbila telefona zbog Ramona. I kao prvu novost dana, Pilar je slušala neprijatnu priču koju je jadna Paz gušeći se u suzama ispričala promuklim glasom. Paz je prethodne večeri na

muževljevom telefonu pronašla poruku. Pisala mu je izvesna Mardž, koja mu je, gle čuda, zakazala sastanak u hotelu Mažestik u sobi 312 sutradan u podne. Jadna žena je pitala drugaricu šta ona misli o poruci koja se završava sa „ludo čeznem za tobom”. Ali Pilar nije mogla da se seti ničeg pametnog. Pokušavala je, ali nije bila u stanju da misli. Toliko ju je zaokupio sopstveni problem da nije imala snage da teši druge. Što se tiče Paz, ona bi se nekom drugom prilikom zbog najmanje sumnje svađala do jutra, ali sada je zanemela od užasa jer je imala mnogo više od neutemeljene pretpostavke. Osećala je da će, nastavi li da istražuje, naići na stvari koje joj se neće dopasti i koje će je povrediti, te zato nije znala šta da radi. Kolebala se da ode u hotel u vreme naznačeno u poruci. Bila joj je potrebna podrška. No poslednje što je Pilar sada trebalo bilo je da se nađe u takvoj priči. Zato je odabrala da se drži po strani. Znajući da neće podneti komentare koji će neizbežno uslediti ukoliko joj kaže istinu u vezi s Ejupom, ponovila je drugarici laž koju je smislila za majku i izrazila žaljenje što ne može da se vidi s njom jer mora da otputuje u Sevilju na gradilište. Zatim joj je savetovala da se smiri i završila razgovor obećavši da će se svakako javiti. Nije uspela da odglumi požrtvovanog prijatelja, to je bilo najviše što je mogla. Sipala je kafu i počela da se pakuje. Nekoliko stvarčica je spakovala u malu torbu i otvorila fioku u noćnom ormariću pored kreveta da uzme pasoš, ali ga tamo nije bilo. Čudno, uvek je tu držala lična dokumenta. Palo joj je na pamet da ga je možda odložila s Ejupovim posle putovanja u Tuluzu prošlog meseca. Ejupova dokumenta su stajala u noćnom ormariću pored njegovog uzglavlja. Kada je otvorila fioku, našla je pasoš onako kako ga je ostavila. Ali muževljev naravno nije bio tamo. Baš kada je htela da zatvori fioku, za oko joj je zapala crna sveska. U tu svesku je Ejup beležio svoje snove. Ponekad bi ustao noću, upalio lampu i vraćao se u krevet pošto zapiše san. Nije joj mnogo pričao o svojim snovima. A kada bi ga pitala, izgovarao se time kako su to samo nepovezani, besmisleni delovi. Ali Pilar

nijednom nije pomislila da uzme tu svesku i prelista je. Uostalom, nije imala običaj da bez dozvole pretura po njegovim papirima. No sada su, razume se, okolnosti drugačije. Važno je bilo sve i svako ko je mogao koliko-toliko da joj rasvetli Ejupov odlazak – članovi porodice, prijatelji, snovi, fantazije, stvarnost... Pošto je radoznalost nadjačala ustručavanje, izvadila je svesku koja je ležala u fioci nevino poput jagnjeta. Okretala je stranicu po stranicu. Tekst je bio prošaran slikama, negde su bile kratke beleške a negde tekst na više strana. Tužno se osmehnula videvši da je njen muž pisao o snovima na maternjem jeziku. Ejup je znao da kaže kako se po jeziku na kome čovek sanja može videti da li se navikao na neku zemlju ili nije. Ako se uzme u obzir jezik na kojem je pisao, možda se ni on posle toliko godina nije navikao na život ovde. A možda je otišao u otadžninu jer nije mogao da se izbori s nostalgijom koju je potiskivao. Ne, ne, nije tako. Bilo je teško poverovati da njenom mužu toliko nedostaje otadžbina, s kojom je svojevoljno prekinuo sve veze. Isto tako, nostalgija za zavičajem nedovoljan je razlog da je ostavi u tako jadnom stanju i bez najave. Gledala je neko vreme beleške pisane nečitkim rukopisom nalik onom u neukog deteta. Pročitaće ih kasnije, odlučila je, pa ubacila svesku u torbu zajedno sa pasošem. Pre nego što je izašla iz kuće, pozvala je kancelariju. Arhitektonski biroi uglavnom ne rade u avgustu zbog kolektivnog odmora. Ali oni su radili. Iako je većina zaposlenih bila na odmoru, u kancelariji je uvek bilo nekog, jer su morali da ispune rokove. Pošto je nekoliko meseci ranije rekla da neće koristiti odmor u avgustu, računali su na nju kada su s galerijom ugovarali rok za završetak radova. To što je sada tako iznenada tražila odmor dovelo ih je u ozbiljnu nepriliku, naročito Ninu. Pošto joj je još jednom objasnila plan izvođenja radova koji joj je poslala mejlom, rekla je požrtvovanoj koleginici: – Nina, izvini što ti u poslednjem trenutku prebacujem svoj posao. Trudiću se da se vratim što pre. – Ne žuri. U ovakvim okolnostima svakako treba da budeš uz

Ejupa. Ne misli na nas, snaći ćemo se. Ne da nije mislila, nego joj galerija nije padala na pamet. Nije je zanimalo ništa osim Ejupa, ali to nije mogla da kaže brižnoj koleginici. Uostalom, poslednjih dana je potpuno izgubila naviku da govori istinu. Dva dana sve oko sebe obmanjuje različitim lažima. U kancelariji je rekla da je Ejupu umro stariji brat i da moraju u Istanbul na sahranu. Pošto nisu bili detaljno upućeni u porodične veze njenog muža, nikome od kolega nije bilo neobično to iznenadno putovanje. Naravno da joj nije prijalo da svaki put izmišlja novu laž, ali nije mogla da kaže: „Izvinite, muž mi je pobegao od kuće, idem da ga tražim.” Uzdahnula je i posegnula za torbom. Bila je spremna da krene. Kada je avion poleteo, osetila je neobjašnjivu teskobu. Strah da neće pronaći Ejupa mešao se s napetošću zbog susreta s njegovom porodicom. Šta će im reći, gde i kako će tražiti Ejupa? Gledala je napolje kroz prozor aviona u nadi da bi tamo mogla pronaći odgovor na svoja pitanja. Posmatrala je zrake svetlosti boje meda koji su obasjavali svileno plavetnilo okićeno mekim poljima pamuka. Avion je bio beli jedrenjak koji klizi toplim mlečnim morem. Putovala je negde između neba i zemlje, uplašena ne zbog nepoznatog odredišta na koje će stići, već zbog gusarskih brodova na koje usput može naići. Pošto nije mogla da zaustavi avion i siđe, Pilar se umirivala time da će se iz ove pustolovine vratiti s Ejupom. Zatvorila je oči, ali nije mogla da zaspi. Dok su je morila mračna razmišljanja o tome kako će proteći to putovanje, setila se crne sveske koju je ubacila u torbu i začudila se što ju je zaboravila. Ejupov dnevnik snova... Izvadila ju je iz tašne i, kao da dodiruje svetu knjigu, s poštovanjem i pomalo sa strahom otvorila prvu stranicu. Na brzinu čitanja će svakako uticati Ejupov loš, ponegde bezmalo dečji rukopis, kao i to što ona nije navikla da čita na turskom. No svejedno, nije se mnogo opterećivala time, uostalom, imala je vremena na pretek. Nema šta drugo da radi dok ne pronađe muža. Vreme joj je nanosilo bol, proticalo je sporije nego inače. Poput bolesnika koji traži lek, primakla je svesku sasvim do lica.

I polako počela da čita…

Moj lekar, kojem sam se požalio na nesanicu i uznemirujuće snove, veruje kako bi korisno bilo istražiti moj noćni život, koji je, po njegovom mišljenju, vrlo zamršen. Zato je smatrao podesnim da podrobno zapisujem snove koji me uznemiruju. Tako sam ovu svesku kupljenu u knjižari Merkadona namenio svojim snovima, ubeđen da ću ih se potpuno i najbrže osloboditi ako ih iznesem na videlo. Moji snovi... donose mi nemir; otkako su počeli, ne razlikujem dan od noći, javu od sna. Čim mi telo uroni u san, tajno prodirući kroz sve sitne pukotine, kroz prošle trenutke, mučna sećanja, izmaglicu maštanja, oni se sabiraju u mraku mog razuma. Toliko me opterete i rastuže da ujutru jedva ustanem. Uznemiren sam i kada ih nema, jer koliko god mi tokom noći umaraju um i dušu, sutradan ih se ne sećam, ostavljaju mi samo tegobu. I tako, kao da im nisu dovoljne noći, oni truju i moje dane. Kad bih znao šta tačno boji u crno moje noći, možda bih se smirio ili bih preduzeo nešto. Ali izuzev nejasne slike i rastrojenosti, ujutru nijednog ne mogu da se setim. Budim se s gorkim ukusom u ustima, slomljenog srca i napaćene duše. Pa opet, što se mene tiče, pre bih nastavio da se mučim nego da se obratim nekom strancu za pomoć. No više nisam mogao da zanemarujem molbe svoje žene, koja mi je, birajući reči, predložila da potražim ’stručnu pomoć’. Tako sam naposletku pokucao na doktorova vrata. Doktor Žordi Karsel mi je savetovao da zapisujem snove kako bi naše seanse bile delotvornije. Nasmejao sam se i rekao da, iako se budim iznuren, zapravo nisam siguran da li sanjam, te da, kada bih mogao da se setim i zapišem svoje snove, ne bih trošio vreme i novac

na njega. Budući da se nimalo nije uvredio, po svoj prilici je shvatio da ja, govoreći ovo, ne potcenjujem ni njega ni njegovu profesiju, već koristim priliku da se požalim na nemoć da upamtim snove. Mislim da je bio obučen da otrpi šta god da mu kažu. Zato mi je samo napomenuo nekoliko stvari u vezi sa snovima. Prema njegovim rečima, svako sanja, čak i oni koji tvrde suprotno. Ljudi se ne dele na one koji sanjaju i ne sanjaju, već na one koji pamte ili ne pamte svoje snove. Već na početku razgovora bio sam zahvalan doktoru jer je uspeo da me smiri, jer se nakon njegovih reči nisam osećao kao jedini bednik koga je zadesila ova nesreća. Da, shvativši da svi ljudi imaju slabosti kao ja, osetio sam sebično olakšanje. No svakom je svoja muka najteža. Doktor kaže da se tokom noći bezbroj puta sanja, ali da u sećanju ostane uglavnom poslednji san, onaj koji se usni neposredno pre buđenja. To što se najčešće sećamo košmara nije bez razloga jer svako ko se prene usred košmara lakše će upamtiti san pošto se probudio dok sanja. Tako je i sa onima koje probudi budilnik i prekine im san napola. Sa svakim minutom posle buđenja, svest radi protiv nas i briše, jedan po jedan, sve tragove sna. Ali može se nešto preduzeti da se to spreči. Doktor Karsel mi je dao recept za pamćenje snova; najpre me je posavetovao da spavam i budim se u isto vreme, da pre spavanja ne mislim ni o čemu i opustim se. Snovi se lako gube u pomućenim umovima. Pre nego što zaspim, moraću neprekidno da sugerišem sebi da ću se ujutru setiti svog sna. Pre spavanja ne bi trebalo da jedem tešku hranu, da pijem alkohol ili lekove. To mi se nije baš svidelo. Dragi doktor mi je uskratio lekove, za koje sam verovao da mogu regulisati moje, snovima isprekidano spavanje. Tvrdio je da će pilule podići velike barijere na već zakrčenim putevima mog pamćenja. Nameravao je najpre da „popravi” moje snove pa tek onda spavanje. Pričajući o snovima ravnodušno kao da priča o unutrašnjim organima, doktor je preporučio da svesku u koju ću beležiti snove držim kraj uzglavlja, da mi bude nadohvat ruke kada se probudim. Savetovao mi je da prilikom buđenja budem staložen, da ne skačem iz kreveta, već da polako otvorim oči i pokušam da se zadržim u snu koji sam malo pre toga usnio. Dodao je da zbog pospanosti mogu poželeti da odložim zapisivanje, ali da ću pogrešiti

ako se povinujem toj želji. Jer kasnije ću nesumnjivo zaboraviti snove čije sam beleženje odložio iako sam ih se u tom momentu do tančina sećao. Zato moram pažljivo zapisivati sve što mi je u glavi, čak i sitne i naizgled besmislene pojedinosti. Umesto što bih trošio vreme na tumačenje snova, u ovoj fazi moram ih što pre i što detaljnije preneti na papir. – Zapisujte sve – one koje vidite u snu, mesta na kojima se nalazite, glasove koje čujete. Čak i boje, mirise, ukuse, sve čega se setite... – Dobro, a kako da zapisujem? – pitao sam doktora, koji je najednom zvučao strašno kao da je iz Ulice Brestova. Pa ja nikada nisam vodio dnevnik snova! Morao sam da znam u kakvoj formi, kakvim stilom treba da ga pišem. – Kao što sam rekao, najvažnije je da zabeležite san odmah pošto ga odsanjate. Ako sanjate nešto u ponoć i probudite se, ne ostavljajte to za ujutru, već zapišite odmah. I sa što više pojedinosti. Ponekad ćete se namučiti da iskažete ono što ste videli. Tada se, ako će vam biti lakše, možete izraziti kroz crtež, makar i jednostavan. Samo, molim vas, pošto zapišete ono čega se sećate, zapišite i kako ste se osećali kada ste se probudili i na šta vas je san podsetio. Ukoliko utvrdite nekakvu podudarnost ili sličnost svojih snova s događajima iz svog života, ili nešto u njima što podseća na njih, i to zabeležite. – Možda je trebalo ranije da pitam, ali kopka me nešto krajnje prosto. Želim da, pre nego što se probudim usred noći i uzmem svesku u ruke, budem siguran zašto to radim. Zašto, ako smem da pitam? – Da biste mogli da se setite svojih snova. – To je jasno i mojoj malenkosti, iako mi se znanje o medicini svodi na nazive nekoliko analgetika. Ali mene zapravo zanima kako će mi pamćenje ovih snova pomoći. Rekli ste da se ljudi dele na one koji pamte i one koji ne pamte snove. Šta će se u mom životu promeniti osim što ću, nakon što rasvetlim noćni život, pripasti toj prvoj grupi ljudi? – Pošto spoznate svoje snove, naučićete mnogo o sebi. Tako ćemo prepoznati problem i pokušaćemo da ga rešimo. Ne da bih provocirao, već zato što me je zaista zanimalo, upitao

sam: – Ne mislite da je upoznavanje nekoga preko snova slično procenjivanju ljudi na osnovu horoskopa? Da li vi, recimo, zaključujete isto o svakome ko je sanjao da pada s velike visine? Pošto doprete do mojih snova, da li ćete mi reći isto što i drugim pacijentima koji su vam ranije ispričali slične snove? Iskreno, sumnjam u naučnu utemeljenost bilo koje uopštene tvrdnje, kao što sumnjam i da je svim ljudima rođenim u znaku Riba neprijatno u avionu. Moj doktor je očigledno bio vešt s pacijentima. Hvala mu što nas nije nazivao bolesnicima, već skeptičnim i onima koji misle da su pametni. Činilo se da podjednako staloženo i blagonaklono odgovara i onima koji nastoje da budu sigurni u šta se upuštaju i onima koji koriste priliku da pokažu koliko su pametni. – Ovako bih odgovorio na vaše pitanje: snovi će nam poslužiti kao sredstvo da vam dopremo do podsvesti i otkrijemo uzroke vaše zabrinutosti i nemira. Razume se, poći ćemo od nekih uopštenih stavova i postojećih studija na temu tumačenja snova. Ali s druge strane moram reći da, pre donošenja suda o nekome ko je sanjao da pada s velike visine, mi prikupimo podatke o njegovoj prošlosti i tumačimo san sagledavajući ga kroz tu prošlost. To znači da se dve osobe koje su jedne noći sanjale kako padaju s velike visine, a živele su drugačije, podvrgavaju potpuno različitim procenama. Podvrgnuti se proceni... Bilo je naporno ovako razmišljati. Pogotovu kada se uzme u obzir da prezime ovog čoveka koji se predstavlja kao čuvar mojih snova znači „zatvor”... Sudbina se zacelo poigrala mnome. Doktor Zatvor kao da mi je pročitao misli: – Voditi dnevnik snova u stvari je veoma zabavno, ne gledajte to kao obavezu. S vremenom možete zaboraviti na mene i nastaviti da pišete čisto radi sebe. Posebno kad uvidite koliko noć govori o vašem svakodnevnom životu...” Pitao sam ga da li on vodi dnevnik snova, samo se nasmešio. Kao da bi se nešto promenilo da je odrično odgovorio; uz to, ja sam bio dete kome su učitelji savetovali da radi ono što oni kažu a ne ono što oni rade. Kada bih kao dete dobio novu svesku, jedva sam čekao da ispišem prvu stranicu. Isto tako i sada... Još malo pa ću je staviti u

fioku noćnog ormarića pored svog uzglavlja. Hajde da vidimo da li će sugestije mog dragog doktora biti korisne. Pitam se, hoću li uskoro sanjati san koji ću dovoljno upamtiti da ga zapišem?

2.

Mueser Naći ćeš me kao što si me ostavio, Gde sam se rodila, tu sam ostala. Faruk Nafiz Čamlibel, Statua od gipsa Mueser je premrla od straha pošto je brat preleteo u drugu traku i pretekao beli opel. Najgore joj je prošlo kroz glavu, povukla se za uši, a onda dvaput kucnula u vrata kola. – Preklinjem te, uspori, nikud ne žurimo. Nikada nije volela da se vozi s Vejselom zato što je njen brat bio još nervozniji za volanom. Koliko je samo puta na njene oči izašao iz kola i svađao se s ljudima. Jednom se čak potukao sa čovekom, obasipajući ga najgorim psovkama samo zato što mu je zakrčio prolaz, a prolaznici su ih jedva razdvojili. Mueser bi u takvim okolnostima istog trena zanemela. Čak i kad bi se usudila da kaže nemoj, smiri se, niko ne bi mogao čuti njen šapat. Kad god bi se uplašila, glas bi joj prosto zamro. Ovoga puta Vejsel je, pored uobičajene nervoze, ispoljio i mrzovolju. Jedva je pristao na to putovanje. A sada se bezrazložno iživljavao nad volanom i prestravljivao sestru kao da joj se sveti što mora vozi. – Neka uzme taksi i dođe. Zašto mi da idemo u Ješilkoj? – juče joj je rekao. Perihan je dolivala ulje na vatru kao da je želela još više da razbesni svog muža. – Još da joj napravimo doček uz zurle i bubanj! Smilovala se da dođe posle toliko godina i sad gospođi treba da dođe taksi na noge. Nije nego. – Sreća što je Vejsel bio sklon da radi suprotno od onoga što Perihan kaže. Možda se zato okrenuo prema sestri i rekao: – Dobro, sačekaćemo je. Ali odvešću je kući i to je sve. Ne terajte me da je vozikam tamo-

ovamo. Neću da budem lični vozač tamo nekoj strankinji, imam ja preča posla – rekao je i gotovo pljunuo. Mueser nije mogla da mu kaže: „Ta strankinja koju spominješ snaja ti je.” Nije želela da raspiruje raspravu, a osim toga i sama je bila zatečena i činilo joj se besmislenim da priča o njihovom srodstvu s gošćom. Nju je u stvari kopkalo ono što ukućani iz nekog razloga nisu ni razmotrili: Ejupov boravak u Istanbulu. Bilo je jasno zašto Perihan ne mari za to, njih dvoje se, uostalom, nisu ni poznavali. Ali bilo joj je krivo što Vejsel ne mari za bratovljevu sudbinu. Odmah po pozivu iz Španije, pozvala je brata i obavestila ga da je zvala Ejupova žena i rekla da im je brat došao u Istanbul. – I šta ja tu mogu? – bilo je sve što je Vejsel imao da kaže. – Žena kaže da je nestao. – Šta treba, da uzmem fenjer i da ga tražim? Nije se izgubio. Kako odrastao čovek može da se izgubi? – Ona razmišlja da dođe kod nas. – Nek joj je bog u pomoći – rekao je Vejsel i izgovorajući se da ima mušteriju brzo prekinuo vezu. Bilo je razumljivo što je ljut na brata jer mu se ne javlja i ne pita za njih, ali kako može da se ne brine za njega i da ga se tako nemilosrdno odrekne. Mueser nije mogla a da ne pomisli kako on možda zna nešto više od nje. Možda je čak znao za Ejupov dolazak? Zašto se nije nimalo začudio? Ipak, nije mnogo lupala glavu time. Zašto bi joj Vejsel to prećutao? Nema svrhe da se opterećuje tim besmislenim sumnjama. Uostalom, kad god bi se povela reč o tome, njen brat bi planuo, tako da nije mogla ništa da ga pita, a kamoli da traži da joj podnosi račune. Kada je posle drugog poziva saznao da dolazi Ejupova žena, Vejsel je pobesneo. – Ne mogu da verujem! Još nam samo treba da i o njoj brinemo? – Perihan nije propustila priliku da se lukavo nadoveže: – Čovek je izgleda pobegao od nje čak u Istanbul. Što li ga prati? Sestro, što joj nisi rekla da ne dolazi uzalud, da ćemo je zvati ako nešto saznamo?

Mueser je zaustila da kaže: „Zar nije sramota reći da ne dolazi?”, ali ju je Perihan ošamarila odgovorom hladnim kao led. – Samo, zaboga, da se mi pred njom ne osramotimo! A nije sramota to što se gospođa godinama nije javila da pita kako smo? Pa njen muž je otpisao svoju porodicu, nije našao za shodno da dođe na bratovljevu svadbu ni kada mu se rodio bratanac. Koliko sam godina u braku, dete me je skoro preraslo, a još nisam videla devera. Šta je toj ženi pa se sada sama zaputila ovamo? – Jadna žena brine se za muža. – Misliš, dolazi da nas uhodi. Joj, neki ljudi baš nemaju ponosa! Kreneš u potragu za čovekom koji je pobegao od tebe, maltretiraš se i bez imalo stida dođeš na vrata čiji prag nisi prešla tolike godine... i samo zakucaš... Baš žalosno. Pošto joj Perihanina nepristojnost i Vejselova bezrazložna nervoza nisu ulivali poverenje, Mueser je osetila potrebu da okonča raspravu obzirnim upozorenjem: – Bez obzira na sve, ona je naša gošća. Žena je našeg brata, strankinja, dolazi izdaleka. Hajde da uradimo što je do nas, da je lepo ugostimo... Ko zna, možda ćemo zahvaljujući njoj videti i Ejupa... Poslednju rečenicu je izgovorila skoro šapatom, kao da se plašila da se čarolija te želje može raspršiti. Kao da je govorila za sebe... Kada je Vejsel žustrim pokretom isključio radio pošto je krčao, Mueser je pokušala da malo smekša brata: – Baš me zanima kakva je. – Šta te zanima? Ako je suditi po tome kako je iznebuha došla ovamo, nije baš čitava. Za nas ionako nisu razumni ljudi. Mueser se pravila da nije čula poslednju rečenicu. – Pa ona je strankinja, otkud znam. – ... – Ali da vidiš kako dobro govori turski. Na početku nisam baš razumela šta kaže, naravno, izgovor joj je malo čudan. Ali kada sam se napregnula, shvatila sam da nema reči koju ne zna, sve

ume da kaže i izgovori. Potrudila se da nauči, to mi se dopalo. – ... – Uostalom, nije morala da nauči. Tamo je niko nije terao, zašto bi učila? Ali sama je htela i potrudila se, baš lepo od nje. – Ko zna, možda je Turkinja pa je kao ovaj naš zaboravila svoj narod i veru. A ti si tako naivna, milo ti je, kažeš, što nam je snaja naučila turski. – Jezik pregrizao! Ko je zaboravio veru i narod?! Ne greši dušu. Ona je zacelo Špankinja. To je, uostalom, rekao i Ejup kad je zvao. – Sestro! – uzviknuo je Vejsel. – Ne penji mi se više na glavu s tim kad je zvao, kad je zvao. Ko te sluša, pomisliće da te zove svaki dan da pita kako si. Gospodin se oženio i telefonom nas obavestio o tome. Ni da nas upozna s njom ni na svadbu da nas pozove. Skačeš od sreće ako ti se jednom godišnje javi, ali baticu ne ispuštaš iz usta. Od onda kad se oženio, mogao je, jednu za drugom, promeniti pet žena. Možda je ova poslednja Turkinja, otkud ćeš ti to znati? Kako bismo mi mogli znati šta sve njegovo veličanstvo muti? Uz to, ne znam za veru, ali narod je sigurno zaboravio. Koliko ima godina a još nije odslužio vojsku! Tamo je uzeo nov pasoš, ko će ga znati kome se priklonio i čiji je državljanin postao. Ali ne, ti i dalje ne daš ružnu reč na njega. Govoriš koješta! Mueser je pognula glavu misleći da je uzalud bilo šta reći. Nije se usuđivala da stane u odbranu mlađeg brata i podseti Vejsela da je ime gošće isto ono koje im je Ejup saopštio kada im je javio da se oženio. Jer teško da bi se tvrdoglavi Vejsel mogao ubediti. Uostalom, u trenucima napetosti, ona je umela da se brani jedino ćutanjem. Skrenuli su kod table koja je upućivala na međunarodne dolaske. Pošto nisu bili sigurni koliko će se zadržati, Vejsel nije smeo da ostavi kola uz ivičnjak, već se gunđajući parkirao na parkingu. Zajedno su ušli u aerodromsku zgradu. Mueser je glatko prošla bezbednosnu kontrolu dok su njenog brata morali da pretresu pošto se oglasio alarm.

Nameštajući kaiš na pantalone pošto je malo pre toga morao da ga skine, gunđao je: – Dođavola i rendgen i vaša bezbednost... – Mueser je zasmejao taj, na prvi pogled neprijatan prizor. Ispružila je ruku i uzela sitan novac koji je brat izvadio iz džepa i držao u šaci dok je prolazio kroz detektor, pošto mu je sada smetao da stavi kaiš. I dalje besan, Vejsel je procedio kroza zube „hvala”. Sestra je pogledom punim ljubavi umila njegovo smrknuto lice. Mislila je da njen brat nije takav kakvim se predstavlja, da je plahovit naprosto jer ne zna drugačije i stidi se da otkrije osećanja. Godine su ostavile traga na njegovom licu i potpuno mu promenile lik. Jedino mu se oči nisu promenile, bile su iste kao kad je bio dete. Mueser bi prepoznavala te oči čak i kad bi se u njih uselio bes čoveka sklonog psovkama i svađi. Posmatrajući bratovljeve oči, prisetila bi se mentol-bombona u papirnim fišecima što su se delile deci o verskim praznicima. – Ima još deset minuta do sletanja, reče Vejsel. – Dođi ovamo da sednemo. – Smestili su se na metalna sedišta odmah iza mnoštva ljudi koji su se sjatili pred vratima za dolaske. Čekali su ćutke posmatrajući oko sebe. Zatim je Vejsel upitao kao da se iznenada nečeg setio: – Za ime boga, kako ćemo je prepoznati? Umesto da odgovori, zagrcnula se. I brat je najzad uvideo taj mali problem koji je nju već neko vreme kopkao, ali nije smela da ga spomene jer se plašila da će ga razbesneti. Sve se odvijalo tako brzo da je propustila da se dogovori s gošćom o tome. Kada je drugi put zvala da pita ima li vesti o Ejupu i čula da nema, kao grom iz vedra neba, rekla je: „Kupila sam kartu, dolazim u Istanbul.” Tim strancima mora da je lako da idu iz zemlje u zemlju. „Izvoli, dođi”, promrsila je Mueser. Istovremeno se začudila i obradovala. Ako dođe njegova žena, i Ejup će se svakako pojaviti. Nakratko je zaboravila da je razlog ove posete nestanak njenog brata. Imala je utisak da organizuje veliko porodično okupljanje. Kao da će praviti mantije, uvijati sarme, skuvati alvu, kuvati šerbet, i cela porodica će se okupiti za stolom, svi će jesti,

piti i veseliti se. U toj čudnoj zanesenosti, pitala ju je samo kada sleće u Istanbul i rekla joj da će je sačekati. Iako je ova nerazgovetno odgovorila kako nema potrebe, pravila se da je ne čuje. Naravno da nije ozbiljno shvatila to što je gospođa snaja rekla da bi mogla odsesti u hotelu. Nije ni spominjala ukućanima hotel iz straha da će oni reći neka je, neka ide. Zapisala je na papiriću podatke u vezi s gošćinim letom i spustila slušalicu osećajući kiselkasti ukus soka od ruže na jeziku. Iako je kasnije mislila kako će je prepoznati, ko zna zašto, ustručavala se da pozove broj koji je prethodnog dana dobila. Pomislila je, ako onaj ko dolazi ne mari za to, onda to očigledno nije ni važno, te je odlučila da uradi ono što najbolje zna – da se prepusti sudbini i čeka. Ali sada je Vejsel, eto, s pravom postavio to pitanje. Pomislivši da može razbesneti svog plahovitog brata ako bude ćutala, u trenutku je smislila odgovor: – Verovatno zna kako izgledamo. – Kako zna? – Videla nas je na fotografijama. – Gde nas je videla? – Pa sigurno joj je Ejup pokazao. – Sestro, jesi li ti pri sebi? Otkud Ejupu naše fotografije? I da joj je pokazao, to su slike od pre dvadeset godina. Zar nisi razgovarala s njom? Šta znam, kakva je, koju boju odeće će imati na sebi ili tome slično? Mueser se u trenu osetila kao mačka koja je prosula mleko. Samo je pognula glavu kao dete koje je nešto zgrešilo. – Vi baš umete da izbezumite čoveka. Ali sâm sam kriv. Uvek se ovako završi kada se oslonim na vašu pamet! Mueser se pravila da ne čuje njegovo gunđanje. Izveštila se da ne uznemirava druge već da trpi, da sluša umesto da priča i da, kad treba, ne vidi i ne čuje. Dopuštajući bratu da se iskali na nju, uprla je pogled ka vratima na koja su izlazili putnici. Pokušavala je da zamisli gošću, koja je svakog časa trebalo da stigne. Budući da je njenom mlađem bratu sada trideset sedam godina, i žena mu je verovatno u tridesetim. Izaći će sama,

pogledom će tražiti one koji je čekaju, delovaće, možda, pomalo zabrinuto, pomalo tužno... Vejsel, koji je pratio informacije o letovima na ekranu iznad njih, reče: – Avion je sleteo. Sada uzima prtljag, uskoro će izaći. Hajde da polako priđemo vratima. – Taman je pomislila da je smekšao jer se pokajao, kad njen brat, ne mogavši da se obuzda, reče: – Još kad bismo znali ko je... Joooj, bože! Mueser je tiho uzdahnula. „Eh, Vejsele, eh”, rekla je u sebi. „Ne daš duši nimalo predaha. Sa svima se svađaš, sve napadaš. Misliš, tako će ti biti lakše. Ali bes je najveći teret onome ko ga nosi, vidi samo kako te mrvi.” Njen brat, naravno, nije čuo taj zabrinuti glas. Da jeste, sigurno bi planuo i besneo kako bi lakše prikrio muku. Međutim, Mueser je dobro znala da se čovek više otkrije onim što prećutkuje nego onim što kaže. Potisnula je uzdahe i uputila se ka vratima. Dve vrste putnika su se pojavljivale na vratima. Oni koje je neko čekao i oni koje niko nije čekao. Niko nije čekao one koji su išli samo pravo i bez zastajkivanja. Oni kao da su smišljali kako da sakriju to što nikome nisu važni. Ubrzavali bi korak i nekud žurili. Kao da su želeli da poruče onima koji su stajali naokolo da su došli zbog nekog hitnog posla, skrivajući tako sramotu što su sami. Da izbegnu poniženje što su prešli okean a nemaju kome da padnu u zagrljaj, žustro su koračali, nisu se osvrtali levo-desno, već su gledali neku skrivenu tačku u daljini. U drugoj grupi bili su oni koji su stigli u sigurnu luku, koje je neko čekao. Oni su izlazili uzbuđeni i nasmejani. Čim bi zakoračili kroz vrata, pogledom su tražili onog ko ih čeka a kad bio ga našli, oči bi im zaiskrile žarko poput svica. Mueser je pretpostavljala da žena koju ona čeka neće biti toliko vesela. Zato je tražila zabrinut pogled koji u tom metežu traga za nečim poznatim na nepoznatim licima oko sebe. Neko vreme je pogledom pratila dve žene sluteći da je jedna od njih ona koju očekuje. Jedna je bila visoka, mršava i tamnoputa. Na sebi je imala belu haljinu na bretele. Bila je krajnje ozbiljna. Čim se pojavila na vratima, stala je da zvera

naokolo a onda je snuždeno krenula kao da je stigla na pogrešno mesto ili kao da se već pri prvom koraku pokajala što je došla. Mueser je umalo laktom ćušnula brata i rekla mu da je njihova gošća stigla kad se žena rukovala sa čovekom u odelu koji je stajao među onima koji su čekali. Druga sumnjiva žena bila je blago popunjena plavokosa. Pošto je izašla, hodala je kao da zna kuda ide da bi potom iznenada zastala i počela da posmatra one koji su čekali. Kada se Mueser spremila za napad, izašla je još jedna žena, žurnim korakom stigla do prijateljice i njih dve su veselo produžile. Za to vreme Vejsel je bio krajnje nezainteresovan za sve oko sebe. Samo je sukao dugačke brkove koji su mu visili sa uglova usana. Vrata su se ubrzo ponovo otvorila. Ovoga puta je nahrupilo dosta ljudi. Jedan stariji japanski par, dostojanstveni muž i žena sa mnoštvom dece, nemarna mladež s rančevima na leđima, žene, muškarci... Mueserinu pažnju je privukla sitna umorna ženica. Na njenom licu, koje je krasila smeđa, talasasta kosa, urezali su se tragovi velike brige a modri kolutovi ispod očiju boje lešnika ukazivali su na neprospavane noći. Bilo je to lepo lice i pored sve tuge i iscrpljenosti koje su se sručile na njega. Pune usne, visoke jagodice, pravilan nos i jedva primetne pegice... Žena je sporim koracima izašla. Bila je u crnoj majici na bretele i bež pamučnim pantolonama. Nosila je torbu, za koju se teško moglo reći da je prtljag. Hodala je gledajući ka onima koji su čekali putnike. Nije bilo jasno da li gleda sve njih ili ne gleda nikoga. Bila je zbunjena kao da ne zna koga traži. Više je izgledala kao da čeka da je nađu nego kao da traži nekog. Mueser je prodrmusala brata i pokazala mu na ženu koja joj je zapala za oko. Nekako baš u tom trenutku neznanka je primetila da ona pokazuje na nju. Neko vreme su se gledale bez reči. Kao da su pogledima pitale, a treptajima odgovarale. – Ova? – upitao je Vejsel. – Ne znam, i ona gleda u nas. Da priđemo i pitamo je? Umesto da odgovori, Vejsel je sumnjičavo promatrao ženu. On nikad ne bi poverovao u ono što vidi na prvi pogled, a mudrim je

smatrao one koji u sve sumnjaju, kao da svakoga časa mogu da upadnu u nečiju zamku i budu prevareni. U njegovim očima svi su krivi dok se ne dokaže suprotno. Toliko čvrsto je verovao u to da se nikada ni pod kakvim okolnostima nije odlučivao na prvi korak iz straha da ne bude nasamaren. Kad bi ga pitali, on to ne bi nazvao kukavičlukom, već predostrožnošću. Pošto je odabrao strah umesto kajanja, oprezno je dočekivao i rađanje novog dana. I stalno mu je u očima titralo nešto nalik na strah, nešto za šta su drugi mislili da je ogorčenost... Shvativši da je on rešio da se ne mrdne sve dok ne dobije neki znak od druge strane, Mueser se, ne čekajući ga, zaputila prema ženi. Ustručavala se, ali možda je, uzbuđena što je na putu da nađe mlađeg brata, postala preduzimljivija nego inače. Kada je stigla do nje, zaustila je nešto da kaže. Međutim, nije mogla da prevali reči preko usana. Postidela se pred neznankom. Preko telefona su mogle da se sporazumeju, ali sada, kada su se našle licem u lice, Mueser nije znala kako da zapodene razgovor. Do sada nijednom nije razgovarala sa strancem. Uplašila se da će toj ženi možda biti teško da razume ono što joj kaže ili da ona neće razumeti to što bude čula. Srećom, strankinja je prva upitala: – Da li ste vi Ejupova sestra? Duboko udahnuvši, veselo je odgovorila: – Da, da. Ja sam Mueser. Dok je izgovarala svoje ime, postidela se poput deteta. Poželela je da se izvini što se tako zove. Nije volela svoje ime, mislila je da je oni koji ga čuju neće voleti. Ne zato što nema neko modernije ili milozvučnije ime, već zato što je bila ubeđena da imena pozajmljena od drugih utiču na sudbinu. Znala je da su ljudi zatočenici usuda i da je sudbina ispisana u imenima... Nije volela svoje ime. S ljubavlju je gledala ženu koja joj je pružila ruku i rekla da se zove Pilar. Pred njom kao da nije stajala neznanka koju prvi put vidi, već njen mlađi brat Ejup. Deo njega, jedna uspomena ili zapečaćena poruka koja čeka da bude pročitana... Raznežila se

od takvih razmišljanja. Zanemarivši stid, uhvatila je ženu za ramena i ne obraćajući pažnju na njenu ispruženu ruku bojažljivo ju je zagrlila. – Dobro došla! Zatim je pokazala na Vejsela, koji se tromo vukao za njom. – Ovo je Vejsel. On je naš srednji brat. Pošto se zagrlila s Ejupovom sestrom, Pilar nije znala da li treba da bude bliska i s njegovim bratom, ali videvši hladno pruženu ruku samo se rukovala. – Hajde – reče Vejsel. – Ne stojmo ovde, hajdemo u kola. – Pokušao je da uzme torbu iz gošćine ruke, ali je oborio pogled i ustuknuo pošto je naišao na neočekivan otpor. Na Mueserino insistiranje: – Umorni ste od puta. Dajte torbu, nemojte se ustručavati – Pilar je, snebivajući se, stidljivo ispružila torbu. Kao da je tek pošto je uzeo torbu shvatio da je to žena koju su čekali, Vejsel reče: – Dobro došli, gospođo Pilar. – Neprimetno se nasmešio nespretno poput onih koji nisu navikli na takve gestove. – Bolje vas našla. Tada Mueser nije mogla da odoli već je s dečjim uzbuđenjem uzviknula: – Svaka čast, kako lepo priča! Čim su ušli u kola, Vejsel je upitao gošću da li je ranije dolazila u Istanbul. Izgleda da mu je laknulo kada je rekla da nije. Dakle, i on je kao i sestra strahovao od pomisli da je Ejup dolazio u Istanbul a da ih nije posetio. To što je napustivši zemlju svemu okrenuo leđa i zaboravio odakle je manje je bolelo od toga da se setio otadžbine a samo njih zaboravio. Oni koji su ostali odlučili su da veruju kako se onaj koji je otišao odrekao celog svog dotadašnjeg života, kako nije samo njih zaboravio. Onaj ko ostane kamen je koji čeka da se taj za kojim čezne saplete o njega. Čak i kad bi kamenu bilo teško što ga boli više nego onoga koji se o njega sapleo i pao preko njega, makar na tren bi oživeo fantaziju da voljeni završi u njegovom zagrljaju. Vejsel, koji je prilikom dolaska na aerodrom negodovao što

mora da dočeka gošću, u povratku je preuzeo ulogu vodiča upoznajući Pilar s delovima grada kroz koje su prolazili. Mueser je uzdahnula posmatrajući ljutito dete skriveno ispod krute ljušture svog brata. I Vejsela je obradovala mogućnost da posle toliko godina uspostavi kontakt s Ejupom iako se pravio da je ravnodušan. Dok je okretao volan, sa zadovoljstvom je pričao o građevinama i četvrtima pored kojih su prolazili, ali gospođu snaju izgleda nije baš zanimala njegova priča. No bila je bogami pristojna, smešila se i svaki čas klimala glavom, ako ništa, pravila se da je zanima. Mueser je razmišljala kako je toj ženi teško. Muž joj je iznenada nestao, a ona je od silne brige krenula da ga traži. Pošto se nije udavala, Mueser nije mogla znati kako je probuditi se jednog jutra bez muža, ali je znala šta znači nenadano ostati bez brata. Otkud Ejupu ta sklonost? Zašto je napustio svoju porodicu i nestao? Nikada nije shvatila zašto ih je ostavio. Godinama se pitala da li su oni nešto zgrešili što je naljutilo i ozlojedilo njenog brata. Od malih nogu, Ejup je bio pomalo razuzdan. Bio je drzak prema svim ukućanima. Smatrao je da je poseban. Uvek je jedva čekao da ostane sam. Mueser je to pravdala time što se kao mali odvojio od kuće. Njen brat je posle osnovne škole otišao u internat. Mada ni pre toga on nikada ni sa kim nije bio blizak. Zatvarao se u svoju sobu, udubljivao se u svoje slikovnice, nije izlazio i pričao s ukućanima osim ako nije morao. Kad je malo porastao, Mueser bi ga ubedila da provedu neko vreme zajedno samo ako bi ga povela u bioskop. Jedino što su mogli da rade zajedno bilo je da gledaju film. Volela je brata iskrenom majčinskom ljubavlju iako joj on to nikada nije uzvratio. Kada se Ejup rodio, imala je devet godina. Današnji devetogodišnjaci ne mogu da se porede sa svojim vršnjacima nekad. I Bulenta, koji ima dvanaest godina, još uvek je dete. Međutim, ona je u tim godinama bila mala žena, sav teret kuće nosila je na svojim slabašnim plećima. Kada je jednog jutra, nekoliko meseci pre nego što se Ejup rodio, ugledala krv na čaršavu, prestravila se. Najpre je pomislila

da je obolela od neke neizlečive bolesti. Nije znala šta da radi, kome da se obrati. Nije rekla ni majci misleći da sekiracija može naškoditi njenoj trudnoći. Mislila je kako je do svoje devete godine već spoznala svet, ali njen brat se još nije bio ni rodio, te je strahovala kako će, rastuži li majku pre porođaja, ugroziti život svog brata. Zato je rešila da ćuti i da, ako treba, do poslednjeg daha ostane sama u kandžama strašne bolesti kojom je zaražena. Uplakana ali potajno i ponosna jer se žrvuje zarad višeg cilja, vukući noge onemoćale od straha, otišla je u kupatilo. Kada se vratila, videla je majku s rukama na stomaku kako je čeka kraj kreveta. Mala Mueser je zabrinuto pogledala u majčin stomak, u svog brata. Želela je da se uveri da je sve kako treba. Jer majka je videla ono što nije trebalo. Saznala je ono što ne treba. Pogledom je prelazila čas preko čaršava čas preko ćerkinog lica. Malo potom, podigla je ruku koju je držala na nabreklom stomaku. Mueser je napeto posmatrala taj snažni zamah. Ruka je najpre pratila određenu putanju i, pošto je kratko lebdela u vazduhu, s radošću lovca koji je našao plen, spustila se na njen obraz uz glasan silovit šamar. Taj iznenadni šamar bio je toliko snažan da je devojčica posrnula i sručila se kraj majčinih nogu. Ophrvana bolom, strahom i čuđenjem jer nije znala šta ju je snašlo, briznula je plač ne mogavši da obuzda suze koje su joj navrle na oči. Nije razumela da li ju je majka kaznila zato što je bolesna ili zato što će se od njene tuge razboleti nerođeni brat. Kasnije je Mueser shvatila šta se desilo. I ona je kao sve žene s majčine strane rano zakoračila u svet odraslih žena i bila unapred kažnjena za sve sramote koje će nadalje podnositi. Posle tog dana kada joj je šamarom obeležila kraj detinjstva, majka se mnogo više nego ranije mešala u ćerkin život, zasipajući je bezrazložnim upozorenjima i grdnjama. A ćerka je, kad je niko ne bi gledao, nastavila krišom da se igra lutkama koje je svojevremeno vešto pravila od starih majčinih krpa, mada se u prisustvu drugih ponašala kao odrasla. I ranije je pomagala oko kućnih poslova, ali posle tog važnog koraka na putu ka

zrelosti, natovareno joj je više obaveza. Kada se Ejup rodio, majka ga je prvo njoj dala u naručje. – Pogledaj – rekla je. – Vidiš li kako je mali? Ja sam mu prva majka a ti si mu druga. Tada su sve lutke pale u nemilost, Mueser je morala da ih kao siročiće skloni u zapećak. Konačno je imala pravu bebu. Postaće majka! S ljubavlju je zagrlila brata. Volela ga je više od svega. Noću bi skakala iz kreveta i odlazila do kolevke da proveri da li diše. Plašeći se da ga ne probudi, prilazila je na vrhovima prstiju. Prislanjala bi uvo na njegove grudi i osluškivala kako diše, udisala njegov miris. Ne bi se smirila dok ne vidi njegove grudi kako se polako dižu i spuštaju. Nije bila sigurna da li vodi brigu o bratu zato što voli bebe ili je zavolela bebe zato što vodi brigu o bratu. Jedno je bilo sigurno – još u tom uzrastu, Mueser je smatrala Ejupa svojim detetom, posvetila mu je svoje dane i noći, trudeći se da bude njegova sićušna majka. I Vejsel joj je brat, i njega je svakako volela, ali Ejup je bio poseban. Ceo svet je bio na jednoj strani a Ejup na drugoj. Toliko dobro se starala o Ejupu da joj je majka mirne duše prepustila svu odgovornost za bebu, uz olakšanje što se koliko-toliko rasteretila. Međutim, s godinama se Ejup sve više udaljavao od svih, pa i od starije sestre. Postao je povučen, otuđen i hladan. Hafiza je svaljivala krivicu na ćerku. „Toliko si ga gnjavila kad je bio beba da mu se smučilo”, govorila je. Ta njegova otuđenost je i nju svakako pogađala, ali niko nije patio zbog toga kao Mueser. Kao da je još tada znala da je brat jedino dete koje će voleti i moći da voli i uz koje će osetiti materinstvo. Mnogo joj je teško palo što je njena uloga majke kratko trajala. Godinama se pitala gde je pogrešila, zbog čijeg greha ispašta. Kakvu kaznu je plaćala time što ne može da rodi a toliko želi da bude majka? S druge strane, ona u ovom životu nikome nije naudila ili nanela kakvu štetu. Pa opet, bila je uskraćena za ono što je najviše želela, za sreću majčinstva... Pilarin stidljiv glas ju je prenuo iz daljina u koje je zaronila.

– Kuda idemo? – Kući, kuda bismo drugde. Upravo je Vejsel odgovorio. A taj njegov odgovor, koji je na prvi pogled mogao delovati kao izraz ljutnje, bio je pokušaj da se ostvari nekakva prisnost. Mueser se potajno radovala što je to primetila. Znala je da njen brat nije ravnodušan prema gošći i bilo joj je drago što vidi da i njega zapravo uzbuđuje mogućnost da sazna nešto o Ejupu. Pilar je odvratila: – Ja bih u hotel... – ali Mueser se odmah umešala: – Na šta bi to ličilo? Nema govora. – Ali ne bih da vas uznemiravam... – Kakvo uznemiravanje, pobogu! Kuća je ogromna, čak smo vam i sobu namestili. – Gošći je izgleda bilo neprijatno. Mueser je razmišljala kako odlazak u kuću nepoznatih ljudi zacelo izaziva nelagodu. Nimalo je to nije čudilo jer, iako su oni rođaci njenog muža, Pilar ih nikada nije videla niti upoznala. Osim toga, sirotoj ženi je možda neprijatno u stranoj zemlji. Još kada se uzme u obzir razlog njenog dolaska... – Imate li novosti o Ejupu? – upitala je Mueser sa snebivanjem. Htela je to da pita čim je ugledala Pilar, ali pošto nije želela da joj sipa so na ranu, pomislila je da je bolje da pusti gošću da makar malo predahne. – Ne – odgovorila je Pilar. – Pretpostavljam, ni vi. – Da. Nemam ni ja. Niti je ko zvao niti se raspitivao. Vejsel se nakašljao kao da namerava da kaže nešto vrlo važno: – Gospođo Pilar, pazite, nemojte me pogrešno shvatiti, vi ste kod nas dobrodošli, ali moram vam reći da na pogrešnom mestu tražite muža. Vi verovatno i ne znate koliko dugo taj čovek nije došao u Istanbul. I da jeste, mi ga nismo videli. Zašto bi sada dolazio kada za sve ove godine nijednom nije došao da obiđe svoje rođake? Izvinite, ali vaš muž nije dobar čovek. Juče je ostavio nas, a danas je možda otišao i ostavio vas. Da sam na vašem mestu, ja se ne bih previše trudio. Mueser je osetila kako joj se hladan znoj sliva niz leđa. Desilo

se ono čega se plašila, Vejsel je nastavio po starom. Očigledno se neće smiriti dok ne izazove nevolju. Daj bože da Pilar nije uvredljiva, pomislila je. – Nemoj, Vejsele – molećivo je rekla bratu. – Ništa nisam uradio. Govorim kako jeste. – Ne znam kud je nestao. Ne slažem se s tim što kažete. Jedino znam da je u Istanbulu i da ću dati sve od sebe da ga nađem – odgovorila je Pilar. Zvučala je uzdržano. Pogled joj je bio oštar, usne stisnute. Da promeni temu, Mueser je iznenada upitala: – Jesi li gladna? Naša snaja, Vejselova supruga Perihan, odavno je postavila večeru. Uskoro stižemo pa ćemo jesti. – Pojela sam nešto u avionu. Ljutito joj je odgovorila, a Mueser je pomislila kako ima i pravo. Vejsel ne bi imao mira kad ne bi vređao ljude. Ipak, znala je da taj bes izvire iz njegove razočaranosti u brata. Vejsel nije mogao da se pomiri s tim da je zaboravljen i zanemaren. Dok su bili deca, uvek je bio ljubomoran na Ejupa. Zato što je ovaj bio pametniji, bolji u školi i što je ostvarivao sve što zamisli. Vejsel je bio pravi lenjivac. Jedva je stigao do srednje škole i, umesto da više uči i nađe dobar posao, on je izabrao da bude mangup i smuca se po ulici. Njihova porodica je bila dobrostojeća, lagodno su živeli rasprodajući malo-pomalo očevinu i zanemarujući pritom činjenicu da nasledstvo neće trajati doveka. I on se oslanjao na to izobilje. Nije žurio da preuzme bilo kakvu odgovornost za sopstveni život. Posle vojske je otvorio piljarnicu, nije ga zanimalo da uspe u životu. Ejup pak nije bio kao stariji brat. Još kao mali voleo je da čita. Knjigu nije ispuštao iz ruku, bilo da je reč o školskim udžbenicima ili knjigama koje se čitaju iz razonode. Sa pet godina je naučio da čita, i to sam. Primetili su da je dete nadareno i upisali ga ranije u školu. Iako najmlađi u razredu, bio je dobar đak i nizao odlične ocene. Kasnije se upisao u francusku školu i otišao. Mueser se protivila tome da ide u internat obrazlažući to njegovim mesečarenjem (u detinjstvu se nekoliko puta probudio van kreveta), ali uprkos

njenoj upornosti niko je nije poslušao. Slušajući svog otuđenog sina kako navaljuje da ide, Hafiza je pomislila da će se u internatu možda osloboditi među vršnjacima te mu je na kraju dozvolila. Bila je bez muža sa troje dece u kući... Možda joj je bilo lakše tako. Tada se Ejup prvi put odvojio od kuće. I nikada je više nije gledao kao svoju. Nevoljno bi dolazio kući za vikend i tokom letnjeg raspusta, a sve to vreme bio je turoban. Vejsel je nesumnjivo bio ljubomoran na brata zato što je ovaj otišao od kuće. Iako se najpre obradovao misleći da je sada sve samo njegovo, s vremenom je shvatio da je teže boriti se s Ejupovim odsustvom nego s njegovim prisustvom. Sve što je radio upoređivalo se sa uspešnim, besprekornim detetom tamo daleko, počev od uspeha u školi pa do lunjanja po kraju. Naravno, i o izgledu se raspravljalo. Ejup je ličio na majku. Imao je krupne zelene oči, duge trepavice. Vitak i s licem koje je krasila kovrdžava kosa izrastao je u vrlo zgodnog mladića. Iako je bio četiri godine stariji, Vejsel je bio niži od njega, nimalo nije izrastao. Ličio je na oca baš kao i njihova sestra. Veliki nos stajao je nasred njegovog lica kao stub srama, a podbule oči su mu bile uokvirene proređenim trepavicama... Jednom rečju, Vejsel je bio kivan na svog brata još od detinjstva. Ljutio se što je u njegovoj senci i što brat ima ono o čemu ovaj ne može ni da sanja. A tek kako je pobesneo kada se posle srednje škole nametnulo pitanje njegovog studiranja u inostranstvu. U to vreme on još uvek nije otvorio piljaru. Ali nameravao je. Međutim, njegove zamisli nikada nisu bile tako zadivljujuće kao zamisli njegovog brata. Ejup je imao sjajne zamisli i šta god je zacrtao, to bi i ostvario. Ali se sa svakom novom zamisli sve više udaljavao od porodice. Kada se i poslednja koju se smilovao da podeli s njima ostvarila, otputovao je daleko da studira i više se nije vratio, a Vejselova ljutnja prema bratu samo se uvećala. – Pošto završi evropske škole, mi ćemo za njega biti niko i ništa – govorio mu je iza leđa. Ljubomora je prerasla u ljutnju, a ljutnja u bes, koji je, umesto

da se smanjuje, s vremenom rastao. Sve što je bujalo u njemu pretvorilo se u sukob iz kojeg je želeo da izađe kao pobednik, ali nije imao protivnika s kojim bi se potukao. Zapravo, on se sve vreme obračunavao sa sobom, a ne s Ejupom. Iako mu je brat možda nedostajao, ustručavao se da to prizna. Verovatno se plašio da ne poklekne. Jednom su ga zarazili ponos i strast za pobedom i više mu nije bilo leka. Neverovatno, ali on je povrh svega mislio da može da izađe kao pobednik iz ratova u kojima je sam sebe raskrinkao. Nije znao da u toj svađi nema pobednika jer su ratovi počeli kada su svi već bili poraženi i da se sve te uzaludne svađe vode između poraženih. Pa ipak, u retkim prilikama kada je uspevao da potisne zlovolju, Mueser je mislila da mu nedostaje brat, koga nije godinama video. Želela je da veruje u to. Pošto su kola prišla dvorišnoj kapiji, Mueser je videla Perihan kako znatiželjno čeka na prozoru. Bože, molim te, samo da ne krene kao njen muž da priča šta god joj padne na pamet, pomislila je. Snaja je obožavala da podbada. A onda se pravila kako nije imala lošu nameru i optuživala bi onoga koga je uvredila kako se hvata za svaku njenu reč. Pošto se navikla na njenu narav, Mueser uglavnom nije komentarisala njeno nedolično ponašanje. Trudila se da ne primećuje ništa, a čemer iz sebe je izbacivala pričajući sama sa sobom. Na kraju, nije ona bila zla, samo pomalo sirova i nezrela. No u krajnjem slučaju bila je žena njenog brata i što je najvažnije, majka jedinog bratanca. Zato nije mogla da povredi Perihan. Uvek je pazila da joj ne naudi i više puta ju je branila od Vejsela. – Stigli smo u naš skromni dom – reče Vejsel okrećući se ka Pilar. Kao da se trudio da bude srdačan. Shvativši da je malopre preterao, hteo je da se iskupi koliko može. Još kao dečak umeo je svašta da kaže ne razmišljajući o posledicama, a dva minuta kasnije bi se kajao pošto se ljutnja stiša. Nije imao običaj da se izvinjava, ali bi smislio neki lep, sebi svojstven gest da to zataška. Mueser je mislila da je griža savesti najveća muka njenog brata. Jer njegova savest se kasno budila. Da je nije

imao, ne bi mario što povređuje ljude. Ali imao je savest. Samo što nije mogao brzo da rasuđuje. Takav kakav je, živeo je, eto, pod teretom reči koje je izgovarao i greha koje je počinio. Na kraju, koliko god se kajao, to kajanje ga nije sprečavalo da opet pogreši. Napunio je četrdeset jednu godinu, ali je i dalje bio dete, nije se opametio. – Kako lepa bašta – rekla je Pilar izlazeći iz kola. – Kuća u kojoj sam provela detinjstvo imala je ovakvo dvorište, mnogo mi se dopada. – I ja sam ovde od malih nogu – uzdahnula je Mueser. – Čak i ne znam kako je živeti negde drugde. I čim je to izgovorila, osetila se nelagodno jer se plašila da neko ne primeti da se ona žali zbog toga. Međutim, nikome nije bilo neobično to što je rekla, niko nije ni obraćao pažnju na nju. Vejsel je pokušavao da izvadi Pilarinu torbu iz prtljažnika, a Pilar ovoga puta nije htela da mu dopusti da je ponese, već se spremala da skoči u napad čim se otvori gepek. – Dobro došli! Oglasila se nestrpljiva Perihan. Pošto nije mogla da savlada znatiželju, izletela je na kapiju pre nego što je gošća stigla do kuće. Otvarajući kapiju, Mueser je odgovorila: – Bolje te našli. – Potom se okrenula ka Pilar, koja je išla iza nje, i pokazujući na ženu koja je čekala na kapiji, rekla: – Ovo je Perihan, Vejselova supruga. Da li od napetosti ili od premora, gošća je bila bleđa nego kad je sletela. Umorno se osmehnula i pružila ruku Perihan, koja ju je odmerila od glave do pete. Hvatajući je za ruku, Perihan ju je odmah privukla sebi. Krenula je da je cmače kao da se znaju sto godina. – Kod nas nema tako hladnog rukovanja, draga jetrvice. Mi smo navikli da se grlimo i ljubimo – veselo je rekla Perihan. Koliko god da je maločas delovala odbojno dok je odmeravala jetrvu, toliko je sada bila draga i srdačna. Dok su ulazili u kuću, Vejsel je pitao da li je sto postavljen. Perihan je bila izvrsna domaćica. Ni Mueserina majka nije spremala tako slasna jela. Pre nego što se Vejsel oženio, Mueser

je između ostalog bila zadužena za kuvanje. Ni ona nije kuvala loše, ali njeno kulinarsko umeće nije mogla da se poredi s Perihaninim. Zato se rado povinovala nepisanom pravilu kuće i obavljala sve kućne poslove počevši od čišćenja, dok je kuhinju potpuno prepustila Perihan, koja je tu bila nenadmašna. Niti je Mueser pokušavala da zakorači tamo niti se Perihan bunila što joj niko ne pomaže. Naprotiv, bilo joj je drago što joj se niko ne vrzma u kuhinji, koja je za nju predstavljala nadmetanje i prostor gde se ostvaruje kao žena; uživala je kada svi za stolom redom hvale njene majstorije. Znajući da ona to očekuje, Mueser je svaki put kada bi sedala za sto, isticala kako je jelo ukusno i tako izmamila osmeh na snajinom licu. Čak bi i Vejsel, kome je bilo ispod časti da kaže supruzi makar dve lepe reči, otvorio usta i rekao „svaka čast”. Perihan je rano tog jutra uvila sarmice od vinovog lista i poput olovki ih poređala na oval, koji je stavila na počasno mesto, na sredinu stola. Odmah pored njih, servirala je burek od kora koje je jutros razvukla. Na stolu su se još nalazili pasulj u maslinovom ulju, ćufte od sočiva i grilovano povrće u sosu od paradajza, jelo koje su ukućani najviše voleli da jedu leti. Mueser je bila uzbuđena kao da prvi put imaju goste. Osim toga, bila je iscrpljena jer se smatrala odgovornom za sve što bi moglo uznemiriti gošću. – Sto je postavljen, tako da možemo sesti – rekla je nesigurno kao neko ko nije navikao da drugima govori šta da rade. Poput učenice koja, pošto je pozvana da izađe pred tablu, pogledom traži pomoć od drugarice, s nadom je pogledala u gošću. Pilar je izgledala začuđeno i napeto u najmanju ruku kao ona, stajala je ukopana i čekala da joj pokažu gde da sedne. – Hajde najpre da pojedemo nešto a kasnije možeš da se raskomotiš i odmoriš. Idi i umij se ako hoćeš, pa da sednemo za sto – rekla je Mueser stidljivo. Pilar je samo poput lepo vaspitanog deteta prošaptala: – Dobro – i uputila se ka hodniku koji vodi do kupatila da spere prljavštinu od puta. Tada je Perihan dobacila piskavim glasom: –

Ona stvarno razume svaku reč. Da li ume da priča onoliko koliko razume? Pošto je Perihanin kreštavi glas koji je čula prateći gošću do toaleta umuknuo, Mueser je pretpostavila da ju je brat ućutkao jednim prekim pogledom. Bilo joj je žao te žene. Perihan nije nevinašce, ali opet, okrutno bi bilo reći da je zaslužila da se Vejsel tako ophodi prema njoj. Imala je samo trideset tri godine. Mlada se udala za Vejsela i rano je postala majka. I pored sveg sitničarenja, pritvornosti i prostodušnosti nastalih iz neznanja, ona je ipak Mueserina životna saputnica. Bila je toliko mlada kada je došla u kuću da bi se moglo reći da je u njoj odrasla. Mueser se nikada nije slagala sa onima koji su govorili da je Perihan, pošto je prkosila njegovoj prekoj naravi, zaslužila da se muž tako ophodi prema njoj. Odmeravati snagu sa slabijim od sebe ili vaspitavati nekoga silom nije ni hrabro ni pravedno. Najveći greh je kada čovek dopusti sebi da povredi druge. Osim toga, verovala je da bi se Perihan smirila da je muž pokazao bar malo naklonosti prema njoj, da je čula koju lepu reč od njega. Ali Vejsel nije voleo svoju ženu, bio je surov toliko da digne ruku na nju. To s batinama izluđivalo je čak i Mueser, koja bi se retko kad pobunila čak i kad je ona sama bila žrtva nepravde. Koliko puta je, u pokušaju da ih razdvoji, i ona slučajno dobila po nosu od pijanog Vejsela. Jedino što je za sve ove godine tražila od brata bilo je da ne diže ruku na ženu. Ali uzalud! Čim bi popio, Vejselu bi se pomutio razum, nije mario ni za koga. Bilo je noći kada bi se obeznanio od pića, zbog sitnice gubio kontrolu i nasrtao na ženu. Kada pobesni, bilo je nemoguće obuzdati ga. Nekoliko puta je pokušala da, kao što je nekada štitila Ejupa, svojim telom zaštiti Perihan, ali je odustala videvši da ga to razbesni još više. Na kraju bi u tim trenucima samo sklanjala Bulenta i bila uz njega dok se strasti ne smire. Hvala bogu, Vejsel nije dirao dete. Samo neka proba da ga takne... Mueser se ježila od same pomisli na to. Kad su bili mali, njihov otac je tukao majku. Ni kasnije se nije smirio, već je krenuo da tuče decu. Čim bi otac stao da vitla

kaišem, Mueser je svojim telom štitila Ejupa od udaraca. Potajno je znala da to vređa Vejsela. Jer kad god bi se u tim trenucima pogledali u oči, on bi namerno skretao pogled. Vređalo ga je to što sestra štiti Ejupa, a ne njega, bio je ljubomoran na brata, koji je uvek imao tu sreću da bude mažen i pažen. Ali šta je Mueser tu mogla... Njeno žgoljavo telo nije moglo zaštiti obojicu. Odlučila se za mlađeg brata, koga je uvek gledala kao svoje dete. Uostalom Vejsel je, ako ništa drugo, bio stariji, mogao je da se pobrine za sebe. No nije li i Ejup to mogao? Ejup, koga je tih godina uspela da poštedi batina, sada verovatno nije tukao svoju ženu. Ova Špankinja nimalo ne liči na ženu koja bi mirno sedela i svaki čas trpela batine. Ali Vejsel, koji je uvek bio modar od očevog kaiša, sada se nimalo nije libio da se isto tako ponaša prema svojoj ženi. A Perihan je, poput dece koja su bezobraznija što više dobijaju batine, postajala sve gora; s jedne strane ga se bezumno plašila, a s druge se sve manje ustručavala da ga živcira. Najpre se oglasio Vejsel pitanjem: – Gde je Bulent? – a potom je Perihan iz sveg glasa dozivala sina na večeru. Vejsela je užasno živciralo to što njegova žena ide po kući i viče da se sve ori. A Perihan, kao da je želela još više da razbesni muža, iz inata nije htela da se oslobodi te navike. Kad god bi je Mueser posavetovala da ide Vejselu niz dlaku i da ne izbacuje iz takta tog inače razdražljivog čoveka, ona bi joj odbrusila: – Aman, sestro, ne sekiraj se. Mrtvo magare se ne plaši vuka. Ubrzo pošto se majčin glas zaorio kućom, Bulent je bučno sišao niza stepenice kotrljajući se skoro kao lopta. Tetka, koja se vratila iz kupatila pošto je ispratila gošću, dočekala ga je u dnu stepenica i iz milošte ga uhvatila za obraze. Gledala je za dečakom, koji se oslobodio njenih ruku i klibereći se ušao u dnevnu sobu. Ko zna koji put je pomislila kako je dobro što to dete postoji. Bulent je, na kraju, jedini zbog koga je vredelo živeti. Bratanac joj je bio jedini izvor sreće. Gospod joj nije podario dete, ali, ako ništa drugo, imala je sreće da gaji Ejupa, a sada i Vejselovog sina. Mueser je bila zahvalna na tome.

Gledajući njene izlive ljubavi prema Bulentu, Perihan bi rekla: „Ti toliko voliš decu. Kako to da se nisi udala?” A onda bi se našalila: „Ali godine nisu važne. Ako hoćeš, naći ćeš nekog matorca svojih godina.” Godinama je zbijala šale na tu temu. Pogotovu kad bi im svratio neki gost ili komšija, obavezno je potezala to pitanje i zadirkivala Mueser sve dok ova ne pocrveni. Uzdajući se u zaovinu blagu narav, nije prezala od bezobzirnih reči, sigurna da se ona neće naljutiti. Međutim, to je Mueser pogađalo. Kad god bi se povela priča o njenoj usamljenosti, koja ju je poput vuka izjedala, na kraju bi se osećala potpuno ogoljeno. Vređalo ju je to, stidela se razotkrivanja. Njena tuga bi se udvostručila pri pomisli da Perihan insistira na takvim razgovorima delom i stoga što je ne želi u kući. Zapravo, ni Mueser nije bila oduševljena tom sumornom kućom u kojoj je provela detinjstvo, mladost i ceo život. Tu je ona ionako trunula poput sasušene voćke na grani. Eh, da se vreme moglo vratiti i da joj je Svevišnji zapisao drugačiju sudbinu... Ali njoj je takav život bio kazna nametnuta bez istrage i ispitivanja, ličio je na odeću koju nikada nije poželela da obuče. Ceo jedan život je prolazio, dani su se najpre polako urezivali u sećanje da bi potom, jedan po jedan, beznadežno padali u zaborav. Kako je to čudno, živeti kao spomenar kojem će biti zaboravljeno i mesto gde se čuva... Imala je četrdeset šest godina a izgledala je kao da ima bar deset više. Na tom prolaznom svetu, nije imala nikoga osim dvojice braće, od kojih jednog godinama nije videla, Bulenta i Perihan, koju je uprkos svemu smatrala članom porodice. I dalje je bila strpljiva kao neko ko je navikao da prihvata ono što mu sleduje. Još jače se privijala uz one koji su ostali s njom. Sledeći bratanca, ušla je u dnevnu sobu. Svi su sedeli za stolom i čekali da se gošća vrati iz kupatila. Mueser je verovala da će ta žena vratiti Ejupa kući.

Danima se doslovce pridržavam doktorovih uputstava, ležim u krevetu i čekam snove da me pohode. Možda i dolaze, ali nijedan ne želi da ostane sa mnom do zore. Svrate tako noću i namuče me a onda odu kao što su došli, nepozvani. Sve što ostave za sobom samo je dokaz da su svraćali. Nekada je to knedla u grlu, nekada grčevi u stomaku, nekada poveći teret na plećima... Ni odlazak u krevet na vreme, ni laka ishrana nisu pomogli... Samovoljni snovi i dalje uporno odbijaju da izađu na svetlo dana i teraju me da se u ovim godinama okrenem psihoanalizi, koja mi je nekad bila veoma zabavna. Kažem psihoanaliza, ali ne znam tačno kom pravcu će se moj doktor prikloniti. Moram priznati da nisam stručan da bih ispravno procenio. Pa opet, kad se spomenu snovi, simboli, prošlost, brige i slično, meni odnekud Frojd padne na pamet. Iako je tako, strahujem da bi doktor jednog dana mogao doći sa ovakvim objašnjenjem: – Dragi gospodine Ejupe, izgleda da ste kao dete doživeli traumu videvši slona u zoološkom vrtu te na osnovu onoga što ste u tom uzrastu zaključili vi podsvesno verujete da vam je ona stvar mnogo mala. Eto, zato ne možete noću mirno da spavate. – Ili: – Sve je počelo kada ste imali dve godine i zaljubili se u svoju majku. Nema razloga za brigu, to je kao što znate Edipov kompleks. – Ko bi poželeo da čuje nešto tako u vezi s pokojnom majkom? Tamo odakle sam ja, onaj ko ovako govori zaslužio bi da ga dobro premlate nasred ulice, pa neka je i lekar. Neupućen sam u materiju, ali koliko znam, Frojd je, poznat po tome što je u svemu tražio prepreku, na vrlo suženom prostoru istraživao koren ljudskih problema. Opsesivnom umu tog jadnička svojstveno je to što koren svakog problema, čak i kada se radi o zubobolji, traži među nogama. To loše utiče na misli i u neku ruku je normalno što spava i budi se

zamišljajući falusne simbole. Jer ako taj podatak nije urbana legenda, Frojd je tek u tridesetoj godini prvi put bio intiman s nekim. Zbog dugogodišnje znatiželje i uskraćenosti nije ni čudo što sve vezuje za – ono dole. Zato ne mogu da kažem da sam Frojdov pristalica budući da mi je sumnjiv njegov pristup problemima, ali i njegove namere. Sve u svemu, potajno se plašim da bih, pošto potrošim toliko para i vremena, mogao čuti neumesno objašnjenje doktora Karsela u vezi s mojim genitalijama. Želim i ovo da kažem: iako ne znam tačno koje tehnike moj doktor koristi, živciraju me ove moje pretpostavke utemeljene na glasinama. Ali onda se setim da su spavanje i snovi osnovni razlog zbog kojeg imam potrebu da vidim doktora Karsela; pokušavam da ubedim sebe da njegovi saveti i ono što mi je rekao („Molim vas, gospodine, hajde da vidimo vaše snove pa ćemo onda lako”) ne može da se poredi sa onim što kaže pacijentu koji pati od nedostatka koncentracije. Razmišljam ovako, da sam rekao doktoru da me boli glava, verovatno mi ne bi prvo pregledao stomak. Ako me muče snovi, onda će se moj doktor svakako najpre pozabaviti njima. Moja glava je kao smetlište kroz koje se probijam a da ne znam o čemu ću da mislim. Gledam s distance u svoj dnevnik snova tužan kao dete koje ne ume da koristi novu igračku. Želim što pre nešto da napišem. Na kraju sam odlučio da to ne mora nužno biti san koji sam nedavno usnio. Jer zapravo ima jedan san. Spominjao sam ga čak prilikom prvog susreta s doktorom. Istumbani san koji ponekad snevam u delovima i za koji znam da mi nimalo ne prija zato što se budim užasno malaksao. San kojeg nikako ne mogu da se setim u celini ma koliko se trudio, poput zapetljane ukrštenice koja mi zaokuplja um. Znate, kao one na sredini novina koje me izluđuju kada ne mogu da ih rešim do kraja pa crtam bradu i brkove ženama na fotografiji. Dragi doktore, nemojte se, molim vas, obazirati na ovu bradu i brkove kad budete čitali ovo što pišem. Čak i vaš učitelj Frojd je u izvesnim okolnostima prihvatao da je lula samo lula i ništa više. Crtati bradu i brkove ženama na slikama u novinskim ukrštenicama ponekad je samo slikanje brade i brkova. Mislim, samo to... Ja ionako u ovoj svesci pišem ne da biste vi sudili o mojim rečima, već da biste čitali moje snove. Tako da možete i da ne pročitate ovo što

sam dosada napisao. Uostalom, nećete ni moći! Jer vi to još uvek ne znate, ali ove redove pišem na jeziku koji vama nije baš poznat. Kada sam pre neki dan uzeo svesku, nesvesno sam počeo da pišem na turskom. I nastavio sam. Svidelo mi se da s doktorom, odnosno sa sobom pričam na maternjem jeziku. Pošto znam da mu neću dati ovu svesku, mogu da pričam šta mi padne na pamet i mislim da mi to daje slobodu. Iskreno govoreći, nisam baš sklon da otkrivam svoje misli drugima bez cenzure, odnosno u izvornom obliku. Iako nekad kažem nešto vrlo neodmereno i naizgled nepromišljeno, ja to radim namerno, a ne slučajno; svako ko me poznaje zna da se obuzdavam toliko da ne mogu reći prvo što mi padne na pamet. S druge strane, svakako nisam zaboravio da ovaj dnevnik ne služi za zabavu već da ga vodim po preporuci lekara. Zato će doktor, naravno, i dobiti dnevnik koji traži. Nevolja u mom slučaju je to što od doktora ne treba ništa kriti, treba mu pružiti sveobuhvatnu sliku; uprkos tome, verujem da nema ničeg čudnog u tome da neko sam odluči kako će to ispričati. Nisam sklon da lišim doktora svojih snova kad sam već dobio zadatak da ih se setim i iznesem na videlo. Zato ću prirediti izdanje na katalonskom, koje će sadržati odgovore na pitanja mog dragog doktora. U stvari, sa sobom ću podeliti sve a s njim samo ono što želi da zna. Po meni je najbolje da naš odnos i dalje podrazumeva poštovanje intime iako smo nas dvojica lekar i pacijent. Kako god, pređimo na odeljak koji će ući u izdanje za doktora Karsela, odnosno na taj moj davni rasparčani san: U snu se nalazim u našoj kući u Istanbulu, u sobi koju sam delio sa starijom sestrom pre nego što sam pošao u školu. Sestra sedi na krevetu i češlja se. Češlja se i plače. Vidim njena krhka ramena kako se tresu. Dok ona plače, težak teret joj spada s ramena. Taj teret su „oblačići” s komentarima iz stripa Zagor. Reči se prosipaju jedna za drugom. Potom se pretvaraju u vaške. I to velike vaške. Znam da se vaške hrane čovekovom krvlju i da se lako prenose. Plašim se da mogu preći na mene. Lakše mi je kad padaju iz sestrine kose. Kroz otvoren prozor duva, zavese se nadimaju poput trudnih žena, a onda splasnu. Moja sestra se okreće prema meni kao da ne zna da sam tu i da je gledam. Da zna, sakrila bi, zaklonila bi oči natekle od plakanja. Znači, ne zna da je posmatram. Lice joj je

nezamislive boje, bezmalo ljubičasto. Postalo je ljubičasto jer ona neprekidno razgovara s ljubičicama. Ne znam koje je doba dana. Možda ponoć, možda zora. U kući se svila tišina od koje me podilazi jeza. Grane baštenskog drveća udaraju u prozore. Moja sestra sedi, češlja se, ramena joj se tresu. A ja zatvaram oči da ne gledam ono što ispada. Još uvek sanjam taj san. Tačnije, jasno mi je da sam ga sanjao zato što sam, iako ga se ne sećam, ujutru slomljen. Uradio sam sve što je doktor rekao da će mi pomoći da zapamtim snove. Baš kao što je rekao, čekao sam u krevetu pošto se probudim, pravio sam se da spavam ne bih li zadržao san pre nego što pobegne i padne u zaborav, ali nisam uspeo da prevarim mozak. San s mojom starijom sestrom nije mi se ukazao, ni njegov početak, ni kraj. Prepoznajem ga jedino po tome kako me lomi. Kada je doktor Karsel tražio da mu opišem kako sam se osećao, ja nisam mogao. Ne znam reči kojima bih to opisao. Nije to ljutnja ni tuga, nije ni razočaranje. Ako bih pokušao da ga nacrtam... Nacrtao bih staklo. Čaša koja se razbila u paramparčad... Tačnije, bili bi to ostaci čaše. Kako komično, svaka krhotina bi mislila za sebe da je čaša, ali čaša je otišla u nepovrat. Da, onako kako bi se osećala čaša slomljena u paramparčad, tako se osećam i ja pošto vidim taj san u kojem se moja sestra češlja i plače. Toliko je rasparčan da se više ne može sastaviti, veoma je daleko od mene, tačnije od komadića, rasutih i raspršenih kao ja... To stanje prati osećaj da više nikada ništa neće biti kao ranije. Međutim, ne znam čak ni šta znači to ranije. Zato nisam mogao da odgovorim kada me je doktor pitao: „Na primer, koliko ranije?” Zbog tih lomova osećam se kao dete kome je oduzeta omiljena igračka, ili odrastao čovek koga su pretukli. Zato ne mogu da pretpostavim koliko daleko to seže u prošlost. Doktor me je pitao kakvu ulogu u mom životu imaju stripovi i vaške. Da, čitao sam stripove kao mali i nekoliko puta sam imao vaške. Ne sećam se toga baš najbolje. Kada me je pitao zašto je sestrino lice boje ljubičice, rekao sam da je moja sestra mnogo volela ljubičice i da im je čak tiho pričala dok ih je zalivala. Možda je pomislio da zapravo moja sestra treba da dođe kod njega. Ali zna, naravno, da je dugo nisam video. Pitao me je i za porodicu i zašto ne želim da idem u Istanbul. Rekao sam da sam odrastao daleko od kuće, da sam se školovao u

inostranstvu i s vremenom se sasvim otuđio. Ne znam da li je poverovao. Niko ne bi. Do sada nisam sreo nekoga ko me je to pitao i poverovao u ono što bih mu odgovorio. Ne znam zašto, ali svima deluje neprihvatljivo da neko svojevoljno prekine veze s krvnim srodnicima. Svi se rastaju od žene, napuštaju najdraže prijatelje, ali niko ne želi da razume onog kome su dosadile majka i sestra, ko je radije daleko od njih jer nema ništa zajedničko s njima. Svi su zbog nečega skloni da izvesno vreme analiziraju tu odluku i traže njenu psihološku pozadinu, neke strašne traume. Kada jedino dete u porodici izgubi roditelje i ostane sasvim samo, to se opisuje isključivo kao tragičan događaj koji ne zahteva opsežne psihološke analize, dok se onaj ko nema potrebu da viđa svoju porodicu, osećajući da joj ne pripada i verujući da mu je porodica nefunkcionalna, smatra bolesnikom. Ne znam da li zato što je shvatio moj stav o tome, ili zbog nečeg drugog, tek, moj doktor se nije začudio što ne nalazim za shodno da se viđam sa svojom porodicom. Samo me je pitao za razloge. Slušao me je i beležio nešto u svoju svesku. A ja sam ga posmatrao zamišljajući da piše gluposti koje nemaju veze s temom. Pretpostavio sam da mu moje objašnjenje nije dovoljno, da razmišlja o pogubnim uticajima razdvojenosti od porodice na moju psihu, jednom rečju, da i on kao i svi ostali ne veruje da čovek može prekinuti odnose s porodicom kao s drugim ljudima niti da to smatra normalnim. Ali makar sam cenio što je bio dovoljno profesionalan da ne reaguje brzopleto. Umesto da to kao neka tetka protumači: Vidiš kako ti sestra koju godinama nisi video dolazi u san znači da ti je potrebna toplina porodice, rekao je: „Radićemo na tome da se setite snova. Kada ih se budete setili dovoljno, imaćemo priliku da popričamo o tome zašto se tako osećate pošto sanjate sestru”, i tako mi bar donekle olakšao. Malo kasnije, međutim, pošto sam mu ispričao jednu uspomenu iz detinjstva, bio je toliko smešan da je u mom pokušaju da se dodvorim majci tražio objašnjenje činjenice da ne mogu da se setim snova, ali nema veze. On je, uostalom, tu diplomu dobio i stoga što ume da okuša sreću sa svim mogućnostima koje mu padnu na pamet, zar ne? Na kraju mi se čini da se naučna oblast tog jadnog čoveka na izvestan način oslanja na šalu Nasredina Hodže. „A šta ako jeste?” Zato ne treba previše kriviti doktora Karsela.

