Kolektivno sećanje i politike pamćenja 9788617189196, 8617189193 [PDF]

Zitiervorschau

PRIREDILI

MICHAL SLADEČEK • JELENA VASILJEVIČ • TAMARA PETROVIČ TRIFUNOVIČ

lViivlVniMi C piMi j.i M ilili 1CTAPCT1K) III’O CBETE 11AVK1 II 1 i :\ l l0 jl0 l l l l \ 0 1 I’A.tllOJ A

REC EN ZEN TI

DrAleksandar Fatič Dr Rastko Jovanov U R E D N IK

Dragan Berkuljan O D G O V O R N I U R E D N IK

Prof. dr Uroš Šuvakovič G L A V N I U R E D N IK

Dragoljub Kojčič Z A IZD A V A ČE

Dragoljub Kojčič, direktor Zavoda za udžbenike Prof. dr Petar Bojanič, direktor Instituta za filozofija i društvena teoriju

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije finansijski je pomoglo ovo izdanje.

isbn

978-86-17-18919-6

KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA Priredili

M ichal S ladeček Jelen a Vasiljevič Tam ara Petrovič Trifunovič

Redakcija prevoda

M ichal S ladeček Jelen a Vasiljevič Tam ara Petrovič Trifunovič

MHHHCTAPCTBOIIPOCBETE, HAJTCE H TEXHQîIOUIKOr PA3 BOJA

3AB0A

3AYUBEHMKE

institut za filozofiju i društvenu teoriju

CIP - KaTajiorii3ai]iHja y ny6nnKau;Mjii HapoflHa 6n6moTeKa Cp6nje, Eeorpas 159.953:316.7(082) 159.953:32(082) KOLEKTIVNO sečanje i politike pamčenja /priredili Michal Sladeček, Jelena Vasiljevič, Tamara Petrovič Trifunovič; redakcija prevoda Michal Slddeček, Jelena Vasiljevič, Tamara Petrovič Trifunovič. - 1. izd. - Beo­ grad : Zavod za udžbenike: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2015 (Beograd : Colorgrafo). - 391 str. ; 24 cm. - (McTopujcKO ceha&e ; kh>. 8) Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija uz večinu radova. ISBN 978-86-17-18919-6 (Zavod)

a) naMbeite - flpymTBeHH acneKT - 36opHimn b) IIaMheH.e rionnTOTKH acneKT - 36opHimn COBISS.SR-ID 215781900

© ZAVOD ZA UDŽBENIKE, Beograd, 2015. Ovo delo ne sme se umnožavati, fotokopirati i na bilo koji drugi način reprodukovati, ni u celini ni delovima, bez pismenog odobrenja izdavača.

12019 .202

Sadržaj

Predgovor j 7 |

I Kolektivno sečanje: društveni, kulturni i politički fenomen Kolektivno i istorijsko pamčenje |29 | Moris Albvaš Kolektivno sečanje i kulturni identitet |61 | Jan Asman Sečanje, individualno i kolektivno |71 | Alaida Asman Študije o društvenom sečanju: Od ’kolektivnog sečanja’ do istorijske sociologije mnemoničkih praksi |87 | Džefri K. Olik i Džojs Robins Pamčenje 1111 j Žak le Gof

II Sečanje kao filozofsko-etički problem Sečanje kao predmet vrednosnog ispitivanja |129 | Džefri Blastin Opraštanje i zaboravljanje |151 | Avišaj Margalit O pamčenju i podsečanju |167 | Pol Riker

s SADRŽAJ

Upotrebe pamčenja |181 | Cvetan Todorov Memoropolitika |199 | Jan Haking

III Istorija, nacija i sečanje /N/

Kako se tradicije izmišljaju |213 | Erik Hobsbom Istorija, sečanje, identitet |227 | Alan Megil Legende i pejzaži |255 | Entoni D. Šmit Pamčenje istorije, pamčenje istoričara |283 Pjer Nora

IV Ideološki i politički kontekst pomame za sečanjem /v

Sakralizacija sedanja |297 | Barbara A. Mištal Pomama za sečanjem: Zašto i zašto danas |319 | Dejvid V. Blajt Uznemirujuča sedanja |335 | Ričard Senet Javno sečanje u vremenu i prostora |349 | Edvard S. Kejsi Politika sedanja. Kako se odriositi prema mržnji |373 | Barbara Kasan

6 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

Predgovor M ichal Sladeček i Jelena Vasiljevič

P r o b l e m a t ič n o s t p o jm a „KOLEKTIVNO SEČANJE“ Poznati neuropsiholog Oliver Saks (Sacks) u svojoj memoarskoj knjiži Ujak Tangsten, iz 2001, opisuje dogadaj iz detinjstva u vreme bombardovanja Londona, u kojem je zapaljiva bomba pala iza njegove porodične kuče. On se seča belog plamena kojim je bom ba gorela, oca s ručnom pumpom i brače koja su mu dodavala kofe s vodom. Priseča se da njihovi napori nisu urodili plodom, je r je voda samo dodatno raspaljivala vatru uz zlokobno šištanje, dok su istovremeno na sve Strane prštali komadiči istopljenog metala iz bombe. Kada je, medutim, nekoliko meseci nakon objavljivanja knjige razgovarao sa svojim bratom o ovom dogadaju, brat mu je, na nje­ govo veliko iznenadenje, rekao: „Ti to nikad nisi video. U to vreme smo bili u Bredfordu. Ali Dejvid (nas stariji brat) nam je o torne pisao.“[1>Iskustva iz pročitanog potresnog i živopisnog pisma Saks je preživljavao do te mere da ih je prisvojio lcao vlastita. Reč je o nepostoječoj uspomeni, o „ukradenom“ sečanju od druge osobe. I sto je još zanimljivije, ovo nedoživljeno iskustvo ima sve karakteristike „flashbulb" ili „blic“ sečanja, lcoje kao autentično, trajno i neponovljivo u svojoj konkretnosti izražava gotovo svaki detalj, i predstavlja najživlju rekonstrukciju dogadaja. [1] Sacks, 2013.

7 PREDGOVOR

Jedno drugo lično svedočanstvo navodi izraelski sociolog Eviatar Zerubavel. On priznaje kako je dugo vremena smatrao da je kapetan Drajfus (Dreyfus), koji je, iako nevin, bio osuden u čuvenoj aferi s antisemitskom pozadinom, na kraju stradao na Davoljem ostrvu. Tek mnogo kasnije shvatio je d a je ovaj oficir, posle revizije procesa, osloboden svih optužbi, rehabilitovan, im apreden u čin m ajora, čak i odlikovan Legijom časti. Zerubavel se sečao nepostoječe činjenice kao da je s njom bio upoznat i nije bio svestan da nikada ranije nista nije pročitao niti čuo o Drajfusovoj konačnoj sudbini.121 Ova dva prividna sečanja višestruko su zanimljiva - i verovatno je da su mnogi ljudi bili njihove žrtve. Prvo je lažno sečanje - konstrukcija neposrednog socijalnog m iljea (bratovljevog pism a); drugo je nastalo dejstvom kulturnog okruženja. Lažnost možemo pripisati potpadanju pod ove socijalne i kulturne uticaje. Ispostavlja se da su neka od naših sasvim ličnih, nama najbližih sečanja, u stvari, sečanja drugih, koja smo prisvojili kao svoja brišuči posrednike izmedu nas i samih dogadaja. Ispitivanje prvog slučaja zadatak je psihologije ličnosti i socijalne psi­ hologije; ovo drugo, kolektivno konstituisano sečanje, kao problem soci­ ologije, študija kulture i političke nauke ovde nas više zanima. Zbog čega je nastalo ovo sečanje? Kako je ono konstruisano i pod kakvim uticajem? Zašto baš ovo lažno sečanje, a ne neko drugo? I kakav je njegov odnos pre­ ma istorijskom znanju? Za razliku od vidljivog transfera sečanja u prvom slučaju, u ovom drugom reč je o usaglašavanju s kulturalnim obrascem, o mnemoničkoj socializaciji koja nastaje jo š u najranijem detinjstvu, u porodici, a produžava se u kasnijem dobu, u drugim okruženjima i gru­ pama, koje, namerno ili nenamerno, odreduju kako, šta i koliko treba da pamtimo. I sam Zerubavel ovaj svoj slučaj navodi kao primer mnemoničke tradicije Jevreja u shemi progonstva i viktimizacije. Zerubavelovo sečanje tako je bilo iskonstruisano da bude u saglasnosti s tradicijom sečanja u kojem su Jevreji uvek žrtve.131Ono je nastalo interferencijom kulturalnog obrasca s individualnim sečanjem. Ipak, da li bi bilo opravdano da se umesto uopštenog naziva kulturalni obrazac, model ili shema, govori o uticaju odredenogkolektivnog sečanja? Sečanja čine sačuvani delovi prošlosti koji se reaktualizuju (u svesti ili u naraciji), no isti sadržaj može da deli cela grupa. Medutim, pojedini autori upozoravaju na to da ovakvo sečanje grupe nije ništa više od agregata pojedinačnih sečanja članova, da se upotrebom pojm a kolektivno sečanje [2] Zerubavel, 2007, str. 175-176. [3] Zerubavel, 2007, str. 176.

8 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

upada u grešku stipulisanja nadindividualne svesti, kao da se iz istovetnog epistemološkog sadržaja implicira ontološka istovetnost. Ipak, u savremenim kulturološkim, sociološkim i filozofskim diskursima sečanje ima dvostruku prirodu. S jedne Strane, to su sadržaji u svesti koji referiraju na isti dogadaj, bez obzira na to da li je reč o jednoj svesti ili agregatu pojedinaca. S druge Strane, sečanje predstavljaju i javno dostupni simboli, kao objektivirana socijalna značenja koja se odnose na prošlost. R eč je o simbolički rekonstituisanoj prošlosti nasuprot doživljenoj. Ova simbolička dimenzija koju dele članovi grupe, čini, prema pojedinim autorima, upotrebu pojma kolektivno sečanje legitimnom, a pre svega plauzibilnom, je r adekvatnije objašnjava socijalni identitet od drugih koncepata, poput zajedničke istorije, kulture, m ita ili tradicije. Uz to, dogadaji iz prošlo­ sti predstavljaju konstitutivne elemente individualnog, ali i zajedničkog identiteta: i jed ni i drugi smatraju ih za „čvrsti deo“ sopstva, takav bez kojeg bi oni bili nešto drugo nego što jesu. Kao prva dobro utemeljena filozofska koncepcija koja identitet vezuje za sečanje najčešče se pom inje Lokova (Locke), i ona dovodi sečanje u direktnu vezu s konstitucijom sopstva. Ličnost kao specifična i samosvojna j edinka, u ovom slučaju, stvar a se kroz autopercepciju svojih prošlih doživljaja i m entalnih stanja, čim e postaje svesna same sebe u protoku vremena. Prema torne, da bi se moglo govoriti o njenom identitetu, ona m ora da sagleda sebe u vremenskom kontinuiteta i da identifikuje sebe u proživljenim stanjima i doživljenim dogadajima. Sa stanovišta zdravog razuma, ovalcva slika čini se opravdana, pošto se sm atra da je vlastita prošlost od presudnog formativnog značaja za pojedinca, da osobu prosudujemo i „identifikujemo“ prema njenim prošlim akcijama. Ipak, Lokova teorija identiteta ličnosti nije održiva i mogu joj se uputiti brojni prigovori. Prvo, ona podrazumeva samotransparentnost sečanja - osoba, medutim, ne može da prizove u svest brojne bitne dogadaje iz prošlosti, dok druge, kao što smo videli iz gornjih prim era, naprosto izmišlja. Drugo, iz nje sledi preterana kognitivnost - prem a Loku, kontinuitet kroz sečanje je epistemički pouzdano znanje, predstavlja svesnu i refleksivnu aktivnost, dok su u stvarnosti m nogi dogadaji selektovani ili prečutani pod uticajem motiva i em ocija. Konačno, njena je posledica solipsizam - ukoliko samo ja i niko drugi mogu da znam šta sam doživeo, postavlja se pitanje opravdanja na osnovu kojih m ogu da tvrdim da sam to zaista doživeo, i kako uopšte mogu da razmenjujem ili saopštavam svoja sečanja. Savremena psihologija daje još jedan argument zbog kojeg Lokova teza traži reviziju. Smatra se da je neophodno uvesti razliku izmedu „kratkotrajnog“ i „dugotrajnog“, odnosno „semantičkog“ i „epizodnog“ sečanja, i, prema

9 PREDGOVOR

Lokovoj tezi, nužne veze zavisnosti identiteta od sečanja, svalco gubljenje sečanja, odnosno pristupa prošlosti, trebalo bi da ima lcao posledicu gubitak identiteta. Prema istraživanjima ldiničke psihologije, medutim, empirijska evidencija govori da gubitak epizodne memorije, čak i znatnog njenog dela, ne znači i gubitak identiteta pojedinca. Ipak, sečanje im a bitnu funkciju u identitetu osobe: značajan deo identiteta održava se zahvaljujuči sem antičkom poznavanju prošlosti, što podrazumeva konstitutivnost ovog sečanja, bez obzira na srazmerno manji uticaj epizodnog sečanja. Očigledno je da su akcije subjekta uslovIjene onim što je zapamčeno; takode, ukoliko o identitetu govorimo kao o dispoziciji pojedinca da prošlost poveže u smislenu priču, da je sagleda i vrednuje, moralo bi da se govori o neizbežnosti sečanja kao konstituensa autobiografskog ili narativnog „ja“. Ova veza naročita je važna u slučaju kolektivnog identiteta: bez obzira na to što kolektivni identitet konstituišu i zajednički ciljevi, vrednosti ili prakse, odnos grupe prema vlastitoj prošlosti od izuzetnog je značaja za njeno (samo)definisanje. Ukoliko se ova prošlost m anifestuje kao „živo sečanje“, članovi grupe polcazivače veču uzajam nost, im ajuči u vidu njihovo m edusobno poistovečivanje preko zajedničke prošlosti. Jedno objašnjenje sečanja koje je različito od Lokovog može se nači kod Bergsona, čija se stanovišta iz knjige M aterija i m em orija mogu smatrati za m ost izmedu tradicionalnog i današnjeg poimanja sečanja, i koji je u ovom kontekstu značajan i kao učitelj M orisa Albvaša (Maurice Halbwachs), rodonačelnika istraživanja kolektivnog sečanja. Bergson daje drugi sadržaj asocionizmu: dok je u tradicionalnom videnju ideja proizvod spa­ janja percepcija, kod Bergsona asocijacije služe da bi aktivirale sečanje. Asocijacije imaju ulogu povezivanja datih percepcija, kao i akcija koje iz njih slede, s akumuliranim prošlim iskustvom. Tada, prema sličnosti ili bliskosti sadašnjeg momenta i situacije s odredenim prošlim upamčenim dogadajem, dolazi do povezivanja percepcije i sečanja i njihovog funlccionalnog uključivanja u akcije koje date okolnosti traže. Prošlost koja je sama po sebi pasivna, uključena je u delanje kroz njen spoj s percepcijom, koja, kako tvrdi Bergson, nikada nije lcontemplacija ili trpljenje. Percepcija (od­ nosno naša aktuelna situacija) predstavlja povod za sečanje. Dakle, sečanje kao slika, kao verno reprodukovana prošlost, kao čisto sečanje, bilo bi bez dejstva ukoliko se ne spaja s aktuelnošču. Svest je uvek okrenuta ka akciji, stoga od pohranjenih sečanja aktualizuje samo ona koja su u stanju da „se organizuju sa sadašnjom percepcijom da bi doprinela konačnoj odluci“.141 [4] Bergson, 1927, str. 146.

10 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

Albvaš polazi od učiteljeve koncepcije, ali je, lcao dobar učenik, stvaralački prevazilazi. Prema Bergsonu, pamčenje je skladište ili repozitorijum u kojem su pohranjena sva sečanja. Takva koncepcija, prema kojoj u pamčenju ostaju celovite slike lcoje se prema potrebi alctiviraju nije, prema Albvašu, valjana. Naša se prošlost rekonstruiše - bolje reči, rekonstruišu se pojedini aspekti prošlosti, sečanja i uspomena koji su inače u pamčenju mutni i neodredeni, ili lcojih osoba nije svesna - pomoču činilaca iz socijalnog okruženja. On se slaže d a je za aktualizovanje, odnosno dejstvo sečanja, neophodna prisutnost relevantnog spoljnog podsticaja, no dok se kod Bergsona sečanje aktivira u dodiru s percepcijom, kod Albvaša je „okidač“ ili aktivacioni podsticaj na strani dogadaja, koji su socijalni ili istorijski. Albvaš je u tom smislu „sociologizovao“ ideje koje su u značajnoj meri več bile sadržane kod Bergsona. Individualno sečanje zavisno je od socijalnog i u korist ovoga mogu se navesti tri razloga. Prvo, u njemu se koriste pojmovi koji su, kao i sam jezik, form irani u jezičkoj zajednici. Drugo, mnogih se stvari sedamo posredno, preko iskaza ili izveštaja drugih lju­ di. Treči razlog socijalne uslovljenosti ličnog sečanja, koji Albvaš najviše i tematizuje, jeste činjenica da pripadnost grupi utice kako na sadržaj individualnog sečanja, tako i na njegovo pojavljivanje. Reč je o pomenutom aktivacionom podsticaju od Strane socijalnih i političkih dogadaja, datuma i mesta ili situacija, koji služe kao orijentiri i okviri za sečanje pojedinaca. U ovom smislu, kolektivno sečanje predstavlja kapacitet, sposobnost društva da „aktivira“ ili „reaktualizuje“ pojedine prošle dogadaje. Kod manjih grupa kolektivno sečanje podrazumeva mnemoničku naraciju, odnosno verbalni prenos sečanja s jednog člana grupe na drugog. U večim grupa­ ma poput nacije ili crkve, medutim, sečanje se „konstruiše“ posredstvom simboličkih form i - znakova, tekstova, rituala, ceremonija, spomenika, memorijalnih centara, sletova, obreda, priredbi, pri čemu se transmisija sečanja oslanja na muzeje, biblioteke, nastavne programe, arhive itd. Kroz ove simboličke prezentacije odražava se i klasifikacija prošlosti na značajnu, manje vrednu i suvišnu, na lcorisnu i beskorisnu, na vrednu pomena (od­ nosno simboličkog predstavljanja i reprodukovanja) i osudenu na zaborav.

V r s t e k o l e k t iv n o g s e č a n ja ; SO C IJA LN O , K U LTU R N O I P O L ITIČ K O SEČA N JE

Albvaš je pod „kolektivnim sečanjem“ podrazumevao, prema klasifikaciji koju su dali Alaida (Aleida) i Jan Asman (Assmann), „socijalno“ odnosno „komunikativno“ sečanje, koje se može smatrati i za svakodnevno, jer je

11 PREDGOVOR

najpristupačnije i vezuje se za naše interakcije u svakodnevnom životu. U ovom slučaju, reč je o živoj intersubjektivnoj memorijskoj interakciji: sečanja se „razmenjuju“, medusobno prepričavaju, ona imaju svog ličnog adresata. Lično sečanje, okrenuto subjektu i formirano isključivo kao nje­ govo lično iskustvo, kod Albvaša biva zamenjeno takvim koje je socijalno posredovano, okrenuto ka društvenoj grupi i koje je konstituisano pod društvenim uticajem. Ispitivanje ove društvene uslovljenosti od presudnog je značaja po ispitivanje sečanja. Predstave osoba o minulim dogadajima medusobno ulaze u dijalog i u razm eni sečanja dolazi do komparacije, nadopunjavanja, neusaglašenosti, kao i konflikata različitih sečanja. Tek nakon ovih procesa može se govoriti o zajedničkom sečanju ili kolektivnoj „slici“ prošlosti. Moglo bi se reči da prema Albvašu postoji onoliko kolek­ tivnih sečanja koliko ima grupa - susedstvo, porodica, naselje, klubovi, udruženja, profesionalne asocijacije, sindikati itd. Pojedinac stoga prisvaja različita, cesto i nekompatibilna, sečanja, u zavisnosti od socijalne grupe u kojoj se nalazi. Bitne karakteristike komunikativnog sečanja stoga su segmentiranost i partikularnost, pošto one postaje zajedno sa specifičnim interesima (klubovi, profesionalna udruženja), prostornim ograničenjem (susedstvo), „krvnim vezama“ (familija). Sečanje traje onoliko dugo koliko opstaje sama grupa, tako d a je ovo sečanje ograničeno i na temporalnom nivou: porodične fotografije prestaju da imaju značaj za nekoga ko se odrekao svoje porodice, sečanja na ljude i dogadaje iz susedstva blede kada se osoba odseli, sečanja na sindikalne borbe nestaju zajedno s nestankom sindikata ili njegovim preobražajem u anonimnu birokratsku instituciju. Kako istraživanja govore, oralna tradicija prenosa sečanja ne proteže se na više od 80 do 100 godina, odnosno obuhvata najviše tri ili četiri generacije. Za razliku od komunikativnog sečanja, kulturno sečanje udaljeno je od svakodnevnog, sa simboličkim značenjem koje transcendira vreme. Značajni dogadaji iz prošlosti bivaju „upisani“, odnosno „zapamčeni“ kroz kulturne artefakte poput spomenika, rituala, javnih obeležavanja, tekstu­ alnih dokumenata i dr. Sečanje se „objektivizuje“ u kulturi, ono postaje institucionalizovano i simbolički posredovano. U institucionalizaciji leži objašnjenje integrativne društvene funkcije sečanja, kao i njegove bitne uloge u konstituisanju šireg društvenog ili nacionalnog identiteta, koji se proteže s one Strane lične komunikacije. Na ovom mestu postoji radikalni rez u odnosu na tradicionalno poimanje sečanja, tako da se neizbežno postavlja pitanje da li je reč o legitimnoj upotrebi ovog pojma, ili je reč o metafori: pod sečanjem se više ne podrazumevaju samo mentalna stanja, odnosno činovi pamčenja i prisečanja pojedinca ili više njih, nego i eksterni objekti. Ukoliko pojam sečanje

12 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

obuhvati i prakse i materijalne artefakte, ono tada nije samo vezano za svest, ono prestaje da bude samo „individualno“. Ovde sečanje može da se shvati kroz povezanost objekta ili akcije koji izazivaju sečanje s osobom ili grupom koja (aktivno ili pasivno, svesno ili nesvesno) stvara čin sečanja, i ukoliko se značenje koristi u ovom širem smislu, otpada primedba za hipostaziranje u vidu kolektivne svesti pri upotrebi pojma kolektivno sečanje151- primedba koja je cesto bila upučivana Albvašu. Komunikativno sečanje se, ipak, još uvek može shvatati kao sečanje u tradicionalnom smislu, jer je ovde reč o sadržaju ili naraciji koja se prenosi u neposrednom smislu, kroz iskustva očevidaca ili aktera koji se nalaze na početku prenosa. S druge Strane, s obzirom na to da uključuje objekte i ritualne prakse, kulturno sečanje je nešto više od same naracije koja pokreče i nosi sečanje. Kulturni artefakti podstiču, iniciraju i oblikuju sečanja na način u kojem je evocirano sečanje neodvojivo od njegovog simboličkog posrednika. Drugim rečima, spomenici, rituali, filmovi, fotografije, m esta proslava, odnosno javnog obeležavanja i sl. - predmeti su koji evociraju sečanja, ali su, svojim utapanjem u simbolički prostor, ujedno i neophodni sastavni deo tog sečanja. Njihova dvostruka priroda, na koju je ukazao Nora, proističe iz vlastite izvdojenosti, imanentnosti kao objekta, kao i iz njihovog sim ­ boličkog značenja, koje upučuje na dogadaj naročite vrste. Objekti i javna obeležavanja upučuju na sečanje, ali ujedno i simbolički ovapločuju sečanje. Kulturno sečanje prevazilazi komunikativno, koje se pokazuje kao neadekvatno za dugotrajnije očuvanje sečanja, takvog koje bi trajalo više od tri generacije, ali i koje bi se kretalo izmedu partikularnih grupa u jednom društvu. Objektivacija, simbolička fiksiranost i institucionalizovanost predstavljaju obeležja kulturnog sečanja. O no se kreče unutar širokog simboličkog polja, koje nije u potpunosti vezano za trenutak, prostor i socijalni milje, odnosno za neposrednu interakciju u jednoj grupi. Na ovom području institucionaMzovanja i form iranja kolektivnog identiteta otvara se mogučnost za političko sečanje. Neophodno je, ipak, da se vodi računa o razlici izmedu kulturnog i političkog sečanja. U političkom smislu, relativna autonomnost sadržaja kulturnog sečanja znači da je nemoguče svime manipulisati, tako da, iako kulturno sečanje nastaje s kolektivnim identitetam, ono nije samo instrumentalna funkcija ovog identiteta. Kulturno sečanje može, ali i ne m ora da ima politički naboj. Ovo opet ne znači da je kulturno sečanje „univerzalno deljeno“: ono je [5] Klajn (Klein) govori o „analoškom skoku" izmedu sečanja pojedinca i socijalnog, grapnog, političkog, kulturalnog i sl. sečanja u slučaju kada se ono poistoveti s praksama javnog obeležavanja i materijalnim objektima. Uporediti: Klein, 2000, str. 69.

