Propaganda Milana Stojadinovica [PDF]

Zitiervorschau

ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ THE INSTITUTE FOR RECENT HISTORY OF SERBIA БИБЛИОТЕКА СТУДИЈЕ И МОНОГРАФИЈЕ КЊИГА бр. 39 Издавач ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ За издавача Др Момчило Митровић Редакција Др Гордана Кривокапић-Јовић (одговорни уредник) Др Олга Манојловић-Пинтар Др Мира Радојевић Др Драган Богетић Рецензенти Др Предраг Марковић Др Бранко Бешлин Лектор Соња Шоћ Тираж 300 примерака Штампа Беокњига, Београд ISBN 978-86-7005-053-6

Штампање ове књиге помогло је Министарство науке Републике Србије

мр Бојан Симић

ПРОПАГАНДА МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА

Београд, 2007.

Садржај Предговор .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 7 Увод – Појам, историјат и врсте пропаганде. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 17 ПРВИ ДЕО Милан Стојадиновић и влада Милана Стојадиновића.. .. .. .. .. .. .. 25 ДРУГИ ДЕО Организација пропаганде у европским државама тридесетих година двадесетог века .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 49 ТРЕЋИ ДЕО Организација и начин извођења пропаганде Милана Стојадиновића . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 79 Централни прес-биро . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 79 Агенција „Авала” . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 103 Штампа. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 121 Радио . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 144 Партијски прес-биро .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 155 Филм . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 159 Страначке, омладинске и друге организације у служби пропаганде .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 164 ЧЕТВРТИ ДЕО Манифестација пропаганде Милана Стојадиновића и њени циљеви . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 165 Пропаганда у привреди . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 167 Пропаганда о опозицији и према њој.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 181 Пропаганда намењена иностранству . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 193 Пропаганда према верским заједницама .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 209 Пропаганда према националним мањинама .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 217 Пропаганда у култури и просвети . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 221

ПЕТИ ДЕО Предизборна пропаганда . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 231 Избори у Краљевини Југославији – правила, пракса, резултати .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 231 Пропаганда Милана Стојадиновића на Парламентарним изборима 1938. године.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 242 Закључак .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 293 Резиме на енглеском језику .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 303 Прилог бр. 1 .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 313 Прилог бр. 2 .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 321 Извори и литература .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 327 Изводи из рецензија .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 339 Белешкa о аутору .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 341 Именски регистар.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 343

Пропаганда Милана Стојадиновића

Предговор Пропаганда представља моћно оружје које се, као средство за освајање и учвршћивање власти, примењивало од када постоји организовано људско друштво. Током историје она се развијала, усавршавала и прилагођавала времену, простору и степену техничко-технолошког напретка. У модерној држави носиоци те пропаганде су владе и државни органи. Током тридесетих година двадесетог века она достиже својеврстан врхунац у свом развоју и примени. Томе је допринела победа нацистичке странке у Немачкој, странке која је пропаганди давала изузетан значај. Након тога практично је започео пропагандни рат у Европи. У почетку, тежиште пропагандног деловања било је на мобилизацији и придобијању локалног становништва, али се касније проширује ван државних граница и постаје ограниченo само достигнутим развојем науке и технике. Развојем нових медија, радија и филма, и њихове употребе у пропагандне сврхе ова борба постаје жешћа и перманентна. У држави и друштву Краљевине Југославије тридесетих година постојали су бројни национални, политички, привредни, социјални и други проблеми. Нерешено национално питање које је државу оптерећивало од њеног оснивања, неусаглашеност са већином суседних држава, последице Велике економске кризе само су неки од тих проблема. У овом периоду на челу државе био је Александар Карађорђевић, краљ који је „и владао и управљао, који је на својим раменима носио цео терет државне политике” (цитат је Стојадиновићев). Од јануара 1929, када је укинуо парламент и политичке странке његова власт у земљи била је у много чему неограничена. Иако је Уставом из 1931. године вратио Народно представништво и могућност избора, у суштини правно је санкционисан успостављен краљев лични режим. Након убиства краља Александра у Марсељу 1934. године, власт у земљи практично је преузео кнез Павле Карађорђевић, као први намесник, односно „принц регент”. Од свог претходника он се разликовао по темпераменту, образовању и животном искуству. Период намесништва (1934–1941) представља доба благе демократизације земље, буђења партијског живота, али и промена у унутра7

мр Бојан Симић шњој и спољној политици. Кључна личност у том периоду био је Милан Стојадиновић, председник владе од 1935. до 1939. године. Модеран политичар, школован на Западу, енергичан и одлучан, Стојадиновић је уводио многе новине у политички живот Краљевине. У домену пропаганде његов утицај био је револуционаран у правом смислу те речи. Већ летимични увид у политичку штампу и пропагандни материјал из времена Стојадиновићеве владе открива мноштво иновација. За потребе политичког маркетинга у употребу су уведени нови медији и технологије. Штампа и плакати добијају нови визуелни идентитет и упадљиво се разликују од оних из претходног времена. Време владе Милана Стојадиновића може се сматрати својеврсном прекретницом у развоју политичке употребе медија и феномена пропаганде у Југославији. Управо то је и разлог због којег се њима бави ова монографија. У нашој историографији још увек нема монографске литературе која би се на обухватан начин бавила историјом и развојем пропаганде у Краљевини Југославији, њеном организацијом и начином спровођења. Такав је случај и са историјатом медијских институција од националног значаја као што су Централни прес-биро и Агенција „Авала”. Ове институције које су биле од огромног политичког утицаја у свакодневном животу краљевине остале су на рубу интересовања досадашњих истраживања тог периода наше историје. Хронолошке границе наше монографије одређене трајањем владе Милана Стојадиновића (јун 1935. – фебруар 1939). Разматрећемо искључиво тај период узимајући у обзир лични допринос и значај Стојадиновића у домену модернизације политичке пропаганде у земљи. У домену феномена којима се бави монографија овај период препознатљиво се издваја и разликује од оних који су претходили и следили, што ћемо у раду покушати и да покажемо. Сматрамо да је на развој и осмишљавање пропаганде, председник владе Стојадиновић имао значајан, па и одлучујући утицај. Након његовог пада околности су се промениле. Стојадиновића је наследила много слабија личност Драгиша Цветковић, кнез Павле се много више уплитао у вођење државних послова, дошло је до преуређења државе, распуштања Скупштине... Све ово поменути период чини особеним и заокруженим за истраживање. Ван хронолошких оквира рада излазили смо када смо сматрали да неке појаве, институције и догађаје треба подробније објаснити, образложити њихово порекло, историјат и ранију функцију. Најопштија теоријска, методолошка и терминолошка питања у вези са феноменом пропаганде изложена су у уводном поглављу. У приступу овим питањима ослањали смо се на релевантну литературу 8

Пропаганда Милана Стојадиновића помоћу које смо покушали да објаснимо како се концепт и значај пропаганде мењао у друштвеним наукама и кроз историју. У првом делу рада приказали смо личност Милана Стојадиновића и делатност владе којој је он био на челу. Поред неизбежних биографских информација, у излагање о Стојадиновићу унели смо што је могуће више контроверзи и међусобно супротстављених мишљења о његовом раду и његовим личним особинама. У другом делу рада обрадили смо појам, врсте и технике пропаганде у европским државама тридесетих година двадесетог века. Конкретним примерима илустровали смо њену примену, како кроз историју, тако и у времену о коме је реч. Ради успостављања компаративне перспективе приказали смо институционалну организацију пропаганде, како великих сила тога доба, али и држава које се на основу својих карактеристика могу лакше довести у везу са Југославијом. Сматрали смо да је потребно дати оквире и начин функционисања пропагандних служби држава које су се са Југославијом граничиле, као и оних са сличним проблемима, сличним државним уређењем и економијом. У трећем делу рада детаљније смо размотрили на који је начин била организована пропаганда Милана Стојадиновића, са каквим материјалним и људским ресурсима је располагала и на које се институције ослањала. Од државних институција које су пружале професионалне и техничке услуге у пропагандним активностима Стојадиновићеве владе и њега лично, обрадили смо оне најважније и најутицајније. У првом реду анализирали смо рад Централног прес-бироа, установе која је фактички обављала улогу министарства пропаганде. Значајна пажња посвећена је Агенцији „Авала” која је имала улогу државне новинске агенције, иако је формално била акционарско друштво. У наставку смо говорили о штампи, дајући прво општи поглед на њено стање и околности у којима је функционисала у Краљевини Југославији. Посебно смо обратили пажњу на централне, провладине листове Самоуправу и Време. Поред политичког контекста, тражили смо дубљи смисао и значај који је штампа имала у друштву међуратне Југославије. Заједно са штампом обрађен је и специјални партијски орган, Прес-биро Југословенске радикалне заједнице, који је имао улогу да координира и усмерава штампу која је била наклоњена влади. У завршном делу овог поглавља студије представили смо организацију и начин функционисања нових, за оно време модерних, медија – радија и филма. Остале државне и партијске организације, мање по значају и величини, поменули смо само у најкраћим цртама. У четвртом делу рада разматрали смо конкретно испољавање пропаганде у различитим областима друштвеног живота. Као посебне 9

мр Бојан Симић целине разматрања узели смо пропаганду у привреди, пропаганду намењену иностранству, пропаганду према политичким противницима, пропаганду у култури, просвети и спорту, пропаганду према верским заједницама и националним мањинама. Утврдили смо основне правце пропаганде у поменутим областима и приказали сличности и разлике које су међу њима постојале. Концептуално различити видови пропаганде илустровани су релевантним примерима уз значајне цитате преузете непосредно из извора. У петом делу рада говорили смо о непосредној изборној пропаганди која је спровођена у периоду Краљевине Југославије. Најпре смо се осврнули на изборна правила, правну регулативу и ранија изборна искуства. Анализирани су избори који су одржавани по Септембарском уставу, дакле они од 1931. па до 1938. године. У овом делу рада највише смо писали о предизборној пропаганди Стојадиновићеве владе и самог Стојадиновића на парламентарним изборима у децембру 1938. године. Избор правдамо тиме што су ти избори у пропагандном смислу били најразноврснији и на њима се у потпуности показала у претходним поглављима изложене технике и облици пропаганде. Садржај монографије употпунили смо транскриптом пропагандног филма „Путем препорода, Југославија јуче, данас, сутра”. Овај филм, који је рађен наменски за изборе 1938. године, представља истовремено језичку и визуелну илустрацију пропаганде која је спровођена за време Стојадиновићеве владе. Чињеница да је филм до сада био познат само неколицини људи и да се његов сценарио може наћи само на немачком језику, учврстило је нашу одлуку да и тај сценарио објавимо у целини. Управо разлика између реализованог филма и сценарија написаног у Немачкој указује на одређене разлике у концепцији пропаганде између југословенских и немачких пропагандиста. У визуелном смислу, монографија је обогаћена упечатљивим примерима оновременог пропагандног материјала. Сматрали смо да приказом неколико различитих облика пропаганде (плакати, леци, карикатуре, чланци...) можемо дати малу илустрацију оног што је у раду изложено. Обим и употребљивост историјских извора одређује дубину и ширину анализе одређене теме. Постојећа изворна основа за овај рад је обимна и разноврсна, али за нека питања оскудна или, пак, непостојећа. Највећи проблем овог истраживања, на који нисмо успели у одређеној мери да одговоримо, јесте однос између исконструисане пропаганде стварности и реалности. Ово се нарочито односи на податке у домену економије које је тешко до краја расветлити. У великом броју случајева постојали су само званични (државни) подаци које је, најчешће, састављала иста власт која их је касније употребљавала у пропа10

Пропаганда Милана Стојадиновића ганди. Такви статистички подаци су, као што су приметили многи историчари пре нас, барем у истој мери и извори за тадашњу перцепцију стварности. Грађа која се чува у архивима у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Паризу, Берлину, Прагу, вероватно би допринела да се овај проблем делимично превазиђе. Ипак, услед објективних околности, поменута потреба за сад остаје неостварена. У овом раду трудили смо се да, колико је то било у нашој моћи прикажемо више различитих података који говоре о истој ствари и извучемо закључак који би био најприближнији тадашњој стварности. Најзначајније и најбројније изворе везане за тему овог рада пронашли смо у Архиву Југославије који је у току израде ове монографије променио име у Архив Србије и Црне Горе. Истраживање је започето са збирком Милана Стојадиновића. У овом фонду се поред бројних докумената, Стојадиновићеве преписке и говора, налази и значајан пропагандни материјал коришћен у току предизборних кампања, нарочито оне из децембра 1938. године. У њему се налазе и бројни статистички подаци везани за резултате скупштинских, сенаторских и општинских избора. Ова збирка садржи, поред података који се тичу самог Стојадиновића, бројна документа из разних области друштвеног живота, информације о делатности државних органа, али и опозиционих странака. Значај овог фонда немерљив је за тему овог рада. Ипак поменута документа захтевају посебну критичку пажњу истраживача због чињенице да су настала у раду институција које су биле директно заинтересоване за њихов садржај. Једнако богата као Стојадиновићева збирка, а у вези с многим питањима и кориснији, био је Фонд Централног прес-бироа. Овај по обиму највећи од коришћених фондова проистекао је из рада ове за наш рад изузетно важне институције. У њему смо не само могли да видимо како функционише ово „министарство пропаганде без пропагандистичке фирме”, већ и да добијемо многе важне информације о раду штампе и радија са којим је Централни прес-биро био у тесној вези. Из тог фонда смо користили и исечке из штампе, „велике” и локалне до које бисмо тешко дошли и од којих се неке могу наћи само у овом облику. Приликом коришћења ове грађе требало је имати у виду да су неки извештаји из рада те установе често били прилагођени жељама надлежних органа, односно ономе што је чиновник сматрао да треба о одређеном питању да извести своје претпостављене. Мањи део грађе преузели смо из других фондова овог архива чији списак наводимо на крају монографије. Ради се о фондовима одређених министарстава која су у већој или мањој мери учествовала у спровођењу пропаганде председника владе. Иако бројчано мањи, ови документи 11

мр Бојан Симић пружили су нам значајне смернице и у доброј мери утицали на коначан изглед овог рада. Као корисни за ово истраживање показали су се и лични фондови Војислава Јовановића Марамбоа, Станислава Кракова и Добривоја Стошовића. Краткотрајан рад у Централном државном историјском архиву (Централен дьржавен исторически архив) у Софији пружио нам је корисне податке о организацији пропаганде у Бугарској, као и о томе како се делатност Стојадиновића и његове владе посматрала у суседној земљи. Од великог значаја била је обимна заоставштина новинара и књижевника Милана Јовановића Стоимировића која се чува у Рукописном одељењу Матице српске. Поред Стоимировићевих дневника, нашли смо и известан број докумената који су нам помогли да реконструишемо функционисање Централног прес-бироа и партијског листа Самоуправа. Ради се о запажањима једног сведока времена који је био у позицији да пропагандну организацију познаје, али и у значајној мери да њоме управља и руководи. Грађа из Историјског архива Војводине није нам значајно проширила знања. Ради се о грађи локалног карактера која нам је само осветлила појединачне случајеве који се подударају са општим тенденцијама. Из Историјског архива Смедерева такође смо користили грађу из заоставштине Милана Јовановића Стоимировића. Тамошња грађа, иако по обиму мања него она у Матици српској, дала нам је значајне податке о организацији и функционисању Партијског прес-бироа, Агенције „Авала”, као и о Стоимировићу лично. Стање Архива Радио Београда није нам пружило очекиване изворе. Он не садржи ниједан аутентичан снимак гласа Милана Стојадиновића. Ипак, постојећи извори послужили су нам за упознавање са стањем у овој институцији, као и са функционисањем радиофоније тога времена. Мемоари Милана Стојадиновића, написани након Другог светског рата у Аргентини били су незаобилазни приликом овог истраживања. У поменутим мемоарима он описује свој живот од детињства, школских и студијских дана па све до изгнанства у Африку и преласка у Јужну Америку. Овај историјски извор поред својих предности, јер нам Стојадиновић о многим историјским догађајима говори као очевидац и главни актер, садржи и велики број замки. Као и у већини мемоарских списа, па и овом, писац даје свој субјективни поглед на сопствену улогу и друштво у коме је живео. Стојадиновић се у њему обрачунава са противницима (кнезом Павлом и Драгишом Цветковићем) и тежи да им припише многе особине и планове које историографија досада није 12

Пропаганда Милана Стојадиновића могла да потврди. Поменутом делу приступили смо врло пажљиво и углавном га нисмо користили као основни или једини извор за одређене тврдње (осим у вези са биографским подацима нпр. о рођењу, породици...). Размишљањем над овим мемоарима, имајући у виду стечена знања, као и радове ранијих генерација историчара, стичемо утисак да је значајан број изнесених ставова плод „накнадне памети” и стеченог искуства, скројеног након протека одређеног времена, комбинованих са знањем епилога, а не стварно Стојадиновићево размишљање у конкретном моменту. Од мемоарске литературе посебно истичемо објављени дневник Милана Јовановића Стоимировића. Ово дело, изузетно занимљиво и богато информацијама, пружа нам значајан увид у стање унутар државног апарата. Забелешке овог високог чиновника, једног од кључних људи за организацију тадашње пропаганде и поверљивог човека председника Стојадиновића, од непроцењивог су значаја за разумевање тадашње ситуације у држави. Дело пружа и велики број информација о другим личностима које су играле значајну улогу у осмишљавању и извођењу пропаганде. Након објављивања овог дневника, писати о времену Милана Стојадиновића, без његовог консултовања, више није било могуће. Значајне информације за разумевање овог бурног времена дали су нам и записи савременика – М. Црњанског, И. Мештровића, И. Рибара, патријарха Гаврила, Д. Јовановића, В. Стакића, грофа Ћана... Различита позиција гледања поменутих личности корисна је истраживачу и проширује видике који су некад оивичени званичним, пропагандно обојеним подацима. Од штампе коју смо детаљније и потпуније користили навешћемо листове Време и Самоуправу. За разлику од партијског листа Самоуправе чије смо све бројеве преузели у Народној библиотеци, са Временом смо имали више проблема. Ипак користећи комплете из више различитих извора успели смо да стекнемо увид у значајан део издања за обрађени период. Осталу многобројну штампу, као што смо рекли, користили смо углавном преко исечака Једино дело које се обухватније бави организацијом пропаганде у Краљевини Југославији јесте рад Предрага Марковића Die Legitimierung der Diktatur in Jugoslawien und die Offentliche Meinun. Овај рад, објављен на немачком језику, обухвата период од 1929. до 1939. године и даје основне информације о тенденцијама власти у овој области, као и основним пропагандним оруђима која су коришћена. Ово несумњиво корисно дело представља један увод и општи оквир за проучавање пропаганде и њене организације у Југославији. 13

мр Бојан Симић Од литературе коју смо користили, а у вези с периодом 1935– 1939, издвојићемо неколико најважнијих дела. Недовршена књига Тодора Стојкова Влада Милана Стојадиновића (1935–1937) била је незаобилазна у овом раду. То дело пружило нам је драгоцене информације, што је нарочито важно с обзиром на то да су аутору били доступни неки архиви који су били ван нашег домашаја. Књига Драгана Тешића Југословенска радикална заједница 1935–1939 у Србији је монографија који говори о организацији и функционисању странке на чијем је челу био Стојадиновић и чији се хронолошки оквири поклапају са оним којима је оивичен овај рад. Дело представља озбиљну реконструкцију прошлости друге половине тридесетих година у Краљевини Југославији и у њему је аутор дао и кратак осврт на партијску штампу и пропаганду. Дипломски рад Предрага Лажетића Милан Стојадиновић и парламентарни избори 1938. године, касније објављен у скраћеној верзији у форми чланка, сматрамо изузетним доприносом у домену студија пропаганде у време Краљевине Југославије. Овај рад послужио нам је као солидна основа за наша даља истраживања у овој области. Moнографија Мире Радојевић Удружена опозиција 1935–1939 пружила нам је увид у делатност најзначајнијих политичких противника Милана Стојадиновића на српској политичкој сцени. Ово дело осветљава нам страначку структуру и међусобне односе, али и ставове странака према уређењу заједничке државе и социјално–економским питањима. Књига Југославија у кризи 1934–1941 Џејкоба Хоптнера (Jacob Hoptner) нам је пружила нешто другачији поглед на ситуацију у Краљевини тридесетих година. Значај овог рада је и у томе што се ослања на значајну изворну грађу из иностраних архива, као и бројну мемоарску и научну литературу. С друге стране, аутор није посветио довољно пажње југословенским архивским изворима. Дело Љубе Бобана Мачек и политика ХСС 1929–1941 даје нам податке о односу Стојадиновића са најзначајнијом опозиционом странком у земљи. Значај ове монографије утолико је већи што је коришћена грађа из неких нама недоступних архива. Рукопис необјављене магистарске тезе Шерба Растодера ЈРЗ у Црној Гори 1935–1939 пружа нам преглед делатности Стојадиновићеве странке на територији данашње Црне Горе. Врло захвално и често коришћено издање Живка Аврамовског Британци о Краљевини Југославији, Годишњи извештаји британског посланства у Београду пружило нам је значајан увид у тадашње стање у југословенској држави и друштву. Ово дело је много више од британ14

Пропаганда Милана Стојадиновића ског виђења ситуације у Југославије и представља озбиљан покушај анализе узрока и последица. Драгоцену помоћ приликом обраде ове теме пружили нам је општа литература о историји Југославије. Као најзначајнија дела у овом домену помињемо књиге Бранка Петрановића Историја Југославије и тротомну монографију професора Љубодрага Димића Културна политика Краљевине Југославије. Од непроцењиве важности за историју пропаганде балканских држава у XIX и XX века је монографија бугарског историчара Ивана Илчева Родината ми – права или не. Аутор је у овом делу дао озбиљну анализу пропагандне делатности балканских држава током њихове борбе за осамостаљење па све до првих година након Првог светског рата. Она не дотиче само манифестацију пропаганде већ и њену организацију, начине деловање и остварене учинке. Ова књига је, до сада, најзначајнија компаративна студија који се бави пропагандом балканских држава. Рад на овој теми носио је са собом многе изазове и тешкоће. У савлађивању неких од њих помогли су ми бројни стручњаци, колеге и пријатељи. Захвалност дугујемо сарадницима и колегама у Институту за новију историју Србије, а нарочито директору др Момчилу Митровићу који нам је пружио значајну подршку и умногоме допринео бржем завршетку овог рада. Помоћ при техничким, али и свакодневним, пословима пружио нам је и Општи сектор Института. Посебну захвалност дугујем Александру Р. Милетићу на непроценљивој стручној помоћи и конструктивној критици приликом израде овог рада. Колега Милетић љубазно нам је уступио и „Успомене”, мемоарски спис радикалског политичара Лазара Марковића. Изузетну помоћ пружио нам је и др Зоран Јањетовић, нарочито кад су посреди били о текстови на немачком језику. Изразе захвалности дугујемо и члановима комисије – ментору проф. др Љубодрагу Димићу, доц. др Биљани Шимуновић Бешлин и доц. др Мири Радојевић, као и рецензентима ове монографије др Предрагу Марковићу и доц. др Бранку Бешлину који су, свако на свој начин, допринели да се подигне квалитет овог рада. На крају бисмо желели да се захвалимо родитељима, Велимиру и Пиви Симић због непрекидне подршке и свега што су досад учинили.

27. августа 2007. Аутор 15

Пропаганда Милана Стојадиновића

Увод Појам, историјат и врсте пропаганде Реч пропаганда потиче од латинске речи propagare што значи ширење, распростирање. Овај термин у том смислу први пут помиње се 1597. године у були папе Климента VII Sacra Congregatio de propaganda fide.1 У светској литератури је, ипак, опште прихваћенa као датум установљења термина пропаганда 1622. година. Ово се објашњава тиме што је тада, булом папе Гргура XV, установљена организација за ширење католичке вере позната под именом Congregatio de propaganda Fide.2 Реч је о периоду сукоба реформације и противреформације када су римске папе покушавале да поврате пољуљани лични и црквени углед. С тога треба посматрати, и непосредно после тога, оснивање Colegium de propaganda fide као неку врсту школе за образовање пропагандиста. Термин пропаганда усвојен је у многим језицима и мало је термина који су распрострањенији. У почетку реч пропаганда примењивала се за сваку организацију која је основана да пропагира неку доктрину али се временом њено значење проширило. Ужи појам политичка пропаганда јавља се 1793. године у Алзасу у вези с удружењем „Propagande” које се бавило ширењем идеја француске револуције.3 Историчар уметности Тоби Кларк сматра да је у периоду Првог светског рата термин изгубио своју неутралност.4 Колики је значај већ тада имала пропаганда сведочи и тврдња Ерика Кара, једног од најугледнији оксфордских професора да је тај рат добила вешта комбинација војне силе, економске моћи и пропаганде.5 Два америчка професора Комуникације Гарт Џовет и Викторија О’ Донел сматрају да је реч пропаганда изгубила своју неутралност већ на самом почетку, јер је организација која је основана под тим именом била употребљена 1 2 3

4 5

З. Јевтовић, Јавно мњење и политика, Београд, 2003, 19. Тачан превод овог назива био би „Савет за веру какву треба ширити”. Z. Slavujević, Starovekovna propaganda, Od Vavilonske kule do „Panem et circines!”, Београд, 1997, 5. T. Clark, Art and Propaganda in the twentieth century, Њујорк, 1997, 7. Е. Carr, Propaganda in international politics, Oксфорд, 1939, 11–12.

17

мр Бојан Симић у сукобу Католичке и Протестантске цркве.6 Једна енциклопедија пропаганде нуди нам хронологију развоја пропаганде који почиње коришћењем Платонових дела ради утицаја на грчке полисе у V и IV веку пре наше ере, а завршава се широким коришћењем пропаганде у Хладном рату у другој половини ХХ века. 7 У прошлости, било је више покушаја дефинисања појма пропаганде. Током двадесетог века број дефиниција је значајно порастао тако да би набрајање свих тих покушаја захтевало вишегодишњи посао. Ни до данас није усвојена једна, општеприхваћена дефиниција овог појма. У разним студијама, енциклопедијама и стручним књигама пропаганда се дефинише на различите начине. Те дефиниције се крећу од веома простих до oних сложених које захватају цео један пасус.8 Многе од њих су непотпуне, ограничене само психолошким или социолошким аспектом овог феномена. У нашем раду осврнућемо се кратко на дефиниције домаћих и страних аутора за које мислимо да најприближније објашњавају овај распрострањени појам. Притом ћемо из нашег угла покушати да их прокоментаришемо и укажемо на њихов значај и евентуалне недостатке, односно угао гледања конкретног аутора. Почећемо са примамљивом али недовољно научном тврдњом Жака Дринкорта да је све пропаганда. Овакав став води у поједностављене феномена, па чак може и послужити као изговор да се он подробније не проучава. У познатом Вујаклијином речнику пропаганда је дефинисана као „она делатност којој је циљ да утиче на најшире слојеве, ширење идеја, 6

7

8

18

Ј. Garth, V. O’Donnell, Propaganda and persuasion, Њубери парк, Лондон, Њу Делхи, 1992, 2. Понуђена хронологија је следећа: 427–348. п. н. Е. – Коришћење Платонових филозофских дела с циљем да се утиче на грчке полисе; 1500–1600. Откривање штампарије отвара врата пропаганди за масовну комуникацију; 1622. Папа Грегорије XV основао Конгрегацију за пропаганду вере; 1776. Декларација о независности; 1789. Декларација о правима човека и грађанина; 1800–1865 Пропаганда се користи у ратовима ради оправдања њихових узрока; 1800–1900. Политичке странке у САД и Европи обилно користе пропаганду; 1914–1918. Први светски рат – владе државе користе по први пут масовну пропаганду; 1925–1926. Адолф Хитлер пише Маin Kampf у коме образлаже улогу и ефекте пропаганде; 1933 Јозеф Гебелс постаје министар пропаганде у нацистичкој Немачкој; 1939–1945. Други светски рат – државе у својој пропаганди користе нове медије, пре свега радио и филм да би утицали на широке народне масе; 1945–1991. Хладни рат – САД и СССР улазе у пропагандну битку за наклоност међународне заједнице. International encyclopedia of propaganda, Чикаго, 2001, 608. Мате Ореч говори о три групе дефиниција. Прву чине дефиниције научних, политичких и других радника, другу дефиниције у прописима појединих земаља, а трећу дефиниције у међународном праву. М. Oreč, Sloboda informacija i propaganda u savremenoj medjunarodnoj zajednici, Sa posebnim osvrtom na Jugoslaviju, Београд, 1966, 78–79.

Пропаганда Милана Стојадиновића распростирање идеја, име друштва које је 1622. основао у Риму папа Урбан VIII (Congregatio de propaganda fide), с циљем да ради на ширењу католичке вере, свако друштво за ширење политичких или религиозних учења и начела, радити на ширењу неког мишљења и покрета и сл.”9 Један од најпознатијих научника који се бавио проблемом пропаганде био је Француз Жак Елул. Његово схватање пропаганде је нешто другачије од уобичајеног. Он пропаганду види више као технику а мање као науку. Разлог који наводи за ту тврдњу јесте тај што се поље на које се пропаганда односи не може валидно генерализовати нити наћи стални фактори који га одређују.10 Joш једна од теорија коју Елул доноси, а са чиме се не слажемо јесте и то да је пропаганда у најужој вези с успехом. Тако Елул изводи закључак да неуспешна пропаганда и није пропаганда. У његовом схватању изучавање пропаганде је уско везано са социологијом и психологијом. Дефиниција коју он предлаже је следећа: „Пропаганда је група метода које користи организована група која жели да привуче активно или пасивно учешће у њеним акцијама групе индивидуалаца, психолошки уједињених психолошком манипулацијом и укључених у организацију”.11 И овом дефиницијом избија на видело генерални став аутора који пропаганду сагледава као негативну појаву односно манипулацију. Напред поменути Гарт и О’ Донел пружају нам дефиницију која је пре свега базирана на процесу комуникације и самој сврси процеса. Они пропаганду виде као „намерни и систематски покушај да се обликују погледи, манипулише мишљењем, и конкретним понашањем да би се постигао резултат који одговара жељама и намерама пропагандисте.”12 Ова дефиниција наглашава да се ради о једном систематском процесу, значи сталном и непрекидном деловању. Један од најзнаменитијих историчара који се током целе каријере бавио и пропагандом Давид Велч формулисао је једну од најскоријих дефиниција која по много чему задовољава. Он модерну политичку пропаганду види као „намерни покушај да се утиче на мишљење публике емитовањем идеја и вредности из специфичних разлога, свесно формираних да служе интересима пропагандисте и његових политичких господара, директно или индиректно”.13 9 10 11 12

13

М. Вујаклија, Leksikon stranih reči i izraza, Београд, 1954, 778. Ј. Ellul, Propaganda, Formation of Men’s Attitudes, Њујорк, 1973, 3. Ј. Ellul, н. д., 61. Ј. Garth, V.O’Donnell, Propaganda and persuasion, Њубери парк, Лондон, Њу Делхи, 1992, 4. Објављено у: History today 49, aвгуста 1999, цитирано према: N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, Propaganda and mass persusion, A historical encyclopedia, 1500 to present, Санта Барбара, 2003, 322.

19

мр Бојан Симић Jeдну од најпрецизнијих дефиниција код нас дао је Мате Ореч још шездесетих година двадесетог века. Он је пропаганду видео као „плански организовано, смишљено ширење разноврсних политичких, привредних, културних, религиозних и других вести, идеја, мишљења, података итд., у циљу утицаја на мишљење и понашање људи”.14 Ова дефиниција садржи два основна елемента која су неопходна за пропаганду, а то је елеменат распростирања и ширења одређених вести и елемент жеље да се утиче на понашање објекта пропаганде, односно оног коме је пропаганда намењена. Умногоме слична дефиниција налази се и у Општој енциклопедији LARUSSE. У њој се пропаганда дефинише као ширење „неке идеје или учења чији је циљ да промени мишљење, осећања, ставове особа или групе којој се обраћа”.15 Војни историчар Вуко Михаиловић додаје још један неопходан елемент – технике деловања. Дефиниција коју он прихвата садржана је у Малој политичкој енциклопедији и гласи: „У најширем смислу речи, под пропагандом се подразумевају организована, смишљена делатност и сама техника деловања и утицаја на јавно мњење, групе и појединце ради њихова придобијања за схватање, идеје и програм једне друштвено-политичке организације, за реализацију неког посла, за пласман и продају одређене робе, за спровођење једне акције итд.”.16 Постоје и географске разлике у схватању и поимању појма пропаганде. Психолог Никола Рот указује на оштро разликовање тзв. америчког и европског схватања пропаганде. Према већини америчких аутора, о пропаганди можемо говорити само онда када се настоји проширити објективно неисправно схватање и мишљење, када постоји залагање за друштвено неоправдане циљеве, другим речима, кад се жели дезинформисати и обманути јавност.17 Ови аутори праве разлику између пропаганде и образовања дајући при том првом, као што смо видели, негативну конотацију. За разлику од америчких, европски аутори пропаганду виде као систематску активност усмерену на формирање одређених ставова а ради подстицаја на одређену активност. При томе ставови који се шире не морају бити објективно неисправни, ни активности на које се подстиче друштвено штетне. Нама је ближе мишљење европских аутора и сматрамо да пропаганда није обавезно и искључиво негативна. Она може имати и негативан, и позитиван карактер, у зависности од њеног циља и садржаја. Неки од 14 15 16 17

М. Oreč, н. д., 85. V. Mihailović, Propaganda i rat, Beograd, 1984, 9. Исто, 10. N. Rot, Osnovi socijalne psihologije, Beograd, 1994, 372.

20

Пропаганда Милана Стојадиновића примера позитивне пропаганде су пропаганда за здравствену заштиту, образовање, заштиту животне средине и слично. Пропаганда се састоји од шест елемената. Ти елементи чине њен саставни део и само сагледани као целина могу пружити комплетну слику пропаганде. Ти елементи су: – субјекат пропаганде; - пропагандна порука; - објекат пропаганде; - медији помоћу којих се порука преноси; - услови у којима се пропаганда предузима; - последице пропагандног деловања.18 Сама пропаганда је инструмент политике. Њу одређују и њоме управљају политичари док је професионални пропагандисти само спроводе. Субјекат пропаганде је дакле носилац пропаганде, тј. онај који одлучује о предузимању пропагандне активности. Субјекат пропаганде може бити институција, организација, група или појединац. У овом раду нас ће, пре свега, интересовати субјекти пропаганде као што су шеф државе, влада, односно у конкретном случају Милан Стојадиновић као председник владе и министар иностраних послова. Порука је неизоставан и важан део пропаганде. Њу емитује субјекат и она мора испуњавати одређене услове да би целокупан процес био успешан. Најважнији од тих услова су доступност, привлачност, разумљивост, занимљивост и убедљивост. Сваки од ових услова мора бити испуњен јер изостанком само једног од њих порука може бити одбачена или незапажена. Такође је врло важно наћи баланс између ових елемената да би одјек поруке био онакав какав се очекује од стране субјекта. Под објектом пропаганде подразумевамо групу људи или појединца којима су упућене пропагандне поруке. Поменуте групе људи могу попримити форму публике и масе. Маса је она група која има осећање идентификације али јој недостаје одговарајућа организација. То их чини моћном снагом, али без сопствене одговарајуће воље и усмерења којим би спровели своје истинске интересе, какав је случај ако група има обележје публике.19 Пропагандна порука се упућује примаоцу преко неког од средстава комуникације, односно медија. Под медијима се подразумевају сва средства која обезбеђују ширење порука или информација од ко18

19

Ову поделу коју сматрамо валидном преузели смо из М. Тадић, Основи међународне пропаганде, Београд, 2002, 35. М. Тадић, н. д., 149.

21

мр Бојан Симић муникатора до реципијента, без обзира на то да ли се комуникација одвија међу појединцима или групама као актерима комуникативне праксе.20 И средства комуникације могу се делити на више начина. Једна од најпознатијих подела врши се према чулној основи примања и то на: аудитивна, визуелна и аудио-визуелна средства. Термин аудитивна средства настао је од латинске речи audere што значи чути, и то нам јасно говори о томе да се ова средства ослањају на чуло слуха. Најпознатија аудитивна средства су: људски говор, радио и магнетофон. Визуелна средства су за разлику од аудитивних ослоњена на чуло вида. Најпознатији су штампа (новине и часописи), књиге, плакати, слике, леци, цртежи, карикатуре, стрипови и други. Аудио-визуелна средства као медији широку примену остварају тек у 20. веку. Ова средства комуникације сједињују аудитивна и визуелна средства јер поред тона садрже и одговарајућу слику. Ова комбинација чини их најмоћнијим од свих и они представљају најефикасније средство за утицање на масе. Најзначајнији су филм и телевизија. Док се филм као пропагандно средство користи већ у Првом светском рату, телевизија се шире користи и постаје доминантна након Другог светског рата.21 Услови у којима се пропаганда врши не могу се занемарити. Да бисмо могли измерити утицај и ефекат пропаганде морамо имати у виду све конкретне услове који владају у одређеној средини. Морамо се упознати са свим друштвеним, политичким, економским и социјално-психолошким околностима. Ова анализа мора обухватати ширу (државну, друштвену), али и ужу ситуацију (посебност одређене области, групе). Такође као значајан фактор треба посебно нагласити особеност историјског наслеђа сваке државе, народа или групе. Као пример утицаја услова на успешност пропаганде довољно је навести нацистичку пропаганду у Немачкој тридесетих година. Успех ове пропаганде неодвојиво је везан за услове који су владали у тадашњој Немачкој. Иста или слична пропаганда само десетак година раније била би презрена, одбачена, чак би деловала и смешно.22 Последице пропаганде, степен њене успешности или неуспешности зависи од свих напред побројаних фактора. Резултати пропаганде јесу мерљиви али захтевају озбиљан и мултидисциплинаран приступ, иначе ће они бити парцијални и непотпуни. Постоји више начина како би се пропаганда могла класификовати и делити али ћемо ми навести само неке. Према познатости извора 20 21

22

Исто, 160. Иако је телевизијски програм у Берлину тридесетих година за време нацистичке управе био редовно емитован није било много људи који су имали одговарајући пријемник, јер је у том периоду био веома скуп. J. Keršo, Hitler, I, Београд, 2003, 17–30.

22

Пропаганда Милана Стојадиновића пропаганда може бити бела, црна и сива. Када је аутор поруке познат примаоцу поруке реч је о белој пропаганда. Њоме се јасно износе циљеви који се пропагандом желе постићи. Примери таквих докумената су тзв. „отворена писма” (која су често коришћена у Југославији у периоду о коме је реч под називом „писма пријатељима”), „беле књиге” и резолуције разних, домаћих и међународних организација. Као занимљив пример беле пропаганде навешћемо и наступе нацистичког министра Гебелса који је отворено говорио о циљевима пропаганде о чему ће бити речи касније. И сам назив министарства, у коме се налазила реч пропаганда очигледан је такав пример. Црна пропаганда је, насупрот белој она врста пропаганде у којој се крије прави индентитет аутора и где се субјекат представља као неко други. Циљ црне пропаганде је да примаоца поруке доведе у заблуду и натера да делује у складу са, од њега скривеним, жељама субјекта. Успех овакве пропаганде умногоме зависи од спремности примаоца да прихвати поруку као аутентичну и усвоји њен садржај. Ове поруке су такође усмерене и да поколебају примаоца у његовим дотадашњим убеђењима. Постоји велики број примера црне пропаганде у периоду Другог светског рата. Међу њима су можда најзанимљивији случајеви када су зараћене стране емитовале радио програм на језику супарничке стране представљајући извор информација као аутентичан.23 Сива пропаганда може се сместити негде између беле и црне. Пошиљалац поруке формално није представљен али би његов идентитет требало да буде познат примаоцу односно објекту пропаганде. Поруке ове врсте пропаганде такође служе за уношење забуне међу примаоцима и слабљење њиховог морала. Једна од функција сиве пропаганде је и изазивање негативних осећања према другој страни. Примери за то су догађаји у току Хладног рата када су совјетски медији користили убиства Кенедија и Мартина Лутера Кинга за приказивање „праве” слике о Американцима. Супротна страна им је узвраћала на другим примерима као што је био случај Авганистана.24 Понекад је врло тешко направити разлику између сиве и црне пропаганде. Ова подела пропаганде која се врши на основу познатости субјекта не може у потпуности да прикаже бројне особености и суптилности које постоје без обзира на то да ли је пошиљалац поруке познат или не. Једна од важнијих подела пропаганде је она према областима живота у којој се пропаганда јавља. По овој класификацији, она може 23

24

Такве програме Немци су емитовали нарочито за време краткотрајног рата против Француске и током „Битке за Британију”. Приликом припреме инвазије на Британију постојале су чак три различите радио-станице које су емитовале програм намењен збуњивању становника Британије и утицању на њихов борбени морал. J. Garth, V. O’Donnell, н. д., 13–15.

23

мр Бојан Симић бити политичка, економска, културна, еколошка, (а)теистичка и пропаганда у спорту.25 Поред ових подела пропаганда се може делити на ратну пропаганду и пропаганду у миру, као и на унутрашњу и међународну. Разлике између ових врста пропаганде довољно су видљиве из њихових назива па их нећемо детаљније објашњавати. Интересанта је подела о којој нам говори Жак Елул, а то је подела пропаганде на вертикалну и хоризонталну. Под вертикалном пропагандом подразумева се она која долази одозго, односно она коју ствара лидер, политички вођа, који делује са доминантне позиције у односу на масу. Оваква пропаганда је најраспрострањенија, и кроз историју и данас, и она ће бити искључива тема овог рада. Хоризонтална пропаганда је она која се ствара унутар одређене групе и она се ређе јавља.26 Овом поделом руководићемо се у овом раду, имајући у виду пропаганду Милана Стојадиновића као председника владе и председника владајуће странке. Као што се види, пропаганда се може делити на различите начине, али тај поступак није од првостепене важности. Много је важније да се пажљиво сагледају сви елементи пропаганде и да се она посматра као целина како би се могла разумети и правилно вредновати. На крају овог дела рада кратко ћемо се осврнути на схватање пропаганде у Краљевини Југославији тридесетих година двадесетог века. Увидом у изворни матерјал можемо закључити да је њено разумевање било приближно данашњем. Петар Остојић у свом раду о пропаганди из 1940. године наводи да је она почела све више да значи „стварање и изграђивање једног одређеног, по створеном плану, јавног мњења”.27 У чланцима у Радио Београду пропаганда је називана „осмим смртним грехом”28, за њу се тврдило да је већ тада била „развијена до степена праве науке”, да се обилато користила и да је личила на „стоглаву хидру” која има „стотину глава, лица и облика”.29 Јасно је да су, иако је у модерном свету дошло до значајног техничко-технолошког напретка, суштина и циљеви пропаганде остали исти.

25 26

27 28 29

Ову поделу преузели из Z. Isaković, Uvod u propagandu, Београд, 1991, 72–134. Као пример хоризонталне пропаганде Елул помиње организацију пропаганде у Мао Цетунговој Кини. П. Остојић, Пропаганда, Београд, 1940, 9. Радио Београд, 31. јануар 1937, чланак „Радио као оружје”. Радио Београд, 19. децембар 1937, чланак „Нерешено питање”.

24

Пропаганда Милана Стојадиновића

I Милан Стојадиновић и влада Милана Стојадиновића Милан Стојадиновић је један од најконтрoверзнијих српских политичара XX века. Није лако наћи неку личност толико слављену, у исто време, толико оспоравану од стране својих савременика. Подељено мишљење о његовом значају и улози задржало се до данашњих дана. Називан је „финансијским генијем”, „највећим народним пријатељем и добротвором”, „апостолом мира”, али и „фашистом”, „оцем корупције” и „најомрзнутијим човеком у Југославији”. Супротне оцене о раду његове владе ишле су од квалификација „најбоља од настанка државе” до „најсрамотнијa од стварања Југославије”. На положају председника владе Стојадиновић је остао у континуитету више од три и по године, што је дуже од било ког другог политичара у Краљевини Југославији.1 Све напред наведено представља довољан изазов за историчара да се озбиљније позабави овом важном личношћу. О Стојадиновићевом животу и делу недостаје једна целовитија студија која би осим његове личне судбине описала и објаснила његову улогу и значај, и у југословенским оквирима, и на ширем европском простору. Савременици и историчари који су се бавили периодом тридесетих година двадесетог века нису се либили да дају свој суд о овој личности и времену у коме је живео и деловао. Енглески дипломата Ситон Вотсон, човек који је био добро упознат са ситуацијом у Југославији 1936. године је стање у земљи окарактерисао као „диктатуру без диктатора”.2 Историчар Предраг Марковић о времену друге половине тридесетих година говори као о полуауторитативном, док за Стојадиновића лично каже да је имитирао тоталитарне режиме али да није одбацио 1

2

Никола Пашић је у периоду од 1920. до 1926. био председник владе више од четири године. Он је у овом периоду образовао чак седам влада али са бројним прекидима између мандата. Меморандум Ситон-Вотсона објављен је у: B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, Ideje i stvarnost, Tematska zbirka dokumenata, I, Београд, 1987, 435.

25

мр Бојан Симић демократске форме и традиције.3 Већина аутора која се бавила овим периодом слаже се да он представља време слабљења стега диктатуре и интензивирања партијског живота.4 Милан Стојадиновић је рођен 4. августа (23. јула по јулијанском календару) 1888. године у Чачку. Његов отац Михаило, иначе родом из Стопање код Крушевца то време радио је у тамошњем окружном суду. Милан је био најстарије од четворо деце Михаила и Милице, рођене Павловић, која је водила порекло из породице првог српског митрополита Мелентија.5 Занимљиво је да ниједно дете из породице Стојадиновић није рођено у истом месту. То је дошло отуд што је њихов отац као члан опозиционе Радикалне странке био често премештан из једног места у друго.6 Ова појава, типична за политичку праксу у тадашњој Србији, одразила се и на Стојадиновићево школовање. Основну школу започео је у Чачку а завршио у Крушевцу, док је гимназију започео у Крушевцу, наставио у Ужицу, а завршио у Београду. Стојадиновић је као гимназијалац био присталица социјалистичких идеја које је пропагирао Живко Топаловић, будући шеф Социјалистичке странке и његов каснији политички противник. Млади Стојадиновић је чак присуствовао социјалистичким зборовима.7 Касније је Стојадиновић говорио како кад је неко млад а није комуниста онда је кукавица, али кад постане зрео човек и пређе 21. ако остане и даље комуниста онда је „глупак и идиот”. Преласком у Београд где му је отац постављен за судију Апелационог суда, он је напустио социјалистичке идеје и постао члан тада владајуће Радикалне странке. Већ 1906. године уз очеву материјалну помоћ боравио је у Бечу где је учио немачки језик. Од 1906. до 1910. године студирао је на Правном факултету у Београду. На факултету га је највише интересовала економска група предмета коју се предавали познати професори као што су били Момчило Нинчић, Слободан Јовановић, Коста Кумануди и Велимир Бајкић. Овај период можемо сматрати кључним за његово опредељење да се бави економским и финансијским темама.8 После 3

4

5

6

7 8

P. Markovic, Die Legitimierung der Diktatur in Jugoslawien und die Offentliche Meinung“, In: Autoritaere Regime in Ostmittel- und Suedosteuropa 1919―1944, ур. E.Oberlaender (Падерборн, Минхен, Беч, Цирих: Фердинанд Шенинг Верлаг, 2001), 612. Између осталих Бранко Петрановић, Љубодраг Димић, Мира Радојевић, Драган Тешић... Мелентије Павловић је постао митрополит Србије 1830. године када је кнез Милош Обреновић успео да поново издејствује аутономију српске цркве. Сестра Надежда рођена је у Крушевцу, брат Драгомир у Ужицу а најмлађа сестра Радмила у Београду. О томе видети М. Stojadinović, Ni rat ni pakt, Ријека, 1970, 13―17. У својим мемоарима он наводи да му је у току студирања после изласка његове расправе „Српско законодавство о издржавању свештенства” (1909) Коста Кумануди предложио да се бави црквеним правом стављајући му у изглед високе црквене положаје. M. Stojadinović, н. д., 26―27.

26

Пропаганда Милана Стојадиновића завршеног факултета Стојадиновић одлази у Немачку, Минхен па Берлин. Тамо је имао могућност да слуша предавања стручњака светског гласа као што су Лудвиг Брентано, Валтер Лоц и Макс Вебер. У Немачкој је такође имао прилику да се упозна и са практичним функционисањем немачких финансијских институција. У Берлину је започео и завршио рад на докторској дисертацији која се бавила немачким буџетом и била проширена једном упоредном анализом са српским буџетом. Ментор овог рада био је професор Адолф Вагнер. Докторска дисертација одбрањена је у Београду 1. децембра 1911. године пред комисијом: Слободан Јовановић, председник комисије, Момчило Нинчић и Милић Радовановић, чланови комисије. Докторска дисертација штампана је годину дана касније (1912) под називом Немачки буџет и имала је 183 странице.9

Насловна страна књиге са посветом коју је Стојадиновић написао др Нинку Перићу, каснијем министру из редова НРС 9

Књига се састоји од предговора, увода и шест поглавља: Израда буџета, Вотирање буџета, Извршење буџета, Буџетска контрола, Резултати немачког буџета, Српски и немачки буџет.

27

мр Бојан Симић Захваљујући државној стипендији Стојадиновић је могао да наредне године борави у Паризу, а 1913. и у Лондону. Могућност да упозна живот и функционисање система највећих европских земаља имали су далекосежне последице на Стојадиновићев стручни и лични развој. Добијену прилику да стекне знање, не само теоријско већ и практично, да упозна људе и створи контакте, да научи и утврди језике, он је искористио на најбољи могући начин што ће му користити у даљој каријери. Од 1914. године Стојадиновић је почео да обавља послове у државној служби. Прво задужење било му је писар у Буџетском одељењу Министарства финансија. Касније је постављен за начелника Главног државног рачуноводства. У току рата учествовао је у повлачењу српске војске и боравио и радио на Крфу. У том периоду сарађивао је, између осталих, и са Лазаром Пачуом, Момчилом Нинчићем, Милорадом Драшковићем и Стојаном Протићем. Искуство стечено у овом периоду Стојадиновић је касније упоредио са завршетком „једног факултета више”.10 Након завршетка рата напушта Министарство финансија које су преузеле присталице Демократске странке. Непосредно пред одлазак обављао је дужност шефа Главне државне благајне. После тога почео је да се бави банкарским пословима и постао директор новоосноване Енглеске трговинске банке. У току 1920. године користећи свој положај и познанства постаје потпредседник Београдске берзе, институције којој ће касније бити дугогодишњи председник. У ово време Стојадиновић почиње озбиљније да делује и као новинар. Он је, наиме, и у ранијем периоду сарађивао у неким радикалским листовима, али је тек тада почео да сарађује са угледним међународним часописима. Био је дописник француског Agence Economique & Financiere и енглеског листа Economist. Стојадиновић у својим мемоарима наводи да му је чувени економиста Кејнз (Јоhn Maynard Keynes) наручио чланак за специјални број Manchester Guardianа посвећен Југославији.11 У исто време је у београдској Политици, објављивао текстове економско-финансијског карактера. У овом периоду први пут се јавно појавио на политичкој сцени као кандидат на радикалској листи за општинске изборе у Београду 1920. године. Овај политички ангажман био је успешан јер је изабран за одборника. Почетком двадесетих година написао је две брошуре Борба против скупоће и Наше валутне невоље које су састављене од раније објављених чланака из Политике. Стојадиновић је на позив Николе Пашића постао министар финансија 20. децембра 1922. године, са само 34 године. На овом положају се са краћим прекидом од сто дана задржао све до 8. априла 1926. године. Постигнути резултати на месту министра били су позитивни. Током 10 11

М. Stojadinović, н. д., 121. Исто, 154.

28

Пропаганда Милана Стојадиновића Стојадиновићевог мандата дошло је до повећања извоза, заустављања инфлације, стабилизације динара, као и поправљања свеукупне економске и финансијске ситуације. У овом периоду Стојадиновић је водио дефлациону монетарну политику, с посебним акцентом на уравнотежење буџета.12 За заслуге у овом периоду понео је надимак „спасилац динара”. У периоду од 1926. до 1934. године Стојадиновић се углавном бавио берзанским и банкарским пословима, увећавши већ стечено велико богатство. Неки аутори говоре о томе да је баснословно зарадио манипулацијом са обвезницама ратне штете.13 Према диктатури краља Александра заузео је опозициони став, али се политички није ангажовао. Након атентата на краља Александра и формирања намесништва на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем дошло је до одређених промена. Уместо Николе Узуновића децембра 1934. године на чело владе дошао је Богољуб Јевтић, а на месту министра финансија, по трећи пут у каријери нашао се Милан Стојадиновић. За ово постављење Стојадиновић је имао да захвали лично кнезу на чију је иницијативу уврштен у нову владу. Историчар Тодор Стојков као разлоге наводи вишегодишње лично пријатељство кнеза и Стојадиновића као и блискост обојице с британским послаником Хендерсоном.14 Разлоге треба тражити и у томе што је Стојадиновић важио за човека блиског енглеском капиталу. Он је у то време био директор филијала два британска концерна „Yarrows” и „Marconi”.15 У овом мандату био је једна од кључних личности привредног програма владе који се заснивао на концепту јавних радова. Након петомајских избора 1935. године на којима је опозиција добила милион гласова а влада спровела до тада невиђен терор и учинила бројне фалсификате, кнез Павле је одлучио да је време за промене. Криза владе је изазвана изнутра оставком неколико министара међу којима је био и Стојадиновић. Овај потез је изазвао оставку целог кабинета, а за новог председника Министарског савета именован је Милан Стојадиновић. 12

13

14 15

О Стојадиновићу као економисти видети: О. Благојевић, Економска мисао у Србији до Другог светског рата, Београд, 1980, 696―706; Л. Пејић, „Економске идеје др Милана Стојадиновића и Балкански привредни проблеми”, Годишњак Балканског института, Balcanica VII, Београд, 1976, 241―268; Д. Боаров, Апостоли српских финансија, Београд, 1997, 231–254. Д. Боаров, н. д., 244―245. О Стојадиновићевим сумњивим пословима писао је, мада недовољно научно, З. Кoлунџић у свом делу Политика и корупција у краљевској Југославији. Иначе, о злоупотреби обвезница ратне штете писао је након смрти краља Александра и Драгољуб Јовановић. T. Stojkov, Vlada Milana Stojadinovića, Београд, 1983, 36. D. Biber, „Britanske ocene Milana Stojadinovića i njegove politike”, Fašizam i neofašizam (Zbornik radova), Загреб, 1976, 268.

29

мр Бојан Симић Нова влада формирана је 24. јуна 1935. године. У владу су ушли представници три прешестојануарске странке: Народне радикалне странке (НРС), Словенске људске странке (СЛС) и Југословенске муслиманске организације (ЈМО). На овој владавинској комбинацији радило се и за живота краља Александра али договор није постигнут.16 Поред припадника поменутих странака, било је и чланова Југословенске националне странке (ЈНС), ранијих припадника Демократске странке (ДС), као и дисидената Хрватске сељачке странке (ХСС).17 Од припадника НРС у влади су били Милан Стојадиновић као председник Министарског савета и министар спољних послова, Мирко Комненовић као министар физичког васпитања и Милош Бобић као министар грађевина. У радикале су убрајани и чланови владе Светозар Станковић – пољопривреда, Бранко Калуђерчић – поште, телеграфи и телефони и Ђура Јанковић – без портфеља. Као припадници СЛС у владу су ушли Антон Корошец као министар унутрашњих послова и Миха Крек као министар без портфеља. Чланови владе из ЈМО били су Мехмед Спахо, министар саобраћаја и Шефкија Бехмен, министар без портфеља. Дисиденти ДС били су Добривоје Стошовић, министар просвете и Игњат Стефановић, министар шума и рудника. Као министри – Хрвати у владу су ушли Људевит Ауер као министар правде, Милан Врбанић као министар трговине и индустрије и Никола Прека као министар социјалне политике и народног здравља. За министра финансија постављен је ранији Стојадиновићев помоћник у овом министарству Душан Летица. Место министра војске и морнарице према „жељи” осталих чланова владе задржао је генерал Петар Живковић. Треба напоменути да је влада Милана Стојадиновића током свог мандата доживела велики број промена па су једини чланови који су у њој били од формирања до пада били Стојадиновић, Спахо, Станковић, Летица и Стошовић.18 О честим променама говори и то што се на месту министра физичког васпитања за три и по године налазило чак шест различитих министара и заступника. За избор на место председника Стојадиновић је имао да захвали инсистирању кнеза Павла јер је у том периоду међу радикалима уживао мање угледа од Аце Станојевића, па и од Милоша Трифуновића и Лазара Марковића. У декларацији владе од 4. јула истакнути су основни правци њеног деловања. Подвучена је верност Уставу из 1931. године и „принципу државног и народног јединства”, као и верност аманету „пок. Витешког краља Александра Ујединитеља” о чувању Југославије који је „остављен 16 17 18

Д. Боаров, н. д., 247. АСЦГ, Збирка Милана Стојадиновића (37), фасцикла 1, лист 13. С тим што је Стошовић до 4. октобра 1937. године био министар просвете када је прешао у министарство грађевина, а од 21. децембра 1938. до пада владе фебруара 1939. био је министар шума и рудника.

30

Пропаганда Милана Стојадиновића целом југословенском народу”. Део око аманета посебно је наглашен како би критици изложио Бoгољуба Јевтића који је желео да себе представи као јединог чувара поменутог аманета.19 Дата су уверавања о наставку дотадашњег спољнополитичког курса (сарадња са Француском, земљама Мале Антанте и Балканског пакта), као и започетог правца у економској и финансијској политици. У декларацији је додата жеља да се сарађује и са другим земљама које имају идеал „учвршћења и организовања европског мира”. Ова реченица била је само немушти наговештај заокрета у спољној политици који ће уследити и који је био припреман. Од осталих обећања посебно треба истаћи најављивање рада на законима политичке природе које је требало прилагодити „тежњама и жељама народним”. Радило се о изборном закону, широким народним самоуправама, као и о законима о штампи, зборовима и удружењима. Ова обећања, као што ћемо видети, влада током свог мандата није испунила. Врло брзо након формирања владе дошло је и до организовања владине странке. Имајући у виду Меморандум упућен кнезу Павлу 18. јуна, као и неке друге назнаке може се рећи да је формирање странке било договорено и пре образовања владе.20 Име странке било је Југословенска радикална заједница (ЈРЗ) и она је званично регистрована 19. августа 1935. године. Сутрадан су њен програм објавили највећи дневни листови Политика и Време. О мотивима који су довели до избора овог имена Стојадиновић каже да је реч „југословенска” означавала „опште државни карактер”, као и ЈМО, реч „радикална” НРС, док је реч „заједница” означавала унутрашњу аутономију странака које су сачињавале ЈРЗ.21 У програму је истакнута верност народном и државном јединству, монархији и династији Карађорђевић.22 Оно што је програм издвајало од дотадашње праксе је и признање трију имена ― Србин, Хрват и Словенац ― и њихове равноправности, као и представљање самоуправе широких размера као најбољег система за уређење државне управе „у смислу народних жеља и потреба”. Треба напоменути и залагање за слободу штампе и „опште, једнако, непосредно и тајно [курзив Б. С.] бирачко право”.23

19 20

21 22 23

АСЦГ, 37-1-30/31, Декларације владе Милана Стојадиновића од 4. јула 1935. Д. Тешић, Југословенска радикална заједница у Србији 1935–1939, Београд, 1997, 36. М. Stojadinović, н. д., 317. АСЦГ, 37-12-16/22, Програм Југословенске радикалне заједнице. Исто, члан 3.

31

мр Бојан Симић

Изглед чланске карте Југословенске радикалне заједнице АСЦГ, 37-15-534.

Oрганизовање странке и поред пожуривања с врха текло је споро и уз много проблема. O oрганизацији странке у Јужној Србији Милан Јовановић Стоимировић је после разговора са људима на терену 10. априла 1936. године записао: Кажу да са организацијом ЈРЗ иде споро и несигурно. Полиција лаже о успесима бана а он даље, Владу. Влада живи у уверењу да је странка створена, у ствари она није ни почела да се ствара. Жандармима натерују људе да се уписују...24 Приликом рада на организацији Стојадиновић се ослањао на све људе који су желели да у томе учествују, без обзира на ранију или тренутну страначку припадност. Ово је изазивало незадовољство и протесте радикала око Главног одбора (ГО). И поред уложеног труда странка до краја 1938. године није била у потпуности организована. Јављале су се две, па и три паралелне организације у истој области. Саме организације су често биле само скуп присталица одређених људи а не прави приврженици програма и начела странке.25 Најмање проблема 24 25

М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936―1941, Нови Сад, 2000, 48. О организацији ЈРЗ видети: Д. Тешић, н. д., 113―133; Р. Кончар, Формирање ЈРЗ у Војводини, Истраживања књ. 13, Нови Сад, 1990, 179―192; Š. Rastoder, „Jugoslovenska radikalna zajednica u Crnoj Gori 1935―1939”, рукопис необјављеног магистарског рада, 53―69.

32

Пропаганда Милана Стојадиновића по овом питању било је у Дравској бановини где је организација СЛС фактички само преименована у ЈРЗ. У целокупном периоду свог постојања ова странка није успела да превазиђе своју тројност и пре је представљала лабаву коалицију три странке, од којих је свака управљала на свом подручју. Toком година влада је преживела више криза и унутрашњих сукоба. Ти сукоби су углавном везани за њен србијански део. Размимоилажење између Стојадиновића и вођства радикала које је, у суштини насталог због његовог самосталног иступања и њихове немогућности да на његове одлуке утичу, довело је до изласка из владе радикала око Главног одбора децембра 1935. године. Као разлог наведено је Стојадиновићево деловање на организацији странке „противно програму и статуту Странкином” и његов начин вођења државних послова који „наилази на опште неодобравање и негодовање у народу”.26 Имајући подршку кнеза и осталих кључних чланова владе Стојадиновић је политички преживео ову кризу кабинета. Следећи сукоб, везан за генерала Живковића, главног сарадника краља Александра у периоду диктатуре, био је такође мотивисан борбом за власт. И ова унутрашња криза завршена је у Стојадиновићеву корист. Као повод за Живковићево смењивање послужио је неуспели атентат у скупштини који је извео посланик Дамњан Арнаутовић. Живковићева одговорност у процесу није ни доказивана јер се његово име није нашло на листи оптужених. Према речима Стојадиновића, генерал Живковић је тежио да поново заузме место премијера. Иако ни он не наводи конкретне доказе о генераловој умешаности, спомиње одређене индиције које га са овим делом повезују.27 Ипак, о политичким амбицијама Живковића говори и то што је веома брзо након смене ушао у политичке воде, пришао ЈНС и постао њен председник. О томе да односи у влади нису били најбољи сведочи и постојање сукоба између друга два по значају човека, Корошца и Спаха. У једном недатираном писму председнику владе Спахо тврди како бројни потези вође словеначког дела ЈРЗ његов „лични углед унизују”. Ово се пре свега односи на премештање чиновника у Босни и Херцеговини, постављању помоћника бана противно његовим жељама, одбијање неких предлога и питање избора у Исламској верској заједници у Скопљу. Спахо закључује како „господин министар није нашао за вредно ни да ме пита шта ја о томе мислим”. На крају поменутог писма Спахо индиректно помиње могућност иступања из владе ако се проблеми не реше у складу са његовим жељама.28 У оваквим ситуацијама председник владе морао 26 27 28

АСЦГ, 37-11-53, Писмо Главног одбора НРС од 18. децембра 1935. М. Stojadinović, н. д., 351―358. АСЦГ, 37-44-453/455.

33

мр Бојан Симић је да прибегава компромису и стишава страсти а често да ради и против својих убеђења ради очувања јединства владе. Ипак већих сукоба унутар владе није било све до децембра 1938. и практичног искључења Корошеца из ње. Ово ће у крајњој инстанци и убрзати Стојадиновићев пад. Милан Стојадиновић је као министар спољних послова водио активну спољну политику. Она се заснивала на билатералним споразумима, постепеном удаљавању од Француске и приближавању Италији и Немачкој.29 Ова политика вођена је уз сагласност кнеза Павла и благослов Британаца.30 Сам Стојадиновић је своју спољну политику представљао као ону којом се желело „сачувати стара пријатељства и стварати нова”. Овакав заокрет у спољној политици он је оправдавао слабошћу Француске и Друштва народа, с једне стране, и јачањем Немачке и Италије, с друге. Постојећу ситуацију у Европи он је помало шаљиво објашњавао тиме да се систем колективне безбедности претворио у „колективну несигурност”. Најзначајнији билатерални споразуми склопљени су са Бугарском и Италијом почетком 1937. године. Споразум са Бугарском назван је Пакт о вечном пријатељству и садржао је само два члана па би се могло рећи да је пре била реч о декларацији којом је изражена добра воља тадашњих влада две земље. Сам Стојадиновић тврдио је да је текст пакта саставио он лично,31 док је његово потписивање највероватније договорено приликом Стојадиновићевог путовања у Турску32 почетком новембра 1936. године.33 Поменути договор практично је проширен сусретом два председника владе у Нишкој Бањи у новембру 1938. године. Добра страна овог споразума била је та да се званична Бугарска, барем у том тренутку, одрекла својих претензија на југословенски део Македоније, Цариброд (данашњи Димитровград) и Босилеград, а обе29

30

31 32

33

Немачки посланик у Београду Херен као основне циљеве Стојадиновићеве спољне политике означио је: 1. Обезбеђење против Мађарске и Бугарске кроз локалне регионалне пактове (Балкански споразум и Мала антанта) и 2. Безбедност против Италије преко лабавог ослонца на Француску и Енглеску, неговањем односа са Немачком... Ž. Avramovski, Balkanske zemlje i velike sile 1935―1937, Београд, 1968, 289. B. Krizman, Vanjska politika jugoslavenske države 1918―1941, Загреб, 1975, 84.; D. Biber, „O padu Stojadinovićeve vlade”, Istorija 20.veka, Zbornik radova VIII, Београд, 1966, 6. M. Stojadinović, н. д., 403. Стојадиновић је приликом тог путовања пролазио кроз Бугарску а оба пута га је сачекивао председник владе Кјосеиванов. Колика му је пажња тада указивана говори и чињеница да му је на располагању стављен специјални воз који га је водио на жељену дестинацију. Стојадиновића је том приликом поред председника бугарске владе Кјосеиванова примио и бугарски цар Борис који је путовао неколико сата до дворца Кричим где се састанак одржао.

34

Пропаганда Милана Стојадиновића ћала је и подршку југословенским аспирацијама на Солун.34 Ипак, чини се да је већу корист из овог пакта имала Бугарска која је у њему видела начин да се разбије Балканска антанта.35 Стојадиновић је, с друге стране одржавао везе са старим балканским савезницима па је истовремено спремљена војна конвенција с Турском а потом и с Румунијом за случај евентуалне интервенције против Бугарске. Тиме је, како наводи историчар Живко Аврамовски, стварао могућност „да у датом моменту изабере којој ће се страни прикључити”.36 Споразум са Италијом доносио је Југославији и одређене погодности, као што је признање њених граница од стране Италије, обећање о сузбијању усташког покрета, давање извесних права југословенској мањини и склапању трговинског споразума.37 За Италију, која је уговором дала више, значај овог пакта није био у конкретним питањима која су њиме регулисана, већ у његовом међународном значају, односно у његовом месту у италијанској „великој политици”. Овим споразумом Мусолини је желео да одвоји Југославију од Мале антанте и Балканског споразума, утиче на Румунију да крене сличним путем и зада тежак ударац и Чехословачкој, и француској политици у овом делу Европе.38 Под активност везану за „чувања старих пријатељстава” можемо навести продужење уговора са Француском39 из 1937, као и Стојадиновићеву посету Лондону исте године. Стојадиновићеве посете престоницама четири најзначајније државе, крајем 1937. и почетком 1938, амерички историчар Хоптнер назвао је „методичним кретањем кроз европски дипломатски лавиринт”.40 Ипак, својом конкретном политиком председник југословенске владе полако је губио подршку и поверење код владајућих кругова у две престонице западне демократије. 34

35

36 37

38 39

40

Ч.Попов, Од Версаја до Данцига, Београд, 1995, 334. На саслушању септембра 1945. године наследник Стојадиновића на месту министра спољних послова Александар Цинцар Марковић тврдио је да је аранжман између Стојадиновића и Кјосеиванова направљен без сагласности кнеза Павла, Ž. Avramovski, Balkanske zemlje..., 244. О задовољству Бугарске стране сведоче и натписи у владином дневнику Днес у коме се пакт описује као: „Најкрупнији акт у новијој историји Балкана”, „Крупан догађај у европској политици”, „Акт од првостепеног историјског значаја”, Днес, 4. јануар 1937. О томе: Ž. Avramovski, Balkanske zemlje..., 233―260; К. Манчев, Югославия и международните отношения на Балканите 1933―1939, Софија, 1989, 166―179. Ž. Avramovski, Balkanske zemlje..., 247. Више о односима између Југославије и Италије између осталог видети у: Е. Milak, Italija i Jugoslavija 1931―1937, Београд, 1987; B. Krizman, „Italija u politici kralja Aleksandra i kneza Pavla (1918―1941)”, Časopis za suvremenu povijest I, Загреб, 1975, 33―97. Ž. Avramovski, Balkanske zemlje..., 286. Уговор о пријатељству са Француском потписан је 11. новембра 1927. Потписници су били министри Аристид Бријан (Aristide Briand) и Војислав Маринковић. Важење овог уговора било је десет година. J. Hoptner, Jugoslavija u krizi 1933–1941, Ријека, 1972, 116.

35

мр Бојан Симић Највећи напредак за време Стојадиновићеве владе постигнут је у односима са Немачком. Ово пре свега важи за економску сарадњу две земље која се обављала путем клиринга.41 Привреде две земље у много чему су се допуњавале. Немачка је постала главни потрошач југословенских пољопривредних производа, док је Југославија заузврат увозила немачке индустријске производе. Учешће Немачке у југословенском увозу порасло је у току 1938. на око 40 % укупног увоза. О учинку трговинске политике са Немачком економски стручњак Лазар Пејић каже да је већу корист из ње извукла Немачка. Пејић, ипак, признаје да су домаћи пољопривредни производи продавани по већој цени него на светском тржишту али тврди да су немачки индустријски производи били и по неколико пута скупљи од уобичајене цене. Једино позитивно у овој размени Пејић види у томе што је обезбеђен пласман пољопривредних производа и што није било застоја у откупу и реализацији пољопривредне производње.42 Треба напоменути да случај Југославија није била изолован већ да је реч о свим балканским земљама. О томе најбоље сведоче следећи графички прикази:

70

61 60 53,5 50

40,1

40

40 34 30

26,7

35,6

1934 1935 1936

26,2 24,4

22,7 18,9

20 14,7

16,2 13,9

15,5

10

0

Подаци преузети из: Ž. Avramovski, Politika velikih sila na Balkanu (1933–1939), Politički život Jugoslavije 1914–1945, Beograd 1974, 423. 41

42

Клиринг је представљао начин вођења спољне трговине без трансфера стране валуте. Поступак је изгледао овако: југословенски увозник немачких добара плаћао је динарску противвредност дужних рајхсмарака Народној банци Југославије. Немачки увозник југословенских добара плаћао је у рајхсмаркама противвредност дужних динара немачкој банци. Из тих фондова је југословенска банка у динарима плаћала своје а немачка банка у рајхсмаркама своје извознике. Л. Пејић, н. ч., 265.

36

Пропаганда Милана Стојадиновића Да се тај однос није битније променио и у каснијим годинама сведоче и подаци из 1939. године. Трговинска размена са Немачком је расла. Трговинска размена Балканских земаља са Немачком у току 1939. године (у процентима) Држава Бугарска Грчка Југославија Румунија Турска

Увоз из Немачке 57,9 % 31,2 % 50,0 % 48,5 % 51,3 %

Извоз у Немачку 63,6 % 43,2 % 49,9 % 35,9 % 47,3 %

Подаци из: М. Skakun, Balkan i velike sile, Beograd, 1986, 49.

Из наведених графика и табела видимо да је по проценту учешћа Немачке у спољнотрговинској размени Југославија била иза Бугарске и Турске, а испред Грчке и Румуније. Такође можемо закључити да се ситуација Југославије између 1936. и 1939. у односу на друге балканске земље није битније променила осим што је по извозу у Немачку престигла Грчку. Ипак, треба приметити да је Југославија у наведеном периоду забележила и највећи раст спољнотрговинске размене са Немачком – са 23,7 % на 50 % увоза и са 26,7 % на 49,9 % извоза. Наравно треба имати у виду да је Немачка 1939. у свом саставу имала територије Аустрије и Чехословачке тако да се значајан део повећања односи и на преузимање спољнотрговинске размене тих држава с Југославијом. У последњих неколико година постојања ових држава њихова појединачна трговинска размена са Краљевином кретала се око 10 % од укупне размене, што значи око 20 % укупног трговинског биланса Југославије.43 Савезништво Мале Антанте (Југославија, Чехословачка, Румунија) и Балканске Антанте (Југославија, Грчка, Румунија, Турска) формално је остало на снази и у овом периоду али је под налетом промена у Европи изгубило дотадашњи значај. Ови савези били су формирани да би се осигурале границе њихових чланица од ревизионистичких тенденција Мађарске и Бугарске.44 Слабљење Мале Антанте било је видљиво још у току 1936. године. Ово се огледало у томе што је кнез Павле одбио да прихвати чехословачки предлог да се савез политички и војно учврсти тиме што би постао пакт о узајамној помоћи од сваке агресије. Кнез је овакав потез образложио потребом да се не изазива 43 44

J. Hoptner, n. d., 125. О поменутим савезима више видети у: Ž.Avramovski, Balkanska Antanta (1934―1940), Београд, 1986; Ч. Попов, Од Версаја до Данцига, Београд, 1995, 169―174, 287―289; M. Vanku, Mala Antanta 1920―1938, Титово Ужице, 1969.

37

мр Бојан Симић Немачка, са којом је Југославија имала развијене економске односе.45 Oвај предлог подржавала је и Француска, али се став Југославије није променио ни у наредном периоду. Колико је незадовољство Стојадиновићевом политиком удаљавања од Мале антанте било у Чехословачкој и Француској говори и чињеница да су у току 1937. обе државе почеле да раде на његовом смењивању. Ова акција одвијала се у два смера: охрабривање и помоћ опозицији у Југославији, пре свега УО и ЈНС и критикама Стојадиновића у француској и чехословачкој штампи, уз тражење интервенције британске владе у Београду.46 И савезници из Балканске антанте страховали су од спољне политике Стојадиновићеве владе. Тако се у Грчкој и Турској с подозрењем гледало на Пакт о вечном пријатељству, јер се јавио страх од удружења две словенске земље против њих. Треба напоменути да су у овом периоду склопљени Солунски и Бледски споразум 1937. и 1938. којима је призната равноправност у наоружавању Бугарској и Мађарској. У периоду владе Милана Стојадиновића састанци Мале и Балканске антанте одржавани су редовно, издавана су саопштења о јединству, али је било приметно све веће удаљавање савезника, нарочито у односу на Чехословачку која је крајем 1938. и почетком 1939. година постала плен нацистичке спољне политике. Југославија и Румунија, а потом и велике силе Француска и Енглеска, препустиле су Чехословачку Немачкој, погрешно се надајући да ће то задовољити Хитлерове апетите и отклонити непосредну опасност по њихов територијални интегритет и мир у Европи. Унутрашњу политику Стојадиновићеве владе карактерисало је либерално примењивање закона из шестојануарског периода. Кључни закони везани за слободу политичког деловања нису промењени, али је њихово спровођење у многим случајевима изостајало. Тако је допуштена много већа слобода политичког деловања иако опозиционе странке формално нису постојале. Ово се нарочито односи на организовање зборова и политичких манифестација.47 Ипак, задржана је прилично оштра цензура штампе, јавно гласање, притисак државног апарата... Историчар који се најдуже бавио владом Милана Стојадиновића, Тодор Стојков, закључује да је влада „ишла обрнутим смером од оног што је приликом образовања обећала”. Да је у почетку то био „режим приличне толеранције” да би се пред крај „уместо обећане демократизације, све више лаћао метода шестојануарске диктатуре и у борби против по45

46

47

Ž.Avramovski, „Stav jugoslovenske vlade prema Minhenskom sporazumu” u: Minhenskiot sporazum i jugoslavenskite i čehoslovenskite narodi, Скопје, 1980, 48. О томе видети: Т. Stojkov, „Čehoslovačko–francuska aktivnost protiv M. Stojadinovića (1936―1938)”, Časopis za suvremenu povijest I, Загреб, 1979, 41―66. На једном плакату из времена децембарских избора наводи се да је само 1938. године одржано чак 3.816 зборова опозиције.

38

Пропаганда Милана Стојадиновића литичких противника користио извесна искуства својих савезника у Риму и Берлину, што га је чинило још непопуларнијим у народу”.48 У периоду 1935―1939. приметно је буђење партијског живота и значајан број политичких зборова. Тако је само у једној недељи новембра 1937. године одржано сто педесет политичких зборова и јавних приредби. Од тога највише окупљања имала је ХСС ―27, владајућа ЈРЗ ― 15, док су УО и ЈНС имали по седам зборова.49 Треба имати у виду да је ово био период ван изборне кампање када су ти зборови по правилу чешћи. Може се закључити да је управа под владом Милана Стојадиновића била демократскија од претходне, али не и демократска. Хрватско питање представљало је кључни проблем унутрашње политике Краљевине Југославије у овом периоду. Стојадиновићева влада га није негирала већ се трудила да га надрасте.50 Влатко Мачек и ХСС, својим одупирањем званичној политици интегралног југословенства, нарочито у време диктатуре, постали су политички представници хрватског народа у Југославији. Овај покрет, и поред чврсте политичке платформе изражене кроз отпор централизму, био је ипак веома широк и разнородан. Мачек је био приморан да лавира између оних који су тражили компромис са владајућим круговима у Београду и крајње деснице, франковаца, који су одбијали свако решење унутар Југославије. Oвај посао, све док се покрет налазио у опозицији, Мачек је одлично обављао. Његови захтеви за враћање на 1918. годину и расписивање избора за Уставотворну скупштину били су далеко од прихватљивих за владајуће кругове у Београду, што је само повећавало отпор и јединство овог покрета.51 Влада Милана Стојадиновића, чији је један од главних задатака био решавање овог проблема, у периоду своје управе по овом питању није урадила ништа конкретно. Осим састанка Стојадиновића и Мачека у Брежицама крајем 1936. године који није дао никакве резултате, даљих личних контаката није било.52 Једино 48

49 50

51

52

Т. Stojkov, „Društveno-političke prilike u Jugoslaviji u vreme Minhenskog sporazuma”, u: Minhenskiot dogovor i jugoslavenskite i čehoslovenkite narodi, Скопје, 1980, 16. АСЦГ, 37-9-568. Љ. Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика (Поглед са краја века), Београд, 1998, 135. Професор Димић ову политику означава као политику реалног југословенства. У Меморандуму из 1936. године енглески дипломата Ситон-Вотсон каже да му је Стојадиновић рекао да Мачек представља 90 % Хрвата, па и да тај проценат иде можда и до 98 %. B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, Ideje i stvarnost, Tematska zbirka dokumenata, I, Београд, 1987, 435. О разговорима Стојадиновића и Мачека видети: Lj. Boban, Maček i politika Hrvatske seljačke stranke, I, Загреб, 1974, 199–203; M. Stojadinović, н. д., 465–470. Интересантан податак о овим преговорима може се наћи у публикацији „Документи о Југославији” коју је у Паризу издавао Драгиша Цветковић. У њима се наводи да је Стојадиновић „као послован човек” предложио Мачеку да Хрватска добија „годишњу субвенцију од 300 милиона динара” али да је овај то одбио. Dokumenti o Jugoslaviji – св. 5, Namesništvo – Unutrašnja i spoljna politika Jugoslavije, Париз, 1954, 29.

39

мр Бојан Симић што је председник владе стварно хтео да понуди је тзв. мало решење односно улазак неколико представника ХСС у његову владу. Целокупну Стојадиновићеву политику везану за хрватско питање карактерише тежња да се његово решење одложи (до пунолетства краља), односно умртви хватањем Хрватске „у маказе”, колико на унутрашњем (савез са СЛС и ЈМО), толико и на спољном плану (споразум са Италијом и сарадња са Немачком). Самом ситуацијом на територији Хрватске и Далмације председник владе није био задовољан од самог почетка. Он је вршио притисак на банове Савске и Приморске бановине и критиковао „нојевску политику” која се тамо спроводи. Стојадиновић је истицао како је немогуће „задржати овакво стање у коме су закони и законите наредбе замењене упутима и наредбама вођства бивше Х.С.С.”.53 Неиспуњавање ових захтева довело је до смена банова али се у суштини ништа није битније променило те је „нојевска политика” настављена. Постоје индиције да је након децембарских избора 1938. године Стојадиновић хтео да заузме тврђи курс према непослушнима. У образложењу за промену министра унутрашњих послова он је као разлог навео млако поступање за време избора у Хрватској и да се под Корошецом полицијски апарат „расклиматао и почео да тоне у блато”.54 У наређењима новог министра унутрашњих послова Милана Аћимовића види се покушај да се пооштре мере поготово када се радило о „кривичним делима из политичких побуда у време предизборне кампање”.55 O oвоме сведоче и бројне наредбе које је Стојадиновић дао у децембру 1938. у којима је иницирао кривичне поступке против појединаца за вербални деликт.56 Главни Стојадиновићев противник на српској политичкој сцени била је Удружена опозиција. Радило се о „неформалном савезу три претежно српске странке, Радикалне странке, Савеза земљорадника и Демократске странке који је окупљен око два питања – демократизације политичког живота укидањем закона шестојануарске диктатуре и затварање питања државног уређења путем споразума са представницима хрватског покрета”.57 Ове партије представљале су себе као оне које су имале „корен у народу” насупрот ЈРЗ која је вештачки формирана одозго. Споразум који су октобра 1937. године постигли са представницима ХСС и СДС предвиђао је укидање Устава из 1931. 53

54 55 56

57

АСЦГ, 37-49-356, Писмо М. Стојадиновића упућено бану Приморске бановине Ј. Јаблановићу 14. јуна 1937. M. Stojadinović, н. д.,510. АСЦГ, 14-1-344, Наређење М. Аћимовића од 25. децембра 1938. Радило се најчешће о псовању Стојадиновића, кнеза или чланова владе, АСЦГ, Фонд министарства правде (63), фасцикла 180. М. Радојевић, Удружена опозиција 1935–1939, Београд, 1994, 6.

40

Пропаганда Милана Стојадиновића године, расписивање избора за Уставотворну скупштину која ја требало да донесе нови Устав за који би била већина Срба, већина Хрвата и већина Словенаца, будућих посланика у новој скупштини.58 Притом су, наравно, ове странке очекивале да оне буду те којима ће бити поверен мандат да формирају владу ради припреме избора. Ипак ови захтеви нису уважени јер је против оваквог решења чврсто био и кнез Павле. Сукоб између Стојадиновића и вођа УО имао је особену црту иза које је стајала међусобна нетрпељивост и лични анимозитет. Бура око Конкордата59 једна је од најтежих кризних ситуација у које је запала Стојадиновићева влада, али и цела држава.60 Текст Конкордата иначе је усвојила претходна Јевтићева влада и он је непосредно пред њен пад био спреман за потписивање. Конкордат је био замисао краља Александра и његово писање било је приведено крају још 1933. године.61 Стојадиновићева влада извршила је потписивање у Риму јула 1935, али га није одмах изнела на ратификацију Народном представништву. То се десило тек 1937. године али је акт, на велико изненађење владе, наишао на значајан отпор. Опозицију Конкордату предводила је Српска православна црква (СПЦ) којој су се прикључиле разнородне опозиционе групе, од крајње деснице до крајње левице. Као главни разлози навођена су нека права која су овим актом дата Католичкој цркви а која СПЦ није имала. Ово се пре свега односило на први члан Конкордата који је признавао Католичкој цркви „пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији”.62 Примедби је било и на чланове 8, 18-22, 27, 30, 32, 35, 37. У писму које је патријарх Варнава упутио председнику владе Стојадиновићу још крајем 1936. године наведено је како Конкордат битно и неповољно мења положај СПЦ, али да је штетан и по државне интересе јер „пројекат конкордата ставља изнад државне воље вољу римске курије, остављајући решавање целог низа правних питања у држави прописима канонских права римокатоличке цркве”.63 Разлози су ипак били више политичке него верске природе. Избиле су демонстрације, сукоб с полицијом у коме је било и повређених, што је довело до заоштравања ситуације. Конкордат је ипак 58

59 60

61 62 63

О томе видети: Т. Stojkov, „O stvaranju Bloka narodnog sporazuma”, Istorija XX veka, Zbornik radova VI, Београд, 1964, 245–299. Конкордат представља споразум који закључује нека држава са Ватиканом. О конкордатској кризи из различитих углова видети: М. Mišović, Srpska crkva i konkordatska kriza, Београд, 1983; Meмоари патријарха српског Гаврила, Париз, 1974, 92–120; M. Stojadinović, н. д., 471–492; Lj. Dimić, N. Žutić, Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Beograd, 1992, 228–249; Р. Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић (1881–1950), Београд, 2006, 156–186. Мемоари патријарха српског Гаврила, Париз, 1974, 93. АСЦГ, 37-25-162, Пројекат Закона о Конкордату, члан 1. Цитирано према Р. Радић, Живот у временима..., 161.

41

мр Бојан Симић изгласан тесном већином у Скупштини. За је гласало 167 а против 129 народних посланика. Против предлога закона било је и више истакнутих представника ЈРЗ, међу којима је најгласнији био Војислав Јанић. Посланици чланови ЈРЗ који су гласали против искључени су из владајуће партије. Уље на ватру долила је и смрт тадашњег патријарха Варнаве Росића и гласине да је отрован по налогу власти. На изгласавање закона СПЦ је одговорила искључењем из цркве свих православних посланика који су гласали за овај акт. Под притиском, Стојадиновић и кнез Павле одлучили су да се закон не изнесе пред Сенат. Од доживљеног пораза председник владе није се никад потпуно опоравио. Влада није како је планирано привукла хрватски клер и тиме га одвојила од ХСС, већ је на себе навукла гнев СПЦ и дела православног становништва који је био под њеним утицајем. Koнкордатска криза представљала је први велики ударац Стојадиновићевој влади и њему лично, ударац који ће у крајњој линији утицати и на његов пад. Привредна политика Стојадиновићеве владе може се сматрати најуспешнијом области њеног деловања. Концептом државне интервенције и јавних радова Стојадиновић је покушао да поправи тешко стање изазвано избијањем Велике економске кризе која се у Југославији нарочито осећала у периоду од 1930. до 1934. године. Стојадиновићева „нова економска политика” базирала се на принципу прераде сировог материјала у земљи и развијања сопствене индустрије. Дошло је до отварања и реорганизовања многих фабрика. Најзначајнији подухвати на том пољу били су: подизање нове ваљаонице и високих пећи у Зеници, грађење електрорафинерије бакра у Бору, реорганизација фабрике целулозе у Дрвару, инсталирање топионице олова у Трепчи, подизање фабрике алуминијума у Лозовику и друго.64 Напредак и развој забележен је и у области рударства и прераде метала. Године 1938. Југославије се налазила на првом месту у Европи по производњи бакра и оловне концентрисане руде а на другом месту у производњи руде цинка.65 Према једној табели коју доноси економиста Горан Николић друштвени бруто производ у Југославији забележио је осетан пораст.

64

65

O томе видети S. Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918–1941), Београд, 1986, 197–345. S. Đurović, н. д., 280.

42

Пропаганда Милана Стојадиновића Индекс реалног друштвеног производа у Југославији 1935–1938 (1913 = 100) Година 1935 1936 1937 1938

Износ GDP 128,1 143,1 145,6 156,4

Извор: A. Maddison, Monitoring the World Economy 1820-1995, str. 148, 154. Цитирано према G. Nikolić, Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, 235.

Значајна средства улагана су и у јавне радове што је било слично концепцији new deal који је спровео председник САД Рузвелт почетком тридесетих година. Уредбу о јавним радовима Стојадиновић је предложио још док је био министар финансија у Јевтићевој влади. У овој политици држава је била наручилац великих послова, послодавац и организатор откупа производа. Такође уз помоћ система државних банака и привилегованих новчаних завода (Народна банка, Државна хипотекарна банка, Поштанска штедионица, Привилегована аграрна банка) држава је постала главни финансијер у земљи. Више милијарди динара уложено је у изградњу путне инфраструктуре, железничке мреже и реновирање и подизање јавних зграда. За време владе Милана Стојадиновића држава је наручилац великих послова али и организатор откупа производа, субјекат који даје посао и брине се о пласману производње у иностранство. Стојадиновићева влада је у области пољопривреде спроводила снажну државну интервенцију која је имала два облика: 1. државни монопол извесних послова, као у случају пшенице и опијума и делимично, воћа и уљарица, и 2. регулисањем делатности приватних предузећа контролом њиховог рада као што је то био случај са откупом стоке и сточних производима. Код монополисања извесних послова, држава је интервенисала преко „Призада” који је био државно предузеће у облику акционарског друштва. „Призад” је обављао трговачке послове са иностранством и имао између осталог монопол на унутрашњу и спољну трговину пшеницом.66 Једна од најважнијих мера владе у аграрној политици била је Уредба о ликвидацији сељачких дугова. Радило се, наиме, о делимичном отпису дугова. Према подацима објављеним 1932. године било је преко 800.000 задужених домаћинстава, а дуг је износио око 7 милијарди ондашњих динара. Дотадашње владе нису приступиле коначном решењу овог проблема већ су прибегавале привременим мерама моратори66

S. Đurović, н. д., 205.

43

мр Бојан Симић јума на отплату дугова, смањењу претераних камата и забрани продаје некретнина и покретних ствари дужника.67 Сви сељачки дугови испод 25.000 динара смањени су за 50 %. Обавезе дужника према приватним банкама и задругама преузела је Привилегована аграрна банка. Рокови исплате су се продужили тако што је поменута банка требало да дугове исплати повериоцима у 14 годишњих рата, док су сељаци морали своје преостале обавезе морали да исплате Привилегованој аграрној банци у 12 годишњих рата. Ове рате порески органи могли су да наплате и продајом покретне и непокретне имовине дужника. Ова последња мера је по економисти Мији Мирковићу представљала напуштање установе окућнице (неопходне земље) која је на територији Србије важила пуних стотину година.68 Мера, иако је представљала добар потез, у стварности није много олакшала живот презадуженом сељаку. Економиста Обрен Благојевић о овој мери каже: „Тадашња Стојадиновићева влада се овом мером разметала, као крупним потезом у корист сељаштва, док је она, у ствари, с обзиром на то да сељаци уопште нису били у стању плаћати и да су фактички и били већ одавно обуставили свако плаћање, била мера у корист банака, којима је држава притекла у помоћ исплаћујући им потраживања од сељака, којих су без те мере стварно морале одрећи”.69 За време владе Милана Стојадиновића било је помака у области пољопривреде што се нарочито може тврдити за осигурање пласмана сељачких производа и добре цене које су за њих добијане. На подручју социјалне политике донета је Уредба о минималним надницама, колективним уговорима, помирењу и арбитражи, уведено је радничко осигурање за изнемоглост, старост и смрт, што је представљало напредак у односу на дотад постојеће стање. Просечна осигурана надница незнатно је порасла у односу на 1935. годину, са 21,65 на 23,64, али је још увек била мања него 1930. године када је износила 26,55 динара. Ситуација са осигураним радницима била је нешто боља јер је њихов број порастао са 564.287 у 1935. на 715.186 у 1938. години.70 Милан Стојадиновић је у српску политику по први пут увео економску димензију. Политичка власт је доприносила економском уздизању Србије, јачању области у којима Срби живе, економској интеграцији и привредном повезивању земље.71 Све ово био је знак за узбуну у западним деловима земље који су желели да задрже своју економску доминацију (око 70 % целокупног капитала налазило се у загребачким кредитним и финансијским установама). 67 68 69 70 71

Т. Stojkov, Vlada..., 164. М. Мirković, Ekonomska historija Jugoslavije, Загреб, 1958, 381–382. О. Благојевић, н. д., 702. M. Mirković, Ekonomska historija Jugoslavije, Загреб, 1968, 331–333. Љ. Димић у предговору М. Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Београд, 2002, 32.

44

Пропаганда Милана Стојадиновића Искључивање из владе вође словеначког дела ЈРЗ Антона Корошца био је први видљиви знак пукотина у влади након парламентарних избора 1938. године које је влада добила малом већином.72 Овој промени штампа у Србији није придавала особиту пажњу већ се држала званичног објашњења и коментарисала да се ради о промени из „тактичких разлога”.73 Уклањање Корошца била је погрешна процена председника владе који је био уверен да још увек има потпуно поверење кнеза Павла. Одлазак са места премијера Стојадиновић је дочекао потпуно неспремно. Mилан Стојадиновић пао је са власти, онако како је на њу и дошао, кризом владе изнутра, тј. оставком неколико министара у договору са кнезом намесником, што је изазвало оставку целог кабинета. Као разлог за оставку петорице министара Цветковића, Крека, Сноја, Куленовића и Спаха наведено је решавање хрватског питања. Иако се на поменутом проблему интензивно радило у наредном периоду, разлози за пад били су комплекснији. Професор Димић наводи најбитније: „Незадовољавајући изборни резултати, негативне тенденције у политичком животу које су постале доминантне крајем 1938. и почетком 1939. године, личне амбиције и нетрпељивост према В. Мачеку, приближавање Италији и Немачкој, неспремност да приступи решавању хрватског питања”.74 Било како било, пад Милана Стојадиновића 4. фебруара 1939. године значио је његов дефинитиван опроштај од власти. Своје деловање покушао је да настави прво као умерена, а касније као отворена опозиција новој влади. Са посланицима који су му остали верни (тзв. група Милана Стојадиновића) објављује Интерпелацију јуна 1939. године, у којој се тражило да се објасни суштина преговора између владе и Мачека, односно какви су захтеви са хрватске стране, а који су владини уступци. Овај документ потписали су 83 посланика и 20 сенатора. Вештим коришћењем пословника нова влада је избегла да на интерпелацију одговори. Ипак, ова Стојадиновићева офанзива није прошла без последица. Председништво и Ужи клупски одбор одлучили су да искључе из посланичког клуба Милана Стојадиновића и 19 посланика, његових најближих сарадника. Истовремено је почела акција против Стојадиновићевих присталица и у бановинским и локалним одборима из којих су систематски избацивани.75 Бивши председник владе је одговoрио саопштењем „Проглас члановима и пријатељима ЈРЗ” који је упућен на Видовдан 1939. године у коме је јавно критикована владина 72 73

74

75

Детаљније о изборним резултатима видети у петом поглављу монографије. АСЦГ, 38-6. Извештај дописника ЦПБ из Ниша од 23. децембра 1938. под називом „Утисак промене у Влади у народу ових крајева”. Љ. Димић, Историја српске државности, III, Нови Сад, 2002, 182. О паду Милана Стојадиновића видети и напред наведене радове Д. Бибера и Д. Тешића. Д. Тешић, н. д., 399.

