Jezici [PDF]

Zitiervorschau

RANKO BUGARSKI

SABRANA DELA KNJIGA 9

Recenzenti sabranih dela

MILKA IVIĆ MILORAD RADOVANOVIĆ

Za izdavače

ŽARKO ČIGOJA IVAN ČOLOVIĆ Likovni urednik

IVAN MESNER Izdavači

e*'if"

ŠTAMPA

XX vek

Ranko Bugarski

JEZICI

Beograd 2003

Uvodna napomena

Ovde se preštampava tekst knjige prvi put objavljene u ediciji Sveznanje (knj. l) Matice srpske u Novom Sadu 1993. godine, čije je neizmenjeno drugo izdanje izašlo maja 1996. Sa sadržinske iformalne strane knjiga odražava ovak­

vo svoje poreklo, kao uvodno štivo namenjena široj javnosti. Ovom prilikom su tekstualne intervencije malog obima izvr­ šene jedino u odeljku o jezicima u bivšoj Jugoslaviji, kako bi bilo jasnije da se prikaz odnosi na jezički prostor jedne države koja je nestajala upravo dok je pisana prvobitna ver­ zija tog teksta. U nekoliko slučajeva, kod nas dosad nenor­ mirani nazivi manje poznatih jezika prilagođeni su rešenjima prihvaćenim u prevodu Kristalove Kembričke enciklopedije jezika, nedavno izašlom kod beogradskog Nolita, koji se uz engleski original sada registruje i na kraju Bibliografije. Po­ neki podatak je osavremenjen. Ostale izmene su čisto teh­ ničkog karaktera. Promena pisma - sa ćirilice na latinicu izazvala je odgovarajuće modifikacije u Registru. Beograd, novembra

1 996.

R. B.

5

l

Jezici u svetu

Uvod Jezik je medijum pomoću kojeg čovek izgrađuje i tumači svet u kojem živi, a uz to i osnovno sredstvo interakcije i ko­ munikacije među lj udskim bićima i bitan preduslov svekolikog čovekovog stvaralaštva. Jezik u ovom opštem smislu deo je ge­ netskog nasleđa ljudskog roda, a manifestuje se u hiljadama posebnih jezika kojima govore pojedine društvene zajednice ši­ rom sveta. Tako svi lj udi imaju jezik, ali nemaju svi isti jezik. Svi j ezici su u nečemu slični, i po tome su svi oni jezici; i svi se u nečemu razlikuju, pa su tako svi oni različiti jezi ci. Podrazumevajući sl ičnosti, odnosno činjenicu da su svi je­ zici sistemi iste osnovne vrste, u ovoj knjizi pozabavićemo se upravo razlikama u ostvarivanj u opšteljudske moći govora, ona­ ko kako se one društveno institucionalizuj u u vidu pojedinih jezika. Govorićemo, dakle, o množini i šarolikosti jezika u sve­ tu, o pitanj ima nj ihove klasifikacije, nj ihovog oblikovanj a u vre­ menu i rasporeda u prostoru, o funkcijama koj e obavlj aju u društvenim zajednicama i u životu pojedinaca. Pri tome će na­ glasak biti na višejezičnosti kao kolektivnom obeležj u veći ne 7

RANKO BUGARS K I

tih zajednica i individual noj odlici mnogih nj ihovih čl anova. Predmet našeg razmatranja biće samo prirodni jezici, kao isto­ rijski izrasli instrumenti društvenog života pojedinih lj udskih s kupina. Iz nj ih izvedeni formalni si stemi raznih vrsta, koji se u proširenom smislu reči takođe nazivaj u jezicima, neće moći da budu uključeni, iako je nj ihova važnost u modernom svetu neosporna. O pitanj ima koj a će biti predmet naše pažnje obrazovani l aici imaj u određene predstave, ali one u odsustvu pouzdanijih stručnih informacija često ostaj u na nivou stereotipnih mi šlje­ nj a, a u domenu višejezičnosti neretko i pukih predrasuda. Stoga ćemo nastoj ati da pružimo osnovna obaveštenj a, ali i da uka­ žemo da mnoge stvari u vezi s jezicima i nj ihovim delovanjem na život lj udi stoje drukčije nego što se to obično misl i . Ovo s matramo važnim zato što jezička stvarnost sveta u celi ni i lj ud­ skih društava ponaosob već danas nameće niz problema u veo­ ma zaoštrenom obl iku, a sva je prilika da će se to još izrazitije osećati u vremenu koje dolazi . Tada će , naime, odnos prema j ezičkom Vavilonu - u kojem čovek, i nače, živi otkad je sveta i veka - biti od još većeg značaj a, ne samo načelnog nego i či sto praktičnog.

Broj jezika Počinj ući opšti pregled jezika u svetu, već na prvom ko­ raku susrećemo se sa teškoćama. U l aičkoj predstavi uvreženo je uverenje da se tačno znaju odgovori na neka osnovna pitanja:

8

JEZICI

kol iko se jezika govori u svetu kao celini, pa onda i u pojedinim višejezičnim zemljama; kako se svaki pojedini jezi k zove, i ko­ liko ljudi nj ime govori ; koj i su sve jezici još živi , a koj i su već odumrli; i slična. Međutim, iako se o ovakvim pitanjima ui stinu mnogo zna, nauka ne raspolaže gotovi m, definitivnim i nedvosmi slenim odgovorima na njih, nego mora da pribegava procenama uz prihvatanje raznih uslovnosti . U daljem izlaganju videćemo i zašto je to tako. Krenimo od broja jezika u svetu. U lingvističkim priručni­ cima popularanij e vrste doskora se mogao naći podatak - koj im se ponegde operi salo oko 1930-1950. godine - da taj broj iznosi tačno 2 .796, ni manje ni više. Ali u svetlu današnjih znanja ova cifra pokazuje se dvostruko pogrešnom, principijelno i či­ njenično. Prvo, zato što se, iz razloga o koj ima ćemo se oba­ vestiti u nastavku, nikakav precizan broj ne može utvrditi. A drugo, stoga što pomenuti broj , čak i zaokružen, ozbiljno oma­ šuj e u redu vel ičine, kako ćemo takođe odmah videti. U nauci se danas barata samo procenama - i to ne procenama izraženim u deseticama, pa ni stotinama, nego u hiljadama. Takve procene, razl ičito zasnovane, u novije vreme su se kretale između 3.000 i 10.000 jezika. Autoritativni aktuelni izvori ipak su uglavnom saglasni da ukupan broj živih jezika u svetu nikako nije manj i o d 4.000, a da j e verovatno bliži cifri o d 5 . 000; mi ćemo u dalj im razmatranj ima okvirno računati sa ovom drugom veli­ činom. Ovakav raspon procena može kod nestručnj aka da izazove čuđenje, ako već ne i podozrenje prema nesrećnim lingvistima

9

RANKO BUGARSKI

koj i , eto, nisu u stanj u ni da prebroj e predmete svog naučnog interesovanja. Stoga se vredi nešto podrobnije pozabaviti ob­ j ašnjenjem tog raspona. Navešćemo najvažnije razloge koj i one­ mogućuju tačan i konačan odgovor na pitanje o kome je reč . Pre svega, postavlj a s e osnovni problem jezičkog identi­ teta: šta treba računati kao j edan jezik? Suprotno raširenim

predstavama, ovo je zbilja krupno pitanje, koje ostaje bez jed­ noznačnog i opštevažećeg odgovora. Ono se može razlučiti u tri komponente, pa se mogu anal itički izdvojiti tri aspekta iden­ titeta jednog jezika: strukturalni ili tipološki (kakav je), genetski ili rodoslovni (od čega je postao) i sociolingvistički ili vrednosni (kako se vrednuje). Prva dva aspekta su lingvistička u užem smislu, a treći je izrazito sociolingvistički i sociopsihološki, jer se odnosi na stavove samih govornika prema sopstvenom j eziku, na to kako ga ocenj uj u i imenuju, uzimaj ući pri tome u obzir njegove društvene uloge i kulturnu tradiciju, kao i simboličku vezu sa etničkim, konfesionalnim, političkim ili neki m drugim kolektivnim identitetom. Kod mnogih jezika (npr. ruskog, finskog, mađarskog, j a­ panskog, korejskog itd.), ova tri aspekta su podudarna, utoliko š to su ti jezici po svakom od tih kriterij uma odeliti od drugih jezika. Tada se govori o jedinstvenom identitetu, i takve jezike j e l akše brojati . Ali ima i mnogo slučaj eva gde ovi kriterij umi dolaze u kol izij u, pa davanje prevage j ednom ili drugom u ovak­ vim uslovima složenog identiteta može da utiče na brojanje. Lingvistički veoma različiti j ezički varijeteti mogu se doživlj a­ vati i tretirati kao jedan jezik, dok sasvim bliski varijeteti mogu

10

JEZICI

hiti vrednovani kao odeliti jezici, pri čemu su moguće razne

kombi nacij e . Primera radi, kineski s e najčešće uzima kao jedan jezik, po genetskom i vrednosnom kriterijumu (zajednička istorij a i kultura, uz bitan doprinos zajedničkog pisma) - iako bi se po strukturi pre moglo govoriti o nekih osam jezika, odnosno ve­ likih dijalekatskih grupacija između kojih najčešće ne postoj i uzaj amna razumlj ivost u govoru . Donekle je uporedljiva situa­ cija malog laponskog (ili sami) jezika u Skandinaviji i granič­ nim područj ima bivšeg Sovjetskog Saveza, koj i se računa kao jedan iako se pripadnici njegova tri dij alekta slabo mogu razu­ meti . S druge strane , hindi i urdu, nastali iz zajedničke osnove hindustanskih govora, po genezi i strukturi su jedan jezik ali se češće računaj u kao dva. Oni se, naime, vrednosno diferen­ ciraju prema konfesionalnoj pripadnosti, simbolizovanoj razli­ čitim pismima, a potom deli mično i po državnim okvirima (hin­ di kao jezik hi ndusa u Indiji, pisan indijskim pismom devana­ gari, a urdu kao jezik muslimana u Paki stanu , pisan domaćom varij antom arapskog pi sma). Slično ovome, sprskohrvatski je jedan j ezik genetski i strukturalno, a deo njegovih pripadnika ga tako i vrednuje, dok ga drugi govornici psihološki doživljavaju kao dva jezika, sa izvesni m etničkim, verskim, kulturnim i alfabetski m korelaci­ j ama, i zasebno imenuj u (srpski i hrvatski). Zani mlj ivo je da se engleski , koj i bi se mogao vrednosno diferencirati pre nego srpskohrvatski, s obzirom na veliku geografsku rasprostranje­ nost i upotrebu u vi še država, ipak - sa prolaznim i beznačajnim ll

RANKO BUGARSKI

izuzecima - vrednuje kao u suštini jedan jezik. To se ogleda i u nazivu : ako je potrebno diferenciranje po nacionalnim vari­ jantama, dodaju se odgovaraj ući atributi (britanski , američki, kanadski , australijski engleski i sl ično) ali se jezik nikada ne zove prosto britanski, američki, kanadski ili austral ijski (delom, svakako, i zbog pri sustva drugih jezika u istoimenim državama) . Određenih di lema može biti i oko toga da li su npr. ho­ landski i flamanski, ili rumunski i moldavski , ili bengalski i asamski, jedan jezik ili dva jezika. Danski i norveški (sa njegova dva standardna varijeteta, l andsmolom /Jandsmaal/ i riksmolom /riksmaal/ daju donekle različite raspodele po pomenuti m me­ rilima, kao i zapadnogermanski kompleks nemačkog, holand­ skog i jidiša. Kreolizovani jezici, pre mda po genezi isti kao i nj ihove osnove, razli kuju se od ovih strukturalno i vrednosno i utoliko su zasebni jezici (npr. kreolski francuski prema fran­ cuskom, kreolski engleski prema engleskom). Mi smo dosad naveli nekoliko poznatijih pojedinačnih pri­ mera, ali prave dimenzije problema jezičkog identiteta ocrtavaju se tek kada se u horizont posmatranj a uvedu velike mnogoje­ zične zemlje ili pak cel i kontinenti . Naime, operisanje većim broj evima jasnije pokazuje ne samo koliko je to opšte pitanje relevantno, nego i kakvi generalni numerički odnosi postoje iz­ među njegova tri aspekta. Globalno govoreći, genetski kriteri­ j u m sam po sebi daje najmanji broj jezika, strukturalni daje veći, a vrednosni - naj veći broj .