13

'

PREDGOVOR

i dalje specifično i partikularno, ali nema onaj diskriminatorni karakter kakav nosi politika identiteta. Može se reči da političko sečanje teži unifikaciji, utilitarizaciji, jednoznačnosti i homogenizaciji, dok kulturalno sečanje karalcteriše napeti odnos izmedu arhiviranja i simboličkog repozitorijuma s jedne, i aktuali­ zacije istorijskih sadržaja u pogledu sadašnjih svrha, s druge Strane. Zbog ove napetosti, zbog neinstrumentalnog reziduuma, zadržavanja onoga latentnog i potencijalnog, kulturno je sečanje lcompleksnije i stabilnije od komunikativnog, a heterogenije i fluidnije od političkog sedanja. Ipak, u političko sečanje ne spada svaki sadržaj pogodan za manipulaciju: sečanje se gradi na nečemu što se realno dogodilo - kako Malkolm (Malcolm) prim ečuje, sečanje je pogrešivo, ali nije moguče da svi ljudi greše u sedanju.161Reč je o torne što političko sečanje filtrira sedanja prema svojim potrebama, tako da su nevidljiva ili „prečutana“ ona sedanja koja su neodgovarajuča (inkompatibilna ili kontradiktorna sa shemom, redun­ dantna), a zadržavaju se vrednosno značajna, funkcionalna i upotrebljiva. Im ajuči ovo na umu, nem a sum nje da neprestano vreba pretnja od zloupotrebe ove vrste sedanja, je r se ono, kroz form iranje i proliferaciju odredenog narativa, cesto koristi radi učvršcivanja političke modi.171 Zvanična istoriografija ima za cilj da obezbedi legitim nost poretka kroz adekvatno uobličavanje kolektivnog sedanja i njegovu proliferaciju. Politički režimi, a posebno oni totalitarni i autoritarni, nastoje da kontrolišu sedanje i manipulišu njime, neprestano pribegavajuci m onopolizaciji i filtraciji istorije i sedanja. Oni teže da odredeno političko sedanje preobraze u (zvaničnu) istoriju.

IS T O R IJA I SEČ A N JE

Ograničenost mnemoničke naracije, njena nedovoljnost u slučaju kompleksnijeg društva povlači potrebu za istorijskim znanjem. Sam odnos istorije i sedanja, medutim, prošao je kroz bitne transformacije. Herodot je [6] Uporediti: Malcolm, 1963, str. 190. „[...] netačno ili pogrešno sečanje moguče je samo u kontekstu tačnog sečanja. [...] sečanje koje je potpuno nestvarno uopšte nije seča­ nje.“ Upravo zbog ove objektivitetske komponente moguče je sečanje razlikovati od mita, jer se mit može klasifikovati kao neistinit, potpuno iskonstruisan ili konstruisan na verovanjima i sadržajima koji su neistiniti. Sečanje se gradi oko odredenih realnih dogadaja, ali selektovanih i interpretiranih na način koji nama odgovara. Dok sečanja mogu biti neprijatna, mit je uvek slavan. [7] Uporediti: Wmter, 2000, str. 59.

14 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

smatrao da istorija treba da sačuva sečanja na velika dela Helena i varvara. To je memorijska osnova istorije - no ona, takode, ima i objašnjavalačku funkciju, nastoječi da pokaže zašto je do odredenog dogadaja došlo, a što istoriju razlikuje od hronike ili memoarskih zapisa. Istorijski metod je ovde jedinstven s m nem oničkom naracijom i reprezentacijom ,181 on se zasniva na pouzdanju u verodostojnost sečanja. To znači da se i samo pitanje odnosa istorije i sečanja, odnosno metoda istorije i procesa seča­ nja, ne postavlja, tako da nema ni njihovog protivstavljanja. Razdvajanje istorije i sečanja moralo je da sačeka pojavu prosvetiteljstva i razvoj kritičke istorije, pre svega u 18. i 19. veku. Moglo bi se reči da su razlozi za ovakav odnos u predmoderno doba bili razumljivi - oskudica u pisanim izvorima dovela je do oslanjanja na usmena predanja, na sečanja svedoka dogadaja, kao i sečanja posrednika koji su svedočenja prenosih do istoričara. Tokom vekova, razumevanje od­ nosa istorije i sečanja značajno se promenilo, pri čemu je pojava štampanih medija označavala prekretnicu, pošto su informacije postale „rasterečene“ zavisnosti od sečanja. Štampani telcstovi omogučili su efikasno sldadištenje sečanja s jedne, dok su porast i proširenje pismenosti omogučih razvoj kritičkog sagledavanja prošlosti s druge Strane. Pojavljuje se istoričar koji se, kao ekspert koji ispituje izvore i njihovu pouzdanost, protivstavlja onome koji samo prenosi sečanje. I sam odnos prema prošlosti se promenio: kako Nora smatra, dok sečanje sakralizuje, istorija raščarava,191uzroke i smisao slavne prošlosti pronalazi u ovozemaljskim interesima. Sečanje jeste pohranjeno pamčenje jedne grupe, a istorija pripada svima. To je i omogučilo da se istorija i sečanje počnu posmatrati odvojeno: prvo se odnosi na kritičku aktivnost, na objektivno i nepristrasno sagledavanje prošlosti, dok je drugo opterečeno socijalnom pozicijom osobe ih grupe koja se seča, nepouzdanim transferom, subjelctivističkim stavom i nekritičkim prihvatanjem zapamčenih sadržaja. Etički i emocionalni naboj sečanja postao je protivnik istorije. Ovakvoj se objelctivizujučoj istoriji suprotstavlja Niče (Nietzsche) u svojim Nesavremenim razm atranjim a, delu pod nazivom O koristi i šteti istorije za život. Ova su razmatranja utoliko nesavremena jer preispituju tada vladajuči istoricizam, kao i polcušaje da se istorija uspostavi kao stro­ ga nauka. Kao što je poznato, Niče je istoriju razvrstao u monumentalnu, antilcvarnu i kritičku, pronalazeči u svalcoj prednosti i mane. Monumentalna istorija predstavlja sečanje na velika dela, na srčanost i odlučnosti u značajnim trenucim a, ona ohrabruje, inspiriše, odnosno [8] Uporediti: Asman, 2011, str. 5 0 -5 1 . [9] Nora, 2007, str. 138.

is PREDGOVOR

podstiče na ponavljanje tih velikih dela, služi za uzor i kriterijum vrednosti kojima treba da se stremi. U ovom je slučaju najlakše videti moguče mani­ pulacije i zloupotrebe koje slede iz hybrisa izazvanog ovakvom istorijom. Istorija se najčešče svodi na slepo, mimetičko ponavljanje; takode, ovde je prošlost u velikoj m eri isfabrikovana, tako da se istorijsko pam čenje sliva s poetskim , a tim e i s m itskim sedanjem. Izolovanje dogadaja od konteksta vodi ka deformisanom sedanju na dati dogadaj, ka pripisivanju vanvremenske vrednosti jednom lokalizovanom zbivanju što, prema Ničeu, umesto ka hrabrosti i razboritosti vodi ka fanatizmu. Antikvarna istorija najviše je vezana za identitet, pošto ovakva prezentacija prošlosti formira i učvršcuje predstavu o istorijskom kontinuitetu datog pojedinca ili grupe. Ova istorija stvara osecaj trajanja u vremenu, potiruci osedanja bačenosti, slučajnosti i izolovanosti, ukazujuci ujedno na mesto pojedinca ih grupe na dijahronoj istorijskoj osi. Ipak, kada je dominantna, ovakva istorija vodi ka paralizi delanja u sadašnjosti jer im­ plicira vrednosni nihilizam. Bez obzira na to što ona može prividno da odudara od nihilizma predstavljajudi se da zastupa bilo progresivističku teleologiju istorije, bilo m it o zlatnom dobu, koje istoriju vidi kao degenerisanje, propadanje i sve vece udaljavanje od idealizovanog perioda, ova vrsta istorijske svesti vodi ka stanju u lcojem svi dogadaji jednako treba da budu zapamceni kao vrednost. Shodno torne, sve stvari, svaka ličnost i dogadaj imaju svoj značaj samim tim što su se našli u lancu vremena; oni su važni samo zbog toga jer istorijski postoje, kao što se to dočarava u genealogiji kraljeva. Time je svaki značaj izbrisan, a vrednost nivelisana. Konačno, vrednost kritičke istorije je mnogostruka. Ona je najracionalnija i u saznajnom smislu najvrednija, dok nam u praktičkom smislu omogučava distanciranje od vlastite prošlosti zauzimanjem bezinteresnog objektivnog stanovišta. Prema torne, kritička istorija služi suprotstavljanju subjektivizmu i pristrasnosti sedanja. Ipak, razlika u svrsi i funkciji sedanja i istorije govori da jedno ne može da nadoknadi drugo. Toga je svestan i sam Niče, pripisujuči kritičkoj istoriji manu nepodsticajnosti i isuviše velike distanciranosti spram životnih potreba. Istorija po sebi, kao objektivno istraživanje, ravnodušna je prema identiteta i osmišljavanju dogadaja, ona može da opomene, ah tada izlazi iz svog domena, jer ka delanju može da vodi samo selektivnost sedanja, tj. izdvajanje onih elemenata sedanja koji bi organizovali naša iskustva u smisaonu naraciju (za koju je, naravno, poželjno da bude vodena kritičkom svešcu da bi delanje bilo razborito i opravdano). Naučni pristap istoriji pretpostavljao je prekid s psihološkom pozadinom kako individualnom, tako i odredenih socijalnih grupa. U meduratnom razdoblju Albvaš rehabilitaje interes za sedanje, odnosno ističe

16 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

vrednost sečanja kao bitnog obeležja socijalnog identiteta. Poput Ničea, i Albvaš smatra da je istorija, u odnosu na životne interese grupa, apstraktan, bezličan i prazan okvir za sečanje. Dok je istorijska nauka vrednosno neutralna, kolektivno sečanje prošle dogadaje ocenjuje u odnosu na njihovu socijalnu funkciju, ono ih evocira, rekonstruiše i adaptira u skladu s potrebama datog kolektiva. Sečanje je ključno kako za socijalnu integraciju, tako i za diferencijaciju: za razliku od unifikacije istorije, se­ čanja su pluralna, nesvodljiva jedna na druga i specifična za svaku grupu. Kako vidimo, Albvaš ne propušta da istakne različitu prirodu kolektivnog sečanja i istorijskog znanja. Ipak, prema novijim autorima, ovaj je odnos znatno složeniji. Vrednovanje, selekcija i obrada istorijskih podataka i sami imaju svoju istoriju, podložni su društvenim uticajima (ponajviše kada je reč o nacionalnoj istoriji), zavise od istorijskog trenutka, u odredenoj meri i od samog istoričara, koji podleže predrasudama - mada ne u istoj m eri i na istovetan način - kao i neposredni prenosioci dogadaja kroz sečanje. Hobsbom (Hobsbawm), Entoni Šmit (Anthony Smith), Piter Berk (Peter Burke) i mnogi drugi autori pokazali su da su istorija i istoričari neretko bili „upregnuti“ u nacionalne projekte konstituisanja zajedničkog sečanja. Mada se m ora naglasiti epistemološka, metodološka i funkcio­ nalna razlika kolektivnog sečanja i istorijskog znanja, njihova radikalna separacija ili nepomirljivo medusobno suprotstavljanje, takode, moraju se problematizovati. Nasuprot prevelikoj distanci sečanja i istorije, kakvu nalazimo kod ranijih, ali i pojedinih savremenih autora, Berk naglašava kontinuitet i njihovo medusobno uslovljavanje.1101Več prim a fa c ie razlog za relativizovanje striktne razlike nalazi se u činjenici da se istoričari cesto oslanjaju kako na usmenu istoriju ih predanje, tako i na sečanja svedoka izražena kroz biografije, memoare ili druge literarne forme. Shvatanje isto­ rije kao jedinstvene i objektivne discipline Berk takode kritikuje, smatrajuči da ona podleže istim kolektivnim pristrasnostima kao i sečanje. Kao što postaji pluralizam u sečanju kroz različite uspomene različitih društvenih grupa, i sama istorija je pluralna, jer se pojedinci ili grupe istoričara neče medusobno složiti oko toga šta je vredno zabeležiti i istražiti, a šta nije. Pisanje istorije podleže mehanizmima selekcije, favorizovanja, eliminacije i izbora prema sklonostima, slično kao što im podleže i sečanje. Takode, večina današnjih teoretičara istorije ne smatra sečanje protivnikom istorije. Ni arhiviranje, pa čak ni istorijska analiza i traganje za uzrocima i povezanostima izmedu dogadaja ne mogu da zamene svedočenja i doživljena iskustva aktera i svedoka. Kako Alaida Asman govori, [10] Uporediti: Berk, 1999.

17

I

PREDGOVOR

„istorijsko istraživanje upučeno je na pamčenje zbog značenja i vrednosne orijentacije, pamčenje je upučeno na istorijsko istraživanje zbog verifika­ cije i korekcije".1111 Ono ne može a da ne koristi sečanje, iz kojeg istraži­ vanje ne crpe samo odredene sadržaje, nego sečanje neretko usmerava i podstiče istoričarevu aktivnost. Stoga se može reči d aje njegova aktivnost još uvek prožeta uticajem mnoštva kolektivnih sečanja. Ipalc, za razliku od osobe koja naprosto izlaže svoja sečanja, profesio­ nalni habitus objektivnog naučnilca nalaže največe moguče suzbijanje predrasuda. Istoričara izdvaja svest o ovim predrasudama i kritički metod koji mu služi da bi ih reflektovao. Kritička istorija treba stalno da tematizuje kako shematske, pojednostavljene istorije, tako i da sačuva ona sečanja i činjenice koje se ne podudaraju sa „zvanično zapamčenim" i ustaljenim verzijama prošlosti. Drugi razlog izuzetnosti istorijskog istraživanja leži u torne što ono može da otkrije neugodne činjenice, koje su izbrisane iz sečanja. Istraživanje Anrija Rusoa (Henri Rousso) o višijevskoj prošlosti Francuske poslužilo je demitologizaciji Francuza kao nacije pokreta otpora - slično kao što je Grosova (Jan Gross) knjiga o masakru Jevreja od Strane poljskog stanovništva demistifikovala učvrščenu sliku Poljaka kao večitih žrtava. Stoga je istoričar, kako ga odreduje Piter Berk, „rememberancer“, termin kojim se nekada u Engleslcoj nazivao uterivač dugova - on je taj koji podseča gradane na mučne slučajeve koje su hteli da zaborave i na ispunjavanje neprijatnih obaveza prema njima.1121 Bez obzira na to što je na strani sečanja afektivni intenzitet, što ono daje prošlosti vrednosnu obojenost, aktivnost istoričara neretko mora da se pokaže kao sudijska, da koriguje i dopuni, ali i opomene i izrekne sud. U ovom je slučaju istoričar taj koji grupi nameče obavezu da pamti. U vanteorijskoj sferi, osnovni im petus za intenzivnu pojavu interesovanja, fascinaciju sečanjem, posledica je ekspanzije politika identite­ ta, karakteristična za poslednje decenije 20. veka. Ipak, m em ory boom devedesetih godina prošlog veka n ije dogadaj bez presedana: njem u je prethodio proces konstituisanja nacionalnih sečanja, koji se odvija još od budenja naroda u 19. veku, pa sve do današnjih dana u skorije formiranim državama, uključujuči evropske postkom unističke države. Ovo stvaranje nacija prate rekonstrukcija, preform ulacija i adaptiranje zvanične istorije, kao i konstituisanje nacionalnih sečanja (delimično izmišljenih, delimično zasnovanih na selektovanim istorijskim podacima), odnosno konstrukcija sečanja iz istorijskih dogadaja - u pojedinim slučajevima [11] Asman, 2011, str. 58. [12] Berk, 1999, str. 8 3 -9 3 .

18 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

davno zaboravljenim, ali istoričarevim , političarevim ili umetnikovim radom na nacionalnom sečanju obnovljenim dogadajima. Ipak, s dominacijom kritičke istorije narativ izgradnje nacije i sam po­ staje istorijski momenat, predmet izučavanja onoga šta se, iz kojih razloga i u čijem interesu nešto zapamtilo ili zaboravilo. Kraj 20. veka pokazuje pojačani interes za fukoovska „kontrasečanja“ pojedinih nedominantnih socijalnih grupa, uvidanje (možda najjače izraženo na iskustvima Holokausta) da istorija ne može zameniti živa, autentična svedočenja. Pitanje: „Zašto m em ory boom?“, moglo bi se se preformulisati u: „Zbog čega je (zvanična) istorija nedovoljna?“ ili „Otkud nezadovoljstvo istorijom ?“ Zbog toga se obnova i refleksija sečanja manifestuju na više načina, kao umetnički izraz, filozofska refleksija, naučni projekt, kao politička akcija i afirmacija kulturalnog identiteta.1131 Ukratko, na osnovu svega što smo rekli, mogli bismo navesti dva glavna razloga za teorijsku i vanteorijsku ekspanziju kolektivnog sečanja. Prvi je priznanje nedovoljnosti istorije (bilo zvanične, priznate, institucionalizovane ili istorije kao naučne discipline). Interes za memoarsku i autobiografsku literaturu, za dnevnike i lične utiske, za subjektivna videnja državnika, umetnika, estradnih ličnosti, govori nam o značaju lične valorizacije dogadaja. Memoarska literatura od posebnog je značaja po ispitivanje istorije totalitarnih i autoritarnih režima (protivnici fašizma u Evropi tridesetih godina 20. veka, disidenti u realsocijalističldm režimima, pisci iz Latin­ ske Amerike tokom perioda diktature mogu se ubrajati u značajne izvore sečanja). Sečanje ovde predstavlja jedini vid pronicanja u istoriju, u moti­ ve i namere aktera dogadaja, pošto je zvanična istorija bila falsifikovana, mediji cenzurisani, a arhive uništavane. Ovde se prošlost ne predstavlja kroz „kontrasečanja“, kao u slučaju podredenih društvenih grupa čije su uspomene permanentno „brisane“ iz istorije, nego kroz rekonstituisanje istorijskog znanja u slučaju kada je ono oskudno ili malo vredno. Drugi razlog pojačanog interesa za sečanje predstavljaju več pomenute narastajuče politike identiteta. Nasuprot istoriji kao (više ili manje) linearnoj, koherentnoj i hom ogenoj naraciji, pojavljuju se disonantne memorije - pre svega socijalno „isključenih“ ili marginalizovanih grupa, s njihovim alternativnim sečanjim a koja se ne poklapaju s večinskim ili službenopolitičkim. Pri torne je njihovo traženje ravnopravnog statusa

[13] Uporediti: Winter, 2000, str. 65. „Pomama za sedanjem (memory boom) kasnog 20. veka reflektuje složenu matricu patnje, političke aktivnosti, zahteva za večim pravi­ ma, naučnog istraživanja, filozofske refleksije i umetnosti.“ Prema Vinteru, reč je o „kulturnom obrtu“ u izučavanju istorije.

19 PREDGOVOR

sečanja nezaobilazni deo politike identiteta, deo zahteva za njihov jednak pravni, politički, socijalni i kulturalni položaj. U ovom slučaju reč je manje 0 nesamerljivim i kontradiktornim sečanjim a (rekonstrukcija istoričara može pokazati da je jedno od kontradiktornih sečanja lažno), a više o normativno-vrednosnoj nesaglasnosti: ono što je za jednu grupu herojsko delo, za druge je izvor traume. Pri torne se pojedini istorijski dogadaji tretiraju kao ne-neutralni, tako da se ono što je bio samo istorijski podatak konstruiše u momenat u kolektivnom sečanju (kao primer se može navesti masakr stanovništva Jerusalima u krstaškom ratu, koji nije postojao u kolektivnoj m em oriji sve dok istorijska činjenica nije „revitalizovana" u svrhu konstituisanja političkog identiteta Arapa). Ovde smo več na tragu etičkih i političkih implikacija sečanja i njegovog ispitivanja, na mestu procenjivanja koristi i štete sečanja za život. Na zloupotrebu sečanja, duh resantimana koji njima provejava, na nemogučnost života u hipermneziji i važnost zaboravljanja skrenuo je pozornost več Niče u Genealogiji m orala, gde tvrdi da je za formiranje subjekta i ispoljavanje njegovih punih stvaralačkih potencijala neophodno ne samo sečanje, nego 1 zaboravnost.[14]1567Pošto i zaboravljanje svojim delovanjem, odnosno blokira­ njem priliva sečanja, doprinosi zaštiti subjekta od beskrajnog toka utisaka, sečanje kao takvo (kao protivstavljenost zaboravljanju) nije dobro samo po sebi. Savremeni autori ukazali su na opasnosti sakralizacije prošlosti kroz isticanje njene ekskluzivnosti i neponovljivosti, koja time isključuje svaku mogučnost komparacije, refleksije i rasprave. Sečanje je konstituent identi­ teta, ali njegovi sadržaji neretko medusobno antagonizuju grupe. Kolektivna sečanja trijumfuju u savremenom dobu kojem nedostaje orijentacija prema budučnosti, politika priznanja sečanja jeste zahtev za kolektivnu samoviktimizaciju i samosažaljenje, uz odsustvo ciljeva i principa. Takode, proliferacija istraživanja sečanja nije naišla svugde na dobar odjek. Pojedini autori vide u njoj komercijalizaciju, koja se ispoljava kroz popularnost studiranja istorije kulture, a tim e i študija sečanja: istorija kulture se dobro prodaje,1151 sečanje je postalo industrija.1161 Drugi auto­ ri, kao što je Klajn, smatraju da se u ovim ispitivanjima istorija ponovo začarava, d a je reč o odredenom primordijalizmu, subjektivizmu i „privatizovanju istorije“.1171 U tom smislu, mogao bi se kritikovati idealizam [14] Uporediti: Niče, 1980, Prva rasprava, „Dobro i zlo,“, „dobro i rdavo“, odeljak 10, kao i Druga rasprava, „Krivica“, „nečista savest“ i slično, odeljak 1. [15] m i te r , 2000, str. 64. [16] Maier, 1993, str. 143. [17] Klein, 2000, str. 144.

