Koreni [Hardcover ed.] 8670583089 [PDF]

Zitiervorschau

Antologija SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Dobrica Ćosić KORENI Ovaj roman je 1954. godine dobio NIN-ovu nagradu, koja je te godine prvi put dodeljena.

MMXVI

KORENI Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož. Pobodoh se uz poslednju reku. Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao daje brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka. Zaželim da je izbušim nožem i ogrejem prste na njenom toplom šikljanju. Zastajem i slušam kako ledena drhtavica otiče u krvi pod opancima. Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica. I da ne stignem do obale i čoveka s podignutom rukom — zove li taj ili preti? — pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam. Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu. Isplatilo bi se, sada, i baš ovde nad njom, razumeo bih nešto. A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom. Ne koračam, suljam se, prikradam i slušam kako strah gusne, raste, pa odjednom buknu u tresak i lomljavu. Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju. Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole. Kad se mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža, videh da je nepomični čovek s podignutom rukom samo stablo vrbe s jednom jedinom kratkom granom. Nešto otegnuto ostade u meni. A prerovski lovci na divlje guske rasuše priču oko ognjišta sa širokim i čađavim jednjakom. Još istog dana utvrdiše za mene koji sam noću prvi

prešao preko mladog leda na Moravi, davio se i spasao, da nisam iz Prerova. Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale. Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je on ljudskim glavama i jezicima u dolini što naliči na lipovu korubu. Na zapadu je šuma i manastir uvek gospodnji, a dno se otkrilo Palankom, isto gospodnjom. Ne videh nigde tako duguljastu ljusku da je nebo, gde svi vetrovi teku tragom sunčevog i mesečevog hoda. Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je išaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo. Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane. Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor gledao, mogao bi samo da. vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverke čine, ja, jazavac s bradom, u podrum na ležaj. Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina. Onoga što se čeka, a ne dolazi. Ne krijem: seljaka se klonim i lomim guste veđe na sluge i nadničare. Kad je jednom, malo pripit, Tola Dačić, prvi nadničar u kući, pokušao grubo i ismevački da se šali sa mnom, bez reči sam trgao nožinu iz pojasa i jurnuo ciljajući mu pupak. Čovek o kome se u Prerovu priča da ima pesnicu kao mal, leđima je polomio plot .i od stida se dva dana nije pojavljivao na poslu. O tome se dugo s glasnom mržnjom pričalo, a ja se sve slabije vidim u dimu kazanica, odžaklija i dugih čekanja po vodenicama. Jedni pričaju da sam bio kaluđer u Manasiji, ukrao manastirsko zlato, nešto proćerdao a nešto Đorđe sklonio sebi, jer, kažu, nikada ne odlazim u crkvu i nikada se ne krstim kad pijem rakiju. Deca, po nagovoru starijih, godinama prenoseći na mlađe, teraju sa mnom jednu te istu zadevku: ,,Nikola, čik da se prekrstiš! Čik!“ pa se dugo, dok im ne dosadi, krste, cerekaju i bulje u najdužu bradu koju su ikad videli. Drugi mnome objašnjavaju brzo bogaćenje Đorđevo, jer, kažu, ne može se samo trgovinom za nekoliko godina kupiti toliko imanje, izgraditi čitava varoš u avliji i dugovima za gušu držati nekoliko sela. Tvrde, beslovesnici, da

sam majstor što pravi srebrne dinare nekom spravom smeštenom u podrumu, u koji niko, sem mene i gazde, ne ulazi. Katićeve komšije kunu se u decu da se oko ponoći iz podruma čuje zveckanje i treskanje i cika kao kad se ženska deca golicaju. Aćimovi politički dušmani veruju da sam glavni četovođa Timočke bune, koji je pobio nekoliko sreskih kapetana i oficira, pobegao sa streljanja i sklonio se kod radikala, u kraj u kojem ga niko ne poznaje, i postao ,,bajagi sluga“. Obrenovićevci šapuću da sam špijun Petra Karađorđevića, pa me često tuže naprednjačkim kapetanima. Zbog takve, najopasnije sumnje, nekoliko puta su me hapsili, držali po desetak dana i puštali, nekad Aćimovim zauzimanjem i jemstvom, a nekad zato što sam ćutao, samo ćutao na sva pitanja, pa me vlasti lako oglasiše ,,u pameti faličnim“. I tako mene hapsi svaki novi kapetan sreza. Najteže je Aćimu bilo da me oslobodi kad me optužiše da sam, glavom i bradom, Petar Karađorđević, unuk vožda Đorđa. Da sam ludak, veruju mnogi u Prerovu, jer zapazili su, lopovi, da svakog proleća, kad mesec popase noć, Do zore lunjam livadama i stalno se saginjem kao da kupim nešto. Ujutru su po livadama nalazili gomilice žutog cveća. Tola Dačić laže po selu da nožem koljem pse Katićima i da ih bacam u Moravu, jer njima stalno nestaju psi, pa i kerovi koje Đorđe iz preka dovodi. I kako da čovek, rab božji, ne bude sve i svašta u ovoj Srbijici što se, po pričanju zlopamtila, tri puta praznila i novim narodom punila. Naša su groblja mlada. Tek u ovom poslednjem čovečjem konopcu počinjemo zemlji da vraćamo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali. Ovo malo zemljice oko Morava jedva se napuni narodom, pa se brzo iskrene i raspe preko Save. I opet noću sa planina silaze ludi i voda. U lipovoj kori donose decu. Psi laju po njihovom tragu. I od gladi postadoše kurjaci. U Tim proticanjima krv nam se iskvarila. I naružila se zemlja od pogašenih ognjišta. Dve zore nikad na istom bivaku. Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe. Kost čovečja tvrđa je od stare klenovine. I, da znaš, kratko se živelo. Što ja dočekah osamdesetu, i još poneki, duša se nosi, to nam ne služi dostojanstvu i časti. Svi su naši vratovi napred povijeni. I tanji su od trave. Oko ovih naših lepih rečica sa skobaljima, da bi dugo živeo, i u groblju sahranjen bio, morao si biti idi zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolji sin, pa da ti kuršumi i handžari i ostala usmrtija ništa neće. Kao svoj kožuh poznajem ovu Srbijicu. Dokoni hajduci broje vaške. A kad se tako kratko i na veresiju živelo, onda drž' na klepanje sečiva! Čim ti kiša ognjište

gasi, onda se veče ne pamti, niti misli na jutro buduće... I zato smo ti mi, stari, veliki sebičnjaci i oštrozube izelice. A dobri jesmo u pesmama uz gusle, i kad je to korisno. U podrumu je uvek tmina. I tiho čim se miševi umore. Samo u jesen šapuću kace pune šljiva. Tada ja. slušam, ćutim i gledam svoje nebo. I na njemu dva bela, zagrljena meseca.

GLAVA PRVA Kad je izlazio iz dućana, zamišljeno zagledan u crvene đinđuve nanizane na žutom koncu — „Zašto sam baš ovo kupio?“ — susreo ga Tola Dačić i podsmešljivo rekao: „Da podmladiš ženu?“ Nisku đinđuva hitro je gurnuo u džep i kosimice, odozdo, zagledao se u šarene oči, sneg je promicao, a on je video svaku žućkastu iskricu pod natuštenim obrvama. Oduvek su te šarene oči izazivale nelagodnost u njemu. Sad se postideo i zato što ga gleda odozdo. Stajao je nekoliko trenutaka, rabadžije su lunjale po dućanima i svi su ponešto kupovali. „Prodajemo šećer, tamjan i sveće.“ — „Mi za groš jeftinije“, kao da kukuriču, vikali su šegrti pred dućanima i krišom se grudvali. Između njih neko prođe, prelomi pogled, i Đorđe više uvređeno no prkosno reče: „Imam i koga.“ — „A ja kupih šećer da te častim slatkom rakijom. Za četvrtog sina.“ Ulica se stesni, krivudava linija ćeramida pod snegom primače mu se do trepavica, i on, po kaldrmi i balezi, s mukom stiže do kolone volovskih kola. Rekao je To da me ujede, pomisli Đorđe, i bi mu mrzak čovek koji ga prati na svim putevima, dok ga u nedrima žulji kesa dukata a čopori svinja i dželepi goveda protinju se između vrzina ka Dunavu. „Da podmladiš Simku.“ Oči su mu se smejale. Sigurno sam pocrveneo. Tola sasvim tiho, šištavo zvižduće i prutom požuruje volove. — Dok su mala, i muška deca nose đinđuve — reče Đorđe zgrčen iza Tolinih leđa. — Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite. — Gazda sve može. — Može li dukat da baci u sneg? — Može. — A sina? — Tola se iz dubine nasmeja. Suvo i zvonko sudaraju se volovski rogovi, dugi, vitki i u luk savijeni, nabadaju gust suton i čereče nisko nebo. Rasporeno, ono sipi snegom. — Sin... Biće ti žensko! — preglasno reče Đorđe. — Kladim se u po deset nadnica. Pristaješ?

— Šta će ti sin? Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? — Svojim ručerdama. Ti ne daš hleb zabadava. — Ne dam. Kotite decu kao zečeve, a posle ih drugi hrani. — Neko koti decu, a neko dukate. Onaj nebeski ne dâ da se deca mešaju s dukatima. Kvare im se oči. — Uši će ti pojesti. — Bolje nego da se dukati ubuđaju. Đorđe zaćuta, volovski papci sporo i meko topću po prvom snegu odocnele zime, i napregnuto se zagleda u noć uskomešanu crvenim kružićima i zelenkastim iskrama što se stalno pale i gase na mokrim rubovima zenica. Nad njim, po asuri, šušti zrnasti sneg, škripe i krcaju kola trzana izduženim volovskim vratovima, sudaraju se rogovi u pomrčini. Stud bockavo mili od šaka što čvrsto drže pušku na kolenima, penje se dolakticom i struji ka ramenu, grebucka duž kičme, a glava je puna sitnog, potmulog cvokota. Ne samo od studi i ne samo od niske đinđuva i Tolinog smeha. Skoro će jasička šuma: možda ga noćas u njoj čekaju razbojnici? Vidi ih kako čuče u niskom grabovom grmlju. Osluškuju put kojim on ide. Najpre plamen probode mrak. Kasnije zaboli. I opet pomrčina. Đorđe se smanji, zgrči i primače bliže Tolinim leđima. Zašto je kupio crvene đinđuve? Svaki put kad naplati svinje, kukuruz ili rakiju, ponese u torbi simite, računaljke i šećerleme. Posle ih čuva zajedno s novcem u kaci punoj pšenice što miruje u sobi do magaze, u koju samo on, gazda, ulazi. Kad se simiti ubuđaju, krišom ih baca svinjama. Najpre u sitne komade izlomi simit, zgrudvanu zelenu paučinu. Simit se puši belim, ljutim dimom. Tada bi se sećao belog dima duvana Turkinje u crnim šalvarama koja u jagodinskoj mehani sedi uvek u uglu levo od vrata, ispod slike — Rusi prelaze Dunav u osušenim guskama. Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi. Turkinja lako sedi prekrštenih nogu, strogo i redom gleda sve putnike, naginje se da ih bole vidi, kao da raste iz napuhnutih šalvara. Pa mu je jednom mahnula rukom i on joj prišao, mahnula sigurno, odsečno, kao da ona zapoveda tom vojskom što iz crnih i suvih gusaka iskače na obalu reke. „Ja znam šta SI ti.“ Tada se on i odelom i držanjem krio. Nije hteo da iko zna koliko žutih nosi u nedrima. Sa slugama je i jeo i spavao. Gledao je u Turkinju, uplašen i od njenih očiju i od isukanih sablji. „Ne mislim što si trgovac samo“, rekla je, a dim se iskidao u onoliko pramenčića koliko je reči

izgovorila. I te reči tiho su gorele u belom dimu. Ćutao je, pa se okrenuo: da li su čuli I ovi što sede po minderlucima oko širokog ognjišta, gde mrmore iste priče čađavi lonci puni jagnjeće čorbe i gde u bakraču obešenom o tavansku gredu izgubljeno pevuši vrela voda? „Iščupaj nekoliko dlaka iz glave da ostanu kod mene dok se ne vratiš. Tada ću da ti kažem šta treba da radiš.“ Poslušao je, tako je rekla i tako ga gledala da je morao. Više nikada nije smeo da svrati na konak u tu mehanu. Šta li je imala da mu kaže? Ona je nešto znala, mislio je često dok je lomio zelene simite što su se pušili belim, ljutim dimom. Sada se seti da su svinjama, dok su jele te simite, iz usta visile zelenkaste žvale. Zašto sam đinđuve kupio? Desna ruka odloži pušku, iz džepa izvadi nisku đinđuva i poče da je valja među prstima. Ne može da je baci u sneg. U tmini bez obala trnu vatreni svici što skaču iz očiju, iz glave lune sve glasnijeg cvokota. Žensko se za drugoga rađa. Đorđe brzo vrati nisku đinđuva u džep i grčevito steže kundak puške. Kesa s dukatima žulji rebra, kao da je belutak. Gurnu ruku u nedra i pomeri je s leve na desnu stranu. Zlato suvo zaškripa i Tu škripu krv raznese po svim žilama. Stište kesu da uguši glas žutih napoleona, da ih ne čuje noć. On se još više smanji, toliko da se mogao uvući u kesu. Zašto ja dvadeset godina strahujem da mi ne raspolute glavu? dukati žulje i peku. Boli njihova težina u nedrima. Sići će s kola i ići peške. Vratiće se u Palanku. Sačekaće dan. Htede strah da poveri Toli, ču njegovo zviždukanje, pa glasno reče: — Rađaš gazdama sluge! — Rodiće se dete koje će da plače, pa posle da se smeje i igra sa mnom. Pa posle da krade tvoje kruške, pa kad se zamomči, da juri devojke po vrbacima. Pa posle — svadba, ja u čelu sovre, a muzikanti oko mene. Onda opet deca. A kad umrem, svi kažu: „Tolini unuci...“ — A koju ćeš kuću i njivu da mu daš? — Dotle je moj. Meni je toliko dosta. Snagu ću ja da mu dam, kad postane čovek, kučića se ne plaši, a Srbija je velika. — I zato se ti mučiš? — prošapta kroz cvokot Đorđe, posumnja da li je Tola čuo i reče glasno: — Da ti nije mene, pocrkala bi ti od gladi. — A da tebi nije mene? — Prestani! I uzmi pušku. — Šta će mi? — Tola dohvati pušku, začuđen Đorđevim strahom. Dukati

ga izmišljaju, pomisli, i reče: — Moje oko neće promašiti. Ne boj se. — Moj otac ima još jednog sina — reče za sebe Đorđe, a po licu i rukama razli mu se trnovita vrućina. Tupa lupnjava u uskom košu rebara, stegnutom gunjem i kožuhom, a kesa s dukatima prlji kožu i žulji rebra. Krckanje asure i škripa kola nepodnošljivo tutnje u bubnim opnama, naraslim, velikim kao naduvene gajde; volovski papci topću mu po trbuhu. Divlje kruške i drenovi pored puta njišu se, pomeraju, približuju, crnji su od ugljena, ugarak su osut žiškama što nečujno trne u tišini po kojoj vetar, obradovan snegom, lako i vešto skače s grane na granu, pa se dugim rukama bez zglobova i kostiju hvata za čuperke drveća i ljulja, gibak, uvek mlad i najbrži. Petnaest godina je prošlo, sada, sada će da vrisne puška. Dok ga dovuku do kuće, smrznuće se. Njegov leš koso leži u tami, naslonjen na nju i pokriven njome. U bradi se zgrudvala krv. Grudi su iscepane. Naježi se, ledene su nozdrve vetra, a dah mu uvek zaudara na daljine. A iza oblaka nebo je puno zvezda. Za daljine i Boga Đorđe Katić, trgovac, isto je što i list u šumi. Isto što i kokoška. Krtica. I sve će biti isto. Samo će u njegovom krevetu drugi s njom da spava. Druge šake gnječiće njene slabine. Vukašin će pojesti imanje. Da skoči s kola, slomi pušku o točak, zavitla u Vrzinu kesu iz nedara i pođe pešice po prtini? Da zapeva u inat svima? Nizbrdicom volovi pođoše brže, u škripi drvenih čivija ciče dukati u nedrima, dok Tola šapatom zastajkuje volove. Kolona rabadžija uđe u selo; pod koševima ćute psi; rabadžije stadoše da se dovikuju; neko započe pesmu, pa umuče; njen tmoni odjek zasu sneg, krupan i gust. — Tebi kao milo što meni noćas propustiše glavu? — Niko nije ni pretio tvojoj glavi. Ja i ti smo vršnjaci. Zajedno smo odrasli i vojsku služili. Zajedno ratovali. — Ne laži. Mene ni otac ne žali. Pred drumskom mehanom volovi naglo stadoše, hukćući u sitno krckanje kola. Đorđu se ne svraća: pri svetlosti svi će mu videti lice. Rabadžije se gomilaju pred mehanom, a sneg obleće oko fenjera. Sve su mehane iste. I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući. Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji. Svi se okrenuše na tresak vrata, svi pogledaše u njega, i on stade. Mehandžija, ogrnut dugačkim kožuhom i gologlav, sanjivo mu promrmlja pozdrav. Đorđe mrzovoljno otpozdravi, naredi da se rabadžijama ugreje bakrač rakije, neka se naloču, neka svi pocrkaju! Pognut, brzo prođe kroz praznu i mlaku mehanu zalivenu žućkastom svetlošću, zadahom užeglog loja i zagašenog ognjišta. Laknu mu kad uđe u sobu koja ga je uvek čekala zagrejana, bolje osvetljena, s toplom vodom za kavu. Sporo otkopčavajući gunj, spusti se na minderluk s modrim jastukom.

— Zna se! — u odškrinutim vratima zabeleše se zubi u busenu mehandžijine glave. — Ne treba, ostavi me. Kad rabadžije popiju rakiju, zovi! Što svaki put da te opominjem da staviš čergu na prozor? Čik da izbrojiš koliko sam puta zanoćio ovde? Mehandžija bez reči zamrači prozor i vrata za sobom zatvori oprezno, tiho, kao da gazda spava. Đorđe uzdahnu „ja znam koliko puta“, zari prste u čekinjastu bradu i zamisli se. Od svoje šesnaeste potuca se on po putevima, dalekim varošima, mehanama, gloži se oko svakog marjaša, duša mu na svinje smrdi. Krije dukate u nedrima, ljušti steničave i smrdljive mehanske minderluke od Palanke do Pešte, i strahuje. Da bar uvek ima i ovakvu, toplu sobu. Spava po oborima, sa svinjama i slugama, podmićuje mehandžije, lopove, skeledžije, ćumurdžije, kapetane... Zamilkuje slugama. Živim crnje od manastirskog psa! pesnica odskoči od stola. I tebe grejem na rebrima, izvadi kesu iz nedara, prosu nekoliko dukata na sto i zagleda se u njih. Odavno je iz njega iščilela radost od njihovog žutog svetlucanja i tankog, čistog zvuka. Prsti su prestali da ih se plaše. I veđe da se razmiču. I na vašarima i po mehanama on, mali, da je sebi najveći, najkrupniji. Nije zbog đinđuva pred dućanom... Nekada, bilo mu je slatko i krv da prospe za ovakvu gomilicu žutog sjaja. Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi? drhtavo šapće u brkove, nemoćan pred njima tankim, lakim, zapaljenim. Gleda ih: nekada, na putu Do ove mehane, radovao se njihovoj težini. Slatko su mu grejali nedra. Sitne i tople detinje pesnice. Laki i meki detinji prsti. Oči što sve vide. Otegnute pesme na mesečini kad je put ravan a šume iz daljine silaze u polja. A odavde, kad je kuća blizu, dok se uz kavu odmara u ovoj sobi, sve je sladunjavi miris Simkine lanene košulje, koju ona uvek čistu oblači čekajući ga da se vrati s puta. Čvrste, krupne i tople dojke. Moje, uvek bi pomislio. Sada se ničemu više ne raduje. Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao pred plač. Iz mehane naleže na vrata sve glasniji, razuzdaniji rakijski žagor rabadžija, i krupan smeh zasipa mu glavu, tuče po moždanoj opni; vilice mu jače zacvokotaše od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija, pa su veseli, a radovali bi se da mu razbojnici smrskaju glavu. I ona, Simka, jedva čeka da ga mrtvog nagazi dna metra u smonicu, pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneginja, jer je i ona radi dukata pošla za njega: kad su se

prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali su uz manastirski zid po kome su mileli gušteri, a šuma je krkljala od vike i svirke... Otac je njome, lepom, ženio njega da se hvali snajom, zar se malo pričalo po selu, Dok on, Đorđe, luta po svetu sa dukatima... A i taj otac koji bi onom nebratu gospodskom I moju krv dao, svome pametnom, dobrom sinu, školcu, kojim se hvali, svakom ko dođe u kuću pokazuje sliku... Taj nebrat koji me se seti samo kad mi pare traži... Zlotvori moji, jedna čekate kad će Tola smrznutog da me stovari pred kuću, a ja nikome ne trebam, ni vama! Šaka tresnu po kesi a rezak cik dukata izgubi se u magli i tutnjavi... Kasnije se pita: Zašto mi je ruka mokra? Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava? Otužno mu je. Usta su mu otvorena i iz njih, kroz brkove, kao iz malog meha, šišti dahtavo sa ukusom zarđalog noža, zlata, svinjske kože. Velika gašnjača utrnu. Mrak pokupi dukate. Iz Prerova vijuga put: izgubljen vuneni konac što se odmotava pored obale i jedne i druge Morave, stešnjen vrzinama, provlači se kroz pola i šumarice, u jesen krupna rosa, čavke i vrapci kite trnje i drveće, put se propinje kroz retka sela i ređe buljuke dućana i mehana, put nedeljama traje do Zemuna, mesecima do Pešte. Na volovskim kolima on, ,,sitan mladić“, koji nepoznatima ničim nije hteo da pokaže da je gazda i trgovac, uvek sa slugama spavao i s njima jeo slan sir i užeglu slaninu, plašio se svih žena, a naročito onih mehanskih, zbog čuvenog oca od svih krio prezime, hteo da mu samo dukati pronose glas, da vredi samo onoliko koliko su mu kese teške, i pred ženom i ocem i svetom. Celu noć nije spavao kad je prvi put na kantar stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči seljaku kome je prvi put krivo izmerio prase. Bilo je to nekakvo mršavo životinjče s belim prugama, mirno, nije roktalo, nije se branilo kad su ga konopcem vezali i zakačili za kuku kantara; samo se kezilo na njega. Mrzi on te prugaste, šarene svinje, i momcima je rekao da takve ne kupuje jer se „slabo goje“. Dok je bio mlad, nekoliko puta je sanjao tu šarenu, iskeženu glavu. Posle, mladić se na putu, uz teško roktanje svinja i škripu kola, pretvorio u ćutljivog i strogog gazdu, koji je mladića dobro pamtio i o njemu, pod mesečinom, oblacima i zvezdama, po kiši i vetru, često i dugo s podsmešljivom tugom mislio. Samo mu nikada nije video lik. A šta sada? — zanjiha glavom. Pomračina obavi sve puteve i sva putovanja u njemu. Crne šume naleću na njega, u očima trnu i opet se pale retki i bolešljivi mehanski fenjeri, po njemu se zanose skele, pretovarene i škripave, sve obale Morave i Dunava samo su strah, nade su odavno potonule u glibavim putevima, nade su se pogubile u bezbrojnim odlascima i povracima.

Kad se ponovo uvuče pod asuru u luk razapetu na kolima, dok sneg zasipa pijanu dreku rabadžija, Đorđe poče da zebe drugim strahom. Godinama on tu brigu ponese od kuće, a gubi je po putevima, mehanama, vašarima, u trgovačkim poslovima. Kad se vrati s poklonima, donese kući u grudima i parče ljute tuge, koje izližu i ispiju ženina silovita milovanja. Ove jeseni i ove zime... Kakva li me To nesreća čeka? Godine i starost doneli su ovu noć. Starost... Još nekoliko godina i presahnuće snaga koja produžuje život. Kad za petnaest godina nije, neće ni za ovih nekoliko preostalih. Nije to. Svi će oni mene nadživeti. Može posao naopako da mi pođe. Izgubiću sve što sam do sada stekao. dobro je što ova budala Tola ćuti. Pijan je, pa drema. dosadilo mu da me ujeda za srce. Aćim će me nadživeti. Simki, vrata su tesna. Loš im je život. Opipa nedra: dukati mu se javiše sipljivim dikom. Uze pušku i stavi je na kolena. — Tole, nek ti je puška u pripravnosti! Čuješ li šta ti kažem? Nalokao si se rakije, pa spavaš. — Dece mi moje, najbolje je kad nemaš dukata. Kad nemaš, ništa kad nemaš! — Prestani noćas! — Ja... siromah k sirće. Niko mi ništa ne može. Ni Bog, ni zima, ni rakija, ni hajduci, ni ti... Ćutim. da se kladimo daje muško. Đorđe odjednom ogluve za Tolina pijana mumlanja, jer prolaze pored brdašca kao u žurbi izubadanog kamenim krstovima nejednake visine; nazire se i pesnica drena pod kojim Katićima trule kosti, duboko zatrpane. Kao da zamirisaše lišajevi po kamenju, pa trule tikve. Sedeo je on na gomili zrelih tikava, s majkom ih razbijao svinjama, a ona je, držeći pune šake sluzavih semenki, rekla: „Muško si, bogat si, žena ima koliko hoćeš i kakvih hoćeš. Nemoj Simku. Uzeće sebi slugu i živeće kao kneginja...“ Đorđe ispusti pušku, a rabadžije uplašeno zapevaše. On nastavi da misli kako je tada ćutao i kako je ostao da sedi na gomili tikava sve dok nisu povranile od mraka. — Stigli smo na broju! — reče Tola kad volovi sami stadoše pred vratnicama Katića, i skoči u sneg što je napadao do pola cevanica. Đorđe siđe s kola, stade i zagleda se u gust drvored jasenova zariven u tamu. Kao kroz san čuje: — Obliznila ti se žena, Tole! — Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put.

— Ej, ti, trapavko! Sutra pre zore da si došao! — maznim glasom doviknu Simka uvodeći volove u dvorište. Đorđe duže postaja sam na putu, ona je uvek vesela, izvadi iz džepa nisku đinđuva i s gađenjem je baci u sneg. ...Simka se povuče u senku iza njegovih leđa, nasloni se na naćve i zagleda se u šiljak šubare, sa koje se topi sneg. Ne pamti da se ikad ovakav s puta vratio. Ni dobro veče joj nije nazvao. Ni oči mu nije videla. Mora da je izgubio na svinjama. Dešavalo se i ranije da izgubi, trgovina je to, a Švabe su vešte. Htede nešto da mu kaže, da ga uteši, ali se uzdrža gledajući ga nepomičnog i nemog. A. ne bi smela ni da mu kaže: žena govori samo kad je muž pita i kad su u krevetu. Ruke joj opušteno, lako lupiše o crnu dasku. Jedva je dočekala da se vrati. Tri nedelje nije bio kod kuće, pa ga se ljuto uželela. Večeras, dok je, okupana, oblačila čistu košulju, uhvatila je sebe u zaboravljenom smehu. Nekada, dok bi oblačila košulju, nazivala je ona njega, samo u mislima, „moj čvorak“. Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale košulju. Setila se, zasmejala i prošaptala: „Moj bradonja.“ Dok su joj prsti polako klizili po čvrstoj beloj kupi i zaboravljeno zastajali na vršku, tamnom i šiljatom kao zrno drenka, dok se žudno osmehivala „čvorku“ — „bradonji“, zapazila je da su joj dojke nekad bile manje i čvršće. Pa kad joj prsti bezuspešno pokušaše da napipaju kost u pregibu bedara, osmeh se razli u smeh, dug, glasan i zamućen. Taj smeh sada razbijeno odjekuje u njoj. Surovim i krupnim očima gnječi gunj, kuštravu kosu što prelazi preko gajtana, čakšire, kratke i naborane, mokru gomilicu stare odeće... Kako je mogla da ga poželi? Na Đorđevoj šubari otopi se i poslednja grudvica snega. Prema vatri svetlucaju mokre dlačice jagnjeće kože. On i dale sedi nem i nepomičan, debelim suknom okovan. Sećanje na oblačenje košulje stvrdnu se u Simki u stid i ženski bol. Đorđe naglo i nervozno zavuče ruku u nedra i baci kesu na naćve. Pored njene ruke ražabi se platnena kesa i umuče, ove večeri poslednji, sipljiv cik dukata. Još jednom, davno, bacio je on kesu s dukatima pred nju. Kesa je meko pala na krevet, a cijukavu larmu zlata brzo je usrkala vunena čerga. Beše to druge zime njihovog braka. On se vratio s puta i, kad su ušli u sobu, kroz tanak osmeh kao nekome drugom a ne njoj namenjen, dugo su mu se beleli zubi. Obazrivo ga je posmatrala. Nikada nije bio tako raspoložen kad se vraćao s puta. Čim bi se pozdravili, počeo bi da se žali na umor, stalno je ponavljao da nekoliko noći nije spavao. Posle, u krevetu, dok bi njene ruke

nervozno i otuđeno tumarale po njemu, ležao je na boku nepomičan, s dlanovima među nogama, i ubrzo počinjao suviše glasno da hrče. A ona, odjednom umorna, svila bi ruke pod glavu i mrak sobe ispunila dubokim uzdasima. U zoru, kad bi se Đorđe preokrenuo na poslednji san, ona bi se iz inata i ljutnje, vrela i opuštena, prostrla po njemu. I sve vreme dok bi ga grčila na sebi, šaputala bi: „Dosta si spavao, dosta si spavao.“ A tada, tako osmehnut, dugo je bez reči stajao uz nju, pa je izvadio kesu s dukatima i bacio je na krevet. Zbunila se: do tada nikad novac nije pokazivao. Seo je na krevet i pozvao je. Kad je bez reči sela, prosuo je dukate na čergu. „Jesi li ih videla ovoliko?“ Ona se zagledala. „Kao da je kukuruz.“ Napunio je šaku. „Vidi koliko su teški.“ Uzeo je njenu ruku i njome blago mešao gomilicu. „I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića. Da se smeju kao trešnja puna dece. Od njih je kuća veća od neba.“ Dugo je glasno mislio, a ona je, zbunjena, ćutala i gledala u furunu zažarenu pri dnu. A onda se trgao, jurnuo na njene dojke i bedra, brzo i grubo pobacao suknje s nje, lomio kao da je tuče, kao da želi da je satre. Te skoro dve godine, on je prvi put bio snažan i drzak, bez stida i nemoći, a ona mu se prepustila, ne prestajući da suzi na sve prošle noći kad je ona bivala muško i posle umorna od nečega. Slušala je diku pod leđima, i bilo je strah i od dukata i od njega pobesnelog i prvi put jakog. Simki hitro promakoše sećanja na to davno veče i jedna izgovori: — Ne trebaju mi. On trže glavu, uhvati je kosim pogledom, pa kasnije promrmlja u bradu: — Oni se smeju, sede na kolenima i kradu kruške. Simka uzdahnu, ćutke pripremi večeru i tiho ga ponudi. Đorđe odmahnu rukom. Još zbunjenija, postaja nagnuta nad šiljkom šubare, pa se saže da mu izuje opanke. On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke. Šta li mu je sada? I ranije je bilo svađe među njima; više puta bi se psovkama izvikao na nju; oćutala bi i idućeg dana sve bi pošlo po starom. Da se nije spetljao s nekom od onih belosvetskih? Čula je ona da trgovci imaju po varošima žene koje plaćaju poklonima i novcem. Stalno je po svetu, odvojen od nje i kuće. Ako. Ona je ovde gazdarica, a on neka plaća gde zanoći. Valjda nije to. Gde bi sada, pred kraj veka, kad mu je više prošlo nego ostalo, činio

sramotu kući i kaljao sebi obraz? Gunj mu je u ramenima pedalj širok, krši prste uzmičući iza njegovih leđa, u senku. — Živ sam!... Mnogo ti krivo?... Crkni! To joj on kaže? On, koga toliko godina... Nikad se nije vratio s puta, svejedno u koje doba noći i po kakvom nevremenu, a da ga ona nije budna dočekala, vratnice mu otvorila, ispregla stoku i nahranila, njega toplom večerom ponudila, obuću mu izula, i noge oprala, kao dete smestila u čist krevet, i posle ga zaspalog privijala pod mišku. Prođe ponoć, umornu je obori san, ona se trgne i jurne napolje, na mraz, na kišu, i tako, oslonjena uz bagrem, stoji satima na kiši i mrazu da ne bi zaspala, a sva je uho i strah za njega. Svih petnaest godina života s njim samo su čekanje, stražarenje po mraku i kiši, nesanica što budno osluškuje lajanje prerovskih pasa na odocnelog povratnika... Pri plašljivoj i prljavoj svetlosti lampe stvari u sobi liče na strašila. Soba mu postaje tesna i puna krckanja Simkinih zglobova. Mora da iziđe napolje. Sneg, sitan i gust, zasipa tišinu na sredini noći. Đorđe zagazi nekoliko koraka u celac, pa se naglo vrati pod strehu kuće i nasloni na zid. Venci suve paprike, ostavljene za seme, obešeni o strehu, suvo škrguću iznad njegove glave. Zvonko sipkaju osušena sitna semca. Neko ih lakim prstima pipka. Osušena semca. Zaustavi dah: srcu ne može ništa; ono brzo kasa po sipkavoj tami, probodenoj odžacima i jasenovima. Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja, u trgovini pomaže. Ona je domaćin, a ne Aćim, koji na stranku i politiku rastura njegovu muku. Pa ja sam se ponosio njome. U okolini nema čuvenije domaćice ni gazdarice od nje. Zamisli se: kad je prestao da joj se raduje vraćajući se s puta? Kad je prestao da joj donosi marame, šalove?... Kratki rezovi vetra donose daleku i nejasnu opomenu. Odande odakle polaze vetrovi, dolaze i kazne ljudima. Drhti i nejasno oseća: mora nešto. Seti se Tole: „Muški“, viknula je. Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se. Za njim kroz nezatvorena vrata ulete i vetar u kuću. Staje na korak od nje, spuštenih ruku, stisnutih pesnica. Gleda joj u usta, gleda je u „muški“, čini mu se da je i sada davi ta reč i ne može da joj priđe bliže proboden njenim nesavitljivim pogledom, ne može ni rukama da zamahne, a mora nešto da kaže, pa promuca; — Rakije! Simka se primače vatri, zima kula kroz vrata, u debelom, gustom, upredenom kurjuku nije joj hladno. — Šta ti je noćas? — prošapta i smalaksalo se prekrsti.

Da se brzo ne izmače i ne pođe da izvrši njegovu naredbu, on bi je udario po ustima. Želja da je tresne, da je udara po licu, tako je jaka, jeste, poverova, jedina želja zbog koje se on muči ove noći. Odjednom mu bi lakše: ljuta radost razli mu se po žilama. U bunilu, sam sebi razrastao, snažan, svu je sobu ispunio; osmehnut, stiskajući pesnice, pođe tromo za Simkom; ne korača, naginje se samo, a ona, predosećajući njegovu nameru, više začuđeno no uplašeno, zalupi vrata za sobom. Tresak ga osvesti, smanji, i on se zbunjen strovali na tronožac kraj ognjišta. Brzo zaboravi na Simku i onu otrovnoslatku želju da je tuče. Tako je. Treba zapaliti sve. I poslednja ćeramida da izgori! I poslednji dukat da se istopi! I jasenovi da izgore! Neka se ne pozna gde je bila kuća Đorđa Katića, nek ostanu ugarci od jasenova. Na snegu da se crne i strče u nebo. Sneg je crn. I vetar je garav. To nevidljivo što nije samo Bog, koje je i smrt i daljina, i to grotlo odakle žena govori „muški“, i sve što je žena, i ta gomila živog peska u koji propada, ne, on se uspinje nekud, samo ne zna kud, krv mu se sporo uspinje od peta, gušća od katrana, naliva ga, on može, mora, jači je od njih. Nije ni osetio kad je Simka ušla i spustila ibrik s rakijom. Kao slučajno napipa ibrik pored nogu i poče žedno da sipa rakiju u suvo grlo. Nosak ibrika je uzan: sporo, suviše sporo i tankim mlazom uvire rakija u ždrelo, tavanici okrenuto. Žaračem razbi nosak. Rakija teče niz kudravu bradu, kvasi čakšire i pršti po vrućem pepelu ognjišta. Nemarno odgurnu ibrik, ostatak stare šljivovice isteče u ognjište. Iza njega, u senci, naslonjena na naćve, nečujno suzi Simka, tako kao da joj se znoje oči od vatre i šiljate šubare. Kasnije radi nečega ponovo iziđe iz kuće i, teturajući po celcu, uputi se ka stajskom vajatu. Iz gomile slame izvuče se pas, skoči na gazdu i zacvile umiljavajući se. — Uvek si me dočekivao. Noćas nisi. Ostario si, a? Jesi, jesi. U lov ne ideš. Kuću ne čuvaš. Hajde, zakevći malo, kao nekad kad smo jurili lisice. Hoću sad da te čujem. Hajde! Što ćutiš? Đorđe se spusti na slamu. Pas mu leže između nogu, poslušno trpeći milovanje po vratu i gužvanje dugih, klempavih ušiju. — Svi ste se pogojili... Marš, životinjo pseća! Uđe u kiselkastu, ljutu toplotu staje, u gusto i glasno disanje goveda. Zašto ga Mijat nije večeras dočekao? Sigurno je odlunjao kod neke udovice. Brzo napipa vrata sobice za sluge. Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet!

I njegov deda, Luka, bio je sluga. Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci. Četrdeset prve večeri Luka se preseli u njegovu postelju. Đorđe je dobro znao priču koja još traje u Prerovu u razgovorima najstarijih. Kada se Kata vratila s groblja, naredila je Luki: „Da obučeš čiste gaće i da dođeš u moju postelju. Od večeras ćeš kod mene da spavaš.“ Iste godine rodila je Aćima. A Luka je umro s perčinom. Đorđe jače trže pregršt slugine kose. Mijat se s jaukom probudi. — Zašto spavaš? Je l' ti gazdarica rekla da me ne sačekaš? Mijat se izvinjava, pripaljujući sveću. Đorđe ga ne sluša. Kao dete obešeno za noge, na zidu vise gusle od vrta. Ima tako mršave dece, prođe Đorđu. Glava im je uvek čudno velika. Dugo i izgubljeno gleda u gusle. Priđe, malo ih pomeri i pusti. One muklo lupiše. Mijat mu priđe sa svećom, bojeći se da ih ne razbije. Đorđe dunu u sveću i napipa vrat. Nekoliko puta pade u sneg dok se dovuče do kuće. Već sviće. Simka s Mokrim licem još uvek stoji oslonjena uz naćve. Đorđe joj priđe, zagleda se u lice, umorom izduženo, pa u vrat i grudi. — Znam ja kakve žene često menjaju košulje — promumla i, opuštene glave, s mukom sede pored ognjišta. — A, zato... zato ti... — iščupa se iz Simke. Postaja još nekoliko trenutaka zagledana u zgrčen gunj; iz nje, oseća, nešto lako i brzo otiče, pa pođe za domaćičkim poslovima. ...Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje. Mijat oblizuje sneg sa tankih brkova; visok i mršav, svija se u luk nad ugrejanom furunom i tare dlan o dlan: oni tanko šušte kao da su od suve jelovine, Aćimu su suviše veseli i bezbrižni, pa priđe prozoru i poče noktima da grebe ledeno žbunje sa stakla, da bolje vidi vratnice i put pored jasenova. — I juče sam zabadava prezao konje — reče Mijat. — Ako si. Preži ih opet. — Pa nije javio da dolazi. Aćim se okrenu i, prezrivo preletevši pogledom po Mijatovom mršavom vratu i opipanoj šubari, podiže glas: — Rekao sam: preži! Spuštenih očiju, a zrelo i, u isti mah, mlado se njišući u bedrima, Simka donese kavu, i tako, još brže, ali kao i prkosnije, iziđe. Aćim ne stiže da pita da li je Đorđe doneo neku vest. Ona, sigurno, nešto zna čim ćuti. Spusti se na minderluk pored prozora, poče da srče kavu, puši i, naborana čela, viri kroz prozor.

U belom dimu snega i vetra Mijat jedna umiruje ugojene vrance što, njišteći, tuku kopitama u sanke, a jutro se nastavlja mislima poslednjih nesanica. U ove trenutke jutra odlazio bi sankama u Palanku da dovede sina školca. Svi koji bi ga toga dana sreli znali su kuda ide. Drukčije su ga pozdravljali. Drukčije im i on otpozdravljao, dovikivao im da ne gaze celac i zaobilazio ih terajući konje van prtine. Tamo, u Palanci, ozbiljno i ćutke bi pružio Vukašinu ruku da je poljubi, pažljivo ga merio očima, proveravao i, svaki put drukčije, u sebi zaključivao. Najviše se obradovao one godine, nedelju dana pre no što su se sreli: dve zasede su pucale na njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na mene.“ Vukašin je muškim glasom rekao: „Ne treba noću sam da ideš.“ — „To su moji poslovi“, odgovorio mu i namrštio se, iako je drugo osećao. Te godine, kad je zapazio bradu na njemu, prvi put je pomislio na žene. „Samo da mu prva ne bude za pare. Onima što dinarima podižu ženske suknje porod bude bolešljiv i žgoljav.“ Kad ga je posle Božića popovo vodio u Palanku, pre no što su se popeli u sanke, odveo ga je pod vajat i rekao mu strogo: „Ako si muško, ženskome ni paru ne smeš da daš. Ni orah. Ženskima je to posao. Plaćaju im samo oni kojima su prazni i glava i čakšire. Jesi li me razumeo? To nema u tvojim knjigama.“ Vukašin je samo stisnuo usne i klimnuo glavom. Danas bi, sigurno, sve drukčije bilo. A nekada... Nekada, pošto bi se pozdravili, išli bi na ručak u mehanu „Orač” i jeli uvek isto jelo: gust, postan pasulj. Za ručkom ne bi reč progovorili. Iz Palanke bi pošli tako da u suton stignu u Prerovo. Čim bi izišli iz mehanske avlije, on bi dizgine pružio Vukašinu i uživao što vešto i lako vlada konjima, neumornim u brzom, ravnomernom kasu. Ćutali bi i, kao da su u zavadi, klonili se jedan drugoga čitavog Badnjeg dana; razgovor bi počinjali posle večere, njih dvojica sami, i slušali jedan drugoga sve dok selo ne bukne pucnjavom i vrevom petlova. Najpre bi Vukašin njemu do sitnica polagao račun o svom životu u varoši i o školi, a zatim bi on njega obaveštavao o događajima i promenama u domaćinstvu i selu. Od njegovog daha zamagli se prozor. Desetak godina je prošlo od tada. Postao je velikoškolac. ,,Vukašine, sada ti je vreme da postaneš radikal. Ja znam da si to već postao, jer si moj sin. Hoću da budeš glasniji i čuveniji od oca. Hoću da budeš prvi.” — „Biću” , rekao je ozbiljno Vukašin. „Kad si na

zboru, pusti reč da se vala po glavama, a ti je slušaj i gledaj. Ti pričaš kao da šamaraš lude. Naš narod voli tešku i sporu reč.” Ni jednu reč: „Dolazim” , misli Aćim gledajući kroz ledeni vez na staklu u put pored jasenova, sada još više u belom dimu vejavice. Otkako se vratio iz Pariza, treća je godina, nije dolazio kući. — Konji su upregnuti — kaže Nikola, protnuvši glavu kroz odškrinuta vrata. — Sanke su spremne! — sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne u sanke dok ga ne pozovu. Aćim ćuti i gleda u kolena. Nema crvenih vunenih rukavica, i očima toplih. Nije spreman za put. Gleda po stolu i minderluku. Da je Simka tu, grdio bi je. — Neka čeka! — reče i zapali novu cigaru. Konj dešnjak se propinje, a vrana griva mu posedela od snežne prašine. Zašto mu bar pismo nije poslao? A i ta pisma... Sve su kraća. Nekada mu je celo veče trebalo da pročita pismo iz Pariza. Čitao ih je glasno. Sam. Đorđu i Simki samo ono što se na njih lično odnosilo. Nikome i nikad nije prepričavao Vukašinova pisma. Posle, kad su počela da stižu kraća i sve kraća... Samo je novac tražio. Da on To ne odlazi od mene? Ustade i raskorača se od prozora do kreveta. Onda zastade pred staklenim ormanom, punim novina i knjiga, postiđen onim pismom: „Zašto, Vukašine, ne tražiš da ti pošaljem nove čakšire i opanke? Morao si dosad da ih pocepaš. A ja neću da si vagabund tamo i da me brukaš. Šta će ti katolici da misle o nama Srbima kad tebe vide sa iscepanim kolenima?“ Nikad mu nije tražio opanke i čakšire. Sam o je stigla fotografija — Vukašin u redengotu, s kravatom. Nedelju dana je nikome nije pokazao, a sâm je satima gledao, pošto bi namakao rezu na vrata, i uveče prema lampi, kad u kući svi zaspe. Onda nije mogao da izdrži: pokazao je prvo Simki i slugama, što nisu prestajali da se smeju gospodskom odelu, koje je, tvrdili su, naružilo Vukašina. „Ti što uče knjige i nauke moraju drukčije da se odevaju. Popovi, recimo, nose mantiju“, govorio im je, seća se, i još više se postide, jer su Tola i Mijat razneli po selu vest o Vukašinovoj fotografiji, pa su seljaci svakog jutra i večeri nagrtali u Aćimovo dvorište da je vide i piju staru rakiju. Aćim mrsi bradu, kvari njene raklje i klima glavom kao da sluša pravednu presudu. „Druga je klima tamo. Oni misle da je naše odelo tursko, a, znate već, Turke niko na svetu ne volji“, pravdao ga on. — „A za što će da izuči tamo?“ — „Pravničke nauke“, odgovarao je, a u sebi mislio: „Da uči za ministra

unutrašnjih dela, da bude najvažniji čovek u vladi, da čuva red državi, piše joj zakone i izdaje naredbe koje se bez pogovora slušaju. On će naslediti moje ime u stranci, biće odmah poznat, poštovan, slušaće ga, biće sa imenom, a ne neki taze radikalčić, ćifta, repa bez korena. On mora biti kao ja, pravi, stari radikal, adamovac. Kad Vukašin uzme dizgine, poslanikovanje će prepustiti Đorđu, uz moju pomoć i s mojim ludima moraju ga izabrati. Simka će mi izroditi unuke, ja ću ih čuvati, prezime im neće biti Katić, moji unuci prezivaće se Aćimović, čitaću novine i spokojno čekati smrt... A Moj otac bio je vodeničar i sluga. Listić na kolovozu. Luka Došljak...“ „Aćime, veruj samo sebi, i to kad si sam. Sinovi treba da te se plaše i pomalo da te mrze dok ne ostariš. Jedino oni i majka mogu da donesu nesreću čoveku. A unuke voli“, seti se očeve opomene. Šta je mogao kad je to počelo čim je prohodao. I ranije. Odmah se videlo da će biti lep i krupan. Nije bio žgoljav, ni ćutljiv, ni baksuz kao Đorđe. Đorđe se nikad ni s decom nije igrao. Zavuče se u senjak i ćuti. I ne odaziva se. Vukašinu preturi večeru, podmuklo ga gurne u baru i isprlja mu novo odelo. Nјemu sam uvek lepše kupovao. To je moj greh. Uvek sam ga izdvajao, a sâmo drvo ubije vetar. Mijat uspravno stoji u sankama i celu svoju težinu i snagu drži dizginima, konji savijaju vratove i frkću, Aćim pripaljuje cigaru, nemoćan pred nekom slutnjom. Drukčiji je njemu ovaj, svake godine isti dan. Mogao je bar pare da zatraži. — Konji će pokidati amove! — kaže Nikola, ponovo promolivši glavu kroz odškrinuta vrata. — Može depeša sad da stigne — reče ne gledajući ga. — Sada ni kurjaci ne izlaze iz jazbine. — Neka prošeta konje do Morave. Konji i sanke izjuriše na put i nestadoše u Dimu vejavice. Aćim skloni glavu sa prozora. Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna. Sve sam uložio u njega. I sinove koji se ne rodiše. I nadu u unuke. Kad se jasenu vrh osuši, on iz panja istera šibljik. A ja? šapuće na minderluku i zimogrožljivo drhturi. Đorđe je sinoć došao, a još ga nema da se pozdravi i ispriča kako je posao obavio. Ne poštuje me. Sveti mi se, trže se. I Simku je voleo više od Đorđa. On je nju našao i izabrao. Baš onakvu kakvu je i želeo snahu da ima: krupnu, bokatu, da može dedu kao zečiće da rađa. Nije mu smetalo što je iz sirotinjske kuće, i što joj je otac bunardžija i nadničar, jer video je još kod manastira da je po svemu drukčija od njegove Živane, tanke, male i savijene kao mahuna pasulja u sušnoj godini. Znao je da se Simka

neće prekinuti i osušiti posle drugog deteta. Zaprosio je, ne pitajući Đorđa da li mu se dopada. Uživao je, gledajući je kroz prozor, kad visoka, bokata a vitka, lako kao uspravan val zaplovi dvorištem, ispuni ga sveg, pa su kuća i zgrade i jasenovi mali, kao igračke; odjednom su sva vrata zatisnuta njome, a ruke nemirne, kao da rasad sade. Slika se utisnu u zanesene oči i grešna vatrica opali mu ispupčene jabučice, pune plavkastih žilica. Kad se to uselio strah u njegovu kuću? zamisli se. Tražeći mu novac, Vukašin ga pismom obavestio da se vratio u Beograd. Tada je zabolelo, jer mu je dva puta pisao da odmah dođe kući. Ne, onda kad su se prvi put sreli. Vukašin je pred ogledalom četkao zeleni redengot i ćutao a on mu je govorio da sada treba da pokaže šta zna i koliko vredi, i da treba odmah da se oženi; on će mu sa svojim prijateljima naći devojku koja njemu priliči. Govorio mu je da piše za novine, i šta sve on očekuje od njega, i video je da ga sin ne sluša i da se mršti gadljivo, kao da gusenice skida s rukava. Setio se Vukašina u gunju i čakširama pored voza za Pariz, pa je poraženo i razočarano viknuo: „Kako te nije stid da u tom zelenom iziđeš na ulicu? Ni na jednom pristojnom i uljudnom čoveku nisam video takvu odeću. Aman, ne brukaj me!“ Vukašin se tanko osmehnuo, uzeo šešir i pošao izvinjavajući se ručkom kod francuskog konzula. Pamti, tada kad je ostao sam u njegovoj sobi, onaj strah je zatisnuo prozore, krckale su grede, nešto je tupo lupilo u prozor i odbilo se, mislio je na Luku Došljaka što je imao da skapa u vrbaku pored Morave; onda je ono opet tupo lupilo u prozor, video je da je to lasta, i prvi put je bila lasta, pijuknula je razljućeno i žalosno, a u velikom ogledalu s lukom sedeo je neki starac koji je naglo oronuo i obema rukama jedva držao bradu. Uzeo je jajastu četku, onu kojom je Vukašin četkao zeleno, hteo je da gađa starca u ogledalu, ne, setio se, videće po razbijenom da sam lug, pa mi više ni novac neće tražiti. Samo je četku bacio kroz prozor i izašao na kaldrmu što se šarenela na suncu. Trebalo je da razbije ono ogledalo, jer sada je siguran da bi mu sin tražio novac; jer s njim se ništa drugo nije dogodilo sem što je postao sudija beogradskog suda, i To njegovim, Aćimovim, zauzimanjem. Uzalud je on pažljivo iščitavao sve novine, i one liberalske i naprednjačke, Vukašinovog imena nigde nije bilo, u stranci se nije čuo, iako mu je toliko puta rekao da će mu glupaci i laktaši zauzeti mesto i da mu ništa neće vredeti pamet i škola u Parizu, ni što mu je otac Aćim Katić. Pa je verovao da će on izmeniti život i doći pameti posle razgovora s njim, ovde u kući u kojoj se rodio, ovde gde su njih dvojica nekad razgovarali, i molio ga da uzme nekoliko dana odsustva i dođe. Kako je Vukašin nekada pametno govorio! Ko mu ne bi verovao, ko se u njega ne bi uzdao! Sve, sve sam uložio u njega. Kroz ledeni vez Aćim

ponovo gleda na put. Zašto bar nije odgovorio na moje poslednje pismo? A zna da piše kad mu pare trebaju. Kroz otvorene vratnice konji lako ukasaše u dvorište, pa odjednom stadoše kao da udariše u zid. Sanke su prazne. Sa njih siđe samo Mijat. Aćim rukavom pređe preko očiju. Moja nesreća je počela kad sam ga prvi put odvezao u Palanku, u školu. Sad to vidim. — Čim nije javio, neće ni doći. Neka ispregne konje — potišteno reče Milunki, Simkinoj majci. Ona stoji s rukama na leđima, povijena i stroga. — I ti ćeš da me nadživiš. Da sam mlađi... — Noćas ni oka nije sklopila — sede i reče ne gledajući ga. — Nјegova je žena. Ja se ne mešam u te poslove. — deset je godina kako te ja molim da se pomiriš s manastirom. Radi vodenice i onih pustih livada... — O tome neću da čujem! — Kako sam ja mogla? Svi mogu u mojoj familiji. — Možda je meni tako suđeno. Šta mogu protiv Boga? — nemoćno podiže ruke. Zar pred njom ovo kažem? Okrenu glavu ka prozoru i uhvati se za drvene rešetke. — A ti baš ocu Metodiju — šiljak u nos! Za tvoju kuću ništa nije da kupiš manastiru zvono. — Neću, Milunka, da savijam šiju pred mantijaši— ma! Ni pred kojom zemaljskom silom. Ja sam kralju Milanu rekao u oči sve što mislim. Pa ću sad, nekome... — zaćuta. Gledao je kroz prozor. Možda po ovakvom vremenu nije ni mogao da pođe. Razmekšalo se i pogospodilo; zelen kaput nosi. Usne mu se podrugljivo skupiše. — Zašto nećeš za dobro svoga sina? — mala, zabrađena, srdito mu prinese lice pod bradu. — Ovako će da se zatre... — šapnu i, preteći, zatrese glavom. — Neka se sve zatre! A neće. Imam ja još jednog sina. — A Đorđe i Simka? — Zamukni!... — Šapuće: Po celoj Srbiji da se priča kako Aćim Katić sede glave ljubi skut pijanom popu Metodiju... Milunka se tromo izvuče iz sobe, udavljena suknjama, hukćući. On je nije čuo, nije ni gledao, brzo se suljao niz strminu, smrt iznenada dođe, toliko imanje, bogatstvo, pa ugled i ime, ugled i ime naročito. Nema vrata u Srbiji koja se pred nekim njegovim s dobrodošlicom neće otvoriti. A moj otac? Luka Došljak, vodeničar...

Simka uđe s naručjem drva. On izdaleka spazi njen umor zgusnut u podočnjacima, zagleda se, ni ona više nije negdašnja, pomisli. Ona nije kriva. O tome neće s njom... — Onaj još spava? Ona samo uzdahnu i saže se da založi furunu. — Čim se razbudi, neka dođe do mene. Posle, gledao je u žbunić vatre, dok Đorđe ne uđe, sasvim tiho, povijen. — Kako prođe na putu? — dočeka ga. Nije ga to zanimalo. Đorđe nešto promrmlja, priđe furuni i odu okrenu leđa da skrije lice. — Jesi li mi doneo novine? — Ti Misliš da ja imam vremena i za tvoje novine da brinem. Ne odgovara mu se na prvu Đorđevu varnicu. Posmatra ga s rukama na leđima. — Kako procenjuješ: šta će biti u drugim srezovima? — mučeći se, nastavi Aćim. — Cene stoci padaju. Granicu će opet da zatvore. — To vlada pred izbore plaši takve kao što si ti! — potvrdi glavom i susrete Đorđev pogled. A ovaj muklo reče: — Mi moramo da odreknemo kupovine. Manje ćemo da izgubimo. — Pa da moji neprijatelji pišu u plakatama i novinama da sam lažov? Neka izgubimo hiljadu dukata, reč Katića ne sme da se pogazi. — Reč? Čija reč? Moje su pare i moje su reči. Ja sam život satro u radu i po putevima, svaki dukat krvi me košta, pa ću sada, zbog tvoje politike... Ne dam! — Đorđe povisi glas i okrenu lice ocu. Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane pusta — reče kasnije iz osušene, grke dubine. — Jedno mene kole. Samo jedno... — promumla Đorđe i iziđe napolje, ne zatvorivši vrata. — Jeste, zbog tebe — šapuće za njim Aćim, u inat sebi. Kasnije se njegova soba ispuni vlažnim kašljem, duvanskim dimom, smradom mokrih svinjskih opanaka, molbama za pozajmicu, i: „Dolazi li Vukašin?“ Sedeo je pored prozora sav stegnut zavišću prema svima, a nebo mu je stalno bilo rasporeno na jasenovima, nebo nije prestajalo da stovaruje

na zemlju i krovove svoj beli jed. ... Samo mu se oči vide između oboda duboko navučenog šešira i podignutog astraganskog okovratnika. Ne samo zbog mraza što pred suton okiva prtinu. Želi da ga niko od seljaka ne prepozna, zaustavi ili nešto upita. Uzaludno pokušava da savlada radoznalost očiju upornim gledanjem u kočijaševa uska i povijena leđa. Oči mu stalno beže po snežnom polu i brežuljcima pored Morave, lako zapažaju znane zabrane, vrzine pored puteva, topolake, drveće-međaše. Sve je isto... Kao onda, kao nekada, kad je on tu živeo, i kad je pošao u Francusku. Isto je kao i onda kad ga je otac vodio za ruku, ne, on se uvek držao za njegov štap, i kad je bio čobanče, đak... licejac, velikoškolac... Ne, nije isto, ne, to više nije njegovo, nije ni on više onaj, nije odavno, godinama, još pre Pariza, mnogo ranije, seća se, pa toliko puta je mislio o tome, baš tamo kod onog zabrana na kosi, sada, naravno ne liči na nebesku kapiju, kao onda, gledan na mesečini od Morave. Šta je čitao na tom raspustu? I rekao je, pamti, ne, svaki pejzaž prezire, uzbuđenje za lošeg slikara i usedelice, ne za onog nesrećnog učitelja, za njega ne, a ovaj njegov zavičaj je beda, sažaljenje zbog koga se kaješ. Gluposti, da, svi su ovi palanački, seljački kočijaši guravi, brbljivi, svi su pijanice, rakiju piju, žene im od batina nose zavijena čela, i ovaj je takav. Nije ga briga što je to livada njegovog oca, gde je nekada ležeći u kukuruzu prežao satima da vidi gola kolena devojaka što su plastile seno, sve je ovo radost u komadićima rasejanim po blatu. Najglavnije je ne biti sentimentalan, samo sentimentalan ne biti, ne, nikako, onda... idejama je kraj. Nastavlja se prošlost. Uspomene ga obuzele. Neće da misli. Sanke škripe. Nekada, onda... uvek, za svaki Božić, sankama kući. Sve sanke na svetu isto škripe. Kao u Gogoljevim pričama. Zima je, beda, konji zaudaraju na balegu i kiseo znoj. Sluge su dobro timarile, ne, još kako su zaudarali i Aćimovi konji... Pa to su sve i onaj dorat, i zelenko na kome je jurio po livadama, konji... Umeo je vešto da vlada dizginama. Neće o tome da misli. O takvim sentimentalnim besmislicama... kad je nekada kao đak i velikoškolac... Nekada. On ne dolazi kući kao nekada. Majka je umrla. Eno ga groblje. Tu je ona. Nije joj otišao na grob. Nikada više neće otići na prerovsko groblje... Baba Kata. Velika britva na dugoj uzici. Kokoške su joj iz krila kljucale žito. U onoj njivi porodila se ona seljanka. Na motici pored nje raseklo se sunce, i neka krvava gomilica... zvala ga da nešto preseče, a on je bežao i vikao. Odžaci i drveće, i sve što ne vidi, a oseća, gomila se u nelagodnu, žalosnu jezu. — Stani!... Stani malo. Škripa zamre na dnu bubnih opni. Konji frkću, tresu glavama. Grive grebu oči. Jeza gusne krv. Neizdržljivo je. Raskopčava gornje, poslednje

dugme kaputa. — Znojavi su mi konji, gospodine. — Ništa im neće biti za... Malo da se smrači. — Kad ću ja da se vratim? I meni je Badnje veče. — Platiću ti više nego što zaslužuješ. — Sad sam siguran da si sin Aćima Katića. Poznao bih njegovu krv u puku vojnika — okrenu se kočijaš i osmehnu, ližući inje s brkova. — Pet puta sam ti rekao da nisam. Iz Beograda sam i dobar sam mu poznanik. Je li ti to dosta? — Bolje će biti i za njega i za tebe da ne stigneš po mraku — bičem češe obrve. — Rekao sam ti sve i ćuti! — Šta ćeš, gospodine... Nismo ti mi beogradski kočijaši. Naši putnici vole da pričaju. Brže im vreme prođe. Putevi su loši... i on, taljigaš, zna Aćimovu krv. I kakva je to Aćimova krv?... Krupne reči, a seljački izgovor. Politička hajdučija, da, to su naši političari. I on. Ne, ne, i pre Francuske je to znao. Samo, kao roditelja ga volim. Nјegova politika... zaseda i galama. Zar ga nije školovao zbog sujete i ambicije? On je... Je li, prijatelju, po čemu bi ti poznao sina Aćima Katića u puku vojnika? Samo brbljaš i ne misliš. — Po tome, gospodine, što umeš da narediš. Jeste da ja brbljam, i jeste da ja ne mislim, ali mnogo volim one što umeju da naređuju. — Vidim. Vozi polako do groblja, a onda kroz selo brz kas! Kočijaš klimnu glavom i opomenu konje da pođu. Nјega ovde neće sahraniti. Nikad. I ako sasvim propadne. Umrla... Umreće i on. Šta bi ona imala od toga da joj svrati na grob? Naruži mu se lice, zažmuri, potmulo jeknu. Šta on to hoće sa sobom? Zašto laže sebe? To je ova prerovska zemlja što još struguće po žilama, ovo je poslednja kriza, poslednje iskušenje, zavičaj, grobovi, uspomene, okov je sve to, s njime se ništa ne može postići u životu. Neće da umre kao predsednik palanačkog suda! Pogleda: sve je isto, kuće, zima, i onog poznaje, i ženu poznaje, ne, to je beda, sirotinja... Šta se to promenilo, šta se to dogodilo za nekoliko godina otkako nije dolazio u selo? — Levo! Levo! Zapamtiće ovo Badnje veče i ovaj Božić, poslednji u Prerovu, sutra će se

vratiti, rano, večeras se mora sve svršiti. Glavu još dublje uvlači u astraganski okovratnik. Gleda u kočijaševa leđa. Srce mu brzo tuče u bradu prislonjenu uz prsa. Pored njega juri crno-belo, crno i belo, pa se sve smuti u vrelu maglu sivoga upletenog u granje i nebo, što odjednom zaškripa. Kočijaš naglo zaustavi konje, okrenu se njemu i smeškajući se reče: — Tu smo! Treba mu odmah platiti, da ga ne vidi otac. Uzdahnu gledajući sneg u pazusima jasenova. Najvažnije je ne biti sentimentalan, jer svet je surov i ravnodušan. Skide rukavice i odbroja kočijašu sa dobrim bakšišom. — Na koga će sin, ako neće na oca. Fala, gospodine. — Možeš odmah da ideš — brzo siđe sa sanki. Požuri kroz dvorište Kuda će? Ne može odmah da se sretne sa ocem. Valjda još imaju za njega sobu u novoj kući. Mora da se pozdravi... — Dobro veče, Simka... snajka! (Nema smisla, zagrcnula se od radosti, ništa joj nisam doneo.) Nisam mogao da vam javim, doneo sam odluku na brzinu, služba, moram odmah da se vratim... (Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić. Nisam te video... da, da, sedam godila. Pariz, pa odmah služba, državni činovnik... (On! Žao mi, šta motu?) dobro veče, Đorđe. Stigoh sad, sa kočijašem iz Palanke... (Nije mi se obradovao. Ne želi ni da se poljubimo. Ne zna. Otkud bi znao? Još kad je bio dete...) Nisam hteo da vas mučim na Badnji dan, mnogo je posla. Dobro me Vozio. (Samo s ocem sada da se ne sretnem. Kasnije. dok se sredim. Kasnije. Moram tiše da govorim.) Ja sam umoran, idem odmah u sobu. Neka, nemoj da ga zoveš. Pozdraviću se s njim kasnije, kad ostavim stvari. (Sa slugama? I s njima da se gnjavim.) Dobro sam, Mijate. Nisam ostario. Ako je hladna soba, Simka... snajka, posle naloži, idem. (Brbljam, samo brbljam. Večeras moram sve svršiti. Moja soba... Vukašinova soba. I sada je sigurno tako zovu.) Ne, ne! Ne treba lampa. Ja ću sad da se skinem i malo odmorim. Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu. Moja soba, reče glasno, a zimski miris voća i suvog livadskog cveća u venčićima na zidovima i stari miris ove sobe, samo ove sobe na svetu, poteče svim njegovim žilicama kao krv. I on odjednom, sav opijen nečim što se ne određuje u svesti, nečim ŠTO je van nje, izgubljen i rasut u trajanju dužem od pamćenja, dugo ostade tako. Onda se polako vrati sebi. Skide rukavice i kresnu šibicu da pripali cigaretu. Obešena iznad kreveta, priđe mu fotografija iz Pariza, iz vremena kad je odbranio doktorsku disertaciju. Gde to beše?... Mala radnja u dvorištu na Sen

Mišelu. I Elen. Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala. Bio je na raspustu. Zelene grane. Ugasi šibicu. Mora da se smiri i sredi. Brzo šeta po sumračju od prozora do kreveta. Napolju, na drvljaniku, praska sekira, ljutito I drhtavo. Završava se nešto što je sporo trajalo Do danas. Ipak pola života. Počinjem drugi. Nov? Zašto je nov? Stade. Nikako ne popuštati. Odoleti sentimentalnostima, uspomenama, detinjstvu. Đorđe će ga kao zver napasti. Bolje bi bilo da ga je obavestio o dolasku. Zaslužio je da se raduje makar do večere. I onaj stari. Simka unese žar i naručje drva. Loži peć i priča: mnogo mu se obradovala, i lepo je to od njega što je baš za Božić došao kući, i ovih nekoliko godina kako ne dolazi svaki joj je Božić tužan; svako Badnje veče otplače: on je u tuđini, daleko, nikoga svog nema. Ti Francuzi, sigurno nemaju... — Imaju. Oni su katolici, a i katolici slave Božić. — Sigurno nije kao naš. — Nije. — Pa kakav im to Božić može biti, kad, kažu, nemaju božićnjara! Koliko su ti srpski seljaci jadni, još više su samouvereni. Ona je prema njemu dobra, pažljiva, ali šta može? Mora da se pozdravi sa ocem, reče. Simka mu poverljivo šapnu da je on u svojoj sobi i da zna daje došao. Ne smem da se zbunim, ponavlja sebi, brzo prelazi dvorište, ulazi u staru kuću i iskašljava nekakav nelagodan strah. Otvori vrata, pa duboko i naglašeno strogo izgovori: — Dobro veče, oče! Oče!... Nisam ti više babo... Stidi se da kaže — babo. A pre sat došao. Hoćeš na kolenima da ti dođem? — Bog ti pomogao, Vukašine. Ljut je, prođe Vukašinu, nađe ocu ruku, prosu mu duvan, i dodirnu je usnama. — Mrak je kod tebe. — Vidi se i u mraku. — Vidi se. Vukašin sede na minderluk, uhvati dasku stola i stegnu je zadovoljan što ne vidi očeve oči. Aćim zavija novu cigaru i ljuti se na tupe prste što drhte i prosipaju duvan. — U tuđim sankama?