12

JEZICI

Instruktivan je slučaj Indije, čij a jezička politika zvanično računa sa tačno 1652 jezika, pozivajući se na popis stanovništva iz 196 1. godi ne. Međutim, to je zapravo potpun spisak imena kojima su popi sani označili svoje maternje jezike - otprilike kao kada bi se kod nas zasebno računal i , kao da označavaju razl ičite jezike , i odgovori tipa srpskohrvatski , srpski , hrvatski , jugoslovenski , crnogorski , muslimanski , bosanski , krajiški, dal­ matinski , zagorski, naški i sl ični . Tom prilikom su oko 200 na­ ziva naveli samo po jedan ili dva popisana. S amo za neke po­ trebe, dobijeni broj imena razvrstan je na nekih 400 jezika, po­ deljenih u mnoštvo dijalekata, regi stara i stilova. Lingvisti , me­ đutim, uglavnom smatraju da u Indiji ima " samo" oko 170 je­ zika. Ako ove cifre sada prevedemo u terminologiju jezičkog identiteta, sasvim približno bismo mogli reći da najmanji broj daje sliku genetskog, srednji strukturalnog, a najveći vredno­ snog i dentiteta (uvel iko uklj učuj ući i proizvoljna imenovanja od strane pojedinaca). Slično ovome, procene broja jezika u Africi kreću se, grubo uzev, između 800 i čak 2.000 , gde se prva veličina odnosi na genetski a druga na vrednosni identitet. Danas se ipak misli da je najbliži stvarnosti neki srednji broj od oko 1.400 jezika, koji bi mogao da odgovara strukturalnom kriterij umu, povezanom sa uzaj amnom razumljivošću. U celom kompleksu pitanj a oko jezičkog identiteta, jedna od glavnih teškoća je u odsustvu j asne, lingvistički utemeljene i univerzalno validne razlike između jezika i dijalekta . Poznato je da se jezici većinom dele na dijalekte, pa ni za broj anje ni­ pošto nije svejedno da li se računaj u jezici ili još daleko mno-

13

RANKO BUGARSKI

gobrojniji dijalekti - ali kriterijumi za ovakvo razlikovanje naj­ češće nisu sigurni niti dosledni. Moglo bi se očekivati da će do jasnog razdvaj anj a poj mova jezika i dij alekta da dovede i neko izrazitije lingvističko merilo - pre svega, uzaj amna ra­ zumljivost. Naime, ako dve grupe lj udi govore donekl e različito al i se ipak razumeju, onda su posredi dijalekti istog j ezika, a ako se ne razumeju, reč je o dva različita iako srodna jezika. Međutim, ovaj kriterijum, iako nekada može da doprinese tra­ ženom razgrani čenju, sam po sebi nije dovolj no pouzdan i ne daje nedvosmislene rezultate. Na primer, predstavnici švedskog, norveškog i danskog mogu se, uz malo napora i dobre volje, u značajnoj meri spo­ razumevati govoreći svaki svoj i m jezikom - kao, uostal om, i govorni ci srpskohrvatskog, slovenačkog i makedonskog (stručni termin za ovu poj avu je polukomunikacija). Ovde, dakle , postoji uzaj amno razumevanje između zvanično različitih jezika. Na­ suprot tome, govornici udaljenijih dij alekata zvanično istog j e­ zika mogu imati velikih teškoća u sporazumevanj u . Da ne na­ vodimo već pomenuti slučaj kineskog, ono bi bilo sasvim ogra­ ničeno, na pri mer, i zmeđu jednog Š kotlanđanina, Teksašanina i Australijanca koji bi govorili svaki svoj im dij alektom engle­ s kog (dakle, ne nekom verzijom standardnog engleskog). Ana­ l ogno bi se mogl o reći , recimo, i za predstavnike čakavskog i torlačkog govora u srpskohrvatskom. A između najj užnij i h i naj­ severnijih dij alekata nemačkog nema uzajamne razum lj ivosti, koj a opet u znatnoj meri postoj i između susednih dij alekata raz­ dvojenih nemačko-holandskom državnom granicom, od koj ih

14

JEZICI

jl-Jni pripadaju nemačkom a drugi holandskom jeziku. Slično je i sa blisko srodnim dijalektima s obe strane makedonsko-bu­ garske granice. Prema tome, na terenu često postoj i dijalekatski kontinu­ um,

sa blagi m prelazima jednog govora u susedni. U Evropi je

o va situacij a karakteristična zapravo za ceo skandi navski, ne­ mački i slovenski jezički prostor, donekle i za romanski , a drug­ de u svetu, recimo, za indoarij ske, polinezij ske i bantu jezike.

Tako se u nekim delovima Indije jezičke razlike i spoljavaju na s vakih nekoli ko kilometara, pa putnik začas "proputuje" kroz desetak dij alekata. U ovakvim slučajevima, koji će od dijalekata da pripadnu kojem jeziku ne zavisi toliko od uzajamne razumlji­ vosti koliko od razmeštaja administrativnih granica i eventualnih standardnih jezika (koji su, za razliku od samih dijalekata koji im leže u osnovi, mahom jasno međusobno razgraničeni). Ovo stanje stvari može se, uopšteno i uslovno, predstaviti šemom na Slici l . A

B

e

n:n:n a

b

c:d

e

r:g

h

i

'-./'-./Y'-./'-./Y'-./'-./ .

.

Slika l.

Niz a . . .i simbolizuje dij alekatski kontinuum, kvačice iz­ među svaka dva susedna dijalekta označavaju uzaj amnu razum-

15

RANKO BUGARSKI

lj ivost, niz A. . C predstavlj a standardne jezike, razdvojene dr­ .

žavni m granicama koje simbolizuj u tačkaste vertikalne linije. Šema podrazumeva da se uzaj amna razumljivost s manjuje do nestajanj a idući od početka kontinuuma ka njegovom kraju, a u ključuje i lingvističku protivrečnost po kojoj je, recimo, dij a­ lekt

e

bliži dij alektu d (zvanično različitog jezika) nego dij alektu

a (zvanično istog jezika), i analogno između f i g. Ona bi se mogla primeniti na srpskohrvatsko-makedonsko-bugarsku, ne­ mačko-holandsku ili francusko-italijansku situaciju, između mnogih drugih. Č isto lingvi stički gledano, dij alekt poseduje sva formalna komunikacijska obeležja jezika. Jezik je ipak kategorij alno viši pojam, u kvantitativnom smislu utoliko što obuhvata ra­ zličite dij alekte ako ih ima, a kvalitativno je razlika vi še so­ ciol oškog karaktera, naročito ako se pod jezikom misli na nje­ gov standardni varijetet. Naime, tako shvaćen jezik se vezuje za grupnu pripadnost, kulturno nasleđe i slično, dok dijalekt po pravilu nema takvih atributa i čak se, bar u popularnom viđenju, asocira sa ekonomskom i obrazovnom zaostalošću i ruralnim ambijentom. Drugim rečima, jezik uživa prestiž, dok se dijalekt oficijelno niže vrednuje i neretko stigmatizuje (iako i on može da za svoje govornike, u određenim uslovima, bude pozitivan psihološki fokus samoidentifikacije i unutargrupne in­ tegracije). Pored sinhronij ske, razmatrano pitanj e kontinuiteta ima i svoj u dijahronij slću stranu, jer je identitet jezika podložan i pro­ me nama u vremenu. Tako postoji razvoj ni diskontinuitet između

16

JEZICI

govornog latinskog i iz njega nastalih romanskih jezika, pa se do neke tačke - što je, razume se, metodološko uprošćenje govori o l atinskom, a posle toga o rumunskom, francuskom, italij anskom, španskom i drugim romanskim jezicima i dijalek­ tima. Za razli ku od ovoga, grčki , koj i zahvata još duži vremen­ ski raspon, u određenom smislu traje kontinuirano od starogrč­ kog preko vizantij skog do novogrčkog, pri čemu se sve faze nazivaju grčkim iako između starog i modernog jezika nema razumljivosti. Da je ovde u i gri i upotreba terminologije, jasnije će pokazati primer engleskog. Ako se najstariji zabeleženi oblik ovog jezika nazove staroengleskim, postoj i jače nagovešten kontinuitet preko srednjoengleskog do modernog engleskog ne­ go ako se taj rani oblik alternativno naziva anglosaksonskim (a ni ovde, dakako, nema razumlj ivosti između najstarije i naj ­ mlađe faze) . Kao što smo donekle već videli , pitanje jezičkog identiteta dodatno se komplikuje, i to u velikoj meri, upotrebom različitih naziva za jezike (lingvonima). Ovo stoga što mnogi jezici idu

pod raznim imenima, i obrnuto, isto ime označava različite je­ zike ili grupe j ezika, pa je često veoma teško ili pak nemoguće utvrditi tačan odnos između imena i lingvističkog entiteta. Ovde su moguće razne kombinacije, a ukupno uzev broj zabeleženih imena višestruko nadilazi broj identifikovanih jezika. Najpot­ puniji dosad obj avljeni spisak lingvonima (u redakcij i V. N. Jar­ ceve, v. u Bibliografiji) s adrži čak nekih 30.000 naziva jezika i dij alekata. Od ovih se za polovinu ocenjuje da su prosti du­ bleti, ali u preostaloj polovini, kao i u drugim sličnim poduh-

17

RANKO BUGARSKI

vatima, nije nimalo lako odrediti da li se neko dato ime odnosi na grupu jezika ili dijalekata, na pojedini jezik ili dij alekt, ili čak i na etnički kolektiv koj i se nj ima služi (a ovakvo mešanje etnonima i lingvonima samo uvećava zbrku). Ovde možemo da se setimo i već pomenutog primera Indije, koji pokazuje da su popi si stanovni štva, i kada sadrže podatke o maternjem jeziku, dosta nepouzdan - iako nezaobil azan - izvor informacij a o je­ zičkoj stvarnosti , pa u tu svrhu zahtevaju stručnu lingvističku obradu . Srazmemo je poznato da, na pri mer, nazivi irski i gel ski, ili persij ski i farsi , označavaj u iste j ezike. Mnogi znaj u i da se naziv romski (ciganski), iako bi upućivao na jedan jezik, za­ pravo odnosi na veći broj romskih dij alekata, nekada međusob­ no pril ično udaljenih, pa je postojanj e jednog romskog jezi ka problematično (tim pre što ne postoj i nikakav opšteprihvaćeni standardni oblik tog jezika, nego se počecima standardizacije ponegde diferencirano pristupa). Na jugoslovenskom prostoru poznato je da srpskohrvatski nazivi albanski , arbanaški, arnaut­ s ki , šiptarski identifikuju isti jezik - bar u denotativnom smislu, dok su konotacij e različite . S druge strane, samo stručnj aci od­ ređuju da li nazivi vlaški i arumunski imaju istu denotaciju, kao i nazivi ladino i jevrej skošpanski, odnosno jidiš i j evrej­ s konemački , ili kakav je upravo odnos između hebrej skog i ivri­ ta. (Svojevrstan je kuriozitet to što u našem popisu iz 1981. godi ne kao zvanična rubrika figurira i "jevrejski " jezik, u nauci nepoznat kao lingvistički entitet).