3.

Vejsel Želeo sam da dođeš, nađeš me i uzmeš da uspavaš gde želiš uspomenu u meni. Birhan Keskin, Puž Ovoga puta nije ni pipnuo prženo povrće, koje je inače obožavao; ukusan patlidžan, hrskave tikvice, ti slatki krompirići stajali su netaknuti u njegovom tanjiru. Nije bio gladan iako ceo dan ništa nije okusio, a njegov stomak se nimalo nije bunio što je prazan. Sestri koja je krenula da mu sipa pasulj u tanjir rukom je pokazao da ne želi i tako poštedeo tanjir pasulja a ukućane ozlojeđene Perihan, koja se više vređala kada nešto ostane u tanjiru nego kada jelo ne uspe. Kada neko ne proba jelo, ona bi tumačila da nije gladan, ali ako ne pojede sve iz tanjira, značilo je da jelo nije ukusno, što bi joj dalo povoda za višesatno gunđanje. Sada nikako ne bi mogao podneti njena nagvaždanja. Ionako mu je komarac koji je neprekidno zujao oko stola dovoljno išao na živce. Ni u jednoj kući u kraju nije se više zaprašivalo niti se toliko polagalo na zaštitu od insekata. Vejsel se čudio kako i pored svega toga može da se usudi da uđe. U glavi mu je vrilo kao u košnici. Eh, kad bi sada mogao da legne i naspava se kao čovek. Ali gde? Čovek u toj ludoj kući nije mogao mirno da spava ni danju ni noću. S jedne strane nesnosna buka koju pravi njegov sin, s druge Perihan, koja melje bez prestanka, i sestrino ćutanje beskrajno poput glasova koji odjekuju na planini... Sada još imaju i gošću na grbači. I Ejupovu senku... Malo li je? Kad god bi pomislio na brata, pred oči bi mu iskrsla slika četrnaestogodišnjaka s kojim se sreo na vratima gimnazije Galatasaraj. Bila je to 1976, pre nego što je Vejsel otišao u

vojsku. Tada su prestali da ga kinje zbog škole, ali još uvek nisu počeli da ga savetuju čime konkretno treba da se bavi u životu. Prošlo je devet godina otkako su sahranili oca i pošto više nije bilo onog čijih se prekora plašio, on je postao gluv za savete i prekore. Njegova već prilično ostarela majka pokušavala je da vaspita sina tako što ga je u svakoj prilici podsećala da je ona jednom nogom u grobu i da će otići pod zemlju, pričala je pričala i na kraju ućutala. Više nije imala snage. Vejsel je, na kraju krajeva, bio stariji sin. Čak i da ne uspe da zaradi za hleb, on je glava porodice, stub kuće. Većina njegovih drugova koji su odlučili da rade jer im nije išla škola našli su kakav-takav posao i stavili tačku na lutanje. Ali njemu je vojska bila izgovor, nije mu se žurilo da odabere budući poziv. Živeo je na tuđ račun i uživao u dokoličarenju želeći da ti dani što duže traju. Tog dana su se on i njegov drug Salim, dokoličar poput njega, muvali po četvrti Bejoglu da ubiju vreme do početka utakmice. Bio je kraj maja, nebo bez oblačka, sunce je sijalo punim sjajem. Lagan, topao vetar milovao je grad. Bio je napet zbog utakmice koju je Džimbom igrao to veče za titulu. Dve nedelje ranije izgubili su od Trabzona jedan prema nula u prvoj finalnoj utakmici. Nije se smirio sve dok sudija nije svirao kraj, čas je skakao, čas sedao. Malo šta u životu ga je zanimalo kao Galatasaraj. Prošavši riblju pijacu, krenuli su uzbrdo. Usput su prognozirali ishod večernje utakmice i ocenjivali od jedan do deset devojke koje bi Salim pikirao. Kada su stigli na Trg Galatasaraj, Salim je pokazao na grupu od sedam-osam devojaka i mladića koji su se okupili ispred škole i rekao: „Jel’ ono tamo tvoj brat?” Pogledavši u pravcu u kom je pokazao njegov prijatelj, Vejsel je spazio svog brata kako se iz sveg glasa smeje onome što je devojka naspram njega govorila, raspoložen kako nikada nije bio s njima kod kuće. Stajao je pršteći od samopouzdanja, s rukom u džepu, u tamnoplavom mantilu, ispod kojeg je nosio elegantnu školsku uniformu. Potom je osmotrio devojku s kojom

je brat pričao. Kikotala se, zabacivala plavu kosu i u isti mah pokušavala da obuzda suknju koja se podizala na vetru. Bila je u uniformi gimnazije Sen-Benoa, ispred koje su bodovali devojke kada su nekoliko sati pre toga obilazili Karakoj. I ona je, znači, od onih nadobudnih, što vole samo sebe. Devojke koje uče u tako prestižnim školama oduvek su bile uobražene. Nipodaštavale su sve izvan svog sveta, smatrale ih nedostojnim najobičnijeg pozdrava. Tog dana su devojke iz gimnazije SenBenoa prošle pored njih šepureći se kao da im na svetu nema ravnih. Sreća pa mu se nisu dopadale. Stajao je pred školom samo zato što je Salim navalio. Inače, zašto bi on pozdravljao balavice koje misle da su bogom dane... Ne obazirući se na okolinu, razdragano društvo je živo razgovaralo i svaki čas se grohotom smejalo. Vejsel je zakoračio ka bratu, koji ga nije primetio, a onda su im se pogledi sreli. Ugledavši starijeg brata, Ejup se istog trena snuždio kao da je ušao u kuću u kojoj je neko umro. Dete koje se do malopre toliko cerekalo i zračilo srećom odjednom je zamenio stidljivi, napeti dečak, skupivši se kao bubica da bude nevidljiv. Izbezumljen kao bokser koji je dobio udarac, prebledeo je i bezmalo se skamenio na mestu. Gledao je beznadežno u starijeg brata. Razrogačio je oči prestrašen i kao da ga je preklinjao da mu ne prilazi, da ode. Vejsel je shvatio da je Ejupa sramota da ga upozna s društvom. Štaviše, ustručavao se više od dece koja se stide odraslih članova svoje porodice i izbegavaju da se njihovi drugari sretnu s njima. Ali on nije bio mnogo stariji, svega četiri godine. Ejup se, dakle, stideo svog brata. Smatrao ga je nedovoljno vrednim da bi ga upoznao sa svojim prijateljima. Vejsel je, uostalom, znao da brat ne voli ni njega niti bilo koga drugog u porodici. S vremenom se otuđio od njih, smatrao je sebe drugačijim i posebnim... Išao je u prestižnu školu, učio strane jezike, družio se sa decom iz dobrostojećih porodica i stideo se brata, koji mu nije bio ni prići. Vejsel je imao pare u džepu. Mogao je da kupi te njegove tupave drugare iz visokog društva. Ali duboko u sebi i sam je znao da mu nešto nedostaje i

da, ma šta radio, neće moći da priđe deci koja su stajala malo dalje od njega. Nije mogao da dokuči koji je to nedostatak i odakle potiče. Nije znao po čemu se razlikuje od Ejupa i njemu sličnih, da li je to nedostatak obrazovanja, odeća, način govora ili nešto drugo. Ono što je znao i video bilo je da ga brat ne želi u blizini. Čak je i Salim, koji je išao za njim goreći od želje da se pomeša sa tom družinom, primetio o čemu se radi, ili se Vejselu bar tako učinilo. Tišinu koja je rasla među njima ispunjavali su onim što im je prolazilo kroz glavu. Niti je on odgovorio drugu: „Da, ovo je moj brat”, niti je Salim ponovio pitanje. Samo su stajali jedan kraj drugog i bez reči posmatrali veselu družinu. Neko vreme, dovoljno da mu se brat smuči, ali nedovoljno da zavoli sebe, Vejsel je besnim pogledima proždirao Ejupovo uplašeno i postiđeno lice. Potom je prošao pored brata a da nije učinio ono od čega je ovaj strepeo, nije mu dosađivao ni smetao, niti je bilo čime nagovestio da se poznaju. Ostavio je za sobom kikotanje učenica gimnazije Sen-Benoa i psujući sočno u sebi produžio prema Tunelu. Džimbom je tog dana, hvala bogu, pobedio. U suprotnom, Vejselov bes se ne bi tako lako stišao, eksplodirao bi da se, ne daj bože, udružio sa očajem zbog poraza. Bratovljevo glupiranje se u tom slučaju ne bi zaboravilo, bio bi prvom prilikom najstrože kažnjen. Pa opet, ta bi uspomena najpre oživela kada je godinama kasnije razmišljao o Ejupu... Ali svesno je ignorisao bratovljev bezobrazluk i ako ni zbog čega drugog, onda zbog šampionske titule Džimboma, odustao je od nauma da mu prvom prilikom zalepi pesnicu posred lica. Uostalom, kao da bi se nešto promenilo da nije odustao; kao da bi i dlaka s glave mogla da zafali slinavom princu koga su svi u kući neumorno mazili i pazili! Vejsel je na kraju zakopao gnev duboko u sebi, na još opasnije mesto. Trudeći se da ne misli na brata, te večeri je slavio ne samo rezultat utakmice već i to što je Džimbom šesti put osvojio Kup Turske. Ali kakav je to meč bio... Dok je sve još uvek bilo neizvesno, na tribinama Galatasaraja, prethodno poraženog sa jedan nula, vladala je

tolika gužva da igla nije imala gde da padne, a od strahovitog uzbuđenja ljudima je ponestajao dah. Vejsel je tog dana toliko urlao da je na kraju ostao bez glasa. Nije mogao da gleda prelomne trenutke, pokrivao je lice rukama i slušao reakcije okoline. Kao da će oči, budu li videle kako Trabzon daje gol, snaći prokletstvo, te će zauvek ostati bez svetlosti. Laknulo mu je kad su na početku drugog poluvremena golom Bulenta prešli u vođstvo od jedan prema nula, ali opet nije mogao da odahne. Trebalo je dati još jedan gol za titulu. A kada je u devedesetom minutu gol najzad postignut, usledili su produžeci zbog nestanka struje, koji su mu pre toga sasvim izmorili uznemireno srce. Utakmica se otegla u večnost a Vejsel se gušio, lice mu se izobličilo i zajapurilo iz straha da ne prime gol. Pošto je treći put nestalo struje, ljutito je uzviknuo: „Čoveče, ako treba da pobedimo, hajde već jednom da to obavimo, ako nećemo, da idemo onda.” Ali ništa nije vredelo, ni njegov bunt ni skandiranje s tribina. Što su oni više želeli da se meč što pre okonča, to se on više odugovlačio. Pošto ni u produžecima nije bilo gola, počelo je izvođenje penala. Vejsel nije mogao da gleda penale, srce mu se bilo popelo pod grlo. Na kraju su dobili utakmicu, ali posle tog uzbuđenja koje mu zbog nestanka struje tri sata i dvadeset minuta nije dopuštalo da dođe do daha, srce ga je danima žigalo kao strelom pogođeno te je odlučio da više ne ide na stadion. Rekao je: „Brate, ne mogu da podnesem”, i zadovoljio se da gleda utakmice na televiziji. Godinama kasnije otišao je sa sinom na stadion Ali Sami Jen. Trebalo je da otac i sin provedu tobože nezaboravne trenutke, ali pošto je Bulent usput vratima kola prikleštio prst, gledanje utakmice je bilo nalik košmaru. Brat tog vikenda nije došao kući. Ostao je u školi pod izgovorm da treba da uči jer se bliže ispiti. Dobro je što nije došao. Čak i da jeste, Vejsel mu ne bi tražio da podnese račune. Šta je mogao da mu kaže? Da ga pita zašto ga se stidi, šta to njemu fali i slično? Majka i sestra su se gušile od radosti kada ih je nedelju dana kasnije gospodin Ejup počastvovao svojom posetom, on ni reč nije rekao. Dovoljno mu je bilo da ih

posmatra ćutke iz prikrajka. Brat je delovao postiđeno i umorno. Vejsel nije znao da li se stidi svoje porodice pred drugima ili ga je sramota pred bratom zato što se pravio da ga ne poznaje... On nije mogao da padne ničice pred njegovim veličanstvom moleći da ga ovaj prihvati, voli i upozna sa svojim nadobudnim prijateljima. Više razočaran nego ljutit, govorio je u sebi: on je na gubitku, meni i ne treba onaj ko me neće. Tada se Ejup još više udaljio od kuće. Braća nisu mogla zajedno, a kad su morala, ni reč ne bi prozborila. Malo potom Vejsel je otišao u vojsku, a Ejup je, ubrzo pošto se on vratio, otišao u Francusku tobože da nastavi školovanje, da dokaže svoju oholost i to da mu ni do koga nije stalo. Razume se, više se nije vratio. Kad god bi pomislio na njega, Vejsel bi se setio tog dana kada je bila utakmica, njegovog lica koje je postalo belo kao kreč kad ga je ugledao, očiju iz kojih su strah i stid poručivali ne prilazi mi, ako boga znaš, njegovog otmenog tamnoplavog mantila... Gledao je krajičkom oka svoju ženu, koja je mljackajući žvakala. Nikako joj nije uspevalo da nauči da tiho žvaće. Toliko puta joj je ponovio, nekad bi se proderao i izgrdio je, nekad bi je mlatnuo, ali nije vredelo. Pošto dobije grdnju, žena bi se pobrinula da umiri muža govoreći: „Dobro, vodiću računa”, ali već sledeći put, čim bi sela za sto, opet bi nesvesno mljackala. Vejsel se suzdržao. Sestra bi se nasekirala kad bi ukorio svoju ženu pred gošćom. Ćutao je ne zato što se plašio da vređa Perihan već zato što nije želeo da osramoti sestru, koja je bila krajnje obazriva prema gošći. Ionako joj je već u kolima, ne mogavši da drži jezik za zubima, zagorčao život, a ona je sve vreme strepela da će on učiniti nešto neprikladno. Nije bilo smisla da i dalje sekira jadnu ženu. Trudio se da ne sluša ženino mljackanje kada se trgnuo zbog neke neprijatne melodije. Pre nego što je shvatio o čemu se radi, gošća je skočila sa stolice i hitro potrčala ka svojoj torbi. Jedva je pronašla i izvadila iz torbe telefon pa krenula da priča na stranom jeziku. Po svemu sudeći na španskom. Vejsel je znao za taj jezik preko filmova i turista. Pretvorio se u uvo; iako nije

razumeo ni reč, dopalo mu se kako zvuči. Žena je tako lepo izgovarala „š” i „h”. Pričala je kao da jede neko ukusno jelo. Ne kao Perihan da izaziva gađenje, nego s apetitom ali prefinjeno... Posmatrao je komarca koji je kao zalepljen stajao na zavesi tarući duge noge jednu o drugu i razmišljao kako Ejupova žena i nije tako loša. Malo se uzjogunila pošto joj se nije dopalo ono što je čula u kolima, ali bilo bi joj bolje da se pomiri s tim. Zaista, zašto je Ejup budala pobegao i ostavio tako lepu ženu? Prvi put ga je uznemirila pomisao da se njegovom bratu nešto desilo. Svakako nije želeo da mu se nešto desi. Dobro, on ga je odavno izbrisao i izbacio iz svog života, ali ipak su braća. Zajedno su rasli u ovoj kući pre nego što se Ejup otuđio i počeo da se stidi svog porekla. Ruku na srce, bilo je i lepih dana. Toliko vremena je prošlo da ih se više gotovo i ne seća... Prenuo se čim je osetio blago žiganje srca. Nikome se ništa nije desilo. Čovek je naprosto otišao i ostavio ženu kao što je ostavio njih. A žena koja sve ovo vreme nije shvatila ko joj je muž, naivno je krenula da ga traži. Nisam budala da brinem da li je živ dok on, gospodin, uživa šećkajući se po belom svetu, razmišljao je. Ni sestra nije posumnjala da je Ejup u nevolji. Njoj je jedino važno bilo to što joj je brat posle toliko godina najzad u Istanbulu. I ona je, kao svi, gledala svoj interes; gorela je od želje da ga vidi, pitala se da li će doći. Vejsel se pitao da li je uopšte u gradu. Zašto bi dolazio sada posle toliko godina? – Moja sestra vas sve pozdravlja – rekla je Pilar po završetku razgovora. – Brinula se da li sam stigla... – Koliko imaš braće i sestara? – dobacila je Perihan merkajući mobilni telefon u gošćinoj ruci. Radoznala i brbljiva, morala je da priča, pita, ispituje... – Imam samo sestru. Ova druga je počela da priča o sebi kao da ju je neko nešto pitao. – I nas je dvoje. Samo ja imam mlađeg brata. – Bila je ponosna kao da je u prednosti što ima brata, a ne sestru. Pošto nije dobila nikakav odgovor, upitala je: – Svaka ti čast kako lepo pričaš. Jel’ te je muž naučio turski? – Vejsel je poželeo da začepi

gubicu svojoj ženi, koja je mlela i kad treba i kad ne treba, mada je donekle odgovor i njega zanimao. – Išla sam na kurs godinu dana a uzimala sam i privatne časove. Naravno, vežbala sam s Ejupom. Ha! Baš kao što je mislio. Kad je njegov brat prstom mrdnuo za nekoga? Sve što je naučila ona je naučila svojim trudom. Znači da je volela muža. – Ajoj, što si bacala pare na kurseve? – kikotala se Perihan stavivši u usta ogroman zalogaj koji joj nije palo na pamet da prepolovi. – Kad već imaš čoveka u kući... Zar ti nije bolje bilo da te on začas nauči? – I on me je naravno učio, ali opet sam htela da idem na kurs. Tada to shvataš ozbiljnije, sediš i radiš. – Pričate li na turskom kod kuće? Pošto taj đavo ne može da se nauči bez pričanja. Ko je sluša, pomislio bi da zna sedam jezika, razmišljao je Vejsel. Crvena masna mrlja u uglu Perihaninih usana bola mu je oči. Ta glupača se baš raspričala, pa drobi li drobi i o onom što je se tiče i o onom što je se ne tiče, ali da uzme salvetu i obriše usta, to joj ne pada na pamet. – Ponekad na katalonskom, ponekad na turskom. U Barseloni imamo nekoliko prijatelja Turaka, s njima uglavnom razgovaramo na turskom. I u kancelariji imam kolegu koji zna turski pa ponekad pričamo. Hoću da kažem da ima mnogo načina da se vežba. – A šta je katalonski? Zar se tamo ne priča španski? – Ne, u Barseloni se više govori katalonski – prekinula ju je žena. Sada se i Vejsel zbunio. Otkud sad taj katalonski? Znači li to da malopre nije pričala na španskom? Bože, što je to zapetljano. Da čovek u Španiji ne priča španski... – Alal ti vera kako si savladala turski – rekao je i sa osmehom pogledao sestru, koja je kucnula u sto. Kao da će gošća, ako ona ne načini taj pokret, zaboraviti sve što je naučila i više nikad neće progovoriti turski. Takva je bila sestra, gde god da je, obavezno kuca u drvo. Ako nema drveta, onda u gvožđe, ako

nema ni toga, onda u staklo, lim ili šta joj je već pri ruci... Da se ne urekne ono što je dobro ili da nas zaobiđe ono što je loše... A kada je Perihan, opet ne mogavši da ostane mirna, radoznalo upitala: – Eee, i šta kaže tvoja sestra? – Vejselu je prekipelo. Oćutao je, ali je pogledao ženu izvijenih obrva u nadi da će ova možda razumeti. Perihan nije videla ni da je gleda niti da joj se mršti... Vejsel je gubio strpljenje, a ona kojoj je bilo upućeno pitanje učtivo je odgovorila: – Pita kako sam putovala. I naravno, ima li novosti o Ejupu. – Vala, sestro, nije ti lako. Šta da ti kažem, nek ti je bog u pomoći. Vidiš, ja sam tolike godine u braku a još uvek ne znam kako moj dever izgleda. On je odavno otišao odavde, ne verujem baš da će se sada tek tako, iznenada pojaviti. Ali naravno, uzalud mi pričamo, na kraju će se desiti ono što nam je suđeno. Znaš kako kažu, ako je suđeno, desiće se, a ako nije, ništa ne vredi... – Od nje niko nije mogao da dođe do reči. Ne mogavši više da izdrži, Vejsel se, prelazeći od stola do fotelje, umešao: – Dosta, bre, Perihan, pričala bi do ujutru! Pusti to i daj nam po čaj. Da ga na miru popijemo, ako dopuštaš. Ne želeći da praznih ruku ide u kuhinju, žena poče da skuplja tanjire sa stola. I kao da je muž malopre nije izgrdio, upitala je gošću: – A govoriš li i engleski? Vejsel je, s mesta na kome je sedeo, ošinuo ženu pogledom. Vidi glupaču šta pita, kao da je intervjuiše za posao, pomisli. Budući da je Pilar umesto odgovora samo klimnula glavom, jasno je bilo da on nije jedini kome je smetalo Perihanino brbljanje. Međutim, njegova supruga nije bila u stanju da utuvi da dosađuje i da treba da prestane da trtlja. Zato je nastavila: – Jetrvo, ne bilo ti teško, popričaj malo s našim sinom. Upisali smo ga u privatnu školu, uči engleski, ali nikako ne možemo da ga nateramo da radi kod kuće... Pošto niko od nas ne zna... – Dok je to govorila, nije propustila da se okrene i uputi mužu značajan pogled. Nije nimalo čudno što ona kao žena ne zna jezik, ali da glava kuće bude neznalica, to je neoprostivo.

Pošto muž nije reagovao, okrenula se ka Bulentu i upozorila ga: – Sine, pričaj engleski sa strinom. Znaš da su tvoji profesori rekli da moraš da vežbaš i da pričaš kad god imaš priliku. – Lice jadnog dečaka je istog trena buknulo. Da li zato što mu je bilo neprijatno pred strinom ili zato što se postideo, tek, pocrveneo je od glave do pete. To što je majka, goreći od želje da ceo svet obavesti kako su dali sinčića u privatnu školu terala dete da pred svakim ko im dođe u goste govori engleski u Bulentu je samo izazivalo odbojnost prema tom jeziku. Jadnom detetu je toliko bilo neprijatno što ga prikazuju kao majmuna iz cirkusa da bi najradije u zemlju propao kada se zapodene ta tema. Vejsel je mislio da mu sin nikada neće naučiti engleski samo zbog majčine netaktičnosti. Bulent je, žudeći da promeni temu, rekao, kao da traži pomoć: – Tata, u sredu će biti pomračenje sunca, i to potpuno. Vejsel je pogledom pratio komarca koji se, kružeći između stočića, stola i zavese ponovo skrasio na zavesi. Ne skidajući pogled s komarca, klimnuo je glavom i odvratio: – Ozbiljno? Nek se pomrači, da vidimo. Mislim da će biti vrlo lepo. Jektini idu da gledaju. Tetka Filiz će ih odbaciti. Mogu li da idem s njima? Grizući donju usnu, što je radio kad god je obavljao neki težak posao, čvrsto je zgrabio novine i ošinuo komarca koji je kao zalepljen stajao na zavesi. Ali komarac ga je preduhitrio i već odleteo sa zavese. Vidno razočaran, vratio je novine na stočić i rekao sinu, koji je čekao odgovor: – Dobro de, idi. – Smrknuto je gledao za odbeglim komarcem; još uvek nije završio s njim. Jedva se uzdržao da se ne iskezi dok je gledao za svojom ženom koja je nosila prazne tanjire u kuhinju. Dešavalo mu se ponekad da, kada je pogleda, a pogotovu dodirne, oseti mučninu, gađenje čak, kao da pipa nešto prljavo. Pitao se da li su se i drugi muškarci gadili gledajući svoje žene koje su noću grlili? Niko ne bi otvoreno pričao da je žena s kojom je u braku prljava i kako izgleda dok radi one stvari, ali pretpostavljao je da njegovi prijatelji ne osećaju to što i on. Ako ništa drugo, znao je to iz momačkih dana.

I tada mu se gadila svaka s kojom je bio. Njegovi prijatelji su po izlasku iz javne kuće preuveličavali svoje uspehe sa ženama, dok bi se on uvek uznemirio, kao da se koprcao u blatu i progutao leš, osećao bi potrebu da što pre dođe kući i spere sa sebe glib kojim se ulepio. Pa opet, ne želeći da bude žrtva surovih šala, stisnuo bi zube i učestvovao u razgovoru. Pričao bi šta je doživeo unutra, i sam preuveličavajući i uglavnom izmišljajući sve od početka do kraja, da ne ispadne nesposoban i posluži kao predmet poruge. Prvi put nije imao erekciju. Išao je s Rafetom iz komšiluka. Vejsel je imao šesnaest godina. Bilo je leto, paklena vrućina. Ušao je radoznao, želja je bujala u njemu, ali je zgasnula čim je ugledao ženu koja ga je očekivala. Bila je stara, otromboljena, prava rugoba. Razotkrivajući nepravilne zube napadno se osmehnula i, kao da ga je pročitala, upitala ga je: „Prvi put, a?” Premda je nameravao da ne ukalja svoju hrabrost i da porekne, strepeći da mu se neiskustvo koje će ubrzo izaći na videlo ne obije o glavu, klimnuo je prostitutki, koja nije bila mlađa od njegove majke. Ono što je tog dana doživeo ostalo je u njegovoj glavi kao sramna, gadna, tamnocrvena uspomena. I grimizna, i grešno crvena, i prokleto mračna, sve odjednom... Umesto da pokuša da razvrsta sve što je doživeo i video, on se oslanjao na boje i ono što one prizivaju. Odabrao je da se seća ne surovih pojedinosti iz prošlosti već boja i njihovih odraza u svojoj duši. Svaka boja je značila nešto u skrivenom ogledalu životnih tajni. Na primer, dan kada je pošao u školu bio je žut poput uvelih ruža. Nelojalnu vezu čoveka i učenja predstavljala je samo jedna boja ukradena od lišća koje je poput jorgana prekrivalo put do škole. Dan kada mu je umro otac bio je beo. Vratili su se kući sasvim utučeni pošto su ga položili u zemlju prekrivenu kao mleko belim snegom. A što se tiče majčine smrti, uspomena na taj žalostan dan bila je plava. Kada je zatekao Mueser presamićenu preko majke, ko zna zašto, pogled mu je skliznuo kroz prozor i video je plavo nebo. Oca su sahranili u pobelelu zemlju, a majčica izgleda nije pristala da skonča na isti

način, plavo nebo koje se videlo kroz prozor kao da je želelo da uzme i uznese to beživotno telo. Dan kada je primetio Perihan, odnosno način na koji je ta nesrećnica ušetala u njegov život, bio je zelen kao pistać. Poput svetlozelene bluze s tri dugmeta na kragni koju je nosila tog dana kada je ušla u radnju i samouvereno ga pogledala u oči. Kad god bi video pistać-zelenu, još dublje bi osetio neprijatnu iscrpljenost kojom je ta žena opteretila njegov život. Tamnoplava je boja koja podseća na Ejupa. U njegovom srcu je smeštena boja kišnog mantila u kojem je bio kada su se sreli na ulazu u školu. Koliko je Ejup bio tamnoplav... Dosad je sakupio dosta uspomena i svaku je obojio drugačije. Kad god bi naišao na te boje, život bi stao da mu se odmotava pred očima poput filmske trake. Vejsel je sanjao isključivo crnobelo. U snovima je živeo kao pas. Crno i belo. Strah ga je grlio mnogo više nego boje, radosti i tuge. Bilo je noći kad bi se zadesio u nemilosrdnom okršaju. Suočen s oružjem koje bi mu nečija ruka uperila u lice, ne bi mogao da vidi ništa osim cevi koja mu se približavala. Čas bi se približavala, čas bi se udaljavala. Nije mogao čak ni da zatvori oči i poželi da umre bez reči. Nekakva sila kojoj nije mogao da se odupre naređivala mu je da drži oči otvorene i gleda u cev. Ujutru posle tih snova osećao se kao zagnjuren u prljavštinu, te bi poželeo da se okupa. E tog tamnocrvenog dana kada je prvi put zakoračio u javnu kuću, u sobi koja je vonjala na znoj i spermu, gde su mu se zidovi primicali poput puščanih cevi, toliko je bio pritešnjen i toliko se loše osećao da mu je u glavi bilo samo jedno – da se okrene i pobegne. Pokušao je da udahne duboko i smiri se, nije išlo. Žena, debela kao svinja, legla je na krevet, raširila noge i pozvala ga glasom promuklim od cigara. Vejsela su podišli žmarci, drhtao je kao grana na vetru i preplašeno legao na krevet. Uspeo je da doživi erekciju, ali nedovoljno da bi se smestio u ženino međunožje. Nije pomoglo ni to što je ova uzdisala, ispuštala krike i poigravala se njegovim udom. „Dečko, ne maltretiraj me,

ionako umirem od vrućine. Ako ćeš da radiš, radi, ako nećeš, otvori vrata i idi”, rekla je žena i skupila noge. Vejsel se trudio da suzbije nagon za povraćanjem, sav crven u licu, izleteo je napolje i stao da sačeka Rafeta. Desetak minuta kasnije pojavio se Rafet, zajapuren i sa osmehom od uveta do uveta. Nije mu ispričao šta mu se desilo. Dok je Rafet poput pisca junačkog epa pripovedao naširoko šta je radio, i on je, da ne bi zaostajao, začas izmislio sličnu priču. No naravno, to nije večno trajalo. Kada je kasnije odlazio u javnu kuću, iliti školu, kako su je zvali, nije se ustručavao kao prvi put. Naprotiv, postao je lav, nije se plašio, već je sejao strah, nije drhtao, zbog njega su drhtale. Osetio se jačim pošto je probao da vlada ženama umesto da ih se plaši. Zlostavljao ih je, terao ih da vrište, i radeći to naslađivao se i osećao se kao muškarac. Izlazio bi napolje kao paša, prsio se prav i pun sebe. Ali s druge strane gadio se svih žena koje su ječale pod njim. Sve su bile musave, prljave, smrdele su na seme poput leša. Širio im je noge i prodirao u njih kao da želi da ih raskomada. Kao da nije ulazio u njihove materice, već u rupu punu govana. Svršavao je kao da pljuje, kao da povraća; s jedne strane je uranjao u užitak a s druge u kanalizaciju. Pošto obavi posao i predahne, imao je potrebu da se odmah opere, očisti. Verovao je da taj loš miris prodire u njega, da ne može da ga se oslobodi ako se ubrzo ne istušira. Sve žene su bile prljave, svejedno da li vrište od bola ili od zadovoljstva. Vraćajući se iz kuhinje s ogromnim tanjirom, na kome su bile sitno isečene lubenica i dinja, Perihan reče Pilar: – Eee, a kada ste se ti i Ejup upoznali? Čuli smo da ste se venčali, ali kako i gde, to ne znamo. – Iako ga je izluđivalo što žena svuda zabada nos i pita ono što nije njeno da pita, nije mogao da obuzda znatiželju i čuje odgovor na neka njena pitanja. Pa kako da ne bude radoznao... Skoro ništa nije znao o životu svog brata. Taj bezosećajan namćor bi zvao jednom mesečno ili godišnje i tada bi svega nekoliko minuta razgovarao sa sestrom i spustio bi slušalicu a da praktično ništa ne kaže. Telefonom je javio da se

oženio. A kada je sestra kao uvek spomenula dolazak i upitala kada će videti mladu, on je onako usput odvratio da imaju mnogo posla te da će je dovesti da se upoznaju čim se ukaže prilika. Laž! Zar sve ove godine nije mogao da nađe slobodan dan? Ejup je u početku lagao stideći se da odbije poziv. Kasnije su počeli da se stide oni koji su ga zvali. Sestra je znala da svaki put kada ga pozove da dođe pomera datum njegovog sledećeg poziva. Zato se ustezala i da kaže bratu da želi da ga vidi, plašila se da ga ne guši. To što ih je sve ređe zvao zapravo nije imalo nikakve veze sa sestrom. Ejup bi uzmicao ma šta da je ona radila. Do juče je bio niko i ništa, pomislio je Vejsel. Jednim potezom izbrisao je porodicu smatrajući da ga koči, nije se potrudio ni da se osvrne i pogleda kako su oni koje je ostavio. Kada je Pilar počela da priča: – Upoznali smo se pre jedanaest godina u Francuskoj, u Parizu... – rasterao je sumnje iz glave i usredsredio se na slušanje. Koliko god da je bio ljut, nije mogao da odoli gošćinoj priči. Pilar je, prema sopstvenim rečima, studirala politehniku u Milanu. Po završetku studija, njen mentor Nikola Mančini predložio joj je da ode u Pariz i radi na projektu koji je pokrenuo njegov prijatelj sa univerziteta Belvil. Pošto joj se pretvaranje stare fabrike vina u muzej savremene umetnosti učinilo kao primamljiva zamisao, obrela se u Parizu a ubrzo zatim upoznala se s Ejupom. Imala je samo dvadeset četiri godine a Ejup dvadeset šest... Bio je zanimljiv, upečatljiv mladić, koji je studirao ekonomiju na univerzitetu Dofen, siguran da se neće baviti time iako je diplomirao s visokim prosekom. Pokušavao je da zaradi za život radeći s grupom pariskih umetnika koji su pravili predmete od keramike i stakla u jednoj garaži u Parizu preuređenoj u atelje. – Kakva keramika? – umešao se Vejsel. Znao je da mu je brat studirao ekonomiju, ali pojma nije imao čime se kasnije bavio. Kada im je javio da je diplomirao, na sestrino pitanje kada se vraća, odgovorio je: „Naći ću posao,

ostaću ovde neko vreme.” U sledećem razgovoru, sestra mu je, želeći da se on što pre vrati, rekla da će teško naći posao tamo te da je najbolje da se vrati u svoju zemlju, na šta je on odgovorio da radi kao komercijalista u fabrici automobila. Svaki naredni put kada bi ga pitala kako mu je na poslu, on bi samo odgovarao: „Dobro”. Sestra više nije pitala, niti je čačkala verovatno zato što joj se svidelo da zamišlja mlađeg brata kako sedi za stolom u besprekornom odelu. Vejselu se pak nije mililo da to zamišlja. Bolelo ga je što je on posle neslavnog detinjstva provodio život kao običan zanatlija koga niko ne zarezuje, dok je njegov brat, odgajan kao princ, živeo kao sultan. Ali kada se sestra posle nekog vremena ljutnula što makar jednom ne dođe a Ejup rekao da radi na crno te da mu nema povratka ako napusti zemlju, Vejsel je počeo da sumnja. Zar u velikim firmama zapošljavaju ilegalce da rade kao gospoda za stolom? Ili je Ejupov ilegalni boravak bio laž, a ono čime se bavio... Nikada nije tražio novac od njih, što je dokazivalo da ima redovne prihode i sprečavalo ih da oko toga raspravljaju. Ipak, obelodanio je sestri svoje sumnje. I ona je, naravno, prvom prilikom pitala Ejupa za to. Ejup je odgovorio da je rešio problem tako što je preko poznanika nabavio lažna dokumenta. To je umirilo Mueser, ali ne i Vejsela, koji je i dalje slutio da je posredi nešto drugo. Samo više nije potezao tu temu da ne bi sekirao sestru; i on je izgleda zamišljao brata u odelu za stolom. Čak i kada se Ejup oženio i preselio u Španiju, Vejsel nije zaustio da kaže bilo šta u vezi s njegovim ilegalnim boravkom i poslom. Ali sada ova priča o grnčarstvu izvrće verziju koju im je Ejup godinama servirao i potvrđuje Vejselove sumnje. Primetivši da ih je njen odgovor: – Pa, keramika – zbunio, Pilar je osetila potrebu da malo razjasni: – Grnčarija, znate, sve ono što se pravi od gline. Perihan i Mueser su uglas rekle: – Štaa?! Ejup pravi grnčariju? Po svemu sudeći, Pilar u tome nije videla ništa čudno. – Da. Koliko znam, on se još od gimnazijskih dana bavi

grnčarstvom. Čak je uz podršku profesora priredio i samostalnu izložbu. Zar vi niste znali za to? – osetila je potrebu da pita. Promuklim glasom i kao da joj je neprijatno što neko treći uviđa da oni nisu čvrsto vezani kao porodica, sestra je odgovorila da nisu znali. Ejup je posle osnovne škole otišao u internat. Nije voleo da, kad dođe kući za vikend, priča šta se dešava u školi. Bio je povučeno dete. Nije im, eto, rekao da pravi posuđe od gline. Nije im rekao ni kasnije za to. Tada je Pilar, praveći se da nastavlja priču o tome kako su se njih dvoje upoznali, govorila o tome kako je njen muž živeo pre no što su se njih dvoje sreli. Vejselu se činilo da je Pilar krivo što se Mueser postidela. S jedne strane, htela je da joj ispriča sve što je zanima i odškrine joj vrata nepoznatog, a s druge je htela da to uradi diskretno, ne vređajući nikoga i ne ističući hladan odnos među njima... Tako se činilo Vejselu. Umeo je da razluči dobro od lošeg i da namiriše čovekovu ćud. Kada bi se pričalo o tome, hvalio se: „Ja umem da procenim ljude”, i tvrdio da pročita čoveka iz prve te da se nikada nije prevario. Nije voleo one koji se šepure, koji imaju visoko mišljenje o sebi i u svakoj prilici se upinju da pokažu sve što znaju. Videlo se da Pilar nije takva. Kako je bila obzirna prema sestri. Kao da se plašila da je ne povredi. Dopala se Vejselu. Dopala mu se i možda prvi put nije bio ljubomoran na nešto što pripada bratu, nije se ljutio niti besneo zato što to nije njegovo... Gospođa snaja je govorila kako Ejupa, navodno, veoma zanima grnčarstvo. Ali da on to posmatra ne kao izvor zarade kao na početku, već kao razonodu, kojom će se, iz zadovoljstva, baviti pored ozbiljnog posla od kojeg živi. Otišao je iz Istanbula da studira ekonomiju jer su mu profesori to stalno savetovali. Ali kad je stigao u Pariz i krenuo na fakultet, studentski život mu je dosadio, a kako se upoznao s tamošnjim umetničkim krugovima, promenio je stav prema grnčarstvu. Zbližio se s grupom umetnika i počeo da radi u ateljeima za apstraktno grnčarstvo i litografije, čak je kao gostujući student pohađao neka predavanja na primenjenoj umetnosti. Novim tehnikama

unapredio je svoj talenat. Toliko je zavoleo taj posao da je još na trećoj godini odlučio da zarađuje od grnčarstva a ne od profesije za koju se školovao. – Ali, znate, Ejup je ambiciozan – rekla je Pilar. Vejsel se nasmejao u sebi; kako ne bi znao? Znao je, i to odlično. – Opsednut je time da završi ono što je započeo. Kao neko ko je navikao na uspeh, nije mogao da se pomiri s tim da ne završi školu. I pored svega, diplomirao je, i to s visokim ocenama. No osim što je kao student stažirao u jednoj auto-kući u sektoru prodaje, ništa više nije radio u struci. Kada je čuo reč stažirati, Vejsel je pogledao u sestru. Zgledali su se. Čak i da nije sve bila laž, ono što im je rekao bila je prilično izmenjena istina. Nestala je iz glave slika Ejupa u odelu, za ogromnim stolom u kancelariji, sada je to bio mladi stažista koji je donosio-odnosio, fotokopirao i trčkarao tamo--amo po kancelariji. Dakle, dok se on tako mlad neustrašivo bacio na trgovinu i gradio put kao gazda, njegov brat nije imao hrabrosti da se zaposli ni staž da izdrži, već se posvetio grnčarstvu. Istina, Vejsel se nije baš razumeo u grnčarstvo, ali mu je pomisao na to bila smešna. Očigledno da nikome od prisutnih nije bilo baš jasno šta je on to radio, ali niko nije imao hrabrosti da pita. Niko osim Perihan, naravno: – Kako to misliš grnčariju? Ko to tamo kupuje? Kako tvoj muž zarađuje? – Ima mali atelje. Izrađuje ukrase i predmete za svakodnevnu upotrebu, vaze, tanjire, šolje, velike keramičke panoe, minijaturne statue u tri veličine... Tamo je keramika vrlo cenjena. Ne mogu reći da je čuven, ali je poznat u tim krugovima. Prošle godine je, recimo, napravio fantastične panoe, jedan za hotel u Barseloni i jedan na ulazu u veliki tržni centar u Valensiji. Nedavno je razgovarao s jednom galerijom iz Madrida, možda će početkom zime prirediti izložbu tamo. Slušajući Pilar, Vejsel je promenio mišljenje. Njegov brat se očigledno bavio nekim otmenim poslom. Ejupa u odelu ovoga puta je zamenio umetnik koji s oblaka ne silazi na zemlju. Kakav

apsurd, šta god da je radio, dočekao bi se na noge... Imao je sreće. I to od malih nogu. Ili je on srećnik ili je život nepravedan... Naposletku je Pilar vešto prešla na njihovo upoznavanje. Upoznala je Ejupa preko prijatelja, te prve godine kada je došla u Pariz. Bila je to ljubav na prvi pogled. Pošto se projekat na kome je radila završio, htela je da se vrati u svoju zemlju i ubedila je Ejupa da krene s njom. Kasnije, kada je našla posao u Barseloni, počeli su da žive zajedno a posle izvesnog vremena su se venčali. – Jesi li ti iz Barselone? – pitala je Perihan. – Otac i majka su ti tamo? – Ne, oni su u Valensiji. Ali za nas je bilo bolje da živimo u Barseloni zbog posla. Zato smo je odabrali. – A čime se ti baviš? – Ja sam arhitekta. – A-ha – rekla je Perihan. Setno je pogledala u zaovu. Vejsel se potajno naslađivao tim prizorom. Ha, da te vidim sad, ostala si bez reči, mislio je. Na licu žene koja iz prethodne priče o pretvaranju vinarije u muzej savremene umetnosti očigledno ništa nije shvatila videlo se razočaranje. Svakako se nadala da je ova prekoputa domaćica kao ona. Neko njenog kova. U tom slučaju bi dopustila sebi da je provocira kad joj je teško i da je maltretira kad joj se prohte. Ali pošto je pred sobom imala ni manje ni više nego arhitekticu, ona je, eto, završila kao trećeligaš u utakmici sa šampionom. Perihan je ućutala, crvena kao bulka. Više ništa nije htela da pita. A Pilar to nije ni primetila. Nije imala pojma da je jednom rečju sagovornicu sravnila sa zemljom i da je oživela u jadnici mešavinu duboke tuge i pometenosti. Želeći da okonča razgovor, Vejsel se mašio za daljinski. Videvši ga da pali televizor, Pilar je, kao grom iz vedra neba, upitala: – Šta ćemo sada da radimo? – Očigledno da su služenje čaja, ruke koje se pružaju ka upravljaču, postupci koji pokazuju da se život nastavlja uobičajenim tokom, uznemirili ženu koja je došla čak ovamo jer nije mogla da sedi mirna zato što nema vesti

od muža. Želela je da vidi ljude koji su se panično dali u potragu za njim. Bog joj je svedok u kakvom grču je bila, sve vreme iščekajući da neko pomene traganje za Ejupom i pošto nije mogla više da izdrži, na kraju je morala sama da pita. Vejsel nije bio glup, nesumnjivo je razumeo šta joj prolazi kroz glavu. Bilo mu je jasno na šta cilja kada je upitala šta ćemo da radimo. Pa opet, više mu se sviđalo da se pravi da ne razume: – Kako to mislite šta ćemo da radimo? Pilar je smesta pognula ramena. Nije očekivala da će naići na tako nerazumevanje. – Kako ćemo naći Ejupa? – Gospođo Pilar, još u kolima smo vam objasnili kako stvari stoje. Neka ste došli i dobro nam došli, ali mi vam tu ne možemo pomoći. Ako pitate zašto, reći ću vam; zato što čovek koga tražite nije ni lud ni glup. Svojevoljno je ušao u avion i došao u Istanbul. Nije u pitanju nestanak ili nešto slično da bismo mogli da obavestimo policiju. – Ali... – Vejsel je pričao ne dopustivši Pilar da ga prekine i usprotivi se: – U stvari, najbolje bi bilo da ste ostali kod kuće i čekali, ali pošto ste došli čak ovamo, naravno da ćete biti naša gošća. Ipak, ne možete očekivati od nas da izađemo na ulicu da tražimo Ejupa. Vidite ionako da čovek nije u kontaktu s nama. Slušajte, mi tek sad saznajemo čime se on bavi. – Ali ja sam mislila da... – I neka se na tome završi... Dok je slušala njihov razgovor, Perihan su se oči caklile kao da je odnela pobedu. Verovatno je mislila da se njen muž, ne dajući gošći da dovrši misao, sveti za njen malopređašnji poraz i zato je sva blistala od sreće. Vejselu nije prijalo što to vidi. Jer niti mu je bila namera da povredi snaju niti da uveseli Perihan. On je samo otvoreno rekao da ne želi da se meša u ovaj posao, već da bi radije da ostane po strani, eto toliko... – Nema ljutnje. Da smo mogli, mi bismo nešto i preduzeli. Ali nažalost, mi vam tu ne možemo pomoći. Ne zamerite – zaključio

je. Istog časa je opazio sestrino skrušeno lice. Da li je otišao predaleko, da li se obrukao? Ta žena je došla računajući da su oni prisni, da su porodica. Da li je bilo pristojno reći izvini, mi ti ne možemo pomoći? Ali i da nije to rekao, šta su oni zapravo mogli? Treba li poput detektiva da krenu u potragu za Ejupom po ogromnom Istanbulu? Možda bi bilo drugačije da je brat u nevolji i da mu treba pomoć, ali na šta to liči da oni sada jure čoveka koji je pobegao od svoje žene? Ne, ne, uradio je najbolje što je mogao, doduše, pomalo grubo... Pošto je izgovorio poslednju reč, prepustio se tišini. Sve dok tu sumornu tišinu nije zaparao jedan pomirljiv glas... – Čekaćemo. Glave su se u isti mah okrenule ka onoj koja je progovorila. Sestra je pričala gledajući u pod. Oborila je glavu ka zemlji kao da se postidela pred gošćom... Kao da ju je Vejsel još jednom obrukao. Baš me briga, pomislio je Vejsel mrzovoljno, na kraju, vi ste navikli da se stidite a ja sam navikao da vas brukam... Niko nije oštećen... Umesto što te živciram i stidiš se svega što ja kažem, neka te bar jednom bude sramota zbog brata koji poput deteta beži od kuće. Ali on je navikao da beži od kuće, a mi da ga čekamo da se vrati, zar ne? U ovoj kući je svako odlično radio ono što se od njega očekuje... Vejsela je bolelo što je povredio sestru. Ipak, ona ništa nije rekla ćutala je. – Čekaćemo. Pa čovek nije u zemlju propao, svakako će se negde pojaviti. Nekoga će sigurno pozvati, ili tebe ili nas. Ako je došao u Istanbul, pre ili kasnije ući će na ova vrata. Nemoj se više sekirati. Dobro si učinila što si došla. Čekaćemo svi zajedno... Sestra je to rekla tako ubedljivo da je Vejsel na tren pogledao ka vratima, kao da Ejup svakog časa može ući. – Ja ne mogu da čekam – Pilar se pobunila. Očigledno nije htela da se nada uzalud. Uz to, ona nije bila kao Ejupova sestra. Nije govorila: reč je srebro, ćutanje je zlato. Nije tražila spas u neprobojnoj tišini. Njegovoj sestri nije teško padalo da čeka.

Čekala je tako kao usamljeni platan pokraj pustog puta prolivajući suze u sebi, vezanih ruku i jezika. Naučila je da veruje da će najveće nesreće proći s vremenom. Umesto da se potrudi i predupreti nevolju, čovek treba da stisne zube i sačeka da prođe... Ali ova strankinja nije takva, ne može da bude takva. Dolazi iz potpuno drugačijeg sveta, iz potpuno drugačije porodice, ima potpuno drugačiju prošlost. Ona je od onih koji se bore, preduzimaju nešto i smatraju da je glupo čekati. Od onih koji misle da imaju snage da promene sudbinu, od onih koji pokušavaju da uzmu život u svoje ruke i oslobode ga robovanja nepoznatoj sili... Od onih nerazumnih... – Ne mogu da sedim skrštenih ruku. Da sam to htela, ne bih ni dolazila iz Barselone. Pokažite mi gde bih mogla da ga tražim? Dobro, nije došao ovamo, a kud je onda mogao da ode? – upita Pilar skoro ridajući. Na kraju je izgubila pribranost koju se trudila da sačuva otkako je došla. – Uvažena snajo, opet vam kažem. Mi ne znamo gde bi Ejup mogao biti. Godinama ga nismo videli. Slušajte, vi kažete da je imao izložbe, da pravi keramičko posuđe, mi o tome nemamo pojma. Ne samo sada, nego ni ranijih godina dok je bio ovde nismo znali kuda se on kreće – smireno je odgovorio Vejsel. Tada su Pilar oči sevnule od besa: – Čovek koji je nestao moj je muž a vaš brat. Zar vas nimalo ne zanima šta je s njim? Kako možete biti tako bezbrižni? Vejsel je sažaljivo posmatrao najpre ženu koja je odbijala da shvati ono što on priča, a potom komarca koji je ispisao mali krug nad njegovom glavom i nehajno se smestio na fotelju. Polako je dohvatio novine sa stočića i spretno, jednim udarcem, zalepio komarca za fotelju. Okrenuo je novine i pogledao na ono što je ostalo od smrskanog insekta. Topio se od zadovoljstva što je spasao ne život ali bar slatku krv ukućana. A potom je, trudeći se da ne bude grub, rekao polako i razborito: – Ti, u stvari, ovo ne razumeš. Samo što si zagubila muža a mi smo brata izgubili pre mnogo godina. Naš brat je nestao mnogo pre nego što si došla i rekla da ti je nestao muž. Otad

ništa nismo saznali o njemu. Mi smo se s tim davno suočili, a ti si tek sad to spoznala, o tome se radi. Sada se smiri i reci kakvu pomoć tražiš od nas? Šta si naumila? Lice mlade žene se smrklo od očaja. Očigledno se uplašila pošto je u sudbini komarca videla muževljev kraj a svoju budućnost u Vejselovim ravnodušnim pogledima. Zamislila je da se navikla i da godinama živi s tim da Ejupa nema i nije joj se dopala ta zamisao. Ljutito je gledala u Vejsela. Mueser je podigla glavu i pogledala Pilar pravo u oči. – Dobro, devojko, imaš li ti neki predlog? Šta želiš od nas? – upitala je. Ponudila je mladoj ženi da pođe s njom kud god treba pošto je ova odbijala da sledi nju. Podržala ju je i predložila da krene s njom da ne ide sama kad već neće da čeka. – Hajde da pitamo nekoga, mada mi ne poznajemo nijednog njegovog školskog druga. Ako hoćeš, možemo da nađemo njegove drugove iz detinjstva, ali ne verujem da oni nešto znaju. Poznaješ li ti nekoga? Tada je Pilar pomenula jednog njegovog prijatelja iz vremena kada je išao u gimnaziju Galatasaraj. Zvao se Ilhami Dogru. Ejup je i posle višegodišnje pauze nastavio da se viđa s njim. Čovek koji nije imao pet minuta za porodicu tako je nesebično uvažavo i voleo svoje prijatelje. Prema Pilarinim rečima, njih dvojica su posle Galatasaraja zajedno otišli u Francusku. Ilhami se odavno već vratio u Tursku kada je Pilar upoznala Ejupa. Godinama kasnije došao je u Barselonu da poseti Ejupa i tada ga je Pilar upoznala. Uzdajući se u snagu tog prijateljstva koje se održalo uprkos godinama, mislila je da bi Ejup mogao biti s njim. Čak i da nije, možda mu je javio gde je. Ilhami će, ako ništa, možda imati neku ideju. – Jedino mi on pada na pamet – rekla je. – Sutra ću se prvo s njim videti. – A gde ćeš naći tog Ilhamija? – pitala je Perihan. – Kada je pre dve godine bio u Barseloni, Ilhami je spominjao da će uzeti u zakup jednu knjižaru. Rekao je da se radnja nalazi u pasažu odmah prekoputa njihove nekadašnje škole. Upamtila

sam to mesto zato što ga je Ejup zadirkivao kako on ne može da mrdne od škole. Nameravam da odem tamo. – A šta ako je taj prodao radnju i otišao? – Perihan će malodušno. Verovatno je, posle malopređašnjeg poraza, htela da isproba ono u čemu joj niko nije mogao doskočiti – sposobnost da obeshrabruje druge. – Neko će znati kuda je otišao... – A šta ako nije ni uzeo tu radnju? Možda je vama tako rekao a onda se predomislio... Pilar je poput krvoločne zveri gledala u ženu prekoputa dok su joj munje sevale iz očiju. Očigledno je pokušavala da prozre njenu nameru. Džabe se trudiš, ja tolike godine nisam uspeo da shvatim, pomislio je Vejsel posmatrajući ih sa svog mesta. Svima u kući Perihan je bila poznata kao ptica zloslutnica, ali gošća je, ne poznajući njenu narav, delovala prilično iznervirano. Perihan je sve gledala iz najgoreg ugla, slamala bi čoveka najgorim slutnjama. Onome ko kupi novo odelo, umesto da kaže: sa srećom da ga nosiš, rekla bi: molim te, pazi da ne prospeš nešto po njemu, teško se čisti; paru koji dobije dete, pre nego što čestita, govorila bi: neće vam biti lako, nek vam je bog u pomoći. Niko još nije doživeo da Perihan otvori usta da kaže nešto lepo. – Zasad sam optimista – rekla je Pilar i jasno stavila do znanja da više ne želi da sluša zle slutnje. A Perihan se, poput astrologa suočenog s tim da niko neće da ga sluša i pored toga što on vidi nadolazeću nesreću, zadovoljila da samo zavrti glavom i pogleda kao da ona sve već zna. Vejsel je, doduše bezvoljno, rekao Pilar da sutra ujutru mogu zajedno da potraže tog Ilhamija. Ali ona je, verovatno posle onoga što je prethodno čula, mislila da će joj bolje biti bez Vejsela nego s njim i odbila je Vejselovu pomoć govoreći da nema potrebe. Samo neka joj objasni kako da dođe do gimanzije Galatasaraj, a za ostalo će se snaći. Vejsel se začudio što je ona još uvek tako odlučna i samouverena bez obzira na to što je ostavljena. Ali nije mnogo lupao glavu time te je objasnio Pilar kako da stigne tamo. Čak je, na ženinu molbu, nacrtao i malu

mapu. Mala lisica, umela je da rizikuje i kaže: Idem sama, ali igrala je na sigurno. Mudro, nema šta. Ejupe, pomislio je, opet si se dočekao na noge, ha! Uzeo je novine da bi se koliko-toliko udaljio od problema zvanog Ejup. Pošto je preleteo pogledom vesti na prvoj strani, otvorio je sportsku stranu. Nije ga zanimala politika. Zapravo, ni sport. Za njega je fudbal bio sport, a klub Galatasaraj, i kraj. Galatasaraj iznad svega. To je bila najveća strast u njegovom životu. A možda i jedina... Dve tople boje koje obasjavaju njegov sumorni život, jedinstveni užitak koji mu omogućava da se oseti kao pobednik... Naravno, ubedio je i sina da navija za Džimbom. Ali posle nekog vremena, Bulent je došao kući i rekao da navija za Fener. Iako ga je to prilično pogodilo, nije pokazao, samo je rekao: „Mlad čovek ne može da promeni tim, može, ako treba, da promeni ime, kola, ženu, ali tim nikako.” Nije znao koji je to drug uticao na njegovog sina da se usudi na tako nešto, ali želeo je da veruje da će Bulent ubrzo naći pravi put. Na kraju, deca su pod uticajem očeva. Bulent će se pre ili kasnije vratiti očevom klubu. Sve čega se dotakao i što je video te večeri podsećalo ga je na Ejupa, koliko god je želeo da pobegne od njega. Čak ga je i fotografija Fatiha Terima u novinama ispunila bolom prošlih dana. Opet mu je u sećanje navirao onaj po živce pogubni dan kada je video brata ispred škole. Prvo se setio gola koji je Fatih Terim dao izvodeći penale i tada mu je osmeh zaigrao u uglovima usana. Ali posle je taj gol prizvao taj dan, a tog dana je prvi put tako jasno razabrao jaz između sebe i Ejupa. Kakav je čovek bio taj Ejup kad ga je i Fatih Terim podsetio na njega? Štaviše, vladao je na svim mestima koja su podsećala na njega. Ne samo da je ukrao lik Fatiha Terima, majčinu i sestrinu ljubav, očevu naklonost; ukaljao je i klub za koji je Vejsel navijao. Pošto se upisao u gimnaziju Galatasaraj, kao da je postao bliži tom timu nego njegov stariji brat. Svi su ga, kako je ušao na ta velika vrata, istog trena smatrali pravim navijačem. Međutim, Vejsel je čuo za Džimbom i zavoleo ga mnogo pre

njega. I voleo ga je mnogo više od njega... Ali Ejup je čak i na njega bacio oko. A njemu je polazilo za rukom da pridobije sve na šta se namerači. Na njegovoj đačkoj knjižici, koju je nosio u novčaniku, ogromnim slovima pisalo je Glatasaraj, bilo je nemoguće takmičiti se s tim. Međutim, pošto je njegov brat otišao u Francusku, Vejselu je ostao Galatasaraj, kao i kuća i porodica. Ejup je otišao i ostavio Galatasaraj kao i sve ostalo. Bio je takav, nije mario ni za koga osim za sebe. Ni za očev i majčin grob, ni za sestrin otpor, bratovljev bes, poraze voljenog tima... Ostavio je sve i otišao... Da im ova strankinja nije rekla, oni nikad ne bi saznali šta se dešava. Kao što godinama nisu znali. Možda bi, da nije tako iznenada nestao, posle dva dana stradao u iznenadnoj saobraćajnoj nesreći. Mesecima ne bi ništa čuli o njemu. Kada bi ga ponekad spomenuli, oživeo bi u kadru koji bi izabralo njihovo srce: dok sedi za stolom u odelu ili dok pred gimnazijom Galatasaraj pogledom preklinje: molim te, ne prilazi... Niko ga ne bi zamislio kako trune pod crnom zemljom. Njegov lik neće umreti sve dok je mašte. Čak i da oni umru, Ejup bi ostao da živi u njima. Kao da je popio eliksir besmtrnosti... Dobro, nije bio oduševljen bratom, ali svakako nije želeo ni da mu se nešto desi. Perihan je uvek govorila: „Brat bratu ne želi smrt, ali ne želi ni da brat bude bolji od njega...” Pa opet, sve je moglo biti drugačije. Da je bio imalo poštovan i voljen, da se nadobudni brat makar malo zbližio s njim, uspeo bi i da ga zavoli i da se raduje njegovoj sreći. Međutim, Ejup je bio čovek kamena srca. Uvek namršten, obešenih usana, surov. Bio je stranac ne samo kad je otišao već i dok su živeli pod istim krovom. On, recimo, nije plakao kada im je umrla majka. Čak je bio jedini koji nije plakao. Vejsel je poželeo da ga zadavi na mestu. Tada se tek bio vratio iz vojske. Gore, na Rešitpaši, ošacovao je jedno mesto za radnju koju je nameravao da otvori. Čekao je da izađe zakupac. Ejup je bio drugi razred srednje škole. Vikendom je retko dolazio kući, ostajao je u internatu izgovarajući se

časovima, ispitima. Tog vikenda je nekim čudom bio kod kuće. Došao je u petak posle nastave. Te noći njih četvoro je bilo u kući. Ejup, on, sestra i majka. Četiri osobe koje su u neko doba otišle na spavanje. Ali ujutro ih se samo troje probudilo. Vejsel nije znao šta se dogodilo kada je začuo Mueserin vrisak. Otrčao je tamo odakle je dopirao zvuk, u majčinu sobu. Kada je ušao, sestra je plakala ležeći preko majke. Njega je, zapravo, bilo sramota da plače, stalno su mu govorili da muškarci ne plaču. Otac se ranije mnogo ljutio kada bi plakao. „Ne plači tu kao neka žena”, govorio mu je. Pa opet, tog dana su potoci lili iz njegovih očiju. Nije verovao rođenim očima. Nije mu ulazilo u glavu da je majka umrla. Na tren bi zaboravio na smrt i smirio se a onda bi ga odjednom rastrgao neverovatan bol zbog spoznaje da više nikada neće videti majku. On i sestra su tog jutra zajedno plakali klečeći kraj majčinog uzglavlja. Oplakivali su i nju i sebe pošto nisu znali šta im je činiti. Probuđen njihovim jecajima, Ejup je ušao u sobu i beo kao kreč gledao čas u krevet, čas u njih dvoje. Pošto je shvatio šta se desilo, čučnuo je i ostao tako, nepomičan. Tada je Vejselu bilo muka od brata; ni kada im je majka umrla nije im prišao, zagrlio ih i plakao s njima. Mali, uobraženi brat se kao i uvek izdvajao od njih, odabrao je da bude sam. Prebledeo je i iskolačenih očiju gledao u krevet. Nijedna suza nije potekla iz tih očiju, nijedna reč nije prešla preko stisnutih, bezmalo zapečaćenih usana. Sestra je ostavila po strani bol zbog smrti i pokušala da se posveti Ejupu tumačeći i to kao težak udarac koji njen brat preživljava. Kako je gospodin uvek i svuda znao da bude u centru pažnje... Čak je i majčinu smrt iskoristio da se istakne... Ni radost života ni tuga zbog smrti nisu se mogle podeliti s njim. Vejsel se obradovao pošto je čuo da će brat nastaviti školovanje u Francuskoj. S jedne strane ga je živciralo što će se nebrojenim uspesima pridodati novi, a s druge strane se tešio jer će biti daleko od njega. Tih dana se bavio svojom tek otvorenom piljarnicom i bio je sav važan jer je poneo titulu glavnog u kući. Obradovao bi se još više da ga je brat pozvao i spomenuo kako

nema para, ali to se nije desilo. Ejup bi se snašao dok trepneš, nije mu trebao stariji brat. Nije mu pružio zadovoljstvo da traži pomoć od njega. Treće godine po otvaranju radnje, Perihanini su se doselili u komšiluk. Ona je često svraćala u radnju da nešto kupi. Ne može se reći da je bila lepa, ali se po pogledima i držanju izdvajala od ostalih. Kada bi je gledao, želja se budila u Vejselu. Pretpostavljao je da se i devojka zainteresovala za njega budući da je dolazila u radnju četiri puta na dan; nacrtala bi se ispred njega prvo da traži pirinač a potom ulje. Jedno je plaćala, drugo je uzimala na veresiju i dok je pazarila, gledala bi Vejsela pravo u oči ne skrećući pogled. Malo-pomalo, Vejsel je počeo da razmišlja o njoj. Noću mu je dolazila u snove. U trenucima predaha, uvek je mislio na nju, svaki put bi na drugačiji način zamišljao kako vode ljubav. Jednog dana ju je dograbio iza vitrine sa sirevima. Razgledajući sireve namrštila se i rekla: „Za to moraš pitati moju majku.” Zavodljivo se nasmejala i istrgla mu se se iz naručja. Do tada mu nije bilo ni nakraj pameti da se ženi. No to mu se odjednom učinilo kao dobra zamisao. Odslužio je vojsku, imao je posao, obavio je sve muške obaveze. Ionako je došlo vreme da se oženi i produži lozu, zar ne? Podivljali hormoni učinili su svoje. Vejsel je naprečac doneo odluku misleći: Nekom ću se svakako oženiti, pre ili kasnije. Nije prošlo ni nedelju dana a on je noseći cveće i čokoladu, sa sestrom i teta Umran, staricom iz kraja, pokucao na Perihanina vrata. Gospođa Fitnat, njena ispijena majka, čiji se muž rastao s dušom davnih dana, bila je toliko poštena da nije ni krila od prosaca svoju lakomost na pare. Pre nego što su zaprosili devojku, ona je pričala koliko je teško biti samohran roditelj, a posebno koliko je novca potrošila da bi odgajila siroče. I premda nije otvoreno tražila novac za mladu, nije videla ništa loše u tome da nagovesti kako se nada da će je zet materijalno zbrinuti. Iako se gospođa Fitnat – koja se svaki čas gušila od plača pričajući u kakvoj nemaštini i s kakvom mukom je odgojila ćerku – delom umirila pijući, jednu za drugom, čaše vode koje joj je

Perihan prinosila, nije mogla sasvim da se smiri sve dok joj Vejsel nije obećao da će joj doživotno pomogati. Tek pošto je Vejsel rekao: „Ti si odsada i moja majka. Učiniću za tebe sve što mogu”, žena je mogla da odahne; ostatak posete provela je udobno zavaljena, halapljivo jedući čokoladne bombone koju se prosci doneli. Posle toga, sve se odvijalo vrlo brzo – Vejsel se oženio a da toga nije bio ni svestan. Da je veridba duže trajala, mladić bi imao priliku da upozna buduću nevestu i do tog braka verovatno ne bi ni došlo. Ali kako ih je Fitnat, pod izgovorom da će ljudi početi da pričaju, na brzinu i kao da ih neko juri, posadila za mladenačku sofru, Vejsel je najpre morao da uzme venčanicu u ruke da bi bio siguran kime se oženio. Od dana kada su otišli u prosidbu pa do venčanja toliko retko je viđao Perihan da je bilo noći kada je ležao u krevetu i jedva mogao da se seti lika svoje neveste. Otkako su se verili, devojka koja je ranije dolazila u bakalnicu četiri puta na dan nije promolila nos na ulicu. Mladi par je mogao da bude nasamo u mladenačkoj sobi tek posle venčanja. No Vejsel nije pronašao svoju sreću ni s Perihan ni u braku. Mada nije ni znao šta traži. Želeo je da prema svojoj ženi postupa drugačije nego prema drugim ženama s kojima je dotad bio, hteo je, premda nije znao kako, i uglavnom mu nije bilo do toga da bude nov čovek kad je s njom. Međutim, pošto i nije baš znao kako da stupi u odnos sa ženama van javne kuće, čas se snebivao, čas se dosađivao. Neprekidno je ponavljao da seks sa ženom treba da se razlikuje od seksa sa prostitutkom i zaista je verovao da bi sve moglo biti drugačije kad bi mu Perihan samo malo pomogla. Ali to se nije desilo. Na početku je bio krajnje strpljiv. Probao je da se navikne na Perihan, čak i da je zavoli. Trudio se da ne primećuje njene mane. I reklo bi se da je progutao to što ga je nasamarila prve bračne noći pošto je jednostavno prešao preko toga. Da je osetio njenu ljubav i pažnju, možda bi prenebregao njene slabosti i mane koje su bile za žaljenje, probao bi da bude srećan, a možda

bi otišao još dalje i pokušao on nju da usreći. Ali ona ne samo da nije zaslužila takav trud već je budila njegove mračne porive; kao da ga je terala da bude još gori. Za kratko vreme shvatio je da se žena koja je trebalo da mu bude supruga nije udala za njega iz ljubavi. Uverivši se da je dovoljno bogat, odlučila se za njega kako bi se obezbedila. Vejsel je, u stvari, voleo slabije od sebe, jedino je u njihovom društvu bio spokojan. Nije mu smetalo da se drugi oslanjaju na njega i da mu se obraćaju za pomoć, naprotiv, to mu se sviđalo. On bi, zapravo, zanemario to što ga ona ne voli, ona za njega ne bi ni postojala... samo da je mogla da obmane najpre sebe a potom i Vejsela kako makar malo voli svog muža. Nije tražio mnogo od te žene ledenoplavih očiju, koja bi kao po dužnosti legla uveče ispod njega, obavila šta treba, a onda bez reči zaspala kao pored stranca. Da mu je pružila samo malo nežnosti, makar i lažne, da se navikla na njega kao što bi se navikla na kućnog ljubimca, da joj je nedostajao kada nije tu, da je tražila da bude kraj nje. On je želeo samo jedno, da oseti da je nekome stalo do njega. Ali Perihan se nimalo nije potrudila. Prošlo je tek nekoliko meseci od njihovog venčanja. Dok je jednog dana zakopčavao omiljenu plavu košulju, jedno dugme mu je ostalo u ruci. Tražio je od žene da ga ušije. Pošao je da skine košulju, ali mu je Perihan, koja je upravo uvlačila konac u iglu, rekla da nema potrebe da se skida i on ju je poslušao. Posmatrao je njenu ruku kako mu prilazi i udaljava se i provlači iglu odmah ispod kragne na mestu gde je trebalo prišiti dugme. Upravo tada, Perihanina ruka je malo skliznula i igla, koja je ostavljala sitne rupice na tkanini, promašila je metu i u trenu se zabola u Vejselove grudi. Nije ga to tako strašno zabolelo, no njemu su u trenu navrle suze na oči, možda jer se nije nadao. Primetivši to, ta neotesana žena je prasnula u smeh kao da se desilo nešto neopisivo smešno. „Aha-ha, vidi, odrastao čovek a plače. Zar zbog ovolicne igle? Dobro, ne plači tu kao neka žena.” Kako je čuo isto ono što mu je nekada otac govorio, smrklo mu se pred očima, toliko da je Perihan odmah zanemela i osetila

potrebu da ustukne dva koraka. Zatim je bez reči i na brzinu dovršila ušivanje i otišla u kuhinju pod izgovorom da sprema večeru. Gledajući za njom, Vejsel je spoznao istinu da ne voli svoju ženu i da je nikad neće zavoleti. Obuzeo ga je strašan bes. Bio je to zbir svih besova koje je osećao prema svakom ko nije obraćao pažnju na njega, ko ga nije cenio i ko se nije ustručavao da ga vređa i povređuje. Dakle, od tog dana više nije zatvarao oči pred Perihaninim greškama i nedoličnim ponašanjem, nije je štitio od mračne strane svoje ličnosti. Kao da izbacuje sav bes nakupljan od rođenja, ljutito je procedio kroza zube: „Videće ona.” Kada je shvatio da nema razlike između žene kojom se oženio i onih kojima je plaćao da spavaju s njim, više se nije ustručavao da s njom postupa kao sa ostalima, onako kako misli da zaslužuju. Nije se više obuzdavao, nije skrivao mračnu stranu i svoje nemilosrdne prohteve. S jedne strane je odahnuo pošto je opet mogao da oslobodi čudovište u sebi, a s druge je oboleo od neizlečive bolesti, od nemogućnosti da bude voljen dok je živ. Pošto se pomirio s tim, bio je nepopravljivo tužan kao neko ko je izgubio svaku nadu, no istovremeno i opušten jer je odustao od traganja za nečim boljim. Nije tragao i, poput svih koji ne traže, znao je da ništa neće naći; ponašao se kao da njega tobože nikakve brige ne more. Želeo je samo da ima dete. Oni koji nisu bili srećni kao deca žele da budu očevi. Da bi pokazali svom detetu ono što oni zbog svojih očeva nisu videli, da bi deca radila ono što oni nisu mogli, da bi im podarili detinjstvo kakvo oni nisu imali... Vejselu je trebalo dete čak i po cenu da tom detetu Perihan bude majka. To dete neće ličiti ni na njega ni na majku, njegov život neće ličiti na život kojim on živi... To dete će ga nagnati da pomisli: Ko bi rekao da je ovo moje dete?! Nije voleo sebe da bi mogao voleti dete koje neće ličiti na njega. Nije prošlo godinu dana otkako su se venčali kada je Perihan zatrudnela. Ali nije mogla nikome da kaže. Pretpostavila je da će muž hteti dete i zato nije rekla nikome, već je tajno pokušala da

ga se reši. Da je Mueser nije zatekla onesvešćenu u krvi, niko ne bi saznao za taj zločin koji je uporno odbijala da prizna čak i u bolnici. Mogla je i umreti. Da jeste, Vejselu ne bi bilo mnogo žao, štaviše, možda nimalo ne bi žalio. No sve se preokrenulo kada je Vejsel obavestio ženu da će se razvesti ukoliko mu ne rodi dete budući da je to je jedina korist koju može imati od nje. Perihan nije mogla oka da sklopi jer je razmišljala kako će se vratiti kući bednom životu sa majkom. Na sve načine je pokušavala da zatrudni, kao da nije ubila prvo dete u svojoj utrobi. Međutim, ovoga puta joj se nije dalo da zatrudni tako lako kao prvi put, ko zna, možda je to bila kazna za počinjeni greh. Obilazila je lekare, hodže, nosila amajlije, izlili su joj olovo, očitali molitve, bacili čini, ali bez uspeha, novi život nije se začeo, skamenjeni plod u njenoj materici nije ponovo oživeo. Da joj te 1986, odnosno treće godine njihovog braka, nije pošlo za rukom da zatrudni, zasluženo bi se vratila u sirotinjsku kuću sada već pokojne Fitnat-hanume. Vejsel se dvaput tokom njihovog braka ponašao prema Perihan kao čovek. Prvi put, tek kada su se venčali, tih prvih nekoliko meseci kada se još uvek nadao sreći, a drugi put tih devet meseci koliko je Bulent bio u majčinom stomaku. Jer tih devet meseci Perihan nije bila Perihan već sklonište od mesa, kostiju i nerava za Vejselovo dete. Zato je i zaslužila da je privremeno ceni i poštuje. Iako se s Bulentovim rođenjem Vejsel nije preporodio, za njega je otpočelo potpuno novo poglavlje i prilika za novi početak. Za one koji ne vole sebe velika je blagodet da imaju nekog na ovom svetu koga će voleti. Vejsel je najzad imao razlog da živi, a u životu koji je smatrao kaznom za neki njemu nepoznat greh, našao je opravdanje za osmeh, osmeh koji više nije video u ogledalu. Onog trena kada je Bulent izvađen iz majčine utrobe, Perihan je za Vejsela opet bila ona stara. Čak je radije zaboravljao odakle je dete došlo na svet, bilo je bolje tako. Posle toga je postojao Bulent i niko više. Možda ne bi mnogo mario za posao da nije bilo Bulenta, snašao bi se sa onim što ima. Ali sada je uživao da radi, zarađuje

i da svojim trudom sinu obezbedi budućnost. Zato se bacio na posao sa ćvršćom verom i poletom drugačijim no ranije. Pretpostavivši da će marketi koji su nicali kao pečurke s vremenom istisnuti piljarnice poput njegove, preselio se iz stare radnje u mnogo veću u istom naselju i otvorio market. Naposletku, sve to je bilo zbog sina. – A vi niste razmišljali o deci? Ili ih imate samo mi ne znamo? – iznenada je upitala Perihan. Gošća se nervozno promeškoljila na mestu. Verovatno su joj smetali Perihanina drska neposrednost i nasrtljiva pitanja koja je neumorno postavljala. Samo je rekla: – Pa, mi smo mislili da je bolje da sačekamo. Malo smo to odložili. – Koliko imaš godina? – Trideset pet. – Oho, zar ima vremena za odlaganje? Samo vi terajte tako, posle će vam biti žao. Za muškarce nije važno, oni mogu postati očevi i u sedamdesetoj, ali kako će žene? Žena koja se ne ostvari kao majka začas propadne – skresala joj je Perihan. Te reči nisu bile odgovor, već britka sablja kojom ju je proburazila. Vejsel je gledao svoju ženu, koja mu je išla na živce otkako je kročio u kuću i, pomislivši kako je zaslužila dobru kaznu, reče za sebe: – Gotova je. – Pilar nije odgovorila na tu britku sablju, samo se nasmešila jedva primetno i očigledno preko volje. Bulent nije znao tačno o čemu se radi, ali je zadrhtao od ledenog vetra koji je dunuo u sobi. A Mueser se uzvrpoljila i zabrinuto uzdahnula kao da je materica čije se tajne iznose na videlo njena, kao da su sve oči uprte u njenu presahlu ženstvenost. Proklinjući to što je upala u oči a toliko se trudila da ne bude zapažena, sva se skupila i čekala. Posle tih proračunatih, pakosnih i zajedljivih reči koje je Perihan sasula u trenu i onako usput svi u dnevnoj sobi su bili napeti. Pošto su posle čaja pojeli voće, Mueser je pitala gošću da li je umorna. Podsetila ju je da je krevet spreman i da, kad poželi, može da ide na počinak. Pilar je, više nego iscrpljena nepresušnim pitanjima, bez imalo ustezanja poželela svima laku

noć i pod izgovorom da je sutra očekuje naporan dan, u pratnji Mueser otišla pravo u krevet. I Vejsel je jedva čekao da legne. Kad je krenuo u spavaću sobu, naložio je ženi: – Raspremi krevet. – On se nijednom tokom njihovog braka nije pomučio da podigne ono što je na krevetu kako bi se uvukao između čaršava i pokrivača. Trebalo je da Perihan, pre nego što on legne, skloni tu glupu satensku posteljinu kojom je zastirala krevet. Smatrajući to isključivo ženskim poslom, Vejsel to nikada nije uradio, već bi kao dete stajao sa strane i čekao da žena skupi prekrivače i zadigne onaj kojim će ga pokriti. Uostalom, jedino što mu se sviđalo da radi u kući bilo je jurenje muva. Žene su mogle da obave sve ostalo. I dok je stajao tako, opet je razmišljao o poslu. Danas ništa nije radio. Povrh toga, predveče je trebalo da stigne roba. Otišao je i sve prepustio Bunjaminu. Budući da ga ovaj nije zvao niti bilo šta pitao, znači da je sve proteklo glatko. Pa opet, razmišljao je kako odmah ujutru mora otići da proveri sve i pregleda račune. Nije se brinuo što će Bunjamin staviti nešto u džep, već što neće dobro izračunati ono što bude stavio u kasu. Nikad ga ne bi zaposlio da Perihan nije navaljivala. Nije bio baš bistar, a bio je sklon prevari. Zaboravljao je da uradi ono što mu se kaže, a i ono čega bi se setio otaljavao je. Dao mu je da radi na kasi samo zato što su u srodstvu i zato što je mislio da tu ne bi valjalo postaviti nekog nepoznatog. Bio je zadužen za račune kad Vejsel nije tu. Vejsel bi zatvarao oči na tih nekoliko kuruša koje bi ovaj ukrao misleći da niko neće primetiti. Ionako bi našao način da mu taj novac nekako izvuče iz džepa. Bednik bi došao kod njega ili sestre i cmizdrio i molio za taj novac. Nije mu reč rekao što ga potkrada misleći da, ako već krade, mora malo i da se pomuči, i da ga grize savest ako uspe. Pustio je bednika da krade i da misli da mu to prolazi. Dok je ostavljala ružičaste jastučiće na ormarić koji je služio kao spremište za posteljinu da tu sačekaju jutro, Perihan je upitala: – Kako to da čovek dođe ovako izdaleka praznih ruku? Verovatno je u Evropi tvrdičluk svetinja. – Ležući u krevet, Vejsel

ju je tako ošinuo pogledom da je odmah ućutala svesna da može da strada. Ućutkali su je, voleli su da je ućutkuju.

