Kljuc Mudrosti - Nora Roberts [PDF]

Zitiervorschau

Naslov originala: Key of Knowledge

Nora Roberts

Ključ mudrosti

Prevod sa engleskog: Marina Sekulić BDR MEDIA d.o.o. 2022.

Za Rut i Merien, moje prijateljice i najdragocenije darove Za istinu je potrebno dvoje. Jedan da govori, drugi da sluša. Toro

Prvo poglavlje Dejna Stil je smatrala sebe fleksibilnom, iskrenom osobom, kojoj nimalo nije nedostajalo strpljenja, tolerancije i duha. Izvestan broj ljudi se možda ne bi složio sa ovim auto-portretom. Ali šta pa oni znaju? U roku od mesec dana, njen život je, ne njenom krivicom, naglo skrenuo s puta u tako čudne i nepoznate predele da ni sama sebi nije mogla da objasni pravac i razlog takve promene. Ali nije li i nju nosio taj tok? Teško joj je palo kada je Džoan, zlonamerna direktorka biblioteke, dala prednost sopstvenoj rođaki u odnosu na kvalifikovanije, sposobnije, pametnije i svakako privlačnije kandidate. Ona je to progutala, zar ne, i odradila svoj posao? I kada je ta potpuno nezaslužena prednost dovela do skraćenja kvalitetnog radnog vremena drugih zaposlenih, i drastičnog smanjenja plate, da li je ona premlatila groznu Džoan i uvek drsku Sendi? Ne, nije. Što se u Dejninim mislima oslikavalo kao izuzetna uzdržanost. Kada je njen pohlepni, krvožedni stanodavac podigao kiriju baš u trenutku kad joj je smanjena plata, da li mu je stegla ruke oko mršavog vrata sve dok njegove okrugle, sjajne oči ne iskoče? Ne, opet je pokazala kontrolu dostojnu herojskog podviga. Te vrline su verovatno same po sebi nagrada, ali je Dejna doživela mnogo opipljivije koristi svega toga.

Ko god je rekao ono kada ti se jedna vrata zatvore, druga se otvore, nije znao mnogo o keltskim bogovima. Dejnina vrata se nisu otvorila. Bila su potpuno zabravljena. Čak i uz sve što je videla i uradila, i uz sve stvari u kojima je učestvovala protekle četiri nedelje, bilo je teško da poveruje da leži ispružena na zadnjem sedištu automobila svoga brata, i ponovo se kreće uz strmi, krivudavi put ka velikoj, kamenoj kući Voriors pik. I onome što je tamo čeka. Nije bila oluja kao kada je prvi put dolazila u Pik, posle čega je primila onaj intrigantni poziv na koktele i razgovor od Roene i Pita poziv koji su dobile još samo dve žene. I nije bila sama. I ovoga puta, pomislila je, znala je tačno zbog čega je pozvana. Lenjo, otvorila je svesku koju je ponela i čitala rezime priče koju je napisala, a koju je čula prilikom svoje prve posete Voriors piku. Mladi keltski bog, budući kralj, zaljubljuje se u devojku, smrtnicu, tokom svog tradicionalnog boravka u ljudskom obličju. (Napomena: to pripisujem početku proleća.) Roditelji mladića udovoljavaju mu, kršeći pravila, dozvoljavajući mu da dovede devojku iza onoga što se zove Zavesa snova ili Zavesa moći, u carstvo bogova. Ovo je većini bogova bilo u redu, ali neke je razbesnelo. Usledio je rat, nesloga, politika i intrige. Mladi bog postaje kralj, a njegova smrtna žena kraljica. Dobijaju tri kćerke. Svaka kćer - poluboginja - ima poseban talenat ili dar. Jedan je umetnost, odnosno lepota; drugi je mudrost ili istina; treći je hrabrost. Sestre su bliske i srećne i odrastaju do devojaštva, bla-bla-bla, pod budnim okom učiteljice i ratnika čuvara kog je odredio bog-kralj. Učiteljica i ratnik se zaljubljuju, što ih zaslepljuje dovoljno da njihov nadzor nad kćerima ne bude tako pažljiv.

U međuvremenu, loši momci kuju zavere. Oni ne vole smrtna i polusmrtna bića u svom uzvišenom svetu, naročito ne na pozicijama moći. Mračne sile otpočinju svoje dejstvo ijedan mračni čarobnjak (verovatno u srodstvu sa bibliotekarkom Džoan) preuzima kontrolu. Baca čini na kćeri dok su učiteljica i ratnik u zanosu. Duše kćeri su ukradene, zaključane u staklen, kovčeg poznat kao Kovčeg duša, koji se može otvoriti samo uz pomoć tri ključa okrenuta ljudskom rukom, lako bogovi znaju gde mogu da pronađu ključeve, niko od njih ne može da poništi čini niti da oslobodi duše. Učiteljica i ratnik su prognani i poslati iza Zavese snova, u svet smrtnika. A tamo, u svakoj generaciji, rađaju se tri žene koje imaju mogućnost da nađu ključeve i okončaju prokletstvo. Učiteljica i ratnik moraju da nađu žene, i ovim ženama se mora dati izbor da prihvate potragu ili da odbiju. Svaka, naizmenično, ima jedan mesečev ciklus da pronađe ključ. Ako prva propadne, igra je završena. I ne bez kazne - svaka te izgubiti jednu godinu preostalog života. Ako uspe, druga žena preuzima potragu i tako dalje. Dosadno tajnovita naznaka, inače jedina pomoć koju učiteljica i ratnik mogu da daju sretnim ženama, otkriva se na početku četvoronedeljnog ciklusa. Ako se potraga izvede do kraja, Kovčeg duša će se otvoriti i Ćerke stakla će se osloboditi. I svaka od tri žene biće nagrađena sa po milion dolara. Lepa priča, mislila je Dejna, dok ne shvatiš da to nije priča, već činjenica. Dok ne shvatiš da si ti jedna od tih žena koja ima mogućnost da otključa Kovčeg duša. I tada postaje uvrnuto. Kad se doda mračni, moćni čarobnjak po imenu Kejn, koji ne želi da se u tome uspe i koji može da te natera da vidiš stvari kojih nema - a da ne vidiš one koje su tu - sve to je postalo uznemirujuće.

Ali bilo je tu i nečeg dobrog. Prve noći upoznala je dve žene, za koje se uspostavilo da su veoma zanimljive, i ubrzo se osećala kao da ih poznaje čitav život. Dovoljno dobro, podsetila je Dejna sebe, da njih tri sada ulaze u zajednički posao. I jedna od njih je postala ljubav života njenog brata. Melori Prajs, organizovana duša sa umetničkim srcem, ne samo da je nadmudrila čarobnjaka starog nekoliko hiljada godina, nego je i pronašla ključ, otvorila bravu i našla sebi momka. Sve za manje od četiri nedelje. Biće teško za Dejnu i njihovu prijateljicu Zoi da to dostignu. A opet, Dejna je podsetila sebe, nju i Zoi ne odvraća ljubavna romansa od posla. A i ona nema dete o kome treba da se stara kao Zoi. Ne, Dejna Stil je slobodna i nije zaljubljena ni u koga, i ništa joj ne skreće pažnju sa nagrade. Ako je ona sledeća koja će okušati sreću, Kejnu bi bilo bolje da se spremi. Nema ona ništa protiv romantičnih veza, razmišljala je, pustivši da se sveska zatvori dok je gledala u nejasne obrise drveća kroz prozor. Ona voli muškarce. Dobro, većinu muškaraca. Čak je bila i zaljubljena u jednog pre milion godina. Naravno, to je bila posledica mladalačke gluposti. Sada je mnogo pametnija od toga. Džordan Houk je mogao da se vrati u Plezent Veli, privremeno, nekoliko nedelja pre, i mogao je da se ubaci da bude deo potrage. Ali on nije više deo Dejninog sveta. U njenom svetu on ne postoji. Osim ako se ne grči u bolu i agoniji u nekoj strašnoj nesreći ili u iscrpljujućoj i užasnoj bolesti.

Baš je šteta što njen brat Flin nije umeo bolje da odabere prijatelje. Ali mogla je to da oprosti Flinu, i čak da mu dâ neki poen za odanost, pošto su on, Džordan i Bredli Vejn drugovi od detinjstva. I na neki način, i Džordan i Bredli su bili povezani sa potragom. To je bilo nešto što će morati da toleriše dok bude trajalo. Pomerila se kad je Flin skrenuo i prošao kroz otvorenu gvozdenu kapiju i izvila glavu kako bi osmotrila jednu od dve kamene figure ratnika koji su čuvali ulaz u kuću. Krupni, zgodni, i opasni, pomislila je Dejna. Uvek je volela takve muškarce, čak i kada su skulpture. Sklupčala se, držeći noge na sedištu - za nju jedini način da putuje kolima udobno. Bila je visoka žena, građena kao amazonka, što bi baš odgovaralo onim kamenim skulpturama. Prošla je prstima kroz svoju dugu, braon kosu. Pošto ju je Zoi, trenutno nezaposlena frizerka i Dejnina nova najbolja prijateljica, ošišala i dodala pramenove, padala joj je u tom opuštenom obliku zvona uz malo ili bez Dejnine pomoći. To joj je štedelo vreme ujutru, što joj se dopadalo, pošto jutro i nije baš njen omiljeni deo dana. Frizura joj je lepo pristajala, što je godilo njenoj sujeti. Njene tamnobraon oči bile su zagledane u elegantno crni kamen fasade vile u Voriors piku. Jednim delom dvorac, drugim tvrđava, delom fantazija, pružala se u nebo jasna kao crno staklo. Svetlost je isijavala iz mnogobrojnih prozora kuće, ipak, Dejna je razmišljala, toliko je tajni u njenim senkama. Živela je u dolini ispod nje svih svojih dvadeset sedam godina života. A za sve njih, kuća na Voriors piku je bila predmet divljenja. Njen oblik i senku, na uzvišenju iznad njenog lepog grada, uvek je doživljavala kao nešto iz bajke, ali ne iz prečišćenih, beživotnih verzija. Često se pitala kako bi izgledalo da tamo živi, da luta kroz sve sobe, da izađe na bedem ili da gleda odozgo sa kule. Da živi tako

visoko, u božanstvenoj samoći, uz veličanstvenost brda svuda unaokolo, i čarima šume samo nekoliko koraka od ulaznih vrata. Trgnula se i okrenula, našavši se između Flina i Melori. Bili su tako prokleto slatki zajedno, pomislila je. Flin sa svojom varljivom, opuštenom prirodom, Melori sa svojom potrebom za redom. Flin sa svojim lenjim, zelenim očima, Melori sa njenim, pametnim, smelim i plavim. Mel uvek u svojoj elegantno usklađenoj odeći, i Flin, koji je srećan kad uspe da spari par istih čarapa. Da, Dejna je shvatila, bili su savršeni jedno za drugo. Melori je sada smatrala svojom sestrom, sticajem okolnosti i sudbine. I zaista nije li isto tako i Flin postao njen brat pre toliko godina, kada su se njen otac i njegova majka venčali i spojili porodice? Kada se njen otac razboleo, ona se i te kako oslonila na Flina. Pretpostavljala je da su se oboje oslanjali prilično jedno na drugo više nego jednom. Kada su doktori preporučili njenom ocu da se preseli u toplije krajeve, kada je Flinova majka prebacila odgovornost rukovođenja Dispečom u Flinove ruke i kada je postao izdavač novina u varošici umesto da živi svoj san novinara u Njujorku. Kada je momak koga je volela napustio. Kada je žena koju je on nameravao da oženi njega napustila. Da, imali su jedno drugo - u dobru i u zlu. A sada, na neki njihov način, oboje imaju Melori. To je bio lep način da se stvari zaokruže. „Eto.” Dejna je spustila ruke na njihova ramena. „Evo nas opet.” Melori se okrenula i nasmešila spontano Dejni. „Nervozna?” „Ne mnogo.” „Bićeš ili ti ili Zoi večeras. Da li bi volela da budeš odabrana?” Ne obraćajući pažnju na blagi grč u stomaku, Dejna je slegnula ramenima. „Samo želim da se uključim. Ne znam zašto moramo da

prolazimo kroz sav taj ceremonijal. Već znamo o čemu se radi.” „Hej, besplatna hrana”, podsetio ju je Flin. „Eto ti. Pitam se da li je Zoi već stigla? Možemo da se priključimo onome što su naši domaćini, Roena i Pit, naučili u zemlji meda i mleka i da krenemo sa ovom našom predstavom.” Izašla je čim je Fin zaustavio automobil, a onda je Dejna zastala sa rukama na kukovima, pažljivo posmatrajući kuću dok je prastari batler sa pramenom sede kose žurio da uzme ključeve automobila. „Možda ti nisi nervozna.” Melori je stala pored nje i uhvatila je pod ruku. „Ali ja jesam.” „Zašto? Već si se pokazala.” „Ipak, sve zavisi od svih nas.” Podigla je pogled ka beloj zastavi na vrhu kule na kojoj se vijorio amblem ključa. „Samo misli pozitivno.” Dejna je duboko udahnula. „Spremna?” „Ako si i ti.” Melori je pružila ruku Flinu. Pošli su ka ogromnim ulaznim vratima koja su se širom otvorila kada su prišli. Roena je stajala obasjana svetlošću s vatrenom kosom koja joj je padala preko korseta haljine od safirnog somota. Usne izvijene u osmeh dobrodošlice, sjaj u njenim egzotičnim zelenim očima. Drago kamenje svetlucalo je na njenim ušima, zglobovima, prstima. Na dugom isprepletanom lancu koji joj je visio skoro do struka nalazio se kristal, bistar kao voda i krupan poput bebine pesnice. „Dobro došli.” Glas joj je bio tih i melodičan, i kao da je u sebi imao prizvuk odjeka pećina gde možda vile stanuju. „Tako mi je drago da vas vidim.” Ispružila je ruke ka Melori, onda se nagnula i poljubila je u oba obraza. „Izgledaš divno, i zdravo.” „I ti, uvek.” Uz blagi osmeh, Roena je pružila ruku Dejni. „I ti. Mmm, kakva divna jakna.” Prešla je prstima preko nežne, mekane kože rukava.

Ali i dok je govorila, gledala je preko njih u pravcu vrata. „Niste doveli Moa?” „Činilo se da nije baš neka prilika za velikog, nespretnog psa”, rekao je Flin. „Za Moa je uvek prilika.” Roena se podigla na prste i usnama dotakla Flinov obraz. „Moraš da mi obećaš da ćeš ga dovesti sledeći put.” Provukla je ruku ispod Flinove. „Dođite, biće nam prijatnije u salonu.” Prešli su preko ogromnog predvorja sa mozaikom na podu i prošli kroz širok svod u prostranu sobu koja je blistala u plamenu velikog kamina i svetlosti desetina belih sveća. Pit je stajao pored kamina, sa čašom pića boje ćilibara u rukama. Ratnik na kapiji, pomislila je Dejna. Bio je visok, crn, opasno zgodan i mišićave građe koju ni njegovo elegantno crno odelo nije moglo da zamaskira. Bilo je lako zamisliti ga sa oklopom i mačem u ruci. Ili kako jaše konja dok mu se plašt vijori u galopu. Sporo i uljudno se naklonio kada su ušli. Dejna je htela nešto da kaže kada je krajičkom oka uhvatila jedan pokret koji joj je privukao pažnju. Prijateljski osmeh je nestao sa njenog lica, nabrala je obrve, a oči su joj besno sevnule. „Šta on radi ovde?” „On je”, rekao je Džordan suvo, podižući čašu, „pozvan.” „Naravno.” Ležerno, Roena je dodala čašu šampanjca Dejni. „Pitu i meni je drago da ste svi ovde večeras. Molim vas, raskomotite se. Melori, moraš da mi kažeš kako stvari napreduju u tvojoj galeriji?” Uz još jednu čašu šampanjca i uz blago gurkanje, Roena je pokrenula Melori prema stolici. Pogledavši u sestrino lice samo jednom, rešio je da ne rizikuje i da krene za njima.

Odbijajući da se povuče, Dejna je otpila šampanjac i besno pogledala I Džordana preko ivice kristalne čaše. „Tvoj udeo u ovome je završen.” „Možda jeste, možda nije. U svakom slučaju dobio sam pozivnicu za večeru od prelepe žene, da ne pominjemo da se ispostavilo da je i boginja, i prihvatio. Lepe rese”, prokomentarisao je dodirujući Dejnine rukave na jakni. „Sklanjaj ruke.” Istrgla je ruku, a onda uzela jedan kanape sa poslužavnika. I sklanjaj mi se s puta.” „Ne stojim ti na putu.” Glas mu je i dalje bio blag i lenjo je otpio gutljaj. Iako je Dejna nosila čizme sa štiklama, bio je viši od nje nekoliko centimetara. Što je bio još jedan razlog da je nervira. Kao i Pit, i on je mogao da prođe kao jedan od kamenih ratnika. Bio je visok metar devedeset, i svaki centimetar je bio dobro upakovan. Njegova tamna kosa je mogla i da se podšiša, ali ta blaga valovitost i razbarušenost, kao i činjenica da je bila pomalo preduga, odgovaralo je snazi njegovog lica. Bio je, kao i uvek, pohotno zgodan, sjajnih plavih očiju ispod tamnih obrva, dugog nosa, širokih usta i jakih crta lica, što ga je činilo šarmantnim ili zastrašujućim, u zavisnosti od toga šta je želeo da postigne. Još gore, pomislila je Dejna, imao je brz i oštar um unutar te tvrdoglave lobanje. I urođeni talenat koji ga je načinio naširoko popularnim romanopiscem pre nego što je napunio trideset. Nekada je verovala da će izgraditi siguran život jedno pored drugoga. Ali shvatila je da je on odabrao slavu i bogatstvo umesto nje. I u svom srcu nikada mu to nije oprostila. „Postoje još dva ključa”, podsetio ju je. „Ako ti je njihovo pronalaženje važno, trebalo bi da budeš zahvalna na pomoći. Bez obzira od koga je.”

„Nije mi potrebna tvoja pomoć. Tako da možeš da se vratiš u Njujork ovog trenutka.” „Učestvovaću u ovome. Bolje bi ti bilo da se navikneš na to.” Frknula je, a zatim uzela još jedan kanape. „Šta imaš od toga?” „Stvarno želiš da znaš?” Slegnula je ramenima. „Apsolutno me ne zanima. Ali mislim da bi neko, čak i sa tako ograničenom osetljivošću kao što si ti, bio svestan da opovrgavaš ono što Flin upravo čini ovde.” Džordan je pogledom pratio pravac u kom je gledala i primetio Flina kako sedi sa Melori i kako se njegov prijatelj odsutno igra sa uvojcima njene plave kose. „Znam kako i njima da ne smetam. Ona je dobra za njega”, dodao je Džordan. Šta god da je imala još da kaže za Džordana, a toga je bilo puno, nije mogla da porekne da je voleo Flina. Tako da je progutala nešto gorčine i isprala njen ukus šampanjcem. „Da, jeste. Oni jesu jedno za drugo.” „Neće da se preseli kod njega.” Dejna je trepnula. „Pitao je da se preseli? I odbila je?” „Ne baš. Ali dama ima uslove.” „A to su?” „Nameštaj u dnevnoj sobi i mora da renovira kuhinju.” „Šališ se?” Sama pomisao je Dejnu i zabavila i dirnula. „To je naša Mel. Pre nego što se osvesti, naš Flin će živeti u pravoj kući, umesto da preuređuje vrata i prozore i živi među neraspakovanim kutijama.” „Kupio je posuđe. Ono koje se pere, a ne ono koje se baca u smeće.”

Postajalo je sve zabavnije i na obrazima su joj se pojavile rupice. „Nije moguće.” „Više nijedan nož i viljuška nisu plastični. „Oh, moj bože, možda su zidovi sledeći na redu.” „Bojim se da jesu.” Prasnula je u smeh. „Metar, libela i visak.” „To je nešto što mi je nedostajalo”, promrmljao je Džordan. „Ovo je prvi put da te čujem kako se smeješ, hoću da kažem, otkako sam se vratio.” Istog trenutka se pribrala. „To nije imalo nikakve veze sa tobom.” „Zar misliš da ne znam?” Pre nego što je još išta uspela da kaže, Zoi Makort je uletela u sobu, nekoliko koraka ispred Bredlija Vejna. Izgledala je usplahireno, iznervirano i nelagodno. Kao seksi šumska vila, pomislila je Dejna, koja je imala posebno loš dan. „Izvinite. Izvinite što kasnimo.” Nosila je kratku, napadnu haljinu sa dugim, komotnim rukavima i skraćenim porubom koji je isticao njene vitke, zanosne obline. Njena kosa, crna i sjajna, bila je kratka i ravna, sa dugačkim šiškama koje su naglašavale njene duge trepavice i oči boje ćilibara. Iza nje, Bred je izgledao kao neki zlatni princ iz bajke u italijanskom odelu. Videvši ih zajedno, Dejna je shvatila kakav su oni zapravo predivan par - ako ne računamo bes koji je isijavao iz Zoi, ili nekarakterističnu ukočenost Bredovog držanja. „Ne budi smešna.” Roena je ustala i već išla ka njima. „Ne kasnite uopšte.” „Ja kasnim. Moj auto. Imala sam problema sa automobilom. Trebalo je da ga poprave, ali... Svejedno, vrlo sam zahvalna što je naišao Bredli i stao.”

Nije zvučala zahvalno, primetila je Dejna. Zvučala je besno, sa prizvukom brda Zapadne Virdžinije koji je njenom glasu davao oštrinu. Roena je ispuštala saosećajne zvuke dok ju je vodila ka stolici i davala joj šampanjac. „Mislim da sam ja to mogla da sredim”, promrmljala je Zoi. „Može biti.” Bredli je, sa očitom zahvalnošću, prihvatio piće. „Ali na kraju bi ti haljina bila sva u motornom ulju. Onda bi morala da ideš kući da se presvučeš i onda bi još više zakasnila. Teško da je to šamar u lice ako prihvatiš da te poveze neko koga poznaješ i ko ide na isto mesto i u isto vreme.” „Rekla sam da sam zahvalna”, uzvratila je Zoi, a onda duboko uzdahnula. „Izvinite”, rekla je svima u sobi. „Ovo je jedan od onih dana. A povrh svega sam nervozna. Nadam se da nisam ništa usporila.” „Nipošto.” Roena je prešla rukom preko njenog ramena kada je sluga došao do ulaza i objavio večeru. „Eto, vidiš? Tačno na vreme.” Nisu se svaki dan jela jagnjeća rebarca na planinskom vrhu u Pensilvaniji. Činjenica da je trpezarija imala plafone visoke tri i po metra, tri lustera na kojima su sijali crveni i beli kristalni ukrasi i granitni kamin boje rubina dovoljno veliki da u njega stane sva populacija Rod Ajlenda, svakako je bila još jedna od prednosti. Atmosfera je trebalo da bude zastrašujuća i formalna, pa ipak, bila je prijatna. Ne ona vrsta mesta gde biste pojeli peperoni picu, pomislila je Dijena, ali prijatan ambijent za posluživanje izvrsno pripremljenog jela sa zanimljivim ljudima. Razgovor je išao tečno. O knjigama, putovanjima, poslu. To je pokazalo Dejni moć njihovih domaćina. Nije bilo uobičajeno da bibliotekarka iz malog grada u dolini sedi za stolom i deli hleb sa nekoliko keltskih bogova, ali Roena i Pit su učinili da to izgleda normalno.

A šta je pred njima, sledeći korak u potrazi, to je bila tema koju niko nije želeo da započne. Pošto je sedela između Breda i Džordana, Dejna se okrenula ka Bredu i većinu večeri ignorisala drugog partnera za večerom. „Šta si to uradio da si onako razbesneo Zoi?” Bred je bacio pogled preko stola. „Verovatno to što sam disao.” „Ma hajde.” Dejna ga je blago gurnula laktom. „Nije Zoi takva. Šta si uradio? Jesi li joj se nabacivao?” „Nisam joj se nabacivao.” Godine vežbe održale su njegov glas tihim, ali je gorčina u njemu bila jasna. „Možda ju je iznerviralo što sam odbio da petljam oko njenog motora, a nisam ni njoj to dozvolio, jer smo oboje bili obučeni za večeru i već smo kasnili.” Dejna je podigla obrve. „Opa. Izgleda da je i ona tebe iznervirala.” „Ne smeta mi da me nazivaju arogantnim naredbodavcem samo zato što ukazujem na očite stvari.” Sada se ona nasmejala, nagnula napred i uštinula ga za obraz. „Ali, dušo, ti jesi arogantan i naredbodavan. Zato te i volim.” „Da, da, da.” Ali usne su mu se zgrčile. „Pa kako to onda da nikada nismo imali divlji i ludi seks?” „Ne znam. Ali pokušaću da ti odgovorim na to.” Uzela je još jedan zalogaj jagnjetine. „Pretpostavljam da si bio na puno otmenih večera kao što je ova, na otmenim mestima kao što je ovo.” „Nema nigde ovakvog mesta.” Bilo joj je lako da zaboravi da je njen drugar Bred u stvari Bredli Čarls Vejn IV, naslednik drvne imperije koja je izgradila najveći i najpristupačniji napredak u domovima širom zemlje i lance dostave, Houm mejkers. Ali videvši kako se glatko uklopio u ovu prefinjenu atmosferu, podsetilo ju je da je on bio mnogo više od momka iz komšiluka.

„Zar tvoj otac nije kupio neki dvorac u Škotskoj pre nekoliko godina?” „Plemićka kuća, u Kornvolu. I da, stvarno je neverovatna. Nešto ne jede puno”, promrmljao je i glavom klimnuo u pravcu Zoi. „Samo je nervozna. I ja sam”, dodala je Dejna, a onda odsekla još jedno parče jagnjetine. „Ali ništa ne umanjuje moj apetit.” Čula je kako se Džordan nasmejao, i od tog dubokog, muževnog zvuka zatreperila joj je koža. Namerno je nastavila da jede jagnjetinu. „Apsolutno ništa.” Većinu vremena je provodila ignorišući ga i kritikujući ga kad god joj se ukazala prilika. To je, pomislio je Džordan, bilo njeno uobičajeno ponašanje kada se radilo o njemu. Trebalo bi da se na to navikne. Ali činjenica da mu je to toliko smetalo je bio njegov problem. Kao što je i pronalaženje načina da ponovo budu prijatelji bila njegova misija. Nekada su bili prijatelji. Mnogo više od toga. Činjenica da to sada nisu je njegova greška i za to će da ispašta. Ali koliko dugo muškarac mora da plaća što je prekinuo vezu? Zar to ne zastareva? Izgledala je neverovatno, primetio je kada su se ponovo okupili u salonu da popiju kafu i brendi. A opet, njemu se njen izgled uvek dopadao, čak i kada je bila dete, suviše visoka za svoje godine, sa onim bucmastima obrazima. Sada nije ostalo ništa od tih bucmastih obraza. Igde. Samo obline, mnogo sjajnih oblina. Nešto je uradila sa kosom, primetio je, nešto ženstveno, što je pojačalo misteriozni sjaj te tamnobraon boje. Oči su joj od toga izgledale tamnije, dublje. Bože, koliko je samo puta tonuo u te sjajne oči boje čokolade? Zar nije imao prava da uzme malo vazduha?

U svakom slučaju, stvarno je mislio ono što joj je malopre rekao. Vratio se i ona je jednostavno morala da se na to navikne. Kao što je morala da se navikne na činjenicu da je on deo ovog klupka u koji se i ona upetljala. Moraće da sarađuje sa njim. A njegovo zadovoljstvo će biti da se postara da sarađuje sa njim što je češće moguće. Roena je ustala. Bilo je nečega u njenom pokretu, u njenom izgledu, što je zagolicalo nešto u Džordanovom sećanju. Onda je prišla, nasmešila se, i taj trenutak je prošao. „Ako ste spremni, trebalo bi da počnemo. Mislim da bi bilo prikladnije ako bismo ovo nastavili u drugom salonu.” „Ja sam spremna.” Dejna je ustala, a onda pogledala u Zoi. „Ti?” „Da.” Iako je prebledela malo, uhvatila je Dejnu za ruku. „Prvi put, jedino o čemu sam mislila bilo je samo da ne budem prva. Sada stvarno ne znam.” „Ni ja.” Išli su velikim hodnikom do sledećeg salona. Nije pomagalo da ohrabruje sebe, i Džordan je to znao. Portret ga je opsedao, kao i kada ga je video prvi put. Boje, njihova neverovatna izuzetnost, radost i lepota teme i dela. I šok dok je gledao Dejnino telo, Dejnino lice... Dejnine oči koje su ga gledale sa platna. Ćerke stakla. Imale su svoja imena, i on ih je sada znao. Ninijan, Venora i Kina. Ali kada je pogledao u portret, video je njih, razmišljao je o njima kao o Dejni, Melori i Zoi. Svet oko njih kupao se u sunčevoj svetlosti i cveću. Melori, u haljini boje lapisa, sa svojim bogatim, zlatnim loknama koje su padale skoro do struka, držala je harfu na krilu. Zoi je stajala, vitka i uspravna u svojoj sjajnoj zelenoj haljini, sa štenetom u naručju, i mačem na boku. Dejna, sjajnih očiju koje su se

osmehivale, nosila je vatreno crvenu haljinu. Sedela je i držala svitak i pero. One su bile jedinstvo u tom trenutku vremena, u tom svetu sjajnom poput dragulja iza Zavese snova. Ali to je bio samo trenutak, pa čak, i tada kraj je vrebao. U dubokoj, zelenoj šumi, senka muškarca. Na srebrnim pločicama vijugavo je gmizala zmija. Daleko u pozadini, iza elegantnih grana drveća, ljubavnici su bili u zagrljaju. Učiteljica i stražar, suviše obuzeti sobom da bi osetili opasnost koja im se približava. I lukavo, mudro skrivena na slici, tri ključa. Jedan u obliku ptice koja je letela neverovatno plavim nebom, drugi čiji je odraz bio u vodi fontane iza kćeri, i treći skriven među granama u šumi. Znao je da je to Roena naslikala po sećanju - i da je dobro pamtila. I znao je iz onoga što je Melori otkrila i proživela, da su, samo nekoliko trenutaka nakon ovog isečka iz vremena, duše kćeri ukradene i zaključane u stakleni kovčeg. Pit je podigao izrezbareni kovčeg i skinuo poklopac. „Unutra su dva kamenčića, jedan je sa amblemom ključa. Ko god da odabere naznačeni kamenčić, mora da nađe drugi ključ.” „Kao prošli put, je l’ da?” Zoi je čvrsto stegla Dejninu ruku. „Tražimo zajedno” „Dogovoreno.” Dejna je lagano udahnula kada je Melori prišla, spustila ruku na njeno rame, a onda i na Zoino. „Hoćeš ti prva?” „Oh, bože. Valjda.” Zažmurivši. Zoi je stavila ruku u kutiju i spustila je na kamenčić. Otvorenih očiju, gledajući u portret, Dejna je uzela onaj koji je preostao. Onda je svaka pokazala svoj kamenčić.

„Pa...” Zoi je pogledala u svoj, pa onda u Dejnin oblutak. „Izgleda da ću trčati završni krug.” Dejna je prešla palcem preko ugraviranog ključa na njenom oblutku. Bila je to mala stvar, taj ključ, prava šipka sa spiralnim delom na jednom kraju. Izgledao je jednostavno, ali ona je videla kakav je on u stvarnosti, kada je ugledala prvi ključ u Melorinoj ruci svog u plamtećem, zlatnom sjaju, i znala je da to uopšte neće biti jednostavno. „U redu, spremna sam.” Želela je da sedne, ali su joj se drhtava kolena ukočila. Četiri nedelje, pomislila je. Ima četiri nedelje od jednog mladog meseca do drugog da uradi, ako ne nemoguće, onda bar fantastično. „Dobijam neki trag, zar ne?” „Da.” Roena je uzela komad pergamenta i pročitala: „Znaš prošlost i tražiš budućnost. Šta je bilo, šta jeste, šta će biti utkano u tapiseriju večnog života. Uz lepotu postoji i užas, uz znanje, glupost, i uz hrabrost kukavičluk. Jedno drugom dodaju vrednost. Da bi spoznao ključ, um mora da prepozna srce, a srce slavi um. Pronađi svoju istinu u njegovim lažima, i ono što je stvarno u fantaziji. Gde jedna boginja hoda, druga čeka, a snovi su samo sećanja koja tek treba da se dese.” Dejna je uzela čašu brendija i ispila da odagna grčeve u želucu. „Ništa lakše”, rekla je.

Drugo poglavlje „Mekdonalds je izbacio na tržište bigmek 1968.” Dejna se lenjo okretala u svojoj stolici za stolom za informacije u biblioteci. „Da, gospodine Herc, sigurna sam. Bigmek je uveden 1968. a ne ’69. Pogrešili ste za jednu godinu. Izgleda da vas je gospodin Foj nadmašio u ovome, je l’ da?” Nasmejala se i odmahnula glavom. „Više sreće sutra.” Spustila je slušalicu i precrtala dnevno klađenje Herc-Foj sa svog spiska, a onda pedantno ubeležila današnjeg pobednika u listu koju je vodila. Gospodin Herc je doskočio gospodinu Foju na kraju prošlomesečne runde, što mu je donelo ručak u glavnoj ulici na račun gospodina Foja. Iako je tokom godine, kako je beležila, Foj bio dva poena u prednosti i zato se spremao za večeru i piće u krčmi Mauntin vju, priželjkivanu godišnju nagradu. Ovog meseca bilo je tesno i obojica su imali šanse da pobede. Njen zadatak je bio da zvanično proglasi pobednika svakog meseca, a onda, uz mnogo veću ceremoniju, šampiona kviza na kraju godine. Njih dvojica su se takmičili skoro dvadeset godina. A ona je bila deo toga, ili se osećala delom toga, pošto je počela da radi u biblioteci Plezent Velija sa još uvek svežom fakultetskom diplomom u rukama. Dnevni ritual će biti nešto što će joj nedostajati kada bude dala otkaz. Onda je Sendi proletela sa svojim lepršavo plavim konjskim repom i stalnim osmehom takmičarke za mis, i Dejna je pomislila da sigurno ima stvari koje joj nikako neće nedostajati. Činjenica je da je

trebalo da joj preda obaveštenje da će za dve nedelje prekinuti rad. Njeni sati u biblioteci su se sveli na šugavih dvadeset pet nedeljno. Ali to vreme je moglo da se pametnije iskoristi negde drugde. Otvoriće svoju knjižaru, njen deo zadovoljstva, zajednički posao koji je započinjala sa Zoi i Melori, za samo nekoliko meseci. Ne samo što je morala da završi organizaciju i ukrašavanje prostora u zgradi koju su kupile, već je morala da se pozabavi i nabavkom. Prijavila se za sve neophodne dozvole, pročešljala sve kataloge izdavača, fantazirala o svojim sporednim poslovima. Posluživaće čaj po podne, vino uveče. Konačno, priređivače male, elegantne događaje. Čitanje, pevanje, predstavljanja. Bilo je to nešto što je oduvek želela, ali nikada nije stvarno verovala da može da postigne. Pretpostavljala je da su joj to Roena i Pit omogućili. Ne samo zbog dvadeset pet hiljada čistog keša koji su dali njoj i ostalima kao podsticaj da se priključe potrazi, već zato što su je spojili sa Melori i Zoi. Sve su bile na različitim raskrsnicama te prve noći kada su se srele u Voriors piku. I napravile su zaokret, odabrale stazu kojom će zajedno poći. Nije bilo ni izbliza tako strašno da razmišlja o upuštanju u takav poduhvat kada je imala dve prijateljice, dve partnerke koje su radile isto to. Onda, tu je i taj ključ. Naravno, nije mogla da zaboravi na ključ. Melori su bile potrebne skoro sve četiri dozvoljene nedelje da pronađe prvi. A to nije bila samo zabava i igra. Daleko od toga. Ipak, sada su znale više, više o tome za šta se bore, više o tome šta rizikuju. To je morala da bude prednost za ovu rundu. Ukoliko se znanjem može smatrati odakle ključevi potiču, što one jesu znale, i ko ne želi da oni budu pronađeni, ali to nije imalo nikakve veze sa njegovim pronalaženjem.

Zavalila se u stolicu, zažmurila, i razmišljala o naznaci koju joj je Roena dala. Imalo je veze sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Velika pomoć. Znanje, naravno. Laži i istine. Srce i um. Gde jedna boginja hoda. Postojala je boginja, boginja koja peva, u Melorinoj smernici. A Melori, ljubitelj umetnosti koja je sanjala da postane umetnik, našla je svoj ključ u slici. Ako su i druga dva pratila isti obrazac, logika je nalagala da ona, ljubitelj knjiga, možda nađe svoj u knjigama ili njihovom okruženju. „Nadoknađuješ san, Dejna?” Dejna je naglo otvorila oči i ugledala Džoanine koje su je gledale sa neodobravanjem. „Ne. Koncentrišem se.” „Ako nemaš ništa pametnije da radiš, možeš da pomogneš Merilin u slaganju knjiga.” Dejna je namestila blistav osmeh na lice. „Vrlo rado. Da zamolim Sendi da preuzme informacioni pult?” „Ne deluješ kao da si zatrpana pitanjima i zahtevima.” A i ti ne deluješ kao da si zatrpana papirima i administrativnim obavezama, pomislila je Dejna, pošto imaš toliko vremena da me pratiš u stopu. „Upravo sam završila jedan zahtevni privatni poduhvat i ulaganje. Ali ako bi volela da ja...” „Izvinite.” Jedna žena je stala pored stola držeći za ruku dečaka od oko dvanaest godina. Taj stisak je podsetio Dejnu na to kako Flin drži Moa na povocu. Uz nadu da može da ga drži pod kontrolom i sa izvesnim znanjem da bi se otrgnuo prvom prilikom. „Zanima me da li biste mogli da nam pomognete. Moj sin ima zadatak za... sutra”, dodala je, tako vatreno naglašavajući da je dečak povio ramena. „O Američkom kongresu. Možete li reći koje knjige bi mu najviše pomogle za početak?”

„Naravno.” Poput kameleona, Džoanino hladno, ukočeno lice se preobratilo u nasmejano. „Biće mi drago da vam pokažem nekoliko izvora u našem odeljku američke istorije.” „Izvinite.” Pošto nije mogla da se suzdrži, Dejna je potapšala po ramenu mrzovoljnog dečaka. „Sedmi razred? Gospođa Džejnsburg, američka istorija?” Njegova napućena donja usna se još više otromboljila. „Da.” „Znam tačno šta ona traži. Uloži nekoliko sati dobrog rada u ovo i dobićeš odličnu ocenu.” „Stvarno?” Majka je spustila ruku na Dejninu i uhvatila je čvrsto kao da se hvata za konopac za spašavanje. „To bi bilo čudo.” „Meni je predavala gospođa Džejnsburg američku i svetsku istoriju.” Dejna je namignula dečaku. „Imam njen broj.” „Prepustiću te veštim rukama gospođice Stil.” Iako se još uvek osmehivala, Džoan je govorila kroz zube. Dejna se nagnula napred i pitala dečaka poverljivim šapatom: „Da li joj i dalje zasuzi oko kada predaje Daj mi slobodu nagovaranja od Patrika Henrija. On se primetno razveselio. „Da, morala je da prekine i da izduva nos.” „Neke stvari se nikad ne menjaju. Evo šta ti je potrebno.” Petnaest minuta kasnije, dok je njen sin uzimao knjige svojom novom članskom karticom, majka se zaustavila pored Dejninog stola. „Samo sam htela da vam se još jednom zahvalim. Ja sam Džoan Rierdon, a vi ste upravo spasili život mom prvencu.” „Oh, gospođa Džejnsburg je oštra, ali ga ne bi ubila.” „Ne bi ona. Ali ja bih. Zainteresovali ste Meta da uradi ovaj zadatak, ako ni zbog čega drugog, ono bar da pomisli da će doskočiti nastavnici.” „Šta god da deluje.”

„Moja osećanja, zapravo. U svakom slučaju, hvala vam. Odlično radite svoj posao.” „Hvala. Srećno.” Ona jeste odlična na svom poslu, zaključila je Dejna. Dođavola, jeste. Zla Džoan i njena zubata rođaka će žaliti za njom kada više ne budu imali Dejnu Stil da obavlja poslove. Pred kraj svoje smene, pospremila je svoj deo, pokupila nekoliko knjiga koje je uzela, a onda uzela i svoju akten-tašnu. Još jedna stvar koja će joj nedostajati, pomislila je Dejna, jeste ova završna dnevna rutina. Da vrati sve na svoje mesto, da baci poslednji pogled na police, stolove, na slatku malu katedralu knjiga pre nego što krene kući. Takođe će joj nedostajati kratka, prijatna šetnja od posla do njenog stana. To je bio samo jedan od razloga zašto je odbila da se preseli kod Flina kada je kupio svoju kuću. Ipak, mogla bi da ode pešice i do Uživancije, podsetila je sebe. Ako je raspoložena za šetnju od tri kilometra. Pošto je to bilo malo verovatno da se desi, odlučila je da treba da ceni ono što ima sada. dok još može. Dopadala joj se predvidivost njenog puta do kuće, stvari koje je gledala od jednog godišnjeg doba do drugog, iz godine u godinu. Sada, kada je jesen bila u punom zamahu, ulice su bile pune zlatnog lišća koje se slivalo kroz redove drveća. A okolne planine su se uzdizale kao predivne tapiserije koje su bogovi izatkali. Mogla je da čuje decu koja su izašla iz škole i još nisu stigla kući, kako viču dok trče kroz mali park između biblioteke i njenog stana. Vazduh je bio dovoljno oštar da oseti jaki miris hrizantema posađenih ispred gradske skupštne. Veliki okrugli sat na trgu je pokazivao da je 16.05.

Borila se protiv naleta besa kada se setila da je nekada na tom satu bilo 18.35 kada bi se vraćala kući. Koga briga. Samo uživaj u višku vremena, divnoj šetnji i sunčanom popodnevu. Bundeve na verandama i zli duhovi koji vise sa grana, iako ima nekoliko nedelja do Noći veštica. Mali gradovi, mislila je, veličali su praznike. Dani su postajali kraći, hladniji, ali i dalje su bili dovoljno vrući, još uvek dovoljno dugi da se u njima uživa. Plezent Veli je bio najlepši u jesen, pomislila je. Toliko blizu savršenstva koliko je to u Americi bilo moguće. „Zdravo, Džigljasta. Da ti ponesem?” Njen divni mehur zadovoljstva je pukao. Pre nego što je mogla da zaurla, Džordan joj je preoteo knjige koje je nosila i stavio ih ispod miške. „Daj mi to.” „Uzeo sam ih. Divno popodne, je l’ da? Ništa lepše od doline u oktobru.” Mrzela je to što su njegove reči upravo oslikavale ono što joj je prolazilo kroz misli. „Mislila sam da se melodija zove Jesen u Njujorku.” „I dobra je.” Pregledao je knjige da vidi šta je uzela. Imala je jednu o keltskim predanjima, jednu o jogi, i najnoviji roman Stivena Kinga. „Joga?” To je tako ličilo na njega, baš na njega, da se zakači za jednu stvar koju je smatrao skromno najsramnijom. „Pa?” „Ništa. Samo ne mogu da te zamislim kako zauzimaš pozu vilinog konjica ili nešto slično tome.” Oči su mu se suzile i nešto privlačno izopačeno se pojavilo u njihovom plavetnilu. „Mada, kad bolje razmislim...” „Imaš li ti pametnija posla od toga da se šunjaš po biblioteci i da tražiš razlog da mi se obratiš i da me nerviraš?”

„Nisam se šunjao i tegljenje tvojih knjiga nije obraćanje.” Uskladio je svoj korak sa njenim lakoćom dugog poznanstva. „Nije ovo prvi put da te pratim do kuće.” „Nekako sam uspevala da nađem put i bez tebe poslednjih nekoliko godina.” „Uspela si u mnogo čemu. Kako ti je otac?” Suzdržala se od opakog komentara, jer je znala da je, pored mnogih mana, Džordan ovo pitao iz iskrene zabrinutosti. Džo Stil i Džordan Houk su se slagali odlično. „Dobro je. Dobro mu ide. Odlazak u Arizonu je bilo ono što mu je bilo potrebno. On i Liz imaju lepu kuću i lep život. Počeo je da se bavi pekarstvom.” „Pečenjem? Kao kolača? Džo peče kolače?” „Čajne kolačiće i integralni hleb.” Nije mogla da spreči svoj osmeh. Pomisao na njenog oca, krupnog, muževnog Džoa, koji sa opasanom keceljom mesi kolače, uvek bi je zasmejao. „Svakih nekoliko meseci mi pošalje po paket. Odlično to radi.” „Pozdravi ga puno od mene kada ga vidiš sledeći put.” Slegnula je ramenima. Nije želela da pominje ime Džordana Houka, izuzev u psovkama. „Kraj puta”, rekla je kada su stigli do ulaznih vrata njenog stana. „Želim da uđem.” „Ne u ovom, a ni u bilo kom drugom životu.” Pružila je ruku da uzme knjige, a on ih je izmakao u stranu. „Prestani Džordane. Nemamo deset godina.” „Ima stvari o kojima treba da razgovaramo.” „Ne, nema.” „Da, ima. I prestani da se ponašaš tako da se osećam kao da mi je deset godina.” Besno je uzdahnuo, prizivajući strpljenje. „Slušaj, Dejna, mi imamo prošlost. Popričajmo o tome kao odrasli.”

Bio bi proklet da nije nagovestio da je ona nezrela. Glupan. „U redu, evo kako ćemo to da rešimo. Daj mi moje knjige i idi kući.” „Da li si slušala ono što je Roena sinoć govorila?” Osetila se nervoza u njegovom glasu sada, ona koja ju je upozoravala da se sprema dobra, žučna rasprava. „Da li si obratila pažnju? Tvoja prošlost, sadašnjost i budućnost. Ja sam deo tvoje prošlosti. Ja sam deo ovoga.” „Prošlost je i mesto gde ćeš da ostaneš. Protraćila sam dve godine svog života na tebe. Ali to je gotovo. Zar ne možeš to da podneseš, Džordane? Zar tvoj ogromni ego ne može da podnese činjenicu da sam te prebolela? Odavno.” „Ne radi se ovde o mom egu, Dejna.” Vratio joj je njene knjige. „Ali se sasvim sigurno radi o tvom. Znaš gde možeš da me pronađeš kad budeš spremna.” „Ne želim da te pronađem”, promrmljala je kada je otišao. Dođavola, to nije ličilo na njega da napusti svađu. Videla je bes na njegovom licu, čula ga u njegovom glasu. Otkad to on ume da se stiša i povuče? Uvučena je u svađu, i sada nije imala gde da se oslobodi zlovolje. To je bilo vrlo, vrlo gadno. Kada je ušla u stan, bacila je knjige na sto i krenula pravo po sladoled. Ubrzo zatim se tešila kolačićima vadeći ih iz kutije. „Nitkov. Podmukli nitkov, da me tako uznemiri, a onda da se tako povuče. Ove kalorije su sve njegova krivica.” Olizala je kašiku i zagrabila još sladoleda. „Ali, dođavola, stvarno je dobro.” Osvežena, presvukla se u trenerku, skuvala lonče kafe, a onda se smestila u omiljenu stolicu sa novom knjigom o keltskim predanjima. Nije znala ni broja svim knjigama koje je pročitala poslednjih mesec dana na tu temu. A ipak, za Dejnu, čitanje je bilo uživanje isto

koliko i sladoled, i isto bitno za život kao i vazduh koji je disala. Okružila se knjigama kod kuće i na poslu. Njen životni prostor bio je dokaz njene prve i večne ljubavi, sa policama prepunim knjiga, stolovima na kojima su ležale knjige. Nije ih videla samo kao znanje, zabavu, utehu, čak i duševno zdravlje, već i kao neku vrstu umetničke dekoracije. Običnom su posmatraču knjige koje su se nizale na policama i preplavljivale ih možda delovale nasumično, čak i neuredno razbacane. Ali bibliotekar u Dejni insistirao je na sistemu. Mogla je, po sopstvenom hiru ili želji, da nađe svaki naslov u bilo kom delu stana. Nije mogla da živi bez knjiga, bez priča, informacija, svetova koji su živeli u njima. Čak i sada, sa zadatkom koji je bio pred njom i satom koji već otkucava, zanela se u reči na stranicama u njenim rukama, i u živote, ljubavi, ratove i sitne razmirice bogova. Zanesena, trgla se kada se na vratima začulo kucanje. Trepnula je vrativši se u stvarnost i primetila da je sunce zašlo dok je bila u poseti Dagdi, Eponi i Lag.1 Sa knjigom u ruci, otišla je da otvori vrata i začuđeno pogledala u Melori. „Šta se dešava?” „Htela sam da svratim da vidim šta radiš pre nego što krenem kući. Provela sam ceo dan razgovarajući sa nekim lokalnim umetnicima i zanatlijama. Mislim da sam pronašla neke dobre komade za svoju galeriju.” „Super. Imaš neku hranu? Umirem od gladi.” „Imam pola pakovanja gumenih bombona.” „To mi neće puno pomoći”, zaključila je Dejna. „Moraću nešto da potražim. Jesi li gladna?” „Nisam, samo produži. Imaš li neke sjajne ideje? Hoćeš da Zoi i ja nešto odradimo?”, pitala je Melori prateći Dejnu do kuhinje.

„Ne znam koliko su sjajne. Špageti! Prokletstvo.” Dejna se izvukla iz frižidera sa činijom preostale paste. „Hoćeš?” „Ne.” „Imam belo vino uz njih.” „E, to hoću. Jednu čašu” Melori je izvadila čaše za vino. „Kakvu ideju imaš, sjajnu ili ne?” „Knjige. Znaš, sve u vezi sa znanjem i mudrošću. Prošlost, sadašnjost, budućnost. Ako govorimo o mojoj, sve je u vezi sa knjigama.” Izvukla je viljušku i počela da jede odmah iz činije. „Pitanje je samo koja knjiga, ili koja vrsta knjige.” „Zar nećeš to da zagreješ?” „Šta?” Zbunjena, Dejna je pogledala u činiju sa špagetima. „Zašto?” „Onako.” Melori je dodala čašu Dejni, onda uzela svoju i otišla da sedne za sto. „Knjiga ili knjige ima smisla, bar delimično. I pruža ti putokaz. Ali...” Osmotrila je Dejnin stan. „Samo ovo što ti imaš bi trebalo nekoliko nedelja da se sve prođe. Onda, tu su i sve biblioteke ljudi iz Doline, biblioteka, knjižara u tržnom centru, i tako dalje.” „I činjenica da čak i ako sam u pravu, to znači da je ključ bukvalno u knjizi. Može da bude figurativno. Ili može da znači da nešto u knjizi ukazuje na put do ključa.” Dejna je slegnula ramenima i progutala još hladnih špageta. „Rekoh ti da nije na nivou sjajnog.” „Dobra ideja za početak. Prošlost, sadašnjost, budućnost.” Melori je napućila usne. „Pokriva puno toga.” „Istoriju, savremenost i futurizam. A to je sve u romanima.” „A šta ako je to ličnije?” Melori se nagnula napred i pažljivo posmatrala Dejnino lice. „Tako je bilo sa mnom. Moj put do ključa obuhvatao je i Flina, moja osećanja prema njemu, gde ću da završim

i gde sam htela da idem. Iskustva koja sam imala, koja ne mogu baš da nazovem snovima, bila su veoma lična.” „I zastrašujuća.” Nakratko, Dejna je spustila ruku na Melorinu. „Znam. Ali ti si to prebrodila. I ja ću. Možda to jeste lično. Knjiga koja ima neko posebno i lično značenje za mene.” Brižno je osmotrila sobu dok je ponovo uzimala viljušku. „To je još nešto što pokriva puno toga.” „Ja sam mislila na nešto drugo. Ja sam mislila na Džordana.” „Ne vidim kakve on ima veze sa tim. Vidi”, nastavila je, iako je Melori zaustila nešto da kaže, „bio je deo prve runde, svakako. Roenine slike koje su i on i Bred kupili. Vratio se u grad sa tom slikom zato što mu je Flin to tražio. To se uklopilo i njegov deo je trebalo da se završi sa tvojom potragom. I njegova veza sa Flinom koja ga je povezala sa tobom.” „I sa tobom, Dejna.” Namotala je špagete oko viljuške, ali je njen entuzijazam počeo da opada. „Ne više.” Prepoznavši taj tvrdoglavi izgled, Melori je klimnula glavom. „U redu. Koja je prva knjiga koju si pročitala? Prva koja te je očarala i naterala da postaneš čitalac?” „Mislim da magični ključ Kovčega duša neću naći u Zelenim jajima i suncu Zlobno se smeškajući, Dejna je podigla čašu. „Ali pogledaću.” „A šta je sa prvom knjigom za odrasle?” „Očito da ti je čelični duh i oštra satira Ja sam Sem promakla.” Nasmejala se, ali je dobovala prstima razmišljajući. „U svakom slučaju, ne sećam se prve. Uvek sam bila okružena knjigama. Ne sećam se kada nisam čitala.” Za trenutak je posmatrala vino, a onda je brzo ispila gutljaj. „Ostavio me je. Ja sam nastavila dalje.”

Vraćamo se na Džordana, pomislila je Melori i klimnula glavom. „U redu.” „To ne znači da ga ne mrzim jednom retkom i divnom strašću, ali to ne upravlja mojim životom. Videla sam ga tek nekoliko puta u poslednjih sedam godina.” Slegnula je ramenima, ali se učinilo kao da je to bio neodlučan trzaj. „Ja imam svoj život, on ima svoj, i oni se više ne preklapaju. On je samo slučajno Flinov prijatelj.” „Da li si ga volela?” „Da. Puno. Skot.” „Žao mi je.” „Hej, dešava se.” Morala je da podseti sebe na to. Nije to bilo pitanje života i smrti, niti je nateralo u neobuzdano plakanje. Ako srce ne može da se slomi, to i nije srce za početak. „Bili smo prijatelji. Kada se moj otac oženio Flinovom majkom, Flin i ja smo se odmah lepo slagali. To je dobro, pretpostavljam. Flin je imao Džordana i Breda i oni su bili kao jedno telo sa tri glave. Tako da sam i njih dobila.” Još uvek ih imaš, zamalo Melori nije izletelo, ali je uspela da prećuti. „Džordan i ja smo bili prijatelji, i oboje smo obožavali da čitamo, i to je bilo još jedno podudaranje. Onda smo porasli i stvari su se promenile. Hoćeš još jednu čašu ovoga?”, upitala je podižući svoju praznu. „Ne.” „E, ja hoću.” Dejna je ustala i donela flašu iz kuhinje. „Onda je otišao na koledž. Dobio je delimičnu stipendiju za Peti stejt, i on i njegova majka radili su kao konji da bi sakupili za ostatak školarine i troškova. Njegova majka je bila, pa, sjajna. Zoi me malo podseća na nju.” „Stvarno?” „Ne u pogledu izgleda, iako je gospođa Houk zaista bila lepa, ali je bila viša, i vitka i podsećala na plesačicu.”

„Bila je mlada kada je umrla.” „Da, imala je četrdeset i nešto.” I dalje je osećala bol u srcu pri pomisli na to. „Bilo je strašno to što je preživela, šta je Džordan preživeo. Na kraju smo svi praktično kampovali ispred bolnice, a čak i onda...” Stresla se snažno i ispustila dubok uzdah: „Ali nisam htela da pričam o tome. Htela sam da kažem da me Zoi podseća na gospođu Houk. To je taj utisak dobre majke koji ostavlja. Ona vrsta žene koja zna šta da radi i kako to da uradi, i ne žali se zbog toga, a ipak uspeva da to i voli, i da voli svoje dete. Ona i Džordan su bili bliski, kao što su Zoi i Sajmon. A bilo je samo njih dvoje. Njegov otac nije bio prisutan, bar ne koliko se ja sećam.” „Mora da mu je bilo teško.” „Bilo bi, mislim, da njegova majka nije bila takva kakva je bila. Zgrabila bi palicu i priključila se bejzbol meču tako brzo i vešto kao što bi napravila kolače. Popunjavala je praznine.” „I nju si volela”, primetila je Melori. „Jesam. Svi smo.” Dejna je sela i pijuckala svoju drugu čašu vina. „I tako je Houk otišao na koledž, i počeo da radi dva dodatna posla da bi plaćao svoje troškove. Nismo ga puno viđali prve godine. Dolazio je na leto, radio u Tonijevoj garaži. On je prilično dobar mehaničar. Družio se sa Flinom i Bredom kada bi mu se ukazala prilika. Četiri godine kasnije je diplomirao. Išao je godinu i po dana na postdiplomske studije i već je objavio nekoliko kratkih priča. Onda se vratio kući.” Duboko je uzdahnula. „Bože, samo smo se pogledali, i kao da je bomba eksplodirala. Pomislila sam, šta je ovo, dođavola? Ovo je moj drug Džordan. Ne bi trebalo da osećam želju da zarijem zube u svog druga Džordana.” Nasmejala se i otpila gutljaj. „Kasnije, rekao mi je da je i on imao istu reakciju. Hej, čekaj, ovo je Flinova mlađa sestra. Odbij. Tako da

smo izbegavali te bombe i jedno drugo nekoliko meseci. Bili smo čak i neprijatni jedno prema drugom ili vrlo, vrlo ljubazni.” „A onda?”, podsticala je Melori kada je Dejna ućutala. „Onda je jedne večeri svratio da vidi Flina, ali Flin je bio izašao na sastanak sa devojkom. I moji roditelji nisu bili od kuće. Započela sam svađu sa njim. Morala sam da učinim nešto sa svom tom vrelinom. I dok trepneš, nas dvoje smo se valjali po tepihu u dnevnoj sobi. Nismo mogli da se zasitimo jedno drugog. Nikad pre toga, a ni od tada, nisam osetila tu... beznadežnost. Bilo je neverovatno. Zamisli naš jad kad se dim raščistio i kada smo ležali goli na divnom orijentalnom tepihu Džoa i Liz.” „Šta ste uradili?” „Pa, koliko se sećam, ležali smo tu jedno minut kao mrtvi, a onda samo gledali jedno u drugo. Dvoje koji su preživeli buran rat. Onda smo umrli od smeha i ponovo se bacili jedno na drugo.” Podigla je čašu i zajedljivo nazdravila. „I eto. Počeli smo da se zabavljamo, sa zakašnjenjem. Džordan i Dejna, Dejna i Džordan. Moralo je da bude kao jedna reč, kako god da izgovaraš.” Oh, bože, nedostajalo joj je to, shvatila je. Nedostajala joj je baš ta intimna veza. „Niko me nikada nije zasmejao onako kako je on to umeo. A on je i jedini muškarac u mom životu koji me je rasplakao. Tako da, da, volela sam tog skota.” „Šta se desilo?” „Sitne stvari, krupne stvari. Majka mu je umrla. Bože, ništa nije bilo tako užasno kao to. Čak i kada se moj otac razboleo, nije bilo tako strašno. Rak jajnika, i otkrili su ga suviše kasno. Operacije, lečenje, molitve, ništa nije pomoglo. Samo je propadala. Teško je kada ti neko umre”, rekla je tiho. „Kada ga gledaš kako umire svakim satom, to je prosto neizdrživo.” „Ne mogu to da zamislim.” Melorine oči su se napunile suzama. „Nikada nisam izgubila nikoga.”

„Ne sećam se kada mi je majka umrla, bila sam suviše mala. Ali se sećam svih tih poslednjih dana koje sam provela sa gospođom Houk. Možda je to nešto slomilo u Džordanu. Ne znam, nije mi rekao. Kada je umrla, prodao je njihovu malu kuću, sav nameštaj, skoro svaku prokletu sitnicu. Otkačio me je i preselio se u Njujork da se obogati i postane slavan.” „Nije bilo tako oštro i bezdušno”, prokomentarisala je Melori. „Možda i nije. Ali tako sam se osećala. Rekao je da mora da ide. Da mu je nešto bilo potrebno, a da to nije mogao tu da nađe. A on je želeo da piše i morao je to da uradi na svoj način. Morao je da ode iz Doline. I to je i uradio, kao da su dve godine koje smo proveli zajedno bile samo mali predah u njegovom životu.” Iskapila je ostatak vina iz čaše. „Zajebi njega, i bestselere od kojih je zavisio.” „Možda ne želiš da čuješ ovo, bar ne sada. Ali deo rešenja bi možda mogao da bude da o ovome razgovaraš sa njim.” „Razgovaram o čemu?” „Dejna.” Melori je spustila obe ruke preko njenih. „Ti ga još uvek voliš.” Trgla se. „Ne. Izgradila sam svoj život Imala sam ljubavnike. Imam karijeru koja je, dobro, trenutno usrana, ali u mojoj knjižari će se dići feniks iz pepela.” Zaustavila se, čuvši kako su njene reči izletele. „Nema više vina za mene ako mešam metafore. Ovo je žalosno. Džordan Houk je prošlost”, rekla je smirenije. „Samo zato što je bio prvi muškarac koga sam volela, ne mora da znači da je i poslednji. Pre bih sebi iskopala oko, nego mu pružila to zadovoljstvo.” „Znam.” Melori se blago osmehnula i stegla Dejnine ruke pre nego što ih je pustila. „Tako i znam da ga još uvek voliš. To, i ono što sam upravo videla na tvom licu, čula u tvom glasu, dok si mi pričala o svemu što ste prošli zajedno.” Bilo je užasno. Kako je to izgledala? Kako je zvučala? „Od vina sam postala sentimentalna. To ne znači...”

„To znači ono što znači”, rekla je odsečno Melori. „To je nešto o čemu ćeš morati da razmisliš, Dejna, nešto što ćeš morati pažljivo da odmeriš ako hoćeš da se upustiš u ovo. Jer na ovaj ili onaj način, on jeste deo tvog života i jeste deo ovoga.” „Ne želim da bude”, uspela je da izgovori Dejna. „Ali ako jeste, izaći ću na kraj sa tim. Suviše toga rizikujem ako kukam pre nego što sam i počela.” „To je pravi duh. Moram da idem kući.” Ustala je, a onda utešno pomilovala Dejnu po kosi. „Šta god da osećaš ili misliš, možeš da mi kažeš. I Zoi. I ako ima nešto što želiš da kažeš, ako ti je samo potreban neko da bude sa tobom i kad nemaš ništa da kažeš, treba samo da pozoveš.” Dejna je klimnula glavom i sačekala dok Melori nije došla do vrata. „Mel? Bilo je kao da mi je neko probušio rupu na srcu kada je otišao. Jedna rupa trebalo bi da bude dovoljna u svačijem životu.” „Razmisli. Vidimo se sutra.”

Treće poglavlje Izgledi da se pronađe magični ključ negde u hiljadama knjiga biblioteke Plezent Velija bili su mali i obeshrabujući. Ali to nije značilo da ne treba da ga potraži. U svakom slučaju, volela je da bude okružena knjigama, tu između polica. Mogla je, ako bi se prepustila mislima, da čuje šapat reči iz njih. Sve te glasove ljudi koji su živeli i u fantastičnim i običnim svetovima. Mogla je, da uroni u jedan od tih svetova i da postane bilo ko od tih ljudi koji su u njima živeli, jednostavno uzevši knjigu sa police. Čarobni ključevi i sumorno dosadni čarobnjaci, pomislila je Dejna. Koliko god su mogli da budu neverovatni, za nju su bili bledi pred moći reči na stranicama. Ali ona nije bila ovde radi razonode, podsetila je sebe dok je poslušno sređivala police i ujedno motrila na pult za informacije. Ovo je bio eksperiment. Možda će da dotakne neku knjigu i da oseti nešto, neko peckanje, nagoveštaj vreline. Ko zna? Sređivala je police sa mitološkim knjigama, ali nije osetila nikakvo peckanje. Nimalo obeshrabrena, lutala je kroz odeljke sa knjigama o drevnim civilizacijama. Prošlost, rekla je sebi. Ćerke stakla potiču od drevnih civilizacija. Pa, ko pa ne potiče? Radila je vredno neko vreme, vraćajući knjige na svoje mesto. Bila je svesna toga, zaista jeste, da ne mora da otvara knjigu o drevnoj Britaniji, ali se ona iznenada našla u njenim rukama, tu je bio onaj deo o kamenim krugovima koji ju je poneo u vetrovita vresišta na mesečini.

Druidi i vradžbine, logorske vatre i šum vetra kao dah bogova. „Oh, zaboga, Dejna, nisam znala da imaš slobodan dan.” Zaškrgutavši zubima, Dejna je usmerila pogled sa knjige u ruci na preterano veselo lice Sindi. „Nemam slobodan dan. Sređujem police.” „Stvarno?” Njene krupne, plave oči su se raširile. Duge, zlatne trepavice su zalepršale. „Izgledalo je kao da čitaš. Mislila sam da u slobodno vreme dodatno istražuješ. Puno si istraživala u poslednje vreme, zar ne? Konačno započinješ svoj doktorat?” Mrzovoljnim pokretom, Dejna je vratila knjigu na policu. Zar to ne bi bilo zabavno, pomislila je, da izvadi velike, srebrne makaze iz fioke svog stola i da otfikari taj odvratni, lepršavi konjski rep? Mogla bi da se kladi da bi to izbrisalo taj sjajni, zubati osmeh na Sendinom licu. „Dobila si unapređenje, povišicu plate, i koji je tvoj problem, Sendi?” „Problem? Ja nemam problem. Svi znamo pravilo u vezi sa čitanjem u radno vreme. Sigurna sam da je to samo izgledalo kao da čitaš umesto da radiš za pultom.” „Pult je pokriven.” I kada nešto prelazi meru, pomislila je Dejna, onda povlačiš crtu. „Provodiš dosta vremena brinući šta ja radim, šunjajući se između stolica iza mene, prisluškujući kada razgovaram sa mušterijama.” Sindin veseli osmeh se pretvorio u zajedljiv. „Ja sigurno ne prisluškujem.” „Sereš”, rekla je Dejna tihim, prijatnim tonom da su se njene oči, nalik lutki, ukočile od šoka. „Pratiš me nedeljama. Dobila si povišicu, a meni su smanjili platu. I nisi moj nadzornik, nisi moj šef. Tako da možeš da mi pljuneš pod prozor.” Iako to nije bilo toliko pobedonosno koliko bi bilo odsecanje konjskog repa, bilo je božanstveno samo tako odšetati i ostaviti Sendi da kipti.

Smestila se za pult i pomogla dvojici klijenata tako dobro raspoložena i vesela da su obojica izašla sijajući. Kada se javila na telefon, skoro da je zapevušila. „Biblioteka Plezent Velija. Informativni pult. Izvolite? Zdravo, gospodine Foje, ustali ste. Oh, uh. Dobro je.” Nasmejala se dok je zapisivala današnje trivijalno pitanje. „Samo trenutak. Pozvaću vas ponovo.” Otplesala je do police da nađe knjigu, brzo preletela pogledom, a onda je donela do pulta i nazvala ga ponovo. „Našla sam je.” Prstom je prelazila preko stranice. „Arktička čigra migrira najduže godišnje. Do trideset pet hiljada kilometara, opa, između Arktika i Antarktika. Stvarno da se čovek zapita šta je u njenom mozgu, zar ne?” Premestila je slušalicu ugledavši Sendi kako maršira ka pultu kao mažoretkinja koja sa dobošem predvodi kolonu. „Ne, žao mi je, gospodine Foje, nemamo za vas danas komplet Amerikan turistera. Da, arktička čigra pređe nekoliko hiljada kilometara više godišnje. Više sreće sledeći put. Čujemo se sutra.” Spustila je slušalicu, prekrstila ruke i podigla obrve gledajući u Sendi. „Ima li nešto što mogu da učinim za tebe?” „Džoan te zove da dođeš gore.” Podigavši bradu visoko, gledala je preko svog malog, savršenog nosa. „Smesta.” „Svakako.” Dejna je zakačila kosu iza uveta dok je pažljivo posmatrala Sendi. „Kladim se da si imala samo jednu prijateljicu u osnovnoj školi, a ona je bila isto tako odvratna kao i ti.” Skliznula je sa stolice. Govoreći o osnovnoj školi, pomislila je Dejna dok je išla hodnikom i uz stepenice ka administrativnom sektoru, osetila se kao da su je upravo pozvali kod direktora škole u kancelariju. Ponižavajuće osećanje za odraslu ženu. I to ono, pomislila je, od koga joj je više muka. Ispred Džoaninih vrata, Dejna je duboko udahnula i ispravila ramena. Možda se osećala kao šestogodišnjakinja koja je kriva, ali sigurno neće tako da izgleda.

Pokucala je, žustro, a onda otvorila vrata ne čekajući odgovor. „Hteli ste da me vidite?” Za svojim stolom, Džoan se zavalila u stolicu. Njena kosa prošarana sedim vlasima bila je skupljena u jednostavnu punđu, koja joj je, baš neobično, lepo pristajala. Nosila je tamni prsluk preko bele bluze koja je bila pedantno zakopčana do grla. Materijal je visio na njoj, tek malo naboran da dâ naznaku da se ispod nalaze grudi. Naočare bez okvira visile su na zlatnom lancu oko vrata. Dejna je znala da je nosile ravne cipele, krute i obične kao što joj je bila i frizura. Izgledala je, pomislila je Dejna, koščato i dosadno, kao pravi kliše zbog kojeg deca ne žele da dolaze u biblioteku. Pošto su Džoanina usta već imala izraz neodobravanja, Dejna nije očekivala da će ovaj sastanak biti prijatan. „Zatvori vrata, molim te. Čini se, Dejna, da ti i dalje imaš poteškoće da se prilagodiš novim pravilima i protokolu koji sam postavila ovde.” „Znači, Sendi je dotrčala da ispriča da sam ja zapravo čitala knjigu. Od svih užasa da to učinim u javnoj biblioteci.” „Tvoj ratoborni stav je samo jedan od problema sa kojim ćemo morati da se pozabavimo.” „Neću da stojim ovde i da se branim zbog prelistavanja nekoliko stranica knjige dok sam sređivala police. Deo mog posla je i da budem informisana, ne samo da pokažem prstom čitaocima gde da idu i da im poželim sreću. Ja obavljam svoj posao, Džoan, i moje preporuke od prethodnog direktora su više nego izvrsne.” „Ja nisam prethodni direktor.” „Prokleto istinito. Nešto manje od šest nedelja pošto si preuzela dužnost, skratila si mi radno vreme, kao i još dvojici zaposlenih na neodređeno, kao i platu na pola. A tvoja rođaka je dobila unapređenje i povišicu.”

„Dali su mi ovo mesto da ga izvučem iz finansijske propasti, i to upravo i radim. Ne moram tebi da objašnjavam svoje administrativne odluke.” „Ne, ne moraš. Shvatam. Ne sviđam ti se, ne sviđaš mi se. Ali ne mora da mi se dopada svako sa kime i za koga radim. Ja i dalje mogu da obavljam svoj posao.” „Tvoj posao je da se pridržavaš pravila.” Džoan je otvorila fasciklu. „Ne da pozivaš i primaš lične telefonske pozive. Ne da koristiš opremu biblioteke za lične potrebe. Ne da trošiš dvadeset minuta tračareći sa posetiocima dok su tvoje obaveze zapostavljene.” „Stanite.” Zbunjujući bes dizao joj se ka grlu kao gejzir. „Zastanite samo za trenutak. Šta ona to radi, izveštava svakodnevno o meni?” Sklopila je fasciklu. „Previše razmišljaš o sebi.” „Ah, shvatam. Ne priča samo o meni. Ona je vaša lična krtica, koja rovari okolo i iskopava nepravilnosti.” Oh, da, pomislila je Dejna, kad nešto pređe meru, onda je sa tim svakako gotovo. „Možda je plata bila ta koje je ovde imala svoje padove i uspone, ali je ovo uvek bilo prijatno mesto, porodično. Sada je sumorno, i njime sada upravlja oficir Gestapoa i njegova gnjida. Tako da ću obema učiniti uslugu. Dajem otkaz. Imam nedelju dana bolovanja i nedelju dana odmora. Smatraćemo to otkaznim rokom od dve nedelje.” „Dobro. Možeš da doneseš svoj otkaz na moj sto do kraja radnog vremena.” „Zajebi to. Ovo je moj otkaz.” Duboko je udahnula. „Pametnija sam od tebe, mlađa sam, jača, i izgledam bolje od tebe. Redovni klijenti me poznaju i vole me, dok većina njih tebe i ne zna, a oni koji su te upoznali, ne vole te. Ovo su neki od razloga zbog kojih mi ideš na živce otkako si došla. Odlazim odavde, Džoan. Ali odlazim

svojom voljom. Kladim se da ćeš i ti uskoro odleteti odavde, s tim što će tebe da šutne upravni odbor.” „Ako očekuješ bilo kakvu preporuku ili nešto...” Dejna je zastala na vratima. „Džoan, Džoan, da li želiš da našu vezu završimo time što ću ti reći šta možeš da uradiš sa svojom preporukom?” Bes ju je nosio pravo do kancelarije za zaposlene, gde je uzela svoju jaknu i zgrabila neke lične stvari. Nije zastala da popriča ni sa kim od saradnika. Ako ne izađe, i ne krene brže, plašila se da bi mogla da ili brižne u histeričan plač ili da udari pesnicom o zid. I jedna i druga opcija bi Džoan pružile previše zadovoljstva. Tako da je izašla ne osvrćući se. I nastavila da hoda. Odbijala je da prizna sebi da je ovo poslednji put da ide od posla do kuće. Nije to bio kraj njenog života; bilo je to samo skretanje iza ugla. Kada je osetila da joj se slivaju suze besa, iskopala je naočare iz tašne. Nije želela da se ponižava plačući na prokletom trotoaru. Ali dah joj je bio isprekidan kada je stigla do ulaznih vrata stana. Potražila je ključeve, posrnuvši ušla unutra, a onda jednostavno skliznula na pod. „Oh, bože, oh, bože, šta sam to uradila?” Presekla je svoje veze. Nema više posao. I biće potrebno da prođu nedelje pre nego što bude mogla da otvori knjižaru. A zašto je uopšte mislila da može da otvori knjižaru? To što voli i poznaje knjige ne znači i da je dobar trgovac. Nikada u svom životu nije radila u maloprodaji, i odjednom je rešila da vodi posao? Mislila je da je bila spremna za taj korak. Sada, suočena sa surovom realnošću, Dejna je shvatila da nije ni izbliza spremna. Uspaničena, skočila je i zgrabila telefon. „Zoi? Zoi... samo hoću... moram da, bože. Možeš li da dođeš do mene, kući?” „U redu, Dejna. Šta nije u redu? Šta se desilo?”

„Ja sam... dala sam otkaz. Mislim da imam napad panike. Potrebno mi je... možeš li da poneseš ključeve? Možeš li da pozoveš Melori i da se nađemo tamo?” „U redu, dušo. Udahni duboko. Hajde, zadrži jedan udah. Diši polako. Tako je. Dvadeset minuta. Bićemo tamo za dvadeset minuta.” „Hvala. U redu, hvala. Zoi...” „Samo nastavi da dišeš. Hoćeš da svratim i da te pokupim?” „Ne.” Obrisala je suze besa. „Ne, doći ću.” „Dvadeset minuta”, ponovila je Zoi i spustila slušalicu. Bila je smirenija, bar se tako činilo, kada je zaustavila auto na dvostrukom prilazu ispred prelepe kuće koju je kupila sa svojim prijateljicama. Za nekoliko nedelja potpisaće papire kod završnog dogovora. I onda će početi, pa, šta god da je to trebalo započeti. Zoi i Melori su bile te koje su imale velike ideje u vezi sa ambijentom, nijansama boja, krečenjem i cvećem. Već su razmatrale koje boje da uklope na mestima gde je otpao kreč na verandi i ulaznom hodniku. I znala je da Zoi već obilazi buvljake i dvorišne rasprodaje kako bi taj otpad čudesno pretvorila u blago. Nije da ona sama nije imala ideje. Imala je. Mogla je da zamisli uopšteno kako će izgledati prizemlje kada bude preobraćeno u malu knjižaru-kafić. Udobno i prijatno. Možda sa nekim dobrim, udobnim stolicama i nekoliko stolova. Ali nije mogla da vidi detalje. Kako će da izgledaju stolice? Kakve stolove treba da koristi? I bilo je još desetine stvari koje nije razmotrila pre nego što je uskočila u taj san da ima svoju knjižaru. Kao što su postojale stvari, morala je da prizna, koje nije razmotrila kada je u osnovi rekla Džoan da se nosi.

