Istorija siromaštva : beda i milosrđe u Evropi 9788664350075 [PDF]

Zitiervorschau

Bronislaw Geremek

ISTORIJA SIROMAŠTVA Beda i milosrđe u Evropi

Prevod sa poljskog: Ljubica Rosić

Karpos 2015

SADRŽAJ

UVOD..................................................................................... 7

Stigma bede i stavovi prema siromaštvu......................7 1. SREDNJI VEK: DA LI SU SIROMAŠNI POTREBNI?............................... 25

Etos siromaštva i društvena stvarnost........................ 28 Milostinja i prosjaci..................................................... 48 Seoska i gradska beda.................................................64 2. DEZINTEGRACIJA SREDNJOVEKOVNOG DRUŠTVA...................................85

Društvena konjuktura...................................................88 Siromaštvo i ekonomska ekspanzija ........................ 107 Dimenzija siromaštva.................................................116 3. REFORMACIJA I REPRESIJA: DVADESETE GODINE XVI VEKA...................................135

Prelomne dvadesete godine XVI veka.......................136 Pariz: moralni nemiri i strah.......................................140 Venecija: društvena higijena i represije....................145 Ipr: gradski pauperizam i reforma..............................151 4. REFORME DOBROČINSTVA..................................... 157

Francuska: Grenobl, Ruan i Lion...............................162 Španija: Valjadolid......................................................173

Engleska: edikti Henryja VIII i elizabetanski zakon o siromašnima.............................. 177 Organizacija socijalne pomoći u Engleskoj.................. 180 5. SPOROVI OKO MILOSRĐA: OD GRADSKE POLITIKE DO DRŽAVNOG INTERESA............................ 191

Lutherovi stavovi prema siromasima...........................192 Uticaj Erazma, Vivesa i drugih teoretičara....................197 6. ZATVORI ZA SIROMAŠNE..........................

219

Rimska procesija..........................................................220 Rad hrani, rad kažnjava.................... 228 Opšta bolnica: „veliki zatvor'1u Francuskoj.................. 233 7. SAVREMENI SVET I BEDA............... .......................... 243

Pauperizacija i „otkriće siromaštva"............................. 243 Ideja filantropije...........................................................251 Siromaštvo naroda.......................................................256 ZAKLJUČAK: (STORIJA MILOSTINJE............................ 263

BIBLIOGRAFIJA............................................................ 267 ILUSTRACIJE I GRAFIKONI...........................................281 INDEKS IMENA.............................................................329

UVOD Stigma bede i stavovi prema siromaštvu Tema koju pokrećemo u ovoj knjizi, sada je predmet velikih istorijskih istraživanja. Ipak, to je pitanje samo poslednjih godi­ na. Bitnu i inspirativnu ulogu u njima odigrali su radovi francu­ skog istoričara Michela Mollata i engleskog istoričara Williama Jordana. Mollat je petnaestak godina držao na Sorboni seminar­ ske vežbe o socijalnim i psihološkim problemima siromaštva u srednjem veku. Radovi, odatle nastali (naročito dvotomna zbirka studija iz 1974. godine koja obuhvata srednji i početak novoga veka) pokazali su, pre svega, mnoge aspekte problema siromaš­ tva. Zahvaljujući Jordanu obnovljena je istraživačka anketa o istoriji engleskog dobročinstva i socijalnoj zaštiti, naročito o promeni psihičkih stavova prema siromaštvu i organizaciji dobrotvor­ nih ustanova u XVI veku. Kao rezultat ovih proučavanja nastali su monografski radovi različitih teritorijalnih i vremenskih obi­ ma. Poseban značaj imah su radovi Briana Pullana o Veneciji od X IV -X V II veka, a takođe Natalie Davis i Jeana Guttona o Lionu u XVI veku. Najzad, u francuskoj istoriografiji došlo je do pokušaja sinteze - Michela Mollata za srednji vek i Jeana Guttona za novovekovnu epohu. Istorijska proučavanja problematike siromaštva ipak se nalaze tek u početnom stadijumu. Izvan ove oblasti osta­ ju mnoga geografska područja - zbog čega ćemo se Istočnom i Srednjom Evropom pozabaviti samo donekle, jer sve do sada o njima ne postoje monografske studije. Istorijska proučavanja siromaštva pretežno koriste problema­ tiku i metode koje su izgradile ekonomija, sociologija i demogra­ fija. Upravo je u društvenim naukama pokrenuto glavno pitanje ove knjige - društvena osuda siromaštva. Problematika bede, njenih uzroka i načina suzbijanja nalazila se na početku razvoja savremenih društvenih nauka, neprestano je predstavljala predmet empirijskih proučavanja i ideoloških sporova. Već u prvim pamfletima i delima rane novovekovne

