Pravci u lingvistici 1 [PDF]

Zitiervorschau

UVODNE NAPOMENE

i

1. Intereso vanj e za jezičke probleme javlja se od najstarijih istorijskih vremena kod mnogih kulturno razvijenih naroda.. Širi razmah tog interesovan ja bivao je po pravilu neposredno izazvan konkretnim socijalnim prilikama. 2. U sredinama npr. gde je religija igrala dalekosežnu društve­ nu ulogu javlja se redovno težnja za poznavanjem jezika kulta i to u onom vidu u kojem je taj jezik ostajao zafeeležen u odgovarajućim religioznim tekstovima. Jezik Veda je npr. ta to dobio svoje detaljne opise još u davnim danima hindu religije, dosta vekova pre naše ere (v. § 17). Hrišćanski srednji vek je znatan deo svoje kulturne aktivnosti posvetio proučavanju latinskog (v. §§ 24—27). Jevreji sju učili hebrejski iz Biblije (v. § 34). Arabljani su osnivali gramatičke centre s osnovnom ambicijom da se »pravovemima« omogući pra­ vilno čitanje Korana (v. § 31) itd. Začeci preciznih gramatičkih opi­ sa, filoloških studiranja teksta, ideje o jezičkom uzom i kodifikaciji gramatičkih pravila — sve to leži upravo u dalekim, skromnim počecima ove vrste, diktiranim osobenim karakterom jednog vre­ mena i konkretnih ljudskih običaja. 3. U jednoj, za svoje doba visoko kulturnoj sredini, sa relativno dosta religioznog liberalizma, kakva je bila antička Grčka, jezička ispitivanja su prešla nske okvire čisto praktičnih ciljeva uključujući se u bogatu skalu filozofske problematike kojoj je helenska kultur­ na misao bila intenzivno naklonjena (v. § 8). To prvo kontaktiranje jezičke teme s filozofijom donelo je čovečanstvu osnovne pojmove o jezickim kategorijama, o principima ustrojstva rečenice, o pove­ zanosti misaonog sa govornim procesom. Ma koliko* to sve bilo više neodređena saznaj na kontura nego jasna slika o jezičkom feno­ menu ipak u tom ranom, prvom, malo naivnom drugovanju s filo­ zofijom leže koreni duge istorije gramatike, one klasične, na kojoj 11

je rođena i dojučerašnja generacija lingvista, a od koje ni danas pojedinci ne umeju da se odmaknu. 4. Epoha centralizacije vlasti potkraj feudalne ere u Evropi dala je poleta radu na normativnoj gramatici. Stvaranje jakih po­ litičkih centara sa izrazitom socijalnom diferencijacijom donosilo je sobom težnju da se tačno' utvrdi i neprikosnoveno' poštuje jezik privilegisanih — nosilaca kulture. S usponom francuskog kraljev­ stva npr. raste i francuska tradicija strogo normativnog posla oko jezika (v. § 38), tradicija koja je verno prenošena iz generacije u generaciju, prerastajući tokom vremena usko nacionalne okvire, prelivajući se u kulturnu tradiciju drugih nacija kao' podstrek, takmac ili uzor-, 5. Ali sve što je rađeno na jeziku do u" početak X IX veka ima ipak vrednost samo usputnog, parcijalnog, upravo lokalnog doga­ đanja bez velikog odjeka van svoje sredine. Nigde do1toga vremena jezičko proučavanje nije zaista primilo' vid organizovane naučne discipline čiji bi radni program bio sistematski ostvarivan, sa viso­ kim ciljem naučnog saznanja. 6. Kad pogledamo pažljivo unatrag šta nam je ko od naroda zaista podario na polju naših saznanja o jeziku, ostaćemo impresio­ nirani ne samo fragmentarnim karakterom ispoljenih interesovanja, već i zajedničkom jednostranošću u oceni svoga prema tuđem je­ ziku: svaki je narod svoj jezik smatrao uzor-jezikom, najpotpunijim dokumentom maksimalno uspele sinteze jezičkih form i i ljudskoga duha. Bili su potrebni širi horizonti opštih znanja, dublji kontakti među narodima, pa da se stvori potrebna, intelektualna baza za sistematska, zaista naučna lingvistička proučavanja. JEZIČKA ISPITIVANJA U ANTIČKOJ GRČKOJ 7. Antički Grci su zaorali prve brazde jezičkog ispitivanja u više pravaca. Oni su, pre svega, bili prvi (i ostali dugo vremena i jedini) jezička teoretičari u svetu. Njima pripada slava prvih Ev­ ropljana koji su se zainteresovali kako1za akribično' ispitivanje tek­ stova tako i za normiranje jezika svoje kulture. Oni su, najzad, i posebno, ne samo osnivači principa klasične evropske gramatike nego i zaslužni za tradiciju gramatičkog proučavanja u kasnijim veko'vima. 8. Njihov rad na jezičkoj teoriji prodzašao je iz njihovog filo­ zofskog interesovanja. Da bi upotpunili ili tačnije obrazložili svoje filozofske stavove, oni su se trudili u prvom redu da sagledaju: po­ 12

reklo jezika,,1 neposredni odnos njegove glasojiae-.strukture i odgo­ varajućeg značenja, mogućnost orimene Togičkih principa u razjaš­ njavanju suštine gramatičkih formi. Ova pitanja, koja su Grci prvi postavili, i danas još stoje na repertoaru lingvističkih interesovanja. 9. Gotovo sve najznačajnije ličnosti antičke filozofije upuštale su se, bar usputno, u teoretisanja o jeziku. U okviru filozofskih di­ skusija razvijala su se često i raspravljanja koja su se neposredno ticala jezičkih problema. Posebno je slavna ostala vanredno dugo­ trajna diskusija o tome da li postoji neka duboka, neposredna, logična veza između onoga što reči označavaju*i njihovog konkretneg" 'glasovnog^skiepa, ili je ta veza proizvoljna, nastala .u mnogostrukoj igri slučajnosti.2^ “Po ’shvatanju »analogista« jezik je prirodni dar a ne plod ljud­ ske konvencije. On je u suštini pravilanTTogičan, što znači da po­ stoji najčistija harmonija jzm eđu gt§50i5llBg^sEI6pa reči i značenja__ koje se u njemu Krije. U težnji da dokažu ovu harmoniju, trudeći se da elkninišu svako zamračenje ove idealne veze, k oje vreme ume sobom da doiiese, analogisti su forsirali etimološka ispitivanja.3 Oni su, dakle, jjrvi etimolozi po orijentaciji svog lingvističkog InEeresovanja, ali njiirove etimološke naklonosti ipak nikada nisu dosezale do sistematskih studija lingvističkih pramena.4 1 Poreklo jezika je od vajkada zanimalo ljudsku misao. Još je stari grčki istoričar Herodot (V vek pre n. e.) zabeležio npr. priču o egipat­ skom kralju Psametihu po čijoj su naredbi dva novorođena deteta izolovana od ostalog sveta kako bi se saznalo kojim će jezikom spontano progovoriti. Po predanju, deca su prvo izgovorila reč bek os, što znači hleb na frigijskom. Tako je frigijski proglašen najstarijim jezikom svela. U novom veku razmišljanja o poreklu jezika počela su se prvenstveno odnositi na pitanje oformljenja glasovne strane jezika: možda su glasovi postali u težnji za imitiranjem prirodnih zvukova (tzv. »bau-vau« ili onomatopejska teorija) ili kao odgovor, odjek zvukovima prirode (»dingdong« ili nativistička teorija) ili, najzad, u spontanom vrisku (»puh-puh« ili interjekcionalna teorija). I danas se raspravlja o glotogonijskim pro­ blemima ( = problemima postanka jezika). 2 Ne zna se tačno ko je prvi otpočeo diskusiju. Pojedinci to pripisuju Pratagpri (oko 480— 410), drugi opet Pitagori (oko 572— 497). Diskusija je trajala vekovima. 3 Etimologijom su se kasnije mnogi bavili, po ugledu na Grke, i la­ tinski gramatičari, takođe bez dovoljno objektivnosti. 4 Među najvatrenijim pristalicama etimoloških studija (koje »otkri­ vaju istinu o rečima«) ističu se predstavnici filozofske škole stojika (u III veku pre n. e.). Ostavljajući po strani etimologiju, stojici su inače u jezičkim ispitivanjima imali i pozitivnih rezultata. Učenje o padežima npr. đobija svoj određeniji početak od stojika. Dok je za Aristotela padež bio svaki oblik neke reči koji odstupa od onoga što se smatralo osnovnim (svaki glagolski oblik, recimo, u odnosu na prezentski, bio je

i

13

i

»Anomalisrti«, naprotiv, nisu vei-ov.ali u idealnu korelaciju iz­ među formalne i semantičke strukture reči. Ukazivali su~na nepra­ vilnosti koje siu se javljale na svakom koraku i ovde i drugde na planu jezičkih odnosa. Etimološki žar mnogih generacija »analogista« podsticala je npr. činjenica da je jedan tako lucidan duh kakav je bioJHerakMt (oko 500 pre n. e.) isticao identičnost razuma u celini sa cellrtOTiT'jezičke -Mrukture. »Anomalisti« suljeT opet, prisećali stavova slavnog Demokrita (oko 460— 360) koji se odlučno izjasnio protiv -hipoteze o hožanskam poreklu jezika.5 Ni Platon (427— 347) Rije mimoišao ovu temu.6 Mada se borio protivvnaivnog etimologisan j a naslonjenog na bukvalnu interpretaciju Heraklitovog tvrđefija, Platon je ipak podr­ žavao H^raklita u osnovnoj ideji o> korelaciji razuma i J e z ič k e strukture,7 10. Platon uopšte polazi od uverenja da jeareč rpaterijalni oblik ideje, a da u ideji ldži početak saznanja o svetu. Iz ovakvog filozđfšKog stava rada se prvi pokušaj defimsanja. oisn-ovnih gramatičkih kategorija. Primenjujući kriterije koji se tiču logičkih operacija, Platon npr. ukazuje na imenicu k ao na ono o čemu se nešto konstatuje (što odgovara' oiSog kasnijoj’, tradicionalnoj, do današnjeg dana od mnogih ponavljano] definiciji subjekta) dok b i^ a g p l_trebalo shvatiti kao-'ono što se konstatuje o imenici ( = k asn ija TcTasicmi koncepcija predikata). 11. Tek je, međutim, Aristotel (384— 322) ušao u istoriju jezičke nauke kao utemeljač klasične evropske gramatike. N jegovo učenje o kategorijama-reči menjano je tokom poznijih vekova samo u de­ taljima, ne u osnovnom duhu. Tradicionalna gramatika, koja, se i padež; komparativ prideva prema obliku pozitiva je takođe bio pa­ dež, itd.), stojici su isključili glagole iz padežne kategorije, obuhvatajući pojmom padeža isključivo nominalne oblike. Oni su prvi uveli klasičnu opoziciju nominativa prema ostalim padežima (casus rectusi/casus obliqui). 5 Sa sledećom argumentacijom: nesavršenost jezika dokazana je postajanjem homonima i sinonima, činjenicom da su jezičke forme podložne promeni, kao i to da ne postoji analogija u gramatičkom ponašanju reći (od nekih imenica se npr. mogu graditi glagoli, a od drugih ne). 6 On nju obrađuje u svom poznatom delu »Kra.tylos«, u vidu raspra­ ve između Kratila (pristalice Heraklita), Hermogena (predstavnika anomalista) i filozofa Sokrata (koji ovde, u zastupanju kompromisnih gle­ dišta, reprezentuje Platonov stav). 7 Ograđujući se od primitivizma u koncepciji ovakve korelacije, on jo isticao da nju i ne treba tražiti u konkretnoj manifestaciji jezičkog fenomena. Ona postoji u sferi idejnog, apstraktnog, tamo gde su isti lo­ gički principi odsudni za jezičku strukturu kao i za proces mišljenja.

danas još uči po našim školama, vuče sve svoje bitne korene iz Ari­ stotelovih načina prilaženja jezičkom fenomenu, posebaorTr-oblasti -sintofcse. Kategorišući gramatičke oblike po tome xla--ii--se-njima određuje supstanca, kvalitet, kvantitet, relacija, egzistencija, promena itd., Aristotel, u stvari, uvodi u razmišljanje o jeziku kriterije kojima se odlikuju filozofska ispitivanja. To nasleđe filozofskih kon­ cepcija pokazalo se neobično trajnim i dalekosežnim u kasnijoj istoriji razvoja lingvistike. Aristotel je prvi pokušao da razradi teoriju o pod eli,xeči na vrste. Izdvojio je u jednu grupu imenice (qnoma) i glagole,(rhema), smatrajući da jedino ovakve reči (mogu nešto da znače same za, sebe, nasuprot svim ostalim rečfcna, ikoje samo služe za povezivanje u logičkim procesima ipišljenja (syn'desmoi). Princip ove njegove podele zadržani je dosledno^ kasnije kada je donekle promenjen kon­ kretan raspored pojedinih vrsta reči u okviru ovih đveju grupa. . Glagoli se, po, Aristot;qlovem mišljenju, odlikuju svojom ovremenjenošću od svih ostalih vrsta reči. Zato glagolu i pripada prven­ stveno funkcija predikata. .Predikat je, doduše, ipak za Aristotela nešto širi pojam od glagola. Predikat je sve ono čime se nešto saopštava o pođmetu. Pošto se mogu ljudi određivati po osobinama, onda te osobine, izražerie ađjektivima, nisu pravi glagoli, ali jesu predikati Znači, ima rečenica bez glagola, kao što i predikat može ne b.rti'pravi glagol. Rečenicu Aristotel definiše kao spoj glasovnih kompleksa koji ima samostalan, određen smisao, ali silim da i svaki njegov sastavni đeo takođe nešto znacf sam zaJsebe. Inače, teoriju rečenice Aristotel povezuje s teorijom rasuđivanja, dajući pri tom centralni značaj pitanj u_prei3ikativnosti.8 12. Filozofi-Grci su se, u stvari, mnogo više iskreno interesovali za jezičke pojave nego što su zaista slutili svu mnogostrukost i komplikovanost jezičke problematike. Njihovi saznajni horizonti bili su opasno suženi već samim shvatanjem da, je baš u njihovom jeziku najbolje oformljena ljudska misao i da se sva teoretisanja o jeziku mogu izvoditi isključivo na bazi grčkih lingvističkih fakata. 13. Antički Grci su udarili temelje i filološkim studijama raz­ vijajući tradiciju akribičnog ispitivanja jezika pisanih tekstova. Naj­ poznatiji grčki filolog antičkog doba je bio Aristarh (216— 144) koji e Predikacija se sastoji u sjedinjavanju ili razdvajanju dvaju poj­ mova. Osnovica predikacije je u glagolu biti; čak kad se kaže npr. čovek ide to, u stvari, odgovara logičkom sudu: čovek jeste u stanju idenja. Ova Aristotelova teorija o suđenju i predikaciji ostala je klasična u istoriji logike.

15

14 4

je studirao s jezičke strane spevove Ilijadu i Odiseju. Svojim meto­ dom rada on spada među izrazite predstavnike tzv. »aleksandrijske škole«. 14. Aleksandrijska škola je danas već u istoriji razvoja lingvi­ stike pojam cele jedne vanredno plodne epohe gramatičarskog rada u centru za jezička ispitivanja koji su Grci osnovali u Aleksandriji (centar je bio aktivan već u III i II veku pre n. e.). Sličnih škola je bilo i drugde u helenističkom svetu — u Maloj Aziji, u Pergamu i Tarsu.9 Međutim, samo je aleksandrijsika škola stekla izuzetnu re­ putaciju eminentnog centra, jedinstvenog u antičkom svetu, u kojem su se vaspitavale generacije darovitih gramatičara i zasnivale velike tradicije gramatičarskog interesovanja i načina rada. Do »aleksandrijaca« gramatika je bila samo ogranak grčkih filozofskih studija, od »aleksandrijaca« ona je samostalna disciplina koju neguju po­ sebno oibučeni stručnjaci, čak sa razgranatom specijalizacijom (leksi­ kografi su se bavili prikupljanjem i negoivanjem rečničkog blaga, glosatori su objašnjavali teške termine, dijalekatske oblike i poetske izraze, retori su studirali jezik radi usavršavanja oratorske veštine, skolijasti su bili specijalisti za komentare tekstova, itđ.). Alaksandrijci nisu doneli ničeg naročito npvog jezičikoj teoriji. Nastavljali-su da razvijaju filozofske koncepcije O' jeziku nasleđene iz. matičke grčke oblasti. Nastavili saT proučavanje vrsta reči. Morfo- , loSEe^studije cvetaju, ali i fonetika ulazi u krug neposrednog irrteresrfvanja.10 ‘ „ • Posebno zainteresovani za probleme grčkog jezika, aleksandrijci su bili naklonjeni normirani u jezičkih fakata. Poznat je njihov po­ kušaj da u svakoicKevni jezik svoga doba unesu izražajne forme starojonskog (na kojem su pisane čuvene epske pešme). Bilo je takođe težnji da se jezilT^vBEWeče!frTr^uvenim Jtorskim pesmama dorskog porekla postavi na nivo jezika-uzora. Aleksandrijci su dali u svoje ,weme..nadaleko čuvenu deskrip­ tivnu gramatiku grčkoga jezika. Njena stvarna vrednost, međutim, kao pozitivnog uzora bila je smanjena činjenicom da deskripcija niji' bila dovoljno objektivno sprovedena iz dva razloga: zbog su­ više filozofske interpretacije lingvističkih fenomena i zbog preteri* Škole istoga tipa postojale su kasnije i u Vizantiji. 10 Grci su izvršili podelu glasova na samoglasnike i suglasnike. Sa­ moglasnici su definisani kao glasovi koji mogu sami po sebi da obrazuju zvuk i koji mogu biti dugi i kratki, a suglasnici — kao glasovi koji obra­ zuju pun zvuk tek u kombinaciji sa samoglasnicima. Izvršena je podela suglasnika na poluzvučne i bezvučne. Artikulacioni momenti nisu uzi­ mani u obzir.

vanja u postavljanju grčkog na stepen potpuno idealnog, maksimal­ no logičnog' jezika. Autornajstarije- očuvane grčke gramatike, poznate pod nazivom aleksandrijske gramatike techne, bio je slavni Dionysios Thrax (^^-TKačanin; II vek pre n. e.)11 Pored mnogih drugih vrednih gra­ matičara ove škole naročito se kasnije isticao Apollonios DyskolgsH (II vek pre n. e.), takođe svojim radom pa, deskrf|Hivnoj gramatici, a posebno činjenicom da je jedan od prwh gramatičara u svetu koji se počeo ozbiljnije interesovati i za sitvcaksičku pmbiomn-ti.kn.12 Dyskclosov sin Herodian bavio se istoriiom jezika: proučavajući jezik antičkih grčkih pisaca^ (iz V veka) Herodian je dao, pored ostalog, prve pažnje vredne opise grčkih akcenata. Bibliografske napomene 15. Za osnovne podatke konsultovali: Bloomfielđ-Language (po­ glavlje »The Study of Language«); Zvegincev-Istorija jazyk. I. (str. 9— 14). Arens — Sprachwissenschaft (str. 5— 28). Podrobnije informacije daje zbornik članaka pod naslovom »A n t i č n y e t e o r i i j a z y k a i s t i 1 j a« u redakciji O. M. Freidenberga, Moskva-Lenjingrad 1936. V. i.: H. Steinthal, »Geschichte der Sprachwissenschaft bei Griechen und Romern«, Berlin 1863 (II izd. 1890); E. Egger, »Appollonius Dyscole, Essai sur l’histoire des theories grammaticales de l’antiquite«, Pariš 1854; Anton Dobiaš, »S i n t a k s i s A p o l l o n i j a D i s k o l a « , Kiev 1882. Od novijih, specijalnih studija preporučuje se: R. H. Robins, »Ancient and Mediaeval Grammatical Theory in Europe, with Particular Reference to Modgrn Linguistic Doctrine«, London 1951; W. S. Allen, »Ancient Iđeas on the Origin and Development of Langu­ age«, Transactions of the Philological Society 1948/49, 35— 60; Josef Derbolav, »Der Dialog ‘Kratylos’ im Rahmen der platonischen Sprach- und Erkenntnisphiloscphie«, Schriften der Univ. des Saarlandes, Saarbrucken, West-Ost-Verlag 1953; R. H. Robins, »Dionysius 11 Njegova je, pored ostalog, poznata definicija rečenice: spoj reči koji izražava završenu misao. Njegova je i podela imenica na opšte (npr. čovek) i pojedinačne (npr. Sokrat). Thrax je prvi dao i detaljniji opis morfoloških karakteristika grčkog glagola. 12 On je prvi postavio odredene okvire sintaksičkom proučavanju; sintaksa treba da se bavi pravilima povezivanja reči u rečenici. Ova pra­ vila Dyskolos utrvđuje ostajući dosledno u okvirima svojih pojmova o vrstama reči, tj. ne odvajajući dovoljno službu reči u rečenici od onoga čime se reč inače odlikuje, van konkretne sintaksične službe.

17 16

Tbrax and the W estem Grammatical Tradition«, Transactions of the Philological Society, London 1957, str. 67— 106. Interesantno može lingvistima biti i izlaganje poznatog filozofa Ernsta Cassirera (v. § 393) o antičkim jezičkim teorijama: Ernst Cassirer, »The Philosophy of Symbolic Forms«, New Haven 1953, po­ glavlje »The Problem of Language in the History of Philosophy«, odeljak »The Problem of Language in the History of Philosophical Iđealism (Plato, Descartes, Leibniz)«, str. 117— 132. Posebno se preporučuje ovde knjiga Francisa P. Dinneena: »An Introduction to General Linguistics« (New York 1967) zbog bogat­ stva informacija koje pruža (u odeljku 4. koji nosi naslov »The Development of Language Study in the West«, str. 70— 107). V. i veoma obavešteno izlaganje Johna Lyonsa u Introduction to Theoretical Linguistics, Cambridge Univ. Press 1'9G8 (na str. 4— 12). INDIJSKA GRAMATIČARSKA ŠKOLA 16. Indijcima pripada slava izuzetno darovitih gramatičara. Pominju se danas s posebnim poštovanjem ne toliko zbog impozant­ ne obimnosti svoga rada i postignutih rezultata, koliko zbog smisla za objektivnu, egzaktnu deskripciju jezičkih fakata. Ovi stari maj­ stori gramatike umeli su da definišu poj ave.maksimalno kratko a tačno. gotovo matematički. Bili su uz to izrazito neistoričari po interesovanju i umenju, ostajući sigurni i precizni samo na-terenu ^giah«3-nije. Zbog svega toga moderni lingvisti naših dana sve više upiru na njih svoje sećanje kao na prve, daleke vesnike onog bu­ dućeg, strukturalnog i matematičkog, u lingvistici. 17. Interesovanje za jezik niklo je u indijskom društvu vrlo davno, dosta vekova pre naše ere. To interesovanje je bilo nepo­ sredno vezano za njihovo opšte socijalno i kulturno formiranje. U toj sredini izde!jen£>j-jia_Ji^te_ neprikosnovenost društveno najviših ubrajala je nužno i izolaciju jezika kulture. Da^JjLMstotaJezika »viših« bila osiguranaJinobilisane sulrlncige snage da popisu i-epišu-sva njegove forme. Kooreni takvog gramatičarskog posla zadiru u dubinu antičke epohe, a njegove tradicije ostaju žive do naših dana. Pomeni o gramatičarskom interesovanju Indijaca nalaze se čak i u njihovoj drevnoj pismenosti. U tzv. »v-edskim-tekstovima« (u trećoj grupi tekstova) raspravlja se o nekim jezičkim pitanjima. P-otvrdu o čv rs to jIradiciii u gramatičarskom poslu daje najsigurniji svedok — Panini, pominjući razna imena-svojih prethodnika, svedočeći, uostalom, sam svojim delom, istinitije od svega, da je imao

odakle poći i na čemu razmahnuti svoj veliki, neponovljivi lingvi­ stički talenat. 18. Ne zna se tačno kojih je godina Punini živeo. Misli se — moralo je to biti negde početkom I\T veka pre naše ere. A već je u njegovo vreme bilo i dovoljno interesovanja i. gramatičarskog iskustva da se moglo pristupiti onome čemu je Panini pristupio: normiranju tzv. klasičnog sanskrita13 na kojem je indijska kultura najduže i najbujnije cvetala. Za gramatiku sanskrita koja nam je od Paninija ostala rekao je umesno Leonard Bloomfield (v. § 325): to je jedan od najvećih -spmnfinika-4^udske-inteligencije.1‘, Zadivljujući je smisao tog antičnog Indijca za preciznost u oceni, u opisu, u formulaciji. Njegova je definicija maksimalno kratka i jasna, gotovo formula. U 4000 ovak­ vih _definicija-formula ostavio je Panini pomen o jeziku kulture svo­ ga sveta. Panini je očevidno potpuno razumeo da je jezik — sistem. Raspolagao je pojmom nula-morfeme (termin morfema — § 334). Lingvistici našeg doba trebalo je mnogo napora da se obogati po­ znavanjem principa morfofonologije (v. § 298). A Panini je, tako savršeno pouzdano kao da je izrastao u vremenu strukturalne lin­ gvistike, određivao ulogu i značaj glasovnih smenjivanja u morfolo­ škim manifestacijama gramatičkih značenja. 19. Istorija indijskih uspeha na polju jezičkog ispitivanja nije se završila sa Paninijem. Njegovo nasleđe prihvatili su potomci dovolj­ no daroviti da ga ne samo održe već i još dalje razviju. Pored mnogih drugih, takođe zaslužnih gramatičara, posebno se pominje, naročito danas, Patanjali (II vek pre_n. e.) i mnogo kasniji po vremenu, ali vrlo srodan po duhu rada Bhartrhari ffiTT vpk našp prpi Obojica su predstavnici one gramatičarske škole koja je izgrađivala teoriju o stalnom, neizmenljivom supstratu svih izgovornih varijacija mo­ gućih u okviru jednog datog jezika. Primenjeno konkretno na gla­ sove, imala se u viduinvarijantna (=nepodložna individualnim izgovornim varijacijama) glasovna vrednastJipja postoji kao jedinica određenog jezičkog sistema u službi obelež_avanja_razlika u. značenjima reči. Sagledana je, dakte^u principu on§_pojava_koja je tek u X X veku naše ere precizno teorijski osvetljena i_nazvana jone- _ mom. Sem toga, traganje za invarijantnim vrednostima dovelo je do uočavanja značaja funkcionalnog momenta od koga zavise modifi­ kacije osnovnog značenja gramatičkih kategorija. U vezi s tim je 13 samskrta, znači: »jezik sa utvrđenim pravilima, normirani jeziks. 14 »This grammar ., . is one of the ereatest monmaenis of human inteligence« — L. Bloornfield, j>Language«, New York 1933, 11. 2*

18

\

19

poklonjena velika pažnja i definisanju odnosa zavisnosti koji se uspostavljaju među jezičkim jedinicama. 20. U egzaktne poslove indijske gramatike spada i određivanje numeričkih odnosa reči i slogova u jednome tekstu. I u tom^su po­ gledu Indijci naši značajni prethodnici. Rukovanje brojkama u je­ zičkom opisu tek je u naše doba dobilo široke razmere, sistematič­ nost i mnogostruk značaj. 21. Stari Indijci su se uspešno bavili i fonetskim opisima. Oni su od prvih u svetu (zajedno sa nekim drugim istočnim narodima, prvenstveno Kinezima) koji pri opisivanju glasova poklanjaju punu pažnju artikulacionim momentima. Nisu se pokazali loši ni kao le­ ksikografi. Najmanje—siu uspeha imali s etimologisanjem. Nevični istorijskoj gramatici, sinhroničari po tradiciji, oni se nisu mogli snaći u otkrivanju zamršenih puteva u razvoju reči. 22. Gramatički poduhvat antičkih Indijaca ostao je usko nacio­ nalan, indijski. Trebalo je da prođu vekovi i vekovi, da svetska nauka o jeziku pođe iz druge, ne njihove kolevke, pa da Evropa sazna za indijske davne lingvističke podvige. Izolovani, ispustili su retku slavu (toliko im inače na dohvatu ruke!) neposrednih začet­ nika najvećih budućih događaja lingvistike Bibliografske napomene 23. Elementarne podatke v. u Bloomfield-Language (u poglavlju »The Study of Language«); nešto više podataka daju Zvegincev — Istorija jazyk. I (str. 5— 9) i Georges Mounin, »Histoire de la linguistique des origines au X X e siecle«, Pariš 1967 (poglavlje V, str. 62— 70). Od posebnih studija preporučuje se: John Brough, »Thecries of General Linguistics in the Sanskrit Grammarians«, Transactions of the Philological Society, 1951, 27—46; W. S. Alen, »Phonetics in Ancient India«, London Oriental Series 1, London, Oxforđ Univ. Press 1953, 1— 96; J. F. Staal, »Word order in Sanskrit and Universal Grammar«, Foundations of Language, Supplementary Series, Vol. 5, 1967; Barend A. van Nooten, »Parini’s Theory of Verbal Meaning«, Foundations of Language, Vol. 5, No 2, 1969, 242— 255. V.' i O. Bohtlingk, »Panini’s Grammatik«, Leipzig 1887 (II izd.). Posebno se preporučuje knjiga: K. Kunjunni Raja, »Inđian Theoriens of Meaning« (Madras 1963) u kojoj će se, pored ostalog, naći i detaljnijih informacija o upotrebi termina sphota kod starih Indi­ jaca (o tome kako treba razumeti ovaj termin postoje danas inače kontroverzna mišljenja).

PERIOD OD RIMLJANA DO KRAJA RENESANSE 24. Rimljani su podražavali Grke, posebno aleksandrijce, u gra­ matičkim poslovima. U I veku pre naše ere poznati gramatičar Klarcus Terentius Varro (116— 27) napisao je u svoje vreme i kasnije veoma cenjenu gramatiku latinskog jezika: ^»De. lingua latina« (u njoj se naročita pažnja poklanja morfološkim-pojavama). Njegova gramatika je poslužila kao uzor mnogim generacijama srednjevekovnih gramatičara koji su vredno radili na proučavanju latinskog — j ezika kulture svoga doba. Varro je ostao zapamćen, pored osta­ log, i po tome što se vehementno zjđagaQ_z.a-»čistotu latinskog jezi­ ka« ukazujući na snagu koju imaju, s jedne strane, već stečene je­ zičke navike, a s druge — intervencije vršene po analogiji, tj. u rezultatu popuštanja težnji ka ujednačavanju dotle nesaobraznih jezičkih pojedinosti. 25. Već iz prvog veka n. e. dopiru pomeni o pojedinim istaknu­ tim radnicima na gramatičkim problemima latinskog (npr. o Remmiusu Palaemonu, poreklom iz Grčke). Ipak, najznačajnija imena dolaze u nešto kasnijim vekovima: u IV veku Donatus (pisac čuve­ nog dela »Ars grammatica«) i u VI veku Priscian (autor dela »Institutiones grammatlcae«, koji je, razvijajući ideje ApolloniOsa ]5yskolosa, najviše~uticao~na savremenike). 26. Krajem IV veka gramatičarske snage su najviše koncentrisane na proučavanju latinske ortoepije i metrike^-Nekih originalnih pogleda na jezik po pravilu tada nije bilo.15 Od( VI veka (zahvaljajući Priscianu) razrađuju se gramatički problemi u duhu zaciie koiu ie ioš Dvskolos sprovodio: uče se glasovi fodeljak gra­ matike poznat pod nazivom »De voce«_ili »Orthographia«), daju se objašnjenja o slogu (»De svllaba«. »Prosodia«), klasifikuju se reći po vrstama (»De partffiuscjrationis«), pristupa se jarkim pokušajima zahvata u sintaksu (»Pratio«, »Syntaxis;V61kerpsychologie«. Prve dve knjige, pod naslovom »Die Sprache« (v. § 92), posvećene su jezičkoj problematici. Tu je W unđt izneo niz interesantnih opservacija (npr. o percepciji govora, o rečeničnim konstrukcijam a,- o obrazovanju slozenica, itd.). Posebna.je_značajno njegovo izlaganje o glasovnim promenama.21 87. W undtovi savrem enici, .m ladogramatičari. kritički su se od­ nosili prem a vrednosti W undtovih radova o jeziku, naglašavajući da povezivanje psihologije s jezikom nem a stvarnog značaja za je­ zičke studije (u tradicionalnom smislu). U naše vrem e W undtov rad doživljava m nogo pozitivnije ocene, prvenstveno od strane neohum boldtovaca ( y .r~§~TJ) i predstavnika antropološke lingvistike (v. § 342). U istoriji eksperim entalne psihologije W undtovo m esto je posebno značajno.22 88. S vi ostali predstavnici X IX veka, ukoliko su se b avili jezič­ kom teorijom , ostaju u krugu tih opštih, psiholoških interpretacija jezičkih pojava, doduše bez insistiranja na »psihologiji naroda«. Ta­ 20 Poznata je W undtova podela psiholoških procesa na elem entarne

i složene. Elem entarni procesi su neposredno vezani za fiziološke — to su, u stvari, psihofiziološki procesi (Wundtova eksperimentalna ispitiva­ nja su se ticala upravo takvih procesa). Složenim procesima Wundt sma­ tra sve ono što se neposredno tiče mišljenja (emocija, ideologija i si.) pa se stoga eksperim entalnim metodom ne može proučavati. 21 Ističući da su glasovne promene prvenstveno rezultat određenih psiholoških procesa, Wundt daje, pored ostalog, objašnjenje glasovne asim ilacije i disim ilacije osvetljavajući odsudnu ulogu asocijativnih im ­ pulsa u ovakvim slučajevima. 22 Odjeka njegovog učenja bilo je ne samo u Evropi već i u Americi. U Americi je prvih decenija X X veka njegova eksperimentalna psiho­ logija doživela veliki ugled. Popularizovanju Wundtovih ideja u SAD doprineo je najviše poznati američki psiholog E. B. Titchener.