Impuls, ponos, i bes, pomislila je uz uzdah. Opasna kombinacija. Sada će morati da živi sa posledicama koje iz toga proizilaze. Izašla je iz automobila. Stomak joj se još uvek grčio, pa ga je protrljala rukom dok je pažljivo posmatrala kuću. Bilo je to lepo mesto. Bilo je važno da to zapamti. Dopala joj se istog trenutka kada je zakoračila unutra sa Zoi. Čak i to neposredno, zastrašujuće iskustvo koje su doživele unutra zbog Kejna, samo nedelju dana ranije, čiji je ključ unutra našla Melori, nije narušilo osećanje prijatnosti. Nikada nije posedovala kuću, niti bilo kakvo drugo imanje. Trebalo bi da se skoncentriše na vrlo odraslo osećanje da je vlasnica jedne trećine prave zgrade i zemlje na kojoj se ona nalazila. Nije se plašila odgovornosti - i bilo joj je drago zbog toga. Nije se plašila rada, ni umnog ni fizičkog. Ali se, shvatila je, veoma plašila neuspeha. Otišla je do verande, sela na stepenik i prepustila se prijatnom osećanju. Bila je suviše obuzeta uzbuđenjem da bi mogla da uradi išta sem da tu sedi kada se Melori dovezla sa Zoi na suvozačkom mestu. Melori je iskrenula glavu dok je izlazila iz auta. „Šugav dan, je l’ da?” „Ne sećam se goreg. Hvala što ste došle. Stvarno.” „Umemo mi i nešto bolje od toga.” Pokazala je rukom prema Zoi, i prema beloj kutiji iz pekare koju je Zoi nosila. Oduševljena, Dejna je onjušila vazduh. „Je li to čokolada?” „Pa mi smo žene, zar ne?” Sedajući pored nje, Zoi ju je čvrsto zagrlila jednom rukom, a onda otvorila kutiju. „Čokoladni ekleri. Po jedan veliki za svaku od nas.” Ovoga puta, pretile su da poteku suze radosnice. „Devojke, vi ste najbolje.”

„Probaj malo, sačekaj da deluje, pa nam onda sve ispričaj.” Melori je sela sa druge strane i ispružila maramice. Dejna se umirila jedući čokoladu, testo i krem, i ceo događaj je ispričan kroz zalogaje. „Želela je da dam otkaz.” Gledajući besno, olizala je bavarski krem u uglu svojih usana. „Bila je to neka vrsta dubokog neprijateljstva koja je nastala onog trenutka kada smo ugledale jedna drugu. Kao, ne znam, da smo možda bile smrtni neprijatelji u prošlom životu. Ili, bože, u braku, ili tako nešto. Ne samo da je upravljala bibliotekom kao da je vojni kamp, što je dovoljno loše, već je posebno imala pik na mene. Kao i njena lajava kučka, Sendi.” „Znam da je teško, Dejna. Čoveče, stvarno znam.” Melori ju je saosećajno pomilovala po ramenu. „Ali ionako si planirala dati otkaz kroz nekoliko nedelja.” „Znam, znam. Ali htela sam da to bude prijatnije. Da priredim malu, oproštajnu žurku sa osobljem“ a sve se završilo vrlo bučno. A činjenica je, da bez obzira što mi je smanjena, plata mi je bila vrlo dobrodošla. I te kako. Mogla sam da zaradim još nešto pre odlaska.” „To što si joj sasula u lice bi trebalo da bude vredno tog novca. Ona je kučka i mrzimo je”, rekla je Zoi odano. „I kada se Uživancija pokrene i počne da radi, i kada knjižara bude glavna u Veliju, pušiće se od zavisti.” Razmišljajući o tome, Dejna je napućila usne. „To je dobro. Samo sam se uspaničila, pretpostavljam. Uvek sam radila u biblioteci. Biblioteka u srednjoj školi, biblioteka na koledžu, a onda ova. I odjednom mi je palo na pamet da je sa tim gotovo i da ću biti vlasnik knjižare.” Obrisala je svoje vlažne dlanove o kolena. „Ne znam čak ni da radim sa kasom.” „Ja ću te naučiti”, obećala je Zoi. „ Zajedno smo u ovome.” „Ne želim da zabrljam. Ne želim da zabrljam ni u našem poslu sa ključem. Stvar je u tome što me je sve to snašlo odjednom.”

Melori je ponudila Dejni poslednju trećinu svog eklera. „Uzmi još malo šećera. Onda ćemo ući unutra i počinjemo da pravimo ozbiljne planove.” „Imam još dva sata pre nego što moram da stignem kući”, rekla je Zoi. „Kada sam pokupila ključeve, pitala sam pravog agenta za nekretnine. Rekla je da možemo da počnemo sa nekim osnovnim kozmetičkim radovima ako želimo da rizikujemo novac i vreme. Možemo da okrečimo verandu, recimo, ako smo zabrinuti da nećemo postići dogovor.” Dejna je smazala ekler. „U redu, u redu”, rekla je sa više entuzijazma. „Hajdemo unutra i pogledajmo gde je otpala farba.” Posle izvesnog usaglašavanja, odlučile su se za tamnu, okeansko plavu boju. Ta će boja, složile su se, istaći kuću od ostatka komšiluka i naglasiće njenu otmenost. Pošto su bile u tom raspoloženju, vratile su se u kuhinju da razmotre prostor i dekor. „Ništa suviše rustično”, rekla je Zoi dok je prstima udarala po kukovima. „Želimo da bude udobno i domaće, ali, prijatno, zar ne? Tako da ne bi trebalo da bude uglađeno ili tako nešto, ali ne treba ni da bude prosto.” „Tvoja uzvišena seoska kuhinja.” Klimajući glavom, Melori se okrenula u krug pokušavajući da zamisli to. „Možda bi mogla ona tirkizno zelena za zid. Fina, prijatna boja. Krem bela za ormare. Dejna, ti ćeš najviše da koristiš ovaj prostor.” „U redu je, samo nastavi.” Odmahnula im je rukom. „Vas dve ste bolje od mene u tome.” „Pa, šta kažete da pultove obojimo u boju ruže? Ne rože, nego tamnija, a onda da doteramo stvari umetničkim detaljima. Koji će da se sliju iz odeljka galerije. Onda ćemo postaviti neke bočne linije o kojima je Zoi govorila da ih ima u salonu. Aromaterapijske proizvode,

sveće. A onda ćemo da uradimo nešto kao što Dejna ima u kuhinji u svom stanu.” „Napunićemo je brzom hranom?” Melori je pogledala u Dejnu i nasmejala se. „Ne. Knjigama. Dopadaju nam se pekarske police i vitrine i onaj kuhinjski etažer i postavićemo na njih knjige i neke umetničke komade iz moje galerije, neke proizvode iz salona. Fine kreme za ruke i sapune. To objedinjuje ovaj zajednički prostor.” „To je dobro”, Dejna je izdahnula. „Opet se stvara taj dobar osećaj.” „Biće sjajno.” Zoi je obgrlila Dejnu oko struka. „Možeš da staviš limenke i sve te fine čajeve i kafe na pult.” „Možda bismo mogle da unesemo sto”, razmišljala je Dejna. „Jedan od onih malih, okruglih, sa nekoliko stolica. U redu. Hajde da zapišemo boje koje imamo za sada, i da vidimo da li ćemo izabrati još neke. Ja ću da odem do Houm mejkersa da ih uzmem.” „Mislim da će farbe biti na sniženju sledeće nedelje”, dodala je Zoi. „Oh, stvarno?” Na Dejninim obrazima su se pojavile rupice smejalice. „Ja slučajno imam vezu u Houm mejkersu. Pozvaću Breda i dobićemo popust danas.” Puno je pomagalo kada imaš interesovanje, cilj. Čak i kada se radilo o samo nekoliko litara kreča. Ako je biblioteka, pomislila je Dejna, sada njena prošlost, zar nije Uživancija i njena izgradnja sada njena sadašnjost? Kako će u buduće ona to, dođavola, da zna? Ali nameravala je da o tome promisli i da pokuša da nađe vezu sa mestom gde se nalazi ključ. Nije bilo teško iskamčiti trideset posto popusta od Breda. Dok je Dejna lutala širokim, nepreglednim prolazima u Houm mejkersu,

razmišljala je šta bi još mogla da uzme kada joj je stari prijatelj davao popust. Četke za krečenje, naravno, i valjke. Ili bi možda trebalo da isprobaju neku od onih farbi u sprejevima. Uzela je jedan, čučnula i proučavala kako se koristi. Koliko zahtevno to može da bude? A svakako će da bude brže i manje naporno od staromodnog krečenja. „Ukoliko ne razmišljaš da postaneš moler, to je malo previše za tebe.” Džordan Houk, pomislila je dok su joj se mišići vilice grčili. A pomislila je da dan ne može biti gori. „Znači, Bred se sažalio na tebe i dao ti posao?”, rekla je ne podižući pogled. „Hoćeš li da nosiš jednu od onih plavih, teksas košulja sa logom firme na džepu na grudima?” „Bio sam u njegovoj kancelariji kad si pozvala da mu se ulizuješ za popust. Zamolio me je da siđem i da ti pomognem, pošto je zauzet novim telefonskim pozivom i nije mogao lično da dođe.” Nakostrešila se. „Nije mi potrebna pomoć da kupim farbu.” „Treba ti ako ozbiljno razmatraš da kupiš taj sprej.” „Samo sam gledala.” Napućila je usne dok je prstom dodirivala bocu. „Osim toga, šta ti znaš o tome?” „Znam dovoljno da ako bih rekao još nešto o tome, ti bi to kupila meni u inat.” „To je primamljivo, ali ću se uzdržati”, uzvratila je. Sagnuo se, uhvatio je za lakat i podigao. „Izgleda da si imala i previše muka za jedan dan. Čujem da si dala otkaz.” Videla je saosećanje u njegovim očima. Ne samozadovoljno i lažno, već tiho razumevanje koje je smirivalo. „Šta, Sendi i tebi podnosi izveštaje?” „Izvini, to ime mi nije poznato.” Nemarno je pomilovao po ruci, poznati pokret kojeg su se oboje setili čim je to uradio. I oboje su

ustuknuli jedan korak. „Vesti se šire, putuju. Znaš kako je to u Veliju.” „Da, znam kako je. Iznenađena sam da se ti sećaš.” „Sećam se puno stvari. Jedna od njih je i to da si mnogo volela da radiš tamo.” „Ne želim da budeš fin prema meni.” Okrenula se i zagledala u farbe u spreju. „To mi kvari raspoloženje.” I pošto je znao da će kroz to proći lakše ako je ljuta ili zauzeta nekim poslom, klimnuo je glavom. „U redu. Zašto ti ne bih pomogao da iskoristiš svog prijatelja vlasnika koji daje popust? Uvek je zabavno oguliti kožu Bredu. Onda možeš da me verbalno zlostavljaš. To te uvek oraspoloži.” „Da, tako je.” Blago se namrštila i kucnula noktom po boci spreja. „Ovo baš i nije za mene.” „Dozvoli da ti pokažem neke druge mogućnosti.” „Zašto se ne vratiš kod Flina i ne napišeš neki glup zaplet sa nestvarnim likovima?” „Eto, vidiš, već se osećaš bolje.” „Moram da priznam.” „Ono što imamo ovde je automatski valjak za krečenje”, počeo je okrećući je ka napravi koju mu je Bred preporučio. „Mali je, lak za upotrebu i efikasan.” „Kako znaš?” „Kad mi je Bred rekao da ti ga pokažem, on je koristio upravo ove prideve. Lično sam samo jednom okrečio sobu na stari, tradicionalni način, a to je bilo...” Zastao je. „Davno.” Setila se. Okrečio je majčinu sobu kada je prvi put bila u bolnici. Dejna mu je pomagala, čisteći i razveseljavajući ga. Okrečili su zidove u nežno plavu boju kako bi soba izgledala sveže i mirno. A nije prošlo ni tri meseca i ona je umrla.

„Svidelo joj se”, rekla je Dejna. „Svidelo joj se to što si uradio za nju.” „Da.” Kako je sećanje bilo bolno na više nivoa, vratio se na prethodnu temu. „Evo, ovo je Bredov spisak zgodnih proizvoda i alata koji će projekat uređenja tvog doma učiniti mnogo prijatnijim.” „U redu, hajde da pokupujemo to.” Morala je da prizna da joj je bilo zabavnije i zanimljivije što je i on bio sa njom. I bilo je lako, malo i previše lako, da se seti da su nekada bili prijatelji, nekada čak i ljubavnici. Znali su kako da uspostave ritam, razumeli su kratke odgovore i izraze koji proizilaze iz toga što su se znali skoro ceo život kao i iz dvogodišnje fizičke intimnosti koju su delili. „Ovo je boja?” Džordan je trljao bradu dok je proučavao njen spisak. „Island? Kakva je to boja Island?” „Zelenkasto-plava. Tako nešto.” Pružila mu je uzorak farbe. „Vidiš? Šta tu ne valja?” „Nisam rekao da ne valja. Samo me ne podseća na knjižaru.” „Ne radi se samo o knjižari, to je... prokletstvo.” Podigla je uzorak i spustila ga. Dobro ga je zagledala, a ipak nije mogla da ga zamisli na zidu svog prostora, „Melori ju je odabrala. Ja sam htela da sve prekrečim u belo, ali su ona i Zoi skočile na mene.” „Bela je uvek dobra.” Izdahnula je glasno. „Vidiš, rekle su da razmišljam kao muškarac. Muškarci ne biraju boje. Plaše se boja.” „Ne plašimo se.” „Koje boje je tvoja dnevna soba u Njujorku?” Pogledao ju je bledo. „To nema nikakve veze sa ovim.” „Ne bih rekla. Ne znam zašto, ali ne bih rekla. Uzeću ovu zelenkasto-plavu. To je samo boja. Nije obaveza do kraja života. I

rekla je da bi trebalo da razmislim o bojama brajs kanjon i špageti za naglašavanje.” „Braon i žuta? Dušo, to mora da je ružno.” „Ne, kanjon je neka vrsta tamnoroze. Nešto kao ružičasto, braonkasto crveno...” „Ružičasto, braonkasto-crveno”, ponovio je smejući se. „Vrlo deskriptivno.” „Ućuti. A ostale su neke krem nijanse.” Odvojila je uzorke koje su Zoi i Melori označile. „Dođavola. Ne znam. Mislim da se i ja pomalo plašim boja.” „Ti svakako nisi muško.” „Hvala bogu na tome. Mel hoće ovu što se zove saće, a Zoi ovu što se zove begonija, što ne shvatam, jer su begonije roze i bele, a ovo je nešto više ljubičasto.” Naslonila je glavu na ruku. „Mislim da me od svih ovih boja boli glava. U svakom slučaju, Zoi je već izračunala kvadratne metre i litre kreča. Gde je moj spisak?” Vratio joj ga je. „Bred se pitao zašto Zoi nije došla sa tobom.” „Oh, pa morala je da ode kući do Sajmona.” Proučavala je spisak, počela da preračunava, a onda podigla pogled. „Zašto?” „Šta?” „Zašto se pitao?” „Šta misliš?” Gledao je u spisak preko njenog ramena, iznenađen kada ga je okrenula i kada je video da je ispisan i na poleđini. „Zaboga, biće ti potrebna teretna kolica. Onda se Bred prisetio srednje škole pa me je zamolio da te pitam da li ti je Zoi nešto pričala o njemu.” „Ne, nije, ali biće mi drago da joj prenesem njegovu poruku sutra u čitaonici.” „Preneću mu.”

Utovarili su farbu, materijal i opremu. Dejna je blagosiljala Breda na kasi, gde je i uz popust račun bio toliki da se zagrcnula. Ali tek kada je izašla, shvatila je stvarnu dilemu. „Kako, dođavola, mislim sve ovo da spakujem u svoj auto?” „Nikako. Spakovaćemo u tvoj i moj auto.” „Zašto mi nisi skrenuo pažnju da kupujem više nego što mogu da ponesem kada sam odabirala?” „Zato što si se zabavljala. Gde želiš da staviš sve ove stvari?” „Bože.” Zbunjena samom sobom, prošla je rukom kroz kosu. „Nisam razmišljala o tome. Zanela sam se.” I bilo je, pomislio je, zadovoljstvo gledati je zanesenu, i zaboraviti da ga ona mrzi. „Ne mogu da smestim sve ovo kod sebe, a nisam ni razmišljala da zadržim ključeve od zgrade i da probam da ih smestim tamo. Šta ću, dođavola, da radim sa svim ovim?” „Ima dosta prostora kod Flina.” „Da.” Uzdahnula je. „Da, ima. Pretpostavljam da će tako i morati da bude. Neće se naljutiti, jer će Melori samo trepnuti očima i on će se istopiti.” Podelili su stvari i utovarili. Vožnja do Flina dala joj je dovoljno vremena da se zapita kako su uspeli da provedu zajedno skoro sat vremena a da se ne posvađaju. Nije se ponašao kao kreten, što je, pomislila je, bila retkost. A morala je da prizna da se ni ona nije tako ponašala. Podjednako retko, pogotovu kada je Džordan bio u pitanju. Možda, možda su mogli da koegzistiraju, čak i sarađuju nakratko. Ako je, kako su svi ostali isticali, bio deo potrage, onda joj je bio potreban. Uz to, bio je pametan i imao živu maštu. Mogao je da bude mnogo više od smetnje u svemu ovome. Mogao je da bude prava

prednost. Kada su stigli kod Flina, morala je da prizna da je bilo korisno da ima muškarca koji je voljan da izigrava mazgu i tegli litre kreča i materijala koji je išao uz to. „Trpezarija”, rekla je, naprežući se malo pod teretom koji je nosila. „Nikad je ne koristi.” „Sad hoće.” Džordan se teturao kroz kuću i skrenuo u trpezariju. „Melori ima velike planove.” „Uvek ih ima. Ona ga usrećuje.” „U to nema sumnje.” Krenuo je nazad po ostatak stvari. „Lili je napravila ozbiljne rupe u njegovom egu”, rekao je, misleći na Flinovu bivšu verenicu. „Nije bio samo njegov ego u pitanju.” Izvukla je torbu natovarenu dodatnim valjcima, četkama i sjajnim metalnim posudama. „Povredila ga je. Kada te neko otkači i pobegne, to boli.” „Najbolja stvar koja je mogla da mu se desi.” „Nije u tome problem.” Osetila je ozlojeđenost, bol i bes kako se komešaju u njenom stomaku. Trudeći se da ne obraća pažnju na to, izvadila je još limenki. „Problem je u bolu, izdaji i gubitku.” Nije rekao ništa dok su unosili ostatak materijala u trpezariju. Ništa dok ga nisu ostavili, a onda se okrenuo i pogledao je u oči. „Nisam te otkačio.” Osetila je kako joj se koža na vratu naježila. „Ne odnosi se svaka rečenica koju izgovorim na tebe.” „Morao sam da odem”, nastavio je. „Ti si morala da ostaneš. Još si bila na koledžu, zaboga.” „To te nije sprečilo da me ubaciš u svoj krevet.” „Ne, nije. Ništa nije moglo. Žudeo sam za tobom, Dejna. U nekim trenucima sam osećao da bih umro od gladi ako te ne bih okusio.”

Ustuknula je i pogledala ga od glave do pete. „Čini se da si se dobro hranio poslednjih nekoliko godina.” „To ne znači da sam prestao da mislim na tebe. Ti si mi značila nešto.” „Oh, idi bestraga.” Nije to uzviknula, već samo rekla odsečno, što je samo pojačalo značenje. „Značila nešto tebi? Proklete cipele mogu nešto da ti znače. Volela sam te.” Da ga je udarila pesnicom u lice, ne bi bio toliko šokiran. „Ti... nikad to nisi rekla. Nikad u životu mi nisi izgovorila tu reč na v.” „Zato što je trebalo ti to prvi da kažeš. Muškarac treba to prvo da kaže.” „Stani malo. Je li to pravilo?” Panika se širila telom kao kiselina. „Gde to piše?” „To je tako, ti glupi kretenu. Volela sam te i čekala bih te, ili bih otišla sa tobom. Ali ti si rekao samo: Slušaj, odlazim u Njujork. Bilo je zabavno, vidimo se „To nije istina, Dejna. Nije bilo tako.” „Dovoljno blizu. Niko me nikada nije tako povredio. Nećeš nikada dobiti priliku da to uradiš ponovo. I znaš šta, Houk? Ja bih od tebe napravila čoveka.” Okrenula se na peti i izašla.

Četvrto poglavlje Ono što je Džordanu išlo od ruke je da bude sam, u većini okolnosti. Kada je radio, kada je razmišljao o poslu, kada je razmišljao da ne radi, voleo je da se povuče u izolovanost svog prostranog stana u potkrovlju. Onda bi život, buka, kretanje i boje na ulici pod njegovim prozorima bili kao neka vrsta filma koji je mogao da gleda ili da ignoriše u zavisnosti od svog raspoloženja. Više mu se dopadalo, često mnogo više, da sve to gleda kroz staklo nego da bude deo toga. Njujork ga je spasao, na jedan vrlo stvaran način. Primorao ga je da preživi, da postane i živi kao muškarac, ne kao nečiji sin, nečiji prijatelj, još jedan student, već kao muškarac koji je imao jedino sebe na koga je mogao da se osloni. Gurao ga je i podsticao svojim nestrpljivim i oštrim prstima, podsećajući ga svakodnevno tokom te prve napete godine da ga uopšte nije bilo briga da li će potonuti ili plivati. Naučio je da pliva. Naučio je da ceni buku, akciju, ljudsku potrebu i užurbanost. Voleo je njegovu sebičnost i darežljivost, sklonost da pusti pticu da odleti n ostatak sveta. I što je više učio, posmatrao i prilagođavao se, sve više je shvatao da je u lubini bio samo momak iz provincije. Večno će biti zahvalan Njujorku. Kada je imao posla, mogao je da upadne u taj svet. Ali ne onaj ispod njegovog prozora, već u onaj u njegovoj glavi. Onda to nimalo

nije ličilo na film, već je htio životnije od stvarnog života koliko god sati bi ga to držalo. Naučio je razliku između tih svetova, naučio da ceni njihove prefinjenosti i obime na način na koji nikada ne bi uspeo da nije uklonio bezbednosne mreže starog i prepustio se bez razmišljanja novom. Pisanje mu nikada nije postalo rutina, već je ostalo stalno iznenađenje. Iznova se iznenađivao koliko je bilo zabavno, samo kada bi počeo da piše. I nikada nije prestao da se čudi kako je đavolski bilo teško. Bilo je poput strasne, frustrirajuće ljubavne afere sa kapricioznom, sjajnom, i često okrutnom ženom. Uživao je u svakom trenutku. Pisanje ga je održalo u najgorim trenucima njegove žalosti kada je izgubio majku. Dalo mu je pravac, svrhu, i dovoljno izazova da se izvuče iz blata. Pružilo mu je radost i gorčinu, i veliko lično zadovoljstvo. Pored toga, obezbedilo mu je neku vrstu finansijske sigurnosti za koju nije znao ili nije stvarno očekivao da će otkriti. Svako ko je rekao da novac nije važan nikada nije morao da broji novčiće koji su zapali između jastuka na kauču. Sada je bio sam, sa gorkim ukusom Dejninih roči koje su mu još odzvanjale u ušima. Nije mogao da uživa u samoći, nije mogao da se prepusti ni njoj ni poslu. Muškarac nikada nije toliko usamljen, pomislio je, kao kada je okružen prošlošću. Nije bilo svrhe da ode u šetnju. Suviše mnogo ljudi koji su ga poznavali bi ga zaustavili i razgovarali sa njim, propitivali ga, komentarisali. Nije mogao da se prepusti u Veliju onako kako je mogao u Njujorku. Što je bio jedan od razloga zašto se zatvorio. Jedan od razloga zašto se vratio.

Ipak, provozaće se, udaljiti se od odjeka koji su se još uvek čuli između zidova. Volela sam te. Bože. Bože, kako je mogao da ne primeti to? Zar je zaista bio tako neupućen, ili je ona bila toliko zatvorena? Izašao je, ušao u svoj pontijak tanderbird i uključio motor. Bio je raspoložen za brzu vožnju. Duga, brza vožnja bilo kuda. Uključio je CD plejer i pojačao. Nije mu bilo bitna koja je muzika, samo da je glasna. Kleptonova žestoka gitara izjurila je sa njim iz grada. Svih ovih godina znao je da je povredio Dejnu. Ali je pretpostavljao da je udarac bio na njen ego, upravo tamo gde je i ciljao. Znao je da ju je razbesneo, i to mu je jasno dala do znanja, ali je pretpostavljao da je ponos bio u pitanju. Da je znao da ga je volela, našao bi način da raskine vezu pažljivije. Zar ne? Bože, tako se nadao. Bili su prijatelji. Čak i kada su bili obuzeti jedno drugim, bili su prijatelji. Nikada ne bi namerno povredio prijatelja. On za nju nije bio dobar, tako je ispalo. Nije bio dobar ni za koga u tom periodu svog života. Za nju je bilo bolje što je sve to okončao. Uputio se ka planinama i počeo da se penje uz strmi krivudavi put. Ali ona ga je volela. Nije mogao skoro ništa da učini u vezi sa tim sada. Nije bio siguran da je i tada mogao nešto da učini. Tada nije bio spreman za veliku ljubav. Nije znao kako da je defniše, šta da misli o tome. Dođavola, nije mogao uopšte da razmišlja kada se radilo o Dejni. Posle jednog pogleda na nju kada se vratila sa koledža, svaka pomisao na nju bi ga uzbudila.

To ga je zastrašivalo. Mogao je da se nasmeje tome sada. Njegov početni šok na to kako je reagovao na nju, njegova krivica koja ga je obuzimala što je maštao o sestri svog najboljeg druga. Bio je užasnut, i opčinjen, i konačno opsednut. Visoka, vitka, oštra Dejna Stil, sa svojim zvonkim, iskrenim osmehom, istraživačkim duhom i žestokim temperamentom. Sve u vezi sa njom mu se dopadalo. Dođavola, možda i sada. Kada ju je ponovo video, sada kada se vratio, kada je otvorila vrata Flinove kuće i stajala režeći na njega, iskonska želja za njom mu je prostrujala telom. Kao što je u njenom pogledu, u kome se videla jasna nenaklonost prema njemu, ključao bes. Ako bi nekako mogli da budu prijatelji ponovo, da pronađu tu vezu, to osećanje koje je uvek postojalo između njih, možda bi mogli da budu i nešto više. A šta to, nije umeo da kaže. Ali želeo je Dejnu ponovo u svom životu. I, nije bilo svrhe da to poriče, želeo ju je ponovo u svom krevetu. Napravili su napredak ka prijateljstvu tokom te ekonomične kupovine. Bili su opušteni jedno vreme, kao da se godine koje su prošle nisu ni desile. Ali, naravno, jesu. Čim su se on i Dejna setili tih godina, napredak se naglo zaokrenuo i raspršio u besu. Sada je on imao misiju, pomislio je Džordan. Morao je da nađe način da je ponovo osvoji. Prijatelj ili ljubavnik, koji god redosled im oboma najbolje odgovara. Potraga za ključem mu je, između ostalog, dala uvod. I nameravao je da ga iskoristi.

Kada je shvatio da se dovezao do Voriors pika, zaustavio se i parkirao pored puta. Setio se kako se kao tinejdžer peo na taj kameni zid sa Bredom i Flinom. Kampovali su u šumi, sa ukradenim pakovanjem od šest limenki piva koje nijedan od njih nije bio dovoljno star da pije. U to vreme niko nije živeo u Piku, bilo je to veliko, nestvarno, sablasno mesto. Ali savršeno mesto koje je moglo da očara tri mladića sa nekoliko limenki piva. Prisetio se punog meseca visoko na nebu dok je izlazio iz kola. Tamnog neba, i tek toliko vetra da pokrene listove i šapate. Video je to sve sada, isto onako jasno kao tada. Možda i jasnije, pomislio je, zabavljen mislima. Bio je stariji i potpuno trezan, a i, iskreno, malo je i ulepšao sećanja. Voleo je da razmišlja o prizoru sloja guste magle koja je lebdela nad zemljom, i mesecu tako okruglom i belom kao da je urezan na površini neba. Zvezde oštrih krakova kao vrhovi strelica. Tihi, zloslutni huk sove i šuštanje lovine u visokoj travi. U daljini, odjekivao je u noći lavež psa. Ubacio je ove trenutke kada je iskoristio tu kuću i tu noć u svojoj prvoj velikoj knjizi. Ali za Fantomsku stražu postojao je jedan detalj koji nije morao da izmišlja. Zato što se on desio. Zato što ga je on video. Čak i sada, kada je bio odrastao muškarac od preko trideset godina i bez imalo dečačke naivnosti u sebi, verovao je u to. Hodao je duž ograde, pod jasnim, belim mesecom, provlačeći se kroz senke kao duh, njena kosa je lepršala i njen se ogrtač, to mora da je bio ogrtač, vijorio. Posedovala je noć. Mislio je to tada i misli to i sada. Ona je bila noć. Gledala ga je, sećao se Džordan dok je išao prema gvozdenoj kapiji, i dok je kroz nju gledao u veliku kamenu kuću na uzvišici. Nije mogao da joj vidi lice, ali je znao da ga je gledala pravo u oči.

Osetio je udar, njegovu snagu, kao udarac koji je trebalo da ga razbudi, a ne da mu naudi. Misli su mu se usijale od toga, i ništa, ni pivo, ni njegova mladost, čak ni sam šok, nisu mogli da ublaže uzbuđenje koje je osetio. Gledala ga je, prisećao se ponovo Džordan dok je posmatrao ogradu. I ona ga je poznavala. Flin i Bred je nisu videli. I kada je ponovo pokrenuo misli i pozvao ih, ona je nestala. To ih je zastrašilo, naravno. Do koske. Onako kako prikaze duhova i nestvarnih bića to mogu. Iako je nekoliko godina kasnije, kada je pisao o njoj, pretvorio u duha, a znao je tada, kao što zna i sada, da je živa koliko i on. „Ko god da si”, promrmljao je, „pomogla si mi da uspem. Zato ti hvala.” Stajao je tu, sa rukama u džepovima, vireći kroz rešetke. Kuća je bila deo njegove prošlosti, i čudno, on ju je smatrao delom svoje budućnosti. Razmišljao je da pozove da vidi da li je bio dostupan portret mladog Artura od Britanije samo nekoliko dana pre nego što ga je pozvao Flin u vezi sa tim. Kupio je tu sliku neplanirano pre pet godina u galeriji gde je Melori radila, iako je tada nije poznavao. Ne samo da je ona bila glavni element u Melorinom traganju, već su otkrili da je sliku, zajedno sa Ćerkama stakla i jednom koju je Bred kupio zasebno, naslikala Roena, pomislio je Džordan, pre jednog veka. Njujork, njegova sadašnjost, dobro mu je poslužio. Bio je spreman za pramenu. Spreman da se vrati kući. A onda je to Flin sve olakšao. Pružio mu je priliku da se vrati, opipa teren i svoja osećanja. Znao je, ovoga puta je znao, čim je ugledao veličanstveno prostiranje Apalači planina, da je želeo da im se vrati. Ovoga puta, iznenađujuće, vratio se da tu i ostane.

Želeo je ta brda. Njihovu pobunu u jesen i bujno zelenilo u leto. Želeo je da stoji i posmatra kako se lede, mirno i dostojanstveno, ili kako ih prekriva izmaglica pod nežnim dodirom proleća. Želeo je Veli, sa njegovim urednim ulicama i turistima. Poznata lica koja su ga znala još od detinjstva, miris roštilja iz dvorišta i po neki lokalni trač. Želeo je svoje prijatelje, utehu i radost koju su mu pružali. Piću iz kutije, pivo na verandi, stare šale kojima se niko nije smejao onako kako su to činili drugari iz detinjstva. I još uvek je želeo tu prokletu kuću, Džordan je shvatio uz blagi, jedva primetni osmeh. Želeo ju je sada isto onoliko koliko je želeo kao kada je bio šesnaestogodišnji sanjar sa svim svetovima koji su bili pred njim da se istraže. Ovoga puta će ostati tu i oprezniji je nego kada je imao šesnaest. I saznaće šta su Pit i Roena planirali da urade sa tim mestom kada su otišli. Gde god da su otišli. Možda je kuća bila i njegova prošlost i budućnost. Razmišljao je o nekim nagoveštajima koje mu je Roena dala. Bio je deo Dejnine prošlosti, dopadalo mu se to ili ne, i bio je deo njene sadašnjosti. Vrlo verovatno da će biti, na ovaj ili onaj način, deo i njene budućnosti. Pa kakve veze je imao on, i Pik, sa potragom za ključem? I zar nije bilo neverovatno samoživo da pretpostavlja da on ima neke veze sa tim? „Možda” rekao je tiho samom sebi. „Ali u ovom trenutku, ne vidim da je prokleto išta loše u tome.” Pogledavši još jednom u kuću, okrenuo se i otišao do svog automobila. Otići će do Flina i tamo će neko vreme razmišljati, razmatrajući sve aspekte.

Onda će ih izneti Dejni, bez obzira na to da li želi da ih čuje ili ne. Bred Vejn je imao neke svoje planove i zaplete. Zoi je bila zagonetka za njega. Kočoperna i spremna za raspravu u jednom trenutku, a onda skrupulozno uljudna u sledećem. Pokucaće i vrata će se otvoriti. Mogao bi da primeti prizvuke humora i ljupkosti, a onda bi se vrata zalupila u njegovo lice uz eksploziju hladnog vazduha. Nikada se nije desilo da je neka žena osetila odbojnost prema njemu pri susretu. Posebno je bilo uznemirujuće to što je prva koja je to učinila ona koja se njemu neopisivo dopala. Nije mogao da izbaci njen lik iz svojih misli poslednje tri godine, od kada je prvi put video Posle magije, sliku koju je kupio - drugu koju je Roena naslikala posle Ćerki stakla. Zoino lice na boginji koja je spavala tri hiljade godina u kovčegu od stakla. Koliko god blesavo bilo, Bred se na prvi pogled zaljubio u ženu sa portreta. Žena u stvarnosti bila je mnogo tvrđi orah. Ali Vejnovi su bili poznati po svojoj istrajnosti. I odlučnosti da pobede. Da je tog popodneva došla u radnju, mogao je da promeni raspored i poveo bi je. To bi mu dalo priliku da sa njom provede neko vreme, da sve izgleda praktično i prijateljski. Naravno, pomislili biste da kada bi joj se auto pokvario a on slučajno prolazio tuda i ponudio da je poveze, takav predah bi mogao da bude praktičan i prijateljski. Umesto toga, iznervirala se kada joj je ukazao na propuste u planu da popravi auto u večernjoj haljini, a on je, razumljivo, odbio da lično popravlja motor.

Ponudio je da joj pozove mehaničara, zar ne, razmišljao je Bred, nervirajući se ponovo pri sećanju na to. Stajao je tamo i raspravljao sa njom deset minuta, tako da je osigurao da šta god da uradi, oboje će zakasniti u Pik. I kada je na kraju gunđajući pristala da je poveze, svaki minut vožnje je protekao u ledenoj snuždenosti. Bio je potpuno lud za njom. „Bolesno”, promrmljao je kada je skrenuo na uglu u njenu ulicu. „Ti si bolestan čovek, Vejne.” Njena mala kuća bila je uvučena od puta, sa urednim travnjakom ispred. Zasadila je jesenje cveće duž leve, sunčane strane. Kuća je bila okrečena u veselu žutu boju sa belim okvirom. Muški crveni bicikl bio je položen u prednjem dvorištu, podsećajući ga da ima sina kojeg je tek trebalo da upozna. Bred je zaustavio svoj novi mercedes iza njenog deceniju starog hečbeka. Otišao je do gepeka i izvadio poklon za koji se nadao da će okrenuti situaciju u njegovu korist. Dovezao ga je do ulaznih vrata, a onda je uhvatio sebe kako nervozno prolazi rukom kroz kosu. Nikada nije bio nervozan zbog žena. Iznerviran svojim ponašanjem, pokucao je oštro na vrata. Dečak je otvorio vrata, i po drugi put u svom životu, Bred je bio zaslepljen licem. Ličio je na majku. Tamna kosa, žuto-smeđe oči, lepe, istaknute crte lica. Tamna kosa je bila razbarušena, oči hladno sumnjičave, ali ni jedno ni drugo nije umanjilo egzotičan, lep izgled. Bred je imao dovoljno mladih rođaka, odabranih sestrića i bratanaca da bi mogao da odredi da li dete ima osam ili devet godina. Za jedno deset godina, pomislio je Bred, ovaj mali će morati da se brani od devojaka. „Sajmon, je li tako?” Bred mu se nasmešio dobronamerno. „Ja sam Bred Vejn, prijatelj tvoje mame.” Neka vrsta. „Je li ona tu?”

„Da, tu je.” Iako je dečak odmerio Breda brzim pogledom, Bred je bio siguran da ga je pažljivo i temeljno prostudirao, ali da je porota još uvek bila neodlučna. „Moraćete da sačekate tu, pošto ne smem da puštam nikoga koga ne poznajem unutra.” „Nema problema.” Vrata su mu se zalupila pred licem. Kakva majka, takav i sin, pomislio je Bred, a onda je čuo dečaka kako viče. „Mama! Neki čovek je na vratima. Liči na advokata ili tako nekog.” „Oh, bože”, promrmljao je Bred i pogledao u nebo. Nekoliko trenutaka kasnije, vrata su se ponovo otvorila. Zoin izraz lica se menjao od zbunjenosti, preko iznenađenja pa do blage iznerviranosti u tri različita stepena. „Oh, ti si. Hm... mogu li da učinim nešto za tebe?” Mogla bi da me pustiš da ti grickam vrat iza uha za početak, pomislio je Bred, ali je zadržao ležeran osmeh. „Dejna je bila danas popodne u radnji, kupovala je neke materijale.” „Da. Znam.” Zakačila je krpu za kaiš svojih farmerki i pustila da joj visi niz kuk. „Je li zaboravila nešto?” „Ne baš. Samo sam pomislio da bi ti možda ovo koristilo.” Podigao je poklon koji je naslonio uz ivicu kuće, a onda je imao to zadovljstvo da vidi treptaj iznenađenja pre nego što se nasmejala. Stvarno se smejala. Dopadao mu se taj zvuk, to kako je plesao po njenom licu i u njenim očima. „Doneo si mi merdevine?” „Osnovna kancelarije.”

alatka

svakog

projekta

sređivanja

doma

ili

„Da, jeste. Imam ih.” Očito shvativši koliko je nezahvalno zvučala, porumenela je i brzo dodala. „Ali su... stare. I svakako bi nam koristile nove. Vrlo pažljivo od tebe.”

„Mi iz Houm mejkersa vodimo računa o klijentima. Gde hoćeš da stavim ovo?” „Pa, da vidim.” Pogledala je iza sebe, onda se učinilo da je uzdahnula. „Zašto ih ne uneseš ovamo? Videću kasnije.” Zakoračila je unazad i sudarila se sa dečakom koji je stajao iza nje. „Sajmone, ovo je gospodin Vejn. On je stari Flinov prijatelj.” „On je rekao da je tvoj prijatelj.” „Radim na tome.” Bred je uneo merdevine u kuću. „Zdravo, Sajmone. Kako si?” „Dobro. Kako to da si u odelu i raznosiš merdevine okolo?” „Sajmone.” „Dobro pitanje.” Bred nije obraćao pažnju na Zoi i skoncentrisao se na dečaka. „Išao sam na nekoliko sastanaka danas. Odelo uliva strahopoštovanje.” „Baš je glupo da se nose. Mama me je naterala da ga obučem prošle godine za teta Džolino venčanje. Sa kravatom. Užas.” „Hvala na tom modnom izveštaju.” Zoi je obuhvatila Sajmona rukom za vrat i zasmejala ga. Onda su se oboje nasmejali jedno drugom, a Bred ih je gledao zaneseno. „Domaći?” „Urađen. Vreme je za video-igricu.” „Dvadeset minuta.” „Četrdeset pet.” „Trideset.” „Divno!” Otrgao se i otišao u dnevnu sobu do televizora. Sada kada više nije držala dečaka, Zoi nije znala šta da radi sa rukama. Spustila je jednu na merdevine. „Stvarno lepe merdevine. One od fiberglasa su tako lagane i jednostavne za upotrebu.”

„Kvalitet i vrednost - to je slogan Houm mejkersa.” Zvuci bejzbol igrice su odjednom ispunili malu dnevnu sobu iza nje. „To mu je omiljena” rekla je Zoi. „Pre bi igrao bejzbol, virtuelni ili u stvarnom životu, nego što bi disao.” Pročistila je grlo, pitajući se šta dođavola treba sledeće da uradi. „O... da ti donesem nešto za piće?” „Može. Šta god ti odgovara.” „U redu.” Prokletstvo. „Hm, samo sedi. Vraćam se za minut.” Šta da radi sa Bredlijem Vejnom, pitala se dok je žurila nazad u kuhinju. U njenoj kući. Smeštenim u njenoj dnevnoj sobi u njegovim skupim cipelama. Jedan sat pre večere. Zaustavila se i pritisnula prstima oči. Sve je u redu, sve je savršeno u redu. On je uradio nešto vrlo brižno i ona će mu se odužiti tako što će mu doneti nešto da popije, i porazgovarati sa njim nekoliko minuta. Nikada nije znala šta da mu kaže. Nije razumela muškarce poput njega. Onu vrstu muškaraca koji imaju ozbiljne svote novca. Koji su radili neke stvari, posedovali stvari i putovali da bi imali još novca. I u njegovom prisustvu se osećala tako glupo nervozno i odbrambeno. Da mu odnese čašu vina? Ne, ne, vozi, a ionako nema neko dobro vino. Kafu? Čaj? Bože. Kad nije više mogla ičeg da se seti, otvorila je frižider. Ima sok, ima mleko. Duboko je uzdahnula, a onda izvadila flašu piva od đumbira iz kredenca. Uzela je najlepšu čašu, proverila da li ima fleke od vode, a onda je napunila ledom. Sipala je pivo od đumbira pazeći da ne prelije čašu. Ispravila je majicu koju je nosila preko farmerki i pogledala očajno u svoje debele, sive čarape koje je nosila umesto cipela i

nadala se da ne miriše na sredstvo za čišćenje mesinga koje je koristila da očisti držač za kišobrane koji je kupila na buvljaku. Obučena lepo ili ne, pomislila je dok je ispravljala ramena, neće dopustiti da bude zastrašena u sopstvenom domu. Odneće mu njegovo piće, popričati sa njim ljubazno, nadala se nakratko, a onda će ga ispratiti. Sigurno je imao nešto zanimljivije da radi od toga da sedi kod nje i pije pivo od đumbira i gleda kako devetogodišnjak igra bejzbol video-igrice. Ponela je čašu niz hodnik, a onda zastala i zurila. Bredli Čarls Vejn IV nije gledao Sajmona kako igra video-igrice. On je, na njeno zaprepašćenje, sedeo na podu u svom izvrsnom odelu i igrao se sa njenim sinom. „Dva udarca, čoveče. Gotov si.” Kikoćući se, Sajmon se promeškoljio i spremio za drugi udarac. „Sanjaj, mali. Vidiš mog čoveka na trećoj bazi? On postiže poen.” Zakoračila je u sobu, ali nijedan od njih dvojice je nije primetio dok je lopta letela ka terenu i kada je palica udarila u virtuelnu kožnu lopticu. „Ima je, ima je, ima je”, rekao je Sajmon kao da recituje šapatom. „Da, da, slomi tog slabića.” „I trkač nastavlja”, rekao je Bred. „Gledaj kako leti, juri ka bazi. Evo ga udarac... i on proklizava, i...” „Stigao je do baze”, objavljuje sudija. „Oh, da!” Bred je lagano gurnuo Sajmona laktom. „To je bilo brzo, druže.” „Nije loše, za starijeg momka”, nasmejao se Sajmon. „Sad se spremi za poraz.” „Izvini. Donela sam ti pivo od đumbira.”

„Pauza.” Bred se okrenuo i nasmešio joj se. „Hvala. Imaš li nešto protiv da završimo?” „Ne. Naravno da nemam.” Spustila je čašu na stočić i pitala se šta treba sada da uradi. „Otići ću do kuhinje. Treba da počnem da spremam večeru.” Kada je nastavio da je gleda ležerno, pravo u oči, čula je, užasnuta, kako su joj iz usta izletele reči. „Možeš da ostaneš. Spremam samo piletinu.” „To bi bilo divno.” Okrenuo se da nastavi igru. Treba zapamtiti, pomislio je Bred - zaboravi ruže i šampanjac. Kućni alati su ključ koji otvara vrata ove naročite dame. Dok je Zoi stajala u svojoj kuhinji pitajući se kako će dođavola od svog skromnog pileta da napravi nešto što bi odgovaralo malo prefinjenijem nepcu, Dejna je smirivala svoj ego picom za poneti. Nije imala nameru da mu kaže. Ikad. Zašto da mu dâ još jedan povod da joj se podsmeva? Ali on se nije podsmevao, priznala je, zalivajući picu hladnim pivom. U stvari, izgledao je kao da ga je upucala pravo u čelo. Nije mogla ni da tvrdi da je izgledao zadovoljno ili nadmeno kada je saznao da je bila zaljubljena u njega. Činjenica svega toga je bila da je izgledao šokirano, a onda tužno. Oh, bože, možda je to bilo i gore. Durila se jedući picu. Iako je pored nje na stočiću stajala otvorena knjiga, nije pročitala ni slovo. Moraće nekako da se izbori sa tim, rekla je sebi. Nije mogla da priušti sebi da se opterećuje Džordanom. Ne samo zato što je imala drugih stvari da joj okupiraju misli i vreme,

već zato što to jednostavno nije bilo zdravo. Pošto je bilo očito da će se muvati unaokolo sledećih nekoliko nedelja, a nije mogla da ga izbegne ukoliko ne bude izbegavala i Flina i Breda, to je značilo da će se redovno viđati. I kada bi prihvatila sve to što se desilo prošlog meseca, sve što je saznala, morala bi da prihvati i to da je Džordanu bilo suđeno da se vrati. On je bio deo svega toga. I, dođavola, mogao bi da bude od koristi. Imao je bistar um, onaj koji je prikupljao detalje i čuvao ih. Zbog te veštine je i postao uticajni pisac. Oh, teško joj je padalo da prizna to. Nadala se da će joj jezik otpasti pre nego što izgovori te reči. Ali imao je izuzetan talenat. Odabrao je taj talenat umesto nje, a to je još uvek bolelo. Ali ako je mogao da joj pomogne da nađe ključ, moraće tu povređenost da ostavi po strani. Bar privremeno. Moći će da ga mrzi kasnije. Smirenija, pojela je još malo piće. Sutra će krenuti iz početka. Imala je čitav dan, čitavu nedelju, čitav mesec da radi šta god je mislila da treba da se uradi. Nije bilo potrebe da podešava alarm, da se oblači za posao. Mogla je da provede čitav dan u pidžami ako je želela, da se udubi u svoje istraživanje, pravi nacrt plana, surfuje internetom da pronađe još podataka. Pozvaće Zoi i Melori i zakazaće novi sastanak na vrhu. Dobro su sarađivale. Možda će započeti radove na zgradi. Fizički napor je mogao da podstakne duhovnu oštrinu. Prvi ključ je bio sakriven, takoreći, u zgradi koju su kupovale. Naravno, Melori je prvo morala da naslika ključ da bi mogla da ga

povrati sa slike. Možda je drugi, ili bar veza sa drugim, bila u kući takođe. U svakom slučaju, to je bio plan. Nešto čvrsto što je mogla da zagrize. Sklonila je picu sa strane i ustala da prvo pozove Melori. Sa planovima da se nađu i dogovore celodnevno slikanje, pozvala je Zoi. „Zdravo, Dejna je. Upravo sam razgovarala sa Mel. Počinjemo veliko preuređenje kuće sutra. Devet sati. Melori je glasala za osam, ali nema šanse da ustanem tako rano kad ne idem na posao.” „Devet odgovara, Dejna.” Njen glas se pretvorio u tihi šapat. „Bredli je ovde.” „Oh, u redu. Neću da te zadržavani onda. Vidimo...” „Ne, ne. Šta da radim sa njim?” „Zaboga, Zoi, ne znam. Šta želiš da radiš sa njim?” „Ništa.” Glas joj se povisio za trenutak pre nego što se ponovo vratio u normalu. „Ne znam kako se ovo desilo. Tamo je u dnevnoj sobi i igra bejzbol video-igricu sa Sajmonom, u odelu.” „Sajmon nosi odelo? Čoveče, kod tebe u kući je stvarno zvanično.” „Prestani.” Ali se malkice nasmejala. „On je u odelu. Bredli. Došao je na vrata sa merdevinama i pre nego što sam shvatila...” „Sa čime? Zašto? Da pročisti tvoje oluke? I da znaš da to nije bila igra reči. Ali kad sam već pomenula, bio bi baš dobar.” „Dao je... merdevine... meni... nama...”, brzo se ispravila. „Za krečenje i ostalo. Kaže da će nam koristiti.” „To je baš lepo od njega. On je fin momak.” „Nije u tome stvar! Šta da radim sa ovim piletom?” „Bred ti je doneo pile?”

„Ne”, začuo se bespomoćni, zapomažući smeh kroz slušalicu. „Zašto bi mi iko doneo pile?” „I ja sam se isto to pitala.” „Izvadila sam pileće grudi iz zamrzivača, za večeru. Šta da radim sa njima sada?” „Ja bih probala da ih spremim. Zaboga, Zoi, opusti se. To je samo Bred. Samo baci piletinu u tiganj, dodaj neki pirinač ili krompir, šta god, dodaj nešto zeleno i prevrni to na tanjir. On nije zahtevan.” „Nemoj da mi govoriš da nije zahtevan.” Glas joj je ponovo prešao u šapat. „Ne pravimo u kući kordon blu. U stvari, ne znam ni šta je zapravo kordon blu. Nosi odemar pige. Da li misliš da ne znam šta je odemar pige?” Bilo je zaista neverovatno, pomislila je Dejna, da je njen stari prijatelj Bred preokrenuo jednu razumnu ženu kao Zoi u raspamećenu ludaču. „U redu, prihvatam. Šta je odemar pige i da li je stvarno seksi?” „To je sat. Sat koji košta više od moje kuće. Ili prokleto blizu. Nema veze.” Čuo se dug, dug uzdah. „Pravim budalu od sebe, a to je stvarno glupo.” „Ne mogu sa tobom da raspravljam o tome.” „Vidimo se sutra.” Klimajući glavom, Dejna je spustila slušalicu. Sada je imala još jednu stvar kojoj je mogla ujutru da se raduje. A to je da čuje kako su Zoi i Bred izgurali večeru sa piletinom. Ali za sada, menjala je brzine. Isprobaće svoju vodootpornu knjigu u vreloj, punoj kadi.

Peto poglavlje Odlučila je da od kupanja napravi događaj. Prvi čisti luksuz otkako je nezaposlena. Mogla bi da proslavi, rekla je Dejna sebi, i kao žal za tim. Izabrala je mango kao tropski ukus, i ubacila pozamašnu količinu mirišljave kupke u kadu koja se punila. Upalila je sveće, a onda je shvatila da flaša piva nije išla uz ostatak ambijenta. Već gola, krenula je ka kuhinji i sipala pivo u čašu. Vratila se u kadu, skupila kosu na vrh glave, a onda, uzgred, nanela malo hidratantne kreme za lice koju je Zoi nagovorila da kupi. Nije moglo da škodi. Shvativši da joj nedostaje važan detalj, otišla je da pretraži diskove i našla starog dobrog Džimija Bafeta. Vreme je da se ide na ostrva, pomislila je, i uz Džimija već grickala kolačić, i zaranjala u vrelu, mirisnu vodu. Prvih pet minuta je samo uživala, prepuštajući se vreloj vodi, mirisima i apsolutnom blaženstvu. Velika bela lopta na kojoj je bio Džoanin namršteni lik odskakivala je niz dugi nagib, udarajući u stene, podižući šljunak. Lice je poprimalo izraz šoka dok se kotrljalo sa ivice stene. Skakutavi plavi konjski rep je sledio. Napetost je isticala kap po kap. „Zbogom”, promrmljala je Dejna, vrlo zadovoljna. Ustala je da obriše peškirom kremu sa lica, i podsetila sebe da stavi neku hidratantnu kremu kad izađe iz kade.

Namrštila se na svoje prste na nogama, pogledala levo i desno. Možda je bilo vreme za pedikira, a da posle toga stavi neku nežnu, oslobađajuću boju laka koja bi odgovarala nekome ko je skoro otpušten i ko će uskoro postati preduzetnik. Bilo bi baš zgodno da ima frizerku za prijatelja i poslovnog partnera. Spremna za drugu fazu, pomislila je, i uzela knjigu sa ivice kade. Uz gutljaj piva i okret stranice, Dejna je uronila u priču. Tropsko okruženje, romansa i intriga, savršeno s odgovarali njenim potrebama. Plovila je rečima, videla duboko plavetnilo voda i bele, poput šećera, iskre peska. Osećala je topli, vlažni vazduh kako joj miluje kožu, miris mora, vreline, jaki miris ljiljana u saksijama na verandi. Zakoračila je na suncem okupan pesak. Galebovi su kreštali dok su kružili iznad glave i njihov zvuk je odjekivao kao neka melodija. Osetila je prašnjavu škripu peska pod svojim bosim nogama, i kako tanka, svilena tkanina leprša oko njenih nogu. Otišla je do vode, a onda išla uz ivicu, uživajući u lepoti samoće. Mogla je da ide gde god je želela, ili apsolutno nigde. Sve ove godine odgovornosti i rada, rasporeda i dužnosti, bile su iza nje. Zašto je ikada mislila da je sve to bitno? Voda se valjala ka obali, penušava na ivicama, a onda bi otplesala nazad u sopstveno srce uz uzdah. Videla je srebrni blesak i skok delfina u igri, i iza, daleko iza, delikatnu liniju horizonta. Bilo je savršeno, mirno i divno. I tako oslobađajuće to saznanje da je potpuno sama. Pitala se zašto je ikada osećala nuždu da radi tako naporno, da brine, da vodi računa šta bi trebalo i šta je moralo da se uradi, kada je sve što je želela bilo da bude sama u svom svetu koji je sama odabrala.

Svet, kako ga je ona videla, bez ikakvog osećanja iznenađenja i čuđenja, koji je mogla da promeni mišlju ili kad joj se prohte. Nije bilo patnje u srcu osim kada bi sama poželela, bez društva, osim ako bi ga sama stvorila. Njen život bi mogao da se proteže, u bojama i pokretima, miru i zvucima, kao stranice knjige koja nikada ne mora da se završi. Ako je želela druga, trebalo je samo da ga zamisli. Ljubavnika ili prijatelja. Ali zapravo, nije joj bio potreban niko sem nje same. Ljudi su donosili probleme, odgovornosti, prtljag, potrebe koje nisu bile njene. Život u samoći je bio tako jednostavniji. Usne su joj se izvile u zadovoljan osmeh dok je hodala duž oštre krivine na plaži na kojoj su jedini otisci stopala bili njeni, ka bujnom zelenom hladu palmi i drveća punog zrelih plodova. Osećala se bolje ovde jer je tako želela. Mekana, mekana trava pod njenim stopalima, sunčeva svetlost koja se probijala kroz listove paprati i oštri, svetli trag ptica koje su imale krila boje dragulja. Ubrala je sa grane mango i zagrizla slatki, sočni plod. Bio je hladan, skoro leden, baš onako kako je najviše volela, a ne zagrejan suncem koje je sijalo. Podigla je ruke, videla da su preplanule, glatke, tamnozlatne, a kada je spustila pogled, nasmejala se ugledavši svoje prste na nogama lakirane nežnom, svečanom ružičastom bojom. Tačno tako, pomislila je. Upravo tako sam i želela. Misli su joj lutale dok se kretala proplankom i gledala ples zlatnih ribica u bistroj, plavoj vodi jezera. Poželela je da ribice budu crvene kao rubini, i postale su. Zelene kao smaragd i bile su. Divno presijavanje boja u vodi ju je zasmejalo, kao i zvuk ptica, još dragulja koji su uplovili u to parče neba. Ovo je moglo da bude njeno večito mesto, pomislila je, gde je mogla da menja samo ono što je htela. Ovde, niko je više nikada ne

bi povredio, niti bi se razočarala. Sve bi uvek bilo onako kako ona želi... sve dok ne poželi da bude drugačije. Uzela je mango ponovo, i jedna misao joj je prošla kroz glavu ali šta ću da radim ovde iz dana u dan? Činilo se kao da čuje glasove, samo njihov prigušeni zvuk u daljini. I dok se vetar pojačavao i odnosio reči, ona se okrenula i osvrnula oko sebe. Cveće se uplelo u bujnu, zelenu vinovu lozu. Voće je visilo, sjajno kao dragulji, sa delikatnih grana drveća. Zvuk talasa, zavodljivi šapat, treperio je u vazduhu. Stajala je, sama, u raju koji je sama stvorila. „Ne.” Rekla je to glasno, kao neku vrstu probe. Ovo nije ispravno. Ovo nisam ja, to nije ono što želim. Voćka koju je držala iskliznula joj je iz ruke i smrskala se o tlo pored njenih nogu. Srce joj je poskočilo u grudima kada je ugledala da je bilo trulo u sredini. Boje oko nje su bile suviše jake, shvatila je, tekstura suviše jednostavna. Kao postavka na sceni, kao da je stajala u složenoj scenografiji beskonačne predstave. „Ovo je trik!” Ljutite ose su počele da zuje oko trulog voća. „Ovo je laž!” Dok je uzvikivala to, plavo nebo se pretvorilo u tamnocrno. Vetar je zahučao kidajući paprat, rasipajući cveće i voće. Vazduh je postao očajno hladan. Trčala je dok joj je ledena kiša bockala lice, pripijala svilu uz telo. U ovom divljem, izopačenom svetu, stvarnom ili nestvarnom, znala je da više nije bila sama.

Trčala je kroz besnu oluju orkana, kroz udare oštre paprati koja joj je grabila ruke kao klešta. Bez daha, užasnuta, ispala je na plažu. More je bilo košmar, zidovi masne, crne vode su se dizali i razbijali iza nje i beli pesak se obrušavao kao da se svet ruši. Čak i u mraku i u hladnoći osetila je da se nad njom nadvila senka. Bol ju je prodrmao do stopala, naterao je da posrne napred i osetila je da se nešto u njoj kida. Da se otkida od nje. Prikupljajući svu svoju snagu, svu svoju volju, odlučila se i zaronila u smrtonosno more.

*** Izronila je, dahćući, drhteći, uz vrisak koji joj je parao grlo. I zatekla je sebe kako sedi u svojoj kadi dok se hladna voda prelivala preko ivica. Njena knjiga je plutala, sveće plivale u sopstvenom vosku. Uspaničena, iskobeljala se iz kade, i za trenutak se samo sklupčala i zadrhtala na prostirci u kupatilu. Dok su joj zubi cvokotali, primorala je sebe da ustane, zgrabila je peškir i obmotala ga oko sebe. Odjednom je pomisao da je bila gola izazvala još veći strah. Izašla je iz kupatila dok joj je srce i dalje divlje tuklo u grudima da uzme bademantil iz ormara. Pitala se da li će se ikad više ugrejati. Uvukao ju je unutra. Kejn - mračni čarobnjak koji je izazvao kralja bogova i koji je ukrao duše njegovih kćeri. Zato što su bile polusmrtne, pomislila je Dejna, i to je povredilo njegova osećanja. I zato što je želeo da vlada. On je začarao Kovčeg duša sa trostrukim bravama i iskovao tri ključa koje nijedan bog ne može da okrene. Neka vrsta gadne šale,

pomislila je dok se borila za vazduh. Nepristojno trljanje nosa bogu koji je imao loš ukus da se zaljubi u smrtnu ženu. Čini koje je Kejn bacio iza Zavese snova održale su se tri hiljade godina. Što je značilo da je i te kako zadavao udarce - a nju je upravo zveknuo da je podseti da je posmatra. Ušao joj je u glavu i uvukao je u jednu od njegovih fantazija. Koliko dugo, pitala se, obrglivši se kako bi se ugrejala. Koliko dugo je ležala tamo gola, bespomoćna, van sopstvenog tela? Sada je pao mrak, potpuni, i ona je upalila svetlo plašeći se šta bi moglo da je čeka u senkama. Ali soba je bila prazna. Bila je sama u njoj, kao što je bila sama u toj iluziji plaže. Kada se na ulaznim vratima začulo jako lupanje, spremila se da vrisne. Stegla je rukom grlo da ga priguši i odmah potrčala ka vratima. Ko god da je bio, bilo je bolje nego da je sama. Ili je tako mislila dok nije ugledala Džordana. Oh, bože, ne on. Ne sada. „Šta hoćeš?”, obrecnula se. „Odlazi. Zauzeta sam.” Pre nego što je mogla da zalupi vrata, on je stavio ruku na njih. „Hoću da pričam sa tobom o... Šta se desilo?” Bila je bleda kao krpa, njene tamne oči ogromne, i caklile su se od šoka. „Nešto nije u redu?” „Ne, dobro sam.” Drhtavica je ponovo počela, ovoga puta snažnije. „Ne želim da... Oh, dođavola s tim. Bolje i ti nego niko.” Samo se srušila na njega. „Hladno mi je. Tako mi je prokleto hladno.” Uzeo ju je u naručje, a onda nogom zatvorio vrata za sobom. „Kauč ili krevet?” „Kauč. Tresem se. Ne mogu da prestanem.”

„U redu. U redu je.” Sedeo je, držeći je u naručju dok je povlačio prekrivač sa kauča. „Zagrejaćeš se za minut”, tešio ju je i obmotavao prekrivač oko nje. „Samo se drži za mene.” Trljao joj je leđa, ruke, onda je samo obavio svoje ruke oko nje i grejao je svojim telom. „Zašto si mokra?” „Bila sam u kadi. Onda više nisam. Ne znam kako se to desilo.” Ruke su joj bile stegnute u pesnice u njegovoj jakni i grčila je prste dok je pokušavala da se smiri. „Taj skot je ušao u moju glavu. Ne znaš ni da se nešto dešava, jednostavno tako. Ne verujem da ću videti ikakav smisao za još nekoliko minuta.” „U redu je. Mislim da shvatam.” Njegove ruke su naišle na traku kojom je vezala kosu. Ne razmišljajući ju je skinuo i prošao prstima kroz njenu kosu. „Je li to bio Kejn? On je bio ovde?” „Ne znam.” Iscrpljena, spustila je glavu na njegove grudi. Bar joj se povratilo normalno disanje. Više nije osećala pritisak na svom usplahirenom srcu. „Kao što sam rekla, ne znam kako se to desilo. Htela sam da se okupam, da se opustim.” Kako bi skrenuo temu, pomirisao joj je vrat. „Mirišeš divno. Privlačno. Šta je to?” „Mango. Prekini s tim.” Ali nije ni pokušala da se pomeri iz njegovog krila. „Stavila sam kao i obično kupku u kadu. Upalila sveće, uzela svoju vodootpornu knjigu. Radnja je smeštena na Karibe, zato je tu bio mango i Bafet. Pustila sam CD Džimija Bafeta.” Pričala je nepovezano, ali pustio ju je da izbaci to iz sebe. „I tako, namestila sam sve: topla kupka, Bafet, pivo i knjiga. Knjiga je romantični triler, fin, brzi ritam, oštar dijalog. Scena koju sam čitala je iz ugla junakinje, tokom jednog od njenih predaha. Ona je na terasi svoje sobe, u tom tropskom odmaralištu, što je zapravo poligon za... Nema veze, nije važno.” Zažmurila je, umirena njegovom čvrstom rukom kojom ju je mazio po kosi. „I ona tako stoji i gleda u vodu. Tu je talas, povetarac, galebovi. Pisac stvara odličnu sliku tako da sve jasno vidim. A onda

ne vidim to samo u svojoj glavi, u rečima na stranicama. Ali ja i ne shvatam da se sve promenilo, da sam u slici u mojoj glavi. To je najstrašniji deo. Ti ne znaš.” Protrljala je lice. „Moram da ustanem.” Skinula je pokrivač i ustala, a onda, kao da se naknadno setila, zategla kaiš na bademantilu. „Bila sam na plaži, nisam samo mislila na plažu, nisam je samo videla. Bila sam tamo. Osetila sam miris vode, cveća. Ljiljani. Bilo je saksija sa ljiljanima. Nije bilo ni najmanje čudno da sam iznenada šetala po pesku, osećala sunce, povetarac. Noge su mi bose, nokti nalakirani, preplanula sam i nosim tu dugu svilenu odeću, samo sam umotana. Osećam kako mi se vijori oko nogu.” „Kladim se da si izgledala sjajno.” Pogledala je preko njega, i prvi put otkako je ušao, na njenim obrazima su se pojavile smejalice. „Pokušavaš da me sprečiš da ne odlepim ponovo.” „To je svakako tačno, ali i dalje mislim da si izgledala sjajno.” „Naravno da jesam. To je bila moja fantazija. Moje lično, tropsko ostrvo. Savršeno vreme, plavo more, beli pesak i samoća. Čak sam razmišljala, dok sam hodala plažom, kako je bilo glupo od mene da uopšte brinem o dužnostima. Mogla sam da radim i da imam šta god sam poželela.” „Šta si poželela, Dejna?” „U tom trenutku? Samo da budem sama, valjda, da ne mislim ni o čemu. Da ne mislim koliko sam se uznemirila kada me je zla Džoan izmanipulisala da napustim posao koji sam stvarno volela i kako sam pomalo uplašena da započnem drugi čin u Životu jedne Dejne.” „To je ljudski. To je normalno.” „Jeste.” Pogledala ga je; krupni, zgodni Džordan Houk ju je posmatrao svojim tamnoplavim očima. Shvatio je da joj nisu potrebne besmislene reči utehe i saosećanja.

„Jeste”, ponovila je, smirena njegovim razumevanjem isto koliko i njegovim rukama. „Išla sam prema tom drveću palmi i voćki. Ubrala sam mango. Osetila sam njegov ukus.” Zastala je dodirujući prstima usne. „Zapravo, samo sam hodala razmišljajući, čoveče, to je život. Ali to nije bio život, nije bio moj život. A to nije ono što ja želim. Ne zapravo.” Vratila se do kauča, plašeći se da je noge ne izdaju dok bude pričala dalje. „To je misao koja mi je došla u glavu, a onda sam začula glasove. Negde u daljini, ali poznate. A onda sam pomislila, ovo nije stvarno. To je samo trik. I tada se to desilo. Oh, bože.” I kako su joj se grudi ponovo stegle, pritisnula je pesnice na njih. „Oh, bože.” „Samo polako.” Uhvatio ju je za ruke, blago je stežući dok ga nije pogledala u oči. „Ne žuri.” „Počela je oluja. To je blaga reč za to. Kada sam shvatila da nije stvarna, svet se srušio. Vetar, kiša, mrak i hladnoća. Počela sam da trčim. Znala sam da moram da pobegnem, jer ipak nisam bila sama. On je bio tamo, došao je po mene. Vratila sam se na plažu, ali okean je podivljao. Zidovi crne vode visoki petnaest, dvadeset metara. Pala sam. Osetila sam ga na sebi, oko mene. Tu hladnoću. I bol. Užasan, razoran bol.” Glas joj je bio isprekidan. Nije mogla da ga obuzda. „Čupao mi je dušu. Znala sam da ću učiniti sve samo da se ne suočim sa njim, pa sam skočila u more.” „Polako. Polako, opet drhtiš.” Privukao je uz sebe. „Probudila sam se, ili došla svesti, kako god da je. U kadi, boreći se za vazduh. Voda za kupanje se ohladila. Ne znam koliko dugo sam bila u tome, Džordane. Ne znam koliko dugo me je imao.” „Nije te imao. Nije”, bio je uporan dok je ona odmahivala glavom. Nežno, naslonio ju je unazad kao bi joj video lice. „Deo tebe, to je sve. Ne može da te dobije celu, jer ne može da te vidi celu. Fantazija, kao što si rekla. Tako to ide. I ne može da te ugura u to

tako duboko, a da deo tvojih misli ne ispliva ponovo na površinu i zapita se. I zna.” „Možda ne može. Ali sigurno zna kako da te prestravi. Nikada nisam bila tako uplašena.” „Kada to osećanje preraste u bes, osećaćeš se bolje.” „Da, verovatno si u pravu. Hoću nešto da popijem”, rekla je i otrgla se od njega. „Hoćeš vodu?” Shvatio je da se brzo oporavlja kada je napravila grimasu. „Hoću pivo. Nisam popila pivo za vreme kupanja.” Ustala je i delovalo je kao da okleva. „Hoćeš i ti?” Ne skidajući pogled sa nje, obuhvatio je svoj zglob prstima kao da proverava puls. „Da.” Dopalo mu se kako mu se osmehnula pre nego što je otišla. Bio je to normalan zvuk, Dejnin zvuk. Nije bilo ničeg normalnog u tome kako se srušila na njega. Da nije naišao... Ali jeste, podsetio je sebe. On je bio tu, i ona nije bila sama. I prebrodila je to. Ustao je i prvi put dobro pogledao oko sebe. Prava Dejna, pomislio je. Jake boje, udoban nameštaj, i knjige. Krenuo je za njom i naslonio se na zid. Još knjiga, primetio je. Ko bi sem Dejne držao Ničea u kuhinji? „Prvi put sam kod tebe kući.” Bila mu je okrenuta leđima dok je otvarala piva. „Ne bi ušao ni ovog puta da sam bila pri sebi.” „Uprkos takvoj dobrodošlici, dopada mi se. Odgovara ti. I baš zbog toga ne verujem da razmatraš da prespavaš kod Flina sledećih nekoliko dana. Mogu da prebacim stvari kod Breda i ostanem tamo ako to utiče na tvoju odluku.”

Lagano se okrenula. „Da li si predusretljiv zato što sam bila histerična?” „Predusretljiv sam zato što želim da se osećaš bezbedno. Da budeš bezbedna.” „Nema potrebe da se deranžiraš.” „Stalo mi je do tebe.” Pomerio se i preprečio joj prolaz pre nego što je uspela da prođe pored njega. Na licu mu se nakratko pojavio izraz besa i brzo nestao. Gde se do sada krio, pitala se. I kako ga je tako brzo sklonio? „Stalo mi je, Dejna. Samo na trenutak, na jedan prokleti trenutak, zaboravi kako se sve završilo. Voleli smo se, i ako bi se osećala sigurnije kod Flina, ja ću ti se skloniti sa puta.” „Čak u Njujork?” Stegao je usne dok je uzimao flašu od nje. „Ne.” Možda nije bilo pošteno da ga podbada. Ali šta je briga šta je pošteno, a šta ne kada je Džordan u pitanju? „Ne bih se osećala bezbednije kod Flina, sa tobom ili bez tebe u blizini. Uprkos mom stanju kada si pokucao na vrata, mogu da se staram o sebi. Starala sam se o sebi. Prebrodila sam to bez tvoje pomoći. I niko, ni ti, ni onaj skot Kejn me neće isterati iz mog rođenog stana.” „Dobro.” Otpio je gutljaj piva. „Vidim da si prešla u fazu besa večerašnje zabave.” „Ne volim da se mnome manipuliše. Iskoristio je moje misli protiv mene, a ti koristiš stara osećanja. Voleli smo se?”, uzviknula je. „Možda i jesmo, ali zapamti, to je prošlo vreme. Ako želiš da budeš tako fin i da mi se skloniš sa puta, onda se skloni sada. Praviš mi gužvu.” „Moram da ti kažem neke stvari i ako moram da ti preprečim put da bi ih čula, onda će tako biti. Nisam znao da si me volela. Ne znam šta bi to promenilo, samo znam da bi promenilo... nešto, kao što

znam da nisam bio spreman za to. Nisam bio dovoljno pametan ni dovoljno stabilan.” „Bio si dovoljno pametan i stabilan da uradiš ono što si želeo.” „To je sasvim tačno.” Gledajući je pravo u oči, klimnuo je glavom. „Bio sam zaljubljen u sebe, sklon razmišljanju i nemiran. Šta, si dođavola, htela od mene?” „Idiote.” Izgubivši želju za pivom, spustila ga je sa strane. „Upravo si opisao tip momka u koga se svaka devojka zaljubi bar jednom. A onda dodaš ove primese nemira, pameti, izgleda i hernije i ja sam morala da pokleknem. Kako možeš da zarađuješ za život pišući o ljudima kada ne razumeš polovinu njih?” Kada je htela da prođe pored njega, uhvatio je za ruku. Pogled koji mu je uputila mogao je da istopi čelik. „Izvuci pouku, Houk. Rekla sam devojke se zaljubljuju jednom. Inače devojke evoluiraju u pametne, stabilne žene koje odbacuju detinjaste stvari kao što su samozaljubljeni kreteni.” „To je dobro. Više mi se sviđaju žene.” Spustio je pivo na pult. „Uvek sam tebe više voleo od drugih.” „Da li misliš da će mi srce od toga brže zakucati?” „Tvoje ne, Džigljasta. Ali od ovoga možda.” Obuhvatio joj je lice slobodnom rukom, priuštio sebi perverzno zadovoljstvo da vidi kako joj oči sevaju od besa, a onda spustio usne na njene. Hvala bogu, pomislio je, hvala bogu da je bila dovoljno besna da je mogao da uradi ono što nije mogao kada je bila bleda i potresena. Ni za jednim ukusom nije toliko čeznuo koliko za Dejninim. Nikada to nije razumeo. A nije brinuo ni da treba. Jednostavno je bilo tako. Možda će ga napasti zbog ovoga, ali on je morao da dokaže svoj stav. Oboma. Nije bio nežan. Činilo se da nikad nije očekivala ni imala potrebu da od njega dobije nežnost. Jednostavno joj je prislonio leđa uza zid

i poljubio je. Obuzela ju je vrelina, iscrpljujuća i skoro zastrašujuća kao i hladnoća koju je doživela pre toga. Nije bilo svrhe da laže sebe, želela je da oseti ovo uzbuđenje ponovo, ovu svest o sebi, ovu potrebu. Ali da laže njega je bilo nešto sasvim drugo, pa ga je odgurnula, boreći se sa sobom i odbijajući da se ičemu od toga prepusti. Spustio je ruku na njeno srce, sa usnama tik uz njene, gledajući je pravo u oči. „Da, ovo ga je pokrenulo.” „Shvati ovo. To se neće desiti. Nikada se više neće desiti.” „Neko je nekada rekao: Prošlost je samo uvod.” „Šekspir, glupi kretenu. Bura.” „Tako je.” Izraz divljenja i zadovoljstva je zatreperio na njegovom licu. „Uvek si takve stvari bolje pamtila od mene. Ali, u svakom slučaju, nemam nameru da se ponavljam. Koliko god da smo slični, toliko smo i različiti. Nismo isti kao što smo nekad bili, Dejna. Želim da mi pružiš priliku da se uverim kako bi nam sada bilo.” „Ne zanima me.” „Naravno da te zanima. Ti imaš radoznao um, i želela bi da znaš isto kao i ja. Ali se možda plašiš da bi to što provodiš puno vremena sa mnom bilo isuviše za tvoju samokontrolu.” „Daj, molim te. Arogantna svinjo.” „Pa, dobro, zašto onda ne bismo testirali tvoju samokontrolu i zadovoljili moju znatiželju i izašli zajedno?” Uspeo je da je uzdrma. „Šta?” „Sećaš se šta je izlazak sa momkom, Dejna. Dvoje ljudi odlaze na unapred dogovoreno mesto.” Nemarno je prstima prelazio preko revera njenog bade-mantila. „Oh, shvatam, ti si mislila da samo uskočimo u krevet i onda da krene rokenrol. U redu, ako tako želiš...” „Prestani.” Zbunjena, iznervirana, a pomalo i zabavljena, odgurnula ga je laktom. „Nisam mislila na seks.” I pošto je to bila

potpuna laž, njen glas je zvučao rezervisano. „Neće biti nikakvog rokenrola, kako si se ti sažeto izrazio. A ideja o izlasku je smešna.” „Zašto? Dobijaš besplatan obrok. A imaš i zadovoljstvo da me ignorišeš kada ti se budem nabacivao i da me pošalješ kući seksualno isfrustriranog.” „To već ima svoje draži.” „Subota veče. Doći ću po tebe u sedam i trideset.” „Kako znaš da već nemam zakazan izlazak za subotu uveče?” Osmehnuo joj se. „Pitao sam Flina da li se viđaš sa nekim. Znam kako da otkrijem ono što me zanima, Džigljasta.” „Flin ne zna sve”, uzvratila je dok je Džordan odlazio. „Sačekaj još jedan prokleti minut.” Istrčala je u dnevnu sobu i sustigla ga na vratima. „Imam neke osnovne zahteve. Obrok u pravom restoranu. Nema brze hrane niti hrane za poneti. I kada kažeš da ćeš da dođeš po mene u sedam i trideset, to ne znači da dolaziš u sedam i četrdeset pet.” „Dogovoreno.” Zastao je. „Znam da nema svrhe da te pitam da ostanem da prespavam na kauču. Ali mogla bi da pozoveš Melori, a ja bih mogao da sačekam dok ona ne dođe.” „Dobro sam.” „Uvek si bila, Džigljasta. Vidimo se.” Obazrivo, zaključala je vrata za njim pre nego što je otišla u kuhinju i prosula toplo pivo u sudoperu. Izgleda da to veče nije bilo za pivo. Nije znala da li ju je išta od toga približilo ključu, ali je svakako otkrila neke nove stvari te večeri. Kejn je već znao da je tražila drugi ključ, i nije nimalo gubio vreme da je proganja. Želeo je da zna da je on posmatra. A zar to ne znači da je on zabrinut da ona ima dobre šanse da uspe?