20 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

kulturnog sečanja, pri kojem se pretpostavlja da su realnost i predstava na istoj ontološkoj ravni (slabija teza), kao i d a je predstavljanje društve­ ne stvarnosti - socijalna konstrukcija - u biti stvarnost sama ili jedina stvarnost (jača teza). Ipak, zahtev za priznanje i validaciju kolektivnog sečanja ne znači nužno zahtev za njegovu sakralizaciju, za afirm aciju sečanja kao cilja samog po sebi, nego može da predstavlja poziv na preispitivanje, reviziju i dopunu vladajučih pretpostavki istorijske nauke i „nacionalno" konstituisanih i podržavanih sečanja. Da bi bilo socijalno prihvatljivo, usmereno ka poželjnim ciljevima i lcompletnije, sečanje treba da postane „desubjektivizovano" u smislu da više ne bude samo naše stanje ili čin. Jedan od najboljih načina za to jeste komparacija i konfrontacija s drugim, konkurentnim i nesaglasnim sečanjim a, čim e se otvara m ogučnost za sagledavanje prošlosti iz različitih perspektiva. Živost evokacije treba da bude obuzdavana staloženoču refleksije. Um esto da zamagljuje razliku izmedu istorijskog znanja i mita, samo ispitivanje sečanja doprinosi otkrivanju interesa, vrednosnih orijentacija i okolnosti koje stoje iza selekcije stvari kojih se sečamo i stvari koje če ostati sakrivene u mraku arhiva.

Verujemo da ne treba posebno naglašavati važnost koju su aktiviranju kolektivnog sečanja i upravljanju politikama pamčenja posvečivali istraživači jugoslovenskih sukoba i procesa stvaranja novih postjugoslovenskih država. Od prvih radova koji su ukazivali na sečanje kao na močan rezer­ voar mobilišučih osečanja ugroženosti,[18]1920*preko kritike takvih tumačenja da simboličkom snagom sečanja maskiraju realnu snagu njihove političke zloupotrebe,1191 do skorijih istraživanja sečanja i pamčenja kao konstitu­ tivnih za nove nacionalne projekte,1201 ova tema definitivno se ugnezdila u polje istraživanja jugoslovenskog društva i postjugoslovenskih društava. Uslovi savremenosti koji su pogodovali „pomami" za sečanjem (memory boom ), pre svih, odbacivanje „velikih (istorijskih i ideoloških) narativa" - intenzivirano slom om blokovske podele u svetu - i bujanje politika identiteta, neminovno su se odrazili i na ratom razoreno postjugoslovensko društvo koje se okrenulo svojim sečanjim a i slikama o prošlosti kao legitimacijskim okvirima za novonastajuče nacionalne države. [18] Denich, 1994. [19] Kushman, 2004. [20] Kuljič, 2006, Bosto i dr. 2008, Manojlovič Pintar, 2006, Derič, 2010, Pejčič, 1998, a lista je svakako i duža.

21 PREDGOVOR

Medutim, zbornik koji se nalazi pred vama ne pretenduje na to da se postavi u taj niz istraživačkih poduhvata. On se pre može shvatiti kao odgovor na uočeni značaj jedne teme i istraživačkog pristupa u domačoj naučnoj zajednici, te kao izraz nastojanja da se popune neke praznine u pristupu relevantnoj literaturi na našem jeziku. Svakako, reč je o prevodilačko-uredničkom poduhvatu koji za cilj ima da na jednom mestu objedini i sistematski izloži neke od najrelevantnijih tekstova iz oblasti kolektivnog sečanja i pamčenja. Takode, folcus urednika bio je na tekstovima koji ranije nisu prevodeni kod nas, s izuzetkom dvojice autora - Morisa Albvaša i Erika Hosboma - isuviše važnih da ne budu uldjučeni u ovoj zbornik, bez obzira na to što je naša javnost več imala prililcu da ih čita u srpskom prevodu. Pri izboru i organizovanju tekstova rukovodili smo se željom da, što je moguče više, mapiramo celo istraživačko područje i pokrijemo razne aspekte njegove problematizacije. S druge Strane, kako je reč o pionirskom poduhvatu ove vrste, sldoniji smo bili da odaberemo tekstove koji obuhvataju različite probleme, pre nego one koji tematizuju konkretne študije slučajeva (mada, svakako, mnogi od njih refereraju upravo na konkretne primere, čime ilustracija problema koje iznose biva upečatljivija). Tekstovi su organizovani kroz četiri poglavlja od kojih svako pristupa problemu kolektivnog sečanja i politikama pamčenja iz drugačije vizure. Naravno, ovu podelu treba shvatiti samo uslovno, kako večina tekstova medusobno korespondira i umrežava se u interdisciplinarni i sveobuhvatni dijalog o torne zašto su študije sečanja i pam čenja relevantne, kako započinje interesovanje za njih, koja su njihova ograničenja i mogučnosti upotrebe. Prvo poglavlje, „Kolektivno sečanje: društveni, kulturni i politički fenomen", uvodi nas u ključne pojmove i konceptualne obrasce unutar kojih se smešta konjukcija sečanja, zajednice, politike i kulture. Pioniri modernog izučavanja kolektivnog sečanja, Alaida i Jan Asman seciraju pojam kulturno sečanje, iznoseči distinkciju izmedu kulturnog i komunikativnog sečanja (Jan Asman), te zatim razlikujuči različite nivoe i formate več razlikovanih individualnih, socijalnih, kulturnih i političkih sečanja (Aleida Asman), s akcentom na ovom poslednjem. Klasični, po mnogo čemu za ovu oblast utemeljiteljski, tekst Morisa Albvaša, ukazuje na same temelje ove oblasti proučavanja, objašnjavajuči kako je lično, individualno sečanje neraskidivo povezano s grupnim i istorijskim sečanjem. Istovrem eno, on nam skreče pažnju na specifičnu napetost izmedu istorije i kolektivnog sečanja u odnosu na društvene grupe, koje istorija posmatra „spolja", dok se sečanje koristi „iznutra", za procese grupnih samoidentifikacija i distinkcija u odnosu na druge grupe. Le G o f pak u svom tekstu o pamčenju prati istoriju različitih vidova pamčenja i memorijskih tehnika,2

22 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

zaključno s inovacijom koju su pristupu pamčenju doneli kibernetika i genetika, kao specifični zapisi memorisanog. Drugo poglavlje, „Sečanje kao filozofsko-etički problem", iznosi nam nekoliko refleksija o etičkim aspektima sečanja, dužnosti da se pamti, ali i odnosu pamčenja i zaborava. Razmatra se normativna komponenta seča­ nja - sečanje kao moralni imperativ - ali i iz ugla plemenitosti zaborava i korisnosti zaboravljanja u ničeanskom smislu. Margalit nas, na primer, u svom tekstu uverava u etičku dužnost praštanja, koje kao performativni čin - kao rešenost da se ne dela prema počinjenoj povredi - stoji nasuprot pamčenju i na izvestan način ga negira. Cvetan Todorov pak u svom tekstu obrazlaže zašto etički razlozi stoje protiv neupitne dužnosti da se pamti i obaveze da održavamo kolektivna sečanja na zajedničku prošlost. Tekstovi trečeg poglavlja, „Istorija, nacija i sečanje", dodatno izoštravaju odnos izmedu istorije i sečanja, ali i ulogu sečanja u lconstituisanju nacionalnih istorija i tradicija. Pjer Nora skreče nam pažnju na dinamiku sečanja i istorije, sakralizacije i sekularizacije prošlosti, na svojevrsnu dominaciju istorije nad prošlošču u (modernoj) situaciji u kojoj živog sečanja više nema. Megilov tekst, s druge Strane, tvrdi da korelacije ili nadopune sečanja i istorije nilcad nije ni bilo, te da su oba modusa razm išljanja o prošlosti decentrirana, pluralna i s upitnim epistemološkim statusom. U ovo poglavlje uvrstili smo i čuveni uvodni tekst Erika Hobsbom a iz zbornika Izmišljanje tradicije, koji je utemeljio plodan pristup izučavanju tradicija kao elitnih projekata konstrukcije poželjne slike o istorijskom kontinuitetu nacije i tradicije. Na ovo se nastavlja i kritički glas Entonija Šmita koji, ne negirajuči konstruktivnu prirodu tradicije, ipak zamera Hobsbomu fokus na elite, te ističe da je istorijsko sečanje jedne nacije pre selektovano i, donekle spontano izgradeno, nego fabrikovano odozgo. Konačno, četvrto poglavlje „Ideološki i politički kontekst pomame za sečanjem" donosi tekstove koji objašnjavaju istorijske i ideološke kon­ tekste revalorizacije značaja sečanja, ali i novih uslova koji modeluju i usmeravaju načine na koje čem o izgradivati narative o svojoj prošlosti bilo kao poj edinci, bilo kao pripadnici širih zajednica. Osim tematizovanja desakralizacije „velikih narativa" i propratne sakralizacije grupnih identi­ teta - koji sečanju kao konstitutivnom elementu grupnih identiteta daju poseban zamajac - razmatraju se i načini na koje kasni kapitalizam, kao dominantni socijalnopolitički kontekst, usmerava konstrukciju naracija 0 prošlosti, ohrabrujuči privatizaciju i fragmentaciju sečanja. Sečanje, ali 1 povezana osečanja mržnje i praštanja, nisu samo emotivno-kognitivni činovi odnošenja prema prošlosti, več i politički performansi koji odlučujuče utiču na put kojim čemo iči u budučnosti.

23 PREDGOVOR

Za sam kraj, treb a izreči napom enu o koriščen oj term inologiji. Iako se u običajen o sm atra da je se ča n je pasivni sadržaj zapam čenog, rep ozitoriju m prošlih utisalca i dogadaja, a p am čen je aktivni čin zahvatanja i aktuelizovanja tog sadržaja, ove pojm ove nism o m ogli koristiti s tako jasn om distinkcijom na umu. Razlog leži u torne što se različiti konteksti upotrebe, kao i razne sintagm e koje koriste ove pojm ove, naprosto opira takvom o štro m razlikovanju. Iako se se ča n je čin i kao pasivniji p ojam kada želimo da ukažem o na javne kolektivne akcije obeležavanja dogadaja iz prošlosti, gov oričem o pre o sečanju. n a dogadaj i sečan ju na ju n ak e (npr. sečan je n a Kosovsku bitku), nego o p am čenju . Kako je , pre svega, reč o oblasti izučavanja koja je razvijana izvan našeg govornog područja, u ovoj p roblem atici oslonili sm o se prevashodno na naloge tekstu alnih konteksta i intuiciju prevodioca.1211 Dalde, n eu jedn ačenost upotrebe ova dva pojm a kroz tekstove koji slede ne sm atram o propustom, več naprotiv, nužnom fleksibilnošču radi približavanja prevedenog sadržaja.

L iteratu ra Asman, Alaida, Duga senka prošlosti, Biblioteka X X vek, Beograd, 2011. Bergson, Anri, M aterija i memorija: ogled o odnosu tela i duha, Izdavačka knjižarnica „Geče Kona", Beograd, 1927. Berk, Peter, „Istorija kao društveno pamčenje“, Reč, decembar 1999, str. 83 -9 3 . Bosto, Sulejman, Tihomir Cipek i Olivera Milosavljevič (prir.), Kultura sječanja, Disput, Zagreb, 2008. Cushman, Thomas, „Anthropology and Genocide in the Balkans: An Analysis of Conceptual Practices of Power “.Anthropological Theory, 4,2004, str. 5 -2 8 . Denich, Betty, „Dismembering Yugoslavia: Nationalist Ideologies and the Sym­ bolic Revival of Genocide“, American Ethnologist, 21,1994, str. 367-90. Berič, Gordana, Prošlost u sadašnjosti. Priloži prenosu sečanja kroz vreme, IFDT - „Filip Višnjič", Beograd, 2010. Klein, Kerwin L., „On the Emergence of Memory in Historical Discourse", Represenations, No. 69, 2000, str. 127-150. Kuljič, Todor, Kultura sečanja, Cigoja štampa, Beograd, 2006. Malcolm, Norman, „Memory and the Past“, Knowledge and Certainty, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, NJ, 1963. Maier, Charles S., „A Surfeit of Memory? Reflections on History, Melancholy and Denial", History an d Memory, Vol. 5, No. 2,1993, str. 136-152. 21 [21] Primera radi, Webster's Dictionary, navodi objašnjenje pojma memory iz kog sledi da bi se ova reč mogla prevesti jednako i kao sečanje i kao pamčenje.

24 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

Manojlovič Pintar, Olga (prir.), Istorija i sečanje, Študije istorijske svesti, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2006. Nora, Pierre, „Izmedu sječanja i povijesti“, Diskrepancija, 8/12,2007, str. 135-165. Niče, Fridrih, Genealogija morala, Grafos, Beograd, 1980. Niče, Fridrih, O koristi i šteti istorije za život, Grafos, Beograd, 1986. Pejčič, Jovan, Kultura i pamčenje, Stubovi kulture, Beograd, 1998. Winter, Jay, „The Generation of Memory. Reflections on the ’Memory Boom’“, Contemporary Historical Studies, Canadian Military History, Vol. 10, No. 3,2001, str. 5 7 -6 6 . Dostupno na: http://ebookbrowse. com/winter-the-generation-of-memory-reflections-on-the-memory-boom-in-contemporaryhistorical-studies-pdf-d75407595. Sacks, Oliver, „Speak, M em ory", The New York Review o f Books, D ostu­ pno na: http://www.nybooks. com/articles/archives/2013/feb/21/speak-memory/?pagination=false (pristupljeno 21. februara 2013). Zerubavel, Eviatar, „Društvena sječanja“, Diskrepancija, 8/12,2007, str. 167-197.

25 PREDGOVOR

I. KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

KOLEKTIVNO IISTORIJSKO PAMČENJE''1 Moris Albvaš

A u TOBIOGRAFSKO I ISTORIJSKO PAMČENJE: NJIHOVA PRIVIDNA SUPROTNOST Nismo jo š navikli da, čak ni u m etaforičnom smislu, govorimo o pamčenju jedne grupe. Čini se da takva sposobnost može postojati i opstati samo ukoliko je povezana s individualnim telom ili mozgom. Medutim, dopustimo da —kada je reč o uspomenama - postoje dva načina njihovog organizovanja, te da se one mogu jednom grupisati oko odredene osobe koja ih sagledava sa svoje tačke gledanja, a drugi put raspodeliti unutar kakvog velikog ili malog društva, čije delimične slike predstavljaju. Bilo bi, dakle, individualnih i, ako hočem o, kolektivnih pam čenja. Drugim rečima, pojedinac učestvuje u dve vrste pamčenja. No, več prema torne da li sudeluje u jednom ili drugom, on se ponaša na dva posve različita, pa čak i medusobno oprečna načina. S jedne Strane, njegove uspomene zauzimaju m esta u okviru njegove ličnosti, ili njegovog ličnog života: čak i one koje su mu zajedničke s drugim ljudima on sagledava samo iz [*]

Preuzeto iz: Moris Albvaš, „Kolektivno i istorijsko pamčenje“ Reč, decembar 1999, str. 6 3 -8 2 (Maurice Halbwachs, La M ém oire collective, Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 3 5 -7 9 . S francuskog preveo Aljoša Mimica).

29 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

ugla koji ga zanima kao nekog ko se od drugih razlikuje. S druge Strane, u pojedinim trenucima u stanju je da se ponaša naprosto kao član jedne grupe koja doprinosi prisečanju i održavanju bezličnih uspomena, u meri u kojoj one zanimaju grupu. Iako se ove dve vrste pamčenja cesto medusobno prožimaju i uprkos torne što se individualno pamčenje - kako bi potvrdilo, preciziralo neku od tih uspomena, pa čak i popunilo poneku od svojih praznina - može osloniti na kolektivno pamčenje, u nj se smestiti, s njim na trenutak pobrkati, ono ipak sledi sopstveni put, pa se čitav taj spoljašnji doprinos postepeno prisvaja i uključuje u njegovu supstancu. S druge Strane, kolektivno pamčenje obuhvata individualna pamčenja, ali se s njima ne podudara. Ono se razvija u skladu sa svojim zakonima, pa čak i kada izvesne individualne uspomene u njega prodiru, one menjaju lik čim se premeste u celinu koja više nije lična svest. Razmotrimo sada individualno pamčenje. Ono nije u potpunosti izolovano i zatvoreno. Da bi se spomenuo sopstvene prošlosti, čoveku je cesto potrebno da se pozove na uspomene drugih. O n se oslanja na reperne tačke koje postoje izvan njega, a koje fiksira društvo. Štaviše, funkcionisanje individualnog pamčenja nije moguče bez instrumenata kakvi su reči i ideje, koje pojedinac nije izumeo več ih je pozajmio od sredine u kojoj živi. Takode, tačno je da se sečamo samo onoga što smo videli, uradili, osetili ili mislili u jednom trenutku vremena, to jest da se naše pamčenje ne podudara s pamčenjem drugih. Ono je u prostoru i vremenu prilično usko ograničeno. Takvo je i kolektivno pamčenje, ali njegove granice nisu iste. One mogu biti skučenije, ali i udaljenije. U toku moga života, nacionalna grupa čiji sam deo bila je poprište izvesnog broja dogadaja za koje kažem da ih se sečam, ali s kojima sam se upoznao iz svedočanstava ljudi koji su u njih bili neposredno upleteni. Ti dogadaji imaju odredeno mesto u pamčenju nacije, ali ja im nišam prisustvovao. Kada ih dozivam u sečanje, primoran sam da se u potpunosti prepustim pamčenju drugih, koje u ovom slučaju ne nadopunjuje ili osnažuje moje pamčenje, več je jedini izvor onoga što o tim dogadajima hoču da prepričam. Cesto ih ne poznajem bolje ili drugačije od drevnih dogadaja koji su se zbili pre moga rodenja. Sa sobom nosim prtljag istorijskih uspomena, koji mogu da uvečam razgovorom ili čitanjem. Ali, tu je reč o pozajmljenom pamčenju, pamčenju koje nije moje. Ti su dogadaji u mišljenju nacije ostavili dubokog traga, ne samo zato što su promenili poje­ dine ustanove nego i stoga što predaja o njima ostaje veoma živa u ovom ili onom delu grupe, političke stranke, provincije, profesionalne klase, pa čak i u ovoj ili onoj porodici, odnosno u svesti nekih ljudi koji su lično upoznali svedoke tih zbivanja. Za mene su to pojmovi, simboli; predočavaju m i se u manje ili više priprostom obliku; mogu ih zamisliti, ali ne mogu da ih se

30 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

setim. Jednim delom svoje ličnosti uronjen sam u grupu, tako da mi nista od onoga što se dogada, sve dok sam njen deo, pa čak ni bilo šta od onoga što ju je zaokupljalo ili preobražavalo pre nego što sam u nju ušao, nije posve strano. Ali, ako bih sečanje na jedan takav dogadaj hteo da vaspostavim u njegovoj celini, trebalo bi da medusobno uporedim sve izobličene i delimične reprodukcije čiji je on predmet bio u sviju članova grupe. Nasuprot torne, moje lične uspomene u celini su samo moje, u celini samo u meni. Ima, dakle, m esta razlikovanju dva pamčenja, od kojih bismo jedno mogli nazvati unutrašnjim ili internim, odnosno ličnim, a drugo spoljašnjim, to jest društvenim. Ili, jo š tačnije govoreči, jedno je autobiografsko, a drugo istorijsko pamčenje. Prvo se pomaže drugim, pošto je - u krajnjoj liniji - istorija našeg života deo istorije uopšte. No, ova potonja je, prirodno, mnogo šira od one prve. S druge Strane, ona nam prošlost prikazuje samo u sažetom i shematizovanom obliku, dok nam istorija našeg života pruža mnogo potpuniju i zgusnutiju sliku. AJko prihvatimo da naše lično pam čenje poznajem o samo iznutra, a kolektivno spolja, izmedu tih dveju vrsta pam čenja postajala bi oštra suprotnost. Remsa se sečam zato što sam u tam gradu živeo čelu jednu godinu. Sečam se takode - pošto sam to čuo ili pročitao - d a je Jovanka Orleanka bila u Remsu, te da je tu Šari V II bio posvečen za kralja. Jovanka Orleanka je toliko cesto bila prikazivana u pozorištu, na filmu, itd. da mi nije nimalo teško zamisliti je u Remsu. U isti mah, dobro znam da nišam mogao biti svedok samog tog dogadaja, pa se ovde zadržavam na rečima koje sam pročitao ili čuo, na znakovima umnožavanim tokom vremena, koji su sve što m i iz te prošlosti pridolazi. Isto je i sa svim istorijskim činjenicama za koje znamo. Lična imena, datumi, formulacije koje sažimaju dugačak niz pojedinosti, katkad poneka anegdota ili citat: to je epitaf nad negdašnjim dogadajima, podjednako kratak, uopšten i siromašan smislom kao i večina natpisa koje čitamo na grobovima. Istorija, naime, nalikuje groblju ograničenog prostora, na kojem u svakom trenutku treba nači mesta za nove grobove. Ako bi za nas opstajala samo u takvim istorijskim naznakama, ako bi - uopštenije govoreči - kolektivno pamčenje sadržavalo samo datume i definicije ili proizvoljno podsečanje na dogadaje, nekadašnja društvena sredina ostala bi nam prilično spoljašnja. U našim tako prostranim naci­ onalnim društvima, mnogo pojedinačnih života odvija se bez dodira sa zajedničkim interesima največeg broja onih koji čitaju novine i poklanjaju izvesnu pažnju javnim poslovima. Čak i kada se ne izolujemo u toj meri, koliko li je perioda za koje, obuzeti svakodnevnim životom, više ne znamo „šta se dešava“. Kasnije čem o se, možda, pozabaviti odredenim delom

31 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI. KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

našeg života i pokušati da pregrupišemo najznačajnije javne dogadaje iz toga doba. Šta se u svetu i u m ojoj zemlji zbivalo 1877, kada sam roden? To je godina dogadaja od 16. maja,[1] godina u kojoj se politička situacija menjala iz nedelje u nedelju, godina u kojoj se Republika doista poradala. Na vlasti je bila Broljijeva vlada. G am beta se oglašavao rečima: „Treba se pokoriti, ili diči ruke.“ Tada umire slikar Kurbe, a Viktor Igo objavljuje drugi tom Legende o vekovima. U Parizu je završeno prebijanje Bulevara Sen Žermen, a započinje prosecanje Avenije Republike. U Evropi je sva pažnja usredsredena na rat koji je Rusija povela protiv Turske. Posle duge i junačke odbrane, Osman-paša mora da preda Pleven. Tako vaspostavljam okvir, ali prilično širok, u kojem se osečam posve izgubljen. Nema sumnje da sam od toga časa zahvačen m aticom nacionalnog života, ali jedva da se osečam njom e ponesen. Poput putnika sam na brodu. Rečne obale promiču pred njegovim očima; s broda se pejzaž dobro vidi, ali pretpostavimo da se putnik udubi u misli, ili zabavi razgovorom sa saputnicima: samo če se s vremena na vreme pozabaviti onime što se dešava na obali; te če plovidbe kasnije m oči da se priseti ne misleči baš mnogo na detalje pejzaža, ili če pak njenu putanju m oči da prati na karti; tako če, možda, pronači nekoliko zagubljenih uspomena i precizirati druge. No, izmedu kraja kojim je proputovao i putnika neče biti stvarnog kontakta. Nije malo psihologa koji če možda pomisliti da, kao pomočna sredstva našeg pamčenja, istorijski dogadaji igraju samo ulogu vremenskih podelaka označenih na časovniku ili utvrdenih kalendarom. Naš život teče u kontinuiranom kretanju. Ali, kada se okrenemo onome što je na taj način preteklo, ne možemo uvek da razvrstamo njegove različite delove izmedu razdeobnih tačaka kolektivnog vremena koje, na taj način, pronalazimo izvan nas i koje se spolja nameču svim individualnim pamčenjima, upra­ vo stoga što ne potiču ni iz jednog od njih. Tako definisano društveno vreme potpuno je spoljašnje u odnosu na trajanje doživljeno u svesti. To je očigledno kada je reč o satu koji m eri astronomsko vreme. No, isto je i s datumima označenim na časovniku istorije, koji odgovaraju najznačajnijim dogadajima nacionalnog života, a koje katkad ne zapažamo kada se zbivaju, ili im značaj priznajemo tek kasnije. Naši životi postavljeni su na površini društvenih tela, oni ih slede u njihovim kružnim putanjama i trpe povratna dejstva njihovih potresa. Ali, u nizu istorijskih činjenica, odredeni dogadaj zauzima mesto tek izvesno vreme pošto se zbio. Stoga različite faze našeg života možemo tek naknadno povezati s dogadajima od nacionalnog značaja. Ništa bolje ne dokazuje do koje je mere veštački [1] Ostavka Žila Simona - prim. prev.

