Mladi Marks - Njegov filozofski razvitak od 1840-1844 [PDF]

Zitiervorschau

Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda

*

03 * NAUČNA FANTASTIKA

0 ;# KRIMINALNI ROMAN

PRAKTIČNA KNJIGA

DŽEPNA KNJIGA

S * MARKSIZAM (15)

Urednik

Petar Živadinović Korice

Bogdan Kršić

Đerđ Lukač

MLADI MARKS Njegov filozofski razvitak od 1840-1844

Prevod Olga Kostrešević

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFTČKI ZAVOD

Naslov originala Georg Lukâcs DER JUNGE MARX Seine philosophische Entwicklung von 1840—1844 © Verlag Giinther Neske Pfullingen 1965, Stuttgart

Recenzent Petar Živadinović

MLADI MARKS Njegov filozofski razvitak od 1840-1844

Počev od dvadesetih godina nauci je razvi­ tak mladog Marksa dostupan zahvaljujući ob­ javljivanju važnih rukopisa iz njegovog prelaznog perioda, pa ipak mi, marksisti, još nismo opširno i iscrpno obradili sve puteve i faze njegovog razvitka od radikalnog mladohegelovstva do zasnivanja dijalektičkog i istorijskog materija­ lizma. Dosada nedostaje pre svega temeljna mo­ nografija u kojoj se prikazuju razne etape prevla­ davanja Hegelove idealističke dijalektike kod mladog Marksa. U našem pokušaju rezimiranja ovaj nedostatak pričinjava nam velike teškoće. I ovaj rad koji je pred nama može da istakne samo neke bitne tačke o kojima treba povesti računa pri proučavanju istorije nastanka marksizma kad se radi o filozofskim pitanjima. Posle objavljivanja Marksovih ranih radova koje je izvršio Institut MEL u Moskvi*1 Marksov 1 Karl Marx /Friedrich Engels: Hisîorisch-kritische Gesamtausgabe. Werke/Schriften/Briefe; nemačko izdanje izašlo u: Arhiv Marksa-Engelsa, Frankfurt/M, 1927 ff. (MEGA). Ovde obrađena delà iz Marksove mladosti nalaze se u tomovima 1 (prvi i drugi polutom) i 3, I delà. 7

razvojni put postao je vidan bar u osnovnim crtama. Danas mnogo jasnije i potpunije sagle­ davamo duhovnu fizionomiju mladog Marksa nego što je to bilo moguće na osnovu Meringovog izdanja spisa iz zaostavštine2. Vidimo da su se kod Marksa već u njegovoj ranoj mladosti izrazi­ to isticale kasnije odlučujuće intelektualne ka­ rakteristične crte. Od samog početka je u njemu silna želja za univerzalnim usvajanjem i preradom najvećih blaga znanja epoha, a neuporediva je kritičnost sa kojom on svaki put prilazi zate­ čenom idejnom materijalu. Pri tom se odlikuje takvom odlučnošću i striktnošću u shvatanju problema od centralnog značaja kakva je krajnje retka u istoriji ljudskog mišljenja, i to problema koje je izvukao iz složenog, zamršenog kompleksa pitanja koje su prethodnici ostavili nerešene. Istovremeno mu je svojstvena i strasna težnja za svestranošću, faustovska nezasitost u otkrivanju svih strana fenomena, kao i neumornost u istra­ živanju koja se ne može zadovoljiti sve dok se ne shvati, tačno postavi i reši ceo problem. Uz to, kod mladog Marksa je brzo, odlučno ispoljavanje svih ovih crta intelektualnog karak­ tera nešto mnogo više nego prosto prevremeno sazrevanje velikog genija. Malo je ličnosti u svetskoj istoriji kod kojih se kao kod njega mogla zapaziti takva tesna povezanost individualnog i opšteg društvenog razvitka.

2 A us dem literarischen Nachtafi von Karl Marx und Friedrich Engels 1841 bis 1850, izdanje Franca Meringa, Berlin i Štutgart, 1902.

8

Nastanak procesa prevladavanja hegelovstva, prevazilaženja Fojerbaha, zasnivanja ma­ terijalističke dijalektike poklapa se sa razvitkom od stanovišta revolucionarne demokratije do svesnog socijalizma. Obe linije čine nužno jedin­ stvo, ali ceo proces se odigrava — nikako slučajno — u onom periodu nemačke istorije u kome — posle uklanjanja Fridriha Vilhelma IV u Pruskoj, posle romantično-revolucionarnog obrta pruske unutrašnje politike — započinje opšte političko i ideološko previranje : period pripreme za buržoasko-demokratsku revoluciju 1848. I mada je Nemačka tada u pogledu razvitka kapitalizma bila još daleko iza Engleske i Francuske, ovaj period je ujedno period prvog rasplamsavanja nemačkog revolucionarnog radničkog pokreta. Nije nikakva slučajna koincidencija to što se razjašnjavanje i učvršćivanje socijalističkog pogle­ da na svet mladog Marksa vremenski poklapa sa prvim revolucionarnim istupanjem nemačkog proletarijata, sa ustankom šleskih tkača 1844. Naravno, ovaj razvitak odvija se u nemačkim oblicima, i u ideološkom pogledu. IJkod osnivača međunarodnog, ^naučnog socijalizma pogled na nacionalnom obliku. To konkretno znači: politička_ polazna tačka J e revolucionarno-demokratski radikalizam nemačkog predmartovskog perioda, ideološki put počinje kritikom i preobličavanjem Hegelove idealističke dijalektike i dostiže cilj u njenom preokretanju u materijalis­ tičku. To je najpre procesu nemačkoj filozofiji; 9

a do okretanja ka materijalizmu dolazi pod uticajem nemačkog mislioca Ludviga Fojerbaha. Druga dva izvora marksizma, koja je isticao Lenjin3, priključuju se tek u daljem toku razvitka, i to na takav način da na početku krize revolucionarnog demokratizma kod mladog Marksa — počev od 1843 — uticaj imaju najpre dostignuća istoričara francuske restauracije, kao i idejno blago utopijskog socijalizma i iskustva njegovog razrešavanja, pre svega u njegovim francuskim pojavnim oblicima, pa tek posle to­ ga, prilikom konačnog produbljivanja i učvršći­ vanja novog pogleda na svet — počev od 1844 — na Marksa počinje da utiče engleska klasična ekonomija. To su oni momenti na razvojnom putu mladog Marksa koji su relevantni za svetsku istoriju. U dugačkom pismu svom ocu 10. no­ vembra 1837. izložio je kako je posle kratke ali teške borbe sa sobom u svojoj 19. godini došao u vezu sa radikalnim mladohegelovcima.4 Ana­ liza njegovog poetsko-filozofskog »Sturm und Drang«, njegovog romantičarskog uživanja u poeziji i beletristici, prolaznog podleganja uticaju subjektivnog idealizma Kanta i Fihtea, spada u zadatke biografskog prikaza njegovog života. Njegov stvarni filozofski razvitak počinje tek usvajanjem Hegelove filozofije. Tek time počinje onaj njegov životni put koji je značajan za svet­ sku istoriju. 3 W. I. Lenin, Izabrana delà, Moskva, 1946, tom 1, str. 61 i dalje. 4 MEGA I l/2, str. 213 i dalje.

10

DISERTACIJA Za Marksovu ličnost karakteristično je to da on tu filozofsku osnovu — Hegelovo učenje — otkriva u tako ranom periodu svog života a da literarna obrada novoosvojenog pogleda na svet kod njega iziskuje dug period ispunjen teškim idejnim borbama. Već početkom 1839. Marks cprpma HnWtnrsl^] disertaciju. Međutim, taj rad nam je dostupan u onoryarijanti koja je fonnulisana negde pošle đve~ godine, početkom 1841.5 I ovoga puta je završavanje iznuđeno spoljnim pritiskom. R ezultat— a to je opet karakteristič­ no za Marksa — i. posle više od jednog stoleća još zapanjuje čitaoca svojom genijalnošću ; ali on nije zadovoljio samog pisca, tako da se nije mogao odlučiti da ga objavi u tom obliku. Za Marksa~je~ stroga samokritika utoliko karakterističnija što smo iz mnogih kasnijih izjava (između ostalog i iz nekih pisama Lasalu) mogli da vidimo da je on čak i u doba svoje zrelosti smatrao da je ispravna osnova njegove diserta­ cije: u njoj upotrebljena metoda pristupa filo5 Isto, 1/1, str. 1 i dalje.