45

kav je b io npr. u nem ačkoj lingvističkoj sredini H ans G §org von der G abelentz (1840— 1893) k oji je jasno naglašavao da nem a prim itiv­ nih jezika, da je svaki jezik u svom pravcu savršen (u svom e po­ znatom delu »Die Sprachw issenschaft«, v. § 92). Takav je u slavi­ stici bio čuveni A. A. P otebn ja (1835— 1891; profesor univerziteta u H arkovu od 1860. godine) koji je ukazivao u raznim prilikam a na duboku vezu m isaonog sveta sa jezičkom strukturom zadužujući nauku o jeziku nizom dragocenih radova o značenju i upotrebi gra­ m atičkih kategorija u ruskom jeziku (najznačajnije je sakupljeno u delu » I z z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m a t i k e « — v. § 92). 89. P oslednjih decenija X IX veka i prvih X X razvijao je svoju psihološku »filozofiju jezika« poznati lin gvista A. M arty (1847— 1914). M arty je želeo da izgradi principe opšte lin g v istik e n a bazi psiholo­ gije. P olazeći od konstatacije da se značenje jezičkih form i tiče iz ­ ražavanja psiholoških stanja govornog lica i stim uliranja odgova­ rajućih psiholoških reakcija kod sagovom ika, što spada u oblast psiholoških studija, M arty izvodi zaključak da osnovnu jezičku teo­ riju — filozofiju jezika — treba, u stvari, sv esti na psihologiju. Mada njegova teorija n ije u celin i prihvaćena, pojedine njegove ideje, često interesantne, originalne, im ale su uticaja na form iranje opštelingvističkih pogleda prvih decenija X X veka. 90. K rajem X IX v ek a ja v lja se psihološka orijentacija i u fran­ cuskoj lingvističkoj sredini da početkom X X veka doživi svoj najpuniji razm ah (v. § 161). S kraja X IX veka započinju i sem an tičke studije ( = studije o značenjim a reči — v. § 404), izrasle u istoj atm osferi zainteresovanosti za vezu psihološkog sveta i jezičkih formi. 91. Evropske tradicije psihološkog proučavanja jezika nastav­ ljaju se i u X X veku nalazeći svoje em inentne predstavnike u re­ dovim a teoretičara jezik a i sem antičara (A. Gardiner, K. Biihler i dr.). U drugoj polovini ovog stoleća psihologizam postaje važna kom ­ ponenta i u razvoju am erička lin g v istik e (v. npr. §§ 352—360). B ib lio g ra fsk e napom ene 92. P odatke o S tein th alu i W undtu d aje O tto Funke u »Studien zur G eschichte der Sprachphilosophie« (v. § 78) na str. 55— 57, a takođe i A rens — Sprachvvissensehaft: o Steinthalu (252— 260) i W undtu (360— 370). O predstavnicim a psihologizm a (prvenstveno o Steinthalu, W undtu i M artyju) inform iše i Čikobava: » P r o b l e m a j a z y k a k a k p r e d m e t a j a z y k o z n a n i j a « , M oskva 1959 46

(str. 21— 31). V. i kod Z veginceva — Istorija jazyk. I u poglavlju IV (»P s i x o l o g i z m v j a z y k o z n a n i i« — podaci na str. 105. do 107; priloženi izvodi iz dela Steinthala i Potebnje). V. pom enuta dela: H. Steinthal, »Grammatik, Logik und Psycho~ logie ihre Prinzipien und ihr Verhaltniss zu einander« (Berlin 1855), Potebnjino » Iz z a p i s o k p o r u s s k o j g r a m m a t i k e« (prve dve knjige su objavljene 1888, treća 1899, IV 1941) i W undtovo »Die Sprache« (I izd. 1900, III izd. 1912, Leipzig). Osim toga, radi bližeg upoznavanja sa stavom mladogramatičara prema W undtovom učenju preporučuju se studije: B. Delbruck, »Grundfragen der Sprachforschung m it R iicksicht auf W. W undts Sprachpsychologie«, Strassburg 1901; W. Wundt, »Sprachgeschichte und Sprachpsychologie, m it R iicksicht auf B. D elbriicks Grundfragen der Sprachforschung«, Leipzig 1901. V.: H. G. von der Gabelentz, »Die Sprachwissenschaft, ihre A ufgaben, M ethoden und bisherige Ergebnisse« (I izd, 1891; II izd. 1901, Leipzig); A. Marty, »Untersuchungen zur Grundlegung der allgem einen Grammatik und Sprachphilosophie« (Halle 1908) i »Gesamm elte Schrifte« (Halle: I 1916, II 1 1918, II 2 1920); Otto Funke, »Innere Sprachform; Eine Einfiihrung in A. M artys Sprachphilo­ sophie«, R eichenberg 1024. Psihološka ispitivanja jezika produžavaju se i u X X veku; u ko­ jem sve vidu i sa kakvim rezultatim a — inform išu knjige: A. Gar­ diner, »The Theory of Speech and Language« (I izd. 1932; II izd. — Gxford 1951), K. Biihler, »Sprachtheorie. D ie D arstellungsfunktion der Sprache« (Jene 1934); L. S. Vygotski, »M y š l e n i e i j a z y k«, M oskva-Lenjingrad 1934 (II izdanje 1956, Moskva); Otto Ernst, »Sprachw issenschaft und Philosophie« (Berlin 1949); Fr. Kainz, »Psychologie der Sprache« (u četiri knjige; W ien 1951— 1956); Fr. Kainz, »Psychologie der Einzelsprachen« I (Stuttgart 1965; ovo delo čini celinu sa prethodno pom enute četiri knjige, računa se, dakle, kao peti tom jedinstvenog opusa). V. i H. Wein, »Sprachphilosophie der G egenwart. Eine Einfuhrung in die europaische und am erikanische Sprachphilosophie des 20 Jahrhunderts«, Den Haag 1963. N edavno je poznati češki lingvista K. Horalek objavio knjigu »Filosofie jazyka« (Karlova Universita, Praha 1S67) u kojoj se sa savrem enih lingvističkih pozicija raspravlja o ulozi psiholoških fak­ tora na jezik. Razvoj modernih shvatanja (pretežno u američkoj sredini) o odnosu psihološkog sa jezičkim fenom enom izložio je psiholog H. Horm ann u knjizi «Psychologie der Sprache« B erlinH eidelberg-N ew York 1967). 47

/

MLADOGRAMATIČARI 93. Sedam desetih godina prošlog veka, na univerzitetu u Leipzigu (Nem ačka), našla se na okupu grupa lin gvista, darovita i radna, čija je uloga u razvijanju lingvističkih studija bila od izvanrednog značaja. Ta je grupa nazivana prvobitno la jp cišk o m školom . Danas je, m eđutim , najšire poznat term in m ladogram atičari (»Junggram m atiker«) koji se prim enjuje ne samo na ovu grupu, već i na sve poznije lin g v iste sa istim m etodološkim koncepcijam a. Term in je iskovan u vrem e kada je lajpciška grupa, sastavljena od predstav­ nika m lade generacije, vod ila borbu protiv konzervativnih ideja starijih lin g v ista (među kojim a je bilo i vrlo poznatih imena; u iz­ razite protivn ik e »mladih« ubrajao se npr. C u ^ iu s — v. § 56). Sta­ rija, protivnička generacija je pom injanjem m ladosti onih koji su se zalagali za nove p u tev e lingvističkih m isli želela da potceni stvarnu vrednost njihovog naučnog podviga. M ladima je, opet, naziv bio drag jer je u njem u leža lo obećanje nečeg svežeg i novog čim e je trebalo obdariti lingvistik u. Tako je term in saglasno prim ljen i ostao do danas sim bol jed n e solidne, vred ne škole kojoj će ostati časno m esto u istoriji lin gvistik e. 94. N ajveća zasluga m ladogram atičara tiče se davanja pu n e na­ učne rigorozncsti kom parativno-istorijskom m etodu. Produbljivanje lingvističke m etodologije ^započeto je u okviH fTspitivanja glasovnih promena. Z nalo se, doduše, i pre m ladogram atičara da. se u okviru evolu tivnih fonetskih fenom ena uočavaju upadljive pravilnosti.-3 A lT nijedna geH~&raelja~pre njih nnTfe'taKS^.sgo, apoeflktički, izložila princip o apsolutnoj dOslednosti izvršenja glasovnih promena: gla­ sovi sc 'm enjaju po određenim zakonimaJiQjjLsfi__sprovodebezrTzužetaka; izuzeci nastaju tek naknadno, analogijom (tj. iz psiholoških razlogđ: p o d syesn im lisocy£^ ij ama đatogr jezičkog oblica sa drugim , u kojem do glasovne prom ene n ije moglo doći, narušava se pravilo prom ene u datom obliku). 95. O zakonitosti fon etsk ih promena g ovorili su prvi i najviše: slavista A u gust Leskien (1840— 1916) i indoevropeista Karl Brugmann (184-3— 1919). L eskien ov rad, objavljen 1876. pod naslovom »Die L autgosetze kennen k eine Ausnahm e«, bio je veom a zapažen. A li je ipak centralan'značaj im alo ob ja v ljiv an je studije »M orohologisch^JIntefsughjifrgen« (K. Brugm ann u koautorstvu sa li. OstKoifom [1847— 1909]; u L eipzigu 1878): to je shvaćeno kao man ifest 23 O tom e da se glasovni zakoni dosleđno sprovode govori npr. Schleicher u »Die D arw inische Theorie« (Weimar 1863).

48

m la đ o g ra m a tiča rsk e id eo lo g ije, k ao d efin itiv n o u te m e l javan je sam e šk ole. 96. Id eja o za k o n ito sti u jezik u , k oja j e b ila osn o v n i m oto m la d o g ra m a tiča rsk o g n a u čn o g u v eren j a,. zd ru žen a s a k om p a ra tiv n o isto rijsk om o rijen ta cijo m lin g v istič k o g in tereso v a n ja , koju su m la d e g ra m a tiča ri n a sle d ili od p reth o d n ih generacija, o d red ila je osn o v n u form u n jih o v o g rađa n a je z ik u: m inuciozno, strp ljiv o , oni su istr a ­ ž iv a li j |v a k u ^ j e z ič k u jgojedin ost kroz sv e n je n e e v o lu tiv n e faze, b riž ljiv o p a zeć i d a u h v a te o sn o v n u n it k o n k retn e zak on itosti, od ­ stra n ju ju ći iz u z eta k p o treb n im ob jašn jen jim a k a o što se tru n je od ­ b a cu je da n e za m ra či bistru slik u . »A tom iziraju« jezik , g o v o rile su k a sn ije n o v e g en era cije, b u n to v n ičk i odbijajući d a pođu u ta b a n im m eto d o lo šk im sta za m a ta d a v e ć starih m ladogram atičara. T ačno je da su često, z a iie ti h v a t a n j e m j e đ n e m a le , jed n o sta v n e, m ožd a čak i b ezn a ča jn e n iti u u k u p n o sti jezičk o g tkiva, m la d o g ram atičari is ­ p u šta li iz v id a c e lo v ito st slik e jezičk o g razvoja, u k ojem n išta n e ž iv i sa m o z a se b e v e ć ' sv e u m eđ usob nom spoju. A li je za to taj n jih o v a k rib iča n rad n a g o m ila o dovoljn o p o zn a v a n je jezičk ih k o n ­ k retn osti, t e su k a sn ije sa to g so lid n o g oslon ca b rže i sig u rn ije iz ­ ra sta li n o v i te o r ijsk i v id ici. 97. K o m p a r a tiv n o -isto rijsk e stu d ije su tek u rukam a m la d o ­ g ram atičara d o b ile pun u n a u čn u vrednost. R ev id ira n a su i d o p u ­ n jen a iz v e sn a ra n ija tu m a čen ja (tako je recim o G rim mov__zakon d o p un jen 3 TGrngaoyim )■24 P o sao oko~~rekonstruk cij e~rrai star ijih -fa z a in dd £vrop skih jezik a izv ršeg rT le^ o lid n ijim T o p sežn ijim zah vatom , jfrv en stv en o za slu g o m sla v n o g a K. B rugm an na25 (najbolje su ob­ 24 Grimmov zakon (v. § 55) dopunio je K. Verner (1846—1896) 1877. u studiji »Eine Ausnahme der ersten Lautverschiebung« (Kuhn’s Zeitsehrift fiir vergleichende Sprachforschung XXIII). Dopuna se sastoji u objašnjenju da u unutrašnjosti reći bezvučni germ anski spiranti. koji odgovaraju starim indoevropskim "bezvučnim *p, *t, *k, ostaju bezvučni iikolikn..j e vokal neposredno ispred njih pod akcentom : 'ukoliko akeenat nije na vokalu neposredno ispred spiranta, onda bezvučni glas prelazi u zvučni (ovo isto važi i za glas s u germanskim jezicima). Vernerov zakon nešto je prestilizovao kasnije komparatista A. M eillet — u studiji »Caracteres generaux, des langues germaniques« (Pariš 1917). Po M eilletovoj definiciji pomenuti spiranti i glas s postaju zvučni između dva zvučna elem enta od kojih je prvi — vokal prvog sloga reči; do ozvučavanja ne dolazi ako je taj prvi slog pod akcentom. 25 K. Brugm ann je, pored ostalog, pisac poznatog priručnika: »Kurze vergleichende Grammatik der indogermanischen Sprachen« (Strassburg 1902—1904). On je u zajednici sa B. Delbriickom izradio prvo izdanje klasičnog dela indoevropeistike: »Grundriss der vergleichenden Gram­ matik der indogerm anischen Sprachen«: I i II knjigu izradio je Brug­ mann u periodu od 1886—1892; III, IV i V knjigu obradio je B. Delbriick 4

49

rađeni problemi Jionotike~-ir msH^ologiie; prvi veliki klasični rad iz sintakse- dao je B. pelfesick26). iitori^L živih indoevropskih jezika takođe je poklonjernfptma pažnja. ■98. Mladogramatičari su se istopi čaja iezika bavili sa dubokim ubeđenjem da je istoricizam u fiaučT oHai metodološki postupak koji najpotpunije odgovara visokim ciljevima- naučnog saznanja. Taj sCfsvoj stav onTlTra^lttr~priBkamI~naglašavali.27 Najglasnije se za ovaj stav zalagao eminentni teoretičar mladogramatičarske škole, Hermann Paul (1846—1921). 99. Dok su ostali mladogramatičari svoje metodološke* koncep­ cije uglavnom, ili bar najviše, praktično demonstrirali! Paulj e bio pretežno zainteresovan za teoriisku nSVH nmlil p~ matike. Njegovo klasično delo: “gFflVi'/ipien 'TferSprachgeschichte« (v. § 107) doživelo je i oduševljenih pohvala i ogorčenih kritika. U njemu se najneposrednije ocrtava i sva veličina mladogramatičarskog podviga na unapređenju lingvističkih, studija i^sve njihove krupnije i sitnije slabosti na polju jezičke teorije i metoda. 100. JBaui-se_gksplicitno izjasnio protiv proste deskripcije datog jezičkog_stanja, kojoj nedostaje istorijska perspektiva, i to mu lin­ gvistika XX veka, oduševljena sinhronijom (v. § 131), nikada nije oprostila. Zbog toga je zaboravljano da u Paulovom izlaganju (»Pnnzipien der^Sprachgesčhichle«y~uhaTTTepih opservacija, i^eposrednih nagovestaja mnogih novina koje će tek posle njega doci. Ostao~Je rtapvtše^zapamćen kao nepomirljivi apostol istoricizma. 101. Paul je polazio od uverenja da ie lingvistika jedna od nauka o ijnHgVnj kulturi Da bi se razumeo konkretan tihlik-iedns kulture u sadašnjem razvojnom trenutku treba upqznati^_pre_ svega, Tstori)H'kgTIšIove pod čiiim se neposrednim dejstvom vajao ovakav oftlik. Stegnut okvirima ovakvog osnuviiog uVETenja^^aul je iz­ i objavio u periodu od 1893—1900. pod naslovom »Vergleichende Syntax der indogermanischen Sprachen«. Brugmann je sam autor drugog, prera­ đenog izdanja ovog dela: I knjiga pod naslovom »Einleitung und Lautlehre« — 1897, II knjiga pod naslovom »Lehre von den Wortformen und ihrem Gebrauch« u nastavcima — 1. Teil 1906, 2. Teil 1909/1911, 3. Teil 1. Lief. 1913, 3. Teil 2. Lief. 1916. 80 Berthold Delbruck (1842—1922), najbliži saradnik K. Brugmanna, posebno se ističe svojim radom na sintaksi, za koju su se inače mlado­ gramatičari relativno slabo interesovali. Njegovo delo »Vergleichende Syntax...« ni danas nije izgubilo aktuelnost. To je još uvek dragocen izvor poznavanja istorijske sintakse indoevropskih jezika. 27 V. npr. izlaganje K. Brugmanna i W.' Streitberga u studiji: »Zu Fr. Bopps hundertjahrigen Geburtstage«, Indogermanische Forschungen I, 1892 (na str. VII i dalje).

50

govorio fatalne reči koje su mu donele osudu poznijih generacija: ono što nije istorijsko u lingvistici — j i i j e naučno. 102.i Nauka o kulturi to> je, u stvari, nauka o društvu. I jezik treba posmatrati, pre svega,„.kao svojinu koleEtiva. Jezik-svojina kolektiva jeste ono što u datom razvojnom trenutku čini jezički prošek: najtipičhlja govomFmanifestacija koja se utvrđuje na osno­ vu poznavanja govora različitih individua, traženjem aaadnie mere (za ovaj jezički prošek Paul upotrebljava termin: »Sprachusus«).. Međutim, naglašava Paul, prava jezička stvarnost n fie ie zikkolek-" Tlva. J(Mik~kolektiva je samo ips3noiosKa_J?oiffiiga. noiam u nama. Realnost — to je jedino jezik- mdividueTn]egova konkretna govorna manifestacija. Ovo što je Paul rekao (više usputno, nekondenzovaho, ovlaš) naći će 'se kasnije u temeljima učenja velikog Saussurea (v. § 259). 103. Mladogramatičari su duboko verovali u pravilnost zakona jezičke evolucije smatrajući da oni postoje kao stihije, nepodredivi čoveku. Neki su naučnici, kao recimo Brugmann, bili skloni tome da prvenstveno u fiziološkoj konstrukciji čoveka traže uzroke raz­ ličitih razvojnih težnji (u konkretnoj organizaciji govornog aparata). Drugi isu opet, pod uticajam psiholoških ideja o jeziku (najviše u duhu Wundtovog učenja — v. § 84). .tražili m r v o m redu psihološke uzroke iezičkim promenama. Naj određenije je o tome govorio Paul, zastupajući svojim stavom u ovom pogledu najuspeliju sintezu opštih ideja sivoga vremena. 104. Paul je davao prvenstvo psihološkom faktoru, već stoga l i o je ra z v o j Tnilt.nrf; neposredno povezivao sa razvojem čovekovog psihološkog sveta. Uostalom, on je inače naglašavao daJeziJs^, kojim govorimo pagtojLa nagna n jridn m re že određenih ^akusIičko=~~' niotojičnihpr&dstava koja živ i 11 n pprestani.m.. asociiacijamaTUlušaJtTći, razmišljajući, ćovek bogati fond jezičkih asocijacijaT'lNedoetatak ovakvog pothranjivanja izazvaće odgovarajuće osiromašen;^.-č ovok—. ima u podsvesti jezički uzus svoje sredine kao uzor, ali on ga ne reprodukuje apsolutna, i obratno. Semantička evolucija teče, dakle, u rezultatu primene dvaju principa koji se ukrštaju: generalizacije i specijalizacije. 163. Razrada sociološke teorije obogatila je semantičke studije (kojima se Francuzi, od X IX naovamo, aktivno bave — v. § 404). I istorija jezika počela se osvetljavati na nov način.22 Naročito su, međutim, ovakva shvatanja pogodovala rasplamsavanju inteiresovanja za stilističko proučavanje jezika.23 21 Petar Guberina je profesor zagrebačkog univerziteta. U svojoj za­ paženoj studiji »Valeur logique et valeur stylistique des propositions complexes« (Zagreb 1954) on tretira problem kompleksnih rečenica u duhu afektivne koncepcije jezika. 22 Ovu tendenciju upečatljivo ilustruje poznato delo F. Brunota: »Histoire de la langue frangaise des origines a 1900« (Pariš 1905) : fakta iz prošlosti jezika izlažu se sa ciljem da se kroz njih sagledaju elementi kulturne atmosfere nekadašnjih epoha. 23 Među francuskim lingvistima koji su počeli kao privrženici Meilletovih pogleda posebno se ističe G. Guillaume (1883—1960) ne samo svojom originalnošću već i činjenicom da je jedan od prvih u Francuskoj koji je usvojio strukturalistički pristup jeziku.

75

Bibliografske napomene 164. V. klasična dela A. Meilleta: »Linguistique historique et linguistique generale« (Pariš: I 1921, II 1938)24 i M. Grammonta: »Traite de phonetique« (Pariš 1933; V izd. 1956). V. dalje: J. Vendryes, »Le Language« (Pariš 1950: I izd. 1921); F. Brunot, »La pen­ see et la langue« (Pariš 1922; III izd. 1965); H. Delacrodx, »Le lan­ guage et la pensee« (Pariš 1924); M. Cohen, »Pour une sociologie du language« (Pariš 1956); G. Matore, »La methode en lexicologie. Domaine Frangais« (Pariš 1953). Poznata knjiga J. Damourettea i E. Pichona »Des mots a la pensee. Essai de grammaire de la langue frangaise« (izdata u sedam tomova, u periodu od 1911. do 1950; Pariz) lepo ilustruje razvoj osnovnih pogleda na jezik tipično fran­ cuske lingvističke sredine. Pregled (u prvom redu psihofizioloških) ispitivanja francuske škole daje A lf Sommerfelt u »The French School of Linguistics« (Trends, 283—293). Srž učenja G. Guillaumea (v. § 163 n) izložio je Roch Valin u studiji »La methode comparative en linguistique historique et en psychomecanique du langage« (Cahiers de psychomecanique du langage publies par le Departement de Linguistique de l’Universite Lasal No. 6, 1064 Quebec). Biografski podaci o Meilletu dati su u Portraits of Linguists II (str. 201— 240, autor J. Vendryes; str. 241—249, autor A. Sommer­ felt). Stilistička proučavanja 165. Stilističko proučavanje može se odnositi na različite feno* mene. Klasična se stilistika npr. odnosi na istraživanje individual­ nog u jeziku: kojim se lingvističkim sredstvima ispoljava pojedinac sa svojim karakterom, temperamentom, sposobnostima, pogledom na svet (u ovom smislu obrađuje stil klasična teorija književnosti; slično čine i pojedini lingvisti, pre svega predstavnici estetskog idealizma — v. § 173). Stilistika može biti i »društvena«: ukoliko je interesuju oni jezički oblici u kojima se ogleda kulturni tip sredine. 14 Godine 1965 (Beograd) objavljeno je u prevodu na srpskohrvatski Meilletovo delo: »Uvod u uporedno proučavanje indoevropskih jezika« (naslov u originalu glasi: »Introduction a l’etude comparative des langues indo-europšennes«; prevod B. Drenovca). Skreće se pažnja zainteresovanima da je E. Benveniste objavio bibliografiju Meilletovih radova (24 knjige i 540 članaka) u Bulletin de la Socićte linguistique de Pariš 38, 1, 1937, 44—68.

76

Ovom sociološkom stilistikom bave se ponajviše predstavnici fran­ cuske lingvističke škole. Čak, ukoliko se stilistika shvati striktno u ovom smislu, može se slobodno reći da je cela francuska sociolo­ ška lingvistika u osnovici svojoj — stilistička. 166. S prodiranjem Ballyjevih ideja (v. § 264) počeli su se po­ jedinci iz francuskih lingvističkih krugova opredeljivati za širu koncepciju stilistike, u duhu klasičnog Saussureovog izdvajanja in­ dividualnog jezičkog ostvarenja (»parole«) od jezika kao svojine kolektiva (»langue« — v. § 259), čemu je pridodala i treća distink­ cija: »language« = sveukupnost jezika kao pojma, tj. »langue« i »parole« zajedno (ovo je razradio predstavnik francuske škole Delacroix). Individualna stilistika (odgovara pojmu »parole«) odnosiće se na traganje za onim što u jezičkom smislu legitimiše pojedinca; stilistika kolektiva obuhvatiće sociološka ispitivanja jezika (zadira­ nje u oblast onoga što je »langue«); opšta stilistika baviće se utvr­ đivanjem svih načina na koje se jezički uobličavaju osnovne kate­ gorije ljudskog duha (univerzalnije prilaženje, u duhu pojma »language«).25 167. U praksi francuski stilističari sprovode ispitivanje stila po principu obuhvatanja opisom svih jezičkih pojava koje odstupaju od tipične gramatičke norme datoga jezika. Pri tom se objašnjenja odstupanja najčešće traže u oblasti psihološkog motiva. Poslednjih godina se u ovoj oblasti rada sve intenzivnije primenjuje statistički metod (v. § 442). 168. Sasvim nov tip stilističkih ispitivanja razvija danas struk­ turalna lingvistika, u prvom redu harvardska škola (v. § 236). Po­ lazi se od teorijskog aksioma: jezik je sredstvo komunikacije. Ono što sačinjava minimum izraza na osnovu kojih je obezbeđena pra­ vilna komunikacija, to je jezičko u najužem smislu; sve drugo što je, u strogoj oceni, samo dodatak minimumu da bi njegovu prenosnu funkciju maksimalno osiguralo, da bi ga pojačalo ili osvetlilo — pripada stilistici. Upravo su u toku interesantna ispitivanja na ovoj strani. Bibliografske napomene 169. V.: Pierre Guiraud, »La stylistique« (ed. Que sais-je? No 646, Pariš 1957); J. Marouzeau, »Precis de stylistique frangaise«, 85 Francuzi su prvi zahvatili u ono što se (od radova Trubeckog) naziva fonostilistikom: ispitivanje ekspresivne funkcije glasova. Grammont je (još 1913. u »Le vers frangais, ses moyens d’expression, son harmonie«) govorio o iskorišćanju zvučnih elemenata za izražavanje emocija.

77

Pariš 1946; M. Cohan, »Grammaire et style« (Pariš 1954); M. Riffaterre »Problemes d’analyse du style litteralre« (Romance Philology vol. XIV, No 3, 1961, 216—227). Radi upoznavanja sa modernim metodološkim procedurama u stilističkoj analizi v.: P. Guiraud, »Language et versification d’apres l’oeuvre de Paul Valery. Etude sur la forme poetique dansses rapports avec la structure de la langue«, Pariš 1953. Vredna pažnje teorija stila, izgrađena u duhu učenja praške škole, naći će se u knjizi: F. Travniček, »O jazykovem slohu«, Praha 1953. Pogledi harvardske škole izloženi su u studijama objavljenim u zborniku Style in Language (ed. Thomas A. Sebeok, Cambridge Mass., 1960): R. Jakobson, »Linguistics and Poetics« (350—377) i E. Stankiewicz, »Linguistics and the Study of Poetic Language« (69. do 81). V. i. E. Stankievvicz, »Problemi pesničkog jezika s gledišta lingvistike«, Filološki pregled I-II, Beograd 1963, 23— 34. U duhu francuske škole pristupa stilističkom ispitivanju jezika M. Pavlović u knjizi »Problemi i principi stilistike«, Beograd 1963.

ESTETSKI IDEALIZAM U LINGVISTICI Uvodne napomene 170. Početkom X X veka javlja se u evropskoj filozofskoj misli jak antiracionalistički pokret izražen, pre svega, u intuističkoj Bergsonovoj26 doktrini i u estetskoj doktrini Benedetta Crocea.27 Pred­ stavnici ovih filozofskih struja isticali su značaj uloge pojedinca i njegove lične psihologije u stvaranju jezika. Za ovakvo shvatanje su se zainteresovali neki zapadnoevropski lingvistički krugovi, po­ gotovu sitoga što su slične misli već bile izricane u lingvistici. Hugo Schuchardt (v. § 109) je npr. zastupao stavove koji bi se mogli rezi­ mirati u sledećem smislu: jezik je tvorevina individue, koju kolek­ tiv generalizuje imitiranjem; individualna psihologija je odlučuju­ ća za stvaranje jezika, a nju određuju spoljašnje okolnosti pod 19 Henri Bergson (1859—1941), jedan od najuticajnijih zapadnoevrop­ skih filozofa prve polovine X X veka. 17 Benedetto Croce (1866—1952), jedan od osnivača italijanske škole neoidealizma u filozofiji (njegovo najvažnije delo, dobro poznato i lin­ gvistima: »Estetica come scienza dell e.spressione e linguistica generale«. Bari 1922). O Croceovom doprinosu lingvistici govori M. Leroy u studiji »Benedetto Croce et les študes linguistiques«, Revue intemationale de Philosophie XXVI, 1953, str. 342—362.