32 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

i spoljašnji postupak koji se sastoji u torne da se, kao na reperne tačke, pozivamo na odsečke kolektivnog života. Takode, ništa jasnije ne pokazuje da, kada pažnju usmeravamo bilo na individualno, bilo pak na kolektivno pamčenje, u stvari, izučavamo dva različita predmeta. Dogadaji i datumi koji čine samu supstancu života grupe mogu za pojedinca biti samo spoljašnji znaci na koje se on poziva samo pod uslovom da izade iz samoga sebe. Dakako, kada bi njegova grada bio samo niz datuma ili popis istorijskih činjenica, kolektivno pamčenje imalo bi tek drugorazrednu ulogu u fiksiranju naših uspomena. M edutim, to je neobično uska zamisao, koja ne odgovara stvarnosti. Upravo iz tog razloga bilo nam je teško izložiti je u tom obliku. No, to je bilo potrebno zato što ona stoji u skladu s jednom najopštije prihvačenom tezom. Pamčenje se najčešče smatra čisto individualnom sposobnošču, tj. sposobnošču koja se javlja u svesti svedenoj na njene sopstvene snage, izdvojenoj od drugih svesti i kadrom da u sečanje dozove - bilo svojevoljno, bilo slučajno - stanja lcroz koja je ranije prošla. Medutim, kako nije moguče osporiti da naše uspomene cesto premeštamo u prostor i vreme povodom čijih se razdeoba ne slažemo s d ru g im a, te da ih situiramo izmedu datuma koji imaju smisla samo u odnosu na grupe kojima pripadamo, prihvatamo da je to tako. No, to je neka vrsta minimalnog ustupka koji, u duhu onih što na njega pristaju, ne bi smeo da ugrozi specifičnost individualnog pamčenja.

S t v a r n o m e b u s o b n o p r o ž im a n je AUTOBIOGRAFSICOG I IST O R IJSK O G PAMČENJA (SAVREM ENA IST O R IJA )

„Kada sam, godine 1835, pisao svoju autobiografiju", zapaža Stendal, „došao sam do brojnih otlcriča... Ispod sačuvanih odlomaka fresaka nema datuma; treba da se dam u potragu za njima... Buduči da je moj život po­ mešan s dogadajima o kojima izveštavaju novine, počev od mog dolaska u Pariz 1799, svi su datumi pouzdani... Godine 1835. otkrivam osnovne črte i razloge dogadaja“ (Život Anrija Brilara). Datumi i istorijski ili nacionalni dogadaji koje oni predstavljaju (Stendal ih razume upravo u tom smislu) mogu da budu, bar prividno, potpuno spoljašnji u odnosu na okolnosti našeg života; no, kasnije, kada o torne porazmislimo, „dolazimo do brojnih otkriča“, „otkrivamo osnovne črte i razloge brojnih dogadaja“. To se može razumeti u više značenja. Kada prelistavam kalcvu savremenu istoriju i posmatram različite dogadaje u Francuslcoj ili Evropi koji su se nizali od dana moga rodenja, u toku prvih osam ili 10 godina moga života, imam,

33 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

naime, utišale spoljašnjeg okvira za čije postajanje tada nišam znao, te se navikavam da svoje detinjstvo postavljam u istoriju vremena u kojem živim. No, alco tu ranu fazu svoga života osvetljavam na taj način spolja, moje pamčenje, u onome po čemu je lično, nije nimalo obogačeno, pa u svojoj prošlosti deteta ne vidim da sijaju nova svetla, niti da se javljaju ili otkrivaju novi predmeti. Bez sumnje, to je stoga što tada još nišam čitao novine niti se mešao u razgovore odraslih. Sada pak mogu zamisliti, ali na nužno proizvoljan način, javne i nacionalne olcolnosti za koje su se moji roditelji morali zanimati: o tim činjenicama, baš kao i o reakcijama koje su one proizvele u mojih roditelja, nemam nikalcvih neposrednih uspomena. Čini mi se da je prvi dogadaj od nacionalnog značaja koji je prodro u potku mojih dečjih utisaka bila sahrana Viktora Igoa, u doba kada sam imao osam godina. Vidim sebe kako se, uoči sahrane, s očem uspinjem prema Trijumfalnoj lcapiji, gde je bio postavljen odar, a sutradan kako s jednog balkona na uglu ulica Šuflo i Ge-Lisak posmatram defile. Znači li to da, sve do tog datuma, od nacionalne grupe u koju sam bio uronjen nije do mene i do uskog kruga mojih preokupacija dopro odjek nijednog potresa? Pa ipak, bio sam u dodiru sa svojim roditeljima: oni su bili otvoreni za brojne uticaje; bili su ono što jesu delimično i stoga što su živeli u to doba, u taj zemlji, u talevim političkim i nacionalnim prilikama. U njihovom uobičajenom izgledu, u opštoj obojenosti njihovih osečanja možda ne pronalazim traga odredenih „istorijskih“ dogadaja. No, sigurno je da je u Francuskoj, tokom 10,15 ili 20 godina posle rata iz 1870-1871, vladala jedinstvena psihološka i društvena atmosfera, koju ne bism o pronašli ni u jednoj drugoj epohi. M oji roditelji bili su Francuzi toga doba, pa su usvojili izvesne navike i poprimih odredene črte koje nisu prestale da budu deo njihove ličnosti, te su se rano morale nametnuti mojoj pažnji. Više, dalde, nije reč o datumima i činjenicama. Začelo, istorija se, čak i ona savremena, prečesto svodi na niz odveč apstraktnih pojmova. Ali ja ih mogu kompletirati, ideje mogu zameniti slikama i utiscima kada posmatram platna, portrete, gravure iz onoga doba, kada pomišljam na knjige koje su se tada pojavile, na pozorišne komade koji su prikazivani, na stil epohe, na šale i vrstu humora koji je tada bio omiljen. Ne umišljajmo sada da če ta slika nedavno iščezlog sveta, tako oživljenog veštačkim sredstvima, postati donekle patvorena pozadina na koju čemo projektovati likove naših roditelja, te da ima nečeg poput miljea u koji čemo našu prošlost ponovo uroniti da bismo je „otkrili“. Naprotiv, alco se svet moga detinjstva, onalcav lcalcvog ga pronalazim kada se sečam, na taj način prirodno prem ešta u okvir koji mi istorijsko istraživanje te bliske prošlosti omogučuje da vaspostavim, to je stoga što je on več nosio beleg ovog potonjeg. Ono što otkrivam jeste da bih,

34 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

s dovoljnim naporom pažnje, u svojim uspomenama na taj mali svet mogao da pronadem slilcu sredine u koju je on bio uldopljen. Sada se mnogo rasutih detalja, možda odveč prisnih da bih ih pomišljao povezati, detalja za čijim sam značenjem tragao, izdvajaju i jedan s drugim združuju. U osnovnim črtam a m ojih roditelja i izgledu tog perioda navikavam se da izdvojim ono što se objašnjava ne više ličnom prirodom b ič i ili okolnostima kakve bi se mogle ponoviti u bilo kom drugom vremenu, nego savremenom nacionalnom sredinom. M oji roditelji su, kao i svi drugi ljudi, baš kao i njihovi prijatelji i svi odrasli s kojima sam u to doba dolazio u dodir, bili ljudi svoga doba. Kada hoču da zamislim kako se u tom razdoblju živelo i mislilo, razmišljam upravo o njima. Zahvaljujuči torne, savremena istorija me zanima na sasvim drugačiji način negoli istorija prethodnih vekova. Dakako, ne mogu da kažem da se sečam svih podrobnosti dogadaja, pošto ih poznajem samo iz knjiga. No, za razlilcu od drugih epoha, ova o kojoj govorim živi u mome pamčenju je r sam u nju bio uronjen i jer je čitav jedan deo mojih tadašnjih uspomena zapravo samo njen odblesak. Tako, čak i kada je reč o sedanjim a na naše detinjstvo, bolje je ne razlikovati lično pamčenje, koje bi reprodukovalo naše negdašnje utiske onalcve kalcvi jesu i ne bi nam dopuštalo da izademo iz uskog kruga naše porodice, škole i prijatelja, i pam čenje koje bism o nazvali istorijskim , a u kojem bi bili obuhvačeni samo nacionalni dogadaji za koje tada nismo mogli znati; tako bismo jednim pamčenjem prodirali u sredinu u kojoj se naš život več odvijao, ali bez našeg znanja, dok bi nas drugo dovodilo u dodir samo s nama samima, ili s jednim ja stvarno proširenim do granica grupe koja uokviruje detetov svet. Naše pamčenje ne oslanja se na naučenu, nego na doživljenu istoriju. Pod istorijom tada treba podrazumevati ne hronološki sled dogadaja i datuma, nego sve ono po čem u se jedan period razlikuje od ostalih perioda, a o čem u nam knjige i pripovesti obično pružaju samo prilično shematsku i nepotpunu sliku. Prigovoriče nam se da onom oblilcu kolektivnog pamčenja kakav je, navodno, istorija oduzimamo onu bezličnost, apstraktnu preciznost i srazmernu jednostavnost upravo zahvaljujuči kojima ona postaje okvir na koji bi se moglo osloniti naše individualno pamčenje. Ako se držimo utisaka koje su na nas ostavili ovi ili oni dogadaji, stav naših roditelja prema dogadajima koji če kasnije imati istorijsko značenje, ili pak običaji, načini govora ili delanja u jednoj epohi, u čemu li se ti utisci razlikuju od svega onoga što ispunjava naš dečji život, a što nacionalno pamčenje neče zabeležiti? Kako bi dete bilo sposobno da uzastopnim deličima slike koju život pred njim odvija pridaje različite vrednosti, te zašto bi bilo naročito pogodeno činjenicam a ili črtam a koje privlače pažnju odraslih zato što

35 KOLEKTIVNO SEČANIE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPOL1T1ČKI FENOMEN

ovi, u vremenu i prostoru, raspolažu brojnim poredbenim tačkama? Rat, pobuna, nacionalna ceremonija, narodna svečanost, nov način putovanja, radovi koji preobražavaju gradske ulice - sve se to može posmatrati s dve tačke gledanja. To su činjenice jedinstvene u svojoj vrsti, zahvaljujuči kojima biva promenjen život jedne grupe. Ali one se, s druge Strane, rastvaraju u niz slika koje promiču kroz individualne svesti. Ako zapamtite samo te slike, one če u svesti deteta svojom neobičnošču, bleštavilom, intenzivnošču m oči da natkrile sve ostale; ali, isto je i s brojnim drugim slikama koje ne odgovaraju dogadaju sličnog značaja. Dete stiže noču na stanicu punu vojnika. Ni manji ni veči utisak na njega neče ostaviti činjenica da se oni vračaju iz rovova, tamo upravo odlaze, ili su naprosto na manevrima. Šta lije izdaleka bila topovska paljba u biči na Vaterlou negoli nerazgovetna grmljavina? Biče poput sasvim malog deteta, svedeno na svoja opažanja, od tih če prizora sačuvati samo krhko i kratkotrajno sečanje. Da bi, ispod slike, dospeo do istorijske stvarnosti, biče potrebno da izade iz samoga sebe, da bude smešteno na tačku gledišta grupe, da uzmogne videti kako takva činjenica označava jedan datum, pošto je prodrla u krug nacionalnih preokupacija, interesa i strasti. No, toga časa pomenuta činjenica prestaje da se brka s Učnim utiskom. Tada ponovo stupamo u dodir sa shemom istorije. Treba se, dakle - reči če nam - osloniti na istorijsko pamčenje. Upravo kroz njega ta činjenica, spoljašnja u odnosu na moj život deteta, ipak utiskuje svoj žig na ovaj iU onaj dan iU čas, a pogled na taj žig podsečače me na taj dan ih čas; aU, žig je po sebi površinski beleg, utisnut spolja, bez veze s m ojim Učnim pam čenjem i dečjim utiscima. U osnovi takvog opisa još uvek počiva ideja o torne da su duhovi medusobno razdvojeni podjednako jasno kao i organizmi koji bi biU njihovi m aterijalni oslonci. A svako od nas otprve je zatvoren u samoga sebe i takav najčešče ostaje. Kako onda objasniti da opštimo s drugima i naše misU uskladujemo s njihovim mislima? U tom slučaju, prihvatičemo da se stvara neka vrsta veštačke sredine, spoljašnje u odnosu na sve te Učne misU, sredine koja ih obuhvata, kolektivno vrem e i prostor, kolektivna istorija. Upravo se u takvim okvirima misU pojedinaca medusobno sustiču, što pretpostavlja da svako od nas trenutno prestaje da bude on sam. Vratiče se sebi ubrzo, uvodeči u svoje pamčenje reperne tačke i razdeobe vremena koje več gotove unosi u sebe izvana. S njima čemo povezati naše uspomene, aU izmedu njih i onih tačaka oslonca neče biti nikalcvog prisnog odnosa, nikakvog supstantivnog zajedništva. Stoga ti istorijski i opšti pojmovi imaju ovde tek drugorazrednu ulogu: oni pretpostavljaju prethodno i autonomno postajanje Učnog pamčenja. Kolektivne uspomene prionuče na individualne, te če nam na taj način pružiti prikladniju i pouzdaniju

36 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

kopču; no, biče tada potrebno da individualne uspomene več postaje, jer če inače naše pamčenje funkcionisati na prazno. Otuda, začelo, ima jedan dan kada sam, po prvi put, susreo ovog ili onog prijatelja, ili - kao što kaže Moris Blondel - prvi dan kada sam pošao u gimnaziju. To je istorijski pojam; no, ako nišam u sebi sačuvao ličnu uspomenu o tam prvom susretu ili tom prvom danu, taj če pojam ostati da visi u vazduhu, taj če okvir ostati prazan, pa se ničeg neču sečati. Eto zašto se može činiti očigledno da u svakom činu pam čenja ima jedan specifičan element, a to je samo postajanje jedne individualne svesti sposobne da bude samodovoljna.

IST O R IJA D O ŽIV LJEN A V E Č U D E T IN JST V U

Ali, može li se zaista razlikovati, s jedne Strane, pamčenje bez okvira, koje bi za ldasifikovanje svojih uspomena raspolagalo samo rečima i nekolikim pojmovima pozajm ljenim iz praktičnog života, a s druge pak istorijski ili kolektivni okvir, bez pam čenja, koji nipošto ne bi bio konstruisan, rekonstruisan i sačuvan u individualnim pamčenjima? Ne verujemo da može. Čim dete prevazide čisto čulnu etapu života, čim se zainteresuje za značenje slika koje opaža, može se reči da misli zajedno s ostalima, te da se njegova misao razdeljuje izmedu plime posve ličnih utisaka i različitih struja kolektivne misli. Ono više n ije zatvoreno u samoga sebe, pošto njegova misao sada zahteva sasvim nove perspektive u kojima - ono to dobro zna - više ne gleda amo-tamo sasvim samo; pa ipak, ono nije izašlo iz sebe, i da bi se otvorilo prem a tim nizovima misli koje su zajedničke članovima njegove grupe, ono nije prim orano da u svome duhu ostavi praznimi, je r iz nekog aspekta ili u nekom pogledu, te nove preokupacije okrenute prema spolja uvek zanimaju ono što ovde nazivamo unutrašnji čovek, to jest one nisu potpuno Strane našem ličnom životu. Kao dete, Stendal je s balkona kuče u kojoj je stanovao njegov deda, u Grenoblu, posmatrao narodnu pobimu u početku Revolucije: bio je to „dan crepova“. „Slika je u meni“, kaže on, „više nego jasna. Otad su prošle možda četrdeset i tri godine. Neki radnik šeširdžija, ranjen bajonetom u leda, s mukom je hodao, uz pomoč dva čoveka koji su ga pridržavali ispod mišica, dok su mu ruke mlitavo visile. Bio je bez kaputa, a košulja i pantalone od nankina, ili bele, bile su natopljene krvlju. Još ga vidim. Rana iz koje je krv obilno tekla nalazila se pri dnu leda, otprilike u višini pupka... Vidim tog nesrečnika na svim spratovima stepeništa kuče Perije (vukli su ga sve do šestog). Ta uspomena, što je i prirodno, najjasnija je od svih koje su mi ostale iz toga doba“ (Život Anrija Brilara, str. 64). Ovde je, naime, reč o slici, ali se

37 1 KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

ona nalazi u središtu jedne narodslce i revolucionarne scene koju je Stendal posmatrao: on mora da je kasnije cesto slušao priču o njoj, naročito zato.što je ta pobuna označavala početak veoma burnog političkog razdoblja i bila od odlučujučeg značaja. U svakom slučaju, čak i alco toga časa nije znao da taj dan ima svoje mesto u, ako nista drugo, istoriji Grenobla, neuobičajeno komešanje na ulici, gestovi i komentari njegovih roditelja bili su dovoljni da shvati da taj dogadaj prevazilazi lcrug njegove porodice ili tog lcvarta. Isto tako, Stendal sebe vidi kako, jednoga dana u to doba, u biblioteci punoj sveta, sluša svoga dedu: „Ali, otkuda toliko sveta? Kojim povodom? Slika to ne kaže. Ona je samo slika" {isto, str. 60). Medutim, da li bi sečanje na tu sliku sačuvao da se ona nije, kao na „dan crepova“, premestila u okvir preokupacija koje su ga obuzele u tom razdoblju i kojima se več bio uldjučio u jednu širu struju kolektivnog mišljenja? Može se dogoditi da uspomena ne bude odmah zahvačena tom strujom, te da protekne izvesno vreme pre nego što shvatimo smisao dogadaja. No, bitno je da trenutak kada to shvatimo nastupi dosta rano, to jest dok je uspomena još živa. Tada vidimo kako od same uspomene, iz njenog okruženja, na neki način zrači njeno istorijsko zračenje. Na osnovu pona­ šanja odraslih koji su prisustvovali činjenici koja je na nas ostavila utisak, znali smo da ona zaslužuje da bude zapamčena. Ako je se sečamo, to je stoga što smo osetili da ona zaokuplja našu okolinu. Kasnije čem o lakše razumeti zašto je to bilo tako. U početku je ta uspomena bila u struji o kojoj govorimo, ali ju je obuzdala nekakva prepreka, pa je ostala skrajnuta, zapletena u obalno šiblje. Tako i struje društvenog mišljenja prolaze kroz detetov duh, ali tek na duži rok povlače za sobom sve što im pripada. Sečam se (to je jedna od mojih najstarijih uspomena) d aje ispred naše kuče u ulici Ge-Lisak, na mestu gde se sada nalazi Okeanografski institut, tik uz jedan manastir, bio mali hotel u koji su svračali Rusi. Vidali smo ih kako, s krznenim kapama i u ovčijim gunjevima, sede ispred vrata, vidali smo njihove žene i decu. M ožda ih, uprkos neobičnosti njihove odeče i likova, ne bih bio posmatrao tako dugo da nišam primetio da se prolaznici zaustavljaju i da čak i moji roditelji izlaze na balkon da ih gledaju. Bili su to Sibirci koji su pretrpeli ujede besnih vukova, pa su boravili neko vreme u Parizu, u bližini ulice Ulm i Normalne škole, kako bi ih Paster lečio. Tada sam za to ime prvi put čuo, kao što sam i prvi put došao na pomisao da ima naučnika koji se bave pronalazaštvom. Uostalom, ne znam u kojoj sam meri shvatao šta se pod tim podrazumeva. Možda sam to dokučio tek kasnije. Ali, ne verujem da bi ta uspomena ostala tako jasna u mome duhu da se, povodom pomenute slike, moj duh nije več tada okrenuo novim horizontima, nepoznatim oblastima u kojima sam se osečao sve manje izolovan.

38 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

Te prilike tokom kojih, zahvaljujuči kakvom potresu u društvenoj sre­ dini, dete naglo uočava kako se rastvara uzak krug koji ga je opasavao, ta otkriča, kroz iznenadne probleske, jednog političkog i nacionalnog života do kojega se ono ne uzdiže redovnim putem, prilično su retke. Kada se bude uključilo u razgovore odraslih, kada bude čitalo novine, imače utišale da otkriva nepoznatu zemlju. M edutim , nece to biti prvi put da dolazi u dodir sa sredinom širom od njegove porodice ili male grupe njegovih prijatelja i prijatelja njegovih roditelja. Roditelji imaju svoja interesovanja, deca pak svoja, pa ima dosta razloga da granica koja razdvaja te dve zone mišljenja ne bude prekoračena. Ah, dete stupa i u odnose s jednom kategorijom odraslih koji su mu bliski zahvaljujuči uobičajenoj jednostavnosti njihovih pogleda. To je, na primer, kučna posluga. S njenim članovima dete rado razgovara i sveti se za onu uzdržanost i čutnju na koju ga osuduju njegovi roditelji u pogledu svega što „nije za decu“. Posluga katkad govori otvoreno pred detom ih s njim, a ono je razume jer se ona cesto izražava poput velike dece. Skoro sve što sam umeo i mogao da shvatim o ratu iz 1870, o Komuni, Drugom carstvu, Repubhci, pridošlo mi je kroz ono što mi je o torne pričala jed na stara sluškinja, puna praznoverja i pristrasnosti, koja je bez pogovora prihvatala slilcu tih dogadaja i režima nashkanu u narodskoj uobrazilji. Zahvaljujuči njoj, do mene je dopirala nerazgovetna graja koja se, poput m eteža istorije, širi medu seljacima, radnicima i sitnim svetom. Kada bi je culi kako govori, m oji su roditelji samo slegali ramenima. U tim je trenucima m oja misao zbrkano dosezala ako več ne same dogadaje, a ono bar jedan deo ljudskih sredina koje su oni potresali. M oje pam čenje, čak i danas, doziva u sečanje taj prvi istorijski okvir m oga detinjstva, baš kao i m oje prve utiske. U svakom slučaju, upravo sam u tom obliku isprva sebi predstavljao dogadaje koji su neposredno prethodih m om e rodenju, a ako sada uvidam u kojoj su meri te priče bile netačne, ne mogu se praviti da tada nišam bio sklon toj mutnoj struji, te da više tih zbrkanih slika još ne uokviruju, iskrivljujuči poneku od m ojih negdašnjih uspomena.