45

мр Бојан Симић политика. Цветковићев одговор представљао је увод у искључење Стојадиновића из странке 9. јула 1939. године. Након тога Стојадиновић и његова група почињу са организовањем сопствене странке која је од фебруара 1940. године носила назив Српска радикална странка. Ова странка никада није добила потребну дозволу за рад па се није могла сматрати легалном. Акција ове групе, која је услед цензуре штампе и распуштања Народне скупштине обављана путем летака, резултирала је Стојадиновићевим хапшењем 19. априла 1940. године, након чега је уследила интернација. Стојадиновић је интернацију прво проводио на Руднику, а касније на Илиџи где је био лечен од парадентозе. Непосредно пре обарања Цветковићеве владе 18. марта 1941. предат је Британцима76 и интерниран на југ Африке, острво Маурицијус, где је остао све до 1947. године. Након тога отишао је у Аргентину, Буенос Ајрес, где је остао до краја живота. У Аргентини се највише бавио економијом и финансијама. Обављао је дужност директора угледног листа El economista, а извесно време и улогу финансијског саветника председника Аргентине Хуана Перона. Последњих десет година провео је и у писању мемоара за које је дуго прикупљао грађу а у чему му је помагао и Милош Црњански. У њима је изнео своје погледе на свет, своја искуства и виђење историје. Умрo je у сну 1961. године. Написани мемоари су се први пут појавили у Аргентини две године касније.77 76

77

Интересантно је да Цветковић негира да је Стојадиновић предат Енглезима већ да је у Грчку отишао са „редовним пасошем, снабдевен визом грчке амбасаде у Београду” а да о томе шта се даље са њим дешавало није било у његовој надлежности. Dokumenti o Jugoslaviji – sv. 5, Namesništvo – Unutrašnja i spoljna politika Jugoslavije, Париз, 1954, 33. У току јануара и фебруара 2005. године у „Вечерњим новостима” излазио је фељтон о Милану Стојадиновићу на основу докумената из тајног архива УДБЕ. У ова документа су, по њиховом тврђењу, имали увид Вељко Лалић и Угљеша Балшић. У поменутом фељтону говори се о сарадњи Милана Стојадиновића и УДБЕ у периоду његовог боравка у Аргентини. Стојадиновић је у тим документима вођен под шифром „Мерцедес”. Контакти између УДБЕ и бившег председника владе трајали су између августа 1952. и децембра 1953. године. Ова краткотрајна сарадња није имала неког ефекта. Стојадиновиће је за своје противуслуге тражио ослобађање брата Драгомира из затвора. Будући да том захтеву није удовољено контакти су прекинути. Једини конкретан плод ове сарадње био је нешто ублажен курс српског листа Застава, који је излазио у Аргентини, према новим властима у Југославији и окретање његове критике према усташкој емиграцији. У наведеним документима интересантно је навести и преношење одређених докумената Гестапоа која су се тицала Милана Стојадиновића. У њима је на више места говори како су Немци тек 1942. године открили Стојадиновићеву „издају”. Наведено је како су Немци били спремни да размене Стојадиновића за чак пет заробљених енглеских генерала и доведу га на чело окупиране Србије. Тада су, наводно, откривена документа у којима се видело како је Стојадиновић док је био на власти прогонио Немце и сарађивао са Енглезима и Јеврејима. Пошто су утврдили да је све време био „енглески човек” Немци су одустали од планиране размене и оставили Стојадиновића његовој судбини. Фељтон је изашао у деветнаест наставака и у њему се могу прочитати занимљиве, али нажалост тешко проверљиве информације.

46

Пропаганда Милана Стојадиновића Милан Стојадиновић је био економиста у политици. Многе проблеме гледао је кроз економско-финансијску призму. Политика коју је водио док је био на челу владе имала је бројне позитивне ефекте, али је и многе проблеме оставила нерешеним. Сплет историјских догађаја није допустио да се види какве би резултате она дала у каснијем периоду који је био још компликованији и драматичнији од оног који је обележио овај политичар.

47

Пропаганда Милана Стојадиновића

II Oрганизација пропаганде у европским државама тридесетих година двадесетог века Свака држава Европе у међуратном периоду обраћала је пажњу на сопствену обавештајну службу и пропаганду сходно својим интересима, намерама, жељама и могућностима. Током тридесетих година, заоштравањем међународне ситуације и настанком стања непосредне ратне опасности, изазваног победом нациста у Немачкој, та активност је постајала значајнија и интензивнија. Пропаганда је углавном вршена преко министарстава, одређених пропагандних одсека (прес-бироа), одељења која су се налазила у склопу појединих министарстава, али и формално приватних и недржавних организација. Путем модерних средстава пропаганде, а нарочито радиjа, емитоване поруке прелазиле су границе појединих држава и имале много шири утицај него што је то раније био случај. Пропагандни напори неких земаља били су толико велики да је отпочела нова врста рата – рат информацијама. О жестини овог сукоба говори и то да су се чак постизали споразуми о прекиду непријатељске пропаганде међу државама.1 Организација пропаганде у европским државама у овом периоду разликовала се и због неједнаких уређења држава, администрација, потреба, циљева и задатака, унутрашње и међународне ситуације, као и гледишта водећих кругова, односно њихових циљева и средстава за остварење тих циљева.2 О извесном страху од пропаганде у међуратном периоду го1

2

Први такав споразум постигнут је између Немачке и Пољске 1931. године. Овај договор требало је да обезбеди „да питања радио-емитовања ни у ком случају не вређају националне интересе слушалаца друге стране.” Е. Carr, н. д., 20. Ако је веровати извештачу ЦПБ, Швајцарска је једна од ретких држава у Европи која није имала никакав облик прес-бироа. За објављивање својих комуникеа ондашња влада се служила Швајцарском телеграфском агенцијом која је била образована на бази акционарског друштва чији су акционари били већи швајцарски листови. За ову услугу влада је давала субвенцију агенцији у виду претплате појединих њених надлештава на билтене агенције. АСЦГ, 38-141. Извештај дописника ЦПБ из Швајцарске од 3. фебруара 1934. године.

49

мр Бојан Симић вори и неколико докумената чији је циљ био да се регулише питање забране пропаганде која је уперена против мира.3 Потписана документа нису била општеприхваћена и под ударом стварних догађаја практично су дезавуисана. Доласком на власт нацистичке партије4 у Немачкој jaнуара 1933. много тога је почело да се мења у тадашњој Европи. Може се рећи да је преузимање власти било чврсто повезано са ситуацијом у немачком друштву. То је било последица тешке економске, психолошке, моралне и политичке кризе која је захватила друштво након Првог светског рата, а која је кулминара почетком тридесетих година двадесетог века.5 Нови Хитлеров режим брзо је увео једнопартијски систем у коме су остале партије и било каква опозиција били забрањени. Интересантно је рећи да су до власти и једнопартијског система нацисти дошли легалним путем.6 О значају који је Хитлер придавао пропаганди сведочи и део његовог говора са страначког конгреса у Нирнбергу 1936. године. У свом говорничком заносу он је тада узвикнуо: „Пропаганда нас је довела на власт, пропаганда нам је омогућила да очувамо власт, пропаганда ће нам дати могућност да овладамо светом”.7 Имајући у виду поменуто, уопште не чуди да је један од првих задатака нових власти било оснивање пропаганде организације. Министарство за народно просвећивање и пропаганду (Reichministerium fur Volksaufklarung und Propaganda) формирано је председничким декретом од 12. марта 1933. године. Његове просторије смештене су у Леополдовој палати у Берлину. На челу министарства био је Јозеф Гебелс (Joseph Goebbels).8 У говору одржаном пре оснивања министарства Гебелс је изнео своје замисли и планове о улози новооснованог министарства. О 3

4 5

6

7 8

Такви документи потписани су 1925. године у Вашингтону, 1932. у Женеви, 1933. у Мадриду, 1933. у Бечу и 1938. године у Женеви. М. Oreč, Sloboda informacija i propaganda u savremenoj međunarodnoj zajednici, Sa posebnim osvrtom na Jugoslaviju, Београд, 1966, 62. Пуно име партије је Национална социјалистичка немачка радничка партија. О Хитлеру и Немачкој тога доба постоји обимна литература. Јан Кершо, Хитлеров биограф, наводи да тренутно постоји око 120.000 радова који се баве овом тематиком. J.Keršo, Hitler 1889–1936, Београд, 2003, 20. Хитлер је постао канцелар јер му је то место понудио председник републике Хинденбург као вођи најјаче парламентарне странке, а специјална овлашћења Хитлеровој владе и изгласана су у Рајхстагу – Немачком парламенту. Цитирано према П. Остојић, Пропаганда, Београд, 1940, 72. Јозеф Гебелс (1897–1945) дипломирао је на Универзитету у Хајделбергу а докторирао 1921. године. Након тога започео је новинарску каријеру која се не би могла оценити претерано успешном. У сукобу између Хитлера и Грегора Штрасера заузео је Хитлерову страну и постао партијски шеф за Берлински дистрикт. У Берлину је основао и уређивао партијски лист Der Angriff што у преводу значи напад. Посланик у Рајхстагу постао је 1928. а од 1933. министар. Био је веома интелигентан, добар познавалац психологије масе и одличан говорник. Након самоубиства Хитлера иако је био именован за његовог наследника на месту канцелара лишио је себе живота. За историјску науку значајни су његови сачувани дневници, као и забележени говори.

50

Пропаганда Милана Стојадиновића штампи, што се може рећи и за медије уопште, каже се да је: „...идеално ако штампа буде тако фино организована да ће бити као клавир у рукама владе, на коме влада може да свира, да штампа буде једно необично важно и значајно средство за утицање на масе”. Овај наступ типичан је пример беле пропаганде када субјекат пропаганде јасно ставља до знања своје намере и циљеве. С друге стране у истом говору је без околишања предочена и казна за оне који евентуално нису хтели да прихвате понуђену им улогу. Гебелс је отворено саопштио да ће се влада против таквих покушаја „борити свим средствима”. 9 У поменутом говору Гебелс је изнео и једно од најважнијих начела нацистичке пропаганде – једноставност. Ово правило промовисао је још Хитлер у књизи Моја борба (Мein kampf) која је писана двадесетих година. Oва тежња да се „чињенице” народу презентирају што једноставније и приступачније била је доминантна током целог периода нацистичке владавине. Да бисмо лакше видели чиме се бавило и како је функционисало Министарство пропаганде погледаћемо његову структуру. У почетку је планирано да министарство има само пет делова али се већ у току априла структура променила, тако да је број одељења повећан на седам. Поделу на одељења и њихове делове можемо видети у следећем прегледу: Oрганизација Министарства за народно просвећивање и пропаганду Министар Референти I одељење Управни и правни одсек Главни биро Рачуноводство и благајна Персонални одсек Одсек за регистрацију Регистратура II одељење Пропаганда Позитивна пропаганда Велтаншаунга Његово оличење у државном животу Новинарска фотографија Уметничка организација државних свечаности Јеврејска питања Версајски уговор Национална књижевност 9

Говор Јозефа Гебелса из марта 1933. године, АСЦГ, 38–141.

51

мр Бојан Симић Издавачка кућа и издавачи Манифестације Противнички Велтаншаунзи Немачка висока школа за политику Подмладак и спорт Привредна и социјална политика Аграрни проблеми Саобраћај (пропаганда) Народно здравље III одељење Радио IV одељење Штампа Унутрашња Спољна (по земљама) Радио служба Извештајна служба Архив штампе Немачки лекторат Загранични лекторат (по земљама) V одељење Филм Биоскопи Сузбијање шунд-литературе Филмска индустрија Филмска техника VI одељење Позориште, музика, ликовне уметности Позориште и закон о државним позориштима Драматургија Музика и ликовне уметности VII одељење Одбрана – сузбијање лажних вести у унутрашњости и иностранству (по земљама) • Извор: AСЦГ, 38-141, Извештај дописника ЦПБ Станислава Винавера без датума.10 10

Ова подела се разликује од оне коју даје историчар Давид Велч по томе што овај не наводи одељење за одбрану а одељење за Позориште, музику и ликовне уметности дели на два, тако да она чини шесто и седмо одељење. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 354. Ова разлика вероватно потиче од тога што је Винавер у Берлину боравио у периоду 1929–1934. године, дакле на самом почетку рада министарства.

52

Пропаганда Милана Стојадиновића Министарство је на почетку свог рада имало око 350 запослених и то су углавном били млађи, енергичнији и образованији нацисти. Тај број се временом увећавао па је нарастао на хиљаду, иако је Гебелс тврдио да број запослених никад неће прећи тај број.11 Oвако велики број запослених довољно говори о важности пропаганде и озбиљности која је уношена у њено осмишљавање и спровођење. Величина министарства и његови бројни задаци наметали су и ангажовање значајних средстава. Дописник ЦПБ Станислав Винавер јавља да је министарство прве године имало буџет од 12 милиона марака. Од ове суме за унутрашњу пропаганду било је предвиђено 2.300.000, а за обавештајну службу у иностранству 7 милиона марака. Ова сума, како сматра дописник, није аутентична јер како каже, „Немци данас дају и последњу своју пару на пропаганду”.12 Имајући у виду напред набројано јасно је да је сума издвајана за пропаганду била много већа и у првој години постојања министарства док се касније, а нарочито за време рата она вишеструко увећала. Поред министарства постојале су још две значајне пропагандистичке институције. Првa је билa Државна канцеларија за културу (Reichkulturkammer), а другa партијски орган Централна пропагандна канцеларија (Reichpropagandaamt).13 Државна канцеларија за културу била је сложен орган и у себи је садржала посебна одељења за филм, визуелне уметности, позориште, радио, штампу, музику и литературу. Ова институција контролисала је и усмеравала културни живот Немачке, намећући ствараоцима пожељни културни модел. Партијски пропагандни орган, иако је постајao засебно чинио је практично једну целину са министарством. Многи функционери су обављали исте или сличне функције у обе поменуте институције.14 И на овом примеру показано је јединство партије и државе у Немачкој тога доба. Да би лакше приказали како је функционисала контрола над медијима и јавним животом у Немачкој навешћемо следећу табелу која показује који су функционери нацистичке странке били задужени за надзор и у којим областима су деловали.

11 12 13 14

N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 354. Извешај Станислава Винавера од 2. фебруара 1934. године, АСЦГ 38–141. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 354. Тако је Гебелс поред дужности министра био и председник Државне канцеларије за културу.

53

мр Бојан Симић Надзор над јавним и друштвеним животом у Немачкој ОБЛАСТ Новине Магазини Филм Књиге Јавни скупови и прославе Страна пропаганда Позориште Уметност Домаћи радио Партијско образовање

ДРЖАВНА КОНТРОЛА Гебелс, Дитрих15, Рибентроп16 Гебелс, Лај18 Гебелс Гебелс Гебелс Гебелс, Рибентроп, Розенберг Гебелс Гебелс Гебелс

ПАРТИЈСКА КОНТРОЛА Гебелс, Дитрих, Аман17 Гебелс, Аман Гебелс Бухлер19, Розенберг20, Аман Гебелс, Розенберг, Лај Гебелс Гебелс, Розенберг Розенберг Гебелс Гебелс, Лај, Розенберг

*Према R. Bytwerk, Bending spines, Propagandas of Nazi Germany and German Democratic Republic, East Leansing 2004, 59.

Из табеле се види да је Гебелс био највише ангажован у пословима контроле и надзора. Док је надзор на штампом и књигама делио са „чак” тројицом својих колега, филм и радио били су апсолутно под његовом контролом. То су били и медији који су највише технички и технолошки напредовали у том периоду. Посебна пажња посвећивала се пропаганди путем филма. Својим деловањем у овој области посебно се истакла Лени Рифенштал.21 Први филм који је снимљен за потребе партијске пропаганде био је онај снимљен за време партијског скупа 1933. године. Филм носи назив Тријумф вере и у њему је први пут коришћена техника монтаже изабраних кадрова. Ова техника имала је за циљ да 15

16

17

18 19

20

21

Јозеф Дитрих (Josef Dietrich), 1892–1966, генерал, један од најближих Хитлерових сарадника. Јоаким фон Рибентроп (Joachim von Ribbentrop), 1893–1946, обављао је више значајних дужности у Нацистичкој Немачкој, од којих је најзначајнија министар спољних послова (1938–1945). Макс Аман (Max Amann), 1891–1957, политичар и новинар, један од првих Хитлерових сарадника. Роберт Лај (Robert Ley), 1890–1945, политичар, био на челу Немачког фронта рада. Филип Бухлер (Philipp Bouhler), 1899–1945, шеф Хитлерове канцеларије и носилац пројекта еутаназије у Нацистичкој Немачкој. Алфред Розенберг (Alfred Rosenberg), 1893–1946, идеолог партије и један од главних пропагатора расистичке теорије, обављао низ значајних функција међу којима се истиче позиција министра за окупиране источне територије (Балтичке земље, Украјина, део Русије). Лени Рифенштал (1902–2003) почела је своју каријеру као плесачица, али је због теже повреде била принуђена да тај посао напусти и посвети се глумачком позиву. Након више главних улога почела је и сама да снима филмове. Први филм који је снимала 1932. године имао је љубавну тематику. Након упознавања са Хитлером почиње да ради пропагандне филмове за нацистички режим. Након Другог светског рата саслушала је америчка војска али је, иако је проглашена за симпатизера нациста ослобођена. Наставила је да снима филмове и све више се интересовала за фотографију. Умрла је у дубокој старости након што је преживела читав један век. За своју делатности у служби нацистичке Немачке до смрти није осећала никакву кривицу.

54

Пропаганда Милана Стојадиновића истакне личност Хитлера и осветли његову моћ и харизму. Следећи филм, такође са партијског скупа наредне 1934. године, пажљиво је припреман и остао је познат као један од најчувенијих пропагандних филмова у историји. Са трајањем од готово два сата, Тријумф воље (Тriupmph des willens) представља ремек дело у овој области.22 Филм је стручно конципиран и садржи многобројне сцене које обухватају дочеке, срдачне сусрете Хитлера са одушевљеном и непрегледном масом народа, његове енергичне говоре и пригодни партијски програм који је био организован том приликом. Снимање је трајало неколико дана колико и партијски скуп. Цео филм је направљен да приказује јединство Хитлера, народа и нацистичког режима. Последње речи које изговара фиреров заменик Рудолф Хес то најбоље осликавају. Наиме он пред хиљадама присталица након завршног Хитлеровог говора изјављује: „Партија је Хитлер, као што је Хитлер Немачка и Немачка Хитлер”. Овим је јасно истакнута основна замисао филма као и једна од темељних пропагандних парола овог режима „Ein Reich, ein Volk ein fuhrer”.23 O значају поменутог филма говори и то што га је и супротна страна у време Другог светског рата користила у својој пропаганди, наравно истичући негативне стране тадашњег режима у Немачкој.24 О основним постулатима нацистичке партије говори тзв. дванаест заповести које су штампане у једном приручнику за чланове партије из 1938. године. У њима се наводе најважнији задаци и пожељан модел понашања. Њима се не дефинише догма или партијски програм већ се само наређује беспоговорна послушност. 25 22 23 24

25

Филм је награђен на фестивалу у Венецији 1935. године и у Паризу 1937. године. У преводу на српски језик: једна држава, један народ, један вођа. Американци су у току Другог светског рата снимили седам једночасовних пропагандних филмова под називом Why we fight („Зашто се боримо”) у којима су објашњавали узроке рата агресивним и освајачким плановима фашистичких сила. У тим филмовима коришћени су делови Тријумфа воље. Ова остварења била су одлична комбинација слике, музике и коментара која је имале велики пропагандни утицај за учвршћење одлуке о неопходности учешћа у рату. Режисер ових филмова био је Франк Капра један од најпознатијих холивудских режисера тога доба. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 426. Поменуте заповести су биле: - Вођа је увек у праву; - Увек одржавај дисциплину; - Не губи време у непотребној расправи и критици већ иди на посао и ради; - Буди поносан али не и арогантан; - Партијски програм је догма; он захтева апсолутну приврженост покрету; - Ти си представник партије. Понашај се у складу с тим; - Верност и самосвест су највише дужности; - Покажи да си добар социјалиста и буди добар друг; - Понашај се према колеги грађанину како би желео да се према теби понашају; - У борби буди чврст и тих; - Храброст се непоказује кроз грубост; - Оно што користи покрету користи и Немачкој, што значи да користи твом народу, R. Bytwerk, н. д., 77.

55

мр Бојан Симић Поред већ поменутих пропагандистичких институција треба напоменути да је свака, па и најмања институција у Немачкој имала свог „прес-шефа”. Ово није био случај само са бројним државним надлештвима и покрајинским министарствима, већ и са већим индустријским и другим концернима. И сам новинар, Бенито Мусолини вођа фашистичке Италије, схватао је значај пропаганде и придавао јој велики значај.26 Када је октобра 1922. године образовао свој кабинет одмах је основао један прес-биро у њеном председништву (Ufficio stampa del Capo del Governo). Овај прес-биро преузео је посао других прес-бироа који су већ били организовани у другим министарствима. Његови основни задаци били су да посматра страну штампу и дописнике и даје им информације. Паралелно се радило на организацији партијске штампе. За време своје владавине (1922–1943) италијански фашизам се снажно ослањао на пропаганду која је служила за очување власти и мотивисање присталица за фашистичке циљеве и планове.27 Како наводи Милош Црњански, тадашњи дописник ЦПБ из Рима, договор о стварању посебног министарства за пропаганду у Италији постигнут је приликом Гебелсове посете Риму у мају 1933. године.28 Почетком 1934. године прес-биро при председништву владе претворен је у један државни подсекретаријат за штампу и пропаганду. Овај подсекретаријат је ускоро добио форму министарства. На његово чело постављен је Мусолинијев зет, Галеацо Ћано, каснији министар иностраних послова. Ово Министарство имало је шест дирекција: за италијанску штампу, за инострану штампу, туризам, радио, позориште и филм. Њему су биле потчињене и многе друге организације, формално ван његовог састава.29 Задатак овог министарства, као и оног у Немачкој били су контрола и надзор над медијима у земљи. Њему су били потчињени и аташеи за штампу при важнијим амбасадама у иностранству.30 У наредном периоду дошло је до промена у министарству од којих су неке биле значајне а неке само формалног карактера. Министарство је 1937. године променило име у Министарство за народну културу. Ова промена имена везана је више 26

27

28 29

30

Бенито Мусолини (1883–1945) био је уредник социјалистичког листа Avanti када се почетком Првог светског рата разишао са социјалистима основао је нови лист Popolo d’ Italia који је касније постао званични орган фашистичке странке. О ослушкивању јавног мњења најбоље говори податак да су планови за напад на Етиопију били спремни већ 1933. али је напад одложен за 1935. годину јер је процена фашистичког врха била да тадашња италијанска јавност није била спремна за рат. Званична пропаганда је у поменутом периоду интензивно радила да се такво расположење створи. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 126–127. АСЦГ, 38-141, Извештај Милоша Црњанског од 13. јуна 1938.године. Међу њима су били Институт за филм Luce, Државна архива грамофонских плоча, Друштво књижевника и издавача и друге. Аташеи за штампу, њих 14, постављени су Мусолинијевим декретом од 3. фебруара 1936. године.

56

Пропаганда Милана Стојадиновића за маскирање праве делатности него за било какве промене дотадашње политике министарства. На чело министарства у току 1936. дошао је Дино Алфиери дотадашњи Ћанов заменик. „Ново” министарство претрпело је и неке промене у организационој структури и састојало се од осам делова.31 Прво, једно опште административно одељење бринуло се о персоналним пословима особља, припреми буџета, распореду средстава и слично. Генерална дирекција за италијанску штампу била је задужена за контролу и информисање штампе, као и за односе с писцима, издавачима и удружењима. Дирекција је имала четири различите дивизије чији су називи довољно говорили о области њиховог деловања: Опште одељење, Дневна и периодична штампа, Књиге и Унутрашња пропаганда. Генерална дирекција за страну штампу одржавала је односе са страним новинарима, спремала и давала вести на другим језицима, сарађивала с дописницима у иностранству. Генерална дирекција за пропаганду представљала је једно од кључних делова министарства. У њој се припремала целокупна пропаганда од политичке, преко економске до културне. О размери утицаја и контроле овог министарства на штампу сведочи и податак да је уочи Другог светског рата оно издавало преко 4.000 инструкција годишње.32 Ипак укупни дневни тираж свих дневних новина (4,5 милиона примерака) заостајао је за водећим земљама Западне Европе.33 Генерална дирекција за кинематографију основана је 1934. године на личну иницијативу Мусолинија. На њеном челу налазио се Луиђи Фреди и њен рад је предвиђен као једна „форма позитивног и енергичног охрабрења с циљем да се оснажи духовни и културни раст нације и цивилизације”34 И поред напора режима на овом пољу, број произведених пропагандних филмова у периоду од 1930. до 1943. године био је, за њихова очекивања, невелик, – свега четрдесет три.35 Генерална дирекција за туризам, састављена од пет дивизија имала је бројне задатке у овој области. Најважнији од њих били су координација туристичке пропаганде у целој земљи, сарадња са министарством саобраћаја, рад на матичном законодавству и туристичка инспекција. Генерална дирекција за позоришта надзирала је и усмеравала ову област културног живота. У надлежности ове дирекције била је и музика. Ова дирекција бавила се и организацијом концерата и представа у земљи 31

32 33

34 35

Састав министарства дат је према извештају М. Црњанског од 13. јуна 1938, АСЦГ, 38–141. Đ. Gocini, Istorija novinarstva, Београд, 2001, 322–323. Године 1939. тиражи водећих дневних листова су били: Corriere dela Sera 600.000, La Stampa 300.000, Gazzetta del popolo 260.000, Popolo d’Italia 250.000 примерака итд. Đ.Gocini, н. д., 324. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 126. Исто.

57

мр Бојан Симић и колонијама, а као посебну надлежност истичемо важну улогу у одређивању ауторских права. Посебно одељење у оквиру министарства био је Инспекторат за радиофонију и телевизију. Фашистичке власти посебну пажњу поклањали су развоју радија. Прва италијанска државна радио компанија формирана је 1925, а 1927. године она је из експерименталне фазе ушла у фазу сталног емитовања. Овај инспекторат координирао је и контролисао програме италијанских радио-станица. Да би се спречио утицај страних станица који је постао значајан министарство је забранило њихово слушање. Ово се нарочито односило на радио ВВС и Радио Москву.36 Овом министарству била је потчињена и телеграфска агенција „Stefani”. Ова агенција основана још 1853. године да би 1920. године постала акционарско друштво.37 Однос Мусолинијеве власти према овој агенцији конкретно описује Црњански речима да се она састоји од „поверљивих фашиста”, док су сви дописници нефашисти отпуштени. Централно место у фашистичкој пропаганди заузимао је вођа (duce). Мусолини је приказиван у униформи, као енергичан и одлучан човек, уз пратеће слогане о његовој непогрешивости.38 Освајачки и колонизаторски планови Велике Британије захтевали су озбиљан рад на пропаганди, и у самој земљи, и у иностранству. Та активност развијана је током неколико последњих векова.39 Само за време Првог и Другог светског рата у Британији је постајало једно министарство пропаганде које је носило име Министарство информација (Ministry of information). Британска јавност навикнута на демократске традиције и политичке слободе није благонаклоно гледала на једну такву институцију.40 Чак и средином 1939. године, непосредно пред избијање рата, британски премијер Чемберлен одбијао је могућност оснивања министарства пропаганде правдајући то његовом непотребношћу у периоду мира.41 У периоду између два светска рата у 36

37

38

39

40

41

Антифашистичко извештавање ових станица задавало је проблеме властима јер су временом ове станице постајале све слушаније. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 127. Иницијативу за њено оснивање дао је Камило Кавур, а њен оснивач био је Виљем Стефани. Седиште агенције било је у Торину до 1881. када је премештено у Рим. О томе опширније видети: D. Mack Smith, Musolinijevo rimsko carstvo, Ljubljana, 1980; А. Mitrović, Vreme netrpeljivih, Politička istorija velikih država Evrope 1919–1939, Београд, 1974. Преглед британске пропаганде делатности у последњих пет векова даје већ цитирана књига N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 48–56. О односу британске јавности према оваквом министарству говори и Харолд Николсон аутор приручника ВВС-ја за 1941. годину када каже да је Министарство информација „најнепопуларније одељење у целокупном Британском Комонвелту” што, како се наводи проистиче из „здравог неслагања са сваком формом наметнуте владине пропаганде”. Цитирано према N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 251. АСЦГ 38-141, Говор премијера Чемберлена у Парламенту од 15. јуна 1939. године, Извештај отправника послова из Лондона од 17. јуна 1939.

58

Пропаганда Милана Стојадиновића Великој Британији функционисало је неколико пропагандистичких установа. Те институције биле су званичног и полузваничног карактера. Најзначајније међу њима су Одсек за штампу Министарства иностраних послова (Foreign Office News Department), Британска радио корпорација (British Broadcasting Corporation, BBC) и Британски савет (British Council). Поред ових институција треба напоменути да је свако важније министарство имало свој одсек за штампу. И председник владе је имао на располагању свог чиновника за штампу.42 Дужност Одсека за штампу Форин офиса била је да даје информације домаћој јавности, да пружа обавештења дипломатским сарадницима британских листова, дописницима страних листова и агенција у Лондону и представницима лондонских новинских агенција. Поред овога, Одсек је прикупљао обавештења од аташеа за штампу при британским амбасадама и посланствима у иностранству, aли и сакупљао, редиговао и ширио преко радија званичне информације. Одељење је имало три одсека. Један се бавио давањем информација новинарима у Лондону, други прикупљањем информација из иностранства док се трећи бавио званичном радио-службом. Одељењу су били потчињени сви аташеи за штампу при амбасадама и посланствима. Тај посао су, по речима посланика Касидолца, обављали „људи од каријере” у рангу саветника, првог или другог секретара а ретко бивши новинари.43 Дописници су били често премештани с места на место, враћани у домовину и слати у друге земље. Овим се желело подстаћи стицање и размена искуства међу чиновницима тог одсека. Будући да је била део једног министарства ова установа била је чисто званичног карактера. Британска радио корпорација је првенствено служила за пропаганду према иностранству, али је по потреби коришћени за деловање према британској јавности.44 Програм је емитован на енглеском и на бројним страним језицима. Корпорација је основана 1922. године. У току 1926. добија званични карактер а њен генерални директор постаје Џон Рит.45 Почетком тридесетих година ВВС почиње са емитовањем прекоокеанског програма. Ово је било нарочито важно због пласирања информација у велики број колонија које је Британија имала.46 Радио 42

43 44

45

46

За време премијера Чемберлена ту функцију је обављао Џорџ Стјуарт, ранији чиновник Обавештајног одељења Форин офиса. Извештај посланика Касидолца из Лондона од 15. јуна 1938, АСЦГ, 38-141. Приликом генералног штрајка у Британији 1926. године ВВС је био потпуно у служби владине пропаганде и заступао њене интересе у овом сукобу. N. J. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 37–38. Џон Рит (John Reith) 1889–1971, рођен је у Шкотској, а по занимању био је инжењер. Његова визија радија састајала се у томе да радио треба да образује а не само да забавља. Касније је заузимао важне положаје у Министарству информација и Министарству саобраћаја. The BBC Empire Service почео је са радом 1932.

59

мр Бојан Симић је и на сузбијању непријатељске пропаганде али и на критици других режима са којима британска влада није била у добрим односима. Ово се нарочито односи на поменути случај Италије за период после 1935. године.47 Ради одржавања добрих односа са Одељењем за штампу Министарства иностраних послова један чиновник ВВС-ја придодат је овом Одељењу. Британски савет основан је у новембру 1934. године. Његова најважнија улога била је да шири британски утицај ван граница државе предавањима о културним тековинама Велике Британије, обичајима, језику, начину васпитања и животу. С тим циљем Британски савет је у иностранство слао предаваче, оркестре, певаче и глумце. Такође се настојало да се у другим државама оснује што већи број енглеских читаоница и библиотека. Британски савет је додељивао стипендије учитељима и студентима енглеског језика. У току 1936/1937. године такве стипендије дељене су у петнаест различитих земаља међу којима је била и Југославија.48 Према једном извештају у току 1939. године у Београду је енглески учило око три хиљаде људи, док је у првој половини наведене године у Београд послато десет различитих предавача.49 Материјална средства која је ова институција добијала од владе стално су расла. Тако је од оснивања годишње добијала редовну субвенцију која се повећала, готово утростручавала сваке године до почетка Другог светског рата. Дотација Британске владе Британском савету у годинама пре Другог светског рата Година 1935. 1936. 1937. 1938. 1939.

Дотација у фунтама50 6 000 15 000 60 000 130 000 386 000

*Извор: Report on the work of the British Council 1934–1955, 10. 47

48

49 50

Италијански радио је слао поруке које су се могле чути у британским колонијама a које су позивале становништво да се ослободи британског јарма, док је ВВС узвраћао антифашистичком пропагандом упућеноj грађанима Италије. О томе више: M. Williams, Mussolini’s propaganda abroad, Лондон, Њујорк, 2006. Поред Југославије, то су биле Аргентина, Бугарска, Чехословачка, Данска, Естонија, Финска, Латвија, Литванија, Норвешка, Пољка, Португалија, Шпанија, Шведска и Уругвај, Извештај дописника ЦПБ Арсенија Газиводе од 26. јуна 1938, АСЦГ, 38– 141. АСЦГ, 38-35. Фунта је у другој половини тридесетих година у Југославији вредела око 215 динара.

60

Пропаганда Милана Стојадиновића Поред наведених средстава добијених од владе, Британски савет је примао и донације од приватних лица и организација. Британски савет имао је неколико одсека из чијих се назива може видети делокруг њиховог рада: Одбор за књиге и часописе, Одбор за студенте и учитеље, Одбор за музику, Одбор за предавања, Одбор за лепу уметност, Одбор за Блиски Исток, Одбор за радио-трансмисију и Одбор за филм и туризам.51 Почетком 1938. године основан је и Координациони комитет на чијем је челу био државни подсекретар за спољне послове сер Роберт Ванзитарт (Robert Vansitart). Дужност овог комитета била је координација свих постојећих пропагандних установа у земљи. Његово оснивање доводимо у везу са све већом кризом у међународним односима која су диктирала појачан и усклађенији пропагандни рад. Када говоримо о британским пропагандним институцијама треба поменути и агенцију Ројтер. Агенција је званично била приватна и пословала на комерцијалној бази, али је њен рад на пропагадном пољу био од немерљивог значаја за свеукупну британску пропаганду. Отпочињањем Другог светског рата Велика Британија је поново основала Министарство информација по угледу на оно које је било основано 1917. године а после завршетка рата укинуто.52 Ситуацију у Француској тридесетих година двадесетог века карактерисале су честе скупштинске и политичке кризе. Велики број парламентарних странака и њихови стални сукоби доводили су до честих промена влада. Министарство пропаганде у Француској постојало је веома кратко током прве половине 1938. године у другој влади социјалисте Леона Блума. Падом ове владе, после око месец дана, замисао постојања једног министарства пропаганде је напуштена.53 У периоду пре и после овог неуспешног покушаја, пропагандом у Француској се бавило Одељење за обавештавање и штампу у Министарству иностраних послова. Ово одељење54 било је подељено на три одсека: Централни одсек, Одсек за проучавање и анализу стране штампе и Документарни одсек. Најважнији од њих био је Централни, док су друга два третирана као њему придодати одсеци. На челу одељења налазио се начелник који је истовремено обављао дужност шефа Централног одсека.55 Најважнија 51 52

53

54

55

AСЦГ, 38-141. Извештај дописника ЦПБ Арсенија Газиводе од 26. јуна 1938. Према Политици од 3. децембра 1939, у овом министарству било је чак 999 функционера. Цитирано према П. Остојић, н. д., 83. У свом извештају од 30. јуна 1938, дописник ЦПБ Иван Марковић наводи да новопостављени министар Фросар није стигао ни да изради нацрт организације и рада министарства а оно је престало да постоји, АСЦГ, 38-141. За податке о организацији овог одељења коришћени су извештаји дописника ЦПБ Ивана Марковића, АСЦГ 38-141. Начелник одељења 1938. године био је oпуномоћени министар Пјер Комер (Pierre Comert).

61

мр Бојан Симић дужност начелника одељења била је обезбеђивање и одржавање везе између Министарства иностраних послова са француском и страном штампом, као и са домаћим и иностраним новинским агенцијама. У ту сврху начелник је примао акредитоване представнике француске штампе два пута дневно, у подне и у седам часова увече. Инострани новинари примани су два пута недељно, уторком и петком. Ови сусрети коришћени су за детаљније и боље упознавање новинара са ставовима владе и ситуацијом у земљи. Раду са страним новинарима посвећивана је посебна пажња. Издаване су им одређене пропуснице и повластице за лакше путовање и омогућаван контакт са одређеним личностима на положају. Овај контакт коришћен је за продубљивање веза са страним новинарима, али и за одређени надзор над њиховим кретањем и радом. Овај одсек бавио се и прегледом париске штампе, јутарње и вечерње. Посебно интересантни чланци достављани су на увид кабинету министра или шефовима одељења. Поред наведених, Централни одсек имао је и административне дужности. Одсек је примао и отправљао целокупну кореспонденцију са штампом. Одсек за проучавање и анализу стране штампе имао је дужност да редовно прати страну штампу и да преводи чланке и вести објављене у њој. Он је издавао и штампао два билтена стране штампе и то један који је израђиван на дневној и један на периодичној бази. Дневни билтен давао је преглед штампе главних европских престоница. Он је такође садржао и документарни део у коме су давани преводи говора или чланци за које се проценило да су важни. Периодични билтени били су посвећени штампи појединачних земаља или група земаља. Овај билтен је такође третирао и актуелна дипломатска и међународна питања. Сарадници овог Одсека због природе посла били су свршени студенти страних језика. Документарни одсек је свакодневно прикупљао и разврставао обавештења и податке о свим међународним проблемима. Сакупљена документација предавана је Централном одсеку. Овај одсек имао је мали број сталних чиновника али и велики број сарадника специјалиста из одређених области.56 Одељење за обавештавање и штампу формално није имало органе у иностранству. Њихови сарадници су били секретари или саветници при француским амбасадама и посланствима. Радио-служба у Француској била је организована као Дирекција свих емисионих радио-станица. Главне дужности ове установе биле су да се стара и руководи функционисањем радио-мреже, омета рад непријатељских радио-станица и надзире рад како државних тако и 56

У свом извештају дописник Иван Марковић наводи само шефа одсека и два чиновика, АСЦГ, 38-141.

62

Пропаганда Милана Стојадиновића приватних станица. Буџет ове дирекције износио је 310.000 француских франака.57 У току 1936. године створена је и Међуминистарска комисија за информације и пропаганду. Постојала је и специјална секција са задатком да координира акцију информација и пропаганде по разним министарствима. Може се претпоставити да власт у Француској није била задовољна њиховим функционисањем јер је јула 1938. године установљен Генерални комесаријат за информације и пропаганду који је био непосредно потчињен председнику владе. Наредних година и овај комесаријат је више пута реорганизован, што говори о сталним али недовољно успешним покушајима Француске да боље организује своју пропагандну делатност. У новембру 1939. године реорганизован је комесаријат и придружене су му неке друге дирекције, између осталих и поменута Дирекција свих емисионих радио-станица. У току 1940. године образовано је и Министарство информација на чијем је челу био Фросар, ранији министар пропаганде у Блумовој влади 1938. године. 58 Остале државе нису имале министарства пропаганде па су послове везане за штампу и пропаганду углавном обављале преко институције прес-бироа. Суседне и савезничке земље59 имале су прес-бирое углавном у саставу министарства иностраних послова који су представљали једно одељење министарства. Такав случај био је са Чехословачком, Румунијом и Бугарском. Два прес-бироа, по један у министарству спољних и унутрашњих послова имала је Мађарска. Посебан случај била је Турска чији се прес-биро налазио у оквиру Министарства унутрашњих послова. Било је држава, као Албанија 1936. године, које су прес-биро премештале из једног министарства у друго. У наредном делу биће речи и о организацији прес-бироа у поменутим земљама.60 Бугарски прес-биро (Дирекција на печата) радио је у оквиру министарства иностраних послова, као једно његово одељење. Према правилнику од 30. јула 1937. године дирекција се састојала из четири секретаријата, односно службе.

57 58 59

60

П. Остојић, н. д., 80. Исто, 81–82. Мисли се на државе које су се граничиле са Краљевином Југославијом и земље Мале Антанте и Балканског споразума. За овај део рада користићемо, пре свега, извештаје дописника ЦПБ о организацији пропаганде у конкретним европским државама који су похрањени у фонду ЦПБ, фасцикла 141; за посебно прецизне податке наводићемо и конкретан извештај, са датумом и именом дописника.

63

мр Бојан Симић Организација Дирекције за штампу из јула 1937. године СЕКРЕТАРИЈАТ ДИРЕКЦИЈЕ ЗА ШТАМПУ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ И ДОКУМЕНТАЦИЈУ

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ШТАМПУ

БУГАРСКА ТЕЛЕГРАФСКА АГЕНЦИЈА

Извор: Вьтрешень Правилникь на Дирекцията на печата61

У самој централи прес-биро је имао двадесетак службеника, са директором који је био одговоран министру иностраних послова на челу, што је у периоду о коме је реч био председник владе Кјосеиванов који је обављао и ову функцију. Од поменутих делова најзначајнији за формирање пропаганде била је Служба за информације и документацију која се састојала од чак седамнаест различитих делова. Одељењима су руководили начелници који су били одговорни директору. Бугарска телеграфска агенција била је у том периоду једна од ретких агенција у Европи која није била приватизована већ је остала у државном власништву. Њена улога била је иста као и у другим европским земљама а интересантно је поменути да је ова агенција издавала своје билтене три пута дневно на бугарском и француском језику. Делатност Дирекције за штампу финансирана је из буџета који је био саставни део буџета Министарства иностраних послова. Аташеи за штампу који су се налазили у иностранству плаћани су из буџета амбасада и посланстава при којем су били ангажовани. Независно од прес-бироа, постојало је и одељење које се бавило контролом штампе (Контрола на печата) које је било у саставу Председништва владе. Ово одељење је поред цензуре штампе давало одобрења за излажење листова, а имало је и право да их забрањује. Контрола штампе имала је годишњи буџет око милион лева.62 По тврдњама дописника ЦПБ, била је приметна разлика у трошењу средстава за пропаганду према иностранству и оних на унутрашњем плану. Тадашња влада премијера Кјосеиванова финансирала је два дневна листа (Днес и Пароле Булгаре) и неколико мањих провинцијских. Субвенција Днесу износила је 100.000 лева месечно.63 Главнина средстава била је намењена пропагандној делатности према иностранству. За то су коришћени специјални диспозициони фондови.64 У току 1936. године ти трошкови 61

62 63 64

Централен дьржавен исторически архив (у даљем тексту ЦДИА), фонд 325, јединица описа 1, архивска јединица 162, Вьтрешень правилникь на Дирекцията на печата. АСЦГ, 38–141, Извештај дописника ЦПБ Бошка Радовановића од 15. јануара 1937. Ова субвенција је у току 1937. године повећана на 120.000 лева, Исто. Према Куколечином Лексикону, под појмом диспозициони фонд стоји следеће објашњење: „посебна средства предвиђена буџетом у глобалном износу, с овлашћењем наредбодавцу (шефу државе, министру спољних послова и сл.) да њима може слободно располагати ради остварења одређених циљева везаних за његову функцију, без јавног полагања рачуна, или чак и без икаквог полагања рачуна (тајни диспозициони фондови)”. А. Р. Милетић, „Злоупотреба буџета у Краљевини СХС”, Корупција и развој модерне српске државе, Београд, 2006, 104.

64

Пропаганда Милана Стојадиновића су износили око шест милиона лева.65 Из понуђених података, као и из структуре и делатности Дирекције за штампу можемо констатовати да је тежиште бугарске пропаганде у овом периоду било иностранство, док се пропагандни рад нешто слабијег интензитета у земљи може тумачити ауторитарним режимом који се већ консолидовао средином тридесетих година.66 Бугарске пропагандне институције су по броју запослених спадале међу средње велике европске пропагандне организације. У току 1936. било их је 77, а исти број службеника Дирекција за штампу имала је и неколико година касније.67 Контрола штампе имала је само десет чиновника. Иако су обе пропагандне институције о којима је реч ревносно вршиле своју дужност, током тридесетих година постојале су иницијативе за формирање једног посебног министарства за пропаганду. О томе сведоче пројекат Венцеслава Протића директора владиних листова Днес и Пароле булгаре од 22. новембра 1938. године.68 Ови предлози, поред личне иницијативе, илуструју и извесно незадовољство радом пропагандних институција односно тежњу за њиховим сталним усавршавањем и прилагођавањем. Отпочињањем Другог светског рата бугарска државна пропаганда постаје боље организована и добија још значајније место у државној хијерархији. Од 4. априла 1941. године оснива се Дирекција за националну пропаганду (Дирекция на националната пропаганда) која током 1944. добија форму Министарства за пропаганду.69 Пропагандна делатност у Чехословачкој између два рата организована је и спровођена преко неколико установа. То су биле: Трећа секција Министарства иностраних послова (тзв. Информативна секција), Прес-биро председништва владе, Чешка телеграфска агенција (ЧТК) и предузеће „Орбис”. Свака од ових организација имала је своју област деловања и конкретне задатке. Трећа секција Министарства иностраних послова била је задужена за пропаганду према иностранству. Сама секција имала је шест одељења: 1) Опште одељење; 2) Пропагандистичко одељење; 3) Политичко-информативно одељење; 65 66

67

68 69

АСЦГ, 38–141. O томе више: В. Мигев, Утвьрждаване на монархо-фашистката диктатура в Бьлгария 1934–1936, Софија, 1977. Бьлгарските државни институции 1879–1986, Енциклопедичен справочник, Софија, 1987, 40. ЦДИА, 176-20-56-46/50. Трето бьлгарско царство..., 130.

65

мр Бојан Симић 4) Литерарно одељење; 5) Редакционо одељење; 6) Архив штампе. Опште одељење се углавном бавило административним пословима. Ово одељење је водило рачуна о евиденцији и набавци часописа, књига, брошура и старало се о издавању сопствених листова. Поред ових дужности бринуло се и о распореду кредита и материјалних средстава добијених за рад сервиса. Опште одељење извршавало је и задатке које су му постављали друга одељења, као што је нпр. обезбеђивање погодности за истакнуте личности из иностранства које су боравиле у Чехословачкој. Најважнији задаци Пропагандистичког одељења били су организовање и извођење пропаганде, као и стално праћење пропаганде других држава, и оних које су непријатељски настројене, и оних пријатељски настројеним према Чехословачкој. Ово одељење било је задужено за приређивање предавања и за организацију пропаганде помоћу уметности (изложбе, концерти, представе). Оно је давало директиве о потреби слања и прибављања одређеног пропагандног материјала тамо где је по мишљењу одељења то било потребно. Политичко-информативно одељење било је можда и најзначајнији део сервиса. Због разгранате делатности оно се 1934. године дели на два самостална дела и то политичко-информативно и на део за мањинска питања и антиревизионистичку пропаганду. Ова промена условљена је победом нациста у Немачкој 1933. године и несмањеним територијалним аспирацијама јужног суседа Мађарске. Ово одељење бавило се праћењем и информисањем чехословачке јавности. Праћење се превасходно односило на чехословачку штампу. Одељење је писало и редиговало чланке који су достављани домаћој штампи као представништвима у иностранству. Праћени су и проучавани покрети који су се тицали Аншлуса, ревизионизма, монархизма, иредентизма и мањина. Одељење је издавало ревију Спољна политика (Захрањичњи политика) и помагало друге пропагандистичке листове. Поред надзора над домаћом јавношћу, одељење се бавило праћењем страних агенција у Чехословачкој. Вођени су специјални регистри ових агенција у које су уписивани подаци о њиховој делатности. Ово одељење бавило се и помагањем чехословачке мањине у другим државама. Литерарно одељење бавило се израђивањем и редакцијом литерарних студија, чланака, предавања и вести о питањима у вези с Чехословачком. Важну функцију овог одељења била је и његова издавачка делатност. Одељење је пратило и изучавало и књижевне прилике у самој земљи. 66

Пропаганда Милана Стојадиновића Рад Редакционог одељења био је углавном везан за страну штампу. Одељење је свакодневно пратило писање стране штампе и о томе састављало дневни билтен. Овај преглед је по потреби садржао систематизоване чланке о одређеној теми за коју се сматрало да је од посебног интереса. Архив штампе је класификовао, сређивао и чувао целокупни новинарски, документарни, информативни и пропагандистички материјал. Архив је прибављао податке о личностима и установама и о њима водио одговарајући регистар. Као што се може видети делатности појединих одељења у оквиру Информативног сервиса су се надопуњавале, па је била неопходна њихова потпуна координација. Најзначајнију улогу међу њима имали су сигурно Пропагандистичко и Политичко-информативно одељење. Прес-биро председништва владе био је задужен за питања унутрашње пропаганде. Он је имао четрдесетак службеника чија је главна дужност била усмеравање и контролисање домаће штампе. Чехословачка телеграфска агенција (ЧТК) имала је функцију државне агенције чија се дужност поклапала са онима које су обављале сличне агенције широм Европе. Напори чехословачке владе у том периоду састојали су се у томе да преместе центар свих вести за Средњу Европу који се дотада налазио у Бечу у Праг. Трговачко предузеће „Орбис”, под управом и контролом владе, бавило се издавачком делатаношћу. Оно је у једном периоду издавало чак осам листова. Најзначајнији међу њима био је Prager Presse који је издаван на немачком језику. Овим је направљен покушај да се парира агресивној и моћној немачкој пропаганди. Без обзира на рад поменутих пропагандних сервиса, сила оружја и дипломатије, као и неспремност западних демократија за рат довела је до нестанка Чехословачке државе марта 1939. године. Нова немачка власт угасила је постојеће институције и успоставила нове које су радиле под њеном контролом и инструкцијама.70 На овом примеру видимо да се, и поред значајних напора уложених у пропаганду, она није могла одупрети сили оружја. Мађарска тридесетих година много је полагала на пропаганду, и у земљи тако и у иностранству. Овај податак не чуди с обзиром на ревизионистичке тежње које су биле усмерене према суседима. Управо 70

По уредби од 17. септембра 1939. године заведена је потпуна контрола над информисањем у Чехословачкој. У поменутој уредби наведено је да је задатак штампе „да формира јавно мњење и да га води свесна циља и јединствено оним смером који то налажу животни интереси Рајха протектората, па тиме и чешког народа”. За новинаре се наводи да су дужни да се ставе у службу постављеног задатка „и по цену жртава и материјалних губитака”, АСЦГ, 38–141.

67

мр Бојан Симић страх од таквих намера Мађарске натерао је Југославију, Чехословачку и Румунију да формирају Малу Антанту. Главни основ територијалних претензија поред историјских разлога била је и чињеница да је у наведеним државама живела значајна мађарска мањина. Тежња за присаједињењем тих простора оптерећивала је односе Мађарске и њених суседа, па је коначно и одвела Мађарску у оквире Тројног пакта који је привремено задовољио те њене аспирације. Пропаганда Мађарске државе била је потпуно под контролом владе. Од више пропагандистичких установа кључну улогу су имали Одељење за штампу Председништва Министарског савета и Одељење за штампу Министарства иностраних послова. Ове две институције имале су тачно омеђене области деловања и међусобно су се надопуњавале. У надлежност Одељења за штампу Председништва Министарског савета спадали су сви послови са домаћом штампом. На његовом челу налазио се шеф одељења, а поред њега радило је још тридесетак чиновника. Одељење за штампу Министарства иностраних послова давало је упутства за питања из области спољне политике и одржавало везе са дописницима страних листова. С обзиром на његове надлежности, број његових чиновника био је мањи него у одељењу при Председништву Министарског савета. Поред шефа одељења и два секретара имало је још само неколико чиновника. Оба прес-бироа имала су чврсту сарадњу и неку врсту надређеног положаја у односу на Мађарску телеграфску агенцију (Magyar Tavirati Iroda). Ова институција била је веома значајна јер су у њеном саставу били и Мађарски радио и Мађарски филмски биро. Прес-бирои су надзирали и новинске агенције које су формално имале приватни карактер. Постојале су три такве агенције и то: Informacija, Dunaposta и Budapesta Tudosito. Новинска агенција Informacija била је најзначајнија и имала је обавезу да снабдева Мађарску штампу вестима из иностранства и инострану штампу вестима из Мађарске. Надлежности ове агенције поклапале су се са општим обавезама сличних агенција широм Европе, а специфично за Мађарску било је постојање и делатност друге две агенције. Њихова делатност везана је за земље Мале Антанте. Наиме, Dunaposta је била задужена за пласирање вести мањинској штампи у државама Мале Антанте, а Budapesti Tudosito да мађарску штампу снабдева вестима из поменутих држава. Постојање овакве две агенције јасан је показатељ о тежњама и апсирацијама тадашњих мађарских власти. Треба напоменути да су новинске агенције добијале сталне субвенције од владе, што их је доводило у контролисан положај и давало улогу владиног сервиса. Поред поменутог, при Председништву Министарског савета постојао је и један одсек за мањинска питања. У његову надлежност спадао је пропагандистички рад међу мађарском мањином у суседним 68

Пропаганда Милана Стојадиновића земљама. Интересантно је да је постојање овог одсека држано у тајности.71 Паралелно са два поменута прес-бироа, при сваком министарству постојали су засебни одсеци за штампу који су штампи достављали вести о делатности својих министарстава. Они су имали и улогу да вести преносе у обрнутом смеру, т.ј. да обавештавају министарства о писању штампе. За културну пропаганду било је задужено посебно одељење Министарства иностраних послова. Ово одељење познато под именом „Одељење број 11” вршило је пропаганду у иностранству и бавило се издавањем публикација. Сви дописници на страни били су чиновници Одељења за штампу Министарства иностраних послова.72 Ови дописници су истовремено били и дописници Мађарске телеграфске агенције. Мађарска држава улагала је сразмерно велика средства за делатност својих пропагандистичких институција. У буџету за 1937. годину било је одређено милион пенга за Одељење за штампу Председништа Министарског савета и 500.000 пенга за Одељење за штампу Министарства иностраних послова.73 Поред ових средстава стајао им је на располагању и специјални фонд од 4 милиона пенга. Ова средства обезбеђивали су: Привилегована Мађарско радио акционарско друштво, ТЕBЕ (Удружење банака и штедионица), DJOS (Земаљско удружење творничких индустријалаца) и Индустријски картели (угаљ, шећер и сл).74 Већину поменутих средстава трошило је одељење при Председништву Министарског савета. Ово одељење финансирало је четири дневна листа у Будимпешти (Figetlenseg, Esti Ujsag, Uj Maguarsag i Budapеsti Hirlap). Поред њих субвенционисано је и осамдесет мањих и већих провинцијских листова.75 Целокупна сума која је одговарала противредности од 55 милиона динара за ову малу земљу76 била је ванредно велика што још једном показује важност пропаганде у Мађарској у обрађеном периоду. По речима дописника ЦПБ Алберта ова сума била је чак знатно мања од оне која је издвајана у ранијем периоду када је тадашњи шеф прес-бироа Стефан Антал „више него двоструко добио од банака и индустрије путем најподлије пресије и антисемитских претњи”.77 Организација пропаганде у Турској била је веома централизована и, у исто време, најмање заинтересована за деловање у иностранству. Формирањем републике 1921. године успостављена је држава у којој 71 72

73 74 75 76 77

АСЦГ 38-141, Извештај дописника ЦПБ С. Вајса од 30. јуна 1938. У 1938. години дописници су се налазили у Београду, Букурешту, Лондону, Паризу, Берлину, Риму, Варшави, Прагу и Стокхолму. У периоду о коме говоримо један пенг вредео је око 10 динара. АСЦГ, 38-141, Извештај Божидара Алберта, аташеа за штампу од 21. јануара 1937. Исто. Мађарска је територијално била мања од појединачно сваке земље Мале Антанте. АСЦГ 38-141. Извештај Божидара Алберта, аташеа за штампу, од 21. јануара 1937.

69

мр Бојан Симић је главну реч водио председник републике и оснивач модерне турске државе Кемал Ататурк. Он је успоставио једнопартијски систем чија карактеристика је била сталност режима, релативна стабилност и дуговечност влада. Ататуркова политика довела је земљу у неку врсту изолације, али је као последицу имала и изостанак учешћа Турске у Другом светском рату. Основна функција Турског прес-бироа била је надзор и усмеравање домаће штампе. С обзиром на постављени задатак уопште не чуди што се он налазио у оквиру Министарства унутрашњих послова. Цензура у формалном смислу није постојала, али су предвиђене казне за оне који су писали супротно од воље режима биле веома строге. Лична приврженост новинара новој власти и страх од репресије резултирали су таквим односом да се у једном извештају дописника ЦПБ констатује како је „сарадња између владе и листова потпуна.”78 Као потврда „добрих” односа власти и новинара говори и чињеница да је министар унутрашњих послова изабран за првог почасног члана Новинарског удружења. У прес-бироу било је само двадесетак службеника, али су они били у посебном положају. Њихова примања су за тадашње услове била велика, и по неколико пута већа од примања обичних службеника, али су могли бити отпуштени у сваком тренутку. Оваквим специјалним третманом власт је тежила да у исто време постигне ефикасност и одговорност службеника прес-бироа. Значајна материјална примања с једне стране, а и страх од губитка посла с друге, пресудно су утицали на новинаре да свој посао обављају у складу са жељама и интересима владе. Својом верношћу режиму новинари су обезбеђивали сигурност да ће остати на том послу. Прес-биро је био подељен на неколико одељења (секција) и то на: турску, балканску, италијанску, енглеску (у саставу које је била и америчка). Далеко најважнија била је турска секција. Њени задаци били су контрола над писањем турске штампе и реферисање министру унутрашњих послова о томе. На челу осталих секција налазио се углавном по један референт који је читао штампу земаља за које је био задужен. Свако од ових службеника пратио је и штампу неке од мањих држава. Као што се види праћењу стране штампе није придаван неки посебан значај.79 У некадашњој престоници земље Цариграду (Истанбулу) боравила су само два службеника.80 Један је био задужен за праћење домаће штампе, а други за праћење рада страних дописника. О 78 79

80

АСЦГ 38-141, Извештај дописника ЦПБ Стојана Лукачевића од 7. јула 1938. Интересантно је напоменути да је исти човек прегледао штампу балканских земаља и Француске. Кемал Ататурк је престоницу земље пребацио у Анкару која се налазила централном делу Турске.

70

Пропаганда Милана Стојадиновића незаинтересованости Турске за делатност у иностранству говори и то што прес-биро није имао ниједног дописника на страни. Не само да се није ангажовао у иностранству, него се није обраћала посебна пажња ни на сарадњу са страним новинарима. Ово не значи да се на њихов рад није мотрило. О „турском” начину контроле говори и следећи део из извештаја дописника ЦПБ: Има и један други метод, који се може лако употребити у ауторитарним режимима као што је турски, а то је ставити до знања страним дописницима да се излажу великом ризику, ако њихов рад буде и од најмање штете за интересе земље у којој живе. Овдашњи страни дописници су свесни тога и врло су обазриви приликом извештавања.81 Из наведеног видимо да није било речи о незаинтересованости турских власти за писање страних извештача већ се радило о провереном методу да се та писања, и без веће контроле, сведу на пожељна и прихватљива. Прес-биро се бавио и издавачком делатношћу. Реч је о неким пропагандним публикацијама чији је циљ био да промовишу турску културу, туризам и нови режим Кемала Ататурка.82 Поред овог, прес-биро је за унутрашње потребе издавао билтен који је садржао најважније чланке из стране штампе који су се тицали за Турску најбитнијих тема. Ова публикација која је издавана једном месечно била је намењена министрима, народним посланицима и другим водећим личностима тадашње Турске. Буџет прес-бироа износио је 188 хиљада турских лира, што је приближно износило око 5.620.000 динара. Овај скроман буџет, имајући у виду буџете европских земаља, па и оних у окружењу, био је за потребе и активности турског прес-бироа више него довољан. Улажући своју енергију на контролу и усмеравање домаће штампе, није се претерано улагало, али је начин деловања у комбинацији са постојећим политичким околностима био сасвим довољан за испуњење постављених циљева. Занимљиво је погледати и организацију пропаганде у Албанији у међуратном периоду. Реч је о једној држави и друштву који су у овом периоду били на нижем економском и културном нивоу него већина европских земаља, али сa значајним бројем сународника који су живели у суседним државама. Организација прес-бироа у Албанији није била на високом нивоу и трпела је честе промене у складу са дешавањима 81 82

АСЦГ, 38-141, Извештај дописника ЦПБ Стојана Лукачевића од 7. јула 1938. Неки од наслова тих публикација били су: „Турска данас”, „Турска на путу индустријализације”, „Турска жена у историји” и др.

71

мр Бојан Симић на политичкој сцени. Тако је и Централни прес-биро, како се звао у Албанији, често прелазио из надлежности једног министарства у друго. Ова установа је прво била у саставу председништва владе, а касније је прешла у Министарство унутрашњих послова. То је како каже дописник ЦПБ Денић, учињено на инсистирање тадашњег министра Мусе Јукеа који је био веома утицајан у тадашњој влади.83 Делатност прес-бироа била је веома скромна и ограничена. Та делатност сводила се на контролу штампе и демантовање натписа у страној штампи. Веза са Министарством унутрашњих послова била је логична јер је оно било задужено за субвенционисање „исправних” листова и забрану оних који нису извештавали у интересу владе. У недостатку техничке опреме албански прес-биро је примењивао друга средства. Познат је случај када се захтевало да дописник југословенског ЦПБ Пламенац буде протеран због једне вести, објављене у југословенској штампи а која је била неповољна за режим у Албанији.84 У свом деловању овај прес-биро је трпео разне утицаје. Шерко, тадашњи шеф албанског прес-бироа, био је „руски ђак” док су свој утицај имале и Италија и Немачка.85 О борби других држава за утицај у Албанији говоре и савети дописника Денића о неопходности да Агенција „Авала” успостави сарадњу са Албанском телеграфском агенцијом. Овим би се, по мишљењу дописника обезбедио наш утицај у Албанији и, с друге стране спречио утицај према Југославији непријатељски настројених земљама.86 Ови апели, који су били више жеље дописника, нису уродили плодом, тако да југословенски утицај у Албанији није био претерано значајан у посматраном периоду. Поменута Албанска телеграфска агенција која се налазила у саставу прес-бироа није имала уговор ни са једном страном агенцијом а вести су „набављане” помоћу два прислушна апарата.87 Нестабилност, али и нови заокрет у политици албанског режима, карактерише ново премештање прес-бироа овог пута у Министарство иностраних послова. То се десило 9. маја 1936. године. У свом извештају поменутог дана дописник Денић ову промену описује следећим речима: „у првом реду долази појачана ирединтистичка пропаганда а тек после акција прес-бироа у унутрашњој политици у корист данашњег режима”.88 Даља нестабилност и тражење праве форме за једну пропагандистичку институцију довела је до тога да се у току 1939. године 83 84

85

86 87 88

АСЦГ, 38–22. Пламенац није био протеран после објашњења нашег посланства, али је ускоро био замењен. На инсистирање немачког посланика прес-бироу је поклоњен уређај марке „Siemens” који је могао аутоматски да региструје вести Немачке телеграфске агенције. АСЦГ, 38–22, Извештај дописника Б. Денића од 15. јануара 1936. АСЦГ 38–22, Извештај дописника Б. Денића од 27. октобра 1935. АСЦГ 38–22, Извештај дописника Б. Денића од 6. маја 1936.

72

Пропаганда Милана Стојадиновића формира једна Генерална дирекција за штампу, пропаганду и туризам. Треба напоменути да су ову промену иницирали Италијани и да је не треба третирати као неки самостални потез Албаније. Буџет албанског прес-бироа био је велики за ондашње прилике и привредну снагу земље – око 15 % укупног буџета Министарства иностраних послова. У току 1936. године Албанија је на пропаганду издвајала око 130.000 златних франака, што је било око два милиона динара. Ова сума чинила је око 0,7 % тадашњег буџета државе.89 Ова значајна сума била је далеко мања од оне коју су у пропаганду улагали Италијани после окупације Албаније. У већ поменуту Генералну дирекцију Италијани су улагали око 7.500.000 динара, што је као што видимо око три пута више него што су Албанци финансирали. Албански прес-биро је по много чему, у почетној фази развитка, и у једном свом делу, подсећао на онај у Турској. Главна дужност била му је контрола над штампом и унутрашњим животом у земљи. У каснијем периоду јављају се покушаји да се појача рад на „иредентистичкој пропаганди” у чему можемо, с правом, видети и италијански утицај. О начину спровођења албанске пропаганде у иностранству говори и један извештај нашег Министарства унутрашњих послова. У њему се каже: Албанска пропаганда и даље се спроводи у највећој тајности живом речју – шапатом од ува до ува, и преко за то нарочито ангажованих људи, па се из целог досадашњег рада албанске ириденте – односно прикупљених извештаја види: да су албанске претставнишне власти у нашој држави у сталном контакту и везама са виђенијим арнаутским првацима у нашој држави; нарочито се у овом погледу истиче албански конзулат у Скопљу.90 И пропаганда у Грчкој, на почетку посматраног периода била је организована у оквиру Министарства иностраних послова. Након промене власти 1936. године долази до укидања тог Прес-бироа и формирања установе државног подсекретаријата. Ова установа, формирана у августу 1936, бавила се домаћом и страном штампом и туризмом. Коначан облик подсекретаријат је добио крајем фебруара 1937. године, када је подељен на пет дирекција. Укупан број службеника био је 75, па га по величини можемо сврстати у средње пропагандне институције. За питање политичке пропаганде биле су задужене дирекције за домаћу и страну штампу.91 Дирекција за страну штампу, као и већина сличних 89 90

91

АСЦГ 38–22, Извештај дописника Б. Денића од 17. јануара 1937. АСЦГ, Фонд Министарства унутрашњих послова (14), фасцикла 23. Билтен Одељења за државну заштиту Министарства унутрашњих послова за јануар 1939.. Остале три дирекције биле су: Дирекција за унутрашњи туризам, Дирекција за инострани туризма и Дирекција за бање и лековите воде.

73

мр Бојан Симић у Европи тога доба, била је задужена да прати страну штампу и да прикупља интересантне текстове о Грчкој. Значајнија међу њима била је она чија је улога била надзор и „дириговање” над грчком штампом. Она је имала четири посебна одсека која су имала задужења да прате, обавештавају и надзиру грчке листове. За оне који се не би понашали у складу са вољом ове институције биле су предвиђене строге казне. У Закону од 20. јануара 1937. године који је регулисао ову материју наводи се и следеће: „Све земаљске власти, јавне, обласне и општинске, дужне су у обављању њихових функција, да извршавају наређења Потсекретаријата за штампу и туризам у свим питањима о којима се ради о цивилизацији, карактеру и изгледу земље.”92 У 1935. години буџет је износио 24 милиона драхми, али у то није била урачуната сума која је издвајана преко поверљивих кредита.93 Из свега можемо закључити да је грчка пропаганда у знатној мери била усмерена према домаћем становништву и да је била у уској вези са контролом штампе и других медија која је у овој земљи систематски спровођена. Организација пропагандне делатности у Румунији често је мењана у годинама пред избијање Другог светског рата. На почетку посматраног периода постојала је Генерална дирекција штампе и пропаганде. Она је била задужена за спровођење како унутрашње, тако и спољне пропаганде. Поред службеника у земљи постојало је и петнаест дописника из иностранства. За њен рад издвајана су значајна средства. У буџету Министарства иностраних послова за 1936/37. годину, који је износио 335 милиона леја, за рад Генералне дирекције издвојено је 15.994.000 или 4,5 %.94 Ово није била коначна сума издвајана за пропаганду јер је, према речима дописника, из поверљивог фонда истог министарства дато још више него двоструко, око 32 милиона леја.95 За финансирање ове дирекције користила су се и средства од опорезивања страних часописа и књига који су се продавали у Румунији. Тарифа је била један леј за сваки број часописа односно два за сваку страну књигу. Средства за пропаганду прибављана су и од индустријски, трговачких и других предузећа чији је годишњи обрт прелазио 20 милиона леја.96 Током 1938. године дирекција је реорганизована и из ње је издвојен спољнопублицистички одсек који је потом припојен Министарству иностраних послова. Законом из августа исте године пропаганда је организована на следећи начин:

92 93 94 95 96

АСЦГ, 38–141. Извештај дописника ЦПБ из Грчке из 1937. АСЦГ, 38–141. Извештај дописника ЦПБ из Грчке из 1937. АСЦГ, 38–141, Извештај дописника ЦПБ из Румуније од 20. јануара 1937. Исто. ЦДИА, 176-20-56.

74

Пропаганда Милана Стојадиновића 1) Дирекција за националну пропаганду туризма; 2) Дирекција за кинематографију и комисија за контролу и цензуру филма; 3) Дирекција за штампу и пропаганду; 4) Дирекција за књиге; 5) Дирекција за радио; 6) Служба за телефоне и телеграфе.97 Негде у ово време основан је и Државни подсекретаријат за штампу и пропаганду који је требао да обједини и оснажи пропагандну делатност државе како према иностранству тако и у самој држави. Овај подсекретаријат био је у тесној вези са румунском телеграфском агенцијом „Радор”. О томе колико се водило рачуна ко ће бити чиновник Министарства иностраних послова говори и Уредба од јула 1938. године. Овим документом чиновницима је забрањена женидба без претходног одобрења министра. Уколико је неко од поменутих службеника желео да се ожени странкињом морао је да добије одборење шефа државе лично.98 Истом Уредбом од аташеа за штампу (дописника из иностранства) тражено је да има диплому правног факултета, познаје француски језик и језик земље у којој борави, признање од професионалног новинарског удружења, као и да има барем две године стажа у некој од редакција домаћих листова.99 Из напред наведених података видимо да како се приближавао Други светски рат организација пропаганде у Румунији постајала је све сложенија и њој да се поклањало све више пажње и средстава. После избијања рата, почетком 1940. године основано је Министарство националне пропаганде.100 Најзначајнија пропагандна организација у Пољској налазила се у оквиру Министарства иностраних послова и носила је назива Одсек за штампу. Главни задаци овог одсека били су: Да даје информације страним новинарима у Пољској одржава везу са домаћом штампом о догађајима који се тичу спољне политике, врши економску и културну пропаганду у иностранству, бележи писање стране штампе о важним питањима и слично. Овај одсек имао је и дужности везане за неку врсту цензуре филмова. Наиме, одсек је давао своје мишљење о томе да ли се одређени филм може приказивати или не. Поред овога он је био повезан и са Пољском телеграфском агенцијом (ПAT) где је један његов ЦДИА, 176-20-56. АСЦГ, 38,–141, Извештај дописника ЦПБ из Румуније од 16. јула 1938. 99 Исто. 100 Ово министарство чинило је осам различитих дирекција и секретаријат. 97

98

75

мр Бојан Симић представник био члан Административног савета. Одсек се састојао од 5 пододсека и то: западни, источни (вероватно везани за инострану пропаганду), пољска штампа, културна пропаганда и економска пропаганда. Услед опасности која је долазила од Немачке у пољској јавности се током 1938. године често говорило о потреби оснивања једног министарства пропаганде али оно до фебруара 1939. године није основано. Одсек за штампу финансиран је из буџета Министарства иностраних послова. У току 1934. године по званичним подацима одсек је имао на располагању суму од 4.260.000 злота, приближно 34 милиона динара.101 Прва држава која је користила пропаганду као регуларни инструмент своје политике јесте СССР. Ово је лакше разумети имајући у виду да се комунистичка партија дуго налазила у илегали, па су многи бољшевици били вични конспирацији, агитацији и пропаганди.102 Освајањем власти након 1917. године целокупна држава је према мишљењима многих историчара постала нека врста „пропагандне државе”. Практичну обавезу спровођења пропаганде имали су сви државни органи. Кључну улогу на овом пољу вршила је најважнија институција у држави Комунистичка партија (СКП-б). Поред ње, нарочито када је у питању била пропаганда према иностранству, значајну улогу имала је и Комунистичка интернационала, која иако је формално била независна у суштини престављала инструмент совјетске спољне политике. Централни орган пропаганде у оквиру партије била је Секција за агитацију и пропаганду, основана у августу 1920. године. Њен задатак био је да координира све активности на овом пољу и то на територији целе државе. Ипак, током двадесетих година ова партијска агенција није била у стању да овај задатак у потпуности изведе. Заправо, примат су имале државне односно владине институције: прво Народни комесаријат за просвету, а касније Главни комитет за просвету. Тек крајем двадесетих година Агитпроп постаје доминантан у апарату агитације и пропаганде СССР-а.103 У спровођењу пропаганде значајну улогу имала је и штампа. Најзначајнији листови у међуратном периоду били су партијски орган Правда и Известија гласило Врховног совјета. У току 1936. године ова два листа имала су огромне тираже од 2, односно 1,6 милиона при101 102

103

АСЦГ, 38-141, Извештај дописника из Пољске од 30. јануара 1934. Aгитација је латинска реч и значи: поколебати, туткати, одбацити, придобити. Реч агитатор се употребљава за онога који подстрекава гомилу, ко води агитацију, врбује за партију итд. П. Остојић, н. д., 11, фуснота 1. P. Kenez, The birth of the propaganda state (Soviet media and mass mobilization), Кембриџ, 1986, 121–125.

76

Пропаганда Милана Стојадиновића мерака.104 Између 1920. и 1922. Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза уводи и Пропагандни биро и Биро за цензуру, који строго контролише све публикације и с техничко-организационе и са садржајне тачке гледишта.105 Заједно са штампом на овом пољу радила је и Телеграфска агенција Совјетског Савеза ТАСС, настала 1925. године. Ова институција била је двосмерни орган пропаганде. ТАСС је, с једне стране био главни орган за пријем вести из иностранства и, с друге задужен за слање вести из СССР-а. Ову агенцију је директно контролисала влада. Важно је поменути да су шефови представништава у иностранству имали дипломатски ранг тако да су имали и дипломатски имунитет који их је штитио од судског гоњења у земљама у којима су боравили.106 Будући да је био изолован, Совјетски Савез је посебно улагао у пропаганду преко радија. Да су напори на том пољу били успешни сведочи и то што се данас Лењин и Троцки сматрају зачетницима масовне радио-пропаганде намењене грађанима других земаља.107 Совјетском информативном делатношћу у иностранству бавило се и Савезно удружење за културне односе са иностранством. Ово удружење основано је још 1925. године и имало је формално статус самосталног друштва.108 У току 1923. године биоскоп у СССР постаје државни монопол.109 Слично се догађа и са позориштем које постаје сарадник „социјалистичке грађевине”. Стаљинизација совјетске штампе већ је била спроводена до почетка тридесетих година, што је значило потпуну контролу и потчињеност извршним властима.110 Специфичност совјетског модела пропаганде је ангажовање значајног броја људи у својству агитатора. Већ крајем октобра 1917. године партија је почела да шаље агитаторе на село. По проценама руских историчара током првих постреволуционарних месеци било их је око десет хиљада, док их је у јулу 1918. било, чак педесет хиљада.111 Приликом спровођења пропаганде бољшевици су користили и посебне агитационе возове и бродове. Ова превозна средства су, осим 104 105 106 107 108 109

110

111

Đ. Gocini, н. д., 319. Đ. Gocini, н. д., 320. J. C. Clews, Communist propaganda techniques, Њујорк, 1964, 84–85. М. Oreč, н. д., 74. Исто, 132. Ејзенштајн, филмски редитељ, записао је „филм није само проста забава, он је одређен да спроводе пропаганду совјетских држава и њених идеја међу народима”. П. Остојић, н. д., 66. О томе видети: M. Lenoe, Agitation, Propaganda and the ‘Stalinization’ of the Soviet press, 1922–1930, Питсбург, 1998. P. Kenez, н. д., 53–54.

77

мр Бојан Симић агитатора, носила и пропагандне филмове који су били приказивани народу. Неки возови су чак имали и своје штампарије у којима су се штампале новине. Овај вид пропаганде имао је успеха код необразованог сељаштва које је било одушевљено поменутим „чудима технике”.112 Имајући у види све напред наведено, лако је закључити да су прес-бирои у већој или мањој мери играла улогу министарства пропаганде, али нису носили такво име да не би изазвали подозрење других држава. Прави обим материјалних и других средстава која су у ове институције улагани тешко је утврдити. Ова чињеница проистиче из тога што је тачан број прикриван од страних држава, али и од политичких противника у сопственој држави. Разлике у финансирању потицале су и од величине земље, традиције конкретног друштва и спољнополитичких амбиција постојећих режима. Фашистичке земље, с обзиром на намере које су имале и на спољном и на унутрашњем плану, трошиле су сразмерно највећа средства за службу пропаганде.113 Мање државе су углавном биле сконцентрисане на контролу и усмеравање сопственог јавног мњења. Многе државе имале су сличне организације задужене за пропаганду, а често се дешавало да је структура одређених одсека једноставно копирана од организација других држава ако је установљено да су се oве показале успешним у свом раду.114 Организација ових установа често је мењана и оне су се у складу са потребама тренутка трансформисале, мењале своју базу, регрутовале нове сараднике. До промена је долазило и услед промена влада, па чак и само челних људи министарстава, односно прес-бироа. Многе од ових установе биле су идеалне за решавање материјалне егзистенције, подизање друштвеног и социјалног статуса, стицање личних користи, напредовања у политичкој каријери.

112 113

114

Исто, 58–69. И трећа сила Осовине, Јапан, имала је организовану пропаганду. Већ 1932. године у оквиру Министарства образовања основан је Биро надгледања мисли. Осим њега пропагандним радом у земљи и иностранству бавио се и Информативни биро кабинета. Јапанска пропаганда је имала великог успеха у земљи користећи менталитет, схватања и вредности Јапанаца. Резултати у иностранству били су врло мали због културног јаза и недовољног познавања језика и обичаја. М. Тадић, н. д., 47. Занимљиво је напоменути да се у извештају ЦПБ из 1939. године под називом „Делокруг и рад Централног пресбироа Председништва Министарског савета” са поносом наводи да организацију нашег Прес-бироа покушавају да копирају друге земље, а као пример се наводе Мађарска, Бугарска, Турска и Грчка. АСЦГ, 38-1.

78

Пропаганда Милана Стојадиновића

III Организација и начин извођења пропаганде Милана Стојадиновића Централни прес-биро Установа Прес-бироа у Србији датира још од шездесетих година XIX века. Друга владавина кнеза Михаила Обреновића (1860–1868) донела је промене државног уређења и државне политике. Кнежев циљ био је ослобођење српског народа од турске власти. У складу с тим он је спровео припреме и на спољном и на унутрашњем плану. Довођењем на власт конзервативног кабинета Илије Гарашанина (1861) он је добио одане сараднике у том подухвату. Држава је централизована, створена је народна војска као и неке друге установе.1 Рад на националној пропаганди стављен је под строгу контролу владе. Тако је при Министарству иностраних дела основано посебно одељење за штампу – „Прески биро”. На његовом челу био је познати публициста Матија Бан. По њему задаци прес-бироа били су следећи: 1. да се народна идеја онаква распростре међу сродним елементима на југу каква се у Београду хоће, а тако исто и идеја о сношењима југословенства са осталим словенством; 2. да се међу разним народностима на југоистоку европском потхрањују идеје солидарности и будућег савеза, дописивањем у њине новине; 3. да се живо и на све стране оповргавају клевете и нападања на србску владу, и на Југословене; 4. да се безаконија турске администрације достављају европској штампи; 5. да се тамо разјаснује право стање Истока и оповргавају све тезе које се не слажу са интересима источног христијанства; 1

Детаљније о томе видети С. Јовановић, Друга владавина Милоша и Михаила, Београд, 1933, 239–313.

79

мр Бојан Симић 6. да се одржава приватна коресподенција са разним редакцијама, свим нашим на страни коресподентима, и да се имају под руком коресподенти страни новина у Београду станујући; 7. да се пишу брошуре за које би се нашло да су нужне; 8. да се не само европској и славенској штампи, но и нашој домаћој, достављају оригинални и преведени чланци; 9. да ступимо у сношења са што већим бројем славенски и инострани редакција, како би домашај наше радње све већи бивао.2 Као што можемо видети, првобитна функција прес-бироа била је деловање у иностранству и уско је била везана за питање борбе за заокружење државности Србије. У периоду најинтензивније дипломатске борбе за независност кључни утицај на пропаганду а самим тим и на ово одељење имао је министар спољних послова Јован Ристић. Уследило је и значајно повећање средстава улаганих у ову институцију, па је тако 1869. године тај издатак износио 148.000 гроша.3 Посебан значај институција прес-бироа је добила у периоду Балканских ратова и Првог светског рата. Она је тада носила назив Ратни прес-биро и на његовом челу био је Слободан Јовановић.4 Историчар Иван Илчев тврди како је уочи Балканских ратова Србија била прва од држава учесница која је организовала централизовану и широку пропаганду.5 Током Првог светског рата прес-биро је формацијски био при врховној команди а под директном командом Обавештајног одсека. Прес-биро се налазио у подређеном положају у односу на војску, а нарочито у односу на шефа Обавештајног одсека пуковника Аписа.6 Уз Слободана Јовановића, као шефа, у Ратном прес-бироу су радили су и редовни професор Универзитета Бранислав Петронијевић, доцент Војислав Јовановић Марамбо, професор Богословије Драгутин Костић, професор Војне акедемије Милоје Сретеновић и други.7 Главне дужности ове установе биле су да обавештава домаћу и страну штампу о догађајима на српском фронту. Готово свакодневно издаван је „Ратни дневник” као орган Врховне команде. Прес-биро, је у складу са ратном ситуацијом, мењао пребивалиште: прво се преселио у Ниш а касније 2

3

4

5 6 7

Архив Србије, ВАРИА 28. Цитирано према М. Бјелица, Српски ратови речима 1844– 2000, Београд, 2003. М. Бјелица, н. д., 27. Аутор овом приликом цитира писање листа Панчевац од 24. августа 1869. Он се на овом месту задржао све до почетка 1917. године када га је заменио капетан I класе Милан Вл. Ђорђевић, Н.Поповић, Слободан Јовановић и југословенска држава, Београд, 2003, 48. И. Илчев, Родината ми – права или не, Софија, 1995, 497. О томе видети: С. Јовановић, Моји савременици, Виндзор, 1962, 7–87. Н. Поповић, н. д., 47.

80

Пропаганда Милана Стојадиновића на Крф. С обзиром на то да је са овог грчког острва било тешко да се координира пропаганда у земљама западне Европе, почетком 1916. године основан је други пропагандни центар у Женеви. Швајцарска као неутрална земља била је центар пропаганде и других балканских земаља. Дана 14. марта 1916. године основан је Српски новинарски биро на чијем је челу био професор београдског универзитета Божидар Марковић. Задаци овог бироа били су да прати све шта се пише о балканским питањима у швајцарским и француским новинама и брзо реагује на све за шта се процени да угрожава српске интересе.8 Биро је издавао неколико билтена на српском, француском и енглеском језику, а од маја 1916. почео је да се издаје недељник La Serbie. Journal politique hebdomadaire. Редактор листа био је Лазар Марковић који је био и аутор више пропагандних брошура. Касније је у Женеви почео да излази и лист La libre Serbie који је имао тираж од 4000 примерака.9 Сличну делатност за време рата постојала је и у Паризу и Лондону.10 Посебно живу активност у Лондону развио је професор Београдског универзитета Павле Поповић који је за време рата објавио значајан број радова и одржао више предавања у Енглеској.11 У Краљевини СХС у периоду пре оснивања Централног прес-бироа12, „Опште државне обавештајне службе” биле су у надлежности Министарства иностраних дела, осим у периоду 1920–1921, када су у надлежности и Председништва Министарског савета. ЦПБ је основан законом од 18. априла 1929. године. У Закону о оснивању ЦПБ који се састојао од четири члана, ова институција је предвиђена као једна државна обавештајна служба. Детаљније задатке, обавезе и структуру новооснованог тела требало је да пропише председник Министарског савета одговарајућом уредбом. Закон је још предвидео да Централни прес-биро буде у саставу Председништва Министарског савета као једно његово одељење и да његов посебан буџет буде у оквиру буџета Председништва (чл. 3). Унутрашња организација ЦПБ утврђена је Законом о уређењу Председништва Министарског савета од 1. маја 1929. године.13 Треба напоменути да су паралелно са ЦПБ наставили да постоје и Прес-биро Министарства иностраних дела и Прес-биро Министар8 9 10

11

12

13

И. Илчев, н. д., 155. Исто. О пропагандној делатности у Лондону видети спис „Пресбиро” који је саставио Војислав Јовановић Марамбо, АСЦГ, Збирка Јована Јовановића Пижона (80), фасцикла бр. 73. Комплетна библиографија пропагаднистичких радова Павла Поповића у Енглеској за период од 1915. до 1917. налази се у АСЦГ, 80-73. Пуно име Централни прес-биро Председништва Министарског савета Краљевине Југославије у даљем тексту Централни прес-биро, ЦПБ или Прес-биро. „Службене новине Краљевине СХС”, бр. 105-XLII од 7. маја 1929. – Закон о уређењу Председништва Министарског савета од 1. маја 1929.

81

мр Бојан Симић ства унутрашњих дела, али су њихове надлежности биле минималне. Први је задржао право цензуре у извесним случајевима, а други је практично постао одсек за штампу поменутог министарства.14 На челу ЦПБ био је чиновник са називом шеф Централног прес-бироа. Ову значајну дужност у периоду од 1929. до 1941. обављали су: Милан Марјановић15, Милан Николић, Теофило Ђуровић16, Коста Луковић, Бошко Богдановић17, Предраг Милојевић18 и Милорад Радовановић. Њихов мандат није био временски одређен него су постављани и смењивани, односно пензионисани вољом владе. Иначе треба напоменути да је први шеф ЦПБ требало да буде Тони Шлегл, директор загребачких Новости и пријатељ краља Александра. Дужност никад 14

15

16

17

18

В. Драговић, Српска штампа између два рата, основа за библиографију српске периодике 1915–1945, Београд, 1956, 383. Милан Марјановић (1879–1955) био је новинар, књижевник и филмски радник. Био је истереан из Карловачке гимназије због својих противмађарских ставова. У Прагу је касније завршио трговачку школу. Био је један од вођа покрета против бана Куена Хедерварија. Један је од оснивача Југословенског одбора током Првог светског рата. Након рата био је члан југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу. Током Другог светског рата био је интерниран у Италију. Након рата бавио се писањем, режијом и књижевном критиком. Теофило Ђуровић рођен је 8. марта 1896. у Горњем Милановцу. Гимназију је учио у Крагујевцу и Чачку. После повлачења преко Албаније отишао је на школовање у Француску. Правни факултет завршио је у Поатјеу. Докторат је одбранио у Паризу из области политичких и економско-финансијских наука. У службу Министарства иностраних послова ступио је 1919. Oбављао више различитих дужности. Ђуровић је као чиновних Министарства иностраних послова служио у Чехословачкој, Француској, Аустрији и Италији. Кратко време у Бечу и Ријеци био је вршилац дужности генералног конзула. Од 1930. био је на дужности у Правном одељењу МИП. За шефа Одсека за штампу МИП постављен је 1932. Само четири месеца касније постављен је за заменика шефа Централог прес-бироа да би у мају 1934. привремено постао и вршилац дужности шефа ове установе. Након тога био је саветник Краљевског посланства у Паризу. За шефа Централног прес-бироа постављен је 31. јануара 1935, а 16. септембра 1935. постао је генерални конзул у Валони (Албанија). Од 31. октобра 1938. био је генерални конзул у Солуну где га је затекао почетак Другог светског рата. Kaсније је емигрирао у Канаду. Бошко Богдановић (1888–1945) је основну и средњу школу завршио у Ваљеву. Класичну филологију је дипломирао у Београду. Био је професор Треће београдске гимназије, Државне трговачке академије и Учитељске школе у Скопљу. Био је сарадник и дугогодишњи главни уредник листа Време. За време Другог светског рата сарађивао са Недићевом владом. Повукао се са Немцима, али је касније заробљен. Умро је приликом депортације за Југославију. Говорио је латински, грчки, италијански, немачки, енглески и француски. Патријарх Варнава Росић био му је венчани кум. Био је близак пријатељ А. Корошца. Предраг Милојевић (1901–1999) скоро целог живота бавио се новинарством. Након завршене гиманазије уписао је филозофију код чувеног професора Бране Петронијевића који га је изабрао за хонорарног асистента. Ипак врло брзо напушта студије и постаје сарадник листа Политика. Након успостављања диктатуре краља Александра изгубио је своју редовну рубрику, али је, ипак постао Политикин дописник из иностранства. Радио је у Енглеској и Немачкој. Поред новинарства бавио се и преводилачким радом. И након Другог светског рата дуго је радио у Политици, одакле је чак два пута отпуштан али и и враћан.

82

Пропаганда Милана Стојадиновића није примио јер је непосредно пре тога убијен у Загребу. 19 Шеф ЦПБ је у чиновничком погледу имао ранг опуномоћеног министра на страни и био је одговоран председнику и влади. Само одељење било је подељено на три одсека: Административни, Информативни и Публицистички. Сваки од ових одсека имао је свог шефа који је био подређен шефу ЦПБ. Шефови одсека имали су ранг и компетенције начелника министарстава. У истом документу, Закону о уређењу Председништва Министарског савета, наведено је и које дужности сваки од одсека треба да обавља. Административни одсек био је задужен за вођење персоналних послова особља ЦПБ, тј. примање и отпремање поште и слично. У његов састав улазио је и Секретаријат који се старао о свим представкама особља, пословне и личне природе. Информативни одсек био је задужен за прикупљање и давање информација. Те информације биле су различитог карактера – од чисто политичких , преко привредних и финансијских до културних. Важна функција овог одсека било је и прикупљање информација о страној и домаћој штампи. Одсек је имао обавезу да води архиву и има библиотеку. Публицистички одсек се бавио писањем и штампањем, новинарским и књижевним радом. Његов основни задатак био је упознавање домаће и иностране јавности са ситуацијом и догађајима у Југославији. Све време постојања и рада у земљи Централни прес-биро је тражио оптималну организацију која би му омогућила испуњавање постављених задатака. То лутање најбоље илуструје и податак да је пословник о раду ЦПБ донет тек 31. марта 1931. године. Овај пословник се наслањаo на постојећи закон и њиме је детаљније дефинисана структура одељења.20 На челу Прес-бироа остао је чиновник са титулом шеф Централног прес-бироа али је предвиђено постојање његовог заменика. Функцију заменика шефа ЦПБ у каснијој пракси често је обављао неко од шефова одсека. Задржана је подела на Административни, Информативни и Публицистички одсек.21 Према новој подели рада у надлежност Административног одсека спадали су: сви административни, персонални и рачунски послови ЦПБ, Економат, техничка израда билтена и експедиција поште. У надлежност Секретаријата, који је остао у саставу Административног одсека, били су следећи послови: пријем и расподела поште, давање општих обавештења по привредним и културним питањима, концентрација документације Централног прес19 20

21

В. Драговић, н. д., 382. У овом делу даћемо само најопштије карактеристике организације Централног прес-бироа, док ћемо структуру и функције детаљније обрадити у делу рада који се конкретно односи на период Стојадиновићеве владе. Ова подела се у ЦПБ најдуже одржала уз образложење да иако није потпуно функционална ипак „унесена у позитиван закон”.

83

мр Бојан Симић -бироа (фото-служба, документарна архива, радио служба и изложбе ЦПБ). Публицистички одсек обављао је информативно-пропагандистичку службу према иностранству, док је Информативни одсек обављао информативно-пропагандистичку службу у земљи. Већ у току 1931. године, ради примене овог Пословника, издато је 56 разних упутстава. Битно је напоменути установљавање и две посебне архиве – поверљиве и административне. Занимљиво је рећи да је у току исте године у административну архиву заведено око 3.900 аката, а у поверљиву око 12.000 аката.22 Овај податак довољно говори о тајности рада те установе. Иначе, просторије ЦПБ налазиле су се у улици Великог Милоша у Београду. Одељења је финансирано преко редовних и поверљивих кредита. Као илустрацију односа ових кредита навешћемо буџет ЦПБ за 1931. који је износио 18.180.580 динара – од тога од редовних кредита 11.580.58023, а поверљивих 6.600.000 динара.24 Треба напоменути да значајна средства издвајана за делатност овог одељка Председништва Министарског савета никад нису задовољавала шефове Централног прес-бироа. Њихове сталне жалбе на недостатак средстава забележене су у бројним извештајима.25 Међу запосленима најбројнији су били чиновници и они су се делили на две групе. Први од њих имали су пуни чиновнички статус док су други били само хонорарни чиновници. Занимљива је била и чињеница да је Чиновнички закон за запослене у Централном пресбироу предвиђао посебну погодност. Њима је омогућено напредовање у државној служби, без обзира на школске квалификације и стаж у служби, који је био предвиђен за напредовање у случају осталих државних чиновника Краљевине Југославије. Законодавац је овим хтео да омогући регрутовање особља Централног прес-бироа из новинарских редова. Тако регрутованим чиновницима омогућавало се напредовање 22 23

24

25

АСЦГ, 38-1, Извештај о раду ЦПБ за 1931. годину. АСЦГ, 38-141. Првобитни предлог буџета који је саставио ЦПБ износио је 36.580.580 динара и у њему је постојала ставка за издавање публикација у земљи и иностранству с циљем обавештавања од, чак, 20 милиона динара. Специфичан је случај буџета за 1929/1930, прву годину постојања установе, када је однос кредита био 3.400.000 динара из редовних и 9.600.000 динара из поверљивих. Ово се може протумачити непрецизним проценама евентуалних трошкова институције док она није почела да фунционише. Наравно, и у каснијим периодима долазило је до повећања поверљивог кредита у складу са потребама и вандредним издацима. АСЦГ, 38-1, Извештај под називом „Делокруг и рад Централног прес-бироа Председништва Министарског савета” из 1939. године. Занимљиво је и истицање да Чехословачка, Пољска и Мађарска имају готово двоструко већи буџет, што је, како се наводи, случај и у свим земљама у окружењу.

84

Пропаганда Милана Стојадиновића и положај који одговара њиховом рангу и угледу у новинарству, као и њиховој личној способности и учинку.26 Да бисмо јасније сагледали бројно стање и дужности особља Прес-бироа приказаћемо структуру ЦПБ из 1931. године. Особље Централног прес-бироа по звањима 1. Шеф Централног прес-бироа 2. Заменик Шефа ЦПБ 3. Шефови одсека и секретаријата 4. Референти 5. Секретари одсека и Секретаријата 6. Лектори 7. Редактори 8. Стенографи 9. Дактилографи 10. Дописници у земљи и иностранству 11. Остало особље УКУПНО

1 1 4 12 4 12 1 2 15 33 40 125

*Од тога на редовном кредиту 112, а на поверљивом 13 службеника. Извор: АСЦГ 38-1, Извештај о раду ЦПБ за 1931. годину.

Број запослених у наредним годинама варирао је, али се обично кретао око сто педесет.27 Том броју треба додати известан број сарадника који званично нису вођени на платном списку. Ово је рађено због тајности њиховог деловања, тако да они нису ни помињани у извештају, али је њихово постојање забележено.28 Службеници ЦПБ били су људи различити како по свом образовању, тако и по темпераменту и понашању. Међу њима било је доктора наука, професора, књижевника... Многи од њих у прес-биро су дошли више из материјалних разлога него ли из личних убеђења о политичкој и моралној исправности свог деловања. Зарада и повластице које је овај посао нудио биле су много изнад просечних за ондашње прилике у Краљевини Југославији. Поред тога, не треба занемарити и могућност напредовања, стицања друштвеног статуса и положаја, могућност путо26

27 28

АСЦГ, 38-1, Извештај ЦПБ под називом „Организација штампе и пропаганде у Југославији”. Године 1940. било је 167 запослених. Одређени сарадници вођени су под специјалним именима. Тако је дугогодишњи сарадник ЦПБ у Француској Леон Саваџијан завођен под именом Лео. АСЦГ-38, Платни спискови фасцикла 3.

