Маги, као да је била некад Magi kao da je bila nekad [PDF]

Zitiervorschau

1

scan: BD obrada: plavka BALKANDOWNLOAD

Copyright © 2017, Dušan Vesić Copyright © ovog izdanja 2018, LAGUNA Fotografija na naslovnoj strani: Vuk Veličković Vidor

2

Od te slike jednog anđela koji hoda u svojoj osamnaestoj ili devetnaestoj godini, preko slike neobuzdanog talenta za kojim ne da se svako okreće na ulici, nego se svako okreće u snu koji sanja, od uspeha koji takva osoba postiže na svakom mestu do potpune destrukcije organizma, destrukcije života, kraja u nečemu što nijedan ljudski život ne zaslužuje, jedan je dug put koji se odvio u kratkom vremenu. Svetozar Cvetković

3

O biografiji Margite Stefanović

Ovaj uvod namenjen je onima kojima je uvek potreban razlog. Zašto, dakle, knjiga o Margiti Stefanović? Način na koji je Magi živela i način na koji je umrla tema je kontroverznih tumačenja. Mada se činilo da se o njoj još za života sve znalo, a da se svakako sve saznalo posle njene smrti, kontroverze su s vremenom samo rasle. U zemlji u kojoj je sve neumereno ta tumačenja nekontrolisano se kreću od „najveće umetnice“ do „najgore narkomanke“. Zato je sasvim jasno da je njenoj umetnosti neophodna valorizacija, isto kao što je potrebna i njenom životu u celini. Zbog toga je svaki korak u tome neobično važan. To ne dugujemo samo njoj, to dugujemo sebi, svojim uspomenama, razlozima zbog kojih živimo, to dugujemo našoj kulturi u celini. Bez obzira što oni koji bi trebalo najviše da brinu o toj kulturi – to ne čine. Mi moramo. Što se mene lično tiče, istina je, u stvari, da dugujem Margiti ovu knjigu. Odnosno, ako poštovani čitalac čita ove reči, da sam joj dugovao. I, da se razumemo, ovo nije bio nimalo lak posao. Ne znam da li je bio nagrada ili kazna. Nadam se da je bar bio zamišljen kao nagrada. Kopati po tuđim ranama nije sreća za pisca. Ovo nije bilo drugo nego kopanje po ranama. Izdržali smo do kraja samo zato što smo znali da Magi tako želi. Sva ta gotovo policijska istraga nije sreća za nekoga ko je sve drugo samo ne policajac. Istraga je trajala dugo, ponekad je bila nesnosna i bila je skupa. Da li je pak uspela? Na ovo nimalo lako pitanje može se odgovoriti dvema mogućim teorijama. Obe su, u stvari, izvlačenje. Jedna kaže da nikad nijedna istraga nije došla do kraja. Druga kaže da se stiglo onoliko daleko koliko je sama Magi želela. A valjda i zato da bi ostalo nešto za posle. Pretpostavljam da ovo neće biti poslednja knjiga o Magi. Nadam se da će buduće knjige biti samo još bolje. Ipak, i takva kakva je, ona počiva na nekim postulatima, a to su: 1. Ova knjiga ne zastupa tezu da čovek koji je napravio hiljadu mostova a jednom se ubo u venu nije graditelj mostova nego narkoman. Ko nije u stanju da se saglasi, neka ne čita.

4

2. Ovde se stvari nazivaju pravim imenima. Ko nije u stanju da ih svari, neka ne čita. 3. Ova knjiga je potrebna i Margiti i nama. Ko smatra da njemu nije potrebna, neka je ne uzima u ruke. Ova knjiga nije za svakoga. Ovo je knjiga za nas, ovo je knjiga za sve naše ljude. Možda nam se neće uvek dopasti ono sto ćemo saznati, ali želimo da saznamo, da oni više ne bi mogli da pišu knjige kakve hoće. Svi znamo da je istina ponekad teže, ali uvek bolje rešenje od svake laži. Imao sam nameru da ovom knjigom otvorim taj proces saznavanja. 4. Siguran sam da proces saznavanja počinje od činjenice da Magi u ovozemaljskom životu nije razgovarala o sebi i svojim problemima. Isto tako, siguran sam da bi Magi danas govorila o sebi iskreno, bez ostatka. Ovo je njen prvi ozbiljan razgovor o sebi. Isto kao što bi njoj trebalo mnogo snage da bi iskreno govorila o svemu, tako i nama treba mnogo snage da to prihvatimo. Ali ova katarza nam je svima potrebna.

2. Ova knjiga, dakle, nema pretenzija da bude Magina „definitivna“ biografija. Isto kao što sam svestan da sam neke stvari rasvetlio, tako sam svestan i da sam neke tek otvorio, a da o nekima još ne znam ništa. Zbog toga molim svakoga ko poželi da dopuni ili izmeni neki deo teksta da mi pošalje svoje sugestije. Sve moje kontakte lako će dobiti preko izdavača. Ova knjiga će se čitati, o njoj će se razgovarati, logično je da će imati još izdanja. Nikad nije kasno da se neke stvari poprave. Ekatarina Velika nije ovde tretirana više ili temeljnije nego što je to neophodno, odnosno više nego što bi to bilo od neposrednog značaja za Margitinu biografiju. Razume se, Ekatarina Velika čini značajan deo njenog života, ali nisam insistirao na sitničavosti koja bi u slučaju biografije benda bila neophodna. Ipak, siguran sam da je ova knjiga otišla miljama dalje u odnosu na ono što smo do sada znali o Ekatarini Velikoj. Posle ove knjige, eventualnim budućim istraživačima biće samo lakše. Želeo sam da fotografijama obuhvatim sve periode Maginog života – a da sve one budu dosad neobjavljene. To je, naravno, bilo nemoguće, ali gotovo da sam uspeo. Mislim da smo od svih ovih fotografija i faksimila dosad videli svega nekoliko, i to baš one koje nikako nismo mogli da izbegnemo, a da nam hronologija bude kompletna.

3. Pošto je ovde reč o biografiji, koristio sam uobičajenu metodu iz istoriografije – a sasvim u skladu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima: uzimao sam objavljene citate u onoj meri u kojoj mi je bilo neophodno da ispričam Maginu priču – onakvom kakvom sam je ja doživeo. Kad sam citirao nešto što je već objavljeno, naveo sam izvor u 5

fusnotama. Ono što nije posebno označeno rezultat je mojih istraživanja. Ako nije jasno navedeno od koga sam nešto čuo, znači da je taj hteo da ostane anoniman. U svim slučajevima kad sam imao različita svedočenja o istoj stvari i kad sam proveravao i upoređivao dostupne izvore primenjivao sam metod „mora sve da se uklopi“. Ono što se ne bi uklopilo nisam koristio. Bilo je teško uklapati jer su se sećanja pokazivala varljivijim nego što bi na prvi pogled izgledalo. Uostalom prošlo je mnogo godina. Koristio sam podatke iz Ex-YU rock enciklopedije Petra Janjatovića, a podatke do kojih sam sâm dolazio proveravao sam isto tako tamo. Kod Maginih audio-izdanja molio sam za pomoć Zorana Marjanovića, najvećeg kolekcionara nosača zvuka na Balkanu.

4. Da bi ova priča o Margiti Stefanović bila što pouzdanija, jasnija i stilski uređenija pomogli su, pre svih, Željko Milović i Đorđe Matić. Đorđe Matić ublaži, pojača, skreše, pohvali, poizbacuje gomilu mojih gluposti, podseti na stvari koje sam zaboravio i na kraju me navede da napravim knjigu kakvu on hoće da čita. To što bi on hteo da čita obično je visok nivo pisane komunikacije, tako da sam ja uvek zadovoljan. Niko ne može nikoga da učini tako ponosnim kao mene Đorđe Matić. Hvala, dragi prijatelju. Željko Milović je uložio zbilja značajan napor da načini od mene pisca ove knjige. Da bi Matić imao šta da hvali, Milović je morao da pogura sa svih strana. Njegov uticaj toliko je velik da verujem da ga je sama Magi poslala. Reći „hvala“ za toliki trud – malo je. Na kraju – Ivan Ivačković. Dobro je što sam zbog količine njegovih intervencija, primedbi i saveta patio od poremećaja sna: da je knjiga objavljenja bez njegovog učešća, verovatno ne bih spavao do kraja života. Niko od nas ne bi trebalo da pušta svoje knjige u štampu dok ih Ivačković ne aminuje.

5. Hvala izdavaču Dejanu Papiću što je imao hrabrosti i strpljenja. Hvala svim prijateljima mog pisanja koji su finansijski pomogli knjigu a želeli da ostanu anonimni. Hvala SOKOJ-u: ova knjiga je bolja nego što bi bila bez njihove dragocene podrške. Zahvaljujem Miloradu Živojnovu što mi je ustupio svoj neobjavljeni intervju sa Miroslavom Petrović Lilikom, Maginom nastavnicom klavira. Ovaj neobično važan susret njih dvoje znatno je pomogao da počne konačno razrešenje Margitine drame.

6

Posebnu zahvalnost dugujem Željku Miloviću, koji je bio uporan u poteri za slobodnim vremenom uvek zauzetog Živojnova. Prim, dr Milan Stevanović, Srđan Vejvoda, Vladimir Stojić, Tomo In der Mühlen, Ljubomir Đukić, Marko Stoimenov, Ivan Fece Firči, Ivan Ranković, Dragiša Uskoković Ćima, Marko Milivojević, Milan Miša Berar, Vladimir Jakšić Musa, Boško Stanojević, Voja Nešić, Bojan Kovačević, Novak Lukić, Vojislav Bešić Beške, Bojan Matić, Jelena Rančić Blagić, Bojan Vasić (Vasa Zeleni), Dragan Grinvald, Ivica Stojanović, Dragana Žunac Drobac, Ljiljana Keravica, Sanja Jovović, Aleksandar Ilić – svi oni čine krug onih koji su mi dali svu otvorenost, strpljenje, informacije i korisne savete. Oni su najviše pomogli da sklopim ovu priču, koja je jedan veliki puzzle pomešanih emocija. Ovaj spisak bio bi još bogatiji da dvoje od (najvažnijih) učesnika u ovom poduhvatu nije zamolilo da im ne spominjem imena. Jednog mogu da razumem, drugog ne mogu. Odmah za njima, Milan Ćirić, Dragomir Mihailović Gagi, Ted Jani, Srđan Gojković Gile, Zoran Radomirović Švaba, Madam Piano, Ljuba Ninković, Nenad Marjanović (Dr Fric), Gordan Bakota, Jovan Milosavljević, Đorđe Petrović, Zoran Marić, Husein Hasanefendić Hus, Deni Kozić, Anđelka Marjanović Đorđević, Antonio Pešut, Brankica Grgić Grga, Dušan Gođevac, Branko Isaković, Bojan Ilić, Željko Marković, Vlada Aleksić, Živorad Žika Milenković, Miroslav Milatović Vicko, David Vartabedijan, Petar Janjatović, Goran Marić (Malcolm Muharem), Marina Perazić, Ljubiša Ristić, Zoran Ševaljević, Goran Polak, Aleksandra Rukavina i Irena Pečar – dok je još bila živa – podržali su moju naročitu sklonost ka prepoznavanju detalja. Moj posebni smajli ide Bojanu Matiću. On zna zašto. „Tehnološka pomoć“ značila je nabavku literature, digitalnu formatizaciju, posredovanja i veze. Tu su – takođe nesebično – pomogli: Sandra Rančić, Irena Mišović Đurić, Snežana Golubović, Aleksandar Žikić, Vojislav Voja Pantić, Jadranka Janković Nešić, Boban Mitić, Radivoje Stevanović, Vlada Jovanović, Alka Vuica, Đule Van Gogh, Marija Peternel, Milomir Marić, Vladimir Graić, Zoran Marjanović, Sergej Trifunović, Tamara Gredić, Dragica Vukajlović, Biserka Biba Krivokapić, Rüdiger Rossig, Mileta Kečina, Branka Parlić i neizostavni Branislav Nikolić. Hvala Vuku (Veličkoviću) Vidoru što je poklonio fotografiju koju sam najviše želeo za naslovnu stranu. Hvala Petru Lazareviću što je podelio s nama svoju kolekciju fotografija iz srednje škole, hvala Novaku Lukiću što je posredovao. Hvala Srđanu Vejvodi, Goranki Matić, Zoranu Veselinoviću, Dušanu Mitiću Caru i Davidu Vartabedijanu na predivnim Maginim fotografijama. Hvala i onim zasad bezimenim fotografima, nadam se da će se javiti. Hvala Joci Milosavljeviću što je sačuvao vrednu kolekciju fotografija, od kojih su neke korišćene u ovoj knjizi s njegovim ljubaznim dopuštenjem. Hvala Jeleni Marković što je snimila one fotografije koje su nedostajale. Hvala Draganu Grinvaldu što je sačuvao Magine poslednje crteže.

7

Hvala svim ljudima dobre volje čiju sam nesebičnu podršku imao kad je bilo najpotrebnije, naročito onda kad sam se u jednom trenutku razboleo. Posebno hvala Tamari Gredić. Hvala Marku Jelaviću, Frani Tomašiću, Neletu Karajliću, Bojanu Stanimiroviću, Vladimiru Graiću, Ljubi Ninkoviću, Zoranu Lesendriću Kikiju, Milivoju Mrdakoviću. Njih petoro su uvek tu, ali njihova imena idu na kraju da bismo ih najduže pamtili. Onim redom kako su ulazili u moj život: Vesna Radosavljević, Nataša Andonovski, Mile Milosavljević, Vedrana Stojan i Jelena Marković.

6. Prava za neke od fotografija objavljenih u knjizi rešena su samo za objavljivanje u knjizi, ali ne i za korišćenje u promotivne svrhe. Zato molim sve medije zainteresovane za objavljivanje da najpre kontaktiraju sa izdavačem, sa mnom ili sa potpisanim autorom željene fotografije. Svim sajtovima koji se spominju u napomenama pristupljeno je poslednji put 11. aprila 2017. godine. Bili su svi na broju i u onakvom stanju u kakvom sam ih zaticao dok sam pisao knjigu. U Beogradu, o petnaestogodišnjici Magine smrti, septembra 2017. godine Dušan Vesić

8

Epilog Kraj ili novi početak?

Smrt je drugo rođenje i proteže se preko groba. Bolje je s vremenom ići napred nego protiv vremena nazad. Bilo bi, dakle, sa duševno-lekarskog stanovišta poželjno ako bismo pomislili da je smrt samo prelazak, deo jednog dugog i trajnog životnog procesa. Još je razumljivije da je volja za životom jednaka volji za smrću. A, ipak, kraj života, to jest smrt, biće samo tada razuman cilj ako je život ili toliko bedan da je najposle radostan ako uopšte prestane, ili ako postoji uverenje da sunce sa istim posledicama sa kojima se diže u podne isto tako teži zalasku „da bi obasjalo daleke narode“. Karl Jung

9

Kad sam je prvi put video – to me je moj prijatelj, fotograf Kamenko Pajić odvukao u neki objekat na Topčiderskom brdu u kojem sam bio tad i nikad više – došao sam u redakciju novina u kojima sam radio i ushićeno rekao svom tadašnjem uredniku da sam upoznao straaašnu ribu. „Koju?“ – pitao je. Divan čovek, uvek je bio u toku događanja u gradu. Ja rekoh sve što sam znao. „Čuvaj se“ – podigao je prst i očinski ga uperio u mene – „tu ima puno droge.“ Znao je da sam čvrsto obećao sebi da ću ostati daleko od heroina u Beogradu tih godina, ali je znao i to da umem lako da se zaljubim. Radili smo zajedno i mnogo smo razgovarali. Pokolebao me je u mojoj euforiji. Mislio sam kako ću ipak da proverim te priče, mada u tom času nisam znao kako. U međuvremenu, zaljubio sam se izdaleka, kukavički i pošteno. Posle smo se sreli u gradu. Ćao. „Ćao.“ Imala je ogromne oči, a u njima se video strah. Taj strah ostavio je na mene jači utisak od svih priča mog urednika. Izgledala je kao biće izašlo iz kuće u potrazi za nekim ko bi suzbio taj strah. Irena Mišović Đurić nazvaće takvog nekog alfa mužjakom. Uz sve poštovanje prema samom sebi, koje nikad nije izostajalo, razumeo sam da taj kalibar nisam bio. Ali znao sam i to da niko nije taj kalibar. Isuviše je bila drugačija.

2. Beograd je oduvek veliko selo i glasovi o njenom izboru stizali su sve češće. M. J., sada pokojni legendarni narkoman s Voždovca, korio me je što sam toliko glup da verujem da je pesma Oči boje meda ljubavna. Nego o čemu je? „O horsu, budalo. Oko boje meda je kašika u kojoj se kuva hors.“ Nisam to znao. Nisam znao ni da se hors kuva. Nisam ništa znao o tome. Nisam se nikad ubo. Vena je jedan sasvim mazohistički akt. Nema sado-mazo odnosa kao što je odnos igle i vene, i kao što je odnos dilera i narkomana. Heroin u veni, to je mazohizam u obliku koji zastrašuje.

10

Šta reći o nekom takvom, šta uopšte misliti o svemu? S vremenom smo počeli da pričamo više, ali taj strah u njenim očima bivao je samo još veći, a ja sam se pred njim osećao samo nemoćnijim. Mada nisam znao dovoljno o drogama, nisam verovao u priče u kojima bi Margitin strah bio posledica zavisnosti. Meni se činilo upravo obrnuto, da je posegla za heroinom da bi pokušala da suzbije taj strah. Od svega razumeo sam samo to da je mnogo teško biti u toj koži. Kako da osuđujem takvo biće? Ko sam ja, uopšte, da osuđujem?

3. Godine brzo prođu. Sretali smo se ovde-onde, ali nismo se družili. Sretali smo se po studijima, po koncertima, po klubovima, po novinskim redakcijama tog vremena, ponekad i u zgradi Televizije. Kad se snimao Hit meseca, bila je zaljubljena u Zlaju Fazlagića, on je bio jedan od voditelja. To je za mene bilo iznenađenje, on mi uopšte nije izgledao kao neko ko bi pripadao tim sumornim licima koja su uvek bila oko nje. Zašto se nismo družili? Ne znam, možda zato što mi se nije sviđalo njeno društvo. Ponekad, bila su to strašna lica. Kad bi ta lica nekoga hipnotisala, on bi brzo potonuo. Spisak potonulih je samo rastao, a lica su htela da izgleda da je čast pripadati spisku ljudi kojima je život, takav kakav im je dat, posve besmislen. To je bilo jedno opskurno takmičenje čiji će život ispasti samo još besmisleniji – ako je to uopšte bilo moguće. Za takve čudne skupove ljudi Sonja Savić je imala jednu reč: izgubljeni. Onda se jedan od mojih do tada najboljih drugova našao u tom okruženju i počeo da me izbegava. Ja sam se malo raspitao, pa sam shvatio da moram da prestanem da se raspitujem. Čuo sam svakakve gradske priče o crnoj magiji i heroinu. U nekima od tih priča spomenulo bi se i Magino ime. Neke od tih priča išle su mi uz nju, neke nisu. Magi se dobro snalazila u svemu. Ili se meni bar tako činilo. U stvari, kad danas podvučem crtu, mi smo samo imali različita viđenja slobode. Nije tu bilo ničeg ličnog.

4. U proleće 1989, dok je lunjala uokolo da promoviše Samo par godina za nas, odjednom, ničim izazvana, pogledala me je svojim ogromnim očima i pitala: „Zašto nas ti ne voliš?“ Zbunio sam se, otkud joj to. „Nisi nikad ništa napisao o nama.“ Zatekla me je. Istina je, nisam nikad ništa napisao o Ekatarini Velikoj, ovo je prvi put da nešto pišem o njima. Naravno da se to od mene tada očekivalo. Bio sam poznat po intervjuima, a sa Ekatarinom Velikom nisam napravio nijedan. Nisam razumeo kako

11

s ljudima koji su spoznali i gore i dole da razgovaram o tome „da li su zadovoljni onim što su dobili od PGP-a“, ili „kako gledaju na svoju narastajuću popularnost“. Kako da ne pričam s Ekatarinom Velikom o svim eksperimentima kroz koje su prošli – i kako da pričam? Nema umetničke biografije bez temeljne lične biografije, sve drugo je laž i mimikrija. Mogao sam da razumem laž i licemerje zato što smo živeli u lažnom i licemernom režimu koji je bio mrtav, samo mu to još niko nije bio javio – ali mogao se začas povampiriti. A možda je režim samo poturio leđa, možda je bio zavetrina, možda je poslužio utoliko da ne pukne bruka u komšiluku Milana Mladenovića, kao što je jednog dana pukla u Margitinom okruženju. Možda se ništa drugo ne bi desilo. Možda sam mogao da razumem, možda sam mogao da podržim, ali možda nisam mogao da učestvujem. Kakav bi to bio intervju ako nismo mogli da pričamo o pesmi koju sam voleo?

5. U stvari, Ekatarina Velika bila je jedan od bendova koje sam najviše voleo. Od svih bendova najviše puta sam gledao Ekatarinu Veliku. Bio sam na prvom koncertu s Magi u Beogradu i poslednjem koncertu s Milanom u Budvi. Meni su važne pesme Siguran, Kao da je bilo nekad, Ljubav. Kada bih sutra morao opet da nabrojim tri pesme Ekatarine Velike, to bi bile neke druge tri. U jednom periodu, kad sam se bio povukao iz novinarstva, odlazio sam samo na njihove koncerte. A Magi sam voleo beskrajno. Valjda zbog tog straha u očima. To je ona vrsta ljubavi u kojoj ništa nije važno i ništa ne postoji osim same ljubavi. To je ničim izazvana ljubav. Ko nije voleo Magi, taj je džaba živeo. Rekao sam joj tada, u šali, da ću jednog dana napraviti film o njoj. A možda i nije bilo u šali. Moje filmske ambicije, doduše, bile su presahle kad sam jednog vrelog dana pao na prijemnom na režiji. Nisam mogao da se setim koje je godine neko režirao neki glupi film, i nisam razumeo da sad zbog te rupe u pamćenju ne mogu da režiram. Ipak, rekao sam to. Napraviću jednog dana film o tebi.

6. Naravno da me nije uzela za ozbiljno. (Ko bi me, uostalom, uzeo za ozbiljno.) Pokušala je pak nešto što se u tom času činilo izvesnijim: nagovarala me je da napišem knjigu o Ekatarini Velikoj. Postoji jedna fotografija Kamenka Pajića na kojoj mi Magi – u prisustvu Jadranke Janković – objašnjava potrebu da se o bendu objavi istina, u formi knjige ili novinskog feljtona. Htela je knjigu bez laži. Rekla je: „Laž je nešto što ne pristaje

12

Ekatarini Velikoj“. Na moju primedbu da je još rano, rekla je da misli da nije rano, ali ako, možda ipak, jeste, „neka stoji“. Odlazio sam zbog toga nekoliko puta u Smiljanićevu. Magi bi otvorila vrata, a onda bismo prošli pored njenog oca Slavoljuba Stefanovića Ravasija, koji je uvek bio u kućnom mantilu i uvek sa papirima u rukama. Pogledao bi me preko naočara i nevoljno klimnuo glavom. Znao sam šta je mislio, uvek sam bio upadljivo mršav. Magi bi ulovila njegov pogled i moj osmeh i nervozno odmahnula rukom: „Pusti ga“. Onda sam se ozbiljno razboleo. Lečenje je potrajalo, a posle se više nismo vratili na knjigu. Mislim da neke od tih stvari koje je ona pričala nisam želeo da čujem. Dobro, nisam nikad bio neko ko je bežao od tračeva, voleo sam ih, neke sam čak i izmišljao, najčešće zato da dokažem da je sujeta najveći čovekov neprijatelj. Ipak, neke granice nikada nisam prešao. Nisam mogao da zamislim ogroman naslov: Bojan Pečar je narkoman – 1990. godine. Možda je neko mogao da ga zamisli, ja nisam. Mislim da je, ipak, glavni razlog našeg neuspeha u tome što sam ja bio sasvim noćni a ona sasvim jutarnji tip. To su dve posve različite energije. Posle smo otišli svako svojim putem. A i ko bi pomislio da će jedan od tih puteva biti tako kratak. U stvari, svako je od nas pomislio, ali nije hteo da misli. O tome niko nije hteo da misli.

7. Napraviću jednog dana film o tebi. To je prvo što sam pomislio kad sam čuo da je umrla. Tri dana do sahrane prošla su mi kao u bunilu. Samo sam razmišljao o tome da je jednog dana u stvari značilo kad umreš. Ili je tako ispalo. Jednog dana je došlo prebrzo. Nisam bio spreman na to.

8. Ne znam tačno šta me je najviše potreslo na Maginoj sahrani. Što su neki ljudi došli a neki nisu? Što može da se živi u isto vreme i tako visoko i tako nisko? Što smo svi osećali njen nemi prekor? Što ću možda i sam umreti jednako ubog i siromašan kao što je umrla ona? Što je nebo zaista plakalo tog dana? Što je to, uprkos svemu, na kraju ispala dostojanstvena sahrana? Da li se čovekov život može izmeriti njegovom sahranom? Ako može, onda je tu bio svako ko je tu trebalo da bude, i svako je dao onoliko koliko je mogao da nečega ne nedostane. Pamtim taj dan kao dan u kojem je ljubav stala visoko iznad smrti.

13

9. Magina tarot karta bila je Smrt. Karta Smrt simbolizme završetak jedne životne faze. Ona naglašava da je taj završetak u isto vreme znak novog početka. Među nekima od nas nije bilo nedoumice oko toga da je Magi u isto vreme izašla na vrata i ušla na vrata. Zbog toga bi trebalo da nam je samo lakše, ali nama, ovozemaljskim bićima, jedna je osobina zajednička: sebični smo. Bojali smo se da je toliko ljuta da se, kad prođe kroz ona vrata, neće javiti nikom od nas. Ipak, jedan od njenih poslednjih prijatelja, kontroverzni beogradski lekar Todor Jovanović1 tvrdi da je već uveče posle sahrane stupio u vezu s Margitom! Ili je njemu bilo najviše stalo? Rekla mu je da nema razloga da se žali, da joj je dobro, da joj je, čak, veoma dobro. „Nisam bila sigurna kako će mi biti, najviše sam verovala u beskrajni san ili ni u šta, i to mi je bilo prihvatljivo. Nisam verovala da će mi biti ovako dobro.“ Usledila je kratka rasprava o tome da li je trebalo da Todor dâ čitulju u novinama ili ne, koja je meni bila naročito zanimljiva jer sam i sâm pomišljao da dam čitulju. Odustao sam u poslednjem trenutku, činilo mi se da ona to ne bi volela. Onda je odgovorila na nepostavljeno pitanje koje nas je sve najviše interesovalo: kakvi su joj planovi. „Sad da se prvo odmorim. Treba mi puno lečenja duše i razmišljanja o sebi. Lako je ući u začarani krug ako nemaš gde i na šta da se osloniš. Zavisi kakav si... Neki idu prečicom do kraja. E, baš ja sam to uradila. Krenula sam prečicom, to je to.“2 Dakle, to je to. Šta reći? Nije nam čudno da se baš njemu javila, Todor je persona grata, dao je sve od sebe (a ne kao neki). I nije ni važno da li mu verujemo da se baš njemu javila. Ovde je pitanje da li verujemo njoj. Ali, da, mogu da je prepoznam, mogu da čitam ovo i slušam je kako govori. Uostalom, veče posle sahrane je dobro vreme za pročišćenja. I svi smo, ko je hteo, ušli s njom u njen novi početak. To će biti nov poredak stvari u odnosu na onaj kakav pamtimo. Da li dobro pamtimo? Šta smo zaboravili? Imamo li tu hrabrost da ponovo prođemo s njom njen prvi život, od početka do kraja, i da se pitamo gde smo mi u njemu i gde je on u nama? Imamo li tu ljubav da živimo s njom njen drugi život? Kako će to uopšte izgledati? Mi čekamo nju da se javi, ona čeka nas da dođemo?

10. Tako je Todor, i ne sanjajući, otvorio novo poglavlje: Margita u literaturi.

1

Registar ličnosti nalazi se na kraju knjige.

2

Lidija Nikolić: Osećanja. O. Sećanja., Čekić, Beograd, 2014, str. 417. 14

Nastavak je usledio brzo. Magini fanovi skupili su njene intervjue i objavili knjižicu. Meni je ta knjižica donela olakšanje. Značilo mi je da vidim da nisam jedini koji je šokiran. Magi, u ime planete, čovečanstva, ove države, ovog grada, u ime nas znanih i neznanih prijatelja, onih koji su se napajali istinom sa izvora EKV-a, onih koji su ti pomogli, onih koji su želeli a nisu mogli, ali i onih koji su to bili u stanju ali nisu marili, OPROSTI nam zbog ljudske bezdusnosti, OPROSTI nam što nismo bili svesni tvoje ranjivosti, nežnosti, veličanstvenosti, zato što nismo bili tu kada smo ti bili najpotrebniji, OPROSTI što nismo prepoznali tvoju patnju i uzvratili ti bar delićem za sve ono što si nam nesebično pružala i darivala.3 Ovo su napisali fanovi, ali mnogi od nas bi potpisali. Otkud nam ta potreba za posipanjem pepelom? Šta ako nam griža savesti odmogne da saznamo istinu? Šta ako je istina sasvim nepotrebna? Da li je vera nešto što je potrebnije?

11. Onda je nastupio period zatišja. Činilo se da smo zaboravili na Margitu, a činilo se i da je ona zaboravila na nas. Ili je bila na pročišćenju duše, pa se odužilo. Bio sam otvorio folder u kompjuteru koji se zvao Magi. Nazvao sam ga sveščicom. Planirao sam da beležim tamo sva dešavanja, ali nije ih bilo mnogo. Todor. Fanovi. Saša Izrailovski je svoj baletski performans Prašćaju posvetio Margiti. Marko Stoimenov, njen poslednji dečko, napravio je izložbu njenih fotografija u SKC-u. Zorica Bajin Đukanović je napravila izložbu fotografija EKV-a u Galeriji grafičkog kolektiva. Nisam bio ni kod Izrailovskog, ni kod Stoimenova, ni kod Zorice. To je još bilo vreme kada sam okretao glavu kad bi neko spomenuo Magi. U stvari, bili smo još relativno mladi i nismo sasvim znali šta znači smrt. Naprosto nismo razumeli da mora da prođe neko vreme da se emocije slegnu i prirodno poređaju. Bude to po tri, četiri, pet godina, nekad i više. Vreme ne leči ništa, ali čini da se neke stvari lakše podnose. Vreme nam vraća mogućnost da budemo razboriti, koja nam je u nekom času bila sasvim oduzeta. Neophodan protok tog vremena brutalno je, jednog dana, prekinuo Monah Arsenije.

3

Fanovi EKV i Magi: Margita Magi Stefanović – zvezda koja večno traje, privatno izdanje, Beograd 2002, str. 120. 15

12. Aleksandar Jovanović, estradnog imena Monah Arsenije, objavio je 2006. godine pamflet Bog i rokenrol.4 Ko je čitao čitao je, ko nije – neće zbog toga umreti u neznanju. Puno Margite na malo prostora. Najpre jedan neobičan san u kojem Arsenije, lažni bivši rocker, sada navodno obožen i izlečen od heroinske zavisnosti, gleda Maginu sahranu: otac i majka privode je živu na grobno mesto. Bilo je tu nečeg zanimljivog: uvek sam mislio da je roditelje trebalo izvoditi na optuženičke klupe zajedno s dilerima. Ali onda se Arsenije najednom pokvario i izvređao svoju junakinju koliko god je umeo. Stavio je i scenu gde Margita čini „nedostojno delo“ u duplim ulaznim vratima stana gde se događala jedna slava tog vremena, sa jednim poznatim glumcem. Još joj je i kaznu spremio: „Čudno je kako se tada nije otvorila zemlja da ih oboje proguta, i sam Svetac sa ognjenim mačem, čiji se spomen toga dana slavio.“ Neke stvari je izmislio, neke dosolio, nešto malo i pogodio, kao svaka ćorava koka. Ali skrenuo je pažnju na sebe. Kako bi drugačije skrenuo pažnju na sebe? Kome služe laži i uvrede na račun mrtve žene, koja ne može da se brani? Zašto postoji recept gde se uzme komadić istine i smućka s lažima tako da laž začas postane istina? Čemu uopšte služi istina? Valjda tome da kroz primere drugih saznamo više o samima sebi. Da bi nas te spoznaje činile boljima. Da neke tuđe greške ne učinimo svojim. Ali zašto nam je istina potrebnija od istine, to ne znam. Ja na to gledam ovako: u redu, možda je istina nepotrebna. Opet, ako je istina nepotrebna, jednako je nepotrebna i istina. Onda kad je istina potrebna, a istina nije, onda istina bude još potrebnija. Krst i beli luk preda se, pa da objasnimo Monahu Arseniju?

13. „Rokenrol ili bilo koji od elektromuzičkih pravaca jeste neraskidivo povezan s narkomanijom, odnosno rok muzika i jeste oličenje same narkomanije i njen izraz. Nema roka koji nije bez nekog spoljno veštačkog stimulansa, a ako ga čak i ima tu je onda u pitanju ili seksualna mutacija i perverzija ili nekakav drugi deformitet i nastranost, koji kad-tad izbiju na videlo.“5 Tako napisa Monah Arsenije i osta živ jer sveci ne kažnjavaju. Oni su tu da daju primer, ali nema sveca koji bi bio primer Monahu Arseniju. Kakvi se to ljudi bave ovakvim sranjima? Ko su ti ljudi? Koji je smisao tih atentata na svakoga ko želi da pronađe Boga već u ovozemaljskom životu? Ko su ti ljudi koji nam

4

Monah Arsenije: Bog i rokenrol, Manastir Crna Reka, Ibarski Kolašin 2006.

5

Isto, str. 88-89 16

mimo svakog ljudskog zakona namesto novih sloboda nameću nova ograničenja? Ko su ti ljudi koji pokušavaju da manipulišu mrtvom Margitom? Šta oni, u stvari, hoće? Bili smo neprijatno iznenađeni što su ovakvi ispadi uopšte mogući. Da li će se ponavljati? Naravno da hoće. Pobogu, pa to je bilo tako jasno. Na kraju, meni najzanimljivije, izdavač ove knjige je manastir Crna Reka. Jeste, zvuči poznato. To je ono mesto gde ljudski život ne vredi mnogo. To je isto ono mesto gde je jedan sveštenik godinama mučio ljude, pa mu nije bilo dosta što je zbog prevelike revnosti premešten u drugi manastir nego je tamo u ime Boga ubio drugog čoveka. Manastir je, obično, mesto gde ljudi dođu da pronađu Boga u sebi, a tamo su jednog takvog tukli sve dok nisu sasvim izbili Boga iz njega.

14. Navršilo se pet godina od njene smrti, zaboravljena i potisnuta od onih kojima je dala toliko, kroz muziku i stihove.6 Tako je, od reči do reči, napisao Dragan Dujaković na Blogu B92, 2007. godine. Strašno. Zar je već prošlo pet godina? Zaboravljena? Pa da, pomalo. Imali smo, doduše, ozbiljnih razloga za to. Bila su velika nadanja u nama posle prevrata od 5. oktobra 2000. godine. Srpska vlast iz devedesetih, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, obezvredila nam je rad, oduzela novac, eksperimentisala s našim dostojanstvom, slala nas na ratišta, prizivala nam bombe, uspostavila kulturu kriminala i turbo-folka i odvela našu žensku decu u dimenziju sponzorstva. Ipak, nije uspela da nam oduzme nas. Kada je famoznog 5. oktobra ta vlast pala, verovali smo da ćemo se polako vratiti. Verovali smo. Tako verujuće, iscrpljene i lakoumne oni koji su došli za ovima išutirali su nas nogama u guzice i dali se u pljačku. A mi, obnevideli od užasa koji su nas sustizali jedan za drugim, zaboravili smo na Ekatarinu Veliku i na Margitu. Ni na jednom beogradskom radiju nije se mogla čuti nijedna njihova pesma da nas podseti. Stigla je nova kultura Velikog brata. Izgubili smo deset godina pod onima, pa posle jos sto godina pod ovima koji su došli iza njih. Izvini, Mago, i ti si se za to borila.

6

Dragan Dujaković: „Ti si sav moj bol“, BlogB92, Beograd, 23.10. 2007.

(http://blog.b92.net/text/1171/Ti-si-sav-moj-bol/) 17

15. Trećeg januara 2008. godine počeo sam da sklapam dokumentarni film o Margiti Stefanović. Slomila me je odmah: razmislila je i odlučila da to ne može da bude film o njoj nego o bendu. Možda nije bilo baš sasvim tako, ali tako sam ja doživeo. Kuda god bih krenuo, nailazio sam na strelicu koja je upućivala na drugu stranu. Učinilo mi se da nemam izbora. Brzo sam shvatio da film ne samo da neće biti moje životno delo, nego neće uopšte biti moje delo. I da sam samo izabran da prepoznam nešto što je zamišljeno negde drugde. Bio sam počašćen tom ulogom više nego da je sve bilo na meni. Ali to je bilo novo za mene, da prepoznajem. Da sledim dugačak niz često skrivenih znakova i da zauzvrat dobijem svaku moguću pomoć. Taj zbir neverovatnih slučajnosti koji se dogodio tom filmu nije drugačije moguć ako nije scenario. I to je tako išlo. Od početka do kraja. Ali Beograd nije verovao ni u EKV, ni u mene. Gde god sam se obratio za bilo kakav novac, ili ne bih dobio odgovor, ili bi me taj neko „skinuo“ rečima: „A ko su uopšte oni da se o njima pravi film.“ Bilo je i grubljih kvalifikacija, ali nije im ovde mesto. U početku sam mislio da tadašnji ministri kulture naprosto nisu hteli da ulože više inteligencije u smišljanje izgovora, posle sam shvatio da nisu ni imali šta da ulože. Ministri kulture u ovoj zemlji obično jesu ljudi iz kulture, ali nisu ljudi od kulture. Ne znam tačno od kada, to bi trebalo posebno istražiti, ali kultura u Srbiji nije drugo nego privatan biznis. Ekatarina Velika nije biznis. Tačka. To je Beograd. Tačka.

16. Ona moja sveščica dugo je stajala gotovo prazna. Onda je Ivan Fece Firči u proleće 2008. objavio album EKV Revisited, gde je novim remiksom pokušao da da novo čitanje njihove muzike. Kako bi EKV zvučao da je američki, a ne evropski bend. Meni se nije svidelo, možda zato što ne volim američki zvuk, ali nisam dočekao Firčija na nož zbog toga. Dobro je da se takve stvari rade. U stvari, dobra je samo ona muzika koja može da se čita svuda gde se nešto svira. Onda je Klapa Iskon otpevala Zemlju „očima diteta“. (Sad Miša Berar preti da će da dovede tamburaški orkestar.) Završiće EKV u kafani, pre ili kasnije. Na ovaj ili onaj način. Neko će već prepoznati mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan kao odličan kafanski motiv. Pogotovo što Kao da je bilo nekad zvuči tako jugonostalgično. Da li ćemo onda reći da su doneli harmoniku i tamburicu iz sela u grad, ili ćemo reći da su odneli električne gitare iz grada u selo? Ili trube? Orkestar Dejana Petrovića, pobednik Guče, ima Krug u repertoaru. 18

17. U maloj sali SKC-a, 18. septembra 2008. godine, predstavljena je knjiga Vrati unatrag Aleksandra Ilica.7 Ilić je sabrao razgovore koje je vodio s Margitom u periodu od 1996. do 2002. godine. To će postati jedna od najkontroverznijih knjiga ikada objavljenih u Beogradu. Vrati unatrag je, dakle, knjiga koju bi kvalifikovana većina Margitinih obožavalaca najradije spalila na lomači. Bez obzira što bi se na nekom drugom mestu ta ista većina borila protiv svakog spaljivanja knjiga. Na samoj promociji Lidija Nikolić je dokazivala da je knjiga laž, Firči je pretio tužbom, Milić Vukašinović je zborio nešto što nisam razumeo. Ja sam stajao sasvim u dnu sale, uhvaćen između dve neodoljive potrebe: da priđem i kažem Iliću svašta, ili da ga zaštitim od svih koji mu govore to isto što bih mu ja rekao. Nije bilo razloga da učinim ni jedno ni drugo, zato sam otišao. Ne znam šta je bilo na kraju.

18. Ko je uopšte Aleksandar Ilić, taj čovek estradnog imena i prezimena? Ono što pouzdano znamo svi koji išta znamo jeste da je bio jedan od Margitinih najbližih prijatelja tokom poslednjih šest godina njenog života. Moglo bi se reći da ju je on u tom periodu praktično izdržavao. Tada sam je samo s Ilićem i viđao. Kao da je s njim išla svuda. Ako ništa, s njim je bar nije mogao presresti izbezumljeni diler kom je dugovala novac ili poludeli navijač koji je do juče bio na heroinu a danas je krenuo u krstaški pohod protiv svakoga za koga je čuo da je narkoman. Za nju su svi u gradu znali da je narkomanka. Gotovo da je ponekad izgledalo da se time ponosi. Jednom smo se, dakle, sreli – Margita, Ilić i ja – i ona ga je predstavila i uvela u moj život. Kad sam je poslednji put video, to je bilo na nekoj promociji 2001. godine, opet je bila s njim. Pitao sam je kako je, a ona mi je odgovorila tako što je počela jednom, nastavila drugom a završila trećom rečenicom. Posle smo bespomoćno stajali neko vreme, oboje tužni što se ne razumemo. A onda je progovorila sa Sašom Ilićem i ja sam bio zbilja iznenađen kad sam shvatio da se njih dvoje savršeno razumeju. A bio sam i ljubomoran, malo.

19. Književni kritičari bi rekli da je Vrati unatrag loša knjiga, napisana nejakim stilom, iz kojeg se jasno vidi da Ilić nije pisac – ili da bar tada nije bio. U knjizi, zato, ima svega: 7

Aleksandar Ilić: Vrati unatrag, Dragon Music Production, Beograd 2008. 19

besmislenih opisa, suvišnih stvari, nepotrebnih digresija, loše interpretacije, pogrešnog pakovanja. Možda je pakovanje, u stvari, najveći problem Ilićeve knjige. Ipak, hteli mi to ili ne – to je Margita smeštena u vreme i prostor sjebanog Beograda kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih godina. Iz ugla istoričara pak knjiga može da bude veoma dragocena zbog niza detalja iz njenog života, koje bez ove knjige ne bismo nikada saznali. Najzad, bez Vrati unatrag ne bi bilo moguće sastaviti pristojan timeline njenih poslednjih godina. Neki drugi njeni prijatelji i prijatelji pokušaće to da ospore. Smatrajući Ilića nedostojnim, neki među njima u potpunosti negiraju sadržaj knjige, dok drugi traže da se zaboravi da joj se on nalazio i kad su oni sami okretali glavu od nje. Margita pak ima svoju računicu: „Ako je Saša nedostojan, zašto ste dopustili da zauzme mesto vas dostojnih?“ – i poruku: „Saša će vas uvek podsećati na to.“

20. Posle sam stalno slušao ocene da je Ilić svojom knjigom „oblatio Margitu“. Ja ne verujem ni da je on to hteo, niti da je to uradio. Ne verujem da nju iko može da oblati. Kada smo jednom raspravljali o tome, moj prijatelj Damir Bačac Beli reče, sasvim tačno: „Neću je ja ništa manje voleti zbog toga što negde nešto piše o njoj – što se meni možda ne sviđa.“ Fascinira, naravno, Ilićeva precizna računica o tome koliko joj je kifli kupio. Kad čovek daje, obično daje da se ne zna. Ali kad god bih slušao da se neko izruguje tako pedantno vođenom knjigovodstvu kupljenih kifli, uvek bih se setio da joj ja nisam kupio nijednu.

21. Izgledalo je kao da je 2008, uostalom (konačno!), godina EKV-a. Milanov rođendan, 21. septembra, obeležen je premijernim emitovanjem serije EKV – Kao da je bilo nekad na Radio Televiziji Srbije. Išao sam tog jutra u neku RTS-ovu emisiju da najavim seriju i gledali smo na drugom monitoru kako nad Milanovom porodičnom kućom u Makarskoj besni šumski požar. Bila je nedelja. Dva dana kasnije, u utorak, umrla je Sonja Savić.

22. Rešio sam da kaznim Beograd, i – na predlog i u organizaciji Sandre Rančić – napravili smo premijeru filma u Studentskom centru u Zagrebu u okviru Zagreb film festivala, 24. 20

oktobra 2008. godine. Bilo je rekordnih hiljadu sto ljudi. Bio je dobar osećaj stati pred tolike ljude koji očekuju mnogo i znati da možeš da im daš još više. Mislili smo da će doći naša generacija, a u publici su sedeli uglavnom klinci i Žikina majka Snežana Todorović. To je bilo božanstveno videti: oni koji su bili premladi da bi osetili EKV uživo frenetično su aplaudirali i sve im je bilo jasno. Ali nešto je bilo mnogo važnije od sve slave koju je naša mala ekipa pokupila te večeri i mnogih drugih jednako uspelih večeri u godinama koje su došle posle. EKV – Kao da je bilo nekad postao je brzo – siguran sam, s pravom – isto onako kultni film kao što je kultna grupa o kojoj govori. Međutim, od te večeri u Zagrebu bili smo sasvim sigurni da Ekatarina Velika više nikad, ni za minut, neće biti zaboravljena. Koliko god da Veliki brat želi da bude drugačije.

23. Ilićeva knjiga korisna je i zato što je isprovocirala Lidiju Nikolić da 2011. godine složi knjigu Osećanja. O. Sećanja. Reč je o svojevrsnom spomenaru njenih i Margitinih emocija, prikazanom svim tehnikama uspomena koje su Lidiji inspirativno bile na raspolaganju – fotografijama, dnevnicima, razglednicama, crtežima, rečima, stihovima i pitanjima. Na kraju, ostalo je od svega pomalo, a pitanja je ostalo previše. U svakom od njih prva je reč zašto. Volim tu knjigu. Kad bi me pitali koju bih knjigu poneo na pusto ostrvo, rekao bih da bih poneo Lidijinu knjigu o Magi. Pročitao sam je mnogo puta i uvek sam našao nešto što mi je prošli put promaklo.

24. Od 2004. do 2012. godine u Nišu je postojao bend morbidnog naziva Margita je mrtva. Glavni u bendu bio je Miloš Jovanović. Svirali su muziku koju je Jovanović opisao kao minimal-dark-EBM-elektropunk-disco-synthpop.8 Voleo bih da sretnem tog čoveka i da ga pitam šta je hteo da kaže tim nazivom. U gomili nas koji profitiramo na račun mrtve Margite on je prvi počeo. Taman u vreme kad je bend prestajao da postoji, u klubu Good Times u Beogradu a na dan Milanove smrti 2012. godine, Aleksandar Ilić je priredio izložbu Bodljikava žica, sačinjenu od Maginih crteža nastalih od 1997. do 1999. godine. Odabrala ih je Olja Ivanjicki. Kad joj je Ilić odneo radove na pregled, rekla je: „Nisu nešto.“

8

http://cultofghoul.blogspot.rs/2010/03/margita-je-mrtva-intervju.html 21

Lidija Nikolić je rekla da je to lažna izložba, odnosno da crteži nisu Margitini. Nisam znao šta da mislim. Nisam sedeo pored Margite dok ih je (možda) crtala, ali ne znam kako bi neko onako imitirao njen potpis. Možda nije ni bitno kad radovi koji su izloženi tamo nisu nešto. Ali zašto neko ne objavi Magine radove koji jesu nešto? Valjda zato što se sve nalazi kod izvesne Milice Simonović, slikarke, kod koje je ostalo nekoliko kutija Maginih radova samo zato što je u času evakuacije Maginih stvari iz Borče imala „veliki stan“. Milica ih ne da nikome na uvid. Veruje da je Magi njeno vlasništvo i da bi tako trebalo i da ostane. Marko Stoimenov kaže da nije bio takav dogovor među onima koji su joj Maginu zaostavštinu poverili na čuvanje.

25. Prava na emitovanje filma EKV – Kao da je bilo nekad kupile su sve najveće televizije u regionu. Zoran Predin je gledao kopiju prevedenu na slovenački. Potresao se, prisetio kako su se njegov Lačni Franz i Magina Ekatarina Velika susretali svuda po SFRJ, nekad na binama, nekad na benzinskim pumpama, u prolazu. Nekoliko dana kasnije sanjao je kako susreće Margitu, sprema joj pozdrav sastavljen od osmeha, poljupca i setnog zagrljaja za prijatelje, a ona prolazi pored njega kao da ga nema. „Kako to obično biva u snovima, sve je bilo nedovršeno i nejasno“ – ispričao je Predin. „Onda sam dobio ideju da kao aluziju na njihovu pesmu Oči boje meda napravim svoju Kosu boje srebra. Mislim da znam zašto me nije prepoznala – ja sam u međuvremenu ostario, sed sam, kose boje srebra, i onda sam na pesnički način opisao tu situaciju.“9 To je bilo 2012. godine. Bilo je, dakle, vreme da konačno progovori i neko od naših. Magična kao večna inspiracija Kosa boje srebra protiv Monaha Arsenija. Sportskim rečnikom, Predin je dao gol, a ja sam u onu sveščicu zabeležio asistenciju.

26. Milan Mladenović dobio je tokom devedesetih godina prošlog veka ulicu u beogradskom predgrađu Zemun Polje. Ali taj događaj ostao je toliko nedostupan javnosti da se desetak godina kasnije razvila peticija da se jedna ulica u Beogradu nazove njegovim imenom. Njeni tvorci očito nisu znali da to što traže već postoji jer je ulica predaleko i kroz nju prolazi malo ljudi. Kao da su ga namerno skrajnuli negde gde ga niko ne može pronaći. Na kraju, nađeno je rešenje u tome što je plato ispred Doma 9

Stefan Strugar: „Zoran Predin: Pjesma ’Kosa boje srebra’ inspirisana Margitom Stefanović“, Vijesti online, Podgorica, 5. 9. 2012. 22

omladine od 14. jula 2011. godine nazvan Platoom Milana Mladenovića. To je taj Beograd koji ide iz krajnosti u krajnost. Posle je Milan, 2011, dobio ulicu u Podgorici i 2012. u Zagrebu – gradu u kojem je, uostalom, i rođen. U Zagrebu ulica se nalazi u novom kvartu s druge strane Save, uz Most mladosti, nasuprot Zapruđu. Istom prilikom, u istom kvartu, ulicu je dobio i Karlo Metikoš.10 U Podgorici, ulica se nalazi u Zabjelu, četvrti u južnom delu grada. Duga je između 230 i 300 metara, nesređena i – slepa. „Nije preterano sređena i ni po čemu se posebno ne ističe.“ Tabla s nazivom ulice stoji na kući Sanje Radević.11 Naoko izgleda kao da su obe ulice na lokacijama sličnim Zemun Polju. Međutim, književnik i hroničar Željko Milović kaže da Zabjelo ima kultni status u Podgorici, i nigde u Podgorici nije logičnije da ulica bude nego baš tu. „Zabjelo zbilja nije centar, ali je svih godina od, recimo, 1988. godine naovamo središte alternative i slobodoumnika Podgorice. Oni su čak 1991. proglasili Republiku Zabjelo sa svim prerogativima, grbom, statutom, i pojavljivali se nepozvani na razgovorima s vlastima. Bili su izuzetni antiratni lobi, odatle su muzičko-scenske trupe, muzičari, glumci.“ Uostalom, baš NVO „Zabjelo Republika“ dala je 2007. godine predlog da se jedna ulica u Podgorici nazove Milanovim imenom. Na dan Milanove smrti 2015. godine, prolaz koji počinje pored Zmaj Jovine 22 u Novom Sadu dobio je naziv Prolaz Milana Mladenovića. Nije nešto, ali bar je u centru. Činilo se uvek da je kultura Milana Mladenovića kultura centra. Otkud povremena potreba da se ona gurne na periferiju? Ima u svemu ovom nečeg mnogo lepog, ali ima i nečega što nije fer. Nije Milan bio tu sam. Oni su bili bend.

27. Kad je NATO, zapadni vojni savez, u svom bezumnom „ratu protiv Slobodana Miloševića“ počeo da bombarduje Srbiju 1999. godine, Magi je jedno vreme stanovala kod Jelene Rančić, u njenom velikom stanu na Dunav stanici. Tu je dolazila Jelenina sestra Ljiljana sa ćerkom Lunom. Luna je imala četiri godine i ne seća se da se igrala s Magi, ali zna da u sebi ima komadić neke energije koju nije dobila ni od mame Madam Piano ni od tate Dejana Škopelje Škopija, pa ni od tetke Jelene, koja je završila violinu u srednjoj muzičkoj i imala taj stari raštimovani klavir iz Maginog telefonskog razgovora 10

Petar Vidov: „Stvara se rockʼnʼroll kvart. Milan Mladenović dobit će 25. listopada ulicu u Zagrebu!“, Index.hr. Zagreb, 15.10.2012. 11

Milica Đurović: „Ulica Milana Mladenovića u Podgorici – to je onaj pjesnik iz Beograda“, Vijesti, Podgorica 29. 10.2012. http://www.vijesti.me/vijesti/ulica-milana-mladenovica-upodgorici-to-je-onajpjesnik-iz-beograda-98155 23

s Firčijem. Pošto je to sve nekako išlo samo po sebi, posle je Luna poželela da ima svoj novi naštimovani klavir. Onda je završila nižu muzičku školu. Paralelna škola bile su tetkine priče o EKV-u i ploče koje je kod nje prvi put čula. Zato Jelena Rančić zaslužuje orden. Ko god uvede nekoga u muziku kroz EKV, taj zaslužuje orden. Luna je imala tu sreću da joj EKV bude prvi uticaj. Čim je prvi put sela za sintisajzer – a to je bilo na početku srednje muzičke škole – odmah je uzela da izučava Magin način sviranja. Prva sekvenca koju je ikada snimila bila je Magina deonica iz Ti si sav moj bol. Uočila je da je Magi retko svirala akorde, volela je da svira po dva tona, obožavala je kvarte. Za nekog ko je bio tako virtuozan, sa apsolutnim sluhom koji joj je davao supermoć, to je bio jezik bez mnogo reči. Kad je preslušala sve što je mogla, Luni je preostalo samo da zaključi da je Magi u Ekatarini svirala malo, ali sve što je odsvirala bilo je pravo. Kao da se posvetila traganju za pravim tonovima. Luna svira u EKV tribute bendu Deca iz vode. Oni su najnovije zvezde među EKV tribute bendovima i svakako jedan od najboljih do sada. Voleo sam da procenjujem cover-bendove po tome da li njihovu energiju na bini mogu da spojim s muzikom koju sviraju. Da li izgledaju kao da sviraju svoju pesmu. Gotovo da mogu da zamislim da je poneka od tih pesama Kizina, on je Milan u bendu, mada više liči na mladog Massima Savića iako se preziva Mladenović. Srđan Nikolić i Nikola Rajović tačno znaju šta je ritam sekcija EKV-a. Luna im tamo dođe kao Magi. Zanimljiva su to deca, nostalgična za nečim što nisu doživela. U vremenu koje stoji na sasvim suprotnom uglu od ideje zajedništva, oni kroz EKV žive mladost svojih roditelja i često se pronađu u njihovim idealima. EKV im, izgleda, dođe kao svojevrsni vremeplov.

28. Dosad je bilo na desetine EKV tribute bendova. Neki su bili dobri, neki nisu. Neki su svirali od tona do tona, neki su svirali svoje čitanje te iste muzike. EKV Revisited imao je klavijaturistkinju i zvučao je kao pravi američki bend. Krug je imao dvojicu bivših članova EKV-a i ponekad je zvučao gore od svakog srpskog kafanskog benda. Jednom sam u Puli ulazio u Hard Rock Cafe verujući da me Ti si sav moj bol dočekuje iz kompjutera, a bio je bend na bini. Grupa Veliki bijeli slon iz Zagreba svirala je muziku EKV-a na prelazu između dva veka. U Vranju je napravljen tribute bend samo da bi posle projekcije filma EKV – Kao da je bilo nekad mogla da bude žurka. Ima muzičara koji vole da sviraju tu muziku, i ima publike koja voli da je sluša. Na sredim druge decenije dvadeset prvog veka poruka EKV-a živi kroz Decu iz vode. A poruka bi mogla da bude ovakva: „Pozdrav! Pišem iz malog gradića u BiH, Jajca. Mislim da ste me vi dodali u grupu Milan Mladenović (EKV), na čemu sam jako zahvalna, a i osobu pod imenom Đ. V. Nas

24

dvoje živimo u istom gradu, znamo se godinama iz viđenja, znaci ćao za ćao... Međutim, slučajno sam ugledala da je u toj grupi i iznenadila sam se da voli i sluša EKV. Bilo mi je drago i javim mu se, i tako smo krenuli u priču koja je trajala, shvatili smo da imamo dosta toga zajedničkog i, evo, mjesec dana smo u vezi...“12

29. Poruka svakako živi... mada s promenljivim uspehom. I. J. iz Beograda dala je ćerki ime Margita u ime uspomene na Margitu Stefanović. Kad je napunila dvanaest godina, Margita je došla kod majke da joj traži novac za Cecin koncert. Srećom, Novinar Željko Milović ima u svojoj bogatoj arhivi drugačiji primer. Još 2003. godine, Margita Komenda, maturantkinja Škole likovnih umjetnisti iz Splita, posvetila je svoj maturski rad slavnoj imenjakinji Stefanović. Rad je bio kreiranje haljine po uzoru ili pod uticajem neke slavne ličnosti, u okviru teme „Hommage slavnim ženama“. Margita je o Margiti rekla još ovo: „Umjetnice su, za razliku od umjetnika, većinom u samačkom životu i bez djece, bivajući pritom prisiljene da grade svoj identitet u polarizaciji između Muza, koje se približavaju tradicionalnom pojmu univerzalnog umjetnika, i Nimfi – koje rod smatraju značajnim i ne naginju kompetitivnosti. Nimfe žive u skladu s prirodom i ne teže hijerarhiji i natjecanju. One su simbol stvaranja iz užitka, ostvarujući time sebe. Moj maturalni rad obrađuje jednu takvu Nimfu, Margitu Stefanović Magi.“13 Da spomenemo i profesorku, bez nje to ne bi nikako išlo. Zove se Suzana Budimir, bila je umetnički fotograf i imala je tada trideset tri godine.

30. Posle godina i godina nekritičkog hvaljenja, izgledalo je da je te jeseni u modu ušlo nekritičko kuđenje. Vreme je 24. septembra 2015. godine objavilo napad novinara Dragana Kremera na kult EKV-a. Kremer je našao da je muzika EKV-a, dvadeset godina posle fizičkog nestanka benda, postala bezbedna rokerska roba za malograđane novih naraštaja. Kao, odmetništvo je pokušano, ali, eto, ne ide. U međuvremenu, EKV je postao najprecenjeniji bend na ovim prostorima, „mračni predmet mistifikacije“. Kremer traži novo čitanje EKV-a, koje bi počelo od konstatacije stope prerane smrtnosti unutar benda. „Bio bi osnovni red da se stasavajućim sledbenicima na tom primeru objasni ponešto o odgovornosti prema samima sebi, prema stvaralačkim darovima (koje 12

Facebook grupa Milan Mladenović (Ekatarina Velika), objava od 12.6.2012.

13

Željko Milović: „Mala i velika Magi“, bARS 50, Bar 1. 7. 2003, str. 16. 25

neki smatraju božjim), pa možda i prema zajednici. Bez toga, gajiće zaludni kult Ukletih Umetnika, odbijajući da svetu i sebi priznaju koliko su se ponižavajuće srozali multitalentovana i višestruko favorizovana Margita Stefanović Magi ili najbriljantniji bubnjar svog naraštaja Ivan (Ivica) Vdović Vd.“14 Dragan Kremer je preoštar, kao i uvek. No ima donekle pravo. I muzici i poetici i poruci Ekatarine Velike zaista su potrebna ozbiljna provetravanja. Negde ćemo naći da su precenjeni, negde ćemo naći da su bili još mnogo bolji nego što smo znali dosad. Ako nekom umetničkom subjektu nisu potrebni povremeni razgovori o njemu samom, možda to uopšte nije umetnički subjekat. Ali valjda neće svako od tih provetravanja počinjati sa: „Pre svega, oni su bili narkomani.“ Ne. Pre svega, oni su bili um etnici.

31. Ali, piše dalje Kremer – „kada bi neko nacrtao tzv. porodično drvo ovog sastava (kako se to u svetu radilo za imena/karijere od značaja), na njemu bi visio zastrašujući broj pokojnika. (...) Ta stopa prerane smrtnosti daleko je iznad slučajnosti i pukog zbira dijagnoza i neposrednih uzroka s osmrtnica (rak, srčani udar, požar, samoubistvo, HIV...), čak i bez poslovičnih pretpostavki o načinu života s rokenrolom, drogama i bilo čim trećim. No obožavaoci EKV-a, pa čak i enciklopedisti i biografi uporno odbijaju da osmotre to zlokobno drvo na onoj strani puta kojim se lakše ide; ne radi se samo o pristojnosti (o pokojnima sve najbolje), nego o romantizovanju takvog životnog stava u otužne gluposti poput ’najbolji odlaze prvi’, ’nebo uzima najtalentovanije’ i sl.“15 I to je istina. Lepše nam je da verujemo da „nebo uzima najtalentovanije“ nego da kažemo da se tu događa nešto drugo – kad ne znamo šta je to drugo. Kakav je to usud? Kako je moguće da se u celom svetu sviralo i drogiralo, a da se takva nesreća desi baš ovde i samo ovde? I nikad nigde, ni pre ni posle Ekatarine Velike i njihovog najbližeg okruženja? Dakle, Ivica Vdović, Milan Mladenović, Dušan Dejanović Džindžer i Magi umrli su od posledica side, isto kao i njihovi bliski prijatelji Dušan Gerzić Gera, slikar, i Goran Čavajda Čavke, bubnjar Električnog orgazma i Baba. Za Bojana Pečara ne znamo pouzdano od čega je njegovo srce prestalo da pumpa. Za Sonju Savić znamo da se predozirala. Ali narkomanija nije jedini uzrok smrti u njihovom krugu: jedan od njihovih prvih bubnjara Branko Kuštrin Mango izvršio je samoubistvo, njihov prvi ozbiljan menadžer Nebojša Grgić Grga umro je od raka, njihov poslednji menadžer Dušan Ercegovac umro je takođe od raka, njihov najbliži umetnički saradnik Mitar 14

Dragan Kremer: „Mesto pod ponjavom“, Vreme 1290, 24. 9. 2015.

(http://www.vreme.com/cms/view.php?iđ=1329637) 15

Isto. 26

Subotić Suba stradao je u požaru, otišla je čak i Bojanova sestra Irena, od bolesti koja nema nikakve veze ni sa drogama ni sa rock’n’rollom. Kao da je neko doslovno shvatio stih „treba da se čisti“. Šta se dogodilo? Ko je počistio? Ima li nekoga ko to može da objasni?

32. Mislio sam da sam dug prema Magi ispunio filmom, pa sam posle shvatio da nije tako. Treba, ipak, napisati tu knjigu. Pa dobro onda. Hoćemo li kao prošli put? Ti vodiš, ja pratim? Ali, molim te, samo da razmislim još malo. Znaš šta me sve čeka... Da sam zaradio velike pare na mrtvoj ženi. Da propagiram narkomaniju – za razliku od Monaha Arsenija koji ide uokolo i drži govore protiv narkomanije. Šta ima veze što si bila velika umetnica kad si bila legendarna narkomanka. Koga, uostalom, boli k..., za sva ta sranja. Misliš da mogu sve to da izdržim?

33. Šesnaestog oktobra 2015. godine gostovao sam na tribini Fakulteta političkih nauka koja je trebalo da pokaže da li je rock’n’roll danas uopšte moguć. Tokom celog dana pljuštala je kiša i mislili smo da niko neće doći a bilo je gotovo puno. Odgovarajući na pitanja srpske budućnosti, priznao sam da se dvoumim o pisanju Margitine biografije. Kad sam se posle vratio kući, u inboksu Fejsbuka čekala me je poruka jedne od studentkinja koje su bile prisutne na tribini. Rekla je: „Dajte Margiti to što želi.“ Nešto mi je prošlo kroz glavu. Pitao sam je kada je poslednji put bila na Maginom grobu. Začuđena otkud znam da je uopšte bila tamo, priznala je da je bila o godišnjici Magine smrti, 18. septembra. Da li je lako našla grob ili je morala da se pomuči? Morala je da se pomuči. Aha. To nam Margita često radi kad odemo da je obiđemo. Znamo svi i gde je grob i koja je parcela i sve to, ali kad stignemo tamo – nema ga! I onda se vrtimo ukrug sve dok se odjednom ne pojavi tamo gde je uvek i bio. To obično znači: „Nisi dugo bio“, ali ume da znači i: „Hajde da vidimo da li ti je dovoljno stalo.“ Onda, po ljudima koji dođu, pošalje poruke onima koji su zaboravili. Ne mogu da kažem da je živa, naravno, jer znam da nije. Ali, nekako, oseća se njena topla ruka.

27

34. Sve što smo mi, i sve što smo imali, uložili smo u muziku. Ona ne gubi kvalitet u dolazećem vremenu, naprotiv, potpuno sam sigurna da smo postali i ostali kultna grupa. Slažem se, imali smo hitove, ali da znaš da se nikada nismo prodali ili snimili nešto što nije bilo po našem ukusu ili ukusu naših fanova.16 Tako je rekla Margita Stefanović nekoliko godina pošto je umro Milan. Pa, je li pogodila? Šta se, u času dok nastaje ova knjiga, događa sa EKV-om? Kako je Kremer konstatovao u Vremenu, opus EKV-a je već dovoljno dugo deo ovdašnje opšte kulture i obaveznog odrastanja gradske omladine. Reditelj Marko Kostić smatra „da su EKV precenjeni zato što su mrtvi“. „Da su živi“ – smatra Kostić, „to im se ne bi dopalo.“ Publicista Aleksandar Žikić tvrdio je na promocijama knjige Mesto u mećavi da „im se ne bi dopalo ni to što je Milan, kad je umro, dobio ulicu u Beogradu“. Zemlja je dostigla to da je svi koji govorimo istim jezikom ali ga različito zovemo prihvatamo kao najpatriotskiju pesmu posle Od Vardara pa do Triglava – mada je Zemlja svakako bolja. Bune nas ponekad, doduše, oni stihovi ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude, a naši ljudi masovno beže iz te zemlje za nas. A opet, jeste tako, čak i ako je ironično. A jeste i tako da pate kad odu, pa onda tamo slušaju Zemlju. Pa, i u onom kontroverznom filmu Anđeline Džoli (In the Land of Blood and Honey, 2011) slušaju Zemlju. Par godina za nas i Krug odjekuju iz beogradskih kafića, tramvaja, frizeraja, trgovinskih centara, radnji za pranje kola. Kad je Sandra Rančić smislila da obeleži dvadeset godina od Milanove smrti jednom tribinom u Domu omladine, došlo je sedam stotina ljudi. Server koji je direktno prenosio tribinu na internetu zagušen je jer nije mogao da podnese da se dvesta hiljada ljudi širom sveta istovremeno uključi da sluša. Predstava Weltschmerz, nastala u koprodukciji kazališta Trafik i HNK-a Ivana pl. Zajca, premijerno je izvedena 16. jula 2015. godine u bivšem tvorničkom prostoru Rikarda Benčića u Rijeci. Kroz pokret, ples, muziku i reč, predstava je pokušala da dosegne novo čitanje umetničkog delovanja, zaostavštine i poetike Ekatarine Velike.17 U filmu Šiška deluxe Jana Cvitkoviča, iz 2015. godine, jedna od junakinja nosi majicu na kojoj piše EKV. Koncertni album iz Kulušića na zidu sobe u kojoj se događa radnja sastavni je deo scenografije. Mora biti da je reditelj time hteo da pokaže nostalgiju za oduzetim identitetom. Ekatarina Velika jednako oduzeti identitet. Ili, Ekatarina Velika jednako preuzeti identitet? Uveče 29. januara 2016, u konobi Portun u Nikšiću, gde su rebarca lokalni specijalitet, skupilo se desetak sveštenika, 16

Vrati unatrag, str. 28

17

„Duh EKV-a u predstavi Weltschmerz“, SEEbiz/Novi list, Rijeka, 18. 7. 2015.

(http://rs.seebiz.eu/duh-ekv-a-u-predstavi-weltschmerz/ar-115833/) 28

protojereja i đakona, u društvu dvadesetak žena. Slušala se muzika sa plej-liste iz kompjutera konobe. Bilo je veselo ali mirno, sve dok nije počeo Krug. Đipili crkveni ljudi, đipile žene, nastala igranka. Jeste da smo se za nešto od ovoga borili, ali – je l’ da da nešto nije u redu? Beogradska rediteljka Jelena Marković tvrdi da ništa nije u redu, i da se to ta nova kultura, koja je bez moralnog i estetskog integriteta, samo legitimiše kroz EKV kao tolerantna. Uzmeš biser tuđe kulture i mlataraš njime uokolo kao da je tvoj.

Post scriptum Magina mala crna beležnica još je kod Željka Milovića u Baru. Iz kreveta sam ustajala kasno pre podne... boleo me je vrat jer sam sanjala glave izokrenute unazad, pokušavajući da gledam iza sebe. U martu iste godine moja muzika je uspostavila ravnotežu između nikad dovoljno običnih i uvek previše dragocenih stvari. Kenija, moja mala od Avganistana, gledala je u proleće mojim očima: jednim okom u juče, drugim u sutra.18

18

Željko Mllović: Ti dani, te godine, MRZ, Pljevlja 2007, str. 43. 29

Glava I

EKSPOZICIJA (UVOD U RADNJU I OBJAŠNJENJE NUŽNOG POČETKA):

Nastanak srednje klase u Beogradu posle Dragog svetskog rata

Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nigde nije bolje.19 Magi

19

Petar Popović „Sačuvati sebe promenma“, NIN, Beograd, 29.11.1989. 30

Nacistička okupacija Beograda u Drugom svetskom ratu okončana je 20. oktobra 1944. godine. Odmah po odlasku Nemaca, nastupio je period bezvlašća koje će potrajati do kraja rata, pa i duže. To je period kad su se komunisti najpre obračunali s četnicima, nedićevcima i ljotićevcima, a onda i sa onima koji su znali više od njih i onima koji su više od njih imali. Kad je nova komunistička vlast konačno zaposela vile na Dedinju i Topčiderskom brdu, a svoje protivnike iselila u izgnanstvo, u neobeležene grobove ili u logor na Golom otoku, i kad je Onaj Koji Se Voli Više I Od Oca I Od Majke osvojio srca velikih sila kao jedno sasvim pristojno rešenje u okolnostima hladnog rata, sabrali su se rezultati svih beogradskih frontova i konačni rezultat je bio porazan: jedna čitava klasa praktično je nestala sa scene. Pobijeno je između trinaest i trideset hiljada ljudi, svaki četvrti Beograđanin ostao je bez građanskih prava, šezdeset odsto profesora uklonjeno je sa Univerziteta, a oni koji su imali sreće izbegli su u inostranstvo i ostali zanavek izgubljeni za otadžbinu.

2. Ta prva, revolucionarna najezda provincije na Beograd nije bila najezda samo srpske provincije. U Beograd se nisu slili samo Srbi iz Šumadije ili Bosne ili Like ili Berana ili Peći, u Beograd su se slili Hrvati, Slovenci, Bosanci, Crnogorci, Makedonci, Goranci. Beograd je brzo postao jedna Jugoslavija u malom, u kojoj se svako mogao osećati kao kod kuće. Svako ko je bio slobodan od bola za rodnom grudom i imao u sebi minimum avanturističkog duha mogao je u Beogradu da dobije šansu. Glavni grad s centralizovanim nadleštvima komunističkog tipa, Beograd je imao veliku potrebu za novim kadrovima. U jednom trenutku Beograd je više izgledao kao obećana zemlja nego Amerika. Provincija je tu potrebu Beograda maksimalno iskoristila. Došla je i izgurala i ono malo preostalih Beograđana koji su se sklanjali bez borbe, konsternirani svime što se događalo. Svako ko se ikada rodio u Beogradu oseća se pomalo naslednikom nekog 31

prestola i ne razume da se niko ne osvrće za njegovim naslednim pravima stečenim iz krštenice. To odsustvo potrebe za borbom uvek je slabilo Beograd i činilo ga dekadentnim. Zato je Beogradu povremeno bila neophodna ta energija provincije. To je energija željna dokazivanja, željna slobode od svakog ograničenja koje guši u palankama, željna nove pozicije u novom društvu. To je ambiciozna, vredna i sposobna energija. Od kad Beograd postoji, ta energija ga je održavala da ne potone u samosažaljenje. Bilo je ostalo još samo da se vidi kakva će biti nova komunistička osvajačka energija i kako će se stara beogradska buržoazija pomiriti s novom. Beograd je imao tu sreću da su se novi Beograđani zadovoljili samo posedovanjem vila starih Beograđana. Nisu, dakle, u njih useljavali svoje blatnjave običaje. Skidali bi cipele na ulazu i davali sve od sebe da što pre počnu da liče na one koje su popljačkali. Ako bi što pre postali isti kao oni, činilo im se, to što su oteli više bi im pripadalo. Zato su im stari Beograđani bili potrebni da ih edukuju. Mada ih je, dakle, ostalo malo, bilo ih je sasvim dovoljno da upristoje prvu generaciju komunističke provincije koja je bila zauzela Beograd. Ta generacija morala je da postane preko noći generacija privrednika, lekara, sudija, naučnika i diplomata i bila im je potrebna brza škola gospodstva. To je pomoglo starim Beograđanima da ne umru od gladi. Zato je do primirja došlo brzo, ali do pomirenja nije došlo nikad. Godinama se po Beogradu pričao vic da su provincijalci koji su dolazili u glavni grad pažljivo gazili oko tramvajskih šina da ih ne udari struja. Ipak, ako su se bojali šina, nisu ih uništavali nego su naučili da mogu slobodno da stanu na njih čak i kad padne kiša. Prihvatali su beogradske kulturološke zakone i postajali Beograđani. Često bi ih samo daleki odsjaj akcenta odavao da nisu slušali od dedova o događajima kod Čukur-česme u Beogradu, nego su to bile priče sa Čukur-česme u Nišu. To je bila prva generacija, ona koja je – na ovaj ili onaj način – učestvovala u ratu. To su bili učesnici. Ipak, Beograd su sasvim osvojili tek svedoci, to je bila druga generacija, oni koje je rat zatekao u tinejdžerskim godinama pa nisu stigli da se isprljaju, ali su zapamtili rat svako na svoj način. Dolazili su širom otvorenih očiju, neopterećeni ideologijom, poreklom ili statusom. Kućna slava se lako zaboravljala. Komunizam se nije nigde bolje primio nego u Beogradu. Ti novi brzo su zauzeli rukovodeća mesta. To su prve generacije onih koji su završno obrazovanje stekli u komunističkom sistemu obrazovanja i bilo je prirodno da im je domovina dala svaku šansu da se pokažu – prvo, jer drugih kadrova nije imala, drugo – da se podiči kako je sama u stanju da proizvede sve što joj je potrebno. Na ovom nivou već se ponekad moglo progurati i poneko četničko ili ljotićevsko dete – naročito ako bi negiralo vezu sa roditeljem – ali nije moglo da stigne dalje od toga da bude dobar lekar ili inženjer.

32

3. Tako je i Spasa Mladenović (1926-1997), oficir i komunista iz okoline Kruševca, stigao sa službe u Zagrebu i Sarajevu sa Danicom, Hrvaticom iz Podgore (1933-2016), da se zajedno skrase u Beogradu, tako je Slavoljub Stefanović Ravasi (1927-1996), koji nije bio komunista, stigao u Beograd iz Čačka i Prištine da režira držeći za ruku Crnogorku Desanku (1933-1988), tako je Srećko Pečar (1929-2002) došao iz Slovenije u Beograd da se bavi uzgojem teladi i tamo se oženio Srpkinjom Vukicom (1933-2005). To je posle postala stabilna srednja klasa. Taj Beograd stabilne srednje klase iznedrio je i Pokret nesvrstanih i Lotos-bar i mini-golf na Kalemegdanu i bazen na Tašmajdanu i igranke na kojima se svirao rock’n’roll i finale Kupa šampiona i Čik i Kornigrupu i Kosu i Atelje 212 i FEST i ugostio britansku kraljicu i Žaklinu Kenedi i Luja Armstronga i Mančester Junajted i bio deo evropske mode i svašta još. Komunizam se mogao voleti ili ne, ali u Beogradu – već od filma Ljubav i moda (1960) – moglo se sve. Samo se nije moglo sprdati s režimom i Onim Koji Se Voli Više I Od Oca I Od Majke. A ni on nije tražio mnogo: dočekaš ga ponekad kad se vraća iz svojih misija mira i mašeš zastavicom ili se bar praviš da mašeš. Vrlo se brzo shvatilo da njegove misije mira imaju svojih koristi: kad god bi se odnekud vraćao ili bi mu dolazio neko od uglednih gostiju, išlo se na doček, to jest nije se išlo na posao i u školu. Tamo su se još delile i papirne zastavice koje si posle mogao da poneseš kući.

33

Glava II

ZAPLET (POJAVA DINAMIČNIH MOTIVA KOJI POKREĆU RADNJU): Svetla i tamna strana Meseca – detinjstvo i školovanje (1959-1984)

A prava dužnost čoveka je da pokori strah. Tomas Karlajl

34

Prema kazivanju dr Milana Stevanovića,20 posle Kosovske bitke 1389. godine, udovica jednog od poginulih Srba došla je sa Kosova s trojicom sinova u selo Orja Luka blizu Danilovgrada. Napravili su kuću, koja im je onda izgorela u požaru. Od te nesreće („izgore im sve“) prozvani su Izgarevićima. Jedan od trojice sinova otišao je da živi u Lici. Drugi je otišao na Žabljak, od njega su nastali Šibalije. Treći sin otišao je u Kupinovo. Kupinovo je malo selo nadomak manastira Ostroga, planinsko i siromašno. U potrazi za boljim životom, iz Kupinova se odlazilo u pečalbu, često u Ameriku. Spasoje Izgarević nije hteo da ide toliko daleko, on se u drugoj polovini devetnaestog veka iselio u Srbiju. Njegov sin Mirko rešio je da se više ne preziva Izgarević. Po Stevanu, od kog je poticala ta grana Izgarevića, prozvao se Stevanović. Izučio je za bravara i radio na imanju porodice Ravasi u okolini Čačka. Ravasi su, u stvari, Ravas, Mađari iz Zvoljena (Zvolen), grada u današnjoj centralnoj Slovačkoj, mada neke porodične priče kazuju da su tamo došli iz Prusije. Andras (Andraš?) Ravas bio se doselio u Čačak, ne zna se zašto. Imao je četvoro dece: Olgu, Dragu, Milorada i Miloša. Negde posle Prvog svetskog rata Miloš se oženio Milicom. Imali su dvoje dece, Sinišu i Margitu. Onda je Miloš umro, a Milica se preudala za Mirka Stevanovića. Kad su se uzeli, ostali su da žive kod Ravasijevih. Najpre su dobili kćer Radmilu, a onda, 29. juna 1927, sina Slavoljuba. Sedam dana posle Slavinog rođenja Mirko je umro. Milica je posle izdržavala četvoro dece radeći kao pralja. Živelo su teško i siromašno.21

20

Dr Milan Stevanović je bratanac Margitinog oca Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Lekar je i živi u Kaliforniji. 21

U autobiografiji iz 1979. godine, Ravasi je zapisao: „U hladnu jesen 1937, bilo je lepo dobiti cokule i toplo sukneno odelo od predratne dobrotvorne organizacije Kola srpskih sestara. Nije, međutim, bilo lepo nositi odelo na kom je spolja, na grudima, bio izvezen natpis: ’Našem siročetu – Kolo srpskih sestara’.“ (Slavoljub Stefanović Ravasi: „Stranica mog života: Kako sam našao sebe“, TV Novosti, septembar 1979. (http://www.yugopapir.com/2016/03/slavoljub-stefanovic-ravasi-stranica.html) 35

Slava je od majke nasledio ljubav prema muzici. Milica je volela svu muziku koja joj je bila dostupna, ali je posebno volela pesmu Jesenje lišće. Godine 1932. Slavin stariji polu-brat Siniša Ravasi igrao je u Radničkom društvu „Abrašević“ i zapala mu je glavna uloga u predstavi Oslobođenje Koste Šljuke. Poveo je Slavu da na bini bude njegov sin. Slavi nije bilo jasno kako to neko može da mu bude malo brat a malo otac, ali prošlo je dobro. Uostalom, Siniša je bio stariji od Slave čitavih sedamnaest godina. Ipak, bina ga nije osvojila tad. Više ga je zainteresovao aero-miting u Čačku sredinom tridesetih godina prošlog veka. Kao mnogi drugi klinci, Slava je godinama maštao o tome da postane letač. Tih godina napisao je pismo kraljici Mariji a ona mu je za Božić poslala ogroman paket sa poklonima za njega, majku i sestru. Ali, pred sam rat, umrla je i majka Milica. Kad je Slava video da familija Ravasi ne može ili ne želi da ga dalje izdržava, otišao je kod Siniše u Skoplje. Siniša je tad već bio profesionalni glumac u Narodnom pozorištu. Iz poštovanja prema porodici kod koje je odrastao, Slavoljub je zadržao oba prezimena, Stevanović i Ravasi. Onda je v u prezimenu Stevanović naprasno postalo f. Slavina ćerka Margita reći će mnogo godina kasnije u jednom intervjuu da se f naprosto lakše izgovaralo od v22 – što bi možda upozorilo na grešku matičara. Doktor Stevanović, međutim, tvrdi da je Slavoljub sam promenio prezime. Legenda kaže da je učitelj u gimnaziji u Čačku ovako podučio malog Slavu: „Stevanovići su sluge, Stefanovići su gospoda. Ti lepo pišeš, treba da budeš Stefanović.“

2. Nekoliko sati pre nego što će bugarska vojska ući u grad, 7. aprila 1941, Siniša i Slava izašli su iz Skoplja i krenuli prema Beogradu. Slava je najpre bio u domu za decuizbeglice u Vrnjačkoj Banji, potom je prešao u isti takav u Užicu. Nije bilo neobično što se u domovima za nezbrinute razvila partizanska ideja. To je bila šansa kakvu nisu smeli da propuste. Gotovo sva starija deca iz užičkog doma otišla su u partizane, pa je i Slava pošao za njima, 1943. godine. Demobilisao se 1945. u Kragujevcu, „pomalo na prevaru“. Opet je otišao kod starijeg polubrata. Siniša je bio član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Na kursevima za ratom ometene učenike završio je gimnaziju. Tu se susreo s romanom Volga se uliva u Kaspijsko jezero sovjetskog pisca Borisa Piljnjaka. Glavni junak knjige bio je inženjer koji bi – ako bi zatrebalo – bio u stanju da učini za svoju domovinu čak i to da voda poteče uzvodno. To je na Slavu ostavilo silan utisak. Mada je brzo stekao uslove za blistavu političku karijeru – tokom te dve godine u Novom Sadu bio je član Gradskog komiteta SKOJ-a zadužen za kulturno-prosvetni rad, a potom i 22

Vrati unatrag, str. 67. 36

personalni referent u GRAMAG-u (jednoj od dveju državnih organizacija zaduženih za snabdevanje građana) – jedva je dočekao priliku da 1947. godine ode u Prag da studira hidro tehniku. Ko zna, možda je jednog dana moglo doći da i on, kao njegov sovjetski uzor, okrene reku naopako. Od svega desilo se to da je reka sama pošla tokom koji niko nije mogao da predvidi. Godine 1948. Informbiro, istočnoevropska organizacija komunističkih partija, doneo je rezoluciju kojom je osudio namere jugoslovenske partije da na svom putu u komunizam ne sledi sovjetskog i internacionalnog komunističkog vođu Staljina. Slava se na fakultetu izjasnio protiv Rezolucije, pa su ga Sovjeti ispratili natrag u Novi Sad. Dok je živeo u Novom Sadu, bio se vezao uz pozorište. Ne samo zbog Siniše i njegove supruge Ljubice – koja je i sama bila glumica – nego je otkrio u sebi iskrenog zaljubljenika u scenu. Kad se vratio iz Praga, počelo je da se govori o osnivanju akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu. Neko ga je pitao „zašto ne ode tamo gde mu je mesto“. On se tad zamislio, nije još bio sasvim spoznao gde mu je mesto. Možda zato što nije imao bolju ideju, upisao se na odsek režije. Njegov drugar Boško Pištalo preporučio mu je katedru doktora Huga Klajna. Slava je bio iznenađen Klajnovom svestranošću – bio je poznat još kao neuropsihijatar i prevodilac – ali je poslušao. „Ako od tada“ – rekao je jednom – „ima u meni temelja i sistema, sređenosti i analitičnosti, osobina neophodnih u ovom poslu, za to mogu jedino Klajnu da zahvalim.“23 Kod Klajna je diplomirao 1952. godine, s velikom tremom, jednom predstavom u Zaječarskom pozorištu. To je još bilo vreme kad je svako mogao svakoga da prijavi da simpatiše Ruse, pa je tako stradao i Slava – mada je već jednom u Pragu bio protiv. Ponegde se može pročitati da je proveo godinu dana na Golom otoku, ali doktor Stevanović kaže da Slava nije bio tamo. Slavina kazna bila je da ne može da režira u Beogradu. Poslali su ga u Oblasno narodno pozorište u Prištini. Pokazalo se da su mu samo učinili uslugu. Tamo pre njega nije bilo nikoga i mogao je da isprobava do mile volje. Kažu da je u Prištini postavio na noge i srpsku i albansku dramu. Svi moji sinovi, drama Artura Milera, oktobra 1952. godine, bila je njegova prva režija. Tokom pet godina rada postavio je na scenu čak dvadeset pet predstava, među kojima i dve operete. U Prištini se oženio glumicom Meribane Šalja. Pričalo se da je teško patio kad je ona umrla od tuberkuloze 1956. godine. Zarazila je i Slavu, pa je on do kraja života povremeno lečen. Njena najbolja prijateljica Desanka Nikolić, učiteljica poreklom iz Crne Gore, kafe-kuvarica u pozorištu, uspela je da ga uteši. Desanka je rođena 1. maja 1933. godine u selu Kačikolu kod Prištine, od oca Stevana i majke Jovanke. Ravasiju se učinila strogom i čuvarnom ženom, taman za njega koji takav nije bio. Kad ga je 1957. godine Vasilije Popović pozvao u Radio Beograd, Desa je dala otkaz i pošla s njim.

23

„Kako sam našao sebe“. 37

Otkad je stigao u Beograd, Slava je imao društvo za piće i kocku. Kažu da su mu najbolji prijatelji bili glumac Stole Aranđelović i novinar Miroslav Radojčić. Obično su se sastajali u kafani Lovac na Vračaru, gde su pili i kartali do sitnih sati. Zbog hronične tuberkuloze koja se uvek mogla vratiti, nije smeo da pije, ali je ignorisao savet lekara. Da nešto nije u redu s njegovim zdravljem moglo se videti samo po tome što su on i Desa spavali u odvojenim krevetima, a posle i u odvojenim sobama. Godinu dana kasnije Radivoje Lola Đukić pozvao je Slavoljuba Stefanovića Ravasija da doprinese osnivanju Televizije Beograd. Posle će Slava reći u jednom intervjuu da je prvi put video televizijsku emisiju 23. avgusta 1958, a da je već 28. avgusta i sam počeo da režira jednu. To je bila Nušićeva drama Kirija.24 Nušić mu je bio najdraži pisac. Slava i Desa venčali su se tek 26. februara 1959,25 svega mesec i nešto dana pre nego što im se, 1. aprila, rodila kći. Dali su joj ime Margita po Slavinoj polusestri. Margita je skraćeni oblik imena Margarita. Potiče od grčke reći margarites, što znači zrno bisera. Po ovom našem domaćem horoskopu Margita je bila ovan sa podznakom Lava, po kineskom divlji vepar sa podznakom Konja. U oba slučaja bila je vatreni znak, zato će u životu biti impulsivna i tvrdoglava. Ali nije tad bilo važno šta kažu horoskopi. To je došlo kasnije. Kada su došli u Beograd, Slava i Desa živeli su najpre u iznajmljenoj mansardi u Mlatišuminoj ulici na Crvenom krstu. To je kraj poznat po tome što je gotovo svaka kuća imala golubarnik i gajila ptice koje su umele da lete visoko. U jednom takvom golubarniku umesto golubova stanovali su Stefanovići. Desina sestra Olivera pela bi se do njih uz stepenice u Mlatišuminoj, a oni su se peli kod Ravasijevih sestara u Zmaj Jovinoj. Stanovale su tačno iznad Lotos bara, koji je bar dve decenije bio jedini beogradski dokaz da i u komunizmu ima golotinje. Onda je Televizija nagradila Slavu stanom u Albanskoj ulici26 broj 19, s druge strane Novog groblja. To je bila radijska i televizijska zgrada, pa su tu stanovali i Mića Orlović i Duško Radetić i Duško Radović i Danilo Nikolić. Đorđe Marjanović je dolazio kod Ravasija i učio Margitu da igra tvist. Tad su je već svi zvali Magi ili Maga. Desa nije radila da bi stalno bila s njom. Kad Ravasi nije bio kod kuće, a tako je bilo gotovo uvek, Desa bi stajala na prozoru, nalakćena, obično s cigaretom među prstima, pravila deci limunade i overavala dnevne aktivnosti „solitera slavnih“. Bilo je lepo i lako, stanovali su u prizemlju. Glavna zvezda bio je Mića Orlović. Vodio je Dnevnik i zabavne emisije i imao i pojavu i glas. Jedan savremenik njegove slave tvrdi da je Mića na prelazu iz pedesetih u

24

M. S.: „Video prvu TV emisiju, počeo prvu TV režiju“, Studio, Zagreb 1964.

(http://www.yugopapir.com/2015/06/slavoljub-stefanovic-ravasi.html) 25

Venčanje je obavljeno u opštini Vračar.

26

Danas Albanske spomenice. 38

šezdesete godine prošlog veka bio popularniji i od Josipa Broza Tita. Bio je toliko popularan da je, samo za njega, bio asfaltiran deo Albanske od Ruzveltove do broja 19 – jer je Miću nerviralo da se trese po kaldrmi. Prvi je u „soliteru slavnih“ imao televizor. Kad je bilo nešto važno na programu, Mića bi izneo televizor u hodnik zgrade, stanari bi poneli od kuće svako svoju stolicu i tiskali se jedan do drugog, a Mića bi stajao laktom oslonjen o televizor i gledao ih. Uživao je u svojoj slavi.27 Izgledalo je da je taj važan umetnički deo beogradske, posleratne nove visoke srednje klase nastao i razvijao se baš tu, u Albanskoj 19. U seksualnoj revoluciji, koja je potresla Beograd na prelazu iz pedesetih u šezdesete, taj soliter imao je važno mesto. Po rečima savremenika, ta zgrada je bila „leglo promiskuiteta“. Tamo su viđani razni važni ljudi kako dolaze kod popularnih televizijskih voditeljki ili na poker kod čuvenog udbaša na sedmom spratu. Ipak – ili možda baš zbog toga? – u tom soliteru začete su televizijske serije Na slovo, na slovo i Džon Piplfoks, i mnoge pozorišne predstave i knjige i još mnogo toga što je u nekom trenutku moglo da bude samo nečija vesela igra a posle je prepoznato kao veliko i važno. „Kroz naše kuće“ – rekla je Margita u jednom intervjuu – „prolazili su ljudi koji su tada bili veliki entuzijasti, koji su upravo stvarali televiziju. Moj tata je znao da radi i prenos fudbala i reportaže o zemljotresu u Skoplju. Tada nije postojao fazon honorarnog rada, tada su postojali snovi i zapinjalo se na sve strane. Verovalo se u pravljenje mesta za sve individualne napore, za sve što je lepo.“28 Ali ambicije te nove srednje klase u odnosu na sopstvenu decu umele su da budu visoke, naročito kad se živelo u takvoj konkurenciji. Nekad su te ambicije išle do besmislenih. Uvek ih je brižno negovao roditelj koji nije radio nego se posvećivao deci. Pošto je u to vreme bilo nezamislivo da otac sedi kod kuće i vaspitava dete, to je po pravilu bila majka. Većina tih majki imala je jasne planove za svoje sinove i kćeri: „Sve što sam želela ja, a nisam mogla, biće on(a)“, ili: „Ja nisam imala uslova, on(a) ima“. Zajedničko je za njih da ih nikada, ali baš nikada, nije interesovalo šta su o njihovim velikim planovima mislila njihova mala deca. Na nejaka pleća pao je krupan psihološki teret, koji je bio tim veći ako bi se kod deteta uočila kakva posebna nadarenost. „Teror života me proganja od trenutka kada sam počela da razmišljam“ – zapisala je Margita u dnevniku.29

27

Kad je Milan Stevanović dolazio 1966. godine u Beograd da studira medicinu, otišao je sa železničke stanice pravo kod strica Slavoljuba. Bio je oduševljen kad mu je vrata zgrade otvorio lično Mića Orlović. 28

„Sačuvati sebe promenama“.