18

JEZICI

Međutim, stvari su još mnogo složenije u sl abije ispitanim delovi ma sveta, kakvi h je dakako najviše. Kod naj većeg broja jezika malih zajednica na ni skom stepenu civilizacij skog raz­ vitka, uz to nedovoljno poznatih nauci - a to ujedno znači i kod naj većeg broj a jezika u svetu uopšte - problem imenovanja je posebno aktuel an, pa neretko i akutan . Primera radi , zabe­ leženo je preko 70 imena za razne dijalekte daj ačkog jezika (severozapadni Borneo i južni S aravak), od kojih su neki možda i zasebni jezici . A opštije govoreći, kako se upravo zove koji od ovakvih jezika najčešće znaj u samo njegovi govornici, pri­ padnici susedni h zajednica i, eventualno, stručnjaci - antropo­ lozi i lingvisti koj i ga proučavaju. Pri tome načini na koje takav jezik krste j edni , drugi i treći ne moraju uopšte da budu, i naj­ češće nisu, podudarni. Mnogi od tih jezika imaju domaće nazive sa značenjem ljudi " (kao kod reči bantu, koj a se u lingvističkoj nomenklaturi

" koristi kao naziv cele jedne razgranate skupi ne afričkih jezika), "pravi " , " domaći " , " govoreći " , " ovaj " (jezik) i slično. Ali isti jezici neretko imaju i druge nazive, ne tako lepe, poreklom iz jezika susednih i često neprij ateljskih plemena, sa značenjima tipa " nemi " (upor. Nemci kao naziv kojim su Germane počastili njihovi " sloveći " susedi - Sloveni), " mucavci " , " stranci " , " var­ vari " , " dušmani " , " pasje seme " i sličnim. A evropski doseljenici mogu potom, radi lakšeg snalaženj a i preciznije identifikacije, dodati i skog

ili

neko

svoje treće imenovanje a nt ropo l oškog , geogra f­

nekog drugog tipa ("jajoglavi",

ski"). Povrh svega, sva ta

imena

19

javljaju

" " prašumski , "ostrv­ se u raznim oblicima

RANKO BUGARSKI

i transkripcijama u različitim jezicima - španskom, portugal­ skom, francuskom, engleskom itd. No dešava se i suprotno - da se isti naziv koristi za pot­ puno različite jezike. U Meksiku je, na primer, mexicano jedan od naziva za španski, ali istovremeno i za glavni indijanski jezik tog područja, inače poznat pod domaćim imenom nahuatl ( "je­ zik prij atnog zvuka" ) - koj i , opet, obuhvata više dij alekata sa razl ičitim stepenima uzaj amne razumlj ivosti , pa nije izvesno ni da je to zapravo jedan jezik. Jasno je da u opi sanoj zbrci naučni­ cima nije nimalo lako da nedvosmisleno utvrde identitet tako razl ičito imenovanih oblika govora! Ukratko, vanjezički činioci raznih vrsta (pol itički , verski, etnički, kulturni i drugi) veoma često odlučuju o tome da li će se određeni j ezički varijeteti s vrstati pod jedan naziv, ili će biti zasebno tretirani i imenovani . Uz to, kada je reč o li ngvističkim klasifikacij ama, i tradicija u deskriptivnoj praksi samih i straži­ vača u datoj oblasti može da ima izvestan uticaj . Zbog svega toga, izuzimajući možda koju stotinu najpoznatij ih j ezika, u svim ostalim i daleko broj nijim slučajevima tek ekspertiza može da pokaže šta se upravo krije iza kojeg naziva - pa i to sa promenljivim uspehom. A biće očigledno koliko ovakvo stanje stvari potencira problem prebroj avanj a jezika. Najzad, broj jezika, kako god identifikovanih, nij e stabi­ lan, nego se vremenom menj a tako što se s jedne strane po­ većava a s druge smanjuje. Mogućnosti porasta su uslovne i zavise od posebnih okol nosti. Naime, jezici se ne rađaj u tek

20

JEZICI

tako, preko noći: ogromna većina danas postojećih jezika vuče koren iz davnih vremena, kao savremeni izdanak hilj adugodiš­ njih procesa formacije i transformacije. Glavni izuzetak od ovo­ ga su mnogobroj ni kreolski jezici, nastal i tokom poslednja četiri stoJeća kao prati lac kolonizacije atlantskog i pacifičkog regiona. Ovde je reč o, uslovno rečeno, prirodnom razvoju. S druge stra­ ne, broj j ezika uvećava se i tako što se pojedini varijeteti, ranije tretirani kao dij alekti, standardizuju kako bi služili kao zvanična sredstva komunikacije, i time stiču status zasebnih jezika. Ovi sociološki procesi bili su naročito izraziti u Evropi XVIII i XIX veka, a u novije vreme masovnije su prošireni i na zemlje tzv. Trećeg sveta. A mogu se - premda sasvim retko - i oživeti jezici već izumrli u govornom smislu i ustoličiti kao nacionalni jezici novostvorenih država; ovo se desilo sa hebrej skim u Izraelu

1,

delimično, irskim u Republici Irskoj . Osim toga, broj jezi ka u nezanemarlj ivoj meri zavisi i od stanja nauke . Na strani porasta, i govoreći najpre konkretno, ekspedicije naučnika mogu i danas da otkrij u poneko novo ple­ me - u Amazonskom bazenu, centralnoj Africi, u Paficiku i drugde - a s nj im i njegov jezik. Ili se pak mogu dubljim prou­ čavanjem ranij e površno poznatih j ezika utvrditi novi odnosi na primer, da su leksičke sličnosti između dva govora, ranije pripisivana istom jeziku, zapravo samo rezultat kontakta i tako površinske prirode, te da ti govori u suštinskom gramatičkom smislu čine posebne jezike. (Moguće je, naravno, i obrnuto: da se varijeteti prethodno smatrani odelitim na osnovu daljeg uvida sa naučnog stanovi šta obj edine, što bi izazvalo smanj ivanje bro-

21

RANKO BUGARSKI

j a jezika) . A opštije uzev, dok je negde do 1950. godine na svetu " bilo " oko tri hiljade jezika, već danas ih " i ma" koj a hilj ada više - pri čemu razliku ne čine novonastali nego novo­ otkriveni jezici, i to daleko najviše na prostorima Okeanije, čij a je izuzetna ( i svakako mnogovekovna) jezička šarolikost upe­ čatljivo predstavljena naučnom svetu tek tokom poslednjih ne­ kol iko decenija. Posle ovoga ipak se ne mogu očekivati dalj a otkrića ni približno ovakvih razmera, jer svet i za nauku postaje s ve manJI. Ako su ovo bile glavne mogućnosti porasta broj a jezika u svetu, treba odmah reći da su promene u suprotnom pravcu znatno brže - na vel iku žalost lingvista, antropologa, humani sta i mnogih drugih . Naime, na stotine jezika ugasilo se u skoroj prošlosti, pored davno i ščezlih jezika starih naroda, a mnogo­ broj ni jezici i na naše oči nestaju sa lica zemlje. Kako jezici umiru? Ako rađanje nekog jezika zamišljamo kao sled događaj a iz rane istorije ili čak preistorije, o kome se malo šta može reći koherentno i pouzdano, smrt jezika je proces dostupan posmatranju, tragična aktuelnost modernog sveta koj a kao predmet naučne pažnje nije lišena izvesne morbidne fasci­ nacije. Ako iz ovog domena izuzmemo evolucij u tokom koje jezici nestaju ali iz njih nastaju drugi (kao u pomenutom slučaj u latinskog i romanskih jezika) , što bi s e moglo nazvati " kom­ penziranom smrću " , i uključimo samo jezike koj i odlaze ne ostavljajući potomke, nalazimo da postoj i samo jedan potreban i dovoljan opšti uslov za takvu sudbinu. Jezici umiru kada i z-

22

JEZICI

gube svoje govornike, tj . društvene kolektive koji se nj ima služe kao prvim jezici ma u svakodnevnom opštenj u. Do ovoga dolazi na dva načina, oba česta

manje-više

obilato dokumentovana. Prvi način je fizički nestanak govorne zajednice, usled raznih katastrofa, ratova, gladi ili kolonizacije, ili pak kroz prirodni proces izumiranja. Na ovaj način sigurno su nestale stotine jezika, od drevnih vremena do modernog do­ ba. Jedan drastičan primer istrebljenja cele zajednice desio se dolaskom evropskih kolonista u Tasmaniju, gde je tako i lokalni domorodački jezik zbrisan u rekordnom roku; ovako nešto može se slikovito, ali legitimno, nazvati ubistvom jezika, pa uz et­ nocid ide i lingvicid. Danas jezici izumiru mirnije, ako tako može da se kaže, ali zapravo ne manje tragično. Ovaj proces zahvata sasvim male govorne zajednice, vremenom svedene najpre na koj u stotinu ili desetinu govornika, potom na nekoliko porodica i na samo jednu, od najmanje dva člana (dok bar dvoje lj udi redovno upo­ treblj ava jedan jezik on se mora smatrati živim), te najzad na jedi nog preživelog govornika, sa čijom smrću odlazi i taj jezik. Nekoliko ovakvih slučajeva nauka je dospel a da zabeleži . Go­ dine 1898. u Krku se smrću Toneta Udine ugasio dalmatski romanski govor dalmatinske obale, a 1974. godine je preminuo Ned Madrel, poslednji aktivni govornik manskog, keltskog je­ zika ostrva Man u Irskom moru. U međuvremenu, 1970. godine, umrla je poslednj a predstavnica kamaškog, uralskog j ezika po­ reklom iz Sibira, koja je prethodno decenij ama svoj jezik odr­ žavala u svakodnevnim molitvama, dakle opšteći isklj učivo sa

23

RANKO BUGARSKI

S vevišnj im ! A jezik tagiš na kanadskoj teritoriji Jukon i mao je 1989. godine samo jednog registrovanog govornika, 87-godišnju staricu Anđelu S idni . Ali ovi primeri samo su dramatični granični slučajevi jed­ nog šireg i dugotrajnij eg procesa, jer jezici najčešće ne skon­ čavaju na prečac nego, moglo bi se reći, umiru u mukama. Pri tome nj ihovi govorni kolektivi mogu i da prežive, ali da po­ stepeno pređu na neki drugi jezik. Ova rasprostranj ena poj ava poznata je pod imenom zamene jezika

-

i to je drugi način .

izumiranj a jezika, kada nestanak nekog jezika nije uslovljen bi­ ološki nego sociološki . Jedan jezik se, dakako, ne zamenjuje drugim zato što bi usled dej stva raznih činilaca Uezičkih pro­ mena, " iskvarenosti " uticajima sa strane i sličnih) postao ne­ podoban za upotrebu ili se čak raspao kao komunikacijski si­ stem. Ovo se, naime, nikada ne dešava, jer jezici raspolažu me­ hanizmima spontane samoregulacije koji ih održavaj u u ravno­ teži, zadovolj avajući potrebe nj ihovih nosilaca dok ovi postoje kao potpun komunikacijski kolektiv. (Tek u poodmakloj fazi odumiranj a, kada je jezik sveden na šačicu govornika i nere­ dovnu upotrebu , a u konkurencij i sa nadmoćnim takmacem, mo­ gu se konstatovati i "patološke promene " u samom jezičkom tkivu .) Ako se ne zamenjuju iz unutrašnjih (lingvističkih) razloga, jezici podležu zameni po diktatu spolj nih (društvenih) okolnosti. Ovo se po pravilu dešava tako što male i ugrožene zajednice prihvataju dominantni jezik okoline radi opstanka i boljitka. O ne tako najpre postaju dvojezične, a kako iz generacije u ge-

24

JEZICI

neraciju novi jezik jača a ranij i slabi , kolektiv vremenom po­ staje jednojezičan u svom novom jeziku, dok prvobitni maternj i jezik biva potisnut u kolektivnu memorij u. Tako s u , n a primer, 1700. godine skoro svi stanovnici Irske govorili irski , a danas

skoro svi govore engleski . Proces zamene jezika može se gra­ fički prikazati kao na Slici 2.