11

zofsko-istorijskim problemima uopšte i u prikazu Epîkurovog pogleda na svet posebno.6 Teško i sporo rađanje Marksove doktorske disertacije stoji u tesnoj vezi sa originalnošću njegovog stanovišta, sa zapanjujućom zrelošću i velikim idejnim bogatstvom njegovog izlaganja. Mladohegelovac Kepen naziva mladog Marksa »magacinom ideja«7, on vidi u njemu onog saputnika koji stalno utiče na sve njih, Kepena, Bauera itd., i čini ih plodnima. Ali mladi Marks nije samo u idejnom bogatstvu i dubini nadmoćan nad drugim radikalnim hegelovcima, nego pre svega u tome što je već u svom prvom istupanju znatno ispred svih svojih savremenika u odlu­ čujućem pitanju ideološkog razvitka tadašnje Nemačke, u kritici Hegelove filozofije. Ovo treba shvatiti u dvostrukom pogledu: ^arks je nad­ moćan nad drugim mladohegelovcima kako po­ litički, po radikalnom demokratizmu, tako i filozofski, po dubini — za prvi mah — kritičkog daljeg razvijanja Hegelove—filozofjje. Treba razlikovati opštu liniju radikalnog mladohegelovstva, između ezoteričnog Hegela, koji je, u osnovi, ateista i revolucionar, i egzoteričnog Hegela, koji se akomodirao političkim sila­ ma svoga doba. Ovo shvatanje je prvi put formu-

« Marx an Lassalle 22. 11-58 i 3. IV-58: Karl Marx, Friedrich Engels, Ausgewàhlte Briefe, Berlin, 1953, str. 123 i dalje. Uporedi i: MEGA 1 5, str. 121 /22, Sankt Max I, Altes Testament 3. 7 Koeppen an Marx 3. VI-41. MEGA I 1/2, str. 257.

12

lisao Hajnrih Hajne tridesetih godina8, na šta se poziva Engels u svom Ludvigu Fojerbahu.9 Razlikovanje ezoteričnog i egzoteričnog Hegela ima izvanredan značaj utoliko što je time prvi put pokrenuto i započeto radikalno dalje razvijanje Hegelove filozofije. Ali ono je površno i ne pogađa suštinu stvari. Pri tom se previđa da su u Hegelovoj filozofiji kao takvoj — u njenom idealizmu, u metafizičkoj izdvojenosti njene siste­ matizacije —■od samog početka sadržane idejne pretpostavke koje su omogućavale Hegelovo prilagođavanje reakcionarnoj pruskoj državi, čak su ga činile neophodnim sa stanovišta biti njegovog filozofskog sistema. A to, opet, ima za posledicu da i cela njihova političko-filozofska opozicija ostaje polovična i da se konačno — kao i kod »Slobodnih« — iscrpljuje u uzbuđenim pretencioznim lamentacijama intelektualne pseudopobune. Već 1840/41. mladi Marks u principu prevazilazi mladohegelovsku ocenu Hegela. Njegovi savremenici i tadašnji učesnici u raspravi, između ostalih Bruno Bauer i Kepen, ostaju — naravno, s mnogo pojedinačnih varijacija — poglavito na navedenom stanovištu. Marks je već j i .svojof disertaciji 4aleko odmakao. On u njoj prihvata da kod značajnjhfilozofa, a medu njima i. kod 8 H. Heine, Zur Geschichte der Religion und Philosophie in Deu­ tschland; Gesammelte Werke, Berlin. 1953, Band 5, str. 191 i dalje. Gestandnisse, na nav. mestu, str. 479 i dalje. 9 Friedrich Engels, Ludwig Feuerbach und der Ausgang der klassischen deutschen Philosophie«, Berlin, 1946, str. 6.

13

Hegela, može doći dodajeom odati ja, čak i svesno. Ali oiTdo3aje : »Jedino čega on (filozof — Đ.L.) nije svestan jeste da mogućnost ove prividne akomodacije ima najskrivenije korene u kakvoj nedovoljnosti ili u nedovoljnoj formulaciji samog njegovog principa. Ako se, dakle, neki filozof zbilja akomodira, onda njegovi učenici treba iz njegove lične suštinske svesti da objasne ono što je za njega samog imalo oblik egzoterične svesti. Na taj način, ono što izgleda kao napredak savesti predstavlja u isti mah i napredak znanja. Ne sum­ njiči se partikularna savest filozofa, nego se konstruiše njegova suštinska forma svesti, diže se iz određenog oblika i značaja i na taj način se istovremeno i prevazilazi.«10 Time je mladi Marks mnogo pravičniji prema Hegelovoj veličini nego što su to mladohegelovci koji njegovu akomoda­ ciju objašnjavaju tako, da se mora posumnjati u Hegelove lične motive. Drugo, xm je i prema Hegelovoj filozofiji kao takvoj mnogo kritičniji nego_oni, jer u njenoj nedovoljnosti vidi nužne ideološke, osnova, akomodacije. A istovremeno Marks vidi i istorijski simptnmatiČan značaj mladohegelovskaopozitije ; neposredno iza citira­ nog mesta^on-kaže: »Ja uostalom ovaj nefilozofski zaokret velikog delà Hegelove, škole posmatram kao pojavu koja ćenvek_pratiti prelaz iz discipline u slobodu.«!!10 Marx /Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 144/145. u Isto, str. 145.

14

Dakle, već ovde je izvanredno velika razlika između Marksa i drugih mladohegelovaca u shvatanju pitanja kako se može upotrebiti Hegelova filozofija u interesu napretka. Brune^Baner, za­ jedno s drugim mladohegelovcima, odnosi se sasvim nekritički prema osnovama same Hegelove filozofije; on smatra da se iz Hegelovog učenja mora^ izvući samo ezoterično revolucio­ narno jezg ro,a egzolerična ljuska — sve ono što spada u akomodaciju — moie.se odbaciti, i eto gotove filozofije novog perioda. Marks od početka želi da u samom Hegelu otkrije i ukine i prevaziđe protivrečnost To pokazuje da kod njega već 1840/41. postoji jezgro kasnijeg kritič­ kog ukidanja i prevazilaženja Hegelove filo­ zofije. Razume se, najpre samo jezgro. JCritika sa­ držana u. disertaciji još nije uperenaprotiv centra Hegelove filozofije, ni protiv njenog idealizma ni protiv protivrečnosti idea]i_stičko-dijalektičke metode. Centralni problem je u disertaciji do­ taknut samo sasvim uopšteno ^konkretna kritika uperena je pre svega samcTprotiv nekih, svakako važnih momenata Hegelove koncepcije istorije. Samo se po sebi razume da Marksov prikaz Epikurove filozofije polazi od Hegelove Istorije filozofije, ali on fundamentalno menja sliku i istorijsko određivanje Epikurovog mesta ako se uporedi sa Hegelovim shvatanjem. Ovde nije moguće čak ni samo naznačiti onu istorijsku potpunost ove razlike koju je dao Marks. Pri­ nuđeni smo da se ograničimo na to da istaknemo 15