Na čudnom sam mestu. Nalazim se između grešnog raja Adama i Eve s jedne strane i strašnog pakla ogavnih stvorenja s druge. A ja sam na zemlji; okružen pticama koje pevaju, sočnim voćem i kô od majke rođenima koje obavijaju ljubav i strast. Put se pruža levo i desno od mene, ja sam između. Ovo je san, ne znam kako, ali uspeo sam da uđem u Bošovu sliku Vrt uživanja i ležim na leđima nasred slike. Celo telo mi odjednom prožima strašan bol, sasvim ponirem u zemlju na kojoj ležim. Odjednom se gušim, ostajem bez daha kao da me pritiska teret od nekoliko tona. Iako želim da vidim šta se dešava, nikako da se pronađem u toj gužvi. Grizem unutrašnjost obraza da bih podneo strahovit pritisak na preponama. Obrazi mi se raspadaju, krvarim. Krv teče iz mojih usta najpre kao reka a potom kao vodoskok. Stajem ispod vodopada i umivam se. Kad spustim bradu da vidim jesam li se oprao, sa zaprepašćenjem i strahom primećujem da mi je deo trupa, stomak, narastao poput malog brežuljka. Ja... ja sam trudan! Video sam ga! Na kraju sam video san. I što je još važnije, uspeo sam da ga zapamtim. Kada sam se osvestio, oblio me je znoj, strah mi se uvukao u dušu. Iako su me gluposti koje sam sanjao izuzrtno uznemirile, donekle sam bio srećan i ponosan jer sam uspeo da upamtim san. Da uđem u neku sliku i vidim sebe trudnog bilo je poslednje što bi mi palo na pamet. Pa opet, bilo je lepo što sam to upamtio. Čak i pošto sam se uspravio u krevetu i uzeo svesku u ruke, nisam uspeo sasvim da se saberem. Nisam mogao da razlučim šta me više uznemirava, da li Bošov uznemirujući svet, ili to što u njemu nisam mogao da dišem, ili kupanje u sopstvenoj krvi, ili to što sam bio u drugom stanju. I, naravno, što sam izabrao da uđem baš

u tu sliku. Ta slika mi se, zaboga, nije ni sviđala. Čak i kada sam pre mnogo godina video original u muzeju Prado, nije mi baš privukla pažnju. Na Vrtu uživanja prikazano je na stotine figura – ljudi sa životinjskim glavama, razne životinje, raj, pakao, nevinost, pohota, greh, kazna, sadašnjost, prošlost i budućnost; iz strasti je nastajao greh, iz bola kazna. Levi pano je oslikavao rajsku nevinost, srednji deo svet uživanja, dok je desni pano prikazivao pakao, gde će čovek zasluženo završiti posle tolikih greha. Delo sa začuđujuće mnogo detalja, koje nadilazi vreme u kojem je Boš živeo i mesto gde je živeo, ali opet... Opet, to nije jedna od mojih omiljenih slika u čijim detaljima volim da se izgubim. Međutim, bila je u mom snu. Inače, na javi sam veliki poklonik Sezana. Negde između impresionista i kubista, u toj drevnoj pruskoplavoj koja treperi izdaleka... Što se tiče trudnoće... Koliko muškaraca sanja da su trudni? Kada to budem ispričao doktoru, da li će mi reći nešto u stilu da sam ljubomoran na žene što su sposobne da rađaju, na, šta ti ja znam, njihovu matericu, vaginu? Koliko znam, Frojd je, kada je to u pitanju, solidaran s muškarcima i brani pripadnike svog pola. Slične čudne snove on je tumačio mnogo više kao čežnju žena da imaju muški polni organ, njihovu ljubomoru na one koji ga imaju, kao ljubav prema ocu i majci i slično. Ali kakvim će analizama biti podvrgnut muškarac kome je kao meni ukazana besmislena čast da ostane trudan u snu, to sam bog zna. Da sada preda mnom otvore literaturu, bilo bi krvi do kolena. Bože sačuvaj, pošli bi od straha od kastriranja i ko zna gde bi stigli! Dobro, a otkud ja da sanjam ovako čudan san? Nekoliko odgovora pada mi na pamet. Kao neko ko ne voli liftove, autobuse, avione, ukratko, sva mesta čiji sam zatočenik neko vreme pošto se vrata zatvore, uvek strahujem da ne mogu mirno da dišem. Osim toga pretpostavljam da mi se ovaj strah ranije uvukao u san. Odakle to znam? Po jutrima kada se budim zadihan i imam potrebu da dišem duboko. Nemam predstavu da li trudnice imaju problema s disanjem, ali da sam ja trudan, čini mi se da bi mi telo pritiskalo dušu. Možda je trudnoća ono što mi je padalo teško u snu. U stvari, zahvalan sam sebi što nisam sanjao san koji je teško analizirati. Taj san sam usnio nedugo pošto je Pilar abortirala, tako da nema potrebe previše razmišljati zašto sam ga sanjao. Koliko mi

je materinstvo bilo košmarno u snu, toliko mi je u stvarnom životu bilo nepodnošljivo da zamislim sebe kao oca. Uprkos tome što je Pilar zatrudnela, ja sam se zbog prizora narastajućeg stomaka gušio i osećao ošamućeno. Moja žena je preuzela svu odgovornost, želela je da rodi dete. Međutim, ja nisam bio spreman ni za dete ni za odgovornost koja s njim dolazi, a ni za to da Pilar preuzme sve na svoja pleća. Nisam to hteo. Okrivila me je za sebičnost. Usput je rekla da za materinstvo postoji starosna granica, da je ona blizu te granice, da je odlaganje besmisleno te da trudnoću ne treba posmatrati kao nevolju koja nas je snašla, već kao priliku. Rekla je da se boji da će joj proći voz dok bude čekala da budem spreman. A šta ako više ne bude mogla da zatrudni? A šta ako ranije uđe u menopauzu? Šta je ako ne sebičnost to što je teram da peruzme taj rizik? Pilar je bila u pravu. Iskonska sila kojoj ja ne mogu da protivrečim odredila je pravila u skladu s prirodom. Ja sam mogao da budem otac kad god hoću, ali moja lepa žena će kroz neko vreme biti najverovatnije sasvim lišena prava na materinstvo. Pilar se uspaničila ne znajući da li će to biti za pet ili petnaest godina. Htela je da se oslobodi te neizvesnosti tako što će što pre roditi dete. Iz svog ugla, bila je, nesumnjivo, u pravu. Ali ako sam u nešto bio siguran, bilo je to da trenutno i ne pomišljam da imam dete. Nisam mogao da donesem naprečac tako važnu odluku samo da bih usrećio ženu omogućavajući joj da bude majka pre nego što bude kasno, nisam mogao da uništim sebe da bih nju spasao. To bi bilo nepravedno ne samo prema meni već i prema Pilar i detetu koje bi se rodilo. Na pitanje šta me sprečava, iako nisam bio siguran, odgovorio sam da ima još toliko toga što hoću da uradim. Odbijam da kažem šta je to. Ne osećam se kao čudovište zato što ne želim da budem otac, neću da objašnjavam šta mi je na srcu. Doneo sam odluku: nisam spreman da budem otac; predložio sam Pilar da sačekamo dok oboje ne budemo spremni iako ne mogu ni da naslutim kada će to biti. Ne znam da li je ona mene razumela kao što sam ja nju. Prihvatila je predlog mada se izgleda malo naljutila. Ili je možda osetila da može da me izgubi ako nastavi da navaljuje i zato je morala da se opredeli za mene ili za dete. Više se nije opirala, abortirala je.

Ne mogu da kažem da mi je posle kiretaže potpuno laknulo. Nisam mogao da se otrgnem od pomisli da sam svoju ženu možda zauvek lišio materinstva. Venčao sam se s Pilar ne samo zato što sam bio zaljubljen već i zato što sam shvatio da je dobar čovek. Želim da je mazim i čuvam kao i ona mene. Hoću da ostvarim njene snove. Mnogo toga bih uradio za nju, možda bih čak i umro. Mada lakše je umreti za nekoga nego živeti za njega. Tako je iako to niko ne želi da prizna. Zato, eto, ne bih da imam bebu zbog koje ću morati da živim. Nesumnjivo bih učinio mnogo više za svoju ženu. Ali ovo je, nažalost, sve što mogu. Pristanak na rođenje deteta prevazilazi ono što bih učinio za njenu sreću. Ionako me umara da sve radim zarad sreće. Ne znam šta doktor Karsel kaže na to, ali ja mislim da je ovolika opsednutost srećom pošast modernog doba. Doktor Karsel i njegove kolege su izgleda jedini koji profitiraju na ovoj bolesti. Ah, da, i oni što znaju mnogo pa pune svoje bankovne račune pišući knjige na temu ličnog razvoja. Meni se, međutim, povraća od te opsednutosti srećom. Zato što mislim da nesreća zbližava ljude mnogo više nego sreća... Lako je deliti sreću, no da li isto važi za tugu? Pilar i ja, recimo, nikada nismo bili primorani da prolazimo zajedno kroz neku veliku nevolju. Nesreća i tuga nisu dovele u iskušenje našu ljubav. Taj pobačaj je najveća kriza u našoj vezi. A nisam siguran ni da li ćemo posle štete koju smo pretrpeli zbog te krize moći da se vratimo uobičajenom životu. Po mom mišljenju, i Pilar gaji iste sumnje. Ako smo jedan od parova koji se rastaju zbog prve neprilike, onda i ne zaslužujemo da imamo dete, zar ne? A to znači da sam s pravom uzdržan, zar ne? Da je sada sa mnom neki moj blizak prijatelj, koji se ne bi ustručavao, verovatno bi mi rekao da tražim izgovor. Jer ja nisam odustao od deteta zato što ne verujem u svoju vezu sa Pilar. Odustao sam zato što nisam siguran u sebe. Ima li išta gluplje nego osuđivati Pilar što do danas nije bedno živela i što se nada sreći u preostalim danima? Osim toga, zar je ona jedina obolela od sreće? Zar se ja nisam usprotivio rođenju deteta iz straha da ne zaseni sreću, koje možda čak i nema. Iako je pristajući na pobačaj izabrala da bude srećna sa mnom pre nego da ispuni sebi želju i postane majka, Pilar se odlučila na to zamišljajući dan kada ćemo oboje odlučiti da imamo dete. Međutim, ja nisam načisto i ne želim to

koliko i moja žena; baš šteta što je tako. Povrh toga, dobro znam da me mogućnost da taj dan nikada ne dođe plaši u najmanju ruku koliko i nju. Ne znam da li zato što nije spremna da čuje ili zato što veruje da ću se predomisliti, ali ona više ne pokušava da priča o tome. Ćutimo o nečemu o čemu oboje osećamo veliku potrebu da pričamo. Možda, dakle, samo u snovima pokazujemo ono što skrivamo.

4.

Perihan Da li je duh žene u detetu? Da li je duh deteta u ženi? Ili je to samo duh. Edip Džansever, Ja sam gospodin Ruhi, kako sam ja? Dok su se ukućani odmarali u nežnom zagrljaju sna, Perihan se probudila rano pod utiskom gluposti koje je sanjala. Ustala je i, da ne probudi muža, na prstima se išunjala iz sobe. Tek pošto je zatvorila vrata za sobom, mogla je da udahne duboko. Nije više mogla da podnese bezobrazluk tog čoveka. Koliko ima godina a on joj i dalje ne da mira ni danju ni noću. Kada je nasrnuo na nju sinoć, pretila mu je da će, bez obzira na Bulenta i gošću, vrištati i dići ukućane na noge, ali bezočnu ništariju je bilo baš briga. Ne da se nije uplašio i ustuknuo zbog ukućana, nego se još i razbesneo i istukao je. Još je bole slabine od njegovog udarca. Nije to prvi put da se on ponaša tako bahato; sve je gori i razjareniji. Verovao je da svojoj ženi može da radi šta mu je volja, da je ona njegovo vlasništvo. Kako može čovek da se se ponaša tako prema jednoj majci? Majci svog deteta čak... Ni psi to ne rade... Kad god bi se setila šta joj je pre mnogo godina pričala Hava, slutila bi da njen muž to isto radi s dečacima. To je svojevremeno bila glavna tema ženama u frizerskom na Gulbagu. Kad god Šenol nije bila u salonu, pričale su kako je Jildizin muž Hikmet često odlazio kod transvestita u Bejoglu i tamo trošio pare. Šta to znači, pitale su se žene. Čak i da mu dosadi žena, što ne ode kod druge, šta ima da traži sa transvestitima. Znala je Perihan šta njih u stvari brine. Plašile su se da ono što je snašlo Jildiz ne snađe sutra i njih. Iz nekog razloga nijedna nije bila

sigurna da njen muž neće krenuti tim putem. Jednom je neka žena iz salona – verovatno Seher s kosom boje slonovače – za Hikmeta rekla: – U tom slučaju, muškarac je i onaj koji prima i onaj koji stavlja, zar ne? Pa on onda nije sklon ženama nego muškarcima. – Sve žene u salonu su istog trena skočile pitajući se kako je to moguće. Biće zvano muškarac moglo je da ima odnos s kim hoće. Spopadao bi i ženu, i muškarca, i životinje ako zatreba. Bilo bi dobro da nije, ali eto, jeste; imao je višak hormona, drugačiju narav i mogao je podneti sve. S tom razlikom što je trebalo paziti gde ga stavljaš. Jedno je kada žena raširi noge, a drugo kada muškarac ejakulira. Zar je moguće da jedno bude oboje? Jedino je Gulizar bila poštena, crv sumnje nije joj dao mira: – A ako ovi naši krenu tamo? Kako čovek da zna? Hava je gledala ka vratima tobože zabrinuta da se Šenol, koja je izašla da nešto kupi, ne vrati i ne čuje šta pričaju. – Lako. I svoju ženu kod kuće spopada otpozadi. Majko mila, i to silnije nego inače. Sve žene u salonu smejale su se kao da im je ispričala urnebesnu šalu. Pošto se Perihan usudila da učestvuje u njihovoj radosti, gazdarica, koja je tapirala kosu Gulizar, toliko ju je povukla za rep da je pomislila kako će joj počupati kosu. – Ti gledaj svoja posla, glupačo! Mlade devojke ne slušaju ovakve priče! – Izgrdila je Hava svoju radnicu i poslala je da čisti kabinu za depilaciju. Perihan je kao i uvek s gađenjem ušla u ulepljenu kabinu. Gadilo joj se da čisti ko zna čije dlake s nogu i ispod pazuha; a tek kada bi došao red na nju da radi depilaciju, izlazila bi iz kabine crvena, gotovo modra, pošto bezmalo nije disala dok ne završi posao. Nije joj ulazilo u glavu kako ih nije sramota da se toliko razgolićuju, nikako nije mogla da se navikne na taj posao ma koliko dugo ga radila. Čega se sve nije nagledala u toj skučenoj kabini. Bilo je onih koje dođu i rašire noge a da prethodno nisu obrisale guzicu, onih koje legnu ispred nje a da nisu našle za shodno da bar malo skrate dlake koje su porasle i ispreplele se tako da liče na paukovu mrežu, onih što je

teraju da ih depilira... dole... a onda kukaju da ih boli i teraju je da duva, onih što ne umeju da stisnu zube već vrište kad ih malo zaboli toliko da se radnja ori... U toj kabini Perihan su se smučile pripadnice njenog pola. Isto tako i miris voska... Nije podnosila mirise. Kada se rodila, baka joj je trljala telo solju i zbog toga nikada nije smrdela na znoj. Ali kada joj je so ušla u nos i ona stala da plače iz sveg glasa, starica je rekla: „Jao meni! Umesto da pomažem, ja odmažem. Ovo dete će se namučiti sa ovim nosem, bože, pomozi ovom sićušnom stvorenju! Ostali se nisu previše uzbuđivali zbog toga misleći da ona to kaže iz straha da će bebu boleti kada joj so uđe u nos. Ali baka je htela da kaže da će unuka osetljiva na so koja joj slučajno prodre u nos muku mučiti s mirisima kada poraste. I zaista, Perihan je imala izuzetno izoštreno čulo mirisa. Poput lovačkog psa osećala je svaki miris. I to najviše one neprijatne, one od kojih se prevće želudac... Pošto se lepo umila i došla sebi, prvo je otišla u kuhinju i upalila tranzistor na pultu. Dok je kuhinju ispunjavao zvonki glas njenog omiljenog pevača koji je pevao: „Niko nije šah a ni padišah”, ona je mehanički sipala vodu za čaj. Razmišljala je o čudnom snu koji je usnila. U snu je držala tepsiju punu baklave. Voda joj je išla na usta, želela je da pojede jednu ukusnu baklavu, ali kako ju je ujak iznenada se stvorivši ispred nje besno udario po ruci, tepsija i sve na njoj prevrnulo se na zemlju. Potom je došla Šenol i zakucala čekićem za zemlju redom sve baklave rasute svuda naokolo. Nije razumela zašto posle toliko godina sreće ujaka i Šenol u istom snu. Ðavo nek ih nosi, smrknuto je pomislila. Ujaku se čak i jedna baklava činila previše. Dobro, a šta znači to što je Šenol zakucavala baklave? Uznemirena što je i posle toliko godina muče, na brzinu je odagnala misli koje su joj se rojile u glavi. A onda je otvorila prozor i ispunila pluća jutarnjom svežinom. To joj je bio omiljeni deo dana. Sati koje je provodila sama u kuhinji, ujutru dok svi još spavaju. Volela je jutro jer je to najčistiji deo dana, još uvek neukaljan, nepotrošen. Volela je da bude sama jer za to nikada

nije imala priliku. Uvek je morala da živi u krcatim kućama, okružena vikom i zlobom, gde nije čula ni sopstvene misli. A kuhinju je volela, jer kuhinja je u toj kući jedino mesto koje pripada njoj, gde joj svako bez pogovora priznaje nadmoć. Kuhinja je njena. Pošto je tako malo toga pripadalo samo njoj, tu u kuhinji se osećala najbezbrižnije; bilo je to kraljevstvo gde je povremeno dobijala bitke. Perihan je dobro znala da svi lakrdijaši imaju tajno kraljevstvo. A ona je bila klovn u toj kući i kraljica kuhinje. Otkad zna za sebe, ništa nije pripadalo samo njoj. Sve je delila s drugima, stalno je čekala da dođe red na nju, a on nikako da dođe. Čekanje joj se toliko smučilo da sada nije imala strpljenja da stoji u redu da uđe u autobus niti da čeka da sagovornik ućuti pa da ona nešto kaže. Njen muž se mnogo ljutio, kinjio je govoreći joj kako je nevaspitana, netaktična i da joj je zapalo i previše od ružnoće na svetu. Lako je njemu da priča. Odrastao je u imućnoj porodici, i to kao muško dete. Nije mogao da shvati što njegova žena vreba i upinje se da ostvari svoj naum a onda se brže-bolje sklanja u stranu. Dok je Perihan bila dete, čim bi se u kuću donelo nešto skupo za jelo, što se retko događalo, svi bi pojurili da uzmu svoj deo. Sjatili bi se oko stola usplahireni da neko ne uzme njihov deo. Perihan u tome nije videla ništa neobično a nije volela one koji vide. O lepoti deljenja pričali su oni koji su to doživljavali kao vrlinu, a ne kao moranje. Deliti u izobilju je lepo i dobro, ali primoranost na deljenje u nemaštini nimalo ne snaži veze i ne zbližava ljude. Dok bogati smatraju da je deljenje gest ljubavi, oni poput Perihan mrze sve s kojima su nešto delili, posmatrali su ih kao prepreku svojoj sreći. Ranije, čim bi se ukućani okupili oko stola, niko ne bi video suzu u oku onih koji su ostali iza, koji su čekali ili se pravili da im je svejedno. Onaj ko bi se prvi snašao zgrabio bi veliki zalogaj i spasao se. Kao što je njena baka uvek govorila, ko pre devojci, njegova devojka. Perihan je uvek brzo jela zato što je navikla tako. Čak i kada je odrasla i udala se u bogatu kuću, nije uspela da se oslobodi navike da

jede alavo kao da će joj hrana umaći. Dok je Perihan bila dete, dobijao je onaj ko priča, a ne onaj ko ćuti. Svako treba da se izbori za sebe jer niko neće podmetnuti pleća da brani pravo drugoga i svako je, kako je njena baka uvek govorila, kovač svoje sudbine. Zato Perihan nije volela da ćuti. Verovala je da, kad god ćuti, nešto gubi, te je nastojala da kaže naglas sve što ima i tako olakša sebi. Pitala je pre nego je neko nešto pita, odgovarala je pre nego što bi joj bilo odgovoreno. Perihan je znala da onaj ko služi hranu i priča ne može tako lako ispasti iz koloseka. Nije očekivala da njen muž sve to shvati. Uostalom, sit gladnom ne veruje niti bogat siromašnom. Vejsel ionako nije razumeo zašto njegova žena toliko svojata kuhinju. Kad god bi Perihan nestala iz vidokruga, Vejsel je jedva čekao da vikne: „Da li je ta žena opet u kuhinji, šta traži tamo, kog đavola?” Kako da neko ko je od rođenja imao svoju sobu razume da mesto na čija vrata jedino ona ulazi može postati tvrđava, čak svetilište... Perihan je odrasla u kući gde je vladala gužva i pometnja kao na sudnji dan. Kada je njen otac, malo pošto je majka drugi put zatrudnela, umro, preselili su se kod ujaka, gde su godinama živeli kao sardine s ujakom, njegovom ženom, njihovom decom i bakom. Zajedno s majkom, bratom i bakom spavala je u dnevnoj sobi. To se nije promenilo ni kada se zadevojčila. Nikada nije imala sobu u koju bi se smestila i osamila. Ona, brat i majka otišli su iz ujakove kuće kada joj je bilo sedamnaest godina; uselili su se u oronuli kućerak s dve sobe u naselju iznad njegovog. Tada je spavala s majkom. Ni svetlo u sobi nije smela da ugasi kad hoće da spava. Slavila je kad se iste godine udala za Vejsela i preselila u ovu ogromnu kuću jer konačno više nije morala ni sa kim da se gura. Koliko god da je kuća u kojoj je živela bila prostrana, toliko je njen duh i dalje bio skučen, to je bila njena sudbina. Kao što je nekada spavala s majkom, tako je sada počela da spava s mužem. I pored toliko prostora još uvek nije imala svoju sobu, ali s vremenom je zaposela kuhinju. Posvetila se kuvanju samo da bi dobila kutak koji će biti

isključivo njen. Zaronila je u najrazličitije recepte i pošto ih je služila svakojakim ukusnim jelima, zasluženo je preuzela komandu nad kuhinjom. Vejsel nije ulazio tamo čak ni po čašu vode. A zaova nije trošila reči da kaže stani, zaboga, da ja skuvam nešto. Tako je Perihan, najzad, u sedamnaestoj godini dobila svoj kutak. Pošto nisu spoznali život u velikoj zajednici da bi umeli da cene samoću, ni zaova ni muž nisu mogli da shvate što je Perihan toliko vezana za kuhinju. Godinama su omalovažavali njen trud da sačuva njihovu imovinu. Vejsel ju je najviše osuđivao što nije prefinjena. Da, neotesana je, ali umela je da uživa u onome što je mogla sebi da priušti i da to ceni. Čim bi kupila novu odeću, doterala bi se kao deca za Bajram i gorela od želje da to što pre pokaže komšinici prekoputa. To verovatno ne bi razumelo ni dete koje je za svaki Bajram u novoj odeći išlo da ljubi ruku komšiji. Godinama je nosila stvari nasleđene od ujakovih ćerki. Ukoliko one ne dobiju odeću od nekog, uvek se kupovalo za ujakovu najstariju ćerku Sultan. Ono što Sultan preraste, davalo se Sabihi i na kraju Perihan. Od ujakovih ćerki je nasleđivala odeću, školsku kecelju čak i udžbenike za školu, koju, posle osnovne, nije ni učila. Dok stignu do nje, pantalone bi se izobličile, džemperi izanđalii, a haljine izbledele. Pošto je uvek baratala tuđom imovinom i morala da zahvaljuje za milostinju koju su bacili pred nju, Perihan je imovina bila mnogo, čak izuzetno važna. Vejsel ju je otvoreno ponižavao dok ju je zaova Mueser šibala pogledima i u sebi prezirala. Oni su mislili da vide, a zapravo su bili slepi. Kako su oni mogli da cene imetak... Kako su mogli da znaju kako je velik i strašan strah od gubitka onoga što je kasno stečeno... Perihan je, pokazujući drugima njihov imetak, pokušavala da ubedi sebe da postoji ono što joj se još uvek činilo nemogućim. Ali bilo je nemoguće. Šta čovek u ovom životu može da poseduje ako su mu duša i telo zalog za to? Perihan je bila i te kako toga svesna; nisu njoj pripadali ni kuhinja, ni zlato koje zvecka na njenoj ruci, čak ni dašak koji udiše. Njena sudbina je oduvek bila u tuđim rukama. Stvarni vlasnici svega što joj je dato na

korišćenje posedovali su i nju u neku ruku. Ta gospoda nisu znala za nagradu, ali su bila i više nego velikodušna kada je u pitanju kazna. Uglavnom bi pretili čoveku da će mu oduzeti ono što su mu dali. Uvek su podsećali na svoju moć, dok je budućnost poput izgladnele ptice drhtala na njihovim usnama. Neko vreme bila je uljez u ujakovoj kući a sada je uljez u muževljevoj. Prvi put kada je pogrešila, ujak ju je isterao. Muž joj je već na početku pripretio da će je, ako mu ne rodi dete, poslati kod majke. Gospoda su uzimala kutlačom ono što su davala kašikom, Perihan je bila bednica i u nemaštini i u izobilju. Po njenom mišljenju, ona je ispaštala za sve što je u toj kući koristila. Odlazeći s mužem u isti krevet i živeći pod istim krovom s tim čovekom, kome se pokoravala samo zato što nije imala kud da ode, osećala je da je neuki potpis u knjizi venčanih jedino po čemu se razlikuje od prostitutke. Ali to nije čak ni u sebi ponavljala, nego je koristila svaku priliku da veliča svetinju porodice i priča laži koje će povratiti njen povređeni ponos. Kao svako ko ne podnosi mračnu stvarnost i ona je bila primorana da laže. Jedino što je Perihan pripadalo na ovom prolaznom svetu bio je njen sin. Na početku nije želela dete jer se nadala da će jednog dana stići izbavljenje. Ali kad je kasnije shvatila šta će se desiti sa onim što ima u rukama... Zatrudnela je. Kada se Bulent rodio, pomirila se s tim da joj se život neće promeniti. Ali ni dete zbog kojeg je zapečatila svoju sreću nije bilo samo njeno. Hajde i nekako što ga je delila s mužem, ali išlo joj je na živce kada je druga žena počela da mu izigrava majku. Zaovi nije bilo dovoljno da voli njeno dete kao bratanca, nego je pokušavala da se lukavo i kradimice uglavi između njega i majke. Bilo je nečeg u Mueser što je razdraživalo Perihan. Istini za volju, Mueser ima dobru dušu, ali Perihan ipak nije bila spokojna u njenom društvu. Svojom dobrotom izazivala bi u čoveku osećaj da joj je nešto dužan, a ćutanjem ga izvodila iz takta. Naročito joj je išla na živce njena preterana naklonjenost Bulentu. Nije znala svoje mesto, mnogo više se ponašala kao da mu je majka a ne tetka.

Kako se neko usuđuje da izigrava majku detetu koje ima majku, mislila je Perihan i besnela. Budući da je toliko želela da bude majka, zašto se nije udala i otišla? Zašto ih je ovako ukopala? Umesto što se trudila da bude majka tuđoj deci, zašto nije uzela svoje u naručje? Perihan ništa od toga nije zadržala za sebe, već bi bez ustezanja sve prosipala pred komšinice. Otvorila je kredenac da izvadi namirnice za doručak. Pitala se šta gošća voli. Sinoć kada su odlazili na spavanje nije je pitala šta želi za doručak. Eh, žena se tako narogušila, trebalo je stisnuti petlju, ustati i pitati je nešto. Pravi se važna, pročitala je više knjiga od njih pa misli da je najpametnija, svetici niko ne valja. Pošto je sama morala da se pokorava, Perihan nije volela one kojima je sve ispod časti. Pošto je spustila slušalicu, njena zaova je širom otvorila oči i skoro mucajući rekla: „Ejup je izgleda u Istanbulu.” I Perihan se uzbudila što joj je dever u Istanbulu. Prvo je razmišljala o razlogu posete njegovog veličanstva. Nimalo nije slutilo na dobro to što se pojavljuje posle toliko godina. Bila je ubeđena da se iza toga krije nekakva nevolja. No da li je neko u toj kući pitao nju za mišljenje? Da jeste, da li bi zaova pre nego što je ona zaustila da nešto kaže zgrabila telefon da pozove Vejsela? No Perihan se nije obazirala, zaova je uostalom oduvek bila takva. Kad je čovek gleda, pomislio bi da je pitome i blage naravi, da sve trpi, ali ona je u stvari zloća. Uvek je izuzimala Perihan kada se pričalo o porodičnim stvarima. Uživala je da joj indirektno stavi do znanja da su ona i njen brat gazde u kući. Perihan nikada nije zaboravila dan kada su došli da je prose. Zaova je ušla skoro na prstima. Nije se opustila ni kada je zgazila na tepih, ni kada su joj dali papuče, sve vreme se nadobudno držala. Dok je njena majka pričala koliko se mučila da odgaji dete, umesto da pokaže razumevanje i da saoseća s jadnom ženom, ona je slušala sa izrazom gađenja. Znala je Perihan da se ta debela linija koju je zaova povukla između sebe i nje nikada nije izbrisala. Kad god joj se ne bi dopalo ono što čuje od Perihan, prezrivo bi izvila usne, da podseti snaju gde joj je

mesto. Podli baksuz krio se ispod tog naizgled smirenog i pitomog lica. Još prvog dana kada je zakoračila u kuću, rekla joj je sa ušećerenim osmehom na licu: „Dobro došla, ćerko. Ovo se, na kraju krajeva, može nazvati i tvojom kućom.” Kako ti ja mogu biti ćerka?, pomislila je Perihan. Između njih dve bilo je svega trinaest godina. I šta je značilo to: može se nazvati? Zar neće naposletku živeti zajedno u ovoj kući? Znači li to da nije sasvim izvesno da se glava kuće oženio? Ako jeste, ona bi valjda trebalo da zauzme važnije mesto u kući od zaove? Ali kad-tad stigne božja kazna, Mueser je tog dana, šta god da je Vejsel rekao, spustila slušalicu sva pomodrela u licu. A pošto Pilar nije mogla da miruje, nego je još jednom zvala da kaže da dolazi, stvar se zahuktala, a u kući je zavladao metež. Perihan voli goste. Obožavala je da pokazuje kuću, na koju je bila ponosna, spremila bi svakojake đakonije i ne bi propustila da prepuni tanjire. Koliko god je prošle noći njen muž krivio lice, mrštio se i pretio, ona je jetrvu ugostila besprekorno. Dočekala ju je na vratima, obesila joj se oko vrata kad joj je ova hladno ispružila ruku, postavila trpezu i svim i svačim je poslužila. Međutim, čovek se razočara ukoliko mu druga strana ne uzvrati ni upola srdačno. Žena nije otvorila usta, nijednom rečju nije prokomentarisala toliku hranu postavljenu pred nju. Dobro, muž joj je nestao, mnogo se sekirala, ali onaj ko ždere tako ćutke i s apetitom morao bi, nakon svega što je pojeo, naći snage da kaže reč-dve. Perihan je navikla da je ne primećuju, ali nije mogla da se pomiri sa tim da ne primećuju njena jela. Bila je ponosna na svoje kulinarsko umeće. To je uostalom bilo jedino na šta niko nije imao primedbe. I materinstvo je čak morala da deli sa zaovom, bila je neprikosnovena jedino u kuhinji. I kao devojka je volela da kuva, ali u tome, kao uostalom ni u mnogo toga u čemu se čovek dovija u nemaštini, nije mnogo uživala. Kada se oslobodila toga da sprema jelo za koje ima namirnice i počela da bira namirnice prema jelu koje hoće da spremi, kulinarstvo je postalo njeno omiljeno zanimanje.

Pošto bi ispratila Bulenta u školu a Vejsela na posao, ottišla bi u kuhinju da obavi važne zadatke koji će joj smiriti dušu. Zaova bi raspremala kuću ili bi se posvetila ručnom radu – a heklalo se za ko zna čiji miraz – i tako joj dopuštala da se slobodno kreće po kuhinji, ne mešajući se i ne vrzmajući joj se oko nogu. Perihan je ulazila u kuhinju sa uzbuđenjem i napetošću slikara koji uzevši četkicu u ruke još uvek nije siguran šta će nacrtati. Kada bi se vrata ponovo otvorila i propustila zamamne mirise, niko ne bi naslućivao šta će otuda izaći. Jednog dana je to bio adžem kebab, drugog čerkeska kokoška, trećeg obične makarone. Ona nije delila jela na jednostavna i složena, već prema tome kako deluju na dušu. Kad je ljuta, uglavnom pravi jela od mesa. Pošto nije mogla da usmeri ljutnju na drugog, iskalila bi ga na mesu, koje bi položila na ogromnu dasku za sečenje. Pokušavala je da olakša srcu tako što je spretno nožem iz Burse tranžirala komad pred sobom. Ako se činilo da bes koji ključa u njoj neće moći baš tako lako da se stiša, zamesila bi ćufte. Zavukla bi ruke u veliku posudu s mlevenim mesom, sredinom bajatog hleba i ostalim sastojcima, i onda bi to sve, čas mesila čas gnječila, i tako davala oduška bolu. Stavljala bi dosta kima u smesu za ćufte. Na jednoj strani bi gnječila meso dok se ne preznoji i dok je ne zabole ruke, a s druge bi udisala oštar miris kima. Zato joj se možda, kad god oseti miris kima, zarije pesnica u stomak jer se seti svih pretrpljenih nepravdi. Otkako je počela da provodi dosta vremena u kuhinji, sve više je uviđala da određeni mirisi čuvaju određene uspomene. Recimo, miris pomorandže podsećao je na pomorandžine kore na peći nasred dnevne sobe u ujakovoj kući, a ta peć ju je podsetila na bol u ruci koju je omaškom spustila na nju dok je bežala od majčine papuče. Ili miris pečene paprike, koji otvara apetit, vraćao je Perihan u doba od pre dvadeset pet godina. Prizivao joj je u sećanje izlet na obali reke Marice, neposredno pre očeve smrti, dok su još uvek živeli u Jedrenu. Otac bi, pošto spremi meso, ispekao paprike na roštilju. Miris paprika bi je štipao za nozdrve zbog nostalgije za onim što se ne

može vratiti mnogo više nego zbog uspomene na jedan bezbrižan dan. Kada je bila raspoložena, radije je spremala jela od povrća. Dopadalo joj se da pere šaroliko povrće, da ga tako blistavo položi na masivno drvo i secka u razne oblike slušajući njegovo sočno pucketanje. Tada se nije svetila, već je uživala poput deteta. Nalazila je nešto čarobno u modrom patlidžanu, crvenoj cvekli, belom karfiolu, narandžastoj šargarepi. Pri svakom zamahu noža zahvaljivala je što je živa. Kada bi htela da se podseti da je to što postoji dovoljan razlog za sreću, fino bi naseckala razno voće, poređala ga na oval i poslužila ukućane. Lubenica je uvek bila najpodesnija za iskazivanje radosti. Kako raseče njenu zelenu koru i ukaže joj se kao krv crveno sočno „meso”, Perihan se činilo da se u tom trenutku dokopala nekog važnog saznanja, da je odgonetnula neku vrlo bitnu lozinku i tako otkrila smisao života. Iako je sebi ličila na crno semenje, kojeg bi svako da se reši, krvavocrvena je bila radost postojanja zbog koje je vredelo hvatati se ukoštac sa ovozemaljskim patnjama. Tako se Perihan osećala u danima kada joj je raspoloženje bilo na mestu. Spremanje jela za nju nije bila obaveza, više je ličilo na jedinstvenu oblast delovanja u kojoj je mogla da se izrazi. Bio je to njen svet, u kome je imala bezgraničnu slobodu i nije morala nikome da polaže račune za sve što iseče i rasparča, što gnječi dok mu ne uzme dušu, što prži, peče ili čuva pod čvrsto zatvorenim poklopcem. Kuhinja je bila kao svet u malom. U njemu je postojala samo Perihan. Napunila je porcelanske činijice džemom od pomorandže i jagode, marmeladom od bundeve, koje je sama napravila i čuvala u velikim teglama, potom je sipala u čajnik vodu koja je prilično isparila i bunila se što još uvek nije pomešana sa čajem a odavno je proključala. Razmišljala je neko vreme šta da napravi i na kraju se opredelila za tortilje sa sirom po Lemaninom receptu. Tada je u kući polako krenula da se osipa tišina. Po škripanju parketa na gornjem spratu, pretpostavila je da se Mueser prva

probudila. Zaova je koračala veoma sporo, zastajkujući posle nekoliko koraka. Perihan je znala da ona u tim malim pauzama osluškuje okolinu i uhodi da li je još neko ustao ili da li nekome smeta buka koju pravi. Čulo se kako neko odlazi do toaleta na spratu. Pošto su se vrata od kupatila tiho zatvorila, polako i pažljivo, bila je sigurna da se to zaova probudila. Dok je postavljala doručak u dnevnoj sobi, pitala se da li će gošća spavati dokasno. Ne daj bože da je od onih što spavaju do podne, pomislila je. Nerviralo ju je kada se kasnilo za sto. Čim se jelo ohladilo ili čaj postao gorak, izgubila bi apetit. Smučilo joj se da stoji kraj postavljenog stola i zove ukućane da se smiluju da dođu. Nekoliko minuta kasnije, zaova je sišla, promolila glavu kroz kuhinjska vrata i tiho poželela dobro jutro. Potom je otišla u dnevnu sobu da sačeka ostale. Perihan se smejala u sebi zamišljajući je kako najpre pozdravlja svoje ljubičice poređane na prozoru, a onda seda na dvosed, uzima stolnjak za koji je prošle nedelje dobila original mustru od lude Adalet i počinje da hekla. Kako da se ne smeje? Ona i Adalet su besomučno heklale kao da će u tim godinama naći muža ili kao da imaju ćerke za udaju. Osim toga, Adalet se hvalila Perihaninoj zaovi da je sama smislila mustru koju je zapravo nabavila ko zna gde. Nema sumnje da je tako, ali naivna zaova to nije prozrela. Kako bi, uostalom, ta matora veštica mogla da smisli toliko različitih mustri... Osim toga, nije li joj Adalet krajnje zaverenički pokazivala svoje radove tek pošto se Mueser zakune da nikome neće reći. Perihan je to izluđivalo. Nije imala ćerku da bi joj spremala miraz. Čak i da jeste, ne bi joj trebale njihove šugave mustre. Svaki put kada Adalet dođe na čaj, ona bi iz inata provocirala dve drugarice koje su se proglasile sestrama: „Ooo, skupilo se društvo usedelica. Devojke, zar još uvek niste prikupile dovoljno kupona za muža?” Adalet, naravno, nije bila kao njena zaova. Ona je bar bila u braku. Ali ubrzo nakon udaje je obudovela, i više nije bila ni blizu da se uda. A njena zaova, ne da se nije udavala nego nije doživela ni nešto približno ljubavnoj vezi. Naravno, ako se ne računa ljubav prema Tariku Akanu. Perihan je umirala od smeha

kako ju je Tarik Akan opčinio čim je pogledala njegov film, kako se nije odvajala od ekrana i kako se kao devojčurak zacrvenela kada je dobila grdnju jer je uhvaćena da mu piše pisma. Da li je bilo normalno da dve žene, jedna šezdesetogodišnja udovica i druga kojoj je najveći domet u ljubavi bilo obožavanje filmskog glumca, sede jedna naspram druge i heklaju čipke? Kada su se zalupila vrata Bulentove sobe, doručak je bio spreman. Dete se kao po običaju sjurilo niza stepenice praveći strahovitu buku. Upalio je televizor, koji Mueser nije dirala iz straha da nekog ne probudi, i prebacivao kanale. Malo potom začuo se Vejsel, tražio je od sina vodu. I on se probudio i došao u dnevnu sobu. Kao što se i plašila, doručak će početi kada se gošći prohte. Došla je do vrata dnevne sobe i upitala: – Kada li će se Pilar probuditi? A da je ne čekamo već da sednemo za sto? Muž ju je nezainteresovano gledao. Glava mu je verovatno bila toliko puna računa iz marketa da nije mogao da se bavi time ko će doći na doručak. Ali Mueser se izbečila kao da ne veruje svojim ušima. – Nema smisla, hajde da je sačekamo – rekla je. – A mi ćemo da sedimo gladni? – usprotivila se Perihan. Zapravo, nije se radilo o gladi. Nervirala se što je zaova brže-bolje stala na Pilarinu stranu i što je ta žena, čim je došla, uzela konce u svoje ruke te zavodi novi red u kući. Gost treba da zna svoje mesto i treba da poštuje kućni red. Pre nego što je stigla to da pomene, Pilar se pojavila na stepeništu. Vidi lisicu, kako se došunjala, pomislila je Perihan. Bože, da li ju je čula kad je rekla da je ne čekaju za doručak? Nema veze i ako je čula, pa nije sramota biti gladan! Gošća je na sebi imala zeleno-svetlosmeđu lepršavu haljinu, koja joj je sezala do listova. U tome je izgledala viša nego sinoć. Talasastu kosu je, po svoj prilici u žurbi, skupila na temenu, nekoliko neposlušnih lokni ispalo je iz šnale i lepršalo levodesno. Nije imala nimalo šminke, pa opet, bila je lepa.No Perihan je volela da kaže da su sve žene lepe prevashodno zahvaljujući šminki. Ona nije bila lepa, nikada, i bila je svesna toga. Budući da je navikla da mrzi one što imaju, a ne to što ona ne može da

ima, prezirala je lepe žene, i to vrlo otvoreno. Perihanin pogled nesvesno je skliznuo ka sopstvenoj odeći. Otkako se probudila, nije se ni setila da pogleda šta je obukla. Na sebi je imala izbledelu majicu punu mrlja od praška i donji deo trenerke, kratkih nogavica, istegnut na kolenima; tako je izgledala da bi i klovnovi iz cirkusa pomislili da je suviše neozbiljna. Oblačila se u kući krajnje nemarno ne zato što nije imala para već zato što je verovala da tako treba; išla je što zapuštenija misleći da je to znak da je dobra domaćica. Bilo je izlišno da, dok je u kući, slaže boje i bira prikladnu odeću. Ali sada, dok je jetrva silazila niza stepenice u zeleno--svetlosmeđoj haljini, postidela se svog izgleda. Ranije, kada je bila osuđena da nosi Sultanine i Sabihine stvari, obožavala je filmove o siromašnim devojkama koje se za nekoliko dana prolepšaju i pretvore u vile da bi se osvetile muškarcima koji ih omalovažavaju. Uvek se pronalazila u praljama koje za dva dana nauče da sviraju klavir, u Cigančicama koje uzimaju časove bontona od rumelijskih dama, u radnicama koje potpuno izmene lični opis pošto obuku večernje haljine vrhunskih krojačica; maštala je da se kao one najednom promeni i postane neko nimalo nalik sebi. Neko ko se sasvim drugačije oblači, sedi, ustaje, priča, izgleda, ponaša se... Želela je da se promeni da prevaziđe svoje komplekse mnogo više nego da ostavi utisak na druge. Tih godina, Perihan nije uspela da postane neko drugi. Vrzmala se naokolo s tom čvrsto vezanom plavom kosom, koja joj je nedovoljno krasila lice s dva sitna plava oka nalik tačkicama, još škiljavija zbog ljutine. Ali kad se preselila na Rešitpašu, udala za Vejsela i postala nevesta te ogromne kuće, prvi put je imala priliku da bude neko drugi. Mogla je da kupi novu odeću i da se ponaša kao potpuno druga žena. I ona je to radila kako je umela. Kada je trebalo da ide u goste, mnogo se kinđurila i šminkala, no uprkos tome nije bila lepa kao što je zamišljala. Kad god bi se pogledala u ogledalo, trudila se da pronađe nedostatak na licu. Imala je sitne oči, velik nos i šta god da uradi, nešto joj je kvarilo izgled, nešto iznutra.

Pošto je godinama tražila nedostatke u ogledalu, shvatila je na kraju da joj prošlost, toliko duboko usađena u nju da se ne može izbrisati i odbaciti, podsvesno odgovara. Konačno je shvatila da se neće obogatiti ako ima bogatog muža. Ona je, zapravo, vrlo dobro znala ko je i šta joj je sudbina predodredila. Kada je bila sigurna da je niko ne gleda, i dalje je bila siroče čistačice Fitnat iako je jednim potpisom promenila prezime i imala dete, koje joj je u neku ruku jemčilo novi život. Zato, kada bi kod kuće bila ono što jeste, osećala se blaženo u dronjavoj odeći. I da je baci u smeće, niko je ne bi pitao zašto je to učinila. Ta beda je bila toliko duboko usađena u nju da je, kako su dani odmicali, ni nakit ni ruž nisu mogli potisnuti i ulepšati ostatak njenog bića. Duševni nedostatak nije se mogao nadomestiti novcem, firmiranim stvarima, nakitom, odećom i đinđuvama. Ono što je nedostajalo Perihan to je, eto, imala njena jetrva, koja je njišući se silazila niza stepenice. Jetrva nije bila nimalo nalik njoj. Perihan je mrzela ljude slične sebi zato što je znala koliko vrede, a mrzela je i one koji su se razlikovali od nje jer nikako nije volela ono što ne zna. Dok je njišući suknjom silazila niza stepenice, jetrva je svima poželela dobro jutro. Vejsel, koji je daljinskim menjao kanale, okrenuo se na časak i samo klimnuo glavom, dok je zaova, pokušavajući da se dodvori gošći, najmekšim i najsrdačnijim glasom rekla, bezmalo kao da se izvinjava: – Dobro jutro. Jesmo li bili previše glasni? – Perihan se smučilo njeno ponašanje. Upitavši da li su bili preglasni, iako je samo nepomično i ćutke sedela u ćošku, mislila je na ostale ukućane i istovremeno istakla svoju plemenitu narav budući da je svu krivicu preuzela na sebe. Perihan je dobro znala tu njenu tobožnju dobronamernost i pomirljivost; svakoga je mogla da zavede, ali nju ne. I na jetrvinom licu se razaznao lažan osmeh sličan zaovinom. Tim odbojnim osmehom kao da je poručivala ma ništa strašno. – Ne. Ja ionako rano ustajem. Aha, rano, pomislila je Perihan. Ona je ustala pre svih,

spremila doručak, postavila sto, sve spremila a da ni reč nije rekla. A ova, uprkos tome što je došla na gotovo i ustala posle svih, priča kako ustaje rano. Svi su pametni samo sam ja budala, pomislila je. A potom se setila izreke koju je njena baka često ponavljala: Kad bih svaku budalu označila zastavom, nestalo bi platna na pijaci. Ukućani su svojski navalili na doručak. Vejsel i Bulent su obožavali tortilje sa sirom, slistili su u dva zalogaja ono što im se našlo u tanjiru. Mueser je nizala pohvale za džem od narandže i, spomenuvši kako se Ikbal pre neki dan oduševila kad ga je probala, predložila da joj poklone jednu teglicu. Jeste da je Perihan bilo milo što to čuje, ali s druge strane se namrštila pri pomisli na Ikbal. Nije volela tu ženu, družila se s njom samo zato što je bila jedina komšinica koja joj zavidi. Da bi spoznala kako je to kad ti neko zavidi... Ali Ikbal se po očima videlo da je zla. Šta god joj se dopalo u kući, nešto bi se s tim desilo. Vaza koja joj se svidela i za koju je sa uzdahom rekla: „Jao, što je lepaaa”, razbila se a da nije prošlo ni nedelju dana, isto tako, pokvario se tek kupljeni muzički uređaj pošto je izustila: „Šta bih dala za jedan ovakav”, a burek sa spanaćem koji je naručila da se napravi pre nego ona dođe rekavši: „Mnogo ga lepo spremaš”, zagoreo je odozdo. Mueser je, verovatno samo njoj iz inata, stalno bila fina prema toj baksuznoj ženi. Svi su slatko jeli osim bezosećajne jetrve koja skoro ništa nije probala. Namazala je eurokrem na tanko parče hleba i stavila ga ispred sebe pa ga nevoljno grickala. Bezobraznicu nisu zanimale ni tortilje, ni džemovi, ni svi ti razni sirevi. Kada je Perihan pošla da joj stavi tortilju u tanjir, nije se čak pomučila ni da otvori usta, samo je odmahnula glavom. – Verovatno ti se ne sviđa? – Perihan nije mogla da ne pita. Toliko je strahovala od onog što će reći bezosećajna žena nadobudnog mlađeg brata... – Ne, sve deluje veoma lepo, ali za mene je malo rano. – Kako rano? – Za jelo.

– Zašto, vi ne doručkujete? – Doručkujemo, ali prezalogajimo nešto lagano. Ne mogu da jedem mnogo ujutru. Vidi ti bezobraznicu, pomislila je Perihan. Gospođa, tobože, ne jede mnogo ujutru. Čovek bi iz pristojnosti uzeo zalogaj da se ne obruka. Njoj treba dati otrova, pomislila je i stavila parče tortilje u usta. Pa opet, nije mogla da se obuzda te joj je rekla: – Reci šta jedeš da sutra to spremim za doručak. – Nije podnosila da ljudi ustaju nezadovoljni od njene trpeze. – Ne, nema potrebe da spremaš bilo šta za mene. Ja ujutru popijem samo kafu. Ponekad uz to pojedem keks ili kroasan. To je sve. Uprkos Pilarinom opiranju, Perihan je ustala, otišla u kuhinju i vratila se sa šoljom kafe. – Kod nas se ujutru pije čaj, zato mi uopšte nije palo na pamet. Sutra ujutru ću napraviti i kolač. Danas je ovako ispalo – rekla je. Pijuckajući kafu, postavljenu pred nju čim ju je spomenula, jetrva kojoj je bilo neprijatno što je podigla domaćicu od stola rekla je da nema potrebe za kolačima. Perihan je duboko uzdahnula i pogledala u njeno postiđeno lice. Niko nije mogao ustati nezadovoljan od njene trpeze... Posle doručka, Bulent je izašao da igra fudbal s drugarima, Vejsel je otišao u market (nije mogao da se smiri sve dok mu to stoji nad glavom), a Pilar na Bejoglu da pronađe knjižaru muževljevog prijatelja. Ali kako je ta žena bila hrabra! Nije se ustručavala da sama-samcata u sasvim nepoznatoj zemlji krene u potragu za mužem. Uprkos Vejselovom i Mueserinom navaljivanju, odbila je njihovu pomoć i rekla da može sama. Iz inata je odbila čak i Vejselov predlog da je odbaci na Bejoglu, insistirala je da ide taksijem. Toliko je bila sigurna u sebe da ih je oboje odbila; niko nije smeo ništa da joj kaže, ni Vejsel ni Mueser. Nemajući izbora, mireći se sa porazom, na kraju su odustali. Kao neko ko se žali da ga niko ne shvata ozbiljno, Perihan je bila ljubomorna na svoju jetrvu, pitala se kakav je osećaj kada nateraš druge da te slušaju. Je li trebalo da obuče

zelenu haljinu, da se rodi u drugoj zemlji? Ili da bude arhitekta i da ujutru pije samo kafu i vrzma se naokolo hladna kao led? Da li je još uvek imala izgleda da postane takva?

Kao da sam u kovčegu u koji sam se jedva smestio. Ali niti sam u kovčegu, niti u svom telu. Ja sam biljka u saksiji, bez boje i mirisa. Ne znam kako, ali mogu da vidim sebe. I nije mi neobično što sam u saksiji i što sam se pretvorio u besmislenu biljku. Krajnje sam ravnodušan kao da je to nešto najnormalnije. Ne osećam ni čuđenje, ni strah, samo samoću. Odjednom oko mene nastaje pometnja. Ljudi koje dugo nisam video dižu ka meni čaše s vodom. Pred očima razabiram najpre svoju stariju sestru, a onda Madelin. Kada one nestanu, pojavljuje se Ilhami sa čašom vode. Poput ostalih, ne govori ništa, gleda tek tako. Pre nego što shvatim šta se dešava i on nestaje, a njegovo upražnjeno mesto zauzima Vehbi. Poznata lica se smenjuju, jedno nestaje, drugo se pojavljuje. Sviđa mi se što dolaze i spontano prekidaju moju samoću, ali se sklanjam da me ne poliju vodom. Eh, da su pametni da ostave tu vodu i samo da stanu kraj mene. Da znam da pričam, rekao bih im; rekao bih da ne očekujem vodu, da mi je dovoljno samo da budu kraj mene, ali kao i sve biljke u saksiji ni ja nemam jezik. Nemušt sam. Tišina u koju sam zatočen ispunjava smrdljivim gnojem kavez u mojim grudima, moju dušu obmotava zarđala stega, gušim se. Želim da pocepam grudi i izbacim ono što se nakupilo u njima. Ne polazi mi za rukom. Nikako ne mogu da im kažem da ne zalivaju moje telo pretvoreno u ukrasnu biljku, ne želim da jačaju i hrane moje korenje, koje je ionako jedva stalo u saksiju. Mislim da će mi, kako budem rastao, saksija postati tesna i brinem se da u tako skučenom prostoru ne uvenem. Satire me što sam primoran da napravim nekakav izbor. Na šta ću pristati, na vodu ili na samoću? Ne znam da li mi je strašnije da me nema ili da budem sam.

Probudio sam se s poznatim osećajem beznađa. Ili recimo to ovako, probudivši se iz jednog beznađa, osvanuo sam u drugom. Osetio sam da je beskrajno mučenje kome sam se predao u neku ruku moje iskupljenje za prazninu koja me preplavljuje na Zemlji. To nije bilo jedno od onih mučenja koja nestaju sa spoznajom da je sve bio san. Jer nisam se nimalo osećao kao da sam sanjao san koji nema veze sa stvarnošću, ni izbliza ni izdaleka. Bilo je čak i gore, na tren nisam bio siguran ni koje je od tih stanja kroz koja sam munjevito prolazio bilo san. Da li sam bio cveće u saksiji koje je sebe videlo kao čoveka ili čovek koji se u snu pretvorio u biljku? Nisam mogao da proniknem u to. To mi se dešavalo i u detinjstvu. Ponekad bih verovao da sam u nekom snu. Mislio sam da je san sve što proživljavam preko dana, a ne ono što noću sanjam, i strašno bih se naljutio na svakog ko me vara i ubeđuje u lažne svetove. To su bila srećna vremena, kada nisam bio uskraćen za spavanje i snove i sećanja na snove. Prošli su ti dani. Zašto sam sanjao ovaj san? Doktor je tražio da zapisujem. Sve dok je bio moj lekar. Ali više nije, bar privremeno. Ne, ja nisam poput svih pametnih bolesnika za koje je vrlina ne oslanjati se na lekare pročitao nekoliko knjiga na tu temu i onda se priklonio bihevioristima umesto psihoanalitičarima te prekinuo vezu s njim misleći da je posredi bolest, a ne san. Naprotiv, pošto mi je veoma drago da se neko bavi mojim noćnim životom, srećan jer ću podeliti s njim san od pre neku noć, otišao sam na sastanak u petak, u vreme zakazano prošli put. Mora da me je čekao unutra s pronicljivim izrazom lica koji opravdava novac koji dobija. Krivo mi je što se stalno žalim na cenu seansi, ali sama ta suma delom nagoveštava prirodu mog nezadovoljstva. Zbog sume koja mi se fakturiše mislim kako samo srednja i viša klasa mogu dopustiti sebi nevolje sa snovima. Otuda nisam baš siguran da li je luksuz ili glupost da spiskam džak para zato što ne mogu da se setim šta noću sanjam. Mada, čini mi se da, čak i da je luksuz, oni koji ne mogu da ga priušte nemaju ni potrebu za njim. Budući da se preko dana bave verovatno fizički iscrpljujućim poslovima, siromašni ljudi generalno spavaju dubokim snom, oni takoreći padnu od umora. Ni ja svakako nisam mnogo imućan. Ali pripadam, eto, ljudima srednjeg staleža,

koji misle da pospešuju kvalitet života trošeći novac na besmislice. Šta smo ono rekli, petak, sveti dan u mom zavičaju... Da, doktor Karsel je trebalo da me čeka tamo. Ali nije ga bilo. Nemojte misliti da sam ušao i video da ga nema. Zvonio sam, ali niko nije otvarao. Prvo što sam pomislio, pošto niko nije otvarao, bilo je da ni doktor nema dovoljno, bar ne onoliko koliko sam na početku mislio da ima, razumevanja za moju duhovnost, koja inače nikoga previše ne uzbuđuje. Pa opet, biće da sam suviše ozbiljno shvatio to što doktor nije telefonom odložio sastanak, već je zaključao ordinaciju i napustio zemlju a da se nismo videli jer sam odmah po dolasku kući pozvao kliniku u nadi da će mi neko možda objasniti zašto sam „poljubio” vrata. Dočekala me je razdražujuća poruka koju je snimila doktorova sekretarica. Ljubazno je obavestila da je doktoru Karselu iznenada pozlilo, da je operisan i da će biti kod kuće dok se ne oporavi, što znači da u narednih mesec dana neće držati seanse, ali da sve koji to žele može uputiti kod drugog lekara. Ljutito sam spustio slušalicu jer je bes probuđen time što se sekretarica nije potrudila da pozove nekoliko brojeva i otkaže ili odloži ugovorene sastanke nadjačao brigu za doktorovo zdravlje. U stvari, još uvek ne mogu da razlučim da li je ovo sreća ili nesreća. Ne znam da li je dobro ili loše za mene to što, baš kada sam počeo da se sećam svojih snova, ne mogu da ih predam doktoru na tumačenje. Koliko god želim da ih se setim, toliko me više uznemirava da ih drugi tumače. Zapravo i nema potrebe da žurim sa donošenjem konačne odluke budući da se mehanizam pamćenja na neki način pokrenuo i nadam se da će se to i nastaviti. Pošto ne moram iz dana u dan da mu čitam svoje snove, mogu da nastavim da ih beležim dok se doktor ne oporavi. Uostalom, imam dovoljno vremena da odlučim da li ću ove beleške podeliti s njim. Nastaviću da primenjujem metod koji mi je predložio budući da ne znam šta bih drugo mogao da radim za to vreme. Ovo dovoljno objašnjava zašto naučnici nerado dele informacije kojima raspolažu. Znati malo zaista izgleda opasno ako se uzme u obzir da ja na osnovu nekoliko detalja koje sam načuo počinjem sam sebe da lečim. A možda i oni koji znaju treba ozbiljno da povedu računa kada pričaju onima koji ne znaju. Daj bože da doktor ozdravi ili da mojim mukama spontano dođe kraj pre nego što odem još dalje i upetljam se u hipnozu ili slično i pre nego što me

seanse koje budem vodio sa samim sobom ne odvedu u nepovrat! Kakogod, hajde da ne koristimo to što nema doktora i pričamo prazne priče nego da pretpostavimo zašto sam sanjao taj san sa saksijom… Da, otkud to da sanjam? Zašto sebe vidim kao biljku u saksiji? A možda zapravo i ne vidim već se samo sećam. Snovi me ne zarobljavaju u saksiji, možda me samo podsećaju na to gde sam. U stvari, te noći se nisam prvi put osećao kao biljka u saksiji. Prvih godina po odlasku iz otadžbine, svestan da sam daleko od poznatih ljudi i mesta, posmatrao sam saksije koje sam pravio od gline, i sebe smeštao u njih. Čovek posle nekog vremena zamišlja sebe u svemu što posmatra. Tih godina sam mislio da imam koren samo kao biljka u saksiji. I verovatno nisam bio jedini koji tako misli. Moja bivša devojka Madelina, koja mi je prošle noći došla u san, za jedan rođendan mi je, uz najlepše želje, poklonila i malu saksiju sa cvećem. Namera je bila lepa a cveće otmeno. Baš kao i Madelina… Međutim, kada je ta lepa, fina devojka kasnije čula da želim da raskinemo, bila je van sebe od besa i urlala je na mene govoreći da ne vredim više od cveća koje mi je poklonila. Rekla je da sam toliki naracis, da se ne razlikujem od ukrasne biljke osuđene da se osuši sama na prozoru. Više puta sam svedočio izjavama ljutitih žena koje su, uprkos piskavim glasovima nalik balonima kada ispuštaju vazduh, zvučale vrlo bombastično. Da sam na njihovom mestu, tu sposobnost bih upotrebio za bavljenjem politikom ili za nešto slično. Međutim, svoje najblistavije metafore i krupne reči žene radije troše na one koje osuđuju da su im upropastili najlepše godine života. Kao Madelina. Nisam se sekirao niti sam primao k srcu ono što obično u besu izgovore nesigurne osobe kojima je ispod časti da ih neko ostavi, pošto više vole da se bore za prevlast u vezi i da svoje ljubavnike vide kao svoju teritoriju. Smejao bih se ne samo onome što takvi kažu, već i njima samima. Ona nije bila važna u mom životu, niti mi je bila nezaboravna ljubav. Godinama mi ni na pamet nije pala, tačnije, mislio sam da je tako. Ali ako uspem da ono što se desilo pre više godina povežem sa snom koji sam sada sanjao, znači da je nisam zaboravio. Ako već nužno tragam za uzrokom sna, mogao bih da obratim pažnju i na cveće svoje starije sestre. Ipak, iz nekog razloga ovaj san me ne podseća na njene ljubičice nego na malu

saksiju sa cvećem koju sam dobio za rođendan. Moja sestra bi marljivo zalivala svoje ljubičice sa kojima je pričala kao da je razumeju, dok sam ja biljku koja sam dobio za rođendan osudio da uvene pošto sam je sasvim zanemario. Ne da nisam pričao s njom, nego se nisam setio ni da je zalijem. Nisam je shvatio ozbiljno ni kada mi je poklonjena ni kada je uvenula. Začas sam je zaboravio. Ili sam mislio da je tako. Moglo bi se reći da sam još bio dete kad sam završio gimnaziju. A kada sam sklon maštarenju stigao u Francusku, bio sam dete stranac. Osim Ilhamija nisam imao ni na koga da se oslonim. Mislim da sam još u početku znao da se neću vratiti iako nikada nisam doneo tu odluku. Možda se upravo stoga u trenucima najteže usamljenosti i otuđenosti nisam tešio kako ću se vratiti u svoju zemlju, već sam terao sebe da se naviknem i ostanem stranac na novim prostorima čiji deo nikada neću postati. I da nije tako tragično nemati korene i biti daleko od svojih korena. A video sam ljude koji su se toliko vezali za svoju zemlju da nikud iz nje nisu mrdnuli. One kojima su sreća i nesreća podjednako sputane i zajamčene. Nisam hteo da budem jedan od njih. Kada je postalo izvesno da ću otići u Francusku, mojoj sreći nije bilo kraja. Bio sam pun sebe, potajno sam omalovažavao sve ono što ću ostaviti za sobom. U to vreme razmišljao sam: dok ja krećem u susret raznim avanturama o kakvim se samo maštati može, ti jadnici se koprcaju u beznađu jer i dalje ne mogu da se oslobode svojih bednih života. Nimalo nisam sumnjao da oni koji su delovali zadovoljno još uvek ne shvataju koliko su okolnosti osetljive. Kada sam shvatio da mnogo mojih drugova, koje sam potajno žalio misleći da su ostali zaglaviljeni u Istanbulu, ne žive loše, već da sam ja taj koji živi bedno, kojeg treba žaliti, oni koji su ostali verovatno su odavno prestali da me žale, teško im je bilo čak i imena da mi se sete. Mogu da kažem kako je vreme kada sam verovao lažima bilo mnogo spokojnije u poređenju sa onim kada sam postao svestan stvarnosti. Svakome prija da veruje u takve laži, a to je i vrlo mudro. Veličajući okolnosti koje su nas zadesile, verujemo da nam je naš dosadan život podnošljiv. Naš mozak smišlja nemoguće igre da bi nas držao podalje od sigurnih samoubistava; pametno rešenje, zar ne? Dok živimo ogrćući život kao da je kaput skrojen za nas i sažaljevamo

jadnike koji nas okružuju, mi više volimo da se pravimo kako ne znamo da i ti jadnici gaje slične emocije prema nama. Zato stariji čovek i mladić koji sede jedan naspram drugog u autobusu osećaju jedan prema drugom lažno sažaljenje i istinsko gađenje. Dok mladić gledajući u starca misli kako on živi poslednje dane svog života, zahvalan što su godine pred njim, starac će pre da se seti kako je bio naivan i neobavešten o svetu dok je bio mlad i da oseti zahvalnost za zrelost koju su mu donele godine. Ali obojica se u stvari gade onoga što vide u onom u drugom. Dok mladić u starcu vidi svoj kraj, starac u njemu gleda sve ono što je izgubio. Podmukla senka smrti umrljala je oba lica, ali i mladić i starac prave se da to ne vide, ne upoređuju se već radije uživaju u svojoj prednosti. Tako je to. Dobro je što je tako. U protivnom bi broj samoubistava dospeo verovatno na vrh statističkih tabela. Dakle, mora da sam i ja posedovao neke mehanizme ovakvog opstanka i samoodržanja, čim sam mislio da je moje bekstvo iz Istanbula odmah posle gimnazije vrlo pohvalno, iako zapravo nisam znao zašto to radim i odlučno sam rekao svim prijateljima koji su spominjali čežnju za otadžbinom kako pouzdano znam da neću osetiti ni trunku nostalgije, kao što pouzdano znam kako se zovem. Kada je jedan od njih istupio i rekao da ne razume što se to s otadžbinom toliko preuveličava i da ga zanima šta to tera seljaka koji je iz sela prožetog smradom đubriva pobegao u Berlin da se vrati u zavičaj, naš Vehbi je bez imalo oklevanja ispalio odgovor kojeg sam se plašio: – Brate mili, kud god da ode, čovek je građanin drugog reda, dok je u svom selu kralj. A pogotovu kada se vrati, tada je moćan kralj koji je video i obišao svet da bi na kraju ponovo izabrao svoju domovinu. A šta će nego da se vrati i da mu se sviđa mesto u koje se vraća? I pre nego što ću otići, vrlo dobro sam znao da se ne mogu sasvim prilagoditi tamo kuda idem, trudio sam se da sakrijem od sebe spisak nesigurnosti s kojima ću se, pretpostavljao sam, u budućnosti suočiti. Ni to što sam išao radi školovanja nije bila olakšavajuća okolnost. Nisam bio ni u kakvoj prednosti u odnosu na seljaka kojeg sam naveo kao primer. Ali za razliku od većine onih koji odlaze u inostranstvo, ja sam želeo da verujem kako me ništa ne vezuje za mesto koje napuštam i kako nemam mnogo toga da

izgubim. Na kraju, ni kod kuće nisam bio kralj. Mnogo više sam se osećao kao klovn koji ne zna šta je svet. Kao beskoristan klovn koji ne može da ispuni nijednu prazninu pošto nije nimalo zabavan... Gde sam ono stao; dok se vodila ta rasprava o domovini, jedan bistar dečko iz našeg razreda, po imenu Murat, rekao je: – Sva sreća pa ide Ilhami. Tamo ćete naći još neke Turke te vam otadžbina i ne treba. Ako vam bude teško, sastaćete se, pričaćete malo turski i biće vam lakše. Jer najgore je kada čovek ne može da kaže šta mu je na duši. Kako možeš da se izraziš na jeziku koji si kasnije naučio? Po mom mišljenju, čoveku više od zemlje nedostaje jezik. Zvuk maternjeg jezika. Brate, tvoj jezik je otadžbina, dva i dva su četiri! Bio sam zbunjen dok nisam čuo poslednju rečenicu a onda sam izjavio kako nemam nameru da se družim s drugim Turcima, osim onih koje već poznajem jer ću na Pariz moći da se naviknem jedino ako se budem pomešao s Francuzima. Jezik za mene nikada nije bio prepreka. Mnogo kasnije sam shvatio da iskustvo stavlja glupe ljude na stub srama. Svih tih godina bio sam poput zatvorene kutije, i mada sam mnogo pričao, nisam mogao ubediti sebe da kažem šta me tišti i često bih se sećao te svoje gluposti kao da izdaleka posmatram period mračnjaštva. Kad ni na maternjem jeziku nisam mogao da se otvorim, kako bih na tuđem vidao rane? Mnogo vremena je prošlo otada, mnogo vode proteklo. Čini mi se da konačno mogu vrlo dobro da pričam, ali ništa ne mogu da kažem. Govorim, ali sam verovatno zaboravio kako se govori o onome što je u meni. Nisam terao Pilar da uči turski, ali kada je odlučila, bio sam još srećniji jer mogu da je podučavam. Nesumnjivo sam se dobro osećao što mogu da pričam u kući na jeziku svog detinjstva. Međutim, to nije uticalo na moju uskraćenost kad je trebalo da govorim o sebi. Imao sam nekoga da me sluša, ali više nisam bio kvalifikovan da pričam o sebi. Kao da sam zaboravio ne samo kako se priča već i šta se priča. Teško je opisati taj osećaj. Strpane u kovčeg prošlosti, reči kao da pokušavaju da unište moju sadašnjost. Zašto sam pisao o svemu ovome? Opet sam hteo nešto da ispričam, ali kao da nisam umeo. Rekao sam već, ne samo da ne znam kako da ispričam nego ne znam ni šta. I ono u meni ostalo je u mraku poput mojih snova. Možda će se, ako se rasvetli jedno, pojaviti ono drugo.