A

�

Ab

�

AB

�

aB

�

B

(Aa - prvi j ezik, Bb - drugi jezik) Slika 2.

Ako bi se proces prekinuo u fazi AB , zajednica bi ostala dvojezična i to bi bi o slučaj očuvanja jezika, kome teže, na primer, mnoge etničke zajednice u uslovima imigracije. Fragmenti izgubljenog maternjeg jezika mogu se u pam­ ćenju kolektiva zadržati kroz više pokolenj a i posle smrti po­ slednjeg aktivnog govornika, u sferi narodnog predanja, del i­ mično zapamćenih priča i pesama iz deti nj stva ili - kako smo videli - molitve . Ako su takvi jezici uživali izvesnu institucio­ nalnu zaštitu i l i naknadno postali važni simboli zasebnog etni­ citeta čijoj se obnovi teži , oni mogu još uvek da obavljaj u i ograničene kvazi -službene funkcije, odnosno da postanu zna­ me11ja novog etničkog okupljanja. U ovom smislu, pomenuti manski i dalj e živi na rate, da tako kažemo, u sporadičnoj i svedenoj govornoj upotrebi ljudi čij i je prvi jezik odavno postao engleski, a Manski parlament i danas na njemu povremeno iz-

25

RANKO BUGARSKI

daje proglase. Još je upečatljivij i primer kornvol skog, takođe keltskog jezika j ugozapadne Engl eske. Prema predanj u, posled­ nj i aktivni govornik ovog jezika bila je časna Doroti Pentrit, koj a je premi nula daleke 1777. godi ne i čak u tom svojstvu dobila nadgrobni spomenik. lako je njena zajednica već tada prešla na engleski , još živi stotinak lj udi koji čuvaj u ostatke maternjeg jezika svojih predaka, a poslednjih godina javio se i pokret za oživljavanje ovog drevnog jezika. Da ostanemo u krugu keltskih jezika, u suštini slična sudbina prati la je i irski , samo što je ovaj jezik ipak imao j aču govornu bazu i kulturnu tradiciju, pa se tako i uspešnije održao. Iz ovakvih primera može se zaključiti da i u svetu jezika, kao i među lj udima, ima svojevrsnog života i posle smrti, pa je za mnoge jezike teško reći da li su u nekom datom trenutku još " živi " ili su već " mrtvi". Ovo naročito stoga što se za veliki broj teško pri stupačnih malih kolektiva naprosto ne zna da li se, i u kojoj meri , još uvek služe " svojim " jezikom ili su već potpuno prešli na neki " tuđi " . Utoliko se ova situacij a razlikuje od definitivno izumrlih starih jezika nestal ih civil izacij a, kakvi su hetitski, etrurski , iberski i mnogi drugi. A granicu između života i smrti dalje relativizuju dobro poznati klasični jezici kao starogrčki, staroslovenski, latinski, arapski, koptski , sanskrit i još neki, od kojih mnogi veoma aktivno žive na druge načine. D avno izgubivši svoje izvorne govorne zajednice, oni su u na­ vedenom lingvističkom s mislu već vekovima mrtvi j ezici, ali su c ivilizacij ski i kulturno-istorij ski i dalje i te kako živi, jer

26

JEZICI

obavljaju izuzetno važne funkcije u religij i , knj iževnosti , nauci i

drugim domenima. Međutim, sa upravo pomenutim važnim izuzetkom, smrt

ipak dođe po svoje, pri čemu mnoštvo jezika nestaje bez pisa­ nog traga. Računa se, na primer, da je još u prošlom veku samo u Brazilu moglo biti i do 1 .000 indijanskih jezi ka, a danas ih nema ni 200. U Australij i , koj a je prve evropske doseljenike 17 88. godine dočekala sa možda 300 domorodačkih jezika, taj broj je do danas skoro prepolovljen, pri čemu će veći na preo­ stalih uskoro iščeznuti - osim pedesetak kol iko-toliko "drže­ ćih" , čij i je opstanak na duži rok moguć ako i nije verovatan. Bilo da je reč o prirodnoj smrti , lingvicidu ili čak jezičkom suicidu (kako se može nazvati poj ava " dobrovoljnog" napušta­ nj a svog jezika, u nekim kontekstima ni malo retka među ugro­ ženim manj inama), ni na drugim kontinentima perspektive mno­ gih jezika nisu ništa svetlije. S ve u svemu, postojeći jezici mnogo brže nestaju nego što novi eventual no nastaju, pa sada na svetu ima manje jezika nego pre sto, dvesta ili više godina, a uskoro će ih biti još mnogo manje nego danas. Prema nužno nepotpunim podacima, moguće je da se više stotina jezika ugasilo samo tokom po­ slednje dve-tri decenije, a neke procene kažu da bi broj živih jezika na svetu u doglednoj budućnosti lako mogao da bude prepolovljen. Pesi mistička prognoza čak bi mogl a da glasi da, pri s adašnjem stanju opšte brige za male narode i nj ihove jezike, možda s amo do 1 .000 najvećih i najzaštićenij i h jezika može spokoj no da očekuje decenije koje dolaze, dok svi ostali na

27

RANKO BUGARS K I

duži rok nemaj u pravih garancij a za opstanak. Ovde, razume se, treba i mati u vidu ne samo pomenutu sudbinu mnogobrojnih mi nijaturnih jezičkih zajednica, nego i tendencije razvoj a u mo­ dernom svetu. Jezička standardizacij a i terminološka unifikaci­ ja, tzv. dijalekatska smrt, gl obal ne komunikacijske mreže, elek­ tronska i posebno računarska tehnologija, kao i druga obeležja savremenog života - sve to ne podržava jezičku raznolikost i teži da smanj i njen obim. Stoga se i na jezičkom pl anu, i pored nužnog i produženog diferenciranj a unutar pojedinih jezika, pa delimično i između nji h, ipak može očekivati prevaga integra­ cionih kretanja i izvesna homogenizacij a već stabilizovanih je­ zika, praćena progresivnom elimi nacijom oni h - mnogobrojni­ jih - koji su silom prilika ostali izvan orbite ovakvih razvojnih tendencija. Iz svega rečenog biće j asno zašto se broj jezika u svetu ne može odrediti preciznije nego što smo mi to uči nili . Nj ihov broj je lakše utvrditi samo u Evropi - iako i tu ima spornih slučajeva - zato što su evropski jezici većinom standardizovani, pa se kao takvi l akše identifikuju i prebrojavaju. Ali prilike su u ovom smi slu neuporedivo manje povoljne na svim drugim kontinentima, gde nepregledni kontinuumi govornih varijeteta najčešće nisu natkriveni standardnim jezicima kao autonomnim jezičkim celinama. Jezička bogatstva ovih ogromnih prostora nauka je u mnogim slučajevima tek razgrnula, al i ih još ni iz­ daleka nije do tančina upoznala.

28

JEZICI

Broj govornika Jezici sveta međusobno se veoma razl ikuj u u mnogim pravcima, pa se mogu upoređivali i klasifikovati na osnovu ra­ zličitih merila. Jedno očigledno obeležje po kome se jezici dra­ stično razlikuj u jeste broj govorni ka: dok jednima govore de­ setine ili stotine mi liona širom sveta, drugi su zatvoreni u mi­ nij aturne skupi ne čij i se čl anovi mogu - neretko i doslovno ! izbrojati na prste. Ovo se može tvrditi bez ikakve rezerve, ali je drugo pitanje može li se za svaki poj edini jezik reći, ma i sa pribli žnom tačnošću, koliko upravo govornika ima. A ako

se dobro pogleda, odgovor na ovo pitanje možda je još teži od onog na upravo razmotreno pitanje broj a jezi ka. Ovome su dva glavna razloga. Prvo, kao što nije uvek unapred j asno šta je jedan jezik, tako nije uvek izvesno ni šta je govornik j ednog jezika, jer su mnoge ljudske zajednice i mnogi nj ihovi članovi višejezični do stepena u kome i sam po­ j am maternjeg jezika postaje problematičan . A drugo, i važnije, za otprilike polovinu svih j ezika jednostavno ne postoje podaci o

stvarnom broj u njihovi h govornika, dok za preostalu polovinu

takvi podaci nisu uvek pouzdani. Valja imati na umu da se u najvećem broju govornih zajednica ne vode popi si stanovništva, a

i tamo gde se vode oni ne sadrže uvek pitanje o maternjem

jeziku. Međutim, i ako takvo pitanj e postoj i , ili se odgovor na njega može dedukovati iz naznake etničkog identiteta, ti podaci nipošto nisu neprikosnoveni . Kako smo videl i na primeru Indije, tu postoj i problem različitog imenovanja, a i u autentičnost zva­ ničnih rezultata neretko se mora sumnj ati zbog intervencije tzv.

29

RANKO BUGARSKI

državnog razloga. Vladama nekih zemalja može, naime, biti u interesu da zbog politike prema nacionalnim manj i nama ili ne­ kih drugih potreba nepotpuno ili i skrivljeno prikazuj u etnički i jezički sastav stanovništva. Osim toga, popisni podaci imaj u i tu nezgodnu stranu što veoma brzo zastarevaju usled brzog op­ šteg porasta svetske populacije (po jednoj projekcij i Ujedinjenih nacija očekuje se da će već godine 2000. biti dostignuta cifra od 6 milijardi) . Ali i bez obzira na popise, zabeleženi su slučaje­ vi drastičnog smanj ivanj a broj a govornika nekog jezika u krat­ kom razdoblju, usled ratova, gladi ili brze asimilacije, kao u Vijetnamu i Etiopiji ali i kod mnogih malih jezika primitivnih plemena u susretu sa zapadnom civilizacijom. No uz sve ove i druge uslovnosti , ponešto se ipak može reći , podrazumevaj ući da uvek govorimo o približnim i pro­ menljivim a ne tačno utvrđenim vrednostima. Upoređivanje bro­ j a ljudi i broja jezika na našoj planeti dalo bi, grubo uzev, ma­ tematički prosek od oko milion ljudi po jednom jeziku. lako ima jezika sa toliko govornika - recimo, makedonski je nešto iznad tog proseka - to je srazmerno redak slučaj , jer ima mnogo jezika sa daleko više govornika, a još mnogo više jezika sa znatno manje njih. Kombinacij om podataka iz dostupnih izvora, a uz napomenu da su i oni već delimično zastareli iako su ob­ j avljeni između 1 977. i 1 987, i sa manjim korekcijama u tom smislu, dolazimo do sledeće sasvi m okvirne klasifikacij e jezika prema broju govornika. Najpre izuzimamo jezike bez govornika - to je nekih 200 dosad identifikovanih mrtvih jezika, od mnogo većeg broja koj i je ta sudbina nesumnjivo zadesila tokom ve-

30

JEZICI

kova i milenijuma. Potom odvaj amo malopre pomenutu polo­ vinu svih jezika koj i se vode kao živi a za koje nema podataka. Za naj veći broj ovih pretpostavlj a se da imaju sasvim malo go­ vornika, pa su mnogi od nj ih na izdi saju ili su se već ugasili. Druga polovina onda daje odnose prikazane u Tabel i l. Tabela l.