Da, to je imalo smisla. Melori ga je jednom već nadmudrila. Možda će ovoga puta biti manje razmetljiv. I opakiji, pomislila je. Otkrila je da je Džordan i dalje imao tu crtu pristojnosti koja ju je uvek privlačila. Bila je preplašena, skoro izbezumljena od straha, a on joj je pružio upravo ono što joj je bilo potrebno da se povrati, a da se ne oseća glupo i slabo. Morala je da mu oda priznanje za to. Štaviše, priznala je dok je išla da počisti nered u kupatilu, morala je da mu oda priznanje za to što je bio dovoljno iskren da kaže da je bio sebičan. Mogla je da ga i dalje mrzi zbog toga, ali morala je da poštuje činjenicu da je on to priznao. Bilo joj je teško da pređe prag kupatila. Ježila se od samog pogleda na knjigu koja je još uvek plutala u kadi punoj vode. Bilo je simbolično, pomislila je, što je napao njenu najličniju prostoriju. To joj je govorilo da nije bilo nijednog mesta gde bi mogla da se oseća potpuno bezbedno dok se ključ ne pronađe ili dok ne prođe čitav mesečev ciklus. Izvukla je čep i gledala kako voda ističe iz kade. „Moraću da se snađem”, uzviknula je. „I neće ti biti lako da me zastrašiš sledeći put. Obračunaću se sa tobom. Sa Džordanom. Sa sobom. Jer sam noćas naučila još jednu stvar. Dođavola, još uvek sam zaljubljena u tog kretena.” Nije joj bilo nimalo lakše kada je to izgovorila glasno, ali joj je pomoglo da sredi kupatilo. Njen stan, njene stvari, njen život, pomislila je dok je išla u spavaću sobu. Što se tiče Džordana, mnogo verovatnije je bilo da je volela samo sećanje. Momak, mladi, ranjeni čovek koji je bio njena prva ljubav. Zar nije svaka žena bila slaba prema svojoj prvoj, iskrenoj ljubavi?

Spustila se na krevet i izvadila knjigu iz fioke noćnog stočića. Džepno izdanje koje je držala bilo je tu tek onako. Ona koju je zapravo otvorila je bila Zastareli slučaj, od Džordana Houka. Zar ne bi likovao kada bi znao da čita njegovu najnoviju knjigu? Još bi bilo gore kada bi znao da uživa u svakoj prokletoj reči. Možda je još uvek zaljubljena u sećanje na dečaka, ali pre bi crkla nego da on otkrije da je pročitala svaku njegovu knjigu. Dva puta.

Šesto poglavlje Započeli su radove na verandi, koristeći lepo jesenje vreme i Zoino iskustvo. Zajedničkim dogovorom, Dejna i Melori su izabrali nju za boginju preuređenja. U svojoj najstarijoj odeći, i sa novim alatkama za Dejnu i Melori, radile su po Zoinim uputstvima pripremajući verandu za krečenje. „Nisam znala da će biti ovoliko posla.” Melori je sela na pete i gledala u svoje nokte. „Uništila sam svoj lak. A ti si mi ga dala pre samo nekoliko dana”, podsetila je Zoi. „Daću ti drugi. Ako ne sastružemo staru boju, potpuno nova se neće lepo naneti. Treba da ima dobru, glatku, poroznu površinu, inače ćemo na proleće sve ovo ponovo da radimo.” „Klanjamo ti se”, rekla je Deina Zoi, gledajući je kako rukuje malom električnom mašinom za hoblovanje. „Ja sam uvek mislila da se samo nanese boja, a onda čekaš da se osuši.” „Zbog takvog razmišljanja mi se klanjaš.” „Već je prihvatila titulu”, gunđala je Dejna i krenula da skida otpali kreč spatulom. „Ne bih imala ništa protiv jedna male krune, nešto delikatno i od ukusa.” Dok je govorila, Zoi je posmatrala svoje podređene. „Biće sjajno. Videćete.” „Zašto nas malo ne zabaviš tokom ovog napornog posla?”, predložila je Melori. „Ispričaj nam kako je prošla večera sinoć sa Bredom?” „Ništa posebno. Samo je igrao video-igrice sa Sajmonom, jeo, a onda otišao. Nije trebalo da se toliko uzbuđujem oko toga. Samo već

dugo nisam imala nekog tipa na večeri. I nisam navikla da kuvam za milionere. Imala sam utisak da su mi potrebne posude za pranje prstiju, ili tako nešto.” „Bred nije takav”, pobunila se Dejna. „Bogat momak može da bude i normalan. Bred je imao običaj da jede kod nas kad smo bili mali. A mi skoro nikad nismo koristili posude za pranje prstiju.” „To nije isto. Nismo odrasli zajedno, za početak. I tvoja porodica i njegova imaju mnogo više zajedničkog. Frizerka koja je odrasla u prikolici u Zapadnoj Virdžiniji nema mnogo tuga da kaže nasledniku američke imperije” „Nisi poštena prema njemu, ni prema sebi” rekla joj je Melon. „Možda nisam. Samo sam realna. U svakom slučaju, čini me nervoznom. Verujem da nije samo zbog novca, stvarno. Džordan ima novac, mora da ima sa svim tim bestselerima. Ali on me ne čini tako nervoznom. Razgovarali smo lepo, opušteno kada je došao da mi popravi auto.” Deina je izgubila ritam i iver joj se zaboo u palac. „Tvoj auto?” Gledajući besno, liznula je pale. „Džordan ti je popravio auto?” „Da. Nisam znala da je radio na automobilima. Odlično poznaje i rad motora. Samo je svratio pre neko popodne sa svim tim alatom i pitao da pogleda moj auto. To je stvarno bilo slatko od njega.” „On je prava šećerlema”, rekla je Deina uz osmeh koji joj je stegao zube. „Oh, ne budi takva, Deina.” Zoi je isključila mašinu za hoblovanje i nakrivila glavu. „Nije morao time da se bavi, a potrošio je dva sata čačkajući i nije hteo ništa da uzme sem dve čaše ledenog čaja.” „Kladim se da je šacovao tvoje dupe kada si ušla u kuću da mu doneseš čaj.” „Možda.” Zoi se veoma trudila da zadrži priseban izraz lica. „Ali na jedan zdrav, prijateljski način. Mala cena da platim što mi je

uštedeo odlazak kod mehaničara. A činjenica je da moj auto nije išao ovako dobro od kada sam ga kupila. U stvari, nije išao ovako dobro ni kada sam ga kupila.” „Da, uvek je umeo sa automobilima.” I uvek velikodušan u pogledu svog vremena, Dejna je morala da prizna. „U pravu si, to je bilo obzirno.” „I slatko”, dodala je Melori značajno gledajući u Dejnu. „I slatko”, promrmljala je. „Malo se i igrao sa Sajmonom kada se vratio iz škole.” Zoi je ponovo uključila hoblericu i prionula na posao. „Zabavno je gledati Sajmona kako se druži sa muškarcem. Moram da priznam da je i Bredli bio fin sa Sajmonom, i cenim to.” „I nijedan od njih nije startovao Sajmonovu majku?” Dejna se raspitivala. „Ne.” Blago se osmehujući, Zoi je jurnula na drugu stranu verande. „Naravno da ne. Džordan je samo činio uslugu prijateljici, a Bredli... nije bilo tako.” Dejnino mišljenje je bilo jedno dugo hmmm dok se vraćala svom poslu. Do ručka, veranda je bila dovoljno dobra da prođe Zoinu inspekciju. Odmarale su svoje napete mišice na prašnjavim daskama jedući sendviče sa tunjevinom. Pošto su završile posao za to jutro i sunce je sijalo, a one bile prijatno raspoložene, Dejna je odlučila da je vreme da im ispriča šta je doživela prethodne večeri. „Pa... imala sam mali, iznenadni susret sa Kejnom sinoć.” Melori se zagrcnula i zgrabila flašu vode. „Šta? Šta? Ovde smo već tri sata, i ti nam tek sada to kažeš?” „Nisam htela da počnem jutro time. Znala sam da ćemo odlepiti ponovo.” „Jesi li dobro?” Zoi je uhvatila Dejnu za ruku. „Nisi povređena ili tako nešto?”

„Ne, ali moram da vam kažem, mala čarka koju sam imala sa njim pre je ništa u poređenju sa ovim. Znala sam šta se desilo tebi, Mel, ali ipak nisam razumela. Sada razumem.” „Ispričaj nam.” Melori je prišla pa su obe stajale pored Dejne. Ovog puta je bilo lakše. Mogla je da prepriča šta se desilo mnogo smirenije i detaljnije nego stoje Džordanu. Ipak, glas bi joj povremeno zadrhtao, i morala je da posegne za termosom kafe, da ovlaš popije kako bi pročistila grlo. „Mogla si da se udaviš.” Zoi ju je zagrlila. „U kadi.” „Razmišljala sam o tome. Ali ne verujem. Kad bi, eto, mogao da nas eliminiše, zašto nas ne bi srušio sa litice, ili pregazio kamionom? Nešto tako.” „Goveče, to je stvarno veselo.” Zoi je gledala na ulicu i skoro jauknula kada je ugledala auto koji je prošao. „Drago mi je da si to pomenula.” „Hajde. Ozbiljno. Meni se čini da je ovo najviše što on može da uradi. Kao što je sa Melori. Svodi se na to da mi treba da odaberemo, da prodremo iza opsene, uzdajući se u sebe da prepoznamo iluziju i da je odbacimo.” „Ali ipak te je povredio”, istakla je Zoi. „Oh, čoveče.” Prisetivši se, Dejna je protrljala rukom deo oko srca. „Reći ću. Čak i kad bi bol bio iluzija, poslužio je svrsi. Gore od bola je bilo saznanje šta bol znači, a onda i strah da bi mogao da mi ga oduzme.” „Mogla si da pozoveš.” U Melorinom glasu bilo je ogorčenja isto koliko i brige. „Dejna, trebalo je da pozoveš mene, ili Zoi. Obe. Znam kako je biti zarobljen u jednoj takvoj iluziji. Nisi morala da budeš sama.” „Nisam baš. Mislim, posle. Htela sam da pozovem. U stvari, mislim da mi htela da odem u spavaću sobu i počnem da vrištim da obe dođete, kada je i Džordan pokucao na vrata.”

„Opa.” Dejna je gledala u Melori. „Nema potrebe za tim značajnim opa. Slučajno je naišao u trenutku kada bih primila u kuću i dvoglavog patuljka ako bi mogao da otera bauka.” „Ipak, čudna slučajnost”, rekla je Melori trepćući očima. „Mislim, kada sabereš elemente sudbine i veza.” „Slušaj, to što si ti opčinjena Flinom ne znači da se i svi ostali tako ponašaju. Naišao je, i ponašao se veoma pristojno. U početku.” „Hajde da čujemo šta je bilo posle”, bila je uporna Zoi. „Očito, za razliku od Breda, Džordan retko okleva da nasrne. Saterao me je u ćošak u kuhinji.” „Stvarno?”, Melori je uzdahnula. „Prvi put kada me je Flin poljubio, bilo je u kuhinji.” „U svakom slučaju, izlazim sa njim u subotu uveče.” Sačekala je, a pošto niko nije komentarisao, besno rekla: „I?” Podlaktivši se, Zoi je spustila bradu na šaku. „Razmišljala sam kako bi bilo lepo kada biste vas dvoje mogli da ponovo budete prijatelji. I možda je, iz sasvim druge perspektive, to da ponovo postanete prijatelji deo onoga što morate da uradite da bi pronašli ključ.” „Mislim da ću morati da se udubim malo više pre nego što počnem da radim na više nivoa. Ne znam da li mogu da budem prijatelj sa Džordanom ponovo, jer... na neki način, ja sam još uvek zaljubljena u njega.” „Dejna.” Melori je uhvatila za ruku, ali se Dejna oslobodila stiska i stega. „Ne znam da li sam još uvek zaljubljena, manje ili više, u njega sada, ili u njega u koga sam se zaljubila pre mnogo godina. Znate, u sećanje na njega. U taj lik, koji je ništa više od iluzije sada. Ali moram to da otkrijem, zar ne?”

„Da.” Zoi je otvorila kutiju sa domaćim biskvitima koje je donela i pružila jedan Dejni. „Moraš da otkriješ.” „I ako sam zaljubljena u njega, mogu to da prebolim.” Zagrizla je veliki zalogaj biskvita. „I pre sam prebolela. Ako nisam zaljubljena u njega, onda se sve vraća u normalu. Ili bar toliko u normalu dok ne pronađem ključ.” „A šta je sa njegovim osećanjima?” pitala je Melon. „Zar nisu i ona bitna?” „Bilo je po njegovom nekada. Sada će biti po mome” Napravila je kružni pokret ramenima zadovoljna šio je tom rečenicom skinula teret. „Hajde da okrečimo našu verandu.” Dok su one baratale četkama i valjcima, Džordan je ispričao Dejnino iskustvo Flinu i Bredu. Sedeli su u Flinovoj dnevnoj sobi, nameštenoj kao neformalna kancelarija. Džordan je šetao dok je govorio, a Flinov pas Mo je posmatrao svaki pokret nadajući se da će Džordan skrenuti ka kuhinji, i keksićima. Povremeno bi, ako je Džordanovo kretanje išlo u pravcu kuhinje, Moov veliki, crni rep lupkao u iščekivanju. Do sada mu to nije donelo nikakve slatkiše, ali ga je Flin pomazio nogom nekoliko puta po leđima. „Zašto je, dođavola, nisi doveo ovamo?” uzviknuo je Flin. „Pretpostavljam da sam mogao. Da sam je udario i onesvestio i vezao za noge. Pričamo o Dejni.” „U redu, u redu, shvatam. Mogao si sve ovo da mi kažeš sinoć.” „Mogao sam i ti bi potrčao kod nje. Što bi je iznerviralo. Pokušao bi da je nagovoriš da dođe ovde, što bi značile da biste se vas dvoje posvađali na kraju. Pomislio sam da je dosta toga preživela za jedno veče. Uz to, želeo sam obojici ovo da ispričam zajedno kad Melori nije tu.”

„Sad kad preduzmemo?”

to

znamo”,

dodao

je

Bred,

„šta

ćemo

da

„Evo.” Džordan je otišao do kauča i raspršio sve fantazije Mou o kolačićima kada je seo na natkasnu koja je služila kao stočić. „Ne možemo ni nju, ni bilo kog drugog, da izvučemo iz ovoga. Čak i da možemo, ne znam da li bi trebalo. Puno toga je na kocki.” „Tri duše”, promrmljao je Bred. „Ne znam da li sam se još uvek privikao na to. Čak i to što znam šta se desilo Melori, ne uklapa se u moj mozak. Ali prihvatam ovo. Ne možemo ih izvući iz ovoga. Samo ostaje da se odgovori na dva pitanja. Šta možemo da uradimo da budu bezbedne i kako da im pomognemo da nađu ključ?” „Potrudićemo se da nijedna ne bude sama duže nego što je to potrebno”, počeo je Flin. „Iako znamo da je dopreo do Melori kada je bila sa Dejnom i Zoi, to je mera opreza koju moramo da sprovedemo.” „Ona neće da se doseli ovde, Fline. Ponudio sam da se ja iselim, ali ona i dalje nije htela.” Džordan je odsutno protrljao bradu, podsećajući sebe da se nije obrijao, „Ali jedan od nas bi mogao da se useli kod nje. Bar da bude sa njom noću.” „Oh, da, to će sigurno da prihvati.” Flinov glas je bio pun sarkazma. „Onog trenutka kada joj budem rekao da ću ja da spavam kod nje, ona da ustane i da me udari prvim tupim predmetom pri ruci. A siguran sam da tebi nikako neće da dozvoli da se useliš kod nje. Niti Bredu.” „Mislio sam na Moa” Izraz iznerviranosti na Flinovom licu se pretvorio u zbunjenost. „Mo?” Pri izgovoru njegovog imena, Mo je poskočio srećno, srušivši časopise sa stolice veselo mašući repom pre nego što je pokušao da uskoči u Flinovo krilo. „Rekao si da je Mo nanjušio Kejna, ili bar opasnost, kada si ušao u zgradu gde je Kejn izdvojio Melori od Dejne i Zoi.”

„Da.” Prisećajući se toga, Flin je pomazio Moa po njegovoj krupnoj glavi. „I jurišao je uz ove stepenice spreman da zakolje. Zar nisi divlji stvore?” „Eto, on bi mogao da bude neka vrsta sistema za upozorenje. I ako bi nastavio da radi sve to što je i pre, uzbunio bi i komšije. Moguće je da bi on pomogao Dejni da održi pribranost.” „To je dobra ideja”, složio se Bred, i počeo da skida Moove dlake sa svojih pantalona. „Ali kako misliš da nagovoriš Dejnu da primi Moa za svog cimera?” „Ja ću to da obavim”, rekao je Flin samozadovoljno. „Reći ću joj da se ja useljavam kod nje, i imaćemo očekivanu raspravu. Popustiću, a onda ću je pitati da li bi bila bar spremna na kompromis da prihvati Moa kako bi mogao mirno da spavam noću. Sažaliće se na mene i složiće se da ne bi ispala bezosećajna.” „Uvek sam se divio tvojim tajnim, zmijskim metodama”, prokomentarisao je Bred. „Samo treba da motriš na cilj. Što nas vraća na ključ.” „Moj raspored je i dalje najfleksibilniji”, rekao je Džordan. „Ja imam sve vreme ovoga sveta za ovo. Istraživanje, sažimanje ideja, trčkaranje. Ti imaš svoje novinarske izvore” rekao je Flinu. „Uz to, Melori je raspoložena i može da radi sa tobom, i Dejna i Zoi su te već pustile da uđeš, koliko već žene mogu da puste muškarca da uđe u njihovu grupu. Bred ima prednosti Houm mejkersa. On može da svrati do njih u skoro bilo koje vreme: Kako ide, dame? Izgleda dobro. Mogu li da vam pomognem oko toga?” „Mogu to da uradim. Možda bi mogao onako uzgred da pomeneš Zoi da nisam sad, niti sam ikada bio, ubica sa sekirom.” „Videću mogu li to da ubacim u naš sledeći razgovor”, obećao je Flin. Bilo je vreme, rekla je Dejna sebi, da zasuče rukave i da se baci na posao. Da uradi nešto dobro, nešto da neutralizuje zlo seme

bespomoćnosti koje je Kejn posadio u njoj. Neka je prokleta ako mu dopusti da proklija. Ako je njen ključ bio mudrost, onda će se opametiti. A koje mesto je bolje za traženje mudrosti od biblioteke? To ju je pogodilo pa je rešila da se vrati kao klijent radije nego kao zaposlena. Ali ona će samo progutati tu gorčinu i obaviti posao. Nije marila da prvo ode do kuće da se presvuče, već je u odeći isprskanoj krečom ušetala pravo tamo gde je bio ključ u njenom životu. Istog trenutka je osetila miris. Knjige, svet knjiga. Ali odbacila je sentimentalnost. U knjigama su, podsetila je sebe dok je išla pravo prema jednom od pultova sa kompjuterom, odgovori. Pročitala je sve što je bilo dostupno o keltskom predanju i mitologiji, i sada će samo to da proširi. Započela je pretragu naslova koji su se odnosili na čarobnjaštvo. Upoznaj svog neprijatelja, mislila je. Znanje nije samo odbrana. Znanje je moć. Zabeleživši najhitnije naslove, tražila je dalje koristeći ono što je mislila da su glavne skrivene reči iz Roenine zagonetke. Zadovoljna što je dobro počela, krenula je ka policama. „Da li si zaboravila nešto?” Sa nameštenim, odbojnim, zubatim osmehom, Sendi se isprečila na putu. „Trudim se, ali je teško kad mi se unosiš u lice. Odjebi, Sendi”, rekla je najslađim mogućim glasom. „Mi ne volimo takav rečnik ovde.” Slegnuvši ramenima, Dejna ju je zaobišla i nastavila dalje. „Ni ja ne volim tvoj parfem koji preterano miriše na ruže, ali eto, ti ga stavljaš.” „Ti više ne radiš ovde.” Jureći za Dejnom, Sendi ju je uhvatila za ruku. „Ovo je javna zgrada i ja sasvim slučajno imam člansku kartu biblioteke. A sada skidaj ruke sa mene ili ću da ti pokidam te bisere

koje je tvoj tatica verovatno skupo platio.” Duboko je udahnula da se smiri. Htela je da uzme svoje knjige i da ode dođavola odatle. „Zašto ne otrčiš da kažeš Džoan da sam ovde i podlo odabiram knjige u biblioteci. Ukoliko nije izašla u Oz da kinji strašilo.” „Mogu da pozovem policiju.” „Da, učini tu sitnicu. Biće zanimljivo da se pročita šta moj brat piše u Dispeču o tome kako se tretiraju stalni članovi u lokalnoj biblioteci.” Odmahnula je rukom prema Sendinom licu i otišla među police. „Ne brini, potrudiću se da tvoje ime napiše kako treba.” Gorčinu je bilo malo teže progutati nego što je mislila, priznala je Dejna dok je odabirala knjige. Bilo je bolno, isto koliko i izluđujuće, da ne možeš da dođeš ovde, čak ni kao čitalac, a da te ne maltretiraju. Ali neće nju da istera jedna lajava, mala nakinđurena kraljica. A neće je uplašiti ni neki bezobzirni čarobnjak. Imali su dosta zajedničkog po njenom mišljenju. Oboje ih je mučila sitna ljubomora koja je izbijala na površinu i izazivala bol. Ljubomora, pomislila je, napućivši usne. To je, na neki način, bilo suprotno od ljubavi. Kao što su laži za istinu, kukavičluk za hrabrost, i tako dalje. Drugi ugao, pomislila je i skrenula kako bi zgrabila primerak Otela, kralja među pričama o ljubomori. Kada je odabrala knjige, Dejna je namestila osmeh za jednu od žena sa kojom je radila godinama. Spustila je knjige na pult i izvadila karticu. „Zdravo, Eni. Kako je?” „Dobro. Fino.” Prenaglašenim pokretom Eni je skrenula pogled udesno i pročistila grlo. Prateći njen pogled, Dejna je opazila Sendi, prekrštenih ruku i stisnutih usana kako je posmatra. „Oh, za ime boga”, prošaputala je Dejna.

„Izvini, Dejna. Izvini za sve.” Govoreći tihim glasom, Eni je skenirala knjige i slagala ih. „Ne brini za to.” Ubacivši karticu u novčanik, Dejna je uzela u naručje svoje knjige. Široko, široko se osmehnula Sendi i izašla. Jedna od prednosti kada ste u odrasloj, zreloj vezi sa ženom, po Flinovom mišljenju, jeste da kada dođete sa posla kući, tu je i zateknete. Njen miris, njen izgled, samo njeno prisustvo čini stvari malo jasnijim. I kada ta žena, ta zgodna, seksi, očaravajuća žena još i kuva, to samo pojačava zadovoljstvo. Nije znao šta kuva na šporetu, a nije ni mario. Bilo je više nego dovoljno da je vidi kako nešto meša u loncu dok je Mo ispružen ispod stola hrkao kao testera. Njegov je život, pomislio je Flin, našao pravi ritam onda kada je Melori Prajs ušetala u njega. Stao je iza nje, obavio ruke oko njenog struka i spustio joj usne na vrat. „Ti si nešto najbolje što mi se desilo u životu.” „Naravno da jesam.” Okrenula se kako bi primila poljubac. „Kako se odvijaju stvari?” „Stvari se odvijaju dobro.” Privukao ju je sebi kako bi je poljubio još jednom, duže, strasnije. „A sada i bolje. Nisi morala da kuvaš, Mel. Znam da si radila ceo dan.” „Samo sam izručila neki sos za špagete iz tegle.” „Ipak, nisi morala. Uhvatio ju je za ruke, a onda se namrštio kada ih je okrenuo. „Šta je ovo?” „Samo nekoliko žuljeva. Uveravam sebe da je to dobro za mene. Pokazuje da odrađujem svoj deo posla.”

Poljubio ih je. „Znaš, kad bi sačekala do vikenda, mogao bih da ti pomognem oko sređivanja.” „Mi samo želimo da to uradimo same bar da započnemo same. Imam nekoliko žuljeva i uništila sam jedne farmerke, ali imamo najlepše okrečenu verandu u Veliju. Ali ne bih se bunila ako bi mi sipao čašu vina.” Uzeo je flašu i dve vinske čaše koje je ona kupila. Činilo mu se da je bilo više čaša u vitrini nego kada je poslednji put gledao. Stalno je ubacivala stvari. Čaše, mekane peškire, otmene sapune, koje je zapravo oklevao da upotrebi. To je bila još jedna od neobičnosti i zanimljivosti kada imate ženu u kući. „Džordan mi je ispričao šta se desilo Dejni.” „Pomislila sam da će.” Iako nije bilo potpuno mračno, upalila je dugu ovalnu sveću koju je odabrala za sto. „Oboje znamo koliko je to moralo da bude strašno za nju. Znam koliko je voliš, Fline. I ja je volim. Ali ne možemo je zaštititi od ovoga onoliko koliko možemo da budemo uz nju.” „Možda ne, ali je Džordan imao ideju koja bi mogla da odradi pomalo i jedno i drugo.” Sipao je vino i rekao joj kako će upotrebiti Moa. „To je sjajno”, rekla je Melori a onda se nasmejala Mou koji je i dalje hrkao. „Sigurno će se složiti sa tim, ako ništa drugo, neće se osećati usamljeno tokom noći.” Pošto je otpila gutljaj vina, otišla je do sudopere da nalije vodu u šerpu za pastu. „Pretpostavljam da ti je Džordan rekao da izlaze u subotu uveče?” Zurio je u sveću razmišljajući kako je čudno bilo to da gleda kako se gasi na starinskom stolu za piknik koji je koristio u kuhinji. „Ko izlazi?” Kada je shvatio, Flin je progutao vino u jednom snažnom gutljaju. „Džordan i Dejna? Izla... ze?” „Znači nije ti rekao.”

„Ne, nije pomenuo.” „I”, zaključila je dok je stavljala šerpu na šporet, „tebi se ta ideja i ne dopada baš.” „Ne znam. Ne želim da se mešam. Dodavola, ne želim da se opet posvađaju." I pošto je Džordan radio na spratu, Flin je pogledao prema plafonu. „Osobu koja je između dve strane, a to sam ja, odbace na kraju obe strane.” „Ona ga još uvek voli.” „Voli koga?” li očima mu se videlo čuđenje. „Voli njega? Džordana? Voli ga? Sranje! Sranje! Zašto mi govoriš ove stvari?” „Zato što to rade ljudi koji su zaljubljeni, Fline.” Izvadila je tri podmetača iz fioke za koje on nije ni znao da su bili tu, i stavila ih pedantno na sto. „Govore stvari jedno drugom. Ali ne očekujem da otrčiš Džordanu s ovom informacijom.” „Čoveče.” Hodajući, prošao je rukom kroz kosu. „Vidiš, da mi ti to nisi rekla, ja ne bih morao da razmišljam da li da kažem išta njemu ili njoj. Samo bih živeo u finom mehuru neznanja.” „I mislim da je Zoi zainteresovana, izuzetno nevoljno, za Breda.” „Prestani. Prestani sa tom poplavom informacija odmah.” „Ti si novinar.” Uživajući, uzela je salatu koju je pripremila i počela da dodaje začine. „Trebalo bi da uživaš u informacijama.” Nikada pre nije video tu činiju za salatu niti drveni escajg kojim je mešala zelene sastojke. „Dobiću glavobolju.” „Ne, nećeš. Želiš da tvoji prijatelji budu srećni, zar ne?” „Naravno.” „Mi smo srećni, zar ne?” Odgovorio je, sada oprezno: „Da.” „Srećni smo i zaljubljeni. Znači, želiš da i tvoji prijatelji budu srećni i zaljubljeni. Je li tako?”

„Ovo je trik pitanje. Radije bih da ti skrenem misli na drugu stranu nego da ti odgovorim.” „Neću voditi ljubav sa tobom dok se kuva večera i dok je Džordan na spratu.” „Nisam to imao na umu, ali dopada mi se. Skrenuću ti misli tako što ću ti reći da momci za kuhinju dolaze u ponedeljak da počnu renoviranje.” „Stvarno?” Kao što je i planirao, iz nje su samo počele da naviru misli. „Stvarno?”, ponovila je i skočila na njega. „Oh, pa to je sjajno! To je divno!” „Tako sam i mislio. Hoćeš li da se useliš kod mene?” Dodirnula je njegove usne svojim. „Pitaj me ponovo kada kuhinja bude završena.” „Naporna si, Melori.” Posle čitavog dana fizičkog posla, Dejna je čeznula za toplom kupkom pre nego što zaroni u svoje nove knjige. Ali joj je nedostajala hrabrost da to uradi. Pošto je samo to otkriće bilo suviše neprijatno da o njemu razmišlja, maštala je o kući koju će kupiti jednoga dana. Veliku, osamljenu kuću. Sa bibliotekom veličine ambara. I džakuzi, dodala je pritiskajući bolno mesto u dnu leđa. Ali do tog srećnog dana, zadovoljiće se stanom. Konačno, svim sobama u stanu, uključujući i onu sa kadom. Mogla je da krene u teretanu, pomislila je kada se smestila sa knjigom za večernje istraživanje. Mrzela je teretane. Bile su pune ljudi. Znojavih ljudi. Golih ljudi koji bi insistirali da dele njeno vreme za džakuzi.

Nije bilo vredno truda. Bolje da sačeka kada bude mogla sama da priušti teretanu u kući. Naravno, kada bude mogla da kupi sebi kuću, sa džakuzijem, malo je bilo verovatno da će provoditi osam sati u struganju i krečenju dok je leđa ne zabole. Naredivši sebi da se pribere, započela je sa Otelom. Imala je svoj lični primerak, naravno. Imala je primerak od svega što je Šekspir napisao, ali je želela drugačije izdanje knjige. Neko novije izdanje, pomislila je. Ljubomora i ambicija su pokretale Jaga, mislila je. On je posadio zelenooko čudovište koje se ruga mesu kojim se hrani, u Otelu, a onda je gledao kako ga proždire. Ljubomora i ambicija je pokretala Kejna, pa je i on gledao svoje čudovište kako ga proždire. Mogla je da nauči iz ovoga, pomislila je, o tome šta čoveka, ili boga, ostavi bez duše. Tek što je počela sa čitanjem, kada ju je prekinulo kucanje na vratima. „Šta je sad?” Gunđajući, otišla je da otvori vrata. Njen bes se samo pojačao kada je ugledala Džordana. „Bolje bi bilo da ti ovo ne preraste u naviku.” „Hajde da se provozamo.” Njen odgovor je bio da zalupi vrata, ali on je to predosetio, stavio ruku na vrata i otvorio ih. „Dozvoli da to kažem na drugi način. Idem ka Voriors piku. Da li želiš da pođeš sa mnom?” „Zašto ti ideš tamo? Ti si u ovome samo posmatrač.” „To je stvar mišljenja. Idem jer imam pitanja. U stvari, rešio sam da se iselim od Flina posle večere. Da dam golupčićima malo prostora.” Naslonio se udobno na dovratak dok je govorio, ali je držao ruku čvrsto na vratima. „Tako sam krenuo van grada uz

planinski put. Pomislio sam da nastavim dalje, da proćaskam sa Pitom i Roenom. Onda sam pomislio, znaš, to će samo iznervirati Dejnu ako i ona ne bude u tome učestvovala. Tako da sam se okrenuo i vratio. Da i ti učestvuješ.” „Pretpostavljam da želiš poene za to.” Nasmešio se. „Pa ako beležiš rezultate.” „Ne vidim o čemu bi ti mogao da pričaš sa njima.” „Recimo to ovako. Ja idem, sa tobom ili bez tebe.” Ispravio se i spustio ruku sa vrata. „Ali ako želiš da i ti pođeš, možeš da voziš.” „Jaka stvar.” „Moj auto.” Slika njegovog sjajnog, moćnog, klasičnog t-birda bljesnula joj je u mislima. Morala je da učini svesni napor da ne počne da balavi. „Igraš prljavo.” Izvadio je ključeve iz džepa. I zazveckao njima. Njen unutrašnji rat trajao je oko tri sekunde pre nego što je zgrabila ključeve iz njegovih ruku. „Samo da uzmem jaknu.” Kakve god mane da je imao, Džordan Houk je poznavao automobile. Tanderbird se uspinjao uz brda kao planinska mačka, tako graciozan i aerodinamičan. Zavijao je u krivinama i brisao niz put. Neki ga mogu smatrati vozilom, neki igračkom. Ali Dejna je znala da je to mašina. Prve klase. Sedeti za volanom nije bilo samo seksi zadovoljstvo. To je omogućilo Dejni da menja situaciju tako glatko kao brzine. Ona je sada bila glavna. Put do Pika je možda bio Džordanova ideja, ali bože, ona vozi.

Veće je bilo prohladno, a postajalo je još hladnije dok su se penjali više. Drveće je bilo u punom cvatu, a jačina boja postajala je još sjajnija sa zlatnim sjajem sunca koje je zalazilo. Opalo lišće je poskakivalo i kovitlalo se po putu gde su svetlost i senke plesale. Bilo je kao da ulazi u priču, mislila je, gde sve može da se desi iza sledeće krivine. „Kako ti se čini?” pitao je Džordan. „Ima stila. I snage.” „Ja sam uvek isto mislio o tebi.” Skrenula je pogled prema njemu, preteći, a onda se skoncentrisala na put. Bez obzira na to koliko se dobro provodila, to nije značilo da ne treba da ga malo čačka. „Ne vidim zašto ti je potreban ovakav auto kada živiš u urbanom okruženju gde je masovni prevoz ne samo dostupan, već i efikasan.” „Dva razloga. Prvo, za slučaj kada nisam u urbanom okruženju, kao sada. i drugi, žudeo sam za njim.” „Da.” Nije mogla da ga krivi. „Pedeset i sedma je bila najbolja godina za tanderbirdove.” „Bez sumnje. Ja sam uzeo stingrej iz ’63.” Oči su joj se zacaklile. „Nisi valjda.” „Četiri brzine, 327. Direktno ubrizgavanje goriva.” Osetila je dugo podrhtavanje u stomaku. „Ućuti.” „Išao je preko dvesta. Mogao je i više, ali tek smo se upoznavali.” Zastao je za trenutak. „Za oko mi je zapao i jedan slatki kadilak kabriolet. Pedeset deveto godište. Karburator sa četvorotaktnim motorom.” „Mrzim te.” „Hej, muškarac mora da ima hobi.”

„Stingrej iz ’63 je moj auto iz snova. Onaj koji ću imati jednog dana. kada se svi moji snovi ostvare.” Nasmešio se blago. „Koje boje?” „Crna. To je ozbiljna boja, crna. Ručni menjač sa četiri brzine. Ne mora da bude 327, mada bi to bilo odlično. Mora da bude kabriolet. Kupe ne bi bio dovoljan.” Ućutala je nekoliko minuta i samo uživala u vožnji. „Zoi mi reče da si joj popravio auto.” „Svratio sam. Nije joj radio merač, i karburatoru je bila potrebna mala popravka. Ništa veliko.” Naterala se da kaže: „Bilo je to lepo od tebe.” „Imao sam vremena.” Slegnuo je ramenima i protegao još malo noge. „Pomislio sam da bi joj pomoć dobro došla.” Odjednom je shvatila, i osetila se posramljeno zbog svoje početne reakcije kada je čula da je otišao kod Zoi. Vredna, samohrana majka koja je podizala malog dečaka. Kao i njegova majka. Naravno da je svratio da joj pomogne. „Ona je stvarno zahvalna” rekla mu je Dejna, ali bezbrižno. „Naročito pošto se u tvom prisustvu ne oseća nervozno kao u Bredovom.” „U mom ne? Osećam se uvređeno i sada sam obavezan čašću da radim više da bi se osećala nervozno.” „Kakav sat imaš?” „Sat?” Zbunjen, okrenuo je zglob. „Ne znam. Onaj koji pokazuje vreme.” Zabacila je kosu i nasmejala se. „To sam i mislila da ćeš da kažeš. Izvini, ali nikad zbog tebe neće osetiti nervozu.” Usporila je, nevoljno, dok su prilazili kapiji. Onda se zaustavila i gledala u kuću tražeći četku u tašni. „Kakvo mesto”,

prokomentarisala je, raščešljavajući čvorove i zamršenu kosu od vetra. „Kad živiš na ovakvom mestu, možeš da imaš klasičnu korvetu. I držiš je u velikoj garaži sa grejanjem kao što i zaslužuje. Pitam se da li Pit i Roena voze.” „To je fin prelaz.” „Ne, stvarno. Razmisli o tome. Oni su to što jesu, i postoje još mnogo pre nego što je iko i pomislio na motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Mogu da rade sve što rade, ali da li je i jedno od njih dvoje uzimalo časove vožnje, stajalo u ledu za registraciju, ugovaralo osiguranje?” Ubacila je četku u torbu i pogledala u Džordana. Kosa mu je bila razbarušena od vetra kao sto je i njena, a ipak, primetila je nije izgledala neuredno. Samo seksi. „Kako oni žive?”, nastavila je. „Mi u stvari ne znamo čime se oni bave kada se radi o običnim stvarima. Ljudskim stvarima. Da li gledaju televiziju? Igraju karte? Da li obilaze šoping molove? Šta je sa prijateljima? Da li ih imaju?" „Ako imaju, postojao bi stalni priliv. Prijatelji, ako su ljudi, imali bi tu groznu naviku da umiru.” „To je tačno” rekla je tiho gledajući u kuću. „Mora da je jako usamljeno. Bolno usamljeno. Sva ta moć ih ne čini jednim od nas. Život u toj zelenoj kući ne čini je domom. To je čudno, zar ne? Da sažaljevaš bogove. „Ne To je intuitivno. I samo nešto što će ti pomoći da nađeš ključ, što više znaš o njima i razumeš ih, bliža si tome da otkriješ kakva je tvoja uloga u zagonetki.” „Možda.” Odjednom se gvozdena kapija otvorila. „Pretpostavljam da je to poziv za nas da uđemo.” Uvezla je auto u sumrak prema velikoj kamenoj kuci. Starac, za koga je pomislila da je batler. požurio je prema kolima da otvori vrata, „Dobro došli. Ja ću se pobrinuti za auto, gospođice.”

„Hvala.” Pažljivo ga je posmatrala, pokušavajući da pogodi njegove godine. Sedamdeset? Osamdeset? Tri hiljade i dve? „Nisam zapamtila vaše ime”, rekla je. „Oh, ja sam Kedok, gospođice.” „Kedok? Je li to škotsko ili irsko?” „Velško. Ja sam iz Velsa, po rođenju, gospođice. Kao Roena, pomislila je. „Da li dugo radite za Pita i Roenu?” „Da, dugo.” Činilo se kao da su mu se oči blago zasijale. Ja sam u njihovoj službi već godinama.” Gledao je pored nje i klimnuo glavom. „Lep je to prizor, zar ne?” Dejna se okrenula, i ugledala ogromnog srndaća koji je stajao na ivici između travnjaka i šume. Slabine su mu se presijavale u izmaglici sumraka, i njegov vrat je sijao kao posrebren. „Tradicionalni simbolizam”, rekao je Džordan, mada nije bio ništa manje zapanjen veličanstvenom pojavom srndaća. „Tragač vidi belog jelena ili zeca na početku potrage.” „Melori ga je videla”, promrmljala je Dejna s knedlom u grlu. „Prve noći kada smo došli ovde. Ali ja nisam, nije ni Zoi.” Prišla je Džordanu. „Da li to znači da je već unapred bilo predodređeno da će Melori tražiti prvi ključ? Da to nije imalo nikakve veze sa srećom u izvlačenju? Da je to samo bila predstava?” „Ili ritual. Ti si ipak morala da izabereš oblutak iz kutije. Ti odlučuješ da li ćeš da pratiš jelena ili da se okreneš od njega.” „Ali da li je stvaran? Da li taj jelen stvarno stoji tamo ili mi to samo zamišljamo?” „To je nešto što sama treba da odlučiš.” Sačekao je dok se jelen nije izgubio u senkama pre nego što se okrenuo. I starac i auto su nestali. Posle početnog iznenađenja, Džordan je stavio ruke u džepove. „Moraš da priznaš, to je vrlo kul.”

Ulazna vrata su se otvorila. Roena je stajala u samom centru, svetlost iz hodnika prelivala se u njenoj vatrenoj kosi, presijavajući se na dugoj srebrnoj haljini koju je nosila. „Kako je lepo videti vas oboje.” Ispružila je ruku u znak dobrodošlice. „Baš sam čeznula za društvom.”

Sedmo poglavlje Pit je već bio u salonu, nosio je crnu košulju i pantalone koji su odgovarali Roeninoj eleganciji. Dejna se pitala da li su u svako doba tako elegantni. Još nešto o čemu bi moglo da se razmišlja, pretpostavila je. Na primer, da li su ikada imali loš dan, loše varenje, otečena stopala? Ili su ove stvari bile suviše obične za bogove koji žive u svetu smrtnika? „Uživali smo pored kamina uz čašu vina. Pridružićete nam se?”, upitala je Noćna. „Svakako, hvala.” Željna toplote, Dejna je prišla kaminu u kome je pucketala vatra. „Vi, društvo, ovako blejite svake večeri?” Pit je zastao sipajući vino i namrštio se na Dejnu. „Blejimo?” „Družite se. Znate, sedite u finoj odeći, pijete dobro vino, šta je to, bakarat?” „Mislim da jeste.” Pit je završio sa sipanjem i pružio čašu Dejni. „Obično se na kraju dana opuštamo nekih sat vremena.” „A šta radite ostalo vreme? Da li samo raduckate po kući?” „Ah, pitate se čime se zabavljamo?” Roena je sela i potapšala jastuče pored nje. „Ja slikam, kao što znate. Pit provodi vreme sređujući naše finansije. On uživa u igri novca. Čitamo. Uživamo u tvojim knjigama, Džordane.” „Hvala.”

„Pit uživa u filmovima”, dodala je Roena gledajuću zaljubljeno svog ljubavnika. „Naročito one u kojima puno stvari leti u vazduh u impresivnim eksplozijama.” „Znači, idete u bioskop?”, nastavila je Dejna. „Obično, ne. Više volimo da smo u kući i gledamo kad imamo slobodno vreme.” „Multipleks bioskop”, promrmljao je Pit. „Tako ih zovu. Kao male kutije poređane jedne pored drugih. Šteta je da su velika pozorišta izašla iz mode.” „To je nešto sa čime ćete oboje da se suočite. Promene u modi. Bilo ih je puno u poslednjih nekoliko milenijuma.” Roena je podigla začuđeno obrve. „Da, zaista.” „Znam da ovo zvuči kao ćaskanje”, nastavila je Dejna, „ali samo želim da shvatim stvari. Palo mi je na pamet da vi znate sve o meni. Mogli ste da posmatrate ceo moj život. Da li ste posmatrali?” „Naravno. Ti si nas veoma zanimala od trenutka kada si rođena. Nismo se mešali”, dodala je Roena, prelazeći prstima preko lanca sa draguljima koji je nosila oko vrata. „Ili intervenisali. Razumem da se ti sada interesuješ za nas. Mi smo više nalik vama nego što možete da mislite, a manje kao vi nego što biste ikada mogli da zamislite. Možemo, i zaista se i prepuštamo onome što vi zovete ljudskim zadovoljstvima. Hrana, piće, udobnost, sujeta. Seks. Volimo se...” Uhvatila je Pita za ruku. „Isto tako iskreno kao i vi. Plačemo i smejemo se. Uživamo u mnogo stvari koje vaš svet nudi. Slavimo darežljivost i izdržljivost ljudskog duha, i žalimo njegove tamne strane.” „Ali dok ste ovde, niste ni u jednom ni u drugom svetu. Zar nije tako?” Bilo je nečega u načinu na koji su se dodirivali, pomislio je Džordan. Kao da bi izumrli bez tog sitnog dodira. „Možeš da živiš onako kako odabereš da živiš, ali uz ograničenja. Unutar granica ove dimenzije. Iako joj ne pripadaš. Možeš da osetiš toplotu, ali nećeš da

izboriš. Možeš da spavaš noću, ali kada se ujutru probudiš, ne stariš. Sati te ne menjaju. Milioni sati to ne bi mogli.” „I da li vidite takvu vrstu... besmrtnosti”, raspitivao se Pit, „kao dar?” „Ne, ne vidim.” Džordan je pogledao Pita u lice i zadržao pogled na njemu. „Ja to vidim kao prokletstvo. Kao kaznu, svakako, kad si izopšten iz sopstvenog sveta i provodiš milenijume ovde.” Pitov izraz lica se nije promenio, ali su mu se oči nekako produbile, usplamtele. „Onda imaš odličan vid.” „Vidim još nešto dovoljno jasno. Kazna, ako Dejna ne uspe da nađe ključ. jeste godina njenog života. Jedna godina i Melorinog i Zoinog takođe. Sa vašeg stanovišta to nije ništa. Ali sasvim je drugačije kada si ljudsko biće i kada je tvoj život ograničen.” „Oh” Pit je spustio ruku na okvir kamina. „Da li ste došli da ponovo razmotrimo naš ugovor?” Pre nego što je Dejna mogla išta da izgovori, da kaže Džordanu da gleda svoja posla, pogledao ju je oštro. „Ne, zato što će Dejna da nađe ključ, i to neće biti problem.” „Imaš poverenja u svoju ženu”, rekla je Roena. „Ja nisam njegova žena”, brzo je rekla Deina. „Da li nas i Kejn posmatra? Od početka naših života?” „Ne mogu tačno da kažem”, odgovorila je Roena, a onda odmahnula rukom videvši Dejnin sumnjičavi izraz lica. „Ne mogu. Postoje određene granice, kako je Džordan rekao, koje mi ne možemo da pređemo. Nešto se promenilo. Znamo to jer je mogao da uvuče u snove i Melori i Flina i da naudi Flinu. Pre nije mogao, makar nije odabrao da uradi tako nešto.” „Ispričaj im šta je uradio tebi.” To nije bilo izrečeno kao molba, i ovoga puta Dejnin bes se pokrenuo. Ali pre nego što je uspela da odbrusi Džordanu, Roena ju je uhvatila za ruku.

„Kejn? Šta se desilo?” Ispričala im je, i otkrila da joj je glas ovoga puta bio smiren sve vreme dok je govorila. Veća distanca, pomislila je, manje straha. Bar ga je bilo manje dok nije ugledala senku straha na Roeninom licu. Nije ni pokušala da zamisli šta je bilo potrebno da zastraši boga. „Nije bilo nikakve stvarne pretnje, zar ne?” Koža joj se ježila, i mali ledeni trnci su joj sevali niz leđa. „Hoću da kažem, nisam stvarno mogla da se udavim kada sam uskočila u more, jer more nije stvarno ni postojalo.” „Ali jeste”, ispravio ju je Pit. Lice mu je bilo ozbiljno i namrgođeno. Lice vojnika, pomislila je Dejna, dok posmatra bitku sa uzvišice i čeka trenutak da isuče svoj mač. A ona je bila ta u bici dole, shvatila je, i vodila krvavi rat. „Ti si to prvo prizvala u svojoj mašti, a onda strahom, što ga ne čini manje stvarnim.” „Ali to nema nikakvog smisla”, bila je uporna. „Kada je ubacio Melori u tu fantaziju, kada je slikala, mogli smo da je vidimo. Svi smo je videli kako stoji na onom tavanu.” „Njeno telo, možda je deo njene svesti, a ona ima jaku volju, ostao. Ostalo...” Roena je uzdahnula. „Ostalo od onoga što je ona, otputovalo je na drugu stranu. To da je zlo došlo do nje, do njenog tela”, objašnjavala je Roena, „do onog što se može nazvati njenim bićem, do druge strane, zlo bi je celu obuzelo.” „Kada bi posekla ruku u jednom postojanju”, rekao je Džordan, „krvarila bi u drugom.” „Mogao je to da spreči.” Očito uznemirena, Roena je ustala i natočila još vina. „Ako bih, na primer, htela da vam dam poklon, jednu bezopasnu zamisao, mogla bih da vas pošaljem u snove, i da vas nadgledam i čuvam od zla. Ali ono što Kejn radi, nije bezopasno. Radi to da bi izazivao, da bi zastrašivao.”

„Zašto mi jednostavno nije gurnuo glavu pod vodu kad sam bila na površini?” „Ipak postoje ograničenja. Da bi održao iluziju, ne može da dodirne tvoje materijalno telo. I pošto tvoj um stvara teksturu iluzije, ne može ni da te natera da naudiš sebi. Da lažeš sebe, da. Da te obmane, zastraši, čak i ubedi, ali ne može da te natera da uradiš išta protiv svoje volje.” „Tako je ona uspela da se vrati.” To je bio odgovor koji je Džordan čekao da mu se potvrdi. „Prvo, birajući da to vidi kao obmanu, promenila je teksturu, kao što si rekla, sveta. Umesto raja, videla je pakao.” „Njeno znanje i strah, i Kejnov bes, da”, složio se Pit. „Voće koje si ispustila”, rekao je Pit Dejni. „Tvoj um je video trulež u sredini. To nije bio tvoj raj, već tvoja tamnica.” „I kada je zaronila u more pre nego mu dozvoli da joj oduzme ono što je ona, pre nego prihvati fantaziju ili košmar, probila se kroz jedno i drugo”, zaključio je Džordan. „Znači, njeno oružje protiv njega je bilo da ostane verna sebi, bez obzira šta je on bacao na nju.” „Jednostavno rečeno”, složio se Pit. „Suviše jednostavno.” Roena je odmahivala glavom. „On je lukav i zavodljiv. Ne smeš nikada da ga potceniš.” „On je nju već potcenio, zar ne, Džigljasta?” „Mogu da vladam sobom.” Njegova ležerna samouverenost išla je dotle da joj smiruje živce. „Šta će ga sprečiti da napadne Zoi i da je dokrajči, dok smo mi skoncentrisani na to kako će mene?” „Ona za njega još uvek nije problem. Ali treba preduzeti mere opreza”, mislila je Roena, lupkajući prstom po ramu naočara. „Možemo je zaštiti, do izvesne mere, dok ne dođe njeno vreme.” „Ako dođe”, ispravio je Pit. „On je po prirodi pesimista.” Roena se osmehnula. „Ja imam više vere. Vratila se do sofe i sela na naslon ležernom gracioznošću

sa kojom se neke žene rađaju. Ispružila je ruke i obuhvatila Dejnino lice. „Ti prepoznaješ istinu kada je čuješ. Možeš da zapušiš uši i da zatvoriš misli kad je čuješ. Kao što je moj muškarac pesimista po prirodi, tako si ti tvrdoglava.” „E, to je tačno”, promrmljao je Džordan. „Ali kada rešiš da čuješ, istina jasno odzvanja u tebi. To je tvoj dar. Ne može da te obmane ukoliko mu to ne dozvoliš. Kada prihvatiš ono što već znaš, imaćeš i sve ostalo.” „Da li bi želela da budeš malo određenija?” U uglovima Roeninih usana zatitrao je osmeh. „Imaš o dovoljno čemu da razmišljaš za sada.” Kasnije, kada su ostali sami, Roena se sklupčala uz Pita, spustila glavu na njegovo rame i posmatrala vatru. U plamenovima je proučavala Dejnu, njene spretne ruke na volanu dok je vozila kroz noć prema tihoj dolini pod Voriors pikom. Divila se sposobnosti, kod bogova i smrtnika. „Ona ga brine”, rekla je tiho. Pit je gledao u vatru i u likove u njoj. „Koga brine? Onog što krade duše ili onog što izokreće priče?” Odsutno, tražeći utehu, Roena je prislonila obraz uz Pitovo rame. „Obojicu, sigurno. I obojica su je povredili, iako samo jedan namerno. Ali sečivo ljubavnika reže dublje od neprijateljevog. Ona brine Kejna”, rekla je, „ali je muškarac zabrinut za nju.” „Ima vreline među njima.” Pit se okrenuo i prešao usnama preko Roenine kose. „Trebalo bi da je odvede u krevet i da pusti da vrelina zaleči stare rane.” „Poput svakog muškarca, misliš da je krevet uvek odgovor.”

„Pa dobar je.” Pit je malo gurnuo, i kada je pala, pala je na veliki krevet koji su delili. Podigla je obrve. Njena srebrna haljina se istopila i bila je gola. Takve stvari, znala je, bile njegove najrazigranije i najzanimljivije navike. „Vrelina nije dovoljna.” Ispružila je ruke i desetine sveća se zapalilo. „Toplina je ta, moja ljubavi jedina, koja leći ranjeno srce.” Pridigla se, ruku i dalje raširenih, da ga primi u zagrljaj. Dejna jedva da je uspela da stigne do vrata, i da ne pusti Džordana unutra, jedva da se opet skrasila sa Otetom i razbistrila um dovoljno da bi mogla da se skoncentriše na zadatak koji joj je predstojao, kada se na vratima ponovo začulo kucanje. Pomislivši da se Džordan vratio sa nekom novom smicalicom kako bi iskamčio da ga pusti unutra, nije obraćala pažnju. Bila je rešena, tako joj boga, da provede dva sata proučavajući ovaj deo knjige, i onda da razmisli o vožnji do Pika, o onome što je tamo rečeno. I o onome što nije rečeno u povratku. Ako je morala da razmisli o Džordanu, onda ni pod kojim uslovima nije nameravala da to radi kada je on bio unaokolo. Nanjušio bi on o čemu se radi kao pas tragač. Ponovo se začulo kucanje, ovoga puta malo upornije. Jedva da je stegla usne i nastavila da čita. Ali lajanje joj je privuklo pažnju. Shvativši da neće moći da radi dok ne otvori vrata, ustala je i otvorila ih. „Šta radiš ovde, dođavola? Obojica.” Besno je pogledala Flina, a onda se sagnula i pomilovala Moa po klempavim ušima praveći zvuke poljubaca. „Da li te je Melori izbacila? Jadničak.” Njen saosećajni ton postao je leden kada se uspravila i pogledala u brata. „Nećeš spavati ovde.”

„Ni ne planiram.” „Pa šta je onda u torbi?” „Stvari.” Uvukao se unutra pored psa i svoje sestre. „Čuo sam da si imala burnu noć.” „Bilo je to pravo iskustvo, i nisam raspoložena da ga ponovo preživljavam. Prošlo je deset. Sad radim, a onda ću da spavam.” Sa, pomislila je, svim svetlima uključenim u stanu, kao što je to uradila i prethodne noći. „Fino. Evo njegovih stvari.” „Čijih stvari?” „Moovih. Sutra ću da donesem džak pseće hrane za debelog, ali unutra ima dovoljno za doručak.” „O čemu to, dođavola, pričaš?” Zavirila je u torbu koju joj je stavio u ruke i ugledala izglodanu tenisku lopticu, izgrižen konopac, kutiju psećih keksića i jedno tri kila pseće suve hrane. „Šta je ovo, dođavola?” „Njegove stvari”, ponovio je Flin veselo, i počeo da gunđa kada je Mo skočio i stavio mu šape na ramena. „Mo je tvoj novi privremeni cimer. Pa, moram da krenem. Vidimo se sutra.” „Oh, ne, nećeš.” Bacila je torbu na stolicu, sustigla ga u jednom koraku na vratima i bacila se na njih. „Nećeš izaći odavde bez ovog psa.” Uputio joj je osmeh koji je bio i blago zagonetan i potpuno nedužan. „Upravo si rekla da ne mogu da spavam ovde.” „Ti ne možeš. A ne može ni on” „Vidi, sad si povredila njegova osećanja.” Pogledao je tužno u Moa, koji je pokušavao da ubaci nos u torbu. „U redu je, druže. Nije mislila ozbiljno.” „Ma daj, ne preteruj.”

„Ne znaš šta psi razumeju. Naučna testiranja su bez zaključaka.” Potapšao je bratski Dejnu po obrazu. „Tako da će Mo da ostane nekoliko nedelja. Da izigrava psa čuvara.” „Psa čuvara?” Primetila je da Mo gricka torbu. „Daj, molim te, okani me se.” Pošto mu braon papir očito nije prijao, Mo je otišao dalje da traži mrvice, a Flin je seo i ispružio noge. Razmotrio je svoju strategiju i odlučio da ova taktika sigurno prolazi kod Dejne. „U redu. Ja ću da ostanem i budem pas čuvar pošto nemaš poverenja u Moa. Hajde da bacamo novčić za krevet.” „Ja sam jedina koja će da spava u mom krevetu, i manje imam poverenja u tebe nego u tu veliku džukelu koja trenutno juri svoj sopstveni rep. Mo! Prestani pre nego što mi potpuno uništiš stan.” Htela je samoj sebi da počupa kosu kada je Mo udario u sto u svom očajničkom pokušaju da uhvati svoj rep i srušio knjige sebi na glavu. Uznemireno je zalajao i potrčao ka Flinu u zaštitu. „Odlazi, Fline, i vodi svog smotanog psa sa sobom.” Flin je samo podigao noge i iskoristio Moa kao tabure. „Hajde da prođemo kroz naše opcije”, započeo je. Dvadeset minuta kasnije Dejna je koračala ka kuhinji. Ukopala se u mestu i prosiktala kroz zube kada je videla sadržaj kante razvučen sa jednog kraja na drugi i Moa koji se veselo valjao po smeću žvaćući kotur ubrusa. „Kako to uspeva? Kako me je dođavola nagovorio na ovo?” I to je, priznala je, bila misterija u vezi sa Flinom Henesijem. Nikada ne možeš da znaš kako te je saterao u ćošak da prihvatiš njegovo rešenje. Čučnula je i dodirnuta nosom Moovu njušku. Mo je gledao u stranu, izbegavajući njen pogled. Dejna bi se zaklela da, kada bi psi umeli da zvižde, iz Moovih bi se usta začula

melodija Nisam ja, majke mi. „U redu, druškane, ti i ja ćemo da ponovimo pravila koja važe ovde u kući.” Odgovorio je ližući joj lice, a onda se bacio na leđa otkrivajući svoj stomak. Probudila se sa suncem koje joj je obasjavalo lice i paralisanim nogama. Sunce je bilo jednostavno objasniti. Ponovo je zaboravila da navuče zavese. A noge joj nisu bile paralisane, shvatila je posle jednog trenutka panike. Bile su zarobljene pod masivnom Moovom težinom. „U redu, nećemo ovako da počnemo.” Uspravila se u sedeći položaj, a onda snažno odgurnula psa. „Rekla sam da psi ne mogu u krevet. Bila sam vrlo jasna u vezi sa tim pravilom.” Zacvileo je, čudnim ljudskim zvukom od koga su joj je usne trgnule. Onda je otvorio jedno oko. Onda se to oko razvedrilo mahnitom radošću. „Ne!” Ali bilo je prekasno. Jednim skokom, zarobio je ne samo njene noge, već celo telo. Nemirne šape su bile na njenom stomaku, grudima, preponama. Lizao joj je lice očajničkom ljubavlju. „Prestani! Siđi! Majko presveta!” Smejala se histerično, rvući se sa njim dok nije iskočio iz kreveta i istrčao iz sobe. „Jaoj!” Nameštala je kosu. Tako svakako nije želela da se budi. Ali jedan dan može da napravi izuzetak. Sada joj je bila potrebna kafa. Smesta. Pre nego što je uspela da nabaci prekrivač, Mo je ponovo skočio na krevet. „Ne! Ne radi to! Nemoj da mi donosiš tu strašnu, odvratnu lopticu u krevet.”

Njena uobičajena jutarnja brzina približno je odgovarala pužu na opijatima, ali pri pogledu na tenisku lopticu u Moovim ustima trčala je kao olimpijski sprinter. Potrčala je, zbog čega je Mo promenio smer i proklizao. Udario je u okvir kreveta, a onda, nimalo obeshrabren, ispljunuo lopticu ispred njenih nogu. „Ne igramo se u kući donesi lopticu. Ne igramo se donesi lopticu kada sam gola, kao što možeš da primetiš da jesam. Ne igramo se donesi lopticu pre nego što popijem kafu. Posle čega ću te odvesti u vrlo, vrlo kratku šetnju gde možeš da olakšaš svoju bešiku i da se igraš donesi lopticu tačno tri minuta. Uzmi ili ostavi.” Nije znala kako je to uspeo. Kao gazda, kao pas, pretpostavila je, ali je na kraju provela dobrih dvadeset minuta igrajući se sa Moom u parku. Ovo nije bila njena jutarnja rutina, a i ako je postojalo išta sveto za Dejnu, bila je to njena jutarnja rutina. Mogla je da prizna da se osećala energičnije i veselije posle predaha sa šašavim psom. Ali nije nameravala da to i kaže Mou ili bilo kom drugom. Smazao je svoj doručak dok je ona jela svoj, a onda na sreću svih, izvrnuo se da malo odrema, a ona je zamenila Otela da bude njena knjiga uz doručak. Kako bi ostala sveža, i kako bi joj se sve sleglo u glavi, promenila je brzinu posle trideset minuta, i odabrala jednu od knjiga o čarobnjaštvu. Koliko god da je Jago bio lukav i nemoralan, Kejn je bio i više - i imao je moć. Možda je postojao način da se ona potkopa, ili preusmeri, dok ona traga za ključem. Čitala je o beloj magiji, i o crnoj. O čarobnjaštvu i prizivanju duhova. I to je bilo drugačije, shvatila je dok je pravila beleške, kada znaš da je fantazija koju čitaš stvarna. Bez fantazije. Nema laži, samo istina. Morala je to da zapamti, mislila je dok je zatvarala knjigu. Bilo je bitno da zapamti istinu.

Bilo je pravo zadovoljstvo, otkrila je Dejna kada je bila zatrpana poslom u Uživanciji, da nanese prvi sloj belog kreča na tamni zid. Naša kuća, pomislila je. Dok su krečile, ukratko je ispričala Zoi i Melori o poseti Piku i šta je saznala. „Znači, on može da nas povredi.” Mršteći se, Zoi je dodala još kreča u automatski valjak i pružila ga Melori. „Ili mi možemo da povredimo sebe. Pretpostavljam da to zapravo znači to.” „Ako odlutamo suviše daleko izvan stvarne stvarnosti, da”, složila se Dejna. „Mislim da to znači to.” „Ali ne može da nas povredi ukoliko mu mi to ne dozvolimo”, dodala je Melori. „Trik je u tome da mu ne dopustiš, što nije tako jednostavno kao što zvuči.” „Ne moraš da mi kažeš.” Sećanje na njen kratki susret sa Kejnom i dalje joj je izazivalo drhtavicu. „Ne radi se samo o tome da pronađemo poslednja dva ključa, već i da zaštitimo sebe.” „I ljude oko nas”, podsetila ju je Zoi. „Napao je i Flina. Ako pokuša da uradi nešto Sajmonu, bilo šta, provešću ostatak života loveći ga.” „Ne brini, mama.” Dejna je pružila ruku i stegla joj rame. „Kada dođe red na tebe, mi ćemo se svi brinuti za Sajmona. Možemo uvek da pošaljemo Moa da ga štiti”, dodala je da opusti atmosferu. Pogledala je strogo Melori. „Pravi prijatelj bi me pozvao i upozorio da ću da dobijem psa.” „Pravi prijatelj je znao da ćeš bolje da spavaš noću sa psom koji hrče pored kreveta.” „Pored! Malo sutra. Ušunjao mi se u krevet dok sam spavala. Što znači da sam prespavala zemljotres prošle noći, pošto on nikako ne ume da se prikrade. A lek što mi je izgrizao stvari. A da ne pominjem da u mojoj zgradi nije dozvoljeno da se drže psi uopšte.”

„To je samo na nekoliko nedelja, i uglavnom noću”, podsetila ju je Melori. „Stvarno si spavala bolje. Odmah se vidi po tvom raspoloženju.” „Možda i jesam. U svakom slučaju, treba da vas obavestim šta radim u vezi sa ključem.” Kada su završile sa nanošenjem prvog sloja kreča u jednoj sobi, prešle su u sledeću i na neke pedantnije poslove uređenja. „Ljubomora, čarobnjaštvo, ulazak u Kejnovu kožu.” Stojeći na novim merdevinama, Melori se prihvatila zadatka da okreči plafon. „To je vrlo pametno.” „Mislim da jeste. Odgovor je u knjizi. Mora da bude. Tvoj se odnosio na slike, a jedna od kćeri, ona koja liči na tebe, bila je umetnica. U stvari, muzičarka, ali to je umetnost.” Zoi ih je pogledala. „Iskreno se nadam da neću morati da počnem da se bavim mačevanjem zato što moja boginja nosi mač.” „Ona takođe ima malo, slatko štene”, dodala je Melori. „Ne mogu sada da uzmem psa. Znam da bi Sajmon voleo, ali... oh, skrećete mi misli sa mača.” „Eto, vidiš.” Dejna je sela na pod i protegla leđa. „Štene, mač... metafore za nešto. Otkrićemo kad za to dođe vreme. Ali ako pratimo ovu temu, Melorin ključ se odnosio na sliku. Melorin san je bio da postane umetnica, ali nije imala dovoljno snage za to...” Zaustavila se, pomišljajući da sebi pregrize jezik na pola. „Izvini, to je zvučalo grubo.” „Ne, nije. Zvučalo je istinito.” Melori je zurila u plafon. Činilo se da ima talenta za ovu vrstu farbanja. „Nisam imala talenat sa slikanje, pa sam usmerila svoju karijeru tamo gde bih mogla da

budem deo umetničkog sveta na druge načine. To me ne povređuje, Dejna.” „U redu, ali dobićeš slobodan udarac kasnije ako želiš. Kejn je iskoristio Melorinu želju za slikanjem da je namami, da joj odvuče pažnju sa potrage. Ali naša junakinja se pokazala isuviše pametnom za njega i preokrenula situaciju.” Melori se naklonila kraljevski. „Dopada mi se ovaj deo.” „To je moj omiljeni”, složila se Zoi. „Da li želiš da pišeš, Dejna?” „Ne.” Napućila je usne za trenutak, razmislila o tome. „Ne, ne želim. Ali moram da budem u okruženju knjiga, da su tu oko mene. Opčinjena sam ljudima koji umeju da pišu i koji to i čine.” „Uključujući i Džordana?” „Ne bih išla tako daleko, bar za sada. Ono što hoću da kažem je da su knjige za mene lične, kao što je umetnost za Melori. I zato mislim da je moj ključ povezan sa knjigama. Imam taj neverovatan osećaj da je povezan sa knjigom koju sam pročitala. Opet nešto lično.” „Još jednom ću da pretražim naslove, i to koristeći reč ključ, da vidim koje knjige će to biti.” Obrve su joj se skupile dok je pokušavala da to razreši. „Možda je ugao posmatranja ključ u naslovu suviše jednostavan, suviše očigledan, ali mi daje još jedno mesto da pogledam.” „Možemo da podelimo posao”, predložila je Melori. „Ako napraviš spisak knjiga za koje misliš da bi mogle da budu te, možemo da ih podelimo na tri dela i da svaka odradi svoj.” „To bi pomoglo. Ne znamo šta tražimo”, Dejna je nastavila. „Ali moramo da verujemo da ćemo ga prepoznati kada ga ugledamo.” „Možda bi trebalo da sastaviš spisak i sa rečju boginja u naslovu”, rekla je Melori. „Moj ključ je bio u vezi sa boginjom pevanja, iz Roeninog nagoveštaja. Tvoj je možda povezan sa boginjom koja šeta, ili čeka, u tvom nagoveštaju.”

„Dobro razmišljanje.” Kada je završila svoj deo zida, Dejna je ustala. „Bože, oči će nam prokrvariti. A ima još jedna stvar.” Želeći da i dalje nešto radi, uzela je četku za krečenje. „Tvoj ključ je bio u vezi sa ovim mestom, Mel, sa načinom na koji je on, ili tvoja glava, preobratio to u tvoju fantaziju srećnog doma, porodice, gde ti slikaš u studiju. Za sada, moja je napušteno tropsko ostrvo. Mislim da za to neću naći koren ovde u Veliju.” „Ne znaš gde ćeš da odeš sledeći put.” Dejna je spustila četku i zurila. „Oh, bože. To je srećna misao.”

Osmo poglavlje Možda je bila nezaposlena, ali Dejna je sumnjala da je ikada u životu radila više i da su joj dani bili tako dugi. Morala je da se bavi Moom, što je za nju bilo jednako tome da drži u rukama dete od tridesetak kilograma. Morala je da ga hrani, šeta, grdi, zabavlja i posmatra budnim okom. Bila je tu i puka fizička nužda da se kreči nekoliko sati dnevno, što je značajno pojačalo njeno poštovanje prema ljudima koji žive od tog posla. Kao što joj je Mo pružao utehu i zabavu, tako joj je i rad u kući donosio zadovoljstvo i ponos. Možda još uvek nije izgledala nešto posebno, jer su odlučile da sve zidove prvo premažu osnovnom, a onda odabranom bojom, a i kada, imate tri rešene, predane žene koje rade zajednički, onda vidite značajan napredak. Uređenje i strategiju poslovanja predstaviće kroz nekoliko meseci. Imala je dugačak, dugačak spisak knjiga, intrigantnih sporednih poslova, mogućih stilova polica i stolova, za čaše i šolje. Jedna stvar je bila maštati o tome da imaš knjižaru, a potpuno drugačija kada moraš da uzmeš u obzir hiljadu detalja uključenih u njeno stvaranje. Uz to, bili su tu i sati noćnog rada u potrazi za ključem. A šta ako je odgovor, ili pitanje, bilo u jednoj od knjiga koju je dodelila svojim prijateljicama? Šta ako njima to promakne zato što bi odjeknulo samo kod nje? To bi bilo pravo ludilo, pomislila je. Povrh svega što je imala da uradi, o čemu je morala da razmišlja, o čemu je morala da brine, morala je i da se spremi za izlazak. Izlazak, na koji, podsetila je sebe, nikada nije trebalo da pristane.

Na razgovor o putu do ludila. Ako otkaže, Džordan će joj ili zamerati ili maltretirati sve dok ga ne iseče na komade mesarskim nožem i provede ostatak života u zatvoru ili još gore, imaće taj samozadovoljni, rekao sam ti izraz lica i tvrdiće da je samo dokazao da se plaši da bude u njegovoj blizini. A u takvom slučaju, opet bi se vratila na kuhinjski nož i kaznenopopravni dom za žene. Jedini izbor koji je preostao je bio da ide, i to pod punim naoružanjem. Ne samo da će dokazati da nije nimalo brinula što će provesti nekoliko sati sa njim, već će ga time izludeti. Znala je da je osetljiv na mirise, pa se dobro namazala parfemisanim mlekom za telo pre nego što je navukla veš koji je za nju bio za posebnu noć. I ne samo da će mu pružiti priliku da ga vidi, već će ona znati da nosi seksi, crni brus, čipkaste gaćice, haltere opšivene čipkom i najlon čarape. Sve to će učiniti da se oseća moćno. Proverila je svoj izgled u ogledalu spreda, otpozadi, sa strane. „Oh, da, izgledam sjajno. Crkni, Džordane.” Uzela je haljinu koja je bila položena na krevetu. Izgledala je varljivo jednostavno, duga i elegantno crna. Navukla ju je, malo popravila, onda napravila još jedan okret ispred ogledala. Duboki dekolte poprimio je potpuno novu dimenziju kada je bio ispunjen bujnim grudima, koje su se podizale izazovno preko ivice. Pri najmanjem pokretu se otvarao izrez sa strane i otkrivač dužinu njene noge. Navukla je cipele, oduševljena što su njene cipele sa visokim potpeticama dodale još nekoliko centimetara na njenu već impresivnu visinu. Nikad joj nije smetala njena visina. Volela ju je. Zoi je mogla da zahvali za frizuru. Bila je začešljana i slobodna, zakačena malom šnalom sa draguljima iznad levog uveta. Još jedan

privlačan detalj, pomislila je Dejna. Šnala nije ništa radila, samo je stajala i sijala. Nanela je parfem na vrat, u udubljenje između grudi i na zglobove. Onda je zabacila glavu. „Mrtav si, čoveče. Gotov si.” Palo joj je na pamet da se u stvari radovala toj večeri. Prošle su nedelje od kada se sređivala za izlazak. Uz to, morala je da prizna, bila je radoznala. Kako će se Džordan ponašati? Kako će, na primer, da se ponašaju jedno prema drugom? Pitala se kako to izgleda biti sa njim, tokom rituala izlaska, sada kada su muškarac i žena, a ne dečak i devojčica. Bilo je, morala je da prizna, uzbudljivo. Naročito zanimljivo jer je bila sigurna da je hteo da je osvoji, a ona nije imala nameru da bude osvojena. Nagnula se prema ogledalu, nanela moćno crveni karmin na usne, a onda ga ubacila u tašnu. Pritisnula je usne, a onda ih otvorila zvučno. „Neka igre počnu.” Kada je Džordan pokucao tačno u sedam i trideset, nije mogla da opiše tačnije njegovu reakciju. Oči su mu se raširile, zamaglile. Zapravo je videla kako mu je žila kucavica udarala na vratu. Onda je stegao pesnicu i udario dva puta u srce kao da je želeo da ga ponovo pokrene. „Pokušavaš da me povrediš, je l’ da?” Nakrivila je glavu. „Apsolutno. Kako mi ide?” „Pogodak u metu. Da li balavim?” Sada se ona nasmejala i okrenula da uzme kaput. Ušao je za njom, nagnuo se nad njom i pomirisao je. „Ako zacvilim, probaj da...” Prekinuo je ugledavši knjige. Naslagane gomile pored sofe, još jedna gomila na stočiću i more njih na trpezarijskom stolu. „Bože gospode, Dejna, potrebno ti je lečenje.”