5.

Pilar Tlo je krišom bujalo. Ahmet Hamdi Tanpinar, Iz zimske bašte Pošto je taksi koji je Mueser pozvala stigao pred kapiju, Pilar je, ostavljajući za sobom upozorenja: Molim te, vodi računa, otišla iz kuće na Emirganu. Nije mogla da objasni šta joj to tamo toliko pritiska srce, ali je osećala da ne bi mogla da diše, da bi se ugušila da je još malo ostala unutra. Da se Ejupova sestra nije toliko trudila i navaljivala da ostane, uzela bi stvari i otišla u hotel. Međutim, nije htela da sekira jadnu ženu, ubedila je sebe da izdrži još malo Ejupovog nervoznog brata i njegovu čudnu ženu. Nadala se da će njen muž danas-sutra pokucati na vrata i da će se ova čudesna avantura vrlo uskoro okončati. Na kraju, kao da se obrela u drugorazrednom filmu strave i užasa u kojem se sve vrti oko snova. Sinoć se posebno uvredila kada je iz dnevnika, koji izgleda nije baš doprineo Ejupovom izlečenju, saznala ime njegove bivše devojke, kao i da on ne zna kada će biti spreman da bude otac, te kako misli da je njegova žena prestala da insistira na tome iz straha da ga ne izgubi i tako dalje. A kako se tek žalio što njih dvoje nisu kao par prošli velika iskušenja... Bilo je to samo buncanje bolesne glave koja uživa u bolu i pokušava da se patnjom dovede u red. Čekajući san, pitala se da li se kaje što je došla u Istanbul. Šta sve nije pohodilo predvorja njene svesti dok na vrata nije pokucao dugo očekivani san. Rastanci, smrti, prokletstva, raznorazne priče, sve se ticalo Ejupovog nestanka. A još kada je zvala Paz... To je dosulo so na ranu. Otprilike sat vremena pošto se povukla u svoju sobu,

zazvonio je telefon. Tek kada je videla da na ekranu piše Paz, setila se njihovog jutrošnjeg razgovora. Pa naravno, tog dana njena prijateljica je trebalo da ode u hotel da sazna šta Ramon petlja. Paz joj se najpre požalila da ju je već zvala ranije, ali nije mogla da je dobije. Rekla joj je da je dugo razmišljala da li da ode u Mažestik. Bila je srećna sa svojim mužem; kao što je Ramon uvek govorio, bili bi još srećniji da ona nije stalno izmišljala neke bajke. Nije više htela da se utapa u nerealne sumnje niti da zapetljava sebi život. – Zato nisam otišla u hotel. Uprkos tome što je u poruci pisalo Nedostaješ mi. Rekla sam sebi hajde bar jednom u životu veruj svom mužu. Potom je odjednom briznula u plač. Nikako nije mogla da sastavi reči isprekidane jecajima, činilo se da izbegava da se seti priče a zvala je da bi je ispričala. Pilar je poznato bilo to stanje. Kad hoće da zadrži za sebe nevolju koja ga je snašla, čovek se pravi da se ništa nije desilo. Zar ona, uostalom, nije upravo stoga prećutala drugima da je Ejup nestao? Prema onome što je jedva nekako uspela da ispriča, umesto da ode u hotel, Paz je ostala kod kuće i krenula da sprema ribu. Upravo tada začulo se zvono i ona ugleda neočekivanu gošću na vratima. – Zove se Elza a ne Mardž. Rekla je kako je moj muž očekuje u sobi trista dva u hotelu Mažestik. Ako hoću, mogu da proverim... Zajedno su godinu dana, Ramon nema hrabrosti da mi to kaže da me ne bi povredio... I zato je ona odlučila da to učini... Moram da ga ostavim na miru, moram da shvatim o čemu se radi i prestanem da se mešam zaljubljenima u vezu. Nemam pravo da zadržavam muža kraj sebe koristeći lične slabosti. Paz ju je zamolila da ode. Ova je po svoj prilici otišla u hotel i ispričala mu kakvu je glupost napravila, jer je Ramon uspaničeno pozvao kući. Pitao ju je šta se dogodilo, očajan, kao da čeka da čuje kako je prerezala vene, umire ili da se upravo sprema da skoči kroz prozor; a pošto je shvatio da mu je žena živa i zdrava, rekao je da odmah dolazi kući. Ali Paz je iznenađujuće hladnokrvno tražila od muža, koji je frktao od besa i brige, da se smiri. Bes je očigledno

usmerio na bezobzirnu Elzu, koja je, ni o čemu ga ne obavestivši, otišla njegovoj kući, a brigu na jadnu ženu za koju nije bio siguran u kakvom je stanju. Kada je Ramon rekao da je pogrešio, da se kaje i da će doći da joj sve objasni, Paz je zahtevala da joj ostavi malo vremena da se sabere i zamolila ga da ne dolazi kući dok ga ona ne pozove. Pošto je sve izbilo na videlo, Pilar je mislila da će njena prijateljica burno reagovati, da će pokupiti svoje stvari i napusti ga ili dići ruku na sebe. Međutim, Paz je samo pozvala Ramona da dođe kući i posle svega što je čula, odlučila da mu oprosti pa šta bude. Pilar je tek tada shvatila zašto ona nije otišla u hotel. Žena koja je toliko dugo kao detektiv pratila muža nastojeći da razotkrije njegovu prevaru, uvek je želela da veruje da njena nastojanja neće obelodaniti ništa značajno. Kad se napokon sasvim približila zastrašujućoj istini, umesto da se suoči sa njom, odlučila je da porekne sve što je saznala. Paz je otpočetka znala da Ramon ima ljubavnicu, samo što je odbila da se suoči s tim. Pilar je predosećala da ona od nje ne očekuje savet, već odobrenje. Verovatno će zanemariti ono što ne želi da čuje i uradiće po svome, šta god da joj Pilar kaže. Čak i ako njen muž zaista odustane od drugih veza, ona nikada neće u potpunosti biti mirna, ali neće se usuditi da ga napusti jer nema hrabrosti za tako veliku promenu. Umesto patnje koju bi podnosila sve dok se ne navikne na život bez Ramona, odabraće život sa nepresušnim, otrovnim bolom u sebi i tako će se trošiti iz dana u dana, kap po kap. Ali opet, Pilar nije mogla, makar ne u tom trenutku, da kaže ono što njena prijateljica ne želi da čuje. Samo joj je savetovala da se smiri, sasluša šta će Ramon reći i da ne donosi nagle odluke. Paz je bila zadovoljna time, valjda joj je bilo lakše. Međutim, mogla je da odahne samo kao dete koje je našlo saučesnika u prestupu. Jer šteta je načinjena. Kada je najzad spustila slušalicu, Pilar je mislila da njenoj prijateljici koja veruje da je ona u Sevilji neće biti nimalo teško da, kad dobije telefonski račun, shvati da je vodila međunarodni razgovor. A to će, nema sumnje, biti manje važno od svega što će Paz s

vremenom shvatiti... Posle neprijatnog telefonskog razgovora, izmešalo se ono što je Paz doživela sa onim što je nju snašlo; pretpostavka u vezi s Ejupovim nestankom na koju su pokušavali da joj ukažu ukućani otkako je došla poprimila je sasvim novo značenje. Više nije mogla da razgraniči da li pati zbog toga što ju je Ejup napustio ili zato što mu se nešto desilo. Bila je zbunjena, nije znala šta da misli, u šta da veruje. Osim Mueser, niko u toj zlokobnoj kući nije prognozirao da će pronaći Ejupa, nisu čak ni želeli da ga pronađu. Gledali su njeno sumorno lice očima koje su govorile da je glupača koja ne uviđa da je ostavljena. Samo što joj nisu otvoreno rekli da nije pri sebi jer će pre poverovati da joj je muž umro nego da ju je možda ostavio. Sve vreme su to govorili, i onim što su rekli i onim što su prećutali. Njih dvoje, Vejsel i njegova žena, nerazumevanjem i surovim komentarima prilično su opteretili njeno srce. I što je još gore, poput kakve epidemije zbunili su je i zatrovali lošim mislima. Kako bi njih dvoje koji ga godinama nisu videli mogli da znaju Ejupove stvarne namere? Kada bi ranije pitala Ejupa zašto se ne viđa s porodicom, on je govorio da nisu u dobrim odnosima, da se udaljio od njih pošto je vrlo mlad otišao u internat mada nikada nisu bili ni vezani... Uprkos tome, Pilar je mislila da treba povremeno da se viđaju iako su veze među njima labave, čak je i kritikovala muža da je nemaran prema porodici. Uz to, želela je da vidi kuću u kojoj je odrastao, njegovog brata, sestru, njegov svet. Pa opet, Ejup nijednom nije predložio da dovede svoju ženu ovamo i svaki put je odbijao kada bi Pilar to predložila. Na početku je pod uticajem Paz mislila da u njegovoj otadžbini ima nečeg što nije hteo da ona vidi. Neka bivša ili, još gore, sadašnja verenica. Neka devojka ili možda čak i dete... Ali kako je upoznavala Ejupa i nakon što je postala njegova životna saputnica, uverila se da je tako nešto nemoguće i s vremenom čak zaboravila na te sumnje. Njih dvoje su stalno bili zajedno. U svakom trenutku je znala šta njen muž radi. Sve dok je bilo

tako, nije mogao ništa da sakrije od nje. Čovek se s vremenom navikne na stvari koje su mu spočetka bile čudne. I ona je s vremenom prestala da se čudi što Ejup ne viđa porodicu; počela je čak da ga doživljava kao čoveka koji nema nikog svog. Iako je porodica malo-pomalo sišla s dnevnog reda, Pilarina želja da vidi Istanbul s godinama se javljala kao bolest koja se vraća s vremena na vreme. Kao neko ko voli da putuje i obišao je nebrojene gradove, sigurno je želela da poseti Istanbul, grad koji svi hvale, u kojem se rodio čovek koga najviše voli. Ali Ejup ju je uvek odbijao, najpre se pravdao time da će ga poslati u vojsku čim uđe u zemlju, a kada se to rešilo, rekao je da se njemu tamo ne sviđa. Pilar se jednom toliko iznervirala zbog te glupe situacije da je rekla: „Dobro, ti onda nemoj da ideš. Otići ću sama”. Kada je Ejup video da je vrag odneo šalu, na brzinu je isplanirao putovanje po Turskoj, ali nije uključio Istanbul rekavši da je tamo nepodnošljivo vruće leti. Lepo su se proveli na jugu. Pilar se oduševila Antalijom i u toj slatkoj opijenosti nije osetila potrebu da se buni što ne idu u Istanbul. Tu je, zapravo, prvi put srela Ilhamija. Kada mu je Ejup rekao da dolaze u Tursku, čoveku nije bilo teško da odmah dođe u Antaliju. Posle ih je posetio u Barseloni, jednom sam, jednom sa suprugom. Dva druga su dugo godina bila nerazdvojna, zajedno su učila u gimnaziji, gde su se ubrzo zbližili, a potom i na fakultetu u Francuskoj. Više se nisu tako često viđali, ali su i dalje bili bliski. Pilar je to osetila iako je videla Ilhamija svega dva-tri puta. Primetila je da njen muž podetinji kada je s njim, da je veseo, opušten i pričljiv kao ni sa jednim drugim prijateljem. To je bilo dovoljno da zavoli Ilhamija. Koliko se seća, njegova žena Eda je bila povučena, tiha i dobronamerna. Pilar je malo-pomalo shvatila zašto Ejup nije imao potrebu da viđa svoju porodicu. Ako su Bahrijelijevi oduvek takvi, siroti čovek se nije mogao smatrati krivim što ih je izbegavao. Pošto se setila Mueserinih brižnih pogleda, postidela se što tako razmišlja. Ta ženica ju je bezmalo preklinjala pogledom, ponašala se veoma velikodušno i pokroviteljski. Trebalo je biti bez duše pa

ne primetiti njenu ljubav prema bratu. Dobro, a zašto je Ejup toj ljubavi okrenuo leđa? Da li je ponekad bolje i ne biti voljen nego dugovati onima koji te vole? Ne, možda je ona pogrešno pročitala ove ljude. Možda je Perihan, koju Ejup i ne poznaje, postavljala razdražujuća pitanja samo da bi što pre uspostavila kontakt. Pilar je bilo jasno da je trenutno vrlo osetljiva i sklona preuveličavanju. Dobro, a da li je pogrešno protumačila Vejselove poglede? Zar njegove oči nisu sevale ljutinom kad god bi se spomenuo Ejup? Nisu li ti pogledi uznemiravali Pilar mnogo više od njegovog grubog i nehajnog ponašanja? Ti usplamteli pogledi su se prikovali za neko mesto u nekoj njoj potpuno nepoznatoj priči. Zato ni na njega nije mogla mnogo da se ljuti. Ali sve je bilo tako novo, tako neočekivano da... Nije htela da bude razborita i da ispravno rasuđuje. Neke je volela, nekih se gnušala, na neke se ljutila, neko ju je vređao, ali ona je neizostavno htela da veruje Ejupu. – Uh – rekla je – uhhh! – Pući će joj glava. – Jeste li rekli nešto? – uptao je simpatični taksista gledajući je u retrovizoru. Kao da je htela sav bes da iskali na taksisti, čija je jedina greška bila što je postavio pitanje, i oštro je odgovorila: – Nisam. Vi gledajte svoja posla. Taksi je dugo išao duž obale, a onda je skrenuo i pošao uzbrdo. Preko uskih uličica izbio je na vrh uzvišenja. – Rekli ste ispred gimnazije Galatasaraj? – upitao je vozač, koji je prvi put otvorio usta pošto je dobio grdnju. – Da, tamo se valjda nalazi pasaž u kome se prodaju stare knjige. – He, misliš na Aslihan, bazar starih knjiga. Vidi, ova zgrada desno je gimnazija. A sledeći je prolaz. Čekaj, hajde da idemo do tamo. – Krenuo je malo napred. Rukom je pokazao na pasaž ispred kojeg su stali. – A-ha, evo tvog pasaža. Pošto je proverila taksimetar, zavukla je ruku u torbu i izvadila turske lire koje je kupila čim je sletala. Izašla je iz taksija pokazujući rukom vozaču da zadrži kusur koji je pošao da joj vrati. Dobro je znala da time ne može nadomestiti svoju grubost od malopre, ali nije znala kako drugačije da se iskupi.

Kako je zakoračila u pasaž, pred njom se, kao da su se dogovorili, stvorio onaj kojeg je tražila. Nije mogla ni zamisliti da će ga tako lako naći. Bilo joj je drago zbog toga, osetila je kako prvi put ima sreće. Ilhami, koji je u šarenom šortsu mnogo više ličio na turistu nego na knjižara, stajao je pred tezgom i ređao knjige. Kada je čuo da ga neko zove, okrenuo se i zabezeknuo se ugledavši Pilar pred sobom. Pošto se pribrao, prišao joj je sa širokim osmehom, koji je otkrio njegove blistave zube. – Otkud vi? – rekao je i srdačno zagrlio neočekivanog posetioca. Pilar je po toj prvoj reakciji shvatila da on ništa ne zna. I njena poslednja nada se tu, na licu mesta, razbila poput kristalne vaze. A Ilhami je, kao da ne vidi krhotine, nestrpljivo čekao da što pre vidi svog druga. Pilar je odmerila od glave do pete čoveka koji se znatiželjno osvrtao oko sebe pitajući: – A gde je ovaj naš? – I njegova zbunjenost i ustreptalost bile su prilično ubedljive. Umesto da odgovori, zamolila je da sedne i pošto je sela na hoklicu koja joj je pružena, krenula je da priča šta se desilo. Na kraju je gledala druga svog muža pogledom koji je bezmalo preklinjao: Hoćeš li mi pomoći? Oboje su prebirali po glavi gde bi Ejup mogao biti, smišljali kako da to ispitaju a da ne dižu uzbunu. Iako nisu mogli da dokuče šta je posredi, Ilhami je mislio da je pitanje osetljivo i da makar zasad ne treba previše pričati okolo. Ejup bi sigurno pobesneo kad bi se pojavio i video da svi pričaju o ovom događaju. Niko nije bio uzdržan kao Ejup. Navikli su da ne govori o sebi i da svoje probleme sam rešava. Ali ovaj poslednji čin je zacelo nerazborit. Pošto je saznao da se njegov prijatelj nije osećao najbolje u poslednje vreme, da je čak išao lekaru, Ilhami je istakao da je taj nestanak možda posledica neke njegove krize. Možda samo želi da bude malo sam i odabrao je da se osami na nekom poznatom mestu. Iako ni Pilar ni Ilhami nisu mogli da objasne zašto je tako bez najave nestao, ova pretpostavka je, ako ništa, davala neki smisao njegovoj odluci da dođe u Istanbul a da mu se ne javi.

Ilhami je rekao da ipak treba obavestiti policiju kako bi bili sigurni da mu se nije desilo nešto gore od onoga što pretpostavljaju. Pilar se setila Vejselove nezainteresovanosti povodom toga i sa zahvalnošću je pogledala u čoveka. – Hajde, i ja mislim da treba da ih obavestimo – rekla je. Ilhami je otrčao u obližnju stanicu da prijavi nestanak pošto je rekao Pilar da ga čeka u radnji i da su cene knjiga ispisane hemijskom na prvoj stranici, ako dođe neki kupac. Nije se javljala na telefon dok on nije bio tu, ali se potrudila oko mušterija koliko god je mogla. Uostalom, niko nije ni svratio osim jednog starijeg čoveka koji je tražio roman Sevgi Sojsal Jedno popodne u Jenišehiru i mlade žene koja je pitala za cenu biografije Merilin Monro. Čoveku koji ju je gledao kroz umazane naočare koje mame čoveka da ih uzme i obriše, rekla je samo da vlasnik radnje nije tu i da ona ne zna gde se ta knjiga nalazi; a mladoj ženi sumornog lica, od koga se i sama još više smrkla, pročitala je cenu zapisanu na prvoj stranici knjige kao što je Ilhami rekao. Ubacivši knjigu u torbu, zamišljena žena je otišla, ali se na samom izlazu iz pasaža vratila, kao da se u poslednjem trenutku nečega setila. Pošto je pitala za jednu knjigu Silvije Plat, Pilar je i njoj ponovila odgovor koji je počinjao sa: vlasnik radnje je otišao nekud tako da... Budući da niko više nije došao dok je bila sama, pomislila je da prodaja polovnih knjiga i nije tako isplativa i pokušala da se seti zašto je Ilhami pokrenuo taj posao. Pa da, on je kao Ejup završio ekonomiju. Znala je da je neko vreme predavao na fakultetu. Ali šta se posle desilo, zašto je napustio školu, to nije znala. Ili Ilhami nije pričao ili ona nije dovoljno pažljivo slušala. Jedino je upamtila kako je detaljno pričao o poslu s polovnim knjigama i njegovo uzbuđenje što uzima knjižaru u zakup. Ilhami je sav zadihan došao posle dvadesetak minuta. Rekao je da se u policiji nisu baš zainteresovali, tražili su kontakt porodice nestale osobe da im potvrde nestanak i odgovore na neka pitanja pre nego što se bilo šta preduzme. Dakle, porodica mora najpre da potvrdi nestanak. Pilar je odmah htela da ide u

stanicu, ali ju je Ilhami zadržao rekavši da nema potrebe. Zvao je u radnju da pita za broj telefona, ali pošto se Pilar nije javljala, morao je lično da dođe. Pilar se pokajala što se malopre nije javila na telefon. Ali nije joj palo ni na kraj pameti da je neko mogao nju da zove. Koliko god se njoj išlo u policijsku stanicu, pomislila je da Ilhami mnogo bolje zna kako to funkcioniše u toj državi i zato mu je na parčetu papira napisala adresu i telefon Bahrijelijevih. U poslednjem trenutku dodala je i broj svog mobilnog rekavši: – Nek ti se nađe. – Čovek je uzeo papir i ponovo otrčao u stanicu. Kada se vratio, umoran i klonuo, rekao je da je dao potrebne informacije i da će se policija pobrinuti za ostalo. Pilar se osećala bolje nego ujutru iako još uvek nije napravljen nikakav pomak. Najzad je imala pored sebe nekog poznatog ko, ako ništa drugo, saoseća s njom i trudi se da nešto preduzme. Ilhami je bio tako plemenit, tako uviđavan, izbegavao je svaku aluziju na to da bi neki problem u njihovom braku mogao uzrokovati Ejupov nestanak. U takvim okolnostima, nisu imali o bogzna čemu da pričaju. Bezbroj puta su razmatrali iste mogućnosti, pokušavali iznova da odgovore na ista pitanja, ali nažalost time ništa nisu postigli. Posle nekog vremena, Ilhami se pokrenuo pošto je odlučio da Pilar treba da zaboravi na brige. – Hajde, idemo, dugo smo sedeli ovde. Zar ti još uvek nisi ogladnela? – Ne, nisam gladna. Ionako je vrućina, ništa mi se ne jede. – E pa onda ćemo da popijemo nešto. Hajde da udahnemo malo vazduha i da provetrimo mozak. – A šta ćemo s radnjom? – Pusti to – slegnuo je čovek ramenima. – Ionako nikad ne ostajem od jutra do mraka. Pilar je preko volje krenula za tim dobrodušnim, neusiljenim čovekom, koji se upinjao da je bar malo motiviše. Izašli su na prometnu ulicu. – Ovo je Istiklal, slična vašoj Rambli. Ovde je živopisno i

danju i noću. Noćni život Istanbula odvija se u sporednim uličicama. Aha, vidi, dole je naš Raval iliti Tarlabaši. Pilar se nevoljno osvrtala oko sebe klimajući se poput trulog zuba u tom metežu. Pokušavala je da se skloni od sve veće bujice ljudi kao da se bojala da će je progutati. Srećom, to se nije desilo. Sporednim uličicama spustili su se do bulevara i zaustavili taksi. – Najpre da se izvučemo iz ovog krkljanca – rekao je Ilhami. – Idemo na jedno lepo i mirno mesto. Da uz čaj posmatramo Zlatni rog. Da vidimo kako Istanbul izgleda. Zatim se sagnuo ka vozaču: – Do Ejupa. Pošto je primetio da je Pilar razrogačila oči i upitno ga pogledala, najpre je nastavio da daje uputstva vozaču: – Vozite nas do Pjera Lotija. – Potom se okrenuo ka Pilar i objasnio joj: – Ejup je naziv četvrti. – Po njegovim rečima, trebalo je da prođu groblje da bi stigli tamo. Najlepše je bilo proći peške kroz staro groblje i popeti se na vrh brda, ali ovoga puta će zbog vrućine otići kolima. Tamo gde budu stigli dočekaće ih jedinstveni pogled na Zlatni rog. Pošto je shvatila da mesto na koje idu nema veze sa njenim mužem, Pilar je izgubila interesovanje za temu. Osim toga, samo nekrofili mogu da uživaju u šetnji grobljem. Nije joj bilo ni do brda ni do pogleda, ali nije rekla ništa da ne bi povredila Ilhamija, koji se iz dobre namere svojski trudio da nešto učini. Kada su izašli iz taksija, nije primetila ništa očaravajuće u okolini. Popeli su se nekoliko stepenika i stigli do bašte jednog prosečnog kafea. Prošavši stazu koja se pružala pred njima poput nekakvog prolaza, dospeli su u dvorište mnogo prostranije nego što je spolja izgledalo. Unaokolo je bilo dosta stolova i stolica, a naspram dvorišta se pružao veličanstven krajolik. Pilar je bila zapanjena, jer tako nešto nije očekivala. Kamo sreće da je Ejup bio tu da zajedno sede spram tog prizora. Nisu mnogo pričali dok su pili čaj. Sedeli su jedno do drugog i bez reči posmatrali Zlatni rog. Verovatno su oboje razmišljali o istoj osobi.

Kada su ispili čaj, Ilhami se uspravio na stolici i započeo: – Jedan naš drug ima čajdžinicu na Bajazitu. Vehbi je naš školski drug. Među sobom ga zovemo Gazda. Momak sve dozna, zna sve o svemu i svakome. Ako hoćeš, možemo da svratimo do njega, da ga pitamo. Da vidiš da li je čuo nešto o Ejupu ili slično... Pilar se sećala tog imena iz nekih pisama koja su povremeno stizala. Nije ga nikada videla, ali Ejup je govorio da je to jedan od njegovih ljudi. Kad god bi ga se setio, osmeh bi mu se pojavio na licu. Koliko ona zna, nastavili su da se dopisuju iako se nijednom nisu videli od škole. Taj Vehbi je imao zadatak da prijateljima u inostranstvu prenosi dešavanja u zemlji, da piše šta ima novo kod zajedničkih poznanika, slao je čak knjige i kasete. Pilar se istog trena ozarila. Naravno, Vehbi je mogao da im pomogne budući da je jedan od retkih s kojima Ejup nije prekinuo kontakt. Čudeći se kako joj ranije nije on pao na pamet, oberučke je pristala da ode kod tog školskog druga. Oraspoložila se. Pošto su izašli iz taksija, ušli su u dvorište u kome je bilo dosta tezgi za knjige. Koračali su dok nisu stigli do neuglednog kafea sa minijaturnom baštom od nekoliko razbacanih stolova i stolica. Koliko god da je spolja izgledao zapušteno i sumorno, unutra je bilo vrlo živopisno i prijatno. Zidove su prekrivale većinom crno-bele fotografije, nemarno zalepljeni novinski isečci, poster Pink Flojda pocepanih rubova, ogromna zastava Fenerbahčea, plakat za film Mržnja i palestinska zastava. Za stolovima, po kojima su stajali časopisi i novine, sedelo je po troje-četvoro ljudi i živo razgovaralo. Pilar nije mogla a da se ne zapita kakva li je ovo sinteza. Ilhami je pitao mladića koji im je prišao: – Jel’ Vehbi tu? – Pošto je dobio odgovor da je u džamiji i da će doći malo kasnije, poručili su dva čaja i seli za sto. Samo što je Pilar zaustila da kaže: – Ja ne bih – neki visoki mladić se u trenu stvorio kraj njih. – Profesore, kako ste? – upitao je. Dok je Ilhami malo popričao sa njim i otarasio ga se, čaj je već bio poslužen za stolom. Pilar je bez negodovanja posegla za čajem. Posle nekog vremena, u kafe je ušao čovek sav zadihan i

oznojen. Huktao je, brektao i brisao maramicom lice i vrat. Izgledao je prilično čudno s nakostrešenom kovrdžavom kosom, novinama koje su mu virile iz cipela i iznenađujuće glomaznim prepunjenim rancem na leđima, iz kojeg je odmah s vrata počeo da vadi gomilu časospisa i knjiga. – Našao sam vrlo jeftine knjige, neki čovek ih prodaje gore u ručnim kolicima. Vidi šta sve ima, Andre Žid, Mopasan, čak i Brehtova Opera za tri groša – krenuo je da priča. Kako je pričao, tako je vadio plen i gomilao ga na prazan sto. Dok je on pričao, Pilar nije razumela kome se obraća. Po njegovom ponašanju, reklo bi se da poznaje sve koji su se tu zatekli i možda se istovremeno obraćao svima. Jednu knjigu je stavio ispred mladića koji je sedeo za stolom na ulazu. – Simon de Bovoar, Gošća. Ti imaš prijateljicu koja je feministkinja, jelda? Njoj ćeš je dati. Zatim je izvadio iz torbe običnu olovku i poklonio je drugom mladiću za istim stolom. – Uzmi, ovo je za tebe, ti si pisac. Uz to je sasvim pribrano spustio na sto i jednu upotrebljenu gumicu: – Posle možeš da obrišeš ako hoćeš. Ovaj čudesni čovek koji je svakom na koga naiđe delio poklone kao da je Deda Mraz nije čak ni primetio da ga Pilar začuđeno posmatra. Rekao je: – Uh, čoveče, vruće je kao u paklu! – i listove novina u cipelama, koji su se raspali od znoja, zamenio novim. – Da imam para, kupio bih vikendicu i provodio leto u Ardahanu. Nema nikakvog smisla provoditi leto u Istanbulu – rekao je za sebe ili je možda nastavio da se obraća svima u kafeu. Svi su se smejali. – Brate, ti si služio vojsku u Ardahanu, zar ne? Leti možeš da nastaviš sa vojskom tamo gde si stao – dobacio je jedan od njih. Deda Mraz se pravio da ga ne čuje. On je gledao kako da olakša sebi, brisao je lice i vrat vlažnim maramicama koje je vadio iz džepa. Ali kada je spazio Pilar za stolom, zanemario je maramicu i jurnuo pravo ka njima. – Ooo, Ilhami, nisam te video, kada si stigao?

– Gazda, čekamo te već dva sata, tvoja molitva nikako da se završi. Pomislio sam da ćeš pre stići u raj nego ovde. Tako je Pilar shvatila da su čekali upravo tog čudesnog čovečuljka. Naravno, pomislila je, sasvim je normalno da Deda Mrazu ne bude teško da godinama održava prepisku i da uz to povremeno šalje i sitne poklone. Ovaj srdačni, požrtvovani svetac je nastavio da razgovara sa Ilhamijem kao da je i ne primećuje. – Ma ne, brate, posle džamije, otišao sam kod drugara da mu čestitam. Naš stari drug je nedavno otvorio mali motel u našem kraju. Nikako nisam mogao da nađem vreme da svratim. Otišao sam, popio čaj i obavio to. Potom je nastavio da priča tiho kao da je reč o nekoj tajni: – Brate, kad već uložiš toliki kapital i otvoriš preduzeće, barem ga nazovi kao čovek, zar ne? Poslušao je ženu i nazvao preduzeće Par Par Palas, gde to ide?! Par par navodno znači svetao, nešto kao svetli dvorac... Na kraju će postati Partal Palas ili, ako se još malo potrudiš, Palas Pandiras. Ime je suludo, garantujem da se nikome neće militi da ide tamo. Seo je za sto i nastavio da melje. Ne nalazeći za shodno da se upozna s Pilar kao da je već poznaje, govorio je brzo, skakao s teme na temu, čas o Fenerbahčeu, čas o kolumnistima iz novina. Na kraju je Ilhamiju pukao film. – Sine, kakav si ti čovek! Da si bar pitao ko je ova žena što sedi s nama. Pričaš bez prestanka kao da ti je dugogodišnja prijateljica. Najpre se upoznaj. – Izvini – odgovorio je Vehbi postiđeno. – Mislio sam da onaj ko je s Ilhamijem nije stranac. – Gledao je u Pilar kao da traži izvinjenje. A onda, kao da je potisnuo svoju nelagodu, ustremio se na prijatelja: – A da ja tebe pitam, ako je neko s tobom, valjda ti treba da ga predstaviš. – Onda, da vas upoznam. Ovo je Pilar, žena našeg Ejupa. – Ejupa? – čovek je odmerio Pilar pogledom koji traži odgovor. – Kog Ejupa? – Sine, koliko ti Ejupa znaš? – Ima ih koliko hoćeš. O kojem ti pričaš?

– Pričam o Ejupu, našem zajedničkom prijatelju. Pošto je nekoliko sekundi sa izrazom čuđenja, trepćući gledao belo u svog prijatelja, upitao je: – Naš Ejup iz Barselone? – Daa, naš Ejup iz Barselone. – A-haaa – rekao je Vehbi kao da se tek probudio. – Žena našeg Ejupa. Pa, snajka, dobro došla. – Stegao je Pilar ruku. S lica mu je nestala detinjasta začuđenost, srdačno se osmehnuo. Najpre ju je pitao da li je ranije bila u Istanbulu i šta joj se najviše sviđa. Pilar mu je odgovarala kratkim rečenicama. Pošto je pohvalio njen turski, pitao je: – Dobro, a gde je Ejup? – Po tome je odmah bilo jasno da ni on ništa ne zna. – Ima neka posla. Ostavio je Pilar ovde, a on je otišao u Ankaru. – Ilhami je u trenu izmislio odgovor. Pilar nije mogla a da se ne zapita da li je on u dolasku smislio laž o Ankari ili tu na licu mesta. I ona je tih dana često pribegavala istom rešenju, ali od malih nogu se bojala onih koji tako naprečac i bez po muke mogu da slažu. I ne znajući šta njoj prolazi kroz glavu, Ilhami je rekao: – Jasno ti je da se još uvek nismo videli. Prvo sam se našao s Pilar a kada se Ejup vrati, onda ćemo se konačno svi sastati. – Posle je dodao, kao da se upravo setio: – Zbilja, zna li on za tvoju radnju? – Radnju... – Pošto je neko vreme izvijenih obrva gledao u tavanicu kao da na njoj piše odgovor, Vehbi je rekao: – Naravno da zna. Dopisujemo se s vremena na vreme, pričao sam mu o ovome ovde. A zašto pitaš? Pozvaćeš ga ovamo? – Vidi, nije stvar u tome da li ću ga zvati. Rekao sam ti da čovek nije u Istanbulu. Kažem samo, javi mi ako u povratku možda prvo svrati do tebe, da dođem i ja ovamo. – Ha, reći ću ti ako mi se javi – rekao je Vehbi ironično. Kad ne očekuje mnogo od drugih, čovek umanjuje rizik od razočaranja. Ovaj koji osim pisma nije očekivao ništa od prijatelja s kojim se godinama dopisivao, sada se nije uzbuđivao što nije obavešten o njegovom dolasku. Nije ga čekao, nije mu bilo žao što ne može da se sretne s njim. Pilar je pomislila: kamo sreće da ja mogu tako.

Vehbi je saznao ko je gošća, pitao je za Ejupa, gde je i šta radi, i pošto je dobio kratke odgovore, vratio se raznoraznim temama počev od prevoza stvari po vrućini, preko brljotina političara, do toga da leti nema dobrih filmova u bioskopu. Pilar, koja je već odavno bila u žalosti jer ni za ovim stolom nije našla ono čemu se nadala, gledala je u njih dvojicu a u mislima je odavno bila negde drugde, preselila se u svet snova. Došla je sebi kada je Ilhami gurkajući druga pokazao na čoveka koji je ušao u kafanu: – Vidi ko dolazi. – Bio je to visok čovek kose proređene na temenu i izuzetno mršav – da duneš u njega, srušio bi se. – Druže, tražiš nekoga? – Vehbi je dobacio. Primetivši ih, čovek se nakezio. – Oho, jednim potezom dve muve. Kako si, Ilhami Dogru? – rekao je i prišao za njihov sto. – Rekoh, da vidim Gazdu, ali baš lepo što si i ti tu. Pilar su odmah predstavili pridošlici. To je bio Muždat, njihov drug iz gimnazije. Kada su Ilhami i Ejup otišli u Francusku, on i Vehbi su se zaputili u Ankaru da studiraju političke nauke. Ilhami se šalio što ni jedan ni drugi nikad nisu radili u struci. – Žali bože para utrošenih za njihovo školovanje. Jedan je postao kafedžija, a drugi novinar. – Da nije trebalo da budem ministar? – smejao se Muždat. – Mogao si se oprobati makar kao predsednik opštine. – Kakav si ti čovek, bre! A ovaj ovde, kao da je postao broker na Volstritu, misli da vrti njujoršku berzu oko prsta. Praveći se da ne čuje Vehbija, koji je dobacio: – Gordon Geko iz Arnavutkoja! – Ilhami je i Muždatu ponovio istu laž da Ejup nije mogao da im se pridruži zbog neodložnih obaveza. Čak je malo proširio priču izmislivši nekakav posao u vezi s papirima, koji nije mogao da se završi nigde osim u Ankari. Muždat se više zainteresovao za Pilarino prisustvo nego za odsustvo starog prijatelja koga nije godinama video i možda čak zaboravio da postoji, te je začuđujuće vešto naveo priču na politiku i pitao Pilar da li je neko u njenoj porodici iz Baskije. Kada je čuo da je ona po očevoj liniji poreklom iz Baskije, iz nekog razloga silno se obradovao.

– Stvarno? Baš lepo! Ne shvatajući čemu to bezrazložno oduševljenje, Pilar se samo ovlaš osmehnula kao što je veoma često činila tog dana. Ejup nije imao samo čudnu porodicu već i čudne prijatelje. Posle nekog vremena, Ilhami se uzvrpoljio: – Ljudi, ogladneli smo, hajde da pojedemo nešto. – Čovek nikako nije mogao da se smiri, neprekidno je izmišljao nove planove. Ustali su svi zajedno, iako se Vehbi bunio kako ne može da pešači po vrućini. Krenuli su pošto su se muškarci dogovorili kuda će se ići. Uskim uličicama stigli su ispred jedne ogromne građevine. – Ovo je džamija Sulejmanija – rekao je Ilhami. – Ranije se umeće arhitekata ogledalo u kupolama, treba da vidiš kupolu Sulejmanije. – Ha, samo još treba da idemo u turistički obilazak, pomislila je Pilar i jasno stavila do znanja da to ne želi. Nije odbila predlog da nešto pojedu da ne bi pokvarila zabavu, ali da obilazi džamije i divi se arhitekturi, e, to bi bilo previše. Videvši da gošća nije nimalo zainteresovana za turistički obilazak, prešli su laganim korakom dvorište džamije i seli u jedan u nizu restorana odmah prekoputa. Dok je Vehbi poručivao, Ilhami je krenuo da priča kako su u školskim danima često dolazili ovamo s Ejupom. Kod Ali-babe je bio najbolji pasulj u gradu. I uz to jeftin. Kad god bi došli tu, Ejup bi se ustremio na tanjir pred sobom kao da je iz gladnih pobegao. Jedanput čak nije mogao da se obuzda, već je halapljivo pojeo zaredom tri porcije, posle čega ceo dan nije mogao da dođe k sebi. Dok su se oni za stolom slatko smejali prisećajući se starih dana, Pilar je uživala u tome što se našla sa voljenim čovekom u istoj uspomeni. Pre mnogo godina, mali Ejup je sedeo za jednim od ovih stolova, možda baš za ovim, i jeo ono što će ona kasnije jesti. Bili su na istom mestu premda u različito vreme. U istoj uspomeni... U krhkoj senci prohujalog trenutka. I tu su izgleda jedino bili blizu jedno drugom. Zamišljala je kako se približava Ejupu, kako će ga uskoro pronaći... Kada je stigao pasulj koji se pušio i zamamno mirisao, ljutkast i čorbast, Muždat je uzviknuo: – To je to! Ova prokleta stvar se zapravo jede zimi, ali to nije

važno pošto je pasulj u pitanju – rekao je i zaronio u tanjir. Pilar je sledila njegov primer i sa začuđujućim apetitom za deset minuta slistila sve pred sobom. To je zaista bio najukusniji pasulj koji je jela... Pošto su završili, Ilhami je predložio da pokupe Edu i popiju koju čašicu rakije na Bejogluu. Čim je čuo reč rakija, Muždat je rekao: – Ja sam za – a Pilar se smučilo da se ponaša kao da je sve u redu, te je odbila, rekavši: – Meni je dosta zabave. – Glava joj je bila puna svega, bila je previše neraspoložena da bi glumila u varijeteu. Nije mogla da sedi za stolom, niti da učestvuje u razgovorima. Osim toga, svako ko nije razumeo njeno stanje i očekivao da bude poletna izgledao joj je drsko i uvredljivo. Uostalom, nije došla u ovaj grad radi provoda... Probala je da se izvuče koristeći porodicu kao izgovor. Ali Ilhami joj je došapnuo: – Znam da ti se ništa ne radi, ali ostani s nama, opusti se malo umesto da sediš kod kuće da te more mračne misli. Trenutno nam ionako ne preostaje ništa drugo osim da čekamo. Čovek je u stvari bio u pravu. Nije bilo baš zabavno slušati njih dok veselo ćaskaju nesvesni sumnji koje nju izjedaju, ali je možda bilo bolje ubiti vreme napolju nego otići rano u onu sumornu kuću. Umesto da provede veče i noć izložena Perihaninim nepresušnim pitanjima i Vejselovim zlonamernim ispadima, mogla je još neko vreme da se zanosi lažima u društvu Ejupovih prijatelja. A koja čašica bi joj možda čak umirila rastrzane živce. – Dobro onda. Ali ne mogu da se zadržavam. Tako su zajedno krenuli kod Vehbija u kafanu. Pilar je odatle zvala kuću na Emirganu da kaže da će kasniti, ali nije ni sa kim razgovarala pošto se niko nije javio. Dok je Ilhami telefonirao svojoj ženi, Vehbi, koji nije mogao da im se pridruži jer ne pije, pozvao je Pilar da opet dođe. Ako joj se ukaže prilika, neka svrati da popiju čaj. Zatim je tužan poput deteta dodao: – Daj bože da sledeći put i Ejup bude sa nama. – Dok je to izgovarao, mračne sene prekrile su mu lice; Pilar je shvatila da je čoveka za koga se ispostavilo da je Ejupov višegodišnji dopisni prijatelj pogodilo to

što ga drug nije obavestio o svom dolasku. Dakle, čovek nije morao nužno čekati one koje voli da bi se razočarao u njih. A možda je tuga samo nuspojava ljubavi. Da je siroti čovek znao istinu, verovatno bi zaboravio na sebe i žalio bi Pilar. Baš na rastanku, kao da je u poslednjem trenutku odlučio, rekao je Pilar: – Stani, čekaj, čekaj – i uputio se ka ogromnoj torbi koja je stajala pored kase. Pošto se neko vreme zamajavao tamo, vratio se noseći crvenu beležnicu. – A ovo je mala uspomena od mene. Za svaki slučaj, ako se ne vidimo... Pa naravno, Pilar je zaboravila na njegove gestove nalik Deda Mrazovim, kojima je svedočila malo pre toga. Od srca se nasmejala i zahvalila. Dok je stavljala beležnicu u torbu, pitala se da li će ponovo sresti tog neobičnog čoveka. Šta bi njihov ponovni susret mogao da znači, da se sve sredilo ili da više ništa neće biti kao ranije? Našli su se s Edom na Trgu Taksim. Prema Ilhamijevim rečima, žena se veoma obradovala pošto je čula da je Pilar u Istanbulu. Kada su se sreli, čvrsto ju je zagrlila kao da se poznaju ceo život. Pilar se začudila i istovremeno obradovala tako srdačnom dočeku s obzirom na to da se nisu srele od njihove posete Barseloni. Koristeći gužvu u Ulici Istiklal, ušli su u Čiček pasaž, koji se nalazio blizu njenog prvog odredišta tog jutra. Seli su i poručili rakiju u jednoj kafani gde je Ilhami bio redovan gost sudeći po njegovom prisnom odnosu s konobarima. Da li je Pilar ikada ranije pila rakiju? Naravno da jeste. Uvek su kod kuće imali rakiju koju bi Ejup pijuckao uz fetu. I Pilar bi pravila mužu društvo premda i nije bila baš oduševljena ukusom. – I vi Španci imate piće slično rakiji, zar ne? – pitao je Ilhami. – Da, kasalu. Bistra je kao rakija a pobeli kad se pomeša s vodom. Najviše se pije u Valensiji. Moja majka je, recimo, obožava. – Čim je to rekla, setila se kako treba da se javi majci. U suprotnom će je Viki pre ili kasnije zvati da pita kako je na poslu. Ona nije kao Paz, ne mora da čeka telefonski račun da bi

shvatila da priča sa inostranstvom. Na primer, ona bi postala sumnjičava na najmanji zvuk s ulice. Dok je Pilar, uznemirena tim mislima, zgrabila telefon i zaputila se ka toaletu, za stolom se već uveliko prešlo s kasale na priču o uzu. Toalet je bio prazan. Pošto se uverila da nema nikakvih zvukova u okolini, pozvala je majku. Viki se javila tek posle šestog zvona; upravo se bila vratila iz kupovine i smeštala je namirnice u ostavu. Kao da je htela da je ošamari njenom laži, najpre ju je pitala kakvo je vreme u Sevilji. – Vruće. – Jel’ mnogo vruće? – Mnogo. Plašila se da ne oseti prekor u majčinom glasu. Žena je imala vrlo izraženu intuiciju ili kako se to već zove. Pilar nije polazilo za rukom da je slaže ni kada je bila dete. Koristeći moto: manje priče, manje laži, nije otezala razgovor, već joj je ukratko rekla da poslovi dobro napreduju ali da mnogo radi. A potom je dodala: – Hajde da te ne zadržavam, imaš posla – i brže-bolje prekinula vezu. Onda je časkom pozvala Izabelu. Njena sestra je, ako se izuzmu vrtoglavice i ritanje nevaljalca koji je igrao fudbal u njenom stomaku, bila dobro, mada se sekirala za nju. Pilar je i njoj podnela kratak izveštaj i rekla joj da se ne brine. Pošto se već zahuktala, još jednom je pozvala Ejupovu kuću misleći da je nepristojno da kasni a da se ne javi. Iznervirala se pošto se opet niko nije javljao. Šta sad to znači? Gde su ? Niko joj ništa nije rekao. Ako ode kući da li će ostati pred vratima? Ne, ne, i da su svi izašli, Mueser me sigurno čeka, pomislila je. Ako nema nikoga, ni policija nikog neće naći ako pozove u vezi s prijavom nestanka. Ta misao joj je prilično pokvarila raspoloženje. Za kraj je ko zna koji put okrenula Ejupov mobilni sigurna da ga neće dobiti. Još jednom se začuo glas koji je tih dana toliko puta čula: Pozvani korisnik trenutno nije dostupan. Vratila se za sto utučenija nego kada je otišla. I zatekla je drugačiju trpezu, sada su je krasila raznorazna predjela. Ilhami je sipao rakiju a Eda se okrenula ka Muždatu i nešto mu žustro pričala.

– Da ne grešimo dušu ali... Čoveku prosto padne na pamet tako nešto. – A šta se to dogodilo? – Pilar se tobože zanimala. Budući da je pristala da dođe, nije htela da bude smrknuta i kvari ostalima ugođaj. Iako iz učtivosti, trebalo je da učestvuje u razgovoru, makar da deluje zainteresovano. Zadovoljan što se Pilar uključila, Ilhami je preduhitrio svoju ženu: – Ima jedna devojka čije romane objavljuje izdavačka kuća u kojoj Eda radi. Eda je nešto ne simpatiše. Sumnja da neko drugi piše umesto nje, izmišlja priče o mračnoj zaveri. – Ma daj – nasmejala se Eda. – Ovi se sprdaju sa mnom. Ja to ne kažem, ali da vidiš devojku, tako je mlada... Ne zna ni dve unakrst da sastavi. Zaista mi ne ulazi u glavu kako ona piše te knjige. Opet, znam dosta pisaca koji su dok pišu beskrajni kao more a zaneme kada treba da pričaju, ali otkud znam, ovo je drugačije. A pošto joj je otac prilično bogat... Čoveku, razumljivo, svašta padne na pamet. Na svetu ima toliko pisaca iz senke, zar ne? Moguće je, moguće... – Dobro, a kakve su joj knjige? – pitala je Pilar pomislivši: Šta me se tiče, kao da ću ih čitati. Ali tako je to s druženjem, čovek mora neprekidno da postavlja pitanja čije odgovore neće saslušati. – Šta znam, nisu loše. Prva mi se nije toliko dopala, ali pre dva meseca predala je još jednu i ta mi se, na primer, svidela. Govori o akrobati iz cirkusa, objavićemo je ovog meseca. Upravo radim na njoj – Eda je tako slatko pričala o tome. A Pilar je sa osmehom, tupo posmatrala ženu i usput razmišljala gde sutra da traži muža. Te sumorne misli presekao je duboki glas Muždata, koji je navalio na meze kao da se pre toga nije najeo onoliko pasulja: – Jedite, zaboga. Pilar, ne propuštaj meze, ovakvo nećeš naći u Barseloni. Znaš već, ko pre devojci, njegova devojka. Ilhami, koji je po svoj prilici voleo da se koška s prijateljima i traži razlog da prodrma raspoloženje, nije propustio priliku:

– Ti našoj gošći pogrešno opkazuješ kako se mezeti uz rakiju. Pilar, ne obaziri se na njega. Čuven je po tome što jede nesrazmerno prostoru koji zauzima u vasioni. U školi su ga zvali Izjelica i Samovar. Pojeo bi sve na šta naiđe i pio litre čaja. Hoću da kažem, na njega se ne treba ugledati kada je hrana u pitanju. Na primer, obično se ne juriša ovoliko na meze kada se pije rakija, ne navaljuje se kao da se iz gladnihi pobeglo. Naprotiv, jede se polako i uživa se u razgovoru. Pilar uopšte nije reagovala premda je pomislila: Kad biste malo sporije pričali da razumem šta kažete. Dok su razgovarali u četiri oka, svako je govorio razložno i pažljivo, ali kada su svi zajedno pričali, kao da su zaboravljali da je ona strankinja, pričali su brzo i nizali reči koje ona nikad nije čula. Ali opet, nije se obazirala. Ionako nije bila mnogo zainteresovana da sluša. Protežući se ka tanjiru s tunjevinom, Muždat se usprotivio: – Šta je to, odjednom si postao stručnjak za bonton. Dođi jednom da me naučiš kako se drži viljuška, svira klavir i slično. – Ni Špancima nije stran običaj mezetluka. Oni imaju tapase, zar ne Pilar? – umešao se Ilhami kao da je na njega red da napadne. – Čoveče, ko o čemu ti o Špancima... Baskijka je po očevoj liniji. Možda se i ne smatra Špankinjom! Na to su se sve tri glave okrenule prema Pilar. Ona pak nije bila baš oduševljena što se razgovor, obrni-okreni, vratio na nju. – S majčine strane sam Katalonka, a s očeve Baskijka, ali... – Aha! Vidiš, snajka je sve samo ne Špankinja – uskočio je Muždat. – Ha, nisi mogao da nađeš temu! Nisu ti bili dovoljni Turci i Kurdi nego si se odmah uhvatio za Špance i Baske, pazi zaboga, da ti ne bude malo. Pričaj, odlučuj u ime svih. – Ti, naravno, pričaš u svoje ime, jelda? Onda nemoj mene da pitaš, evo, pitaj Pilar. Pilar, koja je samo površno pratila razgovor, nije želela da produbljuje problem, trudila se da bude oprezna: – Ja u stvari nemam politički stav o tom pitanju. Uostalom,

moja porodica se uglavnom ne bavi time. Iako je Ilhami dobacio prijatelju pogled koji kaže: Vidiš šta sam ti rekao, Muždat je već primetio nešto što je zagolicalo njegovu znatiželju: – Aha, porodica se uglavnom ne interesuje, ali verovatno ima onih koji odudaraju. Iako je mogla da ignoriše Muždatovu nevericu ili da ga slaže, Pilar se osmehnula i rekla: – Da. Moj stric. – E pa, pričaj nam onda o tom stricu. – Muždat je bio uporan. – Da li je on bio član Ete ili nešto slično? – Da. – Ma šta kažeš! – Muždat je tako glasno uzviknuo da su se oni za drugim stolovima okrenuli i pogledali ga. Ilhami je bio primoran da ga opomene. – Ih bre, čoveče, tiše malo! – Dobro, dobro – smirio se. Zatim se ponovo okrenuo ka Pilar: – Pričaj, slatka Pilar. Uputi nas malo u vaše priče. – Šta da pričam? – rekla je Pilar beznadežno. – Eto, moj stric je bio baskijski nacionalista. Bio je za nezavisnu Baskiju... Mora da je Muždat shvatio da njegovo navaljivanje može biti dosadno čim je osetio potrebu da prekine Pilar i objasni: – Ne zameri zbog moje radoznalosti. Ovde se dosta zna o Eti. Mislim, i zna se i ne zna. Neprekidno se poredi sa PKK-om. Eta s PKK-om a Batasuna sa Hadepom... Stalo nam je da čujemo ako neko ima nešto da kaže. Tada je Pilar uperila pogled u njegove radoznale oči. Znači, želeo je da čuje priču o stricu Anderu. Ako je tako, neka sluša. Krhkim glasom, počela je da priča kao da nije u pitanju očev brat, već junak iz bajke njenog detinjstva kojeg je opet izvadila iz crvene plišane kutije. Dok je pričala, sećala se, a što se više sećala, to je više čeznula za stricem Anderom i tim dirljivim danima... Ćavi Ećebarijeta, jedan od visokih funkcionera Ete, ubijen je 1968. godine u okršaju s policijom koji je izbio kada su hteli da zaustave njegov auto na putu. Pilar, naravno, nije pamtila taj događaj pošto je tada imala samo četiri godine. Ali slušajući više

puta odrasle dok su pričali o ovom događaju, koji se odrazio ne samo na njenu porodicu već i na istoriju cele države, saznala je sve detalje kao da ga je lično doživela. Organizacija nije mogla mirno da prihvati Ećebarijetinu smrt. Zauzvrat je ubijen šef policije Meliton Mazanas. Šesnaest naoružanih aktivista, među kojima je bio i stric Ander, uhapšeno je zbog Manzanasovog ubistva, a onda im se sudilo. Pilar se osećala kao da je svedočila tim danima, iako je sve videla kroz dimnu zavesu. Svi zajedno bi išli kod tetke Izaskun. Izabela je još uvek bila beba. Rođak Raul, mnogo stariji od Pilar, igrao se s njom u dvorištu kako bi je držao što dalje od dnevne sobe, gde su se vodile žestoke rasprave. Iznutra su dopirali glasovi. Tetka Izaskun je plakala, zet Ramirez je ljutito izgovarao ime ženinog mlađeg brata, urlajući na sav glas: „Taj odmetnik će celu porodicu uvući u nevolju”. Njen otac se trudio da ih smiri, a majka je zatvarala prozore da se ne čuje napolju. Pilar je posmatrala majku iz dvorišta. Kada bi im se pogledi sreli, Viki se usiljeno osmehivala kao da je sve u najboljem redu. Lice iskrivljeno u lažni osmeh kojim se prikrivala istina za Pilar je ostalo zaštitni znak godina kada se porodica trudila da izađe nakraj s njenim stricem. I Pilar je, kada je odrasla, krivila lice u usiljen osmeh kad god bi se našla u škripcu. Dok su se članovi porodice, ophrvani tugom i besom, koprcali u beznađu, organizacija je već odavno bila zasukala rukave da oslobodi strica Andera i ostale. Kako bi sprečili smrtnu presudu svojih drugova, aktivisti su oteli konzula Zapadne Nemačke u San Sebastijanu. Napetost je na kraju toliko porasla da je Franko morao da se povuče i da odgovorne za slučaj Manzanas umesto na smrt osudi na zatvorsku kaznu. Pilar, kojoj je stričev odlazak u zatvor ostao u mutnoj uspomeni, sećala se kao da je bilo juče kada je on dve godine nakon Frankove smrti pušten na slobodu. Stric Ander je došao u Valensiju kao rođendanski poklon za njen trinaesti rođendan. Dok je bila mlađa, Pilar ga je zamišljala kao probisveta zaraslog u kosu i bradu koji se ni na koga ne osvrće. Odrasli su

se, kad god se pričalo o njemu, mrštili kao da je u pitanju neko nevaljalo dete i to je verovatno umnogome uticalo na nju. Zato se istinski začudila kad je ugledala strica Andera pred sobom. Nijednom se nije desilo da mu kosa bude masna, da je nemarno obučen, ili da nije uredno obrijan. Bio je veoma uglađen i kicoš. Lepo se oblačio, talasasta kosa bila mu je uredno začešljana na stranu. Pre biste pomislili da je na insistiranje došao s neke proslave a ne iz zatvora. Povrh toga nije bio nimalo bučan, prgav, netrpeljiv, naporan kao što je ona zamišljala. Naprotiv, imao je plišano nežan glas, dok je pričao, obavezno je gledao sagovornika u oči, pogledima je ulivao poverenje. Ozbiljno je shvatao svakog sagovornika, bez obzira na njegov uzrast i društveni položaj, slušao je izuzetno pažljivo i zainteresovano kao da će saznati nešto mnogo važno. Pilar je isprva mislila da su odrasli godinama bili nepravedni prema stricu. Zar je to taj besan, tvrdoglav, prgav mlađi brat?! Međutim, s vremenom je primetila da stric Ander, i pored toga što svakoga sasluša pažljivo i s razumevanjem, radi samo ono što on hoće. Svakome je dopuštao da priča, ali na kraju je ipak radio po svom. I to tako gospodstveno da čovek nije mogao da se naljuti ili uvredi. Razlikovao se od svih ljudi koje je poznavala, bio je potpuno drugačiji. – I, šta se posle desilo s tvojim stricem? – upitao je Muždat. – Kažeš, bio je ovakav, onakav, a je li umro? – Ne znam. Nije znala. Stric Ander je neko vreme bio kod njih u Valensiji a posle je otišao bez reči, baš kao što je i došao. Pilar je te noći našla pod jastukom lepo upakovanu knjigu. Alisa u Zemlji čuda. Unutra je nalivperom s tamnoplavim mastilom pisalo: Zakasneli rođendanski poklon. Pilar se mnogo obradovala Alisi, ali uvek je znala da je pravi rođendanski poklon stric Ander lično. Njegov lik joj se urezao u pamćenje poput čarobnog junaka iz bajke. Odrasli su hteli svakog da skroje na svoju sliku i priliku, ali deca su hrabro volela svoje junake onakve kakvi su. Zato se ona nije naljutila što je stric otišao, ona ga je razumela. Jedino nije

razumela zašto nije mogao da se javi. Pilar se interesovala za strica, gde je i da li će ponovo doći. Svaki čas je zapitkivala oca, ali nije dobijala pravi odgovor. Iako joj niko ništa nije rekao, s vremenom je shvatila da je negde umro ili da je ubijen. Umesto da krenu u potragu za lešom bez groba, odrasli su odlučili da se ponašaju kao da taj neko nikada nije postojao. Stric Ander i blistava uspomena na njega ostali su joj najlepši poklon za njen trinaesti rođendan... Kada je Pilar završila priču, za stolom je vladao tajac. Muždat se povukao u sebe, Eda je daleko odlutala setivši se ko zna kog gubitka. Ilhami je lagano podigao čašu: – Ako je tako, pijmo za sve divne ljude koje smo izgubili i za nezaboravne uspomene na njih. Ostali su sledili njegov primer. – Za nezaboravne uspomene! Bilo je oko devet sati kada je Pilar rekla da je konačno vreme da krene. Ukućani su se verovatno već zabrinuli. Nije ona kriva što im ne radi telefon. Samim tim, nije se smatrala odgovornom ni za to što će se Mueser brinuti jer se ovoliko zadržala. Ipak, mislila je da je red da se u dogledno vreme vrati kući u kojoj je gost. Mueser bi je sigurno više puta zvala do sada da se setila da ostavi broj mobilnog pre nego što je izašla. Možda je i dobro što sam zaboravila da ostavim broj telefona, pomislila je i nasmejala se. Odlučno je odbila Ilhamija kad je ponudio da je odveze kući, rekavši da će uzeti taksi baš kao što je uradila tog jutra. Muždat, koji je mislio da je Ejup u Ankari, rekao je Pilar da prenese drugu njegove pozdrave i zamolio da se obavezno vide pre nego što ode. – Naravno, reći ću mu – uzvratila je Pilar sa osmehom koji je pod uticajem rakije od samosažaljenja stigao dotle da se smeje onome što ju je zadesilo. Pogled joj se sreo s Ilhamovim. Čovek ju je značajno gledao; kao da je govorio: „Ne brini, rešićemo”, ili je Pilar želela tako da razume. Eda ju je ponovo čvrsto zagrlila, rekavši: – Obavezno dođi jedno veče kod nas pre nego što odeš. Očekujem te. – Ilhami je izašao zajedno s njom da je isprati do taksija. Koračali su bez reči jedno pored drugog dok nisu naišli na slobodan taksi. Pošto je otvorio vrata i objasnio taksisti kuda

da vozi, čovek je izvadio iz džepa svoju vizitkartu i pružio joj je. – Imam mobilni telefon. Ovde piše broj. Ilhami Dogru/Knjižara Jelkovan. Pre nego što je taksi krenuo, provukao je glavu kroz otvoren prozor i rekao: – Čućemo se sutra. Nemoj da se brineš. Danas-sutra pojaviće se naš blesavi Ejup. – Pilar je svim srcem želela da mu veruje. Glava ju je neprestano žigala od svega što je doživela tog dana. Izlazak iz kuće tog jutra, činjenica da je kao od šale našla Ilhamija, Vehbijeva radnja čudesna koliko i on, Muždatov naprasni dolazak, raskošna džamija Sulejmanija, ukusan pasulj, srdačna Eda, glas strica Andera, tunel uspomena, umirujuće dejstvo rakije... Sve je uspela, osim da pronađe Ejupa. Gledajući svetla koja su se uzdizala na suprotnoj obali, rekla je: – Ah, Ejupe. Gde si, pojavi se već jednom. Za razliku od jutrošnjeg taksiste, ovaj uopšte nije reagovao. Ili se pravio da je ne čuje, ili je zaista nije čuo. Kada je njen otac rekao: „On mi je brat, kako da ga isteram iz kuće?”, njena majka se pravila da ne čuje. Ali Pilar nije mogla to da kaže te večeri za stolom, bilo ju je sramota. Ni Ejup nije znao da je stric Ander otišao zbog Viki. Da jeste, verovatno ne bi toliko voleo Viki. Mora da se i Pilar plašila da neće moći da je voli pa je to čuvala u sebi, ali nikada nije zaboravila. Viki je rekla: „Imam dvoje dece, moram da ih zaštitim. Moj svet nisu ni Anderovi prijatelji ni neprijatelji. Ne želim ga u kući”. Ubrzo potom, stric Ander je otišao. Više se nije ni javio ni pojavio. Pilar je znala da je taj gubitak jedna od prvih rana na njenom srcu. Ali svet je mesto gde se rane smatraju ružnim i da bi delovala lepše, krila ih je. Kada se taksi zaustavio pred kućom, bila je napeta što kasni. Ušla je u dvorište i dok se približavala kući, u kojoj su sva svetla gorela, primetila je nekakve obrise ispred vrata. Izbliza je razabrala niz cipela poslaganih jedne do drugih... Ne znajući kako da tumači to mnoštvo gostiju, pritisla je razdražujuće zvono, koje joj je poput zastrašujućeg ptičjeg krika prodrlo u uši. Vrata je otvorila nepoznata žena. Upravo kada je pomislila da je

pogrešila adresu, iza žene se pojavila Mueser. Izgledala je deset godina starija nego tog jutra. Neme oči bile su joj ogromne, naduvene i krvave. Gledala je Pilar tim očima, ta tišina joj je nešto govorila. Ali Pilar nije razumela. Kada se žena koja je otvorila vrata vratila unutra i nestala iz vidokruga, upitala je: – Šta se desilo, Mueser, da li se desilo nešto loše? – Nije bila sigurna da želi da čuje odgovor. Mueser je očigledno želela nešto da kaže, ali nije mogla. Kao da se jedva držala na nogama, kao da bi se srušila da se nije naslonila na vrata. – Mueser, nemoj da me plašiš. Šta se desilo? Pilar je osluškivala unutra. Neko je tiho pevušio. Ali to nije ličilo na pesmu, bila je to žalosna melodija koja mnogo više priliči kakvoj verskoj ceremoniji... Pošto se pesma završila i više ženskih glasova istovremeno izgovorilo amin, čvrsto je stegla Mueser za ruku. – Govori, šta se desilo? Skupljajući poslednje atome snage, Mueser je otvorila usta. Osušene, priljubljene usne razdvojile su se krvareći iznutra. I najzad je kroz taj otvor izašao slabašan glas: – Umro je... Pilar se osećala kao da ju je neko polio vrelom vodom. Kao da nije razumela zaovu. Šta se desilo Ejupu? Da li je to neslana šala? Neko bi hitno morao da joj na maternjem jeziku kaže šta se dešava. Ona više ne razume turski, zbunjena je. Mozak joj j brujao, zavrtelo joj se u glavi. Pridržala se za vrata i skamenjeno gledala u lice žene koje se pretvorilo u oči. – Otišao je – rekla je Mueser kao da je na izdisaju. – Moj brat je umro.

Maglovita zimska noć. U vazduhu se oseća jak miris fosfora... Pored mene je Vehbi, prijatelj kojeg godinama nisam video. Usne mu se neprekidno pomeraju, ali ne čuje se nijedna reč. Ja sam se promenio, a on nimalo nije ostario, onakav je kakvog sam ga poslednji put video. Pošto pažljivo posmatram njegovo lice, čitam mu sa usana. „Odsada ćeš ići sam. Ne zaboravi šta sam ti rekao, važi?”, kaže. „Kad god me budeš zvao...” I potom iznenada nestaje. Ostajem sam. Skrećem u sporednu uličicu i pošto stignem pred kamenu, trospratnu zgradu, stanem kao ukopan. Kao da čekam nekoga ko nikada neće doći. Upravo tada osećam miris sličan mošusu. Dišem punim plućima kao da želim da ga sveg upijem u sebe. Kamo sreće da svi sapuni u zemlji ovako mirišu. Pošto se okrećem ka izvoru mirisa, vidim je. Stoji preda mnom bleda, crnih očiju, kose boje tamnog žita. Kada nam se pogledi sretnu, shvatam da je ona ta koju sam toliko dugo tražio. Čudno! Stoji preda mnom kao spomenar čuvajući svu moju prošlost u crnim očima; pa opet, ne mogu da se setim ni kako se zove ni odakle je poznajem. Jedino znam da je ludo volim. Kao da je oduvek bila sa mnom i zauvek će biti. Želim da rodi mene ili da mi rodi dete. Potom se s bolom setim: Ali ona mene ne voli! Zaplačem. Pošto bujica mojih suza kvasi njene noge, ona mi prislanja glavu na uvo i kaže mi da me voli. Zatim odlazi odnoseći miris mošusa sa sobom. Čujem lupkanje potpetica koje se udaljavaju. Pa rekla je da me voli, zašto onda odlazi? Suze u potocima liju mi niz obraze. Najednom se setih njenog imena, dozivam je glasom koji podseća na samrtni krik: „Marija Puder!” Utihnuli su zvuci potpetica. Njena bunda leprša i seče maglu.

Tada u crnim očima vidim sebe. Saginje se do mog uveta i tiho šapuće: „Ja sad idem. Ali doću ću kad god me pozoveš.” Kad sam se probudio, sneško belić se otopio na mom jastuku. Znači, ja, koji ne mogu da zaplačem danju, zadovoljavam noću ovu potrebu. I ranije sam se budio na mokrom jastuku, ali prvi put se jasno sećam da sam se u snu gušio u suzama. Kada sam se žalio što ne mogu da se setim snova, nisam imao pojma da je moć imaginacije Sabahatina Alija ono čega sam bio lišen. Njegov roman Bogorodica u krznenom kaputu, koji sam pročitao neposredno pred odlazak u Pariz, dugo mi nije izbijao iz glave, godinama sam govorio da mi je to omiljena knjiga. Međutim, za mladića koji nema iskustva u ljubavi to je bila brutalna, obeshrabrujuća priča. Marija Puder je bila anđeo, a ja, koji sam imao smelosti da mislim ružno o njoj, ja sam bio đavo. Ja sam bio neko ko ne pokušava da poseduje jer veruje da će izgubiti, ko ne može da voli iz straha da ne bude voljen. Baš kao Raif, i ja sam izgubio veru da mogu biti voljen i svestan da su za to zaslužni oni koji su me terali da se osećam bezvredno. Tih godina mi se činilo da sve žene obleću oko mene a ja ne mogu nijednu da izaberem, mislio sam da mogu voleti jedino ženu poput Marije Puder. Međutim, većina muškaraca u tom uzrastu pristaje na svaku ženu koja se prevari da mi dobaci pogled. Ni za mene se nije moglo reći da sam bio mnogo probirljiv kad je reč o prolaznim avanturama. Ali verovao sam da se samo žena kao što je Marija Puder može čekati i voleti ceo život. I da se takva možda nikada neće pojaviti... Kada sam prvi put video Pilar u Parizu, ko zna zašto, na pamet mi je pala Marija Puder. Među njima nije bilo fizičke sličnosti. Ali čim sam je video, osetio sam da bi ona mogla da bude moja Bogorodica u krznenom kaputu. Bila je od onih koje nikada ne bi žrtvovale svoju čistotu i ponos mojim paranojama i zadnjim namerama. Čisto zbog toga bila je prava osoba. Da, takav sam ja. Imam oči koje vide jedno u meni a drugo izvan mene, imam razna lica kojima pridobijam okolinu. Ja nemam mira i pravi sam lažov. Međutim, da li je Pilar takva? Ona je, ako ništa, u skladu sa sobom. Nas dvoje kao da ne vidimo dobro a redovno

kupujemo novine gde se traži da se na dve slike koje su odštampane jedna do druge pronađe ne znam koliko razlika. Ona stalno traži sličnosti među nama, a ja razlike. Koliko ona naginje radosti, toliko sam ja sklon seti... Pilar, recimo, stalno priča o našem zajedničkom odmoru u Lisabonu. Kad god se pomene odmor, ona se seti tih dana. Za nju je naš prvi zajednički odmor bio poseban i romantičan. Kao i svim novopečenim ljubavnicima kojima i najobičniji trenuci deluju čarobno, taj odmor je protekao bez trzavica i u neizmernoj sreći. Međutim, moj omiljeni je odmor u Rimu, kuda smo otišli dve godine kasnije. Odmor kada su nam drugog dana, i to ispred fontane Trevi, ukrali sav novac... Pošto sam obukao šorts bez džepova i nisam hteo da ponesem torbu, sirota Pilar je morala da stavi i svoj i moj novčanik u svoju torbu. Tako je naš budući lopov jednim kamenom ubio dve ptice i verovatno nas je često spominjao dok se sladio plodovima svog rada. Primetili smo da je novčanik nestao tek kada je trebalo da platimo ukusne pice koje smo pojeli u otmenom restoranu na Trgu Merkanti u četvrti Trastevere. I sada se nasmešim kada se setim našeg romantičnog putovanja koje se pretvorilo u košmar; kako smo se preznojavali! Pilar se mršti svaki put kada pričam o tom odmoru. Nerado ga se seća. Ja pak mnogo više volim zajedničko prevazilaženje prepreka nego sladunjavu romansu, toliko bezbrižnu da ide na živce. Ovo je najoštrija razlika između moje lepe žene i mene. To što sam ja isključivo s mrakom u harmoniji svakako ne znači da će Pilar, srećna samo u svetlosti, pobeći iz kuće prvi put kad nestane struje. Uostalom, verovatno ne bih mogao da se oženim njome da nisam verovao da će ona biti moja Marija Puder. Ta besmrtna žena, prava Marija Puder, koje se junak romana Raif godinama kasnije s tugom seća, zauvek mi je ostala u sećanju kao moja prva ljubav. Jutros vidim da je ta ljubav bila toliko stvarna da mi je došla u snove, pronašla me i rekla da će se vratiti. Taj roman mi je dao Vehbi na oproštajnom skupu koji smo organizovali dva dana pre odlaska u Francusku. Ako me sećanje ne vara, istog dana je Ilhamiju, koji je inače navijao za Galatasaraj, poklonio iznošeni dres Fenerbahčea. Kao jedan od retkih u školi koji

je navijao za Fenerbahče, do poslednjeg trenutka sprovodio je bezuspešnu kampanju kako bi privoleo nekog na svoju stranu i time nas je godinama sve zasmejavao. Nije se folirao, ali znalo se da je sve to izvodio uglavnom da bi razveselio okolinu. Malo ko je kao on obdaren spoznajom da se davanjem dobija. Išao je naokolo sa ogromnom torbom iz koje je virio sadržaj i delio stvari i znanim i neznanim ljudima. Čovek bi se istovremeno obradovao i začudio pred raznoraznim nesvakidašnjim poklonima, počev od kućnih papuča do pročitanih dnevnih novina ili maramice izvezenog ruba. Sve što bi poklonio, čak i ono što je delovalo krajnje čudno, s vremenom bi zauzelo važno mesto u životu čoveka ili se meni tako činilo. Po njegovim pismima, rekao bih da ga godine nimalo nisu promenile. Iako obrazovan, odbijao je da shvati ono što je nama bilo važno – treba postati bitan. Zato je, za razliku od nas, i uspeo da postane zaista bitan. Otvorio je čajdžinicu na Bejazitu, u koju su svraćale najrazličitije mušterije, od đaka do penzionera. Sviđa mi se da ga zamišljam tamo. Nisam ga nijednom video od gimnazije. Ali godinama smo se dopisivali i razgovarali o svemu i svačemu. Ja mu odavde šaljem razglednicu, poster ili slično, a on meni muziku, zanimljive novinske članke... Dobro, ali zašto sam posle toliko godina sanjao ovaj san? Da li mi je nedostajala Marija Puder ili samo neke stvari koje pripadaju prošlosti? Dodamo li tome snove na temu istrgnutosti iz korena koje sam sanjao malo pre toga, ne moramo biti stručnjaci da bismo pretpostavili kako će moj lekar, analizirajući ih, izvesti zaključak da patim od nostalgije za zavičajem. Ako mu ispričam sve ovo, pitaće me šta Marija Puder znači za mene. Ljubav, bol, čežnju, strah, nadu... Draga koja će se pojaviti i doći kad god me zaboli glava. Jedna od koje sam razdvojen, ali me nikada neće napustiti... Dok mi je poklanjao Bogorodicu u krznenom kaputu, Vehbi mi je sa širokim osmehom na licu rekao: – Ja sada odlazim, ali doći ću kad god me pozoveš. – Gledao sam ga bezizrazno, nisam ga razumeo zato što još uvek nisam pročitao knjigu. Shvatio sam tek pošto sam je pročitao. Čak nisam propustio da to u određenom trenutku prisvojim, to jest ukradem. Dok sam pokušavao da prevaziđem neupućenost u ljubav i razgalim dušu, to sam najčešće govorio

devojkama prema kojima sam se trudio da budem fin na rastanku. Lagao sam. U stvari, mnogo više sam želeo da osetim nego da kažem. Međutim, iako je to laž, nisam je ni od koga čuo. Niko mi osim mog druga iz gimnazije s ogromnim osmehom na licu na odlasku nije rekao da će se vratiti ako mi bude nedostajao. Što je još gore, mislim da me niko nije voleo toliko da bi me pronašao i vratio se. Ili sam ja možda sve pogrešno shvatio? Ah, Marija Puder, vidiš li šta mi radiš?

6.