78

kojima čovek živi i koje neminovno uobličavaju njegovu ličnost; pošto je jezik u suštini svojoj individualna manifestacija određene psihologije, to ga treba definisati kao stilsku pojavu i tako mu prilaziti u naučnom osveti javanju. Pod uticajem, dakle, pomenutih raspoloženja u filozofiji, isti ovi stavovi, uz izvesne dopune, postav­ ljeni su u osnovicu lingvističke teorije koju su počeli zastupati predstavnici nemačkog (Vosslerovog) estetskog idealizma i italijanski »neolingvisti«. Vosslerova škola 171. Profesor minhenskog univerziteta Karl Vosller (1872. do 1947) spadao je u najogorčenije protivnike mladogramatičara. Svoje teorijske stavove on je najčešće iznosio u polemici s njima. Sav prožet idealističkom filozofijom svoga doba, Vossler se posebno di­ vio izlaganjima estetičara Crocea. Od lingvista mu je najbliži bio Ilumboldt (v. § 68), i to zbog zajedničkog gledišta o tome da jezik ima najdirektnije veze sa mentalitetom ljudi. 172. Ovaj idealista po ubeđenju, po metodu, po sopstvenoj de­ finiciji izgradio je svoju lingvističku teoriju uglavnom na sledećim koncepcijama. A) Različiti materijalni oblici života sami za sebe nemaju ni­ kakvog smisla. Osnovni smisao leži u ljudskoj ideji o njima. U sva­ kom stvorenom delu treba tražiti ono što jedino vređi: i d e j u stvaraoca, njegov unutrašnji impuls, njega samog. Jer — svako je delo samo izraz nečije ličnosti. B) Jezik je instrumenat duha, materijalna pojava kroz koju progovara čovek sa svojim ličnim shvatanjima i raspoloženjima. Prema tome, proučavanje jezika ima samo utoliko stvarnog smisla ukoliko se u njemu traži s t i l , tj. ono što najneposrednije legitimiše ideju i njenog stvaraoca — čovek a. C) Čovek je aktivan prema svome jeziku, tj. on bira šta će da kaže i kako će da kaže. Ovaj je izbor uslovljen konkretnom psiho­ loškom strukturom govornika. Treba, dakle utvrditi, istaći i uvek imati u vidu da postoji p r i n c i p k a u z a l i t e t a u odnosu čoveka, iza koga stoji određen psihološki svet, i jezika kao reproduk­ cije toga sveta. D) U jeziku se vidi suština čoveka (upravo kao u ogledalu), a ta suština jeste težnja ka e s t e t s k o m i d e a l u . Stil je, u stvari, konkretan izraz estetskog ideala čoveka u trenutku njegovog najneposređnijeg razotkrivanja. 79

E) čov ek unosi đeo sebe u sve što kaže, a nalazi se svakog trenutka u drukčijoj emocionalnoj klimi. Stoga je n e p o n o v l j i v o ono što se jednom izrekne: pri svakom ponavljanju reči samo približno pogađaju, nikad apsolutno, značenjsku boju prvobitno izrečenog.28 173. Od Vosslerovih sleđbenika najviše se ističu Eugen Lerch (1888— 1952) i Leo Spitzer (1837— 1960). Eugen Lerch je naročito poznat po svojim proučavanjima fran­ cuskog jezika. Idući za Vossierovim stopama, on traži neposrednu vezu između jezičke strukture i narodnog mentaliteta.28 Leo Spitzer je radio na stilistici, semantici i etimologiji roman­ skih jezika. Ističe se kao tvorac idealističke stilistike i tzv. stilističkog kriticizma.30 Zastupao je gledište da literarna dela treba uvek ocenjivati u svoj njihovoj kompleksnosti, i sa jezičke i sa literamoestetske strane. Zalagao se glasno za fuzionisanje iskustava i me­ toda teoretičara jezika i teoretičara književnosti (stoga pojedinci njegovu lingvističku školu i nazivaju školom literarne stilistike). 28 Svoju teoriju Vossler je objavio u radu »Positivismus und Idealismus in der Sprachwissenschaft« (Heidelberg 1904). Dalja razrada ove teorije data je u radovima: »Sprache als Schopfung und Entwicklung. Eine theoretische Untersuchung mit praktischen Beispielen« (Heidelberg 1905), »Gesammelte Aufsatze zur Sprachphilosophie« (Miinchen 1923), »Geist und Kultur in der Sprache« (Miinchen 1925). Posebno je značajna njegova studija »Frankreichs Kultur im Spiegel seiner Sprachentwicklung« (Heidelberg 1913; u drugom izdanju od 1929. zove se: »Frankreichs Kultur und Sprache«) zbog toga što se u njoj praktično, na materijalu, demonstrira teorija (Vossler npr. dokazuje da je red reči: subjekt — glagol — objekat, karakterističan za francuski jezik, upravo očevidan dokaz ljubavi Francuza prema redu i logici). 29 Francuzi su društveni ljudi — ističe Lerch na osnovu jezičke anali­ ze; ali su oni skloni da preziru drugoga: rado upotrebljavaju imperativni futur tipa tu viendras demain. 80 Njegova gledišta o načinu prilaženja književnom delu najpotpu­ nije su izložena u njegovoj knjizi: »Linguistics and Literary History; Essays in Stilistics«, Princeton 1948. Tu on naglašava da se ne sme na sva dela primenjivati isti kritički metod; svako delo treba svojom pri­ rodom da odredi prirodu kritike (ovo je upravo neposredan odjek nekad toliko popularnih ideja Bergsona i Crocea). Delo se shvata pre svega intuicijom, ali utisak ipak treba da bude proveren analizom. Savršeno objektivna kritika je utopija: čovek reagira sopstvenim doživljajem na pročitano delo, a prirodu toga doživljaja određuje umnogome^ njegova individualna psihološka konstrukcija. Svako delo je celina čiji je centar — duh autora. Svaki detalj vodi do duha-centra, jer je svaki detalj ideološki motivisan. Svako je delo samo deo jedne veće, opštije celine u onoj meri u kojoj je duh autora izraz duha nacije (u ovome je Spitzer veran interpretator jedne od osnovnih Vosslerovih ideja).

80

174.Vosslerov estetski idealizam doživeo je, s pravom, mnogo kntika. Ne samo da se njegova osnovna ideja o smislu i okvirima lingvistike nije mogla prihvatiti, već je ukazano i na neke očevidne proizvoljnosti u tumačenju jezičkih fakata, do kojih je neminovno dolazilo zbog isključivosti u primenjivanju jednostranih, neadekvat­ nih kriterija analize. Pa ipak, Vosslerovci nisu ostali apsolutno bez svake zasluge. Oni su aktivnije zainteresovali lingvističku javnost za probleme jezičkog stila, ostavljajući iz te oblasiti niz pojedinačnih interesantnih opservacija. Bibliografske napomene 175. Osim pomenutih radova Vosslera (§ 172 n) i Spitzera (§ 173 n) v. i Spitzerove knjige: »Stilstudien« (Miinchen 1928) i »Essays in Historical Semanties« (New York 1948). Lerchovi pogledi izloženi su najjasnije u njegovim radovima: »Handbuch der Framfereichkunde« (Frankfurt — Diestenweg 1933) i »Nationenkunde durch Stilistik« (Festschrift fiir E. Wechssler, 1929). V. i zbornik »Idealistische Neuphilolagie«, Festschrift fiir Karl Vossler, Heidelberg 1922 (sadrži, pored ostalog, studije: B. Crocea, K. Biihlera, E. Lercha i L. Spitzera). Najpotpunije podatke o Vossierovim delima daje Theodor Ostermarnn: »Bibliographie der Schriften Karl Vossler, 1897— 1951«, Miinchen 1951. Kritičkih osvrta na Vosslerovu školu bilo je mnogo. Od poslednjih a opširnijih polemičkih studija ističe se rad V. A. Zveginceva: » E s t e t i č e s k i j i d e a l i z m v j a z y k o z n a n i i ; K. F o s s l e r i e g o š k o l a « ( i zd. M o s k o v s k o g o u n i v e r s i t e t a , 1956). U knjizi Portraits of Linguists II dati su biografski podaci o Vossleru (str. 333— 342, autor E. Gamillscheg) i Spitzeru (str. 522. do 526; autor Y. Malkiel),

Neolingvistika 176. Neolingvističku školu predstavljaju italijanski lingvisti čija su shvatanja o jeziku izrasla na idejama Humboldta, Schuchardta, Crocea i Vosslera. Pored toga, u ovoj lingvističkoj sredini veoma su cemjeni radovi lingvističkih geografa, posebno Gillierona. Ova je škola najviše i doprinela uvođenju kriterija lingvističke geo­ grafije u nauku o jeziku (ona je čak kod mnogih poznata pod 6

81

imenom geografske ili arealne lingvistike — v. § 142). I neoiLingvisti, kao i Vosslerovci, žestoko su kritikoVali mlado gr amatičare ukazujući na njihove nedostatke, a zaboravljajući pri tom da se osvrnu na njihove neosporne vtrednosti. 177. Manifestom neolimgvistdčke škole ismatra se' članak koji je 1910. objavio jedan od njenih prvih i najvažnijih predstavnika —■ Matteo Giulioi Bartola (1873— 1946): »A lle fonti del neolatino« (Miscellanea in onore di Attillio Hortis, 1910, str. 889— 913). Članak sadrži sve osnovne principe škole zajedno s primerima njihove me­ todološke primene. Osim ovoga članka za definitivno oformljenje škode od presudnog su značaja bile i dve knjige objavljene u isto vreme: M. Barfoli, »Introduzione alla neolinguistica (Principi — Sco>pi — Metodi)«, Geneve 1925; Matteo Bartoli e Giulio Bertoni, »Breviario di neolinguistica« (Parte I: Principi generali, di Giulio Bertoni; Parte II: Criteri tecnioi, di Matteo G. Bartoli), Modena 1925. 178. Osim Bartolija i Bertonija isticali su se svojim radovima i Vittorio Pisani (rod. 1899) i Giuliano Bonfante (rođ. 1904). Kada je ova škola, i inače često kritikovana, doživela 1946 (Lg 22, 273— 283) naročito poraznu kritiku američkog lingviste Roberta Halla,81 Bon­ fante je odgovorio detaljnom analizom teorijskih koncepcija svoje škole.32 Njegova pregledno izložena smotra problema upečatljivo ističe korene neolingvistike: nemački estetski idealizam i francusku lingvističku geografiju. 179. Najkraće sumirano, teorijske pozicije neolingvista bi se sastojale u sledećem. Čovek strvaira jezik ne samo u fizičkom smislu već i u duhov­ nom: svojom voljom, imaginacijom, mišlju, osećanjem. Jezik je ogledalo svoga stvaraoca-čoveka. Sve što je jezičfeo rezultat je kako fiziološkog tako i duhovnog procesa. Fiziologija sama za sebe ne može ništa da objasni u lingvistici. Ona može samo da iznese uslove pod kojima se ostvario daiti feno­ men. Uzroci jezičkim pojavama leže u oblasti duhovnog u čoveku. Ne postoji u stvarnosti pojam »kolektiv k oji govori« isto onako kao što u stvarnosti ne postoji pojam »prosečan čovek«. Samo je »govorno lice« realnost. Od njega potiče sve, svaka, promena u jeziku. 31 Hali je u prvom redu zamerao nedostatak originalnosti u idejama i metodu. 32 »The Neolinguistics Position (A. Reply to Hall’s Criticism of Neolinguistics)«, Lg 23, No 4, 1947, 344—375.

82

Jezičku novinu koju unosi pojedinac kolektiv prihvati sigur­ nije, potpunije i brže ako je autor promene ličnost od vređnosti (s lepim položajem u društvu, s izrazitom kreativnom moći, sa sugestivnom konverzacijom i si.). Ništa se u jeziku ne može smatrati nepravilnim. Sve što po­ stoji, samim tim što postoji, pravilno je. Jezik je u suštini izraz estetskog osećanja, koje je i ovde vari­ jabilno, podložno modi, kao i u svim drugim životnim oblastima (u umetmosti, literaturi, oblačenju). Promene u značenjima reči nastaju u rezultatu poetskih meta­ fora. Ispitivanje ovih promena dragoceno je za upoznavanje imagi­ nacije ljudskog duha. Promene u jezičkoj strukturi nastaju zbog etničkih mešavina, koje ne treba shvatati kao rasne mešavime, već kao mešavine duhovnih kultura. Jezik u stvarnosti jeste burno poprište raznih, međusobno često kontradiktornih razvojnih tendencija. Da bi se one razumele, po­ trebno je prići jezičkom proučavanju sa najrazličitijih strana. Tre­ ba pre svega uzeti u obzir činjenicu da evoluciju jezika uslovljavaju u prvome redu konkretni geografski i istorijski ustavi. Njih, dakle, treba uvek naj brižljivi je specifikovati i objasniti (istorija francu­ skog jezika npr. ne može biti pravilno ispitana ako se pri tom ne povede računa i o celoj istoriji Francuske: o uticaju hrišćanstva na njenu kulturu, o germanskoj ekspanziji, o feudalizmu, o italijanskom uticaju, o atmosferi na dvoru, o radu Akademije, o revolu­ ciji, o romantizmu, i si.). 180. Ovakvim teorijskim pozicijama određene su oblasti prak­ tičkog rada. Neolingvisti su dosta doprineli unapređenju leksikoloških studija, a posebno su zadužili ozbiljnim prilozima i dijalektologiju, koja je imala lepu tradiciju proučavanja u Italiji još od Ascolijevih radova.33 181. U okviru dijalektoloških studija predstavnici ove škole razrađuju metod primene istorijskih, socijalnih i geografskih kri­ terija na jezičku problematiku. Zalažu se za komparativno ispitiva33 Graziadio Isaia Ascoli (1829—1907), originalna pojava za svoje doba, isticao se velikim interesovanjem za život dijalekata i kritičkim stavom prema koncepcijama mladogramatičara. Njegove ideje, koje su mnogo uticale na formiranje italijanske lingvističke sredine, bile su une­ koliko srodne idejama francuskih lingvističkih geografa (postoji mišlje­ nje, prvenstveno među Italijanima, da lingvistička geografija upravo od njega počinje). Njegovi glavni radovi objavljeni su u časopisu »Archivio glottologico Italiano« — od knj. 1 (1873) do knj. 16 (1902—1905). 6*

83

nje postojećih lingvističkih fakata u srodnim dijalektima. Posebnu pažnju poklanjaju istraživanju geografskih faktora: određuju areu dodira i razlika među dijalekatskim fenomenima (otuda se njihov lingvistički rad često identifikuje terminom arealna lingvistika). 182. Iz oblasti ovakvih arealnih studija proizašle su izvesne konstatacije koje ostaju klasične u modernoj dijalektologiji. Pored ostalog, utvrđeni su odnosi centralnog i perifernog, važni za klasi­ fikaciju dijalekata i njihovih osobina. Centralnom se naziva ona area koja daje jezičku inovaciju. Jedna nova jezička crta potiče iz jedne govorne zone, druga iz druge. Prema tome, nijedna oblast nije po svakoj osobini — cen­ tralna oblast. Pojmovi »centralno« i »periferno« su ovde, dakle, relativni. Periferije (u geografskog smislu) jezičldh oblasti obično čuvaju dosta arhaizama, ali to ne znači da je svaka jezička crta zatečena na periferiji — arhaizam. Ukoliko, međutim, dve različite perife­ rijske zone pokazuju zajedničku jezičku formu, onda je ona u naj­ većem broju slučajeva zaista arhaična.osobina. 183. Neoiingvisti su među prvima ukazivali na pojavu koja je u razradi praške škole identifikovana terminom, jezički savez (v. § 297). Prihvatili su i razrađivali tzv. teoriju supstrata (ideju o tome da ukoliko jedan narod napusti svoj matemji jezik u korist tuđeg jezika taj tuđi jezik biva neminovno izmenjen pod uticajem jezičke strukture koju je smenio, tj. pod uticajem postojećeg jezičkog sup­ strata). Sve im se to upisuje u pozitivne zasluge. 184. Među idealističke stavove koji su izazvali najveći broj opravdanih kritičkih osvrta spada činjenica da su se neoiingvisti, manje ili više ekisplicitno, saglašavali sa teorijom o monogenezi jezika, tj. sa shvatanjem da su se svi jezici sveta razvili iz jednog, zajedničkog.84 Bibliografske napomene 185. Pored več pomenutih radova Bartolija i Bertonija v. još i: M. Bartoli, »Saggi di linguistica spaziale«, Torino 1945; G. Bertoni, »La geografia linguistica«, Udine 1925. V. i pomenutu pole­ miku Hall-Bonfante. Kritički osvrti na Bartolijeve poglede dati su 34 Ovakvo shvatanje, inspirisano hrišćanskim učenjem o postanku čovečanstva, zastupao je naročito energično Italijan Alfredo Trombetti (u »L’unit& d’origine del linguaggio«, Bologna 1905) pokušavajući da dokumentuje slučajna sazvučja između reči sličnoga značenja u najrazličitijim jezicima sveta.

84

i u sledećim radovima: I. Iordan, »Einfuhrung in die Geschichte und Methoden đer romanisehen Sprachwissenschaft« (Berlin 1962) i R. A. Hali Jr., »Idealism in Romance Linguistics« (Ithaca 1963). O Bartoliju je pisao; G. Devoto u časopisu Word 3, 1947, str. 208— 216 (preštampano u Portraits o f Linguists II, str. 348— 358). Dobar prikaz najvažnijih tema italijanske lingvističke škole u doba početnog procvata arealne lingvistike, dakle oko tridesete go­ dine, daje zbornik radova »Silloge linguistica dedicata alia memoria di Graziadio Isaia Ascoli nel primo centenario della nasdta«, To­ rino 1929. V. i: V. Bertoldi, »La parola quale mezzo d’espressione«, Napoli 1946; G. Bonfante, »On Reconstruction and Linguistic Method«, Word 1, 1945, 131— 161; V. Pisani. »L’Etimologia: storia, questioni, metodo«, Milano 1947 (ruski prevod izdat u Moskvi 1956); V. Beirtoldi, »L’arte deU’etamologia«, Napoli 1952. Duh tipično italijanske škole prisutan je i u takvim delima kao što su sledeće knjige: G. Nencioni, »Idealismo e realismo nella scienza del linguaggio« (Firenza 1946 )i G. Devoto, »I Fondamenti della storia linguistica« (Firenza 1951).

PROGRESIVNE SLAVISTIČKE ŠKOLE Kazanjska škola 186. Pod terminom kazanjska škola razume] u se danas lingvi­ stičke ideje koje su razvijali, sedamdesetih godina prošloga veka, dva Poljaka: Jan Baudouin de Courtenay (1845—1929) i njegov uče­ nik Mikolaj Kruszewski (1851— 1887). Najznačajnije od tih ideja bile su iskovane u vreme kada je Baudouin de Courtenay predavao na univerzitetu u Kazanju — što objašnjava postanak termina. Bez obzira na hronologiju — kazanjska škola pripada X X veku po duhu svoga učenja i po činjenici da se njen glas u svetu začuo mnogo godina posle kazanjskog lingvističkog drugovanja njenih predstavnika. 187. Kazanj, zabito mesto za velike naučne ambicije, dočekalo je Baudouina de Courtenay ipak jednim dosta budnim naučnim životom, što je povoljno uticalo na njegovu radnu koncentraciju. Tu je uskoro mladi profesor našao sebi idealnog sagovomika o lin­ gvističkim temama u Kruszewskam, darovitom mladiću koji je kod njega želeo da odbrani doktorsku tezy. Iz njihovih razgovora iz­ 85

nikle su misli o jeziku, originalne, novatorske, nikad pire toga izre­ čene. A li ozbiljni koreni škole nisu mogli biti pušteni. Baudouin de Courtenay je morao napustiti Kazanj, nastavljajući svoje seljakanje poljskog nacionaliste nemilog ruskoj carskoj vlasti.35 Kruszewskog je odnela smrt pre nego što je stigao da ostvari krupna dela. Od zaborava ga je spasio jedino sećanje učiteljevo, k oji je o njemu i govorio i pisao,86 ukazujući na značaj shvatanja izloženih u doktorskoj tezi rano preminulog.87 Rastanak sa Kruszewskim bio je veliki gubitak za Baudouina de Courtenay — nikad više on nije našao sebi takvog partnera za razvijanje velikih, novatarskih teo­ rija. Kasniji njegovi radovi, iako i interesantni i značajni u mnogo pravaca, nikada više nisu zazvučali onom svežinom kao u kazanjskim danima.88 Otuda adekvatnost termina: ne »škola Baudouina de Oourtenay« već »kazanjska škola«. 188. Prve formulacije mnogih od osnovnih ideja m odem e ling­ vistike naći će se u učenju kazanjske škole: o tome npr. da treba razlikovati jezik kolektiva (u smislu Saussurevog »langue« — v. § 259) od jezika pojedinaca (»parole«); o razlici između evolutivnog posmatranja jezičkih fakata i njihovog aagledanja u jednom odre­ đenom vremenskom preseku (Baudouin de Co-urtenay se, pored osta­ log, među prvima zalagao za pristupanje deskripciji savremenog jezičkog stanja); o tome da je jezik poprište kontradiktornih ten­ dencija koje ustovij avaju njegov razvoj: konzervativne težnje ka održavanju zatečenog stanja i progresivnog inovackmog impulsa; itd. Čak se i prva m odema koncepcija foneme počela začinjati u ka­ zanj,sko vreme; kasnije je, međutim, Baudouin de Gourtenay od nje odustao (v. § 275). Sva su ta izlaganja, međutim, nedovoljno sistematična — dragocene tvrdnje gube se u moru sporednog, nepreciznog, često i kon35 Posle dugog premeštanja s jednog univerziteta na drugi (Sankt Peterburg, Kazanj, Dorpat, Krakov, opet Sankt Peterburg), Baudouin de Courtenay je najzad 1918. dobio univerzitetsku katedru u otadžbini — u Varšavi. 38 V. Baudouin de Courtenay, »Mikolaj Kruszewski, jego žycie i prace naukowe«, Prace filologiczne II, z. 3, 1888, 837—849 i III, z. 1, 1889, 116. do 175. 87 Danas se na uvod ove teze, koji je posebno štampan 1881. pod naslovom »ttber die Lautabwechslung«, gleda kao na klasično delo kazanjske škole u kojem su najjasnije izražena progresivna shvatanja o fonemi — v. i § 275. 39 Baudouin de Courtenay je kasnije uplovio u psihologizam (v. §§ 88—92) koji je krajem X IX i početkom X X veka osvajao evropske lin­ gvističke krugove. Njegova izrazito psihološka interpretacija jezičkih pojava odnosila se do kraja i na fonemu — v. § 275.

86

tradiktomog. Prekomeme terminološke inovacije takođe otežavaju prilaženje jezgru izlaganja. 189. Najveći značaj kazanjske škole je u tome što su za nju znali i iz njenih ideja primali podsticaje za svoje revolucionarne teorije »pražani« (v. § 292) i F. de Saussure (v. § 244). Koliko su ti podsticaji bili snažni (naročito u odnosu na Saussurea) svet je doznao tek mnogo kasnije. U stvari, nesrećne životne okolnosti ne samo da su omele sređivanje, zgušnjavanje značajnih ideja u revo­ lucionarnu osnovicu nove jezičke teorije, već su i ono, u onakvom obliku u kakvom je rečeno, ostavljale nedoslušano: lingvističke pu­ blikacije iz gluve carske provincije, pisane slovenskim jezikom, nisu bile dovoljno pristupačne zapadnoevropskim lingvističkim krugo­ vima koji su, krajem X IX veka, vodili glavnu reč u uspostavljanju jezičkih teorija. 190. Ni u slovenskim sredinama odjeci nisu bili u prvo vreme onako značajni kakvi bi mogli biti da je kazanjsfci period zajednič­ kog rada Baudouina de Courtenay i Kruszews'kog dovoljno dugo potrajao te da se škola zaista čvrsto postavila i razgranala. Pa ipak, nije sve prošlo bez neposrednog traga. Baudouin de Courtenay je imao i drugih darovitih učenika koji su umeli da usvoje njegove progresivne poglede na jezik i da ih u praksi razvijaju. Posebno je u Sankt Peterburgu (gđe je Baudouin de Courtenay dva puta boravio kao profesor) razvijena lingvistička aktivnost vredna paž­ nje. Tu, doduše, nije bilo daljih velikih skokova u novo, ali su tra­ dicije učenja Baudouina de Courtanay na dostojan način negovane (u okvirima slavistike). Termin peterburška škola odnosi se upravo na generacije slavista koji su vaispitani na tome učenju: L. V. Ščerba, L. P. Jakubinski, E. D. Podivanov i mnogi drugi (pored ostalog i današnji eminentni predstavnici .sovjetske slavistike kao V. V. Vinograđov i S. B. Bemštejn). Učenik Baudouina de Courtenay L. V. Ščerba (1880— 1944) centralna je ličnost peterburške škole. Ščerba je, pored ostalog, usmerio interesovanje svoje sredine na đomen fonoloških proučavanja. Danas se pod terminom lenjingradska fonološka škola razume fonološko proučavanje u duhu originalnih Ščerbinih pogleda (koje zastupaju takvi kao, recimo, njegov učenik L. R. Zinder ili M. I. Matusevič i drugi). Bibliografske napomene 191. Izvrstan prikaz kazanjske škole daje R. Jakobson u »Kazanska szkola polskiej lingwistyki i jej miejsce w šwiatowym raz­ v o ju fonalogii«, Biuletyn polskiego towarzystwa j u iznenadnom kontaktu sa novim jezikom, kojem čovek još nije priučen, identifi­ kacija fonemskih vrednosti stranoga jezika n ije uvek pouzdana (Srbin teško u početku pogodi izgovor engleskog th je r u svome jeziku nikad ne izdvaja kao bitne one artikulaciono-akustičke mo­ mente k oji ovde imaju relevantan značaj; neki Jtfemei nisu u sta­ nju da u izgovoru razlikuju zvučne od bezvučnih glasova, pa Beč ispada Peč, dobro — topro i si., i to sve zato što u svom m atem jem jeziku ne pridaju relevantan značaj razlikovanju zvučnosti konso­ nanata; itd.). 281. Sva ovakva i slična zapažanja, koja neposredno proističu iz fonološke teorije Truibeckog, dobila su tokom vremena širu raz­ radu koja je omogućila, pored ostalog, razvijanje naučnih saznanja (s izvanredno korisnom primenom u životnoj praksi) o tome kako se jezici uče, kako se najbolje i najbrže uči, šta su sve govorne mane i s koje im strane treba prići u naporima da ih odstranimo, i slično. 282. Trubeckoj je prvi odredio i odnos invarijantne jezičke je­ d in ic e — foneme prema njenim konkretnim (i varijabilnim ) glasov­ nim realizacijama. Ostale su klasične u lingvistici sledeće njegove konstatacije. A ) A k o se dva glasa istoga jezika ne mogu međusobno zamen jivati u istovetnom fonetskom kontekstu bez štete po značenje reči, onda su u pitanju realizacije dveju posebnih fonema (npr. opozicija p / b u rečima pop / bob};

'

|

B) A ko se dva glasa mogu zamenjivati u svim položajima bez štete po značenje reči, onda nisu u pitanju "dve različite foneme već fakultativne varijante iste foneme (npr. pojava individualnog vrskanja, pa nazalni izgovor pojedinih glasova u kijavici, pa izgovaranje grlenog r mesto standardnog srpskohrvatskog, apikalnog r i si.); 121

nantskog sistema: bez vučno c, prvobitno bez parnjaka, dobija prema sebi zvučni koreiat dz shodno već postojećim odnosima u sistemu).

C) A k o u datom jeziku dva glasa, srodna inače po artikulaciono-akustičkim osobinama, ne mogu nikada stojati u istom fonetskom kontekstu, onda ih treba smatrati kom binatoričnim varijantama78 iste foneme (odnos pomenutih ni i n% u recima Ana i Anka). 283. K ao što se iz izloženog može zaključiti, određivanje pojma varijante u odnosu na fonemu zahteva uočavanje značaja distribucionog momenta: kakve sve položaje fonema može zauzimati u go­ vornom lancu i kakve to direktne veze im a sa konkretnim karakte­ ristikama datog fonološkog sistema.

I

,

284. Foneme jednoga jezika suprotstavljaju se među sobom po'Određenim glasovnim kontrastima; one, dakle, stupaju u opozi­ cije obeOežene prisustvom odnosno odsustvom određenih artakulaciono-akustičkih momenata. . 285. V elike su zasluge Trubeckog i na polju teorije opozicija. U svome kapitalnom delu »Grunđzuge der Phonologie« Trubeckoj je pokazao kako se klasifikacija fonemskih apozicija može izvoditi s obzirom 'na ceo sistem i s obzirom na odnos k oji postoji između članova date opozicije. M noge su njegove opservacije kasnije korigovane, dopunjene ili prevaziđene, ali je neosporno da se osnovica njegove teorije čvrsto drži i da će i u oceni budućnosti ostati kao dragocen temelj moderne lingvistike. 286. Trubeckoj je na primer, pored ostalog, uočio da su u je z i­ cima najvažnije tzv. binarne opozicije. Binarne opozicije se manifestuju u nizu paralelnih obrazovanja uslovljenih istim fonološkim kriterijim a; identifikacija tih kriterija objašnjava strukturu samog fonološkog sistema o kojem je reč (u srpskohrvatskom, recimo, odnos zvučnog prema bezvučnom izgovoru konsonanata ispoljava se kao distinktivni faktor u mnogo slučajeva: d/t , b / p, g I k, ž ! š . . ; široka primena kriterija za ovakvo razlikovanje istovre­ meno potvrđuje njegov značaj u srpskohrvatskom konsonantskom sistemu). Brojnost paralelnih ( — po istom kriteriju) obrazovanja binarnih opozicija objašnjava se danas opštom jezičkom težnjom za ekonomijom distinktivnih faktora ( = jednom uspostavljena distink­ cija teži da se rasprostre na što veći broj slučajeva). Naročito se lako reprodukuju u jeziku jednom uspostavljeni ovako prosti bi­ narni odnosi kao što je razlikovanje konsonanata po zvučnosti (u nekim srpskohrvatskim dijalektim a npr. opozicija zvučnost / bezvuonost proteže se kao distinktivni faktor na još jedan deo konso73 Kombinatorične varijante se danas češće nazivaju, po američkoj terminologiji, alofonama. 122

\ ,

287. Povodom ovih prostih binarnih odnosa Trubeckoj je go­ vorio i o principu opozicije obeleženog (markiranog) prema neobeleženom (nem arkiranom ): u slučaju kao što je npr. suprotstavljanje po zvučnosti (b / p) oba člana imaju iste fonetske karakteristike, a obeleženi (b ) još i jedno specifično obeležje više (zvučnost), koje nedostaje neobeleženom. 288. Ova ideja Trubeckog o odnosu obeleženo / neobeleženo bila je od izuzetnog značaja kao teorijski princip na kojem je izgrađena mnoga plodonosna ideja u modernoj lingvističkoj metodologiji. Drugi znameniti pražanin, Roman Jakobson (v. § 301), posebno je razradio kriterij obeleženost / neobeleženost demonstrirajući njegovu primenu i na drugim jezičkim nivoima, višim od fonološkog (prvi put u svojoj poznatoj studiji »Zu r Struktur des russischen Verbums«, v. § 307 n.),74 280. Trubeckoj je utvrdio da jezičke opozicije ne moraju biti konstantne; pod izvesnim uslovima one se neutralizuju. Neutralizacija nastupa kad u nekom položaju ne mogu stajati oba člana opozicije već se mesto njih pojavljuje samo jedna fonet­ ska vrednost (Trubeckoj je naziva arhifonemom) kojom je pred­ stavljen zajednički fonetski koeficijent datih dveju fonema. Do neutralizacije dolazi npr. u obliku vrapca (prema osnovnom vrabac): zbog zakona o jednačenju po zvučnosti opozicija b / p je ovde neutralisana tako da su obe foneme reprezentovame istom glasovnom vrelđnošću p. 290. Fonološke opozicije izražene su vokalskim, konsonantskim i prozodijskim elementima (prozodijski elementi = pojave koje se odnose na intonaciju, akcenat, dužinu i kratkoću izgovora). Distinktivnu vrednost za uspostavljanje onakvih opozicija ima, po mišlje­ nju Trubeckog, prvenstveno akustički momenat. Trubeckoj u fono■ loška ispitivanja polazi, dakle, pre svega kao fonetičar trudeći se da odredi fonetsku strukturu datih fonema. Mada je kasnije izvršena adekvatnija selekcija fonološki relevantnih akustičko-artikulacionih kriterija, ostaje neosporna njegova osnovna koncepcija o značaju ispitivanja fonetske strukture glasova, kao što ostaju i njegove 74 Radi ilustracije Jakobson je upotrebio materijal ruskog jezika ukazujući na razliku u upotrebi reči telka (= žensko tele) prema reči telenok (= tele uopšte): telka je obeležena forma, jer se odnosi isključivo na ženski rod, telenok je neobeležena — odnosi se, doduše, u. prvom redu na tele muškog roda, ali se može primeniti i na slučajeve kad je stvarno ženski rod u pitanju, samo ako se na identifikaciji toga roda ne insistira. 123

osnovne sheme opozicionih odnosa u okviru fonoloških sistema (po­ znate trougaone i četvorougaone vokalske sheme; Trubeckoj se na­ ročito proslavio svojim ispitivanjima vokalskih sistema). Bibliografske napomene 291. Fonološka teorija Trubeckog izložena je najpotpunije u njegovom čuvenom delu »Grundziige der Phonologie« (TC L P 7, 1939). U francuskoj verziji ovog dela (»Principes de phonologie«), koju je priredio (1949 — Pariš) J. Cantineau, nalaze se, pored dru­ gih korisnih dopuna, i potrebni biografski i bibliografski podaci (selektivna bibliografija fonoloških radova Trubeckog sastavljena je tamo uglavnom prema podacima koje daje B. Havranek u članku »Bibliographie des travaux de N. S. Trubetzkoy«, TC LP V III, 335— 342). Stranice časopisa T C L P najbolje će upoznati zainteresovane sa epohom uspostavljanja fonoloških studija. Kasniju, američku epohu razvoja praške fonologije obeležili su radovi R. Jakobsona — v. § 310. Njen razvojni nivo krajem pede­ setih godina adekvatno je ilustrovan knjigom predstavnika genera­ tivnog pristupa jeziku (inače Jakobsonovog učenika i saradnika) Morrisa Hallea: »The Sound Pattem o f Russian« (’s-Gravenhage 1959). Tipično američka teorija o fonemi izložena je u § 333; biblio­ grafski podaci u § 341. N ovije poglede kopenhaške škole na fonološku problema,tiku (s osvetljavanjem odnosa prema »amerikanoima« 1 »pražanima«) daje Eli Fischer-Jergensen u: »On the Definition o f Phoneme Categories on a Distributional Basis«, Acta Linguistica V II, Copenhague 1952, 8— 39; »The Phonetic Basis for Identification of Phonemic Elements«, Journal o f the Acoustical Society o f America 24, 1952, 611—— 617; »The Commutatian Test and Its Application to Phonemic AnaIvsis«, For Roman Jakobaon, 140— 151. O generativnom pristupu fonološkoj problematici v. § 428 (bi­ bliografski podaci siu navedeni u § 430).