85

мр Бојан Симић вања... Све то доносило је конкуренцију, ривалство, сукобљене интересе, нетрпељивост. Милан Јовановић Стоимировић, који је деценијама био у ЦПБ и око њега, о стању у њему говори као о „осињаку”, „јами у којој гамиже свака гамад”, „лудој кући” у којој се акумулирало „много покварености”.29 Централни прес-биро је на територији Краљевине Југославије, поред централе у Београду, имао сталне дописнике на територији сваке од девет бановина. Ти дописници су се углавном налазили у средиштима самих бановина, али су се кретали и по унутрашњости. Седишта сталних дописника у земљи била су: Љубљана у Дравској бановини, Загреб у Савској, Бања Лука у Врбаској, Сплит у Приморској, Сарајево у Дринској, Цетиње у Зетској, Нови Сад у Дунавској, Ниш у Моравској и Скопље у Вардарској бановини. Постојали су још и дописници у Сушаку и Осијеку. У иностранству, ЦПБ је имао дописнике у најзначајнијим европским престоницама и у главним градовима суседних држава. Стални дописници из иностранства били су у Лондону, Паризу, Берлину, Женеви, Риму, Софији, Прагу, Пешти, Варшави, Берну, Бечу, Атини, Букурешту, Вашингтону, Бриселу и Франкфурту. У току 1931. године укинута су дописништва у Бриселу и Франкфурту, а нешто касније је уведено дописништво у Тирани. Дописници у иностранству су касније називани аташеи за штампу при Краљевском посланству да би се прекинула дотадашња пракса произвољне титулатуре.30 Пропаганда коју је вршио Централни прес-биро првих година по оснивању имала је за циљ да оправда нови курс установљен завођењем краљеве диктатуре. Важно је било објаснити и ново уређење државе, поделу на бановине и слично. Само оснивање ЦПБ можемо довести у везу са завођењем режима диктатуре. Владару је било неопходна једна установа која би домаћој и страној јавности могла да оправда и објасни све што се у наредном периоду чинило. Посебно је било значајно уверити савезнике (Француску и Чехословачку) о неопходности предузетих мера. После доношења Октроисаног (Септембарског) устава 1931, један од тежишта пропаганде био је да његове одредбе приближи страној и домаћој јавности. Целокупна пропаганда ЦПБ-а може се поделити на политичку, културну и туристичку.31 У овом раду биће, пре свега, речи о политичком аспекту пропаганде док ће се сразмерно мање бити речи о културној и туристичкој. 29 30 31

М. Јовановић Стоимировић, н. д., 72, 387. АСЦГ, 38-1, Правилник о аташеима за штампу (чл. 1). Ова подела преузета је из класификације коју су урадили чиновници Централног прес-бироа.

86

Пропаганда Милана Стојадиновића Период владе Милана Стојадиновића доноси значајне промене, и у интензитету и обиму рада, и у структури Централног прес-бироа. Једна од првих таквих промена била је промена Пословника о раду извршена 11. новембра 1935. године. Пословником је детаљније и прецизније дефинисан рад ЦПБ-а.32 Изузетно је важно напоменути да је иницијативу за измену Пословника дао лично Милан Стојадиновић 4. јула 1935. године, дакле, само десет дана након званичног преузимања места председника владе.33 Јасно је уочљиво да је Стојадиновић од самог почетка схватао значај ове институције за пропаганду државе, али и личну промоцију у земљи и пред међународном јавношћу. Овом другом је наравно доприносило и то што је осим функције председника Министарског савета, Стојадиновић био и министар иностраних послова. Он ће својим деловањем и вођењем активне спољне политике помоћи рад Централног прес-бироа, „отворити му врата” неких земаља у којима је до тада његово деловање било скоро потпуно онемогућено. Такав пример су Италија и Бугарска у којима је до 1937. године деловање дописника било отежано и често скоро без резултата. Са овим државама Стојадиновићевом заслугом склопљени су споразуми о пријатељству, који су омогућили дописницима лакши приступ тамошњим институцијама и штампи. То, наравно, не значи да је ситуација после наведеног периода била битно поправљена, али је свакако је била повољнија него до тада. Током целокупног периода Стојадиновићеве владе, шеф Централног прес-бироа био је Коста Луковић. Он је тај положај заузимао од 9. априла 1934. године, дакле још за живота краља Александра. Почетком 1935. године кратко га је мењао Теофило Ђуровић али се Луковић врло брзо вратио на место шефа ЦПБ-а. Ово је један од бројних примера Стојадиновићеве прагматичне политике. Он је прихватао људе имајући у виду њихову стручност, као и то да ли су му лично одани, а не да ли су били чланови Радикалне странке или у опозицији Шестојануарском режиму. То је био један од разлога за разлаз са људима око главног одбора Народне радикалне странке са Ацом Станојевићем на челу.34 Луковић је био истакнути новинар, оснивач и директор листа Време, а у Прес-бироу је служио још у време Првог светског рата 1914/1915. године.35 32

33 34 35

АСЦГ, 38-1, Пословник о раду у Централном прес-бироу Председништва Министарског савета. Овај податак забележен је у преамбули Пословника. О сукобу између Стојадиновића и ГО радикала видети Т. Stojkov, Vlada..., 90–114. Коста Луковић се родио 1886. године у Београду. Школовао се у Француској у Рену 1906/1907, где је касније 1933. године одбранио докторску дисертацију из области књижевности и у складу са ондашњим правилима добио титулу доктора филозофије. Био је и референт Уметничког одељења Министарства просвете а једно време управник Народног позоришта у Новом Саду. Носилац је домаћих и страних одликовања – Ордена Белог орла V реда 1928. године и ордена републике Чехословачке и Француске (1926. и 1934). За успешну службу у ЦПБ добио је 1938. године Орден Светог Саве другог реда. У јесен 1944. године стрељали су га партизани као сарадника окупатора

87

мр Бојан Симић У тренутку доласка на власт Милана Стојадиновића, он је већ имао искуства на послу шефа Централног прес-бироа. Новим Пословником добио је максимална овлашћења. Водио је све послове ЦПБ-а (члан 1) а сва акта су долазила њему на потпис осим оних за које би овластио шефове одсека и одређене чиновнике (члан 2).36 Шеф Централног прес-бироа сматран је за непосредног референта председника Министарског савета у вези са штампом и пропагандом у земљи и иностранству. У суштини, Луковић је добијао наређења од Стојадиновића и њему је полагао рачуне. С обзиром на положај и овлашћења, Коста Луковић је био кључна личност за планирање и спровођење пропаганде.37 Упутства дописницима која је сам давао и она која је инспирисао председник владе у довољној мери нам могу осветлити правце и циљеве пропаганде у том периоду. Таква упутства била су бројна. Свако иоле важније питање, сваки говор председника, појављивање у јавности или неки важнији наступ министара слат је дописницима у земљи и иностранству са неопходним тумачењима и тачно наведеним задацима. Таква тумачења разликовала су се по обиму и учесталости од теме до теме – од само кратких телеграфских упутстава па до десетак страна текста. Ово је, наравно, зависило од важности конкретног догађаја, штете или користи која је могла из тога да произађе. Као пример може послужити случај око Конкордата који је захтевао огроман пропагандни напор, и централе ЦПБ-а, тако и самих дописника. Уздрман положај владе после одлучног протеста СПЦ, који је прихватила разнородна опозиција, догађаји око изгласавања Конкордата, „Крвава литија”, смрт патријарха и његова сахрана захтевали су брзу реакцију овог пропагандног сервиса. Луковић је у вези с тим свакодневно слао, понекад и по више пута, упутства у којима се ублажавала постојећа криза, смањивао број демонстраната и обим инцидената, оптуживане опозиционе групе које су деловале „уз припомоћ левичарских и екстремних елемената”.38 Упутства која је слао Луковић скројена су, пре свега, у интересу владе, а тек после у интересу истине. То, наравно, не значи да су сва упутства која су приказивала стање у земљи била нетачна већ да је приоритет био оном што је било у интересу власти, пре свега премијера Стојадиновића. Било је и случајева када председник владе није био задовољан Луковићевим радом. Тако је у септембру 1935. године шефу ЦПБ-а поручено како „сувише доцкан” 36

37

38

АСЦГ, 38-1, Пословник о раду Централног прес-бироа Председништва Министарског савета од 11. новембра 1935. године У спису Милана Јовановића Стоимировића о Прес-бироу он о Луковићу говори као о интелигентном али лењом човеку. Занимљиво је и запажање да је у периоду док је био шеф ЦПБ-а на њега велики утицај имао Станислав Винавер, некадашњи дописник из Берлина а касније шеф Публицистичког одсека. М. Јовановић Стоимировић, Вариа о пресбироу, Рукописно одељење Матице српске, документ М 13.314, стр. 70а. АСЦГ, 38-1, Коста Луковић дописницима 22. јуна 1937. Овај извештај послат је и Министарству иностраних послова у педесет примерака „према највишем наређењу”.

88

Пропаганда Милана Стојадиновића даје вести листовима и послата инструкција да оно што се прими поподне „има да изађе у јутарњим часовима”. Ово наређење послао је телеграмом у име Стојадиновића шеф његовог кабинета Јован Гашић.39

Наређење шефа ЦПБ Косте Луковића дописницима у иностранству од 21. јуна 1937. године, АСЦГ, 38-1. 39

АСЦГ, 37-73-97.

89

мр Бојан Симић У периоду владе Милана Стојадиновића организација Централног прес-бироа претрпела је одређене измене на основу дотадашњег искуства с циљем да се побољша ефикасност пропаганде. Подела на Административни, Информативни и Публицистички одсек и даље је задржана, али је било промена у одељењима у оквиру одсека. Нека одељења су преименована а некима је проширена функција. Организација одсека Централног прес-бироа почетком 1937. године АДМИНИСТРАТИВНИ ОДСЕК

ИНФОРМАТИВНИ ОДСЕК

Општи одељак

Одељак за послове у вези са применом закона о штампи

Секретаријат ЦПБ

Одељак за националнополитичку пропаганду Одељак за политичку службу

ПУБЛИЦИСТИЧКИ ОДСЕК Одељак за публицистички рад са страном штампом Одељак за културну пропаганду Одељак за израду прегледа штампе

Одељак за израду прегледа домаће штампе Одељак за радио Одељак за филм и туризам Одељак за привредна питања Одељак за фото службу Извор: Извештај о раду ЦПБ из 1936. године

С обзиром на то да је делатност Административног одсека остала у суштини непромењена у даљем тексту разматраћемо рад друга два одсека – Информативног и Публицистичког. Оно што прво привлачи пажњу у Информативном одсеку је Одељење за послове у вези са применом Закона о штампи. Овај одељак био је централни орган за превентивни преглед листова, часописа, књига и других штампаних списа. У периоду владе Милана Стојадиновића на снази је био Закон о штампи од 6. јануара 1929. године. Иако је често говорено о потреби његове промене он је остао у употреби до пада Стојадиновићеве владе.40 Иако је по члану 1. Закона о штампи она формално слободна од сваког превентивног прегледа то у пракси није био случај. Наиме, по члану 14. истог закона листови су и због најмањег прекршаја могли бити забрањени, а након три такве забране лист је могао бити дефинитивно обустављен. Због овако строгих одредаба, листови су, што мило што силом, доносили у ово одељење ЦПБ-а примерке својих бројева пре пуштања у штампу ради прегледа. Радило се о превентивној цензури 40

Неопходност промене овог закона, као и изборног закона и Закона о зборовима и удружењима, истакнута је још приликом формирања владе. Видети Декларацију владе Милана Стојадиновића, АСЦГ, 37-1-31.

90

Пропаганда Милана Стојадиновића која је слободу штампе довела на изразито низак ниво. У местима ван Београда овај посао су вршила државна тужилаштва, односно управе полиције где није било тужилаштава, и то по директивама и свакодневним упутствима Централног прес-бироа.41 Та упутства су ради бржег рада слата телефоном и телеграфом. Поред овога Одељак за послове у вези са применом Закона о штампи готово свакодневно се обраћао директно редакцијама листова и давао им упутства о свему ономе, што је по његовом мишљењу, било противно општим државним и националним интересима. Поред прегледа домаће штампе овај одељак је преко државних тужилаштава и управе полиције вршио сталну контролу над страном штампом која је улазила у нашу земљу. Такође је давано мишљење о могућностима дозволе улажења и продаје одређених страних листова у Југославији.42 При својим одлукама ЦПБ се руководио писањем и тенденцијама одређеног листа. Они листови који се нису бавили политичким темама могли су лакше бити одобрени (случај мађарског културног листа Lahatar) или пак они под контролом пријатељских влада (случај бугарских листова Днес и Утро) Да би се лакше стекао увид у обиман рад овог одељења доносимо једну табелу из годишњег извештаја о раду ЦПБ за 1936. годину. Биланс превентивног прегледа за месец дана за подручје Београда Врсте листова и њихов обим Дневних листова у фолиу Недељних и петнаестодневних у фолиу Недељних и петнаестодневних у кварту Петнаестодневних и месечних у осмини Радио-предавања куцаних на машини Усмених новина куцаних на машини Разних извештаја за листове Књига на разним страним језицима у осмини

Прибижан број у страницама 1.800 3.168 922 1.658 1.200 96 450 4.000

Овај напоран посао обављао се свакодневно од 9 часова ујутро па све до поноћи, а организована су и посебна дежурства. На преглед су долазили сви листови, без обзира на језик на коме су штампани. У 41

42

Занимљиви су случајеви који су се дешавали нарочито у Хрватској када државно тужилаштво избацивало читаве пасусе из одређених текстова а листови након тога објављивали исти текст у коме је на месту избачених делова стајао празан простор. Оваквим поступцима листови су указивали на репресију државе и гушење слобода. АСЦГ, 38-88.

91

мр Бојан Симић прегледу страних листова учествовали су и одговарајући лектори.43 Овај одељак је издавао свакодневни билтен о свом раду из кога се могла видети оријентисаност листова, као и њихов став према важним државним питањима. Почетком 1936. године у оквиру Информативног одсека основан је Одељак за национално-политичку пропаганду. Основни циљ његовог формирања био је појачавање пропагандне делатности и повећавање утицаја на штампу, и у Београду, и у земљи и иностранству. Задатак овог одељка био је да свакодневно доставља листовима обиље информација из политичког, привредног, финансијског, културног и туристичког домена. Оснивањем овог одсека изражена је жеља да се утиче на листове да пишу „у духу националне идеологије и политике Краљевске владе” и да се преко њих оствари утицај на расположење и мишљење народа. Одељак за национално-политичку пропаганду снабдевао је листове како једнообразним материјалом, али и посебним материјалом прилагођеним оријентацији појединих листова. Посебно значајна активност бележила се поводом важних свечаности и националних празника.44 У току 1936. године одсек је достављао вести и извештаје у око осамдесет листова а укупно је објављено око 20.000 разних написа.45 Посебан сегмент у активности Одељка за национално-политичку пропаганду представља однос са новинском агенцијом „Авала”. Иако је агенција од 1929. године функционисала као акционарско друштво она је била под непосредним утицајем државе а самим тим и ЦПБ-а.46 O утицају Централног прес-бироа довољно говори и то што је поред осталих у Управном одбору агенције седео и Коста Луковић, док је директор агенције био дугогодишњи службеник ЦПБ-а Милан Јовановић Стоимировић.47 Имајући у виду податак да је Агенција „Авала” огроман број вести које је пласирала у јавност преузимала од Одељка за национално-политичку пропаганду можемо закључити да је његов утицај тиме био додатно оснажен. Централни прес-биро је свакодневно достављао саопштења Председништва Министарског савета и других 43

44

45

46

47

На превентивни преглед долазили су и текстови на руском, енглеском, мађарском, немачком, француском, бугарском, чешком, пољском, румунском и словачком језику. Најживља активност била је поводом прославе дана уједињења и рођендана краља Петра II. Централни прес-биро Председништва Министарског савета, Извештај о раду за 1936. годину, 12. (у даљем тексту: ЦПБ, Извештај...). У извештају од 15. јуна 1938. М. Црњански положај Агенције „Авала” пореди са положајем агенције „Stefani” у Италији за време фашистичког режима, што, наравно, говори о потпуној потчињености ове установе влади. АСЦГ, 38-141. Управни одбор Агенције „Авала” за 1937. чинили су: председник Војислав Јанић, потпредседник Милоје Сокић (уредник Правде) а чланови су били углавном новинари: поменути Коста Луковић, Стојадиновићев млађи брат Драгомир, Петар Талетов, Славко Јутриша, Павле Ранковић и Станко Вирант.

92

Пропаганда Милана Стојадиновића министарстава Агенцији „Авала” ради даљег информисања листова као и извештаје дописника из иностранства о појединим важним догађајима. ЦПБ је, такође, сарађивао и са „Путником”, Заводом за унапређење трговине и Туристичким одсеком Министарства трговине и индустрије. Као пример колики је Централни прес-биро утицај имао на информисање јавног мњења у Краљевини Југославији навешћемо табелу сачињену од података количине достављених информација које је доставио ЦПБ и њиховој искоришћености од стране најутицајнијих медија: Искоришћеност података ЦПБ у току 1936. године Медији Достављено Радио 1.460 Агенција „Авала” 1.800 Самоуправа 1.050 Време 1.050 Правда 1.000 Политика 900 Провинцијска 5.700 штампа

Употребљено 780 1.500 950 700 700 400

у процентима 53 % 83 % 90 % 67 % 70 % 44 %

4.000

70 %

Табелу саставио аутор на основу података из ЦПБ, Извештај о раду ЦПБ из 1936. године, 19.

Као што се може видети материјал ЦПБ је највише користио партијски лист, режимске странке ЈРЗ, Самоуправа чак 950 од 1.050 понуђених страна текста. Имајући у виду да је у току 1936. године изашло 266 бројева овог листа и да је он излазио углавном на четири стране стиче се јасан утисак огромног утицаја који је ЦПБ на њега имао. Слично је, мада у нешто мањој мери, са листовима Време и Правда. С друге стране, лист Политика, који је у наведеном периоду покушавао да буде неутралан и објективан, искористио је најмање материјала, мање од половине. Ови подаци јасно и недвосмислено говоре о блискости одређених медија влади. Још једна од новина у раду Централног прес-бироа у периоду владе Милана Стојадиновића је и оснивање Сервиса за америчку исељеничку штампу при Одељку за национално-политичку пропаганду. Овај сервис пратио је све српске, хрватске, словеначке листове као и један лист бугарско-македонске емиграције у САД, Канади, Аргентини и Чилеу. Сервис је имао два задатка. С једне стране праћење сепаратистичке пропаганде, хрватске и македонске. С друге стране, сервис је радио на подстицању и помагању оних листова који су били „на бранику народног и државног јединства”. Потоњима су слати разни чланци, фотографије 93

мр Бојан Симић и материјали који су одсликавали праву ситуацију у удаљеној домовини.48 У извештају о делатности овог сервиса, поред хваљења сопственог рада, наведени су и проблеми и сугестије за побољшање истог. Занимљива је констатација да су сепаратистички и федералистички листови писменији од родољубивих. Ово је објашњено тиме што први већину материјала добијају из Европе а имају и школованије уреднике.49 Имајући у виду изражени антикомунизам кнеза Павла и Милана Стојадиновића уопште не чуди појачан рад ЦПБ-а на антикомунистичкој пропаганди у том периоду. Оснивање сервиса који би се бавио том проблематиком био је важан корак у том правцу. Целокупна његова акција организована је у садејству са Министарством унутрашњих послова.50 Рад Централног прес-бироа на антикомунистичкој пропаганди одвијао се у два правца, пооштравање цензуре за све натписе са „комунистичком тенденцијом” и организовање антикомунистичке пропаганде. Само у току 1936. године ЦПБ је утицао на забрањивање чак шездесет листова којима се више није дозвољавало излажење.51 Такође због „левичарско-деструктивних” тенденција забрањено је и више књига разних аутора. Антикомунистичка опредељеност Централног прес-бироа огледа се и у томе што је највећи проценат забрањиваног материјала био управо комунистичког садржаја, а много мање онај сепаратистичког и антидржавног. Схвативши да само репресивним мерама неће много постићи ЦПБ је кренуо са издавањем пропагандистичких брошура које су упознавале читаоце „са правом природом комунизма и његовим штетним последицама по све области јавног живота”.52 Ове брошуре дељене су углавном бесплатно и то по местима где се сматрало да постоји опасност од ширења „заразе” међу радницима, по селима, у школама, библиотекама итд. У 1936. години растурено је више од 70.000 брошура.53 Значајни трошкови неопходни за њихову штампу и дистрибуцију довољно говори о намерама инспирисаним са врха државе. Делатност сервиса састојала се и у организацији антимарксистичких изложби

48

49 50

51

52

53

Неки од наслова поменутих чланака који најбоље одсликавају њихову тенденцију су: „За јединствени југословенски народ”, „Идеал је остварен”, „Бранићемо је и одбранити”, „Ка пуној демократији”, „ Др. Мачек и др. Павелић”, „И свој рођени род је оскрнавио Густав Перчец”, „Хрватски перпетуум мобиле” и др. ЦПБ, Извештај..., 24. Треба напоменути да министар унутрашњих послова поп Антон Корошец био осведочени противник комунизма и било какве комунистичке акције. ЦПБ, Извештај..., 26. Неки од забрањених листова били су: Југославија Крушевац, Људска правина Љубљана, Народна правда Бања Лука, Радничке новине Загреб, Крокодил Београд, Народне новине Београд, Светлост Крагујева и друге. Наслови неких од брошура билу су и: „Комунизам и породица”, „Вера и црква у Бољшевичкој Русији”, „Посетите Совјетску Русију и видећете...” и др. ЦПБ, Извештај..., 27.

94

Пропаганда Милана Стојадиновића које су обилазиле целу земљу.54 Поред директног деловања ЦПБ-а, постојало је и оно друго скривеније и суптилније. Проценивши да ће делатност бити успешнија ако добије форму грађанске иницијативе Централни прес-биро је неке своје акције спроводио кријући се иза приватних предузећа. Такав случај био је издавање недељног билтена Информација који је вођен под именом Народне књижице „Светлост” у власништву београдског адвоката Милорада Богдановића. Наравно, новчана средства обезбеђивао је ЦПБ, а уредништво билтена били су чиновници Информативног одсека.55 У антикомунистичкој делатности Централни прес-биро имао је верног савезника у свим доминантним верским заједницама у Краљевини Југославији. Њихова акција одвијала се кроз верску штампу, путем проповеди, предавања и кроз директан контакт са верницима. Ипак главнину посла „одрађивао” је ЦПБ чија је акција била организованија и материјално поткрепљенија. Огроман значај за пропаганду Централног прес-бироа како у земљи, тако и у иностранству имали су дописници. Њихова кључна улога била је да представљају спону између ЦПБ-а и редакција листова на подручју свог деловања. Поред тога, они су били дужни да прате писање штампе и редовно обавештавају Прес-биро о томе. Недељно су слали извештаје о писању штампе и о политичким догађајима на повереној им територији. Целовит извештај о целокупној својој делатности и раду дописништва слали су крајем сваког месеца и на крају календарске године, а неретко тромесечно и полугодишње. Поред ових редовних дужности, дописници су морали да сарађују у свим политичким, националним и културним манифестацијама свога сектора и да на тим догађајима спроводе упутства добијена из централе како би манифестација попримила жељени ток и обим. На територији Краљевине Југославије они су били нека врста надзорника за штампу. Редовно су посећивали редакције, одржавали контакте са уредницима и новинарима, давали сугестије, неретко и претили. Успех њиховог рада зависио је од способности самог дописника али и од територије која му је поверена. Забележен су честе притужбе дописника, нарочито у Хрватској и Далмацији, о несарадњи локалних медија.56 Дужности дописника у иностранству биле су бројније и комплексније од дужности оних у земљи. Од дописника у иностранству захтевало се да у потпуности буде на располагању Краљевском посланству. Дописник је притом задржавао извесну самосталност у раду. Остале дужности које је имао биле су: преглед листова и публикација 54

55 56

Изложба у организацији ЦПБ „Про Део” у току 1936. године обишла је 29 градова у целој Југославији а сматра се да ју је видело око 29.000 посетилаца. ЦПБ, Извештај..., 29. ЦПБ, Извештај..., 28-29. АСЦГ, 38-11, Извештаји дописника из Приморске бановине.

95

мр Бојан Симић на повереном му подручју, реферисање у Посланству о томе, реаговање на неповољна писања у обласној штампи, помоћ у изради демантија и сличних аката, успостављање веза између Посланства и редакција листова, пласирање што већег броја чланака и написа који би афирмативно говорили о нашој земљи и наравно, редовно извештавање о свему централе у Београду. Имајући у виду све наведене задатке, за дописника је од изузетног значаја било познавање ситуације у држави у којој се налазио, нарочито кључних људи у власти и редакцијама листова. Да би то постигао дописнику је било неопходно одређено искуство, дугогодишњи стаж у једној земљи, уз наравно, добро познавање језика.57 За њих је поред побројаних активности била необично важна и тзв. невидљива пропаганда. Она се састојала у њиховим наизглед свакодневним активностима, посетама редакцијама, ресторанима, кафанама, разговорима са људима, давању информација које формално немају званичан карактер. Таква делатност у зависности од умешности и талента дописника могла је дати много веће резултате од уобичајених активности. Они су практично непрекидно били у вези с централом писмено, телефоном и шифрованим телеграмима, у зависности од хитности и важности вести.58 Дописници су много лакше успевали да протуре вести о одређеним свечаностима у земљи, као што су нпр. Прослава дана Уједињења и рођендана краља Петра II, него озбиљније пропагандно мотивисане теме о активности владе.59 Активна али и контроверзна спољна политика Милана Стојадиновића донела је дописницима додатни проблем у њеном објашњавању страној јавности. Таква разјашњавања захтевала су понекад посебан напор. У неким случајевима, поред текста говора председника владе дописници су добијали посебна упутства како и на који начин да објасне делове излагања. Ова упутства су се разликовала од земље до земље. Као пример навешћемо случај у вези са Стојадиновићевим експозеом у Народној скуштини од 9. марта 1938. године. Дописник у Паризу добио је инструкције да нарочито подвуче овације и бурне аплаузе који су били упућени Француској, док је дописнику у Берлину саопштено да је 57

58

59

У извештајима о раду дописника да се приметити да се услед промене дописника мењао и његов „успех у раду”. Новом дописнику било је потребно одређено време да успостави везе са одређеним људима, стекне поверење и углед у новој средини. Неки од дописника имали су проблема, због тога што су њихови телеграми читани, па нису могли да у извештајима изнесу целокупну ситуацију и све детаље. У таквим ситуацијама они су прибегавали разним опцијама међу којима је и долазак у земљу „на реферисање”. Проблем у достављању информација имао је и Милош Црњански за време свог боравка у Италији, па је неке извештаје слао преко Посланства. M. Crnjanski, Nova Evropa, Београд, 1991, 139. У Енглеској су често објављивани чланци о краљевској породици због њихових родбинских и пријатељских веза са енглеском краљевском породицом.

96

Пропаганда Милана Стојадиновића „пљесак поздравио спомен Немачког Рајха”. Наравно, њему је прескочен позитиван пријем Француске.60 Поред рада дописника у иностранству, пажњу Централног прес-бироа заокупљао је и рад са страним дописницима, новинарима и писцима који су стално или привремено боравили у Југославији. ЦПБ се трудио да ступа у што боље односе страним дописницима нудећи им разне погодности, не би ли на тај начин стекао могућност извесне контроле над њиховим радом.61 Наклоност дописника стицана је на разне начине: организовањем заједничких чајанки, екскурзијама у унутрашњост земље, пријемом код шефа Публицистичког одсека, а кад је реч о особито важним новинарима пријемом код самог шефа ЦПБ-а. Страни новинари су снабдевани материјалом који их је занимао, а у самом Прес-бироу су постојала 154 стандардизована чланка која су се бавила питањима везаним за разне аспекте живота и историје земље.62 Ти новинари су специјално позивани на одређене свечаности као што су били потписивање пактова о пријатељству 1937, а 1938. и на митинге ЈРЗ на којима је говорио Милан Стојадиновић. Било је и случајева када су извештаји страних новинара задржавани док год нису измењени и постали „прихватљиви”. Један од таквих случајева забележен је са дописником „Reuthers” Брауном на дан избора 11. децембра 1938. године.63 Нарочита пажња посвећивана је колективним посетама страних новинара. Све то је рађено с у циљем да се остави што бољи утисак на њих и створе дубље везе које би се могле искористити, што одмах, што када то буде било могуће. Организоване су и посете домаћих новинара иностранству који су некад били у саставу државне делегације, као што је то било приликом посете Немачкој почетком 1938. године. Поред државне делегације са Миланом Стојадиновићем на челу и новинара, учествовали су шеф ЦПБ-а Коста Луковић и директор Агенције „Авала” Милан Јовановић Стоимировић. Они су том приликом одликовани високим немачким одликовањима а делегацију новинара примио је и сам Хитлер. Централни прес-биро успоставио је сарадњу и са прес-бироима савезничких земаља. Формирани су Мала анганта штампе и Балкански споразум штампе. Ова тела су заседала када и организације по 60 61

62

63

АСЦГ, 38-1, Циркулар за дописнике од 9. марта 1938. У току 1937. године само Пододсек за привреду и финансије посетило је 106 страних новинара који су начинили укупно 349 посета. АСЦГ, 38-1. Извештај о раду Пододсека за привреду и финансије. Материјал је садржао чланке о краљевској породици, преглед развоја односа са разним државама, биографије истакнутих личности (међу којима Пашића и Стојадиновића), текстове о природним богатствима, народним обичајима и др. АСЦГ, 38-93, Извештај Косте Луковића председнику владе о раду страних новинара за време избора.

97

мр Бојан Симић чијим су узорима и настали. Циљ њиховог оснивања био је заједничко деловање и размена искустава.64 Ова сарадња није била од неког претераног значаја и остваривана је периодично. Политичка служба Информативног одсека Централног прес-бироа бавила се искључиво извештавањем из области унутрашње и партијске политике. Њен главни задатак било је обавештавање јавности о раду Народне скупштине и Сената65 и израда извештаја о раду странака. Овај одељак је водио евиденцију, архиву и статистику о целокупном партијском животу у земљи. Поред одељка који се бавио превентивним прегледом штампе постојао и Одељак за израду прегледа домаће штампе. Он је био задужен да прати домаће листове и часописе и да израђује билтене о томе. Овај билтен обухватао је и преглед свих мањинских листова на мађарском, немачком, чешком и словачком језику. У њему се налазио преглед 27 дневних листова, од којих по четири на немачком и мађарском и 125 недељних листова.66 Из направљених билтена могла се видети оријентација сваког појединачног листа. Поред тога постојала је и посебно израђена картотека у коју су перманентно уношени подаци о редакцијама листова и њиховим сарадницима. Овако сређена документација била је водич кроз целокупни новинарски живот у Краљевини Југославији, па је тиме већа штета што није сачувана. У периоду владе Милана Стојадиновића развој радиофоније постигао је известан напредак. Сам председник владе свестан значаја овог тада новог медија иницирао је овај развој. То је, мора се признати, била и неминовност имајући у виду тенденције у свету и околним земљама. У току 1934. године Централни прес-биро је организовао и своју радио службу. Актом од 9. августа 1934. Коста Луковић је предвидео њене задатке. Они су се састојали у спровођењу националне и државне пропаганде преко радио-емисија, у праћењу емисија страних радио-станица и сарадњи са њима у размени националног програма. У земљи су у том периоду постојале радио-станице у Београду, Загребу и Љубљани али је њихов домет био скроман. Тек отварањем београдске Краткоталасне радио станице 8. марта 1936. држава је добила станицу која је покривала целу њену територију. Контролу над њом преузео је ЦПБ, а њена делатност се током наредних година убрзано развијала. Опширније о овој теми говорићемо у одељку посебно намењеном радију. 64

65

66

Да је ипак постојала нека координација између штампе балканских земаља сведочи и Стоимировић. Приликом устанка на Криту јула 1938. године он нам саопштава како је одлучено да се „по договору с Грцима ништа неће објављивати пре недеље”. М. Јовановић Стоиморовић, н. д., 200. Извештаји су пласирани преко Агенције „Авала”, њеног билтена „Вести из земље” и преко радија. ЦПБ, Извештај..., 41.

98

Пропаганда Милана Стојадиновића Преко свог Одељка за филм и туризам Централни прес-биро је вршио филмску пропаганду која је била, пре свега, политичке природе. Главни задатак овог одељка био је снимање свих важнијих политичких догађаја, прављење филмова о њима и дистрибуција у биоскопе.67 Имајући у виду податке да је 1936. године ЦПБ израдио 7.065 метара филма, а сви остали произвођачи 6.675 може се закључити да је Централни прес-биро био највећи произвођач филмова у Краљевини Југославији.68 Поред набављања модерне опреме Одељак за филм и туризам је сарађивао и са страним произвођачима. Нарочито добра сарадња је успостављена са филмским радницима из Немачке.69 Осим снимањем и дистрибуцијом филмова, Одељак за филм и туризам бавио се и цензуром филмова других произвођача који су требали да се приказују у земљи. Поред чиновника овог Одељка у цензури је учествовао и један чиновник Одељка за примену Закона о штампи. Овим заједничким активностима органи Централног прес-бироа имали су готово потпуни контролу над развојем филмске индустрије у Југославији. Ради лакше, уверљивије и упечатљивије пропаганде, Централни прес-биро имао је и свој Одељак за фото-службу. Одељак је поседовао обимну архиву која је имала неколико десетина хиљада негатива. Они су били, поред политичког, и културног, историјског и туристичког садржаја. Са убедљиво највећом фото-архивом у земљи ЦПБ је био у доминантном положају у односу на конкуренцију и материјалом је снабдевао и стране и домаће листове. То је нарочито било изражено у штампи у унутрашњости која је била сиромашнија и недовољно опремљена па су користила материјал који је слао Одељак за фотослужбу. Овај фото материјал често је био и једини који је коришћен у тим листовима. Врло брзо по оснивању режимске странке ЈРЗ овај Одељак се нашао у њеној служби. За њене потребе фотографисани су скупови странке и увеличаване фотографије челника странке Стојадиновића, Корошца и Спаха које су касније достављане партијским канцеларијама у Београду и унутрашњости.70 Период владе Милана Стојадиновића (1935–39) представља период привредног опоравка Југославије после економске кризе која је захватила државу почетком тридесетих година. О упознавању домаће и 67

68

69

70

Неки филмови су снимани тонски, док су други накнадно синхронизовани у лабораторији Југословенског просветног филма у Београду или у „Рибаку” у Загребу. ЦПБ, Извештај..., 66. Та делатност је из године у годину расла тако да је 1935. године произведено дванаест филмова а већ наредне године двадесет један. У току 1936. године земљу је посетила Лени Рифенштал, „вођа немачког филма”. Та посета је била везана за снимање филма о Олимпијади која се те године одржавала у Берлину али је искоришћена и за успостављање веза које ће касније бити искоришћене. Од укупног броја фотографија начињених у 1936. години чак 26 % били су снимци акцијау вези са организовањем ЈРЗ, ЦПБ, Извештај..., 77.

99

мр Бојан Симић иностране јавности о раду владе у тој области велику улогу имао је Одељак за привредну службу, односно Пододсек за привреду и финансије. Он је то остваривао учешћем у изради публикација ЦПБ-а, предавањима на радију, индивидуалним и групним обавештавањем страних и домаћих новинара, учешћем у припреми разних манифестација отварања нових фабрика и постројења, честих у томе периоду. Иако је задатак овог пододсека био од изузетне важности, јер „једна тенденциозна вест може да кошта земљу милионе”, број његових чланова био је мали. Поред шефа пододсека Владимира Скерла било је свега неколико службеника.71 Имајући у виду да је највећа пажња владе Милана Стојадиновића посвећена на привредној обнови земље, овај податак изазива чуђење. Безуспешне су биле молбе шефа пододсека да се он трансформише у један одсек због значаја области и недостатка „органског контакта” са привредном штампом и надлештвима.72 Пододсек је имао активну улогу у пропаганди за упис благајничких записа и кредита у вези с јавним радовима које је покренула влада. С обзиром на отежане услове рада, Пододсек за привреду и финансије бележио је солидне резултате, поготово на прикупљању информација из свог домена.73 Главни задаци Публицистичког одсека били су да: обавештава страну јавност, непосредно или преко дописника о приликама у нашој земљи, да припрема материјал за дописнике и стране новинаре, да прикупља податке о културном животу и мањинском питању и израђује на дневне, недељне, петнаестодневне и месечне прегледе писања стране и домаће штампе. Ипак, једна од најбитнијих његових обавеза била је рад на изради публикација Централног прес-бироа. Сваке године појављивао се велики број билтена и публикација који су се тицали политичких и културних тема. Пажњу ћемо посветити обимним публикацијама рађеним поводом годишњица владе Милана Стојадиновића. Упутства добијена од председника владе Коста Луковић је у току 1937. године слао министарствима и бановима и од њих захтевао да доставе податке о томе шта је урађено у протеклом периоду у њиховом домену. Таква писма слата су по неколико месеци раније од датума годишњице да би се материјал на време публиковао и проследио домаћим и страним новинарима и дописницима. Резултат ове акције био је обимна „књига” под називом Двогодишњица владе Милана 71

72

73

АСЦГ, 38-1, У једном тренутку у току 1937. године у Пододсеку за привреду и финансије радило је само три службеника, Извештај о раду Пододсека за привреду и финансије за 1937. годину. АСЦГ, 38-1. Писмо В. Скерла шефу ЦПБ К. Луковићу од 19. фебруара 1937. године. У њему се он позива на своје раније неуспеле покушаје да унапреди рад Пододсека и његову сарадњу с другим меродавним факторима Он је давао процентуално највећи број информација за пропагандне публикације које су у издању ЦПБ-а штампане поводом две и три године владе Милана Стојадиновића.

100

Пропаганда Милана Стојадиновића Стојадиновића. Наредне године припреме су биле још опширније и резултати импресивнији. Будући да је 1938. година била изборна година сакупљени и презентирани материјал био је још обимнији. Поред материјала од готово 500 страна издата је и брошура под истоименим називом Три године владе Милана Стојадиновића, препуна података, фотографија, графикона о успесима и напретку земље. За оно време ова луксузна публикација достигла је одређене стандарде који и данас заслужују уважавање.74 Поред материјала на српском језику, рађени су и пропагандни чланци на страним језицима. Дописницима је о трогодишњици владе достављено по петнаест чланака на француском и немачком, три чланка на италијанском и два на енглеском језику.75 Ови чланци су наравно нијансирани према прилици и земљи у коју су пласирани. У периоду владе Милана Стојадиновића повећан је и буџета ЦПБ-а. Ако је веровати извештајима ове институције издвајана средства су у буџетској 1936/37. повећана за 1.450.000 динара а у следећој издвојено је скоро 1.700.000 више динара него што је обично издвајано ранијих година.76 Мада је било речи о значајном повећању мора се имати у виду и то да су у буџет убачене неке ставке које раније нису биле у њему па је стварно повећање било мање.77 На крају овог дела рада осврнућемо се на однос председника владе Стојадиновића и Централног прес-бироа. Стојадиновић је био политичар који је осећао значај државне, а и сопствене пропаганде, и њеном побољшању дао значајан подстрек. Поред непосредне надређености Централном прес-бироу, као одељењу Председништва Министарског савета, он је осим упутстава које је давао шефу ЦПБ-а и лично учествовао у креирању чланака о себи и активностима владе. У извештајима се може видети како је део материјала израђен по његовим сугестијама. Стојадиновић је имао и пресудни утицај за подизање Краткоталасне радио-станице великог домета. Интерес председника владе за пропагандну делатност Централног прес-бироа може се тумачити већим политичким слободама у земљи него у ранијем периоду, а самим тим и тежег придобијања поверења народа. Исто тако, морају се 74

75 76

77

У самој брошури текст и фотографије су пажљиво биране. Председник владе је био у центру пажње. Објављене су његове фотографије са свим политичарима важнијих земаља са којима се током година сретао, фотографије из народа сликане током разговора с радницима и сељацима, за говорницом, оне у којима полаже камен темељац нових објеката и слично. AСЦГ, 38-1. Раније смо изнели да је буџет ЦПБ-а за 1931. годину износио око 18 милиона динара. Према једном извештају ЦПБ-а он је остао на истом нивоу све до доласка на власт Милана Стојадиновића. АСЦГ, 38-141. Реч је ставкама везаним за куповање бесплатних железничких карата и тзв. разлика у курсу која је раније била на терету Министарства финансија.

101

мр Бојан Симић имати у виду и позитивни резултати у тоталитарним државама које су имале развијену пропаганду, а све у светлу тежње за очување власти. У периоду његове владе, делатност ЦПБ-а као министарства пропаганде била је у потпуности потчињена, а често је и служила Стојадиновићевој личној промоцији. Некада је било тешко раздвојити промоцију председника владе од промоције државе. Та тенденција се повећавала како је време пролазило и како се Стојадиновић учвршћавао на челу странке и државе. И после пада Стојадиновићеве владе, фебруара 1939, Централни прес-биро је наставио свој пропагандни рад. Кључни задаци у овом периоду били су: пропагирање Споразума Цветковић-Мачек и одбрана од непријатељске пропаганде. Други задатак био је све компликованији како се ситуација у Европи погоршавала избијањем Другог светског рата. Став владе „о строгој неутралности” било је све теже пласирати како је број земаља у рату растао. Деловање у тим државама нагло је отежано и због појачане контроле и цензуре у њима коју је захтевало ратно окружење. У току 1940. године дошло је и до организационих промена у самом ЦПБ-у. Одељак за примену закона о штампи премештен је у Министарство унутрашњих послова чиме је Централном прес-бироу одузета једна од важнијих функција.78 Током ове године угашена су одређена дописништва у иностранству: у Паризу, Бриселу и Женеви. Дописник из Париза премештен је у Виши, средиште владе маршала Петена, док је ново дописништво отворено у Москви. У унутрашњој организацији формиран је Мањински сервис и постављени нови дописници у пограничним областима државе. Ови специјални дописници имали су улогу да прате писање тамошње мањинске штампе. Ова промена условљена је амбицијама ревизионистичких држава у окружењу и оправданог страха који је врх државе имао у вези с тим. И у овом периоду установа Централног прес-бироа наставља прикупљање информација о листовима, штампи и новинарима. Праћено је укупно 107 домаћих листова, 25 дневних и 82 повремена, док су исечци из стране штампе узимани из укупно 139 различитих листова.79 Пред сам крај деловања у земљи, у архиву ЦПБ-а било је око 2.670 досијеа личности и установа, а у новоформираној картотеци 7.000.80

78

79 80

Једна уредба Министарства иностраних послова из октобра 1940. године предвиђала је прелазак дописништава ЦПБ у иностранству под надлежност овог министарства. Није јасно да ли је ова уредба заживела али се поуздано зна да је ЦПБ протестовао због тога. АСЦГ, 38-1. Централни прес-биро, Извештај о раду за 1940. годину, део Административни одсек, 6. Исто, 4.

102

Пропаганда Милана Стојадиновића После Априлског рата и окупације земље Централни прес-биро престаје с радом у земљи док један његов део остаје у саставу Краљевске владе у емиграцији. Као што смо из напред наведеног могли видети Централни прес-биро играо је улогу министарства пропаганде у Краљевини Југославији само „без пропагандистичке фирме”. Он је своју улогу обављао двоструко. Имао је контролу над штампом и радијом преко цензуре коју је активно спроводио у сарадњи са тужилаштвима и Министарством унутрашњих послова. С друге стране, производио је и прослеђивао информације које су се тицале не само кључних политичких питања него и оних обичних, свакодневних. Комбинацијом ова два метода ЦПБ је постигао да често његова истина буде изнад тадашње стварности.

Aгенција „Авала” Агенција „Авала” основана је у септембру 1919. године као једна од првих телеграфских агенција у тадашњој Европи. Агенција је радила у оквиру Одсека за штампу Министарства иностраних послова. Она је у том тренутку представљала само „информативни биро са најсиромашнијим претензијама, збијен у две собе са персоналом од седам особа”81 Њен први директор, и фактички оснивач, био је француски новинар Албер Мусе лични пријатељ краља Александра. Он се на том месту задржао све до 1927. године82 када га је заменио домаћи новинар Ђорђе Перић.83 У почетку делатност агенције се сводила на издавање једног билтена са прегледом дневне штампе. Билтен је излазио на француском језику.84 Од 15. јануара 1920. године Агенција „Авала” почела је да прима прве телеграме агенција из Париза, Берна, Атине и Мадрида чиме је започела међународну сарадњу. У мају 1924. године долази до значајних новина везаних за рад агенције. На састанку у Берну најважније светске новинске агенције „Reuthers”, „Avas” и „Wolfbureau” основале су концерн новинских агенција под именом „Савезне агенције”. У тај концерн ушле су поред приватних, и званичне агенције, међу којима и Агенција „Авала”. Циљ овог удружење био је да се заједничким снагама монополише извештајна новинска служба. Односи између агенција регулисани су на 81 82

83

84

Агенција „Авала”, Најновија фаза у развоју Агенције „Авала”, Београд 1937, 5. Према писању Вука Драговића Мусе је компромитован због једног сумњивог писма које је случајно деконспирисано, а које је био упутио француски капетан бојног брода Деко члан Другог бироа. В. Драговић, н. д., 380. Директори Агенције „Авала” у период од оснивања до 1941. године били су и Риста Марјановић, Ђорђе Перић, Градимир Козомарић, Светислав Петровић, Милан Јовановић Стоимировић и Гавра Великић. Француски језик је и у каснијем периоду остао информативни језик агенције, али су коришћени и други.

103

мр Бојан Симић конференцијама „Савезних агенција” у Берну 1924. и у Риму годину дана касније. Агенције су се обавезале да једна другој саопштавају све важне вести из својих земаља, искључивши притом међусобну конкуренцију. Оне су се такође обавезале да једна другој помажу у „борби противу агенција које нису заступљене у концерну”.85 Послове са агенцијама сличне величине „Авала” је базирала на принципу реципрочне размене док је великим агенцијама „Avas” и „Reuthers” плаћана годишња комисија од 550.000 динара. Та сума исплаћивана је из поверљивог кредита Министарства иностраних послова.86 У току 1924. године Агенција „Авала” разгранала је своју делатност. Организована је привредна служба која се бавила примањем и слањем финансијских, берзанских и трговачких информација. У надлежност агенције ушла је и Унутрашња служба до тада у Одсеку за штампу при Министарству иностраних послова. У складу са одлукама поменуте конференције у Берну, припојен је и Телеграфски дописни уред у Загребу. Уговор између две стране склопљен је септембра 1924. године у Београду. Уред је постао филијала Агенције „Авала” у Загребу задужен за обавештавање, пре свега из области финансија. Да би се избегло преклапање подељене су зоне деловања. Граница између сектора поклапала се са 19. меридијаном који је пролазио кроз нашу земљу.87 Погледом на карту уочавамо да је 19. меридијан углавном поклапао са линијом Дунав, Дрина, а на Јадранско море је излазио негде код Бара. Овим је Загребачкој филијали, ако се изузме територија данашње Војводине, остављена област која је припадала некадашњој Аустро-Угарској. О односу који је постојао између државе и агенције најбоље говори документ од 23. јуна 1924. године. У њему се наводи да је општа дужност Агенције „Авала” „јесте помагање владе у њеној политици”.88 Из истог документа сазнајемо да је агенција у том тренутку имала три одељења: за спољну, унутарњу и одсек за мешовиту економску службу. Како је време одмицало, а имајући у виду практичне разлоге и европске тенденције реорганизација се наметала као неопходно решење. Наиме, у Европи крајем двадесетих година, агенције које су биле приватне, или су словиле као такве, имале су далеко више пословног успеха. Наступајући као приватне, наизглед незаинтересоване и објективне, успевали су да разгранају своје послове и изазову мање подозрење партнера. Такав случај био је и са агенцијом „Reuthers” која је често истицала свој приватни и комерцијални карактер. Одговорни људи у Агенцији „Авала” приметили су да се под „маском” непристрасности 85 86 87

88

АСЦГ, Збирка Војислава Јовановића Марамбоа (335), фасцикла 74. Исто. АСЦГ, 335-74, Уговор између Политичке Агенције Авала и Телеграфског дописног уреда у Загребу. AСЦГ, 335-74.

104

Пропаганда Милана Стојадиновића далеко боље врши национална и друга пропаганда у иностранству. У Европи је до 1929. године тенденција претварања државних агенција у приватне постала доминантна. Међу онима које још нису приватизовале своје агенције били су Чехословачка, Бугарска и Југославија. О стварном стању у Агенцији „Авала” и њеном тадашњем положају најбоље говоре наводи из једног извештаја: Као и све званичне агенције тако ни Агенција ,Авала’ није у стању да задовољи све потребе савременог новинарства, а још мање да корисно послужи држави за њену пропаганду. У концерну ,Савезничких Агенција’ стоји најгоре, јер док остале агенције, чак и оне званичног карактера, имају свој статут и програм рада, Агенција ,Авала’ нема ни статута, ни програма, нити тачно одређених дужности. Она је због нестручне и врло споре контроле, која се врши над њеним радом, осуђена да задоцњава са својим вестима у тој мери да су остале агенција из концерна биле често незадовољне њеним радом.89 Реорганизација је започела у јуну 1929. године када је агенција званично изашла из надлежности Одсека за штампу Министарства иностраних послова и постала формално независна пошто је претворена у акционарско друштво са капиталом од пет милиона динара. Убедљиво највећи део акција откупила је држава (9.540 од 10.000 емитованих). Остали акционари биле су углавном администрације домаћих листова. Ове промене утицале су и на напредак агенције. Пресељена је у нову зграду у којој су смештени дирекција, секретаријат, Спољни одсек, Унутрашњи одсек, Берзански одсек, Француски билтен (који је издаван свакодневно) и Огласно одељење.90 Међутим, није све ишло тако глатко. Најбољи доказ томе је чињеница да је уговор између државе и агенције закључен тек 31. маја 1930. године, док је прва уплата на име претплате пристигла тек 1. априла 1930. године. До наведеног периода агенција се издржавала од новца који је држава уплатила на име капитала и успела да потроши чак 3.750.000 динара.91 Закључени уговор коначно је регулисао њихове међусобне односе и прописао обавезе. Прва четири члана уговора односила су се на обавезе Агенције „Авала” према држави. Они су је обавезивали на следеће: 1) да своју извештајно-новинску службу обавља саобразно општим јавним интересима државе; 89

90 91

АСЦГ, 335-74, Један извештај о неопходности реорганизације Агенције „Авала” вероватно из 1929. Агенција Авала, Најновија фаза у развоју Агенције „Авала”, Београд 1937, 7. Исто.

105

мр Бојан Симић 2) да објављује сва званична саопштења, да их доставља листовима у земљи и страним агенцијама; 3) да демантује све натписе штетне по државне интересе, с правом да приликом исправке назначи своја овлашћења; 4) да бесплатно доставља своје билтене члановима владе.92 Најважнија обавеза државе била је да агенцији годишње уплаћује пет милиона динара за трошкове њеног пословања.93 Трајање овог уговора предвиђено је на пет година са тим да се ако га ниједна од потписница не раскине аутоматски продужава и на наредних пет година. Занимљиво је напоменути да је у име државе потписник био Милан Марјановић, тадашњи шеф Централног прес-бироа. Он је овај уговор потписао у име председника владе Живковића, али и сам податак указује на важност установе ЦПБ-а у тадашњој Југославији и њене блискости са агенцијом „Авала”.94 Правилник о организацији рада Агенције „Авала” А.Д. детаљније је предвидео структуру и функције друштва. Предвиђене су и функције директора и помоћника директора. Руководилац и надзорник свих послова у агенцији био је директор а он је био одговоран Управном одбору. Помоћник директора, између осталог, требало је да замењује директора у његовом одсуству и врши дужност главног уредника. Он је вршио и прегледе билтена агенције и старао се о њиховом правовременом експедитовању. У Агенцији „Авала” радили су у следећи одсеци и одељења: Административни, Одсек за унутрашњу службу, Одсек за спољну службу, Одсек за берзанску службу, Извештајни одсек, Француски билтен и Огласно одељење. Поред ових одсека постојала је и благајна.95 Занимљиво је рећи да је Административни одсек, поред уобичајених послова везаних за персонална питања особља, послове чувања и експедиције, састављао и предлог буџета. За време владе Милана Стојадиновића 16. марта 1936. године промењена су и Правила Агенције „Авала”. Њима је проширен делокруг рада агенције, дефинисана улога органа друштва, предвиђена права и обавезе акционара... Циљ друштва био је, како се наводи, да организује и врши свестрану новинско-извештајну службу (чл. 6) док су му функције биле следеће: 92

93

94

95

АСЦГ, 37-75-37, Уговор закључен између Југословенске државе и Агенције „Авала” А.Д. Овај износ је и у наредном периоду остао непромењен упркос константном незадовољству руководства агенције. У име Агенције „Авала” потписници су били чланови Управног одбора Чеда Михаиловић и Угљеша Крестић. АСЦГ, 335-74, Правилник Агенције „Авала”, чл. 3.

106

Пропаганда Милана Стојадиновића 1) ради извештавања листова, новинских агенција и других установа, о приликама и догађајима у земљи и иностранству издаје дневне и повремене билтене на нашем језику и на страним језицима; 2) врши свестрану финансијско-берзанску обавештајну службу за државне и приватне новчане заводе и листове; 3) обавља све рекламне и пропагандно-новинске послове; 4) организује новинско-извештајну службу преко радија у земљи иностранству, или суделује у њеном вршењу; 5) вави се свима врстама новинске репортаже помоћу филма и фотографије; 6) увози у земљу и преко својих представника дистрибуира стране новине и часописе; 7) отправља и све друге послове који спадају у делокруг новинске агенције и сарађује с другим установама ове врсте у земљи и иностранству (чл. 7).96 У наредном члану наведено је да ће се назначени послови уводити „у живот постепено, према приликама, указаној потреби и рентабилности послова”, о чему је требало да Управни одбор доноси своју одлуку. Предвиђени су следећи органи друштва: Управни одбор, Надзорни одбор, Извршни комитет, Дирекција и Збор акционара (чл 9). Много значајнију улогу од наведених органа имао је Управни одбор. Имао је најмање седам а највише десет чланова које је постављао Збор акционара на три године. Неке од његових бројних функција биле су да представља друштво према властима и трећим лицима, да одобрава буџет, да бира, унапређује, отпушта и врши надзор над директором, главним уредником и осталим чиновницима. Иако је Управни одбор бира Збор акционара, он је имао право да тај Збор сазива, а њему је председавао председник Управног одбора (чланови 10–16. и 23–26). Може се закључити да је кључне одлуке доносио Управни одбор, а да их је Збор само потврђивао. Чланови Управног одбора у периоду владе Милана Стојадиновића били су проверени чланови и симпатизери ЈРЗ. Поред овог „најважнијег” услова гледало се да изабрани чланови, у мањој или већој мери, имају додирних тачака са новинарством. У периоду од 1935. до почетка 1939. године дужност председника Управног одбора обављали су Урош Круљ, Војислав Јанић и Стијепо Кобасица. Пре истека рока од три године због тога што више није био политички подобан смењен је Воја Јанић, заједно са потпредседником Милојем Сокићем што се десило након разлаза са Стојадиновићем 96

Правила Агенције„ Авала”, Београд, 1936.

107

мр Бојан Симић у току конкордатске кризе.97 У наведеном периоду стални чланови Управног одбора били су Петар Талетов, новинар и књижевник, Јурај Плећаревић, адвокат, Славко Јутриша, новинар, и директор Новости Загреб, Павле Ранковић, новинар, Станко Вирант, новинар и главни уредник Јутра Љубљана, Коста Луковић, новинар и, наравно шеф ЦПБ. Из Управног одбора биран је Извршни комитет који је имао пет чланова. Интересантно је да су чланови овог комитета морали бити стално настањени у Београду. Ово се може објаснити потребом да се у сваком тренутку има на располагању једно тело спремно да брзо донесе неопходне одлуке (чланови 27 до 31). Кључна улога Надзорног одбора била је да контролише финансијско пословање друштва. Ова функција била је од велике важности јер је агенција углавном пословала с губитком и стално је покушавала да рационализује трошкове.98 Контрола пословања обављана је на крају календарске године, 31. децембра, док су поједине књиге и рачуни прегледани по потреби и чешће (чланови 17–26). Скоро сви чланови Надзорног одбора из 1935. године били су замењени. Председник Надзорног одбора постао је Фран Смодеј, новинар и сенатор, потпредседник Илија Маричић, начелник Министарства просвете, чланови Милутин Стевановић, генерални директор предузећа „Време” А.Д. и Махмуд Бехмен, адвокат.99 Као што се може видети и приликом овог постављања имало се у виду заступљеност сва три дела ЈРЗ. Дирекција је представљала двочлани орган који је руководио целокупним пословањем друштва. Њега су чинили дежурни члан Управног одбора и директор агенције. Овај орган деловао је у складу с одлукама Управног одбора и њему подносио предлоге и извештаје (чланови од 32 до 35). Фактичке дужности директора биле су брига о финансијама куће, надзор над тиме шта се објављује и са политичке стране, тако и са литерарне. Имајући то у виду наметнула се потреба да директор буде не само политички подобан, него и образован и да при том поседује неопходно искуство. Ове услове је Милан Јовановић Стоимировић као директор у потпуности испуњавао. Зборови акционара одржавани су једном годишње, најкасније до априла, са унапред одређеним дневним редом. На тим састанцима су се читали извештаји Управног и Надзорног одбора и решавало по њихо97 98

99

О овом сукобу биће више речи у четвртом делу рада. Треба напоменути да су се у својим извештајима и Светислав Петровић и Милан Јовановић Стоимировић, жалили на нерационално трошење средстава од стране својих претходника. Дотадашњи чланови Надзорног одбора били су Радивој Глумац директор банке у пензији, Виктор Швајгер новинар, Јован Тановић уредник Политике, Драган Бошковић адвокат и једини који је задржао своје место Милутин Стевановић.

108

Пропаганда Милана Стојадиновића вим предлозима. Поред поменутих редовних зборова постојала је могућност и за ванредне зборове (чланови 36–45). Један такав збор одржао се 22. августа 1937 године поводом поменутог смењивања Војислава Јанића. С обзиром на то да је већински пакет акција поседовала држава ови зборови нису имали неки посебни значај већ им је била намењена улога спровођења већ припремљених одлука. За време владе Милана Стојадиновића „Авала” се састојала од неколико служби и дописништава у земљи и иностранству. Кључна служба била је домаћа извештајна служба која се састојала од три посебна дела који су се разликовали по времену обављања посла, па се може рећи да су оне биле у ствари три смене једне исте службе. Због времена обављања посла њихова делатност је имала и разлика. Прва служба радила је од 8 часова ујутро до 14 часова послеподне. Она је давала преподневни инострани материјал домаћим листовима који су излазили у подне и касније. Ова служба је конципирала своје извештаје тако да на првим страницама буде преглед светске штампе, и то најважнијих листова. Овим се постизало да већ током преподнева домаћи листови добију слику дешавања у свету претходног дана. Вести су достављане телефоном за београдске редакције а за филијале у Београду, Загребу и Новом Саду преко радија. Поред вести из иностранства Прва служба је пласирала и информације са домаће сцене. Билтен под називом „Вести из земље” углавном су сачињавали материјали добијени од ЦПБ-а и агенцијиних репортера. Друга служба је свој посао обављала свакодневно у периоду од 14 до 21 час. За време свог рада ова служба је извештала преко билтена „Вести из иностранства” и „Вести из земље” београдске листове непосредно, а листове у унутрашњости преко радио-станице агенције, односно преко дописништава у Загребу, Љубљани и Новом Саду. Ова служба је поред редовних билтена имала и један посебан који се звао „За информацију” и био је намењен највишим државним установама. Друга служба снабдевала је вестима углавном јутарњу штампу, односно ону која је излазила наредног дана. Трећа служба (раније називана Ноћна служба) покривала је период између 21 час и 3 часа ујутро и на тај начин завршавала перманентну службу спољњег и унутрашњег одсека агенције. Јасно је да су ове службе имале сараднике који су познавали стране језике и били спремни да добијени вести правилно преведу. У току 1937. године наведене службе имале су сараднике за француски, енглески, италијански, немачки и руски језик.100 100

Годишњи извештај Управног одбора Агенције „Авала” А.Д. о раду у 1937. години, 43. (у даљем тексту Извештај УО АА).

109

мр Бојан Симић И за време владе Милана Стојадиновића француски је остао доминантан језик Агенције „Авала”. О овоме најречитије говори то што је задржано, па чак и појачано, издавање тзв. Француског билтена. Овај билтен излазио је три пута дневно у 10, 12 и 19 часова. Свако од ова три издања садржала су телеграфске вести, информације о политичком животу, економске вести, културна и социјална обавештења из Југославије, преглед домаће и стране штампе. Француски билтен био је, пре свега, намењен странцима и то дипломатским представницима, страним предузећима која послују у Југославији, редакцијама иностраних листова и агенција. Такав материјал имао је и по тридесет страница дневно, тако да је то била огромна грађа која је за 1937. годину имала близу 12.000 страница.101 Особље Француског билтена чинили су уредник, три чиновника преводиоца, два дактилографа-секретара и две дактилографкиње. Уредник у овом периоду био је француз Гастон Кастеран који у исто време обављао и дужност уредника Берзанско-финансијске и Одсека радио-службе. Берзанска служба функционисала је од 7 часова ујутро до 21 час увече и била је подељена на две службе: преподневну и поподневну. Највећи број вести служба је примала преко агенцијске радио-станице док је мањи део приман телефонски из Загреба и Новог Сада, зато што није било других техничких могућности. С обзиром на акценат на привредни развој земље који је поставила влада ова служба је бележила већу активност у овом периоду. У током 1937. године она је имала више од педесет претплатника на своје извештаје, што је било двоструко више него ранијих година.102 Извештаји су слати два пута дневно, у 9 и у 17 часова. Ову службу чинили су, поред уредника, један сарадник, три чиновнице и два служитеља који су разносили билтен. Извесна новина која је пратила рад берзанске службе у овом периоду била је и увођење у билтене најновијих извештаја са америчких берзи што, како се наводи „практикују само највеће агенције у Европи”.103 Радио станица претстављала је врло важан део Агенције „Авала”. Њен задатак био је примање политичких и привредних вести из иностранства, затим одашиљање, односно достављање тих вести у унутрашњост државе дописништвима и обавештавање иностранства. Вести су пре отпреме биле превођене, јер су из иностранства стизале на тамошњем језику. Због важности посла њено радно време било је 101

102 103

У извештају о раду за 1937. наводи се да су постојали комплети овог билтена груписани по месецима још од 1919. године. И на овом примеру можемо констатовати да је с обзиром на веома мали број сачуваних примерака изгубљен значајан материјал који нам је могао боље осветлити колико рад саме агенције, толико и ситуацију у земљи и иностранству. Извештај УО АА, Извештај Берзанско–финансијске службе за 1937. годину, 49. Извештај УО АА, Извештај Берзанско–финансијске службе за 1937. годину, 50.

110

Пропаганда Милана Стојадиновића најдуже и радио станица је радила готово непрекидно.104 У станици је радило само десет радиотелеграфиста, што је било изненађујуће у односу на количину посла коју је свакодневно требало обављати. Вести су се примале и одашиљале преко неколико врста различитих апарата105 шест пута дневно: 09.05, 10.30, 12.15, 16.45, 18.15 и у 20.45, а недељом у 09.05 и 20.45 часова. Радио станица је имала и један преносни апарат који се могао монтирати по потреби. Тај апарат искоришћен је приликом путовања председника владе Стојадиновића по Јадранском мору. Тада је била успостављена стална веза председника министарског савета са Београдом. Јачина овог апарата била је довољна да покрије целу територију Краљевине. О напретку и значају радио-станице најбоље говори број примљених речи. Број примљених речи по годинама Година Број примљених речи 1933. 1.048.200 1934. 4.028.000 1935. 12.180.000 1936. 15.050.000 1937. 17.630.000 • У току прва три месеца 1938. године примљено је око 5.151.000 речи, што је наговештавало већи учинак него у току 1937. године. Извор: Извештај УО АА, 33.

Превасходни задатак Информативне службе Агенције „Авала” била је обавештавање инстранства о догађајима и ситуацији у Југославији. Ова служба је то радила преко радио-емисије „Радиоавалиан”, телеграмима и телефоном. „Радиоавалиан” је емитован свакодневно са радио-емисионе станице агенције. Преко ове емисије давани су подаци из унутрашњег живота Краљевине и целокупан преглед писања југословенске штампе. При избору информација водило се рачуна да се обрати пажња на „све оне догађаје чије је објављивање у нашем националном интересу, као и у интересу свих наших суседа и пријатеља”.106 Емисије „Радиоавалиана” могле су да приме земље у окружењу, као и неке земље Централне и Источне Европе,107 док су 104

105

106 107

Једини период када није било дежурних јесте онај између 3 и 5.45 ујутро што значи да је станица била у функцији преко 21 сат дневно. Политичке вести из иностранства примане су преко четири „Hel” апарата и преко „Морзеа”, док су за пријем берзанских вести предвиђени два апарата марке „Philips” и „Telephunken”. Извештај УО АА, Извештај информативне службе, 55. Према информацијама „Авале”, емисију су могле да примају агенције из Пољске, Чехословачке, Мађарске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Грчке и Турске.

111

мр Бојан Симић се највећим европским агенцијама „Avas”, „Reuters”, „DNB” и „Stefani” информације слале телеграфски.108 О сразмери коришћења ова три средства за обавештавање говори и податак да је у периоду од 1. априла 1937. до 1. априла 1938. године Агенција „Авала” послала у иностранство посредством: „Радиоавалиана” око 180.000 речи, телеграфски око 60.000, а телефоном 50.000 речи.109 Види се да су вести слате претежно преко радио-емисије, а осталим средствима само ако је то захтевала потреба. Наиме, радило се о случајевима када се достављала информација агенцијама које нису примале „Радиоавалиан” и када је хитност вести захтевала употребу телефона. Информативна служба сарађивала је и са другим страним агенцијама, нарочито приликом посете високих страних делегација. Природно, ово је био случај са свим заинтересованим земљама без обзира на ниво дотадашњих односа. У обрађеном периоду, као што смо већ навели, Агенција „Авала” имала је дописништва у Загребу, Љубљани и Новом Саду. Главна дужност ових дописништава била је да из централе преносе вести својим претплатницима и да достављају вести из својих области деловања централи. Делатност одељења у Загребу била је значајнија од осталих. Ово произлази из тога што је његова надлежност обухватала већу територију, али и због самог значаја Загреба као финансијског центра Краљевине Југославије. Делатност овог дописништва протезала се не само на Хрватску, већ и на Славонију, Далмацију, Босну и Херцеговину.110 Дописништва у Љубљани и Новом Саду деловала су само на подручју једне бановине, Дравске односно Дунавске. Већи значај и обимнија делатност загребачког представништва „Авале” види се и у томе што је имало исти број запослених као друга два заједно (по петнаест). Број службеника агенције и њихове можемо видети из следећег прегледа:

108

109 110

По тврдњама в. д. уредника Информативне службе Павла Јанковића италијанска агенција „Stefani” могла је да преузима вести „Радиоавалиана”, али их из „непознатих” разлога није редовно примала, Извештај УО АА, Извештај информативне службе, 55. Извештај УО АА, 56. Крајем 1937. године берзанска служба дописништва у Загребу имало је 52 претплатника и то: у Загребу 26, у Марибору 7 и у Сарајеву 19 претплатника, Извештај УО АА, Извештај дописништва у Загребу, 62.

112

Пропаганда Милана Стојадиновића Oсобље Агенције Авала почетком 1938. године ЦЕНТРАЛА Директор . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Главни уредник.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Уредник .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 4 Вршилац дужности уредника.. .. .. .. .. .. .. .. .. 2 Шефова одсека .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Опозваних дописника .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 2 Вршилаца дужности шефова службе . .. .. .. .. 1 Секретара .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Сарадника .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 16 Благајника . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Административних, берзанских чин. књиговодство и ликвидатура .. .. .. .. .. .. .. .. .. 10 Дактилографа.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 11 Радио-телеграфиста .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 2 Службеника .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Шеф служитеља . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 1 Служитеља . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 22 Чистачица .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 2 Свега .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 87 ДОПИСНИШТВО ЗАГРЕБ Главни уредник.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Сарадника .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Чиновника . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Дактилографа.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Радио-телеграфиста .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Служитеља . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Свега .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. ..

1 2 1 2 4 5 15

ДОПИСНИШТВО ЉУБЉАНА Вршиоца дужности уредника.. .. .. .. .. .. .. .. .. Сарадника .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Чиновника . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Дактилографа.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Радио-телеграфиста .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. ..

1 1 1 1 3 113

мр Бојан Симић Служитеља . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Свега .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. ..

1 8

ДОПИСНИШТВО НОВИ САД Главни уредник.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Сарадник . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Чиновника . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Дактилографа.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Радио-телеграфиста. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Служитеља . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. Свега .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. ..

1 1 1 1 2 1 7

ДОПИСНИКА У ИНОСТРАНСТВУ Дописник у Тирани . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. ..

1

УКУПНО ОСОБЉА.. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. 118 Извор: Извештај УО АА, 123–124.

Из прегледа видимо да је у централи било 87 радника што је 74 % од укупног броја. Можемо закључити да су дописништва играла улогу сервиса централе на одређеним територијама. У различитим областима земље она су ипак имала и нешто другачије обавезе. Будући да је био задужено искључиво за територију Дравске бановине, дописништво у Љубљани достављало је сав свој материјал на словеначком. Ово је олакшавало контакт будући да су сви водећи листови у Словенији излазили на том језику.111 У Новом Саду због великог броја листова на мањинским језицима дописништво је имало посебне обавезе. С обзиром на то да је у само у главном граду Дунавске бановине излазило шест дневних листова на језицима националних мањина сматрало се да ово дописништво има специјалну „национално-пропагандну мисију”. Наиме, примећено је да развијена мањинска штампа често у недостатку правовремених информација преноси вести из страних извора. Ово, наравно није било у интересу владе тако да је учињен напор за осавремењивање рада овог дописништа. О постигнутом напретку говори и то што се у извештају за 1935. годину рад оцењивао као прилично „примитиван”, а у оном од

111

У Љубљани је у овом периоду излазило четири дневника: Словенец, Јутро, Словенски дом и Словенски народ који су сви били претплатници овог дописништва.

114

Пропаганда Милана Стојадиновића 1937. да је „служба у сваком погледу доведена на потребну висину”.112 Иначе, дописништво је имало само девет претплатника.113 Поред поменутих дописништава, 1937. године постојало је и дописништво и у Скопљу. Руководећи се одлуком Управног одбора из претходне године у пролеће 1937. отворено је ново дописништво у главном граду Вардарске бановине. У одељењу су радили уредник Марко Каваја, један сарадник, један радио-телеграфиста и један служитељ. Ипак, ово дописништво је већ на јесен престало да ради услед тога што се „нису испунила извесна очекивања”. Иако конкретни разлози нису довољно објашњени може се претпоставити да су у питању пре свега материјални разлози. Они су били узрок и гашења дописништава у иностранству. У току 1937. повучени су дописници из Париза, Беча и Софије.114 Уместо њих у току 1938. уведено је дописништво у Тирани што се може довести и у везу и са неколико предлога које је тамошњег посланика ЦПБ-а у том смислу.115 Да бисмо лакше сагледали пословање агенције приказаћемо биланс њеног рада у току 1937. године.

112 113

114

115

Извештај УО АА, Извештај дописништва у Новом Сад, 73. Поред мањинских листова Naplo, Regeli Ujshag, Deuttsches Volksbatt, Deutsches Zeitung и Ujhirek то су лист на српском језику Дан, Банска управа (два примерка), Трговинско-индустријска и занатска комора из Новог Сада. Дописници у Софији и Паризу постављени су 1932, док је дописник у Бечу именован још 1929. године. АСЦГ, 38-22. Дописник у Тирани је у неколико наврата говорио о потреби да А.А. покуша да оствари већи утицај у Албанији и тиме спречи све већи италијански уплив.

115

мр Бојан Симић Биланс Агенције „Авала” на дан 31. децембра 1937. Табела Расхода Трошкови Плате у централи Хонорари Телефонски трошкови Телеграфски трошкови Плате дописника на страни Телеграфски и телефонски трошкови дописника Трошкови радиослужбе Канцеларијски материјал Претплата страним агенцијама Трошкови дописништава У Загребу У Љубљани У Новом Саду У Скопљу Награде одбора и путни трошкови Дежурства чланова Управног одбора Седнице чланова Управног одбора Путни трошкови чланова Управног одбора Седнице чланова Надзорног одбора Путни трошкови чиновника Разни трошкови Станарина, огрев, осветљење, Служб. пореза, бол. благајна, потпорни фонд и друго Државне и општинске дажбине Отпис 10 % радио-станице и намештаја Губитак из 1936. године Укупно

116

2.703.313,97 191.556,00 181.116,00 44.146,50 376.288,08 23.203,90 4.925,50 189.828,58 399.215,27

4.113.593,80

597.092,36 425.835,87 208.395,45 126.216,12

1.357.539,80

66.000,00 83.900,00 39.053,00 9.600,00 98.240,15

296.793,15 906.186,04 193.500,00 183.085,80 376.164,94 7.426.863,53

Пропаганда Милана Стојадиновића Табела прихода Претплата По уговору са југословенском државом Приходи централе Билтени, разни курсеви и претплате у Београду за новинске вести Приходи дописништава У Загребу У Љубљани У Новом Саду У Скопљу Губитак Укупно

5.000.000,00 930.554,25 513.070,00 250.799,50 190.252,00 40.500,00

994.621,50 501.687,78 7.426.863,53

Извор: Извештај УО АА, 116–117.

Из наведених бројева видимо да је губитак из 1936. од 376.164,94 динара порастао на 501.687,78 динара у 1937. години. Прављење губитка посебно је било везано за дописништва, па је тако оно у Љубљани имало расход готово двоструко већи него приход, док је краткотрајно постојање дописништва у Скопљу донело више него троструко веће расходе од прихода. Као што је раније речено, Агенција „Авала” је своје поверљиве билтене достављала особама за које је влада проценила да је потребно. У обрађеном периоду о томе је одлучивао Милан Стојадиновић. Из једног сачуваног документа видимо како је председник владе доставио списак имена тадашњем председнику Управног одбора Стијепу Кобасици. На списку су се поред намесника, неколико министара и шефова кабинета, налазили и представници Генералштаба и ЦПБ.116 Из поменутог списка види се које је институције и људе премијер сматрао кључним за функционисање државе. Треба напоменути да су међу њима била чак четири војна лица – шеф главног генералштаба, краљев ађутант, начелник обавештајног одељења и начелник оперативног одељења. Интересантно је да је поред самог Стојадиновића поверљиве билтене добијали и оба шефа његових кабинета Јован Гашић и Драган Протић.117 Један од највећих проблема агенције у овом периоду било је питање увоза и растурања страних новина и часописа у земљи. „Авала” је ову концесију затражила и добила од државе још у току 1932. године. Према дозволи Министарства трговине и индустрије агенција је била 116 117

АСЦГ, 37-75-255. На списку је било 17 имена. Гашић као шеф кабинета председника владе а Протић као шеф кабинета министра иностраних послова.

117

мр Бојан Симић дужна да оснује једно посебно одељење за увоз страних часописа и новина са одвојеним књиговодством. Будући да је новоосновано одељење бележило искључиво губитке донесена је одлука да се оно реорганизује заједно са друштвом „Путник”. С тим циљем формирано је засебно одељење којим је требало да руководи Управни одбор састављен од седам чланова.118 Оно је носило назив Одељење за промет страних новина и часописа Агенције „Авала” А.Д и званично је почело да ради 1. марта 1933. године. Монопол над готово целом француском штампом имала издавачка кућа „Hachette”. „Авала” је била у обавези да са овом кућом закључи уговор о увозу и растурању свих листова и публикација на француском и енглеском језику, укључујући и оне који се издају у тим земљама. Начињеним уговором „Авала” је врло мало добила, а обавезала се на многе неповољне одредбе. У свом извештају адвокат „Авале” А.Д. Андрија Петровић Његош уговор карактерише као „низ права Ашетових, и низ дужности Агенције ‘Авала’”.119 Поред тога постојало је и незадовољство расподелом добити између „Авале” и „Путника”. Након доласка на место директора агенције Милан Јовановић Стоимировић је одмах покренуо поступак за преиспитивање постојећих уговора. У његовом обраћању скупштини он је захтевао враћање концесије или раскид уговора са „Путником”. По његовим речима, од оствареног добитка агенција је добијала само шести део што је за њу практично представљао посао који је доносио више штете него користи.120 Дуготрајни напори у том правцу окончани су током 1940. године када је раскинут уговор са „Путником”. За овај рад интересанто је да се напомене чему су била намењена средства која су долазила од прихода из овог посла. Добитак се после одбитка режијских трошкова употребљавао на следећи начин: – 1/3 за унапређење туризма, према одлуци Министарства трговине и индустрије; – 1/3 за опште пропагандне циљеве, према одлукама Централног прес-бироа; – 1/3 – према одлукама Управног одбора на основу закључка главне скупштине – првенствено за привредну пропаганду.121 Улога „Авале” из ових података добија додатну димензију: не само да је била задужена за спровођење пропаганде већ је била дужна и да је од својих прихода финансира. Од тога она је располагала са само 118

119 120

121

Чланови управног одбора према чл. 2 уговора била су оба директора уговарајућих друштава, по један члан Управних одбора друштава, док су остали чланови били делегати Министарства трговине и индустрије и Председништва Министарског савета. Извештај УО АА, Извештај адвоката Авале А.Д, 96. Извештај УО АА, Извештај директора „Авале” поднесен IX редовном збору акционара 30. априла 1938. године, 9-15. Извештај УО АА, Извештај о прегледу рада и стања Одељења за промет страних листова и часописа Агенције „Авала” А.Д., 105.

118

Пропаганда Милана Стојадиновића трећином тих прихода који су, опет, усмеравани у пропагандне сврхе, конкретно за привредну пропаганду. Да бисмо лакше сагледали количину и евентуални утицај увоза страних новина навешћемо податке који нам у томе могу помоћи. У току 1937. године укупан број увезених новина био је следећи: 197 дневних и недељних политичких листова, 531 илустрованих и сличних часописи и 217 разних модерних журнала. Највише увезених новина било је из Немачке, Француске и Аустрије. На следећем графику можемо видети колики је био увоз из сваке државе посебно. 1937. 160

140

120

100

80

60

40

20

0 A

.

Извор: Извештај УО АА, Извештај Одељења за промет страних часописа, 93.

Имајући у виду да се следеће 1938. године десио Аншлус може се претпоставити да је у наредним годинама број увезених листова и часописа из Немачке био далеко највећи, што се поклапало са растућом економском и политичком сарадњом. Значајан поен у области међународне сарадње Агенција „Авала” је постигла тиме што јој је поверена организација VIII пленарне скупштине Савеза агенција.122 Ова скупштина одржана је између 24. августа и 4. септембра, већим делом на броду „Дубровник” (осам дана), у Београду и на Бледу.123 Овако планирани програм требало је да осигура 122

123

Пленарне скупштине Савеза Агенција одржавале су се сваке друге године, док су у годинама када није било пленарних скупштина држане редовне скупштине са мањим бројем делегата који су припремали одлуке за наредну скупштину. Занимљиво је рећи да је на претходној пленарној скупштини, одржаној у Чехословачкој 1935. године, поред Југославије кандидат за организатора био и СССР. Већином гласова представници агенција определили су се за Југославију.

119

мр Бојан Симић повољне утиске учесника о земљи и о агенцији домаћину. На скупу су, што директно, што посредно, учествовале 23 делегације из целе Европе. Најважније одлуке које су донете тицале су се за односа са ваневропским агенцијама, односе са кабловским и радио-емисионим предузећима, на служење апаратима „Hel” и уступање Агенцији „Аvas” управе над средишњим бироом Савеза и за период 1937/39. На самом броду била је инсталирана пријемна и предајна радио-станица, што је омогућило редовно извештавање. Током крстарења три пута дневно издаван је и француски билтен. Укупни трошкови конференције износили су 290.019,40 динара, што је премашивало суму од 250.000 динара коју је првобитно одобрила влада.124 Ипак, највећи проблем Агенције „Авала” током целог периода постојања биле су финансије. Пошто је преузео улогу директора, Светислав Петровић се жалио Скупштини акционара да је затекао агенцију у великим дуговима. Мада је у својим извештајима наговештавао консолидацију предузећа под својом управом стварност је била другачија. Када је помињани Стоимировић после њега дошао на место директора констатовао да је у каси било само 1.500 динара, док је „дугова било на све стране”.125 У акцији коју је спровео на сређивању затеченог стања пронађен је још низ неправилности, као што су неажурност књиговодства, неплаћени порези и друго. Предузете мере давале су мање резултате али је пословање са губитком настављено и у наредном периоду. Агенција „Авала” престала је формално да постоји након окупације када су је ликвидирале немачке власти. Оглас о ликвидацији објављен је (по трећи пут) у Општинским новинама од 6. јуна 1941. године (број 56, страна 4).126 Агенција „Авала”, као формално приватна а фактички државна, имала је велики утицај на спровођење пропаганде у Краљевини Југославији. Њена најважнија улога на том послу била је да прослеђује званичне информације које су долазиле из врха власти. За информације које је Агенција „Авала” доносила знало се да су службене и да су „проверене”. С друге стране, агенција је била доминантна институција и за пријем и прослеђивање вести из иностранства. Имајући све наведено у виду, значај Агенције „Авала” и за земљу, и за државну пропаганду био је огроман. 124

125

126

Годишњи извештај Управног одбора Агенције „Авала” А.Д. о раду у 1937. години, Београд, 1938, 23. Извештај директора „Авале” поднесен IX редовном збору акционара 30. априла 1938. године, Годишњи извештај Управног одбора Агенције „Авала” А.Д. о раду у 1937. години, Београд, 1938, 10. Комесар ликвидатор био је немачки капетан др Јулиус Липерт а његов заменик Валтер Грубер. В. Драговић, н. д., 380.

120

Пропаганда Милана Стојадиновића

Штампа Штампа127, као што смо навели у делу о Централном пресбироу, није била слободна и била је под значајним туторством владе и државних органа. Ово се пре свега односило на преношење политичких информација о раду владе, као и оних вести које су се тицале владајуће странке и краљевског дома. И поред тога, штампа у Краљевини Југославији била је разноврсна и разнородна. Током периода о коме је реч у овом раду оснивани су многи нови листови, али је и знатан број постојећих гашен због неисплативости свог постојања, као и због политичких разлога. Број листова је, ипак, био на завидном нивоу и стално се повећавао. Њихов тачан број је из наведених разлога тешко утврдити. Као илустрацију бројности листова и периодичности њиховог излажање искористићемо званично објављене податке. Број и интензитет излажења листова и часописа у Краљевини Југославији током 1938. године по бановинама Бановине

Дневно

Неколико пута недељно

Неколико пута месечно

Мeсечно

Двомесечно или тромесечно

Полугодишње

Годишње

Повремено

Укупно

Дравска

6

39

22

133

13

1

5

24

Дринска

2

6

2

21

2

2

1

0

244 36

Дунавска

8

97

12

46

3

0

3

25

220

Моравска

0

9

3

4

1

0

0

0

17

Примор.

2

8

1

14

2

0

0

3

31

Савска

13

83

41

194

29

1

1

25

389

Вардарска

0

12

1

5

1

0

0

0

20

Врбаска

0

2

0

2

0

0

0

0

4

Зетска

0

9

1

4

0

1

0

1

16

УГ Београда

2

45

23

129

14

3

5

20

246

УКУПНО

33

310

106

588

65

8

15

98

1.223

Извор: Статистички годишњак Краљевине Југославије 1938–39, 392.

Из претходне табеле видимо огромну разлику у броју листова који су излазили у појединим бановинама. Тако је у Савској бановини било 389 листова и часописа, а у Врбаској само 4. Ово је само један од показатеља културних, али и економских, разлика које су постојале у 127

Настанак институције слободе штампе најчешће се везује за Француску револуцију. У Уставу Француске републике из 1791. године (чл. 11) прокламација о слободи штампе гласи: „Слобода саопштавања мисли и мишљења је једно од највреднијих права човека и зато сваки грађанин може слободно говорити, писати и штампати”. Ипак још у XVII веку у Енглеској је одстрањена превентивна цензура штампе што се може сматрати једним од првих корака ка ослобађању штампе од надзора и притисака, M. Oreč, н. д., 158.

121

мр Бојан Симић Краљевини Југославији. У утврђивању тема о којима су се ти листови бавили послужићемо се званичном статистиком која је приказана у следећој табели. Листови и часописи по струци у Краљевини Југославији током 1938. године Бановина

Звани- Полични тички

Научни

Верски

Здравствени

Културни

Уметнички

ЕкоТури- Стале- Остали номски стички шки

Укупно

Дравска

5

27

13

40

4

37

12

17

9

53

27

Дринска

1

2

3

11

-

1

-

3

-

5

10

244 36

Дунавска

8

57

6

31

-

37

10

20

3

24

24

220

Моравска

1

8

-

2

-

-

-

-

-

2

4

17

Приморска

2

8

-

6

-

2

-

5

1

1

6

31

Савска

2

86

13

45

12

35

13

25

7

79

72

389

Вардарска

2

1

1

2

-

8

-

1

-

5

-

20

Врбаска

1

1

-

-

-

1

-

-

-

1

-

4

Зетска

-

4

1

3

1

2

-

1

1

1

2

16

УГ Београда

15

26

11

12

9

28

10

15

8

67

45

246

УКУПНО

37

220

48

152

26

151

45

97

29

238

190

1.223

Извор: Статистички годишњак Краљевине Југославије 1938–39, 394.

У листове који су се бавили политичким темама можемо уврстити оне под ознаком званични, као и оне који су означени као политички, тј. укупно 257 листова, што чини 21 % свих листова и часописа. То што су листови политичке садржине чинили само петину свих листова више говори о томе да се власт трудила да дистрибуцију осетљивих вести ограничи на кооперативне медије, а мање о шареноликости и развијености штампе у Краљевини Југославији тога доба. У поређењу са суседном Бугарском Југославија је имала скоро двоструко више листова и часописа, 1.223 према 747. 128 Сличан однос забележен је и кад су посреди дневници, 37 дневних новина наспрам 22 у Бугарској.129 Ово говори о нешто већој слободи штампе, нарочито кад је о правној регулативи реч. Наиме, бугарски закон о штампи предвиђао је поновну регистрацију свих листова који су морали да прођу озбиљну инспекцију.130 Ипак, треба имати у виду да је Бугарска у овом периоду 128

129

130

Бьлгарския периодичень печать, Библиография по случай общата изложба на бьлгарския и югославкия периодичень печать 2-17. VI 1938, без нумерисаних страна. Између осталих постојало је 162 информативна, 26 војних, 27 књижевних, 22 научна, 36 дечјих, економско-финансијских 28 итд. Годишњи извештај Управног одбора Агенције „Авала” о раду у 1937, Београд, 1938, 23. Наиме, указ са законском снагом од 12. јуна 1934. године предвиђао је да се у року од 10 дана од његовог ступања на снагу сви листови и часописи у Бугарској поново региструју. За лист који то не би урадио било је предвиђено укидање (чл. 2). За оне уреднике који би покушали да издају новине без дозволе била је предвиђена казна од три године затвора и глоба од 30.000 лева (чл. 4), Слободата на печата в Бьлгария, Софија, 1992, 151.

122

Пропаганда Милана Стојадиновића била и територијално и по броју становника мања држава од Краљевине Југославије. С обзиром на тадашње прилике у држави и степен развоја електронских медија, можемо закључити да је штампа представљала најзначајније средство пропаганде владе Милана Стојадиновића, као и његове личне пропаганде. Многобројни листови су, што милом, што силом, преносили активности председника владе и тумачили догађаје у светлу званичних ставова, како су их већ добијали од ЦПБ-а и Агенције „Авала”. Контрола и надзор над листовима вршила се, поред разних притисака, уцена и подмићивања, на два начина. Први је, као што смо већ говорили, био превентивна цензура коју су спроводили ЦПБ, државна тужилаштва и Министарство унутрашњих послова. Други начин била је забрана листова ако је њихово писање било штетно за интересе владе и владајуће странке. Постојали су листови који су били обавезни да дођу на превентивну цензуру, као и они који су били ослобођени такве обавезе. Ове мере су биле су везане и за објективне околности, као што су непостојање довољног броја поузданих цензора а мање за неки вид веће политичке слободе.131 О оштрини цензуре говори и чињеница да је сплитски лист Јадрански дневник у периоду март– јун 1938. године забрањиван 23 пута, што је значило да је у просеку забрањиван сваки трећи број.132 Као што смо раније рекли, цензура је нарочито примењивана према листовима у Хрватској. Понекад су цензори ишли тако далеко да су листове забрањивали и онда када они нису објавили оно што им је достављено. Тако су 24. јуна 1938. године сплитски листови Јадрански дневник и Ново доба који нису објавили ниједну вест везану за трогодишњицу владе Милана Стојадиновића забрањени. Ова забрана била је резултат беса, али и немоћи владиних представника у Приморској бановини. Слична ситуација десила се и са новосадским листом Дан који осврт на трогодишњицу није донео на ударном месту, што је државни тужилац окарактерисао као увреду „господина председника”.133 Цензура је забрањивала листове чак и када би они доносили службена саопштења о неком догађају. Разлог за то био је што поменута саопштења нису доношена у целости а самим тим су, по мишљењу цензора, могли допринети произвољном тумачењу званичних ставова. До таквих пропуста долазило је и ненамерно због недостатка простора, 131

132 133

Милан Јовановић Стоимировић се такође жалио да му је тражено да Самоуправа иде на превентивну цензуру у ЦПБ али је он то одбио јер се сам сматрао чланом ЦПБ. АСЦГ, 38-11. Архив Војводине, Краљевска банска управа 1938, Државни тужилац бану Дунавске бановине, 25. јуна 1938.

123

мр Бојан Симић али углавном смишљено јер су листови били у обавези да објављују званична саопштења. Ово се дешавало нарочито када је било у питању коментарисање политички осетљивих питања као што су били Споразум у Фаркашићу, Конкордат и слично. Поред целокупних званичних саопштења, за које је била задужена Агенција „Авала”, листови су морали да доносе и званичне коментаре ове агенције. Јасно је да су ти коментари били на владиној линији и прилагођени конкретној политичкој ситуацији и потребама. Државна тужилаштва су свој посао у вези са цензуром обављали свакодневно. На примеру Државног тужилаштва у Љубљани видимо да су постојала четири службеника која су се бавила тим послом. Поменути тужиоци су дужност обављали неизменично, тако да је сваки од њих у просеку радио два дана недељно. Ипак било је случајева да су чак и тужиоци пуштали у новине оно што није било по вољи тадашњој власти. Тако се десило да је и поред упутства ЦПБ да се о Стојадиновићевој посети Италији објављује само оно што је понудила Агенција „Авала” у словеначкој штампи појавили чланци који су давали коментаре о поменутој посети.134 У једном извештају о раду тужилаштава наводи се да је од четворице тужилаца само један „отворени присташа ЈРЗ”, што се видело као проблем. Овај случај говори нам не само о томе да је приликом спровођења цензуре било проблема, него и да је ЦПБ у одређеним ситуацијама био надређен и државним тужилаштвима. Било је случајева када су државни тужиоци добијали наређења да посебно мотре на одређени лист. Када би се неке новине нашле под посебном присмотром догађало се да им се брише чак и оно што се могло прочитати између редова.135 Наредбе о спровођењу цензуре у конкретним случајевима издавали су и банови. Они су у својој области имали одређени вид аутономије па су тако могли цензурисати и писање о појавама које су имале регионални карактер и за које ЦПБ није дао конкретне инструкције. Поводом познатих случајева премештања учитеља у Дравској бановини Марко Натлачен, тадашњи бан и један од водећих људи словеначког дела ЈРЗ, издао је наредбу о забрани критиковања коментарисања поменутих одлука. Истом наредбом бан је потпуно забранио писање о преношењу имовине бивше СЛС новооснованим организацијама ЈРЗ.136 У наредном делу кратко ћемо се осврнути на најважније листове који су у одређеним бановинама били под већим или мањим утицајем 134

135

136

АСЦГ, 37-73-333/335, Извештај о раду државних тужилаштава у вези са предцензуром новина. Усмено сведочење директора листа Дан Лазара Атанацковића, Д. Попов, Српска штампа у Војводини 1918–1941, Нови Сад, 1983, 382. АСЦГ, 38–5, Телефонски извештај дописника ЦПБ из Љубљане од 10. јануара 1936.

124

Пропаганда Милана Стојадиновића владе. Размотрићемо њихову бројност, тираж, као и евентуални утицај који су имали на одређеном подручју и генерално. Такође ћемо споменути и најважније листове наклоњене опозиције, али ће они бити обрађени само онолико колико је то битно за расветљавање начина функционисања провладиних листова. На почетку ћемо напоменути да је општа тенденција владе да поред оснивања нових страначких листова и придобије што већи број тзв. независних листова. Ово је произлазило из тога што је штампа која није била званично декларисана као страначка имала веће изгледе на успех код читалачке публике. На подручју Управе града Београда у обрађеном периоду постојало је неколико дневних листова. Најзначајнији међу њима била је свакако Политика. Лист који је основала породица Рибникар још 1904, имао је велику традицију и био најчитанији у земљи. Његов тираж достизао је 150.000 примерака, што је далеко надмашивало конкуренцију. Овај лист тежио је неутралности и покушавао је да одбије притиске власти. И у самом народу он је важио за најинформисанији и најобјективнији. Треба ипак рећи да се сам Стојадиновић помирио са оваквим ставом листа, тако да није улагао претеране напоре да сузбије деловање овог „демона” (назив који је за лист употребио један провладин новинар, прим. Б. С.). Други дневни лист који углавном није био на линији владе била је Правда. Ово се нарочито може рећи за период после разлаза власника листа браће Сокић са Стојадиновићем поводом Конкордата. Једини дневни лист који је следио политику владе осим Времена и Самоуправе био је Балкан. Овај лист писао је у складу са жељама владе, а главни уредник Светолик Савић почео је да тражи савете и од самог Стојадиновића.137 Балкан није имао особит значај у јавном мњењу, тако да је пред крај посматраног периода престао да излази. Најзначајнији листови у Дравској бановини били су љубљански Словенец и Јутро и мариборски Вечерник. Њихов тираж био је значајан. Они су били намењени словеначком говорном подручју и задовољавали су потребе локалног становништва.138 Од поменутих листова треба истаћи Словенец који је био својеврсни орган словеначког дела ЈРЗ, односно некадашње СЛС. Из поменутих разлога његова пропагандна делатност имала је специфичан облик чији курс је одређивао Антон Корошец. Нарочито треба истаћи антикомунистичку црту и овог листа, и целокупне словеначке штампе.139 137 138 139

АСЦГ, 37-74-586, Писмо С. Савића упућено М. Стојадиновићу. Јутро се штампало у 18.000, Словенец у 17.500 а Вечерник у 20.000 примерака. Према извештајима дописника ЦПБ види се да је Словенец у сваком броју објављивао барем по један антикомунистички чланак, а појединим данима и по пет таквих. АСЦГ, 38-4.