Mueser Veče, veče, opet veče; Da sam sad trska u jezerima! Ahmet Hašim, Jedna želja na kraju dana Mueser je razmišljala o nadgrobnim spomenicima. Bili su tako nemušti, a ujedno i strogi... Kao da se svekoliki svet, odbacivši svoju gadnu narav, smestio u njih s pitomošću bolesne mačke. Da li su zato bili glomazni kao da znaju sve tajne sveta, sumorni kao žene koje nikada nisu rađale i umorni poput onih koje su se site narađale? Da li su se zato zaogrtali pretećom tišinom onih koji imaju mnogo toga da kažu? Njihov uzvišeni počinak izgleda nije završen, nego je, u stvari, upravo počinjao... Mueser je razmišljala o jezivoj tami tih spomenika koji će se dići iznad glava svih koji koračaju zemljom i završe samleveni na deponiji života. Oduvek ju je prožimala jeza i zadrhtala bi kad vidi tuđi spomenik mnogo više nego da zamišlja svoj. Prvog dana kada su sahranili njenu majku još uvek nije bilo spomenika. Tu ogromnu porodičnu parcelu kupio je njen otac, koji se izgleda više brinuo o smrti nego o životu svojih bližnjih. Da je znao kada će njegova žena umreti, verovatno bi joj pored mesta za počinak obezbedio i spomenik. Ali kao što nije znao za sebe, tako nije znao ni kada će ona otići sa ovog sveta... Pošto je Hafizi podignut spomenik, Mueser je svaki put kada bi išla na groblje pričala s tim kamenom. Činilo joj se da se telo, i nakon što se pomeša sa zemljom i bube ga halapljivo izjedu i dokrajče, pretvara dalje u biljke, vodu ili nešto drugo. Na kraju, zemlja je prazna i mračna poput strahom ispunjenih noći njenog detinjstva. Da li je tako i sa spomenikom? On je skupio svu

zaostavštinu majčinog duha i prilično je otežao zbog toga. Kad god bi pogledala u spomenik, ugledala bi majčicino umorno lice. Kad god bi prešla rukom preko njega, kao da bi dotakla tužne crte njenog lica... Mueser se setila dve mačke na koje je naišla kada se jednog zimskog dana pre mnogo godina vraćala iz škole. Dve male mace ispružene kraj puta. Jedna je nepomično ležala, izgleda da je bila mrtva. Druga ju je čvrsto zagrlila otpozadi i činilo se kao da plače. Drmusala ju je da bi probudila beživotno telo koje se više neće pomeriti. Privila se svojim sićušnim telom uz nju, borila se da se stopi s njom i tako je oživi. I Mueser je pala preko svoje majke tog dana kada ju je zatekla mrtvu u krevetu. Isto kao ta mačka. I danas opet, još jednom... Koliko će još puta uzalud padati preko onih koji bez daha leže pred njom? Mueser je razmišljala o kamenim spomenicima poređanim jedni do drugih. O nemuštim, debelim zidinama koje opasavaju velike porodične grobnice... O prošlim danima teškim kao crna zemlja, koji jurišaju na spomenike unutar tih zidina... Razmišljala je zašto ne voli porodične grobnice. Nije znala da li su su ono unutar njih kavezi, grobnice ili porodice. Potom je razmišljala o ispucaloj površini očevog i majčinog spomenika. I o novom, Vejselovom, koji će biti podignut odmah do njihovih... Ah, uzdahnula je u sebi, kamo sreće da se nisam javila na telefon! Da sam poslednji put udahnula pre nego što sam se javila. Da nisam čula ono što sam čula, da nisam videla to što sam videla, nego da sam i ja tako umrla... Neki čudan nemir javio se u njoj posle doručka. Pripisivala je to čudesnom snu koji je usnila te noći, a delom i kajanju jer je pustila snahu da ide sama na Bejoglu. U snu je videla sebe u mračnoj noći, u bašti obrasloj u zelenilo. Čule su se životinje, tresla se kao prut zamišljajući ove zveri koje nije mogla da vidi u mraku, čučala je prestravljena ispod drveta i čekala šta će je snaći. Malo potom, pred njom se ukazao kralj iz bajke. Na glavi je imao krunu optočenu dragim kamenjem, a na ramenima dugačak plašt opšiven zlatom. Ugledavši ga, Mueser je odahnula.

Nije bilo toliko važno što se ne poznaju. Mogao je da je zaštiti iako je dolazio iz bajkovitog sveta njenog detinjstva. Milostivi pogledi činili su kraljevo mekano, svilenkasto lice još lepšim. Prišao je ne obazirući se na zastrašujuće zvuke koji su se razlegali unaokolo. Posegao je ka krošnji drveta na koje se Mueser naslonila. Tada je Mueser primetila breskve na granama. Osetila je da njen spasilac želi da ih proba, ubrala je jednu i pružila mu je. Kralj je uzeo breskvu kojom je počašćen i dok ju je jeo, iz nje je curio sok. Sav se umazao. Gledajući ga, Mueser je iz nekog razloga pripalo muka. Suzdržavala se da ne povrati. Potom je kralj uzeo crevo koje je našao ko zna gde. Vodom iz creva najpre je umio lice a onda i celo telo, zajedno sa odećom. Ali nikako mu nije polazilo za rukom da se očisti. Lepljivi sok od breskve načinio ga je najprljavijim, najružnijim na svetu. Oči su mu besno sevale pošto je primetio gađenje na Mueserinom licu. Podigao je crevo, i nišaneći u Mueserino lice, počeo da je prska. Pod pritiskom, voda joj je šamarala lice. Mueser je oštro vrisnula od bola. A potom je skočila iz kreveta. Ti košmari su joj postali nepodnošljivi. Bilo je noći kad su je davile džinovske zmije, ili onih kad se gubila u nepreglednim šumama. Toliko bi je potresalo to što je sanjala da se ujutru nije usuđivala da tumači svoje snove. Ali jutrošnja neprijatnost nije poticala samo od tegobnog sna. Još više ju je sekiralo to što je Pilar otišla sama na Bejoglu. Pošto je odbila da Vejsel ide sa njom, Mueser je rekla hajde da idem makar ja, ali ona nije htela ni da čuje. Istina, i njoj je to bio nepoznat kraj. Pa opet, bolje bi bilo da je krenula s njom nego što ju je pustila samu. Međutim, Pilar je bila tvrdoglava kao njen muž, učinila je sve da ode sama. Mueser je pokušavala da se uteši kako je Pilar zrela i obrazovana žena, uz to Evropljanka. Potom je uzela milje za stočić koji je heklala i sela na dvosed u dnevnoj sobi. Malo kasnije, došla je Atija usta punih priče. Perihan je obožavala tu ženu koja je znala svakojake abrove. Nije se obazirala na Mueserina upozorenja: „Onaj ko pred tobom ogovara druge

ogovaraće i tebe pred drugima”, a možda je verovala da je Atija toliko voli da je ne bi ogovarala. Ali znala je Mueser da se ćud ne menja. Ko jednom okusi ogovaranje – za koje Bog kaže da je grešno isto koliko i jesti meso mrtvog brata – ne može ga se više lako osloboditi. Mueser se nervirala kad je Atija pričala o aferama Husnijinog muža sa prostitutkama i kako je pekar Dževahir izgubio auto na kocki. Nije je zanimao tuđ život niti je želela da neko priča o njenom. Zato joj nije prijalo kada Atija dođe da zlobom koja joj je kipela iz usta blati porodično blagostanje, smrkla bi se i bez reči sedela u ćošku. Čim je Atija ušla u dnevnu sobu i s bezobličnim osmehom upitala: – A gde je gošća? – bilo je jasno zašto je došla. – Otišla je na Bejoglu – rekla je Perihan. – Da se nađe s prijateljima svog muža. Nije imala ni adresu, otišla je tako bez ičega, pametnica. Daj bože da je ne uhvati kamera kako unezvereno tumara po Bejogluu osvrćući se levo-desno. Atija se rastrojeno kikotala. Mueser nije znala da li da se naljuti na Perihan zbog neumesne šale ili zato što bez imalo ustezanja i na sva usta priča šta se dešava u njihovoj kući. Kad je samo stigla da obavesti Atiju o Pilarinoj poseti? Zašto je ova tuđa žena znala da je njen brat napustio kuću? Što je više razmišljala, to je više verovala da je Ejup napustio ženu. Ali pošto nije umela to na lep način da kaže kaže, radije je ćutala. Dopala joj se Pilar, išla je uz brata. A možda će se Ejup vratiti pa će se njih dvoje pomiriti. Ali njena najveća muka bila je da li će moći da vidi brata u međuvremenu. Bila je ljuta na Ejupa što ju je tolike godine ostavio da čezne za njegovim likom, ali kada bi bar jednom videla to lice, nestalo bi i ljutnje i razočaranja. A još kad bi Pilar našla muža, uzela ga pod ruku i dovela ovamo. Ne da se ne bi ljutila, već bi priredila svadbeno veselje. Ipak, da li je to moguće sada kada brbljiva Atija zna doslovno sve... – Ee – rekla je Atija dok se Mueser smeštala u fotelju tačno prekoputa nje. – Kakva je? Je li plavokosa? – Otkud znam, smeđa.

– A kako ste se sporazumele? Ume li makar da priča? – Ma ne pitaj. Dobro je savladala turski, ali gospođi je mrsko da priča. Kleštima joj izvlačimo reči iz usta, siti se namučimo dok ne kaže dve reči? – odgovorila je Perihan. Očigledno je odmah prenela prijateljici da je Pilar zvala telefonom. Raspredaju o njoj kao da nemaju preča posla. Kao da to nešto menja ako je plavokosa ili crnokosa, mislila je Mueser. Čemu ta bezrazložna radoznalost i ljubomora... – Kako si ti, Mueser? Jel’ ti se dopala snajka? – rekavši to, Atija se okrenula prema Mueser. Zauzeta ogovaranjem, jedva se i setila da je pita kako je. – Dobro sam – kratko je odgovorila Mueser. Nije imala nameru da tom baksuzu koji je zurio u nju lukavim očima priča šta misli o bratovoj supruzi. – Eee, a kako ti se čini mlada? – uporna je bila gošća. Očigledno se neće smiriti dok ne čuje neku novost koju može da razglasi po komšiluku. – Baš nam se dopala – rekla je Mueser gledajući Atiju pravo u oči. Nije mogla da odoli već je udarila tamo gde je Perihan, koja se zlobno smeškala iz prikrajka, bila najslabija. – Rekli smo, dosta ste bili u tuđini, hajte, preselite se ovamo da živimo lepo svi zajedno. Obe žene su zanemele od čuda videvši plameni oganj u Mueserinim očima. Nisu smele da pitaju da li je sve što je rekla zbilja ili šala. Nisu navikle da bude ljuta. Ona nikada ničim ne bi nagoveštavala da je besna, a kamoli da poput vulkana izbaci sve što je godinama ključalo u njoj. Otišle su u kuhinju pod izgovorom da Perihan ima neka posla. Mueser je bez sumnje znala da će tamo bez zazora olajavati sve i svakog, najpre Pilar, koju je ostavio muž, a onda i nju, koja je ostala usedelica. Ali ništa nije mogla da kaže. Makar ne njima... Da ne bi prasnula pod pritiskom svega što je prećutkivala, Mueser je često pričala sama sa sobom, drhtavo bi se razvezala poput vunenog klupka od rasparanog iznošenog džempera. Mislila je da to rade svi koji imaju mnogo razloga da ćute.

Verovali su da će se očistiti od otrova koji ne mogu da izbace iz sebe ako budu pričali a da ih niko ne čuje. Kada bi se zaista sreli s onima s kojima su se potajno svađali, postideli bi se kao da ovi znaju za raspravu koja se odigrala u njihovoj glavi, snebivali se kao da su svi čuli rečenice koje u suštini nikad nisu ni sklopljene. Majka joj je jednom davno rekla: „Ti se sa svima nama svađaš u sebi. A posle se ljutiš na nas pošto nismo čuli šta si rekla.” Ona je tad pomislila, kad bih vam rekla u lice ono što sam u sebi izgovorila, više niko nikog ne bi mogao pogledati u oči. Ali ni to njena majčica nije mogla znati jer je ostalo neizgovoreno. Kada su šaputanja iz kuhinje prerasla u buku od koje joj je pulsirao mozak, pomislila je da ode kod Adalet. Svi oko nje bili su kao sokolovi spremni da se jednog tužnog dana ustreme na nju i raskomadaju je. Adalet pak nije bila takva. Ne bi gledala samo njen bol, saosećala bi s njom i nikad je ne bi ništa pitala ukoliko Mueser sama ne otvori usta i kaže. Mueser je najviše volela njihova duga zajednička ćutanja. Pa opet, odustala je od izlaska iz kuće da Pilar, ukoliko se ranije vrati, ne bi ostala sama s ovim dvema alapačama. Srce joj se stezalo, prislonila je ruku i osluškivala. Danas će se sigurno desiti nešto loše! Zaista, kad god bi osetila i najblaže žiganje u srcu, nešto bi se desilo. Kao da su se nevolje ovog sveta rađale u njoj... Zaobilazile su je vesti o dobrom, lepom, poželjnom, ali bi zato prva osetila nešto surovo, loše, ružno. Možda zato kao dete nije mogla noću oka da sklopi i opirala se snu. Dok je kasnije u mladosti izbegavala da otvori oči kada se probudi... Sada je to probadanje najčešće osećala u popodnevnim satima. Ko zna zašto, predskazanja su se uvek dešavala u određeno vreme. Mrak se u svakom uzrastu ukazivao u različit sat. U detinjstvu je noć bila crna, u mladosti jutro, a sada popodne... Stala bi negde između podneva i večeri, usred dana, poput slepca bez štapa, deteta bez majke, ljubavnika koji nema vremena. Kao da visi u limbu. Ali ovoga puta taj poznati nemir nije čekao popodne, zaposeo

ju je odmah ujutru. To što je ova napast pogrešila vreme uznemirilo je Mueser mnogo više od same njene posete. Morala je nešto da radi da odagna misli i uposli ruke. U stvari, i bilo je vreme za čišćenje. Povratila bi se kada bi izglancala stakla, vrata, podove, ali imala je gošću u kući, ne bi bilo lepo da ih sve digne na noge. Mueser bi se inače s uživanjem bacila na čišćenje kada je obuzme nervoza i srce počne da je probada. Bilo je dana kada bi se skoro opsesivno posvetila čišćenju kao da izvršava nečije naređenje. Tada bi joj u očima sinula čudesna odlučnost, napeto iščekivanje između obrva i čemerna sudbina urezana na čelu tako davno da se ne može izbrisati. Čim bi počela da radi, želela je da oseti sve: prljavštinu, rđu, vodu, sapun. Jer onaj ko ne oseća prljavštinu ne uviđa vrednost sapuna, kao što ni snagu prljavštine ne razume onaj ko ne oseća vodu. U ružičasti lavor pun penušave vode umočila bi krpu za pod, koju bi potom cedila dok je ne zabole ruke, a onda bi je bacila preko već odavno izbledelog poda. Pljuuus! Ko je gleda, pomislio bi da to radi iz inata patosu. Čvrsto bi zgrabila krpu koja čeka naređenje da polako krene u proboj do cilja i, pritiskajući je iz sve snage, prevlačila je preko parketa. Brisala je uporno jedno isto mesto kao da se trudi da ukloni neku zamišljenu mrlju koju ne vidi niko osim nje. Sve dok joj bele ruke ne pocrvene i blago ispucaju, dok zelene vene ne nabreknu jedna po jedna na rukama, dok vilična kost ne zabridi i ne pomodri od bola... Pošto nije mogla da čisti, otišla je u kupatilo, pomislivši: hajde makar ja da se operem. Uostalom, voda je uvek blagotvorno delovala na nju. Uvek je tri puta sapunala glavu. Kao dete je naučila da Bog pomaže tri puta. Pila bi tri gutljaja vode, triput sapunala glavu, tri puta bi ljubila i prislanjala na čelo hleb pošto ga podigne sa zemlje. Mueser je bila milostiva prema sapunu, ali je prema sebi bila gruba isto kao i kada je čistila kuću. Svaki put bi noktima odrala kožu s glave. Rane na glavi bi je još više bolele i pekle pod vrelom vodom. Još kad navuče rukavicu, ne bi znala da se zaustavi, trljala bi kožu dok joj telo ne pomodri. Sva bi se zacrvenela i upalila, peklo je kao

otvorena rana. Dobro bi nasapunala sunđer i žustro trljala međunožje. Kao da je to bio najprljaviji deo tela. Kao da je htela ne da očisti već da raskomada i iščupa to prokleta mesto koje je Gospod smatrao nedostojnim da bi u njega smestio porod. Kada je izašla iz kupatila, koža joj se crvenela kao da ni za dva dana neće zarasti. Atija je još uvek bila u kući. Biće da je Perihan završila to što je imala da obavi u kuhinji čim su sedele u salonu zaokupljene nekom televizijskom sapunicom. Mueser je bez reči prošla i sela na dvosed. Niti su one nešto rekle, niti je ona otvorila usta. Ponašale su se ne samo kao da se malopre ništa nije desilo već kao da Mueser nije ni ušla. A ona je uzela stolnjak koji nikako da završi i krenula da hekla. Kada se trgnula na zvuk telefona, ko zna zašto, prvo joj je prošlo kroz glavu da se Pilar izgubila i da zove kući da traži uputstva. U tom trenutku to je bilo nešto najgore što je moglo da ih zadesi... Ostavila je iglu i pletivo i skočila da se javi. Bilo je besmisleno što je tako brzo podigla slušalicu, kao da je nikad neće podići ako to ne učini sad. Nije mogla znati da se na neke pozive nikad ne odgovara i da se neke vesti nikad ne primaju. – Halo? – Teta Mueser? Bio je to glas Perihaninog brata. Zvučao je izgubljeno i zadihano u isti mah... – Ja sam, Bunjamine. Kako si, sinko? – Tetka... – Molim? – Tetka... Za Bunjamina se nije moglo reći da je loš dečko. Ali kad je već pozvao, mogao bi bar da kaže jednom šta mu je na umu. Ovo čudno ponašanje nije slutilo na dobro. – Reci, sine, šta se desilo? Jesi li dobro? – Teto, nisam. Mislim, ja sam dobro, ali... Bunjaminov glas je bio isprekidan kao da je jecao. Kao da se plašio onoga što će reći i nikako nije mogao to da izgovori. – Bunjamine, reci, sine, je li se desilo nešto strašno?

Shvativši da je njen brat s druge žice, Perihan se stvorila kraj Mueser i vukla je za ruku govoreći: – Šta se desilo, šta kaže? Mueser nije znala šta bi joj rekla. Nije joj preostalo ništa osim da ga opet pita. – Sine, nemoj da nas plašiš, šta se desilo? – Moj zet... Teto, moj zet... – Bunjamin je mogao jedino da rida. Šta god da je bilo to što nije mogao da izgovori, nagonilo ga je da plače poput mačeta kojem je odsečen rep i jeca poput deteta koje je zbog bolesti prikovano za krevet. A ta nesrećna vest koju je trebalo preneti stidela se da izađe iz njegovih usta. Mueser se tresla od straha. Prožela ju je jeza od glave do pete. – Govori! Šta se desilo Vejselu? Nekoliko sekundi vladala je tišina koja se Mueser činila beskonačnom. Najpre se čulo disanje nepravilnog ritma a onda tužan glas koji se skamenio čim je vulkan eksplodirao: – Izgubili smo ga, teto... Od detinjstva se potajno osećala krivom zbog Vejsela. Verovala je da ga je ostavila na cedilu i to joj je uprljalo savest. Međutim, ceo život su bili zajedno. Bili su sapatnici. Ako je u pitanju bila tajna, čuvali su je, ako je trebalo strpljenja, trpeli su, ako je bilo tereta, nosili su ga. Ali nisu razgovarali, nisu se poveravali jedno drugom, ustručavali su se da se vole. Niti su mogli opušteno da pogledaju jedno drugom u lice, niti su imali snage da pobegnu i zauvek se razdvoje. Vejsel je bio dobar razlog da se živi i garancija da neće ostati sama. Dok su svi jedno po jedno napuštali nju i ovu kuću, on se čvrsto držao svoje sestre. A sada, pošto je i on otišao... Mueser se čudila kao svako ko, upirući pogled ka onima koji su daleko, gubi one koji su kraj njega i koji su rekli da nikada neće otići. Ona je mislila da Vejsel to ne može uraditi, da on ne može otići. Između njih je postojao prećutni dogovor da nikad neće napustiti jedno drugo, da će zajedno istrajavati u životu. Vejsel je, da je hteo, mogao kao mladić pogaziti ovaj dogovor i pobuniti se što mu je zapalo da bude sam pošto je sva pažnja bila usmerena ka Ejupu. Mogao se spasti i pobeći iz ove kuće od

naftalina. Ali nije to uradio. Mueser je pritom znala da je ostao da ne bi ostavio nju samu. Uprkos tome, istrajno se trudila da se Vejsel oseća kao da ona mnogo više voli mlađeg brata. Bilo je tako očigledno koliko ga voli da se to nije moglo sakriti sve i da se htelo. Ko zna zašto, čovek najviše voli one kojima njegova ljubav ništa ne znači. U toj nesrazmeri nije se mogla ostvariti ravnoteža. Godinu dana pre očeve smrti, Mueser je otišla u Adapazar kod tetke Habibe, majčine starije sestre. Nije otišla svojevoljno, naterali su je. Tetka Habiba se razbolela i pala u postelju i njoj je zapalo da opslužuje nju, zeta i dva rođaka. Služila je bolesnu ženu i tri muškarca, od kojih je jedan bio odrastao čovek, kuvala im je, čistila. Povredilo ju je to što su je poslali da bude služavka rođacima koje je viđala jednom u sto godina, ali to nije bilo ništa spram bola koji je osećala zato što je daleko od malog Ejupa. Ejup je tada imao samo četiri godine. Tokom te četiri godine nisu se razdvojili nijednog trena. Pa opet, za ta dva meseca koliko je ostala u Adapazaru, on nijednom nije zaplakao za njom. Majka joj je ovako rekla: Ejup je dobro. Nije primetio da te nema, niti se zbog toga bunio. Mueser je zastalo u grlu to objašnjenje dato da bi joj bar malo bilo lakše. Bila je poput džempera koji se osipa, poput igle zabodene u pogrešno mesto, poput konca koji se prekinuo tamo gde je najtanji. Dok se ona sekirala da slučajno nešto ne fali mlađem bratu u njenom odsustvu, Vejsel, koji je tada imao osam godina, pobrinuo se da se ona posle dva i po meseca vrati u Istanbul. Igrao se loptom napolju, pao i slomio nogu a onda nije mogao da se smiri u krevetu i neprekidno je govorio: „Hoću sestru”. Kako se dete nije moglo obuzdati ni savetima, ni grdnjama, ni batinama, otac je bio primoran da okonča Mueserin boravak u Adapazaru. Tako je briga o Adapazaru poverena najmlađoj sestri, tetki Maide iz Bandirme. Dobro je što je tako ispalo. Dve nedelje pošto se Mueser vratila kući, tetka Habiba je umrla. Potajno se radovala jer nije bila tamo kad se to desilo. Bila je neizmerno srećna što je ponovo sa Ejupom, ali je začas zaboravila da duguje Vejselu to što se vratila

kući. Vejsel je još od malih nogu hteo da on i sestra budu pod istim krovom, da li zato što je mislio da će nositi veći teret ako ona nije tu ili zato što je verovao da su zajedno jači. Niti je nju slao daleko, niti je on nekud išao... Ali eto, čoveka mogu da napuste i oni za koje se misli da nikada neće otići. I to kada se najmanje očekuje. Kada se umesto straha da ih je manje pojavila nada da će ih biti više... Upravo kada je Ejup trebalo da dođe, Vejsel je otišao... Mueser je osećala još veću krivicu jer je neravnopravno rasporedila ljubav prema braći. Ponekad bi mislila da se to što je Ejup za nju bio poseban i što je drugog brata gledala sa grižom savesti, ne može objasniti time što je jedan bio mali a drugi veliki, jedan blizak a drugi dalek ili što je jedan bio prisan a drugi tuđ. Zar je jedan mogao biti blizak zato što ga je gledala kao praznu stranicu a drugi dalek jer ga je doživljavala kao spomenar koji ju je podsećao na sve što je htela da zaboravi? Dobro, ali čak i da je tako, zar je Vejsel za to kriv? Nije... Mueser se nije mogla ljutiti na Vejsela kao što bi se ljutila na druge čak i kada bi uradio nešto potpuno nezamislivo. Uvek ga je razumela, tragala bi za skrivenim značenjem svega što bi rekao ili uradio. I uglavnom bi ga našla... Jer niko ne bira svoj život. Čovek ne bira svoje telo, ni duh koji kruži unutar njega, kao ni gde će i pored koga doći na svet... Da se Vejsel pitao, da li bi bio ono što jeste? Da li je ona želela da bude Mueser? I ova nesrećna Perihan, recimo, da li je ona bila zadovoljna sobom? Pošto je tako, govorila je Mueser za sebe, ima li iko pravo da se uzbuđuje zbog toga što je Vejsel takav? Prema onome što se pričalo, Vejsel je po dolasku u market prvo proverio račune. Potom je, sedeći prekoputa, ispred prodavnice nameštaja koju je držao Tevfik, pio čaj i igrao tavlu. Pošto je izgubio partiju koja se igrala u kilo sladoleda, sišao je do mora da kupi čuveni italijanski sladoled. Desilo se kada je u povratku prelazio ulicu. Put i dah presekao mu je tamnoplavi sitroen kojim je upravljao dvadesedvogodišnjak po imenu Džunejt. Prema očevicima, nije vozio prebrzo. Vejsel je izleteo na

ulicu ne pogledavši levo i desno. Da li je žurio da mu se ne otopi sladoled? Pošto je došla u bolnicu, Mueser je saznala da su svi uspaničeno i u strahu doleteli do Vejsela; mladić koji je uspeo, premda kasno, da zaustavi auto, ljudi koji su sedeli u obližnjoj kafani na obali, ptice sićušnih očiju koje su stajale na granama. Pre nego što će umreti, nije bio ni ljut ni uplašen, skoro blagonaklono je gledao u mladića i, kao da ne vidi stranca već nekog koga vrlo dobro poznaje, upitao je: „To si ti došao? Odlično, neka si”. To su mu bile poslednje reči. „Odlično što si došao...” Lebdeći u limbu, između stvarnosti i mašte, života i smrti, malo pre no što se taj trenutak pretvorio u večnost, u liku svog ubice video je nekog drugog, nekog poznatog... Čudno, ali umro je srećan. Mueser je ranije već čula da se Azrael svakom prikazuje u različitom obličju. I Perihan joj je jednom prenela priču koju je čula od Fitnat: „Moj deda je, pre nego što će umreti, pričao kako se po sobi vrzma crna mačka. Čas bi ležala u fioci, čas bi se svojim minijaturnima šapama šunjala oko njegove samrtne postelje. Ali osim njega niko je nije video. Moja majka je govorila da se Azrael prikazivao drugačije svakome čiju će dušu uzeti. Ali samo njemu, drugima ne... Mom dedi je, znači, crna mačka donela smrt.” Slušajući kako je Vejsel u preplašenom licu svog ubice video ko zna koga i rekao: „Neka si došao”, Mueser se uopšte nije zapitala na koga liči Džunejt, koji je već bio odveden u policiju. Nju je u stvari zamimalo kakav će njen život biti bez Vejsela. Prateći čoveka u plavoj kecelji, sišla je sprat niže, dok se Perihan, rastrojena, onesvešćivala po bolničkim hodnicima u društvu Atije, koja je s njima dojurila u bolnicu. Jedno do drugog, koračali su dugačkim hodnikom. Možda i nije bio dugačak koliko je ona mislila, no kao da se pružao pred njom unedogled. U stvari, nije htela da stigne tamo kuda je išla. Mogla je hodati tako satima, danima.

Bože, kako li se to desilo? Da li je bilo kao što piše u svetim knjigama? Da li se i Vejselu ukazala bela svetlost o kojoj su pričali oni koji su stigli do ivice i vratili se? Ali Vejsel nije voleo belo, ni belu košulju ne bi obukao. Uvek je govorio da se na belom mnogo vidi kad je prljavo, mada ništa što je oblačio nije bilo prljavo. Ako je zrak bele svetlosti došao po njega, noge su mu se sigurno pobunile, nije hteo da ide. Snebivao se misleći da je prljav i da će belo razotkriti prljavštinu. A da li je otišao u raj? Mueser je znala, pretpostavljala da su isplivali njegovi gresi. Pa ipak, ni za jedan ga nije smatrala odgovornim. Vejsel je sve radio s razlogom. Da li su anđeli toliko nevini da to ne vide? Posle hodanja koje se oteglo kao godine, stigli su do kraja sasvim belog hodnika. Da, na belom se videla prljavština. Sa uprskanim zidovima, vratima umazanim prstima, s jakim mirisom lekova, propalim i ispucalim stubovima ta bolnica je bila prljava zato što je bila bela... Čovek u plavoj kecelji stao je s leve strane, ispred belih vrata. Mueser su se ta vrata činila beljim od ostalih. Čovek je zatim pogledao u njeno lice kao da se pita hoće li ona podneti ono sa čim će se uskoro suočiti. Očigledno se plašio da će imati dodatnog posla ako se Mueser onesvesti. Pogledom ju je pitao da li i dalje želi da uđe i da ga vidi? Mueser nije želela da uđe, želela je da skoči iz kreveta i shvati da je sve to san. Pa opet, blago klimnuvši glavom, pokazala mu je da je spremna. Međutim, nimalo nije bila spremna za ono sa čim će se susresti. Kako bi uopšte čovek mogao biti spreman da vidi bratovljevo mrtvo telo? Malo potom, kroz odškrinuta vrata promolila se ćelava glava a potom i muška prilika koja bi se srušila da duneš u nju. Na sebi je imao zelenu kecelju od nekog neobičnog materijala nalik mušemi. Bez kose, brade, brkova, boje, života, delovao je kao neki bolesnik. Iz razgovora koji je vodio sa čovekom u plavoj kecelji shvatila je da je on zadužen za leševe. Pošto je stalno bio među leševima, kao da se pretvorio u živo truplo. Svi koji čuvaju leševe, kupaju ih, prenose, izrađuju kovčege i spomenike možda su zahvaljujući svojim debelim dosijeima dobročinstava

obezbedili sebi mesto na onom svetu, ali je njihova veza sa ovim svetom nesumnjivo s vremenom postajala sve tanja. Koliko bi mogao da poživi onaj ko je ogrezao u smrti? Čovek sa keceljom poput mušeme širom je otvorio vrata tek pristiglim posetiocima. Posle kratkog oklevanja kao da su htela nešto reći, ali su odustala plašeći se da im to neće poći za rukom, bela vrata su se uz škripu otvorila. Mueser je mislila da će iza njih naići na mrak u kome sevaju munje, ali i tu ju je dočekala sveprisutna, razdražujuća bolnička belina. Dašak vetra pomilovao ju je po licu, a odmah zatim uzdahnula je osetivši miris smrti, drugačiji od svega živog. I pod i zidovi bili su popločani snežnobelim pločicama poput onih u njenom kupatilu. Jednoličnu belinu narušavali su samo hladni čelični sanduci poređani jedan do drugog. Videvši te sanduke, Mueser je pretrnula kao da je tek tad shvatila gde je; i njen brat je unutra hladan kao led. Dobro, ali gde je ono što se zove kapela. Da li, na primer, postoji nekakvo čistilište između ulice i groblja? Da li postoji mesto gde se može predahnuti pre nego što telo ode pod zemlju i duša zauvek počine? Ili je možda duša već odavno napustila ostarelo telo u kojem je godinama stanovala? Da li su onda ovi mrtvački sanduci isto što i smetlišta? A kad bi jednog dana, veliki poput deponija u predgrađu, iznenada eksplodirali i odavno nežive ruke, noge, bubrezi i unutrašnji organi počeli da padaju s neba po živima... Uh, o čemu ja razmišljam, pomislila je i u očaju rasterala misli. Tada se čovek s plavom keceljom opet sumnjičavo zagledao u nju. Hteo je da bude siguran da se neće onesvestiti. Pošto je primetio da je žena odlučno raširila noge i ukopala se u mestu, dao je znak čoveku u kecelji od mušeme. A on je iz sve snage povukao ka sebi poklopac jednog sanduka... Pošto se svetlucavi čelik otvorio, ukazale su se dve metalne ploče, jedna iznad druge. Gornja ploča je bila prazna. Čovek u plavoj kecelji uhvatio je donji i povukao ga. Vejsel je ležao sasvim opružen i sasvim beo, što mu se nikako ne bi dopalo. Da mu oči nisu bile zatvorene, pogledi bi im se sreli...

Prvo što je Mueser primetila bio je osmeh na njegovom licu belom kao kreč. Koliko je ona znala, čovek odlazi na onaj svet pod utiskom poslednjeg što je video kada je umirao. Šta je njen brat mogao videti smešno u kolima koja su mu dolazila u susret? Mueser je nedavno čula u jutarnjem programu na televiziji da agonija može da traje nekoliko minuta ili nekoliko dana. Sedeći pored pevačice narodne mizike u šljaštećem kostimu, lekar u belom mantilu rekao je kako to kod hroničnih bolesnika dolazi postepeno i traje duže, dok se akutne bolesti okončavaju iznenadnom smrću. Setila se kako se pre mnogo godina, starajući se o tetki Habibi dok je ova bila na samrti, molila da ne umre od bolesti već prirodnom smrću ili u iznenadnoj nesreći. Nije to poželela svom bratu nego sebi... Ali eto, tako je suđeno... Doktor je pričao da čoveku u samrtnom času, jedan za drugim otkazuju svi organi. Prvo ga izdaju oči, a onda uši. Oči pred kojima se gasi svetlost izvrnu se zureći uvis, ka tavanici, kao da tamo nešto vide. Ponekad mu znoj izbije na čelu i suze na oči... Kao da plače... Zatim se telo očisti od svih izlučevina. Znoj, sline, mokraća, izmet, pljuvačka, čak i sperma... Lekar, kojeg je posmatrala potpuno svesna da joj se neće dopasti ono što bude saznala, rekao je da pokojnik prvih sto dvadeset minuta gubi boju. I Vejselovo lice, koje više i ne liči na njegovo, pobledelo je, pretvorilo se u kreč. Doktor je rekao da i telesna temperatura opada pošto čovek umre. Kad ih je dotakla, bratovljeve ruke su bile hladne kao led, baš kao i njihovoj majci. Prinela je ustima i poljubila te ledene statue, nije mogla da se suzdrži, pala je preko brata... Tada su dva čoveka pored nje odlučila da je treba izvesti. Onaj u plavoj uniformi uhvatio ju je za ramena i podigao. Onaj u zelenoj kecelji je posegao za čeličnom fiokom. Videvši da se sprema da je zatvori, Mueser je poslednji put s ljubavlju pogledala u ukočeno lice svog brata i uveli osmeh na njemu... Ko zna zašto, setila se jedne davne letnje večeri... Bio je jul ili avgust one godine kada se škola za Mueser završavala a za Vejsela počinjala. Kako je bilo toplo to leto... Uz to, komarci... I to kakvi... Sve do jutra su im zujali oko

glave. Mueser nije čula ništa osim tog zujanja, počela bi žustro da se češe i pre nego što je dotaknu. Iako je izuzetno vodila računa o tome da ne kinji životinje, bezmalo je uživala ubijajući komarce. Sa zadovoljstvom bi smrskala one koji se nisu zadovoljavali samo njenom krvlju nego su dosađivali i malom Ejupu. Zidovi su se punili krvavim mrljicama, ali komarce nikako da potamani. Dok otac nije postavio komarnike na prozore, plastične muholovke radile su u rukama poput mašina koje seju smrt... Smišljajući kako da što pre potamani komarce, ugledala je Vejsela kako trčkara ispred nje i sinulo joj je nešto vrlo nestašno. Krajnje ozbiljna, pozvala je brata da priđe i obavestila ga da je u kući izbio rat između ljudi i komaraca. Ukoliko predstavnici ljudskog roda ne uspeju da istrebe komarce iz kuće, ti sramni insekti će sitnim ujedima ukućana početi da sprovode svoj lukavi plan, zavladaće kućom, njihovom četvrti, gradom, zemljom, planetom čak. Tobože očajna, Mueser je opisala Vejselu njegov zadatak u tom velikom ratu. Koraci koje će on preduzeti u toj borbi biće veoma značajni. Kao što se jednim napadom može spasti svet i izvesti herojski čin, tako se neprijatelj može iskoristiti, a najmanju grešku zbog koje će on biti obeležen kao izdajnik... Razrogačenih očiju, uspaničen i ozbiljan, Vejsel je slušao stariju sestru pokušavajući da shvati značaj zadatka koji mu je poveren. Shvatio je da je u pitanju igra, ali se rukovodio time da u njoj ima istine. To je sestra shvatila po očaju koji se razaznao u njegovim očima. Plašio se onoga što će se desiti ako ne uspe. Tada se Mueser na tren zapitala da li je surovo to njeno poigravanje. Da li je natovarila Vejsela teretom, i to lažnim, kakvim se tako malo dete ne sme opterećivati? Ali vodeći se time da je brat na kraju shvatio da je u pitanju igra i da se tako ponaša samo da bi užitak bio veći, nastavila je da objašnjava ratnu strategiju. A možda joj se tada činilo najvažnijim da smanji zujanje u kući, čak i po cenu da gnjavi Vejsela. I tako, pošto mu je lepo izložila plan napada, otpremila je olovnog vojnika u bitku. S plastičnom muholovkom u ruci, Vejsel je neumorno jurio

komarce tamo-amo po kući. Ubijajući komarce koji njemu nisu smetali koliko njegovoj sestri, želeo je da uspe u tome i odbrani čast ukućana. Ali posle je, ko zna, možda zato što se umorio ili mu je dosadilo ubijanje, legao nepomično pored stola za ručavanje u dnevnoj sobi. Čvrsto stisnutih kapaka ležao je tamo i čekao da ga sestra nađe. Pošto je ona bila zauzeta uspavljivanjem Ejupa, kad je na kraju stigla do umornog vojnika, trebalo joj je malo vremena da primeti brata, koji je nepomično ležao. – Šta se desilo? – upitala je. – Jesi li istrebio komarce? – ... – Jesi li se umorio? – ... Mueser je shvatila da brat želi da i ona učestvuje u igri. – Oh, sirotan je, vidiš, život dao da nas spase! Eto, zaslužio je sada orden za hrabrost. Mali Vejsel je bio toliko srećan zbog onoga što je čuo da je blago razmakao usne, koje se borio da drži stisnute i posegao za njenim obrazima.

Dopire zvuk vode... Negde žubori neka voda. Želim da se prepustim njenom zvuku, da se opustim i umirim, ali to nije moguće. Ovaj zvuk koji celom svetu priziva mir mene ne zove da se opušteno zavalim, već naprotiv, govori mi da se čuvam i stalno budem na oprezu. Glas u meni brižno me savetuje da se pazim i budem oprezan. Toliko sam napet da mi je svaki mišić napregnut, živci su mi potpuno rastrojeni, osećam neopisiv bol u nogama i rukama. Opominjem sebe da svakako treba da otvorim oči pre nego što me zadesi neka nesreća. Slušam vodu kako mi govori da moram da se probudim. Moram da se probudim pre nego što se umokrim ponesen njenom melodijom i uobraziljom da sam u kupatilu, a ne u krevetu. Svakako moram da se probudim. Kada sam se probudio, sav sam bio ukočen, prvo što sam uradio, panično sam opipao rukom pidžamu. Udahnuo sam tek kad sam se uverio da mi je pidžama suva. Pošto je šok prošao, najpre sam, ne mogavši da se suzdržim, počeo da se smejem. Mora da sam se preglasno smejao budući da se Pilar okrenula i začkiljila na jedno oko kao da pita: Šta se desilo? Zažmurila je pre nego što sam stigao da kažem: Ništa, dušo, spavaj. Oduvek sam se oduševljavao blagonaklonošću sna prema mojoj ženi. Nije slamao svoju gazdaricu kao mene moj. Kada nije mnogo bolesna ili neraspoložena, uroni u san čim spusti glavu na jastuk. Bilo je nemoguće ne zavideti joj što spava spokojno poput novorođenčeta. Kada je Pilar nastavila tamo gde je stala sa snom, ja sam, usredsređujući se na svoj, počeo da razmišljam o dobro poznatom osećaju. Tu poznatu strepnju koja me godinama nije pohodila, spoznao sam dok sam bio u internatu. U domu je postojalo nekoliko

glupih igara. Jedna od glavnih bila je šala s piškenjem u krevet. Nekoliko drugara bi se poređalo oko kreveta žrtve koju bi odredili preko dana. Presipali bi vodu iz čaše u čašu, žuboreći, sve dok se mališa koji je spavao nesvestan šta će ga snaći ne upiški u gaće pošto ga ti zvuci zavaraju da je u kupatilu i probude tu potrebu u njemu. Svako ko je makar jednom bio u domu učestvovao je u toj zabavi kao žrtva, posmatrač ili njen pokretač. Žrtvama bi uglavnom laknulo pošto prođe njihov red, ali posmatračima i podstrekačima noći bi presele u strahu da će oni biti sledeći. Ja sam u tom pogledu spadao u grupu srećnika, u stvari, ukletih. Svaku noć sam odlazio u krevet misleći danas je možda taj dan, u glavi mi je neprekidno, i danju i noću, žuborila voda zbog brige da me ti podlaci svakog časa mogu navesti da se upiškim u krevet! Nikada nisam spomenuo ukućanima taj strah od mokrenja. Oni su se otpočetka protivili mojoj odluci da spavam u domu. Kako sam nekoliko puta mesečario u detinjstvu, umalo da me ne puste u dom. Sestra je pokušala da utiče na majku; podsetila ju je da me je nekoliko puta zatekla kako spavam na drugim mestima u kući a prethodno me je bila stavila u krevet, sumnjala je da mogu u snu otići iz internata. A da je znala da noću strepim da me deca ne nateraju da se upiškim, sastavila bi scenario ko zna kakvih mučenja i tek tada bi tvrdila da nije pametno da ostajem tamo kad već imam kuću. Međutim, bez obzira na malu i veliku nuždu, meni je zadovoljstvo bilo da budem daleko od kuće, s drugom decom. Iskreno govoreći, nimalo nije lako živeti u domu, iako je sloboda koju pruža rano odvajanje od kuće privlačna. Živeti sa istim ljudima u istoj zgradi i danju i noću daleko je od udobnosti koje pruža vlastiti dom... Dete u tom uzrastu prenebregava tu činjenicu, ali ja mislim da mu je potrebna toplina doma. U suprotnom, verovatno ne bi bilo onih koji su plačući za majkom napuštali školu u koju su oduševljeno dolazili. Ðaci iz doma nisu se delili na one koji imaju potrebu za roditeljskom toplinom i na one koji je nemaju, već na one koji se lako prilagođavaju novim okolnostima i uživaju u njima i na one koji pate jer ne mogu da se prilagode. Da nisam imao vesele drugare, bio bih verovatno nesrećan, upisao bih se u ovu drugu grupu i verovatno se uzdigao do njenog počasnog člana. Ali imao sam sreće, zavoleo sam ne samo drugove već i nastavnike. Nismo

bili porodica, ali kao da jesmo. Iz više razloga mi je bilo prihvatljivije tako nego da budem sa stvarnom porodicom. I dalje mislim da je prijatnije živeti kao porodica nego biti porodica. A i zdravije je, mada se moj lekar verovatno neće složiti... Dok dete koje raste uz svoju porodicu misli da nikada neće moći da pobegne odatle, oni u internatu su spokojni jer znaju da u najgorem slučaju mogu naći utočište u svojim porodicama. Po mom mišljenju, nijedno mesto nije ni dobro ni loše zbog života koji se tamo odvija, već zato što je čoveku tu prijatno ili neprijatno. Loše je svako mesto gde se čovek oseća kao zarobljen, odakle jedva izlazi. Čak i ako je to toplo gnezdo koje čine ljudi puni ljubavi. Malo je reći da su sva topla gnezda pakao, a da je đavo ispunjen ljubavlju. Bio sam zadovoljan što živim u domu. Kod kuće je bilo pusto, a u školi je bila gungula. Kuća je bila nema, a škola bučna... Kuća je bila sumorna, a škola vesela. Da nisam bio u domu, ne bih mogao da pobegnem u školu kad god mi je dosta kuće, ali kao domac mogao sam za raspust da odem kući ako želim. Međutim, gde god da sam spavao, užasno sam se plašio da me ne probudi zvuk vode. Ako u snovima iz detinjstva počnem da tražim uzroke trauma koje moje noći pretvaraju u košmar, mogao bih zaključiti da je strah s kojim sam tada odlazio u krevet uslovio izvesne navike koje narušavaju ritam mog sna. Naravno, ako tegobe koje podnosim u ovim godinama potiču od straha da se ne upiškim, onda nek ide sve dođavola. Pregurao sam školske dane a da nisam počinio mokri greh i osramotio se. Mada, sada mislim da bi bilo bolje da sam jedanput bio žrtva ovih šala i uneredio se umesto što sam se toliko godina plašio da zaspim dubokim snom. Možda bih tako prebrinuo tu sramotu i najzad mogao mirno i opušteno da spavam.

7.

Perihan Stražari su se promenili, pa šta? Hajde, skidaj se, udri se bičem po leđima. Džahit Zarifoglu, Dani kada smo ratovali sa sobom Perihan, koju su žene iz komšiluka smestile u sobu da odspava i odmori se, nije mogla oka da sklopi. Snebivala se zapravo ne da spava nego da zažmuri. Kad god otvori oči, mislila je da će na jastuku koji miriše na lavandu ugledati glavu svog muža, njegovo lice greškom nasađeno na tu glavu i oči koje je gledaju kao da joj psuju sve po spisku. Kada je to došapnula Atiji, ova je rekla: „Devojko, ko se još plaši mrtvog čoveka?” Znači, ni ona nije razumela. Međutim, šta je prirodnije od toga da se plaši leša čoveka od koga je prezala dok je bio živ! Žene iz komšiluka, srećne kao da su se naprasno obogatile, odmah su se okupile u kući i to joj je prilično išlo na živce. Kako je samo njena baka bila u pravu kada je govorila da se ljudi raduju tuđoj nesreći. Dobro je znala stvarne namere onih koji su došli da je podrže i podele bol s njom. Mnogima je bilo daleko zabavnije da idu u kuću gde je neko umro nego na svadbu. Odatle bi izlazila nenadmašna ogovaranja. Da li je bilo suze u oku onih koji su ostali iza pokojnika, ako jeste, da li su bile iskrene, ko je prvi a ko zadnji zaplakao, da li je kuća koju je iznenada posetila smrt bila uredna kao što je i red kad gosti dolaze, ili je vladao nered... Bilo je obilje tema o kojima se moglo pričati. Ha, zar nije bilo onih koji su držali jezik za zubima? Svakako da jeste, na kraju, nisu svi ljudi nepristojni! Ali bilo je naivno misliti da su dotrčali da saosećaju u njihovom bolu. Ljudi su uglavnom dolazili u kuću pokojnika da zahvale što su živi.

Odmah bi se setili da smrt nije tragedija koja pogađa samo druge već da je to izvesnost koju ne mogu izbeći, prebrojavali bi svoje grehe, zaklinjali se da će ubuduće biti dobri i sve vreme bili napeti i zabrinuti za život na onom svetu. Niko izuzev najbližih nije bio u stanju da se moli za pokoj duše umrlog. Perihan je to znala jer je i sama toliko puta širila i prinosila ruke licu da se tobože moli za pokoj duše pokojnika, a u stvari se molila da Bog njoj i njenom detetu podari dugovečnost. Gosti bi žalili zbog svih koje su već izgubili i zato što će i sami umreti, a ukućani za onim kojeg su upravo izgubili. Umrli je već otišao na onaj svet, problem je kako će oni koji ostaju živeti bez njega. U pokojnikovoj kući gotovo svi bi se iskidali od plača; međutim, vrlo malo suza se prolilo zbog samog pokojnika. Perihan je plakala za onim ko je otišao, ali joj još uvek nije bilo baš jasno šta je stvarni razlog njenog plača pošto se sve munjevito odigralo. Možda je strahovala kako će se prilagoditi na tu nimalo očekivanu promenu koja ju je snašla, to joj je od svega najteže padalo. Uz to, čovek se, razume se, navikne na nekog s kim je toliko godina živeo u istoj kući, sa kim je delio jastuk, kakav god da je taj bio. Po njegovom odlasku, osećala je nekakvu sebičnu patnju. Kao da ju je više ljutilo što pokojnika nema u njenom životu nego što nije živ. Vejsel svakako nije bio najbolji čovek na svetu, a ni najbolji muž. Pa opet, čudno se osećala zbog pomisli da je u trenu sravnjen sa zemljom poput komaraca koje je ubijala. A što se tiče toga da ga više nikada neće biti, u to i dalje nije mogla da poveruje, kao dete. Dok je zagnjurena u jastuk udisala miris lavande, razmišljala je kako će odsada sama spavati u tom krevetu. I odjednom je shvatila da će prvi put u životu imati svoju sobu. Nekom drugom prilikom, ta pomisao bi joj se dopala, ali sada... Tuga, strah, čežnja čak, sva poznata osećanja su se izmešala. Ranije je s uživanjem maštala o životu bez Vejsela. Ali ni sanjala nije da bi joj muž mogao završiti pod točkvima. Pomisao da sada prvi put u životu ima svoju sobu, budila je brigu mnogo više od tuge ili radosti. Više nije bila tužna kao

prvog trenutka kada je primila vest o Vejselovoj smrti. Čak i tada se više začdila no što se rastužila. Kada je brat zvao kući i nikako nije mogao da prevali preko usta ono što je imao da kaže, shvatila je da nešto nije u redu, da će čuti nešto loše i već se bila spremila da se baci na pod. Uostalom, primila je najgoru vest koja se mogla primiti u takvim okolnostima, vest da je neko umro. Gore od toga bilo bi samo da da je umro neko koga je volela... Pa opet, kada je čula da joj je muž mrtav, sručila se na zemlju i stala da zapomaže na sav glas. Nije glumila, zaista je reagovala u skladu sa osećanjima. Kada su kao bez glave otišli u bolnicu bilo joj je još gore, više puta je pala u nesvest. Mrzela je bolnice, naročito posle onog incidenta kad je završila u jednoj... Od tog dana, kad god bi osetila miris bolnice, obuzelo bi je duboko beznađe, uplašila bi se da će ostati sama na svetu. Tako joj je i Vejsel pretio tih dana: „Razvešću se od tebe ako mi ne budeš rodila dete. Moli boga da ova glupost koju si počinila ne naškodi tvojoj plodnosti. Inače, kunem ti se, razvešću se.” Perihan se tada tresla od straha kao prut. Svu ju je obuzeo strah da će ostati sasvim sama kao jadnica koju je ostavio muž i ponovo zapasti u bedu i besparicu. Debelo se pokajala zbog onoga što je učinila, ali šta je to vredelo... Pošto je tajna razotkrivena, nastao je haos. Poslednje čega se sećala bila je krv koja joj je curila niz noge, snažan vonj bolnice i Vejselovo ljutito lice. „Kamo sreće da si umrla, čedomorko”, rekao je Vejsel. Unosio joj se u lice kao da hoće da je pljune. Perihan nije mogla a da ne pomisli: Vidiš šta se na kraju desilo, ja i dalje živim, a ti si otišao na onaj svet... Dok je razmišljala da Vejsel više nikad neće ući na vrata, odnekud joj je pala na pamet čuvena izreka njene bake: Čovek ne strada dok mu Gospod ne presudi, a Gospod ne sudi ukoliko čovek ne zgreši... I pokojnik je na kraju bio od onih koji prizivaju nevolje pošto prevrše svaku meru. Kako se navikavala na vest o smrti, Pilar je počela drugačije da gleda na ono što ju je zadesilo. Godinama je bila Vejselova žrtva. Ponekad bi poželela da se pobuni i kaže: Čime sam ja sve ovo zaslužila! A onda bi rešila da

trpi kaznu za ranije grehe. Mada, nije bila sigurna da je počinila greh koji bi opravdao višegodišnju tiraniju nad njom. A možda je iznenadna smrt onoga koji ju je toliko kinjio cena za sve što je radio. Kada je ovako razmišljala, manje ju je bolelo u grudima. Neka bog svakog poživi, nije se radovala ničijoj smrti, ali to što se njen muž, koji je otišao ujutru na posao, nije vratio uveče kući ipak nije najgore što joj se moglo desiti. Da li je Vejsel nju makar malo cenio i smatrao čovekom? Nisu li i one stvari radili kao psi? Zar je nije godinama pijan zaskakao poput leša smrdljivim telom? Da li se bar jednom potrudio da joj bude lepo, da je zadovolji? Perihan s njim nije mogla da iživi ni svoju mladost, ni svoju ženstvenost. Čak je i Hikmet, za koga se toliko pričalo da spava s transvestitima, umeo da uzme Jildiz pod ruku i izvede je nedeljom u šetnju. Ali Vejsel, koji je svuda bio dobar osim kod kuće, nikada nije nju uzeo za ruku i ponosno rekao ovo je moja žena, nije je cenio ni u kući ni van nje. Ali je znao da se zaputi u radnju da kupi sladoled. I kući je više puta donosio sladoled. Međutim, čoveka bi prošla volja da ga jede. Ne, pomislila je Perihan, sve i da je greh, posle tolikog mučenja neće plakati za njim samo zato što je umro. Ranije je naučila da je plakati besmisleno. Sekirao se čovek ili ne, na kraju mora da živi s onim što mu sleduje. Zar Perihan nije ionako želela sve da promeni? Najviše se uspaničila zato što je naprečac ostala bez muškarca. Jer sve što joj se dešavalo, dešavalo joj se kad bi ostala bez muške glave. Sve je počelo smrću njenog oca. Bili su siromašni i dok je on bio u snazi, ipak se drugačije živelo. Ali kako je umro, osuli su se, podelili, postali beda. Siroti čovek je radio za dnevnicu na gradilištima. Nije mogao da ostavi za sobom ni ušteđevinu ni platu. Zato su spakovali ono malo stvari koje su imali i preselili se kod ujaka u Istanbul. Više nikada nije uspela da se oslobodi osećaja da je nepoželjna, koji je stekla u toj kući. Pošto nije imala dovoljno ni pameti ni para, rano je napustila školu. Sa četrnaest godina zaposlila se u obližnjem salonu frizerke Have kao manikirka. „Poštuj me i naučiću te poslu, moći ćeš da živiš od toga, rekla joj

je Hava prvog dana. Ono što je ona nazvala poslom bilo je čupanje dlaka i podrezivanje kandži smrdljivim mušterijama. Žene grubih šaka i uraslih noktiju verovale su da će posle manikira izaći kao lepotice a pošto se to ne bi desilo, krivicu su pripisivale njenoj neumešnosti. Rugobe spljoštenih lica, spuštenih obrva zahtevale su da im obrve izvije u luk i niko ih nije mogao ubediti da je to neizvodljivo. Dolazile su s fotografijama glumica iz novina ili s predstavom nečega što su videle kod žene iz komšiluka, uverene da će, pošto počupaju dlake i očiste crno ispod noktiju, ličiti na njih. A pošto ne bi ličile, dizale su uzbunu. Hava, koja je ponavljala da je mušterija uvek u pravu, u takvim prilikama bi, čak i ako joj je sve jasno kao dan, obavezno stala na stranu mušterija. Znalački je pričala radnici kako treba da radi i pošto bi pogledala ishod, koji se nimalo ne razlikuje od prethodnog, rekla bi: „Eto, sada je isplivala lepota naše gospođe”, i ispratila zadovoljnu mušteriju koja bi poverovala njenim rečima. Perihan nije volela svoj posao, a ni Havu, koja joj je neprekidno zvocala. Ionako je svoju nedeljnu platu od tri kuruše davala ujaku. Nervirala se jer od crnački zarađenih para nije mogla sebi ni bluzu da kupi. Kad god bi poželela da pazari nešto od odeće, ujna bi rekla: „Šta će ti? Imaš”, i bacala joj starudije svojih rođaka. Nije bilo smisla izlagati se trošku i kupovati stvari kojih ima u kući. Hava je bila iz drugog sveta. Ono što je davala na kašiku uzimala je lopatom. Stalno ju je grdila, a da udari šamar bilo je uobičajeno. Nerviralo ju je čak i to što je Perihan rano dobila ženske obline. „Devojko, ne hodaj kao kobila, sve se trese. Poveži te grudi, na šta to liči”, kritikovala ju je. Grudnjaci, izgleda, nisu bili dovoljni, davala joj je dugačke trake za depilaciju da njima čvrsto obmota grudi. Govorila je da je to za Perihanino dobro. Pošto nije imala oca, spadala je u redak plen za kojim su tragali neprijatelji časti. Bilo je lako dosađivati i merkati čednost nevinih devojaka koje nemaju muškarca da ih ispituje i kazni. A pogotovu one koje pomalo flertuju i ne ustručavaju se da idu razgolićene...

Zato Perihan treba da povede računa. Neće dozvoliti da pričaju o njoj i njenoj gazdarici. Nije lepo ali je pouzdano. Kada im dođe, muškarci bi i magarca zajahali, nije im važna lepota za te stvari. Tako je govorila, ali je i dalje nosila usku garderobu i suknje iznad kolena. Svoje grudi ne samo da nije čvrsto omotavala krpama već kao da se trudila da ih što više razotkrije; nosila je uske bluze sa izrezom koji joj je otkrivao i prorez između grudi. U to vreme Hava je bila u četrdesetim, bezmalo vršnjakinja Perihanine majke. Ali nije se predala, zapustila i osedela kao njena majka. Bila je lepa, doterana, šarmantna žena. Možda lovci na čast nisu upirali pogled u njenu čednost zato što je imala radnju i novac? Perihan to nije znala, niti je mogla da pita Havu zašto nije morala da se plaši kao ona. Čvrsto je povezivala grudi trakama. Kao što je bila izričito upozorena, gnječila ih je i pritiskala ne bi li sasvim izgubile oblik. Onda se pojavio Šenol. Hava ga je najpre uzela za glavnog frizera neprekidno hvaleći njegove frizure. Navodno je bio dobar frizer, radio je u nekom otmenom salonu na Šišliju, ali se posvađao s vlasnikom i napustio ga. Verne mušterije pratile su ga gde god je radio. Imao je trideset dve godine, nikada se nije ženio, bio je „slobodan strelac”. Perihan je čula da bio ženskaroš. Flertovao je sa starijim ženama koje su dolazile u radnju na Šišliju i čim bi naleteo na neku imućniju, zalepio bi se za nju. Uostalom, i oteran je s posla kada ga je muž jedne takve napao u radnji. Nije bio mnogo zgodan, ali je bio slatkorečiv. I da nije mogao da dovede stare mušterije, njene bi ga ubrzo zavolele. Nasuprot glasinama koje je Perihan čula, nikada nije jurio za ženama niti im se nabacivao. Osim toga, pravio je dobre frizure. Toliko joj se dopao da nije prošlo nekoliko meseci a on i Hava su se venčali. Njena majka je rekla: „Nije za džabe Hava primila tog Šenola u radnju, očigledno je ranije bacila oko na njega. A i on je dobio šta je hteo, bogatu ženu koju je tražio. Ali Hava je verovatno smislila da se s tim detetom koje sin može da joj bude zabavlja kao da je beba”. Međutim, Perihan je vrlo dobro znala da se njena gazdarica nimalo ne ponaša prema Šenolu kao

prema bebi. Kada nije bilo mušterija, njih dvoje su se stalno pipkali, a Perihan se pravila da ne primećuje. Uostalom, kad god su hteli da rade nešto nedolično, Hava bi je poslala nekud. Ipak, Šenolu kao da se više sviđalo da flertuje u prisustvu Perihan. Kada nisu imali mušterije, a Hava, recimo, sedela, on bi se pribio uz nju i gladio je po nogama. Ruka bi mu se postepeno pela naviše. Tada bi Hava blago ukrstila očima i razvukla usta od zadovoljstva. Mislila je da Perihan ne vidi, ali ona bi uvek videla gazdaričine noge raskrečene poput čeljusti gladnih životinja. I razumela bi da Šenol prstima prodire malo-pomalo. Znala je Havu zato što ju je depilirala. Uvek je išla bez dlaka, glatka kao kajmak, ali „njena” joj je ipak bila među najomraženijim. Bila je slojevita, crnomodra, ličila je na trulo meso. Kad bi joj se približio ciklus, smrdela je na pokvaren sir. Perihan nije znala da li ona tako lako širi noge zato što ne oseća taj vonj ili zato što se ne stidi pred radnicom koju je uredno svake nedelje isplaćivala. Ali Perihan godinama kasnije nije mogla da jede ništa sa sirom pošto bi joj bilo muka kada bi se setila tih dana i svačega još. Sve u životu ostavlja trag na čoveku. Perihan dugo nije mogla da vidi sebe od preostalih mrlja i tragova. Setila se Šenolovih ruku s ožiljkom od žileta. To je bila mrlja ko zna kakvog bola. Dakle, dešavalo se da čovek ostavi duboko rezove i mrlje na drugima dok se trudio da obriše tragove sa sebe. To je Šenol uradio. Još prvog dana kada je Šenol ušao u radnju, osetila je da je gleda na drugačiji način. Ali ubrzo je osetila da je i Hava posebno zainteresovana za novog radnika. Da gazdarica ne bi nasrnula na nju, pravila se da ne primećuje Šenolove pohotne poglede, značajne osmehe. I on je bio oprezan kada je Hava bila tu, zavodljivo se smeškao jedino kada nje nema. Kada ga je prvi dan, pošto su se upoznali, oslovila s brate, on se u šali naljutio i upozorio je da ga zove Šenol. I nije prošlo ni pola sata kada ga je Perihan tražeći nešto oslovila imenom. Čim je završila rečenicu, gazdarica je osula paljbu: „Nije on tvoj vršnjak, upristoji se malo”. Šenol se nije ni potrudio da preuzme odgovornost za to, ali je pogledao devojku kao da njih dvoje imaju neku tajnu. Tako

je Perihan počela da ga oslovljava s brate kad je Hava tu, a kad ostanu sami, imenom. Prihvatila je tu bezazlenu igru, sviđalo joj se što među njima postoji ovo tajno pravilo. U stvari, prijao joj je osećaj da su se njih dvoje tim tajnim savezom urotili protiv Have. Taj osećaj se pojačao pošto su se oni venčali. Šenol nije rekao ja sam konačno gazdaričin muž i vlasnik radnje, nije promenio ponašanje, već je nastavio sa svojim sitnim igrarijama. A to je za Perihan značilo malu pobedu nad gazdaricom. Hava nije ni naslućivala tu igru niti ono što njima dvoma prolazi kroz glavu. Njoj je, izgleda, delovalo nemoguće da njen muž doživljava Perihan kao ženu i da je zainteresovan za nju. Uprkos tome, grdila je devojku više nego ranije, sa uživanjem je u svakoj prilici pominjala njenu neumešnost i ružnoću. Potajno svesna da je gazdarica sve netrpeljivija prema njoj, Perihan je hvatala Šenola kako je požudno gleda i, koliko se na jednoj strani osećala loše zbog besa prema Havi, toliko je na drugoj uživala u tim očijukanjima. Mislila je da nema razloga da sebi uskrati to malo uzbuđenje sve dok je oprezna. Bila je mlada, nije videla ništa osim salona u kojem je šest dana u nedelji radila kao konj od jutra do mraka. Šenol je bio jedini muškarac s kojim je mogla da razgovara u toj ludnici zvanoj radno mesto i nije htela da se oseća krivom jer joj potajno prija njegova pažnja. Dosadilo joj je da poput amala stalno nosi tuđi greh na grbači i da je nipodaštavaju kao da je crna ovca. U ovom životu, svako mora da plaća samo za svoje grehe. Međutim, kao da su svi pokušavali da se svete Perihan za ono za šta ona nije bila kriva. Zašto je ona uvek stradala? Zato što jači ugnjetava, a nejač krvari. Koliko je želela da bude jaka, da drugima prolije krv. Zar je to nešto imati snagu da povrediš nekoga? Kako god, to je za Perihan bilo nedostižno. Kada je mislila da vara, bila je prevarena, prilikom svake kupovine mislila je da je na dobitku, a ispostavilo bi se obrnuto. Da bi se osetila trunku pametnijom i koliko-toliko se osvetila za kinjenje koje je morala da trpi, učinila je nešto više od toga da gazdaričinog muža oslovljava imenom u njenom odsustvu. Međutim, kazna koju je pretrpela za ovu bezazlenu

igru bila je neočekivano velika. Ništa od toga ne bi se desilo da Hava nije otputovala na nekoliko dana u Amasru da reši pitanje nasledstva zemljišta koje je ostavio pokojni deda. Ali otputovala je. I radnju je ostavila mužu. A kako je otišla, tako se probudio pohotni Šenol. Krenuo je da saleće Perihan. Ispričao joj je gomilu stvari za koje je Perihan otpočetka znala da su obične laži: da ga mnogo nervira i nimalo ne uzbuđuje ta matora žena, da je zaslepljen mladalačkom lepotom Perihan, koja se kao vila kreće po radnji, da uskoro planira da stavi sve na kocku, razvede se od Have kako bi njih dvoje mogli opušteno i bez ustručavanja da budu zajedno. Perihan je naterala sebe da veruje u sve te laži. Kada je trećeg dana Havinog odsustva ležala ispod njega u sobi za depilaciju, pravila se da veruje da će uskoro postati njegova zvanična žena. Jer da je rekla da ne veruje, a s druge strane se kao poklon predala Šenolu, njen čin bi bio ništa drugo do prostitucija. Kako je njena baka uvek govorila, ako jednom ukradeš hleb, lopov si, ako se poljubiš, kurva si... Da li je žena ikada mogla spavati s muškarcem jednostavno jer joj se prohtelo? Ona je raširila noge samo zato što je bila prevarena, nasela je na obećani joj brak, zamišljala je venčani prsten na prstu. Pošto je vrlo dobro znala ovo bezvezno pravilo, Perihan je izgledala kao da veruje u ono što čuje. Međutim, bila je dovoljno pametna da zna da je ova bračna zamisao neostvariva i, koliko god se pravila da nije tako, nijednom nije zamislila sebe kraj Šenola u venčanici. Ono što je osetila dok ga je gledala bili su čudni žmarci između nogu i zadovoljstvo što može da napakosti Havi. Ono što se desilo tog dana u sobi za depilaciju ublažilo je peckanje u međunožju i delom izlečilo njen ponos koji je Hava razbucala. A kasnije će videti. Međutim, za mladu devojku nije moglo biti juče ili danas. Najpre je trebalo razmišljati o onom kasnije. Šta se dešavalo sada pošto je taj čovek koji se očigledno nikada neće oženiti njome spiskao kao sitan novac njenu nevinost, a upozorili su je da je to vredna riznica koju treba

čuvati... Znači da nije bilo dovoljno razlikovati ostvarive zamisli od neostvarivih da bi čovek bio mudar. Znači da su mudre bile sve te devojke koje su uspele da obuzdaju žmarce između nogu i plamen osvete u sebi. Jer one su vrlo vešto prevarile ne sebe kao Pilar, već čitav jedan svet sazdan od njihovih očeva, braće, ujaka, zanatlija, momaka iz kraja. One, navodno, nisu imale znatiželju, pol, poriv za osvetom, pravile su se da je venčanica sve što očekuju od života i verovale u tu laž. U toj igri čija su pravila smislili njihovi očevi, braća, stričevi i ujaci one su shvatile da će najmanje stradati ako se sakriju iza bele venčanice. Eto, tako je prolazio život. Ako se ne računa taj grešni početak, i Perihanin život je bio manje-više takav. Dve nedelje pošto se Hava vratila, desio se zemljotres. Šenol je uz čašicu ispričao o svom podvigu Halilu iz komšiluka, koji je to dalje preneo svojoj ženi Remziji, neizlečivoj alapači. Remzija ne bi ni jela ni pila kada bi pronosila abrove po komšiluku. Hava je za tu zabranjenu avanturu čula od Sabahat, redovne mušterije u salonu. Pošto je saznala, nekoliko sekundi je ćutala, a onda je počela besciljno da kruži po radnji kao balon koji ispušta vazduh. Na kraju je snažni pljusak besa provalio iz nje. Mužu je samo rekla: „Nisi imao koga nego si našao ovu glupaču!”, a Perihan je kao žrtveno jagnje izbacila ispred radnje i tukla je dok se nije ispraznila. Mora da su svi smatrali te batine zasluženim čim niko od okupljenih nije pokušao da ih razdvoji. Hava ju je tukla, a oni su gledali. Dok je držeći se za glavu gledala cipele oko sebe, mislila je da se njena gazdarica iznervirala ne što joj je muž bio sa drugom ženom, već što je ta žena ona, Perihan. Problem nije bio u tome što je toliko godina radila kod nje i jela njen hleb. Nevolja je, u stvari to što se ona isticala onim za čim je Hava žudela. Ono što joj se iz događaja s batinama najviše urezalo u sećanje bile su blatnjave cipele kasapina Ismeta i piljareve žene Durdane, kojoj je otišla žica na čarapi od gležnja do kolena. Mora da su njih dvoje iz prvih redova pratili tu predstavu. Kada je stigla kući, svi su već bili obavešteni. Njena majka,

ujna i rođake su, znajući da je tuku na trgu, sedele kod kuće i čekale je. Znači, njima je posle svega bilo svejedno da li će doći kući živa ili mrtva. Sve su je besno gledale kao da će je svakog časa rastrgnuti. Činilo se da je jedino baka bila više tužna nego ljuta. Suznim očima gledala je unuku i umesto da izjavi nešto po svom običaju, polako mrdajući usne izgovarala je neku, za Perihan nerazumljivu molitvu. Bila je tužna kao neko ko već zna šta će se desiti. A kada je uveče i ujak došao kući, Perihan je gotovo zažalila za snažnim Havinim šamarima, koji su joj pljuštali po licu. Ujak ju je bacao od zida do zida, krv joj je lila iz nosa i usta, udarao ju je dok se nije onesvestila. Bezbroj puta ju je pitao da li je tačno ono što se priča, ali nije dobijao odgovor. Sledećeg jutra Perihan su odneli lekaru. U povratku su išli drugim putem da ne bi prošli pored salona. Pa opet, nisu izbegli ljubopitljive poglede dućandžija. Svi su je gledali neprijateljski i na ulici i kod kuće. Čak je i devetogodišnji Bunjamin s gađenjem i ljutito gledao stariju sestru, koja je ukaljala čast velike familije, i njene oči krvave od plakanja. Kada su se vratili od doktora, ujak je rekao majci: „Ne terajte me da postanem ubica zbog ove prostitutke. Uzmi decu i idi. I da ne bi glava kuće postao ubica i porodicu zavio u crno, posle nekoliko dana njih troje su se pokupili i otišli. Perihan, njena majka i brat su se na brzinu uselili u stan s dve sobe na Rešitpaši. Preselili su se zahvaljujući novcu koji je baka uštedela za pokrov, a da nikome nije bilo jasno kako joj je to pošlo za rukom. Ali svota koju je sirota žena godinama skupljala bila je dovoljna za selidbu i prvu kiriju. Kasnije će se majka i ćerka već snaći. Perihan će zaposliti kod nekog frizera, Fitnat će čistiti po kućama i nekako će plaćati stanarinu. Ali, niti je Perihan našla posao u salonu, niti je majka čistila po kućama. Neplaćene kirije, dugovi do guše toliko su ih pritisli da je prilikom jednog povratka iz kupovine Fitnat značajno pogledala u ćerku i rekla: „Ovaj bakalin je, izgleda, bacio oko na tebe”. A posle je počela da je šalje u prodavnicu nekoliko puta na dan. Perihan nije imala mnogo izbora. Možda zato što je to

neprekidno slušala od svoje porodice, pomirila se s tim da je pokvarena roba, trula jabuka ili čarapa povučena iz prodaje jer je pocepana po šavu. Najbolje što je posle svega mogla da uradi bilo je da se nekome ponudi. Još ako je taj imućan, šta joj više treba? Međutim, Vejsel joj se nije dopao, nije ga htela. Ni Šenola nije htela, ali opet je imala razloga da ga želi. S vremenom je, pod uticajem majke, poverovala da ima razloga da želi i Vejsela, mada ga nikada nije posmatrala kao nekog koga bi mogla da zavoli. Gledala ga je kao izbavitelja, čvrstu ruku koja treba da je spase, kao budalu koju će lako moći da prevari, ali kao nekog koga će moći da voli... to ne. Sve se odvijalo po majčinom planu i Perihan se udala za čoveka kojeg nije planirala da voli. Obukla je venčanicu s najširom crvenom trakom oko struka i u autu ukrašenom cvećem došla u salu za svadbe. Venčanica je bila dovoljno moćna da povrati i čast i porodične veze. Da nije bilo tako, da li bi njen ujak koji ih dugo nije pogledao u lice uopšte došao na svadbu? Čovek je te noći igrao sve narodne plesove, stavljao joj je nisku dukata opšivenu čipkom, ljubio je u čelo. Perihan je sve to u čudu gledala. Dakle, promiskuitet je pogubna bolest koja se jedino brakom mogla preboleti. Srećom, na kraju se izlečila! Majka joj je toliko puta, kao da je uči lekciju, pričala o onome posle i čak je terala da ponavlja kako bi bila sigurna da ju je razumela. Kad ju je Vejsel prve bračne noći požudno privukao sebi pošto je skinula venčanicu, rekla je da prvo treba da se spremi i otišla u kupatilo noseći torbu. Umočila je parče sunđera u bočicu za lekove napunjenu kokošjom krvi i, pošto ga je natopila, gurnula ga je dole. Kad god bi joj krv curila niz noge, pripala bi joj muka. Pošto se dobro očistila, na vrhovima prstiju prešla je u spavaću sobu kod svog budućeg muža, koji ju je čekao. Znala je da će, ako se naglo pomeri, pritisnuti sunđer i sva krv će poteći. Zato se čak plašila da legne u krevet, polako se ispružila trudeći se da malo izdigne karlicu. Kada joj se Vejsel primakao u ružnoj pidžami i, proždirući je pogledom, legao preko

nje, Perihan je nevoljno povukla kolena ka sebi i prilično se uspaničila osetivši da je sunđer malo ispao pošto ga nije dobro namestila. Dok je muž prelazio rukama preko njenog tela, molila se da se što pre desi ono što treba. I to je, koliko je mogla, jasno stavila do znanja. Dok je svlačila spavaćicu preko glave, učinilo joj se da vidi krvavu mrlju i odmah je ugasila lampu koja je još uvek gorela iako ju je majka upozorila da ugasi svetlo čim uđe u sobu. Kada je Vejsel obavio posao, Perihan je ponovo otrčala u kupatilo po mraku. Zavukla je prste i izvadila sunđer koji se još dublje zavukao, bacila u šolju i očistila stomak. Kada se vratila u sobu, njen muž je upalio svetlo i sedeo obnažen na krevetu. Posmatrao je krvavu mrlju na snežnobelom čaršavu i pušio... Rekli su kako se Vejsel obliven krvlju sručio na zemlju, pružio se koliko je dugačak. Ove noći neće doći kući, konačno neće doći. I verovatno joj nimalo neće nedostajati. Majka joj je rekla: „Nije ti dosta nevolja, šta znači to nisam srećna?” Ako je žena sita, ako muž nije doveo drugu i ne tuče je ozbiljno osim što joj katkad opali pokoji šamar, onda to samo znači da je razmažena. Majka ju je u svakoj prilici podsećala da je grešna došla kod Vejsela. Treba da zahvali što je posle svega živa, da se moli što je uspela da se uda s velom i trakama. I Perihan je poslušala majku. Ni u najgorim trenucima nije pomislila da napusti ono što ima, tačnije, nije ni maštala o tome. Pa opet, kada je posle godinu dana braka ostala trudna, uspaničila se kao da je i dalje gajila neku neizrecivu nadu u budućnost. I pored toga što je majka ponavljala da će joj dete potpuno osigurati život, ona to dete nikako nije želela. Nije znala zašto, ali glas u njoj, i to vrlo prodoran, govorio joj je da ne rodi ono što joj je u stomaku. Ni majci ni mužu nije rekla za trudnoću. Znala je da će, ako nekome kaže, sasvim izgubiti moć da odlučuje. U tom slučaju bi i beba, i njen stomak, i odluka pripali Vejselu. Brak je ionako predstavljao ceremoniju predavanja. Perihan je zajedno sa stomakom, rukama, nogama i matericom postala vlasništvo svog

muža. Ako kaže da ne želi dete, njen muž će počiniti krađu koja premašuje uzimanje novca iz novčanika. Zato će sama presuditi onome što pripada Vejselu. I to će izvesti u potpunoj tajnosti. Koristeći metode o kojima su pričale žene dok je radila u salonu... Jednom se među mušterijama povela rasprava na tu temu. Nekoliko njih je principijelno tvrdilo kako je nezdravo pobaciti u kući, dok su druge, podsećajući da se ranije nije svaki čas išlo kod doktora, već su njihove majke i bake same obavljale svoje poslove, optuživale protivnice toga običaja da su pomodarke. Moda da se kod doktora ide svaki čas kao u klozet nedavno je zavladala. Međutim, metode predaka su vrlo često bolje i zdravije. Uzimajući lekove koje mu prepišu doktori, čovek jednu stvar sredi a drugu pokvario, ko doktoru ode zdrav, vrati se bolestan. Fahrunisa je veoma blagonaklono branila nekadašnje metode govoreći kako je sama izazvala pobačaj kada je posle drugog deteta njen muž završio u zatvoru zbog duga. „Nisam imala muškarca kraj sebe, nije se znalo kada će izaći. Rekla sam, bože, nemoj me kazniti i začas obavila šta je trebalo. Najpre je dugo preskakala konopac a kada to nije pomoglo, legla je na pod i kotrljala malu plinsku bocu preko stomaka. Pošto je sve to uradila, za svaki slučaj je popila čaj od dobro skuvanog luka. Na kraju je sve isteklo iz nje. Nije imala trajnih tegoba, a kada je muž izašao iz zatvora, ponovo je zatrudnela. Druga žena, možda Kaltaban Turkan, pošto je čula za čaj od luka, rekla je: „Komšinica moje snaje je to uradila”, pa ispričala priču od koje se Perihan okrenuo želudac. Pošto je ta snajina komšinica, navodno, sve pokušala, ali nije uspela da izbaci to iz stomaka, gurnula je unutra glavicu luka. Neko vreme je legala i ustajala s tim lukom u sebi. Luk je ubrzo krenuo da klija obavijajući fetus u njenoj utrobi. Pošto je korenje sasvim obavilo plod koji se čvrsto držao na svom mestu i opirao se da izađe, uhvatila je glavicu i izvukla je napolje. Zajedno s glavicom izvukla je fetus kome su se posle prilično dugog opiranja već raspoznavali udovi. Kada je čula tu priču, Perihan umalo da povrati. Ali nije

poverovala u to zato što nije mnogo volela ženu koja je to ispričala, zato što je dobro znala da „ono što se desilo rođakinoj rođaki” nisu baš pouzdane priče i zato što se molila da to nije tačno. Solmaz je bila jedna od žena koje su tog dana u salonu tvrdile da abortus uz pomoć bapskih recepata može ženi doći glave. Pošto nikako nije mogla da ima dete, krivila je ne samo one koje pobace u kući već i one koji to urade u bolnici zato što im se ne sviđa i odbacaju sreću koju im je bog podario. Pričala je o ženama kojima se tokom abortusa materica raspala pa više nisu mogle da imaju dece, a neke su čak i umrle. No i njene priče su bile sumnjive pošto se sve dešavalo nekoj rodbini ko zna koje koleno. U jednoj Solmazinoj priči žena je. shvativši da je trudna, gurala iglu za pletenje toliko duboko da je povredila matericu te više nikada nije mogla da zatrudni. „Eee, ima boga”, nadovezala se Solmaz. A Hermijet, koja je upravo uvijala kosu: „Ih, pa svi znaju za iglu i to uopšte nije opasno. Kao da je ono što doktori rade manje opasno! Jedna moja rođaka je pobacila pomoću igle, i to dvaput. Čak je pričala kako se posle drugog pobačaja dva sata odmarala a onda ustala, otišla na pijacu, kupila potrepštine za kuću. Hoću da kažem, baš je bilo jednostavno. Ne guraš iglu do kraja, samo tako malo bocneš. Među svim metodama o kojima se tog dana pričalo Perihan se najpametnijom činila ova pomoću igle. I kada je došlo vreme, setila se toga. Jedino je trebalo da ugrabi trenutak kada je sama kod kuće kako bi bila sigurna da niko neće saznati za njenu tajnu. Kada je zaova rekla da ide kod Adalet na čaj, ona je ostala izgovarajući se glavoboljom. Čim je Mueser izašla, Perihan se dala u potragu za iglom za pletenje. Mueser je retko izlazila, i ako bi ponekad otišla kod Adalet, obično se kratko zadržavala u gostima, dotrčala bi nazad kao da je neko čeka kod kuće. Znajući to, Perihan se bez oklevanja bacila na posao. Izvadila je pletenu korpu u kojoj je zaova držala raznobojnu vunicu i igle za pletenje različitih debljina i pregledala svaku pojedinačno. Pojma nije imala koliko debela treba da bude igla. Dvojka joj se činila pretanka, trojka

takođe. Dok se dvoumila između četvorke i petice, odlučila je da uzme peticu, za svaki slučaj. Da ju je neko video onako hladnokrvnu, pomislio bi da svaki dan abortira pomoću igle. Kao i prve bračne noći, ponovo se našla u kupatilu. Nimalo joj se nije sviđalo tamo, verovatno jer se svega nagledala. A tek ogromno ogledalo iznad lavaboa... Ono je bilo dušmanin koji sve beleži, krišom je snimalo i čuvalo prizore koje Perihan želi da zaboravi čim okrene leđa. Plašila se da ne objavi svoje i njene tajne. Možda je bilo najbolje razbiti ga i staviti novo posle novog greha kojem će svedočiti. Perihan se nasmešila pri pomisli da to nije nimalo loša zamisao. Kolena su joj klecala dok je širila noge. A potom je poput smrtonosnog lovačkog oružja zgrabila peticu koju je malo pre toga odabrala. Kada je obavila posao, ne da nije slomila ogledalo nego nije imala snage da otvori vrata i izađe. Sa užasnim bolom sručila se na pod. Stomak ju je boleo, a bela tavanica kupatila okretala se poput propelera. Plašila se da se ne onesvesti, htela je da dođe k sebi i što pre se domogne kreveta. Tada je primetila krv kako joj se sliva niz noge. Potom, krv na belim pločicama... Kako je krv tekla, činilo joj se da joj se telo smanjuje i grči. Čudeći se otkud tolika krv, izgubila je svest i utonula u dubok san. Kada je otvorila oči, nalazila se u bolnici. „Kamo sreće da si i ti umrla, čedomorko”, rekao je Vejsel. S tom rečenicom vratila se u život. Vejsel joj je zapretio razvodom ako što pre ne zatrudni i rodi mu dete. Saznavši šta se desilo, Fitnat je došla u bolnicu i rekla: „Ti si glupa, nimalo se nisi opametila, nimalo”. Pričala joj je kako će ostati bez igde ičega ako se Vejsel razvede. U redu, čovek nije pristao da joj se brat i majka presele kod njih, ali je od prvog dana redovno plaćao kiriju za Fitnat i davao joj novac svakog meseca. Porodica će bez Vejsela zapasti u bedu. Nimalo se nije uzdala u alimentaciju ili nešto slično. „Ako zakolješ zlatnu koku, neće ti ostati zlato, već govna. Ne igraj se svojom srećom, Perihan, dozovi se pameti”, rekla joj je majka. Perihan je u toj bolničkoj sobi razmišljala kako je razvod najveća tragedija koja bi mogla da je zadesi. Strašno se kajala, setila se žene o kojoj je