Bronis+aw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

8

epohe koji su se bavili društvenom problematikom ondašnje stvarnosti u krugu „ishodišne ekonomske misli", kako ju je definisao francuski istoričar Pierre Vilar, javljalo se pitanje „načina iskorenjivanja prosjaštva", „primoravanja besposličara na rad“, „zapošljavanja siromašnih". Procesi pauperizacije i društveni kon­ flikti koji su pratili kapitalistički razvoj, postavljali su pred naučni­ ke, ideologe i političare problematiku bede kao društvene pojave. Istorija se tretirala kao izvor primerâ i argumenata. Engleske de­ bate oko „starog" i „novog" Poor Law stalno su posezale za istorijskim argumentima, u prošlosti je traženo objašnjenje mehaniza­ ma rasta bede, kao i načina i uputstava za odgovarajuću društvenu politiku. Engleski ekonomisti XVIII i X IX veka, pre svega Adam Smith, Thomas Malthus i David Ricardo, a takođe Karl Marx i njegovi sledbenici, povezivali su fenomen bede s funkcionisanjem ekonomskog sistema - ili tako što su ga smatrali nužnom cenom društvenog razvoja, ili su ga tretirali kao dokaz „nesposobnosti" sistema - u oba slučaja istorija je bila krunski svedok. U evropskoj publicistici i sociologiji X IX veka siromaštvo je tretirano kao „sra­ mna bolest" modernog društva, za čije su suzbijanje predlagani novi lekovi. Ipak, menjali su se pojmovni aparat socioloških anali­ za i stil ideološkog diskursa. Kriza filantropskih programa, razvoj društvene svesti masa, promene u strukturama političkog života potiskivali su pojam siromaštva ili bede iz ekonomske i sociološke terminologije - samilost i protekcionizam, sadržani u ovom poj­ mu, stvarali su nepoverenje prema njemu i ograničavali njegove operativne mogućnosti u društvenim naukama. Međutim, on je sačuvao vrednost kao istorijski problem: prvo, kao predmet interesovanja za promene psihosocijalnih stavova u tradicionalnom društvu i tokom procesâ „modernizacije", drugo, u okviru istra­ živačkih programa koji se tiču verskog života, doktrina i verskih ustanova, treće, kao kontroverzan objekat kad je reč o pauperiza­ ciji u razvoju kapitalističkog sistema. U savremenim sociološkim istraživanjima pitanje bede pojavljuje se pre svega u radovima o pauperizaciji i modernizaciji kolektivne svesti evropskog društva; studije o izvorima društvene nejednakosti i podeli nacionalnog dohotka bacaju novo svetio na problematiku bede. Pedesetih i 60-ih godina X X veka nastao je novi talas intereso-

Uvod

9

vanja za problem bede u društvenim naukama. Beda i siromaštvo ponovo su stekli značaj u ekonomskom i sociološkom rečniku, a plod empirijskih istraživanja i sintetičkih dijagnoza su desetine publikacija. U manifestu optimizma savremenog kapitalizma, kakav je bio Društvo obilja Johna K. Galbraitha iz 1958. godine, problematika siromaštva u američkom društvu se tretirala u ka­ tegorijama strategije likvidacije: ono je prestalo da bude masovni poraz kako u vidu pojedinačnih slučajeva (case poverty)1, tako i društveno-prostornih ostrva bede (insular poverty). Siromaštvo ne pokazuje ni znake tradicionalnog mehanizma samoovekovečenja, zbog toga ga bogato društvo može likvidirati. Istraživanja, kao i eksperimenti socijalne politike sledećih godina doveli su u sumnju optimizam kako dijagnoze, tako i programa eliminacije bede. Mehanizmi reprodukcije bede javljali su se čak i u visokoindustrijalizovanim zemljama, a procesi ekonomskih migracija koji su stvarali nova ostrva bede u zemljama „izobilja" nalagali su uzimanje u obzir i razmera bede na čitavoj zemaljskoj kugli. I dok je sâm značaj bede u svetlu tih istraživanja postao očigledan, do­ tle je predmet neprestanih sporova ostalo pitanje „granica bede“, statističke determinante siromaštva. Godišnje veličine dohodaka prikazivane u američkim istraživanjima nisu odgovarale različi­ tim društvenim i prostornim situacijama, čak ni na terenu SAD; takođe, nisu se mogle primeniti ni u drugim viskorazvijenim ze­ mljama; situacija u zemljama Trećega sveta bila je potpuno dru­ gačija. Tehnike merenja siromaštva menjale su se zavisno od prihvatanih polazišta i programâ. Jasna je bila tehnička granica mate­ rijalne bede kad su opasnosti bile izložene egzistencije jedinki i porodica; manje jasne bile su konvencionalne determinante koje su uzimale u obzir istorijsku promenljivost egzistencijalnih stan­ darda. U klasičnoj studiji o bedi u Jorku, B. Seebohm Rowntree je pisao: „Za mene je prva linija siromaštva bio minimalni dohodak za održivu radnu sposobnost. To je bio više standard gole egzi­ stencije nego života"2; narušavanje direktive trošenja isključivo