„One nisu samo za čitanje, nema ništa čudno u tome. To je za rad i istraživanje. Imam taktiku u vezi sa ključem, a i nameravam da otvorim knjižaru.” Navukla je kaput trudeći se da se ne nervira što je sada delovao zainteresovanije za knjige nego za njen veličanstveni izgled. „Rebekin ključ, Ključni svedok, Kuća bez ključa. Vidim na šta ciljaš. Ključ seksualnog ispunjenja?” Pogledao ju je značajno smeškajući se. „Umukni. Hoćemo li da jedemo?” „Da, da. Pripremila si sebi posao.” Čučnuo je i počeo da prelistava stranice. „Hoćeš da ja uzmem neke od ovih?” „Već sam podelila sa Zoi i Melori.” Znala je da će odmah da počne da čita; neće moći da odoli. U toj oblasti su bili identični blizanci. „Dosta. Ovde ima gladnih.” „Šta još ima novo?” Vratio je knjigu na vrh gomile, ispravio se i pogledao je temeljno. „Božanstveno.” „Oh, to je tako slatko. Idemo li?” Otišao je do vrata da joj ih otvori. „Gde je Mo?” „Jurca sa svojim najboljim prijateljem u parku. Flin će ga dovesti kada krene kući. Gde ćemo da večeramo?” „Samo uđi u kola, gospođice koja misliš samo na jedno. Ješćeš. Kako napreduje molerska brigada?”, upitao je kada su seli u kola. „Razbijamo. Ozbiljno. Ne mogu da verujem kako nam dobro ide. A imam bolove u celom telu kao dokaz.” „Ako želiš da ti se nešto izmasira, samo reci.” „To je lepa i nesebična ponuda, Džordane.” „Baš kakav ja i jesam.”

Prekrstila je noge, trudeći se da to uradi polako i da se izrez na haljini otvori do butine.” „Ali imam Krisa da se pobrine za tako nešto.” Pogled mu se spuštao naniže sve do šiljate potpetice, a onda ponovo naviše. „Kris?” Nije prosiktao to ime, ali je želeo. „Aha.” „A ko je Kris?” „Vrlo talentovan masažer magičnih ruku.” Protegla se, kao da je u tim magičnim rukama i blago zastenjala. Oh, da, pomislila je čuvši njegovo ubrzano disanje, ovoga puta će upotrebiti sasvim novo oružje za njega. „Preporuka od Zoi”, dodala je. „Zoi će imati raznovrstan asortiman usluga u salonu.” „Je li to Kristina ili Kristofer?” Slegla je ramenima. „Imala sam tretman vrata i ramena ovog popodneva, neka vrsta audicije. Kris je prošao sa najboljim ocenama.” Namrštila se kada je ugledala da izlaze iz grada. „Nećemo jesti u gradu?” Nije mogao da diše a da ne udahne šta god da je stavila na sebe da bi ga izludela. Uzgred, pomislio je, u slučaju da je zaboravio da ima noge koje su joj išle do ušiju, posebno se potrudila da ga na to podseti. Ako mu je glas bio malo stegnut, onda su za to postojali valjani razlozi. „Vodim te na večeru i plaćam račun. Mesto je moj izbor.” „Bilo bi bolje da je vredno mog izgleda i apetita, ili ćeš platiti i više od računa.” „Sećam se tvog apetita.” Naložio je sebi da se opusti. Možda ona igra paklenu igru, ali još neće da poklekne. „Pa, reci mi, šta je ključ seksualnog ispunjenja?”

„Pročitaj knjigu. Ti meni reci, šta ti pada na pamet kada razmišljaš o ključu u okviru književnosti?” „Misterije zaključanih vrata.” „Hm. To bi mogao da bude drugi ugao. A recimo sa boginjama, ne kao u mitologiji?” „Tvoj lik fatalne žene. Kao tajanstvena žena u Malteškom sokolu.” „Otkud je ona boginja?” „Ima moć da baci čini na muškarce, seksom, lepotom i lažima.” „Ha.” Namerno je vrhovima prstiju prešla po svojoj talasastoj kosi. „Nije loše. Treba o tome razmisliti.” I dok je to činila, izgubila je pojam o pravcu i vremenu. Bilo je skoro osam sati kada je došla sebi i trepnula očima ugledavši veliku belu kuću ušuškanu u brda. Preplašena, pomislio je Džordan videvši njene širom otvorene oči. „Kod Lučijana?” Gledala je otvorenih usta. „Potrebna je rezolucija kongresa da se dobije rezervacija Kod Lučijana u ovo doba godine. Treba da rezervišeš nekoliko nedelja unapred van sezone, ali u oktobru ne možeš da dobiješ mesto čak i kada bi donirao krv.” „Treba samo da im daš napojnicu.” Izašao je i dobacio ključeve vrataru. „Oduvek sam želela da jedem ovde. Ali je daleko van mog domašaja.” „Hteo sam sa jednom da nam rezervišem ovde za tvoj rođendan. Nisu mi se nasmejali, ali je bilo blizu.” „Nisi ti to mogao da priuštiš...” Zastala je, ali nije mogla a da se ne pita. To je baš ono što bi on uradio, setila se. Neočekivano i nesmotreno učinjeno. „Bila je to lepa zamisao”, rekla je i poljubila ga u obraz. „Ovog puta sam uspeo.” Ostala je bez teksta kada joj je uzeo ruku i poljubio je. „Srećan rođendan. Bolje ikad nego nikad.”

„Šarmantan si. Zbog čega si šarmantan?” „Slaže se sa tvojom odećom.” I dalje je držeći za ruku, poveo ju je uz stepenice. Restoran je nekada bio utočište u planini jednoj porodici iz Pitsburga, koja je imala mnogo novca i uticaja. Dejna nije znala da li je u kategoriji vile, ali je svakako ispunjavala sve zahteve vile, sa svojim stubovima, balkonima i stepeništima. Teren je bio divan, u proleće i leto, čak i u ranu jesen, ručak pod vedrim nebom u prirodi, tako da su gosti mogli da uživaju u vrtovima i pogledu uz izvrsno pripremljeno jelo. Unutrašnjost je preuređena, ali je zadržala eleganciju i ambijent lepo uređenog doma. U ulaznom foajeu su bili mermerni podovi, italijanska umetnost, i udobni prostor za sedenje. Dejna jedva da je imala vremena da upije svetlost i boje kada se pojavio glavni konobar i požurio da ih pozdravi. „Gospodine Houk, tako nam je drago što ste nam se pridružili večeras. Sinjorina, dobro došli Kod Lučijana. Vaš sto je spreman ako želite da sednete. Ili ako biste više voleli, da vas uvedem u salon.” „Dama je gladna, tako da ćemo sesti. Hvala.” „Naravno. Mogu li da uzmem vaše kapute?” „Svakako.” Ali Džordan je preduhitrio konobara i jednim lakim potezom ruke skinuo joj kaput. Brzo je odnešen i kretali su se uz ogromno stepenište u prostoriju za koju je pretpostavila da je privatna soba koja je bila spremna sa jednim stolom za dvoje. Konobar se pojavo sa šampanjcem. „Kao što ste tražili”, rekao je konobar. „Da li ovo odgovara za večeras?” „Savršeno je”, rekao je Džordan.

„Bene. Ako vam išta treba, samo recite. Molim, uživajte. Buon apetito.” Nestao je, ostavljajući ih same. „Ti kad se otvoriš”, rekla je Dejna posle izvesnog vremena, „stvarno se otvoriš.” „Nema svrhe raditi stvari polovično” Podigao je čašu i lagano dodirnuo njenu. „Za trenutke. Prošle, sadašnje, buduće.” „To zvuči dovoljno bezbedno da se u to ime pije.” Otpila je gutljaj. Gledala je po sobi, tako nežno osvetljenoj, tako intimnoj, tako romantičnoj. Bilo je cveća i sveća, ne samo na stolu, već i na starinskom poslužavniku, na dugom, izrezbarenom stočiću. Soba je mirisala na oboje, a muzika, nežna, sa tužnim zvucima violine, plovila je vazduhom. U crnom, mermernom ognjištu tinjala je vatra, još sveća, još cveća na okviru kamina. U širokom, ukrasnom ogledalu se video odraz koji je stvarao snažan osećaj intimnosti. „Kakav sto”, rekla je posle izvesnog vremena. „Želeo sam da budem sam sa tobom. Nemoj da pokvariš”, rekao je spustivši svoju ruku preko njene pre nego što je mogla da je izvuče. „To je samo večera, Džigljasta.” „Ništa nije samo na ovakvom mestu.” Okrenuo joj je šaku, prešao prstima preko sredine dlana sve vreme je gledajući u oči. „Onda mi dopusti da se moja ruka udvara. Samo za jedno veče. Mogao bih da počnem time da samo pogled na tebe u ovom trenutku skoro zaustavlja moje srce.” Njeno je poskočilo, a onda počelo da udara. „Prilično si dobar u tome, za početnika.” „Sedi mirno. Biću još bolji.”

Nije izvukla ruku. Činilo bi se pogrešnim, sitnim i zlim potezom kada se već potrudio da joj pruži nešto posebno. „To neće ništa značiti, Džordane. Nismo više tamo gde smo nekad bili.” „Meni se čini da smo oboje ovde. Zašto se ne opustimo i uživamo?” Klimnuo je glavom konobaru koji je diskretno stajao na ulazu u sobu. „Rekla si da si gladna.” Uzela je ponuđeni meni. „To si dobro rekao.” Bilo je potrebno, primetila je Dejna, poprilično truda i velike rešenosti da se ne opusti i uživa. A bilo bi i zlonamerno. Možda ju je pritisnuo za izlazak, ali se zaista potrudio da on bude vredan sećanja, čak i čaroban. Onda, tu je bila i činjenica da joj se on, po njegovim rečima, udvarao. To je bilo nešto novo. Koliko god da su bili zajedno, koliko god vremena da su proveli zajedno, staromodno udvaranje nikada nije bilo naročiti deo njihove veze. Oh, umeo je on da bude sladak, ako je bio raspoložen. I da iznenadi. Ali niko, čak i oni najsaosećajniji, ne bi mogli da nazovu Džordana Houka, onakvog kako ga ona pamti, prefinjenim i tradicionalno romantičnim. A opet, ona je volela njegove krajnosti. Privlačile su je i uzbuđivale. Ipak, neće se buniti ako joj se udvara jedno veče šarmantan, zabavan muškarac, koji je delovao rešeno da joj pruži izlazak iz snova. „Reci mi šta želiš za svoju knjižaru?” Uzela je još jedan zalogaj neverovatno izvrsnog brancina. „Koliko vremena imaš?” „Koliko god ti treba.” „Pa, prvo želim da bude pristupačna. Da bude takvo mesto gde se ljudi osećaju slobodno da uđu, samo da bace pogled, možda sednu nakratko i čitaju. Ali u isto vreme, ne bih želela da se

ponašaju kao da je to njihova privatna biblioteka. Ono što želim da osnujem je knjižara u komšiluku, gde je usluga mušterije prioritet, gde ljudi vole da se okupljaju.” „Pitam se zašto to niko nikad nije probao u Veliju, ranije.” „Ja se trudim da ne razmišljam o tome”, priznala je. „Ako niko nije, možda za to postoji dobar razlog.” „Oni nisu bili ti”, rekao je jednostavno. „Šta još hoćeš? Da li planiraš opšte teme ili hoćeš usko stručne?” „Opšte. Želim puno raznovrsnosti, a radila sam dovoljno dugo u biblioteci da mogu da znam čemu su ljudi u ovom delu sveta naklonjeni. Tako da će sigurno biti odeljak sa ljubavnim romanima, misterijama i lokalnim interesovanjima, koji će prevladati nad nekim ezoteričnijim naslovima. Želim da sarađujem sa lokalnim školama, da znam šta nastavnici zadaju, i da vidim da li mogu da oformim bar jedan čitalački klub u prvih šest meseci.” Uzela je vino. „I to je samo za početak. Mel, Zoi i ja ćemo da radimo zajedno i idealno bi bilo da nadopunjujemo našu bazu korisnika. Na primer, neko dođe po knjigu i pomisli, jao, pogledaj tu sjajnu staklenu vazu. Savršena je za rođendan moje sestre. Ili neko dođe kod Zoi na šišanje i odabere neko džepno izdanje da čita dok se šiša.” „Ili neko dođe da kupi sliku i reši da bi mogao da uradi i manikir” Podigla je čašu i otpila. „To je plan.” „Dobar je. Vas tri dobro sarađujete. Slažete se, nadopunjujete se. Sve imate različite stilove, ali se oni dobro uklapaju zajedno.” „Čudno, to je upravo ono što sam ja pre neki dan pomislila. Da mi je iko ikada predložio da uđem u posao, u koji sam zapravo uložila i poslednji cent, sa dve žene koje poznajem tek mesec dana, umrla bih od smeha. I evo me. I dobro je. To je jedna stvar u koju sam apsolutno sigurna.”

„Što se tiče tvoje knjižare, kladio bih se u uspeh u svakom trenutku.” „Štedi svoj novac. Možda ću morati da pozajmim još malo pre nego što sve završim. Ali kad već govorimo o tome, reci mi šta bi ti potražio u dobroj knjižari. Iz ugla pisca.” Kao i Dejna, i on je sedeo zavaljen u stolici, znak za konobara da počisti. „Nazvala si me piscem bez ijednog pogrdnog prideva.” „Ne budi bezobrazan. Samo održavam dobro raspoloženje večeri.” „Onda da poručimo desert i kafu, pa ću ti reći.”

*** Kada su završili, poželela je da je ponela beležnicu. Bio je dobar, morala je to da prizna. Dotakao se aspekata kojih se nije ni setila, dodatno objasnio one kojih jeste. Kada su razgovarali o samim knjigama, shvatila je koliko joj je nedostajao taj podsticaj. To da ima nekog sa kim deli potpunu predanost prema pričama. Da o njima razgovaraju do najsitnijih detalja, da uživaju i naslađuju se njima. „Lepa je noć”, rekao je pridržavajući je dok je ustajala. „Zašto ne bismo prošetali ovuda pre nego što krenemo?” „Je li to tvoj način da kažeš da sam previše jela i da treba da prošetam i potrošim kalorije?” „Ne, to je moj način da produžim vreme sa tobom nasamo.” „Stvarno si se izvukao s ovim”, odgovorila je dok ju je izvodio napolje. Njen kaput se pojavio isto onako brzo kako je i odnešen. I primetila je da Džordan nije propustio da joj ga pridrži, iako je konobar doneo jednu od njegovih knjiga da mu potpiše.

I to je lepo odradio, primetila je. Bio je ležeran, prijateljski raspoložen, dodao je malo uljudnog ćaskanja i zahvalio se na večeri. „Kakav je osećaj?”, upitala je kada su izašli. „Kada ti neko traži da mu potpišeš knjigu?” „Neuporedivo bolji od onoga kada ih baš briga.” „Ne, ozbiljno. Nemoj da izbegavaš pitanje. Kako izgleda?” „Zadovoljavajuće.” Odsutno, ispravio je kragnu na njenom kaputu. „Laskavo, iznenađujuće. Ukoliko nemaju ludački pogled u očima i neobjavljeni rukopis ispod miške.” „Je l’ se to dešava?” „Dovoljno često. Ali uglavnom je osećaj dobar. Hej, ovde je neko ko je pročitao moje knjige ili se sprema. I misle da je super da im ih potpišem.” Slegnuo je ramenima. „Šta tu ima da bude loše?” „Nije baš mnogo temperamentno od tebe.” „Ja nisam temperamentan momak.” Frknula je. „Uvek si bio.” „I ti si nekad bila raspoložena za raspravu i zadrta.” Široko se osmehnuo kada ga je ljutito pogledala. „Vidiš kako smo se promenili?” „Neću se obazirati na to, jer sam se baš lepo provela.” Duboko je udisala dok su išli popločanom stazom i pogledala prema mesecu koji je tek počinjao da se puni. „Druga nedelja”, promrmljala je. „Dobro ti ide, Džigljasta.” Odmahnula je glavom. „Imam osećaj da ne dopirem do srži. Još ne. Dani tako brzo prolaze. Nisam uspaničena niti išta slično”, brzo je dodala, „ali imam ozbiljne brige. Toliko toga zavisi od mene. Ljudi do kojih mi je stalo. Bojim se da ću ih izneveriti. Da li znaš šta hoću da kažem?”

„Da. Nisi sama u ovome. Možda je težište na tebi, ali ne nosiš sav teret.” Spustio je ruke na njena ramena, privukao je sebi bliže, dok se njeno telo nije oslonilo na njegovo. „Želim da ti pomognem, Dejna.” Dobro se slagala sa njim. Uvek je. I od tog otkrića začula su se zvona upozorenja u udaljenom delu mozga. „Već znamo da si povezan, na ovaj ili onaj način.” „Želim više.” Spustio je glavu i usnama prešao preko njenog ramena. „I želim tebe.” „Trenutno imam o mnogo čemu da brinem.” „To da li te nešto brine ili ne, neće ništa da promeni.” Okrenuo joj je lice prema sebi. „Ja ću te i dalje želeti. I dalje ćeš to znati.” Usne su mu se izvile dok joj je nežno dodirivao ruke. „Uvek mi se dopadao taj pogled.” „Kakav pogled?” „Taj blago iznervirani pogled koji imaš kada ti neko zada problem da o njemu razmišljaš. Onaj od koga ti se ovde pojavi mali nabor.” Usnama je dodirnuo njeno čelo baš na mestu između obrva. „Mislila sam da idemo u šetnju.” „I evo nas. Rekao bih da je za ovo veče potrebno još nešto.” Dopadao mu se način na koji je krivila usne, isto koliko mu se dopadao blesak iznenađenja na njenom licu kada je, umesto da je poljubi, okrenuo i zaplesao sa njom lagano. „Vrlo pametno”, promrmljala je, ali je bila dirnuta. „Uvek sam voleo da plešem sa tobom. To kako se sve uklapa. Miris tvoje kose, tvoje kože. Kada ti se dovoljno približim, i kad vidim sebe u tvojim očima. Tvoje oči su me uvek očaravale. To ti nikad nisam rekao, zar ne?” „Ne.” Osetila je kako drhti, i zvuk zvona upozorenja se gubio pod grmljavinom njenog srca.

„Jesu. Još uvek me očaravaju. Nekada, kada bismo proveli noć zajedno, probudio bih se rano da te gledam kako spavaš. Samo da bih te video kad otvoriš oči.” „Nije fer.” Glas joj je podrhtavao. „Nije fer da mi tako nešto kažeš sada.” „Znam. Trebalo je da ti kažem tada. Ali preostalo mi je jedino da to uradim sada.” Usnama je dodirnuo njene, blago ih očešavši. Gricnuvši ih nežno. Osetio je kako se njeno telo predaje, i borio se sa nagonom da to i uzme. Krenuo je sporo, za oboje, uživajući polako u onom u čemu su nekad žestoko izgarali, zadržavajući se tamo gde su nekada žurili. Pri mesečevoj svetlosti i njenim rukama pruženim prema njemu nije smeo sebi da dopusti da zahteva. Umesto toga, zavodio je. I dalje je išao u krug oko nje plešući. Ih se to samo u njenoj glavi vrtelo? Usne su mu bile tople i strpljive, i samo je još više uzbuđivale nagoveštajima vreline i potrebe koju je osetila u njemu. Uzdahnula je, privukla ga bliže. I dopustila mu da nastavi još strasnije. Nežno, lagano, vlažno. Hladnoća vazduha na njenoj vreloj koži, miris noći, šapat njenog imena kroz usne koje su se pomerale preko njenih. Ako se za sve ove godine stvorio jaz između njih, ovaj jedan poljubac u napuštenoj jesenjoj bašti počeo je da gradi most. On je bio taj koji je ustuknuo, onda je potresao iz temelja držeći je za ruke i prinoseći ih na svoje usne. „Daj mi šansu, Dejna.” „Ne znaš šta tražiš. Ne, ne znaš”, rekla je pre nego što je uspeo da odgovori. „A ni ja još ne znam odgovor. Ako hoćeš neki smisleni, moraćeš da mi daš vremena da razmislim.” „U redu.” Držao ju je za ruke, ali se povukao. „Čekaću. Ali mislio sam ono što sam rekao pre, o tome da želim da ti pomognem. To

nema nikakve veze sa ovim.” „Moraću i o tome da razmislim.” „U redu.” Ali bila je jedna stvar koju je znala, shvatila je Dejna dok su išli ka kolima. Nije bila i dalje zaljubljena u njega. Bili su, kao što je rekla, drugačiji sada. Ljubav koju je nekada osećala prema njemu u poređenju sa ovom koju oseća sada, bila je bleda i prozračna kao jutarnja rosa. Džordan je ušao u kuću i isključio svetlo na verandi. Prošlo je mnogo vremena, setio se, od kada je neko ostavio upaljeno svetlo za njega. Njegov izbor, naravno. Sve se na to svodilo. On je odabrao da napusti Veli, da napusti Dejnu, svoje prijatelje i sve što je poznato. Bio je to pravi izbor; i dalje je tako mislio. Ali sada je video da je njegov pogled na sve to bio pogrešan. Ostavio je pukotinu u onome što je nekada bilo. A kako čovek može da gradi nešto novo ako je temelj loš? Krenuo je ka stepenicama, a onda zastao kada je video Flina da silazi niz njih. „Čekaš me, tata? Da li sam prekoračio dozvoljeno vreme?” „Vidim da te izlazak razveselio. Zašto ne bismo otišli u moju kancelariju?” Ne čekajući pristanak, Flin je otišao do kuhinje. Osvrnuo se. U redu, bila je to ružna prostorija, čak je i on to mogao da primeti. Starinski kućni aparati boje bakra, ružni viseći delovi i linoleum koji je verovatno izgledao novo i sjajno kad je njegov deda bio mlad. Ali on i dalje nije mogao da zamisli kako bi mogla i kako će da izgleda kada je Melori sredi. Niti je mogao da shvati zašto ju je pomisao da to rasturi i ponovo sklopi toliko činila srećnom. „Momci dolaze u ponedeljak da razruše ovo mesto.” „U pravom trenutku”, prokomentarisao je Džordan.

„Morao sam time da se pozabavim, pre ili kasnije. Ne da je ja nešto koristim. Ali od kada je Melori tu, ovde se nešto i kuva.” Šutnuo je šporet. „Gaji duboku i žestoku mržnju prema ovom uređaju. Malo je zastrašujuće.” „Doveo si me ovde da bi pričao o Melorinoj opsesiji kuhinjskim aparatima?” „Ne. Hteo sam da uzmem keks. Melori ima to pravilo da se ne jedu u krevetu. To je još nešto što ne razumem”, nastavio je dok je vadio kutiju iz ormara. „Ali ja sam opušten momak. Da li hoćeš mleko?” „Ne.” Njegov prijatelj je nosio sivu trenerku i majicu koja je možda bila nova tokom njegove druge godine studija. Bio je bos, opuštenog izraza lica. Izgled, pomislio je Džordan, može da bude veoma varljiv. „A ti nisi opušten, Henesi. Pretvaraš se da si opušten da bi dobio ono što želiš.” „Neću ih jesti u krevetu, zar ne?” „To je nebitno, sine. Imaš ženu u krevetu.” „Da.” Osmehujući se, Flin je sipao mleko u čašu, onda seo i ispružio noge. „Imam. Naravno, ona je ustala i eno je čita umesto da mi ispunjava intrigantne i raznovrsne seksualne želje, ali mogu ja da ispunim vreme.” Džordan je seo. Flin će, znao je iz dugog iskustva, na kraju reći ono što je nameravao. „Znači, hoćeš da pričamo o tvom seksualnom životu? Da li će ovo biti onaj deo hvalisanja ili onaj gde ti treba savet?” „Pre bih to radio nego se hvalisao, a dobro mi je i ovako samom. Ali hvala na ponudi.” Umočio je keks. „Pa, kako je Dejna?” Eto došli smo i do toga, pomislio je Džordan. „Malo uznemirena zbog zadatka koji joj predstoji, rekao bih, ali dobro pliva. Mora da si

video gomile knjiga u njenom stanu kada si ostavio Moa.” „Da, oči su me zabolele od same pomisli da pročitam i polovinu od onoga. A inače?” „Čini se kao da se smirila posle onoga što joj se desilo pre neko veče. Možda je zastrašena, ali je i dalje radoznala. Znaš je već.” „Hmmm.” „Zašto me jednostavno ne pitaš kako stvari stoje između nas dvoje?” „I da se mešam u vaš privatni život? Ja?” „Ne seri, Henesi.” „Uh, to je bilo kreativno, tako sažeto. Odmah shvatam zašto si uspešan romanopisac.” „Na neki način.” Iako mu se uopšte nije jelo, Džordan je uzeo jedan keks iz kutije. „Uprskao sam sa njom, pre mnogo godina. Idem, bilo je zabavno, vidimo se.” Stomak mu se blago grčio i sada pri pomisli na to. „Možda ne baš tako, ali dovoljno blizu.” Zagrizao je keks dok je pažljivo posmatrao lice svoga prijatelja. „Da li sam uprskao i sa tobom?” „Možda malo.” Flin je odgurnuo u stranu Melorinu lepu sveću kako bi stavio kutiju keksa između njih. „Ne mogu da kažem da se nisam osetio pomalo napušteno kada si otišao, ali sam shvatao zašto si to morao da uradiš. Dođavola, planirao sam da i sam to uradim.” „Poslovni menadžer, pisac na početku karijere, i predani reporter. Pakleni trio.” „Da, svi smo se našli u tome, zar ne? Na ovaj ili onaj način. Ja nikada nisam napustio Vali da bih to uradio, ali sam hteo, kako bih mogao da gledam na tebe i Breda kao na pojačanu zaštitu. A opet, ja nisam spavao sa tobom.” „Bila je zaljubljena u mene.”

Flin je zastao, posmatrajući zbunjenu frustraciju na Džordanovom licu. „Šta, zar se ta sijalica tek sada upalila? Imaš loše napajanje, druže.” „Znao sam da me voli.” Zgrožen, pomerio se da ipak uzme čašu mleka. „Dođavola, Fline, voleli smo se. Bili smo porodica, povezani skoro kao krvnom vezom. Nisam znao da je njoj to toliko značilo. I kako, dođavola, momak da zna tako nešto ako ga devojka ne pogleda pravo u oči i ne kaže: Zaljubljena sam u tebe, kretenu. Što bi”, nastavio je besneći sve više, „bilo nešto što možeš da očekuješ od Dejne. Tako to ona radi. Ali nije, pa nisam ni znao. I ja sam ljigavac zbog toga.” Pošto je bio zabrinut zbog Džordanove smirenosti i neraspoloženja, ovaj izliv besa mu je pružio olakšanje. „Da, ali ti si ljigavac i iz mnogo drugih razloga. Mogao bih da sastavim spisak.” „Onaj koji bih ja sastavio za tebe bi bio duži”, promrmljao je Džordan. „Odlično, takmičenje.” Nije bio samo besan, primetio je Flin dok je pažljivo posmatrao lice svoga prijatelja, već i nesrećan. Ipak, to je moralo sa time da se završi, da se kaže glasno. „Vidi, kada me je Lili šutnula i krenula za slavom i novcem u veliki, podmukli grad, to je bolelo. I ja nisam bio zaljubljen u nju. To ste ti i Bred pogodili. Ali ja sam mislio da jesam, bio sam spreman da budem, i to što me je otkačila me je uzdrmalo. Dejna je bila zaljubljena u tebe. Moraš da očekuješ, bez obzira na razloge, da je bila uzdrmana.” Džordan je ponovo seo i prelomio keks na pola. „Hoćeš da mi kažeš da je ne uznemiravam ponovo.” „Da, to ti govorim.”

Deveto poglavlje Dejna je probala da se oslobodi seksualne i emotivne frustracije radeći na knjigama. Skoncentrisala se na cilj i provela pola noći pregledajući podatke, reči, beleške, i svoje lične pretpostavke o tome gde bi ključ mogao da se nalazi. Prva nagrada joj je bila strašna glavobolja. Ono malo što je odspavala je bilo isprekidano i nedovoljno. Kada čak i Mo nije uspeo da podigne njeno jutarnje raspoloženje, rešila je da pokuša sa nekim fizičkim poslom. Ostavila je Moa kod Flina samo otvorivši svojim ključem ulazna vrata i pustivši ga da uleti unutra. Pošto nije još bilo ni devet u nedelju ujutro, pretpostavila je da ukućani spavaju. U njenom trenutnom raspoloženju, Moovo glasno lajanje i jurcanje kroz kuću u kojoj je vladala tišina, izvuklo joj je mračan, opak osmeh na lice. „Samo napred, Mo”, obodrila ga je, zatvorila vrata i otišla u auto. Odvezla se pravo do zgrade. Do Uživancije, ispravila se dok se parkirala. To će se zvati Uživancija, pa je trebalo tako i da razmišlja, a ne da je zove zgrada ili kuća. Kada je otključala vrata i zakoračila unutra, zapahnuo ju je svež miris kreča. Bio je to prijatan miris, pomislila je. Miris napretka, nečeg novog, postignuća. Možda taj prvi sloj nije bio lep, ali je i te kako bio svetao, i posmatrajući ga, mogla je da uoči koliko su Već obavile dobar posao. „Nastavljamo dalje.”

Zavrnula je rukave i krenula prema alatkama i materijalu. Palo joj je na pamet da je ovo bio prvi put, jedini put, da je sama ovde. Odmah je pomislila da možda traži nevolju time što je sama na mestu gde je Kejn već upotrebio svoju magiju. Pogledala je sa nelagodom uz stepenice. I pomislila na hladnu, plavu izmaglicu. Kao da joj se njena hladnoća podvukla pod kožu i zadrhtala je. „Ne smem da se plašim da budem ovde.” Način na koji joj je glas odjeknuo, naterao ju je da pomisli da je bilo bolje da je ponela radio. Bilo šta da ispuni tišinu normalnim zvukom. Neće se plašiti boravka ovde, podsetila je sebe dok je otvarala limenku farbe. Kako može ona, ili bilo koja od njih tri, da doživljava ovo mesto svojim ako mora da se plaši da tu bude sama? Sigurno će biti trenutaka kada će jedna od njih doći prva ili ostati kasnije. Nisu mogle da budu stalno zajedno. Ona, sve one, moraće da se naviknu na tišinu mesta i usputnu buku. Normalna tišina, normalna buka, uveravala je sebe. Dođavola, volela je da bude sama, i da ima veliku praznu kuću samo za sebe. Vreme kao stvoreno za Dejnu. Prisećanje na Kejnove grozne igre je neće zastrašiti. I pošto je bila sama, nije morala da se otima oko super mašine za krečenje. Ipak, kada je počela da radi, poželela je da može da čuje Melorin i Zoin glas, kao što je to bilo pre, i da ove prazne prostorije pretvori u nešto razdragano i veselo. Tešila je sebe da su završili sa prvim premazom Zoinog dela i da su uveliko započeli njen. Bilo bi sjajno da završi svoj prostor svojim rukama. Mogla je da započne u mislima različite postavke. Da li da na ove police stavi misterije, ili je to bilo bolje mesto za prozu? Lokalna interesovanja?

Zar ne bi bilo zabavno da postavi knjige na stočiće? Možda bi mogla da pronađe staru komodu za deo gde može da se pije kafa. Mogla je da izloži limenke čaja, šolje, knjige. Da li da stavi ove slatke okrugle stočiće koji su je podsećali na poslastičarnicu ili čvršće četvrtaste? Zar ova soba ne bi bila savršeno mesto za prijatan čitalački ugao, ili bi možda bilo pametnije da taj prostor iskoristi za igraonicu za malu decu? Bilo je terapeutski gledati čistu belu boju kojom je prekrivala smirenu bež boju, potez za potezom obeležavajući je kao svoju. Niko ne može da je istera odavde kao što su je isterali iz biblioteke. Ovoga puta je radila za sebe, i sama postavljala pravila. Niko nije mogao da je isključi iz ovog sna, iz ove ljubavi, kao što je bila isključena iz drugih snova. Iz drugih ljubavi. „Da li misliš da je to bitno? Mala radnja u malom gradu? Hoćeš li da radiš, da se boriš, da brineš da svoje misli usmeriš ka nečemu tako beznačajnom? A zašto? Zato što nemaš ništa drugo.” „Ali bih mogla.” Osetila je hladni drhtaj na koži. Od toga joj se dah ubrzao i zgrčio mišiće na stomaku do bola. Nastavila je da kreči, vozeći valjak po zidu, slušajući blag šum motora. Činilo se kao da ne može da prestane. „Meni je važno. Znam šta želim.” „Da li znaš?” Bio je tu, nekako je bio. Osetila ga je u hladnoći. Možda je on bio ta hladnoća. „Tvoje lično mesto. Mislila si da ga imaš i pre, sve te godine rada, služenja drugima. A opet, da li je nekome žao što si otišla?” Bila je to dobro naciljana strela. Da li je ko primetio da više nije radila u biblioteci? Svi ljudi sa kojima je radila, za koje je radila? Svi članovi kojima je pomogla? Da li je zaista bila tako lako zamenljiva da njen odlazak nije nikoga poremetio?

Da li je uopšte bila bitna? „Dala si muškarcu svoje srce, svoju odanost, on te je odbacio bez razmišljanja. Koliko si mu značila?” Nedovoljno, pomislila je. „Mogu to da promenim. Mogu da ti ga dam. Mogu da ti dam puno stvari. Uspeh?” Radnja je bila puna ljudi. Police su bile ispunjene knjigama. Lepi stolovi su bili krcati mušterijama koji su pili čaj, razgovarali. Ugledala je dečaka kako sedi prekrštenih nogu na podu u ćošku sa otvorenom knjigom Tamo gde su divlje stvari na krilu. Sve u tom prizoru je ukazivalo na zadovoljstvo, na mešavinu opuštanja i uspešnog poslovanja. Zidovi su bili baš prave boje, pomislila je. Melori je tu bila precizna. Svetlo je bilo dobro, sve je izgledalo prijateljski i sve te knjige divno, primamljivo poređane na policama, na štandovima. Lutala je kao duh, prolazeći pored gomile ljudi koji su razgledali ili kupovali, koji su sedeli ili stajali. Videla je poznata lica, lica stranaca, čula glasove, osećala mirise. Privlačne i zanimljive sitnice su bile postavljene tu i tamo. Da, da, to su bile podsetnice koje je odlučila da nosi. I obeleživači i graničnici. Zar to nije bilo savršeno mesto za čitanje? Prostrano, ispunjeno, toplo. Bilo je vrlo pametno odabrati kuhinju za središte tri radnje, sa knjigama, svećama, losionima i umetnošću zajedno da bi pokazali kako su se lepo nadopunjavali. To je bila njena vizija, shvatila je. Sve ono čemu se nadala. „Uživaćeš u tome, naravno, ali to neće biti dovoljno.” Okrenula se. Bio je tu. Nije se nimalo iznenadila kada je ugledala Kejna kako stoji pored nje dok su ljudi prolazili okolo i kroz njih.

Ko su bili ti duhovi, pitala se odsutno. Bio je crn i zgodan, izgledao je skoro romantično. Crna kosa i snažno, odlučno lice. Oči su mu se osmehivale, ali je i tada mogla da vidi da se nešto zastrašujuće skriva u njima. „Zašto neće biti dovoljno?” „Šta ćeš da radiš na kraju dana? Da sediš sama sa svojim knjigama kao jedinim društvom? Sama, kada se svi ostali sastaju sa svojim porodicama. Da li će iko od njih pomisliti na tebe kada izađu na vrata?” „Imam prijatelje. Imam porodicu.” „Tvoj brat ima ženu, i žena ima njega. Ti nisi deo toga, zar ne? Druga ima sina i ti nikada nećeš biti deo te veze. Ostaviće te kao što su učinili i svi ostali.” Njegove reči su se zabadale kao strelice u njeno srce i kako je iz njega potekla krv, videla je kako se ponovo osmehuje. Skoro ljubazno. „Mogu da ga nateram da ostane.” Sada je govorio nežno, kao što bi se neko obraćao ranjenoj osobi. „Mogu da ga nateram da plati za ono što ti je učinio, za njegovu bezobzirnost, za njegovo odbijanje da shvati šta si želela od njega. Zar ne bi volela da te voli kao nijednu pre? Onda, na tvoj znak, možeš da ga zadržiš ili odbaciš?” Bila je u sobi koju nije prepoznavala, a ipak nekako poznavala. Ogromna spavaća soba intenzivne boje. Tamnoplavi zidovi, ogroman krevet prekriven bordo prekrivačem sa jastucima boji dragulja. Bilo je puno prostora za sedenje, sa dve fotelje okrenute ka kaminu u kome je pucketala vatra. Tu je sedela i Džordan je klečao pred njom. Stezao joj je čvrsto ruke. A njegove su drhtale. „Volim te, Dejna. Nisam ni znao da mogu da osećam ovako nešto, kao da nema svrhe da nastavim da dišem ako ti nisi pored

mene.” To je bilo pogrešno. Pogrešno. Njegovo lice nikada nije izgledalo slabašno i molećivo. „Prestani.” „Moraš da saslušaš.” Glas mu je bio uznemiren i zario je glavu u njeno krilo. „Moraš da mi pružiš šansu da ti pokažem, da ti dokažem koliko te volim. Najveća greška u mom životu je bila kada sam te ostavio. Ništa od tada što sam uradio ili dodirnuo nije mi značilo. Učiniću sve što želiš.” Podigao je i glavu i uz blagi užas primetila je sjaj suza u njegovim očima. „Biću sve što želiš. Ako bi mi samo oprostila i dopustila da svaki minut svakog dana provedem obožavajući te do kraja života.” „Skloni se dođavola od mene!” Šokirana, uspaničena, odgurnula je Džordana i ustala. „Šutni me. Udari me. Zaslužio sam. Samo me pusti sa ostanem sa tobom.” „Da li misliš da je ovo to što ja želim?”, uzviknula je zavrtevši se u krug. „Da li misliš da možeš da me kontrolišeš sastavljajući slike od mojih misli? Ne razumeš šta ja želim, i zbog toga ću te pobediti. Nema dogovora, skote. A ovo nije samo laž, već je i patetično.” Bes u njenom glasu odjekivao je i dalje kada je ponovo stajala u praznoj sobi sa valjkom na podu. Na belom zidu crnom uljanom bojom bila je ispisana poruka: Utopi se! „Male šanse, skote.” Iako su joj se ruke tresle, uzela je valjak i svežim, belim krečom prešla preko crne uljane farbe. Onda su joj se ruke smirile, a prsti žarili u dršku valjka. „Čekaj malo, čekaj malo!” Dok su joj se misli rojile, ispustila je valjak i kreč se raspršio, a ona je zgrabila tašnu i potrčala kao da su je đavoli gonili. Nekoliko trenutaka kasnije, krenula je ka svome stanu. Bacila je tašnu i zgrabila primerak Otela iz biblioteke.

„Utopi se, utopi se! To je ovde.” Listala je knjigu mahnito prizivajući scenu u glavi dok je tražila citat. To je bila jedna od Jagovih rečenica u sceni sa Roderigom. Znala je tu rečenicu. Kada ju je našla, sela je na pod. „To je požuda krvi i dozvola volje”, pročitala je naglas. „Hajde, budi muško. Utopi se! Utopi mačiće i slepe kučiće.” Borila se da ostane smirena. Požuda krvi i dozvola volje. Da, to opisuje Kejnove opake postupke. Ljubomora, prevara, izdaja i ambicija. Ono što je Jago znao, a Otelo nije. Kejn kao Jago? Bog-kralj kao Otelo. Kralj nije ubio, ali ipak, kćeri koje je voleo izgubio je zbog laži i ambicije. A drama - svakako je imala lepotu, istinu i hrabrost. Da li je ona bila ključ? Naloživši sebi da bude metodična, prelistavala je knjigu, pretraživala njen povez. Odložila ju je, a onda uzela svoj primerak i uradila isto. Prisilila je sebe da ponovo sedne, da pročita čitavu scenu. Bilo je i drugih primeraka knjige. Otići će do knjižare u tržnom centru, i pregledati te primerke. Mogla bi da ode u biblioteku ponovo u ponedeljak. Ustala je i počela da šeta. Postojalo je verovatno desetine primeraka Otela, u raznim oblicima u Veliju. Posetiće škole, koledž. Ići će od vrata do vrata ako treba. „Utopi se, sutra malo”, ponovila je i uzela tašnu. Otići će u tržni centar odmah. Već je nasilno otvarala vrata. Njen sopstveni bes ju je bacio dva koraka unazad pre nego što je ponovo zalupila vrata.

Bila je budala, idiot. Ko je napisao reči na zidu? Kejn. Lažov koji citira lažova. To nije bio nikakav trag. To je bilo navođenje na pogrešan trag. Nešto da je skrene. Baš kao što je i uradila. „Prokletstvo!” Bacila je tašnu preko sobe. „Potpune laži ili iskrivljena istina? Šta jeste?” Iznervirana, otišla je do tašne i uzela je. Morala je to da otkrije pa se činilo da će ipak da ode do tog tržnog centra. Bila je verovatno toliko smirena, pomislila je Dejna kada je stigla kući, koliko bi bila posle čitavog jutra provedenog u nečemu što je smatrala beskorisnom potragom. Ipak, biće srećnija kada stignu Zoi i Melori. Ako ništa drugo, popodne provedeno sa prijateljicama će je oraspoložiti. Nešto će pojesti i popričati. A kada ih je Dejna pozvala i rekla im da dođu, Zoi joj je obećala pedikir. Nije loše. Unela je kinesku hranu koju je kupila u kuhinju i stavila na pult. Onda je samo stajala nekoliko trenutaka. U redu, priznala je, možda i nije bila smirena, možda nije bila stabilna. Ne baš sasvim. Glava joj je još vrištala od odjeka straha koji je doživela tog jutra i frustracije koja je usledila. Otišla je do kupatila, uzela bočicu aspirina iz ormara za lekove i ispila sa vodom sa česme. Možda je bilo bolje da odspava nego da pozove društvo. Ali uprkos glavobolji i blagoj mučnini, ovo je bila retka prilika kada nije želela da bude sama. Skoro da je poletela na vrata kada se začulo kucanje. „Jesi li dobro?”, ušla je Zoi i spustila kese koje je nosila na pod, a onda zagrlila Dejnu. „Izvini što mi je trebalo ovoliko da stignem.”

„U redu je. Dobro sam.” Ne, pomislila je Dejna, ovo je bilo mnogo bolje od dremke. „Samo se radujem što si stigla. Šta je sa Sajmonom?” „Flin ga je uzeo. Baš lepo od njega. On i Džordan vode Sajmona kod Bredlija. Može da trči okolo sa Moom, igra se sa momcima, jede brzu hranu, gleda fudbal. Sajmon je oduševljen. Zar Mel nije stigle? Krenula je pre mene.” „Evo me, stižem.” Melori je žurila kroz hodnik, a onda pružila kutiju iz pekare pre nego što je ušla u stan. „Zadržala sam se. Kolačići. Sa duplim prelivom.” „Volim vas, devojke.” Dejnin glas se slomio dok je govorila i, zgrožena, prekrila je oči rukama. „Oh, bože, u gorem sam stanju nego što sam mislila. Bio je ovo grozan dan.” „Dušo, dođi, sedi.” Preuzevši kontrolu, Zoi ju je odvela do sofe. „Samo se opusti malo. Idem da ti spremim nešto da jedeš.” „Donela sam kinesku hranu. U kuhinji je.” „Dobro. Ti se samo smiri, a Melori i ja ćemo se pobrinuti za sve.” Postavile su tanjire, skuvale čaj, pokrile preko nogu, i sve ono što žene instinktivno znaju kako da urade da bi utešile nekoga. „Hvala. Zaista. Nisam stvarno shvatila da sam tako blizu pucanja. Skot me je stvarno uzdrmao.” „Ispričaj nam šta se desilo.” Melori ju je mazila po kosi. „Otišla sam do naše zgrade, da krečim. Probudila sam se sva mrzovoljna i bilo mi je potrebno da nešto radim.” Skrenula je pogled ka Melori. „Izvini što sam ti natovarila Moa tako rano ujutru.” „Nema problema.” „I, tako...” Umirila je grlo čajem. „Počela sam da krečim. Prijalo mi je, i razmišljala sam o tome kako će sve da izgleda. I onda se pojavio on.”

Počela je da im prepričava, onoliko povezano koliko je mogla, a Zoi ju je prekinula ogorčenom psovkom. „To je obično sranje! To je čista laž. Naravno da ti je bitno. On ne zna ništa o tebi.” „Poigrava se mojim slabostima. Znam to. Odlazak iz biblioteke me je uznemirio, više nego što sam bila voljna da priznam. Pretpostavljam da sam osećala da to što sam radila tamo nije nikome značilo izuzev meni. On koristi takve stvari, preuveličava ih i čini bolnijim.” Uzela je čaj i ispričala im kako je pretvorio sobe u njenu završenu knjižaru. „Bila je to moja vizija”, rekla je Dejna. „Ona koju nisam ni shvatila da imam. Ne samo izgled, već i atmosfera. I naravno, sve je bilo krcato mušterijama.” Za trenutak su joj se pojavile rupice na obrazima. „Stvorio je takav utisak da to ne može da izgleda tako ako on to ne uradi za mene. To je bila greška, jer može. U redu, ne baš preplavljena mušterijama, ali da izgleda tako i da stvara takav osećaj. Može da bude takva, jer je moja. Naša. I mi ćemo da je napravimo takvom.” „Nego šta.” Sedeći na podu pored Dejninih nogu, Zoi joj je stegla koleno. „Onda se prebacio na Džordana. Sad moram da uzmem kolačić.” Nagnula se napred i uzela jedan sa tanjira koji je Melori napunila. „Tu je jedna božanstvena spavaća soba, jedna iz mojih snova, znate? Kuća koju gradite u glavi i kako bi izgledala soba kad biste je sredili? I Džordan koji kleči pred mojim nogama, kao da preklinje. Sav je u suzama, i govori me koliko me voli, kako ne može da živi bez mene. I slične gluposti koje on nikada ne bi u životu izgovorio. Nešto što bih ja u mojoj glavi pomislila, samo da bih ga kasnije zakucala. Nešto osvetnički.”

Izdahnula je. „Bože, čak mi govori da ga udarim, prebijem, i tako nešto.” Zastala je čuvši kratak smeh i pogledala u Zoi. Onda su joj se usne stisnule. „U redu, verovatno je to smešno. Okej, koji plače pod mojim nogama i preklinje da mu dopustim da ostatak života provede obožavajući me.” Melori je odlučila da je i njoj vreme za kolačić. „Šta je nosio?” Posle duge pauze, Dejna je prasnula u smeh. Sav bol, napetost i bolest su nestale. „Hvala. Čoveče, kad samo pomislim da sam bila tako blizu da zaplačem kao dete. Čak sam osećala krivicu jer to sa Džordanom je bilo slično jednoj zamisli kojom sam se poigravala. Kako će shvatiti svoju užasnu grešku, vratiti se na kolenima i preklinjati. To u mislima pruža zadovoljstvo, znate. Ali da vam kažem, kad se to stvarno desi, ili se tako čini, to je onda užasno. Tako da sam rekla Kejnu da može da mi pljune pod prozor, i opet sam bila tamo odakle sam krenula.” Zoi je skinula Dejnine cipele i počela da joj masira stopala. „Imala si prilično užasno jutro.” „Ima još jedna stvar. Na zidu je bio natpis crnom uljanom bojom. Utopi se! Prekrečila sam ga.” „To je užasno. Pokušao je da te natera da se setiš ostrva, oluje”, promrmljala je Zoi. „On samo besni i galami, to je sve. Nije mogao čak ni da te natera da poveruješ da je to jutros bilo stvarno. Sve vreme si znala da je to on.” „Mislim da je tako i želeo”, mislila je Dejna. „Mislim da je isprobavao novu liniju napada. Ali natpis? Nije bio u vezi sa ostrvom. To je stih iz Otela. Prepoznala sam ga skoro odmah, kao što sada shvatam da je znao da ću ga prepoznati. Otrčala sam odande kao manijak i dojurila ovde da ga potražim. Da potražim ključ u knjizi.” „To je iz knjige?” Zoi se okrenula da bi uzela jedan primerak sa stola. „Ne znam kako si zapamtila tako nešto. To je stvarno talenat. Ali zašto bi ti Kejn dao trag za pronalaženje ključa?”

„Domišljatost - e, to je pravi talenat”, uzdahnula je Dejna. „Ponelo me je. Jedino o čemu sam mogla da razmišljam je da znam stih, i pošto sam bila skoncentrisana na dramu, Jago mi se učinio kao Kejnova slika. Požurila sam, brzopleto, sigurna da će ključ sigurno da padne u moju malu vrelu ruku.” Zavalila se u stolicu. „Čak i kada je konačno svanulo, samo sam sledila to osećanje. Od tada, evo, izgubila sam pola dana u beskorisnom traganju.” „Nije izgubljeno vreme ako si uspela da shvatiš. Znala si da laže u vezi sa knjižarom”, Melori je napomenula. „Znaš da prepoznaš istinu od njegovih laži? te li tako bilo? Uspela si. I shvatila si da je napisao laž da bi te naveo na pogrešan trag. Ali da nisi sve to prošla, ne bi bila sigurna.” „Pretpostavljam. Nastaviću da uzimam sve primerke te drame na koje naiđem.” „Reći ću ti nešto važno što si shvatila danas.” Melori ju je potapšala po kolenu. „Znala si da je istina da smo u ovome zajedno, pa si nas pozvala. I znaš, koliko god bila prijatna fantazija kada si besna ili povređena, da ne želiš da Džordan bude papučar.” „Pa... možda samo na nekoliko dana. Naročito ako ga Zoi poduči kako da izmasira stopala.” Zabacila je glavu i pokušala da se opusti. „Stvar je u tome... što ga ja volim. Glupog kretena.” Duboko, duboko je uzdahnula. „Ne znam, dođavola, šta da radim u vezi sa tim.” Melori je podigla tanjir. „Uzmi još jedan kolačić.” Ako je i sanjala, Dejna se toga nije sećala ujutru kada se probudila. A kada se probudila, dobovanje kiše i sivilo nateralo ju je da se okrene na drugu stranu i da nastavi da spava. Mo je imao druge ideje.

Nemajući puno izbora, navukla je odeću, stavila kačket i obula svoje najstarije čizme. Odabravši šoljicu kafe umesto kišobrana, izvela je Moa u šetnju i razdrmala svoj sistem kofeinom. Oboje su bili mokri do gole kože kada je obavio svoj posao, zbog čega je morala da ga odvuče u kupatilo. Cvileo je, kukao, pokušavao da zarije šape u pod kao da ga vodi na klanje. Kada ga je obrisala peškirom, mirisao je na mokrog, okupanog psa. Tuširanje i još jedna kafa su pomogli. Spremala se da odabere jednu od njenih knjiga i da se ugnezdi sa njom u kišnom jutru, kada je zazvonio telefon. Deset minuta kasnije, spustila je slušalicu i osmehivala se Mou. „Znaš li ko je to bio? To je bio gospodin Herc. Ti možda ne znaš ko je gospodin Herc ili gospodin Foj, koji su deo najdužeg kviz takmičenja u našoj divnoj zemlji. Očito su takmičari mislili da sam na odmoru i da ne mogu da im pomognem na svoj uobičajeni način.” Pošto ju je to zabavilo i neverovatno oduševilo, otišla je u kuhinju i sipala sebi treću šoljicu kafe. „Međutim, jutros je gospodin Foj svratio u biblioteku i rekli su mu da ja tamo više ne radim.” Nagnula se nad pult i sipala kafu kada se pojavio Mo da sluša sa velikom pažnjom. „Postavljana su pitanja i davali su se odgovori. Uglavnom je odgovarala odvratna Sendi. Gospodin Foj je, kako kaže gospodin Herc, rekao da je moj odlazak, citiram, potpuna bezobrazna sramota, završen citat, i napustio prostorije. Ubrzo zatim, dva amaterska takmičarska kluba su održala nezvanični sastanak u jednom od restorana brze hrane i odlučili da ako uprava biblioteke Velija ne zna da ceni blago kao što sam ja, onda oni ne žele više da sarađuju sa njima u traženju svakodnevnih informacija. Upravo su me pitali da li bih nastavila rad sa njima kao slobodni strelac u ulozi voditelja.” Pošto je sa njom bio samo Mo, a on je bar bio saosećajan, nije joj bilo neprijatno kada joj je suza krenula niz obraz.

„Znam da je verovatno glupo da budem ovako dirnuta, ali ne mogu da se oduprem. Lepo je znati da nekome nedostaješ.” Ušmrknula je suze. „Svakako moram da pretražim na internetu kada je prvi put napravljena kutija za picu.” Ponela je kafu ka stolu. „Gde li samo smisle takva pitanja?” To ju je pokrenulo. Dejna je pomislila da tu ima simbolike. Dobila je potvrdu svoje vrednosti, svog mesta u društvu. Prosta činjenica je da je za nju Veli bio bitan, i u ovom prelaznom periodu, posle biblioteke, a pre otvaranja knjižare, dovela je do toga da se oseća obespravljeno. Nije bila u pitanju količina rada koji je morala da obavlja, već činjenica da taj posao nije nikome bio bitan sem njoj. Osvetnički je zaronila u posao, naručujući knjige, otvarajući račune, zakazujući izložbe. Njeno raspoloženje se toliko popravilo da se kada se zadubila u knjige o ključu i kada je čula kucanje na vratima, nije ni iznervirala. „Vreme je ionako da uzmem malo vazduha.” Otvorila je vrata, a onda se namrštila ugledavši mladića koji je stajao sa jednim crvenim pupoljkom ruže u providnoj vazi. „Tražiš devojku? Sladak si, ali malo mlad za mene.” Pocrveneo je kao ruža. „Da, gospođice. Ne, gospođice. Dejna Stil?” „Tako je.” „Za vas.” Pružio joj je vazu, a onda brzo otišao. I dalje se mršteći, Dejna je zatvorila vrata, a onda izvukla karticu prikačenu za vazu. Podsetila me je na tebe, Džordan

U svojim mislima, Džordan je bio u šumama severozapada. Progonjen. Imao je volju i želju da vidi ponovo svoju ženu kao svoje oružje. Ako može da preživi sledećih pet minuta, preživeće i deset. Ako može deset minuta, preživeće i sat vremena. Jer lovac je želeo više od njegovog života. Želeo je njegovu dušu. Magla je gmizala kao sive zmije po tlu. Krv iz rane koja je na brzinu previjena kapala je kroz zavoj i stapala se sa izmaglicom. Bol ga je održavala budnim, podsećajući ga da ima da izgubi mnogo više od krvi. Trebalo je da vidi da je to bila zamka. To je bila njegova greška. Ali nije bilo povratka, nikakve svrhe u žaljenju, nikakve svrhe u molitvama. Njegova jedina šansa je bila da nastavi da se kreće. I da živi. Čuo je zvuk. Sa njegove leve strane? Kao neka vrsta šapata. Stapao se sa drvećem, leđima oslonjen o stablo. Da pobegne, pomislio je, ili da se bori? „Kakvu, dođavola, igru igraš?” „Za ime boga.” Vratio se iz sveta u svojim mislima, onom koji se ubrzano kretao na ekranu ispred dok je tražio ključeve. Od brzine tog putovanja mu je krv pulsirala u ušima dok je zurio u Dejnu. Stajala je na vratima, sa rukama na bokovima, očiju punih sumnje. „Ovo je ta mala igra kja se zove živeti od pisanja. Odlazi, dođi kasnije.” „Govorim o cvetu, a ja imam isto toliko prava da budem ovde kao i ti. Ovo je kuća moga brata.” „A ovo je trenutno moja soba u kući tvoga brata.”

Pogledala je podrugljivo po sobi. Unutra je bio krevet, nenamešten, njen stočić iz detinjstva koji je dala Flinu kada je kupila kuću, otvoren kofer na podu. Radni sto na kome je Džordan pisao je bio Flinov iz tinejdžerskog doba, i nedostajala mu je jedna fioka odozdo. Na stolu je bio laptop, neke knjige i papiri, kutija cigareta i metalna pepeljara. „Više liči na skladište”, prokomentarisala je. „Ne mora da bude lepa.” Iznerviran, posegao je za cigaretama. „To je maloumna navika.” „Da, da, da.” Zapalio je i namerno dunuo oblak dima ka njoj. „Pola paklice dnevno, i to uglavnom kada radim. Pusti me na miru. Inače, zbog čega si uznemirena? Mislio sam da žene vole da dobijaju cveće.” „Poslao si mi jednu crvenu ružu.” „Tako je.” Pogledao ju je malo pažljivije. Kosa joj je bila vezana, što znači da je radila. Bila je bez šminke, što znači da nije nameravala da izlazi iz kuće. Nosila je farmerke, vrlo izbledelu pen stejt majicu, i sjajno crne, kožne čizme sa širokom, niskom potpeticom. Što je značilo, zaključio je iz onoga što je znao o njoj, da je planirala da radi po kući, a onda je zgrabila prvi par cipela koji joj se našao pri ruci jer je bila u žurbi. I to je značilo da je cvet obavio svoj posao. „Slanje jedne crvene ruže je potez koji bi trebalo da bude romantičan.” Nasmejao se kada je to rekla, pomalo samozadovoljno. Ušla je u sobu i obišla kofer. „Rekao si da te podseća na mene. Šta to treba da znači?” „Duga je i seksi, i lepo miriše. U čemu je problem, Džigljasta?” „Vidi, ti si se u subotu baš otvorio za izlazak. Lepo. Ali ako misliš da ću da padnem na fino jelo i pupoljak ruže, užasno grešiš.”

Nije se obrijao, primetila je, a mogao bi i da se ošiša. Dođavola, uvek je padala na taj njegov pomalo zapušten izgled. A tu je bio i taj njegov izraz lica kada je ušla, pre nego što je znao da je ona. Polusnen, poluodsutan. Usne su mu bile nekako sumorne i odlučne. Morala je da se uhvati za kvaku da ne bi poletela i zagrizla te usne. A on ju je sada samo posmatrao, sa tim poludrskim osmehom na licu. Nije znala da li da ga udari ili da ga zaskoči. „Ovoga puta ja nisam zanesena devojka, i... čemu se smeješ?” „Ipak si morala da dođeš, zar ne?” „Pa, ne ostajem. Samo sam došla da ti kažem da to neće da upali.” „Nedostajala si mi. Što više sam u tvojoj blizini, to mi više nedostaješ.” Srce joj je zalepršalo, ali je to nemilosrdno ignorisala. „Ni to ne prolazi kod mene.” „A šta prolazi?” „Možda bi mogao da pokušaš jednostavnom iskrenošću za promenu. Da kažeš šta hoćeš bez tvojih blesavih poteza. Koji su klišei, uzgred budi rečeno”, dodala je dok je gasio cigaretu i ustajao. A klišei su i postali klišei, pomislila je, jer prokleto prolaze. „U redu.” Stao je ispred nje, zakačio prste o kragnu njene majice i povukao je ka sebi. „Ne mogu da prestanem da mislim na tebe, Dejna. Mogu da te izbacim na kratko, ali si ti još uvek tu. Kao trn.” „Pa, izvuci me.” Isturila je bradu. „Hajde.” „Sviđa mi se da budeš tu. Volim da si tu, da kriviš svoje usne i mirišeš na kišu.” Pružio je ruku, izvukao joj traku iz kose i pustio je. A onda je upleo svoje prste tamo gde je stajala traka. „Želim da te

odvedem u krevet, sada. Želim da zarijem zube u tebe. Želim da uđem u tebe. I kada završimo, želim to ponovo da uradim.” Nakrivio je glavu, gledajući je pravo u oči. „Šta kažeš na takvu jednostavnu iskrenost?” „Nije uopšte loše.”

Deseto poglavlje Posmatrao ju je pokušavajući da pogodi njeno raspoloženje. „Ako to nije da”, rekao je, „bolje bi ti bilo da potrčiš prema vratima. Brzo.” „Ja...” Ostatak rečenice se izgubio u njenom grlu kada ju je podigao uvis. „Prekasno. Ja pobeđujem.” Potrudila se da se namršti, ali nije joj bilo lako uz to vrtoglavo uzbuđenje koje se širilo njenim telom. „Možda te želim samo zato što si ti jedan od retkih momaka koji može da me vrti u krug kao da pripadam pero kategoriji.” „Za početak. Volim tvoju građu, Džigljasta. Puno teritorije za istraživanje. I svaki deo izuzetno upakovan.” „Dobro si se izvukao.” „Hvala. Volim ja i tvoje lice.” „Ako hoćeš da kažeš nešto i o njemu kao, na primer, da je karakterno, udariću te.” „Te duboke, tamne oči.” Spustio ju je na krevet dok je gledao u njih. „Nikada nisam mogao da se oslobodim slike tih očiju. A onda i ta usta. Meka, zrela i ukusna.” Nežno ju je ugrizao za donju usnu. „Mogu da provedem sate razmišljajući o tvojim usnama.” Nije se baš istopila, ali je morala da prizna da se unutar nje zasigurno širila toplina. „Bolji si u ovome nego što si bio.” „Ćuti. Radim ovde.” Prelazio je usnama preko njenih obraza. „A tu su i rupice na obrazima. Neočekivane, kapriciozne i neobično

seksi. Uvek sam voleo kako izgledaš.” Poljubio ju je ponovo, dugo, lagano i strasno sve dok se zadovoljstvo dodira nije proširilo njenim telom do vrhova prstiju na nogama. Oh, da, da, pomislila je, sada je bio mnogo, mnogo bolji u tome. „Sećaš se našeg prvog puta?” Izvila se malo i pomerila kada je zaronio lice u njen vrat. „Pošto smo zapalili prostirku u dnevnoj sobi, malo je teško da to zaboravim.” „Sva ta suzdržana strast i energija. Čudo je da smo i preživeli.” „Bili smo mladi i izdržljivi.” Odmakao se i nasmešio joj se. „Sada smo stariji i pametniji. Izludeću te, a to će trajati dugo.” Mišići na stomaku su joj se zgrčili. Želela je da je dodirne. Želela je da deli sa njim i samo sa njim mogla je da ima sve to. Znala je da će završiti ovde kada je izašla iz svog stana. Možda je znala, duboko u sebi, da će završiti ovako onog trenutka kada je otvorila vrata kod Flina i ugledala Džordana koji je stajao ispred. Želela je, želela. Mogla je samo da se nada da će joj to biti dovoljno. „Eto, baš sad imam malo slobodnog vremena.” „Počnimo... upravo ovde.” Poljubio je nekom vrstom suzdržane potrebe koja je pokrenula vrelinu kroz čitav njen sistem. I dok joj je srce poskakivalo, upravljao je ritmom, ublažavao ga dok se podivljali otkucaji nisu usporili. Uplovila je u sećanjima u ono što je nekada bilo među njima. Vatra i snaga. I opet napred ka onome što se sada dešavalo. Neka vrsta čuda i dubine. Nemoćna da se odupre i jednom i drugom, gladna onog poznatog i novog, obavila je svoje telo oko njegovog.

Njegovo telo je bilo poznato. Godine ga nisu uopšte promenile. Dugo, široko u ramenima, usko u kukovima. Podrhtavanje mišića pod njenim prstima, sasvim isto. Težina njegovog tela, oblik usana, njegove ruke, sve je isto. Koliko joj je nedostajalo ovo poznavanje. I nalet ljubavi koji je tekao kroz zadovoljstvo da i on nju poznaje. Kada se vratila u stari ritam, on se odmakao i samo je posmatrao. „Šta? Šta je bilo?” „Samo želim da te gledam.” Podigao joj je košulju, polako, prelazeći prstima po otkrivenoj koži. I ne skidajući pogled sa njenih očiju. „Želim da me gledaš. Ko smo bili, ko smo sada. Ne toliko udaljeni, zaista.” I dalje je gledajući u lice, prešao je prstima preko njenog tankog, pamučnog brushaltera. „Ali dovoljno daleko da bi bilo zanimljivo, zar ne misliš tako?” „Hoćeš da mislim?” Zadrhtala je kad su ti nemarni prsti prešli preko njenih bradavica. „Ti uvek razmišljaš.” Privukao ju je i skinuo košulju sa nje. „Neumorni mozak. Samo još jedna stvar koja me kod tebe privlači.” Dok ju je milovao po leđima, sklopila je ruke oko njegovog vrata. „Strašno si pričljiv, Houk.” „Još jedna stvar o kojoj možeš da razmišljaš, zar ne?” Otkopčao joj je brushalter, a onda prstima prešao preko ramena i skinuo bretele. Njegove usne dodirnule su njene, onda se odvojile, ponovo spojile, dok se njene ruke nisu čvrsto stegle oko njegovog vrata i dah im postao jedan. Želeo je taj blesak požude. Jer, ne, nije on hteo da ona razmišlja, već samo da oseća šta mogu da pruže jedno drugom. Sada i ovde.

Prsti su mu se zapetljali u njenu kosu, a onda je povukao unazad samo da bi mogao još više da uživa u njenim usnama i njenom vratu. I kako bi, bar na trenutak, oslobodio nemirnu životinju koja je tumarala u njemu. Mogao je da je proguta u jednom nesmotrenom zalogaju. Ali to bi bilo prebrzo, bilo bi suviše jednostavno. Umesto toga, pustio je da se vrelina rasplamsava i muči ih oboje. Uživao je u njenom telu. Njegove ruke su žustro klizile preko nje, onda usporavale, zadržavale se. Kada je ona zadrhtala, i on je. Njeno telo je oduvek bilo najčistiji izvor zadovoljstva za njega. Ne samo oblik i koža, već njegova spremnost da uživa, njegova otvorenost za avanturu seksa. Snažni udarci njenog srca pod njegovim usnama su ga uzbuđivali podjednako kao i njene sočne grudi. Sva ta divna, glatka koža koja je podrhtavala dok je jezikom prelazio preko nje, od dodira njegovih zuba, samo ga je još više uzbuđivala, podstičući ga da se ne zaustavlja. Užurbano je prelazila rukama po njegovom telu skidajući mu košulju. Promuklo stenjanje u znak odobravanja dok je noktima prelazila preko njegove kože uzburkalo mu je krv tako da je vodio žestoku borbu da se ne ubrzava. Ali nije nameravao da pije naiskap kada može da pijucka. Odakle to strpljenje? Mogao je da je izludi time. Kako su njegove usne mogle da budu tako grozničave, a ruke tako izuzetno kontrolisane? Mišići su mu podrhtavali pod njenim rukama, a ona ga je poznavala, oh, poznavala ga je dovoljno dobro da iskoristi njegove želje i slabosti. I kada bi joj ispunio zahteve, i kada bi je doveo do ivice požude, ostavljao bi je da podrhtava. „Za boga miloga, Džordane.” „Nisi još dovoljno izluđena.” Izdahnuo je snažno držeći joj ruke iznad glave i nastavio da rasplamsava vatru usnama. „Nisam ni ja.”

Ona mu je pružala puno, a on je želeo sve. Raskošno telo, istraživački um, i onaj deo njenog srca koji je izgubio svojom nemarnošću. Bilo mu je potrebno više od njene požude i vreline. Bilo mi je potrebno da povrati njeno poverenje, i zadovoljio bi se iskrom osećanja koje su nekada delili. Želeo je da povrati ono čega se odrekao da bi preživeo. Pustio joj je ruke kako bi je zagrlio i držao čvrsto dok su se valjali po krevetu. Koža joj je bila glatka i znojava, a ona je bila seksi, vlažna i spremna. Trebalo je samo da je poklopi telom i da je izludi. Uzvikivala je njegovo ime dok joj je telo gorelo od strasti. I znao je kada joj se telo umirilo pod njegovim da mu je pružila nešto za čim nije ni znao da je žudeo. Svoju predaju. „Dejna.” Izgovarao je njeno ime iznova i iznova dok je usnama prelazio preko njenog lica. Kada je otvorila oči, tako tamne i snene i pogledala ga, ušao je u nju nežno. Bio je to povratak kući, otkrivanje da je ono što si ostavio postalo bogatije, iskrenije, snažnije nego što je bilo. Neverovatno dirnut, prepleo je prste sa njenim, čvrsto ih stegao i predao se. Prihvatajući, izvila se prema njemu, a onda, podižući usne, našla njegove i spojila ih u poljupcu. Zadovoljstvo se nagomilavalo i prevazilazilo pređašnje. Ritam im je bio ujednačen, otkucaj uz otkucaj, dodir uz dodir, kada je zadovoljstvo postalo beznadežnost. Bili su i dalje spojeni, usnama, rukama, slabinama, kada su pali. Može biti, mislila je Dejna dok je ležala ispružena na Džordanu, da je upravo doživela najžešći i najdivniji seks u životu. Nije baš da je nameravala da mu to i kaže. Uprkos prijatnom osećanju ljubavi, nije morala da hrani njegov ego. Ali kada bi pominjala, morala bi da kaže da njeno telo nije nikada ukusnije upotrebljeno. Ne bi imala ništa protiv da se tako

koristi svakodnevno. A opet, njima seks nikada nije bio problem. Zar njihov problem nije bila činjenica da ona ne zna šta je bio njihov problem? Ili šta jeste? Ili šta bi mogao da bude? Dođavola sa tim. „Opet razmišljaš”, promrmljao je Džordan, i lagano prešao prstom niz njena leđa. „Razmišljaš tako prokleto glasno. Nadam se da možeš to da odložiš samo na nekoliko minuta dok regenerišem moždane ćelije.” „Kad su mrtve, one su mrtve, pametnjakoviću.” „To je bila metafora, delikatni eufemizam.” „Nema ništa delikatno u vezi sa tobom, naročito tvoji eufemizmi.” „Shvatiću to kao kompliment.” Povukao ju je za kosu dok nije podigla glavu. „Svakako izgledaš dobro, Džigljasta, tako sva razbarušena. Hoćeš li da ostaneš?” Nakrivila je glavu. „Hoću li da se ponovo razbarušim?” „To je plan.” „Onda, pretpostavljam da mogu da ostanem za drugu rundu.” Otkotrljala se sa strane, sela i prošla rukama kroz kosu. A kada je pružio ruku prema njoj, podigla je obrve značajno. A onda se namrštio i prešao prstima nežno preko njenih grudi. „Izgrebao sam te ponegde.” Prešao je nadlanicom preko svoje brade. „Da sam znao da ćeš da svratiš, obrijao bih se.” „To svraćanje shvatam kao još jedan eufemizam.” Bilo joj je potrebno malo lakog razgovora da joj se srce ne bi istopilo u njegovim rukama. „Osim toga, zbog tog neobrijanog, boemskog izgleda si i uspeo da me odvedeš u krevet.” Prijateljski mu je protrljala obraz, a onda se protegla. „Bože, umirem od gladi.” „Hoćeš da naručimo picu?”

„Ne mogu da čekam picu. Potrebno mi je odmah nešto. Mora da ima nečega u kuhinji što može da prođe kao hrana.” „Ne bih računao na to. Kuhinja je prilično rasturena. Građevinska zona.” „Pravi muškarac bi izašao i ulovio hranu.” „Mrzim kad to radiš. Oduvek sam mrzeo.” „Znam.” To ju je potpuno usrećilo. „Da li još uvek pali?” „Da. Sranje.” Ustao je iz kreveta i navukao farmerke. „Ima da se zadovoljiš onim što dobiješ. Nema izvoljevanja.” „Dogovoreno.” Zadovoljna, legla je na stranu i zaronila u jastuk. „Problem?”, pitala je kada je videla da stoji i gleda u nju. „Ne. Regenerišem moždane ćelije.” Pojavile su joj se rupice na obrazima. „Hrana.” „Idem.” Osetila se samozadovoljno dok je izlazio iz sobe. Možda je to bila sitnica zbog koje je likovala, ali bilo je prijatno da još uvek zna kako da izađe na kraj sa njim. Ali ako je zbog toga blistala, koliko pogrešno bi to moglo da bude? Uživali su u društvu jedno drugog, čak i kada bi se zadirkivali. Imali su zajedničke prijatelje do kojih im je bilo stalo, i to veoma. I imali su snažnu seksualnu vezu. To je bila osnova dobre, zdrave veze. Pa zašto je, dođavola, morala da bude zaljubljena u njega? Bez te sitnice, sve bi bilo savršeno. Ipak, ako pristupi svemu realistično, to jeste njen problem. Kao što je bio njen problem i ranije. On nije morao da bude zaljubljen u nju i sve što je dodavala ili oduzimala tome bilo je samo njeno delo. Bilo mu je stalo do nje. Zažmurila je i potisnula uzdah. Bože, to je bolelo. Da li je postojalo išta bolnije i jadnije nego da budeš

zaljubljena u nekoga kome je iskreno stalo do tebe? Bolje da ne razmišlja o tome, da taj deo sebe isključi, koliko god je mogla da podnese. Ovoga puta nije imala nikakve iluzije o tome da će njih dvoje biti zauvek zajedno, da će stvoriti dom, porodicu, zajedničku budućnost. Njegov život je bio u Njujorku, njen ovde. I sam bog zna da ima dovoljno stvari kojim može da se zadovolji i okupira bez vrtoglavih snova o Džordanu Houku. On ju je u prošlosti povredio samo zato što je dozvolila da bude povređena. Nije samo starija sada, pomislila je. Sada je pametnija i jača. Dok je pokušavala da ubedi sebe, gledala je u njegov laptop. Pojavio se skrinsejver, koji je bio ništa drugo nego promenljiva spirala različitih boja od koje joj se već vrtelo u glavi. Kako je podnosio to? Čim je to pomislila, dobila je odgovor. Nerviralo bi ga toliko da ga natera da se vrati poslu. Razmišljajući o tome, uspravila se. Nije isključio računar kada ga je prekinula. Nije zatvorio dokument... je li? Ugrizla se za usnu i pogledala u pravcu vrata. To je značilo da šta god da je pisao, još uvek je na ekranu, i ako bi samo malo pomerila miša, pojavilo bi se. I ako bi slučajno pročitala ono što je napisao, kakva bi bila šteta? Osluškujući korake, izvukla se iz kreveta i otišla do stola na prstima. Lagano je dodirnula miša da skloni skrinsejver. Još jednom pogledavši prema vratima, vratila je unazad dve strane dokumenta i počela da čita. Brzo se unela, iako je pogodila deo koji je bio sredina nekog opisa. Umeo je da uvuče čitaoca u scenu, i da ga natera da se uživi. A ova je bila mračna i hladna i prilično zastrašujuća. Nešto je vrebalo. Na prvoj stranici je bila u junakovoj glavi poznavajući njegovo osećanje nužnosti i prisutnog straha. Nešto ukleto i već je ukazivalo na bol.