— Iznenada sam i pošao Služba.. Znam da ste u velikom poslu. U poslu?... Za šta Mi služe nove sanke i konji — ale? A Mijat dna jutra uprezao konje. — Pravo zboriš, Vukašine. Obojici bi neprijatno kad Simka unese lampu. Aćim ne savlada želju da pogleda sina. Šta li mu se dogodilo? Ovakav kaput ni kraljevi namesnici ne nose. Još jače zastrepe. Vukašin gleda u svoje ruke, oseća očev pogled i opravdava ga: prirodno je. Sin sam mu. I ja bih takav bio prema svom sinu. Ne volim ga manje nego pre nekoliko godina. Nisam se izmenio. — Vreme je badnjak da se unese — reče Simka. — Vreme je, idem. Ustade i Vukašin, a Aćim mu sa otvorenih vrata dobaci: — Ti ne moraš. Kočijaš ga dovezao. Sa ubaleganim kljusićima. Ni sreski pandur ne bi pristao da ga onakvi voze. Osramotio me, uzdahnu Aćim. — Ne, poći ću i ja... Volim božićne običaje. (Glupo se ponašam. Sasvim glupo. I zbunjeno.) ... Niko ne ustaje. Sa sveće, pobodene u prelomljen kolač, kaplje vosak. Slušaju kako kaplje i kao da zbog toga ćute. Svi se pitaju: zašto se ćuti? Svi gledaju mirno vreteno voštane svetlosti, očekujući nešto što se sluti nad nepojedenom svečanom večerom. Možda ovi nešto znaju? Aćim pređe očima po Simki i Đorđu. U Simkinim krupnim zenicama plamsaju dve male sveće. Slutnja mu se zgusnu u strah. Pripali i drugu cigaru. Nikad ovako. U ovoj sobi, u kojoj se samo jedanput u godini večera, kad Vukašin dođe. Pogled mu se pobode u guticu između njegovih razmaknutih i gustih obrva. Ljut je. Zašto? Mogao si da javiš pa da te čekam, čvor je senka, a lice mu žućkasto, gutica na korenu dugog nosa udarac je nečije pesnice. Zar je vreme takvo da i Vukašina tuku? Došao da se požali... Ne, neće to. Takvi smo mi. Tvrđi od bresta. A lep. Nјemu bi priličilo i kralj da bude. Glasan klokot: Đorđe nadušak ispija duboku i šarenu čašu vina. Za mene nikad nije naredio da se upregnu sanke. A da su mi raspolutili glavu na putu? Odozdo, oštrim mlazom hvata očevu bradu. Samo njene dve malo ukoso upravljene raklje. On... U kući tiranin, a preko plota mazan i sladak. Samo dokle?

Aćim se nakašlja. Sraman mu je glasan klokot vina, i veruje: Đorđe iz inata tako pije. Pruža Vukašinu cigaru da pripali. Ovaj pali na sveću. Kosa mu zapucketa. Nekakvo mu se veliko zlo desilo. Zašto ne odlaze? Simka srete Aćimov pogled, ruke joj pođoše ka sofri da nešto uzmu, pa se polako vratiše na krilo. Nikad nije došao a da joj makar pregršt šećera ne donese. Ako. Samo kad je došao. Đorđe neće smeti daje muči kao prošle noći. Uzdahnu duboko, šiljak svetlosti se presavi i samo što se ne prekinu. Vukašin među prstima okreće cigaru i zagleda je. Sigurno su čuli. Svi se čudno drže. Kako da im objasni? Šta da mu kaže? Očeve oči oseća na sebi. On to ne može da razume. Neće. Aja moram... Kida vlažan kraj cigarete. To mora jednom da se dogodi. A posle? Podrhtava. — Zna se red ove večere — strogo reče Aćim. Svi ga pogledaše. Đorđe sporo klima glavom i ceo se klati na tronošcu. — Oče, neka i Đorđe ostane. Večeras sva trojica moramo da razgovaramo. — Odsutno gladi prstima recke po ivici sofre, pa odjednom, kao sa vatre, trže ruku. Aćim vide i spusti pogled: to su belezi Vasilija, prvog muža njegove majke. Kad se vraćao iz bojeva, u sofru je nožem urezivao ubijene sopstvenom rukom. — Kad sam ja posle ovakve večere s vama razgovarao? — izaziva Đorđe. Simka mu steže mišicu, a on se gadljivo trže. i Vasilija se boji, a opet „oče“. Neće sa mnom kao nekada, zato mi nije javio da dolazi. Sat je prošao pa se pozdravio... Oče... Neko zlo. — A zašto baš večeras sva trojica da razgovaramo? — upitno gleda u Vukašinovu strogu i lepu glavu s nešto dužom kosom i tankim brkovima i vidi: muči se. Pa vidi sina u gunju, kad je bio đak i velikoškolac, raduje se što ostaju sami posle večere i sâm počinje razgovor. Za ovom istom sofrom, pored ovakve sveće, pre nekoliko godina... — Zato što je ozbiljno. Sva trojica moramo večeras... — očev pogled preseče mu reč. Po Vukašinu se prosu tanka drhtavica. — Noću se razgovara samo o vampirima i zločinstvu. Na Badnji dan ja s vama nikad nisam razgovarao — promumla za sebe Đorđe gledajući u zagrizak hleba. — Morate obojica da me čujete! — Vukašin oseća da padanje dugo traje, pa viknu kao da se hvata za granu. Možda su ga isterali iz službe? obradova se Aćim. Sada iz službe otpuštaju

jadne učiteljčiće, a što da ne otpuste mog sina? Pa zašto mi odmah nisi rekao? htede da kaže, kajući se za ljutnju prema Vukašinu, ali u njegovim očima kao da nešto drugo vidi. — A ako ja neću? — reče. — Ja imam pravo to da zahtevam. Uostalom, sutra putujem. Služba... (Ne, večeras se mora sve svršiti.) — Služba? — podiže se Aćim. — Pa čovek je državni činovnik. Čuva svoje parče hleba — mirno reče Đorđe. — Putuj, sine, putuj noćas. Odmah putuj! — korača senkom. — Onakve konje kakvi su tebe dovezli, možeš naći i u Prerovu. — Čim se Vukašin žuri, stvar je važna. Da svršimo večeras — reče Đorđe stegnuta glasa, jer predoseća, i ovo je protiv njega. Zato je poslednjih dana i sinoć... Neka samo što pre bude. — Žene napolje! — Milunku i Simku pratio je očima Dok za njima ne lupiše vrata, a onda sede na svoje mesto za niskom sofrom pretrpanom jelom. — Pričaj zašto si došao — zavija debelu cigaru da se smiri i da ne gleda u Vukašina dok govori. Po dugom ćutanju kaplje rastopljen vosak. — Dan je za ozbiljne razgovore. Bole sutra — progovori Đorđe, odjednom uplašen onim što će Vukašin reći. Moli ih očima. — Pričaj! — izaziva Aćim. — Ja se ženim — posumnja da su čuli, čega se stidim? pa ponovi glasnije: — Ženim se! — Samo to? — izlete Aćimu, pa se još više zbuni, i uplaši, i obradova, i još više uplaši od radosti. Sofra se iskrenu, sveća se izduži do tavanice i buknu. Pogleda u Đorđa. Nije smeo u Vukašina. Đorđeva usta se zgrčiše pa zategoše u zajedljiv osmeh, skramica radosti prekri zajedljivost, ali zakratko: osmeh šmugnu u gustiš brade i brkova. Da li je samo to? Strogo se zagleda u brata. — Ako si o ženidbi hteo, onda se tako ne počinje sa ocem i bratom — šupljim glasom reče Aćim. — Živeo sam da taj dan dočekam. Živeo sam... Ti znaš. — Otkinu gornju kopču na kožuhu, razdrlji se. — Treba da znate da se ženim. Da, prvo to... — ne sme da ćuti, jer otac izgleda tako kao da će da se tuče, htede da ustane i da kaže da nije zbog toga došao, ali ga Aćim preteče:

— Kaži, jesi li to odlučio ili me pitaš pa da odlučiš? — Odlučio. — Odlučio?! — Aćim prosu duvan. Brada mu se slomi na kožuhu. Đorđu se ponovi gušći, zajedljiv osmeh: to je tvoj Vukašin. Ima boga. Vukašin hitro shvati Đorđev osmeh, pa reče tiše: — Šta je to tako strašno što sam odlučio da se ženim? Meni je trideset godina. Sposoban sam da izaberem sebi ženu. — Sa tolikim školama... — Tebe ništa nisam pitao! — Aćim prekide Đorđa. — Kad si sposoban, koju si izabrao? — Devojka je zdrava, lepa, dobra domaćica... Takvu bi mi i ti izabrao. — Kad si mene ženio, ti me nisi ni pitao da li pristajem. dobro si, Vukašine, učinio. Nikoga ne pitaj kad svojoj deci biraš majku. — Simka je dobra žena — reče Vukašin. — dobra je za tebe i mog oca. — Nije ti lepa? Đorđe jeknu. — Čija je tvoja izabranica? — čvor je Aćimovo lice. Vukašin teško izgovori: — Tošićeva ćerka. — Tošićeva ćerka?! Naprednjaka Tošića? — Jeste, njegova. — Moj sin da se oženi ćerkom mog najvećeg neprijatelja? Narodnog krvopije. Moj Vukašin Tošićev zet! — šapuće zagledan u dva velika oka, tuđa i pusta, mora da ga gleda. — Jeste. Ali ćerka nije što i otac. — Posle toliko godina došao si kući to da mi kažeš? Aćimov sin — Tošićev zet! Đorđe, gasi sveću da se ne gledamo više! Hajdučko pozorište... Rat s Turcima prenet u rat za vlast, u politiku. A politika na trpezu i u postelju. Seljačka patetika, despotsko samoljublje, To je on. Preživeo, život ga zgazio, Vukašin može da zaplače. Đorđe posmatra oca i brata. Neće da ugasi sveću. Nagledajte se. Ja Ti nikad nisam valjao. Eto, eto ti ga tvoj Vukašin!

Aćim se naže nad svećom, postaja trenutak pa dunu. Sve potonu. I on. — Ti me izdade, Vukašine. I grob mi opogani! — grmnu u pomračinu. — Zašto sam te osramotio? Ti ne odgovaraš za postupke punoletnog sina. Nisam te ni izdao. Uostalom, nisam imao šta da izdam. Ti vodiš svoju politiku, a ja... (Važnija ti je radikalska demagogija od moje sreće.) Istinu da kažem, ja i neću da sledim tvoju politiku... (Kidaj do kraja!) Ja, oče, imam svoja načela. — Nisam ti više otac! — Ko je to video i čuo da se otac i sin posvađaju zbog stranke? — mirno reče Đorđe. — Dobro. Ako me se odričeš, onda sam ti dužan ovo objašnjenje: neću ni u kakve stranke da ulazim. Ja svoj život i svoje sposobnosti neću da satrem u radikalskom politikantstvu. Čekaj, slušaj me prvo. Baš to u vezi sa narodnim interesima hoću da ti kažem. Ništa narod nema od tih vaših stranaka i vaše selačke slobode. Uostalom, posle odlaska Turaka narod nije tražio slobodu. On je tražio samo hleb. A Vi, radikali, obmanuli ste ga da je ustav — hleb... Narod, sloboda, ustav, sve su to samo izgovori da se dođe na vlast. Zar je malo u Srbiji onih koji su svršili neke škole, pa su propali u našoj, vašoj političkoj hajdučiji? Ko je od toga imao koristi? — zastade. Seti se prizora s puta: ...Čovek nosi plehanu peć i veliki denjak stvari, a za njim idu dva mališana sa loncima u rukama i žena sa detetom u naručju. „Kuda ćete vi, čoveče, po ovakvom vremenu?“ — gledajući kako se deca jedva batrgaju po snegu, nije mogao a da ga ne zapita. „Ja sam, gospodine, učitelj. Premešten sam jer sam radikal“, samo je to rekao i produžio da glavinja niz put. Vukašin podiže glas: — Ideje su za kulturne narode, a ovde, u ovoj seljačiji, one su suvišne i fatalne. Ovde su popovi jedini uspešni, a možda i korisni ideolozi. Ovde je sloboda pravo da hajdukuješ, da haraš, da zauzimaš opštinske utrine, a demokratija i samouprava da ne plaćaš porez, svejedno što te sreski kapetan batina i psuje ti majku. A što vi radikali galamite o demokratiji, to je samo izgovor za seljačku anarhiju i javašluk. Sit sam ja svega toga! Srbiji su potrebni pamet i znanje, a ne stranke! Srbiji treba da gleda Evropu, a ne turski tur! — Vukašin se zagrcnu i umuče. Govorio je da ne ćuti, da otac zaćuti i da se što pre završi ova njihova prva i poslednja svađa. A dobar govornik, pas. Kakva bi on sila bio u Skupštini. Moja je To krv... Evropa mi upropasti dete... Nesrećnik. Aćim zasuzi. — Imaš li još nešto da kažeš? — oštro upita.

Tražiće imanje. Svađa je samo izgovor. Bezdušnik. Odavno si ti pojeo svoj deo. Ja sam ovo zaradio. Ništa ti ne dam! Đorđe preturi bokal sa vinom. Sofra kao zaklana; curi crno vino na njegov opanak. Ne molim milostinju, govori sebi Vukašin. Zašto da ne tražim ono što je moje? Moje dostojanstvo je u pitanju. Da smo načisto. — Ja neću da živim u Tošićevoj kući. Hoću kuću da kupim i u svojoj kući da živim. I isplatite mi moj deo. — Pojeo si ti odavno svoj deo, brate Vukašine. Malo li nas koštaju tvoje škole? Pade, Aćime, tvoj ugled u ambis. Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza. Moji unuci biće Tošićevi unuci. Aćim čupa bradu. — Da izračunamo koliko ste potrošili na mene. — Izračunaj ti! — Izračunao sam, Đorđe. Meni pripada trećina. — A koliko je zarađeno u ovoj kući otkako si ti otišao iz nje? Hoćeš i moju muku? I to je bratski! — Ja, Đorđe, tražim samo ono što mi po zakonu pripada. — Zakon?... Ja sam zakon! Sve je moje. Samo preko mog groba možete da se delite. Aja ću još da živim!... Obojica ste jednaki! — Aćima oštro zabole što prvi put pred Đorđem ružno govori o Vukašinu. Udari pesnicom o sofru. Posuđe zveknu. Podiže se i zaljulja u gustoj tami: — Čuj me, Vukašine... ova kuća nije više tvoja. Vidim li te, narediću slugama da te isteraju na sokak... U testamentu, napisaću ga odmah posle praznika... ti ćeš biti isključen iz mog nasledstva. Zabraniću ti da mi na sahranu dođeš i grob vidiš. Ti si... od večeras, ti si... mrtav za mene. Jedan za drugog mi više ne postojimo! Po muku, jedno pseto laje iz sela. Aćim se strese. Ja više ne postojim. Ja sam iščupan, htede da vikne. Po njemu zveči suv, izlomljen lavež. — Đorđe, daj ovome pet stotina dukata, i da ga moje oči više ne vide u kući. Gubite se, neću isti vazduh da udišemo. Za njima vrata ostadoše otvorena. Vetar jurnu u sobu. Pseto laje ljutito i izgubljeno. ...Simka sedi na ivici kreveta i zamišljeno gleda u plameno i kockasto oko niske peći, i ne čuje to jedino prerovsko pseto noćas kad je selo zadavljeno snegom, ubijeno pomračinom što se izmešala sa oblacima, jer je Milunka čula njihovu svađu i sve joj ispričala. A tako mu se obradovala, ništa joj nije smetalo što ga je palanački kočijaš

dovezao. Odmah se ponadala, neočekivano, zato i jače: on će smiriti Đorđa, da i ova noć ne bude kao prošla, iako je on ušao u dvorište kao da je tuđe i pozdravio se s njom kao da je ne poznaje. Sve najlepše što bi rodilo u njihovim voćnjacima, vinogradima i bašti, njemu je namenjivala, njemu ostavljala, slala mu i nudila ga kad dođe. Željno je čekala njegova retka pisma i bila danima srećna ako bi je samo pomenuo i pozdravio. Često bi noću zaplakala u brizi za njim što je negde daleko u svetu, tuđem i mrskom, u svetu druge vere i drugog govora, misleći da je gladan, bolestan, kad zime dođu da mu je soba hladna a pokrivač tanak i iscepan. Sa Đorđem se svađala da mu što češće i što više novca šale, a mnogo puta, dok se u Beogradu školovao, poslala bi mu svoj, za njega šteđen, domaćičin novac. I njegove ženidbe se bojala: bila je ubeđena da će ga neka varošanka otuđiti. Onda više neće doći i pomilovati je škrto mekom, gospodskom rukom po obrazu. Na ta laka milovanja porumenela bi i u sebi dugo nosila sećanja na njih, ponekad mutna i stidna, s rezom slatke, tanke drhtavice. Kakva li mu je ta kojom se ženi? Gospodska! Prezir joj pređe preko lica, rujna od svetlosti žara. I on, sada, došao da podeli imanje... Nјemu će ionako sve da ostane. Sada kad je Đorđe počeo nju da zlostavlja. Gde mu je duša da baš danas zbog toga dođe? A čim je došao, grožđe, orahe i jabuke odnela mu u sobu. Grožđem mu i prozore okitila. Koliko je puta u umornoj tuzi, onoj pred san, onoj kad je sama, njim tešila sebe. Nekoliko sitnih vatrica silazi joj niz lice i kaplje u krilo. Đorđe dugo stoji uz vrata, ne gleda je, pa se nakašlja. Ona se trže i zbunjeno upita: — On došao da podeli imanje? — Da podeli — huknu i sede na krevet. — A zar nas malo košta njegova škola? — krišom briše lice i zbog Đorđa govori o novcu. — Grdne pare. Mnogo košta. — Ti si se mučio... — Mučio sam se. — I sad treba da otcepi polutku. Nije pravo — govori a ne misli, oseća samo neki čudan stid, ne zna šta će sa sobom. — Polutku. Pravo... A šta se to tebe tiče? Otkud ti znaš šta je pravo? — Tvoje je, Đorđe, tvoje, nemoj da se ljutiš. Meni je teško... Žena sam ti, uvek smo se lepo dogovarali. On je moj brat. Nije Aćimov pastorak. On je u nasledstvu ravnopravan sa mnom. Ti mi nisi donela miraz pa da imaš pravo da se isprečiš pred mojim

bratom i kažeš: „Ja ne dam!“ Ništa mi nisi donela, došla si gola kao leska, košulju nisi imala... Nјoj klonu glava: sećanje na oblačenje košulje i prošlo veče ponovo je zabole. — Postala si gazdarica... — Tvoja sluškinja — šapnu ona. Đorđe je ne ču i nastavi: — ...Osilila si se, pa hoćeš i s jedinim bratom da me posvađaš. — Dobro, Đorđe, daj mu sve, nemam pravo. Ti si muško. — Sve da mu dam?... Pa sve ću mu i dati! Moram sve da mu dam. Ti ćeš da rasturiš na braću i sluge! — Zašto da rasturim?... — šapnu ona i ustade. Đorđe skoči s kreveta i sa stisnutim pesnicama pođe na Simku: — Ti si moja nesreća! Ti si me satrla i živog sahranila... Ja sam mrtav čovek, ja nisam čovek, ja sam kamen, ja sam ugašen ugarak... Ništa sam ja, čuješ li? Ništa! — Nisi, nisi... — Nešto lupnu pod njom. Na nju ide šubara, crna, šiljata, ništa ne misli, ne misli ni da beži, a vidi — gunj se grči i lomi. — Jesam! U životu nemam ništa sem dukata i muke. Kome ću dukate? Za koga sam se mučio? U ovoj kućerini žive miševi, sluge, dukati, ti, moja nesreća... I ja... kamen, suv, ništa... Ona miče usnama, ne, one to same čine, ona ne može ništa da kaže od vike, od mirisa vina iz nečega razbijenog, škrbavog. — Sve ću Vukašinu da dam, sve! Tebi u inat. Neka gospoda proćerdaju moju muku. Vukašin će pojesti moje imanje. Poješće me. I grob. I on... Zbog tebe! — udarao je pesnicom po glavi, leđima, svuda, sve nemilosrdnije, jer spazi da joj je pri svetlosti žara iz peći lice lepo, i zato što se ne brani, zanemela u zaprepašćenju od njegovih prvih udaraca, tuče je i jauče zato što je prvi put tuče, što je mnogo voli, i želi da je ubije, jer je lepa, da je ne vidi posle ovoga, posle... A njena pomračena svest može samo da se čudi, i bol od udaraca tone na sâmo dno tog čuđenja. Svejedno joj u šta se zarivaju i od čega odskaču njegove sitne pesnice. I tek posle, kad se uplašio, umorio ili postideo, odjednom je umukao i prestao da je tuče, pa se pijano sručio na krevet, a ona, kao osvešćena iznenadnim mukom i mirom, poče da razumeva smisao njegovih udaraca, grdnji, psovki i nečega odavno i od sebe skrivenog. Stid joj se razgore u glavi i na licu. Prošlost, pogubljena i zaboravljena u poslovima,

Visi sada sva pred njom, pohabana i u ritama, kao sirotinjsko odelo. Nikada do ovog trenutka nije pomislila da joj je život jadan i pust. Kako joj odjednom sada ništa ne znači što je gazdarica u kući u kojoj pola. sela. nadniči i služi. Ona se pokrenu, prvi put otkako je ustala sa stolice, malo raširi noge, da bude sigurnija na njima, i odsutno se zagleda u žeravicu koja je ispala iz furune i sporo umirala na dasci, na kojoj su mnoge pre nje ostavile za sobom crne ranice. ...I sinoć je čekao da legnu. Znao je da nisu ušli u sobu. Noć je presedeo na svom ležaju, ogrnut velikim kožuhom, jedinim i letnjim i zimskim pokrivačem. Tako, iščekujući šumove njenih bosih nogu kad prilazi krevetu, zatekla ga je zora što se jedva provukla kroz mali rešetkast prozor, videla Nikoline oči prikovane za tavanicu, pa se kao od stida sakrila u njegovu gustu i dugu bradu. Simkino vabljenje živine izvuklo ga iz podruma da vidi njene neispavane i umorom zamućene oči, pa da čitavog dana ćutanjem tuguje. Večeras je svaku njihovu reč razumeo i odgonetnuo prošlu noć. Kad je počeo da je tuče, Nikola je skočio, uspravio se, glavom pritiskao gredu, pretio Đorđu da će ga zaklati, njega, silnika i nezahvalnika što ga je udes nagradio dobrim kakvim samo careve nagrađuje, a mrak je tutnjao u kacama, ječao i huktao u crnim gomilama: — Ne plači, nesanko moja. Sutra, na praznik, biće ti oči kao oljuštene šljive. Što plačeš kad si lepa, i mlada. Ja ću da tugujem za tebe. Svoje ću oči podmetnuti pod njegove pesnice. Neka ih bije, zlotvor. Nesanko, gurni mi glavu u nedra. Kad dete plače, svejedno mu je čije je naručje i čija su nedra. Pomeri bradu da ti ne grebe lice. Zavuci mi ruku u nedra. Ugrej se Tu, ćuti, nisam ti ja otac... Osećaš li koliko sam mlad i jak?... Vidiš li? Vidi me... U mrklini, pod niskom tavanicom podruma, Nikoli su usta puna penušavog šaputanja, očima se priviđa Simkina mlečna nagota, njene bose i pune noge dodiruju Mu ruke, uvlače se pod pokrivač, i iznad samog čela vise njene dojke i podrhtavaju, da se otkinu kao najkrupnije kapi mleka, i on gubi svest u paćeničkom uživanju, koje Dugo, dugo traje. Nјen korak po podu razlikuje od Đorđevog; vidi joj tamne tabane, zna kako se svlači i oblači, vidi ruku na svim mestima na telu, čuje šum češlja u kosi, oseća kako diše, jer Nikola godinama sluša Simkin i Đorđev život u postelji, čuje sve njihove razgovore i ljubavne grčeve bez tepanja i poljubaca. Tada joj on šapuće reči koje čovek njegova doba ženi ne govori, tepa stidno, očinski i ljubavnički, i bira izraz, kako to samo nastrano ćutljiv čovek ume. — Što bogoradiš Ti, stari beskućniče? — prekoran glas iz mraka uplaši Nikolu, razbi njegov zanos, oskrnavi njegovu tajnu i svetinju, i dugo potraja

dok se pribra, prepozna glas, i ciknu: — Kako si smela, stara kujo, kako si smela da uđeš? — Ne deri se, znam te dobro — Mirno reče Milunka. — Gde si? Ne vidim ti brlog, sela bih malo. — Beži od mene, zmijo! — Ne viče: boji se da Simka ne čuje, pa sikće šapatom. — Ti si nešto mnogo gore. Ja sve znam, pa ćutim. Vidiš li kako ova moja pati? Čula me! štrecnu Nikolu, pa brzo reče: — Kad bi sve žene živele kao tvoja ćerka, Boga ne bi ni bilo. — Jadan li joj je život. Satreće je Đorđe. A sutra je praznik. — Šapći, čujem ja dobro. — Ti možeš da je spaseš. — Ja? — jeza strese starca. — Ja? Kako? — podiže se na laktove. Ne vidi je. — Zasluži duši mesto: moli Aćima da se pomiri s manastirom. Ti jedini možeš da ga nagovoriš. — Budalo, gazda nikad ne sluša slugu — pade na uzglavlje. — Tebe mora da posluša. — Što mora? Neću da se mešam u medveđa posla. Ja hoću da umrem u ovoj jazbini. Meni je ovde dobro. Gubi se odavde! — Pomozi joj. Dok je živa, paliće ti sveću na grobu. A ti znaš kakva je tvoja duša: ribica u krvi! Ne možeš da umreš s njom. Pomisli samo... — Napolje, stara kujo, napolje, kad naređujem! — Ako ne učiniš što sam te molila, ja ću o tebi da razglasim po selu... Nikola otegnuto jeknu, podiže se s ležaja i sa ispruženim rukama pođe ka glasu u pomračini, da ga zadavi i baci napolje. ...Đorđe u odelu leži na krevetu i, zgrčen kao gundelj, hrče. Simka stoji naslonjena na krevet i gleda u njega, slabo osvetljenog vatrom iz peći; nikad joj nije bio tako gadan i ružan kao ove noći. Kako to ranije nije videla i osetila? I kako je mogla da se uda za njega i da živi s njim? I možeš sada da spavaš, tako si ružan i mali, kao gidža. Hrčeš... Majka i Bog kaznili me tobom. Zašto si me tukao? Zato što sam ti sluga u kući, što više radim i gore živim od svih nadničara. Koliko sam hlebova namesila i ljudi nahranila. Oči i ruke izgorela sam na ognjištu. A san mi traje samo

između drugih i poslednjih petlova. Svinje ti hranim, stoku nadgledam, pomažem u trgovini, kopam s nadničarima, svađam se sa slugama, krivo merim... Izelice! Za vas Katiće sam radila i čuvala. U šta su istekle moje mlade godine? Ti si mi snagu prosuo ni u šta, ti što hrčeš, što spavaš, umoran si, zabolele te pesnice od moje glave. Nisam ni godinu dana proživela kao žena, ni kao Anđa Tolina što ni hleba u kući nema, ni kao ona nisam proživela, i ona je srećnija od mene. Celog veka, ti, psino, skitaš po vašarima, čaršijama, po belom svetu dane i noći ostavljaš. Sigurno si trpeo za mojom snagom i mislio na mene. Dok sam se ja u ovom grobu po vazdugu noć prevrtala kao crv na žeravici, ti si se valjao po tuđim posteljama. Za dukate, i ti, tako sitan i grdan, mogao si s lepoticama da spavaš. A ja te čekam... Po desetak večeri zabadava sam oblačila čistu košulju, a tebe nema. Za tebe se spremala, a ti dođeš pa zaudaraš na mehančine, obore i konje. A da si bar tada mogao želju da mi odmališ. Uzimala sam te u naručje i pela na sebe, kao što se dete penje na konja. A ti me, jadu, štipaš, ujedaš kao malo kuče, samo me naljutiš i ostaviš. Od takvih kao što si ti ne bi ni na đubretu klijalo! Pa me sada biješ i mučiš, Turčine. A u šta će meni da prođe noć! Spavaš i hrčeš, hrčeš.... Više nikad da ne čuje to odvratno hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je odjednom stala, i ruke se s gađenjem trgoše i klonulo padoše niz bedra. Dugo se klati zadihana tutnjavom u grudima. I svog koraka se boji. Crveno oko peći gasne i pleh sitno cvokoće. I mraka i plehanog cvokota se boji. Kolena joj udaraju o daske kreveta. A onda više nije videla ni Đorđa ni sebe: lepa je i još mlada. Nad nju se nadnosi lik... Šarene oči. Zar on, zar s njim? Začudi se, ne, brani se, a on joj prilazi sve bliže i bliže, pripija se uz lice, urasta u glavu i u mraku istiskuje svest. ...Lake i hitre, senke naleću jedna na drugu, izmiču i opet naleću goneći se po izribanom daščanom podu i rezbarijama hrastove tavanice. Nečujno igraju po drvenim rešetkama u prozorima iskićenim grožđem. Po odsevu tihog, malog požara gazi Vukašin umorno poguren, dok titraji puze i jure po njemu, plamsaju iz visoke ukrašene peći, kupljene u Zemunu za sobu sina gospodina one jeseni kad se upisao na Veliku školu. Srušili su mehanu u kojoj su tada prenoćili. On nije spavao, ljut na oca što je odbio da mu kupi varoško odelo, onakvo kakvo je viđao u Palanci na velikoškolcima. „Ti si seljački sin. Sramota je da nosiš švapske krpe. Nisu one ni zdrave. I srce i pamet se pokvare u njima“, rekao je otad ubeđeno i preteći. A ujutru, rano, iz mehane ga najpre poveo u magazu žitarskog trgovca Vasića. Otac je išao

napred, sa štapom preko ruke, a on nekoliko koraka za njim. Veliki i lep bio mu je Beograd tada, prvi put viđen, i bio je zbunjen i zadivljen što toliki ljudi u Beogradu poznaju njegovog oca, pa mu skidaju šešire, šubare i naginju fesove. „Gledaj pred noge i ne bleni u prozore!“, strogo je prošaputao kad ga je uhvatio kako zagleda devojke što kroz prozor istresaju ćilime, a onda, povučene ispruženim rukama, kao da padaju za svojim očima, ozbiljne, a on je želeo da mu se osmehnu i da ga zapamte. Postideo se zbog očevog prekora, opanaka i gunja. „Gazdi da poljubiš ruku, i sve što kažeš, da je pametno“, opomenuo ga otac pred velikom magazom u Savamali. Pomislio je u sebi „neću“ i, na odstojanju, ušao za ocem; zamirisala je pšenica i trinja od žižaka; mali čovek sa fesom sedeo je za tezgom, ne zna zbog čega je morao da mu poljubi ruku, i ćutao je do kraja te kratke i poslovne posete. I sada čuje očeve reči: „Pismen je toliko i račun zna da može oko kantara da pomogne. Ako pogreši, ti imaš dlan. Ja hoću da se muči da bi čovek postao.“ Trgovac sa fesom se osmehnuo, nadmoćno ga gledao i igrao se britvom na lancu. On je prkosno okrenuo glavu. Kad su kasnije izišli na ulicu, otac je, kao da se pravda, rekao: „Ti znaš da ja imam para da kupim celu Vasićevu magazu. Videćeš i sâm: najslađi je hleb koji sam zaradiš. Ono što ti pripada, čekaće te dok ne budeš morao da ga uzmeš.“ A kad je prvi put kao velikoškolac došao kući za Božić, zatekao je u svojoj sobi skupu peć. Obradovao se. Nije se jednom ovde radovao... Stade uz prozor. Sve je kao nekad: grožđe na prozorima, orasi, jabuke na stolu, slama na podu, bagremovina u peći... A napolju sneg i noć. Mora priznati daje lepo. Lepo... Školovao ga. Jeste. Daje ostao u selu, ne bi ni umeo tako da uvredi oca; da nije bio u Parizu, ne bi znao da mu kaže sve što mu je večeras rekao. Na stanici, pored voza za Pariz, otac mu je stavio ruku na rame: „Vukašine, da učiš što igda možeš. Tamo, Evropi, pokaži ko je Srbin. Pokaži, majku im belosvetsku, da mi nismo samo s jataganima vešti. Nek znaju da smo isto tako i s knjigama umešni. Pamet im pokaži, a dukate ne žali. Troši kao da si knez, nek vide da mi, Srbi, svaki red znamo. Piši za pare pre nego što ih potrošiš, ali gunj i opanke ne skidaj. Ne srami se zbog toga, jer oni To nemaju. Nek vide šta je seljački sin!“ Vukašin se žalosno osmehnu: gleda svoju fotografiju iz Pariza, okačenu više kreveta. Gunj i opanci! Prvo što je učinio je da prestane da bude smešan i da skine to glupo, tursko odelo. A „ko je Srbin“ i „seljački sin“. To niti je imao kome da pokaže, niti je znao šta da pokaže. Kakve naopake predstave — „pokaži im, majku im belosvetsku!“ Kravata... „Kraljico Ahajaca, ti što izazivaš ratove...“, šaputao je na klupi, u malom parku ispod Pon Nefa, a ona

mu prstima popravljala kravatu... Toga dana je doktorirao, fotografisao se i poslao sliku ocu. „Lepo je što si nauke dobro svršio. Ali što si se nagrdio onim krpama švapskim, To ti, Vukašine, nikako ne valja“, pisao mu je otac, a on se smejao. Još tada, i mnogo ranije, započelo je ovo što se večeras dogodilo. Samo: da li je sve baš onako kako je večeras govorio? Pa on je godinama mislio očevim mislima i živeo njegovim idejama. Prstima steže slepoočnice i uzdahuje kao da se guši. Ne, ne misli on onako kako je večeras govorio. Zar nije lepo u ovoj sobi, njegovoj sobi, u kući, u selu na Badnje veče? Koliko se on nekada radovao ovoj večeri i sutrašnjem danu! Šta mu je radosnije bilo od ovog dana, kad je u sankama jurio iz Palanke kući na božićni raspust? Ta prepuna ćutanja u sankama što se lako zanose i jure, ta ćutanja po kojima bije meki topot konja, fijuču bičevi, leno lete gavrani... Majka. Sitne, setne oči. Samo njima govori. A uveče se sa ocem moglo i o knjigama pričati. Tih večeri on je drugi čovek postajao Samo da jedno takvo Badnje veče, sada, večeras, nekako doživi, da zaboravi svađu sa ocem, da ona ne postoji, dao bi sve znanje, ideje, karijeru, sve bi dao. Jurnu po sobi. Mala mu je. Ne, sve je ovo seljačka idila i prošlost. Naš život treba da bude nešto sasvim drugo. Moj život nije Aćimov život. Treba odavde zasvagda otići. Sve ostaviti. Izneveriti. da, izdati. A potom? Zašto se toliko plašim neuspeha? Čemu sva ta računanja? Ja ti više nisam otac... Ti si od večeras mrtav za mene. Jedan za drugog više ne postojimo. Vukašin drhti. Odrekao me se... Zar sam toliko uvredio njega, surovog i snažnog? Jedino u životu što je pouzdano bilo moje, bio je on, otac. Nešto što nije imalo obala. Otac sigurno sada plače. On ne može da plače. Noćas je sve izgubio taj moćni Aćim Katić. Vukašin je sav skupljen i zgusnut u drhtaj koji će sam sebe da iskida. Ne mogu po tvome! Ne mogu se odreći Olge zato što je ćerka tvog političkog neprijatelja. Ne mogu! Nisam kriv što si me nepravedno voleo više od Đorđa. Nemam čim da ti nadoknadim nepravdu. Ne mogu... Znam, boli te, gledaš me, osećaš kako umirem u tebi. Boli i mene. Pa ti znaš koliko mene boli. Onda je dugo bio bez ikakvih misli: glava je nabijena prazninom. U njenim šavovima ukleštena svest oseća samo bol u korenima očiju. Kasnije: ne, nije istina sve ono što je večeras izrekao ocu. Jeste: u Srbiji se i kole i psuje, gazi po blatu i živi u mraku, i jede hleb sa sofri na kojima su nekad hajduci urezivali svoju žetvu, istim nožem klali Turke i sekli hleb ali... njegovo je to. Aćimov je on sin. Nјegova krv i strast. Neka otac i živi u zabludama seljačkim. A da li sam siguran da su to zablude? Ako su i zablude,

otac i ljudi slični njemu veruju i ginu. Svejedno kakav je život što ga oni kroje. A na šta je on, sin takvog oca, spao danas, posle petnaest godina učenja i studiranja, posle Pariza i doktorske titule? Jesu li vredna ta njegova nova evropska načela — da li su načela? — jednog velikog Aćimovog razočaranja? Da li će mu, kad zauvek napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će da kupi za novac otet bratu doneti više radosti i sreće? Mogu li ideje, uspeh, karijera, saloni, društvo konzula, ministara i dvorskih dama da nadoknade gubitak oca, brata i snaje, zavičaja? Hoće li mu taj novi život za koji se sprema biti važniji od bratovljeve mržnje i očevog prezrenja? Hoće li mu Olgina lepota više značiti od vernosti ocu i sopstvenoj mladosti? Neće se samo otac stideti što se ženi Tošićevom ćerkom. Kao student borio se protiv njega, ministra. Šta će reći moji bivši drugovi? Bivši? Vukašin je ukleštio glavu među ruke što drže drvene šipke na prozoru. ...I ta fatalna ljubav. Nije se prvi put zaljubio. Lepota i ponos. Zar je to samo Olgina izuzetnost? Načitala se ruskih i francuskih romana, obožava Turgenjeva i Balzakov „Ljiljan u dolu“. Voli Peštu, bidermajer, Štrausove valcere. Išla na dvorske balove. Igrala sa knjazom Aleksandrom, trapavim... Narod — to je njoj nešto prljavo i lukavo. Prerovo — vučja jazbina! S njom, šta će biti moj život? Imati kuću na Vračaru, primati ugledne goste, imati banku, napraviti fabriku, postati diplomata, biti Evropejac u balkanskoj čaršiji... Jeste banalno! Sve što se događa suprotno je onome što je nekada mislio. Vukašin se naglo uspravi i nastavi da korača po sobi. Sve je besmisleno. I politika, i ideje, i principi, i kultura, i ugled, i karijera, i ta, ta velika životna sreća! Život u Srbiji je staro groblje... Ništa veliko ne može u njemu da izraste. Ko god od života nešto više traži — rube mu glavu. A šta čeka njega, koji želi Evropu u Srbiji? Stoji nasred sobe: šta to on hoće od sebe i života? S čim to on noćas raskida? Čemu ovo pozorište na Badnje veče u Prerovu? Nјegova senka, polegla po patosu, uspela se zidom do prozora i na njemu presekla glavu. Dugo stoji. Ovo je poslednji noć u očevoj kući, u kojoj je doživeo neke sitne sreće. Pod ovim istim krovom provode noć u očajanju brat i snaja. Oni ne spavaju. „Vukašin traži pola imanja.“ Simka ga kune i prekoreva zbog pažnje i nežnosti kojima ga je toliko godina obasipala. Đorđe potvrđuje samom sebi da je on, Vukašin, lopov i razbojnik. Otac ne spava i brine kako da spase svoj politički ugled koji mu je sin narušio. Čemu ceo taj mali pakao koji je on stvorio?... Odlazi iz Prerova, vređa brata, unesrećuje oca, deli imanje da kupi

kuću i ne bude pod Tošićevim krovom. Želi da započne nov život, hoće Srbiju da uvodi u Evropu. Hoće li mu to biti sreća? Zar je istina da je poslednji put u očevoj kući? Nije moguće, nije istina... Vukašin se nasloni na zid pored peći. Crne ptice bešumno naleću na prozor, igraju po evenkama i zobaju uvek ista i nikad nepozobana zrna grožđa. Bezglave zverke mraka čuče pod krevetom i u uglovima, spremne da skoče na njega. Više kreveta, njegova velika fotografija iz Pariza istopila se u suvu, veliku mrlju. Voštana sveća, zaboravljena na peći, izgorela: vazduh otužno miriše na smrt. Po Vukašinu se odjednom stvrdla jeza. On se brzo svuče i baci u krevet. Oči se ne zatvaraju: pogled tuče po crnom leptiru na beloj košulji. U grudima kipi nešto gorko i vrelo. Skida fotografiju sa zida, preko kolena lomi ram, otvara peć, baca je u vatru, plamen bukti, gotovo je i s tim! kida evenke sa prozora, i to je prošlost! baca ih u mrak i sneg, kokoškama, psima, selu... Ne, ne, to bi bio tipičan aćimovski gest. Treba spavati, pa sutra... Vukašin navuče čergu preko glave. Onda bez kolebanja skoči, obuče odelo i ne zapertla cipele. Noseći drhtavicu i škripu snega od brzih koraka, uđe u mrak očeve sobe. Aćim ga zaustavi kod vrata. — Svršen je naš večerašnji razgovor. — Ja sam se ovde rodio. Ja sam ovde... — mrak uzdahnu. — Ja ću opet doći. Ti ćeš u moju kuću dolaziti. Obećaj mi. — Krv nam se s Tošićima meša. Neće biti moji unuci. — Tvoji će biti! — viknu, smračen od mumlanja i krckanja u mraku. — Kroz njih ne mogu da trajem. Dušmani će da opogane moju krv. — Ima nešto važnije u životu... — iskidao bi se, tukao bi se zbog mirnog i pribranog očevog glasa. Zar ti ja nisam važniji od stranke?! — Idi. — Misliš da mi je bilo lako na ovo da se odlučim? Sve znam... Ali, razumi... Nastupa novo doba, oče. — Idi. — Pa ja sam tvoj sin. Šta si očekivao od mene? — Nekad nisam morao da ti ponovim naredbu. Pod sporim koracima sneg opet ljuto škripi. Kroz sleđenu pomrčinu nijedna misao ne može da pusti žilicu. Jasenovi uzaludno čekaju vetar. Ne vide se garava ždrela odžaka. Zgrušalo se nebo nad Prerovom. Toplo je samo u kutnjacima zamuklih pasa.

...Koža odranog svinjčeta, razapeta na zidu u uglu odžaklije, priviđa se Tolinoj ženi Anđi kao zapaljen vepar koji razvilapljenih usta juri na decu: — Deca će izgoreti! Poješće svinja, ne daj! Izgoreće... — bunca, pridiže se sa slamarice na podu i baca da ih zaštiti, uvek na suprotnu stranu od korita sa blizancima. Ruke se lome, mlataraju i jure sopstvene senke po ogaravljenom zidu. Klečeći pored postelje, Tola, uplašen i zanemeo, hvata joj ruke, svaljuje je na ležaj, pritiska joj čelo, sve dok se ne smiri, pa se okreće ognjištu i čarka slabu, sirotinjsku vatru. Zna da od groznice posle porođaja žene umiru. Ako ona umre, umreće mu i blizanci. Obojica su muški, kurjačići, nikad ih ne može prežaliti. Đorđeva zavist urekla mu je ženu i prizvala smrt njegovoj kući. Danas mu nije platio nadnice, bez hleba, božićnjara i drva ga ostavio. Pomrznuće se deca. Ovi mali će skapati. I zapretio mu Đorđe, da mu više nikad u kuću ne uđe. Kod koga će raditi? Čime će decu ishraniti do proleća? Mora da ga moli. Bog je njega, Tolu, zato izmislio da bi neko po ovoj zemlji išao na kolenima i pognute glave. Gde će on s Đorđem Katićem da se parniči oko pravde? Hleb mu treba. Već do zore ognjište će mu se zagasiti, jer je noć kroz odžak provukla hladan patrljak noge i gazi po vatri. — Vreteno! Vepar! Izgoreše! — Nisu, ne boj se, ćuti, Anđo — ustaje, pokušava da smiri ženu, drži je za ruke, a njene besmislene reči šire strah i nemoć po njemu pred nečim višim, strašnim i nevidljivim. Pa kad se Anđa, umorena batrganjem i vikom, smiri u otegnutom ječanju, koje ga je podsećalo na neku zverku što se čuje samo noću i koju niko danju nije video, Tola otvorenih usta zvera po sobi, zagleda u odžak niz koji silazi, da zgazi i njega i vatru, ledena, dlakava šapa. Više ne može da izdrži da ne pije rakiju, uzajmljenu od komšije da časti žene kad prekosutra budu došle da mu vide sinove bliznake. Iz velikog, nagorelog ibrika sipa nemilice rakiju u široko otvorena usta, sipa iz osvete nad nečim, iz inata. — Sneg, sneg.. Desni je manji. Što je desni manji? Udavi se... Opet — sneg! Šta da se radi kad drva ne padaju kao sneg? Ne bi se ugrejala ni da ja legnem u ognjište. Idem da ukradem. Iziđe napolje, načupa kolje iz plota i s velikim naramkom vrati se ljući no što je izišao, nabaca drva na ognjište, razduva ga i opet povuče rakiju. — Vepar gori, ne daj decu, ne daj levog, on je prvi, moj otac će da dođe, uh! Svinja prokleta! — Anđa se pridiže, viče, bacaka po slepljenoj, pocepanoj slamarici na podu i mlatara rukama braneći se od sve crnjih senki.

Tola je ščepa za ruke. Nisam ja to zaslužio, Đorđe. I po snegu i po kiši, i danju i noću, radio sam ti, nisam praznike čuvao, čuvao sam tebi svinje, tebe sam čuvao od hajduka. Pusti ženu, pa se nagnu nad korito, podiže maramu i zagleda se u crvenkaste i naborane dečje glavice. Crna, ulepljena kosica pokriva im čelo. Levi je krupniji i kao lepši. „Rodio si gazdi slugu... Meni si rodio slugu!“ Tebi, Đorđe Katiću, ja nisam rodio slugu. Nisi morao to da mi kažeš. Neće oni biti tvoje sluge. Jok. Svet je širok. Srbija će biti mala mojim sinovima. Popi nekoliko krupnih gutljaja rakije i vrati se do korita. Pazi kako namiguje ovaj desni! Taj će biti neka velika lola. Tome, majci, neće se nijedna oteti. Miraždžiku neku debelu on će da zdipi. A ovom levom, Đorđe, levom ne može niko ništa. Ni ti, ni Bog. Podelilo se na dva, a pogledaj kakav je! Tri dana je star, a glavonja, kakvu vratinu ima. Vidi ga, Đorđe, kakav je rutavko. Taj će biti veći gazda od tebe. Za trice će da te kuli. — Juri vepra, ne daj, teraj ga iz kuće, Tole... Zbog tebe, nesrećnica, pati. Ukleo si je. Osušio se, jalovak si. Ne rađam ja tebi sluge. Pet sinova imam. Ej, pet! Jednoga ti ne dam za celo imanje. Spusti maramu na glave bliznaka i priđe drugoj postelji na podu, na kojoj spavaju tri starija sina. Pokri gole cevanice desetogodišnjem prvencu. Vidiš li kakvu cvoleniku ima? Pa tabančinu. Taj će, Đorđe, bikove da obara. Dve vreće stotinjajke nosiće pod miškom. Držaće na krstima pune kanate kamenja. Ali neće za tebe, gazda-Đorđe. Zato što ja nisam zaslužio... Gazda-Đorđe, da se pogađamo. Šta bi mi, recimo, dao za ovog drugog opasnika? Da znaš, otkako se rodio, nije suzu pustio. „Veliku livadu i zabran“ Neću da čujem. „Dve njive i livadu.“ Nema razgovora. „I zabran odozgo, i vinograd odozgo!“ Jok. „I krave, kola, plug, i kuću da ti napravim.“ Jok. „Celo imanje i sve zlato u gotovini.“ Malo je to, gazda-Đorđe, za njega. Pogledaj samo kakvu ruku ima! Pesnica mu je kao dunja, a šest godina ima. Vidiš li sada šta sam rodio i šta imam? Tola sede pored ognjišta, nabaca prošće na razgorelu vatru i sunu rakiju u vrelo grlo. Nisam zaslužio da me isteraš iz kuće, da ne platiš muku... I još stolicom zavitla na mene. Što me samo ne udari! Do pod miške nabio bih te u zemlju. Čekaj dok svane, sutra ću ja tebe! Anđu malo popusti groznica. — Daj mi da ih podojim... Tola joj prvo pruži „desnog“. — Što si manji od brata? — reče. Dete, povijeno u očevu iznošenu prtenu košulju, poče sitno da plače. Anđa ga prinese tamnoj, nabrekloj dojci, a dete uze vrcavo da cokće majčinu

bradavicu. — Vuci, sine, vuci, nek ti uši pucaju. Nećeš ogladneti, ne boj se. Ima tvoj otac ručetine i leđa da ishrani celu četu. Uh, što si neki alapljivko! Tako, tako, samo vuci. Ih, kakva ću ja sila biti kad vi porastete. Na carevinu mogu da udarim! — Zima mi je, Tole, mnogo mi je zima. Stresa me... — Naložiću, usijaće se odžak. U Prerovu ima dosta plotova. Sve ću ih noćas počupati. — Uzmi ovoga, daj mi „levog“. — Koliki je! Odakle se izvuče, boga ti? Hajde, vuci, šta čekaš. Još neki mesec pa ću ja tebe rakijom. „Levi“ neće da sisa. Glavica mu se mlitavo klati. — Od podne mu nije Dobro. Zovi sutra popa da mu očita molitvu. — Ne treba njemu molitva. Spava mu se. Daj mi ga. Tola spusti dete u korito, pomisli da im je zima, skide gunj sa sebe i pokri ih. Ni Bog nije svog sina, kad mu se rodio, uvio u svilu i kadifu. Rodio se u toru, kažu. da nije bilo magaraca i ovaca da ga zagreju, ako ne lažu, dete bi skapalo, iako je božji sin. A što njegovi bliznaci da ne ostanu? Smeška se. Sad spavajte dok sunce ne izađe. u pocepanoj košulji primače se ognjištu. Okreće vatri čas leđa, čas lice, služeći se često ibrikom. Obuze ga čudno vesele. Uze sviralu iz torbe, produva je, poče pesmu, mala mu je i suviše spora za njegovu radost, pa se razigra i zavitla u kolu, dugom, sitnom, bez kraja. Ne obzire se na ženine molbe, prekore i kletve da prestane. Sav se uvukao, zbio u šljivovu sviralu, pa mu je tesno u njoj i grca, klikće, izvija, prepliće, sve življe i sve luđe, a vetar, odjednom namamljen svirkom, sjuri se kroz badžu i uhvati u kolo s plamenom. — Sneg! Izgore kuća! Zvono, deca! Jedan od bliznaka zaplaka i svirala umuče. Tola priđe koritu. Plače „desni“. „Levi“ kao da ne diše. On mu stav i prst pod grlo. Mlak... — Bolestan, nesrećnik! — uzviknu Tola a pijanstvo napusti jedno parče svesti. — Ako mi levi umre, boga mu! A krupniji od desnog. To sam i zaslužio... A ti, bože, tako, sve na Tolu Dačića: i sirotinju i bolest. Ni ti ne smeš na gazde da udariš. Imaš i pravo. Da sam na tvom mestu, i ja bih tako radio. Bih, dece mi. Od Đorđa Katića nemaš šta da uzmeš. Jalov je kao crn jasen. Dukati tebi ne trebaju. Tamo, kod tebe na nebesima, nema dućana. Ja imam pet. Trebalo je da budu četvorica. „Desni“ je suvišak. Znači, greška. A što Mi onda napadaš „levog“? — govori glasno, lice mu je izobličeno, čini mu

se da se koža odrane svinje razapeta na zidu grči i savija patrljke nogu da skoči i jurne kroz odžak, napolje, u mrak, jer i Anđa viče, očajnički: — Juri, juri, juri vepar... Tola se strese. U radikalskoj buni staju i seno je zapalio. Sve je izgorelo. I stoka. Zbog toga me ti, bože, kažnjavaš, bezdušniče! Noćas se i tebi rodio sin, a ti hoćeš moga... Nisi ti ništa bolji od Đorđa Katića. Šta ti ja mogu? Jalovak si. Svi ste vi isti, sunce vam, majku vam, boga vam božjeg, sve vam...! Tola klonu pored ognjišta. Nema više snage da smiruje i pokriva ženu. Kao zverka uhvaćena u kljusa, kojoj je od batrganja i napora da se iščupa mnogo krvi isteklo, uplašeno i nemoćno zuri u vatru. U otvorenim očima igraju plamenovi, izvijaju se, zapliću u gužvu i gore u praznoj, ogromnoj glavi. U ranu zoru Anđu popusti groznica. Dugo se mučila Dok je probudila Tolu da joj doda da podoji decu. Najpre podoji „desnog“. „Levi“ je mlitav i hladan. Tola ga prinese vatri: glavica mu plavičasta. Odvi mu pelene i na modrikaste, hladne grudi prisloni uvo: ne čuje srce. — Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama. Anđa poče otegnuto i jedva čujno, kao po dužnosti i nekom moranju, da nariče, mučeći se što ne može mrtvog imenom da oslovi: što ni imena nema, još više joj ga žao. Da kaže „levi“, nikako ne može. ...Svanuće ga je zateklo u odelu na minderluku u njegovoj sobi. Među prstima mu je bila ugašena cigara, a pored nogu gomilica zgaženih opušaka. On oseti njihov hladan zadah. Usnama promile gađenje i još nešto: Aćim zaključi da ne može da razgovara sa sinom. Nema vremena da se premišlja. Samo pređe pogledom po svim stvarima u sobi. Tako kao da je prvi put u njoj. Navuče šubaru duboko na čelo, iziđe napolje i naredi Mijatu da mu osedla njegovu kobilu. Pribojava se da se ne sretne s Vukašinom, pa Mijata stalno požuruje. Kad mu ovaj pomože da se popne u sedlo i namesti opanak u uzengiju, Aćim reče: — Spremi sanke i konje da odvezeš Vukašina u Palanku. Sve lepo da spremiš i... brzo vozi! Pozovi mi Đorđa. — Kad mu ovaj priđe, Aćim, ne gledajući ga, reče: — Isplati mu onoliko koliko sam sinoć rekao. I nek mu je jasno da u ovoj kući nema više prava ni parče hleba da zatraži. Neću da čujem. Ja znam šta radim. A kad bude otišao, ti mi za znak na stog pobodi vile sa snopom trske, da mogu da vidim iz livade. Ne zaboravi šta sam ti rekao.

Aćim polako izjaha na put. Đorđe gleda za njim. Crni se na snegu. Skresano stablo šljive. ...Hoćeš da te molim za oproštaj? Da te sačekam, poljubim ti ruku i skrušeno ćutim? dobro, oče. dobro! Usne mu zadrhtaše. Para iz usta zamagli prozor i sakri očima oca na belom konju. Vukašin se odmače od prozora. I zbog studi u hladnoj sobi sa ugašenom peći i zgužvanom posteljom poče brzo da korača, gledajući u pod. Natrag se ne može. Neće. Obziri... Najlakše iskušenje koje ga čeka u budućem životu. Neće biti ni pravdanja ni optužbi. Svojim brodom sâm krmani. Dođe li do sloma, i krivac i tužitelj biće on. Neka i propadne. Svršeno je s prerovskom idilom. I zabludama. — Hoćeš li da doručkuješ? — Simka odškrinu vrata. — Zašto si tako umorna? — Radujem se Božiću. — Lepo je... Neću da jedem. Molim te, pozovi mi Đorđa. Slušaj, ja znam... Budi sigurna... Simka zatvori vrata za sobom. Vukašin se postide. Zapali cigaretu. Ona nije sposobna sve ovo da shvati. Žao mu je nje. Iskreno. Ali, ko zna da u njenoj pažnji prema njemu nije bilo i računice. Sigurno. Samo da on što pre pobegne odavde. I drugu cigaretu popuši dok Đorđe ne stiže s prljavom platnenom kesom. Đorđe se nasloni na vrata. Kesa je strahovito teška, pa mu drhte ruke, i leđa, i noge. Neće, valjda, pas, brojati. Poverovaće bratu, dušmanin, zlotvor, izelica! — Na, izbroj! — ispruži ruku s teretom. Jedan drugome izubadaše oči šiljatim, gustim pogledima. Koliko mi je zakinuo? pita se Vukašin samo radoznalo. — Izbroj! — Verujem ti. — Pare su za brojanje. Vukašin, mnogo viši od brata, gleda ga odozgo, u teme: manji mu je no ikada. Svisnuće. Vidi kako Đorđeva ispružena ruka drhti. Klati se. — Uzmi. Broj! Da više nikad ne dođem? Vukašin ustuknu korak, srete Đorđeve oči. Nikad! Guta vrelu pljuvačku, a kesa, bačena, pade pred njegove noge. On je preskoči i ostavi za leđima.

— Rekao sam ti da neću da brojim. Jesu li spremne sanke? — viknu, saže se da uzme kesu, spusti je na krevet i priđe prozoru da skloni oči od brata. — Spremne su. Samo mi ti prvo potpiši ono što sam ti sinoć rekao. — Ne znam šta — malo kasnije iskreno upita Vukašin. — Pa priznanicu da sam ti isplatio tvoj deo očevine... Ja ću sam da potvrdim u sudu. Vukašin stoji uz prozor, vrane gaču na jasenovima, lupaju krilima, drveće kao da pada kroz maglu, odjednom posečeno. On se trže i okrenu, pa dugo zamagljeno gleda u brata. — Napisaću ti priznanicu samo na sumu koju sam primio — tvrdo reče, uze sa stola svoju nekadašnju đačku mastionicu i pero, izvuče iz džepa parče hartije i, ne sedajući, poče da piše priznanicu. — Ne pristajem. Pare ti ne dam, a ti povedi parnicu za svoju očevinu. Nije bratski... Nisam zaslužio... — Đorđe jedva govori, uzbuđen, uplašen. Vukašin ga prekide: — Koliko si mi dao? — Trista. Ej, trista! Zar ti je malo, brate? Trista... Imanje u Prerovu možeš da kupiš za trista... Za školovanje sam ti dao više od pet stotina... Mnogo, Vukašine. Jedna nas majka rodila i sad ovako. Ti znaš, na svetu bližeg od tebe nemam. Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca... Ja sam, brate, najveći mučenik. Bolje je da me ubiješ... Vukašinu drhti ruka. Jedva se potpisa. Gadno mu je i neizdržljivo žalosno, ostavi priznanicu na stolu, brzo uze svoje stvari, strpa kesu u džep i bez pozdrava pobeže napolje. Mijat polako upreže konje. — Požuri! — viknu Vukašin i pope se u sanke. — Da uzmemo vrele cigle, biće ti zima. — Ne treba, teraj! — reče kad vide Simku u otvorenim vratima stare kuće kako ga izgubljeno i uplašeno gleda. — Teraj! Simka pođe ka sankama, pa se naglo okrete i vrati u kuću. Nikola iz vajata gleda Vukašina, obema rukama drži se za bradu i sporo klima glavom: ognjište rastura, ali vruć pepeo nosi u džepovima. I svi beže odavde gde jesu. I svi neće ono što jesu. Bežite Vi, mladi vetrovi, jer jeste mala ova zemljica i jedinoj reci koju ima. I ta reka od tuge žuri da pogine u Dunavu. Što se osvrćeš? Kad samo noge imaš da možeš, beži od starog krova, gde i vetrovi polomiše rebra. Pravi nov ili idi u hajduke!

— Polazi! Mijat polako potera konje. Čim iziđoše na put, konji pođoše brzim kasom. u očima mu ostade red visokih, golih jasenova. Ponižavajuće, i surovo. Ne, ne, tako se i mora u životu. Jedino tako. Od gorčine i žalosti magli mu se strah i oseća neko bolešljivo zadovoljstvo sobom. — Stoj! — prenu se pored groblja, pa bez objašnjenja skoči iz sanki u sneg i pođe brzo uz blagu uzvišicu, gazeći celac do kolena. Pod snegom, gure se kameni žitelji Prerova, ravnajući svoju visinu prema veličini njiva i livada što ih ostaviše svojim naslednicima, i svi odreda jadno su beznačajni, pa Vukašin pomisli: ipak, neće me pored ovih sahraniti. U ovoj krčevini smirio se negde i moj deda. Luka Došljak. U Beogradu, na groblju, i ja ću biti došljak. Na sredini groblja stade, kao umoren tiskanjem kroz mrtve komšije i zemljake, i okrenu se ka selu, uzimajući očima njegovu jutarnju tišinu pritisnutu magluštinom. Kroz brestove i dudove, u nisko nebo, kuće pružaju crne kljunove, dimeći modro. Seljak, komšija mrtvih Prerovaca, gologlav i razdrljenih grudi, iziđe iz kuće noseći u rukama živog, šarenog petla. Drži ga za glavu, a petao, viseći, maše krilima kao da leti. Deca se zgomilala u vratima i nešto veselo dovikuju ocu. Smejući se, seljak iz sve snage zavitla petla ukrug, i vitlao ga je sve dotle dok petao bez glave, raširenih krila, ne pade u sneg. Petlovu glavu seljak baci na krov kuće a deca jurnuše da ugrabe šarenog pevača. Onda svi brzo nestadoše u tamnom ždrelu niske kućice, sa nakrivljenom badžom. U Vukašinovim očima seljak dugo vitla petla ukrug, šarena krila mašu, padaju na sneg, petlova glava leti na krov i odatle kukuriče prskajući krv, u njemu kao u dubodolini u ponoć odjekuje petlovo kukurikanje, krv viče vrevom petlova i vreva prska krvlju po brestovima i šljivama, po plastovima i odžacima. Kad ponovo sede u sanke, ne mogade ništa da kaže. Bič cijuknu i puče u tišini, koja nije tišina. ...Đorđa ne iznenadi Tolino dozivanje. Jučerašnja svađa s njim sada više ništa nije značila. Nije ni mislio o njoj prilazeći visokom plotu koji je delio njegovo bogatstvo od Toline sirotinje. Mora da mu se izjada na Vukašina. — Što ne preskočiš ovamo? — reče prilazeći mu. — Božić je... Nije vam još položajnik došao — odgovori Tola bez kape na glavi ukleštenoj između kočeva. — E, Moj Tole... Brat Vukašin sahrani me dupke sto aršina pod zemljom. Osećao sam ja da mi neko zlo dolazi, ali nisam mislio da je od njega...

— Meni umre jedan... Levi... A bio je krupan, nesrećnik. Kakva bi to sila od deteta bila... Đorđe zaćuta. Obojica gologlavi, gledaju se dugo, a i jedan i drugi znaju šta ovoga jutra sahranjuju. — Molio bih te malo daščica da mu kućicu napravim... I još za ponešto, znaš... čovek je umro. — Daću Ti sve što ti treba. Sve ću Ti dati. Pređi. — Uzdrhta, oseća da zavisi od njega, da mu mora sve dati. Ne može da mu kaže nešto što mora da mu kaže. Da je sada noć, možda bi mu rekao. Tola preskoči plot.

GLAVA DRUGA Tola Dačić trza konopac crkvenog zvona, da seljaci sude seljacima, zanesen zvonjavom na uzbunu, savija se i uspravlja, drhti od straha i zime, Aćim mi je naredio, gazda, poslanik, vlast, cima brzo i nervozno, nepravilnim, izlomljenim ritmom zvono tuče po odžacima; on mora da sluša gazdu i vlast, vojska ide, ide! ciči u zvonari, leleče nad selom, stresa inje sa brestova, razbija svitanje u paramparčad čaša, litrenjaka, stakla kafanskog, onog jučerašnjeg, onog što je prošcem razbijao, ništa nam nije trebalo da razbijamo Levićevu kafanu, do Boga svi su čuli, viknuo je, svi su čuli, lisice su Prerovci, svi će pobeći; Aćim je rekao razbijajte, razbijali su svi, svi, svi, zvono udara u gredu, on ima sitnu decu, on je siromah, ako ga ubiju, ako ubiju, ubiju, hukće po zvonari, probudiće mu se deca, sva će se deca u selu probuditi od buke, samo na Veliki petak zvoni noću, nije Veliki petak, ide vojska, četa vojnika, konjanika, vojska seče i nepunoletne, decu, decu, sinoć se nije poigrao s njima, buna, došla je buna, ko će Mu decu ishraniti i izvesti na put, noćas su se petlovi samo jedanput oglasili, sve se plaši carske sile, znaće da je on lupao na ratno stanje, ali siromah mora da sluša gazdu, šta se njega tiče ko vlada, otkinuće se konopac i zvono će mu smrskati glavu, sto oka je teško, neka. i Turci vladaju, samo njega nek ostave na miru. Šta. li je to Simka htela da mu kaže? Đorđe nije kod kuće. Zvono ječi, jauče, stravom uzbune plaši noć; veliko sivo oko neba nadnelo se nad selo, nad zvonaru, viri na Tolu, on vidi i još brže i snažnije trza konopac, da zvono smrska nebu zenicu pa da nikom ne kaže ko je zvonio na ratno stanje, bole ga ruke, muti mu se u glavi, tutnji, zvono je u njegovoj glavi, velikoj kao nebo, a strah vuče konopac plašeći se tišine, neko ga ščepa za ruke otimajući mu konopac, tučana maljica preplašeno zatreska po bronzanoj čaši, pa se umiri. Po snažnim rukama i dahu oseti da je ona, on se nasloni na grede, suljnu leđima i sede. Odozgo, po njemu se sleže prašina zvuka, zvuk se cedi kroz mrtve kapilare suvih hrastovih brvana. On udiše sitnu ciku i pogubljeno piskanje bronze i tuča, i sam sasvim izgubljen. Simka stoji nad njim i strogo šapuće. Ne čuje je. Ne želi da je čuje.

...U „Oraču“ se društvo menjalo, žene su sa šegrtima, uz pretnje i prekore, odvodile kući pijane muževe, dolazili su novi, vraćali se stari, mamurni, neotrežnjeni. Ciganima se pokidale žice, stružu još samo po labavoj, zvrndavoj ge, promuklo krkljaju nekakve pesme i često i uzaludno zapomažu kraj Đorđa za bakšiš. Neki pokuša— vaju od pijanog gazde da iznude zajam. On ih ne čuje. Opančar pod stečajem traži samo banku, kleči, grli mu noge, ljubi čakšire i opanke; trezni se gade i bacaju na njega zemlju iz čabra s leanderom, a pijani vrište od smeha. Opančar zaplaka, i dugo je plakao i pričao nešto o kalupima i neuštavljenoj koži, pa se klonulo zavukao pod Đorđev sto i zaspao. Dvojica s fesovima, obojica terzije, uzeše ibrike s rakijom, klekoše na. kolena i, šišteći, nasuše mu rakije u uši. Opančar ne oseća, ne čuje urlikanje zgomilanih nad stolom. Glava mu osta u bari rakije. Cigla sporo pije. U tišini smrdljivoj od rakije, dima i lampe, zadaha i povraćanja, Đorđe zastenja i glavom, težom od vrećice peska, klonu na sto, glavom punom dronjaka mutnih sećanja na protekle dane i noći iz kojih se ispilio jučerašnji dan i ova noć. ...Tada, pre no što je prvi put posle Badnje večeri ušao u očevu sobu, dvaput je, prikradajući se, dolazio do vrata i s teškim grudima vraćao se pod vajat. Ruka u džepu nije ispuštala hartiju. Hartija je šuštala pod nemirnim prstima. Može još više naljutiti oca, i on brzo pođe u kuhinju da se posavetuje sa Simkom. Pod njom, povijenom, u plitkom drvenom šafolju s toplom vodom njene ruke svađale su se s posuđem. Ne smirujući ruke, ona mu okrenu lice: „Zna li on?“ „Zna.“ Postiđeniji je izišao napolje, čvrstim korakom ušao u očevu sobu i seo na minderluk, čudeći se otkud mu snaga i glas da tako ljubazno i ponizno pozdravi oca. Aćim sedi pored furune, puši i radoznalo ga posmatra, a on povuče hartiju iz džepa kao da mu odgovara na neizrečeno pitanje, pa opet brzo gurnu hartiju na dno džepa, smirujući se; čeka on ovaj trenutak otkad pamćenje nosi u sebi. Sreće očev pogled i ne skreće svoj. Dugo se gledaju. I zato što očev pogled pade na pod, njemu poraste sigurnost. Otac je Vukašina voleo više i zato što je držao buntovničke govore po Beogradu, a on, Đorđe, pomisli na njive i livade koje je kupio od svoje zarade i bi ubeđen više no ikad da Morava neće odneti ono što je na kantaru stečeno. Sama ruka izvuče hartiju iz džepa. „Politika je mnogo pokvarena stvar“, potvrdio je glavom.