neke momente u kojima posebno plastično dolazi do izražaja Marksovo moderno stanovište. Hegelov prikaz Epikurove filozofije je pun antipatije prema njenom materijalizmu. Stoga Lenjin s pravom govori o »obrascu izvrtanja i klevetanja materijalizma od strane jednog ide­ aliste«12 kad karakteriše onaj odeljak iz Hegelove Istorije filozofije koji je posvećen Epikuru. Godine 1840/41- Marks još nije materijalista, njegov pogled na svet je u ovo doba radikalizovani, ateistički panteizam, s neizhezno objektivno-idealističkim^crtama^ Ali kod njega nema ni traga od one predrasude prema materijalizmu kqju_su_drugi jadikalnxjnladohegelovci preuzeli od svog-učitelja. Podvig je u_ovom pogledu već i okretanje ka nasleđu Demokrila i Epikura, naj­ većih materijalista antike. Isto tako bez predrasudaJ smelo-je i Marksovo istorijsko-plasiranje epikureiizma. Adekvatno svom celokupnom filozofskoistorijskom shvatanju, Hegel vidi u Stoi i u epikurejizmu samo, podređene momente raz­ vitka helenističko-rimske filozofije, koja doživ­ ljava svoj vrhunac tek u skepticizmu kao svojoj stvarnoj sintezi. Naprotiv, Marks smatra da je Epikur prosvetitelj, ateista* oslobodilac ljudi od bogobojažljivosti i zato ga u svojoj oceni istorijskog raspadanja antičke filozofije stavlja iznad skeptika. Qya procena se javlja u doktorskpj disertaciji na_ osnovu temeljnih filozofskoistorijskih istra12 Lenin, Aus dem philosophischen Nachlafi, Berlin, 1949, str. 231.

16

živanja. fylarksjpre svegakoriguje Hegelovu pret­ postavku da je atomistika učenje identično kod Démokrita i Epikura, dakle da JEpikur u osnovi nije učinio ni jedan bitan korak dalje od Demokrita. Marks vodi duboku zasnovanu političku borbu širokih—razmera^ protiv stare, uvrežene predrasude koja obe ove teorije atomistike u suštini izjednačuje. I ovde je nemoguće, makar samo u izvodima, dati obimne Marksove prikaze koji krče put istoriografiji filozofije. Istaći ćemo samo one momente u kojima se pokazuju po­ sebno snažne tendencije njegovog vlastitog raz­ vitka. Veliki-filozofskoistorijski uspeh koji mladi Marks ovde postiže leži u tome što se on ne samo okreće materijalističkoj tradicijir-nega i pokušava da u učenju jednog od njenih najvažnijih predstav­ nika otkrije začetke dijalektike. Te začetke on nalazi u Ëpikurovom učenju o_atomu, nasuprot Demokritovom učenju u kome još nema ni traga dijalektike. Tu razliku on ističe u svim odred­ bama učenja o atomu, 4okazuje je pomoću epikurejskog učenja o deklinaciji atoma, njihovom odbijanju, veličini, obličju,-težini i kvalitetu. Pri tom je njemu sasvim jasna neodrživost Epikurove teorije u fizici, njegova »bezgranična nonšalantnost u objašnjavanju fizičkih fenomena«. Alijye^ m uje — u istinski dijalektičkom shvatanju odnosa zablude i istine~Tstorije filozofije — stalo do isticanja onih dubljih filozofskih slutnji koje se skrivaju iza površinske-pajave nerazboritosti irTizici. 17

Mftrks jpokazuje daJDemokrit zna samo za strogo mëfianîck^Inüznô^ f šfogarporiće slučaj, a daTflgpnrtjVT ^ sadrži začetke dijalektičkog shvatanja sjučaja-Joj^čoveku otvara put-ka^slobođiTIsto tako je oštra suprotnost'rrpitaiijtrvrćn^ Demokritovoj filozofiji prirode vreme nema uopšte nikakav značaj. Naprotiv, kod Epikura je ono »promena konač­ noga na taj način što se uzima kao promena« i »isto toliko je stvarna forma koja razdvaja pojavu od suštine, uzima je kao pojavu, koliko i forma koja je vraća u suštinu«13. Dakle,4ako jç*. kaže^Marks, po Epikuru »čulnost čoveka . . . otelovljena _ vreme, egzistirajuča refleksija sveta

čula u sebi«. S ovim razlikama tesno je povezano to što je Demokrit, kao što Marks ističe, stvorio samo filozofiju prirode, dok kod Epikura atomistička teorija ujedno daje kategorije koje se odnose na odredbe čovečjeg, društvenog života. To važi ne samo za opšte održavanje izolovanosti individua iz doba antike u raspadu, koje se može naći u epikurejskoj atomistici, nego i za tumačenje pojedinačnih konkretnih društvenih veza i in­ stitucija. Tako, Epikur interpretira odbijanje u konkretnoj formi, u kojoj ga on shvata, u poli­ tičkoj oblasti kao ugovor, a u socijalnoj kao prijateljstvo. Najzad, u vezi sa ovim protivstavljanjem, Marks naglašava Demokritov strogi filoempirizam, 13 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd 1968, tom 1, str. 121.

18

zofija prirode služi isključivo tome da se postigne blaženstvo filozofije, ataraksija. Za prosvetitelja Epikura značaj spoznaje prirode leži u tome što je ona oslobođenje čoveka. U načinu na koji Marks formuliše ovu kulminacionu tačku epikurejizma jasno se ispoljava njegova simpatija prema materijalizmu kao ideologiji emancipacije čoveka. »Time što spoznajemo prirodu kao racio­ nalnu, prestaje naša zavisnost od nje. Ona više nije užas naše svesti. . . Samo time što se priroda sasvim oslobađa svesnog uma, smatra za um u sebi samoj, ona je cela svojina uma.«14 Ovde nagovešteni problemi su mnogo više nego samo pitanja detalja istorije antičke filo­ zofije. S jedne strane se u ocenjivanju razlike između Demokrita i Epikura radi o značajnom koraku ka prevladavanju granica metafizičkog materijalizma, pri čemu se po prvi put čini po­ kušaj nadovezivanja na dijalektičke začetke u samoj materijalističkoj tradiciji, a s druge strane o izradi jedne opšte koncepcije istorije, koja u načelu odstupa od Hegelove koncepcije. U pogledu prvog pitanja, djsertacga^s^može označiti kao prva klica kasnijih Marksovih teza o Fojerbahu. Što se tiče drugog pitanja, treba pre svega ukazati na to da Marks već u početnim dobija kod istoričara, paJJ^od Hegela 15 Marks 14 MEGA I, 1/1, str. 43. is Isto, str. 13; DEO I, I. 2*

19

u^ više mahova polemički ističe da takvi sistemi kao_Što je Epikurov, takve »filozofije samosvesti«, istorijski dobijaju sasvim određenu, i to pozitivnu, progresivnu funkciju. Nije slučajno to što oni dolaze posle velikih sintetičkih sistema koji pretenduju na totalno obuhvatanje sveta, kao što je to u antici bila Aristotelova filozofija, a u skorijoj prošlosti Hegelova filozofija. Oni su simptomi čvornih tačaka u istoriji, kriza sveta, a s njim i filozofije. Epohe u kojima oni dejstvuju su gvozdena doba, »srećna ako ih obeležavaju borbe titana«16. Ovde se najjasnije ispoljava pitanje suprot­ nosti između Hegela i mladog Marksa. Obojica smatraju Epikura filozofom helenističko-rimske epohe u kojoj se ističe izolovana individualnost. Ali ova epoha je u Hegelovim očima doba proze, opšte privatizacije života, pošto je već propala antička ideja polisa. Čak i u davanju suda o rim­ skoj poeziji Marks zastupa sasvim različito shvatanje. U Lukreciju, rimskom pesniku epikurejizma on vidi »pravog rimskog pesnika heroja, jer on opeva supstanciju rimskog duha; umesto vedrih, snažnih, totalnih likova u Home­ ra, ovde imamo krepke, neprobojne naoružane junake, kojima nedostaju svi drugi kvaliteti; imamo rat omnium contra omnes, čvrst oblik bića za sebe, prirodu lišenu bogova i boga lišenog sveta«17. 16 Marx/Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 75. 17 Isto, str. 69.