Kada je došla do kraja onoga što je napisao, opsovala je. „Dođavola, šta se dešava dalje?” „To je sjajan kompliment od gole žene”, prokomentarisao je Džordan. Poskočila je. Proklinjala je sebe, i najradije bi iskočila iz sopstvene kože, što je jedino i imala na sebi. Porumenela je, što je bilo značajno gore. Osetila je kako se vrelina širi po njoj kada se okrenula i videla Džordana da stoji na vratima, u farmerkama nemarno raskopčanim, razbarušene kose, sa kesom čipsa, limenkom koka-kole i jabukom u ruci. „Samo sam...” Nije mogla da se izvuče, shvatila je, i tako je ispričala celu neprijatnu istinu. „Bila sam radoznala. I nepristojna.” „Ništa strašno.” „Ne, stvarno, nije trebalo da čačkam po tvom radu. Ali bilo je tu, što je tvoja greška jer nisi zatvorio dokument.” „Što je tvoja greška jer si me prekinula, a onda mi odvukla pažnju seksom.” „Sigurno da nisam iskoristila seks samo da bih...” Ućutala je i ispustila dubok uzdah. Smeškao se, a ona teško da je mogla da ga krivi za to. „Predaj taj čips.” Umesto toga, prišao je krevetu i zavalio se u jastuke. „Dođi i uzmi ga.” Zavukao je ruku u kesu, izvadio punu šaku i počeo da žvaće. „U svakom slučaju, to je zbog skrinsejvera. Osećala sam se epileptično od njega.” Opušteno, pomislila je, sela je na krevet i otela mu kesu sa čipsom. „Ni ja ga ne volim.” Zagrizao je jabuku i dodao joj koka-kolu. „Znači, želiš da znaš šta će dalje da se desi?” „Onako, ovlaš me interesuje.” Otvorila je limenku i otpila veliki gutljaj. Pojela je malo čipsa, zamenila ga za jabuku, a onda opet nju

za čips. I, mislila je zgrožena, neće joj otkriti. „Dobro, ko je on? Ko ga juri? Kako je dospeo tamo?” Uzeo je koka-kolu. Da li ima išta lepše nego da pored sebe imaš nekog ko deli istu ljubav prema knjigama i da bude toliko zainteresovan za jednu od tvojih knjiga, pitao se. Ako se tome još doda da je tvoj književni partner seksi, vrlo gola žena, onda je to pravi pogodak. „To je duga priča. Recimo da je to čovek koji je puno grešio i koji traži način da to ispravi. Usput otkriva da ne postoje jednostavni odgovori, i da iskupljenje ima vrlo visoku cenu. Da ljubav, ono što je bitno, jeste vredna plaćanja te cene.” „Šta je uradio?” „Izdao ženu, ubio čoveka.” Uzeo je još čipsa i slušao kako kiša dobuje napolju, i u šumi u njegovim mislima. „Mislio je da je imao razloge da uradi i jedno i drugo. Možda i jeste. Ali da li su bili pravi?” „Ti pišeš, ti bi trebalo da znaš.” „Ne, on mora da zna. To je deo cene iskupljenja. To neznanje ga proganja, proganja ga isto koliko i nešto što je sa njim u šumi.” „Šta je sa njim u šumi?” Nasmejao se. „Pročitaj knjigu.” Ponovo je zagrizla jabuku. „To je vrlo nepošten način da se uveća prodaja.” „Od nečega mora da se živi. Čak i ako je u pitanju obična, predvidiva beletristika. Jedna od tvojih jezgrovitih kritika mog pisanja.” Osetila je blagu krivicu, ali je samo slegnula ramenima. „Ja sam bibliotekar. Nekadašnji bibliotekar”, ispravila se. „A treba uskoro da postanem vlasnica knjižare. Cenim sve knjige.” „Neke više od drugih.”

„To bi više bila stvar ličnog ukusa nego profesionalnog pogleda.” Sada je ona htela da izvrda. „Tvoj komercijalni uspeh svakako pokazuje da pišeš knjige koje zadovoljavaju ukus širokih masa.” Odmahnuo je glavom i istog trenutka je morao da zapali cigaretu. „Niko ne vređa čoveka hladnom pohvalom bolje od tebe, Dejna.” „Nisam tako mislila.” Shvatila je da je sama sebi kopala rupu. Ali teško da je mogla da prizna da je njegova obožavateljka dok sedi gola u njegovom krevetu i jede čips. To je bio siguran put da se oboje osete glupo. I svaku iskrenu pohvalu bi pretvorilo u ulagivanje. „Radiš ono što si oduvek želeo, Džordane, i to uspešno. Treba da budeš ponosan na sebe.” „To je tačno.” Ispio je koka-kolu odložio limenku. Obuhvatio je oko članka. „Još uvek gladna?” Osetivši olakšanje što su promenili temu, zgužvala je kesu od čipsa i bacila je na pod pored kreveta. „Pa, da znaš...” započela je, a onda se bacila na njega. Nije trebalo toliko da mu smeta, užasno ga je nerviralo što jeste. Nije očekivao da svi vole ono što on radi. Odavno je prestao da obraća pažnju i da prima k srcu loše kritike ili nezadovoljne komentare čitalaca. Nije bio neki razdražljivi, temperamentni umetnik koji je padao u vatru na najmanju kritiku. Ali, dođavola, Dejnina kritika njegovog pisanja ga je pogodila. Sada je bilo još gore, razmišljao je Džordan dok je gledao kroz prozor spavaće sobe i razmišljao. Gore nego da je bila uljudna u komentarima. Bilo je lakše da podnese njeno oštro, iznuđeno mišljenje o njegovom talentu, njenu groznu, elitističku kritiku onoga što radi, nego njeno nežno, uljudno tapšanje po ramenu.

Pisao je trilere, obično sa primesom i nečeg drugog, a ona ih je odbacila kao otrcani komercijalizam koji je privlačio najplitkiji sloj čitalaca. To bi nekako i prihvatio, da je ona elitistički snob u pogledu knjiga, ali ona je bila daleko od toga. Ona je jednostavno volela knjige. Stan joj je bio pretrpan njima i bilo je raznovrsnih žanrova na njenim policama. Iako je primetio da nijedna nije bila od Džordana Houka. I, da, to ga je poprilično zabolelo. Bilo mu je neverovatno drago da je zatekne za njegovim laptopom kada se vratio i da vidi, kako je on verovao, pravu zainteresovanost za razvoj njegove priče. Radoznalost, kako je ona to nazvala. Ništa više. Bolje da o tome više ne razmišlja, pomislio je. Da to zaključa u neku fioku pre nego što počne da ga opterećuje i nagriza. Ponovo su bili ljubavnici, i hvala bogu na tome. Bili su, nadao se, na pola puta da opet budu prijatelji. Nije hteo da je izgubi, ni kao ljubavnicu ni kao prijatelja, zato što ne može da prihvati njenu nezainteresovanost i neodobravanje njegovih knjiga. Ona nije znala šta je njemu značilo to što je pisac. Kako bi? Oh, znala je da je to želeo i da se tome nadao. Ali nije znala zašto je to za njega bilo bitno. To joj nikada nije rekao. Puno toga joj nije rekao, morao je da prizna. O njegovom radu, da. Često bi je pitao da pročita ono što je napisao i, naravno, bilo mu je drago i bio je zadovoljan kada bi ga hvalila i zaintrigiran i oduševljen kada bi diskutovala o priči i davala svoje mišljenje. Činjenica je bila, i to vrlo praktična, da je njeno mišljenje cenio više od svih ostalih. Ali joj nikada nije rekao koliko mu je bilo potrebno da postigne nešto u životu. Kao muškarac, kao pisac. Za sebe, svakako. I za

njegovu majku. To je bio, za Džordana, jedini način da se oduži majci za sve ono što je uradila za njega, za sve ono čega se odrekla zbog njega, za sve što je radila. Ali to nikada nije rekao Dejni niti bilo kome drugom. Nikada nije ispričao taj lični bol, krivicu koja ga je gušila ili očajničku potrebu. To će za sada ostaviti po strani i skoncentrisati se da ponovo izgradi ono što je mogao i da krene iz početka sa onim što nije. Njegov trenutni junak nije bio jedini koji je tražio iskupljenje. Dejna je čekala dok nije okrečila ceo zid u delu koji treba da bude glavna prostorija Zoinog salona. Nekoliko puta se ugrizla za jezik tog jutra, ubedila sebe da ništa ne govori, a onda započela internu debatu ponovo iz početka. Na kraju je ubedila sebe da bi to bila uvreda za prijateljstvo da ne kaže. „Spavala sam sa Džordanom”, promrsila je, pogleda prikovanog za zid koji je krečila i čekala da je njene prijateljice zaspu komentarima i pitanjima. Kada je pet dugih sekundi prošlo u tišini, okrenula se i uhvatila Zoin i Melorin pogled. „Znale ste? Već ste saznale? Hoćete da mi kažete da je taj arogantni, samozadovoljni kučkin sin otrčao kod Flina da se pohvali da me je kresnuo?” „Ne.” Melori se suzdržavala da se ne nasmeje. „Ja makar ne znam za to. Sigurna sam, da je rekao nešto Flinu o tome, da bi mi on ispričao. U svakom slučaju, nismo znale. Samo smo...” Zastala je i pogledala u plafon. „Pitale smo se koliko dugo će proći pre nego što se to desi”, dodala je Zoi. „U stvari, htele smo da se opkladimo, ali smo shvatile da bi to bilo malo glupo. Ja bih pobedila”, dodala je. „Ja sam rekla da će se to desiti danas, spontano. Melori je mislila da ćeš kriti još nedelju dana.”

„Dobro.” Dejna je prinela stisnute šake usnama. „E, to jeste novost.” „Nismo se zapravo kladile”, odgovorila je Melori. „I vidi kako smo dobre prijateljice, ne napominjemo da si nam to rekla, iako bi Džordan, da je rekao Flinu, bio arogantni, samozadovoljni kučkin sin.” „Ostala sam bez teksta.” „Oh, ne, nisi.” Zoi je odmahnula glavom. „Bar dok nam ne ispričaš kako je bilo. Hoćeš da koristiš skalu od jedan do deset ili ćeš opisno?” Dejna je prasnula u smeh koliko god da je želela da se suzdrži. „Ne znam zašto vas volim.” „Naravno da nas voliš. Hajde”, podsticala je Zoi. „Pričaj. Znamo da želiš.” „Bilo je divno, i to ne samo zato što sam bila spontano spremna da se predam. Nedostajalo mi je da budem sa njim. Pomisliš da se zaboravi kako je to osećati se... tako povezanim sa nekim. Ali to se ne zaboravlja. Zaista ne. Uvek nam je dobro u krevetu. Sada čak i bolje.” Zoi je duboko uzdahnula. „Je li bilo romantično ili ludo?” „Kada?” „Sada, za ovo što se hvališ.” Smejući se, Dejna je ponovo počela da im dočarava susret. „Prošlo je mnogo vremena otkako sam imala čime da se pohvalim.” „Kako nameravaš dalje?” pitala je Melori. „Šta?” „Hoćeš li da mu kažeš da ga voliš?” To pitanje je bacilo blagu senku na njeno vedro raspoloženje. „Kakva je svrha toga? Ili će da se povuče, ili će se osećati krivim što se nije povukao.”

„Ako si iskrena sa njim...” „Tako ti radiš”, prekinula ju je Dejna. „Tako si to uradila sa Flinom. To je bilo ispravno za tebe, Mel, i za njega. Ali za mene... pa, nemam nikakva očekivanja od Džordana ovoga puta, i spremna sam da podnesem odgovornost za svoje emocije i za posledice. Ali ono što nisam spremna da uradim je da položim svoje veliko, zaljubljeno srce u njegove ruke i nateram ga da napravi izbor. Ono što sada imamo je dovoljno dobro za mene. Za sada. Brinuću sutra, kada dođe vreme za to.” „Uh... složiću se sa tobom”, rekla je Zoi. „Možda ti treba malo vremena, da se stvari slegnu i razviju. Ali još nešto, možda je tako suđeno. Možda je to deo potrage.” Valjak je ispao iz Dejnine ruke. „To što sam spavala sa Džordanom je deo potrage? Odakle ti dođavola to?” „Ne mislim na seks, posebno. Mada je seks, moramo da priznamo, moćna magija.” „Da, možda su bogovi pevali, a vile plakale.” Dejna je prešla ponovo valjkom preko zida. „Ali ne verujem da će me seks sa Džordanom dovesti do ključa.” „Govorim o vezi, o povezanosti, kako god da nazoveš to. Ono što je bilo između vas, ono što je sada i ono što će biti.” Zoi je zastala kada je Dejna spustila valjak i okrenula se zamišljenog izraza lica. „Zar se to ne slaže sa onim što ti je Roena rekla o ključu?”, nastavila je. „Zar to ne bi moglo da bude deo čitave ove stvari?” Dejna za trenutak nije ništa rekla, a onda je umočila valjak u kreč. „To je još jedna novost. Ima logike u tome, Zoi, ali ne vidim kako nam pomaže. Nekako mi se čini da neću pronaći ključ Kovčega duša skriven u čaršavima sledeći put kada budem vodila ljubav sa Džordanom, ali to je zanimljiv ugao koji bi trebalo istražiti.” „Možda se to nešto krije u nečemu drugom, u nekom mestu koje je značilo tebi ili oboma ranije. I sada. I kasnije.” Zoi je podigla ruke.

„Ne vidim smisao.” „Da, vidiš”, ispravila ju je Dejna dok joj se između obrva pojavljivala bora. „Ne mogu sada da smislim ništa tek tako, ali ću razmisliti temeljnije. Možda ću da razgovaram sa Džordanom o tome. Ne može se nikako poreći da je on sastavni deo ovoga, tako da i on može da bude koristan.” „Reći ću samo jednu stvar.” Melori je ispravila ramena. „Ljubav nije teret, nikome. I ako on to ne oseća prema tebi, onda te i ne zaslužuje.” Za trenutak, Dejna je bila iznenađena i spustila je valjak. Prišla je Melori, sagnula se i poljubila je u obraz. „Srce si.” „Volim te. Volim vas obe. I svako ko vas ne voli je moron.” „Bože, za to ćeš da dobiješ i jedan zagrljaj.” Dejna je prigrlila Melori. „Šta god da se dođavola desi, drago mi je da imam vas dve.” „To je tako lepo.” Zoi je prišla kako bi zagrlila obe. „Stvarno mi je drago što je Dejna imala seks da bismo imali ovaj trenutak zajedno.” Glasno se smejući, Dejna je obe blago gurnula laktom. „Videću šta mogu da uradim večeras, pa onda možemo stvarno da se isplačemo kada se sve završi.”

Jedanaesto poglavlje Džordan je spavao sa jednom rukom obavljenom oko Dejninog struka i nogom zakačenom za njenu, kao da želi da je zadrži. Iako ona nije bila ta koja je trebalo da ode, ovoga puta nije bio nimalo siguran da li će mu dozvoliti da ostane. U njenom krevetu, ili njenom životu. Ali držao se čvrsto za nju dok je lutao u snovima. Kroz letnju noć obasjanu mesečinom gde je sve mirisalo na zrelo, zeleno i slatko. Šuma je bila sva u senkama i samo se video zlatni sjaj svitaca u tami. U svojim snovima, znao je, bio je muškarac, a ne dečak koji je zapravo bio kada je šetao kroz divlju travu po obroncima ove šume. Srce mu je tuklo od... straha? Predosećanja? Ili od znanja, pitao se dok je ukočeno gledao u veliku crnu kuću koja se kraljevski uzdizala okupana mesečinom. Njegovi prijatelji nisu bili blizu kao što su bili u njegovom sećanju na tu vrelu, letnju noć. Flin i Bred nisu bili tu, sa svojim prokrijumčarenim pivom i cigaretama, kamp opremom, niti mladalačkom hrabrošću i nesmotrenošću koju su tri momka zajedno imala. Bio je sam, ratnici Pika čuvali su kapije iza njega, a kuća je bila bez znakova života i tiha kao grobnica. Ne, ne prazna, pomislio je. Bilo je pogrešno misliti o kućama, starim kućama, da su prazne. Bile su ispunjene sećanjima, izbledelim odjecima glasova. Suzama, kapima krvi, zvonkim smehom, raspoloženjima koja su vladala među tim zidovima tokom godina.

Zar nije i to bila neka vrsta života? A bilo je i kuća, znao je, koje su disale. U svom drvetu i kamenu, cigli i malteru nosile su neku vrstu ega koji je bio skoro pa ljudski. Ali bilo je nečega što je morao da zapamti u vezi sa ovim mestom. Ovom noći. Nečega što je znao, ali nije mogao jasno da se seti. Pojavljivalo se i nestajalo, kao pesma koju je delimično znao, a koja ga je stalno kopkala i mučila. Bilo je važno, čak presudno, da, šta god da mu je bilo u mislima, preokrene, i to objektiv na foto-aparatu, sve dok se slika potpuno ne izoštri. U snu je zažmurio, disao polako i duboko, pokušavajući da oslobodi misli kako bi se pojavilo ono čega je trebalo da se seti. Kada je otvorio oči, video je nju. Hodala je po zidiću obasjana belom mesečinom. Sama kao što je i on bio sam. Sanjala je, možda, kao što je i on sanjao. Ogrtač joj se zalepršao, iako nije bilo vetra da ga podigne. Činilo mu se da je vazduh zadržao dah i svi ostali zvuci noći, šum, huka, stopili su se u strašnu tišinu. Srce u grudima počelo je divlje da mu lupa. Na zidiću, žena je počela da se okreće. U trenutku, pomislio je, samo u jednom trenutku, mogli su da vide jedno drugo. Konačno... Sunce je bljesnulo silovito i blokiralo mu mozak, zaslepljujući ga. Malo se zateturao zbog te iznenadne promene iz mrkle noći u blještavilo dana. Ptice su pevale nekom vrstom očajničke radosti u tonovima koji su mogli da se čuju u zvuku flauta, harfi i frula. I čuo je zvuk vode koja je hučala, kao kada pada sa velike visine, a onda se rasprskava uz strašan zvuk tutnjave. Mučio se da se orijentiše. Tu je bila šuma, ali ne ona koju je prepoznavao. Lišće je bilo zeleno, presijavalo se u zelenim

nijansama, a grane su bile teške od plodova boje rubina i topaza. U vazduhu se osećao zreli, slatkasti miris kao da je i on mogao da se ubere i proba. Kretao se između drveća, po tlu mekanom i raskošno braon, pored vodopada divljeg plavetnila gde su zlatne ribice plesale u njegovoj uzburkanoj vodi. Radoznao, zahvatio ju je rukom. Osetio je vlažnu, svežu hladnoću. I dok mu se prelivala iz sklopljenih šaka, video je da voda koja se slivala sa dlana nije bila bistra, već ta ista tamno plava. Bilo je to, mislio je, skoro više nego što su čula mogla da podnesu. Ta iskonska lepota je bila tako snažna, suviše živopisna da bi um mogao da je doživi. I kada se jednom vidi, kada se jednom doživi, kako je iko mogao da preživi bez nje u bledoj, sumornoj stvarnosti? Ta opčinjenost ga je ponovo vukla ka vodi kada je ugledao jelena kako pije vodu sa druge strane jezera. Jelen je bio ogroman, krzno mu je bilo glatko i sjajno, vrat sjajan, kao srebrom obasut. Kada je podigao svoju veličanstvenu glavu, gledao je u Džordana svojim tamnozelenim očima kao što je bila šuma oko njih. Oko vrata je imao ogrlicu od dragulja koji su se presijavali na suncu u raznobojnim nijansama. Pomislio je da je progovorio, ali nije bilo nikakvog pokreta ni zvuka sem reči koje je čuo u svojoj glavi. Hoćeš li se boriti za njih? „Koga?” Idi i vidi. Jelen se okrenuo i pošao ka šumi svojim srebrnim kopitima. Ovo nije san, pomislio je Džordan. Uspravio se i počeo da obilazi jezero prateći jelena. Ali ne, nije rekao dođi i vidi, već idi. Verujući svom instinktu, Džordan je krenuo suprotnom stazom. Izašao je iz drveća u more

cveća tako preplavljeno bojama da je šokiralo čula. Skarletna, safirna, boja ametista, ćilibara koje su se presijavale na sunčevoj svetlosti činili su da je svaka latica bila zasebni komad savršeno isečenog dragulja. I u sredini tog mora, kao najdragoceniji cvet, bile su Ćerke stakla, zarobljene u svojim kristalnim kovčezima. „Ne, ne sanjam”, izgovorio je naglas da bi dokazao da može da čuje sopstveni glas. Da se pribere pre nego što krene preko mora cveća da pogleda u lica koja je već poznavao. Izgledale su kao da spavaju. Njihova lepota bila je netaknuta, ali je bila hladna. Video je to, tu hladnu lepotu koja se nikada neće promeniti, zarobljena zauvek u jednom trenutku vremena. Osetio je sažaljenje i bes i, dok je posmatrao lice tako nalik Dejninom, užasan bol koji nije osetio još od smrti svoje majke. „Ovo je pakao”, rekao je naglas. „Biti zarobljen između života i smrti, a ne biti ni u jednom ni u drugom. „Da. Precizno si to rekao.” Kejn je stajao sa druge strane staklenog kovčega. Elegantan u crnom ogrtaču, sa krunom optočenom draguljima na vrhu njegove tamne, guste kose, osmehivao se Džordanu. „Imaš oštrinu uma koja uglavnom nedostaje tvojoj vrsti. Pakao, kako ga ti nazivaš, jeste samo odsustvo svega bez kraja.” „Pakao se zaslužuje.” „Ah. Filozofija.” U glasu mu se osetio prizvuk zabavljanja i lukavi proračun. „Povremeno, složićeš se, pakao se jednostavno nasleđuje. Njihov tvorac i njegova smrtna kučka su ih prokleli.” Pokazao je rukom prema kovčegu. „Ja sam bio samo instrument, takoreći, koji je...” Podigao je ruku i okrenuo zglob. „Okrenuo ključ.” „Za slavu?” „Za to. Za moć. Za sve ovo.” Raširio je ruke kao da je hteo da obgrli svoj svet. „Sve ovo, što ne može nikad, što neće nikad, biti njihovo. Za nežna srca i slabosti smrtnika, nema mesta u kraljevstvu bogova.”

„A ipak, bogovi vole, mrze, zavide, spletkare, ratuju, smeju se, plaču. Slabosti smrtnika?” Kejn je nakrivio glavu. „Zanimljiv si. Raspravljaš se sa mnom iako znaš ko sam i šta sam. Iako znaš da sam te doveo ovde, iza Zavese moći, gde ti nisi ništa drugo do mrav koga treba otresti sa mrvice hleba? Mogu da te ubijem jednom jedinom mišlju.” „Da li bi mogao?” Namerno, Džordan je obišao oko kovčega. Nije želeo da između njih bude čak ni Dejnin odraz. „Zašto nisi? Da li zato što više voliš da maltretiraš i zloupotrebljavaš žene? Drugačije je, zar ne, kada se sretneš sa muškarcem?” Udarac ga je odbacio petnaestak metara unazad. Osetio je krv u ustima, i ispljunuo je na izlomljeno cveće pre nego što je ustao. Bilo je nečeg više od moći na Kejnovom licu, primetio je. Bilo je besa. A kada je postojala ljutnja, postojala je i slabost. „Dim i ogledala. Nemaš hrabrosti da se boriš kao muškarac. Pesnicama. Jednu rundu, kučkin sine. Jednu rundu, na moj način.” „Tvoj način? Ti ne postavljaš uslove ovde. I otkrićeš šta je to bol.” Ščepale su ga za grudi ledene kandže oštrih vrhova. Neopisiva agonija bacila ga je na kolena i istrgla krik iz grla koji nije mogao da suzbije. „Preklinji.” Kejnov glas je bio ispunjen zadovoljstvom. „Moli za milost. Puzi.” Sa onoliko snage koliko mu je preostalo, Džordan je podigao glavu i pogledao Kejna u oči. „Možeš da mi...” Vid mu se zamutio. Čuo je uzvike pored buke u svojim ušima, i osetio nalet topline u groznoj hladnoći. I bes u Kejnovom glasu kao da je vrištao u njegovoj glavi: „Nisam još završio!” Džordan se onesvestio.

„Džordane! Oh, bože, oh, bože, Džordane, vrati se.” Mislio je da je možda na brodu, na onom koji se žestoko ljulja na moru. Možda se davio, pretpostavljao je. Grudi su mu gorele, glava mu je pulsirala i bila otupela od bola. Ali neko ga je vraćao u stvarnost, pritiskajući usne na njegove. Vukao ga je u život bez obzira da li mu se to dopadalo ili ne. Ali zašto pas laje kao lud na otvorenom moru? Otvorio je oči i ugledao Dejnu. Iako bleda kao krpa, bila je prijatan prizor. Prelazila je drhtavom rukom preko njegovog lica, zatim i kroz kosu dok ga je grlila i drmusala. Ispred vrata spavaće sobe Mo je lajao i skakao na vrata. „Šta je ovo kog đavola?”, izgovorio je, tupo je posmatrajući kada je počela da se smeje. „Vratio si se. U redu je, vratio si se.” Histerija je ključala i kuvala se u njenim grudima. „Usne ti krvare. Usne ti krvare i grudi i tako si... hladan.” „Daj mi jedan minut.” Nije pokušavao da se pomeri, ne još, jer je već otkrio da mu pomeranje glave izaziva užasan talas bola i mučnine. Ali ono što je video je bilo blagosloveno olakšanje. Bio je u Dejninoj spavaćoj sobi, opružen na krevetu, uglavnom preko njenog krila, dok ga je ona privijala uz grudi kao da doji bebu. Da se nije osećao kao da ga je pregazio kamion, ovo bi bio raj. „Sanjao sam.” „Ne.” Prislonila je svoj obraz uz njegov. „Ne, nisi.” „U početku... ili možda ne. Džigljasta, imaš li malo viskija? Treba mi hitno čašica.” „Imam flašu.”

„Daću ti hiljadu dolara za tri prsta.” „Prodato.” Njen smeh je bio više nalik jecaju, da bi ga utešio. „Hajde, samo lezi. Doneću ga. Treba da se oporaviš, treseš se.” Prebacila je prekrivač preko njega i ušuškala ga kao bebu. „Oh, bože gospode.” Zadrhtala je prislonivši svoje čelo uz njegovo. „Dve hiljade dolara ako ga doneseš u sledećih četrdeset i pet sekundi.” Istrčala je iz sobe, a Džordan je pomislio da ne može biti u tako lošem stanju ako je i dalje mogao da primeti lepotu gole Dejne dok trči. Nekoliko trenutaka kasnije, Mo je skočio na krevet i utrostručio svaki bol u njegovom telu. Počeo je da psuje, a onda se zadovoljio uzdahom dok je pas tiho režao, njuškao svuda po prekrivaču, a onda olizao Džordanovo lice. „Da, to će nas naučiti da te izbacimo iz sobe i budemo sami kad vodimo ljubav.” Mo je zacvileo, gurao njušku u Džordanovo rame, obišao tri nezgrapna kruga oko kreveta i smestio se pored njega. Dejna je dotrčala, noseći u jednoj ruci flašu, a u drugoj čašu. Pošto je nasula znato više od tri prsta viskija, stavila mu je ruku ispod glave i prinela čašu ustima. „Hvala. Odavde mogu sam.” „U redu.” Ipak, nežno ga je spustila na jastuke pre nego što je uzela flašu i potegla direktno iz nje. Pomislila je kako je vrelina viskija pala Džordanu na želudac isto tako žestoko kao i njoj. Pribranija, otišla je do ormara i uzela ogrtač. „Da li moraš da ga oblačiš? Volim da te gledam.” Nije htela da mu kaže da se oseća kao da joj je koža trljana ledom. „Nije trebalo da ostavljamo psa van sobe.”

„Da, Mo i ja smo o tome upravo diskutovali.” Spustio je ruku na Moova široka leđa. „Da li te je on probudio?” „On i tvoje vrištanje.” Zadrhtala je jednom, a onda sela na ivicu kreveta. „Džordane, tvoje grudi.” „Šta?” Pogledao je naniže dok ga je ona otkrivala. Bilo je pet upečatljivih rana, kao otisak kandži, na njegovom srcu. Bile su plitke, primetio je, i hvala bogu na tome. Ali su krvarile sporo i bile užasno bolne. „Prljam ti posteljinu.” „Opraće se.” Morala je da proguta knedlu. „Bolje da se pobrinem za ove posekotine. Dok to radim, mogao bi da mi ispričaš šta ti je dođavola uradio.” Otišla je u kupatilo po antiseptik i zavoje, a onda samo spustila šake na lavabo i naterala sebe da diše dok se ne pribere. Znala je kakav je to strah. Osetila ga je kada je oluja raznela ostrvo i kada je crno more htelo da je preklopi. Ali čak i to, shvatila je, taj stravični užas, bio je samo senka u poređenju sa onim što je doživela kada ju je iz sna probudio Džordanov vrisak užasa i agonije. Suzdržavala se da ne zaplače. Bile su potpuno beskoristan ventil kada je nešto moralo da se preduzme. Umesto toga, uzela je šta joj treba i otišla da mu previje rane. „Donela sam ti aspirin. Nemam ništa jače.” „Poslužiće. Hvala.” Popio je tri sa vodom koju mu je dala. „Vidi, ja ću to. Znam da ne voliš krv.” „Nisam dete.” Ne obraćajući pažnju na mučninu, sela je da pokupi krv. „Pričaj sa mnom, i manja je verovatnoća da ću da se onesvestim. Šta se desilo, Džordane? Gde te je odveo?” „Počelo je na nekom drugom mestu. Ne mogu da se setim tačno gde, možda sam sanjao. Hodao sam. Bila je noć, ali pun mesec. Mislim da je možda bilo gore na Piku. Ne mogu sa sigurnošću da se setim. Maglovito je.”

„Nastavi.” Skoncentrisala se na njegov glas, na reči. Na sve drugo samo da ne gleda u tkaninu koja se crvenela sve više dok ju je pritiskala na posekotine. „Sledeće čega se sećam je da je bio dan. Bilo je... kao što sam oduvek zamišljao teleportaciju u Zvezdanim stazama. Trenutno i dezorijentišuće.” „To ne bi bio moj omiljeni vid transporta.” „Mora da se šališ? Pa sigurno je bolji... od mnogih drugih.” „Znam. Izvini.” Ali je stegla zube i nastavila da dezinfikuje posekotine. „Nastavi da pričaš. Proći ćemo kroz sve to.” Uzbunjen, Mo je skliznuo sa kreveta i zavukao se ispod. Džordan se svim silama trudio da diše uprkos bolu. „Zavesa moći. Bio sam iza nje”, rekao je i ispričao joj. „Izazvao si ga? Namerno?” Zavalila se u stolicu, a sva zainteresovanost i briga na licu pretvorili su se u nervozu i nestrpljenje. „Da li moraš da budeš takav muškarac?” „Da, da, moram. Uz to, bio je spreman da uradi sve što je hteo da uradi. Zašto da ga ne protresem malo, pa makar i verbalno?” „Oh, pa ne znam. Daj da razmislim.” Sarkazam je izbijao iz svake reči i stavila je prst na čelo. „Možda zato... što je on bog.” „I ti bi stajala tamo, naravno, skrštenih ruku, i uljudno razgovarala?” „Ne znam.” Uzdahnula je i završila previjanje. „Verovatno ne.” Shvativši da je dala sve od sebe, sagnula se i stavila glavu između kolena. „Ne želim više ikada to da radim.” „Onda nas je dvoje.” Ukočen i još uvek u bolovima, okrenuo se kako bi je pomilovao po leđima. „Hvala ti.” Jedva primetno je klimnula glavom. „Ispričaj mi ostatak.” „Upravo si očistila i previla ostatak. Sve što je uradio bilo je baš ovako kao što izgleda. U stvari, bilo je mnogo gore.”

„Vrištao si.” „Da li moraš to stalno da ponavljaš? Neprijatno je.” „Ako ćeš se osećati bolje, i ja sam vrištala. Probudila sam se, a ti si... delovalo je kao da imaš grčeve. Bio si bled kao krpa, krvario si, drhtao. Nisam dođavola znala šta da radim. Pretpostavljam da sam se uspaničila. Zgrabila sam te i počela da vičem. Telo ti je obamrlo. Skoro istog trenutka kada sam te dodirnula. Pomislila sam... samo na trenutak sam pomislila da si mrtav.” „Čuo sam te.” Nije se pomerala na trenutak boreći se da ne zaplače. „Kada?” „Kada sam pao na zemlju po drugi put. Čuo sam kako me dozivaš, i bilo je kao da me usisava teleporter. Čuo sam i njega, baš u trenutku kada sam gubio svest. Čuo sam ga, ali više u svojoj glavi. Nisam završio, rekao je. Nisam završio. I bio je baš besan. Nije mogao da me zadrži tamo. Nije završio sa mnom, ali nije mogao da me zadrži.” „Zašto? „Ti si se probudila.” Džordan je pružio ruku i pomilovao je po obrazu. „Zvala si me. Dodirnula si me i to me je vratilo.” „Ljudski dodir?” „Možda i jeste tako jednostavno”, složio se. „Možda je tako jednostavno kada su ljudi povezani.” „Ali zašto ti?” Uzela je tkaninu i obrisala mu posekotinu na usni. „Zašto je tebe odveo iza Zavese?” „To je nešto što moramo da otkrijemo. A kad to uradimo... jaoj, Dejna.” „Izvini.” „Kad uradimo to”, ponovio je odgurnuvši joj ruku, „imaćemo više delova za ovu naročitu slagalicu.”

Jednostavno ili složeno, Dejni su bili potrebni odgovori. Zajedno sa Moom, čija je glava srećno visila kroz suvozačev prozor, vozila se ka Voriors piku da ih dobije. Istraživanje i pretpostavke su jedna stvar, ali krv njenog ljubavnika je prolivena. Sada je želela hladne, surove činjenice. Drveće je još uvek bilo sjajno i njihova boja se razlivala preko sumornog sivog neba ispresecanog mrzovoljnim oblacima. Ali više lišća se nagomilalo na putu i tlu u šumi. Već je prošlo njihovo vreme, pomislila je. Vreme je brzo išlo napred, i njene četiri nedelje su se svele na dve. Šta je mislila? Šta je znala? Prošla je kroz sve u mislima što joj je palo na pamet dok je vozila poslednji kilometar i onda kroz kapiju. Roena je bila u bašti i brala poslednje jesenje cveće. Nosila je debeli džemper, iznošene farmerke i izgrebane čizme. Kosa joj je bila vezana i padala niz leđa u dugom sjajnom repu. Boginja prirode u svojoj bašti, pomislila je Dejna, i pomislila da bi Melori to videla kao sliku. Roena je podigla ruku i mahnula, a onda joj je lice obasjao osmeh kada je ugledala Moa. „Dobro došla.” Potrčala je ka kolima dok se Dejna parkirala i otvorila vrata nestrpljivom Mou. „Evo mog lepog dečaka!” Njen smeh je odzvanjao dok je Mo skakao i lizao joj lice. „Nadala sam se da ćeš da me posetiš.” „Ja ili Mo?” „Oboje ste divno iznenađenje. Vidi, šta je ovo?” Stavila je ruku iza leđa, a onda je ponovo vratila. Držala je ogromni slatkiš u obliku koske, zbog čega je Mo počeo da cvili od zadovoljstva. „Da, to je sigurno za tebe. Sada, kada bi seo i rukovao se kao džentlmen...” Jedva da je i izgovorila to, kada je Mo spustio zadnjicu na zemlju i podigao šapu. Rukovali su se i uputili jedno drugom dug

pogled divljenja. Gricnuo je lagano slatkiš u njenoj ruci a onda se pružio pred njene noge kako bi izgrizao ostatak na komade. „Je li to trik doktora Dulitla?”, pitala je Dejna, a Roena ju je zbunjeno pogledala. „Izvini?” „Znaš. Razgovor sa životinjama.” „Ah, pa... moglo bi se reći. Čime mogu da te ponudim?” „Odgovorima.” „Tako pribrana, tako ozbiljna. I tako privlačna ovog jutra. Kakva divna garderoba. Imaš tako elegantnu kolekciju jakni”, prokomentarisala je Roena dok je rukom prelazila preko tamnozlatne tkanine. „Priželjkujem ih.” „Verujem da možeš za tili čas da je stvoriš kao što si i ovaj slatkiš za psa.” „Ali to bi oduzelo zabavu i avanturu kupovine, zar ne? Hoćemo li unutra? Popićemo čaj pored kamina.” „Ne, hvala. Nemam puno vremena. Useljavamo se danas popodne na naše imanje, pa ću morati pravo tamo. Roena, ima stvari koje moram da znam.” „Reći ću ti ono što mogu. Zašto ne prošetamo? Uskoro će kiša”, dodala je gledajući u nebo. „Ali neće još. Volim taj teški osećaj u vazduhu koji nagoveštava kišu,” Pošto je Mo začas pojeo slatkiš, Roena je otvorila šaku u kojoj je bila crvena, gumena lopta. Bacila ju je preko travnjaka ka šumi. „Treba da te upozorim da će Mo očekivati da mu tu loptu bacaš sledeće tri ili četiri godine.” „Nema ništa tako savršeno kao što je pas.” Roena je prijateljski uhvatila Dejnu pod ruku i povela je u šetnju. „Uteha, prijatelj, ratnik i zabava. Samo traže da ih volimo.” „Zašto ga ti nemaš?”

„Uh, pa...” Tužno se osmehnuvši, Roena je potapšala Dejnu po ruci, a onda se sagnula da podigne loptu koju je Mo spustio ispred nje. Protrljala mu je krzno, a onda bacila loptu da je donese. „Ne možeš.” Iznenada shvativši, lupila se prstom po slepoočnici. „Nisam mislila da ne bi htela, ali realno... životni vek psa je mnogo kraći nego prosečni tvog smrtnog bića...” Setila se šta je Džordan rekao o njihovoj samoći, o besmrtnosti koja je više prokletstvo nego dar. Podigla je loptu na kojoj su već bili tragovi psećih zuba i pljuvačke svojom gracioznom rukom i bacila je neumornom Mou. „Kada su nas udaljili, htela sam da verujem da ćemo da uradimo ono što je potrebno i da ćemo da se vratimo. Uskoro. Čeznula sam za mnogim stvarima kod kuće i tešila sam se psom. Vučjak je bio moj prvi pas. Oh, bio je tako lep, i hrabar i veran. Deset godina.” Uzdahnula je i skrenula ka ivici šume. „Bio je moj deset godina. Postoje stvari koje ne možemo da promenimo, stvari koje su nam uskraćene dok živimo ovde. Ne mogu da produžim život biću duže od onoga što mu je prirodni vek. Čak ni psu koga sam volela.” Podigla je Moovu lopticu i bacila je na suprotnu stranu. „Imala sam psa kada sam bila dete.” Kao i Roena, i Dejna je posmatrala Moa koji je jurio lopticu kao da je prvi put. „U stvari, to je bio pas moga oca. Nabavio ga je godinu dana pre mog rođenja, tako da sam odrasla sa njim. Umro je kada sam imala jedanaest godina. Plakala sam tri dana.” „Onda znaš kako je to.” Roena se blago osmehnula kada se Mo propeo na zadnje noge, mašući celim telom i držeći loptu u ustima kao da je jabuka. „Tugovala sam i zaklela se da nikada više neću imati psa. Ali jesam. Mnogo puta. Sve dok nisam prihvatila da će mi srce pući ako moram da prođem smrt još nekoga koga sam toliko volela, posle tako kratko vremena. I eto, mnogo mi je drago...” Sagnula se i obuhvatila rukama Moovo lice. „I tako sam zahvalna što si dovela Moa da me poseti.”

„Nije baš sve kako je iskrojeno da bude, zar ne? Moć, besmrtnost?” „Nema ničega bez gubitka, bola i bez cene. Jesi li to htela da znaš?” „Delimično. Postoje ograničenja, bar kada si ovde. I Kejn ima ograničenja kada je ovde. Ograničenja kada se bavi nečim iz našeg sveta. Je li tako?” „Dobro zaključivanje. Vi ste bića slobodne volje. Onako je kako mora da bude. On može da namami, da laže, može da obmane. Ali ne može da prisili.” „Može li da ubije?” Roena je ponovo bacila loptu, ovoga puta mnogo dalje, kako bi se Mo istrčao duže. „Ne govoriš o ratu, ili o odbrani, o zaštiti nevinih i voljenih. Kazna za oduzimanje života smrtniku je tako žestoka da ne verujem da bi čak i on to rizikovao. „Kraj postojanja”, dopunila je Dejna. „Obavila sam svoje istraživanje. Nije smrt, nije prolazak kroz sledeći život, već kraj.” „Čak i bogovi imaju strahove. Ovo je jedan. Više oduzimanje moći, zatvor između svetova koji ne dozvoljava ulaz nikome. To bi rizikovao.” „Pokušao je da ubije Džordana.” Roena se okrenula i zgrabila Dejnu za ruku. „Ispričaj mi. Do detalja.” Ispričala joj je sve što se desilo protekle noći. „Odveo ga je iza Zavese?”, pitala je Roena. „I tamo mu prolio krv?” „Tako nekako.” Počela je da šeta i pokreti su joj bili tako uznemireni da je i Mo sedeo mirno držeći lopticu u ustima. „Čak i sada nije nam dozvoljeno da vidimo, da znamo. Bili su sami, kažeš. Nije bilo nikog drugog?”

„Džordan je pomenuo jelena.” „Jelen.” Roena se ukočila. „Kakva vrsta jelena? Kako je izgledao?” „Izgledao je kao jelen.” Dejna je podigla ruke. „Osim što pretpostavljam da takve očekuješ da vidiš na mestima gde cvetovi izgledaju kao rubini i tako dalje. Kaže da je bio zlatan i da je imao srebrni vrat.” „Znači da je bio mužjak.” „Da. I, oh, da, imao je ogrlicu, ogrlicu od dragulja.” „Moguće je”, prošaputala je. „Ali šta to znači?” „Ti meni reci.” „Ako je bio on, zašto je to dozvolio?” Uznemirena, počela je da hoda gore--dole duž ivice između šume i travnjaka. „Zašto je to dopustio?” „Ko i šta?” Dejna je zahtevala Roeninu pažnju i drmala joj ruku. „Ako je to bio kralj”, rekla je. „Ako je to bio naš kralj koji se pojavio u obliku jelena. Ako je to tačno, zašto je dozvolio Kejnu da dovede smrtnika iza Zavese bez saglasnosti? I da mu naudi, da mu prolije krv tamo? Kakav se to rat vodi u mom svetu?” „Izvini, ne znam. Ali jedini koji je ranjen, koliko je znam, bio je Džordan.” „Razgovaraću sa Pitom”, odlučila je. „Nije video nikoga više osim njih dvojice?” „Samo jelena i Kejna.” „Nemam odgovore koje želiš. Kejn se i pre mešao, ali nikada nije otišao ovako daleko. Moć njegove magije i njene granice. Ali on ih stalno prelazi i ne zaustavlja se. Mogu da učinim više, učiniću više. Ali nisam više sigurna u obim njegove moći i zaštite. Ne mogu više da budem sigurna da kralj vlada.” „Ako ne vlada?”

„Onda će biti rata”, rekla je Roena odsečno. „A mi i dalje nismo kod kuće. Ovo mi govori, da šta god da se dogodilo ili da se događa u mom svetu, moja sudbina ostaje da završim ono zbog čega sam poslata ovde. Moram da verujem da je tvoja sudbina da mi pomogneš.” Duboko je udahnula, smirujući se. „Daću ti melem za rane tvog muškarca.” „Spavamo zajedno. Ne znam da li ga to čini mojim muškarcem.” Odsutnim pokretom ruke, Roena je to odbacila. „Moram da razgovaram sa Pitom. Strategija je više njegov teren nego moj. Dođi, daću ti napitak.” „Samo trenutak. Džordan. Da li je on bitan za moj ključ?” „Zašto pitaš ono što već znaš?” „Želim potvrdu.” Kao odgovor, Roena je stavila dlan na Dejnino srce. „I to već imaš.” „Da li je on deo ovoga zato što ga ja volim?” „On je deo tebe jer ga voliš. A ti si ključ.” Uzela je Dejnu za ruku. „Dođi, daću ti melem za tvog ratnika, a onda ću te ispratiti.” Bacila je još jedan pogled na smrknuto nebo. „Kiša će.”

Dvanaesto poglavlje Bred je ubacio led u metalnu koficu praveći hladno gnezdo za bocu šampanjca. Prekrio je vrh boce koji je virio čistom salvetom. Iza njega, Flin i Džordan su postavljali sto za kartanje. „Tkanina za ovo je u onoj torbi.” Flin je podigao pogled. „Tkanina?” „Stolnjak.” „Zašto je potreban stolnjak? Sto je čist.” „Samo ga stavi na prokleti sto.” Džordan je otišao do torbe i otvorio je. „Vidi, ima jedan fini sa rože pupoljcima.” „Iste salvete”, dodao je Flin vadeći ih iz torbe. „Baš si slatkiš. Nisam znao da imaš tu ženstvenu crtu.” „Kad završimo ovo, razbiću vas obojicu, samo da ponovo uspostavim moju muževnost, i zato ću da uživam u tome.” Bred je izvadio čaše za šampanjac koje je doneo i podigao ih uvis da proveri da li imaju mrlje od vode. „Onda ću možda da kažem devojkama da je ovo bila moja ideja i da negiram vaše mišljenje.” „Hej, ja sam se ispružio za oveće”, podsetio ih je Flin. „Ja sam kupio kolačiće.” Džordan je pretresao kutiju sa pecivom. „Ideje dobijaju mnogo više poena od oveća i kolačića, prijatelji moji.” Bred je raširio stolnjak kako bi ga postavio na sto. „Najvažnije

su ideje i prezentacija. Što dokazuje da ako imaš ženstvenu crtu, privlačiš više žena.” „Kako to onda da samo Flin i ja ovde krešemo?” „Daj mi vremena.” „Trebalo bi stvarno da ti merim vreme kad to kažeš.” Flin je proučavao Džordanov osmeh. „Ali to nije samo precizna izjava, već ne ide u prilog Bredu. Pa ću je samo zaobići. Koliko još vremena imamo?” „Još malo”, rekao je Džordan. „Useljenje bi trebalo da bude vrlo jednostavno, ali tu su advokati, bankari i papiri, tako da će biti potrebno duplo više vremena nego što mislite da će.” Izmakao se i pogledao u namešteni sto u salonu. Morao je da prizna da je delovao lepo među zaštitnim folijama i farbom. Mala doza slavlja i boje nasuprot prvom sloju kreča na zidu. Devojke će se, znao je, istopiti kada budu videle. „U redu, prokleto dobra ideja, Brede.” „Imam ih milion.” „Ne vidim zašto moramo da nestanemo pre nego što dođu ovde”, žalio se Flin. „Voleo bih i ja šampanjac i kolačiće, da ne pominjem sočne poljupce koje bi to pokrenulo.” „Zato što je to njihov trenutak, eto zašto.” Zadovoljan, Bred se naslonio na merdevine. „Kad to budu shvatile, to će pokrenuti još više sočnih poljubaca na kraju.” „Dopada mi se trenutna zahvalnost.” Ali Flin je zastao i osvrnuo se okolo. „Biće ovo sjajno mesto, zaista. Inovativna ideja, dobra lokacija, privlačno uređenje. Dobro je za Veli. Dobro za njih. Treba da vidite neke od stvari koje Mel priprema. Preko vikenda smo otišli da pogledamo radove nekoliko umetnika koje će da prikaže. Super stvari.”

„Išao je sa njom da gleda umetnost”, istakao je Džordan i osmehujući se stavio prst u usta, a onda povukao u stranu oponašajući ribu na udici. „Da li je i opera tu negde?” „Videćemo ko će se smejati kada budeš sedeo u Dejninoj knjižari i pio čaj.” „To nije tako loše. Bred će verovatno morati da ima kozmetički tretman lica da bi osvojio Zoi.” „Preko nečega se ne može preći bez obzira na nagradu.” Ali Bred je podigao pogled prema stepenicama. „Moraće da se dogovore i oko rasvete. I neki od okvira će morati da se zamene. Dobro bi došao i novi lavabo u kupatilu.” „Planiraš da zavedeš Zoi popravkama u kupatilu?” pitao je Flin. „Izopačeni stvore. Ponosan sam što si mi prijatelj.” „Da je zavedem, bila bi zadovoljavajuća sporedna dobit, pa ipak, merdevine su mi donele piletinu za večeru.” „Piletina za večeru? Pa to možeš da dobiješ i u restoranu brze hrane, specijal utorkom uveče.” Tužno, Flin je klimao glavom. „Moje mišljenje o tvom ponosu polako bledi.” „Samo se pripremam. Ali činjenica je da bi im trebalo malo pomoći ovde. Ima tu posla oko pločica, stolarije, vodoinatalacija, struje... Moraće da poprave neke prozore. Mogli bismo da uđemo sa nečim više od šampanjca i kolačića.” „Slažem se sa tim”, prihvatio je Džordan. „Naravno. Na to sam i računao.” Flin je slegnuo ramenima. „Prokletstvo, čini se da će moja kuća ionako biti gradilište neko vreme. Možda proširimo delatnost. I zakucavanje nekoliko eksera nam svima može pomoći da ne izludimo zbog ključeva.” „Sad kad si već pomenuo...” Džordan je pogledao u pravcu prozora gde je kiša već počela da se sliva. „Bolje da vas obavestim šta se desilo prošle noći.” „Nešto se desilo Dejni?” Flin se odgurnuo od zida. „Je li dobro?”

„Ništa joj se nije desilo. Dobro je. Dođavola, treba mi cigareta. Hajdemo na verandu.” Stajali su napolju dok je kiša udarala po nadstrešnici. Sproveo ih je kroz celu priču, kroz boje, zvukove, pokrete, gradeći priču kao što je nekada činio u šatorima razvučenim u dvorištu iza kuće, ili oko logorske vatre u šumi. Ali ovoga puta ona nije bila proizvod njegove mašte. Koliko god ta mašta bila živa i okretna, nije mogla da mu napravi rane po grudima. I dalje su pekle. Flinov oštri uzdah i Bredov saosećajni izraz lica su ga malo utešili kada je povukao košulju da im pokaže. „Bože, izgleda grozno.” Flin je pažljivo posmatrao sveže, crvene rane. „Zar ne bi trebalo da su zavijene, ili nešto slično?” „Dejna je stavila nešto na njih sinoć, ali nije baš sestra Beti. Namazao sam još malo tog sranja jutros. Suština je, naš momak je bio ozbiljno besan, dovoljno da me stvarno ubije. Šta onda preostaje ženama?” U Flinovim očima sevnula je vatra. „Nije dodirnuo Melori. Nikad je fizički nije dodirnuo. Bilo je dovoljno loše, dovoljno zastrašujuće, to kako se sa njom poigravao. Ali ovo... moramo da ga uništimo.” „Otvoren sam za ideje.” Džordan je raširio ruke. „Problem je u tome, kad smo kod magije, što nisam u stanju da izvučem zeca iz šešira.” „Nešto od toga je samo skretanje pažnje, varka za oko”, razmišljao je Bred. „Samo da ti kažem nešto, sine, kada taj tip zarije kandže u tebe, to uopšte nije varka za oko.” „Ne, mislim sa našeg stanovišta”, Bred je rekao Džordanu. „Usmerićemo ga na nas, a to će devojkama dati više prostora. Imao je razlog što te je napao. Ako možemo da ga otkrijemo, iskoristimo, odvratimo njegovu pažnju od Dejne u narednih nekoliko nedelja. I od Zoi kada dođe red na nju.”

„Nemam ništa konkretno. Izgleda da ima nešto što ja znam, ali ne mogu da otkrijem šta.” Iznerviran, Džordan je zavukao ruke u džepove. „Nešto što znam, ili sam uradio, ili imam. To je odgovor. Jedno od toga. Nešto od pre, što je bitno sada.” „Nešto između tebe i Dejne” dodao je Bred. „Mora da je povezano, zar ne? Inače se ne bi se uklapalo u obrazac. I ako nije bitno, zašto bi se dođavola kačio sa mnom?” „Možda je vreme za sastanak”, rekao je Bred. „Za vas u odelima, uvek je vreme za sastanak”, uzvratio je Flin. „Prisiljen sam da istaknem da ne nosim odelo.” „Nosiš ga iznutra. Verovatno je sa tankim prugama. A kladim se da nosiš i kravatu. Ali udaljavam se od teme. Možda je odelo u redu”, rekao je Džordanu. „Nas šestoro treba da se sastanemo. Kod tebe.” Potapšao je Breda po ramenu. „Imaš više nameštaja i bolju hranu.” „Odgovara mi. Što pre, to bolje.” Bred je pogledao na svoj sat. „Ha-ha, imam sastanak. Dogovorite se sa devojkama pa me obavestite.” Ušao je u kuću da uzme jaknu, a onda otrčao po kiši do automobila. Džordan je stajao i gledao Breda kako odlazi. „Kad pređemo ovu i dođemo do poslednje runde, njegova glava će biti na panju.” „Misliš da on to ne zna?” „Ne, cenim da zna. Pitam se samo da li Zoi zna.” Jedina stvar koju je Zoi u tom trenutku znala je da joj je taj dan bio najbitniji u životu. Zgrabila je ključeve, njene ključeve, i stegla u pesnicu. Bili su potpuno novi i potpuno su se slagali sa novom bravom koju je kupila da bi zamenila staru.

Nameravala je da stavi novu bravu na ulazna vrata lično, a znala je kako, kao prvu stvar. Neka vrsta obreda, pomislila je. Neka vrsta obeležavanja poseda. Uparkirala se, otrčala po kiši do verande, a onda sačekala dok su njene prijateljice pristigle. Melori je imala originalne ključeve. Osim toga, pravo je bilo da njih tri uđu zajedno. I zar nije bilo pravo, nekako simbolično, što je Melori imala originalni ključ? Da će ona i Dejna sačekati dok Melori otključa vrata. Prva vrata. Melori je ispunila svoj deo potrage i držala je svoj ključ. Sada je bio red na Dejnu. A onda, uz božju pomoć, doći će i njen. „Kiša će da skine puno lišća sa drveća”, prokomentarisala je Melori dok su trčale ka nadstrešnici. „Neće preostati mnogo boja posle ovoga.” „Bilo je lepo dok je trajalo.” „Da, bilo je.” Melori je počela da otključava vrata, a onda stala. „Upravo sam se setila. Ovo je naše sada. Stvarno naše. Možda bi trebalo da kažemo nešto dubokoumno, uradimo nešto simbolično.” „Neću da nosim nijednu od vas dve preko praga.” Dejna je skupila svoju mokru kosu. „Živahni ples”, rekla je Zoi i zasmejala Dejnu. „Živahni ples”, složila se. „Na tri.” Nekoliko ljudi koji su se vozili tuda možda su bili i malo iznenađeni kada su videli tri žene koje stoje na lepoj plavoj verandi i vrte kukovima ispred zatvorenih vrata. Kikoćući se, Melori je okrenula ključ. „To je bilo dobro. Evo nas.” Otvorila je vrata uz jednu, kako je mislila, lepu najavu, a onda je zastala ispred otvorenih usta. „Oh, moj bože, pogledajte!” „Šta?” Instinktivno, Zoi ju je zgrabila za ruku da je povuče nazad. „Je li Kejn?” „Ne, ne. Pogledajte! Oh, ovo je tako slatko! Vidi šta su uradili.” Utrčala je unutra i odmah zaronila lice u buket ruža na stočiću.

„Cveće. Naše prvo cveće. Flin će da dobije tako veliku nagradu za ovo.” „Vrlo pažljivo od njega.” Zoi je pomirisala cveće, a onda otvorila kutiju. „Kolačići. I to fini. Kakvog zlatnog momka imaš, Melori.” „Nije to uradio sam.” Dejna je izvukla šampanjac iz kofice i podigla obrve kada je videla etiketu. „Ovo ima Bredove otiske prstiju. Ne samo šampanjac, već prvoklasan šampanjac.” Zoi se namrštila gledajući etiketu. „To je skupo, zar ne?” „Ne samo to, već je i otmen. Jedini put kada sam ga imala je kada mi ga je Bred poklonio za dvadeset prvi rođendan. Oduvek je imao stila.” „Njih trojica su ovo uradili zajedno, za nas.” Duboko uzdahnuvši, Melori je prešla prstima preko latica. „Rekla bih da sva trojica imaju stila.” „Nemojmo da ih razočaramo.” Dejna je izvukla čep i sipala šampanjac u tri čaše postavljene na stolu.„Moramo da imamo zdravicu.” Zoi je uzela čaše i podelila. „Nemojmo neku da nas rasplače.” Melori je udahnula da se smiri. „Cveće me je već dovoljno uzbudilo.” „Setila sam se.” Dejna je podigla svoju čašu. „Za Uživanciju.” Kucnule su se čašama i otpile. I ipak zaplakale malo. „Imam nešto što hoću da vam pokažem.” Melori je spustila svoju čašu i uzela akten-tašnu. „Nešto sa čime sam se zanimala. Ne želim da osećate obavezu. Nećete povrediti moja osećanja ako vam se ne dopada koncept. To je samo... samo ideja.” „Prestani da nas ubijaš napetošću.” Dejna je uzela kolačić. „Reci.” „U redu, razmišljala sam o logou, nečemu što bi objedinilo sva tri zanimanja. Naravno, možemo da imamo i svaka poseban, ali

možemo da koristimo jedan logo za zaglavlje, vizitkarte, internet stranicu.” „Internet stranicu.” Napućivši usne, Dejna je klimnula glavom. „Ti si daleko ispred mene.” „Koristiće. Sećate se Toda.” „Naravno. Vrlo sladak momak sa kojim si radila u galeriji”, dodala je Dejna. „Tako je. Dobar je i prijatelj i odlično radi kompjuterski dizajn. Mogle bismo da ga zamolimo da nam osmisli izgled i odradi sve to. Zapravo, nadam se da ću moći da mu ponudim posao ovde. U budućnosti, ali pošto sam optimista, biće mi potrebna pomoć. Svima će nam dobro doći,” „Nisam razmišljala toliko unapred”, priznala je Dejna. „Ali da, biće mi potreban bar jedan prodavač knjiga na određeno vreme koji ume da kuva čaj i služi vino. Pretpostavljam da bi mi bila potrebna zapravo dva.” „Ja tražim frizera i konsultanta za nokte. I još neke.” Zoi je stavila ruku na svoj uznemireni stomak. „Bože, imaćemo zaposlene.” „Sviđa mi se taj deo.” Dejna je ponovo podigla svoju čašu šampanjca. „Lepo je biti šef.” „Takođe će nam biti potreban savetnik za porez, kancelarijska oprema, znak firme, budžet za reklamiranje, telefonska centrala... imam spiskove”, završila je Melori. Dejna se nasmejala. „Kladim se da imaš. Šta još imaš u toj tašni?” „U redu. Za logo. Ovo je samo nešto što sam uradila na osnovu neke ideje.” Izvukla je fasciklu, otvorila je, a onda stavila crtež na sto. Figura žene koja sedi u stolici u salonu, u opuštenoj pozi. U ruci joj je otvorena knjiga i čaša vina, a i na stočiću pored njen je jedna ruža u uskoj vazi. Sve ovo je unutar jedne dekorativne linije koja uokviruje sve to kao stilizovani portret. Iznad ukrasne linije stoji jedna reč: UŽIVANCIJA.

Ispod naziva je pisalo: ZA TELO, UM I DUŠU. „Opa.” Uspevši da izgovori samo tu reč, Zoi je stavila ruku na Melorino rame. „To je samo zamisao”, rekla je brzo Melori. „Nešto da objedini sve ono što radimo. Pošto koristimo jedno ima za sve. Onda to možemo da stavimo na naše zasebne kartice, zaglavlja, fakture, šta god, sa nečim kao... ne znam... Uživancija u lepoti. Uživancija u knjigama. Uživancija u umetnosti. I to bi odvojilo svaku delatnost, a ipak ih zadržalo pod jednim kišobranom.” „Divno”, uzviknula je Zoi. „Stvarno je divno. Dejna?” „Savršeno. Apsolutno savršeno, Mel.” „Stvarno? Dopada vam se? Ne želim da vas prisilim samo zato što...” „Hajde da napravimo sporazum”, prekinula ju je Dejna. „Ako se iko od nas u bilo koje vreme oseti pod prisilom, samo treba da kaže. Mi smo devojke, ali nismo viršle. Važi?” „Dogovoreno. Mogu ovo da dam Todu”, nastavila je Melori. „Mogao bi da napravi uzorak zaglavlja. Učiniće to kao uslugu. Bolji je u radu na kompjuteru od mene.” „Jedva čekam!” Zoi je uzdahnula i zaplesala po sobi. „Prvo što ćemo ujutru da uradimo je da se bacimo na ozbiljan posao ovde.” „Sačekaj.” Dejna je raširila ruke pokazujući na zidove. „A kako se zove sve ovo krečenje koje smo uradili?” „Vrh ledenog brega” I dalje plešući, Zoi je zgrabila svoju čašu šampanjca.

*** Dejna nikada sebe nije smatrala zabušantom. Bila je spremna da radi naporno, insistirala je na tome da uradi svoj deo posla, i

završila bi ga. Ništa manje od toga nije bilo prihvatljivo. Uvek je sebe videla kao ženu sa visokim ličnim standardima, i ličnim i profesionalnim, i znala je da bude sarkastična prema onima koji su ofrlje radili svoj posao, koji su se žalili da je posao koji su prihvatili suviše težak, suviše zahtevan, i da stvara previše problema. Ali u poređenju sa Zoi, pomislila je Dejna dok je utrčavala u prodavnicu da kupi neke namirnice, bila je zabušant. Bila je kenjkava, kmezava beba. Žena ju je iscrpela u prvih dvadeset i četiri sata. Kreč, tapete, uzorci bordura, metalni delovi, prozori, podne podloge, i budžet za sve to i više. I nije se tu samo radilo o smišljanju i odlučivanju, shvatila je Dejna dok je uzimala banane, što je bilo dovoljno da ti pukne glava. Bilo je tu i fizičkog posla. Struganje, tegljenje, slaganje na gomilu, skidanje sa gomile, bušenje, šrafljenje, zakucavanje čekićem. Pa, nije bilo sumnje u vezi sa tim, razmišljala je dok je odabirala pomorandže. Kada se radilo o organizaciji, dodeli i stvarnom radu, Zoi Makort je bila glavna. Između posla, odluka, iznurujuće potrage za ključem, i njene borbe da joj razum prevlada nad srcem u vezi sa Džordanom, bila je potpuno iscrpljena. Ali da li je mogla samo da ode kući, padne u krevet i da spava deset sati? Oh, ne, nikako, pomislila je dok se kretala prema odeljku sa mlečnim proizvodima. Ne, zaista. Morala je da ode na sastanak u Bredovoj kući pored reke. Bilo joj je preko potrebno dva sata potpune samoće i tišine, ali morala je deo tog vremena da potroši na nabavku namirnica ukoliko nema nameru da umre od gladi u predstojećoj nedelji. Povrh toga, više nije bila uopšte sigurna da će naći trag o ključu u gomilama knjiga koje je sakupila. Čitala je i čitala, pratila svaki trag, ali se činilo da nije ništa bliže ikakvoj konkretnoj teoriji, a još manje rešenju.

A šta ako ne uspe, šta će onda da bude? Ne samo da će da izneveri svoje prijateljice, svog brata, svog ljubavnika. Ne samo da će razočarati Roenu i Pita, već će njena nesposobnost osuditi na propast Ćerke stakla sve dok sledeće trojstvo ne bude odabrano. Kako će moći da živi sa tim? Sada već potištena, ubacila je pakovanje mleka u korpu. Videla je Kovčeg duša svojim očima, i bilo joj je teško da gleda u ta plava svetla koja su udarala mahnito po zidovima njihovog zatvora. Ako ne bude mogla da nađe ključ i provuče kroz bravu kao što je to Melori uradila sa prvim, sve što su uradili biće uzaludno. I Kejn će pobediti. „Samo preko mene mrtve”, izjavila je, onda poskočila kada joj je neko dodirnuo rame. „Izvinite.” Žena se nasmejala. „Izvinite. Izgledalo je kao da se svađate sa samom sobom. Ja obično ne stignem do te tačke sve dok ne dođem do odeljka sa smrznutim desertima.” „Pa, znate. Neobrano mleko, niska masnoća, dva procenta? Ovde je prava džungla.” Onda je žena okrenula kolica kako bi drugi kupac mogao da prođe. Zgodna brineta u kasnim tridesetim, Dejna je primetila i pokušavala da je se seti. „Izvinite, poznajem vas, zar ne? Samo ne mogu da se setim odakle.” „Pomogli ste meni i mom sinu pre nekoliko nedelja u biblioteci.” Pružila je ruku da uzme pakovanje mleka. „Trebalo je da napiše rad za sledeći dan iz američke istorije.” „Oh, da, tako je.” Dejna je našla snage da odbaci svoje sumorne misli i da uzvrati osmeh. „Američka istorija, gospođa Džejnsburg, sedmi razred.” „Tako je. Ja sam Džoan Rierdon.” Pružila joj je ruku. „A život koji ste spasili je bio život moga sina Meta. Svratila sam ponovo u

biblioteku prošle nedelje da vam se još jednom zahvalim, ali su mi rekli da više ne radite tamo.” „Da.” To je ponovo vratilo sumorne misli. „Moglo bi se reći da sam se iznenada povukla iz službe u biblioteci.” „Žao mi je što to čujem. Bili ste sjajni sa Metom. I bili ste tako drugačiji. Dobio je peticu. Dobro, pet minus, ali takva ocena kod Meta je uvek povod za veliko slavlje u našoj kući.” „To je sjajno.” Naročito je lepo čuti tako nešto na kraju napornog dana. „Mora da je odlično uradio, pošto gospođa Džejnsburg ne deli lako petice.” „Jeste, ali ne bi da ga vi niste usmerili na pravi put. Štaviše, da niste pronašli pravi ključ i okrenuli u njegovoj glavi. Drago mi je da mi se ukazala prilika da vam to kažem.” „I meni. I te kako ste mi ulepšali dan.” „Žao mi je šta god da vam se desilo na poslu. Ne tiče me se, ali ako vam ikada zatreba lična preporuka, računajte na mene.” „Hvala vam. Zaista. Zapravo, moje prijateljice i ja započinjemo naš biznis. Otvoriću knjižaru za jedno mesec dana. Možda će biti i malo više od mesec dana, ali privodimo kraju.” „Knjižaru?” Džoanine kestenjaste oči su zasijale zainteresovano. „U gradu?” „Da. Kombinovana delatnost. Knjižara, umetnička i zanatska galerija i salon lepote. Sređujemo kuću na Ouklifu.” „To zvuči sjajno. Kakva ideja. Sve to na jednom mestu, i u gradu. Ja živim samo dva kilometra odatle. Mogu da obećam da ću biti jedna od vaših redovnih mušterija.” „Ako nastavimo ovim tempom, sredićemo i otvoriti za sezonu praznika.” „Sjajno. Nećete zapošljavati, je l’ da?”

„Zapošljavati?” Dejna se izmakla i zamislila. „Da li tražite posao?” „Razmišljam da se priključim zaposlenoj populaciji, ali želim nešto blizu kuće, nešto zabavno, i nešto sa prilično fleksibilnim radnim vremenom. Ono što bi ste nazvali posao iz snova. Naročito kada uzmete u obzir da nisam radila van kuće više od deset godina, da sam tek nedavno stekla kompjutersku pismenost, mada je, u stvari, možda to previše reći, a moje glavno radno iskustvo je pravna sekretarica u jednoj osrednjoj advokatskoj firmi u Filadelfiji, gde nisam baš blistala, odmah posle srednje škole.” Nasmejala se samoj sebi. „Ne dajem baš sebi sjajnu preporuku.” „Volite da čitate?” „Dajte mi knjigu i nekoliko sati tišine, i ništa na svetu mi ne treba. Umem sa ljudima, ne tražim veliku platu. Moj suprug ima dobar posao, mi smo obezbeđeni, ali bih volela i da sama nešto doprinesem. I volela bih da radim nešto drugo, da nije pranje veša, kuvanje, ili zastrašivanje jedanaestogodišnjaka da sredi svoju sobu.” „Smatram da su to odlični kvaliteti za potencijalnog radnika. Zašto ne svratite do nas jedan dan. To je kuća sa plavom verandom. Možete da pogledate mesto, pa ćemo još porazgovarati.” „To je sjajno. Doći ću. Jao.” Nasmejala se. „Tako sam srećna što sam naišla na vas. Mora da je to bila sudbina.” Sudbina, mislila je Dejna kada su se rastale. Nije puno pridavala značaja sudbini. Potreba da dopuni špajz namirnicama ju je dovela ovde, do odeljka za mlečne proizvode lokalnog supermarketa. Sitnica, pomislila je dok je nastavila da se kreće kroz prolaze. Svakodnevna vrsta stvari. Ali zar je nije dovela ovde baš u pravom trenutku? Naterala da naleti na ženu koja može da postane još jedan zupčanik na njenom točku života? I više od toga. Naletela je na ženu koja joj je rekla upravo ono što je želela da čuje.

Pronašli ste pravi ključ i okrenuli u njegovoj glavi. Da li je to bila samo slučajnost što je Džoan upotrebila tu frazu? Dejna nije nameravala da to ignoriše kao slučajnost. Ne, njen ključ, pravi ključ, jeste znanje. Naći će ga, obećala je Dejna sebi. Pronaći će ga tako što će motriti.

Trinaesto poglavlje Po Dejninom mišljenju, bilo je mnogo stvari koje su mogle da se kažu o Bredliju Čarlsu Vejnu IV. Bio je zabavan, pametan, i lepo ga je bilo gledati. Mogao je, u zavisnosti od raspoloženja i situacije, da predstavlja uglađenog, urbanog tipa koji ju je podsećao na Džejms Bonda kada naručuje martini u Monte Karlu, a onda odjednom postane potpuno luckast i spreman da isprska sodu po pantalonama. Mogao je da diskutuje o francuskim umetničkim filmovima strašću muškarca kome nisu bili potrebni titlovi, i da isto tako vatreno raspravlja da li je Elmer Davež ili Sima Strahota dostojniji protivnik Dušku Dugoušku. To su bile samo neke stvari koje je volela u vezi sa Bredom. Druga je bila njegova kuća. Ljudi u gradu su je zvali Kuća Vejnovih, ili kuća pored reke, i zaista je bila i jedno i drugo preko četiri decenije. Bredov otac ju je sagradio kao zaveštanje drvnoj građi koja je bila osnov imperije Vejnovih. Uz pomoć te drvne građe, i veštog oka za okruženje, Bredli Čarls Vejn III stvorio je i jednostavno i veličanstveno. Kuća u zlatnom ramu se prostirala na obali reke, oivičena prostranim travnjacima i šarmantnim terasama. Bilo je puno rezbarija ispod krova i kosina, svi ukomponovani u kreativnu harmoniju koja je prikazivala lepotu drveta. Iz nje se pružao prelep pogled na reku, drveće i elegantnu mešavinu vrtova.

To nije bilo mesto koje kad pogledate pomislite - novac, već pomislite - opa! Provela je tamo neko vreme, družeći se sa Flinom kada je bila dete, i družeći se sa Džordanom kada je bila starija. To je bilo mesto gde se uvek osećala prijatno. Činilo se da je bila napravljena da njen prioritet bude udobnost praćena stilom. Još jedna stvar koju bi mogla da se kaže za Breda, pomislila je, da nije škrtario na osveženjima kada je sazivao neki skup. Nije to bilo ništa posebno, bar nije bilo predstavljeno na takav način. Samo neka vrsta neverovatne salate od testenine koja ju je naterala da pomisli da uzme još, puno zanimljivih kanapea, odrezaka šunke i neki tamni, tvrdi hleb za sendviče. Bio je tu i okrugli tanjir bri sira okružen crvenim malinama i krekerima dovoljno tankim da su se provideli, ali savršenog ukusa pri svakom zalogaju. Bilo je piva, bilo je vina, negaziranih pića i flaširane vode. Već je znala da neće moći da odoli mini krem-puslicama naslaganim u privlačno ostrvo na poslužavniku veličine Nju Džersija. I sve je to bilo postavljeno opušteno u velikoj sobi gde je vatra pucketala i cvrčala, a nameštaj bio takav da ste mogli da u njega srećno utonete i ostanete tu nedeljama. Nije bio moderan, niti je odavao osećaj da ne možete da odmorite noge na stočiću. Jednostavno otmen. To je bio Bredli Vejn, u pravom svetlu. Oko nje su zujali i žamorili razgovori, a ona je polako padala u srećnu komu izazvanu dobrom hranom, toplotom i zadovoljstvom. Ili će pasti, pomislila je, ako Zoi ne prestane da se migolji pored nje. „Moraćeš da uradiš nešto u vezi sa tim mravima u tvojim pantalonama”, rekla joj je Dejna. „Izvini.” Zoi je bacila još jedan pogled u pravcu nadsvođenog prolaza. „Samo se brinem za Sajmona.”

„Zašto? Tanjir mu je toliko natovaren hranom da ima dovoljno za čitav bataljon i zaokupljen je video-igricama. San snova za devetogodišnjaka.” „Ima tako puno stvari u ovoj kući”, prošaputala je Zoi. „Skupih stvari. Umetničkih dela, staklarije, porcelana i stvari. Nije naviknut da bude okružen svim ovim.” Nisam ni ja, pomislila je, i trudila se da ne počne opet da se meškolji. „Šta ako polomi nešto?” „Pa...” Dejna je lenjo ubacila još jednu malinu u usta. „Onda će ga Bred prebiti.” „Udara decu?”, uzviknula je Zoi. „Ne, Zoi, šalim se. Na ovom mestu preživeli su devetogodišnjaci i pre. Bar trojica su živa i u ovoj sobi su večeras. Opusti se. Popij čašu vina. I dok budeš išla po nju, donesi mi još neku malinu.” Pola čaše, pomislila je Zoi, i ustala. Ali tek što je posegla za flašom, Bred ju je uzeo. „Izgledaš malo rastrzano.” Sipao je vino u čašu i dodao joj. „Ima li nekih problema?” „Ne.” Prokletstvo, htela je samo pola čaše. Zašto joj se nije sklonio sa puta? „Htela sam samo da proverim gde je Sajmon.” „Dobro je. Zna sve gde se šta nalazi u igraonici. Ali otpratiću te ako želiš da proveriš”, dodao je Bred kada se namrštila. „Ne, sigurna sam da je dobro. Lepo od tebe što si mu dopustio da se igra.” Znala je da joj je glas zvučao ukočeno i hladno, ali nije mogla da se odupre. „Za to, kako se inače priča, i služi igraonica.” Pošto je Bredov glas bio odjek njenog, Zoi je samo klimnula glavom. „Hm. Dejna je htela još malo. Ovoga.” Uvređena bez razloga

koji bi mogla da navede, pokupila je nekoliko malina u činiju i ponela ih zajedno sa svojim vinom do kauča. „Naduvenko”, promrmljala je sebi u bradu, na šta je Dejna trepnula. „Bred?” Dejna je zgrabila činiju sa malinama. „Izvini, dušo, ali grešiš.” Džordan je prišao, seo na naslon kauča pored Dejne i uzeo nekoliko malina pre nego što je uspela da ga spreči. „Uzmi za sebe.” „Tvoje su bolje.” Ispružio je ruku i poigravao se njenim uvojkom kose. „Kako si uspela da ubaciš ovo plavo ovde?” „Nisam ja. Zoi je.” Ukravši još jednu malinu, nagnuo se pored Dejne i namignuo Zoi. „Lepo si to uradila.” „Kad god ti treba šišanje, kuća časti.” „Zapamtiću to.” Ponovo se zavalio unazad. „Siguran san da se sve pitate zašto smo vas doveli ovde večeras”, počeo je i zasmejao Dejnu. „E, to je naduvenko.” Ali spustila je ruku na njegovu butinu. „Pretpostavljam, pošto smo ovde da razgovaramo o ključu, a ja sam ta koja treba da ga nađe, da ja treba da počnem.” Pruživši Džordanu ono što je ostalo od malina, ustala je sa kauča i zgrabila svoju čašu vina sa stola. I taman što je krenula da popije, Džordan je skliznuo na njeno mesto. Nasmešio joj se i prebacio ruku iza Zoi preko naslona kauča. „Često dolaziš ovde?”, pitala je Zoi. „Dolazio bi, kada bi znao da si ovde, lepotice.” „Vi momci ste stvarno nemogući”, promrmljala je Dejna, a onda se provukla pored namrgođenog Breda do flaše sa vinom. Ma koga briga, ne vozi večeras.