1J. K. Galbraith, The Affluent Society, Boston 1958. 2 B. Seebohm Rowntree, Poverty and Progress. A Second Social Sur-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

10

u granicama egzistencijalne nužnosti vodilo je narušavanju ga­ rancije egzistencije. Osnovni kriterijum postajale su tada norme koje se tiču ishrane, ipak, i u tom slučaju se uzimala u obzir rela­ tivnost tih normi, zavisno od regionalnih situacija, kulturnih na­ vika, potrošačkih modela. Tokom ovih istraživanja ispostavljalo se da je ne samo teško odrediti statističke determinante materi­ jalnog siromaštva, već je još teže odvojiti materijalno siromaštvo od nematerijalnih aspekata bede, kao što su npr. nemogućnost obrazovanja a, s tim u vezi, i pitanje profesionalnih kvalifikacija i mogućnosti rada. Kontroverze u pogledu tehnika merenja siromaštva, nezado­ voljavajući rezultati istraživanja, kao i predloži u toj oblasti, stalno su vršili pritisak na socijalnu politiku - jer da bi je ostvarile javne vlasti nužno je bilo utvrđivanje tehničkih determinanti, koga tre­ ba smatrati siromašnim. Izgleda paradoksalno da istovremeno u sociološkim dijagnozama, ali i u društvenoj svesti, nije bilo teško odrediti konture bede, njene socijalno-stratifikacijske i socijalnoprostorne granice. To se povezuje s činjenicom da siromaštvo u savremenim društvima nije samo stanje materijalnog neuspeha, već i društveni status; promene u kategorijama materijalne egzi­ stencije i porodičnog prihoda (povezane na primer s pramenom budžeta u trenutku osamostaljivanja dece) veoma često ostaju bez uticaja na statusnu situaciju, na mesto i ulogu u društvu. Is­ postavlja se da su ekonomski kriterijumi sami po sebi nedovoljni za određivanje ko se može smatrati siromašnim. Nepodudarnost u tretiranju problema siromaštva u okviru različitih društvenih disciplina dovodila je do gubljenja zajedništva samoga predmeta istraživanja. Interdisciplinarna istraživanja siromaštva pokuša­ vala su da povežu probleme ekonomske bede, programe socijal­ ne zaštite, odnose između siromaštva i devijantnog ponašanja, bede manjinskih grupa, kao i društveno-moralne implikacije siromaštva. Tako se beda javljala kao izvestan način života, u kome se pronalazilo „složeno, zajedničko delovanje raznovrsnih elemenata - društveno-kulturnih, ekonomskih, političkih, psi­ holoških, fizioloških i ekoloških". U traganju za elementima koji

vey o f York, London 1942, str. 102.

Uvod

11

ujedinjuju bedu kao društveni fenomen poseban značaj dobijala je degradirajuća uloga tog stanja. To nije bio potpuno nov ele­ ment u diskusijama o siromaštvu. U suštini, filantropski diskurs X IX veka, kao i socijalno-hrišćanska doktrina isticali su u prvi plan aspekat moralne degradacije koji je beda unosila u ljudski život. Ovakvo shvatanje pojavilo se takođe u razmatranjima glav­ nog predstavnika ekonomske misli na prelomu X IX i X X veka, Alfreda Marshalla, koji se naročito interesovao za etičke aspek­ te ekonomskog razvoja. „Istraživanje razlogâ siromaštva1, pisao je on, „predstavlja studiju o uzrocima degradacije znatnog delà čovečanstva"3. U savremenim istraživanjima siromaštva degra­ dacija se ipak nije shvatala samo u etičkim kategorijama, već - a možda pre svega - i u odnosu prema čitavom društvenom životu, kao i prema čitavom ekonomskom sistemu. Za }ohna Galbraitha bilo je to pitanje „onih koji su slučajno, zbog nemaštine ili neuspeha sada isključeni iz ekonomskog sistema4 , a koje odgovara­ juća socijalna politika može da učini produktivnim građanima. Razmatranje u kategorijama klasne strukture, povezano s manje optimističkim dijagnozama 60-ih godina, pokazivalo je degra­ dirajući aspekt siromaštva kao pojave društvene nejednakosti, a kao rezultat toga „niži društveni slojevi11koji statistički obuhvataju od 10 do 20% stanovništva industrijalizovanih zemalja, nalazi­ li su se u separaciji ili segregaciji u odnosu na ostali deo društva. U čuvenoj knjizi o siromaštvu u Americi, Michael Harrington je govorio o „privrednom podzemlju11 velikih američkih gradova, a takođe o „otpacima društva obilja11 kao o eksploatisanoj masi koja ne učestvuje u razvoju „društva obilja11i njegovim mehaniz­ mima kolektivnog života. Istraživanja kolektivnih ponašanja u društvenoj sredini siro­ mašnih služila su se dvema teorijama koje se uslovno nazivaju tezama o „kulturi bede“, kao i tezama o „situacionoj11 genezi po­ sebnosti miljea siromašnih. U kulturnoj perspektivi, povezanoj pre svega sa imenom Oscara Lewisa (kao i Michaela Harringtona kad je u pitanju SAD), u prvi plan se ističu različitost kolektivnih