125

мр Бојан Симић У Дунавској бановини доминантни су били листови националних мањина. Иако је у 1938. години однос листова на српском и осталих био 114 : 106, мањински листови су били боље организовани, материјално моћнији и редовнији. У већем делу посматраног периода постојало је чак шест дневних мањинских, а само један на српском језику. Групу мањинских листова чинила су два немачка (Deutsches Volksblatt и Deutsche Zeitung) и четири мађарска (Naplo, Regeli Ujshag, Uj Hirek и Hirado).140 Једини домаћи дневни лист био је новосадски Дан. Овај лист штампан је у скромних 2.000–3.000 примерака што је био тираж неких немачких локалних недељника.141 Власник листа основаног 1935. године био је Дака Поповић, сенатор и први бан Дунавске бановине. Први број листа изашао је 28. маја 1935. године, два месеца после гашења до тада јединог српског дневника у Војводини Југословенског дневника. Овај лист је заступао идеје ЈНС, али је касније прешао на страну ЈРЗ. Ова промена десила се нешто касније, упркос иницијативи која је стигла до Стојадиновића већ почетком 1936. године.142 Лист је касније, када се Поповић марта 1938. године повукао, као власник потписивао Лазар Атанацковић. Нови власник је одмах послао писмо Милану Јовановићу Стоимоировићу у коме је навео да је Дан, од сада и у свакој прилици сасвим на расположењу”.143 После учињене промене Дан је од стране ЦПБ карактерисан као „дневни информативни лист који пише у позитивном смислу и нотира успехе Краљевске владе”. Историчар Душан Попов види разлику између Дана и партијске штампе ЈРЗ. По његовом мишљењу, Дан није непринципијелно нападао Удружену опозицију већ је сматрао ,„да јој треба прилазити аналитички, а не псовачки”.144 Од осталих српских новина у Војводини који би се могли назвати листовима ЈРЗ издвајамо Наше слово из Суботице, Војводину из Вршца, Заставу из Сенте, Заједницу из Сомбора, Шајкаш из Титела и Југословенски весник из Петровграда. Радило се о локалним листовима који нису имали значајнији тираж. 140

141

142

143

144

Тиражи ових листова били су значајни: Naplo 10.000, Hirado 8.000, Uj Hirek 6.000, Deutches Volksbatt 10.000–12.000, Deutsche Zeitung 3.500–4.500 примерака. B.Bešlin, Vesnik tragedije, Nemačka štampa u Vojvodini 1933–1941. godine, Novi Sad, 2001, 74. У експозеу који је предат Милану Стојадиновићу датираном 10. фебруара 1936. године Жика Ранковић, бивши атеше за штампу при Краљевској посланству у Паризу и сарадник Самоуправе навео је значај Дана као „јединог националног листа у Војводини”. Ранковић у поменутом експозеу наводи да би се наклоност листа могла добити путем субвенција које би се месечно достављале преко поверљиве личности, АСЦГ, 37-17. АСЦГ, 37-75-318. Писмо директора Агенције Авала М. Јовановића Стоимировића упућено председнику владе М. Стојадиновићу из друге половине марта 1938. Д. Попов, н. д., 389.

126

Пропаганда Милана Стојадиновића У Врбаској бановини постојао је само један дневни политички лист. Реч је о листу Врбаске новине из Бања Луке, службеном органу бановине. Какве су напред наведене чињенице имале на орјентацију листа говори и део из извештаја дописника ЦПБ из Бање Луке од 15. марта 1936. године. У њему се дословце каже: „Придржавајући се општих граница рада и политичке линије какву је аутоматски поставила сама околност да је лист власништво Банске управе, Врбаске новине (Бања Лука) продужују рад у постављеном и у прошлом извештају истакнутом правцу – СУСТАВНО ПРОПАГИРАЊЕ УНИТАРИСТИЧКЕ ПОЛИТИКЕ, У ПОЛИТИЧКОМ И КУЛТУРНОМ ПРАВЦУ, ТЕ ЗАСТУПАЊЕ ИНТЕРЕСА РЕЖИМА И СТРАНАЧКЕ ФОРМАЦИЈЕ КОЈА ТУ ПОЛИТИКУ ПОДРЖАВА И У НАРОДУ ЗАСТУПА” [велика слова су у оригиналу прим. С. Б.].145 Јасна и недвосмислена инструментализација овог листа утолико добија на значају имајући у виду поменут мали број листова у тој бановини. Можда и најзначајнији центар штампе у Краљевини Југославији била је Савска бановина, и пре свега Загреб. У току 1938. године у овој бановини излазило је чак дванаест дневних листова, од којих девет у њеном главном граду. Будући да је била центар хрватске опозиције, занимљиво је погледати какав је био однос снага у тој области. Постојање и рад две доминантне штампарске куће „Типографије” и „Југословенске штампе” имало је битне везе и са политичком оријентацијом листова. Они листови које је издавала „Типографија” били су потпуно уз хрватску опозицију, пратили њен рад и водили „рат” против притисака и цензуре. Најзначајнији листови ове куће били су Обзор и Јутарњи лист. Издања „Југословенске штампе” чешће су бележила активности и рад владе, али су и преносили и вести о делатности опозиције. Најзначајнији листови међу њима биле су Новости и Моргенблат. Тираж Новости није био занемарљив: 23.400 примерака.146 Од осталих листова треба истаћи Хрватску стражу и Хрватски дневник који су били опозиционо оријентисани према тадашњој власти. Поред ових листова треба споменути и Југословенски Лојд који се углавном бавио привредним темама. 145 146

АСЦГ, 38-2, Извештај дописника ЦПБ из Врбаске бановине од 15. марта 1936. Према једном недатираном документу, вероватно пре формирања владе Милана Стојадиновића, тиражи загребачке штампе били су још већи. Тако се наводи да се Јутарњи лист штампао у 25.000 примерака а недељом у 40.000, док је тираж Новости био 30.000, а недељом чак 46.000 примерака. За Вечер и Обзор се наводи 5.000, односно 3.500 примерака. АСЦГ, 38-75.

127

мр Бојан Симић Да је ЈРЗ била незадовољна загребачком штампом говори и то да је странка покушала да оснује један посебан партијски лист за ту област. Прво је почетком 1936. године основан Народни лист, али је након девет бројева лист престао да излази. Након овог неуспеха основан је нови који још јасније показао своју намену. Лист је добио назив Гласник Југословенске радикалне заједнице за Савску бановину и почео је да излази 26. септембра 1936. године. Ни овај лист у Загребу није наишао на плодно тле, излазио је у малом тиражу и није остварио битан утицај. Ван Загреба ЈРЗ је имао неколико листова. Најбитнији међу њима били су дневник Југословенска застава из Осијека и недељник Вировитичанин из истоименог града. Стање слично ономе у Савској владало је и у Приморској бановини. Највећи број листова заузео је негативан став према влади која је покушавала да оснивањем и финансирањем одређених листова појача свој незнатан пропагандни утицај. Најзначајнији сплитски листови, дневници Ново доба и Јадрански дневник били су опозиционо оријентисани и често забрањивани. Може се приметити да је Јадрански дневник био нешто екстремнији и смелији према влади од Новог доба. Имајући против себе у Приморској бановини углавном непријатељско држање штампе, ЈРЗ је и овде покушао да створи своје званично гласило. Лист је носио назив Држава и излазио је једном недељном, четвртком, док му је цена била један динар. Новине са поменутим именом основане су још 1930. године, али су у овом периоду постале страначки орган. Овај лист обилато је користио пропагандни материјал ЦПБ-а и одржавао добру сарадњу са његовим дописником у Сплиту чије је чланке редовно објављивао. Држава је, као и други листови ЈРЗ, представљала комбинацију хвалоспева на сопствени рачун и критика, па и увреда, на рачун политичких противника. Ситуација са штампом у Приморској бановини била је нешто повољнија по владу јер је поред Државе постојао и лист Приморске новине из Сушака који је такође чврсто подржавао владину политику. Овај лист је излазио сваким даном осим недељом, а власник и уредник био му је извесни Т. Боњоло, члан ЈРЗ. Као што ћемо видети ови листови ипак нису остваривали неки посебан утицај и служили су углавном као средство и могућност да се чује глас ЈРЗ у Приморској бановини. Штампа у Дринској бановини имала је своје стециште у највећем граду Сарајеву. Поред бројних листова само је неколико било претежно политичких. Ти листови могли су се поделити по верској и националној припадности читалаца. Православни Срби су углавном читали Југословенску пошту и Југословенски лист а муслимани готово искључиво Правду уз још неке мање листове.147 Југословенски лист био је 147

Католици су читали Католичка тједник, док се јеврејски лист звао Јеврејски глас.

128

Пропаганда Милана Стојадиновића једини лист који се, додуше „умерено”, држао на страни режима српског дела ЈРЗ. На његово чвршће везивање за владајућу странку утицала је и субвенција коју је почео да добија од ЦПБ-а. Тираж листа био је 5.500 примерака, али је по извештају дописника у предизборној кампањи опао „за неких 300 примерака” због чвршћег сврставања уз ЈРЗ.148 Ово је један од многобројних примера везаних за југословенску штампу да у тренутку када лист изађе из неутралности и „пригрли” одређену опцију губи на популарности и на ширини читалачке популације. Југословенска пошта је у већем делу посматраног периода била лист близак ЈНС. Овај курс се, према речима дописника, нешто изменио после споразума Мачека и ЈНС 1938. године. Он је решење видео у додељивању субвенције „која би убрзала преоријентацију листа у оквиру интенције режима”.149 Важност ове промене долазила је и од тога што је Југословенска пошта била готово три пута читанији од Југословенског листа и тираж му је био близу 15.000 примерака.150 Правда, као орган некадашње ЈМО, обновљена је 22. фебруара 1936. године, негде приближно кад и Самоуправа, што свакако треба довести у везу. Овај лист је био лојалан према владајућој странци али је био намењен искључиво муслиманима, док га Срби, па ни чланови ЈРЗ нису читали. Правда, с обзиром на то да је практично била орган муслиманског дела ЈРЗ, имала је добро организовану дописничку мрежу у унутрашњости и тираж око 10.000 примерака. Имајући у виду наведено, можемо рећи да је штампа у Дринској бановини била солидно развијена, али затворена у националне и верске оквире, што јој је онемогућавало да корисније послужи Стојадиновићевој пропаганди. На поменутим примерима видели смо да је поред силе режим често користио и новац да утиче на листове и стекне њихову наклоност и могућност да их искористи у пропагандне сврхе. Имајући у виду стање штампе у Моравској, Вардарској и Зетској бановини влада Милана Стојадиновића имала је значајних проблема да преко ње пласира пропаганду. Непостојање дневног, сталног и популарног листа у трима бановинама био је резултат степена друштвеног, економског и културног развоја тих области. И они ретки листови који су у овим деловима државе колико-толико редовно излазили имали су мали тираж који је углавном био испод хиљаду примерака. Ондашњи листови били су углавном локалног карактера, па су се тим темама и бавили. На ово се надовезивало непостајање навике обичног 148 149 150

АСЦГ, 38- 8, Извештај дописника ЦПБ Јована Палавестре од 24. јануара 1939. Исто. Према подацима за период 1940, тиражи оба листа била су око 8.000 примерака, што указује на пад популарности Југословенске поште након поменуте промене оријентације.

129

мр Бојан Симић народа да чита новине. Свему томе, наравно, треба додати огроман број неписменог становништва који је у овим крајевима премашивао половину. О симболичности значаја штампе Моравске бановине у пропаганди Милана Стојадиновића говори и податак да је Партијски пресбиро у току 1936. године пратио рад само неколико листова са ове територије. Реч је о Народној самоуправи (Крагујевац), Крушевачком гласнику, Нишком новом листу и Нашем истоку (Цариброд). Поменути листови били су недељни осим Нишког новог листа који је излазио два пута недељно. За њега се наводило да је близак министру Цветковићу. Ови листови имали су локални значај и у њиховом развој се није много улагало.151 Нестабилност и непостојаност штампе у Вардарској бановини карактерише и чињеница да је фактички службени лист бановине Вардар већ 10. децембра 1936. године престао да излази.152 Поменути лист је, иначе, још 1932. године покренуо Милан Јовановић Стоимировић.153 Тираж овог листа када га је Стоимировић напустио био је 4.600 примерака, од чега је око 3.500 одлазило на претплатнике.154 Очигледно је да у периоду након Стоимировићеве управе лист није наставио са поменутим тиражом, нити са позитивним пословањем. Остали листови у обрађеном периоду који су имали какав такав континуитет излажења били су Глас Полога (Тетово), Скопски гласник и Лесковачки гласник. Реч је о мањим, локалним и нередовним новинама. Сам председник владе је покушао да покрене штампу ове бановине па је лично крајем 1938. године финансирао лист Битољске новине који му је заузврат дао обећање да ће „од сада, као и до сада, неуморно и до крајњих граница могућности залагати за конструктивну политику нашег вође г. др Милана Стојадиновића”. Председников прилог овом листу није био мали и износио је 3.000 динара.155 Ситуација у Зетској бановини била је слична. Малотиражни и тешко доступни листови били су углавном неутрални и бавили су се локалним темама. Само су званични листови чинили нешто веће напоре у пропагирању рада владе и њеног председника. Реч је о Зетском гласнику службеном органу бановине и Народном листу органу 151

152

153

154 155

АСЦГ, 38-6, Извештај о писању штампе на територији Моравске бановине из децембра 1935. Лист се званично водио као „независан привредно-културни дневник”, али је у његовом саставу излазио Службени лист Вардарске бановине. Стоимировић је лист напустио почетком 1936. године када је прешао на дужност у Београду. АСЦГ, 38- 75, Податак из уговора који је сачињен 1. марта 1935. АСЦГ, 37-74-131, Захвалност уредништва и администрације Битољских новина упућена М. Стојадиновићу од 5. децембра 1938.

130

Пропаганда Милана Стојадиновића ЈРЗ за Зетску бановину. Први је основан још 1931. године, излазио је два пута недељно, средом и суботом. Будући да се радило о званичном органу бановине, власт је тежила да од њега направи своје пропагандно средство. О покушају његове преоријентације говори и то што је у првобитни поднаслов листа „за народну привреду и просвјету” промењен у „лист за политику, просвјету и привреду”. Народни лист излазио је једном недељно, и то уторком. Овај лист основан је 26. септембра 1935. године примењивао је образац свих партијских листова са додатком локалних прилика. Народни лист могао се набавити углавном у Цетињу и околини.156 С обзиром на обимност штампе која је у већој или мањој мери спроводила пропаганду Милана Стојадиновића фокус нашег истраживања везаћемо за два кључна листа која су поменуту пропаганду спроводила, Време и Самоуправу. Овај избор оправдавамо чињеницом да је реч о најтиражнијем провладином листу и централном страначком органу. Лист Време основан је 1921. године (први број изашао 18. децембра). Његов оснивач био је Коста Луковић, а уредник Бошко Богдановић. Интересанто је да ће у време владе Милана Стојадиновића поменута двојица бити шеф и заменик шефа ЦПБ. Вук Драговић тврди да је лист основан по изричитој жељи краља Александра, као нека врста замене за Политику, и да га је финансирала држава.157 Да бисмо имали целовитију слику ситуације крајем 1935. и првих месеци 1936. године важно је напоменути један догађај. Наиме, лист Време је продат на лицитацији 7. фебруара 1936. године.158 Њега је фактички откупио Милан Стојадиновић159 јер су главни акционари постали чланови његове породице и пријатељи.160 Стојадиновић сам није био на списку акционара. За директора је већ био постављен стари радикал др Љуба Поповић, главни уредник је остао Гргур Костић, док је 156 157

158

159 160

АСЦГ, 38-3, Изештај о стању штампе у Зетској бановини. Драговић наводи да је Време првобитно добијало новац од Есконтне банке, док је банка новац требовала од диспозиционих фондова Министарства иностраних послова. В. Драговић, н. д., 54. У периоду 1934–1936, било је око 15.000 обичних и 6.000 приоритетних акција по 250 динара, свега 3.750.000 динара. На списку акционара били су многи чланови Радикалне странке, док је Милан Стојадиновић имао само 55 акција. В. Драговић, н. д., 52. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 33. Вук Драговић наводи следећи списак акционара: Драгомир Стојадиновић (брат Милана Стојадиновића), Радмила Стојадиновић-Пецић (сестра М. С.), Душан Глишић (зет М. С.), Надежда Стојадиновић-Глишић (сестра М. С.), Ернесто Гаци, хотелијер на Крфу (таст М. С.), Клара Гаци (ташта М. С.), Владимир Казимировић (пашеног М. С.), Сафо В. Казимировић (кћи пашенога), Момчило Јанковић (кум М. С.), Ерна М. Јанковић (кума М.С.), Тихомир Панић (кум М.С.), др Драган Протић (кум М.С.), Жак Исар (зет Д. Протића), др Јован Гашић (шеф кабинета М. С.), Пава Рачић (рођена Пашић), Љубиша Глишић (брат зета М. С.), Добривоје Стошовић и други. Драговић још наводи да је нови „стојадиновићевски” акцијски капитал износио 20.000.000 динара. В. Драговић, н. д., 53.

131

мр Бојан Симић важну улогу у листу имао Стојадиновићев млађи брат, иначе новинар, Драгoмир Стојадиновић. Функцију директора дотада је обављао познати новинар, присталица Љотићевог Збора, Станислав Краков. Иако је и касније често истицао да Време хоће да буде „независан дневник”, од тада је утицај председника владе био несумњив и пресудан. Стојадиновић је лист узео под своје, поклањао му је неколико часова дневно, редиговао његове уводнике и чланке, па чак и фотографије, размишљајући како да Време подигне на „европску висину”.161 Преузимањем другог по тиражу београдског листа (130.000 примерака у 1937. години), Стојадиновић је хтео да да лични печат представљању својих планова и своје политике. Лист је требао да послужи у приказивању „Стојадиновићеве стварности”, да послужи као рецепт како једна новина треба да изгледа, од насловне стране до најситнијих детаља. Утицај председника владе додатно је ојачан формалним постављањем Драгомира Стојадиновића за директора листа.162 Седиште листа налазило се у Дечанској улици у Београду.163 Зграда је била од белог мермера и њој се поред редакција налазила и штампарија. Ова штампарија била је најмодернија на Балкану а у њој су коришћене немачке и америчке машине.164 Сарадници Времена заузимали су поред сутерена и приземља чак четири спрата.165 На првом спрату боравио је мање важан персонал, дактилографи, стенографи и друго помоћно особље. Други спрат био је фактички центар листа. Поред најважнијих редакција у њему се налазила и веза између две зграде. На другом спрату своју канцеларију имао је и Драгомир Стојадиновић. Доласком млађег Стојадиновића дошло је и до новог устројства листа. Новинари су били распоређени у осам просторија подељених према рубрикама.166 Величина поменутих просторија била је 5 са 8 метара. Сваки дан у подне уредници, њих 12–15, имали су састанак са директором у библиотеци. Ова просторија налазила се поред Стојадиновићеве канцеларије и по обиму је била највећа у згради. На тим састанцима разматран је садржај за наредни број, али је и анализиран претходни. 161

162

163

164 165

166

О Стојадиновићевом односу према Времену видети М. Јовановић Стоимировић, н. д., 404–408. Његово име се налазило на решењу о смењивању Кракова од 31. децембра 1935. Млађи Стојадиновић потписан је као члан Надзорног одбора. АСЦГ, Збирка Станислава Кракова (102), фасцикла 1. За приказивање организације и начина функционисања листа користићемо усмено сведочење Драгомира Стојадиновића дато Бориславу Пекићу након Другог светског рата. На материјалу захваљујемо колеги Срђану Цветковићу. B.Petranović, M. Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991, 172. Код овог к онкретног питања Д. Стојадиновић је нејасан. Прво наводи податак од четири спрата а нешто касније спомиње пет. Да ли се ради о томе да је у другом случају рачунао и приземље као посебан део тешко је рећи. Неке од рубрика биле су: спољна политика, унутрашња политика, домаћа хроника, спорт и друге.

132

Пропаганда Милана Стојадиновића Лист Време је у другој половини тридесетих година доста полагао и на своју фото службу. Постојала су чак три стална фотографа, од којих је најпознатији био Светозар Грдијан. Овај чувени фотограф из међуратног периода често је пратио и Милана Стојадиновића на његовим путовањима, тако да су многе важне фотографије које су биле пропагандно оружје управо његово дело.167 Фотографи су имали своје просторије и један својеврсни атеље у коме се налазила мрачна комора и сав неопходан материјал. Зграде Времена биле су добро снабдевене са телефонским прикључцима. Постојало је чак 18 линија од којих су 12 биле улазно-излазне а 6 само излазне. Оваква мрежа инсталација омогућавала је правовремену информисаност и бржи рад листа. У овом периоду лист је практично непрекидно радио јер су се по потреби одређени сарадници задржавали и до 2-3 часа после поноћи. Све поменуто сведочи о озбиљној организацији Времена под Стојадиновићевом управом. Лист је подигнут на европски ниво што је све било у уској вези са пропагандним деловањем самог председника владе. Време и средства која су улагана у њега јасно показују колико су пропаганда и промоција биле важне за председника владе. Након пада Стојадиновића, у листу Време Цветковићева влада је увела комесаријат. То се десило 25. јула 1939. године и може се довести у везу са спомињаном опозиционом активношћу бившег премијера. Накратко комесар је био адвокат Ненад Ђорђевић али га је убрзо заменио новинар Данило Грегорић, некадашњи Стојадиновићев сарадник. Он је на том месту остао до 27. марта 1941. године. Наравно, одмах након тога склоњени су сви Стојадиновићу верни људи. Лист је под именом Време престао да излази на почетку Другог светског рата. Током окупације излазило је Ново Време на чијем је челу био Драгомир Стојадиновић. Лист Самоуправа почео је да излази 20. јануара 1881. године као главни орган НРС. У његовом првом броју објављен је програм ове странке чиме је њено постојање представљено широј публици у тадашњој Србији. Тиме је започет историјски процес формалног оснивања политичких партија. Први уредник листа био је Пера Тодоровић, новинар који је први у Србији увео „лични чланак” у коме се нападала или исмевала једна одређена личност.168 Самоуправа је у првим годи167

168

На Стојадиновићевом путовању у Немачку при сусрету са Хитлером он га је представио као његовог Хофмана, чиме је чинио алузију на Хитлеровог личног фотографа. При том сусрету Хофман је направио фотографију руковања између Грдијана и Хитлера коју је овај сачувао као успомену. У периоду након Априлског рата када су га зауставили Немци он је поменуту фотографију искористио као пропусницу. Д. Стојадиновић, Усмено сведочење... С. Јовановић, „Пера Тодоровић”, Политичке и правне расправе I, Београд, 1908, 167–223.

133

мр Бојан Симић нама излазила повремено све до Тимочке буне (1883) када се цела редакција нашла у затвору. Пера Тодоровић је лист обновио 1886. године, али га је због сукоба са остатком руководства убрзо напустио.169 Од 1886. па све до 1920. године стварни директор и „диригент” листа био је Стојан Протић. У овом периоду његов утицај на развој листа био је одлучујући и пресудан. У периоду окупације 1915–1918. Самоуправа није излазила. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца лист је наставио свој живот све до 1929. године. Најпознатији уредник у овом периоду био је „идеалист и естет” Риста Одавић. O самом листу сведочи један од његових дугогодишњих уредника Лазар Марковић. За Самоуправу он каже да је то био партијски лист који су читали само радикали, и то не сви радикали, пошто се партијска штампа слабо куповала и слабо читала. Тако Марковић закључује како је за радикале двадесетих година гласало 800.000 бирача, а лист је куповало само 8.000 њих.170 Последњи број Самоуправе изашао је 5. јануара 1929. Наравно, овај прекид у излажењу изазван је проглашењем краљеве диктатуре и законима који су том приликом донети. Распуштањем постојећих странака „престала је потреба” за партијским листовима.171 Након формирања Стојадиновићеве владе, исте 1935. године јавила се жеља вођства странке – Милана Стојадиновића, Антона Корошца и Мехмеда Спаха да се створи један партијски лист. Лист је предвиђен као централни орган странке надређен осталој партијској штампи. Њему је намењена улога да тумачи ставове странке и обавештава присталице и јавност. Још пре разлаза Милана Стојадиновића и Главног одбора радикала, који је кулминирао отказивањем подршке влади потоњих у децембру 1935. године, решено је да тај нови партијски лист носи назив Самоуправа. За главног уредника прво је био предвиђен др Лазар Марковић, један од највиђенијих првака радикала око главног одбора (ГО). После разлаза та могућност је, наравно, отпала. За место уредника Стојадиновић је након 18. децембра одредио Милана Јовановића Стоимировића. Овај истакнути новинар, родом из Смедерева, студирао је права у Београду и Швајцарској. Своје образовање допунио је путовањима по Европи, задржавајући се у Француској, 169

170 171

Пера Тодоровић је ненавикнут на затворске услове попустио и прихватио предлог краља Милана да ради на споразуму са напредњацима о новој влади. Овај предлог већина руководства НРС није прихватила због чега је Тодоровић пао у немилост. О томе видети С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, III, Београд, 1934, 287–290. Л. Марковић „Успомене” и Ђ.Станковић, Никола Пашић и Хрвати, Београд, 1995, 12. Кратак историјат Самоуправе који је објављен у првом броју обновљеног листа сачињен је на основу података које је сакупио новинар Света Шумаревић. Он је по упутствима Милана Јовановића Стоимировића користио грађу која се налазила у Народној библиотеци. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 28.

134

Пропаганда Милана Стојадиновића Немачкој, Белгији и Холандији. Журналистички рад започео је у листу Политика још 1919. године. Стоимировић је већ раније био значајан сарадник Самоуправе у периоду од 1921. до 1923. године, уредник и често уводничар. Приликом писања примао је инструкције и од самог Николе Пашића.172 Касније је био и аташе за штампу, прво при делегацији у Женеви (1923), а после при Југословенском посланству у Берлину (1929). У периоду од 1932. до 1935. године Стоимировић је покренуо, уређивао и издавао лист Вардар који је излазио у Скопљу. Овом даровитом и већ тада искусном новинару, Стојадиновић је поверио обиман и важан посао око организације листа. Послови које је Стоимировић касније обављао, упоредо са послом уредника Самоуправе – директор агенције „Авала” и шеф Публицистичког одсека Централног прес-бироа – доказ су поверења и угледа који је код председника владе уживао.173 Разлаз Стојадиновића са ГО НРС само је посао на организацији листа учинио хитнијим и неопходнијим. Завршивши све послове у Скопљу,174 Стоимировић се вратио у Београд и предузео све потребне радње за организацију листа. Тај посао састојао се не само у одабиру дела редакције (део му је послат из странке „ради ухљебљења”)175, већ и других послова, као што је проналажење просторија за редакцију.176 Већ 10. јануара Стоимировић је председнику владе предао предрачун поводом поновног издавања Самоуправе. Овај извештај третира сва питања и проблеме везане за покретање једног листа, његову структуру и могућу перспективу. Сам извештај дело је искусног новинског радника чији предрачуни иду до најситнијих детаља, од персоналних издатака, преко трошкова штампе, па до евентуалних ванредних издатака. Стоимировићево знање долази до изражаја и у реалној процени прихода које је лист могао да оствари. Предвиђени 172

173

174

175

176

Подаци преузети из биографије Милана Јовановића Стоимировића објављена у листу Време од 17. новембра 1937. Занимљиво је да Милан Стојадиновић у својим обимним мемоарима само у два наврата помиње Милана Јовановића Стоимировића, и то само узгред. Наводи се да је био члан делегације која је ишла на потписивање Конкордата и поводом неког реферата који је овај предао Корошецу 1940. Ово упадљиво изостављање Стоимировића, изузетно важне личности и поузданог премијеровог сарадника док је био на власти, последица је тога што је Стоимировић након пада Стојадиновића пристао уз Цветковића, новог председника владе. Стоимировић је како сам каже „остао веран круни”, а о Стојадиновићу је задржао лепо мишљење. Ово је итекако приметно у бројним Стоимировићевим рукописима и размишљањима која се чувају у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, као и у већ цитираном делу дневника који је објављен. Колико је Стоимировић имао успеха у раду у Скопљу са листом Вардар говори и податак да је лист после његовог одласка имао потраживања од 500.000 динара. АСЦГ, 38-75. У редакцији су се нашли Милорад Иванић и Мика Радосављевић Врабац „два човека погане нарави и погана језика”. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 32. Просторије Самоуправе су се налазиле у улици Вука Караџића 14а.

135

мр Бојан Симић приходи од продаје, претплате и огласа били су 674.800 динара, далеко мањи од предвиђених расхода који су износили 1.478.800 динара годишње.177 Самим тим, будући уредник је предвидео дефицит листа за прву годину излажења (1936) у вредности од 804.000 динара.178 Јасно је да су предвиђања Стоимировића била базирана на добром познавању тадашње штампе и њених корисника на територијама на којима се желео пласирати новоосновани лист. Такође је јасно да лист није могао функционисати без великих субвенција од стране владе. Занимљиво је навести и предлоге Стоимировића везане за унапређење листа, бољу продају, односно већу читаност: 1) да лист излази и недељом (за разлику од већине других); 2) да лист излази у подне како би се елиминисала конкуренција како јутарњих, тако и вечерњих листова; 3) да лист излази на четири стране са до шест стубаца на свакој; 4) да цена примерка буде 0,50 динара јер „више не би имало смисла”; 5) да тираж „у прво време” не буде већи од 5.000 примерака „да се лист не би враћао”179. Ови проницљиви предлози углавном нису били уважени. Лист није излазио недељом, цена је била један динар, двоструко већа од првобитно предвиђене, а време изласка је од 18. новембра 1937. померено на 16 часова. За власника листа у име странке именован је Душан Трифковић што се поклапало са Стоимировићевим жељама да не сноси сву одговорност за издавање листа.180 Штампање листа требало је да врши штампарско предузеће „Време А.Д.” Београд. Упутства која је добио од самог председника владе, непосредно пред сам почетак излажења листа, поклапала су се са оним што је као тренд преовладавало током читавог периода док је Стојадиновић био на власти. Смернице су биле следеће: Краљ Александар и 6. јануар не смеју се дирати, истицати мучеништво и жеље покојног краља за повратак демократији, критиковати Јевтића и људе око њега за постојеће стање у земљи.181 Ова упутства и њихове поруке као што ћемо видети уочљиве су и 1938, као што је то био случај и приликом поновног покретања 177 178

179 180 181

Матица српска, Рукописно одељење , документ под ознаком М.13.323. У приказаном билансу Самоуправе за 1936. годину видећемо да је тај дефицит био и већи од планираног и да је износио огромних 1.026.603, 63 динара. Притом треба узети у обзир да лист није излазио недељом као што је првобитно било предвиђено, осим у кратком периоду од 26. септембра до 7. октобра 1938. Матица српска, Рукописно одељење, документ под ознаком М.13.323. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 32. Исто, 37.

136

Пропаганда Милана Стојадиновића листа. За овај закључак довољно је прелистати провладину штампу из Стојадиновићевог периода. Први број обновљене Самоуправе изашао је 20. фебруара 1936. године. Пласиран је у 17.000 примерака, тираж који ће лист тешко достићи у будућности.182 Насловљен је као Самоуправа – главни орган Југословенске Радикалне Заједнице. Ово у суштини и није било потпуно истинито јер је словеначки део владе већ имао свој лист Словенец, а негде у овом периоду обновљена је и сарајевска Правда као новина коју је уређивало уредништво блиско ЈМО. Већ у почетку је било јасно да је обновљени лист превасходно намењен територији на којој је живео српски народ, односно тадашњим радикалима. У првом броју листа дат је и уводник насловљен „Наша прва реч”, који су потписали Стојадиновић, Корошец и Спахо. У њему је Самоуправа означена као лист који се „неуморно борио за правду, слободу и демократију”, који својим именом „симболички наговештава прави и најближи пут ка решењу наших унутрашњих проблема”183 Покретачи листа су још навели да је циљ листа био да буде „тумач странкиних идеја” и „жижа нашег партијског живота у погледу просвећивања, обавештавања и моралног снажења наших партиских припадника”. У уводнику је стајало и то да ЈРЗ чине „светле традиције и заслужна прегнућа Народне Радикалне Странке, етичка снага и југословенска борбеност Словенске људске странке, животна енергија и морална висина Југословенске Муслиманске Организације”. Сама жеља да се прикаже јединство нових партнера уочљиво је на насловној страни првог броја Самоуправе. Наиме, текстови су штампани ћирилицом и латиницом, на српском и на словеначком језику.184 Лист је излазио на четири стране, осим празничних издања.185 Историјатом листа, објављеним у првом броју, од оснивања до 1929. године само је подвучен континуитет са старим радикалским новинама. Самоуправа је од самог почетка имала неколико сталних рубрика од којих издвајамо „Партијска кретања”, која је доносила детаљне информације о активностима страначких одбора широм земље и „Да се не заборави” у којој је подсећано на „грехе” припадника опозиције, неке њихове изјаве и поступке.186 182

183 184

185 186

Према подацима ЦПБ из 1937. године тираж Самоуправе био је 10.000 примерака, да би касније био још мањи, АСЦГ, 38-74. Самоуправа бр. 1 од 20. фебруара 1936. године, уводник „Наша прва реч”. На првој страници налази се текст Франа Смодеја „Гласник нове добе” на словеначком језику. Празнична издања штампала су се на Божић, Ускрс и 1. децембра на дан Уједињења. У каснијем периоду додата је и слична рублика „Политичка зрнца” која је имала исту улогу.

137

мр Бојан Симић Први број, као и они који су следили, носио је у себи позив „претплаћујте се и ширите Самоуправу’. Да тај апел није дао очекиване резултате сведочи и критика објављена 8. маја, непуна три месеца од поновног покретања листа. У тексту „Неколико речи о значају и улози партијске штампе”, поред наглашавања мисије и важности Самоуправе, критикују се „неки пријатељи” због њиховог „лежерног одазивања”, па чак и „површног и погрешног схватања праве вредности нашег органа”.187 У даљем делу чланка подсећа се зашто је важно претплаћивати се и куповати Самоуправу. Јасно је да је овај текст, штампан на првој страни листа одраз незадовољства уредништва продајом и самим тим утицајем који је Самоуправа могла да постигне. Moра се додати и то да је утицај листа био већи него што се из приложених података о продаји и тиражу може наслутити. Текстове и закључке Самоуправе често су преносили други листови, како они под управом или блиски ЈРЗ, тако и они који нису имали нарочито повољан став према влади. То је наравно била последица притисака односно „препорука” државних органа пре свега Централног прес-бироа. Имајући то у виду прави домет Самоуправе и стварни утицај њеног писања тешко је одредити. Да бисмо лакше стекли увид у трошкове покретања, издавања и вођења једног листа дајемо биланс Самоуправе за прву годину њеног излажења у коме се види право пословање овог листа. Биланс „Самоуправе” за 1936. годину Табела расхода Штампање Штампање листа Клишеа Поштарина експедиције листа Материјал за паковање и разно Подвоз до станице и разношење по вароши Укупно Штампање Режија Плате уредника и прес-бироа Хонорари сарадника, чланци Плате администрације Организација претплате Кирија Огрев и осветљење 187

Самоуправа од 8. маја 1936.

138

745.194,00 9.130,35 61.127,80 4.843,85 45.527,07 856.823,07 258.548,60 103.594,75 79.379,83 5.545,00 49.132,00 17.535,50

Пропаганда Милана Стојадиновића Телефон: претплата, инсталација, међуградски разговори Претплата часописа и листова Канцеларијски материјал Комплети Самоуправе Библиотека - књиге Путни трошкови Поштарина, телеграми, таксе, чишћење и разни трошкови и потребе „Меркур” и уред – болеснички допринос инсталација осветљења Провизија и трошкови манипулације чековних рачуна

15.627,50 3.009,50 20.105,40 3.230,00 3.425,00 10.078,00 31.177,85 4.321,83 2.764,00 3.028,90

Укупно режија

610.503,66

Отпис од намештаја 50 % Отпис од прибора 70 %

30.815,95 5.474,85

Укупно отписи УКУПНО РАСХОДИ

36.290,80 1.512 617,50

Табела прихода Приходи од огласа Укупна вредност штампаних огласа у 1936. уз обрачунати одбитак за таксе и провизије Претплата

94.677,20

Наплаћено до 31. децембра 1936 Дужници ненаплаћене претплате

139.625,00 201.934,20

Укупно претплата Продаја преко ревизора Продаја на број Продаја ван куће – наплаћено Продаја у кући – наплаћено

341.559,20 7.119,25 13.412,75 7.795,00

Укупно продаја

21.207,75

Макулатура – старе новине

8.439,00

УКУПНИ ПРИХОДИ ГУБИТАК У 1936. ГОДИНИ

486.013,90 1.026.603,63 139

мр Бојан Симић Потпуно је јасно да је лист пословао далеко од рентабилности, што и није био примарни циљ његових оснивача. У првој години излажења штампано је 266 бројева. Ако знамо да је цена примерка била 1 динар а да је од зараде од продаје, што „ван куће”, што „у кући”, наплаћено само 21.207,75 динара, закључујемо да је ефективно продато 80 примерака по броју. Нешто је повољније стање када је у питању била претплата јер је просечно је продато 1.284 примерака по броју, али је и од тога наплаћено свега око 40 %. С обзиром на то да је у листу било често могуће прочитати да „сваки члан Југословенске Радикалне Заједнице мора и треба да буде претплатник”, јасно је да је редакција имала за циљ да претплата буде доминантан извор прихода које лист остварује. Ипак и поред претплате која је и била далеко највећи приход Самоуправе за нормално функционисање неопходне су биле донације. Само у току 1936. године лист је дотиран са чак 1.284.868 динара тако да је формално пословање било позитивно. Уплате на рачун Самоуправе вршиле су се три до четири пута месечно и кретали су се од 7.000 па чак до 100.000 динара.188 Имајући у виду све ове податке, видимо да се економско пословање листа потпуно искључује као евентуални разлог поновног покретања листа. Праве узроке треба тражити искључиво у политичким разлозима вођства новоосноване странке, нарочито Милана Стојадиновића, да свој утицај и утицај ЈРЗ, коју је желео да контролише и њоме управља, прошири и учини доступнијим што ширим народним масама. Када говоримо о приходима кратко ћемо се осврнути на приходе који су долазили од огласа. Тарифа за огласе у Самоуправи Страна Цела Половина Четвртина

једанпут 2.000 1.000 500

2 пута 3.600 1.800 900

3 пута 4.800 2.400 1.200

5 пута 7.500 3.750 1.875

Један стубац (10 цм) 60 дин, (1 цм) 6 дин, 1 ред 3 динара *Мали огласи најмање три реда + државна такса Цена огласа била је мања од цене огласа у Времену (кретала се од 12 до 20 динара за 1 стубац од 1 цм у зависности од простора да ли је у питању „рекламни део” или „текстовни део”). Оваквом ценом, чак и до три пута нижом, желео се привући што већи број оглашивача а самим тим и средстава. Треба имати у виду да је Време било далеко разноврснији, богатији и читанији лист него што је то Самоуправа икад била, а да је цена оба листа била 1 динар. Није занемарљиво да је Време излазило на чак 12 па и више страница. 188

Матица српска, Рукописно одељење, фасцикла под ознаком М.13.395.

140

Пропаганда Милана Стојадиновића Поред листа основано је и Удружење накладног фонда листа Самоуправа. Циљ удружења био је „издавање главног орана Странке Југословенске Радикалне Заједнице и свих издања и искоришћења других средстава партиске пропаганде”.189 Финансирање удружења предвиђено је превасходно од чланских улога. Члан овог удружења могаo је да буде сваки члан ЈРЗ. Постојали су помажући и редовни чланови, а поред њих и утемељивачи, добротвори и велики добротвори. Статус чланова и њихова права зависили су од висине годишњих улога.190 Формирани су и Управни и Надзорни одбор од пет, односно три члана који су барем једном месечно имали своје седнице. Скупштина Удружења састајала се једном годишње и то у децембру. Правилима су дата велика овлашћења шефу странке. Он је давао сагласност на трошење средстава, одређивао место и банку где ће се новац чувати, имао могућност да тражи и добије извештај Надзорног и Управног одбора, да потврди Управе, па чак и да их бира у случају да Скупштина о томе не може да се сложи.191 Из свега овога видимо да је утицај и значај шефа странке Стојадиновића на фунционисање и рад листа био огроман192. Поновно покретање листа Самоуправа 20. фебруара 1936. године пратило је низ интересантих околности и важан пропагандни моменат које ваља узети у обзир. Сам назив Самоуправа асоцирао је на Радикалну странку из Краљевине Србије, странку чији је вођа био Никола Пашић, најпознатији српски политичар, партију која је у време настајања, а и у каснијим периодима, окупљала највећи део српског народа. Све то је Милан Стојадиновић желео да присвоји за себе. Представљајући се као наследник Николе Пашића он је сада полагао право и на руковођење странком коју је Пашић основао и водио крајем XIX века и у првим деценијама XX века. Лист Самоуправа требало је да послужи као средство на том путу. У периоду када је председник владе постајао и стварни шеф странке, поновно покретање листа Самоуправа и преузимање Времена представљају важан чинилац у остварењу тог циља. Милан Стојадино189

190

191

192

Правила удружења накладног фонда листа Самоуправа, Матица српска, Рукописно одељење фасцикла под ознаком М.13.395. Помажући чланови су плаћали 50 динара годишње, а редовни 300 динара. Само су редовни имали право учешћа, гласа и избора. Добротвори и велики добротвори (улози од 5.000 и 10.000 динара) имали су само почасна права. Да би добротвор или велики добротвор имао права одлучивања морао је да постане редовни члан тј. да уплати још додатних 300 динара. Правила удружења накладног фонда листа Самоуправа, Матица српска, Рукописно одељење документ под ознаком М.13.395. Милан Стојадиновић је формално постао шеф странке (председник ГО ЈРЗ) на Земаљској конференцији ЈРЗ одржаној јуна 1936. године, али је фактички већ после разлаза са ГО НРС то и био. Ово је било очигледно и због тога што је Стојадиновић преузео почетком 1936. место председника Извршног комитета ЈРЗ, на коме је претходно био Аца Станојевић, а једини преостали чланови били су Корошец и Спахо.

141

мр Бојан Симић вић желео је да се представи као прави и једини представник српског народа у Краљевини Југославији. Сукоб са радикалима око ГО само је убрзао покретање Самоуправе, односно учврстио уверење да назив листа не треба мењати, него му дати и додатну функцију у овом сукобу. Покретање Самоуправе и преузимање Времена дали су Стојадиновићу моћна оружја и за предстојећи неминовни сукоб са генералом Петром Живковићем, јединим преосталим српским конкурентом у влади. Контролишући медије Стојадиновићу је било лако да након покушаја атентата 6. марта у Народној скупштини (искоришћеног за смену генерала Живковића) то представи као „дефинитиван слом реакције и фашизма”.193 Однос штампе према диктатури краља Александра јасно је и тачно формулисао сам Стојадиновић. Већ у другој половини 1935. године о томе постоје и документи. У писму шефа кабинета председника владе Јована Гашића упућеном Кости Луковићу о томе се каже: По налогу Претседника Министарског савета г. др Стојадиновића, скрећем Вам пажњу да строго поведете рачуна и не дозволите да се кроз дневну штампу спроводи критика режима у времену од 6. јануара 1929. до 1932. године нити уопште ма шта, што би претстављало било директну или индиректну критику политике и рада почившег Краља.194 Ова наредба строго је примењивана и у новинама, и у наступима Стојадиновића и представника ЈРЗ, што ће их приликом критика претходних влада доводити у чудан положај о чему ће касније бити речи. Већ смо говорили о томе да је Стојадиновић потенцирао своје либерално примењивање постојећих закона, па и оног о штампи. Тврдње о слободи штампе преносиле су и провладине новине. Виђење странаца, међутим, било је значајно другачије од званичне интерпретације. Британско посланство у својим извештајима посебно је потенцирало пооштрену цензуру у току 1938. године. У извештају се наводи следеће: Цензура штампе у Југославији постајала све оштрија што се година примицала крају. Забрањивани су поједини написи па и читава издања, и то често наизглед без одређених разлога. Нарочито су београдски листови били принуђени да објављују све што је Прес-биро желео. У септембру, београдска Правда за коју се знало да прима субвенције од Чехословачке и Француске, укинута је наређењем Министарства унутрашњих послова. У званичном саопштењу објављеном тим поводом, истицала се да су, из седишта листа потекле неке штетне и клеветничке оцене, 193 194

Време од 7. марта 1936. АСЦГ, 37-73-100.

142

Пропаганда Милана Стојадиновића на рачун високих функционера’. Месец дана касније, поново је одобрено штампање листа.195 Ипак имајући у виду поделу интересних сфера у владајућој ЈРЗ цензура је често неједнако примењивана. Тако је штампа у Словенији имала понекад већу слободу у коментарисању одређених питања. Слично је важило и за одређене листове. Тако удружење које је себе називало Акциони одбор за слободу штампе у свом прогласу закључује: „оно што је дозвољено словеначкој читалачкој публици, није дозвољено србијанској. Исту идеју не смеју износити сви људи и сви листови, него само они који се допадају цензури”.196 Ова „слобода” зависила је и од личности цензора и државних тужилаца, односно њиховог рада и начина размишљања. Поред поменутих мера, неке новине биле су и под посебном присмотром. Тако је часопис Јавност био под сумњом да прима донације од чехословачке владе. На ово је указао лично председник владе Стојадиновић. У допису министру унутрашњих послова он тражи енергичну акцију у случају да се нађе „ма шта што би било у супротности са основним линијама наше спољне или унутрашње политике” и да се лист забрани „саобразно закону”.197 Председник владе је чак лично наређивао уклањање одређених новинара из листова. Тако је јуна 1937. године тражио избацивање чак десет новинара загребачких Новости не би ли лист престао да има „левичарско-комунистичких тенденција”. Ово наређење упућено је шефу бановинског одбора ЈРЗ Душану Летици да се за наведено постара.198 Штампа у Краљевини Југославији у периоду 1935–1939. није била слободна и била је изложена разноразним притисцима државних органа, пре свега ЦПБ. Фактичко постојање цензуре ограничавало је њен рад и домете као и степен њеног утицаја на свеукупну демократизацију друштва. Њен развој био је различит и зависио је од друштвене, културне и економске развијености појединих крајева државе. Штампа је била најразвијенија на територији града Београда, Савске, Дравске и Дунавске бановине. Што се политичке штампе тиче, она је на територији свих бановина, осим Савске и Приморске, била оријентисана према влади. Специфичне случајеве представљају Дравска и Дунавска бановина у којима је највећи број листова био у рукама словеначког дела ЈРЗ, односно некадашње СЛС, и националних мањина. Листови ових бановина наступали су у складу са интересима поменутих група које су, и поред подршке владе, задржале значајан степен индивидуалности. 195

196 197 198

Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu, II, priredio Živko Avramovski, Загреб, 1986, 683. АСЦГ, 37-73-412, Писмо Акционог одбора за слободу штампе од 28. октобра 1936. АСЦГ, 37-46-542, Писмо М. Стојадиновића упућено А. Корошцу од 21. децембра 1937. АСЦГ, 37-14-279, Писмо М. Стојадиновића упућено Д. Летици од 27. јуна 1937.

143

мр Бојан Симић Листови у Моравској, Врбаској, Зетској и Вардарској бановини били су нередовни, ретки и њихов значај не може се мерити са листовима који су излазили у другим областима државе.

Радио Пропаганда преко радија имала је једну значајну предност од оне која се вршила посредством штампе. Она није познавала географске и државне границе, у истом моменту могла је бити слушана и на другом континенту, могли су је слушати и неписмени a имала је и непосредан ефекат којим се остваривала нека врста личног контакта са слушаоцем. Поред поменутог, постојала је и практично неограничена могућност емитовања у другим државама јер су средства за ометање пријема била прилично примитивна.199 Прва редовна емитовања радио-програма у Европи почела су у првој половини двадесетих година прошлог века. Једна од првих радио станица била је BBC основана 1922. године у Енглеској и у почетку свог рада била је везана само за територију матичне државе. Прва међународна радио-станица била је Радио Холандија која је своје емитовање почела 1927. године.200 Ова година је од изузетног значаја и због тога јер је тада отпочело емитовање радио-програма на кратким таласима, што је омогућавало пренос звука и на велике даљине. Радиофонија201 у Србији почела је да се развија у току Првог светског рата. То су биле привремене радио-станице које су уз помоћ Француске постављане за потребе војске.202 Стални програм југословенске станице почеле су да емитују двадесетих година. Прво је то учинила станица у Загребу 1926, док је две године касније програм почео да емитује Радио Љубљана. Престоница је своју радио-станицу Прво масовно и ефикасно ометање емисија иностраних радио-станица предузела је Немачка у току Другог светског рата. Ни ово ометање није било у потпуности успешно али је било једно од првих покушаја те врсте. M.Oreč, н. д., 190. 200 N. Cull, D. Culbert, D. Welch, н. д., 331–333. 201 О радиофонији Мирослав Јокић каже следеће: „Појам радиофонија означавао је у почетку искључиво пренос звука на даљину, обухватајући и радио-телеграфију без жица (пренос звучних сигнала) и телефонију без жица (пренос људског гласа). Развојем технологија преноса говора и музике, значења појма радиофоније шири се на подручје радио-технике, које се бавило и питањима, музикалних својстава преношења људског гласа, односно што квалитетнијег емитовања (микрофон – одашиљач) и пријема (радио-пријемник–звучник). Потпун обим и садржај појма и термина радиофонија успоставља се тек са магнетофонском револуцијом, која уметничком приступу омогућава употребу звучног записа као звучног знака (значења), чиме се остварује до тада непостојећа могућност звучног израза и постаје темељни појам нове, осме уметности, која се и назива радиофонија”. M. Jokić, Istorija radiofonije u tri epohe, I, Београд, 2004, 7–8. 202 О томе видети Овде Радио-Београд, Зборник педесетогодишњице, Београд, 1989, 11. 199

144

Пропаганда Милана Стојадиновића добила тек 1929. године. Радио Београд је редовни програм почео да емитује 24. марта а главним предајник постављен је на зграду САНУ, да би 16. маја 1934. године био премештен у Макиш.203 Почетак радифоније у Југославији може се сматрати закаснелим у поређењу са другим државама чије су станице почеле емитовање коју годину раније (видети табелу ниже). О незавидној ситуацији која је владала у Краљевини Југославији у области радиофоније говори и извештај који је министру саобраћаја у Јевтићевој влади упутио шеф ЦПБ Коста Луковић. У њему се каже да је изградња једне радио-станице довољног емисионог капацитета од националног интереса, јер је то једини начин одбране од непријатељске пропаганде посредством радија. У извештају се између осталог каже: Капацитет наших радио станица је незнатан. Услед тога су читаве наше покрајине упућене на слушање страних радио емисија. Наше приморје, са широким територијалним појасом до дубоко у Босну и Херцеговину заједно са Црном Гором, упућено је на италијанске радио станице, које имају своје редовне емисије и на нашем језику. Север наше земље изложен је непосредном утицају аустриских и мађарских радио станица, од којих су бечка и пештанска јаке по 120 кв., док београдска ради са непуних 2 и по кв. Како су Бугарска и Грчка на путу остварења својих емисионих радио станица од по 100 кв., то ће и југ наше земље бити изложен великој опасности неометане радио пропаганде тих земаља.204 У једном другом писму председнику владе наводи се како је ионако слаб пријем Радио Београда у унутрашњости погоршан је инсталирањем неких француских радио-станица „одмах десно и лево поред самог Београда” током 1935. године.205 Да би смо лакше сагледали место радиофоније у тадашњој Југославији у наредној табели приказаћемо пресек стања у Европи у току 1936. године.

Д. Тешић, н. д., 197, нап. 33. АСЦГ, 38-116. 205 АСЦГ, 37-42-556/557, Писмо епископа захумско-херцеговачког председнику владе М. Стојадиновићу од 31. децембра 1935. 203

204

145

мр Бојан Симић Радиофонија у Европи 1936. године Држава Аустрија Белгија Бугарска Грчка Данска Енглеска Естонија Италија Југославија Литванија Луксембург Мађарска Немачка Норвешка Пољска Португал Турска Румунија Швајцарска Шведска Шпанија Француска Финска Холандија Чехословачка СССР

Број Почетак Број Број Укупна становника рада претплатника станица енергија (у милионима) 6,7 1924 575.000 9 149 8,2 1925 757.000 16 41 6 1929 10.000 3 5 6,2 1932 5.000 1 1 3,6 1922 625.000 3 75 46 1922 7 .700.000 29 858 1,2 1926 30.000 2 20 41,1 1924 560.000 19 323 14 1926 85.000 3 9 2 1925 85.000 4 80 0,3 1932 22.000 1 150 8,6 1925 380.000 8 154 66,6 1923 7.600.000 41 1015 2,8 1925 208.000 16 193 32 1925 540.000 11 217 6 1933 45.000 3 25 14 1925 9.000 2 12 18 1925 101.000 3 62 4 1923 426.000 8 257 6,1 1925 884.000 31 245 22,7 1924 304.000 9 51 41,8 1922 2.800.000 28 851 3,6 1926 145.000 10 263 8,5 1925 950.000 6 295 14,7 1923 859.000 8 101 128,1 1924 2.500.000 75 1.600

* Према подацима из часописа Радио Београд од 20. септембра 1936.

Као што се може видети са око 8,5 кв укупне снаге радиофонија у Југославији била је међу последњима у Европи. Од три домаће станице доминантна је била она у Љубљани са 5 кв, док су оне у Београду и Загребу имале 2,5 односно само 0,7 кв. О незадовољавајућем положају наше радиофоније говори и то да је највећа југословенска станица била чак стотину пута слабија од тадашње најснажније станице која се налазила у СССР-у јачине 500 кв. Са оваквом снагом, домаће станице се нису могле мерити не само са великим државама већ ни са већином суседа. Изузетак у том смислу биле су Бугарска и Грчка које су у том тренутку биле у још 146

Пропаганда Милана Стојадиновића незавиднијој позицији. У односу на укупну енергију Мађарске (154,95 кв) и Немачке (1.015,75 кв), државе чија су националне мањине биле најбројније у Југославији, а самим тим и евентуална штетност њиховог утицаја највећа, домаћа радиофонија била је мизерна. О стагнацији наше радиофоније првих година њеног постојања говори и податак да је 1926. године, када је почела са емитовањем наша прва станица, најснажнија радио-станица у Европи имала 16 кв. За наредних десет година наше радио станице готово уопште нису појачаване док су скоро све европске вишеструко напредовале.206 Ситуација је била слична и када је о броју претплатника реч. Број претплатника Радио Београда Година 1928. 1929. 1930. 1931. 1932. 1933. 1934. 1935. 1936. 1937. 1938.

Број претплатника 7.071 19.270 27.770 31.500 32.072 34.806 39.720 49.521 59.772 70.506 86.060

*Извор: Овде Радио Београд, Зборник педесетогодишњице, 293.

Број претплатника у Југославији био је једнак броју претплатника у Литванији, иако је ова земља имала чак седам пута мање становника. Из понуђене табеле видимо да је у овом сегменту иза Југославије биле само Бугарска, Грчка и Турска. Слични подаци могу се добити и кад се погледа број радио-пријемника у земљи.

206

Радио Београд и Радио Загреб су остали на почетној снази од 2,5 и 0,7 кв, док је једино Радио Љубљана појачан са 2,8 на 5 кв.

147

мр Бојан Симић Број радио-пријемника у Краљевини Југославији (по годинама и дирекцијама) Дирекције Београд Љубљана Нови Сад Сарајево Скопље Сплит Загреб Цетиње УКУПНО

1934. 10.060 10.420 22.118 2.705 2.961 2.040 15.301 899 66.504

1935. 14.184 12.214 25.961 3.540 4.171 3.318 18.272 1.296 82.956

1936. 16.667 13 781 29 558 4 077 5.208 3.823 21.275 1.537 95.926

1937. 19.699 16.029 34.104 5.063 6.613 4.484 24.081 1.921 111.994

1938. 23.744 18.857 41.204 6.496 9.115 5.487 27.749 2.480 135.132

*Извор Статистички годишњаци Краљевине Југославије (1934–1939).

Према статистици коју преноси лист Новости у Југославији је на један радио пријемник долазило 151,35 слушалаца, што је државу поново доводило на место при самом дну европске листе.207 Такође, према једном прорачуну из 1936, у свету је постојало око 57 милиона радио-пријемника што је представљало око 300 милиона слушалаца. Из поменутог се може закључити да је око 15 % од тадашњег човечанства слушало радио, односно приближно сваки шести човек на планети.208 По овој логици у Краљевини Југославији тај проценат је износио око 3,5 %. Имајући у виду напред наведене показатеље, јасно је да је развијеност радиофоније у Југославији у време формирања владе Милана Стојадиновића била на изразито ниском нивоу. У даљем делу рада говорићемо о конкретним потезима владе у области радиофоније и покушати да измеримо њихове домете. Стојадиновић је, као што смо већ могли да видимо, био политичар који је веома водио рачуна о пропаганди, што се манифестовало и у овој области. Већ почетком 1936. године он је изнео планове у области радиофоније који су били везани за оснивање нове радио-станице, као и за њену евентуалну већу ефикасност на пропагандном пољу. Какве су биле намере и став председника владе најбоље илуструје писмо упућено министру пошта, телеграфа и телефона. Навешћемо део текста који на најбољи начин приказује место и значај који је радију наменио Стојадиновић у владиној пропаганди: Радио игра огромну улогу у унутарњем, спољашњем и социјалном животу нарочито последњих неколико година. АСЦГ, 38-243, Исечак из листа Новости од 24. јануара 1937. Занимљиво је да је на првом месту била Данска са 5,94 становника на један радио пријемник а следиле су Велика Британија са 6 и Исланд са 6,42. 208 Радио Београд од 20. септембра 1936. 207

148

Пропаганда Милана Стојадиновића Због тога поклања му се у најкултурнијим државама претежна пажња као првокласноме средству за пропаганду, које туче брзином, јасноћом и доступношћу емисија све досадашње начине за пропаганду. Национална пропаганда која се помаже свим средствима у далеко моћнијим државама, потребна је код нас и као средство за пропаганду коме нема равна а и зато да одигра улогу коју нико други у нашем животу тако успешно не би могао играти. Радио није исцепкан на сфере због овога или онога писма или дијалекта, он је приступачан свима и на најуспешнији начин. Београдска радио станица увек је излазила на сусрет потребама државне и националне пропаганде. Али ове потребе расту из дана у дан и београдска станица не може да их задовољи онако, како би то учинила једна станица у режији Централног прес-бироа Председништва Министарског савета.209 Из наведеног писма видимо не само разлоге зашто је отварање нове радио-станице неопходно већ и зашто је важно да њоме руководи ЦПБ. Такође се јасно види колики је значај радија за председника владе и његова опредељеност да информисање путем овог моћног пропагандног средства не препусти случају. Поменути планови почели су да се остварују пуштањем у рад Краткоталасне радио станице, или станице Београд II, почетком марта 1936. године. Ову станицу саградило је Министартсво пошта, али је за њен програм искључиво био задужен ЦПБ. Њена почетна снага била је 0,25 кв али је већ после две недеље појачана на 1 кв. Основни циљ новоосноване станице било је пропагирање владине политике и у земљи, и према иностранству. Основни садржај програма Краткоталасне радио станице биле су вести. Оне су емитоване и на страним језицима, а поред политичких вести било и предавања о култури земље, природним лепотама, привреди и трговини. О томе колико је оснивањем ове станице итекако оснажено пропагандно деловање говори и следећа табела.

209

АСЦГ, 38-116, Писмо Милана Стојадиновића министру пошта, телеграфа и телефона Бранку Калуђерчићу од 18. јануара 1936.

149

мр Бојан Симић Емитовање вести на програмима радио-станица (у сатима на годишњем нивоу) Радио станица Београд Загреб Љубљана Краткоталасна радио-станица УКУПНО

1935. 280 219 132

1936. 301 275 140

1937. 277 242 88

1938. 274 283 130

0

1.020

1.371

1.240

631

1.736

1.978

1.927

*Извор: Статистички годишњаци Краљевине Југославије (1934–1939).

Чак 1.100 сати додатних вести или готово 300 % више 1936. него 1935. године јасно сведоче о и тенденцијама владе. Конкретан рад на овом пољу условио је додатне напоре, као и повећање средстава издвојених за ту намену.210 За унапређење радиофоније у буџету за 1936/1937 годину било је предвиђено 5 милиона динара. Још један значајан корак у истом правцу било је и организовање програма за Амерички континент. Већ у току 1937. године преко Холандије програм станице је почео да се емитује за Северну Америку, а већ почетком 1938. то је било редовно. Програм је првенствено био намењен нашим исељеницима. Прва таква емисија одржана је у ноћи између 31. марта и 1. априла. Програм је трајао један сат и петнаест минута. За спровођење преноса била је задужена фирма Philips. Поздравни говор земљацима током првог емитовања одржао је председник владе Стојадиновић кога је спикер означио као оног „коме имамо да заблагодаримо за ову везу кроз свемир”.211 У почетном периоду у току 1937, када је програм емитован два пута месечно, уводна предавања су углавном држали министри или неке друге личности из врха власти.212 Значајан део програма чиниле су „вести из драге домовине”. Тим вестима желело се да се наше исељеништво упозна са стањем у земљи, односно резултатима које је постигла влада. Навођени су значајни резултати који су постигнути, при чему је Стојадиновић приказиван као демократа западних погледа и носилац привредног плана сличног оном у Америци. Ипак доминантан део ових прекоокеанских емисија чинили су културни и музички садржаји. Они су, наравно, били везани за „далеку” домовину. Као резултат овог рада програм је могао бити 210

211 212

Кредити које је Стојадиновић предвидео за подизање нове Краткоталасне станице условили су и повећање предвиђеног буџета за 1938/39. годину, и то за 553.728 динара, АСЦГ, 38-116. Писмо М. Стојадиновића упућено Д. Летици, министру финансија. Део спикерског текста који је непосредно претходио обраћању председника владе. После Стојадиновића, говорили су министар унутрашњих дела Корошец, председник Сената Мажуранић, министар без портфеља Крек и председник Народне скупштине Ћирић.

150

Пропаганда Милана Стојадиновића праћен на свим континентима. Овај податак, прилично невероватан обичном човеку у Краљевини Југославији, пропаганда је обилато користила. О томе говори и следећа илустрација.

Пропаганди материјал, Развитак радиофоније у нашој земљи, Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 74.

Један од најзначајнијих послова на унапређењу радиофоније био је и рад на повећању снаге радио-станица које су, као што смо видели, по својој снази вишеструко заостајале за европским. Према плановима Министарства пошта, телеграфа и телефона из 1936. године, Југославија је требало да добије неколико нових радио-станица, уз вишеструко повећање снаге старих. Ипак планови о Београду са 100 кв, Загребу са 20 кв и слично никада нису остварени. Најзначајнији конкретан потез у овом правцу био је подизање једне потпуно нове станице за Радио Београд снаге 20 кв (са могућношћу модулације на 28) у Макишу. Ово готово десетоструко увећање снаге омогућило је добар пријем програма ове станице у целој држави. Свечано отварање било је 2. августа 1937. 151

мр Бојан Симић године. Радио Љубљана је у току 1938. појачана на 6 кв док је Радио Загреб остао на 0,8 кв. У главним цртама радио-станица у Љубљани покривала је територију Дравске бановине, што јој је био главни циљ. Радио Загреб слабо чуо али и слабо слушао ван Хрватске. За Краткоталасну радио-станицу био је предвиђен значајан новчани кредит и изградња нове. Планирано је да она буде изграђена у околини Земуна и да има снагу 10 кв. Око овог посла било је несугласица, тако да за време владе Милана Стојадиновића станица није била завршена. Све наведено, ипак, треба гледати у светлу тадашњих прилика и чињенице да је у току 1937. године Софија добила станицу од 100 кв, а Румунија наредне године једну од чак 150 кв. Иза Југославије ипак су остале Турска и Грчка.213 Као главне разлоге недовољног развоја радиофоније у Југославији поред већ поменуте чињенице која говори о 150 људи који су долазили на један радио-пријемник, навешћемо скупоћу апарата, недовољну електрификацију земље и недостатак стручног особља. Прва два показатеља произлазила су из недовољне развијености земље и прилично тешког материјалног положаја у коме се налазила већина становништа. Недостатак стручног особља водио је до неупућености и великих трошкова поправки. Имајући све то у виду Радио Београд је током лета организовао специјално возило које је обилазило места у унутрашњости и пропагирало радиофонију. У поменутим акцијама тражила се могућност да се побољша рад и повећа броја слушалаца разговорима на терену и прикупљањем информација. Током 1938. године обилажена су места у Шумадији и Војводини.214 Да би се лакше обављао разгранати посао, у ЦПБ-у је касније, вероватно у току 1939. године, формиран Одсек за радиофонију, чиме је нарушена стандардна подела на три одсека која је предвиђена Пословницима о раду.215 Овим се, наравно, и значај радиофоније подигао на виши степен. Преузевши доминантан положај у земљи у области радиофоније, ЦПБ и Краткоталасна радио станица почели су да израђују вести и за Радио Београд. Приликом анализе уређивачке политике радија, Стојадиновићу блиски људи приметили су да у њему доминирају „сумњиви елементи” и да се контрола над њим „показала недовољном”. 213

214 215

У 1938. години снаге станица суседних земаља које нису биле посебно наклоњене Југославији биле су: Беч 100 кв, Рим 100 кв и Будимпешта 120 кв. Радио Београд јул–август 1938. Нови Одсек за радиофонију делио се на чак десет целина: Секретаријат, Уредништво за домаће емисије, Уредништво за стране емисије, Уредништво вести за стране језике, Уредништво за прекоокеанске емисије, Служба страних вести, Радио-телеграфска служба, Техничка служба, Информативна служба – репортажа, Културна пропаганда и Музички одсек.

152

Пропаганда Милана Стојадиновића Такође су оценили да директор Калафатовић216 „припада опозиционим круговима”, да директор програма Вељко Петровић „није потпуно на линији државне и националне политике”, а да је шеф музичког програма Вукдраговић „левичарски настројен”.217 Треба рећи да је радио станица у Љубљани прошла поменуту контролу. Ова радио станица налазила се под контролом „Просветне звезе”, централног словеначког просветног друштва. Овим друштвом руководио је универзитетски професор Франц Лукман, иначе лични Корошчев пријатељ. И остали чланови били су на линији ЈРЗ па се и могао извести закључак: „Радио-станица у Љубљани је у сасвим сигурним рукама и влада на њу може у сваком погледу рачунати.”218 И овај податак говори о томе да је у Дравској бановини ЈРЗ имао пуну контролу, али се пре свега радило о његовом словеначком делу.219 Две београдске станице вести су емитовале од 7 часова 23 часа. Гледало се да се термини вести на две станице не поклапају. Дешавало се да се радио вести из Београда емитују готово на сваки сат и да су те вести практично „припремане” из једног центра. Емитоване вести двоструко су контролисане. Прво оне су се прибављале из текстова дневне штампе и ЦПБ-а, тј. из материјала који је већ био цензурисан. Након тога су се пре читања, вести још једном „прочишћавале и саображавале инструкцијама”. Поред вести на српском језику, Краткоталасна радио-станица емитовала је и вести на мађарском, италијанском, грчком, турском, албанском, француском, немачком и енглеском језику. Извештај о раду из 1936. године говори да је само у периоду од 8. марта 1936. до 31. децембра 1936. на девет различитих језика прочитано 17.549 страница вести.220 Из претходно наведеног несумњиво је да су челни људи ЦПБ озбиљно схватили значај овог медија и његову пропагандну снагу. Вести емитоване на другим језицима биле су, пре свега, намењене југословенским држављанима, али се рачунало и на одређени утицај у иностранству.

Армијски генерал Данило Калафатовић (1875–1946) био је директор „Радио Београда” од 1930. до 1936. године. Обављао је више важних дужности у војсци. Умро је у заробљеништву. 217 АСЦГ 37-75, Кратак реферат о радио-станицама из априла 1938. који је саставио Богдановића (могуће Бошко Богдановић једно време заменик, касније и наследник, Луковића на месту шефа ЦПБ-а). 218 АСЦГ, 37-75/537, Кратак реферат о Радио-станицама, допуна уз послати реферат. 219 Остали чланови Управног одбора били су проф. инж Марио Осана – универзитетски професор на Љубљанском техничком факултету, задужен за технички део станице, проф. Франц Коблар – председник Друштва словеначких књижевника који се бринуо за програмски део и др Милош Старе који је водио рачуна о административном делу. 220 ЦПБ, Извештај..., 56. 216

153

мр Бојан Симић Режим је полагао много и на популаризацију саме станице. У писму дописницима од 9. маја 1936. године Луковић је тражио од дописника да на подручју свога деловања што више пишу о Краткоталасној радио станици и њеном раду. Одређени напредак у области радиофоније у периоду владе Милана Стојадиновића видљив је и по броју претплатника, који се повећао од 66.504 колико их је било 1934, на 135.132 колико их је било 1938. године. Без обзира на тај напредак, стално су се тражиле нове могућности за проширење деловања. У том смислу индикативно је писмо Косте Луковића упућено Министарству трговине и индустрије у коме он захтева да се утиче да ресторани, кафане, летовалишта и плаже обезбеде што већи публицитет Краткоталасној радио-станици. Поред поменутог њима је поручено да „уколико немају радио пријемнике за кратке таласе да их набаве, да не емитују пропагандне станице нама непријатељски расположених држава, јер ће тиме доћи у сукоб са органима власти, који су умољени да спречавају овакве емисије.”221 Слично писмо упућено је и Одељењу за државну заштиту Министарства унутрашњих послова. Ово показује да је власт желела да чак и путем притисака обезбеди праћење програма, односно још више говори о томе колики су значај придавали таквом начину деловања. Поменути притисци имали су мање ефекта на подручју Приморске и Савске бановине. У извештајима дописника ЦПБ из Сплита могло се прочитати како становништво „опћенито за те програме не мари”, а да листови одбијају да објаве програме радио станица. Проблеми незаинтересованости и отпора према емитовању Краткоталасне радио станице потрајао је до краја посматраног периода, иако је могућност њеног пријема била на задовољавајућем нивоу. И на овом примеру се јавио проблем доступности пропаганде јер, без обзира на степен њене убедљивости, она није могла имати ефекта пошто се у одређеним крајевима углавном одбијало све што је долазило из Београда. Још једна од значајних новина која је пропаганду подигла на виши ниво била је увођење директних преноса. Током овог периода директно су се преносили разни догађаји – од Соколских слетова, тенис мечева, помена Николи Пашићу, па до митинга владајуће странке. Први пренос митинга ЈРЗ био је онај из Скопља приликом Стојадиновићеве посете у лето 1936. Број преношених митинга и премијерових говора нагло је порастао 1938. године, нарочито у току предизборне кампање. Милан Стојадиновић осетио је значај и потенцијал радија, као тада модерног медија. Током своје владе он је инспирисао и руководио његовим развојем у држави. Повећано је материјално помагање овог 221

АСЦГ, 38-116, Писмо Косте Луковића министру трговине и индустрије као и Министарству трговине и индустрије.

154

Пропаганда Милана Стојадиновића сектора али и његово усмеравање. У области радиофоније Стојадиновићев режим учинио је одређени напредак који је био уско везан са пропагандним напорима. Ово се односило и на пропаганду у самој земљи, и према исељеничком становништву. Оснивањем и подизањем Краткоталасне радио-станице и њеном инструментализацијом учињен је значајан корак у том правцу, али је утицај ове станице био ограничен општом ситуацијом у држави. И поред уложених напора развој радиофоније у Краљевини Југославији остао је при дну европске лествице и по слушаности, и по доступности. 222

Партијски прес-биро ЈРЗ Партијски прес-биро Југословенске Радикалне Заједнице основан је 16. септембра 1936. године, а за његовог шефа постављен је Милан Јовановић Стоимировић. Могућност формирања Партијског прес-бироа помињана је у разговору између премијера Стојадиновића и Стоимировића још у јануару 1936. године. 223 Просторија прес-бироа налазиле су се у улици Вука Караџића 14, уз редакцију Самоуправе. Јавност је са његовим оснивањем упозната два дана касније путем уводника у Самоуправи. Овај уводник насловљен „Једна потреба времена”, представио је основне замисли његових оснивача. О улози Партијског прес-бироа каже се: Пресбиро ће имати, пре свега, да прати и да помаже сву нашу партијску штампу у унутрашњости земље, те ће он тако аутоматски бити скоро нека врста дописништва свих наших партијских листова у Београду. Партијски пресбиро ће дакле радити за њих и стајаће им увек на располагању, а они треба и сами да се обраћају прес-бироу и да користе његове услуге, како би наша акција у земљи, кроз нашу реч односно кроз штампу, била што упрошћенија, што једноставнија, што јаснија и што јача.224 Колика је била важност штампе и њеног усмеравања за владајућу странку најбоље говоре и завршне речи текста: ... једна странка, која је узела на себе тако велику мисију и тако замашан програм не може да не води стриктно рачуна о важности штампе и организовања јавног мњења Занимљиво је поменути и постојање плана за подизање фабрике радио-апарата чувене фабрике „Philips” у Ваљеву. Наиме, гувернер Народне банке је 12. децембра 1936. године известио председника владе Стојадиновића да је молба „Philips-a” за оснивање фабрике „прошла све инстанце, али је запела код Инспекције земаљске одбране”. АСЦГ, 37-36-53. 223 М. Јовановић Стоимировић, н. д., 22. 224 Самоуправа од 18. септембра 1936. 222

155

мр Бојан Симић у данашњем времену, кад се без штампе не може скоро ништа озбиљно и корисно ни да замисли а камоли да предузме.225 Из свега се јасно виде намере владајуће странке да озбиљније приступи организацији партијске штампе и жеља за снажнијом контролом њеног писања. Коришћење израза „организовање јавног мњења” то најбоље илуструје. Као што смо могли видети Партијски прес-биро је са Самоуправом делио не само просторије већ и шефа, односно главног уредника. У њима је радио и велики број истих сарадника. Поред њих, за Партијских прес-биро радили су и сарадници Центалног прес-бироа.226 Једна од главних делатности новооснованог прес-бироа била је издавање билтена који је садржао преглед писања штампе на дневној бази. У њему је бележено писање партијске и влади наклоњене штампе.227 Праћење и помагање листова почело је од 19. септембра 1936. године и трајало је током целог периода Стојадиновићеве владе. Број тих листова стално је варирао али се кретао око тридесет. У јануару 1937. године број праћених и помаганих листова био је тридесет шест, од којих шест дневних и тридесет недељних.228 Сарадници Партијског прес-бироа писали су чланке које су достављали листовима. Примећено је, да за разлику од Немачке где су сличне институције „инспирисале”, тј. давале инструкције листовима о чему треба писати, домаће редакције, поготово оне провинцијске, тражиле су само готове чланке. Ово се објашњавало тиме што у мањим срединама „нема људи од пера који би били у стању да саставе добре Исто. В. Драговић, н. д., 383. 227 Листови који су праћени и снабдевани материјалом у периоду 1936–1938 били су: Самоуправа Београд, Словенски југ Београд, Омладинска реч Београд, Вардар Скопље, Југословенска застава Осијек, Врбаске новине Бања Лука, Југословенски лист Сарајево, Правда Сарајево, Новосадске новине Нови Сад, Народна Самоуправа Краљево, Народни лист Цетиње, Приморске новине Сушак, Грађанин Пожаревац, Нишки нови лист Ниш, Крушевачки гласник Крушевац, Држава Сплит, Гласник ЈРЗ Загреб, Наше слово Суботица, Војводина Вршац, Застава Сента, Зетски гласник Цетиње, Обнова Петровград, Вировитичанин Вировитица, Глас Полога Тетово, Заједница Сомбор, Народна самоуправа Крагујевац, Југословенски север Нови Кнежевац, Нови Сад Нови Сад, Северна стража Петровград, Мала Самоуправа Смедерево, Покрет Нови Сад, Југословен Дарувар, Народно јединство Сарајево, Шајкаш Тител, Народна слога Скопље, Светлост Стара Кањижа, Наш Исток Цариброд, Невен Суботица, Трибуна Шибеник, Дан Нови Сад, Дубровник Дубровник, Топлички гласник Прокупље, Недеља Панчево, Србобрански гласник Србобран, Јужна Србија Скопље, Моргенблат Загреб, Југословенка стража Бачка Паланка, Пироћанац Пирот, Међумурје Чаковец. 228 АСЦГ, 37-17, Извештај о раду Партијског прес-бироа за прво тромесечје 1937. 225

226

156

Пропаганда Милана Стојадиновића чланке, а често ни потребне воље за то”.229 Приликом слања чланака водило се рачуна о томе да текстови буду објављени истог дана и то као уводници или на насловној страни. Упутства су по потреби, давана и телефоном с циљем да се благовремено пласирају „праве” информације. Редакцијама листова слате су и фотографије. Посебно су биле тражене фотографије Милана Стојадиновића. Ово је за провинцијске листове, због њиховог сиромаштва и непостојања сопствене архиве било од велике важности. Пример Врбаских новина које су, иако главни орган бановине, месецима објављивали једну исту фотографију премијера Стојадиновића довољно говори. Партијски прес-биро је имао тесну сарадњу са Централним прес-бироом. Он је служио као нека врста посредника између ЦПБ и провинцијских листова. Обавештавао је о њиховим потребама за чланцима и клишеима, али и преносио њихове честе захтеве за материјалном помоћи. Милан Јовановић Стоимировић наводи списак од шеснаест листова са територије свих девет бановина којима је редовно слата месечна помоћ у износу од две и пет хиљада динара.230 Сарадња са редакцијама развијала се и редовним посетама главних уредника Партијском прес-бироу. На тим састанцима размењивана су мишљења и постизани конкретни договори о даљем раду. Текстови који су слати могу се груписати у неколико целина. Прву су чинили текстови који говоре о делатности владе, другу они о опозицији, а трећу текстови о међународној политици. Сами текстови су имали наслов а некад и по неколико предложених наслова чиме се остављао простор редакцији да изабере најпогоднији. Прва група текстова о раду владе била је веома афирмативна с тенденцијом преувеливачавања. Друга, везана за опозицију, искључиво негативна са елементима ниподаштавања. Трећа група текстова је једина имала и позитивне и негативне, али и неутралне тонове. Неутралност је била примењивана при приказивању стања у великим државама. С друге стране, најцрњим бојама приказивано је стање у Совјетском Савезу. Текстови као што су „Крвава Русија” и „Методи совјетске власти” потврђивали су добро утврђени антикомунистички курс који је долазио са врха власти. Тежња Партијског прес-бироа била је да доставља текстове „о свим питањима АСЦГ, Збирка Добривоја Стошовића (81), фасцикла 6, Извештај о раду Партијског прес-бироа за прво тромесечје 1938. 230 Радило се о следећим листовима: Глас народа Љубљана, Нишки нови лист, Народна слога Загреб, Мурска крајна Мурска Собота, Крајински радикал Неготин, Приморске новине Сушак, Народни лист Цетиње, Словенски југ Београд, Југословен Дарувар, Крушевачки гласник Милутовац, Наш исток Цариброд, Народни лист Загреб, Југословенски народ Нови Сад, Наше слово Суботица, Грађанин Пожаревац, Глас Полога Тетово. Документ са потписом Стоимировића налази се у његовој заоставштини у Рукописном одељењу Матице Српске. 229

157

мр Бојан Симић која тангирају земљу”. Наравно, све је то било у оквиру допуштеног, односно потребног у датом тренутку. Поменути текстови тицали су се „важних” ствари, оних за које се проценило да су од државних и партијских интереса. Локалне теме су обрађиване само ако су улазиле у претходно неведен оквир. Провинцијским листовима остављено је да се баве својим крајем, у ствари, то им је био и задатак. Партијски прес-биро просечно је слао редакцијама по три до четири чланка недељно. Из извештаја Стоимировића и његове „десне руке” Љубомира Лазичића може се видети задовољство степеном искоришћености послатог материјала. Основа њихове забринутости била је везана за покретање и повећање броја листова са којим су сарађивали. Кад је било речи о оснивању нових листова посебно се водило рачуна да они „ради популарности” не буду службени органи бановина. Поменути Лазичић је иначе био Стоимировићев сарадник још из Вардара па је као човек од значајног поверења прешао са њим и у Самоуправу и Партијски прес-биро. Овај некадашњи студент права и син ректора Битољске богословије рођен 1909. године и као изузетно млад обављао је важне послове за партијску пропаганду што је била реткост. Занимљив је податак да Партијски прес-биро није пратио писање фактички ниједног листа у Словенији.231 И поред овог податка у извештају о раду наводи се да у Словенији „имамо у сваком погледу најбоље организовану локалну и партијску штампу”.232 То довољно јасно говори о „подели интересних сфера” која је постојала у ЈРЗ и о томе да се Партијски прес-биро није много мешао у питања штампе у Дравској бановини. Посебну активност Партијски прес-биро испољио је у периоду непосредно пре и за време предизборне кампање за парламентарне изборе када је дошло до организационих и структурних промена. Почетком септембра редакција прес-бироа премештена је из улице Вука Караџића у Богојављанску улицу бр. 5. Поред пресељења у нове просторије, ангажовани су и нови стални новинари. У јулу у Партијски прес-биро долази Лазар Прокић, а у августу Милан Вучковић и Милан Микашиновић. Они ће у наредном периоду бити једни од најважнијих аутора чланака који су слати редакцијама листова. С обзиром на раздвајање од редакције Самоуправе изабран је и нови секретар Партијског прес-бироа Мирослав Никитовић, док је Љубомир Лазичић остао при редакцији Самоуправе. Број послатих чланака у предизборној кампањи нагло се повећао у односу на дотадашњу праксу. Тако је само у току октобра 1938. године Самоуправи дато 35 а провинцијским листовима 231 232

Изузетак је неколико пута преношење писања Словенеца и то 1938. АСЦГ, 81-6, Извештај о раду Партијског прес-бироа за прво тромесечје 1938.

158

Пропаганда Милана Стојадиновића чак 78 чланака.233 Пратећи тренд развоја радиофоније основан је и Одсек за радио при Партијском прес-бироу. Његов главни задатак био је обавештава јавност преко Краткоталасне радио станице. Шеф одсека био је Велимир Димић. Још једна од новина у том периоду била је издавање специјалног билтена који је садржао партијске и политичке вести. Издавање овог билтена почело је 21. октобра, у јеку предизборне кампање. Из извештаја о раду Партијског прес-бироа може се видети задовољство успостављеном сарадњом са провинцијским листовима. Број тих листова је углавном остао исти као и у претходном периоду, око 35, али су они објављивали све што су добијали од прес-бироа.234 Из поменутих извештаја о раду наводимо и следеће речи које најбоље одсликавају суштину деловања Партијског прес-бироа: „Имао се једино и увек пред очима само општи државни и партијски интерес као и воља шефа ЈРЗ”. Три побројана интереса стапала су се у један међу којима је онај шефа странке био најдоминантнији. И Партијски прес-биро, као што смо имали прилике да видимо, деловао је углавном на територији насељеном српским живљем и том подручју је и био намењен. Партијски прес-биро је, дакле, створен да био послужио интересима ЈРЗ и њеног председника и у том правцу је и деловао. Улогу централног органа који је бдео над целокупном партијском штампом обављао је у складу са задацима и објективним и материјалним могућностима. Можда његови резултати нису били спектакуларни, јер је број листова са којима је сарађивао углавном остао исти, ипак његов утицај није био занемарљив већ је, напротив, био значајан.

Филм Филм у Краљевини Југославији у почетку је више био сматран за индустрију, занатску услугу или трговину него за важну културну делатност. Односећи се према биоскопима као према обичним радњама држава је њихове приходе оптеретила са 40 % пореза.235 Најзначајнији филмски центар био је Загреб где је снимљено више филмова, од којих су неки служили за величање династије (Венчање Његовог Краљевског Величанства Александра и краљице Марије, Прослава рођендана регента Александра и други).236 Интервенција државе у послове производње филма уследила је тек 1928. године. Tада је у финансијском закону предвиђено да се „ниједан филм не може (се) приказивати док га не погледа цензура Историјски архив Смедерева, Заоставштина Милана Јовановића Стоимировића, фасцикла 8, Извештај о раду Партијског прес-бироа од 1. јуна 1938. до 1. октобра 1938. 234 Исто. 235 Љ. Димић, Културна.., III/326. 236 Исто, 329. Професор Димић наводи да је снимљен и пропагандни филм о Стијепану Радићу, али га је цензура забранила. 233

159

мр Бојан Симић Министарства просвете”.237 Након овога у наредним годинама следили су други прописи који су контролу још више пооштрили. За време владе Милана Стојадиновића филм је био под строгом контролом. Тада важећи закон био је онај из 1931, са допунама из 1933. године.238 Он је предвидео постојање Државне филмске централе као самосталног органа. Основни задаци ове установе били су: 1) да уређује и надзире увоз као и производњу и промет филмова; 2) да унапређује домаћу филмску производњу; 3) да помаже васпитање и корисну пропаганду филмова. Филмове је цензурисала посебна комисија састављена од дванаест чланова и њихових заменика. Чланови су бирани по следећем кључу: три представника Министарства просвете, један представник Министарства војске и морнарице, два представника Министарства социјалне политике и народног здравља (од којих једна представница просветно националних женских организација), два представника Министарства унутрашњих послова, један представник Министарства трговине и индустрије и један представник Централног прес-бироа.239 Састав комисије која је сачињена од представника свих заинтересованих министарстава довољно говори о важности контроле филма за државу. Ниједан филм није могао бити приказиван ако није добио дозволу од комисије у виду нарочите цензурне карте и књижице. Једно од пропагандних средстава које је користио Милан Стојадиновић био је и филм. Међу првима филм као пропагандно средство користили су бољшевици у Русији а касније је био општеприхваћен и радо коришћен, нарочито у фашистичкој Немачкој и Италији. Број кинематографа и расположивих места у Краљевини Југославији Година 1938. 1937. 1936. 1935.

Звучни биоскопи 357 330 301 262

Неми биоскопи 13 13 17 33

Укупно биоскопа 370 343 318 295

Укупан број седишта 121.120 113.971 106.014 92.905

• У број су укључени и путујући неми кинематографи и то: за 1938 – 14, 1937 – 40, 1936 – 31 и за 1935 – 22. Извор: Статистички годишњаци Краљевини Југославије 1934–1939. Исто, 332. Закон о уређењу промета филмова од 5. децембра 1931. године са изменама и допунама према члану 57. тачка 7 финансијског закона из 1933/34. 239 АСЦГ, Фонд Министарства просвете (66), фасцикла 383, Правилник о цензури филмова од 22. фебруара 1932. (члан 17). 237

238

160

Пропаганда Милана Стојадиновића Од већих градова и средишта бановина највише кинематографа било је у Београду и Загребу (у току 1938. Београд – 18, Загреб – 16) а најмање на Цетињу – само један. Поменути биоскопи имали су различити интензитет приказивања филмова. У току 1938. године од 370 постојећих кинематографа њих 108 емитовало је представе свакодневно, док је њих 110 то чинило два пута недељно.240 ЈРЗ је формирала сопствену филмску секцију. На челу ове секције био је новинар Градимир Козомарић. Њене просторије налазиле су се у Новинарском дому у улици Франкопановој број 28 у Београду. Редовни приходи филмске секције ЈРЗ износили су 5.000 динара али су субвенције нарочито за време парламентарних избора биле много веће.241 Најзначајнији подухват филмске секције ЈРЗ био је снимање филма који је био намењеног кампањи уочи парламентарних избора. Oсновне идеје овог филма биле су да прикаже неколико ствари: стање у земљи пре доласка на власт владе Милана Стојадиновића, оснивање ЈРЗ и резултате рада у току три године изражене у говорима председника владе и министара са уметнутим сценама и сликама.242 Снимање и монтирање филма почело је релативно касно тако да је комплетан посао захтевао журбу. Идеја о снимању оваквог филма уобличена је тек пошто је предизборна борба почела. Најбитнији део урађен је почетком новембра, када су снимљени говори министра Стошовића, Јанковића и Крека. Први предизборни говор Милана Стојадиновића, који је такође планиран за укључивање у филм, откупљен је од извесног Новаковића.243 Целокупним припремама за израду филма руководио је шеф филмске секције ЈРЗ Градимир Козомарић. Он се наравно о свим битним питањима редовно консултовао са Миланом Стојадиновићем.244 У преписци са председником владе понуђено је и неколико наслова за филм чијом се комбинацијом дошло до имена Путем препорода –

Статистички годишњак Краљевине Југославије 1938–1939, 396. Од осталих биоскопа њих 44 су емитовала представе једном недељно, 42 трипут, 45 четири, 13 пет а 8 шест пута. 241 Из једног месечног прорачуна види се да су трошкови секције били 17.400 динара, тако да је јасно да је много већи новац морао бити улаган у њен рад. АСЦГ, 37-12395. 242 АСЦГ 37-12-388/390, Извештај Војина Ђорђевића упућен Градимиру Козомарићу по повратку из Берлина крајем 1938. 243 Исто. Ради се о тонфилму који је био око 300 м дуг и његово приказивање трајало је десетак минута. 244 У једном писму упућеном премијеру Стојадиновићу Козомарић говори о свом претходном договору са Драгим. Реч је вероватно о Драгомиру Стојиновићу брату председника владе и кључним човеком Времена. АСЦГ, 37-12-383, Писмо Градимира Козомарића Милану Стојадиновићу од 3. новембра 1938. 240

161

мр Бојан Симић Југославија јуче и данас.245 Неопходност брзог избора имена правдала се обећањем из Немачке, где је филм требало да се монтира, о поклону у виду милион плаката.246 За потребе филма Стојадиновић је у Народној скупштини снимио део из декларације владе од 4. јула 1935. године. Део који је намењен за филм пажљиво је одабран и гласи: Образовањем путем високог поверења Краљевског Намесништва, влада којој имам част да претседавам стараће се нарочито о земљорадницима, о равнотежи у државном буџету, о чувању вредности народног новца и пружиће пореске олакшице за све слојеве народа и заложити се за оживљавање целокупне привредне радиности у земљи. Жеља је Краљевске владе да се на свима странама и у свима правцима осети једно ново, здраво свеже струјање животне снаге државе и народа. Аманет који нам је оставио Витешки Краљ Александар Ујединитељ, остављен је целом југословенском народу и ми сви имамо свету дужност да тај аманет чувамо и очувамо.247 У наведеном тексту јасно се види шта је влада сматрала да је из декларације испунила а шта није. Наведени делови о привредном успеху, стабилности динара и слично поклапали су се са смерницама владине пропаганде. Поновним читањем изабраних делова говора и обећања, за које је влада сматрала да су остварени, стварао се утисак да је она све што је рекла и испунила. Непомињање обећаних закона о изборима и удружењима направљен је покушај да се избрише важан део датих обећања који би водили ка демократизацији земље. Разлози за прескакање понављања ових обећања били су више него јасни. Влада за три и по године није ништа урадила да се она испуне, чак није било ни озбиљнијих назнака да ће се у блиској будућности радити на том плану. Рачунало се на краткоћу памћења обичног народа и медијску блокаду која је спровођена према опозицији. Завршно монтирање, синхронизовање и „дотеривање” филма урађено је у Берлину. На челу филмске екипе био је барон Фон Волцоген (Von Wolzogen), а у обради снимљеног материјала учествовали су и Валтер Малетке (Walter Malletke), Aрно Шикеданц (Arno Schickendanz) Предложени наслови били су: „Препорођена Југославија”, „Југославија јуче и данас”, „Југославија је добила свог вођу”, „Дела нашег вође говоре”, „Нови путеви Југославије”, „Др. Стојадиновић ради он не обећава”, „Три године рада владе др. Стојадиновића”. Из овог видимо да је барем у коначном наслову избегнуто истицање Милана Стојадиновића и речи вођа. 246 Писмо Градимири Козомарића Милану Стојадиновићу од 3. новембра 1938. године, АСЦГ, 37-12-383 247 АСЦГ, 37-12-385. 245

162

Пропаганда Милана Стојадиновића и Вилхелм Беизнер (Willhelm Beisner), високи државни и партијски функционери. Делегацију ЈРЗ предводио је Војин Ђорђевић који је као први секретар Државне филмске централе био упућен у послове који су били предвиђени да се обаве у Немачкој. Из његовог извештаја по повратку у земљу види се да успостављена сарадња није била без проблема. Наиме, Ђорђевић се жалио да је барон Wolzogen радио на своју руку и да је „често на рачун садржине хтео да убацује ефекте и сцене које апсолутно не одговарају”.248 Из овог се може закључити да је дошло до разлаза у схватањима између немачког и југословенског дела екипе јер су домаћини изгледа желели да потпуно примене свој рецепт у коме се много полагало на визуелне ефекте. Такође је имао притужбе и на бароновог помоћника, иначе југословенског држављанина, Де Монтија249 за кога је говорио да је „крајње конфузан и немогућ за рад”.250 Присуство Војина Ђорђевића оставило је трајни печат на сам филм јер је он искоришћен као спикер који је коментарисао оно што се у филму приказивало. Са њим су сарађивали и други државни службеници који су се налазила у Берлину, Кривошић и Токин. Посебан куриозитет филма су сцене које су снимљене само за немачко „тржиште”. Председник владе Стојадиновић је на крају свог говора у Скупштини са подигнутом руком узвикнуо „Хајл Хитлер”. Овај конкретан потез није имао никакве везе са изговореним текстом и лако се могао искључити из коначне верзије. Наравно, пошто је говор накнадно сниман није било ни праве Скупштине која би овакав потез могла констатовати и вероватно осудити. Oвај премијеров гест срачунат је на добијање благонаклости у Немачкој и наравно да се није ни помишљало да се та сцена емитује у домаћим биоскопима. Према извештајима из Берлина овај потез изазвао је одобравање и задовољство немачких партнера.251 И поред одређених примедби јасно је да снимљени филм био до тада најбољи, нарочито у техничком и тонском погледу, што се имало захвалити бољим условима и искуству немачких стручњака. Филм је у периоду владе Милана Стојадиновића добио посебну улогу. Свестан значаја овог новог медија председник владе се трудио да га што боље искористи и у пропагандне сврхе. Како је време одмицало АСЦГ, 37-12-388/390, Извештај Војина Ђорђевића упућен Градимиру Козомарићу по повратку из Берлина. 249 Према једном документу који је издао министар грађевина Кујунџић, од 5. септембра 1936, поменути Де Монти се добровољно нудио да као почасни делегат ЦПБ буде задужен за везу између Немачке и Југославије за филмски рад, АСЦГ, 37-42-86. 250 АСЦГ, 37-12-388/390, Извештај Војина Ђорђевића упућен Градимиру Козомарићу по повратку из Берлина. 251 П. Лажетић доводи у везу овај снимак са учвшћивањем поверења Немачке у Стојадиновића и инструкцијама које су уследиле у вези са изјашњавањем немачке мањине на предстојећим изборима, П. Лажетић, „Милан Стојадиновић и предизборна пропаганда 1938”, Зборник Историјског музеја Србије бр.25, Београд, 1988, 124. 248

163

мр Бојан Симић филм је све чешће коришћен у пропагандне сврхе. Њиме се служила и пропаганда у земљи, и она у иностранству. Као посебан пример истицао се посланик у Буенос Ајресу. Он је чак у послао своју супругу у Београд да преузме филмове које је направио ЦПБ. Занимљиво је напоменути да су трошкови копије једног филма износили 2.000 динара.252 Круна напора у сфери пропаганде помоћу филма била је снимање посебног страначког пропагандног филма који је широко презентован у Краљевини, што је за оно време представљало најмодернији облик политичке пропаганде.