„Da li su se svi smestili udobno?” Zastala je i otpila gutljaj vina. „Moj ključ se odnosi na mudrost, ili istinu. Nisam sigurna šta je važnije, ali oba, ili svako za sebe, ili kombinacijom ta dva, odnose se na moju potragu. Takođe, postoji veza sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Shvatam ovo, posle izvesnog traćenja vremena i ćorsokaka, lično, jer se odnosi na mene.” „Mislim da si u pravu u vezi sa tim”, dodala je Melori. „Roena ističe da smo mi ključ. Nas tri. I moj je bio ličan. Ako uzimamo u obzir obrazac, onda je to deo.” „Dogovoreno. Muškarci, ljudi u ovoj sobi su deo moje prošlosti, i moje sadašnjosti. Izgledi su takvi da ću verovatno biti u ovome sa njima na ovaj ili onaj način, tako da su oni deo i moje budućnosti. Znamo, takođe, da postoje veze između svih šestoro nas. Moja veza sa svakim od vas, ili vaša sa mnom, ili jednih sa drugima. Postoje i slike kod Mel koje govore o tome koje pojačavaju vezu.” Ona je, kao i svi ostali, pogledala prema portretu koji je Bred okačio iznad kamina. Još jedan od Roeninih radova prikazivao je Ćerke stakla, trenutak nakon što su činima ukradene njihove duše. Svaka od njih je ležala bleda i ukočena u svom kristalnom kovčegu. „Bred ju je kupio na aukciji, ne znajući šta će se dogoditi ovde, kao što je i Džordan kupio jednu Roeninu sliku, mladog Artura koji se sprema da izvuče mač iz kamena, u galeriji gde je Melori nekada radila. Isto tako mnogo godina pre nego što smo znali ono što znamo danas. I tako... to nas, naizmenično, spaja sve sa Roenom i Pitom i boginjama.” „I Kejnom”, dodala je Zoi. „Mislim da nije pametno da njega izostavimo.” „U pravu si”, složila se Dejna. „I Kejnom. On se već sukobio sa većinom od nas, i vrlo je jasno da će to ponovo da uradi. Znamo da je zao. Znamo da je moćan. Ali te moći nisu bez ograničenja.” „Ili neko ili nešto ga ograničava. Mene je dobro potkačio”, nastavio je Džordan. „Onda je Roena poslala melem po Dejni. Vi ste to, momci, videli juče.” Otkopčao je košulju. Posekotine su sada bile

samo izbledele masnice. „Počele su da se zaceljuju odmah pošto smo naneli to sredstvo. Suština je da, šta god da je uradio, nije mogao da zaustavi Roenu. I šta god da je ona uradila da to poništi, nije mogla da izbriše to u potpunosti.” „Što nas navodi na zaključak”, Dejna je završila umesto njega, „da su njih dvoje podjednako moćni.” „On ima slabosti.” Odsutno, Džordan je ponovo zakopčao košulju. „Ego, ponos, bes.” „Ko kaže da su to slabosti?” Dejna je šetala okolo i sela na naslon stolice u kojoj je sedeo Džordan. „U svakom slučaju, ima tu još nečeg. On nas zapravo ne shvata - mislim generalno, ljudska, smrtna bića. Ne shvata nas kao pojedince. On se samo dotiče površine, igra se našim malim fantazijama i strahovima, ali ne dopire do suštine, ili još nije dopreo. Tako ga je Melori pobedila.” „Da, ali kada te se dočepa, teško je da vidiš jasno, teško je da znaš.” Melori je odmahnula glavom. „Ne smemo da ga potcenjujemo.” „Ne potcenjujem ga. Ali mislim da je, sve do sada, on potcenjivao nas.” Brižljivo, Dejna je proučavala portret. „On želi da one pate, samo zato što je deo njih smrtan. Roena je govorila o suprotstavljanju snaga: lepote i grozote, znanja i neznanja, hrabrosti i kukavičluka. Kako jedno bez drugog gubi efekat. Tako je on tama, a ne možete da imate svetlo bez mraka. Razumem da je on bitan za celu ovu stvar, a nije samo smetnja.” Oklevala je, a onda uzela piće. „Nije tajna da smo Džordan i ja imali intimne odnose. Mislim da nije tajna da ih... imamo i sada.” Džordan je sačekao malo. „Nisam do sada znao da se usplahiriš kada pričaš o seksu, Džigljasta.” „Želim samo da razjasnim... ljudima. Tebi, da ne spavam sa tobom samo da bih našla ključ. Čak i ako to ima neke veze sa tim”, nastavila je brzo, „jer kao što mi je neko nedavno rekao, seks je moćna magija...”

„Ako to radiš kako treba”, prekinuo je Džordan. „Pa da vidimo šta znamo”, rekao je Bred, pokušavajući da se vrati na temu. „Ništa od ovoga se ne bi desilo, makar u prošlosti, bez Kejna.” Bred je podigao kažiprst. „Njegovo prisustvo i manipulacije utiču na potragu za ključem. Sadašnjost.” Podigao je drugi prst. „I magija se ne može okončati bez njega.” I treći. „On je neophodan faktor. Nema nagrade bez rada, ni pobede bez napora, niti dobijene bitke bez rizika.” „To je još jedan tradicionalni element potrage”, dodao je Džordan. „Zlo koje treba da se savlada.” „Razumem sve to”, rekla je Zoi. „I važno je. Ali kako pomaže Dejni da pronađe ključ?” „Upoznaj svog neprijatelja”, rekao je Bred. „To je suština”, složila se Dejna. „Ali ima još nešto”, primetio je Flin. „Krv je prolivena. Još jedan tradicionalni element potrage. I ja umem da čitam”, rekao je. „Zašto je to bila Džordanova krv? Za to postoji razlog.” „Može biti zato što ga je Džordan iznervirao, što on ume odlično da radi”, rekla je Dejna. „Ali je verovatnije zato što mi je potreban da nađem ključ.” „Džigljasta, ja sam ti potreban za mnogo stvari.” „Zanemarimo ego napade i ostanimo skoncentrisani na ono o čemu govorimo.” Dejna je podigla čašu. „Ključ je znanje. Nešto što ja znam ili moram da naučim. Istina koja mora da se proseje od laži. Kejn meša svoje istine i laži. Šta je to što je on rekao ili uradio zaista istina? To je jedan od uglova iz kojeg gledam. Oh, da, tu je i poslednji deo traga. Gde jedna boginja hoda, druga čeka. To je zbunjujuća stvar za sada. Melorina boginja je pevala, i ona je oživela taj trenutak, i ključ, tako što ih je naslikala. Po tome, moja boginja, Ninijan, trebalo bi da hoda. Ali gde, zašto i kada? I koja boginja čeka? Da li je to Zoina?”

„Možda treba to da napišeš”, predložila je Zoi. „Mislim, kao priču. Onako kako je Melori naslikala njenu.” „To nije loše”, razmišljala je Dejna. „Stvar je u tome da ja nikada nisam želela da pišem, ne kao što je Melori volela da slika. Ali možda je to nešto što treba da pročitam, a sam bog zna da ne nailazim ni na šta u šest miliona knjiga kroz koje sam do sada prošla. Tako da možda moram da je napišem sama prvo.” „Možda Džordan može.” Flin se odsutno igrao Melorinom kosom dok je razmišljao o tome. „On je pisac, da ne umanjujem svoj značajni talenat, ali ja izveštavam. A on stvarno smišlja i kida.” „Stvarno kidam”, podsetio ga je Džordan. „Podrazumeva se. Razmišljam ovde da ako ni zbog čega drugog sem jedinstva i vežbe, Džordan može da napiše sve to. U obliku priče. Možda kada je Dejna pročita, istina će joj se iznenada prikazati, izvući će ključ i možemo svi lepo da proslavimo uz tortu.” „Nije baš potpuno glupa ideja”, dodala je Dejna. „Mislim da je sjajna.” Zoi se izmakla u svojoj stolici i pogledala u Džordana sjajnih očiju. „Hoćeš li to da uradiš? Ja stvarno volim da čitam tvoje knjige, a ova će biti još zabavnija.” „Za tebe, lepotice?” Uzeo je za ruku i poljubio je. „Sve.” „Osećam blagu mučninu.” Dejna se potapšala po stomaku. „Koliko brzo možeš da napišeš nešto što mogu da pogledam?”, pitala je Džordana. „Dobro, sada zvučiš kao urednik. To može da dovede kod mene do kreativne blokade i da sve uspori.” „Stvarno može? Da izazove kreativne blokade, hoću da kažem?” Za Zoi ideja je bila očaravajuća. „Uvek sam se pitala kao to ide sa umetnicima i ostalim.” „Oh, bože, sad ga još naziva i umetnikom.” Dejna je ustala. „Moram kući da prilegnem.”

Ne obraćajući pažnju na nju, Džordan se posvetio Zoi. „Ne, ne zapravo. To je posao, i to stvarno sjajan posao. Moj urednik, moj pravi urednik”, dodao je pogledavši značajno Dejnu, „jeste žena istančanog ukusa, veštine i diplomatije.” „Tvoj urednik je žena? Pa kako to uspeva? Da li radiš sa njom tokom cele knjige, ili ti ona kaže šta želi da ti uradiš, ili...” Zaćutala je i odmahnula glavom. „Izvini. Odlutala sam daleko, daleko od teme.” „U redu je. Da li ti želiš da pišeš?” „Da pišem? Ja?” Njene egzotične oči su se iskolačile pri samoj pomisli na to, a onda se nasmejala. „Ne. Samo volim da znam kako se taj posao radi.” „Kada već pominjemo posao, sutra ćemo ga imati na pretek.” Melori je potapšala Flina po ruci. „Na mene je red. Idem da odvezem Moa kod tebe”, Flin je rekao Dejni. „Ponestaje mi pseće hrane. Jede kao slon.” „Doneću ti.” Obuhvatio joj je lice rukama. „Drži ga uz sebe, važi?” „Nemam puno izbora sa njim.” „Fline, da li bi odvezao i Sajmona?” Automatski, Zoi je počela da slaže tanjire. „Verovatno će se odmah zabaviti sa Moom tako da ti neće praviti problem.” „Naravno.” „Bolje je da i mi krenemo. Moram da se potrudim da ovaj započne svoj domaći zadatak.” Dejna je palcem pokazala na Džordana. „Imaš neki savet, Zoi?” „Mito. To je moja metoda.” Bred je prišao i spustio ruku na Zoinu, od čega je ona poskočila kao zec. „Ne moraš to da radiš.” „Izvini.” Odmah je spustila tanjire. „Navika.”

Bredu se činilo da je ova žena pogrešno tumačila svaku drugu reč koju bi on izgovorio. „Mislio sam, da ne moraš da ih sklanjaš. Da li neko želi kafu?” „Ja.” „Ne, ne želiš.” Dejna je blago gurnula laktom Džordana u pravcu vrata. „Treba da radiš, druže. Možeš da dobiješ kafu kada napišeš nekoliko stranica.” „Mito.” Zoi je klimnula glavom u znak odobravanja. „Uvek uspeva.” Mo, ograničen prostorom u sobi, bio je divlja krznena pojava. U oduševljenju da vidi svakoga, skakao je, lizao, rušio čaše nestašnim repom, i zavukao njušku u tanjir sa koktel-račićima pre nego što je iko mogao da ga spreči. „Izvinite, izvinite.” Sa jednom rukom na Moovoj ogrlici, Flin je vukao psa, ili on njega, prema vratima. „Staviću ga u Džordanov auto. Ispostavi mi račun za štetu. Vidimo se. Oh, Zoi, Sajmonu treba još nekoliko minuta da završi igricu. Zaboga, Mo. Stani!” „To je moj život sada”, rekla je srećno Melori. „Sjajan je na neki način. Hvala, Brede. Izvini zbog sudova. Vidimo se sutra Zoi, Dejna. Laku noć, Džordane.” „Moram da krenem da sačuvam svoja sedišta.” Džordan je zgrabio Dejnu za ruku i poveo je ka vratima. „Kasnije.” „Prestani da me vučeš. Pozdrav, Brede. Vidimo se ujutru, Zoi.” Vrata su se zalupila za njima i nastupila je potpuna tišina. Sve se desilo tako brzo, i to je bilo jedino što je Zoi mogla da pomisli. Nije nikako nameravala da bude poslednja koja će da ode. Bilo je strašno. Užasavajuće. Pomislila je da utrči u sobu i zgrabi Sajmona, ali nije bila sasvim sigurna gde se nalazi. A teško da je mogla da stoji i sa tog mesta ga pozove. Ipak, morala je da uradi nešto.

Sagnula se da pokupi čaše koje je Mo srušio na pod. U istom tom trenutku i Bred je učinio isto. Glave su im se sudarile. Oboje su se brzo uspravili, a onda stajali pravo kao strele. „Ja ću.” Sagnuo se, pokupio čaše i stavio ih na stočić. Bio joj je dovoljno blizu da oseti njen miris. Uvek je bio drugačiji, nekada zemljan, nekada lagan, i uvek vrlo ženstven. To je bila jedna od očaravajućih stvari u vezi sa njom, mislio je. Njena raznovrsnost. „Kafa?” „Trebalo bi da odem po Sajmona. Bliži mu se vreme za spavanje.” „Dobro, onda u redu.” Dok je tako samo stajao i gledao u nju, Zoi je osetila neprijatnu vrelinu koja joj je rasla u zadnjem delu vrata. Da li je uradila nešto pogrešno? Izostavila nešto? „Hvala što si nas pozvao.” „Drago mi je što ste došli.” Tokom sledeće duge pauze, morala je da učini svestan napor da ne zagrize usnu. „Sajmon? Ne znam gde je on u stvari.” „U igraonici. Oh.” Zabavljen oboma, nasmejao se. „Ne znaš gde je igraonica. Hajde, ja ću te odvesti.” Što je više delova kuće videla, sve više je bila zaljubljena u nju, a istovremeno i zastrašenija. Za početak, bilo je toliko mnogo prostora u njoj, i sve otmeno, ili zapanjujuće, ili jednostavno, divno. Pretpostavljala je da su stvari koje je primećivala na stolovima ili policama bile nekoliko nivoa iznad sitnica. Bred je skrenuo kroz nadsvođeni prolaz u prostoriju za koju je pretpostavljala da je bila biblioteka. Izuzetno visok plafon je bio od drveta, zbog čega je soba izgledala otvoreno i istovremeno prijatno.

„Ima toliko prostora.” Zaustavila se, zapanjena da je to izgovorila naglas. „Priča se za mog oca da, kada je počeo da gradi, jednostavno nije mogao da stane. Stalno je dobijao nove ideje i dodavao na projekat.” „Predivna kuća”, rekla je brzo. „Toliko detalja, a uopšte nije načičkana. Mora da ti je bilo lepo da odrastaš ovde.” „Jeste.” Zakoračio je u drugu sobu. I već je čula brundanje motora, žestoku pucnjavu, i uzbuđeno ponavljanje hajde, hajde, hajde, svoga sina. Ova video-igrica je bila neka vrsta gradskog automobila koji je blještao na ogromnom televizoru preko celog zida. Sajmon je sedeo prekrštenih nogu na podu radije nego u udobnoj naslonjači u sobi koja je bila san svakog dečaka. Sto za bilijar, tri flipera, dve konzolne video-igrice, automat za kockanje, automat za piće i džuboks. Plafon je ovde bio spušten i uokviren drvetom boje meda. Bio je tu još jedan kamin u kome je pucketala vesela vatra, kao i mali, osvetljen bar, i još jedan televizor sa čitavim ormarom različitih komponenti. „Bože. Ovo je lična verzija raja Sajmona Majkla Makorta.” „Moj otac voli igračke. Proveli smo dosta vremena ovde.” „Verujem.” Stala je iza svoga sina. „Sajmone. Moramo da krenemo.” „Ne još, ne još.” Lice mu je bilo napeto od usredsređenosti. „Ovo je GTA 31 Stvarno sam blizu, stvarno blizu da ih primoram da pozovu Nacionalnu gardu, tenkove i sve ostalo! Rasturam specijalce. Mogu da postignem novi rekord. Još samo deset minuta.” „Sajmone, gospodin Vejn treba da se odmori.” „Gospodin Vejn je sasvim dobro”, ispravio je Bred. „Molim te, mama, molim te. Tenkovi.”

Odmahnula je rukom. Videla je više od žara borbe na njegovom licu dok je zurio u ekran. Videla je radost. Neko je poginuo na ekranu uz veliku količinu krvi koja se rasprskala okolo, i čuvši oduševljeni smeh, znala da to nije bio Sajmonov lik. „Ovo je malo nasilno”, shvatio je Bred i trgnuo se. „Ako ne želiš da igra ovakvu vrstu igrica...” „Sajmon zna granicu između video-igrice i stvarnosti.” „Dobro, u redu. Zašto onda ne odemo da popijemo tu kafu?” predložio je Bred. „Još nekoliko minuta ne znači ništa.” „U redu. Deset minuta, Sajmone.” „U redu, mama. Hvala, mama. Uspeću”, promrmljao je, već odlutavši u igricu. „Uradiću to.” „Lepo od tebe što si mu dozvolio da se igra tvojim stvarima”, počela je razgovor Zoi kada su ostavili Sajmona da završi igricu. „Pričao je o ovome danima.” „Divan je dečak. Lepo je družiti se sa njim.” „Ja svakako to mislim.” Njih dvoje su bili u kuhinji, još jednoj prostranoj, predivnoj prostoriji. Bila je svetla, veselo bela i toplo žuta, i mora da izgleda osunčano čak i kada je sumoran dan. Zavidela je na tom ogromnom pultu, mnoštvu ormarića, od kojih su neki bili sa božanstvenim meliranim staklom. Divila se elegantnim kuhinjskim uređajima koji su kuvanje činili kreativnom radošću pre nego uobičajenim kućnim poslom. Onda joj je sinulo da je ona, opet, nasamo sa njim. „Znaš, ipak bi trebalo da se vratim do Sajmona i da te pustimo da radiš... šta god. Otići ćemo što pre da ti ne smetamo.” Završio je odmeravanje kafe pre nego što se okrenuo. „Zašto misliš da mi smetaš?”

„Sigurna sam da imaš posla.” „Ne baš.” „Ali ja imam. Milion stvari. Stvarno bi trebalo da se pripremim da Sajmona odvučem iz sobe pre nego što izgubi kontrolu i započne novu igricu. Idem po njega, i onda ćemo sami izaći.” „Ne razumem.” Zaboravivši kafu, Bred joj se približi. „Stvarno ne razumem.” „Šta?” „Sasvim ti je prijatno da flertuješ sa Flinom i Džordanom, a kada ostaneš dva minuta sa mnom, ne samo da si ravnodušna, već žuriš na vrata.” „To nije flertovanje.” Glas joj je postao oštar. „Ne u tom smislu. Mi smo prijatelji. Oni su momci Melori i Dejne. I ako misliš da sam ja osoba koja bi...” „Pa, to je to”, nastavio je Bred, kako je on smatrao, dostojanstvenom smirenošću. „To kako automatski donosiš zaključke, obično pogrešne, kada sam ja u pitanju.” „Ne znam o čemu govoriš. Pre svega, jedva te i poznajem.” „To nije tačno. Ljudi se upoznaju prilično brzo u napetim situacijama. Trenutno smo u jednoj takvoj, već skoro dva meseca u još jednoj. Provodimo vreme zajedno, imamo dobre zajedničke prijatelje, i spremila si mi večeru.” „Nisam ti spremila večeru.” Podigla je bradu. „Slučajno si se zadesio u mojoj kući kada sam spremala večeru. Jeo si. To je nešto drugo.” „Poen za tebe”, priznao je. „Znaš, iz nekog razloga, to kako reaguješ na mene tera me da zvučim kao moj otac kada je iznerviran. Njegov glas poprimi taj ton, i tu pramenu govora tela. Nekada me je izluđivao kada sam bio dete.” „Nemam nameru da te izluđujem. Odlazimo.”

U Bredovim mislima postojalo je vreme za razgovor i postojalo je vreme za akciju. Kada si svega sit, vreme je za akciju. Uhvatio je za mišicu da bi je zadržao na mestu, i gledao kako bes i napetost nadiru na njeno zaista neverovatno lice. „Eto, to je to”, rekao je. „Tvoja uobičajena reakcija na mene. Iznerviranost ili napetost. Pitao sam se zašto je to tako. Provodim puno vremena postavljajući sebi pitanja u vezi sa tobom.” „Onda imaš puno vremena za gubljenje. Pusti me. Odlazim.” „I jedna od mojih teorija”, nastavio je, „jeste ova.” Drugu ruku joj je stavio na potiljak, privukao je sebi i poljubio. Želeo je da je ljubi nedeljama. Možda godinama. Želeo je da je okusi na svojim usnama, jeziku, u svojoj krvi. I da je oseti, pomislio je dok je spuštao ruku oko njenog struka i privlačio je čvršće sebi. Njene usne su bile tako pune, tako zrele, i mnogo moćnije nego što je naslućivao. Njeno telo je zadrhtalo uz njegovo, reagujući u šoku. U trenutku, nije bilo ni bitno. Kao što nije bilo bitno da li ovaj čin znači objavu rata ili predlog mira. Znao je samo da je počeo polako da ludi čekajući da je uzme u naručje. Oklevala je umesto da ga odgurne. A to je, pomisliće kasnije, kada razmišljanje bude opet moguće, bila njena greška. Bio je topao i čvrst, a usne su mu bile vešte. I bože, prošlo je toliko vremena od kada je bila priljubljena uz muškarca. Osetila je kako u njoj raste želja, od prstiju na nogama do stomaka, do grla, praćena tim divnim uzbuđenjem i treptajem koji joj je prošao telom. U jednom divljem momentu privukla ga je ka sebi. Muški miris i ukus, snaga i strast, uskomešali su se u njoj kao radosni užitak.

Bilo je kao na karnevalu, kao jedna od najvrtoglavijih vožnji kada niste sigurni, ne sasvim, da li ćete možda ispasti iz sedišta. Zar to nije bilo izvanredno? A onda je pritisnula kočnice. Kakav je izbor imala? Znala je šta se dešava kada vozite prebrzo, preoštro i gledate visoko. A ovo nije njena kuća i nije njen muškarac. Ono što je njeno je njeno dete, koje se igra u drugoj sobi. Otrgnula se iz Bredovog zagrljaja. Bio je uzdrman iz temelja svog bića, ali je gledao pravo u oči i hladno klimnuo glavom. „Mislim da to dokazuje moje mišljenje.” Ona nije bila drhtava devica, a daleko od toga da je bila laka žena. Nije ustuknula, to bi bilo povlačenje, već je stajala odlučno gledajući ga pravo u oči. „Da razjasnim neke stvari. Dopadaju mi se muškarci. Volim da budem u njihovom društvu, da razgovaram sa njima i da se šalim. Slučajno i odgajam jednog svog i nameravam da to radim uspešno.” Izgledala je, pomislio je, kao besna, uzbuđena šumska nimfa. „Ti i radiš to uspešno.” „Volim da se ljubim sa muškarcima. Pravim, u pravim okolnostima. Volim seks, pod istim uslovima.” Njegove oči su postale tople, produbile se u tamnosivu, koja je bila neočekivana i moćna. Šarmantna udubljenja na obrazima, suviše muževna, pomislila je Zoi, da bi ih nazvala rupicama, produbila su se. Silno je želela da prstima pređe preko tih udubljenja, ali instinkt je upozoravao da je u nevolji. „To je olakšanje za mene.” „Bolje je da shvatiš da ja postavljam uslove u ovom trenutku svog života. Činjenica da imam dete i da nisam udata ne znači i da sam laka.”

Na licu mu se pojavio izraz besa i šoka. „Za ime boga, Zoi. Kada smo skrenuli sa toga da te smatram zanimljivom, privlačnom i da želim da te poljubim, na to da si laka roba?” „Želim samo da budem jasna, to je sve. Kao što želim da razjasnim da niko ne može da koristi moje dete da bi došao do mene.” Od besa i šoka se potpuno ukočio. Bio je sasvim sleđen. „Ako misliš da to radim, onda nas sve troje vređaš.” Osetila je dvostruko probadanje krivice i sramote. I baš kada je htela da progovori, Sajmon je utrčao u sobu. „Pobedio sam! Pretekao sam tvoj najbolji rezultat, gubitniče!” Zaigrao je oko Breda mašući kažiprstom u vazduhu u pobedničkom plesu. Uz napor, Bred je potisnuo svoja osećanja duboko u sebe, a onda potapšao Sajmona po leđima. „Samo trenutno, obećavam ti. Likuj dok još možeš, patuljče.” „Sledeći put ću da te pobedim i u NBA.” „To se neće nikada desiti. I kada te ponizim, puzićeš na stomaku kao mali, beznačajni crv.” Dok je posmatrala njihovo nadmetanje, i videla očito uživanje kod obojice, njena krivica je samo rasla. „Sajmone, moramo da krenemo.” „U redu. Hvala ti što si mi dozvolio da obrišem patos sa tobom.” „Samo te navlačim, kako bi mi pobeda bila slađa.” Sa rukom još uvek na dečakovom ramenu, pogledao je u majku. „Doneću vam kapute.”

Četrnaesto poglavlje Pošto je postalo očito, vrlo brzo, da Dejni nisu baš išli od ruke poslovi koji su uključivali upotrebu alata, postavljena je za glavnog molera. Što je značilo, pomislila je pomalo nabusito, da će ona ceo dan provoditi malajući zidove, dok će Zoi ići okolo sa malim slatkim električnim šrafcigerom ili bušilicom, a Melori će se zabavljati curenjem sudopere u kuhinji. Činjenica da je Melori bila najženstvenija od svih Dejninih prijateljica i da je ona dobila francuski ključ bila je ponižavajuća. Nije da joj je krečenje toliko smetalo, ali joj je bilo neverovatno dosadno, uprkos magičnom valjku. Samo je želela da ima malo više raznovrsnosti na njenom spisku poslova. Ipak, pogled na zidove koji dobijaju boju bio je zadovoljavajući. Melori i Zoi su bile vrlo precizne u izboru. Deo gde će se nalaziti njena knjižara odisaće ne samo toplinom, već i otmenošću. Zoi se klela da će, kada postave i zalepe pločice na pod, sve zasjati. Znala je kako će to da izgleda. Kejn joj je pokazao. I ako je on koristio njenu maštu da stvori sliku, to je bilo u redu. Ovo je bila jedna od fantazija za koju je bila sigurna da će se ostvariti. I pri pomisli na to, zaustavila se, isključila mašinu i odložila valjak. Istina u njegovim lažima. Njena fantazija i njegova manipulacija time.

Šta ako je ključ ovde, kao što je bio Melorin? Zašto ne bi moglo da bude tako jednostavno? Pokazao joj je, zar ne? Vidi šta možeš da imaš, ako sarađuješ sa mnom - tvoju knjižaru iz snova, punu mušterija i robe. Nije stvarno, pomislila je sada, nije istinito. Ali bilo je istine u tome. Bilo je to ono što je želela, za šta je nameravala da radi. Ono što je mogla da ima, sopstvenim trudom i sopstvenom zaslugom. Možda je ključ bio baš ovde, samo kada bi mogla da ga vidi. Ako bi mogla da ga izvuče kao što je to Melori uradila. Udahnula je duboko nekoliko puta, protresla ruke i razmrdala ramena, kao skakači pred skok sa odskočne daske. Onda je zažmurila i pokušala da se prepusti mislima. Čula je zujanje Zoine bušilice i vesele zvuke muzike koju je Melori pustila na radiju. Šta je to? ABBA? Zaboga, zar nije mogla da nađe stanicu koja prepoznaje muziku iz ovog milenijuma? Iznervirana samom sobom, Dejna se borila da izbriše sliku tinejdžerke, kraljice plesa iz svojih misli. Ključ. Lepi, zlatni ključ. Bio je mali, sjajan, sa tim keltskim trolistom na dršci. Da li je to bila drška kada se govori o ključu, pitala se. Nije to prokleti mač, tako da mora da postoji druga reč za to. Moraće da potraži tu reč. Oh, prestani! Još jednom je udahnula i skoncentrisala se. Zujanje bušilice, odzvanjanje muzike, i dalje od toga, prigušeni zvuk automobila koji su se kretali ulicom napolju. Pucketanje peći dok se vatra razgoreva. I ako se sluša dovoljno pažljivo, shvatila je, čuje se škripa i šapat stare kuće koja se preobraća u novu. Njena kuća. Njena. Prva koju je ikada posedovala. Iskorak iz prošlosti ka budućnosti. Jedan, pravi potez koji je promenio obrazac onoga što je bilo u ono što će biti.

Osećala je miris sveže farbe kao zaveštanje novog početka. Ove stvari su bile stvarne, stvarne kao što je njeno telo i krv. Te stvari su istina. Ključ je stvaran. Treba samo da ga vidi, dodirne, uzme. Videla ga je sada, kako plovi po zagasito zelenom polju, i cakli se na tamnoj boji. Ali kada je pružila ruku, ona je samo prošla kroz njega kao da su ključ ili ona nematerijalni. Ja sam ključ. Namenjen je meni. Pokušala je iznova, i iznova, savlađujući napor sve dok joj se na čelu nisu pojavile graške znoja. Moj je, nastavila je da razmišlja. I ovo mesto je moje. Uskoro će knjige biti poređane na ovom zidu, drugim zidovima. Mudrost. „Dejna!” Trgnula se i zateturala kada ju je Zoi uhvatila u naručje. „Šta ti je uradio? Šta je uradio? Melori!” „Ne, dobro sam. U redu je.” „Ne izgledaš dobro. Drži se za mene. Mel!”, ponovo je viknula. Dejna je proračunala da je od Zoi teža dobrih petnaestak kilograma, ali njena prijateljica je uspela da je drži uspravno i stabilno. „Šta je bilo? Šta se desilo?” Sa francuskim ključem stegnutim u rukama kao oružje, Melori je utrčala. Iz nekog razloga, ugledavši lepu, ženstvenu plavušu u vodoinstalaterskoj opremi, koja se sastojala od seksi crnih helanki i tankog zelenog džempera, sa odgovarajućom trakom u kosi, kako vitla francuskim ključem, nateralo ju je da se blago osmehne. „Kejn. Kejn ju je zaposeo. Bila je u nekoj vrsti transa.” „Ne. Nije bio Kejn. Malo mi se vrti u glavi. Možda bi trebalo da sednem malo.”

Skliznula je na pod povukavši Zoi sa sobom. „Oh, bože. Da nisi trudna?” „Šta?” Šok je dugo putovao dok se nije pribrala i nasmejala Zoi. „Ne, zaboga. Tek sam počela sa seksom ponovo, sećate se? Hoćete vas dve da prestanete da gledate u mene kao da pričam turski?” „Izvoli. Uzmi malo vode.” Zoi je izvukla flašicu iz futrole koja joj je bila zakačena za pojas. „Dobro sam” Ali je ispila vodu. eksperimentisala sa samohipnozom.”

„Samo

sam

malo

„Hej, dodaj mi to.” Melori je pružila ruku da uzme vodu i otpila veliki gutljaj. „Tako si me uplašila.” „Izvini. Imala sam ideju da je ključ ovde. Tvoj je bio, a sve je u vezi sa prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Prodavnica, naši poslovi. Knjige koje ću da dovučem ovde. Istine u lažima. Kako mi je Kejn pokazao mesto potpuno završeno i puno knjiga i mušterija koje ih kupuju.” „U redu. Pratim te.” Zoi je izvadila crveno-belu maramicu i tapkala je po Dejninom čelu. „Ali šta s desilo? Kada sam ušla, stajala si nasred sobe sa rukom ispred sebe. Kao da si se njihala zatvorenih očiju. Dušo, stvarno si izgledala jezivo.” „Pokušavala sam, znaš, da izvučem ključ. Da ga vidim. Da budem ključ. Sranje, to zvuči glupo.” „Ne, ne zvuči.” Vrativši flašicu vode Zoi, Melori se zamislila. „To je dobra ideja. Mogao bi da bude ovde. Dođavola, mogao bi da bude bilo gde, pa zašto ne i ovde?” „Dobra ideja”, složila se Zoi. „Ali mislim da ne bi trebalo da tako nešto isprobavaš sama. To bi moglo da bude kao da mu se otvaraš, bez ikoga pored sebe da te drži u ravnoteži. Kao kontrolna grupa, ili podrška. Stvarno si to previdela, Dejna.” „U pravu si.” Ali se nasmejala. „Ne panici, mama.” Da bi opustila atmosferu, uštinula je Zoi za mišicu. „Snažnija si nego što izgledaš.

Da li redovno vežbaš?” „Pomalo, s vremena na vreme. Uglavnom sam takva.” I otkucaji srca su joj se vratili ponovo u normalu. „Izgledaš bolje sada. Možda bismo mogle da probamo tako nešto, nas tri.” „Možda bi vredelo da pokušamo”, složila se Melori. „Ako si spremna za to, Dejna. Mogle bismo da sednemo ovde, da spojimo ruke. Mel i ja bismo mogle na neki način da gurnemo energiju ka tebi.” „Možda se sećate malog incidenta od prošlog meseca koji se odnosio na tablu za prizivanje duhova?”, pitala je Dejna. „Teško da se zaboravi.” Zoi se kratko stresla. „Ali nećemo da koristimo išta drugo sem naše povezanosti. Ovo nije kao da se poigravamo mračnim veštinama, ili šta god da je to.” „U redu.” Napućenih usana, Dejna se osvrnula. „Ali izgleda nekako blesavo. Nas tri sedimo na prostirci u praznoj sobi, u poluokrečenoj sobi i pokušavamo da prizovemo magični ključ. Ali...” Uhvatila je Zoi, a onda i Melori za ruku. „Ja sam za.” „Mel, možda bi mogla da joj daš neki savet. Kako je bilo tebi, šta si radila.” „Ne znam da li to umem da objasnim. Mnogo toga se samo desilo. Kao u snu, ali znaš da sanjaš, a u isto vreme znaš da to nije san.” „To je velika pomoć.” Ali blago se smešeći, Dejna joj je stegla ruku. „Zapravo, znam šta hoćeš da kažeš. Tako sam se i ja osećala kada me je odveo u knjižaru.” „Ne znam kako sam shvatila šta treba da radim, ali odjednom je sve postalo jasno. Jedna stvar je bila koncentrisanje na ono što treba da uradim a da mu ne kažem da se koncentrišem na to. A to je bilo teško, zaista teško, ali delom zato što sam bila tako uplašena. Meni je to pomoglo da se skoncentrišem na sliku, na stvarnu

umetnost i da delam. Boje, ton, detalj. Ne znam da li to pomaže tebi.” „Ne znam ni ja. Hajde da otkrijemo.” „Nećemo dozvoliti da ti se išta desi”, rekla joj je Zoi. „Bićemo ovde.” „U redu.” Udahnuvši duboko, Dejna je zažmurila. Bilo je utešno da oseti stisak na svojim rukama. Kao sidro, pretpostavila je, koje će je sprečiti da otplovi tamo gde ne bi trebalo da ide. Prepustila se ponovo slušanju zvukova u kući, svom sopstvenom, tihom, ujednačenom disanju koje se uklapalo sa ritmom disanja njenih prijateljica. Osećala je miris farbe i parfema. I tu je ponovo bio ključ, sjajio se na šarenom polju za koji je sada shvatila da je zid koji je upravo okrečila. Njen zid, sa bojom koju su odabrale žene kojima je bila okružena. Ali kada je posegla za njim u mislima, nije mogla više da ga približi. Obuzdavala je nestrpljenje i pokušavala da zamisli kakav bi bio osećaj da drži ključ u ruci. Gladak, pomislila je, i hladan. Ne, imao bi vrelinu. Imao je moć. Osetila bi tu vatru iz koje je iskovan i kada bi spustila šaku preko njega, lako bi stao u njen dlan. Jer joj je bilo suđeno da ga drži. Boja je izbledela u jarkobelu uokvirenu crnom. Izgledalo je kao da se ključ stopio sa njom, sjajni zlatni krug koji se slivao preko crne i bele, a onda nestao. U mislima je čula dubok uzdah. Uzdah žene. I osetila, čula nalet vetra koji je mirisao na jesenju paljevinu. Hodala je po noći, i bila je noć, sa svim njenim senkama i svim njenim tajnama. Kada je plakala, plakala jeza danom.

Reči koje su prolazile kroz njene misli izazvale su takav bol da je pomislila da će joj srce iskrvariti kao od smrtne rane. U odbrani, blokirala ih je. Sve je opet nestalo. I osetila je miris farbe i parfema. Otvorila je oči, i videla kako je prijateljice gledaju. „Dušo, jesi li dobro?”, Zoi je rekla nežno dok je izvlačila ruku iz Melorine da bi dodirnula Dejnin obraz. „Naravno. Da.” „Plačeš.” Zoi je obrisala Dejnine obraze maramicom. „Stvarno? Ne znam zašto. Nešto je zabolelo, pretpostavljam. Znate.” Pritisnula je ruku na srce. „Unutra. Ne znam gde. Još uvek ne znam gde je ključ.” Protrljala je dlanovima lice i rekla im šta je sve zamišljala. „Hoda noću”, ponovila je Melori. „Boginja hoda.” „Da. Zvučalo je nekako poznato, ali možda sam to izmislila. Ili bi to moglo da se odnosi na Ninijan. Samo znam da me je strašno rastužilo.” Ustala je i otišla do prozora da ga otvori. Bio joj je potreban vazduh. „Sama je u mraku, tako je zamišljam. Sve su same u mraku. Ako ne učinim ono što mora da se učini, ostaće u mraku.” Zoi joj je prišla i spustila obraz na njeno rame. „Imaju jedna drugu, i imaju nas. Ne budi prestroga prema sebi. Trudiš se.” „I mislim da se približavaš nečemu.” Melori im se pridružila pored prozora. „Ne govorim to da bih bila dosadno optimistična. Slažeš različite tragove koje ti je Roena dala. Tvoj mozak ih razrađuje, premešta i proverava da li se uklapaju. I mislim da si u ovom poslednjem pokušaju upotrebila i svoje srce.”

„Nisu samo misli te koje moraju da budu otvorene”, dodala je Melori kada se Dejna okrenula prema njoj. „I tvoje srce mora da bude. To je jedna stvar koju sam naučila. Inače ne možeš da učiniš taj poslednji skok. Nećeš biti spremna da rizikuješ ono što je na drugoj strani.” Nije znala zašto joj je to smetalo, toliko smetalo da ju je dovodilo do besa. Da otvori srce? Šta je to trebalo da znači? Da li je trebalo da razgoliti svoje emocije kako bi svako mogao kad mu se prohte da se poigra njima? Zar nije bilo dovoljno to što je crkavala od posla, što je imala glavobolje od višečasovnih istraživanja, beleženja, proračuna, i pretpostavki? Stalo joj je, dođavola, mislila je kada je ušla u svoj stan. Stalo joj je do te tri mlade žene, poluboginje, polusmrtnice, koje su večno zarobljene u staklenoj tamnici. Prolila je suze za njima, proliće i krv ako bude potrebno. Koliko otvorena treba još da bude? Umorna, iznurena, nervozna, otišla je do kuhinje, otvorila pivo i kesicu pereca. Stropoštala se u stolicu u dnevnoj sobi da pijucka, gricka i da se duri. Učiniti poslednji skok? Suočavala se sa drevnim i moćnim čarobnjakom. Rizikovala je i poslednji cent u novom poslu. Naručila je police i stolove, stolice i knjige. A tu je i aparat za kapućino, zasebni lončići za čaj, staklarija, papirni proizvodi, što će joj povećati zaduženje na kreditnoj kartici dok trepne. A ona sve to radi bez nekog očekivanog prihoda u budućnosti? Ako to nije bio prokleti skok, šta je onda? Lako je bilo Melori da govori o otvorenom srcu i poslednjim skokovima. Već je odradila svoj deo i bila je ušuškana sa Flinom u bračnom blaženstvu.

Ima svoju kuću, svog psa i svog muškarca, pomislila je Dejna besno. Čestitke od sveg srca. I, bože, bila je takva kučka. Pustila je da joj glava padne unazad i zurila je u plafon. „Suoči se, Dejna, ljubomorna si. Ne samo da je Melori prošla kroz test sa jednom velikom peticom, - zaslužila je sve pohvale. A ti ovde dokoličiš, spavaš sa muškarcem koji ti je već jednom slomio srce, i prestravljena si da ćeš sve da uprskaš.” Ustala je kada je čula kucanje na vratima i krenula da otvori sa pivom u ruci. Mo je gurnuo nos u njene prepone u znak pozdrava, a onda projurio pored nje da uzme izgriženi konopac koji je ostavio tokom prethodne posete. Propeo se na zadnje noge mlatarajući ušima i stavio konopac na njena kolena. „Nisi svratila po Moa”, prokomentarisao je Džordan. „Zaboravila sam.” Slegla je ramenima, a onda se vratila na mesto i ponovo zavalila u stolicu. Džordan je zatvorio vrata za sobom i spustio veliki braon koverat na sto. Bio mu je poznat taj izgled, pomislio je dok je posmatrao Dejnu. Durila se i bila na dobrom putu da se razbesni. „Šta se dešava?” „Ništa posebno.” Pošto je Mo pokušavao da joj uskoči u krilo, izvukla je konopac iz njegovih usta i bacila ga Džordanu. Imalo je očekivan, i za nju prijatan efekat, pošto je Mo pojurio za njim kao bik kad pojuri matadora. I kao što matador koristi svoj plašt, tako je i Džordan spustio konopac sa strane. Muškarac i pas su se natezali oko konopca, pas je razdragano lajao, a muškarac je zurio u ženu.

„Dugačak dan? Hteo sam da svratim i da pomognem, ali sam imao posla.” „Možemo sve same.” „Dodatni par ruku ne bi škodio.” „Hteo bi da svoje ruke upotrebiš za nešto korisno?” „Recimo.” „Dobro.” Ustala je sa stolice i krenula ka spavaćoj sobi. „Donesi ih ovamo.” Džordan je podigao obrvu gledajući Moa. „Izvini, mališa, ostavljam te. Mislim da ću da igram neku drugu vrstu igre.” Ušao je za Dejnom u spavaću sobu i zatvorio vrata za sobom. Čuo je Moa kako se sručio na pod sa druge strane vrata uz veliki pseći uzdah. Već je skinula majicu i cipele i otkopčavala pantalone. „Skini odeću.” „U žurbi si, Džigljasta?” „Tako je.” Izvukla se iz farmerki i zabacila kosu unazad. „Imaš neki problem da udovoljiš?” „Ne mogu trenutno da se setim nijednog.” Skinuo je sako i bacio ga sa strane. Dok je svlačio prekrivače, oslobodio se i cipela i košulje. Zaboravio je na njeno loše raspoloženje, shvatio je. Već se iznervirala do stanja ludila i sada je tražila zgodno mesto da ga se oslobodi. Kada je pružila ruke da otkopča brushalter, prišao joj je, uhvatio obe ruke i zarobio ih u jednom erotskom trenutku iza njenih leđa. Onda ih je pustio i prešao prstima niz njenu kičmu. „Ostavi nešto i za mene, hoćeš li?”

Slegnula je ramenima, a onda sa dlanom iza njegovog vrata, privukla njegove usne svojim. Služila se svojim zubima, noktima, pripremajući raspoloženje za brz, vreo seks, sa nagoveštajem. Nisu joj bili potrebni prefinjeni dodiri ili nežno rasplinjavanje, već brzina i znoj. Osetila je trenutnu reakciju njegovog tela, žestoke udarce srca, munjeviti udar vreline koji je izbijao iz njega pravo u nju. Naslađivao se njenim usnama, rukama je privlačio sebi, prste zarivao u kožu ostavljajući tragove po njoj. Već je bila vlažna i spremna kada ga je bacila na krevet. Opkoračila bi ga i brzo završila, ali ju je on prevrnuo na leđa i zarobio ispod sebe. Stavio je zube na njene grudi. Bokovi su joj se trzali, ruke stezale oko njegovih, privijajući se uz njega u mahnitoj, vreloj požudi. Vid mu se mutio u plamenu sagorevanja žestoke potrebe koja mu je obuzimala čitavo biće. Spustio joj je brushalter na struk, usnama prelazio po telu, i prstima ušao u njenu vrelinu, brutalno je vodeći do neslućenih visina. Eksplodirala je pod njim, telo joj se izvijalo, istezalo, a onda skupljalo snagu za još jedan skok. Njeni nokti su se žarili u njega, njeni kukovi divlje kretali uz njegove. Kotrljali su se, rvali u sve većoj želji, u besomučnoj borbi koja ih je vodila ka sve većem zadovoljstvu. Usne su joj bile grozničave i pohotne, ruke gramzive i hitre. Radije bi umro u borbi sa njom nego da živi u miru sa nekom drugom. Isprekidanog daha, podigla se iznad njega i primila ga u sebe u jednom snažnom zamahu. Mračna slava uplovila je u nju, preplavljivala je dok se bes i sumnje nisu utopili. Ovo je stvarno, rekla je sebi. Ovo je dovoljno.

I gledala ga je kako je posmatra dok ulazi u nju. Brzo i vrelo, skoncentrisano na ta dva cilja zadovoljstva i oslobađanja. Jahala ga je nemilosrdnom energijom koja je njeno telo pretvorila u močvaru pohote. Želeći brže, strasnije. Više. Kada je osetila da joj njegovi prsti stežu kukove, kada je videla te sjajne plave oči da se mute, zabacila je glavu unazad i poletela na kraj sveta sa njim. Još uvek je podrhtavala kada je skliznula sa njega. Dah joj je bio isprekidan kao i njegov kada joj je glava klonula na njegovo rame. Uspeo je da je obgrli jednom rukom i pomislio da će mu se uskoro povratiti osećaj u udovima. Za sada, prijalo mu je da tu leži, smožden, iscrpljen, i srećan. „Osećaš se bolje?”, upitao je. „Značajno. Ti?” „Ne žalim se. Kad uši prestanu da mi zvone, možeš da mi ispričaš šta te je to danas iznerviralo?” „Niko i ništa.” Podigla je glavu tek toliko da skloni kosu kako bi osetila njegovu kožu na svom obrazu. „Imam osećaj da sve radim traljavo, a onda sam se setila da ovo radim stvarno dobro.” „Slažem se sa ovim poslednjim delom. Šta radiš traljavo?” „Hoćeš spisak? Osećam da sam tako blizu pronalaženja ključa, a onda ništa. Onda osećam kao da sam kilometrima udaljena i da će sve da se sruši i izgori. Provodim većinu vremena krečeći, jer sam pokazala vrlo malo, ako sam uopšte, sklonosti ka alatu i mašinama.” „Onda verovatno ne želiš da ti kažem da imaš malo kreča u kosi.” Lagano je uzdahnula. „Znam. Čak je i Melori bolja sa šrafcigerom od mene, a ona je prava devojka. A Zoi? Ona je pravi Majstor Bob, samo sa grudima. Da li si znao da je uradila pirsing na pupku?”

„Stvarno?” Nastala je duga tišina. „Stvarno”, ponovio je sa dovoljno muške zainteresovanosti da se zasmejala. „U svakom slučaju...” Okrenula se na bok. „...tako je to bilo, a onda sam počela da sabiram neke cifre i deprimirala se kada sam shvatila da me sve ovo vodi ka finansijskoj provaliji. Sve su troškovi, bez prihoda, a bez ulaganja nikada neće biti prihoda. A čak i kada se pojavi prihod, biće to ozbiljna gimnastika za predvidivu budućnost.” „Ja bih mogao da ti pozajmim nešto novca, da imaš prostora da dišeš.” Njeno ćutanje je govorilo više od reči. „To bi bila investicija. Pisac - knjižara. Ima smisla.” „Ne zanima me pozajmica.” Glas joj je postao hladniji, a ispod hladnoće se naziralo durenje. „Ne tražim još jednog partnera.” „U redu.” Slegnuo je ramenima, a onda je povukao za kosu. „Setio sam se. Mogu da ti platim za seks. Kao što si rekla, stvarno si dobra u tome. Ali ja bih voleo da se za sve postavi posebna cena, i mislim da bi trebalo da bude i kategorije kupiš dva, dobiješ tri. Videćemo to.” Pošto ju je gledao u lice, video je kako su joj se pojavile rupice na obrazima dok se borila da se ne nasmeje. „Ti si perverznjak.” Okrenula se na stomak, nalaktila se i spustila glavu u šake. „Lepo od tebe što si se potrudio da me razveseliš.” „Radimo sve što možemo.” Prešao je prstom preko njenog obraza. „Kladim se da bi ti prijala neka hrana. Hoćeš da odemo negde na večeru?” „Apsolutno ne želim da izlazim.” „Odlično. Ni ja.” Malo se izmakao i svojski potrudio da doda šarm svom izrazu lica. „Ne verujem da bi htela da kuvaš.” „Ne verujem da bih.” „U redu. Ja ću.” Trepnula je, onda sela, i prstima se kucnula po glavi. „Izvini, da li si ti upravo rekao da ćeš da kuvaš?”

„Ne uzbuđuj se. Ja sam imao na umu nešto kao pržena jaja ili topli sendviči sa sirom.” „Ma neka se tera holesterol, daj i jedno i drugo.” Nagnula se i brzo ga poljubila. „Hvala. Odoh da se istuširam.” Kada je izašla, komotno obučena u trenerku, on je bio u kuhinji i stavljao jaja u tiganj dok su se sendviči grejali u drugom, a Mo jeo svoju hranu iz posude. Nedostaje mu kecelja sa karnerima, primetila je Dejna, ali sve u svemu, bio je to sjajan prizor. „Pogledajte gospodina Domaćicu.” „Čak i kada živiš u Njujorku, isplati se da znaš da napraviš nešto na brzaka. Hoćeš da staviš tanjire?” Njujork, pomislila je dok je otvarala viseći deo. Ne bi bilo loše da zapamti da je čovek živeo u Njujorku i da neće moći da joj pravi sendviče svaki dan. Odbacila je tu misao, postavila sto i dodala nekoliko sveća čisto radi zabave. „Fino”, rekla je uz prvi zalogaj kada su seli za sto. „Hvala ti, zaista.” „Moja majka mi je pravila grilovane sendviče kada sam bio loše volje.” „Pružaju utehu - mekan hleb, puter, topao sir koji se rasteže.” „Mmm. Vidi, ako si zainteresovana da ti moje ruke pruže više od divljeg zadovoljstva, mogu da ti posvetim malo vremena sutra.” „Ako ga imaš.” „Svratio bih još i danas, ali sam imao domaći zadatak.” Rukom je pokazao na koverat koji je doneo kada je došao. „Oh, sve si zapisao.” „Mislim da sam sve. Možeš da pogledaš i da mi kažeš ako sam nešto izostavio.” „Super.” Ustala je i požurila da donese koverat.

„Zar ti niko nije rekao da je nekulturno da se čita za stolom?” „Naravno da ne.” Zabacivši kosu, sela je. „Nikad nije nekulturno da se čita.” Prelistavala je stranice iznenađena koliko toga je bilo. „Vredan momak.” Viljuškom je zahvatio još jaja. „Pomislio sam da je bolje da sve stavim u jedno.” „Da vidimo šta imamo ovde.” Jela je i čitala, čitala je i jela. Vratio je skroz na početak, kada je vozila po oluji do Voriors pika. Naterao ju je da sve to ponovo vidi, da ponovo oseti. To i sve ostalo što se posle toga dogodilo. To je bio njegov dar, shvatila je. Njegova umetnost pripovedanja. Ispričao je to kroz priču, u kojoj je svaki lik bio živopisan i stvaran, svaka radnja savršeno jasna, i kada je došla do kraja, želela je još. „Flin je bio u pravu”, rekla je dok je okretala poslednju stranu. „Pomaže da vidim na ovaj način stvari u svojoj glavi. Moram to da upijem, da pročitam ponovo. Ali to sve što se dogodilo stavlja nas na jednu vijugavu stazu umesto da ima puno ogranaka koji se jednostavno sudaraju.” „Moraću to da napišem.” „Mislila sam da si upravo to uradio”, odgovorila je klimajući glavom. „Ne, to je samo deo toga. U najboljem slučaju, polovina. Danas sam shvatio dok sam to sastavljao da ću morati da napišem kada sve bude gotovo, i da pretvorim u knjigu. Da li ti to smeta?” „Ne znam.” Prelazila je prstima preko stranica. „Pretpostavljam da ne, ali je malo čudno. Nikada pre nisam bila u knjizi.” Krenuo je nešto da kaže, a onda se zaustavio i smazao jaja. Nije bila u knjizi koju je pre čitala, pomislio je. Što se, kada malo bolje razmisli, svodilo na isto.

Petnaesto poglavlje „Pogledaj”, rekao je Kejn, „kako izdaješ sebe u snu.” Dejna je stajala i gledala u krevet na kome su ona i Džordan spavali. Na podu pored njih, Mo se trzao i ispuštao uzbuđene zvuke. „Šta si uradio Mou?” „Pružio sam mu san, bezopasan, srećan san. Juri zečeve po sunčanom, prolećnom danu. Biće on okupiran i bezbedan, pošto ti i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo.” Gledala je kako se Moova zadnja, desna noga u snu pomera kao da trči. „Nemam puno toga da kažem nekome ko se noću šunja po mojoj spavaćoj sobi i izigrava voajera.” „Ja ne virim, ja posmatram. Ti me zanimaš, Dejna. Inteligentna si. Poštujem to. Učenjaci su cenjeni u mom svetu, u svakom svetu. I evo, imamo učenjaka i pesnika.” Pokazao je rukom prema krevetu na nju i Džordana. „Čovek bi pomislio da je to lepa kombinacija. Ali mi znamo da to nije tako.” I preplašilo ju je i oduševilo da vidi par na krevetu, kako leže isprepletanih tela. „Ti nas ne poznaješ. Nikad i nećeš. Zato ćemo te pobediti.” Samo se nasmejao. Tama mu je pristajala, ogrnula ga je kao somot dok su mu oči gorele sjajem. „Tražiš, ali ne nalaziš. Kako možeš? Tvoj život je pretvaranje, Dejna, san koliko i ovo. Pogledaj kako se sklupčaš uz njega dok spavaš. Ti, snažna, inteligentna žena, ona koja sebe smatra nezavisnom, čak promišljenom. A ipak se predaješ muškarcu koji te je odbacio jednom i učiniće to ponovo. Dopuštaš sebi da tobom upravlja strast, a ona te čini slabom.”

„Šta vlada tobom ako nije strast?”, uzvratila mu je. „Ambicija, pohlepa, mržnja, sujeta? To su sve strasti.” „Oh, zato ja uživam sa tobom. Možemo tako lepo da razgovaramo. Besmrtni svet ne poseduje strasti. Ali prizivati bol samo zbog ljubavi i zadovoljstva tela?” Odmahnuo je glavom. „Bila si mudrija kad si ga mrzela. Sada mu dozvoljavaš da te ponovo iskorišćava.” Laže. Laže. Nije smela sebi da dopusti da padne u zamku tog zavodljivog glasa i da zaboravi da je on lažljivac. „Niko me ne iskorišćava. Čak ni ti.” „Možda treba da se setiš jasnije.” Padao je sneg. Osećala je pahuljice, nežne, hladne i mokre na njenoj koži, iako nije mogla da ih vidi kako padaju. Činilo se kao da vise u vazduhu. Osećala je udare vetra, ali nije mogla da ga čuje, niti je osećala njegovu hladnoću. Svet je bio crno-bela fotografija. Crno drveće, beli sneg. Bele planine koje se dižu ka belom nebu, i gore, visoko, crna silueta Voriors pika. Sve je bilo mirno, hladno i tiho. Neki čovek, dole niz ulicu, smrzavao se čisteći prilaz. Njegova podignuta lopata i gomila snega u letu, i čitava slika, zamrzla se u trenutku vremena. „Da li znaš ovo mesto?” pitao ju je Kejn. „Da.” Tri bloka južno od pijace, dva bloka zapadno od Pajn bridža. „I ovu kuću.” Malena dvospratna kutija, ofarbana u belo sa crnim roletnama. Dva mala krovna prozora na drugom spratu, jedan prozor za svaku malu spavaću sobu.

Usamljeno drvo čije su grane ukrašene snegom i uski prilaz pored. Dva automobila na prilazu. Stari karavan i polovni mustang. „To je Džordanova kuća.” Usne su joj bile suve. Jezik joj je otekao i postao nespretan. „To je... to je bila Džordanova kuća.” „To jeste njegova kuća”, ispravio je Kejn. „U ovom zaleđenom trenutku.” „Zašto sam ovde?” Išao je oko nje, ali nije ostavljao nikakav znak, nikakav trag u snegu. Porub njegovog crnog plašta činilo se da je lepršao samo centimetar, dva iznad te bele površine. Nosio je veliki, okrugli kabašon boje rubina na lancu koji mu je padao skoro do struka. U crno-belom svetu sijao je tu kao ogromna kap sveže krvi. „Činim ti tu čast da ti dopustim da prepoznaš ovo sećanje, da stojiš sa mnom i posmatraš. Da li razumeš ovo?” „Razumem da je ovo sećanje.” „Prvoj od vas sam pokazao šta bi moglo da bude. Pa sam pokazao i tebi. Ali shvatam da si ti... stvorenje koje je više vezano za zemlju. Ono koje više voli stvarnost. Ali da li si dovoljno hrabra da vidiš šta je stvarnost?” „Da vidim šta?” Ali već je znala. Boja je curila u svet. Tamnozelena boja četinara pod naslagama snega, svetloplavo sanduče za poštu na uglu, plava, zelena i crvena boja kaputa dece koja su pravila Sneška Belića i tvrđave u dvorištima. A sa bojom se pojavio i pokret. Sneg je ponovo padao i lopata sa prilaza na uglu pala je uz tup udarac dok se čovek saginjao da uzme drugu. Čula je uzvike, glasne i jasne u vazduhu, dece koja su se igrala, i zvukova koji su bez sumnje bili udarci grudvi koje pogađaju svoje mete. Videla je sebe, umotanu u štepanu jaknu boje

borovnice. O čemu je razmišljala? Izgledala je kao Vajolet u filmu Čarli i fabrika čokolade. Pletena kapa joj je bila navučena na glavu, pleteni šal obmotan oko vrata. Brzo se kretala, ali se i zaustavila dovoljno dugo za brzu i živahnu borbu grudvama sa malim Dobsonovim dečacima i njihovim drugarima. Njen sopstveni smeh je odjeknuo i znala je o čemu je razmišljala i šta je osećala. Išla je kod Džordana da ga ubedi da izađe da se igraju. Provodio je puno vremena zatvoren u toj kući od kada mu je majka umrla. Bilo mu je potrebno da bude sa nekim ko ga voli. Poslednjih nekoliko meseci su bili noćna mora bolnica, doktora, patnje i bola. Bila mu je potrebna uteha, i blag, blag podsticaj da se vrati u život. Bila mu je potrebna ona. Išla je neraščišćenom stazom i otresla stopala od snega. Nije kucala. Nikada nije imala običaj da kuca na njegovim vratima. „Džordane” Skinula je kapu i prošla prstima kroz kosu. Tada joj je kosa bila kraća, jedan eksperiment skraćivanja koji je mrzela i svaki dan želela da joj kosa poraste. Pozvala ga je ponovo dok je otkopčavala kaput. Kuća je i dalje mirisala na gospođu Houk, primetila je. Ne na sredstvo za čišćenje nameštaja sa aromom limuna koji je koristila, ili na kafu koju je obično imala na šporetu. Već na njenu bolest. Dejna je poželela da širom otvori prozore i odagna najgoru tugu i bol. Prišao je vrhu stepenica. Srce joj je poskočilo u grudima, kao i uvek kad bi ga ugledala. Bio je tako zgodan, tako visok i uspravan i tek pomalo opasan u predelu očiju u usta. „Mislila sam da ćeš raditi u garaži, ali kada sam pozvala, Pit je rekao da nećeš dolaziti danas.” „Ne, ne idem danas.”

Glas mu je zvučao promuklo, kao da je upravo ustao. Ali bilo je već dva po podne. Bilo je senki u njegovim očima, senki ispod njih, i slomile su joj srce. Prišla je podnožju stepeništa i nasmešila mu se. „Zašto ne obučeš kaput? Dobsonovi momci su me sačekali u zasedi na putu ovamo. Hajde da ih razbijemo.” „Imam posla, Dejna.” „Važnijeg od toga da Dobsonove zatrpamo grudvama?” „Da. Moram da završim sa pakovanjem.” „Pakovanjem?” Nije osetila uzbunu, ne tada, samo zbunjenost. „Ideš negde?” „Njujork.” Okrenuo se i otišao. „Njujork?” Još uvek nije bila uznemirena. Samo je osetila uzbuđenje i potrčala je uz stepenice za njim sva uzbuđena. „Je li to u vezi sa tvojom knjigom? Da li si se čuo sa agentom?” Utrčala je u njegovu spavaću sobu i skočila mu na leđa. „Čuo si se sa agentom i nisi mi rekao? Moramo da proslavimo. Moramo da uradimo nešto ludo. Šta je rekao?” „Zainteresovan je, to je sve.” „Naravno da je zainteresovan. Džordane, ovo je divno. Ideš tamo da se nađeš sa njim? Sastanak sa njujorškim agentom!” Ispustila je usklik oduševljenja, a onda primetila dva kofera, sportsku torbu i sanduk sa stvarima. Polako, sa tim prvim tragovima uzbune, skliznula je sa njegovih leđa. „Nosiš prilično mnogo stvari za jedan sastanak.” „Selim se u Njujork.” Nije se okrenuo ka njoj, već je ubacio još jedan džemper i još jedan par farmerki u otvoreni kofer. „Ne razumem.” „Juče sam stavio kuću na prodaju. Verovatno neće moći da je prodaju do proleća. Momak sa buvlje pijace će preuzeti većinu

nameštaja i sve ostalo što može.” „Prodaješ kuću.” Kada je osetila slabost u nogama, sela je na naslon kreveta. „Ali, Džordane, ti živiš ovde.” „Ne više.” „Ali... ne možeš tek tako da se spakuješ i da odeš u Njujork. Znam da si pričao da ćeš se odseliti tamo jednog dana, ali...” „Završio sam ovde. Nema ovde ničega za mene.” Bilo je kao da ju je neko udario pesnicom u srce. „Kako možeš to da kažeš? Kako možeš da kažeš da ovde nema ničega za tebe? Znam, Džordane, znam kako ti je bilo teško kada si izgubio majku. Znam da još uvek tuguješ. Ovo nije vreme da donosiš takvu odluku.” „Već sam je doneo.” Pogledao je u njenom pravcu, ali im se pogledi nisu sreli. „Imam još nekoliko stvari da obavim, a onda idem. Krećem ujutru.” „Tek tako?” Ponos je podigao na noge. „Da li si planirao da mi kažeš ili si samo mislio da mi pošalješ razglednicu kad stigneš?” Sada ju je pogledao, ali nije videla ništa u njegovim očima, nije mogla da vidi kroz štit koji je postavio između njih. „Nameravao sam da svratim predveče da vidim tebe i Flina.” „To je vrlo obzirno s tvoje strane.” Prošao je prstima kroz kosu, pokret koji je, znala je to, značio kod njega nestrpljenje i nervozu. „Vidi, Dejna, ovo je nešto što moram da uradim.” „Ne, ovo je nešto što ti želiš da uradiš, jer si završio sa ovim mestom. I sa svima u njemu.” Morala je da priča tiho, vrlo tiho. Ili bi vikala. Ili vrištala. „To uključuje i mene. Tako da pretpostavljam da ti prethodnih nekoliko godina nije prokleto ništa značilo.” „To su gluposti, i ti to znaš.” Zalupio je jedan od kofera i zatvorio ga. „Stalo mi je do tebe, oduvek. Radim ono što moram da uradim...

što želim da uradim. Kako god okreneš, svodi se na isto. Ne mogu da pišem ovde. A moram da pišem. Imam priliku da napravim nešto od svog života, i to ću i učiniti. I ti bi.” „Da, napravićeš nešto od svog života. Sebični skote. Planirao si to, zavlačio me dok si planirao da me ostaviš kada to bude najzgodnije za tebe.” „Ovo nema nikakve veze sa tobom, ovo ima veze sa mnom i mojim odlaskom iz ove jebene kuće, iz ovog prokletog grada.” Stao je ispred nje i njegov štit je toliko napukao da je videla bes. „Radi se o tome da ne moram više da ulazim u prljavi kanal svakog prokletog dana da bih platio račune, a onda da se izborim za nekoliko sati da bih mogao da pišem. Ovo se tiče mog života.” „Mislila sam da sam i ja deo tvog života.” „Zaboga.” Ponovo je prošao rukom kroz kosu pre nego što je otvorio fioku da uzme još stvari. Nije mario da prestane sa pakovanjem, pomislila je, čak ni dok joj je slamao srce. „Ti jesi deo mog života. Ti, Flin, Bred. Kako moj odlazak u Njujork dođavola menja tu bilo šta?” „Koliko ja znam, nisi spavao sa Flinom i Bredom.” „Ne mogu da se zakopam u Veliju samo zato što smo ti i ja imali strasnu vezu.” „Kučkin sine.” Osetila je da je počela da se trese, a suze koje su se skupile u grlu počele su da peku. Svim snagama pretvorila je bol u bes. „Zvuči tako jeftino. Ti možeš da budeš jeftin. Ali nećeš mene napraviti jeftinom.” Stao je, prekinuo pakovanje, i okrenuo se pogledavši je sa tugom u očima i sa nečim što je moglo biti sažaljenje. „Dejna. Nisam tako mislio.” „Nemoj.” Odgurnula mu je ruku koju je pružio da je dodirne. „Da me više nikada nisi dotakao. Završio si sa Velijem? Završio si sa

mnom? Dobro, to je u redu, jer sam i ja završila s tobom. Bićeš srećan ako potraješ mesec dana u Njujorku, krčkajući novac na to sranje koje pišeš. I kada budeš dopuzao ovamo, nemoj da me zoveš. Ne razgovaraj sa mnom. Jer si u pravu u vezi sa jednom stvari, Houk. Ovde više nema ničega za tebe.” Prošla je pored njega i pobegla. Zaboravila je svoju kapu, shvatila je kada je istrčala iz kuće. Jedan od Dobsonovih dečaka ju je pogodio grudvom u leđa, ali nije se obazirala. Nije osećala hladnoću niti suze koje su joj se slivale niz lice. Nije osećala ništa. Napravio je od nje ništa. Kako je mogla da zaboravi? Kako je mogla da oprosti? Nije videla tada, niti je videla sada, da je stajao kraj uskog krovnog prozora i posmatrao je kako odlazi. Probudila se uz blage jesenje zrake sunca, vlažnih obraza i ledene kože. Bol je bila tako stvarna, tako sveža, da se ona otkotrljala i sklupčala moleći se da prestane. Nije mogla, nije htela, da ponovo prolazi kroz sve to. Zar se nije toliko trudila da ga preboli, da se oslobodi bola i tuge samo da bi se ponovo izložila svemu tome? Zar je bila tako slaba, tako glupa? Možda i jeste, kada se radilo o Džordanu. Možda je baš bila tako slaba i glupa. Ali nije morala da bude. Ustala je iz kreveta i ostavila ga da spava. Navukla je ogrtač, neku vrstu zaštitnog odela, a onda krenula u kuhinju po kafu. Mo se izvukao sa kraja kreveta i krenuo za njom. Sa povocem između zuba, skakutao je po kuhinji.

„Ne još, Mo.” Sagnula se i zagnjurila lice u njegovo krzno. „Nisam još spremna za to.” Osećajući nepriliku, ispustio je povodac na pod i počeo da je liže po licu. „Ti si dobar pas, zar ne? Jurio si zečeve, je li? To je u redu, i ja sam nešto jurila. Ni ti ni ja nećemo uhvatiti to što jurimo.” Pila je kafu tu gde je stajala i sipala je drugu šoljicu kada je čula Džordanove korake. Navukao je odeću, ali je i dalje izgledao pospano i razbarušeno. Negodovao je kada mu je Mo skočio na grudi i uspeo da istrgne šolju sa kafom iz Dejninih ruku. Otpio je poprilično. „Hvala.” Vratio joj je i sagnuo se da dohvati Moov povodac. To je podstaklo Moa da počne očajnički da trči u krug oko njih. „Hoćeš da ga izvedem napolje?” „Da. Možeš da ga vratiš kod Flina.” „Naravno. Hoćeš da se istrčiš pre doručka?”, pitao je Moa dok mu je stavljao povodac oko vrata. „Nego šta nego hoćeš.” „Ne želim da se vraćaš ovamo.” „Hm?” Podigao je pogled i video njeno lice. „Šta si rekla?” „Ne želim da se vraćaš ovamo. Ne ovog jutra, nikad.” „Dole, Mo.” Nešto smireno u njegovom glasu nateralo je psa da ga posluša. „Da li sam prespavao svađu, ili... Kejn”, rekao je i zgrabio Dejnu za ruku. „Šta je uradio?” „To nema nikakve veze sa njim. Ovoga puta ima veze sa mnom. Ja sam napravila grešku što sam ti dozvolila da dođeš. Ispravljam je.” „Šta je dođavola izazvalo ovo? Sinoć...” „Imali smo divan seks.” Slegnula je ramenima i otpila gutljaj kafe. „To za mene nije dovoljno. Ili je možda i previše za mene. Kako god okreneš, ne odgovara mi. Rastrgao si me u komade jednom.”

„Dejna, dozvoli mi...” „Ne, to je to.” Ustuknula je korak unazad. „Neću ti dozvoliti, ne ponovo. Imam dobar život, sve u svemu. Zadovoljna sam. Ne želim te u njemu. Ne želim da budeš ovde, Džordane. Ne mogu da budem s tobom ovde. Zato ti kažem da ideš dok nisu pale teške reči. Kažem ti dok još ima šanse da ostanemo prijatelji.” Prošla je brzo pored njega. „Idem da se istuširam. Ne želim da te zateknem ovde kada izađem.” Još uvek je bio u bunilu kada je stigao kod Flina. Da li je to bilo ono što je osećala, pitao se. Je li ovo bilo ono što joj je on uradio? Da li se osećala prazno i tupo kada ju je ostavio? I šta se dešava kada ta otupelost prođe? Da li nastupa bol ili bes, ili oboje? Želeo je bes. Zaboga, želeo je da pronađe svoj bes. Vukući povodac koji je Džordan zaboravio da otkači, Mo je otrčao u kuhinju i posle Flinovog veselog pozdrava usledili su zvuci udaranja šapom. „Dečko i njegov pas.” Melori je trčala niz stepenice odišući jutarnjom svežinom, u pantalonama i tamnoplavoj košulji. „Stigao si rano jutros”, počela je, „ili ja kasnim.” Onda je stala i zagledala se u njega. „Šta je bilo? Šta se desilo?” U glasu joj se osetila zebnja. „Dejna...” „Ne, ništa. Dobro je.” „Ali ti nisi. Hajde da sednemo.” „Ne, moram da...” „Sedi”, ponovila je i, uhvativši ga za ruku, povela u kuhinju. Flin je sedeo za stočićem za kartanje, privremena mera u kuhinji koja se sređuje. Zidovi su bili okrečeni u jaku tirkiznu boju koja je isticala zlatni sjaj drveta novih ormara. Pod je bio očišćen za postavljanje parketa koji je Melori odabrala. Parče šperploče je stajalo na donjim kuhinjskim delovima kao privremeni pult.

Flin je jeo pahuljice, i po izrazu krivice koji se video i na njegovom i na licu psa, bilo je jasno da ih je delio sa Moom. „Zdravo, šta ima? Ako hoćeš da jedeš, imaš petnaest minuta pre nego što dođu majstori.” „Sedi, Džordane. Doneću ti kafu.” Flin je pažljivo posmatrao lice svoga prijatelja. „Šta je bilo? Ti i Dejna ste se posvađali?” „Ne, nismo se svađali. Samo mi je rekla da idem.” „Da ideš gde?” „Fline.” Melori je stavila šolju kafe ispred Džordana i položila ruku na njegovo rame. „Da li je moguće da si toliko glup?” „Oh, zaboga, daj mi minut da uhvatim korak sa dešavanjima. Ako se niste svađali, zašto te je izbacila?” „Zato što me ne želi tamo.” „I ti si otišao?” uzvratio je Flin. „A nisi otkrio šta ju je razbesnelo?” „Nije bila besna. Da je bila besna, izašao bih na kraj sa njom. Sa tim. Samo je delovala... umorno, i tužno. I dokrajčeno.” Protrljao je lice. Ipak to nije bio bes, shvatio je. Bio je to samo bol. „Šta god da je osećala, šta god da se krije iza toga, Džordane, moraš da otkriješ.” Melori ga je uhvatila za rame i žustro prodrmala. „Zar ti ona ne znači ništa?” Uputio joj je pogled pun uzburkanih emocija, uz uzdah koji je naterao da ga zagrli. „U redu, onda”, promrmljala je. „U redu je.” „Znači mi toliko”, uspeo je da izgovori, „da neću nikad više dopustiti da ima taj izraz na licu. Želi da odem, otići ću.” „Muškarci su takvi moroni. Zar ti nije palo na pamet da želi da odeš samo zato što već očekuje da ćeš da odeš?”

Zoi se sastala sa Melori ispred ulaznih vrata, a onda je blago gurnula laktom. „Čekala sam te. Dejna je unutra, kreči tvoju stranu. Nešto nije u redu. Vidim to. Ali neće da govori o tome.” „Raskinula je sa Džordanom.” „Oh, ako su se posvađali...” „Ne, nešto drugo je u pitanju, a nije tako jednostavno kao svađa. Idem da vidim mogu li nešto da uradim.” „Srećno.” Zoi je ušla. „Kakva je to buka?” „Još jedna komplikacija. Bredli je u Dejninom delu sa električnom hoblericom za podove. Neće da ja to radim. Da, bilo je lepo od njega što nam je pozajmio”, nastavila je kada je Melori podigla obrve. „Ali ja savršeno umem da hoblujem parket. Još kada je on ovde, teško da će se Dejna otvoriti i ispričati šta se dogodilo.” „Odvuci mu pažnju, a ja ću se pobrinuti za Dejnu.” „Ne želim da mu odvlačim pažnju. Poslednji put kada sam bila sama sa njim deset minuta, startovao me je.” „Kako?” Zoi je pogledala preko Melorinog ramena u pravcu zvuka mašine za hoblovanje. „One večeri kada smo bili kod njega, kada su svi otišli. Razgovarala sam sa njim o običnim stvarima kada me je poljubio.” „Poljubio te je? Taj perverzni manijak!” „Oh, ha-ha.” „U redu, da li si ga odgurnula? Je li bilo neprijatno iskustvo?” „Ne, ali...” Pričala je tiho, iako bi mogla i da viče a da se ne čuje. „Zaista me je poljubio, i na trenutak mi se zavrtelo u glavi pa sam uzvratila poljubac. Trenutno imam puno toga na pameti. Osim toga, u njegovom društvu sam tako nervozna.”

„Da, zgodni momci koji koriste svoje vreme da mi hobluju parket uvek me čine nervoznom. Slušaj, moram da pričam sa Dejnom. Kada završim sa njom, dolazim ovde i, ako je potrebno, spasiću te iz Bredovih opakih kandži. Ukoliko, naravno, ne misliš da možeš sama da izađeš na kraj sa njim.” „Dobro, to je bilo nisko. Vrlo nisko.” „Samo se postaraj da ne odluta dok ja razgovaram sa Dejnom. Požuri.” Mahnula je Zoi, a onda otišla u suprotnom smeru. Njena prva misao bila je: Oh, njeni zidovi oživljavaju sa tom bledom, deliktnom zlatnom koju je odabrala. Prava je, baš prava boja. Već je videla kakva će to savršena pozadina da bude za slike. Njena druga misao je bila kako je Dejnino lice odsutno i prazno dok je radila. A to nije bilo u redu, nikako nije bilo u redu. „Izgleda divno.” Očito se trgnuvši iz dubokih misli, Dejna se okrenula. „Da, imaš dara za odabereš boje. Mislila sam da će ovo da izgleda bezizražajno, čak i malo mutno. A u stvari ima ovaj lep, nežni sjaj.” „Ali ti nemaš. Nemaš nimalo sjaja danas.” Dejna je slegla ramenima i nastavila da radi. „Ne mogu da budem Vesela Meri stalno.” „Videla sam Džordana jutros. Ni on nije baš sijao. U stvari”, nastavila je krećući se ka Dejni, „izgledao je slomljeno.” „Preboleće on to.” „Da li stvarno misliš tako, ili ti je potrebno da tako misliš kako bi skinula krivicu sa sebe?” „Nemam ja nikakvu krivicu.” Zurila je ukočeno u zid koji je krečila. Zlatno preko belog, zlatno preko belog. „Uradila sam ono što je ispravno za mene. To se nikog od vas ne tiče, Melori.” „Da, tiče se. Volim te. Volim Flina, a on voli tebe.” „Mi smo samo jedna velika, razmažena porodica.”