29

Iz dnevnika Margite Stefanović, Osećanja, str. 85. 39

4. Magina prva sećanja na detinjstvo sežu u treću godinu života, kad ju je majka naučila da čita i piše. „Majci je dosađivalo da je stalno cimam: Čitaj mi ovo ili ono“ – ispričala je u intervjuu za Start. „Postojala je u to vreme biblioteka malih sveščica ’Žar ptica’ sa po jednom pričom, tako da sam to mnogo čitala. Volela sam junake tih priča – kineske princeze, plemiće, zmajeve, patuljke.“ „Fasciniralo me je da postoji jako veliki broj priča za koje sam znala da se nikada neće ostvariti i da ću biti srećna ako ikad naslutim da su realno postojale“ – rekla je Snežani Golubović. „Takva je priča o tome da su i ljudi mogli postati bogovi ako su bili dovoljno dobri i dovoljno veliki.“30 To je bilo doba crno-belih televizora, kad su telefoni bili retki, „kad smo jedni drugima kucali na prozore, kad su vrata svima stajala otključana, kad si mogao da jedeš kod kuće, ali i kod nekog drugog“. Magi je imala lutku koja se zvala Melita. „Bila je od platna, punjena tvrdom vatom. Imala je glavu od kaučuka, dugu riđu kosu i dugačke ruke i noge. Bila je jako lepa.“31 U prvim godinama života Magi je bila zdravo dete. Međutim, u petoj godini dobila je upalu čeonog režnja, tako će mnogo godina kasnije ispričati Marku Stoimenovu. Posle toga imala je prve napade epilepsije. Takav napad desi se kad ćelije moždane kore reaguju sinhronim izbijanjima električnih impulsa. Postoje različite vrste napada. Kod Magi su napadi bolesti bili retki, jednom ili dvaput godišnje. Nekih se sećala, nekih nije. Neki među njima bili su s trzajima tela, ugrizom jezika i penom na ustima. Lečena je u Domu zdravlja „Vračar“, ali nisu obavljena detaljnija ispitivanja. Neko vreme uzimala je fenobarbiton u tabletama, ali joj terapija nije prijala, pa je isključena.32 Nema traga da je zamenjena drugom. Imala je česte glavobolje, bol je umeo da bude ekstremno jak. Ponekad joj je curila krv iz nosa. U početku je budila majku noću kad god bi joj se učinilo da krvari. Moglo bi biti da je to radila češće jer je bila željna majčine pažnje. Desa se brzo dosetila. Rekla joj je da prvo stavi prst u nos a onda povuče prstom po zidu. Pa ako vidi trag, da je tek onda zove. Kad bi se to zaista dogodilo, majka bi joj zabacila glavu unazad i podigla levu ruku. Ne znamo zašto nisu obavljene ozbiljne analize Maginog zdravlja. Ne možemo isključiti mogućnost da se Magina majka stidela bolesti svoje kćeri i da se ponašala kao da bolest ne postoji. To bi pristajalo vremenu u kojem se radnja događa. Izgledalo je kao

30

Snežana Golubović: „Stvaran svet oko mene“, Rock, novembar 1986.

31

Tomislav Jagec: „Margitine oči boje meda“, Start 501, 2. april 1988.

32

Dokument Specijalne bolnice za lečenje cerebrovaskularnih bolesti „Sveti Sava“ od 5. 6. 1999. godine (Osećanja, str. 346). 40

da je to bilo neko novo vreme, a bilo je u stvari isto ono vreme u kojem se majke stide slabosti svoje dece: ako bi se znalo da Magi ima epilepsiju, možda se ne bi dobro udala. Moglo bi biti i to da su lekari rekli Desi da bi Magina epilepsija s vremenom mogla nestati, pa je Desa naprosto čekala da se to dogodi. Ali nije se dogodilo. Posle Magine smrti, u javnosti će se dosta govoriti o ovom svakako jakom odnosu majke i kćeri u kojem nikada nije bilo ravnoteže. Donošene su razne pretpostavke o „krivici“ ovog odnosa za Magino kasnije ponašanje. Kakav je to u stvari odnos bio? U Maginom detinjstvu, kod Dese i Magi bilo je uglavnom ovako: s jedne strane stajala je majčina beskrajna ambicija, s druge strane krilo se inteligentno, osetljivo i bolesno dete bez adekvatne lekarske nege. To je bio odnos u kojem su se bezuslovna ljubav i bezuslovna kazna izmenjivale tako sto se nikad nije znalo šta će od to dvoje biti. Magi je bila najbolje dete na svetu, a bila je u isto vreme dete koje nikad nije dovoljno dobro. Desa je bila brižna majka koja želi detetu samo dobro, a bila je stroga majka jer samo stroga majka zna šta je za dete dobro. U nekoliko reči, duboko patrijarhalan odnos u kom se dete ne pita. Književnik i istraživač Željko Milović reći će da je često nailazio na takve primere iskazivanja ljubavi, karakteristične za dinarski tip mentaliteta, kome pripadaju i Crnogorci s Kosova i Metohije: „To je duboka ljubav, čudno pokazivana i pomalo bolesna, ali uvijek ljubav. Ta prokleta ljubav ima ponekad čudna obličja.“

5. O dubini ovog odnosa postoje brojna svedočenja, i to su uglavnom svedočenja o raznim načinima majčinog zlostavljanja. Paradoksalno, to je bilo sasvim u skladu s načinom vaspitavanja dece tog vremena. To nije bilo vreme kada se razgovaralo s decom, to je bilo vreme kažnjavanja. Ako se znalo da nekoga roditelji uredno tuku, nije se mislilo da su roditelji psihopate, nego se ispod oka gledalo u dete kao krivca. Bilo je prirodno da postoji sistem kazni za one koji ne slede pravila koja nisu jasno napisana, ali se podrazumevaju. Nikome nije bilo bitno šta dete želi, nego šta mora. Magi je uvek morala da bude u svemu najbolja, uvek prva, svako drugo mesto bilo je neuspeh ravan tragediji. Kad u detinjstvu nije bila najlepša devojčica u soliteru, to je bilo i više od tragedije. Stvarao se nepodnošljiv pritisak, neprekidan stres, apsolutno stanje užasa koje je trajalo dvadeset četiri sata dnevno. Svi koji su ih poznavali svedoče da je Desa htela da ima Margitu pod potpunom kontrolom. Tako je bilo sve dok Magi nije završila osnovnu školu, posle je stega neznatno popustila. Možda bi neko drugo dete na Maginom mestu imalo poneku poštedu, ako ne zbog epilepsije a ono zbog stalnih glavobolja, ali Desa nije obraćala pažnju. Magin dan uglavnom je zavisio od Desinog raspoloženja. Prava lafica „solitera slavnih“, Desa je kod kuće sprovodila posebnu negu svoje jedine devojčice. Učinila ju je tihom i povučenom i bila je sigurna da se Magi nikad neće požaliti Slavi kad se ovaj iznenada vrati s nekog 41

službenog puta, širokog osmeha i ruku prepunih šarenih poklona. Nikad mu nije rekla koliko ju je puta majka tukla i koliko ju je puta počupala za kosu ujutru dok joj je plela kike i kako joj se izrugivala što je troma i zdepasta i predviđala joj budućnost u kojoj od nje „neće biti ništa“. Umela je da se izdere na Magi ili je išamara, ili se i izdere i išamara je – bez razloga. To je dovelo do toga da se Magi neprekidno i netremice bavila majčinim raspoloženjem. Majka je postala Magina fiksacija. U kući Stefanovića Maga se bavila majkom, majka se bavila ocem i komšilukom, otac se bavio televizijom i kafanom, a Magom se nije bavio niko. U prisustvu oca pak stvarao se privid idealne porodice. Ravasijeva pojava na vratima značila je odahnuće. Zašto mu, onda, nikad nije rekla? Možda joj ne bi verovao. Možda se bojala da on ne sazna koliko je loša kad majka mora da je kažnjava. Možda se bojala da bi bilo pogrešno ako bi se neko uopšte bavio njenim emocijama. Možda se bojala da će pokvariti porodičnu idilu. Možda se bojala da će joj se majka osvetiti kad Ravasi opet ode. Možda se bojala svega toga. Možda je njeno detinjstvo bilo samo jedan veliki strah. Ponekad, kad bi joj bilo baš teško, Magi bi izašla napolje da se igra, a onda bi prošla uličicom koja je delila Albansku od groblja, odlazila do kamene ploče na kojoj je pisalo „Mira“ i tamo dugo sedela. To joj je bilo prvo utočište od života. I nikad ništa nije zamerila majci. Na nekom drugom mestu zapisala je i to da ju je majka „preveliku, svako veče uspavljivala noseći je u naručju“, pa je još podvukla reč svako.33 Ipak, otkad je znala za sebe, Magi je imala užasnu obavezu da sama stvara sliku o dominaciji i poniznosti, sili i nemoći, dobru i zlu. Nije bilo nikog da joj pomogne da posloži ono što joj se događalo. Ako bi je majka pretukla bez objašnjenja zato što je htela da je imitira pa stavila komadić vate u gaćice jer je slučajno videla majku da to radi – onda ta slika nije mogla da ne bude iskrivljena. U knjizi Osećanja. O. Sećanja. Magine najbolje drugarice Lidije Nikolić taj momenat je posebno pojašnjen: „Posle toga Magi je prestala da postavlja pitanja, da traži objašnjenja, pomoć, da se žali. Tajila je svoje bolove, telesne i duševne. Pokušavala da sama izađe na kraj sa svakom mukom, njoj neobjašnjivom. Ležeći u krevetu, mala, sama, u mraku, kopala je zid prstićem kad bi je bolela glava – a često ju je bolela. Uklanjala je sama tragove krvi koja joj je curila iz nosa. Borila se ćutke s groznicom i temperaturom, do ivice bunila. Jedino po čemu bi Desa znala da je stanje kritično bilo je Margitino bojažljivo pitanje, više upućeno zidu i mraku nego njoj: ’Mama, je l’ me voliš?’“34 A od Slave razglednice, kao ova iz SSSR, leta 1965, malo pre nego što će Magi poći u školu: „Drago moje lane, evo jedne karte za tebe. Liči mi na jedan crtani film koji smo gledali na televiziji. Budi dobra i slušaj mamu. Nemoj mnogo da se ljuljaš. Pomalo. Ja

33

Osećanja. O. Sećanja., str. 271.

34

Isto, str. 29. 42

dobro jedem, dobro spavam i ne skačem preko lastiša. Mislim na tebe. Poljubi mamu. Voli te tvoj tata Slava.“35 Bio je češće na kartama nego u svojoj fotelji pred televizorom.36

6. Zlostavljana deca obično zlostavljaju drugu decu, ali Magi to nije činila. Čak je dopuštala da nju zlostavljaju druga deca, pa i deca koja su bila mlađa od nje. Jednom ju je Lidija nešto maltretirala, a Lidijina majka je to videla i istukla ćerku kaišem zlatne boje. Svaki put kada bi posle došla da se igraju, Magi bi prvo sakrila kaiš. Neka deca vole da se drugoj deci dogodi zlo koje se događa njima. Magi je bila užasnuta da bi se neko zlo moglo dogoditi nekome zbog nje. Lidija je zapisala da je Magi u detinjstvu bila tiha, povučena, nespretna i debela. „Stalno sam imala potrebu da budem sama – iz svesti da moram da budem sama“ – ispričala je Magi u intervjuu za zagrebački magazin Start. „U isto vreme imala sam potrebu da ne budem sama – iz želje da budem kao drugi.” Takva je bila i kad su je upisali u školu. Septembra 1965. godine pošla je u prvi razred Osnovne škole „Oslobodioci Beograda”. „Škola se nalazi pored istoimenog groblja, koje se nalazi preko puta Novog groblja, koje je pored Francuskog groblja, koje je pak smešteno dijagonalno od Jevrejskog groblja objasnila je u Startu. „Prvo sto sam naučila kada sam krenula u tu školu bilo je da se ne bojim mrtvih.”37 Magina učiteljica zvala se Milica Stanojević. „Čim sam je videla” – rekla je u intervjuu Snežani Golubović – „odmah sam se zaljubila u nju. Izgledala je božanstveno u nekom svetloplavom kostimu, sa najtoplijim likom koji može da postoji na svetu. I bila sam jako ponosna što imamo iste inicijale.“38 Zbog toga što je bila nespretna i debela nije mogla da bude balerina, a baš je to od svega želela da bude. Ipak, muzika joj se dogodila na drugi način: čim je dovoljno stasala, majka ju je upisala na klavir. Na prvom testu otkriveno je da ima apsolutni sluh. Konačno je dobila objašnjenje za košmare zvukova koje je stalno imala u glavi. Kad imaš apsolutni sluh, sve čuješ i sve je preglasno i sve je u falšu i ne znaš da li je to nagrada ili kazna. Ljudi koji takav sluh nemaju ne mogu da razumeju da apsolutni sluhisti čuju potpuno drugačije od normalnih ljudi. To su drugi svetovi i druge patnje, često praćene nerazumevanjem okoline. To onda dovodi do razvoja duševne preosetljivosti. 35

Isto, str. 6.

36

Magi je pričala Marku Stoimenovu da joj je otac jednom, iz Monte Karla gde se nalazio na televizijskom festivalu, svakodnevno slao po razglednicu koja je sadržala po jednu reč iz rečenice „Tata se vraća kući sutra“. 37

„Margitine oči boje meda“.

38

Snežana Golubović: „Junaci moje mladosti“, Rock, novembar 1986. 43

Sviranje klavira donelo je i neke novine u Maginoj stvarnosti. Druga deca, koja su isto tako svirala klavir, igrala su se normalno, ona je prestala da se igra školice i da vozi rolšue da ne bi povredila prste. Doduše, mogla je da se igra doktora i Kamiondžija39 i da skuplja salvete, ali jedine stvarne fizičke aktivnosti imala je leti, kad bi je majka odvela na letovanje u Igalo. Mogla je da pliva do mile volje. U trećem razredu imala je prvu ljubav, zvao se Saša i nosio je naočare.40 Postoje priče da je vaspitavana da bude religiozna, ali nema dokaza za to. Nije krštena u crkvi. Ali bila je lepo vaspitano dete, bila je poslušna i vredna. Volela je kada bi Mića Orlović uveče dolazio kući i parkirao „ajkulu“ ispod njenog prozora. Tamo bi ga već čekala deca iz „solitera slavnih“. On bi nasumice odabrao jedno od njih, posadio ga na sedište pored sebe, a onda bi zajedno vrteli „ajkuline“ farove u svim mogućim pravcima i osvetljavali zgradu – dok je Magi u svojoj sobi svirala Hendla. To je već bio performans.

7. Miroslava Petrović Lilika (1923-2009), Margitina prva učiteljica klavira, vezala ju je za muziku tako što ju je najpre vezala za sebe. Od nje je Magi čula nešto što je zbilja bilo šokantno: ništa ne mora da se uradi u životu – ne mora da se svira, ne mora da se uči, ne mora da se bude uredan, ne mora da se kupa – jedino mora da se umre. To je bilo sasvim drugačije od onoga što je slušala od Dese. Nije čudo da je Liliku odmah nazvala majkom, rekla je da to Desi nije smetalo. U stvari, Desa nije mogla da podnese Liliku jer je pripadala svetu kojem je pripadao Ravasi, svetu slobodnom od šablona. Ali njih dve su naprosto morale zajedno. Lilika je imala iskustvo da je odnos između nastavnika i roditelja važniji od odnosa nastavnika i deteta, i Desa će narednih desetak godina biti jedini svedok veze između Magi i njene nastavnice. Lilika će tatu Slavoljuba viđati retko, i to tek kasnije kad Magi bude svirala na koncertima koje snima televizija. Tata je dolazio na te koncerte samo zato što je bio reditelj. Videli smo kako je Magi doživela Liliku. A kako je Lilika doživela Magi, to saznajemo iz intervjua kog je dala beogradskom publicisti Miloradu Živojnovu 2004. godine.41 U sećanju na Margitu Liliki je trajno ostala komunikacija koju su odmah ostvarile. „Sećam se“ – rekla je – „energije jednog mladog bića koje tek počinje sa obrazovanjem, tek se uključuje u nekakve tokove razmene znanja, a razvija se s tolikom silinom. Kod Margite je bilo tako očigledno da je posebna. Već na drugom, trećem času klavira bilo mi je jasno da pred sobom nemam obično dete. Kada bi se Magi pojavila kod 39

Televizijska serija popularna u vreme Margitinog detinjstva.

40

„Margitine oči boje meda“.

41

Živojnov je u tom periodu imao ideju da napiše knjigu o Margiti. Počeo je istraživanja razgovorom s Lilikom Petrović, koji mi je – posredstvom Željka Milovića – ljubazno stavio na raspolaganje. 44

mene na času, to nije bilo kao kod druge dece. Nju nisam morala da animiram, da je nagovaram, Magi je gotovo bila ravnopravan partner. Onog momenta kada bi ušla u učionicu, osećala bih kao neki elektricitet, neku privlačnu snagu među nama. Bilo je dovoljno da kažem neku reč, gest, kojom ću da pokrenem njeno sviranje i da to odmah poteče iz njenih ruku. Njena je inteligencija bila frapantna i bila sam zatečena snagom da upije instrument na mojim časovima. Bila je neverovatno zainteresovana i odmah je usvajala sve sugestije koje sam joj davala. Druženje s njom bilo je za mene posebno zadovoljstvo. Osećala sam kako se između nas nešto dešava, da to što joj prenosim raste i formira se u muziku, u pravu interpretaciju. Njen razvoj kao moje učenice tekao je fantastično brzo.“ Magi je verovala da je upala čeonog režnja koju je preležala jedan od glavnih uzroka njenog talenta. Brzo je shvatala sve što je trebalo da shvati, bilo je ostalo samo da to još razvija i nadgrađuje. Izgledalo je da je muzika jedino mesto gde je mogla da bude onakva kakva je želela da bude. Nasuprot jedne situacije koja je kod nje razvijala osećaj ništavnosti, stao je osećaj u kom je bila sve. Neobična emocionalna porodična dinamika u kojoj se nalazila mogla je poslužiti i kao dodatno „gorivo“ za kreativnost. „Što je veći talent i što je bogatija ličnost, utoliko se čovek razlikuje od svih drugih na svetu“ – rekla je Lilika Živojnovu. „Tako je to bilo i sa Magi. Nije postojao problem u muzici koji bi bio za nju nedostižan. Čega god bi se u sviranju dotakla, to se otvaralo, išlo dalje, širilo. Njen pijanistički talenat bio je univerzalan i otvoren. Sećam se kako joj govorim o nekoj kompoziciji, i to što joj pričam odmah uzima maha u njenom muziciranju i kreće da se razvija njenim tokom. Ona je bila dete, tek ličnost u formiranju, ali se neprekidno osećao taj ogromni potencijal.“

8. U jesen 1968. godine Rusi su pogrešno protumačili pismo naših muzičkih pedagoga da se u Beogradu događa nekakav seminar Međunarodnog značaja i poslali najboljeg klavirskog pedagoga kog su imali. Tako je Evgenij Mikhajlovič Timakin stigao u Beograd. On je bio profesor u – tako je Lilika ispričala Živojnovu – „Centralnoj specijalnoj muzičkoj školi pri Konzervatorijumu u Moskvi“. To je, u stvari, bila „škola za talente“, pričalo se za nju da je bila toliko prestižna da je primala samo ekstremno talentovanu decu, „jedno u milion“. Ali bilo je to neposredno posle sovjetske vojne intervencije u Čehoslovačkoj. Lilika se sećala da je u Beogradu vladalo veliko razočaranje u Ruse: „Niko nije hteo da ima ništa s njima. Kao organizator kursa koji je trebalo da drži Timakin, jedva sam ubedila kolege da pošalju svako svog najboljeg đaka. Magi je prva otišla na njegove časove, potom joj se pridružio Ivo Pogorelić.“ Kao francuski đak (majka joj je bila Francuskinja), Lilika je u nastavi naročito držala do – kako je sama rekla – „vaspitavanja ukusa u umetnosti“. To je pojasnila ovako: „Bilo 45

mi je veoma važno da se estetski pristupi tonu, da se pazi pri izražavanju forme, da se poštuje intencija autora. Insistirala sam na posebnom tehničkom pristupu i tonu za svakog autora kog smo svirali.“ Međutim, Timakin je posle jednog časa dao Margiti da pogleda kod kuće note nekog ruskog autora, Lilika se seća da se kompozicija zvala Kovač. „Nešto se u tom delu kuje, udara, to je bila jedna dečja minijatura, sa dosta lupanja po klaviru. Ta nekakva silna energija meni je tada izgledala prosta ili gruba, neprikladna za nju onako nežnu. Uglavnom, šokirana, ja mu kažem da nikada ne bih dala ovakvu kompoziciju jednom talentovanom učeniku kao što je Margita. ’A zašto da ne’ – odgovorio mi je Timakin. – ’Vama se to ne sviđa, ali otkud znate da se to njoj neće svideti? Njoj se to više sviđa nego te finoće i rafinirani komadi koje joj Vi dajete da svira.’“ Mnogo kasnije, slušajući EKV, Lilika je shvatila da je Timakin tom prilikom „ubacio Margiti bubu u uho“ i da je ona tada počela da razmišlja na drugačiji način od onog koji je spoznala kod Lilike. „Moguće je da ju je od te ruske minijature, još u tom njenom, reklo bi se, muzičkom detinjstvu, zainteresovao taj perkusioni zvuk, kao u tom komadu o kovačima. Što vreme više protiče, imam utisak da je ta ekspresija, ta silovitost obuzimala Magi kao muzičara.“ Tih godina Magi je stalno išla nekud na takmičenja u sviranju. Gotovo redovno osvajala je glavne nagrade. „Bio je tu i mali Pogorelić, i sećam se jednog takmičenja na kom su on i Magi nastupili, a da ih je žiri ocenio tako da je bila razlika od samo dva poena između njih“ – ispričala je Lilika Živojnovu. „Ali to nisu bila samo takmičenja i koncerti sa orkestrom, bile su i razne druge situacije u kojima je Margita bila jedan mali biser – moj najbolji učenik u klasi. Kad god je bio važan koncert, kada se svira na Kolarčevom narodnom univerzitetu, na televiziji, sa orkestrom, ja bih birala Margitu jer sam znala da na nju mogu da se oslonim i da će ona moći da zadovolji sve kriterijume koji su tada bili postavljeni za muziciranje uživo. Bila je veoma pouzdana kao interpretator, a bila je tako mlada i nežna.“ Kad je imala četrnaest godina, Magi je stigla u tek izgrađenu Dvoranu „Lisinski“ u Zagrebu da svira Horovica. Tu se desilo nešto što je na nju ostavilo dubok utisak. Kao uspomenu na učešće, umesto uobičajene bombonjere ili buketa cveća, dobila je knjigu pesama Brod u boci Arsena Dedića. To su bile pesme koje su njenom poimanju poetike dale sasvim novo tumačenje. Onda je videla Arsena u studiju Televizije, kad je njen tata snimao s Arsenom TV šou. Arsen je sedeo, svirao klavir i pevao, a ona ga je netremice posmatrala. Bila je opčinjena njegovim očima. Tada je prvi put videla nekoga ko je original. Nešto kasnije Arsenov dvostruki album Homo volans ostavio je na nju jednako dubok utisak. Za te ploče rekla je da su joj „izmenile život“.42

42

Željko Milović: Muzika nije TV-dnevnik, Grafiti, Podgorica, 1996. 46

9. U pubertetu je izrasla i – kako je volela da kaže – „izdužila se“. Odjednom, kao u bajci, od „ružnog pačeta“ pretvorila se u lepoticu. Imala je sve petice i u osnovnoj i u muzičkoj školi. Kad je bila raspoložena, mama joj je davala novac da posle časova u muzičkoj školi izvede društvo u poslastičarnicu Zlata, u tadašnjoj Ulici Maršala Tita. Tamo su imali najbolju bozu i kolače. Činilo se da stvari idu na dobro, čak su se epileptični napadi bili sasvim proredili. Ipak, i dalje je povremeno imala jake glavobolje. U Beogradu tad nije bilo droga. Događalo se da se neko vrati iz inostranstva i donese malo žutog praha ili kockicu šita, došlo bi društvo da se počasti i to bi bilo to. Smatra se da su prve veće količine heroina ušle u Beograd tek sa holandskim navijačima, kad se 1973. godine igralo finale fudbalskog Kupa šampiona između Ajaksa i Juventusa. Organizovane prodaje nije moglo biti jer je SFRJ bila uređena kao policijska država i svako ko bi pokušao da diluje bio bi brzo uhapšen. Na crnom tržištu mogle su se nabaviti samo male količine medicinskog morfijuma, kradene iz bolnica u kojima su ležali pacijenti s velikim bolovima. Međutim, nešto od tih malih količina morfijuma stiglo je i do Magi. Rekla je Svetozaru Cvetkoviću da je prvi put uzela morfijum kad je imala trinaest godina. Rekla je da je to učinila zato da umanji bolove u glavi. Ali možda je tad našla utehu. Negde oko 1974. godine Magi je rekla Lidiji da Desa „ima bazedovljevu bolest“43 i da se „ponaša kao šizofreničar“,44 drugima je, kasnije, govorila da Desa jeste bila šizofreničar. Ali pre će ipak biti da je to Magi govorila u slengu uobičajenom za devojčice tih godina. Šizofrenija je upadljiva i dovodi do propadanja ličnosti, kako emocionalno tako i intelektualno, ali takvi simptomi se kod Dese nisu mogli uočiti. Magini drugovi odlazili su kod nje mnogo puta, sretali se s Desom, pili kafu i razgovarali s njom, ali nikada niko nije video ništa neobično. Jedino je svima upadalo u oči da je Desa bila „neobično stroga“, „oštra“ žena. Bez ozbiljnog uvida u njeno stvarno psihičko stanje, možemo pretpostaviti samo toliko da je Desa bila emocionalno netipična majka u tipično patrijarhalnoj ulozi majke – sa problemom kontrole besa. To bi moglo biti ponašanje žene koja nema muža kakvog želi, samim tim ni onoga što ide uz to. Koja traži izlaz i krivca tamo gde ih je najlakše naći, s podsvesnim strahom da Margita ne nasledi njenu sudbinu. I sve to ispoljava na pogrešan način. Magini školski drugovi zazirali su od Magine majke. „Ja sam se nje plašila” – svedoči Anđelka Marjanović. „Desa je bila kao tamni oblak koji se stalno nadvijao nad Magi.“

43

Bolest štitne žlezde koje može da izazove promene u ponašanju.

44

Osećanja. O. Sećanja., str. 61. 47

10. U to vreme, bili su popularni „leksikoni“. To je bila jedna sveščica koja bi kružila po školi, a u koju bi se pozvani upisivali i odgovarali na pitanja o sebi. Neki dobar školski psiholog svašta bi saznao krstareći kroz odgovore. Ali u to vreme izgledalo je da nema razloga za posebnu brigu. Bili smo dobra deca. Iz jednog takvog „leksikona“, koji je imala Lidija Nikolić školske 1972/73. godine, saznajemo da je Margita išla u odeljenje VIII2. Na pitanje da li je iskrenost njena osobina, odgovorila je da jeste, „često , ali da se „ne isplati (okreću ti leđa)“. Rekla je da ima „podosta“ onih koji joj kod kuće „dosađuju“. Na pitanje ko joj od nastavnika „pije mozak“, odgovorila je: „Svi“. U to vreme omiljeni cvet joj je bio krin, omiljeno doba dana „neka sredina“, omiljena boja crna, omiljeni pejzaž ruševine (!), srećan broj četiri. Rekla je da skuplja „sve“ – „spajalice, stara dugmeta itd“. U košarci je navijala za Olimpiju jer su košarkaši Basin i Abveršek bili zgodni. U fudbalu je navijala za Crvenu zvezdu – što je, naravno, povukla od oca. Napisala je da voli da jede sendviče kakve je jela na Bledu kad je bila tamo na zimovanju s Nikolićima. Nabrojala je dve knjige koje voli – Kugu Albera Kamija i Gospodara muva Viljema Goldinga – i dva pozorišna komada: Buhu u uhu i Kralja Ibija. Volela je glumce iz starijih filmova – Hemfrija Bogarta, Sofiju Loren, Merilin Monro. Navela je dva omiljena filma (Istočno od raja i Bili Bad) i čak četiri reditelja, ovim redosledom: Miloša Formana, Eliju Kazana, Stenlija Kjubrika i Orsona Velsa. Za to vreme bio je to dosta klasičan ukus. Zanimljivo je da je nazive Gospodara muva i Istočno od raja napisala u izvornom obliku. Možda je htela da se pohvali znanjem engleskog jezika. Oni koji su je poznavali kažu da je engleski već tada govorila vrlo dobro, a francuski nešto manje dobro. To nije čudno jer je anglosaksonska kultura tih godina sasvim ovladala Jugoslavijom. Rekla je da voli „svu dobru muziku“, pa je uzela da nabraja: „jazz, blues, rock, classic45 music (pop)“. Navela je da su joj omiljeni instrumenti gitara, klavir, drombulje i organe. Imena kompozitora čiju je muziku volela ispisala je u originalu – Bach, Albinoni, Mahler i – Arsen Dedić. „Leksikon“ ju je očito zatekao u fazi „crne muzike“, pa je napisala da voli Aretu Frenklin i Džejmsa Brauna. Magina omiljena grupa bila je Emerson, Lake & Palmer, a omiljena pesma njihova Lucky Man (Srećan čovek). Možda je bila privučena porukom pesme, možda je pošla za virtuoznošću pijaniste Kita Emersona i onda otkrila baladu koja se završava euforičnim Emersonovim solom na „moogu“, možda je bilo i jedno i drugo. To nije bio neuobičajen izbor, to je pesma čija je neobična forma tih godina unela pometnju među tinejdžere koji su želeli više od hitova Korni grupe.

45

Trebalo bi: classical. 48

Rekla je da odmara oči „na svemu što je lepo“ i dodala: „na ljudima“. Omiljeno društvo u to vreme bili su joj Luli, Smiljka, Eva, Keza, Bojan. Sviđao joj se izvesni Role, za njega je napisala da bi ga „pojela“. Na pitanje šta joj se sviđa na suprotnom polu, odgovorila je: „Ako može da razgovara sa mnom – alal mu vera.“ Nije bila sigurna da li veruje u ljubav na prvi pogled. U vreme kad je odgovarala na pitanja bila je u nekoj nedefinisanoj „vezi“ karakterističnoj za rani pubertet: nije bila sigurna ni u šta sem da joj se sviđa neko koga je ocenila „ekcentrikom“. Rekla je o njemu da je „izgubljen tip (do guše zaglibio)“. To bi mogao da bude izvesni Srđan, koga je zvala BSŽ.46 Ali tu smo je opet uhvatili da greši. Trebalo bi da je Srđan, ipak, ekscentrik. Na pitanje da li „pljuga“, odgovorila je: „Ne!“ – i to je jedini znak uzvika koji je upotrebila. Htela je da podvuče da je protivnik pušenja. Lidija će se setiti da ju je Magi udarila po ruci kad ju je prvi put videla da puši. Naročito ju je to nerviralo kod majke, ali njoj nije smela da kaže. Sebe je opisala kao „čudnu“. Dodala je da je „ekscentrik (ponekad)“. Na pitanje da li je hrabra, odgovorila je: „Ne znam. Čisto sumnjam.“ Tek je te zime malo poradila na hrabrosti tako što je jednog dana, čim je zamakla iza ugla, demonstrativno skinula kapu, šal i rukavice koje joj je minut pre toga majka uredno stavila. To još nije bilo sve. Kad je posle toga išla u Trst da kupuje garderobu, ukrala je veliki i skup kišobran. Poslednje pitanje u „leksikonu“ odnosilo se na njenu najveću želju. Odgovorila je: „Da budem čovek.“47

11. Godine 1973, Slava je dobio od Televizije stan u Smiljanićevoj 4 i nasledio broj telefona 454-771. Posle se pričalo o „ogromnom salonskom stanu“, a stan nije bio veći od šezdeset kvadrata. Na zidu te zgrade će, sedam godina kasnije, osvanuti prvi urbani grafit u Beogradu: „Margita je Dečak“. Napisaće ga Nebojša Krstić, jedan od Dečaka koji su posle postali Idoli. U vreme seobe iz „solitera slavnih“, Magi je bila učenica osmog razreda osnovne i prvog razreda Srednje muzičke škole „Josip Slavenski“. U jesen te godine upisala je tešku Osmu beogradsku48, u stvari, matematičku gimnaziju. Kasnije će svoju školu nazvati „šovinističkom gimnazijom punom starih profesora koji te uče da je u školi i prašina zaštićena zakonom“.49 U gimnaziji je bila u odeljenju II, potom u II5. Od druge godine do kraja školovanja sedela je u prvoj klupi u srednjem redu, zajedno sa Miomirom 46

Vakcina protiv tuberkuloze.

47

Osećanja. O. Sećanja., str. 44-45.

48

Današnja Treća beogradska gimnazija.

49

Osećanja. O. Sećanja., str. 271. 49

Đivuljskim, koga su zvali Čips – on levo prema prozoru, ona desno prema vratima. Magin školski drug Bojan Kovačević kaže da se svakome od njih tokom četiri godine gimnazije dogodilo da bar jednom bude zatečen pitanjem profesora i da se izblamira, samo se njoj to nije desilo nijednom. „Kad bi je neko od profesora prozvao, izlagala bi ravnim i tihim glasom, i sve bi stalo u nekoliko minuta“ – svedoči Anđelka Marjanović. „Samo bi prelistala knjigu pre časa i sve bi znala. Nikada nisam videla tako nešto.“ Bojan kaže da je pola generacije bilo zaljubljeno u nju. Iz tog vremena on je pamti kao „superinteligentnu, brzomisleću osobu, sa potpuno autentičnim rukopisom kao glavnom metaforom ličnosti“. On je ne pamti kao devojku koja je bila lepa, on je pamti kao devojku koja je imala pojavu. Magi je stalno čitala, uvek je mislila da nikad neće dovoljno pročitati. Čitala je sve što je mogla. Kad bi naišla na nešto što bi joj se posebno svidelo, uzimala bi olovku i hartiju i prepisala, od reči do reči. Posle je to doživljavala pa i koristila kao svoje. Stalno je podizala nivo poznavanja engleskog jezika. Bojan svedoči da je na kraju četvrte godine njeno znanje ostavljalo „ozbiljan utisak“. I dalje je, po majčinom naređenju, ustajala u šest ujutro. Volela je svežu limunadu i kafu s keksom, mislila je da kafa bez keksa nije kafa. Radije je jela voće i povrće nego meso. Nije kasnila i nije volela ljude koji kasne. Bila je protiv diskriminacije svake vrste. Volela je da pleše na žurkama koje je pravio Vlada Aleksić, tad su ga zvali Aleksa, u svom stanu na Zelenom vencu. To je bilo čudno vreme u kojem je režim naizgled forsirao ideju slobode. Doduše, ona se ogledala uglavnom kroz medijsku propagandu Narodnooslobodilačke borbe i proteste protiv rata u Vijetnamu. Bile su popularne knjige Branka Ćopića i Arsena Diklića, pa i strip Nikad robom – kojem se ćela generacija izrugivala – ali TV serija Otpisani o ilegalcima u okupiranom Beogradu – mada bez naročitog naslona na realnost – postigla je neobičnu popularnost. Snimali su se odlični ratni filmovi: Bitka na Neretvi, Valter brani Sarajevo, Užička republika. Na sve strane mogli su se videti posteri revolucionara Če Gevare, cenila se žrtva Jana Palaha, koji se spalio u Pragu zbog sovjetske intervencije. Mjuzikl Kosa igrao se na sceni Ateljea 212. Ali, ako je učena da misli slobodarski, generacija nije učena da misli slobodno. Gotovo paralelno sa Otpisanima, na televiziji je išla serija Grlom u jagode, koja je nosila jasnu poruku: možeš da pokušaš šta god hoćeš, ali na kraju moraš da uđeš u kolo: fakultet, posao, venčanje, deca, stan, kola – čak i ako nisi spreman na to. Ko ne bi pošao tim putem rizikovao je svaku osudu društva. Nije se ohrabrivalo bavljenje umetnošću izvan ustajalih umetničkih institucija. Izgledalo je kao da je biti drugačiji značilo biti kriminalac. Zato je rock muzika imala neobično važnu ulogu u proširivanju slobode u svakom načinu razmišljanja. „Onda je sve bilo drugačije, bilo je jako važno... sloboda, Jan Palah koji se spalio u znak protesta. Nisu to bili ideali u pitanju, sve je to bilo čistije, reakcije su bile

50

ekstremnije“ – tako je Magi jednom prilikom pokušala da objasni to vreme Željku Miloviću. „Samim tim, činjenica da znam i osećam muziku više me je vezala za ono što se zove Led Zeppelin. Moja profesorka engleskog jezika imala je problema sa mnom. Nije nikako mogla da mi prevede pesmu Whole Lotta Love. Druga pesma kojoj smo skidali tekst bila je Stairway To Heaven. To je bilo lakše, poetski opravdanije za jednog profesora.“50 Lilika Petrović rekla je da Margita u to vreme nije bila zainteresovana za rock muziku, ali to nije bilo tačno. Magi nije svirala tu formu jer joj je bila laka i razumljiva, ali je mnogo slušala i razmišljala o onome što sluša. Otkrila je Marka Bolana i Dejvida Bouvija. Uz Led Zeppelin, volela je i grupu Black Sabbath. U to vreme sviđao joj se Dragan Jovanović Krle, koji će posle svirati gitaru u Generaciji 5. S jedne fotografije iz tog doba vidimo da se oblačila kao svi – imala je zvoncare sa radijusom od bar dvadeset centimetara. I to je spadalo u rock kulturu.

12. Sasvim opsednuta strahom da bi Margita na časovima fizičkog mogla da povredi prste, Desa bi na početku školske godine odlazila kod Slavinog bratanca doktora Milana Stevanovića i tražila od njega da potpiše uverenje kojim se Magi oslobađa fizičkog. „Nosim odgovornost za to“ – priznaje danas doktor Stevanović. Zahvalan za sve što su Slava i Desa učinili za njega otkad je došao u Beograd – između ostalog, do kraja studija dolazio je subotom kod njih na ručak – nije umeo da se suprotstavi Desinoj energiji. „A i ko bi se njoj suprotstavio. Samo bi ušla u ordinaciju i naredila.“ Bojan Kovačević je dao zanimljiv opis porodične slike Stefanovića u tom vremenu. On je ponekad dolazio da gleda tenis sa Slavom: „Dok smo mi gledali tenis, Desa je sedela u dnevnom boravku s komšinicom. Pile su kafu i pušile. I, dok su Magi i Slava razgovarali kao dve umne osobe, Desa je bila izuzetno kruta.“ Magi je rasla i razvijala se u svakom segmentu svog života, a njen odnos s majkom ostajao je isti. To ju je neprekidno pritiskalo, i to bi mogao biti glavni razlog zbog kojeg je u trećoj godini gimnazije češće uzimala i morfijum i razne druge tablete tog vremena. Na jednom od lekarskih pregleda u školi to je i utvrđeno. Morala je da uloži mnogo truda da uveri roditelje da je neko napravio grešku. Kako je uopšte dolazila do opijata tog vremena? „Obično bismo između sebe menjali lekove ili bi neko ko je na praksi pozajmio lekove iz doma zdravlja ili neke apoteke. Bilo je i slučajeva obijanja apoteka.“51 50

Muzika nije TV dnevnik.

51

Vrati unatrag, str. 69. Takođe, svedočenje Svetozara Cvetkovića u filmu EKV – Kao da je bilo nekad Dušana Vesića, Beograd, 2008. 51

13. Kroz celu srednju školu Magi je imala jednog dečka, Uglješu Janjića, sina arhitekata Slobodana i Milene Janjić. Zvao se Uglješa, a bio je svetle kose i svetlih očiju. Devojčice u gimnaziji zvale su ga Lepi Janja. „Bio je ošišan kao Bouvi, napred kratka kosa, a odzada repovi“ – rekla je u intervjuu Startu. „U stvari, kao Sting je izgledao, baš taj tip, sa kockastom bradom i izvijenim obrvama, i strašno mi se sviđao. Njegovi roditelji su arhitekte, njegov otac je radio toranj na Avali, i sa još jednim prijateljem zgradu Politike u Beogradu. Kako smo stalno bili zajedno, ispalo je da smo nešto pomagali njegovim roditeljima, seckali nešto za njih. I, očigledno, takva neka arhitektura bila je vrlo dobar, zabavan i unosan posao.“52 Jednog jutra, oktobra 1974, Lidija ju je zatekla u hodniku pred učionicom, „samu, krajnje potištenu“. Lidija je mislila da se bogzna šta desilo, a Margita je bila izbezumljena što je na nekoliko dana morala da se odvoji od Janje. Iz porodičnih razloga Uglješa je otišao s roditeljima u Vukovar. „Ne umem da volim/neskromna sam prema ljubavi/isuviše/svega je dovoljno osim nje“ – zapisala je u dnevnik 1975. godine.53 Avgusta 1976. pisala je Lidiji: „Trenutno umirem od ljubavi... Toliko sam opsednuta njime da nisam ni za šta drugo u životu sposobna. Valjda je to u mojoj prirodi. Kad se za nekog zakačim, ništa drugo ne vidim. Ali sve ovo je za mene većim delom mučenje. Nemam poverenja u njega i opsednuta sam time da će da me prevari. (Veruj mi, ne smem da svratim s njim jer će da se zaljubi u tebe 100%!) Izvini, ali nemam s kim o tome da razgovaram...“54 Magi je svoju fiksaciju na majku naprosto preslikala na Janju, kao indigom. Takva opsesivnost obično se javlja kod osoba s manjkom samopouzdanja i samopoštovanja. Kod njih je u centru svega ljubav u obliku snažne veze između dvoje ljudi. Kada bi se osetila mogućnost da ta veza bude ugrožena, na scenu bi stupila ljubomora. Takva opsesivnost objašnjava se traumom iz detinjstva ili suviše kritičnim stavom roditelja tokom odrastanja. Kod Magi će biti i jedno i drugo. Neko je primetio da je kroz gimnaziju stalno bila okružena petoricom sledbenika. Bila je željna pažnje koju nije imala kod kuće. Teško se povezivala u jednostavne odnose koji su sami sebi nagrada zbog uzajamnog razumevanja i ljubavi. Ali, kao što je i sama rekla u pismu, nije imala s kim o tome da razgovara. Možda tad još nije bilo kasno da neko prepozna njen problem i da joj pomogne da ga prevaziđe. Da je nauči da razmišlja o sebi. Maga nije umela da razmišlja o sebi. Ali ko bi najboljoj ribi u gradu rekao da bi trebalo da ide kod psihologa?

52

„Margitine oči boje meda“.

53

Iz dnevnika Margite Stefanović, Osećanja. O. Sećanja., str. 79.

54

Pismo Margite Stefanović Lidiji Nikolić, isto, str. 81. 52

14. Te školske 1976/77. godine Magino muzičko obrazovanje bilo je u privremenom prekidu. Ocenjena naprednom za svoje godine, ispričala je da je preskočila završni razred osnovne muzičke škole i tako posle završila srednju muzičku godinu dana pre svoje generacije. Međutim, da bi nastavila školovanje na akademiji morala je prvo da završi gimnaziju ili da je prekine. Desa je, razumljivo, odlučila da Margita najpre završi gimnaziju. „Tada sam sebi dala godinu dana da smislim kod kog ću profesora da idem“ – rekla je u Startu. Zato je te godine putovala sa školom na koncerte širom Jugoslavije, pa i šire. „Sećam se jednog nastupa u Trstu, dobro sam svirala i u Zagrebu, u Hrvatskom glazbenom zavodu, a i u Beogradu sam svirala dobar koncert, Šostakovičev, sa Beogradskom filharmonijom i engleskim dirigentom Hopkinsom. Te godine mogla je da se uveri da u svetu klasične muzike ne vlada uvek muzika, često dominiraju sujete koje su još veće nego u drugim svetovima – u svetu klasične muzike nema novca i sujete su jedino za šta se valja boriti. Neke od tih borbi zakačile su i Magi. „Postoji žena koja se zove Vera Milanković, ona je isto bila učenica moje profesorke Lilike. Kompozitor je, i obično sam svirala njene moderne kompozicije kad bi na nekom takmičenju trebalo odsvirati jednog domaćeg autora. Ona je u jednom trenutku napisala Magin koncert, odnosno koncert za mene, i ja sam se mnogo ložila kako ću taj koncert da snimim i da sviram svoj vlastiti koncert – i kako će to da bude fenomenalno. No, kada je tu ili neku drugu Verinu kompoziciju trebalo snimiti na ploču ili za radio, čisto da se zabeleži, onda ne mogu takvu stvar ja da snimim nego je snima, recimo, Nada Kecman, koja je profesionalni pijanista, profesor na Akademiji. Isto tako, ne mogu ja da držim koncert na ’Kolarcu’, jer treba da svira školovani pijanista. Sve zamišljeno i učinjeno zaustavljalo se na minimumu realizacije.“ Magina pijanistička perspektiva izgledala je u tom času vrlo sumorno. „Mislila sam da nastavim da sviram, ali je nekako postajalo sve očiglednije da neću imati kod koga da se upišem, a da nemam novca da studiram negde u inostranstvu.“55 „Pijanisti se razlikuju po tome kako čuju određenu frazu u okviru teksta koji im je dat“ – objašnjava Anđelka Marjanović, kasnije i sama pijanistkinja i profesor muzike. „Isto kao glumci: jedan glumac će pročitati tekst na jedan, drugi na drugi način. Magi nije bila vulkanskog temperamenta. Dinamiku je dozirala filigranski. Njenom senzibilitetu najviše je odgovarao italijanski ili francuski barok. Nešto otmeno, lepo, prefinjeno. Nešto što afirmiše unutrašnju radost, bez lažnih efekata. Magi je svirala u skladu s tim kako se ponašala: mirno i tiho.“

55

„Margitine oči boje meda“. 53

15. U gimnaziji sva Magina pažnja pripadala je Janji. Kroz nižu i srednju muzičku školu družila se s Ivom Pogorelićem. Magi je volela njegovu nepredvidivost. „Odemo mi na takmičenje“ – pričaće Petru Popoviću 1989. godine – „posle prve etape neka je druga devojčica prva a ja druga, pa me pitaju: ’Šta će biti u sleđećoj etapi?’. Ja sam uvek govorila: Pa, prva ću biti. I uvek sam bila prva. A kod Ive je faktor neverovatnoće bio mnogo veći. Nije se moglo ništa predvideti. To je ono što ga je mnogo odvajalo od svih ostalih. Ja sam bila jako dobra, a on je bio isto toliko dobar i još nepredvidiv – sa deset godina.“56 Kasnije se između Magi i Pogorelića razvio neobičan odnos, nešto više od prijateljstva, nešto čak više i od ljubavne veze. Činilo se kao da je Ivo za Magi na jedan način bio zamena za oca, koga je retko viđala i koji nikad nije bio tu kad je bio stvarno potreban. Bila je oduševljena kad im se pružila prilika da nastave školovanje u „školi za talente“ u Moskvi. Govorila je: „Sve što sam želela u životu bilo je da budem kao Ivo, ili bar blizu njega.“ Ionako je već bila ostala bez Janje. Njegov otac je dobio ponudu da projektuje zgradu televizije u Karakasu i porodica Janjić odselila se u Venecuelu. Uglješa se upisao na studije arhitekture u SAD. Pogorelićevi su rekli „da“, ali Magina majka presudila je da „Margita neće ići“. „Sve sam ostavila zbog nje, a sad da je ne vidim pet godina“ – rekla je, i tu se svaka priča završila. Bila je sasvim ubeđena da je njen razlog jači od Maginog. Slava se nije umešao. Sutradan je Ivo pozvao Magi telefonom. Javila se Desa. „Idi svojim putem“ – rekla mu je – „Margita te neće pratiti.“ I spustila slušalicu. Zvao je i Timakin, nekoliko puta. Desa je ostala neumoljiva.57 Magi je gubitak dvojice važnih muškaraca doživela kao dve velike nesreće. Kad znamo da se bila naučila na fiksacije, možemo samo da zamislimo koliko su je oba ova gubitka pogodila. Možda je tada počela da računa vreme po tome koliko ga je provodila bez nekog. To je bilo u leto 1977. godine. Ali nesreće uvek idu u triju. Kad nije mogla da ide u Moskvu, Magi je rešila da se upiše na Muzičku akademiju u Beogradu. Desa je 56

„Sačuvati sebe promenama“. U intervjuu pak Snežani Golubović, 1986. godine, na zanimljiv način je uporedila Pogorelića sa Bolanom, Bouvijem i Plantom, koji su već bili ogromne rock zvezde u vreme dok je ona rasla uz Pogorelića. „Bolan i Bouvi“ – rekla je – „nisu konkretno junaci. Oni su moguće otelotvorenje junaka. Pogorelić nije otelotvorenje junaka, on to jeste samo dok svira. Kod Bouvija, Bolana ili Planta, međutim, ta snaga, emotivnost koja se dešava u toku stvaralaštva toliko je jaka da obuzima njihovu celokupnu ličnost, celokupan lik i predstavu o tom liku – koji se onda forsira kroz medije“, „Stvaran svet oko mene“. 57

Margita se kasnije ovako tešila: „Ljudi su odlazili tamo, ali su se vraćali. Jer u Rusiji moraš i da polažeš marksizam, i da pričaš razne stvari, i da se ponašaš na određene načine da bi mogao da završiš školu. Ivo je jedini u tome uspeo. Imao je najambicioznije roditelje, a i on sam je imao najviše nerava, te urođene umetničke sujete da opstane u tome. To je užasno težak proces i niko i ne može da zamisli koliko je njemu teško“, „Margitine oči boje meda“. 54

odlučno odbila. Podredila je ceo Margitin život sviranju, a onda se naprasno sve promenilo. „Na Muzičkoj akademiji u Beogradu profesori su se već interesovali za nju“ – rekla je Lilika Živojnovu. „Tada je na katedri klavira bio profesor Arbo Valdma, Estonac, ruski đak koji je godinama radio u našoj sredini i bio cenjen. On se često raspitivao za Magi. Fasciniralo ga je što ona poseduje sve elemente da nastavi u školi za talente u Moskvi. A ja, opet, znam, jer sam postdiplomske studije završila u Parizu, da je i tamo za nju bilo mesta. Ili u Beču, gde je kasnije nastavila moja učenica Nataša Veljković. Međutim, Magi je čekala poslednji trenutak da mi kaže da neće na studije klavira već na arhitekturu. Krila je to od mene jer je verovatno znala da nemam nikakvih mogućnosti da nešto promenim kod njene mame. Mene kao da je grom udario.“

16. Lilika je tom prilikom rekla da razlozi za ovakvu Desinu odluku „po svoj prilici nisu bili racionalni, nego su bili lične prirode“. Šta se, u stvari, dogodilo? U stabilnoj beogradskoj srednjoj klasi, koja je uglavnom počivala na muškarcu koji zarađuje i ženi koja odgaja decu, svet oko njega kretao bi se i menjao, a njen svet stalno bi ostajao u mestu, kod nje se ne bi događalo ništa. U sledećem stepenu razvoja takvog odnosa, muškarcu, svagda željnom samodokazivanja, dogodila bi se ljubavnica. Žena bi se našla pred izborom: ili da prihvati status quo ili da se razvede. Obično bi prihvatila da sve ostane kako jeste – nadajući se da će ga brzo proći. Još sredinom sedamdesetih razvod je izgledao kao javna sramota. Privid stabilnog braka održavan je nekad po svaku cenu. Porodično pravo u SFRJ štitilo je ženu samo utoliko što bi joj sud dosudio dete i pravo na korišćenje stana. Ali novac je ostajao kod muža, alimentacije nikada nisu bile pravične. Žena bi izgubila status, ali bi dobila siromaštvo – osim ako bi možda u poznijim godinama počela da radi. To tada nije bilo nimalo lako. Nije posla bilo mnogo više nego što ga ima danas. U kući Stefanovića dogodio se u najkraćem ovakav scenario. S obzirom na način života koji je vodio, Ravasi je u to vreme imao paralelnu ljubavnu vezu. U krugovima u kojima je funkcionisao nije nikoga čudilo što je ona bila pijanistkinja.58 Desi je to saznanje zadalo dvostruki udarac. Muž joj je bio neveran, i to je objašnjavalo njegova stalna odsustva iz kuće i povremene novčane krize – mada su reditelji Televizije Beograd u to vreme astronomski zarađivali. Ali možda ju je više povredilo neverstvo sveta u kojem se jedino kretala otkad ju je Ravasi izopštio iz svog sveta. Taj svet klasične muzike, skupljen oko klavira, svet kojem je po definiciji pripadala 58

Ta žena napustila je bračnu zajednicu koju je imala. Za njeno dete čaršija je govorila da je Ravasijevo, mada je nosilo drugo prezime. 55

kao Magina majka, i gde je mogla i da se čuje pokoja njena reč upravo zato što je Magina majka, zabio joj je nož u leđa. Znala je da svi znaju. Kad je potom ušla u Maginu sobu, učinilo joj se da joj se i Magin klavir izruguje. Znala je da više neće moći da se pravi važna jer je Magina majka. Da više nikad neće moći da ode tamo a da ne razume poglede iz kojih bi se prosipao podsmeh. A onda će oni progutati Magi, bez nje, i ona će postati ista kao oni. Desin izbor nije bio nimalo lak: ili razvod ili saglasnost za preljubu. Shvatila je da je prinuđena na saglasnost. U drugom izboru, koji je išao uz taj, morala je da odluči da li će pustiti Magi samu u to, po njoj, očigledno promiskuitetno okruženje, ili će je povući iz njega. Taj izbor bio je naizgled teži, ali je odluku donela lakše. Magi neće nastaviti školovanje pijanistkinje. „Sve pijanistkinje su kurve“ – rekla je Desa u obrazloženju. „Neću da mi dete bude kurva.“ Desa je tako svu mržnju prema Ravasiju i njegovoj ljubavnici-pijanistkinji iskalila kroz Magi – jer nije videla u njoj sebe nego Ravasija. S druge strane, ako bi Magi napustila muziku, to bi Desi obezbeđivalo još najmanje četiri godine nadzora. To nije drugo nego ponašanje izneverene, ostavljene, beskorisne osobe. U svojim očima Desa je uzvratila udarac. Ravasi se našao pred izborom: ili razvod (i samim tim saglasnost za Maginu sudbinu) ili samo saglasnost. Odabrao je mekši model, bez razvoda. Razvod bi upropastio Magine šanse zauvek. Dalje je sve išlo svojim tokom. Da li je Magi ikad saznala? Sve govori da je nešto od toga došlo do nje tek u godinama posle Ravasijeve smrti. Izgleda kao da je to zauvek trebalo da ostane Desina i Ravasijeva tajna. Ili je Magi i u taj svet tajni ušla lako, kao što je lako ulazila u sve druge svetove, pa odatle skupljala razne loše oblike ponašanja – kojima je posle kažnjavala sebe samu.

17. To su bili neobično teški trenuci u Maginom životu. Već je bila prepoznala svoj život u muzici. To je bio samo njen svet, a onda su je na silu izvukli iz njega da je gurnu u neki drugi svet koji ona ne želi. Šta sad? Nekako je lako pristala da se upiše na arhitekturu. Valjda zbog Janje. Bojan Kovačević kaže da joj je išlo naruku i to što nosioci Vukove diplome te godine nisu polagali prijemni na Arhitektonskom fakultetu. Bilo joj je dosta ispita. Već se nervirala što su i vukovci morali da polažu maturski ispit (ona je bila spremila nešto iz nacrtne geometrije). Tokom dvanaest godina školovanja Magi je imala samo petice. „Kada sam shvatila da neću da upišem Muzičku akademiju, Uglješa je već otputovao s roditeljima u Venecuelu“ – rekla je u intervjuu Startu. – „Dopisivali smo se i nekako je došlo do dogovora da odemo na istu stranu. Osim toga, u trećem i četvrtom razredu

56

muzičke škole postoji jedna velika i debela knjiga iz predmeta muzičkih oblika, i na početku te knjige nalaze se tri crteža: grčkog hrama, bazilike i, mislim, katedrale. Preko tih primera iz arhitekture i primera o arhitektonskim oblicima teče cela priča o muzičkim oblicima; o ponavljanjima i važnosti forme u muzici – kao i važnosti forme u arhitekturi.“59 To je bilo za javnost. U stvarnosti, u jednom kratkom vremenu razišla se od dečka u kog je bila beskrajno zaljubljena, od čoveka koji joj je bio umetnički autoritet i od svoje vizije ne samo umetnosti nego i života. Znala je da Ivu više nikada neće videti i verovala je da više nikada neće svirati. Morala je da počne život sasvim iz početka. To bi slomilo mnogo jače od nje, a ona nije bila jaka. U njenoj glavi bio je potpuni košmar. Tad je već sin jednog uticajnog roditelja gotovo slobodno počeo da prodaje heroin u ogromnom stanu svoga oca u centru Beograda.60 Magi je brzo saznala adresu. Kad se jednom vratila kući tog leta, Desa ju je optužila da „smrdi na seks“. „Sa koliko si njih bila?“ – urlala je i počela da je šamara. Magi je ćutala. Bila se skupila u ugao sobe i pokrila glavu rukama. Tog časa otkrila je čudan mir u sebi. Koliko dugo jedno ljudsko biće može da ćuti i trpi – dok ne pukne?

18. Ivo Vejvoda (1911-1991) bio je učesnik Španskog građanskog rata i NOB, potom direktor Tanjuga (1944-1957) i ambasador u Brazilu, Čehoslovačkoj, Velikoj Britaniji, Italiji i Francuskoj. Imao je čin pukovnika Jugoslovenske narodne armije (JNA) u rezervi. Bavio se i novinarsko-publicističkim radom. Nosilac je više jugoslovenskih odlikovanja. Važio je za čoveka od poverenja Josipa Broza Tita. Njegov treći sin Srđan, diplomirani romanolog, upoznao se s Magi 1979. godine. Bio je stariji od nje sedam godina. Ta dva godišta, 1952. i 1959, neobjašnjivo su kompatibilna, tu se lako događaju jake ljubavne veze, jaka prijateljstva i jaka rivalstva. Kod njih dvoje otišlo je u ljubavnu vezu. Srđanovu ekipu činili su Zoran Cvijanović, Bule Goncić, Ana Milovanović, Slobodan Cicmil i Srđanov mlađi brat Goran. Jedne večeri Ana je dovela Magi. Bilo je to 1979. godine. „Bila je prelepa, kao boginja“ – seća se Srđan. „Odmah sam shvatio da je

59

„Margitine oči boje meda“.

60

I sâm sam se našao tamo jednom prilikom, pošto me bezazleno pozvao moj komšija, stariji od mene nekoliko godina, „da mu pravim društvo“. Tek sam kasnije saznao zašto su moj komšija i domaćin stana u Vlajkovićevoj ulici, obučen samo u bademantil, na trenutak nestali u drugoj sobi. Onda smo otišli. Nisam obratio pažnju na prezime koje je stajalo na vratima. Shvatio sam da je policija verovatno motrila ko dolazi i nisam hteo da imam ništa s tim, pa sam posle izbegavao komšiju. Nedugo posle toga on je završio u zatvoru, njegovi roditelji su odmah zamenili stan i odselili se, a ja ga više nikada nisam video. 57

drugačija. Njen mozak radio je na čudan i kreativan način, sasvim drugačije nego kod drugih ljudi.“ Godinu dana kasnije počeli su da se zabavljaju. Srđan je na funkciji Maginog dečka nasledio budućeg glumca Svetozara Cvetkovića. Živeo je u garsonjeri u Ulici Prote Mateje broj 22, dve ulice dalje od Smiljanićeve. Ali – mada postoji takva priča – nisu živeli zajedno. On je odlazio kod Magi ponekad preko dana, i bio je dobar s Desom, koja je – kao svaka majka – videla u njemu „dobru priliku“. Em je bio sin jedne istorijske ličnosti, em je bio zgodan, pametan, stabilan, lepo vaspitan – sušta suprotnost drugoj funkcionerskoj deci koja su u to vreme uveliko divljala. Neprekidno su s Dedinja stizali glasovi o žurkama na kojima se trošio po kilogram marihuane za veče, točio viski u desetinama litara, događali seksualni eksperimenti svih oblika. Beograd je u to vreme otkrivao Alistera Krolija. Srđan Vejvoda, međutim, pripadao je tom staležu a kao da nije: bio je kulturan, obrazovan, finih manira. Magi je odlazila kod njega svake večeri. Ali, pošto je Desa još uvek sprovodila jaku kontrolu, znalo se da Magi neće ostati kod Srđana tokom noći, nego će je on kasno uveče dopratiti Njegoševom do kuće. Osim što je pomalo ličio na Ivu Pogorelića, Srđan je imao mirnoću i autoritet kakav je njoj tad bio potreban. Jedan od razloga zašto će se čvrsto vezati za njega bio je i sklop koji se tada oko njih događao. Za razliku od lažnih elita, kojih je Beograd uvek bio pun, Vejvode i njihovo okruženje činili su stvarnu beogradsku intelektualnu elitu tog vremena. Žarana Papić, prva jugoslovenska feministička aktivistkinja, s kojom se tada zabavljao Srđanov stariji brat Ivan, ostavila je na Magi dubok utisak. Najmlađi brat Goran bio je blizak saradnik nove beogradske rock scene. Umetnički svestran, svirao je, producirao, fotografisao, dizajnirao. Omot za album Bistriji ili tuplji čovek biva kad... trija Šarla akrobate, jednu od najvažnijih ploča jugoslovenske rock kulture, načinio je upravo Goran. Ono što je verovatno bilo najvažnije za Magi jeste to da je u celom tom sklopu izgledalo kao da vlada potpuna harmonija. Na kraju, u leto 1981, upoznala se i s Marjanom Vejvodom, Srđanovim polubratom iz očevog prvog braka. Arhitekta, poznat u Beogradu po raznim umetničkim sadržajima koje je priređivao u SKC-u početkom sedamdesetih godina prošlog veka, živeo je u to vreme sa ženom u samostanu Blaca na Braču. Magi i Srđan išli su im u posetu, tako što su prvo putovali od Splita do Bola trajektom, pa onda lokalnim brodićem koji je obilazio obalu i stajao po potrebi. To joj je bilo novo i interesantno. U to vreme, u Studentskom kulturnom centru događale su se najkreativnije stvari tog vremena. Bilo je prirodno da su Vejvode i društvo izlazili često u SKC, i Magi je počela da izlazi s njima. Odlazili su i u studio Saše Habića, sasvim blizu Srđanovog stana, gde su se spremale neke vrlo važne beogradske ploče. Tu ćemo naći izvore njenog otvaranja prema rock kulturi u Beogradu. Do tada, poznavala je tu kulturu samo iz časopisa.

58

Možda je tek tu, u stvari, počela da odrasta. Ili je samo zapečatila ideju da nikad ne odraste. U tom periodu nije se drogirala i ostala je u drugom stanju. Odlučila je da abortira. Možda se uplašila majčinog gneva. Pre nego što bi imala decu, morala je da završi fakultet i teško da bi neko ubedio Desu da tako ne mora. Ali Magi se nije ni sama osećala spremnom da bude majka. Nema nikakvih tragova njene želje za majčinstvom, nema nikoga ko bi posvedočio da je o tome uopšte razmišljala.

19. Srđan Vejvoda je u to vreme radio kao prevodilac-spiker u Radio Jugoslaviji. Te godine konkurisao je za stipendiju koja je pokrivala troškove novinarskog kursa u Parizu u trajanju od devet meseci. Septembra 1981. otputovao je u Pariz. Prvih dana Magi mu je slala tri pisma dnevno. U oktobru, Arhitektonski fakultet je organizovao petodnevnu ekskurziju u Pariz. Magi je tih pet dana provela kod Srđana. Imali su ideju da ponovo dođe sredinom decembra i ostane s njim do kraja kursa. Magi je došla u decembru, ali Desa je rekla da je protiv toga da ostane do juna. Njihov dan počinjao je tako što je Srđan svakog jutra odlazio na časove. Magi bi ga ispratila do ulaza u zgradu gde se sve dešavalo, a onda ga sledeća četiri sata čekala na stepenicama. Ona koja je uvek volela da šeta, nije želela da šeta po Parizu bez njega. Nije htela ništa da radi bez njega. Nije htela da bude sama. Dok ga je čekala na stepenicama opet je nekako bila s njim. Fiksacija se bila razvila u obrazac. Vejvodi je to, naravno, bilo čudno, ali nije ulazio dublje u problem nego ga je objasnio utiskom koji je poneo kad ju je prvi put video: „Njen mozak radio je sasvim drugačije nego kod drugih ljudi.“ Ipak, to nije bilo jedino iznenađenje. Početkom januara planom kursa bilo je predviđeno da Srđan provede deset dana u Izraelu. Pošto nije mogao da vodi Magi, dogovorio se da ona tokom tih deset dana ostane sa Bojanom Pejić, Srđanovom prijateljicom s kojom je delio stan. (Bojana je tad bila tamo na jednogodišnjem studijskom boravku.) Magi je taj Srđanov odlazak u Izrael bez nje doživela kao neku vrstu izdaje. Čim je Srđanov avion uzleteo, sela je u voz i otputovala u Beograd. Kada se vratio u Pariz, Srđan ju je zvao svakodnevno. Tri četvrtine novca koji je imao mesečno na raspolaganju odlazilo mu je na telefon. Negde od aprila, umesto Magi koja je do tada strpljivo čekala njegov poziv, počela je da se javlja Desa i da govori da Magi nije kod kuće. Magi je počela da izlazi. Tako se jedne večeri našla s Anom Milovanović na koncertu u sali bioskopa Topčiderska zvezda. Svirali su Katarina II, Kazimirov kazneni korpus i još jedan bend kog se danas niko ne seća. Ana je htela da odmah odu negde dalje. Magi

59

je pak uspela da je nagovori da ostanu. Htela je da čuje i vidi svog rođaka Dragomira Mihailovića Gagija,61 koji je svirao u Katarini. U Topčiderskoj zvezdi te večeri Katarina II svirala je poslednja. „Učinilo mi se da sviraju zanimljive stvari“ – ispričala je Magi Snežani Golubović za Rock dve godine kasnije. Treba da se čisti, Vrt i Ja znam bile su među njima, ali one će posle doživeti transformaciju. „Bilo je“ – rekla je Magi – „jako prijatno.“62

20. Počela je da odlazi na rock koncerte. Gledala je Električni orgazam u Dadovu i našla da je njihov klavijaturista Ljuba Đukić isti Džems Čens Vajt, „samo što je u Beogradu, a niko ne zna za to“ – reći će kasnije. „I pomislim – to želim da čujem, to želim da znam.“63 U danima neposredno pred Prvi maj, Dubravka Marković, koja se zabavljala sa Srđanom Gojkovićem Giletom, gitaristom i pevačem Orgazma, imala je prazan stan. Roditelji su joj otputovali i ceo bend se preselio kod nje. Prvog maja bilo je baš lepo vreme, taman na praznik. Duca ih je izbacila oko podneva da sredi stan. Oni su rešili da prošetaju do Ušća. Tamo su sreli Magi – ili je ona srela njih. Bili su Ljuba, Gile i bubnjar Goran Čavajda Čavke. S njima je sedeo slikar Dušan Gerzić Gera. „Bila je toliko magična da je među nama odmah nastala pometnja“ – seća se Ljuba. „Bilo je to jedno gotovo psihodelično iskustvo. Proveli smo zajedno celo popodne i imali osećaj potpunog jedinstva.“ Pošto im je bilo glupo da se tek tako rastanu a bila je počela kiša, posle su ponovo otišli kod Duce. Od tada su bili praktično nerazdvojni. Ta vrsta druženja posle će se nazivati blejanjem. Onda je Magi rešila da ode do kraja i smuvala se s Ljubom. „Čavke je odlepio za njom“ – seća se Ljuba – „i shvatio me je kao neprijatelja.“ To je čuo i Vejvoda, dve hiljade kilometara daleko. Bio je to sasvim neočekivan obrt. U SKC-u, 11. maja, događalo se rock veče „Beogradskog proleća“. Učestvovali su: Piloti, Bulevar, Tunel i Xenia. Električni orgazam imao je prostoriju za probe u podrumu SKC-a, i kad se sve završilo, Ljuba i Magi sišli su u podrum. Magi u to vreme uopšte nije svirala, čak joj je klavir u sobi služio za odlaganje časopisa. Ali zainteresovala se za Ljubin sintisajzer. Legenda kaže da je sela Ljubi u krilo i svirala. Ljuba svedoči da nije bilo tako, nego je Magi sela iza njega i podvukla ruke ispod njegovih. Onda je sišao Milan Mladenović,

61

Slavina sestra Margita – po kojoj je Magi dobila ime – bila je udata za Ljubišu Josimovića, rođenog brata Gagijeve babe. Margita i Ljubiša Josimović nisu imali dece. Dragomir i Margita nisu u krvnoj vezi. 62

Snežana Golubović: „Ja sam Margita“, Rock, april 1984, str. 5.

63

Aleksandar Žikić: Mesto u mećavi, Laguna, Beograd 2014, str. 115. 60

za kog je znala da je svirao u Katarini II, i uzeo bas. Video je Ljubu i Magi na istoj stolici i mislio da sviraju zajedno. Bio je iznenađen kad je shvatio da Magi svira sama. To je bio prvi put da je svirala s nekim a da je svirka bila čista improvizacija. „Znaš ono“ – rekla je Snežani Golubović – „svoj sam čovek, imam svoju sobu i svoj klavir i mogu i sama da sviram.“64 Te večeri sve se promenilo. Potreba za kreativnom interpretacijom morala je da napravi mesta nečemu što je za nju do tada bilo nezamislivo. Poželela je da svira slobodno, neomeđena formom. Svoju muziku? Zašto da ne? Nekoliko godina pre toga imala je već jedno „prelazno iskustvo“, svoj prvi odmak od klasike i prvi svirački kontakt sa popularnom muzikom. Na letovanju je upoznala porodicu Havlina iz Slovenije, sastavljenu od samih muzičara. Magi im se priključila tako što je veselo svirala klavir i harmoniku. Prvi put je učestvovala u muzici u kojoj nisu postojale ispisane note. Njen potpuni sluh vodio ju je lako kud god bi krenula. Bilo je čarobno. Onaj zid koji ju je udaljio od muzike, onog jezivog dana kad je sve bilo propalo, počeo je da se ruši. U redu, mislila je, ako već neće biti kao Pogorelić, možda bi mogla da piše neku svoju muziku. Ljuba ih je upoznao, Milana i Magi. Ostao mu je u sećanju Milanov kez.

21. Magi se onda srela s Gagijem u porodičnom krugu, na nekoj sahrani. „Izgledali smo“ – seća se Gagi – „kao da smo pali s Marsa.“ On je čuo da su se Magi i Milan upoznali i da se Milanu dopala. Pozvao ju je na probu. Njoj je predstojao put u Južnu Ameriku. Uglješa je hteo da ide u Peru i ostane tamo mesec dana. Pozvao je Magi da ide s njim. Ukupno bi ostala tri meseca na putu, što u Peruu, što u Venecueli. Magi je prihvatila. Kasnije se priča skratila na to da je počela da radi s bendom posle povratka iz Južne Amerike. Međutim, Snežani Golubović je 1984. godine ispričala da su počeli da se viđaju još pre odlaska na put. Možda te „probe“ naprosto nije doživljavala kao rad. Ali morala je da se suoči s tim da je rock pre svega razgovor. „Otišla sam nekoliko puta na Banovo brdo, gde su vežbali, da vidim kako rade“ – rekla je u tom intervjuu. „Posle je Milan kupio neki mali monofoni sinti na kom sam se podučavala. Za mene je to što prisustvujem nekim muzičkim probama izgledalo jako važno, iako to zapravo i nema toliku vrednost koliko se meni činilo. Te probe su bile više neko međusobno dešavanje nekoliko ljudi koji pokušavaju da prave kompromise pričajući, družeći se, pa tek na kraju i svirajući. Moram priznati da me je to tada baš

64

„Ja sam Margita“. 61

začudilo – mislila sam da se radi o mnogo ozbiljnijim stvarima. Taj moj rad s njima potrajao je svega desetak dana.“ „U svakom slučaju“ – rekla je Žikiću – „pronašli smo se odmah.“65 Bio je jun, vreme da se Srđan Vejvoda vrati iz Pariza. Trebalo je da se pridruži roditeljima u porodičnoj kući u Vrsaru, zato je putovao vozom do Trsta. Tamo su ga čekali otac, majka i Magi. Dok su putovali prema Vrsaru, otac i majka napred, Magi i Srđan na zadnjim sedištima auta, rekla mu je: „Putujem kod Uglješe Janjića u Južnu Ameriku.“ Srđan je bio šokiran. U mozgu koji je „funkcionisao drugačije nego kod drugih ljudi“ to je bila osveta za Izrael. Posle dan ili dva otputovala je u Beograd i iz Beograda u Venecuelu.

22. Provela se – pričala je posle – „kao nikad u životu“. Svi koji odu u Peru pamte Maču Pikču i obilazak hramova Inka, ona je pamtila Indijanca koji u Kusku, bivšoj prestonici Inka, svira u triju sa dvojicom belaca, bivših hipika. „Jedan od njih svira flautu i panove frule, drugi udara bubanj, a Indijanac sve vreme stoji sa glavom jako zabačenom unazad i neverovatnom brzinom svira malu gitaru, njihov tradicionalni instrument. Ti Indijanci su zaista neverovatni ljudi.“66 Bila je impresionira Indijancima. I u intervjuu Startu pričala je o njima: „Ti su Indijanci narod koji mi je bio najviše neshvatljiv. A opet, kad celog života živiš na tri hiljade metara visine, i gledaš oblake ispod sebe ujutru kad ustaješ, ne možeš normalno da se osećaš. Mislim da su Evropljani – i svi ljudi koji žive ispod dve hiljade metara – mnogo više ugroženi samima sobom i mnogo više žive van prirode nego ti ljudi.“67 Dok je Magi obilazila Indijance, Vejvoda je sedeo kod kuće i nervirao se. Dobio je nekoliko pisama, ali to je bilo tako različito od onoga kad je dobijao tri pisma dnevno. Sasvim izludeo, svakodnevno je odlazio kod Dese. Činilo mu se da je tako na neki način bliži Magi. Međutim, glavno iznenađenje tek ga je čekalo. Kad se vratila, zajedno s Uglješom, Magi mu je saopštila da će nadalje biti i s Uglješom i s njim. „Mozak koji je funkcionisao drugačije“ lako je s bezuslovne ljubavi prešao na podeljenu. Ujutru je dolazila kod Srđana, popodne kod Uglješe. Na kraju, Srđan je pobedio. Ili je tako izgledalo jer je Uglješa otišao u vojsku.

65

„Ja sam Margita“. O tome kako se pridružila bendu „Mesto u mećavi“, str. 115-116. U knjizi Vrati unatrag postoji treća verzija (str. 80). Slobodanu Saviću pak rekla je da je Milana prvi put srela u restoranu Pevac, Slobodan Savić: „Odneo ih je novi talas“, Profil 24, avgust 1999. 66

„Odneo ih je novi talas“.

67

„Margitine oči boje meda“. 62

Magi je i dalje dolazila u Srđanov stan u Prote Mateje, često i u vreme kad bi on bio na poslu. Imala je ključ, ulazila bi, ostavljala mu ljubavnu poruku otkucanu na njegovoj pisaćoj mašini i odlazila. Pošto on nije umeo da kuva, ručavao je u restoranu Lovac. To je njoj bio poznat teren jer je tu bila Slavina kafanska baza, tu je pio i igrao karte s pajtosima. Negde u drugoj polovini 1983. godine došla je tamo i stavila ruke na sto, a na rukama su se mogli uočiti tragovi uboda. Kad je jednom neoprezno rekla Srđanu da uzme nešto iz njene tašne, on je pronašao špriceve. Nije htela ništa da prizna. To su bile prve od kasnije poznatih situacija tipa „da li veruješ meni ili svojim očima?“ Tad je već bila dvostruka ličnost, Vejvoda je to zvao „svetlom i tamnom stranom Meseca“. Živela je paralelno u različitim dimenzijama i nije dozvoljavala da se one međusobno dodiruju. To je izgledalo tako što je s Vejvodom provela nekoliko godina a nikad mu nije rekla ni za epilepsiju, ni za heroin, ni za teške odnose s majkom koji su joj obeležili život. Srđan je mogao da vidi da je Desa neobično stroga, ali nije znao ništa više. To je bilo zato što Magi nije bila naučila da razgovara o sebi. Kako da čovek nauči da živi sam sa sobom takav kakav je ako ne razgovara o sebi?

23. Onda je Desa saznala da Magi svira u rock grupi i razbesnela se. Prvo, očekivala je od Magi da hitno diplomira. Desa je teško primala to što su Magine mlađe drugarice iz okruženja diplomirale a Magi još nije, ali zato svira u bendu. Dopustila joj je da svira „do kraja godine“, a onda dosta. Rekla je da svi koji sviraju rock postaju narkomani i lopovi, a žene još i prostitutke. Magi je ćutala. Desa se žalila svakome koga je poznavala. Jedna epizoda TV kuvarice – to je bila rubrika u TV Novostima gde je Duško Radović pisao kratke pesmice a Dušan Petričić crtao – glasila je ovako: „Desa Prva, na radost i tugu, rodila je Katarinu Drugu“. Možda nije mnogo ljudi znalo na koju je to Desu mislio Radović u trenutku nadahnuća, a nije tad mnogo ljudi znalo ni za Katarinu Drugu. Ali neko ko je znao za nešto od toga mogao je da vidi da se majka i kći opet ne razumeju. Tokom studija arhitekture Magi se retko viđala s Lilikom Petrović. Međutim, Desa i Lilika viđale su se relativno često. Iz razgovora koje su vodile, Lilika je zaključila da se ceo Magin život „odjednom promenio“: „Kuća joj se punila kolegama, drugovima, mladim ljudima koji su slušali drugačiju vrstu muzike. Njena majka mi se u to vreme stalno žalila da skupi klavir, koji je za Magi tako teško kupljen, služi kao crtaća tabla za arhitekturu. A kad ga otvori da svira na njemu, onda su to neke druge muzike.“ Lilika je rekla Živojnovu da su je Magine godine studija „vređale“. Desa joj je neprekidno javljala da Magi ima loše društvo, da ne svira, da se „spore i ne razumeju“. „To sve nije trebalo da prati njenu mladost i Margita to nije zaslužila“ – rekla je Lilika. „Ja sam tada mislila da majka greši. Ona je kao učiteljica morala da ima mnogo veći horizont, veću suptilnost, da ima senzibilitet da shvati i ono što njenom razumu tada 63

nije bilo dokučivo. Da može da oseti da je to energija, snaga koja je njoj – majci – nepoznata, ali da to sve dolazi od jednog mladog čoveka koji samo čeka da se preda životu i svetu i da se uključi sa najpozitivnije strane. Ja sam i kasnije odlazila kod njih kući. Njena je majka bila ponosna na taj stan u Smiljanićevoj, uvek je nešto radila, pokušavala da bude korisna. Samo, to je sve bio jedan skučen okvir, tako da Desa nije mogla da razume Magi. Nikada se taj konflikt nije razrešio.“

24. Otkud, dakle, dete klasične muzike u rocku – kad su to bila dva nespojiva sveta, ne samo u poimanju muzike nego i načina života? Deo razloga mora biti u Maginom protestu prema majci, ali deo razloga leži i u činjenici da Magi nije bila srećna na fakultetu. U intervjuu Startu rekla je da su ona i njene kolege „imali velikih problema sa profesorima jer su to umetnici koji nisu umetnici“. Mada su klinci bili željni svakog znanja, malo je ko od profesora imao želju da ih nauči nečemu. Zbog toga su se skupljali u grupice i ostajali zajedno do kraja studija. „Morala sam da naučim da lažem“ – rekla je – „da radim onakve vežbe za koje sam sigurna da ću da dobijem čistu desetku – dok u glavi za nešto sasvim deseto znam da je u stvari dobro i pravo.“68 Na kraju je rekla da je završila studije nekako jer je dospela kod profesora Milana Lojanice, koji joj je predavao tokom poslednje dve godine. Isto kao i ona, tako je i on držao do čiste forme. Puštao ju je da ne dolazi na predavanja, da mu preda „ružičast ili zeleni rad izrađen flomasterima, a ne po nekim arhitektonskim merilima“. Magin kolega sa studija Bojan Kovačević kaže da je Margita lako prošla kroz studije, ali da je bila zapela s diplomskim ispitom. Međutim, uprkos svom tom nezadovoljstvu, izgledalo je da joj dobro ide. Godine 1983. stigla je vest da je njen projekat uređenja crnogorskog sela Reževići osvojio treće mesto na konkursu časopisa Japan Architecture. O tome će se kasnije govoriti u medijima kao o Maginoj nagradi jer je to bila značajna nagrada za jugoslovensku arhitekturu u celini. Bojan Kovačević, kasnije i sam arhitekta, otkriva pak da je Margita – zajedno sa Vladanom Ćitlučaninom – bila, u stvari, deo tima u projektu Jelene Petrić. To potvrđuje i opsežni članak u zagrebačkom časopisu Čovjek i prostor. Jugoslovenska arhitektura imala je te godine velikog uspeha u Japanu: zagrebački arhitekta Ivan Crnković uzeo je prvu nagradu, a Slovenci Matjaž Požlep i Aljoša Kolenc još jednu, treću. „Najveće iznenađenje konkursa bio je sjajan uspeh Jugoslavije“ – napisao je u svom komentaru Masato Otaka, arhitekta iz Japana, član žirija. „Radovi koji su zauzeli prvo mesto i podelili drugo mesto unutar treće nagrade bili su vrlo privlačni, a nastali su 68

Isto. 64

saradnjom arhitekata koji nisu navršili ni dvadeset pet godina. Zahvaljujući svom položaju na raskrsnici između Istoka i Zapada, kako u geografskim tako i istorijskim okvirima, Jugosloveni su bez sumnje imali velike mogućnosti da prošire način mišljenja. Sve tri ideje u jugoslovenskim pobedničkim radovima izvanredne su. U njihovu izradu očito je uloženo mnogo truda i veštine, pa su svi zaslužili nagrade. Jedino mislim da je rad Jelene Petrić trebalo da se nađe na nešto višem položaju nego što je deoba drugog mesta unutar treće nagrade.“69 U isto vreme kad je stigla nagrada iz Japana, Svetozar Cvetković je ubacio Magi u predstavu Tajna Crne ruke Ljubiše Ristića, koja je krajem 1983. bila igrana u Sava centru. Radila je kao korepetitor, između koreografkinje Nade Kokotović, kompozitora Davora Roka i glumaca, i svirala na klaviru na samom početku predstave. Ceo posao trajao je mesec dana i bio je odlično plaćen. Ljubiša pamti da mu je bila „slatka“. Izgledala mu je mlađa nego što je uistinu bila. Iznenadio se kad je čuo da je imala „samo dvadeset četiri i po godine.

25. To je već bilo vreme kad je Magi počela da se zabavlja sa Ivicom Vdovićem Vdom, bubnjarem Katarine II. Tada je od povremenog prešla na svakodnevno uzimanje heroina. Lilika je rekla Živojnovu da joj je rečeno da je Margita postala narkomanka uz dečka iz benda s kojim je bila „veoma bliska“, a to je mogao biti samo Vd. Vejvoda je tada počeo da se zabavlja s Lolom Joksimović. U kasnu jesen 1983. Srđan i Lola sedeli su na večeri u piceriji kod Đoke Kortine, na uglu Proleterskih brigada i Borisa Kidriča.70 „Gledali smo kroz prozor Magi i Vda kako se šetaju levo-desno“ – seća se Srđan. „Čekali su dilera.“ I Bojan Kovačević ih je sreo jedne večeri, oko ponoći, u Ulici Milovana Milovanovića, blizu Železničke stanice. Stajali su „nekako izgubljeno“ pored izloga servisa za popravku radio-aparata i televizora. Iznenađen što ih vidi u to doba na tom mestu, pitao ih je šta rade tu. Vd je pokazao na servis i rekao: „Dao sam tranzistor na popravku“. Odakle im novac za drogu? Heroin je u to vreme bio ekstremno skup. Kao i svi njihovi vršnjaci, tipično za socijalističku Jugoslaviju, živeli su kod roditelja, što je značilo da nemaju nikakvih troškova. Ali nisu ni zarađivali. Snalazili su se. „Ja sam u sebi strahovala“ – rekla je Lilika Živojnovu – „šta će Magi, razmišljala sam, ona nema brata, nema sestru, nema takvu vrstu zaštite. A bila je takva da nije mogla bez 69

Branko Silađin: „Uspjeh jugoslavenskih arhitekata (...ili arhitekture) u Japanu“, Čovjek i prostor broj 374, Zagreb, maj 1984, str. 21-23. 70

Posle su ovim ulicama vraćeni prvobitni nazivi Krunska i Beogradska. 65

druženja. Nije umela da se sačuva, nije mogla a da se ne preda stoprocentno. Kod nas je rock muzika tada bila često povezivana sa drogom. Kako će ona, bojala sam se, koja želi da se potpuno tome posveti, da bude potpuno deo toga a da ne postane kao i oni koji se drogiraju? I, bila sam poslednja koja sam saznala da je i ona narkoman.“ Magi će kasnije i javno priznati da je svoju odluku donela 1983. godine. „Možda stvari možemo da posmatramo i drukčije“ – rekla je tada. „Možda sam imala dve neizvesnosti pa sam odabrala treću izvesnost.“71 Lilika Petrović rekla je Miloradu Živojnovu da su se u tom periodu u Maginoj porodici dešavale mnoge stvari koje su „dosta uzdrmale“ Magi, ali nije htela da kaže koje. Dodala je i ovo: „Magi mi je pred kraj njenog studiranja obećala da će, čim mami donese diplomu sa arhitekture, otići da upiše kamernu muziku na Muzičkoj akademiji. Ja sam se složila, samo da ide dalje sa muzikom jer je to tamo bio njen svet. Ipak, ima i lepih sećanja na Magi iz tog perioda. U aprilu 1984. godine bila je na Kongresu studenata arhitekture u Prištini. Tomor Ruka, jedan od učesnika, tada još prištinski student a kasnije i sam arhitekta, prepoznao ju je s jedne male fotografije iz Džuboksa72 i obradovao se kad je shvatio da mu je Magi koleginica. Nije ga iznenadilo što je sve svoje vreme provela sa Matjažom Požlepom, oboje su bili nagrađeni u Tokiju. Tomor ih pamti kako sede na podu, naslonjeni na zid sobe za druženje, i razgovaraju. Seća se da je Magi bila „veoma down to earth, da je zračila lepotom, šarmom, kulturom i inteligencijom“ i da „nije puno govorila“. Zapamtio je i to da je u Prištini boravila tri od ukupno sedam dana trajanja kongresa. Posle će se pokazati da Tomor nije bio jedini koji je sve pamtio. Gde god je prošla, Magi je ostavljala trag.

26. Margita Stefanović diplomirala je, konačno, decembra 1984. godine s temom „Alternativno projektovanje“. Bojan Kovačević bio je na odbrani njenog diplomskog rada. Kada je obrazložila rad, jedan član komisije postavio joj je nesuvislo pitanje. Magi mu je odgovorila da je ona već nešto objasnila, pa ko je slušao, slušao je. Profesor Lojanica ju je blago ukorio. „Naravno“ – seća se Kovačević – „dobila je desetku.“ „Stvarno nisam znala šta će mi to kog đavola u životu“ – rekla je Magi u intervjuu Startu. – „Prvo, to nije istina. Drugo, nikad neću moći da radim nego ću morati da lažem

71

„Odneo ih je novi talas“.

72

Z. I.: „Odlična ’Katarina II’, a i ’Kandinski’ stiče naklonost”, Džuboks 174, mart 1984. Uz taj članak, objavljena je fotografija Margite Stefanović s koncerta. To je, možda, prva Magina fotografija u novinama. 66

užasno veliki broj ljudi da bih mogla da izborim mesto i poziciju s koje ću moći da gradim svoje objekte.“73 Doduše, pokušavala je da nađe posao u arhitekturi – ili je samo „pokušavala“, sad je teško reći šta je od toga istina. Govorila je da je nudila profesorima da crta kod njih, a oni su je podsećali na nagradu u Japanu i govorili: „Šta ću ti ja?“ U svetu su nagrade nešto što određuje, u Beogradu su one razlog za izopštenje. Uostalom, ona je htela da se bavi muzikom, a ne arhitekturom. „Muzika je“ – rekla je – „važnija u odnosu na arhitekturu utoliko što, kad sviraš, kad imaš koncert od sat i po, sposoban si da okupiš hiljadu i po ljudi i da svima predstaviš imaginarni grad u trajanju od sat i po, i da ih povedeš kroz taj prostor. To je nemoguće uraditi u arhitekturi. Mislim da bih bila i ostala nesrećna u arhitekturi da nije došla muzika. Muzika je pak nešto drugo. Samo se osećaš, i ništa više i ništa drugo nije ni važno, ni potrebno.“74 Liliki je slično pričala. „Tada mi je govorila da zna da neće arhitekturu, da neće ovo, da neće ono, a bilo je još mogućnosti. Govorila je da hoće muziku. A ona muzika koju je htela i kojom smo se zajedno bavile, ta joj je muzika izmakla.“75 Ali čekao ju je rock’n’roll. Na jedno novinarsko pitanje kako je uspela da uskladi svoje klasično muzičko obrazovanje i svoju edukaciju arhitekte s tim čudnim i frustrirajućim, ali i nadahnjujućim svetom rock’n’rolla rekla je: „Krenulo je jako jednostavno, od ideje da se ne lažem. U trenutku kad mogu da se opredelim da radim nešto jako interesantno, isplativo i po svim standardima opravdano, pojavi se mali crv i kaže: ’Dobro, hoćeš li ti da se lažeš, ili ne?’ Jedino vreme koje ti pruža svu sigurnost dok radiš to što radiš, a da nije materijalna nego baš ta lična sigurnost – možda malo i sebičnost – to je rock’n’roll.“76 „Istina je“ – rekla je Magi – „da sam stalno razmišljala o ustaljenom načinu građanskog života – deca, porodica, siguran posao – jer sam pre svega gradsko dete. Ali možda mi nije pružena prilika. U svakom slučaju: rock’n’roll me nije omeo u tome, ali me jeste obogatio.“77 Majka je zbog rock’n’rolla prekinula s njom svaku komunikaciju. Živele su u istom prostoru a nisu govorile.

73

„Margitine oči boje meda“.

74

„Junaci moje mladosti“.

75

Iz intervjua Miroslave Petrović Lilike sa Miloradom Živojnovim.

76

EKV – Kao da je bilo nekad.

77

„Odneo ih je novi talas“. 67

Glava III

KULMINACIJA (NAPETOST RASTE DO TOG STEPENA DA JE PREKO POTREBNO RAZJAŠNJENJE, ALI JOŠ NIJE JASNO U KOM SMERU)

Ekatarina Velika: najbolji bend na svetu (1982-1989)

Niko nije opevao grad, samoću, vetar, hrabrost i nemoć bolje i tačnije od njih. U ime mnogih običnih vršnjaka, dugo svedoče da ovaj i ovakav svet nikad neće biti prijateljsko okruženje. Na našim adresama, gde je većina nas rođena poražena, najbolji su oni koji najglasnije slave svoj udes. Pesma EKV je slovo o životu kao bolu. U suštini, oni su bend čija poetika tek treba da se valorizuje. U pitanju je jedna plemenita sinteza jedne bolje mogućnosti, humanije svrhe, plodonosnijih reskira i spoznaje da je umetnost sa kičmom, u svetlu balkanskih raspleta, samo rizik od velike cene i male utehe. Petar Popović78

78

Petar Popović: „Deo slobode i snova“, Politika, 11.11. 1993, str. 14. 68

Prve generacije dece ratnika stasale su za rock’n’roll u prvoj polovini sedamdesetih godina dvadesetog veka. Rock kultura u Jugoslaviji bila je još u razvoju i bavila se žanrom, ali ne i pretpostavkama same kulture. Od nje se to, doduše, nije ni očekivalo. Prepoznat u početku kao subkulturna pojava, rock se upinjao da dokaže svoju nesumnjivu ljubav prema sistemu koji ga je gledao popreko, ali ga nije zabranio. To su bile generacije koje su još mlatile uokolo partijskim knjižicama, kopale na radnim akcijama i pevale Računajte na nas sa ubeđenjem da se na njih zaista može računati. Rođene u prvim godinama posle oslobođenja, one su još osećale pritisak rata, siromaštva i komunističke represije koja nije ostavljala mogućnost za beg. Sve do pojave Bijelog dugmeta rock nije bio način života nego usputna zabava budućih bankara i inženjera. Sinovi tvoraca revolucije mogli su se baviti rock’n’rollom samo kao viškom energije preostalim od učenja. Bilo se već videlo da će se rock kultura zapatiti samo u stabilnoj srednjoj klasi. Radnička klasa bila je slavljena i hvaljena, ali nije mogla da sanja o klaviru i gitari kad se njeno znalo: srp i čekić. Uloga dece ratnika bila je, ipak, neobično važna. Već ono što su oni, pravdajući se modom, uspostavili kao rock kulturu svog vremena duboko je zašlo u sve pore sistema. Već početkom sedamdesetih tinejdžeri su doživeli nagli prodor strane pop kulture. Ipak, od Bijelog dugmeta nadalje, tinejdžeri više nisu bili samo budući nosioci razvoja socijalističke Jugoslavije, oni su postali zasebna socijalna, pa i ekonomska kategorija. Već su muškarci Magine generacije mogli nositi dugu kosu i već je individualni stil sasvim istisnuo školske uniforme. Svako je mogao da zakaže svirku i naplaćuje ulaz. Besposličarenje se više nije krivično gonilo. Te prve individualne slobode osvojene u socijalizmu tekovine su rock kulture. Prve generacije dece ratnih tinejdžera stasale su za rock’n’roll u drugoj polovini sedamdesetih godina. Od njih se očekivao taj neophodan korak napred, u kojem se stav više neće zaklanjati iza mode. Tim generacijama rat nije značio ništa, one nisu rođene u siromaštvu i još je uz to represija režima u godinama oko njihovog punoletstva bila gotovo sasvim popustila. Nije se, doduše, znalo šta će biti kad umre Josip Broz. Ali pred

69

kraj sedamdesetih godina prošlog veka stvoreni su uslovi da rock kultura stekne ono što je bio neophodan uslov njenog postojanja: osvajanje individualnih sloboda. To opet nije značilo da mora doći do nužnih sukoba sa socijalizmom. Iz beogradske perspektive Magine generacije, niko se normalan ne bi u to vreme bunio protiv socijalizma. Ipak, znali smo da vreme „za domovinu, s Titom – napred“ zauvek prolazi. To je vreme u kojem počinjemo da razmišljamo o tome šta će biti posle. U tom vremenu pred rock kulturom su se našla brojna pitanja i od nje se tražilo da ponudi odgovore.