Страначке, омладинске и друге организације у служби пропаганде У спровођењу пропаганде Милана Стојадиновића важну улогу имале су и разне страначке организације. Најзначајнија међу њима била је Секција за унутрашњу политичку акцију и пропаганду на чијем је челу био министар Драгиша Цветковић. Ова секција је деловала у току предизборне кампање за страначке изборе, па ће о њој бити речи у делу посвећеном предизборној пропаганди. Посебно значајну улогу у пропаганди имале су студентске и омладинске организације ЈРЗ, као што је био Клуб студената ЈРЗ „Словенски југ”, односно Академска омладина ЈРЗ ,,Словенски југ”. Циљ ове организације, истакнут у њеним правилима био је да „сарађује код ширења начела и програма Југословенске радикалне заједнице; да се брине за морални, културни, просветни и привредни напредак чланова. Да је то била типично пропагандна организација сведочи и наредни члан који говори о средствима за постизање прокламованих циљева. У њему се наводи: „За постизање циља АОЈРЗ може издавати публикације, приређивати предавања и организовати разне друге приредбе као и предузимати све што на основу постојећих закона правила ЈРЗ и ових правила може да унапреди циљ АОЈРЗ”.253 Напори ове организације имали су само делимичног успеха због разгране мреже лево оријентисаних студената на Београдском универзитету. Након пада Милана Стојадиновића АОЈРЗ се практично угасила.254

АСЦГ, 37-47-477, Писмо министра без портфеља М. Крека упућено председнику владе М. Стојадиновићу 26. септембра 1938. 253 АСЦГ, 37-17. Чланови 2. и 3. Правила организације Академске омладине Југословенске радикалне заједнице „Словенски југ”. 254 Детаљније о томе видети D. Tešić, „Klub studenata Jugoslovenske radikalne zajednice ,Slovenski jug’ na Beogradskom univerzitetu 1935–1941”, Istorija 20. veka, broj 1-2, Beograd, 1993, 53–71. 252

164

Пропаганда Милана Стојадиновића

IV Манифестација пропаганде Милана Стојадиновића и њени циљеви На почетку овог дела рада треба рећи нешто о персонализацији пропаганде током периода о коме је реч, а која је итекако уочљива у њеној манифестацији. Након формирања владе често је истицано да је то влада ЈРЗ, а након изласка радикала из ње влада је истицана под именом влада Стојадиновић–Корошец–Спахо. Током 1936. године, за време обележавања годишњице рада владе, та једнакост била је уочљива. У штампи су поводом обележавања годишњице објављене фотографије три челника ЈРЗ које су биле приближно једнаке по величини, с тим што је она Стојадиновићева стављена у средину, што је било логично јер је он био председник владе. Исти је случај и са брошуром Прва земаљска скупштина ЈРЗ објављеном након одржавања скупштине јуна 1936. године. 1 Приликом обележавања три године владе фотографија Стојадиновића била је двоструко већа од фотографија Корошца и Спаха, и видно истакнута у центру док је у поднаслову истакнуто да је реч о влади Милана Стојадиновића.2 Ова трансформација десила се у другој половини 1936. године и почетком 1937. године.3 Тако да се већ пропагандни материјал поводом две године владе зове „Двогодишњица рада владе г. др. Милана Стојадиновића (24. VI 1935. – 24. VI 1937)”. У једном тексту у Самоуправи из маја 1937. године који је говорио о годишњици владе, Стојадиновић је поименце поменут 24 пута, а Корошец и Спахо ниједном.4 Све ово очевидно је и у наступима председника владе, тако су 1936. године Корошец и Спахо 1

2 3

4

Видети Самоуправу од 24. јуна 1936. године и брошуру „Рад прве земаљске скупштине ЈРЗ” у издању Самоуправе, Београд 1936, 1. Видети Самоуправу од 24. јуна 1938. Морамо рећи да је у периоду пре друге половине 1936. године било натписа који су спомињали само владу Милана Стојадиновића, али су истицали и „заслуге” вођа СЛС и ЈМО. Такође и у другом периоду било је обрнутих случајева али су они били сразмерно ретки. Самоуправа од 31. маја 1937.

165

мр Бојан Симић представљени као „једнаки и равноправни другови”,5 док је 1938. године Корошец био само „одлични друг и пријатељ”.6 На све ово утицало је учвршћивање Стојадиновића на челу странке, оснивање Партијског прес-бироа, и наравно Стојадиновићеве личне амбиције, као и предност коју је доносио положај председника владе.

„Самоуправа” о годишњицама владе 1936. и 1938. године 5 6

Говор у Пљевљама, АСЦГ, 37-2-13. Говор у Београду, АСЦГ, 37-2-425.

166

Пропаганда Милана Стојадиновића Tакође треба нагласити да је истицање Стојадиновића испред осталих у 1938. години било најизраженије. Тако се тада испоставило да је „странка саграђена и окупљена око једног човека, Милана Стојадиновића, и његових сарадника” а не да је састављена из три скоро независна дела.7 Ова трансформација догађала се постепено, па је Стојадиновић од вође странке све више постајао „вођа”. Заслуге за ово у великој мери припадају и пропаганди. Важно је споменути да је и у каснијем периоду било могуће прочитати „влада Стојадиновић–Корошец–Спахо”, али су такви натписи били сразмерно ретки.

Пропаганда у привреди Привреда је за Стојадиновића била кључна област деловања. То је јасно истакнуто већ у декларацији владе јула 1935. године. Стојадиновић је тада изјавио да решење економско-финансијских проблема ставља на „једно од првих места”. Решења у привреди као да је требало да претходе решењима у другим областима друштвеног живота. Својим радом у овој области као да је желео да „поправи” и остале државне проблеме. У говору пред представницима Београдске берзе маја 1937. године председник владе је то отворено и потврдио: Моја главна брига и брига мојих другова у Влади била је да исправимо привредно и материјално стање народа, уверени да ћемо тако оспособити државу за извршење осталих културних, социјалних и националних задаћа. Само привредно развијени народ може у данашње време имати снажну државу.8 За Стојадиновића се може рећи да је био економиста у политици и да је економске интересе стављао у исту раван с политичким.9 Имајући све ово у виду не чуди што је пропаганда о привреди и пропаганда у привреди била доминантна тачка целокупне пропаганде. Она је заузимала највише простора у пропагандним брошурама, страницама новина и приликом јавних наступа председника и вођства странке. Као илустрација може нам послужити и чињеница да се од дванаест пропагандних брошура прављених за децембарске изборе њих седам директно тицало привредних прилика. У материјалу ЦПБ везаном за 7 8

9

Дела говоре, Издање Главног одбора ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 2. Време од 17. маја 1937. године. О значају поменуте изјаве говори и то што је касније уврштена и у пропагандну брошуру Три године владе Милана Стојадиновића, одмах испод поднаслова који је говорио о привредној политици владе. Лазар Пејић закључује да су у његовој политици економски моменти стално доминирали над политичком, па тако објашњава политичко зближавање са Немачком, док обрнутих ситуација поправљања економских, ради одржавања добрих политичких односа није било. Л. Пејић, н. ч., 266.

167

мр Бојан Симић обележавање две године рада владе од неких око 300 страна постојећег материјала њих 156 тицале су се активности у области привреде. Тежња за унапређење „народне привреде” истакнута је од самог почетка рада владе. Једним од кључних догађаја за пропаганду у привреди може се сматрати говор Милана Стојадиновића на полагању камена темељца у Зеници јуна 1936. године. Он је током тог говора најавио „нову економску политику” његове владе. Стојадиновић је тада објашњавајући ту политику, између осталог, рекао: Можемо без претеривања рећи да смо данашњим даном почели да пишемо једну нову страну у економској историји нашег народа. Ми смо, господо, као што знате, земља богата разноврсним благом. Ми имамо железа, али то железо извозимо у иностранство и онда отуда као прерађевину опет увозимо. Ми имамо доста бакра, али смо тај бакар извозили да буде прерађен у иностранству а одатле га опет куповали властитим новцем. И – да не ређам даље, – са другим нашим рудама био је исти случај. Данас ћемо да почнемо нову економску политику. Хоћемо наше рудно благо у нашој земљи сами да прерађујемо.10 Целокупна ова замисао представљена је и с циљем да се јача одбрана земље. Приликом говора у Високом 1937. године Стојадиновић је истакао да од дела земље између Зенице и Сарајева жели да створи „наш Рур” који ће бити „центар жељезне индустрије и основица народне одбране”.11 За патриотске тврдње о јачању „народне привреде” истовремено са „народном одбраном” претпостављало се да би могле имати успеха, па су се оне понављале све до пада владе, а своју кулминацију доживеле су на парламентарним изборима одржаним децембра 1938. године. И у вези са привредном пропагандом Стојадиновић је користио притисак преко државних органа. Приликом Конгреса Југословенског друштва за путеве, одржаног јуна 1938. године у Љубљани, покушано је значајно да се утиче на извештавање штампе. Према изричитој наредби председника владе, у сарадњи са Агенцијом „Авала” ЦПБ је припремио материјал који је садржао велике наслове и поднаслове, као и текстове који су требало да подвуку велики значај Конгреса. Поред овога свим листовима наређено је да у целости пренесу говоре министра грађевина Стошовића и председника конгреса Милосављевића. Онима који се 10 11

Вардар од 23. јуна 1936. (АСЦГ, 38-261). АСЦГ, 38-112-1745. За говор у Зеници Стоимировић каже да је имао леп одјек у домаћој јавности што се нарочито односило на део о борском руднику где се председник владе „зарицао да се и у њему капитал мора национализовати”. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 64.

168

Пропаганда Милана Стојадиновића евентуално не би придржавали поменутих упутстава запрећено је санкцијама.12 Једна од кључних ствари приликом пропаганде у привреди било је потенцирање јавних радова и њиховог значаја. Готово свакодневно у свим провладиним листовима објављивани су подаци о урађеном, о најављеним пројектима, одобреним средствима и кредитима. О сваком отварању дела пруге, постављању камена темељца за неку фабрику или постројење писало се нашироко. Сви ти догађаји били су и прилика да се организује одређени скуп на коме су грађани одали признање напорима и резултатима владе и њеног председника и притом показали „велику радост” и захвалност. Додатак „општем задовољству и усхићењу” требало је да пружи и чињеница да су јавни радови извођени „домаћим капиталом, с нашим предузимачима и стручњацима и нашом радном снагом”. Поред овога истицано је како је председник Стојадиновић „који ужива поверење наших привредника и финансијера” успео да капитал потребан за јавне радове нађе на домаћем тржишту. Ипак, круна истицања Стојадиновића и као стручњака и патриоте истовремено била је тврдња да он „одбија зајмове из иностранства јер жели да зарада од извођених радова остане у земљи”.13 Ни овом приликом није пропуштана могућност да се истакне како су пре доласка Стојадиновића на власт јавни радови изводили „без икаквог одређеног плана” и да су у суштини значили само „расипање народног новца”. Треба напоменути да је јавне радове заправо, започела претходна Јевтићева владе, без обзира на то што је Стојадиновић утицао на ту одлуку. Постојала су, међутим и другачија мишљења везана за пројекат јавних радова и уопште финансијске политике владе. У саопштењу које је штампано као летак вође УО оштро су напале финансијску политику владе називајући је „расипничком, самовољном и безобзирном”. Влада је оптужена да води политику сталног гомилања државног дуга. Режиму се стављало на терет и да је потпуно укинуо независност Главне контроле која је имала задужење да прати правилност коришћења државне имовине. Критикујући зајам од 4 милијарде динара, који је влада закључила, УО је тврдила како иза њега стоји „владина жеља да тим путем финансира учвршћење режима и ширење владине странке, и да себи осигура фонд за изборну корупцију, кад изборна кампања настане”. Цитирани део у летку написан је масним словима.14 Ово саопштење издато је јуна 1938. 12

13

14

АСЦГ, 38-4. Писмо дописника ЦПБ Грубишића од 5. јуна 1938. године. У документу су као листови од којих се највише очекивало посебно апострофирани: београдски листови Политика, Време, Правда и Самоуправа, загребачки Новости и Јутарњи лист, љубљански Словенец и Јутро, сарајевски Југословенска пошта, Југословенски лист, Правда и сплитски листови Нова доба и Јадрански дневник. „За три године дато је преко 7 милијарди за јавне радове”, Издање ГО ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 17. АСЦГ, 37-10-349. Летак „Истина о финансирању за последње три и по године”.

169

мр Бојан Симић године што се може довести у везу са позитивном пропагандом владе поводом три године рада. Важна компонента овог дела пропаганде у привреди била је истицање да влада Милана Стојадиновића у погледу јавних радова „води праву југословенску политику” и да се „ниједна покрајина не може пожалити да је била запостављена”. Као доказ за ове тврдње нуђене су табеле које су показивале да су значајна средства уложена у све бановине, а по количини уложених средстава Савска бановина била је на другом месту, одмах иза Дунавске.15 Успех привредне политике објашњаван је и чињеницом што је привредно-финансијско вођство, као и политичко вођство државе усресређено код „изузетно снажне личности председника г. др. Милана Стојадиновића”. Ова комбинација представљена је као нешто што је од самог почетка предодређено на успех и на добре резултате. Приликом изношења података који су говорили у корист влади дешавало се да се изнесу и неки подаци који јој баш и не иду у прилог. Чињеница да су у априлу 1936. године повећане цене у путничком саобраћају за просечно 10 % тумачена је као „повећање диктовано неодложним фискалним потребама”. Поменуту информацију ипак је пратило и појашњење како је „наш путнички свет могао да поднесе ово неосетно повећање”, као и то што домаће железнице превозе путнике „по најнижим ставовима”.16 Таквих примера било је још али се увек прибегавало сличној формулацији да је нешто такво било неопходно, или се позивало на друге остварене успехе које су поменуту нелагодну чињеницу компензовали. Посебна врста манипулације било је и селективно изношење података о резултататима рада владе. Тако је приликом објављивања резултата који су постигнути у привреди пажљиво бирани подаци коу су више одговарали пропаганди. Ако су резултати 1937. године били значајнији од оних постигнутих 1938. тај податак је улазио у пропагандни материјал. Ово се радило свесно, а као изговор могла је да послужи и чињеница да 1938. година није још била завршена, па да резултати нису комплетни. Један од примера је истицање изузетно повољног трговинског биланса 1937. године и његовог значајног раста. Разлог томе је вероватно био што је тај раст био готово петнаест пута мањи у 1938. години.17 Ипак није мали број примера како је баш 1938. година узимана као крајња јер је податак био повољнији за пропаганду. 15 16

17

Исто, 10. Дунавска 245; Савска 229 милиона динара. Железнице у служби народне привреде, Издање ГО ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд 1938, 8. АСЦГ, 38-66. Забележено је смањење активе трговинског биланса са 1.038.000.000 у 1937. године на само 72.000.000 динара 1938. године.

170

Пропаганда Милана Стојадиновића

Пропагандна брошура „Железнице у служби народне привреде”, Издање Главног одбора ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 9, 14.

Једна од најзначајнијих мера владе у пољопривреде била је већ помињана Уредба о ликвидацији сељачких дугова. Режим и сам Милан Стојадиновић ову Уредбу су користили као пропагандно средство током целог периода постојања владе. Она је још 1935. године најављивана као спасоносно решење, а након доношења величана је као једно од најзначајнијих успеха владе. О њој се говорило као о „коначном раздужењу сељака”, „ликвидацији сељачких дугова”, „подизању народног благостања”, „привредном снажењу најширих народних слојева”... Причало се како је сељаку уштеђено чак седам милијарди динара (наводно отписани дугови плус отписане камате), а „преостало” распоређено на отплате. Као општи закључак везан за одјек ове уредбе, као и повећање цена пољопривредних производа следила је тврдња како је влада Милана Стојадиновића сељаку обезбедила „две жетве у једној години”. Стицао се утисак како је живот земљорадника значајно побољшан, па је коришћена и реч благостање. 171

мр Бојан Симић

Плакат ,Не заборави...”, Архив Србије и Црне Горе, Збирка Милана Стојадиновића (37), фасцикла 8.

Ипак, стварност је била нешто другачија. Готово сви историчари који су се раније бавили овом Уредбом истицали су да она није ни изблиза постигла оне резултате које јој је приписивала владина пропаганда.18 О томе какве је ефекте она имала може нам посведочити и једно писмо Марка Гаковића, економа, кандидата на листи Милана Стојадиновића на парламентарним изборима за Босанску Крајину. Он шаље одређене сугестије председнику владе у којима даје предлоге три нове Уредбе које је требало донети да би се на парламентарним изборима победило. Он је поменуте мере насловио као „Три најхитније земљорадничке потребе”. Радило се о уредби која би требала да потпуно ликвидира земљорадничке дугове настале до 20. априла 1932. године, уредби о заштити земљорадничких имања и уредби о накнади добровољ18

М. Мирковић, Т. Стојков, Б. Петрановић...

172

Пропаганда Милана Стојадиновића цима. Део образложења које он овом приликом даје сматрамо значајним за разумевање ове проблематике. Гаковић је том приликом написао: Садашња Уредба о ликвидацији сељачких дугова није испунила очекивања земљорадника, јер није отписана половина дуга, као што се говори. Кад се дода камата у већине дужника дуг износи колики је и био. Земљораднички производи нису достигли ни половину цене какву су имали за време кад су настали ови дугови. Из ових крајева земљорадници су ишли у печалбу и за време задуживања могли су зарадити у Београду за 4 (четири) месеца по 5.000 динара чистих новаца да донесу или пошаљу кући. Данас наши печалбари у Београду могу да зараде себи за живот али не могу да одвоје за кућу ништа. Према овоме што је укратко наведено јасно је да земљорадници ових дугова не могу платити. Ако би се дуг наплаћивао присилним путем, људи овога краја остали би без свега покретног имања, а добар део и без земље.19 Из поменутог писма које је, да поновимо, написао посланички кандидат из Босанске Крајине, дакле човек од поверења, и с друге стране човек који је познавао прилике у једном типично аграрном крају, можемо јасније проценити учинак постојеће Уредбе о ликвидацији сељачких дугова. Додатну тежину овом извештају даје и то што се аутор позива на своје разговоре са бирачима сељацима. Треба имати у виду да је поменути Гаковић био припадник групе Воје Ђорђевића која се налазила на Стојадиновићевој листи, али није био члан ЈРЗ. О успешности поменуте Уредбе сведоче нам и подаци да су сељачки дугови наслеђени из предратног периода, 1945. године износили више од једне милијарде и двеста милиона ондашњих динара.20 У вези са Уредбом и привредном ситуацијом у земљи уопште навешћемо следећи извештај британског посланства: Приноси житарица били су обилни у току 1938. године. Мада је принос кукуруза био знатно мањи у односу на претходну рекордну жетву из 1937. постигнута је нова, рекордна жетва пшенице од преко 3 милиона тона. Преференцијалне цене које је Немачка одобрила, омогућавале су Привилегованом извозном друштву да задржи високе цене, понекад и изнад 200 % у односу на светски просек. Мада је животни стандард сеоског становништва и даље жалосно низак, поменуте цене су несумљиво допринеле да се он донекле поправи. Оства19 20

АСЦГ, 37-5, Писмо Марка Гаковића Милану Стојадиновићу од 7. новембра 1938. В. Гудац-Додић, Аграрна политика ФНРЈ и сељаштво у Србији 1949–1953, Београд, 1999, 37. Ауторка на истом месту преноси и писање Б. Петрановића који говори о суми од 1.342.132.622 динара.

173

мр Бојан Симић рен је незнатан напредак у ликвидацији сељачких дугова, у складу са незграпно сачињеним планом из 1936. године, и чини се оправданим преовлађујуће мишљење да је циљ поменутог плана био више политички него економски.21 Треба напоменути да је пропаганда о „раздуживању сељака” била типичан пример пропаганде која је претходила политичким потезима, односно која их је најављивала. О њој се говорило и током 1935. а нарочито у првој половини 1936. године. Радило се о томе да је влада била итекако свесна овог проблема који је оптерећивао значајан постотак становништва и да је морала донети некакво решење. Ово „решење” донето је у јесен 1936. године што се поклопило са расписивањем и одржавањем општинских избора.

Пропаганди материјал, Шта је земљорадник могао да купи за 100 кг пшенице, Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 56.

У пропаганди на економском пољу Стојадиновић је морао да се суочи и са једним озбиљним изазовом. Била је то књига Рудолфа Бићанића Економска подлога хрватског питања за коју је предговор написао Владко Мачек. За књигу се иначе каже да је резултат рада већег 21

Ž. Avramovski, Britanci..., II, 701.

174

Пропаганда Милана Стојадиновића броја људи „који су на њој сурађивали кроз дуље време” и да је написана на Мачекову молбу. У поменутој књизи изложено је како су хрватски крајеви „израбљивани” током двадесет година постојања заједничке државе, с нарочитим освртом на период владе Милана Стојадиновића, за који се тврдило да је у економском погледу најгори. Књига се састојала од увода и три дела. У уводу аутор је приказао бројчани однос Хрвата и Срба у новој држави и нагласио економску важност хрватских и пречанских крајева. У првом делу књиге говорило се о формирању државе, о томе шта су у државу унели Хрвати а шта Срби, о дуговима Србије и ко их исплаћује, о пореској оптерећености и уређењу валуте. Други део посвећен је организацији државе, функционисању система, стању државне привреде и структури државних прихода. Трећи део говорио је о последицама постојећег стања кроз многобројне цифре и статистике. Коначан закључак овог дела да је прокламована политика народног и државног јединства „само прича, која служи да се прикрије економско израбљивање хрватског народа”. 22 Да је Стојадиновића узнемирило објављивање и дистрибуција ове књиге говори и податак да је лично био заинтересован да се на њене тврдње одговори. По његовом захтеву прикупљани су одређени подаци који би приказали стварно стање на економском плану везаном, пре свега, за Савску бановину, седиште финансијског капитала у Југославији. Прикупљени подаци презентирани су у добро састављеној форми. Прво се наводио податак из Економске подлоге хрватског питања под формулацијом „тачно је” после чега је следило „али треба напоменути” када је изложена одбрана и „истина” коју је презентирала влада. У поменутом материјалу радило се о делатности Народне банке, Државне хипотекарне банке, Поштанске штедионице и Аграрне банке.23 Поменута Бићанићева књига изазвала је и реакцију разних српских интелектуалаца.24 22

23 24

Књига је последњих година XX века доживела друго, проширено издање употпуњено разним коментарима садашњих научних радника из Хрватске. АСЦГ, 38-68. Један такав одоговoр било је издање названо Истина о економској подлози хрватског питања који су издали 1940. године људи блиски Српском културном клубу. У књизи су следећи чланци: др Слободан Драшковић, „Економска подлога хрватског питања”, др Гојко Грђић, „Који су крајеви привредно највише напредовали”, др Гојко Грђић, „Ко кога експлоатише”, др Владимир Ђорђевић, „Заблуда о финансијској експлоатацији”, Ј. Ловчевић, „Једна ружна улога (Дугови Србије и дугови пречански)”, Милош Ј. Жујовић, „Запостављање хрватског свеучилишта”, Богдан Прица, „Хрватско питање и непосредни порези”, Богдан Прица, „Непосредни порези код Хрвата”, Богдан Прица, „Подела пореза пре изједначења закона”, „Хрватско питање и непосредни порези (I и II)”, „Државне железнице и економска подлога хрватског питања (I, II, III)”, „Још једном о поморском саобраћају”, „Неколико примера из тарифа Југословенских државних железница”, „Уређење валуте и Срби”. Последњих неколико чланака у књизи нису потписана. Већина чланака раније је објављена у Српском гласу, и то у периоду од новембра 1939. до априла 1940. године.

175

мр Бојан Симић Може се рећи да је резултат овог пропагандног сукоба био поразан за Стојадиновића. Велика већина Хрвата веровала је у оно што је у Бићанићевој књизи писало, што их је само утврдило у отпору према Београду и председнику владе. Разлоге за то видимо у томе што је овде реч о једној дуготрајној, континуираној, и од велике већине хрватских политичара подржаној пропаганди, чији су почеци сезали далеко пре оснивања владе ЈРЗ. Теорија о великосрпској хегемонији и експлоатацији налазила је и неке ослонце у стварности (ниједан председник владе није био Хрват, већина министара из тзв. великих министарстава били су Срби, војни врх био је састављен углавном од српских генерала), што је додатно користило њеној успешности. Реч је о случају када је једна добро осмишљена пропаганда наишла на плодно тле, тј. код публике која није била заинтересована да много проверава њене наводе. Рад на пољу развоја индустрије имао је посебно место у пропаганди. Предавање инжењера Новака Поповића на конференцији Омладине XXIV Пододбора ЈРЗ у Београду било је једна од основа те пропаганде. После хвалоспева на рачун председника владе, признајући при том како је био „освојен” његовом „импозантношћу”, што га је и „натерало” да се учлани у ЈРЗ, а да раније није припадао ниједној партији, Поповић је кренуо са излагањем „конкретних” резултата. Он је истакао да је влада Милана Стојадиновића решила чак десет индустријских проблема земље. Радило се о питању производње гвожђа, бакра, алуминијума, цинка, подизање ваљаонице у Крагујевцу, фабрике авионских мотора у Раковици, фабрике аутомобила, фабрике синтетичког амонијака, фабрике азотне киселине и истраживање нафте.25 Колики значај је дат овом предавању говори и то да је штампан као посебно издање, пренела га је штампа, а директно га је преносила и Краткоталасна радио станица. И у овом случају истицане су многе ствари које су биле тек у повоју, у експерименталној фази (истраживање нафте), или чак нису ни отпочете (фабрика аутомобила), као велики остварени успеси владе и председника лично. Врло је могуће да је формулација о „десет великих подухвата” председника владе није случајно изабрана. Радило се о броју који је носио одређену симболику, броју који обичном човеку може деловати импресивно. Пропаганда је истицала да Милан Стојадиновић има привредни план који ствара основе за „народно благостање”. За њу се причало да има поверење свих „конструктивних привредника, од сељака и радника до занатлија, трговаца, индустријалаца, широм целе земље”. Сам Стојадиновић представљен је као „највећи заточник слободе у привреди”, што је било супротстављено принципу државне интервенције који је константно примењиван. 25

Н. Поповић, Д-р Милан Стојадиновић и препород југословенске индустрије, Издање Главног одбора ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 8–11.

176

Пропаганда Милана Стојадиновића У овој области деловања пропаганде игра бројки дошла је до највећег изражаја. Бројеви које су обичном човеку могле да „заврте памет” били су доминанте у пропагандном материјалу који је ширен свим могућим средствима и каналима. Бројке су говориле за колико је побољшан живот обичном човеку, за колико је процената повећан извоз, производња овога или онога, колико је дугова опроштено, колико нових пословних прилика добијено... Народу се објашњавало како и на који начин је то влада Милана Стојадиновића повратила његово поверење. Да ли се радило о повраћеном поверењу или покушају да се то поверење задобије? Посебан пропагандни трик било је константно поређење резултата владе са затеченим стањем. За компарацију често су узимане 1933. и 1934. година, време када су се последице економске кризе највише осећале. При самом погледу на многобројне и велике суме које су обухватале готово све области привреде, може се наслутити озбиљност и организованост пропаганде. Ипак, заиста је било тешко наћи човека који се разумео у све области, могао да упореди привредни раст, разуме његову динамику и све наведено и провери. Изнети бројеви пре су биле визуелно средство пропаганде него ли вредности о којима се могло размишљати и промишљати. Тако је евидентан, али ипак много мањи напредак представљен као „сјајан успех” и „једно право чудо”. Тај „сјајан успех” је у многим ситуацијама значио повратак на стање из 1929. године, односно време пре избијање Велике економске кризе.

Пропагандни материјал, Наша сточарска политика, Издање Главног одбора Југословенске радикалне заједнице, Секција за пропаганду, 6. АСЦГ, 37-12.

177

мр Бојан Симић „Игра цифрама” је и поред тога имала нарочиту улогу приликом објашњавања владиних резултата у привреди. Тако је по коначном збиру влада сељаку опростила 2,7 милијарди дуга, сточару повећала приходе за 3,19 милијарди, у јавне радове уложила чак 7,385 милијарди динара. У многим натписима говорило се како је влада повећала национални доходак „за многе милијарде”, државне приходе „за више стотина милиона”, постигла врло активни трговински биланс „од преко милијарде динара” и слично. Од ових бројева обичном човеку се вероватно вртело у глави а добром делу њих то је било готово непојмљиво. И на овом примеру пропаганда је ишла много више на емоције него на разум. Баратано је бројкама које нису биле доказиве, проверљиве, па ни довољно разумљиве. Њихова импозантност требала је да буде гаранција сама по себи а то што долазе од надлежних органа њихова неоспорна потврда. Прича о привредним успесима посебно је потенцирана приликом Стојадиновићевих посета привредно неразвијеним крајевима. Приликом дочека председника владе у Скопљу у јесен 1936. године, на главном тргу краља Петра постављен је натпис „Снага привреде је и снага државе”. Највећи део тада одржаног говора Стојадиновић је посветио привредним питањима. Истакао је велике јавне радове, развој производње дувана, памука, пиринча и других култура. Набрајајући шта је све урађено и оно шта ће бити урађено, он је своју политику у Јужној Србији назвао „новом привредом Вардарске бановине”. За тај план рекао је да није ни „пјатиљетка”, ни „четриљетка” већ план који се изводи „одмах, сместа и без одлагања”.26 Након овог наступа штампи је једино остало да нагласи како „претстоји велика привредна будућност Вардарској бановини”.27 И пропаганда намењена Босанској крајини у први план је стављала привредне резултате постигнуте у овом крају. Тако је истакнуто да је Милан Стојадиновић за народ Крајине: „подигао цијене земљорадничким производима; земљорадника раздужио за половину; пресекао 215 километара путева; сазидао 11 среских болница; подигао 300 мостова разних величина; за рад оспособио Целулозу у Дрвару; проширио рад у руднику Љубији...”.28 И у овом, као у много сличних случајева, резултати су персонализовани у личности Милана Стојадиновића. Дакле, он раздужује земљорадника, он подиже мостове, он оспособљава фабрике...

26 27 28

АСЦГ, 37-2-80. Самоуправа од 20. Новембра 1936. АСЦГ, 37-5-538.

178

Пропаганда Милана Стојадиновића

Брошура намењена становништву Босанске Крајине, АСЦГ, Збирка Милана Стојадиновића, фасцикла 5.

Стојадиновић је посвећивао пажњу и свом односу према привредницима. Читајући тадашњу штампу можемо регистровати значајан број пријема код председника владе, као и његових посета бројним фабрикама и организацијама. За многе од њих то је била прва посета једног тако високог функционера. Личним контактом, као човек који 179

мр Бојан Симић потиче из привреде, Стојадиновић је привредницима указивао посебну пажњу. Истовремено је те сусрете могао да искористи и за сопствену пропаганду. Новински написи са пријема код председника владе редовно су се завршавали тврдњама како је председник владе саслушао излагање гостију и обећао да ће водити рачуна о њиховим интересима. О пажњи коју је поклањао привредницима, односно пропагандном деловању међу њима говори и то што је последњи митинг на којем је говорио пред парламентарне изборе 1938. године одржан управо пред привредницима Београда. Треба споменути и образовање Југословенског комитета за пропаганду. Ова организација основана последњих месеци трајања Стојадиновићеве владе за потребе учешћа на Конгресу о пољопривредном кредиту у Напуљу који је требало да се одржи октобра 1938. године.29 Ова организација имала је ограничен мандат и није остварила значајније пропагандно деловање. Успех владе Милана Стојадиновића на привредном пољу био је евидентан. Дошло је до оживљавања индустрије и пољопривреде, док су цене житарица у трговинској размени са Немачком биле изнад светског просека. Овај успех био је комбинација повољних околности (рекордне жетве 1936. и 1938) и умешности његових главних спроводилаца. Ипак, пропаганда која је тај успех пратила често је претеривала и практично покушавала да убеди народ да живи у „економском благостању”. Такво и слично претеривање имало је и негативне последице по оне који су ту пропаганду инспирисали и организовали.30 О томе да су провладини медији прећуткивали одређене значајне податке, односно настављали планирану пропагандну причу без обзира на стварност, говори и то да се крајем 1938. године десила фактичка девалвација динара на слободном тржишту. Главни разлог пада југословенске валуте на слободном девизном тржишту у земљи био је недовољно активан трговински биланс са неклириншким земљама (за покривање државних набавки и финансијских обавеза у иностранству).31 Ове чињенице пропаганда је игнорисала и настављала да говори о „стабилном динару”. У фонду ЦПБ могу се наћи објективнији и озбиљнији извештаји о стању у привреди. Тако се у реферату под називом „Поглед на привреднофинансијске прилике у Југославији 1938. године”, поред успеха, бележе и неки слабији резултати који нису испунили очекивања. Комплетан закључак био је да је ритам привредног напретка Југославије „био 29

30 31

АСЦГ, 37-47-177, Писмо председника Југословенског комитета за пропаганду упућено М. Стојадиновићу 9. јула 1938. АСЦГ, 38-66. G. Nikolić, н. д., 125–126.

180

Пропаганда Милана Стојадиновића нешто спорији” 1938. године у поређењу са напретком 1937. Забележено је смањење активе трговинског биланса, извоза стоке за чак 40 %, смањење извоза житарица, руда, дрвета... Регистровано је и повећање клириншких потраживања и поред декларисаног и стварног настојања владе да се оно смањи. Циљ пропаганде о привреди био је да представи значај и величину успеха владе Милана Стојадиновића у тој области. Oна је покушала да у први план истакне личност председника владе као човека из привредних кругова, који привреду и народне потребе разуме и који улаже све своје снаге и знање да на том путу оствари успехе. Циљ је био и да се сви приказани успеси у овој области припишу искључиво самом Стојадиновићу. Истовремено ова пропаганда је представљала председника владе као патриоту који плански јача „народну одбрану” јачајући „народну привреду” и враћајући рудна и друга богатства Југославији. Ова пропаганда је имала задатак и да истакне како је „подизањем и оживљавањем привреде створена основа и за развитак свих других делатности и потреба грађана”.

Пропаганда о опозицији и према њој Пропаганда према опозицији била је од великог значаја за Стојадиновића и заузимала је важно место у његовој целокупној пропаганди. Та пропаганда била је искључиво негативна и тицала се готово потпуно политичких противника са југословенске политичке сцене. Њоме су се желели истаћи и потенцирати нестручност, неспособност представника опозиције, њихови греси из прошлости, исказана небрига и потпуна отуђеност од народа. Основни циљ био је да се опозициони прваци прикажу као људи које осим власти не интересује ништа друго. Пропаганда која је говорила о опозицији различито је третирала политичке противнике што је зависило од тренутне ситуације на политичкој сцени, односно у центру пажње су били они њени представници који су били најопаснији по интересе власти. После формирања владе 1935. године у фокусу напада били су представници ЈНС, Богољуб Јевтић и чланови његовог кабинета. Они су нападани због тешког стања које су оставили за собом. Преокрет је наступио 1937. године, што се нарочито односи на период после споразума вођства УО и СДК. Тада се оштрица пропаганде усмерава према члановима УО и самом споразуму. Позиција коју је том приликом изнео Коста Луковић, у писму упућеном дописницима 8. октобра 1937. године, представља основу за целокупну владину пропаганду по овом питању. У том документу се наводи да споразумом није решено хрватско питање већ је предвиђено прелазно стање до сазива Конституанте, да се сви најугледнији правници 181

мр Бојан Симић слажу да промена Устава за време краљевог малолетства није могућа, да стране потписнице осим Мачека немају корена у народу, па самим тим ни мандат за решавање овог питања, те да је целокупан споразум „скок у непознато”.32 Одговор УО на ову критику с обзиром на медијску ситуацију уследио је на зборовима. Ипак да та акција није донела очекиване резултате говори и констатација да се она ограничила само на Србију и да се зашло „у зиму кад су акције у народу ограничене”.33 Своју спремност, да насупрот Стојадиновићу реши хрватско питање УО је показала и спектакуларним дочеком Мачека у августу 1938. године у Београду. Око овог догађаја водио се окршај владине и опозиционе пропаганде у вези с мотивима, значајем, бројем присутних, одјеком у земљи и иностранству. Наравно, и овде је влада користила штампу а опозиција летке и брошуре. Један од сличних примера је већ помињани сукоб поводом покретања листа Самоуправа. Након обнове листа ГО радикала се огласио саопштењем од 28. фебруара 1936. године под називом „Проглас радикалима и радикалским пријатељима”. У њему се изражава протест поводом покретања листа који носи назив самоуправа, јер се тиме „жели да унесе забуна у радикалске редове”. Имајући у виду да га режимска и цензурисана штампа није желела, нити смела, да штампа и ово саопштење је ширено у форми летка.34 О политичким противницима ЈРЗ у штампи је готово свакодневно излазило на десетине текстова. Као што смо већ говорили, Самоуправа је имала читаве редовне рубрике које су биле намењене критици опозиције „Да се не заборави”, „Политичка зрнца” и „Политички портрети”. Текстови објављени у њима често су прелазили границе доброг укуса, док је њихова поузданост била тешко проверљива. Посебно оружје у борби са политичким противницима представљала је карикатура као врста сликовне поруке која садржи сатиричан, комичан или подругљив облик изражавања са честим претеривањем.35 Њена предност за прилике у тадашњој Југославији (проценат неписмених), односно чињеница да је лако могу разумети и необразовани није била занемарљива. Да бисмо приказали улогу карикатуре у пропаганди Милана Стојадиновића и ЈРЗ анализираћемо њену улогу на конкретном примеру партијског листа Самоуправе. Имајући у виду ранију анализу овог листа, лако се може закључити да је он превасходно, ако не 32 33

34 35

АСЦГ, 38-1. АСЦГ, 37-10-378. Брошура УО „Тријумф мисли народног споразума, пут дра Мачка у Београд”. Т. Стојков, Влада ..., 142. Сама реч карикатура потиче од латинске речи caricare што значи додавати. O карикатури видети: V. Mihailović, Propaganda i rat, Београд, 1984, 143–147.

182

Пропаганда Милана Стојадиновића искључиво, био намењен организацијама и члановима ЈРЗ. Тако да из те перспективе можемо и посматрати пропагандне поруке које су са странице Самоуправе упућиване посредством карикатура. У Самоуправи у периоду владе Милана Стојадиновића (до фебруара 1939. године) објављене су 93 карикатуре. Број карикатура у односу на број примерака који су изашли у том периоду (893) није велик, али није ни занемарљив. Прва се појавила се већ у другом броју обновљене Самоуправе 21. фебруара 1936. године. Карикатуре су углавном објављиване на ударном месту, на првој страни, па су биле видљиве не само читаоцима већ и случајним пролазницима. Такав је случај био са чак 75 карикатура, док се на другој страни појавило њих 17, а на трећој само једна карикатура. Ови подаци јасно говоре о важности карикатуре за вођство странке и уредништво листа. Анализом самих карикатура долазимо до сазнања да је аутор већине њих, 53, потписан као Д. С. или Д. Стојановић. Реч је о познатом карикатуристи и сликару Драгославу Стојановићу. Он је у истом периоду био и карикатуриста највећег провладиног листа Време. Стојановић је био професор Уметничке школе у Београду и сарадник многобројних листова међу којима су Ошишани јеж, Реч и слика и други.36 Преостале карикатуре су углавном непотписане али се може претпоставити, имајући у виду изглед њихових главних јунака, да је и део њих Стојановићево дело. Треба напоменути да је Стојановић у Времену и Самоуправи правио и цртеже Стојадиновића и других виђенијих првака ЈРЗ. Радило се о успешним радовима који су деловали прилично уверљиво и афирмативно. На карикатурама у Самоуправи појављивали су се актери искључиво са домаће политичке сцене. Осим неких алузија на неке стране политичаре („Чемберлен из Чачка”), њихов садржај се базирао на политичком животу Југославије. Политичке противнике ЈРЗ у овом периоду можемо поделити у три групе. Те групе сачињавали су припадници Удружене опозиције коју су чинили радикали, демократи и земљорадници, Сељачко демократске коалиције (СДК) састављене од ХСС и СДС-а и ЈНС-а, владајућа у периоду до доласка на власт Стојадиновићеве владе. Ове три групе су, и поред програмских разлика, изашле заједно на парламентарне изборе децембра 1938. године. Општим погледом на карикатуре уочавамо да је више од половине карикатура посвећено Удруженој опозицији, око трећине вођама ЈНС а само неколико СДК. Вођа хрватске опозиције Мачек приказан је на само једној карикатури, док се на две индиректно спомиње. Овакво занемаривање Мачека, најбитнијег опозиционог политичара, произашло је из два разлога. Први лежи у томе што га је сам Стојадиновић 36

О Стојановићу видети: З. Јанц, „Драгослав Стојановић – београдски карикатуриста и сликар (1891–1945)”, Годишњак града Београда, књ. XXXVIII (1991), 137–144.

183

мр Бојан Симић признавао за вођу хрватског покрета. Овоме је допринело и то што је на општинским изборима, одржаним у току 1936. године, ХСС освојио значајну већину у претежно хрватским пределима. Други разлог је то што је Самоуправа била превасходно намењена српским читаоцима па је примат имала политичка борба са противницима на подручју насељенoм српским живљем. Приметне су и разлике у времену учесталијег приказивања одређене групе политичких противника. Уочава се да је у току 1936. године оштрица карикатуре доминантно окренута према Богољубу Јевтићу и ЈНС, док је током 1937. и 1938. године то био случај са УО. Први период може се објаснити тежњом нових власти да прикажу дисконтинуитет са претходном Јевтићевом владом и временом диктатуре. Период учесталије критике УО везан је за њену конкретну опозициону делатност, односно споразум у Фаркашићу. У приказивању чланова УО и ЈНС приметно је неколико константи. Припадници опозиције су увек представљни као грамзиви, самољубиви, превртљиви, неискрени. Наглашавана је њихова одбаченост и презреност од народа. И у текстовима испод самих карикатура коришћене су неке народне изреке којима је потенцирано поменуто мишљење (o зеленом бору, орлу и злој години и слично). Посебну пажњу привлачи и приказивање међусобне нетрпељивости „главних ликова” са карикатура. Њихово удруживање представљано је као „брак из интереса” који је проистекао из заједничке „неутољиве” жудње за влашћу. Изглед приказаних ликова није превазилазио стандарде карикатуре. Наглашавани су „дефекти” стварних личности, али без претеране вулгаризације (висина Лазе Марковића, старост Аце Станојевића и Љубе Давидовића, пунији стас Петра Живковића и Војислава Јанића). Интересантно је поменути случајеве Војислава Јанића и Светислава Хођере. Ова два политичара су у обрађеном периоду били и у власти и у опозицији. Воја Јанић је био високи функционер ЈРЗ кога је председник владе веома уважавао и о коме је Самоуправа писала са поштовањем а његове изјаве су биле често преношене. За Јанића је, по наређењу председника владе, чак наручен и један орден из Француске.37 Тај орден му никада није био уручен али се његова израда морала платити.38 Разишавши се са Стојадиновићем око Конкордата, 1937. године, он постаје честа мета карикатуриста. Дотадашњи миљеник листа сада бива исмејаван као „неохришћанин” и човек без политичког талента. Супротан је случај Светислава Хођере, вође Југословенске на37

38

АСЦГ, 37-28-247, Преписка између шефова кабинета Ј.Гашића и Д. Протића од 21. јула 1937. У писму се В. Јанић помиње као „бивши пријатељ”. О томе колико је Стојадиновић ценио Јанића говори и то што је лично од њега захтевао да напише један чланак који је требало да носи наслов „Никола Пашић и др. Милан Стојадиновић”, о чему је требало да се са њим консултује. АСЦГ, 37-55-13.

184

Пропаганда Милана Стојадиновића родне странке („борбаша”). Прво је приказиван као недемократа, са пендреком у војничкој униформи а касније, када је ушао у владу, у текстовима је третиран као озбиљан државник. Као чест мотив на карикатурама појављује се огледало. Испред њега су стајали вође опозиције загледани и задивљени самим собом. То је случај на чак пет карикатура (Миша Трифуновић у два наврата). Тиме је потенцирана њихова нарцисоидност и самодовољност. Овим се покушао изазвати револт код читалаца а самим тим и њихово придобијање за мишљење ЈРЗ. Анализирајући личности на карикатурама уочљиво је да се три посебно често појављују. Реч је о Лази Марковићу, Миши Трифуновићу и Богољубу Јевтићу. Разлоге треба тражити у томе што су прва двојица били водеће личности радикалне странке а Јевтић некадашњи председник владе, и то оне која је непосредно претходила Стојадиновићевој. Посебно је интересантно заједничко приказивање Марковића и Трифуновића (шест пута у току 1937. године). Разлика у висини ова два политичара додатно је наглашавана, па је тако и само њихово заједничко појављивање на карикатурама изазивало смех. Њихове акције, јахање истог коња са супротних страна, шетња кроз пустињу, неуспешна агитација у народу само су додатно „улепшавале” ситуацију. Ипак врхунац поигравања са ликовима ова два политичара представља њихов приказ као Дон Кихота и Санча Пансе.39 Aлузијом на Сервантесов роман поред упечатљивог визуелног ефекта (два јахача, један на коњу други на магарцу) подвлачи се паралела са делатношћу овог несрећног књижевног лика. Тиме се успешно, и на шаљив начин, преноси владина порука о двојици радикалских првака. Када је о радикалима реч, важно је напоменути и карикатуру на којој се појављује Пашићев дух. Он на њој опомиње Мишу Трифуновића, a карикатура носи упадљив наслов „Нечиста савест”.40 Oвим се додатно жели нагласити како су неки Пашићеви ученици кренули странпутицом. Сваки читалац Самоуправе, Времена и других провладиних листова могао је, наравно, свакодневно да се на страницама штампе увери да је Пашићев једини и прави наследник шеф ЈРЗ-а Милан Стојадиновић.41 Као крунски доказ за то постојала је и писмена потврда Пашићеве удовице Ђурђине.42 Разлог више за овакав однос према Трифуновићу и 39 40 41

42

Самоуправа од 8. новембра 1937. Самоуправа од 27. априла 1937. Ово је нарочито подвучено у Споменици Николи Пашићу коју је Самоуправа штампала поводом десетогодишњице Пашићеве смрти 1937. године. Писмо је објављено 17. децембра 1936. године у Самоуправи. У њему се каже како је Пашић за живота ценио Стојадиновића и како је веровао да ће управо он бити његов наследник. Писмо је иначе председник владе лично предао уреднику Самоуправе Стоимировићу, М. Јовановић Стоимировић, н. д., 90. Л. Марковић је, с друге стране, чувао писмо Ђурђине Пашић упућено А. Станојевићу у коме је порицала било какво учешће у мужевљевој политичкој делатности, као и тврдњу М. Стојадиновића да јој је муж рекао како њега жели за наследника. М. Радојевић, н. д., 110, фуснота 293.

185

мр Бојан Симић Марковићу било је и то што су они словили за могуће наследнике Аце Станојевића, човека у поодмаклим годинама, на челу радикала.

Позив на забаву ЈРЗ у Шапцу са сликама Пашића и Стојадиновића, АСЦГ, 37-13.

За Богољуба Јевтића и чланове ЈНС-а највише се тврдило да су противници демократије. О том ставу најупечатљивије говори и Ускршња карикатура 1936. године на којој је представљена демократија, у лику лепе девојке, како излази из затвореног ковчега док припадници ЈНС уплашени беже свако на своју страну.43 43

Самоуправа од 11. априла 1936.

186

Пропаганда Милана Стојадиновића

„Сретан Ускрс”, Самоуправа од 11. априла 1936.

Њихов однос према демократији представљен је и карикатуром „Несуђени фирери”. На њој су приказани Бошко Јевтић и Веља Вукићевић.44 Сличну константацију понављао је и Милан Стојадиновић у предизборним говорима на парламентарним изборима 1938. године.45 Једини представник опозиције који није нашао своје место на карикатурама Самоуправе у овом периоду био је вођа „Збора” Димитрије Љотић. Реч је вероватно о покушају да се његовим неприкизивање истакне његова неважност и безначајност у политичком животу. Овим се показала и још једна моћ карикатуре да се и ћутањем о некоме може послати одређена порука читаоцима. Карикатура у листу Време такође је била значајно присутна, али је имала своје особености јер се за разлику од оних у Самоуправи на њима 44 45

Самоуправа од 20. априла 1938. Оптужбе за фашизам упућиване су члановима ЈНС и у Словенији. У јуну 1937. године, приликом боравка Петра Живковића и челника партије у овом делу земље појављивали су се многобројни написи међу којима и плакат „Живковић, југословенски Франко на делу”. D. Friš, „Turneja Petra Živkovića in vodstva Jugoslavenske nacionalne stranke po slovenskih krajih leta 1937”, Prispevki za novejšo zgodovino XLV-1/2005, 61–78.

187

мр Бојан Симић појављивао лик Милана Стојадиновића. На овим радовима председник владе је директно конфронтиран са својим политичким противницима из опозиције. На њима он излази као победник из окршаја, приказује се као спасилац који доноси народно благостање, док су припадници опозиције, слично као и на карикатурама Самоуправе, представљени како беже од народа, клањају се лажном божанству у лику мачка, сплеткаре једни против других и слично.46

„Залуду лепимо, разбиће нас опет!’ „Време” из маја 1938. године

Као једну од најуспешнијих карикатура у вези с опозицијом треба поменути и ону „Опозиција је удружена”, која приказује вође опозиционих странака како седе на гранама дрвета и секу један другом гране на којима седе, док Мачек сече цело стабло.47 Плакати и леци такође су широко коришћени с циљем да се опозиција омаловажи. У односу на карикатуру они су били доступни и људима који нису куповали новине и за њих није било потребно издвојити било каква материјална средства јер су дељени бесплатно, или на видљивим местима, на трговима и улицама. Овај начин пропаганде чешће је и обимније примењиван у периодима изборних кампања. 46

47

Видети карикатуре „Залуду лепимо разбиће нас опет”, „Изложба југословенског портрета”, „Први мај”, „Уранак” и друге. Време од 23. октобра 1938.

188

Пропаганда Милана Стојадиновића

Плакат „Онима који тврде да нема слободе збора”, Архив Србије и Црне Горе, Збирка Милана Стојадиновића(37), фасцикла 8.

Посебан вид борбе против опозиције било је објављивање пропагандних брошура које су садржајем биле уперене против појединаца, и то оних који су се налазили на супротној страни. Постојали су чак и одређени људи који су били специјализовани за писање таквих текстова. Један од њих био је познати књижевник Раде Драинац.48 Он је већ у 48

Раде Драинац (1899–1943), право име му је било Радојко Јовановић. Писао књижевна дела, песме и приче, путописе. Једно време имао рубрику у београдској Правди. Један од највиђенијих личности међуратне сцене, боем.

189

мр Бојан Симић току 1935. године објавио две брошуре уперене против личности из тадашње опозиције. Прва од њих звала се „Узурпатори” (Узуновић, Јевтић и В. Поповић) а друга „Драгољуб Јовановић или Сељачки Наполеон”. Следеће брошуре које су у том тренутку биле у припреми носиле су назив „Мафија, историска студија о највећој друштвеној штеточини” и „Радничке крвопије, др. Живко Топаловић и другови”. Корист од оваквог Драинчевог делања видео је и сам Стојадиновић па је упутио захтев Стоимировићу да га овај запосли. На овоме је инсистирао и министар Стошовић.49 Да је власт и раније помагала делатност Драинца говори и једна раније написана Стоимировићева белешка о давању 200 динара Драинцу за „скандалозну брошуру” о Пери Живковићу. Интересантно да је у белешци речи на зајам Стоимировић ставио под знаке навода.50 Сам начин регистровања издатог новца довољно јасно говори о каквој је позајмици реч. На мети овакве пропаганде нашао се чак и Аца Станојевић. У Самоуправи од 27. августа 1938. године он је оптужен да је „упропастио два милиона пара Радикалне странке”. Тај текст је написао Стоимировић на лични захтев председника владе.51 О томе да је овакав начин политичке и пропагандне борбе доносио одређене резултате говори и оставка Милана Грола у Коларчевој задужбини. Он је након серије напада који су кулминарали у брошури „Шта чекаш Краљевска владо?” поднео оставку у септембру 1938. године. Ова брошура потписана је псеудонимом Србин Србиновић. На њеном почетку наведен је кратак историјат Задужбине, као и угледне личности које су јој биле на челу. Грол је приказан као неморалан човек, антисрбин, противник монархије који је од „универзитета Коларчевог створио опасно гнездо и расадник комунизма”. Стоимировић нам открива да је аутор ове брошуре био глумац Реша Радовановић, а да је новац за њену израду добио од владајуће странке.52 Иницијативу за смену Грола поднео је Милан Стојадиновић још у априлу 1938. године, када је истакао своју жељу да „добровољно помогне у томе послу”.53 Пропаганда према комунистичком покрету била је изузетно оштра, што је било у складу са антикомунистичким опредељењем три кључна човека у држави: кнеза Павла, Стојадиновића и Корошеца. О комунизму се писало као о болести, зарази, највећем непријатељу 49 50 51 52 53

М. Јовановић Стоимировић, н. д., 100. Исто, 68. Исто, 204. Исто, 206. АСЦГ, 37-72/634. У поменутом писму он је инсистирао и на смењивању административног секретара Стефана Ђелинеа за кога је рекао да га „апсолутно треба одмах уклонити са тог положаја”.

190

Пропаганда Милана Стојадиновића народне слободе. Насупрот комунизму стајала је ЈРЗ као „бранилац наше слободе и самосталности, непомирљиви непријатељ комунизма”.54 Као пример често је истицано како је комунизам „упропастио словенску Русију” и „заробио руски народ”. Штампане су књиге страних аутора који су говорили против поретка и стања у Совјетском Савезу, док су у новинама редовно објављивани чланци домаћих и страних аутора сличне садржине. Посебно треба истаћи и излажење у наставцима књиге Андреа Жида у Самоуправи.55 Фељтон је излазио од 27. јануара до 13. фебруара 1937. године под називом „Повратак из Савеза Совјетских Социјалистичких Република”. Велика већина листова редовно је доносила текстове антикомунистичке садржине. У томе је предњачила штампа Дравске бановине, а нарочито лист Словенец.56 Централни прес-биро водио је евиденцију о броју и насловима таквих текстова по листовима. Реч је о чланцима чији је садржај у доброј мери без сумње сам кројио и инспирисао. Организација под називом Југословенски антимарксистички комитет редовно је издавала билтене антикомунистичке садржине. Њено оснивање и делатност били су материјално потпомагани и под директним покровитељством владе. Поменути билтени излазили су сваког 10. и 25. у месецу. Уредник и власник за Комитет био је Милан Поповић. Издања су имала десетак страна и садржала су текстове који су критиковали комунизам, Совјетски Савез, говорили о стању у Југославији, али и о томе како се друге државе обрачунавају са овом „опасношћу”. Уредништво билтена предлагало је пооштравање Закона о штампи и посебан надзор на издавачким предузећима где су као посебно сумњиви истакнути: „Нолит”, „Популарне библиотеке”, „Књиге за свакога”, „Бинозе” и „Космос”.57 Занимљиво је истаћи да се према фашизму заузет другачији став. Стојадиновић и ЈРЗ су истицали да се фашизам показао добар „тамо где је постао”, али да није „артикал за извоз”, и да не одговара народу Југославије. 58 54

55

56

57 58

Шта хоће Југословенска радикална заједница, Издање Главног одбора ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 9. Андре Жид је био присталица комунистичке идеје, што га је и довело у СССР. После боравка у земљи и упознавања са ситуацијом доживео је разочарење и вратио се на Запад. Издао је књигу са записима о свом боравку у „првој земљи социјализма” у којој се нимало похвално изражавао о успостављеном систему. Његова књига, као сведочење очевица, коришћена је у антикомунистичкој пропаганди и на Западу. У другој половини новембра 1936. године Словенец је објавио 24 чланка антикомунистичке садржине. Понекад су објављивана по три или четири дневно (17. новембра). АСЦГ, 38-4. АСЦГ, 14-23-560. Шта хоће Југословенска радикална заједница, Издање Главног одбора ЈРЗ, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 9.

191

мр Бојан Симић Посебно истичемо места када се заједно помињу сви противници ЈРЗ и „народне слоге”. У једној пропагандној брошури истиче се како су комунисти и социјалисти у Југославији удружени са сепаратистима и федералистима. За све њих се наводи да „примају новац из иностранства” и да су „слуге страних интереса и страних прохтева”.59 Како се у тексту нису именовале конкретне личности и партије ова констатација се тиме могла импутирати готово комплетној опозицији. И србијанска опозиција која је тако жестоко нападана развила је сопствену пропаганду. Ова пропаганда је од стране државних органа у почетку оцењивана као „шиљање летака” и „политика дошаптавања”. Вође УО су у више наврата својим заједничким саопштењем које се због блокаде у штампи растурало преко летака жестоко нападали Стојадиновићеву владу, пре свега самог Стојадиновића. Они се нису либили да своја гледишта изнесу и кнезу намеснику. Влада Милана Стојадиновића окарактерисана је као „просто продужење истог система владања” а да сам Стојадиновић није ништа научио из случаја ранијих влада. Вође УО тврдиле су да земља поред економске и политичке кризе преживљава и једну моралну кризу чији је једини излаз сарадња кнеза са „правим народним представницима” у изградњи државе са „здравим демократским политичким поретком”.60 Спољна политика Милана Стојадиновића такође је била мета напада опозиције како у њиховим јавним наступима, као и у отвореним писмима. Вођство УО је априла 1937. године изразило бојазан да „влада г. Стојадиновића напушта опробану спољну политику наше државе” која се темељила на савезништву са Француском, Малом и Балканском Антантом. Опозициони шефови критиковали су и Пакт о вечном пријатељству са Бугарском коме „недостаје битна изјава да ће Бугарска поштовати наше границе” и да је овим актом „уздрмано поверење наших савезника у нас”. На крају прогласа вођство УО је, тумачећи народне жеље, изјавило да „наш народ не одобрава промену правца у спољној политици коју спроводи режим г. Стојадиновића”.61 За пропаганду опозиције у овом духу служила је и посета француског министра спољних послова Ивона Делбоса. Вође УО су поводом овог догађаја издали заједничку изјаву која је штампана као летак. Масован дочек француског дипломате том приликом требало је да покаже право расположење народа и његову верност западним савезницима односно јавну осуду владине спољне политике. 62 Слични облици 59 60

61 62

Исто, 8–9. АСЦГ, 37-10-312. Писмо вођства УО од 15. децембра 1936, упућено кнезу Павлу Карађорђевићу. АСЦГ, 37-10-318. Проглас вођства УО од 2. априла 1937. Након дочека Делбоса штампан је летак „Како је дочекан Ивон Делбос у Београду”, иза кога је стајала Омладина Народне радикалне странке.

192

Пропаганда Милана Стојадиновића протеста организовани су и приликом посета грофа Ћана, Едуарда Бенеша и фон Нојрата. Наравно, истински извештаји о овим скуповима нису били објављени у штампи. Циљ пропаганде према опозицији, односно политичким противницима Стојадиновићеве владе, била је њихова дискредитација. Они су приказивани као неспособни, неморални и као особе које жуде за влашћу по сваку цену. У тој и таквој пропаганди учествовали су сви медији који су влади били на располагању. Критика је често била прилагођена моменту, али и претерана и увредљива. Њена оштрица била је усмерена на оног противника са домаће политичке сцене који се у одређеном тренутку чинио најопаснијим. Оно што се иза тога крило била је жеља Стојадиновића и његових страначких колега да очувају сопствену власт.

Пропаганда намењена иностранству Обављајући улогу министра спољних послова заједно са улогом председника владе Стојадиновић је могао значајно да утиче и на спровођење пропаганду према иностранству. Ниједан председник владе у Југославији пре њега није боравио толико пута у иностранству, односно био домаћин толико посета многобројних страних делегација.63 При вршењу ових значајних и одговорних дужности он је имао и неколико олакшавајућих околности. Његово добро познавање језика, велики број боравaка у иностранству у периоду пре него што је постао председник владе, као и личне и пословне везе, које је тада стекао, само су неке од околности које итекако треба узети у обзир када се разматра овај аспект пропаганде. Страни државници имали су наспрам себе човека који је имао угледа и међу политичарима, и у пословном свету. Основни мото Стојадиновићеве пропаганде према иностранству било је константно понављање како Југославија жели мир и добросуседске односе са свима. Наравно, ова пропаганда имале је и своје нијан63

У предговору својих мемоара Стојадиновић наводи дуг списак страних званичника са којима се сусрео током три и по година председниковања. То су били: енглески краљеви Едвард VII и Џорџ VI, премијери Винстон Черчил и Невил Чемберлен, Климент Атли и Ентони Идн; председник Француске Алберт Лебрун, премијери Пол Рено, Пјер Лавал и Леон Блум, канцелар Немачке Адолф Хитлер и његови најближи сарадници Херман Геринг, Хајнрих Химлер, Јозеф Гебелс, Константин фон Нојрат, Валтер Функ; италијански краљ Виторио Емануел III, Бенито Мусолини, Галеацо Ћано; председник Чехословачке Едуард Бенеш и председник владе Милан Хоџа; румунски краљеви Фердинанд, Карол и Михаил, председник владе Татареску, министри спољних послова Титулеску, Антонеску и Гафенку; бугарски краљ Борис, председници владе Цанков и Кјосеиванов; грчки краљ Ђорђе и председник владе Метаксас; председници Турске Кемал Ататурк и Исмет Инени као и министар спољних послова Арас, папе Пије XI и Пије XII, васељенски патријарх...

193

мр Бојан Симић се, док јој је једна од главних одлика била прилагодљивост ситуацији и тренутку. У свом наступу према колегама из других држава Стојадиновић је настојао да прикаже личну присност, и приврженост земљи са чијим је представником био у контакту. Ово се нарочито може осетити у бројним здравицама које су приликом разних посета одржане. У њима се Стојадиновић трудио да изрази, барем вербално, највеће поштовање према гостима и да се на свој типичан начин повеже са њима или њиховом земљом. Тако, приликом посете француског министра Бастида, није пропустио да спомене њихово познанство из периода „када ни ваша екселенција, ни ја нисмо заузимали места у јавном животу наших држава”, на састанцима Мале антанте да истакне како су они постали „нека врста породичне свечаности”, приликом потписивања пакта са Бугарском да се ради о братским народима „по свом пореклу и другим својим особинама” и слично. Стојадиновић се трудио да у бројним ситуацијама остави утисак брижног домаћина, искреног пријатеља и отвореног човека. Услед супротстављених интереса у Европи тога доба може се рећи да то није било нимало лако, нити се могло увек постићи. Поред ових околности Стојадиновић је оставио добар утисак поготово на оне из фашистичких држава. Тако су се по речима Црњанског немачки листови такмичили у томе ко ће добити више фотографија председника владе, и из јавног и из приватног живота.64 Изразито похвално мишљење о Стојадиновићу имао је и гроф Ћано.65

64 65

АСЦГ, 38-30-547, Писмо М. Црњанског Стојадиновићу од 22. децембра 1937. Јула 1937. године Ћано је замолио нашег посланика да поручи Стојадиновићу следеће: „Молим вас изразите моме пријатељу др. Стојадиновићу, моје дивљење према његовој снажној личности и смелом ставу, који уноси у вођење своје земље. На мене још нико није досада учинио тако дубок утисак као др. Стојадиновић, а моје пријатељство према њему заснива се на некој врсти духовног афинитета. Ја се још увек радујем, што сам у њему нашао тако ненадмашног партнера, а верујем да ће његова, већ сада снажна европска фигура, увек имати да каже своју реч у међународној политици. Изразите му моје истинско поштовање и најпријатељскије поздраве”. АСЦГ, 38-30-122.

194

Пропаганда Милана Стојадиновића

Фотографија објављена у „Коријере де ла Сера”, АСЦГ, 37-10.

Мењајући курс спољне политике, Стојадиновић је често морао да оправда своје деловање пред међународном јавношћу. Један од таквих случајева био је и Аншлус. Прихватања овог чина већ је било наговештено текстом „Крв није вода” истакнутог новинара Световског у Самоуправи од 17. фебруара. Овај чланак пре штампе лично је прегледао и одобрио председник владе.66 Стојадиновић је отворено свој став пренео шефу ЦПБ Луковићу, с тим да га он достави дописницима који би били посебно заинтересовани за њега (у писму наводи дописнике из Париза, Лондона и Прага). У документу председник владе брани своју позицију прихватања Аншлуса „као унутрашњег питања немачког народа” неактивношћу великих сила. У наставку се додаје да је Аншлус боље решење за Југославију од евентуалне рестаурације Хабсбурга.67 Оваквом својом реакцијом сигурно је стекао симпатије Немаца али и подозрење неких савезника.68 Други, много тежи „испит” Стојадиновић је имао у време Минхенског споразума. Требало је оправдати напуштање Чехословачке а притом сачувати част и доказати да се потписани пакт не односи на конкретан случај. И овом приликом као изговор је послужила политика попуштања према Немачкој коју су примењивале велике силе.69 66 67 68

69

М. Јовановић Стоимировић, н. д., 172. АСЦГ, 37-73-143. О ставу и реакцијама осталих држава видети: V. Vinaver, Jugoslavija i Madjarska 1933–1941, Beograd, 1976, 262–267. Једна од последица оваквог понашања председника владе биле су и оптужбе да је био „гробар” Мале антанте.

195

мр Бојан Симић Један од важних пропагандних потеза који је требало да утврди пољуљано поверење код чехословачке јавности било је присуство Стојадиновића на сахрани „великог Словена” Томаша Масарика.70 Стојадиновић је тада изјавио како је вест о смрти „жалосно одјекнула и кроз све крајеве Југославије, од Краљевског па до најскромнијег дома”.71 На крају говора председник владе се заклео на „верност у односима и лојалност у сарадњи” према Чехословачкој. Приликом посете примљен је и у аудиенцију код тадашњег председника Бенеша са којим се задржао у разговору „дуже времена”.72 Посебна важност придавана је речима председника владе које су биле упућене колико домаћој, толико и страној јавности приликом редовног обраћања Скупштини и Сенату поводом предлога буџета. Приликом обраћања Стојадиновић је подробно образлагао своју спољну политику. Иако је ред излагања био сличан, прво се говорило о верности Друштву народа, Малој и Балканској Антанти, односима с великим силама и суседима, приметне су нијансе које су требале да оправдају промене у спољној политици. У говору 1936. године истакнута је верност Друштву народа констатацијом да „нема разлога да губимо и једног тренутка веру у оправданост и будућност ове основне институције савременог човечанства”. Већ 1937. констатовало се да је „женевска институција изгубила доста од свог значаја и ауторитета”, док је онај из 1938. говорио о ограниченим активностима Друштва народа „коју му дозвољавају данашње политичке прилике”.73 Током целокупног периода истицана је верност склопљеним савезима и „традиционалном” пријатељству према Француској. Стиче се утисак да је у наступима председника пред Народним представништвом ове констатације постале једна фраза која се понављала, али истовремено губила упориште у стварности. Да су говори били пажљиво припремани и да се итекако водило рачуна какви би одјек могли да имају у иностранству говори и сачувани говор из 1937. године. На папиру на којем је штампан говор налазиле су се оловком написане бројне примедбе Стојадиновића и још једне личности за коју је тешко одгонетнути о коме је реч.74 Поменути коментари значајни су за разумевање ситуације и уопште концепције пропаганде, па ћемо се на њима задржати. У делу у коме је председник владе практично откривао своју концепцију у спољној политици речима да „једна реална политика мора водити рачуна о међународној стварности, ма како она 70

71 72 73 74

Стојадиновић је стигао у Чехословачку 20. септембра, а у делегацији су поред њега били председник Сената Мажуранић и председник Скупштине Ћирић. АСЦГ, 29-43. Време од 21. септембра 1937. године. АСЦГ, 37-2. Стојадиновићеви говори од 6. марта 1936, 4. марта 1937. и 9. марта 1938. АСЦГ, 37-3-104/116.

196

Пропаганда Милана Стојадиновића била непријатна, или ма колико она не одговарала нашим интимним жељама” стајао је коментар „сувише откривамо игру”. У делу у коме се говорило о успеху Италије у Етиопији стајало је упозорење „изгледа ми да сувише ласкамо Италији а то се не би допало другим великим силама?”. На месту где је председник говорио о односима са Француском користећи познату фразу о „традиционалном пријатељству” стајало је упозорење „мало топлије би се изразио о Француској”. Поред ових било је и других сличних коментара који су говорили о потреби нијансирања одређених констатација. Остаје питање о коме се у конретном случају радило, али се види да је рукопис другачији од Стојадиновићевог (пошто се на истим странама налазе и његови додаци). Једино што се може тврдити да се ради о човеку из непосредног окружења председника владе јер су коментари писани ћирилицом и екавским наречјем. Треба додати да су поменуте сугестије уважаване, што доводи до закључка да је реч о особи у коју је Стојадиновић имао поверење. На приговоре о томе да је променио спољну политику и да је постао близак Немачкој, Стојадиновић је одговарао за говорницом скупштине. Он је пред финансијским одбором узвикнуо како он не води германофилску, франкофилску, англофилску, ни италофилску већ само „југофилску политику”.75 Ова порука требало је да „умири духове” и у иностранству, тако и на домаћој сцени. Ипак радило се само о изјави на коју су, како је време одмицало падале сумње. Посебна пажња водила се о томе да текстови у домаћој штампи не увреде државнике и политичаре других држава. Ово се посебно односило на Немачку и Италију и то нарочито у току 1938. године када је Немачка постала сусед Краљевине Југославије. Ипак ова делатност се није спроводила без проблема. Ово је нарочито важило за област Дравске бановине чије се становништво, али и вођство осетило посебно угроженим од Немачке. Тако је у централном листу Словенец били објављени неки чланци који су говорили о тешком положају југословенског становништва у Корушкој, хапшењу и отпуштању радника. На ово су брзо реаговале власти и оштро демантовале такве вести у наредним бројевима листа. Због оваквих „пропуста” на одговорност су позвани и државни тужилац Феласер, који је био задужен за цензуру, као и дописник ЦПБ Антон Зобец. Након тога појачана је контрола да би се избегла слична „непријатна изненађења”.76 Koлико је власт била опрезна у томе да ничим не увреди Немачку говори и то да је цензура брисала и информацију да Немци који бораве у Манили (Филипини) неће гласати за Аншлус јер амерички прописи забрањују гласање на америчким лађама.77 75 76 77

АСЦГ, 38-264. АСЦГ, 37-73-194/196. Писмо дописника ЦПБ из Сплита од 30. марта 1938. АСЦГ, 38-5. Дописник ЦПБ из Љубљане, 4. април 1938.

197

мр Бојан Симић

Пропагандни материјал, Мир на границама, Издање Главног одбора Југословенске радикалне заједнице, Секција за пропаганду, 16-17. АСЦГ, 37-12.

Промотивну улогу имала су и бројна страна одликовања која су уручивана председнику владе.78 Иако се дарови оваквог типа могу сматрати врстом куртоазије пропаганда није пропуштала да их истакне. Тиме се наглашавало колико је Стојадиновић широм света цењен и уважаван државник. Стојадиновић је 8. јуна 1937. године из руку барона фон Нојрата примио одличје Велики крст са лентом ордена Немачког орла којим га је одликовао „вођа и канцелар Немачког Рајха г. Адолф Хитлер”. Марта 1937. године примио је и одликовање које му је наменио белгијски краљ када је истакнуто да се орден уручује председнику као израз „нарочите благонаклоности”.79 Председник владе одржавао је и добре односе са страним представницима у Југославији. У њихову част организовао је разне пријеме, балове, чајанке и изложбе. На сличним манифестацијама радо се и појављивао. Као важан догађај треба истаћи и Стојадиновићево покровитељство и учешће на балу које је организовало Друштво пријатеља Француске. Бал је отпочео „Краљевим колом” које је повео председник владе.80 Све ово требало је да одагне гласине да је Стојадиновић напустио сарадњу са Француском и покаже да он ствара нова, али не раскида стара пријатељства. 78

79 80

Интересантно је рећи да је једно од добијених одликовања било и оно од Републике Чилеа. Стојадиновић је добио орден „чилског реда за заслуге I степена”. Одликовање је 2. априла 1936. године уручио посланик Чилеа Гарцес Силва. АСЦГ, 38-112. Време од 31. марта 1937. Време од 26. јануара 1938.

198

Пропаганда Милана Стојадиновића Посете председника владе иностранству пружале су прилику и да се размене искуства у пропаганди. Тако су у делегацији председника готово увек били представници ЦПБ, „Авале”, новинари... Једна од таквих била је посета Немачкој почетком 1938. године. Том приликом одликовани су и кључни људи домаће пропагандне организације Луковић и Стоимировић. Том приликом Луковић је одликован орденом Звезде и огрлице Немачког орла а Стоимировић орденом Немачког орла категорије Крста за заслуге првог степена. Круна поменуте сарадње био је споразум о штампи између Немачке и Југославије, постигнут између Луковића и Јозефа Гебелса. Кључна ствар овог договора била је да „и немачка и југословенска штампа избегавају публиковање таквих вести или чланака који би могли нарушавати добре односе између двеју држава”. На поменутом састанку наглашена је и обострана жеља за интензивнијом сарадњом. 81 Централни прес-биро често је дочекивао и групе страних новинара. Његови чиновници снабдевали су материјалом и информацијама стране колеге. Успешност овог рада вреднована је након повратка новинара у матичну земљу. Тако је након повратка једне турске делегацији у ондашњој штампи било објављено стотинак чланака „у којима се најласкавије говорило о Краљевском Дому, о успесима Краљевске владе, о нашој војсци, о природним лепотама наше земље, о сређености наших политичких прилика...”82 Поред председника владе за пропаганду према иностранству значајну улогу имали су, као што смо већ рекли, дописници ЦПБ у иностранству. Интересантно је напоменути инструкције које су дописници у Букурешту и Прагу добили поводом раније најављеног Стојадиновићевог доласка. У њима се наводе основне смернице како треба извештавати јавност ових земаља о дотадашем учинку председника владе. Као главне заслуге наведене су: умирење земље, увођење демократије, нормализација живота, развој партијског система, нова економска политика, спољна политика (истакнута верност традиционалној политици Југославије). Последњи део инструкција везан је за популаризацију председникове личности у иностранству. О Стојадиновићу се каже: Он је популарна личност у Југославији. Његова је популарност широка и базирана увек на стручности и на томе што широке масе у њему виде најзад компетентног човека, човека чија компетенција није прокламована пропагандом него утврђена дугогодишњим радом који га је истакао на прво место и као економисту и као финасијера и као 81 82

АСЦГ, 38-113-3054. ЦПБ, Извештај..., 90.

199

мр Бојан Симић човека широког образовања, велике културе и изванредног џентлменства у људским односима.83 Треба имати у виду да су ови хвалоспеви намењени штампи савезничких земаља, тада (1936) још увек недовољно упознати са Стојадиновићем, требали да доведу до закључка да је Југославију коначно пронашла човека који ће је водити и увести у „срећнију будућност”. Ипак, пласирање оваквих вести зависило је од умешности дописника, као и тренутних односа између Југославије и конкретне државе. У неким случајевима радило се о давању материјалне надокнаде да би одређени текстови уопште изашли. У неким писмима дописника забележено је како им се пружа „мало средстава за одржавање добрих веза са штампом”.84 Такође њихов учинак се различито испољавао у зависности од земље домаћина.85 Дописницима ЦПБ су према потреби слата различита обавештења о истом догађају. Један од таквих случајева био је и поменути говор Стојадиновића о спољној политици када је дописницима сугерисано да истакну различите делове говора за француску односно немачку јавност, а непожељне моменте изоставе. То се често практиковало и, наравно, што су односи међу великим силама били затегнутији она је била интензивније коришћена. Приликом објашњавања стања у Југославији учествовала су и посланства у иностранству. Она су званичније деловала од дописника ЦПБ. Посланства су ступала у акцију када се у некој земљи почне јављати одређено мишљење које је у супротности са оним које се желело постићи, као и за објашњавање неких владиних и Стојадиновићевих потеза. Тако је, нпр., приликом амнестије која је објављена децембра 1935. године, која је на западу изазвала разочарење због свог малог обима, стигло објашњење да „влада г. др Стојадиновића спроводи прелаз ка демократском режиму по етапама и поступно, што је неопходно потребно да не би нагле промене изазвале јаче потресе”, и да се таква политика показала „као врло добра”.86 83 84 85

86

Фонд Министарства иностраних послова (334), фасцикла 42. АСЦГ, 38-29, Писмо упућено дописнику у Софији од 20. јуна 1938. Тако дописник ЦПБ Арсен Газивода каже да се Енглеској не може водити „сељачка пропаганда” путем километарских чланака као што је то случај у француској и румунској штампи. Дописник сматра да је само један пасус у Daily Telegraph-у вреднији од читавих страна у листовима напред поменутих земаља. АСЦГ, 37-31-232. Извештај дописника Газиводе од 5. маја 1937. T. Stojkov, „O stvaranju bloka narodnog sporazuma”, Istorija XX veka, Zbornik radova VI, Београд, 1964, 253, фуснота 14. Ситон-Вотсон је тврдио да је кнез Павле био против давања било каквог „ступња политичке слободе унутар Србије” јер се плашио „акутне бољшевичке опасности”, коју би допуштање слободе говора учинило неизбежном, Izveštaj V.H.Siton-Votsona Robertu Vansitartu aprila 1939, Jugoslovenski federalizam, Ideje i stvarnost, Tematska zbirka dokumenta, I, 1914–1943, Београд, 1988, 458.

200

Пропаганда Милана Стојадиновића У извештавању иностранства посебна пажња придавана је величању личности и дела председника владе. Он је увек приказиван као „вредни и неуморни стваралац” нове Југославије. Слично је било и са информисањем домаће јавности о Стојадиновићевим посетама иностранству. Интересантна је и епизода коју доноси Стоимировић. Наиме, приликом посете Немачкој, јануара 1938. године, Стојадиновић је остао на неком балу до 3 ујутро али се у Стоимировићевом извештају који је сутрадан објављен у домаћој штампи наводило како је председник „до 2 ујутро читао државна акта и радио државне послове”. На ово је председник владе одговорио: „тако и треба”.87

Сусрет са Хитлером, јануар 1938. године, фотографија из Рукописног одељења Матице српске, Заоставштина Милана Јовановића

Помоћ у информисању стране јавности пружали су и наши „добронамерни” држављани у иностранству. Њихов задатак је, осим 87

М. Јовановић Стоимировић, н. д., 166.

201

мр Бојан Симић ширења пропаганде, био и слање информацијама о неким личностима које посећују Југославију, као и о сепаратистичким акцијама и покретима у иностранству. Многи од ових људи су стално или повремено одржавали везу са ЦПБ од кога су добијали инструкције. Као што је већ речено, Стојадиновић је обраћао пажњу на однос према нашим исељеницима, посебно онима који су живели у САД. Он се једној таквој делегацији обратио речима које су биле специјално за ту прилику пропагандно обојене. Стојадиновић је тада рекао: Ми нисмо више мала земља, већ велика мала сила, у којој се ради и гради управо американским темпом. Можда је и моја заслуга што је тако, јер сам баш ја студирао код вас у Америци, међу вама, како се ради и ствара.88 Уочљиво је прилагођавање ситуацији, подилажање саговорницима, али и извесна доза самовеличања. Ипак најзначајнија пропаганда према исељеницима у САД водила се преко Краткоталасне радио станице и њених емисија. Иако су културни и музички садржаји били доминантни политичка пропаганда није била занемарена. Редовни говори министара и водећих људи ЈРЗ, приказ напретка земље, уз вести из домовине, биле су најјаче оруђе те пропаганде.89 Земљаци су стално обавештавани о „гигантским корацима ка лепшој будућности” које је чинила влада под Стојадиновићевим председништвом. Говорило се о „благостању најширих слојева”, „епохалном делу владе”, о влади која је умела да „води државни брод правилним путем и поред тешких прилика које је затекла у земљи”.90 Прво обраћање председника преко Краткоталасне радио-станице имало је симболичан значај, а спикер је направио увод који је требало да приближи Стојадиновићеву личност и дело исељеницима, као и да их упозна са оним што ће им преноси омогућивати. Спикерски текст је гласио: У овим вестима ви ћете и данас, као и у будуће, бити увек тачно и истински обавештавани о свим појавама у вашој земљи, о свему оном што се дела, конструише, ствара... Видећете кроз те вести да је ваша отаџбина земља 88 89

90

АСЦГ, 38-112-1809. Као илустрацију доносимо програм XXII прекоокеанске емисије емитоване у ноћи између 14. и 15. фебруара 1938.: 1. Државна химна; 2. Објављивање програма; 3. Говор министра без портфеља Нике Новаковића; 4. Марш југословенске морнарице; 5. Гласови из Далмације – илустровано предавање; 6. Урош Сеферовић пева четири народне песме из Далмације; 7. Вести на српско-хрватско-словеначком језику; 8. Коло; 9. Економски напредак Југославије (кратак приказ); 10. Четири народне песме; 11. Одговори слушаоцима; 12. Објављивање следећег преноса; 13. Државна химна; Југословенска краткоталасна радио-станица, за фебруар 1938, Београд, 1938, 2. Југословенска краткоталасна радио-станица, јануар 1938, Београд, 1938, 6.

202

Пропаганда Милана Стојадиновића великог труда, великих напора, планова, земља прогреса и стварања. Влада г. др Милана Стојадиновића, која уједињује све националне снаге, улаже огроман напор да подигне вашу отаџбину у сваком погледу, да кад се вратите овамо нађете у старом крају и све оне услове цивилизације на које сте навикли у Америци. Наш млади и енергични Председник владе, енглески и амерички ђак, истрајан и честит политички и привредни организатор, познаје одлично Америку, поштује њен пословни и политички либерализам, цени њену демократију и виталност њеног народа. И он, др. Стојадиновић, носилац је једног великог привредног плана, као што га има Америка. Наша земља дела, и она ће ускоро бити међу оним земљама чије је напредак, учињен у тако кратком времену и са тако малим сретствима, пример достојан дивљења.91 У изложеном уводу упадљиво је да је Стојадиновић представљен као енлески и амерички ђак, а не као немачки што би било приличније његовом стварном образовном путу и његовим економским погледима. Такође упадљиво је и констатовање да председник владе ствара једну „Америку у малом” на територији Југославије. Све поменуто пре је личило на презентовање оног што се сматрало да би исељенице волели да чују, а не стварног стања. Ипак ширење пропаганде „преко океана” разликовало се од начина ширења пропаганде у земљи због краткоће времена која је била на располагању. Трајање емисија од око сат времена, са доминантним културно-уметничким садржајем није пружала превише места за експериментисање. Пропагандна порука морала је бити кратка и довољно јасна. Због тога је ова пропаганда била сажета, без много бројева и података, али су њене карактеристике биле сличне као и оне која је била упућена грађанима Југославије. Наш исељеник, хиљадама километара од завичаја, требао је да стекне утисак о свеопштем напретку земље, за коју је у значајној мери, ако не и апсолутно, заслужна влада Милана Стојадиновића, односно њен председник. Треба напоменути да је почетком децембра 1938. успостављен „Транс-авалиан” радио програм за САД. Новооснована „Америчка служба” требало је да ради свакога дана а на њеном челу је требало да буде уредник који би могао имати на располагању и једну дактилографкињу.92 91 92

АСЦГ, 38-116. АСЦГ, 37-75-305. Извештај директора Агенције „Авала” Г. Козомарића председнику владе М. Стојадиновићу од 2. децембра 1938.

203

мр Бојан Симић Један од елемената пропаганде било је и финансирање листова у иностранству. Неки од субвенционисаних листова били су Echo de Belgrad на француском и South Slav Herald на енглеском језику.93 Листови су често преносили писања Самоуправе и влади блиске штампе. Њихова предност била је што су излази на језику који је био приступачан ондашњој јавности и њихова активност могла је имати одређене позитивне ефекте али се они не могу прецењивати. 94 Поменути листови били су у сталном контакту са ЦПБ од кога су примали неопходан материјал. Лист српских исељеника Глас Канаде из Торонта истицао се доношењем афирмативних текстова о успесима владе и њеног председника. Лист је наглашавао како је доласком на власт Милана Стојадиновића отпочело „једно ново поглавље наше новије историје”, а за самог председника владе тврди се да је „велики државник светског гласа” пред чијим делима „капу скидају” и политички противници.95 О свему изреченом лист је тврдио „да не говори напамет” и да о томе пишу како „наша старокрајска штампа” већ и „сви европски листови велики и мали”. За владу се говорило да служи „на част и понос држави и народу, а на страх онима, којима успех и полет Југославије не иде у рачун”.96 Овакви текстови могли су нашим исељеницима, као и њиховим пријатељима, да дају једну слику стања у отаџбини која је, због објективних околности, тешко могла бити демантована. Пред пад Стојадиновићеве владе у Чикагу је основана агенција „Југословенски курир” која је требало да свакодневно прима вести из Београда и да их шаљи разним новинама у Америци. Ипак за период који нас интересује она није успела да се консолидује и оствари значајније активности.97 93

94

95

96

97

„South Slav Herald” покренут је 1932/33. и излазио је двонедељно све до 1941. Главни уредник био му је Теренс Атертон. У уредништво је од домаћих новинара био само Павле Алексић. Лист је био намењен Енглезима и Американцима на Балкану и Блиском истоку. Претежно је промовисао трговину и туризам. R. Gašić, Beograd u hodu ka Evropi, Београд, 2005, 116. Mилош Црњански је у току 1938. године покушавао да откупи један лист из Венеције који је требало да прима директиве из Београда. Тај захтев наишао је на отпор посланика Христића који је сматрао да то не би имало практичне користи због строге цензуре, система дириговане штампе која је постојала у Италији. О свему овоме Христић је обавестио Стојадиновића. АСЦГ, 38-30-229/230. Чланак „Успех др. Милана Стојадиновића”, Глас Канаде од 15. октобра 1936. (АСЦГ, 38-261). Чланак „Двогодишњица владе др. Милана Стојадиновића”, Глас Канаде од 24. јуна 1937. године (АСЦГ, 38-261). Према писму Валтера Ћука, чиновника Југословенског курира, он је почео са радом 1. фебруара 1939. године а на његово оснивање утицао је и Константин Фотић посланик у Вашингтону. Занимљиво је да поменути Ћук писмо послао Стојадиновићу нудећи се да буде његов човек у САД, јер се надао да ће се он вратити на место председника владе, „положај који њему једино припада”. АСЦГ, 37-31-64.

204

Пропаганда Милана Стојадиновића У послу пропаганде према иностранству учествовали су и страни новинари који су били на платном списку Стојадиновићеве владе. Већ помињани сарадник ЦПБ француски новинар Леон Саваџијан истицао се посебно издавачком делатношћу. Он је у Француској издавао алманахе, уређивао посебна издања листова, писао разне чланке у провинцијском штампи, а све у вези с Југославијом. Један од таквих издања била је и Балканска енциклопедија која је штампана у Паризу.98 Поменути Саваџијан чланке је објављивао и у другим земљама региона. Домаћа штампа је, наравно преносила, а неретко и у целости, све текстове које је овај објављивао у страној штампи. Сарадња са страним новинарима скупо је плаћана. Тако је само један чланак Жана Тувнена, уредника спољнополитичке рубрике у француском Ентрасижану плаћан чак 500 франака.99 Важну делатност на овом пољу чинила је и сарадња са страним писцима који су посећивали Југославију. На сарадњу са тим личностима много се полагало. Појединцима се излазило у сусрет, како се каже у једном извештају, до „крајњих граница материјалних и моралних”.100 Најзначајнији писци који су посетили земљу у току 1936. године били су критичар уметности Беренсон, енглески писац Ребека Вест и немачки професор Газеман.101 Многи од тих писаца по повратку у земљу свог пребивалишта писали су књиге о Југославији и своја искуства стечена за време боравка у њој. О пажњи која им је посвећивана говори и то што је Ребеки Вест у обиласку Јужне Србије друштво правио тадашњи шеф Публицистичког одсека ЦПБ Станислав Винавер. Сличан је случај енглеског писца Ловета Филдинга Едвардса који је своју књигу посветио „пријатељу и ментору” Милану Јовановићу Стоимировићу.102 Књиге страних аутора о Југославији коришћене су и у пропаганди ако се проценило да се оне могу искористити и за домаћу јавност. Тако су делови књиге Бруса Локхарта (Bruce Lockhart) Guns or butter коришћени само у оном делу о коме се похвално изражавао о Стојадиновићу.103 Занимљиво је рећи да је поменути Саваџијан и после пада Стојадиновића у европској штампи успевао да протури одређене текстове у коме је величао његову личност и дело. Б. Симић, „Европска јавност и пад Милана Стојадиновића”, Рукопис необјављеног дипломског рада, 22–27. 99 АСЦГ, 37-74-311. Писмо Драгомира Стојадиновића упућено Милану Стојадиновићу од 15. априла 1938. 100 ЦПБ, Извештај..., 171. 101 Након путовања по Југославији Ребека Вест је објавила књигу под називом Црно јагње и сиви соко. Oдликована је орденом Св. Саве IV реда. 102 Књига А Wayfarer in Yougoslavia издата је 1938. а писац је посебан примерак посветио и председнику владе Стојадиновићу. Ловет Ф. Едвардс је био дописник BBC-ja 1940. и 1941, а за Краткоталасну радио-станицу радио је од 1935. године. О његовим активностима у Југославији видети: R. Gašić, н. д., 210–213. 103 АСЦГ, 37-31-247. 98

205

мр Бојан Симић Пропаганда у иностранству ширена је и филмом Путем препорода, Југославија јуче, данас, сутра. Након приказивања у Југославији током новембра и децембра 1938, он је приказиван и у иностранству јануара 1939. године. Пројекцији у Софији присуствовали су били многи угледни представници бугарске политичке и јавне сцене.104 Тежиште пропагандног рада у иностранству, барем по обиму, било је ипак на ширењу културе и опште информисаности о Југославији. То се постизало организовањем свечаних академија, предавања, изложби, позоришних представа, концерата, књижевних вечери и сличних манифестација. Посебан аспект иностране пропаганде било је и пропагирање Ротари клуба чији је Стојадиновић био угледни члан, председник 77. дистрикта (који је обухватао Југославију), председник Ротари клуба Београд и члан управе централе ове организације.105 Један од значајних момената који је искоришћен за формирање пропаганде према иностранству била је и посета енглеског краља јадранском приморју августа 1936. године. Приватна и туристичка посета енглеског суверена била је идеална прилика за пропагандну офанзиву у земљи и, пре свега, у иностранству. Колико је ова прилика озбиљно схваћена говори и то што је упутства за деловање у насталој ситуацији издао директно Милан Стојадиновић. У наредби која је пренета Кости Луковићу дају се јасне смернице на који начин, у којим правцима, и у ком облику треба да се искористи ова посета. Она је требало да буде искоришћена као доказ: а) великих природних лепота њених [Југославије, прим. Б. С], које привлаче многе туристе, па чак и енглеског Краља; б) потпуног унутрашњег реда и мира у нашој земљи, што чини бављење пријатнијим; в) врло добрих економских и политичких односа између Вел. Британије и Југославије. Никад наши односи нису били бољи него данас; и г) једног усредног и интимног личног пријатељства између Њ. В. Краља Вел. Британије и Њ. Кр. Вис. Кнеза Намесника Павла.106 У наставку наређења Стојадиновић предлаже да се сви важнији листови „замоле” да почну да пишу што више о енглеском краљу, краљевској 104

105

106

АСЦГ, 38-30, Телефонски извештај дописника ЦПБ Веснића од 15. јануара 1939. По тврдњама дописника, пројекцији су присуствали многобројни функционери Министарства иностраних послова, посланици, професори универзитета, књижевници... О ротаријанцима у Југославији и ротаријанству уопште видети: М. Павловић, „Ротаријанци – друштвена елита у Краљевини Југославији”, Историја 20. века, 2/2002, 137-153. АСЦГ, 37-73-103.

206

Пропаганда Милана Стојадиновића породици и овом путовању. Поменути South Slav Herald је овом приликом штампао посебно издање о приватној посети енглеског краља. Циљ целокупног деловања свих органа и људи на пропаганди према иностранству било је што успешније представљање Стојадиновића, његове владе и саме земље у иностранству. Имајући у виду стање у Европи у другој половини тридесетих, та пропаганда се прилагођавала ситуацији и актуелном моменту. Она је штимована тако да задовољи многобројне и различите укусе. Тако је у Енглеској Стојадиновић представљан као присталица двопартијског система, у САД као носилац пројекта сличног оном који је покренуо председник Рузвелт, Ћано је био уверен да је он фашиста „у души” и слично. Као конкретан резултат Стојадиновићевог деловања можемо сматрати то што је у одређеном тренутку аспирације Бугарске и Мађарске окренуле према Грчкој и Румунији, односно према Чехословачкој и Румунији.107 Да је та политика крајем 1938. године многима у иностранству деловала успешно, што се нарочито односи на земље чији је опстанак био угрожен, сведочи и изјава чешког министра иностраних послова Хвалковског да ће му идеал бити Стојадиновићева спољна политика.108

Дочек грофа Ћана у Новој Пазови 1937. године, фотографија из Рукописног одељења Матице српске, Заоставштина Милана Јовановића Стоимировића 107

108

Видети: V. Vinaver, Jugoslavija i Madjarska 1933–1941, Beograd, 1976, 262–308; Ž. Avramovski, Balkanska antanta 1934–1940, Beograd, 1986. АСЦГ, 38-168. Више о томе видети: Б.Симић, „Европска јавност и пад Милана Стојадиновића”, рукопис необјављеног дипломског рада, 33–38.

207

мр Бојан Симић Судећи према евиденцији коју су имали у Министарству иностраних послова страни листови су углавном позитивно писали о Стојадиновићевој влади и земљи уопште. Наиме, чиновници министарства водили су евиденцију о писању стране штампе. У три рубрике: повољно, неповољно и неутрално уписавани су називи чланака, датум изласка, име листа и кратак садржај чланка. У статистици која обухвата два дана 14. и 15. децембар 1938. године забележен је доминантан број позитивних и неутралних текстова, и само неколико који су окарактерисани као неповољни. Три од поменутих чланака објавили су левичарски листови Popiler и Imanitе у Француској, док је по један негативан текст објавила мађарска Nepsavа и енглески Daily telegraph.109 Позитивних чланака највише је било у Италији, Немачкој, Бугарској, Швајцарској и Француској. У већој мери сви текстови су се тицали коментара парламентарних избора у Југославији. Ипак оваква евиденција не може бити потпуно поуздан показатељ, али сигурно може пружити одређене индиције. Ипак, чињеница да је у августу 1938. године у чехословачкој штампи забележен значајан број неповољних текстова, што је билo последица Стојадиновићевог става о обавезама према Малој антанти, говори да се не може говорити о потпуно непоузданом извору.110 Повољан став према председнику владе заузимала је и бугарска штампа. Ово се нарочито односи на период после потписивања пакта о вечном пријатељству. Стојадиновић је централном владином листу Днес означаван као „велики пријатељ Бугарске”111 и „велики и далековиди државник”.112 Из овог листа сазнајемо и за постајање Стојадиновићеве бисте коју је направио бугарски уметник Кирил Тодоров.113 За добру слику коју је презентовала бугарска штампа ипак се више може приписати конкретној користи коју је ова држава имала од Стојадиновићевог деловања него ли успешности његове пропаганде. Као што смо већ напоменули, ЦПБ је имао контролу над тиме којем страном листу ће бити дозвољена дистрибуција у земљи. На овај начин се користила могућност да се превентивно делује против евентуалне стране пропаганде која би тим путем долазила. Осим тога, овакав начин притиска омогућавао је и значајан утицај на то шта ће страни листови писати о ситуацији у Југославији. Пропаганда Милана Стојадиновића према иностранству полазила је од жеље за миром и добросуседским односима. С обзиром на компликовано стање у тадашњој Европи она се модификовала и при109 110 111 112 113

АСЦГ, 334-50. Исто. Днес од 27. октобра 1936. Днес од 12. децембра 1938. Тодоров је бисту направио у Београду, а у листу је објављена фотографија Стојадиновића поред бисте. Днес од 13. октобра 1938.

208

Пропаганда Милана Стојадиновића лагођавала ситуацији. Кључну улогу у њеном осмишљавању и спровођењу имао је председник владе. Ова пропаганда имала је и одређених успеха.114 Један од главних разлога био је и тај што је изгледало да Стојадиновићева спољна политика бележи успехе. Бројна председникова путовања и бројни лични контакти остављали су утисак његове способности. Све то користила је и домаћа штампа да истакне како је Стојадиновић „четврти човек у Европи”.115 У периоду у коме је био на власти Стојадиновића су уважавале и оне земље које су га цениле јер је водио политику која им је одговара, и они који су о тој политици имали супротно мишљење и радили на његовом рушењу. Свему томе, барем делимично, допринела је и пропаганда.