20

Značaj ovog različitog shvatanja je utoliko yeći što u koncepciji Marksovog spisa-prvenca čime je Marks opet otišao dalje od Bruna Bauera i drugilr mladohegelovaca, koji se, s izuzetkom Rugea, u suštini ograničavaju na kritiku religije. U određenim razmatranjima njegove analize krize, već se ispoljavaju misli koje jasno pripre­ maju onu koncepciju političke, revolucionarne uloge filozofije, njenog samoukidanja putem njenog ostvarenja, koja se kasnije iskazuje u »Nemačko-francuskim godišnjacima«. »Što je bilo unutrašnja svetlost«, tako stoji tamo, »to postaje plamen koji sažiže i koji se okreće ka spoljašnjemu. Odavde izlazi konsekvencija da je prožimanje sveta filozofijom u isti mah i pro­ žimanje filozofije stvarnošću, da je ostvarenje filozofije u isti mah i njen gubitak, da je ono izvan nje protiv čega se ona bori njen sopstveni unutrašnji nedostatak . . . Njihovo oslobađanje sveta od nefilozofije u isti mah je njihovo sopstveno oslobađanje od filozofije, koja ih je, kao određeni sistem, bacila u okove«18. Od ovog shvatanja filozofske krize svoje epohe Marks stiže do oštre i prezrive osude svih filozofskih tendencija, s jednim jedinim izuzet­ kom — radikalnog mladohegelovstva. Subjek­ tivnost Bauerove filozofije samosvesti za njega je izraz kriznog karaktera tog doba, izraz revolu­ cionarne situacije. I za duh disertacije je karak18 Isto, str. 145.

21

teristično to da Marks od svih postojećih pra­ vaca toga doba jedino i samo političku Partiju napretka, liberalizam (od koga se tada u Nemaćkoj još nije bila odvojila radikalna demokratija), smatra za partiju sa sadržajem, za pravac s kojim filozofija treba da jklopi savez.19

19 Isto, str. 146.

»RAJNSKE NOVINE« Period od završetka disertacije (april 1841) do stupanja na mesto urednika »Rajnskih no­ vina« (»Rheinische Zeitung«) (oktobar 1842) ispunjeno je filozofskim studijama i publicistič­ kim radovima. Marks pomaže Brunu Baueru da izda Trube Strašnog suda oglašavaju Hegela ateistom i antikristom, brošuru u kojoj se —■ prividno polemički, prividno sa stanovišta pro­ testantske ortodoksije — iznosi na videlo Hegelov ezoterični ateizam i antiklerikalizam i kod savremenika se stvara svest o tome. Zajedno sa Bauerom on planira drugi deo Truba, koji treba da obradi Hegelovu filozofiju umetnosti i da se usmeri poglavito protiv romantike. U tom cilju on se bavi opsežnim proučavanjima istorije umetnosti. Rad mu se proširuje u seriju članaka protiv romantike.20 Iz celog ovog kom­ pleksa završen je i sačuvan samo članak protiv istorijske pravne škole.21 Ovde opet moramo preći preko biografskih detalja (napuštanje prvobitne namere da u Bonu 20 Marx an Ruge 10. II, 5. III, 20. III i 27. IV 1842, Isto 1/2, str. 266 i dalje. 21 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 259.

23

dobije mesto docenta itd.). Ali za naš kontekst je važno to što Marks već 1842. čita Fojerhahovn Sušlimdmšcanstva, i odmah zapaža značaj ovoga delà, u kome nemačka filozofija prvi put vrši tj. u formi pozivanja na Luterov ortodoksni autoritet, Marks u pitanju objašnjenja čuda — -^Icontra D. RlŠtrausu — staje na Fojerbahovo stanovište.22 Prilog Rugeovim Anegdotama2324, u kome je to objavljeno, već takođe sadrži igru reči — koja se kasnije ponavlja u Svetoj po­ rodici — da je »Fojerbah čistilište našeg doba«, — razume se, pre svega sa prividno obrnutim predznakom. XL tim istim Rugeovim Anegdotama izlazi i prvi* neposredno politički borbeni spis mladog Marksa,r:rašknnkavanje instrukcije o cenzuri Fridriha Vilhelma IVJL4 Dakle, Marks počinje da ostvaruje politički program doktorske di­ sertacije, nadovezivanje filozofije na liberalnu opoziciju, u istom momentu kad pada pod uticaj Fojerbahovog materijalizma. Ali .ovo po­ klapanje uslovljava —■ što je opet, tipično za njegov razvitak — od samog početka i prevazilaženje Fojerbaha, naime, prvo, prelaženje sa čjste kritike religije na direktno političko angažovanje na strani progresa i, drugo, s tim u vezi 22 Isto, str. 196. 23 Anekdota zur neuesten deutschen Philosophie und Publizistik, Zürich und Winterthur 1843. Izdao Arnold Ruge. 24 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 177.

24

nameru da kritiku usmereniL protiv. Hegela sad proširi i na specifično političke strane njegovog sistema, pre svega na filozofiju prava i države. Već 5. marta 1842. Marks piše Rugeu: »Drugi jedan napis, koji sam takođe namenio za »Deutsche Jahrbiicher«, predstavlja kritiku hegelovskog prirodnog prava, ukoliko se tiče unutarnjeg ustrojstva. Suština je —- borba protiv konstitucionalne monarhije kao hermafroditskog nedonoščeta, koje je skroz-naskroz samo po sebi protivrečno i samo se po sebi ukida.«25 S izjaš­ njavanjem za Fojerbaha, s jedne strane, i s pla­ nom kritike Hegelove filozofije prava, s druge strane, Marks kreće počev od 1842. pravcem koji ga u toku sledećih godina direktno vodi ka zasnivanju dijalektičkog materijalizma. Od tog momenta više se ne može zaustaviti njegovo svestrano prevazilaženje u to doba najvećih rezul­ tata nemačke filozofije, preko Hegela do materi­ jalizma, preko Fojerbaha do kritike politike i time i političke kritike usmerene protiv Hegela. U tom istom momentu —■u proleće 1842 — Marks ^počinje svoj publicistički rad u »Rajnskim novinama«, čiji urednik postaje, u_oktpbru. Istina, time se privremeno odlažu filozofski planovi, ali, u stvari, njegov filozofski razvitak se samo ubrzava time što on sad ulazi neposredno u arenu političkih borbi predmartovskog perioda. Još ni dvadesetpetogodišnjak, Marks po­ kazuje izvanrednu političku zrelost kao urednik. 25 Isto, str. 424.

25

»Rajnske novine«^ teže da^okupe sve progresivne elemente Nemačke u masovnu, duboko u nacio­ nalnom životu zasnovanu opoziciju protiv reak­ cionarnog režima Fridriha Vilhelniâ IV — s ci­ ljem da se radikalno likvidira nemački feudalni apsolutizam. U jednoj žalbi Marks piše da su novine postavile sebi kao glavni zadatak da »poglede koje još mnogi upiru u Francusku skre­ nu na Nemačku i da umesto francuskog bûde ne­ mački liberalizam. . ,«26. Ova Jegdencija ka ujedinjenju svih progresivnik ekmenata Nemačke, ova težnja da se sve slobodarske snage koncentrišu na borbu protiv apsolutizma dovodi Marksa ubrzo do sukoba sa njegovim bivšim berlinskim prijateljima, pa i sa Brunom Bauerom. Još pre nego što je preuzeo mesto urednika zamerao im je da lakomisleno pristupaju krupnim problemima, da ozbiljne ljude odvraćaju od praktične borbe i da organe progresivne publicistike, na koje cenzura vrši težak pritisak, izlažu beskorisnoj opasnosti za­ brane. Ubrzo posle preuzimanja redakcije dolazi do njegovog raskida sa Bauerom i njegovim kru­ gom, takozvanim berlinskim »Slobodnima«, po­ što se Marks opredelio protiv njih a za Rugea i Hervega, i njihovu »političku romantiku, maniju genija i hvalisavost« koje »kompromituju stvar i partiju slobode«27 javno osudio u »Rajnskim novinama«. 26 Isto, str. 434. 27 »Rheinische Zeitung« od 29-XI-1842. MEGA 1/1, str. 319.