Praški lingvistički serkl 292. Godine 1926. osnovano je u Pragu lingvističko društvo pod nazivom »Praški linvistioki serkl«. Osnovali su ga uglavnom mlađi ljudi, poneseni tada najmodernijim strujanjima u lingvistici: ide­ jama Saussurea (v. §§ 248— 260), Baudouina de Courtenay (v. §§ 124

186— 189) i Fortunatovljeve slavističke škole. U^peh takvog podu­ hvata obezbeđivala je već postojeća izvrsna tradicija lingvističkog rada u samome Pragu.75 Društvo je imalo od samog početka inter­ nacionalni karakter.76 Među centralnim figurama bila su, pre svega, tri znamenita Rusa: R. Jakobson, S. Kai^cevski (1884— 1955) i N. Trubeckoj (1890— 1938; član društva od 1928). Od čeha se naročito isticao V. Mathesius (1882— 1945; anglista po struci, originalan i retko aktivan, koji je u bitnoj meri doprineo lingvističkom razvoju svoje sredine).77 Uz njega su bili B. Trnka, B. Havranek i istaknuti teoretičar književnosti J. Mukarovsky. Njima su se Uskoro pridru­ žili i predstavnici mlađe generacije jezičkih stručnjaka (kao J. Vachek, V. Skalioki i A. Isačenko). 293. Društvo je svoju retko plodnu aktivnost razvijalo svega desetak godina (do nemaoke okupacije Čehoslovačke). Smrću Tru­ beckog i odlaskom Jakobsona iz Čehoslovačke »pražani« gube svoje najeminentnije vodstvo. Za više od jedne decenije sjajni polet lin­ gvističkog Praga bio je prigušen, utoliko pre što ni prilike u doba Hitlerove okupacije, kao ni one u vreme marrizma i Staljinove intervencije u lingvistici, nisu pružale povoljne uslove. Tek je, u stvari, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina Prag ponovo dobio reputaciju snažnog lingvističkog centra. Tu su se okupili, oko nekadašnjih članova »serkla« — Havraneka, Vacheka, Isačenka i SkaJičke — brojni učenici i saradnioi čija je aktivnost uopšte impo­ zantna, a posebno na polju produbljivanja lingvističke teorije.78 75 Na prašku sredinu je đelovao u znatnoj meri svojim kritičkim duhom istoričar jezika Josef Zubaty (1856—1931) ukazujući revnosno na sve nedostatke dotada vladajućeg mladogramatičarskog metoda. Zubaty je bio uopšte vrlo progresivnih shvatanja; razumeo je npr. da je jezik sistem i da stoga jezičke pojave ne bi trebalo izolovano posmatrati već uvek s pogledom na njihov odnos prema drugim srodnim pojavama. 78 U vrlo tesnom kontaktu sa pražanima-bio je i znameniti teoreti­ čar jezika iz Beča Karl Biihler (v. § 410). Njegovi radovi su izvršili ose•tan uticaj na pražane. On je, uostalom, takođe sarađivao u TCLP (v. npr. njegov rad »Das Strukturmodel der Sprache«, TCLP 6, 1936, 3—11). 77 Njegov rad »O potencialnosti jevii jazykovych«, koji je objavljen još 1911. godine (u publikaciji »Vestnik Kral. českć společnosti nauk« II. na str. 1—24), smatra se danas značajnim doprinosom utiranju novih puteva u teorijskom osvetljavanju jezika. 78 Još je u Mathesiusovo doba, i pod njegovim impulsom, otvoreno jedno originalno, plodonosno poglavlje jezičkih ispitivanja koje se obu­ hvata nazivom funkcionalne rečenične perspektive (češki termin: aktu­ đini členčnl v&ty). Tu se radi, pre svega, o odnosima između rečeničnih delova sa gledišta rečenice kao saopštenja. Pokazuje se, naime, da ono što funkcioniše kao subjekat nije uvek i polazna tačka (tema) saopšte­ nja, niti je predikat obavezno ono novo što se o poznatoj temi saopštava. 125

Kontinuitet u uzlaznoj lin iji doživele su ideje Praškog serkla i na sasvim drugom terenu: u SAD, na Harvardu, tamo gde se, sticajem okolnosti, našao najveći živi pražanin, Roman Jakobson. Treba istaći da se termin praška škola, bez obzira na geograf­ sku stvarnost, primenjuje na sve lingviste koji zastupaju koncepcije srodne lingvističkom programu Praškoga serkla. 294. Taj su program pražami objavili još 1929, u prvome broju svoje publikacije »Travaux du Cercle Linguistique de Prague« (TCLP). Njega se oni, u osnovnim linijama, pridržavaju i danas. Program specifikuje tematiku koju treba obraditi na način koji nedvosmiselno ukazuje na određene teorijske stavove. T i bi se sta­ vovi sastojali uglavnom u sledećem.' Jezik je sistem izražajnih 'sredstava koji služi sporazumevanju. Prema tome, treba proučavati konkretnu funkciju konkretnih iska­ za: šta se saopštava, kako, kome, u kojoj prilici. " ’ Jezik je realnost ( = konkretan, fizički fenomen) čiji je tip umnogome uslovljen spoljašnjim (nelingvističkim) momentima^socijalnom sredinom, auditorij umom kojem se saopštava, tematikom koja se iznosi. Stoga j ° ppoph^'l ii1i t^rijffk i i praktič­ no: iezik kulture uopšte od jpmika lpip^ kn-ji?wmr>s+i jpgiik nauke od jezika novina, jezik ulice od jezika kancelarije, itd. Jezikom se iznose i intelektualne i emocionalne manifestacije čovekove ličnosti. Lingvističko proučavanje treba da obuhvati i od­ nos jezičkih formi kojima su reprezentovami s jedne strane inte­ lektualni, a s druge emocionalni morpentiG ovom i i pisani jezik nisu apsolutno identične pojave. Svaki od njih. ima svojih specifičnosti. Odnos između govornog i pisanog' jezika treba podvrći naučnom ispitivanju; Za lingvistiku sinhronično (v. § 260) ispitivanje treba da bude od prvenstvenog inreresa~ pošto se ono odnosi na neposrednu jezičku”realnost. A li to ne "znači da iz kruga lingvističkog interesovanja treba isključiti istoriju jezika. Istorija jezika dobija pravi--smisao ako se jezička evolucija osvetli kao evolucija sistema u celini, tj.-tftko Up. npr. sleđeee rečenice: (1) Mira peva i (2) Peva Mira; u slučaju (2) subjekat — Mira — predstavlja, u stvari, ono novo što se rečenicom saopštava (karakteristično je da se rečenica (2) može proširiti ubaciva­ njem kontrastivnog podatka koji se tiče subjekta — Peva Mira, a ne Olga, dok se u slučaju (1) odgovarajući kontrastivni podatak tiče predi­ kata: Mira peva, a ne plače). Rezultati praške škole na ovoj strani teo­ rijskih studija veoma su zapaženi u svetu, naročito poslednjih godina. Pražani su, sem toga, stekli visok renome i kao odlični teoretičari pro­ blematike književnog jezika (velikih zasluga ima u ovom pogledu istak­ nuti slavista B. Havršnek).

se ne svodi isključivo na opisivanje pojedinačnog razvoja određenih jezičkih osobina. U dijahroniji treba redovno sagledavati sistem, a u sinhroniji — dijahroniju ( = u svakoj simhromiji postoje poluzavršeni procesi i pokrenute tendencije ka novom procesu koje treba uočiti). Negiranjem dijahronije isključila bi se mogućnost objašnje­ nja takvih pojava kao što su, recimo, arhaizmi u jezafcu. Komparativni metod u lingvistici ima svojeg opravdanja samo ukdSko' še M SvS&i naTžOiovano posmatranje pojedinih pojava i na traganje za njihovom genezom bez celovitiieg pogleda na korelaciju između sarih postojećih jezičkih fakata. Komparativni metod treba da omogućuje rad na jezičkoj tipologiji p= na opisivanju konkretnih tipova jezičkih struktura. Fonološka ispitivanja treba da se tiču u prvom redu određi­ vanja tipova fonemskih opozicija u konkretnim jezicima. Morfolo­ ške pojave ■ne treba izolovati od fonoloških. Fpnemske opozicije Kffjt™ i™nju mnr fti na morfološkom nivou (misli se na slučajeve kao što je alternacija k/č u srpskohrvatskim oblicima jezike / jeziče gde odnos k / č obeležava razliku u padežu: akuzativ množine / vokativ jednine). Iz osnovnih stavova izloženih u programu izrasle su nove, dalekosežne ideje i đragocena naučna ostvarenja. 295. Razvijanje gledišta o teme, npr., da treba razlikovati kon­ kretne vidove jezičke manifestacije omogućilo je otvaranje novih puteva u proučavanje različitih jezičkih stilova, posebno u prouča­ vanje jezika poezije. U sferu lingvističke pažnje ušle su najzad i kategorije razgovornog jezika: intonacija, prošto gramom "njihove Škole, oni Sl i —r a 7 v i1i r>pr> p n i n m p a n a liV o . n q K a ™ distribucije i primene supstritucionih omita. Ovakva jednostranost “učinila je da rezultati budu ograničeTiog-domašaja. Ipak, ova su ispitivanja unela u krug lingvističkog interesovanja izvesne feno­ mene na koje dotle nije obraćana potrebna pažnja (ukazala su npr. na ulogu iunkture — pauze iskorišćene u svrhe obezbeđivanj a ■^ćonmnikacij e) 334. Mnogo su veći uspeh Bloamfieldovci imali na polju morfo­ loškog proučavanja. Već je Bloomfield (u knjizi »Laimmage«'!. dao naj osnovnije distinkcije na planu morfoloških ođhosa i uveo od­ govarajuću terminologiju. Jedinica morfologije jp morfema = naj­ manja jezička jedinica koja je u stanju da prenese neko značenje 142

(po ovoj d e fin iciji morfe m a je i cela reč npr. cvet, i deo reči, npr. -ić_u cvetić). Z aiivataiući u problematiku jezičkih jedinica više­ ga redaT^koja je veom a kompleksna, Bloom field je počeo skretati pažnju na to koliko je neophodno da se, p ri davanju definicija, uvek maksimalno povede računa o tome sa kojeg se lingvističkog nivoa fengl. term in level) posmatra jezički fakat (a u srpskohrvatskom j e npr. fonema, ukoliko se govori o a iz reči mati; već je morfema, ako se im a na umu -a u nomin sing. prideva lepa, jer je tu znak ženskog roda; vežnikH ^ je posebna vrsta reči, Sia po­ sebnim, adverzativnim značenjenl T ulazi u krug leksičkih pojava). O vo razlikovanje nivoa đistribucionalisti su striktno sprovodili,100 težeći ka punoj preciznosti gram atičkog opisa (što je b ilo zaista od velik og značaja za unapređenje gramatičke prakse).

Na bazi novog metoda sazdane su gramatičke definicije potpu­ no različite, prostije a neuporedivo praktičnije od onih kojima je raspolagala tradicionalna (klasična) evropska gramatika~(definicija kategorije prideva u engleskom glasi npr.: reč koja može stajati između člana the i imenice, a keja nikada ne dobija obeležje mno­ žine -s). Time nije samo bitno pomozeno praksi učenja stranihrjezika, već je obezbeđeno pravilno »prepariranje« jezičkog materijala za ciljeve mašinskog prevođenja (v. § 477). 335. Modeme sintaksieke studije upravo su neposredno izrasle iz morfoloških: utvrditi distribuciju morfema jednoga jezika zna­ čilo je, pored ostalog, opisati i sve komibinatorične mogućnosti u govornom lancu, a time direktno zagaziti i u oblast sintaksičkih fenomena. Izgrađivanje morfološke teorije distribucionalizma dcprinelo je, dakle, ujedno i postavljanju temelja modernoj sdntaksičkoj analizi. Najznačajniji doprinos teoriji sintakse je razrađivanje metoda u iznalaženju neposrednih konstituenata (= immediate constituents) onih delova n iskazu koji su gmiganno a. time i gramatički, nearedno vezani jedni s drugima (tj. razmrsiti konkretan princip po kojem se, kroz određenu strukturu iskaza, obavilo ulančavanje smisaomih karika). U vezi s tim su izrađena posebna tehnička rešenja u vidu crtanja raznih shema i dijagrama. im u vezi s tim je i čitava poplava novih termina na -ema (engl. -eme) za jezičku jedinicu iznad fonološkog nivoa: tagmema, gramema, semantema, episemema itd. Svi ne upotrebljavaju sve termine u istom značenju (od terminološke zbrke spasava, međutim, činjenica da svaki autor po pravilu skreće pažnju na to kako šta u kojem slučaju treba razumeti).

143

Sama definicija rečenice je dobila novu, adekvatnu stilizaciju: to je ona gramatička kategorija koja ne ulazi u sastav nijedne dru­ ge gramatičke kategorije. 336. Distribucionalistički metod iz najortodoksnije faze, oko 1950, dobio je svoju klasičnu ilustraciju u delu jednog od najistak­ nutijih američkih lingvista — Zelliga Harrisa: »Methods in Structural Linguistics« (Chicago 1951).101 U to vreme američka lingvistika se još uvek razvijala bez dovoljno kontakta sa evropskom, ostajući isključiva i preuska u metodološkim koncepcijama.102 337. Posle 1950. nastaje preokret od bitnog značaja: Amerikanci počinju upoznavati strukturalizam praškog tipa. Najvažniju je ulogu u ovome odigrao dolazak Romana Jakobsona u SAD i stvaranje harvardske škole (v. § 236). Tada se, uostalom, u Americi počeo slušaiti i glas A. Martdneta (v. § 315) koji je taikođe zastupao prin­ cipe praške fonologije i đoprineo njihovoj popularizaciji. Teorija o fonemi koja počiva na utvrđivanju distinktivnih obeležja (v. § 302) bila je uspešnija od tradicionalno američke, koja se, postavljena na jednostranu metodologiju, kretala isključivo u okvirima distribuciomih kriterija. Distribuciionalisti su počeli i sami ovo manje više eksplioitno priznavati.103 338. Na polju morfoloških i sintaksičkih studija, međutim, distribucionalisti su imali daleko više uspeha. Razrađenost njihove rr.phaninkp procedure u iezičkoi analizi omogućila Je tenniKu mašinskSg^rey£iđ£nja. U razdoblju od 1950. do 1960. njihove glavne snagS'lšukoncentrisane na daljem produbljivanju kompleksne gra­ matičke teorije sa ciljem da se iznađu što celishodnija rešenja koja bi unapredila praksu rada s mašinom. Bibliografske napomene 339. Najvažniji radovi iz fonološke problematike: W. F. Twan­ đeli, »On Defining the Phoneme«, Supplement to Lg 16, Baltimore 1935; M. Swadesh, »Phonemic Contrast«, L g 11, 1936, 298. do 101 K njiga (o kojoj se mnogo diskutovalo na različite načine) izlaže metod i daje njegovu praktičnu demonstraciju u analizi fonemskih i morfemskih jedinica afričkog jezika svahili i današnjeg hebrejskog. « * O »provincijalizmu« američke lingvistike govori 1951. sa žaljenjem njen eminentni predstavnik Einar Haugen: »Directions in M odem L in ­ guistics«, L g 27, 211— 222. 108 V. npr. šta kaže Charles Hockett u svome prikazu Martinetove »Phonology as Functional Phonetics« (Lg 27, 1951, 333— 342). 1 44

301; E. Haugen and W. F. Twadđell, »Facts and Phonemics«, Lg 18, 1942, 1— 22; B. Bloch, »A Set of Postulates foir Phonetmic Analysis«, Lg 24, 1948, 3— 46; C. F. Hockett, »Two Fundamental Proiblems in Phonemics« SIL 7, 1949, 245— 51; Ch. F. Hockett, »A Manual of Phonology«, IJ A L vol. 21, No 4, 1955 (Inđiana University Publication in Anthropology and Linguistics, Memoir 11, 1— 246). Najvažniji radovi iz morfološke problematike: Z. S. Harris, »Morpheme Altemants in Linguistics Analysis«, Lg 18, 1942, 169. do 180; Z. S. Harris, »Discontinaus maiphemes«, Lg 21, 1945, 121— 127; Ch. F. Hockett, »Broblems of Morphemic AnalySis«, Lg 23, 1947, 321— 343; Dwight L. Bolinger, »On Defining the Moirpheme«, Word 4, 1948, 18— 23; E. A. Nida, »The Identification of Morphemes«, Lg 24, 1948, 4— 41; R. S. WelLs, »Automatic Altemation«, Lg 25, 1949, 99— 116; E. A. Nida, »Marpholoigy«, Ann Arbor 1949 (II prerađeno izdanje; I izdanje 1946); Ch. F„ Hockett, »Pedping Morphophonernics«, L g 26, 1950, 63— 85; C. F. Hockett, »Two Models of Grarnmatical Description«, Word 10, 1954, 210— 234; Z. S. Harris, »Fram Phoneme to Morpheme«, Lg 31, 1955, 190— 222. Najvažniji radovi o »neposrednim konstituentiima«: R. S. Wells, »Immediate Constituents«, Lg 23, 1947, 81— 117; Ch. F. Hockett, »Translation via Immediate Constituents«, IJAL 20, 1954, 313— 315; 5. Chatman, »Immediate Constituents and Expansion Analysis«, Woird 11, 1955, 377— 385. Bibliografija radova posebno značajnih za razvoj sintakse v. § 430. Pored pomenute klasične Harrisove knjige »Methods in Sttructural Linguistics« (§ 338) pitanja metodologije posebno tretiraju radovi: B. Bloch and G. Trager, »Outline of Linguistic Analysis«, Baltimore 1942; Z. S. Harris, »Distributional Structure«, Word 10, 1954, 146— 162. Egzemplifikacija metoda data je jasno u: G. L. Trager and H. L. Smith Jr., »An Outline of Engliish Structure«, SIL Occasional Papers No 3, Norman Okla. 1951. V. i § 241 — navedena dela koja daju uvid u tipično^ američka lingvistička gledišta. V. svakako studiju: Eric P. Hamp, »General Linguistics — the United States in the Fifties«, Trends, 165— 195 (konsultovati tamo navedenu bibliografiju). V. radove u kojima se osvetljava odnos škole distribucionalista prema drugim lingvističkim školama — § 241. Prikaz američke škole distribucionalista daje R. Filipović u Su­ vremena lingvistika II, 1963, 83— 108 (o ovoj publikaciji v. § 137 n). 10

145

Pikeova tagmemika

340. Početkom pedesetih godina američki lingvista K. L. Pike (rod. 1912) zasnovao je novu gramatičku teoriju, poznatu pod ime­ nom tagmemike, koja je kod mnogih lingvista širom sveta, ponaj­ više u SAD, naišla na pozitivan prijem. Teorija pre svega osvetljava korelaciju koja postoji između pozicije u kojoj se ostvaruju jezičke jedinice (u Pikeovoj termino­ logiji: slot ‘otvor’)104 i klase u koju se takve jedinice svrstavaju (po Pikeu: fille r ‘ono što ispunjava’ ‘ispunjivač’). Na svakom nivou je­ zičke strukture spoj između ovakve pozicije i odgovarajuće klase dovodi do obrazovanja nove jedinice, nazvane tagmemom. Kon­ strukcija kojoj je tagmema konstituent105 naziva se hipertagmemom (u novije vreme i sintagmemom).106 Sve jedinice treba posmatrati u kompleksnosti njihovih međusobnih odnosa. Da bi ukazao na ove odnose, Pike uvodi u analizu pojam lingvističke matrice koja je u okviru Pikeovog sistema takođe ocenjena kao »emska« jedinica (engl. »e m ic« unit; »emske« su one jedinice koje se, shodno takvima čiji se nazivi završavaju na -ema, kao fonema ili morfema, postmatraju prvenstveno s obzirom na njihovu službu u procesu sporazumevanja). Matrica je, u stvari, organizovana pO' modelu prostora sa n dimenzija. Tagmeme i hipertagmeme svrstavaju se u matricu po određenom sistemu koordinata. Time, kako to Pike naglašava, dolazi mnoigo đirektnije đo> svesti onoga koji vrši lingvističku ana­ lizu princip po kojem su uspostavljeni odnosi među jezičkim poje­ dinostima podvrgnutim ispitivanju. Inače, pobornici tagmemike po pravilu pribegavaju onim grafičkim prikazivanjima pri analizi koja su takođe tipična za predstavnike generativne gramatike (v. § 427) i predstavnike stratifikacione gramatike (v. § 509). Dok je za pristalice Jakabsonovih pogleda na jezik princip binamosti od fundamentalnog značaja (v. § 303), dotle Pike insistira na principu trojnosti dajući mu centralno mesto u svojoj teoriji. Po njemu, u okviru jezika kao celovitog sistema izdvajaju se specifičnošću svojeg strukturiranja sledeća tri domena (I) leksika, (II) gramatika i (III) fonologija. Domen (I) organizovan je pre svega , s vođenjem računa o kontrastivnim semantičkim osrabenostima (tu 104 Imajući u vidu činjenicu da se pod terminom slot podrazumeva, u stvari, funkcija jezičke jedinice, Pikeov jednomišljenik Robert E. Longacre zamenjuje izraz slot izrazom function (= funkcija). 105 Konstituent je termin savremene lingvistike koji se upotrebljava za oznaku svake one jezičke jedinice koja učestvuje u obrazovanju ( = konstituisanju) bilo kakve druge jedinice. 106 Terminološka zamena je .i u ovom slučaju Longacreovo delo.

146

vrstu organizovanja Pike naziva načinom uspostavljanja osobenosti; engl. termin: the feature mode). Organizacija domena (II) zavisi prvenstveno od vrste primenjenog distribucionog 'kriterija (po Pikeu, ovde odgovara naziv: način distribucije; engl. termin: the distribution mode). Za domen (III) relevantan značaj ima princip po' kojem dolazi do konkretnog’ (materijalizovanog) ispoljavanja jezičkog fenomena (po Pikeu: način manifestacije; engl. termin: the manifestation mode). Suština jezičkog funkcionisanja zasnovana je na prisutnosti sledećih t r i j u pojava: konkretnog jezičkog fakta (Pike upotreb­ ljava termin particle ‘čestica’), procesa koji dovodi do međusobnog kombinovanja jezičkih jedinica (Pikeov termin: wave ‘talas’) i od­ nosa uspostavljenih u jeziku (Pikeov termin field ‘polje’). U bilo kojoj od pomenutih triju oblasti jezičkog sistema treba obavezno voditi računa o bitnosti tih triju pojava. Funkcija jezičkih jedinica je u žiži interesovanja tagmemike. K a ­ rakteristično je da, suprotno predstavnicima generativne gramatike Chomskog (v. § 426) i uprkois njihovim kritičkim primedbama po­ vodom toga,107 Pike i njegovi sledbenici redovno označavaju od­ govarajućim simbolom funkciju glavnih rečeničkih konstituemata (npr. sintaksičku konstrukciju u kojoj imenicu kao centar neke date sintaksičke »fraze«108 postavljamo u poziciju subjekta i pri tom kombinujemo sa odgovarajućom glagolskom »frazom« u funkciji predikata prikazali bismo, primenjujući Pikeovu simboliku, na sledeći način: S /NP + P / VP).109 Tagmemička analiza iskorišćava kako supstitucioni test (v. § 332) tako i transformacioni.110 Transformacije ovde, međutim, ni107 V. npr. šta o tome kaže P. Postal u »Constituent Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic Description« (Indiana University, Bloomington 1964) na str. 36—38. 109 Frazom se u mnogim lingvističkim sredinama, po uzoru na ame­ ričku terminološku tradiciju, naziva sintaksička jedinica — grupa reči povezanih semantički ili funkcionalno (u našoj domaćoj lingvističkoj tra­ diciji odgovarajući je termin sintagma). 109 S = subjekat, P = predikat, N = imenica, V = glagol, P (uz N od­ nosno V) = simbol sa značenjem »fraza« (upotrebljeno početno slovo od engleskog termina phrase). 110 Transformacioni test u klasičnoj američkoj lingvistici označava pretvaranje jedne jezičke realnosti u drugu sa ciljem da se priroda te prvobitne realnosti dublje osvetli (pomenućemo, radi ilustracije, da se subjekatski karakter genitiva u srpskohrvatskom primeru pevanje ptica osvetljava transformacionom mogućnošću: pevanje ptica —» ptice pevaju, dok je objekatska priroda genitiva u primeru ubijanje ptica evidentna iz činjenice: ubijanje ptica —> [ljudi] ubijaju ptice). 10*

147

ukoliko ne impliciraju neku generativnu postupnost po sređenim pravilima (što bi inače bilo sltučaj da se radi o primeni transformacionog postupka u okviru jezičke teorije Noama Chomskog — v. § 428). Sledbenici Pikea ne veruju u celishodnost strogog izdva­ janja nivoa »dubinske strukture« od nivoa »površinske strukture«, (v. § 426). Oni, naprotiv, veruju da su svi nivoi jezičkog funkcionisanja najtešnje međusobno povezani. U ovom pogledu oni naj­ bliže stoje sihvatanjima britanskog lingviste M. Hallidaya ispoljemm u njegovoj »kategorijalnoj gramatici« (v. § 516). Interesovanje za tagmemiku bilo je početkom šezdesetih godina u SAD oslabilo zbog senzacionalnog uspeha generativne gramatike Chomskog kod mladih generacija. Potom se pojavila i Lambova stratdfikaciona gramatika koja je takođe privukla znatnu pažnju američke javnosti, doduše za relativno kraće vreme (v. § 512). U ovom razvojnom trenutku (početak 1969. godine) još uvek u ame­ ričkoj lingvistici caruje generativna gramatika. Međutim, tagmemika i dalje ima svojih odanih pristalica koji vredno rade, ne samo negujući teoriju, već i donoseći mnoge dragocene opise različitih, ranije nepoznatih jezika vršenih u skladu s osnovnim postavkama tagmemičke teorije. Bibliografski podaci 341. Pikeova teorija izložena je najpotpunije prvi put u delu »Language in Relation to a Unified Theory of the Struoture of Human Behavior«, Part I (Glendale, Calif., 1954), Part II (1955), Part III (1960); drugo, revidirano izdanje ovoga dela objavljeno je pod istim naslovom 1967. u Moutonovoj edioiji (Janua Linguarum, Series Maior 24, The Hague). U zborniku »Current Trends in Linguistics: Theoretical Foundations« Vol. III (izd. T. Sebeok, The Hague 1966) nalazi se Pikeov čJanak pod naslovom »A Guiide to Publications Related to Tagmemic Theory« (str. 365— 394) u kojem je dat osvrt na najvažnije ra­ dove pristalica tagmemičkog pristupa jeziku. __ Među tagmemičarima svakako se najviše istakao svojim nasto­ janjima oko produbljivanja teorije R. E. Longacre. Od njegovih do­ sadašnjih dela sledeća dva su svakako najvažnija: »Grammar Discovery Procedures: A Field Manual« ( — Janua Linguarum, Series Minor 33, The Hague 1964); »Some Fundamenta! Insights of Tagmemics«, L g Vol 41, No 1 (1965), 65— 76. 148

Antropološka lingvistika

342. Antropološka Lingvistika111 proučava odnos između jezika i kulture: da li i u kojoj meri postoji uslovljenost između datog kulturnog i odgovarajućeg jezičkog tipa. 343. U nauci X X veka razvilo se naglašeno interesovanje za fenomene kulture: od čega sve zavise njeni konkretni oblici, kakav je njen odnos prema individualnoj psihologiji, može li se sazdati jedna opšta teorija o kulturi, itd. Polazeći sa biheviorističkih pozi­ cija (v. § 328), američki naučnici su stavili jezičke pojave u centar pažnje: »jezičko ponašanje« (tj. konkretna forma komunikacije) razotkriva direktno ličnost-nosioca određenog kulturnog tipa, a pri tom je najdostupnije objektivnom naučnom opitu. Tako su se je­ zičkom fenomenom počeli baviti i predstavnici drugih, nelingvističkih disciplina — u prvom redu etnografi i psiholozi. Tridesetih goosredan o d n o s 'u g o v o r n o m la n cu .122 P arad igm atski i sin tagm atm- - - — ......

......

122 Up. ovo sa Saussureovim izdvajanjem sintagmatskih odnosa (»rappnrtB syntagmatiques«) od asocijativnih (»rapports associatifs«): prvi su za Saussurea neposredni odnosi jezičkih znakova u kontekstu, a drugi ■o tiču povezivanja asocijacijom jednog jezičkog znaka sa drugima koji trn 1/.građeni po istome kalupu (povezivati npr. u svesti oblik izvući sa izvlačiti ili izvaditi i si.). Hjelmsiev objašnjava da je izvršio termino­ l o š k u korekciju zam enjujući Saussureov izraz asocijativni odnosi izra/.wn paradigmatski odnosi u nameri »da izbegne psihologiziranje« (v. A etos du Quatrieme Congres International de Linguistes (1936), CopenIiiij?uo 1938, str. 140, n. 3).

165

ski odnosi su međusobno povezani, što se utvrđuje pramenom ko­ mutacije. Otkriti tu njihovu vezu komutacijom jeste upravo glavni posao lingvisitičke analize. Jer —■ šta bi drugo smeoi biti zadatak lingviste nego obrađivati l i n g v i s t i č k i fenomen? A lingvi­ stički fenomen ne podrazumeva ni glasovnu ni značenjsku stranu jezika, već odnos između njih. Taj se odnos u svakom konkretnom jeziku individualno ostvaruje. Utvrđivanjem odnosa paradigmatskom sintagmatskih primanom komutacije đoznaće se ono najhitnije o lingvističkom fenomenu: šta je u njemu opšte, a šta, u konkretnom slučaju, individualna realizacija. 384. Jedina od opštih karakteristika X X veka je poplava novih termina. Novi pojmovi su čekali na svoje nazive (v. § 239). Hjelmslevljeva glosematika samo je varan otklik opštih prilika u tome po­ gledu: novajlija u glosematičarskoj teoriji mora na svakom koraku da zastane zbog terminologije. Oduševljeni sadrug modernih logičara, Hjelmsiev je pre svega epistemološki (= sa pozicija epistemologije, teorije saznanja) prilazio đefinisanju pojava, što implicira napor ka ostvarenju maksimalne preciznosti u izrazu. Neophodno je bilo uzeti u pomoć adekvatnu terminologiju; nju je međutim, u mnogo slučajeva trebalo tek zasnivati. Najviše se u ovom po­ gledu može Hjelmslevu zaimeniti nedovoljno obaziranje na već po­ stojeću terminologiju koja nije uvek bila nepodesna, naprotiv. I još jedan krupan nedostatak, i njegove kao i drugih strukturalnih škola: nedostaje, i naročito, nedostajalo je u prvim godinama struk­ turalizma u lingvistici, potrebnog kontakta među glavnim školama (v. § 232). Ovo je donelo nezgodan raskorak u stvaranju termino­ logije za opšte teorijske tekovine modeme lingvistike. Dosta vre­ mena treba početniku u lingvističkim studijama da pronikne u to, recimo, da Hjelmslevljeva distinkcija intenzivne od ekstenzivne ka­ tegorije odgovara pojavi koja se u Jakobsonovoj terminologiji ozna­ čava kao opozicija obeleženog prema neobeleženom (v. § 288); da ono odiffivara ranome što -pripadnici ielske škole nazivaju traženje ne­ posrednih kon§iituenata (v. § 336); da isita, jelska škola naziva teh­ nikom supstitucije ono što odgovara, po terminologiji glosematičara, komutaciji itd. Ali kad se strpljivom studijom savlada početna terminološka azbuka moderne lingvistike, vrata u nove vidike se lako sama otključavaju. 385. Teorijske koncepcije glosematičara, od početka izrazito logističke, izdvajale su njihov rad od rada ostalih strukturalnih škola, naročito u prvim fazama razvoja strukturalne lingvistike. 166

Izvikani zibog apstrakcije i formalizma,123 ne uvek strećne ruke u primeni svojih logičkih kombinacija sa područja teorije na kon­ kretni jezički materijal (što je odmah od kritike dočekivano sa ogor­ čenim povikama), glosematičari. su tek poslednjih godina, u doba procvata rada na mašinsfcom prevođenju, prestali biti neka vrsta egzotike na polju lingvističkog strukturalizma. Opšte priznavanje i prihvatanje vrednosti. matematičkog metoda u lingvistici naših dana donelo je zbliženje sviju strukturalističkih škola (v. §§ 232 i 236). Predstavnici jalske škole su među prvima uočili da nerazumevanje sa glosamatičarima proističe više iz ne­ dostatka uzajamnog kontakta u razmenjivanju ideja i iskustava nego zbog razlika u osnovnim teorijskim koncepcijama (v. § 235). Glosematika je krajem pedesetih godina bila naročito popularna kod sovjetkih strukturalista.124 Bibliografske napomene 386. Iscrpan spisak Hjelmsflievljevih radova zaključno sa 1954. godinom daje B. Siertsema u pomenutoj knjizi »A Study of Glossernatics. Critical Survey of Its Fundamental Concapts«, The Hague J055. Glosematička teorija je prvi put objavljena u celini 1943. na danskom (L. Hjelmsiev, »Omkring sprogteoriens grundlceggelse«) a na engleskom 1953: L. Hjelmsiev, »Prolegomena to a Theory of I.Word and Objeot« (New Yonk 1960) a takođe i zbornik »Samantics and the Philosophy of Language« (ed. L. Linsky, Urbana 1952) koji objavljuje odabrane stranice iz radova sleđećih autora: L. Linskog, A.. Tarskog, C. I. Lewisa, NetLsona Goodmana, Willarda V. Qudnea, Bertranda Russella, Bensona Matesa, Paula Marhenkea, Carla G. Ilempela, Rudolfa Camapa, Arnea Neassa i Mortona G. Whitea. O filozofskim shvatanjima opštih semantičara i o tipu njihovog interesovanja za jezik informiše detaljno knjiga poljskog matema­ tičara Alfreda Korzvbskog (čije je objavljivanje označilo osnivanje 175

same filozofske škole): »Scienoe and Sanity, An Introduction to Non-Aristotelian Systems and General Semantics« (Lancaster: Science Press X X , 1933). Među lingvistima (»antropološki« orijentisanirn) dosta, je popularna knjiga S. J. Hayakawe, takođe predstav­ nika »opšte semantike«: »Language in Thought and Action« (New Yonk 1949; II izd. London 1965). Raznovrsnost samiotičke problematike dobro' prikazuju i sledeće dve knjige, doata popularne među predstavnicima lingvistike: C. K. Ogden and I. A. Richards, »The Meaning of Meaning, A Study of the Influence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism« (I izd. 1923; X izd. 1949, London) i H. Spang-Hanssen, »Recent Theoiies on the Nature of the Language Sign« (Copenhague 1954). Slavistima skrećemo pažnju na poznato delo poljskog autora Adama Schaffa: »Wst?p do semantyki« (Warszawa 1960), koje je doživelo i srpskohrvatski prevod (»Uvod u semantiku«, Beograd 1965). Jugosiovenskoij lingvističkoj publici poslužiće kao izvoir informacija i odlična knjiga Mihajla Marikovića: »Dijalektička teorija značenja« (Beograd 1961). SEMANTIKA (LINGVISTIČKA) 404. Semantika, nauka o značenjima reči (odnosno gramatičkih oblika) zasnovana je krajem X IX veka, najviše zaslugom francu­ skog lingviste Machela Breala (1832— 1915).140 Tek se, međutim, ^ u dvadesetom veku ona ozbiljno razvija ka© posebna lingvistička grana. Naročito' je poslednjih godina tempo njenog razvoja znatno aktivtiziran, zahvaljujući širem ikrugu zainteresovanih za njene pro­ bleme, bogatstvu teorijskih vidika i usaVršenijoj metodologiji. 405. Breal i njegovi savremenici141 postavili su značenjske stu­ dije u okvire fcoji su odgovarali opštoj lingvističkoj orijentaciji pred 140 I sam termin (semantique) Breal je prvi popularizovao među lingvistima (uveo ga je prvi put u svojoj studiji: »Les lois intelectuelles du language, fragments de semantique«, Annuaire de l’Association pour l'encouragem ent des etudes grecques en France, v ol. X V II, 1883), Iz engleske lingvistike je potekao drugi termin: sem aziologija (semasiology). Danas se oba izraza naporedo upotrebljavaju. Postoje, doduše, neki po­ kušaji za uvođenje i drugih terminS' (kao: sem atologija, glosologija, te ­ matika, rem atologija), ali su oni bez opštijeg značaja. 141 Z a značenjsku problem atiku aktivno su se interesovali npr.: francuski lingvista A. Darmegteter, JI. Paul (v. § 98), W. Wundt (v. § 83), H. Schuchardt (i ostali saradnici časopisax»W orter und Sachen«, v. § 111), i drugi.