„Možeš da se ljutiš na mene ako želiš, ako to pomaže. Ali moraš da znaš da sam ja na tvojoj strani.” „Onda bi trebalo da razumeš zašto sam raskinula i trebalo bi da podržiš moju odluku.” „Podržala bih, kada bih znala da je to ono što ti želiš.” Melori je prešla rukom preko Dejninih leđa. „Ako bi te to usrećilo.” „Još uvek ne tražim sreću.” Dodir utehe njene prijateljice skoro da je naterao da sedne na pod i zakuka, „Zadovoljiću se jednim delom ravnog puta.” „Reci mi šta se desilo od juče do danas.” „Setila sam se, uz malu Kejnovu pomoć.” „Znala sam.” Čim je to rekla, Melorino lice je pobelelo od besa. „Znala sam da on stoji iza ovoga.” „Sačekaj. Poveo me je niz stazu sećanja. To ga čini kučkinim sinom, ali to ne menja činjenice.” Bože, bila je umorna. Želela je da je ostave na miru i da kreči zidove. Da krečenjem odagna bol i umor. „Nije izmenio ono što se dogodilo niti je pogoršao. Nije morao. Samo sam shvatila, pošto, sam sve to ponovo videla, doživela, da pravim grešku.” „Zašto je greška voleti pristojnog muškarca?” „Jer on ne voli mene.” Izvukla je traku iz kose, kao da će je to osloboditi glavobolje koja je žigala u potiljku. „Zato što će da ode čim završi ovde. Jer što sam više sa njim, sve dublje se vezujem i ne mogu da kontrolišem svoja osećanja onako kako sam mislila da ću. Ne mogu da budem sa njim, a da ga ne volim.” „Da li si ga pitala Šta on oseća?” „Ne. I znaš šta? Nije mi se slušala ta otrcana fraza kako mu je stalo do mene.” Na trenutak je zavladala tišina. Čulo se samo Dejnino teško disanje, zujanje mašine za krečenje, i ujednačeno brujanje hoblerice sa druge strane kuće.

„Povredila si ga.” Melori je prišla i isključila mašinu. „Možda njegova osećanja nisu tako jednostavna i slaba kao što ti misliš. Čovek koga sam ja jutros videla bio je povređen do srži. Ako si htela da mu se osvetiš, Dejna, uspela si.” Okrenula se podrhtavajući od besa i uvređenosti. Valjak joj je ispao iz ruke i ostavio zlatni trag na prostirci. „Za ime boga, za koga me ti smatraš? Da li misliš da sam spavala sa njim samo da bih ga izbacila napolje i tako se osvetila?” „Ne, ne mislim. Samo, ako zaista želiš taj ravni deo puta, nećeš ga dobiti tako što ćeš pregaziti nekoga i ostaviti ga u jarku da iskrvari.” Dejna je uzela traku sa poda i poželela zlobno da ima nešto bolje za gađanje. „Ti si neverovatno drska.” „Da, valjda jesam.” „Ovo je moj jebeni krug na vrtešci, Melori. Nisi mi potrebna ni ti ni iko drugi da mi kaže koga treba da pustim u svoj život, a koga da odbacim.” „Čini mi da upravo puštaš Kejnu da to radi. Imao je pravac u kome je hteo da te usmeri, a ti si se upravo tamo zaputila. Čak se i ne pitaš zašto te je podstakao.” „Znači, sad bi trebalo da ostanem sa Džordanom zbog ključa? Držiš mi lekciju o mom sopstvenom životu, mojim odlukama, kako ne bih rizikovala tvoj dogovor?” Melori je duboko uzdahnula. Nije bilo vreme da se ona iznervira, ili, pomislila je, da krivi Dejnu što se ona iznervirala. „Ako veruješ u to, onda me ne poznaješ, štaviše, ne znaš šta je to na šta si pristala. Tako da možeš da nastaviš da krečiš, i da čestitaš sebi što si izbegla sve rupe na putu, ili možeš da prestaneš da budeš kukavica i rešiš ovo sa Džordanom.” Završivši, Melori je krenula napolje. „Neće ti biti teško da ga nađeš”, doviknula je. „Rekao je Flinu jutros da ide da vidi majku.”

Šesnaesto poglavlje Doneo joj je karanfile. Lale su joj bile omiljene, ali im nije sezona. Svakako, volela je jednostavno cveće najviše. Lale i narcise, grmove ruža i bele rade. Karanfili su bili obični, činilo mu se, i ženstveni, nežni i staromodni. Dopali bi joj se, obradovala bi se i stavila bi ih u njenu najlepšu vazu - onu koju joj je majka davno poklonila za Božić. Nije razmišljao u šta će da ih stavi, tako da će papir iz cvećare morati da posluži. Mrzeo je groblje. Svi ti spomenici koji su izbijali iz zemlje kao plodovi smrti sivom, belom i crnom mermeru. Sva ta imena i datumi urezani kao podsetnici da niko ne može da nadmudri sudbinu na kraju, bili su spomenici života. Morbidne misli, pretpostavljao je, ali ovo je pravo mesto za njih. Trava je bila neravna i puna korova, pa je zelenilo bilo prošarano braon delovima tu gde je izgorela, duga i tanka blizu grobova. I drugi su donosili cveće mrtvima, a neko od njih se sasušilo i uvenulo. Neki su polagali veštačko cveće na nadgrobne ploče, ali jake boje odavale su utisak lažnog. Više laž, pomislio je, nego poštovanje. Bilo je suviše vetrovito ovde na severnoj strani, i suviše hladno bez zaklona malog drvoreda na istoku ili sunca prema zapadu. Pre nekoliko godina je postavio spomenik od glatkog belog granita. Ona bi to smatrala nepotrebnim izdatkom, ali morao je da napravi nešto.

Pisalo je njeno ime. Suzan Li Houk. I njen životni vek, kratkih četrdeset i šest godina. Ispod, bio je uklesan stih Emili Dikinson koji je on parafrazirao. Nada se odmara u duši. Nikada nije izgubila nadu. Živela je život verujući u moć nade, vere poduprete dobrim i napornim radom. Čak i kada joj je bolest uzela lepotu, kada je bila kost i koža, imala je nadu. U njega, mislio je Džordan sada. Imala je nadu u njega, verovala u njega, i volela ga bezuslovno. Kleknuo je da položi cveće na njen grob. „Nedostaješ mi, mama. Nedostaje mi razgovor sa tobom, i da čujem tvoj smeh. Nedostaje mi onaj izraz u tvojim očima koji mi govori da sam u nevolji. Čak i kada sam bio, ti si bila tu za mene. Uvek si bila tu za mene.” Zurio je u reči na nadgrobnoj ploči. Delovale su tako formalno. Uvek je bila Su. Jednostavna, iskrena Su. „Znam da nisi unutra. Ovo je samo da daš na znanje drugima da si postojala, da si bila voljena. Ponekad osećam tvoje prisustvo, i to je tako snažno osećanje da mislim da bih te, kad bih se okrenuo, ugledao. Uvek si verovala u takve stvari, u mogućnosti onoga što jesmo.” Ustao je i stavio ruke u džepove. „Pitam se, ko sam ja dođavola. Uprskao sam. Ne sve, ali jednu bitnu stvar. Dobio sam ono što sam oduvek želeo, a izgubio sam ono što nisam znao da mi je oduvek bilo potrebno. Rekao bih da je možda to kosmička pravda. Možda i ne može da se ima sve. Ali ti bi me pogledala na onaj tvoj način.” Pogledao je prema brdima koja je ona uvek volela, u plavetnilo neba nad vatrenim bojama drveća. „Ne znam da li mogu to da popravim. Činjenica je i da ne znam da li bi trebalo i da pokušam.” Na trenutak je zažmurio. „Boli me kada sam ovde. Pretpostavljam da tako treba.” Prstima je dodirnuo usne, a onda ih

spustio na kamenu ploču. „Volim te. Vratiću se.” Okrenuo se i zaustavio kada je ugledao Dejnu kako stoji sa strane prilaznog puta i posmatra ga. Izgleda tako tužno, pomislila je. Štaviše, izgledalo je kao da je tuga srušila sve njegove odbrane i ostavila osećanja iza njih razgolićenim i ranjivim. Bolelo ju je da ga gleda tako ranjivog, da shvati da su oboje znali da ga je uhvatila nespremnog u trenutku koji je trebalo da bude ličan. Pošto više nije bila sigurna šta bi trebalo da kaže, šta je mogla da kaže, prešla je preko trave i stala sa njim pored groba njegove majke. „Izvini. Nisam želela da te... prekidam”, počela je. „Zato sam stajala tamo.” „U redu je.” Pogledala je u grob, u sveže cveće položeno na travi. Možda je znala šta treba da kaže. „Flin i ja dolazimo ovde jednom godišnje.” Pročistila je grlo. „Njegov otac, moja majka... i tvoja. Mi, trudimo se da dođemo ovde posle prvog snega. Sve je tako mirno, belo i čisto. Donosimo joj cveće.” Skrenula je pogled sa cveća i videla da zuri u nju. „Mislila sam da bi voleo da znaš da joj uvek donosimo cveće kada dođemo.” Nije ništa rekao, ali njegove oči su rekle sve. Onda je samo spustio svoje čelo na njeno. Stajali su tako u tišini dok je vetar šibao oko njih i tresao latice rože karanfila. „Hvala.” Polako se ispravio, kao da se plašio da bi nešto u njemu moglo da se slomi. „Hvala.” Klimnula je glavom i nastavili su da stoje u tišini gledajući u brda.

„Ovo je prvi put da sam ovde od kada sam se vratio”, rekao joj je. „Nikada nisam znao šta treba da radim na ovakvim mestima.” „Uspeo si. Karanfili su lepi. Jednostavni.” Nasmejao se blago. „Da, to sam i ja mislio. Zašto si ovde, Dejna?” „Želim da ti kažem neke stvari koje možda nisam rekla na pravi način jutros.” „Ako je nešto u stilu da ipak možemo da budemo prijatelji, možda si mogla da sačekaš sa tim još koji dan.” „Nije baš. Ne znam da li je ovo baš pravo mesto i vreme da govorimo o tome”, rekla je, „ali čim je Melori završila da me kritikuje jutros, shvatila sam da je imala pravo za neke stvari i da ti dugujem, da sebi dugujem, da dugujem oboma nešto bolje od onoga što sam jutros rekla. „Povredio sam te. Video sam to na tvom licu. Ne želim da te povredim, Dejna.” „Za to je suviše kasno.” Podigla je ramena, a onda ih opustila. „Bio si bezobziran prema meni, Džordane. Bio si bezobziran i grub. I možda sam provela nekoliko srećnih sati tokom ovih godina sanjajući da ti vratim istom merom, ali shvatam da to nije ono što ja želim. Tako da moja bezobzirnost i grubost prema tebi jutros nije bila ništa manje prijatna za mene koliko ni za tebe.” „Zašto si to onda uradila, majku mu?” „Vratila sam se u prošlost, zahvaljujući Kejnu.” Namrštila se na njegov sočan komentar. „Mislim da ne bi trebalo da koristiš taj rečnik na grobu svoje majke.” Iz nekog razloga, ova primedba mu je opustila grč u stomaku. „Već je to čula.” „Bez obzira.” Slegnuo je ramenima i u tom pokretu bilo je nečeg dečačkog što je volela kod njega. Dovoljno od njega da joj uznemiri srce. „Gde si

otišla?” „Vratila sam se u onaj dan kada si se pakovao za Njujork. Ponovo sam ga doživela. Gledala sam sebe kako to doživljavam. Bilo je vrlo čudno, i ne manje strašno što znam da to ponovo gledam. Bilo je kao da stojim sa obe strane jednosmernog ogledala. Posmatrala sam nas, a ipak bila deo toga. Sve što si mi rekao, sve što mi nisi rekao, bilo je isto bolno kao i kada se desilo.” „Žao mi je.” Podigla je lice prema njegovom. „Ja u stvari verujem da ti je žao, zbog čega i jesam ovde radije nego da spaljujem tvoj lik. Ali, vidi, bolelo je, sve ponovo. I imam pravo, imam odgovornost prema sebi, da se udaljim od toga. Ne želim da ti opet dam svoje srce, a ne mogu da budem sa tobom, a da ono ostane netaknuto. Možda možemo da budemo prijatelji, možda i ne možemo. Ali ne možemo da budemo ljubavnici. Samo sam htela da ti to objasnim.” Kada je ustuknula korak unazad, uhvatio ju je za ruku. „Hoćeš da prošetaš sa mnom?” „Džordane...” „Samo da prošetaš sa mnom nekoliko minuta. Rekla si šta si imala da kažeš. Tražim samo da saslušaš.” „U redu.” Stavila je ruke u džepove da joj se ugreju, i da izbegne dodir sa njegovim. „Nisam se najbolje snašao kada mi je majka umrla.” „Nisam znala da takve stvari zahtevaju dobro snalaženje. Moja majka je sahranjena tamo.” Podigla je ruku i pokazala. „Ne sećam je se baš. Ne sećam se kad sam je izgubila. Ali mi nedostaje i ponekad se osećam prevarenom. Imam neke od njenih stvari... bluzu koju je moj otac sačuvao jer je bila njena omiljena, nešto od njenog nakita i fotografija. Volim što ih imam. Činjenica da je se ne sećam, da sam bila suviše mlada da zapamtim kada je umrla, ne znači da ne razumem kako je bilo tebi. Nisi mi dopustio da ti pomognem.”

„U pravu si. Nisam hteo da ti dopustim da mi pomogneš. Nisam znao kako.” Uhvatio ju je za ruku brzo da joj pomogne preko neravnog terena, a onda je pustio dok su išli ka šumi. „Mnogo sam je voleo, Dejna. To nije nešto o čemu razmišljaš svaki dan kada je sve normalno. Hoću da kažem, nisam se budio svako jutro razmišljajući, čoveče, naravno da volim svoju majku. Ali mi smo bili jedno.” „Znam.” „Kada nas je moj otac ostavio... pa, ni ne sećam ga se baš dobro. Ali se sećam da je ona bila stena. Ne hladna, ne oštra, samo snažna. Radila je kao pas dva posla dok se nismo izvukli iz dugova u kojima ju je ostavio.” Čak i sada je osećao ukus gorčine svega toga. „Mora da je bila jako umorna, ali je uvek imala vremena za mene. Ne samo da mi dâ da jedem ili da mi spremi čistu košulju, već za mene.” „Znam. Toliko ju je interesovalo sve što ti radiš, ali ti se nije mešala u život. Nekada sam se pretvarala da je i moja mama.” Pogledao ju je. „Stvarno?” „Da. Ne misliš valjda da sam stalno visila u tvojoj kući da bih nervirala tebe, Flina i Breda, zar ne? Volela sam da provodim vreme sa njom. Mirisala je :na majku i puno se smejala. Gledala bi u tebe... ponekad bi te samo pogledala i na njenom licu bi bilo toliko ljubavi, toliko ponosa. Želela sam majku koja bi me tako gledala.” Dirnulo ga je to što je rekla, i bledi tragovi gorčine su nestali. „Nikad me nije izneverila. Nijednom. Nikada. Čitala je sve što sam napisao, čak i kada sam bio dete. Dosta toga je sačuvala, i rekla mi je da će jednoga dana, kada postanem poznati pisac, ljudi silno želeti da čitaju moje rane radove. Ne znam ni da li bih danas i bio pisac da nije bilo nje, i njene stalne, nepomućene vere u mene.” „Bila bi oduševljena onim što si postigao.” „Nije doživela nijedno moje izdanje, makar ne knjige. Želela je da idem na koledž. I ja sam želeo, ali sam mislio da odložim na godinu, dve i da prvo zaradim nešto novca. Ali ona je postavila

pravila, a bila je i te kako dobra u tome kada joj je nešto bilo važno. Tako sam otišao.” Za trenutak je zaćutao, a oblak se navukao preko sunca, blokirajući svetlost. „Slao sam nešto novca kući, ali ne mnogo. Nije moglo mnogo da se uštedi. Nisam dolazio kući onoliko često koliko je trebalo. Bio sam zauzet. Bilo je puno toga da se uradi. Onda sam otišao na postdiplomske studije. Bilo je mnogo godina koje nisam proveo sa njom.” „Suviše si strog prema sebi.” „Jesam li? Mogao sam da se vratim ranije, da zaradim dobro u garaži i da joj skinem malo tereta sa vrata.” Stavila mu je ruku na rame kako bi se okrenuo ka njoj i pogledao je. „To nije ono što je ona želela za tebe. Znaš da nije. Bila je tako srećna zbog tvog pisanja. Kada su ti objavljivali one priče u časopisima, bila je oduševljena.” „Mogao sam i ovde da ih napišem. Zaista sam i pisao kada sam se konačno vratio kući. Bio sam opsednut knjigom, pisao sam kao luđak noću posle posla. Kada nisam bio lud za tobom, tada. Hteo sam da uradim sve, da imam sve. Novac, slavu, dela.” Sada je govorio brzo kao da su reči predugačke. „Hteo sam da je sklonim iz te poluurušene kuće, da joj kupim neku lepu, u brdima. Ne bi morala više nikada da radi. Mogla je da uređuje baštu, da čita ili da se bavi čime god je želela. Hteo sam da pobrinem za nju. Ali nisam. Nisam mogao.” „Oh, Džordane, nisi ti kriv za to.” „Nije to stvar krivice. Razbolela se. Sve to vreme sam proveo daleko, i kada sam se vratio, hteo sam to da ispravim. A ona se razbolela. Samo sam malo umorna, rekla bi. Malo me žiga. Starim. I nasmejala bi se. Nije otišla kod lekara na vreme. Novca nije bilo, nije mogla da odsustvuje sa posla, tako da nije ni otišla dok nije bilo suviše kasno.”

Ne mogavši da izdrži, uhvatila ga je za ruku. „Bilo je strašno. To što ste vas dvoje preživeli bilo je strašno.” „Nisam obraćao pažnju, Dejna. Bio sam zaokupljen sopstvenim životom. Onim što sam želeo, što mi je bilo potrebno. Nisam primetio da je bolesna sve dok nije... oh, bože, dok me nije posadila na stolicu i rekla mi šta su joj našli.” „Glupo je da kriviš sebe zbog toga. Glupo je, Džordane, i ona bi ti isto to rekla.” „Verovatno bi, i ja bih to shvatio. Ali tokom toga, posle... sve se desilo tako brzo. Znam da je trajalo mesecima, ali meni se činilo prebrzo. Doktori, bolnica, operacija, hemioterapija. Bože, bila je tako slaba tokom terapije. Nisam znao kako da se staram o njoj...” „Stani. Samo se zaustavi. Ti jesi brinuo o njoj. Bio si pored nje, čitao joj. Zaboga, Džordane, hranio si je kada nije mogla sama da jede. Ti si bio njena stena tada. Videla sam to.” „Dejna, bio sam preplašen, i bio sam ljut, i nisam mogao to da joj kažem. Sakrio sam to u sebi jer nisam znao šta drugo da radim.” „Jedva da si imao dvadeset godina, a svet ti se rušio.” I kada je to izgovorila, shvatila je da tada nije to tako shvatala, ne u potpunosti. „Venula je preda mnom, a ja to nisam mogao da sprečim. Kada smo znali da umire, da nema još puno vremena, kad je već bila u strašnim bolovima, rekla mi je da joj je žao što odlazi i što mora da me ostavi. Rekla mi je da nije postojao nijedan dan da nije bila ponosna na mene i da je zahvalna što me ima. Raspao sam se. Izgubio se. Onda je ona umrla. Ne sećam se da sam se pozdravio sa njom ili da sam joj rekao da je volim. Čak se ni ne sećam šta sam rekao i uradio.” Okrenuo se i otišao još jednom do spomenika koji su virili iz sasušene trave. „Sve je već bila dogovorila, ja sam samo ispratio proceduru. Nogu pred nogu. Parastos, haljina koju je želela da obuče, muzika koju je želela da se svira. Imala je neko osiguranje.

Izdvajala je nekako i za to svakog meseca. Bog zna kako. Bilo je dovoljno da se isplate svi dugovi koji su se nagomilali i da imam malo prostora da dišem.” „Bio si joj dete. Htela je da te obezbedi.” „I jeste, na svaki mogući način. Nisam mogao da ostanem ovde, Dejna. Ne tada. Nisam mogao da živim u toj kući i da tugujem pri svakom uzdahu. Nisam mogao da ostanem u ovom gradu, gde sam poznavao ljude gde god bih pošao.” „Pomislio bi čovek da je to uteha, poznato. Ali za mene je to bio stalan bol. U jednom trenutku bih se osećao kao da se gušim, a u sledećem kao da ću da eksplodiram. Morao sam da pobegnem od toga. Morao sam da sahranim nešto od tog bola onako kako sam sahranio nju.” „Nisi hteo da pričaš o tome sa mnom.” „Nisam mogao. Da sam imao reči, ugušio bih se u njima. Ne kažem da je to bilo ispravno. Nije. Ali to je istina. Morao sam da uradim nešto od svog života, a to nisam mogao da postignem ovde. Ili sam verovao da ne mogu, ako ima razlike?” „Morao si da odeš”, promrmljala je, „jer ne bi postao to što jesi.” Kako je moguće da joj je trebalo toliko dugo da to shvati? „Mrzeo sam ono što sam bio ovde, i plašio sam se toga šta ću postati ako ostanem. Video sam sebe kako radim u garaži iz dana u dan, godinu za godinom, i kako odbacujem sve ono za šta je ona radila, sve što je želela za mene, jer nisam mogao da postignem ništa bolje. Bio sam besan i bolelo me je, i tako, ophrvan tim osećanjima, nije me bilo briga ni za šta drugo.” Došao je do ivice groba svoje majke i gledao u cveće. „Nisam znao da me voliš. Ne znam šta bih drugačije uradio, ali nisam znao. Uvek si delovala tako snažno, tako sigurna u sebe, opuštena u pogledu svega, da nisam video šta se krije unutra.” Pružio je ruku da joj skloni kosu sa obraza, a onda spustio ruku. „Možda nisam želeo. Sve to što se njoj desilo... nisam imao prostora

da volim više ikoga. Ali sam te povredio, i hteo sam to. Jer je bilo lakše ako ti odeš. Sramota me je zbog toga i žao mi je. Zaslužila si bolje.” „Ne znam šta da ti kažem. Pomaže što čujem sve ovo. Znam da nije bilo lako da mi to kažeš.” „Ne plači, Dejna. To me ubija.” „Malo je teško da se prihvati drugačije.” Ali je prstima obrisala suze ispod očiju. „Bili smo mladi, Džordane, i oboje smo pravili greške. Ne možemo da promenimo ono što se dogodilo, ali možemo da ostavimo za sobom i da pokušamo da budemo prijatelji ponovo.” „Sada smo odrasli, i moramo da se bavimo onim što je sada. Želiš da budemo prijatelji, biću ti prijatelj.” „U redu.” Nekako je uspela de se drhtavo nasmeši i pružila mu ruku. „Postoji još jedna stvar koju treba da znaš.” Sklopio je svoju šaku preko njene. „Zaljubljen sam u tebe.” „Oh.” Njeno već uznemireno srce je poskočilo. „Bože.” „Nikada te nisam preboleo. Kad god sam mislio o tebi tada, mislio sam kao o korenu. Vreme je prolazilo, a ja sam pokušavao da uništim taj koren, ali nisam mogao. Nekada bih svratio nakratko u grad da se vidim sa Flinom, da nakratko vidim i tebe ili da bi ti videla mene, i da vidim kako je taj koren rastao.” „Oh, dođavola, Džordane. Dođavola.” Šta god da ga bude koštalo, morao je to da kaže. „Poslednji put kada sam pokucao na Flinova vrata i kada si ti otvorila, izgledalo je kao da je vinova loza izrasla još dva metra i obavila mi se oko vrata. Volim te, Dejna. Ne mogu to da uništim, a ne bih i da mogu. Stavljam ti svoje srce na dlan ovoga puta. Tvoje je, šta god da uradiš sa njim.” „Šta misliš da ću da uradim, magarče?” Bacila mu se u naručje. Olakšanje, zadovoljstvo i radost su ga preplavili kada je zagnjurio lice u njenu kosu. „To je ono čemu sam se nadao da ćeš da kažeš.”

Prva stvar koju je Dejna čula kada je ušla u Uživanciju bila je svađa. Jedan od osnovnih elemenata, po njenom mišljenju, koji kuću čini domom. Načuljila je uši prema tom delu kuće i podigla ruku dajući znak Džordanu da ćuti kada je ušao za njom. „Neću se povrediti. Savršeno sam sposobna da rukujem električnom hoblericom. Ti samo ne želiš da se neko drugi igra s njom.” „Pre svega, to nije igračka.” U Bredovom glasu bilo je takve ledene gorčine da je Dejna morala da priguši smešak. „Drugo, kad završim ovaj deo, što bih sigurno već uradio da mi ne zvocaš stalno...” „Ja ne zvocam.” Bilo je podjednako primese otrova i uvrede u Zoinom odgovoru. Dejna je povukla Džordana za ruku. Nepodnošljivim Blizancima”, prošaputala je. razgovaram sa Melori.”

„Ti budi sudija „Ja moram da

„Zašto ja ne razgovaram sa Melori?” „Pravi muškarac ne bi se plašio...” „Oh, prestani sa tim.” Povio je ramena, zabio ruke u džepove i krenuo u pravcu odakle se čula svađa. Dejna je protrljala nokte o jaknu. „Uvek upali.” Onda je kratko udahnula, ispravila ramena i krenula u suprotnom smeru da prizna sopstvenu grešku. Zidovi u prostoriji koja je trebalo da bude Melorin glavni izložbeni prostor bili su gotovi. I izgledali su, pomislila je Dejna, baš sjajno. Čula je muziku sa radija kako odzvanja iz sobe iznad i Melori kako peva zajedno sa Boni Rajt. Takođe je, primetila je Dejna kada je ušla u sobu, đuskala. Dok je Melori prevlačila valjak gore-dole, kukovima je mrdala uz živahni ritam.

„Pojačala si toliko da bi pratila ritam ili da bi blokirala seksualnu napetost iz prostorije niz hodnik?” Melori se okrenula i spustila valjak da odmori ruke. „Pomalo od oboje. Kako si ti?” „Kako ti izgledam?” „Bolje.” Melori ju je malo bolje proučila. „U stvari, izgledaš prokleto dobro.” „Osećam se prokleto dobro. Prvo, izvini. Osećala sam se grozno i iskalila sam bes na tebi. Ti si se samo trudila da mi pomogneš.” „Prijatelji to rade. Istresu svoje loše raspoloženje jedni na druge, i trude se da pomognu. Oboje ste izgledali tako nesrećno, Dejna.” „Pa i bili smo. Imali smo razlog da budemo. Koji god da su bili Kejnovi motivi, pokazao mi je istinu. Nisam mogla samo da sahranim što je bilo pre, sav taj bol. Morala sam njim da se pozabavim, da ga izbacim, osmotrim. Razumem, u najmanju ruku.” „U pravu si.” „Ne, ti si bila u pravu.” Skinula je jaknu i bacila je na prozorsku dasku. „Nisam se suočila sa stvarima, ni počinjanjem veze ponovo sa Džordanom, niti njenim prekidanjem. Sve sam to zakopala u plitak grob. Oboje smo.” „Bilo vam je potrebno da ponovo provedete vreme zajedno, da se upoznate.” „U pravu si. Danas udaraš za hiljadarku.” „Iako nikada nisam razumela šta to znači, da vidim da li ima opravdanja za taj izraz. Otišla si da se vidiš sa Džordanom, raspravili ste nešto od toga, i na kraju ste se razumeli da ste zaljubljeni jedno u drugo.” „Tako je. Voli me.” Kada su se Dejnine oči napunile suzama, Melori je izvukla maramicu i pritrčala da joj dâ. „Hvala. Rekao mi je stvari koje mi nikada pre nije rekao. Nije mogao ili nije hteo. Mislim da nije ni bitno. Nije bio spreman, i ako ću da budem iskrena u vezi

sa tim, nijedno od nas dvoje nije bilo spremno. Volela sam ga, ali to nije bilo dovoljno da sagledam kroz šta je sve prolazio, šta mu je bilo potrebno. Šta je meni, uostalom, bilo potrebno. Bilo je zaslepljujuće, i jedino što sam ja videla bilo je želim Džordana. Tačka. Nikada nisam razmišljala o tome šta ćemo da radimo zajedno, ili kad budemo zajedno, i šta je oboma bilo potrebno da postignemo zasebno da bismo ojačali tu vezu. Bilo je sve samo za taj trenutak.” „Bila si mlada i zaljubljena.” Melori je uzela svoju maramicu i obrisala svoje suze. „Da, jesam. Volela sam ga svim srcem. Ali sada imam više. I zaista je neverovatno kada možeš da se udaljiš korak nazad i vidiš kakav je muškarac sada, kakvog je stvorio čoveka od sebe i da shvatiš da je postigao mnogo više. I da je vredelo čekati.” „Dejna.” Njene vlažne oči su se širom otvorile gledajući u Melori, a onda je brzo trepnula pre nego što se okrenula prema Džordanu koji je stajao na vratima. „Ovo su ženski razgovori ovde.” „Dejna.” Izgovorio je ponovo njeno ime i prišao joj. Videla je u njegovim očima uzburkane emocije koje su plamtele u plavetnilu pre nego što su se njegove ruke obavile oko nje. Podigao ju je na prste kada je spustio usne na njene. „Oh.” Slomljena osećanjima, Melori je zagnjurila lice u maramicu. „U redu, samo hoću da kažem...” Zoi je uletela u sobu i istog trenutka zaćutala. Zureći u par koji je bio u čvrstom zagrljaju, spustila je ruku na srce. “Oh.” Posegla je da izvuče maramicu iz džepa, ali Bred je stao pored nje i ugurao joj u ruke svoju. „Hvala”, rekla je šmrcajući. „Ali imam svoju.” „Ućuti, Zoi.” Pošto je trenutak bio suviše dragocen da bi se upropastio, prihvatila je.

Džordan se odmakao. „Ima nešto što ja treba da uradim.” Podigla je začuđeno obrve i nasmejala se spontano i nestašno. „Baš ovde? Pred svim našim prijateljima?” „Strava”, bila je Bredova reakcija, zbog čega ga je Zoi gurnula laktom u stomak. „Nije vreme za pokvarene misli.” „Uvek je vreme.” „Ne obraćaj pažnju na njih”, promrmljao je Džordan i spustio usne na Dejnino čelo. „Ne obraćam.” „Moram nešto da uradim”, ponovio je. „Moram da se obavežem da ću ti pomoći ovde danas.” „Ali...” „Važno je”, prekinuo ju je. „Objasniću ti večeras.” „Večeras moramo svi da se sastanemo i da pogledamo ono što je napisao. Ponestaje mi vremena.” „Zašto se ne sastanemo kod Flina? Svima je podjednako udaljeno.” Pogledao je prema Melori. „Da li se slažeš, Melori?” „Naravno. Kuhinja nije još završena, tako da nećemo imati hranu kao što je bila kod Breda. U stvari, i da je završena, ne bismo imali hranu kao što je bila kod Breda.” „Pica i pivo mi odgovaraju”, rekla je Dejna. „To je moja devojka.” Džordan ju je poljubio. „Vidimo se tamo.” „Nešto si smislio.” Dejna je začkiljila. „Vidim to. Ako si mislio da nešto petljaš sa Kejnom...” „On nema nikakve veze sa ovim. Moram da krenem, inače neću sve završiti. Brede, ideš sa mnom.” „Nisam završio posao ovde.”

„Idi. Povedi ga”, rekla je Zoi pokazujući na Breda. „Ostavi mašinu za hoblovanje. Ovde će biti sve u redu.” „Nećeš da je nosiš sama uz stepenice.” „Nije toliko teška, a ja nisam toliko slaba.” „Nećeš je nositi uz stepenice.” „Zaboga, Vejne, odnesi tu stvar gore i završi sa tim.” Smejući se, Džordan je prebacio ruku preko Dejninog ramena. „Zar ne znaš kako da izađeš na kraj sa ženom?” „Ne seri.” Bred se okrenuo na peti i izašao. „Mogu sama to da uradim”, rekla je Zoi. „Zoi.” Sijajući sjajem ponovo otkrivene ljubavi, Dejna joj je prodrmala glavu. „Prestani da se ponašaš nerazumno.” „Ne mogu da se oduprem.” Zoi je podigla ruke i pustila ih da padnu. „Izaziva nemir u meni.” Čula ga je kako psuje sebi u bradu dok je nosio mašinu za hoblovanje uz stepenice. I prekrstila ruke preko grudi. „Neću ništa da kažem. Neću ništa da uradim.” „Dobar plan. Zašto ne zgrabiš valjak?” predložila je Melori. „Možemo prvo da završimo ovde, a onda da odemo na sprat.” „Mogu li da primetim da vi žene ovde odrađujete sjajan posao?” „Eto, vidiš?” Oduševljena, Zoi je prišla Džordanu i glasno ga poljubila u obraz. „Evo sigurnog muškarca koji gaji poštovanje prema sposobnostima žene.” „Naravno. Nema ničeg tako seksi kao što je žena koja je dovoljna samoj sebi.” „O’ladi, Houk, o’ladi malo.” Dejna ga je gurnula laktom. „Sada povedi svog drugara i odlazi. Imamo posla.” Sačekala je da Džordan i Bred izađu, a onda otrčala do prozora da ih posmatra. „Šta li je smislio? Evo, Bred ga upravo to pita, tačno tako. Ali on ne govori. Ne govori jer zna da stojim ovde na prozoru i posmatram. Prokletstvo!”

Brzo se sklonila sa prozora smejući se kada se Džordan okrenuo i pogledao u nju pravo kroz staklo. „Ne možeš tek tako da prevariš Džordana. To je upravo ono što volim kod njega.” „Tako sam srećna zbog vas”, uzdahnula je Melori. „I ako ne budemo pažljivi, počeće još jedna romantično plačljiva drama.” „Pošto sam danas pričala više nego za čitavu poslednju godinu, hajde da krečimo.” Dejna se okrenula i bacila na posao. „On je u pravu. Stvarno smo sjajno sredile ovaj prostor.” Radile su u prizemlju sve dok zidovi nisu bili završeni, onda su napravile pauzu za kafu, sedele na podu i divile im se. „Podovi u Dejninom delu treba da se prebrišu. Potrebna je čista površina pre nego što se lakiraju.” „Ne znam kako se radi lakiranje.” „Lako je!”, rekla joj je Zoi „Pokazaću ti. Kada se izlakiraju, i osuše dobro, možeš da unosiš stvari.” „Super!” Osetila je radosno poskakivanje u stomaku i prislonila ruku na njega. „Postaje sve stvarnije svakoga dana. Naručila sam police. Ako stignu ovde kada bi trebalo, zajedno sa ostalim stvarima koje sam naručila, i prvom isporukom knjiga, trebalo bi da počnem za nekoliko nedelja. Možda i manje. A imam i potencijalnog radnika.” „Nisi ništa pričala o tome.” Zoi ju je blago udarila po ruci. „Ko je to?” „To je žena koju sam upoznala dok sam radila u biblioteci. Naletela sam na nju u prodavnici, i tako se priča razvila. Ona je naočita, prijatna, voli da čita, želi posao, i ne traži veliku platu. Svratiće za neki dan da pogleda mesto. Ako ne pobegne vrišteći, mislim da ću imati prodavca knjiga.” „Zoi, za koliko vremena ću moći da počnem da unosim stvari?”, pitala je Melori.

„Mislim sledeće nedelje.” Zoi je pijuckala kafu i gledala po sobi. „Sve se lepo odvija po planu, i ne bih da baksuziram, ali stvarno mislim da će to biti sledeće nedelje. Meni će trebati malo više vremena. Ima još puno toga da se uradi za salon. A treba takođe da zamenimo neke od ovih prozora. Plus, biće tu i još popriličan, dug spisak radova oko bušenja.” „Volim kada priča ovako kao muškarac”, prokomentarisala je Dejna. „A sada, hajdemo na sprat da se igramo hoblericom kao muškarci.” „Prvo”, rekla je Zoi oponašajući Bredov odmereni ton, „to nije igračka.” „Čoveče”, Dejna je umirala od smeha, „kidaš.”

Sedamnaesto poglavlje „Siguran si u vezi sa tim?” Bred je posmatrao Džordana koji je u ruci držao četvrtasti prsten sa rubinom. „Da. Mislim. Više će joj se dopasti od tradicionalnog dijamanta.” „Ne mislim na prsten. Nego na to zbog čega ga kupuješ.” „Siguran sam. Malo uznemiren, ali siguran.” „Neću da se naljutim”, rekao je Flin. „Mogao bih da se naljutim jer te to što ćeš da zaprosiš moju sestru čini nervoznim, ali neću.” Džordan se osmehnuo blago dok je okretao prsten na svetlosti. Želeo je da obojica budu prisutni kada bude preduzimao ovaj korak. Neka vrsta kruga, pretpostavljao je, kao što je i prsten bio krug. Nije naravno mogao da kaže da su bili oduševljeni što ih je dovukao u zlataru u Pitsburgu, ali su pristali. Uvek bi to činili. „Mislim da je ovo onaj pravi. Znam da ona jeste.” Pružio je prsten Bredu. „Ti znaš o ovim stvarima više od obojice. Kaži mi svoje mišljenje o kamenu.” Iza pulta, zlatar je počeo da kašljuca. „Da, da.” Džordan mu je odmahnuo rukom. „Znam kako ide to nagovaranje. Ali radije bih da čujem šta misli moj prijatelj.” „Uveravam vas da je taj kamen odličnog kvaliteta. Burmanski rubin trokaratni, postavljen u osamnaestokaratno zlato. Izrada je...” „Zašto mi ne biste dali lupu?”, predložio je ljubazno Bred. „Čovek kupuje verenički prsten. To je vrlo bitno.” Možda nije bio baš srećan, ali izgledi da proda prsten podstakli su ga da odmah donese lupu i da je pruži Bredu.

Praveći se važan, Bred je zagledao, uzdisao, huktao, pre nego što je spustio i prsten i lupu na crnu somotsku podlogu. „Kupuješ izvrstan kamen”, rekao je. „Ima sva tri kvaliteta - boju, sečenje i jasnoću, i tri karata, što sve lepo zaokružuje. Mislim da će joj se svideti.” „Da, tako sam i mislio. Zapakujte”, rekao je Džordan zlataru. „Treba da odemo na pivo sada, je l’ tako?” Flin je gledao oprezno prema ostalom prstenju u staklenoj vitrini. „I Džordan bi trebalo da časti, kao simboličan gest... oh, dođavola više sa svim. Pije mi se pivo.” „Sve u svoje vreme, lepi moj.” Džordan je izvadio novčanik i izvukao kreditnu karticu. „Imamo još jedan posao da obavimo pre nego što krenemo nazad.” Način na koji je on gledao na to, bio je da će odneti glatku pobedu. Neka vrsta romantičnog het-trika, Imao je devojku, kupio je prsten. Sada, razmišljao je dok su prolazili kroz kapiju Voriors pika, videće da li će uspeti da obezbedi i kuću. „Ovo je ludo”, dobacio je Flin sa zadnjeg sedišta gde je Mo hrkao pored njega, iscrpljen uzbuđenjem od vožnje automobilom. „Mislim da sam u nekoj vrsti šoka.” „Prilično ludo”, složio se Džordan. „Ali činjenica je da sam oduvek želeo ovo mesto. Čak i kada sam bio dete.” „U redu, pre nego što uđeš unutra i daš neku suludu ponudu, hajde da još jednom prođemo kroz osnovna pitanja.” Bred se promeškoljio. „Da ti napomenem još jednom, ovo kuća je ogromna.” „Volim velike.” „Izolovana je.” „Volim izolovane.” „Nisi pitao Dejnu da li želi da živi ovde.”

„Ne moram. Znam šta misli o njoj.” „Ovo je kao da razgovaram sa zidom”, promrmljao je Bred. „Dobro, ako si rešio da to uradiš, onda molim te skini taj izraz ja sam velika faca sa puno love” „Oni su bogovi, druže.” Džordan se uparkirao i otvorio vrata. „Ne verujem da će bezizražajno lice tu nešto promeniti.” „Ne znam zašto misliš da će ti prodati kuću”, nastavio je Bred. „Kupili su je tek pre nekoliko meseci. Bogovi ili ne, ipak postoje sitnice kao što su likvidnost, porezi i kapitalna dobit.” „Slušaj čoveka u odelu.” Flin se nasmejao kada je Mo skočio preko njega i van auta. „Ućuti. Ti si u šoku, sećaš se. Potrebno je dobrih trideset minuta da se spustiš u Veli odavde”, nastavio je Bred. „Kako ti voziš, treba”, promrmljao je Džordan sebi u bradu. „Čuo sam te. Trideset minuta”, ponovio je Bred, „za zrelu, odraslu osobu koja poštuje ograničenje brzine. I to po lepom vremenu. Tebi odgovara, možeš da ostaneš u kući i da pišeš u donjem vešu. Dejna će da radi u gradu šest dana u nedelji. „Šest?” Džordan se okrenuo i prekinuo razgledanje kuće. „Kako znaš da će da rade šest dana u nedelji?” „Shvatio sam to od Zoi, između njenih napada na mene. Suština je da će morati da putuje svaki dan dole, a zimi... „Kupiću joj automobil. Prokletog terenca. Prestani da strahuješ, Meri.” Roena je otvorila vrata i već je imala osmeh na licu dok se saginjala da pozdravi Moa. „Dobro nam došli! Kako je to divno. Tri lepa muškarca i lep pas.” „Taj pas ti je lep”, prokomentarisao je Džordan. „To mora da je ljubav.”

„I jeste.” Uspravila se i nasmejala blistavo dok je gledala Džordana u od. „Jeste. Uđite.” Mou nije bio potreban još jedan poziv. Protrčao je pored nje, proklizao na pločicama i zakucao se u zasvođeni prolaz kada je hteo da skrene u salon. Kada su ušli, on je bio sklupčan na stolici, brada mu je bila na somotskom naslonu i udarao je repom. „Hej! Silazi sa nameštaja, nezahvalniče.” U trenutku kada je Flin krenuo da ga skine sa stolice, Mo je pogledao u Roenu svojim velikim, braon očima. Počeo je jače da udara repom. „Ne, molim te. Sasvim je u redu da sedi tu. Posle svega”, požurila je da se umeša, „ipak, i on je gost.” „On je prevarant.” „Da.” Pomilovala ga je po klempavom uvetu. „I on... kako se to kaže? Zna šta mislim. U redu je. A sada, čime vas mogu ponuditi? Kafom? Čajem?” Gledajući Flina, predložila je: „Možda hladno pivo.” „Da li mi čitaš misli ili samo izgledam kao neko ko bi baš sada popio pivo?” „Možda pomalo od oboje. Molim vas, ugledajte se na Moa i sedite. Smestite se. Odmah se vraćam.” „Da li je Pit tu?”, pitao je Džordan. „Naravno. Pozvaću ga da nam se pridruži.” Bred je sačekao dok nije izašla iz sobe, a onda se okrenuo ka Džordanu. „U redu, ne mogu to da podnesem. Nemoj samo molim te da izbrbljaš kako želiš ovu kuću i kako si je oduvek želeo, ili nešto tako maloumno.” „Da li izgledam kao da sam pao sa drveta?” „Jesi li kupovao kuću ikada?” „Ne, ali...”

„Ja jesam. Ti si uspešan pisac sa nizom najprodavanijih knjiga. Znaju da imaš novac. Dodaj još samo neki iskričavi san iz detinjstva tome i sami će ti ponuditi.” Džordan je seo. „Znaš, počinjem da shvatam zašto nerviraš Zoi.” Bred ga je pogledao sa visine. „Ne nerviram je, samo je činim nervoznom. Iritacija je samo sporedni efekat nerava.” „Da, i ja počinjem to da shvatam”, dodao je Flin i sručio se u stolicu vrlo slično kao i njegov pas. Uspravio se kada je Roena ušla noseći poslužavnik. „Hej, dozvoli da ti pomognem sa tim.” Flin je ustao i uzeo poslužavnik na kome je bilo pet piva. „Hvala. Molim vas, poslužite se. Sad će i Pit.” Sela je na sofu, prekrstila noge i nežno se osmehnula Flinu kada joj je ponudio jednu od čaša. „Dan je važan.” Osetio je da mu se stomak zgrčio kada ga je pogledala. „Da. Pretpostavljam da jeste.” „Dopušteno vam je da se osećate čudno. To je ljudski. Evo i Pita.” „Dobar dan. Roena mi reče da imamo o nečemu da razgovaramo.” Seo je na sofu pored nje i uzeo pivo. „Dobro ste?” „Čini se da jesmo”, odgovorio je Džordan. „Možda bi trebalo da počnem sa onim što se desilo.” Prvo im je ispričao kako je Kejn vratio Dejnu u njihovu prošlost. „Zanimljivo.” Pit je pažljivo posmatrao svoje pivo i razmišljao. „Iskrenije nego što bi se očekivalo od njega.” „Metoda koja odgovara njegovom plenu”, rekla je Roena. „Pametno od njega. Ne pokušava da je prevari ili obmane. Već joj govori tačno šta radi, dozvoljava joj da vidi i doživi. Da, to je bila vrlo dobra strategija.” „Mogla je da uspe. Skoro da jeste. Ne verujem da bismo bili gde jesmo, bar ne sada, da nas Melori nije oboje podstakla.”

„Vas šestoro ste deo jedne celine. Bitne i posebne”, dodala je Roena, „ali i jače zbog vaše povezanosti. Kako si razrešio ovo sa Dejnom?” „Da li moram da ti kažem? Ja jedino što vidim su malena crvena srca koja kruže oko moje glave.” „Ipak bih volela da čujem šta ti kažeš i kako kažeš.” Pošto se složio, klimnula je glavom i provukla svoju ruku ispod Pitove. „Teško je”, rekla je „da znaš šta treba da pustiš, a šta da zadržiš. Srećna sam zbog vas dvoje što ste ostali jedno uz drugo.” „I ja sam, iz čisto ličnih razloga. Ali uklapa se u ostalo, zar ne?” Džordan je posmatrao njeno lice i poželeo da može da ga pročita. „To je deo potrage.” „U tkanju, svaka nit je bitna. Dužina, sastav, nijansa. Želeo je da vas razdvoji; ti to nisi dozvolio. Nit između vas je duga, neprekinuta i snažna.” „Zašto je toliko bitno da nas razdvoji?” „Jači ste kada ste zajedno nego kad ste razdvojeno. Znaš to.” „Nije samo to.” Nagnuo se napred. „Pomozi mi da joj pomognem.” „Već jesi. I pomoći ćeš. Verujem u to.” „Vreme joj skoro ističe.” „Stigli ste dalje nego što mislite, zato budite pažljivi. On će učiniti sve što može da prekine nit.” Džordan se zavalio u stolicu. „Neće je prekinuti. Postoji još jedan razlog zbog koga smo ovde. Počinjem da se pitam da li je i to deo tkanja. Želim da kupim ovu kuću.” Bred je ispustio prigušen zvuk iz grla zbog čeg mu je Pit uputio zainteresovan pogled. „Hoćeš li malo vode?” „Ne, ne.” Uzdahnuvši, Bred je otpio još malo piva. „Ne.”

„Veliki biznismen koji sedi tamo misli da treba da hodam kao po jajima i pregovaram sat vremena ili dva. Ne vidim svrhu. Ne znam kakvi su vaši planovi sa ovom kućom kad se sve ovo završi, ali ako planirate da prodate, ja sam spreman da je kupim.” Zašto im jednostavno ne da blanko ček, pomislio je Bred za sebe. Pristup njegovom brokerskom računu, prenos vlasništva na stan u Njujorku? „Tvoj poslovno orijentisan prijatelj ima i te kako pravo.” Klimnuvši glavom Bredu u znak odobravanja, Pit je potegnuo iz flaše. „Razvio sam brojna poslovna interesovanja tokom godina. Uživam u...” Pogledao je upitno Roenu. „Muljanju i valjanju?” „Da. To je zanimljiv hobi. Ovo imanje, pored toga što nam odgovara tokom ovog perioda, vrlo je poželjno. Kuća ove veličine i materijal, sa njenom istorijom i lokacijom, koja uključuje dvadeset pet zarez tri jutra zemlje, čiste i pošumljene, garažu za šest automobila, zatvoreni bazen, saunu i...” „Džakuzi kadu”, dodala je Roena uz smeh. „Prilično uživamo u kupanju u džakuzi kadi.” „Da.” Podigao joj je ruku i gricnuo nadlanicu. „Kao i u mnogim drugim detaljima i prijatnostima...” „Molim te.” Ne mogavši da se suzdrži, Bred je podigao ruku. „Ova kuća je ogromni beli slon. Prijatnost i istorija su jedna stvar, ali ona je udaljena trideset pet kilometara od Velija...” „Trideset i jedan”, Pit ga je ispravio blago. „Na uskom putu koji krivuda kroz planinu”, nastavio je Bred. „Sigurno košta čitavo bogatstvo da se zagreje i ohladi. Da je sutra oglasite za prodaju, bili biste srećni da dobijete ozbiljnu ponudu u sledećoj dekadi.” Pit je protegao noge i stavio jednu preko druge. Džordan je primetio da je Pit bio najopušteniji u ovoj situaciji otkako ga je

upoznao. „Bilo bi mi zadovoljstvo da poslujem sa tobom”, rekao je Bredu. „Možda će, u nekom trenutku, da se ukaže prilika. Verujem da bi bilo vrlo stimulišuće.” „Trenutno poslujete sa mnom”, podsetio ga je Džordan. „Da, to je tačno.” Pit je skrenuo pogled na Džordana. „Imam jedno pitanje prvo.” Roena je potapšala Pita po ruci kako bi ga sprečila da reaguje, a onda pogledala u Džordana. „Zašto želiš ovu kuću?” „Oduvek sam je želeo.” Bred je zakolutao očima i pogledao ka nebu. „Smiluj se na njega.” „Pitanje je zašto.” „Ona... obratila mi se. Ne mislim bukvalno.” „Ne.” Roena je klimnula glavom. „Razumem te. Nastavi.” „Kada sam bio dete, gledao bih prema njoj ovde i mislio to je moja kuća. Čeka samo da ja porastem. Sećam se da sam govorio mojoj majci da ću joj je kupiti jednoga dana, i da će moći da stoji ovde, na vrhu sveta.” Slegnuo je ramenima. „Kada sam bio stariji, dovezao bih se ovde ponekad, gledao u kuću i govorio sebi da ću jednog dana da se provezem kroz kapiju i da dođem do ulaza. Divna je i moćna i možda jeste udaljena, ali deo je onoga što čini Veli onim što jeste. Nisam mogao da je pružim svojoj majci. Želim da je poklonim Dejni. Želim da izgradim život sa njom ovde, da podižem decu sa njom ovde. Želim da odavde gledam na Veli i da znam da smo svi deo nečeg postojanog i stvarnog i bitnog.” „Možeš da dobiješ kuću.” Sjaj u Pitovim očima je nestao. „Roena!”

„Za njenu procenjenu vrednost”, nastavila je, vrteći prstom prema svome ljubavniku. „I ni penija više.” „Povređuješ me, ljubavi.” „Nećeš mu naplatiti pravni postupak, nagodbu, prenos, šta god da je. Platićeš troškove i, kako se zovu?”, pitala je Breda. „Takse.” Morao je da zadrži smeh. „Mislim da hoćeš da kažeš takse.” „Da, sve to što ide.” Zamislila se za trenutak. „Mislim da je to sve.” Pit je besno uzdahnuo. „Žene su test za muškarca. Zašto jednostavno ne vežem mašnu i predam mu kuću kao poklon?” „Zato što on to ne bi prihvatio” Nagnula se napred i poljubila Pita u obraz dok je on besno gledao. „Oduvek je bila njegova”, rekla je. „Znaš to isto kao i ja.” „Neka bude tako.” Dobovao je prstima po kolenu. „Ti i ja ćemo”, rekao je Džordanu, „da se dogovorimo oko detalja bez zvocanja žena.” „Kako ti želiš.” „Rukujte se sada, Pite”, Roena ga je blago gurnula laktom. „Rukujte se za dogovor koji ste upravo sklopili.” „Prokletstvo.” Ustao je i pružio ruku. „Pa, hajde da to uradimo, inače će mi probiti glavu.” Džordan se rukovao sa Pitom i osetio kratak drhtaj. Možda je to bila moć, mislio je, a možda jednostavno frustracija. Bilo je teško reći kada sklapaš posao sa bogom. „Hvala.” „I treba da mi zahvališ. Tvoja prijateljica tamo zna da bih dobio mnogo više od procenjene vrednosti na trenutnom tržištu.” „To rukovanje je obavezujuće?”, raspitivao se Bred. „Jeste.”

„Bez potpunog uvida u imanje, rekao bih da si dobio deset procenata preko procenjene vrednosti. Minimalno.” „Pre bih rekao petnaest.” Iako je oprezno ćutao tokom transakcije, Flin je sada progovorio. „Kada izdaješ lokalne novine, onda znaš takve stvari. Jedan hotelijer je pokušao da je kupi i pretvori u odmaralište. Nekoliko puta je bio blizu”, nastavio je Flin spontano. „Ali nešto bi uvek upropastilo dogovor. Nije imao sreće.” Roena je pogledala u njegove smirene oči. „Baš tako. Hoćeš da odemo u obilazak kuće, Džordane?” I pre nego što je odgovorio, Flin je kucnuo prstom po svom ručnom satu. „Već kasnimo.” „Dobro, onda ćemo sledeći put.” Rukovala se i sa Džordanom i stegla mu ruku. „Moraš da pogledaš kuću, da vidiš poglede, naravno, sa terase, balkona i zaštitnog zida.” „Jedva čekam. Dovešću Dejnu i...” Zastao je i gledao u nju kako stoji. Vitka i tiha i nekako udaljena od svih njih. A on je video ženu koja je stajala na zaštitnom zidu pod sjajnom mesečinom u svom tamnom plaštu koji je lepršao na vetru. „To si bila ti. Sve ove godine, tebe sam viđao.” „I ja sam videla tebe.” Spustila je ruku, veoma nežno, na njegov obraz. „Mladi, zgodni momak, u takvim brigama, opterećen mislima. Pitala sam se kada ćeš me prepoznati.” „Zašto sam te ja video? Zašto nisu i oni?” „Njima to nije bilo potrebno.” Nije bio siguran šta je sve to značilo, a Roena mu nije otkrila više. Ono što mu je potrebno, pomislio je kada je ušao u Dejnin stan, jeste neko vreme da sredi svoje misli. Možda je trebalo da ih zapiše kao što je radio tokom svih dešavanja. Sešće za Dejnin kompjuter i samo će pustiti da se nižu.

Ali kada je ušao u spavaću sobu, čuo je kako se neko tušira. Nije primetio da joj je auto parkiran ispred, što je značilo, zaključio je, da su mu misli bile negde drugde. Provirio je u kupatilo samo da joj se javi da je tu. Njen vrisak je mogao da sruši zgradu kada je povukao zavesu na tuš kabini. Sa jednom rukom preko srca, dok je drugom pridržavala kosu sa koje se cedila voda, borila se za vazduh. „Zašto ne proizvedeš i škripeći zvuk violine i završiš posao?” „Hej, nije da nosim odelo i nož. Samo sam hteo da ti kažem da sam ovde da se ne uplašiš kada izađeš.” „Da, bolje je da me uplašiš kada sam gola, mokra i bespomoćna.” Napućio je usne. Uvek je izgledala dobro mokra i gola. „Bespomoćna?” „U redu, možda ne bespomoćna.” Pružila je ruku i zgrabila ga za košulju. „Upadaj, veliki momče.” „Primamljivo, vrlo primamljivo, ali moram da razgovaram sa tobom o nečemu, i moramo da odemo do Flina.” „Razgovor kasnije, a sada vreli, strastveni seks.” „Teško je oko toga raspravljati.” Skinuo je cipele. Sačekala je dok nije ušao, onda mu dala sapun i poziv preko ramena. „Istrljaćeš mi leđa?” „Mogu da počnem odatle.” „Mmm... biću sva sapunjava.. i glatka... to mi nisu leđa.” Skliznuo je nasapunjanim rukama preko njene zadnjice. „Pozadi je, pa se računa.” Sagnuvši glavu, zubima je prešao preko njenog ramena. „Imaš najneverovatnije telo. Jesam li ti to već rekao?”

„Možda jedanput ili dvaput, ali ne smeta mi da ponoviš u određenim okolnostima.” Zabacila je glavu unazad dok su njegove ruke prelazile preko njenog torzoa, klizile preko njenih grudi. „Kao što je ova.” „Onda ću da rizikujem da se ponavljam.” Okrenuo ju je ka sebi. „Volim te.” Spustio je usne na njene. „Tako sam zaljubljen u tebe.” Uz zvuke uživanja i zadovoljstva, obavila je ruke oko njegovog vrata i stopila se sa njim. Voda se slivala preko njih i para se podizala. Telo je klizilo uz telo a ruke u sapunici su začikavale i uzbuđivale. Usne su dodirivale usne, a onda gladno zahtevale. Srce joj je bilo tako ispunjeno da se pitala da li će da se razlije kao svetlost i pretrese sobu. „Drugačije je.” Poljubila ga je u usta, u vrat, u usta. „Drugačije je sada, kada znam da me voliš.” Zavukla je ruke u njegovu kosu i privukla ga još bliže sebi. „Drugačije je sada kada ja mogu da ti kažem da te volim.” „Onda će uvek da bude drugačije, pošto ja nikada neću prestati da te volim.” Usne su im se ponovo spojile. Bilo je drugačije. Svaki dodir, svaki ukus, svaka čežnja je bila pozlaćena osećanjem pripadanja. Voda se slivala preko njih kada ju je obuhvatio i ušao u nju. To divno osećanje donelo joj je hiljadu slatkih bolova. Sada je njen, on je sada njen, i ona je njegova. Čvrsto se držala za njega i kretala u istom ritmu sa njim. Osećanja su ga preplavila, uzbuđenja utapala i sve što je video bila je ona. Tamne oči, glatka koža, snažne usne, i voda koja se slivala niz njeno lice kao suze. Držala ga je, telom i srcem. I shvatio je, oduvek je. Osetio je kako je zadrhtala, čuo njen dah kako se prekinuo, a onda su joj oči dobile taj divni neprozirni sjaj dok je dostizala vrhunac zadovoljstva.

Dok se pribijala uz njega, još jednom je spustio usne na njene i predao joj se. Kasnije, dosta kasnije, samo su stajali grleći se. „Ovo je dobro, Džordane. Ovo je stvarno dobro.” „Da.” „Iako se voda hladi. Sva sam usporena i pospana. Volela bih kada bismo samo skliznuli u krevet umesto da se obučemo i idemo kod Flina.” „Ako si suviše umorna da ideš...” „Ne radi se o tome. Želim samo da ležim sa tobom u krevetu.” Privukao ju je sebi. „Ni tu nema rasprave.” „Ali mi ćemo se obući i otići kod Flina jer ležanje u krevetu ne bi bilo u redu.” Poljubila ga je ovlaš. „Bože, voda se zaista hladi.” Pružio je ruku i isključio je. „Možemo da odemo, a onda da krenemo ranije i vratimo se ovde i ležimo u krevetu.” „Dobar plan.” Izašla je iz tuš kabine i zgrabila peškir. „Pa, na kakvu misterioznu misiju ste išli danas?” Obmotala je kosu peškirom i uzela drugi. Ispružio je ruku misleći da je za njega, ali je ona počela da briše njime noge. Odmahnuo je glavom i uzeo sebi novi peškir. „Razgovaraćemo o tome kasnije.” „A zašto ne sada?” „Zato što smo u kupatilu, goli. To nije pravo mesto za tako nešto.” „To je sasvim bezveze. I pre smo razgovarali goli. Zapravo, imali smo vrlo zanimljive razgovore goli. Gde si išao i zašto su ti bili potrebni Flin i Bred? Jer znam da su išli s tobom. Imam ja svoje načine da dođem do informacija.” Zgrabila je bočicu sa mlekom za telo i stavila na ruke.

„Ispričaću ti kasnije. Dopašće ti se činjenica da o tome pričamo u prikladnijem okruženju.” „Vidiš, sada me već izluđuješ.” Razmazivala je mleko za telo. „Što me prisiljava da nastavim. Bio si odsutan satima. Gde si bio? Gde si išao?” „Otišli smo u striptiz bar i pili jeftino piće dok su žene sa silikonskim grudima plesale oko duge, sjajne šipke.” „Misliš da će to da me iznervira i da ću da te ostavim na miru, ali grešiš.” Skinula je peškir sa glave, prstima raščešljala kosu. „Ne smeta mi kada momci idu u striptiz klubove i prave budale od sebe. Tako da možeš da mi kažeš istinu.” „Dobro. Sada i ovde, onda.” Podigao je svoje pantalone i izvukao kutijicu iz džepa. Stavio je ispred nje i palcem otvorio poklopac. „Oh, bože sveti”, rekla je i stropoštala se na poklopac ve-ce šolje. „Da, to je romantika. Dopada ti se ili ne?” Progutala je knedlu. „Zavisi.” „Od čega?” Pogledao je besno, okrenuo kutijicu i pažljivo posmatrao prsten. Izgledao je sjajno, pomislio je, ali nije postojala nikakva sigurnost sa ženama. „Pomislio sam da bi ti se ovo više svidelo od tradicionalnog dijamanta. Ali ako ti se ne sviđa, mogu da ga zamenim.” Zadrhtala je, ali ne od hladnoće. Ni najmanje. „Znači, ovo bi trebalo da bude verenički prsten?” „Šta kog đavola misliš da je? Hoćeš li da ustaneš? Ovo je malo previše bizarno.” „Izvini.” Ustala je. „Nisam bila sigurna šta je trebalo da znači.”

„Znači, udaj se za mene, Dejna.” Morao je da sa lica skloni kosu koja se cedila. „To znači volim te i želim da provedem ostatak svog života sa tobom. Želim da pravim decu sa tobom i da ostarim sa tobom.” Mislila je da joj je srce puno, ali nije bilo. Bilo je još mesta, još mesta za njega. „Oh, to tako lepo objašnjava stvari. Prsten je divan. Najlepši prsten koji sam u životu videla. Pogrešio si samo u vezi sa jednim.” „Šta je to?” „Ne smeta mi ni mesto, ni vreme, Džordane.” Podigla je pogled prema njemu, blistavo se osmehujući. „Ne smeta mi uopšte. U stvari, ako bi mi ga stavio na prst, volela bih da to bude jedina stvar koju ću nositi sledećih nekoliko minuta.” Ispruživši ruku, udahnula je kratko i brzo. „Stvarno bih volela da nosim taj prsten. Da se udam za tebe, i sve ostalo” Izvadio ga je, odložio kutiju, a onda podigao njenu levu ruku. „Ovo je više od početka za nas.” „Jedva čekam ostalo.” Stavio joj je prsten na ruku. Osetila je nalet vreline, zatim prijatno širenje toplote na mestu gde je zlatni krug obavio prst. „Divan je. Čak mi je i taman.” „Stvarno? Niko od nas nije znao veličinu tvog prsta, tako da je to bonus.” Uhvatio je za ruku i okrenuo gledajući u kamen koji se presijavao. „Lepo ti pristaje.” Podigla se na prste i poljubila ga. „Tako si pun iznenađenja.” „To si lepo rekla. Mogao bih da ti kažem za još jedno. Kupio sam... kupujem Voriors pik.” Trepnula je dva puta, vrlo sporo. „Izvini, učinilo mi se da si rekao da Kupuješ Pik.”

„Tako je. Želim da živimo tamo. Želim da stvorimo porodicu tamo.” „Ti...” Iako su joj se kolena tresla, nije poklekla i ponovo sela. „Ne vraćaš se u Njujork?” „Naravno da se ne vraćam u Njujork.” Na licu mu se ogledala zbunjenost. „Kako dođavola misliš da budem oženjen tobom i da živim u Njujorku, a ti da živiš u Veliju, Dejna?” „Mislila sam... ti živiš tamo.” Uhvatio ju je za bradu nesiguran da li je bio nestrpljiv ili zabavljen. „Misliš da bih te pitao da pređeš u Njujork, da odbaciš svoju knjižaru pre nego što je i počela da radi? Nisam nikada planirao da se vratim da tamo živim, a i da jesam, ovo bi sve promenilo.” „Nisi mislio da se vratiš?” „Ne. Postojao je jednom trenutak kada sam morao da odem. Ovo je bilo vreme kada sam morao da se vratim. Moram da budem ovde. Moram da budem sa tobom.” „Otišla bih sa tobom”, uspela je da izgovori. „Želim poene za to.” „Ne idemo nigde. Ako ti Pik ne odgovara, onda ćemo...” „Ti samo hoćeš da dobiješ nazad poene.” Oduševljena, nasmejala se i bacila mu se oko vrata. „Znaš da mi odgovara. Bože, ovo je fantastično. Neverovatno. Ali molim te, reci mi da je to poslednje iznenađenje. Glava će mi otpasti sa ramena.” „To bi bilo sve za sada.” „Hajde da se obučemo i odemo do Flina.” Spojila je dlanove jedan uz drugi i posmatrala prsten. „Jedva čekam da kažem svima.” „Flin i Bred već znaju.” „Muškarci.” Odmahnula je rukom dok je ulazila u spavaću sobu. „Oni ne znaju ništa. Čoveče, oh, čoveče, čekaj samo kad Melori i Zoi

budu videle ovaj prsten! Moram da se obučem vrlo fino da bih ga istakla.” „Sviđa mi se ovo što sada nosiš.” Dobacila mu je jedan pogled preko ramena pre nego što je zaronila u svoj ormar. „Vidiš? Muškarci ništa ne znaju.”

Osamnaesto poglavlje Kada je Mo uvukao Flina u kuću, čuli su jedan snažan vrisak. Mo je iskezio svoje zube, Flin svoje i utrčali su u kuhinju spremni da osete ukus krvi. Melori je stajala nasred prostorije, ruku sklopljenih na srcu, smejući se kao idiot. „Gde je? Šta je uradio? Kučkin sin.” „Ko?” Melori se pripremila da prihvati Moov skok ljubavi, ali nije bila spremna da je Flin podigne u vis. „Šta je bilo?” „Vrištala si.” „Oh. U redu, Mo, siđi. Fline, spusti me. Dobro sam, savršeno dobro.” Ne uzimajući u obzir da se zacrvenela od neprijatnosti i da se trudila da se ne zasmeje. „Mislila sam da sam sama.” Flin je teško disao dok nije shvatio. Spustio je Melori uz blag, tup zvuk dok su mu se ruke tresle. „Stojiš u kuhinji i vrištiš kad misliš da si sama?” „Pa, ne obično. Ali gledaj! Samo pogledaj!” Zaplesala je brzo stepovanje, posle čega je usledila mala, fina pirueta. Zbunjen, Flin je pokušao ponovo. „Shvatila si da želiš da ispuniš san iz detinjstva i da postaneš plesačka zvezda na pozornici i ekranu?” „Ne!” Smejući se, zavrtela je Flina u krug zbog čega je Mo počeo ponovo da skače. „Pogledaj. Imamo parket. Divan, božanstveni, hrastov parket.”

Izvela je nešto što je Flin mislio da je neka vrsta plesa u klompama. „Zvuči kao drvo, baš tako.” „Nema više groznog linoleuma za nas. I pogledaj ovo!” Zaplesala je u krug ka sjajnom dvokrilnom frižideru strašću žene kojoj se vratio ljubavnik iz rata. „Zar nije divan? I vidi kako se uklapa?” I dok je Flin posmatrao, nastavila je da pleše. „Tako je lepo!” Sada je već pevušila. „Tako sjajno i čisto. I sve radi. Isprobala sam svu dugmad i brojčanike, i radi! Zapravo, jedva čekam da nešto skuvam. Ušla sam, videla sve ovo, i jednostavno sam morala da vrisnem. Postavili su parket, Fline, i uneli uređaje. Jesi li video novu mikrotalasnu?” „Vrlo seksi.” „Jeste” Zaplesavši ponovo, probala je rumbu. „I imamo nove viseće delove sa divnim, staklenim frontovima. Staviću lepo posuđe unutra i sjajne čaše. To je kuhinja. Prava kuhinja.” Počeo je da shvata sada, posmatrajući njeno veselje. Prešla je sa rumbe na... nije bio siguran šta. Ali izgledala je zaista slatko. „Šta je bila pre?” „Ne postoji ime za ono što je bila pre. Tako sam srećna. Tako sam zahvalna. Ti si najdivniji muškarac na svetu.” Obuhvatila mu je lice rukama i poljubila ga. “A ja sam užasna osoba.” „Zašto? Zašto si ti užasna osoba?” „Jer nisam htela da se uselim kod tebe pre nego što si ovo uradio. Kuhinja mi je bila neka vrsta učene. Sredi kuhinju i živeću sa tobom. Bila sam sebična. Uspelo je”, dodala je zasipajući mu lice poljupcima. „Ali to je bilo sebično. Ti ovo činiš zbog mene. Znam da sam rekla da se neću useliti dok se ne završi, čak sam i ironično komentarisala lampe u spavaćoj sobi.” „Nešto kao da nije prikladno osvetliti pećinu u kojoj žive slepi miševi i slepi pauci.”

„Da, to je bio jedan od tih komentara. U svakom slučaju, opraštaš mi?” „U redu.” „Znam da nije sasvim gotovo. Treba tu da dođe i pult i zaštita od prskanja i još neke stvari, ali ja ne želim više da čekam. Useljavam se ujutru, i možemo, zvanično, da počnemo da živimo zajedno.” „Ja ne želim da živimo zajedno.” Lice joj je prebledelo. „Šta?” „Izvini, Mel.” Blago joj je stisnuo ramena. „Ne želim da živimo zajedno.” „Ali... pitao si me da se doselim pre nekoliko nedelja. Pitao si me desetak puta.” „Da, jeste” Slegnuo je ramenima. „Predomislio sam se.” „Predomislio si se?” „Tako je.” Ležerno je otvorio novi frižider. „Opa. Vidi sav taj prostor. I sve se sija.” Nije mogla da se pomeri, samo je zurila u njega. Srce joj je sišlo u pete, koje nisu više bile raspoložene za ples. „Ne razumem. Ne razumem kako si se samo tako predomislio u vezi sa ovako nečim, u jednom trenutku.” „Ni ja. U stvari, nisam promenio mišljenje, mislim da sam upravo shvatio da to nije bilo ono što sam želeo...” „Upravo si shvatio da me ne želiš?” Bilo je previše šoka, previše besa da bi osetila bol. Nošena osećanjem šoka i besa stala je ispred njega da mu zada jak udarac. „Pa, to je baš lepo.” „Nisam rekao da te ne želim. Rekao sam da ne želim da živimo zajedno.”

„Možeš da uzmeš svoju novu kuhinju i da se nosiš. Ako ne možeš da se ponašaš normalno u ozbiljnoj vezi dvoje odraslih ljudi, onda ne možeš ni sa mnom.” „Eto, oboje smo na istoj strani. Ozbiljna veza odraslih ljudi.” Izvukao je kutiju iz džepa i otvorio je. „Je li ovo dovoljno odraslo za tebe?” Otvorila je širom usta i pomislio je da nikada lepše nije izgledala dok je zurila, zapanjena, u dijamantski prsten. „Hajde stvarno da budemo odrasli, Melori. Hajde da se venčamo.” „Želiš da se oženiš mnome?” „Da. Vidiš, već znam šta treba da kažem.” Nasmešio joj se. „Izgledaš malo ubledelo. Prihvatiću to kao dobar znak. Zlatar je rekao da je ovo klasika, a Bred je to podržao.” Flin je izvadio prsten iz kutije. „Blistavi dijamant, bla, bla... šta god da je. Ti voliš klasičan izgled, zar ne?” Grlo joj se steglo, ali je uspela da progovori. „Da, volim.” „Eto, i ti znaš svoju rečenicu.” Uzeo je za ruku koja je bila skroz mlitava i stavio prsten na nju pre nego što je mogla išta da kaže. „Taman je. Nisam mislio da će da odgovara, imaš tako prefinjene prste, ali izgleda da nećemo morati da ga sužavamo.” Osetila je nalet vreline, širenje toplote od zlata na njenoj koži. „Da, taman je”, razmišljala je kao u snu. Izgledao je kao da je pravljen za nju. „Divan je. Apsolutno predivan.” „Mogla bi da kažeš da, sada.” Podigla je pogled sa prstena prema njegovim očima. „Život sa tobom će biti rolerkoster. Nekada sam ih se plašila, jer nikad ne znaš kuda će da skrenu. Više me ne plaše.” „Kaži da. Otarasiću se lampi.” Nešto između jecaja i smeha se otelo iz njenog grla kada mu se bacila oko vrata. „Da. Znaš da je odgovor da, čak i sa odvratnim

lampama.” „Volim te.” „I ja tebe volim.” Prislonivši svoj obraz uz njegov, podigla je visoko ruku na kojoj je bio prsten i gledala kako dijamant šija. „Kako je moguće da je čovek koji je kupio ovako božanstveni prsten kupio i one odvratne lampe?” „To su mnoga lica Flina Henesija.” „Blago meni.” Čula je kako su se otvorila ulazna vrata i krenula isto tako brzo kao i Mo. „Oh, stižu. Moraću da se pohvalim.” Odvojila se od Flina, a onda se brzo vratila i poljubila ga. „Moram nekome da pokažem.” Požurila je prema ulazu u kuću dok je Dejna išla ka zadnjem delu, sa Zoi za petama. „Šta je bilo?”, pitala je Zoi. „Moram obema da vam odjednom pokažem. Čoveče, kakve vesti imam za vas”, rekla je Dejna kada je Melori krenula ka njoj. „Šta god da je, ne može biti bolje od moje novosti. Jer ja imam vesti za vas.” Zoi je stala između njih dve. „Zaboga, hoće li neko da mi kaže nešto pre nego što eksplodiram.” „Prvo ja”, Dejna i Melori su rekle u glas, a onda su obe podigle levu ruku. Čula se vriska, a zatim bujica nerazumljivih reči. Bar su bile nerazumljive trojici muškaraca i jednom dečaku koji su to gledali. Sajmon je gledao svoju majku i njene dve prijateljice koje su podvriskivale i skakale kao devojčice u školskom dvorištu. Nabravši obrve, pogledao je u Breda. „Otkud da rade tako nešto?” „To je samo jedna od mnogih tajni života, dete.” „Devojčice su blesave.” Pljesnuo je rukama pozivajući psa koji se slepo pridružio devojačkom oduševljenju i valjao se po podu. Flin je pogledao u Džordana. „Pivo?”, pitao je.

„Pivo”, složio se Džordan, zaobišao to ludilo i ušao u kuhinju tražeći malo normalne atmosfere. „Ne mogu da verujem!” Zoi je zgrabila Melori i Dejnu za ruku i počele su da skaču na vrhovima prstiju. „Verene! Obe ste verene. U isto vreme. To je kao čarolija. Prstenje. Tako je lepo. Oh, čoveče.” Zavukla je ruku u džep tražeći maramicu. „Mama, saberi se.” Zoi je preteći pogledala sina. „Daću ja tebi sabiranje.” Frknuo je i nastavio da se valja sa Moom. „Hoćemo li da naručimo picu ili ne?” „Zašto ne odeš u kuhinju i pitaš Flina? Ljubazno”, dodala je kada je pojurio. „Moram da ti pokažem kuhinju”, setila se Melori. „Ali prvo...” Ponovo je zgrabila Dejninu ruku i divila se rubinu. „Božanstven je. Tako savršen za tebe.” „I on je. Sačekaj samo dok ti ispričam kako me je zaprosio.” „Moja priča je sigurno bolja”, tvrdila je Melori. „Jesi li bila gola?” „Ne.” Dejna je liznula prst i prevukla ga preko zamišljenog semafora. „Pobeda je moja.” „Mama!”, Sajmon je vikao sa vrata kuhinje. „Momci kažu da ako hoćete picu, morate da kažete koju ćete ili ćete morati da prihvatite ono što dobijete.” „Znate šta.” Zoi je zagrlila svoje drugarice. „Kada ne budemo imali gomilu momaka oko nas koja pravi galamu, možete da mi ispričate sve u detalje. Imaćemo malo slavlje sutra ujutru u Uživanciji.”