26

Od momenata koje Marks kritikuje kod radikalnih levohegelovaca ističemo dva najvažnija momenta koji imaju poseban značaj za naš kontekst. S jedne strane, mladohegelovci su skloni tome da lakomisleno koketiraju sa komu­ nizmom, da u pozorišne kritike krijumčare ko­ munističke fraze itd, Marks smatra da je to ne samo nedostojno važnih socijalnih problema nego takođe uviđa da bi »Rajnske novine« time mogle biti upletene u opasne borbe koje bi mogle dovesti do njihove propasti. Kao urednik, i sam mora da vodi takvu polemičku borbu sa augsburškim »Opštim novinama« (»Allgemeine Zeitung«). U polemici otvoreno priznaje da u stvarima ko­ munizma još nije zauzeo neko čvrsto stanovište; ali on zahteva i obećava ozbiljno proučavanje ovog važnog problema i zatim temeljno zasnova­ no razračunavanje s komunističkim teorijama. U isti mah on duhovito i oštro raskrinkava praznu demagogiju u optužbama augsburških novina.28 S druge strane, politička nezrelost mladohegelovaca pokazujeseji tome što s j oni zau­ stavljaju na kriticij^ligije^jl^ropajgiranju ateiz­ ma i na taj način zanemaruju.centralne .zadatke borbe protiv feudalnog-apsolutizma*. I u ovom pogledu Marks ih najoštrije-kritikuje. Pismo Rugeu od 30. novembra 1842, u kome Marks iznosi razloge za raskid sa berlinskim »Slobod­ nima«, pokazuje da raste njegov uvid u društve­ nu funkciju religiozne svesti, koji ga nešto kasnije 28 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 266.

27

osposobljava za istorijsko-materijalističko pre­ vladavanje Fojerbahovog antropološkog stano­ višta. Tu se on okreće najpre protiv pomenutog »krijumčarenja komunističkih i socijalističkih dogmi« i dalje izjavljuje: »Zahtevao sam, zatim, da se više kritikuje religija u kritici političkih odnosa, nego politički odnosi u religiji, pošto taj obrt više odgovara suštini jednih novina i obrazovanju publike, pošto religija, sama po sebi bez sadržine, ne živi od neba, nego od zemlje, pa će obaranjem izopačene realnosti, čija je ona teorija, sama od sebe propasti«29. U ovim for­ mulacijama, koje se mestimično doslovno po­ navljaju u »Nemačko-francuskim godišnjacima« od 1844, već se krije klica istorijsko-materijalističkog određenja uloge religije i »lažne svesti« uopšte. Mgrksov rad kao urednika ispunjen je_ ne­ prekidnom borbom protiv_pruske cenzurer Marks pokazuje izvanrednu umešnost i veliko bogatstvo ideja u iznalaženju formi koje omogućavaju da se ono što je najradikalnije kaže na način koji dopušta cenzura, koji ne vodi hitnoj zabrani novina, da bi tako strpljivom i upornom propa­ gandom okupio sve progresivne elemente. Pri tom on postiže izvanredne rezultate kako u redak­ ciji tako i kao pisac. Ipak, pritisak vlade, pretnja zabranom novina i odsustvo spremnosti akcionara lista, krupnih buržuja, da pruže efikasnu po­ dršku kako smeloj tako i elastičnoj taktici re29 Isto, str. 438.

28

dakcije,30 prinuđuju Marksa (sredinom marta 1843) na povlačenje sa mesta urednika; ali ni time se ne mogu spasti »Rajnske novine«, kao što je on jasno i predvideo. ^ratak-period u kome je Marks sarađivao u »Rajnskim^ novinama« -označava, vrhunac nemačke građansko-demokratske publicistike i u isti mah značajnu prekretnicu u razvitku samog Marksa. Kao što i pokazuju njegovi prilozi, Marks prilazi svim problemima kao radikalni demokrata, kao jakobinac, — svakako takav kod koga je na mesto ideja Društvenog ugovora već došla svesna revolucionarna dijalektika, — kao savremenik klasnih borbi koje su u međunarod­ nim razmerama mnogo razvijenije nego što su to bile pre pola stoleća, u francuskoj revoluciji, — klasnih borbi u kojima proletarijat počinje da usvaja socijalističku ideologiju. Nije nikakvo čudo što Marks pri tom nailazi na probleme čija unutrašnja dijalektika premaša horizont građan­ skog društva. U odnosu mladog Marksa pre­ ma ovim pitanjima pokazuje se, s jedne strane, njegovo neustrašivo razmišljanje o svakom prob­ lemu do kraja i, s druge strane, njemu svojstven, najtemeljniji, zasnovani naučni i filozofski rad, koji mu ne dopušta da donosi odluke dok prob­ lematični predmet ne ispita svestrano. A tada sledi sveobuhvatna, fundamentalna, konačna od­ luka. Razvitak odlučnog jakobinca od simpatije 30 Uporedi: Engels, Karl M arx, u: Marks—Engels, Izabrani spisi, Moskva, 1950, tom II, str. 145.

29

za potlačene narodne mase koje pate do poimanja svetskoistorijsko-revolucionarne uloge proletari­ jata kod mladog Marksa je identičan sa filozof­ skim razvitkom koji vodi od pokušaja radikalno-revolucionarnog daljeg razvijanja Hegelove di­ jalektike do njenog pretvaranja u materijalističku. U prvom planu priloga za »Rajnske novine« stpji borba protiv pruske, reakcije,, protiv režima Fridriha Vilhelma IV, na ideološkom polju s posebnom nijansom raskrinkavanja one lažne romantike pod čijom duhovnom stegom reakcija u Pruskoj čini svoja najodvratnija delà. Kao što je već rečeno, cilj borbe je okupljanje svih onih snaga koje su voljne i sposobne da izvrše radikalnu likvidaciju feudalnog apsolutizma u Nemačkoj. Publicista Marks koristi svaki povod aktuelne politike da bi raskrinkavanjem reakcio­ narnog režima ubrzao i potkrepio ovo okupljanje progresivnih snaga. Na političkom polju on se bori protiv nacrta zakona o razvodu braka31, kraljeve instrukcije o cenzuri32, zabrane »Lajpciških opštih novina« (»Leipziger Allgemeine Zeitung«)33, tendencija koje su se ispoljile po­ vodom zasedanja staleža34 itd.; objavljuje ide­ ološke članke kao što je onaj koji je uperen protiv istorijske pravne škole35; ulazi u borbu

32 33 34 35

30

Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 305. isto, str. 177. Jsto, str. 334. Isto, str. 322. Isto, str. 259.

protiv vladajuće reakcije i na ekonomskom i na socijalnom polju: npr. zauzimajući stav protiv zakona o krađi drva36, u člancima protiv položaja mozelskih seljaka37. Ovi sjajni radovi većinom su zaodeveni u formu ideološke borbe. To se samo delimično može objasniti tadašnjim stupnjem Marksovog ideološkog razvitka, nje­ govim polaženjem od filozofije. Glavni razlog predstavljaju uslovi pruske cenzure. Zahvaljujući raskrinkavanju ideologa koji zastupaju sistem Fridriha Vilhelma IV taj napad se —■formalno — javlja kao indirektan, ne neposredno usmeren protiv same vlade. Metoda ovih Marksovih sjajnih napada na reakcionarnu Prusku već se ispoljila u disertaciji : to je metoda onog specijalnog radikalnog hegelovstva koju je mladi Marks usvojio u godinama svojih studija. Već se u doktorskoj disertaciji kaže da filozofija u velikim kriznim vremenima istorije mora biti praktična : »Ali praksa filozofije je i sama teorijske prirode. Kritika meri pojedi­ načnu egzistenciju u odnosu na suštinu, posebnu stvarnost u odnosu na ideju.«38 Vidi se: to je još hegelovsko-idealistička metoda. I ova metoda se sad uglavnom zadržava i u prilozima za »Rajnske Jiovine«. Marksovo izjašnjenje za Fojerbaha početkom 1842. još je sasvim uopšteno; ono još nema za posledicu neko načelno preokretanje 36 Isto, str. 271. 37 Isto, str. 352. 38 Isto, str. 145.