Ž IV A VEZA M ED U G EN ERA CIJA M A

Dete je u kontaktu i sa svojim dedom i babom, pa se preko njih vrača i u udaljeniju prošlost. Deda i baba se zbhžavaju s decom, možda i zato što se, iz razhčitih razloga, ni jed ni ni drugi ne zanimaju za savremena dogadanja na koje se usredsreduje pažnja roditelja. „U ruralnim društvima“, kaže M ark Bloh, „cesto se dešava da, u toku dana, kada su otac

39 1 KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LIT IČ K I FENOMEN

i majka zauzeti na polju ili zabavljeni hiljadama kučnih poslova, mala deca bivaju ostavljena na čuvanje ’starimaj pa upravo od njih, isto ako ne i više negoli od svojih roditelja, primaju u naslede svakovrsne običaje i tradi­ cij u" („Mémoire collective, traditions et coutum es“, Revue de synthèse historique, br. 1 1 8 -1 2 0 ,1 9 2 5 , str. 79). Razume se, i deda i baba su, kao stariji ljudi, ljudi „svoga doba". Iako dete to odmah ne uvida i kod svoga dede ne raspoznaje lične črte - što se, izgleda, može objasniti naprosto činjenicom da je star - i ne razabire ono što je deda nasledio od starog društva u lcojem je živeo, form irao se i čiji pečat nosi, ono ipak nejasno oseča tek kada, ušavši u dedinu kuču, zašavši u njegov kvart ili došavši u grad u kojem ovaj živi, prodre u drugačiju oblast koja mu ipak nije strana pošto stoji u skladu s likom i načinom života najstarijih članova njegove porodice. Ono se osvedočuje da u njihovim očim a zauzima, u izvesnoj meri, mesto svojih roditelja, ah roditelja koji su ostali deca i nisu u potpunosti uronjeni u današnji život i današnje društvo. Kako da se, kao za dogadaje koji ga se tiču i u lcoje je upleten, ne zainteresuje za sve ono što sada ponovo iskrsava u pričama tih starih ljudi koji zaboravljaju na razliku medu dobima i, preko sadašnjosti, povezuju prošlost s budučnošču? Tako se u njegovom pamčenju ne fiksiraju samo činjenice, nego i negdašnji načini života i mišljenja. Katkad žalimo što nismo više iskoristili tu jedinstvenu priliku da stupimo u neposredan dodir s razdobljima koja sada možemo upoznati samo kroz istoriju, slike, književnost. U svakom slučaju, cesto u meri u kojoj biva obogačen svim onim što nam je otkrio o jednom starom razdoblju i društvu, lile nelcog starijeg srodnika u našem pamčenju izdvaja se ne kao pomalo izbledela fizička pojava, nego u reljefu i boji Učnosti koja stoji u središtu čitave slike koja ga sažima i zgušnjava. Zašto h je medu svim članovima svoje porodice Stendal sačuvao onako duboku uspomenu, pre svega, na svoga dedu, čiji nam onako živ portret očrtava? Nije h to stoga što je za nj njegov deda predstavljao 18. vek na izmaku, što je poznavao ponekog od „filozofa“ i što je, njegovim posredovanjem, Stendal mogao da prodre u društvo pre Revolucije, kojim neče prestati da se bavi? Da ličnost toga starca nije bila u Stendalovim m islim a zarana povezana s delima Didroa, Voltera, Dalambera, naime s vrstom zanimanja i oseéanja koja su prevazilazila horizont male, skučene i konzervativne provincije, on ne bi bio ono što jeste, tj. srodnik koga je Stendal najviše cenio i pominjao. Pisac bi ga se možda sečao s podjednakom preciznošču, ah on ne bi imao takvo mesto u njegovom pamčenju. Upravo je 18. vek, ah doživljeni, u kojem se Stendalova misao doista razasula, povratio sliku i priliku njegovog dede. To pokazuje u kolikoj je meri tačno da se kolektivni okviri pamčenja ne svode na datume, imena i pojedine iskaze, nego da predstavljaju struje

40 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

mišljenja i iskustva u kojima našu prošlost pronalazimo samo zato što su je one preselde. Istorija nije celokupna prošlost, ali je još manje sve ono što od prošlosti preostaje. Ili, ako hočemo, pored pisane istorije postoji i jedna živa istorija koja se održava i obnavlja kroz vreme i u kojoj je moguče pronači veliki broj tih drevnih struja koje su samo naoko iščezle. Zar bismo, da nije tako, imali prava govoriti o kolektivnom pamčenju, i čemu bi nam mogli poslužiti okviri koji opstaju samo kao bezlični i ogoljeni istorijski pojmovi? Grupe, u čijem su se krilu nekoč obrazovali različiti pogledi i duh koji je izvesno vreme vladao čitavim društvom, brzo nestaju i ustupaju mesto drugim grupama koje, opet, u toku odredenog perioda, gospodare običajima i uobličavaju m njenje u skladu s novim obrascima. Moglo bi se pomisliti da je svet u koji smo još udubljeni s našim ostarelim dedama i babama, odjednom umakao. Buduči da nam od vremena izmedu toga doba, koje je znatno prethodilo našem rodenju, i razdoblja za kojeg če savremeni dogadaji od nacionalnog značaja obuzeti naš duh ostaje jedva poneka uspomena koja prevazilazi porodični krug, sve izgleda kao da je bilo nekog prekida u toku kojega se svet odraslih lagano izbrisao, a slika se popunila novim likovima. Smatramo, medutim, da možda nema sredine, da nema stanja predašnjih misli ili osečajnosti od kojih nema tragova - pa čak i više negoli samo tragova - ukratlco, svega onoga što je potrebno da bi se na trenutak oživelo to vreme. Često mi se tako činilo da sam, u grupi koju sam katkad form irao s dedom i babom, osečao poslednje titraje romantizma. Pod romantiz­ mom podrazumevam ne samo umetničld i književni pokret nego i osoben oblik senzibilnosti koji se nipošto ne podudara sa stanjem senzibilnih duša s kraja 18. veka, ali se od njega i ne razlikuje baš previše; on se delom raspršio u frivolnosti Drugog carstva, ali je bez sumnje opstao s večom postojanošču u malo povučenijim provincijama (pa sam upravo tu i pronašao njegove poslednje tragove). Elem, posve nam je na volju da taj milje vaspostavljamo i da oko nas ponovo stvaramo tu atmosferu, naročito uz pomoč knjiga, slika, gravura. Ovde nipošto nije reč o velikim pesnicima i njihovim najsnažnijim delima. Začelo, ona na nas ostavljaju sasvim drugačiji utisak negoli na svoje savremenike. Pronašli smo u njima mnogo toga. No, postoje časopisi iz onoga doba i čitava ona „porodična“ literatura u kojoj ta vrsta duha koji je sve prožimao i ispoljavao se u svakojakim oblicima ostaje na neki način zatočena. Prelistavajuči te stranice čini nam se da još vidimo naše pretite koji su imali pokrete, izraze, ponašanje i odeču koji su prikazani na gravurama; čini nam se da čujemo njihove glasove i nailazimo upravo na one izraze kojima su se oni služili. Bez sumnje, ti „porodični m uzeji“ i „živopisni časopisi“ sačuvani su sasvim slučajno.

41 I KOLEKTIVNO SEČAN/E: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LIT IČ K I FENOMEN

Osim toga, moglo se dogoditi da ih nikad i ne izvučemo iz ladica i ne otvorimo. Pa ipak, ako te knjige ponovo otvaram, ako ponovo pronalazim te gravure, slike i portrete, to nije isto kao kada, voden radoznalošču učena čoveka ili ljubavlju prema starinama, odlazim u biblioteku da bih razgledao te knjige ili u muzej da bih posmatrao te slike. One su kod mene ih u kuči mojih roditelja, pronalazim ih kod prijatelja, one mi zapadaju za oko izložene kod bukinista na kejovima ili u izlozima antikvarijata. Uostalom, osim gravura i knjiga, u današnjem društvu je prošlost ostavila mnogo katkad vidljivih tragova, koje opažamo i u slikovitim izrazima, u izgledu pojedinih mesta, pa čak i u načinima mišljenja i osečanja koje neki ljudi na nekim mestima nesvesno čuvaju i oponašaju. Obično to ne prim ečujem o. Ali, dovoljno je da pažnju usm erim o na tu stranu pa da uvidimo kako moderni običaji počivaju na drevnim slojevima koji izbijaju na brojnim mestima. Katkad treba otiči prilično daleko ne bi U se otkrila očuvana ostrvca prošlosti, onakve kakva je ona, čini se, doista bila, pa se čovek oseča kao da je odjednom prenesen 50 ili 60 godina unazad. U Austriji, u Beču, u porodici jednog bankara kod koga sam bio pozvan, imao sam utisak da se nalazim u kalcvom francuskom salonu oko 1830. godine. Nije na stvari bio toliko spoljašnji dekor, nameštaj, koliko prilično neobična mondena atmosfera, način na koji su se grupice gostiju okupljale, nešto pomalo konvencionalno i odmereno, kao odsjaj „starog režima“. Dogodilo mi se, takode, u Alžiru, u oblasti u kojoj su evropske nastambe bile retke i gde se moglo otiči samo diližansom, da znatiželjno posmatram tipove muškaraca i žena koji su mi se činih poznati, pošto su podsečah na likove koje sam vidao na gravurama iz Drugog carstva, pa sam došao na pomisao da su, u toj izolovanosti i na toj daljini, Francuzi koji su, sa svojom decom, došh da se tu nasele posle osvajanja morah živeti na pozadini ideja i običaja koji datiraju još iz toga doba. U svakom slučaju, te dve slike, stvarne ih imagi­ narne, združile su se u m om duhu s uspomenama koje su me prenele u shčne sredine: jedna stara tetka koju prilično jasno vidim u nekom salonu, jedan stari oficir u penziji koji je živeo u Alžiru u početku kolonizacije. No, i ne napuštajuči Francusku, pa čak ni Pariz ih pak grad u kojem smo oduvek živeli, lalco se i cesto dogada da zapažamo takve stvari. Iako se, u toku poslednje polovine stoleča, izgled grada umnogome promenio, u Parizu ima više četvrti, ulica ih blokova koji odudaraju od ostatka grada i čuvaju svoj negdašnji izgled. Uostalom, ljudi nalikuju četvrti ili kuči u kojoj stanuju. U svakom dobu, dakle, postoji tesan odnos izmedu navika i duha jedne grupe i izgleda mesta na kojem ona živi. Postojao je jedan Pa­ riz iz 1860, čija je slika tesno povezana s ondašnjim društvom i običajima.

42 KOLEKTIVNO SEČANJEI POLITIKE PAMČENJA

Da bi se on dozvao u pamčenje, nije dovoljno potražiti spomen ploče koje podsečaju na kuče u kojima su živele ili umrle pojedine slavne ličnosti iz toga doba, ili pak pročitati neku istoriju uzastopnih rekonstrukcija Pariza. Upravo u današnjem gradu, gradu njegovih žitelja, posm atrač zapaža brojne črte prošlosti, naročito u onim napuštenim zonama u koje se povlače sitne zanatlije, kao i za onih dana i n oči tokom narodskih slavlja u kvartovima sitnih trgovaca i radnika koji su se izmenili manje negoli druge četvrti. No, nekadašnji Pariz se možda još i lakše pronalazi u ponekim provincijskim gradičima iz kojih nisu iščezli ljudski tipovi, odeča i načini govora koji su se mogli susretati u ulici Sent Onore ili na pariškim bulevarima u Balzakovo doba. Naši dedovi i babe ostavili su traga čak i u okruženju naših roditelja. Ranije to nismo zapažali zato što smo bili prijemčivi pre svega za ono što je jednu generaciju razlikovalo od druge. Naši roditelji hodali su ispred nas i vodili nas u budučnost. No, dode čas da se oni zaustave, pa ih mi pretičem o. Tada valja da se njim a okrenem o, pa nam izgleda da ih se dohvatila prošlost, te da su sada pobrkani s negdašnjim senkama. Na nekoliko dirljivih i dubokih stranica M arsel Prust opisuje kako mu se, u toku nekoliko nedelja posle smrti njegove bake, učinilo da njegova majka - črtama lica, izrazom i celokupnom pojavom - malo-pomalo počinje da se poistovečuje s onom koja tek što je iščezla, te da predstavlja njenu sliku i priliku, kao da se, kroz različite generacije, isti tip reprodukuje u dva uzastopna biča. Da li je reč o pukom fenomenu fiziološke transformacije, i treba li reči da, alco u našim roditeljima ponovo pronalazimo dedu i babu, to je zato što oni stare i da, na lestvici životnih doba, upražnjena mesta bivaju brzo popunjena jer se niz nju neprestano spuštamo? No, pre če biti da je to stoga što smo pažnju usmerili na drugu stranu. Naši roditelji, s jedne, te dedovi i babe, s druge Strane, predstavljali su za nas dva različita i jasno razdvojena doba. Ne uočavamo da su, više nego što smo mislili, naši dedovi i babe bili uronjeni u sadašnjost, a roditelji u prošlost. U trenutku kada sam se probudio usred stvari i ljudi, več je decenija prošla od rata iz 1870. godine. Drugo carstvo je u m ojim očim a predstavljalo udaljeno razdoblje koje je odgovaralo skoro iščezlom društvu. Sada me od Velikog rata razdvaja izmedu 12 i 15 godina, pa pretpostavljam da se, u očima moje dece, društvo kakvo je postajalo pre 1914, koje oni nisu upoznali, na isti način povlači u prošlost do koje njihovo pamčenje ne misli da može dopreti. No, za mene, izmedu tih dvaju razdoblja nema prekida kontinuiteta. Reč je o istom društvu - bez sumnje preobraženom novim iskustvima, rasterečenom možda starih briga i predrasuda, obogačenom svežijim elementima, prilagodenom, u izvesnoj meri, pošto su se prilike

43 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

promenile - ali to je ono isto društvo. Nema sumnje da kod mene, baš kao i kod moje dece, iluzije imaju manjeg ili večeg udela. Doči če čas kada ču, osvrnuvši se oko sebe, pronači malo onih koji su sa mnom živeli i sa mnom i poput mene mislili pre rata; čas kada ču shvatiti - kao što katkad osečam i strepim - da nove generacije pritiskaju moju generaciju, te da je jedno društvo, koje m i je svojim težnjam a i običajim a u velikoj m eri strano, zauzelo mesto onog s kojim sam najtešnje povezan; a m oja deca, promenivši tačku gledišta, iznenadiče se kada odjednom otkriju da sam od njih toliko udaljen, te da sam, prema svojim interesovanjima, idejama i uspomenama, tako bližale svojim roditeljim a. Tada čemo oni i ja, bez sumnje, podleči inverznoj iluziji: ja neču biti toliko udaljen od njih, pošto m oji roditelji nisu toliko udaljeni od mene; ali, u zavisnosti od životnog doba i okolnosti, začudeni smo pre svega razlikama ili sličnostima medu generacijama koje se čas uvlače u same sebe i jedna od druge udaljuju, a čas se pak medusobno sustiču i preklapaju.

R e k o n s t r u i s a n e U SPO M EN E

Kao što smo pokazali u prethodnom izlaganju, život deteta je, više nego što se obično misli, uronjen u društvene sredine kroz koje ono dolazi u dodir s manje ili više udaljenom prošlošču, a ova je nešto kao okvir kojim su obuhvačene njegove najličnije uspomene. Upravo če na tu doživljenu prošlost, pre negoli na onu naučenu zahvaljujuči pisanoj istoriji, kasnije m oči da se osloni njegovo pam čenje. Iako isprva n ije m edusobno ra ­ zlikovalo taj okvir i stanja svesti lcoja u njem u zauzimaju m esta, ostaje ipak da če, malo-pomalo, u njegovom duhu doči do razdvajanja njegovog majušnog unutrašnjeg sveta i društva koje ga okružuje. No, s obzirom na to da su te dve vrste elemenata prvobitno tesno stopljene i javljaju mu se kao delovi njegovog dečjeg ja, ne može se reči da če mu se kasnije svi oni elementi koji odgovaraju društvenoj sredini predočavati kao apstraktan i veštački okvir. Upravo se u tom smislu doživljena istorija razlikuje od pisane: ona sadrži sve što je potrebno da bi sačinjavala živ i prirodan okvir na koji se m isao m ože osloniti da bi sačuvala i ponovo pronašla sliku svoje prošlosti. No, sada moramo poči i dalje. U m eri u kojoj raste, a naročito kada postane odrastao čovek, dete na jasn iji i prom išljeniji način učestvuje u životu i mišljenju grupa čiji je član, mada toga u početku nije svesno. Kako predstava koju ima o svojoj prošlosti ne bi tim e bila promenjena? Kako novi pojmovi koje stiče, znanja o činjenicam a, razmišljanja i ideje, ne bi

44 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMCENJA

povratno delovali na njegove uspomene? Cesto smo ponavljali: uspomena je u velikoj meri rekonstrukcija prošlosti pomoču podataka uzetih iz sadašnjosti i pripremljena, osim toga, drugim rekonstrukcijama obavljenim u prethodnim razdobljima, iz kojih je slika prošlosti proizašla u prilično izmenjenom obliku. Dakako, ako smo pamčenjem ponovo dovedeni ne­ posredno u dodir s ovim ili onim od naših predašnjih utisalca, uspomena bi se, prema definiciji, razlikovala od tih manje ili više preciznih ideja koje nam naše razmišljanje, potpomognuto pripovedanjem, svedočanstvima i poverljivim saopštenjima drugih, omogučava da steknemo o onome što bi trebalo da bude naša prošlost. No, čalc i ako je moguče na tako neposredan način dozvati u sečanje poneku uspomenu, nije moguče razlikovati slučajeve u kojima tako postupamo i one u kojima zamišljamo ono što je bilo. Uspomenama, dakle, možemo nazvati dosta predstava koje, bar delom, počivaju na svedočanstvima i rasudivanju. Ali, tada je udeo društvenog ili, ako hočemo, istorijskog u našem pamčenju sopstvene prošlosti mnogo veči nego što mislimo. Jer, jo š u detinjstvu, u dodiru s odraslima stekli smo dosta sredstava za pronalaženje i preciziranje mnogih uspomena koje bismo, da toga nije, delom ili u celosti najčešče zaboravili. Začelo, ovde nailazimo na več pom enuti prigovor koji zaslužuje da bude pobliže razm otren. Da li je , kako bi se iz tem elja izgradila neka uspomena, dovoljno rekonstruisati istorijski pojam nekog dogadaja koji se svakako zbio, ali o kojem nism o sačuvali nikakav utisak? Na primer, znam - je r m i to kažu i je r m i se to, kada porazm islim , čin i izvesno - da postoji dan kada sam prvi put pošao u gimnaziju. Pa ipak, nemam nikakvu ličnu i neposrednu uspomenu na taj dogadaj. Možda stoga što su se, buduči da sam i svih narednih dana odlazio u tu istu školu, sve te uspomene medusobno pobrkale. Možda i zato što sam tog prvog dana bio uzbuden: „Ne pamtim“, kaže Stendal, „ništa o razdobljima ili trenucima kada sam bivao obuzet snažnim osečanjima" {Život Anrija Brilara). Da li je dovoljno da vaspostavim istorijski okvir tog dogadaja kako bih mogao reči da sam obnovio uspomenu na njega? Razume se, kada doista ne bih imao nikakvu uspomenu na taj dogadaj i držao se istorijskog pojma koji mi jedini preostaje, evo šta bi se dogodilo: dobili bismo prazan okvir koji se sam od sebe ne može ispuniti; ovde bi posredovalo apstraktno znanje, a ne pamčenje. No, čak i ne sečajuči se odredenog dana, možemo se prisetiti nekog perioda, pa nije tačno da je sečanje na jedan period naprosto zbir sečanja na pojedine dane. Ukoliko su dogadaji sve udaljeniji, navikavamo se da ih spominjemo u obliku ce­ lina iz kojih se poneki od njih katkad izdvajaju, ali oni obuhvataju i brojne druge elemente koje ne možemo razlikovati jedan od drugoga, niti ih ikada

45 I KOLEKTIVNO SEČANJE; DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

u celosti popisati. Tako, pošto sam uzastopno pohadao više škola, internata i gimnazija, te svake godine ulazio u nov razred, imam uopštenu uspomenu na sve te početke šlcolskih godina koji obuhvataju i poseban dan kada sam prvi put ušao u gimnaziju. Ne mogu, dalde, da kažem da se sedam tog početka, ali ni da ga se ne sedam. S druge Strane, istorijski pojam mog ulaska u gimnaziju nije apstraktan. Najpre, lcasnije sam ditao izvestan broj pripovesti - stvarnih ili fiktivnih - u lcojima se opisuju utisci deteta lcoje prvi put ulazi u razred. Lalco je mogude da se, kada sam ih ditao, lična uspomena koju sam čuvao o sličnim utiscim a stopila s opisom u knjiži. Sedam se tih opisa, pa se možda u njima nalazi sačuvano i nesvesno pribrano sve što preostaje od mog na taj način transponovanog utiska. Bilo kako bilo, tako oživljena ideja više nije puka shema lišena sadržaja. Dodajte torne da o gimnaziji u koju sam prvi put zašao znam više negoli je njeno ime ili mesto na planu grada. U to vreme svalcoga dana odlazio sam u nju, a kasnije je više puta video. Čak i da je nišam ponovo video, upoznao sam i druge gimnazije, odvodio u njih svoju decu. Osnovnih črta porodične sredine koju sam napuštao kada sam odlazio u školu dobro se secam j er sam i kasnije ostao u kontaktu sa svojima: ovde nije reč o porodici uopšte, nego o živoj i konkretnoj grupi čiji prizor prirodno ulazi u sliku, onakvu kakvu ponovo stvaram, o svom prvom odlasku u školu. Kakav li se onda prigovor može uputiti činjenici da, razmišljajuci o našem prvom odlasku u školu, uspevamo da oživimo atmosferu tog dogadaja i njegov opšti izgled? Reč je, bez sumnje, o kolebljivoj, nepotpunoj, ali pre svega rekonstruisanoj slici: no, koliko li je uspomena za koje verujemo da smo ih verno sačuvali, uspomena čiji nam se identitet ne čini sumnjiv, takode, gotovo u celosti izgradeno na pogrešnim prepoznavanjima, na osnovu priča i svedočanstava! Okvir ne može sam proizvesti preciznu i slikovita uspomenu. Ali, ovde je okvir natopljen ličnim razmišljanjima, porodičnim uspomenama, a uspo­ mena je slika udevena u druge slike, generička slika prenesena u prošlost.