Broj govornika

Broj jezika

1 00- 1.000

400

1 .000-l 0.000

750

l 0.000- 1 00.000

650

l 00.000- 1 ,000.000

300

l,000.000-10,000.000

1 50

l 0,000.000-50,000.000

1 50

50,000.000-100,000.000

10

iznad l 00,000.000

10

Iz tabele je lako videti da daleko naj veći broj jezika ima srazmerno malo govornih predstavnika. Č ak 400 jezika ima is­ pod 1.000 govornika, što ih čini najugroženijim. Ako ne zabo­ ravimo ono mnoštvo jezika bez podataka, od kojih je većina u sličnom položaju, i uočimo da ni sledećih 1.400 jezika na našoj li sti ne dobacuje do l00.000 govornika ponaosob, što znači da ni mnogi od njih nemaju bezbednu budućnost - pred sobom imamo dokumentaciju za prethodno iznetu pesimističku pro­ gnozu broj a jezika koji se mogu smatrati sigurnim i na duži

31

RANKO BUGARSKI

rok. S druge strane, svega oko 300 jezika ima više od milion govornika, od kojih samo 20 premašuje cifru od 50 miliona, a svega l O prebacuje lOO miliona. U Tabeli 2 navodimo tih 20 broj­ čano najjačih jezika, sa ciframa izraženim u mili onima govornika. Tabela 2.

I. kineski . . .. . . . . . . . . . . . .. 1 .000

l l . francuski . . .. . . . . . .. . . .. . .70

2. engleski . . . . . . ... . . . . .. . . . 300

I 2. i talijanski . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

3. španski . . . . . . . . . . . . . . ..... 250

13. javanski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

4. hindi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200

14. korejski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60

5. ruski .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . l 50

15. telugu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

6. arapski . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . 150

16. tamil ski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55

7. bengalski . . . . . . . . . . . . . . . 150

17. pendžapski . . . . . . .. .. ... 50

8. portugalski . . . ..... . . . 130

18. biharski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50

9. j apanski . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

19. maratski . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50

l O. nemački . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100

20. vijetnamski . . . . . . . . . . . ... . 50

.

.

.

.

.

.

.

Uz ovu tabelu neophodne su sledeće napomene. Prvo, i najažumij i postoj eći izvori se međusobno razlikuju, pa su i ovde iznosi samo približni. Drugo, za neke jezike postavlj a se pitanje identifikacije. Kineski je uzet u svom punom obuhvatu, dakle sa svih osam makrodijalekata (iako bi i sam mandarinski sa s voj ih 750 miliona ubedlj ivo držao prvo mesto). Hindi ovde ne uključuje urdu , sa koj im bi se približio cifri od 250 miliona.

32

JEZICI

Treće, i najvažnije, date brojke odnose se samo na upo­ trebu ovih jezika kao maternjih. Međutim, mnogi od nj ih imaju važne administrativne, obrazovne i druge funkcije u zemljama u kojima se upotreblj avaju , često i izvan svojih mati čnih regija, pa se masovno koriste kao drugi jezici . Računa se da engleskim kao drugim jezikom govori čak dodatnih 400 miliona; sa od­ govarajući m dodacima hindi i urdu zajedno popeli bi se možda i na 500 miliona, ruski na bar 2 1O miliona, a francuski na preko !OO miliona. Na spisku bi se poj avili i jezici sa manj im brojem

izvornih govornika koji u nekom širem regionu, zahvaljujući svojim funkcij ama, imaj u izuzetno mnogo " sekundarni h" go­ vornih predstavnika. Upečatlj iv slučaj je malajski , sa možda

150-200 miliona govornika od koj ih je on prvi jezik samo za nekih 20 mil iona ! A poznato je da se neki od navedenih jezika, pored toga što se usvaj aju kao maternji ili kao drugi jezici , masovno uče i kao strani jezici . Ako bi se dodao i broj ljudi za koje se računa da dobro znaju engleski kao strani jezik (i ako je teško doći do ovih podataka, kao i meriti ovakvo znanje), po nekim procenama engleski m se danas u svetu svakodnevno ili bar učestalo služi možda cela milijarda lj udi . (O različitim pomenutim funkcionalnim kategorij ama jezika biće više reči u 4, a o pitanju maternjeg jezika u 5 . poglavlju ove knjige).

Navedeni iznosi ubedljivo govore o izrazitoj , pa i frapan­ tnoj nejednakosti između jezika po broju govornika. Nekim ob­ li kom kineskog govori svaki peti čovek na našoj planeti ; do­ dajmo samo j oš engleski i španski , i već smo pokrili gotovo trećinu čovečanstva. Nekim od prvih pet jezika govori blizu

33

RANKO BUGARSKI

40% svetskog stanovništva; na prvih deset jezika otpada već

više od polovine, na prvih dvadeset jezika 65%, a na prvih sto jezika čak 95% svih ljudi . Dakle, hilj adama preostalih jezika go­ vori ukupno svega oko 5% ljudi ! Prema tome, ogromnu većinu svih jezika sveta čine brojčano mali jezici - što smo već, u ap­ solutnim a ne u procentualnim iznosima, utvrdili kroz Tabelu l. Dodajmo još uzgred da, iako broj govornika j este jedno od merila snage nekog jezika, on nije jedino, a sam po sebi ne mora da bude ni naj važnije takvo merilo. Ima srazmerno manj ih jezika koji su od značaj a u svetu, kao što ima i nume­ rički veoma jakih jezika čij a važnost ne prelazi granice nj ihovih zajednica. Drugi kriterijumi su svetska rasprostranjenost, među­ narodna upotreba, udeo u razvoju nauke i tehnologije, značaj na kulturna i knj iževna tradicij a, potom ekonomska, politička pa i voj na moć naroda koj i govore datim jezikom, te nj ihovo ukup­ no učešće u svetskim poslovima. Tako engleski daleko zaostaje za kineskim po broju govornika, a po pojedinima od drugih merila za engleskim ne zaostaju npr. francuski, španski , nemač­ ki ili ruski. Al i u kombinacij i svih njih engleski danas nesum­ njivo predstavlj a vodeći svetski j ezik. Stoga ne začuđuje to što se on u svetski m razmerima naj više izučava kao strani jezik iako, razume se, time nipošto ne prestaju razlozi da se i drugi jezici šireg raspona j avljaju u toj ulozi . Na kraju, vraćajući se makar i uzdržanom prognoziranju budućeg razvoj a događaj a, na osnovu iznetih podataka i analiza može se razložno pretpostaviti sledeći scenario. Veliki i veći jezici i dalje će rasti, manji će mahom gubiti govornike, a naj-

34

JeLICI

manj i će nestaj ati, ne izdržavajući konkurenciju j ačih i prestiž­ nih jezika. Mnogima od ovih nema spasa, ali bi se opšti i neu­ mitni pad u broju jezika, koj i za čovečanstvo predstavlja ne­ procenj iv kul turni gubitak, mogao bar u nekim slučaj evima us­ poriti ili sprečiti ako bi se na vreme preduzele energične mere zaštite ugroženih obl ika ljudsko!! govora.

35

2

Jezici u vremenu

Jezička evolucija Otkud na svetu toliki broj j ezika? Objašnjenje j ezičke raz­ nolikosti vekovima je traženo posredstvom mitologij e i religije, gde se povezivalo i sa postankom jezika uopšte i potragom za prvobitni m zajednički m praj ezikom ljudskog roda. Od toga pra­ izvora, kako se verovalo, potekli su svi jezici rasuti širom naše planete. U jevrejsko-hrišćanskoj tradicij i poznata je legenda o Vavilonskoj kuli, koja " pometenij e " jezika tumači gnevom S tvoritelj a usled drskosti običnih smrtnika koj i bi, složno dižući kulu do neba, ugrozili njegov neprikosnoveni autoritet. Ne raču­ najući neka pojedinačna ranij a sagledanj a, počeci sistematskog naučnog objašnjenja jezičke šarolikosti j avljaju se tek počev od kraja XVIII veka. Na mnoge aspekte ovog pitanj a nauka ni do danas nije dala određene odgovore, ali je bar čvrsto zakoračila tim putem i već ostvarila značaj ne rezultate. Pre svega, jedno od temelj nih obeležja jezika u opštem smislu, pa tako i svake njegove posebne manifestacije, jeste promenlj ivost u vremenu. Jezici se već i inače razli kuju zbog različitih uslova u koj i ma žive ljudske grupe koje njima govore

36

JEZICI

i odgovarajućih razlika u nji hovim komunikacij skim potrebama. Ove razlike su se tokom mnogih vekova naj češće uvećavale, tako što su se pojedine grupe govornika istog jezika razdvajale usled seoba, teritorijalnih osvaj anj a ili iz drugih razloga, i na­ stavlj ale život odvojeno. Prekid redovnih veza, naročito izrazit ako bi se još poj avile geografske prepreke u vidu planinskih masiva ili većih vodenih površina, imao je za posledicu samo­ stalan razvoj pojedinih oblika govora, pa se nekadašnj i zajed­ nički jezik cepao na dij alekte koj i su se sve više uzaj amno uda­ lj avali , do stepena kada je prestajala međusobna razumljivost pa se tako moglo govoriti o različiti m iako srodnim jezicima.

Ilustruj mo ovaj proces jednim primerom. Pre 2.000 godina latinski se govorio u velikom del u Evrope, ali kada su, sa pro­ pašću Rimskog carstva, te prostore delimično zaposeli german­ ski , slovenski, mađarski i arapski narodi, govornici latinskog našli su se njima ispresecani , dakle bez kontinuirane teritorije. Tokom stoJeća l atinski sa područj a današnje Rumunije sve se više razlikovao od onog u savremenoj Italiji, a svaki od ovih diferencirao se i od latinskog na prostoru Francuske ili Š panije. Svaki latinski dij alekt tako je išao svoj i m putem, da bi se vre­ menom tako razvili moderni romanski jezici - rumunski, itali­ janski, francuski, katalonski , španski, portugalski i drugi . Ovaj tok događaj a može se pouzdano rekonstruisati jer za sve te je­ zike, uklj učuj uć i i lati nski, postoji obilata pisana dokumentacija. No ovo je srećan izuzetak, pošto su kod drugih j ezički h poro­ dica preci , zajedno sa mnogim potomcima, davno i ščezli ne ostavljajući nikakav pisani trag.