Solmaz pričala. Mala intervencija nije izvedena kako treba. Pobacila je ali je oštetila matericu. A šta ako ne bude više mogla da zatrudni kao ta žena? U ušima su joj neprestano odzvanjalae Vejselove reči: „Razvešću se od tebe. Ne budeš li mi rodila dete, razvodim se! Moli boga da zbog ove gluposti ne ostaneš jalova, inače, kunem ti se, razvešću se”. Kad god bi otvorila oči, čula bi ljutit glas svog muža, a kada bi ih zatvorila, ugledala bi lokvu krvi na belim pločicama... Krv... U njenom životu je bilo toliko krvi. Krv koju je ostavila na stolu za depilaciju, sunđer natopljen krvlju koji je ugurala u sebe prve bračne noći, krv koja se prolila po pločicama u kupatilu da ne bi rodila prvo dete... I svaka je čudno mirisala, poput zarđalog eksera. Taj miris je sa sobom uvek donosio i uzbuđenje i kajanje. I strah... Perihan je pomislila na Vejsela. Zamislila je jezerce tamnocrvene krvi nasred puta... Iako je jastuk mirisao na lavandu, njoj je zamirisalo na zarđali ekser. Odjednom je u očaju shvatila da joj miris krvi priziva Vejselovo lice, a možda čak i lica svih muškaraca. Pokajanje, uzbuđenje i strah... Njena majka je umrla pre dve i po godine. Majka, sa kojom je posle tog događaja obijala pragove lekara, hodža i raznih vidara da bi mogla da zatrudni... Da je živa, možda bi joj sada bilo i žao što joj je ćerka ostala bez muža. Kao što se bojala da ne završi na ulici bez dinara, Perihan se isto tako, a možda i više, plašila onoga što će joj ovaj potpuno nepoznat, novi život doneti, ukoliko nasledi svu muževljevu imovinu. Iznutra su dopirali glasovi komšinica. – Jadnica, tako mlada, a udovica – govorila je jedna. – Da, da, sirota ženica, ima samo trideset tri godine. Dok se prepuštala toplom naručju sna, udišući lavandu pomešanu s vonjem zarđalog eksera, lebdeći između sna i jave, na mostu koji vodi od napetosti ka radoznalosti, Perihan je razmišljala: Šta li će sad biti? Zarđali ekser! Da li je zbilja mnogo teško? Opojni miris lavande. A možda i nije? Njoj samoj, bez muškarca nad glavom... Bez kajanja, napetosti i straha…

Stojim ispred ulaza u gimnaziju. Oko mene su drugari, vriska, galama, glasan smeh. Ali ja sam neraspoložen, predosećam da će se desiti nešto loše. Malo potom, ne znam kako, ali odjednom se pretvaram u parče papira. Pirka vetrić, a mene obuzima paranoičan strah da se ne pocepam. Budući da sam još uvek neispisan, želim da neko makar nešto nažvrlja po meni pre nego što se pocepam. Vetar me je neko vreme nosio, a onda sam se vratio u svoje telo. Ne primetivši da me nije bilo, moji prijatelji i dalje veselo ćaskaju. Muka mi je od njihove radosti, želim da odem od njih. I baš kada hoću da krenem, odjednom se preda mnom uzdignu visoke zidine. Stojim nepomično. Gledam u drugove, nikoga osim mene ne zanima što sam zatočen iza zidina. I dalje su raspoloženi toliko da mi se gade. Ljutim se redom na sve njih jer ne mogu da vide moju nesreću. Toliko sam besan da se ovoga puta pretvaram u nož. Ali samo sebe mogu da raskrvarim. Malo potom, neko me zove po imenu. Unezvereno se osvrćem. Mogu da ga vidim uprkos zidu koji nas razdvaja. Vidim i sramotu, bes, gađenje u njegovim očima. Besan je na mene, na zidove koji me okružuju, na to što nisam u stanju da ih probijem i priđem mu. U zidu koji nas deli počinje da cveta cveće njegove ljutine. Zid obrasta u uporni bršljan. U trenu sve ozeleni i više ne mogu da vidim brata. Međutim, imao sam nešto da mu kažem. O tim stvarima se svakako mora razgovarati. Dozivam ga iza zida. Ne odgovara mi. Probudio sam se sa strašnim teretom nekoga ko mora da zadrži za sebe ono što bi hteo da kaže. I kao dete bih se ponekad budio ujutru sa sličnim nemirom. Mislim da ni na turskom ne umem da opišem to osećanje. Zato, čak i da ne poludim, kao da nema načina da to ispričam svom dragom doktoru. Osim toga, mislim da se nas

dvojica nikad više nećemo sresti. Kao neko ko godinama veruje da bolesnicima ne trebaju doktori, već doktorima bolesnici, ponovo sam, zbog iznenadnog klonuća doktora Karsela, rasvetlio neke činjenice. Ili sam se iskvario i postao nadobudan otkako sam počeo da pamtim snove pa verujem kako mi on u stvari i ne treba... Da budem iskren, mislim da nemam volje da se upuštam u potragu i da sve što sam upamtio delim s doktorom, koji je trenutno bolestan u najmanju ruku koliko i ja, te se po savetu kolega odmara kod kuće. Međutim, neću mu dozvoliti da moju misao zabeleži u svoju svesku u rubriku ispovesti. Pređimo na čudesan san za koji moj dragi doktor verovatno nikad neće saznati. Kad sam se probudio, san sa zidom i bratom pritiskao me je nepodnošljivom težinom. Ako pokušam da opišem to osećanje, recimo da bih se mogao poistovetiti sa velikim oblakom iz koga nikad neće pasti kiša. Bio sam poput bujice koja ne može da grune a premašuje branu. Poput požara koji najpre sebe sagori. Bilo mi je teško, bio sam zabrinut, kriv i povrh svega kajao sam se. Moja briga je bila čudna pojava bez početka i kraja. Bila je to pogubna bolest proistekla iz dečje krivice i kajanja odraslog čoveka. Pomalo strašna i mnogo ružna... Taj san me je podsetio na dan kada me je brat uhvatio pred školom. Mada, ne treba mi suludi san da bih se setio tog dana! Jasno je da se nezaboravni događaji pamte sami po sebi. Kao svaki normalan đak, i ja sam ponekad bežao sa časova. I kao svako pametno dete koje beži iz škole skrivao sam tu malu avanturu od ukućana. Međutim, jednog dana dok smo se drugovi i ja, praveći se da nemamo čas, prepirali kuda da idemo, desila mi se neprijatnost; naleteo sam na brata ispred samog ulaza u školu. Kada sam ga uočio, stajao je malo dalje od mene, a njegovi ljutiti pogledi su me šibali kao da govore; „Kako te nije sramota?!” Iz očiju su mu, kako ono kažu, sevale munje kao nekom ko je mnogo puta rekao da je napustio školu da bih ja mogao da učim. Nismo oskudevali u novcu, ali moj brat je govorio kako jedan muškarac treba da bude glava kuće. Da bih ja mogao da nastavim školovanje, on se poput starije braće u turskim filmovima žrtvovao i preuzeo na sebe tu svetu dužnost. I toliko puta mi je ponovio to

svoje dobročinstvo da se neko neprijatno osećanje za koje nisam znao da li je zahvalnost ili krivica uselilo u mene. Poželeo sam da se sakrijem, da me nema. Da je u njegovim pogledima bilo i trunke ohrabrenja, prišao bih mu, pokajao se i izvinio. Ali on je bio krajnje nepristupačan. Između nas je strujao tako oštar vazduh da se nisam usuđivao da podignem glavu i pogledam ga, a kamoli da mu priđem. Tako nešto se ne bi desilo da sam sreo majku ili sestru. Ali pred bratom sam se uvek stideo i osećao krivicu. Pošto sam vrlo dobro znao da on veruje kako zbog mene ne može drugačije da živi, pred njim sam bio skrušen, potišten. Koliko se sećam, moj brat zapravo nikada nije bio dobar đak. Ali opet, nikada nisam mogao saznati da li je prekinuo školovanje zato što je tako hteo ili zato što je prećutno preuzeo teret velike odgovornosti. Zato sam se godinama osećao odgovornim za sve što je on hteo da doživi, a nije mogao. U jednom periodu detinjstva pokušao sam da se uspehom u školi iskupim za sve što sam ukrao od njegovog života. Kao da sam hteo da pokažem kako njegova dobra namera nije bila uzalud. Međutim, moj brat, umesto da se raduje, kao da se ljutio zbog mojih uspeha. Verovatno sam ga podsećao na sve ono čega se odrekao. Iako sam bio naivan dok sam u sebi tražio razlog za njegovo nezadovoljstvo, nisam bio slep da ne vidim koliko je nesrećan. Bio je besan na mene. I to uvek... Ja sam pak toliko želeo da me on voli. Ali kako mi to nije polazilo za rukom, s vremenom sam odustao i od njega, i od pokušaja da mu dokažem kako zaslužujem njegovu ljubav. Odlučio sam da se sklonim u stranu, trudio sam se da ga ne nerviram, da mu nestanem iz vidokruga. Tako je među nama postepeno rasla mračna provalija. Nas dvojica smo se izbavili a taj bunar je progutao našu bratsku vezu; od zbira nas dvojice ostala su samo dva odvojena čoveka. Kada smo se brat i ja otuđili, već sam bio navikao da budem dežurni krivac, da stalno bežim od nečega, da me ne vole i da ne volim. Međutim, mogli smo da volimo jedan drugog. Bili bismo jači, brojniji. Ali eto, do toga nije došlo, čak ni nešto tako jednostavno nije nam pošlo za rukom. Kada sam odlazio iz Istanbula, oprostili smo se neizgovorenim rečima. I njima smo dodali nove. Brata više nisam video. Nisam želeo da u njemu vidim lošeg sebe. Možda mi je konačno oprostio za život koji je verovao da sam mu ukrao. Ako

ništa, bar za taj dan kada sam pobegao iz škole, ko zna...

8.

Pilar Međutim, strah je rastao sisajući svoju sisu. Bilge Karasu, Strah se mora razgraničiti Pilar je sedela u dnevnoj sobi, činilo se da jeca, nije znala šta da radi. Jutros je mislila kako je to mesto sumorno. Međutim, tek sad je uviđala šta to zapravo znači. Dok se mrmljanje molitvi mešalo sa šaputanjima, a uzdasi sa bučnim disanjem, do srži je osetila i tugu i tragediju. Poslednjih dana smatrala se najnesrećnijom i najbeznadežnijom osobom na svetu. Sada kada je poput kornjače u tesnom oklopu sedela nasred dnevne sobe, uviđala je da se i u tome prevarila, previše se zaokupila sobom i svojom tugom. U svetu kao što je ovaj, uvek ima još više bola i više sreće. Često bi se ispostavilo da je to istina, naročito kad čovek svoju sreću upoređuje s tuđom ili kad ga pogode dirljive priče drugih ljudi. I to na krajnje neočekivan način... Najpre je pomislila da je Ejup umro. Mrak joj je pao na oči, izgubila je tlo pod nogama. Tih nekoliko strašnih sekundi kada je verovala da on više nije živ i tresla se kao u groznici skratilo joj je možda deset godina života. A kada je shvatila da Mueser priča o Vejselu, a ne o Ejupu, odjednom joj je laknulo. Pao joj je kamen sa srca, lice joj se ozarilo, prestala je da drhti, njene oči su povratile sjaj. Ubrzo ju je bilo sramota da se raduje pošto je ugledala svoj sebičluk u zakrvavljenim očima jadne žene. Zato nije mogla da bude srećna iako je saznala da Ejup nije umro. Tuga zbog onoga što je snašlo Vejsela u trenu je potrla svaku radost. Srce joj se ponovo steglo i zatrovalo. Da je život kartaška igra, žalost bi verovatno uvek pobedila radost. Uprkos tome, postojala je čudesna i nedokučiva ravnoteža pošto je onaj ko

pobeđuje uvek srećan. Još jutros je videla da konačni gubitak ne samo da rastužuje već i uznemirava čoveka. A možda je neosporno postojanje smrti ono što u takvim prilikama onespokojava žive mnogo više od toga što umrlog nema. Jer smrt, kad god dođe, seje strah u živima; podstiče u njima neprijatne sumnje u sopstveni život. To što danas postojiš a sutra te nema liči na svežinu raskošne orhideje koja će ubrzo uvenuti iako trenutno sva odiše životom. Nestane dok trepneš. Pilar je razmišljala o Vejselu kao da time želi da prizna da je on neko vreme postojao. Bio je čudan čovek, koliko je uspela da ga upozna. Ejup je možda bio jedino što ih je povezivalo, ali Vejsel kao da je odbacio tu vezu, koristio je svaku priliku da pokaže kako ga brat nimalo ne zanima. Kao da ga je nerviralo ne to što je Ejup nestao već to što su neki išli da ga traže. Zbog toga je podsećao Pilar na neuračunljive ubice iz policijskih filmova. Na tipove koji, pošto ubiju i zakopaju žrtvu, pokušavaju da odvrate od namere one koji tragaju za nestalim... Ali u tim filmovima ubica bi pre nego što umre rekao gde se nalazi žrtva. Vejsel ništa nije rekao. I pored sve svoje okrutnosti, imao je zapravo i nešto dečačko u sebi. Pilar je to osetila kada su se prethodnog dana vozili s aerodroma. Bio je kao dete uzbuđen što im je došla gošća iako je njegovo lice govorilo suprotno. Čak je, da bi pridobio njenu pažnju, spontano krenuo da izigrava turističkog vodiča. Ali naravno, to nije bilo dovoljno da bi ga se sa ljubavlju sećala. Vejsel bi sada možda još uvek bio živ da je ona ujutru prihvatila njegov predlog da je odveze do grada. To je prvo palo na pamet Pilar kada je Mueser ispričala kako je umro. Da su zajedno otišli na Taksim, to bi sasvim poremetilo njegove planove. Otišao bi kasnije u radnju, možda ne bi ni igrao tavlu pošto ne bi stigao da obavi šta treba. Ako bi i igrao, igra bi se odložila najmanje za sat vremena, sunce bi bilo već visoko na nebu, njegov protivnik bi, brišući znoj koji ga je oblio od vrućine, načinio nekoliko pogrešnih poteza i Vejsel bi možda i pobedio.

Ne, čak i da je izgubio, otišao bi po sladoled sat kasnije, ta kola se ne bi zadesila tamo, ne bi došlo do tragičnog susreta. Eh, da su tog jutra zajedno izašli, Vejsel bi sada bio živ. Njegova smrt je bila tako čudna. Ko je još glavom platio poraz u najobičnijoj igri? Samo neko ko je u isti mah nesrećan i detinjast... Bilo joj je teško da prati smenjivanje ljudi u dnevnoj sobi. Jedni su neprekidno dolazili da izjave saučešće, a drugi su odlazili poželevši im strpljenje. Iz nekog razloga ličili su jedni na druge. Pokojnikov dom kao da je bio veliko, tajanstveno ogledalo u kojem sva lica imaju odraz smrti. Mešali su se glasovi, uzdasi; u toj gužvi se na kraju osećalo jedino njeno prisustvo. Bila je nešto između zelene i žute boje, oporog mirisa, buđavog ukusa. Pomireni s tim da će jednog dana svakako iskusiti ono zbog čega se sada mršte, uzmicali su korak po korak i učtivo nestajali. Oni koji su slušali škripanje njihovih koraka po drvenom podu tražili su spas u tihoj molitvi. Ukućani su bili obuzeti očajem. Jadna Perihan je završila u postelji, Bulent je pokušavao da se oslobodi iz zagrljaja odraslih koji su se trudili da saosećaju sa njim i da se osami sa svojim bolom. Jedino je Mueser sedela s gostima u salonu. Ali ona je tako tupo i pomireno sa sudbinom osmatrala okolinu da su se ovi što su došli da izjave saučešće zabrinuli za nju. Neki su joj trljali zglobove ružinom vodicom, drugi su joj trkom donosili vodu da se osveži. Pilar je htela da nađe reči kojima bi joj se obratila, ali nikako nije uspevala. Na kraju se odvažila da kaže šta bilo pa izgovorila prvo što joj je prošlo kroz glavu: – Znam, mnogo je teško, ali nemoj da si tužna. Mueser se s mukom nasmešila i rubom maramice obrisala oči. Dok ju je Pilar gledala, osećala je da njene oči skrivaju neke teške tajne, teže od suza koje se iz njih prelivaju. I više nije mogla da se uzdrži, progovorila je: – Kako da ne budem tužna? Imala sam samo Vejsela. Sada je i on otišao. Vidiš, ostala sam bez igde ikoga, sama samcata. Pilar nije znala šta da odgovori. Htela je da kaže nisi sama ili nešto slično, ali nije mogla. Bilo je tako očigledno da je Mueser

ostala sasvim sama da je više podsećala na napuštenu zgradu no na čoveka bez ikog svog. Onu u koju godinama niko nije zakoračio, opustelu, zaboravljenu, u koju čak ni miševi više ne svraćaju... – Pilar, vodi računa da ne ostaneš sama, vodi računa – šaputala joj je na uvo kao da pazi da je drugi ne čuju. – Rodi dete, nemoj da ostariš bez dece. Ipak, nije se izjasnila prethodne večeri kada se pričalo o deci. Očigledno nije bila sklona deljenju saveta i otvorenom pričanju o tako osetljivim temama. Ali sada se činilo da se ispoveda i da se kaje više nego što savetuje. – Nemoj biti kao ja. Znaš li šta znači Mueser? Ona koja nešto stvara. A vidi mene. Šta sam ja ostavila za sobom? Nemam čak ni dete da liči na mene. Ne budi kao ja, pazi da ne ostaneš sama. Prošla je ponoć kada se najzad popela u sobu. Strpljivo je sačekala da odu svi gosti. Nije znala zašto oseća toliku odgovornost, ali je čekala kao da je deo te kuće. Nije napustila dnevnu sobu nalik palubi broda koji treba da se otisne u otvoreno more. Međutim, pripadati toj kući bila je nepodnošljiva i strašna zamisao. Kada su gosti otišli prepustivši ih njihovoj žalosti, pao joj je kamen sa srca. Ali kada je pogledala Mueser, odlučila je da se izgubi u novonastaloj pometnji umesto da ostane nasamo s njom. Pošto je Pilar rekla da ide da spava, i Mueser je, pod izgovorom da ne ostavlja bratanca samog, a u stvari ne želeći da ostane sama, otišla da predahne u Bulentovoj sobi. Večeras će tamo spavati. Pilar nije bilo jasno zašto su se komšije toliko zadržale. Mora da su mislile da bi uznemirujuća gužva mogla popuniti prazninu onog koji je otišao. Ali nije. Jedino su mogli pokušati da nadjačaju bol galamom. Međutim, oni su bili prolazni kao i njihova pomoć. A čemu bežati od onoga što će se pre ili kasnije desiti? Pilar je uvek i u svim okolnostima želela da se što pre suoči sa onim što je zadesilo. Sve što treba da se desi neka se desi što pre. Ako treba da tugujemo, tugujmo, ako ćemo da

plačemo, plačimo, šta god treba da radimo, uradimo to što pre. I to što se pokupila i došla u Istanbul bilo je posledica nestrpljivosti. Nije toliko žurila zato što je bila neustrašiva, već naprotiv, zato što se mnogo plašila. Međutim, Viki ju je još od malih nogu upozoravala da se ničega ne plaši jer sve ono loše najčešće se događa tamo gde se često pominje. Po njenom, čovek mora da štiti sebe i preduzme mere protiv mogućih opasnosti, ali kad učini sve što od njega zavisi, ne sme da razmišlja o lošem ishodu. Uvek je kao primer navodila svoju sestru, jer tetka Konča jeste bila primer prizivanja onog čega se plašimo. Ona je tako duboko osluškivala svoje telo da je uvek čula nešto. Obilazila je lekare danima, mesecima, išla na ispitivanja, snimanja, trudeći se da dokaže kako je bolesna, dok joj se okolina smejala u neverici. Svi oko nje su tako reagovali ne zato što je nisu voleli ili ih se nije ticalo njeno zdravlje, već zato što su iskusili tetka Končine neosnovane sumnje. Ali njihovo ponašanje je sirotu ženu rastuživalo i istovremeno ljutilo, toliko da je na kraju testiranja više volela da dođe kući sa izveštajem koji potvrđuje da je bolesna nego da se vrati potpuno zdrava. Kao da svedoče nekom čudu, uverili su se da tetka Konča ima moć da se razboli. Bolest koju nikome nije mogla da dokaže jer je kući donosila uredne nalaze, posle nekog vremena zaista bo počela da je muči. Skoro da bi odahnula kada bi je prilikom odlaska lekaru on obavestio kako uistinu boluje od nečega. Iako je bila dve godine mlađa od Viki, patila je od mnogih bolesti koje niko u porodici nije imao. Recimo, dok je Pilar još bila mala, tetka je uvrtela u glavu da joj je uvećana tiroidna žlezda i svaki čas je išla kod doktora da radi testove. Svake godine ju je bar jedanput obuzimala ova paranoja. „Vidite kako mi se znoje ruke. Oboleli od štitne žlezde se evo ovako znoje”, govorila je. Odgovor teče Hernanda uvek je bio isti: „To je od nervoze.” Što se njega tiče, nije bilo problema sve dok tegobe potiču od nervoze. Važno je da bolest nije fiziološka. Tetka Konča se po svoj prilici slagala s mužem; čim bi čula da je bolesna na nervnoj

bazi, razgnevila bi se, tvrdila da je ne shvataju ozbiljno i činila bi sve da dokaže kako su njene bolesti somatske. „Hernando, zar ti se ne čini da mi je guša čudna?” „Ne.” „Kao da je malo otečena, zar ne?” „Ne.” „Ali oči su mi svakako čudne, pogledaj. Kao da su iskolačene. Gledam stare fotografije, uopšte nisam bila ovakva.” „Kako nisi bila?” „Oči mi nisu bile ovoliko buljave. Eto, to je simtpom obolele štitne žlezde.” „Ista si kao kada smo se venčali. Ista si, Konča, nimalo se nisi promenila.” „Imala sam iskolačene oči kada smo se venčali? Jel’ to hoćeš da kažeš?” U takvim trenucima, žena bi se malo iznervirala. Članovi porodice koji bi prisustvovali ovim scenama silno bi se zabavljali. Bilo je komično gledati njenu hipohondriju i nehajan stav njenog muža kojim je pokušavao da se izbori s tim. Kako je rasla, Pilar je shvatala da nije bilo nimalo komično to što je tetka osećala, kao ni reakcije njenog muža. Zapravo, to dvoje nesrećnika živelo je u lošem braku, u kojem se ona kidala jer je mislila da je neshvaćena, a njemu je bilo naporno jer je nije shvatao. Uobrazilja se s vremenom povećavala, te je na kraju Konča patila od brojnih, što sitnih, što krupnih bolesti: tiroidee, šećera, srčanih smetnji, gušenja, čira, hemoroida. A to svakako nije bilo smešno. I Viki je, kad god je pričala kako ljudi prizivaju svoje strahove, navodila svoju sestru kao primer. Govorila je: „Pazi, ćerko, ne prizivaj svoje strahove. Strah je ionako strašniji od svega što može da te snađe.” Majka je bila u pravu. Paz se, na primer, plašila da ne bude prevarena, i uz to se plašila da naglas priča o tome. Spavala je i budila se sa tim strahom i na kraju je bila prevarena. Možda je i ona dospela u to stanje jer se plašila da jednog dana ne ostane bez Ejupa. Osim toga, da li je u danima kada je dete bilo glavna tema zaćutala zato što je predosetila da će ostati bez muža ako

se pobuni? Nije li zakopala u sebe ono što je najviše želela samo da ne bi ostala bez Ejupa? Iz njegovog dnevnika snova se vidi da je njemu to bilo sasvim jasno. Pilar je zastala na tren. Da li je Paz spoznala ovaj strah pošto je predosetila da će biti prevarena ili je bila prevarena pošto je od toga strepela? Nije mogla da odgovori na to. A nikako, baš nikako nije želela da primeni to pitanje na svoj slučaj i ponovo ga postavi. Prošlo joj je kroz glavu da nastavi da čita Ejupov dnevnik snova, kada je neko pokucao na vrata. Po stidljivom kucanju i uz prosto oslanjanje na verovatnoću, odmah je shvatila ko je. Mueser je promolila galvu iza otvorenih vrata, a kad je ugledala njeno tužno lice ophrvano bolom, Pilar se uspravila. Tuga se uvek daleko više poštovala od sreće, tuđa patnja potajno je prijala onima koji žele da se uteše kako imaju sreće. – Sedi, sedi, nemoj ustajati. – Je li Bulent zaspao? – Ne, nije. Hteo je da ide kod majke. Kao što je pretpostavila, jadna ženica nije mogla da podnese da bude sama. Pošto je Bulent otišao, došla je ovamo. Imala je i spreman izgovor: – Nisam mogla da te pitam. Šta si uradila danas? – Videla sam nekoliko Ejupovih prijatelja, ali oni ništa ne znaju. – Nekoliko prijatelja? Kako si ih našla? – U stvari, ja sam našla samo jednog. A on je našao ostale. – Dobro, i šta si im rekla? S obzirom na njenu znatiželju, reklo bi se da joj je važno ko šta zna. – Ništa. – Kako ništa? Pilar je odjednom primetila da će njen odgovor zvučati nelogično. Kako je moguće da traga za nestalom osobom a ne kaže ljudima kod kojih se raspitivala da je on nestao! – Ja... Mi, Ejupov drug Ilhami i ja, nismo rekli drugoj dvojici o čemu se radi. Ne znaju da je Ejup nestao.

– Dobro, ali zašto? – Ne znam. Nismo hteli das svi znaju. Tužan osmeh razabrao se na Mueserinim usnama. – I ti si kao ja. Stidiš se zbog nečega za šta nisi kriva. Želiš to da sakriješ. Ne čini to. Čoveka najviše iscrpljuje i prlja ono što skriva u sebi. Bilo je čudno da najdiskretnija osoba u toj kući jedne noći iz čista mira kaže ono što oseća i, kao da to nije dosta, usput postane pesnik. Ali na kraju, žena je izgubila nekog od svojih najmilijih. Ili, još jednog... Razumljivo je bilo da na jednu noć bude sasvim druga osoba. Pilar je pomislila: Šta bih ja radila da se nešto desi Izabeli. Bilo joj je mučno i da pomisli na tako nešto. Bilo je nepodnošljivo. – Pa da su znali da je nestao, možda bi krenuli nekud da ga traže, nastavila je Mueser. – Konačno nije pričala o sebi ili Pilar već o nestalom bratu. – Možda. Neko vreme su se tako gledale. – Bili smo danas i u policiji. Mislim, Ilhami je bio. Ostavio je kućni broj telefona. Trebalo je da vam se jave. – Danas je trebalo da zovu? – Verovatno. Grizla je usne, kao da će tako obuzdati suze. – I ako su zvali, mi danas po podne nismo bili kod kuće... Suza joj je kanula iz oka. Raspitivala se za Ejupa, a plakala za Vejselom. Kao da se zbunila, o kome da misli, za kim da plače. – Verovatno će sutra zvati ponovo, Pilar je pokušavala da uteši Mueser. A onda, ne mogavši da se obuzda, rekla: – Naći ćemo ga, Mueser. Videćeš. – Naći ćeš ga i dovešćeš ga meni, zar ne? – Žena je ličila na ranjenog vojnika u teškom oklopu, na mačku stradalu na ulici, odsečenog repa. Želeći i sama da veruje u to, Pilar joj je rekla ono što je želela da čuje: – Dovešću ga, naravno. Svako ko bi tada pogledao Mueser u lice uočio bi duboku

tugu između njenih obrva. Pošto je Mueser izašla iz sobe, Pilar nije znala šta da radi sa sićušnim semenom sumnje koji je Mueser nesvesno posejala u tamu njenog uma. Da li da ga zaliva ili da ga zanemari? Bila je neodlučna neko vreme. Na kraju je mrak sumnje iskoristio taj prazan hod i počeo da raste u njoj i zaposeda je. Sumnja koja se iznenada javila u njenoj glavi zvala se Ilhami. Ilhami i njegove bubice. Ono što je na trenutke primećivala tokom dana, ali je smatrala izlišnim da se zadržava na tome, ili je možda izbegavala da se zamara time da se ne bi potresala... Taj čovek koji je ne trepnuvši slagao najprisnije prijatelje i svoju ženu čak, mogao je prevariti i nju, zar ne? Pilar to nije mogla znati. A sada kada joj se upalila lampica, uviđala je da ga ne poznaje dovoljno da bi odgovorila na to pitanje. Potom je razmišljala o pitanju koje je Mueser s pravom postavila, ali opet nije mogla da nađe smislen odgovor. Zbilja, zašto su sakrili da je Ejup nestao? Hajde što je to sakrila u Barseloni, imala je objektivne razloge. Ali ovde, u Istanbulu, u koji je došla da bi našla Ejupa... Kako da nađe čoveka za koga se ne zna da ga traže? Nemoguće da je Ilhami želeo da se to reši u tajnosti samo zato što je poštovao Pilarinu odluku. Kao pametan čovek, trebalo je, ako ništa drugo, da kaže šta on misli, da je posavetuje, ali on to nije učinio... Povrh toga, Pilar nije mogla ni da se seti kako su to odlučili. Da li je zaista od nje potekla zamisao da Ejupov nestanak bude njihova tajna? Kako je počela o tome da razmišlja, i slučaj s policijom delovao joj je sumnjivo. Zašto Ilhami nije hteo da i ona pođe s njim? Da li je to opet bilo iz pristojnosti? Budući da je neko iz porodice trebalo da prijavi nestanak, zašto je Ilhami i drugi put otišao umesto nje u stanicu? Pilar je prvi put posumnjala da je on uopšte otišao u policiju. Zaista, da li je otišao? Sve joj se pobrkalo. Pokušala je da dokuči zašto bi Ilhami uradio tako nešto. Zašto bi se tako nepošteno poigrao njome? A možda je Ejup bio u dogovoru s Ilhamijem ili je Ilhami u najmanju ruku znao gde mu je drug. Nije li ona, uostalom, izašla

tog jutra iz kuće uzdajući se u tu mogućnost? Nije li pomislila da je Ejup možda s najboljim prijateljem, ako već nije s porodicom? Da, samo što joj nije odmah palo na pamet da bi Ilhami svakako pre pomogao svom prijatelju nego njoj. Ukoliko je Ejup hteo da se sakrije od žene, samo se budala mogla ponadati da će ga Ilhami odati. Ilhami će, umesto da joj pomogne i otkrije joj gde je Ejup, svakako smisliti kako da sačuva prijateljevu tajnu. I naravno da nije otišao u policiju. Samo je sprečio Pilar da ode, ništa više. Dok je Pilar mislila da on prijavljuje nestanak u policiji, Ilhami je možda negde pio čaj ili telefonirao prijatelju iz govornice da ga obavesti o okolnostima. Još je navodno dvaput išao u policiju da bi igra bila ubedljivija, ili da mu prođe vreme. Ako je trebalo ići u policiju, on je išao, ako je trebalo tražiti Ejupa, on ga je tražio. Na kraju dana, išli su u turističko razgledanje bez Ejupa. Pilar se ljutila na sebe što se ponašala kao da on nije nestao. Umesto da krene u potragu za Ejupom i obavesti o njegovom nestanku one koji bi joj mogli pomoći, nasela je na igru i tog dana nije uradila ništa osim što je posmatrala pejzaž, jela prebranac, pila čaj, rakiju, podelila s okolinom uspomene iz detinjstva. Bila je kivna na sebe, kako je mogla da ispadne toliko glupa. Odjednom se setila svog susreta s Ilhamijem. Kako ga je s lakoćom našla. Kao da ga nije našla nego su se našli. Ilhami ju je sačekao ispred radnje kao da je znao da će ona doći. Začudio se što je vidi, ali nekako je to brzo prevazišao. Ceo dan je pričao o traženju Ejupa, ali je, ko zna zašto, smatrao izlišnim da pita zbog čega je on nestao. I Pilar je, kao da su joj vrane mozak popile, pripisala to njegovoj učtivosti. Znači li to da je preterana učtivost budalaština. Dobro, čak i da je tako, kako bi Ilhami mogao znati da će ona tog jutra doći kod njega? Ko ga je mogao obavestiti o tome? Mueser? Perihan? Ili možda sada već pokojni Vejsel? Ko je poslao tu vest? I što je najvažnije, da li su Ejupu svi preči od žene? Zašto je to uradio, zašto? Glava će joj pući, neverovatno koliko je bilo zavera. U tom slučaju, tačno je ono što su joj svi na neki način

sugerisali. A možda su svi ovi što su joj pričali znali nešto. Ejupu se ništa nije desilo. Možda je samo pobegao od Pilar. Dobro, ali zašto? Da je znala razlog, verovatno ne bi bila tu. Ali opet se naprezala trudeći se da odgonetne tu farsu. Jedini njihov problem bio je što su odložili rođenje deteta na neko vreme. Prošli su kroz težak period kada je ona iznenada zatrudnala. Želela da rodi, ali Ejup je govorio da nije spreman za to i da ne zna kada će biti. Bio je tako odlučan da je Pilar abortirala kada je shvatila da se on neće predomisliti i rešila da mu ostavi još malo vremena. Ali ginekolog joj je uporno ukazivao na rizik od prevremene menopauze, napominjući da ne sme da gubi vreme ako želi da bude majka. Zato se Pilar jela u sebi. I naravno, nimalo joj se nije sviđao taj prećutni pritisak koji je Ejup vršio nad njom. Setila se šta je pročitala u njegovom dnevniku. Gušio se od straha pri pomisli na očinstvo. I bio je svestan koliko je zbog tog straha ispao nepravedan prema svojoj ženi. Pa opet, ništa nije mogao da učini. Ili je sebe ubedio u to. Sada, u ovaj sitni sat, Pilar je shvatila da je muž izgleda pobegao upravo od nje, kao što su svi pokušavali izokola da joj kažu. Pošto je znao da će se pre ili kasnije postaviti pitanje deteta, a nije hteo da preuzme tu odgovornost, na vreme se pretvorio u prah. Pobegao je pre nego što su nastupile nevolje i to je uradio na najružnij način. Kao da je malo to što je bez reči nestao, nego se još uortačio sa starim drugom i igra se sa svojom ženom. Dok je razmišljala o tome, suze su joj potekle. Zarila je glavu u jastuk da priguši jecaje. Čudno, ali zaista ju je mnogo više bolelo to što je napuštena i to na takav način nego mogućnost da se čoveku koga je volela nešto desilo. Može li čovek da bira između herojske smrti i kukavičkog života? Da li je to ljubav ili sebičnost? Ili nema razlike? Ukoliko su njene pretpostavke tačne, Ejup nimalo nije zaslužio njenu brigu i trud. S druge strane, žarko je želela da ga nađe i iz njegovih usta čuje istinu. Sada je više nego ikad imala potrebu da ga razume. Opet je posegnula za dnevnikom snova kao da bi tamo mogla naći odgovore na svoja pitanja.

Hladna zimska noć... Majka iznosi tanjire na sto. Jedan, drugi, treći… Jedan za brata, jedan za sestru i jedan za nju. Dobro, a za mene? Na stolu nema mog tanjira. Obaram glavu, srce mi se cepa. Ispod časti mi je da gledam sto na kome nema tanjira za mene. Spuštam pogled, postiđen jer sam zaboravljen. Moje oči se bore da ne proliju nakupljene suze, gledaju u rese stolnjaka, jedna, dve, tri, četiri… Počinjem da brojim rese na stolnjaku. Ali uvek stanem kod četvrte. Kada sam podigao glavu, majka i ja se zgledamo. Majka me gleda pravo u oči. Najpre mislim da je shvatila da me je uvredila i da saoseća sa mnom. Kao da me čak malo voli. Ali odmah potom uočavam da to u njenim pogledima nije saosećanje! Osim toga, iako kasno, primećuje da se njeni pogledi uopšte ne ukrštaju s mojim. Majka me ne vidi, prelazi preko mog lica i gleda nekud iza mene. Okrećem se da vidim u šta ona to gleda. Suočavam se sa crno-belom očevom fotografijom na zidu. Otac me gleda s fotografije na kojoj sedi na trosedu. Doktor Karsel je tražio da napišem šta osećam kada se probudim iz sna. Zato beležim: Tugu… Kada sam se probudio, osetio sam se kao poslednji list na drvetu koji nikako da otpadne. Da sam mogao da podelim taj san s doktorom, on bi mi nesumnjivo postavio pitanja o majci. I verovatno bi beležio nešto u sveščicu u kojoj je zapisao naš prvi razgovor. Prilikom prvog susreta pitao me je kome obično pričam svoje snove. Time me je podstakao da mu ko zna koji put kažem kako ne bih došao njemu kada bih se sećao snova toliko da mogu da ih pričam drugima. A on me je zamolio da se setim dana kada sam ih upamtio. Kome sam, recimo,

pričao snove kada sam bio mali… Nisam dugo razmišljao pre no što sam pronašao odgovor na to pitanje. Odgovor je bio jednostavan: Nikome… „Zašto?” „Majka mi je tako rekla.” „Ne razumem. Šta je rekla?” „Rekla je, o snovima se ne priča.” Doktora je veoma zainteresovao moj odgovor i dok je beležio, zamolio me je da mu to podrobnije objasnim. „Nadam se da nećete reći da zaboravljam snove kako bih udovoljio pokojnoj majci”, drznuo sam se da budem neprijatan. Umesto da oceni taj moj zaključak kao brilijantan, i dalje me je bezizrazno gledao. A ja sam kao bolesnik obavio svoj zadatak i ispričao mu. U to vreme nisam imao više od četiri godine. Jednog jutra, probudivši se iz strašnog sna, legao sam pored još uvek usnule majke da se smirim. Čini mi se da me je pitala zašto sam se probudio tako rano jer sam počeo da joj pričam šta sam usnio, kao da želim da dokažem da sam se s razlogom prepao. Dok sam pričao, majka se smrkla kao da je sav teret mog sna prešao na nju. A onda me je prekinula usred priče, uzela me za ruku i privukla sebi. Stegla me je toliko čvrsto da me je ruka zabolela. To je bio jedan od onih izlišnih trenutaka kada majke čak i o besmislicama pričaju krajnje ozbiljno kao da deci daju životnu lekciju. Gledala ga je u oči kao da će mu otkriti neku mnogo važnu tajnu ili važan savet koji nikada ne sme zaboraviti i rekla da ne valja drugima pričati svoje snove. Trljajući ruku koja me je bolela, smogao sam hrabrosti da je upitam zašto, a ona je odvratila: „Nije dobro prepričavati snove.” „Šta je još rekla?” „Košmari koji se ispričaju postaju stvarnost, a slatki snovi prestanu da budu slatki. Ne zaboravi, šta god da sanjaš, čuvaj to za sebe; o snovima se ne priča.” Doktor Karsel me je pažljivo saslušao i nije propustio da pribeleži nešto u omiljenu svesku. Nekoliko sekundi pošto je digao glavu, razveselio me je mudrim pitanjem: „Sećite li se tog sna?” Nisam mogao a da se ne nasmejem. „Pitate me za san od pre

trideset i kusur godina, zar ne?” „Da, za taj san koji ste ispričali majci.” „Mora da se šalite, doktore? Došao sam da vam se požalim kako ne mogu da se setim šta sam noćas sanjao a vi me pitate za san od pre trideset godina.” Umesto da se uvredi, uputio mi je hladan osmeh, a onda odlučio da me pita za moj odnos s majkom. Ne, ne krivim ga, ja sam ga zagolicao pričom o majci. Nisam bio opširan, ukratko sam mu opisao naš odnos. Naš odnos je bio skladan, lepo smo se slagali. „Da li je to sve?” „Da.” „Dobro, a s kim ste se u kući najbolje slagali u detinjstvu? Ili, da tako kažem, ko se više brinuo o vama?” „Moja starija sestra.” „Dobro, a vaša majka?” „I ona, naravno. Ali ona je imala nas troje, kuću o kojoj je trebalo voditi računa, nije mogla sve vreme da posveti meni. Za mene je mnogo više bila zadužena sestra.” „Da li vas je to ikad pogađalo dok ste bili mali? Da li ste želeli da vam se majka više posveti, da provodi više vremena s vama?” „Paa, ne bih rekao. Hoću da kažem, možda i jesam, ali deci nikad dosta pažnje, zar ne?” Ta mala ispovest koju sam tog dana poverio doktoru kao da je neki nevažan detalj, bila mi je, u stvari, daleko važnija nego što je to izgledalo. Istina. Rastao sam s osećajem da su svi ukućani osim mene deo porodice. Oni su bili delovi celine kojoj ja nisam pripadao. Nije mi samo majka bila daleka. Meni je zapravo bila daleka porodica koju su oni svi zajedno činili. Izdvojena iz porodice, sestra mi je bila mnogo više majka. Volela me je, mazila i pazila. Ali na kraju, i ona je bila deo porodice. Video sam da za mene nema mesta u toj porodici iako nisam znao zašto. Kao da je nešto povezivalo samo njih troje. Meni nije pripao deo tog nečega i zato nisam bio jedan od njih. Jednom se majka šalila kako su me našli u dvorištu džamije. To, naravno, godinama nisam zaboravio. Da ne ličim toliko na majku, pomislio bih da me zbog džamije nisu prihvatili. Nije bilo dovoljno ni to što nas je jedna majka rodila da bih bio jedan od njih. Čim se pružila prilika, udaljio sam se od kuće i saveza kojem nisam

pripadao. Moja majka… Da, želeo sam da me više voli kada sam bio dete. I da otkrijem lozinku za ulazak u društvo koje su činili ona i ostala deca... Ali nisam.

9.

Bulent Okupali su ga, uzeli, odneli Nisam se nadao ovome od oca, obnevideo sam. Džemal Sureja, Da li je vama ikada umro otac? Bulent je gledao burek koji mu je majka ćušnula u ruku. Nije mogao da jede svašta. Bilo je važno ne samo koje je jelo u pitanju već i ko ga je napravio. U svakom zalogaju koji stavi u usta tražio je ukus majčine ruke, ustajao je gladan od stola kada bi bili u gostima. Sada je gledao ovaj sklepani burek koji je donela komšinica i nije mogao da se buni. Majka bi mu inače spremala šta god poželi i uvek nešto drugačije. Sada nije htela ni krompiriće da isprži, terala ga je da jede to što je komšinica donela. – Ne – rekla je žena. – Tri dana ne ulazim u kuhinju, ne kuvam. – Zašto? – Tako. U kući umrlog se tri dana ništa ne kuva. U protivnom, to je kao da spremaš mrtvaca. Bulent se namrštio i spustio burek na sto. Bilo mu je muka od pomisli na prženo meso svog oca. – Jedi sine, ostaćeš gladan! Hajde, nemoj me sekirati, Bulente, vidi, jedva stojim na nogama – govorila je za njim žena. – Ne, ni govora; sit je posle onoga što je čuo. Nije znao gde je majka iskopala te odvratne reči koje niko ne koristi. Ne seća se da je ikad čuo tako nešto od njenih prijateljica. Na primer, majka njegovog druga iz klupe teta Filiz ne bi ni u ludilu pričala o pečenju mrtvaca. Ona je uvek govorila o nečem lepom, birala je vrlo blage, pristojne reči. I ne samo reči,

kod nje je sve bilo skladno i prefinjeno. Zlatnoplave kovrdže su joj padale na ramena, na desnom obrazu je imala smejalicu, verovatno jer se stalno smejala. Bila je živahna poput devojke, nosila je živopisnu odeću, uvek je bila doterana. Bila je privlačnija i lepša od svih žena koje je poznavao. I grudi su joj bile kao kod žena u časopisima koje je Osman donosio. Bila je nesmotrena, ali malo; jednom dok je spuštala nešto na sto, usled nepažnje je grudima okrznula Bulentovu ruku. Desnu. Bulent se jedva uzdržao da ne digne pogled sa šake. Da, teta Filiz je bila dobra, ljupka, ali malo nespretna. Nije, recimo, primetila da je drug njenog sina zaljubljen u nju. Dobro je što nije, kako bi inače Bulent išao kod njih? Često je svraćao kod njih pod izgovorom da uči s dosadnim Jektom, kojeg je podnosio samo da bi što više mogao da gleda teta Filiz. Ona je u tome učestvovala svojim duhovitim pričama, donosila im voće i bezukusne gurabije. Ponekad bi, dok je pričala, mazila Bulenta po kosi, milovala ga po obrazima kao da je ukrasno psetance. Tada bi Bulent ostao bez daha, mislio je da će mu srce, koje je sumanuto lupalo, iskočiti iz grudi. Kad god bi žena ušla u sobu, on se trudio da mu glava bude nadohvat njene ruke ne bi li ga ponovo pomazila. Pogotovu što je posle tog dana uvek gledao u dlanove kao da se neprekidno moli. Uvek se od Jekte vraćao kući zamišljen i u maštanjima. Ujak bi ga ponekad zadirkivao primetivši u kakvom je stanju. „Šta je to, šta izvodiš?” Bulent nikada nije odgovarao, ko bi ga ozbiljno shvatio da kaže kako se do ušiju zaljubio u ženu koja je gotovo vršnjakinja njegove majke? Njegova majka nije ličila na teta Filiz iako su bile bezmalo vršnjakinje. Bulent je pretpostavljao da to ima veze s tim što njegov otac ne liči na čika Rehu. Nije voleo čika Rehu, pomoćnika direktora banke koja se reklamirala na televiziji. Nije voleo da odlazi kod Jekte kada je on kod kuće. Zapravo, kada je on bio kod kuće, obično su porodično odlazili nekud. Pošto u njegovoj kući nije bilo tako, Bulent se oduševljavao njihovim zajedničkim izletima, raspustima, odlascima u bioskop. Čudio bi

se kako majka, otac i dete ponekad mogu da rade svakojake stvari zajedno. Nije se ljutio na svoju majku što ne liči na tetka Filiz, niti se ljutio na oca što ne liči na čika Rehu... Nije se ljutio na oca što nije kao čika Reha, već zato što je takav kakav je. Znao je da ga otac voli. Međutim, bilo mu je teško da voli nekog ko povređuje njegovu majku. Ponekad bi budan ležao u krevetu razmišljao kako će mu jednog dana umreti otac i majka. I ta pomisao mu je oduzimala dah kao kad bi razmišljao šta je sve bilo pre nego što je nastao svet. Bulent je verovao da je onaj ko stvara svet ni iz čega snažan koliko i onaj ko uništava čoveka. Čim bi počeo da razmišlja o tome, srce bi mu snažno tuklo. Kada je prvi put učio u školi da je živi svet nastao mnogo posle nastanka Zemlje, obuzeli su ga strah i čuđenje, te je otrčao kod tetke čim je stigao kući. „Teto, kada je nastao svet?” „Pre mnogo, mnogo godina, zlato tetkino.” „Kako?” „Tvorac je mislio da tako treba i stvorio je svet.” „Kako je stvorio?” „Za tačno sedam dana stvorio je vasceli svet.” „Dobro, ali kako?” „Redom, jedno po jedno. Na početku nije bilo ničega. Ni ovog ni onog sveta, ni raja ni pakla, ni životinja ni čoveka, ni svetlosti ni mraka… Bulent nije mogao da zamisli mesto gde nema ničega, nečega čega nigde nema; ta čudesna praznina o kojoj nije mogao čak ni da mašta, oduzela mu je dah. „Prvog dana Gospod je stvorio svetlost da obasja tamu koja je prekrivala sve. Stvorio je dan u svetlosti i noć u mraku. Sutradan je stvorio nebo. Potom zemlju ispod neba obasjanu svetlošću stvorenom prvog dana. Zatim zemlju, vodu… Stvorio ogromne kontinente i beskrajna mora. Na početku je tlo bilo neplodno, a onda ga je ukrasio zelenilom, biljkama, mirisnim

cvećem, sočnim voćem. U jednom danu izrasle su bukve, kedrovi, čempresi, grabovi, platani, lipe, vrbe, borovi, jele, nastalo je ogromno drveće. U jednom danu su porasle i rodile šljive, višnje, lovor, trešnje, breskve, lešnici, kajsije, jabuke, dud, urme, smokve i masline. Sledećeg dana je naredio da za obdanice uvek bude svetlost, a da noću sijaju zvezde. Petog dana je posmatrao ono što je stvorio i kako bi sve to ulepšao, mora je napunio ribama, a nebo pticama. Delfini, ajkule, raže, somovi, kovači, šarani, brancini, oslići, krapovi iskakali na površinu. „Morski psi?”, znatiželjno je uskočio tetki u reč. „Naravno, i morski psi.” „Ali oni jedu druge ribe, čak i ljude. Zašto ih je Bog stvorio?” „Svakome i svemu što je stvorio i poslao u svet dao je neki cilj i smisao. Svako ima razlog što postoji na ovom svetu. Niko nije uzalud ovde.” „A morski psi?” „I oni. Ni oni nisu tek tako ovde. Svako ima svoj zadatak.” „A komarci?” „I komarci...” „Ali mi ih uvek ubijamo.” Ne znajući šta da kaže, tetka je nastavila da priča o postanku sveta: „I ptice su stvorene petog dana. Vrane, patke, prepelice, jarebice, vrapci, fazani, galebovi, laste, drozdovi, vrapci, orlovi, grlice, ždralovi, rode, vodomari, detlići, golubovi, sve... „Dobro, a kada je stvorio ljude?” „Šestog dana. Ali pre toga stvorio je životinje. Razne životinje. Mačke, pse, lavove, tigrove, vukove, hijene, slonove, mrave, zmije, ježeve, guštere, medvede, insekte, petlove, krave, lasice, šimpanze, sve... Kada je sve to obavio, onda je pogledao svet ispunjen svim oblicima života pa stvorio čoveka.” „Šta je radio sedmog dana?” „Ništa.” „Zar nisi rekla da je sve stvorio za sedam dana? Šta je stvorio sedmog dana?”

„Sedmog dana ništa nije radio.” „Po meni je onda stvarao šest dana.” „Sedmi dan je možda stvorio da bi sva bića mogla da se odmaraju. Tog dana je samo izgradio jedan mali vrt u koji će smestiti Adama.” „Znam, tamo će pojesti jabuku. I posle će biti vraćen u svet.” Bulenta zapravo nisu zanimali ni Adam ni Eva. Njegova glavna briga bilo je kako da prevaziđe mrak i tu, za njega toliko nezamislivu prazninu koja je postojala pre nego što je stvoren svet, da pobedi strahove u vezi sa tim. Ono što je tetka rekla podsećalo je na bajke koje mu je godinama pričala. A ono što je učio u školi kada je malo porastao, nije ličilo ni na šta što je do tada čuo. Od nastavnika je čuo da je sve nastalo iz oblaka prašine i gasova. Da je svet na početku bio smesa uzavrelih gasova, koja su se, okrećući se, hladila... Dobro, ali odakle su stigli ti oblaci gasa? Šta je bilo pre svega, gde je i šta je postojalo u početku? Razmišljajući o ovome, tonuo je u nepregledni mrak, činilo mu se da će mu se glava rasprsnuti. Nastavnik, koji nije rekao ništa važno o tome šta je postojalo pre oblaka prašine, rekao im je da je Sunce starije od sveta. Prvo je nastao Sunčev sistem, u čijem se sklopu nalazi Zemlja. Pokušavajući da se izbori s mnoštvom pitanja koja su ga užasno kopkala u vezi s tim gde su pre postanka sveta čekali ljudi, životinje, biljke, planine, potoci, sve što je on gledao oko sebe, Bulent je mislio da je jedini svedok te avanture bilo Sunce. Da Sunce može da govori, možda bi onim što bi reklo rasvetlilo mrak u njegovoj glavi. Ono što je učio u školi bilo je nedovoljno da odgovori na njegove nedoumice, a ono što je čuo od tetke samo ga je još više plašilo. Zbog truda da prevaziđe nepoznanice spram kojih se osećao nemoćno, trudio se da ne misli o tome kako će mu jednog dana umreti otac i majka. Kada je godinu dana ranije od izliva krvi u mozak umro komšija, Džanerov otac, svi su žalili Džanera. Njegova majka je rekla: „Ne žalite ga, doći će vreme kada će vas žaliti.” Međutim, deca iz komšiluka su dete bez oca doživljavala kao zelenog vanzemaljca koji maše sa svemirskog broda. Eto,

sada se i on popeo na taj brod. Majka je bila u pravu: došao je do toga da ga žale. Međutim, dok je taj čovek bio živ, mnogo se ljutio na njega, jer ih je svojim nestankom učinio siročićima. Da je imao moć, naredio bi čak i da ga kazne. Jednom je, recimo, otac hteo da ga vodi na utakmicu Galatasaraja. Gunđao mu je usput jer je prikleštio prst vratima od kola, sedeo je smrknut sve vreme pod izgovorom da ga boli prst. Jadniku se nije ostvarila želja da se poput nasmejanih, zgodnih očeva u filmovima, zabavi sa sinom kao muškarac sa muškarcem. Problem tog dana nije bio bol u prstu niti bilo šta slično. Kada je noć pre toga Bulent ustao da pije vodu, prolazeći pored sobe svojih roditelja, čuo je čudne glasove. „Ne izazivaj me, Perihan. Neću čekati da se tebi prohte, mogu ja to i na silu”, zagrmeo je otac. A onda je čuo majčine bolne jecaje. Iako je kucnuo na vrata, nije smogao hrabrosti da uđe. Ranije se već desilo da je otac oborio pesnicom majku na zemlju, da ju je vukao po podu... Ali te noći je prvi put pomislio ne da je on tuče već da čini nešto više od toga, da je primorava na nešto što ona neće. Kroz glavu su mu prolazili nepodnošljivi prizori. Taj prizor mu se, ko zna zašto, usadio u misli više od batina i povlačenja majke po podu. Zato dugo nije mogao da zaspi kada se vratio u svoju sobu, upinjao se da odagna slike u glavi. Nije mogao da podnese da neko njegovoj majci čini zlo, a pošto je taj siledžija njegov otac, ruke su mu bile vezane. Na primer, da je neki neznanac nasrnuo na njegovu majku na ulici, skočio bi na njega i kaznio bi ga udarcima i pesnicama. Možda bi, onako mali i nedovoljno snažan, dobio po nosu, ali neka, makar ne bi ćutao, branio bi majku. Ali kada je neprijatelj njegov otac... Nije ga udario pesnicom, ali mu se osvetio sutradan potrudivši se da mu presedne zajednički odlazak na utakmicu. Čoveku je utakmica izašla na nos. I nije se zaustavio na tome, nego je nekoliko dana kasnije samo njemu iz inata za ručkom rekao da ubuduće navija za Fenerbahče. Očevo lice je menjalo boju, održao mu je dugo predavanje o tome kako mu neće dopustiti da promeni tim. Sada

kada razmišlja o tome, Bulent se oseća krivim. Bio je ljut na oca, ali nije želeo da on umre. Prošle godine za dan očeva nastavnik je svima u razredu zadao da napišu sastav. Trebalo je da svako opiše svog oca i napiše zašto ga voli. Kada je došao kući, nije znao šta da napiše o ocu. Kao da ima šta da se piše... Da ima prodavnicu u kojoj je čak i preko vikenda, da ne propušta nijednu utakmicu i to je sve... Nastavnik je rekao da mogu da pišu o svojim uspomenama, o lepim trenucima koje su proveli s ocem. Ali Bulent nije mogao da se seti nijednog takvog trenutka. Nije pronašao lepu uspomenu o kojoj bi vredelo pisati. Koje su to najbolje osobine njegovog oca? Moj otac je vrlo snažan. Toliko je snažan da je jedanput jednom rukom uhvatio majku i zalepio je za zid a drugom sprečio tetku u pokušaju da ih razdvoji. Moj otac je mnogo snažan. Toliko je snažan da je mojoj majci rasekao usnu, iz koje je šiknula crvena krv. Bilo je nemoguće. Bulentu nije bilo stalo da piše ocu, samo je želeo da napiše lep sastav i dobije dobru ocenu. Stavio je svesku ispred sebe. Zamislio je da je to Jekta a njegov otac čika Reha i dobro zaoštrenom olovkom krenuo da ispunjava belinu papira. Kada je pročitao sastav, nastavnik je rekao: „Hajde, aplauz za druga.” Zatim je prišao Bulentu i izljubio ga u obraze. „Čestitam, sine, mnogo si lepo napisao. Srećan si što imaš takvog oca a i on je sigurno ponosan što ima takvog sina.” Bulentov sastav je izabran za najbolji. Majka je tu vest raširila po komšiluku, a tetka mu ja za nagradu tutnula u ruku deset miliona. Otac se prvo obradovao, a onda tražio da pročita satav. Dok je čitao, radost je polako nestajala s njegovog lica. Na kraju nije ni pogledao Bulenta, rekao je: „Sine, u to ime”, i izneo flašu na sto. A kada ju je ispio do dna, zalepio je ženi dva šamara zato što je mljackala dok je žvakala žvaku. Od juče u kući vlada žalost. Niko ne priča mnogo, glas je kao greh, ako neko i kaže nešto, to je samo šapat. Po kući se vrzmaju smrknuta lica komšija, majčinih i tetkinih prijatelja,

rođaka. Pričaju kako je otac bio dobar čovek i plaču. – Ah, jadničak, tako mali a siroče – rekla je jedna komšinica i pomilovala ga po leđima. Neka žena koju nije ni poznavao privukla ga je k sebi i čvrsto zagrlila, bilo mu je muka od teškog mirisa znoja. Teta Sundus, majka njegovog druga Furkana iz komšiluka, tiho je pročitala nešto iz Kurana koji je držala u rukama, podigla pogled ka njemu i rekla: „I prorok Muhamed je kao siroče došao na ovaj svet. Bulent nije znao da li je time pokušala da ga uteši ili da druge žene podseti na svoje prisustvo. Ali još tada je odlučio da više ne ide kod Furkana. Gadili su mu se svi ti ljudi koji pričaju o njemu kao da nemaju drugih tema; umesto što je slušao na šta ih podseća, hteo je da pobegne, skloni se i bude sam. Sinoć nije mogao da podnese gužvu u kući i goste na sve strane, pokušao je da se zavuče u neki tihi kutak; svaki put bi neko drugi ko se smatrao dužnim da mu leči ranu krenuo za njim i preprečio mu put. Čak i pošto je otišao u svoju sobu, dolazili su, tapšali ga po leđima, grlili i plakali. Kad je sišao po vodu, žene iz salona su bezmalo jurnule na njega. Svako je hteo da ga uteši. Taman kada je mislio da se oslobodio njihove sladunjave dušebrižnosti, naleteo je na strinu Pilar. Izgledala je kao da ju je neko tukao, mada joj se na licu razaznavala zbunjenost, mnogo više nego bol. Ko zna zašto, Bulentu se gošća nije mnogo dopala. Shvativši da se i ona poput ostalih sprema da ga utešno zagrli, bez imalo oklevanja je pohitao ka svojoj sobi. Ne, nije mu trebala ničija pažnja niti sažaljenje. To malo koliko je proživeo, shvatio je da su odrasli najokrutniji kad sažaljevaju. Tek pošto su svi otišli, odahnuo je. Kada je ustao, spremajući se da ode kod majke, vrata su se otvorila i ušla je tetka očiju natečenih od plakanja. Kao što je uradila nebrojeno puta tog dana, obujmila mu je glavu, prislonila je na grudi i ne mogavši da se uzdrži, zaplakala. Bulent je voleo tetku, ali se trudio da sakrije ljubav kada su majka i tetka zajedno, kao da će se tom ljubavlju ogrešiti o majku. Osećao je da majci ne prija kada je on blizak sa tetkom.

– Sine, hoćeš li da spavam večeras s tobom? Tetka je bila krajnje bolećiva na njega. Uglavnom je bila milosrdnija od majke. Kada je majka bila ljuta, ona je bila meka kao pamuk. Majka je volela da ga kažnjava, tetka to uopšte nije znala. Majka bi ga tužila ocu čim joj ne bi pomogao, a tetka nije obelodanila nijednu njegovu grešku. Uprkos tome, Bulent je znao da ga majka ne voli ništa manje od tetke. – Neću. – Da ostanem, sine? – Ja sam ionako krenuo. – Kuda? – Kod majke. – Majka spava. – Nema veze. Spavaću s njom. – E dobro, onda. Majka bi se na njenom mestu uvredila i naljutila što je izabrao drugu, a ne nju. Tetka ga je samo pogledala s razumevanjem. Nije se vređala ni ljutila, i dalje ga je volela. Uzdajući se u to, Bulent je ostavio tetku i zaputio se u majčinu sobu. Setio se noći kada je tuda drhteći prolazio, glasova koje je čuo. Primetio je da mu se više sviđa tišina u kojoj leži samo njegova majka nego ubitačni glas njegovog oca. Tada ga je obuzeo snažan osećaj krivice. Majka je prepustila sobu svom isprekidanom disanju, spavala je kao u nesvesti. Da li se plašila mraka? Sobu je osvetljavala prigušena svetlost lampe. Različite senke nastale igrom svetlosti igrale su joj po licu. Majka je Bulentu ličila na mrtvace u filmovima. Ležala je nepomično na leđima, ruku ispruženih pored tela. Delovala je ili vrlo umorno ili vrlo opušteno. „Odmorićeš se”, rekla je tetka Atija. Bulent je to čuo kroz odškrinuta vrata kada je po povratku iz škole hteo da uđe. „Oslobodićeš se, stvorićeš sebi novi život.” „Ne, Atija, ne mogu ja to. Šta ću ako se razvedem?” „Uzećeš alimentaciju, uz to i sebi dom, a onda ćeš se skloniti. Zar ti je bolje ovako? Još ako obelodaniš to na sudu,

nedvosmisleno ćeš dobiti naknadu, dobićeš razvod posle prvog ročišta.” Kada je čuo reč razvod, Bulent se pretvorio u uvo. U njegovom odeljenju je bilo dece razvedenih roditelja, ali nikada nije pomislio da bi tako nešto moglo njega da snađe. Šejda iz njegovog razreda je, recimo, posle razvoda roditelja živela s majkom, a njen stariji brat s ocem. Više nije mogla pošteno da vidi ni oca ni brata. Kome ću ja pripasti ako se ovi moji razvedu, Bulent je preplašeno razmišljao. Pomno je pratio razgovor: „Ajoj, kako to da kažem pred sudijom?”, rekla je njegova majka. „Bilo bi me sramota, ne mogu pred tolikim svetom da pričam o takvim stvarima.” Tetka Atija je odmah izula papuču i prevrnutu je stavila na ormarić. „Evo ovako”, rekla je, pokazujući na papuču. „Nema potrebe da sediš i pričaš. Stavi naopako okrenutu cipelu pred sudiju i on će razumeti. Posle toga te neće pitati, niti će ti otežavati.” „Uh, bre, Atija, kud pomenu razvod?! Mislim da si zažalila zbog svega što sam ti ispričala i što ću ispričati”, rekla je majka. Kako je to rekla, opazila je sina kako stoji kod ulaza u dnevnu sobu, uspaničila se i promucala: „Pašo, kad si ti stigao? Jesi li gladan, da ti spremim nešto?” „Ne, neću”, rekao je Bulent i otišao u svoju sobu. Najpre mu se plakalo, a onda se setio majčinih odgovora i to ga je smirilo. Neka Atija ide na sud ako je već toliko interesuju te stvari. Neka se ona razvede i razdvoji svoju decu. Bulent se tog dana uplašio ne zato što bi ostao bez oca i što oni više ne bi bili zajedno kao porodica već najviše zbog toga što bi ga razdvojili od majke. Biti daleko od majke tragičnije je nego pridružiti se deci koja su ostala bez oca. Možda ga je zato sada bilo sramota pred ocem. Međutim, ništa osim toga nije mogao da oseti... Uostalom, šta se tu može... Svako u životu ima nekog koga volo više od ostalih, on je izabrao majku. Kada je ušao u dvorište džamije, uprkos nesnosnoj vrućini, obuzela ga je jeza. Bilo je teško poverovati da njegov otac počiva

u sanduku u dnu dvorišta. Pošto je pogledao u sanduk, pomislio je kako otac nije bio toliko krupan kako je on mislio. Međutim, dok ga je kao malog nosio na ramenima, ličio mu je na kamilu, odozgo je sve gledao s visine. U tim godinama je mislio da je njegov otac najveći, najviši, najpametniji na svetu. To je trajalo sve dok nije pomislio da je njegova majka najnesrećnija žena na svetu. Znao je da je čovek koji sada nepomično leži tamo, pre nego što je donet tu poput deteta koje još nije naučilo da se stidi svoje golotinje, dozvolio da ga polože na beli mermer i okupaju. Zapravo, on ne bi ni znao za to da jedan rođak koji je u svakoj čorbi bio mirođija nije došao ujutru i rekao: „Neka tvoj sin bude spreman da stoji kraj oca”, a majka mu je odgovorila: „Šta ovako malo dete ima da traži u gasulhani?” Pošto se zapitao gde se to njegova majka tako odsečno usprotivila da on ide, pitao je tetku šta je gasulhana i namrštio se od neprijatnog odgovora. – Mesto gde se kupaju mrtvaci. – Dobro, a kakvo je to mesto? Gde se kupaju mrtvaci? – Na mermeru. – Jesi li ti nekad bila u toj gasulhani? – Jesam. – Kada? – Davno je to bilo, ti se nisi ni rodio. Kada je umrla tvoja baka. – I šta si ti radila tamo? Tetka se uzvrpoljila, da li da mu odgovori ili ne. Očigledno nije bila voljna da s njim razgovara o tome. – Šta si radila, tetka? – Kupala sam majku. Bulent prvo nije verovao u ono što je čuo. Pokušao je to da zamisli, ali nije uspeo. I odbojno mu je to bilo, kao sve ono što mu je nezamislivo. Kako je strašno kupati mrtvu majku! – Ja nikada neću otići tamo. – Nemoj tako – mirno je uzvratila tetka. – Jednog dana svi ćemo dospeti tamo.

Bulent se skamenio kada je shvatio smisao onoga što je čuo. Pošto je čula zadnju rečenicu, majka se ljutito umešala. – Tišina, bre, zar se to priča detetu? – Šta sam sada rekla? – Za ime boga nemoj sada i ti, ionako jedva stojim na nogama. Ima stvari koje se deci ne pričaju – rekla je majka i odvukla Bulenta sa sobom. Odlazeći, procedila je kroza zube: – Da si majka, znala bi. Sada kada je ponovo pogledao u kovčeg u dnu dvorišta prekriven zelenim prekrivačem i nekako mali za njegovog oca, Bulent se setio svog zelenog džempera koji se skupio posle pranja. Njegov otac se skupio poput zelenog džempera i bačen je u dno dvorišta. Okupali su ga nepoznati ljudi. Kako se on ljutio kada ga je majka kao dete na silu gurala u kadu. Ko li je njegovog oca danas kupao? Ko ga je kinjio? Oči mu se napuniše suzama. Eh, da je mogao više da ga voli, da je mogao da mu kaže da ga voli. Taj bes koji se ranije budio u njemu dok je razmišljao o ocu sada je zamenila krivica. Možda se to jedino može osetiti kad neko ode. Dok je zamišljeno gledao kovčeg u daljini, rođak koji je tog jutra rekao: „Dobro je da bude kraj oca”, gurajući ga s leđa, odveo ga je u dno dvorišta. Kada je došao do sanduka, bilo mu je dozvoljeno da stane. Još jednom je pogledao sanduk na kamenoj ploči. Samo tanak komad drveta razdvajao ga je od oca. Zaprepastilo ga je to što je on otišao daleko, što se nikada neće vratiti iako je tako blizu. Čovek koji je do juče obema nogama koračao po zemlji, zaputio se u neki drugi svet da više ne hoda, ne priča, ne smeje se, ne plače. Usne su mu se razmakle i, iako uopšte nije planirao, ispustile sitan pisak: – Tata! Prvi put je Bulent bio tako blizu smrti. Posmatrajući one koji su ostali iza oca, setio se tetkinih reči tog jutra i uzdrhtao pred strašnim prizorom, pred činjenicom da će i on jednog dana stići u dvorište džamije u sanduku. Preteško mu je bilo da se bori s pomišlju da će umreti. Mnogo teže od toga što više neće videti oca…

Kada se okrenuo, video je da se u dvorištu najednom stvorila gužva. Rođaci, komšije, dućandžije iz okolnih radnji, svi su se odjednom tu stvorili. Nervirala ga je gužva u kući, ali ovde je bilo drugačije. Bio je ponosan što se toliko ljudi okupilo samo zbog njegovog oca. Da li bi više sveta došlo da je umro čika Reha? Žene su se povukle u zadnji deo dvorišta, a muškarci su se poređali odmah ispred sanduka. S jedne stajao je ujak Bunjamin, a s druge muž tetka Maide, teča Sezai, koji se tog jutra vratio iz Bandirme. Sezai mu je stavio ruku na rame i pitao ga da li je ikada klanjao namaz na sahrani. Nije. Nikada nije ni bio na sahrani. Za oko su mu zapale debele dlake koje su teči štrčale iz nosa. Čak su i one bile sede. Bio je mnogo star, mora da će umreti uskoro. Uprkos tome, Bulent se čudom čudio kako je on tako neustrašivo stajao pred sandukom. Kao da mu je pročitao misli, čovek se sagnuo i šapnuo mu na uvo: – Ne boj se. Ne treba se plašiti smrti. Neka se grešni plaše. Oni će goreti u ognju pakla. Dobar musliman nema razloga da se boji smrti. – Nije baš mislio da je njegov otac dobar musliman. Što se tiče grehova, nekima je i sam bio svedok. Da li je mesto na koje ga sada ispraćaju pakao koji gori besnim plamenom? – Znaš li molitvu koja će se čitati? – upitao ga je teča Sezai. Gledao ga je kao da će se obrukati ako ne zna. Ako ne zna, možda ga neće smatrati dobrim muslimanom, pa će ga, kada dođe vreme, otpremiti ocu, a ne u raj. Ako je tako, Bulent će se mnogo iznervirati što ga za dvanaest godina niko nije naučio tu molitvu. Kako su njegova majka i tetka preskočile nešto tako važno? – Ne – preplašeno je šapnuo. Istovremeno se stideo što ne zna. Umesto u tečino lice, pogledao je u zemlju, u vrh njegovih cipela. – Reći ću ti, dobro me slušaj – reče zet Sezai. Zatim je promuklim glasom u jednom dahu rekao: – O, Svevišnji, smiluj se i oprosti nama živima i našim umrlima, nama koji smo prisutni i onima koji su odsutni... Pošto je završio, starac ga je pogledao kao da ga pita jesi li

upamtio. Ne da nije upamtio nego ni reč nije razumeo. – Uostalom, ne može se odjedanput upamtiti. Ali ne zaboravi, nauči to. Više nisi dete. Bulentu se nije dopalo da u jednom trenutku ponese toliku odgovornost. Umro mu je otac. Ostao je bez oca. Uzeli su ga i okupali. Položili su ga na mermer. Šta sada znače ove pretnje paklom, zadaci da se nauče molitve, muke koje stižu posle smrti? Udaljavajući se od teče Sezaija, pored koga više nije hteo da bude, prešao je na drugu stranu kod ujaka Bunjamina. Blago se naslonio na ujaka, tako se osećao sigurnije. Konačno, mogao je i da ne zna molitvu, ujak će naći rešenje, zaštitiće ga.