„Šta imaš da mi kažeš?“ On skide lampu sa zida, prinese je ocu i pruži mu letak u kome su liberali ismevali Aćima zbog Vukašinove ženidbe. „Mijat ga našao prilepljenog na našoj vratnici“, približi lampu očevom licu. „Znam“, Aćim zgužva hartiju. „Ima ih puno po selu.“ „A tebe, sine, to raduje“, gurnu letak u peć; hartija ispade i, grčeći se i pucketajući, izgore na ciglanom podu. Aćim ustade i unese mu se u lice: „Opet ga volim. Više njega volim od tebe.“ „Znam“, kraj noge spusti lampu. „I opet da znaš.“ Sudariše se očima. „Pročitaj pismo.“ Po sobi su senke drhtale. „Idi, neću ništa da čitam!“ „Tvoj Vukašin piše. Lepo te pozdravlja.“ „Rekao sam ti: neću da čitam! Ostavi me!“ viknu. „Traži još sto dukata. Ako ti kažeš, poslaću“, nastavljao je da izaziva Đorđe, da kuša sudbinu. Posle je bolesničkim hodom izneo naraslu glavu napolje, u mrak. Hod mu je i doturio do svesti: opet je pobeđen. A ona nada s kojom je posle dva pokušaja treći put odlučno drmnuo bravu na očevim vratima, ta snaga se sva pretopila u strah. Dugo su ruke, zatupaste i nesigurne, pipkale i trzale rezu na vratima sobice s prozorima pedalj visokim. Zamirisao je crni luk i svojim dahom i sasušenom zemljom u beloj bradici žilica. Tu, u večitom mraku, u kaci punoj pšenice, mirno borave njegovi dukati. Obe ruke do lakata pobo je u pšenicu. Aćim je bezdušnik i zverka, a ja sam ni u šta utraćio život, šaputao je i urivao pesnice u pšenicu, glasno udišući njen miris i miris luka. Napipao je kesu, prstima gnječio dukate, a oni su bežali i pevušavo cičali. I sada ga voliš više nego mene, i sada, i sada, uz rukav gunja pela se pšenica, kroz košulju su ga bockale hladne i sitne bobice, pod prstima duboko u pšenici larmali su dukati. Kasnije, izlazeći iz sobice, sa lica obrisa zrna pšenice. U toploj postelji i mirišljavoj vlazi Simkinih nedara i butina, cele noći grčila se jedna nada i jedna nedoumica: možda će se Bog smilovati njemu.

Nije joj zamerao što punim snom spava; on je rođenjem osuđen na muku, a ona živi na njegovom hlebu samo kao svedok. Prsti su blago obletali oko čvrstog zrna na levoj dojci, koleno je bilo uleglo u dolinu njenih butina, osećao je samo toplu i vlažnu snagu, gomile guste snage od koje mu sve zavisi u životu, i on sâm. Voleo je on tu snagu, nezavisno od lica, oblika i reči, voleo je potpuno, kao što se voli dobra njiva, poštovao je kao što se rodan kalem poštuje, i molio joj se bez reči, drhtajem što nije izlazio iz njega. Ona mu nije uzvraćala. I tako, u plašljivoj i molećivoj nežnosti ostade do zore, koja Simku izvuče iz postelje i bez ijedne reči i iz sobe. Pored njega, u njen potkorućen ležaj brzo se uvuče stud, jeziva kao odran čovek, i on vide Mijata kako se, dugačak i mršav kao ker, proteže u njegovoj postelji. Do u kasno jutro ležao je Đorđe zgrčen i zatvorenih očiju. Stideo se dana. I morao da pomisli: ima pravo otac. Pravedno je da Vukašinu i njegovoj deci ostane imanje. ...Čađava izmaglica sutona još više je pojačavala pustoš snežnih pola, a vrzine i retko drveće podsećali su na požar, kasno ugašen. Upadao je u celac do kolena, prskala je ledena kora od njegovog brzog hoda. Obilazio je imanje. Nekoliko bagremova ukrali su seljaci, vrzina je rasturena oko livade, na veliku njivu celom maticom nasrnula Morava i danonoćno grize rastresitu crnicu. Kradu, raznose, Morava oburvava. Ovo imanje nema domaćina. Aćim ni o čemu ne vodi računa. Simka ne izlazi iz dvorišta, sluge se pogojile od ležanja i nerada. A on ne može svuda da stigne. On juri vetar i muči konje. Sve će ovo ostati pusto i tuđe. Naslonjen na vrbu, stajao je na obali Morave. Matica se zavlačila pod ledene okrajke; vodeni čopor mljackao je slabine njegove njive. Divlje guske nisko preleteše i ispuniše suton piskavom osamljenošću. Gomile nepoznatih ludi, naslednika, svađaju se i Tuku po njegovim njivama i livadama, i njih, velike i po nekoliko hektara, dele na dronjave, male komade. Oko njih niču međe, vrzine, i prokopavaju se jarci. Po tim njivama kao tkanica oru mršave kravice, kopaju i seju musavi, žgoljavi mladići i gladne, iznemogle žene što se motikama pridržavaju da se ne bi srušile na grudne, suve i krupne kao grobljansko kamenje. Ne žuti se i ne nadima pšenica kao kad u proleće Morava nadođe: to i nije pšenica; to je sitan divlji ječam pun bele palamide i plave ženetrge. Ne tušti se modrinom kukuruz ka o mlad topoljak; to i nije kukuruz; to je divlja barska perunika u sušnim godinama, kad ne cveta. U vinogradima, čokoće se ne vrâni grozdovima; to i nije čokoće; to su škrbavi panjići posečenih glogova. Prerodile šljive se ne pridržavaju granama za zemlju; šljive su ugarci zelenim lišajevima obrasli. Sve će opusteti i ojaloviti. Tuđinci će brzo požderati snagu njegovih njiva,

vinograda i livada. Sneg je sasvim pocrneo. Đorđe se polako vraća kući, gonjen ledenim šumom reke. Vratnice ga sa cikom propuštaju u dvorište. Stoji i gleda tamne gomile zgrada. Kuće, staju, bačvaru, magazu, obore, sve su porazvaljivali. Ciglu i ćeramidu rasprodali; vrata i prozore pogoreli. Kace, bačve i burići razobručili se i rasušili; u njima se legu komšijske kokoši. Razneli su koševe i ambare. U gomile kamenja uselili se tvorovi, obore prerili jazbinama, u koje vuku ukradenu živinu. Samo će stara kuća ostati da se u njenom odžaku legu kukuvije i po čitavu noć smrću plaše selo. Sitnu kaldrmu prekrila lišjakinja, plotovi pogoreli, jasenovi posečeni. Žene plaše decu zmijama, pa se po pustoj Katićevoj avliji ni ona ne igraju skrivanja. Sumanuto je obišao sve zgrade, svuda zavirio, mada je noć, bez svetla natočio rakiju, popio nekoliko velikih gutljaja. A sada? Kud će i šta će? Pošao je ka Tolinoj kući, ali ga plač preživelog bliznaka, kome su dali ime Aleksa, vrati natrag. U podrumu je napipao Nikolin ležaj i seo pored njegovih nogu, ne obzirući se na njegova mrmljanja. „Ti moraš da me slušaš!“ rekao je Nikoli. „Dan je tvoj, a moja je noć.“ „Prošao si svet. Po tebi su prošle godine. Znaš sve.“ „Malo je ludi s više dukata od tebe.“ „Dukati nisu živi. Ne rastu i ne govore...“ „To su tvoje gazdinske brige.“ Smeh je zajecao u praznoj kaci. „Šta da radim?“ „Imaš brata.“ „Da ga više nisi spomenuo!“ Zveknula je kaca, a mrak se komešao. „Onda u kamen ukleši ime.“ Đorđe je bauljao po šuštavoj Tišini, smeh ga nije vređao, zavideo je i Nikoli i Toli, mogao je da se zakune da ne laže, i nije smeo da kaže da on malo traži, i želi samo ono što svaki čovek ima. Želi jednu svoju životinjku koja će njegovu muku rasturiti. Takvu životinjku. A njih Toliko ima na zemlji da će uskoro i nju početi da jedu. Samo je njemu ne da Bog. U mraku jedan drugome nisu videli lice. Ispod kace, jureći se, zacijukaše

miševi. I oni sluge na pustoš. Izvukao se iz memljive podrumske tmuše i brzo se uputio u sobu da legne, da nekako zaspi pre no što Simka dođe. Hitro se zavukao pod čergu. Hteo je da žmuri, a gledao je, jer već nekoliko dana, da bi se dodvorio odu, ide na zborove, daje pare kafedžijama, odlaže seljacima isplatu dugova, obećava žito. Svakog dana gubi po nekoliko dukata samo da bi ugodio ocu. Sutra će mu sve reći. A Misli su se kao disanje rasturale po mraku. Kad je Simka s lampom u ruci polako otvorila vrata, on je trgnuo pokrivač preko glave. Ona se s lampom nagnu nad njega. „Što nisi večerao? „Najeo sam se tebe za ceo život“, pridigao se i zagledao joj se u lice. Ćutala je. Nikad mu nije bila tako lepa: lice, oči, stas, grudi. Nјim je jurnula drhtavica, pa mu odjednom dođe želja da je udara po licu, da joj smrska oči, da je udara, svuda, dok je ne unakazi, uništi „Izludeću! Beži! Stoj, kurvo“, video je da ga se ne boji, pa je dodao šapatom: „Dođi kod mene. Sedi.“ „Nije mene strah od tebe“, spustila je lampu na sto i podbočila se rukama. „Upropastila si me... sasvim. Načisto.“ Bio je zbunjen njenom pribranošću. „I ti si mene.“ „Ja tebe upropastio?“ Zamišljeno je gledao u pod. „Jesi.“ „A ako ti ja smrskam tu kurvinsku glavu, a?“ Nije je gledao. Govorio je vrlo tiho. „Lezi tu i skameni se.“ Nije verovao svojim ušima. Bilo mu je toliko žao sebe da smalaksa u pokornom ćutanju, i, odozdo, sa daljine od petnaest godina, bez ljutnje se zagleda u ženu koja je tada imala isto ovako surovo lice i nemilosrdne oči. Gledala ga je iskosa, kao da se čudi i ljuti, ovako kao sada. Rekao je ocu da mu se dopada zbog drugih, zbog sela i njegovih vršnjaka. Misao mu je izgorela u suzi što se odmah osušila u oku. Svalio se na krevet, pripio uz dasku do zida i smanjio. Simka je legla u krevet, uzmicala i trzala se od njegovog dodira, a on se dugo mučio i gušio u brzom, vrelom disanju, da se ne okrene njoj i ne zagrli je, vrelu i snažnu. i nije mogao da izdrži, koprcavo i grčevito okrenuo se k njoj i zagnjurio glavu u njena nedra, pa se pripio i ugrčio u njeno telo, a ona mu se podala, opuštena, tuđa i daleka, čvrsto stežući rukama daske kreveta. Onda je rekao:

„Kupiću manastiru zvono... Milunka sutra nek ide Metodiju da ga moli. Sve ću im dati samo da tebe puste da prenoćiš pod grobnicom.“ Ćutala je. Đorđe polako podiže glavu sa kafanskog stola i šapnu: „Znala je. I nije verovala.“ Htede nekako drugačije da sedne, a snaga otkaza sporim i mutnim željama. Tavanica se spusti niže, nad samo njegovo čelo, i lampa je u njega zakucana, pa se njiše i dimi, i bole ga oči u umornoj dreci kafane, kojoj kraja nema. Mokri stolovi dremaju u žućkastoj tmini, ostareli od pesnica, pesmi i psovki. Takve suve i crne noge imaju bubašvabe u kelneraju na koji se često naslanja umorni kafedžija, zadovoljan što su i cigle u podu uvek pijane, bazde na rakiju, balegu i mokru kožu, što se i leander pijano nakrivio u razobručenom šafolju. Leander se nagnuo ka tamnoj kocki prozora, i on hoće napolje, i on je otrovan vrućom rakijom i pocrneo od vike. Đorđe dugo bulji u izvrnut šešir, bačen na šafolj s leanderom, i čini mu se da je neko iz njega motikom iskopao glavu, kao što se krompiri vade, a ti iskopani krompiri iz crnog odžaka, šešira, čas su njegova, čas Simkina glava. — Uzeše mi buđelar! Uzeše mi buđelar! — viče čovek sa opančarskom keceljom obešenom oko vrata i lupa dlanovima po džepovima. Priđe Đorđevom stolu i zacereka se: — Ja sam car-carić, uhvatiš me za repić! Ja sam dvorski sat! Cik-cak! Zgađen, Đorđe gurnu sto na njega, a ovaj pobeže pod susedni sto. Kafedžija Ika pritrča, uhvati ga za vrat i, kao mačku, izbaci kroz vrata njegovu vrisku, duže postaja na otvorenim vratima, pa, uplašen, priđe Đorđu: — Prolazi vojska, konjanici! Rat su nekom objavili... Đorđe se namršti od gadne i mutne pomisli. — Još donesi! Daj svima ovim oklamišima nek piju! — Viknu i pokaza rukom na lude u kafani. — Nek piju dok mogu! — Misli: mogao bi za trice da kupi sve te čaršijske sitne dućandžije, bojadžije, opančare i terzije bez posla, seljake koje je poziv sreskog kapetana i suda dovukao u čaršiju, penzionere što počinju dan srčući kod „Orača“ prvu jutarnju kavu. Teža je njegova kesa u levom džepu od svih Tih varoških golokotra sa širokim gaćama, i gleda ih i prezire, i neće da odgovara na njihova pitanja, on, gazda Đorđe iz Prerova. Ispi punu čašu. Nešto se u njemu stidi što pije, uze drugu čašu da što pre ugasi stid, da u slatkoj, vreloj rakiji podavi sve te crviće što gmižu po glavi, udaraju u zidove lobanje, teku po žilama. Samo, rakija nije dovoljno slatka. — Iko, hoću prsti da mi se lepe! Hoću, kao kad zrelo grožđe berem. — Svi su mu ludi u kafani, i ovi što su se načičkali oko njegovog stola, bili samo

jedan jedini čovek, koga može gaziti bez razmišljanja i kajanja, kao što se gusenica gazi. Kako on to pre nije video, kako to nikada ranije nije osetio? U rebrastoj čaši, zarobljenoj njegovim kratkim, zatupastim prstima, žutela se rakija kao istopljen dukat. Ljudi za stolom, nagnuti nad čašama, grde vladu, tvrde sigurnu pobedu Aćima na izborima, prete liberalu Čakarancu, veruju da piju zbog izbora. Đorđe se zametnu na stolici, šubaru namače na obrve, dlanove ostavi na stolu pored čaše i, žmirkajući, promumla kroz zube: — Znam ja vas dobro. Mislite Đorđa. Katića da varate? — zakikota se zlobno. — Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe! — reče jedan sa obešenom glavom. — Svi ste vi golokotre! Oklamiši, čankolizi... Varoško bunjište. Celu Palanku mogu da kupim! — Ti si seljak! — lupi pesnicom o sto jedan u varoškom odelu i ustade spreman da se svađa. Đorđe ga nije poznavao, pa mirno reče: — Dobro, šta ste vi svi redom? Što me gledate kao telad? — Tako je, gazda-Đorđe! — Jesi seljak! — Dukat je bog! On vlada svim carevima. Vojske su ništa. deca su ništa. Stranke su ništa. Žene su ništa... Očevi su ništa. Vi ste ništa! Iko, daj im rakije dok ne pocrkaju! Vidiš li da čuče oko mene kao kučići? — Đorđe ispi čašu Do dna. Grč mu nagrdi lice. On zaturi glavu kao da hoće da je zbaci i oslobodi se njenog tereta. Samo mu šubara pade. Opančar pod stečajem izvuče se ispod stola, podiže šubaru i, držeći je prstima, nežno mu je stavi na glavu, šapćući mu u uvo: — Daj mi banku! Đorđe ga ne ču od pijane dreke koja zali kafanu. Dva Ciganina sa ćemanima zastrugaše gudalima po olabavljenim žicama radikalsku pesmu, a seljaci prihvatiše hrpom svakojakih glasova: Ustaj seljo, ustaj rode, pa se brani od gospode, činovnika, zelenaša,

trgovaca, mantijaša... Kafedžija Ika, gurav i ćosav dugajlija, uplašen pesmom zabranjenom od vlasti, poče da zapomaže i moli da pevaju drugu. Ne bi li i oni prihvatili, on zapeva sam, iz sveg glasa: Ječam žnjela, ječam žnjela Gružanka devojka... Nјegovu viku niko ne prihvati. Kafana i dale trešti od zabranjene pesme i udaraca krivih noževa o vrata i stolove. Ika raznosi rakiju, zbunjeno i usiljeno se osmehuje, i u hodu nastavlja da viče: „Ječam žnjela Gružanka devojka...“ A onda se u očajanju pripi uz Cigane, moli ih da prestanu i započnu njegovu pesmu, preti im, mumla psovke, štipa ih, udara kolenima i gazi cipelama. Svirači ga gledaju iskolačenih očiju i pokazuju na Đorđa. A Đorđe ih ne gleda i ne sluša. Obema šakama steže čašu i kroz žućkastu rakiju gleda u sebe, u vatru što ničim ne može da se zagasi, u kojoj gore i raspadaju se reči bez smisla, neizgovorene i tuđe. Reči imaju ukus zarđalog bakra, a na licu mu se užlebio prezir pun gađenja. — Hoćeš li kući, gazda-Đorđe? — pita kafedžija. — Neću. — Prošla je vojska, konjanici. U ovo doba ne idu oni zabadava. Đorđu glava ponovo klonu na sto, i sto zakrcka pod teškom gomilom uvek istih noći i istog kreveta, mučilišta onog orahovog; pred svadbu ga je Aćim dovukao iz Palanke, za nju i njega. Još tada, kad ga je prvi put video, zastideo se pred Tolom zbog urezanih listova i pupoljaka, drvenih, mrkih pupoljaka, koje je i poslednjih noći pipao i grebao noktima dok se na njega sjurivala Simkina neumorna požuda. Tu se istrošila njegova vera. Znao je da ni svi čudotvorci ni svi manastiri na svetu ne mogu Simki da pomognu, a godine ga pritisne uz neku drugu dasku, tvrđu od one krevetske, pod njenim kikotom. Znao je da Aćim neće da napiše testament i oduzme Vukašinu pravo nasleđa, neće, zlotvor, jer se raspituje po Palanci i šalje Andru, učitelja, u Beograd da vidi da li je lepa ta Vukašinova frajla, pa ako je lepa, sve mu oprašta. Pokvarenoj duši Aćimovoj samo da je žena lepa, zna ga dobro dok je bio mlađi. I ova, njegova, muči ga u krevetu samo zato što je lepa, pa se pitao: zar

je njemu sudbina namenila da ga upropasti i druga lepa žena? Pa je i s Tolom o tome razgovarao. Morao je, nije imao s kim drugim, po jabučaru se jurile dve kreje, on je stajao u snegu do kolena, naslonjen na jabukovo stablo. Jeste, ne kaje se što je nagovorio Tolu da priča o Vukašinu i Aćimu po selu. — Beži! Baš me briga za vojsku! Neka sve zapali! — razdera se na kafedžiju Iku, ne podižući glavu. Još malo noći ti ostaje da me mučiš, stalno joj je pretio u sebi, u krevetu — mučilištu, a njoj govorio da poštene žene ne navaljuju na muževe, da se samo varoške kurve ponašaju kao ona, i da je istu takvu našao i Vukašin. Ništa nije moglo da je smiri, škrgutala je golicajući ga i štipajući. „Milo ti što si takva, a?“ pridigao se na laktove, nije joj video oči. Po licu ga udarao smeh, čudio ga i zbunjivao, jer, otkako je prenoćila u manastiru, druga je žena postala. Činilo mu se da se raspukla i rasušila, a on, slab i očajan, stajao je u tom procepu, ležao u njemu potpuno prignječen i nije mogao da skrije mržnju i sumnju. Možda je ona oduvek ovakva, samo se pretvarala pred njim i obmanjivala ga? Možda je ona s nekim drugim ovako... Naučio je neko. Zatrpan poslovima, on nije video; nije je poznavao. Pola njihovog života on je proveo u putovanju. Mogla je. Imala je prilike. S kim li je samo? Ili je sada, baš ovih dana, s nekim? Mlad je onaj ker Mijat. „Gle si bila pred večeru? Više od sata te nije bilo u kući“, govorio joj u sama usta, a njeno disanje osećao je po obrazima kao prigušeno, muklo smejanje. „Osećam da ću da rodim.“ Pokrivala mu ramena čergom, lagala, kurva. I rekao joj: „Nećeš da mi podvališ!“ „Zar ne vidiš?“ nasrtala je, široka i jaka, a on se odmicao od nje i, kao suv list duvana, pripijao uz dasku kreveta. Zid je hladno zaudarao na kreč a usek između kreveta i zida na staru prašinu, nakiselo, kao onda kad je prvi put, najgadnije je bilo to, dobro pamti... On je držao kravu za rep, dok je Višnja, strina mu, sedeći muzla. Gledao je kroz suton kako se dva bela mlaza zarivaju u vedricu, dave u peni, kidaju i opet tuku. Najpre su ti beli mlazevi zvonko pevali dok je vedrica bila prazna, ne, vedrica je zvonila od njih, pa su posle žuborili i šuštali. Tada je ona ustala, spustila vedricu kraj vrata, pomislio je: da se odmori, i dale držeći rep što se žilavo grčio i hteo da se otme. Ništa nije rekla, ni dok je muzla ništa nije govorila, uzela ga je za ruku i privukla jaslama. Seo je na njih, ne zna zašto, ništa nije pitao, ona je već sedela i disala isto onako glasno kao krava. Pa mu je otkopčala čakšire i gurala ruku među njegove butine, ukočene od straha.

Da je imao snage, on bi pobegao. Uzela mu je ruku, bez reči, samo je brže od krave disala, i činila njegovom rukom sve ono što je svojom činila među njegovim nogama. „Ono“ pomislio je, a ona mu je već bacila suknju na glavu, suknja je zaudarala na mleko i bila mokra, zaudarala je na karlicu za mleko, na neoprane sudove za sir i kajmak. Tad je hteo da pobegne, jer je mokro i tamo gde je njegova ruka, ali baš od te ruke nije mogao da pobegne, njemu je od toga pošla krv, čuo je kako pišti i mislio da će umreti, a nije smeo da vikne, jer ga je ona iz sve snage stezala ispod miški, krv je linula, u mraku su svetlele velike kravlje oči, širile se, pa su postale jedno oko, i on je ceo bio u tom oku, davio se u njemu, pa je kolena polomio, ne, njemu je kolena neko iščupao, zato je išla krv, crvenela se iščupana žila, zaklano tele... Pištao je mrak u njemu i, hukćući, gorelo je ogromno oko. Nјega su zaklali kao tele, i on je ležao pored jasala. Ne zna koliko, ni kad je ona odnela vedricu s mlekom. Po ruci ga je liznula krava, lupila ga širokom mesnatom lopatom, i suknja nije zaudarala na bačiju. Ali je sve ostalo u njemu bilo kiselo, ljuto, mokro. On je preklan. Otac ga zvao da dođe na večeru, on se zabio u jasle i pokrio senom. Zvao je i Vukašin. Posle majka. Ako dođu, umreće, a nije smeo da ustane, nije, jer je verovao da ga noge neće držati. Krava je sa njega jela seno. Tek kad je seno počelo da miriše, uspeo je da ustane. Pao je, pa se opet brzo podigao. Jeste iz njega istekla krv, još onda, pomisli sad. Hteo je da se pridrži za kravu, a ona se izmakla kao da ga se gadi što je on, dečak, još dete, sa strinom. I što je toliko slab, a njegovi vršnjaci se hvale i pričaju, samo o tome pričaju po čitav dan u vrbaku, kod stoke. Sećao se, znao je iz priča kako to oni rade, a šta je ovo s njim? Prislonio se uza zid. On ne može da hoda, i nije bilo kao što Tola i drugi pričaju. Zato što je on mnogo manji od njih, i mršav. Ujutru će doći otac i videti da je... Može otac i na slami, na prostirci, vide ti njegovu krv. Uzeo je vile. Ne može da ih drži. Propipao se i video daje suv. Onda je nekako, po mraku, svu prostirku izbacio na đubrište i doneo čistu slamu. Može se i na đubrištu videti. Ujutru, rano ujutru, uzeće vile i nabacati đubre. Seo je na jasle i razmišljao kako da ubije strinu a da se nikad ne sazna da je on ubio. Posle nije razlikovao glasove. Dozivali su ga svi ljudi iz Prerova, i žene, i svi ludi i sve žene koje je dotad video. Dozivao ga je ceo panađur u Palanci, gde je bio sa ocem; tada su kupili ovu kravu s najvećim vimenom, tu što sada frkće pored njega, luta je i gadi ga se. Ujutru ni njoj ne može izići na oči, a kamoli ocu, Vukašinu; ako otac i ne vidi, videće Vukašin i reći ocu; on njemu priča sve što vidi. Gde bi mogao da se sakrije dok ne ubije strinu? Toliko puta se pitao i nikako sebi nije mogao da objasni: kako je tada mogao da zaspi? A

jeste zaspao jer ga je majka probudila u jaslama i odvukla u postelju. I kako je posle opet, kad je ona muzla krave, neki mesec kasnije, mogao da podigne onu gadnu suknju, jer nije ga ona uvek zvala? Da proba sebe, da kuša nekoga i nešto, da vidi da li on može onako kako to njegovi vršnjaci pričaju da rade; dok pričaju, on ćuti, crveni. A posle je, da se više ne bi stideo pred njima, nastavio da nasrće na nju, mrzeći je. Siguran je: nikad nikoga nije toliko mrzeo kao strinu. Kad god je mogao, obarao je na jasle, i posle onog kad ih je otac zatekao, nju, pseto, premlatio vilama, a on dva dana nije smeo da mu izađe na oči, i uvek se zbog toga stideo pred njim, i sada se stidi, iako nosi bradu. A majka mu je tada, noću, u postelji (njoj je Aćim rekao), šaputala uplašeno: „Od toga, sine, dečaci umiru. Ako ne umru, posle nemaju dece.“ Đorđe zastenja od grčeva i stida, i s celom kafanom i pesmom što je dreka i krkljanje, propade u ambis. — Gazda-Đorđe, vojska otišla u Prerovo! Sad mi je čovek javio. Aćim podigao bunu! — drma mu rame Ika. Đorđe jedva podiže glavu, gleda ga iz daljine, prazno. — Jeste. Čovek iz vlasti me izvestio da je Aćim podigao bunu. — Ako. I ja dižem bunu... Cigani, ovamo! Kleknite i svirajte! Neko razbi čašu o tavanicu i vika još jače buknu. — Đubre čaršijsko — muklo jeknu Đorđe, gurnu Iku, ritnu nogom Cigane i spusti glavu na sto: strašno je ovo i gadno, oseća, jer nikad ovakvu noć nije imao. Ja nisam kriv, nisam, ponavlja i s mukom se priseća, mora da misli o jučerašnjem danu, ne, mora da će skoro zora, o onom prekjučerašnjem, kad je i počelo ovo gađenje i kidanje jednjaka. A ako je vojska stvarno otišla u Prerovo? ...Za večerom se Aćim hvalio, prekjuče je to bilo, da je i četvrti put najurio iz sela sreskog kapetana koji je došao da smeni poslednjeg predsednika opštine, radikala, u Aćimovom srezu. A on, Đorđe, rekao mu je: „U drugu nedelju biće Vukašinova svadba.“ Aćim ga je namršteno pogledao i ispio čašu vina. Simka i Milunka jednovremeno su ustale od stola, skupljajući posuđe. „Da nisu to vladine novine javile?“ „Sigurno su novine.“ Đorđe nije gledao oca. „Kaži, jesu li?“ ,„Ljudi pričaju.“ „Sed si, a lažeš!“ Tad je Aćim Simku i Milunku isterao iz sobe.

„Javiće sigurno“, iz inata mu je rekao. „Neće.“ „Hoće za sina Aćima Katića.“ „Znam te kao košulju.“ Tad su mu se oči zamrsile u očevu bradu, i nije znao drugo do: „Vukašinu će biti žao ako mu ne dođemo na svadbu.“ „Sram te bilo. Tolu si nagovorio da širi po selu svakojake blesavluke o Vukašinu, pa ih posle meni priča“, zloba mu je bila na licu. „Nisam“, rekao je. „Zakuni mi se u dedu da nisi. U decu! Zakuni se!“ Aćim je udario pesnicom po kolenu. Đorđe jeknu. Otac mu se sveti... Otac se sladi mojom nesrećom, šapuće u mokru dasku stola. I rekao je otac: „Sto manastira i crkava da podignem biće malo da Bogu zablagodarim na sinovima što će da naslede moje ime... Na mojim naslednicima što mi usrećiše starost.“ Prebijeno pseto skičalo je u odžaku. „Pamtim sve. Nikad me nisi uzeo na krilo... Nikad se nisi poigrao sa mnom. Ni poželeo srećan put.“ „Šta ti to govoriš?“ „Gonio si me da radim više nego sluge. I Tola Dačić lepšu je mladost imao od mene. Ni po odelu se nisam razlikovao od slugu. Dedi Luki lakše je bilo. Živeo sâm, kao vodeničko pseto. Glavu i srce si mi zgnječio Vukašinom.“ „Prestani!“ „Sve ću da ti kažem. Pamtiš li koliko si puta pred tuđinima rekao da mi je narav toliko zla kao da su me Turci pravili i kinjio pokojnu mater? Koliko puta si mi ručak prekinuo: 'Žgoljavko, ne meli vazdan, ovce te čekaju!... Baksuze miči mi se s očiju'... 'Mutavko, gubi se u obor!'... Jesi li zaboravio? Sudario se s razrogačenim Aćimovim očima. Ja nisam zaboravio. Oženio si me, a nisi me ni pitao da li ja hoću. Oženio si me Simkom da bi ti Milunka bila bliža. Sebe si ženio, a mater je još bila živa... Radio sam više od svakog mučenika na zemlji. Moju muku trošio si na Vukašina i politiku. Trpeo sam i ćutao. A ti si galamio po zborovima i čitao novine. Ima pravo Vukašin. Lepo ti je tvoj školovan sin rekao šta je tvoja stranka i tvoja politika. Hajdučija, galama, podvaljivanje glupim seljacima. Jeste.“

„Umukni!“ „Svi ste vi lopovi i kurjaci.“ Nije podizao glas. „A Ti si najgori među njima. Jeste. Kad bi pametan čovek i pošten otac zbog stranke i politike ovako postupao sa sinom? Kaži! Sramota te je. Ti nisi nikakav otac.“ Likovao je nad plenom pod šapama, tako malim, jadnim, koprcavim plenom. „Ja?“ „Ti što jedino na svetu voliš sebe. Jedino sebe voliš. A sinove voliš kao što se vole brzi konji... kad su najbrži u selu. Voliš ih samo ako ti drugi zavide na njima. Ako ti cela Srbija zavidi na njima. S Vukašinom si se posvađao samo zato što si se uplašio da ne izgubiš na izborima. Ako dobiješ, znam te dobro, zaboravićeš ti na Badnje veče i njegovu ženidbu. Jeste.“ Plen pod šapama, mek i mlak, malaksavao je postiđen. „A da ti ne pričam sve ono ostalo što ludi ne znaju o tebi“, dodao je. „Zar ja moram na tvojim rukama da umrem? Da znate, i ti i Vukašin, da ću da poživim koliko mi treba da celo imanje potrošim. Moje imanje, a ne tvoje! Ono što je ostalo od muke Luke Došljaka.“ „Zakon postoji, sud postoji, on će nas razračunati.“ „I sud, i zakon, i pravda, sve sam to ja!“ „A šta ćeš da radiš ako je lepa Vukašinova frajla? Čujem da se raspituješ!“ Tada je Aćim ustao i bez reči izašao iz kuhinje. Sada, posle ove svađe, on sigurno neće napisati testament. Bar mu je rekao sve što misli. Nije mu sve rekao. Sutra će mu sve reći. Simka je disanjem govorila o čemu misli. „Spavaj!“ „Ne mogu...“, punila je krevet, sobu i noć zimogrožljivom drhtavicom. „Spavaj, spavaj kad naređujem!“ Vređala ga je njena drhtavica, i huktanje, i toplota tela, i što leže zajedno, i što postoje, a bi mu još teže kad se ona odmače na rub kreveta, kad se među njih uvuče smlačena zima, neprijatna kao i jučeranja smrt, kao ohlađena krv, njegova, njena, Aćimova. Noć mu zgazila zenice, vetar vrišti pod strehama, pa skače na jasenove što i postoje da bi pokazivali ljudima gde je bila pusta kuća Đorđa Katića. Ona, to disanje, njegova je zla sudbina; ona mu je nakotila nesreću

dovoljnu da zatre sve. Da mu je izrodila dedu, ne bi se njegov život u ovo mučenje pretvorio. Ne bi postojala ova noć, ni one ranije, sve crnje jedna od druge. Aćim se ne bi dvoumio da li da napiše testament. Trebalo je da je pre pet, pre deset godina istera i drugom se oženi. Devojku je mogao da uzme. Može i sada. Već bi imao veliku decu. Zašto je manastiru dao sto dukata za zvono, zašto je vodenicu zatvorio izgovarajući se pred seljacima da se mlinsko kamenje istupilo, svakog dana po vreću ujma gubi, zašto joj je dozvolio da ide u manastir i ponizi ga pred kaluđerima? Jer Boga nema... Kako bi ga moglo biti u noći koja nema kraja, prozori se tresu, ničim i niko ne može njega da umilostivi i ako postoji. Postoje samo đavoli, kad otac hoće da upropasti sina, i žena... vilama mu bode srce, džigericu. Đorđe se pokri čergom da više ne gleda mrak, da ne čuje vetar. Ona spava. Spava? Izvukao se ispod čerge i nalaktio na jastuk, nadnesen nad Simkom. Ništa ne brine, pa spava. Rame joj je kao panj. Beli se u mraku. Gadno. Ceo naviljak kose ima na glavi. Čuma. Prava čuma! Ne diše, već izdimuje. Prejela se. Moje muke se najela. Tako je to kad nadničarka postane prva gazdarica u srezu. Pun krevet mesa. Ženskog, kiselog mesa! Žena... strina Višnja, sve su iste. Sigurno se sprema da mi smrsi konce... Kao moja baba. Mijata će dovući u krevet. Gološijana. Guslara. Jardžiju. I Luka je bio vodeničar. Milunka je nagovara da ga otruju. Potplatiće hajduka da ga iz zasede ubije. Udesiće s Nikolom. Nožem će me iskasapiti. Svalio se na jastuk i zgrčio kao sasušena mahunica. Kuća mu je postala zverinjak. Milunka je zmija. Izbaciće je napolje. Odmah. Još dok ne svane. Sunce daje ne zatekne u njegovoj kući. Klonulost, jača od žele, sprečavala ga da ustane i najuri taštu iz kuće. A ta zmija sada spava. Mirno. Moje jede, moje pije, pod mojim krovom se greje, a oglavi mi radi. I Aćim sada hrče. Bog treba samo zbog njega da postoji. Mokrim konopcem je tukao ženu. Moju majku. Nije ni spavao s njom. Zato što mu nije rodila još nekoliko Vukašina. Vukašin je učio za advokata. A zakone advokati izmišljaju i menjaju. Šta mu pomaže pravda? Nema pravde bez priznanica. Simka spava. Spava, jalovica. Tako bi je slatko zabio u zemlju!... On, ludak, bezmozgović, nije ni tražio priznanice. Kako će sudu da dokaže da mu je u toku školovanja... i posle, i onih trista dukata što mu je dao kad je dolazio... Kako će da do kaže da mu je isplatio njegov deo očevine? Sve imanje što je on, Đorđe, kupio... Tapije glase na Aćima. Slepac sam. Ako, Đorđe! Kad si slepac, neka ti i košulju skinu! Zastenja i izvuče ruku ispod pokrivača. Vukašin će na sudu da odrekne, da

smanji sumu... Podmukao je. Još dok su bili deca, tužakao ga Aćimu. Koliko li mu je novca izdao do sada? Osamnaest puta... A hrana, a odelo? Ne, prvo u gotovini. Palanka, pa Beograd, pa Pariz, i opet Beograd... Rojevi brojeva kovitlali su se u otvorenim očima i glavi. Računu nije bilo kraja, nikako da sabere. Stalno zaboravlja početne brojeve i ponovo se vraća na početak, pomažući se i prstima na nogama. ...Isteraće Simku. Zar je to neka žena kad noćas može da slava? Tako je. Nerotkinja nema dušu. Baš je briga što će njemu noćas sva krv isteći u mučenju, nesanici. Šta se koga tiče! Oženiću se, devojkom. Neću. Oženiću se poštenom udovicom koja je rađala decu. Mušku decu. Crkva ga neće venčati. I ne mora. Glavno je da su deca njegova. Imanje će na njih preneti. Aćim neće dugo živeti. Aćim... Moja su deca. Svejedno mu koja ih je žena rodila. On se ponovo nadnese nad ženino lice. Simka se promeškolji kao da se budi. On zaustavi disanje. Srce mu je jurilo niz ruku, brzo, i kao mali teg udaralo u lakat na koji se oslanjao. Ona je u snu ponovo ravnomerno, tiho i piskavo disala. Nije ni lepa. Ima lepših žena od nje. Isteraće je, isteraće je... Kao da mu se odvalila čeona kost, I korica mozga zebe i boli; po njoj se vuče četkica sna, dlakava, oštra, i ne prestaje da boli. Ustao je pre Simke, pa se obukao brzo, da pobegne od bola, da bol iznese napolje, jutro je sivo, kao i mozak bez čeone kosti, ni ledena kora snega što je okovala krovove i zemlju nije hladnija od njegove kože, jer je i jednu i drugu noćas smreškao vetar, pa se i opanak zaledio, pešice ne može, štala je topla kao žena i kisela kao ona, konji su brzi, najbrži konji, pa ržu kao vetar noćas, mora je isterati, nije pijan, samo konje da upregne. Kuda će? I sluge spavaju, i sluge su noćas mirno spavale! Jedva je podigao oči, prijalo mu je kad se naslonio na konjske slabine; dugo stoji tako, neizdrživo mu je toplo i konje izvodi, prsnuće mu mozak, toliko mu ruke zebu da jedva štranjge namiče, jedva protinje dizgine, samo da ode odavde, daje ne bi ubio... „Odmah da se izgubiš iz moje kuće! Odmah, ubiću te!“ „Biće ti kuća još više pusta, Đorđe.“ Samo je to rekla sanjiva Milunka. „Napolje! Marš napolje!“ Trza dizgine, Mijat trči da otvori kapiju, konji se stresaju od zime, žele u kasu da se zagreju, sanke zaškripaše. „Simka da me ne čeka u kući!“ Viknuo je, šibnuo konje, i oni su galopom projurili kroz Prerovo i uzbrdicom više sela pošli hodom. Kud ću sada? Kući... ne Bičem zapraska po hladnoj belini jutra. U Grabovici, pred mehanom,

naglo je zaustavio konje. Hteo je da siđe, ali se setio noći kad se vraćao s puta, s rabadžijama i Tolom, setio se bačenih đinđuva, ostraguše na kolenima, straha od hajduka u Jasičkoj planini, pa onog plača u mehani, u sobi za trgovce. Tada je ovo i počelo... Osramoćen pred samim sobom, poterao je konje dale, da pobegne od sebe, da u jurnjavi po mrazu rasturi jad i mamurluk neprospavane noći, da mu vetrovi razbistre um i ponovo vrate čeonu kost na ogolelu skramu mozga, po kojoj palacaju posečeni živci u taktu konjskog kasa. Kad je ušao u Palanku, konji su po navici išli polako, on se upita: Šta ću ja ovde? Zašto sam došao? Branio se od jedne sasvim jasne i neprijatne misli, pa ipak je bez razmišljanja svratio u dvorište kafane „Orač“. Konji su otresali znojave glave i ljutito grizli đemove, a on je sa opuštenim dizginima sedeo u sankama, strahujući da siđe. Nikad s takvom namerom nije došao ni u ovu, ni u jednu kafanu. Treba da pređe preko bunjišta i snega crnog od vode kojom su prali džezve za kavu, gledao je: „Orač“ je presito, nagojeno i leno bacao izmet do samog praga širokih i niskih vrata i gurio se pod krovom talasavim, teškim od snega i ćeramide, krovom što je pokrivao staju i čuvao konje onima koje su proždirala ista tamna vrata kroz koja je i đubretom poganio zimu. Na nizu krivih i izlizanih direka stajske nastrešnice visili su konopci i ulari, istegnuti, opušteni, kao da su malo pre njegovog dolaska poskidali s njih obešene lude. Tada je jardžiji bacio dizgine i brzo ušao u kafanu, tiskajući se kroz kafedžijine pozdrave, pitanja i priče. Đorđe otvori oči. Počađavela kafana gnjura se u vrelu maglu umornog pijanstva, boli ga u stomaku, steže jednjak, i njiše mu se u glavi, glava se njiše od tavanice do poda, vala se po nagnutom kelneraju, peče se na furuni obešenoj o lampu, stolovi — izvrnute bubašvabe, koprcaju se sa šest, osam suvih nožica i hoće da uštinu ugarke što urlaju, urlaju... Ne zna koliko je vremena prošlo, pa se tutnjava i urlanje izbistriše u ljudske glasove i reči, izvrnute bubašvabe postadoše stolovi što krivo stoje, ugarci su opet ljudi, varoški oklamiši i čankolizi, kelneraj vodoravno stoji, lampa pravo, uvis dimi, teška glava žulji mu vrat; Đorđe dolazi sebi: u kafani je, mnogo je pio, obrukao se, muka mu je... — Iko, sve isteraj napolje. Kafedžija jedna dočeka: — Fajront, gospodo! Oprošćavajte, gospodo, i sada znate za koga treba da glasate. Glavačke izgurani, Cigani se prvi nađoše na ulici. Ostali su se malo opirali,

pa se i oni s pijanim lakonoćavanjem izvukoše napolje. Ika pomože kelneru da pokupi čaše i priđe Đorđu da naplati račun. — Noćas ništa ne plaćam. — Imaš pravo: dan je za brojanje para. — Mnogo sam pio... — Činilo mu se da će umreti od muke u grudima i stomaku. — Čovek koji se poneki put ne napije nije čovek. Samo da ona vojska ne napravi neku nesreću. U Prerovo je otišla. — Ćuti! — Dok svane, u selu si. I kad prva opali, sokaci su pusti — reče zadihano Steva Čađević, i sebi previsok, i sede na minderluk. Aćim, u odelu, ustade s kreveta i izvuče fitilj na lampi. Opet sede na krevet. Dugo gleda u grudvice snega otresene sa Stevinih opanaka, pa, ne dižući glavu, reče: — Moramo. — Žene će zabadava poskidati bele marame. Korist će imati samo pop Veličko. — Dodade tiše: — Đorđe lumpuje? — Ti si se uplašio? — mršti se Aćim. Čađević ćuti i gura ruku u duvankesu. — Hajdemo da zovemo selo — ustaje, preko kožuha navlači gunj, uzima štap, Čađević izlazi za njim. — Stani malo! — kaže on pred debelim bagremom što granama grli strehu stare kuće. — Ti pamtiš tocilo? — Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost. Čađević prilazi bagremu, izraslom u noći, crnom prema snegu, naslanja se na njega, okrenut Aćimu: — Znaš što te to pitam — muklo šapuće. Aćimu je mati više puta pričala: pod ovim bagremom, Vasilije, prvi njen domaćin, oštrio je noževe. Bio im je starešina, ali je svim Prerovcima koji su polazili za njim on oštrio sečiva za Turke. Skupljali se u zaranke. Osovina velikog tocila jednim krajem pobodena u bagrem, a drugim u cerov direk, rakljast na vrhu. Otkad pamti, tocilo više niko nije upotrebljavao. Tanki zeleni lišaje vi bili su prekrili njegovu nekad od psećeg jezika glatkiju površinu, tocilo je bilo veće i od najveće pogače, do zemlje ga izglodala vlaga

i preklala trulež. Jedne večeri, samo je uveče, kad ne vidi mati, i smeo da se igra tocilom, okrenuo je drvenu ručicu iz sve snage, tocilo je zaškripalo, promuklo, ljutito, očajno, povraćeno iz davne smrti: njemu se činilo da je i sam bagrem zakukao i više ga nikad nije dirnuo. Ni on, niti iko drugi. Kad se jednog proleća truli direk srušio, on je verovao da se pas počešao i oborio ga, mati je rekla, žalosno i strogo: „Ne dirajte ga. Neka ga tako dok se bagrem ne osuši.“ Tako slomljeno, stajalo je tocilo naslonjeno na bagrem dok mati nije umrla. Onda su ga skinuli i odgurali oko plota, pored jasenova. — I jatagan moga dede Lazara oštrio se na njemu — šapuće Čađević, na tri koraka su, a oči jedan drugome ne vide. Aćim ćuti. Hoće li se ovog jutra Prerovci skupiti oko njega, kao što su se nekad u zaranke skupljali oko Vasilija pod ovim bagremom? Vazduhom struji ljut miris crnkaste sluzi što od noža ostane na tocilu, od trenja vina i varnica, jer mu je mati pričala: njen prvi domaćin Vasilije, kad oštri noževe, zavrne rukave i nogavice, umoči nož u ćup vina, raskorači se, „junici može da mu prođe ispod ćuprije“, položi nož na tocilo i on ciči u vencu varnica. A dobar je kad njim može da brije cevanicu ili dolakticu. Dok on radi, ostali ćute i piju vino. Ćute i žene i deca, obešenih glava na plotu između jasenova, slušaju nož i gledaju venac varnica. Jer, Vasilije, starešina Prerova, kad se oštre noževi i polazi, žene nije puštao u avliju. Mogli su samo preko plota da gledaju. Kata je sedlala njegovog niskog i kosmatog konja. „Drugi su išli pešice“, to je mati uvek naglašavala. Polazili su kad se smrkne, polazili ka Moravi, a Kata bi sa otvorenih vratnica viknula za njima: „Srećan vam lov, muški!“ I jedino je ona to smela. Kad bi to pričala, ruke bi raširila, grleći noć i topoljake u koje ulaze, podizala ih uvis, k nebu i Bogu, pre da mu ih pokaže no da ga Moli za njih. Gledala je iskosa, zamišljeno. A druge žene, tiho, bez glasa, na velikom odstojanju, bauljale bi po mraku za muževima, sve Do Morave. Posle bi sedele po topoljacima i slušale kako motka lupa u čamac, kako vršti belutak pod trbuhom pretovarenog čamca i brbori voda. Tek kad Luka vrati čamac i vikne „odoše da dođu“, žene smeju da priđu obali. Posedaju i ćute. Reka ide i odnosi: nekad zvezde, a nekad oblake. U zoru, jedna po jedna ustane i odlazi u selo. Luka ne izlazi iz vodenice dok i poslednja ne utone u gustu šumu topola. „Zato što se stideo“, objašnjavala je mati uvek s prekorom, njemu, Aćimu baš upućenim. Aćim uzdahnu: zar ga je jednom prekorela ocem. A ja? I ja. Lumpuje, jalovak. Iscurilo, potrošilo se, i sad rakiju sipa u glavu i mešinu. Znao je da će vojska doći, pa pobegao. Dok se Prerovo ne smiri, neće ga biti. Samo, hoće li Prerovo sada poći za njim, kao nekad za Vasilijem? — Šta misliš, Stevo? — pita kao da nije razmišljao, kao da je razgovarao s

njim. Čađević kida mrtvu koru bagrema: — Vasilije mu je pred svima u oba obraza udario po šamar. dlanovi su mu bili garavi od noža. — On meni nije rod. Ništa mi nije — kaže Aćim, a zavidi Vasiliju što su ga ludi slušali i što je mogao da šamara one koji mu se ne pokoravaju, odjednom rastužen ovim trenutkom kad treba njemu najkrupnije da se dogodi. Obojica misle na istu, uvek živu prerovsku priču. Tu, pod ovim bagremom, gde su oštrili noževe pred polazak, delili bi, kad se vrate, ono što bi našli u turskim bisagama. „Lazaru ništa“, rekao je Vasilije, a svi su pogledali u kolena. „Nije pravda“, rekao je Lazar, a jabučica samo što mu ne pukne od krvi. „Kukavaca si!“ rekao je Vasilije, preko kolena mu visila marama zlatom izvezena, Kati je namenio, i lupio je šakom po njoj. ,,Ti si lopov. I dokle ćeš?“ viknuo je Lazar. Svi pogledaše u njega i huknuše. Vasilije prebaci maramu preko ramena, ustade, priđe Lazaru: „Diži se!“ — „Beži!“ povikaše ostali. Samo što je Lazar ispravio kolena, začuše se dva praska, i svi mu videše čađave obraze. Vasilije se vrati i sede uz bagrem. Lazar se, kažu, klatio, klatio, pa se okrenuo bez reči i polako izišao na put. — Tri dana niko ga nije video — reče Čađević. — Pričali su Mi oni koji pamte da mu je srce bilo — pasulj. — Ali pošteno je bilo. I jest Vasilije bio lopov. Ovu su kuću — mahnu rukom po mraku — sirotinja i otimačina napravile. — Nisam njegove krvi — Aćim zadrhta od osećanja neke neumitne kazne koja se nadnela nad njim, koji se još greje na Vasilijevom ognjištu. Stari Prerovci su pričali: trećeg dana odnekud se vrati Lazar, uđe u avliju i zateče Vasilija pod bagremom. „Pomaže Bog!“ rekao mu je. „Idi prvo da se umiješ“, rekao je Vasilije jer su mu obrazi još bili čađavi od njegovih dlanova. A Lazar potegnu kuburu i opali. „Iscepa mi zubun“, rekao je Vasilije i pošao ka Lazaru. — On je bacio pištolj I, pošten, stajao uspravno. Vasilije je pucao u njega kad on nije hteo da se brani, kad je bio miran kao stablo — reče Čađević sasvim promuklo. — Ali ga je selo i mrtvog osudilo da dna dana visi na brestu. Onom kod sudnice. Onde gde je tvoj otac, kad je kmetovao pod knezom Milošem, udarao seljacima po dvadeset močuga po golom. Dugo ćute i udišu gust, ljut vazduh.

— I zato nas prozvaše Čađevići. A tvoji sinovi danas neće da brane opštinu. — Ne ujedaj više! Zar ne vidiš da sam sâm? — Osluškuje mukli strah sela što kao vetar šuška u suvim kukuruzima. Magla nadolazi da skrije Prerovo. Izgoreće danas. Ako je ono kao nekad, kad je Vasilije pod ovim bagremom skupljao seljake. I mogao da ubije. A ako niko ne dođe pred opštinu, ako sâm sačeka vojsku? Čađević neće, zato što mu se sveti. Strese se. Izdan i osramoćen od sinova, jalovaka i kukavice. Osluškuje disanje sela, miriše ga, vidi u magli odžake u granju. Ide vojska. U njegovoj kući nema dede da se plaše. Nek bude satrta prokleta i jalova jazbina Vasilijeva! Neka iz moje bune pepelište ostane, i bagrem, i bagrem! — Idi, skupljaj lude, Stevo! Aćim zove! Brzo ide jabučarom da naredi Toli: — Zvoni na uzbunu! Vojska ide. Zvoni dok imaš ruke. Čađevića ne zateče pod bagremom, uđe u svoju sobu, ugasi lampu i u odelu leže u krevet. ...Zora je, Simka bez reči prekora svlači Đorđa i polaže ga na krevet. On joj uze ruku: — Nema se kud. Idi, i neka on... On to može, ume. Ne ljuti se. Idi odmah. Simka nije razumela. Htede još nešto da joj kaže, pa se seti da je na putu video vojsku. Prvo su išli konjanici. Nešto su vikali i psovali ga. Posle i pešaci. Pun put. Kako je prošao? — Simka... počeo je rat — promuca i potonu. Ona sede na ivicu kreveta, kraj njegovih nogu. Iako je lampu ugasila, nazire se njegova glava. Gleda ga netremice, ne strogo, bez mržnje, gleda ga beznadežno, zgrčenog i izgubljenog u krevetu koji mu je oduvek bio prevelik. Ječi u snu, ranjen na tom tihom razbojištu. Gleda ga bespomoćno i čini joj se da i on sam, telesno, otiče kroz te odrane, oljuštene jauke, da se rastapa u tmuši zimske zore koja je ispunila sobu i kaplje u nešto što se zgusnulo ispod kreveta. Ne misli o vojsci koja ide, zna da ide na Prerovo, ne misli o tome koliko je strahovala dok ga nije skinula sa sanki, jedna, jer je pred njegovom klonulošću i sama klonula. Kao da je se ne tiče sve ono što će se dogoditi čim svane. Nјene misli ne mogu da se uspnu do dana koji se polako za maglama vuče. On isitnjeno hrče, i tako ječi kao da je to poslednje što još može da učini. Sve ostalo je pogubljeno. u sobu ulete brza zvonjava crkvenog zvona. Odjekuje u njoj, ispražnjenoj

i velikoj kao manastir. Nije pomoglo. Čuje manastirska zvona pred suton i svitanje. Tada se nadala i verovala. Lepo vidi kako se nadala. Razmišlja, pravda se pred sobom i njegovim ječanjem. Ti se sećaš koliko sam te molila. Nisam zaspala a da te nisam molila, šapuće slušajući njegovo buncanje i Tolinu zvonjavu koji se slivaju u veliko topolovo korito u koje je sipala vrelu vodu. ...Topla para peljala joj lice. Bućnula je rukom u vodu da proba njenu toplotu, a talasići i šljapat dlana po vodi podsetili su je na kupanje deteta. Korito se smanjilo, i ona, u oblačiću pare, na svojim rukama vide dete, golo i debeljuškasto, s belim žirom među nožicama presavijenim u kolenima, maše ručicama, miče ustašcima kao da joj nešto priča, i ona ga ljubi po crnoj kosici što je prekrila čelo, ljubi ga po grudima, stomačiću i tabanima, ljubi ga svuda, svoje dete, sina! A parom, kroz blagi osmeh, tekle su joj misli... Siromah Đorđe nije kriv što je postao takav, što je mučio nju i sebe. Nije njemu toliko zla narav. Kako je sada za sve pita i razgovara tiho, kao nekad. Aćim se ni trenutak nije kolebao kome će imanje ostaviti. Ne rastura više na izbore, ne troši na politiku. Radi i čuva samo za unuka, nju paze kao list kapljicu rose. I Vukašin joj napisao pismo, njoj lično, mnogo je pozdravlja, želi zdravlje bratancu, i gospodske igračke mu poslao da se igra. Žene joj više ne prebacuju pakosno da je nerotkinja, da je Bog kaznio zbog krivoverstva njihovih svinja, žita i rakije. A sin, ne sin, već sinovi, rađaće ih ona kao zečica, biće bogati i moćni. Toliko imanje Katićâ oni će naslediti, i još veće, još će ona sa Đorđem zaraditi. Avliju će proširiti, napuniće je novim zgradama, biće kao varoš. Otvoriće nove dućane, magaze, zakupiće celo polje do Morave. Sinovi će znati da im je to i majka zaradila, zajedno sa Đorđem zaradila. Neće nikada zažaliti što se mučila i radila ne pazeći na blage dane, što je nadničare i sluge terala i što je... Neka sve grehe njena duša ispašta. Uspravila se i počela da se svlači. Ono što je pomislila da bi one noći, kad je Đorđe prvi put tukao, i posle, kad joj je još nekoliko puta došlo u pamet, to je glas nečastivog, koji se ove zime uselio u njihovu kuću. Kako bi ona s drugim? Nema toga ko bi nju smeo da uhvati za ruku, a kamoli nešto drugo... Nožem bi mu, sekirom bi ga! Zar nju tuđ čovek da pogani, pa posle da se hvali da je i kod nje, Simke Đorđa Katića, bio? Nije se taj rodio. Đorđe, sigurno, spava kod tih varoških gadura. Gazda je, sve mu s e može. A što drugi iz Prerova ne idu? Neće nijedna s goljama i vašljivcima. Ako je Đorđe mali i neugledan, ako joj je i dušu pojeo od Božića pa naovamo, njen je to čovek, njen je domaćin. da je sada ovde... opet je otišao radi tih prokletih izbora... da je sada ovde, kao dete bi ga šljepkala po obrazu, čupkala mu kosu na vratu, golicala ga... Ne, najpre bi ga okupala. Okupala bi ga...

Sela je u korito, voda je pekla, ali nije htela da je rashladi, kvasila je grudi, lice, kosu i leđa, pitajući se: kako je sve to odjednom došlo posle toliko dana mučenja, svađa i briga? I kako su sve te njene žele i misli čudne i drukčije nego one od pre nekoliko dana? Gledala je u svoje snažne, pune noge, rumenkaste od vrele vode. Čista i sveža otići će u manastir i prenoćiti pod svečevom kamenom grobnicom. „Bože, šta mi bi odjednom?“ prošaputala je čudeći se i radujući. Dok joj je hrapava domaćička ruka polako klizila po glatkim pregibima slabina i trbuha I prosto letela niz blage kosine bedara i butina, počela je iskreno da veruje daje i ovo njeno novo osećanje prema Đorđu, drukčije nego ranije, znak od Boga, koji se sažalio na njene muke i već sada ukazuje na sreću koja će doći posle noći provedene u manastiru. Rasutu dugu kosu, u koju se utinjala vruća para, zabacila je na leđa, pa se dugo i usrdno krstila, nejasno šapućući reči svih molitava koje je čula i onih koje je sada sama izmišljala. Onda je legla, opružila se, voda joj došla do brade: teško i glasno je disala zagledana u nisku pepeljastih mehurića poređanih na površini vode uz ivicu korita. Niska se proređivala, mehurići su nečujno ginuli u njenom sanjarenju. Dugo je ležala nepomična, uživajući u sebi, bezimenom muškarcu nudila grudi, trbuh, udolicu butina, nudila sebe nevinu sa jarkim željama, nudila snažnim rukama, mišićavim i dlakavim, nudila se nekome kome je svaki prevoj na telu znala, samo lice nikako nije mogla da mu vidi, tom željenom znancu što je ponekad posećuje pred san, i kad nije sama u krevetu. Voda se ohladila. Ona se naglo trgla, ustala iz korita, žestoko se istrljala lanenim ubrusom, koji je po telu ostavljao rumene, pramenaste tragove. Zima je stresla, hitro je obukla čistu košulju i, pre no što je počela da pripasuje suknje, uzela je u ruku desnu dojku pa se, gledajući u krupan, taman vršak sa smeđim kolutom na kupastoj belini, nasmešila, drukčije nego obično: nije želela Đorđeve i one muške prste na njemu. Vršak i njegovo smeđe dno, od strujanja, činilo joj se — mleka, naježili se sitnim bobicama, sličnim semenu divlje metle. „Puna će mu usta biti“, pomislila je zamišljajući kako joj vlažna i meka detinja usta cimaju dojku i žudno piju mleko. Snaga joj se sjurila u stopala, još bosa i vlažna. Nekoliko trenutaka trnula je u malaksalosti. U prvi sumrak, čista i uzbuđena, uvijena u kafeni kaftan s dugim resama, pošla je s majkom ka manastiru. Nisu ništa govorile, samo je majka, suljajući se po zaleđenoj prtini, često opominjala: „Lakše, nisu meni tvoje godine.“

U tišini zimskog sumračja, pojedinačno i dvoglasno njakali su manastirski magarci. Put je vodio uz rečicu, uz njenu ledom okovanu monotonu i bistru brbljivost, čineći još pritvornijom i tajanstvenijom tišinu nad kojom su se nadnosili kvrgavi klenovi i vitke bukve. Uzbuđenija, ubrzala je korak, još više odmičući od majke, koja se za njom kao snop mraka zadihano suljala. A kad su stigle do visoke kamene ograde, ona je uplašeno stala, zagledana u tamni obris manastira koji su vešte ruke podmetnule nebu, sada mrkomodrom i zvezdama izubadanom. Prividelo joj se da zvezde svetlucaju na samom krstu, pa je svom snagom pritisnula levu dojku ne bi li smirila srce i sačekala majku da sada ona pođe napred. Brda su se primicala jedno drugom; nad manastirskim kubetom smanjivalo se nebo, dok. nije postalo veliko, čudno oko, koje mirno gleda u nju. Bez poziva, kaluđer im je stvorio kapiju: on ih je, po dogovoru s Milunkom, čekao. Nije čula da im je kaluđer nazvao boga, pa je zaslutila zlo, sećajući se da Đorđe nije hteo da dođe na nedelju službu u manastir i pred narodom, u znak pokajanja, poljubi oca Metodija u ruku, što je ovaj, pored ostalih svojih uslova, zahtevao da bi sa njegove kuće skinuo anatemu i nemilost sveca. Prekor mužu zagubio se u tmuši straha kad su ušli u ćeliju oca Metodija. Čovečuljak s velikom kosmatom glavom, koja se za tanak struk crne mantije pridržavala dugom bradom, stajao je pored ikone sa zapaljenim kandilom. Srela se sa očima na ikoni: one su je gledale s takvom ravnodušnom mržnjom da nije mogla da izusti spremljeni molitveni pozdrav. Milunka je klekla pred kaluđera, krsteći se i ljubeći mu mantiju u visini kolena. Otac Metodije zujao je blagoslov i blago mahao rukom iznad njene glave gledajući nju, Simku. „Poljubi, ćerko, ocu ruku... Oprosti joj, oče Metodije, zbunila se, nesrećnica“, rekla je Milunka. Prišla je i poljubila ga u rukav: suvo su zvecnule brojanice, a kaluđer je pričao lepim, uspavljujućim glasom, nikad to neće zaboraviti: „Vidim, Bog je blagoslovio vašu kuću i nečastivi je napustio vaš dom... Gospod i sveti mučenik, čijem domu služimo mi, mali i grešni stvorovi, uslišili su vaše molitve. Moliću se Gospodu i dale za tebe, dete, jer svetovna dela tvojega svekra Aćima i muža ti Đorđa nisu do sada bila Bogu ugodna...“ Milunka se neumorno krstila i odobravala, a ona je stajala bez pokreta, slušala kaluđera, osećajući da joj glavu pritiska cela kamena zgradurina manastirskog konaka.

Teret se svalio s nje kad je, posle duge molitve nad njenom glavom, otac Metodije otpustio i rekao kaluđeru koji ih je doveo k njemu da je odvede do grobnice u crkvi. Napomenuo je još da Milunka prenoći u konačištu za svetovnjake, jer „grešna molilja treba da bude sama pred Bogom i svecem u ispovedanju svojih grehova i skrušenim molitvama“. Kaluđerove reči „grešna molilja“ i „ispovedanju svojih grehova“ i boja glasa kojim ih je izgovorio nagnali su je na zbrkano proveravanje celog njenog života. Napolju joj je hladnoća malo probistrila um i ona je s nedoživljenim strahom ušla u manastir, vođena kaluđerom što je mrmorio molitvu i mlatarao desnom rukom po svetlucavoj tami, koja je mirisala na tamjan, sveće, boju i stare odežde. „Sestro po gresima, klekni pored grobnice i ispovedi svetom mučeniku sve grehe tela i duše. Kad to učiniš, ako je noć, ako je život ljudski dovoljan da čovek ispovedi Gospodu sve svoje grehe, onda mu se moli da ti želju usliši. Isplači se, suzama umij grešno telo, pa lezi ispod grobnice I čekaj da te njegova svetlost obasja“, nadušak je izgovorio kaluđer. Uplašeno se okretala i gledala svece po zidovima, osvetljene kandilima i svećama u čiracima. Onda joj je kaluđer prišao, uzeo je za ruku i priveo kamenom kovčegu, podignutom od zemlje koliko je potrebno da se čovek provuče. Bez ijedne Misli klekla je uz kamen. Čula je šum kaluđerovih opanaka što su se gubili iza stubova, i tupo, jedva čujno kapanje voska po crvenkastoj polutmini. Tad je podigla glavu i njene široko otvorene oči srele su se s modrikastim okom neba, pritisnutim na uzan prozor iznad pevnice. Odande će se pojaviti svetlost, pomislila je, naslonila čelo na kamen i uputila se po životu za gresima. ...Otkako sam se rodila i otkad znam za sebe, sve ću ispričati, Gospode, molim ti se... Tukla je kravu palicom po brnjici što je obrstila i polomila mladu, tek zasađenu šljivu. Mnogo je tukla. Iz brnjice joj tekla krv... Trčeći, zgazila žuto pile. To više puta. Greškom, bilo mi je žao. Pila sam mleko uoči pričesti. Bila sam dete, oprosti mi, Gospode. Pokojnom ocu mnogo puta sam smrt zaželela. Nije me voleo. Kopao je bunare i ja sam mnogo puta zaželela da u nekom ostane zatrpan zemljom. Govorio mi je da ličim na majku i da ću i ja biti kurva kao ona. Kad god se napio, tukao me i psovao kako se ni stoka ne psuje. Znam da sam grešna, smiluj mi se, Bogorodice. Šta je krala?... Grožđe i nekoliko puta tikve za svinje. Do udaje ništa više. Još nešto, još... Čula je kako vosak sa sveća kaplje u pepeo. Čula i svoje disanje Bilo je toliko glasno kao da vetrovi duvaju. Od straha je zaustavila dah. Čula je srce, njega nije mogla da utiša.