2. Milan Mladenović bio je stariji od Margite sedam meseci. Rođen u Zagrebu 21. septembra 1958, bio je još jedno dete vojnog lica na sceni – isto kao pre njega Goran Bregović, Bora Čorba, Džoni Štulić ili Bajaga. Rođen u gradu u kojem se njegov otac tog časa zatekao na službi u JNA, u šestoj godini života stigao je u Sarajevo prateći sve loše strane očeve karijere, a zatim, u dvanaestoj, u Beograd, na Topčidersko brdo. S druge strane ulice stanovao je novinar Petar Peca Popović. Milan je tu, kod Pece, prvi put uživo video zvezdu, dok je otvarao vrata njegovog dvorišta da Dado Topić okrene mercedes. U autu su bili još Peco Petej i Tihomir Pop Asanović, tada su – kao Time – svirali u triju. Posle je taj isti Milan, na kraju gimnazije, imao grupu Limunovo drvo, jednu nedefinisanu tvorevinu svog vremena. Kroz nju se tačno moglo videti kakvo je to vreme bilo: generacija rock imperatora gubila je dah i silazila sa scene, progresivne težnje još su bile atraktivne, jazz-rock se podmuklo umuvavao kao termit, gotov da izjede samu suštinu rock kulture. Bilo je svakome jasno da rock mora da se vrati na jednostavan izraz jer se sasvim zaboravilo na osnovne funkcije rocka – da razmeni energiju, bude muzika za ples i ostavi poruku. Zato su se s jedne strane desili disco i funk kao procesi unutar industrije, a s druge strane punk i novi talas – kao procesi unutar same kulture. Klasičan nokaut koji je rock doživeo pojavom punka dogodio se i poslednjoj postavi Limunovog drveta, u kojoj su bili Milan, Dragomir Mihailović Gagi, Ivica Vdović Vd i Dušan Kojić Koja. Ta postava postade Šarlo akrobata gotovo odmah – čim punkeri u SKC-u ispljuju Gagija na koncertu gde je Limunovo drvo bilo predgrupa Pankrtima (februara 1980) i on odluči da se povuče. U knjizi Mesto u mećavi, Aleksandar Žikić tačno će sažeti priču o Šarlu: „Nikada trojica toliko različitih i tako jasno i čvrsto individualizovanih ljudi nisu delovali zajedno i nikada spontanost, mladalački bes i žar istraživanja nisu takvom snagom pogodili u centar. No Šarlo akrobata nikako nije bio grupa godine već mnogo više grupa trenutka, čija je misija bila da se pojavi, pretvori u pepeo sve iza i ispred sebe i nestane, ostavljajući u nasleđe remek-delo kao što je album Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“79 79

Mesto u mećavi, str. 17. 70

Uprkos svemu, Milan nije doživljavao Šarla kao nešto čime bi želeo da se bavi u životu. Hteo je da svira drugačiju muziku. Bio se ozbiljno zainteresovao za XTC i Talking Heads – baš ono što je Koju nerviralo. Valjda se jedna od ključnih razlika između njih dvojice pojavila kad je Milan rekao da želi sintisajzer u bendu. Koja je odsudno odbio. Februara 1982, na sastanku u beogradskoj kafani Proleće, Milan i Vd rekli su Koji da žele da bend prestane s radom. Tokom avanture sa Šarlom Milan nije sreo nove ljude s kojima bi mogao da istražuje u pravcu kojim je hteo da ide. Zato se obratio onima koje je već poznavao. U stvarnosti, Katarina II bila je Limunovo drvo s novim imenom: isto kao tri ili četiri godine ranije, opet su u bendu bili Milan i Gagi.80 Bili su bogatiji za to iskustvo punka i novog talasa i ono se moglo čuti s bine, ali to opet nije bilo konkretno jer je svako vukao na svoju stranu. U intervjuu koji je tih dana dao Džuboksu, Milan je rekao da članovi benda ne žele da se ograničavaju formom, što nije bilo tačno – pre će biti da to naprosto nisu umeli. Bila su prošla vremena „slika koje se razlivaju“ umesto da budu „smeštene u ram“.81 Ali, nije bilo nikog da ih urami. U postavi sa bubnjarem Dušanom Dejanovićem Džindžerom82 (povremeno se izmenjivao s Brankom Kuštrinom Mangom83) i basistom Zoranom Radomirovićem Švabom84 – takođe bivšim članovima Limunovog drveta – nedostajao je neko konkretan. Milan je umeo da bude sujetan, ali njegova sujeta nikada nije naškodila njegovoj razboritosti. Znao je da je njegova muzika tek na početku puta i znao je da i sam mora da se razvija i kao muzičar i kao instrumentalista. Više nije bilo dovoljno svirati gitaru na način na koji se sviralo u novom talasu. A i poruka je bila drugačija.

3. Bojan Pečar rođen je u Beogradu 22. marta 1960. godine. Svirao je violinu u nižoj muzičkoj školi i maštao da svira bas u grupi Deep Purple. Krajem sedamdesetih obreo se 80

Dragomir Mihailović Gagi rođen je 31. marta 1960. godine u Beogradu. Svirao je u Limunovom drvetu i Katarini II, sarađivao sa Du Du A i Vladom Divljanom na muzici za film Šest dana juna. Potom se iselio u SAD. 81

Saša Rakezić, Predrag Popović: „Romansa buke“, Džuboks 142, 14.6.1982, str. 20-22.

82

Dušan Dejanović Džindžer rođen je avgusta 1960, a umro je 16. novembra 2000. godine u Beogradu. Pretpostavka je da je smrt nastupila od prevelike doze heroina. 83

Branko Kuštrin Mango zamenjivao je Gorana Čavajdu u Električnom orgazmu, svirao potom sa Dr Spirom i ljudskim bićima i Grupom I. Obesio se ispred zgrade CK na Novom Beogradu aprila 1984, nekoliko dana po izlasku iz JNA. 84

Zoran Radomirović Švaba rođen je 14. septembra 1960. godine u Smederevskoj Palanci. Legendarni basista Električnog orgazma. Svirao je još sa grupama Butik, Muzej Sarvan, Dr Spira i ljudska bića, Katarina II i Du Du A. 71

u bendu Mama Co-Co, koji je svirao igranke i bavio se iznajmljivanjem opreme. Zatim je svirao u solidnoj jazzy postavi BG5, a onda se premestio u grupu Via Talas, u kojoj je pevala Mira Mijatović (1961-1991), ćerka tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ Cvijetina Mijatovića. Kod nje je uvek bilo dovoljno horsa, policija ju je čuvala i Bojan nije krio da ga je to privuklo bendu. „Mene interesuju samo muzika i droga“ – govorio je. Za drogu se starala Mira, a muziku je uobličio Bojan. Na albumu Perfektan dan za banana ribe kao autori su potpisani Bojan i Mira, ali jasno je da je to pre svega njegova ploča. Grupe, u stvari, nije ni bilo: Dušan Gerzić Gera je samo statirao na bubnju, pa su na albumu svirali Bojan, Milan i Vd. Svi su se već poznavali, Milan je upravo s njima upoznao heroin. To je trajalo sedam dana, a onda je uvek budna majka Danica pronašla pribor u kutiji radija. U stanu Mladenovića na Novom Beogradu izbio je skandal i Milan se povukao. U stvari, kroz Via Talas prvi put su se skupili oko muzike. Kad su u jednom trenutku, u proleće 1982, Švaba i Džindžer otišli iz Katarine, Milan je zvao Bojana da probaju da rade nešto zajedno. Svidelo mu se kako svira bas. Vd je došao da bude bubnjar. Onda je Vd dospeo u zatvor zbog petljanja s heroinom i Džindžer se vratio u bend. Margita je počela da svira s njima u jesen 1982. godine, na jednom malom sintisajzeru koji je Milan kupio za nju. Kad je video šta se dogodilo, Švaba je sumorno zaključio da je „pobegao na vreme“. „Nisam voleo Magi tada“ – rekao je – „ona nije bila iz našeg društva.“ Magi nije bila rock i to se jasno videlo. „Nema rocka bez bluesa“ – objasniće Švaba – „a ona nije imala ni b od bluesa.“ Ali, imponovala je Milanu. Bila je iz grada, a Milan je, isto kao i Koja, imao kompleks čekača noćnog autobusa. Isto kao i Milan, Magi je volela da čita. Isto kao Magi, Milan je imao tešku majku. To je bila ključna sličnost među njima. Ono što je Švabu odbijalo Milana je privlačilo: on nije video ništa loše u tome da Magi ne poznaje blues. Ona je pak unela neki znalački odabran komadić te magije klasične muzike i odmah je bilo jasno da je provetrila bend sa svih strana. To nije mogao biti novi Šarlo akrobata, ali činilo se da Bojan više odgovara Milanovom senzibilitetu nego Koja. Magi se sećala prve probe s Bojanom: „Odmah je menjao stvari, i to je odmah zvučalo bolje. Kao kad se sretnu Salijeri i Mocart, pa Amadeus na licu mesta pokaže da isto može biti drugačije i bolje.“85 Te jeseni svirali su po gradu i slagali pesme za album. Magino klasično obrazovanje prepoznalo je Bojanovu violinu iz niže muzičke. Ali oni se nisu sudarili s Milanovim instinktom nego su mu svojim znanjem čuvali leđa. Izgledalo je da bi mogli biti savršen sklop intuicije i škole. Da li ih je neko negde čuo pa ih pozvao u Zagreb na tamošnji Muzički bijenale ili je samo pozvao novu Milanovu grupu zato što je Šarlo u Zagrebu uživao neverovatnu slavu

85

Petar Popović: „Što dalje otići, to dalje stići“, Ćao, mart 1989, str. 16-18. 72

– to se pouzdano ne zna. Zanimljivo je bilo to da su putovali vozom i da ih je tako anonimne na železničkoj stanici u Zagrebu čekala grupa novinara. Imali su neobično uspeo nastup, posle kojeg su dobili neplaniranu konferenciju za medije i gostovanje na Radio Zagrebu sutradan. Kult Katarine u Zagrebu traje od te večeri u klubu Lapidarij. To je bilo u proleće 1983. godine. U Zagrebu su poslednji put svirali sa Dušanom Dejanovićem. Pričalo se da je izbačen jer je odneo sa probe nešto što mu nije pripadalo da bi kupio heroin, bio je u krizi. Zamenio ga je Ivica Vdović Vd, jedna dobra, nežna i senzibilna duša, jedan od najboljih bubnjara koje je dao Beograd. Najmlađi među njima (rođen 23. februara 1961. u Beogradu), Vd je i sam postradao od teških droga. Imao je nepune dvadeset dve godine, a bio je samo senka onog Vda koji je imao dvadeset. Pre Šarla akrobate svirao je u BG5 i Suncokretu. Svedoci njegovog kratkog života reći će da njegova misija ipak nije bila u sviranju. Sonja Savić je stalno naglašavala da je Vd celoj generaciji bio vizionar i učitelj. Uostalom, dok je neko sa pet godina slušao dečje pesmice ili narodnjake, Vd je sa gramofona svog oca slušao jazz. Osećao je muziku drugačije, to je bio način koji je za sve njih bio nov. Međutim, lako se vidi da su kroz bend već na početku prošle ozbiljne količine različitih droga. To je neophodno reći jer su droge nešto oko čega su se lakše okupili nego što bi oko muzike. Ipak, ne može se tvrditi da je sklonost ka drogama odredila sastav benda. Naprosto se sklopilo onako kako je Bojanu bilo po volji: i muzika i droga. Uz Bojana, Džindžera i Vda, Magi i Milan lako su se vratili drogama.

4. To je period kad su imali i prve zajedničke magijske rituale. Prema pričama saučesnika u tim seansama, bili su telemiti, sledbenici Alistera Krolija, o kome ima mišljenja da je tvrorac „modernog satanizma“. Suština njegovog učenja glasi: „Čini što ti je volja i neka to bude jedini zakon.“ „Za razliku od paternalističkih sistema koji se zasnivaju na otuđenju čoveka i potiskivanju njegove Istinske Prirode, Telema vraća čoveka samome sebi i ukazuje da je sva odgovornost na njemu.86 Kada se ulazi u Red Ordo Templi Orientis (OTO), obavlja se ritual inicijacije, tokom kojeg se izvlači tarot karta. Svaki član Reda ima svoju tarot kartu s kojom se poistovećuje. Magi je izvukla kartu Smrt, koja simbolizuje završetak određene životne faze (ključna značenja su: transformacija, promena, ponovno rođenje, san, hibernacija, napuštanje starog života i početak novog, odvajanje od nečega ili nekoga, kraj, prekid neke životne situacije).

86

Citat iz Predgovora Svetih knjiga Teleme. 73

Smisao rituala bio je u upijanju energije iz svemira, potrebne da bi se pojedinac usmerio ka ličnom napredovanju, a kasnije i za dobrobit zajednice. Oni koji su upražnjavali ove rituale odbacuju uvrežena mišljenja da magijski rituali nužno prate princip zla. Neki rituali obavljaju se određenim datumima (prvih dana godišnjih doba, na dan kada je objavljena Krolijeva Knjiga zakona, u danima punog meseca), a neki od rituala počivaju na seksu (unutar zajednice, sa nepoznatim osobama, s osobama istog pola). Magi se uvalila u to lako, kao što je u sve ulazila lako, kao većina drugih članova EKV, kao brojni među najvažnijim rock umetnicima u istoriji, kao većina gradske ekipe, kao mnogi koji su želeli da saznaju o sebi više, kao mnogi koji su ušli u to jer su optuživani da su loši. Magina generacija je upijala priče o tome kako su Led Zeppelin „prodali dušu đavolu“ i platili skupu cenu, i htela je da vidi šta zaista stoji iza toga. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka Krolijeva Knjiga zakona bila je među nekim domaćim rock muzičarima čitanija od dnevnih novina. To je odvelo jedan deo jugoslovenske rock scene u mnoge mistične, ali i mračne rituale, seanse i eksperimente. U to vreme delovanje Reda OTO na teritoriji SFRJ bilo je zabranjeno. Zato su svedočenja oskudna. Magi kao Magi, u šta god da bi se uvalila išla je do kraja, pa će vrlo brzo po Beogradu krenuti priče o njenoj promiskuitetnosti. Anegdota iz knjige Monaha Arsenija, gde Magi na slavi kod prijateljice čini „nedostojno delo“ s popularnim glumcem svog vremena,87 potiče iz tih faza njenog života kad se za nju dvosmisleno govorilo po gradu da je Black Magic Woman.

5. U to vreme u celoj Jugoslaviji nije bilo mnogo studija za snimanje zvuka. Svi su oni uglavnom bili organizovani u okviru glavnih radijskih stanica, a njihova aktivnost bila je često prilagođena potrebama izdavačkih kuća. Privatnih studija je bilo malo i bili su skupi. Nije bilo druge nego da se Katarina II obrati Encu Lesiću, kod koga je Milan snimao sa Šarlom. Enco ih je pustio da snimaju u vreme kad je studio prazan, a oni su obećali da će da mu plate čim počnu da sviraju za novac. Snimatelj je bio Miroslav Cvetković Cvele, posle ćemo ga bolje upoznati kao basgitaristu Bajaginih Instruktora. Cvele je možda još važniju ulogu imao kao električar: u Encovom studiju Druga maca uvek nešto nije funkcionisalo, a Cvele je popravljao kako je znao i umeo. Nekad je to moglo da potraje. Tako je bilo i te večeri kad je Katarina II došla na prvi termin. Cvele je uzeo da premosti nešto, a oni su otišli u sobu u kojoj se snimala ritam-sekcija. Kad ih je pozvao, nisu se odazvali. Otišao je da ih potraži i pronašao ih posedale po podu, urađene, s priborom razbacanim svuda uokolo. Cvele se 87

Bog i rokenrol, str. 94. 74

naljutio, rekao im da tako neće ići i isterao ih napolje. Sutra uveče došli su da snimaju kao da ništa nije bilo. Pošto nije znao kada će dobiti novac i da li će ga uopšte dobiti, Enco je razvukao snimanje na jedno pet meseci i nije ga nikad završio. Ipak, s tim što su imali mogli su da kontaktiraju sa izdavačima. Produkcija gramofonskih ploča Radio-Televizije Beograd, čiji je direktor Stanko Terzić redovno pio s Ravasijem u Lovcu – odbila ih je. Nadležnom uredniku u PGP-u – zvao se Đorđe Debač – njihovi tekstovi nisu se učinili „podobnim za vaspitavanje omladine“. Rekao je Milanu da mu neke od pesama liče na „kolektivno davljenje mačaka“. Debač je na svakom mestu potvrđivao ono što se oduvek znalo o njemu – da je vrstan pedagog.88 Konsternirani Milan rekao mu je da je svinja.89 Muzičari koji su pripadali novom talasu voleli su tada da se izruguju na račun starijih muzičara, videli su da se tako radi u Engleskoj. Srđan Marjanović bio je među onima koji su im bili najčešće mete. Ali, pošto slučajnosti ne postoje, posle je Srđan ispao jedini koji ih je prepoznao. On je tad imao svoju kantautorsku karijeru i paralelno bio urednik u ZKP RTV Ljubljana. Nije se mešao u poruke, ali im je uradio „završnu glazuru“ tako što im je zabranio da snimaju instrumentale. I nije bio zadovoljan snimcima koji su izašli iz Druge mace. Dao im je sto sati i producenta Đorđa Petrovića u takođe privatnom studiju Aquarius. Milan i Magi su rešili da prihvate. Nisu imali vremena. Kako da rade na novim pesmama dok ne snime ove koje su svakim danom starile. Pre nego što će početi snimanje, nakratko su se rastali od Vda. Bubnjar je završio u zatvoru i izgledalo je da će tamo i ostati. Milan i Gagi rešili su da zovu Firčija. Jednog prepodneva došli su u Novi Sad i banuli mu „na gajbu“. U to vreme Ivan Fece Firči važio je za najzanimljivijeg bubnjara u Vojvodini. Rođen u Novom Sadu 10. septembra 1962. godine, svirao je sa Slobodanom Tišmom u postavama La Strada i Luna, zatim je bio član grupe Jakarta, a pre svega toga imao je grupu Šta (sa Nenadom Čankom, budućim političarem). Jednom su negde svirali zajedno sa Limunovim drvetom i tada su se upoznali, Milan, Gagi i on. Posle su se družili onoliko koliko im je blizina Beograda i Novog Sada dozvoljavala. Firči je bio oduševljen pozivom da promeni bend. Voleo je način na koji je Milan svirao gitaru. „Imao je strašan ritam u desnoj ruci“ – priča Firči sa strašću u očima. Pamti da je Milan u to vreme bio energičniji i nasmejaniji nego kasnije. I da „nije imao ni jednu jedinu predrasudu“. Milan i Gagi doneli su Firčiju kasetu sa snimcima iz Druge mace da se upozna s pesmama. Međutim, Vd je neočekivano pušten na slobodu. Milan je pozvao Firčija i

88

Debač je vrlo retko svraćao do svog radnog prostora. Doneo je od kuće stari mantil i okačio ga o čiviluk. Kad god bi ga neko tražio, njegove kolege iz kancelarije pokazale bi u pravcu čiviluka: „Tu je negde, tu mu je mantil“. 89

Vrati unatrag, str. 82-83. 75

saopštio mu da su ipak odlučili da podignu moral Vdu tako što će ga uključiti u snimanje. Možda je i Magi ponešto pomogla, tad je već bila sa Vdom. Đorđe Petrović se seća da je album snimljen lako i brzo, krajem decembra 1983. godine. Bili su odlično uvežbani. Sve eventualne dileme rešili su još na probama jer ih je Đorđe stalno obilazio i ispravljao im greške. Snimali su tako što su zajedno svirali Milan, Gagi, Bojan i Vd, ostao bi snimak basa i bubnjeva, neke gitare snimljene su ponovo a neke dosnimljene, Magi je sama snimala na kraju. Đorđe kaže da ga je Milan pitao za sve, ali da je na kraju sam donosio odluke jer je imao nepogrešiv osećaj za konačan oblik zvuka. On je ostavio na Đorđa najjači utisak. Vd je impresionirao tehnikom, ali se videlo da ne može da drži tempo. Đorđe, takođe, hvali kreativnost koju je Gagi pokazao na snimanju. Seća se da je Magi snimala na modularnom sintisajzeru roland (model 100) i jednom prophetu. Pošto nisu morali da gube vreme na beskrajna ponavljanja, mogli su da se posvete traženju novih boja. Posebno su radili na solu u pesmi Radostan dan, solu koji je na kraju odsvirao Petrović. Đorđe je zapamtio Magi kao posebnu osobu. Jednom ga je slušala kako se izgovara da ne prihvati neki posao. „Znam“ – rekla mu je – „ne možeš da radiš nešto što ti se ne sviđa, je l’ da?“

6. Ploča Katarina II (ZKP RTV Ljubljana, 1984) ispašće, na kraju, jedan od najzanimljivijih prvenaca jugoslovenske muzike uopšte. Možda se njima taj put činio dug kao večnost, ali objavili su album relativno brzo, svega godinu i po otkad je Magi došla u grupu. To nije bilo dugo, a pokazalo se korisnim po bend jer su snimci iz Aquariusa bili za klasu bolji. Novinar Vojislav Pantić opisao je ovako taj album: „U muzici, Šarlova punkoidnost elegantno je promešana kroz Magino i Bojanovo klasičarsko nasleđe, a u tekstovima Milanova artistička senzibilnost kroz Gagijevu blago naglašenu angažovanost. Zaboravljenom zvuku hammonda s Margitinog sintija suprotstavljaju se ovde nove ideje, suzdržani beli reggae grupe Police i funk Talking Headsa. Headsoidan je i Milanov način ispevavanja, često recitovanje i brojni krikovi.“90 Dragan Kremer će kasnije komentarisati da je Milanu trebalo dugo da „zaista pusti glas iz grla, da se oslobodi i peva otvoreno dišući, pa se pomagao izdiranjem“.91 U Ritmu je tačno rečeno da su neke pesme nosile osećajnost novog talasa, ali je post new wave doba otpočelo upravo ovom pločom. Katarina II ustoličila se ovim albumom na dotad upražnjenom tronu velikog art-rock sastava, kakav do tada nismo imali.92 90

Vojislav Pantić: „Dobar vetar uz lice“, Pop Rock 139,10.1.1990, str. 26.

91

„Mesto pod ponjavom“.

92

„Milan Mladenović – diskografija“, Ritam, Vol. V, broj 4, novembar 1994. 76

Uz to, Katarina II prepoznata je kao ultimativno urbani bend, što je značilo da neće dospeti do publike izvan najvećih gradova, to jest – da neće zaraditi novac. Oni su pak otkrili da svi imaju sličan način života i da su došli do svoje muzike. Bilo ih je baš briga za sve drugo. Svako od njih bio je jaka ličnost i imao snažnu stvaralačku energiju. Milan je bio frontmen, on je bio poruka i glas iz grla, muzika su bili Magi i Bojan. Milan je bio pesnik koji svira gitaru i ono što bi u početku donosio na probe kao muziku bio je samo tlocrt, kuću bi posle sagradili Magi i Bojan. Magi je volela da kaže da joj je Milan bio leva a Bojan desna ruka, a ona se samo trudila da ih koordiniše. Zato je njeno mesto u bendu bilo složeno. Objašnjavala je da je njena uloga, u stvari, bila da sve te divlje duše, uključujući i svoju, usmeri ka jednom cilju – muzici. To im je svima bio zajednički cilj, pa su tako rešili da svoju muziku potpisuju zajedno, kao Katarina II, čak i ako bi neko doneo na probu gotovu pesmu. Stihove su pisali Milan i Gagi: pet pesama napisao je Milan, dve Gagi, jednu su napisali Gagi i Milan zajedno. Stihove za Kad krenem ka napisali su zajedno Bojan, Magi i Milan, tako što bi svako od njih dodao po jedan red. Magi je ispričala da je smeh u pesmi Kad krenem ka posveta Arsenu Dediću i njegovoj Ti se smiješ, Magina fascinacija Arsenom trajala je i dalje. U to vreme, Katarina II je imala prostoriju za rad u Domu omladine. U jednom intervjuu Magi će ovako opisati taj komad radnog prostora: „Prostorija u Domu omladine je jedna svlačionica, potpuno u betonu, sa ogledalima ukrug i lampama iznad svakog ogledala, tako da je jako svetla i ima ceo jedan zid sa keramičkim pločicama, na kome su dva odvratna lavaboa, puna opušaka koje su pobacali jazz-muzičari Doma omladine koji su tamo vežbali dok smo mi snimali ploču. Ja tu prostoriju zovem ’soba s prozorima na Hyde park’. U njoj nakon dva sata sviranja imaš osećaj da si tamo već petnaest dana, i da ćeš vrlo skoro da poludiš ako ne izađeš makar malo, i gde posle svake pesme panično otvaraš vrata, koja mora da su zatvorena dok sviraš, da bi zvuk izašao napolje, taj veliki zvuk koji nas sve pritiska i guši... Tako izdržavamo, ali grozno. Bolno je.“93 Jedna zajednička prijateljica obišla ih je jedne večeri. Kad se proba završila i svi izašli napolje, ona je pošla napred. U jednom trenutku shvatila je da je niko ne prati, okrenula se i videla Magi i Vda kako se ljube.

7. Posle Duleta Pančića, koji im je bio, kao, prvi menadžer, ali mu organizacija koncerata nije išla od ruke, menadžer Katarine II bio je Voja Nešić. On je bio iz društva koje se skupljalo u Lovcu i Parku: Sale Užas, Bojan Zagorac, Ana Milovanović, slikari Vlasta i 93

„Margitine oči boje meda“. 77

Štule, lekar Bane Piščević. Dolazio je i Dragoš Kalajić, mada je bio znatno stariji. Dolazio je i Bojan Pečar. I Margita je dolazila, ali ređe. Voja je pamtio Bojana po dugoj lacoste majici, žutom džemperu i „bubi“ koju je vozio – mada je ponekad vozio i ćaletov mercedes. Margitu je pak pamtio po tome što je forsirala tu neku mistiku oko sebe, bila stalno nedorečena i vukla za sobom po pet udvarača kojima je u isto vreme „bacala mamac“. Voja je to smatrao „klinačkim ponašanjem“, ali nije sporio da je imalo uspeha. On je tad studirao ekonomiju i učestvovao u organizaciji svirki na svom fakultetu. Za jednu od njih pozvao je Katarinu II. Preduzimljivi Milan pitao ga je odmah da li bi mogao da im organizuje još neku. Voja im je pomogao oko koncerta u zagušljivom koncertnom prostoru u Skadarliji koji se zvao Pivara, a posle toga počeli su da rade zajedno. Radili su i za fiksni iznos i za procenat od ulaznica. Nekad bi fiksni iznos naplatili tako što bi „sakrili“ miksetu dok se organizator ne predomisli (to im se desilo u Umagu), nekad bi ih organizator častio za još četvrtinu sume (a gde drugde nego u Sarajevu). Kao i svi drugi bendovi, ponegde bi pukli kad su išli na procenat a došlo malo ljudi. Putovali su Vojinim crvenim „kecom“ i Bojanovom „bubom“, vozovima i autobusima. Kad je izašao album, vežbali su šest dana nedeljno. Ali videlo se da Vd posustaje. Sve više je usporavao i sve češće ispadao iz ritma. Ponašao se čudno: po toplom vremenu nosio je flanelsku košulju, džemper, jaknu i unterciger ispod pantalona. Jednom je u vozu izvadio iz džepa punu šaku tableta i progutao ih odjednom. Otišao bi u apoteku, kupio sirup za kašalj i popio ga na eks. Umeo je da pozajmi od svakog pomalo para, pukne se i onda se nikome ne javlja dva dana. Konverzacija mu je išla sve teže. Jednom su ga zatekli u hotelskoj sobi kako leži pokriven čaršavom, stondiran, kao da je mrtav. Bojan je uhvatio čaršav, pokrio ga preko glave i trijumfalno objavio u svom posebnom shvatanju humora: „Imamo leš u sobi.“ U jednom trenutku bilo je jasno da Vd – suočen sa tajanstvenom bolešću koju je osećao u sebi – ne može više da svira. (Posle je išao u London na preglede i vratio se kao jedan od prvih Jugoslovena obeležen sidom.) Posle koncerta u SKC-u, kad je bez dogovora s bendom izašao na bis i pokušavao da svira, a njegovi jedva nekako uspeli da ga svuku s bine, Milan je pozvao Firčija. Firči je spakovao bubnjeve i doputovao prvim autobusom. U početku je stanovao kod Milana i spavao na trosedu na izvlačenje u dnevnoj sobi. Odlazili su zajedno na beogradske žurke tog vremena i vraćali se noćnim autobusima s Trga republike. Firči se seća da je prva proba trajala osam sati. Tada su imali prostor u klubu Akademija. Firči je došao pre svih, seo za neki klavir koji je stajao tamo i uzeo da nabada Bahov Menuet u d-molu. Magi je došla i stojeći počela da svira s njim u četiri ruke. Nije govorila ništa, samo se smejala. Tad je već prekidala s Vdom. To je bila godina kad je počela s ritualima opraštanja. Provela je noć sa Srđanom Vejvodom kad je putovao u Alžir na dve godine. Ljuba Đukić

78

kaže da je pokušala s njim isto kad joj je ispričao da se ženi i odlazi za Ameriku. Vraćali su se s neke zajedničke svirke u Sloveniji. Magi je pokušala da ga zatvori u spavaća kola u vozu. On je odbio, bio je sveže zaljubljen.

8. Posle dužeg vremena uživali su na probama, jednom prilikom, tek onako, izneli su binu i instrumente iz Akademije i održali koncert na uglu Knez Mihailove i Rajićeve. Sloba Konjović je najavio na Studiju B dramatičnim glasom: „Nešto se događa u gradu“. Skupila se gomila ljudi. Kad je došla milicija da ih rastera, koncert je već bio završen. Ipak, Magi se žalila na Firčijev ego. Oni su hteli da grupa bude iznad svakog od njihovih ličnih ega, a Firčijev ego bio je zbilja ogroman i on se starao da se to uvek primeti. Milan je umeo da bude otrovan prema njemu. Na pitanje da li je istina da je jednom prilikom, na probi, zagrizao zubima stolicu i tako je podigao od nemoćnog besa, Firči će pogledati pred sebe i smrknuto reći: „Iznervirao me je.“ Onda je otišao Gagi. Čekalo ga je odsluženje dugova domovini zbog posedovanja hašiša. Tad je pao i najbolji ortak benda Bojan Zagorac, i još dvojica njihovih prijatelja. Kao za inat, svako od njih četvorice imao je kod sebe nešto drugo. Zagorac je pao zbog marihuane. Mora biti da su policiji izgledali kao pokretni sajam droga. To je bio glavni razlog da se rastanu od Gagija. Bila su, međutim, još dva razloga. Neposredno pred Gagijev zatvor on i Milan posvađali su se oko puta kojim je Katarina trebalo da ide. Gagi je hteo da se bend pomeri prema jazz rocku, mada taj termin valja uzeti vrlo uslovno i mada je ostatak benda bio odsudno protiv: niti su umeli to da sviraju, niti ih je interesovalo. Treći razlog je bila Gagijeva neobična lenjost. Postoji čitav niz potresnih svedočanstava o njegovoj lenjosti. Od toga da je Milan dolazio po njega da ga probudi kako ne bi zakasnio na probu koja je počinjala u četiri popodne, do toga da ga je mrzelo čak i da unese svoje pojačalo u gepek auta. Svađa se desila ispred SKC-a. Firči kaže da je bio prisutan kad je Milan saopštio Gagiju da nije više u bendu. Kaže da su onda prešli ulicu i seli na klupu ispred restorana Polet. Razgovarali su o tome da uzmu drugog gitaristu, ali je Milan odlučio da može sam i dao sebi tri nedelje da prearanžira gitarske deonice. Radio je neprekidno. Firči, koji je u međuvremenu promenio adresu, posetio ga je jednom i našao ga prstiju krvavih od vežbanja. Posle su svi podelili odgovornost među sobom i izašli iz svega tako što su bolje svirali. Na prvoj probi našli su da im Gagi ne nedostaje. Kao da su imali nov bend. Uostalom, i imali su ga. Gagi im je zabranio korišćenje imena jer ga je bio zaštitio u patentnom zavodu. Magi će pak reći da to uopšte nije ni bilo bitno. Kad neko ko je dao ime bendu nije više u bendu – nije li logično da to sada bude drugi bend?

79

Tako su postali Ekatarina Velika. Kako je jednom rekao Milan, „slično, ali ne baš isto“.94 Punkerska ekipa čekala ih je ispred SKC-a i podrugljivo im dobacivala, preko piva: „Aaa, promenili ste ime? Kako se sad zovete? Žedna vena?“

9. Na svirke su putovali Vojinim „kecom“ boje trule višnje. Tada je Vojin nadimak bio Tunga. On bi vozio, Magi bi sedela napred, Milan, Bojan i Firči gužvali bi se pozadi. Jednom, negde u Bosni, Voja ih je provozao na dva točka između ograde mosta i autobusa koji je pokušavao da ukoči. Firči je vrištao od straha. Magi ga je smirivala: „Nemoj da brineš. Voja vozi trke.“ Firči se još seća da su pobegli s koncerta u Osijeku jer ih je na bini napao ogroman roj komaraca. Dok su se snašli, publika se već bila razbežala, pa ni njima nije preostalo drugo. Bežali su prema Vukovaru kad im je pukla guma. Rezervnu gumu nisu imali. U Vukovaru su pokušali da ukradu gumu s jednog „keca“ iste boje, a onda je vlasnika auta probudilo cviljenje dizalice. Na kraju su jedva pobegli, tako bezglavo da su još pedeset kilometara vozili bez gume – u pogrešnom pravcu. O Firčiju vladaju razne kontroverze, ali jedna je stvar nesumnjivo tačna: uvek je bio protiv svih droga. Govorilo se za njega da mu droge nisu ni potrebne, da je on sam sebi najkvalitetnija droga, i bilo je neke istine u tome. On je odmah primetio da su probe najbolje kad su svi na istom, a kad su svi na nečem drugom, od svirke nema ništa. Kad bi se Bojan uradio, uvek bi mu svaki tempo bio prebrz ili prespor, badava je Firči donosio na probe kasetofon da mu to dokazuje. Uvek s energijom koja je preticala, Firči je umeo da dođe pre svih, pretrese prostor u kojem su vežbali i pobaca sve što nađe. Bilo je svađa zbog toga.

10. Kad je došlo vreme za snimanje, tražili su od izdavača tada najbolji studio za snimanje zvuka u zemlji, a to je bio Studio SIM u Zagrebu. Naslovljen po inicijalima suvlasnika (Smolec – In der Mühlen), bio je to prvi digitalni studio u Jugoslaviji. Dobili su razuman broj sati, ali im je izdavač obračunao dnevnice koje su jedva pokrivale skroman hotel i dva skromna obroka dnevno. Zagreb je uvek bio skup grad. Da bi im pomogao da uštede novac, Tomo In der Milen pozvao ih je u svoje ogromno potkrovlje na Zrinjevcu. Čim su se uselili u Kralja Tomislava 18, Magi se odmah smuvala s Tomom. On se i danas jasno seća tog momenta: „Kliknuli smo u sekundi.“ Privukle su je njegove oči i 94

TV Poster, RTS 1992. 80

neverovatna energija. Tomo je sin Nemca i Hrvatice, rođen u Nemačkoj, koji je prvu hrvatsku reč progovorio tek kad je s pet godina došao da ostane u Zagrebu i nosi krst zato što je Nemac. Kao u kakvom jeftinom stripu, stalno bi naletao na narodne heroje koji u svojoj istorijskoj pravednosti ne bi videli razliku između esesovca i deteta. Ali to mu je samo davalo nove motive. Bio je drugačiji i likom i delom. Ošišan kao Indijanac, s uočljivom riđom bradom, obučen po sopstvenoj modi, veseo i nasmejan, uvek u letu s mesta na mesto, veliki radnik, dobar gitarista, odličan surfer – Tomo joj je sasvim imponovao. Ipak, pošto svaki muškarac zna da ženama nikada nije dovoljno impresija, Tomo ih je jednog popodneva provozao do Maribora, isto kao Voja prošle godine u Bosni, pa je Firči na zadnjem sedištu još jednom plakao od straha. Magi se smejala i zaljubljeno gledala u Tomu. Bila je to ljubav blizu apsolutne: studio, kuća. Kao uvek kod nje – ili sve, ili ništa. „Bila je to bliskost do potpunosti“ – kaže Tomo. „Nismo imali osjećaj da će to stati.“ U to vreme Studio SIM je bio zauzet dvadeset četiri sata dnevno. Smolec je preko dana snimao s Plavim orkestrom njihov prvi LP Soldatski bal, Tomo je snimao noću s Ekatarinom Velikom. Blizanci Ćeremida iz Orkestra – basista i bubnjar – bili su impresionirani kada su čuli da Magi ima apsolutan sluh. Dobričine i veseljaci, cupkali su za njom po Zelengaju, kuckali prstima o drveće i zapitkivali „koji je to ton“. Firčiju je bilo posebno teško jer je preko dana snimao bubnjeve za Plavi orkestar, a noću za Ekatarinu Veliku. Proces rada Ekatarine Velike izgledao je ovako: najpre se snimala ritam-sekcija, zatim je Milan snimao gitare i pevao, Margita je snimala na kraju. Na samom snimanju nije bilo većih problema. Kad bi se uradio uoči snimanja, Bojan je umeo da svira loše, ali to se nekako rešavalo. Milan je držao drogu pod kontrolom. Tomo tvrdi da je Magi u tom periodu bila čista. „Dok je bila kod mene u stanu, siguran sam da se nije drogirala. Pošto smo provodili dvadeset četiri sata dnevno zajedno, ja bih to morao da znam.“ Jednog dana posetio ih je Aleksandar Žikić i ostavio jedan od retkih zapisa s njihovih snimanja uopšte. „Ekatarina je na snimanju delovala upravo onako kako grupa treba da deluje: nekoliko ljudi svesno opredeljenih za određenu stvar, koju nose u sebi i znaju kako da je pretvore u zvuk“ – zapisao je Žikić u svojoj knjizi o Milanu. „Različiti temperamenti Ekatarininih članova, koji su često na koncertima dovodili do unakrsne podele zadovoljstva: jednima bi se dopalo, drugima bi bilo bezveze, perfektno su se (...) uklapali, čime je mogućnost konflikta bivala svedena na minimum.“95 Na kraju, do konflikta je ipak došlo – Firči se posvađao s Tomom. Po Tominoj verziji, to je bilo zato što se neke male „splash“ činele koje je Firči svirao nisu čule onoliko jako koliko je Firči hteo. Po Firčijevoj verziji, došlo je do prekida grejanja u vili. Snimanje

95

Mesto u mećavi, str. 137-138. 81

je prekinuto i Milan, Bojan i Firči rešili su da otputuju u Beograd. Kad su se nekoliko dana kasnije vratili, našli su da su Tomo i Magi u međuvremenu bili neobično aktivni. Gotovo da su popunili kanale igrajući se s emulatorom, najnovijom studijskom igračkom tog vremena. Firči kaže da su ostavili jedan, a zatekli sasvim drugi zvuk. Onda je on stavio prste jedne ruke na reglere kanala s emulatorom, a prste druge ruke na kanale s bubnjevima i rekao: „Ili ovi levo, ili ovi desno.“ Milan je ćutao. „Ali“ – kaže Firči – „videlo se da mu je bilo drago.“ Na kraju je Tomo napustio snimanje, a konačni remiks uradio je Vladimir Smolec. Šetajući po jednom od najlepših delova Zagreba, na putu do studija, Magi je tih dana rekla Milanu: „Ko zna kad ćemo ovako bezbrižno šetati ovuda.“96 To je bilo u januaru ili februaru 1985. godine, jedne od najlepših u našim životima. Šta je ona to tada videla što mi nismo?

11. Album Ekatarina Velika objavljenje u proleće 1985. godine, u jednom za njih sasvim nezavidnom diskografskom trenutku. U isto vreme, Diskoton je beskrajno doštampavao album Bijelog dugmeta s Tifom, PGP RTB je objavio S druge strane jastuka, album Bajage i Instruktora sa praktično jedanaest hitova, ali sve je to bilo malo prema Jugotonovoj investiciji u Soldatski bal, album Plavog orkestra. ZKP RTV Ljubljana nije ni mogla ni htela da im parira Ekatarinom Velikom. U jednom rezimeu Ekatarine Velike Vojislav Pantić je izveo zanimljivo poređenje: „Za razliku od tri navedena sastava, koji su svoje omote peglali tako da budu po ukusu male dece i starih čika, sa omota grupe Ekatarina Velika gledali su Milan, Magi, Bojan i Firči, iscrtani po licu i telu raznim simbolima, nalik indijanskoj obrednoj tetovaži. Omot krajnje psihodeličan, čak mističan, pakovao je mnogo otvoreniju ploču od prvenca, no ipak dovoljno daleku od šablona neophodnog za tiraže izražene u stotinama hiljada primeraka.“97 To je bilo tačno. Album je bio kompaktniji i komunikativniji od prvog. Ako je izgledalo da se na prvoj ploči obraćaju isključivo sebi samima, na drugoj su već počeli da razgovaraju s nama koji smo ih slušali. Pesme su bile jednostavnije i pročišćenije, kao da su preko noći stekli zrelost za koju su obično potrebne godine. To je lako moglo da bude zato što Gagi više nije bio u bendu. Gagijeva muzika bila je drugačija od njihove. Tek je taj album zapravo bio konačan kraj Limunovog drveta. „Ova ploča je mnogo otvorenija od prethodne“ – rekao je Milan za drugi album. „Imali smo nekoliko stvari za nju još letos. Izgledalo je da će ploča biti užasno mračna i teška i da neće moći da je sluša niko osim nas. Međutim, kad smo počeli da radimo 96

Isto.

97

„Dobar vetar uz lice“. 82

stvari, sve je izašlo za petnaest ili dvadeset dana, samo od sebe, i desilo se da smo od onih mračnih tekstova i ideja napravili neke vesele pesmice. Baš mi je drago što je tako jer sada ploča ima i težinu i vedrinu i raznovrsnija je.“98 Bilo je uglavnom tako, s jednim malim neslaganjem: ta vedrina nije izašla i tu nema veselih pesmica. Ekatarina Velika je tamna, tajanstvena i krajnje asocijativna ploča. Ritam je u svojoj retrospektivi Ekatarine Velike tačno pronašao da je to jedan od začetaka darka kod nas.“99 Na tom albumu oni su pevali o sebi i svojim neverovatnim životima i uspevali da postignu univerzalnost poruka, mada su one često bile lične. Nisu odmah imali sasvim svoj zvuk, ali su odmah imali svoju poetiku. Za razliku od Bajage, koji se pojavio na diskografskoj sceni iste godine i uneo radost u pesmu – oni su donosili zabrinutost. Imali su u sebi taj weltschmerz, svetski bol ili večnu tugu100 svog vremena – koji je bio razorne samodestruktivne energije. Već tada nije bilo neophodno tumačiti njihove stihove, trebalo ih je slušati i osećati, prepoznavati ili ne. Ako bi se pak analiziralo, to se činilo isključivo na vlastitu odgovornost. Oči boje meda je svakako bila pesma o heroinu, ali je mogla zvučati i kao topla ljubavna pesma. Ali Tatoo je već mogla biti i pesma o jednoj vrsti depresije koja je nastajala u tim generacijama zbog činjenice da svet nikako nije onakav kakav im je lažno predstavljan, mogla je biti i pesma o drogama i pesma koja je upućivala u okultističke seanse koje su u to vreme imali. Svako je, dakle, mogao da sluša i čita njihove pesme kako je hteo – i to je uvek bila najveća vrednost njihove poezije. Na drugom albumu Magi je sama napisala stihove za pesmu Zaboravi ovaj grad. Neke stihove prvi put su radili Milan i Magi zajedno, i od toga su na kraju ispale čak dve pesme: Olovne godine i To sam ja. Magi je zajednički rad opisala na svoj način: „Napravi se atmosfera i onda se... sledimo. Jako kratke reči, to nisu više rečenice, to su samo kratki opisi nečega. Stanja, ili bilo čega drugog.“101 Posle drugog albuma nisu odmah bili shvaćeni i prihvaćeni ni u svim urbanim područjima, ali s tim albumom postali su važan bend. Bile su u Jugoslaviji stotine dobrih bendova, ali bilo je malo važnih. Kad je u Dečijoj pesmi rekao da „nije dobro Bijelo dugme, nije dobra Katarina“, Koja je hteo da se izrugne, ali je nekim naporom instinkta razumeo šta je stvarno važno. Bili su definitivno važna grupa u Beogradu već posle 98

Mesto u mećavi, str. 106-107.

99

„Milan Mladenović – diskografija“.

100

Po Vikipediji, Weltschmerz je popularan izraz koji je prvi uveo nemački pisac Žan Pol, a dovodi se u vezu sa romantičarima s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Tim izrazom pokušao se objasniti i opisati kolektivni osećaj žalosti i bespomoćnosti koji je u to vreme bio zahvatio hiljade mladih ljudi, pretežno umetnika i intelektualaca. Reč je o sentimentalnom i bolećivom osećanju cele jedne generacije, a što je bila njihova reakcija pred zlom, nepravdom i besmislenošću koji su – kako im se činilo – obeležavali svet u kojem žive. Mladi ljudi, najčešće pod uticajem poezije, snažno su podlegali svetskom bolu i neretko bežali od njega samoubistvom. 101

Mesto u mećavi, str. 124. 83

drugog albuma, a s trećim će već moći da kažu da su jugoslovenski važni. Ali, pre trećeg, morali su najpre da promovišu drugi album i da opstanu kao bend.

12. Početkom marta 1985, Petar Popović je napravio akciju „...Bolje vas našli“. To je u praksi značilo da je prva postava dolazeće beogradske scene svirala pet dana u kultnom zagrebačkom klubu Kulušić. Bio je to prvi iskorak benda pod novim imenom. Ostavili su odličan utisak. Mogla se jasno osetiti kohezija koja se s Gagijem u bendu nije događala. Zvučali su jasnije, pročišćenije, dinamičnije. Isto su tako zvučali i u malom klubu u Torinu, 22. marta. Bili su poneli ploče da ih prodaju tamo i prodali bi koliko god da su poneli. Svi smo žalili kad su Milan i Firči brzo posle toga otišli u vojsku. Vojska je bila najveći neprijatelj rock scene u SFRJ. Ništa nije tako moćno i tako negativno uticalo na scenu kao vojska. Umetnički razvoj pojedinca ili grupe brutalno je prekidan na godinu dana. U drugim zanimanjima šteta od takvog prekida mogla je da se uopšte ne oseti, ili je bila mala. U rock muzici, pogotovo sredinom osamdesetih, kad je izgledalo da se sve ubrzava – šteta je bila nemerljiva. Vojska je stajala nad čitavom scenom kao zla kob. Mada je vojska sama po sebi bila direktno izrugivanje slobodi ličnosti koju je zagovarala rock kultura, ona je ipak jednom radoznalom umetniku mogla ponuditi sasvim nova i dragocena iskustva. Oni muzičari koju su želeli da žive od muzike nisu bez vojske mogli da procene gde su tačno u vremenu i prostoru. Iskustvo vojske podarilo je rock kulturi i neke značajne radove (Pjesma mom mlađem bratu, Nazad u veliki, prljavi grad ili Neke su žene pratile vojnike). Bilo je nečeg kontradiktornog u odnosu vojske i rock kulture. S jedne strane, čuveno vojno geslo „A ko ih jebe, što da ne idu u vojsku“ pre svih se odnosilo na muzičare. S druge strane, kad bi došli u vojsku i prijavili da sviraju, niko ne bi bio više privilegovan od njih. Najpre je otišao Firči. Suočen s mogućnošću da služi vojsku u Rijeci, a sveže zaljubljen u Riječanku Marinu Perazić, prihvatio je da ode malo pre nego što bi konačno morao. Milan je bio ljut na Firčija kad mu je samo javio da ide u vojsku. Kao da je to nešto najnormalnije na svetu. Bojan je potrošio dane da nauči Firčija kako da se oslobodi služenja, čak mu je predlagao da poljubi nekog od vojnika pa da ga otpuste.102 Firči je gledao u Bojana i nije bio siguran da dobro čuje: „Da poljubim nekoga? Ja?!“ Milan, koji je uvek znao šta hoće, otišao je s planom da odmah bude oslobođen. Tako je i bilo, oglašen je nesposobnim i vraćen kući. Bio je gotovo slep na jedno oko. 102

„Ivan Fece Firči Biografija“, Poznati.info, 18.1.2013.

file:///H:/02%20Aktuelno/Knjiga%20mrtvih/EKV/Ivan%20Fece%20Fir%C4%8Di%20Biografija.htm 84

Vojska se pak poigrala sa Firčijevom sudbinom. Kad je otišao u vojsku, izgubio je mesto u timu. Ipak, nikada nećemo do kraja saznati je li vojska podmetnula Firčiju nogu – ili ga je sačuvala.

13. U maju 1985. godine, Ekatarini Velikoj bio je, dakle, potreban bubnjar. Bojanove šetnje kroz tempa i raspoloženja nametale su potrebu za čvrstom i stabilnom ličnošću koja bi bila isto tako čvrst i stabilan bubnjar. Njihova prva želja bio je Srđan Todorović Žika, bubnjar Discipline kičme. Žika ih je, međutim, odbio. U to vreme bubnjar Električnog orgazma Goran Čavajda Čavke bio je u zatvoru zbog obijanja apoteke. Zamenjivao ga je Ivan Ranković Raka, koji je godinu ili dve ranije bio bubnjar grupe Tvrdo srce i velike uši. Električni orgazam je bio dobar primer potrebe za „čuvarem tempa“, i Raka je svoj posao obavio savršeno – mada je Čavajda u tom periodu nesumnjivo nedostajao. Sa Rakom, Električni orgazam je postao tvrd rock’n’roll bend. Ipak, Raka nije bio naročito popularan u takozvanom urbanom miljeu, koji je stajao nasuprot takozvanog seljačkog. Pripadnici urbanih krugova smatrali su sebe višim bićima. Raka nije bio takav. Kad je upao u to društvo, nastavio je da se druži sa ortacima iz kraja. Zato je uvek ostajao sumnjiv. Srđan Gojković Gile sugerisao je Milanu da bi Raka mogao biti dobro rešenje za Ekatarinu. Milan je pozvao Raku na neformalnu probu. Raka je insistirao da se najpre upozna s onim što bi trebalo da svira. Našli su se u gradu. Milan mu je doneo jednu ploču i jednu kasetu. Grupa je tad vežbala u podrumu SKC-a. Dok je hodao prema SKC-u, Raka je sreo Vda. „Dozvoli da ti dam jedan savet“ – rekao mu je Vd ljubazno. „Nemoj da dozvoliš da ti se Bojan popne na glavu.“ Mada se Raka spremio, ipak je bilo po Milanovom: svirali su neformalno nekih pola sata. Onda je Bojan rekao: „Imamo novog bubnjara.“

14. Posle svega nekoliko proba, koje su uglavnom potrošene na razlike između studijskih i koncertnih verzija, bili su spremni za svirke. Da bi jedan bend opstao, mora da svira i zarađuje. Ali svirki nije bilo. Imali su novog menadžera i pritiskali ga, čak su se ljutili na njega. Nebojša Grgić, hladnokrvan kakav je bio, ostajao je neumoljiv: „Ne mogu ništa. Neće vas ljudi.“ Doduše, nisu bili ni jeftini. Grga je postavio ovakve uslove: u Srbiji četiri miliona, u Hrvatskoj osam, u Sloveniji šesnaest, i to unapred. Pričalo se da je Električni

85

orgazam vredeo u to vreme dvostruko manje, ali da je zato mnogo više radio. Na kraju, Ekatarina je svirala tek na dobrotvornom koncertu Yu rock misije na Stadionu Crvene zvezde, 15. juna. Svi smo čekali da ih čujemo s Rakom, i zvučalo je odlično – ako je u uslovima koji su tamo vladali nešto uopšte moglo da se čuje. Ipak, Milan nije učestvovao u snimanju pesme Za milion godina. Autorski tandem Dragan Ilić – Mladen Popović smatrao je da u tom času ima važnijih pevača od njega, na primer Željko Bebek. Zato je ceo bend zalutao u film Tajvanska kanasta Gorana Markovića. Bio je to još jedan u nizu jugoslovenskih filmova u kojima glavni junak, čim se ne uklopi u ono što se od njega očekuje, završava kao gubitnik. Izveli su Tatoo na playback u Pivari. Za potrebe filma zvali su se Mrtvi Bambi. Magi je imala malu ulogu narkomanke, sestre glavnog junaka, koga je igrao Boris Komnenić. Mada ćerka reditelja, bila je očajna u svom filmskom debiju. Marković pak pamti da je došla na radni sastanak u beloj bluzi, sa ogromnom crvenom mrljom na mestu gde se obično vadi krv iz vene. „Ja sam se“ – seća se Marković – „strašno uplašio.“103 Bila je opet počela da se drogira i bila je opet u protestu i protiv sebe i protiv sveta koji je okružuje. Iz tog perioda ostala je ova njena beleška: „Kako u danima kao što je ovaj da ne posežem za..? 1. Prisluškuju mi telefon i beleže ljude oko mene 2. Diplomirala sam i upisala mg. studije i nemam posao 3. Ne mogu ni u čemu da računam na roditelje osim u brizi 4. Sviram u najboljoj grupi u zemlji i nikako da dobijemo šta nam treba.“104 Međutim, uprkos ovome što Magi piše, njen kolega arhitekta Bojan Kovačević misli da ona uopšte nije bila zainteresovana za arhitekturu. On je pak diplomirao na vreme i počeo je da hvata karijeru. Kada je Muzej savremene umetnosti raspisao konkurs za izložbu Beograd 1999, Bojan je pozvao Magi u svoj salon u Pariskoj ulici u želji da je motiviše da nešto naprave zajedno. Magi je prihvatila. Onda je rekla da mora da putuje u Zagreb i ostavila Bojana da sam načini crtež i obe biografije za katalog. Kao džentlmen, stavio je najpre njeno ime. Na kraju je morao sve sam da uradi. Magi je došla da vidi svoj rad tek šest meseci posle izložbe. Ako je za „utehu“, niko nije pogodio kako će Beograd izgledati 1999. godine.

15. Kad se Tatoo zavrteo na radiju i televiziji, stvari su počele da se menjaju. Doduše, videlo se da je nerazumevanje publike i benda čak i bukvalno: stih laž i mimikrija deo publike 103

EKV – Kao da je bilo nekad.

104

Osećanja. O. Sećanja., str. 118. 86

čuo je kao lažni Dimitrije. Ali telefon u Grginom radnom prostoru u SKC-u počeo je da zvoni. Grga je bio menadžer „modernog tipa“: sve bi ugovorio telefonom i onda bi bend sedao u kombi i odlazio na teren bez njega. Na polasku, Grga bi svakome tutnuo u ruku po koverat. Delili su novac na jednake delove, a Grga bi za svoju ulogu uzeo milion dinara provizije. Pošto bend dugo nije svirao, Magi je bila u ozbiljnim dugovima. Raka se seća da mu je prišla tokom jedne pauze na putu i zamolila ga da joj pozajmi sadržaj svog koverta. Obećala je da će mu vratiti već od sledeće svirke. Raka je prihvatio. Međutim, kad su sledeći put seli u kombi, Magi je ponovila molbu. Raka je ponovo prihvatio. Prošle su treća i četvrta svirka, ali Magi nije vraćala novac. Kad su krenuli na petu svirku, Magi mu je ponovo tražila. „Ne mogu“ – rekao je Raka – „nisi mi vratila ni lovu od prve dve svirke.“ „Vratiću ti“ – rekla je Magi besno i okrenula glavu. Raka svedoči da su odnosi u bendu bili ekstremno loši: „Izbijale su teške svađe među njima, atmosfera je bila odvratna. Umeli su da se posvađaju na polasku iz Beograda i da ne govore do Zagreba. Tišina je bila tako gusta da se mogla seći nožem.“ Raka je bio upao u odnose koji su uspostavljani godinama i u početku se osećao kao uljez. „Strašno su me nervirali. Bili su nadobudni i isfolirani.“ Kad god bi tehničari putovali s njima drugim autom, Raka bi se vozio s tehničarima. Tako je pokušavao da ostane izvan svađa. Ali to nije uvek bilo moguće. Nekoliko puta, obeshrabren, rekao im je da napušta bend. Onda bi ga oni iskulirali: rekao bi im šta mu je na duši i ispraznio se. Oni bi značajno klimali glavama, govorili: „Da, da“ i nastavljali po svom. Bilo ih je baš briga šta on misli o njima. Svirki je bilo malo i to je bilo frustrirajuće za sve. Ali takve dogodovštine ostajale su samo među njima, spolja su izgledali kao aristokratija. Bojan, sa svojim ogromnim plavim očima i uvek u furioznom naletu, obavezno zgodan bubnjar, Milan koji svoju kratkovidost maskira krutim držanjem i Margita, koja leprša kao princeza, bili su toliko drugačiji da su izazivali neku vrstu strahopoštovanja. Gde god bi otišli, bili bi Beograd: lepi i kulturni. Kada bi stigli na odredište, bivalo je da ih lokalni organizator ne sačeka i onda bi se ljutili na Grgu. Češće se, ipak, događalo da je sve bilo po planu, i tada bi postupali po utvrđenom ritualu. Najpre bi išli na tonsku probu. Onda bi ostavljali Raku da pije sa lokalcima, a oni bi odlazili kod lokalnog dilera da se urade, ili bi to činili kod nekog prijatelja ili poznanika – ako bi drogu nosili od kuće. Neposredno pred koncert uključili bi Raku tako što bi s njim popušili džoint. Onda bi izlazili na binu. Međutim, bivalo je i to da ne ponesu večernju dozu a da lokalni organizator ne ume da im nabavi ili nešto pođe naopako. Tada bi Magi i Bojan umeli da popiju po bocu viskija da probaju da se smire. Desilo bi se da zbog toga koncert bude loš i da lokalci pričaju svašta o njima posle. Ali i to je bio Beograd.

87

Raka se seća da je Milan bio uvek isti, i kad je bio na heroinu i kad nije bio. „Nikada ga nisam video da je na bini zbog droge izgubio kontrolu“ – svedoči Raka. „Njegova gitara nikada nije bila raštimovana, njegov glas nikada nije zadrhtao. U svakom trenutku je perfektno vladao sobom, gitarom i binom.“105 Magi je pak umela da svira loše kad bi se loše uradila. Što se tiče Bojana, Raka je vrlo brzo video šta je Vd hteo da mu poruči. U zavisnosti od toga na čemu je tog dana, dolazilo bi do dramatičnih obrta u Bojanovom poimanju tempa. Ako bi bio na heroinu, činilo bi mu se da Raka prebrzo svira, ako bi bio na kokainu – stalno bi dolazio da viče na Raku i da ga ubrzava. Iznerviran, Raka je jednog dana otišao da se žali Milanu. Ovaj je samo odmahnuo rukom: „Teraj ga u pičku materinu.“ Onda je Raka otišao kod stolara koji je imao prodavnicu palica u Makedonskoj ulici u Beogradu, neposredno pored prostorija PGP-a. Kupio je najdeblje palice koje je ovaj imao u ponudi i pokazao ih Bojanu. „Ako još jednom dođeš da me maltretiraš“ – rekao mu je – „gađaću te.“ Bojan ga nije shvatio ozbiljno. Kad je sledeći put došao da ga usporava, Raka je ostavio palice kojima je tog časa svirao i krenuo da vadi one debele. Bojan se povukao.

16. U tom periodu izgledalo je da sudbina Ekatarine Velike podseća na sudbinu Korni grupe, koja je počela i završila lamentirajući nad jalovošću publike, nesposobne da zbog slabog obrazovanja razume genijalnost benda. Menadžer Grga znao je da od toga nema nikakve koristi. Takođe, za heroin su bili potrebni ozbiljniji prihodi. Sve češće su mu tražili novac na zajam. Zato ih je poslao na turneju po radnim akcijama. Prvi koncert trebalo je da imaju 11. avgusta u Lukovu, na Kopaoniku, ali kola sa opremom nisu došla, tako da su tu svirku odradili sutradan u popodnevnom terminu. Uveče su svirali u Brusu, a onda je usledilo još četrnaest dana, bez pauze, sve do 26. avgusta: Pešter, Ibar, Loznica, Šabac, Smederevo (Radinac), Đerdap, Negotin, Knjaževac, Paraćin (autoput), Pirot, Niš, Vranje (Trgovište), Vlasina, Beograd (Zvezdani gaj). Raka će reći da „nije bila neka lova“, ali nije baš bilo ni sasvim tako: svaki član benda imao je oko dvesta maraka po koncertu. Međutim, namučili su se. Putovali su zastavom 101 koja se stalno kvarila. Raka pamti ogromne spavaonice, lošu hranu, prljava kupatila bez pločica, zapuštene slivnike. Publika ih je posmatrala nemo, ili im je tražila Suadu.

105

Poslednji citat iz: Miloš Ristić Jeskanen: „Je li to bio samo san“, Venia-Mag. (http://veniamag.net/interview/a-i/ekv-je-li-to-bio-samo-san) 88

Magi je vodila dnevnik. Tomo joj je nedostajao još prvog dana. U Prokuplju je slomila zub. Na Pešteru su spavali u napuštenim zgradama sa izlomljenim staklima. Žalila se da su morali da kuvaju po „govnjivim WC-ima i zaključanim sobama“. Već trećeg dana auto nije hteo da upali, morali su da ga guraju. Sutradan je „stojadin“ stao na sedam kilometara od Novog Pazara. Neko je otišao autostopom u Novi Pazar, pa se vratio taksijem sa mehaničarem. Onda su kola išla kod mehaničara u Novi Pazar, ali su ponovo stala na pedeset pet kilometara od cilja. Na kraju ih je šlepslužba odvezla do Beograda. U Loznici, 15. avgusta, odsvirali su loš koncert, „slab, razjedinjen, svako u svom strahu“. Magi uopšte nije čula šta svira. Dva dana kasnije, u Smederevu, srela se s Tomom: „Prva kriza posle dugo vremena“. Zapisala je da su svirali na „socijalističkoj pozornici“. Usledila je „svađa s Tomom i razbijeno ogledalo na putu za kuću“. Sujeverna kakva je bila, prepala se: vladalo je verovanje da razbijeno ogledalo nosi sedam godina nesreće. Prvi dobar koncert imali su tek 18. avgusta na Đerdapu. Zapisala je da joj je neki čovek na koncertu dobacio: „Tako bih te jebo da bi ti oči ispale.“ Dva dana kasnije, umesto na Rtanj, poslali su ih u Knjaževac. Svirali su koncert u prašini. Zapisala je: „Prljavooooo.“ Kako se turneja bližila kraju, incidentne situacije događale su se sve češće. „Izbacivanje iz sobe i iz divnog kupatila – čučavac+daske, od strane debele 22ogodišnje svinje sa naočarima“ – zapisala je 21. avgusta. „Spavanje u Nišu; na auto-putu je još bilo pljuvanja i umornih brigadira kojima smo smetali da spavaju.“ Posle koncerta u Nišu, zapisala je: „Niš; slom; loše, u snu nemam levo oko i trepavice na njemu.“ Bojan Ilić, tada dvanaestogodišnjak, živeo je tog leta u blizini brigadirskog naselja u Nišu i tvrdi da je Ekatarina zvučala najubedljivije od svih bendova koji su se tu izmenjali. „Kompletan koncert je bio perfektan“ – seća se Bojan – „ali prijem kod brigadirske publike nije bio na naročitom nivou. Ljudi tada jednostavno nisu poznavali njihove pesme.“ Bojan je bio prisutan kad su tražili bilo kakvu sobu da se presvuku, ali je nisu dobili. Njegov imenjak Pečar bio je posebno besan što je morao da se presvlači trideset metara udaljen od bine. „Sećam se da su se neke devojke smeškale gledajući ga u belim gaćama.“ Dan posle koncerta svađali su se sa „mortus pijanim vozačem od trista kila zvanim Bajpas“. Pretposlednjeg dana zabeležila je neprijatnost sa Vlasine, gde je „neko iz štaba hteo da bije Milana i nije hteo da se rukuje s njim“. Raka se seća da se nekakav komesar obrušio na Milana zato što je došao na ručak u šorcu. Magi je još zapisala da „uveče niko nije smeo da dira brigadu iz Splita, ali su zato nama gasili svetla i (...) struju. Svirali smo koncert u mraku i u strahu otišli pravo za Bgd“. Završni incident dogodio se u Zvezdanom gaju. Usred pesme, odnekud je doleteo paradajz i zalepio se za Milanovu gitaru. Milan je skinuo gitaru i otišao kući. 89

„Šesnaest koncerata u šesnaest dana“ – zapisala je Magi na kraju. „I cannot believe, but I love to play.“106

17. Na radnim akcijama naučili su da je tačno sve što im je Grga govorio. Izvan strogo urbanih prostora, publika ih nije razumela. Bila bi greška ako bismo na ovom mestu uzeli da raspravljamo o različitim nivoima na kojem su se nalazili oni i publika koja za njih u tom času još nije ni znala. Ovde je naprosto reč o različitim emocijama. Publika je bila navikla na emocije koje su dotad kod svih na ovaj ili onaj način ličile jedna na drugu. Ekatarina Velika nudila je pak jednu ekskluzivnu emociju, iz koje je, opet, izašla jedna sasvim nova rock estetika. Za razliku od veselog i raznobojnog Bajage, estetici Ekatarine Velike više su odgovarale tamne boje. Takva estetika teško je prodirala na prvi zvuk. Sa tim i takvim načinom iskazivanja emocija, koliko god da je bio briljantan, čekao ih je dug i mukotrpan put. Nisu mogli da očekuju da budu lako prihvaćeni u manjim gradovima kad su nailazili na ozbiljan otpor čak i u delu urbane beogradske ekipe. Punkeri su, ih, na primer, smatrali šminkerima, „onima koji se sad tu nešto foliraju da su, kao, pametni“. Možda u želji da ih zaštiti, deo kritike ocenio ih je „hermetičnima“. Ali nisu im učinili uslugu. Oni nisu bili hermetični. U jednom momentu njihov je problem bio u tome što su jednostavno bili drugačiji. Svakom ko je toliko drugačiji koliko su oni bili potrebno je vreme. U praksi to je izgledalo ovako. Otišli bi negde, svirali energično i besprekorno, dali sve od sebe, a publika bi ćutala od početka do kraja koncerta. Milan bi na kraju pozdravio publiku i ne bi zauzvrat dobio ni aplauz, ni zvižduke, ništa. Raka se seća tog perioda ovako: „Kao da smo svirali u praznim salama.“ Konačno, u Mariboru, pokazalo se da deo problema za ovakav prijem publike leži i u samom bendu. Pošto je zapretilo da će to biti još jedan koncert bez reakcije, Milan se iznervirao. Počeo je da viče na publiku: „Sve smo uradili. Šta bi još trebalo da uradimo da bismo vam pomerili dupeta?“ Dobio je ovacije. U Puli, Milan je, u euforiji zbog dobrog koncerta, razbio gitaru na bini. Bojan mu je čestitao, oduševljen. Obećao je da će platiti polovinu popravke, ali nije to učinio, novca nikad nije bilo dovoljno. To je svakako bio glavni razlog što su odnosi među njima bili teški. Raka, takođe, svedoči da se oko benda u to vreme skupljalo loše društvo. To je bila ta takozvana gradska ekipa, zbirka uglavnom praznih a nadobudnih likova koji nisu

106

Iz dnevnika Margite Stefanović, Osećanja. O. Sećanja., str. 111-113. 90

davali ništa od sebe, ali su zato nipodaštavali sve oko sebe. Ali Milan je bio zavisan od njihovog mišljenja.

18. U vremenima iščekivanja Magi se oprobavala i sa drugim bendovima. Prvi bend s kojim je snimala izvan Ekatarine bio je Parni valjak, u to vreme jedna od najvećih jugoslovenskih mainstream grupa, a posle raspada Jugoslavije grupa koja u Hrvatskoj više nije imala konkurenciju. To je bilo pre svega zato što se kod njih mnogo radilo na pesmama. Nije svako mogao da uđe tu tek tako. Produkcija je nešto do čega se jako držalo. I, bili su uvek najbolji bend uživo. Kad su se te dve stvari jednom spojile, došlo je do dvostruke ploče Koncert (1982), najboljeg koncertnog albuma tog vremena. Sem što je bio veliki autor i producent, Husein Hasanefendić Hus je, takođe, i veliki gitarista, i imao je i tu dobru osobinu da je uvek kraj sebe na bini držao još jednog velikog gitaristu. Godine 1985, kad je u Studiju SIM upoznao Magi, Parni valjak je proslavljao deset godina rada. Kroz Parni valjak prošlo je mnogo muzičara i svako od njih ostavio je poneki trag, ali niko u Husovoj viziji muzike nije ostavio kraći a dublji trag od Magi. Parni valjak je snimao u SIM-u album Pokreni se!, i ona se uz In der Milena našla na snimanju. Bend tada nije imao stalnog klavijaturistu. Hus joj je predložio da odsvira nešto. Imao je uvek tu dobru osobinu da traga uokolo za energijom, tako je ostao u istoriji jedina osoba koja je trpela Džonija Štulića u svom bendu, mada to nije trajalo dugo. Husove pesme su tamne i kad su vesele, on je imao neki weltshmertz isto kao Magi, i činilo se da bi se njegova i njena muzika mogle dobro složiti. Hus se danas pouzdano seća da je Magi svirala u tri pesme: Ugasi me, Van vremena i Gledam je dok spava. Možda je svirala u još nekoj, ali svirali su i neki drugi klavijaturisti, ko bi se sada svega setio. Ipak, rezultat je prevazišao očekivanja. Pesma Van vremena, koja nosi Husove autobiografske stihove, bila je setna pop pesma od tri i po minuta, a onda je Magi dodala još dva i po minuta dijaloga emulatora i klavira i to je na kraju postala jedna od retkih prog-rock pesama iz osamdesetih godina u jugoslovenskoj diskografiji. U pesmi Ugasi me, baziranoj na gitarskom rifu, dakle planiranoj da bude hard rock standard, zatekla je nedovoljno dinamike. Intervenisala je dodatnom dinamikom tako što je reagovala kao da je član ritamsekcije, isto, uostalom, kao što bi reagovala u EKV. Na kraju, zaokružila je pesmu kao da je to sve bila arhitektura a ne muzika i osvetlila je da se lakše i lepše vidi, kao da je na nekom okultnom skupu. Brzo i lako, odmah. Sve je išlo iz prve. Hus je bio zapanjen. Posle je svirala s njima na koncertu Mirodrom u Splitu, u jesen 1985. godine. „Bio sam spreman na sve samo da je zadržim u bendu“ – priznaje Hus sa izvesnim

91

uzbuđenjem, koje ga nije napustilo ni posle trideset godina. Ali znao je i sam da to nije bilo moguće.

19. U to vreme, posle duže pauze, Magi je ponovo počela da odlazi kod Miroslave Petrović Lilike, svoje prve nastavnice klavira. Govorila je Liliki da ipak želi da se upiše na Muzičku akademiju. Bez obzira na to što su prošle godine i godine od njenog poslednjeg druženja s klasičnom muzikom. Ipak, nije to učinila. Još se zabavljala s Tomom. On je nekoliko puta dolazio s njom u Beograd i – kao svi prethodnici – bio se zbližio s Margitinom majkom. Kad je Margita boravila u Beogradu, bend bi se okupljao u SKC-u na probama. Dolazio je i Tomo. Nešto zbog toga što je još bila zaljubljena, a nešto zbog toga što nikad nije bila do kraja zadovoljna Milanovom tehnikom, tražila je da Tomo dođe u grupu kao drugi gitarista, makar za koncerte. Milan i Bojan su odbili. Kad to nije uspelo, bilo je jasno da je Maginoj i Tominoj vezi došao kraj. Jednom je ispričala da je otputovala u Zagreb i zatekla Tomu u studiju „s nekom klinkom“.107 Tomo pak tvrdi da to nije bilo moguće jer je klinkama bio strogo zabranjen pristup studiju. Njegova verzija glasi ovako: kad je sledeći put došao u Beograd, zatekao ju je s novim dečkom. Bio je to Zlaja Fazlagić, voditelj na Televiziji Beograd. Iz ljubavne veze Magi i Tome In der Milena ostao je album La femme Tomine grupe Karlowy Vary. To je bila grupa potekla iz benda Korowa bar, još iz 1982. godine. Hteli su da budu nepopularni i, kad je publika u Beogradu pevala s njima pesmu Ratnici, jer ju je znala sa Ventilatora 202108, oni je više nisu svirali. Na albumu su snimili Tomine pesme, zato je Petar Janjatović u Ex-Yu rock enciklopediji napisao da su nastale na tradiciji postnovotalasne scene, uz obradu hita Get It On grupe T. Rex, Tominih adolescentskih idola. Magi je udenula svoju jednu, Dečiju pesmu, koja se odlično uklopila u neobičan ambijent. Bili su grupa bez ambicija, pa su se razišli posle svega nekoliko koncerata. Magi je u tom periodu ponovo bila u fazi drogiranja. U Hrvatskoj je srazmerno malo rock muzičara umrlo od posledica heroina, ali Karlowy Vary su dali čak dvoje svojih članova – Varju Orlić (koja se jedno vreme zabavljala s Milanom) i bubnjara Dragana Simonovskog.

107

Vrati unatrag, str. 119.

108

Ventilator 202 bila je emisija Zorana Modlija na Radiju Beograd 202 koja je promovisala nove bendove u okviru svoje „Demo-top liste“. U saradnji sa PGP RTB-om izdato je nekoliko albuma sa snimcima ovih bendova. Na albumu Ventilator 202 Vol. 3 (1985) Karlowy Vary su objavili pesmu Ratnici. 92

20. U vreme kad je Ekatarina Velika počela da priprema novu ploču, došlo je do izvesnog zbližavanja između Milana i Rake. „Razvili smo“ – kaže Raka – „duboko međusobno poštovanje. Obojici nam je iskrenost bila strašno važna osobina. Zajednička crta bio nam je i osećaj za pravdu.” Počeli su i da se druže. „U to vreme smo počeli da izlazimo zajedno i da visimo na istim mestima. Čak su počeli da me vode na žurke njihovih dobrostojećih prijatelja na koje pre toga nisam imao pristupa jer nisam pripadao tom krugu. Uglavnom su se na tim žurkama skupljala deca ambasadora, raznoraznih budžovana i tako nekih tipova.” Međutim, Rakini odnosi s Magi ostali su zategnuti jer mu nikako nije vraćala novac. „Shvatio sam da njoj iskrenost nije baš bitna osobina.” S Bojanom pak nije išlo nikako: „On je” – objašnjava Raka – „bio neurotičan.” Kad su počeli da spremaju album, Raka je ostao zadivljen Milanovim razmišljanjima. „Voleo sam njegovu posvećenost i beskompromisnost, to što ga nikada nisam čuo da kaže: ’Hajde da to uradimo tako i tako, to narod voli, to je sada trendy.’ Naprotiv, grozio se takvog pristupa. Nikada ga nije zanimalo da li će neka njegova pesma biti hit ili ne. Sledio je strogo put svoje duše.” Za album koji će posle postati S vetrom uz lice napravili su demo-snimke i, puni nade, poslali ih u Jugoton. Siniša Škarica, najveći urednik rock muzike u SFRJ – odbio ih je. On to objašnjava ovako: „Meni je Ekatarina Velika zvučala malo pozerski, kao hermetičan art-band“.109 U tom trenutku Jugoton je imao pod ugovorom grupu Dorian Gray, koja je izgledala kao da je izašla iz istog bunara, ali za taj bunar nije bilo sigurno koliko uopšte ima vode u njemu. Mora biti da je Jugotonu izgledalo skupo da ulaže u dva takva projekta. Vrata PGP RTB-a bila su im i dalje zatvorena. Nije bilo druge nego da nastave saradnju sa ZKP RTV Ljubljana. Isto kao i drugi, tako su i treći album snimili u SIM-u. Drugi album je sniman u jeftinijim noćnim terminima, dok je Plavi orkestar snimao u skupljim, dnevnim. Ploča S vetrom uz lice snimana je pak u dnevnim terminima, a noću je snimala zagrebačka grupa Ritam s ovoga svijeta. ZKP RTV Ljubljana, koja je plaćala oba snimanja, zaključila je da joj je Ekatarina isplativ projekat. Neosetno ali neprekidno, grupa se pomicala prema mainstreamu. Nama, doduše, koji smo čekali da konačno počnu da prodaju onoliko koliko vrede, izgledalo je presporo. Možemo samo da zamislimo kako je tek izgledalo njima.

109

Ivan Živković: „Siniša Škarica u ispovijesti za Nedjeljni Jutarnji: Mišo i Oliver počeli kao rokeri. Ne znam zašto Mišo sada o tome šuti“, Jutarnji list, Zagreb, 7. 2. 2016.(http://www.jutarnji.hr/sinisaskarica-miso-i-oliver-poceli-kao-rokeri-a-ne-znam-zasto-miso-o-tome-suti/1515494/) 93

21. Tako su se – u Studiju SIM – upoznala dva benda, Ritam s ovoga svijeta i Ekatarina Velika. Menadžer Ritma Berislav Janković znao je da će album bolje proći kod publike ako neko od već poznatih muzičara dođe da gostuje i stalno je dovlačio ponekoga u studio. Tako je na ploči pevao basista grupe Film Marino Pelajić, a svirala cela duvačka sekcija Haustora. Ponekad Janković nikoga ne bi ni pitao za mišljenje, duboko ubeđen da čini dobro delo. U samom bendu nisu mnogo marili za to, nego su često dolazili ranije da bi čekali Ekatarinu da završi za taj dan i krišom gledali u Magi. Već se po Zagrebu pričalo da su svi zaljubljeni u nju. „I, zaista, kad god bi se negdje pojavila, kao da je zračila – seća se gitarista Dean Deni Kožić. „Svi dečki bi je odmah primijetili.“ Tako se došlo do ideje da je zamole da odsvira ponešto na ploči. Sreli su je jedne večeri ispred režije, u maloj kuhinji gde se pila kafa, i naprosto ispalili molbu, puni slatke treme. Magi je prihvatila, a oni su skakali od sreće. „Svirala je u režiji, kao i uvijek stojećki, a mi smo se smjestili sa strane da što manje smetamo“ – seća se Kožić tih magičnih trenutaka na Zelengaju. „Margita nas nije pitala ni za ključ iz kojeg ide pjesma, niti za harme. Producent i snimatelj Vedran Božić samo bi pustio snimku s višekanalnog magnetofona. Magi bi počela svirati i vrlo brzo bi ulovila pjesmu. Svirala je vrlo fluidno i nenametljivo, ali ne na način da napravi tepih, kako mi to znamo reći, da samo pozadinski upotpunjuje frekvencijski spektar. Magi je, u stvari, cijelo vrijeme solirala, i to je radila tako vješto da nikada nije pretjerala niti izletavala da bi ometala pjevačke ili gitarske dionice.“ Kad je sintisajzer snimljen, bili su oduševljeni postignutom atmosferom. „Mislim da je koristila yamahu DX-7“ – seća se Kožić. „Tad je to bio nov, jako popularan i istovremeno vrlo upotrebljiv sintisajzer. Kasnije te godine Kožić će doći u priliku da uzvrati uslugu. Ekatarina je snimala koncertni album u Kulušiću i Milan je pozvao Kožića da mu pomogne, da tokom koncerta brine o gitarama, da ih naštimuje i zameni žicu ako eventualno pukne. I upravo se to dogodilo. „Kad mi je Milan tako naglo dodao svoju gitaru da mu promijenim žicu i naštimam ju u najkraćem mogućem roku, bio sam malo u panici. Igla na analognom štimeru skakala je lijevo-desno kao luda zbog velike buke s pozornice. Ipak, sve se završilo sretno.“ Posle nekog vremena Magi ga je pozvala iz Beograda. Tražila je da joj pošalje svoju fotografiju. Denny je bio zbunjen, nije shvatao šta će joj, ali je poslao. Magi je htela da zahvali svima koji su pomogli na koncertu i objavi njihove fotografije na poleđini omota. U sredini donjeg reda našao se i Deni Kožić.

94

22. Za album S vetrom uz lice prevladalo je mišljenje da isuviše duguje uticajima grupe Simple Minds, mada to nije bilo sasvim tačno. Ti uticaji bili su (pre)glasni samo u pesmi Budi sam – ali je ona obojila ploču naprosto zato što je prva puštena u javnost. Najtačniju ocenu daće, ipak, Ritam u posthumnoj rekapitulaciji: „Na putu ka velikim salama, EKV je pokušala da napravi pop ploču novog doba. Ne odstupajući od postavljenih visokih muzičkih kriterijuma i već očekivanih višesmislenih i simboličnih tekstova, učeći od Simple Mindsa, The Cure, U2 i drugih sastava poniklih u new waveu, a lansiranih na stadione, EKV su zamalo u tome i uspeli. Zamalo jer je ovde već očigledan rascep između njihovih hitova Novac u rukama i Ti si sav moj bol s jedne, te ’umetničkih’ komada kao što su Stvaran svet oko mene i Kao da je bilo nekad s druge strane. U trenutku kad je trebalo da napune stadione, EKV još nisu odlučili šta su, u stvari.“110 Na albumu S vetrom uz lice Magi je imala polovinu stihova za pesmu Grad, druga polovina pripadala je Bojanu. Nekako nije volela tu ploču. Tri godine kasnije, u vreme albuma Samo par godina za nas, reći će da joj je S vetrom uz lice „najgora ploča“ Ekatarine Velike. Objasnila je to ovako: „Najgora je jer su svi počeli da se lože na nas. Novinari su počeli da nas hvale. Ima tu dosadnih pesama koje i dan-danas sviram.“111 Na drugom mestu, pojasnila je: „Svi su govorili da je to fenomenalno, genijalno. Meni je dugo bio problem da shvatim zašto je tako. Kao bend, tu smo počeli da sviramo više rock – kao Novac u rukama, Ti si sav moj bol – stvari koje se meni nisu svirale. Meni se Novac ni danas ne svira, a to je naš prvi hit. Oči boje meda je naša vrsta muzike dok je Novac bio vrlo u rock fazonu – produkcija, saksofoni, ložnjava. Na to su svi flipnuli i mi smo prošli taj put od mistike i antihit fazona do klasične hit situacije. Mene, iskreno, nervira kad svi pričaju da je treća ploča fenomenalna. Fenomenalna je druga ploča Ekatarina Velika. Ona jeste produkcijski loša, ali postoji divna muzika, brdo dobrih stvari koje jednostavno nisu došle do ljudi. Od tad se ja razilazim s kritičarima.“112 Međutim, Magi je rekla i nešto što se moglo shvatiti kao da smatra da se album S vetrom uz lice sviđao publici pre svega zato što je ploča loše izrezana pa dominiraju visoki tonovi. „Prebudženi su“ – zaključila je. „Ljudske se uši mnogo bolje navikavaju na tu gomilu visokih tonova. To se zna. Jer, ako odeš kod doktora da ti ispere uši – što bi trebalo raditi jednom godišnje zbog smole i masti koji se zavuku ne znam gde – prvi šok koji doživiš je gomila visokih tonova.“113

110

„Milan Mladenović – diskografija”.

111

Bojan Stojnić: „Jedan na četvoro, četvoro na jednog“, Pop Rock 122, 5.4. 1.989, str. 20-21.

112

„Što dalje otići, to dalje stići“.

113

„Jedan na četvoro, četvoro na jednog“. 95

Kako im je popularnost rasla – a to je posle albuma S vetrom uz lice bilo očito – povećavao se i broj neverovatnih likova oko njih. „Uopšte je dosta foliranata i kretena zujalo oko benda“ – seća se Raka. „Naročito je gadno bilo u bekstejdžu, pogotovo u Beogradu. Tu se uvek iza bine skupljala takva količina kretena da sam par puta morao pre koncerta da izađem i nađem mir u nekoj obližnjoj kafanici, odakle bih se vratio desetak minuta pred nastup. Jednom, kada smo svirali u SKC-u, vraćao sam se iz kafanice kad je kroz vrata SKC-a kao metak izleteo Zlaja, tadašnji Margitin dečko, a ona za njim. ’Zlajo, gde ideš?’ – vikala je. ’Idem u pizdu materinu odavde’ – odgovorio je Zlaja preko ramena. ’Nikad nisam video toliko kretena na jednom mestu kao kod vas u bekstejdžu!’“114 Z. F. – kako ga je Magi oslovljavala u dnevniku – brzo je završio u istoriji. Doduše, sam je to tražio. Rekao joj je: „Neću da budem s tobom. Meni to ne odgovara. Rockeri ste vi. Jebete se među sobom.“ Magi je zapisala da se to dogodilo 16. avgusta 1986. godine. I dodala: „Da li je to bila ljubav?“115 Te godine Srđan Vejvoda je otišao u Ameriku, zauvek. Magi je ponovila ritual opraštanja i provela s njim u Zagrebu noć uoči njegovog leta za Njujork.

23. Oktobra 1986. godine grupa je dobila Nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Obrazloženje je glasilo: „Njihova diskografska ostvarenja predstavljaju najveći domet jugoslavenskog rocka danas“. U isto vreme, istom nagradom, nagrađene su muška rukometna i vaterpolo reprezentacija i Rok Petrović.116 Stvar je, dakle, odjednom postala ozbiljna na više nivoa. Često smo se u tom vremenu izrugivali komunističkim – ili komunjarskim nagradama. Onda je Ekatarina Velika dobila tu nagradu i komunjarska omladina malo nas je posramila. Ne možemo da priznamo nagradu kad nam odgovara, a da je ne priznamo kad nam ne odgovara. Kad bi se u postsocijalističkom vremenu ponovo valorizovale komunističke nagrade, Nagrada Sedam sekretara SKOJ-a dobijala bi na validnosti samom činjenicom da ju je 1986. primila Ekatarina Velika. Mada, s jednom malom „ispravkom“: na originalnoj plaketi piše Ekaterina Velika. Ali kad su „komunjare“ umele da ih prepoznaju tada, mora biti da ta Jugoslavija i nije bila tako loša!

114

„Je li to bio samo san“.

115

Osećanja. O. Sećanja., str. 122.

116

Muška rukometna reprezentacija osvojila je te godine Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, a vaterpolo reprezentacija Svetsko prvenstvo u Španiji. Rok Petrović osvojio je Svetsko prvenstvo u slalomu. Među rock izvođačima nagradu su dobili još Marko Brecelj 1975. godine, Leb i sol 1978, Lačni Franz 1981, Pankrti 1982. i Luna 1984. godine. 96

Te godine odsvirali su niz dobrih koncerata, pa je ideja da snime i objave jedan koncertni album došla sama po sebi. Snimili su koncert iz zagrebačkog kluba Kulušić 2. novembra. Kulušić je važio za mesto gde se mogao dobiti dobar zvuk, a Radio Zagreb imao je dobru mobilnu opremu. Album 19LIVE86 zabeležio je glavninu njihovog koncertnog repertoara iz tog perioda, ali ne i nešto više od toga. Tu je i vreme rastanka od Ivana Rankovića. U jednom trenutku njegov avanturistički duh povukao ga je da se oproba negde u inostranstvu. Kada je počelo da se priča o novom albumu, on je odmah rekao da neće učestvovati. Niko ga nije uzeo za ozbiljno. Na dan rastanka Milan je tražio da ponovo razgovaraju za sedam dana. Osetio je da gubi zahvalnog i stabilnog saradnika, muzičara na kog su se u svakom času mogli osloniti, odanog druga i dobrog čoveka. Sedam dana kasnije Raka je ipak otišao. Za kraj, neka mu bude dozvoljena jedna opservacija na Bojanov račun: „Bio je izuzetan muzičar, jedan od najboljih među basistima s kojima sam svirao u životu. Njegove bas linije su bile genijalne, i ritmički i melodijski. Imao je neverovatan osećaj za pesmu, tačno je osećao kad treba da ’pumpa’ a kad da ’razlaže’ ili ’podvuče’ melodiju. Ali nikada mi nije bilo do kraja jasno je li Bojan samo nezreo ili je lud.“

24. Moje potonuće se sastoji u emotivnoj nagosti i neadekvatnoj pokrivenosti u svakodnevnim situacijama. Ili, normalno rečeno, daleko je sad da bi uz mene bio svojom sigurnošću, nesigurnošču, svejedno, ali da – svojom ljubavlju, koja već dugo godina je jedino vredno u šta usred svojih svih ludila mogu da verujem, kad nisam cela... Sada ja uveče pričam sa tobom, računam koliko vremena treba da bi mi se organizam očistio od raznih fizičkih i psihičkih otrova, koliko vremena treba da bi se odmorio od mame, koliko mu snage treba da bi podržao tatu. Sanjam situacije koje u dnevnom dobu ne umem da rešim, sve sam nesigurnija; nesigurnija, ne zbog vere, zbog kontinuiranog nevraćanja u svim vidovima odnosa sa drugim ljudima. Drugi ljudi su zaista drugi i kada pokušam da ih promovišem, na neko prvije mesto, da im dam primamljiviju poziciju, zapanjim se jazom koji nikne između prave mene i pravih njih. A što je najgore, život u koji verujem, a koji je sav muzika, sazdan je od samih takvih ljudi. Znam koliko će mi u životu biti teško što ću morati da ne budem sa Milanom i Bojanom i šta da radim sa tolikim i takvim situacijama koje znam? Osim da ih iz trenutka u trenutak zaboravljam. Dakle, došla sam do srži situacije u Sm. 4. da zaboravljam. Osnovno osećanje koje je postojalo ’77. kada smo se svi upoznavali bilo je p o s t o j a nj e, koje je računalo na emocije da će prožeti i natopiti vreme između situacija u kojima se obnavljaju. Zaboravljanje služi da odgodi situaciju koja glasi, najgrublje rečeno, nade nema. Zaboravljanje je sve pretvorilo u međuvreme kada se nikome ništa ne veruje i kada 97

se ni u šta ne veruje. Zaboravljanje traje, mučno je, u njemu se stari, ono je staro i izjednačava ljude u njihovim vrednostima i sudbinama. Dok traje, ranjiva sam, boli me i onda se sećam boli i ko me je kada i koliko boleo. Sreća je na neuramljenim fotografijama. Sreća je reč iz pisama, filmova. Ili samo još jedan puzzle-san u kojem se smeješ. I ne mogu da zaboravim. M., 17. 12. ’86, Bgd. sreda. bez.117

25. Sa Merlinom i Valentinom scena tog vremena se poseljačila. Seljaci su konačno imali svoju pop muziku i tražili su sva prava koja su iz toga morala da im pripadaju. Među svim drugim, i dovoljno radijske i televizijske minutaže. Kad se odbiju najveći (Bijelo dugme, Bajaga, Riblja čorba, Azra, Parni valjak, Prljavo kazalište), kad se odbije vreme koje je odlazilo na velikane zabavne muzike u zenitu snage (Mišo Kovač, Neda Ukraden, Novi fosili, Magazin) – i kad se još prolaktaju Merlin i Valentino – činilo se da za Ekatarinu Veliku nije preostajalo previše prostora. Nekog prostora je, ipak, preostajalo. Kad sam, na izmaku 1986, pozvan da učestvujem u jednoj televizijskoj retrospektivi rock muzike proizvedene te godine, bio sam prijatno iznenađen kad sam video da je Dina Vranešević, u svojstvu urednice na Televiziji Novi Sad, u malo vremena koliko je imala, uspela da ugura i EKV. Ipak, bilo je jasno da sledeći album moraju da snime za PGP RTB. Jednostavno, taj korak se morao napraviti. Prvo je probao Petar Popović, koji je tad sa funkcije glavnog urednika magazina Rock došao u PGP za urednika licencnog programa, ali imao je i znatnog uticaja na domaću produkciju. Nije bilo naročitog efekta. Magi je znala da ona mora da učini presudan korak – da zakuca na vrata direktora PGP-a Stanka Terzića. Terzić ju je primio dobro. Rekao je da je očekivao njen dolazak i obećao joj da će Ekatarina Velika sledeći album snimati za PGP. Međutim, bez obzira na uticaj koji je Popović u to vreme nesumnjivo imao, i na veliko kafansko prijateljstvo između Terzića i Ravasija, čini se da su druge dve stvari presudile: srećna okolnost da se EKV sviđala sinu Stanka Terzića – a Stanko je više držao do mišljenja svog sina nego do mišljenja svojih urednika, često s razlogom – i Nagrada Sedam sekretara SKOJ-a. Terzićev sin je ocenio da se bend „kvalitetom izborio za svoje pozicije“, a komunistička omladina je odlučila da EKV „pozitivno utiče na omladinu“ – sasvim suprotno od onoga što je pre tri godine izrekao nesrećni Debač. Terzić je bio disciplinovani vojnik Partije. Nagrada mu je dala priliku da zauvek izgladi Milanov incident.

117

Osećanja. O. Sećanja., str. 124. 98

Raka je otišao i opet su – kako je Magi volela da kaže – ostali „crna trojka“. Prve pesme za novi album napravili su sa bubnjarem Riblje čorbe Miroslavom Milatovicem Vickom. U tom periodu i Riblja čorba i EKV probali su u Domu omladine i naprosto su jednog dana zamolili Vicka da im pomogne. „Magi mi je govorila kako da sviram, i ja sam tako svirao dok su oni probali razne varijante“– seća se Vicko. S njim su uradili dva instrumentala koji će posle postati Ljubav i Pored mene.