37

RANKO BUGARSKI

Qyakvi procesi mora da su se u preistorij sko vreme odi­ gravali na raznim stranama sveta, a nj ihov su rezultat jezici koje danas zatičemo - i koj i , razume se, i sami ne prestaj u da se menjaju. Iako se ovde zbog različitih okolnosti ne može po­ uzdano uopštavati, računa se da je u nekom zami šlj enom pro­ seku bilo potrebno da prođe oko 500 godina da bi se prvobitno zajednički jezik izrazito dijalekatski izdiferencirao, dok bi po isteku 1 .000 godina potpuno nestajala uzajamna razumljivost, či me bi na sceni već bili različiti jezici . No ovde treba imati u vidu da u savremenom svetu, u kome i dalje ima geografski i socij alno izazvane jezičke divergencije, veoma snažno deluju i procesi konvergencije o koj ima j e bilo reči

u

prethodnom po­

glavlju. Stoga u uslovima moderne civilizacije dalj i razvoj j e­ zičkih porodica na skicirani način nije nimal o verovatan. Je­ zičke promene danas se moraju posmatrati u ravnoteži sila di­ ferencij acij e i unifikacije. Jezici se i dalje potencij alno umno­ žavaju raznim deobama, ali se ove u global u obilato kompen­ zuju nivelisanjem razlika, što, uz gašenje mnogih j ezika, vodi redukcij i jezičke raznolikosti . Jezici se menj aju zato što se menjaju lj udi koj i njima go­ vore i okolnosti u koj i ma oni žive. Neki od uzroka tih promena su unutrašnji (pomeranj a, pregrupi savanj a i prilagođavanj a u strukturi sami h jezičkih sistema) dok su drugi spoljnog karak­ tera (hvatanje koraka sa društvenim promenama) . Jedan od ui­ stinu temeljnih uzroka jezičkih promena je činjenica da jezičko ponašanje čoveka - za razliku od sistema komunikacij e među životinjama - nij e instinktivno nego naučeno. Iako je opšta j e-

38

JEZICI

zička sposobnost urođena, svaki posebni jezik mora se u de­ tinj stvu naučiti, a nikada dve generacije ne nauče u svim po­ jedinostima isti jezik. Ovakve razlike, koliko god bile minu­ ciozne, kroz više generacij a se akumuliraju toliko da menj aju fizionomiju datog jezika i doprinose, u sklopu drukčije moti­ visanih promena, jezičkom diferenciranju - uključujući pome­ nuto raslojavanje jezika u dijalekte i izrastanje ovih u nove je­ zike, uz mogućnost kružnog ponavlj anja tih procesa.

Genetska klasifikacija Naznačeni procesi dovode nas do suštine pojma genetske srodnosti jezika i pružaju osnovu za njihovu genetsku klasifi­ kaciju. Teorijski gledano, sličnosti između dva ili više jezika

mogu da potiču iz više izvora. Prvo, od jezičkih univerzalija zajedničkih, iako različito i spoljenih, obeležja svih jezika sveta. Drugo, od kontakata i pozajmlj ivanj a između jezika. Treće, od glasovnog simbolizma, putem imitiranj a prirodnih zvukova ili nekog sličnog povezivanj a imena neke stvari sa njenom sušti­ nom, uz upotrebu ikoničkih znakova (onih čij i označitelj svojom formom upućuje na označeno). Č etvrto, sličnosti mogu da budu slučajne. Ali univerzalije su većinom dubinskog karaktera; osim to­ ga, konstatujući da su svi jezic i nužno slični već samim tim što su jezici, što dakle pripadaj u i stoj klasi poj ava, nismo pružili nikakvo obj ašnjenje evidentne činj enice da su neki jezici me­ đusobno znatno sličnij i nego neki drugi . Pozaj mljenice do koj ih

39

RANKO BUGARSKI

je došlo u jezičkim kontaktima, nasuprot tome, srazmerno su površinske prirode i veći nom zahvataju relativno periferne de­ love rečnika, a manje osnovni rečnik i gramatičku strukturu . Onomatopej a i ikoničnost su ipak od margi nalnog značaj a u jezicima. A slučaj se može sasvim isključiti: može se desiti da dva potpuno različita jezika igrom slučajnosti imaju i sti jedno­ složan sled gl asova za isti poj am (kao /nas/ ' mokar' u nemač­ kom i u ameri čkom indij anskom jeziku zunji u Novom Mek­ siku), pa i ovo sasvim izuzetno, ali ne više od toga. Prema tome, navedene mogućnosti ni izdaleka ne objaš­ nj avaju empirij sku činjenicu, po sebi davno zapaženu, da unutar pojedinih grupa jezika postoj e upadljive sistematske sl ičnosti na svim nivoima strukture - u fonologij i , morfologij i , građenj u reči , sintaksi, vokabularu . Ostaje, znači, samo j edna mogućnost objašnj enja takvih zamašnih i sveprožimnih sl ičnosti , dosad ne­ pomenuta. Nai me, takvi jezici mora da su te svoj e sličnosti nasledili od zajedničkog pretka - to jest, da su nekada bili jedan jezik. Za nj ih se onda kaže da su genetski srodni , a genetska srodnost znači dokazano zajedničko poreklo. Zanimlj ivo je da ova predstava, koja danas deluje tako prirodno i očigledno, u nauci o jeziku zapravo počinj e da se jasnije fonnul iše tek pre nekih dvesta godina. Grupa genetski srodnih jezika naziva se jezičkom porodi­ com, a njihov zaj ednički predak - prajezikom ili protojezikom

te porodice. Pri tome se podrazumeva stepenasta genealogij a, uz sukcesivno " cepanJe" predaka na potomke, u različitim mo­ gućim kombinacij ama. Ti evolutivni procesi mogu se sasvim

40

JEZICI

uprošćeno i šematski prikazati uz pomoć tzv. rodoslovnog sta­ bla, koje je u nauku uveo nemački l ingvist August Š lajher po­ lovinom prošlog stoleća. Neke od mogućnosti apstraktno su pri­ kazane na Slici 3.

A � tA �

B

e

D

E

e

D

E

F

G

B F G H E

Slika 3.

Grananje na raznim nivoima simbolizuje razne stepene srodstva, pa su neki jezici u okviru iste porodice u bližem, a drugi u daljem srodstvu. U tom smislu se porodice dalje dele na grane i ogranke. Velika većina svih jezika sveta do danas je nekako genet­ s ki razvrstana, premda u mnogim slučajevima krajnje uslovno i provizorno. Izvan takve podele ostali su izolati jezici za koje nije utvrđena srodnost sa bilo kojim drugim jezicima (kao -

i zumrl i sumerski ili etrurski , a od živih baskijski, korejsk i , ja­ panski, burušaski u Indiji i Pakistanu, giljački na Sahalinu, ainu u Japanu ili kutenaj u Severnoj Americi ) . Na drugom kraju, utvrđene su i sličnosti između pojedinih porodica, pa se ove nekada grupišu u veće celine - file ili rodove, odnosno još veće makrofile ili makrorodove. Krajnost u ovom pogledu predsta-

-

41

RANKO BUGARSKI

vlja tzv. nostratička h ipoteza, koj a postulira sasvim daleko srod­ stvo većine evropskih i azij skih porodica, pa i drugih - a u krajnjem izvodu, možda, i svih j ezika sveta. Iz izloženog sledi da genetska srodnost, kada nije doka­ zana sredstvima istorij ske i uporedne lingvistike, ostaje poten­ cijalna, uz manj i i li veći stepen verovatnoće. Drugim rečima, ne može se apodiktički tvrditi da su bi lo koj a dva jezika ne­ srodna; može se samo reći da njihova eventualna srodnost nije utvrđena. Ako bi se nostratička hipoteza u svojoj najj ačoj verzij i pokazala tačnom, što zasad i zgleda malo verovatno, ona bi mo­ gla da osvetli veoma složeno, i u nauci o jeziku dugo izbega­ vano, pitanj e porekla lj udskog j ezika u celi ni . Prema teoriji monogeneze, jezik j e nastao na jednom me­ stu, u jednoj popul acij i hominida, pa se onda dodirima preneo i na druge, što bi značilo da su se svi jezici sveta sukcesivno razvil i od jednog zajedničkog pretka. Prema suprotnoj teoriji poligeneze , takvog jedinstvenog pretka nikada nije bilo, jer se

j ezik javio pri bl ižno u isto vreme ali nezavi sno među različitim grupama, pa se može govoriti samo o većem broj u prajezika. Pri tome, ipak, nostratička hipoteza još ne bi bila dokaz prave monogeneze, j er postoj i i treća teorij ska mogućnost. Ne može se, naime, sasvim isljučiti ni scenario po kome je izvorno bila poligeneza, ali su iz nekog razloga potom izumrli svi prajezici sa svoj i m potomcima izuzev jednog, čije potomstvo bi činilo skup svih jezika današnjeg sveta. Ove tri mogućnosti, čij a even­ tualna realizacij a pada u davnu preistoriju čovečanstva pa nauka još nema načina da se između njih definitivno opredeli, redom

42

JEZICI

su šematsk.i prikazane na Slici 4 (L - jezik/od lat. lingua, engl. language itd./; Lx - izvor svih postojećih jezika; crtkano - izu­ mrli jezici bez potomstva).

B

A

L2 L3 Lt L�-3 /ttl-3 L/1 t-l l LJ-tl \L3-2 Lt -2 Prajezici

e

Lt

"

l l l \ l l .L .lo.

L2 �'1Lx . �. Prajezici

.. �

L3 l l

t-, '

l

:l "f, �

...

l ' �

.J.

Slika 4.

Biološka metafora u osnovi rodoslovnog stabla ima samo uslovnu vrednost, jer se jezici u stvarnosti ne razvijaju tako pra­ volinijsk.i niti se bez ostatka cepaju na jasno odelite grane. Pored postojanj a u vremenu, jezici postoje i u prostoru, p a se pojedina nj ihova obeležja, uključujući i inovacije koje se začinju na jednom delu njihove teritorije ili bivaju preuzete iz nekog susednog jezika, postepeno šire iz fokalnih u periferne prostore, u vidu koncen­ tričnih krugova. Stoga je nemački naučnik Johanes Šmit još 1 872. 43

RAN KO I WUARS K I

godi ne predložio tzv. talasni model, preuzet, za razliku od Š laj­ herovog biološkog, iz fizike (v. Sliku 5).

Slika 5.