...Do udaje nisam više ništa zgrešila. Jedino što sam kudila moju komšiku kod oca njenog momka da je jektičava. Nije se udala. To je moj najveći greh. Veliki greh, sveta slavo i crkvo. Zašto ne plače? Grešni ne mogu da plaču. Bog joj neće uslišiti molitvu. Krstila se ječeći i dugo ljubila kamenu ploču grobuglačanu ženskim usnama, a lice joj je bilo suvo i hladno. ...Neće joj Bog dati poroda. Kako sme da pomisli? To je najveći greh. Oprosti mi, Gospode, grešnoj. Oprosti mi, mnogo sam nesrećna. Oči joj se ovlažiše. Ona je sebi mrva mesa ljudskog u ovoj crvenkastoj polutmini, raskrvavljenoj pozlati krstova i krugova oko strogih glava, jer svi drže mačeve i kantare više njene glave, a ona je pored kamene grobnice u kojoj leži jedna osušena, crna ruka; na slavi manastirskoj dvaput je videla tu čađavu ruku i bila joj ružnija od kozjeg čaponjka, nije ona, đavo je To u njoj pomislio. Sveta ruko, zgromi me sad, mislila je i dugo i strasno pritiskivala usne na hladan kamen grobnice, ulivajući u njih svu svoju krv da njima ovlaži svetu svečevu ruku. Onda je iz kamena užasan strah briznuo u nju. Nije sve rekla. Najteže grehe nije ispovedila. ...Posle udaje... Šta je sve zgrešila? Nekoliko puta naumila je da bude s drugim čovekom. Nisam naumila! Pomislila sam samo danas, dok sam se kupala. Nisam ni pomislila. Drugi je neko pomislio. Šapnuo mi. Čula sam. Đorđe me je tukao, ni krivu ni dužnu. Tada, u ljutnji Mi se pričinilo da bih s drugim. Neću s Tolom. Ranom smrću kazni me, Gospode i sveti velikomučeniče, u paklu nek se kuvam, samo mi sina daj, njega mi, Gospode, daj, da živi posle mene. dete, jedno jedino dete. Ne tražim mnogo. Toliko ih se rađa u svetu. Mnoga, jadna, umiru od gladi. Mnoga se rađaju samo da bi sluge i mučenici bili. A moje dete bi srećno bilo, Gospode, sveta slavo, Majko božja... Đorđe nije kriv što me je tukao. Ja sam grešnom telu popustila. Ti, Gospode, znaš na koga sam pomislila. Nisam pomislila! Neko mi je šapnuo. Svoje telo, i noge i grudi, žaračem ću da naružim, spržim... Opet su joj se oči ovlažile. Radovala se: sad će suze linuti. Suze ne potekoše hladnim obrazima. Treba sve, i najveće grehe ispovediti. Spolja se čuo jedan jedini manastirski petao. Ali tako zvonko kao da iz oltara kukuriče. Stresla se: da nije zora? Požurila je sa nabrajanjem grehova. ...Izlizanu volovsku potkovicu podmetnula na vagu kad je merila sveže žito i rakiju koju su kupovali seljaci. Koliko puta? Mnogo. Bože, oprosti grešnici, siromaha sam pomogla, ubogog i slepog uvek sam darivala. Nikoli beskućniku perem i krpim košulje, poštujem ga kao da mi je otad. Krvnički je terala nadničare i sluge. U vino i rakiju koje su oni pili, sipala vodu. Od

buđavog brašna mesila im hleb. Užeglu mast i slaninu stavljala im u jelo. Na praznine radila. Morala sam. Kad je na Božić odlazio od nas, zaželela sam Vukašinu da pogine na putu. Zato što je bezdušnik, Hriste, sine božji. Neka Aćim i moja majka ispaštaju svoje grehe. Nisam kriva... Suzâ nije bilo. Tako, do u duboku noć, umorena i skrhana, ne osećajući hladan bol u kolenima od klečanja ni utrnule usne od ljubljenja kamena; onda se podvukla pod grobnicu i, s licem pritisnutim na kamenu kocku poda, suvo je jecala jedne te iste reči: „Sina, sina mi, Gospode, daj...“ Sveće su u kapanju dogorevale. Petao se nekoliko puta javio u strahu od tišine, njoj nije bila tišina, krckao je kamen, sveci sa zidova zamahivali su mačevima na nju, ona se grčila, nije mogla da podvuče noge pod grobnicu, i duboko padala gubeći svest. U svitanje, mekim šumom goveđih opanaka prišao joj je kaluđer i pozvao je da ustane. Zapalila je dvanaest sveća, poljubila krst hladniji od zimskog jutra, stavila dukat na istegnut i posrebren Hristov trbuh, gadljivo ispila bajatu i mirišljavu vodicu, koju joj je kaluđer pružio u zemljanoj ćasi. Nјen umoran i jecav uzdah dugo je puzio po kamenim rebrima crkve. Majka je sačekala na vratima, zanjihana i pogurena. Planinskim usekom niz rečicu provaljalo se magareće njakanje, gadno kao ludački smeh, gubeći se u zvonjavi za jutrenje. Nјih dve, noseći u sebi zvona, bez reči su pošle kući. Da ne bi oskrnavio noć molitve, seća se, Đorđe celog dana nije pomenuo manastir. A ona je drhtuljila u radosnoj jezi čekajući veče i krevet. Čim su sluge večerale, šapatom je pozvala Đorđa na spavanje. Toga dana, prvi put otkako se udala, nije Aćima sačekala da se vrati s puta, pomisli. Skinuli su se u mraku, stidljivije nego prve njihove večeri. Pamti: bacila se na krevet s Tihom pesmom malog zvona u ušima i uzela Đorđa u naručje, lako, kao tanak snop raži. „Što si tako mali... oh, što si tako mali?“, šaputala je, raspusno i bestidno ga trošila i milovala, s mržnjom i nežnošću što su se u naletima smenjivale kao veliko i malo zvono, da ga zauvek nestane, da zajedno nestanu radi sina, da se zvona istope u tišinu... Strese se: soba je i sada puna guste i sulude zvonjave. Dlanovi joj pobegoše s lica. Desna ruka zastade u Đorđevoj kosi. Suv busen divljeg ječma. Nјegovo disanje grebe joj nadlanicu. Prvi put je ovakav došao kući. Neće biti ni poslednji, zna, a Milunku je isterao i njoj na polasku poručio da ga ne čeka u kući. Kuda će? Sve su je nade izneverile. U njenoj praznini nestade i zvonjave i ona se sva zgrči pred plač.

Strah prereza njen bol, i ona, ponesena zvonjavom i još nečim, brzo iziđe iz sobe u uzbunu svitanja zimskog jutra. Ne sumnja da Tola zvoni. A Đorđe je rekao da ide vojska. Za ovu uzbunu Tolu će ubiti. Zastade i čvršće se obavi šalom. Ako Toli nešto bude?... Deca će mu poskapati od gladi. Stoji u nedoumici i stidu. Kad sâm nije pametan, zašto ona da ga spasava? Ali, Aćim mu je naredio da zvoni. Još jedan greh pašće na njenu kuću. Simka požuri ka crkvi, misleći na jučerašnji razgovor s Aćimom. „Videli su ga neki u čaršiji. Kažu, lumpuje“, morala je da mu saopšti. „On? Danas lumpuje kad se ja borim...“, čupao je bradu. Bori se da popale i pobiju sve. „Razboleo se. Ti si mu otac, spasavaj ga. Sam sebe će da satre.“ „Protiv Boga ne mogu da se borim.“ „Možeš, ako mu prepišeš imanje.“ Poćutala je i pribrala snagu: „Ako ćemo pravo, on ga je stekao.“ Istinu je rekla. „A što je moj otac umro u vodenici, ubijen vrećom žita? Jeste li vas dvoje na sprudu počeli trgovinu? Hoćete da vam prepišem celo imanje, pa posle po čašu patoke da mi daješ, i pod katancem da držite ambare i bačvaru? I od sluge da prosim duvan? Kad bih vama ostavio imanje, vi ne biste dali Vukašinovoj deci, mojim unučićima, ni grozd da pojedu. Ni šljivu da otkinu... A ja neću umreti bez unučića.“ Žuri i u sebi preti svekru. On je vinovnik nesreće koja će pogibijom sela da se svrši. Tolu će prvog. Kad priđe zvonari i vide kako Tola ludački vuče konopac i po taktu zvona mlati glavom, muškarački ga ščepa za ruke i gurnu. — Budalo blesava! Ludače! — viče. Svaljen među grede, gledao je odozdo, krotko kao malo tele. — Idu li? — upita. — Idu. A deca? Četiri sina imaš, ludače! Dođe joj da ga tuče, stiska pesnice, saginje se i vidi široko otvorene oči, krupnije no što je mislila da jesu, gledaju je one drukčije nego ikad, gledaju je ne kao Đorđeve sitne i zle; opusti pesnice, spusti ruku na šubaru kao da ga miluje, zažele da sedne pored njega, da mu se požali, da mu kaže nešto i još nešto što joj se zaljulja u glavi i drhtavicom se sjuri niz nju, ne od zime, vide da je on odsutno gleda, daje ne vidi. Simka iziđe iz zvonare i brzim korakom uputi se kući. Tola polako pođe za njom, težak, ruku opuštenih od umora.

„Sreski batinaš sa sedam dugmeta i svojim kerovima eno ga u kafani jede vešalice, pije, i hoće lopužu kafedžijsku Levića da nam postavi za predsednika. Levića, janičara, čokandžiju, za predsednika. Zar on Prerovu da sudi i pravdu deli?“ Kad Aćim tako kaže, kako onda možeš.. misli Tola. ... „Da branimo opštinu, braćo! Slobodu da branimo! Naša ustavna prava, ovu kuću da branimo!“ Lupao je pesnicom o zakatančena vrata i reza je zvečala. „Bolje, braćo, Turci da se vrate!“ mahao je štapom Aćim. Rekao je još: „Do groba ću se boriti s vama i za vas!“ Grudi su mu bile nabrekle. Sam sebi bio je kao brdo veliki. A seljaci, svi su oko njega bili kao mravi. da je Aćim rekao ,,skoči na nož“, skočio bi. Za pravdu, i kad To Aćim kaže. Sreski kapetan s pandurima, koji su puške držali u pripravnosti, uskakao je u sanke. „Čekajte me sutra, pobunjenici! Sutra me čekajte, majku vam seljačku!“ doviknuo je a konji ga galopom odneli niz put. Dobro je što ga nisam opsovao. Usta su mu bila puna voska. Fala bogu, poslužila me pamet. „Da razbijemo Levića kafanu!“ ja sam viknuo. Što igda mogu, viknuo sam. Svi su čuli. Gledali su začuđeno. Zašto sam viknuo? Tola se prisloni uz plot. „Razbijajte!“ Aćim je podigao štap. Seljaci jurnuše na plotove, počupaše prošće i, s besom i veselo, nagrnuše na kafanu, porazbijaše vrata i prozore, polomiše ramove, stolove, stolice, kelneraj, polupaše svu staklariju kafedžije Levića i njegove žene „Bule“, koji su se skrili na tavanu. Staklo što je cičalo pod nogama i gomile polomljenih stolova još više su ih dražili, pa su seljaci već polomljeno na sitnije komade lomili. Ja sam doneo naručje slame da zapalim zgradu. Šta mije to trebalo? Nisam samo ja. Svi su Prerovci lopovi. Kad dođe gospodin kapetan, svi će oni na mene da pruže prst: „Taj je prvi doneo slamu!“ Ježio se od straha. Idu, rekla je Simka. I ono drugo što je ona rekla. Uzeće decu i pobeći iz sela. U vrbak će da se skloni dok vojska ne ode. Zar zbog stranke da izgubim glavu? Seti se Simke i prikova se uz plot. Aćim nije dao da se zgrada zapali. Fala mu. „Ljudi, morate sada kući. I ne bojte se dok sam ja s vama“, to je rekao, oslanjajući se o štap, a bio je žalostan. Nikada ga takvog nije video. dok sam ja s vama, dok sam ja s vama, dokle ću ja, gazda-Aćime, s tobom? Sitno korača krivudavim sokakom punim snega do povija nakrivljenih plotova, sulja se po poledici kroz sumagličasto svitanje, po glasnom nemiru

sela. u stajama se goveda dižu i lupaju rogovima o prazne jasle, konji ržu i topću, ovce se razblejale, kokoške pre vremena sleću sa sedala, psi zavijaju i reže. Žene zakukavanjem i bosom decom, koja istrčavaju na zaleđen sneg, uzaludno pokušavaju da zadrže natuštene i ljute muškarce, koji hitro, kao da Turci ulaze u selo, uskaču u čakšire i, s ogrnutim gunjevima i nezapetljanim kaiševima oko nogu, dovikujući se, žure ka opštini. Od mraza, ljudima puckaju nozdrve i oni ljuto psuju vojsku, vladu, krala i svaku vlast na zemlji. ...Sva su mu sećanja bistra i sva izviru iz Vukašinovog odlaska, ostaju za brzim konjima kao bela prtina i crno drveće i vrzine, dok on iz zabrana, iz koga se lepo vidi dugo krivudanje puta, posmatra, sedeći u sedlu, kako Mijat šiba konje, konji bacaju put pod trbuh, sanke, laka crna ljuska, zanose se i lete, udaraju o obale prtine, a u njihovo brzo prolaženje utkivaju se bagremovi, brestovi i trnje. Lice mu nije video i nikako nije mogao da ga zamisli. Taj što u sankama zauvek odlazi, ne liči na Vukašina. Ni onaj Vukašin što je poslednji put došao kući da mu kaže ono što mu je rekao, nije njegov Vukašin. Nije Vukašin ni onaj što se vratio iz Pariza u zelenom redengotu, kad ga je prvi put video pred ogledalom kako se četka, ćuti i smeška, ostavlja oca i žuri francuskom konzulu na ručak. Nije to on. Nјega sam ja ispratio. On je drukčije otišao. Nije imao na sebi švapsko odelo. Vozom je otišao. Celu noć su razgovarali. Nisam toliko bolestan. Lepo vidi i jasno čuje. Ne govore u mraku. Vukašin ništa ne moli i on ne mora triput da mu kaže „idi“ zato što nije njegov naslednik, jer mu je krv neprijateljem opoganio. „Kao u Prerovu laju psi. Odavno nisam čuo da ovoliko laju. Mesečina“, rekao je Vukašin. Ležao je na podu, do pojasa pokriven čergom, s rukama u starim čakširama pod glavom. On, Aćim, ležao je na njegovom krevetu. Pun mesec zatisnuo je prozor. Pri mesečini sin ima plavkasto lice, a on ga krišom gleda sa slamarice na klupicima. „Ja ih i ne čujem. Ionako mi se ne spava“, odgovorio sam. Deda nema nikakve veze sa psima, mislio je Vukašin i video vodenicu na mesečini i blistav žbun vode na vitlu. Morava je bila žila u mraku topolovih šuma. Neće je videti nekoliko godina. Dedu ne pamti, a vidi ga. Samo glas ne može nikako da mu čuje. Od zujanja, tutnjave i žubora. „I nesreću majka rađa. Ako sam dobro zapamtio, tako je deda rekao. O čemu ste razgovarali kad ti je to rekao?“ Zašto se baš toga setio? Ispričao sam mu: „Kad su bežali od Turaka, otac i majka ostavili su ga u vrbaku pored Morave. Žena koja ga je našla po rastu je zaključila da ima četiri godine. U rupu iz koje su iščupali vrbu nabacali su

lišće, majka ga uvila u suknju, da ga zemlja ne žulji, I stavila na gomilicu lišća. Vatru koju su mu naložili ugasila je kiša. Plakao je od zime. Da nije plakao, ne bi ga ni našla žena koja mu je dala ime Luka. Tog dana bio je Sveti Luka, a docnije, kad je stigao stoku da čuva i ore, Prerovci su njegovom imenu dodali — Došljak. To mu je prezime ostalo do smrti. I mene su sve do vojske zvali Aćim Došljak. Mati se ljutila i dala je kapetanu deset talira i užirenu svinju da me u vojni spisak zapišu — Katić. Sve dok nisam postao ovo što jesam, mene su seljaci zvali ’Došljak’.“ „Još nas poneko zove Došljaci“, prekinuo ga Vukašin. „Samo oni najstariji. Oni koji znaju i pamte njega. I mene dok sam bio mali.“ Za koju godinu i oni će pomreti, pomislio je tada. I ne samo tada. Sećanje leti po selu, sada dok leži. Malo je onih koji smeju da mu se rugaju „Došljak“. Kad svane, oni neće braniti opštinu. Pobegli, psi, čim su zvona čuli. „Ako nekada budem imao decu, prezivaće se Lukić“, rekao je Vukašin. „Zašto?“ pridigao se na lakat. Vukašinove oči su se crnele. Bio ih je upro u mesec. Senka u jamici otvorenih usta. Kako je govorio, senka se gubila i opet pojavljivala. „Da mu se ne izgubi ime. Daje trebalo da nestane, on bi umro još u vrbaku na kiši.“ Mirisalo je Mokro vrbovo lišće. U korenu iščupane vrbe dete. Vetar iščupao vrbu. I dete i lišće doneo. A ja, njegov unuk, ujutru putujem u Pariz, misli, slap mesečine sliva mu se na glavu i reka ne prestaje da teče. „Moji unuci po mom imenu treba prezime da nose“, rekao je. Sada oseti stid i zbog reči i zbog tadašnjeg uzbuđenja. Samo stid. Bez prekida se razgovor nastavlja, jasan po smislu, po neku rečenicu sam dodaje i lepo vidi mesec u prozoru i Vukašinovo lice, i oseća strah što sutra putuje na daljinu od nekoliko godina i što baš ove, poslednje noći takve razgovore vode, kad on noćas želi samo savete da daje sinu, mučeći se da zamisli tu varoš gde se uče najveće nauke na svetu, pa da sve opasnosti vidi i upozori sina na njih, sad čuje zvona prerovske crkve na uzbunu, na bunu, za bitku s Tošićem što mu je oteo Vukašina. „Prirodno je da se prezivaju po pradedi.“ „Bolje je da ne znaju za mog oca i njegovu sudbinu.“ „Moraju da znaju za dedu što su ga ostavili u korenu iščupane vrbe. Na kiši. Pored reke. A bila je jesen.“ Dugo je govorio o zbegu u vrbaku, čije je slabe vatre kiša pogasila čim su topolovi čamci zarili kljunove u drugu obalu njihove bežanije. „Tvoj deda do kraja života ostao sluga i vodeničar. Da ga pamte, razloga

nemaju. Ni ti ga ne pamtiš.“ Od mene počinje život naše loze. Ja sam i koren i stablo. Uvek je tako mislio. Nije mu to rekao. Ni one noći pred polazak. Ni kasnije. Ni mene više ne pamtiš. Ali još danas čućeš ko je tvoj otac. I zapamtićeš me. Iduće noći nećeš moći da zaspiš. Ja ti neću dati. Od Božića ni ja ne spavam. „Prerovci su ga prezirali i ismejavali. Mati je bila domaćin kuće, a on je uvek bio njen sluga i vodeničar. Kao da joj nije bio muž i čoček.“ Setio se razgovora između njegove majke i njene sestre. Došla je u goste i zanoćila. Aćim je s bratom i sestrom ležao na slami pored ognjišta, a njih dve su čarkale vatru. Šaputale su, a. on se pravio da spava i čuo svaku reč. „Vidim, tvoj Luka uvek isti.“ — „Isti. Dođe u postelju samo kad mu naredim. Kao što ga u vodenici vidiš, takav je i u postelji. .I ono radi kao da ujam uzima.“ — „Pobogu, sestro, kako ga trpiš?“ — „Trpim ga jer je krvopilan radnik. Meni su deca sve i svja, a on, neka ga, nek radi. Sve će to njima da ostane.“ — „Ne bih ga ja radi toga trpela pa da mu čelenka na glavi sija.“ — „Ništa mu ne fali. Muško je, i sluša. Kad smo sami, on me još uvek zove gazdarica. A muža treba imati ili junaka ili slugu.“ „Moja mati je i dažbine plaćala i kmeta birala. Ona me je i oženila tvojom majkom, Živanom. I na dan moje svadbe otac je bio u vodenici. Kako mu nismo odneli ručak, došao je uveče da večera. Iz mraka se uvukao u odžakliju, seo u ćošak i zatražio večeru. ’Je li ova Aćimova mlada?’ pitao je žene. ’To je tvoja snaja’, obrecnu se moja mati. Bilo ga je stid i nije dozvolio da mu tvoja majka poljubi ruku. Čim je večerao, otišao je u vodenicu. U vodenici je i umro.“ Mesec se rasekao na prozoru. Pola đačke sobice bilo je u senci. Video je sinu ozbiljno i zamišljeno lice. Stvarno, čuo je, psi su u Beogradu lajali kao u Prerovu na lopove. „Kako?“ „Pa umro je kad je podizao vreću da sipa žito u koš. Čobani su osetili da iz vodenice zaudara na paljevinu. Dozivali ga, on im se nije odazvao. Ušli su u vodenicu i našli ga mrtvog pored koša. Pao je s vrećom, a žito mu se prosulo u nedra i oko glave. Prazan kamen se okretao i u trenju palio paspalj i ram od ambara. Da nisu čobani naišli da zaustave vaone, možda bi se i vodenica zapalila. Dešava se to.“ „Mučenička smrt“, rekao je Vukašin. „Lepa smrt“, rekla je moja mati, istresla mu žito iz nedara i pokrila ga guberom kojim se u vodenici noću pokrivao.

Zvona lude i za trenutak lome sećanja. Ovo je moja buna. Biće žešća od Timočke. Lepo, slatko da pogine, onako kako su ginuli stari radikali. „Kako si ti, babo, postupao prema njemu?“ Vukašin se podigao i obgrlio kolena. Sav je bio u senci. Zašto me je to pitao? dugo misli Aćim. Ječeći, okrenu se ka zidu i pokri glavu da više ne čuje zvona. Pogibiju kazuju. Možda mi se Vukašin sveti. Ne. Zaboravio je. Sve što je bilo do te večeri, on je zaboravio. Zaboravio je i tu noć i taj razgovor pred odlazak. Pored majke i sela, koji nikada i ni zbog čega nisu poštovali Luku Došljaka, kako je mogao i smeo on da ga poštuje? Kaje se sada. Bog ga zbog toga Vukašinom kažnjava. „Pa valjda znaš kako sin treba da se ophodi prema ocu“, rekao sam mu. „Moj pokojni otac je samo sa čobanima drugovao. Pričalo se da im je često od svoga brašna i pogače mesio. Sa mnom je razgovarao tek kad sam odrastao. I od nas se, dece svoje, stideo. Kada je saznao da svojim poslovima odlazim iz sela, razgovarao je sa mnom jedne noći u vodenici.“ „Je li imao krupan glas?“ Šta mu je trebalo da me to pita? „Glas — običan. Samo, vikao je kad govori. Kao i svi vodeničari. Nisam hteo da mu kažem da je siromah ogluveo pored kamena i vitla. Ceo svoj vek proveo je u vodeničkoj buci. Tišina mu je bila samo kad led okuje vodenicu i zaustavi reku. Tad bi bežao iz vodenice i lunjao po vrbacima. Ili bi maljem razbijao led, samo da nešto radi i da se čuje lupnjava. Dobro je što mu to nikad nisam rekao. „U žito mi se zaklinjao da pamti oca, majku i braću. Nisam mu verovao. U godinama kad su njega ostavili u vrbaku, ništa se ne pamti. ’Hoćeš li da ti pokažem mesto gde su me ostavili?’ zapitao me, ustao i uzeo me za ruku. Bila je pomračina; da nije voda hučala na vitlu, ne bi se znalo da smo na reci.“ On je, sigurno, često odlazio u vrbak, na mesto gde su ga ostavili, pomisli sada Aćim. U očima je mrak, disanje ga boli, i hladno mu je od kiše i jesenske studi u vrbaku, pored ugašenog ognjišta u napuštenom zbegu. „Evo, i sad lepo vidim majku i oca, svoju braću, sestre, a okolo tušta i tma naroda. Ne umem da ti ispričam, ali vadim“, govorio mi je otac i rukama mlatarao po mraku. „I tele, i prase, i zec, i vrana, i kukavica poznaju svoju majku. Kad god se sretnu, ljube se. Svojim očima sam To gledao.“ Morao je da kaže da mu veruje. „Kad nekad sretneš lude koji su mene ostavili na kiši, ti ćeš znati da su oni. Nemoj da im kažeš da si od mene. Ništa. Ni za mene. Čak i ako umrem, pa se nekad, posle, sretneš s nekim od njih, zbiva se i to, jer

se i vode iz svih pravaca sreću. Treba to da zapamtiš, pa da paziš da vam se krv ne pomeša. Od toga se bogalji rađaju.“ Jasno čuje „krv ne pomeša“. On je držao opuštene dizgine, a kobila se sama pela uz brdo, odakle se video put za Palanku. Ušli su u zabran, priterao je uz cer, uhvatio se za stablo i gledao kako odlazi. Konji nisu kasali. Leteli su. On nema za šta da se kaje. Ali, zašto Mu je Vukašin posle dve godine boravka u svetu pisao: „Sinoć sam se setio našeg razgovora pred moj odlazak i celu noć misli o dedi Luki.“ Mesec se s prozora popeo na krov. „Vreme ti je da spavaš, Vukašine.“ „Ne mogu. Nikad psi nisu ovoliko lajali.“ Znao sam o čemu misli. Kasnije mu je rekao: „Ovo što sam pričao o Luki Došljaku...“ „O mom dedi.“ „...Jeste, o mom ocu. Možeš da zaboraviš.“ Zašto sam mu to kazao? A to što mi je u pismu napisao da je o dedi mislio celu noć, slagao je. Imao sam pravo što ni Đorđu ni njemu nisam mnogo pričao o svom ocu. „Ribari se vraćaju sa Save“, rekao je Vukašin u zoru. Noć mi je istekla u prazne priče i nisam stigao da ga lepo posavetujem i kažem sve što treba da zna o redu u tuđoj državi. Eh, bole sam mislio o njegovoj pameti nego što ona zaslužuje. Ustali su. Vukašin ga polivao vodom iz testije. Poslednji put. Brzo se i on umio, bacio kovčeg na leđa i pošao za ocem na stanicu. Posle... o ispraćaju neće da misli. Svake noći petlovi su u tri navrata pevali. Aćim se prisećao razgovorâ s Vukašinom dok ga nije video u zelenom redengotu, za stolom dok jede, kako s knjigom pod miškom odlazi na livadu pored Morave gde je nekada bila vodenica njegovog oda, čuo Vukašinove prigovore Simki što nadničarima kuva posna jela, tada je on bio radikal, a sada kad se ženi ministarskom ćerkom, sad bi ćutao, i pred Tošićem ružno govorio o ocu. O tome najduže misli. „Šta ti kaže otac?“ sigurno gaje pitao Tošić kad se vratio iz Prerova. Opet vidi sanke što jure putem za Palanku, ali ne uspeva da vidi Vukašinovo lice dok sluša Tošićevo pitanje. Ne čuje ni odgovor. „Sad je svršeno s Tvojim Aćimom“, kaže Tošić. A Andra, Vukašinov učitelj, rekao mu: „Ni o kraljevoj ženidbi nije se toliko pričalo. Znam, ima očeva koji se ponose gresima dece.“

Prebledeo sam. „Velike je nauke on tamo izučio, Andro.“ „Sve grehe očevi su smislili deci pre nego što su ih rodili.“ Noževi su bile Andrine reči: „Nije smeo da zagrize jabuku koju su grešnici odavno oglodali.“ „A ako je lepa?“ Kako sam mogao da kažem, kako sam mogao da ga teram da ide u Beograd da je vidi? Zaguši ga tišina: zvona su zamrla u izmaglicama svanuća, pa grede krckaju u krovu puste, jalove i proklete Vasilijeve kuće. I protiv sebe će danas. Aćim skoči s kreveta. Na vratima, poguren, stoji Steva Čađević, predsednik opštine prerovske, ćuti dugo, pa kaže: — Vojska pije u grabovačkoj mehani. — Znaju da trezna neće pucati u narod. Jesu li se ludi sakupili? — vide da se Stevi stesni rez krupnih očiju. — Ti si se uplašio? — Ove zime sneg mnogo napadao pa ne stigosmo ni za bašte da izriljamo. A meni su i volovi prestareli. Žena neće umeti ni da ih proda, a ni bole da kupi — reče zamišljeno I Tiho, gurajući ruku u duvankesu. Aćim mu priđe bliže: — Da razgovaramo kao ludi, kao radikali... — Mi smo seljaci. — Jesmo seljaci, ali smo radikali. Sloboda i ustav... — Pijani vojnici neće da čitaju ustav. Svi po naredbi pucaju. — Kad je tako, onda se ti, Čađeviću Stevo, vrati kući i obesi belo barjače na strehu. Neka se vidi ko s narodom neće. Čađević oćuta i odstaja dok se Aćim umivao iz testije — Kad se toliko sukanja nakoti po Srbiji? — peškirom briše lice i sebi govori. — Ali, ja ću sam da se borim. — Gde ti je Đorđe? Aćim uze štap i bez reči iziđoše. Simka, uvijena u kaftan, stoji uz bagrem. — Je li došao? — Nije — slaga. Gleda ga uplašeno, hoće da ga zaustavi, da mu nešto kaže, ne zna kako, ne sme, a on odlazi. Postiđen pred Čađevićem, Aćim glasno proklinje sina i žuri. Valjaju se

magle, teške, guste. Na drveću šušti inje. Čađević zastajkuje, zanosi se i sapliće, udara kolenima o obale celca. Onda odjednom potrča i stiže Aćima: — Bole bi bilo da i tvoji sinovi sad idu s tobom — reče bez ljutnje u glasu. Aćim zastade, ali se ne okrenu. Pred opštinom, u magli, crni se i kao da tone gomila seljaka. — Pred njima moramo da smo onakvi kako to dolikuje narodnim starešinama. Aćim naglo pođe i ubrza korak. Čađeviću magla sakri seljake pred opštinom, i on samo vidi Aćima kako izgubljeno roni po magli. Stoji, koleba se, pa, psujući život, brzo stiže Aćima i nastavi ukorak s njim. Stadoše pred seljake. Svi se splastiše pod brestom sa stablom šupljim i širokim kao kada, s granama u neredu zabodenim u nisko nebo, granama posvađanim i otuđenim i od stabla i od zemlje i niske, izdužene opštinske sudnice. A magle nalegle, komešaju se i vuku nad krivim sokacima, i čini se da su dim s plasta ugaraka i granatog ugarka bresta. Izgubljeno se gledaju seljaci i Aćim. Onda svi zveraju okolo, u maglu, u koju tonu gomilice kuća i krošnje drveća. — Dođosmo — reče neko. — Znao sam da ste tu — reče Aćim. — A kad će oni da stignu? — Pa trebalo je da su već došli — odgovori Aćim, kao zabrinut što još nisu stigli. Reče im da nalože vatru i uđe u opštinsku sudnicu. Naložiše veliku vatru i iz obližnjih kuća donesoše nekoliko bakrača rakije. Prebrojavali su se i proveravali ko nije došao, slali po nekolicinu da doteraju kukavicu što hoće da se sakrije a oni da krvave gaće za njega, opštinu i vlast; pretili su da će popaliti kuće onima koji nisu došli; vodili su računa da niko od prisutnih ne klisne preko plota i svađali se s nekolicinom što glasno kazuju svoj strah. Najvažnije im je da svi punoletni budu pred opštinom, jer ako dođe do neke nesreće, neka je svi iskuse, ako pred vlastima mora da se odgovara, neka svi odgovaraju ravnopravno, jednako. Aćim, namršten, sa štapom preko leve ruke, iziđe iz opštine, stade na prag, ispuni vrata strogošću i snagom, izvadi opštinski pečat iz nedara, podiže ruku uvis da bi ga svi videli, i viknu: — Vidite li ga, braćo? — Vidimo! Dugo se rumene otvorena usta.

— Ih, tako je mali, pa ćemo da izginemo za njega — uzdahnu glasno, u trenutnoj Tišini, neko od seljaka. Držeći pečat u ispruženoj i podignutoj ruci, Aćim ga zagleda. I ostali ga okitiše očima. A onaj isti doviknu: — Aćime, ako boga znaš, pokaži nešto veće, malo krupnije daje! — Pa sudnica je veća. Mi ne damo u nju da uđu! — Veći je od planine! On je naše pravo... — zastade Aćim i podiže glas: — Samo kad mi srce iščupaju, mogu da Mi ga uzmu. — Nekoliko trenutaka još podrža pečat, pa ga vrati u nedra. — I kad preko nas mrtvih pregaze! — viknu Tola, a seljaci ga pogledaše, poćutaše, pa se glasno složiše: — A vi se, braćo, ne dajte! Ne dajte narodnu slobodu i pravo... — Pogled mu leti pre ko go mile šubara ka selu: između brestova i šljiva, debele i bele plovke s crnim ćubama zagazile u sneg i Miruju, slušaju ga, a njegovi jasenovi, visoki i poređani kao četa vojnika, stide se u jutarnjoj magli. Poćuta, pa nastavi: — Srbiji je Bog odredio da se buni. A kad je tako, onda čvrsto! Aćim Katić vas neće izdati. Nikada to nije učinio. Neće ni sada — umuče, dušnik se prekinuo. Rakija podstaknu hrabrost i uguši strah. Da bi im pokazao da je u svemu ravan njima i skrio rosu u očima, Aćim siđe niz opštinske stepenice, umeša se u gomilu i poče da pije; mora da proguta žalost i da ne ostavi seljake da sami razmišljaju. — Čiča-Aćime, oče, ti si mi isto što i otac, gazda, da nije tebe, ja bih krao, ti si moja i naša vrhovna vlast... Otkako postoji, moja kuća sluša tvoju kuću. Moj deda slušao Vasilija, otac mi i njega i tebe. A ja tebe i Đorđa. Razbio sam zvona. Niko to u Prerovu sem mene nije smeo da učini. Kaži, je li smeo? — Tola rasplakano i pijano zagrli Aćima. — i mi svi. Ne slušaš samo ti Aćima. Svi ćemo da izginemo za njega. A on je moj vršnjak! — starac baci ibrik i on se meko uri u sneg. Baci šubaru na njega i nastavi da psuje. — Tole, zasviraj radikalku! — seti se Aćim. Tola stade u sredinu i zasvira radikalsko oro. Prošle nedelje bila je Vukašinova svadba. Na njoj, svi odreda njegovi, Aćimovi, neprijatelji. Igrali su i veselili se njegovoj sramoti i propasti. Sad igram ja. Aćim povede polako, gospodstveno, sa štapom preko ruke. Stiska usne, žmuri, teško otkida noge od zemlje, u stopalima mu celo Prerovo. — Vi, mlađi, nastavite — reče kad se srce rasturi u lupnjavi; uđe u opštinu,

u kojoj, poguren i zamišljen, sâm sedi predsednik Steva Čađević. — Idu li? — upita tiho. — Nek idu! — ošinu ga Aćim prezrivo i sažaljivo u isti mah, pa sede pored zdepaste kase koju je prošle godine kupio u Beogradu i poklonio opštini. Ljudi će pamtiti njegova dela i reči njegove prenositi s kolena na koleno. Ime Aćima Katića živeće dok je Prerova i seljačkog naroda. Neće odstupiti, pa neka i puk vojske ide. Ni pred kojom silom neće odstupiti. Još danas uvideće Tošić da bitku s njim nije dobio, iako mu je sina oteo. Nek cela Srbija zna. Pominjaće ga i poštovati više i od Adama Bogosavljevića. U očima mu se, ispod nakostrešenih, kratkih obrva, celo selo zbilo u gomilu oko šupljeg bresta za koji su Turci nekada skele vezivali, jer tada je brest bio na obali Morave, pa kasnije konje, a još kasnije, Vasilije je Lazara obesio o taj isti brest, a njegov sin pod Milošem Obrenovićem cerovim mladarima tukao je Prerovce po krstima i turu, i sada, to selo oko šupljeg bresta pred opštinom složno sluša njega, Aćima, spremno da i u smrt pođe za njim. dvadeset godina za njega narod glasa, na zborovima viče „živeo“, na ramenima ga nosi čaršijom. U inat gospodi i Obrenovićima, držao je on govore u Skupštini, da su i bečke novine pisale, drhtala je vlada od njegovog štapa, i kralju Milanu je u brk skresao sve što misli, ali oseća, sav išančan tugom, da nikad nije imao ovakav dan. Pa i da pogine danas, neka poginem, sinovi i narode! smrt bi bila lepa, toliko lepa da bi morali i u istoriju da je zapišu i sliku u njoj da mu odštampaju. Sliku... on, u seljačkom odelu, krupan čovek s rakljastom bradom, a štap mu visi preko ruke. Na zubunu, vidi se srebrn lanac od sata. Ne treba niko da čita ime ispod slike. Čim vide, odmah će ga poznati... — Vojska je stala na kilometar od sela. Ima ih preko dve stotine — reče Čađević. — Jači smo mi, Stevo, i od puka vojske — podiže ga ubrzano srce i on ustade. — Možda nisu ni pošli u Prerovo. Skoro će podne. Nek idu ludi kući. Poslova uvek ima. A ako zatreba, lako ćemo ih skupiti. — Tebi se napunile gaće, idi kući! — Aćim pokaza prstom na vrata. — Aja ću ostati s narodom. — Ljudi pričaju da je vojska popila u Grabovici nekoliko čabrova vina. Sve je pijano. — Čađević ničim ne pokazuje Aćimu da ga vređaju njegove reči. — Mi ćemo da ih otreznimo. — Narod se boji pijane vojske. Mnogi hoće da idu kući.

Aćim jurnu iz sudnice i viknu: — Ko je taj sa srcem kukavičkim i izdajničkim? — Galama umuče kao potopljena. — Ko je u Prerovu Vuk Branković? — dodade drhteći: vidi strah ispod seljačkih gunjeva. Dugo se gledaju bez reči, oni sa strahom od vojske, a on sa strahom zbog njihovog straha. Onda gologlav starac, Aćimov vršnjak, viknu: — Da iznesemo kasu! Ona je veća od pečata. Neka vide šta ima Prerovo. Hajdete, mladići — i uđe u opštinu. Nekoliko njih pođe za njim i sa orukanjem izguraše kasu na sneg, pred opštinu. Zdepasta kao panj, crni se na snegu. Seljaci je opkoljavaju, galame da ne bi ćutali, suludo veseli viču da je kasa hiljadu puta veća od pečata. — To je naša vlast. A vlast je kasa. Vlast je državna teža od planine. Na što nagazi — to nestaje. Ali sad ja jašem nju, našu kasu i našu vlast. — Starac se penje, pada, seljaci viču, smeju se, i podižu ga na kasu. Starac se uspravi i učvrsti, prkosan, važan, kao spomenik. — Ide vojska! — maše seljak trčeći prema njima. Ljudi zanemeše kao da sad prvi put čuju da vojska ide, kao da je od svitanja ne očekuju, unezvereno se okreću i komešaju u nerazumljivom šapatu. Nekolicina zamače za opštinu hvatajući šljivare. — Stojte, braćo, ne bojte se! Vojska nije vladina i kraljeva. Vojska je seljačka. Seljak ne puca u seljaka! — guši se Aćim, a njegove reči zatrpavaju psovke upućene onima što beže. Čini mu se da i brest maše granama. Iz krivine puta izbi u kasu kolona konjanika, na čelu sa oficirom koji maše sabljom po vazduhu, kao da juriša. Kolona se njiše i zanosi, a jahači tromo odskakuju u sedlima. — Pijani su! — viče starac sa kase. Zapanjen, kao radostan. — I konji su pijani! Ja ću ih dočekati i govoriti, a Vi samo potvrđujte moje reči. — Aćim se probi kroz gomilu i iziđe na put. Pridružiše mu se Čađević i Tola s cerovom toljagom, koju drži obema rukama. Iza njih se seljaci gužvaju i zbijaju jedan uz drugoga da se nijedan ne bi našao na kraju, ogoljen i oku i konju. Pred Aćimom, oficir naglo zaustavi konja u kasu, kolona se uskomeša i ispuni put, dva vojnika ispadoše iz sedla, jednome osta noga u uzengiji; seljak koji je zažalio što je pečat mali pođe da pomogne vojniku, da mu izvuče nogu iz uzengije, ali ga Tola toljagom zaustavi i vrati. — I ovu vojsku Vodiš na narod! Sram te bilo! Zato li vas mi hranimo i

odevamo — ogorčeno reče Aćim. — Ne laj! Narediću paljbu — oficir lako skoči s konja, stade pred Aćima, uperi pištolj i jetko upita: — Ti si Aćim Katić? — Ja sam. — Zašto si skupio narod? — Da branimo svoja ustavna prava i slobodu. A pitam ja tebe, oficiru, je li ovo tursko selo da vodiš vojsku na njega? Dvadesetak seljaka se složi, ali ne suviše glasno, pa se gunjevi zanjihaše ka šinjelima, šinjeli ustuknuše nekoliko koraka ka gomili konja u neredu, onda krenuše ka gunjevima i stadoše. — Vi se bunite, dakle? Vi ste pobunjenici — strogo i ne podižući glas reče oficir. — Mi smo građani, mi smo narod, gospodine! — Aćimu drhti glas. — Vi, iz mesta, kas kući! Otvaram paljbu! — oficir zamahnu sabljom na seljake. Crna go mila s e zanjiha, ali se niko ne otkide. Konji stresaju oznojene vratove, tanko zveckaju uzengije, tuno lupaju prazna sedla. — Nećemo kući. Tebi je put slobodan, idi čuvaj granicu i ne mešaj se u narodne poslove! — Aćim pokaza štapom na put. — To je naša kuća! — Čađević nogom udari o zaleđen sneg. Aćim ga pogleda iznenađen, obradovan. — A ko si ti? — oficir se poguri ka Čađeviću. — Ja sam Steva Čađević, predsednik opštine prerovske. I radikal! A ko si ti? — Ovo je kasa! Ovo je vlast! — viče starac stojeći na kasi. Oficir se okreće i komanduje: — Vod u strelce! Puške na gotovs! — Vojnici, sinovi naši, na koga puške nišanite? Zar na seljake, Srbe, poštene građane što brane svoja prava, zar na svoju braću i očeve? Čuješ li me, vojsko? — Aćimov glas se gubi u vrevi puščanih okidača. Seljaci se razređuju pa opet zbijaju u gomilu, samo nekolicina poleže uz opštinski zid, ali od straha niko ne beži. U susednim kućama žene vriskavo zakukaše. — Ne laj, radikalski bradonja! Ništa tebe ne pitam. Tebi se, predsedniče,

obraćam: gde je opštinski pečat? — Ovde je opštinski pečat! — Čađević se pesnicom udara po prsima. — I to ću da ti uzmem! — proškrguta oficir i opali u Čađevića. Čađević se zatetura, sede i opruži na zaleđenoj prtini. Aćimu se otvoriše usta, stoji sa štapom preko leve ruke, hoće nešto da vikne, ali se trže na drugi kuršum, njemu namenjen. Tola jurnu s toljagom na oficira i tresnu ga po glavi. Pre nego što je stigao da ispravi svoju streljačku grešku, oficir pade i kriknu: — Pali u meso! — Ne, vojsko! Stanite, deco! Vojnici čuju Aćimov iznemogao glas, stoje ukočeni, bez pokreta, kao i seljaci zgomilani pod brestom, koji je na nekoliko crnih grana nabo nisko nebo. Stotinak koračaja dale, bliže vojsci no seljacima, oslonjen uz plot, stoji Nikola i posmatra. ...Vi niste ludi, vi ste slepci, ovce. Što ste se zbili u gomilu? Tako će vas lako nanizati, sve će vas izbušiti, samo jedno đule, crno kao šubara, da lupi, kao onda u šumatovački šanac... Od Morave, iz kukuruza, pukot i vreva i klobuci dima kao da je svaki struk kukuruza Turčin što pućka na čibuk; srdito frkćući, đule tresnu u šiljato kole, trbusima čerkeskih konja namenjeno, pa kao u konopčarevom dućanu raskanuraše se creva, bela kao da su jagnjeća, posle ih isprljaše krv i prašina žute zemlje, više nikad i nigde nije video takvu zemlju, ni ranije kad je za zlatom rudario, svi su oko njega bili krvavi, dok je oficir stajao s podignutom sabljom, zinuvši kao da je iz njegovih usta izletelo đule, stoji i ništa ne kaže. Đule, samo jedno treba vama, slepci, pa da nađete zaklon, da se zarijete dublje nego taj brest, crvi i vatra pojeli mu utrobu, što se svi ne zbijete u brest, pa da barut na vas ne troše i potpale vas. Nikakva šteta nije ni za vas ni za njega kad je moja buna utrnula i kad Krivovirci i Timočani pobacaše puške... Narednici neodlučnoj vojsci ponavljaju komandu. ...I vi ste jadna vojska i jadne starešine! Gde vam je trubač da juriš zasvira? Gaće su vam pune od ove gomile jada pod osušenim i rasporenim brestom. A mi smo u šancu šumatovačkom sa svih strana bili opkoljeni, Turci su nas u teme zvrcali, Čerkezi su arlaukali kao da ih deru, dozivali Alaha kao što pijani dozivaju kurve što za drugima jure, trčali na nas skačući lako kao mladi kurjaci, to je bila vojska, deca što su, umesto da majku sisaju, pila vino sa Kavkaza, ludi što su hleb jeli i ženama struk lomili na konjima u galopu,

sitnoglavim i tankonogim konjima što se pružaju kao srndaći preko urvine, to je bila konjica, a ne vi, trapave pijandure, a mi smo bili vojska, nismo bili Prerovci, oficir, iako je imao bradu, nije bio galamdžija Aćim Katić, pa truba ciknu juriš, mi kao zverovi poskakasmo... Rasuto grunuše plotuni, jedan, drugi, treći, po seljacima što beže i bauljaju po snegu oko kase, opštine i šupljeg bresta. Pucnji se kao megdandžijski konji razigraše u Nikoli, ukresaše mu oči, ispod godina kuljnu preostala snaga, ruke iščupaše kolac iz plota, on ga zari u sneg pred sobom, poguri se napred i osta tako zagledan kroz dve bitke u sebi u jednu kukavičku pogibiju. Truba je cičala i frktala, svi vetrovi na zemlji protinjali se kroz njen pisak, dva žara letela su na njega i pala preko noža u luku Posle, kad je svanulo, on je na svetloj dramliji urivenoj ispod čela video svoje lice s dugom bradom, sitno a veliko, izduženo lice, i uplašio se sebe viđenog u mrtvim očima Turčina, a šaka mu je bila puna crvenog gliba... U mojoj buni ljudi nisu tako bežali, ne okrećite im leđa, telci! Što puške niste spremili? Čupajte plotove, udrite, udrite! Jauče: ne bežite!... Da hoće bar deca da zapamte vašu pouku. Ni ona neće umeti da idu na dve noge... Vojnici jure, hvataju seljake, psuju ih i mlate kundacima i pucaju u one koje ne mogu da stignu. ...Janičari! Panduri, balego srpska! Ja sam pohvatane Čerkeze i nizame brzo klao i ustreljivao uvek u srce, jer u srcu je junak i čovek; nikad ih nisam mučio i batinao... Nekoliko vojnika naleće na puščane cevi svojih drugova, pucaju uvis, brane seljake i rvu se s onim najljućima u surim šinjelima. ...I vi ste se odelili na stranke, gde su vam red vojnički i disciplina? Lepe pesme pevaće vam majka, a Turci će opet kao pšenicu da gaze Srbiju... Iz sokaka s podignutom sekirom istrča seljanka, lice joj se zavezalo u čvor i stislo u potkovice vilica, pa bez reči jurnu na vojnike, ovi se rasprštaše, njena sekira polete i zari se u sneg; žena zastade tražeći metu udarcu, vide dželep konja privezanih za plotove i jurnu na njih. ...Alal ti mleko, sestro! Vidi se, muško su srce greškom u tebe zakucali, udri bar ti, ženo, kad je Prerovo bez muževa. Ej, da sam te mlađi sreo, razbijaj pandurske tikve kad to ne čine oni čijem je sedlu Bog tebe namenio, zar ste vi srpska vojska kad od sekire i žene bežite!... Žena sekirom udara konje po sapima i trbuhu, zinu meso i linu krv, konji vrište, tuku kopitima, kidaju dizgine i galopom jure niz put, gde se i plotovi posakrivaše u sneg; dva vojnika jurnuše na ženu, ona stade, čvor na licu joj se

smanji, gleda ih poskok pred trzaj, sekira joj se izmulji iz ruku, ona se okrenu i polako pođe niz put za konjima. — Pucaj! — viče vojnik drugu. — Pucaj ti! — odgovori on. — Ne pogani oružje! — sikće Nikola bez pokreta i drži kolac u sneg zariven. Vojnici ga zbunjeno gledaju, pa, psujući mu žensku decu, priđoše mrtvom vojniku. Pucnjava se proredi. Jauke ranjenika ugušuje kuknjava žena po selu. ...Moja buna je drukčija bila. Nikola klonulo sede u sneg, ne ispuštajući kolac. Aćim stoji na putu, uspravan, nepomičan, posađen između mrtvog Čađevića i onesvešćenog oficira s raskrvavljenim čelom. ...Od straha nisi mogao ni u sneg da padneš, galamdžijo! Iz inata se ne diže buna. A šta bi ti, Aćime, radio kad bih ja ovom narodu rekao zbog čega se mrtvaci crne po snegu?... — Ti si, bradonja, za ovu nesreću kriv! — zamahnu vojnik kundakom. Nikola mladićki skoči i potrča prema Aćimu. — Ne pogani mladost, vojniče! — dvaput ponovi. Aćim vide Nikolu, ne pomače se, prošapta: — Udri, sinko. Nikola se izduži između njega i vojnika. — Ja sam jači — reče mirno. Vojnik s niskim čelom i duboko uleglim očima, sitnim i crnim, gleda ga prezrivo, pa spusti pušku kraj noge i priđe da podigne oficira. Nikola se okrenu Aćimu: — Sramota se ne briše sramotom. — Gde mi je štap? Ljudi, gde mi je štap? — zvera Aćim oko sebe. Narednik ga opsova i udari kundakom u rebra. Nikola klimnu glavom. Starac, zgrčen iza kase, podiže se i otrča niz put. Nikola se izmače, vide Stevu Čađevića opruženog na prtini, pa šapnu: — Ej, doboga, pogibe najlepši čovek u Prerovu. Iza opštine Tola oborio vojnika, opkoračio ga, sedi mu na grudima i obema rukama ga davi. Vojnik koluta očima i više se ne brani. Toli je žao

vojnika, pusti ga da udahne, čuje pucanj, opet ga stegne. Pusti ga, okrene se, vidi: vojnici jure seljake, opet ga steže i gura mu glavu u sneg. Onda ga opet pusti: — Je l’ nećeš da pucaš u mene? — Neću... — krklja vojnik. — Živa ti deca? — Živa mi deca. Zagleda mu se u oči: liči na Mijata. — Pevaš li ti uz gusle? — Pevam. Pucanj. Tola ga steže svom snagom. Vojnik se grči, pucnjava prestaje. Tola olabavi ruke. Vidi: vojnici hvataju i vezuju seljake. — Hajde da me odvedeš i da me vežeš — muca. — Nemoj da si nečovek. Ja četiri sina imam. Siromah sam čovek, nadničar... Ako me ubiješ, deca će mi poskapati od gladi. Aja sam tebe dosad mogao stoput da udavim. — Neću. — Zakuni mi se u decu. — Živa mi deca. — Ti nemaš dece — drhti. — Udaviću te! — Imam. Nisu mu oči zle, misli Tola i gleda mu u zenice. — Ali ovde pušku da ostaviš. — Hoću. Vojnik ustade, brzo ščepa pušku i uperi je u Tolu, ovaj htede da beži, noge mu otkazaše, stoji, klati se i čeka pucanj. — Jednjak si mi prekinuo. Sav mi je vrat modar — jedna izgovori vojnik, pa iz sve snage poče da ga udara kundakom u rebra, terajući ga ka Aćimu. Tek kasnije, u suton, poče da se razbistrava Aćimovo bunilo. Tamo gde se sunce zaklalo na planini, diže se nekoliko velikih ljubičastih klobuka. Modrina preliva sneg. Crni se kasa i stoji uspravno, vrâne se mrtvaci u suknenoj odeći, razbacani po snegu oko kase pred opštinom, čiji pečat Aćim greje u nedrima, mrlje krvi postaju smeđe, pa vrâne i varaju oči daje sneg okopneo i da zemlja proviruje. U suton se i kuknjava dale i glasnije čuje. I raste šuplji brest.

Aćimu laknu kad ga u grupi seljaka, vezanih jedan za drugog, vod vojnika potera u Palanku. Ćute vezani Prerovci, a ćute i vojnici idući peške za njima. Konji njuškaju vojnike po vratu i požuruju ih da što pre iziđu iz sela u kome se danas pucalo bojevom municijom. U Katićevom dvorištu je tiho. U kući ne svetli lampa. Gde li je Simka? izdaleka pomisli Nikola. Zna da joj je on noćas jedina muška ruka u kući i zaštita. Mogla bi, hajduk, noćas da se rasplače pred njim, a on bi joj dlanovima pritisnuo obraze. Stade uz bagrem da je sačeka, valjda će se pojaviti odnekud, ali mu sećanja zatrpaše želju i odvukoše ga u podrum na slamni ležaj između kaca punih prevrelih šljiva. Obuze ga zimogroznica, pa pokri glavu velikim kožuhom. ...Bila su to rodna i oblačna vremena. Ako si umeo, mogao si i knjaz da postaneš. U to vreme samo lenji i glupi ne izrastoše. Sirotinju nemoj da žališ. I kurjaci idu na četiri noge, ali zube zarivaju u debele vratove ovnova. Visoki se izdaleka vide, pa na njih i ptice sleću. A i vetrovi ih mlate i nagrđuju im lice. Ja nisam umeo. Šta mogu kad su kiše sprale i njivicu moga oca, a semce mu palo među suve grudve, iako su leta bila dobra. A ja, opet, kad mi beše dvadeset, nasitno i polako nisam hteo ništa. Menije takva narav bila. Okrenem se i vidim: godina je takva da, ako buni ponudim glavu, mogu i knjaz postati. Pa kažem sebi: Nikola, sad ili gospodar ili pokojnik! Znam da bi mi i otac isto savetovao. Načujem da Toma Vučić sprema bunu. Besan čovek beše. Ruke sam mu uvek više od pameti uvažavao. „Knjaz i svinjar jednaki su!“ govoraše on niščima duhom koji ne postaše knjaževi i vojvode. I krenuh ja njemu s namerom da postanem vojvoda. Vršaji su mi u srcu bili a noge sam imao na sva guvna da stignem. U Kragujevcu, bez kuršuma, povedosmo s nama vojsku. Ne videh nigde toliko divljih krušaka kao tada oko Lepenice. Što smo dalje išli prema Beogradu, svet se kupio oko nas kao ovce na solilo. Mi smo oduvek voleli da dižemo bune. Mislilo se ovako: gore nego što je sada ne može biti, a ako dođe bole, čist je ćar. Ako se glave pogube, nikad nisu ni bile naše. Od pamtiveka u Srbijici žive seljaci s tuđim glavama. Sam li glavu izgubiš, onda ti bar nije krivo. Prodaš li je skup o, mogu je i gusle opevati. Tako mi, ne odmarajući ni svoje ni konjske noge, stigosmo do onog brda u Beogradu na kome su Turci Savu Nemanjića spalili. Tu, za Tomom Vučićem i njemu spodobnima, izvikasmo novog knjaza, a ja isto ostadoh. Kad smo se vraćali, svako je išao svojim pravcem. Preskakali smo torove i krali seljacima ovnove. Krali smo i kokoške, jer ništa se ne svrši onako kako je počelo...

Simkini koraci prođoše njegovom tavanicom, lako i hitro, kao kad ptica pređe preko nevinog snega. Nikola izvuče bradu ispod kožuha i namesti uši da joj kroz pod i disanje čuje. Nije došla da spava. Iz kovčega nešto uzima. Sagla se, uspravlja se, izlazi, malo je zastala kod vrata... Ona zna gde je on. Treba samo da vikne. Ja sam joj noćas za sve. Uzbuđen, dugo čeka da ga pozove. Selom usporeno lutaju ženska naricanja, lavež pasa i nemir koji samo vojska stvara. Sve su bune drukčije, samo su noći posle njih uvek iste. Seti se one noći posle Timočke bune, kad su i torovi goreli u Krivom Viru i kukale zapaljene ovce. A ovan je bežao s plamenom u runu, ovan predvodnik, s klepetušom, vatra i lupa, rogovi su udarali u plot iza koga se bio skrio; on je bacao sneg na zapaljeno runo, sve dok ovan u plotu i lipama nije polomio rogove grčeći se. Pobegao je odatle, a čitave noći, i ne samo te noći, zaudarala je izgorela vuna i meso. Tada je pobegao Aćimu, i te noći postao je sluga. da ubija u zasedama i u gluvo doba pali kuće. Nikad više po svojoj želi. Simka otvara vrata, izlazi, škripi sneg, Nikola se pridiže... Neće kod mene. Noćas ja nikome ne trebam. Zagušljivo je od žalosti u mraku među kacama, u podrumu. To dugo traje. Neće i ne može nepotreban da bude. Ni zbog Aćima, ni zbog nje. Kako će mi pogledati u oči? Gori je od Đorđa. Gori je i od Mijata što je pobegao čim je čuo zvona. Onda se seti kad su jedan prema drugom sedeli u Aćimovoj sobi i gledali se u b rade. Koliko je vremena prošlo od te večeri? Bez reči su pripalili i po drugu cigaretu, jer je on bio lug što ga je Aćim iz lepog sna probudio i što nije hteo za sutra da odloži razgovor. „Odlučio sam, Nikola! Moram. Svaki čovek od časti i obraza to bi učinio. Najpre mi je sin pljunuo u oči, pa su počeli i drugi da mi mokre u bradu.“ Aćim je opširno ispričao sve pojedinosti o događajima sa Čakarancem kod „Orača“. On je zevao, s dosadom ga slušao i nijednom ga nije pogledao. „Čakaranac mora do izbora biti mrtav! Čuješ li, Nikola?“ „Mrtav čovek nije i pobeđen.“ „On mi se narugao kako mi se nijedan živ čovek nije nagurao.“ „Tome što se ruga treba slomiti štap o glavu i ništa više.“ „Plakat je napisao. Ceo srez, i da je samo srez, čita sada o mojoj sramoti.“ „Vukašin ti je napisao plakat.“ „Ti si ostario, nesrećniče. Eh, i ti si nekad bio drukčiji. Strah je i tvoje srce zagadio.“ „Nikad ja, Aćime, nisam ni imao srce. Ja sam imao samo snagu, a s njome

su đavoli sadili belo trnje.“ A rekao sam: „Mrzi me da ubijem slabog čoveka.“ Niko ne može posumnjati da je od moje ruke.“ „Još mi se ne napušta jazbina u tvom podrumu.“ „Nekad ja s tobom nisam morao mnogo reči da trošim na ovakve stvari.“ Ustao je. „Sve se sada utulilo. Samo ti, Aćime ludi, goriš kao breme luča.“ Uplašen, brzo je koračao po sobi. Po selu su psi grizli tmušavu pomrčinu. „Tamo, Aćime, u tom božjem selu, ne laju psi. I mrtvacima ne grizu tabane.“ „Ja s tobom ozbiljno razgovaram!“ „Jok, ruku mi mojih, ubiću ga samo ako vidim da će te pobediti. Na takve — ruka me ne izdaje.“ „Zar i ti da me izneveriš?“ Aćim je stegao pesnice i pošao na njega, pretio je i psovao, i pominjao noć kad ga je sa zaleđenim čakširama, kad krova za njega nigde ne beše, primio u kuću. Nikola stenje i valja glavu po uzglavlju od sena, nož je ispod glave, oseća ga, vidi, čuje mu glas, škripav u rebrima, krckav u hrskavicama, a nema snage da ga uzme i palcem opipa oštricu. ...U mutljagu mamurluka i bunila bledo je čkiljila svest i često se gasila, štipana mokrim prstima umora koji je neizdrživo bazdio na rakiju i čupao creva na povraćanje. Sećanja su se kidala u gađenju od koga je trnula i bolela moždina u kičmi. Šta se to danas dogodilo i zašto on leži zatrpan u senu? Drmusali su ga. Simka i još neko. Vikali su nešto, a on je čuo daleke pucnjeve. Ugurali su ga u čakšire i gunj. Psovao je. Vukli su ga. Pao je sa stuba. Dvaput je pao. Onda je zaspao. Ne, mislio je da ga bacaju u bunar. Dave ga. Bilo mu je svejedno što ga dave. U mraku ga ništa nije bolelo... Pod njim i oko njega je šuštalo. Živ. To što šušti propipa rukom: seno. Seno, šapnu i oseti plevu u ustima. Ko je pucao? Na koga? Noć je. Video je sneg i staju pre nego što je pao. Onda je svanulo. Opet je mrak. Iz daljine čuje glasove i viku, muklu i iskidanu kao da zapomažu ludi zatrpani zemljom. I Simku čuje. Isterao je iz kuće. Nije. Gurala Mu ruke u gunj i vukla ga. To je bilo kad se vratio iz Palanke. Đorđe jeknu i poče da tone. Ništa više nije čuo, samo mu je od padanja zviždalo u ušima. Nije ga bilo strah. Užasno ga je bolelo u stomaku. Pa onda sve postade — ništa. Probudi ga drmanje za nogu. Podižući težak krov, oči se jedva otvoriše: u sivkastoj gomilici dana što je ispunila rupu u senu vidi bradu.

Aćim! — zatutnja sanjivo srce. Pridizao se tražeći reči. — Pst! Ćuti tu! — šapnu Nikola. — Ti si, Nikola — laknu mu i, kao da je bolestan, još ne shvatajući svoj položaj, mirno se opruži. — Još nisu otišli — reče Nikola. — Ko je to pucao onoliko? — ponovo oseti muku i seti se Palanke. — Državna sila. — Je li vojska? — U Prerovu, kao čavke, crneće se žene. A ti si nevin pred vlastima. — Mrtvi? Da nije... — Smrznuti leže pred opštinom. Baš ih briga za Aćima i radikale. Čuva ih vojska. — Gde mi je otac, pitam te? — Tiše! Vojska je još u tvojoj avliji. Traži oružje. A Aćima su ti vezanog sproveli u Palanku. Sad nema šta da brine, izabran je za poslanika. — I zbog opštine ludi izginuli? — cvokoće. — Kad su seljaci znali za šta ginu? A ti ćuti tu dok ja ne dođem, ako ne želiš s deverima vezan da odeš u Palanku. — Nikola ustade i ponovo ga zatrpa senom. Đorđe gleda u mrak, a seno šušti od njegove drhtavice. Strah ga gura sve dublje u seno; a onda, uplašen da ga ne čuju vojnici što se svađaju sa Simkom, psuju je i prete da će im sve popaliti, on se smiri, utrnu bez pokreta. Diše brzo u besu i mržnji prema Aćimu što je ludom glavom upropastio selo, kuću, sebe, sve. Da li je ovo ta velika nesreća njihove kuće koju je on još od Badnjeg dana stalno predosećao? Može li još nešto crnje i gore da ga snađe? Mogu i na robiju da ga oteraju. On se nikada nije bunio protiv vlasti. Zašto da on plaća očeve grehe? Glava ga boli: čini mu se da će se rasprsnuti u parčad. Crknuće kao pacov ovde u senu. Pod njim, gladni konji topću i tuku kolenima o prazne jasle. U podne Nikola razgrnu seno i pruži mu tanjir sa sirom i hlebom. — Neću! — gadi mu se na sve. — U kući nema vojnika. Valjda će otići iz sela. Sutra će pop Veličko promuknuti od Vječnaja pamjat. Ako ovim slepcima naplati opelo, obesiću ga o mantiju pred njegovim dućanom. — Hajde, ne bulazni! Zna li Aćim da sam... bio pijan?

— Celo selo zna da si se malo proveselio u čaršiji. Imaš i pravo. Seljaci, beslovesni, nek jedu kuršume. — Idi, zovi mi Simku! — Iz Srbije će i vrapci pobeći. Ljudi će mesištem sasvim da usmrde zemlju. Za Nikolom krckaju tavanske stube. I tog će gada najuriti iz kuće. Načinio mu od kuće hajdučku jazbinu. Hrani razbojnika, a ko zna kakvu mu nesreću i on sprema. Stube opet zakrckaše, i kad vide da Simka maramom briše suze, Đorđe uskipe od ljutnje: — Ne cmizdri! Veče ne sme da te zatekne u mojoj avliji. Da se izgubiš zanavek... kud znaš! — Zašto ga tako gleda? Smeška se, kučka. — Čekaš da i mene vezanog sprovedu u Palanku? Da me osude na robiju? — Takve ni na robiju ne osuđuju! — Žao Ti... — Ocu Ti se o glavi radi, a ti... — Gde je Mijat? — Ne tiče me se. — A Tola? — Znaš i sam, nije kao ti. Đorđe klonu. — Pijanog te čuvam i krijem... Kad sam luda. Lezi tu i ćuti! — Kao da hoće da ga uguši, brzo nabaca seno na otvor i sjuri se niz stube. On htede da vikne „da te više ne vidim u kući“, a iz mraka ponovo, brzo, namile u njega strah. Simka ga. može izdati i prokazati vojnicima! Niko neće znati da je to ona učinila. da pobegne? Kuda? Gde može da se sakrije? Gore će biti ako pobegne. Pošten ne beži. On nije kriv. Nema nikakve veze sa očevom politikom. Može mu glave doći što je išao u agitaciju za oca. Poče da odgrće seno: otići će kapetanu u srez i izjaviti da on nema nikakve veze sa očevim zločinstvom. Izvuče se iz sena, ustade, mrak mu u talasima naleće u oči i puni glavu, on se klonulo svali na gomilu livadske otave, jer jedini se on od muškaraca u selu danas skriva u senu, slabić, kukavica... Svi znaju. I ona je rekla. Svest mu prikupiše vika i kuknjava žena: — Lopovi gazdaški! Jao, izelice! — Vi ste nam kuću opusteli! — Ko će naše siročiće hlebom da hrani?

— Tvoj Aćim pratio sina u čaršiju da lumpuje, a naše lude otera u grob! — Gde ti je čovek? Skrila si Đorđa, a ja... a moj, a moj... — Udri je vilama! Đorđe poznaje žene po glasovima i tako saznaje ko je poginuo. Ču da Simka zakuka, ali pomisao da siđe i brani ženu brzo zamre u strahu. — Kuću da mu zapalimo! Nek izgori Katićevo gnezdo! — Uzmi slamu! — Daj vatru! S prozora se sjuri staklo. — Ne diraj Simku, zaklaću te! Razabra Nikolin glas. — Udri i toga bezbožnika! Iako klonuo, Đorđe se brzo, bauljajući, uvuče u seno i sam sebe zatrpa. U njega se zari još nekoliko vriskova žena, galama se odmače, pa večernju tišinu iscepaše otegnuta naricanja udovica. A njemu se čini da svi kukaju nad njegovom sudbinom. On je najnesrećniji u Prerovu. Žali sebe tako potpuno da ne ume ni da plače; večeras mora da ostvari svoju odluku. Kad se smrklo, siđe s tavana, nigde lampe, samo se kuknjava čuje, uđe u kuhinju, Simka se nakašlja. Napipa je u mraku i ščepa za mišice, sikćući: — Ja sam kukavica, najgori čovek u selu, ja sam pijanica, ja sam ništa, a? Ti da mi to kažeš? Počelo je tako, a sve ostalo se dogodilo u bunilu. A dugo je trajalo dok se ona, ječeći, nije izvukla na put. Ne, on je izgurao na put, shvatio je to onda kad je na konju pojurio kroz selo i stao u polju, daleko od sela, ne, sam je konj odjednom zastao, uplašen tišinom između zvezda i sleđene beline. Zebu mu ruke i oseća da su mokre i lepljive. Zna zbog čega, pa potera konja galopom preko pola pokrivenog snegom. ...Raka apsandžija odškrinu vrata, ne može da uđe u apsanu prepunu Prerovaca, pa samo promoli glavu i pozva Aćima da izađe. — Kažem li ja vama, ludi, da će njega da puste! — viknu iz ugla najozlojeđeniji Prerovac. Aćim se trže, strogo i upitno pogleda apsandžiju: njegovo lice i glas ništa ne kazuju. Onda se okrenu onome što je viknuo: on grize usne i preti glavom. Zaplakaće od jeda. Pre pogibije pod brestom, on ne bi smeo ovako da ujede Aćima Katića. Kao razapet i obešen o apsandžijinu naredbu, ošamućen,

spotičući se o ljude što leže, jedva iziđe u uzan hodnik apsane. — Naređeno mi je da te vežem, čiča-Aćime snuždeno reče apsandžija s katancem u rukama. — Oprosti, ja sam državni sluga, moram. Ti ćeš opet biti što si bio. — Vezuj! — viknu Aćim da svi čuju. — Ne boj se, kapetanu te vodim. — Boj se Ti, apsandžijo, aja se ne bojim! S rukama na leđima, praćen pandurom s puškom preko ramena, natmureno ponosit ide preko pijace, suljajući se po snegu išaranom balegom. Iz kafane, dućana i radnji istrčavaju ludi da ga vide, i šapatom dovikuju komšije. Aćim još više ukruti vrat, čovek je, nije ni lopov ni mečka, a oni su smrdljive kaputlije što žive od seljačkog znoja i grbače, pokvarene ćifte, nećete ni vi još dugo pljuckati po kaldrmi, doživeću ja da vi prosite hleb po selima, i stare motike da klepate pa pošteno decu da hranite, pužo čaršijska, gospodska; dok nisam bio vezan, svi ste mi se gologlavi do zemlje klanjali... Aćim unese bes u kancelariju, u kojoj ga, sedeći, čeka sreski kapetan. — Sigurno znaš što sam te zvao. Pričaj. — Sa mnom se, mundirdžijo, ne razgovara sedeći. Pljujem ja na tvojih sedam dugmeta. — Beše tvoje, gazda-Aćime. Sada si ti pod mojim kolenima. — Moje beše i biće, ali tvoje neće zadugo. Upogani mi se u bradu ako mlad luk dočekaš u Palanci. Kapetan se usiljeno nasmeja, ali mu od Aćimovog pogleda smeh odjednom slete s lica i on više zamišljeno nego strogo reče: — Znaš li šta oglašuje zvono? — Pitaj popa — tiše reče Aćim, pomalo se i gadeći bolesnog, jektičavog izgleda kapetana, na čijim je šiljatim ramenima i smešno i jadno Visio plavi mundir. — Smrt oglašuje. Četiri deteta su ostala bez oca. Još jedna žena postala je udovica. — Govori tako ožalošćeno kao daje reč o njegovoj ženi i deci. — A otadžbina... — motri da li Aćimu drhte ruke. Aćim pomisli da je neko od ranjenih Prerovaca umro, pa ne može iz sebe da iščupa reč. — Zašto si ga ubio? — žućkaste i guste obrve pretvoriše oči u dve svetlucave linije. Ruke stavi na leđa i, poguren, još više se smanji.