176

kraj X IX veka: ukoliko, je poklanjana pažnja aktuelnim značenjima reči, to je bilo pre svega zato da se osvetli psihološka pozadina jezičkog fenomena; inače se ostajalo uglavnom na terenu istorije jezika — ispitivane su semantičke promene nastale tokom jezičke evolucij e. 406. Početkom X X veka bitno je unapređena metodologija istorijske semantike, zahvaljujući pre svega naporima francuske lin­ gvistike: klasične tekovine lingvističke geografije tiču se, pored ostalog, teorije o »homonimijskim konfliktima« (v. § 150) i ulozi socij alno-istorijskih faktora za razvoj leksike. Na razrađivanju ovog poslednjeg gledišta mnogo su i uspešno radili predstavnici sociolo­ ške lingvistike (v. § 162), a svojih zasluga u ovome pravcu imaju i italijamski neolingvisti (v. § 180). 407. Već prvih decenija našeg veka stavlja se na dnevni red lingvističkih interesovanja velika, do danas aktuelna tema: koji su opšti principi semantičkih pramena i kako ih utvrditi.142 U ovoj oblasti naučnog ispitivanja ističu se radovi predstavnika struktu­ ralne semantike. 408. Poodavno je već bilo primećeno da su pojedine reči po svome značenju grupisane tako da obrazuju koordiniranu celinu — sistem. Termin značenjski (semantički) sistem upotrebljava eksplicitno, govoreći O' ovoj pojavi, R. M. Meyer, još 1910. godine:143 npr. — naziva yojnih činova dobivaju pravi smisao' i značaj tek u celokupnosti terminologije O' činovima kojom se vojska služi; stoga u datom slučaju ta ceiofcupnost terminologije sačinjava »zna­ čenjski sistem« (»Bedeutungssysttem«). U više mahova je zatim uka­ zivano i na to da su se semantički sistemi menjali tokom vremena naporedo sa evolucijom u poimanju stvarnosti (drukčiji je bio, reci­ mo, sistem naziva za boje u antičkom svetu nego što je danas, a i danas postojeći nazivi ne pokrivaju sve nijanse koje sadrži sun­ čani spektar).144 Pravo produbljivanje teorije o semantičkim siste­ mima nastalo je, međutim, tek sa čuvenom studijom J. Triera: »Der deutsche Wortschatz im Sinnbezirk des Varstanđes« (Heiđelberg 1931) u kojoj je prvi put ubedljivo istaknuto da se sve reči 143 Pažnju lingvistike skrenula je u ovom pravcu naročito knjiga G. Sterna, »Meaning and Change o f Meaning, With Special Reference to English Language« Goteborg 1931. 143 U studiji »Bedeutungssysteme« Kuhn’s Zeitschrift X LIII, 1910, 352— 368. 144 Na ovom e problem u je (još pre 1930) najviše radio L. Weisgerber, predstavnik neohumboldtovaca — v. § 77.

177

ponašaju kao jedinice celokupnog leksičkog sistema datog jezika u đatom istorijskom trenutku. 409. Prilazeći semantičkom, problemu sa strukturalnih pozicija, Trier je najveću pažnju obratio razrađivanju teorije o semantičkim poljima: reči koje znače srodne pojmove odnose se na određene sektore oovekove svesti obrazujući sistem (semantičko polje) poveza­ nih semantičkih jedinica; ako se jedan od pojmova tokom vremena izmeni, mođifikuju se i ostali iz istog sektora, što automatski znači promenu u značenjima odgovarajućih reči.145 410. I pozna,ti teoretičar jeziika, inače psiholog po struci, Karl Buhler (1879— 1963; v. § 91) izjasnio se (1934, u svojoj knjizi »Sprachtheorie«) za strukturalno prilaženje semantičkom problemu. Njegov veliki autoritet kod savremenika u određivanju opštelingvističkog interesovanja146 bitno je doprdneo skretanju pažnje na teoriju o semantičkim sistemima uopšte, pa i na Trierovo' izlaganje o »značenjskim poljima«. Teoriju su produbili kasnije radovi predstav­ nika francuske sociološke lingvistike (v. § 163) u pravcu naglaša­ vanja uloge socijalnih faktora za sudbinu reči (najviše je na tome radio G. Matore). Tema o značenjskim poljima nije samo lingvi­ stička; nju obrađuju i predstavnici modeme psihologije. 411. Semantičke studije obuhvataju i semiotičtki problem: ispi­ tivanje prirode jezičkog znaka. Kao što je već pomenuto (v. § 255), 145 S v oje je shvatanje Trier ilustrovao primerim a iz istorije nemačke leksike. Pokazao je kako se tokom vekova, u zavisnosti od promena u shvatanjima određenih pojava iz oblasti društvenog poretka, znanja i kulture, m en jalo značenje a s njim e i međusobni odnos reči za obeležavanje opštih pojm ova o m udrosti i veštini (istorijski je osvetlio odnos izraza: W isheit, V/izzen, K u n st i List). 146 U toj knjizi, sem toga, na j Sistematičnije je izražena Biihlerova teorija o jeziku. Ona se svodi na to da jezik, shvaćen kao instrumenat saopštavanja, treba posmatrati u tri dim enzije: (A) s. pogledom na odnos prema govornom licu; (B) s pogledom na odnos prema onome kom e se saopštenje upućuje; (C) s p og led om ' na sam o saopštenje k ao takvo. Shodno ovoj distinkciji, jezik ispoljava: (A) ekspresivni karakter (za funkciju o k ojoj je reč Buhler je upotrebio p rvo termin Kundgabe, kasnije Ausdruck); (B) apelativni karakter (Buhlerov termin: p rv o A uslosung, kasnije Appel); (C) reprezentativni karakter (Buhlerov termin: Darstellung). Jedan od n ajn ovijih radova posvećenih procenjivanju Biihlerove teorije iz novog ugla gledanja jeste studija Gerolda U ngeheuera: »D ie k ybem etische Grundlage der Sprachtheorie von K arl Buhler«, To H onor Rom an Jakobson. Essays on the O ccasion o f His Seventieth Birthday Vol. III ( = Janua Linguarum, Series M aior 31, The Hague 1967, 2067— 2086). Biografske podatke o Biihleru daje Paul Garvin u Lg Vol. 40, No. 4, 1964, 633— 634 (s priloženim spiskom onih BiihleroVih radova koji mogu biti od interesa za jezičkog stručnjaka).

178

još uvek se raspravlja o proizvoljnosti odnosno obaveznosti veze datoga sazvučja sa datim značenjem (o tome su se izjašnjavali, posle Saussurea, eminentni autori kao: Buhler, Buyissens, Ullmamn, Zvegincev, Regnell, i mnogi drugi). U centru pažnje je i fenomen nominacije (= davanje naziva pojavama): koliko je naziv dat prosto iz komunikativnih potreba — da se o pojavi može razgovarati, a koliko je u njega uloženo od subjektivnog ocenjivanja pojave o kojoj se nazivom referiše (o ovome paslednjem su raspravljali mnogobrojni autori, pojedini i ne pripadajući čak neposredno krugo­ vima semantičara, ali zainteresovani za problem psihološkog u jeziku — npr. Wundt, v. § 83, ili Bally, v. § 265). 412. U velike, uvek prisutne teme za diskusiju spada i pitanje šta je reč i kako je definisaiti. Zatim — kako odvojiti poilisemiju (v. § 376) od homonimije. Ovaj drugi problem nameće po sebi po­ trebu za teorijskim razlikovanjem onoga što bi se potencijalno moglo obuhvatiti jednim značenjem od onoga što je stvarno njime obuhvaćeno (srpskohrvatska reč meso obuhvata istovremeno pojam 0 mesu koje služi za ishranu i o' mesu živog tela; u francuskom je prvi pojam izražen rečju viande, drugi rečju chair). Radi efikasne analize značenja bilo je potrebno razgraničiti i oiblast logičkog i psihološkog u jeziku: kako i do koje mere dolaze do izražaja logičke 1 psihološke kategorije kroz jezički fenomen.147 413. Mnogo se raspravlja u lingvistici (naročito danas, u vezi s potrebama mašinskog prevođenja)148 o tome u kojem odnosu stoji »leksičko značenje« prema »gramatičkom« (sufiks -ić npr., označa­ vajući deminuciju, ima leksičko značenje: cvetič = mali cvet; oblik se, međutim, upotrabljen kao znak neprelaznosti uz glagol peci — peče se — ima, naprotiv, gramatičko značenje). 414. Značajan doprinos unapređenju praktične semantičke anali­ ze bilo je ukazivanje na vrednost konteksta za .osvetljavanje kon­ kretnih nijansi značenja.149 Međutim, to ipak nije bitno izmenilo nedovoljnu razrađenost metodologije na ovom polju jezičkih studija. Poznata nesavršenost jednojezdčkih rečnika odnosi se na neefikas­ nost njihovih sredstava definicije: nedostaju mogućnosti zamene 147 Danas se| u lingvistici sve više usvajaju u ovom pogledu distink­ cije koje su imeli logičari (prema njihovom shvatanju npr. zamenica to ili veznik ili bili bi znaci-formatori — izražavaju pojmove prvenstveno iz oblasti logičnog mišljenja, dok reči kao kuća ili trčati pripadaju kateKorij: dezignatora: odnose se na konkretne pojave). 149 V. § 475.

149 U ovome su pravcu najviše insistirali predstavnici engleske etno11rajske lingvistike (poznate, uostalom, i pod terminom škole kontekstuatiata): Malinowski i Firth (v. § 514). 179

sinonima drugim načinima deskripcije, a nije dovoljno razgrani­ čena ni homonimija od poliseumje. 415. Godine 1957. jedna grupa američkih psihologa150 pokušala je da poboljša metod u leksikografiji primenom naročitih testova kojima se traži »semantički profil« reči. Napravljena je skala: se­ dam polja sa dva suprotna pola — na jednom jedan pridev, na dru­ gom drugi, njegov neposredni semantički opozit (lep — ružan, pa­ metan — glup, koristan — " štetan, itd.), između polova sedam praznih polja u koja treba rasporediti znakove (+ ) ili (—). Oda­ brane reči davane su raznim ljudima s tim da ti ljudi, stavljanjem odgovarajućih znakova u prazna polja, opišu ka kome se polu kreću karakteristike date reči: da li se reč majka odlikuje osobinom »lep« ili »ružan«, »glup« ili »pametan« i si. Primenom statističkog metoda dobija se posle izvršenih testova »semantički profil« reči podvrgnutih ispitivanju, tj. numerički indeks njihovih karakteri­ stika. Tako postaje, pored ostalog, izmerljiva i udaljenost jedne reči od druge po značenju. Sa lingvistički strane ovakav je metod primljen vrlo kritički.151 416. Krajem pedesetih godina diskusije među lingvistima-semantičarima (poglavito u SAD) tiču se iznalaženja objektivnog metoda analize semantičkih kategorija. Sve više se učvršćuje uveranje da taj objektivni metod leži u primeni metajezičkih kriterija koje razrađuju predstavnici simboličke logike (v. § 388). Prihvatanjem takvog metoda lingvistika bi se najzad direktno uputila dosada nedostignutim, a velikim ciljevima: 1. egzaktnoj leksiko­ grafiji; 2. pronalaženju univerzalnih semantičkih kategorija, tj. utvrđivanju onih semantičkih struktura i njihovih.zakonitosta koje su uvek prisutne u jeziku, bez obzira na njegovu konkretnu reali­ zaciju. Osvajanje ovih ciljeva bi bitno pripomoglo, pored ostalog, unapređenju mašinskog prevođenja. Krajem šezdesetih godina američku lingvističku javnost osvo­ jila je generativna gramatika (v. § 422). Novi pristup jeziku uveden je prvo u domen sintakse (o osnivaču generativne gramatike Noamu Chomskom v. § 423). Međutim, već 1963. godine pojavljuje se generativna teorija semantike, čiji su osnovači sledbenici Chomskog J. J. Katz i J. A. Fodor (v. bibliografske podatke u § 417). Generativni pristup leksici sastoji se u razlaganju značenja reči 150 Ch. E. Osgood, G. J. Souci, P. H. Tannenbaum: »The Measurement of Meaning«, Urbana 1957. 151 V. kritiku semantičara U. Weinreicha u časopisu Word XIV, 2—3, 1958, 346—366, odgovor Osgoođov i ponovnu reč Weinreicha u br. XV, 1, 1959, 192—200 i 200—201.

180

na konstitutivne semantičke pojedinosti u onom smislu u ko­ jem Chomsky razlaže rečenicu na sastavne elemente po shemi .vdrveta« (v. § 427). Teorija je gotovo senzacionalno odjeknula u lingvističkim krugovima izazivajući kontroverzne komentare. Najodsudniju kritiku doživela je od strane uglednog američkog lingvi­ ste U. Weinreicha, koji se i sam opredelio za generativni pristup, ali uz mnoge stavove koji bitno odstupaju od shvatanja dvojice autora (v. bibliografske podatke u § 417). Vremenom je originalna teorija Katza i Fodora doživela osetne izmene u detaljima. Katz je preuzeo na sebe njeno dalje produbljivanje (v. § 417). Bibliografske napomene 417. U najstarija, klasična dela semantičkih studija spadaju: M. Breal, »Essai de semantique« (Pariš 1897). A. Darmesteter, »La vie des mots« (Pariš 1893) i H. Sperber, »Einfuhrung in die Bedeutungslehre« (Bonn und Leipzig 1923). Osim Trierove klasične studije navedene u § 408, v. i sledećcnjegove radove: »Deutsche Beđeutungsforschung«, Germanische Philologie: Ergebnisse und Aufgaben (= Festschrift fiir O. Behagel), Heidelberg 1934, 173—200; »Das Spraehliche Feld. Eine Auseinandersetzung«, Neue Jahrbiicher fiir Wissenschaft und Jungenbildung No 10, 1934, 428—449. V. takođe i studiju F. Domseiffa: »Das Problem des Bedeutungswanđels«, Zeitschrift fiir deutsche Philologie 63, 1938, 119—138. Kritiku tradicionalne semantike s objašnjenjem leksičke ter­ minologije daje Leo Weisgerber u »Die Bedeutungslehre — ein Irrweg der Sprachwissenschaft« (Germanisch-romaniische Monatschrift XV, 1927, 161—183). Teorija o semantičkom sistemu prikazana je u knjizi: R. Hallig — W. von Wartburg, »Begriffssystem als Grundlage fiir die Lexikographie. Versuch eine Orđnungschemas«, Berlin 1952; II izd. 1963. Leksikološki metod predstavnika estetskog idealizma ilustruje poznata knjiga Lea Spitzera: »Essays in Historical Semantics« (New York 1948). Klasični izvori za upoznavanje modeme semantike: S. Ulkaann, i'Principles of Semantics«, Glasgow 1957 (ovo je II izd., značajnije od prvog — 1951. god. — zbog dodatog poglavlja: »Supplements to the Second Edition: Recent Developments in Semantics«, 300—321); A. V. Z v e g i n c e v , » S e m a s i o l o g i j a « , Moskva 1957; H. 181

Regnell, »Semaiutik«, Stookholm 1958; E. Leisi, »Der Wortinhalt, seine Struktur im Deutschen und Englischen«, Heidelberg 1961 (II prošireno izđ.). Treba istaći da je nedavno A. V. Zvegincev objavio svoju drugu značajnu knjigu o semantičkim problemima pod naslo­ vom » T e o r e t i č e s k a j a i p r i k l a d n a j a l i n g v i s t i k a « (Moskva 1968) u kojoj se, uz kompetentan prikaz nekih od aJctuelnih postavki savremene semantičke teorije, nude i pojedina origi­ nalna teorijska rešenja. Značajni su i sledeći Ullmannovi radovi: knjiga »Precis de semantique frangaise« (Berne 1952) kaio izvrsna praktična demon­ stracija novijeg semantičkog metoda; studija »Descriptive Semantics and Linguistic Typology« (Woird 9, 1953, 225—240) zato što pokreće pitanje uočavanja univerzalnih semantičkih kategorija u jezicima. Vrlo pristupačno pisan, opšti pogled na razvoj semantičkih stu­ dija i osnovnu semantičku problematiku daje P. Guiraud u »La semantique« Pariš 1955 — edicija: »Que sais-je?«). V. i knjigu E. Buyssensa, »Linguistique hisitorique: Homonymie — Stylistique — Semantique — Changements phonetiques« (= Trava;ux de la Faculte de philosophie et lettres XXVIII, Bruxe!les; Bruxelles-Paris 1965; posebno v. poglavlje »La semantique et la mesure du voeabulaire«, str. 121—130). Noviju metodološku orijentaciju francuskih semantičara lepo ilustruje knjiga G. Maitore: »La methode en lexicologie. Domadne frangais« (Pariš 1953). Od radova francuskih autora koji su poslednj'ih godina najviše pažnje privukli u široj lingvističkoj javno­ sti treba posebno istaći siedeće: B. Pottier, »Vers ime semantique miodeme«, Travaux de linguistique et de litterature II, 1, 1964 (Centre de philologie et de litteratures romanes de l’Universite de Strassbourg); A. J. Greimas, »Semantique srtructurale. Recherche de methode«, Pariš 1966. V. i zbornik radova koji prikazuju raz­ vojni trenutak semantičkih studija krajem pedesetih godina: »Lexicologie et lexioographie frangaise et romanes. Orientations et exigences actuelles« (Colloques Initemationaux du Centre National de la Recherche Scientifique, Sciences Humadnes, Pariš 1960). U zborniku »O t o č n y x m e t o d a x i s s l e d o v a , n i j a j a z y k a« (autori: O. S. A x m a n o v a , I. A. M e l ’ č u k , E. V. P a d u č e v a , R. M. F r u m k i n a ; izd. Moskovskog univ., 1961) u glavi II ( » N e k o t o r y e v o p r o i s y s e m a n t i k i v s o v r e m e n n o m j a z y k o z n a n i i « , 20—32) izloženi su, ukratko a znalački, neki od centralnih semantičkih problema savremene ling182

vistoke. V. i zbornik » V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « (izd. AN SSSR, Mo­ skva 1961) gde su, pored ostalog, objavljeni i sledeći radovi: R. A. B u d a g o v , »K k r i t i k e r e l j a t i v i s t i č e s k i x t e o ' r i j s l o v a « (5—29); A. A. U f im c e v a , » T e o r i i ‘s e m a n t i č e š ­ kog o p o l j a ’ i v o z m o ž n o s t i ix p r i m e n e n i j a pri i z u č e n i i s l o v a r n o g o s o s t a v a j a z y k a « (30—63); K. A. Ii e v k o v s k a j a , »N e k o < t o r y e z a r u b e ž n y e j a z y k o > v e d č e s k i e t e o r i i i p o n j a t i e s l o v a « (64—89). V. i K. A. Levkoskaja, » T e o r i j a s l o v a . P r i n c i p y e e p o s t r o e n i j a i aispekti i z u č e n i j a l e k s i č e s k o g o m a t e r i a l a « (Moskva 1962). Metod (danas u svetu veoma cenjene) škole »vjetskih leksdkologa ilustruju, pored pomenutih dela Zveginceva: knjiga O. S. Ahmanove, » O č e r k i p o o b š č e j i r u s s k o j l e k s i k o l o [' i i« (Moskva 1957) i studije objavljene u časopisu » L e k s i k o g r a f i č e s k i j s b o r n i i k « koji izlazi od 1957 (sarađuju autori kao Ožegov, Vinogradov, Ahmanova, Avrorin, Zvegincev, Kotelova i dr.). Od naročitog značaja za razvoj modernih shvatanja o seman­ tičkim problemima u SSSR bila je knjiga A. I. Smimickog: »L e k s i k o l o g i j a a n g l i j s k o g o j a z y k a « (Moskva 1956). Zainleresovanima za leksikografiju ona i danas može poslužiti kao dobar uvodni udžbenik. V. i D. N. Šmelev, » O č e r k i p o s e m a s i o l o g i i r u s s k o g o j a z y k a « , Moskva 1'964. Danas je besumnje jedan od najviše cenjemih sovjetskih semantičara Ju. D. Apresjan. Njegov originalni pristup semantici izložen je pristupačno u knjizi » E k s p e r i m e n t a l ’ n o e i s s l e d o v a n i e s e m a n ­ t i k i r u s s k o g o g l a g o l a « (Moskva 1967). On je uostalom, ranijih godina vrlo budno pratio razvoj rada na semantičkim problemima u svetu i dao nekolko zapaženih prikaza vladajućih koncepcija na tome polju lingvističkih studija (v. npr. »K v o p r o s u o s t r u k t u r n o j l e k s i k o l o g i i « , VJa 3, 1962, :!8—46; » S o v r e m e n n y e m e t o d y i z u č e n i j a z n a č e n i j i n e k o t o r y e p r o b l e m y strukturno'j lingvistiki«, l’ r o b l e m y s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i , Moskva 1963, 102—150). E. A. Nida u »A System for the Description of Semantic Elenieints« (Word 7, 1951, 1—14) demonstrira primenu klasično ame­ ričkog načina analize na semantičku problematiku. Leksikografima može biti naročito interesantna njegova studija: »Analysis of Meaand Dictionary Malking« (IJAL 24, 1958, 279—292).

Pristupanje problemu značenja u duhu koncepcija antropolo­ ške lingvistike spovedeno je za poslednjih petnaestak godina u raz­ ličitim radovima, od kojih bismo pomenuli ovde sledeće: D. L. Oltmsted, »Tovvards a Cultural Theory of Lexical Innovation« (Report of the Fifth Annual Round Table Meeting on Ldnguistics and Langu­ age Studies, 1954, 105—117); U. Weinreich, »Travels in Semantic Space« (Worđ 14, 1958, 346—366); D. H. Hym.es, »On Typology of Cognitive Styles in Language« (Anthrop. Linguistics 3, No11, 1961, 22—54). Posebno ćemo istaći studije: W. H. Goođenough, »Componential Analysis and the Study of Meaning«, Lg, Vol. 32, No 1„ 1956, 195— 216 i Floyđ G. Lounsbury, »A Semantic Analysis of the Pa;wnee Kinship Usage«, Lg, Vol. 32, No( 1, 1956, 158—194 u kojima se uka­ zuje na postojanje neke vrste »semantičke paradigme«, tj. na činje­ nicu da se jedno dato značenje na različite načine sanisaono oformljuje u zavisnosti od konteksta, obrazujući, dakle, svojevrsne »paradigmatske jedinice« istog osnovnog značenja. O pokušaju primene psiholoških testova radi objektivne ana­ lize značenja v. pomenutu studiju »The Measurement of Meaning« i Weinreichovu kritiku — § 415 n. O tome šta daje teorija informacije za usavršavanje semantičke analize govori D. M. Mackay u »The Place of ‘Meaning’ in the Theory of. Information« (Information Theory, ed. by C. Cherry, Basic Books, New York 1056), a na to kako pomoću prevođenja na druge jezike a i prafraziranj em dobij amo indirektno uvid u znače­ nje ukazuje Paul Garvin u »A Descriptive Technique for the Treatment of Meaning«, Lg, Vol. 34, No 1, 1958, 1—32. Od studija koje tretiraju problem analize mišljenja kroz analizu jezika pomenućemo: R. Wells, »Meaning and Use« (Word 10, 1954, 235—250), »Is a Structural Treatment of Meaning Possible?« (8th Proceedings, 654—666) i »A Mathematical Approach to Meaning« (C.FS XV, 1957, 117—136); Charles C. Fries, »Meaning and Linguistic Analysis« (Lg 30, No 1, 1954, 57—68); Shir6 Hattori, »The Analysis of Meamng« (For Roman Jakobson, 201—212) i »The Sense of Sentence and the Meaning of Utterance« (To Honor Roman Jakob­ son: Essays on the Occasion of His Seventieth Birthday, Vol. II = Janua Linguarum, Series Maiior 31, The Hague 1967, 850—854). Britanski lingvista J. Lyoms zapažen je još početkom šezdesetih godina svojim radom »Structural Semantics« (= Publications of the Philoiogical Society 20; Blackwell, Oxford 1963). Aktueilne poglede ovog autora na jezik uopšte, uključujući tu i domen semantike, 184

najbolje ilustruje knjiga objavljena 1968 (Cambridge): »Introduction to Theoretical Ldnguistics«. Od drugih radova koji su publikovani tokom šezdesetih godina na raznim stranama pobuđujući veću pažnju šire lingvističke jav­ nosti modernim pristupom semantičkoj problem,atici pomenućemo ovde: Laszlo Antal, »Questions of Meaning« (= Janua Linguarum, Serieis Minoir 27, The Hague 1963); S. Abraham and F. Kiefer, »A Theory of Structural Semantics« (Janua Linguarum, Series Minor 49, The Hague 1966); E. H. Bendix, »Componential Analysis of Ge­ neral Vocabulary. The Semantic Structure of a Set of Verbs in English, Hinđi and Japanese« (Indiana University, Bloomiington and the Hague 1966); L. Toodl, »Problemy semantiky«, Praha 1966; K. Gabka, »Theorien zur Darstellung eines Wortschatzes«, Halle7 Saale 1967; J. F. Staal, »Meaning, Regular and Irregular«, Foundations of Language 4, 1968, 182—184. Primenu metoda algebarske lingvistike u oblasti semantičkih ispitivanja ilustruje srtudija: K. Čulik, » I s p o l ’ z o v a n i e a b s t r a k t n o j s e m a n t i i k i i t e o r i i g r a f o v v minoigoz n a č n y x p e r e v o d n y x slovarjax«, P r o b le m y kib e r n e t i k i 13, 1065, 221—232. Sledeći zbornici upoznaće na prikladan način zainteresovane sa najvažnijim problemima modernih semantičkih studija: »Zeichen und Syistem der Sprache« I-IV (1961-1968, Berlin); »Probleme der Semantik« (= Zeitschrift fiir franzosische Sprache und Literatur, Beiheft 1, Wiesbaden 1968, izd. W. T. Elwert). Ideje Chomskog (v. § 425) primenili su najdosiednije u seman­ tičkoj analizi prvi put 1963. gođinei J. J. Katz i J. A. Fodor u danas već klasionoj studiji »The Structure of a Semantic Theory«, Lg 39, str. 140—210 (preštampano u zborniku The Structure of Language: Reađings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J. Katz, Englevvood Cliffs, New Jersey 1964, 479—518). Ista osnovna shvatanja, ali u novijoj verziji, izložio je J. J. Katz u studiji »Recent Issues in Semantic Theory«, Foundations of Language Vol. 3, No 2, 1967, 124—194. Originalni generativni pristup semantičkoj problematici uz kritički osvrt na semantičku teoriju Katza i Fodora dao je U. Weinreich u radu »Explora;tions in Semantic Theory«, Current Ttrends in Linguistics III (izd. Thomas A. Sebeoik, The Hague 1966, 395—477). Dalju razradu semantičkih problema u okviru generativne gra­ matike preuzimaju u najnovije vreme i drugi lingvisti, mahom mlađi, vaspitani na idejama Chomskog, ali sa sopstvenim pogledima 185

na pojedina pitanja. Zainteresovane bi npr. trebalo uputiti na dedeće radove: Jeffrey Gruber, »LoOk and See«, Lg 43, 1967, 937—947; Jef£rey Gruber, »Functioms of the Lexicon in Foranal Descriptive Grammars«, System Development Corp., TM-3770/000/00, Santa Monica 1967; J. D. McCawiey, »Meaning an the Description of Languages«, Kotofoa nouchu 2, 1967, 10—18, 38—48, 51—57; J. D. McCa,wley, »The Role o f Setmantios in. a Grammar«, Universals in Linguistic Theory (izd. E. Bach i R. T. Harms, Holt, Rinehart and Winston, 1968, 124—160); M. Bierwisch, »Some Semantic Univer­ sals of German Adjectivals«, Foundations of Language 3, 1967, 1—36; Ch. Fillmore, »Lexical Entries For Verbsi«, Fouhidations of Language Vol. 4, No 4, 1968, 373—393; M. Bierwisch, »On Certain Problema o f Semantic Representation«, Foundations of Language 5, 1969, 153— 184; Paul Teller, »Some Disoussion and Extension of Manfred Bierwisch’s work on German Adjectivals«, Foundations of Language 5, 1969, 185—217.