31

Hegelove metode. U periodu »Rajnskih novina« privremeno ostaju samo sporadični — inače genijalni — začeci materijalističkog tretiranja društvenih problema (tako u kritici berlinskih »Slobodnih«, u pitanju odnosa političkih pri­ lika i religiozne svesti). Ipak, već u to doba — na osnovu konsek­ ventnog daljeg razvijanja tendencija disertacije — vidno je ogromno udaljavanje mladog Marksa od Hegela. Ako Marks, politički konkretizujući program disertacije, kao građansko-demokratski publicista »meri pojedinačnu egzistenciju u odnosu na suštinu, posebnu stvarnost u odnosu na ideju«, sadržaj ove ideje —■dakle, konkretno u metodi publicistike: ideje države — jeste, prvo, sasvim drukčiji nego što je kod Hegela, štaviše suprotan je sadržaju Hegelove ideje države. Iza termina »ideja« skriva se kod mladog Marksa revolucionarno-demokratska država jakobinaca iz 1793. Drugo, kod njega, istina, postoji kao i kod Hegela takođe ono objektivno-idealističko identifikovanje ideje i stvarnosti koje smeta da merenje stvarnosti u odnosu na ideju ikad dovede do apstraktnog trebanja (Sollen) kao kod Kanta i Fihtea (i često kod mladohegelovaca). Ali iz ovog identiteta Marks izvlači suprotne metodo­ loške zaključke od samog Hegela. Qn odbacuje Hegelovu form u »izmirenja« s postojećom stvar­ nošću. Kod Hegela skriveni (i često izvitopereni) motiv, druga, revolucionarna strana identifikovanja stvarnosti i uma, naime misao da po­ stojeća društvena realnost onakva kakva jeste 32

ne može da pretenduje na stvarnost u svetskoistorijski-filozofskom smislu, ispoljava se ovde, kod Marksa, potpuno jasno kao poražavajuća kritika bezumnosti, životinjske suštine nemačke feudalnoapsolutističke realnosti. Ovde nije moguće pojedinim primerima ilustrovati ovu kritiku. Zato bi se u svakom slu­ čaju morala dati manje-više opširna analiza proučenih nemačkih prilika, za šta mi ovde nemamo dovoljno mesta; jer uprkos idealistič­ koj polaznoj tački, Marksova kritika nemačkih prilika u njegovo doba je izvanredno konkretna u istorijsko-društvenom pogledu. Osnovna crta 5vih ovih kritika i napada ie nepomirljivo raskrinkavanje svih feudalno-staleških, apsolutističkikJnstilucjja... tadašnje Nemačke, kao i dobronamernih ili demagoško-romantičarskih po­ kušaja daše one spasu nekim poboljšanjitnarOvoj nemačkoj realnosti koju treba_odhaciti Marks suprotstavlja um države, prava i zakona, ali na takav način da ovaj um j'aži kao postojeći samo pod pretpostavkom da je zakon svestan izraz narodne volje, te je stvoren zajedno s na­ rodom voljom i pomoću nje.39 \ U ovom smislu se kritika usmerava pre svega protiv feudalno-staleških privilegija. U tretiranju svih pitanja državnog i društvenog života Marks pokazuje da i kraljevski apsoluti­ zam i feudalni staleži predstavljaju odvratnu reakcionarnu karikaturu države i društva, da u 39 isto, str. 308.

33

svakom pogledu predstavljaju smetnju razvitku ljudi, njihove slobode, njihove kulture. Ideološki je ova borba usmerena poglavito protiv one ponovo probuđene romantike koja se javila uporedo sa stupanjem Fridriha Vilhelma IV na presto i čiji je simbol poziv da stari Šeling dođe na berlinsku Hegelovu katedru40 kao i či­ njenica da predstavnici istorijske pravne škole preuzimaju važne državne funkcije. Marks poraz­ no raskrinkava ovu romantiku poznog doba restauracije. On je karakteriše kao mešavinu »razvrata i mistike«4142. On pokazuje da je ona ponikla iz ideološkog razvitka 18. veka, ali da se prema prosvetiteljstvu »odnosi otprilike onako kao što se raspad francuske države na razvratnom dvoru Regenta odnosi prema raspa­ du francuske države u Nacionalnoj skupštini«*2. Sa ovog gledišta, on raskrinkava ne samo odvratni klasni egoizam, koji se skriva pod ša­ rolikim velom romantike, nego i pokazuje pre svega stapanje feudalnog i kapitalističkog iz­ rabljivanja u romantičarskim »pokušajima refor­ mi« Fridriha Vilhelma IV. U svim ovim pitanjima mladi Marks stoji na čelu najvećih duhova Nemačke, koji žele da svoju otadžbinu spasu sra­ mote feudalnoapsolutističke zaostalosti. Posebne forme ta kritika dobija tamo gde se Marks bori za prava potlačenih narodnih masa 40 Protiv ovoga su uperene istovremeno i polemike mladog Engelsa. Uporedi: MEGA l,, str. 173 i dalje. 41 MEGA I 1/1, str. 213. 42 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 261.

34

— istina, još kao radikalni demokrata a ne već kao socijalista. Tu se posebno jasno ispoljava suprotnost između njegovog, tada još idealistič­ kog shvatanja države i prava i Hegelovog shvatanja. I ovde uzimamo opet samo jedan — meto­ dološki vrlo važan —■primer. Kad se Marks bori protiv nesocijalne, antisocijalne koncepcije za­ kona o krađi drva, on pokazuje oštar kontrast koji postoji između »običajnog prava sirotinje«43 i — formalno takođe običajnopravnih — privi­ legija vlasnika šuma. On dokazuje da su ove poslednje privilegije otvorene uzurpacije. »Kad privilegovani zahtevaju da se od zakonskog prava pređe na njihova običajna prava, onda oni umesto ljudske sadržine zahtevaju životinjski oblik prava, koji se sada sveo na puku životinjsku masku.«44 Naprotiv, »običajna prava sirotinje« su anticipa­ cije budućeg prava; ona se zasnivaju na tome » ... što su izvesni vidovi svojine imali neodre­ đen karakter, usled čega nisu bili izrazito obeleženi kao privatna svojina, ali ni izrazito obeleženi kao opšta svojina. .. Dakle, u ovim običajima siromašne klase živi jedno instinktivno pravno osećanje, njihov koren je pozitivan i za­ konit, a oblik običajnog prava je ovde utoliko prirodniji što postojanje same siromašne klase sve dosad predstavlja puki običaj, građanskog 43 Isto, str. 276. 44 Isto, str. 277.