Aćim shvati i seti se kad je poleđenom prtinom puste, u luk savijene ulice išao zanesen kao mesečar, ne odgovarajući na pozdrave opančara i dućandžija. Po zidovima je video samo plakate o Vukašinovoj ženidbi s ministrovom kćerkom. Same ga noge uvele u radikalsku kafanu „Orač“, na zidu je opet ugledao plakat, zastao je na vratima uplašen načičkanim stolovima, hteo brzo da se vrati i zatvori vrata da ga niko ne vidi, ali ga. kao ribu uhvaćenu na udicu povuklo unutra izazivačko i snažno: „Uđi, prijatelju Aćime! Čuo sam da si stigao pa te čekam.“ Neko je ustao sa stolice i Aćim je seo do samih vrata. Nije verovao očima: sa ispruženom rukom za pozdrav, nasmejan, išao je k njemu... Nije valjda on, nije, o, pameti! Nјegov protivnik na. izborima, trgovac i liberal Čakaranac, pružao mu je ruku i govorio: „Zdravo, Aćime!“ Nećeš više. Kafana je bila puna crnih šubara kroz koje je on propadao negde dugo, dugo, pa je grmnuo iz tog mekog crnila: „Nismo mi prijatelji! Posle izbora odžak ću da ti preturim!“ Viknuo sam, svi su čuli. Ljudi su se smejali kao da se daske lome i cepaju, činilo se Aćimu, a, u stvari, samo se nekolicina, krijući lica, unjkavo nasmejala. „Sad smo se orodili.“ „Ti i ja?“ „Kad se krv pomeša, odžak se ne pretura...“ „Mrtvima. Ti ili ja!“ „... već se pije zagrljeno. Je li tako, ljudi?“ „Vaše su stvari!“ rekao je neko u tišini iščekivanja. „Ceo će srez da priča.“ „Što si neveseo? Sin ti se ženi našom devojkom. Iko, kuvaj dva bakrača vruće.“ „Ti se, gazda-Aćime, udade u liberale“, dobacio je jedan sa šeširom. Kroz maglu Aćimove ošamućenosti blesnula je jedna misao, zarila se u sve žile, i ostala u njemu — zariven nož. Ruka je čupala nož iz kanije i sporo ga zarivala u Čakaranca. Ali, samo u mislima, i to prvim, koje se brzo skriše u najzabitiji ugao svesti, odstupajući pred drugima:

„Iko, ja častim. Moj se sin ženi. Devojka je dobra i kuća je poštena. Što se .Mi, stari, politički ne slažemo, to je druga stvar.“ Svi su to čuli. Nekoliko grlatih povika odbilo se od počađavele tavanice. „Ja živim samo da taj dan dočekam. Zdravo, Čakaranče!“ Pružio mu je ruku, a ovaj je, zbunjen, neodlučno prihvatio. „Ti i ja bićemo od danas prijatelji“, nastavio je Aćim stojeći, čvrstim glasom koji je samo za njegovo uvo podrhtavao. „Možemo biti prijatelji, iako nismo u jednoj stranci. Na izborima će narod da. odluči koga će u Skupštinu da prati.“ Nije smeo da zaćuti, plašio se sebe kad prestane da govori. „Dosta sam i bio. Sad me starost stigla, ti si mlađi, pa neka Ti je sa srećom.“ Ljudi su zanemelo slušali. Aćimove reči su tupo odjekivale u tišini prljavoj od duvanskog dima i isparavanja snega što se topio na opancima i gunjevima. Tada je Čakaranac pošao ka vratima, ali ga je Aćim uhvatio za rukav i posadio na svoju stolicu. „Sedi da pijemo za naše izmirenje! A vi, ludi, pijte koliko hoćete i šta hoćete. Iko, na moj račun!“ U Tišini, iza kelneraja, džezva je pala na šafolj za pranje čaša, a kafanski prozori uzdrhtali su od vike. Bilo je to prvo i jedino „živeo“ u njegovom političkom životu koje ga je zabolelo. Aćim zažmuri i kroz trepavice vide udaljenog i smanjenog Čakaranca, nije veći od čvorka, zgrušana kap krvi... — i time se protiv mene služite, Vi, policajci! — Aćim ne veruje. Tek posle nekoliko rečenica kapetan mu zbrisa sumnju, i on se uzaludno trudio da sakrije radost što čovek s kojim je popio za izmirenje kod „Orača“ više nije živ. — Znam da je to tvoje delo. Sad mi kaži čije si ruke okrvavio. — Naučio te neko pametniji od tebe. — Odgovaraj što te pitam! — kapetan se zakašlja od ljutine. Tapka maramicom po usnama i retkim brkovima. — Da mi je milo što će jedno kuče manje da pogani zemlju, to mi je milo, i to ću da kažem kralju Milanu ako me pita. — Kralja ne pominji! — ustade kapetan. — Kome si platio da ga ubije? — Narodna ruka ga ubila, a nju ničije i nikakve pare ne mogu da isprljaju.

Vraćajući se u zatvor, koračao je poguren, brzo, da ga ne zagleda ta čaršija, da ne sluša šaputanja iza leđa, svezanih ruku. Pijaca se smanji, kuće se primakoše i stisnuše jedna uz drugu, sivo, nisko nebo primače mu Prerovo, brest i sve što je ostalo u onom sutonu, on se jedva provuče kroz zatvorska vrata, u hodniku se odvezane ruke mlitavo zaklatiše i, kad ugleda gomilu straha u gunjevima, usiljeno se nasmeja. — Braćo, ubijen je Čakaranac! — ljutito reče da bi smrskao muk, i klonu uza sama vrata. U glavi mu zveknu reza, škrgutnu katanac i po mozgu zasekoše reči: — Eh, doboga! Sad smo, ljudi, načisto svršili. ...Jedva vuče noge, noć je, vraća se Nikola. Neopažen od pasa, ušunja se u senjak i pored stoga klonu na sneg. Diše hroptavo, usporeno i nedoklano. Zbog Simke je zaboravio da ponese paru i otkupi dušu. Nema zvezda, a noć sve vidi. Oseća: kostreše mu se dlačice na vratu. Te neotkupljene duše ne ostavljaju, idu za nožem i smrde na krv. Nikola otegnuto jeknu kroz nos. Desnom rukom struji krckanje hrskavice i mokro šištanje. U zglobovima prstiju i u ležajima vilica. Opet samo kratko jeknu, da otera iz sebe ono što je krckanje hrskavice i mokro šištanje. To njegovo, to što traži da se otkupi, makar marjašem. Desnu ruku pobode u sneg da opere krv. Ovo su poslednja vešala koja je sebi pobio. Kao red šljiva u gazdinskom voćnjaku, koso ka nebu, uzdižu se ona. Poslednja zamka koju je sebi namakao oko vrata. Beli krugovi jure se oko njega po tami. Kad li je ovom poslednjem udaren kolac? Sklopi oči i gadljivo se strese. Poslednji put je poslušao Aćima. Ovoga mi nije žao. Nije ni bio čovek. Protiv noža i ovca bi se više borila. „Dajem ti sto, dajem ti dvesta, uzmi sve što imam.“ Nije mogao ni da vikne kao čovek. To me je naljutilo. I još više kad je stavio ruke na oči. „Gledaj me.“ Posle je sve bilo meko i mokro. I mrak. Nikad tako nije bilo. Nikola snegom napuni vrela bezuba usta da zagasi žeđ. Ognjište u grudima. Usijani odžak dušnika. Nјe više nema u kući da ga ponudi rakijom. Šta on još čeka. u podrumu? Ponovo napuni usta zrnastim snegom. Tek kasnije, kad mu se disanje utiša, Nikola ču jaukanje gusala i Mijatov glas u stajskoj sobici za sluge. Ja nisam potkornjak da oborim hrast. Izvori presušuju. Plaz ralice nabo krečnu lobanju čovekovu. I hrapavo teme hajduka tare tamno zemljino meso. Kiša u očnim dupljama, sunce u memli. Zemljica je izubijana brzim kopitima turskih konja, izranjavljena topuzima, izubijana kopljima i đuladima, izbrazdana šančevima. Ja sam njima gazio dok livade i rosu još

nisu bile takle bose ženske noge. Jer se otvorene brazde grče za semenom iz muške šake. A kovač pruža oko niz belu zraku jatagana, dok buljuci zbegova sporo mile šumama. Od Kosova gavrani ne prestaju da lete nad umornim konjima s praznim sedlima. Pesme su laž. Kukavice ih spevale. Nikola prstima zatiska uši, neće da sluša Mijata koji tankim glasom zapomaže: Sunce pišti utrnutih zena, Glasom ženskim pišti iz mog sela: „Pomozi nam, gorskih smreka majko! Torom — vuci, vreme — naopako. Reci kako krv da ljudsku smirim? Da li bunu opet da raspirim?“ Odgovara Aćim kraj handžara: „Briši suze, plamen ispod streje, Bukni, zemljo, i Bog nek se zgreje. Gnevom mrtvih, žive mršti veđe, Pa nasrni na to mrtvojeđe.“ I opet se sa katićkog krova Zora glasa iz crnog Prerova... O, prevaro! Tebe što si gusle izmislio trebalo bi svake noći klati. Kukavice ste i jad svi vi što ste pesme o bunama i hrabrima pevali. Svima bi vreo katran u grlo trebalo sipati. Nikola dugo reži i sluša. Možda se ona vratila? Starac se brzo diže i pođe u sobu, Mijatu. Otvori vrata i stade. U sobi je mrak, gust odjeke gusala. — Da li se Simka vratila? Mijat ga ne ču, zanesen pesmom. Nikola se razdra, ponavljajući pitanje — Ih, što se uplaših! — uzvikom Mijat isprati gusle. — Pa što mi se prvo ne okažeš? U ovakva vremena, noću se ne ide bez lozinke... — Ja te pitam: da li se gazdarica vratila? — Kako bi smela da dođe posle onakvih batina? Gazdica Đorđija za trgovinom u Beograd odlutao, a starina Aćim za seljačku pravdu tamnuje gde

se legu guje i gušteri zeleni. Dvor im čuva Mijat, verni sluga. Hoćeš li da ti odgudim pesmu što sam je spevao za večni spomen prerovske pogibije? Zdravlja mi, mnogo je lepša od one o Timočkoj buni. Nikola napipa krevet i sede pored Mijata. — Kako čovek može da peva? — reče zamišljeno, s tihim prekorom. — Meni samo srce peva. Uvek peva. Peva i kad se krvca lije i... — Srce... Tvoje srce je jarčeva kita! Beslovesniče! — Ja sam guslar, Nikola. — Gde si se sakrio kad je zapucalo kod opštine? Gde si bio dva dana, kozo dvonoga? Ti nisi čovek, ti si miš! — krklja u besu. — Kukavice guslaju, a ludi ginu. Prošle noći, usred čaršije, u svojoj magazi zaklan je čovek! Ugledan. Gazda. Šubare i šeširi pred njim do kolena padaju. Kuća mu puna dece. I mladu ženu ima! A ti pevaš, a? — napipa mu gusle, ščepa ih i baci za vrata. Pevaš, mišiću pogani! — steže mu vrat, trese ga i hoće glavu o zid da mu slupa. Od straha, Mijat se ne brani. Gudiš u pustoj kući. Oni čiji hleb ždereš nisu tu. Možda se neće ni vratiti. Ni ona koja ti je mesila hleb, i prala vašljive gaće, nije u svojoj kući, a ti si pesmu zavrečao! — gurnu ga, Mijat udari glavom o zid, a Nikola klonu i zastenja. Kasnije, Mijat plačljivo progovori: — Bog me je takvog sazdao, Nikola. Ako se oni ne vrate, ti znaš da sam ja živ sahranjen. Služim Đorđa Katića da bi mi dao ono šljivače nakraj sela, i skupljam marjaše kućicu sebi da sklepam. Krov svoj da imam. Pa da negde ženu nađem. Otkako sam se rodio, spavam sam. Pravo je da i mene neko ugreje. Radi toga služim. A što pevam, ja nisam kriv. Nikola, zgađen, ustade i pljunu: — I ti si čovek!... Mišu! — strese se i izjuri napolje. U gustoj tmini podruma duboko jauknu prazna kaca, jauknu čovek s nožem zarivenim u prsa, prvi put u slabine, osetio je To po brzom i mekom uletanju noža, drugi put je zario u mrak i rebro mu iskrenulo nož, pa još jedanput, više udesno, zašišta mokro, još jedanput... Nad njegovom glavom je tišina, ravan je i hladan njen krevet, po temenu mu ne gaze njena bosa stopala, iz očiju vreo katran zaliva srce i šišti, mokro šišti krv. Ruka iščupa nož iz pojasa i baci ga u mrak. Prazna kaca ponovo zveknu i brzo umuče. ...Vukašin, sav uvučen u kaput s podignutim astraganskim okovratnikom, zastade pred dobro znanom kapijicom: kroz golo granje dunjâ žutnjikavo je piljio prozor. Uvek je kasno legao, a rano ustajao. „Čovek je stvoren da najmanje spava“, To je mogla da smisli samo učiteljska pamet. Svakog jutra i

svake večeri donosio mu je sa česme po dve testije vode. donosio i odnosio pisanke. Uvek nekoliko koračaja iza njega išao. To mu je jedanput rekao i on je zapamtio. Tako su i iz suda po starešinstvu izlazili. Onaj s najmanjom platom išao je poslednji. Sve čavke u čaršiji zanoćivale su na sudskim tavanima. Sada su, do samog suda, napravili novu apsanu. Uhvati kapijicu i podiže je. Uvek se tako otvarala. Brzo ide po kaldrmisanoj stazici. Kuca i, ne čekajući da mu se odazove, ulazi, zaustavlja disanje, da mu glas bude gušći. — dobro veče, gospodine profesore. Andra, nadnesen nad hartijom, s perom u ruci, podiže glavu i, iznenađen gostom, ne odgovori. Vukašin sede na klupicu pored testija: — Pišete? — Običaje moga naroda. — Još vas zanima prošlost? — Kako još? — namršti se Andra ne gledajući ga. — Šta je s mojim ocem? — Vidim, i tebe još brine prošlost. Nešto kao osmeh minu Vukašinovim usnama. Gledali su se mirno. — Prošlost ne, ali otac svakako. — Ja sam o tebi bole mislio — ustade od prostog stola zastrtog novinama. — Vidim ono dete, ćutljivo i poslušno. Onog vrednog dečaka sa živim očima... Vukašin na njemu vidi istu kratku bradu, tamnu, koja ga je uvek podsećala na kupinov list prikačen da skrije lopticu podvaljka, vidi i prljav kožuh, onaj isti kožuh koji je profesor imao i kada ga je Aćim doveo njemu da ga upiše u prvi razred. — Bole da govorimo o mom ocu — prekide ga. — Prvo o sinu — žmirka na desno oko, kao uvek kad se ljuti. Glumac u putujućem pozorištu, pomisli Vukašin, i reče: — Nema koristi od toga. — Znaš li ti da je tvoj deda umro s perčinom? — stavi ruke na leđa i poguri se. — Poslednji s perčinom u ovom kraju. — Hoćete da kažete da sam i njemu nešto dužan? — Hoću da kažem da je taj nepismeni vodeničar Luka Došljak, taj beli čovek što je vek na Moravi odživeo, imao svoja moralna načela i držao ih se

do konca života. Nikakvim kaznama i globama vlasti nisu mogle da ga nagnaju perčin da odseče. A to je nešto, mladi gospodine doktore! — mahnu rukom sa uperenim kažiprstom. — Takvim činom ti i tvoji vršnjaci, što se iz evropskih kafana rugate precima i tradiciji, ne možete da se pohvalite. — Oprostite što sam se usudio da vas u ove sate uznemirim. Pišite vaše običaje. — Vukašin rukavicama lupka po kolenima i ne ustaje. Hoće samo da vrati razgovor. — Rugaš mi se! — Nisam zbog toga došao u vašu kuću. Vidim, testije su vam pune, a svakako da imate i nekog ko vam nosi pisanke. Između stola i kreveta Andra pređe tri koraka, pa podiže glas: — Kad si za Božić dolazio kući, kako si smeo da prođeš kroz Palanku a da ne svratiš do mene? — Nisam svratio da ne bismo vodili ovakve razgovore. — Moja kuća nije drumska mehana. Skini taj kaput. Sigurno ti ga je tast kupio. — O kakvom se to ubistvu govori po varoši? — Čakaranac je mrtav. — I to će ići na dušu moga oca — snuždi se Vukašin. — On je štampao plakat o tvojoj ženidbi. — To me se sada ne tiče. — Mlada ti nije neka lepotica — odloži pero i zapuši mastionicu. — Kad ste je videli? — Trebalo je da vidiš Aćima kad sam mu pričao da ti žena nije vredna izdaje oca i Prerova. Kurjak je drhtao kao kuče. On koji se prkosom zapisao u istoriju... — svečano govori i zamišljeno gleda u prozor. — Poštujem. Aćim je moje delo. Dokaz da u Srbiji veliki ljudi nose gunjeve. I da narod raste. — Ja sam došao oca da spasavam — tresnu šakom o sto. — A vi ste večeras naročito zajedljivi. — Mraz je napolju. Apsanu ne lože. Aćimu je šezdeset godina. Velika je to stvar. Bivši rajetin, sin vodeničara koji je s perčinom umro, zbog načela... — zastade, nalakti se i u raširene šake smesti mesečasto lice. — Po načelima, Aćim je moj đak. Vas dvojica ste skoro istovremeno počeli da učite školu kod mene. Ti si, gospodine doktore, kod mene pao na ispitu. — Ja sam došao da spasem oca. Politički momenti me ne interesuju. Ni

vaša načela. — Ljude kao što je Aćim ne treba spasavati. Samo ćeš ga obrukati. — To mene nije briga. Ja izvršavam obavezu prema svom roditelju. — O tome ćemo sutra. Vreme je za spavanje. Skini s kreveta jednu slamaricu. Uzmi i pokrivač i lezi pored furune. Ako ti je zima, loži. — Ja bih vas molio da nekako još večeras obavestite oca da sam došao. daću dukat apsandžiji. — Da bi mogao mirno da zaspiš? — Da bi otac mogao mirno da zaspi! — viknu. — Ljudi kao Aćim ne pate od nesanice. Jedan drugome nemaju više šta da kažu. Andra utrnu lampu i leže. Vukašin na klupi, sedeći, provede noć. U džepu mu pismo predsednika vlade za sreskog kapetana. U zoru zakukaše dve žene. Zna za kim. Naricanje ga izvuče na ulicu. I on, kao da je ubica što se kaje, kao da čika svoj strah, pođe ka kuknjavi. Zastade kod Velike česme, za celu čovečju visinu ukopane u zemlju. Odatle je vukao po dve testije vode. Najpre Andri, pa posle Bošku opančaru, kod koga je stanovao. Svakog jutra i svake večeri. Tukao se i pljuskao sa šegrtima. Vukašin se nasloni na tarabu. Kako da se oslobodi sećanja i cele te prošlosti? Kroz jutarnju maglu vidi kameni krov česme s krstom, potonule crkve, grobnice, čuje šestoglasno pevanje vode, zvonko oticanje iz šestočesmenih usta, naježi se, sve je hladnije, drhti, u drugoj kući od česme kukaju žene, i ja sam ubica. Jesam, jer mi je Aćim otac, u džepu mi je pismo da ga puste. Jedno smo ja i on. Besmisleno je svo to bežanje i trganje. I moje i njegovo. Zar ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što sam po rođenju? Hajdučki sin. To sam ja. Ledeno huči česma. Na drugom kraju Palanke tri petla isto pevaju. Oseća pismo u džepu. Želi, a ne može da ga iscepa. Zna od rođenja, hajdučki je i jatački sin. ...Aćim Drugi put uđe u kancelariju i ne pozdravi kapetana. Veruje da će ga opet saslušavati zbog Čakarančevog ubistva pa odluči da ni reč ne proslovi. Zar da dozvoli da jedan policijski zlikovac, mundirdžija, saslušava njega koji je ovoj zemlji zakone i ustave krojio i dizao bune protiv kneževa i vlada? Nije trebalo da dođe nevezanih ruku. Prerovci su zbog toga gunđali kad je izlazio iz apsa. Prezrivo gleda uniformu, s rukama na leđima. Kapetanov pristojan pozdrav ga zbuni. Ne otpozdravi mu. Kapetan lako pocrvene, postiđen pred pandurom, pa ovome mahnu rukom da iziđe.

— Što si me zvao? — osorno upita Aćim. — Prvo sedi, čiča-Aćime. Evo ti stolica — ustade i prinese mu stolicu. — Nisam ja za tebe čiča. Ti si se okrvavio prerovskom krvlju i među nama nema lepog razgovora! Kapetan ga snuždeno sasluša, prošeta po kancelariji, zagledan u veliku sliku krala Milana, postaja malo, kao da pribira snagu i smišlja šta da kaže, pa reče: — To o prerovskoj nesreći, druga je stvar. O tome će viša vlast da raspravlja i utvrđuje krivde. Ti si pušten na slobodu... Možeš odmah da ideš kući — kapetan gleda kroz prozor izukrštan gvozdenim šipkama. Tek posle nekoliko trenutaka Aćim se pribra: — Kući? Ja?... Ne teraj šegu. Znaš li ti, majkoviću, šta si? Sedam dugmeta... — E, da mi nije depeše od ministra, ne bi te zora zatekla — šapuće kapetan. — Kakva depeša? — uzdrhta. Upi se u kapetanove oči. — Pa naređuje mi da te pustim na slobodu — jedva se savlađuje da ne viče. — A ostale? Moje Prerovce? — Za njih ništa ne piše. — Kako ništa ne piše? — Nemam naređenja. — Kapetan podiže depešu sa stola i zagleda se u nju mičući usnama. Aćim se obema rukama uhvati za bradu, vukući u stranu dva njena pramena. — Jok, kapetane! Aćim Katić ne izlazi iz apse i neće na slobodu dok svi Prerovci ne budu pušteni i dok se ne kazne zločinci za ubistva i tiranstva po mom selu. Jok, kapetane. Neću milost. To javi svom gazdi. — Ako Ti je vola, sam javi. A sad idi kući, pošto si takve sreće da za tebe ne postoje ni zakon ni vlast! — Ti čitaj svojim pandurima, ženi ako hoćeš, a meni nemoj! Zakone i ovu državu ja sam stvarao, ti si samo sluga. Kad svi moji seljaci budu pušteni na slobodu, onda ja, poslednji, izlazim. Aćim otvori vrata i viknu: — Ej, panduru! Vodi me u apsu!

Kad Aćim zalupi vrata za sobom, kapetan, zbunjen i neodlučan, istrča u hodnik i viknu: — Ne vodi ga! Pusti ga nek ide kud mu je volja. Aćim sâm, pognute glave, žurno pređe preko pijace. Stidi se i da pogleda ćutljive i natuštene radoznalce. — Što si sam, gazda-Aćime? — dočeka ga začuđeno Raka apsandžija. — Šta te briga! Puštaj me unutra. Apsandžija mahnu glavom i propusti ga. Prerovci poskakaše: — Šta je bilo? — Ništa. — Je li opasno za nas? — Za vas?... Nije. Odlučno odbi da im ma šta više kaže, umorno se spusti pored zida i klonu glavom. Seljaci zanemeše sluteći streljanje. Tola ne savlada suvo, sitno rucanje.

GLAVA TREĆA Gusne veče i miriše na tikvene vreže i mrtve kukuruzove rese. Nadničari dolaze i ćutke vuku umor u veliku kuhinju, a Simki se s lica ne briše osmeh, pomalo surov. Otkako joj ga je jutros dan urezao na nešto omršavelom duguljastom licu s kosim, gustim obrvama iznad krupnih i crnih očiju, taj osmeh je isti i kad je sama u poslovima i kad njime sreta Đorđa i Aćima. Videla ga je slučajno i začudila se, bila se nagnula nad drvenu kofu s bunarskom vodom, gustom od bistrine, i čitavog dana ga pamti i oseća. Čini joj se da ga tuđe oči mogu pojesti i ukrasti zavist i sumnja, pa u kuhinji ne upali lampu sve dok i poslednji nadničar ne stiže i ne popuni poslednje mesto u krugu velike sofre. U ćutanju, punom umornog hukanja žena, spušta vreo krompir u zemljane činije i brzo se odmiče u senku da joj ne vide lice. Onda prisloni ruke na bedra: sluša glasan srkut nadničarskih usta, lako čagrtanje drvenih kašika i, s onom istom šarom oko usta, gazi očima po gladnim beračima. „Visoke je držala glavu i prezirala sirotinju. A sada je pala na nisko granje.“ Svi su oni tako govorili. Dok je Đorđe nije isterao iz kuće, verovala je da je vole. Tada je saznala da bi je sve ove nadničarke, koje svakoga dana s punim pregačama izlaze iz njene kuće, iz zavisti izgazile zajedno s hlebom kojim ih ona hrani. I deca bi im poskapala od gladi da nije njene lake ruke i mekog srca. Trebalo je da se vrati braći pa da uvidi da je i njih izgubila onog dana kad je velika gazdarica postala. A dok je bila u svojoj kući, braća i snahe su joj često dolazili i uvek nešto tražili. Tek kad je premlaćena morala da se vrati u sirotinju, odakle je, verovala je sve dotad, zauvek osvojila bogatstvo, uvidela je da se i njoj i braći krv promenila. „Kod nas, ako se ne grbači, ne može da se jede. Eno ti budaka“, još istog dana rekao joj je brat. Htela je da vrisne, zaplakala Je i pošla u polje. Celog dana ni zalogaja nije pojela, a noć je provela nadnesena nad bunarom. A ova što joj je i ceo hleb mali ustima, misli Simka, što mi kašike krade sa stola za večerom, govorila je: „Ima pravo Đorđe. Nije lud da drži nerotkinju.“ „Nek vidi malo kako sirotinja živi. Zaboravila, pa se osilila.“ Duša ti u

nosu, a znala si da me ujedeš. „Podelićemo imanje Katićâ kao oštinsku utrinu. Naše je i bilo.“ I tvoje unuče biće u mojoj kući sluga. Gleda ih redom, pogurene nad činijama, izduženih vratova, sa ukrućenim rukama koje se ne presavijaju u laktu, zatupasti i čvornovati prsti jedva im drže drvene kašike, vešto kradu jedan drugome meso i mljackaju sporo, odsutno. Svi ste se vi mojoj nesreći radovali. A kad bi znali... Kad bi znali! Da mogu da joj vide lice, uplašili bi se i njenog svirepog osmeha i spustili bi kašike. Oseća slast od sitnih noževa izukrštanih u očima i obrazima, i što je sada sigurna da će do smrti ostati gazdarica, a nekada je i ona bila nadničarka. Tromo i teško uđe Nikola. Dade mu tronožac da ne bi seo uz naćve, u senku. Sme li da se raduje? pita očima Nikolu i ne opaža kako se od njenog pogleda mute starčeve još krupne oči sa izbledelim žućkastim iskricama. Ti možeš da znaš, kazuje mu pogledom, a sećanje joj briše osmeh. „Kad te Aćim zove, vrati se. Umri, ali ne daj ludima da se raduju tvojoj sirotinji. Otkad je došao iz apse, nije se digao iz postelje. I tebi će biti lakše da s nesrećom razgovaraš u četiri oka“. Nije razumela, pa je pitala: „A šta Đorđe radi?“ „Naš je gazda u Beogradu. Spanđao se s nekom sobaricom i živi u kafani.“ Ona je pretrnula, a Nikola se radovao: „Ta će njemu smrsiti konce zbog para. Ti si mlada, ti si lepa, ti si... Biraj jabuke. Izaberi onu koja samo jedared rodi. To ja znam.“ Simki buknu lice. U stidu izgore osmeh. Kako je smeo to da joj kaže? Pažljivo ga zagleda. Možda on nešto zna? Nikola se zabavljao kruneći žute kutnjake kukuruzovom klipu. „Sa sluškinjom?“ proveravala je. „I jardžije s njima spavaju“, zadovoljno je potvrđivao glavom. Streha je lila otopljen sneg, oko njih su hladno brborile barice marta. Htela je da zaplače, ali je sve suze već bila potrošila. Smem li da se radujem? Simka u sebi ponovi pitanje Nikoli, pa u jednolikom čagrtanju drvenih kašika i glasnom srkutu nadničarskih usta, u nemoj tuči vretena svetlosti i prvih otkosa večeri, zapraska njen smeh. Odjeknu stidno i poročno u kući u kojoj se davno nije čuo smeh, gde su svi plašljivo i mrzovoljno mrmorili i šaputali, ne samo ukućani, već i sluge i nadničari što su galamili, smejali se i zviždali samo do vratnica i lese visokih,

mrkih jasenova, da bi zamukli čim bi ušli u Katićevo dvorište. U beračkoj večeri, Simkin smeh, zloban i radostan, dugo se vije i belasa u žućkastoj tmini velike kuhinje, nad okruglom sofrom okićenom pogurenim nadničarima, a grube ruke spuštaju kašike pored zagrizaka proje i sve oči padaju po njoj koja stoji više njihovih glava, visoka i uspravna, sleđena duguljasta lica, odjednom postiđena i smehom i Tišinom posle njega. Oslanjajući se o kolena, Nikola se polako podiže i, pogurenih leđa, iziđe napolje. On zna, pomisli Simka, obrve joj se još više iskosiše na visokom čelu, opet se nasmeja, ali kraće no prvi put, manje radosno, a možda iz inata ili što i sama ne veruje, pa joj se pamet mrači, nadničari ćute i, žureći, nastavljaju večeru, da posle u gomili urone u mrak, i tek kad se raspu prerovskim sokacima da počnu priču o njenom smehu, kojim neće moći sebi da objasne dane kada je Simka ponovo postala ona stara gazdarica sa surovom i tvrdom rukom. Kad ostade sama, na nju nagrnu meka gomila tišine. Lice joj smireno i zamišljeno, a smeh potmulo odjekuje u njoj. Nisam smela to da učinim. Još ne treba ništa da znaju. Možda i nije, zastrepe, pođe da rastrebljuje sofru, pa se od naglo nadošlog umora spusti na tronožac. Gleda troške, ugriske, razbacane mokre kašike, prljave i prazne činije. Oni će pričati... Uživljava se u onaj trenutak. Samo je granulo iz nje. Odlomilo se. Nema vole da posluje, pa iziđe napolje. Crnim jasenovima mesečina posedela vrhove, a nad njima se prosule sitne zvezde. Ona je žena. Nad svima. Zemlja joj se podmetnula da po njoj hoda i nju da drži. I noć je njena topla reka. Mesec joj se zavukao u kosu ispod nebeske marame. I tu plavkastu maglu nad jabučarom, i te gomilice mraka što mirišu na grožđe, ona je izdahnula. Noćas, sada, prvi put. Jača od svih. Sva semca, sve busenje trava, sve korenje i žilice, sve lišće je u njoj. Otvara se da kroz nju protekne cela beskrajna noć sa svim rekama, zverkama i kukuruzima. Sada je žena. Hoda po jabučaru i čuje samo veliki hleb srca. Ono je u njemu. Sluti ga i sve je sebi lakša. Stade. Kod ove jabuke. Čini joj se da i njeno lišće drhti. Kasno uđe u sobu. Đorđe mamuran sedi na krevetu i čeka je. — Što si tako vesela, kurvo? Pogaču bi ispekla na obrazima. — Nekoga si dobrog bikonju našla. Oboje ću vas sekirom. — Nema ljutnje u njegovom glasu.

— Mene? — samo se čudi ona. — Oboje — potvrdi glavom i pljunu na lampu. Simka leže pored njega na krevet ne skinuvši se. Najpre htede da iziđe napolje. Zbog nečeg što liči na strah. A nije strah. ...Nije mogla putem da. pronese sebe. I poljske putanje bile su široke i vidljive za oči Prerova. Da je pčela, pa visoko, povrh drveća da odzuji. S vilama na ramenu išla je brzo i teško preko njiva, kroz kukuruze. Aćim je u Palanci: kasno će doći. Đorđe je toliko pijan zaspao da se ni za večeru neće probuditi. Više je i ne muči. Oseća da će biti. Zna. U piću samo sebe satire. Spašće ga. Rekla mu je da će dobiti siguran lek. Dosad nije. Ni posle neće. Svaka žena bar jedanput u životu zgreši. Stade: zar s Tolom? Mojim nadničarem? Po kosi su joj milele bubice znoja. Tonula je u bunar svojih širokih i dugih sukanja, sećajući se razgovora s majkom. „Tebe će, ćerko, ovaj krvnik da otera u grob. Svu ti snagu pojede. Sa suzama. ćeš i vid isplakati.“ „Ako. Spašću se.“ „A on će opet devojkom da se oženi. Koja ne bi došla u ovakav gazdaluk? Baš je muškarca mnogo briga za ženu. Lakše ih menjaju nego košulje.“ Odsutno je slušala meseći testo u velikim naćvama, a Milunka je pričala o nekom Spasi, i on je gazda što dugo nije imao dece, pa je hteo ženu da istera. A ona se, „pametna“, dosetila i s jednim mladićem, dućandžijom iz Palanke, kad se niko nije nadao, svršila posao, jer je shvatila da je muž kriv što nemaju dece. Polako je podigla glavu, pažljivo se zagledala u majku i rekla: „Neću da znam.“ I rodi sina, posle godinu-dve opet sina, i nju ti u kući počeše da čuvaju kao list rosu.“ „Lažeš. Tako stara, a lažeš“... „Dete ima samo majku. I Bog je tuđe posinio“, približila joj se i šapnula: „Da sam na tvom mestu... Što? Nemoj da drhtiš, o životu se radi. To, ćerko, nije greh. Pred Bogom su nerotkinje grešne, a ne one što rađaju državi vojnike i Bogu vernike. Nerotkinje idu u pakao.“ Da li je ona živela sa Aćimom? pitala se Simka, gadila se majke i slušala. „Bog zna da tu je muž jalovak. Zašto onda da se patiš kad si zdrava i lepa?“ Simka je huknula, otkinula tikvin cvet i zgnječila ga prstima. „Samo bi za to birala čoveka. Sa seljacima — nikad! Oni vole da se fale i

brukaju žene. S nekim iz čaršije, nekim čistim čovekom... Najbolje s popom. Prerovski pop Veličko... Za ženu bi i sinje more pregazio. A pop je, zbog mantije mora da ćuti. Da znaš, nije ni ružan. Dete bi bilo lepo i krupno“, šaputala joj majka u samo lice. „Ti si izludela!“ s gađenjem se odmakla od njenog daha. „Nije te sramota, majka si mi, a u greh i nesreću me guraš“, mucala je zbunjena i uplašena. Moj otad je mokrim konopcem tukao golu, imao je i pravo, pomislila je, i rekla: „Ako mi još jedared to pomeneš, u mojoj kući neću više da te vidim!“ Posle je ošamućena tumarala po kući I dvorištu. Majci nije mogla da pogleda u oči, izbegavala je, iznalazila poslove van kuće i od mutnog straha ni reč s njom nije progovarala. Često je hvatala sebe kako prekida posao, stoji zanemela i zamišljena, pođe u kuću a ode u staju, zaboravljajući za kakvim je poslom pošla; perući posuđe, razbijala je tanjire. Aćim je za ručkom prekoreo što joj je jelo zagorelo, a nadničari za večerom zajedljivo su napomenuli da „gazdarica štedi so“, Znala je da se Đorđe iz polja vratio i uvukao u bačvaru kraj burića s rakijom. Neću mu otići. Neće ga odvući u krevet, neka se već jednom otruje i umre. Lakše će mu biti. Želi ona dete više nego Đorđe. Sećala se dana provedenih u kući kod braće. Isteranu ženu svi preziru. i deca se bacaju kamenicama za njom. U njenoj kući drugi da uživa i da joj se smeje što ona, Simka, nije umela da živi. Pre će u Moravu, da se udavi, nego iz svoje kuće ponovo da ode, zaricala se naslonjena na bagrem pred kućom, dok se mesec sporo puzao uz jesenove. A kako da se spase? Majka izronjava iz zelenkaste tame. Pa ona ima čoveka! Zdrav je. U familiji Katićâ svi su imali dece. Nije krivica do njega. Za porod su žene krive. Ni u njenoj familiji nema nerotkinja. Lečila se i kod doktora u Beogradu i kod vračara, i u manastir išla, šta sve nije činila... Mora da rodi. Mora. Zar za nju zemlja nema leka? i Nikolu je molila. Celu je Srbiju obigrao i sve video. Sišla je kod Nikole u podrum gazeći mesečeve šibljike što su se provukle kroz prozor od pedlja visine. Ponudio je da sedne i ona sede, a sablja meseca preseče joj lice. Govorila je sa senkom: „Hoću da te molim da me spaseš nesreće.“ „Sve ću da učinim. Ti si žena koju su reka i livada rodile. Hoću da ubijem za tebe. Ja mogu sve! Ionako sam suvišak na zemlji“, zagušio se od radosti i bacio ruku na njeno koleno. „Ma kakvo ubistvo! Koga da ubiješ?“ uplašeno je odgurnula njegovu

ruku. Kaži šta želiš“, jeknuo je, „Da pođeš nekud i da mi nađeš lek...“ „Neću!“ „Kad te molim... Umeću ja dobrim da ti vratim. I Đorđe će ti dati koliko zatražiš.“ „Nikakav lek tebi ne pomaže. I ti ćeš da skapaš na ovom sprudu. Mrtvaci su otrovali zemlju. I ona samo kamen rađa.“ „Što mi ne pomogneš?“ stegnula mu je ruku. „Sve sam učinila što žena može.“ Senka joj sakri lice. U tami, mesečina joj zapali belu maramu. Kasnije, kad mu se ruka ohladila, Nikola je mirno rekao: „Nije krivica do tebe.“ „Do koga je krivica?“ „Do muža ti, Đorđa. Noć je, nemamo šta da se lažemo.“ „Otkud Ti to znaš? Sramota, u tvojim godinama...“ „Ti bi i sama morala da znaš. Ne valjam se ja s njim petnaest godina po krevetu. Ne mogu da zaspim od vas.“ „Učini mi, kad te molim.“ „Rekao sam: od trave se ne rađaju deca. Tvoj Đorđe se Tri meseca po Beogradu satirao sa udovicama i devojčurama, pa ništa. On nije muško, on je slama. A ja ću te poslušati, da ti greh bude lakši. Noćas ću otići.“ „Idi, idi“, šaputala je izlazeći na mesečinu. Sve sam učinila, sve, šaputala je u kukuruzu. Tikvina vreža sa žutim cvetovima vijugala je pored njenih nogu, preko suvih, žednih grudni. U cvetovima je poznala stid. Hitro ih pokrila suknjom kao da skriva svoju golotinju. Kukuruzi su stidljivo pomaljali plodne rese, krijući ih zelenim šalovima lišća od vrelog sunca, pred zaranke. Cvetanje je golicalo u nozdrvama, zgušnjavalo joj dah, i ona je podrhtavala slušajući Tolino zviždukanje u detelištu kraj njive. On se s njom oduvek šali. Samo šali. Tako sa svim ženama. Nikada ništa drugo nije pokušao. Ni drugi s njom nije pokušao. Jedino pop. Pa i njega je majka nagovorila. Smračilo se zelenilo kukuruza. Ko bi smeo s njom da pokuša! I taj Tola! Budala, boji se Đorđa. I on je muško! Zvižduće, ništa ne slugi. Gadan, prljav trapavko. Ništa bolje od Anđe i ne zaslužuje. A ja? U

sramotu i propast sam se uputila... Lomila je prste. Učiniće to zbog Đorđa. Za njegov spas. Mora. Dižući se, pridržavala se za stablo kukuruza. Jednoga dana i Aćim može da kaže: „Isteraj, sinko, ovu nerotkinju i uzmi sebi drugu ženu.“ A ja? U moravski vir! Niko neće crnu maramu za mnom poneti. Moje dete neka nasledi moje bogatstvo. Dete će moje biti. Kad rodim, voleće me i Aćim. Tola, Tola! Zar boljeg nije mogla da nađe? Žena mu samo sinove rađa. Nije samo zbog toga, oseća. Ona je udesila da on danas sam plasti seno. Možda je i Đorđe posumnjao? Možda se on pretvara da je pijan i da spava? U Tolu odavno sumnja. Skoči, ostavi vile i jurnu natrag. Pa odjednom zastade: neće ona da živi s njim, samo dok dete rodi, samo Dok zatrudni, jedanput, jedanput. Izračunala je dan. Smalaksa od njegove težine među tikvinim vrežama, noge su joj gole, i trbuh, i on je go, strašan, ona će se rasprsnuti od slatkog stida, želi ga, mora, i kukuruzi, i drveće, nek sve bude u njoj, neka je celo selo gleda, nju golu, vrelu, široku kao njiva, kao pole, kao cela zemlja pod suncem... Sporo mu se približavala idući niz oštru strminu ravnog detelišta, bolelo je treperenje žilica u zatutnjalom srcu, srce joj celom težinom nagazilo na glavu, srušiće se, kosa će joj izgoreti. „Došla sam da ti pomognem“, promukao glas skršio se u reči. „Ako, gazdarice, ako!“ nasmejao se. Zabolele su je i reči i smeh, pa je zagnjurila vile u naviljak deteline, u „gazdarice“, u smeh, i, da bi se odmorila, dugo je ostala nepomična. Po detelištu su se pružale dve senke, primicale se jedna drugoj, ulazile jedna u drugu i stalno kretale od naviljka ka plastovima. Kao tanak led puckarala je detelina. Sunce se spuštalo u rumene kule oblaka. „Bolje je da se seno plasti ujutru, kad padne rosa.“ „Kiša će“, pogledala je u sunce i zastrepela od njegovog brzog bežanja. „Neće. Šteta za detelinu.“ „Kiša će najkasnije do ponoći. Sigurno će kiša. Vidiš li, zapalila se zemlja. Rese se dime.“ „Zašto sve žene vole kišu?“ ,nasmejao se i prošao s naviljkom pored nje, ne gledajući je. „Pocrneće detelina... Kad ti nisi muško, kad si slepac, šonja, nikakav čovek“, šaputala je u plast. Tola se smejao ženama. „Predskazuju vreme.“ Ona je ćutala, vile joj se okretale u rukama, pa je naviljke često ispuštala i

rasturala. On joj je dobacivao, opet uz prazan i lak smeh, da vile ne poznaju gazdaričine ruke pa se same otimaju. I vile su muško. I vile su on. Senke su rasle i ulazile jedna u drugu. Bojeći se da neko ne naiđe, zverala je po kukuruzima što su opkoljavali detelište, često se okretala ka zapadu, sunce se zapretalo u požar porušenih kula; ni sada, ni večeras neće biti ništa, ona više ne može ovako, danas se to mora dogoditi, a on žuri da uplasti seno pre mraka, on, slepac, nije muško, ne vidi. Kakva su mu samo leđa! Kolike su mu ruke! Plećke su mu kao motike. Stajala je pored plasta i pekla ga očima. „Dođi da se odmorimo!“ viknula je strogo. „Nisam umoran!“ „Dođi, kad ti kažem!“ Kad je prišao i spustio se kraj plasta, sela je blizu njega, toliko blizu da su im se kolena dodirivala. „Mnogo si se zamorila, gazdarice“, rekao je na njeno teško i ubrzano disanje i podsmešljivo gledao u zajapureno lice i ruke gole do lakata. „Jesam. A ti prestani da me zoveš gazdarice. Što me tako zoveš? Plašiš se Đorđa? Koleno ti je suvo kao pečurka.“ Tola se uozbiljio i malo poćutao. „Pa zar nisi gazdarica?“ „Ti ništa ne znaš.“ „Lakše je čoveku kad češće radi.“ „Lako je tebi kad možeš da ne misliš... I da ne vidiš.“ „Vidim, nisi dobre volje. Imaš nekih briga?“ „Briga? Kad bi ti bio pametan...“ „Pravo je da onaj ko ima para ima i briga...“ „Nikakav ti čovek nisi. Počeo si da stariš. Vidi Ti se po vratu. Svuda ti se vidi.“ „Brige su ti kao voda: dođu i prođu. Čovek ti je kao reka. Kroz njega mora sve da protekne.“ „Da sam zemlja, progutala bih neke. Da me ne gaze.“ „Sve žene pričaju isto: ’Pršte mi glava od briga’, Falite se brigama“, pogledao je i nasmejao se glasno. Nije izdržala, ustala je da nastave posao. Naslonila se na vile i pogledala

niza se. Žena mu je mršava i ružna. Noge su joj kao tršljike i uvek prljave. Obrazi joj buknuše od stida. Ona, Simka Đorđeva... Tola da je opogani? Ni orah mu iz ruke ne bi uzela. Šta sam to htela? Dođe joj da zakuka iz sveg glasa. Trčala je od naviljka do plasta, nabadala naviljke stida, njega, i bacala ih na gomilu. Sunce se sklonilo iza ruševina kula i planina. Vetar, kao da se dotad plašio sunca, brznuo se po kukuruzima. Dve su senke nestale u zaklanim i pregorelim strukovima deteline. Ona je stajala osećajući vetar i veče. Vetar je uzbuđivao, a veče plašilo. Moram večeras. Sada. Ako se to sada ne dogodi, nikad i neće. Sada, večeras. Mora, pa neka je i nož probode. Ne može kući prazna i sagorela. Odavde će pravo na obalu Morave. Đorđe pijan spava. Zasuzila je od mržnje. Čime je ona zaslužila takvu kaznu od Boga? „Ti si se umorila, idi kući. Ja ću sâm ovo da završim“, prišao joj Tola. „Zajedno ćemo“, nije ga pogledala: bio joj je tuđ i mrzak. Tromo je pošla, uzela naviljak deteline i jedna ga prinela plastu. Dugo je osmatrala kukuruze, pa se bacila na seno i promuklo viknula: „Dođi da se odmorimo.“ „Zar za toliko da se odmaram? Još nekoliko naviljaka, pa idemo kući. Uhvatiće nas mrak.“ „Neka nas uhvati, dođi... Ne mogu više.“ Tola je prišao i seo podale od nje. Ne razmišljajući, ona mu se primakla: „Kakva su ti leđa! Pa vrat... Tolika snaga...“, rukom mu prošla po znojavom potiljku i zadržala je na golom ramenu u iscepanoj košulji. On je ćutao ne pokrećući se. Iz sve snage mu zari prste u rame. „Ala su ti jake ruke! Kao kandže“, rekao je Tola, s mukom savlađujući grč na licu i jauk. „Jaka sam!... Vidiš koliko sam jaka?“ siktala je čupajući mu kožu. Od njegovog ćutanja njena ruka klonu na seno. „Ih, ih!“ pa se zasmejala glasno, brzo, iz grla. „Što se smeješ?“ čudio se sa strahom. Ona mu je odgovarala još zanesenijim i luđim kikotom. „Pa šta ti je, Simka?!“ „Vidi!“ skočila je i nadnela se nad njega. Nјeno drhtanje cepalo je njegovo mirno disanje. Oči su mu bile prazne. „Što stojiš? Mrak je! Plasti!“

Odjednom se sva snaga, s poslednjim rečima, prosu iz nje. Plakalo joj se. da ne bi zaridala pred njim, brzim korakom pošla je u kukuruze. Jedva je stigla da uđe desetak koračaja u njivu, zagazila u tikvine vreže, splela se, zagušila i, teška, smrskala nekoliko žutih cvetova. Kad se malo otreznila, pogledala je oko sebe: kukuruz je bio vran, čađav od mraka. Nјoj se činilo da je malopre izgoreo... Soba je puna senki lišća i mesečine. Đorđu suvo pucketaju nozdrve. Šta mi je bilo večeras? pitala se Simka, a plač u sutonu u njivi slatko je zabole. Drveni krevet zakrcka i zacvile za njom. Snažnim belim rukama Simka steže rešetke na otvorenom prozoru. Mesec mleči veliku gomilu žutog kukuruza. Roneći po radosnom stidu, dugo gleda u detelište među kukuruzima sa četiri zdepasta plasta. Gvozdeni šiljci vila u sumračju kao da su u mleko umočeni. Bez vila se vratila kući. Seća se, posle je bila zadovoljna što je mogla drsko da gleda Đorđu u oči. I da ne pocrveni na srdžbu njegove ljubomore. A Tolu još više i glasnije da progoni. Boji se. Možda nije istina? Jeste. Nikad njoj nije toliko zadocnilo. Jeste! Vikala bi. Jeste. U njoj je. Oseća ga. Bele magle nad jabučarom uviru u oči i struje žilama. I damari šapuću: rodićeš. Ujutru, kad je Đorđe s punim ibrikom rakije izlazio iz bačvare, ona ga uhvati za mišice i mirno, gledajući mu u oči, reče: — Prestani da se opijaš. Već dva meseca nosim ti dete. Jeste. Trebalo je da to i sam znaš. Gledaju se dugo. Ispitivački. — Šta se to mene tiče? — ravnodušno reče Đorđe, podiže ibrik i rakijom podavi neiskazane reči. Simka mu istrže ibrik iz ruku, a on postiđeno saže glavu, pođe, okrenu se pa brzim korakom iziđe na vratnice i zamače niz put. Ona ga prati očima, s pobedničkim osmehom, dok joj iz nagnutog ibrika ističe rakija. Mlaz rakije iz ibrika osta mu u svesti — oštro, bleštavo sečivo na suncu. Koso zariveno u gnjecavo sivilo. I kao žalost što se rakija prosipa. I kao zbunjenost što mu je Simka istrgla ibrik iz ruku. I kao beži što mu je žena zabranila da pije. I kao zbog stida, sramote, pozdrave seljaka ne čuje. Đorđe ne misli kuda i zašto ide. Sede pod brest u svojoj njivi. Ne misli da je to njegova njiva i da kukuruzi strpljivo čekaju smrt. A za brest zna da je senka. Pa se sporo priseća svake Simkine reči. S mukom, jer snove nikada ne pamti. Ipak, u svest mu se uriva neočekivano saznanje, stidno, neverovatno. Oko njega seljaci srpovima kolju kukuruze i oni suvo šušte. Vara me, kurva. Žena je to. Snašla se. Senka bresta se neprimetno odmakla od njega. Vreme

promiče s jesenjim suncem njegovim žilama. Đorđe misli o danima kad je isterao Simku i veruje — da Beograd nije bio granica od koje se dale moglo samo posle dugog bavljenja po kancelarijama srpskim i austrougarskim, on ne bi silazio iz voza, išao bi dalje, svejedno kuda, tamo gde ga niko ne poznaje. U kafani, u kojoj ranije nije odsedao, uzeo je sobu „na duže“ i strahovao da ne sretne poznanika, nekoga ko bi ga upitao za ukućane i njihovo zdravlje, pomenuo oda, ženu, brata, zapitao šta on radi sada tu, u Beogradu. Dane je trošio u niskoj kafanskoj sobici s rasklimatanim drvenim krevetom i okrnjenom testijom za vodu. Ustajao čim se kafanski petao oglasi, brzo upadao u čakšire i kožuh, stavljao šubaru na glavu, ogrtao gunj, iz zelene testije ukleštene između kolena, kao da gusku kolje, sam sebe polivao i pljuskao vodom po licu. Hodao je u čarapama po ciglanom podu od vrata do prozora s drvenim rešetkama, uplašeno pogledao na avliju i dugi niz soba pod jednim krovom što se nužnikom završavao, ne gaseći cigaru, stalno mamuran, neispavan, gadljiv na zadah kreča, vlažnu ciglu i sasušen znoj prljave postelje. Nije doručkovao, a ručak mu je s duvanom i litrenjakom rakije donosila sobarica, mlada, zdepasta devojka, koja se stalno bezrazložno smešila, otkrivajući visoke i bledocrvene desni. Ljutio ga je taj stalni i uvek isti osmeh. Ona, sigurno, zna ko je on i što u neradu, kao apsenik, sačekuje noć u sobi sa šarenom, potkorućenom tavanicom. Verovao je da je to ispričala nekome, zna se kakve su sobarice, ako nije, ispričaće, saznaće se gde se krije i kako živi. On, Đorđe Katić, pred kojim su se mehandžije od Palanke do Pešte prelamale preko tkanica i govorile tanko kao muškarčići u trinaestoj, doživeo je da se jedne blesave, smrdljive sobarice plaši i živi kako ne živi ni najgori lopov. Bojao se njenog crvenkastog i vlažnog osmeha; čim bi čuo krckanje drvenih stepenica što su vodile u njegovu sobu, on bi brzo legao na krevet i zarivao lice u jastuk, a devojka se svakog dana sve duže zadržavala u sobi. Mokra žaba hodala mu je po potiljku. Za inat ne izlazi, još ne izlazi, mislio je, a on je najurio ženu, on je pobegao od nje, a sada ga druga muči. Dokle će te suknje njemu da stežu dušnik? „Idi, ne šuškaj mi više! Vidiš li da sam bolestan?“ nije izdržao, lica pritisnuta u jastuk. „Da ti donesem vruć čaj?“, radosno je rekla, a on se naježio: „Ne treba! Idi!“ Čuo je kako trči niza stepenice umočene u zadah rakije, kašlja i galame, osećao njena teška stopala po pršljenovima kičme, i govorio sebi: „Ja sam istinski bolestan. Jesam bolestan. Ona treba da zna da sam bolestan. Treba da

vidi da sam bolestan. I ako se sazna gde sam... bolestan sam i ležim. Šta sam je kriv što sam bolestan?“ I posle mislio: nije trebalo da istera Simku. Lakše bi mu bilo da joj je rekao da to uradi s Tolom. Samo da ne bude s Mijatom. Gološijanom. Jardžijom. Kao baba s Lukom vodeničarom. Istukao je zato što nije mogao da joj kaže. Ona će, sigurno, s njim, sada, dok je on ovde. Naći će se oni negde. Zašto je nije ubio? Tako bi se sve svršilo. Pa se svukao i legao u krevet. Smirio se. Boli ga... glava. Glava žene boli. Probada ga s desne strane, ne može ništa da jede. Zima je. Šta je lakše nego da čovek nazebe u putu? Odbio je da ruča. Poručivao je samo topao lipov čaj. Žmurio je kad bi devojka ušla. Pa on je stvarno bolestan i stvarno ga probada s leve strane, ubeđivao je sebe. Jedne večeri ušao je kafedžija: „Čujem da si bolestan.“ „Bolestan sam.“ „Da javim tvojima kući? Da ti dođe neko.“ „Ne treba nikome da javljaš. Kvartir ti plaćam i šta te briga za mene.“ Te noći je hteo da pobegne, ali nije znao kuda. „Znaš li ko sam ja?“ idućeg jutra upitao je sobaricu, ne otvarajući oči. „Ne znam“, odgovorila je ona. otegnuto. „I ne treba da znaš! Osetio je njen osmeh i u mraku video rumene desni iznad retkih, krupnih zuba. „Gledaj svoj posao i ne keli se stalno kao da si košulju umokrila.“ „Jao, čiča, sram te bilo.“ „Šta sam ja tebi?“ pridigao se i, bosonog, video izazivački osmeh. „Pa ti si čiča.“ „Gubi se napolje!“ Glasan, mumlav smeh sjurio se u galamu ispod sobe. Uveče nije dozvolio sobarici da upali lampu, odbio je večeru, obukao se i, s jednom mučnom namerom, pripio se uz prozorske rešetke čekajući da stanari u kafanskom dvorištu pogase lampe. „Neka se Simka nauživa moje muke“, rekao je glasno, oprezno se izvukao iz kafane i, po mutnoj mesečini, klecajući, pošao niz ulicu, a fijakeristi su vikali i psovali što ide sredinom ulice. Možda je u nekom od njih i Vukašin? Skrenuo je i pošao niz strmu ulicu s jednim fenjerom. Košava mu zbacila šubaru, jedva je našao i, pridržavajući je levom rukom, požurio i izbio na Savu. Hteo je da se vrati, pa se prisetio da je i pošao ka Savi, zagazio u celac i krenuo uz obalu mlaćen

košavom, podajući se snazi vetra što ga je gurao u zaleđenu reku. Zašto nisam skočio...? pomisli i zastenja, sada, u njivi, pod brestom. Posle, u kafani, sipao je u sebe rakiju da odagna iz grudi lutajući kuršum. A od kukurikanja do fenjera sve je isto bilo: mamurno i mučno. U isto vreme i uvek isto kukurikao je kafanski petao. Jeza ga je prolazila od tog usamljeničkog kukurikanja. Sećao se kako u Prerovu vri zora od kukurikanja, i mislio: njegove sluge sigurno spavaju dok sunce ne izađe; stoka je omršavela, ništa se ne radi, u pustoj gazdinskoj kući sluge jedu i piju, kradu, seljaci mu posekli zabrane, nosi ko šta hoće, kao u udovičkoj kući. Molio je kafedžiju da zakolje petla. Kafedžija ni za dukat nije hteo da se liši budilnika koji tačno, na vreme, budi kelnere i poslugu. U kafanskom dvorištu igrala se deca. Najpre su pravila Sneška Belića, kasnije ga jug izgrizao, polizao do zemlje, a sunce je deci razgrnulo sneg i ponudilo pesak za igru. On ih je u početku mrzeo, pa se svikavao, gledajući kako se igraju, zaturao brigu, svima naučio imena, prestao da zahteva od sobarice da ih goni. Po Zori, od dece je saznao sobaričino ime, slao im ratluka i šećerlema, koje bi ona kupovala, a on je verovao da mu svaki put zakine po neki groš. Samo se jednom zbog toga naljutio. Sve su žene gadne, a ova Zora, mislio je jednoga dana kad je bio najmožda je i siroče. Ti siročići su najnesrećnija stvorenja. Vidi se da je iz sela. Možda i nije siroče. Otac je najurio u službu. I otac može detetu da bude zlotvor. Otac je najveći zlotvor. Siročići poštuju hleb koji im daš. „Ti si siroče, Zoro?“ upitao je. „Nisam.“ „Tebe je otac najurio iz kuće?“ „Što da me najuri?“ smejala se. ,,Dao me u službu. Ima nas... jedan, dna, tri... šest, sedam, i... Ljuba je osmi. Bilo mu je žao što nije siroče. Dugo je gledao i čudio se što mu je u početku bila toliko ružna. Kao da je Simka lepša od nje! „Prestani da se smeješ i idi gledaj svoj posao.“ „Je li istina, čiča, da ti kod kuće spavaš na parama?“ upitala je s vrata razrogačenih očiju, i, ne sačekavši odgovor, zabubnjala niza stepenice. Svi oni znaju ko je on. Neka znaju! Kad je već propao, popovi ne treba da mu čitaju opelo. Mlada je i zdrava. Što je Simka bolja od nje? I rakiju više nije poručivao u litrenjacima. Zahtevao je da mu je donose u čokanjima. Čokanj se odmah ispije. Ona mora često da mu ih donosi. Zatražio je litrenjak samo onda kad je u novinama pročitao da je Aćim pušten iz apsa. Ubrzo je

zatražio i drugi litrenjak. Bio je pijan. Pred njom nije krio suze. „Od muke“, rekao je. „Ih, čiča, kad bih ja imala para kao ti. Jao, šta bih ja kupila...“ „Ako, ako. Srce mi je veće od Rtnja. Gazi, blago čiči. Svi gazite.“ Simka ga je do ovog doterala. Kako sad može da veruje u ono što je rekla, da će roditi? Kako da ne sumnja? A on je u Beogradu morao... Dobro se seća, petao ga je probudio tugom i iz mutljaga se izvukla misao: ona da mu rodi dete... S njom da rodi sina. Mlada je i zdrava. Sve su žene iste. Što je Simka bola od nje? S njom je svršeno. Ona, dok ja živ, neće prekoračiti prag njegove kuće. Ovoj će dati para koliko god hoće i odvesti je nekud dok ne rodi. Čim dete odbije od sise, uzeće joj ga. Ona će se s dobrim parama lako udati. Tako je govorio sebi Kad je svanulo: ako bude sin, uzeće je. Aćim mora da ga zavoli. Naslednik je to. Moj sin. Ležao je u krevetu i čekao Zoru. „Dođi kod mene“, rekao je iznemoglo kad su se zubi zabeleli i vlažne desni zarumenele na vratima. A ona ga upitala da li se otreznio; tad je skočio iz kreveta i, u jezi, grčevito i divljački, obema šakama ščepao devojku za dojke. Ona se iščupala, pobegla do vrata i, pre no što je stigao da je uhvati, nešto je strašno za njega rekla i sjurila se niza stepenice, a on je vikao za njom: „Zoro!... Ej, vrati se! Donesi mi rakije! Litar...“ Toga dana ona više nije ušla u njegovu sobu. Ni ručak ni večeru mu nije donela. Hteo ja da pobegne preko Save, a znao je da ne može. Do ponoći je uzaludno lovio njen glas, nigde je nije bilo, nije se čula, kao da se utopila; pripijen uz vrata, čekao je da zaškripe stepenice, čekao je da ne bi izludeo, presvisnuo, i gubio svest kad bi mu lomljava od koraka pored njegovih vrata zatutnjala po glavi. Ujutru, ušla je da mu počisti sobu, vesela; on je, pomračen, skočio iz ubilačke zasede, navukao rezu, približio joj lice, izvukao iz nedara kesu s dukatima i prosuo ih na krevet. „Vidiš li ovo?“ promucao je gledajući u žutu gomilicu. Nјoj se izbrisa osmeh s lica, u čuđenju joj se zgrčiše usta, pa. se uplašeno, klonulo, prisloni uza zid i pomeša oči s dukatima. To nikada neće moći da zaboravi. „Ovo je tvoje ako mi rodiš sina! Ovo je tvoje, i još ću ti dati. Daću ti koliko hoćeš, sve, koliko imam, koliko možeš da poneseš.“ Očima joj je gnječio dojke, urivao se u bedra, u butine, drhteći. „Hajde, nisam čiča, spasi me, rodi

mi sina, ubiću te, stoj! da se nisi makla, nećeš biti sluškinja, otvoriću ti kafanu, bićeš gazdarica, nasmej se, vidi što se žute, smoždiću te, mogu, nisam čiča, biće sin, hajde, lezi, lezi!... Uzmi prvo! Pokupi sve, metni u nedra...“ Đorđe hroptavo jauknu, prući se na zemlju i zari lice u grudve zemlje. Senka se odmakla od njega. Bio je na suncu. Ne čuje srpove, ne oseća u vazduhu poslednje dahove svaljenih kukuruza. A ono u Beogradu nastavilo se ovako: Zora je prišla, uzela dna dukata, zagledala se u njih stisnutih usana, pa ih brzo ispustila kao što se žar iz ruke ispušta, htela da pođe, ali je polako legla na krevet i zažmurila od njegovog vlažnog dahtanja u lice. Pod leđima, slušala je zveckavo škrgutanje dukata i drhtala. Otada, Zora je često ulazila u Đorđevu sobu, a on je gonio da leže na krevet, mučeći i sebe i nju, čupajući iz četrdesetih godina sve grčeve muške snage. Posle bi dugo gledala dukat na širokom i kratkom dlanu, i dok bi joj Đorđeva ruka nebranjeno lutala po telu, ona je pilila u lik na dukatu i ozbiljno pitala: „A šta sam ja tebi?“ Đorđe se smeškao: „Ako mi rodiš sina, onda si mi žena.“ „Ja više neću da živim u selu.“ „Dobro, živećeš u Beogradu. Onda se sneg u kafanskom dvorištu sasvim otopio. Košava je jedne noći pobegla sa beogradskih ulica, uplašena mlakim jugom. Noću je napustio kafanu, pobegao poražen, očajan i osramoćen. Nije se ni pozdravio sa Zorom. Kući nije mogao da se vrati bez onoga zbog čega je i pobegao, pa je nastavio da traga za ženom koja će da mu rodi sina. Više nije hteo devojku. Staroj podvodačici u šalvarama kod koje je za skupe pare iznajmio sobicu nije rekao ime. Tražio je da mu dovede udovicu koja rađa mušku decu. „Sad su ti udovice skuplje od devojaka. oficiri i državni činovnici, svi traže udovice.“ „Ako. Dajem koliko zatražiš.“ „Ne valja ti to, muško moje.“ „To se tebe ne tiče. Ja plaćam.“ A udovica bi jedva dočekala njegovu klonulost, izgovarajući se da je deca čekaju; on bi ostajao pored mlakog ležaja, zgađen i pust, zadovoljan što je otišla i što je sâm. Bio je slab i mek kao ponjava. Zbog toga joj je unapred

platio za nedelju dana. Zvao je opet jedne noći; kad je pod dlanom osetio meku i toplu kožu, njemu se učinilo da je to Simkina koža, jer nju su prsti zapamtili zauvek. Muklo je jeknuo, skočio s kreveta, brzo se obukao, bacio nekoliko dinara na razgolićenu ženu — ničim nije pokazala da se ljuti — i babi je bacio dukat, a jutro je sačekao sedeći u riljevini na Topčiderskom brdu. Zemlja je mirisala na posečene žilice trave, lako je mirisao i glog. Ruke su same zahvatale pune šake zemlje, koja se trošila i mrvila među prstima; bilo je vreme oranju. On nikad neće imati decu. Nije Simka kriva. On ne može. Istog jutra otputovao je kući. Gađenje na usta kao posekotina, na mokri trbuh i velika kolena gasi sećanja, a krckanje kreveta traje u ušima. Lak vetar se igra iskrivljenim i istupljenim jataganima kukuruza: jesen je, pa ih mladim mesecima kolju seljaci, on sedi pod brestom u svojoj njivi, ne, sedi na suncu, treba se opet pomeriti, a Simka mu je rekla... ustaje. Brzo pođe kući, zato što je Simka ono rekla tako zamišljeno, ravnodušno, prekorno. Nije istina. Nije istina, jer se nije obradovala. Nije istina jer mi je otela ibrik, u očima ponovo blesnu oštro sečivo rakije na suncu. Nije istina, jer ništa nije istina, ja nisam istina, a ako je istina, onda ću je ubiti! Ona, sigurno, zna da ću je ubiti. Zašto mu je onda rekla? Sigurno je čula ono što joj je govorio da s Tolom uradi, kad se vratio iz Beograda, one noći kad je bajagi spavala, a u njegovoj glavi, težoj od burenceta rakije, plivao je krajičak svesti. Neka zatrudni s Tolom. On je veran. Čuvaće tajnu, a dobro ću mu i platiti. Ja mu i ovako hranim decu. Daću mu jednu njivu da je radi bez kirije... Tola je krupan, lep... Sve sinove rađa. Glavno je što sinove rađa. Meni naslednik treba... Žensko... pa zet da mi prolumpuje i rasturi imanje... Mrzim žensko. Sve što je žensko... Mrzim i kravu i ovcu i kobilu. Ne! Žensko za noge pa o direk! Neka bude s Tolom i svršeno. Samo jedanput. Nekoliko puta najviše. Ubiću je posle. Posle, kad se rodi... otrovaću je. Ako ona neće? Kako neće? Koje žensko neće? Ja ću da je nateram. Mora. Šta fali Toli? Jak je kao bik. Iščašiće joj kukove... Ja hoću muško. Iščašiće joj kukove. Ja ću joj iščašiti kukove. Svoju ženu da nagovara s drugim da živi? Zar je na to spao? I to s mojim nadničarom i slugom Tolom. Prerovskom golokotrom... moja žena! Simka! Đorđa Katića Simka... Tuđe dete da mi rodi? Lažnog sina da imam? Tolino dete da zovem „sine“, moje prezime da nosi, kuću, imanje, sve da mu dam... Pa kad ostari i iznemogne, Tolina krv da mu se sveti, da ga zlostavlja, muči. I udeljuje hleb i duvan. Čašu rakije. A selo, a narod? Može li ikome pogledati u oči?... Kad prođe sokakom, seljaci mu se smeju iza leđa i govore da mu je žena s Tolom Dačićem... Ja sam sasvim izludeo. Jeste. Sasvim propao,

izgubljen i satrven. Lud sam! rekao je glasno i jauknuo. Te večeri se jedva dovukao u svoju sobu i seo na krevet do Simke koja je spavala. „Slušaj... Slobodno ti živi s Tolom. Moraš, čuješ li? Ja tako hoću. Naređujem ti! — šaputao je. — Hoću da mi rodiš sina... Naslednika da mi rodiš. Što ti je nezgodno? Ne dam ništa Vukašinu. A Tola je jak i sve ga žene hoće. Dosad je sve mušku dedu imao. I ti ćeš roditi muško. On će da ćuti, mora, ne sme nikom da zine, platiću mu, ubiću ga! Kad ja naređujem, moraš. Isteraću te iz kuće ako nećeš. Učini mi to. Kad te molim, ej, učini mi. Ja hoću, ti, ti si poštena... Suđeno je tako. Vi ste jaki život da produžite, u mojoj kući ognjište da se ne ugasi, da se ne zatremo...“ Lice je nadneo nad valogu razmaknutih dojki: znano su zamirisala njena nedra, mučio se da ih ne izgrize i ne raskrvari. „Ako ga i posle budeš puštala u sebe...“ Video ih je zgomilane, jeza iz kičme isticala je kroz oči, i sve se mračilo, jer ih oboje mora ubiti. Pored njene glave zario je svoju u jastuk. Posle se opet nadnosio nad nju i molećivo šaputao otečenim usnama. Odjednom, mučeći se u strahu, počeo je da je drmusa i viče: „Ej, Simka! Simka! Čuješ li?“ Ona se pridigla na jastuk i, ne otvarajući oči, upitala: „Šta je tebi, pobogu, čoveče? Jao, šta da radim? Ne Mogu više, ne mogu više ovako“... „Jesi čula šta sam ti govorio? Malopre šta sam kazivao. Kaži! Brzo kaži!“ oborio joj je glavu na jastuk i stezao ramena. „Šta si mi govorio? Ne znam. Ništa ne znam!“ „Ne prenemaži se, kaži. Znam ja šta je žensko. Sve ste kurve... Meni ne možeš da podvališ!“ „Dokle ćeš da me mučiš?... Kažem ti, spavala sam. Znaš da prošle dve noći nisam trenula. Ti mi nisi dao.“ „Lepo kaži, šta si čula?“ „Ubij me, ništa nisam čula.“ „Ubiću te ako ne kažeš.“ „Nisam čula!“ jeknula je soba. „Nisi?“ prošaputao je. „Sigurno nisi? Zakuni mi se da nisi.“ „Nisam, bogami, zdravlja mi, sreće mi...“

„Nije to nikakva zakletva.“ „U šta da ti se zakunem?“ Zakuni se... E, nemaš ti u šta ni da se zakuneš.. To je ono... zlo!“ Pustio je i, slomljen, seo na krevet. „Spavala sam. Čula sam kad si me budio i ništa drugo.“ „Spavaj... spavaj...“ Nije tada, kurva, spavala, pomisli, žureći kući iz pola, gde su seljaci na gomilu strpali mrtve kukuruze. Pa šta ona misli, šta sam ja? Hoće da me prevari da je ne isteram iz kuće. Danas, odmah će je isterati. Samo što preskoči prag kuhinje, upita je: — Je li istina ono što si mi rekla? Simka ljušti krompir i ne podiže glavu. U ćutanju, njena suza iseče se na nožu. Ona. mu ne pokazuje lice, a on vidi tu kap na nožu. Znači, nije istina. Sitno, ljigavo, gadno. A zašto mu je jutros rekla? Đorđe sede na stolicu. Dugo ne sme da pita. Ne može od mraka u glavi. I ako pita, biće mrak, noć, crveni krompiri. Sada, u kuhinji, sve će se svršiti. Mora da se svrši. — Zašto si mi otela ibrik i prosula rakiju? Ona okrenu lice k njemu, držeći nož i oljušten krompir: — Da više ne crkavaš i ne propadaš. — Ti me žališ? Ona sagnu glavu i naže se nad tepsiju s krompirima, nastavljajući da im ljušti meku, zemljanu kožu. Ja samo sebe žalim. Ti i tvoj otac biste me u kapi vode popili. Ali, znajte, više mi ništa ne možete! — Nož lako i duboko zaseče krompir. Zato joj ne možemo... što je istina! Đorđe jeknu od radosti. — Pa što mi ne kažeš! — ustade i nadnese se nad nju. — Što mi odmah nisi rekla? Kaži mi još jedared. Kaži mi opet... — Rodiću ti! — s mržnjom viknu, a on to ne oseti. — Istina ćeš roditi? — Sigurno. Ona nastavi polako da ljušti krompir. Nikada nije bio tako nesrećan od sreće kao sada. Istina je, pomisli, gledajući je kako plače.