26. Srđan Todorović Žika došao je u bend početkom marta 1987. godine. Pre toga je svirao u Radničkoj kontroli, Bezobrazno zelenom i Disciplini kičme. Niko nije znao kako je dobio čudan nadimak, koji nije izvučen ni iz imena ni iz prezimena. „Kad sam ga prvi put video“ – seća se Bojan Vasić – „imao je četrnaest godina i već je bio Žika.“118 Rođen u Beogradu 28. marta 1965. godine u braku glumca Bore Todorovića sa balerinom Snežanom Matić, studirao je glumu i pošteno je saopštio bendu da će svirati sve dok ne bude počeo da snima filmove. Imao je dogovor sa Darkom Bajićem da će igrati Kiflu u Zaboravljenima kad ga Bajić pozove. Ali toliko je dobro svirao bubnjeve da to niko nije hteo da čuje. Žika je konačno bio skok sa trougla na kvadrat. Sa Vdom su imali kompatibilnu energiju samo u početku, onda je on počeo da izostaje. Problem s Firčijem nije bio u muzici nego ponekad u njegovom egu. Problem s Rakom bio je u tome što je on dolazio iz druge dimenzije, mada se na bini dobro slagao s Bojanom. Činilo se da je kod Žike sve na mestu. Sem što je kao bubnjar bio savršen za njih, uneo je u bend i preko potrebnu crtu samoironije. Milan je rekao da mu je postava sa Žikom ispunjenje sna.119 U jednom intervjuu Magi je ovako objasnila taj trenutak Ekatarine Velike: „Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono što je kod svih različito, to je vaspitanje; priča iz koje je svako došao. Od krajnje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane

118

Todorović je tek pre kratkog vremena ispričao kako je dobio nadimak: „U prvom razredu osnovne škole nije bio nijedan Žika u odeljenju. Tada su bila moderna imena Dejan, Zoran, Dragan... Žika je podsećalo na neku provinciju i bilo je, onako, smešno. I, valjda je to nama bilo smešno i pričali smo neke viceve tipa ’Žika peder’ i ’Toza vampir’, pa smo mi glumili te viceve, nismo ih samo pričali, ja i jedan moj ortak. I onda sam tako ostao Žika peder, on je ostao Toza vampir. Ali u to vreme, tada druga reč je bila ’no, no’, pa su ortaci skratili na Žika i bukvalno od prvog srednje mene zovu svi Žika. Mene moja supruga zove Žika. “ (http: //www.telegraf.rs/j etset/2461705-ovo-sigurno-niste-znali-kako-je-srdjantodorovic-dobio-nadimak-zika-video) 119

Prvi koncert sa Žikom imali su u Vukovaru, na Žikin dvadeset drugi rođendan. 99

užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego grupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.“120 U stvari, Magin ugao gledanja na novu postavu ogledao se, pre svega, u tome da se očas posla smuvala s novim bubnjarem. Brankica Grgić se seća da je Magi zbog Žike prekinula kratkotrajnu vezu s Bojanom Pečarom. Magina veza sa Žikom biće njena najduža ljubavna veza u životu. O njoj nećemo saznati mnogo jer Žika nikada nije rekao ni reč. Njegova majka Snežana otkriće nam samo toliko da je bio zateleban „kao mlad majmun“. U početku su krili od Milana i Bojana da su zajedno. Ali nije ih bilo teško provaliti: dolazili su zajedno na probe. Kad su jednom zajedno zakasnili, Milan ih je pola sata propitivao gde su bili i šta su radili. „Šta uopšte muvate?“ – pitao je Milan, a oni su mu valjda priznali, šta bi drugo. Onda se bend zatvorio u svoj kutak u Domu omladine i počeo da niže pesme za novi album. „Obično je Milan dolazio na probu sa već gotovim tekstom i jasnom predstavom kako treba da izgleda stvar“ – objasniće Magi kako je izgledao proces stvaranja. „To je idealna varijanta, ali ne uvek i najjednostavnija, jer šta god bismo mi drugo odsvirali na tu temu on bi teško prihvatao. Mnogo stvari smo napravili na probama. Krenemo od jednog rifa, od nekog ritma. Ponekad Žika krene neki ravan ritam, Bojan odsvira bastemu koja drži celu stvar, ja počnem sa nekim sitnim varijacijama, Milan doda neka svoja dva akorda koja je odavno ostavio u nekoj od svojih moždanih fioka, i onda dođe tekst na kraju. Tekstove je uglavnom pisao Milan, ali bi on ponekad dolazio sa ne još diferenciranom idejom. Tada bi se, na primer, ono što je kod njega bilo ’pogledaj me očima deteta’ kod mene izrodilo u pesmu Zemlja.“121 Kao i obično, muziku i aranžmane potpisali su zajedno, mada je Magi govorila da su nekoliko pesama uradili ona i Bojan sami – jer je Milan u to vreme bio angažovan na albumu Disillusioned! Mitra Subotića Sube.122 Magi je napisala stihove za tri pesme: Zemlja, Prvi i poslednji dan i 7 dana.

27. Peca Popović je insistirao da producent albuma bude Teodor Jani, s kojim ga je malo pre toga upoznala Snežana Mišković Viktorija. Dovela ga je u PGP kod Popovića i pitala ima li posla za njega. Kad se EKV dogovorila da snima za PGP, Popović se setio čudnog Australijanca grčkog porekla. Bio je to pun pogodak. „Ted je onaj koga bih vukla do

120

„Sačuvati sebe promenama“.

121

„Odneo ih je novi talas“.

122

Vrati unatrag, str. 119. 100

samog kraja svog života“ – rekla je Magi za njega. „Čovek bez miligrama agresije i miligrama sujete kojom bi te mogao uvrediti. Izuzetan muzičar.”123 Jani je nesumnjivo doprineo da album Ljubav bude kreativni vrhunac Ekatarine Velike. Po mišljenju Pece Popovića, album nije dobio onako dobre recenzije kakve je zasluživao. Kritičari zaista nisu bili na nivou albuma. Nije bilo prvi put da kritika bude u zaostatku, neće biti ni poslednji. Moglo se čuti uokolo da se EKV „komercijalizovala“ – u onom vulgarnom smislu te reči. Ali to naprosto nije bilo tačno. Samo su efikasnije prepoznavali svoju muziku. Iskustvo prepoznavanja bilo se sasvim razvilo. Postoji, naime, jedna ozbiljna teorija – ja sam je se dugo i sam držao, a onda sam je još čuo od Bajage – da je sva umetnost u stvari već stvorena i da je mi samo prepoznajemo – u onoj meri u kojoj nam naš talenat i posvećenost dozvoljavaju. Kad bismo gledali Ekatarinu Veliku kroz tu teoriju, našli bismo da oni sasvim odgovaraju ovom načinu poimanja stvari. Svirali su nešto što se razlikovalo od svega što je u tom trenutku postojalo i bili su sve bolji u tom prepoznavanju. Od malih početnih lutanja, to su postajale sve bolje, kompletnije, stilski definisanije pesme. Njihova estetika izdržala je dolazak novih boja, atmosfera koja ih je pratila bila je filmičnija. Sirova novotalasna agresivnost, koja je bila jedna od njihovih ključnih osobina u prvoj fazi, bila se pretvorila u rutinu, ali muzika nije ništa izgubila, samo je pakovanje postajalo uzbudljivo na neki nov način. U početku su imali diverzantsku energiju, često su podsećali na četvoro partizana koji se čamcem probijaju kroz močvaru a onda navaljuju na bodljikave žice golim rukama i kleštima bez izolacije. Na albumu Ljubav oni su već jedan dobro opremljen mali odred, spreman u svojoj posvećenosti da osvoji neosvojivo. Nezamislivo je da bi im se ijedan bend sa jugoslovenske bine mogao suprotstaviti energijom u vreme kad su stvorili i svirali Ljubav. Ispostavilo se da je najveći hit Zemlja. Upitana dve godine kasnije kakvu je sliku imala kad ju je pisala, Magi je rekla: „Najbanalniju sliku: ležiš ispod drveta, sunce sija i zemlja ti jako miriše. Zemlja u Šumadiji jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a – ako ne možeš da je prepoznaš, onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim ljudima koji su uspeli da naprave velike stvari – sve su to priče koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji.“124

123

„Što dalje otići, to dalje stići“.

124

„Sačuvati sebe promenama“. 101

28. Prva tri albuma imala su umetnički oblikovane omote. Za Ljubav je Magina lepota gurnuta u prvi plan. Književnik i novinar Željko Milović čak insistira na tome da je Magina erotičnost prvi put „izbačena na tržište kao roba“. Fotograf i dizajner bio je Vuk (Vidor) Veličković. „Sa Margitom sam krenuo u neku priču pošto je ona imala izražene umetničke tendencije“ – ispričao je Vuk. „Oboje smo studirali arhitekturu, tako da smo se tu negde našli. Mislim da sam ih verovatno ložio da mogu da im napravim bolje omote nego što su imali. (...) Bilo je evidentno da Milan i Margita nose to ime Ekatarina Velika. A kako je to žensko ime, onda je Ekatarina Velika Margita. Ona je to htela i volela da bude uključena u ceo proces. Milan mnogo manje.“ Od albuma Ljubav Magi je postala nešto kao seks-simbol – mada daleko od svake vulgarnosti. Tada su prvi put viđeni i okultni simboli svakog od njih posebno. Veličković, međutim, na pitanje novinara kako je odabrao simbole, odgovara: „Uopšte ne mogu da se setim, ali sam istraživao po nekim knjigama o znacima s veoma preciznom simbolikom. Kroz mitologiju, kroz alhemiju, magiju i tako dalje. Trougao s linijom je bubanj, to jest Žika, Margita jeste ta neka fluidna energija koja beži i odlazi na sve strane. Ona sama je bila veoma ezoterično biće. Počne nešto da priča i ode ko zna gde. Tako je i pisala. Recimo, pisma koja je meni slala bila su takva da bi krenula s jedne strane pa bi išla ka okviru, pa iza, pa bi tu onda bile neke reference, kolaži, sličice, svega pomalo. A Milan je bio u stvari taj stabilan element koji je držao celu konstrukciju i otuda kvadrat za njega. A što se tiče kruga... Pa, Pečar je bio takav. Ode na prirodan ili neprirodan način... Otkači. Siguran sam da je imao neki vrtlog u sebi.“125 Ovde bi svakako trebalo reći i ovo: Magi nam je govorila da je te simbole ona napravila.

29. Prelazak u PGP odmah je imao efekta: jedno vreme njihova muzika emitovana je gotovo neprekidno sa glavnih radijskih stanica u Beogradu, a činilo se da ih ima dovoljno i na televiziji. Osećalo se da su zvezde u Beogradu i Grga je u novembru hrabro zakazao dva koncerta u „Pioniru“. Radili su zajedno Grga i Dušan Ercegovac, ovaj drugi bio je u to vreme direktor Doma omladine u Sremskoj Mitrovici. Neki momak koji je radio za Ercegovca hvalio se po gradu da su prodali jedanaest hiljada ulaznica. Imali su dva 125

Aleksandra Ćuk: „Vuk Vidor o EKV: Mračna estetika se lepila za njih“, Danas, 6. decembar 2016. (http://www.danas.rs/kultura.ll.html? news_id=333879&title=Vuk%20Vidor%20o%20EKV%3A%20Mra% C4%8Dna%20estetika%20se%20lepila%20za%20njih) 102

odlična koncerta, bilo je toliko puno da nije moglo da se diše, a Grga im je na kraju dao po sto pedeset maraka. Kad su se povratili od šoka, Grga je hladno objasnio: „Troškovi.“ Navodno, zakup dvorane, ozvučenje Brace Radovića i marketing koncerta pojeli su svu zaradu. Novosađanin Milan Miša Berar bio je i tada poznat po dobrom ozvučenju, ali u to vreme još nije mogao da pokrije sale veće od dve hiljade ljudi. Posle koncerata u „Pioniru“, na preporuku Mitra Subotića Suhe, Milan Mladenović pozvao ga je telefonom i zamolio da se vide. Našli su se kod Suhe. Milan se raspitivao o cenama. To što je čuo od Berara znatno se razlikovalo od onoga stoje čuo od Grge. Tražio je da Berar preuzme organizaciju benda na sebe. Berar je prihvatio. U tom času Grga je već bio zakazao desetak koncerata po Slavoniji i Sloveniji. Dao im je bez reči spisak gradova i kontakte. Berar se seća da je na sastanku bio i Zoran Kostić Cane, i on je u to vreme radio s Grgom. Grga je voleo da radi fiksno, Berar je procenio da će bolje zaraditi ako pođu na procenat. Proglasio je da bendu ide osamdeset, a lokalnom organizatoru dvadeset odsto zarade od ulaznica. To se pokazalo dobrim potezom: već na prvom koncertu, u nekoj studentskoj menzi u Osijeku, umesto s dogovorene tri hiljade maraka otišli su kući s plusom koji se zaustavio negde između sedam i osam hiljada. Delili su novac na jednake delove, a Berar se računao kao peti član. Nastupio je period u kom su se – po Beraru – „ubijali od para“. Ako su svirali za fiksnu sumu, cena benda je skočila na osam do deset hiljada maraka po koncertu (Berar se seća da su, na primer, Divlje jagode koštale pet hiljada).126 Tada je Ekatarina praktično imala prvu turneju po manjim gradovima i varošicama. Prvi put su imali dva koncerta u Skoplju. Kad su svirali na radnim akcijama, samo je na koncerte Kerbera dolazilo više ljudi nego na njihove. Berar im je obezbedio sve što su tražili. Magi više nije morala da brine na čemu će svirati, klavijature su kretale iz Novog Sada u sedam ujutru, da bi bile na zbornom mestu u dogovorenih devet. Oni bi došli u jedanaest, Bojana bi čekali i do podne. Magi bi došla apatična a Bojan bi bio agresivan sve dok ne bi usput stali na nekom odmorištu. Onda bi Magi i Bojan odlazili u ve-ce, i posle bi sve bilo u redu. Brankica Grgić imala je privilegiju da povremeno putuje s bendom jer joj je Grga bio brat od strica. Ona se seća zanimljive anegdote s koncerta u Zagrebu, 7. decembra. Kada se završio oficijelni deo programa, svetla su se pogasila i bend je sišao s bine u iščekivanju da ih publika pozove na bis. Neko je u polumraku primetio da je Magi nekud nestala. Tražili su je u garderobi, u ve-ceu, svuda. Publika je postajala nestrpljiva, ali Magi nije bilo nigde. Pronašli su je, konačno, na bini: kad su se svetla ugasila, ona je zaspala na klavijaturama. U momentu, svi su pomislili da je onesvešćena, ili čak mrtva. Milan ju je pažljivo dodirnuo za ruku a ona se jednostavno podigla i rekla, kao da ništa

126

U to vreme, prosečna plata u Srbiji bila je 650 maraka. 103

nije bilo: „Je l’ nastavljamo?” Potpuno zbunjen, Milan je samo odmahnuo glavom i rekao. „Nemoj to više nikada da uradiš.”

30. Januara 1988. Magi je prvi put imala ozbiljne probleme s policijom. Došli su po nju i Žiku u stan Žikine majke i odveli ih na „informativni razgovor“. Žiku su pustili odmah, a nju su zadržali nekoliko sati. Iz toga je zaključila da ih je prijavio Žikin otac Bora Todorović. Žikina majka Snežana je sigurna da Bora to nije uradio. „Mislim da su je naprosto pratili od trenutka kad je kupila drogu. Sutradan su pozvonili na vrata.“ Onda su Magi i Žika prešli da žive u iznajmljenom stanu, ali su se retko viđali – on je snimao Zaboravljene, a ona je bila na turneji. Umesto Žike svirao je Firči. U junu su otkazali stan i vratili se kod Snežane. Iz tog perioda potiče čuvena anegdota kad je Snežana pošla da prošeta psa i greškom obukla Maginu jaknu. U jednom trenutku napipala je u džepu paketić heroina. Sva prestravljena skratila je šetnju, vratila se kući i ispričala sinu šta je našla. Žika ju je nagovorio da ništa ne kaže Magi. U to vreme Magi je saznala da joj je majka bolesna od tumora na mozgu. Mada i dalje nisu govorile, Magi je bila očajna. Desa je operisana krajem juna, a sredinom jula izašla je iz bolnice. Magi ju je posećivala svakog dana, ali je Desa uporno odbijala svako pomirenje. Kada se Magi jednom trčeći vraćala kod Snežane na Trg Marksa i Engelsa127, pored nje se zaustavio taksi. Otvorila su se vrata i iza njih se ukazao Arsen Dedić. „Gdje trčiš, rockerko?“ – pitao je. Magi se zbunila. Prišla je i rekla: „Ja sam obožavala vaše pesme i moj tata je vaš prijatelj.“ „Više nisam ni imala ni umela da kažem“ – ispričala je kasnije u intervjuu Peci Popoviću. „Kasnije sam danima živela užasno osećanje: šta je još trebalo da mu pričam? Zašto je on zaustavio taksi? Zašto se baš meni obratio?“128 Desin tumor se brzo vratio. Videlo se da će umreti. U septembru više nije mogla da sedi i sve teže je govorila. Početkom oktobra bolovi su postali neizdrživi, pa je jedne večeri intervenisala služba Hitne pomoći i vratila je u bolnicu. Magi je rekla da su se pred majčinu smrt njih dve pomirile. Jedan od stanara „solitera slavnih“, koji je posećivao Desu u bolnici, tvrdi, međutim, da to nije tačno. Ispričao je da bi Magi došla i stala pored majčinog kreveta, ali da bi Desa tad okrenula glavu prema zidu i ćutala. Magi bi je dozivala i pokušavala da započne razgovor, bezuspešno. Na pitanje zašto se tako ponaša, Desa bi odgovarala da ju je Magi „povredila“. Tako je ostalo do kraja.

127

Danas Trg Nikole Pašića.

128

„Što dalje otići, to bolje stići“. 104

Desanka Stefanović je umrla 20. oktobra 1988, godinu dana posle rođene sestre Olivere koja je umrla od iste bolesti. Desa je kremirana, a urna s pepelom položena je u grobnicu Olivere Nikolić na Novom bežanijskom groblju. Ostali su sami, u Smiljanićevoj, Ravasi i Magi. On u maloj sobi desno pa levo od ulaza, u bademantilu, sa poluspuštenim naočarima i hrpom papira u rukama, ona u sobi do njegove, sa koncertnim klavirom i neredom na podu i u životu. Zato se brzo vratila kod Žike.

31. Album koji će posle postati Samo par godina za nas nastao je tokom leta 1988. godine u kući Bojanovih roditelja u Progaru. Snimali su ga novembra 1988. u Studiju M u Novom Sadu. Producenti su bili Mitar Subotić Suba i Teodor Jani. Donekle ipak nezadovoljan produkcijom poslednjeg albuma, Milan je hteo da „pojača“ Janija Subom. Snimili su osam pesama: Iznad grada, Krug, Srce, Sinhro, Amerika, Ona i on i on i ja, Ona mi je rekla i Svetilište. Kao i obično, potpisali su se grupno kao autori muzike, a zajedno sa Subom i kao aranžeri. Magi je napisala tekst za Sinhro, tekst za Svetilište napisao je Zoran Rosić, ostale tekstove napisao je Milan. Počelo je s problemima. Žika je snimio bubnjeve za dva i po sata, ali Bojan ni posle šest dana nije uspevao da makne od početka. Prvo je bio nezadovoljan pojačalom, onda je tražio bas bez pragova. Kad je vrag bio odneo šalu, uradili su se i Bojan je završio snimanje za tri sata. Peca Popović je čuo traku i rekao im da nemaju hit. Isuviše su brzo bili složili album, na rutinu. Prvi put otkad rade, nisu radili dovoljno. Magi i Milan shvatili su da im nedostaju dve pesme.129 Magi je napisala Nisam mislio na to. Ostalo je da Milan napiše još jednu, ali njemu se nije radilo. Bio je umoran od snimanja. Imao je jednu ideju, bili su je čak probali u Progaru, ali to još nije bila muzika. Tekst nije imao. Nekoliko dana kasnije – bio je januar 1989 – oko jedanaest sati uveče, kod Milana Ćirića zazvonio je telefon. Zvao je Miša Berar i molio Ćirića da se odmah vide. Ćirić je tada sa Borisom Kovačem bio suvlasnik studija Barbaro, u Bukovcu kod Novog Sada. Ubrzo potom, Berar i Ted Jani zvonili su na njegovim vratima. Najpre se Ted raspitivao o studiju, opremi, atmosferi. Ćirić se seća da je Teda naročito interesovala njegova predanost u radu. Da li je u stanju da izdrži tempo. Onda je prešao na stvar. Rekao je da je EKV snimila ploču, da je album izmiksovan i praktično završen, ali – Milanu i Magi „još nešto nedostaje“. Hteli bi, dakle, da snime još dve pesme

129

Bajaga je pre njih u istom studiju snimao Prodavnicu tajni. Isto je tako došao kući, zaključio da mu nedostaje jedna pesma i vratio se u Novi Sad. Tako je nastao Plavi safir. 105

u Barbaru. Pošto PGP-u nije padalo na pamet da plati dodatne usluge studija, ponudio se Berar. Ćiric je sutradan „oslobodio studio” i odmah je počelo snimanje. Ted je producirao, Ćirić je bio snimatelj. U studiju je bio i Suba, povremeno su se Milan i Magi konsultovali s njim. Prvo su pravili Par godina za nas, pesma je praktično nastala u studiju. Najpre su snimljeni bubnjevi i bas (Ćirić se seća da je Bojan imao nekoliko verzija bas-linije), zatim je Milan svirao gitaru. Onda su Ted i Milan naizmenično svirali svoje verzije gitarskog sola. Tedov solo se pokazao boljim i ostao je na snimku. Onda je Magi dodala klavijature. Dok je snimala ritam-sekcija, Magi je radila na tekstu. Tih dana stigle su loše vesti iz Skoplja. Posle jednog koncerta 1987. godine, bend nije imao obaveza pa je ostao u Skoplju na okultnoj žurci napravljenoj u njihovu čast. Žurka je trajala tri dana. Prva dva dana prošla su u alkoholu i drogama, trećeg dana je na red došao grupni seks. Onda je od posledica side umro neko ko je učestvovao s njima. Shvatili su da su najverovatnije i sami zaraženi. Par godina za nas govori o tome. Ćirić se seća da se Magi tokom snimanja bubnjeva i basa neprekidno konsultovala s Milanom oko pojedinih reči. Na kraju su zajedno definisali konačne verzije stihova. Kad su završili matrice, vec su bili duboko ušli u noć. Dok je Milan zagrevao glas, Ted je nekoliko puta klonuo za miks-pultom. Onda se razbudio, pa je Milan sledećih sedam sati pevao. Išao je za feelingom i nikad nije bio do kraja zadovoljan. Ted je ponavljao pojedine delove i po dvadeset puta. Kad su konačno svi bili zadovoljni, uzeli su da snimaju ambijente za bubnjeve. To su uradili tako što su preneli ogromne i teške JBL-ove zvučne kutije iz režije u studio, a onda uključili dva mikrofona. Odmah su miksovali zvuk. Pesma Nisam mislio na to bila je sasvim spremna i bila je snimljena brzo. Sve je bilo gotovo za nekoliko sati. Na kraju su svi bili umorni od tempa i svi su znali da su snimili nešto posebno. „Osetili su veliko olakšanje“ – seća se Ćirić. – „Kao da im je laknulo.“ Na omot su pak čekali mesec dana, to je bio period Magine loše volje. Ipak, sve se dobro završilo.

32. Svi smo odmah razumeli da je Samo par godina za nas vrhunac komercijalnih potencijala Ekatarine Velike. A da li i kreativnih? Uz neke odlike umetničkog dela, mogle su se pronaći i neke odlike manirizma u nastajanju. Ima mišljenja da je već Ljubav maniristička ploča, ali nije, Ljubav je tek zaokruživanje svih dotadašnjih raspitivanja, mesto gde su sva ona dobila konačne forme. To je ploča koja je stigla do cilja. To je ploča koja je morala da im se dogodi i dobro je da im se dogodila.

106

Samo par godina za nas bila je nešto drugo. To je ploča od svega pomalo. Nisu oni to namerno napravili tako, samo je ispalo tako. Takva ploča ispadne kad si dvesta dana na turneji i već si velika zvezda i moraš da misliš o svemu, i počinju da te pritiskaju iz PGPa da je vreme za novi album i da bi bilo dobro da bude opet neki hit kao Zemlja – jer si to, uostalom, tražio, hteo si da sviraš u PGP-u i eto ti ga sad. Ne možeš da radiš s PGPom a da ne pristaneš ni na šta. Ono što je Ekatarina Velika u toj situaciji eventualno mogla da uradi bilo je da se povuče na neko vreme i nastavi da istražuje, pa da se onda vrati u nekom novom obliku. Možda bi Milan to i učinio – kao što je, nimalo slučajno, uradio očekivanih pet godina kasnije, kad je otišao u Brazil – ali bio bi sam u tome. Magi i Bojan su ga požurivali, uvek im je bio potreban novac. Uostalom, zar nisu tome težili, da budu veliki mainstream bend – i zar da uskrate sebi da to postanu? Za takav cilj bio im je potreban upravo takav album kakav je Samo par godina za nas. Ni bolji, ni gori, ni drugačiji, nego baš takav. Da li su oni bili svesni svega toga? Pretpostavka je da jesu, mada se čini da je Milan to shvatio malo kasnije nego što mislimo. Magi je shvatila odmah. Dva ili tri meseca posle objavljivanja Samo par godina za nas pitala me je koji je – po mom mišljenju – najbolji od svih njihovog albuma. Rekao sam ono što i danas mislim – da je to svakako album S vetrom uz lice jer su tu već bili sazreli a još su bili sveži. Na Ljubavi su bili isuviše upeglani da bi bili sveži – što je pomalo smetalo i Milanu. Rekla mi je da nisam u pravu, da je Ljubav ipak najbolja ploča jer je „sve na svom mestu“. Onda se razgovor dalje vodio oko prvog i drugog albuma. Samo par godina za nas nismo spomenuli uopšte, kao da to nije bio njihov album. U to isto vreme Milan se još ljutio po gradu na kritičare. Govorio je: „Nemaju pojma.“ Bojan se slagao s njim. Šta se u stvari dogodilo? Stara kritika je bila uglavnom zadovoljna. Mlada kritika, međutim, bila je razočarana. To je bio odličan znak da je Ekatarina Velika stvarno postala veliki mainstream bend. Mi, malo stariji, gledali smo ponekad na te mlađe kao u nekom čudu: kako se usuđuju tako s prvoborcima! Ali, isto onako kako je Šarlo akrobata deset godina ranije tražio da se preispitaju „utvrđene vrednosti“, tako se to sad događalo s Ekatarinom Velikom: trajali su već sedam godina, bilo je vreme za smenu generacija. Dolazili su novi, mladi i ljuti, koji po definiciji sebe samih napadaju mainstream svake vrste. Branili smo EKV od njih ne shvatajući da radimo isto što su radili i naši roditelji kada su branili svog neponovljivog Elvisa – mada je nama u tom dobu bio nepodnošljivo staromodan. Možda je Ekatarina u tom času većem delu publike izgledala nedodirljivo, ali jednom delu klinaca bila je isto tako nepodnošljivo staromodna kao svojevremeno Elvis nama. Svakih pet do sedam godina dolazi nova publika kojoj je sve staro po definiciji passe, i bitno je za jednog umetnika da uhvati dosluh s njom i izbegne „generacijski jaz“. I to je bilo sasvim u redu. To je Bregović uradio u dva navrata s Bijelim dugmetom: prvi put s albumom Doživjeti stotu, drugi put s promenom pevača. Tako je i Parni valjak samo naizgled bezglavo uleteo u novi talas – a Hus je to svesno uradio da bi imao novu publiku. 107

Međutim, na jednom primeru moglo se jasno videti da ni Milan ni Bojan ni Magi nisu sasvim razumeli zašto ih je mlada kritika dočekala na nož. Posle albuma Samo par godina za nas, magazin Pop Rock dao je mladom novinaru Bojanu Stojniću priliku da razgovara s njima sa pozicije nekog ko se ne slaže s uobičajenim mišljenjem. Već na uvodnu Stojnićevu konstataciju da se na albumu može uočiti kriza autorstva, Milan je rekao: „Ne znam o čemu govoriš. To što govoriš očigledan je znak da ne razumeš ništa, nije ti jasno šta se dešava na ploči.” Onda je krenula svađa. Stojnić se u nekim momentima poneo neprimereno, ali niko se tokom cele jedne decenije nije prema novinarima ponašao neprimerenije od Koje, Milana i Caneta. Ipak, Milan i Bojan su se uvredili. A opet, za razliku od, na primer, Šarla akrobate, koji je nastao u nesaglasju između njega i sveta oko njega i nestao jer su nesaglasja između njih trojice u bendu međusobno bila jednako velika kao i nesaglasja između sveta oko njih i svakoga od njih pojedinačno, Samo par godina za nas bio je album u kojem je Ekatarina Velika postigla potpuno saglasje unutar sebe i saglasje između njih i sveta oko njih. Magi je smatrala da je Samo par godina za nas „poslednji album Ekatarine Velike“. „Najbolje bi bilo“ – reći će posle nekoliko godina – „da smo tada prestali s radom.“ Dakle, ko je hteo, taj je mogao da vidi da je sve bilo na svom mestu, ali da je neka promena ipak bila neophodna.

33. Dok je promovisala Samo par godina za nas, Margita se grčevito borila da ne bude nikakve promene. Tada je dala nekoliko zanimljivih pogleda na bend. Kad je govorila o „kontinuiranom potcenjivanju Bojanove uloge u grupi“, rekla je: „On je, pre svega, gradski dečak. Milan, Gile i Koja upiru se da budu deo grada, a Bojan je prirodno to. Bojan je takav i u pesmama, njegove stvari su ključne za EKV, ali njemu ne pada na pamet da se istura u prvi plan. Velika je gre’ota što više ne vežba, što nema bolju opremu. On je rođen za to. Mi pesme radimo dugo i s naporom, Bojan ih pravi lako i brzo. Žika je takođe gradski dečko. Sve zna da radi. Znaju ga kao glumca, ali je vrlo talentovan – recimo – za baletana. Nema problema ni za bilijar, stoni tenis, svira gitaru. Odlučio se za bubnjeve jer to ocrtava njegov duh: samostalnost koju ti pruža bubanj u diktiranju stvari. Mi, možda, jesmo četiri strane jednog sveta. Možda smo i Marsovci.“ Njihov radni proces opisivala je ovako: „Milan puno radi. Napravi nešto i onda beži od toga što je hteo da napravi. Ja bežim od toga što treba da radim pa me on onda uvuče i – ja tu ostajem. Ja imam problem što sve čujem strašno pravilno. Ja tačno čujem brojeve. Kad vidim šifre kako su ispisane, to i čujem. A Milan je čovek koji drugačije čuje i koji u tome različito funkcioniše: ne slaže se s brojevima, takva mu je priroda. On u muzici dejstvuje užasno impulsivno i kad se negde usput izgubi, više ga ne možeš vratiti 108

u to nešto što je započeo. To je gotovo, nema načina za povratak. To je veliko poređenje, ali neka mi bude dozvoljeno: kao kad gledaš Pikasa. On krene s jednom slikom koja postaje druga fenomenalna slika, ali odjednom to postaje treća sličica jer njemu ta fenomenalna ništa ne znači. Ona se izgubi jer je njemu potrebno nešto dalje. Tako se to dešava i s Milanom u muzici, i zato je on dobar. S druge strane, dobar je pošto je on Čovek-Glas u muzici. To ima.“ Na molbu da pojasni kako vidi ljude iz benda u prethodnim inkarnacijama, Magi je rekla: „Milan je prvo bio delfin, Bojan je bio ptica, a Žika je u svim inkarnacijama bio čovek. Ja sam prvo bila mačka. Zanimljivo, Žika je stalno bio jedan te isti čovek. Ovo sve tvrdim jer znam način na koji se za nas nelepe neke stvari. Svim ljudima se nešto s godinama taloži. Znam da se tu nešto normalno ne dešava i znam da odnos koji imamo prema spoljnim stvarima nije iz vaspitanja nego pre iz neke intuicije, iz nečega što je nasleđeno iz prošlosti, iz negde.“130 Na kraju osamdesetih, kao uvod u rat, počeli su da se događaju ozbiljni šovinistički ispadi i otvoreni sukobi među narodima koji su živeli u SFRJ. Tržište se podelilo i više se nije događalo da svako može da svira svuda. Tad se pokazalo da je Ekatarina Velika imala jednu značajnu prednost nad drugim bendovima: nikad ih niko nije smatrao srpskom grupom. Zato su mogli da sviraju i u Zagrebu i u Ljubljani, bez obzira na političke probleme koji su se širili na sve strane. U vreme kada je izašao album Par godina za nas, Bijelo dugme – koje stalno proglašavamo najjugoslovenskijim bendom – moralo je da prekine turneju. Da li je u stvari najjugoslovenskiji bend Ekatarina Velika? To možda tada nije upadalo u oči, ali njihova popularnost je rasla kako je rastao broj zabrinutih ljudi u zemlji. Mihajlo Pantić tačno je shvatio zašto. „Milan Mladenović je pričao našu priču. Priču onih koji su proizvedeni kao produkt sna o boljoj budućnosti i koji su laku vedrinu druge i treće decenije svog života u četrdesetim zamenili gorčinom i rezignacijom.“131 Od nekoga ko je bio nerazumljiv publici do nekoga ko je aklamacijom postao glasnogovornik generacije Milan je prošao dug put u samo četiri godine.

34. Samo par godina za nas imao je na kraju veći tiraž nego svi prethodni albumi zajedno. Stao je na dvesta šezdeset hiljada ploča i kaseta. Međutim, to je u Jugoslaviji bilo vreme inflacije, neposredno pre nego što će premijer Ante Marković proglasiti konvertibilni dinar. Drugim rečima, EKV od sveg tog tiraža nisu zaradili ništa. Ipak, zaradili su mnogo na turnejama. Berar kaže da su se samo s letnje turneje 1989. godine vratili svako sa po dvadeset pet hiljada maraka. „Kad smo se vratili s poslednje svirke, okretao sam kombi 130

„Što dalje otići, to bolje stići“.

131

Mesto u mećavi, str. 195. 109

na platou ispred Crkve Svetog Marka da se uparkiram“ – seća se Berar. „Video sam kako se senke odvajaju od zidova još pre nego što sam se zaustavio. Dileri su ih čekali.“ Život kakav je bend vodio bio je skup. Već posle desetak dana Bojan je zvao Berara da mu traži pare na zajam. „Odradiću“ – obećao je. Magi se uvek žalila na uslove. Kad smo joj čestitali uspeh albuma Samo par godina za nas, žalila se da je Bijelo dugme snimalo u Londonu a Ekatarina nije, a Ekatarini je studio u Londonu bio potrebniji nego Bijelom dugmetu. Kada bismo joj pohvalili zvuk, rekla bi: „E, da su meni klavijature Laze Ristovskog.“ Na kraju 1989. godine izgledalo je da je Ekatarina Velika došla blizu ostvarenja uslova. Postali su zbilja mainstream. Svako je znao pesme Par godina za nas i Krug. Novca je bilo više nego ikad. Magi je mogla da kupi klavijature kakve je imao Laza i da joj još mnogo ostane, ali nije to učinila. Izgledalo je kao da je to, umesto nje, trebalo da učini neko drugi. Bojan je pravio probleme. U Skoplju nisu snimili spot jer je Bojan odbio da se slika pod scenografijom sastavljenom od dve palme. Sve češće se svađao s Milanom. Onda bi se umešala Magi i nivelisala odnose. Berar kaže da se ponašala kao majka. Uvek je teško rešavala sve ono što bi muškarci uvek lako zabrljali. Bila je spoj unutar benda i spoj između benda i onih ljudi koji nisu voleli Milana zbog njegove arogancije. Blaga i mirna, umela je da reši svaki konflikt. Koliko se sama zbog toga uzrujavala, to je pak druga priča. Berar se bio zbližio s njima. Svakog jutra dolazio je kolima iz Novog Sada i čekao ih da dođu na probu. Onda bi im nameštao zvuk i snimao ih. Ali bend mu nije uzvraćao tu veliku ljubav. Jednom su se Bojan i Milan ozbiljno posvađali. Bojan je ostavio bas, istrčao napolje i nije se vratio. Sutradan je Berar ponovo došao iz Novog Sada i čekao, ali niko se od njih nije pojavio. Naprosto, nisu se setili da mu jave da probe neće biti. Marko Milivojević voli da priča da su se Žika i on jedne večeri vraćali sa železničke stanice, uz Nemanjinu ulicu, svako sa svojim dobošem, sa nekog zajedničkog koncerta na kom su svirali i Ekatarina i Partibrejkersi. Žika je govorio da bi se rado zamenio s Markom i svirao malo s Partibrejkersima, a da se Marko oproba sa EKV: „Magi mi je riba“ – govorio je, „Boki mi je najbolji ortak, ali ne mooogu.“ Osetio je ogromno zasićenje. Njihovi odnosi su bili teški. Ali, bili su moćni na koncertima. „Na koncertu svi zavisimo jedni od drugih i u velikoj smo ljubavi” – objasnila je Magi u intervjuu za Profil. „Tada si samo instrument koji proizvodi muziku. Nije to neki prepoznatljiv osećaj, nije to nikakva droga, jednostavno se tako osećaš. Kada se Milan jednom tako osećao, zaboravio je da svira sopstvenu stvar.“ To je bilo u Zrenjaninu. Publika ih je dozivala na bis, a Žika i Milan bili su negde nestali. Magi i Bojan pronašli su ih u garderobi. Žika je bio uzeo gitaru i svirao Milanu

110

Zemlju, koju su uvek svirali u dodatku. Magi i Bojan su bili zbunjeni. Milan je samo slegnuo ramenima: „Zaboravio sam kako ide.“132

35. U jesen 1989. godine Magi je dala zanimljiv intervju Petru Popoviću za NIN. „Posle tog intervjua“ – kaže Željko Milović – „svi smo definitivno bili zaljubljeni u nju.“ Imala je u tom času trideset jednu godinu. Na pitanje kakvim mladim ljudima u ovim vremenima Ekatarina Velika može da bude primer da pobegnu iz tišine u muziku, rekla je: „Kad smo mi počeli, želeli smo muziku, a današnji mladi čovek želi kiosk za hamburger. Kad otvoriš kiosk za hamburger, rezultati su brži i vidljiviji, makar su životno istinitiji rezultati u muzici.“ Rekla je da joj nije čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava koje se – uprkos sve zaoštrenijoj političkoj situaciji – s podjednakim oduševljenjem prihvataju i u Zagrebu i u Beogradu. Bila je sigurna da je to zato što u slučaju EKV nije reč o politici. „Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo ljudi“ – rekla je odlučno. „Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem? Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi, a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To ljudi, izgleda, prepoznaju svuda.“ „Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Svako od nas je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo da nastane neka univerzalna muzika, koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao mi.“ Rekla je da se boji stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. „Svakog dana smo pred ogromnim iskušenjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život osim muzike, tako da, svakog trenutka, nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano vraća te i sve više i više vezuje za muziku kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.“ Na pitanje kako tog časa vidi generaciju koja se oglasila na početku osamdesetih (Idoli, Šarlo akrobata, Električni orgazam), rekla je: „Sve nas vidim malo pohabano. Za Idole je rekla da su jedno „veliko odustajanje, što je šteta”. Za Koju je rekla da je genije koji tera dalje ono što je Gile trebalo da uradi. „Gile se podzadovoljio“ – objasnila je – „a Koja nije.“ „Verovala sam“ – dodala je – „da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa se nije pretvorilo u nešto novo osim što su se iz Šarla napravili Disciplina kičme i Katarina.“

132

„Odneo ih je novi talas“. 111

„Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rock’n’roll? Brine li te nesigurnost trajanja?“ – pitao je Popović. „Nadam se da će, recimo za pedeset godina, sve biti u redu“ – rekla je Magi ironično. „Moj otac je pre pola veka bio u sličnoj poziciji kao ja sada. Pravio je sve iz početka. Spavao u pozorištu. Ono što te ne uplaši u nečemu koliko traje, jeste ono koliko si pošten u svemu tome. Nama, zapravo, nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom ’Osnovano 1789’. Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima. Ali nema ni zakona od deset članova, koji se malomalo ne menjaju.“ Kako vidi kraj devete decenije dvadesetog veka? „Krajnje je vreme da se jednom završi“ – rekla je. „Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigurnije i definitivnije ka dole.“

36. „Da li je uspeh EKV u činjenici da je on jedan od retkih koji je ostao samo gradski bend?“ – pitao je dalje Popović. „Možda“ – rekla je Magi. „Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.“ Priznala je da joj se u Beogradu najviše dopada Novi Beograd. „Ružan je, takav je kakav je, ali je grad.“ Rekla je da voli Čuburu. Žalila se da kuće s dvorištima na Crvenom krstu nestaju da bi se na njihovim mestima gradili soliteri. U to vreme obnavljale su se fasade na zgradama u Knez Mihailovoj ulici. Magi je to „renoviranje“ ocenila „malim šarenim lažama“. Primetila je da su nam gradove „opkolili prijatelji koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali“. Odbila je ideju da bi mogla da bude uticajna: „Ne znam kako bih ja nekom mogla da budem uticajna. Druge su osobe uticajne.“ Izbegla je da komentariše Popovićev pokušaj da je uporedi sa Niko ili Dženis Džoplin, „kao fatalnu u nekom staromodnom izdanju“. „One su pošteno živele“ – rekla je. „U Jugoslaviji su primeri sami krivi.“ Na kraju, u tom intervjuu dale je konačno priznanje da nikada neće preboleti što nije napravite svetsku karijeru pijanistkinje. Rekla je, doduše, da je doživela određenu satisfakciju kad je svirajući rock muziku došla do „tih jednako emotivnih zadovoljstava“, s tim što je u rocku reč o „drugačijim punjenjima“ nego u klasičnoj muzici. Ipak, dodate je, „osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u krajnjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.“133 Kasnije će se u još nekim razgovorima vraćati na istu temu. Mnogi su je pitali zašto je zavidela Pogoreliću koji će večno ostati tumač tuđe muzike kad je stvorite toliko svoje muzike? Ona je strpljivo, uvek iznova, objašnjavate da je vrlo teško svirati klavir na način 133

„Sačuvati sebe promenama“. 112

na koji Pogorelić svira, a da je lako svirati na način na koji ona svira. Jedno vreme – govorila je – bili su jednako dobri pijanisti, a onda je njoj oduzeto pravo da bude najbolja, ili da bar bude uz najboljeg. Bila je sigurna da bi dogurala ili visoko ili daleko. Ovako, Ivo je završio akademiju i posle svirao sa najboljim orkestrima i dirigentima sveta, ona nije. Volela je da kaže da je razlika među njima „dve svetlosne godine“. Isto kao što je, uostalom, u tom trenutku razlika od dve svetlosne godine postojala između Ekatarine Velike i većine drugih bendova na jugoslovenskoj sceni.

113

Glava IV

PREOKRET ILI PERIPETIJA (TRENUTAK KADA SE U RADNJI DOGODI NEŠTO SUPROTNO OD ONOGA ŠTO SE OČEKUJE):

Poslednjih par godina za nas (1989-1994)

Sada ću biti svedok doba koje je kušalo ljudsku dušu.134

134

Srebrni letač u epizodi Poreklo srebrnog letača. 114

Glavne promene u bendu nisu se desile planirano – ili su bile očekivane, ali su se svi pravili da do njih nikad neće doći. Bilo ih je ukupno četiri, i sve su za Magi bile udarci u samu suštinu bića. Možda bi zaista bilo najbolje da su se razišli na ovom mestu i da se poglavlje koje sledi nikada nije dogodilo. Magi je do kraja žalila što nije bilo tako.

2. U kasnu jesen 1989. godine Žika je objavio da ide iz benda. Znalo se da je to neminovno, pa opet su svi imali tajnu nadu da će muzika u poslednjem času prevagnuti nad filmom. Postava sa Žikom bila im je svima kao ostvaren klinački san. Tad su se najviše približili slici klasičnog rock benda. „Imali smo osećaj da se nalazimo u pravoj američkoj grupi“ – rekao je Milan Aleksandru Žikiću. Žikić kaže da se osetila potištenost u njegovom glasu kad je dodao: „Posle Žikinog odlaska izgubili smo taj osećaj.“135 Nešto pre toga Bora Todorović je banuo na vrata stana u kom su živeli Magi i Žika i odveo sina gotovo na silu. Rekao je da želi da ga „sačuva“. Magi je bila iznenađena Borinim postupkom. Mada će se ona i Žika posle u nekoliko navrata vraćati jedno drugom nakratko (jednom ih je čak snimila televizija), to je bio kraj njihove ljubavne rutine u kojoj su bili zajedno dvadeset četiri sata dnevno. Žika je otišao na odmor na Vis, najdalje od svih dalmatinskih ostrva, da pobegne što dalje, možda najpre od sebe, ali i od svih njih. Pre nego što je otišao, prepustio je palice Marku Milivojeviću. Marko je primljen u bend bez probe. Žika ga je predložio, oni su se složili i to je bilo sve. Sin legendarnog beogradskog jazz bubnjara Radomira Milivojevića Nafte (19262001), Marko je još kao klinac sedeo uz oca na binama svuda po Evropi. Nafta je pričao po gradu da je Djuk Elington ljuljao njegovog sina na rukama kad je bio beba. Ali Marko kao da nikada nije bio beba. Njegove anegdote iz detinjstva su anegdote sa Bubišom 135

Mesto u mećavi, str. 210. 115

Simićem i Borom Rokovićem, legendama srpskog jazza. Kad je bio u pubertetu, znao je više o jazzu nego mnogi Bubišini vršnjaci. On svoju generaciju nikada nije imao. Kao da nikada nije bio mlad, kao da je uvek bio star. A uvek su ga zvali „mali Marko“ i uvek je bio najmlađi, gde god da je svirao. Rođen 3. avgusta 1968. u Beogradu, imao je manje od dvadeset dve godine kad je upao u „najbolji bend na svetu“ i bio je deset godina mlađi od Milana, devet godina mlađi od Magi i osam godina mlađi od Bojana. Bio je babyface i izgledalo je da nastavlja niz babyface bubnjara Ekatarine Velike. Šalili smo se da će se Magi odmah zaljubiti u njega. Ipak, to se nije dogodilo. Marko kaže da su Magi i on razgovarali o tome. Onda su se pogledali i rešili da sve ostane kako jeste. U muzičarskim krugovima – koji su uvek vodili nekakvu svoju politiku – Marko je kao svirač bio veća zvezda nego Milan, Bojan ili Magi. Još sa sedamnaest godina svirao je u studiju, posle je svirao barabar s kim god je hteo. Na momente se činilo kao da je od oca uzeo sve što je Nafta imao da mu da, a da je onda dodao tome još i energiju svoga vremena. Kad je došao na prvu probu Ekatarine Velike, zatekao je Milanov i Magin „američki san“, bend u kom je bubanj bio postavljen dosta staromodno, kao kod Led Zeppelina ili Deep Purplea, i pravilno je zaključio da se od njega ne očekuje da priziva isti osećaj. On je naumio da ih povede prema dvadeset prvom veku. Bilo je u njemu sposobnosti da pogleda unapred, isto kao nekada kod Vda. Tih dana Bojanova uobičajena nervoza nešto se pojačala, i čim su uzeli da sviraju – to je bio uobičajeni uvodni session s novim bubnjarem – zakačio se s Markom. Skočio je: „Ili on, ili ja.“ Magi je uzela Marka u zaštitu, Milan se sklonio sa strane. Bojan se onda smirio, ali je tražio da mu se ubuduće probe plaćaju. Rekao je: „Ne mogu celog života da uvežbavam nove bubnjare.“ Zato su prvi put svirali s Markom javno gotovo bez probe, na godišnjem koncertu magazina Pop Rock, 27. januara 1990. godine. U godišnjem glasanju kritike i čitalaca dobili su nagradu za grupu godine i ja sam, u ulozi scenariste, želeo da dođu i odsviraju Par godina za nas na svečanom koncertu u Domu sindikata. U tom času Grga je ponovo bio njihov menadžer. Pozvao sam ga telefonom.

3. Grga je razumeo da je važno da se Ekatarina pojavi na tom koncertu, delom zbog Pop Rocka – gde sam tada radio kao urednik domaće scene – delom zbog samog benda. Bilo je tačno da bez njih od zamišljenog spektakla ne bi ostalo mnogo, ali je bilo tačno i to da bi im status glavne zvezde na jednom takvom koncertu bio, u stvari, medijsko priznanje da su postali mainstream. Nisu mogli da pobegnu od tog atributa, a čini se da nisu ni hteli. Grga je obećao da će bend svakako svirati. Izgledalo je da je prošlo lako.

116

Dan uoči koncerta Grga je priznao da zbog situacije nije smeo da im kaže. Ipak, nije sve bilo propalo jer je za sutradan u podne bio zakazan sastanak grupe u njegovoj kancelariji u SKC-u. Nisam tad znao da je prva tačka dnevnog reda bio Bojanov zahtev da mu se plaćaju probe. To nikad niko nije tražio u nekom bendu sa stalnom postavom. Grga me je pozvao da dođem, da pokušamo da nađemo neko rešenje na licu mesta. Bila je to retka prilika da se neko sa strane nađe u samoj srži odnosa među njima. Nešto iza podneva 27. januara skupili smo se u Grginoj kancelariji, Milan, Magi, Bojan, Grga, Marko i ja. Grga je otvorio sastanak, obavestio ih o koncertu i dao svoju preporuku: „To bi trebalo da se uradi.“ Milan i Bojan su odmah odsečno rekli: „Ne“. Nisam očekivao tako brzu reakciju i panično sam se okrenuo prema Magi. „Nemamo bubnjara” – pojasnila je – „Žika je otišao.“ Dobro, rekoh, imate bubnjara, evo Marka. „Nismo probali s njim“ – rekla je. Ali, bez obzira na sav perfekcionizam kojem su težili, ipak se radilo o samo jednoj pesmi. Bio sam siguran da mogu da je odsviraju možda i bolje nego da su je vežbali. Okrenuo sam se prema Marku. On je klimnuo glavom sa širokim osmehom na licu. Njemu se sviralo, to je bila odlična prilika za debi. „Eto“ – rekoh trijumfalno – „Marko može.“ Tada se umešao Bojan. Pitanje: „Koja je lova?“ odjeknulo je kao šamar. Grga je autoritativno rekao: „Nema love.“ Bojanje ponovio: „Ne.“ Magi je tad posve neočekivano stala na moju stranu i rekla da bi trebalo da pokušaju. Milan se odmicao od nas prema uglu sobe. Svi smo gledali u njega. On je osećao taj pritisak i nastavio da se odmiče. Kad više nije imao kud, rekao je, oprezno i uzdržano: „Ja hoću, ako hoće Bojan.“ Tad smo se svi okrenuli prema Bojanu. Marko je bio uzbuđen u iščekivanju kako će se sve završiti. Bojan je tražio bilo koju sumu. Videlo se da će popustiti, ali hteo je da istera svoje. Opet, novine u kojima sam radio nisu za takve stvari imale nikakav budžet. Šta sad? Na putu do SKC-a svratio sam u jedan od novootvorenih free-shopova da častim sebe boksom cigareta gauloises. Bojan je pokazao prstom na kesu koju sam držao u ruci. Odahnuli smo. Onda je Milan postavio završni uslov: „Ako proba ne bude dobra, nećemo svirati.” Prihvatio sam. Znao sam da će proba biti dobra. Po podne je Milan tražio da se sala Doma sindikata sasvim isprazni dok probaju. Dvorana je bila puna ljudi jer je bilo mnogo izvođača pa su se probe držale od jutra. Šta drugo, sve sam ih poterao i EKV je probala Par godina za nas samo pred tonskim tehničarem. Dok su se pripremali, pala mi je u oči hrpa smeća po sali. Iza stotine ljudi ostali su rasuti po podu papiri od sendviča, prazne kese smokija i upotrebljene papirne maramice jer je bila jaka zima i bilo je mnogo prehlađenih. Kad je Ekatarina grunula s bine, to je bilo s takvom energijom da su se svi ti papiri razleteli po sali i smirivali se tek kad bi naletali na stolice. Neke stvari se mogu videti samo jednom, i to baš onda kad ne očekuješ.

117

Posle tog nastupa izgledalo je da je sve u redu. Marko je svirao kao da je već stotinu puta sedeo na tom mestu. Magi će te večeri na žurci ipak zažaliti za Žikom. Neki od nas tešili su je da je svaka promena dobra, a da je njima u tom času neka promena bila baš neophodna. Naravno, nismo je ubedili.

4. Prvi veliki koncert za Marka bio je nastup u francuskom gradu Tuluzu, 11. maja. Ekatarina Velika predstavljala je Jugoslaviju na Prvom evropskom bijenalu rock’n’rolla. Bilo je interesantno videti kako će ih primiti francuska publika. Za slučaj da se tamo zadesi neko veliko ime iz svetske diskografije, nosili su u Tuluz nekoliko snimaka koje je Milan otpevao na engleskom. Ali oni koji su jos tada čuli te snimke rekli su da „to nije to“. Engleski nije bio Milanov jezik i njegov glas nije imao takvu silinu kakvu je imao na srpskom. Ted Jani, koji teško govori srpski, ipak uspeva da nađe pravu reč: „Slabo.“ Na kraju umalo da se ne desi ni Tuluz. Aerodromska policija u Parizu izvela je Magi i Bojana iz reda, pretresla ih, pronašla nešto i zadržala ih tri sata – sve dok nisu oslobođeni intervencijom diplomatije. Beogradski reditelj Vladimir Aleksić, autor tada aktuelnog spota Krug i Magin drug iz srednje škole, putovao je s njima i ostavio ovaj zapis: „EKV je doputovala u Tuluz sa dobro pripremljenim press-materijalima i snimcima na engleskom jeziku, a video-spot vrteo se na francuskoj televiziji nekoliko dana pre festivala. Na konferenciji za štampu, novinari evropskih listova i radio-stanica interesovali su se za status grupe u Jugoslaviji, za kontakte sa Evropom, za planove... Sve je ovo doprinelo kvalitetnom nastupu. Posle veoma dobre norveške grupe Matchtick Sun, sličnog sastava kao EKV (jedna devojka i tri muškarca), (...) Ekatarina Velika održala je jednosatni koncert, izvevši nekoliko pesama na engleskom i vrativši se na bis sa tri nove pesme. Francuski novinari i te kako su znali da prepoznaju kvalitet muzike. ’Odličan akademski rock sa prizvukom mistike evropskog istoka’ (La Depeche) burno je pozdravila i publika festivala.“ EKV je dobila i „izvesne ponude za prodaju ploča“, javio je Aleksić. O tome kakav su utisak ostavili možda najbolje govori izjava jednog od direktora Festivala: „Šteta što ne živite u Francuskoj, imali biste uspeha.“ „Ekatarina Velika, recimo još jednom, dobro je prošla u evropskoj konkurenciji“, zaključio je Aleksić na kraju. Očito je sav taj fini svet ostavio na njega dobar utisak, pa je krenuo da mašta o evropskom proboju svoje školske drugarice. Dao je, na kraju, ovakvu prognozu: „Koliko će se ambicije grupe i njihova buduća muzika poklopiti sa ukusom evropske publike, stručnjaka i menadžera, zavisi i od jednih i od drugih.”136 136

Vladimir Aleksić: „Na velika evropska vrata“, Pop Rock 149, 30. 5. 1990. Delić tog nastupa može se videti u filmu EKV – Kao da je bilo nekad. 118

Ipak, ako je zavisilo i od jednih i od drugih, od svega, naravno, nije moglo da bude ništa. Niti su evropski stručnjaci i menadžeri imali potrebu da uvoze rock’n’roll bendove iz Jugoslavije, niti su Bojan i Magi uopšte smeli da imaju bilo kakvih ambicija. Nije incident na pariskom aerodromu bio prvi te vrste. Miša Berar kaže da je Milana sve češće izdavalo strpljenje i da mu je spominjao da želi da napravi bend bez njih dvoje. Ali, ako je Milan još i imao živaca, Grga je osećao veliko zasićenje. Bend je sve više preuzimao Duško Ercegovac. Neumoljivo arogantan, uvek u crnom, ponosni homoseksualac sa jakim naslonom na strukture vlasti, Ercegovac nije bio od onih koji se sviđaju ljudima. Magi je odmah rekla da joj se on nimalo ne dopada. Ali poštovala je Milanovu odluku. I to su momenti kad je izgledalo da je crta ispod Ekatarine Velike kao zajednice konačno povučena. Događalo im se ono što se dogodilo svim velikim bendovima tog vremena, što se desilo Bijelom dugmetu, Bajagi i Instruktorima, Ribljoj čorbi: došao bi novi menadžer, dogovorio se s vođom i odvojio ga od benda. To je trenutak kad zajednička muzika od drugarstva postaje posao. Od dolaska Duška Ercegovca, Ekatarina Velika bila je praktično Milanova grupa. Ercegovac je bio njegov menadžer, a Magi i Marko bili su Milanovi muzičari. U knjizi Vrati unatrag Aleksandar Ilić optužio je Ercegovca da je odmah počeo da snabdeva grupu drogom.137 Uostalom, čaršija je njegove bendove već podrugljivo nazivala „ercegovisnicima“. Deo muzičke scene bio je jasno protiv teških droga i hteo je da se to zna.

5. Ipak, glavna promena tek je dolazila. Ona se konačno dogodila u zimu 1990. na 1991. godinu. Milan je naprasno odbacio suštinu Ekatarine Velike definisanu u zajedništvu i odlučio da ubuduće potpisuje kompozicije kao jedini autor. Od velikih imena na sceni, tako su dotad u Jugoslaviji poslovali samo još Goran Bregović i Jasenko Houra. Sve loše što se događalo sa Ekatarinom od kad je Ercegovac preuzeo bend pripisivano je njemu – nekad s razlogom, nekad bez razloga. Zato je vladalo mišljenje da je Ercegovac nagovorio Milana jer to nije bio potez umetnika već potez poslovnog čoveka. Milan je mogao biti sve što bismo mogli očekivati od njega, ali poslovan čovek nije bio. Kod Ercegovca je bilo upravo suprotno. On je već tada morao znati koliko je zaštita autorskih prava kvalitetnija i unosnija u slučajevima kad se štite prava jednog autora unutar jedne kompozicije. Naravno da je video u tome svoju korist. Dolazila su nova vremena, za koja je Ercegovac bio sasvim spreman. Magi je taj momenat ovako objasnila u knjizi Mesto u mećavi: „Pesme su potpisivane grupno do određenog trenutka u našim životima, kad su socijalni fazoni odigrali 137

Vrati unatrag, str. 156. 119

određenu ulogu, što je, izgleda, neminovno“ – rekla je. „Taj trenutak mora da dođe s godinama, raspadanjem prvobitno uspostavljenog sistema.“ Na drugom mestu rekla je još i ovo: „Celu stvar je još teže razumljivom činilo to što je bila reč o smešnim svotama. Novac, dakle, nije mogao da bude motiv. Razlozi su samo socijalni: traženje dodatnog poštovanja koje dolazi kroz autorstvo. Ono u čemu je Milan bio potpuni i neprikosnoveni autor bili su tekstovi. On je donosio pesme, ali smo onda svi na njegovim pesmama radili i postoji mnogo trenutaka i mnogo muzike koja izlazi iz zajedništva. Mi smo od početka insistirali da bude tako. Ali, živeći ružan život kakav mi ovde živimo, čovek hteo – ne hteo zaboravi određene stvari.“138 Tako je Magi pravdala Milana bezmalo deceniju kasnije. U prvom momentu, međutim, bila se ozbiljno naljutila i rešila da napusti bend. Isto je tako reagovao i Bojan. To je bila Magina verzija, i toliko se znalo u javnosti. U stvarnosti, Milan je rekao da želi da nastavi bez njih, a autorstvo je bilo nešto oko čega su se samo formalno zakačili. Uvek su umeli da izraze emocije najpogrdnijim rečima koje ljudsko biće može da izgovori. Znalo se u tim svađama da je Milan zajedljiv i voli da se izruguje, da je Magi mračna, a da je Bojan lud. Razišli su se sa tog sastanka duboko posvađani. To je bio period kad se Milan osećao usamljenim i kad je i njegova arogancija najednom porasla. Bio je neobično ćutljiv, nešto se lomilo u njemu. Pričalo se, čak, da razmišlja o solo-albumu. Marko kaže da to nije tačno i da je Milan sve vreme razmišljao o bendu, samo je bend zamišljao drugačije: „Suba, Marko, ja, a za basistu još ne znam.“ I Dragiši Uskokoviću Ćimi, kad kasnije postane basista EKV, Milan će ispričati sličnu priču: „Hteo sam bend bez Magi i Bojana.“ Da li su on i Suba hteli da prearanžiraju pesme? Da li bi to uopšte bila Ekatarina Velika? To nije do kraja jasno. Znamo samo to da je Milan hteo da ide napred.

6. I Magi je u tom periodu bila mračnija i arogantnija nego obično. Bila je upala u čudno društvo skupljeno oko izvesnog Nikole, čije se ime vuklo uz Akademiju za primenjenu umetnost. Tu je već bio Bojan s devojkom Martom, tu se muvala i Sonja Savić. Svako je ponaosob bio opsednut samim sobom, a zajedno su bili u stanju da podele eksperimente koji su „odlazili daleko“. Tako ih opisuje jedan od svedoka i pojašnjava: „Mogli su svakoga najljubaznije zamoliti da učini nešto zbog čega bi mogao da žali celog života.“ Bojan je bio ozbiljno uplašen zbog političkih događaja. Marko svedoči da je Boki mesecima najavljivao da će otići na „jedno putovanje“. On i njegova devojka Marta čekali su da vide da li će ona dobiti posao u Londonu ili ne. Kad ga je dobila, otišla je.

138

Mesto u mećavi, str. 67. i 190-191. 120

U to vreme, u organizaciji turističke agencije Jugoturs, postojao je sedmodnevni aranžman za London, naročito pogodan muzičarima jer ih je duže od deceniju jeftino držao u stalnom dosluhu sa svetskim trendovima u njihovom poslu. Početkom 1991. godine počeo je da služi za bekstvo od jugoslovenske stvarnosti: međunacionalne svađe postale su nepodnošljive, ekonomija je posrtala, a primitivizam rastao brzinom koja je zabrinjavala. Sve češće je avion za London odlazio pun a vraćao se prazan. U jednom od tih aviona, marta 1991, našao se i Bojan. Rekao je da ide na „sedam dana“. Magi je proročanski rekla: „On se neće vratiti.” Milan je tih dana pravio pesme kod kuće, a onda odlazio kod Milana Prokopa da ih pretoči u snimke. Prokop je prvi u gradu imao kompjuter atari. To je bila revolucionarna sprava i Milan se odmah zainteresovao. Na demo-snimcima su svirali još Marko i basista Slobodan Bata Božanić. Onda je Marko rešio da pomiri Milana s Magi. Bio je u zgodnoj situaciji: Milanov i Magin međusobni odnos bio je izrovan godinama i bila mu je potrebna nova energija. Da ih neko oboje podseti ko su i šta su. Svakom je to ponekad potrebno, a njima je tada bilo neophodno. Marko je preduzeo naizgled nemoguću misiju da podseti Milana na Magine zasluge. Na Markovo iznenađenje, Milan je to odmah prihvatio. Klimnuo je glavom i rekao: „U pravu si.“ Možda je, doduše, na Milana uticalo i to što je Suba u međuvremenu rešio da ide u Brazil. Ali, kako god, složio se da Marko porazgovara s Magi. Marko ju je pozvao da čuje tri snimka napravljena kod Prokopa. Bila je zaprepašćena: pesme su bile mekane, iz njih nije govorila EKV nego Suba. Rekla je Marku da je to što su uradili loše, da je muzika „užasna“, u stvari, da, po njenom, nikakve muzike tu i nema. Marko joj je preneo Milanovu poruku da mu je žao što su se posvađali. „U redu je“ – rekla je Marku – „poruči mu da može slobodno da me nazove.” Marko je organizovao susret. Na kraju su sve troje stavili po jednu ruku na kup da će ostati zajedno.

7. Album Dum Dum sniman je „kod kuće“, u Studiju M u Novom Sadu. Milan i Suba su počeli da snimaju sami, ali su zaključili da to bez Teda Janija neće ići. Ted je tad bio u Njujorku. Milan ga je našao i zamolio da dođe. „Nisam upotrebio ni tona od onoga što su snimili“ – kaže Ted. „Počeo sam iz početka.“ Pošto je Bojan nestao, Milan je hteo da bas na snimanju svira Dušan Petrović, koji će kasnije postati poznat kao saksofonista benda Plejboj.139 Međutim, to nije uspelo.

139

Dušan Ercegovac je bio menadžer i grupe Plejboj. 121

Magi je ovako ispričala Žikiću: „Probe su bile lepe i on je jako muzikalan, ali kad smo ušli u studio, blokirao se i nije mogao ništa da uradi.“140 Kad nije išlo s Duletom, zvali su Batu Božanića. Ted mu je pevao deonice, Bata ih je odsvirao za dan i po. Kad se sve završilo, Ted je hteo da odnese snimke i izmiksuje ih u Zagrebu, imao je dogovor sa Mladenom Škalecom da može kod njega da radi besplatno. U vremenu koje je mirisalo na skori rat Ercegovac nije dozvolio da se trake nose u Hrvatsku i pronašao je nekakav studio u Berlinu. Tamo je neko nešto pogrešio, pa su se Ercegovac i Ted vratili s neupotrebljivim miksom. Ercegovac je odmah optužio Teda. Ted pak tvrdi da je Ercegovac svojom arogancijom iritirao Nemce, pa su „izvršili diverziju“. Troškovi albuma su enormno porasli. Na kraju je album završio Đorđe Petrović. Stavio je traku na magnetofon u svom studiju i čuo gužvu u kojoj se nije raspoznavalo šta je šta. Krenuo je da miksuje iz početka. Milan i Magi sedeli su pored njega i pomagali mu, Đorđe se seća njihove „vrlo profesionalne saradnje“. „S njima“ – kaže – „nikad nije bilo besmislenog gubljenja vremena“. Milan je imao ideju da glas u refrenu naslovne pesme bude propušten kroz studijski efekat tako da zvuči kao da peva kroz megafon. Đorđe je predložio da se efekat proširi na celu pesmu, da pojača njenu ukupnu energiju. Poruka, uostalom, dolazi iz energije. Milan se odmah složio, ali Ercegovac nije. Uplašio se da se neće razumeti šta Milan peva. Đorđe je napravio obe verzije, a Milan i Magi su na kraju ubedili menadžera.

8. Dum Dum je dočekan s pomešanim utiscima. Javnost se odmah podelila, isto kao i publika, i tako je ostalo do danas. Dragiša Uskoković Ćima budući basista EKV-a, krstio je album „remek-delom“ i uporedio ga s pločom Crna dama grupe Smak. Dragan Kremer je pak dao ovakvu ocenu: „Album Dum dum dodiruje kreativno dno.“141 Moglo bi biti da je Ćima malo preterao – isto kao, uostalom, i Kremer. Ali ako Dum dum nije nijedno od ova dva, on je, po prirodi stvari, epilog stanja u bendu. Kad Magi i Bojan nisu učestvovali u pisanju muzike, lako se mogao razumeti njihov dotadašnji doprinos. Možda zato na albumu nije bilo klasičnog hita, kao što su bili Krug ili Par godina za nas, ali je Milan u rečima mogao da se ispruži koliko je hteo. Zoran Stajčić je sasvim pogodio kad je rekao da oseća Dum dum kao početak kraja vremena u kojem je život stajao iznad smrti, intelektualne građanske opcije, pa i samog benda. „Dum dum“ – piše Stajčić – „donosi jasnu poruku, danas razumljivu, o jednom hrabrom ljudskom iskoraku u trenutku kad je zavladao sveopći strah, kad je utihnuo razum i progovorilo oružje. (...) U njegov kod upisano je kako izgleda početak kraja.“ 140

Mesto u mećavi, str. 220.

141

„Mesto pod ponjavom“. 122

Dum dum je nosio u sebi više mraka i teskobe od svih dotadašnjih albuma. „S današnjim odmakom slušano, taj album zvuči kao samokontrolirani vrisak u jastuk“ – zaključuje Stajčić. „Ali i ta pristojnost bila je odlika kasnosocijalističke inteligencije koja je osupnuto doživljavala ’buđenja naroda’.“ Najzad, „teško je reći da Mladenovićevi stihovi itekako ne pogađaju u balkansku trulu i bolnu ranu i četvrt stoljeća od kada su napisani, čime ga možemo smatrati i kulturnim besmrtnikom i velikanom ovih prostora. Ako nešto i radimo u ovom trenutku, onda gladni sjedimo u polumraku i večeramo glupe riječi o tome tko je kriv. A to su Mladenovićeve riječi s ovog albuma.“142 Magi je bila jako ponosna što je Ekatarina na tom albumu prva progovorila protiv rata, Rambo je tek posle njih objavio M 91. Ipak, nikad nije volela Dum dum. Mislila je da nije trebalo da ga snime kao Ekatarina Velika, nego je to trebalo da bude Milanov solo album. „Taj album“ – rekla je u jednom intervjuu Željku Miloviću – „razlikuje se od naših prethodnih albuma po tome što se bavio dnevnim stvarima, sivilom, a i po tome što nije – kao svi do tada – išao ispred, već iza događaja. Postojao je taj problem komunikacije. Mi smo pevali o ratu, ali nismo pevali o rešenju. Nismo ga nudili. Nismo znali. Zašto nismo znali? Zašto nismo tražili odgovor? Ako nisi dao rešenja, onda si deo problema. Sve te slike, kolone ljudi koje moraju preći planinu, torba s novcem bačena pored puta, jer novac ne možeš pojesti ovde i sada, pitanje najbukvalnijeg fizičkog preživljavanja... Čudan je to album, morao je da zvuči mnogo svetskije, i vizuelno i objektivno. Muzika može da bude naš TV dnevnik, ali nije. Nema potrebe da taj osećaj beležiš i komentarišeš.“143 Očito je da je tako, ipak, moralo biti: Milan je podlegao emocijama. Idemo i Zabranjujem su njegove prve pesme o ludilu rata. Ako im je minus da nisu ponudile rešenje, plus im je da nisu upale u banalnost. A mogle su, to je bilo vreme kad se lako padalo u svaku vrstu banalnosti. Rat je najveći proizvođač banalnosti. Teško je sačuvati se od banalnosti u ratu. Naročito kad taj rat proguta sve, kad domovina nestane, kad zakletva više ne vredi ništa, kad prijatelji izbegnu da bi sačuvali glavu. Na albumu Dum Dum Magi nije imala nijedan tekst, prvi put od postanka benda.

9. Bojan se nije vratio. Magi je pričala da ju je jednom pozvao iz govornice pa se veza posle petnaest sekundi „prekinula“144 – i to je bilo sve. Bojan je, u stvari, zvao više puta, ali 142

Zoran Stajčić: EKV ’Dum dum’ – početak kraja“, Ravno do dna, 23.2.2016.

(http://www.ravnododna.com/ekv-dum-dum-pocetak-kraja/) 143

Muzika nije TV dnevnik.

144

Mesto u mećavi, str. 219-220. 123

možda Magi iz nekih svojih razloga nije to htela da kaže Milanu. Vojislav Bešić Beške – tad je svirao u Bezobraznom zelenom – svedoči da je jednom i sâm bio prisutan jer joj je pravio društvo dok je čekala da se probudi izvesni Debeli, diler koji je stanovao blizu SKC-a. Bojan je pozvao, Beške je uzeo slušalicu od Magi i pitao Bojana zašto se ne vraća. Bojan je odgovorio: „Jes’, pa da me četnici ubiju.“ Nije bio vojni obveznik i nije bežao od mobilizacije, ali nije bio siguran sa svojim prezimenom. To je bilo vreme kad se Slovenija odvojila, posle oružanog sukoba sa JNA u kojem su stradali vojnici-tinejdžeri iz Srbije. Na zahtev državnog vrha, srpski mediji digli su veliku graju i, posle insceniranog „upada majki“ u Narodnu skupštinu, Slobodan Milošević, predsednik Srbije, povukao je Srbe iz vojske koja je još bila u Sloveniji. Onda se i JNA povukla iz Slovenije u Hrvatsku. Tamo se već dogodilo nekoliko manjih sukoba i bilo je jasno da se rat seli u Hrvatsku. To je, opet, dovelo do rasta šovinizma u Srbiji. Već su polazili podozrivi pogledi prema svakome ko nije bio ić. U jednom trenutku, kad je Bojan prestao da joj se javlja, Magi je tražila od Bojanove sestre Irene da stupi s njim u kontakt. Rekla je: „Naći ćemo lako drugog basistu, ali meni se svira s njim.“ Irena nije uspela – bio je jedan period kad se Bojan ni njoj nije javljao. Bilo je vreme da traže novog basistu. Prve koncerte bez Bojana imali su sa beogradskim multiinstrumentalistom Milivojem Petrovićem, Miškom Plavim. On je u celu stvar ušao tako što je jednom davno bio prvi komšija Pečarovih u ulici Džordža Vašingtona i bio Bojanov najbolji drug, da bi onda, kad su Bojanovi roditelji rešili da se presele u beogradsko predgrađe Vidikovac, postao Milanov najbolji drug. Miško je u tom momentu svirao s Pilotima i publika mu je zviždala i dobacivala – šta će član Pilota na bini s Ekatarinom. Piloti su bili pop bend, a obožavaoci EKV-a nisu dozvoljavali takvo mešanje žanrova. Jedan koncert Ekatarina je imala sa Srđom Popovićem, on je tad svirao bas u grupi Baal.145 EKV i Baal delili su prostoriju za vežbanje. Kad je Dum dum konačno objavljen, počeli su da traže basistu. Audicija je bila otvorena praktično neprekidno. Međutim, nije se ispunilo ono što je Magi rekla: nisu lako našli drugog basistu. Branko Isaković je svirao na nekoliko proba. Pričao je posle da nikad pre toga nije bio na probi na kojoj niko ništa ne govori, samo se svira – doduše, u malo turobnoj atmosferi. Branko je bio naviknut na konkretne zadatke i nije se snašao u njihovoj neobaveznoj svirci kojom su dočekivali novajlije. Niti su oni prepoznali njega, niti je on prepoznao njih. Mikica Stefanović, Milanov drug iz Limunovog drveta, pričao je da ga je Milan zvao u bend da svira bas, ali do toga nije došlo.146

145

Devet godina kasnije Srđa Popović postaće naširoko poznat kao politički aktivista Otpora.

146

„Branko Radaković: Bitno je da je misterija razrešena“, Rockomotiva, 19. 8. 2015.

(http://www.rockomotiva.com/?p=2946) 124

10. U to vreme Magi se zabavljala sa Gordanom Škondrićem, poznatim modnim i rock fotografom iz osamdesetih godina, jednom blagom i nežnom osobom s Neimara. Škondrić je tad imao mali studio za snimanje zvuka u Crnogorskoj ulici. Tamo je dolazio njegov drugar Boško Stanojević, zvani Bole, dobar basista i još bolji pevač, ali tog trenutka bez angažmana. Bole je pokušavao da napravi bend sa Goranom Milisavljevićem, prvim pevačem grupe Van Gogh, ali nije išlo. Milan je na nekom snimku čuo Boleta kako peva i dopalo mu se. Nekoliko dana kasnije, kad je telefonom pozvao Magi, a javio se Bole, Milan mu je prepoznao glas i rekao mu da „super peva“. Onda ga je Magi zvala na probu. Bole je došao i doneo bas, ali nije znao nijednu pesmu EKV-a. Milan je bio malo iznenađen. „Zar baš ne znaš nijednu našu pesmu?“ – pitao je. Bole se setio kako su se njegovi punkeri iz kraja sprdali s pesmom Tatoo i nasmejao se. „Znam Ruže na mudima“ – rekao je. Nasmejao se i Milan. Dogovorili su se da Bole navežba Zemlju i još dve pesme. Sledeća proba prošla je u boljem međusobnom upoznavanju. Pošto je Bole znao svega nekoliko pesama, Magi i Marko su otišli, a Milan je seo za bubnjeve i onda su se on i Bole satima igrali ritam-sekcije. Sutradan je Magi došla na probu i hladno ispostavila Boletu spisak od četrdeset pet pesama koje je trebalo da nauči. Bole je shvatio poruku i sveo spisak na dvadesetak koje su bile u aktuelnom repertoaru, s tim da po potrebi navežba još neku. Magi nije rekla ništa. Probe su bile uspešne, Bole se bio dobro uklopio. Kad je započeo razgovor o tome, Milan se malo povukao i rekao: „Ne znam da li ćemo moći da uspostavimo pravu saradnju.“ Bole je govorio jezikom drugačijim od Milanovog. „Zašto ne bismo“ – pitao je, malo u šali a malo ozbiljno – „ako nećemo da se karamo u bulju?“ Milan nije odgovorio ništa. Uveče, kod Škondre, Magi je ohrabrivala Boleta: „U, ala si mu ono lepo rekao danas.“ Pozvala ga je da sutradan posle probe dođe kod nje u Smiljanićevu, pa tako posle još nekoliko puta. Boletu se nije dopadalo Margitino društvo koje je tamo zaticao i brzo bi odlazio. I dalje mu niko nije ništa govorio o statusu u bendu. Nekoliko dana kasnije, kad je jednom ostao sam s Milanom, pitao ga je: „Dobro, navežbani smo, dobro nam ide, jesam ili u bendu ili nisam?“ Milan je slegnuo ramenima: „Ne znam. Moraš da pitaš Margitu.“ Uveče, kod Škondre, Bole je prepričao Margiti razgovor s Milanom. „Jebaću mu mater“ – rekla je. Škondra ju je stegao za ruku. Sutradan se na probi pojavio Duško Ercegovac. Odmah s vrata počeo je da grdi Boleta zbog jakne koju je nosio. „Na šta to ličiš?“ – pitao je nabusito. Bole je udahnuo vazduh, a onda mu sasuo u lice bujicu psovki. Milan ga je pozvao narednog jutra i pitao: „Znaš li koga si napičkô?“ Konkurs za basistu bio je ponovo otvoren. 125

11. Marko je u to vreme voleo da svira sa basistom Dragišom Uskokovićem Ćimom. Sretali su se ovde-onde i sviruckali, Ćima je naginjao crnom zvuku. Rođen u Ljigu 13. jula 1966. godine, Ćima je imao mnogo talenta i velike snove koji su dopirali do Muzičke akademije u Gracu. Kad mu je Marko jednom predložio da dođe na probu EKV-a, odbio je. Nije voleo tu muziku, nije voleo način na koji je Bojan svirao, mislio je da su bas-linije koje se sviraju trzalicom bezvredne. Kad je prošlo nekoliko meseci a Ćimine ambicije ustuknule pred dolazećim ratom, Marko je rešio da ga ponovo pozove. Ćima je došao u SKC i ostao u bendu. Pričalo se, doduše, da je ušao u grupu preko Maginog kreveta. On će to demantovati: „Nikada nisam imao ništa s Magi.“ Kad je došao u bend, Ćima je našao da je Magi „tanana i ezoterična, ali ne i amorfna duša, čvrstog karaktera“, i dao zanimljivu ocenu da se u njoj dva koncepta ne prožimaju – kako smo mi svi do tada verovali – nego se sukobljavaju. Odmah se zaljubio u nju. Već na drugoj svirci koju je imao s njima – to je najverovatnije bilo u Kragujevcu – Milan i Marko zatekli su Magi i Ćimu u hodniku sale u kojoj su svirali. Magi je stajala naslonjena na zid, a Ćima ju je bio zagradio rukama i objašnjavao joj da joj je potreban upravo takav neko kao on. Magi mu je rekla svašta i na tome se završilo. Ćima je mislio da je upao u bend koji slavi rock’n’roll. On je slušao kod kuće produkciju Tamla Motown i iznenadio se kad je shvatio da im je muzički ukus isti. U kombiju se slušala crna muzika. Magi bi donela kasete Majlsa Dejvisa i Čarlija Parkera. Rekla je Ćimi da voli da sluša Merimu Njegomir. Sa Ćimom je došao nov način raspodele novca, i to je bila poslednja velika promena u bendu. Magi je obaveštena da će ubuduće postojati dva reda plaćanja: u prvom će biti Milan i ona, u drugom Ćima i Marko. Magi se bunila zbog toga, to nije bilo u duhu Ekatarine Velike. Ali bilo je u duhu novog vremena: inflacija bi odmah pojela autorske tantijeme, koje ionako nikada nisu bile niže. Zato su autori krenuli da naplaćuju svoj rad kroz povećane honorare na koncertima. U stvarnosti, to Magi nije znala, postojala su četiri reda plaćanja: Milan, Magi, Marko, Ćima. Svirki je bio sve manje jer se od jula 1991. u Sloveniju i Hrvatsku nije moglo ni putovati a kamoli tamo svirati. U drugim republikama je inflacija dovela do naglog osiromašenja. Činilo se da je nov način raspodele postao jedino rešenje da bendovi uopšte opstanu. Milan je tražio od Ćime da promeni Bojanove deonice i da ih svira na svoj način. Ćima je voleo Markusa Milera, a Milan je hteo da malo oboji bend u drugačije crno. Ćima je slušao, slušao i zaključio da je nemoguće menjati nešto što je savršeno.

126

12. U leto 1991. godine JNA je prihvatila secesiju Slovenije, ali nije prihvatila secesiju Hrvatske. Leto i početak jeseni prošli su u sve jačim sukobima na teritoriji Hrvatske. Na jednoj strani bili su srpski pobunjenici iz Krajine i Podunavlja, sa dobrovoljcima iz Srbije i JNA, koja im je svima duvala u leđa tenkovskom podrškom. Na drugoj strani stajali su hrvatski policajci i neke nove poluvojne formacije koje JNA nije priznavala, a koje će postati baza za nastanak hrvatske vojske. Beograđani su jednog dana cvećem ispratili tenkove koji su krenuli u Hrvatsku, prema Vukovaru. Verovali su da tenkovi idu po mir. Srbija je bila podeljena na one koji su bili za bezuslovni mir i one koji su bili za bezuslovni rat. Ali i jedni i drugi bili su zgroženi gledajući snimke razrušenog Vukovara. Nije moglo biti da tako izgleda mir. Beograd o kojem govorimo u ovoj knjizi bio je prestravljen. Nekako se sve prebrzo desilo, niko nije bio spreman na rat, i niko nije bio spreman na takav rat u kojem tenkovi odu po mir, a ostave za sobom jedan razrušen grad. Neodlučnost je potrajala jer je izgledalo da bi borbe svakog dana odjednom mogle prestati, stalno su potpisivana lažna primirja. U jesen 1991. Jugotursov aranžman za London sveo se na beg mladih ljudi od očekivane vojne mobilizacije – Britanija nam je, naime, poslednja uvela vize. Onda je srpska vlast raspisala mobilizaciju. Vojni obveznici su se izmestili na rezervne položaje, skriveni po tuđim stanovima. Koja, Čutura i Rambo već su bili u Londonu. Ali, zanimljivo, beogradska rock scena nije shvatila da je rat počeo tad kad je stvarno počeo, nego onda kad je stigla vest da je Jura Stublić spevao pesmu E, moj druže beogradski, u kojoj je – doduše, pomalo kao u nekom vesternu – pretio ubistvom zamišljenog Beograđanina, i to u samoodbrani. Svi smo se setili kako se Jura Stublić bajkovito provodio po Beogradu i zgranuli se. Osetili smo se kao da smo svi na nišanu njegove puške. Zar puške? Otkud Stubliću puška u koferu u kojem je dotad stajala gitara? Da mu je nije neko podmetnuo? Mislili smo da će rat proći mimo nas, da to nije naš rat i da će, kad se to završi, sve biti kao nekad. Stublić nam je brutalno saopštio da to jeste naš rat i da ništa više neće biti kao nekad. I to je momenat koji je preobratio Boru Đorđevića. Od Ja i moj brat (vodimo rat, piši mi, zbogom pameti) do E, moj druže zagrebački (evo nas kod vas u pljački) Bora je prošao veliki korak u kratkom vremenu. Očekivalo se i od Ekatarine Velike da se izjasni. Milan i Magi su teško doživeli sve što se događalo. Kad se Jugoslavija raspala, Magi je rekla: „Nekada sam imala ideale, sada ih više nemam. Moji ideali nestali su raspadom bivše države i sahranjeni su u nekoj od masovnih grobnica.“147 Ipak, Ćima svedoči da je ceo bend – sem Milana – vrlo brzo postao nacionalno svestan. Marko to potvrđuje:

147

Vrati unatrag, str. 215. 127

„Ćima, poreklom iz četničke porodice, bio je najtvrđi među nama. Magi i ja, koji smo bili potomci nosilaca Albanske spomenice, bili smo samo za nijansu mekši.“ Milan, po ocu Srbin po majci Hrvat, bio je protiv svakog sukoba. Nijedan rat nije bio njegov. Mada se toga niko drugi ne seća, pa ovo valja uzeti s rezervom, Ćima insistira da je Milan na MESAM-u148, u decembru, primajući nagradu za grupu godine zatražio minut ćutanja zbog srpskog i crnogorskog granatiranja Dubrovnika i da je u publici nastalo komešanje iz kog se čulo samo: „Uhapsite ga.“ Magi mu je ozbiljno skrenula pažnju da pazi šta radi jer bi „mogao da bude proglašen ustašom”. Naravno da to nije moglo da se desi kad je Milan – zahvaljujući političkim vezama Duška Ercegovca – bio pod patronatom SPS-a, vladajuće srpske partije protiv čije se politike borio. Od svih paradoksa koji su pratili karijeru Ekatarine Velike, možda je ovaj bio najkrupniji. To potvrđuje i Irena Mišović Đurić: „Bio je svestan da je pod nadzorom, ali ga je bilo baš briga za to.“

13. Kad je čuo hrvatske borbene pesme, reditelj Vlada Aleksić je predložio: „Hajde da i mi napravimo nešto.“ Ali šta je mogao da učini antiratni Beograd kome je on pripadao nego da ispeva antiratnu pesmu? Krajem novembra 1991, Vlada Aleksić je napisao stihove a Ljuba Ninković muziku za neobično lepu, himničnu S one strane duge. To je jedna od onih pesama koje izađu u realnom vremenu – ili ne izađu nikad. A pošto je fascinacija čarobnim američkim projektom We Are The World i našom nimalo lošom Yu rock misijom ostala zauvek, odmah je bilo jasno da će to pevati svi živi. Srećom, tada su svi bili živi: Milorad Mandić Manda, Dejan Cukić, Boda Ninković, Marija Mihajlović, Neša Galija, Bilja Krstić, Ljuba Ninković, Milan Delčić Delča, Magi, Đule Van Gogh, sestre Izolda i Eleonora Barudžija, Bebi Dol, Vlada Janković Džet i drugi – jedna mainstream mešavina popularnih, sposobna da se svima svidi. Bilo je predviđeno da svako od njih otpeva po jedan ili dva stiha. Bajaga je odsvirao dva neobična, komponovana gitarska sola. Posle su se za spot slikali i drugi, Voja Nedeljković, Dragan Jovanović Krle, Milica Pašić, buduća Mitrović, i razni drugi ljudi, ko god se zatekao u blizini tih dana. Magi je donekle pokvarila koncepciju jer je insistirala da ne otpeva svoj stih (...da sanjaju sa nama), nego da ga odrecituje. To je sve išlo u novogodišnjem programu Trećeg kanala Televizije Beograd.

148

MESAM je skraćenica za Međunarodni festival muzike, koji se održavao u Beogradu, decembra svake godine, prvi put 1984, a poslednji put sredinom devedesetih. U prvim godinama bio je zaista međunarodni. Na samom kraju pokrivao je srpsku i crnogorsku muzičku produkciju. Ugasio se zbog nedostatka sponzora. 128

Posle je neko došao na ideju da se napravi album. Pored te jedne zajedničke, Bora Čorba i Dejan Cukić su otpevali još jednu Borinu pesmu, bili su tu još Bebi Dol, U škripcu, Zana i drugi. Magi je pevala svoju Dečiju pesmu, koju je na albumu Karlowih Vary 1985. pevala Varja Orlić. U proleće 1992, na koncertu S one strane duge u Sava centru, Dečija pesma je išla na playback, a Magi ju je prevodila na jezik gluvonemih. Nismo znali da i to zna.

14. Konačno primirje na ratištima u Hrvatskoj potpisano je u poslednjoj noći januara i prvoj noći februara 1992. godine. Duž linija razdvajanja raspoređena je slabašna vojska Ujedinjenih nacija. Činilo se da bi se nešto pozitivno ipak moglo dogoditi. Onda je Nemačka priznala nezavisnost Hrvatske i Slovenije, odmah zatim učinile su to i druge zemlje. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i formalno je prestala da postoji. Međutim, mobilizacija u Srbiji i dalje je trajala. Pripremao se rat u Bosni i Hercegovini. Srđan Gojković Gile, Nebojša Antonijević Anton i Zoran Kostić Cane napravili su pesmu protiv mobilizacije i nazvali je Slušaj ’vamo. Milan je rešio da snimi slajd gitaru i učestvuje u pratećim vokalima. Posle se slikao u spotu. Projekat je nazvan Rimtutituki i antiratni Beograd s ponosom ga je predstavljao kao zaštitni znak svog opredeljenja. Singl s pesmom Slušaj ’vamo promovisan je 8. marta na kamionu koji je vozio Beogradom. Dogodila su se, doduše, razna izrugivanja na račun antiratne pesme koja je nastala kad je rat već bio gotov. Ali, ako se jedan (privremeno?) završio, drugi tek što nije bio počeo. Po običaju, niko nije hteo da veruje u to. Kad su – u aprilu – sporadične borbe svih protiv svih u Bosni i Hercegovini prerasle u ozbiljne oružane sukobe širokih razmera, kad su odjednom nikli koncentracioni logori na svim stranama i počela stravična srpska opsada Sarajeva, Peca Popović je hteo da napravi koncert protiv novog rata. Prvo je pozvao Milana. Milan je odbio. Aludirajući na godine u kojima je Milan živeo u Sarajevu, Popović je zbunjeno pitao: „Pa, ko će da svira ako ti nećeš?”149 Istog tog aprila 1992. godine odvojila se i Makedonija. Srećom, tamo nije došlo do rata. U Bosni i Hercegovini više nije moglo da se svira, ali u Makedoniji je moglo. A moralo je da se svira da bi se preživelo. Duško Ercegovac se dovijao na različite načine. Doduše, i Margiti i Marku i Ćimi izgledalo je da je u tom dovijanju njihov novac dramatično nestajao. Posle četiri rasprodala koncerta u Domu omladine nisu dobili ništa. Duško je rekao da su troškovi i inflacija pojeli zaradu. Svega nekoliko dana kasnije svima je upao u oči njegov tek kupljeni alfa romeo. Bio je polovan, ali je izgledao kao da je tek doputovao iz fabrike. Izgledalo je da se i Milan oseća pokradenim, ali nije ništa 149

Koncert Ne računajte na nas održan je 22. aprila u Beogradu. 129

preduzeo. Bilo je prirodno da i sam bude ljut na Ercegovca, a nije bio. Marko je u nekoliko navrata primetio da su odnosi između menadžera i glavne zvezde bili neobično topli. Voja Nešić će dodati još jedan detalj. On se tada dogovorio sa bendom i Studiom B da se koncerti u Domu omladine snime i objavi video-kaseta. Kad je sve bilo gotovo i Voja pozvao Milana da pogleda konačnu verziju, Milan je došao sa Ercegovcem. Menadžer je odmah rekao da trake pripadaju njemu jer mu „bend duguje mnogo para“. Nije hteo da prihvati nijedno od mogućih kompromisnih rešenja. Voja nije hteo da mu da trake, ali je odustao od objavljivanja. Milan je sve vreme ćutao. U isto vreme Ercegovac je dozvolio da RTS snimi jedan od koncerata u Domu omladine i emituje nekoliko pesama unutar emisije TV-Poster, uz kraći intervju s Milanom. Nečijom greškom koncert nije snimljen, pa je bend ponovo izlazio za binu i svirao za kamere. Cane se ljutio zbog toga: „To su užasne stvari za organizam.“150

15. Potkraj leta 1992. imali su kraću turneju po Srbiji. Tokom boravka u Kruševcu, Magi je dala intervju Ivanu St. Rizingeru, za Pobedu. Tu je prvi put javno spomenula projekat Gradovi crvene noći. „Sada sam“ – rekla je – „uzela da završim neku vrstu postdiplomskog rada, koji bi konačno bio ono što ja pričam stalno – spoj arhitekture i muzike. Želim da uradim Gradove crvene noći Vilijama Berouza, kojih ima sedam, koji su različiti, od grada u kome je sve zabranjeno i ništa nije istina, do grada u kome je sve dozvoljeno i sve je istina. Volela bih da ih napravim i kao vizuelnu i kao muzičku formu.“ Tom prilikom, opisala je EKV na zanimljiv način. Rizinger ju je pitao kada joj je je bilo lepše – nekada, kada su bili tretirani kao alternativa, ili danas, kada su donekle etabliran bend. „Sad nam je lakše“ – rekla je. „Meni je, individualno, isto tako sada mnogo jednostavnije da u miru radim svoj posao u odnosu na to neko vreme s početka osamdesetih kada su nas svi svrstavali u te neke off bendove, kult bendove – a zapravo niko nije znao šta to realno znači. Mi smo svirali na Bijenalu muzike s Laibachom, s Disciplinom kičme... ali, opet, to nije bilo to. Mi smo neko lično viđenje različitih muzičkih žanrova. Ako hoćeš da kažeš koju vrstu muzike zapravo sviramo – sviramo sve vrste muzike, ali iz nekog ličnog ugla.“ Na pitanje šta je osnovni problem u našoj rock kulturi, zašto ništa nema trajniju vrednost, dala je zanimljiv odgovor: „Problem je pre svega u tome što se ne meša s pozorištem i s filmom, i što ljudi koji se bave tim nekim drugim vrstama posla još uvek

150

Mesto u mećavi, str. 223. 130

doživljavaju rock kao crne naočare i neku vrstu dranja ili nehajnog odnosa prema životu – što je apsolutna laž. Mislim da taj neki rock senzibilitet mora da zavlada.“ Žalila se da ne može da se čuje s prijateljima koji su ostali u Hrvatskoj i Bosni. „Doskora je“ – rekla je – „mogao Zagreb iz Skoplja da se dobije, sad ne može.“ Videlo se da joj je rat teško pao. „Poželela bih mir, da ne moram da se opredeljujem za ružnu, manje ružnu ili neku treću stranu, već jednostavno da i dalje imam tu neku ljubomorno čuvanu privilegiju da o svemu imam svoje mišljenje, da stojim iza toga što radim i da puštam druge da rade ono što žele“ – rekla je. „Ne vidim zašto ne bi bilo mesta za sve nas, za svu našu decu, ne vidim zašto ne živeti s ljubavlju.“ Rekla je još da je ljubomorna na sebe. „Nekako sam sama sebi i najbliža i najdalja, pravim sebi najveće probleme... To mi je – sama sebi pakleno društvo.“151 Taman su se vratili s te turneje, umro je Vd, Bilo je to 23. septembra 1992. godine. Nekom je bilo iznenada, nekom nije. Neko je pak znao da je đavo došao po svoje.