„Odgovara mi”, složila se Dejna. „Umirem od gladi, i ne želim da mi gomila crnog luka i pečuraka upropasti picu.” Jedan sat kasnije, Dejna je završavala svoje treće parče. Ispružila se na podu pored Sajmona i Moa i rekla: „Uh.” „Kad smo svi tu”, rekao je Flin, „porazgovarajmo o nalaženju ovog ključa.” „Sajmone, zašto ne uzmeš svoju knjigu i odeš na sprat? To je u redu, zar ne?”, pitala je Zoi Flina. „Naravno. Zna put.” „Možeš da se zabavljaš sa Moom. Pozvaću te kada budemo krenuli.” „Kako to da ne možemo da se zabavljamo ovde kada pričate o magičnim stvarima?” „Odakle ti to?”, pitala ga je Zoi. „Sajmone, jesi li ti to prisluškivao?” „Zaboga, mama.” Nadurio se i namrštio. „Ne moram da se šunjam okolo, dovoljno je da imam uši.” Uštinuo ih je i prodrmao. „Hej, vidi! Imam dva komada.” „Pričaćemo o ušima kasnije. Idi na sprat u taj strašni zatvor sa televizorom i psom. Možeš da napišeš žalbeno pismo svom kongresmenu sutra.” „Čoveče.” Iako je stegao usne i zakolutao očima, odjednom su se raširile i usredsredile na ono što je Bred držao u ruci. „Oh, bože. Svetsko prvenstvo u rvanju!” „Možda hoćeš da je pozajmiš, ili da igraš nekoliko rundi.” „Da! Obračun. To je do...” Zaustavio se i progutao reč koja bi ga dovela do ozbiljnog razgovora sa majkom. „Stvarno je strava!”, ispravio se. „Hvala.”

„Nema problema. Sledeći put kad budemo igrali jedan na jedan, nećeš moći da se žališ da nisi imao prilike da vežbaš.” „Da, naravno, tako je.” Sajmon je uzeo video-igricu. „Ovo je tako strava. Hvala ti.” Izleteo je sa knjigama pod miškom dozivajući Moa. Zoi je sklopila ruke na krilu. „To je bilo veoma lepo od tebe.” „On možda neće tako misliti kada ga razbijem u predstojećem meču.” „Ne želim da se osećaš obaveznim da...” „Ne osećam se.” Bred ju je prekinuo, hladno, odsečno, a onda je namerno pogledao u Dejnu. „Hoćemo li da počnemo?” „Što se mene tiče, mogu da počnem iz ležećeg položaja. Kao što smo prethodno razgovarali, Džordan je zapisao sled događaja.” „Dao mi je primerak”, prekinula je Melori. „I ja sam napravila kopije za sve. Idem da ih donesem.” „Sjajna je, zar ne?”, prokomentarisala je Dejna kad je Melori izašla iz sobe. Naša lična Debi Detalj. Pošto je Mel već to pročitala, a i vi ostali ćete, samo ću reći da je sve dobilo razumljiv i jedinstven oblik. Korisno je da vidimo kako se sve odvijalo do sada. Melori, Zoi i ja smo dobile poziv da dođemo u Voriors pik, i srele smo se tamo prvi put. Naš prvi susret sa Roenom i Pitom kada smo čuli priču o Ćerkama stakla. Iako nismo znale da se tako zovu dok se Flin nije ubacio.” „Dogodilo se da je Flin upoznao Melori i postao deo potrage”, nastavio je Džordan. „Činjenica je da svako od vas našao na raskrsnici i postao deo zadatka.” „Bili smo u nevolji i postali deo zadatka”, ispravila ga je Zoi. „Pa je to ponudu od dvadeset pet hiljada dolara da tražimo ključeve, u koje ne verujem da je iko od nas verovao te prve večeri, učinilo previše privlačnom da bi se propustila.”

„To je i više od toga.” Melori je ušla i podelila velike braon koverte, uredno označene imenima. „Postojao je finansijski podsticaj, da. Ali je takođe postojalo i osećanje zajedničke frustracije, to da smo u vrtlogu, i da ne znamo šta bismo dalje radili. I ta skoro trenutna povezanost između nas. Džordan je to primetio, i vrlo jasno zabeležio.” „Treba dodati i izdanke koji su se razvili”, nastavila je Dejna. „Kako su uvukli Džordana i Breda. Povezali ih sa nama, sa potragom, sa Roenom i Pitom, i sa kćerkama. Mislim da je to važna stvar. Svako od nas ima ulogu, i svako od nas mora da bude ovde da bismo ovo izveli.” „A tu je i Kejn.” Melori je izvukla svoj primerak iz koverte. „Kako si ga ti opisao, Džordane, to je vrlo zastrašujuće, i tako precizno. Kao da si ga video mojim očima.” „To što sam ga video svojim, bilo je sasvim dovoljno. Mislim da na njega moramo da gledamo kao na nešto mnogo više od bauka, ili neprijatelja. On je još jedan element u potrazi.” „Slažem se sa tim”, klimnuo je glavom Bred. „On je bitan za sve ovo isto koliko smo i svi mi. Na kraju, mislim da neće biti stvar samo u tome da ga nadmudrimo, kao što je Melori uradila, ili da njegovu igru okrenemo u našu korist, kao što je Dejna do sada uradila. Moraćemo da ga uništimo.” „Kako se uništava bog?”, pitala je Zoi. „Ne znam, ali prvo bih rekao da treba da veruješ da možeš to da uradiš.” „Možda. Ali trenutno bih se zadovoljila da se domognem ključa”, zaključila je Dejna. „Ostalo mi je još samo nekoliko dana. I evo šta znam. Iako ja moram da ga nađem sama, Džordan je važan u potrazi. Kejn je pokušao da nas razdvoji i da nas posvađa, i to nije samo zato što ne želi da živimo zajedno srećni doveka. Ono što je on zapravo uradio je da nas još jače povezao. Neće biti zadovoljan zbog toga.”

Ispružila je ruku, skinula kulen sa pice i počela da gricka. „I pogrešno je proračunao pokazujući mi prošlost. To je bio jedan od koraka koji je trebalo da obavim, a možda i ne bih, bar ne tako odlučno, da me nije vratio kroz vreme. Prošlo, sadašnje i buduće. Razrešila sam i prihvatila prošlost, pomirila se sa sadašnjošću, i...” Podigla je ruku na kojoj je bio prsten. „Gledam u budućnost. Ovo je vrlo važno ne samo za mene lično, već i za ono za šta sam predodređena da uradim. Jedan od stalnih elemenata sva ova tri vremena je Džordan.” „Hvala, Džigljasta.” „Nemoj da se praviš važan. Nešto od ovoga je samo sudbina. Sada, ako ste pročitali nešto od ovoga...” Uzela je Melori primerak iz ruke. „Počinjete da to osećate, uviđate, čak i ako niste bili učesnik tog naročitog događaja. Imate dobru, jasnu sliku. Ovde je plava magla koja se nadvila nad Uživancijom. Srž te strahote, neobičnosti svetla, boje, teksture. Počinjete da osećate kako vam ježi kožu.” „Umešnost pisca”, rekao je Džordan. „Da, đavolski si dobar u tome.” „Molim?” Blago iznervirana što je prekida, Dejna je bacila pogled prema njemu i videla da je gleda iznenađeno i uporno, od čega se zarumenela. „Rekla sam da si dobar. Pa šta?” „Za... sve postoji prvi put. Treba mi još jedno piće”, rekao je i izašao iz sobe. Dejna se promeškoljila, a onda uzdahnula. „Kratka pauza”, objavila je i krenula za Džordanom u kuhinju. „O čemu se radi?” Uzeo je kiselu vodu iz frižidera. „Ništa.” Otvorio je flašu i slegnuo ramenima. „Nikada nisi... Pa, otkada sam se odselio u Njujork, nikada ništa dobro nisi rekla za moj rad.” „Bila sam ljuta na tebe.”

„Da, to shvatam.” Hteo je da popije, a onda je spustio čašu. Istina, pomislio je ponovo. Bez obzira koliko ga je pogađala, istina je postojala između njih. „Stvar je u tome, Dejna, što mi je to značilo. Ničije mišljene ne cenim i ne vrednujem toliko kao tvoje kada se radi o knjigama. Tako da mi je značilo šta misliš o mom radu.” „Želiš da znaš šta mislim o tvom radu? Moje iskreno mišljenje?” „Da, budimo iskreni.” „Pa, jesi mi kupio ovaj predivan prsten, pa pretpostavljam da treba da budem otvorena.” Uzela je kiselu vodu, otpila malo, a onda je vratila. „Imaš tako neverovatan talenat. Imaš dar, i očigledno je da ga neguješ i ceniš. Svaki put kada bih pročitala neku od tvojih knjiga, bila bih zapanjena obimom i rasponom, tvojom jezičkom veštinom. Čak i kada sam te mrzela, Džordane, bila sam ponosna na tebe.” „Pričaj mi o tome”, promrmljao je. „Nije mi žao što sam te kritikovala pre. Možda te je to nateralo da pišeš bolje.” Morao je da se nasmeje. „Možda i jeste.” „Je li sada sve u redu?” „Sada je mnogo bolje od u redu.” „Onda da se vratimo, jer nisam završila. I jako me zanima šta misliš o onome što ću sada da ispričam.” Vratila se u dnevnu sobu i ponovo smestila na pod. „U redu”, rekla je podižući glas da nadjača razgovor. „Pauza je gotova. Ono što sam htela da istaknem je da koliko god da je Džordan vešt u svome poslu, ovo je nešto više od piščevog gledišta. To je više od niza događaja koji su zanimljivo isprepletani u oblik priče. Kada je pročitate, počinjete da uviđate koliko često je povezan sa svim događajima, ili za jednu osobu koja je uključena u zbivanja. U stvari, on je bio prvi, pre mnogo godina, koji je video i osetio nešto,

pa, natprirodno u vezi sa Pikom. Jednom je pomislio da je video tamo duha.” Zastala je, i bilo joj je drago kada je Melori uzela marker iz kutije i počela da obeležava delove o kojima se razgovaralo na Flinovom primerku. „Džordan je bio prvi među nama koji je video, i posedovao, jednu od Roeninih slika”, nastavila je Dejna. „Flin je moj brat, Bred je moj prijatelj, ali Džordan je prestao da bude neka vrsta brata, a onda prijatelja, da bi na kraju postao moj ljubavnik.” „Slomio ti je srce.” Melori je pedantno zaokružila otkucane reči svetložutim markerom. „Gubitak nevinosti. Izvini”, rekla je Džordanu „ali u tome postoji veoma jaka magija.” „I Džordanovu krv je Kejn prolio.” Klimajući glavom u pravcu Melori, Dejna se nasmešila. „On je taj koji je napustio dom - ostavši siroče, sam, mlad, u potrazi. I vratio se”, zaključila je, gledajući Džordana u oči, „da to završi.” „Misliš da ja imam ključ.” Zaprepašćen, Džordan se zavalio u stolicu. „Pratim logiku i tradicionalane elemente u tvojoj teoriji, Dejna, ali gde? Kako? Kada?” „Ja ne mogu da znam sve. Ali ima smisla. Uklapa se. Nisam još sve postavila na mesto. Ima još ta stvar sa boginjom koja hoda i čeka. Hoda gde? Čeka šta? Postoji i onaj lik koji sam videla kada sam htela da uđem u trans.” Nešto je kvrcnulo u njegovoj glavi, a onda se blokiralo kada je izgovorila poslednju rečenicu. „Kad si radila šta?” „Eksperiment. Kao meditacija. Izbrišeš misli, nešto tako, i gledaš šta će biti. Videla sam ključ, kao da pluta na plavo-zelenom polju. Verovatno moj zid u Uživanciji, jer sam u tako nešto gledala. Izgledalo je kao da mogu da pružim ruku i da ga dodirnem. Ali nisam mogla.”

Mršteći se, pokušala je da se vrati u taj trenutak i da sve to zamisli ponovo. „Onda se polje promenilo. Belo, sa svim tim nejasnim crnim linijama koje prelaze preko njega. I čula sam te reči u svojoj glavi.” „Čula si glasove?”, upitao je Bred. „Ne baš. Ali sam čula reči. Sačekajte trenutak, da razmislim, da se setim tačno. „Šeta u noći, i da li je noć sa svim njenim... senkama i tajnama. A kada plače, plače danju.” „Zar nema smisla da je ona boginja, ko god dođavola da je ona? To mora da je poslednji deo slagalice koji treba da se stavi na mesto.” „Ja mogu da ga stavim na mesto”, rekao je Džordan. „Moj je. Ja sam to napisao. Fantomski stražar.” Za trenutak je zavladala mrtva tišina, a onda su svi počeli da govore uglas. „Stanite!” Bred je ustao i podigao ruke. „Rekao sam da se zaustavite! Dajte da ne izgubimo nit. Prvo, eliminišimo svaku slučajnost. Dejna, da li si pročitala knjigu?” „Da, ali...” „Jesi?” Zakolutala je očima prema Džordanu. „Nemam nameru da ulazim u još jednu rundu pumpanja njegovog kreativnog ega. Da, pročitala sam je, ali pre mnogo godina. Čak se ni ja ne sećam svake rečenice svake knjige koju sam pročitala. Nisam je prepoznala kada sam je čula.” „I ja sam je pročitala.” Zoi je podigla ruku kao učenica u školi, a onda je, postiđena, spustila. „Sjajna je”, rekla je Džordanu. „Ali žena, ona o kojoj si pisao da šeta noću, nije bila boginja. Bila je duh.” „Dobro zapažanje”, dodao je Bred. „Ali zanimljivo je to da je Džordan napisao tu knjigu o Voriors piku i da je stvorio tog duha zato što je mislio da ju je video jedne noći.” „Stvarno?” pitala je Zoi. „To je tako strava.”

„Išli smo na kampovanje. Bred, Flin i ja. Bred je uspeo da... provuče neko pivo i cigarete.” Zoi se okrenula ka Bredu. „Tako znači?” „Imali smo šesnaest godina”, promrmljao je. „Kao da to nešto ublažava.” „Grdi ga kasnije”, rekla je Dejna. „Hajde da provučemo ovu nit.” „Video sam je kako hoda na zaštitnom bedemu”, nastavio je Džordan. „Na mesečini. Okupana svetlošću i senkama u svom plaštu koji je lepršao na vetru iako ga nije bilo. Mislio sam da je duh, i kada sam pisao, tako sam je slikao. Usamljena, zarobljena u noći, plakala je za danom. Ali ona nije bila duh.” Dejna je spustila ruku na njegovo koleno. „Bila je boginja.” „To je bila Roena. To sam shvatio danas, kada sam otišao do njih u Pik. Nisam znao šta je to značilo sve do sada.” „Ti si bio prvi koji ju je video”, rekla je nežno Dejna. „I pisao si o njoj, u kom god obliku. Dao si joj drugu vrstu postojanja, drugačiji svet. Ona, čuvar ključa. Ključ je u knjizi.” Osetila je kako joj je ruka zadrhtala. „Belo polje sa crnim linijama preko. Reči na stranici. I ključ se utopio u nju. U stranicu. Knjigu.” Skočila je na noge. „Fline, imaš li svoj primerak?” „Da.” Osvrnuo se po sobi. „Nisam baš siguran gde je. Nisam sve raspakovao.” „Pa zašto bi? Tek si ovde dve godine. Hajde, nađi je”, zahtevala je Dejna. Pogledao ju je umorno, a onda ustao. „Idem na sprat da pogledam.” „Ja imam primerak kod kuće”, dobacila je Zoi. „Džepno izdanje. Imam sve tvoje knjige, ali moj budžet ne podržava tvrdi povez”, rekla je pomirljivo.

Džordan je uhvatio za ruku i prineo usnama. „Ti si najslađe stvorenje.” „Mogla bih da odem i da je donesem. Možda ću je doneti brže nego što Flin nađe svoju.” „Daj mu malo vremena.” Melori je pogledala prema plafonu zamišljajući ga kako pretura po kutijama. „I ja imam primerak i ja stanujem bliže ako je to rešenje. Mogu da se kladim da svi imamo po primerak Fantomskog stražara?” „Pa, ja ga svakako imam”, potvrdio je Džordan. „I ja”, složio se Bred. „Da, klik, klik, klik.” rekla je Dejna. „To je zvuk alki koje se spajaju na lancu. Hajde, Fline, koliko je teško da pronađeš knjigu?” „Kad si poslednji put bila u jednoj od ovih praznih soba?”, pitala je Melori. „Dobro pitanje.” Počela je da šeta. „Unutra je. Unutra. Znam. Otići ću gore i ja ću je naći.” Okrenula se ka vratima, kada se Flin pojavio trčeći niz stepenice. „Našao sam je. Ha. Bila je u kutiji označenoj sa Knjige. Nisam znao da imam kutiju sa oznakom Knjige.” Pružio je knjigu Dejni. Prešla je rukom preko nje nadajući se nekom znaku i proučavala siluetu iz Voroirs pika koja je razmišljala pod punim mesecom. Otvorila ju je, prelistavala stranice i udisala miris papira i prašine. „Gde je ta rečenica, Džordane?” „Na kraju prologa.” Okrenula je nekoliko prvih stranica, pročitala u sebi i izgovorila ih naglas. Sačekala. „Ne osećam ništa. Trebalo bi da osetim nešto. Melori?” „Javila se neka svest, neka vrsta spoznaje. Teško je to da se objasni.”

„Ali prepoznala bih kada bih osetila”, rekla je Dejna. „A ne prepoznajem. Možda moram da pročitam, da steknem celokupnu sliku. Isto kao što si ti morala da naslikaš ceo portret pre nego što si došla do ključa.” „Pitam se...” Zoi je zastala. „Pa, samo se pitam, šta ako nije u toj knjizi, jer ta knjiga nije tvoja. Džordan ju je napisao, tako da su svi primerci njegovi na neki način. Ali samo jedna je tvoja. A ti si ključ, pa zar ne bi bilo logično da mora da bude tvoja knjiga?” Dejna je zurila u nju, a onda se nasmešila. „Zoi, to je apsolutno sjajno. U redu, spremajte se, krećemo. Idemo do mene.” „Stižem za vama.” Zoi je pokupila svoju tašnu. „Samo ću da odvezem Sajmona kući i da vidim da li bi ga komšinica pripazila.” „Dajte samo da se oslobodim ovih kutija. Zoi, spakovaću ostatak pice za Sajmona.” Život se, pomislila je Dejna, nije zaustavljao. Ni za čarobne ključeve ni za opake čarobnjake. Zar se zbog toga i ne zove život? „Naći ćemo se tamo kad završiš sa kućnim poslovima. Zgrabila je Džordana za ruku i krenula ka vratima. „Mogla bi da spakuješ i neko parče za mene kad si već u poslu.”

Devetnaesto poglavlje „Da li si pročitala knjigu ili si samo onako rekla da si je pročitala?”, pitao je Džordan dok su se vozili ka njenom stanu. „Zašto bih rekla tek onako da sam je pročitala?” „Otkud znam. Samo, pre neki dan si rekla da nikada nisi bila u knjizi. Tako sam shvatio da nisi pročitala Fantomskog stražara.” „Nisi me razumeo.” „Da li si pročitala knjigu?” „Da, dođavola. Mrzela sam tu knjigu. Bila je tako dobra, a želela sam da bude loša. Želela sam da mogu da kažem: Vidiš, nije ništa posebno. Ali nisam mogla. Htela sam da je bacim, čak sam razmišljala nakratko i da je spalim.” „Čoveče, stvarno si bila besna.” „Oh, brate, bolje da ti ne pričam. Naravno, nisam mogla da spalim knjigu. Moja bibliotekarska duša bi uvenula i umrla. Nisam mogla ni da je bacim, iz tog istog razloga. A nisam mogla ni da se nateram da je poklonim knjižari polovnih knjiga niti da je dam nekome” „Nisam video nijednu svoju knjigu u tvom stanu.” „I nećeš. Kamuflirane su.” Skrenuo je pogled sa puta i nasmejao se. „Ma daj.” „Nisam želela da ljudi vide da imam tvoje knjige. Nisam ni ja želela da vidim da imam tvoje knjige. Ali morala sam da ih imam.”

„Znači pročitala si Fantomskog stražara, ali nisi prepoznala Kejt.” „Kejt?” Pokušavala je da se priseti. „Junakinja? Oh, pametna, pomalo arogantna u vezi sa tim. Odlučna, samostalna, zadovoljna sopstvenim društvom. Zato je i išla u te duge šetnje pa je na kraju bila očarana Pikom, ili Stražarem, rekla bih.” Začeprkala je malo dublje, dočaravajući lik. „Pomalo drska. To mi se sviđalo. Sklonost ka eskcentričnosti, naročito prema junaku, ali ne možeš da je kriviš. On je to tražio. Provincijalka, srećna da takva i ostane. Radila je u, šta ono beše, maloj antikvarnoj knjižari, zbog čega je i dospela u zamku zlikovca.” „To je naša devojka.” „Imala je zdrav pogled na seks, što mi se svidelo. Suviše mnogo žena je predstavljeno u književnosti ili kao device ili kao kurve. Razmišljala je svojom glavom, što je bilo dobro, ali to i tvrdoglava crta su je dovele u nevolju.” „Ne zvuči ti poznato?” rekao je Džordan posle kraće pauze. „Poznato? Ne znam,.“” Zinula je od čuda gledajući u njega. „Hoćeš da kažeš da si njen lik stvorio po meni?” „Ponešto. Puno delova i sitnica. Zaboga, Dejna, čak ima i tvoje oči.” „Moje oči su braon. Njene su... nešto poetično.” „Boja čokolade, i slatke i gorke. Ili nešto tako.” „Ja nisam tvrdoglava. Ja sam... uverena u svoje odluke.” „Uh.” Zaustavio je auto ispred njene zgrade. „Nisam arogantna. Samo nemam strpljenja za glupe ljude i za oholo ponašanje.” „Da.” Izašla je iz auta. „Sad počinjem da se prisećam. Ta Kejt može da bude pravi davež.”

„Ponekad. To je ono što je čini zanimljivom, stvarnom i ljudskom. Naročito što ume da bude i velikodušna i ljubazna. Imala je sjajan smisao za humor, ona vrsta žene koja može da se smeje na svoj račun.” Gledajući ga preteći, otključala je vrata. „Možda.” Kad su ušli unutra, Džordan ju je prijateljski pljesnuo po zadnjici. „Mnogo mi se dopala. Naravno, kada bih sada pisao o njoj...” Prislonio je Dejnu uz vrata i obuhvatio joj lice rukama. „Da?” „Ne bih ništa menjao.” Spustio je usne na njene i nastavio da je ljubi. „Bio sam siguran da si je pročitala, prepoznala sebe i da ćeš me pozvati. Kad me nisi pozvala, shvatio sam da je nisi nikad ni pročitala.” „Možda nisam bila spremna da vidim sebe. Ali možeš biti siguran da ću je pročitati još jednom. U stvari, činjenica je da je to jedina tvoja knjiga koju nisam ponovo pročitala.” Uz blagi osmeh, odvojio se od nje. „Čitaš ponovo moje knjige?” „Mogu zapravo da vidim kako ti ego raste, tako da ću da se sklonim pre nego što eksplodira i neko nastrada.” Uhvatila ga je ispod ruke i krenula ka jednoj od polica sa knjigama. „Za ženu koju sam izgubio. Za ženu koju sam našao. Za jedinu ženu koju sam voleo. Baš je prava sreća za mene da su sve tri u jednoj.” Osvrnula se prema njemu dok je uzimala knjigu. „Šta je to trebalo da znači?” „To je posveta koju sam upravo zapisao u glavi za knjigu na kojoj sada radim.” „Bože, Džordane, pretvorićeš me u sentimentalnu plačljivicu. Nikada mi nisi govorio takve stvari.” „Ali sam mislio takve stvari. Samo nisam znao kako da ih kažem.”

„Ovo je ona od koje sam pročitala deo. Ona o iskupljenju. Jedva čekam da pročitam ostatak.” „Jedva čekam da je napišem za tebe.” Gledao je kako sklanja knjigu sa police, skida omotač i otkriva drugu knjigu ispod. „Fantomski stražar”, pročitao je, „Džordan Houk, zamaskiran...” Prasnuo je u smeh. „Kako istrebiti štetočine iz kuće i bašte. Ovo je odlično, Džigljasta.” „Kod mene je uspevalo. Imam još jednu tvoju ispod omota Oni koji jedu pse. Užasno dosadna i beživotna knjiga uprkos naslovu. Onda tu je i... ma, nije bitno. Samo varijacije na temu.” „Shvatam.” „Znaš šta.” Uhvatila ga je za ruke. „Kad se sve ovo završi, ti i ja ćemo imati ritualno razotkrivanje, posle čega ću ja, uz odgovarajuću ceremoniju, staviti tvoje knjige na mesto koje im pripada na policama.” „Dobro zvuči.” Pogledao je u knjigu, a onda u nju. „Sačekaćemo ostale?” „Ne mogu.” Videla je da nije ni očekivao da će da čeka. „Suviše sam napeta. I mislim, osećam, da je ovo nešto što treba mi da uradimo. Ti i ja.” „Hajde onda da to i uradimo.” Kao i sa Flinovom knjigom, tako je i sada prešla prstima preko korica, preko ilustracija Pika. Ali ovog puta, osetila je... nešto. Kako je to Melori nazvala? Svesnost. Da, pomislila je Dejna, upravo to. „To je to, Džordane”, prošaputala je. Ključ je u knjizi. Smirenih ruku, otvorila ju je. Usredsredi se. Koncentriši se. On je tu. Trebalo je samo da ga ugleda.

Gledala je kako joj prsti klize preko naslovne strane, a vrhovi prstiju lagano prelaze preko njegovog imena. Dah joj se ubrzao. „Dejna.” „Osećam. Toplo je. Čeka. Ona čeka.” Lagano je prelistavala stranice, a onda joj se oteo uzdah šoka kada joj je knjiga ispala iz ruke. Ponovo ju je pozvao, a onda uhvatio kada se onesvestila. Zaprepašćen, uplašen, spustio ju je na prostirku. Disala je, čuo ju je kako diše, ali je bila bleda i hladna kao led. „Vrati se, Dejna, dođavola, vrati se.” U naletu panike, protresao ju je. Glava joj je mlitavo pala u stranu. „Gde si je odveo, kučkin sine?” Počeo je da je podiže i njegov pogled je pao na otvorenu knjigu na podu koju je ispustila,. „Oh, moj bože.” Podigao ju je i priljubio uz sebe kako bi je ugrejao, zaštitio. Čuo je glasove u hodniku i brzo otvorio vrata pre nego što je Flin pokucao. „Dejna.” Flin ju je zgrabio i prešao rukom preko njenog lica. „Ne!” „Ima je”, promrmljao je Džordan. „Kučkin sin ju je uvukao u knjigu. Zarobio ju je u prokletu knjigu.” Osetila je kad ju je poveo. Hteo je to, odmah je znala. Poveo ju je uz bol, kako bi zasigurno znala da može da joj nanese bol. Otkinuo joj je svest od tela radosno kao kad zlobni dečak kida krila muvi. Posle bola, osetila je hladnoću. Strašnu, okrutnu hladnoću koja je ledila kosti, i činilo se da ih lomi i istanjuje kao staklo. Istrgnuta je iz toplote i svetla i bačena u hladnoću i bol, vlažnim, odvratnim prstima plavičaste izmaglice. Činilo se kao da se obavila

oko nje, vezujući joj ruke i noge, daveći je sve dok nije počela da se bori čak i za taj ledeni, kao žilet oštar vazduh. Kada je izmaglica nestala, ležala je drhteći, sama u mraku. Prvo je zahvatila panika i poželela je da se sklupča i cvili. Ali kako je udisala vazduh, osetila je... borovinu, jesen. Šumu. Oslonila se na ruke i kolena, i osetila, da, iglice borovine, opalo lišće pod rukama. I kako je prvi nalet straha oslabio, videla je kako se mesečina probija kroz drveće. Sada više nije bilo tako hladno, shvatila je. Bilo je više sveže nego hladno, onako kako treba da bude u vedroj noći. Čula je zvuke noćnih ptica, dugi, dugi huk sove, prigušenu muziku vetra koji je šaputao kroz grane. Pomalo omamljena, uhvatila se za panj drveta, skoro plačući od olakšanja kada je osetila grubu koru drveta. Bila je tako čvrsta, tako normalna. Boreći se sa naletom vrtoglavice, ustala je, a zatim se oslonila na drvo dok su joj se oči privikavale na mrak. Bila je živa, rekla je sebi. Bila je cela, u jednom komadu. Malo ošamućena, malo uzdrmana, ali čitava. Morala je da nađe put da se vrati kući, a jedini način da uspe je bio da se kreće. Kojim putem, to je bilo pitanje. Odlučila je da veruje svojim instinktima i da ide napred. Senke su bile tako duboke, činilo se da je mogla da se saplete o njih i padne. Svetlo koje se probijalo kroz drveće bilo je srebrno, tamna nijansa neuglačanih mačeva. Kroz glavu joj je prošlo, odsutno, da je na drveću bilo suviše lišća za kraj oktobra. Stala je na grančicu, i zvuk njenog pucanja pod njenom petom je bio kao pucanj od koga se zateturala. „U redu je, sve je u redu.” Njen sopstveni glas je odjeknuo i naterao je da stegne usne kako više ne bi govorila.

Bacila je pogled na svoja stopala, a onda samo zurila zbunjena svojom obućom. Nosila je grube, braon čizme za hodanje, ne crne kožne salonke koje je obula to veče. Želela je da se lepo obuče jer... Misao se javljala i nestajala, htela je da je savlada i zgrabi. Htela je da se pravi važna sa prstenom. Da, želela je da izgleda zanosno kao i njen verenički prsten. Srce joj je poskočilo i svaka strahota nije predstavljala ništa pri pomisli da izgubi Džordanov prsten. Okrenula se i potrčala nazad kroz šumu pokušavajući da nađe mesto gde je pala. Probudila? Trčeći, gledajući u tlo i tražeći odsjaj zlata, čula je prvi opaki šum iza sebe, osećajući leđnu oštricu uz kičmu. Nije bila u pravu. Nije bila sama. Trčala je, ali ne u slepoj panici. Trčala je u bezglavoj žurbi da pobegne i preživi. Čula je kako joj prilazi s leđa, suviše arogantan da bi žurio. Suviše siguran da će pobediti u ovoj trci. Ali izgubiće, obećala je sebi. Izgubiće, jer ona neće ovde da umre. Dišući ubrzano, iskočila je iz drveća na iskričavu svetlost punog, belog meseca. Bio je to pogrešan mesec. Jedan deo njenog mozga je to registrovao dok je koračala kroz travu. Ne bi trebalo da je pun. Trebalo bi da je u poslednjoj četvrti, i da se kreće ka mladom mesecu, na kraju ciklusa od četiri nedelje. Kraj njene potrage. Ali ovde je mesec bio pun, plivao po crnom, staklenom nebu iznad senke Voriors pika. Usporila je korak i spustila ruku na bok da se opusti.

Nije bilo bele zastave sa amblemom ključa da se vijori na kuli. Nije bilo svetala zlatnog odsjaja u prozorima. Sada tamo nije bilo nikoga, pomislila je, sem užurbanih paukova i miševa koji trče unaokolo. Jer tako je Džordan to napisao. Ona je bila u knjizi, hodala je kroz stranice njegove knjige. „Vrlo si odlučna.” Okrenula se. Kejn je stajao iza nje, na samoj ivici šume. „Ovo je laž. Samo još jedna fantazija.” „Je li? Ti znaš moć pisane reči, stvarnosti stvorene na stranicama. Ovo je njegov svet, i bio je stvaran za njega kada ga je gradio. Ja sam te samo doveo ovde. Samo sam se pitao da li će tvoj um izdržati sve to, ali vidim da jeste. To mi je drago.” „Zašto bi ti bilo drago? Ja sam samo bliže ključu.” „Jesi li? Pitam se da li se sećaš šta će se sledeće desiti?” „Znam da ovoga nema u knjizi. Tebe nema u knjizi.” „Nekoliko izmena.” Podigao je ruku i ispružio je elegantim potezom. „To će dovesti do drugačijeg kraja. Možeš da trčiš ako hoćeš. Daću ti sportsku priliku.” „Ne možeš da me zadržiš ovde.” „Možda ne. Možda ćeš naći izlaz. Naravno, ako odeš, gubiš.” Prišao je korak bliže i podigao ruku na kojoj je visio dugačak, beli šal. „Ako ostaneš, umrećeš. Tvoj muškarac je stvorio smrt u Fantomskom stražaru.” Pokazao je rukom prema velikoj kući koju je Džordan nazvao Stražarem u svom romanu. „Kako je mogao da zna da će biti tvoja?” Okrenula se ka Stražaru, i potrčala.

„Moramo da je vratimo.” Bespomoćan, Flin je trljao Dejnine hladne ruke svojim. Položili su je na krevet i ušuškali prekrivačima. „Ako je ovo to što je trebalo da uradi”, rekao je Bred, „onda nije trebalo da to radi sama.” „Neće biti sama.” Videvši samo jedan izbor, Džordan je ustao. „Nećemo je povratiti. Kontakt koji je zove je ovde. Ništa od toga je neće vratiti. Brede, moraš da odeš i dovedeš Roenu. Moraš da je dovedeš ovde, i to brzo.” „Biće potrebno sat vremena.” Zoi, koja je stajala u dnu kreveta, pomerila se sa strane. „Jedan sat je suviše dugo. Melori, Roena nam je dolazila pre. Moramo da probamo da je nateramo da nam se opet javi. Dejna ne bi trebalo da bude sama. To je ono što on radi. On nas razdvoji, izoluje nas. Nećemo ga pustiti da se izvuče.” „Možemo da pokušamo. Najjači smo kad smo zajedno.” Melori je pružila ruku preko kreveta prema Zoi, a drugom uhvatila Dejninu ruku. „Pozvaćemo je da dođe.” „Ne ovog puta.” Zoini prsti su se stegli, i svetlost te borbe sevnula je u njenim očima. „Ovoga puta ćemo joj reći.” „Kako nameravaju da narede boginji da dođe u posetu?”, pitao je Flin. Bred je spustio ruku na njegovo rame. „Biće sve u redu, Fline. Vratićemo je.” „Izgleda kao portret.” Grlo mu se steglo dok je gledao u sestrino lice. Njeno belo, bezizražajno lice. „Kao kćerka na tvom portretu. Posle...” „Vratićemo je”, rekao je Bred odlučnije. „Vidi, ja idem odmah gore do Pika.” Dovešću Roenu ili Pita, ili oboje, ako moram i pod pretnjom pištolja.” „To neće biti potrebno.” Roena je stajala na vratima, a iza nje Pit.

Dejna je trčala ka kući, bežala ka njoj nadajući se da će joj kamen i staklo pružiti neku vrstu zaštite. Šta se desilo u knjizi? U koje je poglavlje upala? Da li su njene akcije bile njenom voljom, pitala se, ili $u bile napisane? Razmisli, naredila je sebi. Seti se i razmisli. Kada je pročitala priču, postala je deo nje. Bila je u njenom sećanju. Trebalo je samo da se oslobodi straha i da se seti. Bila je tako uplašena. Od huka sove joj je srce poskočilo i njegovi otkucaji su joj odzvanjali u grlu. Magla se nadvila nad tlom, retka i bela, tek oivičena plavom. Zgušnjavala se, kao da je ključala oko njenih nogu, sve dok se nije činilo da hoda kroz dim. To je prigušilo zvuk njenih ubrzanih koraka. I njegovih, shvatila je. Bože, i njegovih. Kad bi samo mogla da stigne do kuće, samo do kuće, našla bi mesto da se sakrije dok ne povrati dah. Možda je mogla da nađe oružje, da odbrani sebe. Jer on je hteo da je ubije, hteo je da joj obmota taj beli šal oko vrata i da ga stegne, i da ga steže sve dok ne počne da se bori za vazduh, dok joj oči mahnito ne zakolutaju u glavi, dok joj vene ne puknu. Jer je bio lud, a ona je to ludilo videla suviše kasno. Ne. Ne. To su bile Kejtine misli. Misli izmišljenog lika u izmišljenom svetu. Ali nije bio izmišljeni ubica koji ju je sada proganjao. To je bio Kejn. Kad bi mogao, uzeo bi nešto vrednije od njenog života. Uzeo bi njenu dušu. U poslednjem trenutku je istrčala kroz vrata. Tada se setila. Setila se poslednje šanse i borbe. Kejt je potrošila dragoceno vreme udarajući u vrata, lupajući i pozivajući u pomoć pre nego što se pribrala i prihvatila činjenicu da nema nikoga da joj pomogne.

Izmeniću malo taj deo, pomislila je Dejna, stegnula zube i laktom razbila staklo. Ne obraćajući pažnju na bol od razbijenog stakla koje joj je iseklo ruku, provukla ju je i povukla rezu. Bolno jauknuvši, podigla je prozor i uskočila na potprozorsku dasku i skotrljala se unutra. Udarila je tako jako o pod da je mogla da čuje kako joj kosti zveče i ležala je zatečena jedva dišući od bola i boreći se da gleda kroz ovaj novi sloj tame. Vazduh je bio ustajao i vlažan, a dlanovi su joj se klizali dok je pokušavala da se podigne. Nije bilo sjajnog parketa, nisu visili lusteri, niti je bilo izvrsnih antikviteta. U kaminu nije plamtela vatra. Umesto toga, soba je bila memljiva i hladna, isprepletana sivom mrežom paukova i dahom duhova. Ovo nije bio Pik iz njenog sveta, već iz Stražarevog, koji je Džordan napisao. Ustala je pridržavajući desnu ruku koja je pulsirala i šepala po sobi, po daskama koje su škripale i cvilele. Dobru si napravio atmosferu, Džordane, pomislila je, boreći se da zadrži pribranost. Sagradio si ukletu kuću prve klase. Savršeno mesto za našu hrabru junakinju da se bori sa manijakalnim ubicom. Jauknuvši, uhvatila se i protrljala povređeno koleno. Kejt je udarila kolenom u nešto, ali to je nije zaustavilo. Zadržala je dah kada je prišla ulazu i videla senke prošarane mesečinom koja se probijala kroz sumorne prozore. Ništa više nije volela nego da se udubi u knjigu, podsetila je Dejna sebe, ali ovo je bilo malo više nego što je očekivala. Zažmurila je za trenutak i razmislila. Povredila je koleno, ogrebala rame, isekla ruku. Bila je uplašena, tako uplašena da je jedva disala. Ali to je u redu, to je dozvoljeno. Može da bude povređena, može da bude uplašena. Ali ne srne da paniči, i ne srne da odustane.

„Videćemo ko je glavni u ovoj priči, bitango. Ova prokleta bivša bibliotekarka će te razbiti na kraju.” Čula je opako krckanje stakla kako se lomi pod nogama i potrčala prema stepenicama. I velikom vrhuncu. „Vratila si se.” Zoi je pustila Melorinu ruku i nevoljno se odvojila od Dejnine. „Učini nešto.” Roena je prišla i vrhovima prstiju dodirnula Dejnin zglob kao da opipava puls. „Šta se ovde desilo?” „Ti si bog”, izletelo je Flinu. „Ti nam reci. I vrati je. Vrati je odmah.” Džordan ga je blago gurnuo laktom i stao između njih. „Kako to da ne znaš šta se desilo?”, pitao je Roenu. „On može da blokira neke od naših postupaka.” „A možete li vi njegove?” „Da, naravno. Nema njenu dušu”, rekla je nežno Flinu. „Šta god da je uzeo, vrati.” Flin se ponovo okrenuo napred odgurnuvši Melorinu ruku. Samo je bacio hladan, oštar pogled prema Pitu kada je stao pored Roene. „Da li mislite da me u ovom trenutku vi zabrinjavate?” „Traćiš vreme plašeći se za sestru.” „Hladna je. Koža joj je kao led. Jedva da diše.” „Uvukao ju je u knjigu”, rekao je Džordan i skrenuo Roeninu pažnju na sebe. „Kako znaš?” „Znam.” Podigao je knjigu koju je ostavio na stočiću. „Otvorila je ovo i odlutala.”

Uzela je knjigu iz njegovih ruku. „Nema ga. Ključ je nestao odavde. Nije trebalo ovako da bude”, promrmljala je. „On prelazi suviše mnogo linija, krši previše pravila. Zašto nije zaustavljen? Ovo nije iskušenje, zastrašivanje, niti čak pretnja.” Okrenula se ka Pitu i u očima joj je zaiskrio strah. „Promenio je polje i nekako je pomerio ključ.” „Bio je u knjizi?”, umešao se Džordan. „Da. Sada ga je nekako odneo u priču, i nju sa njim. Ne sme mu se dozvoliti da to uradi.” „Ona je tamo sama. Bez obzira da li se radi o priči ili o Kejnu, njen život je u opasnosti.” Džordan je čvrsto stegao Dejninu ruku. „Izvucite je odatle.” „Ne mogu da izvučem ono što je on ubacio. To je van moje moći. Mora da je pusti, ili da se sama oslobodi. Mogu da je ugrejem”, rekla je. „Šta će joj to.” Džordan joj je istrgnuo knjigu. „Pošalji mene unutra.” „To nije moguće.” Okrenula mu je leđa i nagnula se nad Dejnom i nežno joj rukama prešla preko lica. Opsovavši, zgrabio ju je za ruku i okrenuo ka sebi. „Nemoj da mi govoriš da je nemoguće.” Osetio je trzaj kroz ruku do ramena, ali ju je i dalje držao čvrsto. „Skidaj ruke sa moje žene”, rekao je Pit vrlo uljudno. „Šta ćeš da uradiš, da me udariš? Moja žena leži tamo bespomoćna, i prolazi bog zna kroz šta, jer vam je dala reč. A vi ćete da stojite ovde i nećete ništa da preduzmete?” „On je prizvao taj svet u koji ju je poveo. Tamo vlada njegova moć.” Roena je prošla rukama kroz kosu kao redak znak uznemirenosti. „Ne postoji način da znamo šta on tamo radi, i šta bi se desilo sa tobom ako bih to pokušala. I nije mi dozvoljeno da te povedem izvan tvog sveta. Kada bih to uradila, prekršila bih zakletvu

koju sam dala kada sam došla na ovo mesto, kada su mi povereni ključevi.” „Ja sam prizvao ovaj svet”, uzvratio je Džordan, i bacio knjigu na krevet pored Dejne. „U njoj su moje misli, moje reči, i imam problem sa nekim samouslužnim bogom koji preti ženi koju volim, i plagira me dok to radi. Ne zanima me koliko zakletvi ćeš da prekršiš, nećeš je ostaviti tamo samu. Poslaćeš me tamo kod nje.” „Ne mogu.” „Roena.” Uhvativši je za ramena, Pit ju je okrenuo ka sebi. „Ima pravo. Slušaj”, bio je uporan kada je pokušala da kaže nešto. „Muškarac ne bi trebalo da bude ogoljen i vezanih ruku dok se njegova žena bori sama. Kejn je taj koji je prekršio zakletvu, i učinivši tako nešto, pogazio čast. Nije na njemu da joj oduzme život. Nije trebalo da dira ključ ni rukom, ni mislima, ni magijom. Borba je sada sasvim drugačija. Ili ćemo se boriti po njegovim pravilima, ili ćemo izgubiti.” „Ljubavi moja.” Uhvatila ga je za ruku. „Ako uradim to, čak i ako uspem, znaš koliko to može da nas košta.” „Možemo li živeti u ovom zatvoru, a da ne uradimo ništa?” Iz grudi joj se oteo bolan uzdah kada je spustila čelo na njegovo srce. „Bićeš mi potreban.” „Imaš me. Uvek.” Klimnula je glavom, duboko udahnula, a onda pogledala u Džordana očima koje su se činile kao da gore. „Samo da znaš. Ako uradim ovo, njen život, tvoj, sve je u opasnosti.” „Uradi to.” „Pošalji nas sve.” Zoi je ponovo zgrabila Dejninu ruku. „Pošalji nas sve. Rekla si da smo jači zajedno, i jesmo. Imaćemo više šansi da je vratimo ako idemo svi zajedno.” „Hrabra ratnica.” Pit joj se nasmešio. „Ovo nije za tebe. Ali ako su bogovi voljni, imaćeš i ti svoju priliku.”

„Daj mu oružje”, zahtevao je Bred. „Ne može ništa da ponese sa sobom sem misli. Lezi pored nje”, rekla je Roena Džordanu, a onda podigla knjigu. Zažmurila je i pojavila se svetlost. „Oh, da, vidim. Uzmi je za ruku.” „Već jesam.” Roena je otvorila oči. Plamena plava boja je bila je skoro crna nasuprot njenoj beloj koži. Činilo se kao da joj se kosa podigla na nevidljivom vetru. „Jesi li spreman?” „Da, spreman sam.” „Dovedi je.” Flin je privukao Melori u zagrljaj dok je posmatrao Džordana. „Vrati je kući.” „Računaj na to.” Osetio je kako je vetar dunuo u njega, brz i topao. Osetio je kako ga nosi kroz vreme, kroz prostor, kroz svetlucave srebrne zavese koje su se razdvojile uz zvuke nalik šumu mora. A on je stajao u noći obasjan mesečinom, gledajući u crne vrhove i kule fantomskog stražara. Potrčao je prema njima primetivši maglu koja se širila i čuvši huk sove. Pas bi trebalo da zavija na krupnom, punom mesecu, setio se, i osetio je čudno zadovoljstvo kada je taj zvuk odjeknuo kroz vazduh. Poslednje poglavlje, shvatio je, i to potvrdio kada je ugledao slomljen prozor. Vreme je da se obnovi gradivo, pomislio je, i ušao kroz polomljeno staklo.

Dvadeseto poglavlje „Šta možemo da uradimo?” Melori se čvrsto držala za Flina. „Mora da postoji nešto što možemo da uradimo sem da stojimo i da čekamo.” „Držite se zajedno”, rekao je Pit. „Možda ima još nešto.” Roena je sela na ivicu kreveta, sa knjigom u krilu. „Već smo prekršili zakletvu”, rekla je Pitu. „Ako bude kazne, neće ništa promeniti ako uradimo još nešto.” „Gledaj onda.” Smestio se pored nje. „Oni zaslužuju priliku da sami odnesu pobedu u ovome. Čitaj.” Stavio je ruke na njena ramena i ujedinili su moći. „Tako da i drugi mogu da gledaju.” Klimnula je glavom i otvorila knjigu na zadnjem poglavlju. „Potrčala je uz stepenice, šepajući, a oko nje se širio strah, približavajući se u senkama Stražara” Na odmorištu stepenica Dejna je krenula desno. Bilo je desetine soba, stotinu mesta da se sakrije. Ali koliko dugo? Naći će je. Mrak nije bio prepreka za njega. Hoće li je ubiti? Da li bi mogao? Kejt se na kraju spasila, ali se borila sa čovekom prsa u prsa. Kako je mogla da zna koliko od ovoga bio Kejnov svet, a koliko Džordanov? Koliko je čak, pomislila je, bio njena zamisao sastavljena od delova kojih se sećala iz knjige, pojačana njenim sopstvenim strahom?

I zvuk ispod. Okrenula se da vidi Kejnovu senku i dugi, beli šal koji je imao plavičasti odsjaj na mesečini. I videla je maglu, sada hladnu i plavu, kako se uspinje uz stepenice prema njoj. „Pronaći ću te, Kejt”, pevušio je. „Uvek ću te pronaći.” Reći ubice, pomislila je. Čula je kako njen odgovor izlazi iz njenih usta bez svesne misli. „Neću ti olakšati. Neće biti kao sa drugima.” Okrenula se i pošla dalje uz stepenice. Morala je da odmakne, razmišljala je mahnito. Da bude dovoljno udaljena, da ima dovoljno vremena da razbistri misli. Strah ih je mutio, što joj je otežavalo da razdvoji sebe i ono što radi od lika iz knjige. Besno je udarala u paukove mreže i morala da potiskuje vrisak kada bi joj se zakačila za lice i kosu. Ali nekako ju je urođeno ljudsko gađenje umirilo. Nađi istinu u njegovim lažima, podsetila je sebe, dok je dah počinjao da joj se ledi. „Ja sam Dejna!”, uzviknula je. „Ja sam Dejna Stil, ti skote iz pakla, i nećeš me pobediti.” Njegov smeh ju je pratio kroz široki hodnik gde su se vrata širom otvorila, a onda snažno zalupila. Izmaglica se širila po podu, pojačavajući strašni sjaj tamnog leda oko njenih nogu. Znoj joj je klizio niz leđa i slepoočnice i postajao lepljiv na hladnoći kada je uletela u lavirint hodnika. Okretala se u krug bez daha. Ispred nje je bilo desetine hodnika i činilo se da se svaki prostire kilometrima, kao u nekom ludom snu. Menjao je priču, shvatila je. Dodavao je svoje ukrase da je zbuni. I to mu je odlično uspevalo. „Odaberi” Njegov glas je šaputao unutar njene glave. „Odaberi pogrešno i možda se srušiš sa ivice sveta ili upadneš u vatreno

grotlo. Ali stani, samo stani i predaj se, i sve ovo biće ništa više nego san.” „Lažeš.” „Trči i rizikuj svoj život. Predaj se i spasi ga.” „Odaberi”, rekao je ponovo, i osetila je vrelu svilu šala kako joj se obmotava oko vrata. Prestrašena, zgrabila ga je i izgrebala sopstvenu kožu noktima u mahnitom pokretu. Gušila se, boreći se sa iluzijom da je šal davi dok joj je krv hučala u glavi kao more. Onda je odjednom bila slobodna, i postojao je samo jedan hodnik koji je vodio do stepenica. Suze su joj se slivale niz lice dok je trčala ka njemu, držeći se za ogradu stepenica jer ju je povređeno koleno bolelo. Bacila se na vrata i okrenula bravu vlažnim rukama. Dah joj je bio isprekidan, pluća su joj gorela, i vazduh joj je pržio grlo kada je iskoračila na srebrnu mesečinu. Bila je na vrhu kule, visoko iznad doline, gde se svetlost presijavala nasuprot tami. Ljudi su, pomislila je, bili zbrinuti u svojim kućama. U toplom, bezbedni. Poznavala ih je, a i oni nju. Prijatelji, porodica, ljubavnik. Sada je sve tako daleko, van njenog domašaja. Van njenog sveta. Bila je sama i nije imala gde da pobegne. Zalupila je vrata i gledala okolo čime bi mogla da ih blokira. Kad bi mogla da zadrži ubicu sa druge strane dok ne svane... Ne, ne ubicu. Kejna. To je Kejn. A ona je Dejna, Dejna Stil, i ono što je gonilo je mnogo gore od ubice. Naslonila se leđima na vrata koristeći svoju težinu kao potporu.

A onda je videla da nije bila u pravu. Nije bila sama. Silueta u ogrtaču, obasjana mesečinom, sa blistavim prstenjem na jednoj ruci, kretala se niz kameni zid. Plašt joj se vijorio na vetru koji se nije čuo. Fantomski stražar, pomislila je, i zažmurila kako bi se smirila. Duh. Džordanov duh. „Dolazi.” Bila je zapanjena kako je mirno zvučala obraćajući se osvetoljubivom bogu ili ludom ubici iza sebe, i duhu mrtvih ispred sebe. „Da me ubije, da me zaustavi, ili da mi uzme dušu. Na kraju, sve se svodi na jedno. Potrebna mi je pomoć.” Ali figura se nije okrenula. Samo je stajala gledajući dole prema šumi gde ju je pre dvesta godina ljubav ubila. „Ti si Džordanov. Ti si Džordanova tvorevina, ne Kejnova. U knjizi, ti si pomogao, i to te je spasilo. Da li želiš da budeš slobodan?” Ali fantom nije rekao ništa. „Kejtin dijalog”, promrmljala je Dejna. „Potrebne su mi Kejtine reči. Kako glase?” Dok ih je tražila, vrata su se širom otvorila, bacivši je napred na kamenje. „Ona ne može da ti pomogne.” Kejn je vrteo šal u rukama kada je zakoračio. „Ona je samo rekvizit.” „Sve su to rekviziti.” Krenula je unazad kao kraba. „Sve su to laži.” „Ipak, ti krvariš.” Pokazao je rukom prema njenoj ruci, njenom grlu. „Da li je bol laž? Je li i tvoj strah?” Osmeh mi je postajao širi dok se približavao. „Ti si bila izazovan protivnik. Pametna si i odlučna. Dovoljno pametna, dovoljno jaka da izmeniš neke delove moje slike. Zamisliti stepenice od vrata dovde je zahtevalo veliku snagu.

Dovođenje nje ovde”, pokazao je na figuru u plaštu, „još veću. Pohvaljujem te.” Usne su joj bile rastavljene i drhtale su, a onda ih je ponovo stisnula. Da li je to zamišljala, put, vrata? Da li je svojom voljom pretvorila duha u biće? Ne, ne. Verovala je da nije. Vrtela se u krug zbunjena. Džordan. Bila je to Džordanova knjiga. A on je bio pametan i odlučan čovek. Nekako je on pokušavao da joj pomogne. Nek je prokleta ako će ga pustiti da ne uspe. Ona je Dejna, podsetila je sebe. A bila je i Kejt - Džordanova Kejt. Nijedna od njih neće pokleknuti na kraju. „Možda samo zamišljam da ćeš da skočiš sa tog zida i doživiš krvavu, neurednu smrt.” „I dalje sikćeš. Mačka saterana u ćošak. Možda ću samo da te ostavim ovde, duboko u knjizi. Trebalo bi da mi zahvališ, pošto su knjige jedno od tvojih zadovoljstava.” Nakrivio je glavu kada je ustala i video da joj se lice zgrčilo od bola. „Ili ću se možda povući i pustiti ubicu da izađe na scenu. Bilo bi zanimljivo gledati kako se boriš sa njim, iako u mojoj verziji možda ne pobediš. I u jednom i u drugom slučaju bi bilo zanimljivo. Da, verujem da bih uživao u toj predstavi.” Beli šal je nestao iz njegovih ruku. „Da li se sećaš kako ga ona čuje dok se penje uz stepenice, šta oseća kada shvata da je zarobljena?” Dejni je ponovo zastao dah kada je čula lagane korake koji se približavaju. Nije mogao ni na šta da je prisili, setila se. Mogao je samo da joj zavara misli. Kako joj se stomak zgrčio od straha kada je shvatila da je trčala upravo tamo gde je on želeo da ona trči? A ispod, njen ljubavnik je

vidi kako stoji na mesečini, vidi utvaru iza nje, i ubicu kada zakorači na kamen. „I doziva je, u užasu i očajanju, jer zna da ne može na vreme da stigne do nje.” „Naravno da može. Treba samo da ponovo to napiše.” Kejn se okrenuo kada je Džordan iskočio na vrata. Snaga napada zakucala je Kejna za zid. „Nema ovde mesta za tebe!” „Ovo jeste moje mesto.” Sakupivši sav svoj bes, Džordan je pesnicom udario Kejna u lice. Ruka ga je pekla kao da je stavio u vatru. Ipak, zaleteo se da još jednom to uradi. I našao se u vazduhu i leteo unazad. „Onda umri ovde.” Kejn je izvukao mač. Dejna je skočila na noge i potrčala ka njemu, bacila mu se na leđa boreći se zubima, noktima i neopisivim besom. Čula je kako neko zavija, i shvatila kada su joj se usta otvorila da taj zvuk dolazi iz nje. Kejn ju je udario žestokim bekhendom i zakucao je silovito u Džordana. Videla je krv na njegovom licu, koje su mu i ona i Džordan naneli. I srce joj je zaigralo. „Otkrićeš šta je bol”, doviknula mu je. Njegove oči su sevnule dok je izvlačio mač. „A ti ćeš još gore. Tvoja krv će ti zapečatiti sudbinu ovde.” Ali kada je zamahnuo da udari, njegova ruka je bila prazna. „Hajde da vidimo da li bogovi lete”, rekao je Džordan. I on i Dejna su potrčali napred. Dejna je osetila kako su joj se ruke spojile i prošle kroz njega dok je nestajao.

Pojavio se vrtlog dima, bljesak mutne, plavičaste svetlosti. A onda ništa sem meseca i senki. „Jesam li ja to uradila?”, uspela je da izgovori. „Ili si ti?” „Ne znam.” Uhvatio ju je kad su je noge izdale i oboje su se spustili na kameni pod. „Nije ni važno. Bože, sva si u modricama i krvariš. Ali imam te.” Zagrlio ju je čvrsto. „Imam te.” „Isto.” Obuzeta osećanjima, spustila je glavu na njegove grudi. „Kako si dospeo ovde? Nije te on doveo. Nije te očekivao.” „Nije on jedini bog u Veliju ovih dana.” Podigavši joj glavu, spustio je usne na njen obraz i slepoočnicu. „Moramo da nađemo naš izlaz, Dejna. Nemam ništa protiv da se uživim u priču, ali ovo je previše.” „Prihvatam predlog.” Sačekaj, naredila je sebi. Sačekaj dok ne bude sve gotovo. „Ovo je zapravo kraj priče. Junakinja se rve sa zlikovcem, i uz malu pomoć duha, koji nije ništa pomogao, uzgred budi rečeno, savladava ga, baca preko zida baš u trenutku kada upada junak da je spase. Poljupci, poljupci, sumanuta obrazloženja i izjave ljubavi. Onda gledaju kako fantomski stražar nestaje, oslobođen konačnim činom humanosti.” „Sećaš se toga prilično dobro za nekog ko je knjigu pročitao pre šest godina.” Pomogao joj je da ustane, a onda pogledao ka dnu zaštitnog bedema. Figura u plaštu je stajala i gledala u pravcu šume. „Ona ne nestaje.” „Možda joj treba još malo vremena.” Kada je pritisnula koleno, u očima su joj se pojavile suze. „Oh, dođavola! Možda bi mogao da dopišeš kesu sa ledom za ovo koleno.” „Sačekaj.” Opčinjen, iskoračio je. „Roena.” „Njeno ime nije bilo Roena. Zvala se... ne mogu da se setim, ali nije bilo...” Zastala je i širom otvorila oči kada se žena u plaštu okrenula i nasmešila joj se. „Osim ako to nije stvarno Roena.”

„Nisam mogla da vas pošaljem same. Ne bismo mu dozvolili da vam oduzme živote ovde. Hoćeš li da završiš svoju potragu?”, upitala je Dejnu. „Pa nisam dovde došla da bih odustala. Htela sam da...” Opet se prekinula usred rečenice. „Nije u knjizi, ne više. Ne na beloj stranici sa crnim rečima. Sada je ovde. U priči, kao što smo i mi.” „Već sam uradila više nego što mi je dozvoljeno. Mogu samo da te pitam hoćeš li završiti potragu?” „Da, završiću je.” Nestala je, ali ne u dimu i svetlosti kao Kejn, već kao da nije ni bila tu. „Šta ćemo dođavola sada da radimo?”, upitao je Džordan. „Da se nekako vratimo na početak knjige i da počnemo da tražimo? Reči kojih si se setila su iz prologa.” „Ne, ne moramo da se vratimo na početak. Treba mi samo minut vremena.” Prišla je zidu i udahnula duboko. „Jesenji dim je u vazduhu”, pevušila je. „I kako je mesec, savršena lopta, isklesan na nebu. Sve... drveće, dolina... pogledaj, možeš da vidiš reku, kako se mesečina presijava na vodi. Sve je ovde, svaki detalj.” „Da, lep pogled. Hajde da završavamo i da potražimo to u našem svetu.” „Sviđa mi se tvoja knjiga, Džordane. Ne želim da živim ovde, ali je očaravajuće mesto da se poseti. Baš onako kako sam ga zamišljala. Napisao si sjajnu priču.” „Dejna, ne mogu da podnesem ovo. Ne mogu da podnesem da razmišljam o tebi kako ležiš tamo kod kuće. Tako si bleda, tako hladna. Izgledaš kao...” „Ninijan, sa Bredovog portreta. Ona koja šeta.” Pokazala je rukom na mesto gde je stajala Roena. „Koja čeka. A to je Ninijan, ili njen odraz, pretpostavljam da sam to ja.” Okrenula se i ispružila ruku. „Treba mi ključ, Džordane.”

Zurio je u nju. „Dušo, da imam ključ, dao bih ti ga još odavno.” „Oduvek si ga imao. Samo nisi to znao. Ja sam ključ, a ti si moj. Napiši mi to, Džordane. Stavi mi u ruku, i idemo kući.” „U redu.” Pokušao je da se skoncentriše. Onda joj je dodirnuo lice i pustio sebi da vidi. „Stajala je okupana mesečinom. Boginja i ljubavnik, očima dubokim i tamnim od istina. Možda se rodio zaljubljen u nju, nije bio siguran. Ali je znao, bez sumnje, da će umreti voleći je.” „Ona se osmehnula”, nastavio je dok su se Dejnine usne izvijale u osmeh, „i pružila mu ruku. Na njenom dlanu, zasijala je mala, jednostavna stvarčica. Ključ koji je tražila, za koji se borila. Bio je star, ali sjajno obećavajući. Duga zlatna šipka koja je na vrhu imala povezane krugove u simbol star koliko i vreme.” Osetila je njegovu težinu i oblik na svome dlanu. Sklopivši prste oko njega, uhvatila je Džordana drugom rukom. „Ja ću nas vratiti”, rekla je, „za epilog.” Otvorila je oči, trepnula kad je ugledala mnoštvo lica, a onda namignula svom bratu. „Tetka Em.” „Oh, bože, Dejna.” Zgrabio ju je, privukao sebi, i protresao ih oboje. „Jao.” Ali se smejala dok ju je čvrsto grlio, toliko čvrsto da su rebra mogla da joj puknu. „Polako. Imam više nego dovoljno modrica i čvoruga.” „Povređena si? Gde si povređena?” „Ako bi mogao da je pustiš na trenutak, ja ću se pobrinuti za nju.” Roena je dodirnula Flina po ramenu. „Imam ključ.” „Da, znam. Hoćeš li mi ga dati za sada?” „Naravno.”

Bez oklevanja, stavila je ključ u Roeninu ruku. Prišavši Džordanu, nasmešila se svojim prijateljima. „Kakvo putovanje.” „Nasmrt si nas uplašila.” Melori je gutala suze. „Oboje.” „Lice ti je u modricama. Lice joj je u modricama”, rekla je Zoi i odmah prišla. „Ruka joj krvari. Oh, njen nesrećni vrat. Gde su zavoji?” „Neće joj biti potrebni, mamice”, izjavio je mirno Pit. „Posekla sam ruku na neko staklo kada sam provaljivala u Pik, ili na vrh, rekla bih. A koleno mi je veličine lubenice. Iako je sve bilo zastrašujuće i uvrnuto, moram da priznam, bilo je baš dobro. Bila sam...” Zastala je gledajući u koleno koje je pulsiralo dok Roena nije položila ruke na njega. „Jao, pa to baš prija. Bolje od uobičajenog.” „Možda, ali verujem da će ti ovo koristiti.” Bred joj je ugurao piće u ruke. „Setio sam se gde držiš brendi”, rekao joj je, onda se sagnuo i spustio usne na njene. „Dobro došla, dušo.” „Lepo je opet biti kod kuće.” Otpila je gutljaj brendija, a onda dodala čašu Džordanu. „Ima toliko toga da se ispriča.” „Da li bi više volela da ostaneš ovde i da se odmoriš, ili se osećaš dovoljno dobro da dođeš večeras u Pik i upotrebiš ključ?” Dejna je pažljivo posmatrala Roenu dok je žena nežno prelazila prstima preko njenog natečenog obraza. „Sačekala bi?” „Izbor je tvoj. Oduvek je bio.” „Pa, pristajem.” Pogledala je na sat i skoro se nasmejala. „Devet? Kako je moguće da je tek devet sati? Imam osećaj kao da sam bila odsutna danima.” „Šezdeset osam najdužih minuta u mom životu”, rekao je Flin. „Ako hoćeš da izvedeš to večeras, idemo sa tobom.” „Moraću da pozovem bebisiterku.” Zoi je porumenela jer su se svi okrenuli ka njoj. „Znam da to zvuči blesavo ako se uzme u

obzir...” „Nema ničeg blesavog u tome što želiš da ti dete bude bezbedno i da se neko o njemu dobro brine.” Roena je ustala. „Pit i ja ćemo uzeti ključ i čekaćemo vas.” „Ako bude problema sa bebisiterkom”, rekao je Bred, „ja mogu da pričuvam Sajmona. Ti treba da budeš sa ostalima zbog ovoga.” „Pa, dobro.” Usplahirena, krenula je. „Sigurna sam da gospođa Henson neće imati ništa protiv da ostane malo duže. Ali hvala. Idem da je pozovem.” „Počinjemo čim Zoi bude spremna.” Dejna se okrenula prema Roeni, ali ona i Pit su već bili nestali. „Čoveče, baš umeju da se stvore i nestanu, zar ne?” „Uštedeli bi nam sat vemena vožnje da su i nas poveli sa sobom.” Džordan je razigrano prelazio prstima po njenom obrazu pa niz vrat. Masnice i ogrebotine su nestale. „Sigurna si da možeš da izdržiš?” „Ne samo da sam spremna, jedva čekam. Ispričaćemo vam sve kad stignemo u Pik. Osećaću se mnogo bolje kada ključ bude u bravi.” U sobi sa portretima bilo je lepog posluženja, kvalitetne kafe i slatkih kolačića dok su Dejna i Džordan naizmenično prepričavali onih šezdeset i osam minuta. „Tako si pametno postupila”, komentarisala je Zoi. „Ne znam kako si sačuvala prisebnost.” „Bilo je trenutaka kada sam je gubila. Zbunila bih se ili uplašila, ili bi mi on promenio zaplet. Pomoglo mi je dosta kada sam shvatila da je i Džordan tu i da je i on mogao da manipuliše stvarima. Oslobodio me je iz tog lavirinta koji je Kejn stvorio i pokazao mi izlaz ka vratima, što je i te kako značilo.”

„Nisam mario za njegov urednički dodatak.” Džordan je uhvatio za ruku i poljubio tačno iznad rubina. „I, u ovom slučaju, odlučio sam da junak ima mnogo aktivniju ulogu u raspletu.” „Nemam primedbi.” „Mislite li da ste ga ubili?”, interesovalo je Melori. „Kada ste ga gurnuli sa zida?” „Ne, ne verujem. Otišao je, znate...” Dejna je mahnula palcem u pravcu Roene i Pita... „Puf.” „Ali povredili smo ga”, dodao je Džordan. „I ne samo njegov ponos. Osetio je kada sam ga udario, isto kao što je osetio kada je Dejna pokušala da mu rastrgne lice. Krvario je. Ako može da krvari, može i da umre.” „Ne sasvim.” Na Roenonoj ruci je zablistalo prstenje dok je dolivala još kafe. „Smrt je za nas drugačija, i jedan deo nas ostaje. U drveću, u kamenju, u zemlji ili vodi i vetru.” „Ali on može da bude poražen”, bio je uporan Džordan. „Može da se... pobedi.” „To može da se izvede”, rekla je tiho. „Možda će i biti.” „Povukao se.” Bred je podigao svoju šoljicu kafe. „Pobegao je jer nije bio spreman da se bori sa oboje u isto vreme.” „Mogao je da nas oboje poseče onim mačem koji je izvukao niotkuda. Mislim da to dugujemo Roeni”, rekla je Dejna. „Nije trebalo da prolije krv smrtnika, niti da uzme život smrtnika. To nije nikada smelo da se desi. Ne znamo zašto jeste, ali pošto je tako, učinićemo sve da ga u budućnosti sprečimo da to ponovo uradi.” „Po koju cenu za vas?”, pitao je Bred. „Odgovornost je naša”, rekao je jednostavno Pit. „Kao što je i cena.”

„Možda nećete moći da se vratite, je li to?” Razmišljao je o tome da ne mislio na sopstvene strahova za svoje prijatelje. „Prekršili ste zakletvu, pa čak i ako se sva tri ključa nađu i upotrebe, čak i ako se duše Ćerki stakla oslobode, vi možda nećete moći da se vratite. Bićete zarobljeni ovde, u ovoj dimenziji. Zauvek.” „To nije pošteno.” Videvši na Roeninom licu da bi to moglo da bude tačno, Zoi je ustala. „To je nepravda. To nije u redu.” „Bogovi nisu uvek pravedni, i često su daleko od poštenih.” Dirnuta Zoinom odbranom, Roena je ustala. „Ovo je bio naš izbor. Moglo bi se reći, naš trenutak istine. A sada, hoćete li vi dovršiti vaš?” Ispružila je ruku, dajući ključ Dejni. Čudno, pomislila je Dejna, da joj kolena klecaju sada. Ali je ustala i prišla Roeni. „Koje god obećanje ili pravilo da ste prekršili, učinili ste to da bi spasili živote. Ako budete kažnjeni za to, ako tako vaš svet funkcioniše, možda će vam biti bolje u našem.” „Ne bi bilo brave da smo ih čuvali pažljivije. One su nevine, Dejna, i one pate zato što sam ja bila slaba.” „Koliko dugo morate da plaćate za to?” „Onoliko koliko i one, ne duže, ako je to pravilo. Uzmi ga i otvori drugu bravu. Daćeš im nadu, a daćeš je i meni.” Pit je iz kredenca izvukao stakleni kovčeg u kome se poigravalo plavičasto svetlo. Postavio je Kovčeg duša vrlo pažljivo na sto, a onda stao sa strane, ratnički uspravno, dok je Roena stala sa druge. Posmatrajući ta svetla, Dejna je osetila da je žiga u srcu. Ostale su još dve brave, a ona je ubacila ključ u prvu, osetila vrelinu zlata u svojoj ruci i gledala kako se svetlost probija pored ključa i njenih prstiju dok je okretala zglob. Čula je tihi zvuk, kao uzdah, onda ugledala mahnito izlivanje ta tri svetla. Uz bljesak, i ključ i brava su se istopili. I ostala je jedna brava na staklenom zatvoru.

Roena je prišla i poljubila Dejnu u obraz. „Hvala ti za tvoju viziju.” Okrenuvši se, nasmešila se Zoi. „Izgleda da sam se probudila.” Odložila je šoljicu sa strane. „Hoćete li da dođete, svi, u sedam, noć pre mladog meseca?” „Noć pre mladog meseca?”, ponovila je Zoi, „Petak, sedam siti”, dopunio je Bred. „Oh, da. U redu.” „Hoćeš li da dovedeš sina? Volim decu i volela bih da ga upoznam.” „Sajmona? Ne bih htela da rizikujem sa Sajmonom.” „Ni ja”, rekla je Roena. „Želela bih da se upoznam sa njim i da vidim šta mogu da učinim za njegovu bezbednost. Šta god mogu da uradim, uradiću kako mu se ništa loše ne bi desilo. Obećavam ti to.” Zoi je klimnula glavom. „Oduševiće se ovim mestom. Nikada nije video nešto ovako.” „Jedva čekam. Dejna? Mogu li da porazgovaram sa tobom nasamo?” „Naravno.” Roena joj je pružila ruku i povela je iz sobe. „Da li sam ti ikada rekla da mi se dopada kako si uredila ovo mesto?” Dejna je posmatrala raznobojne mozaike na podu, otmene zidove, sjajni nameštaj. „Naročito mi se dopada sada kada sam videla kako izgleda pod mnogo manje gostoprimljivim okolnostima.” „Uskoro će biti tvoja.” „Još uvek mi je teško da to zamislim.” „Već duže vreme želim da ti pokažem ovu posebnu sobu.” Roena je zastala ispred dvokrilnih vrata i otvorila ih.

I uvela Dejnu u rajsku verziju obožavatelja knjiga. Bila je to biblioteka na dva nivoa, sa divnom ukrasnom ogradom koja je okruživala drugi nivo. U kaminu od rože granita pucketala je vatra i njena svetlost kao i svetlost desetak lampi presijavala se na uglačanom podu. Visoko iznad, bio je naslikan mural na plafonu u obliku kupole. Videla je desetine figura iz najromantičnijih bajki. Rapuncel, koja spušta svoju dugu kosu niz kulu, Uspavana Lepotica upravo probuđena poljupcem, Pepeljuga koja obuva svoju delikatnu, staklenu cipelicu. „Ovo je neverovatno”, prošaputala je Dejna. „Nadmašuje neverovatno.” Široke, udobne fotelje, duge, komotne sofe presvučene kožom boje starog dobrog porta. Bilo je i drugih malih blaga u stolovima, tepisima, umetninama, ali Dejna je bila zaslepljena knjigama. Stotine, možda hiljade knjiga. „Znala sam da će ti se dopasti”, rekla je Roena uz osmeh. „Izgledaš kao da će ti naročito vesti ljubavnik pružiti veliko zadovoljstvo.” „Znaš, moram da budem pod utiskom toga da si boginja i sve to. Ali ovo je nešto što prevazilazi sve. Klanjam ti se.” Oduševljena, Roena se uhvatila za naslon stolice. „Kada je Melori završila potragu, ponudila sam joj da izabere poklon. Svaku blagodat koja je u mojoj moći da dodelim. Sada nudim i tebi isto.” „Dogovoreno. Obe smo ispunile svoj deo.” „I ona je to rekla, ili nešto slično tome. Dala sam joj portret koji je naslikala kada ju je Kejn zarobio. Činilo se da joj se dopalo. Želela bih da ti ponudim ove knjige, sve što je u ovoj sobi. Nadam se da će ti se dopasti kada budeš gospodarica ove kuće.” „Sve knjige?” „Da, sve”, rekla je ponovo se nasmejavši. „I sve što je u ovoj sobi. Hoćeš li da prihvatiš?”

„Nećeš morati da mi uvrćeš ruku. Hvala.” Krenula je prema jednoj od polica, a onda stala. „Ne, ako sad počnem, neću izaći odavde sledeće dve, tri godine. Dobro ću se brinuti njima. Čuvaću ovu sobu kao najveće blago”, rekla je Dejna. “I sve što je u njoj.” „Znam da hoćeš. A sada, neka da te tvoj muškarac odvede kući. Neka te voli noćas, kao što i želi.” „Mogu ja to. Već si mi dala poklon”, rekla je dok su izlazile iz sobe. „Vratila si mi ga.” „Ti si ga vratila. To je nešto sasvim drugo.” Zastala je kada su stigli do sobe sa portretima. „Vrlo je zgodan, taj tvoj ratnik.” „Da.” Posmatrala ga je pažljivo, gledala kako okreće glavu, kako je gleda u oči dok se nežno osmehuje. „Vidiš taj pogled?”, došapnula je Roeni. „Od njega se sva istopim. Kada bi to znao, koristio bi ga svaki put kad hoće da bude po njegovom.” „Što ste se ti i Roena smeškale kada ste se vratile u sobu?”, pitao je Džordan. „To je naša mala tajna.” Umesto da otvori vrata na automobilu, prošla je pored njega i osvrnula se na Pik. „Biće naš. Još uvek se trudim da utuvim to sebi u glavu. Živećemo ovde, Džordane.” Prišao joj je, obuhvatio rukama oko struka i privukao sebi. „Bićemo srećni ovde. Ova kuća želi sreću.” Uzdahnula je, nakrivila glavu i poljubila ga u obraz. „Ja sam već srećna.” Odvezli su se od Pika i nijedno od njih nije videlo figuru u plaštu kako stoji na zidu na bledoj mesečevoj svetlosti. Posmatrala ih je kako odlaze. Poželela im je sve najbolje. I okrenula se kada je njen ratnik dodirnuo po ramenu. Spustivši obraz na njegovo srce, plakala je pomalo za onim što je bilo, i što bi

moglo da bude.

Scan i obrada: Knjige.Club Books

Notes [←1] Keltska božanstva, prim. prev.