— Aja sam otac? Je li? Vide da joj drhte ramena, i u njemu sve drhti, ne treba mu odgovor, i on opet pođe u polje, jer ne može da stoji, da bude u kući, ne može da je gleda od stida, da ona njega gleda posle petnaest godina, pa otac, i to sada, posle sobarice Zore i udovica u Beogradu; ne zna kud će sa sobom. Kao da sanja. Đorđe sede na travu u livadi. To će biti livada moga sina, naslednika, reče u sebi. Sin! Sin! Toliko dugo sam te čekao... Petnaest godina sam te čekao... Imaćeš sina. Rekla je — sigurno. A da lije baš sin? reče glasno. Ako ne bude sin, onda... Opruži se na stomak i pritište lice na dlanove. Tako osta, plašeći se niskog sunca. Lakše mu je u žućkastoj tmini prignječenih zenica. Moje je! Moje! U suton, Đorđe ponese na leđima celo radosno umiranje polja i ono najteže, nikad nedoživljeno. Vukao se kući da vidi Simku. ...Veče se primiče dugim senkama dok stope sunca otiču Moravom. Aćim lunja dvorištem: roda obleće oko odžaka na kome su joj rasturili gnezdo. Bol je dug kao staračke godine. Sve je tiho propadanje koje se ničim ne može zaustaviti ni sprečiti. Beli zidovi kuća posiveli su u strahu od pustoši i rušenja. Na odžaku se zeleni lišaj. Spekle se i zgrčile ćeramide kao stari, bačeni opanci. Na jasenovima lišće je crno. Plugovi nikad nisu bili ovako zarđali. Đorđe, sin, domaćin, nedeljama i mesecima ne radi, noću pije, a danju spava. Aćim na prstima prolazi pored bačvare: da li je i danas pijan? Uzdržav a kašalj. Neka ne zna da otac sve vidi. I mrtvi brestovi na drvljaniku. Sakrio bi se od sebe samog. Kuda će sada? U njegovoj sobi je kao da su danas mrtvaca izneli. Do pred zoru kole nesanica. Kad ustane, sve je rasporeno u jutru, bari opasanoj žabokrečinom. I odžaci što se dime suve su svinjske glave, i čavke u jasenovima — samo su kuknjava. Ljudi u selu natukli šubare na oči, pogureni. Po očima i pozdravima oseća da ga manje poštuju nego pre bune. Politikom se još iz inata bavi. Ni Mijat više ne gusla. Rekli su mu da je Đorđe jedne večeri razbio gusle i bacio ih na đubrište pred stajom. Pored njega, s vedricom mleka, pognute glave, prođe Simka. Okrenu se za njom. Sada bi morala biti radosna. Tako su pognuti oni sa srcem neverničkim. A hod joj još lakši i hitriji, i kao da se u bedrima više njiše nego ranije. Čije je, zmijo? Čije semce, čiji rasad pobadaš u moju gradinu? A nema ni mesec dana kako joj je govorio: „Tebi u mojoj kući nema života. Još si mlada, spasavaj se. Daću ti para koliko zatražiš. da moja kuća ne ode u ambis.“ Trudna posle toliko godina. Sama mu je rekla: „Živu me nećete izbaciti iz kuće. Da znaš: ja ću da rodim!“

Aćim se prisloni uz ogradu tora. Igraju se dva šarena bikčića. Kako su mladi i lepi! pomisli zavideći im. Dugo stoji, gleda kako se koškaju i skaču, žali što im se ne raduje kao nekada. Mislima brzo protiču dani kad je u njegovoj kući sve prskalo i tutnjalo od života, rada i bogaćenja. Nebom se razleže zvuk manastirskih zvona. Bog. Osluškuje strah u zvucima zvona i Tišini zemlje pod sobom. Sama ruka se pokrenu i načini krst na licu. Tuđa krv luta njegovom avlijom. Čovek je kao mušmula. Najpre iznutra truli. Duša prvo. Svejedno što su obrazi dugo rumeni i što se trulo dugo ne vidi. I on gnjili polako. Aćim se rukama odgurnu od ograde tora i pođe u jabučar. Jabuke je sadio njegov otac za Đorđa i Vukašina. I jasenove Oko dvorišta. Otac je sedeo na obali rupe iskopane za sadnicu i govorio pušeći: „I sin i unuci će me zaboraviti. Ako. Ništa mi ne dugujete. Neka ptičica neće. Zapamtiće moju jabuku i svakog proleća doletaće na nju i praviti gnezdo.“ A kome će on da posadi jabučar? Od njega će ostati jedan kamen i jedan Trn, tamo na kraju sela, ispod drena. Đorđe otvara kapiju. Jasenovi se okitili vrevom čavki. On polako i nesigurno korača. Pijan? posmatra ga i pita se Aćim. Mahnu rukom i strepeći ga pozva k sebi. Đorđe stade: da li zna? Kucaji se u trzajima, sve bržim, uspinju dušnikom. Iako mu nikada nije spomenuo, otac sigurno zna za ono u Beogradu. Zna! Kolena krenuše napred, pa se štrecnuše. Kolena se lome, Đorđe se njiše nad njima, Aćim zna da nije uspeo u Beogradu, zna šta je Simka uradila, okrenu glavu prema putu, pobegao bi, čavke kljuju po bubnim opnama, Aćim ga ponovo zove, čuje: glas mu je blag, ne ljuti se, ne veruje da se otac ne ljuti, ide k njemu suljajući se niz meku kosinu očevog „dođi, Đorđe“, i seda pored njega na prag stare kuće. Ne gleda u oca. Ćute. Aćim se koleba: kako da počne razgovor? Nije pijan. Zna, a ne raduje se. Nije njegovo. — Ovo je veliki dan za našu kuću, ovo je praznik, sine — pruži mu ruku da je poljubi. Tako, trebalo je da mu to kaže pre Mnogo godina; tada je on bio mlad i poljubio bi mu ruku. Đorđe sedi nem, opuštene glave, zbunjen. Možda je moje? Čim on ovako... — Naš krov ogranulo je sunce — Aćim zastade. Moram da ga spasem, moram, drhti; pribra svu snagu i nastavi: — Napisao sam testament i onoga isključio iz nasledstva. Sad to mogu da ti kažem. Ako ima greha, neka sve ide na moju dušu. Bio si zapustio kuću i poslove. Ne korim te. Takvi smo mi, Katići. Ti i to što će doći na svet, jedini ste mi. dobro, eto, to za testament sam imao da ti kažem — duboko, izlomljeno huknu. I voćka se kalemi, pa rađa i

živi, pomisli. U staji njišti kobila. Iza jasenova, pun mesec raskrvari se na plotu. — Treba da se raduješ! — ljutito reče Aćim. — Pa radujem se — gotovo prošapta Đorđe. Obojica gledaju raskrvavljen mesec. — Ja sam išao u Beograd da molim tvoje prijatelje i Vukašina da te spasavaju iz apse. Niko nije hteo prstom da makle za tebe. Ja sam išao... — Sada to nije važno. — Trebalo je da ti ranije kažem. — Idi i večeraj sa ženom — naredi kasnije Aćim. Ostade da sedi u mraku, na pragu stare kuće, šarene od mesečine i senki jasenovog lišća. Đorđe uđe u kuhinju i zastade na vratima. Simka se ne okrenu. Postavlja večeru i lomi hleb. — Je li istina ono što si mi rekla? — Sedi da večeraš — strogo reče. Naređuje. Sada zna da ne može ni da je udari. Aćim je napisao testament. Nјeni laki koraci pređoše mu vrhom srca. Ipak, postoji jedan izlaz: rakija. I noć miriše na rakiju. A snage ima za petnaestak koračaja do bačvare. Put vodi tamo odakle je jutros izišao kad mu je ona otela ibrik. Starim putem se ne luta i noge ga lako odvukoše među buriće s rakijom. Ruke i u mraku vide: brzo nađoše sud, pesnica razglavi čep i bure mu veselo ponudi svoj ljuti teret. Umrećeš, Đorđe... Umreću. Ako. Nemaš rašta ni da živiš. A što da umrem, tek mi je četrdeset godina? Jalov si. Iz tebe ni trava ne može da nikne. Moram, vidim da moram. Za kog si boga rintao celog života i sad u smonicu? Al’ će tuđin da se nauživa tvojih dukata... I imanja. I žene. Još je mlada. Tek je sad stigla. Posušiće prerovske momke. A ti — u smonicu. E, baš mi nije žao. Ko je u okrugu više od mene zaradio za petnaest godina? Niko. Pa onda, što ti je žao? I moje i Vukašinovo tuđin će da poždere. S kim li se smotala? Nagovarao je da s Tolom... Dugo misli. Nije, nije. One to uvek urade sa onim u koga ne sumnjaš. Da ne bih posumnjao u Mijata, ona ga preda mnom grdi. Preti da će ga isterati. Celo imanje na suknje ću da raspem. Prvo ću sve devojke po Prerovu. Dukat na pupak. Iz njega puče nešto kao smeh. A Prerovo puno njegove kopiladi. Ni mrtav ne dam imovinu. Niko ne sme da me žali. Ona s lampom stoji više njegove glave. — Beži! Neću odavde. Ovo je najmekši krevet, a ti si kurva, ja ti plaćam, ja

svim kurvama pošteno plaćam. A ti, ako možeš, i kučiće rađaj. Rađaj zverke, za sve ima hleba u mojoj kući. Ne mogu da pojedu koliko imam. — Opet se povratilo — šapnu ona za sebe, a stakleni cilindar na lampi zazvrja. — Tu sam... Javi Vukašinu da je celo imanje moje. Ona spusti lampu na bure i pokuša da ga pridigne i povede u sobu. Kad je on ritnu nogom i zasu psovkama, ona uzmače i suvih očiju zagleda se u njega. Nije razumela davljeničko mumlanje. S lampom pođe u svoju sobu. Bez ljutnje, smireno. Nema više zbog čega da se plaši. U mraku on ostaje sam. U mraku i on je mrak. Sve je mrak. Da je ubije? I tuđe u njoj? Tuđe? Ustaje, bela kaldrma gori na mesečini, Mijat spokojno spava! Nјega? Na vrata Mijatove sobice prislanja obraz: kao potok huči disanje goveda, brzo izlazi na put, uska putanjica kroz njive spotiče noge, nepoklani kukuruzi taru se u glavi, ona pliva u beličastoj izmaglici, možda je moje, staje. Sluša. Hoće da veruje. Nije ni osetio da već ide putem kroz selo, ne čuje da je šumorenje pola umuklo, a već je pred vratima svoje sobe. Ivica dovratka žulji mu čelo. dugo ne sme da uđe. Sebe se boji. I nje. Ona se dvaput nakašlja kazujući mu da zna da je tu. Izaziva me, ulazi, zastaje, jer jedno drugo vide na mesečini. Ona seda na krevet i posmatra ga. Oseća da ga se Simka ne boji. U tami sobe mesec provrteo blistavu rupu, ona je u njoj, a ispod marame, kao inje, svetluca joj kosa. Noge ga nesigurno drže, ne misli zbog čega, namiče rezu na vrata, klonulo prilazi krevetu i seda do nje. Ona se ne pokreće. Gleda joj lice. Iz velikog crnog oka pogled joj kroz prozor otiče. U čaši na prozoru nekoliko cvetova. Maslačak! Onda kad se vratio... Otrov teče njim, svuda, kao krv. ...Stajala je nema, sleđena belinom košulje, zbunjenošću što ga prvi put bosa s puta dočekuje, sa širokim rascepom na nedrima. Spazio je kako rukom pribira košulju da skrije belu valogu između dojki i zapljusnuo ga je val gađenja zbog gomilica dojki u očima, onih u Beogradu i njenih, dukata prosutih po čergici na krevetu, smrdljivom Od znoja ženturača... — Da te izujem? — Nemoj. Ako, izuj me. Ona se saže. Gleda u kotur njene kose ispod vezoglavke, u mleko snažnog, dugog vrata i široku lopaticu u sporom kosom micanju ispod lanene košulje. Čije je? Povlačeći čarapu, njeni prsti dodirnuše mu listove. Naježi se. Ti prsti su i tuđu nogu i tuđi vrat milovali. A ipak, iako ne bi hteo, sasvim jasno oseća da je voli. I To što je u njoj. To što će da izraste iz mraka njenog mesa. Trže se. Ona podiže glavu, celo lice vidi se na mesečini mirno, unutra, u sebe

okrenuto, a njemu se čini da je Tužno, da su joj oči pune suza, da joj drhte lako raspuknute usne. Damari po njemu raznose drhtavicu. Kad bi mu sada rekla istinu, kad bi mu samo rekla čije je. Ne bi se ljutio, ne bi je mučio, voleo bi ga kao svoje, jer on mora, jer pusto je i mrtvo sve u njemu. On se uverio da život ne može iz njega da nikne. Đorđe se svali na krevet da oči i lice skloni u senku. da mu suza ne padne na gomilu mesečine. Simka priđe prozoru i ispuni ga. Brežuljak žutog kukuruza svetluca pod bagremom. Volela bi da je tama i da ga ne vidi. Lako zaboravlja Đorđa iza leđa, na krevetu. Samo jedno boravi u njoj: rodiće u prvoj kopnji kukuruza. Bagrem će procvetati. Sve se u njemu odjednom zgužva u grč. Sigurno je čula kad sam joj one noći pričao o Toli. da s Tolom... Đorđe se pridiže, sede I Tiho, bez srdžbe, reče: — Simka, dođi da te nešto pitam. — Ona se okrenu. — Sedi kraj mene. — Stavi joj ruku na rame i zagleda se u nju. — Molio bih te nešto. Pre, ja nikoga ni za šta nisam molio. Znaš. Ni tebe nisam molio. Sve što mi je trebalo, plaćao sam. Sada moram. Kaži mi pravo, tako ti... Ni u šta neću da te zaklinjem. Kaži mi onako, ljudski. — Nemam šta da krijem. Sve mogu da ti kažem. — Ona se odmače; sa ramena joj pade njegova ruka. — Teška ti? — Nije. Kaži, šta si hteo? — Zašto me mrziš? — Ne mrzim te. Spava mi se. Sve su žene spavljive u ovim danima. — Dobro. Sećaš li se one noći, na početku leta je to bilo, kad sam te razbudio iz sna i pitao: „Jesi li čula šta sam ti govorio?“ To je odavno bilo, ali sam te baš to pitao. Sigurno znam. Licem joj pređe nešto kao drhtaj, kao senka, obrve joj se natuštiše i primakoše jedna drugoj, ruke stavi na razmaknuta, nadošla bedra, razmače bosa stopala. — Za tebe nema ničeg rđavog, pa bi mogla da kažeš. Dede, kaži mi sada šta sam ti govorio one noći. — Primače joj se da je bole vidi i čuje. U ušima potok. Jedva je vidi. — Ne znam na koju noć misliš. Nisam samo jednu zlu noć s tobom imala. Zna, vrda, jeste. — Sećaš se, bio sam pijan...

— Nisi ti jedared bio pijan. Nisam, ima pravo, sve bih dao kad ne bi bilo istina.. Kako to ne znaš, slepice? — ...A pijan čovek izgubi pamet, pa priča onako. Svašta. — Ništa nisam čula. Rekla bih Ti. Sad bar mogu sve da ti kažem. — Sve možeš, je li? — podiže glas. — Mogu — potvrdi glavom. — I nećeš da mi kažeš? — Nije da neću. Ne znam. — Baš ništa nisi čula? — U šta hoćeš da ti se zakunem? Oči mu padoše na njen stomak. Učini mu se da je već narastao. Dugo ćuti, pa reče: Nemoj da se zaklinješ. Nikome nemoj da se zaklinješ. — Vreme je da spavamo. On je ščepa za ruku: — Čekaj! Otkud ti znaš da ja nisam... faličan čovek? — Jer sam trudna. — Istrže ruku. — A što nisi pre deset godina,- pre petnaest, a? Toliko smo godila mešali noge u ovom grobu i ništa nije niklo. Čik sad nešto da kažeš! Da te čujem! — I ramena mu se tresu. Trenutak je, može je sada... Tu, na krevetu, krv nek se cedi, ženska, pogana, smrdljiva, puna tuđeg mesa. — Ti nisi bio kriv. Kod mene je bila falinka. — Oseća njegovu mržnju, glas joj podrhtava. Ja sam se izlečila. Cincarin me iz Čačka... — Savlađuje se da ne jurne napolje. — On me izlečio. Boji se, kurva! — Toliki doktori nisu ti pomogli, pa sad, baš ove godine, neki Cincarin iz Čačka da te izleči, je li? — Postaje sigurniji i tvrđi. Ona jurnu ka vratima, trže bravu, namakao rezu! Sva snaga sjuri joj se u stopala, stade. Đorđe se kratko zacereka i muklo reče: — Nemaš kud. Ona se okrenu k njemu, preko pasa presečena mesečinom. Pritisnute uz bokove, bele joj se pesnice. Lice u senci. Imaću snage, ponavlja u sebi.

Motri je nekoliko trenutaka dok se ne pribra da iščupa iz sebe: — Ja znam da ti dete nije od mene. Ja znam! — hitro joj priđe da joj vidi oči. Na trulo meso bazde njegove reči. Čeka da zaplače. Tako ih je izgovorio. — Nego od koga je? — škrgutnu. Đorđe promuca: — Ja znam. Hoću da mi ti kažeš. Između njih uglavila se mesečina. — Sad odmah mogu da odem. I sve da ti odnesem. Rekla je to tako uvereno. Malo se odmače od nje. Mesečina mu se zaplete u kratku, kuštravu bradu. Lice mu postade modro. I oči. — Deteta mi, nikakvo zlo neću da učinim... ako nije moje. Mijat ili Tola? Čije je? Dođe joj da ga muči, pa ćuti. — Ovoj kući je sudbina odredila da sluge decu prave. Vidim, Boga nema pa nema. — Zaguši se i malo poćuta klateći se. Ona i dale mirno stoji, prepolovljena mesečinom. — Neka se samo zdravo rodi. Mora da bude moje i ako nije moje. Samo mi kaži... Da ne mislim više šapuće. — Ubij me, zlotvore! — vrisnu ona stojeći uspravno, bez pokreta, posađena na mesečini. — Ne možeš da mi podvališ. Simka zarida. On se svali u krckanje drvenog kreveta. Proverava da li iskreno plače. Iskreno. Neće da veruje. I ruke joj, u mleko umočene, drhte. Sve da zaboravim? I mislima se zlo i nesreća čine. Žao mi je. Istina je jer plače. Neka plače, još neka plače, do sunca neka plače. Ne bi plakala da nije. Ko zna kakve su one beogradske ženturače bile! Možda je taj Cincarin stvarno izlečio. Rekao bi joj nešto, ali ne može, kao od stida. Još neka plače. Molio bije da još plače. Simka. samo sebe žali. Kasnije, u tišini, bez reči se skidoše i legoše u krevet. Kako da zaboravi? Priseti se očevih reči o napisanom testamentu i ne obradova se. On jedini zna da sada još više zavisi od oca i žene. Više od nje. Kao da su se sve žile njegovog života zarile u nju: iz nje se on hrani, truje, pati i raduje. Ćuti, krivac. Slab i neotporan, čeka njene prekore i udarce. Nјeni uzdasi i mutno, muklo ječanje, to je gnječenje glave. Sav je sebi iscepan u duge. Pukotine

između njih nemaju dva. Po tim provalijama veje poznat miris ženinog tela: u tami gore sve zapamćene i nezapamćene noći, posle nekoliko meseci prvi put je trezan legao da spava. Trezan? Proverava se. Nije i jeste drukčije nego prošle noći. Prelom boli, ali samo neka taj topli miris njenoga i njegovoga što duže traje. Rukama kao vrežama obvi ženu, ne zna da ga ona mrzi, ćutanjem joj kazuje grehe, ne sme da pita kad će roditi, ruke plašljivo mile po njenom trbuhu, njoj gadne kao gušteri, pa se odmače i pripi uz dasku kreveta. Može sad iz kreveta da ga izbaci. I iz kuće. Ne bi se opirao, niti bi bio uvređen. Na poljskom putu leži tako neka slomljena grana i gaze je svačija kola i opanci. ...Procvetale jabuke granama ga udaraju po licu, mlado lišće mu mili po čelu, jer je noć, pa je i lišće crno, iako se ne vidi, crno je, a vetar lako, kao zmija po livadskoj travi, luta jabučarom. I on luta jabučarom. Nebu su teški oblaci, a njemu je tesno pod njim. I u bačvari, gde je od zaranaka, samo što se vratio iz polja i obilaska orača, bio skriven od ludi, bilo mu je tesno za njega samog s Bogom. Babica Roza je i Milunki zabranila da ulazi u sobu kod Simke, pa je morao u jabučar. Nјegov strah pred Bogom tražio je tišinu, odlazio je do staje i grdio Mijata što galami na telad, ljutila ga vika seljaka po sokacima, vraćali su se s njiva, ljutilo ga tandrkanje kola, psi, svaki glas, šum; za vreme večere poslao je Milunku da opomene nadničare da ne lupaju kašikama i hteo da zaustavi sva kretanja i utuli život. Da bi strah pred Bogom bio još mučniji, i mučniji od smrti, Đorđe, i sâm strah pred Bogom svemogućim, krsti se brzo i ne do kraja, desna ruka mota krug po tmini dok se ne umori, pred bogom mrakom, bogom tišinom, bogom crnim jabukama. U mislima između njega i Boga stoji samo Simka. Ne Simka, njegova žena, i ne žena. Stoji rađanje, a rađanje je jedan dug jauk, i opet dug jauk koji je čuo pod prozorom njene sobe, od koga je pobegao, ali nije prestajao da ga sluša i da se kaje. Kako sam mogao na njega da sumnjam? Iako je bio suton, tačno je znao koliko je pop Veličko ostao u kući. Za to vreme između njih ništa nije moglo da se dogodi. Ali zašto je baš u suton došao, kad on inače retko dolazi u njihovu kuću? Nikola je motrio na popa i ispričao mu sve što je video i čuo. Rekao mu je da ga je Simka isterala iz kuhinje. Nikoli je verovao, jer ga je on svakog dana obaveštavao s kim je razgovarala, kud je odlazila i koliko se zadržala. Starost, a ne poštenje, bila mu je jemstvo. Brinulo ga je jedino što je Nikola odmah i lako obećao da će ga o Simki za sve obaveštavati. A bojao se podvale toga zemaljskog probisveta, jer mogao je i pop da ga potkupi. Možda se i on sam ponudio popu da bi se njemu svetio iz zavisti sirotinjske? Bio je i mrak. Nikola nije bio u sobi da sve vidi, a što je rekao da ga je Simka brzo isterala, to nije nikakav

dokaz: ona je takva da joj ne treba duže no koliko petlu da kukurikne. Ako ga je isterala, to je samo da bole sakrije sebe. Zato je, i posle razgovora s Nikolom, pitao o popovoj poseti. Izašla je iz sobe, nije ga ni slušala. Posle njenih bedara oči su mu ostale prazne. Prazno je bilo i u njemu. Danima je nosio tu prazninu i želeo da je zatrpa onim čega se najviše bojao. Mrtvac je podizao svoj teški kamen: ona je rekla da je do mene krivica što nemamo dece. Ona zna. Ko joj je rekao? Kukavica u tuđe gnezdo stavlja svoje jaje. Neuverljivo se pravdala da nije s popom. Prodana je duša Nikola. Možda se ona dogovorila s njim? Svi su njegovi neprijatelji. Milunka će ga otrovati. Otrovati i reći da je crkao od rakije. Može i sada. A pop je svešteno lice. Bogougodnik. Sveta slavo i bože, oprosti mi. Ruka mu se trza u krst po pomrčini, strah je gomila nad njim, a kroz njega, tišinu i maljavo šuškanje lišća vuče se dug jauk, onaj iz Simkine sobe. Đorđe mačjim koracima dođe do prozora i prisloni se uza zid. Ništa ne čuje, huči mu u ušima, pritiska uvo i obraz uza zid da njime probije u sobu i čuje. Ništa. Samo se od ušne školjke sipkaju zrnca suvog kreča. Kroz zid u njegov mozak probija se muklo stenjanje. Isto tako i krava, pa se trže od grešne pomisli i brzo zakorači u jabučar; u očima mu krvav klobuk, a granje ga udara po licu. Oseća sebe pred Bogom, strašnim noćas, nešto se događa, a on ne zna šta će se dogoditi. Bog sve može, a on je pred njim grešan. U pijanstvu je smislio da sebi život produži i da ne prestane da se diže dim iz njegovog odžaka. Da ima nešto njegovo, nešto njeno, pa da postane njegovo. Prezime njegovo da Nosi i njegovim sinom da se smatra u selu i pred vlašću. I da ima pravo da ga voli. Pa joj je to noću iskazao, terao je, on će mu njivu dati da ćuti, baš Tolu, jer je krupan i žena mu sve sinove rađa. Ona mu je, zaklinjući se, nekoliko puta rekla da nije čula šta joj je on te noći u pijanstvu izgovorio. Nije mogao da joj veruje, hteo je, a nešto mu nije dalo, pa se nije smirivao u traganju i motrenju. Uveče je satima stajao u senjaku čekajući da Tola posle večere krene kući. Posle, kad bi zviždukanje preskočilo plot, on se privlačio plotu i čekao da na vratima Toline kuće lupi reza, mnogo puta je nije čuo, tada je bio siguran da će se on vratiti na zakazano mesto. Bio je ubeđen da su u senjaku zakazali, razjareno je jurio gore-dole pored plota, po jabučaru, činilo mu se da uz svako stablo stoji pripijen Tola, kidisao bi, opipavao, pa bi nešto šušnulo u senjaku i neka senka minula za stog. On bi odjurio u staju po vile, pretraživao senjak, nabadajući svaku gomilicu mraka i slame. Sveta slavo, kazni samo mene, samo mene.

Sumnjao je u sve muškarce u Prerovu. Jesam, bože, jesam, đavo mi po duši igrao. Sve znam šta sam zgrešio. Polazio je za njom kad bi nadničarima ponela ručak, skrivao se po vrzinama i kukuruzima, motrio šta radi i s kim razgovara, sačekivao je pri povratku kući. Odlazeći u Palanku, rekao bi joj da će prenoćiti, a vraćao se u suton. Ostavljao konja u livadi i lopovski se šunjao do senjaka i čitavu noć prežao dok se ne umori. Nikakvih namera nije imao za slučaj da se obistini njegova slutnja. Želeo je samo da mu Simka potvrdi. Ništa više. Nisam, bože, njega mi što se rađa. — Što ti je; Đorđe, sunce božja stvar! Osećaš li: bagremovo cveće miriše na med — reče Tola i sede pored Đorđa. On se trže od krupnog, mirnog glasa, kao da mrak govori, a ne čovek, i zastide se što je zatečen u jabučaru. — Ima li što? — upita. — Još ništa. Čim bagrem ovako miriše, biće kiše. — Pa šta Roza kaže? — Milunka kaže: ništa se ne zna. Čuči na pragu i čeka. Znam dobro kako je To. Ništa ti se tu ne razlikuje žena od koje druge životinje. Đorđe u sebi ču ono poslednje muklo stenjanje i oseti nemoć pred tim što će se dogoditi. Ako dete bude nakaza? Htede to glasno da kaže, pa se strese u strahu, najmučnijem od svih. Kad bi drukčije bilo, ne bi Bog ni postojao. A on postoji. Da njega kažnjava za grehe, što se noću pretvarao da spava i prežao njen san čekajući da u snu kaže čiji život raste u njoj. Čuo je samo njeno sve teže i sve glasnije disanje. Sve do jesenas ona nije tako disala. Savest je i u snu muči. Bog je teškim snom kažnjava. Nјemu neće da se smiluje. Pa se domislio: sigurno mu se nadničari smeju kad se posle večere vraćaju kući. U mraku, prilepljen uz plot, bez daha ih je čekao i slušao njihove razgovore. Ponekad je čuo samo smeh bez reči. Tad je bio siguran. A posle ni taj dokaz nije bio dovoljan njegovoj sumnji. Nastavljao je da traži, osluškuje i lovi ispod prozora po komšiluku. — Šta da radim, Tole? — uzviknu nemoćno. Tola ćuti zgomilan u mraku, pa kasnije reče: — Da se čeka. Nema drugog. ...Aćim sedi u mraku svoje sobe i puši. Zaboravljena cigara često mu opeče usne. Majka je donela večeru njegovom ocu vodeničaru, pričala je više puta,

hvalila se kako je on, Aćim, kad je pošla preko mostića na obalu, odjednom počeo da joj lomi krsta kao kurjak grmlje; umalo nije pala u Moravu. „Viknula sam Luki: zaustavi vodenicu! On buli u mene i čudi se šta mi je. Opet sam se razdrala, a on ni da se makne. Pa sama dođem do vrata i tako sam ga gurnula da je lupio glavom o koš, i ja sam se uhvatila za koš, i tek tada se, gluvać, dosetio: pod mene je podmetnuo gubericu i prazne vreće. Luka sasu u koš vreću žita i uze katran da podmazuje točak. I pre nego što se vreća žita izmlela, Ti, sinko, bapnu na gubericu i zavreča kao jare. Ruke mi se oduzeše, osećam kako mi snaga ode u drugog čoveka, u tebe, žabo jedna muška. Nisam odmah znala da si muško, pa sam viknula Luki: ’Iznesi ga na mesečinu i vidi šta je!’ On priđe s nožem, odvoji te od mene, podiže s vrećom, iznese do vaona, otud je mesec grejao, i razdra se: ’Muško, Kato!’ A ja rekoh: Blago meni, rodio mi se domaćin. Neka bude kao Vasilije’!“ A on, Aćim, uvek se stideo kad je ona pominjala Vasilija. Kad su joj rekli da joj je muž i domaćin poginuo, nije verovala. Četrdeset noći do zore čekala je ona Vasilija na obali Morave, sedeći pod topolom za koju su čamce vezivali kad bi odlazili. Tu topolu, davno, još je on bio mali, odnela je reka. Posle, i njemu i njegovom bratu, pokazivala je jatagan domaćina koji joj se nije vratio. „Kad se vrati, svakog Turčina koji je od njegove ruke Muhamedu ispraćen ureže domaćin i u sofru za kojom sedi i u minderluk, i sekirom u prag. Tada samo ćuti, a ja ga dvorim. Bilo je dublje od bunara, od Morave, od sinjeg mora, to njegovo ćutanje. Aja stojim u njemu i blago mi oko srca. Ponekad zapeva. Glas mu nije bio bogzna kakav, ali se videlo da muško peva. Ne dade Bog da njegovo ostane za njim.“ Tri su joj deteta od njega umrla od bolesti. Ona o njima nikada nije pričala, samo im je na zadušnice palila tri svećice pod drenom koji im je otac za spomen zasadio. Vasilijev fes nosio je najpre Aćim, to je mati želela, iako se stideo pred decom, jer odnekud su svi znali čiji fes nosi. Posle je mati dala fes mlađem sinu, a on je poneo šubaru od jagnjeće kože. Fes im je bio veliki, pa ga ona belim koncem prošila da ga smanji. Uvek ga stavljao na glavu tako da prošiveno bude pozadi. Činilo mu se da svi s kojima se mimoiđe putem gledaju porub njegovog fesa. Mati je umrla s domaćinovim jataganom pod glavom. Prvog muža ona je do smrti zvala „moj domaćin“. Jednom Mu rekla: „Jatagan mojega domaćina ima da se čuva u ovoj kući dok god muška ruka pali slavsku sveću i jede hleb što njegove njive rađaju.“ I kad se Đorđe rodio, ona je jatagan stavila u njegovu kolevku i tri je noći prespavao na njemu. A jedva se rodio. Živana se

dva dana porađala. Bez babice Roze, koju je Đorđe za tuđe čak iz Kragujevca doveo da joj svakog dana po dinar plaća, zapreti sada glavom Aćim. Dok se Đorđe rađao, boravio je u Palanci i čekao da ga Tolin otac izvesti šta se rodilo. „Kaži mu da odmah kući dođe: domaćin mu se rodio.“ Tako mu je poručila mati. „Nešto je mnogo sitan“, rekao je čim ga je video, a radovao se. „Kad je tvoja žena od tanke japije. Ona Ti, sinko, neće kuću napuniti. Već na prvom pa se prekinula. A moraš da imaš čopor sinova. Trojicu unapred odvoji za rat. Nama Srpkinjama pola poroda oduvek bojevi potrošte i turski jatagani požnju. Nešto nam odnesu boleštine, pa nama ili ostane jedan ili nam krv uginjava“, rekla je ona. Otac Luka, perčin i obrve uvek mu behu belji od paspalja, toga jutra donese punu torbu ribe. „Srećno ti muško, Aćime! Žensko je dobro samo ako je stoka. Mene je žensko ostavilo pod vrbovim žilama“, šaputao mu je u uvo. „Žensko ima slabu ruku da te uhvati za nogu i baci u reku. To samo mi muški možemo. Žensko ume da te ostavi pod vrbom da ugineš na kiši. A noćas su pevale ribe. Jedared u godini one pevaju. Pred zoru su im svadbe bile, a jutros se beli Morava kao da si mleko u nju sipao.“ A kad se Aćimu žensko rodilo, Luka nije doneo ribu. Nije ni dolazio iz vodenice da vidi unuku. Tri nedelje je živela. Živana je plakala dok je rasedlavala njegovog konja. Vraćao se iz trgovine. „Neko zlo u kući?“ upitao je. „Uze nam ga Bog.“ Ustao je od večere, otišao u Tor, naslonio glavu na vola i nije mogao da ne zaplače. Za daću je Luka doneo torbu ribe. On se naljutio na oca i bacio svinjama beuljice, nijedna nije bila duža od prsta. Kud li se rasuo zbeg što se u iščupanoj topoli prevezao preko reke?... „Bose žene gaze po blatu jesenskom i grbe se pod plačem dece na leđima zavezane. Ljudi, u crnim suknenim dolamama, psuju svece i toljagama mlate mršave govečiće što rogovima džaraju po vrzinama štrpkajući užutelo busenje. Ovce se ugibaju pod kišom što danima i noćima ne prestaje da zaliva zamor; dimljiva ognjišta, psovke što su dozivke i neispavane oči koje samo subotu vide.“ Tako nešto čitao mu je velikoškolac Vukašin jedne Badnje večeri i Tvrdio da se tada rodio njegov deda Luka. Aćim pripali cigaru i pogleda u prozor. Pomrčina miriše na kišu. Tamo gde noćas njemu treba da se rodi unuk, žuta je mrlja u tami. Kora srca je ispucala i boli. ...Te noći pred kišu, ovakve guste noći, kad su kap i šiljate kao ovas da bi probile pomrčinu i smrskale se o zemlju... Nekad u takvim noćima nije spavao. Trebao mu je buljuk žena da ga smiri i u san zaveže, a ne jedna pritkasta žena s mekim, duguljastim sisama, koje je bradom voleo da miluje i gnječi, očajan što nisu žive lubenice mesa, dok je ona kroz nos jaukala, izlomljeno, kmekavo. Zato je on ciknuo od radosti kad je video Simku s

nabreklim nedrima i rekao sebi „to je moja snaja!“ pa odmah zažalio što sebi nije takvu našao i što Đorđe nema njegovu snagu, i pomalo ga se gadio, jer je znao da i ono malo što ima rastura po senjaku i tavanima sa svojom strinom, babom, može mu majka biti. Ta škrbava udovica, Aćimova snaja, što su joj muža ubili knjaz-Miloševi momci jer je knjazu uzdu i oglav ukrao, te je Đorđu starim mlekom otrovala mladićstvo, uzimala mu ga i posle ženidbe, pokvareno joj meso! On ih je zatekao na tavanu, zavržene kao crvene bube, seća se, uzeo je vile i tukao je, ona nije smela da zaplače, a Đorđe je pobegao. Tada, u tim danima, žalio je Simku, svako jutro zagledao je da joj vidi trag postelje u podočnjacima, a video je samo umor od iskidanog sna, tugom je ispraćao uveče kad bi odlazila u svoju sobu, i želeo je... On, svekar. Za čoveka sramotno... Aćim se sježi, ustade i udari u prozor. U njegovoj avliji, jedino u njegovoj sobi noćas truli svetlo u pomrčini pred kišu. A mirišljav je vetar u tek olistalim jasenovima. Aćim se lomi na minderluku i ne veruje sebi: posle trideset godina rađa se čovek u njegovoj kući. Čiji se čovek rađa? To što će Vukašinova žena roditi u Beogradu, nije njegovo. Ni ovo nije njegovo. Čini mu se da čuje: krov na kući krcka. Pomrčina će smrskati kuću. Badža, crna kao šubara, skotrljaće se sa ćeramida i kiša će je zaliti, a sa streha će kapati crna voda. „Možete celo imanje da isprodajete, rasturite sve na gajdaše i konje ako vam ne treba, ali kuću moga Vasilija ne dirajte. Nek traje dok se sama ne sruši. Nek ti je, Aćime, sve prokleto ako drukčije učiniš.“ Po njenoj smrti... Zašto se on uselio u ovaj lopovski trap? A nekad se ponosio ovom, Vasilijevom kućom. S njom je poredio svoju novu i veliku, na podrumu, koju je trgovinom stekao. Strancu i gostima je govorio: „Ovde je živeo Vasilije Jovčić, dugogodišnji starešina prerovski, Karađorđev četovođa, a prvi muž moje pokojne majke Kate. Eto, pogledaš ove dve kuće I vidiš koliko je samo za jedan čovečji vek uznapredovala Srbija.“ Hajdučka, prokleta. Steže drvene šipke na prozoru. Kao da krcka krov. Nјiše se. Vodenica. i Vukašinu je pričao pred polazak, one noći kad su psi lajali na mesec, noću kad vetar spava u topoljacima i greje se na mesečini, Morava kao dželep omica rže na sprudovima... On, Aćim, u vodenici, po paspalju je pisao slova. Nedeljom je u vodenicu dolazio monah Gavril da ga uči azbuci i računanju. Monaha je otac nagrađivao torbom ribe za svako slovo koje bi mu sin naučio. Luka nije verovao da toliko slova ima koliko je on torbi riba morao da ulovi Gavrilu. Sumnjao je da njih dvojica u dogovoru izmišljaju šare, pa bi po nekoliko puta nagonio Aćima da mu svako slovo pokaže, a onda ga u raboš

recne i broji. Aćim je svom učitelju plaćao: javljao mu kad i na kom mestu na Moravi žene ispiraju konoplju. Neku godinu kasnije razumeo je, i njihovu tajnu ćutao. Gavril mu je krstio Vukašina. Tada je već bio sed i nije išao u vrbake da gleda mokre žene. „Ovoga na škole da daš“, rekao mu je kad su izišli iz manastira. „Od njega ništa biti neće. Jedva je došao na svet“, odgovorio mu je Aćim, a babe su govorile da Živana neće preživeti porođaj. „Te što će da misle i svete knjige čitaju, majke mučno rađaju.“ Tom nadom voleo je on njega, drugog i poslednjeg, više od Đorđa, još dok je bio u kolevci. I zato što nije bio sitan i plav na majku kao stariji. Vukašin je ličio na njega i po snazi i po naravi; svi su to zapazili čim je prohodao. A tih godina počeo je on da trguje svinjama. Hteo je imanje da stekne: iz svoje livade da hrani konja što ga jaše i sa svojih njiva da bere hleb za sebe i sinove, jer su seljaci glasno govorili da je celo Vasilijevo imanje nožem i sekirom stečeno. Kad su se varoši od Turaka otimale, Kata je s kolesarom išla za vojskom i odmah za njom upadala u turske kuće i pljačkala. To je krila. od Aćima, a govorila mu prekorno: „Sve ovo što vi uživate, moga je domaćina Vasilija. Nјegova ruka načinila je ove duvare što vas od vetruštine štite, i ovaj krov, da ne kisnete. Sve njive što vama i stoci hleb rađaju njegove su krčevine. Šume su sve do Morave bile. On ih je palio, pa posle čupao panjeve i sebi lomio krsta i plećke. Sekire su krv prolivale kad se zemlja zauzimala. Jaki i vredni više uzeše. Slabi i lenji odoše ovima u sluge. Mnogi su, raspolućenih glava, u svađama dokle je čije, preko celog leta trulili po trnjacima, nepokopani. Moj Vasilije za zemlju nije žalio glavu. Na desnoj sisi imao je ranu dužu od sudlanice. To je bio muž. Zobnicu si mogao da obesiš o čukalj na njegovom laktu. A vi ste svi slabotinja, gladnice i tvorovi što tuđe glođete. Poskapali bi od gladi da vas udes nije nasadio u njegovu kuću. Nikad nisam videla decu i narod da toliko jedu kao vi. Kad god sednete za sofru, hoću da se prekrstite za pokoj njegove duše.“ Rukavom je otirala suze jeda i ljutnje. Uvek je tako prekorevala decu i snahe, do smrti. Koliko puta ja nisam večerao zbog njenog prekora, rastužen pomisli Aćim. A tada više nije bilo nezauzete zemlje i neraskrčenih šuma za njive. Samo su trgovci mogli da kupuju zemlju. Monah Gavril naučio ga pismenu i računanju. Aćim je, goneći čopore svinja poluranki, počeo da gazi šume ka Beogradu i Dunavu, progrušane šume, žute i rujave, tihe i s vetrom, kad kisnu i zvoni rosa. Pa onda: šuma, mesec i jedna ptica. On leži pod bukvom, miriše mahovinu, mesec po travi zažegao bela ognjišta, i sluša: tolika šuma, a sve radovanje jednim ptičjim kljunom kazuje. Ptica peva iz njega jer se kroz granje otvara nebo, po neka zvezda, a visina beskrajna, kao njegova nada čista i pouzdana; sluge gone velika krda svinja i dželepe goveda, po svim

putevima njegovo putuje, svim skelama njegovo se prevozi, među jasenovima gradi se varoš, Vasilijeva kuća je srušena, ništa njegovo nije ostalo... Sama ptica peva, gori mesečina u travi, nebo ne preti paklom, ne opominje zlom i strahom za grehe, samo njemu obećava i nudi sve što želi. I mlade žene, meke u glasu i bedrima. Neke je sretao po mehanama i čaršijama, neke su u sutonu vodu nosile sa izvora gde je on stoku pojio. Prve dve jeseni išao je pešice, samo sa Stojanom, Tolinim odem. Stojan je od nazeba umro u Gradištu one jeseni kad je sneg pao na još zeleno lišće, „dubok sneg, čoveku do raskriži od čakšira“. Sahranio ga je i dugo žalio za njegovim ćutanjem što je danima i noćima trajalo u roktanju i mljackanju čopora. Posle je jahao, a momci, svi galamdžije i psovači, gonili su svinje. Da bi razagnao tugu na te dane jeseni, Aćim ponovo pripali cigaru i nastavi da putuje između hrastova i bukava, ispod zvezda i oblaka, od mehane do mehane, za bogatstvom koje će sam steći i njime sinove hraniti, da majka ućuti s prekorima i ne pominje domaćina Vasilija, da on ne bude Aćim Došljak, sin sluge i vodeničara Luke Došljaka, da bude prvi gazda u selu, pa Đorđe očevinu da nasledi, a Vukašin nauke i škole da mu svrši i veliki čovek postane. Cela Srbija da ga zna po pameti i znanju. Pa je u jagodinskoj mehani na konačištu sreo Adama Bogosavljevića, seljaka što je čitao novine i knjige više od učitelja i lepše o njima govorio od starih kaluđera. Dva dana su ostali u razgovoru i postali prijatelji. Iduće jeseni on nije gonio svinje po šumama ka Dunavu i Pešti. Počeo je novine i knjige da čita, drži govore seljacima, grdi činovnike, psuje ministre, viče i traži pravdu i slobodu za seljake. Prerovci su ga birali za kmeta, pa posle i za poslanika. Grmeo je u Skupštini i cela ga seljačka Srbija čula. Nјega, sina Luke Došljaka, vodeničara i sluge. A šta sam sada? Šta ću ove noći postati kad mi se tuđe rađa? reče glasno u Vir tišine. Stoji kraj prozora i gleda u žućkastu mrlju svetlosti iz Simkine sobe. Napregnuto sluša tiho hujanje vetra u vrhovima jasenova. Kazna. Nјegovom voljom mnogo je dece ostalo bez očeva. Stiže ga kazna. I božja, i Vasilijeva, i Katina, i Luke Došljaka... ...U bakraču što Visi na čađavim verigama pevuši voda puna svakojakih trava. Već je nekoliko puta proključala. — Mačke jede Roza. Ne videla decu ako ne jede. Đorđe joj svaki treći dan donosi iz Palanke — govori Anđa, Tolina žena. — Lažeš. Zar bi babica što je lično kraljicu Nataliju porađala jela mačke? — kaže Mijat i miluje ibrik u senci. — Hoćeš u Aleksu da ti se zakunem da mi je Đorđe davao prase za onoga

moga šarenog mačka? Kaže mi: „Daj mi ga, Anđo, ako za Boga znaš, ostaće mi Roza bez ručka.“ Ni za kesu dukata ne bih ti ja dala da zakolješ mačka, rekla sam mu. — Otkud bi, ženo, takva gospođa kao što je Roza jela mačke kad nosi čizme bole od sreskog kapetana? Da znaš, Roza Švabica jedna je u celoj Srbiji. Gazda je čak iz Kragujevca doveo. I čim se Simka porodi, ide u Peštu nekoj grofici da se nađe. — Jedna kao Simka rodila je dete s dve glave šapuće Anđa. — Evo, skoro će ponoć, u bakrač vodu opet moram da dolijem, a još ništa. — Biće žensko. Večeras spremam gusle za veselje, a strune se kidaju. To nije na dobro. Đorđe mi razbio gusle, a ja opet nove nabavio. — Roza je bela kao sir. I oči su joj bele. Kad se ona, Švabica i tuđa vera, petla oko Simke, biće nešto gore od ženskog. A naopako je i radio Đorđe. Je li to lepo što je Tolu naterao da me bije? Nedelju dana sam nosila povezanu glavu samo što sam rekla da se Katićima knjaz rađa. Prvo kupio plavo jorganče, pa mu se nije dopalo, pa onda čak iz Pešte crveno naručio. — Ćuti. Kamo sreće da se naša gazdarica svake godine po dvaput porađa. — Je li istina da je na kantaru promenio ono šuplje đule? — Nego šta! I otkako je Simka. zanela, smanjio interes. Čađevićima produžio rokove do berbe. Svake nedelje išao u manastir na službu božju. I Ciganima punio torbe. E, da je još srce imao pa i u prerovskoj buni bio... — Udovice ga uklele, pa mu se žena ovoliko muči. Ućutaše pred nečijim lakim i brzim koracima. — Ako bi Simka noćas umrla, šta misliš: da li bi se Đorđe ponovo oženio? — približi mu se i šapnu Anđa. — Takve kao Simka ne umiru. A ti ne bi morala to sada da zboriš. — U njenim godinama nije jedna umrla na porođaju. — Ako ne zaćutiš, iščupaću ti nos! — Kratka ti je ruka za mene. Misliš da ja ne znam od koga joj je dete? Bog svuda stigne. On je gadljivo odgurnu: — Čije je? — Neću da kažem. — Podmesti se Ćorđu pa probaj. Umukni, dok te nisam bacio u mrak! — Ti, guslar...

Ućutaše. U bakraču ponovo proključa voda. Anđa uze testiju i doli hladnu. ... — Ječi. Samo se to čuje. — Đorđe se spotače o Toline noge i sede. — Vidiš da je bole što ti nisam dao Aleksu. Šta bi sad radio s njim? ...Dečaci su pod guberom činili jedan drugom poslednje pakosti pred spavanje. On je seo na tronožac izgovarajući se pred sobom da radi sutrašnjih poslova čeka Tolu. Anđa je dojila preživelog bliznaka Aleksu i žalila se da joj je mala gladnica počupala grudi. Šta bi Aćim rekao? Uzeo je dete u naručje i osmehnuo se sumnjivoj nadi. Zdravo je, krupno i lepo, uveravao je sebe. Daće mu svoje prezime. Potplatiće popa. Simka mora da pristane. Malim prstom milovao je dete po obrazu. „Smej se malo“, molio je i postideo se kad je Tola ušao i zatekao ga sa Aleksom u naručju. „Taj mali ti je velika lopuža“, pružio je ruke da ga uzme. A dete se praćaknulo protiveći se. Kao da mu je ono dalo hrabrosti da kaže: „Ja bih uzeo Aleksu čim se odbije od sise. Hoćeš da mi ga daš?“ — „Pokrašće ti taj svako gnezdo, ne boj se. — „Ozbiljno Mislim. Usvojiću ga. Naslediće me, biće gazda i srećan čovek. Ti imaš još trojicu, dosta ti je.“ Tola je rekao: „Ne bih ja dao ovog malog crkvenjaka za celu Srbiju.“ Đorđe je osećao da se ljulja na tankoj grani, ali se, ipak, grčevito držao za tu granu koju je u mraku slučajno dohvatio. „Daj mi ga, Tole“, uneo mu se u lice. „Tu ti je pred kućom. Opet će on biti više tvoj nego moj. Kad umrem, naslediće celo moje imanje. Znaš li ti koliko vredi moja imovina?“ Đorđe grebe mrtvu koru sa stabla jabuke. — Šta bih ja sada radio da sam pristao? — reče zabrinut Tola. Đorđe se odmače. ...„Kad ga ne daš, biće sluga i moj nadničar. Život će mu biti gori nego što je tvoj.“ I to je bio greh. Čini mu se da ga noć nosi kao reka iver. I onda kad mu je ruka lako milela po glatkoj i istegnutoj koži trbuha ispod koje se osećala meka tvrdina detinje glave, kad je vrhovima prstiju lovio sitne titraje, kao da ribice mašu repićima, sumnja je glodala njegovu nesanicu što se nije nikada umorila. I to je bio greh. Toliko puta je Simka odgurnula njegovu ruku. Gadeći se i ljutito. I kad je molio da mu dopusti da prisloni uvo na mrku mrljicu njenog pupka ne bi li čuo srce — znao je da nije veće od oraška — dolazilo mu je da jaukne, da zubima razdere istegnutu, potamnelu kožu njenog trbuha i vidi kako izgleda i na koga liči. Zato se ona noćas toliko muči i zato će mu se nakaza roditi. Iskreće glavu i osluškuje. Vetar sitnim zubima gricka Mlado lišće jabuke. Bog sve zna. Svuda je on. I u vetru. Iako je poslednjih meseci svake nedelje po celu službu odstajao u manastiru, ne u

crkvi popa Velička, i to je svetogrđe, i po dinar stavljao na izdužene Hristove slabine, noćas je počelo izvršenje one velike kazne nad njim. A Tola tiho priča o smrti „levog“ bliznaka. Ne, to Tola priča kako mu se najstariji sin rađao. Iz njene sobe ništa se ne čuje. — Tole, preži konje i galopom u Palanku po doktora! — Šta će doktor kad je Roza tu? — Kakva Roza! Doktora mi dovedi! — viknu, jer ne može više da podnosi svoju nemoć što se nije svršilo. On će se od sebe samog rasprsnuti u prašinu mraka i neće dočekati jutro. A vetar, mrklina i Bog kazuju da se mora sačekati jutro, a da on neće dočekati ni zoru. Kaje se, moli, obećava, čini mu se, veruje da se i krv u žilama muči prignječena njegovim poganim mesom; sve je samo mučenje koje se čuje kao vetar i vidi kao noć, čeka kao jauk, i traje kao svetlo u njenoj sobi. — Dobro je, dobro je sad. Milunka kaže, skoro će — dolazi Tola. — Gde si video Milunku? — Čuči uz njena vrata. — I ti si došao do njenih vrata? — Đorđe ustade, grana mu obori šubaru, on lomi grančice, kida lišće što mu se splelo oko lica i ne može da korakne od zaprepašćenja što se Tola usudio da priđe vratima njene sobe. — Sram da te bude! — i opsova. — Kad se porađa, nije greh da sam i u sobu ušao. — Ti kod tvoje Anđe idi, a kod Simke... Trči, upregni konje! Za sat da si dovezao doktora! Đorđe ne prestaje da kida lišće i lomi grančice. Pa kad se Tola opet vrati i reče da mu je Roza lično rekla da će skoro, on se bez reči došunja Do Simkinog prozora i kao bršljan se pripi uza zid. ...A zar se čuda ne događaju? Možda je dete baš Đorđevo? Eh, kad bi tako bilo! Nema vrata u Srbiji koja se njegovom unuku neće s dobrodošlicom otvoriti. Ti si Aćimov unuk? Sedi, momče. I, kažeš, ti si unuk Aćima Katića? Poznavao sam dobro tvog pokojnog dedu. A ko u Srbiji nije njega poznavao? Beše uman čovek i glava radikalska. Pravi radikal, adamovac, a ne ovi današnji, razblaženi, smrdljivi. Momče, ovo više nisu radikali. Ovo su jadikali!... Reč mu je bila teža od tovara. E, danas nema više takvih ljudi kao što je bio tvoj pokojni deda Aćim. Seljačka majka je on bio. Trgovao i radio, a sve pošteno. Pa bunu što je podigao... Alal ti vera što si njegov unuk! Danas trguje sve sam božji krivomerac. Štitio je seljaka i siromaha na svakom

mestu. Nije, da kažeš, on bio dobar samo za svoje selo i svoj srez. dobro je činio svud redom, od Prerova do Beograda. Kad bi ti, momče, išao od prijatelja do prijatelja Aćimovog, ostao bi u gostima tri godine. Presto Obrenovića tresao se pred njim. Ej, krala Milana, velikog silnika, istera on iz Srbije. Pa kad ustav ukinuše... Te godine se ti rodi. Srbija izgubi slobodu, a Aćim dobi unuka... Ristić, taj namesnik što je gledao na lude kao na opanke, on lično skidao mu je šešir na pedeset koraka i pamet mu priznavao. Lako je tebi kad si imao dedu koji je krojio zakone i menjao ustave Srbiji. Nema više kod nas takvih ludi kao što je bio Aćim Katić. da je on živ, cvetala bi Srbija. I Švabe bi nam zavidele. Šta ćeš, pusta smrt. Ti si, dakle, njegov unuk? I ličiš na dedu, ličiš, bogami. dobro seme ne rađa šuljak. Baš mi je milo što te vidim. Mogu li šta da ti pomognem? Nemoj da se stidiš. Zar je tvoj deda meni malo činio! A i da nije lično meni, zaslužan je on za ceo seljački narod. Takvi se nikad ne zaboravljaju. E, Aćim, Aćim... Sada kukolj ovladao. Da je Aćim živ... Boga ti, ti si njegov unuk, unuk Aćima Katića iz Prerova što je podigao bunu protiv dinastije i nije hteo iz apse da izađe dok mu vlasti nisu i poslednjeg seljaka pustile. Čuje: po kaldrmi neko brzo hoda. Aćim ustrepta: Milunka utrčava u njegovu sobu i viče: „Muško! Unuk!“ Od radosti ne može da ustane. Unuk... Moj unuk, šapuće i plače. Đorđe, pali lampu, sve lampe upali, neka mi svetli kuća! Sada neka svetli, sve neka svetli! Rodio mi se unuk. Gde si, panjugo, da te zagrlim? On grli Mijata, Nikolu, Tolu. Sve ih ljubi u obraz. Trči, Milunka, i kaži joj da hoću unuka prvo u hladnoj vodi da mi okupaju. da mi bude krepak, čvrst i hrabar. Muško da bude. Neću od moje krvi da ispadne nešto slabačko i žutljikavo. Čekaj! I neka mu u kolevku ture ovaj jatagan da ga se dušmani plaše, a on da ima mušku ruku pa, kad zatreba, nek zamahne njome. Ti si, Aćime, najsrećniji čovek u Srbiji. Čuješ li, Mijate? Svaka čivija peva na kući. Rodio mi se naslednik. Đorđe, rodio ti se sin... — Do svanuća neće biti ništa. Mnogo se muči, jadnica. — Milunka uđe uplašeno i odmah iziđe. Aćim se trese raspolućen, razgolićen, osramoćen, hoće da pobegne od ove kuće proklete, ove noći jalove, i svojih misli jalovih, i snova jalovih, a nema snage ni ruku da pomakne s prozora. Taman vetar baci na prozor šaku semenja. Semenja mokrog, bez klica. Aćim ne oseća da mu je brada mokra. ...Zeleno mleko livade još jače zamirisa kad krupna i retka kiša prsnu po travi. Nikola dlanom pokupi kapi s lica, pomirisa nebo, plećkama i krstima promile zimska stud koju sunce još nije popilo, a ne podiže se. Samo se malo promeškolji na majskoj livadi, a zna da čovek nije ni mrav u nogavici ni buba što zazvrnda u žbunu njegove brade pa padne na zemlju, teška kao žaba.