3*

35

društva, koji u krugu svesne državne raščlanjenosti još nije našao prikladno mesto.«45 U to vreme mladi Marks još ne poznaje ekonomsku istoriju uzurpacije opšteg poseda (šu­ ma, livada itd.) u periodu prelaska od feudalizma u kapitalizam. On se bori protiv kapitalističkih pretenzija feudalne klase i buržoazije kao — u političkom pogledu radikalan a u filozofskom idealistički — jakobinac. Ali plebejski jakobinizam dobija u ovim njegovim polemikama — sa stanovišta istorije — najvišu teorijsko-literarnu formu koju uopšte može dobiti : ovde on u teorijskom pogledu stoji neposredno pred preokretanjem u svesni socijalizam. Dakle, u toku svoje kratke delatnosti kao urednik »Rajn­ skih novina« 1842/43. Marks u teorijskom po­ gledu prolazi kroz onaj razvitak kroz koji je pre 50 godina praktično prošao francuski jakobinizam od Mara do Babefa. Ali, adekvatno istorijskim uslovima koji su se u međuvremenu mnogo razvili, ovo se događa na mnogo višem stupnju: u ekonomsko-društvenom pogledu, u doba konačnog trijumfa industrijske revolucije, dakle na nivou razvijenih klasnih borbi sredinom 19. veka, i — u ideološkom pogledu — pošto je nemačka filozofija dostigla i premašila svoju kulminacionu tačku. Stoga, dok je kod Babefa mogao nastati samo sirovo-apstraktni, asketski komunizam, mladi Marks oko 1843. zapada u takvu krizu u teoriji, iz koje zatim za zapanjujuće 45

36

is to ,

str. 278 i 279/280.

kratko vreme poniče naučni socijalizam sa os­ novom njegovog pogleda na svet, dijalektičkim i istorijskim materijalizmom. S pravom Marks kasnije, u predgovoru svog delà Prilog kritici političke ekonomije,46 kaže da su ovi prilozi za »Rajnske novine« prvi podstrek za njegov obrt ka socijalizmu. Tamo on napominje da se — upravo usled pojave ovog za njega novog velikog problema — povukao iz redakcije, i da se ne nerado vratio u radnu sobu.

46 Berlin, 1947, str. 12.

KRITIKA HEGELOVE FILOZOFIJE DRŽAVE I PRAVA Sa istupanjem iz »Rajnskih novina«, s potre­ bom za teorijskim prožimanjem socijalnih pro­ blema na koje je naišao kao politički publicista, u središte Marksovog interesovanja stupa opet nužnost da se razračuna sa vlastitom filozofskom osnovom, sa Hegelovom filozofijom. Posle po­ vlačenja sa mesta urednika on se opet prihvata plana koji je skovao godinu dana ranije, naime da napiše kritiku Hegelove filozofije prava i države. Već smo pomenuli ono mesto u pismu Rugeu iz marta 1842. gde Marks piše da će u njegovom razračunavanju sa Hegelom glavni predmet kri­ tike biti hermafroditsko nedonošče konstitucionalne monarhije.47 U drugom pismu iz tog istog vremena može se naći isto tako indikativna iz­ java da on »ton pozaune« smatra »dosadnom zarobljenošću u Hegelovom prikazu« i umesto toga želi da dâ slobodniji, temeljniji prikaz,48 To pokazuje da je Marks već tada — u proleće 47 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 424. 48 Isto, str. 426.

39

1842 — nameravao da kritikuje osnove Hegelove filozofije. Jer pošto se »pozauna« sastoji u sastav­ ljanju i publicističko-ironičnom komentarisanju Hegelovih izreka, — pod tipično mladohegelovskom pretpostavkom da je stvar samo u tome da se dotle ezoterični revolucionaran sadržaj Hegelovih pogleda, koji je skriven od egzoterične akomodacije, učini svesnim, — za njega je, razume se, nemoguća u »tonu pozaune« temeljna, rušilačka kritika. Dakle, još pre ulaska u redak­ ciju »Rajnskih novina« Marks je prevazišao ovu etapu mladohegelovstva; već u tom momentu on je voljan da izvuče konsekvence iz onog rezervisanog stava koji je u disertaciji ispoljio prema mladohegelovskom objašnjenju Hegelove akomodacije.49 Njemu je stalo do nečeg u načelu novog: on želi da otkrije »nedovoljnost principa« same Hegelove filozofije. Sada, u proleće i leto 1843, posle iskustva rada u redakciji, posle prvih razračunavanja sa ekonomsko-socijalnim problemima, s pitanjima siromaštva i izrabljivanja, Marks se opet pri­ hvata da sprovede svoju nameru na mnogo zre­ lijem stadijumu ovog razvitka. Istina, pri tom ostaje očuvan kontinuitet njegove kritike Hegela : njemu je kao revolucionarnom demokrati stalno stalo do toga da se bori protiv konstitucionalne monarhije i njene apologije kod Hegela. Ipak, sada u središte njegovog interesovanja dolazi osnovni problem Hegelove filozofije prava: od4,9 Isto, str. 144.

40

nos građanskog društva i države. I u razračuna­ vanju sa ovim pitanjem u procesu formiranja Marksovog pogleda na svet, to odstupanje od Hegela, kritika usmerena protiv Hegela već dostiže svoju kvalitativnu čvornu tačku. U ruko­ pisima u proleće i leto 1843. ne radi se više samo 0 radikalnom daljem razvijanju, nego o načelnoj 1rušilačkoj kritici Hegelove filozofije prava i (kao što se to jasno ispoljava na nekoliko mesta), u vezi sa tim, o takvoj kritici Hegelove filozofije uopšte.50 Tako prvobitni plan biva, istina, preuzet u opširnim kritičkim primedbama, ali novi stav ide mnogo dalje od njega. Ono što je u filozofskom pogledu najvažnije na ovoj kvalitativnoj čvornoj tački u Marksovom razvitku jeste prelaz na materijalizam. Prvi susret sa Suštinom hrišćanstva, početkom 1842. podstakao je Marksa, kao što smo pokazali, pre svega samo na sasvim uopšteno izjašnjenje za Fojerbaha. Metodologija priloga za »Rajnske novine« ostala je u to doba u suštini revolucionarno-demokratska razvijenija idealistička dija­ lektika. Sad i u ovom pogledu nastupa temeljna promena. Do ponovnog prihvatanja rada na kri­ tici Hegela dolazi pod uticajem Fojerbahovih Privremenih teza za reformu filozofije, koje su, početkom 1843, izašle u Rugeovim Anegdotama zajedno sa Marksovim člancima o pruskoj instruk-

50 Isto, tom 3, str. 182.

41

čiji o cenzuri i o Luteru kao arbitru između Štrausa i Fojerbaha.51 U Privremenim tezama Fojerbah raskrinka­ va panteističke sisteme počev od Spinoze i poseb­ no objektivan idealizam Hegela kao poslednji, u vidu filozofije prikriveni pojavni oblik teologije i sasvim jasno izražava svoje materijalističko stanovište. Pošto je u Suštini hrišćanstva pokazao da je najviše biće koje stvara naša fantazija samo fantastično ospoljenje i odraz našeg vlastitog, ljudskog bića, on izjavljuje u Tezama: »Kao što teologija raspolućuje i ospoljava čoveka da bi zatim to ospoljeno biće opet s njim identifikovala, tako i Hegel umnogostručava i čepa prosto, sa sobom identično biće prirode i čoveka, da bi to što je nasilno razdvojeno potom opet nasilno spojio«.52 Po Fojerbahu, Hegelov »apsolutni duh« nije ništa drugo do »apstraktan, od sebe samog odvojeni, takozvani konačni duh, kao što beskonačno biće teologije nije ništa drugo do apstraktno konačno biće«.53 Odatle izlazi: >>Onaj ko ne napušta Hegelovu filozofiju ne napušta ni teologiju«54, i: »Sve nauke se moraju zasnivati na prirodi. Učenje je samo hipoteza sve dok se ne nađe njegova prirodna osnova. . . Filozofija se mora opet povezati sa prirodnom naukom, pri­ rodna nauka sa filozofijom«55. 51 Ludwig Feuerbach, Kleinephilosophische Schriften (1842— 1845), Leipzig, 1950, str. 47 i dalje. 52 Isto, str. 58. 5* Isto. 54 Isto, str. 72. 55 Isto, str. 78.