Пропаганда према верским заједницама Краљевина Југославија била је верски разнородна држава. Постојале су три доминантне верске заједнице: православна, католичка и исламска. Према попису из 1931. године православних је било 6.785.501 (око 47 %), католика 5.217.847 (око 37 %), а муслимана 1.561.166 (око 11 %).116 На њиховом челу стајале су Српска православна црква (СПЦ), Католичка црква и Исламска верска заједница (ИВЗ).117 Пре 1935. године правно је регулисан само положај СПЦ, и то законом из 1929. године. Положај ИВЗ регулисан је законом из 1936. године, дакле за време владе Милана Стојадиновића. Разлоге за ово треба тражити и у учешћу ЈМО у Стојадиновићевој влади. Један од услова за улазак у владу било је и стављање ван снаге законодавства о ИВЗ што је и учињено владином уредбом са законском снагом у фебруару 1936. године.118 Изменом закона о ИВЗ и усклађивањем Устава ИВЗ у октобру 1936. године ова заједница добила је потпуно аутономију. Њиме су укинута муфтијства, а седиште организације пренето је у Сарајево. Поред тога 1938. године отворена је Виша шеријатска школа у рангу факултета. Велики утицај на рад ИВЗ имао је Мехмед Спахо. О мешању ЈМО у рад ИВЗ говори и то да је за реис ул улему, поглавара исламске 114

115 116

117

118

Да је пропаганда према иностранству имала успехе сведоче и најновија истраживања професора Димића у Прагу. У многобројним извештајима чешког посланика у Београду садржани су комплетни билтени Агенције „Авала”. Све ово указује да је поменута пропаганда помно праћена, па и коришћена у дипломатским круговима. Није довољно јасно за кога се тачно сматрало да представљају прву тројицу. Од осталих Јевреја је било 68.405, протестаната 231. 169, док се 1 .107 изјаснило као атеисти. Исламска заједница у Краљевини Југославији била је највећа организована верска заједница сунитског учења у Европи. По Сен-Жерменској конвенцији из 1919. муслимани из Краљевине СХС добили су статус верске мањине. Р. Радић, Држава и верске заједнице 1945–1970, I, Београд, 2002, 32.

209

мр Бојан Симић цркве у Југославији, изабран Фехим Спахо, рођени брат министра саобраћаја и лидера ЈМО. Сви ови Стојадиновићеви уступци везани су обезбеђивање сарадње и подршке његовој влади. У конкретном случају, договором и фактичким препуштањем управе ЈМО на територијама насељеним муслиманским становништвом предата јој је и надлежност за спровођење пропагандне делатности на том подручју. Једина водећа верска организација чији статус није био правно регулисан била је Католичка црква, чије се седиште налазило ван земље, тако да је за то било неопходно склапање међународног уговора са Ватиканом, што је и учињено потписивањем Конкордата 1935. године. Овај догађај, је као што смо рекли, имао спољнополитичку, али и позадину на унутрашњем плану. Основни мото Стојадиновићеве владе, и његов лично, у вези с пропагандом у овој области било је констатно истицање жеље за верском равноправношћу свих грађана Југославије. Став који је, барем формално, задовољавао све како у земљи, тако и у иностранству, био је основни мото који се није напуштао, без обзира на стварне мотиве који су се крили иза његове употребе. Он је често илустрован познатом народном изреком „брат је мио, које вере био”. За време конкордатске кризе пропаганда према верским заједницама дошла је до највећег изражаја и заступљености у медијима. Жестина сукоба у току ове кризе може се описати као рат речима. Бројност публикација и брошура и свеопшта ангажованост обе стране довеле су до такве борбе да је она чак надмашивала и уобичајено врење за време парламентарних избора. Иако је затегнутост око Конкордата трајала дужи период, поменути „рат” свој врхунац доживео је током лета 1937. године када је предлог закона изгласан у Народној скупштини и када је дошло до уличних сукоба и смрти патријарха.119 Став УО према овом питању кретао се између очекиване наклоности критичарима Конкордата, жеље да се искористи прилика за рушење владе и дође на власт, па до страха да ће бити поремећен однос са Мачеком. У прогласу од 20. јула 1937. године шефови УО нагласили су да је предложени Конкордат у супротности са начелом првенства државних власти и начелом равноправности вероисповести. 120 У свом кључном наступу за одбрану Конкордата, Скупштинском одбору Стојадиновић се обратио добро осмишљеним говором. Излагање 119

120

По речима Стоимировића, он је још 29. јануара 1937. године добио од председника владе инструкције за један чланак о Конкордату. Већ наредног дана послат му је и један чланак у коме се „кривица за Конкордат баца на Блаженопочившег, али је у ствари за њега крив и он и Јевтић”. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 104–105. Опширније о томе видети: М. Радојевић, н. д., 173–176.

210

Пропаганда Милана Стојадиновића започео причом о „три прстена”. Уводни део говора требало је да кроз уста једне хиљаду година старе приче покаже како питање праве вере још није решено, и да је једини пут којим једна држава треба да иде њихово равноправно уважавање. Посебан вид изложене одбране Конкордата било је позивање на историју. Наиме, говорило се о Конкордатима које су: потписале Црна Гора 1887. и Србија 1914. године и како у ствари „ми у Србији и Црној Гори живимо одавно под Конкордатом (...) па нам се хвала Богу, никаква несрећа ни за православну цркву ни за државу због тога није десила”.121 Такође се манипулисало личностима Николе Пашића и краља Александра. Коришћени су разни цитати из њихових говора, одлуке скупштине, писање листова. Истакнуто је како је Конкордат жеља ових „неумрлих” државника, па самим тим и њихово дело. Из свега тога, наметала се обавеза да се за предлог закона гласа, не само због сређивања тадашње ситуације већ због испуњења једне врсте дуга према прошлости. Оштрицу напада Стојадиновић је усмерио према члановима ЈНС које је сматрао одговорним за састављање предлога закона, па чак и за његово стављање пред скупштину у том моменту. Говорило се о „меници којој је рок дошао”. Вођство ЈНС оптуживано је за политичке игре и лицемерство јер им је текст закона био добар док су били на власти, а да им је сада кад су у опозицији „рђав”. Као залог за исправност овог закона Стојадиновић је, нимало скромно, нудио сопствену личност „доброг Србина и доброг православца”. Уверавао је посланике како ће у његовој руци бити добар и „Конкордат Богољуба Јевтића”.122 Један од аргумената био је и сређивање правног стања у држави и изједначавање законодавства. По Стојадиновићу у земљи су важила не један већ шест различитих „конкордата и конкордачића”. Апелом да се неусвајањем конкордата остављају на снази прописи бивше Аустро-Угарске председник владе желео је да искористи омраженост ове некадашње државне творевина не би ли постигао свој политички циљ. Тврдње које је изнео председник владе и понуђена одбрана Конкордата биле су срж пропагандне кампање коју су спроводили владини функционери, државне институције и медији. Њихов наступ била је само успешнија, или мање успешна, интерпретација ове одбране. Током кризе и догађаја који су изненадили многе у држави, а и иностранству, пропагандни сервис ЦПБ радио је пуном паром. Након 121

122

АСЦГ, 37-2-172/182. Обраћање Стојадиновића члановима Одбора за Конкордат од 8. јула 1937. године. Исто.

211

мр Бојан Симић сукоба полиције и демонстраната касније названих „Крвава литија”, Луковић је послао опширно упутство свим дописницима у земљи и иностранству. У том упутству су до детаља понуђена објашњења за све појединачне догађаје, као и за целокупну ситуацију. Демонстрације је требало описати као „чисто политичке” на којима се окупило око 1.200 људи разних опозиционих тенденција, „иначе без икакве политичке везе међу њима”, међу којима је препознат „велики број познатих левичара и комуниста”. С друге стране полицијску делатност требало је представити као акцију „са крајњим тактом и без употребе грубе силе”, док је за повређивање епископа Симеона требало тврдити да је црквени великодостојник изјавио да ни сам „не зна како је до тога дошло”.123 Након тесног изгласавања закона Луковић је поручивао „да је владина већина потпуно свесна и свог задатка и чина који претставља један важан прилог дефинитивном устројству Југославије на начелу верске равноправности”. Општи закључак био је да се владина већина није дала поколебати „никаквим притиском улице”.124 Све ово биле су смернице и за писање домаће штампе, извештавање радија и наступе локалних функционера ЈРЗ и владиних чиновника. Упутства из ЦПБ достављана су готово свакодневно. Луковић је 7. августа упутио дописницима текст под називом „Приказ политичке ситуације у Југославији поводом гласања о Конкордату у Народној скупштини”. У овом документу, поред стандардних тврдњи о томе како је СПЦ на време била обавештена о тексту закона, о понашању и одговорности ЈНС, о антивладиним демонстрацијам различитих опозиционих група и стабилности и непоколебљивости владе налазила су се и упутства како треба објаснити неповољно писање стране штампе. Требало је да дописници то представе као писање „малог дела светске штампе” и то оне жељне сензација, али и као плод њихове „зле воље”.125 Током кризе владина пропаганда штампала је читав низ издања која су правдала Конкордат и нудила објашњења због чега је било важно да се он прихвати. План о количини и садржају тих издања сачинили су министар Воја Ђорђевић и Милан Јовановић Стоимировић. Они су у писму председнику владе образложили потребу и физиономију онога што треба штампати. Предложени наслови били су: „Страна штампа о Конкордату”, „Хрвати о Конкордату”, „Разни о Конкордату”, „Свештеници о цркви и реформи у њој”, „Опозиција о Конкордату”, 123 124 125

АСЦГ, 38-1, Коста Луковић свим дописницима, од 22. јула 1937. АСЦГ, 38-1, Саопштење свима дописницима ЦПБ у иностранству од 23. јула 1937. АСЦГ, 38-29. О писању дела стране штампе о Конкордату видети: И. Добривојевић, „Британска штампа о Конкордатској кризи“, Историја 20. века 3-4/2002/; и И. Добривојевић, „Француска штампа о конкордату”, Војно-историјски гласник 1-2/2003, 136–146.

212

Пропаганда Милана Стојадиновића „Конкордат и Устав православне цркве”. Свако од ових издања требало је да има одговарајућу намену. У првом је требало навести искључиво позитивне текстове стране штампе, у другом приказати да су и Хрвати за Конкордат, а у четвртом цитирати одређене текстове у којима се оптужују одређени великодостојници СПЦ. Планирани циљ последње две публикације требало је да прикаже лицемерство чланова ЈНС који су некад били за Конкордат а сада га нападају и да се упоредним приказом са законодавством СПЦ докаже да су неки чланови и повољнији за Православну цркву. У писму се на крају закључује да „треба осигурати средства за све ово, али их не треба жалити, ако се хоће стварно обавештење народу пружити”.126 Издања која су касније уследила надмашила су предлоге не само обимом, него и бројношћу. То само говори о томе да средства нису жаљена али и да пропагандни рат око Конкордата није текао повољно по власт. Најзначајнија и најобимнија била су издања Самоуправе. Због њихове важности за разумевање целокупне владине пропаганде у овом случају кратко ћемо се задржати на њима. У издању Јавно мњење о Конкордату (196 страна) било је речи о писању домаће и стране штампе о насталој ситуацији. Текстови су били разноврсни и многобројни, али наравно и пробрани у складу са интенцијама оних који су брошуре издавали. Издање је доносило текстове листова који су били оријентисани према ХСС-у, нпр. Обзор-а, али се у њима критици излагало деловање и непринципијелност чланова ЈНС. Део о страној штампи покрио је написе из чак 16 земаља. Тиме је не само борба око Конкордата добила на значају, него се стекао утисак да влада у овој ситуацији има подршку или, у најмању руку, разумевање великог дела света. Конкордат и критика Конкордата (101 страна) представља анализу текста предложеног закона и одговоре на постојеће примедбе. Након подуже расправе закључује се да је „узбуна против Конкордата, која је настала у нашој јавности вештачки створена и неоснована. Она се заснива (...) на погрешном тумачењу текстова и погрешној оцени њихове садржине”.127

126

127

АСЦГ, 37-47-130\132. Преписка В. Ђорђевића, министра без портфеља, са М. Стојадиновићем (без датума). Конкордат и критика Конкордата, Београд, 1937, 101.

213

мр Бојан Симић

Списак издања „Самоуправе” из 1937. године са кратким садржајем, ценама и позивом чланству да издања наруче.

Издање Конкордат пред Народном скупштином (147 страна) представља скуп говора челника ЈРЗ који су одржани током скупштинске расправе јула 1937. године. Поред Стојадиновићевог говора, у књизи су се нашли говори неколико министара и народних посланика. По много чему слично издање било је и Говори и чланци о Конкордату које је садржало разне говоре на конференцијама ЈРЗ, као и чланке из Самоуправе који су дотицали ову тему. Специфично и практично издање названо је Текстови пројекта Закона о Конкордату и одговарајућих ставова из Законодавства Српске православне цркве. И њему је, као што се може наслутити, дата одбрана Конкордата доказима да Католичкој цркви није дато ништа што СПЦ већ није имала. Сва поменута издања могла су се набавити по повољним ценама (5 и 10 динара) како се наводи „код свих књижара у земљи” или наручити на адресу редакције Самоуправе. На већини поменутих издања налазио се поднаслов „За верску равноправност”. Ова ванредно велика издавачка 214

Пропаганда Милана Стојадиновића делатност јасно је показивала колико је врху власти било важно да се пројекат закона усвоји. Пропаганда конкордатске опозиције била је, ипак далеко уверљивија од оне коју је спроводила влада. Она се, поред штампања многобројних летака, заснивала на личном контакту. Сама пропаганда била је прилично поједностављена и представљена тако као да се после усвајања споразума очекује да сви православни постану католици. У Београду су кружиле гласине да је Стојадиновић добио од Ватикана чак 200 милиона лира а да је после изгласавања закона италијанска влада скинула секвестар са имања кнеза Павла у Италији, који је наследио од своје мајке.128 И вође УО су снажно осудиле Конкордат. У заједничкој изјави коју су потписали А. Станојевић, Љ. Давидовић и Ј. Јовановић наводи се и следеће: Стварајући Католичкој цркви привилегован положај над свим осталим усвојеним вероисповестима, Конкордат ће постати повод за распиривање верске борбе од које смо бар до сад били поштеђени. Узбуђење које већ сада потреса земљу открива шта ће тек будућност донети. Страховит призор, кад су наоружани жандарми јуришали пред Саборном Црквом на врховне представнике Православне цркве: Митрополите, Владике и Свештенике у одеждама и тукли их жандармским батинама; кад су се митре Владичанске ваљале по калдрми а Владика Шабачки под ударима жандарма пао крвав на улици и однешен у болницу; кад су се Свети Крстови, Црквени Барјаци и друге светиње ломиле и цепале – показује јасно стање у које је влада г. Стојадиновића гурнула земљу.129 Оваква објашњења су код неуког народа изазивала страх и повећавала одбојност према Конкордату. Све то, у комбинацији са тадашњом политичком и економском ситуацијом, произвело је јак отпор који је и довео до пораза владе и повлачења закона из процедуре, односно његовог неизношења пред Сенат. Након доживљеног неуспеха и фактичког повлачења предлога закона, пропаганда је морала да све то оправда и покуша да смањи учињену штету. Тај задатак Стојадиновић је узео на себе. У обраћању Народној скупштини 23. августа 1937. године он је изнео одређене тезе које су биле путоказ пропаганди. Он се прво изговарао да услед смрти патријарха Свети Архијерејски Сабор није у том тренутку био у ситуацији да пуноважно одлучује па ће их он причекати. Стојадиновић 128 129

Р. Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић (1881–1950), Београд, 2006, 170. Цитирано према: Р. Радић, н . д., 170.

215

мр Бојан Симић је наглашавао како је Конкордат стајао на његовом столу две године па може „још који месец”. Тај „месец” је већ у следећем делу излагања преформулисан на „за извесно време” што је могло да укаже на већ донесену одлуку да се од Конкордата одустане. Иако је на крају поновио како од „утврђеног пута” неће одступити, али је увек спреман да пружи „руку помирења”, ако види „да иоле има изгледа” да ће бити прихваћена.130 Цео наступ Стојадиновића и пропаганда која је касније следила били су јалови покушаји да се оправда очигледно повлачење. Резимирајући догађаје око Конкордата Стојадиновић је на свечаности у Лозовцу код Шибеника рекао да је морао да се бори против два опасна противника, један је био страст а други заблуда. Ако је и било тако, то се може рећи за обе стране у овом сукобу. Да опозиција није лако испуштала предност коју је имала говори и чињеница да се указивало на могућност поновног враћања Конкордата у процедуру на шта је Стојадиновић морао да реагује и крајем новембра 1938, током изборне кампање. 131 Сукоб око Конкордата водио се у исељеничкој штампи. Б. Марковић из Питсбурга у писму председнику владе каже како је дошло до распламсавања борбе у листу Американски Србобран између уредника листа Бранка Дајичића и помоћника уредника Милана Марковића. Иако је у почетку под притиском уредника и неких свештеника лист стао на страну противника Конкордата касније је ипак под притиском југословенског генералног конзула из Њујорка и органа исељеничке организације Српског народног савеза уређивачка политика листа промењена. Ипак Марковић наводи како су исељеничке новине у дужем периоду доносиле „сасвим неповољне” вести везане за владу.132 Коначан резултат конкордатске кризе, неизношење предлога закона пред Сенат и његово практично повлачење био је поразан по углед Стојадиновића. Наклоност Католичке цркве није задобијена, напротив, а трајно су покварени односи са делом СПЦ и њеним свештенством које је имало значајан утицај на одређени слој народа. Oвај резултат важи и за пропагандни рат вођен том приликом. Целукупна пропаганда коју је влада спроводила током конкордатске кризе може се сматрати неуспешном и закаснелом. Такође може послужити као пример закаснеле пропаганде коју су развој догађаја и постојећа ситуација претекли и обезвредили. Партијски разлози били су доминантни и у овој области пропагандног деловања. Ово се нарочито види из једног писма које је брат 130 131 132

АСЦГ, 37-2-222/228. АСЦГ, 37-14-136, Писмо М. Стојадиновића месном одбору ЈРЗ општине Милутовци. АСЦГ, 37-23-34/37, Писмо Б. Марковића М. Стојадиновићу, од 11. августа 1937.

216

Пропаганда Милана Стојадиновића председника владе Драгомир упутио крајем 1936, а у вези с подизањем цркве у варошици Умка. У том писму млађи Стојадиновић даје предлог да се помогне изградња цркве, али га завршава речима: „у колико не би сметао резултат последњих избора на којима је победила опозиција са већином од 21 гласа”. На ово је шеф кабинета Гашић у име председника владе кратко одговорио: „кад буду ЈРЗ”.133 Стојадиновићева пропаганда према верским заједницама није била претерано развијена и базирала се на основном концепту верске равноправности. Та пропаганда пласирана је константно према свим верским заједницама. Она је требала да послужи и као параван за постизање одређених политичких циљева. Ипак, конкретна делатност владе, односно склапање Конкордата са Ватиканом окарактерисана је управо као атак на ту равноправност.

Пропаганда према националним мањинама Краљевина Југославија била је земља са великим бројем националних мањина које су чиниле знатан део становништва државе. Несловенске националне мањине (немачка, мађарска, шиптарска, румунска, турска) чиниле су око 15 % укупног становништва.134 Побољшање положаја националних мањина није било у фокусу југословенских власти у међуратном периоду, а и она учињена била су више последица међународне ситуације и тренутне потребе за уступцима, него ли стварне жеље владајућих кругова за поправљањем стања. Према резултатима истраживања Зорана Јањетовића, мањинска политика међуратне Југославије била je ипак на нивоу ондашњих европских стандарда, па чак и нешто повољнија у односу на неке суседе.135 Политика коју је спроводио Стојадиновић према мањинама није се разликовала од политике његових претходника. На националне мањине обраћана је пажња највише онда када се очекивала њихова конкретна подршка, што се углавном чинило пред изборе. Председнику владе у овој области ишло је и на руку уважавање које је имао у неким од матичних држава националних мањина, пре свега у Немачкој. Владина пропаганда углавном није издавала посебне брошуре везане за националне мањине. У „џиновским” издањима ЦПБ везаним за две и три године владе готово да и није било података намењених националним мањинама. Вероватно се радило о томе да су склапањем 133 134

135

АСЦГ, 37-24-86. Према подацима Б. Глигоријевића на територији Краљевине Југославије је живело: Немаца 512.207 (4,3 % укупног становништва), Мађара 472.079 (3,9 %), Албанаца 483.871 (4,0 %), Румуна 183.563 (1,6 %), Турака 143.453 (1,2 %). B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, I, Београд, 1988, 32. Z. Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva, Београд, 2005, 450.

217

мр Бојан Симић договора са челницима мањинских странака и организација њима препуштено и убеђивање својих сународника да се за владину листу гласа. Већина мањинских листова била је наклоњена владајућој странци или је према њој заузела неутралан став. У извештају дописника ЦПБ из Новог Сада за мађарску штампу каже се како је Naplo остао у ставу „пријатељске наклоности према Краљевској влади и ЈРЗ, за Regeli Ujsag да је „у ставу партијско-политичке неопредељености”, за Hirado да испољава „лојално држање”, док је Uj Hirek приказан као „наклоњен ЈРЗ”.136 Водећи немачки листови Deutches Volksblatt и Deutsche Zeitung агитовали су за владину листу, што је био случај и на изборима 1935. године.137 За лист Младонемачког покрета Deutche presse тврдило се да је „наша ,Самоуправа’ на немачком језику”.138 Повремено пропаганда је вршена и преко чланова ЈРЗ представника националних мањина. На првом конгресу ЈРЗ јуна 1936. као представник мањинских народа говорио је члан ГО и „вођа Немаца” Штефан Крафт. Он је у свом говору истицао лојалност према „братској заједници државним водећим народом”. Ипак у поменутом говору могло се наслутити незадовољство статусом националних мањина у земљи и жеља да се оно поправи. Један од доказа за ову тврдњу је и изражена жеља да се у партијски програм унесе „један став, који би дао израза духу и гледању на питања народних мањина, за која верујем да су својствена не само вођству странке, господо, него и свима вама као делегатима који сигурно могу само поздравити да и стотине хиљада грађана из редова националних мањина чекају на час када ће моћи у једнакости и једнакоправности уложити све силе у братској заједници с вама да служе свој нашој заједничкој Отаџбини...”.139 Овом захтеву се није изашло у сусрет. Пропагандна тактика коју је примењивао председник владе била је комбинација обећања и уступака. Разговора Стојадиновића и представника мањинаца било је током целог периода његове владе, али су они посебно интензивирани у време предизборних кампања 1936. и 1938. године. Прва обећања дата су још у јулу 1935. године када је Стојадиновић рекао мађарском лидеру Санту да ће вратити сва права 136 137 138

139

АСЦГ, 38-7. Извештај дописника ЦПБ из Новог Сада од 26. априла 1938. B. Bešlin, н. д., 2001, 31. АСЦГ, 37-45-296. Младонемачки покрет је био уперен против пронацистичког Обновитеља као и против старог немачког вођства из Културбунда. Више о томе Z. Janjetović, н. д., 201–202. „Рад прве земаљске скупштине ЈРЗ одржане 1. и 2. јуна 1936. у Београду”, издање Самоуправе, Београд, 1936, 40. Поменути Крафт је касније одбио наговор Стојадиновића да се прихвати кандидације на изборима 1938, изговарајући се здравственим проблемима.

218

Пропаганда Милана Стојадиновића мађарској националној групи.140 Један од ретких наступа председника владе у којима је иоле говорио о националним мањинама био је онај на митингу у Новом Саду 13. новембра 1938. године. Стојадиновић је недовољно јасно и уопштено истакао како је равноправност начело његове политике. Он је тада изјавио да: „Наш народ може, у питању мањина, заузети само онај став који одговара његовој прошлости и његовом осећању праведности. Сама та урођења осећања нашег народа највећа су гаранција за развитак мањина, чије ће језик, вера, култура наћи код нас сву потребну заштиту”. У замену за наведено тражила се лојалност и верност. 141 Стиче се утисак да је овај део говора подједнако, ако не и више, намењен југословенима него мањинцима. Провладина југословенска штампа није много писала о мањинским питању у држави. Самоуправа је бележила углавном преласке одређених мањинских група у редове ЈРЗ, што је такође више било упућено читаоцима српске националности него ли мањинцима. Један од изузетака био је чланак „ЈРЗ и мањине” од 30. октобра 1936. године, али и је он био у вези с конкретним договорима о општинским изборима. У њему се говори како су Мађари, као партијски неопредељени, у замену за задовољење својих просветно-културних потреба били вољни да дају гласове ЈРЗ. Слична сарадња очекивала се и од стране мађарских листова. 142 Чињеница да је овај чланак објављен на последњој страни листа говори да пропагандно деловање путем штампе на „српско-хрватско-словеначком” језику није био приоритет. Националним мањинама често су „из предострожности” и ускраћиване вести из матичних држава. По речима Стоимировића, приликом венчања албанског краља Ахмеда Зогуа штампа је имала упутство да том догађају не даје широк публицитет. Овај потез правдао се евентуалном реакцијом Албанаца у Југославији.143 Под владом Милана Стојадиновића дошло је до одређеног побољшања положаја мађарских културних друштава која су лакше добијала одобрења за рад, а отворена је читаоница.144 Ипак се може закључити да је у наступу председника владе било више обећања него конкретних уступака. За изборе 1938. није постигнут договор јер је влада нудила Мађарима једног посланика а они су тражили три. Као 140 141 142 143 144

V. Vinaver, н. д., 129. АСЦГ, 37-2-379. Самоуправа од 30. октобра 1936. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 184. Током 1936. године дошло је до обнављања рада централне мађарске установе „Magyar kozmuvelodesi egyesulet” која је у новембру 1935. године била забрањена. У Суботици је дошло до отварања читаонице „Magyar Kozmuvelodesi” што се може сматрати директним уступком за гласове на општинским изборима. V. Vinaver, н. д., 198.

219

мр Бојан Симић последица тога, Мађари нису дали отворену подршку ЈРЗ, али се ипак на изборима значај број њих ипак определио за владину странку.145 Kључну улогу на опредељивање Немаца у Југославији имао је Немачки Рајх. На састанку од 23. октобра 1938. представника „Средишњице за фолксдојчере” др. Луига са делегацијом „домаћих” Немаца изричито је захтевано да се гласа за листу ЈРЗ, јер је то у интересу Рајха.146 И у случају румунске мањине обећања су такође била главно пропагандно оружје. Већи део обећања која су дата пред изборе, након њих је заборављен. На ово је можда утицало и то што румунски представник Бутоарка и није био изабран за посланика.147 Политика Стојадиновићеве владе према националним мањинама није се много разликовала од политике претходних влада. За побољшање њиховог положаја није чињено много, а пред изборе се ступало у конкретне преговоре, не би ли се обезбедила њихова подршка. У поменутим преговорима влада је заузимала став у којем се нудио веома мали број мањинских кандидата на изборним листама који је био несразмеран њиховом учешћу у укупној популацији. Влада је наиме желела да, упркос томе што је имала значајан број мањинаца и у самом чланству ЈРЗ, има само неколико мањинских кандидата који би служили као мултиетничка декорација и привлачили мањинске гласове. Пропаганда према мањинама није била развијена и влада се ту више ослањала на конкретне договоре са политичким представницима мањина. На односе према мањинцима утицало је и поправљање односа са њиховим матичним државама за време Стојадиновићеве владе. У пропагандним наступима истицана је жеља за равноправношћу, али се на њој није довољно радило и на то питање пажња се обраћала онда када се од тога очекивала нека политичка корист. У овом случају, пропаганда се састојала више од обећања а много мање од конкретних резултата и дела. Главни циљ те пропаганде био је да истакне једнакост и равноправност коју уживају припадници националних мањина под Стојадиновићевом владом. Као доказ за ову тврдњу служила је и чињеница да су представници мањина давали подршку ЈРЗ на свим изборима одржаним у овом периоду.

145 146 147

Z. Janjetović, н. д., 205. Д. Тешић, н. д., 294. Д. Тешић, н. д., 306. У конкретном случају аутор се позива на књигу Глигора Попија Румуни у југословенском Банату између два светска рата која је објављена у Новом Саду 1976. године.

220

Пропаганда Милана Стојадиновића

Пропаганда у култури и просвети Културној и просветној политици у Краљевини Југославији није придаван потребан значај. У крајњој линији о томе говори и проценат неписменог становништва. Према попису из 1931. године тај проценат је износио 44,61 %. Најмања неписменост била је у Дравској бановини 5,54 %, а највећа неписменост владала је у Врбаској бановини чак 72,60 % становништва.148 Ипак баш рад на описмењавању дао је најзначајније резултате од свих прокламованих задатака у области просвете.149 У функционисању министарства просвете за време Стојадиновићеве владе дошло је и до организационих промена које је требало да унапреде његов рад. Између осталог, основан је Одсек за културне везе са иностранством и Одсек за културну пропаганду.150 Ипак, ови нови одсеци у стварности нису дали битније резултате, нити су донели значајније промене. У односу на привредне и неке друге „важније” теме, просвета и култура нису имале равноправан положај. Све ово огледало се и у пропагандном деловању. Поред тога што је била мање заступљена, она је била и мање помпезна. Пропаганда у просвети као и о „успесима” на овом пољу била је знатно реалистичнија него она у неким другим областима. Резултати владе приказивани су као значајни и велики, али се стање није превише идеализовало. Највише се говорило о изградњи нових школа, обнављању старих, обезбеђивању њиховог издржавања, унапређењу наставе, помагању уметничких и научних установа. Вероватно се радило о свесности твораца пропаганде да је стање у просвети далеко од прокламованог и жељеног. Ипак ни на овом плану није се одступало од претеривања, преувеличавања, надограђивања... Пропаганда је тежила да објасни како влада у просвети спроводи осмишљену политику. Она је наглашавала како је влада одлучила да прекине са дотадашњом праксом полумера и сталног експериментисања и пређе на „планско изграђивање, устаљење и усклађење јединствене просвете, главног и одлучног чиниоца при изграђивању наше националне културе и образованости”.151 Поред тога тврдило се да тај план „обухвата све области духовног живота, од најосновнијег, као што је 148

149

150

151

Проценат неписмених у осталим деловима земље био је следећи: Дринска бановина 62,11 %, Дунавска 28,87 %, Моравска 61,96 %, Приморска 57,46 %, Савска 27,67 %, Вардарска 70,86 %, Зетска 66,04 %, Београд 10,87 %. Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, Београд 1996, I/365; М. Исић, Основно школство у Србији, Београд. 2005, 486–500. Двогодишњица рада владе г. др Милана Стојадиновића (24.6.1935–24.6.1937), „Просветна политика владе г.др Милана Стојадиновића”, Београд, 1937. Двогодишњица рада владе г. др Милана Стојадиновића (24.6.1935–24.6.1937), исто, Београд, 1937.

221

мр Бојан Симић борба с неписменошћу, до најсублимнијег, као што је стварање високих уметничких институција”.152 Пропаганда је истицала и велики број уредби и правилника који су имали функцију сређивања постојећег стања. У штампи се нашироко писало о значају донесених уредби и о томе колико су оне унапредиле просветни и културни живот Југославије. Поред већ поменутих задатака, пропаганда је желела да прикаже важност просвете за јачање темеља државе. Она је истицала и важност школа „за учвршћавање народног и државног јединства”. Истицано је да влада Милана Стојадиновића има „утврђену просветну политику, у којој су видно постављени циљеви”.153 Као један од циљева спомињала се и брига о омладини „узданици народној” и помагање да се она оспособи да „са поносом врши своју националну дужност и прими одговорност према народу и држави”. Коначни закључак био је да је влада својим радом „учвршћивала темеље Краљевине Југославије”. Пропагандни циљ имало је и стипендирање студената. Тако је по речима министра унутрашњих послова Корошца ово министарство још од 1930. године имало сваке године по 600.000 динара за финансирање студената Вардарске бановине. При овој селекцији водило се рачуна да се ради о „национално исправним” кандидатима који живе у пограничном делу према Бугарској ради „што успешније пропаганде против конспиративне акције Бугарског комитета” који врбује и отуђује омладину од „националне и државне политике”.154 Ипак стварност и прокламована просветна политика били су различити. Према резултатима професора Љубодрага Димића, културна и просветна политика Милана Стојадиновића била је далеко од прокламоване. У свести савременика она је остала запамћена по прогону учитеља, увођењу партијске подобности као јединог критеријума вредновања чиновништва, партијској интервенцији у просвети и култури, непоштовању просветних закона и слично.155 У читавој просветној политици ни оно базично питање основног школства и његове обавезности није решено. На ово питање пропаганда је обраћала пажњу, што се нарочито може рећи за заосталије крајеве. Врбаске новине у чланку „Просветна политика владе г. Д-р Милана 152

153

154 155

Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 95. У раду професора Димића тврди се да у току 1936. влада није имала конкретну просветну политику те да се њени обриси јављају тек 1937. године. Љ. Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, Београд, 1996, I/366. Рад на просвећивању народа, Наша просветна политика, Издање Главног одбора Југословенске радикалне странке, Секција за пропаганду, Београд, 1938, 16. АСЦГ, 37-46-332. Писмо А. Корошца упућено М. Стојадиновићу 26. новембра 1936. Љ. Димић, Културна политика..., Београд, 1996, I /368.

222

Пропаганда Милана Стојадиновића Стојадиновића” говоре о томе како су решена три „најкрупнија” проблема из основне наставе. Та три проблема су, према листу, били: издржавање школа, изједначавање учитеља са осталим чиновништвом у дисциплинском погледу и побољшање кадра школских надзорника на Вишој педагошкој школи.156 Према резултатима истраживања Момчила Исића, пребацивање финансирања школа на бановине, мера коју је донела Стојадиновићева влада, није битније утицало на материјално стање школа, док се за остале две мере не може рећи да су биле од круцијалног значаја, нити да су доследно спровођене.157 Ипак, у овом случају, се приказивало оно што се мислило да је влада урадила, а не оно што је представљало најакутније проблема. Стављање у први план оног што је „урађено” требало је да остави утисак да су највећи проблеми основног школства већ решени. Треба напоменути да је приликом представљања мере о издржавању школа било и реалистичнијих тумачења као што је и коментар о томе да је овом мером „осигурано да свака школа добије бар најнужније кредите за своје потребе”.158 Иако чак ни ова тврдња није била тачна, њено постојање показује да није све било тако сјајно, и да је и пропаганда понекад имала обзира према томе. Прогон и премештање учитеља била је редовна појава у Краљевини Југославији па и у овом периоду. Ово је нарочито било изражено у Дравској бановини где је прогоњено „све што није било клерикално, што се клерикалцима није клањало, што је осећало и мислило југословенски”159 Штампа је често преносила податке о премештању учитеља али их је „заодевала у рухо” добровољног одласка. У Дравској бановини бан Натлачен је наређивао да се премештаји не смеју критиковати и коментарисати. Једино што је бан допуштао било је да се објави „само толико да је поједини учитељ премештен из једног краја у други”.160 Стојадиновић је и у том питању заузео контроверзан став. Учитељима је обећавао решење њихове сталности, али при том није радио ништа конкретно да се то и оствари. Речи упућене представницима Југословенског учитељског удружења да ће се лично заузети за то „у пуној добронамерности” и да ће у том смислу претрести „изнете предлоге и жеље и са г. Министром просвете” очигледно су служиле пропаганди.161 Само улога учитеља била је веома важна за државу, али и за Стојадиновићеву пропаганду. Често једини интелектуалци у месту, они су поред обавеза у школи имали и бројне ваншколске активности као што су биле: отварање и организовање народних читаоница, држање поучних 156 157 158 159 160 161

Врбаске новине од 23. јуна 1937. М. Исић, Основно школство у Србији 1918–1941, Београд, 2005, 95–108. Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 100. Љ. Димић, Културна политика..., Београд, 1996, I/373. АСЦГ, 38-5. АСЦГ, 37-66-18.

223

мр Бојан Симић и популарних предавања, организовање разних задруга и слично. Све ово чинило их је интересантним за владину пропаганду и због тога нимало не чуди велики број премештаја политички неподобних учитеља. О учинку власти у области просвете јасно сведочи и један извештај с почетка 1939. године. Дописник ЦПБ из Моравске бановине даје коментар ситауција и учинка просветне политике у овој бановини: Просветна политика у Моравској бановини и ове године (1938) имала је да се бори са много тешкоћа и препона, које делом постављају: предрасуде, заблуде и учмалост широких маса. Ни залагање да се пође стопама културних народа, ни жртве које су чињене да се искорени примитивизам и неписменост, нису до данас успеле да издигну културни ниво просечног човека, нарочито у једном делу ове области... Томе има много узрока. По просветним властима, један део наставног кадра није на висини свог позива, али надзорне власти не могу ништа за то, што политика често толерира баш овакав елемент. У закључку дописник наводи да би се просвета Моравске бановине унапредила „морало би се учинити много у свим правцима”.162 Пропаганда у култури била је окренута и ка образованијим, људима са већим степеном културних потреба од описмењавања и подизања школа. Истицано је „стварање институција за највишу културу” као што су биле Музичка академија, Академија уметности, Академија наука у Љубљани (1938) и Музеј кнеза Павла (1936). За ову „вишу свест о културним потребама земље” заслуге су приписиване кнезу Павлу, али се и додавало да он у влади на том путу има „највернијег тумача и извршитеља”.163 Однос према идеологији интегралног југословенства, доминантној у ранијем периоду, заслужује посебну пажњу. Пропаганда Милана Стојадиновића наставила је причу о троплеменом народу, односно једном народу са три имена. Та формулација била је у употреби од прве владине декларације, када је посебно истакнут „принцип народног и државног јединства”, па све до децембарских избора и пада владе. На томе је инсистирао и председник владе. Он се, као што ћемо видети, и у децембру 1938. упињао из „петних жила” да докаже како су Срби и Хрвати један народ, те је доказе тражио и у речима и деловању Стјепана Радића. У овом контексту пропаганда је отворено говорила о хрватском питању. Истицано је како у време Петра Живковића и његових наследника хрватско питање расправљало „пушкама и бомбама”, док је Мачек био 162

163

АСЦГ, 38-6. Извештај дописника ЦПБ из Ниша под називом: Просветне прилике у Моравској бановини, Годишњи извештај послат 1. фебруара 1939. Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 110.

224

Пропаганда Милана Стојадиновића у затвору, а да се за време Стојадиновићеве владе о томе говори у „слободним дискусијама и разговорима”. Ипак писање о овом питању надзирао је лично Стојадиновић, а понекад је и забрањивао да се о нечему пише (разговори између њега и Мачека).164 Ипак та „слобода” разговора о хрватском питању није задовољавала вођства хрватског покрета, нити је доносила неки напредак у решавању постојећих неслагања. Државно и народно јединство била је константа у пропаганди али, као што смо већ спомињали, у стварности су се одигравали други процеси које је карактерисала све већа национална и верска подвојеност.165 И у овом случају реч је о наслеђу којег се Стојадиновић није могао формално одрећи јер се радило о нечему што се могло сврстати у аманет „блаженопочившег” краља. Посебан вид пропаганде у области културe и просвете били су и доброљни прилози које је председник владе давао бројним удружењима и организацијама. Стојадиновић је релативно често давао значајна средства оваквим институцијама у форми личног прилога. Дарови председника владе били су забележени на страницама штампе било као информација, било као захвалност коју је као добротвор добио. Све ово могло је само позитивно да се одрази на личну пропаганду председника владе као хуманог човека који брине за културни и просветни развој земље. Оно што је потребно истаћи јесте да су прилоге, обично од хиљаду до десет хиљада динара, добијале организације из различитих делова земље.166 Овим потезом председник се истовремено приказивао и као човек који подједнако брине о културном развоју свих крајева земље. Председник владе се истицао и као добротвор разних културних установа. Тако је Државној архиви поклонио 172 стране „првобитног и оргиналног” рукописа „чувених и славних” мемоара Проте Матеје Ненадовића. Иако се наводи да је реч о „распареном збиру више одломака” значај овог дела председника владе није остао незапажен, 164

165

166

Стоимировић, у забелешци од 2. јануара 1937, тврди како му је приликом састанка са Стојадиновићем овај рекао да се „никако и ништа о хрватском питању” у том тренутку не сме писати. Такође је другом приликом 2. јуна исте године забележено да је председник владе тражио да се увек договора са њим када се пише о хрватском питању. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 95, 130. Никола Жутић наводи да је ЈРЗ извршила политичку поларизацију на националној основи и да је тиме дезавуисала политику интегралног југословенства, захваљујући верским и племенским фронтовима на које се ослањала. Н. Жутић, „Идеологија Југословенства и њено распадање (1929–1939) – с посебним освртом на владу М. Стојадиновића”, Историјски гласник 1-2, Београд, 1988, 84. У АСЦГ, 37-66 налазе се бројна документа које говоре о Стојадиновићевој добротворној делатности. Међу дарованим институцијама биле су: Дом културе у Гостивару (10.000 динара), Друштво „Муслимански културни дом” Тузла (5.000), Певачко друштво „Братство” Пљевља (10.000), Певачко друштво „Слога” Сарајево (5.000), Српско црквено певачко друштво Панчево (3.000), Певачко друштво „Бинички” Тетово, Словенско католичко друштво...

225

мр Бојан Симић односно свесно је истакнут.167 О евентуалној вези која се могла извести помињањем ове две личности заједно може се само нагађати.

Летак „Грађанине и брате”, АСЦГ 37-8 167

Време од 30. новембра 1937.

226

Пропаганда Милана Стојадиновића Стојадиновић је посећивао и разне културне манифестације, изложбе, позоришне представе... На свим тим догађајима готово увек се појављивао у пратњу супруге што је могло да остави само позитиван утисак.168 Председник владе се истицао и као љубитељ уметности па је откупљивао предмете уметничке вредности.169 Стојадиновић је посећивао и изложбе Ошишаног јежа које су пропаганди омогућавале да поред истицања уметничког утиска искористи поменуту прилику и за напад на политичке противнике.170 Приликом посете разним установама у штампи је истицано колико се председник задржао. Тако је приликом посете Музичкој и Уметничкој академији Стојадиновић задржао по „цео сат” и то у обе институције. Овим као да се поручивало да поред својих бројних обавеза председник владе, као љубитељ уметности, имао времена да одвоји чак два сата да посети значајне културне установе. Ни овом приликом није пропуштено да се нагласи ко је, и на који начин, дочекао Стојадиновића. Истакнута је и „срдачна акламација” ученика.171 Јасно је да се радило о у напред припремљеном догађају, па самим тим и реакцијама на њега. Jeдан од занимљивих догађаја био је случај освећење спомен чесме у селу Стопањи и полагање камена темељца нове гимназије у Крушевцу. Иако се наизглед радило о личном чину захвалности оцу,172 цела свечаност давала је утисак добро испланиране представе. У њој се радило о „благодарном сину” који је дошао да се одужи сенима свога оца и „благодарном народу” који је својим присуством дошао да се одужи свом председнику. Да је све било испланирано сведочи и то што се у Стојадиновићевој пратњи налазио и значајан број чланова владе, народних посланика, банских већника, председника општина и представника разних удружења и организација. Локалне новине наводиле су присуство чак 15.000 људи.173 Нису изостале овације, девојке у народним ношњама, предаја цвећа и пригодних поклона. Посебан печат целокупном догађају дала је „изненадна” одлука председника владе да 168

169

170

171 172 173

Oвакво понашање Стојадиновића, имајући у виду његову општепознату склоност ка припадницама лепшег пола, такође можемо сматрати својеврсном пропагандом. Забележено је да је на IX пролећној изложби сликарских и вајарских предмета југословенских уметника у павиљону „Цвијета Зузорић” откупио „већи број радова”. АСЦГ, 38-112-1621. На изложби Ошишаног јежа истакнуто је како се председник „слатко насмејао” поред карикатуре мачка испод које је писало „домаћа животиња коју сви мазе”. Време је чак донело и фотографију насмејеног председника пред експонатом. На истој изложби Стојадиновић је купио радове: Хоџића „Света Тројица”, Жедринског „Ле труа мускетер д ла демокраси”, Чирића „Вођ грди свога дисидента”, Наде Дорошки „Борбашка идеологија” и „Наши политички оци”. Време од 27. јануара 1937. Време од 14. маја 1938. Стопања је била место рођења Стојадиновићевог оца Михаила. Крушевачки гласник од 26. септембра 1936.

227

мр Бојан Симић о свом трошку финансира најбољег, а истовремено најсиромашнијег дечака у селу па је при том замолио председника општине да му достави име „срећног дечака”. Дочек је улепшао и народни гуслар који је извео и пригодну, специјално за тај дан написану песму.174 Полагање камена темељца нове крушевачке гимназије донело је још „пропагандних бисера”. Пре председника владе говорио је министар просвете Добривоје Стошовић. О Стојадиновићу је рекао: Покретач свих тих прегнућа и организатор народне стваралачке моћи за бољу и срећнију будућност наше отаџбине стоји у овом моменту пред нама и ја сам срећан што ми се пружа прилика да му на оваквој једној културно-просветној манифестацији могу упутити неколико речи срдачне захвалности. Господине председниче владе, у име целокупне омладине и наставног особља, као и своје лично име, ја вас молим да примите нашу искрену захвалност на превеликој [курзив Б. С.] љубави, пажњи и помоћи, коју указујете народној просвети, и њеном напретку.175 Треба још једном нагласити да је поменуто изречено после само годину дана рада владе и да је похвале о томе дао министар просвете лично. Да су наведене речи биле далеко од стварности вероватно су били свесни и министар и председник владе. Пре се чини да је посреди био пажљиво изрежирани пропагандни наступ него жеља да се окупљеном народу изнесу чињенице. За промоцију председника владе коришћени су и догађаји који су требало да буду приватног карактера. Радило се о годишњицама матуре ученика београдских гимназија тзв. годишњи другарски састанак. У извештајима о скупу говорено је да је Стојадиновића поздравио председник клуба, набрајани су сви иоле познати „председникови другови” који су били присутни те вечери.176 Истакнуто је наравно и њихово задовољство његовом посетом. 174

175 176

Завршни део песме гласио је: „Здраво да си, докторе Миланче Ти учини да нам свима сване! Док је нама Миланче доктора Не бој’мо се више диктатора! Ту је сила, ту је величина Има кућа доброг домаћина! Весели се, лијепа Стопањо Шумадијо, цела и ти са њом Весели се, народе васцели! Цео народ, Миланче ти кличе Живео нам владе Председниче!” Крушевачки гласник од 26. септембра 1936. Међу присутним на једној таквој свечаности били су и: Драгутин Јанковић, Момчило Јуришић-Штурм, Манојло Сокић, Светомир Станковић и други... АСЦГ, 38-112-1673.

228

Пропаганда Милана Стојадиновића Патриотско-демагошки тонови коришћени су и у просвети. Приликом освећења камена темељца Више домаћичке учитељске школе у Прокупљу председник владе је изнео своју верзију улоге и значаја жене у југословенском друштву. Говор је обиловао епским елементима (мајка Југовића, мајка Маргарита, љуба Малог Радојице) и похвалама врлинама „наше жене”. Стојадиновић је истакао како су две најсветије дужности жене материнство и домаћинство. Овим врлинама жене као „основе целокупне националне привреде и народног благостања” Стојадиновић је хтео додати и васпитање.177 Имајући у виду тадашње патријархално друштво овакве констатације, увијене у епски увод, могле су наићи на одобравање. Слично односу према идеологији интегралног југословенства променио се и однос према „Соколу” – државној организацији физичке културе и носиоцу поменуте идеологије. И на овом примеру разлика између прокламованог (пропаганде) и стварности била је изразита. Председник владе се у јавности представљао као поборник соколске идеје и организације. Стојадиновић је учествовао на великој свечаности соколске организације у Високом 20. јуна 1937. године. Том приликом освећен је споменик „Краљу Ујединитељу и развијено пет соколских застава”. У говору том приликом он је повезао краља Александра и „Сокола” као два појма која се допуњују. Истовремено је истакао „патриотски рад” Сокола и сопствену приврженост организацији, као „старог, предратног сокола”178 Приликом пријема чланова соколске организације изјавио је да ће влада „пружити југословенском соколству сваку помоћ, онако како то соколска идеја заслужује”.179 Истом приликом рекао је да се уписује у соколско друштво што је убрзаном процедуром и озваничено. Овим је председник владе формално остао веран идеји соколског покрета. Пропаганда је истицала и како је „нарочито обилно помаган рад Сокола” чији план о народном просвећивању „заслужује да се нарочито истакне”.180 Насупрот ономе што је представљано пропагандом одигравали су се битно другачији процеси. Смањено је финансирање „Сокола”, насупрот овој организацији форсиран је ОТВ (опште телесно васпитање), дозвољена је активност паралелних организација у Словенији и Хрватској.181 Вероватно се радило о томе што Стојадиновић није желео отворено да кида са нечим што се сматрало завештањем „неумрлог” 177 178 179 180 181

АСЦГ, 37-2-277/278. Време од 23. јуна 1937. АСЦГ, 38-112-1235. Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938, 115. О „Соколу” за време владе Милана Стојадиновића видети N. Žutić, Sokoli, Ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije 1929–1941, Београд, 1991, 103–178.

229

мр Бојан Симић краља, али се као и увек прилагођавао ситуацији и покушао да пронађе свој интерес и пут. У области спорта посебно је истицано како су на „личну иницијативу” председника владе укинуте све таксе на спортске приредбе. Као отменом човеку Стојадиновићу је вероватно годило и то што је био изабран за председника београдског голф-клуба.182 Председник владе је такође показивао интерес и за тзв. аристократске спортове – јахање, лов, тенис. Праћењем и покровисањем ових спортова он је пропагирао њихово популарисање. Најважније за Стојадиновића је, ипак било да буде виђен, да учествује у свему што му може донети корист и повећати његово присуство у медијима, а истовремено приуштити тренутке забаве и опуштања. Да је ситуација и у просвети била битно другачија сведочи и писмо Југословенског учитељског удружењa од 21. фебруара 1939. године, само петнаестак дана од пада Стојадиновићеве владе, упућено новом министру просвете Ћирићу. У њему су учитељи речито описали стање које је тада владало. Државна политика Милана Стојадиновића оптужена је да је, користећи силу, принуду и корупцију, тежила да учитељску организацију потчини и „натера на дневну политику”.183 И пропаганда о просвети и култури имала је за циљ да представи како су остварени значајни успеси и како је дошло до видног напретка. Она је желела да представи како су описмењени широки народни слојеви, док су с друге стране, омогућени бољи услови за развој најзначајних културних институција. За све ове централна заслуга је и овом приликом требало да припадне лично Милану Стојадиновићу који је често посећивао културне, просветне и спортске манифестације, полагао камене темељце за разне зграде и отварао бројне установе. Без обзира на широко постављене циљеве просветна и културна политика у многим крајевима није успела да задовољи ни оне најосновније потребе, па тако ни пропаганда није могла да оствари значајнији утицај.

182

183

Скупштина клуба била је 6. јуна 1937, а за потпредседника је изабран Влада Илић, начелник града Београда. Љ. Димић, Културна политика..., II/287.

230

Пропаганда Милана Стојадиновића

V Предизборна пропаганда Избори у Краљевини Југославији – правила, пракса, резултати У Краљевини Југославији у периоду до 1941. године на снази је био Септембарски („Октроисани”) устав, донет 1931. године. Овај Устав писан је према жељама и потребама краља Александра Карађорђевића.1 Устав је државу дефинисао као „уставну” монархију, а одредбом да „не може бити удруживања на верској или племенској или регионалној основи у партијско-политичке сврхе” (члан 13) фактички је онемогућио поновни рад укинутих политичких партија из претходног периода. Посебна специфичност Септембарског устава био је члан 116. који је „у случају рата, мобилизације, нереда и пубуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере угрожени јавни интереси” давао краљу могућност да преузме неопходне мере „независно од уставних и законских прописа”.2 Овај члан познат и као „мали устав” давао је круни веома велику моћ коју је било тешко контролисати. У даљем тексту осврнућемо се на одредбе устава и законске прописе који су били везани за изборе. Према уставу, законодавну власт вршили су заједнички краљ и Народно представништво, које су чинили Сенат и Народна скупштина (члан 26). Краљ је имао право да сазива Народно представништво, да отвара и закључује његове седнице. Установа Сената последњи пут је била предвиђена Уставом Краљевине Србије из 1901. године.3 Ова установа била је потребна краљу да би увећао домен своје власти и ограничио утицај Народне скупштине. Према Септембарском уставу сенатори су могли бити именовани и бирани. 1

2

3

О писању Устава видети: А. Р. Милетић, „Из мемоара др Нинка Перића”, Токови историје 12/2003, 157–158. Цитирано према: Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), Београд, 1988. Занимљиво је да је и Устав из 1901. године био октроисан, дарован – донео га је краљ без сагласности Народног представништва.

231

мр Бојан Симић Именоване је постављао краљ, по свом нахођењу, и њихов број био је једнак броју изабраних (чл. 50). С обзиром на то да одлука Народне скупштине није била важећа без потврде у Сенату, круна је могла бити сигурна да Народно предствништво неће донети одлуку која ће бити у супротности са њеним жељама. Мандат бираних сенатора био је шест година. Сваке три године Сенат се обнављао изборима нових чланова за једну половину бираних сенатора. О томе ко је могао бирати сенатор говори и члан 8. одговарајућег закона: Право бирања сенатора имају: 1) народни посланици свих срезова, односно свих места (чл. 4 Закона о избору народних посланика за Народну скупштину) дотичне бановине; 2) сви бански већници дотичне бановине; 3) сви председници (начелници) општине те бановине. На територији Управе града Београда право да бирају имали су: народни посланици за Управно подручје града Београда, председници и потпредседници Општине београдске, земунске и панчевачке; Општински одбор града Београда и по пет одборника Општине земунске и панчевачке, које општински одбори изаберу за своје средине. Овакав начин избора омогућавао је влади пресудан утицај у Сенату, а самим тим и круни, која је ту владу именовала и којој је ова била одговорна (чл. 77 Устава). Сенат се састајао кад и Народна Скупштина и престајао да ради кад и она, чиме се додатно појачавала њихова везаност и утврђена институција дводомог система.4 Народна скупштина бирала се на период од четири године, уз, наравно, могућност ванредног избора. Бирачко право у Краљевини Југославији имали су њени држављани мушког пола који су навршили двадесет једну годину живота. Бирачког права били су лишени активни официри и војници, осуђеници на затворске казне и губитак грађанског права као и особе које су биле под старатељством. Биран је могао бити онај држављанин који је напунио тридесет година.5 Уз ове услове тражило се и да кандидат буде писмен односно да говори службеним језиком.6 Гласање се вршило јавно и усмено7 и то можемо сматрати кораком уназад у односу на стандарде демократичности у периоду Видовданског парламентаризма када је гласање било тајно.8 Изборним 4

5 6 7

8

О институцији дводомог система уопште, и у Србији, видети С. Јовановић, Политичке и правне расправе III, Београд, 1908, 231–272. Да би неко био кандидат за сенатора морао је имати најмање четрдесет година. По Уставу, службени језик се звао српско-хрватско-словеначки. Бирач је гласао за листу јавно именујући њеног носиоца и среског, односно месног кандидата. Тајно гласање правно је санкционисано чланом 69. Видовданског Устава.

232

Пропаганда Милана Стојадиновића законом9 предвиђен је избор 368 народних посланика и то: за град Београд, Земун и Панчево 5 посланика; за Дравску бановину 29; за Савску бановину 75; за Врбаску бановину 25; за Приморску бановину 24; за Дринску бановину 39; за Зетску бановину 33; за Дунавску бановину 52; Моравску бановину 41 и Вардарску 45 посланика (чл. 4). Изборне листе које би на изборима добиле мање од 50 000 гласова остајале су без права на мандате. Предвиђена законска решења у вези с распоредом мандата давала су влади посебну погодност. Наиме, листи која је добила највећи број гласова додељивано је три петине од укупног броја мандата (чл. 61). Тиме јој је обезбеђивана огромна већина у Народној скупштини која није морала одговарати изборној вољи грађана, што је у конкретним примерима и био случај.10 Поред поменутог решења, закон је предвиђао и посебне одредбе у вези са подношењем листа на изборе. Њиме су одбачене раније окружне изборне листе и прописане су земаљске изборне листе. Носиоцу једне овакве листе било је неопходно да прикупи 60 потписа у сваком изборном срезу којих је у држави било укупно 305. С обзиром на то да је сваког посланичког кандидата требало да подржи још 200 потписника то је значило да је за једну листу било неопходно око 80.000 потписа, и то из свих делова земље.11 Оваква изборна правила мотивисана су у складу са владајућом идеологијом интегралног југословенства и жељом да се онемогући појављивање било какве опозиционе листе. С обзиром на то да ниједна од некадашњих странака није имала своје организације у свим срезовима, а да су при том односи међу њима били често неусаглашени и конфликтни, ова намера власти била је нешто што је изгледало сасвим остварљиво. Први избори спроведени по Септембарском уставу били су они из 1931. године. Избори су расписани после доношења Устава и били су заказани за 8. новембар. С обзиром на стриктне одредбе закона на изборе је изашла једино владина листа на чијем је челу стајао генерал Живковић, њен председник. Ови избори, који у суштини то нису били због постојања само једне листе, спроводени су да би се легализовало већ постојеће стање. Тежило се да се створи привид неке изборне борбе. Влада се трудила да се у што већем броју срезова кандидују два 9

10

11

Важећи закон у том периоду био је Закон о избору народних посланика за Народну Скупштину од 24. септембра 1931, са изменама и допунама од 24. марта 1933. На изборима 1938. године, о чему ће бити речи касније, опозициона листа Владимира Мачека добила је 44,9 % гласова а само 17,5 % мандата. Слична ситуација била је и са распоредом мандата на изборима 1935. године, с тим што је наведена диспропорција била нешто мања. Рачуница је следећа: 305 посланичких кандидата множи се са 200 потписа за сваког, што се сабира са већ наведених 60 неопходних потписа из свих 305 изборних срезова.

233

мр Бојан Симић или више кандидата, који су при том некад били чланови различитих политичких странака.12 Будући да других листа није било владина победа била је загарантована и њој је остало само то да привуче што већи број грађана на биралишта. Једна од форми притисака, али и својеврсан вид пропаганде у том смеру, била су писма које је сваком бирачу уочи самих избора упутио председник владе Живковић. По селима, та писма морали су да предају лично сеоске старешине.13 Према званичним резултатима од 3.483.349 уписаних бирача гласало је 2.342.520 што је представљало излазност од 67,25 %. Изнесене податке је без контроле изборног процеса представила влада. Према неким изворима, проценат излазности био је је знатно мањи, што се нарочито може тврдити за Савску и Приморску бановину.14 Резултати парламентарних избора из 1931. године Бановине Дравска Савска Врбаска Приморска Дринска Зетска Дунавска Моравска Вардарска Београд Укупно

Укупно гласало 150.565 390.420 175.506 96.684 287.349 174.735 460.254 290.028 279.326 38.162 2.342.520

Проценат излазности 52 54 76 43 85 78 71 80 72 57 67

Oви избори у владиним комбинацијама требало је да представљају повратак Југославије на парламентарни систем. Већ након завршетка ових избора било је јасно да је и у земљи, и у иностранству такав утисак изостао. Након тога уследило је оснивање режимске партије Југословенске националне странке (ЈНС),15 као и смена Петра Живковића с места председника владе априла 1932. године. 12

13 14

15

Тодор Стојков наводи да је од 1.330 кандидата и заменика бившим радикалима припадало 506 а бившим демократама 272 кандидата и заменика. Т. Stojkov, Opozicija u vreme Šestojanuarske diktature, Београд, 1969, 115. Исто, 116. Према једној белешци Анте Трумбића тврди се да је банска управа у Загребу изјавила да је гласало само 17 % гласача, иако су званични подаци говорили о 53,4 %. Т. Stojkov, Opozicija..., 116. Првобитни назив странке био је Југословенскa радикална сељачка демократија.

234

Пропаганда Милана Стојадиновића Парламентарни избори 1935. године остаће забележени као једни од избора са највише државног уплива и ограничења у домену личних и страначких права и слобода од оснивања Југославије. За разлику од избора из 1931, Владина листа, коју је предводио њен председник Богољуб Јевтић, имала је неколико опозиционих листа против себе.16 Разлог за појављивање опозиционих листа на овим изборима треба тражити и у нешто повољнијим одредбама закона које су донете 1933. године. Наиме, поменуте промене, иако је задржано правило земаљске изборне листе и јавног гласања, нудиле су могућност да носилац земаљске изборне листе буде онај који обезбеди 30 потписа бирача из половине од укупног броја изборних срезова. Потписи су морали бити распоређени у две трећине, односно шест бановина. У смислу реалне политичке тежине и утицаја најзначајнија је она коју је предводио Влатко Мачек17 (СДК) а којој се прикључио и део Удружене опозиције.18 Бројне жалбе на владин терор и на изборне злоупотребе остале су забележене, и то не само у домаћим изворима.19 Треба напоменути да је Јевтић на изборе ишао као носилац владине листе а не као члан ЈНС-а. Листа није имала никакве формалне везе са овом странком, што се може тумачити одређеним дистанцирањем од претходног деловања некадашњих руководећих људи.20 Изборна кампања за ове изборе била је прилично искључива. Три доминантна елемента владине кампање била су: 1) решеност да се у погледу уређења државе чврсто држи Устава од 1931. године, 2) широка обећања за економски просперитет земље и 3) жестоки напади на опозицију, који су бивали све жешћи што се кампања ближила крају.21 Оптужбе против опозиције доживеле су врхунац у чувеној реченици која ће постати парола владине кампање „За Опленац или 16

17

18 19

20 21

О томе какво је изненађење појављивање тих опозиционих листа изазвало код Јевтића говори Стојков који наводи да је Јевтић, након тог сазнања, тражио од намесништва да се истицање опозиционе листе забрани. Т. Stojkov, Opozicija..., 292. Поред ове листе на изборима су учествовали и листа Божидара Максимовића, радикалског дисидента, и листа Димитрија Љотића, вође ЗБОР-а. Листи Б. Максимовића помоћ при прикупљању потписа пружила је ХСС јер се тиме надала да ће одузети одређени број гласова владиној листи. T. Stojkov, Vlada…, 10. Реч је о демократама и земљорадницима, док су радикали апстинирали. Британци говоре о „бруталним методама, ретко виђеним чак и на Балкану”. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu, II, priredio Živko Avramovski, Загреб ,1986, 310. Т. Stojkov, Opozicija..., 291. Ђ. Трипковић, Изборна кампања владе Богољуба Јевтића 1935. године, Историјски гласник 1-2 ,70.

235

мр Бојан Симић Јанка Пусту”.22 Помињањем Јанка Пусте, логора за обуку усташа у Мађарској, желело се да се припадници опозиције повежу, па и изједначе са атентаторима на краља Александра. Истичући, насупрот томе, Опленац, место где је суверен сахрањен, влада је за себе желела да обезбеди улогу легитимног настављача дела „неумрлог краља”. Поред напада на опозицију влада се умешно користила популарним економским мерама као што су раније донета Уредба о одлагању дугова земљорадницима до 1. септембра 1935. године и Уредба о финансирању јавних радова од 6. фебруара, као и доношење нових у току кампање (о смањењу тарифе железничког саобраћаја, изградњи више путева и пруга и сл.).23 Из арсенала предизборних и постизборних махинација који су тада употребљавани, Трипковић истиче и хапшења, забране, многобројне злоупотребе приликом гласања, ширење лажних вести, „штимовање” резултата гласања специјалним пребројавањем и њиховим кривотворењем.24 Званични резултати избора који, као што смо видели, вероватно нису одговарали изборној вољи грађана, били су следећи: Резултати парламентарних избора од 5. маја 1935. године Бановина

Листа Богољуб Јевтић

У %

Дравска

125.724 83,27

Савска

177.789 30,34

Вардарска

255.519 31.973

Београд

Листа Божидар Максимовић 22.680 15,02 43

Листа Владимир Мачек

У %

У %

Листа Димитрије Љотић

У %

0,03

2.529

1,68

0,13

2.157

0,36

3.298

1,09

966

0,31

1.508

3,46

375

0,86

405.356 69,17

724

84,12

43.981 14,48

73,35

9.731 23,33

Врбаска

119.150 55,90

91.979 43,16

1.885

0,88

117

0,06

Приморска

65.609 36,66

111.993 62,58

369

0,22

974

0,54

204.427 68,20

90.890 30,32

2.953

0,99

1.462

0,49

Дринска Зетска

154.074 81,20

30.633

16,14

4.230

2,23

809

0,43

Дунавска

348.485 70,65

121.595 24,65

9.534

1,94

13.635

2,76

17,10

8.182

2,56

790

0,26

983.439 35,40

32.726

1,18

23.814

0,85

Моравска Укупно

255.640 80,08 1.738.390

62,57

54.601

Изборни резултати који су давали значајну предност владиној листи, у комбинацији са изборним законом гарантовали су јој убедљиву парламентарну већину. Парадоксално је да је Јевтићева листа добила је 303 мандата а опозиција свега 67. Неки од новоизабраних посланика добили и по неколико пута мање гласова од опозиционих 22 23 24

Ову паролу изрекао је тадашњи министар пољопривреде Драгослав Јанковић. Ђ.Трипковић, н.ч., 72. Пребројавање гласова трајало је чак двадесетак дана. Ђ. Трипковић, н. ч., 78.

236

Пропаганда Милана Стојадиновића противкандидата.25 И на резултате ових избора, такође, пада велика сенка. Изгледа да су оптужбе опозиције за фалсификовање изборних резултата биле утемељене у стварности. Према једном, каснијем, извештају подбана Савске бановине Михалџића листи Богољуба Јевтића је у тој бановини фалсификатима приписано још око 45 000 гласова.26 Ипак, као што смо већ раније говорили, убрзо након избора ова влада је пала. Може се рећи да су изборни резултати и начин вођења изборне кампање имали на то утицаја, али да то није било пресудно, јер, као што смо имали прилике да видимо, нити су избори одражавали вољу грађана, нити је од њих зависио састав скупштине и владе. Са становишта теме коју обрађујемо упоређивање података о излазности на изборе 1931. и 1935. године од особитог је значаја. Излазност на изборе 1935. године била је већа али минимално: пораст излазности износио је, услед повећања броја оних који су имали право гласа, само 6,4 %.27 У неким бановинама гласало је чак и мање људи (Дравска, Дринска, Моравска, Вардарска). Имајући у виду да су избори 1935. године нудили већи избор гласачу и у правом смислу били вишестраначки, подаци објављени за изборе 1931. године још више долазе под сумњу. Наравно, треба имати у виду да су гласачи у Дравској бановини значајно апстинирали због неучешћа СЛС на Петомајским изборима. Oпштински избори за време владе Милана Стојадиновића одржани су у периоду између септембра и децембра 1936. године.28 Oви избори одржани су у општинама тј. селима и местима која нису имала статус града. Избори су прво одржани у Моравској бановини (27. септембра), док су у току октобра одржани у Врбаској и Дравској, у новембру Дринској, Приморској, Зетској и Савској, а у децембру у Вардарској бановини. Овакав темпо одржавања избора пружао је шансу да се пропаганда током предизборне кампање усавршава и да се евентуално направљене грешке избегну.29 Влада Милана Стојадиновића дала је велики значај овим изборима јер су они представљали прву проверу рада владе и организованости 25 26 27

28

29

Ово је нарочито важило за крајеве насељене хрватским живљем. АСЦГ, 37-5. Извештај подбана С. Михалџића од 26. новембра 1938. Бројчано излазност била је већа за 539 428 али је и пораст бирача износио 431 596. F. Čulinović, Dokumetni o Jugoslaviji, Zagreb, 1968, 326–327. Табелу у којој се налазе коришћени подаци сачинио је др Ђорђе Чулић. Неки историчари као М. Павловић и Д. Тешић сматрају да су општински избори били проба за парламентарне и да је од резултата првих зависила брзина расписивања потоњих. М. Павловић, М. Ниношевић, В. Трајковић, Изборне борбе у лесковачком крају 1919–1939, II, 351; Д. Тешић, „Југословенска радикална заједница на општинским изборима у Србији 1936. године са посебним освртом на изборе у Ужичком крају”, Ужички зборник 24, Ужице, 1995, 278. O томе говоре и британци, Ž. Avramovski, Britanci..., II, 468.

237

мр Бојан Симић владајуће странке. Већ почетком јула 1936. године одржани су састанци ширег и ужег руководства ЈРЗ на којима су подручним органима дата упутства за деловање. На једном од тих састанака Стојадиновић је истакао највеће успехе владе за које се сматрало да их треба посебно нагласити у предстојећој кампањи. Он је истакао обезбеђивање повољног међународног положаја, обезбеђивање кредита од једне милијарде за јавне радове, као и успехе владе на сређивању привредних прилика у земљи.30 У истом говору подвучен је значај предстојећих избора и упућен апел за учвршћивање редова. Као нека врста упутства за рад, појавио се и чланак у партијском листу Самоуправа под називом „Предизборне дужности наших партијских организација”. У њему је истакнута неопходност јачања активности у свакој општини, сређивања бирачких спискова, благовремена припрема кандидатских листа, припрема зборова и конференција, као и организација сталне обавештајне службе и агитације преко штампе.31 Ипак, најзначајнија пропагандна мера пред ове изборе, била је већ поменута Уредба о ликвидацији сељачких дугова. Датум њеног доношења (25. септембар), непосредно пред одржавање општинских избора, никако не треба посматрати одвојено од самих избора. Ова дуго најављивана мера плански је донесена непосредно пред ове изборе, будући да је огромна већина гласача припадала сеоском становништву. Ова уредба, о којој се говорило и раније, била је главно „оружје” у предизборној кампањи за општинске изборе. Њен значај често је пренаглашаван и о њој се говорило као о некаквом коначном решењу сељачких проблема. Поред тога Уредба је тумачена као доказ „добре воље” владе према становништву. Заслуге за њено доношење приписиване су Стојадиновићу, док је у Зетској бановини посебно истицана његова блискост са тамошњим народом, „Црна Гора ужа домовина М. Стојадиновића”, „за Црну Гору М. Стојадиновић има пара” и слично.32 Поред јасних упутстава о значају општинских избора Стојадиновић је и сам узео учешћа у њима. Током кампање држао је говоре у више места Моравске и Вардарске бановине. Посебан значај дат је Вардарској бановини где је председник владе одржао једну праву турнеју. На тим скуповима број и расположење људи варирали су тако да Стоимировић скупове вреднује од „бедног” до „великог”.33 Стојадиновић се на овим 30 31 32

33

Т. Stojkov, Vlada..., 163. Самоуправа од 20. јула 1936. Ш. Растодер, „ЈРЗ и општински избори у Црној Гори 1936. године”, Историјски записи 3-4/1991, 131. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 85–86. На овим странама Стоимировић даје и карактеристике наступа министара из Стојадиновићеве пратње.

238

Пропаганда Милана Стојадиновића наступима опредељивао више за економске и локалне теме за које је вероватно сматрао да више одговарају прилици. Ни ови избори нису прошли без притисака државног апарата и председника владе. Према прогласу вође опозиционе листе В. Мачека из 1936. године, влада Милана Стојадиновића упутила је штампи низ одредби којима је, поред осталог било наложено да извештаји са зборова Удружене опозиције буду сведени на најмању меру.34 Поред поменутог у употреби је била и цензура, забрана одређених издања листова, прогласа и брошура. С обзиром да су се избори у бановинама одржавали у различитим терминима провладина штампа је користила већ остварене победе као пропагандно средство за најаву избора у другим бановинама. Тако је већ сутрадан након одржаних избора у Моравској бановини Самоуправа донела велики чланак „Кад народ има реч – Пораз целокупне опозиције у Моравској бановини”. Величање изборног успеха, некад и са недовољно провереним бројкама, имала је улогу психолошког подстрека присталица ЈРЗ, као и покушај деморалисања евентуалних гласача опозиције. Општински избори спроводени су за укупно 3.762 општине. Укупан број бирача био је 3.391.526, од којих је 2.239.756 изашло на биралишта (66 %). Листа ЈРЗ добила је око 61 % гласова док су од многобројних опозиционих листа највише гласова добили ХСС 15,5 % и Удружена опозиција 11,5 %.35 Ова значајна победа обезбедила је могућност да пропаганда владајуће странке покаже како је народ у потпуности прихватио политику ЈРЗ и њеног председника. С друге стране, значајан број општина које су освојили припадници опозиције (УО 318), а пре свега ХСС у претежно хрватским крајевима (укупно 507), дали су им могућност да учврсте свој утицај и да притом стекну одређене полуге власти које ће им на парламентерним изборима итекако користити за утицање и притиске на гласаче.

34 35

М. Радојевић, н. д., 94. На ове податке треба додати и разне комбиноване и самосталне листе на којима су учествовали представници власти и опозиције. Интересантно је напоменути да је владајућа странка до 1935. године ЈНС добила само 1,6 % гласова.

239

мр Бојан Симић Резултати општинских избора 1936. године Бановина Дравска Савска Врбаска Приморска Дринска Дунавска Моравска Зетска Вардарска Укупно

Општина укупно 300 481 159 94 431 784 756 266 364 3762

Општина ЈРЗ 264 78 105 10 316 621 631 205 344 2626 (69,8%)

Општина опозиција и неопредељени 36 403 54 84 125 163 125 51 20 1136 (30,2%)

*Извор: Т. Стојков, Влада Милана Стојадиновића, Београд, 1983, 166–178.36

Општински избори протекли су слично ранијим парламентарним који су одржавани у Краљевини Југославији. Иако је власт говорила о већој слободи, и приликом изјашњавања, и приликом наступа, у изборном поступку забележене су методе већ виђене на претходним изборима под „октроисаним“ режимом. Британске дипломате сведоче говоре о притиску полиције и бројним злоупотребама у изборном поступку. Уз то, истиче се и да је „влада показала довољно вештине да резултатима да привид веродостојности, не претендујући на већи број гласова него што јој је било потребно да освоји солидну већину.”37 Oпштински избори 1936. године показали су недовољну организованост ЈРЗ, локални ривалитет, склоност ка корупцији, и недисциплинованост чланства. Ипак, притисак државног апарата, изборна правила и „мањак” интересовања опозиције38 допринели су изборној победи. На овим изборима дошло је и до прилично хомогеног изјашњавања одређених националних и верских група што је

36

37 38

Приметна су извесна неслагања код броја општина што се може видети у њиховом збиру, али је општа тенденција јасна. Ž. Avramovski, Britanci..., II, 468. У саопштењу вођа Удружене опозиције од 27. августа 1936. године тврдило се да општински избори нису у правом смислу политички иако влада М. Стојадиновића жели да им прида такав значај. Неистицање значаја ових избора долази делом и од тога што се желело да се Стојадиновићу оспори право да на основу њихових резултата истакне легитимност своје владе. Д. Тешић, „Југословенска радикална заједница на општинским изборима у Србији 1936. године са посебним освртом на изборе у ужичком крају”, Ужички зборник 24, Ужице, 1995, 282.

240

Пропаганда Милана Стојадиновића рефлектовало велики степен међусобног неповерења који је постојао у Краљевини Југославији.39 У фебруару 1938. године одржани су избори за сенаторе. На поменутим изборима који су одржани у свих девет бановина, опозиција је истакла кандидате само у три. Исход избора, с обзиром на пропозиције и учеснике, био је унапред познат. Имајући у виду правила по којима су избори спровођени они се не могу сматрати изборима у правом смислу речи. Резултати избора за сенаторе од 6. фебруара 1938. Бановина Дравска Савска Врбаска Приморска Дринска Дунавска Моравска Вардарска У.П. града Београда

Укупно бирача 474 696 228 159 532 947 851 483 81

Гласалих За листу Против и за Проценат бирача ЈРЗ друге листе излазности 418 418 0 87 % 661 210 451 95 % 202 182 20 89 % 150 61 89 94 % 467 451 16 84 % 901 821 80 95 % 826 824 2 97 % 465 464 1 96 % 73

73

0

90 %

*У Савској и Приморској бановини учествовала је и листа СДК, у Дунавској листа Илије Трифуновића док је у осталим бановинама постојала само листа ЈРЗ

О овоме сведочи и једно писмо министра финансија и председника бановинског одбора ЈРЗ за Савску бановину Летице упућено Милану Стојадиновићу у коме га овај моли да га не ставља на чело изборне листе за ову бановину. О разлозима који најјасније осликавају ове изборе министар каже следеће: У Савској бановини требаће да се попуни избором 7 сенаторских места. Свих седам испалих сенатора јесу Хрвати. Како Југословенска радикална заједница, с обзиром на велики број Мачекових општина, према томе на велики број противничких гласова (око 500) може да рачуна само на својих 180-200 гласова, дакле на максимално два сенаторска места, држим да је политички опортуно да ЈРЗ кандидује на чело своје листе Хрвата. Сем тога и ме39

Према тврдњи сарајевске Правде органа ЈРЗ (односно ЈМО) за ЈРЗ гласало је 91 % Муслимана, 70 % Срба и 72,3 % Словенаца, док се Хрвати из јасних разлога не помињу. T.Stojkov, Vlada..., 178.

241

мр Бојан Симић ни лично, а верујем и Вама, Господине Председниче, не би било угодно да у једном бановини од 7 сенаторских места, члан Вашег Кабинета као носилац листе ЈРЗ успе само са освајањем два места, као што ће бити вероватно и случај.40 Ипак, ови избори су према очекивању донели учвршћење положаја владе у Сенату. Познато је да је влада формирана без, па чак и противно резултатима избора 1935. године, имала више проблема са овим телом него са Народном скупштином. Стојадиновић је често у својим наступима о њему говорио као о „туђем” Сенату. Након избора влада је могла бити задовољна јер су 23 новоизабрана и 11 именованих сенатора чврсто подржавали њену политику. Коначан исход ових избора био је тај да „туђ” Сенат није више био толико туђ. Изборна правила и изборна пракса у Краљевини Југославији били су далеко од модерног схватања демократског, али и корак уназад од оних спроведених у периоду 1918-1929. године. Државна репресија, којој је на руку ишло јавно гласање, могла је на сваким изборима притисцима и фалсификатима да себи обезбеди изборну победу. Ипак, све то није било довољно и да се на власти остане, јер је о томе одлучивала круна а не „воља” народа исказана на изборима.

Пропаганда Милана Стојадиновића на Парламентарним изборима 1938. године У овом делу рада говорићемо о децембарским изборима 1938. године и изборној пропаганди владе Милана Стојадиновића на њима. За време ове предизборне кампање најјасније су се исказали пропагандни напори ЈРЗ за постизања изборне победе која би требала да гарантује останак на власти тој политичкој опцији. На том примеру веома добро се види како институције, државне и партијске у условима тадашњег југословенског „парламентаризма” делују на остварењу тог циља, каква се средства и који методи се за ту сврху употребљавају. Парламентарни избори одржани 1938. године разликовали су се од свих избора који су до тада спроведени у Краљевини Југославији. Пропаганда примењивана у овој кампањи била је веома разноврсна. Многе коришћене форме пропаганде биле су сличне онима које су коришћене на претходним изборима али су их по обиму и садржају далеко превазилазиле. Поред њих употребљени су неки нови до тада некоришћени пропагандни медији. Више разлога утицало је на проме40

АСЦГ, 37-41-358. Писмо министра финансија Д. Летице упућено М. Стојадиновићу 26. новембра 1937.

242

Пропаганда Милана Стојадиновића не у домену пропагандних техника, њиховог модернизовања и интензивирања њихове употребе током ових избора. То су, пре свега, били: сазревање схватања да се у неизвесној политичкој борби треба заложити за придобијање сваког гласача путем директног пропагандног утицаја на његову свест; развојем технологије масовних медија (штампа, радио, филм, изложбе, плакати, леци, употреба авијације) који су ефикасност пропаганде многоструко увећали; примена искустава до којих се дошло у теорији и практичној примени пропаганде и агитације у земљама са тоталитарним уређењем (Немачка, Италија) – где се тим путем вршио не само утицај већ и контрола над мишљењем и јавним мњењем; чињеница да је економски прогрес омогућио знатнија финансијска средства за извођење пропагандне активности него што је то био случај ранијих година.41 Овим разлозима треба додати и значај који је пропагандном деловању придавао Милан Стојадиновић. И сам термин расписивања избора имао је свој пропаганди аспект. Наиме, мандат Народне скупштине изабране маја 1935. године по закону је истицао у априлу 1939, за када је било обавезно расписивање нових. Влада Милана Стојадиновића није сачекала истицање крајњег рока већ је изборе расписала за 11. децембар 1938. године. Избори су расписани 11. октобра, дакле, два месеца пре планираног одржавања. О мотивима за овај потез Стојадиновић каже следеће: Ми смо у Влади, међутим, на мој предлог, одлучили да изборе вршимо пре тог рока, у децембру 1938. Ово највише из практичних разлога. У то време сељак, који чини велику већину бирача, није заузет пољским радовима, као што је то случај у пролеће. Сем тога – рачунао сам – како је жетва била одлична у лето и јесен, а цене врло добре, индустрија и трговина у полету, могло се очекивати повољно расположење у корист Владе од стране бирача. У осталом, на свим пољима и у свима правцима, прогрес је био очигледан. Режим је ишао поступно, али стално, путем демократизације земље, после пет година диктатуре. Југословенска валута је потпуно стабилизирана. Односи са свима суседима уређени. Мојим путовањима у иностранство као и доласком угледних државника из скоро целе Европе, у посете Београду, подигнут је углед и моје Владе и целе земље на висину, на којој пре тога никад није био. Сви су, дакле, изгледи били за повољан исход предстојећих избора.42 41

42

П. Лажетић, „Милан Стојадиновић и парламентарни избори 1938. године”, рукопис необјављеног дипломског рада, 24. М. Stojadinović, n. d., 502.

243

мр Бојан Симић Као што видимо, време избора било је пажљиво одабрано. Био је то период када је сељак уживао плодове свог рада и, објективно, био најзадовољнији, што је Стојадиновић покушао да усмери у своју корист. Према тврдњи самог Стојадиновића кампању за ове изборе осмислио је сам. У то је тешко поверовати, али нам ова његова констатација говори о томе да је и након више година (мемоари су писани након Другог светског рата) био задовољан како је та кампања протекла, па је те „заслуге” приписивао искључиво себи. Ипак, с обзиром на односе који су владали у партији у том тренутку јасно је да никакав крупни захват није ишао без Стојадиновићевог знања и одобрења. Постоје документа у којима Стојадиновић даје мишљење о томе које летке треба употребити.43 Можемо рећи да, иако вероватно није осмислио комплетну кампању, он је у њој учествовао, износио идеје, усмеравао и модификовао предлоге својих сарадника.44 О једној таквој модификацији говори и део из следећег Стојадиновићевог писма који нам објашњава и концепцију саме пропаганде на овим изборима: Материјал је врло добар али се сувише отишло у детаље и није згодан за шире масе. Ово би требао да преради неко, можда г. Козомарић. Да се детаљи излишни избаце и да се удари гласом на главне ствари: смањење пореза, буџетски вишкови, смањење државног дуга у иностранству, нисмо ништа позајмили на страни, створили смо домаће тржиште, новчано на коме смо могли да пласирамо нови зајам од 4 милијарде динара за јавне радове, који ће освежити и унапредити целу земљу, смањили смо камату код Народне банке и других новчаних установа, приступили ковању нашег народног новца у домаћој ковници, ревинерујум бакра у Бору задржавамо злато у нашој земљи, повећали смо златну подлогу наших новчаница итд.45 Овај, као и други слични документи, потврђују изнету тврдњу да Стојадиновић није радио сам, али да је добијене предлоге прегледао и давао сугестије. С обзиром на то да су децембарски избори дуго планирани не чуди што је пропагандна тактика била добро осмишље43

44

45

У одговору на једно писмо Цветковића председник владе поручује како је од три понуђена летка само један задовољио његов укус и да би он требало да буде штампан и то на малом формату „да не би скупо коштало”. АСЦГ, 37-45-338. У писму од 19. септембра 1938. године (значи готово месец дана пре расписивања избора) Стојадиновић нуди Цветковићу одређене статистичке податке коју су требали да илуструју разлике између његовог и претходног режима у погледу политичких слобода. АСЦГ, 37-45-312. АСЦГ, 37-12. Писмо М. Стојадиновића од 18. октобра 1938. године упућено шефу пропагандне секције Главног одбора ЈРЗ Драгиши Цветковићу.

244

Пропаганда Милана Стојадиновића на. У једном од писама Стојадиновић је тачно конципирао ту тактику. У њему се каже: Почети поступно и полако у почетку, тихо, па све јаче и јаче тако да и употреба аргумената и штампање летака и држање конференција буде најинтензивније тек неколико дана пред изборе, када се треба сручити свом снагом на противника. Не треба према томе сувише рано испуцати све аргументе, већ оставити јачину ударца да непријатељ осети пред сам дан избора, тако да нема кад да се прикупи и освести.46 Поред овде изнетог јасног правца развоја пропаганде упадљиво је коришћење термина непријатељ који се односио на политичке противнике. Ова реч је коришћења без икакве ограде, или додатне формулације, што најбоље говори о заоштрености политичке ситуације и изражену нетрпељивост међу политичким такмацима у Краљевини Југославији тог времена. Основни слоган кампање био је: Један краљ, један народ, једна држава; благостање унутра, мир на границама – и он је представљао програм ЈРЗ, односно барем онај како га је замишљао Стојадиновић. Овај слоган требао је да представи основне принципе владајуће странке: династија Карађорђевића, јединственост народа и недељивост државе. С друге стране, он је требало да истовремено покаже шта је до избора урађено. И поред своје звучности, овај слоган је у много чему био далеко од постојећег стања, више утемељен на жељама него на стварности. У спровођењу кампање Стојадиновић је рачунао на само на чланове владајуће партије већ и на све државне службенике. За оног који би се усудио да критикује рад владе предвиђено је да буде „или у апси или да је већ разрешен дужности”.47 Приликом избора кандидата за изборне листе водило се рачуна да се ради о особама које су биле популарне у свом крају и имале изгледа да привуку што већи број гласова. При томе није било важно да ли је неко постао члан ЈРЗ од њеног оснивања или јој се придружио непосредно после расписивања избора. Врхунац прагматизма био је предлог министра Цветковића од 7. новембра упућен Стојадиновићу да се као кандидат за срез власотиначки као „представник сељака и радника” прими извесни Риста Ранђеловић јер би иначе наведени „био опасан, у случају да се кандидује на опозиционој листи”.48 46

47 48

АСЦГ, 37-16. Писмо М. Стојадиновића председнику XXIV пододбора ЈРЗ Милораду Иванићу. АСЦГ, 37-46-715-716, Писмо М. Стојадиновића упућено А. Корошцу 18. новембра 1938. АСЦГ, 37-51-211.

245

мр Бојан Симић У наставку осврнућемо се на штампани материјал који је коришћен у предизборној кампањи. Поред публиковања ЦПБ-овог издања о годишњици владе штампаном под називом Три године владе Милана Стојадиновића, који смо раније спомињали, говорићемо о издањима Пропагандне секције Главног одбора ЈРЗ. Ова секција представљала је својеврсно средиште пропагандне делатности. Поред дистрибуције пропагандног материјала, њено особље било је задужено за осмишљавање пропагандних наступа и координирање пропагандних активности подређених секција и подручних органа странке. Пропагандна секција је такође функционисала двосмерно, односно примала је извештаје са терена и према њима модификовала поједине материјале односно директиве. На чело секције постављен је Драгиша Цветковић чиме се још једном потврдио његов значај у странци и поверење које је Стојадиновић имао у њега, као и уважавање његових способности у раду на овом пољу. Секција се за ове изборе упустила у штампање, по обиму и величини, до тада невиђеног пропагандног материјала: тринаест брошура које су заједно имале чак 292 стране. Свака од поменутих брошура, осим прве и последње, бавила се одређеном области друштвеног живота и резултатима које је влада на том пољу постигла. Све оне су садржале и поређење са затеченим стањем. Већина је поред наслова имала и поднаслове који је требало да истакну најзначајнији допринос Милана Стојадиновића и владе у конкретној области. Прва која је носила наслов Шта хоће Југословенска радикална заједница била је својеврстан увод конципирана тако да представља одговоре на 24 питања о томе шта је ЈРЗ и која су њена начела и циљеви. Последња брошура Дела говоре давала је сумарни преглед свих „постигнутих” резултата.49 Значајно је рећи да је брошура из области финансијске политике била најобимнија, чак 43 стране, док је она везана за здравствену политику била најмања, 14 страна. Овај податак јасно илуструје где је влада сматрала да је постигла највише успеха. Читајући понуђене текстове стиче се утисак да је за све постигнуто готово искључиво заслужан Милан Стојадиновић. Према нашим калкулаци49

Наслови осталих брошура су: Наша спољна политика, Мир на границама; Наша пољопривредна политика, Влада др. Милана Стојадиновића за наше село и нашег сељака; Наша социјална политика, Социјална сарадња а не класна борба; Наша привредна политика, Привредни план др. Милана Стојадиновића ствара основе за народно благостање; Наша просветна политика, Рад на просвећивању народа; Наша саобраћајна политика, Железнице у служби народне привреде; Наша здравствена политика, Старање за народно здравље; Наша финансијска политика, Влада др. Милана Стојадиновића повратила је поверење народа у државне финансије и створила огромна финансијска сретства за унапређење земље; Наша сточарска политика, Приход од сточарства повећан је преко 3 милијарде годишње; Наши јавни радови, За три године дато је преко 7 милијарди за јавне радове; Др Милан Стојадиновић и препород југословенске индустрије.

246

Пропаганда Милана Стојадиновића јама, његово име појављује се чак 341 пут, притом не рачунајући његова помињања под формулацијом председника владе, шефа и вође странке. Узимајући у обзир и ове случајеве, број помињања Стојадиновићевог вишеструко се увећава. Иако се ово не може поредити са величањем неких других лидера тога доба (Стаљин, Хитлер, Мусолини)50, ово сигурно илуструје неке елементе покушаја изграђивања култа вође. O oгромној количини пропагандног материјала који је подељен током кампање говори и извештај Главног одбора ЈРЗ где се наводи да је као упутство послата чак 8.450 писама, а од пропагандног материјала 12.886 пакета који су тежили 164.425 килограма, као и 1.220.000 плаката и 7.200.000 летака.51 Oваква количина материјала, коришћеног у пропагандне сврхе, надмашивала је све дотадашње кампање, а може се рећи да је овај податак импозантан имајући у виду и модерне прилике. Колико је брошура подељено не може се тачно утврдити, али да је тај број био велики сведочи и извештај бугарског аташеа за штампу из Београда који помиње „огроман тираж брошура”.52 О количини потрошеног материјала сведочи и податак да је министар Стошовић само за пропаганду у Топличком крају последњих месец дана кампање наручио 7 .000 плаката (од тога 2.000 већих), 5.000 летака и 2 000 брошура. То је материјал који је био наменски урађен и везан за локалне прилике овог краја. 53 Припремљени материјал био је пажљиво одабиран. Посебно се водило рачуна да он буде у складу са локалним потребама. Тако су леци и плакати били исписани на различитим језицима (српско-хрватски, словеначки, немачки, мађарски и други), у зависности од говора националне већине у месту политичке пропаганде. Исти случај био је и са писмима, ћирилицом и латиницом. Виши степен пропагандне умешности показан је представљањем људи у одређеној народној ношњи, приказом одређеног типског изгледа кућа тако да одговара дотичном поднебљу и етничкој припадности становништва и слично. Све ово је плакате ЈРЗ чинило доступнијим примаоцима и поспешивало њихову 50

51

52

53

Занимљив податак доноси Александар Р. Милетић о томе како је лист Правда те године поменуо Стаљиново име чак 101 пут на само једној страни. Иако овај податак потиче из периода после Другог светског рата, имајући у виду да је „стаљинизација” совјетске штампе спроводена крајем двадесетих година, јасно је да је сличних примера било и раније. И. Добривојевић, А. Р. Милетић, „Хладни рати и званична фразеологија југословенског режима 1945–1955. године”, Велике силе и мале државе у Хладном рату, Београд, 2005, 194. АСЦГ, 37-16. Извештај секције за пропаганду Главног одбора ЈРЗ од 12. децембра 1938. ЦДИА, 176-20-350. Извештај аташеа за штампу при бугарском посланству у Београду од 10. новембра 1938. АСЦГ, 81-6. Назив брошуре гласио је „Мојим пријатељима у округу Топличком” и имао је четири стране густо куцаног текста.

247

мр Бојан Симић индентификацију са поменутом странком.54 Овакве инструкције дао је лично Милан Стојадиновић још на самом почетку кампање.55 Као један од кључних докумената за пропагандну активност ЈРЗ навешћемо „Упутство за практично извођење партијске пропаганде”. Ова публикација била је намењена свим организацијама ЈРЗ и кандидатима за изборе. Штампана је на почетку предизборне кампање и садржала је образац како треба да изгледају партијски зборови, партијске просторије, и начин како члан и симпатизер партије треба да се понашају. Публикација је садржала десетак фотографија које су практично илустровале поменуто.

Пропагандни материјал „Овако треба да изгледа један добро организовани збор”, Упутство за практично извођење партијске пропаганде, Београд 1938.

На крају брошуре налази се понуда за куповину портрета Милана Стојадиновића, величине 70 х 100 цм, чија је цена била 50 динара.56 Понуђени портрет био је онај који је усвојен на седници Главног одбора 54

55

56

Интересантно је поменути и пример израде пропагандних шибица. Наиме, Александар Јевтовић, трговац из Зенице, је за ове изборе израдио чак 10.000 комада кутија на којима су исписане пароле ЈРЗ-а. АСЦГ, 37-4-364. АСЦГ, 37-47-481, Писмо М. Стојадиновића упућено М. Креку тадашњем министру без портфеља 11. октобра 1938. У цену су били урачунати паковање и поштарина.

248

Пропаганда Милана Стојадиновића ЈРЗ 11. октобра 1938. године, дакле на сам дан расписивања избора. Јасно да се странка за изборе припремала много раније и да је сам изглед портрета био већ осмишљен, а на седници Главног одбора само одобрен. Јединственим, пажљиво изабраним портретом, желело се да се вођа странке прикаже као одлучан човек од ауторитета.

Изабрани портрет „вође” коришћен у предизборној кампањи за децембарске изборе Извор: Упутство за практично извођење партијске пропаганде, Београд 1938.

Уз понуђени портрет у Самоуправи стајао је и пригодан текст који је објашњавао „побуде” издавача: „Да би импозантан и изразит лик вође Југословенске радикалне заједнице био вазда пред очима оних који у њему гледају највећу залогу рада, стварања и просперитета државе умножен је и пуштен у продају најновији и најуспелији портрет”. 249

мр Бојан Симић У завршном делу поруке стајало је „Народ који не цени своје великане не заслужује да их има”.57 Целокупан утисак требало је да употпуне изабране пароле. Биле су кратке и њихов задатак био је да јасно и одлучно прикажу које су то заслуге режима и председника владе. Том приликом понуђене пароле које је требало да буду исписане преко Стојадиновићевог портрета: МИР НА ГРАНИЦАМА ДОБРЕ ФИНАНСИЈЕ – ДОБРА ПОЛИТИКА НАШИ РУДНИЦИ – НАШЕМ НАРОДУ ЊЕГОВОМ ЗАСЛУГОМ – ОБЕЗБЕЂЕН РАДНИК ОЈАЧАО НАРОДНУ ОДБРАНУ ТВОРАЦ НАРОДНЕ ИНДУСТРИЈЕ ПРЕТЕЧА МОТОРИЗАЦИЈЕ ЗЕМЉЕ ОСТВАРИО ПЕНЗИОНО ОСИГУРАЊЕ РАДНИКА; НАЦИОНАЛИЗИРАО ТЕШКУ ИНДУСТРИЈУ ПОДИГАО ВРЕДНОСТ ДИНАРУ ЗАШТИТНИК СПОРТА УКИНУО СПОРТСКЕ ТАКСЕ НАЈВЕЋИ ПРИЈАТЕЉ ОМЛАДИНЕ ЗАШТИТНИК РУДНИКА СИН ШУМАДИЈЕ – ЈУНАК БЕЗ СТРАХА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ ЖИВИ И МРЕ ОН ЈЕ ЗА ОМЛАДИНУ; ОН НИЈЕ МИЛАН – НЕГО СРЕЋКО ГРАДИ ЛУКЕ И БРОДОВЕ ТВОРАЦ СОЦИЈАЛНЕ ОБНОВЕ ИЗГРАЂУЈЕ ДРУМОВЕ – ОБЕЗБЕЂУЈЕ ОДБРАНУ ОДУЖИО СЕ ВИТЕЗИМА КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ ЊЕГОВА ЈЕ ПОЛИТИКА – НЕДЕЉИВА ЈУГОСЛАВИЈА ЗДРАВА ОМЛАДИНА – ЗДРАВА ЈУГОСЛАВИЈА СВАКИ НАШ КОРАК – КОРАК УНАПРЕД... НЕДАМ ДА СЕ ЖИТО ПРОДАЈЕ У БЕСЦЕЊЕ НАПРЕД БЕЗ ПРЕДАХА ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЧЕЛИК – ЈУГОСЛАВИЈИ 57

Самоуправа од 2. октобра 1938. године, иста информација понављана је и касније.