U V IJE N E U SPO M EN E

Reci cemo takode: ako želim da prikupim i preciziram sve one m oje uspomene koje bi mi mogle povratiti lik i ličnost moga oca onakvog kakvog sam ga ja znao, potpuno je nepotrebno da u m islim a prodem kroz sve istorijske dogadaje savremene istorije koji su se zbili tokom razdoblja u kojem je on živeo. Medutim, ako sretnem nekoga ko ga je poznavao, pa mi on o ocu saopšti detalje i okolnosti za koje nišam znao, ako moja majka proširi i upotpuni sliku njegovog života i rasvetli m i odredene njegove

46 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

delove koji su mi ostali nejasni, nije li tačno da ovoga puta imam utisak da se ponovo vračam u prošlost i obogačujem čitavu jednu kategoriju mojih uspomena? Tu nije na stvari puka retrospektivna iluzija, kao kada bih pronašao njegovo pismo koje sam mogao pročitati za njegova živo­ ta, tako da bi se ove nove uspomene, koje odgovaraju novijim utiscima, nadodale drugima a da se s njima stvarno ne pobrkaju. Ali, uspomena na mog oca se u svojoj celini preobražava i sada mi izgleda da više odgovara stvarnosti. Slika koju sam o svom ocu imao, otkako ga poznajem, nije prestala da se razvija, i to ne samo zato što su se, tokom njegovog života, uspomene pridodavale jedne drugima, nego stoga što sam se i ja menjao, tj. moja tačka gledanja pomerala se pošto sam u porodici zauzimao razližit položaj, a pre svega zato što sam pripadao drugim sredinama. Hoče li se reči da ipak postoji slika moga oca koja, zahvaljujuči svojoj autentičnosti, mora odneti prevagu nad svima ostalima: je li to ona koja se fiksirala u trenutku njegove smrti? No, koliko li se puta, do toga časa, ona več promenila? Uostalom, sm rt - koja stavlja tačku na fiziološki život - ne zaustavlja naglo struju misli, onalcvih kakve se razvijaju u okruženju onoga čije telo nestaje. Još neko vreme ga predočavamo sebi kao da je živ, on ostaje upleten u svakodnevni život, zamišljamo šta bi rekao i uradio u ovoj ili onoj prilici. Upravo sutradan po nečijoj smrti pažnja njegovih bližnjih najsnažnije se fiksira na njegovu osobu. Tada je, takode, njegova slika najslabije fiksirana, ona se neprestano m enja, u zavisnosti od različitih delova njegovog života koji se dozivaju u sečanje. U stvari, slika umrlog nikad se ne skručuje u nepokretnosti. Ukoliko uzmiče u prošlost, ona se m enja, pošto izvesne črte blede a druge iskrsavaju, što je uslovljeno tačkom s koje se ona posmatra, tj. shodno novim uslovima u kojim a se nalazimo kada jo j se okrenemo. Ukoliko postajem sposobniji da razmi­ šljam i ukoliko raspolažem sve večim mogučnostima poredenja, sve ono novo što čujem o svom ocu i ljudima koji su bili s njim u dodiru, svi novi sudovi koje stvaram o dobu u kojem je živeo, sva moja nova razmišljanja navode me da retuširam njegov portret. Tako se prošlost, onakva kakva mi je nekoč izgledala, polako gubi. Kako se naši najbliži srodnici umeču izmedu nas i naših udaljenih predaka, nove slike prekrivaju stare, tako da o ovim potonjim znamo samo ono što su nam oni stariji saopštili. Grupe čiji sam član u različitim dobima nisu iste, a prošlost posmatram upravo s njihove tačke gledanja. Stoga se može očekivati da če se moje uspomene obnavljati i upotpunjavati u m eri u kojoj sam u pomenute grupe dublje uronjen i tešnje učestvujem u njihovom pamčenju. Istina, za to bi morao da se ostvari dvostruki uslov: s jedne Strane, da same moje uspomene, onalcve kakve su bile pre nego što u te grupe udem,

47 I KOLEKTIVNO SEČANJE; DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

ne budu podjednako osvetljene na svim svojim stranama, kao da ih, do toga časa, nišam u celosti primetio i shvatio; s druge Strane, potrebno je da uspomene tih grupa ne budu bez ikalcve veze s dogadajima koji čine moju prošlost. Prvi uslov je ispunjen zato što m noge od naših uspom ena sežu u razdoblja za koja nam - zbog nedostatka zrelosti, iskustva ili pažnje smisao brojnih činjenica, priroda mnogih predmeta ili osoba napola izmiče. Još uvek smo bili, moglo bi se reči, suviše upleteni u dečju grupu, a več smo se, jednim delom našeg duha, mada nedovoljno čvrsto, držali grupe odraslih. Otuda izvesni efekti polutame: ono što zanima odraslog čoveka pogada i nas, ali cesto samo zato što osečamo da se odrasli za to zanimaju, pa u našem pamčenju ostaje nešto kao enigma ili problem koji ne shvatamo, ali osečamo da može biti rešen. Katkad čak i ne zapažamo odmah te neodredene aspekte, te zone nejasnog, ali ih ipak ne zaboravljamo pošto one okružuju naše najjasnije uspomene i pomažu nam da s jedne predemo na drugu. Kada dete usni u svom krevetu i probudi se u vozu, njegova misao nalazi sigurnost u osečanju da je i tam o i ovde ostalo pod nadzorom roditelja, mada sebi ne može da objasni kako su i zašto oni postupali u meduvremenu. U tom neznanju ili neshvatanju ima različitih stupnjeva, pa se u jednom ih drugom smeru nikad ne dostiže granica svekolike jasnoče ih potpuno neprozirne senke. Neka scena iz naše prošlosti m ože nam se učiniti takva kao da jo j se nikad ništa neče m oči ni oduzeti ni dodati, niti da če ikad u njoj biti viška ih manjka nečeg što bi trebalo razumeti. No, recim o da sretnem o nekog ko je u tu scenu bio umešan ih jo j prisustvovao, pa je spomene ih je prepriča: pošto smo ga culi, nečem o više biti tako sigurni kao pre da se ne možemo prevariti u redosledu detalja, relativnog značaja pojedinih njenih delova i opšteg smisla dogadaja; jer, nemoguče je da dve osobe koje su videle istu činjenicu, kada posle izvesnog vremena o njoj izveštavaju, predoče o tom dogadaju na potpuno isti način. Obratimo se ponovo bi­ ografiji Anrija Brilara. Stendal pripoveda kako su on i dvojica njegovih prijatelja, još kao deca, ispalih metak iz pištolja u Drvo bratstva. Reč je o nizu prihčno jednostavnih scena. No, pregledajuči rukopis, Stendalov pri­ jatelj R. Kolomb svaki čas otkriva greške. „Vojniči nas zamalo dohvatiše", kaže Stendal, „spasismo se utrčavši kroz kapiju G. u kuču moga dede, ah nas spaziše. Ljudi su bili na prozorima. M nogi od njih su prinosili sveče i osvetljavah unaokolo“. „Pogrešno", kaže Kolomb. „Sve se to zbilo četiri minuta posle pucnja. Tada smo sva trojica več bili u kuči“. „On i još jedan (možda Kolomb)“, nastavlja Stendal, „popeše se u kuču i utekoše u stan dveju prihčno pobožnih starih modistkinja.“ Stižu policijski lcomesari.

48 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

One dve stare jansenistkinje lazu, kazavši da su dečaci tu proveli celo veče. Napomena R. Kolomba: „Kod gospodiča Kode ušao je samo A. B. (Stendal). R. I< (tj. on sam) i M ant pobegoše kroz prolaz preko tavana i dočepaše se Velike ulice“. A Stendal kaže: „Pošto komesare više nismo culi, izadosmo i nastavismo da se uspinjemo prema tom prolazu". Kolomb, opet: „Pogrešno." Stendal: „Mant i Trejar, hitriji od nas (Kolomb: ’Trejar nije bio s nama trojicom ’), ispričaše nam sutradan da su, lcada stigoše do kapije koja vodi na Glavnu ulicu, zatekli dvojicu čuvara. Stadoše da govore o ljubaznosti dveju gospodiča s kojima su proveli veče. Stražari ih ništa ne upitaše i oni utekoše. Njihova priča mi je u toj meri dočarala stvarnost da ne bih umeo da kažem jesm o h Kolomb i ja izašli kroz kapiju govoreči o ljubaznosti tih gospodiča.“ Kolomb: „U stvari, R. K. i M ant uspentraše se na tavan gde R. K., gadno nahladen, napuni usta sokom od sladica kako kašljem ne bi privulcao pažnju ljudi koji su pretraživali kuču. R. K. se seča hodnika koji je vodio do pom očnog stepeništa kojim se izlazilo na Veliku ulicu. Tamo ugledaše dva čoveka za koje pomisliše da su policijsld agenti, pa stadoše da mirno razgovaraju poput dece zaokupljene igrom.“ Stendal: „Napisavši ovo, slika D rveta bratstva iskrsnu pred m ojim o či­ ma. M oje pamčenje se upinje da otkrije nešto novo. Čini m i se da vidim Drvo slobode opasano zidičem visokim oko dve stope, koji je bio ulcrašen tesanim kamenom i podržavao gvozdenu ogradu visoku pet ili šest stopa.“ R. Kolomb uzvrača: „Ne." N ije bilo nekorisno, na ovom primeru, ispitati koji če delovi jedne priče, koji su dotad izgledali osvetljeni poput ostalih, naglo promeniti izgled i postati m račni ili nepouzdani čim neki drugi svedok svoje uspomene uporedi s našima, u toj meri da če ustupiti mesta suprotnim črtam a ih obeležjima. Stendalova uobrazilja popunila je praznine u njegovom pamčenju: u njegovoj priči kao da sve zaslužuje poverenje, ista svetlost obasjava sve njene Strane; no, lcada ih posmatramo iz drugog ugla, otlcrivamo pukotine. I obratno, u pam čenju nema apsolutne praznine, tj. područja naše prošlosti koja su u toj meri iščezla iz našeg pamčenja da se bilo koja slika lcoju na njih projelctujemo ne m ože zakačiti ni za jedan elem ent uspo­ mene, te razotkriva puku uobrazilju ih istorijski prikaz koji bi nam ostao stran. Ništa se ne zaboravlja, ah bi ovaj islcaz mogao da bude shvačen u razhčitim značenjim a. Za Bergsona, prošlost u celosti ostaje u našem pamčenju, onalcva lcakvom smo je doživeli; ah izvesne prepreke, naročito ponašanje našeg mozga, sprečavaju nas da se setimo svih njenih delova. U svakom slučaju, slike prošlih dogadaja u našem su duhu (u njego­ vom nesvesnom delu) potpuno dovršene, poput stranica odštampanih u knjigama koje bismo mogh otvoriti, čalc i lcada ih ne otvaramo. Prema

49 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LIT IČ K I FENOMEN

našem mišljenju, naprotiv, ono što opstaje nisu, lcao u nekoj podzemnoj galeriji našeg pamčenja, več gotove slike nego, u društvu, sve one indika­ cije nužne za relconstrukciju ovih ili onih delova naše prošlosti koje sebi predočavamo na nepotpun i nerazgovetan način, pa čak m islim o i da su u celosti iščilile iz našeg pamčenja. Otkuda li, naime, to da - kada se slučajno nademo u društvu ljudi koji su učestvovali u istim dogadajima, koji su bili njihovi akteri ili svedoci istovremeno kad i mi - popunjavamo pom enute prividne praznine? To je stoga što je, u stvari, ono što smo smatrali praznim prostorom samo pomalo neodredena zona od koje se naša misao odvratila zato što je tu nalazila malo tragova. Sada kada nam se precizno ukaže na put kojim smo prošli, ti tragovi izbijaju na površinu, medusobno ih povezujemo, oni se produbljuju i sami od sebe združuju. Oni su, dakle, postajali, ali su bili izraženiji u pamčenju drugih negoli u nama samima. Dakako, mi rekonstruišemo, ali ta rekonstrukcija odvija se duž linija koje su več obeležene i začrtane drugim našim uspomenama, ili pak uspomenama drugih. Nove slike iskrsavaju nad onim što bi, u tim drugim uspomenama, bez njih ostalo neodredeno i neobjašnjivo, ali ne i manje stvarno. Tako, kada obilazimo stare četvrti nekog velikog grada, osečamo posebno zadovoljstvo dok nam pričaju istoriju tih ulica i kuča. Sve su to novi pojmovi, ali če nam oni uskoro izgledati bliski pošto se usldaduju s našim utiscima i bez muke zauzimaju mesta u več postoječem delcoru. Čini nam se da bi ih sam taj dekor i samo on mogao dozvati u sečanje, te da je ono što zamišljamo samo razvijanje nečega što smo več opazili. To je zato što je slika koja se odvija pred našim očima bila opterečena značenjem koje nam je ostalo nejasno, ali smo ponešto od njega ipak raspoznavali. Priroda b ič i s lcojima smo živeli mora nam biti razotkrivena i objašnjena iz perspektive celokupnog našeg iskustva, onalcvog kakvo se formiralo u potonjim periodima. Nova slika, projektovana na činjenice koje smo več poznavali, otkriva nam u njima jednu i ne samo jednu crtu koja u toj slici nalazi mesta, te zahvaljujuči njoj poprima jasnije značenje. Tako se pamčenje obogačuje stranim doprinosima koji se, čim se ukorene i nadu svoje mesto, više ne razlikuju od ostalih uspomena.

U d a l je n i o k v ir i i b l is k e s r e d in e

Da bi pamčenje drugih na taj način ojačalo i upotpunilo naše pamčenje, potrebno je, rekli bismo, da uspomene tih grupa budu u nekakvoj vezi s dogadajima koji čine moju prošlost. Naime, svalco od nas istovremeno je član više grupa, manjih ili večih. No, ako obratimo pažnju na najšire

50 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

grupe, kao što je na primer nacija, ne može se reči da se ona kao takva zanima za pojedinačne sudbine svakog od svojih članova, iako su naš život i život naših rodaka i prijatelja obuhvačeni njenim životom. Uzmimo da je nacionalna istorija verni sažetak najvažnijih dogadaja koji su uticali na život jedne nacije. Od istorije pojedinih krajeva, provincija ili gradova ona se razlikuje utoliko što pamti samo činjenice koje zanimaju sve gradane ili, ako hočemo, gradane kao članove nacije. Da bi nam na taj način shvačena istorija, čak i ako je sasvim podrobna, pomogla da sačuvamo i ponovo pronademo uspomenu na nelcu pojedinačnu sudbinu, potrebno je da pojedinac o kome je reč i sam bude istorijska ličnost. Začelo, ima trenutaka u kojima svi žitelji jedne zemlje zaboravljaju svoje interese, svoju porodicu, uže grupe unutar kojih se obično prostire njihov horizont. Ima dogadaja od nacionalnog značaja koji u isti mah menjaju život svih pojedinaca. No, oni su retki. Pa ipak, oni mogu svim ljudima jedne zemlje da pruže nekoliko repernih tačaka u vremenu. Ali, nacija je obično previše udaljena od pojedinca da bi on istoriju svoje zemlje posmatrao drugačije negoli kao vrlo širok okvir s kojim njegova sopstvena istorija ima sasvim malo dodirnih tačaka. U mnogim romanima u kojima se očrtava sudbina jedne porodice ili jednog čoveka malo je važno znati u koje se doba ti dogadaji odvijaju: na svom psihološkom sadržaju oni ne bi ništa izgubili ako bismo ih prem estili iz jednog razdoblja u drugo razdoblje. Zar unutrašnji život ne postaje intenzivniji ukoliko se izoluje od spoljašnjih okolnosti koje izbijaju u prvi plan istorijskog pamčenja? Ako su radnju m nogih rom ana ili pozorišnih predstava njihovi autori smestili u doba od kojeg nas deli više vekova, nije li to najčešče lukavo sredstvo da bi se izbegao okvir sadašnjih dogadaja i bolje uočilo u kojoj je m eri igra osečanja nezavisna od istorijskih zbivanja i vazda slična bez obzira na vreme? Ako pod istorijskim pamčenjem podrazumevamo sled dogadaja čiju uspomenu čuva nacionalna istorija, to pamčenje i njegovi okviri ne predstavljaju suštinu onoga što nazivamo kolektivno pamčenje. No, izmedu pojedinca i nacije postoji i niz drugih grupa, užih nego što je nacija, koje i same imaju svoje pam čenje i čije promene deluju mnogo neposrednije na život i mišljenje njihovih članova. Ako advokat čuva us­ pomenu na predmete koje je zastupao, lekar na bolesnike koje je lečio, ako se jedan ili drugi seča ljudi iz svoje profesije s kojima je dolazio u dodir zar on, kada usmerava pažnju na sve te likove, ne prodire dublje, u detalje svog ličnog života, i ne spominje li se tako i mnogih misli i preokupacija povezanih s njegovim negdašnjim ja, sa životima članova njegove porodice, s njegovim prijateljstvima, to je st sa svim onim što čini njegovu istoriju? Razume se, to je samo jedan aspekt njegovog života. No, kao što smo

51 KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

podsetili, svaki čovek je, istovremeno ili zaredom, uronjen u više grupa. Osim toga, svaka grupa se cepa i sužava u vremenu i prostoru. Upravo unutar tih društava razvija se odgovarajuči broj samoniklih kolektivnih pamčenja, koja neko vreme održavaju uspomenu na dogadaje koji imaju značaja samo za grupe koje ih održavaju. Dok je u velikom gradu lako zagubiti se iz tudeg vidokruga, žitelji kakvog sela neprestano posmatraju jedni druge, a pamčenje njihove grupe verno beleži sva ona njihova dela do kojih uzmogne prodreti, jer ona povratno deluju na čitavo to malo društvo i doprinose njegovom menjanju. U takvim sredinama, svi pojedinci misle i sečaju se zajedno. Bez sumnje, svako ima svoju tačku gledanja, ali u tako tesnom odnosu i skladu s drugima da mu je, ako se njegove uspomene izobliče, dovoljno da se postavi na stanovište drugih, pa da ih ispravi.

Konačna su pro tn o st IZ M E D U K O LEK TIV N O G SEČ A N JA I IS T O R IJE

Iz svega što prethodi sledi da se kolektivno pamčenje ne podudara s istorijom, te da izraz „istorijsko pamčenje“ nije baš najbolje izabran jer objedinjuje dva člana koji se medusobno suprotstavljaju na više mesta. Istorija je, nema sumnje, zbirka činjenica koje su zauzimale najviše mesta u pamčenju ljudi. No, kada se o njima čita u knjigama, predaje i uči u školama, prošli dogadaji se biraju, porede i razvrstavaju u skladu s potrebama i pravilima koja se nisu nametala ljudima koji su zadugo bili njihovo živo spremište. To je stoga što istorija obično započinje tamo gde prestaje predanje, u trenutku kada se ugasi ili razloži društveno pamčenje. Sve dok uspomena opstaje, nepotrebno ju je napismeno fiksirati, pa čak nije potrebno ni fiksirati je uopšte. Stoga se potreba za pisanjem istorije jednog razdoblja, društva, pa čak i ličnosti budi tek pošto su to razdoblje, društvo ili ličnost dovoljno udaljeni u prošlosti da bi mogli postajati svedoci koji o njima čuvaju kalcvu uspomenu. Kada pamčenje jednog sleda dogadaja više za oslonac nema grupu, upravo onu koja je u njega bila upletena ili trpi njegove posledice, koja mu je prisustvovala ili pripovest o njemu preuzela od prvih aktera i posmatrača, kada se ono raspe u nekoliko pojedinačnih duhova, zagubi u novim društvima koja te činjenice više ne zanimaju, pošto su im zasigurno Strane, tada jedino sredstvo da se takve uspomene sačuvaju jeste da se na­ pismeno fiksiraju u pomnom pripovedanju, pošto reči i misli iščezavaju, a spisi ostaju. Da bi uopšte bilo pamčenja, nužan uslov jeste da subjekt koji se seča - pojedinac ili grupa - im a osečanje da se do svojih uspomena uspinje u kontinuiranom kretanju, kako bi istorija bila pamčenje, buduči

52 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

da postoji prekid kontinuiteta izmedu društva koje tu istoriju čita i grupe svedoka ili aktera negdašnjih dogadaja o kojima se u njoj izveštava. Dakako, jed an od ciljeva istorije m ože se sastojati upravo u torne da pruži m ost izm edu prošlosti i sadašnjosti, te da ponovo uspostavi taj prekinuti kontinuitet. No, ako možemo dosegnuti samo sadašnjost, kako oživeti struje kolektivnog m išljenja koje su uzele zamah u prošlo­ sti? Pomnim radom istoričari mogu pronači i na svetlo dana izneti veliki broj činjenica za koje se mislilo da su konačno zagubljene, naročito ako imaju sreče da otkriju neobjavljene memoare. Pa ipak, može li se reči da je - kada su, na primer, početkom 19. veka bili objavljeni Sen-Simonovi M emoari - francusko društvo oko 1830. stvarno obnovilo kontakt, živ i neposredan, s krajem 17. veka i dobom regentstva? Šta je od tih spisa ušlo u elementarnu istoriju, onu lcoju čita prilično velik broj ljudi kako bi se stvorila odredena kolektivna m njenja? Jedini efekat objavljivanja takvih knjiga jeste što nam one pomažu da shvatimo u kojoj smo m eri udaljeni od njihovog pisca i onih koje je on opisivao. N ije dovoljno da nekoliko raspršenih pojedinaca posvete tom čitanju mnogo vrem ena i pažnje, pa da padnu prepreke koje nas dele od toga doba. Izučavanje na taj način shvačene istorije nam enjeno je nekolicini stručnjaka, pa čak i ako bi postojalo društvo čitalaca M emoara Sen-Simona, ono bi zasigurno bilo odveč ograničeno da bi moglo zanimati brojniju publiku. Istorija koja teži da dopre do najsitnijih činjenica postaje eruditska, a erudicija je stvar kojom raspolaže sasvim neznatna manjina ljudi. Ako se, naprotiv, zadovoljava čuvanjem slike prošlosti koja još može imati mesta u današnjem kolektivnom pamčenju, istorija zadržava od prošlosti samo ono što još zanima naša društva, tj., sve skupa, malo toga. Kolektivno pamčenje se od istorije razlikuje u najmanje dva aspekta. To je kontinuirana struja mišljenja, ah taj kontinuitet nipošto nije veštački, jer od prošlosti zadržava samo ono što je još živo, ih kadro da živi u svesti grupe koja ga održava. Prema definiciji, kolektivno pamčenje ne prelazi granice te grupe. Kada zanimanje za jedno razdoblje iščezne u razdoblju koje mu sledi, nije reč o jednoj te istoj grupi koja zaboravlja deo svoje prošlosti: ovde, u stvari, postaje dve grupe koje dolaze jedna posle druge. Sled vekova istorija razdeljuje u pojedine periode, kao što se grada jedne tragedije deli u više činova. Ah, dok se u pozorišnom komadu, iz čina u čin, odvija ista radnja, s istim likovima, koji sve do raspleta ostaju dosled­ ni u svom karakteru i čija se osečanja i strasti razvijaju u neprekinutom kretanju, u istoriji imamo utisak da, iz jednog razdoblja u drugo, sve biva obnovljeno - interesi u igri, duhovna usmerenja, način sudenja o ljudima i dogadajima, tradicije i izgledi u budučnosti - te ako se, prividno, ponovo

53 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I PO U TlC K I FENOMEN

javljaju iste grupe, to je zato što opstaju spoljašnje razdeobe koje potiču od pojedinih mesta, imena, pa i opšte prirode društava. No, skupovi ljudi koji čine jednu istu grupu u dvama uzastopnim razdobljima jesu poput dva trupla koja se dodiruju naspramnim udovima, ali ni na koji način nisu spojena i ne tvore uistinu jedno isto telo. Bez sum nje, u uzastopnom nizanju generacija ne uvida se odmah dovoljan razlog da bi u jednom trenutku, pre negoli u drugom, bio prekinut njihov kontinuitet, pošto broj rodenja iz godine u godinu jedva da se menja, tako da društvo nalikuje onim nitima dobijenim uplitanjem niza životinjskih ili biljnih vlakana, ili pre tkanini koja nastaje medusobnim preplitanjem svih tih niti. Tačno je da se vunena tkanina deli i da linije te podele odgovaraju završetku jednog m otiva ili crteža. Da li je tako i s nizanjem generacija? Istorija koja se postavlja izvan pojedinih grupa i iznad njih ne okleva da u tok činjenica unese proste razdeobe čije je m e­ sto utvrdeno jed nom zauvek. Tako postupajuči, ona se pokorava samo didaktičkoj potrebi za shem atizacijom . Čini se kao da ona svaki period posmatra kao celinu, nezavisnu od one koja jo j prethodi i one koja joj sledi, j er ona im a da obavi jed no delo - dobro, rdavo ili neodredeno. Sve dok to delo n ije završeno, sve dok ove ili one nacionalne, političke ili religijske situacije nisu razvile sve posledice koje su sadržavale uprkos dobnim razlikama, mladi ljudi, baš kao i stariji, biče zatvoreni unutar istog horizonta. A kada je ono okončano, kada se novi zadaci ponude ili nametnu, od toga se časa generacije koje dolaze nalaze na padini suprotnoj onoj na lcojoj stoje prethodne. Im a i onih koji kasne. No, mladi ljudi povlače za sobom i starije, one koji ubrzavaju korak kao da se boje da če im „pobeči voz“. I obratno, oni koji se lome izmedu dveju padina, čak i ako su blizu linije koja ih razdvaja, ne vide se bolje i jedni za dru­ ge ne znaju baš kao da su niže, jed ni na jednoj, drugi na drugoj strani, tj. dublje u prošlosti i u onome što više i nije prošlost; ili, rekli bismo, nala­ ze se na tačkama udaljenim jedna od druge, na lcrivudavoj liniji vremena. U ovoj slici nije baš sve netačno. Posmatrane izdaleka i u celini, ali pre svega spolja, osmotrene pogledom gledaoca koji nije deo ispitivanih grupa, činjenice na taj način postaju podložne razvrstavanju u uzastopne i medusobno razdvojene celine, pri čemu svalco razdoblje ima svoj početalc, sredinu i kraj. Ali kao što, kako bi bile jasno uočljive, črte rasute u grupi usredsreduje i prenosi na neki pojedinačni lik, istorija koja se zanima pre svega za razlike i suprotnosti, prenosi i usredsreduje na jedan interval od nekoliko godina preobražaje koji se, u stvari, obavljaju u mnogo dužem vremenu. M oguče je da sutradan po nekom dogadaju koji je potresao, delimično razorio i obnovio struktura društva započne

54 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

nov period. No, to čem o razabrati tek kasnije, kada jedno novo društvo bude iz sebe oslobodilo nove resurse i pred sebe postavilo nove ciljeve. Istoričari ne mogu ozbiljno uzimati ove linije podele i umišljati da su ih opazili i oni koji su živeli u godinama koje oni izučavaju, poput onog lika iz burleske koji uzvikuje: „Danas započinje stogodišnji rat!“. Ko zna neče li se, dan nakon kakve revolucije ili rata koji je otvorio provaliju izmedu dva ljudska društva, baš kao da je jedna prelazna generacija iščezla, mlado društvo ili mladi deo društva, u saglasnosti s njegovim starijim delom, zaokupiti pre svega brisanjem tragova tog preloma, približavanjem m edusobno najudaljenijih generacija i, uprkos svemu, održavanjem kontinu­ iteta razvoja. Društvo mora da živi, pa čak i kada su društvene ustanove duboko prom enjene, a naročito kada se to dogodi, najbolji način da se one ukorene jeste da se podupru svim onim što je moguče povratiti iz tradicije. Tada se, čim krize produ, ponavlja: treba ponovo započeti tamo gde smo bili prekinuti, treba se vratiti na gradilište. I doista, neko vreme ljudi umišljaju da se ništa nije prom enilo pošto je kontinuitet ponovo uspostavljen. Ta iluzija, koje če se oni brzo osloboditi, omogučiče bar da se iz jedne etape prede u drugu, a da kolektivno pamčenje ni u jednom trenutku nema osečaj da je bilo prekinuto. U stvari, u kontinuiranom razvoju kolektivnog pamčenja nema, kao u istoriji, jasno povučenih linija podele, več samo nepravilnih i neizvesnih granica. Sadašnjost (shvačena kao nešto što se proteže u odredenom traja­ nju, onom koje zanima današnje društvo) ne suprotstavlja se prošlosti kao što se medusobno razlikuju dva susedna istorijska perioda. Jer, prošlost više ne postoji, dok su za istoričara pomenuta dva perioda podjednako stvarna. Pamčenje jednog društva prostire se do tačke do koje se najdalje može prostirati, tj. do granice na kojoj dostiže pamčenje grupa od kojih je ono sastavljeno. Tako znatnu količinu bivših dogadaja i likova ono ne zaboravlja zato što spram njih pokazuje zlu volju, odbojnost, odvratnost ili ravnodušnost, več stoga što su grupe koje su čuvale njihovu uspomenu iščezle. Kada bi ljudski život trajao dva ili tri puta duže, m ereno jedinicam a vremena, polje kolektivnog pam čenja bilo bi prostranije. Osim toga, nije baš očigledno da bi to prošireno pamčenje bilo i bogatije ako bi se društvo sputano tolikim tradicijama teže razvijalo. Isto tako, kada bi ljudski život bio krači, kolektivno pam čenje koje bi pokrivalo jedno uže razdoblje možda i ne bi bilo osiromašeno, jer bi se u tako rasterečenom društvu promene odvijale veoma brzo. U svakom slučaju, pošto se pam­ čenje jednog društva polako troši, u meri u kojoj njegovi pojedinačni čla­ novi, a naročito oni stariji, iščezavaju ili se usamljuju, na ivicama koje obeležavaju njegove granice ono ne prestaje da se preobražava, pa se i sama

ss I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

grupa bez prestanka menja. Teško je, uostalom, reči u kojem je trenutku jedna kolektivna uspom ena iščezla, te da li je konačno iščilila iz svesti grupe, je r - da bi je se uvek moglo ponovo pronači - dovoljno je da bude očuvana u jednom ograničenom delu društvenog tela.