16. To je bio jedan od perioda Maginog intenzivnog drogiranja. Pričala je da je u to vreme teško pretučena u policiji jer nije htela da oda od koga je kupila heroin. Od tada, kada bi sedela s nekim u kafiću ili restoranu a neko došao i seo blizu stola za kojim je sedela, mislila je da je došao da je prati i prisluškuje. Ako bi je neko pak prepoznao pa gledao u nju, postajala bi nervozna i odlazila. Magi i Ćima drogirali su se zajedno i gotovo neprekidno. Ćima poriče da im je Ercegovac nabavljao drogu jer „nije bilo potrebe“, kaže da su i on i Magi imali kontakte „prve ruke“, koji podrazumevaju čistiju i jeftiniju drogu. Marko ne zna kojim je putevima nabavljan heroin, ali se seća da unutar benda nije više bilo uobičajene nervoze koja bi ranije pratila takve akcije. Ipak, odakle toliko novca kad su se tezge bile sasvim proredile? Negde u jesen 1992. Magi i Ravasi bili su prinuđeni da prodaju njen klavir.152 Te jeseni počela je simbolična rasprodaja jugoslovenske srednje klase. U najvećoj inflaciji koju svet pamti – a koja se u to vreme zahuktavala – klasa koja je do tada bila stub ekonomije sunovratila se preko noći do samog dna. U jesen 1992. godine postalo je jasno da dolazi novo doba u kojem srednja klasa više neće biti potrebna. U novom poretku, koji od izbora 1992. godine i formalno vlada u Srbiji, došla je nova klasna podela: na one koji umeju i one koji ne umeju.

151

Ivan St. Rizinger: „Margita Stefanović: U stanju milosrđa”, Pobeda, Kruševac, 25. 9. 1992.

152

Klavir je kupio violinista Tripo Simonuti za svoju kćer. 131

Magi i Ravasi očito nisu umeli. Umesto da – kao mnogi profesori, inženjeri i umetnici – krenu da švercuju naftu ili preprodaju devize, oni su nastavili da se dovijaju. Za deo novca Magi je kupila malu klavijaturu. Ipak, brzo ju je prodala. Bila je u ozbiljnim problemima. Ćima svedoči da su stravične scene iz filma Trainspotting bili naiva u odnosu na njihovu svakodnevicu. Uoči koncerta u Skoplju Milan ih je zaključao u hotelsku sobu. Čim je otišao, Ćima se provukao kroz ventilacioni otvor, izašao na ulicu, ni sam ne zna kako završio šemicu i vratio se nazad. Milan ih je našao urađene. Nije mogao da veruje. U jednom trenutku njihova minimalna dnevna doza iznosila je pola grama heroina, pola litra čaja od maka i tablu bensedina. Čaj od maka sadrži u sebi trideset dva derivata i izaziva novu zavisnost. Bensedin takođe izaziva novu zavisnost. Najgore je od svega što čaj od maka izaziva još i zatvor. Creva ne mogu da se prazne i onda se stvaraju guke oko bokova. Kod žena može da izazove hormonske poremećaje. Jedan takav poremećaj događao se Magi od jeseni 1992. do proleća 1993. godine. U tom periodu ugojila se trideset kilograma. To još nije bilo sve. U martu 1993, u danima kad su se godišnja doba izmenjala onako kako ona hoće a ne onako kako piše u kalendaru, jednog jutra probudila se sva podnadula. Za neki komadić vremena, koji je bio toliko mali da je izgledalo da je proleteo kao trenutak, od najbolje ribe na svetu postala je izobličeno ljudsko biće. To je bio užasan šok za nju. „Teško mi je, loše izgledam“ – pisala je u dnevniku bez datuma. „Kako izgleda moje telo? Kao džinovska mapa? Oko? Veliki ožiljak? Mašina za trpljenje bola, psihičkog/fizičkog. Ne mogu se gledati, zatvorenih očiju se vidim, uvek se vidim.“ A onda, na drugom mestu, uoči snimanja nekog od spotova Ekatarine Velike sa albuma Neko nas posmatra: „Sutra buđenje u 4,30, pranje kose, pakovanje? Odlazak na celodnevno suđenje? Snimanje mog izobličenog lica/tela... Milan kaže da je očigledno da moram ’platiti’ na neki način za sve loše što sam uradila ovih poslednjih junky godina. Pa, ako je to način da opstanem ili da mi se oprosti, u redu... ali zle stvari koje sam uradila... uradila sam sebi, povredila sam sebe, uništila sebe, ali nikoga oko sebe.“153 Tada je počela da krije lice. U spotovima i na fotografijama koji će doći slikaće se s leđa, ili će joj glava biti sagnuta, ili će pokrivati lice kosom.

17. U maju 1993. godine imali su dva koncerta u Makedoniji. Magi je ostavila opsežnu belešku s ovog putovanja, i ona je odlična ilustracija koncertnih aktivnosti Ekatarine Velike tih godina.

153

Iz dnevnika Margite Stefanović, Osečanja, O, Sećanja., str. 209, 132

16. maj ’93. Welcome to Strašni Beograd. Prikucani za sedišta Balkanekspresa... Autobuski prevoz iz Štipa, bolan kao i svi prevozi od Makedonije na ovamo... Dakle, povratak posle dva koncerta – Kumanovo, Štip. Hotel KRISTAL, C kategorija, kao kad smo bili mali, bez ve-cea, u sobi sto i stolica, lavabo i malecki krevetac... Posle koncerta u Kumanovu, bez čaja u sebi, sa acetisalom i poslednjim antibiotikom, zaspala u zastavi 101 kojom nas je Ljubiša otpeljao u Štip... Hotel ASTIBO od pre 8 godina, niko nije počistio kadu na kojoj su ostali otisci nekih jako prljavih stopala, bez sapuna, sijalica, a sa toalet-papirom u količini ’otprilike ti treba ovoliko’... Izdržati do doručka – sir, jaje, džemić i šolja čaja + tri komada hleba, valjda za svaki DEO doručka... izvini, pošto je kafa... 500 denara... daj mi duplu... koliko dugujem?... 2000 denara... Ručak... Do koncerta, ecave na turneji po kafićima... ... jedva izdržah kraj ZEMLJE da stignem do – čučavca... SVUDA ISTO. (Na primer: odličan koncert EKV-a u Kragujevcu – bez bias jer se vlaga kondenzovala intenzivno oko, na, po bini, a bina je džinovski praktikabl na kraju teniskog terena koji je bivši fudbaler... ozidao ciglom za svog sina budućeg malog... da bi mogao da trenira i zimi. No ovo je bio koncert, ne trening, pokisli smo, smrzli se, činili smo čoveku, boravili u njegovom prostoru/kafanskom, na kraju nam je čovek ispostavio – RAČUN! A karte nije prodavao preko dana, radili smo na procenat... sve u svemu, moj honorar vredeo je malo manje od 50 DM, a večera koju je gazda nama naplatio bez zahvalnice stajala je 100 DM. Užasan osećaj. Mislim da bismo se poubijali međusobno da nismo zaista dobro svirali...) (...) Put ka kući jedva okončan. Bus u 6.15 ujutru, zaista se zove Balkan-ekspres, smrdi malo, malkice, stvari po prvi put bacam u autobuski gepek i onesvešćujem se na isto smrdljive stolice, numerisane u polikoloru. Muzika narodna. Karte za narod, bus-ponarod najpre u Titov Veles (još uvek Titov jer on je zaista i otac nacije), zatim u Sk., pa još malo muvanja do granice... OJHA! Imam pečat u pasošu... (...) Do Niša jedva, hrabro. Nastavila da se znojim putem do Beograda gde nas je dočekao pljusak, a zatim i taxi od Žel. ezničke st.anice do Slavije 870.000 – više nemam nikakav osećaj za novac jer sa njim definitivno se ništa NE MOŽE. Kod kuće tata – griponaslednik, čaj – malkice, a sutra uveče Novi Sad i preksutra – snimanje spota, ne znam kojeg! Staviću kesu na glavu!154154

154

Isto, str. 225-226. 133

U televizijskoj emisiji TV-poster, na pitanje kako gleda na Margitin doprinos muzici Ekatarine Velike, Milan je odgovorio: „Magi je jedna jako hrabra osoba koja je jako mnogo uticala i na mene i na sve ovo što mi radimo. Znači, njen doprinos je ogroman.“ Dodao je: „Ona je stvarno hrabro izgurala sve ove godine“ – a zatim se nasmejao. Posle smo se svi pitali šta je tačno hteo da kaže tim smehom. Valjda se setio neke od ovakvih anegdota.

18. U junu Magi je shvatila da mora da se spusti. U žargonu narkomana, to je značilo da mora da snizi toleranciju na heroin. Ili više nije mogla da dobije na ler, ili više nije mogla da pronađe venu (pa bi sve češće ubrizgala dop na pogrešno mesto, što bi izazvalo bol i podlive i ostavilo je bez efekta euforije, pa još u bolu), ili bi potrefila mesto ali bi opet ostajala bez smirenja jer heroin svakog dana traži više a zauzvrat daje manje. Moralo je biti nešto od ta tri. Bilo je vreme za pauzu. Dileme koje je imala poverila je dnevniku. U tom času htela je da to ne bude prosto odvikavanje, htela je da pokuša da se izvuče. „Kako da si priuštim spuštanje?“ – pita se u jednoj belešci iz tog vremena. „Koja metoda može da dâ bilo kakav rezultat, ali da ga dâ, da pokrene neki proces, neko dešavanje. Ne znam... Okružila sam se stvarčicama među kojima se uslovno rečeno – sigurnije osećam... samo da me plač ostavi makar malo... Najpre obrađujem sebe, a zatim sve sebi u sebi pokvarim – kvarim, mučim se i teško činim strašnim...“ Zapitala se: „Da li će deca i brak biti ono što mi sledi kroz sledeći period, a ako ne – šta će biti TO?“ Još je imala nade da bi joj život mogao krenuti nekim drugim tokom. Plan koji je napravila za spuštanje izgledao je strogo. Osnovna hrana – žitarice. Povrće – sezonsko. Dijeta je trebalo da traje sedam dana, „izgled da se popravi“. Zatim, „kontrola ponašanja kroz kontrolu jela i pića“ sa komentarom: „ili si master ili slave“. Zapisala je da mora da ode na pijacu Cvetni trg po povrće. Kuvaće čaj i boraniju. Iz apoteke su joj potrebni: trodon (snažan narkotički analgetik centralnog delovanja, protiv bolova koji nastaju tokom apstinencije), hepalpan (za saniranje čepova na venama), vitamini, vizin kapi za oči i nešto „za izlučivanje“.155 Za samo spuštanje koristila je čaj od maka. Smrdi kad se kuva. Kad uđeš u kuću nekoga ko je na čaju, misliš da deset godina niko nije otvorio prozor. Da li su ovo bili znaci pokušaja ili samozavaravanja? Ravasi je video da mu je kći u teškom stanju i molio je njene prijatelje da joj daju bilo kakav posao. Arhitekta Bojan

155

Isto, str. 210. 134

Kovačević potvrđuje da je Ravasi molio i njega. Nije smeo da rizikuje i preporuči nekoga u koga nije mogao imati poverenja. Ćima, međutim, tvrdi: „Bila je rešena da ide do kraja.“

19. Za razliku od Magi, Milan je bio sasvim promenio način života. Dogodile su se tri velike promene: ostavio je drogu, odvojio se od majke i počeo da prihvata neku još daleku ideju Boga. Rekao je Margiti da je shvatio da „nešto postoji”, ali da ga „ne oseća dovoljno“.156 Iz toga je posle nastala pesma Neko nas posmatra. Objašnjavajući pesmu Petru Janjatoviću, rekao je: „Taj neko ko nas posmatra jeste zajedničko kosmičko biće svih ljudi na ovoj zemlji, koje ne dozvoljava da se do kraja uništimo. Bar se nadam da će tako biti. Taj neko ko nas posmatra nema veze s politikom, to je povezano sa filozofijom, duhovnošću, ja ga osećam kao blagonaklonog. To je nešto čega smo svi mi deo, a na nas gleda kao na svoju decu koja prave gluposti.“157 Bio je iznajmio stančić Irene Mišović u Ulici cara Dušana. Položio je vozački ispit i kupio malog polovnog renoa. Počeo je da uči trubu kod izvesnog Kokana. Radili su na raspoznavanju glavnih razlika između durskog i molskog sviranja. Tad je ušao u ozbiljnu vezu s jednom Majom. Što je bio dalje od svake droge, to je postajao otvoreniji i komunikativniji. Jedan period inspiracije bio je, dakle, potrošen, moralo se ići dalje. U takvim situacijama umetnici bi se obično vraćali korenima. U Milanovom slučaju, koreni su bili grupa Time, otud obrada Istine mašine s njihovog prvog albuma. Naslovna pesma s albuma Neko nas posmatra u stvari je njegov odgovor na kultnu Za koji život treba da se rodim, s iste ploče. Dado Topić je u svojoj pesmi otvarao svoja pitanja, Milan je svoja zatvarao. Marko će to potvrditi: „Hteli smo da sve završimo i ostavimo za sobom sve što je bilo. Kao zgužvan papir.“ Ćima nije zapamtio Milana kao velikog svirača jer ovaj to nije ni bio. Ali pun je hvale za Milanovu autentičnu kreativnost. Milan je umeo da ubaci neobičan akord, koji se nikako ne bi slagao s teoretskim poimanjem muzike – i da to bude baš onaj pravi. Jednom su Ćima i Marko doneli na probu liniju za pesmu koja će posle postati Hej mama. Milan se poigrao s njom, spustio tonalitet, promenio jedan ton – i to je već bila ozbiljna autorska intervencija.

156

Vrati unatrag, str. 181-182.

157

Petar Janjatović u: Mesto u mećavi, str. 237. 135

Levo: Margita Stefanović Magi kao beba, 1959. Desno: sa ocem Slavoljubom Stefanovićem Ravasijem. Iz zaostavštine Margite Stefanović, ljubaznošću Jovana Milosavljevića.

Levo: Magi sa tetkom Margitom, po kojoj je dobila ime (levo), njenim suprugom Ljubišom Joksimovićem i majkom Desankom. Desno: ispred zgrade u Albanskoj 19. 136

Magi na sceni sa Beogradskom filharmonijom.

Na ekskurziji u Opatiji i Puli, 1976. godine. Fotografije iz privatne kolekcije Petra Lazarevića.

137

Magi ispred zgrade u Smiljanićevoj 4, 1980. godine. Snimio: Srđan Vejvoda.

U Parizu 1981. godine. Snimio: Srđan Vejvoda.

138

Magi i Srđan Vejvoda: kolaž polaroida nastalih u Srđanovom stanu u Ulici prote Mateje 22 u Beogradu, 1981. godine.

139

Rad Jelene Petrie, Vladana Ćitlučanina i Margite Stefanović nagrađen na konkursu časopisa Japan Arhitecture 1983. godine. Reprodukcija iz časopisa Čovjek i prostor, broj 374, iz maja 1984. godine.

140

U garderobi Muzičkog kluba u Nišu, 1986. Snimio: Dušan Mitić Car.

141

Dva Magina dizajna iz sredine osamdesetih.

Kontakt-kopije fotografija Vuka Veličkovića Vidora sa snimanja za omot albuma Ljubav 1987, iz Magine zaostavštine. Magi je flomasterom zlatne boje obeležila fotografije koje je izabrala.

142

Ekatarina Velika u vreme najveće slave: Srđan Todorović, Margita Stefanović, Milan Mladenović i Bojan Pečar tokom promotivne kampanje za album Samo par godina za nas 1989. godine. Snimila: Goranka Matić.

Ekatarina Velika na koncertu u Novom Sadu, 1989. Snimio: Zoran Veselinović.

143

Magi sastavlja konačnu verziju pesme Par godina za nas u studiju Matrix u Bukovcu, januara 1989. godine. Snimio: Zoran Veselinović.

Snimanje klavijatura u pesmi Par godina za nas u Bukovcu: Magi čeka znak iz režije, Milan pomno prati situaciju. Snimio: Zoran Veselinović.

144

Na koncertu u Novom Sadu 1989. godine. Snimio: Zoran Veselinović.

145

„Margita je bila najlepša kad svira.“ Snimio: Zoran Veselinović.

146

Magi u fazi kad je krila lice, sa Kurajberima, oko 1994. Sleva nadesno: gitarista Ivan Kljajić, basista Bojan Vasić, Magi, pevač Goran Milisavljević i bubnjar Dragoljub Spasić Đidi Snimio: David Vartabedijan.

Levo: „Norveška kuća“ u Ulici Radojke Lakić 20. Magi je stanovala u stanu iznad ulaza – Snimila: Jelena Marković, 16. januara 2017. Desno: verovatno jedina Magina fotografija iz tog stana. Snimio: Aleksandar Ilić.

147

Magin okultni simbol – verzija iz 1999. godine.

148

Adaptirana garaža u Ulici Save Meleševića 6 u Borči, Magina poslednja građanska adresa. Fotografija je snimljena 13. decembra 2016. Snimila: Jelena Marković.

149

Poslednji crteži Margite Stefanović. Vlasništvo Dragana Grinvalda.

150

Grob Margite Stefanović na godišnjicu smtri 2016. godine. Snimila: Jelena Marković.

151

Valjda zbog Subinog odsustva – on je u međuvremenu otišao u Brazil – Milan i Magi su ponovo zajedno napisali dve pesme, Neko nas posmatra i Bežimo u mrak. Ipak, ostao je princip sa albuma Dum dum: muzika više nije potpisivana zajednički, nego je tačno pisalo ko je šta uradio. Milan je napisao sve stihove. Žamor, tramvaje i druge šumove snimili su Milan i Marko na Markovom uheru. Milan je bio producent, sem što je Željko Božić producirao Just Let Me Play Some Modern R’n’r Music. Snimanje albuma Neko nas posmatra započeto je u Studiju V PGP RTB-a. Onda su narodnjaci preuzeli termine i Ekatarina se preselila u Studio VI Radio Beograda. Inženjer zvuka Zoran Marić demantovaće razne priče koje su pratile snimanje poslednjeg albuma Ekatarine Velike. Pre svih onu da je bend snimio ploču a da Milan, Magi, Marko i Ćima međusobno nisu govorili. Marić pamti da je Milan proveo sve vreme u studiju, a da su ostali dolazili samo kad su imali svoje termine, s tim što je Magi ponekad dolazila „da ih obiđe“. Pamti i to da je Milan uvek tačno znao šta hoće. Bio je spreman i skoncentrisan. Vodio je računa o svemu, pa je tako jednog dana doneo svoje kućne zvučnike da proveri slušanje u studiju. „Proveli smo“ – kaže Marić – „sto osamdeset sati kreativnog rada.“ Tokom boravka u Ekatarini Velikoj Ćimu su pratile razne priče. Među njima i ta da je njegov diler upao u studio tokom snimanja albuma, skinuo mu bas-gitaru s ramena, spakovao je u kofer i odneo. Zoran Marić svedoči da se to nije dogodilo.

20. U leto 1993. godine Rudiger Rosig, Nemac koga poznajemo iz rock literature prvenstveno kao prijatelja Petra Janjatovića a posle i kao Milanovog prijatelja, smislio je da organizuje zajednički koncert bendova iz Srbije, Hrvatske i Bosne. To je ponegde pogrešno shvaćeno kao „koncert pomirenja“, pa je bilo i otpora. Nije još bilo vreme da se reč pomirenje izgovara svuda. Na kraju, iz Srbije su došli bendovi čiji su lideri činili Rimtutituki – Električni orgazam, Partibrejkers i Ekatarina Velika. Iz Hrvatske je trebalo da dođu dva benda – Vještice i Let 3. Gotovo pred sam put Let 3 su se uplašili i odustali, dovoljno kasno da nije više bilo vremena da se ubace KUD Idijoti, koji su hteli da idu. Iz Sarajeva u tom trenutku nije mogao da dođe niko. Opsada grada bila je na vrhuncu i nekakav organizovani odlazak iz Sarajeva naprosto nije bio moguć. Na brzinu je pozvan bend Gallows Pole, sastavljen od bosanskih izbeglica u Nemačkoj. Dogovoreno je da će biti dva koncerta: prvi u Pragu, 1. septembra, i drugi u Berlinu, dva dana kasnije. Akcija se zvala Rock protiv rata (Rock Against War), s duhovitim podnaslovom Ko to tamo pjeva? ili, na nemačkom, Wer singt denn da? Na plakatu je još bio crni saobraćajni ravnostrani trougao, na čijoj je svakoj strani stajalo ime jedne od

152

strana učesnica u ratu, a u sredini je bila gitara okrenuta nadole. Putovalo se vozom, okruglo trideset dva sata. Vođa puta iz Beograda bio je Petar Janjatović. Stigli su u Prag u šest sati popodne 1. septembra, na brzinu se smestili u hotel, otrčali na tonsku probu i već je bilo vreme za koncert. Mada reklame gotovo da nije bilo, u klubu Bunker pojavilo se blizu sedam stotina ljudi. U dva sata ujutru krenuli su autobusom u Berlin. Ceo dan su se muvali po Berlinu, a po podne su se podelili: Magi, Cane i Pera su otišli na Radio Fritz, Milan je sam otišao na neki drugi radio. Kod Milana su se javljali „sve neki fini ljudi“ i bila je prijatna atmosfera. Na Radio Fritzu bio se javio neki Bosanac, pretio da će sve da pobije i na kraju uzviknuo: „Živele Zelene beretke“. Pera je pokušao da smiri neprijatnu situaciju, a onda se uključila Magi, koja je dotad uglavnom ćutala (svima se činilo da je to zato što se stidela svog novog izgleda). Ispričala je priču o ljubavi i sve se smirilo. Uveče 3. septembra imali su koncert u klubu Kultur Braueraj, pred oko pet stotina ljudi. Janjatović je vodio program. Na kraju su Električni orgazam, Partibrejkers i EKV zajedno svirali Slušaj ’vamo.158 Sutradan po podne vratili su se busom u Prag. Ćima se pak seća da je neko iz hrvatske delegacije došao u nečemu što je ličilo na maskirnu uniformu. Marko ne može da zaboravi ogromne monografije o stradanju Vukovara i Dubrovnika, koje su Zagrepčani odnekud izvlačili i nudili na razgledanje: „Bile su tolike da mi se činilo da svaka od njih košta bar hiljadu maraka.“ Mada je Ekatarina bila najinteresantnija Nemcima jer su i Orgazam i Partibrejkersi svirali muziku na tragu rock standarda, i Ćimi i Marku se učinilo da je grupa tom prilikom samo zloupotrebljena.

21. Beogradski promotivni koncert albuma Neko nas posmatra grupa je održala u Sava centru 12. novembra. Vuk Žugić, direktor Sektora za kulturne delatnosti Sava centra, kaže da se to desilo na njegovo insistiranje, „da bi u istoriji Sava centra stajalo da je tamo svirao i EKV“. „Sve što su uradili u deset godina i osam ploča – napisao je Petar Popović u Politici dan uoči koncerta – „zapravo je urbani refleks u odnosu na kolaps što klizi i izmiče i samom gradu čudnih metamorfoza. Njihov kreativni stav proističe iz sučeljavanja sa drugom realnošću velikih iskušenja. Braneći sebe, oni su pesmom, kao svojim oružjem i ponosom, otišli dalje, dublje i nepovratnije nego ijedan drugi bend ikada osnovan u Beogradu. Udaljeni od entuzijazma prve pobede, ostavši s vremenom bez nekih kapitalnih muzičara i saradnika, siromašniji za mnoge tinejdžerske snove, danas su oličenje najvrednijeg od popularne muzike glavnog grada, koji nije ustuknuo pred sramotnim stampedom novoizniklih vrednosti. EKV su, sada i ovde, dah i duh

158

Petar Janjatović: Wer Singt Denn Da“, Vreme, 13. 9.1993, str. 58-59. 153

Beograda koji neće istaći belu zastavu pred jurišnicima sviklim na pobede u ime potrebe trenutka.“159 Kasnije će izdavač audio-diska nazvati koncert u Sava centru „kultnim koncertom“ Ekatarine Velike, mada je bilo mnogo boljih. Ali, pokazaće se da je taj koncert najvažniji po tome što je bio njihov poslednji veliki beogradski koncert.160 Doduše, bilo je još nešto: krišom od Danice, na koncertu je bio Milanov otac Spasa. To je jedini put da je neko od Milanovih, Maginih ih Bojanovih roditelja bio na koncertu. Pričalo se da je Ravasi bio nekoliko puta i da je gledao i slušao iz pozadine, nikom se ne javljajući, ali to nije potvrđeno. U Sava centru je sedeo u prvom redu, u odelu, s kravatom, zbunjen onim što se događalo oko njega. „Mislim da su naši roditelji grešili što nisu malo više išli na naše koncerte“ – rekla je Magi u emisiji Biseri Vanje Bulića. „Pa da se opuste, a i mi zajedno s njima.“161 Ulaznice za Sava centar bile su prodate, bilo je i nekoliko sponzora. Pred početak koncerta, iz ozvučenja se čuo džingl Kredibel banke. Magi se svađala s Ercegovcem zbog toga. Sutradan posle koncerta, on je objavio da mu je bend ostao dužan hiljadu sedamsto maraka. Ćima se seća da je Duško došao na sastanak i rekao: „Ali, pošto sam dobar čovek, daću vam po dvesta maraka.“ To je bilo vreme najveće inflacije u istoriji sveta. Novac naplaćen danas na blagajni Sava centra sutradan nije vredeo ništa. Ipak, bilo bi neozbiljno verovati da je Ercegovac dopustio da novac propadne. Milan je rekao bendu da će pozvati Vuka Žugića da se ponovo prebroje kuponi od ulaznica. Žugić tvrdi da se to nije dogodilo. Ćima je onda inicirao sastanak benda i menadžera, na kojem su imala da se razjasne finansijska pitanja. Naročito mu je smetalo što Duško po gradu govori kako svako u bendu zarađuje najmanje hiljadu maraka po koncertu, a istina je bila bar za jednu nulu lakša. Menadžer je pozvao svoj bend kod sebe kući. Ćima se seća da je odnekud izronio najkvalitetniji avganistanski hašiš. Duško je smotao džoint od dva metra. Onda su se svi zaboli. Sastanak je propao. Ali sve je to činilo da je zajednički rad postajao nesnošljiv. Ćima svedoči da jednom nisu govorili međusobno čitavih sedam dana. Kad je video da se ništa neće promeniti, Ćima je rekao da će odsvirati još koncert u Novom Sadu, 6. decembra, a onda odlazi. Uostalom, posle tog koncerta bila je predviđena pauza, tokom koje je Milan trebalo da ide u Brazil. Tamo je već dve godine živeo Suba. Još sredinom osamdesetih njih dvojica imali su ideju o zajedničkom projektu Dah anđela. Fondacija Soros odobrila je Milanu iznos dovoljan za avionsku kartu.

159

„Deo slobode i snova“.

160

Poslednji beogradski koncert bio je na zatvaranju sezone u KST-u 1994. godine.

161

Vrati unatrag, str. 231. 154

Ćima kaže da je ostatak Milanovih troškova platio bend. Neki novac, koji je trebalo da dobiju svi, Ercegovac je prosledio Milanu, a da Magi, Ćima i Marko nisu obavešteni. Ćima kaže da je to i rekao Milanu u lice, kad su se poslednji put videli. Ipak, ni to nije bilo dovoljno da Milan komforno ode, kod Duška se uvek znala mera. Milan je zvao Đuleta Van Gogha i pitao ga da li bi hteo da kupi jednu njegovu gitaru. Đule je ostao preneražen: „Da prodaš gitaru?!?“ Rekao je Milanu da sačeka. Onda je pozvao telefonom ovde-onde i začas se skupilo. Magi je bila zaprepašćena Milanovom radošću. Dotad je bilo „mi“, onda je odjednom bilo „ja“. Zar su uludo potrošili sve te godine? Kakva je to sebičnost odjednom progovorila iz Milana? U stvari, ona je reagovala sebično. „Bila sam veoma uzbuđena kad je odlučio da ode u Brazil” – ispričala je Žikiću. „Trebalo je da radi sa Subom i bilo je super što ide u Brazil. S druge strane, on se vadio da mora to da uradi, kao dete kad mora da uradi domaći zadatak, ili pismeni u školi. Bila sam zbunjena jer sve što smo zajedno uradili odjednom je potpalo pod to ’ja’ i nisam mogla da verujem da je moguće da će on preko mene, tj. preko nas to da uradi, a ja pritom sedim kod kuće i ne pada mi na pamet da mogu i ja nešto isto tako da uradim, jer tripujem da je to naš fazon.“162 Tek je kasnije shvatila da je on možda predosećao kraj.

22. Potkraj 1991. godine na njihovim koncertima počele su da se pojavljuju tri petnaestogodišnje devojčice iz Vukovara, koje su pred ratom pobegle u Srbiju. Nazvaćemo ih T, N i H. Ova poslednja predstavlja se umetničkim imenom Hologram.163 Nadležna služba za izbeglice nije mogla da ih smesti u isti grad: jedna je otišla u Sombor, druga u Novi Sad a treća u Beograd – i one su, da bi ostale u kontaktu, napravile dogovor da se pronalaze na koncertima EKV-a, gde god bi oni bili u Srbiji. I po suncu, i po snegu, i po kiši. Putovale su auto-stopom i provlačile se kao miševi da nekako uđu u salu gde se sviralo. Nisu prilazile članovima benda kao druge devojčice, samo su ih slušale i ćutke posmatrale s bezbedne udaljenosti. I tako sledeći put opet. Bend ih je brzo primetio. Dok bi proveravali binu, već bi ih tražili pogledima po sali i oko nje. Hologram se seća da su ih jedne večeri – da li je to bilo u Nišu ili Valjevu? – dočekali s osmehom: „Evo ih.“ Neko im je onda prišao, a one su bile tinejdžerke i htele su da budu cool. Posle koncerta bend je hteo da ih vozi kombijem do Beograda, ali stvarno nije bilo mesta od svih tih stvari. Ipak, od tada su putovale na koncerte vozom i nisu više morale da se provlače nego su ulazile na vrata kao sav normalan svet. A onda, Magi ih nikad ne bi pustila da se vraćaju gladne. Ali Milanov put u Brazil doveo je do 162

Mesto u mećavi, str. 242-243.

163

Tražile su da u ovoj knjizi ostanu anonimne. 155

pauze u radu benda. Kako bi se sada njih tri sastajale kad nema koncerata? Magi im je ponudila da stanuju kod nje i Ravasija. Ionako je Ravasi uglavnom bio na Kosovu. Magi je govorila da mu je penzija mala i da mora da tezgari za Televiziju Priština. Mada je moglo biti i da je uživao. Ravasi je voleo Prištinu i bio radoholičar. Došle su njih dve, H i T. Hologram se seća tog vremena s ljubavlju. „Primila nas je u svoj dom kao svoju decu i delila s nama svoje magično vreme. Bila je veoma pametna. Neku knjigu koju mi ne bismo razumele umela je da prepriča na tako zanimljiv način da nam ta knjiga na kraju postane zanimljiva. U dnevnoj sobi bio je veliki kovčeg pun slika, novinskih tekstova i zanimljivih crteža, pa smo nekada gledale zajedno sva ta sećanja. Imala je puno knjiga. Kod nje sam otkrila Karlosa Kastanedu. Bio je neka vrsta lektire koja je morala da se pročita, svih deset knjiga.“ Hologram zasad jedina svedoči o Maginom projektu nazvanom Podzemni grad, a to bi lako mogao biti početni stadijum Gradova crvene noći. Kako bi se stvarala i dalje projektovala muzika, tako bi rastao i grad. Bio bi pod zemljom a bio bi pun svetlosti. Bio bi to grad budućnosti, grad u skladu i ritmu, kao bajka. Magi je imala mnogo crteža. Nije mogla da im svira jer više nije imala klavir. (Najgore je bilo to što je prva komšinica držala časove klavira, pa se klavir stalno čuo.) Ali „stalno je nešto crtala i pisala” – kaže Hologram – „i imala je uvek neke znakove. Mi to nismo ništa razumele.” Učila ih je da se ne kaju. Govorila im je da se ona nikada ne kaje i predlagala da i one same pokušaju tako. I – na tome Hologram posebno insistira – sačuvala ih je od svih droga.

23. Milan je došao s puta promenjen. Đule Van Gogh je uočio da je naučio da bude srdačan s ljudima. Milan ga je dočekao na vratima raširenih ruku i širokog osmeha, nikada pre nije bio takav. Rekao mu je: „Naučio sam da se smejem. Suba i ja smo se samo smejali.” Puštao je ljudima svoje i Subino delo. Bio je ponosan. Imao je pred sobom novi put koji je tražio. Ipak, zbunjivala je harmonika u novoj pesmi Crv, uprkos tome što je u sebi nosila ironiju. Milan nije ranije bio spreman za takve eksperimente. Neki od onih koji su ga slepo sledili verovali su da je harmonika Subin uticaj. Neka je i tako – Suba ne bi mogao ništa da Milan nije bio spreman da se menja. Uostalom, verzija Kao da je bilo nekad, koju su svirali u Novom Sadu decembra 1993, već je na jedan način vukla na kafanu. Milan je još igrao i fudbal s Goranom Bregovićem u Parizu. Teško je odupreti se tom uticaju. Bregović je posle pričao da je bio iznenađen Milanovom jednostavnošću.

156

Suba je došao s Milanom u Beograd, zajedno s novom devojkom Isabel, koju ćemo godinama kasnije, kad dođe da gostuje u Srbiji, upoznati kao pevačicu Bebel Žilberto.164 Opet su pravili nekakve planove. Boško Stanojević Bole kaže da ga je Milan pozvao jednog dana telefonom. Bole je pitao Milana da li mu je potrebna gitara. „Ne“ – rekao je Milan veselo – „potreban mi je basista.“ On i Suba su hteli da prave bend. Onda je Ercegovac dobio ponudu da Ekatarina Velika nastupi na koncertu Rock’n’roll zauvek, 30. aprila u najvećoj hali Beogradskog sajma. Ponuđen im je dobar honorar i Milan je pristao. Ali Ćima više nije bio u bendu. Milan je rešio da zove Boleta. Nije bilo vremena za nekog sasvim novog i Ercegovac je progutao. Imali su samo jednu probu za taj nastup. Svirali su kratko, pet ili šest pesama. Publika ih je odlično primila. Šta je tačno uticalo na Milana da se predomisli, ne zna se pouzdano. Bole kaže da se raznežio na probi i rekao: „Dobro, ajde, idemo dalje“, ali činilo se da je moralo biti još nešto. Suba se, uostalom, vratio u Brazil. Onda su otišli u Boletovu porodičnu kuću u Vršcu, s idejom da tamo provedu tri nedelje. Bole se seća da nije ispalo kako je zamišljeno jer su Magi i bubnjar (nikada nije oslovljavao Marka imenom!) stalno odlazili u Beograd i ostajali po nekoliko dana. Bilo mu je zanimljivo da vidi Milana kako izlazi uveče po Vršcu i druži se s Vrščanima. Magi je pak bila u lošoj fazi i stalno je siktala na Milana na probama, sve dok je Bole jednom nije odveo u drugu sobu i zamolio je da to više ne radi. Kaže da je znatno popravio odnose u bendu i da mu je to priznao čak i Ercegovac. Nije, međutim, uspeo da popravi odnose s Markom. Ni tad a ni kasnije. Bole tvrdi da je Marko zakašnjavao na probe i dolazio nespreman, a Marko će odmahnuti rukom i reći da Bole, jednostavno, ne razume. Možda bi se i pronašli da su ostali duže zajedno. Ali u toj postavi imali su svega pet koncerata.165

24. Kroz proleće 1994. godine trajala je unplugged turneja. Imala je ukupno jedanaest koncerata. Svirali su samo Magi i Milan. Magi je svirala klavir ili je na sintisajzeru imitirala boju klavira, Milan je svirao akustičnu gitaru. Bili su jednako ubedljivi kao kad su svirali s bendom. Neko ko je pratio više ovih koncerata mogao je lako uočiti da je

164

Nešto kasnije Suba i Bebel će se venčati u Brazilu. Suba je poginuo 2. novembra 1999. godine, kad je pokušavao da spase trake njenog albumaTanto Tempo iz svog zapaljenog studija u Sao Paulu. Taj album, na kojem je Suba glavni producent i aranžer, objavljen je 2000. godine i bio je neko vreme najprodavaniji album brazilske muzike u SAD. Bebel je za njega dobila tri nagrade Gremi“. 165

Jedan od njih izgledao je ovako: Ti si savmoj bol, Hej mama, Just Let Me Play Some Modern R’n’R Music, Neko nas posmatra, Kao da je bilo nekad, Anestezija, Karavan, Bežimo u mrak, Sarajevo, Oči boje meda, Par godina zanas, Ljudi iz gradova, Srce, Zemlja, Krug, Tatoo i, nakraju, Zajedno. 157

Magi svaki od njih svirala drugačije. Klavirska deonica u pesmi Ti si sav moj bol, odsvirana uživo na RTS-u, pravo je malo remek-delo. „Ja sam predložila da krenemo u unplugged“ – rekla je Magi u knjizi Mesto u mećavi. „Zašto? Pa, prvo zato što smo samo nas dvoje ostali. Drugo, užasno mi je dosadno da sviram na isti način sve te stvari. Treće, u glavi mi je bio potpuni haos od celog ovdašnjeg dešavanja i onda, šta? Hajde da sviramo, nešto će se desiti. Da sviramo zajedno, da idemo dalje. (Milan) je bio jako nesiguran povodom svega toga, opet je tražio mišljenje gradske ekipe i kad je dobio zeleno svetlo, kao, može, iako nikome nije bilo jasno zbog čega je to zaista dobro, krenuli smo da sviramo. (...) Ono kroz šta se afirmišeš u tom našem realnom svetu nije onih sat i po vremena uživanja na koncertu, ili probe, kad se dešava nešto dobro. Ta afirmacija ide iz... ne znam... članaka, tretmana publike, sistema, tretmana tebe u samom sistemu. Ne znam da li je Milan do kraja shvatao da potvrda grupe dolazi pre svega iznutra, iz same grupe. Možda jeste, možda nije. (...) I onda je u jednom intervjuu, mislim da je bilo u Kruševcu, počeo da priča o zaslugama, kao, čije su veće a čije su manje, i bilo je pitanje da li vam fali Bojan i Milan je rekao da ne fali. Sad, da li je tako... meni lično je falio, da li nedostaje u muzici čulo bi se. Uglavnom, došlo je do toga da mu kažem da ono što ja mogu da dobijem od njega niko ne može ni da plati ni da proceni, to je samo i jedino moguće od njega dobiti. On nije zbog toga bolji ili gori čovek, nego je jednostavno tako. Govorila sam mu da ne sme da brka stvari koje nosi u sebi sa svakodnevnim životom, ili uspesima i dometima, koji se mere, koji važe za određene radove. U muzici je drugačiji kriterijum i tu se uglavnom radi o moćima i ljubavi koju u sebi imaš, ili nemaš. On je to očigledno imao, kipelo je iz njega u trenucima kad se otvori i to što sam mogla da dobijem od njega nisam nigde drugde mogla da dobijem. To je jedina definicija onoga ’kakav je bio u stvari’, koja je važila od prvog trenutka.“166 „Imam osećaj nekog novog početka“ – rekao je Milan u intervjuu Stavu. „Za dva meseca odsvirali smo šesnaest koncerata, neke na moru, neke na ’kontinentu’. (...) Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i ljude iz drugih bendova. Beogradske grupe EKV, Električni orgazam i Partibrejkersi prošle su sportsko-takmičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije.“167 Magi je rekla da je novi album trebalo da se zove Ponovo zajedno. „Ne možeš svirati pesme na isti način“ – rekla je Žikiću – „pa smo razmišljali kako bi taj način mogao da se promeni. Jedna varijanta je bila unplugged, nju smo probali, ali se onda pojavilo pitanje kako dalje da snimamo ploče. Ne možemo kao Neko nas posmatra – dakle, u zatečenim uslovima, koji odgovaraju tehnologiji od pre dvadeset godina. Dakle, kao, 166

Mesto u mećavi, str. 197-198.

167

Isto, str. 246. 158

hajde da probamo nov način sviranja, sa mašinama. Tako da sam ja uglavnom pričala o toj novoj tehnologiji, o načinu korišćenja mašina, i radovali smo se, na neki način, što će biti moguće to raditi ovde. Milan je već pokušao da radi na sličan način sa Suborn, s tim što je Suba bio jako daleko. I tako, krenuli smo sa otvaranjem nekih novih vrata, novih mogućnosti.“168 Bio je, dakle, plan da će dalje nešto zajedno raditi. Ali teško je reći šta je od toga moglo da ispadne. Milan je bio daleko u svom filmu, Magi je imala svoje filmove. Da li bi uspeli da ih usklade? Ako bi EKV opstala, to je, jasno, mogla da bude samo neka sasvim nova formula. Da li su Milan, Magi, Marko i Bole bili u stanju da je pronađu, na to pitanje nema odgovora. Ako bi pak uspeli da nastave, Marko Milivojević misli da taj bend ne bi dugo trajao. On veruje u neostvarenu Milanovu želju, bend sa Subom, koji bi svirao na svetskim pozornicama i zvučao onako maštovito kao što zvuči, na primer, Piter Gebrijel.

25. Dok je Miško Plavi tog leta na Adi Bojani učio Milana disanju iz sportskog plivanja, Magi je ostala u Beogradu. Svraćala je u studio Akademija, u Đure Daničića 6, da obiđe Madam Piano, koja je tamo strpljivo slagala album. Studio je bio smešten u prostranom stanu perkusioniste Vlade Lešića, tu je njegova majka Mira umela svakog da sasluša i još počasti pivom. Tu su Babe, Kristali, Block Out, Bjesovi i drugi bendovi snimili albume značajne za srpsku scenu devedesetih godina. Za to vreme bio je to vrlo pristojan i tražen studio. Dušan Gođevac je bio glavni snimatelj. Kad su udarile vrućine i svi pobegli na more, Dušan je uzeo da pravi svoju muziku. Poželeo je da mu Magi svira na albumu. Dušan se seća da „upoznavanje i razgovor sa Magi tom nije imao uobičajen tok“. Objasnio je to ovako: „U razgovoru s njom nije bilo površnih reči ili zapažanja jer to onda ne bi bila sfera konverzacije u koju bi se ona uključila. Njen mozak je imao filter koji je izvlačio samo suštinske misli i emocije. Kao da izgovaraš svaku treću rečenicu uobičajenog razgovora. Nije bilo retko da dobijem odgovor i na još neizgovoreno i da se sam sebi čudim kako nisam ranije toliko pažljivo pratio misli da mogu da im prepoznam tok. S njom je to izgledalo krajnje jednostavno. Ali više mi se nikada ni sa kim to nije dogodilo.“ Kad su počeli da rade, Magi „nije prihvatala predloge, ona ih je podrazumevala samo ukoliko su se spontano događali – a događali su se. Nije nametala svoj ukus, nego je prosto tražila mesta gde je imala šta da kaže, isto kao u razgovoru.“ A kao i svi drugi koji

168

Isto, str. 254. 159

su snimali s Magi pre i posle njega, tako je i Dušan mogao da se uveri u njenu brzinu. „Preslušala je jednom ceo materijal. Onda je rekla: ’Snimaj’.” Navikao na mnoštvo isprobavanja i probiranja da bi se došlo do konačnog aranžmana, bio je šokiran. Najpre je mislio da Magi samo želi da se sve što pre završi, ali sutradan, kad je ponovo preslušao, bilo ga je stid što je tako mislio. Magi mu je onda rekla: „Sram te bilo.“ Gođa je, zapanjen, pitao zašto, a ona je odgovorila: „Što ne koristiš toliko toga što imaš.” Dušan je tom prilikom naučio od Magi „da je najvrednije ono što prvo uradiš, jer to u sebi ima najjači i najličniji pečat, sa svim svojim nesavršenostima i greškama“. Magi je tvrdila da je pogrešno peglati ih jer su one upravo jedinstvene „zato što su tvoje“. Govorila je: „Svirati tačno i upeglano je bezlično.“ „Danas mislim da je to što je Margita govorila još uvek velika tajna za veliku većinu umetnika“, kaže Dušan.

26. Milan je 24. avgusta došao sa Ade Bojane u Budvu. Magi je zapisala da je došao „s Majom, kolima, žuticom, išijasom i sedam kilograma manje“.169 Nije mu bilo dobro te večeri na koncertu, ali nije dopustio da se to vidi. Iznerviran kafanskim stolovima postavljenim ispred bine, na kraju koncerta gorko se našalio: „Ovo je bila“ – rekao je – „Budva 1954.“ Ali, kad ga je Marko pozvao da pođu negde u provod, odbio je. Žalio se da ga bole leđa i stomak i stalno je pio čaj iz boce koju je nosio sa sobom. Bio je sav žut u licu. Otišao je u sobu da legne. I nisu se sutradan vratili kombijem u Beograd, kako se Magi pogrešno setila u Žikićevoj knjizi,170 nego su se vratili avionom iz Tivta, predveče. Na aerodromu u Beogradu jedino Milanu i još jednom putniku nisu odmah stigle stvari. Čekali su desetak minuta i pričali nešto nevažno. U jednom trenutku Milan je pogledao prema izlazu i ostao tako gledajući, zamišljen. Trebalo je da grupa sutradan putuje u Zaječar na Gitarijadu. Bole je otišao da spava u Milanovom iznajmljenom stanu u Cara Dušana, Milan je otišao kod Maje. Sutradan je bend čekao Milana u Domu omladine, ali nisu došli ni on ni Ercegovac. Na kraju se menadžer pojavio i rekao da je Milanu pozlilo. Zoran Lesendrić Kiki i Peca Popović smestili su ga na Infektivnu kliniku. Na početku, mislilo se da ima žuticu. Analize krvi nisu dokazale žuticu, ali su doktori našli dva tipa virusa side. Pošto je bio žut u licu, pretpostavljalo se da mu je pukla žučna kesa. Prebačen je u bolnicu „Dr Dragiša Mišović“. Kod operacije žučne kese doktori su našli da rak glave pankreasa pritiska žučnu kesu i odlučili da ne intervenišu kad su videli 169

Osećanja. O. Sećanja., str. 243.

170

Mesto u mećavi, str. 250. 160

metastaze na drugim unutrašnjim organima. Pustili su ga da umre kod kuće. On je to primio mirno, kao da nije razumeo šta su mu rekli. A razumeo je. Neki se ljudi pred smrt pomire s Bogom ili s drugim ljudima. On je znao da je jedino važno otići pomiren sa samim sobom. Prijatelji su dolazili da ga vide. Bojan i Koja zvali su iz Londona. Milan je bio miran i vedar. Srđan Gojković kaže da je izgledao kao neko ko će ozdraviti. Prijatelji su mu nabavljali razne trave koje bi ga, navodno, mogle izlečiti. Na kraju, kako to obično biva, posete su se proredile. Ipak, telefon je i dalje zvonio. Najčešće su ga obilazile Maja, Margita i Irena Mišović. Irena ga je obišla u četvrtak 3. novembra. Dragan Papić je hteo da pođe s njom, ali se uplašio. Irena je otišla sama. Vratila se kući užasnuta. Prvi put joj se tad učinilo da je slab i da neće preživeti. Istog dana obišao ga je i Bole. Njemu je Milan rekao: „Kako je ovo strašno... Kao da je neko došao i pokazao mi crveni karton.“ Rekao mu je još da mu je njega, Boleta, najviše žao. Bole se zaprepastio: „Zašto mene?“ „Zato“ – rekao je Milan – „što si tek došao u bend.“ Papić ga je sutradan pozvao telefonom. Priznao je da je hteo da dođe s Irenom i da se uplašio. „Nema veze“ – rekao mu je Milan – „sve je okej.“ I Irenu je tešio. Tešio je i Bojana, koji je, uznemiren, pozvao iz Londona. Umesto da oni teše njega, on je tešio njih. U petak 4. novembra Magi je htela da dođe da ga vidi. On je, onako usput, rekao da bi trebalo da primi infuziju. Ona je rekla: „Dobro, primi infuziju, ja ću doći posle“. „Nemoj“ – usprotivio se – „dođi odmah, ne znam kako ću biti posle.“ Nije više bio siguran kad je budan, kad nije. Razgovarali su o muzici. Magi je rekla da su o tome najviše razgovarali, čak i tada. Kad bi pričali o nečem drugom, posvađali bi se. Onda bi Magi popustila. Ionako je bilo svejedno kad je on odlazio.

27. Ujutru, 5. novembra Milanova majka Danica pozvala je Margitu da odmah dođe. Rekla je da je Milan počeo da ustaje. Imao je potrebu da ide i govorio je: „Hajdemo, hajdemo.“ Kad je ušla, on je stajao na vratima sobe svojih roditelja s koferom za gitaru u ruci. Pričao je s majkom o tome da mora da ide, da ga čekaju ljudi kojima je potreban. Izgledao je unezvereno. Magi je prišla i rekla nešto u pokušaju da ga smiri. On je podigao glas na nju: „Gde si dosad?“ – rekao je nestrpljivo – „čekaju nas ljudi.“ Krenuo je prema Margiti i dobacio majci preko ramena da ne brine, da će se javiti. Rekao je: „Idemo“ i pao. Bilo je podne. Otac Spasa je u trpezariji zapalio sveću. 161

Glava V

RASPLET (RAZJAŠNJENJE SVIH SUKOBA I SUPROTNOSTI): Kraj (1994-2002)

Čovekov je život hod po mukama. Lav Nikolajevič Tolstoj

162

Kao što se moglo očekivati, Magi je teško primila Milanovu smrt. „Milan nije prihvatao realnost, koja se početkom devedesetih naglo promenila“ – reči će ona nekoliko godina kasnije u razgovoru sa novinarom Ljubišom Stavrićem, i to će biti njen pokušaj da objasni šta se desilo. „Došlo je do njegovog iskoraka u vremenu, a čovek se obično razboli kad izmesti sebe s mesta kojem pripada. Strašno teško doživela sam njegovu bolest, pokušavala sam da ga ubedim da ne treba da ide u mrtve. Nisam ga dovoljno dobro ubedila.“171 Magi je znala da s Milanovom smrću na neki način odlazi i ona. Uložila je život u Ekatarinu Veliku i bila je svesna da se takav podvig ne može ponoviti. Znala je da posle Ekatarine Velike ona više neće biti ona Magi. Bila je u istoj situaciji kao onda s Pogorelićem, bez nekoga ko joj je bio umetnički autoritet i bez muzike. Na svakih sedamnaest ili osamnaest godina njoj se događala reč bez. Ipak, pokušala je da bude borbena. „Dakle, kakav je plan?“ – zapisala je na engleskom, na papiriću koji joj se našao pri ruci. „Da li mi je potrebno malo vremena? Šta je to što razumem tako dobro? Gde je ona unutrašnja snaga koja je nekada otkrivala baš svaku ljudsku laž? Gde je strah? Duboko zakopan ili izgubljen? Jedan odlazi, drugi ostaje... Jesam li izgubljena? Hoću li se ikada vratiti? U međuvremenu, izgubila sam prijatelje, zdravlje, ali još uvek mislim da je početak moguć, da je početi iznova neizbežno – zato bolje budi spremna M, ili ćeš izgubiti više od otkucaja srca – ostaćeš bez njega – nestati...“172 Ali ako se prvi put, 1977, nekako sabrala – uz preveliku cenu – kako se sabrati novembra 1994. godine? Koliko je snage bilo potrebno za nov početak?

171

Ljubiša Stavrić: „Prepoznavanje daha“, NIN, 26. 9. 2002.

172

Osećanja. O. Sećanja.,str. 251, prevela: LidijaNikolić. 163

2. Negde 1993. godine Igor Dimitrijević i Vladimir Stojić počeli su da sklapaju studio u stanu Stojićevog oca na Novom Beogradu. Hteli su da se bave produkcijom techno muzike. Dimitrijević je želeo da obradi sekvencu iz pesme Ti si sav moj bol. Tu sekvencu na originalnom snimku svirala je Magi, i oni su zamolili Igorovu sestru Lidiju da je pozove i da ih preporuči. Lidija je tad bila novinarka i poznavala ju je lično. Magi je rekla: „Nek me nazovu.“ „Zazvonio je telefon i glas je rekao: ’Zdravo, zdravo, jesi li ti Margita? Ja sam taj i taj iz tog i tog studija, želimo da obradimo jednu vašu sekvencu’“ – ispričala je Magi Vojislavu Pantiću za Nadu.173 „Ja kažem: ’Važi, kako da neʼ , ali ipak odem da vidim o čemu se radi. Jer, navikla sam na najrazličitije ložnjave zajedničkim radovima, a onda se na sledećem viđanju taj neko pojavi s mamom, tatom, bratom ili omiljenom devojkom ne bi li pokazao da se poznajemo i zabašurio razlog našeg kontaktiranja.“ To je bilo razumljivo jer je svako ko je imao dovoljno hrabrosti želeo da se upozna s Magi. Ali Igor i Vladimir (ovaj drugi imao je umetničko ime Atman Active) – nisu bili obožavaoci EKV-a i nisu imali šta da zabašuruju. Pozvali su je da vidi studio koji su napravili. Ona je otišla već sutradan. Ušla je i ostala zgranuta saznanjem da je moguće snimiti ceo album u stanu, i to na višem nivou tehnologije nego u cenjenim analognim studijima u gradu. Za nekoga ko je proveo po studijima toliko vremena kao ona, to je moralo biti šokantno. Uostalom, to što se snimalo tamo nije je više ni zanimalo. Tragala je za novim i upravo je to našla u Bloku, za koji nije pouzdano znala da li je 60 ili 45. Sve te zgrade tamo ionako izgledaju isto. To je bilo krajem oktobra 1994. godine. Milan je bio na samrti. Njoj je bila potrebna kakva god slamka za koju bi mogla da se uhvati. Govorila je da želi da se zauvek skine s heroina. U tom periodu bila je čista, vesela, pozitivna. Smejala se i pričala. Vladimir se odmah zaljubio. Zaljubila se i ona u njega. U stvari, ona je njega smuvala. Bio je znatno mlađi od nje, čitavih četrnaest godina, ali se to ni po čemu nije primećivalo. Kad je bila čista, bila je kao dete i nekom ko bi ih samo slušao Vladimir se mogao učiniti čak starijim od nje. Odmah su počeli da žive zajedno. Sledećih meseci njena adresa je bila Dr Ivana Ribara 136. Sličnu vezu imala je s Tomom In der Milenom u Zagrebu deset godina ranije: studio, kuća, muzika, rad, ljubav. Razlika je bila jedino u tome što je kod Vladimira sve bilo na jednom mestu. Njemu je pak bilo impresivno to što Magi nije bila gadljiva na techno. Imala je za sobom dva umetnička života, klasične pijanistkinje i rock’n’roll ikone, i Vladimir je pomalo strepeo kako će se uklopiti u nešto posve novo. Ali, išlo je lako, sasvim lako, kao što je s njom uvek išlo lako. „Ajde da sviramo.” „Ajde.“ „Aj’mo sad ovde neki sekvencer.“

173

Vojislav Pantić ljubazno mi je stavio na raspolaganje originalni transkript intervjua. 164

„Ajde. „Ajde sad ti odsviraj bas.“ „Ajde.“ Stalno se smejala, bilo joj je lepo. Videlo se da je uživala. Vladimir, doduše, nije znao da je ona baš tad bila u preispitivanju svog odnosa prema rock’n’rollu. „Rock’n’roll nije u godini jazz-akademije koju jesi ili nisi završio, već u postupku koji primenjuješ“ – objašnjavala je Pantiću. „Rock’n’roll je put. Treba da živiš to što radiš i da ti se zaprljaju ruke od toga. Treba da se ne skrivaš i onda se sve automatski prenosi na publiku. Užasno je kad se probudiš i imaš utisak da ceo svoj život žestoko odrađuješ. Znači, ako znam tu situaciju, nema ni jednog jedinog razloga da je ne menjam.” Rekla je da je uspela da se oslobodi tereta koji ju je dugo pritiskao – „kako izaći iz šablona koji ti se dopada”. „Meni se jako dopada rock’n’roll“ – rekla je. „Ali, rock’n’roll podrazumeva nešto što mnogi od nas nemaju, a to je mladost. Mladost, ne samo u godinama, već i u idejama.“ Tu mladost očito je pronašla kod Stojića, zato su se tako dobro i odmah razumeli. „E, ta mladost je jedan od lepših razloga življenja i ljubav o kojoj se radi i koja se razvija svaki put kada se dohvatim bilo koje pesme s ovog projekta. Ta ljubav je sve. Da nema nje, ne bi bilo ni nas ovde i sada.” To je morala biti ozbiljna ljubav kad je album Ti si sav moj bol kompletiran za svega deset dana, od Svete Petke, 27. oktobra, do Milanove smrti, 5. novembra. Miksovali su tako što bi Magin apsolutni sluh govorio šta (ne)čuje, a Vladimir je sedeo za kompjuterom i upravljao tehnološkim procesom. Poslednji miks pesme Ti si sav moj bol završili su nekoliko sati pošto je Milan umro. Magi je najpre otišla kući, u Smiljanićevu, pozvala Lidiju da dođe i dugo plakala. Onda je otišla u studio, stavila Vladimiru ruku na rame i rekla: „Milan je umro.“ Vladimir je ustao i zagrlio je.

3. Album koji je napravila s Vladimirom posvetila je Milanu. Preostalo je bilo da smisle kako će im se zvati bend i da nađu izdavača. Lako su našli i jedno i drugo. Magin prijatelj Rodoljub Marjanović prihvatio je da njegova bečka firma Coop Arts & Craft Unlimited bude izdavač, a i naziv benda nekako se sam nametnuo. „Poslednja pesma koju smo napravili zove se Equinox ravnodnevnica“ – ispričala je Pantiću. „To je pesma koja se sastoji od ravnih delova dana i noći. Čuješ u jednom trenutku pećinicu, pa malu oazu, kamenu plažu u podne, duboku jesen, barske ptice... I onda shvatiš da je to ime najprikladnije i za celu ploču jer najbolje govori o odnosu koji se napravio između mene i Vladimira, između starog i novog. Ali nismo hteli da to ostane jer Žan Mišel Žar ima svoj fazon Equinoxa i bilo mi je glupo da se na to nadovezujemo. Tako smo izabrali skraćenicu EQV – koja sadrži i vezu s mojim ranijim bendom.“ Na Pantićevo pitanje šta je u koncepciji EQV-a novo, odgovorila je: „U mojoj viziji, to je trenutak kada čovek za miks-pultom konačno sa ostalim sviračima izlazi na scenu 165

i ostvaruje se kroz živo sviranje. Čoveče, treba da učestvuješ da bi shvatio osećaj povezanosti između nas! I da bi ukapirao da ovo što radimo treba da rezultira stvaranjem slike na osnovu muzike koju čuješ... I to slike koja razvija samu sebe.“ „Ovo je muzika bez reči. Da li je teže izraziti se samo instrumentima?“ – pitao je Pantić. „Reči i dalje postoje: u samom sviranju se napravi reč“ – objasnila je Magi. „A nekad ti se učini od samih tonova da je neko nešto rekao... A u jednoj pesmi se pojavljuju i reči. Pesma se zove Stratosfera. U njoj su izgovorene reči koje se inače ne izgovaraju. Koje naučiš. Reči jako stare, iz staropersijskog jezika, a ja ih izgovaram hrabro.” Na pitanje kome je namenjena muzika EQV-a, odgovorila je: „Svirajući ja se obraćam prvenstveno sebi: u svakoj vrsti muzike treba da se prvenstveno obraćaš sebi da bi se obratio drugima. Muzika je ono što čuješ, a to što ja čujem, ja ću uvek čuti. Ja ću biti srećna ako neko jednom utvrdi klicu ovoga što sad radim na starim pločama EKVa. Tamo imaš pesmu koja se zove Ruke, pesmu koja zvuči čudno za ono vreme, ali koja je potpuno pravljena po pravilima današnje muzike, samo što to tada nisi tako slušao.” To je bila prilika da se osvrne na Ekatarinu Veliku. „Ja imam problem sa trećim albumom EKV-a koji se svima sviđa najviše, ali meni to već nije bilo to. Tu je krenulo da bude rock’n’roll (smeh). Pa, svaka od tih ploča je jedna žestoka reakcija na sve što se dešavalo sa nama i oko nas. Posebno me je opterećivalo što su poslednje dve ploče EKVa bile kao TV dnevnik.“ „Od čega živiš?“ – pitao je Pantić na kraju. „Ni od čega” – rekla je Magi iskreno. „Živim od ljubavi. Pa, sve ove godine smo radili da bismo pokazali da je moguće živeti to što radiš. Ne ’od toga što radiš’, već ’to što radiš’.“

4. Da bi se taj period života ni od čega što pre premostio, Vladimir i Magi počeli su da rade i sa drugim muzičarima. Magi je dovela Del Arno Bend da čuju demo-snimke koje je Vladimir napravio grupi Sunshine. Dopalo im se i onda su tu snimili album Reggaeneracija. „To je bilo zanimljivo videti: taj bend je imao dvanaest ljudi, i ona je sa svima bila super” – seća se Vladimir. Magi je svirala u dvema pesmama s Del Arno Bendom. Snimala je i s grupom Sunshine, na albumima Sh.G.T.M. i Neću da se predam. „Jednostavno, bila je tu i svirala” – kaže Vladimir. „Bila je muzički genije, mogla je da svira sve na sve, u svakom momentu. Muzika je bukvalno izlazila iz nje. Nikada više nisam sreo takvu osobu, ni pre ni posle.” Mada će se album pojaviti u prodaji tek u septembru 1995. godine, brzo se po gradu čulo za EQV. Njeni prijatelji s radio-stanica počeli su da je zovu da promoviše disk u njihovim emisijama. Potkraj leta Ljuba Ninković ju je pozvao da gostuje u njegovoj emisiji Beogradsko letnje prepodne, koja se emitovala s Ade Ciganlije na Radiju Beograd 166

202. Magi je zakasnila na sam početak. Ljuba se seća da je došla „drogirana i dezorijentisana”. Govorila je u etar nejasno i nepovezano, a Ljuba je „prevodio” koliko je mogao da bi tokom tih predugih dvadeset minuta održao ležeran ton emisije. Posle ju je dovezao taksijem do Smiljanićeve. Kad je taksista zaustavio pred zgradom u kojoj je živela, pogledala je Ljubu bespomoćno i rekla: „A šta ću ja sada?” Nekoliko dana pre nego što će album konačno stići u Srbiju, Magi je ponovo gostovala na nekom radiju. Rekla je da disk još nije u prodaji i dodala: „Ko zna gde stanujem, može da dođe kod mene kući da ga kupi.” U stvari, još je stanovala kod Vladimira, ali sve veći deo dana provodila je u Smiljanićevoj. Sanja Jovović, tada brucoškinja arhitekture, zapucala je na Vračar. Magi joj je otvorila vrata i izvinila se što diskovi još nisu stigli. Pozvala ju je da ponovo dođe kroz nekoliko dana. Sanja je ponovo došla 29. septembra. To je datum koji je Magi napisala uz posvetu, i dodala: „u strašnom Beogradu“.

5. Sledeći susret između Sanje i Magi dogodio se na Arhitektonskom fakultetu. Sanja svedoči da se Magino interesovanje za arhitekturu u tom periodu povratilo i da je češće dolazila na fakultet. Zajedno sa Ivanom Kutinom radila je na vizuelnom identitetu Grada teatra Budve. Magi i Sanja delile su ista interesovanja, a Sanja, kao svaka prava devica, uvek je imala mnogo pitanja. Magi ju je pozvala da je poseti kod kuće. Tako su počeli njihovi beskrajni razgovori o arhitekturi. Sanja je bila zadivljena kako je Magi rapidografom crtala brodove jednako lako kao kad je to činila olovkom. Kada bi sedele negde napolju, Magi bi umela da kucne kašičicom o šoljicu za kafu frekvencijom od koje bi se skupljale ptice. Sanji je upalo u oči da je Magi izrazito manuelni tip, da je bila vešta u svemu što je tražilo rad prstiju. Sanjina sećanja na taj period Maginog života su pozitivna. Magi je ustajala rano, i već oko pola deset uveče glava bi joj padala od umora. Svakog dana je zvala nekoga u RTS-u da joj uplate novac od muzike koju je pravila za Ravasijeve TV filmove, a administracija je po običaju otezala s uplatom. Magi je pričala o projektu „svetskog pozorišta”. Vežbala je jogu. Sviđao joj se ružičasti kabriolet parkiran u Smiljanićevoj i nekoliko puta je ostavljala poruke vlasniku da bi želela da ga kupi, a kad joj se vlasnik konačno javio – nije imala para. Volela je da ćaska sa starim ljudima u trolejbusu, ali nije volela kad bi je neko prepoznao. Sanja kaže da se to uvek događalo kada bi nekud izašle. Čim bi Magi otišla u toalet, odmah bi neko prišao stolu i pitao: „Je l’ to Magi?“ U tom periodu Magina i Vladimirova situacija već je bila sasvim drugačija od one idilične s početka. Jednog dana Magi je otišla u Smiljanićevu i vratila se mračna i arogantna. Otišla je Osoba A, vratila se Osoba B. Kao da ih je neko zamenio.

167

Vladimiru nije bilo odmah jasno o čemu je reč. Činilo mu se da je siguran da se Magi vratila drogama, ali ona je poricala. Nalazio joj je pribor – ona je i dalje poricala. On sam nije imao iskustva s drogama i bilo ga je lako ubediti. Osim toga – ili više od svega? – želeo je da joj veruje. Onda su mu najbliži prijatelji dobronamerno ukazali na Magino stvarno stanje. Vladimir je bio gotov da prekine ljubavnu vezu koju su dotad imali. Uostalom, izgledalo je kao da su povratkom heroina u Magin život počeli problemi u njegovom. Sve mu je krenulo naopako, kao da ga je neko odjednom ubacio u centrifugu. Bez naročitog razloga posvađao se s ocem i ovaj ga je izbacio iz stana. Magi je pak odlučno negirala da se vratila starom načinu života. Izgledalo je da bi neke nade još moglo biti. Vladimir je iznajmio mali stan u Bloku 45. Da bi Magi mogla da bude tu, a da niko ne zna gde je, da se skloni od dilera i lošeg društva. Sledećih nekoliko meseci Vladimir je praktično živeo s dve osobe. Osoba A bila je znatno mlađa od Osobe B, bila je dete u duši, dobra i neiskvarena, koja sve može i hoće. Osoba B bila je jedna oronula, negativna osoba, koja sve gleda s visine i nipodaštava. Uz nju su išli svi baksuzi sveta. Bar je to tako Stojiću izgledalo. To je onda trajalo neko vreme. Vladimir se ne seća tog vremena ni po čemu drugom nego po opštoj konfuziji.

6. U oktobru 1995. Magi i Vladimir dogovorili su se sa Studiom B da dobiju jedan večernji termin u kojem će izvesti album uživo. Preneli su ceo svoj Studio Tehnologique HDR u televizijski studio. Stojić se ovako seća tog jedinstvenog tehnološkog podviga: „Izmislili smo nešto što je bilo potpuno novo, što niko pre nas nije radio, a to je sikvensing uživo. Mi smo na bini uradili istu proceduru koju smo radili u studiju. Ništa nismo puštali unapred snimljeno, nego bih ja pustio prazan sekvencer da ide. Onda bi Magi svirala bas, a ja bih brzo, znači punch in-punch out, snimio taj bas. I samo bi taj bas nastavio da ide kroz sekvencer. I onda bih nju prebacio na drugi instrument i ona bi nastavila. I tako smo, u stvari, napravili koncert. Ona je bila taj glavni kibord, koji se sekvencuje, koji se snima na bini. Dušan Dimitrijević, koji je takođe bio u bendu sa još dve klavijature, imao je zadatak da svira sve što se ne sekvencuje, da dopuni matricu. Na bubnjevima je bio Miladin Radivojević Miško.“ Ispalo je fantastično. Bili su presrećni. Magi je požurila kući da čuje impresije prijatelja. Ali dočekale su je reakcije koje nije očekivala: niko nije verovao da je sve išlo uživo. „Na kraju, sve je ispalo jedno ogromno razočaranje“ – seća se Stojić. „Magi se neviđeno smorila. Prezentovali smo nešto što je bilo potpuno ispred vremena i niko nije ništa ukapirao.“ To je, uostalom, bila Magina karma. Bila je uvek ili ispred ili iza vremena.

168

To što se desilo u Studiju B bilo je proba za koncert koji će biti održan 15. oktobra u jednom bečkom klubu, u okviru Taktik festivala. To im je sredio izdavač Marjanović, on je obezbedio vize, prevoz, smeštaj, sve. „Koncert je održan u okviru prvog svetskog festivala techno muzike“ – ispričala je Magi Vojislavu Pantiću. „Festival je otvorio čuveni Brajan Ino, koji je na aerodromu izveo Muziku za aerodrome, a onda se festival odvijao na različitim bečkim lokalitetima, po metroima, trgovima, da bi se na zatvaranju vratio u diskoteku – što i jeste matično mesto za techno.“ Nešto, ipak, nije ispričala. Na dan koncerta Magi i Vladimir gostovali su na nekom od bečkih radija, u emisiji koja je promovisala festival. „Novom muzikom pratimo nov fazon noćnih zabava, new state of mind, nov fazon svega“ – rekla je u etar. „A prednosti naše techno varijante jesu što je meni oduvek najbitnija bila pesma – tehnologija ti ipak samo služi da bi ostvario nešto. U našem slučaju, ona je onoliko dobra koliko kroz nju uspeš da izvedeš svoj život.“ Izgledalo je da će to biti ugodan razgovor o muzici. Međutim, čovek koji je vodio program iznebuha je pitao: „A kako to da vi možete da svirate kad sto kilometara od vas padaju bombe?“ U njihovoj muzici nije bilo nikakvog teksta, nikakve poruke, ničeg što bi se dalo ispolitizovati, pa ipak je to uradio. Neko drugi bi se snašao i rekao voditelju šta mu pripada, a oni su, dobra deca, krenuli da objašnjavaju da su za mir i ljubav. Kao da se pravdaju. Magi se zamalo rasplakala. Izašla je te večeri na binu i uradila sve kako je zamišljeno, a onda je odustala od daljeg koncertnog rada sa EQV-om. Imala je dva nastupa i dvaput se razočarala, a nijedan razlog nije imao veze s muzikom. Za takve razloge nije bila spremna.

7. U to vreme Magi je svirala i s dva „analogna“ benda. Oba su osnovali bivši članovi Bezobraznog zelenog: Kurajbere je napravio Bojan Vasić zvani Vasa Zeleni, Glisserse je osmislio Vojislav Bešić Beške. Početkom devedesetih Vasa je imao neobičnu epizodu s grupom Babe. Bio je, naime, jedan od osnivača tog benda – čak je grupa dobila ime po selu gde Vasa ima kuću – a onda je jednog dana otišao u studio i zatekao na svom mestu nekog drugog čoveka. Odlučio je da ne pravi pitanje oko toga i prihvatio je poziv Saše Veselog da dođe u Kejptaun, da zajedno praše aktuelne covere po tamošnjim klubovima. Vratio se u Beograd pred Novu 1994. godinu. Video se s Magi – bili su prijatelji odavno – i ispričao joj šta je radio u Južnoj Africi. Ona ga je ohrabrila da to isto uradi i ovde, s tim da napiše nove tekstove na srpskom. Kao da su šezdesete.

169

Tako je na kraju i bilo. Vasa je svirao bas gitaru, Dragoljub Spasić Điđi je svirao bubnjeve, Ivan Kljajić gitaru, Magi je stajala za klavijaturama, Goran Milisavljević je, doduše, češće bio bolestan nego što je pevao. Bilo im je bitno da se druže, svirka je bila samo dimenzija više. Kurajberi nisu trajali dugo, ali su svima ostali u lepoj uspomeni. Vasa voli da zaključi da „nijedan seks ne može da se uporedi sa sviranjem s Magom“. Zapamtio je njen pogled pun topline i ljubavi. Nikad niko nije bio podrška kao što je ona umela da bude. Vasa je bio ubeđen da je umela da mu čita misli. Bio je svedok trauma koje je imala zbog svog apsolutnog sluha. Pokušavala je da ne čuje i ne oseća, ali nije uspevala. Čula bi da je klima-uređaj u Jugoskandiku s druge strane dvorišta preglasan, i u falšu, a Vasa, koji ne oskudeva u sluhu, uopšte ga ne bi čuo.

8. Osim iz Bezobraznog zelenog, Bešketa pamtimo i iz „super-grupe“ Mali princ, koju je imao sa Nenadom Krasavcem Keletom, Bojanom Pečarom i Miškom Petrovićem Plavim. Uostalom, Bojan Pečar je zamenio baš Bešketa u nečemu što se zvalo Via Talas. Beograd je mali grad, svako zna svakoga i svako je nekoga negde zamenjivao. Bešketova priča bila je slična Vasinoj. Isto kao i Vasa, tako se i Beške taman bio vratio iz egzila. Isto kao i Vasin u Kejptaunu, tako je i Bešketov praški egzil trajao oko dve godine. Ipak, za razliku od Kurajbera koji su imali klasičnu postavu rock benda, The Glissers su bili big bend od jedanaestero ljudi. Pevali su Beške, Marija Mihajlović i Ivana Ćosić, Beške je svirao gitaru, Branko Isaković bas, Borko Petrović bubnjeve, Marko Mamuzić saksofon, Rodoljub Jović Roki i Vuk Bradić trubu, Marin Petrić Purke je svirao udaraljke. Magi je svirala klavijature i njen zadatak je bio da pokupi svo to šareno društvo u neku šarenu muziku jer su se svirale Bešketove stvari koje nisu imale strogoću žanra. Vladimir Stojić je bio pridruženi, jedanaesti član, producent i sound guy. Ono što nije uspela s Tomom In der Milenom u Ekatarini uspela je sa Stojićem u Glissersima: uvela je dečka u bend s kojim je svirala. Probali su u velikom Bešketovom stanu u Drinčićevoj ulici u Beogradu. Branko Isaković i Marija Mihajlović čak su i živeli tamo. Pošto je rano ustajala, Magi je bila redovnija na jutarnjoj kafi s Bešketovom ženom nego na probama – došla bi tek na svaku treću ili četvrtu probu, ali je zato dolazila na kafu svakog jutra. Razumela je da je korisnija ako im usmeri mozak tako što im donese poneku kasetu da slušaju. Branko Isaković se seća da je bila preosetljiva, da je komunikacija s njom s vremenom postajala teža, da je imala nekontrolisane izlive gneva. Jednom je došla bez prstenja koje je uvek imala na rukama. Plakala je. Diler joj je skinuo sve prstenje i odneo ga, samo da joj napakosti. Beške ju je tešio.

170

Ravasi im je sredio, pa su svirali na filmskom festivalu u Nišu. Svirali su i u klubu Barbana na Adi Bojani, dve godine, u tri seta: u prvom setu svirale su se Bešketove pesme, u drugom strani standardi, u trećem je Marija pevala jazz. Kad su snimali The Glissers Vol. 1 u studiju na Muzičkoj akademiji, čekali su Magi tri dana da dođe da odsvira jednu pesmu. Zvali su je neprekidno i nervirali se. Ona je došla četvrtog dana, ljuta što toliko nemaju poverenja u nju. Sela je, odsvirala svoju deonicu iz prve i ustala da ode. Pomalo zbunjen, snimatelj ju je zamolio da odsvira još jednom. Ona se vratila za klavijaturu, odsvirala i otišla. Posle je Beške hteo da odabere bolji snimak. Oba su bila identična.

9. Krajem oktobra 1995. godine književnik Željko Milović dolazio je iz Bara u Beograd. Pozvao je Magi da naprave intervju za podgorički list Omladinski grafiti. „Tokom razgovora mene je najviše intrigiralo to što je non-stop mazala ruke, i što sam se mučio da uhvatim nit njenih dužih monologa, ali sam uspijevao“ – seća se Milović. „Ono što me, međutim, šokiralo, jeste to što je na kraju intervjua tražila novac, odnosno zatražila je da kažem uredniku da joj pošalje novac za intervju, jer će ’našim novinama taj intervju podići tiraž’. Bio sam vrlo iznenađen i obećao da ću mu prenijeti. Radio sam intervjue sa svjetski poznatim likovima i niko mi nije tražio pare. Zapamtio sam stan po blještavilu i bogatstvu, koliko sam mogao da vidim prolazeći kroz hodnik i dnevnu sobu do kuhinje, gdje smo pili čaj i pričali.“ Magi je rekla da uopšte ne razume Milanovu smrt. Govorila je o njemu kao da je živ. „Samo njegov fizički deo nije prisutan“ – objasnila je. „Duhovno, on je živ.“ Žalila se da „ne može telesno da se organizuje“. Da se u poslednjih godinu dana nije pogledala u ogledalo. Da ima osećaj da je pogrešno vaspitana. Da se svakog jutra budi s nekim novim čudnim iskustvom. Da je „drastično jednako“ bole i promene i činjenica da nikakvih promena, u stvari, nema. Činilo joj se da se neko otvoreno služi njenom nemogućnošću da preživi.174 Za sve koji su je poznavali bilo je prilično iznenađujuće kad je rešila da se krsti. Obred je obavljen 18. novembra, a kuma joj je bila Biljana Kurteš Petrović, supruga Branislava Petrovića Banane, gitariste Električnog orgazma. Obred je održan u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Magi je htela da se poveže i sa Bogom i sa Crkvom. Da li je u tome videla novu nadu, ili je počela da se priprema za smrt? Neki među nama skloni su da veruju da je bilo ovo drugo. Vasa Zeleni je čak siguran u to.

174

Muzika nije TV dnevnik. 171

Možda je zanimljivo reći i zašto je izabrala baš Crkvu Svetog Marka. Tamo je povremeno odlazila da obiđe grob patrijarha Germana. Poštovala je njegovu snalažljivost u očuvanju SPC tokom godina komunističke represije. Ipak, bila je vrlo kritična prema sveštenim licima, ali i prema samoj Crkvi. Činilo joj se da se SPC sve više udaljava od iskonskih vrednosti za koje se zalagala, kao da ne može da se nosi s novim vremenima. Kao da je bilo ko mogao da se nosi s novim vremenima, uostalom. Magi je bila najbolji primer: imala je bezbroj ideja šta bi radila, a nijedna od njih ništa nije vredela na tržištu. Da je tad, možda, okupila nekakav EKV tribute bend, u novim aranžanima i s nekim drugim dobrim pevačima koji su mogli da dožive i otpevaju sve te pesme na neki svoj način – možda ne toliko ubedljivo kao Milan ali nekako drugačije dobro – možda bi sve bilo malo lakše. Ali takav plan usledio je znatno kasnije, onda kad je već bilo kasno. Nije prošlo mnogo a počeli su da je izbegavaju ljudi s kojima je bila dobra i kojima je nešto značila. Bilo je jasno zašto: Milan je umro – Ekatarine, dakle, nije moglo biti. Bilo je jasno i to da se Magi ne snalazi u svetu bez Milana i bez muzike, da nema od čega da živi i da se nije odrekla sebe. Počela je da širi miris nevolje, a svima je nevolja bilo preko glave. To je bilo vreme velikih lomova: ostati ili otići. Srbija je bila opustošena inflacijom, ekonomskim i drugim sankcijama kojima ju je Zapad izopštio iz sveta – smatrajući je krivcem za jugoslovenski rat. To je prirodno dovelo do kriminala i prostaštva. Beške je otišao u Ameriku, Magi je izabrala da ostane. Možda bi bilo bolje da je otišla. Ali kuda? Kako? Zašto? Ona je sebe videla samo u strašnom Beogradu. Magi se krstila tri dana pre nego što će srpski vođa Slobodan Milošević, bosanskohercegovački lider Alija Izetbegović i hrvatski vrhovnik Franjo Tuđman potpisati da više neće ratovati, što se dogodilo 21. novembra 1995. godine, u američkoj vojnoj bazi RajtPeterson nadomak Dejtona. Nije je mnogo tešilo što je rat „završen“. Vladimir se seća da su se Magi i on pred Novu 1996. godinu preselili u Maginu sobu u Smiljanićevoj. Studio je prebačen kod Bešketa u Drinčićevu.

10. Onda je Slavoljub Stefanović Ravasi iznenada umro. Bio je drugi februar 1996. godine. Magi se vratila odnekud u Smiljanićevu i nije ga zatekla kod kuće. Spremila je večeru i čekala ga. Mislila je da se zadržao u Televiziji, ili u pozorištu, ili s društvom u kafani. Onda je neko pozvonio na vrata i Magi je ustala da otvori. Umesto Ravasija, tamo su stajala dva policajca. Rekli su joj da njen otac neće doći na večeru. Izašao je iz autobusa 24 na uglu s Njegoševom, pao i umro.

172

Setila se da je još kao mala u nekoj situaciji zapisala da je sve jedno dugačko umiranje. I setila se da joj je nastavnica klavira rekla da se u životu ništa ne mora sem da se umre. Ravasi je te večeri ispunio jedinu obavezu prema životu. Vladimir ju je odveo do sofe u dnevnoj sobi. Provela je noć u bunilu. Onda je otišla da dâ čitulju u Politici. Napisala je: „Drugog februara 1996. u strašnom Beogradu umro je moj otac Slavoljub Stefanović Ravasi. Imati i nemati. Ćerka Margita.“ Dežurni lektor nije dozvolio reč strašni uz imenicu Beograd. Na kraju, Ravasi je umro u „bolnom Beogradu”.175 Bila je njegova ćerka, a ni čitulja, ni komemoracija, ni sahrana, ništa nije moglo da bude po njenom. Pravila je scene svuda, na ulici, u Televiziji, u Politici. Negde je morala da da oduška bolu koji ju je proždirao. Bila je nesrećna što je država rešila da ga sahrani u Aleji velikana na Novom groblju. Izrugivala se ceremoniji tako što je Aleju nazivala „lejom“. Nije imala novca da ga sama sahrani na Novom bežanijskom groblju, pored Dese. Rekla je glasno, u nemoćnom besu, da će jednog dana zaraditi veliki novac i da će ga preneti tamo, da svi budu zajedno. Bila je beskrajno tužna. Umro je veliki radnik i kockar iz Monte Karla i najbolji poznavalac stare srpske muzike i najpošteniji čovek na svetu i njen tata i njeno sve. Šta sad? Svetozar Cvetković seća se da je Magi na sahrani išla za kovčegom i da je u ruci nosila jednu žutu ružu. Cvele je gledao taj prizor i plakalo mu se: znao je da će vrlo brzo biti isto tako jedna povorka, jedan kovčeg i jedna žuta ruža koju će tom prilikom nositi on. Kad se sve završilo, Magi se okrenula prema Cveletu i rekla: „Vodi me negde.“ Pod nekim od mostova na Savi zamolila ga je da zaustavi. Izašla je i nestala.

11. „Došli su teški dani“ – zapisala je u dnevnik 14. marta 1996. godine.176 Ujutru 17. marta pogledala se u ogledalo i videla da joj je nos razbijen. Imala je još modricu na očnom kapku i istu takvu iznad gornje usne. Nije znala kako je do toga došlo. Nije se sećala ničega. Moglo bi biti da je imala jak epileptični napad. Moglo bi biti i to da je stres od očeve smrti aktivirao virus. Jednom se to moralo dogoditi i nije nelogično da se dogodilo tada. Moglo je biti i jedno i drugo. Vladimir je tu novu promenu doživeo kao da je to bila opet neka nova Magi. „Pala je u fras“ – svedoči on. „To je bio toliki fras da više nije mogla ni da govori normalno.“ Počela bi jednu rečenicu, nastavila drugu, završila treću. Iz toga se

175

Iz dnevnika Margite Stefanović, Osećanja. O. Sećanja., str. 288-289.

176

Isto, str. 299. 173

moglo jasno videti kakav joj je haos bio u glavi. „To je bio jako bolan period“ – svedoči Hologram, koja je tad živela kod Magi. „Baš jako bolan.” Onda je Vladimir otišao. Nije više mogao da izdrži. Pomirio se s ocem i vratio kući. Došlo je vreme u kojem je Magin frižider češće bio prazan nego što bi ponekad neko doneo nešto kad bi dolazio da je obiđe. Srđan Gojković Gile je razumeo da je Magi gladna i pozvao ju je da svira sa Električnim orgazmom na koncertu u Novom Sadu 17. aprila. „Hteo sam“ – kaže – „da zaradi nešto.“ Koncert se snimao za CD Živo i akustično. Magi je svirala klavir i farfisu. Bila je ushićena što su svirali obrade pesama Magična ruka i Dzum ram, koje je kao devojčica slušala kod Korni grupe. Ponovo se osetila korisnom. Međutim, to je bilo sve što je zaradila u tom periodu. Drugog posla nije bilo. Događalo se da ne jede i po nekoliko dana. Događalo se, doduše, i to da joj Sanja ostavi novac za hranu a da sutradan frižider ostane prazan, ali zato na stolu osvane novi broj skupog časopisa iz arhitekture. To je bila Magi, takva je bila. Više joj je nedostajao časopis nego komad hleba. Kad je imala – davala je. Kad nije imala, nije tražila ni od koga. PGP RTB – koja je u međuvremenu drugi deo svog naziva promenila u RTS – nije uplaćivala ništa na ime prodatih nosača zvuka, SOKOJ je u tom vremenu bio u nedovoljno sređenoj situaciji unutar potpuno nesređene oblasti naplate intelektualne svojine, a Radio Televizija Srbije – kojom je šefovao Dragoljub Milanović, poslednja uzdanica oslabljenog Slobodana Miloševića – stalno je vrtela Ekatarinu Veliku i Ravasijeve drame na svim kanalima i nije plaćala ništa. Magi je gledala Ravasijevo ime i Milanov lik i nemoćno plakala. Znala je da ne može da spreči pljačku na državnom nivou, ali nije se s njom pomirila. „Moj je problem“ – govorila je – „što sam ovde rođena. Da se sve ovo desilo u inostranstvu, bila bih zbrinuta do kraja života.“177

12. Tračak nade se ipak pojavio. Aprila 1996. godine Aleksandar Ilić je došao kod Magi sa idejom da remasterizuju i objave na audio-diskovima kompletnu diskografiju Ekatarine Velike. Hteo je da na svako izdanje, pored pesama s ploča, budu uvršćene i takozvane „bonus pesme“. Magin zadatak bio je da sva izdanja priredi za objavljivanje, u novoj opremi koju bi sama osmislila. Ilić joj je dao da sama odlučuje o svemu i obećao joj polovinu zarade. Magi je bila oduševljena. To joj je upravo bilo potrebno: da se bavi nečim i da za to dobija novac. Ilić je ostavio ovakvu Maginu sliku iz tog perioda: „Lice su joj zaklanjale tamne okrugle naočare. Nosila je nešto veći kaput sličan ponču, široki šal sa velikim čipkama, šešir sa prišivenim indijskim slonom srednje veličine, oko koga je bila zavezana smeđa 177

Vrati untrag, str. 30 174

traka koja joj je dodirivala ramena, somotske pantalone, u donjem delu malo šire, kao hipi zvoncare, čizme sa širokim štiklama koje su podsećale na gojzerice za planinarenje i veliku tašnu od antilopa nehajno prebačenu preko ramena. Srebrne narukvice koje je nosila na obe ruke zveckale su glasno.“178 Tako je izgledala kad su se našli da razgovaraju. Brzo su se dogovorili da će prvo biti reizdat album Ljubav, i to sledeće godine, na desetogodišnjicu prvog izdanja. „Imala sam u planu remikse“ – rekla je Iliću – „međutim, to je prilično skupo. Bilo bi dobro da zvuči malo modernije, kao Prodigy, na primer.“ Rekla je da je to trend. „Moramo se prilagoditi novom vremenu jer je to adrenalin koji nam je upravo potreban i koji diktira današnji tempo i način života.“ Ilić se složio da bi bilo dobro napraviti remiks, ali nekom drugom prilikom. Razgovor se vodio o remasterizovanom reizdanju, a Magi je očito još bila u EQV-u. Najzad, i ona se saglasila. „Dovoljno je“ – rekla je – „što ćemo staviti bonuse iz tog perioda.“ Na kraju je rekla: „Najvažnije je da se ne obrukamo jer se to ni Milanu sigurno ne bi dopalo.“179 I dalje je govorila o njemu kao da je živ. Bilo je zanimljivo videti tom prilikom da je Magi imala originalnu traku albuma Ljubav, originalno grafičko rešenje omota, čak i fotografije koje je snimio Vuk Veličković a koje nisu bile iskorišćene za omot. Skupljala je sve, kao hrčak. To je samo govorilo o ogromnoj ljubavi koju je imala za Ekatarinu. Tom prilikom održala je Iliću čitavo predavanje o tome kako sav njegov novac nikad ne može da plati muziku Ekatarine Velike. Ilić je zapisao da mu je rekla sledeće: „Kao prvo, zelela bih da znaš da je ovo originalna traka, što znači da se u arhivi PGP RTB-a nalazi kopija. Kao drugo, traka sadrži i dodatne snimke koji do sada nisu objavljeni, a to su drugačije verzije pesama Zemlja, Ljubav, Sedam dana i Tonemo i, kao treće, pojma nemaš koliko je muke i truda uloženo u svaki naš album, počev od priprema pesama, ozbiljnijih proba, selekcije i vremena provedenog u studiju. Potpuno mi je jasno, i na neki način prirodno, tvoje ponašanje i uopšte odnos prema celoj priči. Sjajno je to što želiš da se naši albumi objave i, koliko vidim, osoba si koja ne voli neuspeh i bilo kakav propust. Na žalost, imam utisak da na celu stvar gledaš previše trgovački. Razumem te, ulažeš novac u proizvod koji treba da prodaš i u glavi ti je samo čista matematika. Veruj mi da je muzika EKV-a nešto posebno, nešto sto je dugo oblikovano i korigovano da bi naposletku dobilo formu, odnosno spoj zvuka i slike koju bi slušalac ili gledalac mogao da čuje ili vidi. Daleko je to od svake kalkulacije... To je razlog zbog koga bih želela da imaš poseban odnos prema našoj muzici i da shvatiš da je ova traka, kao i ostale, testament i dokument vremena u kojem je bend funkcionisao. Sve što smo mi, i sve što smo imali, uložili smo u muziku. (...) Ako se zaista posvećuješ realizaciji

178

Isto, str. 26.

179

Isto, str. 15-16. 175

naših reizdanja, nemoj na to da gledaš kao na robu i nemoj da tvoj motiv bude samo novac i prodaja.“180 Tako je počela Margitina saradnja sa Aleksandrom Ilićem oko digitalnih reizdanja albuma Ekatarine Velike. Ta saradnja rezultovaće neobičnim prijateljstvom i brojnim kontroverzama.181

13. U narednih nekoliko meseci u Maginom životu dogodile su se dve značajne stvari koje su ostale nedovoljno razjašnjene: prodaja stana u Smiljanićevoj i putovanje u Indiju. Po verziji koju je sama Magi ispričala raznim ljudima – među njima i meni – njeni dileri, koji su stalno povećavali cenu duga, predložili su joj da proda stan u Smiljanićevoj. Pošto ni sama nije znala koliko zaista duguje, prihvatila je. U početku se tešila da je to najbolje rešenje. Svaki komad prostora podsećao bi je na mamu i tatu i govorio joj da je sama. Ovako, vratila bi dugove i dobila dva manja stana: u jednom bi živela a drugi bi izdavala. To bi joj donosilo kakav-takav prihod. Izgledalo je da bi mogao da preostane i kakav keš, koji je htela da potroši u Indiji. Znala je da joj nije ostalo mnogo vremena i htela je da vidi Indiju. Dileri su pak našli da je prodaja stana u Smiljanićevoj ne samo najbolje nego i jedino rešenje. Posle je Magi svima rekla da je bila ucenjena. Sredinom avgusta 1996. godine dileri su prodali stan u Smiljanićevoj. Po Maginoj verziji, prevarena je: dala je ovlašćenje za prodaju i našla se pred svršenim činom. U zamenu za stan u Smiljanićevoj od šezdesetak kvadrata dobila je jednu adaptiranu advokatsku kancelariju na Zvezdari za stanovanje, jedan mali stan na Čuburi za izdavanje i nešto novca, ne više od deset hiljada maraka. Njeni dugovi dilerima bili su isplaćeni. Magina bliska prijateljica pak tvrdi da nije tačno da su dileri prodali stan u Smiljanićevoj. Pre nego što će u septembru otići u Indiju, Magi ju je ovlastila da sredi dokumentaciju o prenosu vlasništva. Ona je to obavila u pratnji novog vlasnika stana u Smiljanićevoj, koji joj uopšte nije ličio na dilera. Gospodin joj je tom prilikom rekao da je, u zamenu, dao Margiti dva pomenuta stana i trideset hiljada maraka. Da li je Magin kupac govorio istinu ili ne – verovatno nećemo nikada saznati. Ako je pak taj novac zaista postojao, na šta ga je Magi potrošila? Nekim ljudima koji je nisu dovoljno poznavali rekla je da je uložila novac u zajednički posao s Ilićem. Nekima koji su je bolje poznavali rekla je, opet, da nije. Ilić je demantovao da je Magi uložila bilo kakav novac u izdavanje diskova jer to nije ni bio smisao njihove saradnje: da je sama imala novac, Ilić joj ne bi bio potreban ili bi se obratila nekome koga je bolje poznavala. 180

Isto, str 27-28.