42

U pismu Rugeu od 13. marta 1843. Marks izražava svoje slaganje sa Fojerbahovim tezama. Međutim, on to čini uz značajno ograđivanje. On piše: »Fojerbahovi aforizmi mi se ne sviđaju samo u toj tački što on isuviše ukazuje na prirodu a premalo na politiku. A to je jedini savez pomoću koga sadašnja filozofija može postati istina«56. I opet, kao 1841, u kritičkom ograđivanju od mladohegelovskog objašnjenja Hegelove akomo­ dacije, on shvata ovu nedovoljnost kao nešto samo privremeno, kao istorijski nužan prolazni momenat u razvoju ka višem stupnju nove filozofije, pošto uz to ograđivanje dodaje : »Ipak će biti kao u 16. veku kad je entuzijastima prirode odgovarao niz entuzijasta države«57. Jasno se vidi da se Marks ovom poslednjom primedbom poziva na vlastitu nameru da napiše kritiku Hegelove filozofije prava. Ovome odgo­ vara to što njegova kritika Hegela u neraskidivom jedinstvu sadrži prevazilaženje i samog Fojerbaha, naime protezanje materijalističke kritike na Hegelovo učenje o društvu, proširivanje materija­ lističkog objašnjenja sveta od prirode na društve­ ne veze, razvoj kritike religije u kritiku politike, prevladavanje Fojerbahovog antropološkog apstraktuma »čovek« i — kao najviši plod svega toga, u smislu pogleda na svet i metodologije — stvaranje materijalističke dijalektike» Dakle, 5« MEGA I 1/2, str. 308. 57 Isto.

43

ako Marksov dijalektički materijalizam pred­ stavlja nešto kvalitativno novo u poređenju sa svom prethodnom filozofijom, pa i filozofijom neposrednih prethodnika — Hegela i Fojerbaha, ako je njegov nastanak stvarna revolucija u istoriji filozofije, kvalitativan skok, — to se nagoveštava već u nadmoći s kojom Marks —■od samog početka kritički — pristupa Hegelu kao i Fojerbahu. U odnosu na Hegela to smo mogli doka­ zati već na osnovu disertacije. Način na koji Marks prihvata Fojerbahove Privremene teze pokazuje da isto važi i za Marksov odnos prema Fojerbahu. Osnova ove rezervisanosti je praksa revolucionarno-demokratskog publiciste koju je Marks već bio stekao kad je pod Fojerbahovim uticajem konačno stao na stanovište materijalizma. Pod ovom pretpostavkom on mora da odbaci kao naivnost jedini aforizam Teza koji se odnosi na politiku. Tu Fojerbah karakteriše državu kao »realizovani, razvijeni, eksplicirani totalitet čovekovog bića«. On objašnjava da se u državi »ostvaruju bitni kvaliteti ili delatnosti čoveka u posebnim staležima ali se u osobi poglavara države ponovo svode na identitet«58. On konstatuje sasvim apstraktno, ne uzimajući u obzir stvarne političke borbe epohe: »Poglavar države mora da zastupa sve staleže bez razlike, pred njim su svi oni podjednako neophodni, imaju podjednako prava. Poglavar države je predstav58 Feuerbach, Kleine philosophische Schriften, str. 78.

44

nik univerzalnog čoveka«59. Ako je namera ovoga bila karakterizacija stvarnih odnosa, onda je mimoiđena društvena realnost, ona je ulepšana upravo kao kod Hegela ; a ako treba da ima smi­ sao revolucionarno-demokratskog postulata, on­ da je to pad ispod Hegela, u apstrakciju kantovsko-fihteovskog trebanja. Jasno je da se Marks, koji upravo dolazi iz publicističke borbe protiv pruskog apsolutizma i koji je pri tom u teoriji bio prešao put od Mara do Babefa — na svetskoistorijskom višem stup­ nju, ne može zadovoljiti takvom koncepcijom. Nešto kasnije on spoznaje da je Fojerbah — s obzirom na svoju političku neorijentisanost — ostao idealist u odnosu na društvena pitanja, štaviše: daje pao ispod nivoa Hegelove filozofije istorije i prava koja je već —■doduše na mistifikovan način, na osnovi apsolutnog idealizma koja iskrivljava stvarne probleme — stvorila pojam istorijske zakonitosti i nužnosti i naslutila i izrazila važne crte građanskog društva. Sad se Marks prihvata toga da, s jedne strane, revolucio­ narno kritikuje mistifikovanu, idealistički izo­ bličenu dijalektiku — protiv Hegela — i da, s dru­ ge strane, prevazilazeći Fojerbaha primeni ma­ terijalizam i na probleme politike i istorije. Samo tako može da — istovremeno — stvaralački dalje razvija, podigne na kvalitativno viši stupanj sve ono što je kod Hegela i Fojerbaha plodno i progresivno. I prvi korak u ovom pravcu je 59 IstO.

45

politički radikalno, a u filozofskom smislu pod uticajem Fojerbaha ostvareno razračunavanje s Hegelovom filozofijom prava i države. Značaj Fojerbahovih gledišta posebno očito ispoljava se u Marksovoj kritici konstitucionalne monarhije, u onom delu njegovih rukopisa u kome se ostvaruje plan donet već početkom 1842, ali sada na višem stupnju istorijsko-političkog uvida. Tu Marks pokušava da demokratsko-opozicionoj borbi protiv pruskog režima dâ novu teorijsku osnovu, koja prevazilazi polovičnosti mladohegelovstva, time što raskrinkava stvarno vladajući despotizam Pruske u logičkim besmis­ licama njegove konstitucionalno-monarhističko-staleške apologije kod Hegela. Kao što smo videli, već 1842. on je u tom smislu okarakterisao konstitucionalnu monarhiju Hegelove koncepcije kao »hermafroditsko nedonošče, koje je skroz-naskroz samo po sebi protivrečno i samo se po sebi ukida«60. Tako je već tada sasvim jasan put kojim on želi da krene: kritika Hegelovog prirodnog prava mora prevažiči ovu temu kao takvu, ona mora u načelu otkriti logičku protivrečnost idealističke dijalektike. Nadovezujući se na Fojerbahove Teze Marks uspeva da ovaj pro­ gram sprovede na jedino mogućoj osnovi pogleda na svet: time što preuzima i dalje razvija materi­ jalistička gledišta Fojerbahove kritike Hegela, on je kadar da pokaže da Hegelov idealizam omo­ gućava upravo one proizvoljne konstrukcije 60 Marx / Engels, Delà, »Prosveta«, Beograd, 1968, tom 1, str. 424.

46

pojmova koje dopuštaju da se »nužnosti« staleške monarhije demonstriraju prividno dijalek­ tičkim, uistinu spekulativnim putem. Već u Fojerbahovim Tezama vrlo oštro se kritikuje ovo Hegelovo proizvoljno konstruisanje. Fojerbah ukazuje pre svega na to da Hegel obično proizvoljno zamenjuje odnos subjekta i predikata na način koji se ruga realnim vezama: On zahteva: »Metoda reformatorske kritike spekulativne filozofije uopšte ne razlikuje se od one koja je već primenjena u filozofiji (u Suštini hrišćanstva — Đ. L.). Uvek smemo predi­ kat učiniti subjektom i tako kao subjekt učiniti objektom i principom, — dakle, samo obrnuti spekulativnu filozofiju, pa ćemo imati neskrivenu, čistu, golu istinu«61.1 Fojerbah zatim primenjuje ovaj princip posebno na glavno pitanje filozofije, na problem odnosa bića i mišljenja: »Istinski.od­ nos mišljenja prema biću_je samo ovaj: biće4 e subjekt, mišljenje predikat. Mišljenje je iz bića, ali biće nije iz mišljenja ...« itd62. Upravo ovo gledište Marks koristi za svoju kritiku Hegelove filozofije prava države. Kod Hegela (§ 267) stoji: »Nužnost u idealnosti je razvitak ideje u sebi samoj; kao subjektivna supstancijalnost ona je političko osećanje, a kao objektivna, za razliku od subjektivne, ona je organizam države, prava politička država i njeno 61 Feuerbach, na nav. mestu, str. 56.