IS T O R IJA KAO SL IK A D O GABAJA, K O LEK TIV N A PAM ČENJA KAO Ž A R IŠT A T R A D IC IJE

Postoji, naime, više kolektivnih pam čenja. To je druga odlika po lcojoj se ona razlikuju od istorije. Istorija je nedeljiva, pa se m ože se reči da postoji samo jed na istorija. Začelo, m ožem o razlikovati istoriju Francuske, Nemačke, Italije, ili pak istoriju ovog ili onog perioda, ove ili one oblasti, grada (pa čak i pojedinca). Istoričarevom poslu cesto se prebacuje onaj višak sp ecializacije i preterana naklonost podrobnom izučavanju koje odvrača od celovitosti i, na neki način, deo sm atra celinom . No, razm otrim o ovu stvar pobliže. O no što u očim a istoričara opravdava ova podrobna istraživanja jeste tvrdnja da če nagomilavanje pojedinosti uroditi celinom , da če se ta celina pridodati drugim celinam a, te da u sveukupnoj slici koja če proizači iz svih tih delimičnih zbrajanja nista nije podredeno ničemu - sve su činjenice podjednako zanimljive i svaka od njih u istoj m eri zaslužuje da bude otkrivena i opisana. Takvo m išljenje potice otuda što se ne postavlja na stanovište nijedne od stvarnih i živih grupa koje postoje, ili koje su postojale, a za koje, naprotiv, sva m esta i sva razdoblja ni izdaleka nisu od istog značaja pošto na njih ne deluju na isti način. Ali, istoričar namerava da bude objektivan i nepristrasan. Čak i kada piše istoriju svoje zemlje, trudi se da objedini skup činjenica koji če m oči da bude pridodat drugom skupu, tj. istoriji neke druge zemlje, tako da izmedu jednog i drugog skupa ne bude nikalcvog prekida, te da u celovitoj slici istorije Evrope ne nalazimo spoj više nacionalnih pogleda na činjenice, nego pre niz i sveukupnost činjenica onakvih lcalcve jesu, ne u očim a ove ili one zem lje ili grupe, nego nezavisno od bilo kakvog grupnog suda. Od toga časa su, u talcvoj slici, same podele koje razdvajaju pojedine zemlje zapravo istorijske činjenice u istom smislu u kojem su to i sve ostale činjenice. Sve se, dakle, nalazi na istoj ravni. Istorijski svet je poput okeana u koji se ulivaju sve delimične istorije. Ne čudi stoga što se u početku razvoja istorije, pa i u svim potonjim epohama, pomišljalo na pisanje sveopštih istorija. To je prirodno usmerenje istoričarskog duha, ali i lcobna strmina na koju če biti povučen svaki istoričar ako ga skromnost ili manjak daha ne zadrže u okviru užih istraživanja. 56 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

Istorija se može prikazati kao univerzalno pamčenje ljudskog roda. No, univerzalnog pam čenja nema. Svako kolektivno pam čenje ima za oslonac grupu ograničenu u prostoru i vremenu. Sveukupnost prošlih dogadaja može se objediniti na jednoj jedinoj slici samo ako ih razdvojimo od pamčenja grupa lcoje su čuvale njihovu uspomenu, ako presedemo veze kojima su se oni držali za psihološki život društvenih sredina u lcojima su se zbili, ako zadržimo samo njihovu hronološku i prostornu shemu. Više nije na stvari oživeti ih u njihovoj stvarnosnosti, več ih ponovo sta­ viti u okvire u kojima istorija rasporeduje dogadaje, u okvire koji ostaju spoljašnji u odnosu na same grupe, te ih definisati suprotstavljajuči ih jedne drugima. To bi značilo da se istorija zanima pre svega za razlike i ne obazire na sličnosti bez kojih, medutim, ne bi bilo pamčenja, pošto se sečamo samo činjenica kojima je zajednička črta to što pripadaju istoj svesti. Uprkos raznovrsnosti mesta i vrem eni, istorija svodi dogadaje na naizgled medusobno uporedive članove, što joj omogučuje da ih poveže jedne s drugima, kao varijacije na jednu temu ili nekoliko tema. Samo tako ona uspeva da nam predoči skračenu viziju prošlosti, prikupljajuči u jednom trenutku, simbolizujuči u nekolilco naglih promena lagane ko­ lektivne tokove razvoja. Upravo na taj način ona nam predočava njihovu jedinstvenu i celovitu sliku. Nasuprot torne, da bismo stekli predstavni o kolektivnim pamčenjima, zamislimo šta bi bila istorija našeg života ako bismo se, dok je pripovedamo, zaustavljali svaki put kada se setim o grupe kroz koju smo prošli da bismo je razmotrili u njoj samoj i ispričali sve što o njoj znamo. Tu ne bi bilo dovoljno razlikovati nekoliko celina: naše roditelje, školu, gimnaziju, naše prijatelje, kolege, društvene veze, pa i ovo ili ono političko, versko ili umetničko društvo s kojim smo mogli biti povezani. Te velike razdeobe jesu zgodne, ali odgovaraju jo š više spoljašnjem i pojednostavljenom pogledu na stvarnost. Ta društva obuhvataju znatno m anje grupe koje zauzimaju samo deo prostora, pa smo tako bili u dodiru samo s jednim lokalnim ogrankom ove ili one medu njima. O ne se preobražavaju i segmentiraju, tako da se - čak i kada se ne pomeramo, kada ne izlazimo iz jedne grupe - dogada da, laganim ih brzim obnavljanjem svojih članova, ona, u stvari, postaje druga grupa koju malo zajedničkih tradicija povezuje s njenim prvobitnim članovima. Tako, živeči dugo u istom gradu, imamo novih i starih prijatelja, pa - čak i unutar jedne iste porodice - sahrane, venčanja i rodenja predstavljaju niz uzastopnih polaznih tačaka i novih početaka. Dakako, te novije grupe lcatkad predstavljaju samo potpodele u okviru društva koje se proširilo i razgranalo, i na koje su se nakalemile nove celine. Medutim, mi u njima raspoznajemo razdvojene zone, pa kada

57 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI. KULTURNI I POLITIČKI FENOMEN

prelazimo iz jedne u drugu, kroz naš duh ne prolaze iste struje mišljenja i isti nizovi uspomena. To znači da večina tih grupa, čak i kada nisu - kao što je Lajbnic govorio - stvarno razdeljene, predstavljaju ipak neku vrstu društvene grade, beskrajno deljive po najraznovrsnijim linijama. Razm otrimo sada sadržaj tih m nogostrukih kolektivnih pam čenja. Nečemo reči da, za razliku od istorije, ili, ako hočemo, istorijskog pam­ čenja, kolektivno pamčenje čuva samo sličnosti. Da bi se moglo govoriti o pamčenju, potrebno je da delovi perioda na lcoji se ono prostire budu u izvesnoj meri diferencirani. Svaka od tih grupa ima svoju istoriju u kojoj razlikujemo pojedine ličnosti i dogadaje. No, ono što nam pada u oči jeste činjenica da u pamčenju sličnosti izbijaju u prvi plan. U trenutku kada sagledava svoju prošlost, grupa jasno oseča da je ostala ista, te stiče svest o svom identitetu u vremenu. Kao što smo rekli, istorija diže ruke od tih intervala u kojim a se naizgled ništa ne dogada, tokom kojih se život ograničava na puko ponavljanje, u neznatno različitim formama, ali bez suštinske pramene, bez prekida i poremečaja. No, grupa lcoja živi najpre i naročito za samu sebe teži da ovekoveči osečanja i slike koje tvore supstancu njenog mišljenja. Tada u njenom pamčenju najviše mesta zauzima proteklo vreme tokom kojeg se ništa nije suštinski izmenilo. Tako, dogadaji koji se mogu zbiti u jednoj porodici i različiti postupci njenih članova - na čemu bi se insistiralo kada bi se pisala porodična istorija svoj puni smisao, s gledišta te porodice, crpu iz toga što srodničkoj grupi omogučuju da pokaže da ona zaista ima čud koja se ne menja, različitu od sviju drugih grupa. Ako, naprotiv, kakav dogadaj, inicijativa jednog člana, odnosno nekolicine njenih članova ili, najzad, spoljašnje okolnosti unesu u život grupe neki novi elem ent, nespojiv s njenom prošlošču, rodiče se druga grupa, sa sopstvenim pam čenjem , u kojoj če o onom e što je prethodilo toj krizi ostati samo nepotpuna i zbrkana uspomena. Istorija je slika pramena, pa je prirodno što ona živi u uverenju da se društva neprestano menjaju, je r svoj pogled upravlja na celinu, a i zato što jedva da ne prode godina a da se, u nekoj oblasti te celine, ne dogodi kakav preobražaj. A pošto je za istoriju sve medusobno povezano, svaki od tih preobražaja mora delovati i na druge delove društvenog tela i, ovde ili onde, pripremiti novu pramenu. Niz istorijskih dogadaja naizgled je diskontinuiran, buduči da je svaka činjenica, od one koja jo j prethodi ili pak sledi, razdvojena intervalom za koji se m ože misliti da nem a dešavanja. U stvari, oni koji pišu istoriju i zapažaju pre svega pram ene, shvataju da je, ne bi li se prešlo s jedne pram ene na drugu, potrebno da se razvije niz preobražaja čiji istorija uočava samo zbir (u smislu integralnog računa) ili konačni rezultat. Tačka gledanja istorije talcva je zato što 58 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

ona grupe posmatra spolja i obuhvata prilično dugo trajanje. Nasuprot torne, kolektivno pamčenje jeste grupa videna iznutra, i u toku razdoblja koje ne prelazi prosečan ljudski vek, a cesto je i znatno krače. Ono grupi predočava sliku nje same koja se, začelo, razvija u vremenu, pošto je reč 0 njenoj prošlosti, ali na takav način da u tim uzastopnim slikama grupa uvek prepoznaje sebe. Kolektivno pamčenje je slika sličnosti, pa je prirodno da živi u uverenju da grupa opstaje, i to neizmenjena, zato što svoju pažnju ono upravlja na grupu, te da ono što se promenilo jesu njeni odnosi 1 kontakti s drugima. Pošto je grupa uvek ista, promene treba da budu vidljive: promene, tj. dogadaji koji su se zbili u grupi, same se razrešavaju u sličnostima, je r izgleda da im je uloga da u različitim Vidovima razviju istovetan sadržaj, odnosno različite osnovne črte same grupe. Uostalom, kako bi pamčenje uopšte bilo moguče, i nije li paradoksalno težiti očuvanju prošlosti u sadašnjosti, ili pak sadašnjost uvesti u prošlost, ako tu doista nisu na stvari dve zone istog područja, te ako grupa, u meri u kojoj se vrača samoj sebi - gde, sečajuči se, stiče samosvest i izoluje se od drugih - ne bi težila da se zatvori u srazmerno nepokretnu formu? Bez sumnje, ona podleže iluziji kada veruje da sličnosti odnose prevagu nad razlikama, ali jo j nije moguče da to shvati je r se slika koju je nekoč o sebi imala polako preobrazila. No, bilo da se okvir proširi ili suzi, ni u jednom trenutku on ne biva razbijen, pa se može uvek dopustiti da je grupa samo, malo-pomalo, upravljala pažnju na one svoje delove koji su nekoč stajali u drugom planu. Bitno je to da črte kojima se ona razlikuje od drugih opstaju, te da su utisnute na celokupan njen sadržaj. Nije li tačno da - kada smo primorani da se od neke od tih grupa odvojimo, ali ne na neko vreme, nego zato što se grupa rasipa, što njeni članovi iščezavaju, što je došlo do promene mesta, životnog puta, naklonosti ili verovanja, pa smo primorani da joj kažemo zbogom - nije li, dakle, tačno da kada se tada prisetimo sveg onog vremena što smo ga u grupi proveli, sve nam te uspomene skupa naviru, u toj m eri da nam se katkad čini da su one najstarije zapravo najbliže ili, pre, sve one bivaju obasjane ravnomernom svetlošču, poput predmeta koji tek što nisu zajedno potonuli u sumrak. S francuskog preveo

Aljoša Mimica

59 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITICKI FENOMEN

KOLEKTIVNO SEČANJE I KULTURNI IDENTITET*12'1 Jan Asman

l. Problem i program Dvadesetih godina 20. veka, nezavisno jedan od drugog, sociolog M o­ ris Albvaš (Maurice Halbwachs) i istoričar umetnosti Abi Varburg (Aby Warburg) razvili su dve teorije - teoriju kolektivnog i socijalnog sedanja.111 Zajednički imenitelj oba ova, u osnovi različita, pristupa jeste opovrgavanje pokušaja da se kolektivno sedanje koncipira u terminima biologije, na primer, kao nasledno sedanje ili „pamdenje vrste", pokušaja koji ni danas nisu prestali (Gombrich, 1984, str. 323) i imaju znadajan uticaj i u Jungovom (Carl G. Jtrng) udenju o arhetipovima.1211 Albvaš i Varburg problem kontinuiranosti kolektivno deljenog znanja premeštaju iz biologije u kultura. Specifidan karakter koji čovek stide kroz pripadnost jednom odredenom društvu i njegovoj kulturi, čuva se generacijama, ali ne preko biogenetske evolucije, nego preko socializacije i predanja. „Očuvanje tipa", u smislu Naslov originala: Jan Assmann, „Kollektives Gedächtnis und kulturelle Identität“, Kultur und Gedächtnis, ders. & T. Hölscher (Hg.), Suhrkamp, Frankfurt a. M., 1988, str. 9-1 9 . [1] Varburg pak citira Dirkema (Dürkheim), i njegovo krojclinško predavanje iz 1923. (Kany, 1987,176, no. 31), u kojem se pojam „socijalno sečanje“ prvi put pojavljuje u Dirkemovim radovima. Riter (H. Ritter) mi je skrenuo pažnju na to da je, sudeči prema svojim neobjavljenim beležkama, Zaksl (F. Saxl) upučivao Varburga na Albvaševe radove. [*]

[2] Varburgov najvažniji izvor za njegovu teoriju sečanja bio je Ričard Semon (Richard Semon, 1911).

6i I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LITIČ K I FENOMEN

kulturnih „pseudovrsta" (Erikson, 1966; Eibl-Eibesfeldt, 1984) jeste funk­ cija kulturnog sedanja. Dok kod životinja genetski program osigurava očuvanje vrste, ljudi su morali, kako i Niče kaže, da osmisle jedno „sred­ stvo", „da bi sličnu dugotrajnu prirodu održali kroz naraštaje". Na ovaj problem odgovara kulturno sedanje kao zbirni pojam za sve znanje, koje u specifičnim okvirima društvene interakcije usmerava radnje i iskustva, i kroz generacije čuva ponavljane prakse i uvodi pojedince u njih. Pojam kulturno sedanje definišemo131u formi dvostrukog razgraničenja: 1. Od onoga što nazivamo „komunikativnim“ ili „svakodnevnim" se­ danjem, kom e - u jed nom užem smislu koji de se tek razjasniti - nedostaju „kulturna“ obeležja; i 2. Od nauke, je r tu nedostaju obeležja sedanja, odnosno povezanost s kolektivnom slikom o sebi. Zbog nedostatka prostora, ostavidemo po strani ovo drugo razgraničenje, koje je Albvaš razvio kao razliku izmedu mémoire i histoire, i ograničicem o se na prvo: na razliku izmedu komunikativnog i kulturnog sedanja.

2. Kom unikativno sečanje Pojmom „komunikativno sedanje“ obuhvatamo različite vrste kolektivnog sedanja koje su zasnovane isldjučivo na svakodnevnoj komunikaciji. Te vrste sedanja jesu ono što je Albvaš u svojim knjigam a Les cadres sociauxde la memoire (1925) i L a memoire collective (1950) obuhvatio i analizirao kao kolektivno sedanje, koje obrazuje predmetnu oblast usmene istorije. Svakodnevna komunikacija obeležena je velikim stepenom nespecijalizovanosti, reciprocitetom uloga,3[4] tematskom neujednačenošcu i neorganizovanošcu. Ona se uobičajeno javlja izmedu partnera koji svoje uloge mogu medusobno zameniti. Neko ko u jednom trenutku priča vic, prepričava sedanje, trač ili doživljaj, več u sledečem može da bude slušalac. Postoje prilike koje predodreduju ovakvu komunikaciju kao, na primer, vožnja železnicom, deljenje stola u kafani, čekaonica itd. Postoje i pravila igre - „zakoni tržišta“ (Bourdieu, 1982) - koja ovu razm enu regulišu. [3] Plural ukazuje na koautorstvo Alaide Asman (Aleida Assmann) u ovim razmišljanjima (uporediti: J. Assmann, 1986,1988; pogledati i študiju koja je u pripremi Überlieferung und Identität, a koja je nastala uz dva skupa s temom „Kanon i cenzura", kao i uz mnogobrojne skupove i diskusije s naučnim kolegama iz Berlina). [4] Naravno, svakodnevna komunikacija postoji i kod nerecipročne konstelacije uloga, na primer kod doktorske anamneze, ispovesü, saslušanja, ispita, predavanja itd. Ali takvi „govorni običaji" (Seibert) odmah ukazuju na veliku meru oformljenosti kulturom i predstavljaju prelaznu zonu izmedu svakodnevne i kulturne komunikacije. 62 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

Postoji i jed no „dom ačinstvo“(s] unutar čijih granica se kom unikacija kreče. Osim toga, ipak, prevladava značajna m era bezobličnosti, proizvoljnosti i neorganizovanosti. Iz ove vrste kom unikacije izgraduje se sečanje, koje je, kao sto je Albvaš pokazao: a) socijalno posredovano i b) u vezi s grupama. Svako individualno sečanje zasniva se u komunikaciji s drugima. Ovi drugi nisu nikakvo proizvoljno mnoštvo, nego grupacije koje imaju sliku ili pojam o sebi, odnosno sopstvenom jedinstvu i poseb­ nosti, te ga održavaju na svesti o zajedničkoj prošlosti. Albvaš misli na porodice, komšiluk, grupe ljudi istog zanimanja, partije, udruženja itd., sve do nacija. Svaki pojedinac vezan je za veliki broj takvih grupa, te stoga usvaja mnoštvo kolektivnih sečanja i slika o sebi {Selbstbild). Iz prakse usmene istorije stekli smo bolji uvid u osobenost svakodnevne forme ovog kolektivnog sečanja koje želimo da nazovemo „ko­ munikativno sečanje" (Niethammer, 1985). Njegovo najvažnije obeležje jeste ograničen vremenski horizont. Kako sva istraživanja usmene istorije potvrduju, on se, po pravilu, proteže na ne više od 80 (a najviše 100) godina u prošlost, što odgovara rasponu od tri do četiri generacije ili latinskom saeculum.l6] Ovaj h orizont pom era se u skladu s protokom vremena. Komunikativno sečanje ne poznaje fiksirane tačke koje bi se vezivale za prošlost koja se neprestano širi u protoku vremena. Takva fiksiranost može se postiči samo kulturnim formama i stoga se ona nalazi izvan opsega neformalnog svakodnevnog sečanja.