Čovek nije ni travka pa da može i od najljućeg kosača poslednje kolence da skrije i opet pod suncem da izduži vrat. Mrtvaci su otrovali zemlju, pa je sada jalovaci gaze. To hoću da kažem tebi što ti ona noćas postaje majka. Žene i pare treba otimati. Ali to je druga priča i za drugu priliku. Noćas, pod ovim mrklim oblacima što mokre mrak i moje obraze, jedino ona krvari, a žiće je to, rasprskava se, lomi, razvaljuje, to je ruka što će nož, kantar, plug da drži, ženskim nedrima da luga, žeravicu da sipa, to su noge kojima su sve varoši blizu i sve zverke spore, To je glava što će umeti da skraja laži i prevare ljudske. Ona, sigurno, jauče i boli je, a Milo joj je i radosno to što boli i što jauče. Zato ti kome će ona do sunca postati mati, kad dorasteš da oreš po ženama, nikad ih ne žali. Budi plug i seme. I ori i sej dok ne crkneš. Nikad neće biti toliko usta da nestane mesa i trave. Ako si šuljak i jalovak, ti što se piliš u ovoj oblačini mokroj, onda lipši u njoj da zemlju ne poganiš i žene ne prljaš. A ako si žensko, ti, krvavče malo što njoj sada krsta razvaljuješ, onda da si njiva pored reke što svake godine rađa. Srbijica je puna ralica. I zemlja je žensko, jer je oru, seju, zalivaju, i ona rađa. I cvet i trn. Ako. Ona je uvek žena bez srama a muž joj sunce. Iako joj svakog proleća dolazi isti, celog marta se stidi da navali i pritisne na nju. Izišao je iz zabrana opijen vlagom njenog mleka. Dolina između dva venca, prorezana mutnjikavom žilom Morave, sva se utisnu u raširene oči, a meke jagodice prstiju pređoše po neuštrošenoj nežnosti. Muž je davno poderao i pojeo zemlji košulju, pa je svu masnu, debelu i mokru ostavio vetrovima da je operu, osuše i raščešljaju joj rutave šume. Zemlja se nudila udovički razgoljena u požudi, čuo je kako škrguće, šapće tepanje, i kako se kikoće poludela od čekanja, a muž sunce se oblacima stideo. Nikola je prezirao cmolju a mrzeo bestidnicu. Pa se oblaci razmakoše i on, sunce, zari belo ralo u ravnicu ženinog trbuha uleglog u šume. Oči se zamagliše od silnog muškog mlaza i nemog osmeha zemlje u zagrljaju s mužem. I oseti kako se kroz nevidljive žilice drveća i korenja trava protinju semca iz skrivenih jajnika. Zemlja je zaudarala na klijanje i zjapila pred pucanjem pupoljaka. Protnut kroz bele oblake, mlaz sunčevog rala, snažnog i nežnog, dugo je ljubio nezasitu zemlju, pa je odjednom pobegao iza oblaka. Ruku mi mojih, jer njih sam navek najviše voleo, lepo sam video, pri bistrom umu sam bio, tada, kad sunce pobeže iza oblaka, zemlja se naljuti i sva postade mrka. Veruj mi, nije mi u naravi da lažem. Nije, belog mi bagremovog koca, onog sa koga su kučići lizali krv oca mojega. Ako se na oca ne izmetneš, ti ćeš imati pameti. Pa kako suđaje presudiše da ne ostavim ni čuvenje o sebi ni unuke da me žale, ostavljam tebi pouku, jer si ti, krvavče što nju raspolućuješ noćas, krv matere svoje. Ja, živomukac,

jedino noćas zavidim ocu tvome. Zavidim mu, ali ga ne mrzim. Vidim, godine stigoše čak i mržnju da mi posrču. Odmah da ti kažem: sve staračke mudrosti su lažljive. Na ovom panađuru gospodnjem starci i deca najviše lažu. Snage nemaju. A i zato što su na krajevima života pa ne vide drugi kraj, a i sredina im je daleko. Dušu mi na roglju natakli, ne govorim ti ja ovo osvete radi. Čovek glavom lomi kosti čvršće od hrastovine da bi sunce video. Tako kao Ti, I tele izlazi na svet. I ti, Simkina osveto, kao i tele, nećeš znati ni ko ti je otac ni ko ti je deda. Ti, nesrećo mala, da znaš: oni što će da te cupkaju na kolenima i da Ti tepaju najviše će te mrzeti. Kad bih ja bio Bog, ovo bih ti još noćas usadio u glavu, pa da se ne umiljavaš oko njih, ne trčiš im u naručja i ne miluješ obrazima njihove brade. Tvoja mati jauče i krvari noćas, a ti ćeš, možda, biti nesreća, nepravda i mržnja na zemlji. Sunce će te ogrejati samo da bi Katićima naslednik bio. To samo ja znam. Gde li je tome grob? nekad ćeš morati da pitaš. Nema groba, a tako lepo zbori. Ruku mi mojih, mnogo lep glas imam. Da su ludi knjaza Srbijici po glasu birali, ja bih, sigurno, postao knjaz. Kiša prsne po Nikoli i izgori mu na obrazima. A tama je meka u glavi. U topoljacima, vetar. Ne čuje ga. Ni Moravu što se kala na bokovima njiva i po pomrčini oprezno gazi po belucima plićaka. Veruj mi, ti što se rađaš noćas da kazniš moje godine i na đavoljem guvnu porasturanu snagu, pa ne mogoh da zaorem jedinu njivu što sam zaželeo moja da bude, te sam ostao ralica rđom izjedena i bačena uz plot Aćima Katića, nije mi u naravi da ružim lude. Ako sam dosad nešto ružno o ludima rekao, nisam to učinio što mi je za njih ljubav u manjku. Pomrčine mi ove najmračnije, da samo nju raspuklu Vidim, svi su ludi reke s mnogo vode izmešane i šareni kao livade. A mene nešto što mnogo liči na žalost saleće. Čuj me, kazno što si, sigurno, već zavrečala pod tuđim krovom. Što ja još jedem hleb Aćima Katića i gazim mu livadu, to je moja i njegova stvar. Zaverili smo se da tajnu ne odamo. Sve u svoje vreme. A šta da radiš kad ne dođe sve u svoje vreme? Šta da učiniš kad Ti se život iščaši onako, na priliku, kao kad ti se rebra pogrešno uglave, srce obesi s leve na desnu stranu, i zaboraviš ono zbog čega si se uputio da se grebeš po ovom trnjaku? Kad nije sve u svoje vreme, onda mora da bude kad mu nije vreme. Dogodi li se tako nešto starcu, svi mu se smeju. E, kad bih samo mogao da postignem, svima što se smeju počupao bih grkljane. Onom što je unutarnje, ne smej se nikad. Slomiš li nogu, ruku, uglave ti nekako pa zaraste. Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutarnje da namesti. Tebe što ti noćas Simka postaje mati, doneo je vetar na stablo Katićâ. Palo si među račve i u vlazi klijalo. Iznikao si, porašćeš i kao bršljan obgrlićeš stablo i sisati katićevsku krv. Stablo se suši, a

ti bujaš i zeleniš se. I ne znaš da si od otrova poraslo i da se od njega zeleniš, jer mrtvaci su zemlju otrovali, pa je mnogo nas oko ovih Morava što nismo na pravom mestu posađeni, i sa svakojakim drugim kako ne vala. Ali opet, zavide moj, i kuče bezubo i bezrepo, ti ćeš gristi sise što su godinama svake noći svetlele nad nebom moje postelje, a ja im se molih da padnu u oči i ubiju starost. Tebi će i otac i braća biti sluge. Ne žali ih, tebi je suđeno da budeš Katić. Nikola se s mukom podiže i pođe livadom. I poslednje oblake goni vetar, i zora je. Oprezno korača da ne zgazi cvetove maslačka. Rosa sitno zvoni u mladoj travi. Kad sivkaste glavice maslačka postadoše žute, uplakane od duge noći i čekanja sunca, on se sagnu i poče da ih kida, a njihovi zeleni vratići obliše se belom krvlju. Gleda u žuto da ni o čemu drugom ne bi mislio. Broji dukate. Debeli, dugi prsti umrljani su belom krvlju, on neće da misli na onu krv kojom je ova noć u sobi iznad njegove postelje zakrvarila detinjim plačem. On bere dukate sebi, broji ih, da mu samo oni budu u glavi, da vidi samo žute gomilice koje ostavlja za sobom, po livadi. Pod njegovim mekim korakom sitno zvoni rosa, zvoni zlato, on je najbogatiji siromah između tri reke, on je najmlađi starac u ovoj kaljogaži s jednom jedinom livadom, ON ima najlepši glas u ovoj jutarnjoj kuknjavi ptica, on je zločinac, ubica, lažov, lažovčina, brada mu je bela od laži, jer je sam sebe slagao, i sada sebe laže, ali neće da misli o tome kad su pred njim žute gomilice zlata. Na svetu sem zlata i njegovih prstiju koji ih beru ništa drugo ne postoji. Ništa, šapuće. ...Vrata tresnuše o zid, a Aćim i dale sedi na minderluku pored prozora, zagledan u crne jasenove; trže se, ali ne pogleda u vrata jer zna zašto su tresnula. — Muško! — zadavi se Milunka. Aćim gleda kroz prozor: svanuće potapa jasenove. — Muško, ej!... Deda si postao! On ćuti i rukom pritiska Vasilijeve zareze na minderluku. — Zar ti nisam rekla da ti moja ćerka neće kuću ostaviti pustu? Jesam li ti rekla, muško! — Maše rukama, preti, čika, pa izjuri napolje. Za njom, šarke otegnuto ciče. Vrata se priklopiše lako lupnuvši. Opet sâm, Aćim jeknu, zato što je muško, njegovo prezime će da nosi, na njegovom imenu da živi. Drhti. Tuđin je svoju voćku a njemu glog pored ognjišta zasadio. Žito će da ugine od palamide. A on se odrekao Vukašina, iz nasledstva ga izbacio, ni stopu zemlje mu nije ostavio, svome Vukašinu, sinu, ne jalovaku, ni ime mu neće zapamtiti unuci, a ovo tuđe nadničare će u

mojim njivama nadgledati, moje konje jahati, tuđa će ruka moju slavsku sveću da pali. Sešće u čelo sofre gde je on, Aćim, sedeo... Ovo više nije moja kuća. Nije ni bila moja. Hoće da ustane, a ne drže ga razglavljena kolena. Ne može više ovde... Zadaviće ga čim mu čuje glas. Kad zaplače. I njega i majku pokvarenu. Jedva ustaje, izlazi napolje, kuda će? Mora iz ovoga raskopanoga groba. — Mijate, sedlaj mi kobilu! — Srećan ti unuk! — trči k njemu, hoće da mu poljubi ruku. — Sedlaj mi kobilu! Mijat se zbunjeno klati pred njim. — Naslednik ti se rodio, čiča-Aćime... Gledaju se. Aćim ga ne vidi. U njega se zariva „naslednik“ i ukiva mu noge u kaldrmu. — Šta sam ti rekao? — reče tiše i tvrdo. Mijat pođe prema staji i, kad odmače desetak koračaja, poče otegnuto da zviždi kao da uz gusle peva. Aćim vide Đorđa: leđima naslonjen na zid, sedi pod prozorom Simkine sobe, jalovo kuče, s glavom navaljenom na kolena. Čuo je, prođe Aćimu, u jednoj suzi razmrska mu se sin, nesrećnik, jadnik. A kuda ću ja? I šta ću ja? Kako da ga ostavi ovakvog? — Đorđe, dođi ovamo! — dvaput ponovi dok se Đorđe dovuče do njega gledajući u kaldrmu. Pred Đorđem nije otac: pred njim je strah, a on više nema snage da ga se boji. Stoji i ćuti jer je slab da sedne i jaukne. Sve je to kazna nad nama, obojicom, misli Aćim. Zna odavno da je, jadnik, jalovak. Zna to i on što ćuti, mali, crn na kaldrmi. Đorđe podiže oči ka ocu, ništa ne pita, ne traži, ne moli, samo ih pokazuje, jer, kao čini mu se, otad želi da ih vidi. Da je žensko, zausti Aćim, pa stisnu vilice, istrpeo bi osamnaest godina pa bi ga udajom izjurio iz kuće. Ali, muško je rođeno da zauvek ostane tu, u njegovoj kući, i porod zapati. Muško je, nesrećniče, znam šta misliš, svi tako misle. Čuje: konj treska kopitama no kaldrmi. Kuda će na njemu? Kad bi ga smrt sad zgromila, ovde pred njim što drhti, ali zna da ga smrt neće, i zna da Mijat sedla konja. Još jednom je Mijat sedlao kobilu, samo je bio sneg i Božić... Bežao je da ne vidi kako sin poslednji put odlazi iz očeve kuće, baš istog dana kad se i Bogu rodio sin, a nije mu bio sin. I njega je drugi ocem

učinio... Ali šta će on da radi pred ovim što ga je noćas drugi ocem učinio, a njega dedom? Neka opomena muti mu svest, ionako mutnu i nemoćnu ijednu odluku da donese. Čini mu se da Đorđe samo što nije zaplakao. Zna, oseća sve jasnije da ne može nikuda da pobegne, da ne može ovakvog da ga ostavi, jer on i ovakav jeste njegova krv. Pogleda ga kao da ga prvi put vidi. Ne veruje sebi. Kako priznati, kako reći. Mijat hoće da vikne da je kobila osedlana, vidi ih zanemele i sučeljene u ćutanju; u čuđenju mu se otvoriše usta i zviždanje pobeže u njih. Svanulo je. Iza jasenova donji rub neba pripaljuje sunce. Jedna tanka i nežna zraka osta na Đorđevom licu. On zažmuri i seti se da čeka da mu otac nešto kaže. Trže glavu: kao da čuje plač. Još više smalaksa. Aćim shvati. — Sine, nek nam je dugovečno i srećno! — iščupa se iz njega; naginje se da ga zagrli; Đorđu se šire oči, kao od zaprepašćenja, u zraci mladog sunca celo mu je lice. Aćim poćuta, pa nastavi: — Ja sam živeo samo da ovaj dan dočekam — vilice mu drhte, grlo se zaliva, on viknu: — Mijate, privedi kobilu da idem unuku po vodicu i ime... u manastir! — Srećno, srećno! — radosno uzvikuje Mijat i pomaže Aćimu da se popne u sedlo. Kao u snu, Đorđe gleda za ocem što odlazi na beloj kobili. — Vidiš, baksuze, šta moja ćerka rađa! Pisni sad ako smeš! — unosi mu se Milunka u lice; Đorđe skrušeno ćuti. — Bilo pa prošlo. A sad, poljubi mi ruku! — pruži mu je mokru i smežuranu. — Đorđe je ljubi bez otpora u sebi. — Mogu li da ga vidim? — šapuće. — Još ne možeš, dok Roza ne svrši posao oko Simke. Ali da znaš: isti je ti! I uvo mu je kvrgavo kao tvoje. Gledam ga i kažem: sem naravi, neka ti Bog da sve očevo. — Moram da ga vidim. — Rekla sam ti da ne možeš. — Moram da ga vidim! — glas mu odjednom postade siguran i strog. Od nadošle snage. Krepko pođe u kuću. Milunka ga pristiže i raširi ruke pred vratima: — Sramota je! — Ako! — gura je. — Nemoj sad, uvence mu je kvrgavo kao tvoje.

— I šta još? — I čelo. — Kakvo mu je? — Pa kao tvoje. Beži, nemoj da se sramotiš pred Švabicom! Ti si gazda. Dete zaplaka. Đorđu zatutnja po rebrima. Tromo iziđe i sede na stepenice od belog kamena. Kvrgavo uvo, pomisli i opipa svoje. Pipa i čelo. Kakvo je? Nejasna slutnja o nečemu što nikako ne uspeva da domisli luta njime, gubeći se u praznini koju je za sobom ostavila noć. Vlažna kaldrma svetluca, šarena od lišća i sunca. Desetak žutih plovčića došepa do njegovih nogu. Sitno pište, kljucaju travke po kaldrmi i jure se pred njim. Svakog jutra na ovom mestu hranila ih Simka. Čuje: dete plače. Plače, kaplje u njemu izubijanom i sebi tuđem, mrskom i pustom, a u očima se njišu poređani jasenovi, blistavi od rose na ranom suncu, njišu se kuće i zgrade i sav nered njegovog bogatstva. Samo ti plači, kvrgavo uvence, i moje čelo. — Skloni se. Nije lepo da te ljudi vide kako sediš na basamacima — kaže Milunka prolazeći pored njega. — A za Simku ništa ne pitaš. — vrti glavom. — Jedva je živa ostala — dodade i požuri za poslom. ...Posle petnaest godina prvi put ponovo dolazi u manastir. Stoji u senci graba, pod njim rečica teče zeleno i zvonko. Livada majem opkolila i stegla stari kameni zid, godinama izrošavljen i izglodan, koji umorno mili oko manastira i konaka. Jato pitomih golubova prhnu iza zidova uvis, prošara nebo rasečeno krstom i ulubljeno olovnim klobukom kubeta, pa koso opet pade iza zida. Nema kud, mora, i Aćim potera kobilu kroz odškrinutu kapiju, iako zna da se s konjem ne ulazi tamo. Jedino tim može sad da pokaže da se prema kaluđerima i starešini Metodiju nije promenio. Pritera kobilu do samih manastirskih vrata, a kaluđer potrča k njemu uplašeno mašući rukama. On siđe s konja i dizgine pruži zgranutom kaluđeru, koji se, okrenut vratima crkve, krsti, šapućući: — Samo su Turci dovde konjem dolazili. Samo su nekrsti... — Priveži ga za lipu! — prezrivo reče Aćim i zbog reči i zbog sivih rita što vise na njemu. — Gde su oni što daju vodicu? Unuk mi se rodio. Kaluđer zbunjeno prihvati dizgine i belu kobilu povuče prema lipi. Iz konaka izmile i pođe k njemu nekoliko brada i mantija.

— Dođoh po vodicu. Unuk mi se rodio! — viče Aćim da čuje i Metodije koji ga gleda sa dugog doksata na konaku i sporo klima glavom, pa Aćim ne zna da li ga to pozdravlja, ili se čudi, ili likuje što mu je protivnik došao u crkvu. Kad se posle sa imenom i flašom vodice popeo na kobilu, on već od manastirskog zida potera blagim kasom, ljuljajući se i jedva se držeći u sedlu. Pred selom zastade. Kako će kroz selo? Svi znaju. Može poljem okolo i samo pored nekoliko kuća da prođe. Neću. Radi onog nesrećnika. Sada ga ne sme ostaviti. Kazna. Danas mora biti s njim. Polazi kući najdužim putem, kroz selo. Svima da se pokaže i svi da ga vide. Klima glavom kobila i laganim korakom gazi po belom putu mirnim senkama drveća. Aćim se klati u sedlu, sunce i senke prelaze po njemu. Natušten je, sve ga boli, ali kad iz avlije čuje dovikivanje seljaka „neka ti je živo, čiča-Aćime!“ — on otvara usta i misli da se smeje, i misli kako niko ne kaže „neka ti je srećan unuk“. „Neka ti je živo“, kaže se za tele i ždrebe, a kad se čovek rodi, kad se rodi unuk Aćimu Katiću, drukčije se čestita. Svi znaju, bije u njemu po taktu kobilinog koraka. Ošinuo bi je on i pojurio da ne čuje kako svi Prerovci znaju, ali on neće njima da pokaže šta mu je u duši, neće zbog Đorđa, pa opušta dizgine da jahanje kroz selo ovoga jutra što duže traje, da svi vide kako se vraća iz manastira sa, vodicom“, i svakom koga vidi dovikne: „Unuk mi se rodio! Sa svim ukućanima dođi na čast!“ — Čuo sam kako plače. Biće govornik na tebe! — smeje se Mijat i otvara vratnice. Aćim se zagleda u njega: podsmeva li Mu se ili iskreno govori? Ne podsmeva se. Aćim htede nečim da mu uzvrati, rastuži se i nad slugom, a ovaj mu priđe, uhvati kobilu za oglav i zaustavi je: — Čiča-Aćime, došao je dan da se i ja obradujem — poče uzbuđeno. — Veran sam ti deset godina. Služim tebe I tvoju kuću, ni groša nisam ukrao, pesmu sam ti spevao, glasam te, hoću da poginem za tebe i našu stranku... — Šta tražiš? — ugleda Đorđa, kako još uvek sedi na stepenicama, i nastavi da jaše prema njemu. — Tvom unuku neće da se pozna ako meni date nekoliko ari od velikog šljivika. Tu bih kućicu napravio, pa bih našao neku ženu, da i meni ovako zaplače. — Ide pored kobile Mijat a glavu podigao i gleda u Aćima. — Sutra o tome. danas neću o poslovima da govorim — vidi samo sina kako s glavom među dlanovima tupo, izgubljeno zuri u pačiće. Aćim zaustavi

kobilu, umuče zvonko treskanje potkovica o kaldrmu. Đorđe ne diže oči. — Jesi li ga video? — gotovo viknu Aćim. Đorđe ćuti. — Jesi li video sina? — oštro udari glasom na poslednju reč — Nisam, Milunka ne d da uđem. Ona kaže... — preseče se, oseti da su mu obrazi buknuli. — Ima pravo, dok se oko Simke posao ne svrši. Tako i treba. Ja sam mu doneo vodicu i ime, dok ga ne krstimo. Kuma neću da slušam. Ime će mu biti Adam. Prvi čovek i moj pokojni prijatelj tako su se zvali. Mijate! — viknu. — Pali prangije! Pali, Mijate, rodio mi se unuk! A posle idi i dovedi sve svirače koje znaš. A ti, Đorđe, zovi Tolu, koljite stoku za vesele. — Nekoliko suza sakri se u bradu; on mladićki skoči iz sedla. — diži se, Đorđe, danas se ne sedi! — dodade i požuri u svoju sobu. U belim gaćama i košulji, sa crnim zubunom od sukna, širokih pleća i snažne, uspravne glave, otac se učini Đorđu još krupniji a belina njegovog odela radosnija. Ne oseti kad ustade i jurnu u poslove. ...U tišini i mraku, za stolom punim kostiju, razbijenih čaša i bokala, i mokrim od vina, sedi sam Đorđe; stavio pesnice na sto a čelo na pesnice, toliko umoran da mu ni san ne prilazi, tužan od radosti što se nešto ipak zauvek svršilo. Spotičući se o stolice, dovuče se Mijat. — Znao sam da si tu, gazda moj! A meni su prerovske lopuže razbile gusle. Iako sam ti sluga, imam dušu. uz gusle sam opevao zimošnju bunu i rođenje tvoga naslednika. I ti si mi razbio gusle. Sad je red da mi platiš, gazda. Ja sam slavuj, iako sam sluga. A kad se ti ono proletos vrati kući, e, pamtim... Žalosno je! Gazda, prvi gazda pored Morave, a kao lopov ulaziš u svoju avliju. I prvo kod sluge Mijata, vernog. Pa me pitaš: „A šta radite vi, Mijate?“ Aja odgovaram: „Posle prerovske bune ništa se veličajno nije zbilo. Samo je kuče Lisko lipsalo.“ — Idi spavaj, treba rano da ustaneš — strogo reče Đorđe. — Čekaj, pa danas ti se rodio naslednik. Može i Mijat da ne spava. I onda si me terao da spavam. Kažeš: „Sutra rano na oranje.“ Aja bih se smejao, ali opet ti lepo kažem: „Da si ti živ, odavno smo mi poorali.“ — Ostavi me! Idi! — Ej, kukavac sinji, opet sam te naljutio. A hteo sam da mi sad nešto

obećaš. Ako mi ne daš, ubiću se. Lepo ću da se obesim o direk pred štalom. Spremio sam konopac... Daj mi samo nekoliko ari od velikog šljivika, da kućicu napravim. Pa da se i meni nešto rodi. Hoću i ja da imam nešto živo. Ej, znaš li ti, gazda-Đorđe, šta je to živo? Živo a tvoje. To ja hoću. I ja za to živim. A treba mi samo nekoliko ari, kuću da napravim. Da imam kućicu, pa ću opet da budem tvoj sluga. I moja žena i moja deca, svi će biti verne sluge tvojega sina. Obećaj mi... — plače. — Daću ti! Samo me pusti. Beži! Mijat zajauka od radosti. Đorđe čuje samo tihu svirku, čini mu se da je svirač na odžaku njegove kuće, a zna da to Tola sam u mraku svira. ...Tola prsnu u smeh i sećanje preseče pesmu: „Hoću da me moliš.“ Neću. Gazdarica je pa hoće za sve da se moli. Petog sina još nije video. Uozbilji se. Bio se zarekao da će noćas popiti onoliko čaša vina koliko zvezda može da izbroji. Zašto sedim ovde? Baš kraj ove jabuke. Mogao je on još u livadi, kad su plastili seno. A nije hteo. Opet se nasmeja. Muklo i kratko. Parče mesa mu otkinula sa plećke, a on nije u inat. Zato što ga je gonila kao Turčin. Dan pre toga pretila je da će mu zabraniti da joj plot preskače, nazivala ga lopovom, neradnikom, gladnicom, a njegovu decu napužama što joj kradu jaja. Zato nije hteo onda u livadi, kad su plastili seno. Da vidiš šta je muško. Imaš da se vučeš na trbuhu kao zmija pa da zaslužiš to što ti treba. Prinese sviralu ustima, pisnu kratko i vrati je na kolena. Od posla nije mogao da vidi petog. Mućak liči na Đorđa! Kako može da liči na Đorđa? Milunka laže. Mora daje na mene. Tebe sam, peti, u gazdaluk posadio. Nema šta, primio si se odmah. Prinese sviralu ustima i tanku je protnu kroz tamu i granje ka zvezdama, pevajući o suvoj zemlji pod jabukom u mraku, i šta će sve biti od njegovog, petog sina. Peva sebi i sada zadovoljan što baš odmah nije pristao kad gaje ona na plastu gurala kolenima u slabinu, te je doživeo da ona, gazdarica, njega nadničara moli, jer je i tada uživao što se Simka baš na njega namerila, a ovamo ga mrzi, znao je da laže, pa jače dunu u sviralu, da ona čuje pesmu, sada iz jabučara, i da ga se seti. Peva petom sinu što će gazda biti. Prvi gazda, a nadničarev sin. Sin Tole Dačića. Prezime je kapa. Ništa. Sam će dušom da oseti ko mu je otac. Valjda neće biti bezdušnik.. ...Simkinom ranom mili vijavica iz mraka u jabučaru. Teče njome lako, kao krv iz nje. Svirka bridi njenim kostima, odvaljenim, rasutim po vlažnoj i

tvrdoj postelji, kostima što se samo vlaknima i žilama bola drže za nju, nju koja je samo umor nemoćan da se nadnese nad kolevku, iako jedino to želi. A ne može da ne misli na svirku iz jabučara i ono veče kad se udavila u mraku i bosim nogama sebe zakovala za kvrgavo suvo dno. Uspravna, kao slap vode. Pored nje što je oticala u ledinu, jabuka je granama bila obešena o luk neba, sa koga retko padaju crvljive jabuke. Iz bačvare krklja Đorđe: „Kurvo, dođi da te zakoljem!“ Ona stoji i misli koliko li će trajati ova noć. Nije osećala strah. Koraci su krckali u šuškanju lišća i suvih grančica, pravo na nju. Znala je čiji su: on korača uvek tako kao da će posle svakog koraka da stane. Zastrepela je tek kad je on duže postajao, oslonjen na nju brzim disanjem, pa je ščepao za obe mišice i privukao na grudi da malakše u njegovoj snazi. Otimala se, bojala se što je jači, sve toplije disanje je sipilo kao suv pesak i škripalo na vratnicama uskim vetru, želela je da viče, a nije mogla od „tupim nožem, kurvo“, koje je zaudaralo na rakiju. Snaga koju je za trenutak Đorđe presekao ponovo je šiknula, i on je već držao u naručju žilavijem od brestovine, pa je slomio na zemlju. Vrisak je zamukao negde u korenu dojki. Jednom rukom susretao je kratke zamahe njene srdžbe što je jači, a drugom jurio po toploj i kosoj udolini njenih butina. Oboje su škrgutali: „Neću.“ „Moraš.“ „Neću.“ „Moraš.“ „Isteraću te iz kuće!“ „Isteraj.“ Bosim tabanom orao je po njenim pripijenim listovima da se užlebi između njih. Kroz njegovo izlomljeno dahtanje čula je Đorđeve pretnje „sve ću da zapalim“, htela da se sakrije u Tolino grlo i čupala mu kosu. Osećala je kako joj snaga u zemlju propada. „Hoću da me moliš!“ „Neću“, rukom je osetio da grč stisnutih butina malaksava. „Moli me, moli me, kaži...“ On je nije čuo, pijan od slasti pred mekim razmicanjem, gola kolena urivao je u suvu zemlju, pa se zaletao u dugo padanje. „Čekaj, ej, šta je to? Pa šta si ti?“ škrgut je ispunio glavu.

„Sad si moja!“ „Jesam, jesam...“ Pod njom se zemlja oburvavala, ona se pridizala i opet padala na plećke što su gnječile žednu i ugaženu ledinu. Svi su se glasovi podavili u njoj. Dugo je potrajalo dok je, kao iz njene glave, ponovo zabrundao Đorđe „sekirom ću glavu da ti smrskam“, Za trenutak se zgrčila, pa se strasnije ponudila tome što je lomi I satire, i sve mu je malo, i sve hoće više, i još više, sve više, a ona je svesno bivala sve nesvesnija, ne boj se, šapuće mu, i sebi, da što duže traje, ona želi da Đorđe dođe sa sekirom, neka ih sada iseče, samo neka što duže traje to što teče njenim nogama, krstima, žilama, kičmom i rasprskava se u utrobi. Mrak. On počinje da oseća njenu golotinju koja se polako hladi. Ako Đorđe sazna, izjuriće me. Kod koga ću da nadničim? Nјoj je na trbuhu i grudima sve brže rasla težina, sve više je gnječila, srcem ga žustro pesničala, a prijatno joj što je toliko težak, jer nikad na sebi nije imala toliku snagu, pa mu se meka i ustreptala podmetnula da što duže ostane na njoj. Ne vidi mu lice i zadovoljna je. Jedno je muško. I za nju nema lica, pa se ne stidi. Sad joj je svejedno što Đorđe psuje i lupa po bačvari. U mraku njene utrobe zamire drhtavica. Uplašen od Đorđa, Tola se trže. Hoće da ustane. Ona ga obavija rukama i privlači sebi, da joj još dahće pored uva. Čupao se. Od kajanja i straha nije mogao ništa da kaže. Još je želela njegov smalaksali teret: Nešto kao razočarenje prominu njome: i on, ovolika snaga, pa hoće odmah da pobegne sa nje. Kao Đorđe. Nećeš! S Mržnjom mu je lomila vrat. Nјemu se učini da čuje Đorđeve korake, pa napregnu svu snagu i iščupa se. „Nisi me ni pomilovao. I ti si čovek!“ prošapta za njim ispražnjena, sa rukama ispruženim za pobeglim zagrljajem, a pomrčina se još više smrači. Ustade, suknja se smulji niz glatke butine; napipa stablo jabuke i u račve pritisnu čelo. Hoće li nešto ostati od ovoga?... ...Simku od njegove svirke još jače rana zabole, jauknu: — Zatvori prozor! — Ne bih mogla da živim sa seljacima — reče babica Roza. Sedi na krevetu naslonjena na kolevku. — Zašto? — procedi Simka. Po čelu i slepoočnicama oseća hladne bobice znoja. — Zatvori prozor. — Govedo pijano, ništa ne misli. — Babica ljutito zatvara prozor.

— Prinesi lampu da ga vidim. daj mi ga... Ustaću! Dugo gleda rumenu detinju glavicu, pa klonu u osmehu: ne liči na njega, odlazi njenim damarima u mutljag sna. U jabučaru iz sve snage svira Tola.

GLAVA ČETVRTA Andra shvati šta se dogodilo, jer Đorđe uđe polako, neodlučno. Uđe kao prebijeno pseto, glava mu sparušeno Visi na omršavelom vratu, i tako se kuštrava i suva prelomila na crnom zubunu, iz koga mlitavo teku dva prtena rukava, a ne ruke, da se Andri čini: pred njim stoji čovečuljak preklan na potiljku. Uplašeno, tihih, napregnutih pokreta, zbi se u sam ugao, gde je sumrak gušći. Apsandžija ne spušta rezu. Vrata, i sebi preteška, klate se i krckaju, krckanje se nastavlja u jezi umiranja što dugo traje, a nema ruke da ga odloži, da zaustavi zvonko kidanje i gnječenje suvih žilica, jer Andra, kroz zamućen dan i hrastove talpe četiri prsta jedre, Vidi Raku apsandžiju kako stoji opuštenih ruku i čeka. Zna šta čeka. Andra misli na pečurku, Đorđevu glavu, koja se ne klati iako se samo na dve istegnute žile drži, misli na ispružene rukave bele košulje iako je suton, pa kaže u sebi: i Đorđe odlazi, i on, ponavlja nekoliko puta, skupljenih obrva gleda u Aćima, obara glavu, da mu se oči ne vide. Aćim sedi opruženih nogu, naslonjen na zid pored samih vrata, cigara gori u busenu njegove glave, krckanje traje, žiška se miče i podseća na gorenje suve trave. Kosa mu je dim što nečujno puzi po kamenom zidu apsane. Od stida, oseća Andra, pa je i njega stid zbog tuđeg stida. Hoće nečim i sebe i Aćima da uteši, a cigara u busenu i dim sporo i nečujno rastu naviše. Ne pomažući se rukama, Aćim se uspravlja i okreće Đorđu, ispražnjenoj košulji i zubunu što još uvek stoje u zamućenom videlu, gde cvokoće suva hrastovina. Aćim zna, misli Andra, zato se i uspravio i, zadavljen tugom, stoji bez reči, rasplinjava se, širi, raste, ispunjava sobu od netesanog kamena, a ne miče se, on koga svi napuštaju. Đorđe je sve manji i lakši, od jedne reči, čini se Andri, smuljile bi se te krpe na gomilicu kao pored kreveta bačena košulja u subotnje veče. A Aćim postaje sve strašniji u svojoj zanemelosti, strašniji nego onda kad su ga po rebrima kundačili „zato što ste hteli kralja da ubijete“; podigli ga od stola, sa večere, i vezanog sa Đorđem ugurali u prepunu apsanu. Jedva je mogao stopala da pobode između glava i nogu, a viknuo je:

„Dobro veče, braćo!“ Vetar je jurio po ćeramidi kao da jarci trče. Niko mu nije odgovorio. „Beži s tim fenjerom“, razdrao se na apsandžiju, postiđen pred njim, a i zato što nije hteo da vidi ko su ti što njemu ne odgovaraju. „Preki sud je zaveden“, kasnije je rekao Andra. Među njegove listove bila se urila jedna Aćimova noga. „Sedi nekako.“ Osećao je da se Aćim lula i bojao se da mu na glavu ne padne ta čovečina čija mu je hrabrost uvek bila i neprijatna. „Je li mrtav kralj?“ svima se obratio Aćim. „Nije“, ljutito mu je odgovorio. „Ruka mu se osušila što nije bolje gađao“, opet je viknuo, ali razočarano. „Lako je tebi da galamiš kad Ti je glava sigurna“, zakrkljala je smrdljiva i znojava pomrčina, grka od žeđi, teška od teskobe. „A što je Meni lako?“ Andra mu je osetio drhtavicu. „Sin će da te iščupa. A ko će nas?“ cikao je pred plač. „Kakav sin! Ja nemam sina!“ „Tvoj Vukašin, vladin poslanik. On je na drugoj strani. Za svaki slučaj.“ „Ti si se kod dvora osigurao.“ „Kad si digao bunu, još onda si se prodao.“ „Na dve si stolice. Neće ti preki sud suditi, pa izazivaš.“ Lomila se pomrčina. Andra je video bele i osušene jezike, znao je da ne veruju u ono što govore, samo ne znaju kako drukčije da ga uvrede; bojao se Aćima jer se njihao nad njim i gnječio mu nogu, zapljuskivao ga usitnjenim kidanjem, koje je u otkosima strujalo i njegovim žilama, pre no što je grmnuo: „Zamuknite, kukavice! Pokazaću ja vama ko je Aćim Katić!“ Andra je slušao kako ciči pomrčina prignječena uz tavanicu i zidove od grubog, netesanog kamena i gledao teško i sve mrklije njihanje nad sobom. Znoj je objedao rubove očnih kapaka; stenjanje i uzdasi vukli su se po podu; plašljivo a gusto, u otvorene oči uticala je zora i pobadao se on, uspravan i strašan u ogorčenju što je celu noć prestajao njišući se. On se jedini ne boji vešala, pozavideo mu je tada i počeo da ga mrzi zbog snage koja postoji da bi izazivala protivljenje i otpor u ljudima. Prvi put je morao da prizna nečiju nadmoć, bio sam sebi manji, i činilo mu se da ga je taj seljak s velikom glavom i bradom oborio na zemlju, izranjavio mu plećke i bedra, pa stoji nadnesen nad njim s kolenom koje će svakog trenutka zabosti u njegov

stomak. I on nije imao snage da se pokrene sve dok se Aćim, kad je svanulo, gurajući druge, nije spustio na pod kraj zida i zgrčio. Zašto li ćute? trže glavom Raka. apsandžija, tri puta koraknu, pobode vrhove opanaka uza zid i načulji uši. Ako o političnim stvarima šapuću, traže mu pet dukata. Grize usne, jer u bagremovima pište i kvrkore čavke. Đorđe čuje sporo i ravnomerno disanje, ne zna da li je Aćimovo ili njegovo, i čuje crkveno zvono koje oglašuje smrt muškarca. Leđima lako dotiče zid, ali se ne oslanja, i nema snage da se sagne da uzme gunj i torbu. Misliš: „Nevin sam.“ Misliš: „Neka on ostane sam.“ Sasvim sam. Aćimu se šire oči, vidi praznu ćeliju, ispražnjenu apsanu, sebe samog u njoj, i poslednjeg. Nema više ljudi ni aps da zasluže. Kad je to iscurelo protivljenje kod ljudi? Ko im to iščupa muške žile? Tako nešto misli i ne veruje, i čudi se sebi: zašto ne veruje? Zašto ne veruje kad to svakog dana biva? Još one večeri je počelo kad su panduri rekli da je neko pucao na kralja. Tada ga nije bolelo što ga prvi put batinaju, i što on, vezanih ruku, ne može da im uzvrati. Udrite, udrite, polomite mi i rebra, samo kada su na kralja Milana pucali, kad je kralj mrtav! I Đorđa su tukli, bila je mesečina, vran kukuruz do pojasa, leskalo se pole od kukuruzovog zdravlja, video je sinu nešto krvi na usnama. Đorđe je bio gologlav kao sada i nije bio sed kao sada. Aćim vidi da mu je sin sed, iako se mrači u apsani. „Nevin sam, ljudi!“ uzvikivao je Đorđe putem do Palanke, a noć je vrila od kreketa žaba. Kreket se rasuo zemljom i nebom, činilo se da i zvezde krekeću zvonko i otegnuto, a panduri su mu odgovarali: „Nisi nevin čim si Aćimov sin.“ — „Tako je“, potvrđivao im je on, Aćim, u sebi, pun jeze i radosti što i panduri misle daje sin isti kao otac, iako on to nije. Nije, oduvek je to znao. Nije ni sada, a bilo bi mu milo da nije tako, jer Vukašin više nije njegov sin. „Nijedan Katić nije nevin“, rekao je. Panduri su stalno spominjali vešala, a Đorđe od Prerova dovde, do apsane, samo da je nevin. I kad je ušao, smuljio se iza vrata, i opet pričao da je nevin. Aćim je mislio o vešalima, sve mu je bilo nestvarno kao u snu, i to što je vezan, i što ga tuku, i što su pucali na krala, a on o tome ni sanjao nije; pa zašto onda da ga obese? Sigurno će ga obesiti. Bila je najlepša u životu ta noć s leskavim kukuruzima, mrklim drvećem, mračnim topoljacima i belim, talasavim putem, a čula se Morava. Setila ga na vodenicu i na oca Luku, uvek ga mesečina i vrštanje reke na sprudovima podsete na oca, čulo se beznadežno, uspavljivo lajanje prerovskih pasa, sve dale i tiše, i setilo ga na kuću koja ostaje na Adamu, iždžikljalom, mršavom dečačiću što ne liči ni na jednog Katića. Kad su ih panduri sa uperenim puškama digli od večere, vezali i izgurali iz kuće, Adam je vriskao, naletao na pandure, hteo da ih ugriza, zapomagao „ne

dam te, deda“, a on je okrenuo glavu da ne vidi Đorđa. Aćimu nije bilo žao što ga nije milovao, što mu u krilu nije spavao, jer on nije njegova krv i njegov unuk. Slušajući kako se lavež u Prerovu udaljava, mislio je o tome tuđem detetu kojim ga je Bog kaznio i nije se ljutio što Đorđe u strahu zna samo da kaže da je nevin. Ali, iako je Adam plakao „ne dam te, deda“, i grizao pandurima čakšire, jer ništa drugo nije mogao da im učini, on se stresao što, možda, poslednji put ide u Palanku. Panduri kažu, zato što se pucalo na krala sve će radikale povešati, a tuđe je to i sramota je njegova što on ostaje među jasenovima da postane domaćin i naslednik Aćima Katića. On neće, iako ga, kažu, vode na vešanje, neće da tuđe seme njegovo bude, da njegovu kuću i njive nasledi, i nakoti decu što će sva da se prezivaju Katići, pa i treće Adamovo koleno da se hvali pred ljudima da mu je pradeda bio Aćim Katić, onaj koga su obesili kad je kralj Milan ubijen. Od besa hoće da iščupa ruke iz konopaca, jer on nije njegov unuk, jer neće da umre i slavu te smrti tuđa krv da nasledi. Zariče se da će paziti kako mu zamku konopca namiču oko vrata. Slušao je priču kako su popa Miloja vešali posle Timočke bune, i bradu su mu konopcem bili obuhvatili, pop je mrtav visio kao da ga nisu obesili, već kao da su mu bradu iščupali i njome ga zadavili. On će tražiti da mu odvežu ruke, bradu će lepo izvući preko omče i reći glasno, viknuće da narod čuje, mora biti naroda kad vešaju Aćima Katića, viknuće: „Adam nije moj unuk! Nije moja krv. Ne priznajem ga za svoje, narode. Čujte, posle mene ništa živo moje ne Govori on dugo, panduri ga požuruju i prete, vidi mrku mrlju na Đorđevim usnama i oseća da će mu srce prepuknuti od žalosti što nije video Vukašinovu decu. Znao je da ima ćerku i sina. Želeo je on da ih vidi i tražio ih kad god je odlazio u Beograd, u Skupštinu. Šunjao se ulicama oko Vukašinove kuće, velike kuće s baštom koju je u miraz dobio. Ona je krađom državne kase napravljena, sirotinjski je ona znoj i zato prokleta, pa ipak je strahovao za Vukašinovu sudbinu, još više za sudbinu njegove dece, jer prokletstvo naroda stigne svakog da kazni. Žalio je samo decu što će očeve grehe da ispaštaju. Ona su nevina kao i pilići, i nisu kriva što su prozori od šarenog stakla i što su na. zelene lestvice pobodene crvene i plave kugle pored putanjica s varoškim cvećem koje ne miriše, i što ne znaju šta je livada. Tuga mu je bila još i gušća što njihove bose nožice nikada neće zagaziti u dedinu veliku livadu s mekom travom koja miriše i kad se pokosi. Oni, jadni, ne znaju ni šta je to seno, ni šta je krava, ni ovca i prase, i nisu krivi što se igraju pod tim jalovim gospodskim drvećem s rujnim lišćem, i lišćem repe. To drveće koje je Tošić zasadio nikada ne rađa. Eh, kada bi oni znali kakav jabučar njihov deda ima!... Poštapao se, lupkala je

kaldrma, a on je sa suzama u očima izvirivao iza uglova kao da je lopov, a ne poslanik što se nadaleko čuje, i vođa seljački, pa živ nije da Vukašina ne sretne, da ga ne vidi kako se kao bostansko pseto šunja oko njegove gospodske kuće, u zaranke. Tada se obično varoška deca igraju pod lipama. Prilazio im je on i zagledao ih, ali ni u jednom detetu nije uspevao da prepozna Vukašina. Možda su se na majku i Tošića izmetnula, zabolelo ga je jače. Tada bi se smračio i, gladeći levom rukom dugu bradu, pošto bi još jednom osmotrio ulicu, strogo upitao: „Čiji si ti, mali?“ Ponekad mu dete ne bi ni odgovaralo, zaneseno igrom. „Čija si ti, mala?“ nastavljao je, stideći se. „Tatina.“ — „A, kako ti se zove tata?“ — „Šta se tebe tiče?“ Nikad seljačko dete nije tako bezobrazno kao ova gospodska napuža, mislio je brzo odlazeći, a štap je po turskoj kaldrmi lupkao bolno, kao da po njegovoj glavi neko tuče. I zbog toga je još ljuće mrzeo Vukašina, i nikako nije mogao da pobegne od njegove izdaje, nije mogao da se ne hrani njenim otrovom, pa se idućeg dana opet vraćao u kratku ulicu s velikom baštom i jedinom kućom s prozorima od šarenog stakla u gornjem luku, i drukčije pitao decu: „Je li, mali, kao ti se deda zove?“ Pitao je tako jer se bio setio da će deca pre reći dedino ime nego očevo, zato što deca radije govore o dedi. Pitao je i zato što se, krijući nadu od sebe samog, nadu sa dna svesti, trenutak-dva, ipak, ponadao da će neko dete izgovoriti njegovo ime. Da je razložio takvu pomisao, došao bi do ovog opravdanja: Vukašin ipak valjda nije takav nečovek da ne kaže deci kako im se deda zove. I kad bi dete izgovorilo ime koje nije ni njegovo ni Tošićevo, on bi muklo jeknuo od olakšanja što nije čuo da je nekome Tošić deda, da neko zove dedom njegovog zlotvora koji mu je sina oteo i život u korenu sasekao. Kad mu je devojčica koja je bila najglasnija u igri na njegovo pitanje: „Mala, gde ti je kuća?“ odgovorila preko ramena i prezrivo: „Šta si ti, bradonja?“ — on je postiđen do nokta na malom prstu, zadavljen lupnjavom srca, gotovo potrčao niz ulicu, jer joj je u iskošenim i krupnim očima video grudvice mržnje i u njima prepoznao Vukašina. To je njegovo, zna on te oči još iz kolevke, sumanuto je koračao i žurio da poznatog ne sretne, žurio da te oči od kojih beži što duže ostanu u njemu, da ne prestane da gori ta Vukašinova mržnja, jer je, sigurno, njegova, jer samo Tošićeva krv može da kaže „bradonja“. Čim se smrklo, ponovo su ga one grudvice mržnje u očima vitke devojčice dovukle u kratku ulicu sa starim lipama i kućom sa šarenim prozorima. Aćim se prikovao uz lipu i senku, vetar je razapinjao fenjersko svetlo po kaldrmi; u bašti se jalovo drveće s rujnim lišćem raskrvavilo od svetlosti šarenog stakla, iza koga je plakalo dete i čula se lupnjava što je podsećala na svirku. To je ona sa onim očima, zaključio je u sebi slušajući

kako detinji prsti obesno jure po klaviru. Samo ona sa onakvim očima može toliku galamu da diže dok joj brat plače; znao je da je ono što plače i mlađe i muško, pa mu je tepao kunući mu oca, i ukivao sebe u crno lipovo stablo. I kad je, obesvešćen od žalosti i zanosa što čuje da plače to muško u kome mora da teče njegova krv, hteo da jurne, polomi gvozdenu kapiju, porazbija crvene i plave kugle pored popločane staze koja vodi do visokih stepenica velike kuće, da upadne unutra, uzme njega u naručje i kaže „sine, ja sam ti deda“, čuo je konje u kasu i treskanje fijakera. On! riknulo je u njemu i preseklo mu dah. Bio je stara, nakrivljena lipa. Fijaker je pred gvozdenom kapijom, na desetak koračaja od njega, stao. „Laku noć“, rekao je Vukašin i kao da oseća očevo prisustvo, utrčao u baštu i tresnuo kapijom da je Aćimu dugo zvečalo u glavi. Onda je kuću osvojila tišina. Nekoliko dana kasnije, sećajući se te tišine, Aćim je zaključio da se Vukašin u kući strogo i domaćinski ponaša. Nije se tome ni obradovao. Te noći nije legao, iako je po Vukašinovom dolasku, noseći štap da ne bi lupao, brzo išao senkama, bežeći od raskrvavljenog drveta u bašti, u kojoj nije video nijednu krušku, nijednu jabuku. Sutradan je ponovo morao da potraži onu devojčicu s trnjem u očima. Nije je našao. Nikad je više nije video. Mesec je jeo senke i žurio da se uspne tamo odakle se sve vidi. Aćim je, klecajući, gazio po grudima senke, dok se glava vukla po beloj prašini tamo gde će konopac srčiku da joj prekine. Đorđe je rečima „nevin sam“ dodavao i „šta sam ja državi zgrešio?“ I „nikad se politikom nisam bavio“. Ne podižući glavu, znao je da su blizu Palanke. Kolena su jače zaklecala, ruke su trnule od kajanja: zašto nije ušao u kuću što se kiti nerodnim drvećem i rekao „dajte mi da vidim decu: moji su to unučići“? Da ih pogleda, pomiluje i iziđe. Ona bi ga zapamtila. I sad bi mu korak bio duži i kolena čvršća. Mogao bi više da se raduje kraljevoj pogibiji koju godinama glasno želi i čeka, mogao bi manje da tuguje što se više ne čuje lavež u Prerovu i što je na Adamu ostalo da u njegovoj kući ognjište loži i slavsku sveću pali. Raka apsandžija prisloni glavu uza zid bliže odškrinutim vratima, ljut što ne čuje o čemu Katići šapuću. Kako to oni šapuću kad ih on na dva koraka ne čuje? Jesu opasnici. Ne bi ovoliko ostali pod njegovom rukom da nisu. Sad je sigurniji da je taj što je pucao na kralja bio u dogovoru sa Aćimom. Hoće da se nakašlje, neka ne kažu posle da se nisu dogovarali, ali kašalj ostaje u grlu. Apsa je kao nebo, razmišlja Raka, a on kao Bog. Kad umru, ljudi nemaju činova. Svi su jednaki: i potkivač, i ministar, i gazda što na parama spava, i bezgaći šegrt. Bog ne pita na nebu: Šta si ti na zemlji bio, koliko dukata, kuća i zemlje si imao, kakva si zvanja i činove nosio? Pričaj ti meni, čoveče, šta si zgrešio na zemlji. Samo to hoću da znam, i na pitanje kratko odgovaraj. Ma

znaš, Gospode, ja sam ti sreski kapetan, ja sam ti poslanik, ja sam ti prvi trgovac u Palanci bio. To ti, čoveče, ovde kod mene ne važi ni za dlaku. Bog se smeje. Tako je. I ne treba da važi. Tako ti je i kod mene u apsi. Kad im reza tresne za turom, zvanje, pare, čin, nazdravlje ti, braco! Ovde sam ja bog, i svi ste za mene jednaki. Andra profesor... Deca pocepaše kape od pozdravljanja... U čaršiji i uvaženi ljudi njemu skidaju kape. A ovde, kod mene, ja stanem na basamak i viknem: „Andro, metlu u šake i lepo da pokupiš vaše đubre. Ja volim čistoću.“ I Andra ti kao mlad šegrt saginje glavu i vuče brezovaču. Đorđe Katić... Seljaci mu ljube kolena, na dukatima spava, dna vranca mu vuku fijaker, sluge kao kerovi obigravaju oko njega. A kad je došao pod moj krov, samo ruku što mi ne ljubi kad mu kažem: „Žena ti je donela hleba i s hleba.“ Sam mi se nudio da mi svako jutro postelju istrese i namesti. Ribao mi je lonče zagorelo od pasulja. I svako jutro me zapitkivao da li su mi deca zdrava. Samo: Aćim je bog... Poslanik otkad pamtim, vođa radikalski, novine sve pišu što on kaže, i gazda, može za bunjište da me kupi. A ja ovde kažem: „Ti si, Aćime, za mene samo optuženo lice.“ Apsenik i krivac. Ako mi je volja da ti dam vode kad ožedniš, ja dam. Ako mi nije vola, ja ne dam. Možeš ti da crkneš od žeđi, ja ne odgovaram. Ništa si. Rogači se ti na mene koliko ti vola. Nastavi ti da vičeš i psuješ, ja ću da te smirim. Odavde nećeš dok ne postaneš bubica i dok prema meni ne počneš uljudno da se ponašaš. Kako dolikuje pravom apseniku i okrivljenom licu. Ovde se samo moja reč sluša. Ja sad mogu da odem kod kapetana i da mu kažem: Čuo sam kako su se dogovarali da podmite svedoka koji zna da je Aćim dao sto dukata onom probisvetu što je pucao na kralja. Pa da vidim, iako nisi ni reč priznao. Neko koraknu. Raka apsandžija otvori usta. Lice mu se izdužilo kao puna zobnica. Poguri se i neobično kratke ruke zabaci na široka leđa. Đorđe podiže glavu i uspravi se: dosta sam se namučio zbog tebe. Gleda oca. On nikada nije bio radikal. Nјemu je svejedno koji kralj vlada Srbijom. Drsko gleda raščupanu i naraslu očevu glavu. Isplatio sam ti imanje i testament. Više ti ništa ne dugujem. I majci sam mleko isplatio, kaže u sebi, a misli da je rekao glasno. Ne bi ni smeo da kaže. One zore kad su pobijali vešala na pijaci, tu pored samoga zida, kad su svi sem Andre i Aćima glasno plakali slušajući treskanje sekira i maljeva, tada se nešto dogodilo u njemu. Pomrčina je bila znojava i vrela a jednjak suv i čađav od žeđi. „Dovedite mi popa da se ispovedim. To mi po zakonu sleduje!“ viknuo je Damnjan opančar, onaj što mu je za dinar ljubio opanke kad je lumpovao, i pretio kapetanu što ne poštuje pravoslavne običaje. Raka apsandžija nije prestajao da ih opominje iza zatvorenih vrata: „Ljudi, kazujte šta imam da poručim vašim domaćicama. Žene su žene. Dede,

govorite jedan po jedan, vi ste okrivljena lica i pred konopcem treba sad da se ophodite kao vojnici. Ja sam čovek i hoću čovečanski da postupim. Dosta kuknjave. Kad moraju kralj i vladika da umru, što se toliko sekirate vi, obični građani? Neka godinica pre, neka docnije, ništa ne znači. Pa poručujte šta ima ko da poruči, jer ja posle ne mogu da se odbranim od vaših žena.“ A uhapšenici su samo o deci govorili. Decom su dokazivali i svoju nevinost i želju da žive. Cerove direke od ponoći pobijaju na pijaci, zato su neki još od sinoć, kad im je saopšteno da će biti obešeni, čitavu noć urlikali „Živeo kralj Milan!“ Đorđe je pomišljao da se ljudi u toj predsmrtnoj stravi samo zbog njega hvale sinovima i naslednicima. I njemu nikada ljudski život nije imao jasniji smisao i značenje, ni bio vredniji zbog te jasnoće nego tada. Kao da na pijaci budaci treskaju o kaldrmu i sekire zvonko uzjahuju, dok se varoški petlovi muklo i prvi put oglašavaju, kao da se sve te zamorne i glasne pripreme za prekidanje moždine u ljudskim vratovima vrše samo da bi Đorđe saznao i uverio sebe da i on ima sina, pa da kaže nekome ko ga nije čuo u znojavoj i plačljivoj tmini pred svitanje: „Moj će Adam iduće godine u školu.“ Hteo je da vikne da svi čuju, a kameni zid u koji je urivao leđa, i cigla na podu što je usrkivala njegovu jezu, i hrastove talpe na tavanici, koja se nije srušila na njegovu glavu samo zato što je on očima podupirao i držao; hteo je da vikne, da glas ne prestane i uvek traje u ovim ćelijama, da Prerovci više nikad ne zaspe od tog glasa: „I ja imam sina!“ Da mu se ljudi ne bi smejali, otkako je uhapšen, nikome ni rečju nije pomenuo Adama. Kajao se zbog toga. I dok su ostali plakali lica pritisnutih na guberice, on se radovao što može da kaže da i on ima sina, radovao se kao da mu se ove noći rodio. „Moj Adam će na jesen u školu“, glasno je rekao. Sem Aćima, niko ga nije čuo. „Čuvaj svoj obraz“, u samo uvo strogo mu je rekao otac. „Ja neću da on ostane bez oca.“ „Ostaće mu imanje i kuća. Čuješ li: taj direk što za otišao.“ tebe sada ukopavaju, njemu ne treba. Neće ni znati kako si „Znaće. Ja neću da on ostane siroče.“ „Ne brini se za to.“ „Ja sam njegov otac!“ Aćim je ćutao. „Ja sam!“ razdrao se i, da se Aćim nije odmaknuo, pesnicu bi mu u usta ugurao. Pesnicu u kojoj je stiskao orah koji mu je Adam po Raki apsandžiji poslao. Rebrasta ljuska bila se izglačala u njegovoj hrapavoj rudi. Orah nije

ispuštao. Danju ga je držao u džepu, a noću je, kad ga niko ne vidi, mogao da ga miluje. Hteo je da kaže ocu: „Vidiš li, ovo je njegovo. On mi ga poslao. A što tebi Vukašin nije bar orah poslao?“ A Aćim je, stojeći više njega, govorio mirno i tako Tiho daje u kuknjavi i uzdasima jedva razabrao po neku reč: „Čujte, hoću ovo da vam kažem: ne mokrite više! Sramota je da tako drljavi i popišanih brada visite na pijaci. Smejaće vam se čaršija. Samo ludi umiru na vešalima. Nijedan drugi živi stvor. Ni žene ne vešaju!“ Otac mu je bio strašan u svojoj smirenosti. Boji se tog neljudskog u Aćimu. Tek u zatvoru ga je upoznao. Imao je vremena da se čudi: kako to da on ranije nije znao kakav je čovek Aćim? Znao je, iako o tome njih dvojica nikada nisu razgovarali, da je Aćim tuđom rukom ubijao svoje neprijatelje i palio im kuće. Imao je snage da jednome takvom ode u kuću i sveću mu zapali. Sve do hapšenja, od svega što je znao o ocu, najstrašnije mu je bilo sećanje na ono prolećno veče kad se vratio iz šume sa čoporom svinja; bio je tada dečak, i još s vratnica je čuo tanko majčino cviljenje. Nije to bio ženski plač i kuknjava kakve je do tog dana čuo. Tako je mogla da cvili samo neka zverčica što je tek došla na svet. Jurnuo je u kuću i prikovao se uz dovratak: majka je gola stajala uza zid, tanka, suva, a Aćim je, ćuteći, tukao mokrim konopcem. Ni on ni ona nisu videli njega na vratima. Đorđe je vrisnuo, ali se njegov glas nije čuo. Pritisnuo je oči dlanovima, da ne gleda njene šiljate kukove, i prućio se na kameni stepenik uz prag. Želeo je da umre od stida što mu je mati toliko mršava i ružna, i samo je to osećao, i kao da je nije žalio u tim trenucima dok se, kao uspravljena i oljuštena zmija, grčila uz čađav zid pored razapete teleće kože, iskrzane na krajevima, sa stisnutim pesnicama nalik na teleće papke. Ne zna koliko je to mučenje trajalo, ali se jasno seća da je opušten konopac promileo preko njegove glave i da gaje otac krupnim, teškim korakom preskočio, ne primećujući ga, nem. Tad se on suljnuo niza stepenice i do ugla kuće četvoronoške, brzo vukao uza zid, razbijajući kolena o sitnu kaldrmu, dok mu se u očima grčila izdužena i istanjena mati. Onda se uspravio i jurnuo u senjak, popeo se na stog i pored samog stožera ukopao se u seno preko glave i, drhteći, bez suza i sna dočekao jutro gadljivo se stideći majke, jer je tada prvi put video golu ženu. Nekoliko dana kasnije čuo je kad se majka, s rukama obešenim preko plota, žalila Tolinoj majci da je Aćim tuče što više ne može decu da mu rađa. A Aćima ludi slušaju, glasaju za njega i idu za njim i u bunu samo zato, veruje sada, što ga se plaše. I on ga se boji; groza i strava puze mu uz svaku dlačicu i on ne može da se sagne da uzme gunj. Samo gunj. Neka njemu ostanu guberica i torba u kojoj im je Simka donela hranu pre nekoliko dana.

Dok se nije razbolela, svakog drugog dana im je donosila. Često je i Adama dovodila. Nisu mu dozvolili da ga vidi. Zbog Aćima koji ih izaziva da ga obese, koji jedino i želi da ga obese. Zato on Adama nije video i zato on nije pušten kad su svi pušteni i pomilovani. A to što Simke i Adama nije bilo nekoliko dana, verovao je da su ga prežalili i ostavili da crkne u ovom smrdljaku. Baš ih briga za njega. Oni će da uživaju njegovo bogatstvo i muku. Hteo je zid, korak širok, zubima da izgrize i samo jednu noć da ostane u Prerovu. Gde će mu duša što je tako nešto mogao da pomisli? Ni on nije čovek. Još je gori od Aćima, ne prestaje da ujeda sebe od onog trenutka kad mu je Raka apsandžija cvokoćući rekao: „Moram i svoju rođenu decu da uhapsim i pod katancem da držim. Pomor zavladao po narodu. Čuješ li zvona? Samo ćete vi, zaverenici, da ostanete živi. Da ste vi Katići ludi od reda, vi biste svim manastirima po Srbiji po sto dukata dali da kaluđeri nedelju dana čitaju molitve za život I kralju i vladi. Tada mu je postalo jasno što mu Simka i Adam više ne donose hranu. To i Aćim zna, a ipak ga tako gleda, jer on nema srca i nikoga sem sebe ne voli. Ali, on što ima Adama, jeste, voli ga oduvek, a pomor vlada, on ne može da se sagne i uzme gunj, proboden Aćimovim očima. A treba da pobegne, da stigne tamo dok nije dockan, da ga spase, mora, samo on može da ga spase. A ako... Mrak je toliko gust da ne može da padne. Samo još jedanput da te vidim. Neću te više nikad noću otkrivati. Neću ti više kupovati manja odela. Neću više nikad poganu reč da pomislim. Neću... Andri se čini da Đorđe plače. Ipak je čovek, misli. Zna šta je vlastima morao da kaže da bi mogao da uzme gunj i iziđe odavde. Kaje se i sve je manji, i sve je više — samo dva bela prtena rukava u sutonu. Vidi: Aćim o bradu veša desnu ruku. Htede da mu kaže: „Reci sinu: vreme ti je da ideš kući.“ Ljut zbog Aćimovog prezira prema svima koji hoće da žive i odu odavde, Andra pravda u sebi one koje je do danas smatrao izdajnicima. Imali su pravo. — Imaš pravo, Đorđe — reče izazivajući Aćima. Raka apsandžija se nakašlja. Otac i sin sudariše se očima. Rogovima mržnje. Rogovima snage i nemoći. Aćim je kao razljućen bik kad se upre zadnjim nogama i svu snagu pretoči u vrat, sjuri u rogove, zaplete ih, osloni se na drugog, pa kroz glatke šiljke kostiju sluša srce protivniku, sluša strah, damare i drhtaje u kolenima, očekujući kad će da ustukne za uzdah samo, dok kost čelično ciči. — Poništiću testament — mirno reče Aćim, Đorđe ga ne čuje od straha, a mislima mu kao pravdanje potekoše odlasci.

Svi su kući odlazili kao on, morali su da daju pokajničke izjave, iako nisu bili krivi, priznavali su krivicu. Tako se apsana ispraznila. On je zbog oca do sada ostao. Zato što nije imao snage ovo ćutanje i ovaj pogled da izdrži. Kad su prvi izlazili na slobodu, odričući se Radikalne stranke i Aćima, Aćim ih je ispraćao psovkama i grdnjama, izazivajući sve protiv sebe, suludo čikajući svakog. Nije se smirivao ni one noći kada su ga njegovi dojučerašnji prijatelji i jednomišljenici izubijali u mraku. Ni tada, sav raskrvavljen, nije prestajao da viče: „Kukavice! Brankovići! Podrepne muve!“, dok se Raka apsandžija pred vratima prelamao od smeha i uzvikivao za sebe: „Gde se seti podrepnih muva?“ I tek kad su takvo Aćimovo držanje kasnije neki uzeli kao siguran dokaz da se preko Vukašina prodao dvoru, da galami zato što mu je glava sigurna, on se ućutao. „Jesi li bolestan?“ pitao ga, iznenađen, Andra. „Bojim se da će ovi lopovi liberalski opet da mi podvale.“ „Pa šta još mogu da ti podvale?“ „Mogu da me ne obese.“ „Zid je od kamena. Zaleti se i sam razbij glavu.“ Od tada je i prema Andri postao drukčiji. I kad god neko sprema stvari da iziđe, pozdravljajući se i obećavajući ostalima da će se na slobodi zauzeti za njih, Aćim se uspravi uza zid, strelja ga očima i ćuti. Ovako kao sada Đorđa. Rekao je: „Poništiću testament“, a zna da ne može i neće, i da je besmisleno što je to rekao. Da je dan, i Andra i Đorđe videli bi kako su mu se plave i guste žilice na jagodicama nalile krvlju. Od stida što je sada pomenuo testament i što iza te reči stoji Vukašin, koji ga je više i drukčije nego Đorđe osramotio, onda, šest godina posle njihovog rastanka, kad ga je video u Skupštini kako sedi u klupi za vladine poslanike. Stajao je na vratima, gledao u žagor i kašalj, a neko je viknuo: „Aćime, eno ti sina! Ti si stari skupštinar, sedi s njim da ga poučiš redu.“ — „Sve velike bundžije pokornu decu rađaju“, dobacio je drugi i podigao štap, a na Aćima se sjurili smeh i galama. Skupštinska dvorana zanjihala se kao pretovarena skela, zanjihao se i on, posumnjao da ga noge mogu izneti napolje, još više se uplašio da bi ga mogle odneti do treće klupe na levoj strani gde je oduvek sedeo, ali ga inat i ponos da ne ustukne i ne pobegne pred protivnikom odsuljaše na njegovo mesto. Video je Vukašinova povijena leđa i glavu pognutu nad hartijama: miran, kao da se ništa ne događa. Još više se uzbudio i nije razabrao pakosna dobacivanja, nije ni primetio kad se stišala galama; vlada je predlagala zakon o osnivanju Državne klasne lutrije i on je izišao na govornicu, ne zato što je ministar tvrdio da će lutrija pomoći seljaku, izišao je da govori „protiv“ zbog

Vukašina, što je vladin poslanik, izišao je da govori tako da sin od stida izađe napolje. Vikao je, pretio i lupao pesnicom, od galame se ništa nije čulo, i on se jedva vratio u svoju klupu. Nešto kasnije predsednik je dao reč Vukašinu, tavanica je podrhtavala od smeha. On je skočio i izišao, vetar mu je zbacio šubaru i dugo je valjao po kaldrmi... To je bio njegov poslednji govor i poslednji odlazak u Skupštinu. I kako je sad mogao da spomene testament i nasleđe? Kako je mogao da pomisli na Vukašina? Aćim podrhtava i njiše se, tako se njiše i Đorđe, obojica se njišu zapletenih očiju, rogova sudarenih kao da su urasli jedni u druge, i kroz njih osećaju šta misle. U ovakva vremena što su nasrnula da satru čoveku dušu, misli Andra, ne treba imati ni oca ni sina. Treba odživeti samo jedan, svoj život, i izbeći obe sudbine: i sudbinu oca i sudbinu sina. — Idi! — viknu Andra i ustade. — I Adam je bolestan — osmeli se da šapne Đorđe. — Ti imaš sina — iz dubine reče Aćim, a po glasu se nije moglo zaključiti da li se ruga. — Imam. I Simka je bolesna. — A ja sam imao dva sina i obojica su umrla. Siroti... Bila su to dobra deca. Đorđu se pričini da će ga otac pesnicom udariti po glavi, trže se i pripi uza zid: — Ja tebi nisam nikakvo zlo učinio. — Aja nisam znao da je smrt tako skupa. Vidiš li ti, Andro, da je došlo nekakvo pogano vreme i ništa teže nego da čovek umre. — Oči ne skida sa Đorđa. — Bole da ćutiš! — Andra se utisnu između njih. — Moram da idem. Šta ću ja da radim ako mi Adam... Svi su otišli. Svi. — Đorđe se saginje, ruke mu mile po cigli. — Evo ti! — Andra mu pruži gunj. Đorđe ga uzima; pretežak je on za njegove usahne ruke, ne sme da pođe, čini mu se da će ga otac smožditi glavom što na rasta iza Andre. Treba nešto da mu kaže. Ne može. — Meni ne treba imanje. Ne treba mi ništa. — Zastade, pa dodade: — Hoćeš li da se odreknem u Vukašinovu korist? Aćim ćuti i gleda pored njega. Ćelija se razmiče. Praznina raste. Nјemu je sada ceo svet jedna ispražnjena ćelija. Ona je nekada bila puna ludi. Sada je on sam u njoj, a mrak plazi zidovima i pustoši njene međe.

Đorđe bacaka noge kao dete kad počinje da hoda, žuri da što pre iziđe u mrak pola, a Raka apsandžija ga hvata za levo rame i šapuće mu, iza leđa, u uvo: — Sve sam čuo. Ako mi do subote ne pošalješ pet dukata kako smo se dogovorili... — Dobro — odvraća tiho, a noge mu se čudno lome i savijaju. Muklo nariče fenjer i kukaju lampe prignječene mrakom. Pokušava da trči. Raka apsandžija sviklo uvlači ključ u katanac, zadovoljan što mu ruke i u mraku vide. Sad je manji od vrapca, držim ga u šaci. Najpre se očerupaju krilca, pa se s trbuha pokupi mahovina, misli. Otvara polako i šapuće poverljivo: — Čiča-Aćime, iziđi da ti nešto kažem. — Čuje: dva disanja sustižu se u mraku. Malo povisi glas i ponovo ga zovnu. — Neću — sedeći, Aćim napipa odškrinuta vrata i zalupi ih. — A da si mi razbio glavu? — smeje se Raka. — Za tvoje dobro treba da iziđeš. — Čeka. Aćim ne odgovara. Podiže glas i strogo: — Gospodine Andro, iziđi napolje. Imam službeni posao. Andra protestuje. Ako nećeš sam da iziđeš u hodnik, ja ću lepo da te iznesem. Ako ti posle od mraka izraste neka čvoruga, ja ne odgovaram. Ti znaš da ja poštujem školovane i činovnike. — I to je slobodna Srbija! Čim ne misliš kako misli pandur, zaverenik si protiv krala i glavu ti skidaju. Ja, učitelj narodni, apsandžiji moram da se pokorim. Zar sam za ovo ceo život utrošio? — govori uvređeno, spotiče se o Aćimove noge i izlazi u hodnik. — Takav ti je zakon. Vi školovani ste ga napisali da ga ja izvršavam. — Raka zatvori vrata. — Pravo da ti kažem, čiča-Aćime, kad bih ja bio kralj, sve bih ove školovane potrpao u aps i zapalio. Ne bi mi ni zgrade bilo žao. Ti si imao pravo što si govorio da su gospoda lopovi i da ih treba... Eh, kad bi mi, niži stalež, i seljaci... Ne smem da kažem šta, jer sam na službenoj dužnosti. — Čučnu pored Aćima i poče da šapuće: — Juče ujutru reče mi Đorđe: „Daću ti dukat da kažeš kapetanu da me odmah pozove u kancelariju.“ Ja jesam siromah čovek, ali ga nisam zbog para prijavio. Ti znaš da sam ja na pretprošlim izborima tebe glasao i, onako, oduvek sam poštovao vašu kuću. I danas, kao što ti je poznato, predveče, naredi mi kapetan da ga stražarno sprovedem u njegovu kancelariju. Đorđe uđe, a ja ostadoh pred vratima, kako je red. Svaku sam reč čuo.