Ova dva modela - koja se, inače, mogu i kombinovati zapravo se ne isklj učuju nego su komplementarna. Rodoslovni model bolJ e pri kazuj e izraženij e razdvajanje jezičkih grupa, kakvo nalazi mo na višim stepenima hijerarhij e (npr. germanski jezici prema sl ovenskim). Nasuprot tome, talasni model je pri­ mereniji finijem kontinualnom diferenciranj u na nižim stepeni­ ma, odnosno kod sasvim bliskog srodstva (npr. unutar german­ ski h ili slovenskih jezika i naročito nj ihovih dijalekata). Navedena hijerarhizovana terminologij a genetske srodno­ sti u nauci se upotreblj ava krajnje neuj ednačeno, pa se osnovni termin, porodica, javlja na različitim stepenima, od ogranka do 44

JEZICI

file pa i makrofile. Zbog toga, a i usled slabog poznavanj a si­ tuacije u daleko najvećem broju slučajeva, ne može se tačno reći koliko upravo na svetu ima jezičkih porodica. Kako smo videl i, načelno se prihvata mogućnost da se prema genetskom kriterij umu svi j ezici sveta klasifikuju bez ostatka (sa izuzetkom pomenutih izolata), ali je to teško ostvariti. U nekom " sred­ njem " smislu govori se o stotinama različitih porodica, pri čemu se uglavnom misli na iscrpno dokumentovanu srodnost koja do­ pušta grupisanje na relativno nižim nivoima (porodice u užem smislu, grane, pa i ogranci). Daleko je problematičnije grupi­ sanje u celine vi šeg reda (file i posebno eventualne makrofile), jer tu po pravilu ima manje pouzdanih podataka, pre svega zbog vremenske projekcije mogućeg "cepanja" . Naime, ona na tim nivoima ide hiljadama godina unatrag, što je praktično nemo­ guće valj ano dokumentovati . Kada smo već pomenuli dokumentaciju, važno je imati na umu da se u rekonstrukciji istorijskog razvoja jezika nauka prven­ stveno oslanja na pisane spomenike iz ranijih perioda - a daleko najvećim brojem jezika nikada se nije pisalo. Otuda je genealogija pouzdano utvrđena samo kod nekih evroazijskih i sevemoafričkih porodica, dok je drugde ona mahom samo privremena i neretko sasvim hipotetična. Iz navedenih razloga klasifikacije višeg reda međusobno se veoma razlikuju, pri čemu važnu ulogu igra i međuvremeni napredak nauke, koji vodi izoštravanj u kriterijuma podele i pre­ grupisavanju prethodno postuliranih celina. Ovo, pak, može da nametne i nova imenovanj a takvih grupacija, primetno različita

45

RANKO BUGARSKI

od onih koj a su bila uobičajena pre samo nekoliko decenij a. Danas postoji bar pribl ižna saglasnost da se može srazmerno zasnovano govoriti o nekih 15-20 velikih genetski određenih grupacij a na stepenu velikih porodica, fila ili makrofila. (Niži navedeni broj , najmanji do koga se dosad došlo sa izuzetkom nostratičkih pokušaja, predložio je u svojoj sveobuhvatnoj kl a­ sifikaciji 1 987. godine američki lingvist D žo zef Grinberg.) Ne ulazeći u pojedinosti , navešćemo spisak danas manje-više prih­ vaćenih velikih grupacij a koje se često i dalje slobodno nazivaju porodicama: indoevropska, uralska, altaj ska, kavkaska, eskimsko-aleut­ ska, dravidska, sino-tibetska, austroazijska, austronezijska, indo-pacifička, australij ska, na-đene, amerindijanska, af­ roazijska, nilo-saharska, niger-kordofanska, hoi sanska. Iz ovih naziva vidi se da oni, uopšte uzev, sadrže i ge­ netsku i geografsku informaciju. Pri tome se njihova dalj a spe­ cifikacij a, odnosno nazivi za uže porodice i grane, po pravilu drže genetskih kriterij uma tamo gde oni mogu biti utvrđeni sa većom sigurnošću, dok u slabij e ispitanim slučaj evima preo­ vlađuje arealno i menovanje. Nešto više o sastavu i prostornom rasporedu navedenih makro-celina biće rečeno u narednom po­ glavlju. Ovde ćemo, radi ilustracije, navesti nekoliko podataka samo o najpoznatijoj , i ndoevropskoj porodici. Ovaj naziv izvorno upućuje na skupinu srodnih j ezika koji su se u osvit istorije raširili po Evropi i delovima j užne Azije. Počev od kraj a XV veka, u talasima kolonizacije neki od njih 46

JEZICI

su pokri li ogromna prostranstva i na drugim kontinentima - što znači da ovakav naziv porodice ne bi više odgovarao ako bi se tumačio u prostornom a ne u genetskom smislu. Pretpostavlja se da se indoevropski m prajezikom govorilo pre vi še od 5 .000 godina na njegovom prvobitnom staništu, negde u istočnoj Ev­ ropi ili zapadnoj Aziji (ovo pitanje još je predmet spo renj a), i da se on još tokom prvog milenij uma svog postoj anj a podelio u više jezika. Strogo uzev, ovaj prajezik je rezultat delimične rekonstrukcije, dakako bez ikakvih direktnih potvrda, i nije iz­ vesno da je kao jedinstven jezik u govornom smislu ikada i postojao: možda od samog početka postoje samo indoevropski dijalekti . Analogno, nije sigurna ni egzistencij a " indoevroplja­ na" kao prvobitno jedinstvenog govornog kolektiva. Indoevropska porodica obično se deli na deset grana. To su: helenska, italska, albanska, balto-slovenska, germanska, keltska, jermenska, indoiranska, anatolska i toharska. Balto-slovenska grana, još uvek sporna, nekada se prik a­ zuje kao dve naporedne. Anatolska i toharska grana su u cel osti izumrle. Helenska grana predstavljena je grčkim, koj i , kao i al banski i jermenski, čini zasebnu granu u okviru porodice. Iz italske grane, preko govornog latinskog, razvili su se današnj i romanski jezici . Preostale grane takođe obuhvataju veći broj jezika - naročito indoiranska, sa svoj im razuđenim indoarijskim i iranskim ograncima, koja i pri naj strožem računanj u sama bro­

j i oko stotinu jezi ka, dakle dvostruko više nego sve ostale za­ jedno. 47

RANKO B UGARS K I

Upravo pomenuta neravnomernost opšta je karakteri stika jezičkih porodica. Ranije navedene makroceline međusobno se veoma razlikuju po veličini prostora koj i zauzimaju, po broj u jezika koje okupljaju, ali i po broj u lj udi koj i nj ima govore. Pri tome nema praktično nikakve korelacije između ovih para­ metara. Daćemo samo nekol iko pri mera. Indoevropska porodica je u svetu najrasprostranjenija, zah­ vatajući danas ogromne kopnene prostore između Atlantika, Pa­ cifika i Indijskog okeana. Ona broj i svega oko 1 50 jezika, ali nj ima ukupno govore preko dve milij arde lj udi , što premašuje 40% svetskog stanovni štva. Po broju govornika izdvaj a se još sino-tibetska porodica, teritorij alno znatno kompaktnij a, sa više od jedne milij arde ili oko 23 % s vetske populacije. Sve ostale porodice daleko su manje u tom pogledu, sa naj više do 6% te populacije svaka. Nasuprot ovome, niger-kordofanska porodica u central ­ noj i južnoj Africi broj i preko 1 .000 jezika, ali nj i m a ukupno govori svega 1 80 miliona lj udi ; pribli žno iste vrednosti važe i za austronezij sku porodicu. Oko 700 amerindij anskih jezika zastupljeno j e sa ukupno 1 8 m i l i ona govornika. Nekih 40 je­ zika geografski kompaktne k avkaske porodice okuplj a pribli­ žno 5 mil iona ljudi . Računa se da oko 1 70 preživelih austra­ l ij skih j ezika zaj edno ima možda 30.000 predstavnika. Posebno j e upečatlj iva jezička diferencij acij a u porodica­ ma koje nalazimo na mnogobroj nom ostrvlju rasutom po ne­ preglednoj vodenoj masi Indij skog okeana i Pacifika. Tako ma-

48

JEZICI

nje od 3 miliona stanovnika Nove Gvinej e i okolnih otoka go­ vori čak nekih 750 jezika samo iz indo-pacifičke porodice. Sa­ mo jednom (i stočnom ili okeanskom) granom austroazijskih je­ zika, nji h oko 450, govori svega 1 ,5 mil ion stanovnika Nove Gvineje i više hilj ada ostrva raštrkanih po Melaneziji, Mikro­ neziji i Polinezij i . Ako se tome dodaju i drugi jezici zastupljeni na ovom području, onda na 5 mil iona ljudi na Novoj Gvinej i i bližoj okolini otpada oko 1 .000 jezika, i l i jedna petina svih jezika sveta ! Ovo čini Novu Gvinej u ubedlj ivim svetskim re­ korderom po jezičkoj gustini i šarolikosti, u razmerima teško zamislivim iz evropskog ugl a: to je kao kada bi putnik, putujući kroz neku zemlju, na svakih dvadesetak kilometara u bilo kom pravcu nailazio na nov jezik (ne dij alekt), kojim se uz to služi svega nekoliko hiljada ljudi. Pored ovog slučaj a, prostori sa izu­ zetno vel ikom gustinom jezika po kilometru i glavi stanovnika su još centralna i južna Afrika, severoistočna Indij a, zapadna obala Severne Amerike i veliki deo Južne Amerike. Zbog sraz­ memo malog prostora u ovom pogledu se izdvaj a i Kavkaz, gde se uz pomenutih 40 jezika kavkaske porodice govore i mno­ gi drugi indoevropski, semitski i altaj ski jezici, pa je on s ra­ T.logom još davno nazvan "planinom jezika" . Pošto smo ovim uveliko zašli u arealnu problematiku, koja stvarnosti ukršta sa genetskom iako je u principu od nje nezavisna, u narednom poglavlj u pružićemo nešto koherentniju ..; l iku geografskog razmeštaj a jezika po svetu . sc u

49

3 Jezici u prostoru

Arealna klasifikacija Jezici su neravnomerno raspoređeni po delovima sveta. Grubo uzev, u Africi i Azij i ima ih po 1 .400, u regionu Pacifika 1 .200, u Severnoj i Južnoj Ameri ci zajedno 700, a u Evropi i na Srednjem istoku po 70. Izraženi u procentima broj a svih jezika sveta, ovi odnosi dati su na Slici 6.

Amerike 1 3

Srednji

istok 1 , 5

Slika 6.

50

JEZICI

Vidimo dakle, da oko 85% svih jezika otpada na Afriku, Aziju i Pacifik. Pri nešto drukčijem računanju, ako se Indij ski okean sa svoj i m velikim arhipelazima izuzme iz Azije i pripoji Pacifiku, onda se samo na ostrvlj u tog vodenog prostranstva govori blizu 40% svih jezika sveta. Nasuprot tome, na Evropu dolazi svega l ,5% jezika - nj ih oko 70, što je znatno manje nego u pojedinim višejezičnim državama drugde. Gledano po pojedinim jezicima, i oni sa veli kim, pa i naj­ većim brojem govornika međusobno se osetno razlikuj u po te­ ritorijalnoj difuznosti , odnosno kompaktnosti . Naj rasprostranje­ nij i m od njih u svetskim razmerima, engleski m, govori se kao maternj im na svim kontinentima. Među jezike šire rasprostra­ njenosti spadaj u i španski , francuski, portugal ski, arapski i još neki. S druge strane, neki brojčano j aki jezici - kao kineski, hindi, bengalski , ruski ili japanski - mahom su ipak, što se izvornih govornika tiče, svedeni na po jednu zemlju, ma koliko veliku, i njenu bližu okolinu. A slabij i i najslabiji jezici još su utoliko više ograničeni, najčešće na male lokalne teritorije. Ako pak uzmemo u obzir i upotrebu poj edinih jezika kao drugih, tj . kao sredstava šire međuetničke komunikacije, onda se moraju pomenuti još neki jezici koj i opslužuju veće prostore, ali ipak unutar samo po jednog svetskog regiona (kao malajski u Ma­ leziji i Indoneziji, svahili u istočnoj Africi, hausa u zapadnoj Africi). S ada prelazimo na letimičan pregled situacije po konti­ nentima, gde ćemo uz neke opštije opaske dati samo osnovne podatke o najvažnij im zastupljenim porodicama i jezicima. Uz Sl

RANKO B UGARSKI

pojedine pomenute jezike biće dat približan broj izvornih go­ vornika u milionima, i to ukupno na svetu a ne zasebno po kontinentima. Kurzivno štampanje tog broja signal izuje, opet sasvim orijentaciono, da se dati jezik izrazito kori sti i kao ne­ maternji, ali se numerički podaci ne daju jer je do nj ih veoma teško doći (za najveće jezike odgovarajuće procene date su u .1 . poglavlj u) . I z ovog pregleda videće s e koliko se geografski prostori razl ikuj u i po jezičkoj gustini, tj . stepenu koncentracije različit ih jezika na njima. Pri tome treba imati na umu da svaki prikaz današnje situacij e u mnogim delovima sveta bitno iskrivljuje sliku pređašnje jezičke raznolikosti, prekrivene indoevropskim jezicima evropskih kolonizatora (naročito u obe Amerike i u Australiji). Č ak i u Evropi i na Srednjem istoku, gde danas dominiraju indoevropski, semitski i turkički jezici , u ranijim periodima bilo j e više jezičkog šarenila. U sve to ovde ne mo­ žemo ulaziti, ali ćemo u prikazu kolonizovanih prostora polaziti od domorodačkih jezika, uz samo uzgredno pominj anje važnijih doseljeničkih jezika.