3. Prelaz Kada prelazimo iz oblasti svakodnevne komunikacije u oblast objektivizovane kulture, tada se skoro sve m enja. Prelaz je toliko suštinski da se moramo pitati da li je metafora sečanja uopšte još uvek prikladna. Poznato je da je Albvaš na ovoj granici zastao i nije je sistematski ispitivao.56[7) [5] O „socijalnom domačinstvu“ govori sociolog znanja iz Konstanca Tomas Lukman (Thomas Luckmann) u svojim novijim radovima, na primer: Luckmann, 1987. [6] Kako me je obavestio Heiser (T. Hölscher), to odgovara onome što Herodot zove vremenski raspon zajemčenog predanja. Tacit je u A nalim a III75 napomenuo da 22. godine naše ere umiru poslednja svedočanstva o republici (Lindemeister/Cancik, 1987). O značenju termina saeculum kao maksimalni raspon života onih koji su nosioci sečanja pogledati: Gladigow, 1983. [7] Albvaš je ipak tematizovao fenomene i s druge Strane ovih granica (Halbwachs, 1941). Tako Palestinu opisuje kao prostor javnog obeležavanja koji vekovima prolazi kroz promene, koji se stalno rekonstruiše kroz svaku posebnu teološku poziciju, pri čemu ova rekonstrukcija postaje konkretna kroz podizanje spomenika. 63 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI. KULTURNI IPO LIT IČ K I FENOMEN

Verovatno je mislio da kada se svakodnevna komunikacija iskristališe u fo rm am a objektivizovane kulture, odnosno u tekstovima, slikama, ritualima, gradevinama, spomenicima, gradovima ili čak mestima,181tada se grupni odnosi i odnosi prema sadašnjosti gube, a s njima i karakter ovog znanja kao mémoire collective. „Mémoire" prelazi u „histoire".191 Naša teza jeste da upravo ovo nije slučaj. U oblasti objektivizovane kul­ ture i organizovanog, odnosno ceremonijalizovanog, javnog obeležavanja mogu se opaziti bliske veze s grupacijama i grupnim identitetom, slične onima koje se mogu nači kod svakodnevnog sečanja. Ovde imamo posla sa strukturam znanja koju nazivamo „specifičnost identiteta“. Pod tim podrazumevamo da jedna grupacija na ovom znanju zasniva svest o svom jedinstvu i posebnosti i ovim znanjem dobija formativnu i normativnu m oč za reprodukciju svog identiteta. U tom smislu i objektivizovana kultura ima struktura sečanja. Tek u istoricizmu je ova struktura, kao što je Niče ostroumno i jasno primetio (O koristi i šteti istorije za život), počela da se raspada.1101

4. Kulturno sečanje Kao što komunikativno sečanje obeležava njegova bliskost sa svakodnevnim sečanjem, tako kulturno sečanje obeležava njegova udaljenost od sva­ kodnevnog sečanja. Distanca od svakodnevnog (transcendiranje svakod­ nevnog) označava njegov vremenski horizont. Kulturno sečanje ima svoje fiksne tačke, njegov horizont se ne m enja s prom enam a u sadašnjosti. Njegove fiksne tačke jesu sudbonosni dogadaji iz prošlosti, koji ostaju u sečanju kroz kulturne forme (tekstove, rituale i spomenike) i institucionalizovanu komunikaciju (recitacije, prakse i razmatranja). To nazivamo „figure sečanja". Čitav jevrejski praznični kalendar zasniva se na njima.1111 [8] Klasičan primer jednog pre svega topografski organizovanog kulturnog sečanja predstavljaju australijski Aboridžini sa svojim vezivanjem za sveta mesta (Koepping, 1981). Za ostale slučajeve prostora javnog obeležavanja uporediti: Cancik, 1 9 8 6 -1 9 8 7 . i Halbwachs, 1941. [9] Takvi prelazi tretiraju se s tačka gledišta falsifikacije i u konceptualnom okviru „praistorije“ i „teologije“ (Overbeck, 1919, str. 6 3 -2 0 ). Uporediti: Halbwachs, 1941,1985, str. 261. [10] Uporediti: A. Assmann, „Die Unfähigkeit zu vergessen: der Historismus und die Krise des kulturellen Gedächtnisses“, 1986. [11] Albvaš ovo odreduje kao predmet religije - da održava „sečanje na davno prošlo vreme koje izmiče promenama i nije iskvareno bilo kojim kasnijim sečanjem kroz vreme“ (Halbwachs, 1985, str. 261). U ovom konkretnom slučaju definicija se

64 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

U toku svakodnevne komunikacije takvi praznici, rituali, epovi, pesme, slike itd., jesu „vremenska ostrva“, u kojim a se u potpunosti pojavljuje drugačija vremenitost, otrgnuta od vremena. U kulturnom sečanju ovakva vremenska ostrva grade prostore sedanja, „retrospektivnu kontemplativnost“. Ovaj izraz dolazi od Abija Varburga. On o objektivacijama kulture, ne samo kroz velika umetničlca dela nego i plakate, poštanske marke, kostime, običaje itd., govori kao o vrsti „mnemonične energije“. U kulturnim form am a kristališe se kolektivno iskustvo čiji značenjski sadržaj, pri dodiru s njim, može odjednom ponovo da postane dostupan kroz milenijume. Ovakvo slikovno pamčenje zapadne civilizacije Varburg je hteo da rekonstruiše kroz svoj široko razradeni projekat M nemosine. Naravno, ovo ne čini naš problem; pitanje koje smo postavili bilo je mnogo opštije. Ipak, mi smo Varburgovi dužnici kada je reč o njegovom odličnom upučivanju na m oč kulturne objektivacije da stabilizuje kulturno sedanje, u odredenim situacijama čak i za hiljade godina. Isto kao i u slučaju Albvašovog tretmana mnemoničkih funkcija objektivirane kulture, i kod Varburga sociološki aspekti slikovnog pam čenja ostaju nedovoljno razvijem. Albvaš tematizuje vezu izmedu sedanja i gru­ pa, Varburg izmedu sedanja i jezika kulturnih formi. Naša teorija kulturnog sedanja pokušava da pokrije sva tri pola: da dovede u uzajamni odnos sedanje (odnosno prošlost reprezentovanu u sadašnjosti), kulturu i grupe (odnosno društvo). Ovde cemo istaci sledeča obeležja kulturnog sedanja: 1) ’učvrščivanje identiteta’ ili veza s grupom. Kulturno sedanje čuva zalihe znanja jedne grupe, koja na osnovu tih zaliha dobija svest o svom jedinstvu i posebnosti. Objektivna ispoljavanja kulturnog sedanja definišu se kroz vrstu identitetskog odredenja u pozitivnom („to smo mi“) ili negativnom („to je naša suprotnost“) smislu.1121 Iz takvog učvršcivanja identiteta razvija se ono što je Niče nazivao „ustrojstvo horizonata" (A. Assman, napomena 10). Zalihe znanja koje su zbrinute u kulturnom sedanju odlikuje oštra granica izmedu onih koji pripadaju i onih koji ne pripadaju nečemu, odnosno izmedu sopstvenog i stranog. Pristup i prenos ovog znanja ne nastaje zbog „teorijske radoznalosti“ (Blumenberg), nego iz „need for identity“ („potrebe za identitetom"; Mol, 1976). prim enjuje sam o n a jevrejsku religiju, koju o n g en eraln o, k ao asim ilovani Jevrejin, n ije p o se b n o ra z m a tra o i jed v a d a je i p o m in jao . O p ro b lem u jevrejsk og sedanja uporediti: Yerushalm i, 1 9 8 2 ; S ch ottroff, 1 9 6 4 . [12]

N eizbežan ego izam kultu rn og sedanja izved en iz „potrebe za identitetom “ (H . M ol) p o p rim a op asne fo rm e k ada re p rezen tacija d ru g o sti (slike o Strancu), koja je uvek p o v e z a n a s re p re z e n ta cijo m id en tite ta (slika o sebi), p ostaje „slika o n eprijatelju “ (Gladigow, 1 9 8 6 ; Eibl-Eibesfeld, 1 9 8 4 ).

65 I KOLEKTIVNO SEČAN/E: DRUŠTVENI. KULTURNI IPOLIT1ČKI FENOMEN

S tim su povezani: 2) Njegova rekonstruktivnost. Nijedno sedanje ne može da sačuva prošlost kao talcvu, ved samo ono što od nje ostaje - „što društvo u svakoj epohi može da rekonstruiše unutar svog sadašnjeg okvira referencije“ (M . Halbwachs). Kulturno sedanje nastupa rekonstruktivno, što znadi da uvek povezuje svoje znanje s aktuelnom sadašnjom situacijom. Ono je zaista fiksirano na nepromenljivim figurama sedanja i zalihama znanja, ali se svaka sadašnjost prema torne različito postavlja, ponekad njihovim usvajanjem, ponekad kritikom, ponekad oduvanjem, a ponekad njihovim transformisanjem. Kulturno sedanje postoji u dva modusa: jednom u modusu potencijalnosti kao arhiv, kroz prikupljene i akumulirane tekstove, slike i pravila ponašanja, a drugi put u modusu aktuelnosti pošto svaki savremeni kontekst stavlja objektivizovano znadenje u svoju vlastitu perspektivu, dajuci mu svoju relevantnost. 3) Oformljenost. Objektivacija, odnosno kristalizacija komuniciranog znadenja i kolektivno deljenog znanja jeste preduslov njegovog prenosa u kulturno institucionalizovano nasledstvo jednog druš­ tva.11®„Stabilna“ oformljenost nije stvar jednog medija, na primer pisma. Slike i rituali, takode, imaju istu ulogu. Može se govoriti o govornom, slikovnom i ritualnom formiranju, i pritom se dolazi do trojstva grčkih m isterija: legom enon, drom enon i deiknym enon. Što se tiče jezika, oform ljenost je nastala mnogo ranije od pronalaska pisma. Razlika izmedu komunikativnog i kulturnog sedanja nije identična razlici izmedu govora i pisma. 4) Organizovanost. Pod tim podrazumevamo: a) institucionalno osiguravanje komunikacije, na primer preko artikulisanja komunikacijske situacije u ceremoniji; i b) specijalizovanje nosilaca kulturnog seda­ nja. Distribucija i struktura participacije u komunikativnom sedanju su difuzne. Nema specijalista. Nasuprot torne, kulturno sedanje uvek upučuje na neku specijalizovanu praksu, vrstu „kultivacije“.1141 U posebnom slučaju kulture pisma s kanonizovanim tekstovima, ovo kultivisanje se može enormno proširiti i diferencirati.1151

[13] O problem u „stabilnosti“ videti: H avelock, 1 9 6 3 , O n govori o „održivoj komunikaciji“. K ao i A . A ssm ann (1 9 8 3 , s t r 2 6 5 - 2 8 4 ) . O tehnologiji konzervacije i njenim duhovnim im plikacijam a (G oody, 1 9 8 6 ). [14] U vezi s ovim L u m an (L uh m an n, 1 9 8 1 ) g o v o ri o „kultivisanoj sem an tici“. [15] Tu razlikujem o tri dim enzije: „kultivisanje tek sta“, o d n o sn o p o sm atran je re č i kroz njihov p ren o s; „kultivacija zn ačen ja“, tj. k u ltu ra izlaganja, egzegeze, h erm en eu tike

66 KOLEKTIVNO SEČAN JEI POLITIKE PAMČENJA

5)

Obavezivost. Odnos grupe prema normativnoj slici o sebi obuhvata jasan sistem vrednosti i diferencijaciju značaja, koji struk­ turiraj u kulturne zalihe znanja i simbola. Postoji važno i nevažno, centralno i periferno, lokalni i medulokalni simboli, zavisno od toga kakvu imaju funkciju u produkciji, reprezentaciji i repro­ dukciji slike o sebi. Istoricizam je zauzeo čvrstu poziciju protiv ovog perspektivističkog vrednovanja nasleda, koje je centrirano na kulturni identitet:

„Rečca äu i Aristotelova entelehija, svete Apolonove pečine i bog Bes, Sapfine pesme i propovedi Svete Tekle, Pindarova metrika i žrtvenici u Pompejima, fragmenti dipilonskih vaza i Karakalina kupatila, dela božanskog Avguština, Apolonijevi preseči kupe i Petrozirisova astrologija: sve pripada filologiji jer je deo predmeta koji želimo da razumemo, i mi nista ne možemo da izostavimo" (Willamowitz, citat iz Jaeger, 1960,1-2).

Protivpokret koji se suprotstavio ovom „relativizmu“ „vrednosno slobodne nauke“ (M. Weber), kao što je poznato, nije izostao. Niče je u ime „života“ protestovao protiv ovog rastvaranja „horizonta“ i perspektive istorijskog znanja u istorijskim naukama. Jeger (W. Jaeger) i ostali neohumanisti protestovali su u ime obrazovanja. Da bi ovim protivljenjima pridodali noviji glas, treba citirati jednu odbranu „humanističke pozicije" iz monumentalnog dela Aleksandra Rustova (Alexander Rüstow) Ubika-

cija sadašnjosti {Ortsbestimmung des Gegenwart): „Dopustimo li da je istorija naroda Botokuden, Zulu ili ma kog drugog podjednako interesantna, važna i podjednako „neposredno povezana sa Bogom“, nači čemo se usred besciljnog relativizma“ (Rüstow 1952:12).

Obavezivost znanja koja je sačuvana u kulturnom sečanju ima dva aspekta:form ativni, u njegovoj obrazovnoj, civilizirajučoj i humanizujučoj funkciji, i normativni, u funkciji vodenja delovanja. 6) Refleksivnost. Kulturno sečanje je refleksivno u trostrukom smislu: a) Ono je praktično refleksivno: tumači zajedničke prakse u formi izreka, životnih pravila, „etno-teorija“ (Bourdieu, 1979), rituala (na primer rituala žrtvovanja koji tumači praksu lova) i drugo.

i kom en tarisan ja; i „p osred ovan je“, d ru g im re č im a (p on ovn o ) p revoden je tek sta u život kroz institucije za vaspitanje, ob razovan je i inicijaciju.

67 I KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI IPO LIT IČ K I FENOMEN

b) Ono je samorefleksivno: zauzima odnos prema samom sebi u smislu objašnjenja, distingviranja, reinterpretacije, kritike, cen­ zure, kontrole, prevazilaženja i „hipoleptičnih"1161 prihvatanja. c) Ono je refleksivno povodom slike o sebi: reflektuje sliku grupe o sebi u smislu „samotematizovanja vlastitog društvenog sistema“ (Luhmann, 1975). Pojam kulturno sečanje obuhvata skup tekstova, slika i rituala koji se mogu više puta koristiti, koji su specifični za svako društvo u svakoj epohi, i čije „kultivisanje“ služi stabilizaciji i prenošenju slike koju društvo ima 0 sebi. Na takvom kolektivno deljenom znanju - največim delom (mada ne i isključivo) znanju o prošlosti - svaka grupa zasniva svoju svest o jedinstvu i posebnosti. Ovo znanje nije samo sadržinski medusobno različito, od kulture do kulture, nego i od epohe do epohe. Takode, i načini njegovog organizovanja, njegovi mediji i institucije znatno se razlikuju. Obavezivost i refleksivnost nasleda mogu pokazati različite stepene intenziteta i javljaju se u različitim „agregatnim stanjima“. Jedno društvo zasniva sliku o sebi na kanonizovanim svetim spisima, drugo na bazičnom skupu ritualnih radnji, treče na fiksiranom i visokostilizovanom jeziku formi u kanonu arhitektonskih i likovnih tipova. Različita su i osnovna stanovišta prema povesti i prošlosti, pa tako 1 prema samoj funkciji sečanja. Neki se sečaju prošlosti iz straha da če se razlikovati od svojih prauzora, a neld iz zebnje da če se ponoviti: „Oni koji se ne sečaju svoje prošlosti osudeni su d aje ponovo prožive“ (G. Santayana).1171 Suštinska otvorenost ovih opcija daje kulturno-topološki interes pitanju o povezanosti kulture i sečanja. Kroz vlastito kulturno naslede jedno druš­ tvo postaje vidljivo za sebe i za druge. Kakvu prošlost ono čini vidljivom kroz to naslede i koje se vrednosti javljaju u njegovom identifikacionom opredeljenju, mnogo toga govori o torne šta je ono i šta želi da postane.

[16] O ovom p ojm u pogledati: M arq u ard /S tierle, 1 9 7 9 , str. 3 5 8 . „O imöXipjnc;: utvrdivanje o o n om e što je govornik rekao.“ U p o red iti: J. Ritter, M etaphysik und Politik: Studien zu Aristoteles und Hegel, Frank fu rt, 1 9 6 9 , str. 6 4 ,6 6 . [17] U kazivanje n a ovaj citat, koji je bio m o to hajdelberških predavanja, dugujem A laidi A sm an.

68 KOLEKTIVNO SEČANJE I POLITIKE PAMČENJA

Literatura Assmann, A., „Der Nexus von Überlieferung und Identität: Ein Gespräch über Potentiale und Probleme des Kanon Begriffs“, Jahrbuch des Wissenschaft­ skollegs zu Berlin 1884-85,1986, str. 291-302. - (Hg.), Kanon und Zensur. Archäologie der literarischen Kommunikation II, München, 1987. - „Schrift, Tradition und Kultur“, in: Raible, W. (Hg.), Zwischen Festtag und Alltag, Scriptoralia 6. Tübingen, 1988, str. 2 5 -4 9 . - (i. V.), Überlieferung und Identität. Formen und Fukttonen des kulturellen Ge­

dächtnisses. Assmann. A, u. Jo Hardxnmer, Chr. (Hg), Schrift und Gedächtnis. Archäologie der literarischen Kommunikation I. München, 1983. Bourdieu, P., Entwurfeiner Theorie der Praxis. Aufder ethnologischen Grundlage der kabylischen Gesellschaft (französisch: 1972), Frankfurt, 1979. - Ce que parler veut dire. L’économie des échangés linguistiques, Paris, 1982. Cancik, H. „Rome as Sacred Landscape. Varro and the End of Republican Religion in Rome", Visible Religion, 4/5,1985/1986, str. 250-265. Cancik-Lindemeier, H. /H. Cancik, „Zensur und Gedächtnis. Zu Tacitus Annales IV 3 2 -3 8 “, in: Assmann, A. u. J., 1987, str. 169-189. Eibl-Eibesfeldt, I., Krieg und Frieden aus der Sicht der Verhaltensforschung, Mün­ chen, 1984. Erikson, E. H., „Ontogeny of Ritualization in Man“, Philos. Trans. Royal Soc. London 251B, 1966, str. 337-349. Gladigow, B., „Aetas, aevum und saeclorum ordo. Zur Struktur zeitliches Deu­ tungssysteme“, in: Hellhom, D. (Hg.), Apocalypticism in the Mediterranean World and the Near East, 1983, str. 273-194. - „Homo publice necans. Kulturelle Bedingungen kollektiven Tötens“, Saeculum, 37,1986, str. 150-165. Gombrich, E. H., Aby Warburg. Eine intellektuelle Biographie (englisch: 1970), Frankfurt, 1984. Goody, J., The Logic ofWritingand the Organization o f Society, Cambridge, 1986. Halbwahs, M., La Topographie légendaire des Évangiles en Terre Sainte; étude de mémoire collective, Paris, 1941. - La Mémoire collective, Paris, 1950. - Das Gedächtnis und seine sozialen Bedingungen (französisch: 1925), Frankfurt, 1985. Havelock, E., A Préfacé to Plato, Oxford, 1963. Jaeger, W., Humanistische Rede und Vorträge, Berlin, 1960. Jeudy, H.-P., Mémoires du social, Paris, 1986.

69 KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI. KULTURNI I P O L m Č K l FENOMEN

Kany, R., Mnemosyne als Programm. Geschichte, Erinnerung und die Andacht zum Unbedeutenden im Werk von Usener, Warburg und Benjamin, Tübin­ gen, 1987. Koepping, K.-P., „Religion in Aboriginal Australia“, Religion II, 1981, str. 1 -25. Luckmann, Th., Kanon und Konversion, in: Assmann, A. u J., 1987, str. 38-46. Luhmann, N., „Selbstthematisierungen und Gesellschaftssystems", Soziologische Aufklärung 2, Opladen, 1975. - Gesellschaftsstruktur und Semantik I-II, Frankfurt, (1981/1983). Marquard, O. / Stierle, IC H. (H g.) , Identität, München, 1979. Mol, H., Identity and the sacred, Oxford, 1976. Niethammer, L., Lebens Erfahrung und kollektive Gedächtnis, Frankfurt, 1985. Nietzsche, F., Werke, hg. v. IC Schlechta. 3 Bde, München, 19623. Overbeck, F., Christentum und Kultur, Basel-Darmstadt, 1919/1963. Rüstow, A., Ortsbestimmung der Gegenwart. Eine universalgeschichtliche Kriti­ kkultur. Bd. 2: Weg der Freiheit, Zürich, 1952. Schottrof, W., ’Gedanken’ im alten Orient und im Alten Testament. Die Wurzel zakar im semitischen Sprachkreis, Neukirchen-Vluyn, 1964. Semon, R., Die Mneme als erhaltendes Prinzip im Wechsel des organischen Ges­ chehens, Leipzig, 1911. Tenbruck, F. H., Geschichte und Gesellschaft, Berlin, 1986. Voegelin, E., Anamnesis, München, 1966. Yerushalmi, Y. H., Zakhor. Jewish History and Jewish Memory, Washington, 1982.

S nemackog preveo

Igor Cvejic

70 KOLEKTIVNO SEC A N JEIPO U T IK E PAMeENJA

SEČANJE, INDIVIDUALNO I KOLEKTIVNO!'] Alaida Asman

Tokom poslednje decenije sečanje je prihvačeno kao vodeči pojam u štu­ dijama o kulturi. Istraživanja se bave time kako živimo po našim sedanji­ ma, kako nas ona progone, kako ih koristimo i zloupotrebljavamo. Ovaj diskurs se brzo širi; knjige i eseji o ovoj tem i več pune čitave biblioteke. Istraživanje o sedanju nosi sa sobom potencijal paradigmatskog interdisciplinarnog projekta; ono uključuje neurološke, medicinske i psihološke, kao i literarne, kulturne, društvene i političke študije. Naučno i akadem­ sko otkriče sedanja odražava društvenu i političku „eksploziju sedanja“ i s njom je u interakciji. Pitanja o prošlosti izranjaju iz novog talasa memoara, svedočenja, filmova s istorijskim temama, muzeja i spomenika. O rijentacija ka prošlosti je nov fenomen. Pojavio se tek krajem osamdesetih godina prošlog veka, a u potpunosti se razvio tokom devedesetih. Moguci su sledeči razlozi za ovo novo i akutno zanimanje za sedanje i prošlost: - Slom tzv. velikih narativa na kraju hladnog rata koji je stvorio okvir za tumačenje prošlosti i buducu orijentaciju i, uz to, za oživljavanje zamrznutih sedanja pohranjenih u širim ideološkim formama; [*]

Preuzeto iz A leida A ssm an n, „M em ory, Individual and Collective“ The Oxford Han­ dbook o f Contextual Political Analysis, R o b ert E . G oodin i Charles Tilly (eds), O xford U niversity P ress, O xford , 2 0 0 6 , str. 2 1 0 - 2 2 4 .

71 1 KOLEKTIVNO SEČANJE: DRUŠTVENI, KULTURNI I POLITlCKI FENOMEN

-

-

s promenom političkog okvira, konačno je omogučen pristup zapečačenim arhivima bivših komunističkih zemalja, što je postavilo novi temelj istorije i sečanja. Postkolonijalna situacija u kojoj urodenički narodi, kojima su uskračene istorija i kultura, pokušavaju da povrate sopstvene narative i sečanja. Posttraumatska situacija posle Holokausta i dva svetska rata, akumu­ lirano nasilje, okrutnost i osečaj krivice koji postepeno i sa zakašnjenjem isplivava na površinu nakon perioda psihičke paralize i tišine. Odlazak generacije svedoka ovih trauma čije je iskustveno sečanje sada prevedeno u eksternalizovane i posredničke forme. Nova digitalna revolucija u kom unikacijskim tehnologijam a koja m enja status inform acije tim e što otvara delotvornije načine ču­ vanja i prenošenja inform acije, no, ipak bez obezbedivanja njene dugoročne trajnosti.

1. ČETIRI OBLIKA SEČANJA U svakodnevnom dislcursu, generalno, govorimo o dva oblika sečanja: o individualnom i kolektivnom. M oj argument če biti taj da ove dve ka­ tegorije nisu dovoljne da bi se opisala složena m reža sečanja u koju su ljudi uldjučeni. Naša lična sečanja obuhvataju mnogo više nego što smo mi, kao pojedinci, iskusili. Lična sečanja pojedinaca u interakciji su s kolektivnim sečanjem. Ipak, pojam kolektivnog sečanja nije dovoljno jasan i u njemu se stapaju važne razlike. Veča i sveobuhvatnija sečanja uključuju porodicu, komšiluk, generaciju, društvo, državu i kultura u kojoj živimo. Ove dimenzije sečanja razlikuju se po svom obimu i dometu, preklapaju se i ukrštaju u pojedincu koji ih inkorporira na razne načine. Ljudi stiču ova sečanja ne samo nepo­ sredno - proživljavanjem, nego i kroz interakciju, komunikaciju, učenje, identifil