Usred maglovite noći prestravljeno koračam; stežem oca za ruku da se ne bih sapleo i pao. Stežem je iz sve snage. Od magle se ne vidi ni prst pred okom. Pse koji kruže oko nas primećujem tek pošto mi se sasvim približe. Znam da je najveća opasnost nevidljiva. Ali opet, u očevim rukama sam siguran. Sapletem se o kamen koji nisam primetio na vreme. Prvo odskočim uvis a onda se približavam zemlji. Deset, sto puta u sekundi; uzlećem sa zemlje, lepršam krilima poput ptice, potom se spremam da se strmoglavim na zemlju, i tako unedogled kao usporeni filmski kadar. Čvrsto sklapam oči, želim da vrisnem ali samo beznadežno ropćem. Trenutak pre nego što ću se prostrti po zemlji, neka magična ptica me hvata i vuče. Diže me i uznosi ka nebu. Otvaram oči, nalazim se u očevom naručju. Uzeo me je i hoda sigurnim korakom ujednačeno lupkajući. Seče noć i maglu. Nisam pao. U očevom sam naručju, u središtu Zemlje. Na sigurnom sam. Često sam sanjao oca kada sam bio dete. Uvek bih ga video kako stražari pred vratima moje sobe poput drevnog čuvara. On mi je obezbeđivao dubok san i svetlom okupana jutra. Kad god bih zapao u nevolju, dotrčao bi u pomoć, pretvorio bi se u lava pred svakom preprekom. Kao neki superheroj, mogao je čak i da leti kad zatreba. Bio sam zaštićen njegovim dahom koji je obavijao moje snove. Bio sam opušteniji i noću i danju. Ali šta se posle dogodilo pa je on nestao iz mojih snova?! Pošto sam veliki deo detinjstva proveo bez oca, kasnije mi je bilo teško da pronađem uspomenu koja bi nahranila moje snove. Ostao sam bez njega i noću i danju. Što sam bivao stariji, to mi je bilo teže da se setim oca, ali kao dete sam ga uvek zamišljao u crnim kožnim papučama koje je nosio po kući. Uvek mi je u ušima bio šum koji su stvarale te papuče,

zašto je moj otac vukao noge dok je koračao? Te papuče, vredne toliko da se nijednom gostu nisu davale – mada bi se dobre stvari koje nisu bile za nas obično odvajale za druge – niko izuzev njega nije nosio, a ja sam obožavao da ih obuvam i vučem po podu. Isto tako, sećam se da je otac stalno nosio u džepu tamnosmeđi češalj gustih zubaca, od kosti, kao da je bio neizostavna uspomena koja se nosi ceo život. Ono čega se treba uvek sećati nije slatkorečivi savet ili lekcija iz života, već bezvredni češalj... Jednog jutra na Bajram, tim češljem mi je začešljao kosu na stranu. Nimalo me nije čupao dok me je češljao, nije to radio žustro kao majka. Žene u našoj kući su, ko zna zašto, verovale da će očistiti jedino ako nanesu bol. Zato bi mi se, dok se kupam, glava pušila od vrele vode, a koža mi je bridela i crvenela se od ribanja. I majka i sestra su me kupale kao da su objavile rat nevidljivim mikrobima. Otac nije bio takav, on je bio staložen. On me nije kupao, a u retkim prilikama kad bi to morao da učini, nije me bolelo. Nežno kao što me je češljao, nežno bi me i istrljao, posebno ruke. Ne bi se pomamio kao moja sestra i majka. Kad sam bio dete, najviše sam imao poveranja u oca, verovatno jer sam ga retko viđao u kući. Imao sam samo pet godina kada je umro. Zato sam uvek verovao da bi moj život mogao da bude drugačiji da je on bio živ. U nedostatku primera na koji bih se mogao ugledati i koji bih želeo da oponašam, bio sam primoran da sam crtam svoj put. U ovoj situaciji je po Frojdu trebalo da budem agresivan ili zauvek vezan za majku. Jer on je mislio da postojanje oca uravnotežava odnos deteta i majke. Ali Frojd je imao sreće da ne živi u našoj kući i zato nije mnogo razmišljao o posledicama nedostatka oca i nedovoljne vezanosti deteta za majku. Kakva sreća za njega!

10.

Bunjamin Naš posao je da punimo i praznimo prazninu, Umrlima, noćima, zumbulima. Melih Dževdet Andaj, Zar ove laste još uvek nisu otišle? Primetivši da se sestrić blago naslonio na njega, Bunjamin mu se još više primakao. Kao neko ko nikad nikome nije bio potreban a kome su uvek trebali drugi, bilo mu je drago da bude Bulentu oslonac. Sada kada je sestrić bio kraj njega, više nije bio bespotreban. Kako je imam zauzeo mesto ispred sanduka, i svet se zbio u redove. Gledajući čas u sanduk čas u masu, imam je upitao: – Kako ste poznavali pokojnika? – I Bunjamin se priključio ostalima i svi su jednoglasno rekli: – Dobro smo ga poznavali. – Hitro je trepnuo kao dete kada govori laži za koje je sigurno da ih odrasli neće progutati. Otada pa sve do sada nije se izveštio u tome. Čak i kad nisu u pitanju krupne laži, kad bi samo malo izbegao istinu, očni kapci bi mu se spustili, zacrveneo bi se u licu. Majka se ne bi preterano obazirala, ali bi ga gazda Rahmi, čim ga uhvati u laži, povukao za uši i krenuo da mu drži govor o tome koliki je greh počinio. Pošto za vreme priče nije odvajao ruku od uveta, Bunjamin je proklinjao i dugotrajan bol i gazdinu vilicu koja nije izgovarala više od deset reči u minuti. Ali znao je da je zlo pomisliti grešno u najmanju ruku koliko i zlo pričati. Pošto je stvarnost crna a laž greh, on bi, nemajući izbora, u gazdinim opisima pakla tražio za sebe mesto s lepim pogledom. Pomislio je kako ovi koji su u dvorištu džamije zakoračili u greh svedočeći da je pokojnik bio svetac nisu lagali u božjoj kući; lagao je onaj ko ih je naterao da slažu, te se greh počinjen malo

pre toga morao staviti na dušu imama koji je uputio to pitanje. Budući da se ne može pripisati onome ko ga je naterao da to pita... Ne, Bunjamin nije dobro poznavao svog zeta. Uz to, nije shvatao zašto se Alah, koji sve tako jasno vidi, raspituje kod onih koje je stvorio za neko drugo stvorenje. Njegov zet je bio skot, to zna i on lično, nije li to potpuno jasno onome koji sve zna? Ovoga puta imam je pitao: – Da li ga blagosiljate? – Okupljeni jednoglasno uzviknuše: – Blagosiljamo ga. – Bunjamin je razmišljao: ko zna koliko već godina ovaj čovek čita molitve na sahrani i ko zna koliko puta je ponovio ovo pitanje gledajući u potpuno nepoznatog mrtvaca i u njegove bližnje, koje isto tako nije poznavao. Da li se ikada iko suprotstavio i rekao: „Ne blagosiljam”, ili: „Pokojnik je bio govno od čoveka. Merkao mi je ženu, mene je bacio u dugove, ostavio je siroče bez igde ičega...”? Bunjamin je mislio da nije i znao je zbog čega. Iza ovog napora da slažu Alaha kako on nije bio loš čovek ležala je trema usled spoznaje da će jednog dana doći red na njih. Živom se ne bi možda udelila ni trunka, ne bi dobio nikakvo pravo ni poštovanje, ali prema mrtvom niko nije mogao biti škrt. Svi su se za života međusobno napadali, kinjili jedni druge, a prema mrtvom je svako bio velikodušan. Imam je još jednom pitao: – Da li ga blagosiljate? – Blagosiljamo! – Da li ga blagosiljate? – Blagosiljamo! – Naravno, blagosiljajte da ne zadrhtite sutra kada dođe red na vas da stanete na sirat-ćupriju, pomislio je Bunjamin. Imam je tražio od prisutnih da mu kažu da li je pokojnik muško da bi mogao da izgovori nijet, a potom je izrecitovao početni tekbir dubokim glasom, od koga je sestrić pretrnuo i poskočio. „Odlučih da klanjam, u ime Alaha, molitvu, upućujući dovu za umrlog, pristajući za ovim imamom...”, rekao je Bunjamin u sebi. Izvršavao je doslovno, s preciznošću robota

ono što je s vremenom naučio, ali bez trunke saosećanja. A onda je izgovorio Subhaneke sa dodatkom ve džele senauke. S drugim tekbirom prešao je na Salavat. S trećim tekbirom, imam je otpočeo molitvu za sahranu. Jednu za drugom, brzo je nizao arapske reči koje je u njegovo pamćenje urezao čestim ponavljanjem gazda Rahmi, kod koga je šegrtovao u kafani dok je živeo kod ujaka. Nije znao šta znače, ali svaku je bez zamuckivanja prilično lepo pročitao. Neretko je dobijao šamare i dobro se namučio dok ih nije naučio napamet. I kao navijen sat, kako bi počeo, nesumnjivo bi stigao do kraja. Odlasci na sahrane s gazdom, koji se smatrao obaveznim da dete bez oca nauči svetim dužnostima, odrazili su se na njegov svakodnevni život tako što je mnogo kasnije ponovo počeo da piški u krevet. Kad bi ujutru videla mokar čaršav, majka bi ga istukla, ali nijednom nije pitala gazdu Rahmija zašto dete petlja u svoje priče i prestravljuje ga mrtvima. Međutim, Bunjamin se, iako to nikoga nije bilo briga, posebno plašio sanduka s tim malim pokrovom, pred kojima je morao da stoji, a posebno imamovog dubokog glasa. Noću bi igrao žmurke s mrtvima. I svaki put bi bio uhvaćen. Sada je znao; ni dvorišta džamije, ni sahrane nisu za decu. Da se on pita, odmah bi izveo Bulenta iz dvorišta džamije, iako je sahrana njegovog oca. I zabranio bi igranje žmurke. Povratio se kada je imam izgovarao četvrti tekbir. Duboko je udahnuo i spustivši ruke kraj tela okrenuo glavu levo pa desno u znak završetka molitve. Napokon je bilo gotovo. Pošto je sanduk smešten u auto, seo je za volan kola koja su do juče pripadala njegovom zetu, odsada će ih verovatno on koristiti. Pored njega je bio Bulent, a pozadi njegova sestra, zetova sestra i nedavno pristigla gošća iz inostranstva. Sestrino lice bilo je umorno, zetova sestra delovala je tužno, a strankinja razočarano. A Bulent kao da nije mogao da odluči koje od na desetine osećanja naraslih u njemu najviše priliči okolnostima, gledao je ujaka da otkrije šta je najispravnije i da ga podražava. Voleo je sestrića, ali osim njega teško da je nekog voleo. On ga je jedini gledao s divljenjem. U detinjstvu je spoznao da se dečaci u

tom uzrastu dive starijoj braći. Kao dečak uvek je oponašao Jamana i hteo da bude kao on, sin Safeta piljara iz kraja. Tada je Jaman imao sedamnaest godina i bio je najveći mangup u kraju. Bio je od onih koji redovno posećuju salu za karate i stigao je do plavog pojasa. Da ne bi dangubila posle škole, deca iz kraja su tih godina išla na karate, na kurs Kurana ili na oboje. Bunjamina nisu poslali na karate iako je on to mnogo želeo, a pošto se izbavio od gazda Rahmije iz starog kraja, nikako nije hteo da ide na kurs Kurana. Zato bi, kad god prođe pored karate kluba Lavovi, koji se nalazio odmah do piljarnice, sa uzdasima i željno posmatrao one koji su čekali ispred vrata. Kada nije bio zauzet bezobrazlucima i siledžijstvom, Jaman je provodio vreme u radnji ili u karate klubu. Oni koji su išli u klub naučili bi najosnovnije zahvate od vlasnika, Tatarina Hikmeta Arslana. Samo, postojalo je izričito pravilo za sve polaznike kursa. Katama ih je učio na trščanoj prostirci, takozvanom tatamiju, pod uslovom da ih ne upražnjavaju na ulici i da nikoga ne povrede. Pogotovu se smatralo sramnim koristiti te zahvate da bi se oborio na zemlju neko sa slabijim pojasom. Iako je veoma često posmatrao mlade kako drugarima pokazuju savladane tehnike, Bunjamin ni u jednoj pravoj uličnoj tuči nije primećivao zahvate iz karatea. Recimo, kada je Jaman hteo nekoga da izmlati, radije je koristio metode Muhameda Alija nego one kojima se služio Brus Li. Nije bio nasrtljiv, već srčan; nije bio svađalica, već snažan. Nikada nije započinjao prvi, ali bi začas na licu mesta istukao svakog ko se pravi važan ili je bezobrazan. Pa opet, zahvaljujući njegovom odnosu prema ljudima, niko ga na Rešitpaši nije gledao popreko. Bio je toliko šarmantan da bi se začas zbližio i zapodenuo razgovar s ljudima svih uzrasta i društvenih slojeva. Bio je jedan od onih koje deca gledaju sa strahopoštovanjem, koga odrasli mnogo više vole nego što mu daju za pravo, a vršnjacima se sviđalo da im on bude vođa. Bunjamin je u detinjstvu uglavnom maštao da poraste i bude kao on. Što se tiče odrastanja, ono se samo po sebi odigralo, ali ono

drugo i nije bilo baš kao što je maštao. Uostalom, on je s vremenom sakupio sve junake iz svoje mašte i odložio ih na jednu od najviših polica. U njegovom životu nije postojao niko čije mu je junaštvo je trebalo, niti je u njemu pulsirala snaga koja bi ispunila bilo kakvo očekivanje. I kada je porastao ostao je slabić kakav je bio kao mali. Beskorisnost mu je nevidljivim nožem bila duboko urezana na čelu. Da se nije ogledao, možda bi zaboravio, ali okolina mu nije dala da zaboravi. Recimo, radio je kao konj u zetovoj radnji. Ali ko god bi video Vejsela onako nadobudnog, pomislio bi da on svom šuraku daje milostinju, a ne nadoknadu za njegov trud. Pokojnik je uvek na njega gledao kao na lošu srećku koju je izvukao uz ženin miraz i pritom se nije ni trudio da to krije. Zar bi, u suprotnom, previše bilo da mu ustupi jedan sobičak u svojoj kućerini? Njegova imovina je bila toliko dragocena. Hiljadu puta bi prebrojavao pazar na kraju smene. Dok je to radio, mislio je da ništa ne može da mu promakne. Ali mogao je on da radi šta hoće, Bunjamin mu je ipak uzimao onoliko koliko je verovao da mu pripada. Uostalom, taj market je donekle pripadao i njegovoj sestri. Sestrin muž nije bio baš darežljiv. Ali sada... pošto je umro... i kuća, i radnja... Sudbina, pomislio je Bunjamin. Konačno, posle Vejselove smrti, kuća će u celosti pripasti Bunjaminovoj sestri. Najbolje bi bilo preseliti se tamo, ne samo da bi živeo u boljoj kući već i da sestra ne bi bila sama. Verovatno bi tako postupio i Jaman, koji je mlad završio na groblju pošto ga je brat devojke koju je radi seksa izveo u bioskop izbo nožem. Brat je nesrećnim slučajem odabrao isti film, isti bioskop i nažalost istu projekciju. Pa opet, nije trebalo žuriti. Da posle ne kažu kako su se ustremili na imanje čim je čovek umro. Pomenuće to sestri blagovremeno. Da li će sestra, kad se sve stiša i vrati na staro, opet napraviti grešku? Vrlo dobro se sećao velike greške koju je počinila u mladosti i nevolja koje je porodica pretrpela zbog toga. Pošto se sestra udala, ta tema nije više pokrenuta i svi su se trudili da ubede jedni druge kako je to odavno palo u zaborav. Ali

Bunjamin se i dalje sećao. Sećao se, oživeli su mu nekadašnji sestrini prohtevi, razmatrao je mogućnost da neki nov muškarac baci celu porodicu u nevolju. Možda bi bilo najbolje da on ne čeka mnogo, već da se preseli kod sestre pre nego što krenu priče, potegnu se noževi. Na kraju krajeva, nema smisla ostaviti udovicu samu. S tim mislima u glavi, u tišini je nastavio da vozi ka groblju. Iako je groblje bilo prilično veliko i isto toliko neuređeno, lako je pronašao zetovu porodičnu grobnicu. Nalazila se vrlo blizu grobnice neke znamenite osobe koju su obilazile usedelice i nerotkinje da se mole za decu. Zato je na stazi podno puta uvek bilo onih koji se dugo mole, zaklinju, plaču i uzdišu. S leve i desne strane puta postojali su putokazi do svetog groba kako bi ga lakše pronašli. Onaj ko je ispod strelica ispisanih zelenom masnom farbom, što po drveću što po zidinama, napisao početna slova imena Derde Derman Devran Dede DDDD bio je neka dobra duša kojoj je svetac po svoj prilici pomogao pa je želeo da omogući to i drugima. Mueser se zagledala kroz prozorsko staklo na ljude i rekla strankinji: – Vidi, svi oni dolaze ovamo da kod velikog sveca potraže lek za svoje muke. Moj Vejsel će počivati kraj vrlo važne ličnosti. – Ova je samo pogledala i nasmešila se misleći ko zna o čemu. Pošto se parkirao, Bunjamin je prišao pogrebnim kolimaa. Izgovorili su Bismilah i prihvatili sanduk na ramena. Koračali su ka porodičnoj parceli Bahrijelijevih, najpre muškarci a za njima žene, kojima je, ko zna zašto, bilo zabranjeno da dodiruju sanduk. Bunjamin nije mogao a da ne pomisli koliko je Rifat Bahrijeli trebalo da plati kako bi porodica i posle smrti bila na okupu. Pare nisu vredne samo dok se živi već i kad se umre. Siromašni su, na primer, zakopavali tela da strunu gde stignu. A bogati? Oni su još za života uzimali brežuljke s najlepšim pogledom na more kao da će odatle posmatrati mesečinu i pravili sebi grobnice nalik utvrđenjima. Ograđivali su se mermenim zidinama da ne budu komšije ni s dobrima ni s lošima. Kao da će mermer sačuvati meso kojem nije

preostalo ništa osim da se raspadne, kao da ga zemlja neće požnjeti ne samo sa ostalim mrtvacima već sa svim živima... Imućni su silno želeli da celu porodicu sahrane na jednom mestu. Dakle, mogli su da se uzdaju u to da će biti zajedno kako u životu tako i u smrti. Ili im je, sahranjenim na jednom mestu, bilo zajamčeno čitanje više molitvi pošto lenji rođaci ne bi mogli da propuste čitanje Fatiha za pokoj duše pod izgovorom da su pokojnicima grobovi daleko jedni od drugih. Posmatrajući porodičnu grobnicu Bahrijelijevih ograđenu mermerom, Bunjamin se zapitao koliko su se voleli dok su bili živi. Biti osuđen na večnu blizinu onih koje za života nisi voleo za njega je bio najstrašniji prizor iz pakla koji se mogao zamisliti. U takvom paklu i vatra bi bila izlišna. Pošto je telo položeno u raku, Bunjamin je uzeo lopatu i nabacao zemlju preko njega. Zatim je drvenu dršku predao sestriću. Tako se siroti Bulent, nemajući kud, priključio povorci onih koji su zemljom pokrivali njegovog oca, koji odatle više neće izaći. Kako je lopata išla iz ruke u ruku, odjednom se neka čudna melodija začula iz pozadine. Sve glave su se u isti mah besno okrenule ka zvuku. Ubrzo je utvrđeno ko je odgovoran za ovu nepodopštinu i svi pogledi su bili uprti u strankinju koja je prisustvovala sahrani u svojstvu pokojnikove snaje. Prisutni su zaprepašćeno i zabrinuto reagovali na neobičnu melodiju telefona koji je ta strankinja držala u torbi. Zgranuli su se jer se oglasio na krajnje nedoličnom mestu i u krajnje neprikladnom trenutku, ali i stoga što se još uvek nisu navikli na mobilne telefone. Kako je muzika utihnula, tako su se listom sve glave ponovo okrenule ka groblju. Ali odnekud iz mase začulo se šaputanje. Pod izgovorom da hoće da vidi sestrića koji se s majkom malo povukao pošto je bacio zemlju, Bunjamin se uputio u pravcu šapata. Kad im je prišao, video je gošću kako se udaljava ka unutrašnjosti groblja i priča telefonom, zaklonivši jednom rukom usta. Prišao je sestri i šapnuo: – Kao da se rodila s telofonom. Obruka nas pred ljudima. Mislim, ima li to smisla u ovakvoj

prilici? – Pošto mu ni to nije bilo dovoljno, dodao je, glasno da ostali mogu da čuju, kao da želi da pokaže kako se odriče odgovornosti za tu nepristojnost: – Pa nije muslimanka, prosto ne zna za red. I dalje ona ćućori. Mueser, koja je poslednja čula ćućorenje, nervozno se promeškoljila. Bunjaminu nije bilo jasno da li joj je neprijatno zbog gošćinog nevaspitanja ili zato što se to nevaspitanje pomenulo? Znao je da njegova sestra ne voli zaovu. Međutim, ona je bila samo tiha i rasejana sirotica. Nikada nije rekla ružnu reč Bunjaminu, niti se loše ponela prema njemu. U poređenju s bratom, bila je pravi anđeo. Bunjamin je na sestrinoj svadbi nosio odelo. Isprsio se i osećao se kao pravi muškarac jer je ta odeća, verovao je, doprinosila njegovoj ozbiljnosti. E, to odelo mu je zetova sestra kupila i donela pre svadbe. Rekla je da se brine samo da mu pantalone nisu kratke i pošto se nije razumela u dečje veličine, tražila je da ga Bunjamin odmah proba. Istog dana, Bunjamin je odlučio da zavoli Mueser, još ne tražeći razlog za to. Dok je čovek mali, srce mu je veliko, a ljubav nesebična. Ali s godinama ljudi prestanu da se trude da nekoga zavole. Stoga je, verovatno, kako je Bunjamin rastao, njegova ljubav prema toj ženi koja se nijednom nije ogrešila o njega jenjavala, i na kraju prerasla u ravnodušnost. Sad kad pogleda Mueser u lice ne vidi ženu prema kojoj je osećao dužno poštovanje i ljubav, nego bezopasnu siroticu koja mu do dan-danas nije nanela nikakvo zlo. A njegova sestra je uvek govorila da je ona spolja gladac, a iznutra jadac. Biće da joj nije bilo po volji što brat voli Mueser, čim je koristila svaku priliku da je naruži. Pre mnogo godina, Perihan je, kako bi opisala kakav je baksuz njena zaova, rekla: „Po imenu se jasno vidi koliko je prokleta. Znaš li kako je dobila ime?” Bunjamin nije znao, otkud će znati? „Otac im je, izgleda, pre ženidbe bio zaljubljen u drugu ženu. Hteo je nju, ali mu je nisu dali. I tako se oženio Hafizom. Pošto

im je prvo dete bilo žensko, dao joj je ime po nezaboravnoj ljubavi. Svi su to znali; hajde što nije krio od žene, ali ni od ćerke nije tajio. „Nazvao sam te po onoj koja vlada mojim srcem”, ponekad bi joj rekao. Ko bi se usrećio ćerkom koja pored žive majke nosi ime očeve nekadašnje ljubavnice? To nije bilo dobro ni za dete ni za čoveka... Kada je čuo tu priču, Bunjamin se sažalio nad Mueser. Pretpostavio je da se stidela kad god bi je majka pozvala po imenu. Ali niko nikoga istinski ne žali, i Bunjamin je to brzo zaboravio. Kao da se pita šta se dogodilo, Mueser je pogledala gošću iz inostranstva koja je stala do nje pošto je obavila razgovor. Srećom, ova druga je bila svesna svoje krivice. – Mnogo se izvinjavam, ali morala sam da se javim. Taj odgovor bio je dovoljan da uznemiri Mueser. – Da nisu loše vesti? – Nisu. Zapravo, dobre su, šapnula je gošća. – Mueser je na to bezmalo zaboravila da je na groblju. – Da nisu vesti od Ejupa? – Ne, ne. Bio je to muž moje sestre. Samo sestra zna da sam ovde. Redovno razgovaram s njom, ali kada sam videla Pakov broj, zabrinula sam se, jer me on ne bi zvao da nije nešto važno. Mueser je zainteresovano pitala: – I, šta se desilo? – Bunjamin i Perihan su sa neskrivenim zanimanjem pratili njihov razgovor. – Moja sestra Izabela se porodila! Postala sam tetka! Perihan je, okrećući se ka okupljenima, napućila usne kao da hoće da kaže: „Tako, znači”. Mueser je rekla: – Nek Alah poživi i njega i njegove roditelje. Nek su živi i zdravi. – A onda nije mogla da se obuzda, već je tužno dodala: – Jedan ide, drugi stiže. Tako je to na ovom svetu. Gošća nije znala šta da odgovori. Krenula je da objašnjava, što u tom trenutku baš i nije morala da učini. – Nismo očekivali porođaj, termin joj je bio za dva meseca. Iznenada je dobila trudove. Srećom, sve je kako treba, beba je

zdrava. Ali telefon mi se ispraznio pa nisam mogla sve da čujem. – Znači, u sedmom mesecu, rekla je Mueser. – Kao da je u sebi poredila one koji su se rodili i umrli pre vremena. Ne znajući šta joj prolazi kroz glavu, gošća reče: – I ja sam se rodila kao nedonošče. A evo i moja sestričina... Zastala je da se seti prave reči, a onda ju je našla: – ...biće nestrpljiva. Pošto su se svi razišli, a na groblju ostala samo rodbina, Mueser je klekla pokraj sveže iskopanog groba. Bunjamin je gledao njenu ruku kako miluje zemlju saosećajno poput deteta, njene usne, koje su se pomerale, ali nije mogao da čuje šta govore. Usne koje su se neprekidno micale nisu pustile ni glasa. Kao da je izgovarala reči duboko u sebi, kao da se u sebi opraštala od brata. Ustajući sa zemlje, brišući oči maramicom, pozvala je Bulenta i rekla mu: – Sine, dođi da se oprostiš od oca. Dok je dečak ukočeno prilazio grobu, oglasila se majka: – Dete je ionako izmrcvareno. Samo mu još to treba... – Ne znajući šta mu je činiti, Bulent je ćutke stao ispred očevog groba, onog pored dedinog i babinog, na kojem još uvek nije bilo spomenika. Bunjaminu se činilo da dečak ni reč nije rekao, ni u sebi ni naglas. Konačno je došlo vreme da odu i prepuste Vejsela večnosti. Baš kada ih je Bunjamin sve okupio da krenu ka kolima, trgnuo se začuvši glas: – Hej, momak, stani. – Ugledao je čuvara groblja koji se vrzmao tuda za vreme sahrane. Shvatio je, naravno, da je on sad glava porodice. Izabrao je njega da mu kaže šta ima. Pošto je rekao ženama: – Vi sedite u kola, odmah se vraćam – Bulent je otrčao do čuvara. Kada je nekoliko minuta kasnije i sam krenuo ka kolima, razmišljao je kako da protumači ono što je upravo čuo. Otvorio je vrata, a vrelina strašnije od one napolju opekla mu je lice. Unutra je bilo kao u hamamu. Dok je sedao za volan, sestra ga je upitala: – Šta je hteo čuvar? – Iako je naslutio da će ono što će kazati uznemiriti žene, podložne sumnjičavosti, odgovorio je sasvim direktno, bez imalo okolišanja:

– Ništa nije hteo. Kaže da bi trebalo da znamo kako se već nekoliko dana neki čovek vrzma oko naše grobnice.

U snu stojim na pragu kuće u Istanbulu i gledam unutra. Zakasnio sam na večeru i plašim se grdnje. Niko me ne grdi. Čekam da me neko pozove da uđem. Niko ne zove. Izuvam blatnjave cipele ispred vrata i ulazim u kuću. Sve je tako tuđe... Umesto tepiha s lalama iz Hereke, crno-bele kocke nalik na šahovsko polje. Sve fotografije su poskidane sa zida i zamenjene meni nepoznatim licima. Beznadežno posmatram kuću u kojoj sam proveo detinjstvo. Tužan sam zbog pomisli da sam propustio mnogo više od jedne večere. Ponovo izlazim na ulicu u nadi da ću videti nešto poznato. Pred sobom vidim detešce. Slabašno, bolesno, iscrpljeno. Zavuklo je od zime pomodrele ručice u džepove pantalona i netremice gleda u izlog ispred sebe kao da posmatra najlepši krajolik na svetu. Zatim vadi ruke iz džepova pa seče kupone iz nekih novina, koji se pretvaraju u pahulje. Oko njega lete mali-veliki kuponi oslikani najslađim fantazijama. Pružam ruku da uhvatim jedan, kada mi dotakne dlan, pretvara se u kulu. Izdaleka dopire poznata melodija, zvuk gitare koji me cepa iznutra. Nosi me u Istanbul kakav sam nekad davno poznavao. Odjednom postajem to dete. Radoznalo gledam kroz izlog. Ali ne vidim unutrašnjost radnje, već odraze na staklu. Malo potom, izlog se pretvara u bioskopsko platno. Prvo vidim Metina Akpinara kako nosi kese pune krvi. Zatim preko platna zabrinuto korača Adila Našit. Malo potom Halit Akčatepe oborenog pogleda izlazi iz nekog noćnog kluba. Za njim se pojavljuje Tarik Akan sa starim kačketom na glavi i u izbledelom mantilu. Onda se bioskopsko platno ponovo pretvara u izlog, a onaj zvuk gitare sve mi je bliži. I ja sam sve bliži izlogu, prislanjam ruke na prljavo staklo, zamućujem ga svojim dahom. Gledam šta ima unutra, iza te magle. Tamo, na malom postolju stoji mali televizor,

po ekranu mu mile mravi. Toplota mi se širi po telu. Krećem na dugačak put. Pomislim, kamo sreće da ne postoje putovanja bez povratka. Kamo sreće da svako može da se vrati kad god poželi. Malo zatim iz dubine dopire glas: „Čekaj da napravimo, pokrenemo pa ćemo se onda buditi. Probudio sam se s neverovatnim bolom. Pored mene nisu bili ni glumci Ješilčama, ni moja žena. Međutim, nisam hteo da budem sam s tim bolom. Bio sam umoran kao neko ko se iz detinjstva budi u telu odraslog čoveka, stideo sam se kao čovek koji oživljava i budi se iz mrtvog deteta. Imao sam osećaj da sam kriv i da me je, ujedno, snašla velika nepravda. Bio sam prikovan za krevet kao da su me skolile sve do tada odlagane žalosti. Potom, ne mogavši da nađem čistiji način da se oslobodim bola koji se svio u meni, zaplakao sam kao da otvaram zakasneli poklon. Imao sam otprilike dvanaest godina. Sestra i ja smo zajedno otišli u bioskop. Ona je odabrala film pošto je mnogo volela Tarika Akana. Sirota ona, nadala se da će to biti neka ljubavna priča. Da je znala sa čim će se susresti verovatno me, iako se na kraju pojavljuje Tarik Akan, ne bi odvela da gledam taj film. Kada sam se sa sladoledom smestio na sedište, ni sam nisam znao šta će me snaći. Malo zatim, svetla su se ugasila i zagledao sam se u film čijih se kadrova i dan-danas sećam, tačnije, sam film se pobrinuo za to. Kiral, mali filmski junak, oduvek je želeo televizor. Maštao je o tome i seckao kupone iz novina koje su poklanjale televizor. Ali porodica mu je bila tako siromašna da je njegov brat koga igra Tarik Akan morao da prodaje svoju krv da bi nahranio brata u restoranu. U filmu se pojavljuje i Metin Akpinar, koji trguje krvlju. Hrani se krvlju kao da je vampir. Adila Našit glumi učiteljicu glavnog junaka. Gleda suznim očima za učenikom, i njoj kao i meni zastaje knedla u grlu. Tu je i Halit Akčatepe. On je na najlepši način delio ono što siromašni najviše dele među sobom, siromaštvo. U pozadini preovladava slika Istanbula. Istanbul oživljava samog sebe u filmu. Junak na kraju dobije rak krvi. Siromašni umiru češće od ostalih. Ali za razliku od odraslih, to dete se nije plašilo smrti i kada ga je drug pitao šta će biti s njegovim klikerima kad on umre, dečak mu je hladnokrvno odgovorio: „Možeš ih uzeti od mog brata kad ja umrem.” Drug se obradovao. „Živeo!”, rekao je. I ja sam bio dete kad

sam to gledao. Skoro da i sad osećam knedlu u grlu. Hteo sam da svi moji klikeri pripadnu tom junaku. A on je nestao i otkotrljao se poput šarenog klikera. Suze su tekle u potocima, ogromna sala se gušila u jecanjima. Taj glas koji sam čuo pred kraj sna bio je glas iz završnice filma, kao i ona muzika iz filma koja se čuje u pozadini u mom snu... Kao da su čudesne slike bile jedino što čuvam u sebi. Zato sam se probudio kao smrskana čaša. Tako je bilo i tog dana u bioskopu. I sestra i ja smo plakali nepomični na svojim mestima. Svi u sali su plakali, ali mi smo se najviše stideli svojih suza. Čak smo ih krili jedno od drugog. Izgleda da smo ih baš duboko sakrili! Ako čovek sanja detinjstvo, to, po mom mišljenju, znači da je negde pogrešio dok je rastao. Zreo čovek nije mrtvo dete, već dete koje je uspelo da živi, kaže Ursula K. le Gvin. Ako nećemo da umremo, onda makar da odrastemo kao gospoda. Ali gde? Držeći sve vreme glavu u pesku... Mi smo porasli, a svi heroji su umrli! Prazne sveske su ispisane, a satovi uvek navijeni da idu napred. Zato, kad se zaviri ispod tajnovitog vela prošlosti, čovek čezne ne za detinjstvom već možda za izgubljenom nevinošću. Dok pišem o ovom snu, o filmu ili, otkud znam, možda o uspomeni, ne mogu a da ne razmišljam. Čovek može da potisne čežnju za nekim, barem može da ne primećuje čežnju. Iako okidač njegovih uspomena nije ništa nepristojno. Ulice kojima se koračalo s onim za kojim se čezne, filmovi koji podsećaju na tu osobu ili na te dane, pesme i snovi koji su verovatno strašniji od svega. Dok pišem ove redove, više se ne pravim da mi ne nedostaje moja sestra, koja se tog dana tresla kraj mene kao mokra mačka. Ne mogu slagati sebe da sam sasvim zaboravio Istanbul, u koji godinama nisam otišao. Zanima me da li se mnogo promenio. Zaista, zašto se ovoliko plašim da se nešto promenilo? Ta ništa nisam ostavio za sobom da bih se plašio kako se to u međuvremenu promenilo... Pa opet, ne mogu da se otrgnem znatiželji.

11.

Pilar Pusti to, da li ti znaš gde si i ko sam ja? Šejh Galib, Razotkrivanje skrivenih tajni – Da to nije Ejup? – uzviknula je Pilar u kolima. – Zapravo, mogao bi da bude. Možda je stigao do groblja i pošto se već obreo tu, poželeo da zadovolji čežnju za roditeljima. Godinama im nije obišao grob, mučilo ga je to – pridružila se uzbuđenju Mueser. Pilar je razmišljala o dnevniku snova. U poslednje vreme, stalno je sanjao roditelje. Možda je njegova sestra u pravu... Perihan je osujetila njihove nade : – Ne, vama je Ejup popio mozak. Koga čovek prvo posećuje, žive ili mrtve? Očigledno je u pitanju neka skitnica koja spava na groblju. Ne posežite za besmislicama i ne nadajte se uzalud. – Mueser ju je razočarano pogledala i odgovorila: – I to je moguće. Ali šta ako nije skitnica? – A onda je naterala Bunjamina da ponovi šta je čuo. – Hoćeš li još jednom lepo da nam ispričaš šta je čuvar tačno rekao? – upitala je. I on je, nemajući kud, nevoljno ponovio: – Pa eto, rekao je da se nekoliko dana neki neznanac vrzma oko vaše grobnice. „Prvo smo mislili da je došao na nečiji grob, ali uznemirili smo se pošto smo ga ponovo videli”, rekao je. Primetila su ga dva čuvara. Drugi je izgleda krenuo ka njemu da vidi o čemu se radi, ali neznanac je odjurio kao bez duše. Eto to je sve. – Kakav li je? Da ne liči možda na Ejupa? – Draga tetka, niti sam ja video Ejupa, niti ga je čuvar dobro video. Kako bismo mogli znati da li neznanac liči na njega?

Budući da se nisu uznemirili kada su ga videli prvi put, znači da nije bio obučen kao skitnica. Čuvar je ionako rekao da se nije desilo ništa zabrinjavajuće samo je mislio kako bi trebalo da nam kaže, kad nas je već video. Verovatno je dotrčao misleći da će možda izvući bakšiš. Mueser je htela da kaže: „A da se vratimo da nam opiše tog čoveka”, ali Perihan ju je preduhitrila: – Dosta je! Posle svega što nas je snašlo danas... Tada je Mueser ponovila: – Ko li je to bio? – Po svemu sudeći, žudela je da čuje neku dobru vest. – Mueser, ne opterećuj se, pusti to. Ne teraj me da se kajem što sam vam rekao. Uostalom, na groblju se svašta dešava. Dolaze ludaci, pijanice, beskućnici, lopovi. Tako i čuvar kaže. Takve oteraju kad ih vide. – Ma da... – rekla je Perihan da pokaže kako se slaže s bratom. – Osim toga, tek smo ga sahranili. Zar ne možemo o nečem drugom? Kao da nemamo dovoljno briga... Iako se Mueser drznula da kaže: – Ali ako je Ejup... – Perihan je nastavila istim tempom: – Au, poludeću, molim vas, prekinite. Onakvog muža sam izgubila, a vi mi pričate o nekom ludaku s groblja. Jedva stojim na nogama i ne mogu da podnesem ovo, bogami.– Razgovor je zamro. U drugačijim okolnostima, Pilar bi do kraja razmotrila i najmanju mogućnost. Ali kako je to mogla da kaži ženi koja je upravo sahranila muža? Ionako je u zemlju propala od stida kad joj je usred sahrane zazvonio telefon. Usplahireno ga je izvadila iz torbe da prekine vezu, ali kad je na ekranu ugledala Pakovo ime, zabrinula se i odmah se javila. Ko zna zašto, pomislila je da će čuti neku lošu vest, srce joj je mahnito tuklo od brige. Pošto je potom saznala za prinovu, prijatna toplina joj se razlila telom. Rodila joj se sestričina! Izabelina ćerka... Bila je nestrpljiva, rešila je da je vidi čim se vrati. Želela je još malo da se raduje zbog bebe. Ali kada je prekinula vezu i susrela se s Perihaninim neprijateljskim pogledima... Perihan se s pravom ljutila što ona razgovara

telefonom baš dok njoj sahranjuju muža. To je njen bol i svakako ga je trebalo poštovati. Međutim, nije mogla da se obuzda kada je Perihanin brat saopštio šta mu je čuvar rekao. Nije znala da li je čovek iz priče Ejup, ali sve više je verovala da mu je blizu. Povrh svega, bežao je od nje. Možda je odavno trebalo da odustane, da ode iz grada. Juče joj je to prošlo kroz glavu. Sinoć kada se dohvatila Ejupove beležnice, koju nikako da pročita, želela je samo da ga nađe što pre, pogleda ga u oči i pita: Zašto? Ali ništa nije mogla da uradi. Njena reč nije mogla da dopre do njega, nije mogla da nađe Ejupa i razgovara s njim, samo je mogla besciljno da luta. I kao uvek kad nešto nije mogla da kontroliše, Pilar se nervirala. Nerviralo ju je i to što se beleškama nije nazirao kraj. Dobro, nije navikla da čita na turskom. Ali potajno je znala da je sama kriva za tu sporost. Uprkos znatiželji, pomalo svesno je odugovlačila sa čitanjem. Jer i ta sveska joj je slamala srce kao i njen muž, koji je otišao, napustio je... Plašila se onoga što će tu naći, sve je ionako bilo krajnje čudno i zatrovano. Da joj je samo pre nedelju dana neko rekao da će vest o rođenju sestričine dobiti na groblju u Istanbulu, pomislila je da je taj sišao s uma. Sada je, međutim, sumnjala u svoju uračunljivost. Šta je ona tražila na tom groblju s nepoznatim ljudima? Kakva je to nepoznata sila nju gurnula u ovu avanturu? Razmišljala je o Ilhamiju. Da li je ono sinoć bila paranoja ili je zaista pogrešila što se oslonila na njega? Neki glas joj je govorio da je surovo prevarena i da je on s Ejupom. Uprkos tome, nije mogla da se vrati u Barselonu. Zaslužila je makar objašnjenje, zar ne? Zar Ejup nije trebalo da je pogleda u oči i kaže zašto joj je ovo priredio? Zašto je pobegao od nje? Nije mogla da pronađe logičan odgovor na to pitanje koje ju je danima opsedalo. Zar zaista nije mogla da nađe odgovor? Ili je to što se trudila da dokuči uistinu neshvatljivo? Opet se setila Ejupove beležnice. Taj dnevnik snova koji je možda namerno ostavio za sobom... Sve ono što se ustručavao da joj izgovori u lice... Sve veća zbrka joj je vladala u glavi.

Kada su stigli kući, vrata im je otvorila neka starija žena. Razlegli su se opojni mirisi i razdražujuća šaputanja. Pilar je mislila da je sahrana završena, ali kad je videla pometnju u kući, shvatila je da se prevarila. Samo što je ušla u salon, neka žena je rekla: – Verovatno za vašu snaju – obratila se Mueser pokazujući joj na telefon u ruci. – Neki ljudi su zvali dok niste bili tu, ali nismo ih razumeli, ne znamo njihov jezik. Kada je ugledala Pilar, rekla je najglasnije što je mogla, bezmalo sričući: – Ovo je verovatno za tebe. Uzmi, uzmi, priiičaj – i pružila joj je slušalicu. Pilar je zbunjeno krenula ka telefonu. Nikome osim Izabeli nije dala kućni broj. Ali zašto bi je sestra, koja se tek porodila, zvala na kućni broj? Zabrinuta, prinela je slušalicu uvetu. – Halo – rekla je preplašeno. Jer, znala je, loše vesti uvek tako stižu. – Pilar, ti si? – Mama? Kad je spustila slušalicu, lice joj je gorelo kao u plamenu, zacrvenela se do ušiju. Poželela je da se načas osami, da sabere misli, i baš kada je krenula ka stepenicama koje vode u njenu sobu, pred njom se stvorila Mueser. – Jesi li dobro, ima li nešto novo? – Ne, nema novosti. – Ko je zvao? – Moja majka. – Aha. Pilar je dodala kao da se u poslednjem trenutku setila: – Htela je da vam prenesem njeno saučešće. – Hvala. – Idem da odnesem ove stvari u sobu – rekla je i odnela torbu na sprat. Ušla je u sobu, i sa čudesnim olakšanjem sela na krevet. Viki je bila najpre zabrinuta, pa ljuta, a potom i začuđena. Zvala je ćerku povodom rođenja unuke, želela je da podeli

uzbuđenje s njom, ali morala je da igra žmurke u jednoj ogromnoj laži. Pilarin telefon je bio isključen. I Ejupov. Pošto nije mogla da ih dobije ni kod kuće ni u ateljeu, zvala je kancelariju da uzme broj hotela ili gradilišta. Kada je saznala da Pilar nije tamo gde je rekla, svašta joj je palo na pamet. A još kad je čula za sahranu, koliko je samo grobova iskopala u sebi. Sahrana koju su joj zatajili! Najpre je pomislila na Ejupa! Da je Pilar bila na njenom mestu i da je od kćerkinih kolega čula da je Ejup izgubio rođaka, ni njoj ne bi bilo jasno zašto joj ćerka nije rekla istinu. Ali opet, poverovala bi u ono što čuje.Ako ništa drugo, Pilar ne bi pomislila da je Ejup umro. Ali Viki je naprosto bila takva. Čak i kad ne zna kakva je nevolja u pitanju, nasluti koga je zadesila. Kada joj je Pilar ispričala da je Ejup nestao i da je to krila od njih da ne bi dizala prašinu, bez reči ju je slušala. Nijednom je nije prekinula dok je slušala o njenom putovanju u Istanbul i o tome kako se našla s njegovim prijateljima. Ali kada je čula da je Ejupov brat umro, odmah je rekla: – Zavaravaj ti koga god hoćeš, radi šta god hoćeš, ali pazi, nemoj više lagati da je neko umro. To se ponekad desi samo zato što ga je neko prizvao. Tako se, dakle, obuzeta očajanjem, Pilar dosetila da se laž koju je ispričala u kancelariji obistinila. Tačno, njima je rekla da je umro Ejupov brat, od svih laži izabrala je baš tu. Više nije morala da oseća krivicu što juče nije pošla sa Vejselom, učinila je nešto mnogo gore od toga. Osećala se kao da i ona ima udela u toj užasnoj priči. Prizvala je smrt iako nije pomislila da će joj čuti glas... Ali Viki joj nije dopustila da pliva u osećaju krivice. I začas ju je uputila: – Šta radiš tamo? Umesto da sediš ovde, pored sestre koja se porodila, ti ideš na sahranu nepoznatog čoveka. Prestani da se glupiraš i vrati se kući. Pilar je volela majku, mnogo. Ali nije joj se sviđala njena navika da odlučuje o tome ko će šta da radi. Da, htela je da zaštiti decu, ali zašto je ne zanima niko osim sopstvene dece?

– Šta će biti s Ejupom? – Dobro, Ejupa ćemo pronaći, ali ne tako. Kakvog ti posla imaš tamo? Poput krivca, sama, još nikog nisi obavestila... – Pa rekla sam ti, Ejup je izgleda u Istanbulu. – Da, na kraju si bila tako ljubazna da mi kažeš, hvala ti. – Mama! – Slušaj me, Pilar! Govorim ti za tvoje dobro, da te zaštitim. Dovoljno si se izglupirala što si tako tajno otišla tamo. Molim te, ne odugovlači, već se što pre vrati. – ... – Čuješ li me? – Jesi li me dugo zvala? – Kako to misliš, da li sam te dugo zvala? – Ovde. Mi smo bili na groblju, samo što smo ušli. Jesi li više puta zvala? – Ne, prvi put zovem. I prestani da brojiš koliko sam puta zvala, nego me saslušaj. Ti ne možeš ništa tamo da uradiš. Molim te, odmah se vrati. Starija žena je, pružajući joj telefon, rekla da su je nekoliko puta tražili, ali Pilar nije bila obratila pažnju na to. Trebalo je razmotriti važnije stvari. Duboko je udahnula i ispustila dah uz dve rečenice koje već tri godine želi da kaže majci: – Mama, molim te da se ne mešaš! Nemoj me štititi od onih koje volim! Dok je spuštala slušalicu, Viki je bila prilično začuđena, kao i Pilar, kojoj je, međutim, ujedno laknulo. Ležala je na krevetu, zamišljena; majka ju je toliko štitila da je ona u svakoj neprilici naučila najpre da zaštiti sebe. Kao da je iznova uviđala da je čovek nepodnošljivo siromašan ako u životu nema ništa preče od sebe. Treba brinuti i za druge, u neprilikama koje nemaju nikakve veze s njim; jedno je voleti, a nešto sasvim drugo biti voljen. Na primer, da li je ona zaista došla ovamo zbog Ejupa ili se brinula za sudbinu njihove veze? Nije htela da razmišlja o tome, ne bi joj se svideli odgovori. Primetila je da još drži tašnu u ruci i setila se mobilnog telefona.

Ispraznio se dok je bila na groblju. Čim ga je priključila na punjač, uši joj je ispunila melodija, zbog koje su svi frktali na groblju. Na ekranu je zatreperilo Pakovo ime. – Pako? – Pilar, Viki zna da si u Istanbulu! Nije stigla ni da mu kaže da se smiri. Uspaničeno je nadovezivao jednu reč na drugu. – Bezbroj puta sam te zvao, ali ti je telefon bio isključen. A na broju koji si dala Izabeli sve vreme se javljao neko ko ne zna engleski. Rekao sam tvoje ime, ali nisu te pozvali. Nisam znao kako da ti javim. Pilar je osećala krivicu pošto je u najvažnijim danima svog života on morao da čuva njene tajne. – Dobro, dobro. Smiri se. Majka je zvala, razgovarale smo. Sve je kako treba. – Ja sam joj dao broj, rekao je Pako s prizvukom krivice. – Kada je čula vest o porođaju, neizmerno se obradovala. Mislim da je htela da razgovara s tobom. – Ispričao je šta se zatim desilo. – Pošto nije mogla da te dobije na mobilni, zvala je Ejupa. Kako je i njegov telefon bio isključen, probala je kod kuće i u ateljeu. Niko se nigde nije javljao, te je zvala tvoju kancelariju da uzme broj hotela ili gradilišta... Pitala je na koji broj može da te pozove u Sevilji, a žena koja se javila rekla joj je da si otišla na sahranu u Istanbul. I Viki se, naravno, zabezeknula. I zabrinula, jer kad je čula za sahranu, shvatila je da se nešto desilo. Zvala me je da vidi da li ja nešto znam. Najpre nisam hteo da joj kažem, ali toliko se zabrinula da... Ti si ovaj broj ostavila Izabeli. Kad je sve saznala, rekla mi je da dam Viki broj da te makar čuje i smiri se. Molim te, izvini. – Ma pusti, Pako, bilo pa prošlo. Kako je Izabela? – Dobro je. Vrlo dobro. Malopre je dojila bebu. Zaspala je čim je babica odnela bebu. Zbunila se, zamišljajući sestru kako doji bebu. Obuzelo ju je veoma snažno osećanje u kojem su se mešali sreća, čežnja i uzbuđenje. Mala beba je ušla u njihov život. Izabela je postala

majka, a ona tetka. – Na koga liči, Pako? – Još uvek ni na koga – rekao je kroz smeh. Pilar je želela da bude kraj njih i vidi taj čudesan prizor. – Poljubi ih obe za mene. Čim se vratim, dolazim kod vas. – Kada se vraćaš? – Uskoro. Svakako neće moći da ostane tu ceo život. Vratiće se, s Ejupom ili sama... Odlučiće kada će to biti. – Dobro, dušo. Javi nam kako napreduješ... – Važi. Čućemo se. Bilo je neizvesno kada će ona i da li će ikad postati majka. Ranije nije mogla ni da zamisli sebe kao majku. Dete je velika odgovornost i briga. Da bi preživelo, treba stalno biti uz njega. Povrh toga, većinom su to nerazborita, bučna i razmažena stvorenja. Pilar bi brzo dodijala čak i deca njenih prijatelja, kojima je ukazivala pažnju, usiljeno se osmehujući. Nije mogla dugo da se bavi ni onima koji misle da su voljeni i nikada im nije dosta igre, ni onima koji osećaju da nisu voljeni pa se iz osvete rugaju i tuku. Smišljala je razne izgovore da ne posećuje prijatelje koji imaju psa ili dete. Psi skaču na čoveka i ližu ga, a deca kvare raspoloženje jer stalno traže pažnju. Pilar nije to podnosila. Ali s vremenom je promenila mišljenje, tačnije, promenila su se njena očekivanja od života. Kao i strahovi... Žena koja se ranije plašila stereotipa polako je počela da odustaje od ekscentričnosti i samoće. Drugačije je razmišljala, ne samo o deci već i o tome kakva želi da bude. Čeznula je da bude neko drugi i da živi drugačije. Jedino je dete moglo nadomestiti ono što joj nedostaje, jedino je s detetom mogla da bude celovita. Materinstvo, na koje je ranije gledala kao na nešto od čega je odustala, sada je poistovećivala sa pronalaskom same sebe. Zavidela je prijateljima koje je noću budila dečja dreka, čeznula je za danima kada će menjati deci pelene. Pošto je, premda slučajno, zatrudnela, Pilar je shvatila da ništa na svetu ne želi kao dete. Ali opet, izgleda da je Ejupa želela još više budući da je zbog njega odustala ne samo od

deteta već i od dobrog dela ličnosti kakva je želela da bude. Iako se tešila mišlju da će opet zatrudneti, u nju se s vremenom uselio strašan nemir. To dete koje je pobacila bilo je čudo, a čuda se uglavnom dešavaju samo jednom. Možda se čudo materinstva udaljava od njene materice baš kao propušten voz... Ali sada je došla ova beba i konačno više ništa nije kao nekad. Izabelino dete je u neko ruku i njeno. Dok je s toplim osmehom razmišljala o tome, Pilar se odjednom trgnula, oduzele su joj se ruke i noge. Da li će ona voleti Izabelinu ćerku kao što Mueser voli Bulenta? Kao utešnu nagradu za život od kojeg je odustala... Najpre su skuvali alvu, a posle je očitana molitva. Pilar je svojevoljno sišla u salon i pažljivo pratila ceo ritual. Verovala je da to duguje ukućanima, a osim toga, nije imala šta drugo da radi. Da se vrati na groblje i raspita se da li je čovek koji luta između grobova Ejup? Ili da pozove Ilhamija i otvoreno ga optuži da ju je slagao? Toliko je bila smetena da je možda najbolje bilo da ništa ne preduzima, već da ostane kod kuće. Komšinica koja je spremala alvu pričala joj je da što se alva duže kuva i širi miris to će duša pokojnika pronaći dublji mir. Pilar je gledala čas u alvu, čas u ženu; nije mogla a da ne poželi da i za njenu napaćenu dušu skuvaju alvu. Da li se duše živih muče više od duša umrlih? Pala je noć kada su molitve završene i gosti se, malo-pomalo, razišli kućama. Kada se sve smirilo, Mueser je otišla u Bulentovu sobu da ga pomazi, Perihan je uletela u kuhinju, u koju se trudila da ne uđe ceo dan. Pilar je promolila glavu kroz kuhinjska vrata i pitala: – Šta radiš, treba li ti pomoć? – Hoću nešto da spremim, ali ne smem. – Zašto? – Takav je običaj. Ne treba da kuvam. – Zašto? – To je kao da kuvam pokojnikovo meso. Iako se trudila da ne reaguje, Pilar nije mogla da ne iskrivi gadljivo usne. Perihan je delovala očajno. Verovatno je htela da

rastera misli i zato je odlučila da nešto skuva. Ali videlo se da je nešto sprečava. Pilar se načas zamislila, htela da kaže nešto što Perihan želi da čuje. – A ti nemoj da spremaš meso – rekla je. Bilo joj je jasno šta joj je ova malopre rekla, ali kao da je smislila trik kojim će napraviti rupu u ovom čudnom zakonu. – Kako to misliš? – Ne spremaj meso, spremi povrće. Onda neće biti kao da spremaš pokojnikovo meso. Perihanine oči su se zacaklile kao u deteta. Lice joj je blistalo od istinske radosti. – Može li tako? – Ja bih rekla da može. Premda nije znala šta je to što ovu ženu toliko usrećuje u kuhinji, Pilar je bilo toplo oko srca kad je ugledala dečju radost na njenom licu. Nije volela tu ženu, ali bila je sigurna da je Perihan postala antipatična jer se mnogo namučila. Koga čovek ne može da voli? One zle koji nisu zaslužili da budu voljeni ili one koje nisu voleli? Šta je to što nekog čini lošim ili dobrim? Narav? Sudbina? Ili oni koji ga posmatraju i odlučuju o tome kakav je on čovek? Sreća svima dobro stoji, malo je onih kojima se zle misli vrzmaju po glavi kada se smeju. – Da napravim onda nešto s maslinovim uljem. Bez mesa. – Napravi, naravno. Biće baš lepo. Dok je Perihan pokušavala da skupi usne koje su se razvukle od zadovoljstva, iz dnevne sobe začuo se telefon. Kako je ona potrčala govoreći: – Uh, svaki čas zovu – i Pilar je poletela za njom. Čim je kročila u sobu, naletela je na Perihanine oči, koje su je tražile. – Za tebe – rekla je Perihan. Dok je stidljivo posezala za slušalicom misleći kako ih je danas dovoljno uznemirila pozivima, pitala se da li je to majka iz inata zove na taj broj, pošto joj se mobilni puni. – Da? – Zdravo, Pilar.

Nije bila majka. Bio je to muški glas. Muški glas koji je govorio na turskom. Iako se na tren uzbudila pomislivši da je to Ejup, bilo je očigledno da ovaj glas nimalo ne liči na glas njenog muža, tako da se njeno uzbuđenje pretvorilo u radoznalost. – Ko je to? – Ilhami ovde. Pa da, Ilhami. Ilhami, koji se juče čitav dan poigravao njome i zamajavao je kao dete, a verovatno i čuvao Ejupovu tajnu i skrivao ga. A sada zove na broj koji mu je Ejup dao, spremivši ko zna kakav scenario. Ali pogrešio je što ju je pozvao na taj broj, upao je u sopstvenu zamku. Pilar ovoga puta neće nasesti. – Odakle ti ovaj broj? – Pa ti si mi ga dala. – Ja? Kako je prevejan, pomislila je Pilar. Zar on misli da sam toliko rastrojena da ne znam ni šta radim? Verovatno se sprema da kaže idi ti što pre kući, a ja ću sve da sredim. – Dala sam ti broj mobilnog, ali ne i kućni. – Juče si mi dala. Sećaš se, za policiju. – A da. – Zaista nije bila u pravu, postidela se. Toliko ju je pomeo jučerašnji događaj da je bila potpuno beskorisna. – Šta se desilo, jesi li dobro? – Ovaj, dobro sam. Samo sam imala malo neprijatan dan. – Šta se desilo? U nekoliko rečenica Pilar mu je ispričala za Vejsela. Ilhami nije mogao da prikrije zbunjenost tom neočekivanom vešću. Pilar je pomislila kako će njen muž čuti loše vesti od prijatelja. Biće mu žao. Teško joj je bilo što koristi Vejselovu smrt, ali nije odustala od toga da malo-pomalo hrani nadu koja je rasla u njoj. Pošto je izjavio saučešće povodom Vejselove smrti, Ilhami je prešao na stvar: – U stvari, zvao sam te zbog Ejupa. Biće dobro ako ga nađemo, hteo bih da razgovaram o nečemu s tobom. Kada je konobar kome je izgleda bilo dosta i vrućine i života prišao da je pita šta će da popije, Pilar je srce sišlo u pete. Ilhami

se nije usudio da priča preko telefona, a ona nije mogla sačekati da sazna o čemu je on to hteo da razgovara s njom isključivo u četiri oka. Zakazao joj je sastanak na Emirganu rekavši: – Ja ću doći tamo da se ti ne zamaraš, da ne putuješ. – Šta je, međutim, putovanje po vrućini ako je Ejup u pitanju. Pilar je ovamo došla iz Španije. Sada je, u tom kafeu koji je Ilhami izabrao, u koji je stigla dvadeset minuta ranije, ubijala vreme koje ju je delilo od Ejupa. Konobar je na kraju morao dvaput da je pita pošto ga nije slušala. – Šta želite? – Čaj, molim. Pilar se začudila što je naručila čaj. Začudila se, čak i uplašila. Nije volela čaj. Ali kao da joj nije bilo dosta svih čajeva koje je juče popila jedan za drugim, nego je i danas od svega što se nudilo opet isto izabrala. Kako je brzo prihvatila običaje tog grada. Kao da joj je jedino to i preostalo pod platanima koji su se uzdizali na brežuljku. Dovršavala je drugu čašu čaja, kada se Ilhami najzad pojavio. Zbog vrućine, lice mu je bilo crveno kao alkoholičaru, na čelu su mu izbile krpune graške znoja. – Jesi li me dugo čekala? – rekao je sedajući. Nije je zagrlio ni poljubio, samo ju je blago dotakao po ramenu. – Ne, malo sam poranila. – Jesi li lako našla? – Da, u stvari, baš je blizu kuće. Ilhami je sačekao da ga konobar, koji je stajao malo dalje, pogleda i, podigavši kažiprst, poručio. Pilar je znala da kažiprst podignut uvis označava broj jedan, ali nije razumela šta će stići. U suštini, nije je ni zanimalo šta će Ilhami jesti ili piti, već šta će joj reći za njenog muža. – Šta si hteo da mi ispričaš? – Verujem da možemo da nađemo Ejupa. – Odlučio si da mi kažeš gde je? Ilhami je zbunjeno gledao u Pilar. – Kako? Želela je da ga pita šta namerava. Da li je odlučio da podeli s

njom sve što zna o Ejupu ili je nameravao da je udalji nekim novim manevrom? Prolazilo joj je kroz glavu da mu bez okolišanja postavi ta pitanja, ali shvatila je da je možda bolje da ćuti, da se ne izleće. Nije htela da poteže to pitanje dok ne čuje šta će joj Ilhami reći. – Mislim, da li si saznao gde se nalazi? – Ne, nisam. Ali podozrevam da neko zna nešto. – A ko to? Ilhami se uzvrpoljio kao da mu je neprijatno da o tome priča: – Vehbi. Ovoga puta se Pilar bila zbunila. – Otkud sad to? – Danas sam nešto odlučio, a da te nisam prethodno pitao. Najpre želim da ti se izvinim zbog toga. Mislio sam, ako je Ejup nestao, a mi želimo da ga nađemo, trebalo bi da obavestimo još nekog osim policije. Odnosno, naći ćemo ga jedino ako ga budemo tražili, te sam odlučio da obavestim neke dobro obaveštene ljude. Naravno, najpre sam se setio Vehbija. On svakog zna, do svakoga dopre. Osim toga, voli Ejupa. Da zna da je nestao, nesumnjivo bi nam pomogao, pomislio sam. – I? Obradovala se što je možda na tragu nestalom mužu, a ujedno ju je zanimalo kakvu bi ulogu u tome mogao imati čovek koji podseća na Deda Mraza. – Zvao sam ga iz kafića pre nekoliko sati. Ima jedan mali koji radi kod njega, i ti si ga primetila kad smo bili tamo. – Da? – E, taj mali se javio na telefon. – I, dobro, šta se desilo? – Pilar je bila nestrpljiva. Razdraživalo ju je što taj čovek priča tako sporo i zalazi u detalje. Neka već jednom kaže šta ima. Najpre neka kaže suštinu pa onda nek ulazi u detalje. – Pitao sam za gazdu, rekao je da nije tamo. Onda sam ga pitao gde je. Ilhami onda zastade. Očigledno je hteo da privuče pažnju na

odgovor koji će uslediti. Pročistio je grlo i nastavio: – Došao mu je drug iz inostranstva. Otišao je da se nađe s njim, rekao mi je mali. Značajno je pogledao u Pilar, kao da joj kaže: Sve sam ti rekao. Uzbuđena zbog pretpostavke da je bliža Ejupu, Pilar se zadovoljno nasmešila što je konačno napravila neki pomak. Ali njenu sreću je ubrzo pomutila senka sumnji koje su joj, ne gubeći vreme, zaposele um. – A možda mu je neki drugi prijatelj došao iz inostranstva. – Pitao sam malog ko je taj drug i odakle je došao. – Šta je rekao? – Ne zna mu ime, ali kaže da je Vehbijev gost doputovao iz Španije. – Ti to ozbiljno?! Ilhami je klimnuo glavom. U tom trenutku, Pilar je primetila da je Ilhamiju pomalo neprijatno jer izdaje prijatelje. Da, s jedne strane, to što radi jeste izdaja, špijunaža, čak i kopanje jame prijatelju iza leđa. Ali s druge strane, samo je hteo da pomogne ženi u nevolji. Ako je Ejupov nestanak reka koja huči dok teče, na kojoj obali stoji Ilhami, zavisi odakle se posmatra. I Pilar je morala odmah da krene u napad dok nije promenio ugao posmatranja. – Hajde onda da odmah nađemo tog čoveka i pitamo ga gde je Ejup. Ustajući sa stolice, Pilar je uhvatila Ilhamija za ruku. – Stani, smiri se. Čak i ako zna nešto, Vehbi izgleda nije rad da to kaže. – Ali zašto? Jesi li si razgovarao s njim? – Da, još nekoliko puta sam zvao u kafe. Na kraju sam uspeo da ga ulovim. Odmah sam ga pitao da li je video Ejupa, pravio se da je začuđen i porekao da ga je video. – Ilhami je progutao pljuvačku, odmahnuo glavom i pogledom pokazao kako ne veruje u to. Očigledno nije imao srca da kaže drugu da je lažov. – Ali ti mu nisi poverovao. Zašto? – Dugo godina mi je prijatelj, poznajem ga. Promenio je boju

glasa, raspričao se kako godinama nije video Ejupa, ukratko, uspaničio se. Čovek koji ne krije ništa samo bi rekao: nisam ga video. Najviše bi ga zanimalo zašto to pitam. – Onda? – Pitao sam ga ko mu je to došao iz Španije u goste, najpre se pravio da ne zna o kome je reč. A kad je čuo da mi je to otkrio dečak koji radi kod njega, odvratio je kako niko nije došao iz Španije, došao mu je brat od tetke iz Italije, s njim se navodno video. – A onda? – Onda ništa. Planirao sam da svratim misleći da je bolje da popričamo oči u oči, ali on mi je rekao da uskoro izlazi i da se više neće vraćati u kafe. Tako da se nismo videli. – Pretpostavimo da ima vesti o Ejupu. Zašto bi ih skrivao? – Zaista ne znam. – I zašto bi Ejup rekao njemu nešto što ne može da kaže tebi? Zar ti i Ejup niste prisniji prijatelji? – Da, i ja sam to mislio, ali izgleda da sam se prevario. Osetivši razočaranje u glasu odraslog čoveka koji je u trenu podetinjio, Pilar isprva nije znala šta da kaže. – Vehbi zna da sam se videla s tobom. Ne krije se on od tebe, nego od mene. Šta misliš, šta sad treba da radimo? – Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali nemam običaj da se mešam u bilo čije odnose. Čak i ako treba da se umešam, radije ću biti na strani prijatelja. Ali s vama dvoma je drugačije. Čovek je nestao bez reči. Muka te je naterala da dođeš čak ovamo. Pre svega, Ejup nema pravo da te toliko uzrujava. Prvo ćemo ga naći, da ti bude lakše. Šta će posle biti, ne zanima me, rešićete to među sobom. U stvari, mnogo me uznemirava što sam se ovoliko upleo, ali obećao sam da ću ti pomoći. – I ti misliš da je on pobegao od mene, zar ne? – Prvo sam se zabrinuo da mu se nešto nije desilo. Ali danas sam shvatio da nije to posredi. Iskreno, ne znam zašto bi pobegao, ali verujem da ti u svakom slučaju duguje objašnjenje. Naći ćemo ga i oboma će nam biti lakše.

– Dobro, a kako? – Vehbi je vrlo diskretan. Teško da će reći nešto što zna a neće mu se ni omaći. S druge strane, vrlo je saosećajan. Ne verujem da će moći sasvim da se ogluši o tvoju muku. Uostalom, verovatno je shvatio koliko se sekiraš kada si došla čak ovamo. Vehbi koga ja poznajem ne može da te gleda u oči i da bude bezosećajan. Ne samo prema tebi već ni prema kome. Na primer, kad bi žena u neprilici rekla kako misli da joj je muž u nevolji, da je očajna i da bi joj bilo dovoljno samo da čuje da je on dobro, možda... – A hoće li nam on nešto reći? Naravno, ako zaista zna? – To ne mogu da znam. Ali nadam se da hoće. On drugačije posmatra svet. Dobro se slaže s ljudima iako je pitom iz bogobojažljivosti. Nikom ne bi svesno naneo bol. – Tako znači? – Nadam se da je tako. Na povratku kući, bila je napeta zbog te iznenadne promene. Ilhami, koga je koliko juče proglasila za lažljivca, danas joj je opet saveznik. A Vehbi, čije bi ime poslednje stavila na spisak onih koji znaju nešto o Ejupu, izbio je na čelo tog spiska. Ako se uzme u obzir njihova višegodišnja prepiska, možda nije ni čudo što je njega izabrao kao pouzdanu osobu, ali taj Vehbi je tako čudan i rasejan da nimalo ne liči na nekog kome bi se čovek obratio kad zagusti. Pilar je bila opreznija nego prethodnog dana; neće bezuslovno verovati Ilhamiju. Pa da, možda on i dalje pokušava da joj zamaže oči i odvuče pažnju. Činilo joj se da ne može da uhvati istinu ni za glavu ni za rep; trudila se da sačuva razum okružen horom sumnji. U tom potpuno nepoznatom poretku u kojem se našla, nije joj bilo jasno ono što ju je u celom slučaju najviše nerviralo. Neprestano se pitala, čemu ta predstava? Zar ona nije bliska s mužem isto koliko su s njim bliski Vehbi i Ilhami? Čak i da Ejup hoće da se razvede, zar nije mogao civilizovano da joj kaže to u lice? Sutra će sama otići u Vehbijev kafe. Nije želela da Ilhami prisustvuje njenom razgovoru s Vehbijem; Ilhami se, izgleda,

previše upetljao u sve to i mada nevoljno, na izvestan način je izdao poverenje svog prijatelja. Ako sutrašnja poseta ne urodi plodom, možda će morati da odustane od te igre mačke i miša. A možda je već odavno vreme da se vrati u Barselonu da ode kod Izabele i vidi sestričinu. Čak bi mogla i direktno u Madrid, kod sestre. Jedino što je znala bilo je to da nikome neće koristiti ako još ostane ovde. U društvu tih misli, stigla je kući iscrpljena i fizički i psihički. Perihan je otvorila vrata. Iako nije izgledala baš zainteresovano, radi reda ju je pitala ima li nešto novo. – Ne – rekla je Pilar. – Sutra idem da se vidim s još jednim Ejupovim prijateljem. Možda ću od njega nešto saznati. – Dobro, da vidimo i to. Rekavši da je umorna, Pilar je otišla pravo u svoju sobu. Htela je da legne i spava što duže. Ali kada je otvorila vrata, sačekalo ju je iznenađenje.

Budim se uz prigušen vrisak koji para crnilo noći. To je glas moje sestre. Drhteći ustajem iz kreveta. Krevet moje sestre je prazan. Posle nekoliko treptaja moje usnule oči se navikavaju na mrak. Zatim nesigurnim koracima silazim u prizemlje, odakle dopire vrisak. Pospane noge vode me do vrha stepeništa. Tu polako čučnem nemajući snage da nastavim ovaj put na koji sam krenuo negde između jave i sna. Pre nego što me opet obuzme lenjost sna, posmatram one koji su dole kroz drvenu ogradu stepeništa kao kroz zavesu sna. Moja majka, otac, sestra, brat, svi su tu. I mekani jastuci za mirne snove... Dva su jastuka. Jedan je na sestrinom licu. Sestra plače pritiskajući jastuk na lice. Drugi jastuk prekriva lice oca, koji leži na trosedu. Jednom stranom naleže na očevo lice a s druge ga pritiskaju majčine i bratovljeve ruke. Te ruke s jastukom oduzimaju dah ocu. Očev dah se meša s mojim isprekidanim, koji se predao snu. Zajedno tonemo u najdublje snove… To je bio san koji sam pre mnogo godina ispričao majci. Ta mutna uspomena koje sam se setio dok još uvek nije sasvim pala u zaborav. Pošto me je skrušeno saslušala, majka se zagledala u moje tajanstvene oči i umesto da odgovori na kobna pitanja, samo me je posavetovala da se o snovima ne priča. Jednom rečju je zaključala beživotno telo mog oca u moje dečje pamćenje. Međutim, ta prokleta noć bila je mračna koliko i plod mog sna, a vrisak koji me je digao iz kreveta oštriji od noževa. Mislim da se priča o mom mesečarenju poklapa s periodom posle noći kada se desilo sve čemu sam svedočio kroz ogradu. Međutim,

svi koji su govorili da sam hodao u snu nikada nisu pominjali gde i kada sam se budio. Ali nijedna istina ne može zauvek ostati skrivena. Večeras se, eto, ponovo javilo ono što sam sebe naterao da zaboravim, nadajući se da je to san! Kamo sreće da se nikada nisam setio tih snova. Kamo sreće da sam i dalje spavao zatrovan u nedokučivom mraku. Uhvatio sam se za ovu ubistvenu svesku ne znajući da je zaborav nagrada za mene. Ubio sam nevinost onoga ko ne može da se seti. Izglupirao sam se ne samo jer sam naterao sebe da se setim ovog sna već i što sam odlučio da ispišem ove redove! Doživljeno se zaboravi, ali zapisano nikada! Nisam smeo da zapišem ovaj san, morao sam ponovo da ga bacim u zaborav. Ali sada je kasno, s pisanjem sve postaje jasnije. Uvek je tako... Snovi se zaboravljaju, gresi se pamte. Jasno je da me je majka upozoravala da ne pričam kako bi zaštitila i sebe i mene. Pa opet, ovo nije dovoljno da bi ona u mojim očima bila nevini anđeo, kao ni moj brat i moja sestra. Sve troje su zadavili oca u mom snu. Da li do kraja života treba da se pitam zašto? Kako ću naučiti da živim s teretom svega što sam video? Od koga da tražim objašnjenje? Šta sada da radim?

12.