(LINGVISTIČKA) SINTAKSA I GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU

LINGVISTIČKA SINTAKSA 418. Kao što je tridesetih godina ovog veka f onologija bila ona oblast lingvističkih studija u kojoj su se najintenzivnije razvijale avangardne misli lingvističke teorije, tako je to u proteklim šez­ desetim godinama bio slučaj sa sintaksom. I u ovom razvojnom trenutku (prag sedamdesetih) sintaksa je u centru pažnje. Ovakav značaj sintaksa je dobila relativno' vrlo kasno. Sve do XX veka ona je bila dosta zapostavljena u poređenju sa naukom o glasovima i morfološkim proučavanjima. Slabo' napredovanje sintaksičkih studija bilo je usilovljeno metodološkim nedostacima, Sintaksičkim pojavama prilazilo se po pravilu isključivo sa značenjske strane, uz piimenu subjektivnih kriterija (po »jezičkom osećanju«) u analizi, što je a prionu lišavalo sintaksičku definiciju potrebne naučne preciznosti.152 419. Prve ozbiljne novine u sintaksi nailaze tek tridesetih go­ dina. Tada su se, na primer, u široj lingvističkoj javnosti pročule ideje jednog ingenioznog Danca, angliste po struci, po imenu Otta Jespensena (1860—1943). Mada nije stvorio nikakvu svoju posebnu školu, ovaj daroviti lingvista je o mnogim jezičkim pojavama, po­ sebno o sintaksičkim konstrukcijama, izneo niz originalnih zapaža-, nja koja su stimulativno delovala na razvoj sđntaksičkog metoda ne samoi u Evropi već i u Americi. Tada se, uostalom, i oblast sintaksičkih studija proširuje: sazrelo je npr. uverenje da je za razumevanje rečenica i odnosa u njoj potrebno ispitati i konkretan odnos govornika i sagovomika u trenutku komunikacije (na ovo EU poglavito skrenuli pažnju K. Biihler —- v. § 410, i A. Garđiner, 1879—1963). Javljaju se i pokušaji da se fenomen rečenice osvetli iz jednog sasvim novog ugla. »Fizička« definicija zamenjuje »mentalističfcu«: rečenica se određuje kao jezička jedinica čiji su sa152 Karakteristično je npr. da je početkom tridesetih godina ovog veka lingvistika raspolagala sa preko 160 definicija rečenice. 187

stavni elementi — reči — objedinjeni intonacijom u jedinstvenu izgovornu celinu (ovakvo shvatanja zastupa npr. poznati holandski sintaksičar A. W. de Groot, 1892— 1963). 420. Odsudni korak unapred u razvoju sintakse postignut je tek onda kada je primenjen strukturalni metod. U SAD on je naj­ plodotvornije razrađen na principima jelske škole (v. § 335). Predstavnici tradicionalne lingvistike nisu uopšte uzimali u obzir sintaksičku problematiku ukoliko su se bavili morfologijom, niti obratno. Njihovo je uverenje bilo da morfološku od sintaksičke problematike treba oštro odvajati, i teorijski i praktično', s tim da se ispitivanje upotrebe oblika priključi sintaksi. Strukturalna lin­ gvistika se odlikuje upravo obrnutim stavom. Ona ne postavlja oštre granice između dveju disciplina, a naglašava da je problem upotrebe oblika prvenstveno' morfološkog karaktera. Istaknuti morfoloizi jelske škole su istovremeno i veliki pioniri modeme sintakse (v. § 335). Njihovo studiranje rečeničnih tipova i rečenične struk­ ture počiva na primeni metoda distribucije, izdvajanjem »nepo­ srednih konstituenata« (v. § 336). 421. Strukturalizam je i u Evropi delovao pozitivno na razvoj sintaksičkih ispitivanja. Tridesetih gcdina, na prismer, ne samo što se počela ozbiljno obrađivati sintagmatika (prvenstveno u okviru ženevske škole — v. § 262; objašnjenje termina V. u § 195) već se javilo kod mnogih i uverenje da treba dužnu pažnju poklanjati pitanjima sintaksičke valentnosti, tj, konstrukcionim mogućnostima reči (o ovome se prvi glasnije izjašnjavao francuski slavista, struk­ turalista po ubeđenju, L. Tesniere; za ista shvatanja se zalaže u principu i francuski germanista J. Fourquet, zasnivajući čak na njima i poseban sintaksički metod poznat pod terminom poziciona sintaksa; srodna interesovanja dele i drugi neki istaknuti sintaksičari, prvenstveno među germanistima — npr. H. Glinz). Praška škola je počela ukazivati na potrebu da se rečenica ispituje na raz­ ličitim nivoima apstrakcije, što je dovelo do širenja teorijskih hori­ zonata. Ideja o invarijantnim kategorijama, takođe jedan od ko­ risnih plodova strukturalističke epohe, navela je sovjetske sintaksičare da razviju teoriju o sintaksičkim paradigmama. Analogno, naime, srodnim morfološkim jedinicama koje obrazuju paradigmat­ ski sistem oblika, i srodne rečenice se posmatraju, po ovoj koncep­ ciji, u odgovarajućim sistemskim odnosima: ja spavam npr. funkcioniše kao osnovna jedinica sistema »sintaksičke paradigme« u ko­ jem se javljaju i rečenice ja ne spavam, meni se spava itd., kao što je imenica žena osnovni član paradigmatskog sistema kome pripa­ 188

daju i oblici ženu, ženama itd. Ispitivanja na toj strani iznela su na viđelo mnoge interesantne pojedinosti (npr. činjenicu da poje­ dine rečenice, baš kao i pojedine imenice, nisu u stanju da razviju sve očekivane naispramne paradigmatske forme; rečenica, recimo, zgrade su nove ima prema sebi normalno singularsfco obrazovanje zgrada je nova, dok ga, međutim, rečenica zgrade su identične nema: bez dodatog objašnjenja sa čime je ostvarena identičnost, rečenica zgrada je identična bi bila besmislena). Istraživanja se sve intenzivnije kreću u pravcu utvrđivanja relevantnositi leksičkih značenja reči na nivou sintakse, što opredeljuje pojedine stručnjake za stav A. I. Smimickog (koji je izinet u njegovoj knjizi » S i n t a k s i s a n g l i j s k o g o j a z y k a« , Moskva 1957) o tome da bi, nasuprot strukturalnoj sintaksi koja se bavi prostim opisom konstrukcionih pojava, trebalo' izdvojiti ovu leksičku sintaksu kao po­ sebnu lingvističku disciplinu.

GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU 422. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvojni period: tada se zasniva generativna gramatika. Terminom generativna naglašava se činjenica da je cilj ove gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju (= stva­ raju) rečenice. Generativnu gramatiku koja se zasniva na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam Chomsky (rođ. 1928), nazivaju mnogi transformacionom gramatikom (Chomsky je upotrebio ter­ min transformacija da bi identifikovao onu vrstu pravila koja stu­ paju u dejstvo tek pošto su uspostavljene »dubinske frazne struk­ ture« na osnovu kojih se produkuju rečenice — v. § 427). 423. Generativna gramatika je već nagoveštena u radovima eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harr^a (rođ. 1909: v. § 340). Razrađujući svoju teoriju đistribtMje; Hams je došao do uverenja da bi se efikasna analiza morfema mogla izvršiti tek suk­ cesivnim uključivanjem s i m b o l a u metodološku proceduru. Ta bi se procedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu struk­ ture iskaza: prvo identifikovati svaku morfemsfcu jedinicu, pa od­ nose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima (v. § 336), i, najzad; utvrditi osnovnu shemu strukture celokupnog iskaza. Poći, dakle, odi manjih jezičkih jedinica ka većim. Svoje prve ideje o to­ me Harris izlaže još 1946. u studiji »From Morpheme to Utterance« (v. § 430). 189

Tek je, međutim, Harrisov učenik Noam Chomsiky definitivno postavio teoriju transformacionalizma i uveo> novi metod u sintaksička ispitivanja. Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena smatra se objavljivanje njegove knjige: »Syntactic Structures« (1957) kojom je transformacionalizam zasnovan i razglašen širom lingvističkog sveta. 424. I Chomsky se opredelio za postupnost analize i simbolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postupnosti zamišljen u obrnutom ismislu: poći od većih jezičkih jedinica ka manjim, tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iskaza (odrediti neposredne feonstituente), a opisivanje bazičnih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle, Harrisova analiza morfološka po> svojoj polaz­ noj orijentaciji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sintaksičara. Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teorijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao gra­ naatičar) zainteiresovan za osvetljavanje rečeničnih struktura. Chomsky, međutim, prilaizi jezičkom ispitivanju sa željom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog. 425. Naučni horizont Chomskog bio- je u osnovi određen nje­ govim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog američkog distribucionalizma (v. § 332) i logističke koncepcije sintakse (v. § 402). Osmatrajući jezik iz perspektive takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi iznalaženja jedne univerzalne teorije o gra­ matičkim strukturama koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbola u proces analize (budući da bi se samo takvim metodolo­ škim postupkom naučnom pristupu obezbeđila željena preciznost). Iz te se zamisli rodila generativna gramatika. 426. Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uverenju da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba da, nam ob­ jasni principe po koijima stvaramo rečenice odnosno razumemo nji­ hovo značenje. U žižu pažnje postavljaju se p r o c e s i , ovog puta ostvareni na planu isdmhronije (o distinkciji sinhronija / dijahronija v. § 260), do kojih dolazi prilikom kreiranja rečenica, odnosno nji­ hovog poimanja. Gramatika jednog jezika đefiniše se kao sistem pravila čijom primenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva. Po Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl. ordered rules), što znači da se ne imogu primenjivati proizvoljno, već samo po određenom redosledu. Transformaciona gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem sređenih pravila koja se prikazuju pomoću simbola. 190

Nasuprot distribucionalistima koji su opisivali ono što se na­ lazi u korpusu (v. § 332), Chomskog zanimaju pravila pomoću kojih se izvode »gramatičke« rečenice, tj. one koje jezičko, osećanje nosi­ laca datoga jezika prima kao pravilne. Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u gra­ matičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru gramatičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom na njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost govornih predstavnika datoga jezika. Pod terminom kompetencija govornog predstavnika (engl. competence of the native speaker) treba razuimeti i sposobnost da se uoče devijantne (tj. gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s tim da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se razume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana rečenica. Pošto Chomsky i nje­ govi sledbenici postavljaju sebi u zadatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generiraju samo one rečenice koje govorni pred­ stavnik prihvati kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni predstavnik odbacuje kao »negramatičke«, jasno je da poj­ movi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaize u krug nji­ hovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, ekspLicitno opredeljuje za ispitivanje feno­ mena koji su u vezi s lingvističkom kompetencijom, zapostavlja­ jući pri tom svesno sve ono što se neposredno tiče samog čina jezič­ kog ispoljavanja (engl. termin: perjormance). Jedna od fundamentalnih distinkcija koju uvodi teorija Chom­ skog odnosi se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: po­ vršinske i dubinske strukture (engl. surjace structure / deep struiure). Površinska struktura jeste direktna apstrakcija odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog datog jezika; dubin­ ski nivo, budući apstraktnija (i u tom smislu »dublji«) pođrazumeva, naprotiv, one odnose koji se ne uočavaju neposredno poismatranjem ostvarenog jezičkog fenomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izvesmih principa koje postavlja teorija (više o tome u § 427). Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompetencije, Choomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na problem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u suštini »dubinski« ka­ rakter.153 153 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L. Wittgenstein — v. § 393 n. — još 1953. god. upotrebljavao izraze Tiefengrammatik i Oberfliichen-

grammatik).

191

427. Od 1957. do danas Chcxmsky je znatno evoluirao u shvatanjima. Definitivnoj a verzija teorije, koja je objavljena 1965. u re­ prezentativnom delu »Aspects of the Theory of Syntax«, sadrži mnoge korekcije prvobitnih postavki. Srž te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati na sjedeći način. Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom komponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se sastoji iz sintaksičkog dela, čiji je karakter generativan, i takozvanog leksikona. Siintaksički deo obuhvata sistem sređenih sintaksiekih pravila. Njihovom primenom generiraju se sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vidu »fraznih« struktura (o terminu »fra­ za« v. § 340 n.). S obzirom na karakterističan način prikazivanja, »frazna« struktura se najčešće naziva »drvetom«; up. npr. »drvo« nastalo u procesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekatsike »fraze« (NP), reprezantovane imenicom (N) u kon­ strukciji s pridevom (Adj), i od predikatske »fraze« (VP) čiji su konstituenti glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv):154

Među sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj kompo­ nenti svrstavaju se i pravila za uspostavljanje kompleksnih sim­ bola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih pojmova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s onim što sadrži prvobitna verzija teorije). Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju u »drvo« neposredno pre nego- što će se izvršiti leksičko razrešenje rečenice, s tim da se pomoću njih ukaže na sve one momente koji će biti odlučujoći za njeno značenje. Npr. kompleksni simbol će dati infor­ maciju o tome da li će dati prelazni glagol u poziciji objekatske do­ pune zahtevati ili isključivati prisustvo imenice koja označava živo biće; registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovarajućem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konsbituenta (reprezentovanog u »drvetu« simbolom N). Jedinice generirane u bazičnoj komponenti primenom sintak­ sičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku strukturu jezika.

Pravila kojima se generiraju »frazne« strukture primenjuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin: context-free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja (engl. revoriting rules). Prepisi­ vanje se odnosi na činjenicu da prilikom procesa generiranja »drveta« dolazi do postupnog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikazanom »drvetu« zamenjuje sekvencom Adj + N). Ova­ kvo zamenjivanje (= »prepisivanje«) ima, u stvari, za cilj da pre­ ciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi (u pomenutosm slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje podatke o1konstituentima »fraze« NP).

Leksikon je onaj doo- bazične komponente koji je zamišljen kaoskup specifičnih kompleksa leksičkih pojedinosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obuhvatajo relevantne podatke seman­ tičkog, sintaksičkog i fonološkog karaktera. Ovi se podatci priklju­ čuju fraznoj strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dejstvom odafoiraju odgovarajuće pojedinosti iz leksikona i ubacuju na određena mašta u »drvo«. Tek prisustvo- ovih pojedinosti ko­ načno osmišljava dotle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju. Pošto su sve faze konstrukcionih postupaka i postupaka lek­ sičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavljene, u dejstvo stupaju tzv. transformaciona pravila. Transformaciona pravila služe povezivanju nivoa dubinske s nivoom površinske strukture; drugim recima, njihova se primena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog početnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom prenošenju može doći do različitih preobražaja »drveta« (bilo ostvarivanjem izvesmih permutacija, bilo ispuštanjem odnosno dodavanjem određenih pojedi­ nosti), -sve u zavisnosti od konkretnog jezika čije se rečenice realizuju. Pravila transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinjavaju deo njegovog individualnog strukturalnog profila.

154 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim primerima kao što su: dobro dete mirno spava, uvređena žena glasno negoduje, jesenje sunce blago sija i si.

428. Iako zasnovana tek 1957. godine, generativna gramatika je postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvistike. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska uverenja njenog

NP

Adj

192

VP

N

Adv

V

13

193

tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveliko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u osvetljayanju jezičkog razvoja (v. § 137 n.) i dijalekatske diferencijacije.155 I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati metodološka iskustva stečena u radu na području sintakse. Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo generativni pri­ stup u fonološki opis jezika. I on operiše pojmom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice »leksikona« date u svom morfofonološki osnovnom vidu, s tim da su glasovni elementi u njima razloženi na distinktivne osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radošću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema, M , /a/, /dl, /of, /š/, /ćf, In/ već kao kombinacija elemenata radost- i -ju, ali tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd., predstav­ ljen ne kao glas, već kao' »skup distinktivnih obeležja«. Primenom svojih pravila na obeležja u takvom nizu, Halle bi izveo oblik radošću, tačnije onaj skup distinktivnih osobina koje određuju ovaj glasovni niz,. Na taj način su jedinice koje razmatra, Halle vrlo apstraktnog karaktera u poređenju s onim što je tipično za fonološki opis jezika u »predgenerativnoj« eposi (kao što su i sintaksičke je ­ dinice Chomaboga mnogo apstraktnije nego lingvistička realnost kojom su se bavili distribucionalisti). Pri tom je fonema, potpuno zaobiđena :ka,o relevantna lingvistička stvarnost (čime se genera­ tivna fonologija bitno razlikuje od dotadašnje). Generativna fonologija mnogim detaljima svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono što je za Pražane bilo omorfofonološki nivo (v. § 298) ovde naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativnoj gramatici uključuje i informacije relevantne za gramatičku struk­ turu rečenice. 429. Najnoviji razvojni period generativne gramatike u SAD doneo je žive diskusije o mnogim bitnim a kontroverznim teorij­ 155 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativnom osvetljavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada američkih dijalektologa Hansa Kuratha i Ravena McDaviđa: »The Pronounciation of English in the Atlantic States« (prikaz je objavljen u Lg 39, No 2, 1963, 303—316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte: »Ordered Rules, Dialect Differences, and Historical Processes«, Lg 41, No 2, 1965, 218—224. Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio generativne kriterije u dijalektologiji Pavle Ivić, u svojoj studiji »Phonemic Differences and Rewrite Rules«, Verhandlungen des zweiten internationalen Dialektologenkongresses II (= Zeitschrift fiir Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig Erich Schmitt, Wiesbaden 1968, 407—412). 194

skim pitanjima. Doskoirašnji sledbenici Chomskog počeli su pred­ lagati svoja originalna teorijska rešenja koja su često značila od­ stupanja od nekih stavova učitelja. U centru pažnje stoji, pored ostalog, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti u bazičnu komponentu sintakse. Tu se javljaju dva upravo suprotna shvatanja: jedno, da treba što više suziti inventar jedinica koje se pojav­ ljuju u bazi, a povećati broj transformacionih pravila (ovo raspro­ stiranje »u dubinu« predlaže na primer G. Lakoff); drugo, da bi, naprotiv, trebalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će se povećati inventar jedinica koje ise postavljaju u bazu. (za ovo svojevrsno 'rasprostiranje »u širinu« opredeljuje se u posiednje vreme sam Chomsky). Sasvim nedavno prezentirana je lingvističkoj javnosti jedna nova teorija pod nazivom generativne semantike. Njeni osnivači su učenici Chomskog (u prvom redu G. Lalkoff, J. R o s h i J. McCawley; najdublje je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni formalni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj gra­ matici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su osnovni sintaksički pristup semantičkim: umesto' da pretpostave, kao štoi čini Chomsky, da je u obrazovanju rečenice primarna sintaksa, oni po­ laze od toga da je za jezik značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora prethoditi u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksičkog poretka. »Dubinska struktura«, dakle, u onom isklju­ čivo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički pojmovi zamenjuju semantičkim. Mada je postala šire poznata tek od pre dve do tri godine, ova nova teorija osvaja, zasada samo u SAD, sve veći broj pristalica, prvenstveno u redovima najmlađe generacije lingvista. Van SAD, Chomsky je našao najodanije sledbenike u lingvi­ stičkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i Leipzigom kao cen­ trima). Među istočnonemačkim germanistima koji su prihvatili ovu teoriju najaktivniji su Manfred Bierwisch156 i Wolfgang Motseh.157 Njihov doprinos razvijanju teorije nije od malog značaja. Sem ger­ manista u rad na produbljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i pojedini slavisti, u prvom redu istaknuti sdntaksičar 156 Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu ob­ radu u Bierwischovom radu »Grammatik des deutschen Verbs« (= Studia Krammatica II, Berlin 1963). 167 Još 1964. godine objavio je Motseh zapaženu studiju »Syntax des deutschen Adjektivs« (= Studia grammatica III, Berlin 1964). 13 '

195

Rudoli Ružička, koji je pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje generativnih pogleda na jezik u slavenskom lingvističkom svetu.158 U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglašeno (v. § 137) generativni pristup se često primenjuje na sasvim specifičan način, bez neposredne veze s učenjem Chomskog. Bibliografske napomene 430. Tradicionalna sintaksa je najbolje reprezentovana u rado­ vima J. T. Riesa: »\Vas ist Syntax?« (Marburg 1894 / Prag 1927) i »Was ist ein Satz?« (Prag 1931). Uvođenje u širi repertoar sintaksičke problematike daje W. Havers u »Handbuch der erklarenden Syntax« (Heidelberg 1931). U klasična dela sintakse spadaju: O. Jespersen, »The Philosophy of Grammar« (London 14)24 i novije izd. 1948) i »Analytic Syntax« (Copenhagen 1937); K. Biihler, »Sprachtheorie, Die Darstellungfunktion der1Sprache« (Jena 1934). Opštu klimu sintaksičkog interasovanja u razdoblju od tridese­ tih do pedesetih godina lepo ilustruju knjige: A. Gardiner, »The Thaory of Speech and Language« (Oxford 1932; II izd. 1951) i J. R. Firth, »General Linguistics and Descriptive Grammar« (London 1951). U strukturalnu koncepciju sintaksičke problematike uvodi L. Tesniere svojom knjigom »Elements de syntaxe structurale« (Pariš 1959). V. i njegove ranije radove u kojima dolazi do izražaja kon­ cepcija o sintaksičkoj valentnosti: »Comment construire une syntaxe?«, Bulletin de la Faculte des lettres de Strassbourg 7, 1034; >'Esquisse d’une syntaxe structurale«, Pariš 1953. Među radovima koji su bitno doprineli skretanju pažnje šire lingvističke javnosti na problematiku sintaksičke valentnosti ističe se: J. Fourquat, »L’orđre des elements de la phrase en germanique ancien. Etudes de syntaxe de position«, Pariš 1938. Pristup srodan Fourquetovom sdntaksičkom metodu vidljiv je i u radovima drugih germanista, v. npr.: H. Glinz, »Der deutsche Satz«, Diisseldorf 1957; W. Schmidt, »Grundfragen der deutsche Grammatik. Eine Einfuhrung in die funktionale Sprachlehre«, Berlin 1965. 139 Ružička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sin­ takse slovenskih jezika, prvenstveno ruskog, u kojima je primenio metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od poslednjih i naročito zna­ čajnih radova te vrste jeste njegova knjiga »Studien zur Theorie der russischen Syntax« (= Sitzungsberichte der Deutschen Akademie der Wissenschaften zu Berlin, Klasse fiir Sprachen, Literatur' und Kunst, Nr. 1, Berlin 1966). 196

Pogledi eminentnog sintaksičara — strukturaliste A. W. de Groota izloženi su najbolje u veoma instruktivnoj knjižici, pisanoj na holandskom i stoga mnogima nedovoljno pristupačnoj: »Structurele Syntaxis« (The Hague 1949). O strukturalnom prilaženju sin­ taksi govori de Groot i u studiji »Structural Linguistics and Syntaotic Laws« (Word 5, I, 1049, 1—12). HockSttov »A Course in Modem Linguistics« (New York 1958) daje osnovnu orijentaciju o tipu sintaksičke analize koji odgovara metodološkim principima današnje američke lingvistike. Klasičnim udžbenikom američke sintakse smatra se dalo sintaksičara E. Nide: »Outline of Descriptive Syntax« (Glendale — Califomia 1951). E. Nida je i autor u svoja vrame veoma popularne sintakse engleskog je­ zika »A Synopsis of English Syntax« (1943; novo prerađeno izdanje u Janua Linguarum, Saries Practice 19, Hag 1966). Pickettova knjiga »An Introduction to the Study of Grammatical Structure« (Glendale — Califomia 1956) zahvata analitički i naporedo morfološko-sintaksičku problematiku i mnogi je stoga smatraju naročito pogodnim udžbenikom za početnike u sintaksič­ kim studijama. Velikog odjeka imale su u svoje vreme u američkoj lingvistič­ koj javnosti studija Georgea L. Tragera i Henry Lee Smitha Jr.: »An Outline of English Structure« (SIL, Occasional Papers 3, 1951, 1—91) i studija Charlesa C. Friasa: »The Structure of English« (New York 1952). Primana fonoloških kriterija pri sintaksičkoj analizi sprovedena je u radu A. A. Hilla: »Introduction to Linguistic Structures: From Sound to Sentence in English« (Nerw York 1958). U zborniku Report of the Seventh Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Study (Georgetown University Monograph Series on Languages and Linguistics No 9, Washington 1957) ističu se dve studije po tematici koju obrađuju: P. L. Garvin u »Operaticns in Syntactic Analysis« (str. 59—72) daje smotru m o­ dernih metodoloških prosedea u sintaksi, H. L. Smith Jr. u »Superfixes and Syntactic Markers« (str. 7—24) govori o suprasegmentalnim pojavama (= o pojavama intonaciono-akcanatskog karaktera uključujući i pauze) koje bivaju iskorišćene kao sredstva za orga­ nizaciju rečenične strukture. Garvinovo prilaženje sintaksi vrlo je jasno izloženo i u radu: Paul Garvin, »Syntactic Units and Operations«, 8th Proceedings, 626—632. Treba istaći da su inače svi najvažniji radovi ovog zanim­ ljivog autora publikovani 1964 (u Hagu) u zborniku pod naslovom >On Linguistic Method. Selacted Papers«. 197

Od sintaksičkih studija istaknutog britanskog lingviste C. E. Bazella preporučuju se sledeće: »Syntactic Relations and Linguistic Typology«, CFS 8, 1949, 5—20; »On the NeutraUzation of Oppositions«, TCLC V, 1949, 77—86. V. u zborniku » V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « (izd. AN SSSR, Moskva 3961) članak V. N. Jarčeve: » P r o b l e m a f o r m y i s o d e r ž a nija sin tak sičesk ix edinic v tra k tirov k e desk r i p t i v i s t o v i m e n t a l i s t o v « (90— 105). Noviji teorijski pogledi na sintaksu osvetljeni su pristupačno u knjizi: O. S. A x m a n o v a i G. B. M i k a e l j a n , » S o v r e m e n n y e s i n t a k s i č e s k i e t e o r i i « , Moskva 1963. Ovo delo (u revidiranoj verziji) doživelo je i izdanje na egleskoim jeziku (»The Theory of Syntax in Modem Linguistics« = Janua Linguarum, Series Minor 68, The Hague 1969) i privuklo1 zasluženo pažnju ino­ strane publike. Veoma interesantnu knjigu, posvećenu pitanjima teorije i me­ toda u sintaksi, s originalnim opservacijama i stavovima, napisao je rumunski lingvista Sorin Stati: »Teorie si metoda in sintaxa«, Bucuresti 1967. Pažnju zaslužuje i funkcionalni pristup sintaksi za koji se za­ laže A. M. Muhin, »F u n k c i o n a 1 ’ n y j a n a l i z s i n t a k s i č e s k i x f e l e m e n t o v (na m a t e r i a l e d r e v n e a n g l i j s k o g o j a z y k a ) « , Moskva — Leningrad 1964 (u knjizii se, pored ostalog, razvija ideja o postojanju sintaksičkih opozicija vezanih za upotrebu pojedinih reči u različitim paradigmatskim oblicima, npr.: kapetan M H a n nije starešina / kapetan M i l a n u nije starešina). V. i drugo takođe interesantno Muhinovo delo: » S t r u k t u r a p r e d l o ž e n i j i i x m o d e l i « (Lenjingrad 1968). O proučavanju sintaksičkih paradigmi govori programski V. G. Admoni u svojoj knjizi » O s n o v y t e o r i i g r a m m a t i k i « , Moskva-Lenjingrad 1964 (posebno na str. 77). V. i rad N. J. Švedove pod naslovom » P a r a d i g m a t i k a p r o s t o g o p r e d i o ž e n i j a v s o v r e m e n n o m r u s s k o m j a z y k e « koji je ob­ javljen u zborniku R u s s k i j j a z y k . G r a m m a t i č e s k i e i s s l e d o v a n i j a, Moskva 1067, 3—77. Tipično ruska tradicija sintaksičkog ispitivanja osvežena i ne­ kim novijim teorijskim tekovinama ogleda se u radu N. N. Prokopoviča: » S l o v o s o č e t a n i e v s o v r e m e n n o m r u s s k o m l i t e r a t u r n o m j a z y k e « , Moskva 1966. Bliži uvid u moder­ nije aspekte koje je tokom poslednje decenije poprimila klasična 198

ruska sintafcsička teorija daće i radovi: L. N. Iordanskaja, » D v a o p e r a t o r a o b r a b o t k i s l o v o s o č e t a n i j s ‘s i l ’ n y m u p r a v 1 e n i em ’«, Moskva 1961; Ju. D. Apresjan, »O s i l ’ n o m i s l a b o m u p r a v l e n i i « , VJa XIII, 3, 1064, 32—49; N. Z. Kotelova, »O p r i m e n e n i i o b j e k t i v n i x i t o č n i x k r i t e r i e v o p i s a n i j a s o č e t a e m o s t i s l o v « , VJa XIV, 4, 1965, 53—64; N. Ju. Svedova, » A k t i v n y e p r o c e s s y v s o v r e ­ m e n n o m r u s s k o m s i n t a k s i s e « , Moskva 1966. Teorijske radove praške škole u domenu sintakse upoznaće zainteresovani najpre na stranicama časopisa Travaux Linguisitique de Prague. Među njima dosada je najviše odjeka imala studija F. Daneša: »A Three-Level Apiproach to Syntax« (Travaux. . . 1, 1964, 225—240). Značajne studije o »semantizaciji« sintakse (tj. o tome da se u okviru sintakse izdvaja jedan poseban semantički nivo- na kojem se uspostavljaju sintaksički relevantne semantičke jedinice, kao agens, posesor, benefaktor i si.) prikazao je poslednjih godina lingvističkoj javnosti isti ovaj autor; v. njegov referat, održan 1967. u Bukureštu na X međunarodnom kongresu lingvista: »Semantic Considerations in Syntax« (biće objavljeno u zborniku Proceeđings of the 10th International Congress of Linguists) i rad: »Some Thoughts on the Semantic Structure of the Sentence«, Lingua 21, 1968, 55—69. O problemima sintaksičke analize u vezi s mašinskim prevođe­ njem obaveštava knjiga »O t o č n y x m e t o d a x i s s l e d o v a ­ n i j a j a z y ka« — od elj ak ,pod naslovom » S i n t a k s i č e s k i j a n a l i z p r i m a š i n n o m p e r e v o d e « (kolektiv autora: O. S. A x m a n o v a , I. A. M e l ’ č u k , E. V. P a d u č e v a , R. M, F r u m k i n a ; izd. Moskovskog univerz^eta, 1961). Veoma je in­ formativno i kompetentno i izlaganje Warrena Platha u članku »Mathematical Linguistics«, odeljci: »Models for sentence synthesis and syntactic description« i »Models for syntactic analysis« (Trends, 41—51). V. i sledeće radove: Finngeir Hiorth, »Zur formalen Charakterizierung des Satzes« (= Janua Linguarum, Series Minor 20, The Hague 1962); I. A. M e l ’ č u k , » A v t o m a t i č e s k i j s i n t a k ­ s i č e s k i j a n a l i z « , Novosibirsk 1964; L. N. I o r d a n s k a j a , » A v t o m a t i č e s k i j s i n t a k s i č e s k i j a n a l i z . II. M e ž s e g m e n t n y j s i n t a k s i č e s k i j a n a l i z « , Novosibirsk 1967. Prvi uvod u transformacionalistički metod daju Harrisovi ra­ dovi: »From Morpheme to Utterance«, Lg 22, 1946, 161—183; >Discourse Analysis«, Lg 28, 1952, 1—30; »Discourse Analysis: a 109