181

Prilog na kraju knjige. 176

Ne liči ni na koga, pa ni na Magi, da poveri trideset hiljada maraka nekome koga je nekoliko meseci ranije videla prvi put u životu. Ne liči na Magi ni da je ulagala. Više liči na nju da je potrošila. Lidija pretpostavlja da se upravo to i desilo, i da je novac ostao negde u Indiji. Zbunjuje, međutim, što je Magi, po povratku iz Indije – to je bilo u zimu 1996. na 1997. godinu – išla kod Aleksandre Rukavine po pravni savet kako da vrati stan u Smiljanićevoj. Aleksandra je provela s njom celo veće objašnjavajući joj pravne procedure. Zašto bi se Magi raspitivala, ako je kod prodaje stana sve bilo legalno? Nije sasvim jasno ni šta se dogodilo sa umetničkim slikama koje su krasile zidove u Smiljanićevoj. Magi je rekla da ih je poverila svom prijatelju, slikaru, da ih proda, ali da ju je on nagovorio da slike ostanu kod njega dok ne „postigne dobru cenu“. Posle je odbio da ih vrati. Svi ovi događaji učinili su da je Magi bila pod teškim stresom. Moglo bi biti da je stres doveo do novog epileptičnog napada, dvadesetog avgusta. Provela je noć u Urgentnom centru. Dežurni lekar uočio je više hematoma, iz čega je razumeo da je prebijena. Obaveštena je policija. Iz Urgentnog centra prebačena je na Kliniku za infektivne i tropske bolesti. Tamo je provela sedam dana, a onda je otpuštena na „kućnu negu“. Dijagnozu u otpusnoj listi precrtala je četiri puta: najpre pisaćom mašinom, zatim zelenim i crnim flomasterom, na kraju još korektor-lakom.182 Imala je službenu potvrdu HIV-virusa i bilo joj je jasno da je period njegove inkubacije završen. Ostalo joj je još da se preseli na novu adresu: Radojke Lakić 20. „Posjetio sam je“ – napisaće Željko Milović u svojim sećanjima na Margitu – „ali bolje da nisam. Sve je odavalo sliku potpunog poraza. Stan bez ičega u njemu, bez kreveta, sa rešoom, sa dvije, tri kartonske kutije umjesto ormara. I ništa više. A Magi mršava, upalih obraza, nepovezanog govora. ’Dečak s kojim je živela’ bio je izašao nakratko.”183 Garsonjeru na Čuburi Magi je izdavala „prodavcu švercovane robe“. On je – tako je govorila prijateljima – uvek bio pijan, ali je zato „uredno plaćao“. Vlada Stojić ju je jednom pratio do tog stana „da uzme nešto“. To je jedini dokaz da je stan uopšte postojao.

182

Faksimil u: Osećanja. O. Sećanja., str. 308.

183

Ti dani, te godine. 177

14. Bio je 21. septembar kad je otišla je u Indiju. Planirala je da preko Grčke odleti u Bombaj i da se smesti u skromniji hotel na obali mora gde bi mogla da se odmori i pokuša da napuni baterije. Htela je da nastavi da radi. Rekla je: „Imam mnogo toga u planu.“ Ostala je nekoliko meseci, ne zna se tačno koliko. Uopšte, o tom putovanju se ne zna mnogo, bila je u Bombaju i uspela je da obiđe Gou. Željku Miloviću je rekla da je imala velikih zdravstvenih problema u avionu. Neko ko je išao s njom (pričalo se da je bio melez i da se zvao Sandro) opljačkao ju je. Ostala je sama na atinskom aerodromu, bez novca i dokumenata. Zbog ovog drugog maltretirala ju je aerodromska policija. Izvukla ju je Milanova majka, preko svojih veza. Na kraju, JAT joj je izgubio kofere. Sanja Jovović seća se Magine maratonske prepiske s JAT-om. Nikad nije dobila kofere nazad. „Doživiš šok ili poremećaj u vremenu kada prvi put sletiš u Indiju“ – pričala je Magi Slobodanu Saviću u intervjuu za Profil, 1999. godine. – „Doživiš iznova muziku, boje, hram. Celu zemlju doživljavaš kao hram. To me je podsetilo na prvu oluju koju sam kao dete doživela u Crnoj Gori. I tamo sam se samo osećala. Cilj mi je bio da odem tamo da bih sebe doživela. Onda se setim da još nisam proputovala ni polovinu rođene zemlje, osetim tu potrebu za tlom, da se vratim. Sva putovanja su zato da bi mogao da se vratiš.“184 Branku Kostelniku je pak rekla ovo: „Indija je jedno od onih mesta u kojima se jednog jutra probudiš i zapitaš: ’Šta ja u životu zapravo znam da radim?’ i ’Kog ću vraga ja ovde?’ Tako sam ja tada tamo shvatila da je jedino što znam od početka do kraja – da sviram. Sve drugo što sam radila u životu zaboravila sam. Inače, Indija je ogromna zemlja, tako da je tamo otprilike kao ovde, samo sve puta šest. Tamo čovek može na licu mesta da posmatra paralelne svetove. Kako ljudi znaju da žive zajedno uprkos ogromnim razlikama. Puno je siromašnih na ulicama, ogromna gužva... Mislim da se Beograd polako pretvara u nešto slično.”185

15. Brzo po Maginom povratku iz Indije pročulo se da je prodala i stan na Čuburi. Posle desetak dana ponovo je bila bez para. Šta je uradila s novcem – sam Bog zna. Sanja Jovović je tih dana bila pozajmila novu skupu digitalnu kameru od najboljeg prijatelja i s užasom shvatila da je kamera crkla čim ju je uzela u ruke. Majstori su rekli

184

„Odneo ih je novi talas“.

185

Intervju je originalno objavljen u časopisu Zarez 2000. godine. Ovde je korišćen tekst objavljen u knjizi Moj život je novi val u izdanju Fakture, Zaprešić, 2004, str. 192-196. 178

da ne mogu da je poprave. Sva zgranuta, ispričala je Margiti šta joj se dogodilo. „Ništa se ne sekiraj” – rekla je Magi – „čim prodam stan, za nekoliko dana, kupićemo kameru.” Kao da je to kutija cigareta. Na kraju, kamera je ipak popravljena, ali je Magi zato kupila Mišku Radivojeviću, kolegi iz EQV-a, novi set bubnjeva. Takva je bila. To je glavna impresija Vojislava Pantića kad govori o Margiti: „Bila je dobra kô hleb.” Tada je kupila i malu klavijaturu i neko vreme sama eksperimentisala sa ambijentalnom muzikom. Vladimir Stojić je pokušao je da je zainteresuje za kompjutersku tehnologiju. Međutim, ta faza trajala je kratko, onda je opet prodala instrument. Žalila se Vladimiru da je „neki tip” prati i dolazi na vrata stana u Radojke Lakić da je budi. Vladimir je platio šestomesečnu kiriju za mali prizemni stan u Nehruovoj 184, u Bloku 45. Nisu više bili u ljubavnoj vezi, ali nije hteo da je sasvim ostavi i prepusti samoj sebi. Sanja Jovović se seća da su ona i Magi jednom prošetale od Kalemegdana do Nehruove, i da je stan bio nestvarno uredan. Magi je svakodnevno prala kuhinju, kupatilo i pod u sobi. Često je zvala Željka Milovića u Bar, obično iz govornica jer nije više imala telefon. Kad su se prvi put videli, Željko joj je ponudio da je učlani u njegovo Udruženje književnika „Ars Antibari“, koje je delovalo u Baru. Prihvatila je s radošću. Međutim, to je značilo da mora da pošalje kratku priču za zbornik Udruženja, koji se tad pripremao. On ju je stalno podsećao, a ona je stalno vrdala. Najzad, u šali, Željko je zatražio od nje da podigne desnu ruku i svečano izgovori: „Časna Titova pionirska reč.“186 Malo se nećkala, ali je ipak prihvatila. Onda se našla sa Željkovom tadašnjom devojkom Mašom i poslala po njoj svoju malu crnu beležnicu „i u njoj gomilu kratkih priča, isječaka iz pripovjetki, crteža, vinjeta, samo njoj svojstvenih kombinacija čudno dizajniranih slova, slika i zagonetki“ – opisuje Milović. Bio je 23. april kad je beležnica stigla u Bar. Na koricama je bila zakačena poruka: „Bolje da je kod tebe. Ja ću sve da pogubim. U strašnom Beogradu. M.“187

16. Tog proleća svirala je s Električnim orgazmom na promotivnoj turneji albuma Živo i akustično. Po navici koju je ponela iz EKV-a, došla je na mesto okupljanja bez instrumenta, pa je Gile panično telefonirao da pronađe nešto na brzinu. (Posle će Magi svirati na njegovoj farfisi.) Bio je ljut na nju. „Ti joj daš šansu“ – govorio je – „a ona sve sjebe.“ Bilo je pet ili šest koncerata, više se niko ne seća tačno. Na koncertu u niškom pozorištu nije svirala, stajala je i gledala u prazno. Gitarista Branislav Petrović Banana 186

Tako su Titovi pioniri u Magino vreme svedočili da govore istinu.

187

Ti dani, te godine. 179

prišao joj je u jednom trenutku i dobacio: „Sviraj malo.“ Ona je mehanički odsvirala nekoliko taktova, a onda je ponovo zurila u jednu tačku. Naprosto, neka vrata kroz koja je trebalo da uđe da bi se uključila nisu se otvorila i onda je bespomoćno stajala iza instrumenta i čekala da se to ipak dogodi. Nije se dogodilo.188 Bojan Ilić, poštovalac EKV-a iz Niša, video ju je te večeri posle koncerta. „Trebalo je da se sretnem s drugom u kafiću Jastreb“ – seća se Bojan. „Posle koncerta došli su u kafić članovi Orgazma sa Margitom. Pored mene je bio prazan sto. Gledali su gde da sednu. Švaba je prišao da pita da li je slobodno, ali Gile nije bio za to da sednu tu. Margita je govorila: ’Hajde da sednemo ovde, šta ima veze.’ Stajala je i dugo me gledala. Glava mi je bila obrijana, a nosio sam šivenu kariranu kapu. Te godine je umro Čavke. Mislim da sam je s tom kariranom kapom podsetio na njega. Početkom avgusta Magi, Vladimir i slikar Žika Popović imali su performans u okviru BELEF-a189 na Kalemegdanu, u prostoru zvanom Barutana. Bilo je mnogo ljudi. Performans se zvao Cities of the Red Night. Ona je to nazvala „prezentacijom spoja zvuka i slike“. Vladimir pak ne zna kako bi to opisao drugačije nego kao eksperiment. „Uzeo sam kameru – tada sam se sve više bavio video-produkcijom – i onda smo išli i snimali“ – seća se Vladimir. „Ne znam kako, ali zatekli smo se na buvljaku na Novom Beogradu. Tamo je bila gomila smeća. Žika je smislio da stane usred tog smeća i veže oko noge nekakav lanac, da izgleda kao da je vezan za to smeće. To je išlo iza nas na bini kao video dok smo svirali. Magi je svirala, ja sam sekvencovao, a Žika je imao kompjuter i mikrofon. Proizvodio je nekakve mikrofonije i druge zvukove... ne mogu da kažem da je pevao, to su više bili semplovi. Imao je još neka ritmička repovanja. To je bio neki alternativni techno, totalni underground, nešto skroz istripovano.” Posle nastupa na BELEF-u, Magi je otputovala u Kotor. Pravila je ogrlice od gline s prijateljem koji ih je posle prodavao turistima na ulici. To je po svoj prilici bio Čedo Mandić.

17. Kad se vratila u Beograd, snimila je album Neću da se predam s grupom Sunshine. Septembar i oktobar 1997. provela je u ateljeu svog prijatelja slikara Pece. U novembru je umro Milanov otac Spasa Mladenović. Došao je na groblje o godišnjici sinovljeve smrti i tu ga je snašao infarkt. Umro je dvanaest dana kasnije. 188

O tome je govorila Ljubiši Stavriću u NIN-u: „Jedne godine je Bojan Pečar, naš basista, na nekom pesničkom mitingu, raširenih ruku oćutao svoju pesmu. Nedavno se to dogodilo i meni, sa Orgazmom na koncertu u Nišu. To se Giletu nije baš dopalo.“ („Prepoznavanje daha”) 189

BELEF je skraćenica od Beogradski letnji festival. 180

To je bilo previše za Magi. U tom periodu njeni dileri su trljali ruke. Početkom decembra, zbog nagomilanih dugova, prodala je stan na Zvezdari. Kad je došao dan iseljenja, shvatila je da nema kud. Odnela je stvari u Lidijin podrum i prešla u hotel Toplice, nedaleko od Lidijinog stana (posle je prebacivala Lidiji da je mogla da je primi kod sebe i uzme novac koji je ostao hotelu). Onda joj je neko uvalio garažu u Ulici Save Maleševića 6, u Borči. Dok se garaža „adaptirala“, stanovala je u hotelu Park. Svaki put kada bi prodala nešto, kao da je žurila da što pre potroši novac. Magi se preselila u Borču 4. januara 1998. godine. Saša Ilić ju je posetio krajem januara i ostavio ovakav opis: „Čim sam ušao, osetio sam vlagu. Jedan deo poda prekrivao je linoleum, a ostatak je bio prekriven starim tepisima. Na podu nekoliko dušeka naslaganih jedan na drugi, a u uglu mali toalet. Bilo je veoma hladno.“190 Joca Milosavljević – njemu je Magi često pravila društvo dok prodaje nakit u Knez Mihailovoj – došao je jedne večeri da je obiđe i ostao mu je utisak sastavljen od jedne reči: „Brlog.“ Magi je priznala Liliki Petrović da je tamo vlažno, ali je obećala da će da sanira vlagu, okreči i pozove je na ručak. „A ja sam“ – rekla je Lilika – „zanemela i već videla da je to put bez povratka.”191 Januara ili februara 1998. poslednji put se videla sa Željkom Milovićem. Bio joj je doneo prvi Zbornik Udruženja Ars Antibari, u kom su joj objavljene priče The Princekilling King i Ispraznite svoje srce od njegovog smrtnog sna i pesma Sinhro. Duvala je jaka košava. Magi je dočekala Željka na Trgu republike noseći u ruci poklon – običnu zimsku crnu kapu kupljenu na Zelenom vencu, na koju je prišila oveći komad ćilibara, da ga „štiti od zla“. Pričali su o svemu i svačemu, uglavnom o njegovoj aktuelnoj ljubavnoj vezi koja je bila klinički mrtva. Magi je slušala beskrajno strpljivo i davala savete o ljubavi, njenoj univerzalnosti i neprolaznosti. Sedeli su u Platou gotovo tri sata. Govorila je da se oseća kao u klopci, da svi zarađuju na njoj i Milanu, da štampaju diskove Ekatarine Velike a da je niko ne pita, naročito joj se gadila kompilacija Kao govor, kao pokret, kao more... u izdanju PGP RTS-a. Pričala je da šeta sama Dorćolom i da joj to prija jer može da se suoči sa sobom, ali da se strašno plaši i da se ponekad, ni sama ne zna kako, nađe ispred zgrade gde je živeo Milan. Govorila je da uopšte ne razume Milanovu smrt jer je tako ne doživljava, kao da se nikada nije dogodila. Kao i uvek do tada, govorila je o Milanu čas u prošlom vremenu, čas u sadašnjem, kao da je živ. Tih dana bila se preselila na Crveni krst, kod izvesnog Andreja. Za njega se pričalo da je čovek sa najdužim narkomanskim stažom u Beogradu. Magi je odgovaralo da stanuje kod Andreja jer je živeo blizu Crkve pokrova presvete Bogorodice. Već je neko vreme pevala tamo, u crkvenom horu.

190

Vrati unatrag, str. 147.

191

Iz intervjua Milorada Živojnova sa Miroslavom Petrović. 181

18. Dragana Drobac se seća da su se probe hora držale dvaput nedeljno, od sedam do devet sati uveče. Magi je najpre samo pevala, a onda je počela da radi kao korepetitor za altove. Uveče posle proba ostala bi i peglala odežde sveštenika. Dragana je pevala u horu i radila u podrumu pića u Ulici Žarka Zrenjanina. Tamo je Magi jednom ušla sa dirigentom Aleksandrom Grujićem. Sledeći put je došla sama. Posle je sve češće dolazila. Kuvale bi kafu u lončetu smrti i pričale. Magi je volela što je Dragana uvek bila puna optimizma. Zvala ju je Gago Snago. Među njima se bio razvio topao odnos. Magi bi nekad došla i plačući se bacila na nju. „Izgledala je“ – kaže Dragana – „kao dete kome je potrebna suštinska nežnost.“ Ipak, osobina da svakome održi poneku lekciju nije je nikad napuštala, Draganu je korila da ne voli sebe kad može da čupa obrve. Govorila joj je da, kad god iščupa jednu obrvu, iščupa, u stvari, jedan meridijan. Držala joj je slova o lepoti žene i masirala stopala. Tih dana čitala je knjigu Žudnja za životom Irvinga Stouna, u stvari biografiju slikara Van Goga. Imala je ten kao Snežana iz Diznijevog filma. Često je plakala za svima njima. Dragana je dala dragoceno svedočanstvo o Maginom stanju duha u to vreme. Ona tvrdi da je to bilo vreme preobraćanja. Magi je u tom periodu „pokušavala da poveže uzroke i posledice iz perspektive Boga“. Dragana tvrdi da se Magi iskreno pokajala. Da je bila planetarni duh i da je imala ljubavi za ceo svet. I za Boga i za ljude. Da joj nikada nije bilo dovoljno ljubavi i istine. Da je niko i ništa nije uzelo celu do tog kontakta s Bogom. Magi joj je poklonila minijaturne kožne minđuše veličine nokta. Na njima je bio naslikan mali Peruanac koji kleči i bere kukuruz. Kupila ih je kad je putovala s Uglješom Janjićem po Južnoj Americi. Dragani je rekla da je od svih svojih ljubavnih partnera najviše volela Žiku. Govorila je da joj je to bio najsrećniji period u životu, kad su ona i Žika zajedno svirali u EKV-u. „To je najlepše, kad delite sve, pa i zajedničku strast.” Onda je Dragana dobila otkaz u podrumu pića. Imala je još toliko vremena da sastavi mali spomenar. Magi joj je ispisala ovo: Setimo se zato sebe, svog zajedničkog porekla i naše zajedničke sudbine. U našoj zajedničkoj težnji, nadi ili iluziji da izađemo iz tunela u kojem se svi nalazimo. Baš svi. Jer, nigde nije svetlo ako je negde 182

mrak. Posle je oko reči nacrtala televizor.

19. Početkom juna u beogradskom pozorištu Atelje 212 održan je koncert instrumentalista, članova udruženja InstruMental Forces. Učestvovala je i Magi. Petar Janjatović je bio tamo i zapisao da je „sela za klavijature, pritisnula jedno dugmence, aktivirala zvuk i spustila ruke u krilo“. Tako je protekao ceo njen nastup. „Sedela sam i ćutala, jer je to bio odraz unutrašnjeg življenja u sredini koja neminovno mora da se transformiše“ – rekla je Janjatoviću kad su se našli da prave intervju za magazin X Zabava. „Videćemo“ – dodala je – „kako ćemo i da li ćemo da preživimo.“ Potvrdila je da se svesno povukla iz javnosti jer se javnost „nekako izobličila“. Ono što je činilo njenu stvarnost, kao neko okruženje te javnosti, „malo se raspršilo diljem planete“. Janjatović je pitao da li je i sama razmišljala o odlasku. Ona je rekla da joj je bilo prirodno da živi u „strašnom i sve strašnijem Beogradu“, sve do 1998. godine, kad je prvi put poželela da više ne živi u svom rodnom gradu. Rekla je da ne zna gde bi želela da bude, ali je znala da to više nije „ovaj grad“. Pera se seća da je izgledala potištena kad je govorila o Beogradu. „Ni na šta više ne liči taj moj Beograd“ – rekla je razočarano. „Očajnički mi je potrebno da se zapiše vreme koje živimo, jer ako živimo ono što radimo – onda radimo jako loše. Nije da nemam šta da radim, ali ne vidim način kako da opstanem. I dalje se sporazumevamo na našem jeziku, plaćamo jedni drugima novcem koji nije naš, živimo u stanovima koji nisu naši, kućama koje nismo sazidali.“ Zaključila je: „Zaista ne vidim nikakvo rešenje.“ Za isprazne hvalospeve koji su usledili na račun Ekatarine Velike posle Milanove smrti rekla je: „Sve je to ironično jer mi nemamo šta da jedemo.“ Na pitanje da li joj i sećanja na saradnju s drugim muzičarima osamdesetih takođe predstavljaju opterećenje, odgovorila je: „Da, i to najviše zato što nemam osećaj da idem dalje, da napredujem.“ Zašto nije otišla? „Jednom prilikom, sasvim slučajno, bila sam u Sabornoj crkvi kad je patrijarh Pavle rekao ljudima da se raduju“ – odgovorila je. „Radost je način pevanja, iskazivanja misli, življenja u veri. Mogućnost da mi se tako nešto desi bila je dovoljan razlog da ostanem ovde. Da svaki put kad sam dovoljno daleko – potrčim nazad. Ali danas osećam da sam sve dalje od onoga u šta sam verovala.“ Janjatović je rekao kako je tek nedavno shvatio da malo ljudi koji su počeli karijeru u vreme novog talasa ima svoju decu. Pitao je da li je to neka vrsta produženog detinjstva. „Bilo bi lepo da jeste tako, mada mislim da su decu dobili upravo oni koji imaju to 183

produženo detinjstvo“ – rekla je Magi. „Svoju decu nemamo možda zbog toga što ne možemo da ih vaspitavamo na lažima. Ne znam, čini mi se da je najteže kad si sam svoje dete. A mi smo sad to, a istovremeno smo i svoji i roditelji svojih roditelja.“ Dala je zanimljiv opis stvarnosti: „Čitam napise po novinama, ali znam da mi ne živimo stvarnost iz naslova, već tu stvarnost jedni drugima došaptavamo ili loše prepričavamo. Ma koliko nam se čini da je raznovrsnost prisutna, jezivo smo uniformisani i bolesni od takvog načina življenja.“ Dala je i jednu zanimljivu prognozu: „Dok ne potrošimo ovo što imamo, što smo nasledili – ništa novo neće moći da se razvije.“ Tom prilikom potvrdila je ono što je već pričala po gradu – da je projekat EQV završen, „a da nije ni započet na pravi način“. Ipak, naglasila je da bi nastavila da radi sa Vladimirom Stojićem i Žikom Popovićem. Mislila je da bi performans sa BELEF-a valjalo razvijati. „Trenutno tražim način da objavim svoje najnovije snimke koji uključuju sliku i zvuk“ – rekla je. „Zajedno četiri godine to će biti nova vrsta muzike, nova vrsta izražavanja, ali danas je to nemoguće realizovati. Jedino se plašim da me ovaj život ne stavi u situaciju da idem okolo, prosim i molim za nešto što zaslužujem. Zato me nema, niti će me biti.“192 Ovaj intervju bio je Magin poziv upomoć, ali nije imao ko da ga pročita. Bila je u lošoj fazi. To potvrđuje i Željko Milović: „Nije imala telefon, a pozivala me i dalje iz najrazličitijih dijelova grada, u najrazličitijim situacijama, ujutro, popodne, pred ponoć“ – zapisao je. „Njen život već odavno nije bio njen. I bila je svjesna toga. Stizala su pisma, nalik na crteže, puna anagrama, zagonetki, tajnih poruka koje sam dešifrirao tek na treće čitanje... Mrzila je Beograd iz dna duše, a opet ekstremno uživala u njemu. Bila je ovisnik o ’strašnom’ Beogradu.“193

20. Bojan Pečar je umro 13. oktobra 1998. godine. Porodica je saopštila da je umro od srčanog udara. Ne zna se pod kojim okolnostima se to dogodilo. Godinu dana pred smrt, njegova sestra Irena obišla ga je u Londonu, gde je živeo. Kad se vratila, rekla je da se Bojan sasvim smirio, da se očistio od heroina i da je počeo da slika. „Stekao je neko uporište i pronašao duševni mir“ – rekla je Irena. To bi bila velika stvar za nekog tako nervoznog kakav je bio Bojan. Nije mu padalo na pamet da se vraća u Srbiju. Rekao je Ireni: „Kad se setim kako bi mi prošao dan u Beogradu, pevam.“ Poslednji susret bio je kratak. Žurio je na „oslikavanje nekog kafića”.

192

Petar Janjatović: „Mi smo svoja deca“, X Zabava, 18. 7. 1998.

193

Ti dani, te godine. 184

Neki ljudi pak, koji su mogli znati šta se s njim događalo, kažu da nije bilo nikakvog kafića, nego je Bojan hteo da sačuva Irenu i roditelje od loših vesti. Po nekim izvorima, njegova devojka Marta bila ga je isterala iz stana ubrzo pošto je stigao u London (moglo bi biti da se to dogodilo tad kad je prestao da se javlja), a onda se dalje potucao po Londonu isto kao Margita po Beogradu. Navodno, neka Beograđanka koja je tad živela u Londonu primila ga je kod sebe i brinula o njemu. Ted Jani ga je video kako besciljno hoda gradom i urla na prolaznike: „Do you know who I was?” Na kraju se pričalo i to da se overio i da mu je srce stalo. Ne zna se zašto je kovčeg s njegovim telom ostao na aerodromu u Cirihu dan duže, mada takve pošiljke imaju prioritet. Zato je i sahrana bila pomerena za jedan dan. Porodica je bila ubeđena da je Bojan namerno zakasnio jer nije hteo da bude sahranjen na rođendan svoje sestričine. Šta god da se od toga desilo, Bojan Pečar je bio mrtav i Magi je bila očajna. Ranije se bila posvađala s Bojanovom majkom i pije smogla snage da ode na sahranu u Progar. Posle je žalila zbog toga.

21. Decembra 1998. godine Magi je još jednom ušla u istoriju: bila je prva rock umetnica iz Srbije koja je svirala u Hrvatskoj posle završetka jugoslovenskog rata. Dvojica Puljana, glumac Igor Galo i promoter Željko Marković, hteli su da obeleže pola veka Povelje UN o ljudskim pravima. Njihova udruga Homo iz Pule osmislila je sedmodnevni program sa serijom tribina i okruglih stolova, sa stotinak gostiju, među njima Izetom Sarajlićem, Predragom Matvejevićem, Borkom Pavićević, Mirkom Kovačem i endžioerima194 iz regiona. Sve je trebalo da se dogodi u bioskopu nekada zvučnog naziva Beograd – koji se u novoj Hrvatskoj zvao Pula. Za veliko finale bio je u planu dvodnevni koncert. Organizaciju koncerta preuzeo je pulski bend KUD Idijoti. Ideja je bila da dođe poneko iz svih jugoslovenskih republika. Iz Sarajeva je pozvan punk sastav Protest, Pero Lovšin se dogovorio da peva s KUD Idijotima i zvao se za tu priliku Osmi sekretar SKOJa, Dertum je bio bend sastavljen od bosanskih izbeglica u Sloveniji. Posebna atrakcija bio je makedonski saksofonista, flautista i kompozitor Dragan Dautovski, tada sa etnobendom D. D. Synthesis. Iz Srbije su pozvani Rambo195 i Magi. Rambo je formalno „predstavljao“ Crnu Goru. On je poveo svoj bend, a Magi je trebalo da svira sa zagrebačkim muzičarem Zoranom Stojanovićem Kizom jednu unplugged verziju

194

Osobe koje rade u tzv. nevladinim organizacijama. Ovaj izraz se najčešće koristi ironično označavajući da je reč o ljudima koji lažno i/ili isprazno zastupanju „demokratske vrednosti“. 195

KUD Idijoti su na bini okačili ogromnu petokraku. Rambo je ušao u salu i zamerio im zbog toga. Oni su ga izvređali na mrtvo. Posle je Rambo u jednom intervjuu priznao da je pogrešio. 185

pesama Ekatarine Velike. Stojanović će posle u Zagrebu imati grupu Veliki bijeli slon, i to će biti EKV tribute bend. Međutim, tada su nastale peripetije. Istarska podružnica Hrvatske glazbene unije tražila je da svi učesnici moraju imati radne vize. Pošto je radne vize bilo nemoguće dobiti, KUD Idijoti su se dosetili i odlučili da to bude njihov koncert, a da ostali učesnici budu njihovi „gosti“. MUP je onda po sili zakona morao da izda dozvolu. KUD Idijoti su štampali plakate na kojima su Magi i Rambo bili najavljeni kao „specijalni raznorodni gosti“. Koncert je nazvan Svršimo zajedno. Magi je bila oduševljena pozivom. Odmah je izvadila pasoš, koji nije imala od povratka iz Indije. Kad je otišla u Ambasadu Hrvatske da traži vizu, šef Konzularnog odeljenja Gordan Bakota prepoznao ju je i izvukao iz reda. Ona se uplašila, nije joj odmah bilo jasno da je povlašćena. Bakota ju je odveo u svoj ured i doneo joj kafu. „Izgledala je vrlo lijepo, bila je prava ikona te nezaboravne scene“ – seća se Bakota, koji je bio ljubitelj bendova „novog talasa“. „Jedino što sam mogao primijetiti je neka njezina odsutnost, kao da je mislima svako malo odlutala nekuda, kao neki mogući fadeoutovi. Ipak, zračila je nekom toplinom, dubinom, iskrenošću. „Pitao sam je što planira, bila je vrlo zainteresirana za nove projekte, posebno za njezino putovanje u Hrvatsku. Nekako kao da je bila optimistična i zainteresirana za novi glazbeni početak. Čini mi se da mi je rekla kako se želi fokusirati na elektronsku, eksperimentalnu muziku, neko drugačije viđenje EKV muzike.“ Bakota je hteo da je pita nešto vezano za Milana i Bojana, ali je odustao: „Imao sam osjećaj da o tome ne želi razgovarati.“ Ona se zanimala za muzičku i umetničku scenu u Hrvatskoj; pitala je Bakotu zna li šta radi Darko Rundek. Ponela je diskove Ekatarine Velike i poklonila ih zaposlenima u Konzulatu. Magi je otputovala 8. decembra, najpre u Zagreb. Tamo se našla s prijateljicom Jasnom Mikić i Zoranom Stojanovićem, onda su zajedno doputovali u Pulu. Spavala je u hotelu Pula. U Hrvatskoj je bila jaka propaganda protiv tog koncerta. Hrvatska Radio Televizija (HRT) je nazivala organizatore i učesnike „jugonostalgičarima“ i „Soroševim plaćenicima” – pošto je novac za organizaciju stigao iz nekog od njegovih fondova. Ipak, jedino loše što se dogodilo bilo je da su Galove i Markovićeve fotografije stajale na HRTu zamrznute po nekoliko minuta, dok bi dežurni spiker čitao o njima kao da je reč o ljudima s poternica Interpola. Bilo je prošlo tek tri godine od rata i hrvatski predsednik Franjo Tuđman još je bio živ. Bilo je sasvim jasno da se takav koncert u tom času mogao desiti samo u tolerantnoj Puli. Druge večeri, 10. decembra, Magi i Zoran Stojanović svirali su posle Protesta a pre Lovšina i KUD Idijota. Rambo je svirao na kraju. Ulaz je bio besplatan. Bilo je, naravno, puno. Magi je svirala dvadesetak minuta. Željko Marković se seća da su svirali Ti si sav moj bol, Kao da je bilo nekad i Par godina za nas. Kaže da se osećao veliki emotivni naboj. 186

„Bio je to jedan od onih trenutaka kad osjećaš katarzu i duboku zahvalnost što si prisutan na tom mjestu u tom trenutku.“ Po povratku u Srbiju, Magi je rekla na Televiziji Politika da je ponosna što je bila „među prvim Srbima koji su posle rata svirali u Hrvatskoj“. Ali nije bila „među prvima“, bila je baš prva. Godinu i nešto kasnije Magi će doći da pozdravi Alku Vuicu kad ona kao prva od žena iz Hrvatske dođe da peva u Srbiji. Neće biti čudno da je i Alka Vuica Istrijanka.

22. Novu 1999. godinu Magi je dočekala u Budimpešti sa Aleksandrom Ilićem. On je o tome ostavio ovaj zapis: „Obišli smo mnoge znamenitosti, istorijske spomenike i crkve. Objašnjavala mi je na kakav su način građena velelepna zdanja u vreme austrougarske vladavine. Krstarili smo Dunavom i ceo dan proveli u Sentandreji.“196 Vratili su se uoči Božića. Magi je tad stanovala kod izvesnog Saše, blizu Opštine Novi Beograd. Bila je neobično hladna zima, sneg je padao gotovo do kraja februara. Dan u kojem je NATO počeo da bombarduje Srbiju, 24. mart, zatekao je Magi na potezu između Saše – kod njega je stanovala, a nije s njim govorila – i Borče. Zapadni vojni savez navodno je hteo da napadne Miloševića, ali svi smo znali da je to farsa i da će, umesto Miloševića, stradati nedužni ljudi. Madam Piano i njen muž Dejan Škopelja Škopi hteli su da naprave pesmu protiv agresije. Negde su se morali gurnuti taj revolt i poniženje koje smo svi osećali. Madam Piano i Škopi pozvali su Magi da učestvuje. Ona je došla i svi su vrlo brzo shvatili da nema gde da spava. Borču je doživljavala kao magacin za stvari, ali ne i kao mesto za život. Madam se odmah rastrčala. Ivica Stojanović je bio zbunjen kad ga je Madam pozvala. „Margita?! Ona Margita?! Molim?!“ Imao je dvosoban stan u Ulici Jovana Stojsavljevića 13, u Novoj Galenici, a živeo je sam. Taman je imao malu sobu za Magi. „Dok se ne snađe“, rekla je Madam. Bio je april, bombardovanje u punom zamahu. Ali Ivica kaže da su pričali o svemu, samo ne o tome. I kad bi bomba pala negde blizu, pravili su se da je ne čuju. Umeli su da osvanu pričajući. Ivica je odmah uočio njenu širinu. I začudio se da nikad ništa ne traži. On bi je pitao da li je žedna, da li joj je hladno, a ona bi uvek samo odmahnula glavom. Jela bi ono što bi on kupio. Samo bi ga ponekad zamolila za nešto novca, uvek sitne sume, za prevoz. Ivica misli da se u tom periodu nije drogirala. Umeo je, doduše, da je zatekne zaspalu na ve-ce šolji, ali nigde nije nalazio tragove krvi, zaostali pribor, ništa.

196

Vrati unatrag, str. 172. 187

Prvih mesec dana slagali su se odlično. Onda je Magi počela da odlazi nekud, ponekad na više dana. Biće da je te dane provodila kod Jelene Rančić na Dunav stanici. Umela bi da ostavi ulazna vrata Ivičinog stana nezaključana, ponekad i širom otvorena. Ali, ako bi ponekad i zaboravila da zaključa vrata, nikada ne bi zaboravila da mu ostavi poruku. Poruke su bile u crtežima: ako ga je neko zvao telefonom, crtala bi Čiča Glišu i telefon. Ako bi zvala neka žena, pored bi nacrtala srce. Ponekad bi razumeo njene poruke, ponekad ne bi, ali ih je voleo. Uvek su bile zanimljive i uvek drugačije. Ivica je muzičar, basista, njegovi bendovi sviraju starogradsku, skadarlijsku muziku. Pošto je imao neku malu klavijaturu kod kuće, nadao se da bi on i Magi mogli ponešto i da zasviraju zajedno. Ona nije bila raspoložena. Najviše što je dobio od nje bilo je da razmesti prste u C-dur i onda mu ona sugeriše da sluša zasebno vibracije celog akorda i vibracije svakog tona pojedinačno. Pričala mu je da želi da napravi nešto što bi bilo spoj zvuka i slike. Otišli su jednom zajedno na koncert Električnog orgazma u KST-u. U jednom trenutku nestala je i vratila se urađena. U junu se odnekud pojavila Jasna Mikić. Kako je stigla iz Zagreba, to niko ne zna, tada smo s Hrvatskom imali strog vizni režim. Došla je sa idejom da napravi EKV tribute bend: Magi, Ćima, Marko, i još gitarista i pevač. Onda bi ih Jasna vodila u Hrvatsku da sviraju i dovela bi sve glavne hrvatske pevače da budu gosti. Bila su joj puna usta posla. Nedostajalo joj je samo trista maraka, koje će vratiti kad opet dođe iz Zagreba. Ivica joj je pozajmio. To je bilo osmog dana njenog boravka u gostima. Ostavila je lažnu zagrebačku adresu, nestala i nije se više nikad javila. Ivica u tom periodu nije svirao, tad nikom nije bilo do svirke. Život je krenuo dalje tek kad je u junu 1999. bombardovanje prestalo a Milošević ostao živ i na vlasti. Počeli su da stižu i pozivi za svirke. Ali počele su i nevolje. Kad Ivica nije bio kod kuće, Magi se javljala na telefon. Neko bi pozvao za svirku, a Magi bi krenula u filozofiju: „Čemu sviranje?“ Umelo je da bude i drugačije, ali nikad se nije znalo kako će kada biti. Ivicu je uhvatila nervoza. Rekao joj je da mu uskoro dolazi sestra da studira u Beogradu i da će mu biti potrebna soba. Desetak dana kasnije Magi mu je rekla da ide na Voždovac, kod nekoga ko se preživao na „s“ a na Mašinskom fakultetu su ga zvali Čemp.

23. Kod Jelene Rančić je svirala taj stari, raštimovani klavir koji spominje u telefonskom razgovoru s Firčijem, na albumu EKV Revisited. Kad ne bi svirala, trudila se da bude neprimetna. Ujutru bi ustala rano, istuširala se i čekala da se ostali probude, ko god da je u tom času bio u velikom stanu u Đure Đakovića 3. Ako je Jelena ne bi pozvala, Magi nikad ne bi sama uzela doručak iz frižidera. Jeleni je odmah upalo u oči da je Magi imala

188

neku drugu kulturu i neke druge manire od onih prostačkih koji su uveliko vladali Beogradom. Jelena je ostala zapanjena time što Magi „uopšte nije bila svesna svoje veličine“. Ponašala se kao svako drugi. Volela je da se igra s maltezerom Minjom i Jeleninom sestričinom Lunom Škopeljom, koju je majka Madam Piano često dovodila u posetu. Jednom je došao Jelenin drug kod koga je Magi odmah uočila da se drogira i uzela da mu drži predavanje. Jeleni je prebacivala zbog pušenja. Učila ih je da slede svoje snove ali da izbegavaju sve što bi moglo da im šteti. Jelena je tek kasnije shvatila da Magi, kad god drži predavanja, govori o svom ličnom iskustvu. Ponekad bi je Jelena pozvala da izađu, a Magi bi se prvo nećkala jer je bila bez novca, a onda bi pristala da je ne uvredi. Jelena se seća da su izlazile u klub koji se zvao Underground. Kada bi došle tamo, Magi bi pogledom tražila nekog koga bi poznavala. Bilo je teško, u klub su izlazili mahom klinci. Posle bi Magi poželela da se revanšira. Otišla bi u Borču i donela Jeleni kožnu jaknu na poklon. Jelena kaže da je Magi u to vreme bila hodajuća enciklopedija. Problema s komunikacijom uglavnom nije bilo. Magi je umela da počne da priča na jednu temu, da nastavi drugu i ode na treću, ali bi se onda uspešno vratila na početak. Obožavala je čajeve i mirisne štapiće, razgledala knjige, slušala muziku. Nije htela da gleda filmove jer „predugo traju“. Bila je setna i melanholična, ali je u svemu videla samo dobro. Svirala je Betovena jer su to bile jedine note koje je Jelena imala kod kuće. Ali s njom nije htela da svira, mada Jelena dobro svira violinu. Uvek bi imala „nekog posla“. Jelena joj je rekla da može da ostane koliko hoće. Ali Magi nije htela da ostaje, htela je da živi s muškarcem u paru. Valjda zato nije donela mnogo stvari. Tako je jednog dana otišla da se vidi s nekim i nije se vratila. „Pa, dobro“ – rekla je jednom – „ionako ću nekada morati da odem.“

24. Ni Ivici ni Jeleni nije rekla da je 5. juna imala jak epileptični napad u privatnom autobusu na liniji 9. Na stanici kod Specijalne bolnice za cerebrovaskularna oboljenja „Sveti Sava“ nepoznati muškarac izveo ju je iz autobusa, uveo u prijemnu ambulantu i odmah nestao. Bilo je trinaest sati i četrdeset minuta. Magi je bila svesna, ali konfuzna i dezorijentisana. Nije se sećala napada. Desetak minuta kasnije ponašala se kao da se ništa nije dogodilo. Neurološki nalaz bio je uredan. Dežurni lekari hteli su da joj urade EEG i da je prebace na Neurološku kliniku zbog daljeg ispitivanja. Rekla je da nije zainteresovana i – otišla. Na ceduljici prikačenoj uz lekarski izveštaj ostala je beleška dežurne lekarke. Molila je svog kolegu da uputi Margitu „u vezi terapije“, uz primedbu da je „Margita 189

nezaposlena“ i da „nema socijalno osiguranje“.197 To je još bio period kad je Magi tvrdoglavo odbijala da uđe u sistem. Neko ju je, na kraju, ipak ubedio. Trebalo je samo da napiše molbu, a njoj je to, očito, bilo najteže od svega. Trinaestog septembra konačno je sastavila molbu za prijem u „udruženje kompozitora“, u stvari SOKOJ. To je čudna molba, kao da ju je sastavila sa dubokom odvratnošću prema samoj sebi što uopšte mora da se bavi takvim stvarima. Napisala ju je sasvim svesna, što se može lako zaključiti iz toga što nije zaboravila da nabroji nijedan od svojih radova. Ipak, sam kraj molbe je frapantan: „Nadam se da je ovoliko dovoljno za priznavanje, makar sa moje strane, da mesto koje ’zaslužujem’ svojim upornim radom-na-sebi-i-dalje-u-muzici dobije i sa vaše strane potvrdu koja će mi omogućiti miran San građanina Beograda, stanovnika ove Zemlje, ’deteta’ planete. A sve to radi regulisanja pitanja staža, zdravstveno-socijalnog osiguranja... Izvinite me navešću u poslovnom, administrativnom, neritmičnom jeziku službe i molim poklonite još jednom deo svoje dragocene pažnje ne bih li vreme beogradsko, u kome sam živi primer svojega Rada, osvedočila na pravi, pravni – ne obespravljeni način – ostvarenjem članstva u UK Srbije uz sve poštovanje svoje porodice kao i svoje.“198 Naravno, primili su je odmah. Uputili su je šta i kako dalje. Uskoro je imala zdravstvenu knjižicu. Odjednom je sve izgledalo lakše, negde su pokazali da je uvažavaju. Ipak, bilo je i drugačijih situacija. Negde u to vreme, ne zna se tačno kada, njen prijatelj doktor Todor Jovanović zamolio je svog prijatelja Miroslava Jokića da pokuša da zaposli Magi u Radio Beogradu. Jokić, inače reditelj, bio je jedan od urednika Radija. Magi je došla i on ju je poslao u studio kao muzičku saradnicu. Odmah mu je došao jedan od stalno zaposlenih i pretio otkazom ako „ta osoba još jednom uđe u studio“.199 Negde u to vreme Srđan Vejvoda postavio je njene fotografije na internet. Jedan zajednički prijatelj sreo ju je jednom iznad Slavije i pohvalio kvalitet fotografija. Ona je najpre briznula u plač, a onda počela da viče: „Svi me samo iskorišćavate!“ Posle je na drugom mestu govorila o Vejvodi u superlativima. Bila je sve osetljivija i sve češće se nije moglo znati kako će reagovati.

25. Tog leta intervjuisao ju je Slobodan Savić za magazin Profil. Rekla mu je u šali da je „najmlađa baka beogradskog rock’n’rolla“. Govorila mu je da se na BELEF-u, onda sa 197

Prepis dokumenta u: Osećanja. O. Sećanja., str. 346.

198

Molba Margite Stefanović, Arhiva SOKOJ-a.

199

Osećanja. O. Sećanja., str. 384. 190

Vladimirom i Žikom, „vratila traganju za formama, za odnosom slike i zvuka“. Savić je zapisao da se to „sad razvija u nešto novo, što ona naziva svetskim pozorištem, ili svetskim u pozorištu“. Rekla mu je da bi volela da njena buduća ploča bude porno orijentacije, sa mnogo golog u zvuku, jer sveprisutnu javnu pornografiju najzad treba ozvaničiti. „Ne treba ozvaničiti novi talas, nego ga uvesti u domen javnog izraza“ – objasnila je. „Ne tiče me se da li je to rock muzika. To se tiče javnog izraza i izražavanja. Ako mi zabraniš da pričam, ja ću da pevam. Ako mucam, opet ću da pevam i bolje ću zvučati. Ako nemam sluha, ja ću da dahćem i zvučaću fenomenalno. To je nasleđe koje nam je ostavljeno. Neka to bude neki novi Crven ban.“ Pošto mu je urednik bio Milomir Marić, uvek sklon senzacijama, Savić nije smeo da se vrati u redakciju bez bar nekoliko pitanja vezanih za droge. Na Savićevu insinuaciju da je Ekatarina Velika imala problema s drogama, Magi je rekla: „Ne, mi nismo imali problema s drogama, nego međusobno. Pokušavali smo da se lišimo tog zajedničkog u vremenu. Sve ostalo su izveštaji iz bolnice. Umrlo je mnogo ljudi oko mene, dragih ljudi, a da niko ne zna ni kako ni zašto. Sve što se zna su poluistine i poluznanja. Postoji priča o našim bakama koje su deci sipale čaj u mleko da bi zaspala. Kao ono alkoholno piće poznato kao tigrovo mleko. Možda smo nešto zamenili za mleko – jer mleko neutralise sve mirise.“ Govoreći o drogama – pomalo uvijeno, ali ipak dovoljno jasno, rekla je: „Ja sam po prirodi takva da se nikada i ni za šta ne kajem.“ To je bilo sasvim suprotno od onoga kako ju je doživela Dragana Drobac. Ili je ponovo vodila dvostruki život: jedan za medije, drugi za crkvu? Na kraju, Savić je poželeo da mu Magi kaže nešto o „ljudima s kojima je imala sreće da živi i radi“. Zapisao je da mu je rekla: „Bojan je boja mog života, Milan je glas“ – a onda „produžila u svoju garažu u Borči, u koju su je iz centra grada izmestili bezdušni dileri koji daju na ’dođeš mi’.200 U to vreme je Ars Antibari objavio drugi tom zbornika, sa Margitinom pričom Kunem se, jednom ću u novinama pronaći ovakvu obavest, pripovetkom... Osamljen se kreči kao nosorog, i grafičko-literarnim pismom Crna reč u srcu.201 Zbog tri Magina rada zbornik je doživeo veliko interesovanje i brzo je rasprodat.

26. Pred kraj leta Magi se ponovo srela s izvesnim Zlajom, dilerom, i otišla da živi kod njega. To je verovatno bila njena najčudnija ljubavna veza. Kad je bio loše volje, tukao ju je i mučio. Gasio joj je cigarete po rukama. Kad je bio raspoložen, vadio je vrećicu sa žutim prahom da je časti.

200

„Odneo ih je novi talas“.

201

Videti prilog na kraju knjige 191

Jedne večeri čulo se zvono na vratima Vladimira Stojića u Ulici dr Ivana Ribara. On je otvorio, na vratima je bila Magi. Videti nekog koga si voleo u takvom stanju, to je bio šok za njega. Vladimir samo pamti „masnice, fleke i kraste“. „Kao da su je psi izujedali.“ Pitala ga je da li može da prespava kod njega. On joj je odgovorio da može i pustio je unutra. Nije je pitao ništa. Ni ona nije imala šta njega da pita. Ni da mu kaže. Ujutru se probudila i otišla. U to vreme Milorad Ravasi je boravio u Beogradu. Ravasi je bio Magin rođak po Slavinoj majci i živeo je u Americi. Bio je odseo u hotelu Moskva i – ne zna se tačno kako – uspeo je da je pronađe telefonom. Ona je došla u Moskvu da se vide. Bila je sva konfuzna. Rekla je Ravasiju da joj je neko uzeo lična dokumenta. Nije htela da kaže ko. Ravasi joj je ponudio da joj pomogne da izvadi nove papire. Ona je rekla da će ponovo doći, ali nije se pojavila. Nekoliko dana kasnije Milorad je otputovao. Onda joj je Zlaja slomio nogu. Prijateljima je rekla da je upala u šaht. Zato nije došla na groblje o godišnjici Milanove smrti.

27. Novu 2000. godinu dočekala je u studentskom domu, bolesna od gripa. U januaru se doselila na Voždovac kod Vladimira Jakšića Muse, pevača grupe Revolveri. On je imao na raspolaganju stan svog prijatelja koji je živeo u Nemačkoj, i zato su ga zvali Švaba.202 Tu su prošli svi beogradski beskućnici tog vremena. Musa je tih dana učio da svira gitaru. Bio je čist i Margiti je odgovaralo njegovo društvo jer je pravila pauzu. Musa svedoči da se među njima stvorila „neobična“, vrlo otvorena „veza“, da su se našli u jednoj „dimenziji“ koja je bila bliska i njoj i njemu. Pošto su provodili ceo dan zajedno, Musa je pratio razvoj njihove međusobne komunikacije. U početku Magi je bila stegnuta i teško pristupačna, vodila je mračne filozofske razgovore i često saopštavala u šiframa – koje je bilo veoma teško odgonetnuti. S vremenom se polako otvorila. Musa je i sam osećao kako se i njegova komunikacija lagano razvija, prestao je da reaguje na prvu i počeo da razvija filtere (ispeci pa reci). „Morao sam“ – priznaje – „uvek da budem koncentrisan, svaka reč je imala značaj.“ Musa se seća da se Magi u to vreme hranila slabo i da je uglavnom pila mleko. On je pak pokušavao da joj promeni energiju. Iz mračne narkomanske pokušavao je da je ubaci u veselu kafansku atmosferu. Iznenadio se kad je video da je njoj takva atmosfera sasvim nepoznata, možda je bežala od nje iz protesta prema Ravasijevom načinu života. Musa je pokušavao da je uvede u taj veseli i neobavezujući performans kafane. Počela je da pijucka rakiju i brzo se uklopila. Bili su fokusirani na nešto što je Musa nazivao „konzumacijom stimulacije koja dovodi do transformacije komunikacije”. Izlazili su 202

Ne treba ga mešati sa Zoranom Radomirovićem Švabom, bas-gitaristom Električnog orgazma. 192

mahom u KGB, lokal smešten u zgradi pored Ateljea 212, u to vreme jedan od kafića na glasu u Beogradu. Musa kaže da je to bio period kad se opet osećala ženom. To je bila prilika da oseti drugačiji način života, miran i vedar život, bez stresova i teških rasprava. „Postojao je“ – kaže on – „opet neki plamen u njoj.“ Željko Milović je uočio da joj je takav život prijao. „Bila je“ – zapisao je – „ponovo ona prava. Telefon je služio smislenim razgovorima, privlačio ju je internet i mogućnost kreiranja globalne muzike.“ Objašnjavala mu je: „Treba da napravimo virtualnu crkvu, da svako i od svuda može da bude vernik – muzika, reči, i osećaj da radiš ono što želiš u trenutku u kome želiš, to bi bila suština verovanja.“203

28. Šestog februara Magin pravni zastupnik (i školski drug) Novak Lukić uputio je pismo direktoru PGP RTS-a Aleksandru Backoviću. Podsetio ga je na zakonsku obavezu PGPa da kvartalno uplaćuje Margiti naknadu koja proizilazi iz prodaje izdanja na kojima je ona koautor i izvođač. Takođe, Lukić je podsetio Backovića i na to da je PGP, a da nikog nije pitao i obavestio, objavio kompilaciju Kao nada, kao govor, kao more..., na kojoj se „na krajnje neprofesionalan i površno komercijalan način tretiraju pesme grupe EKV“. „Na ovaj način“ – konstatovao je Lukič – „Margiti je naneta i moralna šteta. “ Lukić je takođe upozorio da su objavljene i dve kompilacije različitih izvođača na kojima se nalazi i Par godina za nas, pesma Ekatarine Velike, i to Hitovi osamdesetih i Rock legende. Niti je PGP ikada obavestio Margitu o tome, niti je tražio saglasnost, niti je Margita za to dobila nadoknadu. Lukić je zamerio PGP-u i to što je nelegalno preneo prava na slovenačku izdavačku kuću Taped Pictures, koja je potom objavila CD Neko nas posmatra sa „skandaloznom greškom” – na omotnici se, naime, nalazila fotografija sa albuma Dum dum. Time su povređena Margitina moralna prava. Lukić je tražio da PGP reši s Margitom šta ima mirnim putem. Ako PGP do 15. februara ne uputi povratnu informaciju, Lukić će – u svojstvu Margitinog pravnog zastupnika – biti prinuđen da potraži sudsku zaštitu. PGP nije odgovorio i Lukić je uputio tužbu. Predložio je da sud pozove Duška Ercegovca i Danicu Mladenović kao svedoke.

203

Ti dani, te godine. 193

29. Krajem aprila 2000. godine Magi je prebijena na ulici. Rekla je da je to učinio neki navijač Partizana koji se, navodno, bio izlečio od heroinske zavisnosti pa je sad išao sa svojom bandom uokolo i mlatio druge narkomane. Deset meseci ranije, ovako je govorila o Beogradu: „Možda su osamdesete zaista jedno veliko silaženje, stepenik po stepenik, koje nas je dovelo do devedesetih kao do jednog lošeg doživljaja. To je ne samo loš doživljaj rata, nego jedna opšta pogibeljnost u kojoj malo ko ima svest o odgovornosti u svom vremenu, ili o radu kojim treba nešto pozitivno da ostavi za sobom. Ako ništa, makar da postoji svest o radu. Ne, nas nije preplavio turbo-folk nego murija. A Beograd mi liči na jedno džinovsko rešeto kroz koje prolazi sve i svašta, i svašta se zadržava. A pomalo i zaudara. Beograd je danas pupak Evrope i to onaj zašiven na unutra.“204 Onda joj se taj Beograd desio na najgori način. Trebalo ju je skloniti iz Beograda, bar na neko vreme. Musa kaže da joj je predlagao da odu kod njegovih u Aleksandrovac, ali da je ona odbila. Mrzela je strašni Beograd, ali nije htela da ga napusti. Ako već nisu mogli da se sklone, onda su morali da počnu da rade nešto. Musa je pravilno zaključio da bi se ta nova, teško stečena energija mogla slomiti ako ne bi bila usmerena u nešto konkretno. U jednom momentu počeli su da razgovaraju o nečemu što bi moglo da bude „predstava“ – mada niko od njih nije imao jasnu sliku šta bi to uistinu moglo da bude. Onda je Magi zakazala razgovor sa Svetozarom Cvetkovičem, koji je tad bio direktor Ateljea 212. Otišli su oboje na taj sastanak, za koji Musa kaže da nije bio onakav kakav je on očekivao da će biti. Magi je bila neobično neprijatna prema Cveletu, Musa veli da se direktor Ateljea nekoliko puta dobro preznojio. Cvele ju je voleo i nije hteo da joj kaže ništa loše. Sastanak se završio tako što je Cvele zamolio Magi da sve to što su zamislili stave na hartiju. Musa kaže da mu je bilo najteže da je ubedi da ponovo počne da svira. Na kraju joj je pijanista Aleksandar Šandorov, koji je radio u jednoj beogradskoj školi, dozvolio da svira na školskom klaviru. Jednom su Musa i ona otišli tamo. Za dva sata napravili su pesmu koju će Musa posle nazvati S vetrom u kosi.205

30. Drugog maja 2000. godine Magi je otputovala u Zagreb. Jasna Mikić je htela je da joj napravi svirku s grupom Veliki bijeli slon u KSET-u. Kako bi privukla Margitu za tu akciju, ispričala joj je bajke o velikoj turneji po dvoranama i životu u Zagrebu koji čeka 204

„Odneo ih je novi talas“.

205

Vladimir Jakšić je snimio posle tu pesmu s bendom Kazna za uši.

(https://www.youtube.com/watch?v=lgjkbku5B58) 194

samo nju. Magi se primila. Čak je razmišljala o potpunom preseljenju u Zagreb, gde bi – kako je govorila – „zatražila umetnički azil“. Stanovala je kod Jasne, okružena kriminalnim miljeom Zagreba tog vremena. Kad je videla da od velike turneje nema ništa, poželela je da se vrati u Beograd, ali Jasna nije htela ni da čuje. Nije joj dala da iznosi stvari, mogla je da izađe samo na probe, i to kad bi Antonio Pešut – koji je bio organizator koncerta – dolazio po nju da je vozi. Tih dana Električni orgazam je gostovao u Zagrebu. Trebalo je da imaju dva koncerta – jedan je bio u Tvornici, a drugi, u KSET-u 9. maja, otkazan je jer je policija odvela Gileta s tonske probe. Magi je pričala kako je htela da se vrati u Beograd s Orgazmom, ali da Duško Ercegovac, njen bivši menadžer koji je vodio Orgazam u Zagreb, nije hteo da je pusti u kombi. Nije imala novca za voz, a on nije hteo da joj pozajmi. Morala je da ostane. Probe su se razlikovale od jedne do druge. Jednog dana Magi bi bila savršena, svirala bi tako da bi ostavljala bez daha i moglo se s njom razgovarati o svemu. Sledećeg dana bila bi odsutna i bezvoljna, pričala bi samo o svojoj virtualnoj crkvi i lupala po klavijaturama bez smisla. Sutradan bi opet bila najbolja, pa opet teška, i tako redom. Nažalost, sam koncert u KSET-u – bilo je to 5. juna – pao je na onaj drugi dan. Pešut svedoči da je žena sa apsolutnim sluhom ceo koncert provela svirajući pola tona više – iz čega je lako zaključiti da je to činila namerno. Ali nikom to nije bilo važno. Ljudi su hteli da je vide, nije im bilo važno kako svira. Iva Plavšić je bila na koncertu i zapisala: „Veličanstvena Magi ispijena i bljedunjava lica, gledala je, činilo se, kroz publiku, a ne u nju.“206 KSET je bio krcat i Zagrepčani su primili Magi gotovo euforično – ali posle se po Zagrebu mogla čuti unisona priča da je propala.

31. Dan posle koncerta Magi je dala intervju Branku Kostelniku za časopis Zarez. Njemu je bilo uzbudljivo to što su svi na koncertu znali sve pesme napamet, mada je u publici bilo mnogo onih koji su bili tek mala deca kad su te pesme nastajale. Magi se složila da je to bilo „zaista neverovatno“. Pohvalila je bend i pevača Zorana Stojanovića Kizu, koji ju je očito fascinirao u ulozi Milana. „Meni su sve te stvari ostale jako važne“ – rekla je – „naša muzika, naše pesme i njihovo izvođenje. I drago mi je da vidim da te pesme i nekim drugim, meni dragim ljudima isto puno znače – kako onima iz generacije tako i ovim novim klincima.. To ohrabruje.“ Međutim, rekla je da ima želju da čuje te pesme nekad

206

Iva Plavšić: „Pilula sreće“, Izvori, Zagreb 2015, str. 113. 195

negde iz ugla nekog kluba, kao običan posetilac koncerta jer – „pesme tada zvuče drugačije nego onda kada ih sam radiš i izvodiš.“207 Ispričala je Kostelniku da su đaci u jednoj muzičkoj školi u Beogradu istakli u učionici fotografu Džonija Štulića. „To“ – rekla je – „otvara jedno pitanje: profesori u muzičkim školama su ljudi iz moje generacije. No njima ne pada na pamet da daju toj deci nešto novo, nešto što je stvorila generacija u osamdesetim. Oni se ponašaju jako konzervativno, žive u strahu i reaguju kao nekad naši roditelji. Jednako im je neugodna ta električna muzika, oni se jednostavno boje.“ Na pitanje kako doživljava Zagreb posle deset godina otkad je bila poslednji put, rekla je da se grad dosta promenio. „Puno je čišći, dosta se toga izgradilo. No ono što me uvek iznova zgražava, jer toga je bilo i pre, jeste ta malograđanština koja postaje način života. To se ponajpre vidi u načinu odevanja. Stoga i nije čudno da se kao reakcija na to javljaju novi klinci sa stotinu prstenja u nosu, koji boje kose u najdrečavije boje. Jer oni samo žele da budu drugačiji, žele da pobegnu od te uniformisanosti.“ Beograd tog vremena opisala je vrlo precizno. „U Beogradu je“ – rekla je – „nastao jedan opšti haos. Doselilo se gotovo milion ljudi, tako da je tamo sad najmanje ljudi iz Beograda. To je jedna okrutna borba za opstanak: ko preživi – preživi, ko ne... Sve se raspada. Novi Beograd zovemo geto. Tako se događa da lakše dobiješ posao ako nisi iz grada jer ovi doseljenici su užasno drski, doneli su svoj plemenski način razmišljanja i življenja na vruć gradski asfalt. Nekadašnja fina građanska klasa je nestala, a srednji sloj je potpuno propao. Postoji samo manjina koja ima novac, ali koju nigde ne vidiš, i većina koja jedva preživljava i bori se za opstanak. Užas jedan. Danas je svakodnevna slika masovno kopanje po kontejnerima. S druge strane, ogroman broj onih najurbanijih ljudi, intelektualaca i kulturnjaka emigrirao je u SAD, Kanadu i širom Evrope još početkom devedesetih. Danas često možeš da doživiš da ti oni čuvari novokomponovanih bogataša narede da se makneš s pločnika jer ide njihov poslodavac. Onda sam ja govorila da bi bilo najbolje da ta nova klasa sagradi sebi zlatne kontejnere i da ih okolo voze u njima – i moram priznati da sam zbog tih izjava imala dosta problema.“ Pokazaće se posle da je to bio Margitin poslednji intervju.208

32. Nekoliko dana kasnije, 8. juna, vratila se u Beograd. Bila je potpuno bez novca: Jasna – koja je kao menadžerka projekta naplatila sav honorar za muzičare – nije joj dala ni 207

Želja joj se ostvarila godinu dana kasnije, kad je s Firčijem bila na jednom takvom koncertu u KST-u tokom Firčijeve kraće posete Beogradu. 208

„Moj život je novi val“. 196

kune, pod izgovorom da je Magi mesec dana spavala i hranila se kod nje. Pešut joj je kupio kartu za voz i ispratio ju je do vagona. Ostala je fotografija na kojoj Magi pozira s voznom kartom u ruci pre nego što će ući u voz koji se vidi iza nje. Ona je pak ispričala Aleksandru Iliću da je ušla u voz i bez karte i bez novca. Kondukteru je, navodno, rekla da ju je ostavio dečko i da nema para kod sebe. Kondukter ju je pozvao da pođe s njim. Uplašila se da će je izbaciti na prvoj stanici. Međutim, kondukter ju je odveo u svoj kupe, doneo joj kafu, sok i sendvič i rekao joj da je oduševljen što se upoznao s njom. Njoj se sve skupilo i dugo je plakala i od užasa i od olakšanja. Na kraju mu je poklonila diskove i mali drveni krst.209 Izgleda da je bila najavljena na još nekim koncertima u Hrvatskoj – mada su organizatori morali znati da ona neće svirati. Na sajtu Stražarni lopov sačuvana je priča Gorana Polaka. On je pročitao da Tribute to EKV – što je, u stvari, bio Veliki bijeli slon – ima 30. juna koncert u dvorcu Gjalski. Pisalo je da će gosti biti Magi, Ćima i Marko. Polak je seo u auto i uputio se prema Zaboku. „Veče je prolazilo u čekanju“ – napisao je Polak. „Sjedili smo za stolom i slušali kako Kizo sa ekipom svira stvari od EKV-a. Nakratko im se pridružio Massimo i sa njima izveo pjesme Budi sam, Tatoo, Oči boje meda i pjesmu Sjaj u tami, koju je posvetio Milanu. Pričao je o vremenu koje je proveo s njim u studiju i kako su dugo eksperimentirali dok nisu našli točno onaj zvuk koji su tražili. Sve je to zvučalo super, ali mi smo tamo ipak bili zbog Magi. Oko ponoći, neka žena je s pozornice objavila da Magi i ostali imaju probleme s vizama, da su zapeli na granici i da će malo zakasniti. Nakon nešto više od pola sata se ponovo pojavila i rekla da su prešli granicu. Sljedeća objava je bila da su na putu i da su blizu. Kako je vrijeme prolazilo, sve nam je više bilo jasno da nećemo čuti ono zbog čega smo u stvari došli. Oko dva sata ona ista žena se ponovo popela na pozornicu i onima malobrojnima koji su još bili tamo i čekali priopćila da su EKV stigli u Zagreb, da ih samo trebaju locirati, pa da će ih netko dovesti. Bilo je to previše. Otišli smo kući. Magi se te večeri nije pojavila.“210 Ta žena je bila Jasna Mikić, a sve zajedno bila je jedna velika prevara.

33. Leto 2000. godine Magi je provela u Kotoru i Herceg Novom. U Beograd se vratila krajem jula, dva meseca pre prevremenih saveznih izbora u SR Jugoslaviji, državi 209

Vrati unatrag, str. 210.

210

http://strazarni-lopov.blogspot.rs/2011/10/ekatarina-velika-s-vetrom-uz-lice.html. O koncertu u Gjalskom i u: http://www.zbrdazdola.com/ rec/kon/ekv%2Bhgf.htm. 197

sastavljenoj od Srbije i Crne Gore. Tih dana srela se sa Zoranom Đinđićem, predsednikom Demokratske stranke, u tom momentu ključnim čovekom srpske opozicije. Rekao joj je da mu je žao što ne može da pušta muziku EKV-a na mitinzima jer je Duško Ercegovac to zabranio još 1996, kad su bile demonstracije zbog pokradenih lokalnih izbora. Magi mu je rekla da slobodno pušta šta hoće.211 To je bilo najmanje što je mogla da učini protiv Miloševićevog komunjarskog režima koji je mrzela iz dna duše.212 Tih dana u KGB-u se upoznala s Markom Stoimenovim, bio je tamo šanker. Pitao ju je da li bi želela da joj pusti neku pesmu, ona je tražila When a Blind Man Cries. Kad je drugi put ušla, odmah joj je pustio tu pesmu. Kad je došla treći put, još sa vrata mu je rekla šta da pusti – jezikom gluvonemih. On je razumeo. Sve je neobično podsećalo na pitanje iz „leksikona”: „Vaš tip muškarca?” „Ako može da razgovara sa mnom – alal mu vera.“213 Marko je očito imao dara za komunikaciju i bilo je nekako prirodno da ga je Magi uvukla u razgovore o predstavi. „Ja sam zamišljao balone i lampione, veselu rock operu“ – priča Musa – „međutim, to je počelo da se razvija u neku mračnu priču i ostavio sam ih da uživaju.” Bilo je to pakleno vruće leto, jedno od najtoplijih od kad se meri temperatura u Beogradu. U avgustu, Žika Jakšić, Musin brat, pozvao je Musu da dođe u Štutgart da mu pomaže u poslu. Magi se vratila u Borču. Ipak, nastavila je da dolazi u KGB i, mada je mislila da joj se to više ne može dogoditi, zaljubila se. Počelo je tako što su Magi i Marko svoje razgovore iz KGB-a sve češće nastavljali u malom stanu, u suterenu dvospratne kuće u Kosovskoj 49, gde je Marko živeo kao podstanar, s jednom od aktuelnih beogradskih modnih dizajnerki tog vremena. Magi je svojim prisustvom istisnula dizajnerku i ona se iselila. Izgleda da je to svima odgovaralo. Onda je Magi tokom jedne posete imala seriju epileptičnih napada udruženih sa apstinencijalnom krizom. Nije dopustila Marku da zove hitnu pomoć. On nije mogao da joj pomogne nikako drugačije nego da menja posteljinu i moli Boga. Magi je govorila da joj je Marko tom prilikom „spasao život”, što je nesumnjivo tačno. U stvari, Magi je verovatno svesno odabrala Markov stan da tamo prebrodi krizu, znajući da može u njega da ima poverenja, a onda su se stvari otrgle kontroli, pa se ta odluka pokazala srećnom. Tako je ostala da živi kod Marka. I to je zbilja bila ljubav! Marko Stoimenov bio je osamnaest godina mlađi od Margite, bio je iz Surdulice i studirao je u Beogradu. Sviđao joj se na neki nov način. Bio je drugačiji. Imao je neku naivnost i dobrotu kakvu Beograđani nemaju. Sviđao se čak i njenim prijateljicama. On je u njoj pronašao onu staru Magi, za koju se činilo da je 211

Vrati unatrag, str. 213-214.

212

Kad je Milošević konačno pao, znala je šta ide: „Dolazi period rasprodaje državnih firmi i tada ćemo videti kako ratni profiteri kupuju srce, dušu i krv.“ 213

Osećanja. O. Sećanja., str. 45. 198

zauvek nestala, i mogao je da je razume i voli takvu kakva je bila – a i ona je to mogla da bude samo s nekim ko je bio nov, ne samo u njenom životu nego i u gradu. Ipak, neke stvari je sakrila jer se bojala da Marko ne pobegne. Tu su petog oktobra dočekali prevrat. Milošević je 24. septembra izgubio izbore, ali je odbio da prizna rezultate po kojima je pobedio Vojislav Koštunica, kandidat opozicije. Zbog toga se nekoliko stotina hiljada ljudi okupilo da protestuje ispred Savezne skupštine. Markov i Magin stan u Kosovskoj ulici bio je samo tridesetak metara udaljen od centra zbivanja. Marko je otišao da fotografiše narod koji provaljuje u Skupštinu, a Magi je ostala kod kuće. Onda je policija počela da ispaljuje patrone suzavca po demonstrantima i ko god je mogao pobegao je kroz haustor u njihovo dvorište, među njima i glumac Petar Kralj. Magi ga je odvela u stan. Onda je uzela mleko iz frižidera, sipala ga u teglu i davala stradalima od suzavca kao protivotrov. U jednom momentu, bežeći od mase koja je htela da ga linčuje, u haustor je uleteo policajac. Magi je držala nogom vrata dok je policajac u dvorištu skidao uniformu. Zatim ga je Marko proveo u Takovsku ulicu kroz razvaljenu ogradu. Marko tvrdi da su on i Magi tog popodneva spasli nekoliko vrednih ulja na platnu iznetih iz Skupštine, među njima i jedno Konjovićevo. Bili su neizmerno srećni, Milošević je te večeri konačno pao. Mali, dvorišni podstanarski Markov stan u Kosovskoj ulici, sa psom koga su zvali Mačak, bio je valjda poslednja lepa stvar u Marginitom životu. Velika promena videla se najpre u njenim beleškama: uz Beograd više nije stavljala pridev strašni.

34. Magi je s Markom uspela da ostvari zamisao o „fuziji slike i zvuka“. S pozajmljenom malom kamerom i svega dve DV trake, Marko je uspeo da sklopi zanimljiv video-rad koji su, po staroj Maginoj ideji, nazvali Cities of Red Nights. Ona je snimila muzičku matricu i zalepila je ispod slike. Bilo je zamišljeno da to bude neka vrsta predloška, preko toga bi Magi još svirala klavir na pozornici, a u svakom gradu u kojem bi gostovali došao bi neko od lokalnih muzičara da svira s njom. Marko bi dodatno editovao sliku. Magi je njihov rad objasnila ovako: „Ovaj projekat je multimedijalni rad u povezivanju savremenog audio i video izraza sa klasičnim umetničkim formama, tradicionalnim nasleđem ovog podneblja, lokaliteta, duha vremena, što vodi ka formiranju novog metajezika, globalnog u komunikaciji sa savremenom generacijom. Osnovni cilj ovog rada jeste da govori jezikom korišćenja računske tehnologije, kao i da pokaže ograničenja koja nameće sam medij, kao i to da slepo praćenje vladajućeg u trendu i dalje posustaje pred jasnom vremenskom odrednicom samog rada.” Premijera je bila u SKC-u u Beogradu, 26. januara 2001. godine. Iako je ulaz bio besplatan, bilo je malo ljudi. Videlo se da njeno ime više ne znači mnogo u njenom gradu. Film je išao na velikom platnu, a ispred platna Magi je svirala klavir. U jednom 199

trenutku, nasred projekcije, ustala je i izašla s bine. Vratila se posle desetak minuta i nastavila da svira, kao da se ništa nije dogodilo. Kad su je pitali gde je bila, rekla je da je išla da opere ruke. Od čega? „Od svega.” Tokom nekoliko narednih meseci imali su još četiri izvođenja, u Banjaluci, Sarajevu, Kruševcu i Kosovskoj Mitrovici. Estradni menadžeri tog vremena nisu pokazali interesovanje za projekat, pa su Magi i Marko sve dogovarali sami. Lokalni organizatori uopšte ih nisu razumeli. U Kruševcu je neki Markov ortak svirao okarinu, trubu i klarinet a neki lokalac udaraljke. Marko pamti da je ideja o sessionu s ljudima koje nikada pre toga nije videla uspela jedino tamo. U Kosovskoj Mitrovici publika je zamerila Magi što je došla bez Ekatarine Velike. Sedam dana posle performansa neko je bacio bombu ispred kafića u kojem su nastupili. U isto vreme, pijanistkinja Branka Parlić organizovala je u SKC-u performans povodom sto trideset petog rođendana francuskog kompozitora i pijaniste Erika Satija. Bilo je zamišljeno da muzičari sviraju ukrug njegovo delo Vexations, koje traje oko petnaest minuta, tako da ukupno trajanje bude dvadeset četiri sata. Performans je počeo na dan Satijevog rođendana, 17. maja. Svirali su: Branka Parlić, Nada Kolundžija, Anđelka Marjanović, Nebojša Ignjatović, Dragoljub Ilić Ilke, Dragan Jovanović Krle, Miša Savić, Maja Rajković, Miloš Petrović, Marko Nikodijević, Igor Malešević, Dušan Šević, Božidar Obradović i drugi. Svirala je i Magi. Neobično za nju, došla je u jedan sat posle ponoći. U novosadskom Studiju M, na trećem delu performansa 22. maja, Magi je poslednji put javno svirala klasičnu muziku. Posle toga Magi i Marko krenuli su na turneju po Crnoj Gori. U Podgorici su dobili manje nego što su ugovorili, u Kotoru, za dva nastupa, nisu dobili ništa. „Neka Magina prijateljica, umetnica iz Kotora, mislim da se zove Borjana, zvala nas je da nastupimo u Kotoru“ – seća se Stoimenov. Borjana je pravila nekakve art-instalacije sa Čedom Mandićem u njegovom „samostanu“, „zatvoru“ ili „hostelu“.214 Najpre su Magi i Marko tu spavali, a onda su se posvađali s Čedom i on ih je izbacio. Poslednjih nekoliko noći spavali su kod Magine prijateljice u Risnu i izjutra putovali auto stopom u Kotor. Magi je jednog od tih dana na suncu doživela epileptični napad. Poslednjeg dana, na putu prema Kotoru, ustopirali su kombi. Tada se desila nesreća. „Maga je volela da sedi napred, pored vozača“ – seća se Marko. „Dok je sedala na prednje sedište, držala se desnom rukom za metalni stub kombija a ja sam nesmotreno zalupio vrata. Maga je zaurlala od bola. Mislio sam da sam joj odsekao prste. Bili su bukvalno iskrivljeni.“

214

Do velikog zemljotresa u Crnoj Gori 1979, ta građevina služila je kao zatvor. Kad je zatvor izmešten na drugu lokaciju, građevina je ostala napuštena i onda se u nju uselio Čedo Mandić. Tu su se pravile žurke i performansi, a Mandić je čak izdavao sobe strancima. To je trajalo sve dok grad nije prodao zgradu investitorima. 200

Te večeri, umesto električnog klavira čekao ju je sintisajzer koji nije bio drugo nego dečja igračka.215 Uprkos bolu u prstima, svirala je sat i po. To im je bio poslednji nastup. Mandić nije imao da im plati. Sutradan su u Baru seli u voz i vratili se u Beograd. „Posle Kotora, eskalirali su socijalni problemi“ – seća se Marko. „Bez love iz Kotora, s problemom zavisnosti na vratu, nismo mogli više da funkcionišemo.“ Onda je Markov otac došao po sina, spakovao ga i vratio u Surdulicu. Dao je Magi novac za još jednu kiriju, „dok se ne snađe“. To je značilo da je do kraja avgusta morala da se iseli. Sredinom avgusta bio joj je u gostima baletan Saša Izrailovski. U stvari, banuo joj je na gajbu i proveo sedam dana zalivajući se pivom. Jedva ga je izbacila.

35. U septembru je ostala na ulici s Mačkom. Nije znala šta će sa sobom, a kamo li s psom. Onda je Marko došao i odveo psa vozom kući. Zamolio je svoju prijateljicu Anu Maričić da Magi ostane u stanu koji je Ana iznajmljivala u Ulici Koste Glavnića 25a na Senjaku – dok je Ana tokom leta boravila u Švajcarskoj. Magi je spakovala stvari uz pomoć svog prijatelja Joce Milosavljevića. Onda su pozvali taksi. Joca se seća da je taksista došao nervozan, ali da se sasvim promenio kad je prepoznao Magi. Rekao je da mu je čast da prenese stvari nekome uz čiju je muziku odrastao i nije hteo da joj naplati. Posle se vraćao još dva puta. Tih dana Magi je zvala Bojana Kovačevića, svog školskog druga, arhitektu, da se vide. Sedeli su u nekoj bašti u Skandarliji. Na svaku njegovu rečenicu Margita bi odgovarala šiframa koje on nije razumeo. To je tako trajalo sat i po, a onda su oboje pošli na Zeleni venac. On je tada stanovao na Novom Beogradu, a ona je išla kod nekoga u Zemun. Pre nego što će Bojan ući u svoj autobus, tražila mu je novac za kartu. „Tek tada“ – seća se Kovačević – „shvatio sam da je bez dinara. To je bio glavni Magin problem u to vreme: ljudi oko nje nisu razumeli da je gladna.” Krajem oktobra 2001. godine Ana je došla sa ćerkom Pelagijom i tokom nekoliko narednih meseci Magi je bila najbolja dadilja na svetu. Pelagija je stalno tražila da joj Magi čita. Magi bi otvorila knjigu a onda izmišljala sadržaj. Nije više videla slova. Te zime pokupila je dva mačeta s ulice. Mace ce joj preneti toksoplazmozu. U međuvremenu Marko se vratio. Nije to, doduše, bilo zvanično, jos je živeo u Surdulici, ali je dolazio sve češće na Senjak i ostajao sve duže. Bojan Matić je jedne večeri došao po Magi autom iz Valjeva. Bio je dogovor da Magi ode s njim u Valjevo na nekoliko dana. Bojan je hteo da joj orgamzuje Cities of Red Nights u svom gradu. Trebalo je da obiđu tamošnje klubove i da Magi izabere mesto nastupa.

215

Mandić je tražio sintisajzer svuda po Kotoru, ali to je jedino što je uspeo da pronađe. 201

„Bile su tu Ana i mala Pelagija“ – seća se Bojan. „Magi se igrala s njom. U uglu sobe stajao je filmski tip sa šeširom na glavi i zamišljeno gledao kroz prozor sobe. Moj drug bio je nepropisno parkirao auto i ja sam je požurivao da krenemo. Magi je odgovorila: ’Joj, pa ne znam... ’ a onda se okrenula liku: ’Marko, šta ti misliš o tome?’ On se nadrndano okrenuo i dobacio: ’Idi. Usput se naduvaj nekom dobrom valjevkom i popij koje pivo... Biće ti cool tamo par dana’ – i bacio kroz prozor ljusku od oraha koju je sve vreme krckao. Onda nas je Magi ubeđivala da ne može da ostavi Marka jer ima obaveze. I to je tako potrajalo do duboko u noć. Svaki njen odgovor meni bio je najpre prosleđen njemu s pitanjem: ’Je l’ tako, Marko?’, pa bi on odrekao ili potvrdio.“ Na kraju, da uteši Bojana, Magi mu je poklonila svoju papirnu piramidu i naglasila da je to poslednji primerak koji ima. Marko se pobunio. „Marko sa sto imena“ – rekla mu je Magi strogo – „ja sam ovde starija, je l’?“ On je demonstrativno otišao u kuhinju. Magi je pošla za njim. Vratila se posle desetak minuta i rekla Bojanu: „Naravno da ćeš to poneti sa sobom u Valjevo kad već mene nisi uspeo da odvedeš odavde. Izvini se svojima, izvini i ti. Ipak, ja ne mogu bez Beograda ni dan, je li.” Zauzvrat, Bojan joj je poklonio bedž EKV-a koji je našao na Milanovom grobu. Odmah ga je stavila na odeću koju je tog trenutka imala na sebi. Kad je podigla glavu, Bojan joj je video suzu u oku. Zabacila je kosu na stranu i pitala: „Da i ja imam nešto od EKV-a, je li?“

36. Musa se vratio pred Novu 2002. godinu. Bilo je hladno u Beogradu, padao je sneg. Zajedno su proveli „najluđu noć“ – koja je bila sve drugo, samo to nije bila. Musa se seća da je u kući u Ulici Koste Glavinića zatekao klasičnu atmosferu malog narkomanskog gnezda. Kontakt između njega i Magi bio se izgubio. „Ona je“ – kaže Musa – „bila otišla daleko.” Ana se vratila u Švajcarsku krajem februara 2002. godine. Pošto je ostao dug od dve neplaćene kirije, Magi je početkom marta morala da se iseli. Otišla je kod Joce Milosavljevića na Vidikovac. Jodna sestra oslobodila joj je sobu. Međutim, vrlo brzo, posle svega nekoliko dana, Jocina majka rekla je u najboljoj nameri nešto što je Margitu uvredilo. Magi je odlučila da pređe kod jednog konceptualnog umetnika, za koga znamo jedino to da se zove Zoran i da je poznatiji u javnosti po svom umetničkom imenu Zid. Živeo je negde na Vračaru. Iako joj je bilo sve gore, u aprilu je putovala s Ateljeom 212 u Sloveniju. Pozorište je 21. aprila gostovalo s predstavom Kaput mrtvog čoveka, za koji je Magi pisala muziku.216 U to vreme, pošto je znala da joj se bliži kraj, pokušala je da proda garažu u Borči i za 216

Beogradska premijera bila je 24. februara 2002. godine. 202

deo novca iznajmi stan na godinu ili dve. Kad je dala cenu po kojoj je kupila garažu, shvatila je da je tada prevarena. U maju se poslednji put videla s Markom Stoimenovom. On je bio u Beogradu na seminaru za osnivanje nevladinih organizacija. Šetali su Beogradom ceo dan. U jednom trenutku zastali su na Kalemegdanu i seli na klupu. Marko je zaspao s glavom u njenom krilu a ona se nekoliko sati nije pomerila da ga ne probudi. Uveče nisu imali gde da prespavaju, pa su otišli u Borču. Marko se seća da je iskustvo bilo „strašno”, a snovi „memljivi”. Na prozoru i na vratima bila su ćebad namesto zavesa. „Sve je smrdelo” – pamti Marko. „Ulazilo je u kosti.” Početkom juna Magi se posvađala s Milanovom majkom. Danica je bila konsternirana kad je dobila poziv da svedoči po Maginoj tužbi protiv PGP-a. Ona je poistovećivala PGP i državu i bilo joj je neshvatljivo da bi neko mogao da tuži državu. Ne znajući za to, Magi je otišla da je poseti. Htela je da zamoli Danicu da joj pomogne: ili da se preseli kod nje ili da joj Danica prepiše Milanova prava da bi imala od čega da živi. Htela je da porazgovaraju i o izdavanju nekih Milanovih snimaka koje joj je on bio ostavio. Ali nije smela da ide sama. Nesrećno se mimoišla s Bojanom Matićem, pa je na kraju otišla sa Aleksandrom Ilićem. Po Ilićevoj verziji, Danica ju je dočekala hladno. „Brukaš me na svakom koraku“ – rekla je Margiti prekorno. Magi je plakala. Rekla je da nije imala nameru nikoga da bruka. Pokušala je da objasni: „Znam da ste navikli da slušate šta vam se kaže, ali Milan i ja smo bili drugačiji i nikada nismo dozvoljavali da neko drugi razmišlja umesto nas.“ Danica ju je ljutito prekinula: „A vi, da ste slušali roditelje, sve bi bilo drugačije.“ Toliko je čuo Ilić.217 Ostatak razgovora, koji se dogodio iza zatvorenih vrata, bez Ilića, Magi je ispričala Matiću. „Hoćeš da kažeš da će to tebi lično da pomogne ako ti dam?“ – pitala je Danica direktno. Magi je odmahnula glavom. Danica je nastavila nemilosrdno: „Vidiš li, Magi, da te svi koriste da bi zaradili na tebi, a vode te u smrt?“218 Magi se izvinila zbog uznemiravanja, izašla iz sobe i rekla Iliću: „Idemo.“

37. Tih dana otišla je na ručak kod Lilike Petrović. Lilika, još u šoku od pojave nekog Maginog pratioca na njenim vratima osamdesetih godina, uvek je sa strahom zagledala Magina okruženja. „Bojala sam se tih pratilaca” – rekla je Živojnovu – „nisam znala da li su agresivni ili ne.“ Lilika bi skuvala ručak za petoro, onda bi njih dve ručale i Lilika bi 217

Vrati unatrag, str. 287.

218

Bojan Matić kaže da se Danica kasnije kajala što tada nije ispunila Maginu želju. U godinama pred smrt počela je da veruje u ono što je čula od mnogih – da je Margita mogla da produži život da je imala novca da se održava kvalitetnom drogom. 203

joj spakovala ostatak da „podeli s drugovima”. Videla je da Magi nedovoljno održava ličnu higijenu, pa joj je jednom krišom tutnula u torbu sapun. Magi je govorila Liliki da želi da se sredi, a Lilika se nervirala što ne može da joj pomogne oko toga – imala je skromnu penziju prosvetnog radnika koju je dopunjavala davanjem časova klavira. A opet, kako pomoći nekome ko se nikad ne žali i nikada ne traži ništa?219 U junu je Magi otišla na godišnjicu mature. „Isto kao što smo nekad bili fascinirani njenom pojavom, tako smo tad bili šokirani” – seća se arhitekta Draško Minić. „U uglu sale bio je pijanino. U jednom trenutku Magi je podigla poklopac i zasvirala. Dok je svirala, mi smo razgovarali kako da joj pomognemo. Bilo je jasno da joj je pomoć neophodna.” Neka konkretna pomoć školskih drugova, međutim, nije usledila, to bi trebalo reći. Ako su i hteli da pomognu, bili su spori. Mada, trebalo bi kazati i to da je bilo kasno. Zdravlje joj se tih dana naglo pogoršalo. Žalila se na jake glavobolje i oslabljen vid. Hodala je sve teže i sve češće se oslanjala na bilo šta: zid, saobraćajni znak, parkirane automobile, prolaznike. Stalno je padala a da se toga posle nije sećala. Lekove – koje joj je savetovao doktor Ranin sa Infektivne klinike – nije htela da uzima. Navodila je primer pevača Fredija Merkjurija: imao je sav novac ovog sveta za sve moguće skupe terapije a ništa mu nije pomoglo. Ali zašto nije htela nikakvu terapiju protiv epilepsije, mada su napadi u tom periodu bili učestali a efikasnih lekova je bilo – to je ostala njena tajna. Zato je nekontrolisano pila trodon. Nalazila se najmanje jednom nedeljno sa Aleksandrom Ilićem, koji joj je davao novac od prodatih diskova Ekatarine Velike. Nešto novca davao joj je i Todor Jovanović, tvorac preparata za podizanje imuniteta. Osim novca (on je to zvao „mesečnom platom“), dobijala je i dve tegle preparata nedeljno. Kad je poslednji put išla kod Jovanovića po „platu“, jedna tegla preparata za imunitet ispala joj je iz ruke i razbila se. Više nije bila sigurna ni sa rukama. Sve češće se događalo da zaspi usred razgovora ili da odgovori na pitanje koje joj uopšte nije bilo postavljeno. I glas joj se bio izobličio, postajao je nekako dečji. U jednom trenutku sasvim je izgubila apetit i počela naglo da slabi. U drugoj polovini jula imala je svega četrdeset kilograma. Uprkos tome, hodala je po gradu, gubila se, padala i ustajala. Već nije videla gotovo ništa. Jednog dana u junu pala je u tramvaju, a ljudi su se samo sklonili od nje. Pomogla joj je pevačica Aleksandra Petrušić, ona se zatekla u tramvaju i prišla da vidi šta se dogodilo. Magi se toga uopšte nije sećala. Jednog prepodneva srela se sa Žikom Milenkovićem, članom Instruktora i Baba. Poljubila ga je u obraz, a on ni danas ne može da oprosti sebi što se tog jutra nije obrijao. Kad je pak srela jednog tada popularnog pevača u šetnji s ćerkom, devojčica se odvojila od oca i privila uz Magi. Pevač je zgrabio dete i žurno se udaljio.

219

Iz intervjua Miroslave Petrović Lilike sa Miloradom Živojnovom. 204

38. U to vreme ponovo je stanovala kod Andreja i njegove devojke Tane na Crvenom krstu. Kod njih je 24. jula imala jak epileptični napad. Zgroženi onim što su videli, Andrej i Tana spakovali su Magine stvari i predveče je izbacili napolje. Pozvali su Hitnu pomoć da je odveze. Adresa s koje su je pokupili glasila je: Ulica vojvode Petka broj 10. Hitna pomoć ju je odvezla u Specijalnu bolnicu za bolesti zavisnosti, u Ulici Teodora Drajzera. Tamo su odbili da je prime. Uputili su je na Kliniku za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Taman kad je stigla na red za pregled, Ilić ju je pozvao telefonom. Magi ga je zamolila da pozove za pola sata. Kad je Ilić ponovo pozvao, broj je bio nedostupan. U Lazi su konstatovali dijagnozu F19.2, koja se vodi kao „duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom više psihoaktivnih supstanci i drugih droga – sindrom zavisnosti”. Tako to naziva medicinska birokratija. U praksi, nisu imali razloga da je zadrže. Ona im je rekla da nema kud da ide. Po uhodanoj proceduri, oni su pozvali Hitnu pomoć da je odveze u Prihvatilište za odrasla i stara lica na Voždovcu. Tamo je stigla posle ponoći 25. jula. Imala je sa sobom ranac. Od dokumenata je imala pasoš i štednu knjižicu Poštanske štedionice otvorenu 17. jula, na kojoj je bio samo osnovni ulog od 50 dinara. Imala je kod sebe i 170 dinara gotovine.220 Mobilni telefon nije imala.221 U Prihvatilištu su zapisali da je bila „konfuzna, ali je davala osnovne podatke o sebi“. Rekla je da živi u iznajmljenom stanu u Krušedolskoj ulici na Vračaru, ali da „tamo nije bila pet dana“. Ujutru ju je pregledao lekar. Pitao ju je za rane i kraste koje je imala od kolena naniže. Ona je rekla da je to „od rokanja“. Po svemu, izgleda da su to bile rane koje su se otvarale kao posledica side. MUP je 1. avgusta obavestio Prihvatilište da je Margita prijavljena u Ulici Radojke Lakić 20, pa je Prihvatilište poslalo dopis Centru za socijalni rad Opštine Zvezdara. Tadašnji upravnik Dragan Grinvald procenio je da Magi nije sposobna da napušta ustanovu. Bila je mirna i sve odsutnija. Grinvald je pokušao da je podigne tako što ju je molio da mu nešto nacrta. Ona je uzela flomaster i hartiju i nacrtala tri crteža: ranjeno srce, put koji je prohodan samo prema grobu i dušu koja se odvaja od mrtvog tela i 220

Magine stvari i dalje se nalaze u Prihvatilištu. Direktor Prihvatilišta Prvoslav Nikolić kaže da će ih „predati Arhivu grada Beograda“ kad „za to dođe vreme“. U Maginom dosijeu nalazi se i pesma napisana rukom, koju su neki mediji reklamirali kao „Maginu poslednju pesmu“, ali pesma nije ispisana Maginim rukopisom. 221

Te večeri Magin mobilni telefon je nestao. Marko Stoimenov je uporno zvao svakog dana, ali je stalno dobijao informaciju da „korisnik nije dostupan“. Onda se na jedan poziv iznenada javila nepoznata devojčica koja je objasnila da je njen otac kupio telefon i karticu „na buvljaku“. 205

uspravlja. Iz toga se moglo videti da je bila potpuno svesna da je krenula na poslednji put, ali da je bila mirna jer je verovala da će se posle smrti ponovo uspraviti. Bila se predala. Posle nekog vremena, ne zna se kad je to tačno bilo, ekipa Studija B radila je prilog iz Prihvatilišta i snimatelju se učinilo da je u jednom krevetu video Magi. Pozvao je novinarku Jadranku Janković Nešić da joj to kaže. Jadranka je odmah otišla tamo. Magi je bila gotovo potpuno slepa i praktično nepokretna i, mada su se Jadranka i ona poznavale godinama, nije je prepoznala po glasu. Jadranka je pozvala Sašu Ilica, koji je otišao da je obiđe. Upravnik je bio neljubazan prema njemu jer je mislio da je Ilić njen diler. Posle nekoliko dana, kad je Ilić ponovo otišao, krevet je bio prazan.222 Da li se pročulo da je Magi u Prihvatilištu pa su svi hteli da je snime, ili je zavladala manija snimanja Prihvatilišta, tek – dan ili dva posle Studija B, na lice mesta stigla je i ekipa RTS-a. Bojan Matić je gledao reportažu u Valjevu i u jednom krevetu uočio Magi. Odmah je pozvao Marka Stoimenova. Marko je sledećeg jutra krenuo iz Surdulice u Beograd. U Prihvatilištu su mu rekli da ne znaju gde je Magi. Marko je mislio da ga lažu, ali nije bilo tako. U stvari, ni njima nije bilo sasvim jasno šta se tačno dogodilo. Ujutru 23. avgusta osoblje Prihvatilišta našlo je da Margita ima visoku temperaturu. Pozvali su Hitnu pomoć, koja ju je odvezla u Urgentni centar. Tamo ju je pregledao hirurg. Jedan od dežurnih lekara prepoznao ju je i uputio na Kliniku za infektivne i tropske bolesti. Bilo bi logično da ju je Hitna pomoć potom prevezla iz Urgentnog centra na Kliniku. Međutim, na Klinici se vodi da je 23. avgusta nađena na ulici u nesvesnom stanju. Iz Prihvatilišta su 26. avgusta zvali Urgentni centar da pitaju šta je s njom. Dobili su informaciju da „nije na spisku ležećih pacijenata“.