250

Пропаганда Милана Стојадиновића ЈУГОСЛОВЕНСКО ЗЛАТО – НАРОДНОЈ БАНЦИ ОДЛУЧНОМ И БОГ ПОМАЖЕ ЗНА МИЛАН ШТА РАДИ 220 МИЛИОНА ЗА СИЛОСЕ 520 МИЛИОНА ЗА ПУТЕВЕ; ЗА ВОЂУ: ЗДРАВО; РАТ НИЈЕ БИО НАШ ПРОГРАМ... САЧУВАЛИ СМО ЈУГОСЛАВИЈУ ДОГАЂАЈИ И ЧИЊЕНИЦЕ – НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ ХОЋЕМО СПОРАЗУМ – АЛИ НЕ ПО СВАКУ ЦЕНУ ЖИВЕЛА ЈУГОСЛАВИЈА ЖИВЕО ВОЂА ДР. СТОЈАДИНОВИЋ ЖИВЕЛА Ј.Р.З.58

Ове пароле веома добро и на сажет начин говоре о слици коју је режим имао о себи, односно слици коју је желео да презентује јавности. Требало је да прикажу све конкретне заслуге у одређеним областима живота, односно да истакну кључну улогу вође странке у постизању тих успеха. Из поменутих парола може се закључити да су сви резултати практично дело самог Стојадиновића. Две трећине њих директно, а једна трећина индиректно, говоре о шефу странке као једино заслужном за постигнуте резултате. Имајући у виду да су пароле требало да буду исписане на портретима вође, потпуно је очигледно да је изборна кампања пре личила на кампању за неке председничке, него за парламентарне изборе. Интересантно је рећи да се посебно препоручивало да портрети на зборовима буду налепљени са обе стране табли које су носиле присталице. Тиме се желела повећати видљивост портрета и парола, а с друге стране и удвостручити „присутност” вође. Упутство је понудило одређена решења, али је и ултимативно захтевало да све партијске просторије морају имати портрет „нашег Вође г. др Милана Стојадиновића”. У тим захтевима ишло се и корак даље и тражило се да се исти портрети што више уносе и у приватне домове присталица и чланова странке „јер и на тај начин, појединачно, треба одавати признање Вођи који то у пуној мери заслужује”.59 Поред примера како требају да изгледају зборови у различитим локацијама (стадионима, отвореним и затвореним просторима), Упутство је садржало и кратке смернице чији је циљ био да утичу на само58 59

Цитирано из Упутства за практично извођење партијске пропаганде, Београд 1938. Исто .

251

мр Бојан Симић свест и ангажованост сваког појединачног члана странке. Апели „успех зависи од нас самих” и „не остављати ништа за сутра” говоре о озбиљности са којом се приступило овим изборима и великој жељи да се на тим изборима победи. Кадровске промене у влади у току кампање могу се сматрати делом пропагандних активности. Наиме, на сам дан објављивања датума избора обнародована је и реконструкција владе. Ова промена у влади била је у уској вези са изборима. Два нова министра били су Светислав Хођера и Анте Мастровић, као министри без портфеља и физичког васпитања. Први је био познат као лидер Југословенске националне странке („Борбаши”) чијим су се чланством у влади желели придобити гласови југословенских националиста за које се сматрало да подржавају ову странку. Други, Мастровић, је био истакнути члан ЈНС из Далмације из које је иступио почетком 1938. године. Овaj потез представљао је покушај поправљања лошег положаја у којем се ЈРЗ налазила у овом делу земље, јер се рачунало на његов углед и националну припадност. Будући да је изборе спроводио са позиције власти Милан Стојадиновић је покушао да максимално искористи њене погодности. Као кандидати на његовим листама појављују се чак 62 председника и потпредседника општина и начелника градских поглаварстава, и 74 заменика. У поређењу са опозицијом која је имала само 9 оваквих кандидата и 8 заменика то је била велика предност.60 Овим подацима треба додати и министре који су били на изборним листама. У току саме изборне кампање било је предвиђено девет зборова61 на којима је требало да говори председник владе. Већина њих је планирана за недељу што је срачунато да би што већи број људи могао узети учешћа на њима.62 Ово се није односило на последња два која су одржана у четвртак и петак, два, односно три дана пре одржавања избора. План зборова направила је Секција за унутрашњу политичку акцију и пропаганду. У упутству свим среским одборима шеф секције 60

61

62

Број израчунат према листи кандидата и њихових занимања објављеној у листу Време од 25. и 27. новембра 1938. Калкулацију сачинио П. Лажетић. Овде је занимљиво питање збора који је 8. новембра одржан у Шапцу. Наиме тог дана Стојадиновић је боравио у „Српском Вердену” када је проглашен за почасног грађанина и када је пустио у погон „нову фабрику првог југословенског друштва за хемијску индустрију”. У својим мемоарима он овај збор не помиње као један од „великих зборова”, па неки аутори као П. Лажетић наводе да је било само осам таквих зборова. У издању „Један народ, једна држава, један краљ” објављеном 1939. године у коме су сабрани сви предизборни говори, налази се и поменути у Шапцу. Приметно да је овај говор знатно краћи од осталих, али, као што ћемо видети садржи уобичајене елементе Стојадиновићевих предизборних говора. Датуми планираних (и одржаних) митинга били су следећи: 16. октобар Београд; 30. октобар Неготин; 6. новембар Петровград; 13. новембар Нови Сад; 20. новембар Босански Нови; 27. новембар Бијељина; 8. децембар Љубљана; 9. децембар Београд.

252

Пропаганда Милана Стојадиновића Драгиша Цветковић наводи се да у време одржавања тих зборова локалне организације не праве сопствене скупове већ у „што већем броју” учествују на збору на коме ће говорити председник владе. На све датуме добијена је Стојадиновићева писмена сагласност. Занимљиво је да је предвиђено да се први и последњи митинг одрже у Београду. Први је одржан 16. октобра у великој дворани Главног одбора ЈРЗ која се налазила у Дечанској улици. Овај збор је замишљен као скуп најзначајнијих партијских функционера, представника омладине, студената и Југословенског радничког савеза. На збор је Стојадиновић ушао заједно са Корошцем и Спахом а музика је засвирала песму „Поздрав вођи”.63 Овај збор званично је отворио кампању и на њему су изнесене основне замисли предстојеће кампање. Већ на самом почетку Стојадиновић је изнео једно од најважнијих парола „дела говоре”. Он је тада изговорио следеће: Није то први пут да једна Влада врши изборе у овој земљи, али је први пут у историји избора код нас, да Влада не излази пред бираче са пустим обећањима или са празним речима, већ излази са свршеним делима! И мени се чини, да ниједан Председник Владе до данас у нашој Краљевини није био у лакшем положају, него што сам ја у овоме тренутку, кад се обраћам целом народу Југославије, да гласа за листу, чији ћу ја бити носилац.64 Овим речима био је дефинисан правац којим ће бити презентирана пропаганда и он се базирао на представљању достигнућа владе, односно оним што је влада сматрала да је постигла током три године своје управе. Представљени резултати требало је стално да буду поређени са затеченим стањем, односно са оним што је оставила влада Богољуба Јевтића која је апострофирана као главни кривац за oно што је било негативно. У Стојадиновићевим предизборним говорима препознајемо пет саставних делова који нису увек презентирани истим редоследом, али 63

64

Koмпозицију „Поздрав Великом Вођи” саставио је Драгољуб Орељ за збор ЈРЗ у Београду 27. септембра 1936. године. Песма је предвиђена за хор и клавир. Поред нота Орељ је написао и следећи текст: „Заставу новог доба Разви само врли сине С Народом за свој народ Нову славу пронеси Горе и дубраве наше Зборе буди Велик Вођ Да нова зора сване Помого ти Вишњи Бог”. АСЦГ, 37-2, Говор Милана Стојадиновића у Београду 16. октобра 1938.

253

мр Бојан Симић су у већој или мањој мери били присутни у свим наступима председника владе. Особеност сваког говора је чињеница да је био вешто прилагођен области у којој је одржаван митинг, као и профилу људи којима се председник владе обраћао. Поменути делови су следећи: 1. похвала и хвалоспеви регији и народу коме се обраћа; 2. представљање стања у земљи пре доласка његове владе; 3. глорификација сопственог рада као и учинка целе владе; 4. критика политичких противника; 5. позив на гласање и нова обећања. Први део готово сваког говора, као што је истакнуто, био је везан за похвале и величање краја у коме се митинг одржава, односно изношење његових жртава и заслуга за државу. Основна поента овог дела Стојадиновићевог наступа била је да евоцира успомене на славну прошлост, борбу и страдања одређене области како би била створена Југославија. Тако је Нови Сад називан „српском Атином и Спартом”, Бијељина апострофирана као „завичај јунака”, Словенија „украс и стуб наше државе”, Босанска Крајина „образац Југославије”, Шабац „јуначки и мученички” и слично. Следиле би фразе о томе како су и тадашњи становници достојни својих предака и прави настављачи њихових дела. Ово Стојадиновићево подилажење грађанима имало је конкретан политички циљ. Заједничка нит изречених тврдњи која их је повезивала била је ЈРЗ која је приказана као настављач дела радикала, краља Александра и Пашића. Сам Стојадиновић о себи је говорио као о „чувару политичког тестамента неумрлог Николе Пашића”.65 Константно повезивање народа којем се обраћао са славним прецима, а себе и своје странке са најпознатијим и најуважаванијим народним представницима, представљало је покушај да се створи слика о заједничком настављању „светле традиције неумрлих претходника”. Услов за успешно испуњавање наведеног био је само то да се да глас Стојадиновићевој листи. И током ових наступа Стојадиновић је користио сваку могућност да себе повеже са конкретном облашћу или људима. Тако у Петровграду није пропустио да каже да је на изборима 1925. године био носилац листе НРС за Јужни Банат, када „нисмо опозицији оставили ни један једини мандат”, па све до тога да је међу београдским привредницима изучио „најбољу школу, бољу него ма који докторат”. Ова демагошка црта, коју смо већ раније помињали, била је јако оружје које је човек као Стојадиновић, са богатом политичком каријером и значајним бројем путовања по земљи, могао често да примењује.

65

АСЦГ, 37-2-399, Говор у Бијељини од 27. новембра 1938.

254

Пропаганда Милана Стојадиновића Други део говора био је везан за објашњавање затеченог стања, односно ситуације пре доласка Стојадиновићеве владе. Већ у првом београдском говору кривица за тешко стање сваљена је на „сараднике витешког Краља Ујединитеља”. Ова тврдња касније је конкретизована називом „режим г. Богољуба Јевтића”. И приликом ове изборне кампање, као и у ранијем периоду, Стојадиновић је дошао у наизглед безизлазну ситуацију да за лошу ситуацију у држави оптужи некога, а да притом тиме никако не угрози лик и дело Александра Карађорђевића. Кривица је логично пала на Јевтића који је био председник владе после атентата у Марсељу. Намерно се заборављало да је управо Стојадиновић био министар финансија у тој влади, па није било ни речи о његовој евентуалној одговорности. Наводећи све грехе претходног режима било је просто немогуће објаснити да је све то урађено за једва шест месеци Јевтићеве владе. У говорима је ипак провејавало да је тешко стање постојало годинама али се то никако није доводило у контекст са преминулим краљем, као да у том периоду он није имао пресудну реч. Трећи део Стојадиновићевог наступа чинила је глорификација рада владе а нарочито своје улоге у томе. У овом делу, који је у неким говорима био доминантан, навођени су многи званични подаци, али и многе уопштене фразе о незапамћеном бољитку, па је коришћена и реч чудо. Истицана је владина брига за „малог човека” и за просперитет свих грађана. Појединачни говори су, пак, имали акценат на различитим стварима, односно локалним приликама или тренутним догађајима. У Неготину је то била пољопривредна политика, у Новом Саду спољна политика, у Београду критика опозиције, а пре свега В. Мачека. Ова oријентација може се објаснити, као што смо рекли локалним приликама, тежак живот претежно пољопривредног становништа у Неготинској крајини, односно тренутним дешавањима, Минхенски споразум уочи митинга у Новом Саду66, као и последњим митингом пред изборе, у Београду, када је планирани „удар по непријатељу” требало да буде најјачи. Велики степен хвалисања председника владе понекад је превазилазио границе доброг укуса. Ипак, као такав, могао је да утиче на примитивног и необразованог човека који је могао бити привучен таквим наступoм. Често коришћење првог лица у описивању успеха, такође је врло упадљиво. На више места говори се „моја влада” док је пред крај једног наступа Стојадиновић узвикнуо „борба моја зна само за победу”. Да ли је коришћење Хитлерове синтагме, којом је овај назвао своје мемоаре, било срачунато или само део говорничког заноса, тешко 66

В. Винавер доводи у везу овај наступ Милана Стојадиновића и са одређеном фазом у односима са Мађарском. V.Vinaver, Jugoslavija i Mađarska 1933–1941, Beograd, 1976, 313–314.

255

мр Бојан Симић је рећи. Индикативно је то да је Самоуправа изабрала баш ове речи за један од својих великих наслова са извештаја о збору у Петровграду.67 Један од куриозитета Стојадиновићевих говора представља истицање провиђења, неког вида божанске подршке. Ово је учињено у два случаја, на зборовима у Петровграду и Бијељини. На првом је истакнуто како за три године Стојадиновићеве владе, за разлику од претходних, није било поплава и суша, док је на другом истакнуто како су сви митинзи одржавани по лепом времену, иако је између њих било кишних периода. Ово се тумачило срећом, али је одавало утисак неке божанске помоћи. Овакав наступ Стојадиновића касније су исмејали политички противници и пре, и после рата. У вези тога занимљива је и карикатура „Под Рудником” у Политици од 21. априла 1940. у којој је приказан Стојадиновић у пратњи жандарма док два сељака коментаришу да је то „Срећко који доноси лепо време”.68 Један од разлога зашто божанско провиђење није конкретно поменуто видимо у томе што се Стојадиновић обраћао припадницима различитих вера. На поменути начин он је могао да сваког од њих наведе на жељени закључак притом не помињући конкретна религијска обележја. Такође је индикативно да се о натприродној помоћи говорило у аграрним крајевима, а не нпр. у Љубљани, Београду или Новом Саду. И на овом примеру јасно се показује Стојадиновићева говорничка вештина, као и његова политичка умешност. Посебан случај у изборној кампањи представља митинг у Љубљани. Специфичност овог збора било је помињање уређења државе на принципу „најшире народне самоуправе”. Током кампање ово је био јединствен случај помињања евентуалног преуређења државе. На другим митинзима углавном је потенцирана „јака и недељива Југославија” док се никакве промене нису ни назначавале. Јасно је да реч о једном изузетку који је био намењен искључиво Словенцима. Ове изјаве су кореспондирале са жељама њиховог дела ЈРЗ и оним које је имао Стојадиновићев „драги пријатељ и сарадник” и „највећи живи Словенац” Антон Корошец.69 Реч је о још једном прилагођавању моменту и ситуацији какве је председник владе често чинио. Ради се о покушају да се повлађује жељама становништва, иако при том, вероватно, и није имао намеру да било шта конкретно учини на том пољу. Ипак, треба напоменути да су широке локалне самоуправе биле део програма ЈРЗ, као и НРС, странке на чију се традицију Стојадиновић позивао и на чији је континуитет полагао право. Још један важан детаљ са збора у Љубљани била је и чувена Стојадиновићева претња државним чиновницима. Ради се о одговору 67 68 69

Самоуправа од 7. новембра 1938. АСЦГ, 37-101-140. Стојадиновићеве речи на митингу у Љубљани од 8. децембра 1938.

256

Пропаганда Милана Стојадиновића који је председник владе изрекао на претходни Мачеков притисак на чиновнике Хрвате да се приклоне његовој листи. Стојадиновићев одговор био је искључив: „Али, кад је реч о чиновницима Хрватима, који су морам рећи у великој већини одлични и лојални, ако би ма ко од државних чиновника и службеника гледао у г. Мачеку свог шефа, а не у свом ресорном министру, онда ја свакоме таквом чиновнику поручујем, да му место није у државној служби.”70 Наставак говора даје потпуну слику Стојадиновићевог схватања улоге коју је чиновништво требало да има у држави. Он је тада рекао и следеће: „Није дата неким чиновницима ни сталност, да би иза те сталности направили бусију, да гађају Владу и државу”.71 И на овом примеру ова репресивна и антидемократска претња заоденута је у објашњење у облику питања везаног за период Аустро-Угарске, у чијем је саставу раније била Хрватска, да ли је „не једном чиновнику, него ма и једном судији пало на памет да на изборима друкче гласа, до за Владине кандидате.”72 Овакво правдање своје политике притисака Стојадиновић је налазио и у другим приликама када је алудирао на стања у неким земљама.73 С одређене тачке гледишта он је био у праву, јер у поређењу са режимима у Немачкој, Италији и СССР његов режим био демократскији. Ово наравно никако не може бити оправдање за неиспуњење датог обећања о демократизацији земље, али је Стојадиновићу послужило да покаже како „постоји и горе”. Стојадиновићев став према Народној Скупштини открива се приликом његовог наступа у Петровграду. Он тада будућим посланицима намењује улогу „помоћника у будућем раду”. Ово ниподаштавање улоге скупштине које је изнео председник владе јасно говори о његовим жељама и о схватањима улоге парламентарног система. Његово стављање изнад скупштине говори и о његовим личним амбицијама, као и о тадашњем схватању значаја институције парламента. Наведено се уклапа у изнесену тврдњу да је предизборна кампања пре подсећала на председничку, односно у конкретном случају избор за председника владе, који је поред себе требало да има неке помоћнике. То је, наравно, био случај са владином листом, док се тако нешто није могло закључити са опозиционом због њене разнородности.

70

71 72 73

АСЦГ, 37-2-419. Стојадиновићев говор из Љубљане од 8. децембра 1938. Важно је напоменути да је у документу прво стајало „њих”, везано за хрватске чиновнике али је Стојадиновић својеручно исправио текст додавши „државних чиновника и службеника” чиме је своје упозорење проширио на целокупно чиновништво. АСЦГ, 37-2-419, Стојадиновићев говор из Љубљане од 8. децембра 1938. Исто. На митингу у Новом Саду Стојадиновић је рекао: „А ако је реч уопште о политичким слободама, ја вас молим да се обазрете мало по свету и да завирите у друге земље, па да видите како се тамо управља, а како код нас”. АСЦГ, 37-2-335.

257

мр Бојан Симић Четврти део говора био је везан за критику опозиције и то искључиво оних политичара и странака који су се нашли на Мачековој листи. Димитрије Љотић и његова листа у говорима нису помињани, што се поклапало се дотадашњом праксом игнорисања и омаловажавања поменутог политичара. У предизборним говорима Стојадиновић је опозицију називао „чудна војска” и „гомила бродоломника” који су ту да „руше а не да стварају.” Говорило се о „маршалу демократије” чика Љуби, „земљораднику” Пижону, „другу” Живку, „диктатору” Петру и „фиреру” Јевтићу. Притом се постављало питање о томе какве везе је Љуба Давидовић имао са демократијом „у ономе моменту, када је био направио ,тврд град’ са пок. Вељом Вукићевићем” или о „великом богаташу и кућевласнику београдском Живку Топаловићу” и његовој вези са „радничком сиротињом”.74 Коришћена је свака прилика да се лидери опозиције дискредитују, да се истакне њихова неспособност и њихова непринципијелна коалиција „за коју се не зна ни шта хоће, ни куда иде, али која у сваком случају претставља једну опасност за будућност ове државе.”75 Током целокупне кампање инсистирало се на програмским разликама политичких партија са Мачекове листе, а као додатни аргумент коришћени су њихови сукоби из прошлости. Ово је посебно истицано за непрограмски савез између ЈНС и остатка опозиције. Интересантно је напоменути да је у поменутој критици за вође ЈНС подсмешљиво и увредљиво коришћени термини „диктатор” и „фирер”. Овим се хтело приказати неиспуњене амбиције дотичних политичара али и нека врста Стојадиновићеве одбојности према режиму „чврсте руке”. Ово ипак није било у складу са стварношћу јер је он, као што смо видели, високо уважавао фашистичке диктаторе Хилтера и Мусолинија.

74 75

Изречено на митингу у Бијељини 27. новембра 1938. Исто.

258

Пропаганда Милана Стојадиновића

Леци „Пријатељима Петра Живковића” и „Лажу те” из предизборне кампање за децембарске изборе 1938. године. АСЦГ, 37-8.

259

мр Бојан Симић Стојадиновић се током кампање служио и туђим идејама, ако би проценио да му могу бити од користи. Одушевљен Корошчевом опаском о опозицији изреченој у Љубљани, када их је упоредио са птицама пуштеним из кавеза где „једни певају, други циче, трећи крече, четврти гачу” Стојадиновић је то поновио на завршном митингу у Београду. И овом прилику је искористио да покаже своју „блискост” са Корошцем, само десетак дана пре његовог искључивања из владе.76 Интересантан детаљ Стојадиновићевих наступа током предизборне кампање било је и његово често коришћење народних изрека. Несумњиво је да је председник владе интимно био везан за народну традицију77, али конкретно коришћење изрека служило је искључиво у пропагандне сврхе. Њима се желео постићи двоструки ефекат. Познате изреке требало је да олакшају народу прихватање изнетих ставова, а истовремено да Стојадиновића представе као народног човека, који из народа потиче и који га разуме. Ово „оружје” било је нарочито у употреби када је требало критиковати политичке противнике. Коришћени су изреке: „Састало се зло и горе да се лоше договоре”, „кад је љута зима онда мачка и миш заједно спавају” и слично. Предизборна кампања представљала је условно сукоб две политичке концепције, наиме централизма и федерализма.78 Поред стандардних критика федерализма да он у суштини представља рушење државе, Стојадиновић је примењивао и много интелигентнију и суптилнију пропаганду. На другом митингу у Београду, када се обраћао привредницима, он је искористио прилику да скрене пажњу и на привредне недостатке федерације, тј. повећање администрације, уситњавање тржишта и слично. Посебна пажња у критици посвећена је Влатку Мачеку као носиоцу опозиционе листе. Занимљиво је да се о њему на првим митинзима готово и није говорило. Ретко је помињан, у само једној реченици, када се изражавало опште неслагање са политиком његове листе. На последња три митинга ситуација се променила, тако да је критика Мачека заузела централно место. На митингу у Љубљани истакнуто је и то како је Мачек Словенац, али да „још није до сада успео да код вас овде у Словенији стекне неку популарност”. Иако је интимно признавао Мачеку вођство над хрватским народом, о чему смо говорили, Стојадиновић је тврдњом о 76 77 78

АСЦГ, 37-2-421/445, Говор у Београду од 9. децембра 1938. Стојадиновић је знао Горски вијенац напамет. Концепт федерације не може се у потпуности приписати свим члановима Мачекове листе. Ово нарочито не стоји за ЈНС и за неке чланове србијанске опозиције. О ставовима Удружене опозиције према преуређењу државе видети поменуту књигу М. Радојевић, 126 и даље.

260

Пропаганда Милана Стојадиновића његовом словеначком пореклу покушавао да га дискредитује као неког ко не представља свој већ неки други народ. Ове Стојадиновићеве тврдње биле су контроверзне јер се у току кампање говорило о једном народу различитих имена. Посебно место у нападима на Мачека било је и помињање „нарочито организованих терористичких банди”. Реч је била о Хрватској сељачкој и грађанској заштити. Ове формације, које су готово без икакве контроле деловале у Хрватској, су толерисали државни органи, а слична упутства дата су и војсци.79 Очигледна је била тежња владе да покуша да избегне веће инциденте, по цену да изборе у Савској и Приморској бановини убедљиво изгуби.80 Критика опозиције, у складу са поменутом пропагандном тактиком, појачавана је како се ближио дан избора, тако да је на другом београдском митингу доживела свој врхунац. Све четири постојеће радио-станице биле су обавезне да преносе овај збор. По својој дужини он је био готово два пута обимнији од осталих предизборних говора. Поменута критика заузимала је више од половине изреченог, односно по дужини била је једнака једном целокупном ранијем говору. Оптужбе и „презентирани докази” били су припремљенији и конкретнији. На другом београдском митингу Стојадиновић је направио поређење Стјепана Радића и Влатка Мачека као његовог наследника на челу ХСС-а. У дугом излагању председник владе се потрудио да прибави разне цитате из Радићевих говора који је требало да илуструју његово политичко гледиште. Ови цитати су у суштини изабрани да послуже тренутном интересу ЈРЗ и да припомогну у борби против Мачека, а не да истинито информишу грађане Југославије. Ова критика имала је додатну тежину имајући у виду да су сви грађани били у могућности да преко радија чују тај говор. Опширни цитати из Радићевих наступа били су презентовани с циљем да покажу две чињенице које је Стојадиновић хтео да докаже. Прва да је Радић сматрао да су Срби и Хрвати један народ, и друга – да су радикали једини прави представници српског народа. Ови „докази” требало је да, поред дискредитације Мачека, као човека који је негирао поменуте „чињенице”, утабају пут предстојећим, неминовним, преговорима о будућности државе између њега и Стојадиновића. Критика опозиције на свим митинзима била је у складу са раније исказаним тенденцијама. Опозицији се оспоравала било каква пози79 80

М. Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Beograd, 2004, 60. О одређеној немоћи ЈРЗ у Савској и Приморској бановини сведочи и то што на многим изборним местима уопште нису постојали њени представници који би посматрали ток избора. АСЦГ, 37-4-256/257. Извештај представника земаљске листе Милана Стојадиновића у Главном бирачком одбору од 10. јануара 1939.

261

мр Бојан Симић тивна акција и конструктивне намере, они су означавани као реметитељи мира и изазивачи хаоса. Према Мачеку постојао је нешто другачији пропагандни приступ који није негирао његову представничку улогу, али је покушавао да га што више лично дискредитује.

Летак „Гласај за Удружену опозицију!”, АСЦГ, 37-15-134.

Целокупна критика опозиције попримила је облик црно-белог приказивања. Њену кулминацију обележио је и познати плакат „Размисли којим ћеш путем” који је представио разлику између политике владе и опозиције као разлику између пута у рај и пута у пакао.

262

Пропаганда Милана Стојадиновића

Плакат „Размисли којим ћеш путем”, АСЦГ, 37-8. Збирка Милана Стојадиновића(37), фасцикла 8.

Последњи, пети део говора, састојао се од Стојадиновићевог позива да се на изборима гласа за његову листу. Након презентирања говора у коме је у потпуности идеализован рад владе овај позив био је логичан 263

мр Бојан Симић закључак изнесеног. Завршни део говора, који се окончавао углавном речју живели, комбинован је с новим обећањима. Иако је на првом митингу назначено да се пред бирача излази са „готовим резултатима а не пустим обећањима” Стојадиновић је нашао за потребно да да нова обећања. Ово се нарочито односило на привредно заосталије крајеве као што су Неготин или Бијељина, где су обећавани путеви, мостови, железница. Из потребе да се поменутим крајевима обећају такве ствари видимо да је и сам Стојадиновић био свестан да за три године своје владе није довољно учињено, па је то покушао да замаскира најавом светлије будућности поменутих крајева. Из наступа избијао је оптимизам који је председник владе имао у погледу резултата предстојећих избора. Претеривања о „Југославији као моћној држави”, о „резултатима који су равни поновном стварању Југославије” или „једном чуду”, одавала су његову самоувереност. Круна његове самозадовољности била је реченица на завршном митингу када је поносно констатовао „партија је верна своме шефу”. На овом конкретном примеру Стојадиновићева „опијеност” влашћу избила је на површину. Колика је била ангажованост других функционера ЈРЗ, министара и страначких органа, видимо из распореда заказаних зборова министра Стошовића за срез добрички и прокупачки. Примећујемо да је готово свакодневно одржавано и по четири пет зборова у селима овог краја, па се може закључити да се пропагандна активност одвијала практично од јутра до мрака.81

81

АСЦГ, 81-6.

264

Пропаганда Милана Стојадиновића

Летак „Грађанине”, АСЦГ, 37-8.

265

мр Бојан Симић Посебан вид пропагандне борбе била је манипулација бројевима. Овај, не и нов, начин политичке борбе користио се не само када су се приказивали резултати владе, већ и када је било речи о броју посетилаца на зборовима и митинзима ЈРЗ. Пропагандна машина често је претеривала када је реч о броју учесника, а то се чинило намерно. О оваквој појави говори и Милан Јовановић Стоимировић када каже да је на митингу у Петровграду било „једва” 20.000 људи, док су медији говорили о чак 40.000 посетилаца.82 Овај пример, чак двоструког претеривања, није био усамљен, нити јединствен, јер су и на осталим најважнијим митинзима навођени бројеви који су били толики да су изазивали сумњу објективних посматрача. Спомињани подаци су ишли од 30.000 у Босанском Новом и Београду, па до 100.000 присутних за зборове у Новом Саду и Љубљани.83 Намерно повећавање броја присутних људи, уз наглашавање њихове једнодушне оданости председнику и странци, имало је за циљ да убеди читаоце и слушаоце у укорењеност програма ЈРЗ и неминовну убедљиву победу Стојадиновићеве листе. Посебан начин истицања председника у кампањи било је и наглашавање његовог избора за почасног грађанина неког града. Специфичан случај десио се када је током боравка у Шапцу Стојадиновић изабран за „првог уопште почасног грађанина”. Том приликом је градски већник Александар Томић захвалио председнику на културном и привредном подизању Подриња и целе Југославије. Томић је нарочито истакао да Стојадиновићева личност представља персонификацију „радног и стваралачког човека”.84 Председник владе постао је тих месеци почасни грађанин и неких других градова, међу којима је била и Јагодина.85 Један од честих начина манифестације пропаганде било је и истицање блискости неког среског кандидата са председником владе. На плакатима је назначавано како је одређеног кандидата лично председник владе одабрао или прихватио на своју листу. Посебан вид подвлачења ове везе било је и штампање плаката у виду фотографије кандидата са председником владе, чиме се поменута блискост материјално потврђивала.

82 83

84 85

М. Јовановић Стоимировић, н. д., 216. Подаци су објављени у штампи а касније су унети и у публикацију Један народ, једна држава, један краљ. Време од 9. новембра 1938. АСЦГ, 37-59-31, Стојадиновићева захвалност на избору од 16. октобра 1938.

266

Пропаганда Милана Стојадиновића

Летак из предизборне кампање за децембарске изборе „Гласам за листу дра Милана Стојадиновића и среског кандидата дра Шефкију Бехмена”, АСЦГ,37-8.

Могућност издавања Уредби коју је имала према Уставу влада је, нарочито у предизборној кампањи, користила у пропагандне сврхе. Након расписивања избора, већ 21. октобра, обнародовано је да је Влада донела Уредбу о регулисању самоуправних, општинских и бановинских приреза за земљишта аграрних субјеката. Овом уредбом брисани су сви општински и бановински прирези дуговани до 1. јануара 1938. године свим месним аграрним интересентима, сеоским занатлијама, добровољцима, оптантима, колонистима и другим аграрним субјекти267

мр Бојан Симић ма којима је дата земља по прописима Закона о ликвидацији аграрне реформе на великим поседима или по ранијим привредним законима. По поменутој Уредби билe су предвиђене и олакшице приликом плаћања општинских и бановинских приреза за наредних осам година.86 Доношење Уредбе о ратним инвалидима повећан је број лица која су имала право на инвалиднину. Број корисника био је готово удвостручен јер је порастао са 71.737 на 138.070 лица.87 Овом Уредбом предвиђено је и повећање инвалиднина, као и добијање још неких повластица и додатака на скупоћу. Важно је рећи да ова уредба није лако издата. Министар финансија Летица је у одговору на захтев Стојадиновића рекао да је услед смањеног прилива средстава у буџет таква уредба није била изводљива и закључује да „у оваквој ситуацији немогуће је мислити на буџетско повећање кредита за повишење инвалиднина”.88 Ипак услед разлога пропагандно-политичке природе, уредба је врло брзо донесена, већ после неколико дана. Доношење уредби у јеку предизборне кампање и чињеница да је њихов ефекат и реализацију било тешко предвидети, довољно говоре о суштини и разлозима њиховог доношења. Најважније код поменутих аката било је то да непосредно пред само гласање код одређеног слоја становништва оставе утисак о значајном бољитку у блиској будућности. Неколико дана пре самих избора донесена је и Уредба о исплати накнаде ратним добровољцима путем издавања 4 %-их државних обвезница. Њоме су сва лица којима је признат статус добровољца стекла право да у недостатку обрадиве земље добију новчану накнаду и то добровољци – борци од 50.000 динара, а добровољци – неборци од 30.000 динара.89 Поменутој мери дата је и додатна пропагандна димензија јер се наводило да је њоме коначно испуњено обећање српске владе са Крфа 1917. године када је обећано да ће се добровољцима и њиховим породицама из пасивних крајева Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Црне Горе и Далмације који су живели у најтежим приликама обезбедити егзистенција.90 И на овом, као и на многим другим примерима, Стојадиновићева влада је пробала да се представи као неко ко не само да испуњава своја обећања, него и она која су дали други много пре, па чак и обећања дата пре формирања Југославије. 86

87 88

89

90

Време од 22. октобра 1938. Како се наводи укупан износ брисаних дугова био је 78.171.770 динара, од чега је на општински прирез отпадало 16.339.997, а на бановинским 61.771.773 динара. Време од 21. новембра 1938. АСЦГ, 37-41-434, Писмо министра финансија Летице председнику владе Стојадиновићу од 17. новембра 1938. Милан Стојадиновић је на митингу у Босанском Новом (20. новембар) говорио о томе да је његова влада „само у северним крајевима наше земље” доделила земљу за око 22.000 добровољачких породица. Време од 8. децембра 1938.

268

Пропаганда Милана Стојадиновића Унапређење државних чиновника било је посебно бројно непосредно пред изборе. Провладине новине су готово свакодневно доносиле по целу страницу са именима унапређених. То је, с обзиром на гломазни чиновнички апарат, био значајан покушај владе да додатно осигура њихову верност и тиме себи „намакне” значајан број гласова. Унапређења су ишла у комбинацији са претњама, као што је била већ поменута у Љубљани, коју је изрекао сам председник владе. Једна од пропагандних мера коју је влада користила у овом периоду била је и амнестија. На дан Уједињења, 1. децембра, дошло је до масовног помиловања „штампарских, кривичних и монополских” кривица. Том приликом посебно је истакнуто амнестирање оних коју су били кажњени због кршења закона о штампи. Ово је тумачено као посебан вид демократизације земље.91 Сви ови потези били су срачунати с циљем да се остваре што бољи изборни резултати владине листе. Специфичност пропаганде за децембарске изборе била је и емитовање већ поменутог наменски снимљеног пропагандног филма. Његово снимање и емитовање може се сматрати једном од најзначајнијих иновација у пропаганди у међуратној историји Југославије. Филм Путем препорода – Југославија јуче и данас стигао је из Немачке у земљу вероватно 24. новембра.92 То је било пет дана касније од планираног, што је условило и прекид већ започетог рекламирања филма.93 У Југославију су стигле 32 копије филма, од тога 30 „нормалног” и две тзв. „шмал” филма. Те две копије имале су монтирану апаратуру за пројектовање што је омогућавало приказивање филма и тамо где није било одговарајућих биоскопских сала. Емитовање филма почело је 26. новембра у Београду, Крагујевцу, Белој Цркви и Смедереву. Наредног дана приказиван је и у другим местима, а у Београду се прва два дана филм приказивао чак у тринаест различитих биоскопа. Власт је одлучила да у неким местима, због очекиваног лошег пријема и евентуалних немира, филм не емитује. Филм није приказан у Загребу, Сиску, Вараждину, Карловцу, Огулину, Славонском Броду, Дубровнику и Алексинцу. Ради се углавном о градовима из Савске бановине где је очекиван негативан пријем и бојкот. У Приморској бановини филм је емитован у Сушаку, Сплиту и Шибенику. 91 92

93

Време од 1. децембра 1938. Занимљиво је да је своју помоћ у изборној кампањи Стојадиновићу нудила и Италија, предлажући преко аташеа за штампу италијанског посланства да специјална екипа са опремом за тонфилмско снимање сними збор ЈРЗ у Љубљани 8. децембра и да га већ 10. децембра приказује широм Словеније. АСЦГ, 37-12, Писмо секције за пропаганду Главног одбора ЈРЗ од 28. новембра 1938, упућено Милану Стојадиновићу. АСЦГ, 37-12-387, Извештај Градимира Козомарића од 22. новембра 1938, упућен Милану Стојадиновићу.

269

мр Бојан Симић Филмска секција ЈРЗ је на терен послала двадесет четири курира који су били дужни да прате реакције посетилаца и о томе обавештавају централу. Они су били дужни да своје извештаје свакодневно предају телефонски и писмено. Из пренетих извештаја види се да је филм примљен углавном у складу са очекивањима владајуће партије.94 Дужност ових курира била је и да шаљу повратну информацију, као и да по потреби утичу на бољи пријем и евентуално усмере централу према срединама у којима би било добро приказивати филм. Радило се о припадницима омладинских организација ЈРЗ за чија је путовања Драгиша Цветковић, као шеф пропагандне секције странке, предвидео 24.000 динара.95 Иначе, снимљени филм трајао је десетак минута што за оно време није било кратко.96 Приказивање „шмал” филмова тражило је нарочито добру организацију. С обзиром на то да је било само два таква пројектора филмска секција је ради лакшег транспорта купила, специјално за ову прилику, возило марке „ford”.97 Крајем новембра једна екипа била је у Бијељинском крају, где се иначе одржавао митинг ЈРЗ, тако да се филм емитовао као нека припрема присталица за овај догађај. У истом периоду друга екипа налазила се у Македонији где је филм емитован у Радовишту и Струмици. Пропагандни утисак емитовањем филма био је задовољавајући. Није занемарљиво ни како је један технички добро припремљен филм утицао на недовољно просвећени народ коме је дотична пројекција била можда прва коју су видели у животу. Ово „техничко чудо” морало је да остави значајан утисак и добро послужи сврси. С обзиром да је и ова пропаганда окренута пре свега присталицама ЈРЗ можемо закључити да је била у служби учвршћавања већ постојећих убеђења. Одличан одзив у неким срединама, у Бачком Петровом Селу чак 2.500 људи, могао је само да користи организаторима приказивања. Ипак, може се закључити да је онај ко је био спреман да плати улазницу и присуствује филмској пројекцији, вероватно већ био одлучио да свој глас на предстојећим изборима да Милану Стојадиновићу и ЈРЗ.98 Приликом преношења говора Милана Стојадиновића партијске организације ЈРЗ имале су задатак да поставе звучнике на централним 94

95

96 97

98

Из извештаја можемо видети да је филм најбоље примљен у Београду, док је проблема било у Шибенику и Сплиту, a да је у једном биоскопу у Сарајеву „јеврејска публика изјављивала негодовање”. АСЦГ 37-12-392, Извештај „Како је примљен филм Путем препорода – Југославија јуче и данас”. АСЦГ, 37-12-398, Извештај Градимира Козомарића од 21. новембра 1938, упућен Милану Стојадиновићу. Детаљнији садржај филма видети у прилозима. Возило је коштало 62.000 динара, док су остали трошкови екипе били 14.000 динара за агрегат, 800 динара за аутотрансформатор и 300 динара за каблове. АСЦГ, 37-12-398, Извештај Градимира Козомарића упућен Милану Стојадиновићу 21. новембра 1938. Цена улазница износила је 2 и 3 динара, а за чланове ЈРЗ пројекција је била бесплатна.

270

Пропаганда Милана Стојадиновића местима у својим градовима. У удаљенија места ти звучници су посебно достављани да би говор био приступачнији што већем броју грађана.99 На Цетињу су звучници инсталирани на тргу испред хотела „Гранд” а у Љубљани је на три највећа локала у центру града. Наравно, и у овом случају дописништво и особље Централног прес-бироа било је задужено за добар „штимунг” као и за слање повратне информације централи. У изборном дану радио је одиграо веома важну пропагандну улогу. Почевши од 10 часова ујутру, на свака два сата, преносио је изборне резултате. Оваква инструментализација радија била је у супротности са основним демократским начелима. Будући да су резултати говорили о великом вођству владајуће странке, ово објављивање је итекако моглo да утиче на опредељивање грађана, како на оне колебљиве, тако и на оне који нису били сигурни да ли да на изборе изађу. Може се рећи да је овакво деловање радија помогло каквом-таквом изборном успеху владајуће странке. Посебан вид пропагандног деловања у предизборној кампањи била је организација изложбе Три године владе Милана Стојадиновића. Она није требало да представља само „осврт на пређени пут”, већ и својеврстан „поглед у будућност”. На изложби је представљено обиље материјала: статистички подаци, графикони, макете, модели, географске карте који су разврстани по појединим ресорима. Њихов основни циљ био је да се упоредно прикаже ситуација у земљи 1935. и 1938. године, значи стање пре доласка владе Милана Стојадиновића и стање након три године. Тако приказани резултати били су импресивни и далеко су превазилазили степен стварно оствареног напретка. Као илустрација понуђеног материјала коришћени су многобројни цитати Милана Стојадиновића, као и страних државника о раду владе (Мусолини, Геринг, Идн, Метаксас и други). Већи део коришћеног материјала био је онај сакупљен за издања Три године владе Милана Стојадиновића који је прикупио и приредио ЦПБ. Реч је, дакле, о подацима које су већ средином године презентирани јавности и који су до тренутка избора требало да поприме форму већ прихваћене истине. Oва изложба је за чланове и симпатизере ЈРЗ требало да буде „душевна храна” која их челичи, храбри и бодри у изборној борби. Прва изложба отворена је 2. октобра, дакле око недељу дана пре званичног расписивања избора. Предвиђено је да као путујућа промоција, буде представљена у што већем броју градова. Током два месеца, колико је трајала, изложба је обишла Београд, Нови Сад, Бањалуку, 99

Постоје индиције да је Стојадиновић мегафоне набављао из Немачке. Према тврђењима министра двора Милана Антића мегафони су добијени лично од једног од челника нацистичког режима Алфреда Розенберга. Архив САНУ, Фонд Милана Антића, документ 8750.

271

мр Бојан Симић Сарајево, Крагујевац, Ниш, Скопље и Битољ. Изложба, што због политичких, што због организационих разлога, није била планирана за Дравску, Савску, Приморску и Зетску бановину. За место одржавања у Београду изабран је павиљон „Цвијета Зузорић”.100

Позив за изложбу „Три године владе Милана Стојадиновића” у Београду објављен у листу Самоуправа од 1. октобра 1938.

Ову изложбу, као и остале, отворио је шеф ЦПБ Коста Луковић. Он је на располагању увек имао и аутомобил који га је одвозио и довозио на жељену дестинацију. Луковић је у својим говорима прво изрицао 100

У Извештајима који говоре о раду „Цвијете Зузорић” ова изложба поменута је само успут, ван пописа и описа осталих уметничких изложби одржаних у Уметничком павиљону 1938. године, што је по мишљену Радине Вучетић „претстављало став које су госпође из Удружења имале о овом догађају”. Р. Вучетић Младеновић, Европа на Калемегдану, Београд, 2003, 189.

272

Пропаганда Милана Стојадиновића низ хвалоспева о раду владе а посебно о деловању председника владе Стојадиновића. У наставку Луковић је обично говорио о просперитету одређене бановине или области у којој је изложба тренутно боравила под Стојадиновићевом владом. О озбиљности организације изложбе говори и то што су целокупни државни и партијски апарат били задужени за припрему изложбе и њен што бољи пријем. Обим ових активности најбоље илуструје пример Дунавске бановине. Бан је слао расписе свим среским начелницима и градским поглаварствима да организују депутације из појединих општина које би требало да посете изложбу. Кабинет бана је такође слао и позивнице на кућну адресу око 300 људи за које се сматрало да су најугледнији у бановини. Поред овога „умољени” су сви шефови установа и надлештава да препоруче свом чиновништву посету изложбе.101 На основу података о свакодневним посетама разних делегација није тешко претпоставити да су слично поступале и власти других бановина у којима је изложба била представљена. Поставка изложбе најдуже се задржала у Београду (око две недеље) и у Сарајеву (9 дана), док се у осталим градовима задржавала у просечно четири дана. Изузетак је био Битољ где је изложба постављена 9. децембра па је тако могла трајати само три дана рачунајући и недељу 11. децембар, тј. дан одржавања избора. Посебна погодност која је нуђена потенцијалним посетиоцима изложбе био је попуст од 50 % на превоз железницом до места поставке.102 Ово је, наравно, било у служби привлачења што већег броја посетилаца. С друге стране овај податак илуструје и важност коју је власт придавала успеху изложбе. Поред државних органа за организацију и потпору изложбе била су задужена и друга предузећа. Тако је за потребе изложбе „Електроиндустрија” у Битољу обезбеђивала струју „и у времену од 8 часова изјутра до 5 часова поподне, када обично нема струје.103 У целокупној пропаганди везаној за промоцију изложбе учествовала је и штампа. Готово свакодневно Самоуправа, али и други листови, доносили су извештаје о броју посетилаца, о именима оних најугледнијих, као и о броју делегација. На страницама штампе ређао се дугачак низ делегација, имена и функција. Међу њима било је занатлија, земљорадника, свештеника, радника, гимназијалаца у пратњи разредних старешина... Нарочиту пропагандну улогу имале су и информације о томе како је на захтев одређене групе или организација 101

102 103

АСЦГ, 38-7, Извештај дописника Триве Милитара од 17. октобра 1938, који је достављен шефу ЦПБ Кости Луковићу. Самоуправа од 26. октобра 1938. Решење о овоме донео је министар саобраћаја Спахо. АСЦГ, 38-10, Писмо дописника ЦПБ Кулунџића упућено М. Стојадиновићу 1. децембра 1938.

273

мр Бојан Симић изложба продужена.104 Ово „бомбардовање” информацијама о успеху и броју посетилаца могло је да утиче на друге да и они одлуче да виде ову „велику изложбу”. На свим изложбама, поред водећих функционера ЈРЗ, били су и водећи државни функционери, док је у Београду изложбу посетио „председник Стојадиновић са госпођом”.105 Интересантно је поменути да су се поред државних могли видети високи војни функционери.106 Сви они били су у пратњи војних делегација, што је могло да остави утисак о томе како и војска стоји уз владајућу странку. Иако је ово формално била изложба о учинку владе, њено смештање у периоду изборне кампање јасно ју је означило као партијску, а тиме и војна лица довела у положај учесника једне такве манифестације. Укупан број посетилаца према званичним подацима премашивао је 200.000. Највећи број, наравно, забележен је у Београду чак 61.000.107 Наведени податак, без обзира колико претеран, био је показатељ да је изложбу видео велики број људи. Можемо закључити да је она, ипак, одиграла своју пропагандну улогу. Толики број посетилаца није се могао окупити и на више десетина зборова. Притом је сугестивна моћ коју је имао изложени материјал била већа него она која се могла постићи на већини одржаних зборова. Интересантно је напоменути да се распоред изложбе разликовао од програма главних зборова на којима је говорио Милан Стојадиновић. Изгледа да се водило рачуна да се изложба одржава у другом крају земље у односу на митинг на којем је говорио председник владе. Тако је док се одржавао збор у Новом Саду изложба је била у Сарајеву, а за време зборова у Љубљани и Београду изложба је била постављена у Скопљу и Битољу. Овим се постизао равномеран пропагандни ефекат на свим територијама, осим области где је већински био хрватски народ, где није било ни изложбе ни великих зборова ЈРЗ. Ово наравно потврђује изнету процену да се Стојадиновић унапред помирио са поразом у тим областима и да се једино надао достизању „Јевтићевог резултата”. Интересантно је споменути неку врсту истраживања јавног мњења коју је у вези с изложбом урадио К. Тачевић, новинар из Београда. Он је урадио анализу која је обављена на основу анкетирања 412 лица из разних крајева, која су посетила ову изложбу. Разговор је обављен са 104

105

106

107

Случај Бања Луке када је на захтев земљорадника изложба продужена за један дан, Самоуправа од 2. новембра 1938. Изложбу у Београду између осталих посетили су и намесник Раденко Станковић и министар саобраћаја, лидер босанског дела ЈРЗ, Мехмед Спахо. Између осталих то су били у Београду дивизијски генерал Миливоје Алимпић, у Нишу бригадни генерал Милосав Петровић, у Скопљу командант армије Милан Јечменић и други. Према подацима из провладине штампе, забележена посета у Сарајеву била је 34.762, док се у осталим градовима кретала око 20.000.

274

Пропаганда Милана Стојадиновића 88 разних чиновника и интелектуалаца разних слободних професија, 105 привредника из грађанских редова, 64 пољопривредника, 56 квалификованих варошких радника, 18 неквалификованих и пролазних радника, 42 студента и ученика средњих и стручних школа и 39 лица чије занимање није утврђено. Резултати су били следећи: 3 лица испољило је негодовање према изложби, тврдећи да је она приређена из чисто демагошких и политичких рачуница режима, једно лице је тврдило да су приказани подаци фалсификати, једанаест њих је изразило сумњу да је баш све онако како је приказано, међу којима је осам рекло да је „сјајан успех од ове владе ако је бар половина од тог истина”, 49 лица је признало успех владе, 137 лица је исказало изненађење оним што су видели и изразило се позитивно о раду владе, 204 лица исказало је одушевљење и одало признање Стојадиновићу, док је седморо лица хватало белешке у намери да их искористе да „запуше уста свакоме који буде покушао да их лаже по зборовима како садашња влада није ништа учинила за народ”.108 Поменуто истраживање добар је пример рада на прикупљању информација и личи на савремене облике истраживања јавног мњења. Једина, али ипак значајна примедба, јесте то што су они који су одлучили да дођу на изложбу у великој већини већ били опредељени за Стојадиновићеву листу. Једна од специфичности ове изборне кампање била је и употреба авијације. Она је коришћена за бацање летака.109 Предлог за ову неуобичајену акцију примила је Секција за пропаганду још 25. октобра од Милутина Анастасијевића, пилота и члана Средишне управе „Аеро клуба”. У овом писму Анастасијевић је констатовао како је „пропаганда бацањем летака из ваздуха најефикасније сретство за све циљеве и акције” и како је овај начин пропаганда „уведен у целом свету”.110 Овај предлог Секција за пропаганду проследила је Стојадиновићу 25. месец дана касније. Предвиђено је да се акција одржи у периоду од 1. до 10. децембра са мањим авионима који је требао да лете ниско и да бацају летке на назначеним им теренима.111 Појављивање „зелених кошуља” у предизборној кампањи представљало је, између осталог, и један вид пропагандне делатности. Ради 108 109

110 111

АСЦГ, 37-9-602/3. У свом раду о изборној кампањи Богољуба Јевтића за петомајске изборе 1935. године, Ђоко Трипковић спомиње употребу авиона из којих је бацано „на хиљаде летака разних боја”. Употребу авиона аутор не објашњава а притом нису наведени ни извори за поменуту тврдњу, Ђ. Трипковић, н. ч., 75. АСЦГ, 37-67-491, Предлог за вршење пропаганде из ваздуха. АСЦГ, 37-12-81/361. Писмо секретара Секције за унутрашњу политичку акцију и пропаганду бр. 858 од 25. новембра 1938. године. У писму се наводи да акција не би била скупа „с обзиром на то што би отпало прављење уговора и плаћање по километражи, већ би се платио или набавио бензин, гориво и мазиво, а пилотима би се исплатио известан хонорар”.

275

мр Бојан Симић се о групи људи, углавном младих, који су на себи носили зелене кошуље, панталоне, кравату, појас, ремник и шајкачу. Њихово појављивање на митинзима, поред визуелног ефекта, требало је да прикаже јединство странке, добру организацију, као и извесну блискост са народом посредством делова традиционалне ношње. Узор за формирање ових формација већина историчара види у фашистичким „црним” и „сивим” кошуљама. На ове оптужбе које је добијао и од савременика112 Милан Стојадиновић је одговорао да се радило о омладинцима који су служили као обезбеђење на партијским зборовима, односно „укупно 30 затворено сивих, а не зелених кошуља, са сличним панталонама и шајкачом на глави”.113 Из увида у архивски материјал (фотографије, филм) закључујемо да се ове формације јављају током изборне кампање и да су стварно служиле за обезбеђење зборова на којима је говорио Стојадиновић. На митингу у Петровграду број „зелених кошуља” био је 39 што је личило на поменутих 30.114 Други извори ипак говоре другачије. У списку инвентара „Словенског југа” од 7. октобра 1938, дакле три дана пре расписивања избора, поред остале опреме записано је постојање већ 210 зелених кошуља.115 Поменуте униформе већ су коришћене приликом ранијих путовања чланова „Словенског југа” у Италију и Немачку. Вероватно се радило о покушају приближавања домаћинима, с обзиром на чињеницу да су омладинци ишли у посету колегама у фашистичким земљама где је ношење униформи било уобичајено. Индикативно је ипак да су те униформе израђене по изричитој наредби председника владе.116

112

113 114

115 116

Вође УО су још 1937. изразиле протест против униформисања страначких организација ЈРЗ. У писму краљевском намеснику Раденку Станковићу од 20. октобра они указују на влада и ЈРЗ „стварају борбене организације својих припадника, униформишу их, и спремају се, како смо извештани, и да их наоружају, па да са таквим организованим, униформисаним и наоружаним четама отпочну борбу”. Занимљиво је да је ово писмо уместо А. Станојевића потписао М. Трифуновић. АСЦГ, 37-10-328. М. Stojadinović, н. д., 534. Постоји сачуван тачан списак омладинаца по имену и презимену и припадности одређеном пододбору ЈРЗ. АСЦГ, 37-16. АСЦГ, 37-17, Инвентар униформи „Словенског југа”. АСЦГ, 37-17-181. Писмо Душана Јанковића председника „Словенског југа” од 4. октобра 1938, упућено Милану Стојадиновићу.

276

Пропаганда Милана Стојадиновића

Долазак Милана Стојадиновића на митинг у Петровграду и „зелене кошуље” Извор: Један народ, једна држава, један краљ, Београд, 1939, 19.

Међутим није се стало само на томе. Већ у току месеца новембра убрзано се радило на прављењу још „униформи”. Сазнајемо да је већ било наручено две хиљаде и да је за овај посао коришћен део новца од 275.000 динара који је дат Омладини ЈРЗ на управљање.117 Каква је била намена толиког броја „униформи”, пред сам крај предизборне борбе није довољно јасна, јер нам даљи ток историјских догађаја није дао одговор на ово питање. У једном писму делегату Месног одбора при омладини ЈРЗ Стојадиновић говори о униформама као о „демократској установи”, у којој су сви једнаки. Ипак на истом месту каже да је та идеја преузета из Немачке и Италије. У даљем тексту се наводи да би униформе пре свега требало да носе спортисти, односно мушкарци снажније телесне конституције.118 117

118

АСЦГ, 37-16, Извештај председника ГО Омладине ЈРЗ председнику ГО ЈРЗ Стојадиновићу од 23. новембра 1938. АСЦГ, 37-16-631/632, Писмо М. Стојадиновића упућено Ранку Достанићу 7. септембра 1938.

277

мр Бојан Симић О ситуацији везаној за „зелене кошуље” у овом периоду сведочи Данило Грегорић, један од Стојадиновићевих сарадника.119 Он преноси један разговор који је обављен у централи странке. У њему се приказује ситуација око „зелених кошуља”, коментарише њихова улога и ефекат какав су производиле. О томе Грегорић каже: ...паде ми напамет долазак грофа Ћана у Београд. Тада је 300 младића обучено у зелене кошуље и постројено на станици. Истих 300 младића пожурили су у просторије странке, да се поново построје пред грофом Ћаном. И истих 300 младића су имали, у току боравка италијанског министра, још неколико пута прилике да се постројавају и да тако прикажу госту почетак стварање једне формације, која би имала да буде пандан италијанским црним кошуљама. Не ради се то тако. Или 50.000 униформисаних, који су претходно идеолошки уверени и у свему дисциплиновани, или ни један. Али ово овако је морало да делује само негативно.120 Из напред наведеног можемо закључити да је улога „зелених кошуља” била двострука. Требало је да оставе снажан утисак и на домаћу, и на страну јавност, нарочито ону фашистичку. Ипак чињеница је да пропагандни ефекат „зелених кошуља” није био успешан, а ако је на моменте оставио одређени позитиван утисак то је било краткотрајно и без већег значаја. Можемо закључити да је Стојадиновић од ових формација имао више штете него користи, јер су баш оне искоришћене као један од кључних разлога што га је део савременика и историграфије означио као фашисту. 121 O значајним средствима уложеним у току кампање говоре и следећи подаци из благајне ЈРЗ: 119

120 121

Данило Грегорић (1909–1957), пореклом Словенац, доктор правних наука и присталица националсоцијализма. Он је прво био сарадник Димитрија Љотића у „Збору”, али је касније пришао Стојадиновићу и био један од важних људи у области пропагандне делатности. Након пада Стојадиновића остаo је уз Цветковићеву владу, и будући да је уживао поверење Немаца, учествовао је у преговорима са њима као изасланик председника владе. Постао је директор листа Време где је остао све до 27. марта 1941. године. У току окупације сарађивао је са комесарском владом М. Аћимовића и владом М. Недића. У току рата емигрира у Немачку где је живео све до изручења новим југословенским властима. Осуђен је на 18 година затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици и Београду где је умро 1957. године. Д. Грегорић, Самоубиство Југославије, Београд, 1942, 53. На конференцијама УО често су се чуле оптужбе о настојању М. Стојадиновића да у земљи заведе фашистички поредак. Предизборни збор председника владе одржан у Новом Саду, којом приликом су га пратиле моторизоване јединице и поклици „вођа, вођа”, Б. Влајић један од челника ДС, оценио је као фашистички. М. Радојевић, н. д., 139.

278

Пропаганда Милана Стојадиновића Месечни издаци благајне ЈРЗ током кампање за парламентарне изборе 1) 2) 3) 4) 5)

Лични и материјални издаци ГО месечно динара За Самоуправу Бановинским одборима „ЈУГОРАС” За секретаријат ГО, и то: а) партијски пресбиро б) за радио секцију в) за филмску секцију г) за унутрашњу пропаганду д) за спољну пропаганду ђ) за информативну секцију 6) За студенте ЈРЗ „Словенски југ”, и то: а) Београд б) Загреб в) Љубљана г) Суботица д) Скопље 7) Главни одбор Омладине УКУПНО

91.000 50.000 30.000 20.000 15.000 5.000 5.000 20.000 8.000 5.000 5.000 5.000 2.000 2.000 2.000 15.000 280.000

*Извор: АСЦГ, 37-12-80/292,293. Извештај в. д. благајника Главног одбора ЈРЗ Д. Трифковића упућен М. Стојадиновићу 14. фебруара 1939.

Као што смо већ могли закључити, изборни терор био је једна од карактеристика и ових избора. Ради постизања што бољих резултата и њихове контроле Милан Стојадиновић и Антон Корошец упутили су бановима инструкције о понашању власти у току предизборне кампање, у коме су захтевали да се са садржајем лично упознају сви нижи органи власти. У њему је наређено да се воде спискови гласања свих чиновника и службеника, без обзира на струку, и да се ти извештаји доставе Стојадиновићу после избора. Ово се односило и на раднике приватних фабрика које су радиле за државне потребе. Изричито је наглашено да се спискови гласања доставе „за сваког појединца”. На гласање националних мањина власт је обратила посебну пажњу. Ово се нарочито односило на Јевреје. Имена и адресе оних који су гласали против владе морали су се у најкраћем року доставити бану.122 Прављење оваквих спискова био је један значајан вид притиска на државне службенике да своје поверење поклоне владиној листи. Јасно је да су 122

АСЦГ, 37-5-254, Распис бана С. Рајића од 4. децембра о понашању власти на изборима.

279

мр Бојан Симић под претњом отпуштања, премештања и непријатности на послу многи без много размишљања подржали владину листу. Ипак, имајући у виду неке спискове запослених у државним предузећима тај одзив не само да није био стопостотан, него некад није прелазио половину.123 Према постојећим, комплетно сачуваним списковима гласача са подручја Београда, Земуна и Панчева може се видети да је значајан број активних чиновника гласао за листу В. Мачека. Такав случај био је нарочито изражен са службеницима Министарства финансија.124 Најкомплетнији приказ гласања чиновника сачуван је за Дринску бановину и он у потпуности потврђује напред изречено. Наиме, од укупно 13.498 чиновника за ЈРЗ гласало је 8.344, за листу В. Мачека 3.729, за листу Д. Љотића само 9, док се од гласања уздржало 1.416 чиновника.125 Из наведених података видимо да је за владину листу гласало „само” 61 % у бирачки списак уписаних чиновника. Можемо закључити да се и поред притиска који је евидентно постојао значајан део њих одлучио да подржи опозицију или да се уздржи од гласања. Да су ти спискови ипак могли да имају утицаја на будућност чиновника и радника запослених у државним фабрикама говори и писмо упућено министру шума и руда Добривоју Стошовићу од 27. децембра 1938. године. У њему Мехмед Спахо каже да редукција радника у железари и руднику у Зеници треба да буде минимална а „да би том приликом требало нарочито водити рачуна о људима који су 11. децембра дали своје поверење Краљевској влади”.126 Треба напоменути да су сличне спискове правили и припадници ХСС. Тако је након избора у Загребу кружила брошура „Попис гласача града Загреба који су 11. просинца 1938. гласовали за носиоца листе др. М. Стојадиновића”. У овом попису могу се наћи поред имена и презимена оног који је гласао за владину листу, његова комплетна адреса и број под којим се води у бирачком списку. Брошура садржи и податке о апстинентима.127 Продавање и растурање ове књижице било је, наравно, забрањено.128 123

124

125

126 127 128

Пример Југословенског челика А.Д. – ливница и топионица Вареш, у коме је од 103 чиновника 62 свој глас дало опозицији. Расположење у целокупном предузећу било је ипак у корист владе јер је за њу гласало више запослених од оних који су поверење указали опозиционој листи В. Мачека. АСЦГ, Збирка Добривоја Стошовића (81), фасцикла 4. Готово комплетан списак гласача са територије Београда, Земуна и Панчева и податак за кога су гласали чува се у АСЦГ, 37-7. АСЦГ, 37-48-531. Табеларни преглед гласања државних чиновника Дринске бановине по ресорима на дан избора 11. XII 1938. АСЦГ, 37-45-563. Ова брошура налази се у АСЦГ, 37-5-277(1-95). Забрана је донета решењем државног тужилаштва у Загребу од 21. марта 1939. године. П. Лажетић, „Милан Стојадиновић и парламентарни избори 1938. године”, рукопис необјављеног дипломског рада, 89.

280

Пропаганда Милана Стојадиновића Један од видова притисака које су банови користили била су и инспекцијска путовања за време предизборне кампање. На тим инспекцијама банови су одржавали састанке, проверали стање, разговарали с месним службеницима, као и са представницима ЈРЗ.129 Да бисмо приказали како је поменуто деловање практично изгледало наводимо део из извештаја помоћника бана Моравске бановине. У њему се наводи: Ступио сам у лични контакт са шефовима разних надлештава, па сам сваком од њих у четири ока дао потребна упутства за постигнуће потребног изборног резултата. Између осталог предочио сам да се са најотпорнијим поступа најстрожије а са осталим на други начин, тј. да сваког појединачног чиновника за којег немају сигурности да ће гласати за краљевску владу, на тактичан начин упозоре на њихову дужност и последице. Сматрам да је оваква тактика добра, јер претпостављам да ниједан бољи чиновник неће хтети, нити смети да се и након личног упозорења од стране старешине покаже према том старешини нелојалан. Наредио сам свим среским начелницима да на свом подручју обрате велику пажњу на држање чиновника и да нарочито последња три дана развију појачану активност.130 Логично је претпоставити да овакво понашање није било усамљено и да је таквих примера било још. У већ поменутим инструкцијама о понашању власти на изборима наређено је и да се кандидати на Стојадиновићевој листи третирају равноправно и да органи власти не би требало да утичу бираче за кога ће се определити. Ипак, било је случајева међусобне политичке борбе кандидата са владине листе. За такво понашање постојала су два разлога. Први што је због изборног закона било довољно само бити бољи од кандидата са своје листе да би се дошло у скупштину, и други због тога што су кандидати ЈРЗ били некадашњи чланови различитих партија који су своје политичко деловање настављали у оквиру ЈРЗ .131 У време изборне кампање стандардна процедура забрањивања листова и летака била је још учесталија него пре. Ове строге мере примењивале су се због изношења неповољних вести о влади, ЈРЗ, Стојадиновићу и министрима, због „лажног” приказивања владине унутра129

130

131

Време у току новембра месеца доноси вести о инспекцијама бана Зетске бановине Иванишевића, бана Моравске бановине Красојевића и вршиоца дужности бана Врбаске бановине Цветковића. Цитирано према М. Босић, „Комунистичка партија Југославије у Парламентарним изборима 11. 12. 1938. ”, рукопис необјављеног магистарског рада, 75. П. Лажетић, „Милан Стојадиновић и парламентарни избори 1938. године”, рукопис необјављеног дипломског рада, 81.

281

мр Бојан Симић шње и спољне политике.132 Све ово потврђује и наведена констатација британског посланика.133 Ипак и поред напора да се на листове изврши притисак њихово писање није у свим случајевима било повољно за владу. Ово се нарочито односило на Хрватску и Далмацију. Тако се дописник ЦПБ из Сплита жали како су ондашњи дневни листови Јадрански дневник и Ново Доба у служби ХСС пропаганде, а да је први чак отворено позвао грађане да гласају за листу В. Мачека. Дописник тврди како се и поред заплене неколико броја овог дневника лист „потајно растура у већим количинама”.134 Терор је спроводила и ХСС на територији насељеном хрватским живљем. Притисци и контрола од стране ХСС били су утолико лакши што су њени представници контролисали значајан број општина у Савској и Приморској бановини на којима су вршили власт од општинских избора 1936. године. О степену и организованости притиска говори и упутство које је дао В. Мачек. У њему се наводи потреба да све организације ХСС треба да одрже мир и ред уочи избора и на самим изборима, али да се то „не сме схватити тако, да се сељачки народ даје стрељати попут зечева”.135 Ради тога В.Мачек инсистира да ХСЗ спречава жандаре у злоупотреби на изборима. Од бирача се тражило БЕЗУСЛОВНО (исписано црном бојом у тексту) изађу на изборе, сви они који не поступе по овој наредби више се нису требали сматрати присталицама ХСС. Сви гласачи требали су бити пребројани пре гласања док су сви они који из разних разлога нису били присутни требало је привести милом или силом и „убедити их” да гласају за листу В.Мачека. Задатак присталица ХСС био је и да након гласања остану близу биралишта како би својим присуством изборе учинили регуларним. Ово упутство ревносно је спровођено на терену што је овим изборима скоро потпуно одузело демократску компоненту. Поред ових мера било је и отворених претњи, отпуштања са посла, сачекивања на дан избора, спречавање гласања и слично.136 Посебне групације ХСЗ биле су организоване на заустављању и легитимисању пролазника. Они су били распоређени и на свим раскрсницама у близини биралишта. Своје дужности обављали како на дан избора, тако и током изборне кампање.137 О насиљу и притисцима у Хрватској забележени су бројни примери. О 132 133 134 135 136

137

Мноштво решења о забрани листова и летака може се наћи у: АСЦГ, 38-83. Видети страну 142, фусноту 195. овог рада. АСЦГ, 38-11, Извештај дописника ЦПБ Масовчића од 12. децембра 1938. АСЦГ, 37-19, Упутство В. Мачека организацијама ХСС у понашању на изборима. Радницима фирме „Сингер” било је забрањено да: учествују у манифестацијама југословенског карактера, да гласају за листу Милана Стојадиновића, да истичу државне заставе на радњама и својим домовима и слично. П. Лажетић, н. д., 88. П. Лажетић наводи један извештај повереника штаба IV армијске области који се почетком децембра 1938. године провозао правцем: Забок – Крапина – Преграда – Нови Мароф – Златар – Доња Стубица – Марија Бистрица – св. Иван Зелина – Загреб. По његовим речима на том путу он је заустављен чак 17 пута од чланова ХСЗ. П.Лажетић, н. д., 89.

282

Пропаганда Милана Стојадиновића томе сведочи и изјава председника владе Цветковића да је амнестирано 170.000 прекршајних дела учињених нарочито за време избора и после избора све до 5. фебруара (1939. године) од којих је 50.000 отпадало на Савску бановину.138 Могућности за агитацију и пропагандно деловање међу непросвећеним сељаштвом у пасивним крајевима и унутрашњости земље биле су крајње отежане. Услед тешке социјалне ситуације народ је био склон тражењу материјалних надокнада у замену за глас. 139 Цена гласа кретала се од пића, преко новца, па све до тражења службе. У неким местима дошло је и до појаве својеврсних трговаца гласовима. Своје утиске и доживљаје као посланичког кандидата у смедеревском крају Стоимировић овако илуструје: Али је то очајно и антипатично после сваког збора кад те окружи гомила оних који траже новац и који почињу да те салећу са изјавом: Ја водим 10 бирача или: Ја имам 15 гласова! Из руке у руку ту лети новац. Неке пијандуре траже да им се плати пиће, неки типови захтевају службе, да би отишли само да приме плату и да никад више не оду на посао. Е искварен нам је народ до невероватности и доведен је заиста до паса.140 У наставку Стоимировић именује и конкретне цене: А збор био бедан: сам Циганин уцењивач, 80 на броју, траже паре, 50 дин. по глави. Рекох им да је то кажњиво, предложих им да им ископам бунар као задужбину, одбише иако немају бунара; пиће и даље воду из потока, али неће да гласују без пића, тј. траже у готову.141 Такви случајеви били су бројни и распрострањени, што није важило само за владину листу већ и за опозициону.142 У таквој атмосфери често је долазило до сукоба, туча и инцидената. Због свега тога и не чуди захтев Аранђела Марковића, једног од агитатора ЈРЗ-а из унутрашњости, у коме од шефа странке тражи да му пошаље „један револвер и мало новаца”.143 Ипак, да су ови избори били демократскији од претходних сведоче и Британци. После одржавања избора они констатују постојање терора 138

139

140 141 142

143

АСЦГ, 38-93, Стенографске белешке са одвојеним мишљењима чланова мањине у верификационом одбору Народне скупштине, 72. Јосиф Ћирковић, земљорадник из Погледа код Ариља у писму Стојадиновићу тврди да „странка која буде више новца бацила та ће и победити”. АСЦГ, 37-4-270. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 218. М. Јовановић Стоимировић, н. д. , 219. Постоји више забележених примера куповине гласова од стране представника опозиционе листе, М. Радојевић, н. д., 58-59. АСЦГ, 37-5, Писмо Аранђела Марковића упућено Милану Стојадиновићу 13. новембра 1938.

283

мр Бојан Симић на обе стране, али да се пракса са претходних избора (из 1935. године) није поновила.144 Наравно блага демократизација изборне праксе никако није значила да су избори могли добити епитет демократских и заслужити прелазну оцену. Колико је Стојадиновић искрено веровао у своје остварене резултате сведочи нам једна преписка са баном Вардарске бановине Марком Новаковићем од 29. октобра 1938. године. У њој председник владе тражи да се подржи његов кандидат Панта Јовановић тврдећи да је „лично доста учинио за Скопље” и да очекује да га Скопљанци послушају .145 Да бисмо лакше направили анализу ових избора пробаћемо да их упоредимо са оним одржаним 1935. године под сличним околностима. Под тим, пре свега, мислимо на иста изборна правила и две доминантне листе, једну коју предводи председник владе и другу на којој је организована опозиција и чији је носилац Владко Мачек. Наравно, треба имати у виду да резултати петомајских избора подлежу већој сумњи због нешто бројнијих оптужби за фалсификовање. Без обзира на непоузданост података они нам могу послужити да извучемо какве такве закључке. Прво ћемо упоредити излазност на тим изборима (разлика у броју бирача на изборима је укалкулисана): Излазност бирача по бановинама на парламентарним изборима 1935. и 1938. Бановина

Укупно уписаних 1935.

Укупно Проценат Укупно гласалих излазности уписаних 1935. 1935. 1938.

Београд, Земун 80.283 43.587 Панчево Дравска 308.213 150.976 Савска 760.048 586.026 Врбаска 272.103 213.131 Приморска 247.736 178.945 Дринска 402.194 299.732 Зетска 242.031 189.746 Дунавска 688.775 493.249 Моравска 403.563 319.213 Вардарска 424.338 303.764 УКУПНО 3.829.284 2.778.369 144

145

Укупно гласалих 1938.

Проценат излазности 1938.

54,29

90.806

51.619

56,84

48,96 77,10 78,33 72,23 74,52 78,40 71,61 79,10 71,59 72,56

320.361 816.967 295.063 270.321 427.677 265.037 713.593 428.630 451.831 4.080.286

216.610 657.294 213.184 213.630 335.141 200.742 520.587 326.778 303.457 3.039.041

67,61 80,46 79,03 79,03 78,36 75,74 72,95 76,24 67,16 74,48

О самој атмосфери током изборне кампање британски посланик каже следеће: „Нема никакве сумње да је Хрватска сељачка странка извршила знатан притисак на бираче у Хрватској. С друге стране, ни влада се у том погледу није понашала беспрекорно, мада нису поновљени срамни поступци који су бацили сенку на изборе одржане 1935. године”. Ž. Avramovski, Britanci..., II, 682. АСЦГ, 37–51—187.

284

Пропаганда Милана Стојадиновића Из наведених података видимо да је излазност 1938. године била већа у шест бановина и подручју Београда, док је мања излазност забележена у Зетској, Моравској и Вардарској бановини (мањи проценат није значио мањи број гласача). Највеће повећање излазности примећује се у Дравској бановини што је последица тога што је СЛС бојкотовала изборе одржане 1935. године. Савска и Приморска бановина, такође бележе значајно већу излазност (више од 100.000 гласача) што је последица организације ХСС, њених притисака и веће одлучности. Све ово узроковано је и одсуством спремности за решавање хрватског питања од стране Стојадиновићеве владе и њега лично, као и нешто толерантнијег односа према ХСС. Све у свему, парламентарни избори 1938. године били су по проценту излазности најуспешнији у Краљевини Југославији. Оваква излазност може се тумачити и благом демократизацијом земље која је спроведена. Да бисмо лакше показали изборни закон на делу прво ћемо приказати бројчано резултате избора, а онда графички њихово претварање у скупштинске мандате према важећем закону. Резултати парламентарних избора од 11. децембра 1938. године

Бановина Београд, Земун Панчево Дравска Савска Врбаска Приморска Дринска Зетска Дунавска Моравска Вардарска Укупно

За листу М. Стојадиновић

У %

За листу Д. Љотића

У %

За листу В. Мачека

У %

39.597

76,71

499

0,97

11.522

22,32

170.257 112.386 108.068 42.854 193.059 129.154 373.050 247.243 228.095 1.643.783

78,60 17,10 50,69 20,06 57,61 64,34 71,66 75,66 75,17 54,09

1.127 2.147 1.205 2.427 3.762 1.047 17.573 317 130 30.734

0,52 0,33 0,57 1,14 1,12 0,52 3,38 0,25 0,04 1,01

45.226 542.761 103.911 168.349 138.320 70.541 129.324 78.718 75.232 1.364.524

20,88 82,57 48,74 78,80 41,27 35,14 24,96 24,09 24,79 44,90

285

мр Бојан Симић Проценат освојених гласова на парламентарним изборима 1938. године Љотић 1%

Мачек 45 %

Стојадиновић 54 %

Број мандата освојених на парламентарним изборима 1938. године Љотић 0 Мачек 64

Стојадиновић 301

На крају овог дела кратко ћемо се осврнути на анализу резултата избора. Постигнутим резултатима на парламентарним изборима, и поред каснијих супротних тврдњи, Стојадиновић није био задовољан. У својој књизи Данило Грегорић помиње да је само неколико дана пре избора председник владе изјавио једном италијанском новинару да очекује „75 % гласова сигурно а да ће се за осталих 25 % борити са Мачеком”.146 146

Д. Грегорић, н. д., 51. Аутор не наводи име тог италијанског новинара за кога само каже да је представник једног од највећих италијанских листова. Сумњу у овај исказ донекле повећава и тврдња Грегорића да је он лично успео да одврати новинара да ту изјаву објави у новинама.

286

Пропаганда Милана Стојадиновића У поређењу са резултатима листе Богољуба Јевтића 1935. године Стојадиновић је добио око 94.000 гласова мање. Подручја Дравске и Дунавске бановине, као и Управе града Београда, јединe су области у којима је Стојадиновић добиo значајнију подршку од свог претходника. Ово се може објаснити тиме што је у Дравској бановини имао подршку бивше Словенске људске странке која није учествовала на Петомајским изборима. Што се тиче Дунавске бановине већа подршка изражена Стојадиновићу била је заслуга националних мањина које су компактно стале иза владине листе. Најнегативније за Стојадиновића, а везано за исход ових избора, била је чињеница да је опозиција добила чак 380.000 гласова више него на претходним изборима. Такође се знало да је практично једино заједничко тим гласовима била одбојност према председнику владе и политици коју је он водиo. Однос добијених гласова између листа Јевтића и Стојадиновића 400

350

300

250

200

.

150

100

50

0

Исход избора, па самим тим ни узроци таквог исхода, нису се могли наслутити читањем провладине штампе. Неке од тумачења можемо пронаћи на неким другим странама. У извештају британског посланика за 1938. годину се каже: Влада је, међутим, била хендикепирана својом непопуларношћу у земљи и нарочито непопуларношћу г. Стојадиновића, који, упркос свом значајном доприносу унапређењу економског и финансијског положаја земље, није био омиљен због донекле самовољног метода управе и због пропуста да уведе обећане политичке законе – о штампи, о изборима и о праву на слободно окупљање.147 147

Ž. Avramovski, Britanci..., II, 676.

287

мр Бојан Симић Поменути Грегорић такође је имао свој коментар избора који је можда и тачније погађао суштину. Он наводи следеће: Видело се да је политика, коју је Стојадиновић водио у земљи, била промашила свој циљ. Број гласова владе и опозиције, у чијем је саставу најјача била Хрватска сељачка странка др. Мачека, био је скоро једнак. Када се зна да су народне мањине, као увек, гласале за владину листу, када се зна да су избори у Србији били далеко од тога да буду тако либерални као у Хрватској, онда је јасно да народ није био у својој већини за Стојадиновића, и да овај није успео својом спољном политиком да надокнади грешке своје унутрашње политике.148 Овај коментар ипак је оптерећен политичким ставовима и углом гледања који је имао Грегорић. Како бисмо могли да видимо колики су били домети пропаганде Милана Стојадиновића треба имати у виду одређене специфичности југословенског друштва тога доба и све тешкоће које су пратиле живот тадашњег становништва. Да бисмо лакше схватили узроке и начин опредељивања грађана Југославије на изборима 1938. године погледаћемо резултате избора кроз призму националне структуре гласача. Резултати избора према националној припадности Националност Срби Хрвати муслимани Словенци Друге националности Укупно

За листу М. У За листу Стојадиновић процентима В. Мачек (у хиљадама) (у хиљадама) 885 61 538 32 4 767 159 89 17 162 72 45

У процентима 39 96 11 28

406

93

28

7

1.644

54

1.395

45

*Извор: М. Радојевић, Удружена опозиција 1935–1939, Београд 1994, 74.

Према понуђеним резултатима видимо да се чак 96 % Хрвата изјаснило за листу В. Мачека. Ово се може тумачити тежњом великог дела овог народа за променом постојећег стања али и добром „контролом” коју су над гласачима имали припадници ХСС и заштитара. Избори у Хрватској били су својеврстан референдум где је ХСС иступила као национални фронт, односно као једини овлашћени преговарач са Београдом о преуређењу државе. Њиховом успеху, поред толеранције коју је влада показала према паравојним формацијама, допринела 148

Д. Грегорић, н. д., 58.

288

Пропаганда Милана Стојадиновића је и смањена пропагандна активност ЈРЗ у Савској и Приморској бановини. Ово се може тумачити жељом Стојадиновића да избегне евентуалне инциденте и тиме још више заоштри ионако напету ситуацију на поменутим територијама. О ставу који је врх власти имао према ХСЗ сведочи и наредба бана Дунавске бановине Рајића у којој ту организацију назива „нелегалном терористичком организацијом” коју је требало „оштро прогонити” и њен рад „најенергичније сузбијати” свим средствима.149 Из наведеног јасно је да ХСЗ није могла бити „нелегална терористичка” организација коју је требало сузбијати искључиво на територији Дунавске бановине већ да је толеранција власти на територији Савске и Приморске бановине била условљена политичком проценом председника владе. Као што смо већ раније напоменули са поразом у областима са већинским хрватским становништвом се унапред рачунало. Главни циљ био је освојити већину гласова међу осталим народима, а нарочито међу српским. Можемо рећи да су се и Словенци, босански муслимани, као и припадници мањина, углавном хомогено изјашњавали за владу. Из тога можемо да закључимо да је изјашњавање на овим изборима било углавном на националној и верској основи. Хрвати, Словенци, као и припадници исламске вере, изјаснили су се према томе где су њихови политички представници били кандидовани. Избори су показали да су некадашње СЛС, ЈМО, ХСС и даље окупљале најзначајнији број својих сународника и истоверника. Националне мањине су такође биле јединствене само што је на њихово изјашњавање утицале матичне државе, као и одређени уступци владе. Овакав начин изјашњавања говори нам о тадашњем стању у друштву и држави оптерећеном бројним кризама и неповерењем, али и о степену развијености парламентарног система са „бившим” и званичним странкама. Једини народ који је показао нејединство на овим изборима био је српски. Однос од приближно 60 : 40 говорио је о јасној поларизацији поготово, ако имамо у виду да је део српских гласова Стојадиновић добио од чиновника који су то учинили по „службеној дужности”, тако да можемо рећи да је подела била потпуна. Анализом изборних резултата можемо закључити да је изборна пропаганда Милана Стојадиновића, а самим тим и његова пропаганда уопште, била само делимично успешна. Постигнутим резултатима он евидентно није био задовољан, али је сматрао да може наставити посао председника владе и у будућности. Правних проблема за то није имао јер му је изборни закон омогућавао значајну већину од чак 82 % посланичких места. Ипак у периоду Краљевине Југославије изборна 149

АСЦГ, 37-4-254, Наредба бана Рајића од 4. децембра 1938.

289

мр Бојан Симић воља грађана, ма каква она била и како била представљена, није била од пресудног значаја за опстанак или одлазак владе са власти. Удружена опозиција трудила се да докаже, супротно Стојадиновићу, да влада нема поверење српског народа. О њиховом ставу постоји и елаборат „Значај избора у Југославији” у коме се наводи да је изборна победа постигнута фалсификатима, притисцима на бираче и гласовима националних мањина.150 Притужбе на изборни процес имали су и представници националних мањина. У писму које је након избора упутио Стојадиновићу сенатор Георг Грасл износи неколико примера насиља и фалсификата. Он наводи како се у срезу апатинском изборне власти „нису устручавале да употребе физичку силу и очигледно фалсификовање изборних протокола” да би спречили избор немачког кандидата.151 Ипак, можда и под утицајем овог протеста, Стојадиновић је дао немачкој мањини и друго посланичко место, као што је пре избора било и договорено. Поред свега поменутог провладини листови, а и сам председник владе трудили су се да оставе утисак убедљиве победе и задовољства изборним резултатима. Штампа је била препуна натписа и извештаја о „величанственом тријумфу” и „великој победи”. Посебно је потенцирано „огромно поверење” које је од стране народа дато председнику владе. Неубедљива изборна победа представљана је често бројем освојених посланичких места, а ређе бројем освојених гласова. Све ово, наравно има смисла имајући у виду напред наведену фаворизацију владе која је приликом расподеле мандата учињена применом изборног закона. У већ споменутој публикацији која је садржала све предизборне говоре председника владе „Један народ, једна држава, један краљ”, наведен је број и проценат освојених мандата, али не и број освојених гласова листа које су на изборима учествовали. Посебна пажња посвећивала се тврдњи како је Стојадиновић однео убедљиву победу у Србији. Све ово је, наравно било с циљем да се председник владе представи као једини и прави представник српског народа и као једини овлашћен да у његово име говори. Врхунац пропагандне умешности у овом правцу био је чувени летак „За кога је гласала Шумадија” који је штампан у више листова.

150 151

М. Радојевић, н. д., 71-73. АСЦГ, 37-52-463, Писмо Г. Грасла председнику владе М. Стојадиновићу од 19. децембра 1938.

290

Пропаганда Милана Стојадиновића

„За кога је гласала Шумадија”, AСЦГ, 37-6-477.

Заједнички закључак свих поменутих текстова требало је да буде како је Стојадиновић добио поверење народа и да треба да настави својим већ добро утабаним путем. Оваква пропаганда настављена је све до пада владе који је уследио после непуна два месеца, између осталог и као последица избора.152 152

Милан Јовановић Стоимировић у свом дневнику пише како је пред сам пад Стојадиновићеве владе било говора о оснивању министарства пропаганде. Стоимировић у запису од 28. јануара 1939. каже да се он спомињао као кандидат за министра и да су му о томе говорили и Корошец и Црњански. М. Јовановић Стоимировић, н. д., 233.

291

Пропаганда Милана Стојадиновића

Закључак Пропаганда je тридесетих година двадесетог века представљала важно оруђе за очување власти и утицање на најшире слојеве становништва. Такав је био случај и са владом која је управљала Краљевином Југославијом од јуна 1935. до фебруара 1939. са Миланом Стојадиновићем на челу. Радило се о модерном политичару који је представљао једну нову генерацију на југословенској политичкој сцени. Премијер Стојадиновић био је свестан значаја пропаганде и поклањао јој је особиту пажњу и на њеном спровођењу свакодневно радио. Реорганизовао је постојеће институције, вршио одабир аташеа за штампу при југословенским амбасадама, давао упутства како и о чему треба писати, подстицао развој нових медија (радио и филм). Његов утицај на оно што се може назвати креирање и спровођење пропаганде био је толико велики да се она са правом може назвати пропаганда Милана Стојадиновићa. Радило се о добро организованој пропаганди која је тачно знала шта, када, коме, и у којој мери да саопшти. У спровођењу пропаганде за време Стојадиновићеве владе учествовале су практично све државне и партијске институције. Најзначајније међу њима биле су Централни прес-биро (ЦПБ), државна телеграфска агенција „Авала” и Партијски прес-биро владајуће партије Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Централни прес-биро основан је посебним законом 1929. године као „опште државна обавештајна служба”. Ова институција је водила порекло још од времена Кнежевине Србије и владавине кнеза Михаила Обреновића („Прески биро”). Рад Централног прес-бироа био је одређен законом о оснивању, као и Правилницима о раду из 1931. и 1935. године. За време владе Милана Стојадиновића његова организација и делатност је проширена. На челу Централног прес-бироа налазио се чиновник са звањем шефа ЦПБ који је управљао свим пословима институције. Њега је постављала влада а одговарао је лично председнику владе. Практично током целокупног периода Стојадиновићеве владе, рад ЦПБ је предводио искусни новинар др Коста Луковић. Установа се у већем делу свог постојања делила на Административни, Информативни и Публицистички одсек. Ови одсеци обављали су правилником одређене им послове а сами су се делили 293

мр Бојан Симић на одељке. Међу њима најзначајнији је био Информативни одсек. Ово одељење обављало је кључне послове као што су превентивни преглед штампе (фактичка цензура) и информисање домаћих медија о стању у земљи и иностранству. На превентивни предглед штампе долазиле су готово све новине које су излазиле у земљи, а тамо где није било представника ЦПБ тај посао су обављала државна тужилаштва и органи Министарства унутрашњих послова. Информације које је пласирао ЦПБ морали су да користе сви медији у држави. То се постизало упозорењима, претњама и уценама. Осим централе значајан посао обављали су дописници који су се налазили у најважнијим градовима Европе и средиштима бановина у Југославији. У ЦПБ радио је велики број службеника који се углавном кретао око 150. Међу њима било је оних званично запослених („на редовном кредиту”) и оних због природе посла тајних сарадника („на поверљивом кредиту”). Институција је финансирана из буџета који се налазио у оквиру буџета Председништва министарског савета. ЦПБ је редовно финансиран приближно истом сумом новца (нешто преко 18 милиона динара) што је за то доба представљало значајна средства. У односу на земље окружења та средства била су већа од оних која су добијале сличне институције неких других земаља приближно исте величине (Бугарске, Грчке, Турске и Чехословачке). Ипак, финансирање ЦПБ било је далеко испод уложених средстава великих европских држава као што су Немачка, Енлеска и Италија. Ово се може рећи и за неке суседне земље које су значајна средства улагале у развој пропаганде (случај Мађарске). Значај и улога ЦПБ за пропаганду Милана Стојадиновића и његове владе био је толико велики да се може говорити о томе да је ова институција играла улогу министарства пропаганде иако званично није носила то име. Слика коју је давао ЦПБ била је пројекција стварности, односно слика која се састојала од мешавинe стварности и прижељкиваног стања. То никако не значи да су све информације које је давао ЦПБ биле неистините, само да су Стојадиновићеве жеље, односно пројектована стварност имале приоритет над истином. Агенција „Авала” била је једна од државних телеграфских агенција у Европи. Поводећи се за европском праксом она је трансформисана у акционарско друштво али са доминантним државним капиталом (преко 90 %). Поред централе у Београду „Авала” имала је филијале у Љубљани, Загребу, Новом Саду и Скопљу (краткотрајно). Агенција је добијала 5 милиона динара као годишњу донацију од државе, али то није задовољавало њене потребе. Средства често нису наменски трошена па је „Авала” готово стално пословала са губитком. Њени главни задаци били су информисање домаће и стране јавности „саобразно општим јавном интересима државе”, објављивање званичних саопштења, увоз 294

Пропаганда Милана Стојадиновића и дистрибуција страних новина и часописа. Ипак, њена најважнија улога била је да прослеђује званичне информације које су јој долазиле из врха власти. За информације које је Агенција „Авала” доносила знало се да су службене и да су „проверене”. За разлику од ЦПБ она није имала инструменте да осигура да листови преносе достављене им информације. Један од стубова Стојадиновићеве пропаганде била је штампа. Она у овом периоду није била слободна и била је под надзором и туторством власти. И поред тога, број листова се стално повећавао. Тај број је варирао због тога што су многи од њих брзо гасили а неки су били поново покретани. Такође постојала је разлика у броју листова у појединим бановинама. Тако је у Савској бановини (Хрватска) у току 1938. године излазило 389 листова а у Врбаској (Босна) само 4. Стојадиновићева влада контролисала је листове на два начина. Први је био везан за превентивну цензуру, а други за забрану листова ако је процењено да је њихово писање штетило интересу председника, владе и владајуће странке. Највише листова забрањено је због комунистичких тенденција или садржине. Чешће је ипак долазило до забране и заплене одређених издања, него до забране излажења листова. То се нарочито дешавало са листовима у Хрватској, али ни други крајеви нису били поштеђени ове, тада уобичајене, праксе. Најважнији листови који су спроводили Стојадиновићеву пропаганду били су Време и Самоуправа. Београдско Време било је практично у власништву самог Стојадиновића јер су главни акционари били чланови његове породице и пријатељи. Радило се о читаном листу, другом по тиражу одмах иза Политике. У његову изградњу уложена су значајна средства па је тако створена најмодернија штампарија на Балкану која је била снабдевена немачким и америчким машинама. У креирању изгледа и садржаја листа учествовао је и сам премијер и, по речима једног од његових сарадника, сваког дана издвајао по више часова на његовом уређивању. Време је требало да представља образац како један лист треба да изгледа, да прикаже Стојадиновићев поглед на стварност како ону домаћу, тако и ону у Европи, стварност која је све више утицала на збивања у земљи. Иако је покушано да се Време представи као неутралан лист, оно је полако добијало етикету владиног, што се одразило и на пад његовог тиража. Самоуправа је била главни партијски лист надређен осталој партијског штампи. Сам назив који је преузет од старог радикалског листа требао је да новоосновану ЈРЗ представи као јединог и правог наследника радикалне странке из времена Краљевине Србије. Иако по тиражу и продаји мали, значај овог листа није био занемарљив јер су 295

мр Бојан Симић његове текстове преносили многи провинцијски листови широм земље. Од других листова који су ширили пропаганду Милана Стојадиновића најзначајнији су били Врбаске новине из Бања Луке, Вардар из Скопља, Народни лист са Цетиње, Народна Самоуправа из Крагујевца, Држава из Сплита... Партијски прес-биро ЈРЗ био је уско повезан за штампом. Овај страначки орган основан 1936. године имао је за циљ да буде централа свих партијских и „пријатељских” листова. Он је слао информације провинцијској штампи, а неретко и готове текстове. Прес-биро се старао да послати чланци буду објављивани на насловним странама листова, као и то да се њихово објављивање синхронизује. Сарађивао је са око тридесет пет листова, али су они преносили како се наводи углавном све што су од прес-бироа добијали. На челу ове институције био је Милан Јовановић Стоимировић, главни уредник Самоуправе. Прес-биро је све до пред крај 1938. имао заједничке просторије са Самоуправом и у њима су радили исти сарадници. Пропаганда преко радија била је новина у то времене. Радио је тек десетак година раније почео емитовање на кратким таласима, што је проширило његов домет ван граница држава, па и континената. На време схвативши значај овог пропагандног медија Стојадиновић је улагао значајне напоре да унапреди радиофонију у земљи. У периоду владе Милана Стојадиновића појачан је капацитет Радио Београда са 2,5 на 20 киловата, а основане je и новa Краткоталаснa радио-станицa. Пуштена у рад почетком марта 1936. године, ова станица је постала средиште радијске пропаганде. Управљање над њом и припрему програма преузео је ЦПБ. Већ током 1937. године почело је емитовање за иностранство које је од наредне године постала редовна активност. Главни задатак Краткоталасне радио-станице било је емитовање вести. На годишњем нивоу она је емитовала више од 1.000 часова вести чиме се број емитованих вести на југословенским радио-станицама повећао више него троструко. Ова радио станица постала је практично надређена осталим када је реч о преношењу вести политичке природе. Будући да су те вести долазиле из „кухиње” ЦПБ оне су имале интерес да послуже првенствено интересима владајуће странке и њеног председника. И поред извесног напретка радиофоније у Југославији, она је по броју корисника и даље била при самом дну европске лествице. Наиме, на један радио пријемник долазило је више од 100 слушалаца. Иза ње остали су само Грчка, Турска и Бугарска (ова последња само по броју претплатника). Филм у Краљевини Југославији је и раније служио за пропаганду владајућих кругова односно династије Карађорђевић. Новина која 296

Пропаганда Милана Стојадиновића дошла са владом Милана Стојадиновића било је снимања специјалног страначког пропагандног филма Путем препорода – Југославија јуче, данас, сутра. Овај филм, монтиран у Немачкој од стране стручњака из нацистичке странке, био је специјално припремљен за предизборну кампању за децембарске изборе 1938. године. Имајући у виду заосталост и необразованост великог броја грађана у Краљевини Југославији може се претпоставити да је ово „чудо технике” могло имати значајан „политички“ утицај на многе од њих. Пропаганду у корист владе Милана Стојадиновића обављале су и разне страначке и омладинске организације. Најзначајније међу њима биле су Секција за унутрашњу политичку акцију и пропаганду и Клуб студената ЈРЗ „Словенски југ”. Ове организације биле су задужене за припрему пропаганде, организацију политичких активности странке, зборова и митинга, као и за публиковање и растурање пропагандног материјала. Пропаганда Милана Стојадиновића манифестовала се у свим областима друштвеног живота земље. С обзиром на то да је влада улагала велике напоре за „привредни опоравак земље” пропаганда о привреди и пропаганда у привреди била је најразвијенија. Прокламујући „нову економску политику” пропаганда је желела да докаже како она, с једне стране, „ствара основе за народно благостање” а, с друге јача националну индустрију и „чува границе и независност Југославије”. И ова пропаганда имала је Стојадиновићев лични печат. Његове многобројне наступе на отварању фабрика, постројења, приликом полагања камена темељаца користили су сви медији да би истакли његову улогу и представили његове планове за привредни опоравак земље. Сам председник владе, као човек из привредних кругова, много је полагао на сарадњу са представницима привреде. Примао је разне делегације, посећивао предузећа, унапређивао личне контакте стечене током година, а себе је представљао као човека из њихове средине који их разуме и ради за њих. Пропаганда према опозицији била је искључиво негативна. Она је обиловала ниподаштавањем и критикама, често претераним, понекад неукусним, али и духовитим. Оштрица критике била је уперена пре свега на политичке противнике у земљи. Пропаганда Милана Стојадиновића делила је опозицију на више група. Прву је чинила Југословенска национална странка (ЈНС), односно представници раније власти, другу Удружена опозиција (УО), трећу Хрватска сељачка странка (ХСС), четврту профашистичка групација Димитрија Љотића, пету комунисти. Критика упућена ЈНС заснивала се на причама о њиховој претходној лошој владавини и наметању кривице за тешко стање у земљи. Њене 297

мр Бојан Симић вође оптуживане су за диктаторске, недемократске и антидржавне тенденције. Удруженој опозицији Стојадиновићева пропаганда одрицала је могућност сваке позитивне акције, истицала њихову ништавност, себичност и самодовољност. Нарочито су наглашавани њихови лоши међусобни односи, ривалство и неморал. Заједничко за обе поменуте групе било је константно истицање њихове отуђености од народа, неразумевања његових тежњи и „народног бића”. Треба истаћи да тежиште негативне пропаганде у току 1936. године било уперено према ЈНС, а да се у току 1937. године оно пренело на чланове УО, што се нарочито може рећи за период после споразума у Фаркашићу. Посебну улогу у критици опозиције имала је штампу којој је значајно место заузимала и карикатура. Пропаганда према ХСС и њеном лидеру Мачеку била је нешто другачија. „Хрватском питању” се признавало постојање, а самим тим и потреба споразума, али је кривица због тога што споразум није постигнут сваљивања на Мачека и његову неодлучност. Њему је, иначе, признавано вођство над хрватским покретом али се константно покушавало да се он што више лично дискредитује. Критике уперене против Љотића и „Збора” биле су сразмерно ретке. Тиме се желело да се овај покрет што више омаловажи а његово деловање прикаже као нешто што није вредно помена. Пропаганда према комунистичком покрету била је најбруталнија и најмање се освртала на културу изражавања. Комунизам је третиран као „болест” и „највећа опасност по државу”. Овом ставу допринео је и изразити антикомунизам три кључне личности у држави: кнеза Павла, Стојадиновића и Корошеца, министра унутрашњих послова. Будући да је Стојадиновић био и министар иностраних послова посебна пажња је била посвећена и пропаганди према иностранству. Ова пропаганда је носила посебан печат председника владе. Бројна путовања и многобројни гости које је Стојадиновић имао пружили су му прилику да покуша да остави утисак који је желео. С обзиром на затегнутост ситуације у Европи тога доба, та пропаганда била је добро испланирана и прорачуната. Тако се Стојадиновић у разним земљама представљао другачије. У Британији је био присталица двопартијског система, у САД настављач Рузвелтовог економског програма, у Италији и Немачкој ауторитарни вођа коме је фашизам у срцу... Ову пропаганду помагали су и спроводили бројни дописници у иностранству, страни новинари који су били на владином платном списку, финансирани листови, „добронамерни грађани”. Много је полагано и на сарадњу са страним писцима и новинарима који су долазили у нашу земљу. Њима се излазило у сусрет „до крајњих моралних и материјалних граница”. 298

Пропаганда Милана Стојадиновића У свему овоме учествовали су и високи функционери ЦПБ и Агенције „Авала”. Пропаганда према националним мањинама имала је своје специфичности у односу на ону која је била упућена југословенима. Она се ипак више заснивала на конкретним договорима се лидерима мањинских народа него ли на класичном пропагандом деловању. Поред тога, и добри односи са матичним државама омогућили су влади да за ситне уступке добије њихове гласове а да своју пропаганду усмери ка другим областима и „водећем државном народу”. Константа у пропаганди према верским заједницама била је стално понављање жеље владе за верском равноправношћу. Највише пажње поклањало се трима доминантним верским заједницама – православној, католичкој и исламској. Пројектована политика верске равноправности разликовала се од стварности, што се показало за време трајања Конкордатске кризе која је свој врхунац доживела у лето 1937. године. Жеља да се законски формулишу односи са Католичком црквом иза чега су стајали политички разлози унутрашње природе, довели су до уступака које је Српска православна црква (СПЦ) сматрала недопустивим и који су се, по њеном мишљењу, косили са прокламованом равноправношћу. Велики напори председника владе и пропагандног апарата да докажу исправност изгласавања Конкордата показали су се неуспешним. Огромна количина пропагандног материјала коришћена на обе стране, као и сама активност људи током овог сукоба, наводе на закључак да се у овом периоду у Југославији водио прави пропагандни рат. Пораз у овом сукобу имао је трајне последице по владу и Стојадиновића лично. У „нормалним” околностима за време владе Милана Стојадиновића пропаганда према верским заједницама није била доминанта. Више пажње јој се поклањало у мешовитим срединама, док је у једнонационалним срединама она ретко излазила на површину. Исламска верска заједница је за време Стојадиновићеве владе добила своје законодавство, као и факултет за верско образовање. Њоме је практично руководио Мехмед Спахо, министар саобраћаја, који је искористио свој положај да за поглавара исламске заједнице постави свог брата. И на овом пољу пропаганда председника владе била је концентрисана на крајеве насељене Србима, односно у конкретном случају, православцима. Пропаганда у култури и просвети била је прилагођена постојећем стању у тим областима. Oна је истицала успехе владе, од сређивања стања у основном школству до отварања високих научних и културних установа. У пропаганди у овој области истицао се и председник Стојадиновић својим покровитељством уметничких догађаја, добровољним 299

мр Бојан Симић прилозима разним културним удружењима, посетама културним манифестацијама. Иако је идеја о троплеменом народу и југословенству у стварности практично била напуштена, пропаганда се и даље трудила да истакне верност „народном и државном јединству”. На томе је истрајавао и председник владе, иако је био више него свестан постојећег стања на које је и сам утицао. Питање југословенства је једно од питања где су предочени пропагандани контекст и стварност били најудаљенији. Пропаганда је била најизраженија током изборних кампања. За Стојадиновићеве владе одржани су општински избори крајем 1936. године и парламентарн у децембру 1938. године. Пропаганда током парламентарних избора представљала је врхунац дотадашње праксе и круну већ утабаног пута. Парламентарни избори су одржани под слоганом „Један краљ, један народ, једна држава, благостање унутра, мир на границама”. Овај слоган требало је, истовремено, да представи програм странке и њена најзначајнија достигнућа. Главни ритам предизборној пропаганди давао је сам Милан Стојадиновић. Он је осмишљавао кампању, одобравао предлоге, давао савете и упутства. Предизборна пропаганда је поред уобичајеног репертоара била појачана и путујућом изложбом, пропагандним филмом, бацањем летака из ваздуха, специјалним брошурама, бројнијим скуповима... Ова пропаганда имала је за циљну групу углавном припаднике српског народа, тако да је хрватске крајеве остављала у „чврстом загрљају” Мачековог покрета. На територији Хрватске није било већих митинга, ни изложбе, а ни већег ангажовања малобројних чланова ЈРЗ. Јавно гласање поред својих погодности за владину листу донело је и својеврсну распродају гласова, повећало корупцију, нереде и пометњу. Све у свему резултати избора као и резултати пропаганде нису били задовољајући али су Стојадиновићу, донели одређену предност. То, ипак, није било довољно и за останак на власти. Непуних два месеца после избора Стојадиновић је био принуђен да поднесе оставку изазвану унутрашњом кризом владе коју је подстакао кнез Павле. Након тога следила је краткотрајна опозициона делатност, интернација, прогонство и смрт далеко од отаџбине. Одласком њеног главног актера с положаја председника владе политичка пропаганда у Југославији у тој форми и облику заувек је настала. Пропаганда Милана Стојадиновића користила је искуства фашистичке и нацистичке пропаганде, али их је комбиновала са локалним особеностима. Њен главни циљ био је да послужи политичким циљевима владајуће ЈРЗ, нарочито њеног председника Стојадиновића. У њој је често било претеривања, црно-белог приказивања, ниподаштавања 300

Пропаганда Милана Стојадиновића политичких противника, неукусног и претераног самовеличања. Обиље пропагандног материјала, брошура, летака, плаката може се поредити са савременом изборном праксом. Имајући у виду напред наведено, може се закључити да је пропаганда Милана Стојадиновића била „превише модерна” за југословенског друштво тридесетих година XX века. Стиче се утисак да је ова пропаганда била намењена образованијем слоју становништва каквог је у Краљевини Југославији било мало. На крају, о односу пропаганде и стварности, навешћемо речи самог Стојадиновића. Он је на збору ЈУГОРАС-а априла 1938. године рекао следеће: Данас је боље, него пре три године. Али пре три године било је сасвим рђаво! Према томе данашње ,боље’, то је ,боље’ према ономе рђавоме. Овакав опис који је дао сам председник владе, по нашем мишљењу најприближније описује какво је стање у земљи заиста било. Реалистичан став овде изречен у супротности је са пропагандом, и то оном коју је инспирисао и водио исти човек који је те речи изговорио.