— Ne zanima me šta si čuo. Hoću da spavam, ostavi me na miru. — Noć je duža od Morave. Naspavaćeš se. Ovo je važno, i za tvoje dobro ti pričam. — Rekao sam ti da neću da te slušam. Iziđi! — slutio je o čemu će mu pričati. Zna, i znao je odavno, za obojicu. Kad bi pomoglo, celu noć bi se molio Bogu da sutra ne vidi sunce u prozoru. Zašto bolest ne dođe u apsanu i ne umori ga? — Ti bar znaš zakon. Tamo lepo piše da okrivljeno lice nema pravo državnom službeniku da zapoveda. Ali ja sam čovek i neću da se naljutim. I kapetan pita Đorđa: „Šta si hteo?“ Aćim se trže, brzo se odvuče u drugi ugao, opet će ga čuti, i, ne znajući šta da čini, prstima zatisnu uši. — Đorđe odgovara: „Hoću da potpišem sve što tražiš, samo da me pustiš kući.“ — „Kako ti, njegov sin, možeš da budeš boli od njega? Kruška pod krušku...“ — govori mu kapetan. „Nikada se nisam slagao s njim, sina mi jedinca.“ Ja ne verujem ušima da to Đorđe Katić, čuveni trgovac, govori, i krstim se. „Hoćeš li da potpišeš da znaš da je nekom Rumunu dao sto dukata, i ništa više?“ A Đorđe iz mesta: „Hoću, gospodine kapetane.“ „E, da se spase život, ko se ne bi odrekao oca? Sto očeva da imam, kad se ovako naoblači a konopčići se ljuljaju na direcima, tanki kao prsti...“, kapetan se malo našalio. Ti grešiš što ga toliko mrziš. — Ništa nisam čuo! — Pa dobro. Nemoj da vičeš. Ako nisi čuo, ja ću ponovo lepo da ti ispričam. — Napolje! — Aćim ustade. — Hteo sam samo da kažem da nije čovečanski da čovek sede glave kaže: ,,Odričem se svog — Lažeš! Napolje, gade! — viknu Aćim. — Za tvoje dobro. I hrani dete, i muči se za njega, i sad nemoj da spavaš kad je ovaj pomor navalio u narod. A ja vidim da se čoveku ne isplati dobrota, ali opet, velim, Aćim Katić je čovek, iako je kralju o glavi radio. Raka izađe u hodnik i razdra se na Andru: — Gubi se unutra, mastiljavko! U drugoj ćeliji neko se glasno nasmeja. — Tebi ću ja, lopove, bubreg pod gušu da premestim! — preti i lako, sviklo korača hodnikom po mraku. Onda se na prstima ponovo došunja do vrata

Aćimove ćelije i oslušnu. Čuje samo dva glasna disanja. ...Zvezda hitro, u luku, kao ranjen tetreb pada nebom na Prerovo; Đorđe naglo stade: za umrlim detetom pada zvezda. Skida šubaru. Ne može više da je nosi. Nad glavom, nebeski čokot otežao grozdovima zvezda i od njega je tama nad selom modrikasta. Iz poslednje kuće nariče lampa. Naricanje je isceđena suva komina. Ni kapi žalosti nema u njemu. U mraku, kroz granje, žuti se rasprsla rana lampe. Tamo dale, u selu, nema ni pasa ni petlova. Ne može napred, stoji. Meko krckaju kolena. Tišina navaljuje putem, iz drveća, s neba, i gasi naricanje. Pomor. Ne misli. To čuje. Vrzina zapuca pod njim, i on pođe poljem preko neobranih kukuruza i nepokošenih otava. Beži od tišine u selu. Beži da ne sazna da je Adam umro. Umro je jer je zvezda padala nad Prerovom, nad njegovim jasenovima, baš kad je bio kod prvih kuća. I pištala je ta zvezda što pada kad dete umre. To je detinja duša. Bog me kažnjava. Đorđe dahće, u lugom znoju istopiće mu se oči, mrtvo lišće kukuruza seče ga po licu i rukama, skida i gunj, mlatara rukama i teško gazi, da ne bi čuo tišinu u selu u kome pomor satire decu. O suve tikvine vreže sapliću mu se noge, često padne, ustane i požuri. On ide svojom livadom. Onom koju je kupio kad je Adam prohodao. Ako je Bogu zgrešio, ispaštaće greh. Neka se i u paklu kuva, neka ga đavoli peku i nabadaju užarenim rogljama, neka se muči kao što se nijedan živ čovek nije mučio, samo neka Adamova bude.. „Danas sam ti, sine, kupio još jednu livadu. Dvadeset i šest ari je velika. Spojio sam je s našom starom kupovinom i sad nam je ta livada dva i po hektara velika. Šta kažeš, Adame, na to? Dva puta se kosi, a otava nije slabija od prve trave. Nema, sine, takve livade u celom moravskom polju. Ni za seme ne možeš korov da nađeš. Nameran sam da kupim još dve parcele pored nje i detelinu da posejem. Jednu, biće oko sedamdeset ari, uzeću još do jeseni, jer mi Miletići duguju dvadeset i tri dukata. Sa interesom, biće oko dvadeset i osam. Dvadeset i osam! Oni su, daleko bilo od naše kuće, u ovoj godini imali dva smrtna slučaja, pa, nesrećnici, ne mogu pare da mi vrate. Neću da ih tužim i globim sudskim troškovima. Lepo ću se s njima dogovoriti. Svi će oni, Adame, biti tvoji nadničari. Tvoji, tvoji, sine! Bog je tako odredio. Baćićeva livada je do naše njive. I nju ćemo da uzmemo. I oni tvom tati duguju. Pritegnuće ih nešto, pa će morati da mi je ustupe. Platiću im koliko je pravo. Pa ćeš ti, sine, na konju, na besnom pastuvu, vrancu, da obilaziš kosače i nadgledaš kako rade. Kupiću ti čizme i korbač od zmijske kože. Video sam, to nose gazde u Mađarskoj. Samo mi ti brzo rasti. Dede, potrči! Čik da stigneš

gusana!... Drži ga! Ne daj da ti pobegne!“ „Dosta sam para, sine, razdao danas na zajam. Dao sam Trojici Stragaraca po pet dukata na tri meseca. Koje interes, koje produženje, nakotiće se najmanje dvadesetak. Dvadesetak, sine, dvadesetak žutih! A sutra ću od jednog Bačinca morati sudskim putem da naplatim dug. To, Adame, nikako ne volim. Mnogo je to žalosno. Kad god se popisuju stvari, žena i deca udare u pisak. Meni je dece žao. Nisu veći od tebe a plaču kao pilići. Oni, siročići, nisu krivi. Težak si. Pa ti si prava momčina, ne mogu više da te nosim. Moraš malo da hodaš. Tu, na toj licitaciji, kupiću ti jedno lepo ždrebe. Nije crno, nije. Šta će ti, Adame, šareno ždrebe? Kakvo magare? Cigani jašu magarce. „E, što sam danas kupio u Levču tridesetak svinja... Zato sam se toliko zadržao. Sve sama poluranka. Kad njih uhranimo i prodamo, tata će ti iz Beograda doneti nešto. Neću sad da ti kažem. Pa neću, kad ti kupim, onda ćeš da znaš. Švapske pare su mi najslađe. Čim završiš četiri razreda, ti ćeš s tatom u trgovinu. Još si mali za školu. Ne možeš. Ne umeš ni da se prekrstiš. Vidiš da ne umeš! Hajde: vo imja Oca, sad na pupak, i Sina, i Svetoga duha, na desnu, na desnu stranu, tako, tako, i sad na levu, amin! Hajde sad sam ponovi! Vidiš da ne umeš! Kad tebe Aleksa tuče, udri i ti njega. Niko tebe ne sme da udari. Aleksa i sva deca što se s tobom igraju biće tvoje sluge i nadničari. Tako je Bog rekao. Oni, sine, sve što zarade — pojedu. A Aja sam čuvao svaki groš, štedeo i mučio se. Sve ovo što vidiš, ja sam zaradio. Deda je, sine, samo držao govore. Deda nije radio. Ni nana. Nana mesi hleb i kuva ručak. To što ona uradi, to se pojede. Kuća od toga nema vajde. E, koliko će tek naše imanje biti kad ti porasteš!“... Đorđe glavinja velikom livadom, kupljenom kad je Adam prohodao, livadom preko koje je nekada vodio Adama za ruku. Čuje taj hod u šuštanju pregorele otave pod svojim brzim nogama i vrti se po livadi kao pas na žici, i nikako da iziđe iz guste vreve zrikavaca. Ne može i ne sme. A zvezde su još niže sišle, sve će popadati, izgoreće neorano pole. I ona je zvezda pala kad je umrlo dete. Kako je mogao onoliko da muči Adama? Kolena mu se lome, i on se, zgrčen, svali na travu. Pretura po sebi, po danima u kojima je ostao ceo taj život, taj greh, kida ga, hoće da ga izbaci iz sebe, iz pamćenja i krvi, i dobro zna da je sve počelo od, kao, sitnice: „Krupan ti je sin, Đorđe. Biće visok. Već je sada momčina“, govorili su mu seljaci kad bi videli Adama, a on se ponosio, bio zbunjen i stideo se od radosti. Nјima nije mogao da odbije zajam i ne odloži isplatu duga. Ali, takve hvale Adamu učestaše, i sve su bile iste, kao da su se ludi dogovorili šta će i kako Đorđu reći. Najpre je sumnjao u njihovu iskrenost. Posle se setio: dok je Adam bio mali, svi su govorili: „Isti Đorđe.“ Sada govore da je visok i krupan.

A, on, Đorđe, otac, mali je i sitan... I on poče da misli o visokom I krupnom sinu. „Je li, Simka, što je ovo naše dete ovako krakato? Vidi samo kolike su mu cevanice! Po stopalu, trebalo je da već iziđe iz škole.“ „Raste dete. U njegovim godinama svoj deci rastu kosti, pa su nekako ružna. Svi su ti muškarčići takvi“, rekla je mirno i ubedljivo. „Znam. Ali ovaj naš baš ga preterao. Ne volim tu džigljastu decu.“ „E, sad ti još i to smeta. Neka je zdravo i živo, a za to...“ Nekoliko puta tako, i razgovor bi se na tome i završio. On u sebi dalje od Tih reči nije išao, jer Adam ima njegove uši, čelo, prst što jaše palac, pa i nos mu je sličan — tanak i nekako šiljast. A Nikola, koji se najmanje bavio Adamom, nikad se nije igrao s njim, nikad ga nije pomilovao, Đorđe je to zapazio, i mrzeo ga zbog toga, Nikola je, ne bez zlobe, rekao: „Raste ti sin kao trska iz vode. Ti si u bojnom stroju stajao poslednji, a ovaj će biti čelnik. Nije na tebe rastom. Nije na vas, Katiće. Bacio se na neku drugu sortu.“ „Bolje da bude visok.“ „Pravo zboriš. Gazdinski hleb jede. Ne valja da je konjanik mali, pa da se ne vidi od konjske grive.“ Na koga li će, bože, ovo dete da bude visoko? Moj Aleksa je godinu dana stariji, jeste da je bliznak, ali je Adam za kapu viši“, rekla mu je Anđa kao zabrinuto. Uzdrhtao je, a nemir se zasvagda uselio u njega, jer je Anđa o tome pričala po selu, a njene priče su preko Mijata stizale do Đorđa. Simka se glasno smejala: „Pa, ako ćemo pravo, i red je da Adam liči na mene i moju lozu. Ti, čoveče, i sam znaš da je moja krv jača od tvoje.“ On se nije branio, ali od tada svi visoki ljudi u Prerovu, svi visoki ljudi koje je znao, bili su mu Adamovi očevi. Nije mogao da spava. Ustao je iz kreveta i upalio lampu da je prinese njenom licu i vidi joj oči kad bude rekao: „Nije pravo da ti spavaš, a ja da se mučim. Gledaj me pravo u oči. Noćas hoću da smo načisto. U Beogradu sam najmanje s trideset žena bio. Sve su lepše i bolje od tebe. Mlade, zdrave, lepe! I ništa! A? Ništa. Ništa!“ Ona htede nešto da kaže. Đorđe je udari po licu. Jaukala je, plakala, raskrvavljenih usta.

„Ćuti! Adam nije moj sin. Čiji je?“ „Moj! Moj!“ „Napolje s njim. Iz moje kuće napolje!“ ote mu se i u košulji strča niza stepenice. Noć letnja, topla, izlazio je mesec. Naslonjen uza zid, u dugoj beloj košulji, stajao je Nikola, a iz svoje sobe, probuđen Đorđevom vikom, pojavio se Aćim, u košulji i gaćama. „I njega vodi!“ viknuo je Đorđe... Sada leži na travi kojoj je septembarsko sunce ispilo zelenilo. Čuje svaku otrovnu reč, davno izgovorenu. Žedan je. Ako je Adam umro, samo mu je po mučenjima ostao otac. Ja sam zlotvor. Najgrešniji čovek koji je gazio zemlju. Nema pakla za mene. Nema božje kazne. Zrikavci testericama kose livadu, travku po travku. Ne čuje ih. Ne oseća jesenje umiranje kukuruza i trava, koji sitnom cikom uzaludno dozivaju sunce. Ustade i pođe brže neobranim njivama, po kojima i danju i noću lunjaju presita goveda, vuku žvale, bljuju žute kukuruzove zube, gaze i lome svenula kukuruzova stabla, a nerasti skaču na klipove i, kao da se pare s kukuruzom, stežu ga prednjim nogama; svinje krše žute tikve i mljackaju samo semenke. Ne vidi ih i ne čuje. Ne zna da se ovce šunjaju po vinogradima, da gnjuraju glave u gidže, balave i gnječe krupne grozdove, pa su pijane od prezrelog grožđa. I psi jedu grožđe i, ne lajući, ujedaju ovce, koje frkću na njih. Celo prerovsko polje je puno strave i satiranja plodova, šuškanja, nemira, stenjanja, kao da su čudovišta iz priča osvojila zemlju kad je pomor ušao u sela. Đorđe ne zna da takve berbe nije bilo otkad je Prerova. Ulazi u groblje. Ono da mu kaže da li je Adam živ. Oseti miris tamjana i voska. I vlažne zemlje napojene kostima u raspadanju. U mraku, na nekoliko mesta dogorevaju sveće. Žbunići sitnog i mirnog plamenja. Kamenovi i senke se mešaju, pomeraju, komešaju pod grozdovima zvezda na visokom nebu. Đorđe cvokoće. Prema nebu se nazire spljoštena glava drena. Kraj njega se Katići sahranjuju. Spotiče se o kamenove, zaobilazi gomilice vlažne zemlje, gde se po vazdugi dan istovaruju prerovski žitelji u neizrendisanim i neobojenim sanducima od topolovih dasaka. Tišina nije tišina. Čini mu se da čuje svađu budaka i kamenja, koja svakog svitanja započinje. I kao da čuje otegnutu jeku žena. Zna da će ovde ostati ako je pod drenom gomilica vlažne zemlje. Jedva pronosi glavu i prigušen hropac. Ne od žalosti. Od straha. Nema kud. Nešto ga vuče uz neravnu uzbrdicu ka drenu. A pobegao bi. Ne može. Mora da se dovuče Do drena. Pade pa skoči kao da je u grob upao. Jurnu. Onda se stvarno strovali u iskopan grob. Padanje je kratko trajalo i trnjenje

od udara ostade u njemu. Ne može da ustane, pesnice se zarile u gnjecavu smonicu. — Ko si ti? — neko strogo viknu nad njim. Još više se uplaši i zbi na dnu groba. — Izlazi napolje! Nisam se ja za tebe mučio. Izlazi, lupiću te budakom! Đorđe po glasu poznade komšiju. Sad od stida ne može da se okaže. Zaustavi disanje, bol u kuku naraste i rasu se po desnoj strani rebara. Ne mogu, pomisli. — Šta čekaš? Nisam se znojio za tebe. Sam sebi jamu kopaj — i opsova. Đorđe iskrenu glavu i vide cigaru među zvezdama. — Ja sam, Đorđe — promuca. — Otkud ti ovde?... Da bog sačuva — govori cigara ljutito, čudeći se. Dugo ćute. On zna, misli Đorđe. Srce je krtica što hoće da se urije u zemlju. Ne sme da pita. Muči se, pribira snagu, pa reče: — Je li mi Adam živ? — muklo odjeknu u rupi. — Još je živ. Ali mu nije dobro. A meni pre tri dana dete, a večeras žena. — Tebi? — Još leži na dnu iskopanoga groba. — Tebi? — ponovi da sakrije radost i iznenađenje. — Nije samo meni. Svima. Pop je promukao od čitanja malog opela jer za veliko nema vremena. Mrtvi ne mogu da dođu na red da poslednji put uđu u crkvu. Mi, još živi, ne možemo da stignemo rake da iskopamo i četiri daske za sanduk da im sklepamo. Zvono se izlizalo pa treska kao da je plehano... Crkvenjaku se nekoliko puta konopac kidao. Dok i njega rednja ne obori. Ako ti neko umre, moraš sam smrt da mu oglasiš... — Daj mi ruku! — Đorđe više ne može da sluša. Sav je obamro u malaksalosti i nema snage da iziđe iz groba, drugom namenjenog. Komšija ga uhvati za mišice i izvuče na gomilicu zemlje. — Takvo je vreme došlo, Đorđe. A tebe pustiše. I vreme je. Dosta si se namučio. Bolje da nisi izlazio. — Zašto? — Sede jedan pored drugog. Đorđe mu zagleda u cigaru zapaljenu na usni. — Pa, pomrećemo svi. Možda bi tamo u apsi i preživeo ovo. — Čovek se zaplaka i baci cigaru u grob. Đorđe brzo ide. Glasovi se ne čuju, a smrt posluje po kućama i puni selo nemirom, tumaranjem i Tihom lupnjavom. Noć i selo liče na vir pun rakova.

Nemir struji oko čkiljavih lampi, česte su u kućama pored kojih prolazi, i lampe su smrt. Samo poneka zakuka, više kao od nemoći nego od žalosti. Od tih lampi buknuće noć i selo i izgoreće sve, i vazduh zaudara na izgorelo meso, i vazduh je pun pepela od kose, ponegde neko pseto zareži pod vajatom, pa mu posle uprazno škljocnu vilice; on jedva diše, kroz lesu jasenova vidi, dva prozora svetle, on i ona, on, ona, on, korak je kraći, Đorđe ide sporo kao da i ne ide. Zastaje kod vratnica, odmara se, u očima mu dva mutno osvetljena prozora, a u glavi tutnji kašalj, mukao, suv. Bože, zar nisi mogao mene da mimoiđeš? Sve, znači. Ja sve da platim. Pas po kaldrmi vuče trupac. Opet kašalj. To je ona. Đorđe jeknu kroz nos i polako pođe u kuću. Tako mora da bude. Nema kud, mora. Kao da mu nije žao. Nemoćan pred tim višim, jačim, pokorava se lampi, noći, Bogu. Zastaje u hodniku između dvoja vrata. Levo kašlje Simka. Ipak, on bi ušao najpre kod nje da viđenje s Adamom bar za nekoliko minuta odloži, da još ne vidi ono što sluti da će videti, ali čuje Tolu: — Nije mnogo vruće. Nije, sine. I on, bez ljutnje, bez čuđenja što je Tola Tu, I ne vređajući se što on Adamu kaže „sine“, otvara vrata, nem prilazi krevetu, rukom gura Milunku, koja drži lampu dok Tola dečaku bez svesti gole grudi oblaže toplim rakijskim oblozima. Đorđe se nadnese nad plavkasto lice dečaka sa sklopljenim očima i otvorenim ustima, tesnim gustom i sitnom dahtanju. Zaprepašćena, Milunka ga zbunjeno gleda, pa se zaplaka: — Došao ti otac... Tola bez reči, kao da se ništa nije dogodilo, nežno podvlači dečaku peškir pod leđa. Đorđe samo vidi plavo lice, ne veruje očima, ne može da pita jer se boji da će se nešto dogoditi čim reč izgovori. — Bolje mu je nego prošle noći — reče Tola, pokri Adama i uzdrhtale ruke brzo skloni u senku. Đorđe sede na krevet i uze Adamovu ruku. Vlažna i topla, suviše mu je mala za njegovu nežnost. Nikad, nikad više, šapuće damarima, klonulo, bez trunčice snage. — Sad mu je bolje. Juče su mu usne bile kao čivit plav e — reče Tola da se ne bio čuo Milunkin plač. — Simka, Simka... Nećeš da je vidiš? Nećeš. A stalno te spominje. — Milunka glasnije zaplaka. Đorđe zuri u Adama: čivit je smrt. Ona je tu: Hoće bolje daje vidi, da se uveri u nju.

— Idite napolje — kaže i od Milunke uzima lampu. — Treba opet da mu promenimo obloge — plašljivo šapće Tola. — Ja ću. Idite. — Ruka mu drhti, senke lepljivo gamižu po zidu, drhte i one, a dim se zavezuje i puzi po tavanici, sada je sam, prinosi lampu Adamovom licu, i onda je tako s lampom zagledao, zvrji cilinder na lampi, modre su mu usne, i obrazi, mrki, senke su iste. Đorđe zažmuri da ne gleda te senke, iste kao nekada kada je... ...Čim bi Simka zaspala, on je ustajao, palio lampu i zagledao ga. Kako samo naopako spava! Nikad mu glava nije na jastuku. Uvek u krevetu popreko leži. Sećao se, pokojna mati uvek se hvalila ženama: „Moj Đorđe spava mirno, kao jagnje. Ne okrene se noću. Onako kako ga uveče ostavim, tako ga ujutru zateknem.“ I Vukašin je mirno spavao. Svi su oni mirno spavali, a šta je njemu? Od koga je nasledio ovakvu narav? I Simka mirno spava. Spava, baš je briga, grehove će njegovim parama da otkupi. Ovaj, neko naopako dete. Kao daje tuđa krv u njemu. Gasi lampu. Iduće noći, opet s lampom nad zaspalim detetom, krade dokaze svojoj sumnji. Noge, kolike su mu ,noge, boga mu! I već je malav. Približi lampu Adamovoj nozi. Jeste, maljav je. Kako dete sa šest godina može da bude ovako maljavo? Meni ni sada listovi nisu tako malavi. Podiže svoju nogavicu i prinese lampu. Opet se nadnosi nad krevet, dim petroleja utinje mu se u bradu, iza njega, na zidu, zgurena senka. Nepomična. Sporo se kreće samo patrljak senke sa senkom lampe. Ima cevanicu kao da je u petnaestoj. Pa stopalo... Stopalo je... Meni je malo stopalo. I Vukašinu je malo stopalo. A Vukašin je viši od njega. Ni Aćim nije nogat. Šta je ovo, kakvo ovo čudo raste? Ugasi lampu i sede na krevet. Mrak je kao voda tekao njime. Opet je noć i opet je s lampom. Koleno mu je kvrgavo. Đorđe zadiže nogavicu, podiže nogu na ivicu Adamovog kreveta, upoređuje je prinoseći lampu čas svom, čas Adamovom kolenu. Nema nikakve sličnosti. Adamu izišao zglob ulevo, meni nije, iako mi je četrdeset i nekoliko. Koleno mu je okruglo, suvo ali ravno. Tuđe su ovo kosti u Adama. Nije to moja kost, ugasi lampu. Dim petroleja gadljivo pela nozdrve. Otvara prozor i udiše zvezde. I opet je noć i opet je s lampom. Adam je spavao s desnom rukom među butinama a levu je odbacio u stranu. Ni ruke mu nisu na oca. Mnogo su duge. Đorđe ispruži ruku. Na zidu, iz gomilice senke, izdvoji se tamna raklja. Duža nego ruka. Adamu je već sada ruka duža od moje. I lopovske, neradničke prste ima. Moji su kratki, zatupasti. Raklja senke na zidu razvi se u pet kratkih račvi. On se zamisli: kakvu li je ruku imao njegov deda Luka? Pitaće sutra Aćima. A dede Luke Dobro se seća. Srednjeg rasta je bio a ruka obična,

kao u svakog čoveka njegove visine. Samo da ne zaboravim. Glavno je da mu ruke nisu na Katiće. Uši i čelo jesu moji. E, zar jedan čovek na zemlji ima kvrgavo uvo i nisko čelo? Ne mora to od oca da nasledi. Jeste: sva deca imaju ili kvrgave ili klempave uši. Od ležanja se mlada hrskavica krivi. Kasnije, s godinama, raste i ispravlja se. I čelo im poraste. Kosa se izmiče ka temenu, čelo se produži. Sve je sumnjivo. Od drhtanja ruke mlaz dima se upredao i zavezivao. Pa i nos. Nije moja krv. Da se ubijem, nije moja krv. Goluždravo dete se meškoljilo od noćne studi. Đorđe ga gledao: smrzni se, umri, da te ne gledam više... Želeo sam da umre, ja, zaguši ga vrelo i dugo rucanje i on ispusti lampu. Senke ciknuše zadavljene mrakom. Adam tanko jauknu. Đorđe mu obgrli noge i prisloni lice uz stomak. — Neću više noću da te otkrivam. Nikad više, sine. Ti si moj sin. Jesi. Adame, došao sam ti. Zbog dede nisam mogao ranije. Upropastio nam kuću. Neću više, ti si moj. Adam ječi i mlatara rukama. Đorđe skoči i viknu: — Lampu! Mrak zaudara na petrolej. Čuje Simkin glas. I Adamov. Uplašen, stoji pored kreveta, ne zna šta će, prste ne može da stegne u pesnicu i njome da se udara po čelu zato što je zlotvor, najgrešniji otac na zemlji, jer on jeste njegov sin, vidi sada, a toliko ga mučio i ujedao sumnjama. Smrt je zato došla da mu ga uzme. Ne dam te, lupi o zid, i jedva napipa vrata. — Doći! Doći! — ječi Simka. Đorđe je prestrašeno gleda. Koraknu ka postelji. Postiđen. — Ne zove tebe — zaustavi ga Nikola. Sedi uz krevet, ispod njenih nogu. Podbradak naslonio na orahovu dasku, na kojoj je izrezbareno lišće. Brada visi niz dasku preko lišća, kao da je zakucana. Otkako se razbolela, po čitavu noć on tako sedi i gleda u nju. Danju je u podrumu, ispod njenog kreveta. Odatle, nekad je lovio šumove njenih bosih stopala, češlja u kosi, svlačenja košulje i mekog padanja sukanja, i na nebu od greda i talpi video zagrljene mesece njenih dojki. Život mu je slatko, iz same kičme, oticao u mrak i vrenje šljiva u punim kacama. Pokošenu bolešću pod bagremom, on je na rukama uneo u sobu, kao snop šaše: toliko je bila laka za njegovu snagu. Mnogo radosti je bilo u njemu dok se s njom u naručju penjao uza stepenice nove kuće. Na licu mu je bilo nekoliko rezova što liče na osmeh, na pobedu, kao da je nosi u sobu da se s njom ljubi Tri srasle noći, da u četvrtoj zori kroz prozor

pobaca njene suknje i lanenu košulju i istera je golu napolje, i kroz prozor gleda kako se hitro oblači, mrzeći ga pomalo. Još u mladosti je smislio tu ženu koju, sit, golu i situ, tera od sebe da bi osetila stid. Otkako je spustio na krevet, malaksalu i bez svesti, noći provodi uz njen krevet. Bolesna i nemoćna, bez muža i svekra u kući, ona je prvi put pripala njemu: može pored njenih nogu da sedi dokle želi i da je gleda koliko hoće; može, kad joj stavlja obloge, prstima da kupi rosu s njenog čela; može da joj priča ono što pre bolesti nikad nije smeo da joj kaže. Sme da se ljuti i da je kori što se Toli dala. Sve može i sme, jer ona retko dolazi svesti. — Sina zove, ne tebe — ponovi zbunjenom Đorđu, ne krije mržnju, ni glasom ni očima, što je došao da ga istera iz sobe. — I tebe često pominje — reče Milunka da ohrabri Đorđa. — A šta priča? — Đorđe gleda u Tolu, naslonjenog na zid, razdrljenog i bosog. — Laže, nikad te nije pomenula — reče Nikola. — Ti lažeš! — škrgutnu Tola i iskosi se na Nikolu. — Iziđi napolje! Đorđe gleda u pod. — Nisam mogao ranije da dođem — reče. Simka ispuni sobu glasnim buncanjem. On ne može da joj se približi. Gleda je uplašeno i ćuti. Krug suvog cveća obešenog iznad njenog uzglavlja raste, širi se. Suvo smilje, miriše na tamjan i vosak. Samo Adama da otme, Misli. Uze od Milunke lampu i ode u sobu kod Adama. Svetlo liznu Adama u postelji. Zagleda mu se u oznojeno lice, uznemireno brzim i hrapavim disanjem. Nije plavo kao njeno, pomisli s nadom, nejakom kao travka. Sede i spusti lampu na stolicu. Nesigurna mu je ruka. Kako sam mogao? uspravi se. Kako?... Da ti kupujem odelo i obuću manje nego što tebi treba... Bilo je smešno gledati dečačića u kaputu s kratkim rukavima koji su mu ruke činili još dužim. Jadno je izgledao u tesnim i kratkim pantalonama, u kojima nije mogao da hoda i koje bi se cepale čim bi potrčao. A ti si se, siroti moj, uvek radovao novom odelu. Nadao si se da će ovo sad kupljeno biti taman tvojoj snazi i rastu koji ti je Bog odredio. Plakao si i mučio se da uguraš nogu u duboke crne cipele. Aja sam... „Kako ne možeš da obuješ? Majstor mi je rekao da su za dete od šest godina, a ti još nisi napunio šest. Nakazo božja.“ Uzimao sam ti nogu i

lomio je gurajući je u cipelu. „Kolika obuća tebi treba, a? Bos ćeš i po snegu da ideš. Svet se čudi tvojim nožurdama. Obuvaj, moraš, pare sam dao!“ Đorđe se klati nad posteljom a na zidu pored kreveta njegova senka je bokal s dve ručice. Između njih Adam brzo i sipljivo diše, kao da će da zaplače. „Ne mogu, tata. Ne mogu, bogami. Male su, vidiš?“ plakao je. „Moraš.“ „Molim te, nemoj ništa da mi kupiš... Nikad nemoj, tata.“ Đorđe zavuče ruku pod čergu, miluje mu nogu, otkriva je. I ona je modra! Ima li te gde, bože? „Dede, obuci pantalone.“ „I one su mi male. Ne mogu da koraknem.“ „Kako ne možeš? Za dve numere su veće nego što treba da budu za tvoje godine. O, ludi, čuda, nakaze!“ Hvata se za glavu, težak, rasut, jer je Adama video tada toliko visokog i ružnog da ludi prstom pokazuju na njega. „Pa nemoj da mi kupiš, molim te, nemoj.“ Celu ću Palanku da ti kupim kad ozdraviš. Ne uzimaj mi ga, bože, iznemoglo jauknu. „Šta da radim s ovim čudom u kući?“ podizao je pesnicu. „Izješćeš ga zlobama.“ Majka te branila, a ja... „Izješću tvoje dete, tvoje, nije moje. Čudo je. Kako da nije! Vidiš li kako džiklja? Celo se selo čudi. Od sramote ne mogu da živim.“ „Zato se ti ne raduješ sinu?“, rekla je tiho i zamišljeno. „Nikad mu se nisam ni radovao. Ja sam se samo mučio.“ „Nikad?“ „Nikad!“ triput je ponovio da bi je što jače uvredio. Nije istina, zavoleo sam te još kad si se rodio, jesam, svako sam jutro gledao kad te Simka kupa, ljutio se što je korito hrapavo, bojao se da ti se koža ne ozledi. Po nekoliko puta sam probao vodu, dosipao toplu, dosipao hladnu, nisam spavao kad su ti zubići izbijali, dovozio sam doktora nekoliko puta, a kad si ti prvo izgovorio tata, a ne nana, zemlja me nije držala od radosti. Jeste, Adame. Nadnosi se nad postelju: treba da plačeš, dok celog sebe ne isplačeš, jer si

zver, a ne čovek i otac bio, jer si uzimao ogledalo, stezao ga kolenima, pribijao glavu uz njegovu, Adam je plakao i drhtao. Aja sam dugo gledao i upoređivao, i bio siguran da ne ličiš na mene, da nisi moj... Napolju zakviča pseto, pa umuče. Pa kasnije opet, od tolike smrti u selu. Sećanja naleću jedno za drugim, on se brani, jer on jeste njegov sin. Jeste, i ako nije. Sav se skuplja i obavija oko te misli. Jeste. Grči se uz krevet, uzima mu znojavu i mlitavu glavu, uzima vrelo dahtanje. Neću više da sumnjam. Sine! Čuješ li me? Bio sam lud kad sam te mučio. To nisam bio ja. Nije bio tvoj otac, govori glasno. Onda kleknu na pod, staklo razbijene lampe krcnu pod kolenima. Nemo se moli Bogu i zaklinje... Na stolici dimi lampa i šara tavanicu. Dimom obešen o tavanicu, njiše se veliki list senke. Đorđe kleči uz postelju. Kamen u starom groblju. Izvrnuta šubara u barici petroleja, koji se crni kao krv u senci. Malo dale, ljeskaju se parčići razbijenog cilindra. U polutami — žutnjikav levak svetlosti. Čuju se samo lampa i Adamovo disanje. Tola uđe u sobu s peškirima umočenim u rakiju. Peškiri kaplju kao da plaču. On, otupeo, bez straha i uzbuđenja, stoji i ćuti. Samo se pomalo stidi zbog Đorđa što ga vidi kako kleči. Kad je kvasio peškire, pio je rakiju i opet mu se pije. Ne može da iziđe: čuće ga Đorđe. Nakašlja se. Ponovo. Đorđe ne čuje. — Treba oblozi da se promene — reče. — Promeni! — odvrati Đorđe. — Ne! — ustade. — Daj meni. Odsad ću ja to da radim. — Uze mokre peškire od Tole i poče nevešto da ih oblaže oko Adamovih grudi. Dete se brani rukama i kenjka. — Ne umeš — reče Tola. Boji se da ga Đorđe ne otera iz sobe. Nema poverenja u njega. Želi on da pazi i leči Adama. — Tole, nemoj da mi zameriš za ono pre apse... Tola ćuti nad njim, s lampom u ruci. — Pa kaži, Tole, da se ne ljutiš na mene. — Đorđe pokri Adama. Sedi na krevetu i drži mu ruku. — Samo da Adam ozdravi... — Hoće li? — Đorđe se zagleda u njega odozdo, lica izobličena od žalosti. — Hoće. Vraća mu se krv. — Tola se spusti na pod i leđima se nasloni na krevet. Toline reči ga ohrabriše. U bunilu dete ječi. Samo da izdrži dok ne svane, misli i veruje da mu ga smrt danju ne može oteti. Smiruje se: prilazi mu

umor. Prijatan mu je. Sujeverno goni iz svesti sve što je prijatnost i nada. Bog njega nikad nije voleo. I to je greh. Opet mu se pomoli u sebi. Čuje se zakivanje dasaka. — Bog da ga prosti — promrmlja za sebe Tola. — Koga? — trže se Đorđe. — Toga što mu prave kuću. Sad se više ne zna ko je živ, a ko mrtav. Sve se pomešalo. — Ćuti! Svitalo je kad je Milunka ušla. — Zove te Simka, Đorđe. Nije želeo da se odvoji od Adama: — Moram li? — Pa red je. Malo je popustila groznica. Rekla sam joj da si došao. — Tole, pođi i ti sa mnom. — Šta ću ti ja? — Tola opruži zgrčene noge. Đorđe postoja pred vratima, pa ih otvori. Sa jastuka ga gledaju njena dva mutna, zakrvavljena oka. — Rekla sam ti da iziđeš, Nikola. Posle opet dođi — prošaputa Simka, ne skidajući oči sa Đorđa. Nikola podiže bradu sa kreveta, nakašlja se prolazeći pored Đorđa i iziđe. Za njim i Milunka. Đorđe skloni pogled sa. Simkinog modrikastog lica. — Bojiš me se? On priđe krevetu, upinjući svu snagu da gleda modre usne i zakrvavljene oči. To je smrt, ponavlja u sebi. — Je li Adamu bolje? — Tola kaže, bolje mu je. — A ja? Šta misliš... Biće ti lakše kad me ne bude. Klatiš se. Sedi. Nemoj na krevet. Posađen, ne može da priđe stolici. — Bilo je onako... zato što sam te ja nagovarao. Kad sam bio pijan. One noći. Pa sam posle uobrazio. Ja sam kriv — zamuče, jer ona sklopi oči. Sad joj celo lice ima istu, modrikastu boju. — Pričaj — šapnu ona.

— Samo zato što sam ja uobrazio one noći kad sam te probudio i pitao da li si čula. I posle zbog toga. A sada znam koliko sam grešan... Nisam oduvek bio rđav prema tebi. Pamtiš li, nikad se s puta nisam vratio a da ti nešto nisam doneo. Ti si u kući bila gazdarica. Sve. si imala. Imaš šalove koje još nisi ponela. — Imam samo Adama. Pre njega sam bila sluškinja. — Pogleda ga i sklopi oči. Opet je vređam. Đorđe zastade — Pričaj. — Mogla si celo imanje da potrošiš, sve si mogla da potrošiš. Voleo sam te, poštovao, nikad ni s jednom ženom nisam bio otkako sam onu kesu dukata prosuo na krevet pored tebe. Pamtiš li tu noć? Kaži, pamtiš li? — Pamtim. — Ono u Beogradu je laž. Izmislili su je moji neprijatelji. — Ti si muško. Sve možeš, imaš pravo. — Drhte joj usne. — Nisam živeo ni s jednom... Nisam... Pobegao sam u Beograd zato što sam se plašio Aćima zbog one nesreće kod opštine. Ozdravićeš sigurno. Adam će da nam poraste. Biće lep na tebe. Kad ga budemo ženili, ti ćeš devojku da mu biraš. Ona odmahuje glavom. — Još ti mene ne znaš — dušnik mu se zaveza u čvor. Neko ga tupim kolje. Zna da će ona umreti. Pred smrt se istina govori. On će još više voleti Adama. I nju. Biće Ti lakše pred Bogom. Oprostiće ti grehe. Idi poštena, približava se krevetu. — Znam — promuca. Uze joj ruku. Kriv sam, kazuju njegove sitne oči. — Što me tako gledaš? Ne boj se. Ovo neće dugo. daj mi samo suzu vode. Da okvasim jezik, umreću. Dohvati sa stola šolju mleka i pruži joj. — Neću mleko. Otrov je mleko. Vode, samo kap vode. — Ne smeš vodu. — Mrziš me. Po glasu... Oduvek si me mrzeo. Đorđe joj grčevito steže ruku. Nisam, šta ću bez tebe? — Ruka ti je drvena. Znam zašto. Daj mi vode.

Ne može da je odbije. Ona nadušak ispi čašu. Svanulo je. Iznad njenog kreveta po zidovima vise venčići suvog smilja, žutog kao vosak. — Volim Adama više od života. Više... ne umem da ti kažem. I tebe. — Idi kod njega — ona sklopi oči i jeknu. On se dovuče do vrata, stade, okrenu se, i iz njega provali: — Kaži mi sad, pred Boga ćeš, crkvu ću da ti podignem, čiji je? Ona ga pogleda izdaleka, zakrvavljeno. — Tvoj — reče tiho. — Zakuni mi se. — U šta?... U Boga ili u njega? Zanese se k njoj, pa se trže: — Ne kuni se! — okreće se i otvara vrata. — Tvoj je. Kunem se! — šapnu ona poslednjom snagom. Ne pogledavši je, brzo izađe, poguren. Uđe Nikola i zatvori prozor da Simka ne čuje kuknjavu iz sela. ...Aćim sedi pored vrata, glava mu tavanici okrenuta, a pogled zanesen i sav utisnut u rupu na kamenom zidu kroz koji izlazi i ulazi noć, na kojoj se pojavljuje i nestaje bagremovo lišće. Nikad nebo. On veruje da su bagremove zbog toga i posadili pored apsane. One prve budne dočekane zore, bagremovo lišće je bilo zeleno. Sada kao da je potopljeno u zejtin. To je dobro: manje se žedni i vazduh više ne zaudara na znoj i ljudski izmet. Vazduh je ojesenio. Po zglobovima oseća, i u krvi, jer dlanove od ponoći drži uklještene između kolena. Šušti lišće. U ove dane vetar u lišću noćiva i njim miriše. Iz lišća sevnu čavka, ona je šuškala, zaključi, a čavka slete na prozorče, u njegove oči. Još dve i bio bi mrak. Čavka se stresa, bište se kljunom po trbuhu, zeva, tiho pisne pa ućuti. Aćim ne priklanja glavu. Čeka sunce. Ništa ne misli. Zna kako ono njima dolazi. Najpre po modrikastim rubovima kamena mile bubice senki, pa su bubice beli leptirići što stalno drhture. Onda se upali kamen i oči mu se ugase. Samo zakratko. Muve izleću iz uglova, zazuje glasno, pa se upletu u paučinu što visi sa tavanice, otežala od prašine; muve se batrgaju, zuckaju, malaksavaju, i opet zuckaju dok se ne umore. Jesen, pomisli Aćim. Andra pogleda u Aćima: vile sunca, provučene kroz bagremovu krošnju i prozorče, nabole Aćimovu glavu. Celo telo mu je u senci, samo mu bela brada i raščupana kosa tiho gore, i crne se oči kao dva stara, crvotočna lešnika. Andri je lepa ta glava, obvijena neredom mučenja i starosti, i snagom što svetluca u razbarušenoj kosi. Ovde mu se sedina izbistrila, oprala u

nesanicama, očvrsla u upornosti da smrću zasluži slavu i priznanje. I na molitvu mu liči ovo Aćimovo predavanje suncu. Otkako je sinoć isterao Raku apsandžiju i seo, nije se više pomakao. Andri se odjednom natuštiše obrve: ne može da učini što je namislio. Od Aćima ne sme. Ustade i zakloni mu svetlost. Aćimovu glavu preli senka boje mlade brestove kore. — Zar ti ne želiš da vidiš unuka na samrti? Umreće ti i snaja. Aćimu kao da je sunce spalilo oči. Ostale su dve modrikaste jamice. — Đorđe nije izdajnik — dodade na Aćimovo ćutanje. — Da nije prerovska baba izgubila svinju, ne bi po kiši lunjala po vrbaku. Tako ga je našla. Sat docnije, on bi skapao na kiši. — Ko? — Mogli su psi ili neke zverke da ga pojedu. Pa mog oca Luku — povisi glas. — I Turčin je slučajno ubio Vasilija Jovčića, prvog muža moje matere. Slučajno sam se tako i ja rodio. Mogao sam da se ne rodim. Trebalo je da svi mi s Lukom uginemo na kiši, u vrbaku. Zbog toga su ga mati i otac ostavili. I sada mi, Katići, slučajno živimo. Morao sam ranije to da znam. Bog me je Đorđem opomenuo. I Vukašinom. I tek noćas da to uvidim — zadrhta mu glas, zavuče ruku u bradu i prelomi je na lice. I on je gotov, misli Andra, a jedna nada i radost zbog nje izranjaju na usne, duge i tanke, i zatežu ih u osmeh. Ovako klonulog samo ga je jedanput video iako se dvadeset godina poznaju. Onda kad ga je molio da ide u Beograd i vidi da li je lepa Vukašinova zaručnica. Noćas mu je iščilela ona besmislena, inadžijska hrabrost kojom je mučio lude, sina i sebe. I mene. Jer on je došao u Srbiju ne da bi umro u apsu ili na vešalima, nevino, osumnjičen da je učestvovao u pripremanju zavere protiv dinastije Obrenovića, on je napustio Karlovce i Nevenku, najlepšu ženu u Sremu, rastuži se, da u oslobođenom narodu znanje i nauku seje. Ako je trebalo i hrabrost da pokaže, pokazao je. Izdržao je više od svih, koliko i Aćim Katić. Aps je bio pun. Sada su samo još njih dvojica ostala. Vreme je da i oni iziđu. On će svakom pogledati u oči: prevaren sam. Ljudi se moraju postideti. Otići će u razred da održi poslednji čas. Deci će ispričati ceo svoj život. Da ga zapamte. Reći će im: „Vaši očevi i dedovi nisu Srbiji osvojili slobodu. Vi nastavite da ratujete za nju. Učeći vas tome, ja sam ostario. Vreme mije da odem.“ Vidi decu kako plaču. Sunđer je nakvašen i kreda nenačeta. Andri se ovlažiše oči. Zar je i on, kao Aćim, ovde u apsu otkrio da je u zabludi dvadeset godina ludovao? — Ja sam, Aćime, pre tebe mnogo šta morao da znam — reče rastuženo. Srete Aćimov pogled: on mu ništa ne kazuje. — Srbija nije ono što ljudi preko

Save i Drine misle o njoj. Sve je ovo janičarska krv. — Ne balavi! Andra zaneme. Sede na čergicu. Zar ovaj još uvek isto misli? — Đorđe nije izdajnik — reče izazovno. — I ti se spremaš da mi kažeš zbogom? — To je moja stvar. Ja ne čekam kao ti da me seljaci odavde iznesu na rukama i posade na presto. Zato si ti hrabar. Ti si i iz prerovske bune izvukao korist. I onda si poslednji izišao iz apsa, da bi posle dva meseca bio izabran za potpredsednika Skupštine. Sad si nešto više naumio. — Kukavico učiteljska! Idi odmah, da mi vazduh više ne poganiš!. Škripnu hrastovina i pojavi se Rakina izdužena glava: — Matori ste ljudi, ne svađajte se. Biće vam posle dosadno. Lakše je čoveku kad lepo razgovara. ...Grčevi joj brzo promileše licem i uroniše u mir još jedrih a modrikastih obraza. Kao izubijanih. Dvaput se zagrcnu. A zubi ostaše da se bele. Pod prozorom zapeva petao, veselo, iz sve snage. Nikola trže bradu s kreveta i pogleda po sobi punoj šarenog jesenjeg jutra. Sam je. Sede na krevet i nagnu lice ka njoj. Ne čuje da diše. Ne veruje. Malopre je plakala, a on je rekao: „Kad umru, svi su ljudi mladi. Biću ja mlad, i Ti, stići ću te.“ Kao da se radovao i tome, i što plače, rekao je još, ne da bi je tešio: „Žena nikad ne umire.“ Odavno veruje u to. I pred smrt se ne plače. Zar je jednom video čoveka kad umire? Uho joj primiče uz lice i ne čuje je. Još jednom pogleda da li su u sobi samo njih dvoje, pa joj zavuče ruku u nedra da oslušne srce. Nedra su vlažna i topla. Nјim sunu drhtavica, slatka i jeziva. Nikad takva. Trže ruku od vreline, od slasti, od greha, od... Prvi put posle toliko godina, prvi put u ženskim nedrima; sva druga nisu postojala, nedra su samo njena, topla i vlažna, a njemu je zima, brada mu podrhtava, tupo i gnjecavo sudaraju se vilice, prvi put on hvata dna bleda meseca što nikad nisu prestala da se grle, i jurnu rukom u dojke, da zgrne u sebe svu toplotu i nežnost kože koju nikad sunce nije videlo, pa da gazi zemlju topao i mlad, ne, on to samo hoće srce da joj proveri. Što se one ne brane? Što mu se tako bez protivljenja daju, što se ne bore? On voli nju koja se brani i bori, ne, nije istina da je mrtva, nije otišla, nije. Otvorena usta kao da mu se smeju. Čikaju ga tišinom. Svete mu se. Modrikaste usne. Otišla? Šakom poklapa levu dojku i blago je pritiska da čuje... Soba je šarena od sunca, venčići suvog smilja upalili se i dime, pod prozorom zaneseno zapeva petao.

Prsti su mu hladni; dojka je topla, meka je, samo mu sredinu dlana golica čvorić, kao da hoće da se ukuca u dlan, i on ulazi u njega, putuje žilama, raste, ispunjava ga svega, gura srce pod grlo, više ništa ne čuje od lupnjave, a zna da je pod dlanom tišina. Napreže se da čuje. Ne može od svojih damara, od šuma i neke larme u ušima, jer ovo je njegov poslednji zločin, jeste zločinac veći od svih što su gazili zemlju, a ne sme, ne može i neće da pusti nju posle osamdeset godina prvi put, poslednji put, jedini put, pa je to jedno i jedino ceo život, i jedna jedina dojka, koja je sada hladna. Kao da je i nju njegova ruka zaklala... I oči ga bole od modrog lica, boli ga što je pobeglo ono što hoće da čuje, glas, najlepši, i smeh kao malo manastirsko zvono. Ruka smalaksava. Vreme ti je, Nikola, kaže. Grlo mu se puni brzim, suvim pucketanjem. Pusti je neka se odmara, kaže. Kako nije znao da se pred odlazak plače? On ne plače. Ustaje, vuče ruku za sobom. Pred sobom gura bradu. Otvara prozor i protura je napolje. Đorđe gleda za dečakom koji jedva nosi belu topolovu dasku. On mu je dao za mrtvački sanduk nekome njegovom. — Đorđe! Otišla je — kaže pribrano. Gledaju se nekoliko trenutaka. Đorđe skida šubaru. Petao podiže krila, strasno kukuriknu i pobode krila u zemlju. Nikola pođe u podrum. Nije pogledao krevet. ...Nad Aćimom stoji Raka apsandžija: — Sam si, čiča-Aćime — reče sažaljivo. — Sâm sam. Pa šta? — Namešta gunj i popravlja bradu. — Ništa. Sam si. A bila je puna kao košnica. — Očima obuhvata celu ćeliju. — Ne vala da je čovek sam. Samo na zlo misli. — To si hteo da mi kažeš? — Aćim ustaje. — Hteo sam da ti kažem da ne mogu nikad da prežalim što se onaj učiteljski lopov tako jevtino izvukao. On je to pogano seme i posejao po čaršiji i našem narodu. Gde bi mi, Srbi, gde bi ti, seljak, bio protiv kralja? — Kako ti, apsandžijo, smeš da kažeš za Andru, profesora, da je lopov? Nisi dostojan ni njegovu senku da zgaziš. — E, mogao sam ja njega u onim prvim danima da smaknem — uzdahnu

Raka. — Pojela ga pomrčina. U knjige zavedu da je naprasno umro, i u zdravlje! Sigurno bi deca za njim zaplakala. Mačke su mu, kažu, pocrkale od gladi. Aćim pogledom preseče Rakin smeh. — Pričam jer te poštujem i žao mi te. Izludećeš ovde sam. Nisam na živom čoveku nikad video tako belu bradu. — Je li ti kapetan rekao da mi to kažeš? — Nije, dece mi. Ne bih ti se kleo da nije istina, jer sada. umire sve odreda. A on je državni službenik. Sutra može da mu dođe naređenje za premeštaj. Meni vala ovde da proživim vek. Bratski i u slozi. Na mene ne možeš da se požališ. Ja sam tebi i gazda-Đorđu toliko dobra učinio. Uvek sam vas izdvajao od ostalih. Dobro treba dobrim da se vrati, čiča-Aćime. — Sad možeš da ideš — Aćim mu rukom pokaza odškrinuta vrata. Kad ostade sam, Aćim kao da tera nekome inat, uze da jede bajat hleb i suv, posiveo sir. Pa se zgadi: u praznoj i velikoj ćeliji čuje se samo njegovo mljackanje. Sporo i ne otvarajući usta mrvi hranu i, od nelagodnog straha što samo sebe čuje, nesažvakanu je guta. Stegnu vilice, kao da se budi negde gde nije zaspao. Sam. U praznoj ćeliji. Ćelija je u njemu sada, uglavljena između rebara, nalegla na stomak i pritisnuta bradom. U sredini te guste praznine guše se otkucaji nečeg malog, nevidljivog. Sam. Podiže se i zatreska pesnicama o vrata. — Donesi mi vode! — reče kad Raka otvori vrata. — Hoćeš li rakije? — Vode sam ti rekao! Apsandžija ne zatvara vrata, on ostaje u njima, od njega odlazi pust hodnik, samo nekoliko brezovih metli i dve velike zelene testije, a tamo u dnu — komad dana. Mekog, jesenskog dana, i nekog razgovora žena. Ne misleći, on učini nekoliko koračaja, pa stade: Raka nosi testiju vode i smeška se. Aćim se postide. — Ne brini, uskoro ćeš — važno i ubeđeno reče Raka pružajući mu testiju. Ne pije mu se voda, ali on mora dugo da je sipa u sebe. Hoda, puši i sam sebi govori. Neću odavde. Sve što počinje od apsanskih zidova oseća kao svoju smrt, užasno sramotnu smrt, goru nego da su ga ubili zatekavši ga u krađi. Sam. Okreće se, zvera. Prozorče je iscurilo oko. Zidovi su samrtnički zamišljeni. Dolazi mu da zamoli da ga premeste u drugu ćeliju. Možda bi mu lakše bilo. Neće oni dočekati da ih on za bilo šta moli. Želi tu da

umre. To je jedino što mu je još ostalo. U mraku dugo sluša svoje disanje i jednu jedinu misao. Bio je jači od drugih. desna ruka u bradi a leva među kolenima. Mrak i disanje zgrčeni u uglu prazne ćelije. — Ne moraš da ustaješ — sutradan ujutru, ulazeći, reče ozbiljno kapetan. — I neću. Kapetan mu baci novine na kolena: — Pročitaj pa kaži šta misliš. — Ne čitam đubre. Ne mogu da gledam ni tvoj mundir. Kapetan se smeška, naslonjen na vrata. Aćim žmuri i sedi naslonjen na zid. Ako sam pomilovan? bije po njemu nešto što samo liči na stid. Kapetan bez reči iziđe. U tišini zvižduće apsandžija, peva petao i kovač udara u nakovanj. Na kolenima mu se bele novine. Aćim dugo žmuri, hartija šuška od njegovog drhtanja, oseća njenu težinu. Onda se nekako pribra, ustade, prisloni uvo uz vrata, apsandžija zvižduće, kovač tuče u nakovanj, uze novine i prinese ih snopu svetlosti iz prozorčeta pod tavanicom. Saopštenje presude radikalskim prvacima za pokušaj atentata na krala Milana Obrenovića i kovanje zavere radi zbacivanja s prestola dinastije Obrenović. Čita i pušta novine niz nogu, dugo zamišljeno ćuti, pročita po nekoliko redova i opet zuri u prazno. Imao je pravo. Ne boli ga. Pa ne veruje. Novine lažu. Lažne novine njemu su podmetnuli da bi i on... Opet čita. Jeste. Imao sam pravo. Ako, boli ga. Pašić je izdao svoje drugove i ponizno moli krala za oproštaj. Zaklinje mu se na vernost i podaničku službu. Vođa stranke — izdajnik! Pa To sam znao! Kao da mu je i milo što je znao. Gleda po praznoj ćeliji. Baci novine i pljunu na njih. Zašto su njegovi Prerovci ginuli? Zašto su Timočani ginuli? Zašto je umro Adam Bogosavljević? Zašto se on borio? Zašto? Dvadeset i pet godina, trideset godina, zašto sve? Klonu nasred ćelije. To je sada samo jedna neobično svetla brada i isto tako bela kosa u neredu. Bele se i novine na pocrnelom ciglanom podu. — Sad kad si pročitao novine, možeš da ideš kući. Umrla ti je snaja. Aćim trže glavu i pogleda u kapetana. — Red je da joj zapališ sveću. Možeš da ideš. U zdravlje, Aćime Katiću! — za kapetanom ostadoše otvorena vrata. Kovač brzo i snažno treska po nakovnju. Užarenu motiku umače u vodu i

opet udara čekićem. Gvožđe tanko jauče. U mrak, mračnija senka Aćimova iziđe. Raka apsandžija mu bez reči otvori kapiju i on prvi put pođe pešice u Prerovo, da ga ne vide ludi i više nikad ova čaršija. Suze teku u bradu. Sada je i ona crna. Ni pseto mu se ne okaza kad uđe u dvorište. I ovde je pusto. Naježi se i pokuša da ubrza korak do svoje sobe. Otvarajući vrata, učini mu se da vrište šarke. Kresnu šibicu. Prokleta Vasilijeva jazbina! — dunu u plamičak. Tama sve pokupi. On obesi ruke i glavu na drvene rešetke prozora. Trese se. Sam je na svetu. Ugleda svetlo u novoj kući Pa ona je umrla!... Ali zašto u ovo doba svetli lampa? Adam! Izlazi. Na krevetu pored Adama, koji spava, sedi Đorđe, glavu naslonio na dasku kreveta i drema. Aćim priđe. U senci se vidi dečakovo lice, omršavelo i izmučeno. Dugo stoji, pa prisloni lice uz Adamov vrat. Čuje kako malo srce kuca. Udiše miris mlade kože i plače. Nisu hteli da me ubiju. Niko me se više ne plaši. Ali ti ćeš da porasteš. Još jedino tebe imam, iako nisi moj. Nisi moja krv, ali prezime imaš moje. To je malo. To je mnogo. Naučiću te da ih mrziš. Probudi Đorđa. Ovaj ne stiže ni da se rasani a ču oštar očev glas: — Ti si umoran, idi i spavaj. Odsad ću ja da ga čuvam. Kod mene će da spava. Đorđe poslušno, uplašeno iziđe iz sobe. Nikad pre nije video Aćima da grli njegovog sina. Moram iduće noći da pregazim Moravu, jer odozgo ništa ni da šušne. Otišla je. Mir i mrak. Ja sam ti sada reka što je presušila. Suvih, rundavih obala, a na dnu se crne obluci. Ala si ti, bože, bezdušnik. Trebalo bi te sto i jednu godinu zatvoriti u Gurgusovačku tamnicu. Niti sam ti sina na krst razapeo, niti sam ti manastire rušio, niti sam stoci izvore mutio. Može biti samo da mi na bradi zavidiš. Čovek nije ni mrav ni ptica. Čovek hoće bar onoliko koliko si bubama dao: da se množi toliko da nikad ne može da ugine. A Srbijica je livada koju reka plavi kad god zacveta. Mi se više semenjem ne množimo. Iz korenja nekog ničemo. A zemlju sile nisu još tako duboko zaorale, ni nas sasvim iščupale. Da bismo živeli, mi se žilama kalemimo. Ja ne stigoh ni to. Suđaje presudiše da ne ostavim ni ime, ni unuke da me žale. Tebi, Adame, ostavljam ovu pouku jer si ti, koliko bilo, i krv matere svoje pokojne. Istinu da zborim, nije To radi pouke i tvojega vladanja. Živeo sam koliko je potrebno da pameću steknem: nijedna pouka ne važi za one koji dolaze posle nas. Pričam da ne bih baš sasvim umro. Hoću da čikam lude. Groba nema, a još zbori. Ne mogu da se nauživam miline kad čujem kako ljudi, i kad tebi budu moje godine, slušaju šta zborim. Nema ni groba, a tako

lep glas ima. Ruku mi mojih što ih posvetih nedrima njenim mrtvim, glas mi je gorolomnički. Takav mi je život bio da sam jedino ćutanjem i nožem mogao lude da kažnjavam. Ja i pričam da mi i glas ne bi pojeli mravi i žutoglavi crvići. A tebe, Adame, imenujem naslednikom. Sve zbog majke ti. Bila je za sve. Gledna kao retko koja u Srbijici. U mladoj šumi sve su bukve lepe, ali uvek ima jedna na koju ptice sleću. Nije bila smerna ni bogobojažljiva kao one na ikonama manastirskim, niti je ličila na one što se za careve udaju. Bila je hajduk. Umela je da podvikne kao četovođa i mazno da se ulukavi kao kaluđer pobegunac. Znala je krivo da izmeri, smela da zakine nadnicu. Htela je svojski da pomogne kad si u muci. A ja crnu vodu pijem otkad pamtim sebe. Posle neke bune, Turci mi uhvatiše oca i natakoše ga na bagremov kolac. Odsekli mlad bagrem, nije bio deblji od ruke, koru mu oljuštili i lepo ga zašiljili. Ceo bagremar morali su da poseku, jer je takvih, kao što je moj otac, bilo dosta. Bila bi nesreća ako u tvoje vreme ne bi bilo ludi koje bi na bagremovo kole nabijali. Ne seku li radi toga šume oko naših reka, i one će presušiti. I iskitiše tako Turci belo kole ljutim i glavatim muževima. Zališe oni kolje, i čudo je božje kako ne olista. Imalo je i vremena da se primi. Nedelju dana ga paziše krdžalije. Ja verujem da se nije primilo zato što su ga kučići noću drmusali. Samo ih je moja mati rasterivala. Po vazdugi dan sedela je ona pod starim dudom, jedva je imao nekoliko živih grana, i gledala muža, licem njoj okrenutog. A on kroz raskrvavljene zube protnuo jezik i ruga joj se. Nije ni jela ni vodu pila. Niko je nije video ni da spava. Sažališe se žene, pa su joj svako veče doturale po parče hleba i kalenicu vode. Noću je svog čoveka branila od kučića. Izgrizoše joj ruke, davila ih je njima, pa je sva bila nagrđena krvlju. Kučići su joj i hleb jeli i vodu lokali. Kad krdžalije pobacaše kole s ljudima negde da niko nije znao gde, ona je dva dana lunjala za grobom, pa, kako ga nije našla, vratila se i sela kraj rupe što ostade od očevog koca. Zurila je u rupu bez reči i suza. Dođem do nje, zovem je i molim da mi hleba umesi, nikoga u kući nismo imali, a ona me ne čuje. Mislio sam da neće iz inata, pa sam je grudvama gađao i tukao je po glavi. Ništa nije pomoglo. Mene uze pop da mu prasiće čuvam. Nauči me i da pišem. Baš je dobro što je to učinio. Kad dorastoh da se na konja popnem, on mi ispriča da mi je mati od žalosti za ocem poludela i izgubila se negde. Niko mi nije rekao gde joj je grob, a ja se nisam ni raspitivao. Dok sam mlađi bio, često sam ih sanjao, a dva puta isto, što, eto, nisam zaboravio ni sad, pred polazak. Otac u velikoj šubari, plazi jezik i sav je iskićen jataganima. Nije otac, već bagrem, rascvetao se, a samo nekoliko listića na njemu. Bagrem ima šubaru, izubadan je jataganima, a hoda. I dve

raskrvavljene ruke, bez tela i glave, beru sa njega bele grozdove. Znao sam da je bagrem otac, a ruke što su kučići izujedali mati mi je. U to vreme nije se spavalo od priča da je Srbijica puna zlata. O svima koji se ogazdiše šaputalo se da su orući i kopajući našli ćupove zlata. Po verovanjima i predanjima, nije bilo moravske makve, veće bare i gaza na rekama gde se Turci nisu bili podavili s bisagama punim dukata. Bogomoljke i gatare predskazivale su zlato po svim srpskim brdima i planinama. Stari ljudi viđali su noću kako svetli pod žbunovima i debelim drvećem. Neki su kazivali da u gluvo doba po utrinama iz zemlje izleću zlatne pčele. Grešne žene koje bi nagazile na zlatne žiške ostajale bi bez poroda. Ljudima bi se sušile ruke i oduzimale noge. Deca bi se okamenila i iz njihovih usta vruća voda bi tekla. Jedna bogomoljka zanoći u mom selu i, kad ugleda mesec, pade na kolena i poče da zapomaže: „Braćo i sestre po veri! Vidite li, mesec je zlatan! Nebo je puno dukata! Berite božje voće i crkve dižite!“ Nastade otvaranje crkvica. Sve svece iz kalendara obeležiše gomilicama kamenja. Gde god bi se našao neki kamen u polju ili šumi, verovalo se da je tu nekada manastir bio koji su Turci porušili, kad Lazara posekoše na Kosovu. Srbijicu je našu tada treslo zlatno ludilo. Ćaknu i mene, i ja ti se, Adame, dadoh u traganje za zlatom. Dvadeset godina sam rudario po našim planinama i šumama. Uzgred sam stizao da učestvujem u smenjivanju knjaževa, ni boljih ni gorih od onih pre i posle njih. Gazde se razviču da ne vala, a mi slegnemo ramenima: Daj i ovoga da probamo. Od Morave do Dunava nema brda koje ja nisam čeprknuo. Gde god čujem da se noću vide zlatne žiške, ili mi kažu gde su se Turci podavili, ja udri u kopanje. Bogami, nije zloban naš seljački svet. Čim čuju da sam stigao u selo, a ja sam bio čuven u svim nahijama, nagrnu i pričaju gde ima blaga. Biće ovde, biće onde, noću mi san rasteruje žuta tmina, pa se kradom izgubim dale. U te dane i sanjah rascvetani bagrem što hoda i one dve ruke što kučići izujedaše. Zato sam i tamanio lajavu poganiju što nasrće i na mrtvog i na živog čoveka. Tako sam ti ja bio prvi rudar Srbijice, ali blago ne nađoh. Manuh se luda posla i potražih drugo zanimanje. Mladost minu. Ostadoh siromah. Od bruke se više nikad u selo ne vratih. Moja računica ovako je kazivala: lomio sam se po bunama — vojvoda ne postah, rudarih za blagom bogat nisam. I nastavih ti ja, Adame, da gazim po ovoj našoj kaljogaži između tri reke. Ko ne steče u buni i špekulaciji a nešto mu se hoće, ide u činovnike. daj, velim, da probam i To. Za činovnika ti velika pamet nikad i nije bila potrebna. Slušaš samo što ti pretpostavljeni kaže i ponekad mu deci kupiš fišek šećera. Bio sam pandur, špijun, porez naplaćivao, stajao pred Garašaninovim vratima, Do knjaževog konjušara dogurao, ali dalje ni makac.

A tada nastupiše i rđave godine za činovnike. Narod kuka na njih i stranke dođoše. Narod jurnu u stranke. Seljaci nanjušili mrs, jer od svih kasa, državna je najdublja. dođeš li na vlast, diži! Biće nešto i za seljački svet. Brže od knjaževa, poče vlast da se menja. Ljudi ni ovamo, ni onamo. A negde se mora. Sad si gore, pa si dole, danas jesi, a sutra te niko ne pita. Činovništvo naše ti Srbijice okrenu novu lozinku: Daj šta daš! Iako su me godine pregazile, ja ti krenuh u Milanove ratove, jer se u vojsci i bez motike jede hleb. Tada mi zadenuše dve medalje. Rekoše, za junaštvo. A ja sada mislim da li je to stvarno za junaštvo i sve više tolkujem da nije. Kad neko ima mnogo krvi, onda mu pijavice stavljaju da odmale. Našoj žgoljavoj Srbiji pijavice nisu trebale. Knjaz reče da treba, a mi juriš na nizame i Čerkeze, pa posle i na Bugare. Kad Timočani digoše bunu, ja požurih njima da knjazu na podvoljak pijavicu turim. Beše kratko, ali žestoko. U Toj buni nisam želeo da postanem vojvoda. Raspričao sam se, a žalost me saleće. I žuri mi se, skoro će noć. Vreme mi je da pregazim Moravu. Čuj me, nasledniče! Kajem se što ti ovo pričam jer ćeš pomisliti da sam grdan lažov i crni razvratnik. Hoću, ne iz zle namere, i tebe da postavim na svoje mesto. Pričao sam ti da mogu rebra falično da se užlebe i srce s leve da se obesi na desnu stranu. S tobom je nešto mnogo gore. E, mnogo je nas na ovoj zemljici koji nismo na svom mestu i s raznim drugim kako ne valja. Ti ćeš biti veliki gazda. Pored Morave neće ti biti ravnog. Možeš biti i poslanik, jer će Aćim poverenje seljačko da ti ostavi. Svi će te slušati i pokoravati se. I ti s njima mislićeš da si najpametniji. Bićeš sila i sve ćeš moći. Ako propadneš, ostaneš golać, niko i ništa, a to se, po nekom prirodnom inatu, i velikim gazdama dešava, onda, Adame, nikad ne oprosti živomučeniku Nikoli što se mrtav ruga tvome jadu. Ali, sve se uzdam da nećeš, pa ti zato i pričam ovo. Kao što rekoh, ti ćeš biti bogat, uz to ćeš se i bogatom devojkom oženiti, jer se dukati, kao one crvene bubice u proleće, hvataju jedan za drugi. Tvoja deca će biti Katići, unuci nadaleko čuvenog radikalskog vođe Aćima i sina mu trgovca Đorđa. Tako će da ih zapišu u crkvene knjige. E, To je greška! Sitan manjak: prezime. Samo prezime. Ali sve je ono, Adame. Ja, koji sam se za života najmanje bavio traženjem pravde između Morava, hoću samo da ispravim grešku u tvom prezimenu. Istine radi, i da svako bude na svom mestu. I zato što u tvom bogatstvu stoji zaboden i moj nož. Odmah ću da ti kažem. Tvoje prezime, nasledniče Adame, jeste Dačić. Jeste, ruku mi mojih, baš Dačić! Sve znam. Dačići će biti tvoji nadničari i

sluge. A razlika je između vas samo u prezimenu. Istinu zborim. Tola će da umre u tvojim oborima, kraj nekog korita, rasterujući svinjama što se goje vrane i vrapce. Kao što vidiš, Tola je tvoj otac, a njegovi sinovi su tvoja braća po odu. Psuj i mrzi me koliko ti je na srcu teško, ali tako je, Adame. A ti sâm misli što čovek mora o ovome da misli. Moram da pođem. Ali nešto nikako da razberem: neko celog života traži blago, kao na priliku ja, pa ga ne nađe; a nekoga, kao na priliku tebe, Adame, donese vetar u zlatne račve, semce zarije žilice u njih, pa se zlatom hrani. Zašto li je tako? A ti, nasledniče, ne zaboravljaj da ti je Tola otac. Nezgodno je da čovek proživi vek a da mu je ono unutarnje falično užlebljeno. Može biti da je to najveće zlo. Mislim da jeste. Đorđe nema rašta na mene da se ljuti. On je oduvek imao ono što ja nikad nisam imao. Čim se vratio s groblja, gde zauvek ostavi Simku, on postade ono što jeste: čovek koji od nevolja i nesreća seljačkih živi i raste. Do podne prodaje daske za mrtvačke sanduke, a od podne juri dužnike, interes upisuje u glavnicu, kupuje neobran kukuruz i mršave svinje što danju i noću lutaju po polju. Pomor će mu nadoknaditi izgubljeno u apsi. Ova jesen najviše će njemu roditi. A sve za tvoje dobro, Adame. Po mom predskazanju, Aćim neće dugo, i nek ne brine, našu tajnu neću odati. To što je između mene i njega ostalo, niko neće saznati. Mnogo je strašno i krvavo bilo. Izići ću iz podruma, ući ću u jabučar da malo postojim kao da biram pravac. Svi su putevi moji i svi su isti. I svakim mogu da pođem. Padaće prezrele jabuke. Ubraću nekoliko za večeru. Ići ću jarkom, iako je tama, da me ne prepoznaju seljaci u opustelim sokacima, kojima poslednjih dana najviše mrtvi prelaze. Na kraju Prerova neću stati: tamo Mijat, zviždeći, vuče vodu i mesi blato. Pravi kuću, miš. I oženiće se sada nekom udovicom. Mnogo ih osta u ovom pomoru. Dugo ću stajati na obali. Pre mnogo godina tu sam ja po mladom ledu prešao reku. Vrbe s jednom jedinom granom nema više. Morava je pojela s njivom. Moraš, reći ću sebi, moraš poslednji put, pa ću da zagazim u živo, zvonko proticanje reke. Ja što grebah ovaj letopis jesam Nikola, prvi rudar Srbijice, starac s gorolomničkim glasom i žitelj bez groba. Prezime svoje jedino ja znam. Rođen sam 9. januara 1811. godine. Neću da kažem gde.