Sample Text«, Lg 28, 1952, 474— 494; »Transfer Grammar«, 20, 1954, 255—270. Međutim, izrazito transformacionalistiĆka po ideji i izlaganju je tek njegova studija: »CoK»ccurence and Transformation in Linguistic Structure«, Lg 33, 1957, 283—340. Origina­ lan Harrisov pristup sintaksi dobij a najpotpuniji vid u njegovom delu »String Analysis of Sentence Structure« (= Papers on Formal Linguistics No 1, The Hague 1962). Transformacioni test u sintaksdčkoj analizi ruskoga jezika primenio je još 1958. Dean Stoddard Wo'rth: »Transform Analysis of Russian Instrumental Constructions«, Word Vol. 14, No 2-3, 1958, 247—290. Ovaj Wbrthov rad ostaće datum u istoriji slavistike: tada je prvi put slovenska jezička problematika obrađena transformacionalistieki. Danas već klasično delo transformacionalizma jeste knjiga Noa~ ma Chomskog »Syntactic Structures« (The Hague 1957; revidirano izdanje 1963; VI izdanje 1966). Koristan je prikaz ovog đela koji daje R. B. Leea u Lg 33, 1057, 375—408. Lees na pristupačan način izlaže smisao transformacionalizma u VJa X, 3, 1961, 69—77 (na­ slov članka: » Č t o t a k o e t r a n s f o r m a c i j a « ) . Inače, doga­ đaj u razvoju generativne gramatike značilo je objavljivanje Leesovog rada: »The Grammar of English Nominalization« (= IJAL, Part II, Vol. 26, No 3, 1960; II izdanje 1963). Evoluiranje teorijskih shvatanja Chomskog najpotpunije će se sagledati upoznavanjem sledećih njegovih radova: »Current Issues in Linguistics Theory«, The Structure of Language. Readings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J. Katz, New Jersey 1964, 50— 118; »Topics in the Theory of Generative Grammar«, Current Trenđs in Linguistics III: Theoretical Founđations, izd. Th. A. Sebeok, The Haigue 1966, 1—60 (preštampano u Janua Lin­ guarum Series Minor 56, The Hague 1966); »Aspects of the Theory of Syntax«, Cambridge Mass. 1965; »Some Remarks on Nominalizations«, izaći će uskoro u Studies in English Transformational Gram­ mar, izd. R. Jacobs i P. S. Rosenbaum. Delo »Aspects of the Theory of Syntax« smatra se značajnim gotovo koliko i »Syntactic Structures« budući da je u njemu najuočljivija pređena distanca od početnog zasnivanja teorije. Što se tiče poslednje navedene studije, ona je sasvim nedavno doprla do javnosti tako da još zasad nema odgo­ varajućih odjeka (a biće ih svakako, s obzirom na to da u njoj Chomsky izlaže sasvim nov pogled na »bazičnu komponentu« zalazući se, nasuprot Lakoffu, za redukciju transformacionih pravila 200

u kojist narastanja inventara jedinica »bazične komponente« — v. § 4^9). Ideje Chomskog doživele su dalju razradu u radovima njego­ vih učenika. V. na primer: Paul Postal, »Comstituent Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic Description«, The Hague 1964; J. Katz and P. Postal, »An Integrated Theory of Lin­ guistic Description«, Cambridge Mass. 1965. Nov svet pojmova uneo je u generativnu gramatiku George Lakoff svojim radom »On the Nature of Syntactic Irregularity, efikasno naučno oruđe za rešavanje takvih pitanja kao što je, recimo, autorstvo teksta i čak hronologija teksta (što može da interesuje ne samo lingviste, nego, i baš posebno, istoričare i proučavaoce istorije književnosti). 444. Dijalektologija dobija u statistici novo sredstvo pomoću kojega će precizno određivati meru sličnosti i razlike među dijalek­ tima (v. i § 156). 445. U novije vreme kod mnogih se lingvista pojavilo' uverenje da će od primene statistike posebno velikih koristi imati kompairativno-đstorijske jezičke studije. U vezi s tim je među dosad poznate jezičke discipline uvrštena i jedna nova: glotohronologija. Godine 1950. predložio je američki lingvista Morris Swadesh da se u posebnu oblast izdvoje ona ispitivanja koja se tiču primene statističkog metoda radi utvrđivanja srodstva jezika kao i (približ­ nog) vremena kada su se ti jezici izdvojili od zajedničke matice. Dok su za ovu novu' lingvističku disciplinu pojedinci usvojili p o ­ seban termin glotohronologija (engl.: glottochronology) dotle je drugi nazivaju leksikostatistikom (nazivom kojim se određuje inače svako statističko ispitivanje leksike). Ovakve statističke studije jezika zaista počivaju na proučava­ nju leksičkog fonda. Shodno naučnim postavkama predstavnika antropološkog pravca (v. § 342), u svima jezicima postoji jedan osnovni fond reči vezanih za neke osnovne kategorije opšteljudske 210

kulture. To su obično svakodnevne reči, najotpomije prema istorij.skim promenama i uticajima sa strane. Naučnici su izdvojili odre­ đeni broj ovakvih reči187 i pristupili komparaciji jetzdka. Rezultati do kojih se došlo su interesantni (po nekima čak i revolucionarni) ali ne opravdavaju u potpunosti početne nade o> perspektivi velike pouzdanosti zaključaka (što navodi pojedince čak na osporavanje celisbođnosti glotohronologije). 446. Jedna od najznačajnijih naučnih teorija našeg vremena — teorija informacije (v. § 449) — upravo je izrasla na statističkim studijama. I praktična tekovina razrađivanja ove teorije — mašina za prevođenje — ne bi mogla biti izgrađena bez primene statistike. Počev od aproksimativnih metoda u mašinskom prevođenju (koji se tiču predviđanja količine posla koji treba obaviti da bi se prevođe­ nje omogućilo) preko' izrade tezaurusa (= rečnika) mašine ili izrade sistema kodiranja (= pretvaranje konkretnog jezika u sistem mate­ matičkih formula), pa sve do preračunavanja ekonomije u radu mašine (kolika bi bala najpovoljnija veličina mašine, koliko vre­ mena predvideti za izradu konkretnih programa prevođenja i si.) — statistička procenjivanja pokazuju se kao neophodna radna oruđa. 447. Sva lingvistička proučavanja koja se naslanjaju na sta­ tistički metod nazivaju se statističkim ili kvantitativnim, kao što se, uostalom, i cela lingvistika, ukoliko je zastupaju oni koji se služe statistikom, naziva statističkom ili kvantitativnom.W8 Statističkog ispitivanja u lingvistici bilo je i ranije,169 ali je ono imalo sporadičan, pojedinačan karakter. Tek u naše vreme, kada je u lingvističke kru­ gove široko prodrlo shvatanje o tome da je jezičku strukturu mo­ guće proučavati kao logičan kalkulus (v. § 402), statistika postaje neophodna metodološka pripomoć u lingvističkom radu isto onako kao što i simbolično prikazivanje jezičkih odnosa u analizi postaje neophodno za naučno preciziranje konkretnih fakata. Bibliografske napomene 448. Pored pomenute Plathove studije o matematičkoj lingvi­ stici i zbornika »O t o č n i x m e t o d a x i s s l e d o v a n i j a j a 167 Prvo 200, zatim se broj smanjivao, tako da je do kraja ostalo svega oko 100 reči, i 189 Termin je usvojen na VI internacionalnom kongresu lingvista u Parizu 1948. god. 168 W. D. Whitney je npr. još 1874. ispitivao frekvenciju engleskih Klasova; 1905. Amold objavljuje studiju »Vedic Metre in Its Historical IJevelopment« u kojoj primenjuje statistički kriterij frekvencije radi utvrđivanja relativne starine raznih delova Rigveda. 14 *

211

2 y ik a« (v. § 4Š5) koji daju vrlo dobar uvod u (matematički metod uopšte, bližem upoznavanju vrednosti statistike u jezičkim studija­ ma doprineće naročito knjiga Pierra Guirauda: »Problemes et methodes de la statistique linguistique« (Dordrecht 1959). Kinjigu je na­ pisao lingvista zaj lingviste, što je u ovom slučaju posebno značajna preporuka. Od istog je autora i poznata bibliografija statističke lingvistike: P. Guiraud, »Bibliographie Crit;ique de la Statistique Linguistique«, Utrecht 1954 (bibliografiju su, pod rukovodstvom J. Whatmougha, revidirali i kompletirali: T. D. Houchin, J. Puhvel i C. W. Watkms). Kratku istoriju postanka i razvoja statističke lingvistike daje pregledno i koncizno J. Carrol u »The Study of Language« (Cambridge Mass.,!;:1953) odeljak »The Statistical St,udy of Language« (61—64). U zborniku »V o p r o s y s t a t i s t i k i r e č i (m a t e r i a 1 y s o v e š č a n i j a)« (izd.-Lenjingradskoga univ. 1958) nalazi se veći broj instruktivnih članaka. V. i studiju D. W. Reeda: »A Statistical Approach to Quantitative Linguistic Analysis« (Word vol. 5, No. 3, 194*9, 235—247). Kakve su mogućnosti primene statističkog metoda na fonološku problematiku obaiveštavaju, naiprimer, studije: J. Lofe, »The Structure of Human Speech« (Transactions of the New York Academy of Sciences, Ser. II, 16, 1954, 373—384); F. Harary and H. H. Paper, »Toward a General Calculus of Phonemic Distribution« (Lg 33, 1957, 143— 169). Šta se pomoću statistike saznaje o morfološkoj strukturi jezika možemo sagledati u studijama: E. P. Hamp, »The Calculation of Parameters of Morphological Complexity« (8th Proceedings, 134. do 142) i Joseph Greeraberg, »A Quamtitative Approach to the Morphological Typology of Language« (zbornik »Method and Perspective in Anthropology«, izd. Robert F. Spencer, Minneapolis 1954, str. 192—220). O korisnosti primene statistike na leksdkološku problematiku najbolje informiše poznati britanski statističar G. U. Yule u svom klasičnom delu »The Statistical Study of Literary Vocabulary« (C'amibridge — London 1944). Dovoljne podatke o tome daje i knji­ ga P. Guirauda: »Les caraeteres statistiques du voeabulaire« (Pa­ riš 1954). U već spomenutoj knjizi G. Herdana: »Type-Toiken Mathematics« (§ 435) mogu se, poired ostalog, naći podaci i o tome kako se statistički može prići proučavanju literarnog stila. U istom je smi­ slu informativna i knjiga W. Fucksa, »Mathematische Analyse van 212

Sprachelementen, Sprachstil und Sprachen« (Arbeitsgemeinschaft liir Forschumg des Landes Nordrhein-Westfalen, Koln 1955) u kojoj je data numerička karakteristika pojedin" tekstova (većinom ger­ manskih i latinskih). U knjizi: Henry Kučera and George K. Momroe, »A Comparalive Quantitative Phonology o-f Ruasian, Czech and German« (Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 4, Am­ sterdam 1968) prilazi se komparativnom proučavanju silabičkih struktura u ruskom, češkom i nemačkom uz primenu metoda kvan­ titativne lingvistike. Pokušaj primene statističkih kriterija pri genetičkoj klasifika­ ciji jezika nalazimo u studijama: Douglas Chretien and A. L. Kroeber, »Quantitative Classification of Indo-European Languages« (Lg 13, 1937, 83—105) i A. L. Kroeber, »Statistics, Indo-European, and Taxonomy« (Lg 36, No 1, Part 1, 1960, 1—21). Radi upoznavanja sa principima glotohronologije i ocenama vrednosti samog metoda preporučuju se sledeći radovi: R. B. Lees, »The Basis of Glottochronoloigy« (Lg 29, 1953, 113—127); M. Swadesh, »Toward Greater Accuracy in Lexicostatistic Dating« (IJAL 21, 1955, 121—137); H. Hoijer, »Lexicostatisitics: A Critique« (Lg 32, 1956, 49—60); J. A. Rea, »Conceming the Validity of Lexico'statistics« (IJAL 24, 1958, 145—150); W.W. Amdt, »The Performance of Glottochronology in Germanic« (Lg 35, 1959, 180—192); II. A. Gleason, »Counting and Calculating for Historical Reeonstruction« (Anthropological Linguistics Vol. I, No 2, 1959, 22—33). Iscrpan pregled radova iz oblasti glotohronoloških studija nalazi se u: D. H. Hymes i drugi, »Lexioostatistics so Far« (Current Anthropoloigy 1, 1960, 3—44) i D. H. Hymes i dr., »More on Lexieostatistics« (Currenrt Anthropology 1, 1960, 338—345). U zborniku »N o v o e v l i n g v i s t i k e « objavljena su u ruskom prevodu dva Swadesheva rada (23—87) i jedan Hoijerov (88—107) o leksikostatici. V. u istom zborniku članak V. A. Zveginceva: »L i n g v i s t i č e skoe datirovanie metodom g l o t t o x r o*n o 1 o g i i ( l e k s i k o s t a t i s t i k i ) « (9—22), a takođe i članak G. A. Klimova (u zborniku » V o p r o s y t e o r i i j a z y k a v s o v r e m e n n o j z a r u b e ž n o j l i n g v i s t i k e « , izd. ANSSSR, Moskva 1961): »O l e k s i k o s t a t i s t i č e s k o j t e o r i i M. S v o d e š a « (239 do 253). Sažet a informativan pregled osnovnih primena statistike u mašinskom prevođenju daje A. F. Parker-Rhodes, »The Use of Sta­ tistica in Language Research« (Machine Translation Vol. 5, No 2, 1958, 67—73). 213

V. pomenute Zipfove radove — § 440. Za lingviste je intere­ santna i njegova knjiga »Studies of the Principle of Relative Frequency in Language« (Harvard University Press 1932) jer se u njoj, pored ostalog, na nov način prilazi problemu utvrđivanja hijerar­ hije značenjskih nijansi u semantičkom polju reči. Poslednjih godina objavljene su u SSSR tri značajne knjige iz oblasti statističkog proučavanja jezika: zbornik »S t a t i s t i ' k o 2, 43—47). V. i: I. I. R e v z i n i V. Ju. R o z e n c v e j g , » O č e r k i p o o b š č e m u i m a š i n n o m u p e r e v o d u « , Moskva 1965. U zborniku » I s s l e d o v a n i j a p o s l a v j a n s k o m u j a z i k o z n a n i j u« (izd. AN SSSR, Moskva 1961, 374—382) objavljena je studija » T e o r e t i č e s k i e o s n o v i m a š i n n o g o p e r e ­ v o d a n a r u s s k i j j a z y k « — objavljuje probrani kolektiv 228

autora: O. S. K u l a g i n a , A. A. L j a p u n o v , I. A. M e l ’ č u k , T. N. M o l o š n a j a. Tu su izneseni, kondenzovano, jasno neki za­ nimljivi rezultati elitnih sovjetskih stručnjaka okupljenih oko rada na mašinskom prevođenju, a posebno zainteresovanih za problem j ezika-posradnika. Bliži uvid u aktuekii nivo dostignuća sovjetske nauke na polju mašinskog prevođenja daće zainteresovanima različite studije obj avljene pre svega u časopisu »M a š i n n y j p e r e v o d i p r i ­ k l a d n a j a l i n g v i s t i k a « a takođe i u » V o p r o s y j a z y k o z n a n i j a « (gde su izlaganja naročito pristupačna, specijalno pisana za lingvističku publiku koja tek treba da se bliže uvede u novu ofolast lingvističkog interesovanja). Teorijske probleme vezane za posao mašinskog prevođenja prikazuje danas adekvatno i časo­ pis mađarskih stručnjaka koji izlazi u Budimpešti pod naslovom Computational Linguistics. Svima onima koji bi hteli podrobnije informacije o naučnoj teoriji prevođenja uopšte preporučuje se zbornik »On Translation« (ed. Reuben A. Brower, Harvard Studies in Comparative Literature, vol. 23, Cambridge, Mass., 1959) u kojima su, pored radova specija­ lista za literaturu, zastupljeni i radovi lingvista. Tako npir. Roman Jakobson u studiji »On Linguistic Aspects of Translation« (232—239) izlaže teoriju suštine prevođenja: sve se može prevesti tako da osnovna poruka o kojoj se radi ostane neizmenjena, ali kod (v. § 457) pomoću kojeg se poruka prenosi bezuslovno podleže promeni u pro­ cesu prevođenja — svaki jezik ima svoj specifičan kod; otuda pri prevođenju nastaju nužna prekrajanja detalja, oduzimanja i doda­ vanja u duhu novoga koda na koji se poruka prebacuje; otuda svako prevođenje poetskog teksta postaje neminovno kreativna lingvistička transpozicija. Eugen A. Nida u »Principles of Trans­ lation as ExempMiied by Bible Translating« (11—31) zastupa tezu da adekvatnog prevoda ne može biti ne samo zbog razlike u kodu (u strukturi jezičkJh sistema) već i zbog toga što svaki jezik ima svoju individualnu kulturnu pozadinu koja određuje specifičan tip metaforičnih asocijacija. Williard V. Quine u »Meaning and Trans­ lation« (148—172) primenjujući logičku analizu udruženu sa metod­ skim postupcima razrađenim u teoriji informacije, pokazuje da se mogu pronaći zajednički koeficijenti među jezicima u vidu adekvat­ nih rečeničnih karakteristika, prisutnih i u jeziku sa kojeg se pre­ vodi i u jeziku na koji se prevodi, bez obzira na razlike među njihovim gramatičkim strukturama. I, najzad, Anthony G. Oettinger u »Automatic Transference, Translation, Remittance,’ Shunting« 229

(240—267) razlaže principe mašinsikog prevođenja sa posebnim uka­ zivanjem na izglede koji postoje u usavršavanju tehnike automat­ skog prevođenja ruskih tekstova naj engleski. O problemu prevođenja sa firthijanskih pozicija (v. § 514) govori J. C. Catford u svojoj knjizi »A Linguistic Theory of Translation«, London 1965.

A L G E B A R SK A LIN GVISTIKA NELINEARNOG ( A N A L I T I Č K O G ) T I P A 180

UVODNE NAPOMENE 481. Termin algebarska lingvistika pojavio* se prvo u sloven­ skom lingvističkom svetu. Godine 1064. počeli su ga upotrebljavati češki sitručnjaci za mašinsko prevođenje P. Sgall i L. Nebeski da njime ukažu na pravce rada na jeziku koji uključuju dosta široko korišćenje matematičkih metoda, ali prvenstveno onih koji nisu statističkog karaktera (dakle, algebarska kao suprotnost kvantita­ tivnoj, odnosno statističkoj, lingvistici). Izraz teorija jezickih modela, koji je dotle dominirao u Evropi zahvaljujući činjenici da su ga odomaćili u lingvističkoj terminologiji sovjetski stručnjaci od ugle­ da, potisnut je poslednjih godina izrazom algebarska teorija jezika gotovo svuda van SSSR, a i u SSSR danas ga pojedinci napuštaju u korist novog termina. Algebarska lingvistika može biti i linearnog tipa. To biva onda kada se ona zasniva na teoriji o isređenotm (linearnom) poretku sdntaksičkih konstituenata, kao što je, na primer, slučaj sa generativ­ nom gramatikom Chomskog (v. § 426). Analitički karakter ima, pak, algebarska lingvisitika onda kada se ovakav obavezan uslov linearnosti ne postavlja. Ima više mogućih pristupa jeziku sa pozicija koje bi opravda­ vale primenu termina »algebarsko lingvističko ispitivanje analitič­ kog tipa«. Makoliko se ti mogući pristupi međusobno razlikovali, jedno im je zajedničko: nastojanje da se, pre svega, iđentifikuje i iso Mada ova oblast jezickih studija spada, po mnogim autorima, u domen matematičke lingvistike budući da se koristi tekovinama savremene matematike, ja sam je ipak izdvojila u posebno poglavlje ima­ jući u vidu njene specifično lingvističke odlike po kojima se ona suprot­ stavlja svim danas već klasičnim oblicima rada na jeziku za koje je, sredinom ovog veka, bio predviđen termin »matematička lingvistika« (upravo radi što preciznije distinkcije u ovom smislu, ovde je terminu »matematička lingvistika« dodat kvalifikativ: »kvantitativnog [= nealHcbarskog] karaktera«, v. § 431 n.). 230

231

protumači funkcionalna vrednost jedinica sa kojima se operiše 'pri jezičkoj analizi. Pojedini lingvisti koji su se opredelili za ovakve teorijske pozicije naglašavaju da je njihov prilaz jezičkom fenomenu takođe generativan, iako generiranje jezickih struktura zamišljaju i pri­ kazuju na bitno drukčiji način od onog koji je svojstven teoriji Chomskog. Bibliografski podaci 482. Nastajanje nove ere »algebarskog« rada na jeziku može se lepo pratiti upoznavanjem sieđećih radova: G. S. Cejtin, »K v o pr o i s u o p o s t r o j e n i i m a t e m a t i č e š k i x m o d e l e j j a z y k a«, D o k 1 a d y n a k o n f e r e n c i i p o o b r a b o t k e i n f o r m a c i i , ma š . p e r e v o d u i avt . č t e n i j u t e k s t a , III, Moskva 1961; R. L. Dobrušin, » M a t e m a t i č e s k d e m e t o d y v l i n g v i s t i k e « , M a t e m a t i č e s k o e p r o s v e š č e n i e 6, 1961, 37—51; S. Ja. Fitialov, »O p o s t r o j e n i i f o r m a l ’ n o j m o r f o l o g i i v s v j a z d s m a š i n n y m p e r e v o d o m«, D o k 1a d y n a k o n f e r e n c i i p o o b r a b o t k e i n f o r m a c i i , maš. p e r e v o d u i avt . č t e n i j u t e k s t a II, Moskva 1961; H. Futnaim, »Some Issues in the Theory of Grammar«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceedings of Symposia in Applied Mathematias XII, 1961, izd. R. Jakobson, 25—42); H. B. Curry, »Some Logical Aspects of Grammatical Structure«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceeđdngs of Symposda in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 56—68); K. Čulik, »Some Axiomatic Systams for Formal Grammars and Languages«, Information Processing 1962 (== Proceedings of the IFIP Congress 1962, Amsterdam 1’963, 313—317); S. Abraham, »A For­ mal Stuđy of Generative Grammars«, Computational Linguistics II, 1964, 5— 19; P. Novak, »Mathematical Models of Linguistic Objects«, Prague Studies in Mathematical Linguistics 1, 1965, 155-?—157; M. No­ vo tny, »On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics«, Prague Studies in Mathematical Linguistics 1, 1965, 125—140. Rad sovjetskih stručnjaka u ovoj teorijskoj oiblasti izazvao je živu pažnju lingvističke javnosti zahvaljujući, pored ostalog, i knji­ zi I. I. Revzina, » M o d e l i j a z y k a « (Moskva 1062) koja je 1966. objavljena (u Londonu) na engleskom jeziku (pod naslovom »Models of Language«; prevodioci: N. F. C. Owen i A. S. C. Ross), a 1968 (u Parizu) na francuskom (»Les modeles linguistiques«; preveo Y. Gentilhomme). 232

Principi »modeliranja jezika« postaju jasni i pri čitanju već pominjane knjige Jurija Derekoviča Apresjana, »I d e i i m e t o d y sovremennoj strukturnoj lingvistiki« (Moskva 1966). Zainteresovani mogu naći korisne podatke o tome kako su početkom šezdesetih godina teoriju modela primenjiivali na sintaksu istaknuti sovjetski stručnjaci (kao npr. S. Ja. Fitialov i K. I. Babioki) u zborniku P r o b i e m y s t r u k t u r n o j l i n g v i s t i k i , Moskva 1962. V. takođe: P. N. Denisov, »P r i n c i p y m o d e l i r o v a n i j a j a z y k a « , Moskva 1965; Vjač. Vs. Ivanov i V. N. Toporoiv, » S l a v j a n s k i e j a z y k o v y e m o d e l i r u j u š č i e s e m i o t i č e s k i e s i s t e m y « , Moskva 1965; R. G. Piotrovski, »M odelirovanie fo n o lo g iče s k ix sistem i metody i x s r a v n e n i j a « , Moskva-Leningrad 1966; I. I. Revzin, »M e to d m o d e l i r o v a n i j a i tipologija slavjanskix j a z y k o v« , Moskva 1967. Godine 1963. ruimunski naučnik S. Marcus je objavio knjigu koja mu je donela veliki ugled koid stručnjaka za matematičku lingvistiku: »Lingvistici matematica. Modele matematice in lingvistica«, Bukurešt. Njegovi su teorijski pogledi, međutim, postali šire poznati tek kad je objavljena na engleskom jeziku knjiga »Alge­ braic Linguistics. Analytical Models«, New York 1967; i knjiga na francuskom: »Introduction mathematique a la linguistique structurale«, Pariš 1968. V. i njegovu studiju »Categories de Dobrušin, fermetures de Sestier et voisinages de Sakai«, Glossa 1, 1967, sitr. 59—67. Algebarska lingvistika je u najkraćim crtama izložena u zbor­ niku koji su izdali praški lingvisti: P. Sgall a kolektiv, »Cesty mo­ demi jazykovedy« (= Mala modemi encyklopedie 47, Praha 1964). Opšti pogled na razvoj algebarske lingvistike u zemljama istoč­ ne Evrope đobiće se upoznavanjem sa već pominjanim (§ 435) knjigama mađarskih lingvista: Ferenc Papp, »Mathematical Linguistics in the Soviet Union« (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, »Mathematical Linguistics in Eastern Europe« (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Pro­ cessing 3, Amsterdam 1368). O tome u kom se pravcu danas dalje razvija algebarska lingvi­ stika u celini vrlo adekvatno informišu časopisi koji izlaze na en­ gleskom jeziku u zemljama istočne Evrope: Prague Studies in Ma­ thematical Linguistics (Prag), Prague Bulletin of Mathematical Linguistics (Prag) i Computational Linguistics (Budimpešta). V. i časo­ pise koji se (na ruskom) objavi jaju u SSSR: P r o b l e m y k i b e r 233

n e t i k i (Moskva), K i b e r n e t i k a (Kijev), A l g e b r a i l o ­ g i k a (Novosibirsk), N a u č n o - t e x n i č e s k a j a i n f o r m a ­ c i j a (Moskva). KATEGORIJALNA GRAMATIKA IDENTIFIKACIONOG TIPA 483. Termin kategorijalna gramatika preuzeli su lingvisti od filo'zofa-semantičara. Ispitujući artificijelne jezike konstruisane po principima matematičke logike, filozofi su prvih decenija ovog veka počeli postavljati u centar naučne pažnje pojam semantičkih kate­ gorija, o kojem je prvi počeo govoriti Husserl.181 Teoriju značenjskih kategorija razrađivali su dalje St. Lesniewaky i K. Ajdukiewicz (v. § 390). Teorija je, u stvari, postala šire poznata teik u onom vidu koji joj je dao Ajdukiewicz.182 Još prođubljeniju interpretaciju dobila je u radovima H. B. Curryja,183 jednog od onih predstavnika modeme logike koji je tokom poslednjih go­ dina najodsudnije delovao na formiranje teorijskih koncepcija pojedinih evropskih lingvista (o značaju Curryjevih postavki za oblikovanje Šaumjanove lingvističke teorije v. § 500). 484. Yehoishua Bar-Hillel je prvi lingvista koji je, pedesetih godina ovog veka, pokušao da teoriju o semantičkim (značenjskim) kategorijama primeni na prave (ljudske) jezike. Pojam semantičke kategorije uveden je u fond teorijskih poj­ mova modeme logike onda kada se pristupilo sistematski poslu formalizacije184 postojećih razlika među semantičkim pojedinostima čija ukupnost sačinjava jedan logički sistem sporazumevanja. Te tako koncipovane semantičke pojedinosti — nazvane semantičkim kategorijama — pođeljene su na dve vrste: na argumente i na funktore, s tim što će argument biti svaka ona kategorija koja je lel Edmund Husserl (1859—1938), inače najviše poznat u lingvistič­ kom svetu po radu »Ideen zur einer reinen Phanomenologie und phanomenologischen Philosophie« (Husserliana Band III, Den Haag 1950). 192 V. njegov rad »Die syntaktische Konnexitat«, Studia Philosophica I, 1935, 1—27. 163 On je, pored ostalog, jedan od autora poznate knjige H. B. Curry and R. Feys, »Combinatory Logic« (Amsterdam 1958). Za razvijanje novih pravaca rada u lingvistici od najvećeg je značaja studija H. B. Curry, »Some Logical Aspects of Grammatical Structure«, Structure of Language and Its Mathematical Aspects (= Proceedings of Symposia in Applied Mathematics, Vol. XII), ed. R. Jakobson (Providence, Rhode Island, 1961, 56—68). 104 Termin je upotrebljen ovde u smislu koji mu daje modema logika. 234

izložena dejstvu nekog funktora, a funktor svaka ona kategorija koja dejstvuje na neki od argumenata. Y. Bar-Hillel je, polazeći od ove fundamentalne distinkcije ar­ gumenata i funktora, pristupio sintaksičkoj analizi koja ide u pr­ vom redu za tim da se izvrši postupna identifikacija sintaksičkih konstituenata na osnovu njihovog funkcionalnog svojstva (otuda i odgovarajući termin: kategorijalna gramatika identifikacionog tipa). 485. Po Bar-Hillelu, jezik treba posmatrati kao specifičan skup elemenata od kojih jedni (A) poseduje svojstvo bazičnih kategorija (što bi u logici odgovaralo pojmu argument) dok ga drugi (B) ne poseduju. Grupu (A) predstavljaju rečenice (S) i sve reči određene za nominaciju pojmova (n). Ostali elementi uključuju se u grupu (B) i na njih se primenjuje termin operator (odgovarajuća kategorija u logici nosi naziv funktora). Funkcija jezičkih kategorija prikazuje se uz primenu posebne simbolike. Znak / stavlja se iza kategorije čiju funkciju utvrđujemo. Iza toga znaka dolazi podatak o nekotm drugom elementu date sintaksičke konstrukcije koji, u odnosu na kategoriju podvrgnutu analizi, stoji bilo (I) u funkciji podređenosti, bilo (II) u funkciji nadređenog člana konstrukcije. U slučaju (I) podređena kategorija se postavlja u obične zagrade — na primer (n); u slučaju (II) za­ grada ima uglasti karakter — dakle [n]. Ako se, recimo, analiza primeni na konstitutivne elemente rečenice bolesno dete spava, gde bolesno funkcioniše kao determinator imenice dete, a spava kao rečenica kojoj je podređena kategorija n (= subjekat dete), onda se dati sintaksički konstituenti prikazuju na sledeći način: bolesno = n / [n] dete —n spava = S / (n) Sintaksička analiza ide za tim da se, postepenim eliminisanjem hijerarhijski nižih sintaksičkih jedinica, dobije u krajnjem rezultatu ona jedinica prema kojoj svi ispušteni sintaksički elementi vrše konstitutivnu funkciju. Simbolički prikaz jednog iskaza naziva se njegovim indeksom. Indeks se podvrgava redukciji koja se ispoljava u vidu različitih etapa svojevrstne derivacije. Tako, npr., indeks n / [n] n S / (n), koji odgovara rečenici bolesno dete spava, u rezultatu prve derivacije dobija sledeći vid: n S / (n). U drugoj derivaciji dostižemo krajnji traženi rezultat: S. 235

Da bi se dobio ovakav krajnji rezultat, potrebno je pravilno ostvarivati redukcioni proces analize. Prvi uslov za to je tačno utvrditi šta se a čim povezuje u sintaksičku konstrukciju neposredne zavisnostd. Pretpostavimo da smo prvo pristupili redukovanju sintaksdčkog spoja ilustrovanog izkazom dete spava, pa tek onda uzeli u razmatranje eliminaciju elementa bolesno (računamo, dakle, i ovde da iskaz u celini glasi bolesno dete spava). Takav redosled deriva­ cije početnog indeksa ukazivao bi na to da mi konstrukciju dete spava posmatramo kao neposredno zavisnu od bolesno, što je sva­ kako pogrešna pretpostavka. Da je pogrešna, govori nedvosmisefoo i činjenica da priimenjena prva derivacija dovodi do rezultata n / [n] S koji je ujedno i krajnji (dalja se derivacija pokazuje nemogućom) i neprihvatljiv. Da bi, naime, rezultat bio- prihvatljiv, potrebno je da se indeks ostvari u vidu jednog jedinog simbola, što ovde nije slučaj. Po Bar-Hillelu, operatore bi trebalo svrstavati u dve posebne grupe prema tome da li svojim dejstvom na neki dati argument proizvode (A) istovrsni argument ili (B) argument drukčije vrste. U slučaju (A) radi se o operatoru endotipskog (engl. endotypic) karaktera, a u slučaju (B) eksotipskog (engl. exotypič). Operator, na primer, koji se manifestuje u funkciji elementa bolesno u kon­ tekstu bolesno dete spava svrstava se u grupu (A) (indeks kategorije je n / [n]), dok operator kategorije spava pripada grupi (B) (indeks je ovde S / (n)). Po ovakvoj podeli, u egleskom jeziku endotipskog su karaktera pridevi i zamenice U atributskoj službi, zatim prilozi, veznici i član. Eksotipski karakter imaju glagoli i . predloži, dok imenice po pravilu izmiču ovakvoj klasifikaciji budući da najčešće funkcionišu kao bazične kategorije. 486. Bar-Hillelovu lingvističku teoriju pojedinci tretiraju kao svojevrsnu gramatiku zavisnosti (o gramatici s -ovakvim nazivom v. inače u § 493). U ovome im za pravo daje činjenica da se BarHillelov identifikacioni prosede u suštini svodi na utvrđivanje od­ nosa zavisnosti među jezičkim kategorijama. Njegova je teorija dočekana s interesovanjem i inspirisala je kod mnogih opredeljenje za što rigoroznije metodološke procedure koje bi trebalo primeniti radi identifikacije sđntaksičMh funkcija. Pa ipak, ona nije u celini šire prihvaćena. Svima je jasno- da je njena eksplikativna moć ograničenog karaktera; izvan njenog dometa ostaju mnogi problemi jezičkog fenomena. Nj-oj su najviše pažnje poklonili lingvisti za­ interesovani za iznalaženje egzaktnih metoda sintaksičke analize radi mašinskog prevođenja. 236