Mueser Tajna je poput vetra kolala kućom Svako se zabrinuo, predosetio je nešto Jahja Kemal Bejatli, Nazar Pošto su se vrata od sobe otvorila, Mueser je na brzinu pokušala da se sredi kao dete uhvaćeno u nestašluku. Trebalo je da istovremeno ustane s kreveta na kome je sedela, sakrije negde svesku koju je držala u ruci i obriše suze. Iako za ostalo nije imala snage, svesku je, poput očajnika, sakrila iza leđa. Pilar je svakako znala za tu svesku budući da ju je ona i donela ovamo i držala na noćnom ormariću kraj kreveta. Da ju je pročitala do kraja, sigurno bi je sakrila kao kakav greh. To što je stajala na vidnom mestu naposletku je moglo značiti da je čita, da će je danas-sutra pročitati ili da ju je podnela njoj lično na uvid. Dovoljno je tragično što je ta sveska uopšte napisana; a tek pomisao da ju je neko drugi pročitao, to je bilo nepodnošljivo. Nije mogla da podigne glavu i pogleda Pilar u oči. Nije znala dokle je njena snaha stigla sa čitanjem, koliko duboko je ova tuđa žena koja stoji pred njom prodrla u porodične tajne. Sramota, bes, strah... Odjednom su je sva ta turobna osećanja koja su je godinama pratila napala i dohvatila za gušu. Kao svakom čija se tajna pročula, nije ostala skrivena kao što se mislilo, prvo joj je palo na pamet da sakupi rasute delove. Posle je pomislila, čim krene da se šapuće o nekoj tajni, tu više povratka nema. Prodire kroz sve šupljine na koje naiđe i nastavlja da teče dok je svi ne vide i ne čuju za nju... Tajna je kao razotkrivena guba, vide je čak i oni koji neće da je vide. Na jeziku grešnika ona je ukaljana molitva. Čuju je i oni koji se trude da je ne čuju. A

posle više ništa nije kao ranije. Tajna je na kraju izmakla kontroli. Ejup je progovorio i upustio se u zabranjenu avanturu. Ejup... Nema o čemu Mueser nije razmišljala kao o razlogu za višegodišnju razdvojenost. Ali da je brat bio budan u najcrnjim noćima, to joj se činilo potpuno nemogućim. Do danas nije ni pomislila da je Ejup mogao svedočiti ni toj ni prethodnim noćima. Ta pomisao bila je toliko nepodnošljiva da je nije mogla prihvatiti ni kao pretpostavku. Iako je odlično znala da bi svako imao bezbroj razloga da napusti ovu kuću, godinama se zavaravala, tobože tragajući za razlogom Ejupovog odlaska. Posle sahrane Mueser više ništa nije imalo smisla. Ni svetina, ni molitve očitane za pokoj duše nisu joj ublažili bol. Ništa nije moglo popuniti Vejselovo upražnjeno mesto. Pa opet, znala je da postoji nešto u čemu će moći da potraži utehu, neko ko će na licu nositi trag Vejsela; njen bratanac. Detetu koje je ostalo bez oca tetka je sada trebala više nego ikada. Naravno, i on je njoj bio potreban. Njih dvoje su bili više od dve uspomene koje je pokojnik ostavio za sobom, morali su da se drže zajedno da se ne bi izgubili. Zato je ceo dan držala Bulenta na oku. Motrila je svakog trena na njega, prateći gde je i šta radi. Dete je bilo i tužno i zbunjeno. Kao neko ko je posle gubitka oca doživeo čudo nad čudima, Mueser ga je razumela bolje od svih. Bulenta je smatrala srećnim detetom jer je mogao da tuguje zbog očeve smrti. Da, uprkos svemu mogao se smatrati srećnim... Svako drugačije nosi bol. Bulent se očigledno trudio da poriče ono što se dogodilo i odlagao je suočavanje s bolom. Međutim, što se pre pomiri s tim, to će rane brže zaceliti. Zato ga je danas pozvala da se oprosti od oca. Htela je da se on oprosti, da odboluje i završi s tim. Međutim, dete se još uvek nije suočilo sa svojim bolom, tako je izgledalo.Nije mnogo pominjao oca. Otkako su se vratili s groblja, neprekidno je, kao pokvarena ploča, pričao o sutrašnjem pomračenju sunca. Kada dođe do pomračenja, to znači da će se najzad odgonetnuti jedna po jedna

sve ovozemaljske tajne, govorio je. Jekta ide s porodicom da gleda pomračenje, da li bi on mogao s njima, otac ga je, uostalom, već pustio! Onda je zanemeo od tuge kao da se upravo setio da mu je otac umro; nije mu prijala gužva, popeo se u svoju sobu i možda ponovo pokušao da zaboravi sve. Mueser se posle molitve popela kod bratanca. Bila je u takvom duševnom stanju da joj je samo pogled na njega mogao pomoći. Ali to očigledno nije važilo za Bulenta. Dete je kratko ostalo s njom a onda je otrčalo dole pod izgovorom da ima nešto da kaže majci. Neko vreme je posedela u Bulentovoj sobi, a onda je i ona sišla u salon. Pošto joj je Perihan rekla da je Pilar posle telefonskog poziva izletela iz kuće, pomislila je, daj bože da su u pitanju dobre vesti. A onda, kao da joj đavo nije dao mira, ponovo se popela na sprat, ali ovoga puta u Pilarinu sobu, ne znajući tačno zašto to radi. Činilo joj se da je bliže Ejupu ako je blizu ove žene i svega što je njeno. Ispružiti se na krevetu iz kojeg je ustao neko ko je nedavno spavao s Ejupom značilo je dotaći Ejupa, zar ne? Soba je bila prilično uredna. Pilar je svoju malu torbu držala kraj vrata kao da bi svakog časa mogla otići. Raspremila je krevet, ali videlo se da je posle toga sedela ili ležala na njemu. Mueser je nesvesno popravila naborani prekrivač. Napravila je krug po sobi. Kao da se nadala da će naći nešto što miriše na Ejupa. U jednom trenutku je čak pomislila da pretura po torbi koja je stajala pored vrata. Nije imala rđavu nameru. Samo je tragala za bratovljevim mirisom. Sada je osećala još veću potrebu za njim, naročito pošto je Vejselov miris ostao tog jutra na ulici. Uzela je njegove cipele i ostavila ih ispred vrata. Već treći put ostavlja cipele ispred istih vrata. Posle očevih i majčinih, danas je to uradila s Vejselovim. Očeve cipele su bile crne i ogromne. Predstavljale su nepodnošljiv teret za nju, htela je što pre da ih se otarasi i izbaci ih ispred vrata. Mislila je da će se osloboditi terata sa svojih pleća kad ih izbaci i okrene im leđa. Majčine cipele su bile lake

kao pero. Majka je imala sićušno stopalo, nosila je broj trideset pet. Možda je zato nesigurno koračala. Možda je zato zakasnila da skine deci teret s ramena. Možda je sve ono i umrlo samo zato što je majka imala mala stopala... Drugačije od svih bile su Vejselove cipele tog jutra. Kada ih je uzela u ruke, unutrašnjost kao da im je bila još uvek topla. Vejsel je još uvek bio tu. Zato što je otišao nezasluženo i pre vremena. Cipele su mu bile vrele jer je njegov život prekinut napola. Jutros je njen brat ostavio na ulici ne samo svoje cipele, već i svoj miris. Za nekoliko dana skupiće njegove stvari i dati ih onom kome su potrebne. Pokojnikove stvari se ne drže u kući. Za dva dana je prvo ostala bez brata, a potom i bez njegovog mirisa. Jeste da niko nikoga ne može zameniti, ali tih dana je čeznula da se Ejup vrati i uteši je. Kako nijedna njegova stvar nije iskrsla dok je ona, u nadi da će naići na nešto, tumarala po sobi, bezvoljno je sela na krevet koji je malopre zategla pitajući se opet šta li se krije u onoj torbi. Dok je govorila u sebi kako je nepristojno da pretura po tuđoj torbi, za oko joj je zapala sveska na noćnom ormariću kraj kreveta. Nije bila u sobi pre nego što se Pilar smestila, što znači da ju je ona donela. Možda joj je to adresar ili poslovna beležnica. Mueser nije previše mozgala o tome niti je očekivala da bi tu mogla naići na nešto zanimljivo. Uprkos tome, ruka koja se stidela da pretura po torbi, nije se ustručavala da posegne za sveskom. Bio je septembar 1969, te jeseni dok je čekala da Nedždet noću krišom dođe pod njen prozor. Iako je srce htelo da joj iskoči iz grudi, a obraze hvatila groznica, nije izlazila na prozor. Nije mogla da pruži Nedždetu ni tračak nade. Međutim, mladić kao da nije nameravao da odustane. Svuda ju je pratio i govorio kako je zaljubljen u nju, da ima ozbiljne namere i hoće da se oženi njome. Iako ga nijednom nije ohrabrila, dvaput je slao majku u prosidbu. Toliko puta je čuo reč „ne” da je na kraju odustao, shvativši da nema nade. Mueser je znala da je dobro postupila, iako je patila što je on odustao. Nije mogla da se uda, ona nikome ne bi donela dobro. Nije mogla pogledati u lice ni

Nedždeta ni nekog drugog muškarca kojem bi želela da padne u zagrljaj i kaže: mužu moj. Bilo joj je muka od same pomisli da spava i s Nedžetom i s nekim drugim muškarcem. Kad bi joj tako nešto palo na pamet, odmah bi otišla u kupatilo da se dobro okupa. Koža bi joj postala upaljena rana, crna krasta. Ne samo da se žrtvovala zbog greha na koji je niko nije prisiljavao nego je i sama sebi određivala kaznu. Kazna je bila usamljenički život. Prećutno joj se povinovala i podnosila je. Pomirena sa sudbinom, celog života je odbijala materinstvo i svaku sreću koja bi joj se ukazala, kao i ona koju joj je Nedždet ponudio te godine. Stisla je zube, trpela i bila dosledna. Svakako nije istinski želela da bude tako. Dakle, bio je septembar te godine kada je odbila tog mladića zbog kojeg bi joj srce zaigralo, bio je to znak da je odlučila da sama živi i sama umre. Raspremajući stvari svoje braće, našla je staru svesku iz vremena kada je Ejup učio da čita i piše. Dete je nesigurnim rukopisom napisalo svoje ime na prvoj stranici. Mueser je kao očarana gledala zbrda-zdola ispisana slova kao da gleda vrhunsko umetničko delo. Kao majkama koje se diče uspehom svoje dece pošle su joj suze na oči, osetila je kako joj se grudi nadimaju od ponosa. A posle je, da li zbog sveske ili zbog prošlosti, a možda zbog budućnosti od koje je odavno digla ruke, gledajući taj škrabopis plakala kao kiša. Kako je to čudno, Ejupov rukopis kojim se sestra nekada ponosila, nije se ni godinama kasnije popravio, ostao je jednako nečitak. Mueser nije ulazilo u glavu zašto Ejup ima tako loš rukopis, a bio je tako pametan i uspešan u školi. Mislila je da mu ruka nije brza kao mozak, da je lepotu slova žrtvovao da bi brže pisao, i loš rukopis mu je čak pripisivala kao vrlinu. Sada, pošto je otvorila svesku koju je Pilar ostavila, setila se rukopisa zbog kojeg se rasplakala te septembarske večeri. Njegovih drhtavih slova i neujednačenih redova... Godinama je u raznoraznim sveskama nailazila na Ejupov ružan rukopis. Ali sada su je ta na brzinu i nevešto ispisana slova pred njom podsetila na nesigurno napisano ime i prezime iz njegovog

detinjstva. Stara i nova slova bila su slična kao da ih je napisalo isto dete, istog dana, u isti sat. Mueserine oči su zasijale kao bolesniku koji je sebi našao leka. Osmejak joj je zaigrao na uglovima usana. Shvativši da drži svesku koju je ispisao njen mali brat, srce joj je poskočilo. Mueser je bila povučena žena. Nije ličilo na nju da pretura po tuđoj sobi i kopa po nečijim stvarima bez dozvole. Ali kada je videla tu svesku ispisanu bratovljevom rukom, nije joj palo na pamet da traži dopuštenje da je pročita. Toliko joj je nedostajao Ejup, toliko dugo je čeznula čak za vlasima njegove kose da je ova sveska sada pripadala njoj više nego bilo kome drugom. Ta sveska koju je nežnim, dugim prstima prelistavao njen brat, nad koju se nadnosio i u koju je disao, bila je njena. Uostalom, nije ni važno šta u njoj piše. Ljubavna poezija ili spisak dugovanja, kao da ima razlike. Ta sveska, šta god da je u njoj, dragocenost je koja će makar malo zalečiti njeno srce, ruka koja leči, Ejupova. Zato je bez imalo griže savesti ili napetosti počela da čita: Moj lekar, kojem sam se požalio na nesanicu i uznemirujuće snove, veruje kako bi korisno bilo istražiti moj noćni život, koji je, po njegovom mišljenju, vrlo zamršen. Zato je smatrao podesnim da podrobno zapisujem snove koji me uznemiruju. Tako sam ovu svesku kupljenu u knjižari Merkadona namenio svojim snovima, ubeđen da ću ih se potpuno i najbrže osloboditi ako ih iznesem na videlo... Mueser je ubrzo shvatila da nešto nije kako treba. Nije ni trebalo biti mnogo pametan, sve je bilo na izvol’te. Ispostavilo se da je ta sveska rezultat terapije kod psihijatra kojem je odlazio jer se loše osećao. Mueser je bila i setna i radosna što je mogla, ako ništa drugo, bar u snovima da se sretne s bratom za kojim je toliko dugo čeznula, iako joj nije bilo sasvim jasno kakve koristi može biti od beleženja snova. Među tim redovima zavirila je u Ejupovu dušu, videla je njegovu tugu, pokušala da oseti njegov

bol. Što je više čitala, to su se emocije sve više mešale sa snovima, a uspomene s maštom. Život uspavljuje čoveka spram sopstvenih patnji, ali videti šta sve preživljavaju oni koje voli krajnje je surovo. Ne samo da je bilo teško pročitati Ejupov rukopis već je bilo teško razumeti i značenje napisanog. Kao kad je bio mali, nije bilo dovoljno čuti ga da bi ga čovek razumeo. Trebalo je malo intuicije, malo izvežbanosti da bi se protumačilo šta kaže. I sadržaj ove sveske je bio tužan koliko i duhovit. Ali Ejup je upravo to radio, zavaravao je ljude. Pravio se da se smeje tamo gde je plakao, a onda je kikotanju dodavao jecaje... Zato je Mueser bilo sumnjivo to što je njenom bratu navodno bilo zabavno s doktorom kojem je otišao da potraži sebi leka, njegovo omalovažavanje i sopstvenog problema i lečenja, to što se pišući o svemu tome neviđeno poigravao čak i samim sobom... Sve je to bilo slika i prilika Ejupa. Izgleda da on nije bežao samo od drugih već i od sebe. Čak je, kao svi skloni zavaravanju, najviše bežao od sebe. Nije mogao na miru da se ispovedi ni na papiru. Čitala je bez daha Ejupov prvi san. Bilo joj je milo što je posle toliko godina i dalje prisutna u bratovljevim snovima. Ali Mueser se plašila uspomena. Zato joj je vraćanje u prošlost, pa makar i u snu, izazivalo napetost. Mnogo se rastužila kad je stigla do zaključka da njenom bratu nije bilo teško da odustane od rodbinskih veza. Ako se razmotri sve što je Ejup napisao, reklo bi se da je s lakoćom otpisao porodicu. S lakoćom je okrenuo leđa i otišao. Ali sećao se da je sestra pričala s ljubičicama. Znači da nije otišao toliko daleko kao što je mislio. Kako je okretala stranice, Mueser je sve dublje prodirala u bratovljeve tajne. U njegovim košmarnim noćima pronalazila je sličnost sa sopstvenim mrakom. Čudno, ali kako je počeo da se seća snova, rukopis mu se kvario; kao da se vratio u vreme kada je tek bio naučio da piše. Verovatno zbog žurbe, pomislila je Mueser, zbog želje da zapiše sve pre nego što zaboravi. Tumačenja su joj privukla pažnju mnogo više od samih snova, koje baš i nije razumela. Ejup je bio jasniji u tim delovima,

čitkijim od onih koji opisuju snove, tako je mogla da dotakne njegove rane. Međutim, ta sveska je bila kao zaraza, gde god bi pale njene reči, to mesto bi se zarazilo prokletstvom, otvarala je rane onom ko je čita. Bože, da li je Pilar pročitala ovu svesku? Ako jeste, kako je reagovala na ono što je muž pisao o njoj? Da li je bila ljubomorna na druge žene koje je pomenuo? Da li je i u njoj otvorio male rane? Mueser se iznenada setila Pilar. Jadnica je još uvek grozničavo tražila muža. Bila je zabrinuta i utučena. Da nije bila utučena zbog ovoga što je pročitala? Otkud, uostalom, ova sveska kod nje? Sa svakim novim snom, isplivao bi Ejup kakvog nisu poznavali. Sretala se čas sa čovekom koga nimalo ne poznaje, čas sa detetom koje je mislila da poznaje. Uviđajući da su ga pogrešno shvatali, sažalila se. Između njega i Vejsela je rasla napeta tišina još od detinjstva. Obojica su zazirali i sklanjali se jedan od drugog. Svaki se u sebi vređao i verovao da je nedostojan ljubavi onog drugog. Trpeljivost se smanjivala kako je bes punio čašu. Jedan je verovao da ga mlađi brat smatra za niže biće, a drugi da nikad neće pridobiti naklonost starijeg brata. Pravili su se da se nimalo ne vole samo zato što su se plašili da nisu voljeni. Sada kada je jedan umro a drugi nestao, ona nije imala koga da voli. Eto, to je ono najbolnije. Mueser je primetila da su se Ejupovi šaljivi redovi postepeno pretvorili u ozbiljne. Tužna zaostavština uspomena zamenila je lepršave šale. Dok je čitala san u kome pokojna majka postavlja sto, začudila se koliko je njen mlađi brat bio usamljen. Međutim, njoj se činilo da su ga uvek tetošili i previše mu povlađivali. Pogotovu Mueser, ona je išla i dalje, volela ga je kao svoje dete. Ejupu, dakle, nije bilo dovoljno njeno neuko i sićušno materinstvo. Osećao se izopšteno; nije pobegao iz toplog gnezda, već od kuće u kojoj nije bilo njegovog tanjira za stolom, koju od početka nije smatrao svojom. Mueser je razmišljala da li su ga zaista nesvesno izopštili. Stalno su ga mazili i pazili, ali možda... Kao što je Ejup primetio... Poput tajnog udruženja koje čuva neku ukletu tajnu... Možda su ga nesvesno držali po strani samo

da bi ga zaštitili od mračnog okruženja u kojem su bili zatočeni. Kako se dnevnik snova sve više pretvarao u dnevnik uspomena, neki čudesan strah svio se u Mueser. Nije osetila olakšanje kad je shvatila da se bratovljevo stanje popravilo dok je odlazio doktoru da mu pomogne da se seti svojih snova. Naprotiv, zbog činjenice da se u mraku skrivao greh, radije je verovala u čudotvornost nemoći da se seti snova. Ako je majka rekla bratu da se o snovima ne priča, onda je on nesumnjivo nešto znao. A još kad se sve za šta je mislio da su snovi pretvori u uspomene na ono što je doživeo u detinjstvu... Seme sumnje bačeno je u Mueser, uspaničila se. Brat je pamtio prošlost pod štitom snova. I kako god okreneš, bolje da je prošlost ostala skrivena. Ništa u životu nema samo jednu dimenziju i samo jedno značenje. Čovek ponovo upoznaje sebe kroz druge ljude. Mueser je razmišljala o tome dok je čitala njegov san o ocu. Otac je u Ejupovom sećanju bio veoma neustrašiv, pouzdan i plemenit čovek. Verovao je kako bi ga jedino taj heroj prihvatio u njihovoj velikoj porodici, iz koje je, verovao je, bio izopšten. Ostalo dvoje dece pak apsolutno se nije slagalo s njm. Oni su poznavali skroz drugačijeg Rifata. Neprekidno je pričao o zajedničkom prevazilaženju nevolja. Nije znao da je rođen usred nevolje i da su ga uvek štitili oni za koje je mislio da ga odbacuju. Nije znao za nevolje koje su zajedno preživeli. Nikad nije upoznao ubice i nasilnike, žrtve i heroje. Da jeste, otišao bi mnogo ranije. Dobro, a šta ga je ponovo dovelo u grad? Da li traga za nevoljom koju je trebalo prevazići? Iz dnevnika snova videlo se da mu je nedostajala otadžbina. Čeznuo je sve više sa svakom uspomenom. A možda ga nije dovela njegova čežnja, već sestrina. Možda je Mueser naposletku uspela da ga prizove neprekidnim dozivanjem i čežnjom. Adalet je stalno govorila da čovek priziva ono što mu se dešava. I dobro i loše. Ali Mueser se te reči nimalo nisu dopadale. Znala je da neki košmari dolaze i kad nisu poželjni. I život onog koji ih sanja prolazi u preispitivanju sebe. Ako je ona

prizvala sve što ju je snašlo i ako je dozvala brata, onda je možda dozvala i njihovog oca... Mueser se ugrizla za usnu, stisnula je zube. Malo potom, ogromna vatrena lopta okrznula joj je srce. Da, dozvala ga je. Ali začudila se, prokletstvo koje je prizvala nije stiglo nju, već njenog mlađeg brata. Da li bi, u protivnom, čim je pomislila na oca, tajna koja treba zauvek da ostane skrivena osvanula usred sveske koju je držala u ruci i razlila svoj otrov na sve strane? Mueser je listala svesku kao mahnita. Tresla se, ponestajalo joj je daha. Boreći se za dah kao životinja na samrti, čitala je o toj noći zločina koju je zabeležio Ejup. Izbezumljena, postiđena i ogrezla u grehu, pročitala je i sledeći san. Pročitala je grešnu svesku do poslednjeg slova. Čitala je proklinjući sebe što nije umrla pre nego što će je pročitati. Mislila je da je s Vejselovim odlaskom ona ostala jedini svedok te sramote. Ali njen mlađi brat je znao sve. Do sada je našla hiljadu razloga zašto je otišao. Ali nije joj bilo na kraj pameti da i on poput nje pokušava da pobegne od istog košmara. Ejup je tada bio mali. Previše mali da bi razlikovao tanku liniju koja razdvaja san od jave... Ali nemir zbog svega što se nataložilo iza te linije bio je, eto, dovoljan podsticaj da ode iz ove kuće. A posle se zaglavio u mulju između sna i jave, uznemiren, jer zavesa prošlosti ni da se podigne ni da se spusti. Sve što je bilo duboko urezano u njegovo pamćenje ponovo je oživelo u snu. Ali to je bilo tako teško prihvatiti, čedni anđeli svesti bi, čim svane, počistili sve što su tokom noći videli i čuli kao da je smeće. Međutim, iako je odbijao da se seti šta se tokom noći zbivalo, to se nije moglo sasvim izbrisati, nije mogao da se oslobodi nemira ujutru kada se probudi. Sve se izmešalo i on nije znao da li ga uznemiruju snovi, ono što ih uzrokuje, ili to što ne može da ih se seti, te je naposletku poželeo da dopre do svojih snova. I pošto ih se uz malo truda setio, postao je zatočenik ove nepovratne istine. A Mueser je tamo bila zatočena godinama. Te noći su našli Ejupa na vrhu stepeništa. Ležao je na podu i

spavao u groznici sklupčan poput crvića. Dok su ga zabrinuti nosili u krevet, pitali su se da li je nešto video, a posle su ubedili sebe da nije. Da li bi, da je video šta se dešava, tako nečujno i nepomično spavao? Ujutru kada je ustao, nije uradio ništa što bi probudilo sumnju da je svedočio dešavanjima prethodne noći. Tek tada je zapravo i saznao da mu je otac umro. Temperatura mu nije spadala tri dana, tri dana nije ustajao iz kreveta. Mueser nikad nije saznala da je on ispričao majci taj san. Zašto im majka nikada nije rekla za to? Verovatno nije htela da se to produbljuje, verovala je da je rešila problem upozorivši sina da nikome ne priča ono što je umislio da je san. Ejup je ionako mislio da je sanjao. To bi se s godinama zaboravilo i potisnulo u najmračniji kutak svesti. Kao i svi neispričani snovi... Kada su se vrata otvorila, bila je u limbu, između sna i jave, prošlosti i budućnosti, života i smrti. Grcala je u suzama. Kada je začula škripu vrata, prigušila je jecaje. Sakrila je svesku iza sebe, ne zato što ju je čitala bez dozvole već zato što je imala potrebu da je uništi. Videla je Pilarino zabezeknuto lice, koje je provirilo s vrata, i pokušala da pronikne da li je i ona pročitala sve ovo. Ostala je tako nekoliko sekundi, neodlučna. Potom je, odlučivši da je to besmisleno, odustala od skrivanja sveske te ju je spustila na krilo kao da je reč o kakvoj velikoj sramoti. Pokušavajući da prikrije tu sramotu, razdraženo je upitala: – Jesi li pročitala ovu svesku? Pilar se začudila. Odgovorila je bezmalo mucajući: – Da, čitam je. – Dobro, a koliko si pročitala, sve? – Najpre je bila nervozna da bi na kraju zvučala kao da je preklinje. Kao da je govorila: ne, molim te, nemoj da si je pročitala. Pilar je napeto rekla: – Ne. – Bilo joj je teško da shvati zašto se Mueser ovako ponaša. – Nisam još završila. Ali sam pri kraju. Potom je boljažljivo upitala: – Zašto pitaš? Mueser je važnije bilo da otkloni svoje brige nego da njoj odgovara. Zato je na pitanje odgovorila pitanjem: – Koji je poslednji san koji si pročitala?

Pilar je prebledela i ustuknula. Uznemiravalo ju je Mueserino ponašanje, štaviše, pomalo se plašila. A Mueser više nije imala snage. Bila je iscprljena, jadna, nesrećna. Ne želeći više da je bilo ko gleda, pokrila je lice i nastavila da radi isto što je radila pre nego što je Pilar ušla; rastrojeno je buncala i gušila se u suzama: – Nema veze, reci mi koliko si pročitala? Koliko si pročitala? Koliko...

U našoj kući smo u Istanbulu, u sobi koju sam delio sa sestrom pre nego što sam pošao u školu. Usred noći, vrata se otvaraju i ja otvaram oči. Nenaviknute na mrak, moje oči vide ogromnu senku na vratima, plašim se. Kako se senka približava, shvatam da to ogromno telo pripada mom ocu, laknulo mi je. Međutim, on ne zna da sam ja budan. Kao da želi da bude nečujan, šunja se polako do sestrinog kreveta. Drmusajući joj rame, otac budi sestru, koja nema pojma da imamo gosta usred noći. Sestra skače iz kreveta. Kosa joj kao dugačka reka teče niz ramena. Otac se, kao da proverava da neko ne naiđe, okreće ka vratima a potom gleda u sestru. A sestra, pognutih ramena, staje na tepih nogama koje su napustile topao krevet. Zatim sledi oca koračajući nečujno i polako poput priviđenja. Obuzima me strah jer ostajem sam u sobi. Između sna i jave, nerazgovetno je dozivam. Sestra se u jednom skoku stvara kraj mene i: „Pssst”, utišava me. Ne mogu odmah da se smirim, još treba da ostane sa mnom da bih se smirio. Otac stoji na vratima i gleda nas. Ne čeka dugo, čujem tamo njegove korake. Korača do sobe koja je odmah do naše. Staje ispred vrata sobe mog starijeg brata. Čujem škripu vrata koja se otvaraju pre nego što opet uronim u san. Čvrsto grlim sestru. Kada sam se ponovo probudio, sestra sedi na fotelji i češlja se. Češlja se i plače. Vidim njena sitna ramena kako se tresu. Vetar duva kroz otvoren prozor. Zavese napumpane kao trudne žene. Grane drveća u bašti udaraju u prozor. Sestra sedi, češlja se, ramena joj se tresu. Probudio sam se. Kamo sreće da nisam.

13.

Pilar Uzmi moje plašljive ruke, koje te stalno traže Preskoči ove kuće, i ove kuće i ovo sve Gledajmo u nebo Turgut Ujar, Stanica za gledanje u nebo Pilar je nepomično stajala na vratima, zabezeknuta Mueserinim revoltom. Jadna žena se potresla zbog iznenadne smrti brata i mora da proživljava nekakvu traumu. Jadnica, od juče se trudila da ostane pribrana, ali na kraju je pukla, nije mogla više da izdrži. Pilar je to mogla da razume, ali ono posle joj je bilo čudno. Šta je Mueser tražila u ovoj sobi? Kakve veze ima Ejupova beležnica s onim što se desilo? I šta to piše u svesci kad je izazvalo ovoliku kuknjavu? Da, prema onome što je pročitala, Ejup je, baš mu hvala, i o sestri, baš kao i o njoj, rekao nešto što bi je moglo uvrediti, ali Mueser je delovala kao osoba koja bi, čim joj neko slomi srce, uzela te krhotine i ponovo ih zarila u sebe. Nemoguće je bilo da do te mere izgubi kontrolu samo zato što se uvredila. Bojažljivo je prišla ženi koja se gušila u jecajima. Pazeći da pokaže razumevanje za njenu tugu, upitala je: – Šta ti je? Da li se desilo nešto dok ja nisam bila tu? – Mnogo toga – rekla je Mueser kroz plač, ali nije nastavila da priča. Ponovo se prepustila beskrajnoj kiši suza. Pa niko ne može stalno biti odmeren i blag, i Mueser je povremeno gubila prisebnost. Punila se, punila a onda je morala da se isprazni poput naprsle čaše koja propušta vodu. Inače bi to nosila u sebi, samu sebe bi poplavila. Pilar je strpljivo sačekala da se ona smiri, posmatrala je slabašne pokrete njenog umornog tela. Dok je plakala tresući ramenima, ta žena koja je inače izgledala

starija nego što jeste ličila je na devojčicu. Gledajući je takvu, čovek bi poželeo da je uteši, ali reči su odavno izgubile snagu. Ne znajući na kakav doček će naići i ne zadržavajući se na tome, posegnula je ka njenoj kosi; polako, kao da se plaši da je ne povredi, gladila je tu kosu i namučenu glavu koju je ona pokrivala... Neko vreme su ostale tako bez reči, prsti su joj prolazili kroz kosu. Dve nepoznate žene, sedele su jedna do druge, bez reči i pogleda i iznova se upoznavale. A onda, podstaknute saosećanjem i pažnjom za kojom je godinama vapila, Mueserine usne kojima se smučilo da budu zapečaćene, razmakle su se vrlo polako kao dva zarđala krila gvozdene kapije: – Nije on uzalud toliko dugo bežao od nas – promuklo je rekla, trudeći se da priguši jecaje. – Sve vreme je nešto znao, ali nije mogao da razabere šta je to tačno. Ono što je video bilo je skriveno iza debele zavese. Eh, da nikad nije razmakao tu zavesu. Da je nastavio da bude srećan, da je ostao daleko od nas... Kako će sada podneti sve čega se setio? – Mueser, o čemu pričaš? – Pilarin glas je bio poput srče, da je malo povisila ton, istog trena bi prepukao. Činilo se da je Mueser imala potrebu da sve slomi, rasprši, a onda zauvek zaboravi. – Vidiš, i ti bi da znaš. Zašto svi hoće sve da znaju? Teret saznanja smrvi čoveka. Ili se preda onome što zna ili postane žrtva toga. Da li će sada Ejup uspeti da se izbori sa svim što je saznao? Pilar je pokušala da pronikne u ono što čuje, ali nije uspela. Tražila je nekakav nagoveštaj na Mueserinom licu, ali ga nije pronašla. No shvatila je da ta žena žudi da pusti sve iz sebe, da će joj biti lakše ako ispriča. I shvatila je da će opet saznati nešto od Mueser. – Ispričaj mi – rekla je. Glas joj je bio blag, umirujuć, ulivao je poverenje. Kao da je pokušavala da je hipnotiše. – Ispričaj, možda će ti dobro doći. – Dobro doći? – zacvilela je Mueser i bolno se osmehnula. Ličila je na ranjenu životinju, kao da se više nadala da će umreti

nego da će se oporaviti. Najpre je osmeh nestao s njenog lica, a onda se neverovatnom brzinom razvezala, kao konac iz klupka koje se razmotava. Poput kisele vode koja se presipa iz čaše u čašu, ispričala je; ono što je ona htela da zaboravi a Pilar da sazna... Kada je Mueser izašla iz sobe kao mrtvac koji traži svoj grob, Pilarino lice bilo je belo kao papir, srce joj je kucalo sporo i neujednačeno. Priča koju je bez reči saslušala skroz joj je uzbunila dušu, razorila um. Sve što je čula bilo je toliko mučno da nijednom nije mogla da pogleda u lice one koja joj je sve to prenosila. Grčila se u bolovima jer je povraćala tajnu, ali pošto je verovala da je više neće skrivati, pričala je priču od koje se ledila krv u žilama, pričala je kao da se čisti od otrova u sebi. Mueser je sve rekla u jednom dahu. O prokletim očevim dolascima u njenu sobu noću... I kako je njena majka, koja se, kao za inat, nikako nije budila iz dubokog sna, saznala za te nepodnošljive noćne posete... I kako godinama nije mogla iščekati da svane strahujući od zvuka njegovih papuča koje bi značile da dolazi u njenu sobu ili da je zove u salon... Ejup je spavao s njom u sobi dok nije pošao u školu. Zato je otac dolazio u sobu, budio ćerku i odvodio je u salon i tamo radio ono što je radio. Jedne noći, baš kada je prateći ga izlazila iz sobe, Ejup se probudio, uplašio se mraka i pozvao sestru. Kada se Mueser pod tim izgovorom vratila u sobu, oslušnula je zvukove koji su dopirali iz hodnika i sledila se shvativši da je otac umesto da se povuče i ode, ušao u susednu sobu. Htela je da uđe i spase brata, ali nije to uradila. Bila je mala, slaba i nije imala izbora. Mueser nije imala snage da se suprotstavi ocu. Niko u kući nije bio tako snažan. Čak ni majka, koja je možda baš zbog toga spavala tako dubokim snom. Te noći kada je počela da deli sudbinu s bratom, nije joj preostalo ništa osim da se šćućuri u krevetu i sa strahom i bolom se moli bogu da Ejup ne doživi isto što i oni. Idućih noći zvuk koraka bi uminuo nekad pred njenim vratima a nekad pred vratima bratovljeve sobe. Mueser je u to vreme prošla kroz

najteža iskušenja u životu. Kada bi čula korake u hodniku, molila bi se da čovek ne dođe u njenu sobu, ali kada bi se zaustavio pred susednim vratima, osećala bi se krivom što se za to molila. Mueser se polako povlačila u sebe, a Vejsel je sa svakim danom bivao sve bleđi. Iz bratovljevih umornih i stidljivih pogleda Mueser je shvatila da je i on noću na oprezu i da zna šta se dešava u susednoj sobi. Pa opet, nisu ništa pričali jedno drugom, niti su aludirali na bilo šta. Život je proticao a njih dvoje su rasli rastrzani. Čovek je opušteno posećivao Vejsela, koji je bio sam u sobi, no kako se ustručavao da bespotrebnom bukom budi mlađeg sina, budio je ćerku i naređivao joj da pređe na trosed u dnevnoj sobi. Ko zna koliko puta je, ležeći na tom trosedu, preklinjala boga da se njena majka probudi iz slatkog sna. I da, ako treba, to bude zbog neke katastrofe, poplave koja bi sve odnela, požara u kome bi sve izgorelo ili zemljotresa koji bi im srušio kuću... Samo da se probudi. Međutim, Hafiza bi utonula u dubok san čim spusti glavu na krevet, a onda ni top ne bi mogao da je probudi, nijednom ne bi ustala čak ni u klozet da ode. Pomišljala je Mueser da viče i tako probudi majku i digne celu kuću na noge, ali nije imala hrabrosti. A šta ako majka svu krivicu svali na nju? Ili ako joj ne poveruje? Zato je gospođa Hafiza spavala čvrstim snom. Ni slutila nije šta se dešava sve dok jedne noći Vejsel nije uradio ono što sestra nije mogla i sakupivši svu hrabrost ušao u majčinu sobu i prodrmao je. I od te noći više nije mogla mirno da spava. Iste noći je i njen muž uronio u dubok san. I više se nikad nije probudio. Sve što se desilo pre i tokom te noći do sada je skrivala nesrećna družina koju su činili majka, srednji brat i ona. Tačnije, Mueser je mislila da je tako. Posle ubistva Rifat-bega, niko nije bio rad da pokreće tu temu. Nadali su se da će tajne koje se ne spominju s vremenom iščileti. Ali svaki kadar te uspomene toliko duboko se utisnuo u njih da su godinama čitali jedni drugima to prokletstvo na licu. Nikako nisu mogli da pobegnu od te strašne priče koja je neprestano bila tu, živa

skoro kao oni; živeli su njen pakao jedni u drugima. Dok ju je slušala, Pilar je sve to posmatrala na bioskopskom platnu u svojoj glavi. Videla je nevidljivo, čula je nečuveno. Brujalo joj je u ušima, oči je otvarala prestravljeno. Grizla se za usnu jer nije imala šta da kaže. Šta Ejup zna o svemu tome? Da li je zato pobegao od porodice? Zato ih je napustio? Ništa nije pitala. Ali Mueser je svojom pričom rasvetljavala neke nejasne predstave u njenoj glavi. Taj prokleti trosed čijoj se kupovini toliko opirao sada je zadobio sasvim novo značenje. Mueser je pričala bez prestanka, kao da je nekakva opruga pukla u njoj. O svemu i prvi put u životu... Dok je ona pričala, produžile su se sekunde, pretvorile se u sat dan, mesec, godinu, kačile su se na zidove. Dok su se reči odbijale o njih, beli zidovi koji su okruživali sobu nisu bili čak ni svesni hromog ritma vremena. Da su te zidove pitali, rekli bi im da se sve završilo za tren oka; tajna je razotkrivena pre nego što su reči slasno zapucketale na nepcima, pre nego što su rasprodate karte za spektakl, pre nego što su srca propisno ranjena. Bilo je teško ispričati i razumeti muku, ali nije bilo baš lako ni slušati tuđu nesreću! Zidovi su hteli više da slušaju a manje da razumeju; a Mueser je htela što manje priče i nimalo razumevanja. Zidovi su rekli – zar nema još, zar nema još? Hteli su da se jadne Pilarine uši što pre zapuše i ogluve. Mueser je sve ispričala, Pilar je sve oplakala. Zatim joj je Mueser lagano predala svesku koju je držala u rukama da bi mogla da shvati zašto joj je sve to sada ispričala. I vukući noge izašla je iz sobe. Otrov koji je izbacila iz sebe širio se svud unaokolo, u vazduhu se osećao jak vonj lešine. Pilar je bila sasvim rastrojena. Koliko god su zidovi bili beli i ravnodušni, toliko je ona bila mračna i slomljena. Ali još uvek nije znala kakve veze to što je saznala ima s Ejupovom sveskom. U poslednjim snovima koje je pročitala Ejup se sećao nekih poznanika i nekih uspomena. Verovatno da ono što je Mueser malopre ispričala ima veze sa snovima koji slede, no da li je Pilar spremna za to? Nije htela da zna ništa više, ali tajna je i bolesna

i zarazna. Otvorila je svesku i nastavila da čita tamo gde je stala. Pošto je odložila svesku, vrtelo joj se u glavi, oči su joj gorele besnim plamenom poput dve užarene lopte. Dok je u avionu čitala prve redove koje je počeo da piše vrdajući kao nevaljalo dete, nije ni pomislila da će se lov na snove završiti u tamnom vilajetu. Mislila je da njen muž sanja kao svi ljudi i da će ono čega ne može da se seti biti uobičajeni košmari ispunjeni padanjem s velike visine ili bezuspešnim pokušajima da viče jer je ostao bez glasa. Nije bilo teško pretpostaviti da nije proveo najsrećnije detinjstvo, ali nikada nije pomislila da je bilo toliko nesrećno. Verovala je da se ono loše dešava samo nepoznatim ljudima, čak se i uzdala u to! Pilar je ponovo pogledala u svesku kao da prekoreva starog druga koji joj je slomio srce. Sada je shvatala da su i snovi koji su imali krajnje bezazlen početak nagoveštavali nesreću, kao zemljotres koji se bliži površini zemlje. Ali nije sklopila sve kockice jer je uočila samo one znake za koje je bila spremna. Čak i da ju je interesovalo to što je njen muž napisao, nije se ozbiljno posvetila pod izgovorom da ne čita dobro na turskom. Možda je nesvesno pobegla. S druge strane, ovaj kraj je rasvetlio ne samo njegove snove već i crne rupe u karakteru njenog muža. Kako sam glupa, pomislila je Pilar. Bila je više nego naivna što se s vremenom pomirila s tim da jedan čovek za toliko godina nijednom ne oseti potrebu da vidi svoju porodicu, što nije prozrela da iza ove udaljenosti leži istina koju svi prenebregavaju. Međutim, ništa nije slučajno. Sve se dešava s razlogom. To što Ejup nije odneo svesku kada je odlazio, čak i to što ju je Pilar našla i ubacila u torbu. Istini za volju, možda ju je Ejup ostavio ženi da je nađe i pročita pošto on nije mogao da joj ispriča šta je saznao. Dobro, ali zašto joj nije ispričao? Zar je ispričati tako lako? Da li bi ona mogla bez po muke da ispriča da se to njoj desilo? Šta bi uradila? I sama pomisao na to unosila joj je pometnju. Odustala je od pokušaja da sebe stavi na Ejupovo mesto. Ako je njegov dolazak u Istanbul povezan s onim što piše u ovoj svesci, možda je pobegao bez reči jednostavno zato što

nije znao kako da to kaže svojoj ženi. Pilar nije znala kada je njen muž sanjao dva poslednja sna pošto nije pisao datume. Ali pretpostavljala je da je to bilo poslednje nedelje kada je radio dokasno u ateljeu. Jadan čovek verovatno nije bio iscrpljen samo zbog panoa koji je pripremao za tržni centar. I ko zna šta mu je prolazilo kroz glavu dok se, uprkos svemu čega se setio, trudio da se ponaša kao da je sve kako treba! U takvom stanju čovek svakako želi da bude sam i svašta mu pada na pamet. Recimo, možda mu je palo na pamet da sledi trag prošlosti i dođe čak ovamo da sravni račune. Dobro, ali s kim da ih sravni i kakvi su to računi? Pilar je poželela da spava. Jedino tako je mogla neko vreme da se udalji od stvarnosti koja ju je slamala. Kasno je to naučila da ceni, ali tako je divno ne znati! Čim je sklopila oči senke su jurnule u njenu podsvest. Čas je videla Mueser u liku male devojčice kako ide za nekim čovekom ka dnevnoj sobi, čas je videla Ejupa dok gleda krimi filmove kroz ogradu na stepeništu. Ejup se spasao i pobegao iz te kuće, dok su se svi oni međusobno poubijali. Dobro, a da li je jadna Mueser bila osuđena da sedi na trosedu na kome je preko nje ležao oznojeni otac? Čak je i nameštaj više puta promenjen, a Mueser je sve vreme tu. Nije mogla da se ratosilja te kuće iz koje je i nameštaj uspeo da izađe. Pristala je da umre između četiri zida. Štaviše, čekalo ju je i grobno mesto, počivaće pored svog oca! Život ne bi smeo da bude ovakav, razmišljala je Pilar, niko ne bi smeo tako da skonča. Potom je polako sklopila oči. Te noći je sanjala sebe u mračnom bunaru, i Ejup je bio s njom. Na jedvite jade su se pentrali da izađu iz bunara. Ejup je rekao: „Čekaj me ovde, vratiću se samo da nešto obavim.” Potom se Pilar našla na trgu iza Katedrale San Sebastijan, među onima koji su pratili takmičenje u seči drva za ogrev. I to kao kad je bila dete; sa ostalom decom stajala je ispod male strehe i posmatrala ovu igru koja se smatrala nacionalnim sportom Baska. Kako bi zarili svoje sekire u trupla koja su iznošena pred njih, sportisti bi se vraćali u daleku prošlost i to ih je uzbuđivalo. Prvi i peti

ostavili su ostale za sobom i zajedno grabili ka pobedi. Pilar je posmatrala prvog, na licu mu se očitavao bes, čim bi zamahnuo sekirom, pena bi mu izbila na usta. Nimalo joj se nije dopao. Peti je bio odlučan i staložen. Nije mu videla lice pošto se mnogo saginjao ka truplu, ali je bez obzira na to odlučila da navija za njega. Čovek je širio mir oko sebe, kao da saoseća s drvetom koje raspolućuje. Nije voleo to što radi, ali nije imao izbora, trudio se da osvoji nagradu. Pilar je osetila to i želela je da peti pobedi. Na kraju su obojica istovremeno navalila na poslednja trupla. Pobediće onaj ko prvi prepolovi drvo, uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Vreme je stalo, nije se čulo ništa osim zvuka sekire koja se zariva u drvo: tak, tak, tak... Pilar je od uzbuđenja prekrila oči. Pištaljka je označila kraj, trgom se razlegao snažan aplauz. Tada je otvorila oči. Prvo što je videla bila je ljutnja na licu prvog takmičara. Shvativši da je njen favorit pobedio, od sreće je oštro zacičala. Kada je takmičar broj pet krenuo da trči ka njoj, prvi put mu je videla lice, začudila se. Poznavala je tog čoveka, i mnogo joj je nedostajao! Poletela mu je u zagrljaj. Peti takmičar je raširio ruke i podigao Pilar. A onda ju je čvrsto zagrlio i nije je puštao iz naručja. I Pilar je radosno svila ruke oko njegovog vrata. „Striče Ander”, rekla je. „Vidi kako sam porasla.” Bilo je sedam ujutru kada se probudila. Uspravila se u krevetu i oslonila se na zid. Pokušala je da se seti lika strica Andera. Kako ju je podigao i čvrsto zagrlio... Sve što je videla malo pre toga kao da joj je jedno po jedno iščezavalo iz glave. Jedva je nazirala trg na kome su bila poređana drva, decu koja su s njom stajala pod strehom. Stric Ander... Pilar je htela da sačuva njegovu sliku pre nego što izbledi i nestane. Odjednom joj je palo na pamet da kao Ejup zapiše san i ovekoveči ga. Dobro, ali šta bi napisala? Ejupova sveska je stajala na noćnom ormariću, ali nije više htela da je otvara, na brzinu je posegla za torbom. Dok je preturala tražećie papir, pod ruku joj je došla crvena beležnica koju joj je poklonio Vehbi. Izvadila ju je i stavila pred sebe. Ali u tom trenutku prošlo je dejstvo sna, sasvim se

rasanila i otvorila oči pred stvarnošću na koju je u snu bila zaboravila. Kada se setila svega što je juče saznala, izgubila je volju, nije joj bilo do pisanja, niti joj se radilo bilo šta. Kamo sreće da se nije probudila, da se nije setila. Dok je mrzovoljno listala beležnicu koju je prvi put uzela u ruke otkako ju je dobila, iz nje joj je u krilo ispala nekakva kartica. Pilar je pogledala ne baš zainteresovano. Par Par Palas / Özsel ulica, Elvan sokak br: 7 Bajazit. Neko vreme je tupo posmatrala karticu, razmišljajući otkud joj pomisao da je to neki hotel, a onda se i setila. Pa da, kad je prvi put sedeo s njima, Vehbi im je pričao o ovom hotelu, posle džamije je bio kod njegovog vlasnika i čak se našalio na račun njegovog imena. Najpre je pomislila da joj je dao beležnicu a da prethodno nije proverio šta ima u njoj. Ionako je nije kupio za Pilar, kasnije joj ju je poklonio. Kartica je slučajno tu ostala, greškom. Međutim, potom je zastala... Šta je juče rekao Ilhami? Zar nije rekao da Vehbi možda zna gde je Ejup? Zar nije rekao da je njegov prijatelj saosećajan i da neće ostati ravnodušan pred Pilarinim očajanjem? Zar ona danas, nadajući se da je tako, nije trebalo da ode u kafe i popriča s njim? Dobro, a da li je slučajnost to što je ova hotelska kartica ispala iz beležnice koju joj je on poklonio? Pilar je pokušala da se seti trenutka kada joj je Vehbi dao beležnicu. Bilo je to na rastanku, Vehbi joj ju je dao u poslednjem trenutku, i to posle kratkog premišljanja. Pre toga se sagnuo i potražio nešto u torbi. Pilar je zamišljala pojedinačno svaki kadar kao da premotava film unazad. Pre mnogo godina pročitala je u jednoj knjizi da čovek u mozgu skladišti mnogo više slika nego što je svestan. Baš kao Ejup, svaki čovek zna mnogo toga što misli da ne zna, te uz malo truda može da pronađe i izvuče te podatke. Pilar se napregla da se seti trenutka kada je Vehbi izvadio crvenu sveščicu. Posle je još neko vreme preturao po torbi iako mu je ova crvena stvar bila u ruci. Ako je ta crvena stvarčica, to jest beležnica koju Pilar sada drži u ruci bila njegov poklon, zašto je, i pošto ju je pronašao, nastavio da traži. Iako se to nije videlo na uskladištenim fotografijama, Pilar

je pomislila da je Vehbi na kraju možda lično stavio tu karticu u beležnicu. Možda joj je pokazao gde je Ejup! Ako je zaista znao gde je Ejup i želeo to da kaže Pilar, zašto ju je onda vodio ovoliko zaobilaznim putem? Verovatno je bio previše odan prijatelju da bi odao poverenu mu tajnu, ali i previše sažaljiv da bi odoleo pred očajanjem te žene koja je stigla do Istanbula u potrazi za mužem. Taj gest je zapravo odgovarao svemu što je do sada čula o njemu. Čak i ako nije mogao da kaže istinu, možda je na sebi svojstven način ostavio mali nagoveštaj pomoću kojeg bi Pilar mogla da pronađe odgovor za kojim je tragala. Čak i ako se Pilar ne uhvati za ovaj nagoveštaj, kome se i nije moglo tako lako pripisati neko značenje, Vehbi bi umirio savest misleći da je pokušao da pomogne ženi, a da ne izneveri druga. Dok se pitala da nije preterala s fantaziranjem, misli joj je obuzelo još nešto na šta ranije nije obratila pažnju. Vehbi se začudio što je Ejupova žena u Istanbulu, ali se nije bogzna koliko zadržao na tome što ga prijatelj nije obavestio o svom dolasku. Kao da je znao da je Ejup tu, ali se začudio što je i Pilar tu. Tada joj to nije palo na pamet jer nije imala razloga da tako misli. A danas u ruci drži vizitkartu hotela u kome se, u jednoj od soba, možda nalazi njen muž. Ako su njene sumnje tačne, onda joj je Vehbi poklonio mnogo više nego što misli. Upravo kao što je napisao njen muž u dnevniku snova... Da li je zaista moglo da bude tako? Bilo je oko osam sati kada je izašla iz kuće, oprezno da ne probudi ukućane. Začudiće se kada ustanu i vide da je nema, misliće da se pokupila i otišla. Mueser će pogotovu proklinjati sebe jer će pomisliti da je Pilar pobegla bez pozdrava pošto nije htela da ostane u toj kući posle svega što je sinoć čula. No laknuće joj kad bude videla njenu torbu; ipak, opet će se unervoziti i zapitaće se kuda je to snajka otišla u cik zore. Ako potraži svesku kako bi je ponovo pročitala ili uništila, neće je naći. Poput neiskusnih blagajnika koji hoće da budu sigurni da im je novac na mestu, Pilar je opipala torbu. Laknulo joj je kada je osetila debljinu sveske. Njen sadržaj je bio toliko mračan da ga neće pustiti da izađe napolje. Prokletstvo priče koju nosi ne sme

se pokazati radoznalim očima, ne sme se raspršiti naokolo. Stavila ju je u svoju torbu misleći da je najbezbednije ako bude uz nju. Pružila je vizitkartu taksisti koga je pozvala. – U ovaj hotel, sestro? – Vozač je shvatio da je Pilar strankinja. – Da – prošaptala je. Potom je, usvojivši naravoučenije da je ćutanje najbolji odgovor, ćutala s predanošću sveca i nije otvorila usta sve dok nisu stigli do hotela. Prepustila se maštanju o uspomenama. Opijena jutarnjom svežinom koja je dopirala kroz odškrinut prozor, prepustila se slatkom polusnu. Kad je bila dete, mnogo je volela da sedi pozadi u autu, da uroni u ružičaste snove, i da ona i put zajedno teku... Dok je sada išla ka hotelu gde se nadala da će naći svog muža, opet se nalazila u nestvarnom svetu koji je ličio na onaj iz prošlih dana. Jer mašta je redak lek za prevazilaženje surove stvarnosti. Zato je Pilar usput maštala o talasima u Lisabonu. Iz daljine su dopirali plačni zvuci fada. Prolazeći uskim uličicama, ona i Ejup su se popeli na brežuljak i posmatrali crvene gradske krovove. Pratio ih je glas Amalije Rodrigez. Slika njihovog prvog zajedničkog odmora donela je sa sobom miris joda. Još uvek je bila pomalo u bunilu kada ju je vozačev glas dozvao sebi. – Stigli smo. Brzo je skupila svoje stvari i pogledala u taksimetar. Iz torbe, koja kao da je bila teška hiljadu kilograma, izvadila je novac, platila i izašla. Na samom ulazu u neuglednu građevinu, koja je više ličila na stambenu zgradu nego na hotel, miris amonijaka zaparao joj je nos. Izgleda da je neko poranio da očisti jučerašnju prljavštinu. Iako je zgrada bila stara, unutra je bilo čisto i uredno, prijatno. Gledajući u niz ogromnih saksija sa cvećem u holu, Pilar je pomislila, bože, da nemaju biljne vaši. Da li su sve biljke vašljive kao moje? – Dobro jutro – rekao je nasmejani mladić na recepciji. Nije

imao ni dvadeset godina. Zubi i kragna su mu bili snežnobeli. – Dobro jutro. – Izvolite. Kako mogu da vam pomognem? Kako bi mogao da joj pomogne? Toliko toga se desilo da nije imala snage da u jednoj rečenici kaže šta je muči i potraži lek za svoje muke. Tražila je svog muža. Čoveka koji se suočava s opasnošću da mu se ceo život u trenu surva u tamu dok on pokušava da rasvetli mračne pukotine iz prošlosti. Nekoga na čijem mestu niko ne bi poželeo da bude, a oni koji to jesu nisu toga svesni. Voljenog čoveka za koga se brine da može nauditi sebi jer neće moći da podnese svoje uspomene. Kao da je ovde negde. I kao da su zajedno preživljavali i ovaj požar amonijaka kao što su zajedno udisali jod u Lisabonu. Sada im je oboma valjalo dobro pročistiti misli. Unutra je bilo tako belo, tako čisto. Kao da je spremno za jedno čisto samoubistvo. Pilar se naježila od svega što joj je prolazilo kroz glavu, bila je napeta. – Ejup Bahrijeli – prošaptala je. Mladić nije mogao ništa osim da je pogleda začuđenim očima nalik košticama masline izvezene na platnu. Pilar nije znala da li taj upitni pogled znači da momak nije čuo za to ime ili možda nije čuo nju pošto je šaputala. Nakašljala se i glasnije upitala za broj sobe Ejupa Bahrijelija. Nije htela da pita da li je odseo u hotelu. Plašila se odrečnog odgovora i pitanja koje uz njega ide. Htela je da se ova potera mačke i miša već jednom završi. Što manje pitanja, što manje odgovora, što manje vremena... Gledala je kako da se što pre nađe licem u lice s Ejupom. Nestrpljivo je čekala reakciju tog mladića na Ejupovo ime. Tražila je na njegovom sveže obrijanom blistavom licu nešto što bi joj donelo olakšanje. Kako je mladić čuo ime, lice mu je smekšalo. Na njemu se smestio blag osmeh olakšanja, jer opet vlada situacijom. To je dobra vest. Sada ju je možda samo nekoliko minuta delilo od muža. Možda će se posle nekoliko stepenika sresti. Pilar je zadržala dah da bi što bolje čula tog momka. – Gospodin Ejup je u sobi trista jedan, ali je malopre izašao. Delovala bi razmaženo kad bi se rastužila jer joj je za dlaku

umaklo ono što je tražila, te se ponela zrelo i obradovala se jer ga je tražila na pravom mestu. Ali odmah je usledilo pitanje: šta ako se Ejup ne vrati? Šta će onda biti, hoće li se opet priključiti nestalima? – Da li se odjavio? – Ne, gospođo. Nije se odjavio. Samo je izašao. Ali oblaci su se već nadvili nad Pilar. Uznemirila se setivši se da naći ponekad znači i izgubiti i taman se spremala da postavi novo pitanje kada je primetila da su se ponovo otvorila gvozdena vrata koja su ispratila Ejupa malo pre no što su nju pustila da uđe. S prisnošću koja je jasno govorila da se poznaju, momak s recepcije dočekao je pridušlicu sa: – Dobro jutro, brate. – Štaviše, i Pilar je poznavala vlasnika tih nesigurnih koraka koji su pravili buku više nego što je potrebno lupkajući tup-tup-tup. Pridošlica nije bio niko drugi do osoba koja ju je pozvala u ovaj hotel, iako je to učinio na krajnje neobičan način. Vehbi, koji se bezuspešno trudio da se ponaša kao da je sasvim uobičajeno što su se tu sreli, najpre je blagim klimanjem glavom pozdravio Pilar a onda je, kao da potvrđuje ono što je ona čula dok je on ulazio, upitao mladića na recepciji: – Ejup nije tu? – Malopre je izašao. I gospođa je upravo pitala za njega. Pilar je uperila pogled u njega. Čekala je objašnjenje, ali Vehbi je, verovatno bežeći od suočavanja, nastavio da priča s momkom: – Znaš li kuda je otišao? Da li je rekao nešto na izlasku? – Ne, brate, ništa nije rekao. Pilar više nije htela da čeka. Konačno je izgubila strpljenje. – Šta se dešava? Hoćeš li mi reći? – Sinoć je zvao Ilhami i pošto je rekao da je Ejupov stariji brat umro, došao sam da mu to kažem – odgovorio je Vehbi, iako je vrlo dobro znao da ono što žena pokušava da dokuči prevazilazi njegovo objašnjenje. Netrpeljivo, otvoreno pokazujući da više neće tolerisati tu igru, Pilar se pobunila: – Zar nije dosta? Nije li konačno vreme

da otvoreno razgovaraš sa mnom? – Nije mogla da trpi da o nečemu što se neposredno tiče njenog života zna manje od onih koji u njemu čak i ne učestvuju. Više nije htela da gubi vreme s pogrešnim pitanjima i pogrešnim odgovorima. Svestan da više nema kud, Vehbi je, kao da se predaje, rekao: – Da sednemo – i pokazao joj na fotelje malo dalje. Smeštajući se u fotelju, Pilar je pitala: – Zašto mi nisi rekao? Znao si da sam ovde, a krio si to od mene? Čovek je iskrivio lice kao dete koje je zgrešilo. – Zahtevao je da ne kažem nikome. Zakleo sam se. – Zašto si onda stavio vizitkartu u beležnicu? Pošto nije odmah odgovorio, Pilar je ovoga puta sa snebivanjem rekla: – Ti si je stavio tamo, jelda? Ili… – Da, ja sam je stavio. – Pošto mi nisi rekao istinu jer si se zakleo, zašto si onda ostavio vizitkartu? Mogla sam da je ne vidim ili da ne shvatim poruku. Čovek kome je po svemu sudeći bilo teško da objasni tu nedorečenost, prošaptao je: – Zato sam je i stavio. Pošto sam video da si se zabrinula i da si došla čak ovamo... – I onda je objasnio svoju nameru, onako kako je umeo. Pošto se zakleo da neće nikome reći, nije mogao da progovori, ali nije mogao ni da se pravi da ne vidi Pilarinu patnju. Hteo je nekako da joj olakša, a da ujedno ne prekrši zakletvu, i tog dana se na brzinu toga setio. Zapravo, i nije baš očekivao da će Pilar primetiti taj sitni nagoveštaj i da će doći ovamo, iako se tome iskreno nadao. – Gluposti! – ljutito će Pilar. – Nikada nisam čula veću glupost. – Ti baš imaš sreće – odvratio je Vehbi. – Kod mene je obrnuto, posle svih čudnih stvari koje su počele da se dešavaju otkako je Ejup došao, ja sam mislio da ovo čak ima logike. Rekao je to tako prirodno da je i Pilar zazvučalo logično. Da je to čula od nekog drugog, osetila bi u tim rečima uvijen prekor,

ali videla je da je Vehbi rekao samo ono što je osećao. Zato verovatno i jeste toliko čudan, jer odmah kaže ono što je naumio. Dok je na rastanku gledao Pilar onako bespomoćnu i tužnu, stavio je tu vizitkartu u beležnicu kako ga kasnije ne bi pekla savest. U stvari, odigrao je dečju igru samo da bi sebi olakšao. I pored toga, više je mislio na Pilar nego na Ejupa. – Dobro, zašto je došao? – Ne znam. Meni je rekao da samo želi malo da se odmori, da će ostati nekoliko dana i da ne želi da ga bilo ko vidi. Tražio je da mu nađem smeštaj. – Budući da je hteo da ga niko ne vidi, zašto se onda tebi javio? Kao da bez tebe ne bi mogao naći smeštaj u ovolikom Istanbulu... – Ne znam. Možda se zaželeo. Pilar nije znala šta da kaže. Srećom, nekad su prava pitanja neverovatno jednostavna. – Dobro, a šta je naumio da uradi? – Ništa nije rekao. Koliko znaš ti, toliko znam i ja. – Ja ne znam ništa – pobunila se Pilar. – Toliko me je zanemario da više ne znam ni da li me smatra živom. – Naravno, imaš pravo što se brineš, ali, gospođo snajka, ja mislim da si ti malo prenaglila. Čovek je od tebe tražio da mu daš nekoliko dana, a ti si brže-bolje dotrčala. On bi se, i da nisi došla, ionako vratio za dan-dva. Mislim, umesto što se brineš i odmah krećeš na put, saberi se malo... – Čekaj malo – Pilar ga je presekla. – Niko od mene nije tražio malo vremena niti bilo šta slično. Ejup je otišao bez reči, ništa mi nije rekao. – Slažem se, bolje bi bilo da ti je rekao u lice, ali eto, nije. Na kraju krajeva, u poruci koju je napisao... – O kakvoj poruci ti pričaš? – prekinula ga je Pilar, trudeći se da shvati o čemu se radi. – O poruci koju ti je Ejup napisao pre nego što je otišao. Mislim da je iznenada otišao. Ko zna zašto nije razgovarao s tobom, ali ostavio je kod kuće poruku, napisao je da ne brineš,

da će se vratiti za nekoliko dana. – Ja tu poruku nisam videla – promrmlja Pilar. – Jesi li ti siguran u to? – Da, on mi je lično to rekao. Hoću da kažem, dok me je upozoravao da nikome ne kažem gde je, rekao je, čak ni moja žena ne zna gde sam, ne želim da iko sazna. Veoma se začudio kada je posle saznao da si ovde. Bilo mu je žao što te je toliko nasekirao a bio je i malo ljut jer si digla uzbunu i sastala se s njegovom porodicom i Ilhamijem. On je mislio da nikoga ne obavesti da je tu. Ali sada je sve ispalo drugačije, na kraju su svi saznali. Pritom, Ilhami nešto sumnja i stalno me pritiska i pita gde je Ejup. – Spomenuo si poruku. – Kako god, kada sam mu rekao da ste ti i Ilhami došli u moju radnju, rekao mi je da ti je ostavio poruku. Nije napisao kuda ide, ali te je molio da mu daš nekoliko dana. Nije mogao da shvati zašto si se toliko zabrinula kada ti je ostavio poruku. Idi, bre, ti znači nisi videla poruku! Nije ni čudo što si se namučila i došla ovamo! Čini mi se da je rekao da ju je ostavio na radnom stolu. Zar nisi pregledala... – Zar je moguće da nisam? – rekla je Pilar. I čim je to rekla, setila se kako je ušla u sobu da uzme adresar i papira koji su poleteli sa stola kada je otvorila vrata. Kako je na brzinu pokupila papire koji su se rasuli na sve strane i stavila ih na sto, a ona krenula da pretražuje fioke. Kako je odgovor koji joj je bio pred nosom tražila negde daleko... Potom joj je u mislima oživeo Ejupov lik. Čovek koji se budio iz najmračnijih snova, hodao gore-dole po kući i želeo da zakopa negde svoje uspomene i reši ih se. Posle je, ko zna zašto, odlučio da ode u Istanbul. U taj pakao gde se sve desilo, pakao od kojeg je godinama bežao ne znajući zašto ili praveći se da ne zna. Uništavao je sebe, nije imao snage ni sa ženom da podeli sve što je držao u sebi. Umesto da izmisli razlog da otputuje, odložio je razgovor. Ulazi u radnu sobu, piše kratku poruku, i ostavlja je na stolu tako da ona lako može da je uoči. Pilar se prisećala.

Vratila se kući s posla, čekala da joj dođe muž... Da li je ušla u sobu pre nego što joj je zatrebao adresar? Možda je ušla i izašla ili se promuvala unaokolo. Ali nije ni pomislila da sedne za sto i pogleda šta ima na njemu. U njenim mislima to je uvek bila Ejupova teritorija. Uostalom, da joj je palo na pamet da će muž ostaviti poruku, ne bi pretražila samo sto u njegovoj radnoj sobi nego i onaj u dnevnoj, gledala bi i po frižideru, po krevetu i slično. Pilar je pokušala da oživi trenutak kada je ušla u sobu da nađe imenik, kada su se masivne zavese od kadife razmakle i otvorio se prozor. Papiri su poleteli sa stola, ona ih je skupljala po podu i ostavila na sto kao mrtve ptice poklekle prilikom prve seobe. Ta poruka je ostavljena da trune među ostalim pticama... Izgubljeni dokaz da ona mužu nešto znači... – Znači, ostavio mi je poruku – tiho je rekla za sebe. – Da li znaš šta ga to toliko muči? – Da – rekla je slabašnim glasom. – Mislim da znam. – Da li je to nešto nerešivo? Hoću da kažem, zar je baš toliko gadno? – taj čovek, koji se trudio da saosećanjem uguši znatiželju, očigledno je bio zabrinut za prijatelja. Međutim, ni Pilar nije znala odgovor na to pitanje. Nijedan košmar iz kojeg se probudila nije bio jeziv kao Ejupova stvarnost. Nije mogla da proceni koliko će im vremena trebati da iščupaju stvrdle kraste starih rana. Pa opet, rekla je: – Ne, nije – da bi olakšala teret u srcu tog samilosnog čoveka. Čoveku prija kada olakša drugima. Konačno je kucnuo čas da pronađe Ejupa i pokuša da bude melem za posekotinu koju je papir napravio na njegovoj dečjoj duši. Čak i da ne uspe da mu pomogne, treba da bude kraj njega. Utoliko pre što je poprilično zapetljala stvar, što sada svi znaju da je on nestao i što je sve više onih kojima treba podneti račune... Eh, da je videla tu poruku, da li bi ovako ispalo? Znala je Pilar da bi i tada ispalo ovako. Tada bi krenula na put pod izgovorom da sazna šta je to nateralo njenog muža da napusti kuću. Na kraju, došla je ovamo ne zbog Ejupa, već zbog sebe. Kad je krenula, više se brinula za sudbinu njihove veze nego za

muža... Ali kada je zavirila u njegovu unutrašnjost, shvatila je da je ljubav nešto drugo, postidela se svoje sebičnosti. Prvi put je zaista krvarila zbog tuđe žalosti. Prvi put ju je bolela tuđa rana. Drugačije je doživljavala ljubav i saosećanje... Konačno je znala, kako god da je suđeno, da je ova priča morala ovako da se iživi. Pilar će ga tražiti i naći će ga. I ako bude imala sreće, nadomestiće ono što mu nedostaje. Više se nije ljutila na Ejupa što je pobegao i odlučio da ne razgovara s njom. Da li je lako odjednom glasno izgovoriti ono što čovek ni šapatom u sebi ne može da izgovori? Ali dok je sinoć sušala Mueser, Pilar je shvatila da neizgovorene reči bole kao neotplakane žalosti. Da bi se život nastavio, trebalo je ponekad dugo razgovarati, plakati, jadikovati, očistiti se od čemera u sebi. Kada se neizgovorene reči izgovore, nakupljane suze slobodno poteknu, odlagane žalosti ožale, odahnuće duša, koja je, što je zatvorenija, svom vlasniku teža. Jer neki tereti su toliko teški da ih čovek sam ne može nositi celog života. Ko zna koji put se zapitala zašto je Ejup ovde? U ovom gradu, na mestu gde je sve počelo... Ako mu je jedini problem bio da se usredsredi na sećanje, to je mogao da uradi i u Barseloni. Ako je bilo nužno da bude sam, mogao je otići u hotel. Ali, ne, on je došao u Istanbul. Da je želeo da potvrdi svoje uspomene, zar ne bi hteo da razgovara sa sestrom i bratom? Ni to nije hteo. Ako je tako, zašto je došao ovamo, šta je naumio? Da nije možda došao radi nekog zakasnelog suočavanja? Gledajući ogromne saksije u holu, pitala je Vehbija: – Da li znaš šta je ovde radio? – Ne znam. Svratio sam nekoliko puta u hotel, ali ga nisam našao. Izlazio je, ali nijednom nije rekao kuda ide. Uostalom, ni ja nisam pitao. – Mislim da ja znam – tiho je rekla, gledajući netremice u zemlju u saksiji. Mozak joj je radio kao insekt koji se upinje da izađe iz čaure. – Ali nemoj da me pitaš, važi? – ustajući je rekla Vehbiju koji ju je začuđeno posmatrao. Došlo je vreme da neko drugi bude s

Ejupom. – Ovde ćemo stati – rekla je taksisti. Pronašla je čak i zelene oznake koje će je odvesti do muža. Možda će se uskoro naći oči u oči s Ejupom. Ustručavala se pred njegovim upitnim pogledima. Zar ne bi te oči, koje su izgleda sve videle, mogle da vide njenu sebičnost? Kako se razmažena Evropljanka koja, kud god pogleda, vidi sebe trudi da bude središte sveta svog muža, pošto ne podnosi da bude zapostavljena... Da, i sama je znala da je krenula na put izgovarajući se time da se možda nešto desilo njenom mužu, a zapravo se ludački plašila da ne bude ostavljena i sama. Čak joj se sviđalo što je to mogla da prizna. Najzad je bila poštena prema sebi. Da, krenula je na put jer se plašila da bude ostavljena. Ali na tom putu se susrela s ljudima koje je napustio sam život. I sa snovima jednog deteta zarobljenog u prošlosti... Vreme je da se iznova upozna s njim i s tim detetom. Pokušaće nešto što nikada nisu pokušali, dotaći će jedno drugom rane. Tako će postati pravi ljudi, pravi ljubavnici. Vreme je da se sanjaju novi snovi. Pilar još uvek nije znala kako će to učiniti. Još nije razmišljala šta će mu reći. Šta je mogla da kaže u lice dečaku od trideset sedam godina koji je zaspao na stepeništu? Teška tajna mu se navalila na plaća, zapečaćena tišinom; šta su mogli da kažu jedno drugom? Budući da su svi najzad razgolićeni, vreme je da se sada pribiju jedno uz drugo da im ne bude hladno. Više neće ljubiti tamo gde je najlepše, ljubiće jedno drugom rane i malo- -pomalo ih zalečiti. Verovatno će na početku biti nesigurni i uplašeni kao dete koje je tek prohodalo. Lepršaće slomljenim krilima poput ptice koja želi prvi put da poleti. Možda malo uplašeno, stegnuto, stidljivo, oprezno... Ali sigurno će uspeti da udahnu duboko i izvuku se zajedno iz bunara. Udisaće i penjaće se hvatajući se noktima... Dok je o tome razmišljala, Pilar je još odlučnije koračala. Počela je da hoda uverena da je taj put vodi ka Ejupu. Mislila je da će ga naći kod groba Rifata Bahrijelija kako plače i traži od njega da mu položi račune. Da će ga naći kako stoji naspram starog mermernog spomenika i niže reči ne bi li one

prodrle u tu čvrstinu... Međutim, niti su ga uspomene odvele kraj očevog groba, niti se nalazio u oblaku ljutine, dok mu je para izbijala na nos... Klečao je kraj tek iskopanog groba u porodičnoj grobnici, bez reči, zagledan u golubicu koja je nesigurno skakutala tik pred njegovim očima. Bio je dete koje je ostalo da čuči kraj stepenišnre ograde. Tražio je nekog da pita za račune koje je zabeležio u svesci iz matematike, ali ga očigledno nije našao. Pilar zadrhta srce od sažaljenja kada je ugledala muža u tom stanju. Želela je da razgovara s njim, čvrsto ga zagrli i spase njegovu dušu od svih požara. Ali pošto nije znala kako da probije ovu tišinu u koju nije bila pozvana, umesto da otrči do njega, stala je i čekala da je primeti. Ejup kao da se nije začudio što vidi ženu. Samo je podigao pogled i kao da povlađuje nekom nestašnom detetu, rekao: – Na kraju si me našla, a? Pilar je usput razmišljala kako da prizna da je pročitala svesku, ali kada joj se pogled sreo s Ejupovim, shvatila je da nema potrebe da priča. Njen muž je ionako sve znao... – Jesam. Došla sam – odgovorila je Pilar, isprekidano poput prestravljenog deteta. Ali onda je stala, odletele su sve golubice koje su joj stajale na glasnim žicama. – Dolazim kad god me pozoveš. I da me ne pozoveš, ja ću doći – dodala je glasom iz kojeg su izbijali inat, ljubav, prkos i saosećanje. Pogleda uprtog u daljinu kao da pokušava da se seti neke stare pesme, Ejup se načas ozario. Kapci su mu zaigrali, nagoveštaj proleća mu se ugnezdio u uglovima usana, golubica se žurno vinula u vazduh. Ejup je najpre procvetao u neočekivanom godišnjem dobu a onda mu je opalo lišće pošto se iz ranog leta spolja probudio u jesen u sebi. Pokazujući na grob ispred sebe, prošaptao je kao da otkriva odavno skrivanu tajnu: – Znaš, do juče sam mogao toliko toga da mu kažem. – Pa možda još uvek možeš. – Pusti – odgovorio je Ejup ženi, duvajući u zemlju koju je držao u šaci. – Živi nemaju nikakve koristi od razgovora s mrtvima. Mrtve ne zanimaju reči koje ih traže. Sve što želi da

kaže čovek treba da kaže živima. Treba da kaže dok ima vremena. Pilar je s ljubavlju gledala muževljeve dečačke oči. – Hajde, ustani onda – rekla je i pružila mu ruku. Ejup je žmirkao i gledao tu prijateljsku ruku voljnu da ga izvuče iz mračnog bunara. Krajnje nevino ju je, bespomoćnim glasom, upitao: – Kuda? – Tamo gde još ima živih. Dok je ustajao sa zemlje pridržavajući se za ruku koju mu je žena ispružila, zagledao se u porodičnu grobnicu i rekao: – Ne dozvoli da me jednog dana ovde sahrane, važi? Klimnula je glavom potiskujući knedlu koja joj je zastala u grlu. Pečat se jednom polomio. Čak i ako je kasno za mrtve, živima će promeniti sudbinu. A kada dođe vreme za selidbu, Ejupovo beživotno telo sigurno neće biti sahranjeno u jesenjoj bašti u kojoj se sasušila ta prokleta uspomena. Stegla je muža za ruku kao da mu time pruža jemstvo. Vetar je ćarlijao, šumile su krošnje. Hodali su oslanjajući se jedno na drugo. I zemlja je išla za njima. I nebo, i oblaci. Za nekoliko sati, Mesec će poput kakvog zastora pasti između Sunca i Zemlje, Sunce će se pomračiti i sve tajne će izaći na videlo. Kada se Sunce pomrači, ništa više neće biti isto. – Sinoć sam usnila san – počela je Pilar. – I ti si bio sa mnom. Bili smo u sasvim mračnom bunaru... Dok su se teškim koracima vukli jedno za drugim, na Zemlji se nastavljao nemilosrdan karneval srca koja se stežu od bola. Bilo je leto, avgust. Hiljadu devesto devedeset deveta godina. U svakoj kući, iza svakih zatvorenih vrata, mračna tajna vezla se u šupljikavi đerđef bola. Prve koji su se spasli iz plamena preki sud je prve i osudio na pogubljenje. U beli mermer spomenika prvo su uklesali decu i žene. Prošlost žrtava se zbog zavere ćutanja ispisivala iznova bezbroj puta. Avaj, nada je preko potrebna, život ima opor ukus, jer posle svakog gubitka šiknula bi krv zbog još uvek nenapisane priče...

Dok se to sve dešavalo na Zemlji, Zemljina kora, otežala od svega čime su je natovarili, spremala se da uskoro pukne, jer nije više mogla da podnosi gnusobu u sebi. Prepunila se, a nije bilo prijatelja da joj olakša, svakako je morala da se ispovraća pre ili kasnije. Da ne bi satrunula iznutra i zauvek se uništila...