Evropa. Evropa se može okarakterisati kao srazmerno manj i prostor izdeljen na manj i broj većih jezika, u vel ikoj veći­ ni standardizovanih i na tom nivou međusobno j asno razgra­ ničenih. Izuzim ajući baskijski (l ) kao izolat, svi evropski jezici pripadaju indoevropskoj , a u mnogo manjem broj u uralskoj i kavkaskoj porodici, uz izvesnu zastupljenost, na rubnim područ­ jima, i jezika altaj ske porodice koj i će biti pomenuti u vezi s Azijom.

52

J EZICI

Među indoevropski m jezicima dominiraj u tri grane : slo­ venska na istoku i j ugoistoku (ruski 150, ukrajinski 40, belo­ ruski 7, polj ski 3 8 , češki l O, slovački 5 , srpskohrvatski 1 7, slo­ venački 2, makedonski l ,5. bugarski 8 ; ovde je spadao i sta­ roslavenski kao stari jezik slovenske pismenosti) ; germanska na severu i severozapadu (engl eski 300, nemački 1 00, holandski 20, švedski 9, danski 5 , norveški 5 ) ; i romanska pretežno na jugu i j ugozapadu (španski 250, portugalski 130, francuski 70, italij anski 60, rum unski 2 2 . katalonski 9, galicijski 3). Od dru­ gih indoevropskih grana ovde nalazimo keltsku , na kraj njem severozapadu (vel ški , irski, škots ki gel ski, bretonski - svi sa malim brojem govornika) i bal tičku (litvanski 3, latvijski l ,5). Tu su još grčki ( l O), albanski (4,5) i jerrnenski (5) kao samostalni indoevropski ogranci, te romski kao indoarijski jezik velike di­ sperzije, sa neodređenim brojem mahom dvojezičnih govornika. Druga značajnije predstavljena porodica je ural ska (ili ši­ re : uralsko-jukagirska - ranije nazivana ugro-finskom, ali se ova danas uglavnom vidi kao jedna grana ural ske porodice, čiju dru­ gu granu čine samojedski jezici) : mađarski ( 1 4), finski (5), es­ tonski ( l ) . Na Kavkazu, kopnenom mostu između Evrope i Azi­ je, govori se - kako smo već videli - mnogo genetski različitih jezika; oni koj i se ne. nalaze nigde izvan Kavkaza nazi vaju se kavkaskom porodicom, iako nije sasvim izvesno da oni čine jednu genetsku skupinu, a jedini veći među njima je gruzij ski (4) Marginalno je zastupljena i semitska grana afroazijske po­ .

rodice, preko malteškog - u i storijskom smislu ogranka arap­ skog - kao nacionalnog i (uz engleski) zvaničnog jezika Malte. 53

RANKO B UGARSKI

Azija. Ovaj kontinent može se označiti kao veoma veliki prostor sa srazmerno manjim brojem porodica, j asno razgra­ ničenih i često nevelikih po broju jezika koje obuhvataju, bar u kopnenom delu; mnogi od tih jezika imaju veliki broj govor­ nika. Indoevropska porodica zauzima velike prostore jugoza­ padne, centralne i j užne Azije, i to dvema svojim granama: in­ doiranskom (persij ski 25, tadžički 4, pašto 1 3 ) i indoarij skom (hindi-urdu 250, pendžapski 50, nepalski 1 0, biharski 50, ben­ galski 1 50, asamski 1 6, orij a 20, maratski 50, gudžaratski 30, sinhaleški 10 i dr. ; ovoj grani pripada i sanskrit, klasični jezik indijske civilizacije, koj i i danas obavlja neke zvanične funkci­ je). Afroazijska porodica, ranije nazivana semitsko-hamitskom, zastupljena je svojom semitskom granom (arapski 1 50, hebrej­ ski 3 ; ovde su spadali i civilizacij s ki važni drevni jezici akadski i aramejski ) . Jezici altajske porodice dele se na tri grane: tur­ kičku, uglavnom u zapadnoj , central noj i severnoj Aziji (turski 45, tatarski 5,5, uzbečki 1 2, kazaški 7, ujgurski 6, turkmenski 3 , kirgiski 2, azerbejdžanski 1 2) ; mongolsku, u istočnim i još nekim delovima kontinenta (mongolski 3 ,5 ) ; i tungusku na se­ veroistoku, gde je i storijski značajnu ulogu odigrao mandžurski, kao jezik dinastije koja je dugo upravlj ala Kinom (ali čij i su predstavnici do danas mahom prešli na kineski). Južnu polovinu indijskog potkontinenta zaprema dravidska porodica (tamilski 5 5 , tel ugu 5 5 , kanada 25 , malaj alam 25 i dr. ) . U kopnenom delu istočne Azije dominira sino-tibetska po­ rodica, sa kineskom granom (kineski 1 .000) i tibetsko-burman..: skom granom (tibetski 4, burmanski 22, lolo 5 ,5). Jugoistočnu

54

JEZICI

Aziju naj veći m delom zauzimaju austroazijski jezici (vijetnam­ ski 50, kmerski 7, santali 4), nj ima možda srodni daički jezici (taj 30, laoski 1 7), kao i jezici razgranate austronezij ske poro­ dice, takođe možda u srodstvu sa prethodnima (javanski 60, malajski ili indonežanski - ozvani čen pod imenom bahasa 20, sundanski 25, madurski 8, minangkabau 7, te, na Filipinima, tagalog J O, sebuano 1 2, ilokano 5). Od manjih porodica pomenućemo ural sku , u slabo nase­ lj enom zapadnom delu severne Azije; istočno od ovog područja nalazi se grupacija malih jezika koji se ne pripi suju nijednoj od pomenutih porodica, pa se nazivaju paleosi birskim ili pale­ oazijskim jezicima, iako nije utvrđeno da oni čine jednu ge­ netsku celinu. Na poluostrvima dalekog istoka Sibira govore se jezici čukotsko-kamčatske porodice . A po j užnoj Kini i dalje na jugu rasuti su jezici porodice mijao-jao (mijao ili hmong 5, jao ili mijen l ) . Za dva velika azij ska jezika, j apanski ( 1 20) i korejski (60) još je sporno da li su genetski povezani međusobno ili sa bilo kojim drugim jezicima, pa se obično svrstavaju u izolate, ali je moguće da pripadaju altaj skoj porodici. Š to se tiče evropskih jezika, ruska kolonizacij a Sibira osta­ vila je veliki broj izvornih govornika ruskog na širem prostoru severne Azije. Engleski, francuski i još neki kolonijalni jezici uglavnom su ostavili traga samo kao drugi jezici , često do danas zadržavajući neke zvanične funkcije u novonastal i m državama.

55

RANKO B UGARSKI

Afrika. Za razliku od Azije, Afrika sadrži mnoštvo manj ih porodica, sa mnogo jezika u svakoj , i tako izukrštanih da su genetske veze sve doskora ostale nej asne, a u mnogim slučaje­ vima su j oš uvek takve. S obzirom na odnos broj a jezika i broj a stanovnika, Afrika j e svakako jezički najizdiferenciranij a velika kopnena masa (Azija i m a približno isti broj jezika, ali na mnogo više ljudi). Danas je ipak šire prihvaćeno grupi sanje većine tih porodica u četiri velike celine na stepenu makrofila. To su afroazij ska, koj a dominira na severu kontinenta, šireći se i u Aziju; nilo-saharska, pretežno u severni m i centralnim po­ dručjima južno od Sahare; niger-kordofanska, koj a pokriva naj­ veći deo ostatka, tj . južnu polovi nu Afrike ; i hoisanska, na kraj ­ njem jugozapadu, gde su njeni jezici sa znatno širi h prvobitnih prostora potisnuti najezdom grupe jezika bantu sa severa i ev­ ropskom kolonizacijom s j uga. Afroazijski jezici dele se u pet grana. To su semitska (arapski, već pomenut u Azij i , amharski 9, tigri nj a 3,5), ber­ berska (sa teško razdvoj ivim manjim jezicima i dij alektima), kušitska (oromo 9, somalski 5 ) i čadska (hausa /2), dok je petu granu činio staroegipatski , iz koga se u srednjem veku razvio koptski, kao govorni jezik izumro negde u XVII veku, ali za­ državaj ući kulturne funkcije. Nilo-saharski jezici takođe su teški za dalju klasifikaciju, a najveći su kanuri (3,5), l uo (2) i dinka (2) - ovaj poslednji možda zapravo čini grozd od pet jezika. Mnoštvo niger-kordofanskih jezika deli se najpre na dve grane, kordofansku i niger-kongoansku, a ova druga i znatno veća dalje se deli na više ogranaka. Ovi obuhvataju važnije pojedinačne

56

JEZICI

jezike kao joruba ( 1 5), igbo ( 1 2), fula (8) i malinke-bambara (7), te jezike velike i razgranate grupacije poznate pod imenom bantu. Za njenih blizu 500 jezika ranije se verovalo da pred­ stavlj aju zasebnu porodicu, ali se sada smatraju samo ogrankom benue-kongoanske grane niger-kongoanskih jezika. Tu spadaju svahili kao važan saobraćaj ni jezik sa oko 30 miliona govornika, od koj ih je možda samo za jedan mil ion maternj i ( ! ), lingala (8,5), šona (4), kosa (5) , zulu (6) i mnogi drugi . Hoisanski jezici Bušmana i Hotentota imaju malo govornika, mnogi od njih su već i izumrli, a u l ingvistici su najpoznatij i po svojim karakte· rističnim " klikovima" (sugl asnicima proizvedenim usisivanjerr vazduha, što evropskom uhu deluje kao coktanje) . Od jezik; izvan pomenutih porodica navešćemo još austronezijski jezil malgaški na Madagaskaru (8). Kreolizovani oblici nekih evropskih jezika (portugalskog francuskog, španskog) su glavna sredstva komunikacije u nekin malim ostrvskim državama uz obale Afrike. Mnoge današnj: afričke zemlj e zadržale su u zvaničnim funkcij ama, pored lc kalnih j ezika, i evropske jezike bivših kolonizatora, najčeše engleski ili francuski, ali sa zanemarljivim brojem izvornih gc­ vornika. Jedini deo kontinenta gde su se indoevropski jezi