39. Zapisano je da je na prijemu na Infektivnu kliniku bila „objektivno poremećene svesti“, somnolentna, konfuzna, s „duplim slikama“. Neurološki nalaz utvrdio je da joj je desna strana „življa“ od leve. Pokazivala je simptome koji bi mogli ukazati na upalu moždanog tkiva. U tom času nosila je u sebi sidu, epilepsiju i toksoplazmozu. Da nije imala sidu, možda toksoplazmozu ne bi ni osetila. To je, u stvari, bolest životinja koju je pokupila od mačaka dok je boravila na Senjaku. Neke žene čuju da su zaražene tek kad ostanu u drugom stanju pa najednom pobace. Kod nekih se sve reši kutijom rovanicina. Kod obolelih od side, bolest je smrtonosna. Na snimku načinjenom

222

Vrati unatrag, str. 300. 206

nekoliko dana kasnije, utvrđena su znatna oštećenja moždanog tkiva. Počela je da prima terapiju. Lidija Nikolić, Joca Milosavljević, Milica Simonović i Iva kojoj ne znamo prezime našli su je na Klinici nekoliko dana pošto je primljena. Zatekli su je nesvesnu, zakačenu na infuziju. Dolazili su svakodnevno, prali je i presvlačili. Nije mogla ništa da jede. Povremeno bi s teškom mukom promrmljala „vode“, tako što bi podelila reč na dva sloga. Gurali su joj kašičicu između slepljenih usana. Uzela bi svega nekoliko kapi. Tek 4. septembra administrativno osoblje Klinike obavestilo je Prihvatilište da se Margita Stefanović „već nekoliko dana nalazi kod njih“. Dva dana kasnije, Centar za socijalni rad Zvezdare javio je Prihvatilištu da se „ne zna koliko će tačno Margita Stefanović ostati na Klinici“ i predložio Prihvatilištu „raskid ugovora“, s tim da se on ponovo zaključi ako se Margita vrati u Prihvatilište. Posle toga u Prihvatilištu je doneto rešenje da se Margita „otpusti iz Prihvatilišta“, s tim da se „ponovo primi ako se za to ukaže potreba“. Ali nije bilo ništa od toga. Četrnaestog septembra Magino stanje se pogoršalo. Ponovo je dobila visoku temperaturu. Odneli su je na snimanje pluća i našli bronhopneumoniju. Svaka komunikacija s njom bila je sasvim otežana. Bila je neprekidno zakačena na infuziju. Šesnaestog septembra ušla je u komu. Skinuta je sa infuzije. U toku noći sedamnaestog na osamnaesti došlo je do razvoja znakova respiratorne insufkijencije. Prestajala je da diše. Onda je srce naprosto stalo.223 Osamnaestog septembra, u vreme određeno za posete, došli su Joca, Milica i Iva. Kad je nisu našli u krevetu, otišli su da se raspitaju. Rekli su im da je na jutarnjoj viziti, obavljenoj u sedam i pedeset, konstatovana smrt Margite Stefanović sa VI odeljenja. Kad je tačno umrla, ne zna se. Ne rade se obdukcije obolelih od side.

40. Birokratija je malo pravila probleme jer Magi nije imala nikakva dokumenta – njen pasoš bio je ostao u Prihvatilištu, ali niko se toga nije setio. Ali brzo se sve složilo. Lidija je obavila to što je imalo da se obavi. Izjavila je da preuzima svaku odgovornost i bolnica je to prihvatila. Lidija je uzela potvrdu o smrti i otpusnu listu iz bolnice i, onda, izvod iz matične knjige umrlih iz opštine. Onda je sve četvoro krenulo u akciju – Lidija, Milica, Iva i Joca. Milica je vozila. Nisu se odvajali jedno od drugog da ne bi ostali prepušteni sami sebi i svojim mislima. Bilo je još mnogo posla. U garderobi Sava centra Milica je ostavila poruku za Cveleta: Umrla je

223

Dokument Klinike u: Osećanja. O. Sećanja., str. 405. 207

Magi. Trebalo je još napisati nešto i odneti u RTS, u Tanjug, na radio. Pa moliti tamo jer svi gledaju s podozrenjem, jer niko ne želi da čuje da je Magi umrla. I dati čitulju u novine. I onda još štampati osmrtnice i polepiti ih na zgradi RTS-a, Ateljea 212, u Albanskoj, u Smiljanićevoj. Ali nije još bilo jasno ko će platiti troškove sahrane. Lidija je pozvala Tošu Jovića, komšiju iz Albanske, koji je još radio na RTS-u. Dobri Jović obećao je da će se on lično izboriti da RTS plati sahranu, ako ne zbog nje same, a ono zbog Ravasijevih zasluga. Onda se javio Cvele i rekao da Atelje 212 preuzima sve troškove na sebe. Valjalo je još otići do kapele u Višegradskoj i identifikovati je, pa onda zamoliti gospođu Miru iz kapele da se pobrine za grobno mesto 598 na Novom bežanijskom groblju.224 Hteli su još da jave Marku Stoimenovu, ali niko nije imao broj njegovog telefona u Surdulici. Ali, dobro, znali su, već će mu neko javiti. Trebalo je još kupiti novine sutradan i uveriti se da je Magi zaista mrtva. I to je bilo to. Činilo se da su samo tri smrti u sećanju živih bile tako šokantne: smrt Josipa Broza, smrt Jugoslavije i smrt Margite Stefanović.

41. Bio je 21. septembar 2002. godine, Mala Gospojina, dan kada je rođen Milan Mladenović. Poslednji sastanak s Magi bio je zakazan na Novom bežanijskom groblju u 13 časova. Kad je povorka krenula prema parceli 24, videlo se da nema mnogo ljudi. Od onih koji su došli, više su upadali u oči oni koji nisu. Bili su Lidija, Deša, Rakac, Marko, Đule, Jaca, Cane, Anton, Sale, Banana, Sandra, Joca, Peca, Biljana. Neki među njima unezvereni, neki našminkani – ako bi se pojavila neka TV kamera. Ali nijedna kamera nije došla. Neki od nas videli su u odsjaju Margitinog kovčega sopstvenu sudbinu, neki su pokušali da pobegnu, srećni što smrt nije prelazna bolest kao sida, nekima je komad njih samih ostao zauvek tamo, tog dana u tom trenutku kad je Jaca požurivala Đuleta da ubaci ružu dok zemlja još nije sasvim zatrpala sanduk, koji minut pre kraja. Bili smo užasnuti što znamo da je tamo i srećni što je konačno mirna. Znali smo da je takva njena smrt večni poraz svih nas. Nismo smeli da pustimo da tako ode neko ko je tako poseban. To su Božji ljudi, takvi neki kao Margita. Verovali smo da će je tamo dočekati Sveta Petka i da će joj biti dobro. Oni koji veruju u raj i pakao opredeljivali su se lako. Oni koji ne veruju bili su na mukama.

224

Osećanja. O. Sećanja., str. 407. 208

Izgledalo je kao da ona sama želi da se sve što pre završi i da konačno na svaki način ode. I bila je ljuta na sve nas, i na nas koji smo došli i na one koji nisu. One koji nisu došli bolje je razumela nego što je razumela one koji jesu. „Šta je“ – kao da je zahinjala glavom da se poluokrene toliko da joj se može uhvatiti prezrivi pogled tih ogromnih tamnih očiju – „jeste li došli da se uverite da sam konačno stvarno otišla?“ Cvele je držao govor, pevao je hor Crkve pokrova presvete Bogorodice. Kiša je padala. Onda smo popili po rakiju, Magi za pokoj duše. U stvari, nama samima za spokoj duše. Ali nama koji smo tog dana bili tamo nema spokoja.

209

Zaključak

Margita Stefanović Magi (1959-2002)

Kako su mu bili zaprečeni putevi ka savršenstvu, krenuo je ka dnu, do krajnjih mogućnosti Sudbine, tamo gde je ona najteža.225

225

(Nečiji) citat iz dnevnika Margite Stefanović, Osećanja. O. Sećanja., str. 83. 210

Margita Stefanović Magi rođena je u Beogradu, tada glavnom gradu Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 1. aprila 1959. godine, pola sata iza podneva. Otac Slavoljub Stefanović Ravasi bio je pozorišni i televizijski reditelj, majka Desanka bila je nezaposlena učiteljica. Margita je završila Srednju muzičku školu „Josip Slavenski“ u Beogradu (1976) i Osmu beogradsku gimnaziju (1977). Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu (1984). Najpoznatija je u javnosti po radu sa rock grupom Katarina II/Ekatarina Velika (1982-1994), s kojom je komponovala, pisala stihove i svirala klavijature na sedam studijskih albuma i više od šest stotina koncerata širom SFRJ, uz nekoliko nastupa u inostranstvu. Bila je, takođe, članica sastava EQV, Karlowy Vary, Kurajberi i The Glissers. Sarađivala je s brojnim rock grupama (Električni orgazam, Parni valjak, Ritam s ovoga svijeta, Direktori, Del Arno Band, i drugim). Napisala je muziku za pet televizijskih filmova i najmanje četiri pozorišne predstave. Umrla je 18. septembra 2002. godine na Infektivnoj klinici u Beogradu od toksoplazmoze. Smrt je došla kao posledica side. To bi bio enciklopedijski pristup. On je, naravno, uvek nepodnošljivo nepravedan. Šta bi svaka enciklopedija morala još da zna o Margiti Stefanović? Šta reći onima koji nisu imali tu sreću da je upoznaju? Kako je opisati? Kako je objasniti? Kako definisati tu tragediju i to mučeništvo? Šta se, u stvari, dogodilo?

*** Magi je bila jedna od najlepših Beograđanki svog vremena. Bila je nekako drugačije lepa. Poznata po tome da nije lagala svoju lepotu korekcijama, bila je stvarno lepa. Bila je tinejdžerski san mnogih od nas. Ne samo zato što je bila tako lepa, nego i zato što je izgledala nedostižna. Ivan Ranković Rakac reći će da je Magi bila „devojka koja je plenila na sve načine – i kao žena, i kao drugar, i kao muzičar. Bila je lepa, zgodna, duhovita, inteligentna, talentovana“. Rakac veruje „da je ceo grad bio zaljubljen u nju“.

211

I ne samo grad u kojem se rodila i u kojem je živela nego i drugi gradovi u koje je dolazila da svira s Ekatarinom Velikom. Ivan Fece Firči ispričaće da ih je svuda, gde god bi došli da sviraju, dočekivala lokalna intelektualna elita. Bend je mislio da je ta elita dolazila da čeka sve njih. U stvari, dolazila je da upozna Magi. „Pobro i ja smo čekali koncert ispred Morače226, a ona je stajala u zelenoj haljini i ljutila se na organizatore koji su otkazali nastup“ – pisao je Željko Milović u svojim sećanjima na Margitu. „Sav je muški svijet zurio u nju, bila je laka i lepršava, nježna i odlučna u isto vrijeme, odraz naših vlažnih pubertetskih snova.“227 Na pitanje kako najradije pamti Magi, Jadranka Janković Nešić reći će da „neke žene u životu budu jako lepe kad im se dese lepe stvari – kad rode bebu, kad nađu pravi posao, kad se udaju za ljubav svog života. Margita je bila najlepša kad svira.“ Vladimir Jakšić Musa upoznao ju je u studiju Enca Lesića. „Bila je drugačija, samim tim zanimljiva, pomalo misteriozna, puna samopouzdanja i jedne gotovo aristokratske kulture.“ Za Dušana Gođevca bila je „jedinstven doživljaj, ni sa čim uporediv“. Za Vasu Zelenog bila je najbolja riba na svetu. Za Malcolma Muharema bila je heroina jednog vremena. Kad se pogleda na prvu loptu, to bi mogla da bude i igra reći. Šta se, dakle, dogodilo s heroinom jednog vremena? Svi znamo da se dogodio heroin. Ali da li je heroin bio i početak i kraj? Samo početak? Samo epilog?

*** Magina tragedija vuče koren iz porodice. To je bila klasična jugoslovenska patrijarhalna porodica stabilne srednje klase tog vremena. Otac je bio iz Čačka, majka je bila Kosovarka, oboje Srbi poreklom iz Crne Gore. Otac je radio, družio se, pio, imao ljubavnicu i zaseban krevet, majka je ostala kod kuće, čekala muža i podizala Magi kako je znala i umela. Dve stvari obeležile su Magin život još od detinjstva: težak, neobično dubok i neuravnotežen odnos s majkom i epilepsija. Od to dvoje, činilo se da je epilepsija bila manje zlo. Od četvrte ili pete godine, posle upale čeonog režnja, Magi je bolovala od epilepsije i sve do smrti nije lečena. Napadi su bili relativno retki, ali ostale su stalne i jake glavobolje. Odnos s majkom razvijao se pak u velikom međusobnom nerazumevanju. U današnjem gledanju na stvari, Magi je bila zlostavljano dete. Prošla je torturu dece srednje klase, čestu u Beogradu u to vreme: biti uvek prvi i najbolji, po svaku cenu. Magi 226

Sportska hala u Titogradu (danas Podgorici) u kojoj su se održavali i koncerti. Milovićeva beleška odnosi se na 15. maj 1988. godine. 227

Ti dani, te godine. 212

jeste bila prva i najbolja, no uprkos tome izlagana je stalnim psihičkim pritiscima i batinama. Ne znamo da li je otac bio upućen u to. Iz nerešenih odnosa u porodici Magi je iznela nesigurnost koja je učinila da se ceo njen život razvije i završi kao sistem naoko čudnih, veoma zamršenih, u suštini pogrešnih odluka. Među njima se dve mogu jasno izdvojiti: odluka da ne potraži stručnu pomoć u svim fazama života i odluka da brigu o sebi prepusti heroinu. Majka je kriva zbog činjenja, otac zbog nečinjenja. Epilog ove dve krivice je treća, Magina krivica što je rasla u neprekidnom dubokom neskladu između osećanja poniženja i superiornosti. Očeva greška je tim veća što je Magi svoje sklonosti ka umetnosti, hedonizmu i zavisništvu povukla na njega.

*** U detinjstvu je bila sputavana u svemu, osim u izučavanju muzike. Sputavana je, čak, u fizičkom razvoju. Od časa kad je počela da svira klavir, imala je zabranu fizičkih aktivnosti jer je majka htela da joj sačuva prste od povreda. Magi je mogla samo da pliva, svega dve sedmice godišnje. U pubertetu je prerano upoznala loše strane ljubavi – posesivnost i ljubomoru, pre svega – a to su emocije koje je donela od kuće. Kompleks nedovoljno kvalitetne osobe – koji joj je usadila majka – doneo joj je potrebu za neprekidnom pažnjom. Tokom godina kod nje se razvila potreba za muškarcem sa osobinama alfa mužjaka – što joj je, takođe, nedostajalo kod kuće. Tako je pokušavala da uspostavi ravnotežu prema odnosu s majkom. Muzika joj je išla neobično lako. Imala je apsolutan sluh, što je značilo da čuje drugačije od drugih ljudi. Brzo je shvatala, pa je ostalo da to što je celim bićem upijala od prvog dana još samo razvija onoliko daleko koliko bi sama htela. Predviđana joj je blistava karijera pijanistkinje. Izgledalo je da je muzika jedino mesto gde je mogla da bude onakva kakva je uistinu bila: radoznala, duboka, energična, temperamentna, opuštena. Nasuprot jedne situacije koja je kod nje razvijala osećaj ništavnosti, u muzici je stajao osećaj u kom je bila sve. Dok je bila samo u muzici, osećala se kao u kolevci. Ali kad bi izašla iz kolevke, ne bi znala šta bi sa ogromnim, strašnim svetom oko nje. Takva je bila u sedmoj godini, takvu ju je Vladimir Stojić video u trideset sedmoj. Takva je ostala do kraja. Bila je uvek najbolji đak u svojoj generaciji. Tokom školovanja u osnovnoj školi i gimnaziji imala je same petice. Tokom svog muzičkog obrazovanja takođe je nagrađena najvišim ocenama. Uz paralelne obaveze u dvema školama pročitala je važne knjige, upoznala velike filmove i čula raznu muziku svog vremena. Govorila je tečno engleski jezik i neobično crtala. Bila je beskrajno dobra, razgovorljiva i posvećena. Niko nije mogao biti bolji prijatelj od nje. Beograd je izrodio malo takve dece, ali takvu decu mogao je izroditi samo Beograd.

213

*** Ali Beograd je uvek bio samo Beograd, ništa više nego odsjaj provincije u svetlima velegrada. U šezdesetim i sedamdesetim godinama dvadesetog veka Beograd je više nego ikad u istoriji živeo dvostrukim životom: jedan život odvijao se u javnosti, drugi unutar zidova. Dvostrukim životom živeli su i Magini roditelji, dvostrukim životom živela je i ona. To je osobina koju su joj roditelji razvijali od detinjstva. Magina epilepsija oduvek se krila, čak i od nastavnice klavira. Šta bi bilo da je Magi imala napad na času, a da je Liliku Petrović uhvatila panika, na to niko nije mislio. Magi je rano naučila da ne razgovara, nego da krije. Prvu podelu na svetove napravila je u detinjstvu: podelila je krug svog života na deo u kom je dominantna majka i deo u kom je dominantna muzika. Kad joj je muzika oduzeta, svet se podelio na deo kojim je i dalje upravljala majka i deo kojim je upravljao inat majci. Kad je majka umrla, Magi se našla u čudu što izvan toga što je u inat napravila majci više nije bilo ničega. Do majčine smrti svet droge i svet bez droge donekle su komunicirali i živeli u kakvoj-takvoj saglasnosti. Od majčine smrti do Magine smrti ta dva sveta bila su jasno razdvojena. Inat majci prošao je kroz brojne faze otkrivanja i eksperimentisanja samodestrukcijom. Mistične i mračne stvari neodoljivo su je privlačile, hrišćanske vrednosti u tom periodu nisu ostavljale na nju bitnog traga. Ako je mogla, išla je do kraja ne mareći za posledice, ali je onda negirala da one postoje. Već u pubertetu naučila je da se ne kaje – i tako je savetovala drugima. Kako bi rekao njen školski drug Vlada Aleksić, već od srednje škole Magi je bila, u stvari, „devojka iz neke priče o doktoru Džekilu i mister Hajdu“.

*** Magi je imala različita objašnjenja za svoje potrebe za drogama. Pretpostavka je da je prvi put posegla za opijatima da pokuša da umanji glavobolje. Potom je heroin postao povremena uteha, ali i bekstvo od uznemirujućih misli koje su se u njoj beskrajno međusobno tukle, neprekidno se vrteći ukrug. Ključni trenutak njenog preobraćanja dogodio se leta 1977. godine, kad je u mesec ili dva ostala bez čoveka koji joj je bio ljubavna fiksacija, bez čoveka koji joj je bio umetnička fiksacija i bez studija muzike. Muzika joj je mogla nadoknaditi druge gubitke, ali bez muzike sav njen dotadašnji razvoj posve je obesmišljen. Majka ju je sasvim dala muzici i onda joj oduzela muziku. Tako monstruozan čin morao je da ostavi ozbiljne posledice. U razgovoru sa Brankicom Grgić, jednom od retkih koje je vodila o toj temi, Magi je rekla da je heroin za nju beg od svega, odbrana od spoljnog sveta, način na koji se isključivala. Heroin, u početku zamišljen kao bekstvo, s vremenom je počeo da izgleda kao izlaz.

214

Ko zna, možda joj je heroin u tom času, 1977. godine, sačuvao život? U takvim lomovima kakav je bio njen, samoubistvo često izgleda kao dobar izbor. Opet, ako se tada nije ubila, svesno je tog časa ušla u neku vrstu produženog samoubistva. Kao da joj se metak u slepoočnicu činio previše lakim načinom. Kao da je rekla: „Ubiću se polako, natenane.“ Kao da je bilo nekog meraka u tome. Magi je volela reč merak.

*** U znak zahvalnosti, život joj je dao još jednu šansu. Ipak, arhitektura se pokazala isuviše oholom i lažljivom da bi joj ponudila ishodište koje bi je moglo spasti. Njena istina je bila drugačija. Posle je kao gluvo kuče lutala kroz život. Za muziku je imala apsolutan sluh, ali za život nikakvog sluha nije imala. Madam Piano će tačno reći: „Ona nije bila iz ovog sveta.“ Da li bi je zasnivanje porodice moglo odvojiti od droga? Možda bi. Možda se zato nikada nije upustila u takvu avanturu. Ova druga, s drogama, činila joj se daleko izvesnijom.

*** Kako je izgledao Magin život? Prva misao svakog narkomana kada se probudi jeste da mora da nabavi drogu. Počinje traženje novca, zvanje dilera, održavanje kontakata s drugim narkomanima. Sve drugo podređeno je ritualu koji često ume da se protegne na ceo dan. Narkoman će slagati milion puta i neće se osvrnuti ni kad to počne da se primećuje. Nekome je dovoljna jedna doza dnevno, nekome je potrebno više. Finalni cilj je zadovoljstvo. U jednom trenutku zadovoljstvo se više ne postiže i javlja se duboko nezadovoljstvo. Mozak je promenjen i počinje da se meša u ličnost. Dolaze teške depresije, uznemirenost raste, osećaj nerazumevanja od strane okoline se pojačava. Smatra se da je narkoman spreman apsolutno na sve da bi umirio receptore – pa i da ubije. To se, ipak, ne događa često, ali laž, krađa, pljačka i/ili prostitucija svake vrste nisu neuobičajeni. Moglo bi se lako reći da heroin navodi čoveka na neke od životinjskih oblika ponašanja. Da li je i Magi bila takva? Bila je. Možda sa malo više dostojanstva nego neko ko ga nije nikad imao, ali – bila je. Heroin nije zainteresovan za zasluge u životu koji nije na heroinu. Međutim, kao za prokletstvo, heroin upropasti ličnost, ali ne utiče negativno na prirodnu inteligenciju. Sve drogiranje nikad nije dovelo Magi u situaciju da ne razume muziku. Opet, dovelo ju je u situaciju da izgubi ličnost. To je stanje kad misao o slobodi ostane zatočena u telu kojim vlada droga. Tad više nema slobode, nema ličnosti, nema ničeg – samo diler, novac, odlazak na šemu, povratak, kuvanje, ubrizgavanje, iščekivanje osećaja euforije. Strah od toga da se diler neće javiti, strah da neće dati na ler, 215

strah od murije, strah da će droga biti loša, strah da će euforija izostati. Onda se sve to ponavlja. U danu koji traje dvadeset četiri sata ne preostaje mnogo vremena za život izvan droge. Droga je svrha, cilj, razlog. Droga je bila Magin izbor. Sama je odabrala svoju sudbinu. Da li je uopšte mogla da se izvuče? Pravo je pitanje da li je htela. Sve izgleda da nije. „Ako ćeš da pokušaš“ – tako je savetovao Bukovski – „idi do kraja, inače nemoj ni počinjati.“ Magi je otišla do kraja. Neki ljudi sa manjim problemima prošli su gore nego ona, mnogi su se izvukli s većim problemima od njenih. Ako su se izvukli, to je bilo zato što su razgovarali o sebi. Magi nije razgovarala o sebi. Magi nije radila na svojim emocijama. Traumatizovana u najvažnijim periodima svog razvoja, razgovorom bi stekla šansu da radi na svojoj ličnosti. Međutim, izgledalo je kao da se namerno odala heroinu baš zato da ne razgovara. Zato su s vremenom njeni problemi postajali samo veći, a ona do kraja života nije razumela da je svaki problem koji je imala manji od problema koje joj je napravio heroin. Neke njene postupke možemo i moramo objasniti epilepsijom, neke heroinom. Neke postupke Magi pak duguje svojim okultnim eksperimentima, koje je obavljala kao članica Reda OTO. Na ovaj ili onaj način, to je trajalo sve dok se nije krstila, 1995. godine. Srđan Gojković Gile reći će da je Margiti, između ostalog, „udarila slava u glavu“. Svakako da tu ima istine. Međutim, pre će biti da – tako nesigurna kakva je bila – nije znala šta će sa svojom slavom.

2. Svakom od nas život je potraga za nečim čemu stremimo. Magin život obeležile su dve potrage: potraga za muzikom i potraga za parom. Nije imala sreće ni u jednom ni u drugom.

*** Muzike koju su drugi čuli glasnije od nje bilo je dovoljno. Muzike koju je ona čula glasnije nego što su je čuli ljudi oko nje – ili muzike koju niko nije čuo sem nje – bilo je malo. Ona je želela neku drugu muziku, Ekatarina Velika bila je sreća u nesreći koja ju je snašla kada je ostala bez te neke druge muzike, koju je ona doživljavala kao svoju. Ekatarina Velika je tuga žene koja je tuđom voljom ostala bez svoje muzike. U Maginom vremenu bilo je malo žena kojima je rock’n’roll bio smisao i/ili način života. Slađana Milošević, Anja Rupel i Nina Sever iz grupe Videosex, Tanja Jovićević iz Oktobra 1864, Snežana Mišković, Marina Perazić, Magi. Sve su one na svoj način bile lepe, kreativne i drugačije jedna od druge, ali Magi je uvek bila nešto posebno. Ono što je za sve njih bio iskren napor, za nju je bila rutina. Ako se neko pita zašto nikad nije 216

poželela da ode preko te rutine, to je zato da ne bi ugrozila Ekatarinu Veliku. Ekatarina Velika bila je njen veliki kompromis. Kad ga je već napravila, držala ga se grčevito. Posvetila mu se u potpunosti i dala mu više energije nego što je i sama imala. Kasnije, kad Ekatarine Velike više nije bilo, ona više nije imala snage za nešto u čemu ne bi bilo kompromisa. Kad se sve sabere, Magi je lično možda najviše dala kroz EQV. Izvan klasične muzike, EQV je Magin najmanji muzički kompromis. Šteta je što taj projekat nije nastavljen, možda bi joj poslednje godine života učinio lakšim.

*** Ekatarina Velika je nastala i opstala kao Magina osveta majci zato što joj je nametnula visoke standarde, a onda joj nije dozvolila da ih ispuni. Magi je otišla u potpunu kontru i tamo ispunila sve standarde koje je sama sebi postavila. Izgledalo je kao da se Ekatarinom Velikom izrugnula majci. Posle toga nisu govorile. Ekatarina Velika je pretposlednji čin Magine drame s majkom. U poslednjem, Magi je rekla da se pomirila s majkom pred njenu smrt, ali postoji ozbiljan svedok koji tvrdi da to nije tačno. EKV je bila netipičan balkanski proizvod. Neki tipičniji balkanski proizvodi, zanimljivo, nisu opstali. Međutim, muzika EKV-a isuviše duguje stranim uzorima i nije prepoznata izvan jezika na kom je pevana. Ona se nije razvijala i ostala je zatvorena u svoju žanrovsku isključivost. Njihova poetika pak, kad se prevede na drugi jezik, gubi ona značenja i onu snagu koje ima kad je pevana na svom jeziku. Ali, na jeziku na kojem je pevana, ona spada među najviše domete prepoznavanja i neprekidno osvaja nove generacije. To je najpre zato što slavi individualnu emociju u kojoj je svako ponaosob svoj sopstveni Bog, zato što je rodno neodređena i zato što dopušta svakome da u njoj razvije svoj doživljaj stvarnosti. Magi bi to rekla ovako: „Ti osećaš sve što i drugi, samo si ti pojačivač osećanja, kanal samog osećaja.“ Pesme Ekatarine Velike uvek su se uklapale u najrazličitija tumačenja, i uvek je bilo dovoljno mesta za nova. Tako bi Zemlja mogla biti i patriotska pesma, i pesma o tlu, i pesma o međusobnom traženju različitih a sličnih, pa čak i pesma o paklu – što bi moglo biti tumačenje okultista, jednako (ne)kvalitetno kao sva druga. To je ogromna vrednost njihove poetike. Šta je pesnik tačno hteo da kaže – nećemo, u stvari, nikada saznati. Dobro je što je tako. Svaki put kad se krene u analize, kao da jedan komadić te čarolije nepovratno ode. Mogu se, naravno, čuti i priče da Ekatarina Velika ne bi nikad ništa napravila da njeni ključni članovi nisu bih narkomani. „Da se nisu drogirali“ – govore neki „ozbiljni“ ljudi – „ne bi bilo ništa od njih.“ To su neodgovorne priče. Heroin kod Magi nije služio da joj podigne kreativnost, heroin joj je omogućavao elementarno funkcionisanje. Sve drugo su nepotrebne laži „moralno ispravnih ljudi“. Ipak, moralno ispravan čovek ne odnosi se olako prema tuđoj nesreći. 217

*** Koliko je Margita kao muzičar dala Ekatarini Velikoj? Na prvu reč, svako od nas bi lako rekao da je dala mnogo. Možda bi pogrešio. Oni koji bi mogli da se razumeju u to kažu da – kao muzičar – baš naprotiv, nije dala mnogo. U prevodu, Ekatarina Velika tražila je od Magi samo komadić njene muzike. Iz toga bismo lako izvukli zaključak o Maginoj muzičarskoj superiornosti. Da je dala više, to onda ne bi bila Ekatarina Velika, to bilo nešto drugo. Ipak, da smo mogli da biramo između Ekatarine Velike i tog nečeg drugog što je eventualno moglo biti, da li bismo poželeli to drugo? Ovako, nekome danas može da izgleda kao da je Ekatarina Velika bila bend koji je služio samo da kanališe emocije Milana Mladenovića. Teško je reći da se to zlonamerno govori, pre će biti da je reč o neukosti. Milan jeste bio poruka i glas, ali muzika su bili Magi i Bojan Pečar. Poruke Ekatarine Velike bile su više Milanove nego Magine ili Bojanove, ali muzika je bila njena i Bojanova. Zoran Radomirović Švaba čak eksplicitno tvrdi da je suštinu muzike Ekatarine Velike dao upravo Bojan. Razlike između Maginog i Bojanovog pristupa, s jedne, i Milanovog s druge strane mogu se lako uočiti. Album Ljubav komponovan je većinom bez Milana, album Dum dum sasvim je Milanov.228 Ekatarina Velika ostala je i opstala do danas pre svega zbog svoje poetike, ali bez muzike koja ju je iznela i dočarala ta poetika ne bi dospela dalje od knjiga poezije. Od svih, ne samo domaćih, pokušaja da se forma rock kompozicije oplemeni klasičnom muzikom, a da se pritom ne naudi samoj formi, Magin je ispao najbolje. U večnim kompleksima koje imamo prema drugim kulturama, uvek možemo proglasiti nekog da je u tom smislu dao više od Magi, ali pogrešićemo. Ako su neki drugi argumenti za njenu muzičku genijalnost podložni sumnjama, ovaj nesumnjivo stoji. Drugi argument je da nikada nije imala svoj instrument, često je svirala na igračkama, a uvek je imala svoj zvuk. Nikada niko od jugoslovenskih klavijaturista nije imao toliko svoj zvuk kao Magi. Mnogi muzičari želeli su da Magi svira s njima, naročito na pločama. Zvali su je zato što je dobro i drugačije svirala, ali, ipak, pre svega da bi mogli da se druže s njom i da se hvale da im je ona snimila nešto. Nije mogla nikoga da odbije, ali nikome nije dala više od rutine. Očito je, međutim, da je ta njena rutina bila dovoljno dobra za svakoga ko bi potražio njene usluge. Snimala bi odmah, često iz prvog pokušaja, bez ikakvog uživljavanja u muziku, pospremila malo po pesmi, trudila se da bude što manje primećena i odlazila ne zadržavajući se. U tuđoj muzici nikada nije potražila svoju.

***

228

Pa je opet Magi u pesmi Siguran dramatično intervenisala i spasla je od propasti. Valja uporediti demo-snimak bez Magi i finalni snimak posle Magine intervencije. Oba se mogu naći na internetu. 218

U stalnom traganju za alfa mužjakom koji bi mogao pokoriti njene razbacane misli, Magi nije imala naročitog uspeha. U vezama koje bismo mogli nazvati ozbiljnim, ona se češće vezivala za muškarce koji su bili daleko od svih droga. Onu fiksaciju koju je u detinjstvu imala u odnosu na majku prenosila je redom na svoje ljubavne partnere. Kada bi nekog izabrala, imala je potrebu da provodi s njim sve vreme koje je imala. Brojna su svedočanstva o njenim pokušajima stvaranja apsolutne ljubavi. U tim pokušajima nekoliko puta naišla je na ljude za koje je izgledalo da bi je mogli zaslužiti. U svakoj takvoj vezi, međutim, iskazivala je neprekidnu potrebu za afirmacijom. Onda pak kad bi se fokus njenog izabranog makar na momenat okrenuo bilo čemu drugom što bi ona ocenila kao izdaju ili pretnju, menjao bi se i njen fokus i tada bi se vraćala heroinu. Njeni kriterijumi bili su drugačiji i teško je reći kakav je tačno bio njen doživljaj neke situacije. Ako bi ga i opisala drugome, pričala bi različite verzije. Ponekad je svesno govorila neistinu, ponekad ni sama nije bila svesna šta se tačno dogodilo. Teško je reći da li je i koliko želela svoju porodicu i svoju decu. Možda niko od potencijalnih životnih partnera nije ispunio sve preduslove koje je ona u svojim nesigurnostima postavljala. Ali ona u tim vezama nije bila iskrena. Nikome nije rekla za epilepsiju, svakome je govorila da se ne drogira ili da je droga za nju prošlost, minimalizovala je probleme koje je imala s roditeljima. Vladimir Stojić izveo je ovakav zaključak: „Ona je, u stvari, bila ekstremno zatvorena u tim nekim dubokim stvarima. Kad malo bolje razmislim, ona se nikome nije ni poveravala ni za šta.“

*** Tokom svih ovih godina većina fanova bila je posebno zainteresovana za odnos Magi i Milana. On nije do kraja rasvetljen i svi su izgledi da će tako i ostati. Naime, Milan se o tom odnosu nije sasvim izjasnio. Uprkos povremenim nesporazumima, znamo jedino to da je izuzetno poštovao Magi i da mu je bilo naročito stalo do njenog mišljenja o svemu što ga se ticalo. Najzad, umro joj je praktično na rukama. Tanja Jovićević ovako je opisala relaciju između Magi i Milana: „To je bio jedan, u vrlo pozitivnom smislu, specifičan odnos, i poslovan i prijateljski. Ali, pre svega, odavali su energiju kao da su rođeni brat i sestra. To je bila ona vrsta povezanosti koja pokazuje da ne morate s nekim biti svaki dan da biste ga razumeli, da biste telepatijom prizvali njegov telefonski poziv. Tako su oni funkcionisali.“229 Milan je bio možda najvažniji muškarac u Maginom životu. S njegovim značajem mogao se porediti samo značaj njenog oca. U poslednjim godinama Milanovog života izgledalo je da je Magi svoju uobičajenu fiksaciju bila prenela na Milana – naročito otkad je on izrazio želju da nastavi da se bavi muzikom bez nje. Kad je umro, govorila je o njemu kao da je živ. Zašto, onda, nikad nisu postali ljubavni par? Iz Magine vizure, koju 229

„Urbana legenda“, Face HD TV, 11. 11. 2015. 219

je otvorila svom okruženju pred smrt, ona je pokušala više puta, ali ju je Milan, govorila je, odbijao zbog svoje biseksualnosti. Ali, kao i sve drugo što je govorila pred smrt, tako i ovo treba uzeti s rezervom.

3. Koliko je Milanova smrt značila za Magi? Slomila ju je, a ona to nije javno pokazala. U to vreme živela je sa Vladimirom Stojićem i govorila mu da želi da se otarasi droge i počne novi život. Vladimir Stojić razmišlja ovako: „Lako je moguće je da je Milanova smrt srušila tu njenu odlučnost da se batali droga i počne novi život.“ Ipak, da li je ta odlučnost ikada zaista postojala? Ako i jeste – u šta imamo pravo da sumnjamo – ona je svakako bila sve manja kako su oko nje nestajali redom svi koji su joj nešto značili. Milanova smrt načela ju je, ali očeva smrt sasvim ju je dotukla. Ostala je bez poslednjeg uporišta. Od tada, njen život išao je samo nizbrdo. Da li je posle očeve smrti morala da proda najpre stan u Smiljanićevoj, a zatim i stanove koji su ostali iza Smiljanićeve, posle (moguće) pljačke? Po svemu sudeći, morala je. Kad je Milan umro a Ekatarina prestala s radom, Magi više nije imala kakav-takav ali relativno redovan izvor prihoda. Bila je dužna dilerima, te sume su začas narastale na hiljade maraka. Da u jednom trenutku nije prihvatila da vrati dugove prodajom stana, mogla je lako biti unakažena, pa i mrtva. U to vreme, sredinom devedesetih, život u Beogradu nije vredeo mnogo. U poslednjoj fazi života Magi se dosta promenila. Prva i najvažnija promena dogodila se sedam godina pred kraj: napustila je okultizam i izgradila duhovnu vertikalu u skladu sa pravoslavnim hrišćanstvom. Sve je ređe tražila od života više nego što je smela i sve je češće pristajala na mnogo manje nego što bi pristao bilo ko na njenom mestu. S jednakom lakoćom kao što je u prethodnim decenijama umela da dosegne najveće visine, tako je u devedesetim prihvatala najstrašnija poniženja namenjena ljudskom biću. U jednom trenutku primila je na sebe taj krst mučeništva i nosila ga na grudima do kraja. Magino zdravlje dramatično se pogoršalo posle očeve smrti. Epileptični napadi postajali su češći, zato je sve ređe bilo moguće razumeti šta govori. Kad je izgledalo da govori nepovezano jer je možda pod uticajem heroina, uglavnom je to bilo zato što je pre toga imala epileptični napad. Sve je slabije videla i sve je češće padala na ulici a da se toga uopšte ne bi sećala. Ipak, nije odustajala. U tom periodu umela je da živi sa svakim, samo nije mogla da živi sama sa sobom. Govorila je da je sebi „najgore društvo“, zato nije smela da bude sama. A bila je uvek sama. I kad je bila okružena onima koje je volela i kad je bila okružena onima koji su nju voleli. Kao da je oduvek bila sama. „Bila je umorna od života i primitivizma“ – zaključiće

220

Bojan Matić – „okružena samoćom i nerazumevanjem, i stalno novim likovima oko sebe“ jer su je stari napuštali. Ali i dalje je imala taj svoj blag glas, tužne oči i duboku, čistu dušu. „Magi je bila emotivno jako nezrela ličnost“ – dodaće Matić. „Prilazila je ljudima na sebi svojstven način verujući da i oni na isti način prilaze njoj – a nije bilo tako. Davala je svakome ono što ni sama nije imala. Njom je bilo lako manipulisati.” Međutim, njenu dobru dušu lako su prepoznavali svi koji su imali isto tako dobru dušu i uvek je mogla da ima nekoga ko bi joj pružio hranu i utočište. Oni bi je gledali onako kako su je doživljavali – kao ikonu rock’n’rolla, superiorno biće, nekog vrednog svake hvale. Ona je pak osećala da ne može da odgovori tim očekivanjima. Prema takvim ljudima bila je ekstremno zatvorena. Vukla je nelagodu od jednog do drugog mesta i odlazila bez objašnjenja čim bi naišla na nekog iz svog sveta. Taj njen svet bio je u poslednjem periodu sve češće sastavljen od najtežih narkomana. Oni su pak znali sve o njoj. Lakše je razumela i podnosila sebe lošu. Na kraju, čini se kao da je sav njen život bio samo jedna velika borba protiv straha. Ulagala je ogromne napore da pobedi taj strah a on je postajao samo veći. Posle svega činilo se da je u toj borbi heroin bio njen najpouzdaniji saveznik. Nije služila strahu samo kad je služila heroinu. Takav život ne zaslužuje niko, čak ni ako je to lični izbor. Da li se, ipak, pokajala – mada je svima savetovala da se ne kaju? Pred smrt je govorila da ne sme ocu na oči, a to nije mogao govoriti neko ko se ne kaje. Da li je pokajanje došlo prekasno? Za pokajanje nikad nije prekasno, čovek tako ode pomireniji sa samim sobom. Ipak, došlo je prekasno da bi joj spasio život. Od čega se tačno sastojalo to pokajanje, to samo ona zna i dobro je da tako i ostane.

*** „Društvo nije umelo da prepozna Margitine vrednosti jer sâmo ne ume da čita umetničke zagonetke. Ta nepismenost je proizvela nestanak Margitinog stvaralaštva“ – zapisala je Aleksandra Slađana Milošević, i dodala: „Magi je ostavila dve opomene. Jednu umetnicima, da istražuju umetnost kroz palete svetlijih tonova, a drugu društvu, da izoštri pogled uperen u stvaralaštvo. Umetnike moramo ponekad čuvati od njih samih, ne napuštati ih, odbacivati ili nebrigom uništavati.“ Na kraju, Milošević je izrekla i jasnu optužbu: „Margita nije kriva što je snaga umetnosti koju je nosila iscrpla njene životne resurse. Kriva je sredina što nije sprečila njen nestanak.“ Miroslava Lilika Petrović mislila je slično: „Ne mogu da ne budem ogorčena zbog toga što je Magi tako stradala. To ova sredina nije smela da dozvoli.“ Da li smo, dakle, mogli da joj pomognemo? Institucionalno, u tim godinama, ne. Beograd je našao načina da koliko-toliko zbrine svakoga, ali nikada nije imao volje da zbrine one koji su drugačiji. Nigde drugačiji nisu potrebniji nego u Beogradu, a Beograd okreće glavu od njih. Oni koji žele da budu isti ne razumeju one koji su drugačiji. Možda bi se nešto dobro desilo da je Margita pisala 221

ovome ili onome, ali drugačiji ne pišu ovome ili onome. Možda je neko mogao da piše umesto Margite, ali niko to nije uradio. Svako ko je poznavao Zorana Đinđića mogao je da ode kod njega i da ga zamoli da država nešto učini za Margitu. Ipak, niko to nije uradio. Zašto? Zato što smo je se stideli, zato što nismo imali vremena, zato što smo verovali da smo nemoćni, zato što nas je bilo baš briga. Institucije kojima je Magi po definiciji pripadala ponele su se skaradno. Produkcija gramofonskih ploča Radio Televizije Srbije flagrantno ju je pokrala. Radio Televizija Srbije pak trudila se da ništa ne plati jer je u to vreme podrazumevala da je umetnik taj ko treba da izdržava Miloševićev informativni program, a ne da je obrnuto. Za sve reprize emisija zbog kojih je Margitin otac ostavio pola života u toj kući Margita je na godišnjem nivou dobijala deset odsto mesečne plate jedne skromne voditeljke. Na ovim dvema nacionalnim kućama ostaje krivica. Nisu joj mogle spasti život, ali su ga mogle učiniti dostojnijim. Kad su se nacionalne institucije ovako ponele, svaka pomoć morala se svesti na individualnu. Ona, razume se, nije mogla da bude naročita jer niko od ljudi s kojima se družila nije bio imućan. Oni koji su se obogatili izbegavali su je. Neki koji su imali a nisu hteli da daju pravdali su se da bi svaki novac koji bi joj eventualno dali potrošila na drogu. Neki su znali da nema, a pravili se da ne znaju. Neki među njima bili su u ponekim ranijim fazama njeni najbolji drugovi. Ipak, mogla je da računa na smeštaj i skromnu hranu kod dobrih ljudi. Bilo ih je uglavnom dovoljno. Neki novac dobila bi samo od Aleksandra Ilića i Todora Jovanovića. To je, nažalost, bilo sve. A ni ona nije umela da traži. Čekala je da sami pokažemo da smo je dostojni, a nismo to pokazali. Pojedini među nama smirivali su savest tako što su javno govorili da „joj tako i treba kad je sve proćerdala”. Ako je proćerdala, svoje je proćerdala. Niko nije vredan toga da bude njen sudija.

*** Ivan Ranković dao je ovakvo poređenje: „Za Milana mogu da kažem da je živeo i umro dostojanstveno. Za Margitu to ne mogu da kažem.“ Da je mogla da živi dostojanstvenije, to znamo. Ipak, da li je mogla da umre dostojanstvenije? To je teško reći. Umrla je tamo gde je po prirodi stvari pripadala njena smrt, okružena nemarom medicinskog osoblja, ali brigom i ljubavlju onih koji su je najviše voleli. Neko bi menjao sve svoje bogatstvo da može da umre među onima koji ga vole. Ali da li je poslednje godine života mogla da provede kao usamljena grofica – kako je Marko Milivojević želeo da je vidi? Oni za koje se čini da znaju nešto o tome tvrde da je mogla da poživi duže da je imala više novca u džepu. Tada bi, kažu, mogla da kupuje kvalitetniji heroin, on bi je duže održao u životu. Opet, kad god je prodavala nekretnine i imala ozbiljniji novac u rukama, ponašala bi se s njim nerazumno, gotovo bahato. Ponekad je izgledalo da je želela da ga se što pre reši. Pošto još dugo nećemo imati 222

situaciju u kojoj država daje narkomanu stan, bonove za hranu i svakodnevnu dozu čistog heroina, ne možemo ostati daleko od zaključka da je Magi u jednoj fazi života, u stvari, bio potreban staratelj. Kako god, bila je žrtva jednog vremena koje nije marilo ni za koga. Bila je simbol jedne klase i simbol njene propasti. Niko ne bi ni danas primio na sebe odgovornost za sudbinu Margite Stefanović, pa ni za sudbinu njenog nasleđa. Nekad je okretanje glave jednako strašan zločin.

*** Milan Mladenović prepoznat je u međuvremenu i kao važan činilac hrvatske kulture – što on u današnjem poimanju nacionalnog nesumnjivo jeste, mada to u svojoj suštini nikad nije bio. On je, naime, možda najbolji primer onoga što je retka privilegija – prepoznat je u svim kulturama naslednicama jugoslovenske kulture. Ta jugoslovenska kultura bila je okrenuta jednom širem i dubljem prostoru, zato je bila drugačija od ovih malih, jednonacionalnih, koje su došle za njom. Ako se pak ponekad i u Beogradu zastidimo jugoslovenske kulture, kada ćemo Margitu Stefanović prepoznati kao važan činilac srpske kulture? Magi je zaslužila ulicu koja bi nosila njeno ime. Među mnogim razlozima, evo dva: bila je prva beogradska – ako nije bitno da je bila i jugoslovenska – pijanistkinja koja je kvalitetno spojila klasičnu i rock muziku. Drugo, i još važnije, napisala je muziku koju mnoge generacije prepoznaju kao svoju. Ulica ili trg? Ona je spajala različite svetove i u sebi i oko sebe. Kad bi neko dete jednog dana, u prolazu, pročitalo tablu s imenom Margite Stefanović pa pitalo majku ko je bila ta žena – možda bi je trg bolje opisao nego ulica. Naravno, ne daju se imena trgovima i ulicama samo zato da bi se olakšala orijentacija, nego i da bi stalno živelo sećanje na neke ljude koji su zadužili grad, na njegov duh koji su nosili i negovali i kad bi odlazili iz njega. Koliko je samo ljudi iz Jugoslavije verovalo da je Beograd najvažniji grad na svetu – kad je znalo da Margita dolazi iz Beograda! Možda ne u nekom gradu u kom nikad nije živela, ali u gradu u kom se rodila, živela i umrla, koji je bezmerno volela, iz kog je odlazila nakratko samo da bi mogla da se vrati, ona mora imati mesto koje podseća na nju. Njoj je mnogo toga za života bilo uskraćeno. Ne smemo joj ostajati dužni i posle smrti.

*** Kad je Margita Stefanović umrla, ostavinska rasprava nije obavljena. Pričalo se da je imala ugovor o doživotnom izdržavanju sa Aleksandrom Ilićem, ali on to nije potvrdio. Iza Margite su ostali stambeni objekat u Borči, neutvrđen broj rukopisa i dnevničkih beleški i autorska i izvođačka prava. Ne zna se pravna sudbina adaptirane garaže u Ulici 223

Save Maleševića. Pretpostavlja se da se većina pisane zaostavštine nalazi kod slikarke Milice Simonović. Novac od autorskih i izvođačkih prava ne isplaćuje se i završava u „neraspoređenim sredstvima“, kao u SOKOJ-u i Organizaciji PI – ili ostaje na računima ili u džepovima izdavača muzike Ekatarine Velike. Smrću Danice Mladenović, pravnog naslednika Milana Mladenovića (2016), i Dušana Ercegovca, njenog pravnog zastupnika (takođe 2016), situacija s autorskim i izvođačkim pravima Ekatarine Velike postala je naročito komplikovana. Margitini najbliži srodnici su braća Milan i Radivoje Stevanović. Oni su deca brata od strica Margitinog oca Slavoljuba Stefanovića. Milan živi u SAD, Radivoje živi u Beogradu. Familija Ravasi, koja takođe živi u SAD, nije s Margitom u krvnom srodstvu.

4. Na samom kraju... Margita Stefanović – za nekog Magi, za nekog Maga, za nekog Magična, za nekog Muzika, za nekog Magija, za nekog Muza, Misao, Moć, Misija – najtužnija je beogradska umetnička sudbina. Uz Gorana Ipeta Ivandića, to je jedna od dve najstrašnije sudbine jugoslovenslce i srpske rock kulture. Kako je nadahnuto zaključio Petar Popović, Magi je „najlepši i najtragičniji rekvijem ispisan na beogradskom asfaltu“.230 Margita je prva umetnička princeza izašla iz stabilne beogradske srednje klase i simbol jedne generacije koja se nije snašla u lažima. Ona je epilog nestvarnih osamdesetih. Ona je posledica sreće koju smo imali da se država Jugoslavija nije mešala u popularnu muziku. Ona je epilog tržišnog načina tretiranja umetnosti u Srbiji. Ona je primer kako ovde prolaze drugačiji. Ona je upozorenje, znak, primer, nauk. Margita nije bila samo duh Beograda koji je budio nadu, ona je bila sam taj Beograd, i njena smrt simbolično se poklopila sa smrću tog istog Beograda, koji je preživeo i Turke i Nemce i revolucionare imovine, ali je dopustio da bude smrvljen pred konačnom najezdom revolucionara duha. Negde od vremena od kad Margite više nema, to više nije taj Beograd. To je sad neki drugi grad koji se isto tako zove. Džimi Hendriks je umro 18. septembra 1970. godine. Aljoša Buha je umro 18. septembra 1986. godine. Margita Stefanović je umrla 18. septembra 2002. godine. Ne znam da li je to Buha svirao bolje nego što smo mi umeli da čujemo, ali ako 18. septembra 2018. umre bubnjar, znaćemo da Bog pravi orkestar.

230

Petar Popović: „Devojka iz tri sna“, Blic, 18.9.2012. (http://www.biic. rs/komentar/devojka-iz-trisna/jhq2p0c) 224

Svi tragovi Margite Stefanović

1. DISKOGRAFIJA231 1. Samostalni radovi: 1.1. Kao autorka muzike i teksta i izvođač: – Margita Stefanović Magi: Dečija pesma MMM... (kaseta S one strane duge, Video disk, 1992); 1.2. Kao koautorka muzike: – Vladimir Jakšić: S vetrom u kosi, na disku Na putu neverovatnoće (CD: Multimedia Music – MMM CD 037, 2015, Magi je koautorka muzike s Vladimirom Jakšićem); 1.3. Kao izvođač: – Razni izvođači: S one strane duge (kaseta S one strane duge, video-disk, 1992). 2. Kao članica benda: 2.1. Katarina II: – Katarina II (LP: ZKP RTVL – LD 0954, Ljubljana 1984); Magi je koautorka muzike i koaranžerka u svim pesmama i koautorka stihova za pesmu Kad krenem ka; svira klavijature, peva prateće vokale i dizajnerka je omota; 2.2. Ekatarina Velika: 2.2.1. Studijski albumi: – Ekatarina Velika (LP: ZKP RTVL – LD 1257; kaseta: KD 1257, Ljubljana 1985); Magi je koautorka muzike, koaranžerka i koproducentkinja u svim pesmama, autorka stihova za pesmu Zaboravi ovaj grad i koautorka stihova za pesme To sam ja i Olovne godine; svira klavijature i peva prateće vokale; – S vetrom uz lice (LP: ZKP RTVL – LD 1382; kaseta: KD 1382, Ljubljana 1986); Magi je koautorka muzike i koaranžerka u svim pesmama i koautorka stihova za pesmu Grad, svira klavijature, peva prateće vokale i dizajnerka je omota; 231

Diskografija je izrađena na bazi „Discogsa“, internet-baze podataka o muzičkim izdanjima, ali uz pomoć Zorana Marjanovića, najvećeg kolekcionara muzičkih izdanja u Srbiji. 225

– Ljubav (LP: PGP RTB – 2320509; kaseta: 5122643, Beograd 1987); Magi je koautorka muzike, koaranžerka i koproducentkinja u svim pesmama, autorka stihova za pesmu 7 dana i koautorka stihova za pesme Zemlja i Prvi i poslednji dan; svira klavijature, peva prateće vokale i – zajedno sa Vukom Veličkovićem – dizajnerka je omota; – Samo par godina za nas (LP: PGP RTB – 210595; kaseta: 510610, Beograd 1989); Magi je koautorka muzike, koaranžerka i koproducentkinja u svim pesmama, autorka stihova za pesme Sinhro i Nisam mislio na to i koautorka stihova za pesmu Par godina za nas; svira klavijature, peva prateće vokale i autorka je ilustracija na omotu; – Dum Dum (LP: PGP RTB – 211265; kaseta: 511323, CD: 410136, Beograd 1991); Magi je koautorka aranžmana i svira klavijature; – Neko nas posmatra (LP: PGP RTB – 211553; kaseta: 511653, CD: Master Music – ĐE Production, 9401, Beograd 1993); Magi je koautorka muzike u pesmama Neko nas posmatra i Bežimo u mrak i koautorka aranžmana u svim pesmama; svira klavijature i peva prateće vokale; 2.2.2. Koncertni albumi: – 19LIVE86 (LP: ZKP RTVL – LD 1464, Ljubljana 1986; kaseta: KD 1464, Ljubljana 1987), Magi je koproducentkinja, svira klavijature i dizajnerka je omota; – Live ’88 (CD, Global Music – GMCD 003, 1997), Magi svira klavijature; – Kao u snu – Live ’91 (CD, EKV Records – EKVCD 009, 2001), Magi svira klavijature; – Iznad grada (2CD, Mascom Records – MCR CD 301, 2015, dva diska sa snimcima koncerta u Beogradu, 1993), Magi svira klavijature; 2.2.3. Promotivni singlovi: – Zemlja/Prvi iposlednji dan (PGP RTB bb, Beograd 1987); – Par godina za nas/Iznad grada (PGP RTB bb, Beograd 1989); 2.2.4. Bootleg izdanja (izbor): – Osvrni se mirno na godine prošle (box-set od 4 kasete, sadrži koncertne snimke iz 1991. godine i remasterizovane pesme s albuma Katarina II, 1997); – EKV Live Novi Rock (1984), bootleg kaseta sa šest pesama; – Uživo u Kosovskoj Mitrovici (1991), bootleg dupli CD sa 20 pesama; – Uživo u Kragujevcu (1993), bootleg dupli CD sa 18 pesama; – Unplugged u Bečeju (1994), bootleg dupli CD sa 19 pesama; – Unplugged u Prištini (1994), bootleg CD sa 8 pesama kojima su pridodati snimci EKVa na engleskom jeziku; 2.2.5. Najvažnije kompilacije: – The Best Of (CD: ZKP RTVS – 102318; CD: ZKP RTVS DD 0231, Ljubljana 1995); – Kao nada, kao govor, kao more... (CD: PGP RTS – CD 412097, Beograd 1997; dve kasete: PGP RTS 514173, 1997; CD: Zmex – PGP RTS 6647238, Beograd 2008);

226

– Najbolje godine (CD, Taped Pictures – CD 2168, Slovenija 2001); – Ekatarina Velika (2CD, ZKP RTVS – 107665, Ljubljana 2004, dva diska sa remasterizovanim snimcima s albuma Katarina II, Ekatarina Velika, S vetrom uz lice i 19LIVE86); 2.2.6. Reizdanja: – Katarina II (kaseta: EKV Records EKCMC 001, Beograd 2002; CD: EKV Records232, EKVCD 001, Beograd 2002; CD: KA Production KA 004, Beograd 2009; LP: Atlantide, Atlantide 13, Austria, 2015); – Ekatarina Velika (CD: EKV Records, EKVCD 002, Beograd 2002; CD: KA Production KA 005, Beograd, nepoznata godina izdanja); – S vetrom uz lice (CD: EKV Records, EKVCD 003, Beograd 2002; CD: KA Production KA 006, Beograd, nepoznata godina izdanja); – 19LIVE86 (CD: EKV Records, EKVCDO 004, Beograd 2001; kaseta, EKV Records, EKVMC 004, Beograd 2001; CD: KA Production KA 007, Beograd, nepoznata godina izdanja); – Ljubav (CD: EKV Records, EKVCD 005, Beograd, 1997; kaseta: EKV Records EKVMC 005, Beograd 1997; CD: Mascom Records MCR CD 317, Beograd 2016; LP: Mascom Records, MCR LP 314, Beograd, 2016); – Samo par godina za nas (CD: EKV Records, EKVCD 006, Beograd 1998; kaseta: EKV Records EKVMC 006, Beograd 1998; CD: Mascom Records MCR CD 319, Beograd 2016; LP: Mascom Records, MCR LP 316, Beograd 2016); – Dum dum (CD: EKV Records, EKVCD 007, Beograd 1998; CD: Mascom Records, MCR CD 303, Beograd 2015; LP: Mascom Records, MCR LP 303, Beograd 2016); – Neko nas posmatra (LP: Mascom Records, MCR LP 315, Beograd 2016); 2.2.7. EKV u remiksu: – EKV by Firchie: EKV Revisited (CD, PGP RTS – CD 416507, Beograd 2007); 2.3. Karlowy Vary: – La Femme (LP, PGP RTB 2320347, Beograd 1985); Magi je autorka muzike za Dečiju pesmu, koaranžerka u svim pesmama, svira sintisajzer i dizajnerka je omota; 2.4. EQV: – Ti si sav moj bol (CD: Coop Arts & Crafts Unlimited – CAC01, Austrija 1995), Magi je kompozitorka pesama Ti si sav moj bol, Equinox, Su-ludilo i Stratosphere, snimateljka zvuka i koproducentkinja; 2.5. The Glissers: – Vol. 1 (CD, Imago Records 0002, maksi singl, Beograd 1996), Magi svira klavijature i autorka je kolaža na omotu. 232

Magi je dizajner svih omota izdanja EKV Records. 227

3. Kao gošća na klavijaturama:233 – Elvis J. Kurtovich & His Meteors: Mitovi i legende o kralju Elvisu (LP: ZKP RTVL – LD 0953; kaseta: KD 0953, Ljubljana 1984); – Parni valjak: Pokreni se! (LP: Jugoton – LSY 63238; kaseta: CAY 1726, Zagreb 1985), pesme Ugasi me, Van vremena i Gledam je dok spava; – Plava trava zaborava: Country (LP: Jugoton LSY 63240; kaseta: CAY1739, Zagreb 1985), pesme Evangeline i Shot Full Of Love; – Ritam s ovoga svijeta: Ritam s ovoga svijeta (LP, ZKP RTVL – LD 1391, Ljubljana 1986); – Pussycat: 89 – 93 (kaseta, ITV Melomarket – 1005, Beograd 1993); – Babe: Slike iz života jednog idiota (CD: ITV Melomarket – CD 3001; kaseta: 1009, Beograd 1993), pesma Adio stres; – Direktori: Lesli se vraća krući (LP i kaseta, Take It Or Leave It Records – 11 T 55018, Beograd 1995), pesma Ovisnik; – Pussycat: Viva Tiva (CD, ITV Melomarket – CD 3017, Beograd 1995), pesma Baby; – Električni orgazam: Živo i akustično (CD: B92 D009; kaseta: C 006, Beograd 1996), koncertni album; – Sunshine: Sh.G. T.M. (CD, Metropolis Records – CD 005; kaseta: MRK 3100, Beograd 1996); – Sunshine: Neću da se predam (CD, Metropolis Records – MCD 023; kaseta: MRK 6010, Beograd 1998); – Hologram: Project 303 (Lampshade Media, Beograd 2017); 4. Kao producentkinja (u okviru EQV): – Sunshine: Sh.G.T.M. (CD: Metropolis Records – CD 005; kaseta: MRK 3100, Beograd 1996), pesma Misli mene gone. 2. MAGI NA SNIMCIMA OBJAVLJENIM SAMO NA YOUTUBE KANALU: – Magi & Zoran (Novaković): Budi takva kakva jesi, Margita je napisala aranžman i svira klavijature (1995).234 3. MUZIKA ZA TELEVIZIJSKE FILMOVE:235 – Plavi, plavi (režija: Arsa Milošević, TV Beograd, 1989); – Vera Hofmanova (režija: Slavoljub Stefanović Ravasi, TV Beograd, 1991);

233

Akreditovana za ceo album, ako nije drugačije naznačeno.

234

https://www.youtube.com/watch?v=I3VvAYbXggU

235

Prema IMDb 228

– Povratak Vuka Alimpića (režija: Slavoliub Stefanović Ravasi, TV Beograd, 1992); – Prvi put s ocem na jutrenje (režija: Dejan Ćorković, Beograd, 1992). 4. MUZIKA ZA POZORIŠNE PREDSTAVE:236 – Klasni neprijatelj (grupa Plexus, Pozorište Boško Buha, Beograd, 1988); – Tri sestre (Zvezdara teatar, Beograd, 1989); – Kaput mrtvog čoveka (režija: Hajdana Baletić, Atelje 212, Beograd, 2002); 5. MUZIKA ZA VIDEORAD: – Cities of Red Nights (Gradovi crvene noći) – sa Markom Stoimenovom, Beograd, 2001; Magi je korediteljka video-rada i autorka i izvođač muzike; 6. PESME U KOJIMA JE KORIŠĆEN MAGIN GLAS: – EKV by Firchie: Siguran i Anestezija na albumu EKV Revisited (PGP RTS – CD 416507, Beograd 2007); – Luna Škopelja: Magi (Ti si sav moj bol).237 7. MAGI NA FILMU:238 – Tajvanska kanasta (uloga Dragane, režija: Goran Marković, Beograd, 1985); – Crna Marija (statistkinja, režija: Milan Živković, Beograd, 1986). 8. MAGI U KNJIŽEVNOSTI: – priča Nešto malo, belo i podmuklo (časopis Pro Femina, Beograd, 1995); – priče The Princekilling King i Ispraznite svoje srce od njegovog smrtnog sna i pesma Sinhro (Zbornik Izgleda da će jugo, Udruženje književnika Ars Antibari Bar, izdanje Udruženja, 1996); – priča Kunem se, jednom ću u novinama pronaći ovakvu obavest, pripovetka ...Osamljen se kreći kao nosorog, i grafičko-literarno pismo Crna reč u srcu (Zbornik Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea?, Udruženje književnika Ars Antibari Bar, Multimedia, Beograd 1999); – pesme Zemlja, Prvi i poslednji dan, Par godina za nas, Svakog dana, Ulazim i izlazim i Da li je sve u našim rukama – napisane sa Milanom Mladenovićem (Milan Mladenović: Dečak iz vode – priredio Flavio Rigonat, LOM, Beograd 2004).

236

Prema molbi koju je Margita Stefanović sastavila radi prijema u SOKOJ i dopunama LidijeNikolić. Nepotpuna lista. 237

https://www.youtube.com/watch ?v=~_jr8EvH5tM

238

Prema IMDb 229

9. MAGI KAO INSPIRACIJA: a) u muzici: – Zoran Predin: Kosa boje srebra i Margita (Long Play) na albumu Kosa boje srebra (Aquarius Records, Hrvatska 2013); b) u književnosti: – Lidija Nikolić: Strašan plan (priča iz knjige Neću više da lažem, Vuk Karadžić, Beograd, 1987); – Femi Tači: Stvarnost i snovi ili o istini (Novi Sad, 1998); – Zorica Bajin Đukanović: Doslikavanje sećanja (priča iz knjige Hotel Filosof, Zepter Book World, Beograd, 2003); – Željko Milović: Utorak, 30. septembar... (priča iz knjige Ti dani, te godine, MRZ Pljevlja, Crna Gora, 2007); – Neda Kovačević: Komandant i Margita (Mali Nemo, Pančevo, 2010); – Željko Milović: Heroin(a) (priča iz knjige Ulica Ivice Šurjaka i što je bilo poslije, Kulturni centar Bar, Crna Gora, 2011). 10. VIDEOGRAFIJA: – EKV – Kot bi bilo nekoć (dokumentarni film, Demiurg, Slovenija, 2009; EKV – Kao da je bilo nekad (dokumentarni film, Multimedia Records, Beograd, 2010); EKV – Kao da je bilo nekad (dokumentarni film, Aquarius Records, Hrvatska, 2010). 11. BIBLIOGRAFIJA: – Fanovi EKV i Magi: Magi – zvezda koja večno traje (privatno izdanje, Beograd 2002); – Aleksandar Ilić: Vrati unatrag (Dragon Music Production, Beograd, 2008); – Lidija Nikolić: Osećanja. O. Sećanja (Čekić, Beograd, 2011).

POSEBNA NAPOMENA: – Na „Discogsu“, najvećoj internet bazi podataka, izdanje 75 godina Radio-Beograda (PGP RTS 3CD 414855,2004) pogrešno je linkovano prema Margiti Stefanović.

230

Prilozi

231

Prilog 1. Margita Stefanović: Virtualna crkva

1. Liturgija – Dobra: – Teška za podneti jer se od prvog puta pomeraju granice! – Nedelja na ponedeljak, februar na mart, IMM (instrumental misao) 2. Virtualna crkva – Zaparamo malo, klizavo nebo noktom. I, kakvi su nam refleksi tad? – Dakle, dok ne zaboravi ogledalo, šta se vidi njime... naše ideje A: Lep dan u hodu B: Lep san u predgrađu Devojka grube kose za bubnjem, mladić svira trubu, mladić duže kose. Odjedared, kao u snu suzavac, sledi. Vojnik No. 101 u snu virtualnom koji našim pogledima obasjava ideju za sve, jednu i zajedničku, virtualnu. U podnožju slike (stvarnosti) krećemo se dve sestre i jedan brat, i gledamo razne ljude koji se mole, ljude raznih crkava, molimo se njima i kružimo, nas pet u nepravilnim kretnjama po širokim plućima naše V. C. (virtualne crkve). U jednom trenutku, nedostaju mi. Prolazile smo nas sve tri oko nosećih stubova i imale dovoljno vremena da se divimo ideji, pocrtanoj i mestom samim i naglašenoj, čujem instrumental misaone glasove, ljudi se prelepo mole, veliki prostor vibrira slikom, slika sviće obostrano, usmerava odnose... odnosi zanosne poglede svih. Izgledom važnih petorica (vidimo ih u obrisima, u kontri, kontrasvetlu, čine nam se gotovo crnjima) i dalje se mole i u trenutku ćutnje prostora. Stoje pred kvadrom koji ih štiti. Za leđima im je džinovsko platno koje vibracijom prostora menja svoju sliku. I dalje svima nama ostaje najimpresivnija stopa – otisak stopala čoveka, koja kao da je njegovo džinovsko stopalo, iz jednog celog dela jeste, u celini sa osnovom terena po kojem hodamo, zemlje po kojoj gazimo i po njegovom profilu shvatamo da se radi o kamenu. 232

U istom profilu utiska ogledaju se vibracije, jer stopa sama izrasta iz svog terena. Iz slaganja zemlje u kamen. Slaganja se ogledaju u sporoj, usmerenoj vibraciji. 3. Mesto sedimentacije Beli prostor – Odnos treperenja, slika zvuka. Vidi se, ogleda se u bočnoj grubosti i disanju kamena, o dahu pluća njime, zidovi hrama se ne vide, zna se da postoje, ali daleko su. Više u pravcu, smeru ljudima bliskoj petorci. Pa, Salum Vademencumenti (mala šala, hvala) što bi Miloševskim načinom bilo rečeno, ređe urađeno. Prvi niz pisama ostade uz put, negde na putu od – do. Nadam se u ispravnost uzdajući se (hm...) verodostojnošću. Pouzdam se iskrenosti, već pokazanoj u samoj adresi učitelja Miloša Jankovića (uf... e, Mićo, pa gde je taj vrh od te Babilonske... pa pravo na nj...) Dakle, prva pošiljka sadržavala je jednu ideju u nizu. Prazna kesica vanilin šećera čvrsto upakovana, mala, slatka, žuta, kupljena u domaćoj samousluzi, neotvorena, neotvorena, ali prazna, vjek i vjekov. Žao mi je što je bar i ti nisi pravim putem dobio, poput našeg probnog pisma. Sledi još jedno probno pisanje (izvini na neurednosti hartije, koja poput kože upija sa vlagom daha još štošta?) ne prepuštajući se, eto, već otimajućoj – misli i sledeći boju dekor svetla učorbiranog kanarinca. Eto, i nadam se nezbunjujućeg već dovoljno teatralnog u reči i dalje govoreći o novoj vezi slike i zvuka (bez faza u radu i finansijskog mogućeg predračuna). Ako se ovo pismo pokaže uspešnijim od prethodnog, ljubi Maga Sašu, pročitaj makar i nastavak. 4. Opis ideje: – Opisivanje promenljive misli zvukom, slikom, opis, odnos, o zvuku, o novom moljenju u pokretu, o kretanju u molitvi i čvrsta veza. 5. Opis projekta svetskog pozorišta: – projekat već urađen (Novobeogradska hala, stonotenisko svetsko prvenstvo). (1999)239

239

Ljubaznošću Aleksandra Ilića, u čijem se posedu nalazi original. 233

Prilog 2. Željko Milović: Margita Stefanović, književnost

i Udruženje književnika „Ars Antibari“

Iako se o muzičkom segmentu rada Margite Stefanović uglavnom sve zna, njena ličnost kao pjesnikinje i prozaiste nije dovoljno rasvijetljena. A pisala je, kako mi je rekla, još od najmlađih dana, i u rokovnicima, sveskama, listovima papira, na pisaćoj mašini ili ručno, bilježila tokove misli, asocijacije na aktuelna životna dešavanja ili umjetnička dela, kratke priče, eseje, pjesme, lične ispovjesti i tragedije... Čitavog života. Margitino „institucionalizovano djelovanje“ u književnosti vezano je za Udruženje književnika „Ars Antibari“ iz Bara i započelo je početkom 1996. godine, kada sam je, nakon intervjua za podgoričke Omladinske grafite, pozvao da se učlani, i ne znajući koliko je bogat njen književni opus. „Poznavao“ sam je, naime, samo kao autorku nekih od najljepših tekstova EKV-a. Prihvatila je s radošću. U to vrijeme „Ars Antibari“ je bilo jedno od najaktivnijih „nedržavnih“ udruženja književnika u tadašnjoj SRJ, u kome su bili autori iz Bara, Ulcinja, Podgorice, Beograda, Zemuna, Zagreba, Pančeva, Čačka, Novog Sada... Margita nije bila jedini medijski poznati član UKAA – u njemu su bili i Brane Babić Kebra iz Obojenog programa, Nikola Vranjković iz Block Outa, Nandor Ljubanović iz grupe Napred u prošlost... Kad se ona priključila „Ars Antibariju“, članovi su iza sebe imali devet samostalnih izdanja i zajednički zbornik Zvona ispod mora, održavali su veoma živu književnu aktivnost, uz svakonedjeljna javna čitanja radova i gostovanja kolega iz drugih gradova. Njen zadatak je najprije bio da što prije pošalje radove za zbornik Udruženja, koji je uveliko bio u finalnoj fazi. Rekla mi je da „priča i pesama svuda ima“ i da „treba da se, i da ih, sakupi“. Potrajalo je to, ali je ipak vozom u Bar 23. aprila 1996. stigla Magina mala crna bilježnica i u njoj gomila kratkih priča, isječaka iz pripovjetki, crteža, vinjeta, samo njoj svojstvenih kombinacija čudno dizajniranih slova, slika i zagonetki, na pisaćoj mašini otkucane verzije pjesama Par godina za nas i Sinhro još iz vremena kad su

234

nastajale... Na koricama je bila zakačena poruka: „Bolje da je kod tebe. Ja ću sve da pogubim. U strašnom Beogradu. M.“ Po povratku iz Indije, dočekao ju je zbornik Udruženja književnika „Ars Antibari“ pod nazivom Izgleda da će jugo. Iskreno se obradovala knjizi. „To su moje prve objavljene stvari. Sad možeš da me tretiraš kao književnicu“, govorila mi je, smijući se, pa nisam znao da li je ozbiljna ili se šali. U toj zajedničkoj knjizi dvadeset dva autora objavljene su dvije njene priče (The Princekilling King i Ispraznite svoje srce od njegovog smrtnog sna) i pjesma Sinhro iz perioda EKV-a. Iako kilometrima daleka, bez stalnog mjesta boravka i bez telefona, Maga je, u tri godine koliko je bila s nama, bila najaktivniji član od svih poznatih osoba koje su bile dio Udruženja. Po svojoj prirodi, kad bi se zainteresovala za nešto, to ju je držalo, pa je takav slučaj bio i sa matičnim Udruženjem književnika. Svaki telefonski razgovor sa mnom započinjao je, nakon kurtoaznih i ličnih pitanja, pričom o tome kako radi Udruženje, gdje će biti promocije, ko je i šta publikovao... Slali smo joj nova izdanja na razne adrese, najčešće kod prijateljice Lidije Nikolić. Moguće je da je „Ars Antibari” shvatala kao neku vrstu benda, samo književne prirode. U jednom od pisama, ovako mi je to objasnila: „Knjiga – zapisi, prvih devet primeraka nosi misao, možda ’potpisana’ baš tu, u tvom studiju (...) jer, kad se dvoje slože dođe i treći... Vidi – bend – бенд – grupa? Grupa reči, i pažnja leči.“ Nošeni dobrim iskustvom zbornika koji je dobio značajnu medijsku pažnju upravo i na račun Margitinih radova, odlučili smo da joj damo dosta prostora u narednom izdanju, pa su iz „male, crne bilježnice“ odabrana dva prozna rada (kratka priča Kunem se, jednom ću u novinama pronaći ovakvu obavest i duža pripovjetka...Osamljen se kreći kao nosorog), ali i nešto do tad neviđeno u crnogorskoj književnosti: faksimil grafičkoliterarnog pisma koje je poslala u Bar, i koje je, zbog svoje sadržine i spoja crteža, proze i poezije, izazvalo najveću pažnju. Taj, ispostaviće se, posljednji zbornik Udruženja književnika „Ars Antibari“, pod nazivom Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea?, publikovan je 12. februara 1999. godine. Knjiga je naišla na različite kritike u crnogorskoj štampi, od krajnje negativnih do glorihkatorskih, a ovo djelo dvadeset četiri autora iz Bara, Podgorice, Bijelog Polja, Ulcinja, Beograda, Čačka i Pančeva do danas je ostalo najtraženije izdanje UKAA. Margita ga nikada nije vidjela.

2. Margitin literarni izraz se usložnjavao i mijenjao u zavisnosti od životnih prilika. Radovi koje je slala za „Ars Antibari” odlikuju se snažnom ekspresijom i bjelodano govore o osobi kojoj je rečenica premala (ili bolje rečeno: prespora) da prihvati toliku količinu emocija i riječi koje ih opisuju. Iako je, kao i u drugim sferama njenog rada, raznolikost 235

u izrazima bila tolika da se ne može ukalupiti u zvanične konformističke šeme, može se reći da je Maga preferirala dva načina pisanja: asocijativni – u kome je preovladavao tok misli, i onaj lirski, do kraja ogoljeni, bez suvišnih riječi i sa jasnim emocijama. Ovaj prvi, najčešće sačuvan na papirima i u dnevničkim zapisima u proznoj formi, pokazivao je svu raskoš njenog interesovanja. Počela bi naizgled nevažnom rečenicom, slagala asocijaciju za asocijacijom, kako bi joj što padalo na pamet, i u sve to umrežavala svoje stavove, strahove, percepcije, razmišljanja, često uz vrlo prefinjenu igru riječi, sve do krešenda na kraju, koji bi zatvorio krug prvom rečenicom. Naoko nejasne i rogobatne konstrukcije unutar prozne forme tek na nekoliko čitanja dobijale su svoje pravo značenje. I tumačenje. (Šta me se tiče tvoj leš. Sutra se neće desiti / Da li me poznaješ? Jesi li mi prijatelj? Ako me poznaješ, kako si mi prijatelj? / Raščišćavam ruševine svoga stana. Širom otvaram vrata vetru i kriku sveta. Vadim iz grudi sat koji je bio moje srce. / Ne staje. / Izlazim na ulicu obučena u svoju krv. Ne stajem. / Nestajem.) Drugi način Margitinog pisanja bio je vezan za određene osobe ili lična preispitivanja. Ogoljena i jednostavna, ranjiva i krhka, ali i odlučna i beskompromisna, u stihovima i kratkim proznim djelima se obraćala sebi, ljubavnicima, prijateljima. (Teško jutro. / Teško. / Malo čaja, malo kafe, malo čaja. / Bol. Pa natrag. / Šta je dobro što u životu činim?, ali i Bogu, univerzalnom poretku stvari, kosmičkoj pravdi, postavljajući pitanja na koja nije znala odgovor. I na koje, realno, niko i ne zna odgovor, samo se neki pitaju, a neki ne. Da ga pozovem Imenom? / Da ga dodirnem, imenom? / Čije ime leži između nas, moje ili njegovo? / Da li je njegovo moje ime? / Da li je moje ime njegovo?) U različitim vremenskim intervalima, Margitini poetski zapisi su lelujali od strahotnog očaja, mračni i puni fatalizma. (Plačem, plačem, plačem. / Koliko samo uglova ima u meni samoj. / Plačem. / Došli su teški dani.), preko vapaja usamljenika koji traži nekoga s kim bi podijelio bol ili sve manje parče radosti (Moj govor je ćutanje, moja pesma samo krik / Uvek umire samo jedan, broje se mrtvi.) do suptilnog iskazivanja nježnosti i ljubavi i strijepnje zbog postojanja iznenadne sreće (Kako reći, ne reči / i ne reći / i reći / i ne. Reči... / Ne opteretiti čoveka ljubavlju / Igramo. Kukovima. / Rukama to pokazujemo / Lica nas odaju / Očima daju usne da se dugo ljube.) Poseban segment Margitinog književnog rada bila je njoj svojstvena tehnika korišćenja tuđih rečenica u svojim radovima, za jedne kontroverzna, za druge umjetnički opravdana. Bila je osoba izuzetno širokog obrazovanja, sa neuobičajeno velikim brojem pročitanih knjiga ili odgledanih filmova iza sebe, i kad bi se poistovjetila s nekom od rečenica na koje bi naišla, zapisivala ih je u sveske, pa bi ih u procesu kreacije vezivala za svoje misli i asocijacije, dajući im tako potpuno nov značaj i smisao. Iako se ponegdje moglo pročitati da je takav način rada „plagijatorski“, to sa istinom nema mnogo veze jer je Maga istinski davala nov pečat tuđim rečenicama, koje, na taj način, prerađene u drugi proizvod, više nisu bile tuđe već isključivo njene, i tako ih je i osjećala. Važno je reći da je taj metod Maga primenjivala samo sa rečenicama i djelima do kojih 236

je držala, pa je na taj način odavala svojevrsnu počast tom umjetničkom djelu, „oplođujući“ književne ideje i ostvarenja. Njena prijateljica Lidija Nikolić je tu proceduru objašnjavala Maginim porivom bliskim antičkogrčkom ili starorimskom prisvajanju i prekrajanju uzora i originala, pri čemu nešto univerzalno lijepo postaje opšta svojina, koja dodatno upotrijebljena „putuje prostorom, krepi i obasjava, spaja ljude“. Margita je ovom načinu rada pribjegavala još od puberteta, a najuočljiviji citat koji je upotrijebila jeste onaj iz vremena rada EKV-a, u pjesmi Grad, gdje je donekle izmijenila Jevanđelje po Jovanu: „Vetar diše gde hoće i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide“ (3. 8) u „Vetar diše gde hoće i glas njegov čujem, odakle je, ne znam, ni gde mu je kraj.“ Često je u svojim djelovima „upotrebljavala“ dijelove iz Biblije, budističke i uopšte istočnjačke spise, ali i radove Miljkovića, Bulgakova, Verlena, Virdžinije Vulf, Selimovića... pa i potpisnika ovih redova, uz dva upotrijebljena stiha u njenoj pjesmi D-Day, što doživljavam kao posebnu čast.

3. Margita je tokom 2000. izgubila vezu sa Udruženjem književnika „Ars Antibari“, dijelom zato što su je životna interesovanja odvela u drugom smjeru, a dijelom i zbog toga što sam iz privatnih razloga prestao da često putujem za Beograd, pa se nismo sretali. Dogovarali smo prije toga susrete i zajedničke književne nastupe u Beogradu, Podgorici i Baru, ali do njih, naročito nakon intervencije NATO-a, nije došlo. Iz istih razloga, iako je planirano, nije učestvovala na velikom poetsko-muzičkom performansu Ostrogoti jure, nadomak su cilja, ljeta 1999. godine, skupa sa dvadesetak književnika i muzičara. „Ars Antibari“ od 2000. počinje da figurira u književnoj javnosti Crne Gore samo kao izdavačka kuća koja potpisuje izdanja, a rad Udruženja je i zvanično zamro 2005. godine. Planirani, četvrti zbornik Udruženja, gdje bi specifična Magina pisma imala posebno mjesto, nikada nije dovršen. Veliki broj radova koje je Margita ostavila na čuvanje Lidiji Nikolić posthumno je publikovan u njenoj knjizi Osećanja. O. Sećanja.

237

Prilog 3. Margita Stefanović: ...Osamljen se kreći kao nosorog...240

Skupljali bismo se subotom. Ok, jorgovane bi doneo iz bašte C, kao i uvek, beskrajno zadivljen nečim, ovoga puta njihovom bojom. Iste bih se uvek grozila – ljubičasta, boja inkvizicije. I šta onda? Možda da pokupimo nekoga još, usput, pa na fotografisanje. U međuvremenu, zaboravivši da je subota tj. da radnje ne rade i tako ostavši bez filmova za aparat, društvance, tada još neoženjenih, se posle kraćeg vremena odlučilo za posetu susednom gradu i susednoj državi. Kada je Porše išao dobro, a to je uvek bilo dobro, spuštali bismo se niz auto-put. Brzo. Tako prazan auto-put te tera ili da jako brzo voziš ili da staneš. Onda postanem mehanizovani kentaur i shvatim da je ovako besciljna jurnjava odraz ili druga verzija, još jedna varijanta trke sa vremenom u kojem se tražim – odraz nemogućnosti izbora(?). Možda zbog vetra ili sunca, ali posle ovakvih par sati nije više problem trčati uz zidove ili ždrati kolače, već pozirati fotoaparatima, uzvišeno razgovarati o filmu i književnosti. Rešenje! Igrati petlića na njivi pored auto-puta. I pored svih „napora“, želela sam da se vratim ulici, s tim što je prvi trotoar bio oko 200 km daleko. Sunce i vetar. Lep osećaj preko dana, možda čak i neophodan, ali noću vapim za polusvetom. Moja karta-ulaznica-biljet jeste mali crveni P. trkačkog izgleda, ali toples i ne previše luksuzan, tako da ga se niko nije plašio, a da je i dalje izazivao dovoljno interesovanja. Nekad bi mi pomogao da „popričam“ i sa onima koji nisu u mom poslu, niti očekuju nekakav dil sa mnom. Kola su moj pasoš, moj prevodilac, vode me na određena mesta, određenim ulicama (koje nisu zapisane u Beorami). Prvi koji mi je pričao o takvim mestima je S. Čak ni moja noćna lutanja nisu uspela da me odvuku tako daleko... a takva mesta, eto postoje i bez mene, bez nas... možda zbog nas? Sve u svemu, S. je pokušavao da snimi dokumentarac 240

Stih iz zbirke Sutta-nipato, I, 3, 35-75. 238

o BG noćnom životu, nikad nije dovoljno i dovoljno dobro razradio temu i projekat je napušten. Moji stari muzičarski instinkti su me i dalje vukli ka ovoj očiglednoj zoni nevolja, neprilika. Rezultat, između ostalih stvari ne vrednih hvale, jeste poznanstvo sa J+P. Poznato je da ako dovoljno dugo provedeš sa određenim ljudima, bez obzira odakle bili ili kakvi su, saznaćeš eventualno i njihovu priču. Vreme koje sam provela sa J+P dalo je učesnike i svedoke ovakvih događanja.

*** Pa, videću, Tata, do tada zli ljudi su grubi i pravi učitelji... sve se kreće, pa se nešto mora i dogoditi... uuu-ups! Mora da sam... budna sam, budim se koliko dugo, dobro je.. ne, nije... dobro je, ne boli me, boli me, kad sanjam, sanjam 100%, sanjam 80% mmmmm... mora da sanjam... J. se po stoti put obrnula u krevetu hotela Pošta, i nije joj trebalo još i da otvori oči (!) da bi znala da je čaršav zgužvan, urolan i dopola na podu. Da ustanem? Ozbiljan predlog, treba ga razmotriti. Sat? Sat kaže podne. Gde mi je... gde je džok od sinoć, od jutros? Krenula je kroz sobu, između stvari i, gle čuda, P. nije tu. To i nije tako rđava vest jer si možda negde napolju, herojski zarađuješ novac, a u toj varijanti mala maca Ja, evo vraćam se u krevetac o’ma, poslušna, tepaću ti, maziću te, zvaću te Đorđe, Đoookooo, Zekane... Džok-zornjak nije loš, nije loš... Moram, moram da ustanem, makar da vidim šta ima za doručak? Makar da vidim koga ima, koga da uradim, da sredim, da se sredim? Prvo ide Recepcioner-pogled niz njena leđa, kukove koji je njišu ka izlazu. Potom je preuzima Vozač, njenih par idealnih, jutarnjih nogu govore mu: „To smo već čule, taj zvižduk nije za mene, some, ignorišem te, u slučaju da to nisi sam primetio...“ Beži, Dete! (gde baš na njih da natrčim?), reče crnka u tridesetim. Ma, koj’ ti kurac od jutros (gde da na njih, baš na njih da natrčim?)? Dete, ja nisam mađioničar, pa da kradem decu, kako ti se to sviđa, ha? Ne treba mi ništa tako mlađe od mene tako blizu (možda ti treba bliže?). OK, nestajem, nema me, ali mi duguješ, važi, važi (glupa si, glupa si, glupa si, klupa si, pasi, pasi... pazi-pazi, još jedan korak, pa još). Par minuta kasnije, eto J. Na klupi ispred sendvičare sa izrazom lica nisam-se-od-jutros. Pažljivo je zagledala ostale kako prevrću uvek vlažni pomfrit, lažni pomfrit, sve dok se P. nije pojavio, u šorcu bez košulje... leđa pokriva duga, plava (kakav šablon, ha?) prljavo ufronclana, uvaljana kosa. Kosa lepa i zamršena, mladost lepa i zamršena. Gde si dosad?!? Kolega P, gde si dosad? A parice, a parice? Gde su P? Gde? Propao sam načisto! Upropastili su me, upropastili, upropastili su me (P. pokaza manirom

239

pedera kako su ga uprrropastili... i ponudi svojoj ženi, iliti ženi svoga života, šaku šarenih krpica zvanih novac u ovim krajevima)! Pa, kako je bilo sinoć? (Je li to bilo sinoć, uopšte? Jesam li ja tvoja P, jesam li, jesam li?). Onda su prošli ti tipovi o kojim sam ti... Ma, ništa mi nisi pričao... Pa fiiino! Doručak! I ovoga puta dijeta se sastojala isključivo od pomfrita sa kečap-so-krompirom za dvoje, koji su se sličnom prilikom ovde i sreli i ostali zajedno, jer „udvoje je lakše preživeti“. Mala sigurnost u životu, u kome nije tako lako preživeti. Preživeti. Pričaj mi! I, prišli su mi ti tipovi... i završili smo u kući kod, znaš kakva je samo bašta... ma, kuul. Eto... Imaš nešto? Je l’ ti ostalo nešto, je l’ bilo nečeg? A-a... bilo je upčosa, znaš? I – neeema, pojela Maca. I ništa nije ostalo, baš ništa, samo da se sredim, malkice, P. samo da... Ma, ništa, ženo. Vidi, tip je sve sroskao i rekao mi je... Aaaa. Sve je morao da poroka, sam si sve potrošio. Ja? J. tip je sve... Aaaaaman zaman, čoveče, pa on je sve... I pored svega... upčosi? Čoveče! Jednog ovakvog istog dana odlučili su da rade zajedno. Vala, džep, dop svejedno, ali da rade zajedno... jer, muškarci bi sada sigurno pristajali, što zbog J, što zbog P. P. je polako ustao i krenuo ka ulici, nesvesno se spremajući za „posao“. Ali prvo se sredi, P, prvo se sredi, možda do centra, možda do Centra. Posle je sve lakše, lakše je ući u kola strancu, lakše mu je ući u šlic, sesti u krilo... kakva je to samo teorija? Besmrtna, ha! Ono što im je skrenulo pažnju na tren sa nerešivih problema (i kada će ih već jednom, već neko i rešiti?) bila je omalena filmska ekipa. A možda i da ih ignorišu, kao i prethodne zvižduke (pa, doručkovali smo, ali za danas nam treba još i...) Hej, Š. šta se sprema? Film, nekakav. J, imaš li nešto? Ma, film o mladima koji... beže od kuće, kradu, jedu pomfrit, drogiraju se, pa ponovo kradu... Obazrivo, J. Obazrivo, kažeš... Plaćaju? Možda, J... Izbacili su ih iz Sendvičare, znaš. Haj’mo, gosn P. Bićemo filmske zvezde! I produžiše zajedno ka filmskoj ekipi – četiri odrasla, zrela muškarca, jedna žena, kombi, oprema, rasveta... svega ima, ali pomalo, te bi i malome detetu bilo jasno da se radi o maloj produkciji. Čak je i J. bilo jasno da je stvar jeftina. Ipak... Zdraaavo!

240

Deco je l’ znate šta je to dokumentaran film. (Mmm, lep glas, proseda brada, prosed tip! Vrlo mudro, zar ne?). Pa, to ćeš nam ti i reći, zar ne? (Budi kuul, J, budi doobra). Evo ovako, ja sam Ć, pravim film o mestima kakvo je i ovo vaše. I o vama koji se ovde okupljate. A to ste vi, tako. Slikaj njega, reče J. On je Star. (smej se, P, ubiću te, majke mi!) Dokumentarac znači stvaran, stvaran film. Nije smišljan, glumljen... Daa, daa, nema scenario, nema glumce... pa i kako bi, ako smo mi zvezde. Pitao bih vas ponešto, to bi odmah i snimao i to je to. Super, (obazrivo, obazrivo...) A... cena, mislim, šta mi imamo od toga? Kupiću vam ručak? Neee. Hvala, već smo jeli... A gde se sve to dešava? Išli bismo sa vama gde god vi idete... Gde ste krenuli? Sada? U... Park, pa blizu je. (Dobro je što je tako blizu, manja je gužva i tako je zgodnije u svakom slučaju) Kao đaci posedaše na klupu. P. ćutke, a J. preuze na sebe ulogu Ć-ovog sparing partnera. (Jer kako, osim nenormalno, da odgovori na pitanje, tako normalno pitanje... a o spontanosti i da ne govorimo...) Kako se zoveš? Ovo je Rudolf (Možda i Alfred, J. samo mimo, mirno...), a ja sam Sofija, Sofijica! Sjajno! (Ako misliš da ću zapamtiti ove ostale koje mi predstavljaš, Bajo, prevario si se!) Koliko dugo dolazite ovde? Je l’ ovo ide na TV? (Pa, ko se to nama probudio? P-ice, pazi šta pričaš, pliiz.) Možda, Rudi... Je l’ ti smeta ako te zovem Rudi? Šta? Hej, J, šta me on to pita? Ma, zovi ga kako hoćeš.... Ide li ovo na TV? Čuješ? Još uvek ne znam... Nije dogovoreno, nisam napravio... Kakve filmove si do sada pravio? (Da te vidimo, daso.) Na primer, dokumentarac o izborima u BG-u... Je l’ to bilo na MTV-u? (Bože, kakvo sam samo nevinašce?) Nee, ali ga rado gledam. A ti? (Čoveče, ovaj će se usrati od spontanosti, ali šta me briga?) Smem da pogledam kameru? (Pa, ko se to nama probudio, mala maca?) Slobodno! Kamerman okrenu vizir ka P-u! Hej, J.! Ti si filmska zvezda! (Ma, zaveži P!) 241

Daj, Rudi, daj ja da vidim! Vidi u čemu je stvar. (Samo mi ti trebaš da to naučim!) Prvo nađemo zanimljivu temu i razrađujemo je što je više moguće, snimamo, pokušavamo da menjamo činjenice i da sve zapišemo onako kako jeste... I tako, ako ste nam interesantni, pratimo vas i snimamo sve što radite, jasno? Slušaj Vamo! Ja nisam s Marsa, ja znam šta je dokumentarne! OK? Dobro, samo sam hteo... (Loži me, majmune, ložim te...) Sačekaj. Sve, baš sve što radimo ide na film? (Nisi više tako samouveren, P-ice?). Tako je, Rudi. Samo za ispod 18 godina! (Sada si zainteresovan, P?) X-rate! (Sklapamo primirje!) I dok je ekipa snimala kadrove okoline za kasnije „montiranje“, Ć. započe razgovor sa J, spontani, naravno – spretno ga je pretvorila u dogovor o honoraru – dakle, 50, sada i ostatak posle, naravno za oboje... Ali sada moramo u školu, pa posle možemo... Dogovoreno, Rudi, vidimo se posle škole, važi? J. mu klimnu glavom. (Trči, P, požuri, makar, some!) Srećna Nova Godina! Dakle, prvo Centar, decentrirani centar, centar kruga je i sam krug jer se kreće. Ali to je zatvoren, to je zatvoren krug, bez misli, besmislen krug. Igraš se, kurvice? (Prekinuo je iz podsvesnog kruženja tip u trenerci, džogira očito.) Kaži? Ideš u školu? (Mmm, kako je samo ljubazan.) Trčiš ukrug? Ne seri, dete! (Prasnu ti, a i godine ga tresu, pomisli J.) Da, idem u školu, (odgovori J. na ton koji najbolje razume.) Dobijaš petice? Dobijam pedesetice! (Nasmejao se, možda mu se svidela, možda i nije, svako produži na svoju stranu.) P. je ostao sa druge strane, ne primetivši da mu se približava nevolja zvana tri dizelaša. J. je oklevala na trenutak, zatim krenu ka njima. P. su već krenuli da guraju u krug, u koji je hrabro zakoračila i... E, ko od vas valja ovde? (Najveći je zgrabi za kosu, odustavši od P-a.) Šta kažeš? (Kao kul ponovi pitanje, sada malo jasnije.) Ko ovde valja dop? (Ma, smiri se, pomisli i uhvati ga za kurac.) Veliki je uzmakao zapanjen, J. mu se nasmejala, još jednom ga uhvatila, stisnula za muda. Možda ubodemo i neku čuku kasnije, a? 242

I uhvati P, za ruku, povede ga među džogere, pravo među prolaznike u bezbednost besciljnih krugova. Boli me... Udario me je jako... I mene. Je li slomljen nos? Ne znam... Slušaj, idi u HM i sedi neko vreme, ja ću već naći neki dinar. Već su zaboravili na 50-icu koja je nestala među dizelašima. P. je krenuo u poznat i „siguran“ kraj, a J. ostade na uglu, prateći pogledom punim žudnje kola koja su uredno promicala kraj nje. Vreme je 6:30, svi se vraćaju sa posla, tako da nije morala dugo da čeka. M. Benz 450SL koči, staje nekoliko metara ispred nje, tako da mora da mu priđe. (Gledaj me, polako ti prilazim, samo me gledaj i meri, sačekaćeš me...) Telefon u kolima, bradati vozač u sjajnom odelu, film, biznis... Tvrdo i bez imalo humora u glasu: Upadaj! Nijedan pub nema takva kola, pregledala ga je pogledom. Pa? (Pitam te, sedam pored tebe...) Hoću tvoju glavu, neću da žalim zbog toga... Koliko si stara? Hej, sve je OK. Imaš 50? Dobićeš 30! Ako nećeš... (ma ko se cenjka). OK. Gde? Imam sobu... Ne, nikakvi moteli, hoteli, u kolima! Onda, iza Cveta, na parkingu. Odobrio je. Dok je vozio, J. mu je rastavila noge i sklupčala svoje male ruke u njegovom krilu. Koliko li si samo stara? (J. je ćutala i prepustila odgovor njegovoj mašti.) Na parkingu je stao u mračan, privatan ugao, gde je J. obavila dogovoren čin. Gospodin joj je uručio 4 po 10 i rekao: Nestani! Kao da je to tako lako. Kao da to i nije zapravo njen cilj, njena želja kao jedino nasleđe prošlosti i varka budućnosti – nestani! Pri povratku u HM, kupila je CColu da spere ukus slučajne i nikada čiste mušterije, kupca koji se pretvorio u ukus u ustima. Sunce je polako zalazilo dok je prolazila pored vila penzionisanih ministara i krhkih starica koje su se jednako bezuspešno krile i od ljudi i od svetla. I od sveta i od svetla. Ovde je niko nije zaustavio, niti pogledao. Tako ugruvana i „potrošena“, uživala je u miru i samoći. Kako se približavala HM-u, bivalo joj je sve bolje. A tek kad je videla sjaj ulaznih reklama, čula buku koju samo „oni“ prepoznaju, bilo joj je lakše.