301

мр Бојан Симић

302

Пропаганда Милана Стојадиновића

Summary Throughout the nineteen thirties propaganda, for many governments, was important means of staying in power and manipulating the public. This was true of the Government of the Kingdom of Yugoslavia which was presided by Milan Stojadinovic from June 1935 to February 1939. The Prime Minister Stojadinovic was a modern politician who represented a new generation on the Yugoslav political scene. Being aware of the importance of propaganda, he paid special attention to it and worked on its implementation on daily basis. He reorganized the existing institutions, he was in charge of selecting the attaches for the press with the Yugoslav Embassies, he gave instructions on what should be written and how, he encouraged the development of the new media (radio and film). His influence on what could be called developing and executing propaganda was so important that it can be justifiably called ‘the propaganda of Milan Stojadinovic’. His was a very organized type of propaganda, a system in which everyone knew exactly what to tell, when to tell it, to whom and to what extent to reveal the given information. Practically all state and Party institutions took part in propaganda execution during Stojadinovic’s government. The most important among these were the Central Press-Bureau (CPB), the state Telegraphic Agency “Avala” and the Party Press-Bureau of the ruling party, the Yugoslav Radical Union (JRZ). The Central Press-Bureau was founded by a special decree in 1929 in the form of a “state information service”. The Bureau had its roots in the practice already established in the Princedom of Serbia, that is in the institution of the „Press Bureau“ which had been founded during the rule of Prince Mihailo Obrenovic. The activities of which the Central Press-Bureau was in charge were specified by the decree of its funding, as well as by the Books of Regulations of 1931 and 1935. During the time of the government of Milan Stojadinovic its organizational structure and activities were widened. The head of the Central Press-Bureau was a high official with the title of the Chief of CPB, who was in charge of controlling and monitoring all the activities of the institution. He was appointed by the Government and he reported to the Prime Minister in person. Practically throughout the whole period of Stojadinovic’s government the person in the position of the head of CPB was an experienced journalist Kosta Lukovoc. The institution was divided into the 303

мр Бојан Симић Administrative, the Information and the Publicist Department throughout the most of its existence. These departments executed the tasks proscribed by the Book of Regulations and they were divided into sections. The most important of the three abovementioned was the Information Department. It was in charge of the key tasks such as pre-release proofing of the issues of the press (actions which practically amounted to censorship) and informing the home media of the situation in the country and abroad. Almost all the papers which were published in the country had to be pre-emptively proofread before release and in the towns where there were no representatives of CPB this task was fulfilled by the state prosecution offices or the officials of the Ministry of Internal Affairs. The information released on the part of CPB were obligatory for all the media in the state. Their going along with this practice was achieved through warnings, and sometimes even through threats and blackmailing. Apart from the central institution, important job was also done by the correspondents who were stationed in the most important European cities and in the centers of banovinas in the Kingdom of Yugoslavia. CPB had a significant number of civil servants and this number was usually round 150. Among them there were those who were officially employed (on regular salary) and those who were secret associates because of the nature of their tasks (on secret salary). The institution was financed from the budget which was a part of the budget of the Presidency of the Council of Ministers. CPB was financed on regular basis. It usually received an approximately similar amount of money (slightly over 18 million dinars), considerable financial means at the time. In comparison with the neighboring countries the received financial means were higher than those of their similar institutions of approximately the same size (Bulgarian, Greek, Turkish and Czechoslovakian). Still, they were far from the financial means those more developed European countries, such as Germany, England and Italy, spent on such institutions. This can also be said of some of the neighboring countries which put considerable financial means into development of their propaganda (the case of Hungary, for example). The importance and role of the propaganda of Milan Stojadinovic and his Government was so huge that we can talk of CPB playing the role of the Ministry of Propaganda, although the name was officially different. The picture created by CPB was a projection of reality, that is a mixture of reality and the desired state of affairs. That certainly does not mean that all the information offered by CPB were lies, only that Stojadinovic’s wishes had a priority over the truth. The “Avala” Agency was one of the European state telegraphic agencies. According to the European practice it was transformed into a joint stock company but with the state as the dominant owner of the capital (over 90 %). 304

Пропаганда Милана Стојадиновића Apart form the central institution in Belgrade, “Avala” had its expositions in Ljubljana, Zagreb, Novi Sad and Skopje (for a short time). The Agency received the annual donation from the state which amounted to 5 million dinars, but this sum did not satisfy its needs. The financial means were often not spend purposefully, so “Avala”, almost constantly, worked with losses. Its main tasks were informing the public at home and abroad “in accordance to the public state interest”, making the official announcements, import and distribution of the foreign newspapers and journals. Nevertheless, its most important role was to transmit official information which came from the top of the governing structures. Everybody knew that the information released by the “Avala” Agency were official and “checked”. In comparison to CPB the Agency did not have the instruments to ensure that the newspapers published the received information. One of the strongholds of Stojadinovic’s propaganda was the press. It was not free in this period and it was under supervision and tutorship of the ruling structures. Notwithstanding this, the number of the papers constantly grew. Their number varied because many of them were banned permanently and some were founded again. The number of the newspapers in different banovinas was different, as well. For example, in Sava banovina (Croatia) during 1938, 389 papers were published and in Vrbas banovina (Bosnia) only four. Stojadonovic’s government controlled the papers in two ways. The first one regarded the pre-emptive censorship, and the second one regarded the banning of the paper, if it was concluded that its writing was harmful for the interests of the President, the Government or the Party in power. The reason for extinguishing the most papers were Communist tendencies or contents. It was especially the case with the Croatian papers, but other regions were not spared this, at the time, usual practice, either. The most important papers which were in charge of spreading Stojadinovic’s propaganda were the “Vreme” and the “Samouprava”. Belgrade newspaper “Vreme” was practically owned by Stojadinovic himself, since the main share holders were members of his family or his friends. It was a widely read paper, second only to the “Politika” when it came to the number of sold copies. Considerable means were invested into the founding of this newspaper and the most modern printing house in the Balkans equiped with German and American machinery was built for these purposes. The Prime Minister himself took part in creating the recognizible visual image and the contents of the paper and, according to one of his associates, he spent a few hours every day on its editing. The “Vreme” was supposed to represent a model newspaper and to bring Stojadinovic’s outlook on the political reality – both in the country and abroad, since the events in Europe started to influence the situation in the country more and more. Although attempts were made 305

мр Бојан Симић to represent the “Vreme” as a neutral paper it slowly gained the label of the Government’s paper, which influenced the drop in its sales. The “Samouprava” was the main Party newspaper and all the other papers were under it in the hierarchy of the Party press. The very title which was taken from the old Radical newspaper was meant to imply that the newly founded JRZ was the only real inheritor of the old Radical Party from the time of the Kingdom of Serbia. Although it had low sales, the importance of this paper was not insignificant, since its texts were taken over and published by many provincial papers throughout the country. Among other newspapers which spread the propaganda of Milan Stojadinovic the most important ones were the “Vrbaske novine” from Banja Luka, the “Vardar” from Skopje, the “Narodni list” from Cetinje, the “Narodna samouprava” from Kragujevac, the “Drzava” from Split. The Party Press-Bureau of the JRZ was closely connected to the press. This Party organ was founded in 1936 and its main task was to be the central institution of all the Party and “friendly” papers. It sent information to be published to the provincial press and, not rarely, complete texts. The Press-Bureau saw to the sent articles being published on the covers of the papers, as well as to synchronizing their appearance. The number of papers it cooperated with was round 35, but they published almost everything they received from the Press-Bureau. The head of this institution was Milan Jovanovic Stoimirovic, the editor in chief of the “Samouprava”. The PressBureau shared its premises with the “Samouprava” almost untill the end of 1938 and the same associates worked in both institutions. The spreading of propaganda through radio broadcasting was a novelty at the time. The radio broadcasting had started only a few years earlier on short frequencies, which widened its reach out of the state borders and even to another continents. Realizing in time the importance of this media, Stojadinovic put considerable efforts into development of radiophony in the country. During his government the capacity of the Radio Belgrade was raised from 2.5 to 20 kilowatts. A new short-frequency radio station was also founded. It started operating in the beginning of March 1936 and became the center of the radio propaganda. The task of monitoring and editing of its programme was taken over by CPB. Already throughout 1937 the broadcasting for abroad was initiated and starting from the next year it became the regular activity. The main task of the short-frequency radio station was broadcasting the news. It had more than 1.000 hours of news broadcasting in a year which raised the number of news broadcasts in Yugoslav media by more than 300%. This radio station practically became the one to which all the others were subordinated when it came to the news of political nature. Considering the fact that those news were created “in the CPB’s kitchen” they had the 306

Пропаганда Милана Стојадиновића aim to serve, above all, the interests of the ruling Party and its president. Notwithstanding the advancement of the radio broadcasting in Yugoslavia, it was still listed amongst the lowest of all the European countries in this field of advancement with one radio per more than 100 people. The only countries that lagged behind Yugoslavia in this field were Greece, Turkey and Bulgaria (the last one only regarding the number of the subscribers). Film in the Kingdom of Yugoslavia had served, even before, the propaganda purposes of the ruling circles, that is the royal family of Karadjordjevics. The novelty introduced during the government of Milan Stojadinovic was making the special Party propaganda film “On the way of restoration – Yugoslavia yesterday, today and tomorrow”. This movie, which was edited in Germany by the experts from the Nazi Party, was specially prepared for the pre-election campaign of the elections of December 1938. Considering the backwardness and lack of education of a great number of citizens in the Kingdom of Yugoslavia at the time, one can assume that this “technological miracle” had an important political impact on many of them. Various Party and Youth organizations spread propaganda for the government of Milan Stojadinovic, as well. The most important amongst these were the Section for the Interior Political Action and Propaganda and the Club of Students of JRZ “Slovenski jug”. These organizations were in charge of creating propaganda, organizing political activities of the Party, of assemblies and rallies, as well as for publishing and distributing the propagandistic material. The propaganda of Milan Stojadinovic manifested itself in all the spheres of social life in the country. Considering the fact that the Government put great efforts into “economical restoration of the country” propaganda in the field of economy and propaganda regarding economy were the most developed ones. By proclaiming the new “economic policy” the creators of the propaganda wanted to prove that the Government was, on the one hand, “creating the basis for the people’s prosperity” and, on the other, strengthening the national industry and “protecting the borders and independence of Yugoslavia”. This propaganda had Stojadinovic’s personal signature, as well. His numerous appearances at factories’ and plants’ openings and at the occasions of laying cornerstones were used by all the media to emphasize his role in development and to present his plans for the restoration of the country. The Prime Minister himself, being a man from the economic circles, paid a lot of attention to cooperation with the representatives from economy. He received various delegations, visited the business enterprises and improved personal contacts with officials from economy gained throughout years. He liked to present himself as someone from their surroundings who understood their needs and who worked for them. 307

мр Бојан Симић The propaganda towards the opposition was exclusively negative. It abounded in scorns and criticism, which was often exaggerated, sometimes inappropriate, but witty comments appeared from time to time as well. The sward of criticism was pointed, above all, towards the political opponents in the country. The propaganda of Milan Stojadinovic divided the opposition into several groups. The first one consisted of the Yugoslav National Party (JNS), that is the representatives of the former governing elite. The second was the United Opposition (UO). The third one was the Croatian Peasant Party (HSS). The fourth one was the pro-fascist group of Dimitrije Ljotic and the fifth one were the Communists. The criticism pointed towards the first group was based on mentions of the poor way in which they had previously governed the country. According to propaganda this was the main reason for the difficult circumstances in the country at the time. The leaders of JNS were accused of dictatorial, non-democratic anti anti-state tendencies. As regards the UO, Stojadinovic’s propaganda refused them the possibility of any positive action, it emphasised their insignificance, selfishness and self-sufficiency. Their bad internal relations, rivalry and immorality were particularly underlined. Something that the propaganda regarding both groups had in common were constant emphases on their alienation from the people, lack of understanding of their aspirations and of “people’s being”. We should point out that the focus of the negative propaganda throughout 1936 was the JNS. The focus was switched to the members of the UO throughout 1937 and this can be claimed of the period after the treaty of Farkasic in particular. The press played a prominent role in the criticism of the opposition and caricature, above all, was an effective means often utilized for these purposes. The propaganda towards HSS and its leader Macek was somewhat different. The existence of the “Croatian question” was acknowledged and, by virtue of that, the need for a compromise. However, the responsibility for the failure to achieve it was ascribed to Macek and his indecisiveness. He was given credit for leading the Croatian movement, but the efforts to discredit him as much as possible were continuous. The criticism of Ljotic and “Zbor” were rare. That intention was to belittle the movement and to treat it with disdain by showing that its activities were not even worth mentioning. The propaganda towards the Communist movement was most brutal and least attention was paid to the culture of speech when it came to criticizing this group of opponents. Communism was treated as a “disease” and the greatest threat to the wellbeing of the state. This attitude was reinforced by the fact that the three leading politicians in the country were fervent anti-Communists: Prince Pavle, Stojadinovic and Koroseca, the Minister of Interior. 308

Пропаганда Милана Стојадиновића Since Stojadinovic was the Minister of Foreign Affairs, a great amount of energy was put into developing propaganda for abroad. This propaganda carried a characteristic signature of the Prime Minister. Stojadinovic made numerous trips abroad and received many foreign officials, which gave him an opportunity to try and leave the desired impression. Taking into consideration the strained relations in Europe at the time, this kind of propaganda was carefully planned and developed. Thus, Stojadinovic presented himself differently in different countries. In Great Britain he was the advocate of a two-party system, in the USA a follower of Roosevelt’s economic programme, in Italy and Germany an authoritarian leader who had Fascism in his heart, etc. This sort of propaganda was accepted and executed by numerous correspondents from abroad, foreign journalists who were on the Government’s payroll, the newspapers financed by the Government, citizens with “good intentions”, etc. A lot of attention was paid to cooperation with the foreign writers and journalists who came to our country. Their wishes were fulfilled to the greatest extent possible regarding moral and financial concerns. In all of this the high officials of CPB and the “Avala” Agency took part, as well. The propaganda pointed towards the national minorities had its particularities in comparison to that towards the Yugoslavs. It was, above all, based on concrete agreements with leaders of the national minorities, much more than on regular propagandistic activities. Apart from this, good relations with the mother countries made it possible for the Government to get the votes of the minorities in exchange for small favours. This allowed for propaganda being directed towards other administrative districts and towards the leading constituent peoples. The constant thing as regards religious communities was repetition of the desire of the Government for the religious equality. Most attention was paid to the three dominant religious communities: the Orthodox, the Catholic and the Muslim. The projected policy of religious equality was not in accordance with reality. This became apparent during the Concordat crisis which culminated in summer of 1937. The desire to legally formulate the relations with the Catholic church, motivated by political reasons of internal nature, resulted in the concessions which the Serbian Orthodox Church (SPC) regarded as intolerable and which, according to its opinion, went against the proclaimed equality. The great efforts of the Prime Minister and of the propaganda machinery to prove the legality of the Concordat proved to be unsuccessful. The great quantities of propagandistic material used on both sides, as well as the human activity itself during this clash, led to the conclusion that, at the time, a real propaganda war was raging in Yugoslavia. The defeat in this confrontation had lasting consequences for the Government and for Stojadinovic himself. 309

мр Бојан Симић Under “regular” circumstances during the Government of Milan Stojadinovic propaganda towards religious communities was not the dominant one. More attention to this kind of propaganda was paid in religiously mixed communities, whereas it rarely came to surface in nationally homogeneous ones. During Stojadinovic’s government the Islamic religious community was allowed its own legislature, as well as its own faculty and religious education. The person practically in charge of all the affairs regarding the Islamic community was Mehmed Spaho. He was the Minister for Traffic, who used his position to make his brother the head of the Community. In this case also the propaganda of the Prime Minister focused on the regions populated by Serbs, or, in this particular instance, with the Orthodox. The propaganda regarding culture and education was adapted to the existing circumstances. It emphasized the successes of the Government in these fields, which ranged from settling the affairs in the sphere of elementary education to opening high educational science and arts institutions. Even the Prime Minister Stojadinovic had a prominent role in propaganda in this field through his patronage of the artistic events, charity donations to various cultural societies, visits to the cultural manifestations, etc. Although the idea of a “three-tribal” nation and Yugolsavianism was practically abandoned in reality, the propaganda still tried to emphasize the loyalty to the “state and national unity”. The Prime Minister also insisted on this, even though he was more than aware of the existing circumstances in the creation of which he himself played an important role. Yugoslavianism was one of the issues regarding which the discrepency between the propaganda context and the reality was greatest. Propaganda activities were most heated during the election campaigns. During Stojadinovic’s government two elections were held – the regional elections by the end of 1936 and the parliamentary ones of December 1938. The propaganda during the parliamentary elections was the peak of the so far established practice and the crown of the already trodden path which the propaganda followed. The parliamentary elections were held with the slogan “One king, one nation, one state, prosperity, peace at the borders”. This slogan was supposed to represent both the program of the Party and its most important achievements at the same time. The rhythm of the preelection campaign was dictated by Milan Stojadinovic himself. He created the campaign, he was the one who accepted or refused propositions, gave advice and instructions. The pre-election propaganda, apart from the usual repertoire, was reinforced by a travelling exhibition, a propagandistic film, leaflets thrown from the air, special brochures, numerous gatherings, etc. This kind of propaganda had as its target audience mainly the members of the Serbian national community. The consequence of this practice was leaving 310

Пропаганда Милана Стојадиновића the Croatian parts in Macek’s firm embrace. On the territory of Croatia there were no larger rallies, there was no exhibition and no greater significant activities of the, not so numerous, JRZ members. Public voting, apart from its advantages for Government, brought about a selling of the votes of the sort, increased the level of corruption, created unrests and perturbations. Altogether, the results of the elections, as well as the results of the propaganda, were not satisfactory, but they still gave Stojadinovic a certain advantage over his opponents. That was, nevertheless, not enough for staying in power. Less then two months after the elections Stojadinovic was forced to resign due to the internal governmental crisis incited by Prince Pavle. What followed was a short term oppositional activity, imprisonment, exile and death far from the homeland. After the mastermind of the propaganda left the position of the Prime Minister, the political propaganda in Yugoslavia in that form and shape disappeared forever. The propaganda of Milan Stojadinovic used the experience of the Fascist and Nazi spin doctors combined with the local specificities. Its main task was to serve political aims of the party in power, JRZ, and especially of its president Stojadinovic. It often consisted of exaggerated, white-and-black representations, belittling of the political opponents, inappropriate selfglorification, etc. The use of great amount of the propagandistic material, brochures, leaflets and posters can be likened to the contemporary election practice. Considering all the abovementioned facts, we can conclude that the propaganda of Milan Stojadinovic was way too modern for the Yugoslav society of the nineteen thirties. One gets the impression that this kind of propaganda was meant for the more educated strata of the population which was a very small audience in the Kingdom of Yugoslavia. In the end we could perhaps mention the words of Stojadinovic himself regarding the relation between the propaganda and the reality in Yugoslavia of the time. He said the following at the assembly of JUGORAS in April 1938: ,,The situation is better today than it was three years ago. But three years ago it was very bad! Therefore, today’s ‘better’ is better in comparison to that ‘bad’”. This description offered by the Prime Minister himself, in the author’s opinion, is the most indicative of the real situation in the country at the time. Realistic attitude pronounced here is in contrast with the propaganda, which had been inspired and controlled by the same man who had uttered it.

311

Пропаганда Милана Стојадиновића

ПРИЛОГ бр. 1 Сценарио за филм „Путем препорода, Југославија јуче, данас, сутра”1 1. слика – Црне жалосне заставе се вију на ветру. 2. слика – Огромна маса света чека испред краљевске палате да ода последњу пошту мртвом краљу. 3. слика – Слична сцена туговања. Звоњава звона.2 Спикер: Злочиначки атентат као чија жртва је пао вољени краљ бацио је становништво у највећу тугу а целу земљу довео у пометњу. Заблешти: 4. слика – Карта Југославије (цртани филм). Око граница подигнута бодљикава жица. На свим границама стоје топови и војска суседних земаља претећег држања. Спикер: Владала је општа социјална беда. Смањење свих јавних радова довело је до све већег пораста броја незапослених који су били упућени на помоћ државе. Банкроти банака! Огромни дефицити! Назадак цивилизације!

1

2

Оригинални сценарио је на немачком језику и налази се у АСЦГ, 37-12-377/382. На преводу текста захваљујемо др Зорану Јањетовићу. Црним словима обележене су речи које је требало да изговара спикер и оно што је требало да се чује, док је обичним словима исписано оно што је требало да се види или је требало да буде убачено након накнадног снимања. Речи које су написане великим словима следиле су оригинални документ.

313

мр Бојан Симић Заблешти: 5. слика – Тешки облаци иду преко земље. Заблешти: 6. слика – Рибарски чамци скупљају једра. 7. слика – Од доле ка горе у слици се уздижу голи фабрички димњаци, не види се дим. 8. слика – Празна дворишта фабрика, затворене капије, разбијена прозорска стакла. Заблешти: 9. слика – Бедно сељачко газдинство, кућа оштећена, сељак у подераној одећи се враћа са пијаце кући са два изгладнела коња, а жена га чека са болесним дететом у рукама. Сељанка: Ниси ништа продао? Сељак: Коме да продам, нико нема пара. Сељак гледа своју жену тужно и загрижено. Жена привија дете на груди и прикрива плач. Сељак води коње у шталу, отвара врата, нема сламе, јасле су празне. Одједном савлада га гнев очајања, пуцњима бича отера коње са имања и виче за њима: Тражите храну где можете, ја вам не могу дати више ништа. 10. слика – Оба мршава коња галопирају ка једној шуми. Топот копита. 11. слика – Људи из свих слојева становништва трче уз степенице ка улазу у неку банку. Жамор, псовке. Заблешти: 12. слика – У предворју неке банке. Оделење са шалтерима је пуно људи који дивље гестикулирају и који се гурају око шалтера. Службеници одмахују главама, слежу раменима и затварају шалтере.

314

Пропаганда Милана Стојадиновића Гомила која негодује: Хоћемо наше паре, наше улоге. Службеници: Исплате су обустављене. Заблешти: 13. слика – Испред зграде банке, сељачки типови и варошани дискутују. Из гомиле се чују поједине реченице. Овако даље не може! Гладујемо! Треба нам човек! Један снажан човек! Иначе пропадосмо! Слика полако тамни. 14. слика а. (Монтажа) Једна рука откида са календара један лист, календар показује 24. јун 1935. б. Масним словима одштампан наслов у неким новинама: Др Милан Стојадиновић изабран за премијера. ц. Наслов у неким новинама: Др Стојадиновић преузима састављање владе. д. Наслов у неким новинама: Проглас владе. 15. слика – Премијер др Стојадиновић у радној соби за писаћим столом. Изговара неколико програмских реченица о свом трогодишњем плану. Текст остаје препуштен нахођењу г. премијера. 16. слика - Наслов у неким новинама: Стварање Југословенске радикалне заједнице. 17. слика – У сали ЈРЗ пред амблемом странке, седи оркестар и свира председнички марш. Председнички марш, евентуално са хором. Камера зумира симбол странке. 18. слика – Амблем ЈРЗ. Спикер: Уз помоћ највернијих сарадника план изградње др Стојадиновића спроводи се највећим темпом. 19. слика – Заблешти: У средини др Стојадиновић, десно и лево од њега др Корошец и др Спахо.

315

мр Бојан Симић 20. слика – Панорама Београда. Спикер: Са доласком на власт др Стојадиновића, Београд је постао важан центар европске политике. Објашњење: одавде говори неки министар или политичар кога ће одредити г. премијер. Он ће известити о успесима владе др Стојадиновића. Његово излагање ће бити илустровано филмованим сценама, графиконима и фотографијама, ако постоје или ако их још треба снимити. Уз то ће се користити и неме слике – праћене музиком и песмом југословенских народних мелодија. Уколико нема филмског материјала, дотични политичар ће се сам појавити на слици као спикер. Следе слике посета страних државника Београду и посета г. премијера у иностранству. Споразум са Румунијом 8. XII 1936. Посета француског министра трговине Паула Бастида – склапање југословенско-француског трговинског уговора. Посета др Георги Киосеиванова 24. I 1937: Бугарско-југословенски пакт о пријатељству. Др Стојадиновић потписује Ускршњи пакт са грофом Ћаном, 25. III 1937. Др Стојадиновић у Паризу: Продужење југословенско-француског пакта из 1927, 10. X 1937. Лондонска посета г. премијера. Гост Краља у Бакингемској палати (слика палате). Пут у Италију г. премијера. Пријеми у Риму, Милану итд. – децембар 1937. Берлинска посета и пут по Немачкој, почетком 1938: 15–22. јануар. Посете г. Бека3, Нојрата4, Ружди Араса5 итд. Заблешти: Иста карта Југославије као на слици 4. Нестаје ограда од бодљикаве жице која је окруживала границе, топови се повлаче, војници који су претећи држали пушке уперене на [нашу] земљу се претварају у цивиле који [нашој] земљи пружају руку пријатељства. Спикер: „Сачували смо стара пријатељства и уз то стекли нове пријатeље”. Пошто је својој отаџбини обезбедио спољашњи мир, др Стојадиновић прелази даљем учвршћивању унутрашњих односа у Југославији. Величанствена дела сведоче о промишљеној вољи за привредном изградњом. 3 4 5

Министар спољних послова Пољске (1932–1939). Министар спољних послова Немачке (1932–1938). Tадашњи министар спољних послова Турске.

316

Пропаганда Милана Стојадиновића Помиловање 18.000 политичких осуђеника. Број пресуда које су земаљски судови донели за политичке преступе пао је са 18.700 на 2.100. Под бившим режимом је 38 бивших министара и истакнутих политичара интернирано. Од доласка на власт г. премијера више није било ни једне мере те врсте. Раније безбројни политички емигранти у иностранству. За време Стојадиновићевог режима, ни један једини политички емигрант, напротив: бројни емигранти су се вратили. Великодушне мере за подршку сељаштву: укупни дуг сељаштва смањен за 3,7 милијарди, тј. за половину. Терет камата значајно смањен. Југословенски пољопривредник не мора више да своје производе продаје буд-зашто, сад добија 50 % бољу цену, а купује за 50 % јефтиније. Снижење пореза на земљу. 200.000 породица добило земљопосед. 957 места у безводним крајевима снабдевено добром пијаћом водом помоћу нових водовода. 135.000 хектара барског и мочварног земљишта исушено и укључено у пољопривредну производњу. Великодушна амнестија свих казни за горосечу и против монопола. Јавни радови: 300 км нових пруга изграђено и пуштено у саобраћај, гради се још 1000 км; 600 км нових путева изграђено и пуштено у саобраћај, још 400 км у изградњи. Тиме су хиљаде незапослених опет укључене у производни процес. Број стално запослених је у јуну о.г. за 230.000 већи него у јуну 1935. Од 1935. до 1938, плате порасле у просеку за 10,4 %. Утврђене минималне плате испод којих послодавци не смеју да иду. ОДБРАНА ЗЕМЉЕ: Ни једна ранија влада се не може мерити са достигнућима г. премијера. За последњих три године, Војсци и Морнарици преко 6 милијарди динара посебног кредита, 7,5 милијарди етапног кредита, укупно 13,5 милијарди. Снимак војне параде. Нова пловила изграђена у сплитском бродоградилишту. Југославија данас у самој земљи, искључиво од домаћих сировина, већ производи артиљеријску муницију, авионске бомбе, авионе, авионске и ауто-моторе.

317

мр Бојан Симић Сами у земљи прерађујемо наше рудно благо и сировине: ЗЕНИЦА, ЈУГОЧЕЛИК; БОР; ЛОЗОВАЦ. Међународни аутопут. Железница: Нове пруге Велес–Прилеп, Косово Поље–Пећ 1936, Копривница–Вараждин– Билећа–Никшић: прва пруга нормалног колосека у Црној Гори. Београдско сајмиште, Велике грађевине и постројења: мост на Тари, Загребачки мост, ТРЕСКА итд. СЛИКЕ СРЕЋНОГ СЕЉАЧКОГ ЖИВОТА. Заблешти: Снимак народног збора у Петровграду 6. XII 1938. Велика гомила која кличе др Стојадиновићу. Снимак доласка г. премијера у Петровград. Снимак великог предизборног говора г. премијера у оригиналном тонском запису. За време немог снимка доласка г. премијера у Петровград пустиће се музика страначког марша који треба снимити овде са неким оркестром. Завршне речи: Спикер: „Чак и да др Стојадиновић није урадио ништа од приказаног, него да му је једина заслуга што није слушао савете опозиције и што је тиме Југославији приштедео рат, или бар огромне непродуктивне издатке, већ сама та чињеница би била снажна и речита реклама сваком Југословену, да гласа за државну листу”.

318

Пропаганда Милана Стојадиновића

ПРИЛОГ бр. 2 Транскрипт филма: „Путем препорода, Југославија јуче, данас, сутра”6 Петровград, 6. новембар 1938. године. Младићи обучени у зелене кошуље марширају. У позадини се чује хор који пева „Поздрав вођи”. Милан Стојадиновић у отвореном аутомобилу маше окупљеном народу у Петровграду који га одушевљено поздравља. Стојадиновић излази из аута, униформисани младићи га поздрављају. Пење се на балкон у пратњи министра пољопривреде Светозара Станковића. Окупљени народ га бурно поздравља аплаудирајући и машући шеширима. СВЕТОЗАР СТАНКОВИЋ: Драга браћо Банаћани град Петровград, центар Баната освануо је данас сав окићен и радостан јер му је дошао у посету председник Краљевски владе, (Живео) шеф Југословенске радикалне заједнице (Живео) и вођа нашега покрета господин, господин доктор Милан Стојадиновић. (Живео) (Дуготрајно скандирање: Вођа, вођа, вођа) МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ: Драга браћо и пријатељи ниједан део наше државе који је раније био под туђинском влашћу није тако спонтано, није тако радосно, није тако одушевљено без услова и без погодбе пришао нашем националном уједињењу као што је то урадила поносна Војводина пре двадесет година. (маса: Тако је, Ура) Војводина је тада била материјално на првом месту 6

Оно што се види на екрану написано је штампаним словима а оно што актери филма говоре у курзиву. Текст у загради описује оно што се види у тренутку док актери филма говоре.

319

мр Бојан Симић друге покрајине завиделе су Војводини на њеној националној свести и на њеном материјалном благостању. То је био положај Војводине пре двадесет година када је учињено наше велико државно и национално уједињење у велику државу Срба, Хрвата и Словенаца. (Узвик: Живела недељива Југославија!, маса: Живела!) Познајете ме ви сада сви из Северног Баната ‘25. године ми у Јужном Банату нисмо дали нити један, једини мандат опозицији. Ја познајем вас, као што ви познајете мене. Борба моја зна само за победу. И зато познајући вас ја верујем да ћемо заједно, 11. децембра имати пуну, највећу и најславнију победу коју никад досад у Банату нисмо имали. Живели! (Усклици одобравања, дуготрајно скандирање: вођа, вођа. Стојадиновић задовољно отпоздравља окупљеном народу) Сељак обрађује њиву са плугом и воловима. Министар без портфеља Крек за говорницом: МИХА КРЕК: Доласком владе господина Милана Стојадиновића наступило је у унутрашњој политици смиривање и стишавање. Прави народни дух у јавној администрацији проузроковао је нову љубав народа према његовој јавној управи и према држави. Министар грађевина Добривоје Стошовић за истом говорницом. ДОБРИВОЈЕ СТОШОВИЋ: Грађевинска политика достигла је тај ниво који обезбеђује нашој земљи ужурбани и плански рад на модернизирању и усавршавању наше путне мреже. (Радници раде на изградњи путева, приказ асфалтирања путева, Милан Стојадиновић сече врпцу за отварање пута)

320

Пропаганда Милана Стојадиновића Из милијардског зајма из ‘35 године ми смо успели да комплетирамо први хиљаду километара путне мреже. Успели смо да хиљаду наших села, варошица и вароши oбезбедимо водом. Успели смо, такође, да подигнемо безброј сталних мостова. (Воз прелази преко моста, машина за асфалтирање ради на путу.) А такође смо успели да подигнемо и дамо у изградњи и три... (Тон се прекида.) Министар без портфеља Ђура Јанковић на истој говорници. ЂУРА ЈАНКОВИЋ: Председник владе доктор Милан Стојадиновић, прима и враћа посете државницима Европе. Приказ нове болнице изграђене у периоду Стојадиновићеве владе. Министар социјалне политике и народног здравља Драгиша Цветковић на истој говорници. ДРАГИША ЦВЕТКОВИЋ: Социјална политика владе доктора Милана Стојадиновића дала је врло значајне и крупне резултате. Никада у нашој земљи, ни крупнијих реформи, ни кориснијих у интересу нашега раднога света нису изведене. СПИКЕР: Верујући у његову велику способност, добру вољу и одлучност поздравља га као вођу који је Југославију повео путем препорода ка бољој и светлијој будућности. (Дочек Милана Стојадиновића на железничкој станици. Насмејане девојке у народној ношњи. Стојадиновић прима цвеће од једне девојчице.) Долазак Милана Стојадиновића на збор у Неготину 30. октобра 1938. године. Дочекује га многобројни народ. Момци и девојке у народним ношњама на улицама. Коњаници са југословенским заставама. Стојадиновић се поздравља са локалним функционерима. Шетња улицама града у пратњи великог броја људи. Стојадиновић отпоздравља окупљеном свету.

321

мр Бојан Симић Председнк владе Милан Стојадиновић на импровизованој говорници. МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ: Браћо, оно што смо ми урадили на привредном пољу да и смањимо порезе и смањимо сељаку дугове, и да у исто време повећамо цене сељачким производима. (Окупљена маса, људи држе портрете Милана Стојадиновића на којима су исписане пароле.) и да дамо добре жетве, или да имамо добре жетве то нису браћо обични успеси то су огромни успеси, то су управо чуда у привредној политици наше земље. Тако је. (Усклици одобравања) Али, како смо направили чуда на привредном пољу ми можемо данас рећи да смо створили и једно чудо невиђено и на политичком пољу. Рад моје владе, и рад Југословенске радикалне заједнице (Живео!!!) Успео је да помири и вашег земљака господина Петра Живковића са доктором Мачеком у Загребу. Уа, доле зликовац! (Узвици незадовољства) Наш народ каже, кад је зла зима, кад је тешка зима онда мачка и миш заједно спавају. (Стојадиновић се смеје.) Ја бих могао да закључим да и ова два господина

322

Пропаганда Милана Стојадиновића предвиђају за себе ове године врло једну рђаву и злу зиму за њих. (Тако је.) Та зима биће тежа него што је она зима са врхова Старе планине. То ће бити за њих једна сибирска зима Када се колена састављају са брадом. (Тако је. Живео вођа!) Браћо и пријатељи, ми смо требали овај збор да држимо још прошле недеље. Ја сам одлучио да се он одржи на данашњи дан. Да смо га држали прошле недеље ми бисмо имали кишу. Данас имамо лепо време што је најбољи доказ да је и сам Бог са нама. Наша је победа. (Тако је!) (Усклици одобравања.) Милан Стојадиновић у пратњи министара и „зелених кошуља” шета улицама града. Велика маса света прати његово кретање. Стојадиновић отпоздравља окупљеним грађанима. (Усклици: Ура и живео.) Милан Стојадиновић на истој говорници као и преходни министри. МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ: У једној ужасној катаклизми кад је вихор носио државе и мењао границе ми смо успели да нашој земљи сачувамо мир. Значи успели смо да чувамо и сачувамо Југославију. СПИКЕР: Видели сте шта је Милан Стојадиновић учинио за вас и за земљу. Размислите, верујте и одлучите. 11. децембра сваки од вас је одговоран

323

мр Бојан Симић за судбину Југославије. ...вашом помоћу и вашим поверењем настави своје велико дело доктор Милан Стојадиновић. (Вероватно недостаје реч да.) У позадини се види Милан Стојадиновић који се осмехује, а пошто спикер заврши види се југословенска застава која вијори на ветру.

324

Пропаганда Милана Стојадиновића

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Необјављени извори Архив Србије и Црне Горе: Фонд Централни пресбиро Збирка Милана Стојадиновића Фонд Министарства унутрашњих послова Фонд Министарства просвете Фонд Двор Краљевине Југославије Фонд Министарства правде Фонд Министарства спољних послова Збирка Војислава Јовановића Марамбоа Збирка Јована М. Јовановића Пижона Збирка Добривојa Стошовића Збирка Станислава Кракова

Централни државни архив Софија: Фонд Дирекцијe за новине Фонд Бугарско посланство у Тирани (и Београду)

Архив Војводине: Фонд Краљевске банске управе

Матица српска – Рукописно одељење Заоставштина Милана Јовановића Стоимировића

Историјски архив Смедерева Заоставштина Милана Јовановића Стоимировића

Архив српске академије наука и уметности: Заоставштина Милана Антића

Архив Радио Београда

325

мр Бојан Симић Објављени извори – Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Godišnji izveštaji Britanskog poslanstva u Beogradu, II-III, priredio Živko Avramovski, Zagreb, 1986. – И. Андрић, Дипломатски списи, Београд, 1992. – Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu Skupštinu sa izmenama i dopunama od 26. septembra 1931. godine i 24. marta 1933. godine, Beograd, 1935. – B. Petranović, M. Zečević, Jugoslovenski federalizam, Ideje i stvarnost, tematska zbirka dokumenata, I tom, 1914–1943, Beograd, 1987. – Свободата на печата в Бьгария, София, 1992. – Српски устави од 1835. до 1990. године, са уставима Краљевине СХС и Краљевине Југославије, Београд, 2004. – Statistički godišnjak KJ 1934–1935, Beograd, 1935. – Statistički godišnjak KJ 1936, Beograd, 1937. – Statistički godišnjak KJ 1937, Beograd, 1938. – Statistički godišnjak KJ 1938–1939, Beograd, 1939. – M. Crnjanski, Nova Evropa, Beograd, 1990. – F. Čulinović, Dokumenti o Jugoslaviji, Zagreb, 1968. – Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988, збирка докумената, Београд, 1988. – М. Зечевић, М. Милошевић, Месечни извештаји југословенског посланства у Лондону 1930–1941, Београд, 1991. – Stenografske beleške Narodne skupštine za 1938. godinu

Мемоарска грађа – М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936–1941, Нови Сад, 2000. – Л. Марковић, Успомене (у рукопису). – Мемоари патријарха српског Гаврила, Париз, 1974. – I. Ribar, Politički zapisi III, Beograd, 1951. – I. Ribar, Iz moje političke suradnje, Zagreb, 1965. – H. Ripka, Munich: Before and after, New York, 1969. – V. Stakić, Moji razgovori sa Musolinijem, Minhen, 1967. – M. Stojadinović, Ni rat ni pakt (издања Буенос Ајрес 1963, Ријека 1970, Београд 2002). – G. Ciano, Dnevnik grofa Ciana, Zagreb, 1948. – M. Crnjanski, Embahade I-III, Beograd, 1983. – M. Crnjanski, Embahade IV, Beograd, 1983.

326

Пропаганда Милана Стојадиновића – Д. Јовановић, Политичке успомене I–VI, рукопис похрањен у Архиву Југославије. – I. Meštrović, Uspomene na političke ljude i dogadjaje, Zagreb, 1969. – G. Ciano, Tajni arhiv grofa Ciana, Zagreb, 1952.

Штампа Вечерње новости 2005. Време 1935–1939. Днес 1936–1939. Радио Београд 1935–1938. Самоуправа 1936–1939.

Aудио извори Интервју Драгомира Стојадиновића дат Бориславу Пекићу

Филмови Путем препорода, Југославија јуче, данас, сутра Triupmh des willenes Olimpia

Литература – 20 godina kulturnog i privrednog razvoja Kraljevine Jugoslavije, Beograd, 1938. – Avramovski, Živko, „Osnovni faktori koji su uticali na spoljnopolitički položaj Kraljevine Jugoslavije”, Československo a Jugoslavie od roku 1929. do rozpadu buržoaznich společenskych politickych a ekonomickych systemu, Praha, 1983. – Avramovski, Živko, „Politika velikih sila na Balkanu (1933–1939)”, Zbornik radova Politički život Jugoslavije 1914–1945, Beograd, 1974, 411–438. – Avramovski Živko, Balkanska Antanta (1934–1940), Beograd, 1986. – Афере др. Милана Стојадиновића, Београд, 1940. – Бабовић-Распоповић, Сенка, Културна политика у Зетској бановини 1929– 1941, Подгорица, 2002. – Балфур, Нил, Меккеј, Сели, Кнез Павле Карађорђевић, jeдна закаснела биографија, Београд, 1990. – Bešlin, Branko, Vesnik tragedije, Nemačka štampa u Vojvodini 1933–1941. godine, Novi Sad, 2001. – Biber, Dušan, „Britanske ocene Milana Stojadinovića i njegove politike”, Fašizam i neofašizam (Zbornik radova), Zagreb, 1976.

327

мр Бојан Симић – Biber, Dušan, „O padu Stojadinovićeve vlade”, Istorija 20. veka, Zbornik radova VIII, Beograd, 1966, 5–66. – Bićanić, Rudolf, Ekonomska podloga hrvatskog pitanja, Zagreb, 1938. – Bjelajac, Mile, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Beograd, 2004. – Благојевић, Обрен, Економска мисао у Србији, Београд, 1980. – Боаров, Димитрије, Апостоли српских финансија, Београд, 1997. – Boban, Ljubo, „Oko Mačekovih pregovora sa grofom Ćanom”, Istorija XX veka, Zbornik radova VI, Beograd, 1964, 303–357. – Boban, Ljubo, Maček i politika Hrvatske Seljačke Stranke 1928–1941, I-II, Zagreb, 1974. – Bosić, Milan, „Komunistička partija Jugoslavije u parlamentarnim izborima 11. decembra 1938”, (rukopis neobjavljenog magistarskog rada). – Breccia, Alfredo, Jugoslavia 1939–1941, Roma, 1978. – Булајић, Н, „Станислав Винавер у Берлину”, Извештај дописника Централног пресбироа 1929–1934, Архив, Часопис Архива Југославије 1, 2002. – Булатовић, Н, „Писац и његов министар”, Годишњак за друштвену историју, св.1, Београд 1997, 65–74. – Vanku, Milan, Mala Antanta 1922–1938, Titovo Užice, 1969. – Vinaver, Vuk, Jugoslavija i Francuska izmedju dva svetska rata, Da li je Jugoslavija bila francuski „satelit”, Beograd, 1985. – Vinaver, Vuk, Jugoslavija i Mađarska 1934–1941, Beograd, 1976. – Вучетић Младеновић, Радина, Европа на Калемегдану, Београд, 2003. – Gašić, Ranka, Beograd u hodu ka Evropi, Beograd, 2005. – Годишњи извештај Управног одбора Агенције ,,Авала’’ АД о раду у 1935. години, Београд, 1936. – Годишњи извештај Управног одбора Агенције Авала о раду у 1937 години, Београд, 1938. – Грегорић, Данило, Самоубиство Југославије, Последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942. – Двогодишњица рада владе г. др Милана Стојадиновића (24. 6. 1935 – 24. 6. 1937), Београд, 1937. – Димић, Љубодраг, Историја српске државности књ.3, Србија у Југославији, Нови Сад, 2001. – Димић, Љубодраг, Културна политика краљевине Југославије, I-III, Београд, 1994. – Dimić, Ljubodrag, Žutić, Nikola, Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji, Beograd, 1992.

328

Пропаганда Милана Стојадиновића – Димић, Љубодраг, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика (Поглед с краја века), Београд, 1998. – Добривојевић, Ивана, „Француска штампа о конкордатској кризи”, Војно-историјски гласник 1-2/2003, Београд, 2004, 136–146. – Dobrivojević, Ivana, Miletić, R, Aleksandar, „Hladni rat i zvanična frazeologija jugoslovenskog režima 1945–1955. godine”, Velike sile i male države u Hladnom ratu, Slučaj Jugoslavije, Beograd, 2005, 182–205. – Dokumenti o Jugoslaviji, I-VIII, Pariz, 1951. – Драговић, Вук, Српска штампа између два рата, основа за библиографију српске периодике 1915–1945, Београд, 1956. – Драинац, Раде, Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон, Београд, 1935. – Драинац, Раде, Узурпатори, Узуновић, Јевтић и В. Поповић, Београд, 1935. – Đurović, Smiljana, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918–1941), Beograd, 1986. – Žutić, Nikola, Avio-industrija i vazduhoplovstvo u Kraljevini Jugoslaviji 1918– 1945, Beograd, 2004. – Жутић, Никола, „Идеологија интегралног југословенства и њено распадање (1929–1939)”, Историјски гласник 1-2, Београд, 1988, 63–91. – Žutić, Nikola, Sokoli, Ideologija u fizičkoj kulturi Kraljevine Jugoslavije 1929– 1941, Beograd, 1991. – Зборник радова округлог стола ,,27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике’’, Београд, 2003. – Исић, Момчило, Основно школство у Србији 1918–1941, Београд, 2004. – Исић, Момчило, Писменост у Србији између два светска рата, Београд, 2001. – Исић, Момчило, Сељаштво у Србији 1918–1941, књ.1, Београд, 2000. – Истина о Економској подлози хрватског питања, Београд, 1940. – Историјски записи: орган Историјског друштва НР ЦГ бр. 3/4, Титоград 1991 (број посвећен општинским изборима у Црној Гори 1936. године). – Јавно мњење о Конкордату, издање „Сампоуправе”, 1937. – Jakšić, P, „‘Zorka’ prvo jugoslovensko akcionarsko društvo za hemijsku industriju”, rukopis neobjavljenog magistarskog rada. – Јанковић, Миодраг, Кнез Павле од лепоте до истине, Београд, 2004. – Јанц, Загорка, „Драгослав Стојановић – београдски карикатуриста и сликар (1891–1945)”, Годишњак града Београда књ. XXXVIII (1991), 137–144. – Janjetović, Zoran, Deca careva, pastorčad kraljeva, Nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Beograd, 2005. – Један народ, једна држава, један краљ, Београд, 1939.

329

мр Бојан Симић – Јовановић, Надежда, Земљорадничка левица у Србији 1927–1939, Београд, 1994. – Јовановић, Слободан, Влада Милана Обреновића, Београд, 1934. – Јовановић, Слободан, Друга владавина Милоша и Михаила, Београд, 1933. – Јовановић, Слободан, Моји савременици, Виндзор, 1962. – Јовановић, Слободан, Политичке и правне расправе I, Београд, 1908 – Јовановић Стоимировић, Милан, Годоминско питање, Београд, 1938. – Јовановић Стоимировић, Милан, Портрети према живим моделима, Нови Сад, 1998. – Кисић, М, Булатовић, Б, Српска штампа 1768–1995, Београд, 1996. – Књига о Балкану, Београд, 1936. – Kolundžić, Zvonimir, Politika i korupcija u Kraljevskoj Jugoslaviji, Zagreb, 1968. – Конкордат и критика конкордата, Београд, 1937. – Koнкордат пред Народном скупштином, издање „Самоуправе”, Београд, 1937. – Кончар, Ранко, „Формирање ЈРЗ у Војводини”, Истраживања књ. 13, Нови Сад, 1990, 179–192. – Корупција и развој модерне српске државе, Београд, 2006. – Krizman, Bogdan, Vanjska politika Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Zagreb, 1974. – Krizman, Bogdan, „Italija u politici kralja Aleksandara i kneza Pavla, 1918–1945”, Časopis za suvremenu povijest I, Zagreb, 1975, 33–97. – Krizman, Bogdan, „Odnosi Jugoslavije s Nemačkom i Italijom 1937–1941”, Historijski zbornik XVII, Zagreb, 1964, 227–252. – Littlefield, Frank C, Germany and Yugoslavia 1933–1941, New York, 1988. – Lažetić, Predrag, „Milan Stojadinović i parlamentarni izbori 1938. godine”, rukopis neobjavljenog diplomskog rada. – Лажетић, Предраг, „Милан Стојадиновић и предизборна кампања 1938”, Зборник Историјског музеја Србије бр. 25, Београд, 1988, 117–139. – Лажни вођа др. Милан Стојадиновић и његове везе са Јеврејима, масонима и „Интелиџенс сервисом”, Београд, 1940. – Љотић, Димитрије, Приче о шећеру, или ти горка истина, Водич кроз изложбу „Три године владе др. Милана Стојадиновића”, Смедерево, 1939. – Manojlović-Pintar, Olga, „Još jendom o кonkordatskoj krizi”, Tokovi istorije 1-2/2006, 157–171. – Марковић, Лазар, Срби и Хрвати 1914–1944, Београд, 1993. – Marković, Predrag, Beograd i Evropa 1918–1941, Beograd, 1992.

330

Пропаганда Милана Стојадиновића – Markovic, Predrag, „Die Legitimierung der Diktatur in Jugoslawien und die Offentliche Meinung”, In: Autoritaere Regime in Ostmittel- und Suedosteuropa 1919–1944, ed. E. Oberlaender (Paderborn-Muenchen-Wien-Zuerich: Ferdinand Schoeningh Verlag, 2001), 577–632. – Меsaroš, Janoš, Madjari u Vojvodini 1918–1941, Novi Sad, 1989. – Миковић, Ф, Вођа, вођа, вођа, прилог грађи за историју и биографију једног председника владе, Београд, 1938. – Milak, Enes, Italija i Jugoslavija 1931–1937, Beograd, 1987. – Mинистарство финансија 1918–1938, Београд, 1938. – Мiletić, Aleksandar R, „Iz memoara dr Ninka Perića”, Tokovi istorije 1-2/2003, 141–161. – Милетић, Александар Р, „Злоупотреба буџета у Краљевини СХС”, Пулс мартаприл 2005, 51–55. – Милованчев, Н, „Меморандум дубровачког пароха Божидара Митровића предсједнику владе Стојадиновићу о тешком положају Срба у Дубровнику 1938. године”, Зборник о Србима у Хрватској 2, 497–506. – Minhenskiot dogovor i jugoslovenskite i čehoslovenskite narodi, Skopje, 1980. – Мirković, Mijo, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb, 1968. – Mitrović, Andrej, Vreme netrpeljivih, Politička istorija velikih država Evrope 1919– 1939, Beograd, 1974. – Mišović, Miloš, Srpska crkva i konkordatska kriza, Beograd, 1983. – Најновија фаза у развоју Агенције Авала, Београд, 1937. – Никитовић, M, „Милан Стојадиновић”, Зборник Вишевековна историја Чачка и околине од најранијих времена до данас, Београд, 1995, 832–837. – Никола Пашић, у издању редакције ,,Самоуправе’’ поводом десетогодишњице смрти, Београд, 1937. – Николић, Горан, Финансијска и монетарна политика Краљевине Југославије, Београд, 2004. – Николић, M, Радио у Србији (1924–1941), Београд, 2006. – Овде Радио-Београд, Зборник педесетогодишњице, Београд, 1989. – Опра, Јелена, „Изборна кампања Милана Стојадиновића 1938. године”, Архив година II бр. 2, 171–185. – Pavlović, Momčilo, „Rotаrijanci društvena elita u Kraljevini Jugoslaviji”, Istorija 20.vekа , 137–153. – Павловић, Момчилом, Ниношевић, Мира, Трајковић, Верољуб, Изборне борбе у лесковачком крају 1919–1939, књ.2, Лесковац, 1998. – Пејић, Лазар, „Економске идеје др Милана Стојадиновића и балкански привредни проблеми”, Balkanika, Београд, 1976.

331

мр Бојан Симић – Perovsek, Ј, „Jugoslavenska nacionalna stranka v narodno vprašanje in letih 1935–1936”, Prispevki za novejšo zgodovino, br. 1 Ljubljana, 2004, 1–16. – Petranović, Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1988, I, Beograd, 1988. – Petranović, Branko, Zečević, Momčilo, Agonija dve Jugoslavije, Beograd, 1991. – Попов, Душан, Српска штампа у Војводини 1918–1941, Нови Сад, 1983. – Попов, Чедомир, Од Версаја до Данцига, Београд, 1995. – Поповић, Новак, Др М.Стојадиновић и препород југословенске индустрије, Београд, 1938. – Поповић, Небојша, Слободан Јовановић и југословенска држава, Београд, 2003. – Правила Агенције Авала, Београд, 1936. – Рад прве земаљске скупштине ЈРЗ 1936, издањe ,,Самоуправе’’, Београд, 1936. – Радић, Радмила, Држава и верске заједнице 1945–1970, I, Београд, 2002. – Радић, Радмила, Живот у временима: Гаврило Дожић, Београд, 2006. – Радојевић, Мира, Удружена опозиција 1935–1939, Београд, 1994. – Rastoder, Šerbo, Jugoslovenska Radikalna Zajednica u Crnoj Gori 1935–1939, rukopis neobjavljenog magistarskog rada. – Сабор и конгрес омладине Југословенске Радикалне Заједнице, издање „Самоуправе”, Београд, 1937. – Секулић, M, „Резултати парламентарних избора у чачанском крају од 1920. до 1938. године”, Зборник Вишевековна историја Чачка и околине од најранијих времена до данас, Београд, 1995, 178–214. – Sladek, Z, „Ekonomska saradnja zemalja Male Antante u periodu 1934–1938”, Istorija 20. veka broj 1/1985, 33–65. – Снимци београдских фоторепортера 1935–1941, Београд, 1992. – Стојадиновић, Милан, Немачки буџет, Београд, 1912. – Стојадиновић, Милан, Наше валутне невоље, Београд, 1921. – Stojkov, Todor, Vlada Milana Stojadinovića (1935–1937), Beograd, 1985. – Stojkov, Todor, Opozicija u vreme šestojanuarske diktature, Beograd, 1969. – Stojkov, Todor, „О stvaranju bloka narodnog sporazuma”, Istorija XX veka, Zbornik radovа VI, Beograd, 1964, 245–302. – Stojkov, Todor, „Rezultati parlamentarnih izbora u Jugoslaviji kao izraz političkog raspoloženja biračkog tela (1931, 1935, 1938)”, Československo a Jugoslavie od roku 1929. do rozpadu buržoaznich společenskych politickych a ekonomickych systemu, Praha, 1983, 212–227. – Stojkov, Todor, „Unutrašnja politika vladajućih krugova u Jugoslaviji (1929– 1939)”, Zbornik radova Politički život Jugoslavije 1914–1945, Beograd, 1974, 389– 410.

332

Пропаганда Милана Стојадиновића – Stojkov, Todor, Čehoslovačko-francuska aktivnost protiv M. Stojadinovića (1936– 1938), Časopis za suvremenu povijest I, Zagreb, 1979, 41–66. – Суботић, Драган, „Милан Стојадиновић између науке и политике”, Зборник радова Народног музеја, Чачак, 1995, 265–275. – Tešić, Dragan, „Gerilski rat u planovima vojske Kraljevine Jugoslavije 1938–1941”, Istorija 20. veka broj 2/1995, 91–101. – Тешић, Драган, „Југословенска Радикална Заједница на општинским изборима у Србији 1936. године са посебним освртом на изборе у ужичком округу”, Ужички зборник број 24 (1995), 277–301. – Тешић, Драган, Југословенска радикална заједница у Србији 1935–1939, Београд, 1997. – Тешић, Драган, „Клуб студената ЈРЗ ‚Словенски југ’ на Београдском универзитету 1935–1941”, Историја 20. века 1-2, Београд, 1993, 53–71. – Tešić, Dragan, „Organizovanje omladine Jugoslovenske Radikalne Zajednice u Srbiji 1935–1939”, Istorija 20.veka, broj 1/1994, 81–95. – Три године владе Милана Стојадиновића, Београд, 1938. – Трипковић, Ђоко, „Изборна кампања владе Б. Јевтића 1935. године”, Историјски гласник 1-2, Београд, 1983, 63–79. – Уздарје Милану Јовановићу Стојимировићу, Смедерево, 2002. – Упутство за практичну примену партијске пропаганде, Београд, 1938. – Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835–1941), Београд, 1988. – Friš, D, „Turneja Petra Živkovića in vodstva Jugoslavenske nacionalne stranke po slovenskih krajih leta 1937”, Prispevki za novejšo zgodovino, 1/2005, Ljubljana, 2005, 61–78. – Hoptner, Jacob, Jugoslavija u krizi 1934–1941, Rijeka, 1973. – Чалић, Мари Жанин, Социјална историја Србије 1815–1941, Београд, 2005. – Šimunović, Biljana, Matica srpska u Kraljevini Jugoslaviji, Beograd, 1997. – Шимуновић-Бешлин, Биљана, „Просветна политика Дунавске бановине”, (рукопис необјављене докторске дисертације).

Литература о пропаганди – Bjelica, Mihailo, Srpski rat rečima 1844–2000, Beograd, 2003. – Barlett, Frederic Charles, Political propaganda, Cambridge, 1940. – Bracher, D, The German dictatorship, London, 1970. – Bytwerk, Randall, Bending spines, The Propaganda of Nazi Germany and The German Democratic Republic, East Lansing, 2004. – Величкова, Гергана, Пропаганда на фашизма в Бльгария 1922–1934, София, 2002.

333

мр Бојан Симић – Garth, Jowett, O’Donnell, Victoria, Propaganda and persuasion, Newbury Park, 1992. – Gillespie, David, Early Soviet cinema, London, 2000. – Gocini, Đovani, Istorija novinarstva, Beograd, 2001. – Davies, Susan, Popular opinion in Stalin’s Russia, Terror, Propaganda and Dissent, 1934–1941, Cambridge, 1997. – Dovring, Karin, Road of propaganda, New York, 1959. – Ellul, Jacques, Propaganda: The formation of mens attitude, New York, 1973. – Zeman, Z. A. B, Nazi propaganda, Oxford, 1973. – Илчев, Иван, Родината ми – права или не, София, 1995. – International encyclopedia of propaganda, Chicago, 2001. – Isaković, Zlatko, Uvod u propagandu, Beograd, 1991. – Jackall, Robert, Propaganda, New York, 1995. – Јевтовић, Зоран, Политика и јавно мњење, Београд, 2003. – Јокић, Момчило, Историја радиофоније у три епохе, Београд, 2004. – Kenez, Peter, The birth of the propaganda state (Soviet media and mass mobilization), Cambridge, 1986. – Kershaw, Ian, Popular opinion and politacal dissent in the Third Reich, Oxford, 1983. – Keršo, Jan, Hitler 1889–1936, Beograd, 2003. – Крачунова, Дария, Тоталитаризмьт – Власт и пропаганда 1917–1953, София, 2002. – Кољанин, Mилан, Филмска пропаганда, увод у холокауст, Годишњак за друштвену историју, свеска 1/2000, 35–51. – Lenoe, Methew, Agitation, Propaganda and the ,Stalinization’ of the Soviet Press, 1922–1930, Pittsburgh, 1998. – Матић, Милан, Равногорска идеја у штампи и пропаганди четничког покрета у Србији 1941–1944, Београд, 1995. – Mack Smith, Dеnis, Mussolinijevo Rimsko carstvo, Zagreb, 1980. – Mihailović, Vuko, Propaganda i rat, Beograd, 1984. – McClung Lee, Briant Lee, The fine art of propaganda, New York, 1972. – Николић, Коста, „Немачка ратна пропаганда у Србији 1941–1944”, ЈИЧ бр.1, 1997, 117–129. – Rees, Arfon, State control in Soviet Russia, London, 1987. – Reuth, Ralf Georg, Goebbels, New York, 1993. – Ристовић, Милан, Црни Петар и балкански разбојници, Балкан и Србија у немачким сатиричним часописима 1903–1918, Београд, 2003. – Rot, Nikola, Osnovi socijalne psihologije, Beograd, 1994.

334

Пропаганда Милана Стојадиновића – Rhodes, Anthony, Propaganda, New York, 1976. – Slavujević, Zoran, Starovekovna propaganda, Od Vavilonske kule do Panem et circences, Beograd, 1997. – Страњаковић, Драгослав, „Политичка пропаганда Србије у југословенским покрајинама 1844–1859. године”, Београд, 1936 (сепарат из Гласника историског друштва у Новом Саду књ. IX). – Тадић, Милан, Основи међународне пропаганде, Београд, 2002. – Hay, James, Popular film culture in Facsist Italy, Bloomington, 1987. – Carr, Eric, Propaganda in international politics, Oxford, 1939. – Clark, Toby, Art and propaganda in the twentieth century, New York, 1997. – Clews, J. C, Communist propaganda techniques, New York, 1964. – Chase, Stuart, The tiranny of words, New York, 1938. – Cull, Nicholas J, Culbert, David, Welch, David, Propaganda and mass persuasion, A historical encyclopedia, 1500 to the present, Santa Barbara, Denver, Oxford, 2003. – Остојић, Петар, Пропаганда, Београд, 1940. – Oreč, M, Mićović, V, Jugoslavija i inostrana propaganda, Beograd, 1971. – Oreč, Mate, Sloboda informacija i propaganda, Beograd, 1966. – Tadić, Darko, Propaganda, Beograd, 2005. – The British Council, Twenty-first anniversary report, London, 1955. – Welch, David, The Third Reich, Politics and Propaganda, London, 1993.

Интернет www.calvin.edu/academic/gpa en.wikipedia.org www.arhiv.gov.sr.yu

335

Пропаганда Милана Стојадиновића

Изводи из рецензија (…) Бојан Симић је у приступу својој теми пошао од дефиниције самог појма пропаганде и развоја њене употребе. Затим је у једном краћем поглављу описао основне црте живота и политичког деловања Милана Стојадиновића и његове владе. У следећем поглављу Симић је дао основне црте о развоју пропаганде у Европи тридесетих година. Посебно добар део овог поглавља је приказ развоја пропаганде у региону, са нагласком на организациону шему и буџете пропагандних установа. Потом се Симић враћа на развој пропаганде код Срба, чиме објашњава корене институција и праксе из Стојадиновићевог времена. Анализирано је поље деловања пропаганде Милана Стојадиновића и специфичне делатности и циљне групе према којима је ова пропаганда била усмерена, као и теме које су доминирале пропагандом овог режима. Поруке су упућиване привредним круговима, сељаштву, иностранству, верским заједницама и националним мањинама. Покушавало се показати велики успех Стојадиновићевог режима пре свега у привреди, али и у спољној политици, култури, наводном смиривању верских и националних напетости. Из Симићеве монографије се виде и идејни узори Стојадиновићеве пропаганде, пре свега из Италије и Немачке (одакле је стизала и конкретна техничка подршка). Нарочита пажња је посвећена употреби нових медија као што је радио и креативном развоју пропагандне борбе плакатима, која је постојала и раније, али ни приближно није била тако маштовита и шарена као у кампањи 1938. године. Завршно поглавље књиге посвећено је предизборној кампањи 1938. године, њеном одвијању и исходу. Сматрам да је књига мр Бојана Симића користан допринос нашој историографији. Њен посебан значај је у томе што припада сразмерно малобројној групи радова који се баве друштвеном историјом, историјом медија и пропаганде. Она показује и то да српски политички маркетинг има једну занимљиву прошлост, старију него што се обично мисли, а истовремено уклопљенију у опште европске трендове датог времена. (...) Можда треба додати и то да би ова књига представљала корисну литературу не само за историчаре, већ и за социологе и проучаваоце медија и пропаганде. др Предраг Ј. Марковић Виши научни сарадник Институт за савремену историју 337

мр Бојан Симић (...) Своје излагање аутор је засновао на обимној литератури (око 190 наслова) и, пре свега, на разноврсној и богатој архивској грађи из више фондова Архива Србије и Црне Горе, Архива Војводине, Рукописног одељења Матице српске, Историјског архива Смедерева, Архива САНУ, Архива Радио-Београда, Централног државног архива у Софији. Материју је изложио прегледно, поделивши је по тематском принципу у пет већих целина у оквиру којих је извршио поделу на краћа поглавља тако да су бројни и разноврсни аспекти пропагандне делатности, али и различити сегменти друштва према којима је она била усмерена, подвргнути систематској анализи. У првом делу, обрађује се друштвене и политичке околности у раздобљу на које је истраживање усмерено и даје биографија Милана Стојадиновића. У другом делу разматрани су појам и историјат пропаганде и одрганизације пропагандне делатности у европским државама 30-их година 20. века. У трећем делу говори се о организацији и начину извођења пропаганде. Реконструисани су, углавном на основу архивских докумената, историјат и структура Централног пресбироа, агенције „Авала”, партијског пресбироа, страначких и других организација које су изводиле пропаганду. Изнети су важни квантификативни подаци и опсервације о штампи, радију, филму. У четвртом делу говори се о манифестацијама и циљевима пропаганде (у привреди, у култури и просвети, према страначкој опозицији, према иностранству, верским заједницама, националним мањинама). У петој тематској јединици обрађују се различите форме пропагандног деловања у кампањи вођеној уочи избора одржаних децембра 1938. године. (...) Пропаганда Милана Стојадиновића била је до сада у историографији само фрагментарно и несистематски обрађена тако да је Бојан Симић дао важан допринос бољем познавању једног друштвеног феномена, уједно и једне целе епохе у историји Југославије. (...) Имајући у виду значај теме, чињеницу да је материја обрађена и изложена у складу са основним начелима научне методологије, као и то да се овим радом представља јавности млад, надарен историчар, препоручујем да рукопис Бојана Симића буде објављен. др Бранко Бешлин, доцент Филозофски факултет Универзитет у Новом Саду

338

Пропаганда Милана Стојадиновића

БЕЛЕШКА О АУТОРУ: Бојан Симић рођен је 21. априла 1977. у Земуну. Основну школу завршио је у Сурчину, а средњу економску у Земуну. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је октобра 2002, на Катедри за историју Југославије као први у генерацији. На истој катедри, марта 2006. одбранио је и магистарски рад Пропаганда Милана Стојадиновића (1935–1939). Oд јануара 2005. запослен је на Институту за новију историју Србије, тренутно у звању истраживача сарадника. Ради докторску тезу State Propaganda in Eastern and Southeastern Europe during the 1930’s, Comparative Perspectives on Poland, Yugoslavia and Bulgaria на Scoulа Normale Superiore di Pisa (Италија). Бојан Симић је до сада објавио више научних радова из области историје државе и друштва у Краљевини Југославији, историје штампе, радиофоније и пропаганде. Одржао је и више самосталних предавања. Учествовао је на неколико међународних и домаћих научних скупова. e-mail: [email protected]

339

мр Бојан Симић

340

Пропаганда Милана Стојадиновића

ИМЕНСКИ РЕГИСТАР А Аврамовски, Живко – 14, 34, 35, 36, 37, 38, 142, 173, 207, 235, 237, 240, 284, 287 Алберт, Божидар – 69 Алексић, Павле – 204 Алимпић, Миливоје – 274 Аман, Макс – 54 Алфиери, Дино – 57 Анастасијевић, Милутин – 275 Антал, Стефан – 69 Антић, Милан – 271 Антонеску, Јон – 193 Арас, Ружди – 193, 317 Арнаутовић, Дамњан – 33 Атанацковић, Лазар – 124, 126 Ататурк, Кемал – 70, 71, 193 Атертон, Теренс – 204 Атли, Климент – 193 Аћимовић, Милан – 40, 278 Ауер, Људевит – 30 Б Бајкић, Велимир – 26 Бајтверк, Рендал – 54, 55 Балшић, Угљеша – 46 Бан, Матија – 79 Бастид, Пол – 194, 316 Бешлин, Бранко – 15, 126, 218, 338 Беизнер, Вилхелм – 162 Бек, Јозеф – 316

Бенеш, Едуард – 193, 196 Беренсон, критичар уметности – 205 Бехмен, Махмуд – 108 Бехмен, Шефкија – 30, 267 Бибер, Душан – 29, 34, 45 Бићанић, Рудолф – 174, 175, 176 Бјелајац, Миле С. – 261 Бјелица, Михаило – 80 Благојевић, Обрен –29, 44 Блум, Леон – 61, 63 Боаров, Димитрије – 29, 30 Брентано, Лудвиг – 27 Бобан, Љубо – 14, 39 Бобић, Милош – 30 Богдановић, Бошко – 82, 131, 153 Богдановић, Милорад – 95 Боњоло, Т. – 128 Борис, цар Бугарске – 34, 193 Босић, Милован – 281 Бошковић, Драган – 108 Браун, новинар – 97 Бријан, Аристид – 35 Бутоарка, Александру – 220 Бухлер, Филип – 54 В Вагнер, Адолф – 27 Ванку, Милан – 37 Варнава (Росић) – 41, 42, 82 Ванситарт, Роберт – 61, 200 Вајс, С. – 69

341

мр Бојан Симић Вебер, Макс – 27 Великић, Гавра – 103 Велч, Давид – 19, 52, 53, 55, 56, 57, 58, 59, 144 Веснић, Радослав - 206 Вест, Ребека – 205 Вилијамс, Мануела – 60 Винавер, Вук – 195, 207, 219, 255 Винавер, Станислав – 52, 53, 88, 205 Вирант, Станко – 92, 108 Виторио Емануел III, – 193 Влајић, Божидар – 278 Волцоген фон, барон – 162, 163 Врбанић, Милан – 30 Вујаклија, Милан – 18, 19 Вукдраговић, Михаило – 153 Вукићевић, Веља – 187, 258 Вучетић-Младеновић, Радина – 272 Вучковић, Милан – 158

Глумац, Радивој – 108 Гоцини, Ђовани – 57, 77 Грасл, Георг – 290 Гргур XV – 17, 18 Грдијан, Светозар – 133 Грђић, Гојко – 175 Грегорић, Данило – 133, 278, 286, 288 Грол, Милан – 190 Грубер, Валтер – 120 Грубишић, Славко – 169 Гудац-Додић, Вера – 173 Д Давидовић, Љубомир – 184, 215, 258 Дајичић, Бранко – 216 Де Монти, филмски радник – 163 Деко, капетан – 103 Делбос, Ивон – 192 Денић, Б. – 72, 73

Г

Димитријевић, Драгутин Апис – 80

Гаврило (Дожић), – 13 Газеман, професор – 205 Газивода, Арсеније – 60, 61, 200 Гаковић, Марко – 172, 173 Гарашанин, Илија – 79 Гарт, Џовет – 17, 18, 19, 23 Гаци, Ернесто – 131 Гаци, Клара – 131 Гафенку, Григоре – 193 Гашић, Ранка – 203, 205 Гашић, Јован – 89, 117, 131, 142, 184, 217 Гебелс, Јозеф – 18, 23, 50, 51, 53, 54, 56, 199 Геринг, Херман – 193, 271 Глигоријевић, Бранислав – 217 Глишић, Душан – 131 Глишић, Љубиша – 131

Димић, Љубодраг – 15, 26, 39, 41, 44, 45, 159, 209, 221, 222, 223, 230

342

Дитрих, Јозеф – 54 Драговић, Вук – 82, 83, 103, 120, 131, 156 Димић, Велимир – 159 Добривојевић, Ивана – 212, 247 Дорошки, Нада – 227 Достанић, Ранко – 277 Драинац, Раде – 189, 190 Драшковић, Милорад – 28 Драшковић, Слободан – 175 Дринкорт, Жак – 18 Ђ Ђелине, Стефан – 190 Ђорђе, краљ Грчке – 193 Ђорђевић, Владимир – 175

Пропаганда Милана Стојадиновића Ђорђевић, Војин – 161, 162, 163, 173, 212, 213

Ј

Ђорђевић, Милан – 80

Јанић, Војислав – 42, 92, 107, 109, 184

Ђорђевић, Ненад – 133

Јанковић, Драгослав – 236

Ђуровић, Смиљана – 42, 43

Јанковић, Драгутин – 228

Ђуровић, Теофило – 82, 87

Јанковић, Душан – 276

Е Едвард VII, краљ Велике Британије – 193 Едвардс, Ловет Филдинг – 205 Ејзенштајн, Сергеј Михајлович – 77 Елул, Жак – 19, 24 Ж Жедрински, Владимир – 227 Живковић, Петар – 30, 33, 106, 142, 184, 187, 190, 224, 233, 234, 258, 259, 322 Жид, Андре – 191 Жујовић, Милош – 175 Жутић, Никола – 41, 225, 229 З

Јаблановић, Ј. – 40

Јанковић, Ђура – 30, 161, 321 Јанковић, Ерна – 131 Јанковић, Момчило – 131 Јанковић, Павле – 112 Јанц, Загорка – 183 Јањетовић, Зоран – 15, 217, 218, 220, 313 Јевтић, Богољуб – 29, 31, 41, 136, 145, 169, 181, 184, 185, 186, 187, 210, 211, 235, 236, 237, 253, 255, 258, 275, 287 Јевтовић, Александар – 248 Јевтовић, Зоран – 17 Јечменић, Милан – 274 Јовановић, Војислав Марамбо – 12, 80, 81 Јовановић, Драгољуб – 13, 29

Зечевић, Момчило – 25, 39, 132

Јовановић, Јован Пижон – 81, 215, 258

Зобец, Антон – 197

Јовановић, Панта – 284

Зогу, Ахмед – 219

Јовановић, Слободан – 26, 27, 79, 80, 133, 134, 232

И

Илчев, Иван – 15, 80, 81

Јовановић Стоимировић, Милан – 12, 13, 32, 86, 88, 92, 97, 98, 103, 108, 118, 120, 123, 126, 130, 131, 132, 134, 135, 136, 155, 157, 158, 168, 185, 190, 195, 199, 201, 205, 210, 212, 219, 225, 238, 266, 283, 291, 295

Инени, Исмет – 193

Јокић, Мирослав – 144

Исаковић, Златко – 24

Јуке, Муса – 72

Исар, Жак – 131

Јуришић-Штурм, Момчило – 228

Исић, Момчило – 221, 223

Јутриша, Станко – 92, 108

Иванић, Милорад – 135, 245 Иванишевић, Петар – 281 Идн, Ентони – 193, 271 Илић, Влада – 230

343

мр Бојан Симић К Каваја, Марко – 115 Кавур, Камило – 58 Кар, Ерик – 17, 49 Казимировић, Владимир – 131 Казимировић, Сафо – 131 Кал, Николас – 19, 52, 53, 56, 57, 58, 59, 144 Калафатовић, Данило – 153 Калберт, Давид – 19, 52, 53, 56, 57, 58, 59, 144 Калуђерчић, Бранко – 30, 149 Касидолац, Драгомир – 59 Капра, Франк – 55 Карађорђевић, Александар – 7, 29, 30, 41, 82, 87, 103, 131, 136, 142, 162, 210, 211, 229, 231, 236, 254, 255 Карађорђевић, Павле – 7, 8, 12, 29, 30, 31, 34, 35, 37, 41, 42, 45, 94, 190, 200, 215, 224, 298, 300 Карађорђевић, Петар II – 92, 96 Карол, краљ Румуније – 193 Кастеран, Гастон – 110 Кејнз Мајнард, Џон – 28 Кенеди, Роберт – 23 Кенез, Петер – 76, 77 Кершо, Јан – 22, 50 Кинг, Лутер Мартин – 23 Киосеиванов, Георги – 34, 35, 64, 193, 316 Kларк, Тоби – 17 Клевс, Ј.Ц. – 77 Климент VII – 17 Кобасица, Стијепо – 107, 117 Коблер, Франц – 153 Козомарић, Градимир – 103, 161, 162, 163, 203, 244, 269, 270 Колунџић, Звонимир – 29 Комер, Пјер – 61

344

Комненовић, Мирко – 30 Кончар, Ранко – 32 Костић, Драгутин – 80 Костић, Гргур – 131 Корошец, Антон – 30, 33, 34, 45, 82, 94, 99, 125, 134, 135, 137, 141, 143, 153, 165, 166, 167, 190, 222, 245, 253, 256, 260, 279, 291, 298, 315 Краков, Станислав – 12, 132 Красојевић, бан – 281 Крафт, Штефан – 218 Крек, Миха – 30, 45, 150, 161, 164, 248, 320 Крестић, Угљеша – 106 Кривошић, чиновник – 163 Кризман, Богдан – 34, 35 Круљ, Урош – 107 Куколеча, Стеван – 64 Куленовић, Џафер – 45 Кулунџић, дописник ЦПБ – 273 Кумануди, Коста – 26 Л Лавал, Пјер – 193 Лажетић, Предраг – 14, 163, 243, 252, 280, 281, 282 Лазичић, Љубомир – 158 Лај, Роберт – 54 Лалић, Вељко – 46 Лебрун, Алберт – 193 Леное, Метју – 77 Лењин, Владимир Илич – 77 Летица, Душан – 30, 143, 150, 241, 242, 268 Липерт, Јулиус – 120 Лиуг, Вилхелм – 220 Ловчевић, Ј. – 175 Локхарт, Брус – 205 Лоц, Валтер – 27

Пропаганда Милана Стојадиновића Лукачевић, Стојан – 70, 71 Лукман, Франц – 153 Луковић, Коста – 82, 87, 88, 89, 92, 97, 98, 100, 108, 131, 142, 145, 153, 154, 181, 195, 199, 206, 212, 272, 273, 293 Љ Љотић, Димитрије – 187, 235, 236, 257, 278, 280, 285, 286, 297, 298 М Мажуранић, Желимир – 150, 196 Максимовић, Божидар – 235, 236 Малетке, Валтер – 162 Манчев, Крсто – 35 Маринковић, Војислав – 35 Маричић, Илија – 108 Марјановић, Милан – 82, 106 Марјановић, Риста – 103 Марковић, Б. – 216 Марковић, Божидар – 81 Марковић, Иван – 61, 62 Марковић, Лазар – 15, 30, 81, 134, 184, 185, 186 Марковић, Предраг – 13, 15, 25, 25, 337 Марковић, Милан – 216 Марковић, Аранђел – 283 Масарик, Томаш – 196 Масовчић, дописник ЦПБ – 282 Мастровић, Анте – 252 Мачек, Владко – 39, 45, 94, 129, 174, 182, 183, 188, 210, 224, 225, 233, 235, 236, 239, 241, 255, 256, 257, 258, 260, 261, 262, 280, 282, 284, 285, 286, 288, 298, 300, 322 Медисон, А. – 43 Мек Смит, Денис – 58

Метаксас, Јоанис – 193, 271 Мештровић, Иван – 13 Мигев, Владимир – 65 Микашиновић, Милан – 158 Милак, Енес – 35 Милетић, Александар Р. – 15, 64, 231, 247 Милитар, Трива – 273 Милојевић, Предраг – 82 Милосављевић, привредник – 168 Мирковић, Мијо – 44, 172 Митровић, Андреј – 58 Митровић, Момчило – 15 Михаил, краљ Румуније – 193 Михаиловић, Вуко – 20, 182 Михаиловић, Чеда – 106 Михалџић, Станоје – 237 Мишовић, Милош – 41 Мусе, Албер – 103 Мусолини, Бенито – 56, 58, 193, 247, 258, 271 Н Натлачен, Марко – 124, 223 Недић, Милан – 82, 278 Никитовић, Мирослав – 158 Николић, Горан – 42, 43, 180 Николић, Милан – 82 Николсон, Харолд – 58 Ниношевић, Мира – 237 Нинчић, Момчило – 26, 27, 28 Нојрат, Константин фон – 193, 198, 316 Новаковић, Марко – 284 Новаковић, Нико – 202 Новаковић, филмски радник – 161 О О’ Донел, Викторија – 17, 18, 19, 23 Обреновић, Милош – 26

345

мр Бојан Симић Обреновић, Михаило – 79, 293 Одавић, Риста – 134 Орељ, Драгољуб – 253 Ореч, Мате – 18, 20, 50, 77, 121, 144 Осана, Марко – 153 Остојић, Петар – 24, 50, 61, 63, 76, 77 П Павелић, Анте – 94 Павловић, Мелентије – 26 Павловић, Момчило – 206, 237 Палавестра, Јован – 129 Панић, Тихомир – 131 Пачу, Лазар – 28 Пашић, Ђурђина – 185 Пашић, Никола – 25, 28, 97, 135, 141, 154, 185, 186, 211, 254 Пејић, Лазар – 29, 36, 167 Пекић, Борислав – 132 Перић, Ђорђе – 103 Перић, Нинко – 27 Перон, Хуан – 46 Перчец, Густав – 94 Петен, Филип – 102 Петрановић, Бранко – 14, 25, 26, 39, 132, 172, 173, 217 Петровић, Вељко – 153 Петровић-Његош, Андрија – 118 Петровић, Милосав – 274 Петровић, Светислав – 103, 108 Петронијевић, Бранислав – 80, 82 Пије XI – 193 Пије XII – 193 Пламенац, дописник ЦПБ – 72 Платон – 18 Плећаревић, Јурај – 108 Попи, Глигор – 220 Попов, Душан – 124, 126 Попов, Чедомир – 35, 37

346

Поповић, Дака – 126 Поповић, Небојша – 80 Поповић, Новак – 176 Поповић, Љуба – 131 Поповић, Павле – 81 Поповић, Милан – 191 Прека, Никола – 30 Прица, Богдан – 175 Прокић, Лазар – 158 Протић, Венцеслав – 65 Протић, Драган – 117, 131, 184 Протић, Стојан – 28, 134 Р Радић, Радмила – 41, 209, 215 Радић, Стијепан – 159, 222, 261 Радовановић, Бошко – 64 Радовановић, Милић – 27 Радовановић, Милорад – 82 Радовановић, Реша – 190 Радојевић, Мира – 14, 15, 26, 40, 185, 210, 239, 260, 278, 283, 288, 290 Радосављевић, Мика Врабац – 135 Рајић, Светислав – 279, 289 Ранђеловић, Риста – 245 Ранковић, Жика – 126 Ранковић, Павле – 92 Рачић, Пава – 131 Растодер, Шербо – 14, 32, 238 Рено, Пол – 193 Рибар, Иван – 13 Рибентроп, Јоаким фон – 54 Ристић, Јован – 80 Рит, Џон – 59 Рифенштал, Лени –54, 99 Розенберг, Алфред – 54, 271 Рот, Никола – 20

Пропаганда Милана Стојадиновића Рузвелт, Френклин Делано – 43, 207, 298 С Саваџијан, Леон – 85, 205 Савић, Светолик –125 Санто, Габор – 218 Световски, Светислав – 195 Сервантес, Мигуел де – 185 Сеферовић, Урош – 202 Силва, Гарцес – 198 Симеон (Станковић) – 212 Симић, Велимир – 15 Симић, Пива – 15 Ситон-Вотсон, Вилијам Р. – 25, 39, 200 Скакун, Милан – 37 Скерл, Владимир – 100 Славујевић, Зоран – 17 Смодеј, Фран – 108, 137 Сној, Франц – 45 Сокић, Манојло – 125, 228 Сокић, Милоје – 92, 107, 125 Спахо, Мехмед – 30, 33, 45, 99, 134, 137, 141, 165, 167, 209, 253, 273, 274, 280, 299, 315 Спахо, Фехим – 210 Сретеновић, Милоје – 80 Стаљин, Јосиф Висарионович Џугашвили – 247 Станојевић, Аца – 30, 87, 141, 184, 185, 186, 190, 215, 276 Стакић, Владислав – 13 Станковић, Ђорђе – 134 Станковић, Раденко – 274, 276 Станковић, Светозар – 30, 319 Станковић, Светомир – 228 Старе, Милош – 153 Стевановић, Милутин – 108 Стефани, Виљем – 58

Стефановић, Игњат – 30 Стјуарт, Џорџ – 59 Стојадиновић Глишић, Надежда – 26, 131 Стојадиновић, Драгомир – 26, 46, 92, 131, 132, 133, 161, 205, 216 Стојадиновић, Михаило – 26, 227 Стојадиновић, Милица – 26 Стојадиновић Пецић, Радмила – 26, 131 Стојановић, Драгослав – 183 Стојков, Тодор – 14, 29, 38, 39, 41, 44, 87, 172, 182, 200, 234, 235, 238, 240, 241 Стошовић, Добривоје – 12, 30, 131, 161, 168, 190, 228, 247, 280, 320 Т Тадић, Милан – 21, 78 Талетов, Петар – 92, 108 Тановић, Јован – 108 Татареску, Георге – 193 Тачевић, К. – 274 Тешић, Драган – 14, 26, 31, 32, 45, 145, 164, 220, 237, 240 Титулеску, Николае – 193 Тодоров, Кирил – 208 Тодоровић, Пера – 133, 134 Токин, чиновник – 163 Томић, Александар – 266 Топаловић, Живко – 26, 258 Трајковић, Верољуб – 237 Трипковић, Ђоко – 235, 236, 275 Трифковић, Душан – 136, 279 Трифуновић, Илија – 241 Трифуновић, Милош – 30, 185, 276 Троцки, Лав Бронштајн Давидович – 77 Трумбић, Анте – 234 Тувнен, Жак – 205

347

мр Бојан Симић Ћ Ћано, Галаецо – 13, 56, 57, 193, 194, 207, 278, 316 Ћирић, Стеван – 150, 196, 230 Ћирковић, Јосиф – 283 Ћук, Валтер – 204 У Узуновић, Никола – 29 Урбан VIII – 19 Ф Феласер, тужилац – 197 Фердинанд, румунски краљ – 193 Фотић, Константин – 204 Фреди, Луиђи – 57 Фриш, Дарко – 187 Фросар, министар – 61, 63 Функ, Валтер – 193 Х Хвалковски, Франтишек – 207 Хедервари, Куен – 82 Хендерсон, Невил – 29 Хес, Рудолф – 55 Херен, Виктор фон – 34 Химлер, Хајнрих – 193 Хинденбург, Паул фон – 50 Хитлер, Адолф – 18, 50, 51, 54, 55, 193, 198, 201, 247, 255, 258 Хођера, Светислав – 184, 252 Хоптнер, Џејкоб – 14, 35, 37, 97 Хофман, Хајнрих – 133 Хоџа, Милан – 193

348

Хоџић, карикатуриста – 227 Христић, Бошко – 204 Ц Цанков, Александар – 193 Цветковић, Драгиша – 8, 12, 39, 45, 46, 130, 133, 135, 164, 244, 246, 252, 270, 278, 283, 321 Цветковић, Петар – 281 Цветковић, Срђан – 132 Цетунг, Мао – 24 Цинцар Марковић, Александар –35 Црњански, Милош – 13, 46, 56, 57, 58, 92, 96, 194, 204, 291 Ч Чемберлен, Невил – 58, 59, 193 Черчил, Винстон – 193 Чирић, карикатуриста – 227 Чулић, Ђорђе – 237 Чулиновић, Фердо – 237 Џ Џорџ VI, краљ Велике Британије – 193 Ш Швајгер, Виктор – 108 Шерко, шеф албанског ЦПБ – 72 Шикенданц, Арно – 162 Шимуновић-Бешлин, Биљана – 15 Шлегл, Тони – 82 Штрасер, Грегор – 50 Шумаревић, Света – 134