Bibliografski podaci

487. Kategorijalna gramatika iđentifikacionog -tipa zasnovana je u radu Y. Bar-Hillela: »A Quasi-Arithmetical N-o-tation for Syntactic Description«, Lg, Vol. 29, No 1, 1953, 47—58. V, i sledeće radove u kojima Bar-Hillel izlaže svoje asno-vne teorijske poglede: Y. Bar-IIillel, Ch. Gaifman and E. Shamir, »On Categorial and PhraseStructure Grammars«, Bulletin of the Research Council o-f Israel, Vol. 9 F, 1960, 1—16; Y. Bar-Hillel and E. Shamir, »Finite-State Languages: Formal Reprasentaitions and Adequacy Profolems, Bulle­ tin of the Research Council of Israel, Vol. 8 F, 1960, 155—166; Y. BarHillel, M. Perles and E. Shamir, »On Formal Properties of Simple Phrase-Structure Languages«, Applied Logic Branch, Technical Report No 4, 1960, Jerusalem, Israel, Hebrew University. Godine 1964. objavljen je zbornik Bar-Hillelovih radova pod naslovom »Language and Information. Seiected Essays on Thedr Theory and Application« (Jerusalem, Israel). Tu sa nalaze, pored ostalo-g, ovde pomenute studije »A Quasi-Arithmetical Notation ...«, i »On Formal Properties of Sdmple Phrase-Structure Languages« (v. str. 61—74 i 116—150). Sumaran i vrlo pristupačan prikaz Bar-HiUelove teorije uklju­ čen je u rad Manfreda Bierwischa: »Uber den the-oretisčhen Status des Morphems«, Studia Grammatica I, Berlin 1966, 51—89. Na način srodan Bar-Hillelovom tretira sintaksičku problema­ tiku J. Lambek u »The Mathematics of Sentence Structure«, Ame­ rican Mathematical Monthly 65, No 3, 1958, 154—170. KATEGORIJALNA GRAMATIKA ZASNOVANA NA PRINCIPIMA MATEMATIČKE TEORIJE SKUPOVA 488. Sovjetski stručnjak za mašinsko prevođenje, O. S. Kulagina, prva je primenila s uspehom principe matematičke teorije skupova na proučavanje jezika. I ona operiše pojmom kategorija koje bivaju utvrđene primenom izvesnih formalnih185 definicija. Centralno mesto u njenoj teoriji zauzima kategorija gramatički ispravne rečenice (ruski ter­ min o t m e Č e n n a j a f r a z a ; odgovara engl. terminu wellformed sentence), Svi testovi koji se primenjuju u postupku analize podređeni su težnji da se -ova kategorija zadrži u centru pažnje. 185 Termin formalni upotrebljen je ovde u smislu koji mu daje mo­ dema logika. 237

Rulagina se služi transformacionim testom, ali to je samo jedan od operativnih vidova analize, bez bitnog značaja po teoriju. Njena teorija uopšte ne uzima u obzir generativnu komponentu jezika; njeni objekti ispitivanja zamišljaju se kao već postojeći (dati). Kao i za Bar-Hillel a, i za Kulaginu su najvažniji odnosi među kategorijama. Ti odnosi se utvrđuju na poseban način, pre svega s vođenjem računa o osnovnim postavkama teorije skupova. 489. Te osnovne postavke nameću, pre svega, potrebu za raz­ likovanjem dvaju fundamentalnih skupova: jedan skup (interpre­ tiram ovde kao skup izvesnih bazičnih jedinica — fonema, leksema i slično) koji se uključuje u drugi skup (interpretiran ovde kao skup rečenica koje se ispoljavaju kao lanac sastavljen od jedinice prvog skupa). Odnosi među elementima jednog datog skupa ispituju se uz primenu supstituc ionog testa (v. § 332). Uzmimo, recimo, da se ele­ menti prvoga skupa interpretiraju kao lakseme. Odnosi među leksemama ispitivače se: (A) s pogledom na distribuciju u govornom lancu; (B) s pogledom na paradigmu. Ukoliko dve lekseme ispo­ ljavaju identičnost u ponašanju prema kriteriju (A), utvrdićemc da reprezentuju istu kategoriju familije (Kulaginin termin: s e m e j s t v o ) . Kategorija familije označava se simbolom S. Ukoliko se, pak, identičnost ispoljava u odnosu na kriterij (B), priključićemo obe lekseme istoj kategoriji T (ovaj simbol zamenjuje termin o l t r e s n n o s t’). Analiza se pojednostavljuje primanom odgovarajućih postupaka simboličkog prikazivanja. Tako, na primar, konstatacija da ruski oblik s t u l ’ j a ima isfcovetno T s oblikom s t u l , a istovetno S s oblikom l a m p y đobiće ovakav simbolički prikaz: T ( stul )

S (1 a m p y) = s t u l ’ j a

Testiranje, međutim, koje ide za tim da proveri ima li s t u l ’ j a istovetno S sa s t u l a istovetno T sa l a m p y daće negativan rezultat: S ( stu 1) T (lampy) = 0 490. Teorija O. S. Kulagine stekla je mnogo pristalica, prven­ stveno u SSR i nekim zemljama istočne Evrope (najviše u Rumuniji). Pojedinci su izrazili, na pnimer, nadu da bi rezultati ispiti­ vanja odnosa u jeziku s pogledom na kategorije S i T mogli otvoriti sasvim nove perspektive za razvoj tipoloških studija. Nisu izostale, doduše, ni različite kritičke napomene. Tako je, na primer, jedan 238

od inače istaknutih pobornika analitičkih modela algebarske lin^ gvistike, I. I. Revzin, s pravom primetio da samo u fragmentarnom posmatranju jezika pravila o svrstavanju leksema u istu katego­ riju S mogu imati apsolutnu vrednost. Proširivanjem konteksta uveravamo se u to da je njihova vrednost, u stvari, samo relativna. Oblik s t o 1y , recimo', u rečenici j a v i ž u sst o 1y može se zameniti oblikom k o r o v y ; ali ako rečenicu proširimo drugom, relativnom (ja v i ž u s t o l y , k o t o r y e j a k u p ii), zamena postaje nemoguća (budući da imenica k o r o v y , pošto označava živo biće, zahteva oblik k o t o r y x mesto k o t o r y e). 491. Kulagina je primenu svoje teorije usredsredila prvenstveno na domen leksike. Doiman fonoloških fenomena dobio je adekvatnu obradu pre svega u radovima istaknutog rumunskog stručnjaka za algebarsku lingvistiku ||I Solomona Marcusa. Dalja razrada teorije unela je izvesne dopune koje su uglavnom značile približavanje stavovima karakterističnim za gramatiku zavisnosti« (v. § 493). Ovakvom približavanju najviše su doprineli radovi R. L. Dobrušina, S. Ja. Fitialova, a i samog Marcusa. Bibliografski podaci 492. Teorija O. S. Kulagine objavljena je pod naslovom »O b o d n o m s p o s o b e g r a m m a t i č e sk i x p o n j a t i j na b a z e t e o r i i m n o ž e s t v a « u P r o b 1 e m y k i b e r n e t i k i I, Mo­ skva 1958, str. 203—214. Teoriju je lingvistima prikazao I. I. Revzin u studiji »O n e k o t o r i x p o n j a t i j a x t a k n a z y v a e m o j t e o r e t i k o m n o ž e s t v e n n o j k o n c e p c i i j a z v k a « . VJa, IX, 6, 1960, 88—94. V. još i sledeće studije: R. L. Dobrušin, » E l e m e n t a r n a j a g ra m m a tič e s k a j a kategorija«, B ju l l e t e n ’ O b »edin e n i j a p o p r o b l e m a m m a š i n n o g o p e r e v o d a« 5, Mokva 1957, 19—21; A. A.Holodovič, » O p y t t e o r i i p o ' d k l a s s o v s I o v«, VJa 1, 1960, 32—43; T. N. Mološnaja, »O p o n j a t i i g r a m m atičesk oj konfiguracii«, Strukturno - tip ologič e s k i e i s s l e d o v a n i j a , Moskva 1963, 46—59; A. V. Gladki, »A1 g o r i t m i č e s k a j a n e r a s p o z n a v a e m o s t ’ s u š č e stvennoj neopredelennosti konteksno-svobodn y x j a z y k o v « , A l g e b r a i l o g i k a 4, Novosibirsk 1965, 53—64. Posebno se preporučuje knjiga Ferenca Kiefera, »Mathamatical Ijinguisitics in. Eastem Europe« (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968) u kojoj se, po239

red ostalog, daje i kritički osvrt na značaj teorije O. S. Kulagine. V. takođe Ferenc Papp, »Mathematical Linguistics in the Soviet Union« ( = Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966). V. i radove Marcusa i Fitialova navedene u § 482.

Uzmimo radi ilustracije engleski primer They are flying planes koji je dvosmislen, mogu mu se pripisati sledeće dve interpretacije: (1) They are jlying planes = oni puštaju avione da lete. (2) They are flying planes — ovo su avioni koji lete. U prikazivanju pomoću grafa to bi izgledalo ovako:

GRAMATIKA ZAVISNOSTI I PROJEKTIVNOSTI 493. Termin gramatika zavisnosti primanio je američki lingvi­ sta D. G. Hays na svoju teoriju o sintaktičkim odnosima, tako da je ona pod tim imenom danas i poznata. D. G. Hays je istaknuti stručnjak za mašinsko prevođenje. Nje­ govo iskustvo na tomu poslu ga je inspirisalo da, uz izbor odgova­ rajućeg metodološkog postupka, u centar svojih razmatranja postavi funkciju jezičlkih jedinica. Njegove ideje rezimiraju u izvesnom smislu teorijska shvatanja koja su, početkom šezdesetih godina, pri­ sutna kod većeg dela predstavnika matematičke lingvistike. 4'94. P o Haysu, sve jezičke elemente treba, pre svega, odrediti po tome da li (A) funkcionišu kao terminalne jedinice ili (B) ne funkcionišu tako. U (A) slučaju reč je o eksponentima minimalnih sintaksičkih konstituenata. Za jedinice (B) kategorije rezervisan je termin pomoćnih jedinica (engl. auxiliary units). Pomoćne jedinice se prikazuju pomoću simbola. Svrha njihovog postojanja jeste u tome da ukažu na različite vidove sintaksičkih realizacija jedinica (A) kategorije. Posebnim pravilima pripisuju se funkcije pomoćnim jedinicama. Ta se pravila nazivaju pravilima zavisnosti (engl. dependency rules). U načelu posmatrano, funkcija može biti ili upravna ili za­ visna. Ukoliko je upravna fukcija u pitanju, priroda datog uprav­ nog elementa defindše se prema broju elemenata koji od njega zavise. Determinativna struktura je po prirodi svojoj bitno drukčija od konkatenativne ( = ulančane) strukture. Koaikatenativnoj struk­ turi u formalnom pogledu odgovora kalkulus (v. § 402), ali determinativnoj ne odgovara. Determinativnoj strukturi, p o Haysovom uverenju, najbolje odgovara prikazivanje pomoću grafa, tj. pri­ kazivanje u vidu takozvanog drveta zavisnosti (engl. dependency tree). Pomoću grafa se daje projekcija strukturalnih odnosa na osu jezičke linearnosti. Projektivnost je, u stvari, od bitnog značaja za teoriju u celini, koju stoga mnogi i nazivaju gramatikom zavisnosti i projektivnosti. 240

Tliey are


■t, A . W . d e 137, 316, 419, 430 G ruber, J. 417 G runig, B. 430 G uberlna, P. 161, 161 n. Guhm an, M. M. 78 G uillaum e, G. 163 n., 164 Guiirauđ, P. 169, 417, 448 Gyairrmthd, S. 45, 45 n. Haas, M. R. 331 Hali, E. T. 351 Hali, R. A . Jr. 129, 129 n., 178, 178 n., 185, 241 H alle, M. 227, 236, 291, 310, 318 n., 428, 430 H alliday, M. A . 340, 514, 515, 516, 517, 518, 519 H allig, R. 417 Haramierich, L. L. 386 Haimp, E. P. 241, 339, 448 Hansen-Spang, H. 386 H arary, F. 448 Harkievič, A . A . 464 Harmis, R. T. 138, 417, 430 H am ois, G. 46 Harper, K. 495 Harris, J. 38 n. Harrisi, Z. S. 157, 327 n., 336, 339, 351, 423, 424, 430 H artm ann, P. 241, 520, 521, 522, 523, 524, Hattori, Sh. 417 Harugen, E. 155 n., 157, 235 n., 2'41, 336 n., 339, 351 Havers, W . 430 Hajvet, L. 144 n., 270 n. Havranek, B. 157, 291, 292, 293 Hayakawia, S. J. 403 Hayes, A . S. 351 Hays, D. G. 480, 493, 494, 495 H effn er, R .-M . S. 227 283

Helmholtz, H. van 216 Jaberg, K. 145 Hemipel,, G. 403 Jacoibisi, R. 138, 430 Henđriksetn, H. 245 n. Jagić, V. 56 n. Henafclit 9, 9 n. Jakobsom, R, 169, 191, 227, 236, 277, HetTbart, J. F. 80, 80 n., 84 278 nf., 288, 288 n., 291, 292, 293, Herdan, G. 435, 448 300, 301, 302, 303, 304, 305, 306, Herder, J. G. vom 42 n., 46 307, 308, 309, 310, 313, 314 n., 316, Herrruarm, E. 107 331, 337, 351, 454, 464, 480 H erm ogen 9 n. JakubinsM, L. P. 190 Herodian 14 Janakiev, M. 478 Herodot 8 n. Janković-M irijevsilđ, T. 43 n. Hertzler, J. O. 351 Jarčeva, V. N. 430 Hewes, G. W . 351 Jeanjaquet, J. 145 Hickes, G. 39 Jespersen, O. 107, 363 n., 418, 430 Hilbert, D. 390, 391 Johansen, Sv. 386 Hiill, A. A. 430 JolLes, A . 77 Hioirth, F. 430 Jones, D. 227, 277, 280 n. Hjelmsilev, L. 241, 361, 362, 367, Jones, W. 44, 49 n., 53 367 n., 368, 369, 370, 371, 372, 373, Joos, M. 222, 241, 397 n. 374, 375, 376, 377, 380, 383, 383 n., Jud, J. 145, 153 384, 385, 386, 522 Junius, F. 39 Hockett, Ch. F. 137 n., 241, 3217 n., 337 n., 339, 430, 452, 464, 513 Kainz, F. 92 Hodjer, H. 351, 448 Kađiser, L. 227 H olodovič, A . A . 492 Kalinin, V. M. 448 Holt, J. 366 Kant, E. 363 n. Hooke, R. 215 n. Karaidžić, V . 50 n. Hopkans, E. W . 67 KarcevsM , S. 237 n., 292 Horđlek, K. 92 Katarina II, 43 n. Hoirne, K. M. 138 Katičić, R. 138, 386 Hauchin, T. D. 448 Katz, J. J. 138, 416, 417, 430 Hausehalder, F. W. 241, 430 Kem pelen, W . d e 216, 216 n. H offdm g, H. 303 n. Keryser, J. S. 428 n. Honn, K. 138 Kiefer, F. 417, 435, 478, 482, 492, Hormann, H. 92 495, 499 Hrozn#-, B. 440 Kiparsky, P. 137 n. Huimboldt, W . v o n 50, 50 n., 68, Klein, K. K. 481, 520 69 n., 70, 71, 71 n., 72, 73, 74, 75, Klim av, G. A . 448 76, 77, 78, 79, 80, 81, 171, 176, K offka, K. 353 n. 348 n., 357 n., 520 Kondrašov, N. A . 300 Husserl, E. 82, 483, 483 n., 521 Komeski, B. 137 n. Hymes, D. H. 351, 417, 448 Kopitar, J. 50 n. Kopp, G. A . 227 Ihm, P. 495 Korzybski, A . 403 Iordain, I. 59, 185 Koschm ieder, E. 435 Iordamskaja, L. N. 430, 478 Kotelova, N. Z. 417, 430 Ipsen, G. 77, 78, 520, 520 n. Kohler, W . 353 n. Isačenko, A . V. 157, 292, 293, 314 n. Konig, K. 46 Ivanov, V. V . 191, 480, 482 KratJil 9 n. iVić, M. 137 n., 2’41, 310 K roeber, A . L . 351, 448 Ivić, P. 137 n.# 157, 196, 314 n., Kruszewski, M. 186, 187, 190, 244, 428 n. 270 n., 275 Ivir, V. 430 Kučera, H. 448 284

K uehner, P. 46 K ukenheim , L. 37, 46 Kulagina, O. S. 478, 480, 488, 489, 490, 491, 492 K u n jan n i R aja, K . 23 Kurath, H. 155, 428 n. K u iy lo w icz, J. 137, 245 n., 314 n. K u zn jecov, P. S. 480 L abov, W. 155 Lahuta, D. G. 435 Lakoff, G. 429, 430 Lam b, S. 137, 340, 480, 496, 509, 510, 511, 512, 513 Laimbek, J. 487 Lancelot, Cl. 38 Lang, E. 430 Langendoen, D. T. 519 Lazaru®, M. 80 Leoerf, Y. 495 Lees, R. B. 430, 448, 464 Lehiste, I. 227 Lehmiann, W. P. 59, 138 Leihnitz, G. W . 363 n. Leisi, E. 417 Lenneberg, E. H. 360 L eon tjev A . A. 191, 360 Lepschy, G. 241, 430 Lerch, E. 173, 173 n., 175 Leroy, M. 46, 59, 138, 170 n. LesUcien, A. 95, 107, 195, 244, 278 n. Lešm ewski, St. 390, 483 Levi-Strauss, C. 351 L evkovskaja, K. A . 417 Lew!is, C. I. 403 Linsiky, L. 403 Llorach, A. E. 241 Locke, J. 399 n. Locke, W . N. 480 L ogar T. 137 n. L oja, Ja. V. 138 Lomrnel, H. 261 Lomitev, T. P. 434 n. Longacre, R. E. 340 n., 341 Lotz, J. 448 Lounsbury, F. G. 417 Lukasiewicz, J. 309 Lulle, R. 2’7 Lunt, H. G. 129, 129 n., 138, 314 n. Lyons, J. 15, 138, 360, 417, 514, 519 L japunov, F. A. 480 L ju Ju n-cju an 479 n. Ljudskanov, A. 478

Mackay, D. M. 417 Mackensen, L. 481, 520 M alinowski, B. 348 n., 414 n. Malkiel, Y . 138, 175 M alm berg, B. 138, 241 Mandelbaum, D. G. 331 M andelbrot, B. 342 n., 438, 464 Marcus, S. 478, 480, 482, 491, 492 Mareš, F. V. 314 n. Marhenke, P. 403 Marić, S. 310 M arkov, A. A. 432, 436, 437 M arković, M. 403 Marouzeau, J. 169 Marr, N. J. 63 n., 197, 198, 199, 200, 201, 202, 203, 204, 20'5, 206, 208, 209, 210, 211, 211 n., 213 Martinet, A. 241, 300, 315, 316, 337, 337 n., 386 Marty, A . 89, 92, 229 n., 521 n. Mane, K. 327 n. Maites, B. 403 Mathesius, V. 292, 293 n., 300 Mathiot, M. 351 Matore, G. 164, 410, 417 Matusevič, M. I. 190 M cCawley, J. D. 417, 429, 430 McDavid, R. 155, 428 n. Mclntosih, A. 519 Meillet, A . 59, 97 n., 110 n., 162, 163 n., 164, 164 n., 190, 244 n., 363 n., 367 n. M eljčuk, I. A . 417, 430, 435, 478, 480 M eščaninov, I. I. 206, 213 Meyer, P. 144 n., 218 Meyer, R. M. 408 M icklesen, L. R. 480 M ihajlović, L j. 137 n. M ikaeljan, G. B. 430 Mikloaič, F. 56, 56 n. Mikuš, R. F. 137 n. M ili, J. 353 n. M ili, J. S. 353 n. M iller, G. A. 360, 396, 464 M iller, R. L. 78 Misteli, F. 82 n. Moilošnaja, T. N. 478, 480, 492 Monroe, G. K. 448 M orf, A . 464 Morris, Ch. W . 399, 400, 402, 403 Moser, H. 520 Motsch, W . 429 Mounin, G. 23, 46, 59, 480 285

M uhin, A . M . 430 Mukarovsiky, J. 292 M u lja čić, 2 . 137 n., 310 M iiller, M . 65, 67 Neasis, A . 403 N ebesky, L . 396, 481 N en d on i, G. 185 Neurath, O. 403 N ew ell, L . E. 513 Nida, E. A . 339, 351, 417, 430, 480 N ikalaeva, T . M. 351 N ooten, B. A . v a n 23 N oreen, A . 229 n. N ovak, P. 482, 499 N ovotn#-, M. 482, 499 O ettinger, A . G. 435, 480 Ogden, C. K . 403 Olmsited, D. L. 351, 417 Orešnik, J. 137 n. Orlenko, A . 478 Orr, J. 59 O sgood, Ch. O. 360, 415 n. Ostarm ann, T . 175 O sthoff, H. 95, 107, 244 Otto, E. 78, 92, 521 n. Owein, N. F. C. 482 O žegov, S. J. 417 P adučeva, E. V , 417, 430, 435 P alaem on, R. 25 Pallas, P . S. 43 n. P an con celli-C a lzia , G. 227 P adini, 17, 18, 19 Paper, H. H. 448 Papp, F. 435, 478, 482, 492 Pariš, G . 144 n. P a rk er-R h od es, A . F. 448 P askaleva, E. 478 Passy, P. 272 P atan jali 19 P aul, H. 48, 98, 99, 100, 101, 102, 104, 105, 107, 405 n. P avlov, I. P . 328 n. P av lov ić, M . 160, 160 n., 169 Peano, G. 391 P edersen, H. 59, 107, 363 n., 367 n. Pei, M. 138, 241 P eirce, Ch. S. 399, 399 n. P erles, M . 487 P eškovski, A . M . 193 P ich on , E. 164 286

P ick ett, V . 430 P ieree, J. R. 480 P ike, K . L. 340, 341, 351 P iotrov sk i, R. G. 448, 464, 482 P isani, V . 67, 138, 178, 185 P ita g ora 9 n. P itha, P. 478, 499 P ittenger, R. F. 137 n, 351 Plath, W . 430, 435, 448 P la to n 9, 9 n . P o k o m y , J. 138 P oliv a n o v , E. D. 190 P ollak , H. 59 P op, S. 153 Porziig, W . 77, 78, 520, 520 n. P oržezinski, V . 278 P os, H. J. 241 P osplšil, D. 499 P ostal, P. 241, 318 n, 331, 340 n., 430 P osva n ska ja , A . S. 191 P oteb n ja , A . A . 88, 92 P ott, A . F. 57, 78 P otter, K . 227 P otter, S. 138, 153 P ottier, B. 417, 430 P riscia n 25, 26 P ro k o p o v ič, N. N. 430 P rota g ora 9 n. P sellos, M . 27 P u h vel, J. 138, 448 P ulgram , E. 227, 351 Putnam , H. 482 Q uine, W . v a n O. 403, 464, 480 R ask, K . R. 54, 54 n., 59, 229 n. R ea, J. A . 448 R eed, D. W . 448 R eform atsk i, A . A . 241 R egn ell, H. 411, 416 , R eich en b a ch , H. 396 R e iffe r, E. 480 R evzin , I. I. 435, 480, 482, 490 R ich ards, I. A . 403 R ied lin ger, A . 261 R ies, J. T. 430 R iffa te rre , M . 169 R igler, J. 137 n. R ja b o v a , T. V . 360 R obin s, R. H. 15, 37, 138, 519 R on ja t, J. 160 R oqu es, M . 150 n., 153 R osenbau m , P. S. 138, 430

Sm ith, F. 360 Sm ith, H .L .J r . 129, 129 n., 339, 351, 430 S oboleva, P. A . 507, 508 S okrat 9 n., 14 n. Som m erfelt, A . 113, 164 Sotavalta, A . 227 Souci, G. J. 415 n. Sorensen, H. Ch. 386 Spang-H anssen, H. 386, 403 Spence, N. C. W. 351 Spencer, F. R. 448 Salm on , V. 46 Spencer, J. 401 n. Sanctius, F. 38 n. Sperber., H. 417 S a n feld , K . 367 n. Spinoza, B. 363 n. Sapir, E. 46, 237 n., 321, 321 n., 322, Spitzer, L. 113, 173, 173 n., 175, 417 323, 324, 324 n., 326, 327 n., 330 n., Staal, J. F. 23, 417 331, 347, 348 Staljin, J. V. 211, 213 S aporta, S. 360, 428 n. Stankiew icz, E. 157, 169, 314 n. Saussure, F. d e 102, 158, 166, 188, Stati, S. 430 189, 229, 230, 233, 233 n., 234, Steinthal, H. 15, 79, 80, 81, 82, 82 n., 237 n., 242, 243, 244, 244 n., 245, 84, 92 246, 247, 255, 261, 266, 270 n., 274, S tem , G. 407 n. 278, 278 n., 292, 321, 363 n., 368, 368 n., 383 n., 398 n., 411, 520, 522 Stetson, R. H. 227 Stieber, Z . 314 n. S ch a ff, A . 403 Strauss, O. H. 464 S ch leg el, F. 53 n. Streitberg, W. 98 n., 107, 261 S ch leich er, A . 49, 58, 59, 60, 61, Strevens, P. D. 519 61 n., 62, 63, 64, 65, 67, 94 n., Stum pf, C. 220 n. 200 n., 244, 246 n. Sturtevant, E. H. 331 S ch m idt, J. 64, 64 n., 67 Sw adesh, M. 330 n., 339, 445, 448 Sch m idt, W . 430 Sw eet, H. 218, 227, 229 n., 272 S ch reitb erg er, W . 59, 98 n. S ch rijn en , J. 153 Šahm atov, A . A - 193, 278 n. S ch uch ardt, H. 64 n., 109, 110, 111, Šaum jan, S. K. 137, 237, 241, 314 n., 112, 113, 170, 176, 405 n. 385 n., 483, 500, 501, 503, 504, 505, S ch w arz, H. 524 506, 507, 508 S eb eok , T. A . 138, 310, 341, 351, 360, Ščerba, L. V. 190, 191, 458 n. 417, 430, 513 Šm elev, D. N. 417 S ech eh aye, A . 262, 269 Šrejder, Ju. A . 435 Sem aan, K . 37 Š vedova, N. Ju. 430 Sgall, P . 137, 478, 481, 482, 496, 497, 498, 499, 512 Tagliavini, G. 46, 59, 138 Sham ir, E. 487 Tannenbaum ,P. H. 415 n. Shannon, Cl. E. 452, 464 Tappolet, E. 145 S h e v e lo v , G. 137 Tarski, A . 390, 403 S ib a v a jh i 32 Tauli, V . 351 Siertsem a, B. 367 n., 386 T eller, P. 417 S ievers, E. 195, 218, 219, 227 Tesniere, L. 137, 421, 430 Singh, J. 464 T ešitelova, M. 478 S k aličk a, V . 292, 293 Thom as, L. L. 213 S lju sa reva , N. A . 244 n. Thom as, O. 430 S m im ick i, A . I. 417, 421 Thom sen, V. 59, 67, 107, 363 n. Sm ith, A . G. 351

R osen b erg , Š. 360 R osetti, A . 241 R oss, A . S. C. 438, 482 R oss, J. R. 429, 430 R ou sselot, P. J. 217, 227 R o z e n cv e jg , V . J. 480 R u binstein , H. 213 Russell, B. 391 n., 392, 393 n., 403 R u w et, N. 310, 430 R u žičk a , R. 429

v

287

T h ra x , D. 14, 14 n. T h u m b , A . 59 T itch en er, E. B. 87 n. T og eb y , K . 386 T olom ei, C. 36 T o lsto j, N. I. 191 T ondl, L . 417 T op orišič, J. 137 n. T o p o ro v , V . N. 191, 464, 482 T rager, G. L . 129, 129 n., 227, 241, 339, 342 n., 351, 430 T ra v n icek , F. 169, 292 T rier, J. 77, 408, 409, 409 n., 410, 417, 520, 520 n. T rnk a, B. 292, 300 T rom b etti, A . 184 n., 199 T ru b e ck o j, N. S. 154 n., 166 n., 233 n., 278, 278 n., 279, 280, 280 n., 281, 282, 285, 286, 287, 288, 289, 290, 291, 292, 293, 301, 310, 314 n., 363 n. T w a d ell, W . F. 339 U fim cev a , A . A . 417 U h len beck , E. M. 430 U ldall, H. I. 386 U llm an n , S. 78, 411, 417 U n geh eu er, G. 386 U spenski, B. A . 241, 351

W artbu rg, W . v o n 7, 78, 417 W aterm ann, J. T. 59 W atkins, C. W . 448 W atson, J. B. 328 n. W a ch tler, K . 430 W eaver, W . 452 W egen er, P. 398 n. W ein, H. 92 W ein reich , U. 138, 155 n., 157, 236, 241, 360, 415 n., 416, 417 W eisgerber, L . 77, 77 n., 78, 408 n., 417, 520, 524 W eitheim er, M . 353 n. W ells, R. S. 241, 261, 339, 417 W en ker, G. 143, 143 n. W h atm ou gh , J. 435, 448 W hite, G . 403 W hitehead, A . N. 391 n. W h itn ey, W . D. 244, 317, 447 n. W h o rf, B. L . 348, 348 n, 351 W ien er, N. 449, 451, 451 n. W ijk , N. v a n 314 n. W in disch , E. 278 n. W in teler, F. 273 W ittgen stein , L. 393 n., 426 n., 521 W iw el, H. G. 229 n. W ood w orth , R . S. 350 n. W orth , D. S. 430 W undt, W . 83, 84, 84 n., 85, 86, 87, 87 n., 92, 327, 353 n., 405 n., 411

V a ch ek , J. 241, 292, 293, 300 V alen tin , P . 78 V alin , R . 164 V a rro, M . T . 24 V ater, J. 50 n. V en đ ryes, J. 161, 164, 265, 269, 367 n. V en tris, M . 440 n. V ern er, K . 55 n.,' 97, 97 n., 107 V id oesk i, B. 137 n. V iertel, J. 46 V in o g ra d o v , V . V. 190, 417 V oeg elin , C. F. 157, 241, 331, 351 V oegelin , F. M. 241 V ossler, K . 81, 170, 171, 172 n., 173, 173 n., 174, 175, 176 V ostok ov , A . H. 56, 56 n. V yg otsk i, L. S. 92

Zeuss, K. J. 56 Z iff, P. 396 Z im m er, H. 107 Z in d er, L. R. 190, 227, 464 Z ip f, G. K . 438, 439, 440, 440 n., 448, 464 Z ubat^, J. 292 n., 367 n. Z v e g in ce v , V . A . 15, 23, 37, 46, 59, 67, 78, 92, 138, 175, 194, 386, 411, 417 Z w im e r , E. 223 n.

W ald, L . 138 W ales, R. J. 360 W a rn ock , G. J. 120 n.

Ž ep ić, S. 78 2 in k in , N. I. 227 Ž iv k o v ić, S. 59

Skraćemce A.r'en,&“SpinachwiiSiSieirLScha'ft = Han® Arems, »Spirachw,j.sis>einschaft, d er Gang ihner En;twicklung. von deir Antlike bis zu r Ge'genwart«, M iinchen 1955. Bloomfialid-Languiaige = L eonard Blooim field, »-Languagie«, N ew Yoirk 1933. CFS = časop is »C ah iers F erdin and d e Siaiussure« (izd. »S ooiete G en evoise d e Ldnguistique«, G eneve) F o r R om a n Jakofoson == zborn ik »F or R om an Jak cbson — Esisaiys o n the O cca sion o f H is S ixtieth B irth day«, T he H ague 1955.

IJAL = časopis »International Journal of American linguistics« (Baltimore) Lg = časopis »Language^ (Journal of the Linguistic Society of America, Baltimore) 8 th Proceedlings = zb orn ik »P roceed in g s Congreise o f L in gu ists« (O slo 1958)

Y n g v e, V. H. 480 Y u le, G. U. 438, 448

of

the

Eighth

Intemaifcional

S IL — ča,sopis »S tu dies ih L in gu istics« (N orm an, Okila.) T C L C = ča sop is »Traivaux du C ercle Ijinguistique d e C open h agu e« (C opanhague) T C L P — časopiiis »T ra v a u x du C ercle linguistique d e P rague« T ren d s = zboirndk »T ren d s in European 1930— 1960-«, U trech t-A n tw erp 1961. V J a = ča sop is » V o p r o s y

and

jazykoznanijaf«

A m erican

Linguiisitics

(M oskva)

Zvegincev-Isitoirija jazyk. = V. A . Z v e g i n c e v , » I s t o r v j a j a z y k o z n a n i j a XIX i XX v e k o v v o č e r k a x i i z v l e č e n i j a x « k n j. I i II, Moskiva 1960. P ortraits o f L inguists. = »P ortraits o f Linguists. A B iog rap h ical Source B o o k fo r the H istory ofW estern Linguistics 1746— 1963« k n j. I i II, izd. T hom as A . S ebeok , B oom in gton — Indiana U n ivrsity P ress 1966.

i 19

289

Milka Ivić P R A V C I U L IN G V IS T IC I Založila Državna založba Slovenije Za založbo Ivan Bratko Natisnila tiskarna »Toneta Tomšiča-« Ljubljana 1970