243

Skrenuvši za ugao, videla je Ć. i njegovu filmsku ekipu kako još uvek pokušavaju da nagovore ostale klince na snimanje, saradnju. Zastala je oklevajući, a onda je odlučila da je bilo dosta ludila za celi dan da bi brinula i o ovim kreaturama, i krenu ka HM-u, sa baš-me-boli izrazom lica. Kamera! Sofijice! Kako si! Drago mi je što te vidim! Bila je umorna, i htela je samo P. da je tu, samo da je tu. OK! Fino! Rekla je i nastavila dalje. Gde si bila, šta se dešava? Njegov fini i opušten glas govorio joj je da je sve u redu i da je neće gnjaviti što su ga prešli. Istovremeno, prepoznala je glas čoveka koji nešto traži od nje. Takve glasove uvek sluša i naučila je da ih prepoznaje – nije bilo bitno šta traže, ševu na prednjem sedištu ili intervju sa filmskom ekipom. Uvek isto – neki nekakvi muškarci koji nešto traže od nje i nikada ne plaćaju ni izbliza onoliko koliko bi trebalo za to. Jesi li gladna? Rudi je ovde! – reče Ć. pokazujući ka HM-u. Znaš, prilično sam umorna. Da se nađemo kasnije? Kako da ne... Misli o meni kao o svom prijatelju, ja sam na tvojoj strani. Samo traži ako ti zatreba nešto. I da, ovde ćemo biti često, tako da kad god si spremna, voleo bih da popričamo. Jasno? OK. Čak iako ne želiš da razgovaramo, zadrži novac od popodne. Tako je u redu. OK. Zamolio bih te ipak za jednu uslugu. Kaži ostalima iz HM-a da je OK da popričaju sa mnom. Hoćeš? Zaista bih ti bio zahvalan... a mislim da mi toliko duguješ. OK. U HM-u je veče uveliko počelo. Usijana kola su se uvlačila i izvlačila iz parkinga, dok su vozači nadgledali nove talente. P. više neće morati da pozajmljuje pare za pomfrit jer eto J. Potrčao je ka njoj sa uzdignutom pesnicom: Vidi! Vidi šta je ovde! Kao da nosi index pun desetki, u otvorenoj šaci ležalo je tuce belih pilula. Daa! – rekla je smešeći se, krenuvši da naruči još krompirića. Benzosi, a? Odakle ti? Taj tip je zaista bio fin. Otišli smo do njegove kuće... ima gotovo sve vrste pilula... još te boli glava? A tebe nos? – upita gutajući dve, zatim još dve. Biće ti odmah OK, biće ti super, reče P. Devojka njihovih godina zatraži još jednu, P. uze još jednu, pozajmi CC i krenu naokolo da podeli preostale. Crni Trans-Am se uparkirao, uplovio i počeo da se dosađuje. Vozač, tvrd izbrijando-glave, sa brkovima ovo-nije-šala spustio je prozor i pozvao P. Ali P. je sasvim dobro sada i već je zaradio nešto para i ne reaguje na tipa. Pogled mu je pao na dva dečaka 244

jednako plava i jednako mlada kao P. i možda zbog toga što ga je P. odbio, odluči se za pan Ti i Ti... Ovamo! Novi klinci, još uvek pomalo uplašeni došaptavaju se, zatim ulaze i vaam! odlaze u noć. Uzela je još i još pilula, dok joj nije utrnula glava. Sedeli su kod HM-a sledećih nekoliko sati, jeli pomfrit, pričali ko je šta uradio tokom dana, ko je koji dop uradio večeras... J. je imala kome da ispriča o dnevnim problemima... Oko jedanaest, pošto je filmska ekipa završila za taj dan, J+P otploviše nazad u Poštu, osećajući se slobodni i opušteni. Subotom, u svojoj sobi, gledali bi TV neko vreme... Zaspali su zagrljeni jedno drugom u naručju. Sećali su se prašine dana, zapamtili su tamu noći. A ko i mari? Jer, i ako se spas može prodenuti kroz šupljine sna, strah to ipak ne može.241 (1999)

241

Zbornik Udruženja književnika „Ars Antibari“ – „Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea“, Multimedija, Beograd, 1999, str 132-141. 245

Prilog 4 Margita Stefanović: Iz tišine u belinu i obrnuto.242

Vreme je da se setimo sebe, našeg zajedničkog porekla i zajedničke sudbine u našoj zajedničkoj težnji i nadi ili iluziji da izađemo iz tunela u kojem se svi nalazimo. Nigde nije svetlo, ako je negde tama. Vreme je za nešto što bi ličilo na svetsko, kao što je bio Glob teatar. Treba da uradimo nešto što bi ličilo na virtualnu crkvu. To je nešto kao baza, u kojoj bi bili svi lični filmovi ovog sveta, u savršenoj ravnoteži. Svako bi ulazio u film koji hoće, ako hoće, i učestvovao u njemu. Virtualna crkva bi funkcionisala stalno, a funkcioniše i sada. Ima samo da je ostvarimo, tako da, u suštini, i nema izneveravanja onih ideja o kojima smo govorili osamdesetih. U svakom slučaju, radi se i radilo se o Ljubavi. Možda malo drugačijoj ljubavi. Beograd je danas sve ono što niko ne bi želeo da vidi, ni da oseti. Ta ljubav u Beogradu se ponavljala, ali sve ređe i ređe, i završila se smrću grada. Smrću koja je usledila u bunilu, punom vatrenih molbi da podignu nemilosrdni zastor koji zaklanja prekrasni, ali tajanstveni prizor. Još uvek sam žensko u teškom i teskobnom svetu, koji ćemo još uvek zvati muškim, iako je naša draga planetica ženskog roda. Pred sobom u ovom trenutku gledam sliku koju sam davno isekla iz jednog magazina – dve šimpanze koje se grle i urlaju od smeha. Eto. Interesuje me veza slike i tona, zato se, pored arhitekture, bavim i muzikom i slikom. Sada idem na trenutačnost izraza. Bojim se, kad sve ovo završi, da ćemo napraviti novi rat. Bojim se da je ova naša stvarnost jedino što smo umeli da izmislimo. Kada sam pisala Zemlju, govorila sam o univerzalnom osećaju Zemlje. U to vreme svi smo bili deca planete, a to što je sada svojatamo, svako za sebe, to je naš problem. S obzirom na to šta joj sve činimo, pitam se, kako smo mi, kao ljudi, mogući i kako ne isplivamo negde drugde. Iz tišine se, preko muzike, uvek stiže u belinu i obrnuto. Bol, kao prva i poslednja faza, graniči se sa radošću. Oni su jako bliski jer se raduju jedno drugom. To je ideja koja se tiče mesta mentalne sedimentacije. Tiče se belog prostora, tiče se vakuuma u glavama. Tiče se lepote muzike i tela ljudskog. Moja povezanost sa Barom, i ljudima koji stvaraju, ne tiče 242

Maja Malić (priređivač): „Iz tišine u belinu i obrnuto“, Barske novine, 1. april 1999. 246

se geografskih koordinata. Nedostaje mi more, nedostaje mi mojih nekoliko prijatelja iz Bara, koji me vole, koje volim i koji se vole. Luksuz je imati nekoga ko te sluša, ko ume da sluša i koga umeš da čuješ. Jedino što raste kada se deli je sreća i radost, ja bih samo da Reč bude blaža i da stigne malo dalje. Bliskost je u toj Reči. Svi koji različito, a drugačije isto misle žive na jednom mestu. Volela bih da smo, moji prijatelji iz Bara i ja tamo gde je to mesto. U Andersenu. (1999)

247

Prilog 5 Pisma Margite Stefanović

Pisma koja je Margita Stefanović pisala onima do kojih joj je bilo stalo bila su prava umetnička dela. U njih je unosila sav svoj raskošni talenat, kombinujući razne tehnike pisanja, crtanja, čak i zvukova. Epistolarna književna forma na Magin način. Razlikovala su se od čoveka do čoveka, pa je tako Srđan Vejvoda dobijao pisma u vidu naslaganih reči-šifara koje su bile jasne samo njemu i njoj (Mašina / Stomak / Ćao / Stomaklija / Radio / Jelena...), a Željko Milović ona sa kombinacijom crteža, simbola, isečaka iz knjiga, ličnih poruka, asocijacija, reminiscencija na rockerske dane... Milović kaže da se uvek radovao njenim pismima jer su bila „pravi avanturistički park u kome si morao da se snađeš“, ali i to da je komunikacija bila jednostrana jer se na njih nije moralo niti moglo odgovarati. Svako pismo je bila zaokružena priča, Margiti očito vrlo važna, s obzirom na to da u svojim beleškama komunikaciju sa prijateljem iz Bara više puta pominje kao dnevnu obavezu. U poslednjem pismu koje je Željko Milović primio od Margite Stefanović, pisanom 9. marta 2000. godine, ona je, na sebi svojstven način, u zagonetkama, govorila o njemu i njoj, i njihovom narušenom odnosu. Bio je to, na četiri strane, krik očajnika koji opominje i prigovara, posebno upečatljiv zbog prekora na početku: „Već danima ne mogu te dobiti, iako si tu i TAMO. Radio BAR bar radio zvoni. Ne odaziva se ni žena“ (Milović je zaposlen u Radio Baru, a na Margitine pozive uglavnom se javljala sekretarica), te direktnog iskrenog životnog pitanja upućenog njemu: „Izvinite, Gospodine, a gde samoća stanuje?“ „Tek godinama nakon njene smrti, shvatio sam da je teško razumljiv crtež na četvrtoj strani pisma u stvari moj portret, što je bio strašan šok za mene“ – kaže Milović. „Ja okrenut leđima, poruka o samoći, ’N vodi ka 0”, to je bila glavna misao pisma, očigledno, a ja nijesam to shvatao, ili nijesam imao vremena ni volje više da shvatim. Moje lice, dug nos i okrugle naočare koje sam nosio nacrtane su slovima mog prezimena, na crtežu sam svirao klavir, a sjedio na natpisu ’Radio Bar’”. 248

249

250

251

Prilog 6. Saradnja Margite Stefanović sa Aleksandrom Ilićem oko reizdanja albuma Ekatarine Velike (1996-2002)

Magi i Aleksandar Ilić upoznali su se 1996. godine. On je došao kod nje u Smiljanićevu da joj predloži da remasterizuju izdanja Ekatarine Velike i objave ih na diskovima i kasetama. Bilo je predviđeno da na svako izdanje, pored onih pesama koje sadrži originalno izdanje, budu uvršćene i takozvane „bonus pesme“. Magin zadatak bio je da sva izdanja priredi za objavljivanje, u novoj opremi koju bi sama osmislila. Ilić bi za tu priliku osnovao izdavačku kuću EKV Records. Njegova knjiga Vrati unatrag govori o toj saradnji.243 Po Maginoj želji, najpre je remasterizovan i objavljen album Ljubav, na desetogodišnjicu prvog izdanja, početkom decembra 1997. godine. Samo par godina za nas stigao je sa umnožavanja 28. februara 1998. Albumi Dum dum i Neko nas posmatra objavljeni su četiri meseca kasnije. Potom su objavljena dva koncertna albuma, 19LIVE86 i Kao u snu – Live ’91. Poslednja tri izdanja, u stvari prva tri albuma: Katarina II, Ekatarina Velika i S vetrom uz lice, objavljena su 2002. godine. Omoti su bili gotovi tri meseca pre Magine smrti, ali je štampanje diskova završeno tek u decembru. Ova sarađnja, međutim, ispala je kontroverzija. Pre svega, Ilić je optuživan da je njegova firma EKV Records bespravno izdala celu diskografiju benda. Drugo, Magi je umela da s pohvali da je u taj posao uložila dvadeset (ili, čak, trideset!) hiljlada maraka koje je dobila od prodaje stana u Smiljanićevoj – što je Ilić demantovao. Treće, ostalo je nerazjašnjeno da li joj je Ilić dao sve što je zaradila ili je ostala uskraćena za deo novca. Da li je, dakle, reč o pirateriji? Kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka bio je period u kojem ta materija pravno nije bila do kraja razjašnjena. Pre svega smatralo se da pravo izdavanja pripada originalnim izdavačima. Međutim, proces digitalizacije zahtevao je nove ugovore sa autorima i izvođačima, koje nije pribavio nijedan od 243

O knjizi Vrati unatrag govori se posebno u uvodnom poglavlju ove knjige. 252

originalnih izdavača. Oni su u međuvremenu štampali nekoliko kompilacija: The Best Of (ZKP RTV Slovenija, 1995) i Kao nada kao govor, kao more (PGP RTS, 1997) – a onda je PGP RTS prodala prava slovenačkom izdavaču Taped Pictures da objavi 2001. godine kompilaciju Najbolje godine. Ilić je pak imao Margitinu saglasnost i dozvolu Milanove majke. Margita je imala pismeno dopuštenje dotadašnjih izdavača Stanka Terzića (u ime PGP RTS-a) i Ive Umeka – u ime ZKP RTV Slovenija. Publika je bila vrlo zadovoljna. To je bio prvi put u Srbiji da je neko zbilja remasterizovao snimke. Bilo je mnogo publike koja je želela da ima bilo kakve digitalizovane snimke EKV-a, a ovde ih je imala sve. Sa izuzetkom album S vetrom uz lice, svi ovi snimci zvuče veoma dobro. Uz originalne verzije pesama priložene su brojne „bonus pesme” svojevrsne dokumentarne vrednosti: bilo je tu zanimljivih demosnimaka, drugačijih verzija, koncertnih izvođenja. Publika je dobila i dodatnu vizuelnu dimenziju, Maginu viziju digitalizovane grafičke opreme izdanja. Magi je, takođe, dobila mnogo. Sem što je mogla da razmahne svoj umetnički ego (doduše, pomalo se videlo da je umorna), koristilo joj je i sa finansijske strane. To je bio jedini ozbiljan novac koji je zaradila u tom periodu. Mnogo je reči potrošeno na nagađanja da li je Magi u taj posao uložila svoj novac ili ne, odnosno da li joj je Ilić dao sve što je zaradila. Kako je tačno bilo ostalo je svakako među njima. Ipak, istina se nalazi negde oko fakata da je bila potpuno upoznata sa Ilićevim poslovanjem, da on bez nje nije sklopio nijedan ugovor, da je tačno znala koliko je diskova i omota odštampano i gde, da su se omoti nalazili kod nje dok je imala gde da ih drži i da je povremeno odlazila u „inspekciju” tako što je proveravala po prodavnicama da li su u prodaji oni omoti koje je sama pustila u promet ili ih je Ilić ipak negde doštampao – znajući, takođe, da nikad dva štampanja ne mogu da izgledaju istovetno. Nikada nije pronašla ništa neregularno – naprosto zato što ničeg neregularnog nije ni bilo. Ilić joj je isplaćivao novac od prodaje ostvarene u njegovoj prodavnici na Zelenom vencu i od izvoza u Sloveniju. Novac od robe prodavane u prostorima IPS-a u Sremskoj ulici isplaćivao joj je avansno, na njenu molbu. Međutim, IPS je bankrotirao i povukao u ponor mnoge male izdavače čiju je robu distribuirao. Ilić je s vremenom naplatio tek oko deset odsto duga, u kom je bio i Magin i njegov novac. Magi je većinu svog dela avansno naplatila od Ilića i – potrošila. Pošto su poslednja tri izdanja puštena u prodaju tri meseca posle Magine smrti, Ilić je pokrio troškove i zaradio tek u godinama koje su usledile. U međuvremenu, upravo je on izdržavao Magi poslednjih godina njenog života. Našao joj se mnogo puta kad niko drugi nije hteo ni da čuje za nju. Dovoljno je bilo da ga Magi pozove i on bi kretao iz Zemuna u bilo koji deo grada sa traženom svotom novca. Kad god bi se našli u gradu, nikad nije dozvoljavao da plati račun u kafiću ili restoranu. Vodio ju je u jednom u Budimpeštu na izlet dug sedam dana. Kupio joj je mobilni telefon i karticu u vreme kad je i jedno i drugo bilo ozbiljno skupo. Dug za struju 253

koji je napravila u Borči platio je Ilić. Kad je Magi umrla, hteo je da plati sahranu. Onda je sahranu platio „Atelje 212”, a Ilić je platio zakup grobnog mesta za sledećih pet godina. Opet ako bi Ilić razumeo da je novac koji je tražila namenjen njenim dilerima, onda je odbijao da joj dâ, i onda bi Magi bila ljuta na njega i govorila sve što bi joj palo na pamet – a kod nje je to ponekad umelo da bude euforicno. Međutim isto tako kao što je neke ljude ubeđivala da ju je Ilić prevario tako ga je kod nekih drugih ljudi hvalila i naziva i „AleksandromVelikim”. Ali to je bila Magi tih poslednjih godina, sva u kontroverzama, podložna naglim promenama raspoloženja, u nekakvom svom razumljivom ravnodušju oko toga šta je istina a šta nije.

254

Prilog 7. Jelena Marković: EKV – Kultura droge,

sloboda i identitet244

Kada mi je Dušan Vesić predložio da napišem tekst o Ekatarini Velikoj, rekao je da se još uvek postavlja pitanje kako ih čitati, kao i to da je droga stalno kamen spoticanja kada je reč o ovom kultnom rock bendu. Pomislila sam da je problem u tome što, u stvari, mnogima od onih koji bi hteli da ih čitaju nedostaje slobode, i to one osnovne slobode da se misli, pre nego što se ona izrazi na bilo koji drugi način. Rekla bih, dakle, da je slobodno mišljenje zaista glavni uslov da se uroni u poetski svet EKV-a. Taj svet je vredan pažnje zato što počinje s velikim pitanjima, obuhvata savremene pojave i izražava se bogatim jezikom. Kontekst tog sveta i sam je zanimljiv i složen. Svako zna da u rock’n’rollu nije teško naići na drogu, a ipak, često ostaje nedorečeno šta je šta u tom spletu dveju kultura globalnih razmera, odnosno u spletu rock’n’rolla i kulture droge – kojem Srbija i Jugoslavija daju specifičan lokalni okvir. U svetlu svih tih okolnosti, lakše je razumeti poetski svet EKV-a i filozofiju koju on nudi. S tim razumevanjem može da se razume i zašto danas umesto slobode vidimo samo njene iskrivljene obrise.

Šamani i dileri nisu isto Kulturama droge smatraju se nekadašnje indijanske kulture američkog kontinenta, u kojima su psihoaktivne droge igrale ključnu ulogu u organizovanju društva i shvatanju života. Tokom vremena, u sklopu odnosa različitih naroda, etnički i interesnih zajednica i pod uticajima različitih naučnomedicinskih mišljenja, i na tom kontinentu i širom sveta, menjali su se načini na koje su ljudi koristili narkotike i načini na koje su društva 244

Jelena Marković je filmska rediteljka iz Beograda. 255

tu upotrebu regulisala. U dvadesetom veku, kada su psihoaktivne supstance zabranjene i kontrolisane u svim državama sveta, definišu se grupe okupljene oko ilegalnih droga, na lokalnim nivoima i globalno. Danas one predstavljaju savremenu kulturu droge koja ima svoju društvenu, ekonomsku i političku proizvodnju izvan zakona i na udaru zakona. Kultura je sposobnost da jedni od drugih učimo i prenosimo ponašanje. Ljudsku kulturu odlikuje to što se ona gradi na institucijama, pravilima i uverenjima. Jos jedna njena ključna odlika je da razvija sistem simboličke reprezentacije i komunikacije. Dakle, kultura oblikuje više nego samo način na koji se ponašamo jer oblikuje i način na koji fizički, fiziološki i društveno doživljavamo svet. Naravno da ljudska kultura nije unitarna. Mnogo je grupa ljudi sa različitim navikama, običajima i praksama koji oblikuju komunikaciju, deljenje informacija, prirodu odnosa i normative za izražavanje emocija. Ovako posmatrana, kultura postoji na nivou svake društvene grupe. Odnos kulture droge i pop kulture prilično je složen. Pop kultura je nastala kao munjevito raširena omladinska kultura u periodu posle Drugog svetskog rata. Ona je tada imala i odlike kontrakulture budući da je prepoznala i predstavljala sasvim drugačije vrednosti od dominantnih kultura, koje su uglavnom podrazumevale proratne politike i čuvale tradicionalne odnose moći u društvu. Šezdesetih godina dvadesetog veka, praktično od međunarodne ilegalizacije droga (1961), rock muzika je obuhvatila ideje kontrakulture omladine, mirovnih, ekoloških i drugih pokreta i brzo učinila kontrakulturu masovnom. Alternativni sistem vrednosti koji je masovna kontrakultura zastupala imao je otvoren stav prema drogama, u sklopu borbe za individualne slobode i protiv represije, hijerarhije, kapitalizma i birokratije. Od tada droga postaje veoma čest motiv u rock pesmama, kao i u drugim oblicima pop umetnosti. Kroz različite epohe i stilove rock muzike, ovaj motiv ponekad zauzima i centralno mesto u pesmama. Na primer, u pesmi Heroine (1964), Velvet Underground dočarali su nam potpunu dezorijentaciju koju donosi drogiranje, promovišući je u poželjan odnos prema životu. Depeche Mode su stvorili pesmu o euforičnom doživljavanju droge kao najboljeg prijatelja (Never Let Me Down Again, 1987). U pesmi Junk Head (1992) Alice in Chains izrazili su svoje otpadništvo i bes prema društvenim normama i istakli egzistiranje narkomana kao rase i klase. Čitav skup alternativnih društvenih vrednosti i uverenja koje simbolizuje rock’n’roll često se poistovećuje sa kulturom droge. To što su na globalnom planu mnogi rock umetnici obeleženi kulturom droge čini ih i njenim delom i njenim žrtvama jer narkomanija jeste njen bitan segment. Ali savremena kultura droge nije ograničena i definisana time što je brzo i lako našla put do rock zvezda. Ova dva sveta se prepliću, a zasnivaju se na sasvim drugačijim uverenjima. Jedno su uverenja u socijalnu pravdu i individualnu slobodu i ona zahtevaju radikalne društvene promene. Drugo su uverenja da paralelni kriminalni svet treba da funkcioniše u postojećoj hijerarhiji, da zato treba

256

da akumuliše svoju finansijsku moć i osvoji institucije sistema gde može – pa je i neophodno da postoji što veće crno tržište. Zapadni mediji obrađivali su probleme kulture droge prateći muzičku scenu i podržali ideju da se o toj temi razvije javna debata. Debatu inspirišu i druge popularne umetničke forme na ovu temu, poput filmova i TV serija. U raspravu je uključena i akademska zajednica sa školovanim istraživačima. Razni rock umetnici i sami su direktni učesnici u procesu društvenog osvešćivanja. Neki među njima otvoreno govore o svojoj zavisnosti, a neki čak orgamzuju fondacije za lečenje muzičara od narkomanije. U razvijenim zemljama iskustva pop kulture nisu više zanemarena u pogledu artikulacije javnih politika o drogama. Prati se učinak tih politika i postoji pritisak javnosti da se one represivne menjaju jer su se pokazale neuspešnim.

Nebo nad EKV-om Kod nas se u javnosti retko govori o kulturi droge, jedva nešto češće govori se samo o narkomaniji, a javne politike o drogama, kao i o skoro svakom pitanju, prepisuju se od Zapada. Prostor za različite aspekte sagledavanja problema gotovo da i ne postoji. Nažalost, u društvu je rasprostranjeno tumačenje da su narkomaniju lansirali ili uvezi razmaženi, privilegovani i dekadentni pripadnici elite kao svoju snobovsku aktivnost. Danas, kada je narkomanija kod na najrasprostranjenija među siromašnima, naročite u romskim naseljima, u duhu tog tumačenja moglo bi da se kaže da je u Srbiju konačno stigla socijalna pravda. Ali reći tako nešto bilo bi netačno. Takva cinična tumačenja ne uzimaju u obzir da se tržište širi po planiranim ciljnim grupama i da proučavanje ljudskog ponašanja radi usmerenja privrednih aktivnosti spada u domen ekonomskog upravljanja. U nedostatku opsežnijeg pogleda na problem, stvara se utisak da se narkomanija pojavljuje sama od sebe i da se širi poput stihije. Zbog slabe opšte informisanosti spram veličine i složenosti problema kulture droge, u našoj sredini često dolazi do pojednostavljenog ili pogrešnog shvatanja pojava povezanih s njom na bilo koji način. Takva pojava je i Ekatarina Velika. Njihove pesme podrazumevamo kao obavezan deo naše pop kulture, ali je relevantnost njihovih umetničkih ideja do sada više mistifikovana nego tumačena. Ipak, Ekatarina Velika je u svoje vreme izgradila upečatljivu estetiku po kojoj je Beograd, u kojem je bend nastao, bio naširoko prepoznatljiv. Ovaj bend nastao je u okviru novog talasa i postpunk scene u Beogradu i Jugoslaviji. Vreme rada EKV-a (19821994) obuhvatilo je period posle smrti predsednika Tita (1980), kada je neprikosnoveni autoritet komunističke vlasti u SFRJ počeo da se urušava. Država je tada razvojem tržišta podržavala integraciju višejezičneg kulturnog prostora, a građani su imali solidnu potrošačku moć. Zbog razvoja industrije u zemlji, stanovništvo se već bilo masovno

257

prelilo iz sela u gradove. Iskustvo potrošačkog društva preplitalo se s novom mogućnošću slobode izražavanja. Osamdesetih je došlo i do vidnog političkog zaoštravanja unutar i između republika, članica federacije. To zaoštravanje je bilo nacionalno obojeno. U svim jugoslovenskim republikama, ojačane nacionalističke struje nasledile su centralistički način vladanja. SFRJ se rascepila 1991. Tada je počeo rat i brzo razorio i tržište i zajednički kulturni prostor multinacionalne Jugoslavije. Ekatarina Velika se ugasila u jeku rata. Zbog vremenskog podudaranja cepanja države s krajem benda, ponekad se govori da sudbina EKV-a simbolizuje propast Jugoslavije. Ipak, Ekatarina Velika izmakla je političkoj paradigmi SFRJ, a obeležila je ceo njen prostor. Sloboda izražavanja ovog benda bila je za jedne nadahnuće za druge smešno pretenciozna, a za treće i opasna. Poricanje takve slobode traje do danas, nekad u obliku prostakluka koji se promoviše kao jedina kulturna paradigm, a nekad stavom da je sloboda stvar prošlosti, nostalgije ili privilegije, nasuprot prave realnosti. Ponekad poricanje proizlazi iz straha za otadžbinu, i to u vidu panike da se za nacionalni identitet nađu prava mera i kontinuitet, kao da sadašnje granice zahtevaju da se poriče ono što može da podseća na bivšu zemlju. I na kraju, sloboda izražavanja poriče se i pukim napadom na same ličnosti članova benda, odnosno napadom na narkomane. Ipak, šta se desilo – desilo se i duh neće natrag u čarobnu lampu, ma koliko ga gurali. Ovaj tekst o umetnosti EKV-a zapravo je tekst o identitetu i slobodi, rezultat razmatranja pojmova pojedinca, zajednice, prostora, ljubavi, života i kulture droge, kojima se EKV bavi. Za tekstove pesama EKV-a često se tvrdi da su hermetični, vrlo prepoznatljivog stila. Zato se i ističu među raznim drugim tekstovima, pa njihov sadržaj privlači pažnju i posta je tema za razmišljanje. Ipak, muzika komunicira intuitivno i direktnije od reči. Poetika je pre svega u zvuku. Glas pretvara tekstove u nešto više od slova na papiru i dobro je to imati na umu prilikom navoda reči iz pesama EKV-a. U svoj izraz Ekatarina Velika uključuje elementarne simbole, složene pojmove i izvedene koncepte, stvarajući različite veze na planu značenja. Što je jos važnije, EKV svojim pesmama artikuliše filozofiju koja je do danas prava retkost, dragocenost i čovekov prijatelj.

Pojedinac Neophodni i polazni pojam u stvaranju identiteta je pojedinac. Već i sami naslovi nekih pesama bazirani su na tom pojmu: To sam ja, Ona i on i on i ja, Budi sam na ulici, Kad krenem ka. Pored toga, pojam pojedinca duboko je utkan u gotovo svaku pesmu. Naime, ključni pojmovi i koncepti koji prožimaju pesme često se prepliću, pa je tako nemoguće baviti se, na primer, pesmom To sam ja (1985) i pojmom pojedinca u njoj, a ne primetiti

258

pojmove prostora i kulture droge. Jer, čim pesma počne, suočava nas s tvrdnjom: To sam ja, to sam ja, to sam ja u rupi bez dna. Tu rupa bez dna predstavlja sve dublju propast sklonjenu od pogleda. Iako dalji tekst Mokar sam od tebe, mokar od praštanja asocira na stanje znojenja, heroinske krize i bolesti, ton pesme je pozitivan. Ona uvek zna oblik mojih ruku, oblik mojih pitanja – pesma zvuči jednako veselo i u nastavku, iako asocira na put kojim supstanca prolazi venom kroz ruku i na stalnu narkomansku potrebu. Međutim, upravo ovakvo tumačenje teksta bilo bi opskurno i besmisleno bez dubljeg razmatranja činjenice da je ovo zapravo pesma o sagledavanju i artikulaciji sebe. Veseli ton dolazi najpre zbog prepoznavanja sebe – To sam ja – kako kaže i sam naslov. Problem u razumevanju može da nastane eventualno ukoliko se prezrivo odbaci ideja bavljenja sobom i samospoznajom, kao da je čovek bez pojma o sebi bolji i plemenitiji, što je čest obrazac mišljenja u kolektivističkim kulturama, kakva u našoj sredini postojano dominira. I svaki put kad krenem u neki novi opasan grad, nailazim na sebe, to sam ja, to sam ja, to sam ja – nastavak je u još radosnijem i življem tonu. Ova pesma uvodi motiv grada kao prostora za kretanje i komunikaciju, a pojedinac u takvom prostoru raste, ukoliko poznaje sebe. Osim što kretanje kroz gradove može da se pripiše lagodnosti koju je pružala Jugoslavija, na planu značenja ono je promena ili iskustvo, ili put u nepoznato. Ako se tekst u kasnijoj strofi I svaki put kad krenem i iznova osetim glad tumači kao želja za opijatom, može da se tumači i kao znatiželja. Nastavak Svaki put kad krenem, to sam ja podseća da je reč o prepoznavanju. Ovo slavlje prepoznavanja svog lika je pojedinačno i bazično ljudsko, a prisustvo droge kontekst vremena u kom je kultura droge počela svoje širenje u Beogradu i Jugoslaviji. Postavljajući pojedinca kao temelj za identitet, EKV otvara polje unutrašnjeg sveta i osvaja pravo da se bavi tim svetom i da gradi duh. Unutrašnji svet odražava se muzički i poetski u svim pesmama. Izgradnja duha neodvojiva je od izražavanja i odražavanja u drugima, dakle od povezivanja sa drugima, i od zajednice.

Zajednica/prostor Pesma Budi sam na ulici (1986) bavi se odnosom pojedinac-zajednica. Ona zvuči veoma pokretački, kao da bodri. Stihovi Treba mi svet otvoren za poglede, otvoren za trčanje i treba mi soba da primi pet hiljada ljudi sa dignutim čašama promišljaju zajednicu slobodnih ljudi, asociraju na pobednički ritual, donekle i na rock koncert. U ovoj pesmi sloboda je u duhu i uključuje komunikaciju i razmenu među ljudima gotovo u vidu čežnje – treba mi svet (...) i treba mi soba da primi pet hiljada ljudi. U nastavku – Lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama, kao potpuni stranci, sa staklom u srcima, sa staklom u očima, na licima (...) u grudima – ritual je predstavljen kao zajednički, ali sloboda je individualna i usamljena. Refren ove pesme Budi sam na ulici, budi sam zvuči kao obećanje trijumfa u istini, mada je čovek, ili umetnik – kažimo i to – 259

sam onda kada deli najbolje od sebe. EKV se bavi zajednicom u mnogim pesmama i tretira je kao parametar koji određuje pitanje identiteta. Koncipira je na različite načine. U ovoj pesmi zajednica je zamišljena kao željeni društveni prostor za izraz i komunikaciju. U drugim pesmama zajednica je krug prijatelja, često članova samog benda koji se vole, dok u nekim pak nastaje jasan koncept široke zajednice ljudi koji se prepoznaju i identifikuju u želji za slobodom. Često pojam prostora predstavlja upravo zajednicu i to je jasno izraženo u pesmi Zemlja (1987). Na kraju svake strofe u zvuku se pojavljuje nekakav gitarski jauk iz svemira, nadovezujući se na Ovo je zemlja za nas (...) za svu našu decu. Ovo je kuća za nas (...) za sve naše ljude (...) pogledaj me očima deteta. Prostor zemlje ovde predstavlja vezu među ljudima, kuća predstavlja uporište. Pogledati može značiti prepoznavanje, i to nevinim očima – deteta, koje nema puno političko pravo, ili narkomana otpadnika – svejedno, očima onog na čiji se glas ne računa ozbiljno. Reč je o širem povezivanju onih koji traže svoj glas jer na svet i život ne gledaju po unapred zadatoj shemi. Ne slučajno, i ova pesma obeležena je otpadničkom kulturom droge, tim neobično intrigantnim pojmom. Može da se tumači kako pesma upućuje na to da duhovno polje međuljudskih veza daje nadu, a rutina narkomanskog života remeti duh i vodi u smrt: U zemlji vidim spas, iz sna me budi glas koji prepoznajem, dok grane miluju naša tela, dok senke prave pokrov za nas. Međutim, duhovni svet se ništi ako se pogrešno tumači kao narkomanija, a to je ono što može da intrigira. Jer, takvo tumačenje nosilo bi senzacionalistički ton, svojstven nasumičnoj primeni naučnog i parcijalnog načina gledanja – ali izbrisalo bi smisao ideje povezivanja ljudi, odnosno smisao onoga o čemu Zemlja govori. U pesmi Zemlja, refren Čujem vrati se (...) ostani (...) dozvoli mi (...) oprosti mi (...) ne idi ukazuje na dileme pripadanja i lojalnosti, što je deo prelaska u novo uporište i nove međuljudske veze. Nastavak U svakom porazu ja sam video deo slobode i kad je gotovo za mene znaj tek tad je počelo nudi slojevitu sliku: deo slobode u porazu može da znači usamljeničko odolevanje kalupima koji potčinjavaju čoveka. Ali može da znači i opijatsko olakšanje kada čoveka nadvlada droga. Kraj kao početak može da znači neiscrpnu volju ali i cikličnu narkomansku potrebu. Pevanje kod EKV-a u mnogim pesmama nosi kontekst koji se odlikuje opskurnim ophođenjem, fizičkom prljavštinom, bolešću i tumaranje izvan zakona, do smrti. Međutim, to pevanje je višesmisleno. Širina EKV-a je u tome što se u autentičnom kontekstu bavi ključnim pitanjima o čoveku. Ta širina i poetski i intelektualno prevazilazi tumačenja koja poetiku i estetiku benda svode na puku bolest, u kojoj bolesnici umišljaju da su nešto posebno i o tome pevaju. Osim toga, kontekst iz kog EKV deluje složeniji je od kulture droge i podrazumeva kontekst vremena, prostora i rock’n’rolla. Ipak, odsustvo razmatranja upravo kulture droge jeste i nedostatak u sagledavanju filozofije EKV-a u najširem kontekstu. Ako se narkomanija posmatra izdvojeno, uglavnom prepoznajemo bolesne kao vinovnike problema što vodi njihovom daljem društvenom stigmatizovanju, dok se tržište droge planira i širi. Odvojiti bolest 260

narkomanije od konteksta kulture kojoj pripada jeste popularno, ali, s druge strane, stigmatizacija bolesnih lako može da ide na ruku totalitarizmu. U tom odvajanju neprimetno se zaobilazi jedno od centralnih pitanja savremenog doba, koje bi u kontekstu kulture droge moglo da se postavi jasno: šta ili ko vlada nama, šta kontroliše naše telo i zadire u naše samo biološko biće, obespravljuje nas, svodi na životinje, ubija.

Ko vlada nama i našim telom? Potpuni gubitak kontrole čoveka nad svojim telom izražen je u pesmi Oči boje meda (1985). Ritam kreira iščekivanje, zvuk obuzima. Mučno kapanje znoja, ritual pripreme heroina, znojenje bolesnog tela koje krizira, tragovi uboda svuda po telu kroz koje je droga ušla u krvotok i zavijanje od bola sadržaj su prve strofe, izražen izdvojenim detaljima – Voda pada (...) oči boje meda (...) dečak iz vode (...) trag pod levom miškom (...) usne boje mesa (...) aj. U nastavku pesme opevan je proces u kom narkoman bezuspešno traži venu pod starim ubodima, grčevitim stezanjem je nalazi i po ubrizgavanju droge se potpuno menja. Reči pesme nižu detalj po detalj jezive slike čoveka koji se u teškim mukama stavlja u službu supstance, vršeći invaziju na sopstveno telo da bi izašao iz grča i odahnuo – Usne na meni (...) ruke na meni (...) guram nož među zube i menjam oblik kao vidra... skupljam znoj sa čela... aj. Stih Nosim sablju oko bedra ukazuje i na uspravno držanje, odnosno promenu posle olakšanja, ali i na večitu opasnost po život narkomana, sa glavom u torbi, slično ratniku. Posle ove brutalne slike sledi muzički opis, naročito izražen ritmom, poput predstave stanja narkomana u prvom trenutku po ubrizgavanju, kada droga preuzima totalnu kontrolu. Istorija dvadesetog veka, i svetska i jugoslovenska, poznaje neretke okolnosti kada čovek gubi kontrolu nad telom. Bliskost političke kontrole nad golim životom i narkomanije upadljiva je. Kada je reč o EKV-u, ta bliskost nije ni slučajna, ni bezazlena. Totalitarni i naučni koncept ugrađen je u same temelje moderne države: ona svoje telo vidi u građanima, živim ljudima, biološkim bićima. Zato je za nju pojam zajednice slobodnih ljudi opasan, naročito ako ima jak kulturni i politički identitet. Droga pak izlazi iz naučnog koncepta lečenja tela, od leka postaje zabranjeni otrov, krči svoj put do ljudi, stvara novu ekonomiju i svoju kulturu, a u njoj i zavisnike. Moglo bi se reći da je narkoman potencijalno idealan građanin jer šta god da misli, oseća, zna i hoće, on na kraju ne vlada svojim telom. Baš kao što ni čovek u modernoj državi ne vlada svojim telom jer država ima potencijal da mu oduzme politička prava i sam život. Povrh toga, uključivanje država u kontrolu i distribuciju droge postalo je predmet istraživačkog novinarstva, dakle, javna tema.

261

Duh koji teži slobodi Jedina pesma naslovljena po nekoj državi je Amerika (1989). Zvuk na početku nosi nežnost, a pesma se zatim uzbudljivo razvija. U ovoj pesmi motivi duhovnog, unutrašnjeg sveta i težnja za sopstvenim identitetom prepliću se sa asocijacijama na kontrolu i invaziju na telo. Reč Amerika predstavlja geografsku odrednicu, i liberalni ljudski duh, i jaku državu, i drugačiji, novi svet (Daleko je Amerika). Stih Ljudi odlaze i odlaze i odlaze asocira na osipanje zajednice, čak i na umiranje ljudi od droge, kao i na osećanje usamljenosti. Zatim stihovi Ovde je dosadno, svi su pobegli na neko zabavnije mesto asociraju na migraciju u bogatije zemlje. Nasavak glasi – I ako sam negde stigao bilo je iznutra, u sebe i nikako spolja i gore i dole i levo i desno u meni, u sebe i nikako spolja, daleko je Amerika, tamo je put, tamo je cilj, tamo je znak tamo je Amerika. Stići nekud iznutra jasno izražava bavljenje duhom. Stići ili otići u sebe može da znači i povlačenj iz spoljnog u svoj unutrašnji ili željeni svet, dok dalji tekst jače asocira na telesne i fizičke pojmove. Obično je ono što se smatra telesnim i fizičkim u opoziciji sa onim što se smatra duhovnim. Duh koji teži slobodi zarobljen je u telu kojim vlada droga. U ovim stihovima Amerika je predstavljena u svim značenjima koje može da ima. Obećavajući liberalizam Amerike omogućava kulturu droge. Na planu značenja, put, znak i cilj u pojmu Amerike EKV smešta i u sebe, u složeni unutrašnji svet slobode i višestruke sputanosti, sa originalnim izrazom. Ta sputanost predstavljena je u ovoj pesmi i kao jedno opšte prepoznatljivo osećanje apatije, ili čak depresije, koje se javlja u savremenim društvima: Vrlo sam umoran, a ne znam kako, zašto, od čega. Tekst se zatim ponavlja od stiha Ovde je dosadno pa do kraja. Predstava unutrašnje borbe sa svim okolnostima i osećanje da nešto stalno izmiče u toj borbi naglašeni su u pesmi ovim ponavljanjem.

Ljubav Filozofija slobode EKV-a poznaje i pojam ljubavi. U pesmama je koncipiran na više načina: i kao odnos dvoje ljubavnika, i kao nestalan ili varljiv nadražaj opijata, i kao odnos prema bližnjem i prema ljudskom rodu. I eto, Ljubav je naslov jedne pesme i čak celog albuma (Ljubav, 1987). Pesma je brza, veoma ritmična i nosi ton energičnog suočavanja. Tekstualno, preispituje odnos ljubavnog para kao podrazumevane simbiotske celine: Ja sam oduvek spavao s tvojim imenom na usnama, ti si oduvek spavala s mojim imenom na usnama i gde god da krenem tvoja je ruka u mojoj ruci i kada želim nešto da kažem, ja kažem mi. Ovde je ljubavni par predstavljen kao nerazdvojan, kao dvoje ljudi koji i u snu podrazumevaju jedno drugo delom sebe, koji svuda idu zajedno i o sebi govore u množini. Kroz ovu lepu sliku sigurnosti i emocionalne zaštićenosti probija se važno pitanje identiteta pojedinca koji više ne ume rečima da definiše sebe. 262

Svi moji drugovi su odavno i tvoji drugovi, dvojinu su stari Sloveni imali u rečniku, i kada želim da kažem ja, ja kažem mi i kada mislim o sebi, u stvari mislim o nama – nastavak je o deljenju, gubitku i dobitku, gde se dele i gube odnosi sa prijateljima, a dobija se dvojina, gramatički pojam, broj, koji takođe podseća na deo kulturnog nasleđa u vidu osnovnog društvenog obrasca – dvoje ljudi ili par. Zatim ispuštanje da se definiše ja vodi u stanje u kom ja ne može ni da se misli, pa ga zamenjuje mi. Pošto mišljenje bez ja nije moguće, u pitanju je paradoks jer ni mi se logično ne može misliti bez tog ja. Ovaj paradoks apsolutnog pripadanja paru zapravo je najpopularnija ljubavna fantazija još od srednjeg veka i Abelara i Eloize, a veoma je retko umetnički i idejno promišljen kao kod EKV-a. Takođe, od početka pa do kraja, pesma sve više asocira na zavisnost. Odnosi zavisnosti česti su kod parova, a u ovoj pesmi postoji snažna paralela sa zavisnošću od droge. Lako može da se objasni gubitak ličnosti ili svog ja kod zavisnika, kao i aluzija da se droga širi društveno, odnosno da se oko droge ljudi društveno povezuju. Iskrivljena percepcija rezultat je i međusobne zavisnosti ljubavnog para, i zavisnosti narkomana od droge: I kako vreme nam prolazi, da, vreme nam prolazi brzo, dani i noći su slonovi na indijskom crtežu. Jednolično ponavljanje česta je odlika iskrivljene percepcije vremena i samog sebe. I boli nas ljubav može da znači ljubavnu patnju zbog žrtvovanja sebe, ali veoma snažno asocira na patnju narkomana, koja je telesna koliko i psihološka. Polako dosada mrsi nam kosu i prlja nam ruke, polako dosada pravi nam bore od lažnoga smeha – nastavak može da se odnosi na starenje udvoje, koje često uz sigurnost i rutinu donosi i telesnu, estetsku i duhovnu zapuštenost ljudi. Ali još je jača asocijacija na svakodnevno ponavljanje istih radnji, nehigijensko okruženje, ubrzano propadanje i varljivost raspoloženja narkomana. I naše reči od milja su navika i naša imena od milja su navika, boli nas ljubav – reči od milja tipične su u međusobnom obraćanju kod parova, ali postoje i u narkomanskom žargonu za drogu. Pesma Ljubav vodi do spoznaje nečeg lažnog, čak potmulo monstruoznog u čovekovom gubitku svog ja, ukazujući da je ja za ljubav neophodno.

Ljubav/zajednica/prostor Pesma Zajedno (1993) počinje nabrajanjem ličnih imena, što je neposredan i dostojanstven izraz ljubavi, u ovom slučaju za raseljene prijatelje (Ivan i Bojan, Mitar, Saša, Orkan, Nenad i Zoran, Dušan, Vojkan, Ljuba). Zvuk pesme uspostavlja vezu sa samim početkom hard rocka. U prošlim danima osvojili smo ponos, u prošlim danima izgubili smo sve (...) ostajem sam u ovom gradu, strahom zatrpan. Osvajanje podrazumeva borbu, ponos podrazumeva osećanje moralne pobede. Ali gubitak svega ukazuje na mržnju i rat, na izgubljenu duhovnu bitku, na moralni poraz. Osećanje samoće vezuje se za odlazak navedenih prijatelja, koji su se zbog krize u zemlji iselili iz Beograda u inostranstvo. Takođe, samoća ukazuje i na to da su se Beograđani mahom 263

odrekli otvorenog duha i priklonili onom ratničkom, ili drugim rečima, da je Beograd otet od onih koji su ga u prethodnim godinama (prošlim danima) najviše oblikovali. Reči se nastavljaju sa Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao bolje. Svetlo predstavlja ljubav, ali i prosvećenost. Iako je grad bacao svetla daleko u prošlom vremenu, uz glagolski oblik bi mogao, pesma izražava potencijal Beograda da širi ljubav i da neguje kulturu obrazovanja i znanja. Nastavak Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko, ova je borba bila ispod časti, protiv razuma množinom u prvom licu ukazuje da EKV pripada zajednici koja ima glas, time i odgovornost da se ne povlači iz borbe ni onda kada je borba izgubljena, ni kada se pobednici bore nečasno, ni kada vlada iracionalnost. U tekstu Dolazi dan, dan koji čekam ovde zakopan, reč zakopan može da se tumači kao izolovan i bez mogućnosti kretanja, ali aludira i na blisku smrt. Stih Ovi ljudi su valjda zaslužili bolje odnosi se na poimence nabrojane ljude sa početka pesme, voljene i utkane u duh slobode, a koji zaslužuju da sredina koju su gradili ne izneveri taj duh. Pošto u nastavku ide Mi to možemo zajedno, takođe se otvara značenje da postoji široka solidarna zajednica ljudi koji i sami zaslužuju i mogu bolje od onih koji vladaju i diktiraju odnose mržnje. U ovoj pesmi EKV-a prepoznaje prelom kada se kultura međusobne ljudske otvorenosti izopačuje u gubitak interesovanja za čoveka i u tvrdu kulturu isključivanja. Posledice ovog preloma živimo i dalje u vidu otuđenih, škrtih i primitivnih društvenih odnosa u Beogradu. U pesmi Zajedno, EKV aludira na svoje trošne živote i bliski kraj, a u amanet ostavlja artikulisani koncept ljubavi kao odnosa bez kog nema slobode – Mi to možemo zajedno. Pesma se završava citatom Martina Lutera Kinga: „Naša generacija moraće da okaje ne samo reči i dela dece mraka već i strahove i apatiju dece svetla“ i u kontekstu pesme znači da je nesuprot stavljanje mržnji i ratu greh koji izjeda zajednicu. Iz pesme se iščitava mišljenje mira koje počiva na ljubavi za svoje bližnje i za svoj grad, ili filozofija da samo ono što negujemo u svojoj najbližoj sredini možemo da širimo dalje, odnosno da smo ono što svakodnevno iz sebe dajemo drugima. U pesmi Zajedno grad je prostor u kom se menjaju odnosi. Kod EKV-a prostori su i fizički i duhovni, i spoljašnji i unutrašnji, uvek identitetski: prostori predaka koje nasleđujemo, izraza koje stvaramo i društveni prostori u kojima se povezujemo. Kada su imenovani kao fizički u tekstovima (na primer soba, zemlja, kuća, šuma, put, grad, ulica), slojevito predstavljaju životno okruženje, zajednicu ili unutrašnji svet. Gradski prostori često su sadržani i u samim nazivima pesama (Geto, Platforme, Zaboravi ovaj grad, Budi sam na ulici, Grad, Sarajevo, Ljudi iz gradova, Iznad grada), a većina pesama EKV-a obeležena je urbanim kontekstom koji usložnjava oblikovanje identiteta.

264

Život Konačno, identitet EKV-a obeležen je i pojmom života. Kod EKV-a, ovaj pojam upečatljivo se pojavljuje u vidu ograničenja vremena, odnosno kao skraćenje prirodnog trajanja ljudskog veka. HIV i droga su motivi koji u pesmama reflektuju bliski kraj života, a uz ove motive vreme je predstavljeno kao da je uglavnom prošlo ili ga je malo ostalo. Pesma Par godina za nas (1989) izaziva posebnu pažnju: otvara se svim instrumentima, melodiju u velikoj meri razvija bas, a klavijature harmonizuju pesmu i povremeno dominiraju – postoji neki prizvuk mudrosti u zvuku ove teške pesme. Prijatelj i ja sedimo na klupi, gledamo zvezde, slušamo vesti što su upravo stigle, kažu da imamo još samo par godina za nas – reči počinju trenutkom saznanja da je virus u telu i da je života ostalo veoma malo. Stihovi Imali smo igračke i živeli smo sve, sve one igre na sreću, one igre za ljude, što je smislio neko pre samo par godina za nas u nastavku ukazuju na rizike prošlog vremena, koje ni samo nije dugo trajalo. Igračke se ovde odnose na narkomanski pribor, a neko na one koji planiraju tržište droge. Ovaj tekst takođe poteže pitanje prevarene slobode: igračke se daju deci, a ako nisu bezazlene nego opasne po život i ako igra nije kreativna nego je poput lutrije, onda postoji jak utisak prevare. Refren Da li znaš kako želim da te nađem, da li znam šta treba da znam, voli me kako nikad nisi volela artikuliše čežnju i introspekciju, neizbežne misli pred kraj života. Dalje reči odnose se na sagledavanje života iz vizure kada je vreme dragocenije nego što se činilo jer ga veoma malo ostaje: Živimo i pričamo, branimo se, hodamo i slavimo neke bezvezne stvari, neke bezvezne priče što je smislio neko u samo par godina za nas. Nastavak je: Nisu dovoljne reči, samo obične reči, da me vrate u život, nije dovoljan dodir, ni da znam da te imam još samo par godina za nas i govori o manjkavosti izraza, čulnosti i osećanja pred drastičnim skraćenjem života. Na kraju pesme metrika se menja, što poslednju strofu čini drugačijom, kao da je u njoj ubrzan protok vremena, odnosno kao da je vreme skraćeno: Raste kao nada, kao more, kao govor, kao pokret, kao zora, kao dete, kao krv, kao želja među nama, raste kao bol i grize sve pred našim očima – a nabrojane su varljivosti i istine droge. I refren je kraći, zadržava i ponavlja samo poslednji stih i zatim još jedno Voli me. Zanimljivo je da pesma Par godina za nas uporno gleda na život, nikako na smrt. Taj pogled na život je bistar i razuman, bez ulepšavanja i lažne utehe – slobodan.

Sloboda na testu Baveći se idejama i pojmovima koji su u našoj sredini tradicionalno ignorisani, potcenjeni, kontrolisani, progonjeni i ismevani, ovaj bend probio je gluvi zid u trenutku kada je to bilo moguće. Široka publika pratila je rad Ekatarine Velike. Ipak, masa je provodnik, njen važan potencijal je širenje ideja, dok sama po sebi nije kreator. A 265

sloboda mišljenja i izražavanja uvek dolazi iznutra, kao deo lične slobode. Ona spoljna, široko rasprostranjena među ljudima, moguća je ako postoji integritet onih koji je osvajaju i onih koji je dele. Teško da može biti bilo kakve slobode bez umetnika i teško da može biti kulturnog identiteta bez umetničkog izraza – ma koliko nam aktuelni trenutak nametao da je ova misao zastarela koliko i rock’n’roll. U današnjem kontekstu rock muzika nema ni zamah ni uticaj koji je imala ranije, a pop-kultura uopšte umnožava i prenosi ideologije dominantnih kultura daleko više nego što je nosilac bilo kakvog specifičnog sistema vrednosti. Važno je na kojim institucijama, pravilima i uverenjima gradimo svoju kulturu. Da li ona može da odgovori na složene savremene probleme, ili uporno pojednostavljuje realnost? To možemo da vidimo po onome koja znanja i veštine učimo i šta izražavamo najpre u ponašanju, a zatim i u inženjerstvu, alatima, primeni tehnologije i, naravno, u umetnosti. Šta predstavlja naš rezervoar rasprostranjenog znanja na kom se usavršavamo? Šta je naša kultura, šta je naše kulturno nasleđe? Rock umetnost iznela je i omasovila ideju lične slobode, koja danas više nije u fokusu. Posmatranje promene konteksta vremena jeste ogledalo društvenog i kulturnog razvoja. Današnji kontekst odlikuje se fokusom na razvoj informacionih tehnologija i mera bezbednosti. U tom kontekstu lična sloboda je redefinisana kao privatnost koja mora da se žrtvuje radi bezbednosti. Time je ugrožena i ideja ličnog integriteta. Dakle, od deljenja i širenja slobode – ništa. Ostaje da razmotrimo da li je ideja slobode bila precenjena, da li je opravdano izbrisana s dnevnog reda, da li je zaista prevaziđena i da li smo mi danas napredniji, srećniji ili bolji ljudi. Da li, zašto i u kojim slučajevima kulturno nasleđe proglašavamo zastarelim, da li ga guramo u službu dominantne ideologije gluposti, razbibrige i mitskog načina mišljenja, ili, ipak, u njemu bolje vidimo sopstveni odraz? Ovo su pitanja samopoštovanja, a ne samo konteksta vremena. Promišljanje koje ulažemo u kulturno nasleđe učestvuje u oblikovanju savremenog trenutka i budućnosti. Lepo je imati u nacionalnom kulturnom nasleđu uticajan rock bend koji se bavi filozofskim pitanjima. Naročito bi bilo važno da aktuelizujemo tu filozofiju u vreme krize slobode i identiteta u našoj kulturi. U tom smislu EKV ne zastareva, već iskušava današnjicu i izoštrava njenu sliku.

266

Registar ličnosti i bendova

Abveršek, Zvonko, slovenački košarkaš Albinoni, Tomazo (Thomaso Albinoni), italijanski kompozitor klasične muzike Aleksić Vladimir, reditelj iz Beograda

Alice In Chains, američki rock bend Antonijević, Nebojša Anton, rock muzičar iz Beograda Aranđelović, Stojan Stole, srpski glumac Armstrong, Luj (Louis Armstrong), američki jazz muzičar Asanović, Tihomir Pop, rock muzičar iz Zagreba

Azra, rock grupa iz Zagreba Babe, rock grupa iz Beograda Babić, Branislav Kebra, rock muzičar iz Novog Sada Backović, Aleksandar, direktor PGP RTS-a Bačac, Damir Beli, rock muzičar iz Pule Bah, Johan Sebastijan (Johann Sebastian Bach), nemački kompozitor klasične muzike

Baal, rock grupa iz Beograda Bajaga i Instruktori, rock grupa iz Beograda Bajagić, Momčilo Bajaga, rock muzičar iz Beograda Bajić, Darko, reditelj iz Beograda Bajin Đukanović, Zorica, fotografkinja iz Beograda Bakota, Gordan, hrvatski diplomata Baletić, Hajdana, scenaristkinja i rediteljka iz Beograda Barudžija, Eleonora, pevačica pop muzike iz Beograda Barudžija, Izolda, pevačica pop muzike iz Beograda Basin, Borut, slovenački košarkaš

267

Bebek, Želimir Željko, rock muzičar iz Sarajeva, živi u Zagrebu Bebi Dol (pravo ime Dragana Šarić), jazz i rock pevačica iz Beograda Berar, Milan Miša, estradni organizator i vlasnik ozvučenja iz Novog Sada Berouz, Vilijem (William Seward Burroughs), američki književnik

BG5, jazz-rock grupa iz Beograda Bešić, Vojislav Beške, rock muzičar i stomatolog iz Beograda Betoven, Ludvig van (Ludwig van Beethoven), nemački kompozitor klasične muzike

Bezobrazno zeleno, rock grupa iz Beograda Bijelo dugme, rock grupa iz Sarajeva Bjesovi, rock grupa iz Gornjeg Milanovca Black Sabbath, britanska rock grupa Block Out, rock grupa iz Beograda Bogart, Hemfri (Humphrey DeForest Bogart), američki glumac Bolan, Mark (Marc Bolan), britanski rock muzičar Bouvi, Dejvid (David Bowie), britanski rock muzičar Božanić, Slobodan Bata, studijski muzičar iz Beograda Božić, Vedran Petar, rock muzičar i muzički producent iz Zagreba Božić, Željko, muzički producent iz Beograda Bradić, Vuk, muzičar iz Beograda Braun, Džejms (James Joseph Brown), američki funk i soul muzičar Brecelj, Marko, rock muzičar iz Kopra Bregović, Goran, muzičar iz Sarajeva, živi u Beogradu Broz Tito, Josip, političar, predsednik SFRJ Budimir, Suzana, pedagoškinja iz Splita Buha, Aljoša, rock muzičar iz Zenice Bukovski, Čarls (Charles Bukowski), američki književnik

Bulevar, rock grupa iz Beograda Bulgakov, Mihail (Михаил Афанасьевич Булгаков), ruski književnik i dramaturg Bulić, Ivan Vanja, novinar iz Beograda

Butik, rock grupa iz Beograda Cicmil, Slobodan, publicista iz Beograda Crnković, Ivan, arhitekta iz Zagreba Cukić, Dejan, rock muzičar, publicista i prevodilac iz Beograda,

Cure (The), britanski rock bend 268

Cvetković, Miroslav Cvele, rock muzičar i snimatelj zvuka iz Beograda Cvetković, Svetozar, glumac iz Beograda Cvijanović, Zoran, glumac iz Beograda Cvitkovič, Jan, reditelj iz Ljubljane Čanak, Nenad, političar i muzičar iz Novog Sada Čavajda, Goran Čavke, rock muzičar iz Beograda Čens Vajt, Džejms (James Chance White), američki jazz-punk muzičar Čuturilo, Nikola Čutura, rock muzičar iz Beograda Ćitlučanin, Vladan, arhitekta iz Beograda Ćeremida, Admir, rock muzičar iz Sarajeva Ćeremida, Samir, rock muzičar iz Sarajeva Ćirić, Milan, suvlasnik studija u Bukovcu, nastanjen u Holandiji Ćopić, Branko, srpski književnik Ćosić, Ivana, jazz i rock muzičarka iz Beograda Ćorković, Dejan, reditelj iz Beograda Ćuk, Aleksandra, novinarka iz Beograda Dautovski, Dragan, muzičar i etnomuzikolog iz Skoplja

D. D. Synthesis, etno grupa iz Skoplja Debač, Đorđe, muzičar iz Beograda, urednik u PGP RTB-u

Deca iz vode, EKV tribute bend iz Beograda Dečaci, v. Idoli Dedić, Arsen, kantautor iz Zagreba Dejvis, Majls (Miles Davis), američki jazz muzičar i kompozitor

Deep Purple, britanska rock grupa Dejanović, Dušan Džindžer, rock muzičar iz Beograda, bubnjar Katarine II

Del Arno Bend, reggae bend iz Beograda Delčić, Milan Delča, rock muzičar i dramaturg iz Beograda

Depeche Mode, britanski rock bend Dertum, slovenačka rock grupa, sastavljena od bosanskih izbeglica Diklić, Arsen, srpski književnik Dimitrijević, Dušan, muzičar iz Beograda, član grupe EQV Dimitrijević, Igor, suvlasnik Studija Tehnologique HDR iz Beograda

269

Dimitrijević, Lidija, novinarka iz Beograda

Direktori, rock grupa iz Beograda Disciplina kičme, rock grupa iz Beograda Divljan, Vladimir Vlada, rock muzičar iz Beograda

Divlje jagode, rock grupa iz Bihaća Dizni, Volt (Walter Elias Disney), američki filmski producent i animator

Dorian Gray, rock grupa iz Zagreba Drobac (Ždunac), Dragana, prijateljica Margite Stefanović iz Beograda,

Dr Spira i Ljudska bića, rock grupa iz Beograda Du Du A, rock grupa iz Beograda Dujaković, Dragan, novinar iz Beograda Džoli, Anđelina (Angelina Jolie), američka glumica i rediteljka, Džoplin, Dženis (Janis Joplin), američka rock muzičarka Đinđić, Zoran, političar, predsednik Demokratske stranke i Vlade Srbije Đivuljski, Miomir Čips, školski drug Margite Stefanović Đorđević, Borisav Bora, rock muzičar iz Beograda Đukić, Ljubomir Ljuba, rock muzičar iz Beograda Đukić, Radivoje Lola, srpski reditelj Đukić, Zvonimir – Đule Van Gogh, rock muzičar iz Beograda Đurović, Milica, novinarka iz Podgorice

Ekatarina Velika (EKV), rock grupa iz Beograda EKV Revisited, EKV tribute bend iz Novog Sada Električni orgazam, rock grupa iz Beograda Elington, Djuk (Duke Ellington), američki jazz muzičar

Elvis J. Kurtovich & His Meteors, rock grupa iz Sarajeva Emerson, Kit (Keith Noel Emerson), britanski rock muzičar

Emerson, Lake & Palmer (ELP), britanska rock grupa EQV, techno grupa iz Beograda Ercegovac, Dušan, menadžer EKV-a Fazlagić, Zlatan Zlaja, voditelj na Televiziji Beograd Fece, Ivan Firči (Firchie), rock muzičar iz Novog Sada, bubnjar EKV

Film, rock grupa iz Zagreba 270

Forman, Miloš (Jan Tomás), američki filmski reditelj češkog porekla Frenklin, Areta (Aretha Louise Franklin), američka soul, gospel i jazz pevačica

Gallows Pole, nemački rock bend sastavljen od bosanskih izbeglica Galo, Igor (Igor Gallo), glumac iz Pule Gebrijel, Piter (Peter Gabriel), britanski muzičar

Generacija 5 – rock bend iz Beograda German (svetovno ime Hranislav Đorić), patrijarh srpski Gerzić, Dušan Gera, slikar i rock muzičar iz Beograda Gevara, Ernesto Če (Ernesto Guevara de la Serna Che), argentinski lekar i revolucionar

Glissers (The), big bend iz Beograda Gođevac, Dušan, muzičar i inženjer zvuka iz Beograda Gojković, Srđan Gile, rock muzičar iz Beograda Golding, Viljem (William Golding), američki književnik, Golubović, Snežana, umetnica iz Beograda, živi u Nemačkoj Goncić, Svetislav Bule, glumac iz Beograda Grgić, Brankica, prijateljica Margite Stefanović iz Beograda, Grgić, Nebojša Grga, organizator i ugostitelj iz Beograda Grinvald, Dragan, direktor Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Beogradu Grujić, Aleksandar, dirigent iz Beograda

Grupa I, rock grupa iz Beograda Habić, Aleksandar Saša, muzički producent iz Beograda Hasanefendić, Husein Hus, rock muzičar iz Zagreba

Haustor, rock grupa iz Zagreba Hendl, Georg Fridrih (Georg Friedrich Handel) nemački kompozitor barokne muzike Hendriks, Džimi (James Marshall Hendrix), američki rock muzičar Havlina, slovenačka muzička porodica Hologram, holandska umetnica srpskog porekla Hopkins, Džon (John Raymond), britanski dirigent Horovic, Vladimir (Horowitz), američki kompozitor ruskog porekla Houra, Jasenko, rock muzičar iz Zagreba

Idoli (Dečaci), rock grupa iz Beograda Ignjatović, Nebojša, muzičar i muzički pedagog iz Beograda

271

Ilić, Aleksandar Saša, publicista iz Beograda Ilić, Bojan, poštovalac EKV-a iz Niša Ilić, Dragoljub Dragan, muzičar iz Beograda In der Milen, Tomo (Tomo In der Mühlen), rock muzičar i TV producent iz Zagreba Ino, Brajen (Brian Eno), britanski rock muzičar Isaković, Branko, rock muzičar iz Beograda

Iskon, klapa iz Splita Ivandić, Goran Ipe, rock muzičar iz Sarajeva Ivanjicki, Olga Olja, srpska likovna umetnica ruskog porekla Izetbegović, Alija, političar, predsednik Bosne i Hercegovine Izgarevići, crnogorska familija od koje Margita Stefanović vuče poreklo po ocu Izgarević, Mirko, iz okoline Čačka, deda po ocu Margite Stefanović – v. Stevanović (Izgarević), Mirko Izgarević, Spasoje, iz Kupinova, pradeda po ocu Margite Stefanović Izgarević, Stevan, iz Kupinova, predak po ocu Margite Stefanović Izrailovski, Aleksandar Saša, baletski umetnik iz Beograda Jagec, Tomislav, novinar iz Zagreba

Jakarta, rock grupa iz Beograda Jakšić, Vladimir Musa, rock muzičar iz Beograda Jakšić, Žika, televizijski producent iz Beograda Jani, Teodor (Theodore Yannie), australijski muzičar i muzički producent, nastanjen u Beogradu Janjatović, Petar, rock novinar i enciklopedista iz Beograda Janjić, Milena, arhitektkinja iz Beograda Janjić, Slobodan, arhitekta iz Beograda Janjić, Uglješa, arhitekta iz Beograda, nastanjen u SAD Janković, Berislav, organizator iz Pule Janković Nešić, Jadranka, novinarka iz Beograda Janković, Vladimir Džet, rock muzičar i radijski voditelj iz Beograda Jokić, Miroslav, reditelj, urednik u Radio Beogradu Joksimović, Lola, devojka Srđana Vejvode Josimović, Ljubiša, suprug Margite Ravasi Josimović (Ravasi), Margita, polusestra po majci Slavoljuba Stefanovića Ravasija Jovanović, Aleksandar – Monah Arsenije, monah i publicista iz Beograda Jovanović, Dragan Krle, rock muzičar iz Beograda 272

Jovanović, Miloš, techno muzičar iz Niša Jovanović, Todor, lekar iz Beograda Jovićević, Tanja, jazz i rock muzičarka iz Beograda Jović, Rodoljub Roki, muzičar iz Beograda Jović, Todor Toša, radnik RTS-a iz Beograda Jovović, Sanja, arhitektkinja iz Beograda Jung, Karl (Carl Gustav Jung), švajcarski psihijatar i psihoanalitičar Kalajić, Dragoš, srpski umetnik Kami, Alber (Albert Camus), francuski književnik Karađorđević, Marija, kraljica Jugoslavije Karlajl, Tomas (Thomas Carlyle), škotski istoričar, filozof i esejista

Karlowy Vary, rock grupa iz Zagreba Kastaneda, Karlos (Carlos Castaneda), američki književnik

Katarina II, rock grupa iz Beograda Kazan, Ilaja (Elia), američki reditelj grčkog porekla

Kazimirov kazneni korpus, rock grupa iz Beograda Kazna za uši, rock grupa iz Beograda Kecman, Nada, pijanistkinja iz Beograda Kenedi, Žaklina (Jacqeline Kennedy), supruga američkog predsednika Džona Kenedija (John Fitzgerald Kennedy)

Kerber, rock grupa iz Niša King, Martin Luter (Martin Luther King), američki baptistički sveštenik i borac za građanska prava Kjubrik, Stenli (Stanley Kubrick), američki reditelj Klajn, Hugo, doktor medicinskih nauka, reditelj, profesor i šekspirolog iz Beograda Kljajić, Ivan, rock muzičar iz Beograda Kojić, Dušan Koja, rock muzičar iz Beograda Kokotović, Nada, hrvatska rediteljka i koreografkinja Kolenc, Aljoša, arhitekta iz Ljubljane Kolundžija, Nada, pijanistkinja iz Beograda Komenda, Margita, likovnjakinja iz Splita Komnenić, Boris, glumac iz Beograda Konjović, Milan, srpski slikar i pozorišni scenograf Konjović, Slobodan, novinar i muzičar iz Beograda, voditelj na Studiju B

273

Komi grupa, muzička grupa iz Beograda Korowa bar, v. Karlowy Vary Kostelnik, Branko, novinar iz Zagreba Kostić, Marko, reditelj iz Beograda Kostić, Zoran Cane, rock muzičar iz Beograda Koštunica, Vojislav, političar, predsednik SR Jugoslavije i Vlade Srbije Kovačević, Bojan, arhitekta iz Beograda Kovačević, Nada, književnica i publicistkinja iz Beograda Kovač, Boris, kompozitor i multiinstrumentalista iz Novog Sada, suvlasnik studija Barbaro u Bukovcu Kovač, Mate Mišo, pevač zabavne muzike iz Zagreba Kovač, Mirko, crnogorski književnik Kožić, Dean Deni (Denny), rock muzičar iz Zagreba Kralj, Petar, srpski glumac Krasavac, Nenad Kele, rock muzičar iz Beograda Kremer, Dragan, novinar iz Beograda

Kristali, rock bend iz Beograda Kroli, Alister (Aleister Crowley), britanski okultista Krstić, Biljana, pevačica etno i pop muzike iz Beograda Krstić, Nebojša, lekar i rock muzičar iz Beograda

Krug, EKV tribute bend iz Beograda KUD Idijoti, rock grupa iz Pule Kurajberi, rock grupa iz Beograda Kuštrin, Branko Mango, rock muzičar iz Beograda Kutina, Ivan, arhitekta iz Beograda

Laibach, avangardna muzička grupa iz Ljubljane Lačni Franz, rock grupa iz Maribora La Strada, rock grupa iz Novog Sada Leb i sol, rock grupa iz Skoplja Led Zeppelin, britanska rock grupa Lesendrić, Zoran Kiki, rock muzičar iz Beograda Lesić, Enco, rock muzičar i muzički producent iz Splita, vlasnik studija Druga maca u Beogradu Lešić, Mira, majka Vladimira Lešića

274

Lešić, Vladimir, muzičar iz Beograda

Let 3, rock grupa iz Rijeke Limunovo drvo, rock grupa iz Beograda Ljubanović, Nandor, rock muzičar iz Pančeva Lojanica, Milan, arhitekta i pedagog iz Beograda Loren, Sofija (Sophia Loren), italijanska glumica Lovšin, Peter Pero, rock muzičar iz Ljubljane Lukić, Novak, advokat iz Beograda

Luna, rock grupa iz Novog Sada Madam Piano, muzičarka iz Beograda Magabzin, pop grupa iz Splita Malešević, Igor, rock muzičar iz Beograda Maler, Gustav (Mahler), austrijski kompozitor klasične muzike

Mali princ, rock grupa iz Beograda Malić, Maja, novinarka iz Bara

Mama Co-Co, revijalna rock grupa iz Beograda Mamuzić, Marko, muzičar iz Beograda Mandić, Čedomir Čedo, boem iz Kotora Mandić, Milorad Manda, srpski glumac Maričić, Ana, prijateljica Margite Stefanović iz Švajcarske Marić, Milomir, novinar iz Beograda Marić, Zoran, inženjer zvuka iz Beograda

Margita je mrtva, minimal-dark-EBM-elektropunk-disco-synthpop bend iz Niša Marjanović, Đorđe, pevač zabavne muzike iz Beograda Marjanović Đorđević, Anđelka, muzička pedagoškinja iz Beograda Marjanović, Rodoljub, izdavač iz Austrije Marjanović, Zoran, kolekcionar iz Beograda Marjanović, Srđan, rock muzičar iz Beograda, urednik u ZKP RTV Ljubljana Marković, Ante, političar, poslednji predsednik vlade SFRJ Marković, Dubravka, novinarka i televzijska voditeljka iz Beograda Marković, Goran, reditelj iz Beograda Marković, Jelena, rediteljka iz Beograda Marković, Željko, promoter iz Pule Matić, Bojan, prijatelj Margite Stefanović iz Valjeva 275

Matschtick Sun, norveški rock bend Matvejević, Predrag, bosanski i hrvatski književnik Merkjuri, Fredi (Freddie Mercury, pravo ime Farrokh Bulsara), britanski rock muzičar

Merlin, rock grupa iz Sarajeva Metikoš, Karlo, hrvatski rock muzičar Mihailović, Dragomir Gagi, rock muzičar iz Beograda, gitarista Katarine II Mihajlović, Marija, jazz i rock muzičarka iz Beograda Mijatović, Cvijetin, političar, predsednik Predsedništva SFRJ Mijatović, Mirjana Mira, rock muzičarka iz Beograda Mikić, Jasna, prijateljica Margite Stefanović iz Zagreba Milanković, Vera, kompozitorka klasične muzike iz Beograda Milanović, Dragoljub, novinar iz Beograda, direktor RTS-a Milatović, Miroslav Vicko, rock muzičar iz Beograda Milenković, Živorad Žika, rock muzičar iz Beograda Miler, Artur (Arthur Asher Miller), američki dramski pisac Miler, Markus (William Henry Marcus Miller), američki jazz muzičar Milisavljević, Goran, rock muzičar iz Beograda Milivojević, Marko, jazz i rock muzičar iz Beograda, bubnjar EKV-a Milivojević, Radomir Nafta, jazz muzičar iz Beograda Milosavljević, Jovan Joca, prijatelj Margite Stefanović iz Beograda Milosavljević, Nenad – Neša Galija, rock muzičar iz Beograda Milošević, Arsenije Arsa, reditelj iz Beograda Milošević, Aleksandra Slađana, rock muzičarka iz Beograda Milošević, Slobodan, političar, predsednik Srbije i SR Jugoslavije Milovanović, Ana, glumica iz Beograda Milović, Željko, književnik, novinar i hroničar iz Bara Miljković, Branko, srpski pesnik Minić, Draško, arhitekta iz Beograda Mišković, Snežana Viktorija, rock muzičarka iz Beograda Mišović (Đurić), Irena, manekenka iz Beograda Mladenović, Danica, majka Milana Mladenovića Mladenović, Milan, rock muzičar iz Beograda, gitarista i pevač EKV-a Mladenović, Spasa, oficir JNA, otac Milana Mladenovića Mladenović, Zoran Kiza, rock muzičar iz Beograda

276

Mocart, Volfgang Amadeus (Wolfgang Amadeus Mozart), austrijski kompozitor klasične muzike Modli, Zoran, pilot, novinar, disk-džokej i radijski voditelj iz Beograda Monro, Merilin (Marilyn Monroe), američka glumica Muharem, Malkolm (pravo ime Goran Marić), menadžer iz Sarajeva, živi u Novom Sadu

Muzej Sarvan, rock grupa iz Beograda Nedeljković, Vojislav Voja, radijski i TV voditelj iz Beograda Nešić, Vojislav – Voja Tunga, organizator i ugostitelj iz Beograda Niko (Nico), nemačka rock muzičarka Nikodijević, Marko, kompozitor iz Subotice, živi u Nemačkoj, Nikolić, Danilo, srpski književnik, otac Lidije Nikolić Nikolić, Jovanka, baba po majci Margite Stefanović Nikolić, Lidija, književnica iz Beograda Nikolić, Olivera, tetka po majci Margite Stefanović Nikolić, Prvoslav, direktor Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Beogradu Nikolić, Srđan, rock muzičar iz Beograda Nikolić, Stevan, deda po majci Margite Stefanović Ninković, Ljubomir Ljuba, rock muzičar iz Beograda Ninković, Slobodan Boda, glumac iz Beograda Novaković, Zoran, umetnik iz Beograda

Novi fosili, pop grupa iz Zagreba Nušić, Branislav, srpski književnik i dramski pisac Njegomir, Merima, pevačica narodne muzike iz Beograda Obradović, Božidar, muzičar iz Beograda

Oktobar 1864, rock grupa iz Beograda Orkestar Dejana Petrovića, duvački orkestar iz Užica Orlić, Varja, rock muzičarka iz Zagreba Orlović, Miloje Mića, srpska televizijska zvezda Otaka, Masato, arhitekta iz Japana Pajić, Kamenko, fotograf iz Beograda, nastanjen u SAD Palah, Jan (Jan Palach), čehoslovački student koji se spalio zbog sovjetske vojne intervencije u njegovoj zemlji 277

Pančić, Dušan, organizator iz Beograda Pantić, Mihajlo, književnik i kritičar iz Beograda Pantić, Vojislav, profesor matematike i novinar iz Beograda

Pankrti, rock grupa iz Ljubljane Papić, Drbagan, arhitekta i multimedijalni umetnik iz Beograda Papić, Zarana, jugoslovenska feministička aktivistkinja Parker, Čarli (Charles Parker), američki jazz muzičar Parlić, Branka, pijanistkinja iz Novog Sada

Parni valjak, rock grupa iz Zagreba Partibrejkers, rock grupa iz Beograda Pašić (Mitrović), Milica, TV voditeljka i urednica iz Beograda Pavićević, Borka, dramaturškinja iz Beograda Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević), patrijarh srpski Pečar, Bojan, rock muzičar iz Beograda, bas-gitarista EKV-a Pečar, Irena, psihološkinja, sestra Bojana Pečara Pečar, Srećko, poljoprivredni inženjer, otac Bojana Pečara Pečar, Vukica, majka Bojana Pečara Pejić, Bojana, prijateljica Srđana Vejvode Pelajić, Marino, rock muzičar iz Zagreba Perazić, Marina, pop pevačica iz Rijeke Pešut, Antonio, organizator iz Zagreba Petej, Petar Pečo, rock muzičar iz Splita Petričić, Dušan, karikaturista i ilustrator iz Beograda Petrić, Jelena, arhitektkinja iz Beograda Petrić, Marin Purke, muzičar iz Beograda Petrović, Rok, slovenački smučar Petrović, Borko, rock muzičar iz Beograda Petrović, Branislav Banana, rock muzičar iz Beograda Petrović, Dušan, rock muzičar iz Beograda Petrović, Đorđe, muzičar i muzički producent iz Beograda Petrović (Kurteš), Biljana, kuma Margite Stefanović Petrović, Milivoje – Miško Plavi, rock muzičar iz Beograda Petrović, Miloš, kompozitor i muzički pedagog iz Beograda Petrović, Miroslava Lilika, srpska muzička pedagoškinja Petrušić, Aleksandra, muzičarka iz Beograda 278

Pikaso, Pablo (Pablo Piccaso), španski slikar

Piloti, pop grupa iz Beograda Piljnjak, Boris (Борис Пильняк), sovjetski književnik Plant, Robert, engleski rock muzičar

Plava trava zaborava, country grupa iz Zagreba Plavi orkestar, rock grupa iz Sarajeva Plavšić, Iva, književnica iz Zagreba

Plejboj, rock grupa iz Beograda Piščević, Bane, lekar iz Beograda Pištalo, Boško, drug Slavoljuba Stefanovića Ravasija Pogorelić, Ivo, hrvatski pijanista

Police, britanski rock bend Požlep, Matjaž, arhitekta iz Ljubljane Predin, Zoran, muzičar iz Ljubljane Prisli, Elvis (Elvis Presley), američki rock muzičar

Prljavo kazalište, rock grupa iz Zagreba Prodigy, britanski elektronski bend Prokop, Milan, muzičar i programer iz Beograda

Protest, punk bend iz Sarajeva Polak, Goran, novinar iz Zagreba Pol, Žan (Jean Paul), nemački Pisac Popović, Mladen, urednik na Televiziji Beograd Popović, Petar Peca, novinar iz Beograda Popović, Predrag, novinar iz Beograda Popović, Srđa, političar i rock muzičar iz Beograda Popović, Vasilije, srpski novinar Popović, Živomir Žika, slikar iz Beograda

Pussycat, rock grupa iz Beograda Radaković, Branko, reditelj iz Beograda Radetić, Dušan Duško, muzičar iz Beograda Radević, Sanja, vlasnica kuće u Podgorici Radivojević, Miladin Miško, rock muzičar iz Beograda

Radnička kontrola, rock bend iz Beograda Radojčić, Miroslav, srpski novinar 279

Radomirović, Zoran Švaba, rock muzičar iz Beograda, bas gitarista Katarine II Radović, Braco, vlasnik koncertnog razglasa iz Zagreba Radović, Dušan Duško, srpski književnik Rajković, Maja, muzička pedagoškinja iz Beograda Rajović, Nikola, rock muzičar iz Beograda Rakezić, Saša, novinar iz Beograda Rambo Amadeus (pravo ime Antonije Pušić), konceptualni umetnik iz Beograda Rančić, Jelena, prijateljica Margite Stefanović iz Beograda Rančić, Sandra, novinarka iz Beograda Ranin, Jovan, lekar iz Beograda Ranković, Ivan Raka, rock muzičar iz Beograda, bubnjar EKV-a, Ravasi (Ravas), porodica iz okoline Čačka Ravasi, porodica nastanjena u SAD Ravasi (Ravas), Andras, osnivač porodice Ravasi Ravasi, Draga, ćerka Andrasa Ravasija Ravasi, Ljubica, srpska glumica Ravasi, Margita – v. Josimović (Ravasi), Margita Ravasi, Milorad, sin Andrasa Ravasija Ravasi, Milorad, Magin rođak po očevoj liniji, živi u SAD, Ravasi, Miloš, sin Andrasa Ravasija Ravasi, Olga, ćerka Andrasa Ravasija Ravasi, Siniša, srpski glumac, polubrat po majci Slavoljuba Stefanovića Ravasija Ražnatović, Svetlana Ceca, turbo folk pevačica iz Beograda

Revolveri, rock grupa iz Beograda Riblja čorba, rock grupa iz Beograda Rigonat, Flavio, priređivač knjige Dečak iz vode

Rimtuti tuki, antiratni rock bend iz Beograda Ristić, Ljubiša, srpski reditelj Ristić, Miloš Jeskanen, novinar iz Beograda Ristovski, Lazar Laza, rock muzičar iz Beograda

Ritam s ovoga svijeta, rock grupa iz Zagreba Roko, Davor (Davor Rocco), kompozitor iz Zagreba Roković, Borislav Bora, jazz muzičar iz Beograda Rosić, Zoran, pesnik iz Beograda Rosig, Rudiger (Ruediger Rossig), nemački novinar i publicista 280

Ruka, Tomor (Tomor Rruka), arhitekta iz Prištine, nastanjen u Kanadi Rukavina, Aleksandra, pravnica iz Beograda Rundek, Darko, rock muzičar iz Zagreba Rupel, Anja, rock muzičarka iz Ljubljane Salijeri, Antonio (Antonio Salieri), italijanski kompozitor klasične muzike Sarajlić, Izet, istoričar fiolozofije i pesnik iz Sarajeva Sati, Erik (Eric Alfred Leslie Satie), francuski kompozitor klasične muzike Savić, Masimo (Massimo Savić), rock muzičar iz Zagreba Savić, Miroslav Miša, kompozitor i muzički pedagog iz Beograda Savić, Slobodan, novinar iz Beograda Savić, Sonja, srpska glumica Selimović, Mehmed Meša, srpski književnik Sever, Nina, rock muzičarka iz Ljubljane Silađin, Branko, urednik časopisa Čovjek i prostor Simić, Vojislav Bubiša, jazz muzičar, kompozitor i dirigent iz Beograda Simonović, Milica, slikarka iz Beograda Simonovski, Dragan, rock muzičar iz Zagreba Simonuti, Tripo, muzičar klasične muzike iz Beograda

Simple Minds, britanski rock bend Smak, rock grupa iz Kragujevca Smolec, Vladimir, suvlasnik Studija SIM u Zagrebu, Spasić, Dragoljub Điđi, rock muzičar iz Beograda Stajčić, Zoran, novinar iz Zagreba Staljin, Josif Visarionovič Džugašvili (Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин), generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza St.(animirović), Ivan Rizinger, novinar iz Kruševca Stanojević, Boško Bole, rock muzičar iz Beograda, bas-gitarista EKV-a Stanojević, Milica, učiteljica Margite Stefanović Stavrić, Ljubiša, novinar iz Beograda Stefanović, Milan Mikica, muzičar iz Beograda Stefanović (Nikolić), Desanka, majka Margite Stefanović Stefanović Ravasi, Slavoljub, reditelj, otac Margite Stefanović Stevanović, Milan, srpski lekar, nastanjen u SAD Stevanović, Milica, baba po ocu Margite Stefanović

281

Stevanović (Izgarević), Mirko, deda po ocu Margite Stefanović Stevanović, Radivoje, iz Beograda, brat dr Milana Stevanovića Stevanović, Radmila, tetka po ocu Margite Stefanović Sting, britanski rock muzičar Stoimenov, Marko, umetnik iz Surdulice, nastanjen u Nemačkoj Stojanović, Ivica, muzičar iz Beograda Stojanović, Zoran Kizo, rock muzičar iz Zagreba Stojić, Vladimir, suvlasnik Studija „Tehnologique HDR“ iz Beograda i član EQV, muzički producent i programer, nastanjen na Malti Stojnić, Bojan, novinar iz Beograda Stoun, Irving (Irving Stone), američki književnik Strugar, Stefan, novinar iz Podgorice Stublić, Jurislav Jura, rock muzičar iz Zagreba Subotić, Mitar Suba, muzičar iz Novog Sada

Suncokret, rock grupa iz Beograda Sunshine, rap grupa iz Beograda Šalja, Meribane (Meribane Shala), glumica iz Prištine, prva supruga Slavoljuba Stefanovića Ravasija Šandorov, Aleksandar, muzičar iz Beograda

Šarlo akrobata, rock grupa iz Beograda Šević, Dušan, muzičar iz Beograda Šibalije, crnogorsko bratstvo Škalec, Mladen, inženjer zvuka iz Zagreba Škarica, Siniša, muzičar i novinar iz Zagreba, urednik u Jugotonu Škondrić, Gordan, umetnički fotograf i vlasnik studija za snimanje zvuka u Beogradu Škopelja, Dejan Škopi, rock muzičar iz Beograda Škopelja, Luna, rock muzičarka iz Beograda Šostakovič, Dmitrij Dmitrijevič (Дмитрий Дмитриевич Шостакович), sovjetski kompozitor klasične muzike

Šta, rock grupa iz Novog Sada Štulić, Branimir Džoni, rock muzičar iz Zagreba, živi u Holandiji

Talking Heads, britanski rock bend Terzić, Stanko, direktor PGP RTB-a

282

Timakin, Evgenij Mikhajlovič (Евгений Михайлович Тимакин), sovjetski muzički pedagog

Time, rock grupa iz Zagreba Tišma, Slobodan, književnik i rock muzičar iz Novog Sada Todorović, Borivoje Bora, srpski glumac Todorović (Matić), Snežana, balerina iz Beograda, majka Srđana Todorovića Todorović, Srđan Žika, glumac i rock muzičar iz Beograda, bubnjar EKV-a Tolstoj, Lav Nikolajevič (Лев Николаевич Толстой), ruski književnik Topić, Adolf Dado, rock muzičar iz Osijeka, živi u Beogradu Tuđman, Franjo, političar, predsednik Hrvatske

Tunel, rock grupa iz Beograda Tvrdo srce i velike uši, rock grupa iz Beograda T(yrannosaurus). Rex, britanski rock bend U2, britanski rock bend Ukraden, Neda, pop pevačica iz Sarajeva, živi u Beogradu Umek, Ivo, direktor ZKP RTV Slovenije Uskoković, Dragiša Ćima, rock muzičar iz Beograda, bas-gitarista EKV-a

U škripcu, rock grupa iz Beograda Valdma, Arbo, estonski muzički pedagog

Valentino, pop grupa iz Sarajeva Van Gog, Vinsent (Vincent Willem van Gogh), holandski slikar

Van Gogh, rock grupa iz Beograda Vasić, Bojan – Vasa Zeleni, rock muzičar iz Beograda Vdović, Ivan Vd, rock muzičar iz Beograda, bubnjar Katarine II Vejvoda, Goran, slobodni umetnik iz Beograda, živi u SAD Vejvoda, Ivan – stručnjak u oblasti društvenih nauka iz Beograda Vejvoda, Ivo, jugoslovenski diplomata Vejvoda, Marjan, arhitekta iz Rijeke Vejvoda, Srđan, profesor francuskog jezika i umetnički fotograf iz Beograda, živi u SAD Veličković, Vuk (Vuk Vidor), multimedijalni umetnik iz Beograda, nastanjen u Parizu

Veliki bijeli slon, EKV tribute bend iz Zagreba Veljković, Nataša, pijanistkinja iz Beograda Vels, Orson (George Orson Welles), američki reditelj i glumac

283

Velvet Underground, američka rock grupa Verlen, Pol (Paul Verlaine), francuski pesnik Veseli, Saša, rock muzičar iz Beograda

Via Talas, rock grupa iz Beograda Videosex, pop grupa iz Ljubljane Vidov, Petar, novinar iz Beograda

Vještice, rock grupa iz Zagreba Vojičić, Mladen Tifa, rock muzičar iz Sarajeva, živi u Beogradu Vranešević (Kurbatfinsky), Dina, urednica u RTV-u Vranjković, Nikola, rock muzičar iz Beograda Vuica, Alka, pop pevačica i pesnikinja iz Zagreba Vukašinović, Milić Mića, rock muzičar iz Beograda Vulf, Virdžinija (Virginia Woolf), engleska književnica

Xenia, rock grupa iz Rijeke XTC, britanski rock-bend Zagorac, Bojan, prijatelj Katarine II iz Beograda

Zana, pop grupa iz Beograda Žar, Žan Mišel (Jean Michel Andre Jarre), francuski muzičar Žikić, Aleksandar, novinar, publicista, dramski pisac, muzičar i svedenborški teolog iz Beograda Žilberto, Bebel (Gilberto), američko-brazilska pevačica Živković, Ivan, novinar iz Zagreba Živković, Milan, reditelj iz Beograda Živojnov, Milorad, publicista iz Beograda, živi u Nemačkoj Žugić, Vuk, direktor Sektora za kulturne delatnosti Sava centra u Beogradu

284

O autoru

Dušan Vesić je rođen u Beogradu na Svetu Petku 1959. godine. Smatraju ga jednim od najuticajnijih rock novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine. Pisao je za gotovo sve relevantne jugoslovenske novine i časopise tog vremena, promovišući rock kulturu. Bio je urednik za domaću scenu u časopisima Rock i Pop Rock, kao i direktor Festivala zabavne muzike Beogradski šlager – Menadžer (1993-1995). Napravio je osam dokumentarnih TV serija i filmova, među kojima i kultni serijal Rockovnik (40 epizoda) i film EKV – Kao da je bilo nekad. Objavio je tri knjige o Bijelom dugmeta: Lopuže koje nisu uhvatili (1985), Šta bi dao da si na mom mjestu (2014) i Bijelo dugme – 40 godina (sa Sinišom Škaricom, 2014). Živi u Beogradu.

285