3 A. Marshall, Principales ofEconomis, London, 1927, 8. izd., 1927. 4 J. K. Galbraith, op. cit.

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

12

ponašanja u gradskim siromašnim sredinama: devijantan karak­ ter tih ponašanja pripisuje se njihovim kulturnim vrednostima i modelima drugačijim od onih koje priznaje društvo. Teorija situacije odbacuje unutrašnje razloge ponašanja za formiranje „subkulture bede“ i smatra ova ponašanja neizbežnom posledicom društvenog statusa siromašnih, njihovog mesta u društvenoj strukturi; veza devijantnih ponašanja sa siromašnom socijalnom sredinom je rezultat dominantne socijalne strukture koja ove sredine ne favorizuje i udaljava ih od društvenog života, kao i vrednosti i modela koji vladaju u njemu. Istina, sporovi između predstavnika dve škole nisu doveli do usaglašavanja stavova, ali pokazali su značaj kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih faktora u genezi različitosti kolektivnih ponašanja. Naročito važan element ovih konfrontacija bila je svest o tome da se pojave siromaštva ne mogu istraživati izolovano od društvenog konteksta, od ostatka društva i njegovih stavova prema grupama zaostalih kao i mate­ rijalnog uspeha ili neuspeha kao vrednosti. U ekonomskim studijama o siromaštvu skrećemo pažnju na stav koji tretira siromašne kao isključene iz ekonomskog poret­ ka, iz proizvodnog procesa ili pak iz korišćenja rezultata privred­ nog rasta. Paralelno s tim treba istaći sociološko stanovište koje povezuje društvene i kulturne aspekte u defmisanju siromaštva kao ponižavajućeg i žigosanog stanja. Američki sociolog David Matza razlikovao je u siromaštvu tri plana. Video ih je kao tri koncentrična kruga: najširi, koji obuhvata sve siromašne, prema relativnom načelu niskih prihoda, potom uži krug siromašnih, oni koji su koristili podršku ustanova za socijalnu zaštitu i najzad, treći, najuži krug koji obuhvata one siromašne koji su stalno ili povremeno koristili pomoć a, osim toga, obeleženi su žigom de­ moralizacije i svojevrsne „ozloglašenosti". Ova treća grupa, koju su po pravilu činili nazaposleni ili delimično zaposleni, proizvo­ di sopstvenu socijalnu sredinu i devijantne modele ponašanja. U njoj je Matza razlikovao sledeće kategorije: iskorenjene individue i porodice, naročito iz imigrantskih krugova, nove došljake koje su s prezirom tretirali stariji imigranti, deklasirane elemente koje su alkohol, droga ili devijacije degradirali u odnosu na ranije društveno-materijalne situacije, najzad, hronične bolesnike koji

Uvod

13

su ostajali na granici između prihvaćenih i žigosanih siroma­ ha. Ovaj disreputable poor, predmet degradacije u društvenom mnjenju, smatran je nečim nižim od ljudskog bića. Koncepciju siromaštva kao žiga, koju je predstavio David Matza5, preuzeo je Ch. I. Waxman, precizirajući karakter koji žig siromaštva dobija u slučaju pojedinih kategorija - npr. u slučaju novih došljaka žig bede vezuje se sa žigom etničke, rasne ili verske različitosti6. Oba američka sociologa, degradirajući karakter siromaštva pri­ pisuju istorijskom nasleđu stavova prema siromaštvu koje se tretiralo kao rezultat slabog morala ili mane. Matza zapaža dva procesa koji proizvode „ozloglašeno" siromaštvo - prvi je masov­ na pauperizacija, na koju je odgovor bila karitativno-represivna politika engleskog zakonodavstva o pitanjima siromašnih, dok je drugi „selektivna" pauperizacija, tokom koje deo novih imigra­ nata ulazi u stanje disreputable poverty. Što se tiče stanovništva SAD, prvi od tih procesa je izgubio značaj, ali drugi, bez obzira na svoje ograničene razmere, predstavlja dovoljnu osnovu za ide­ ološko i kulturno žigosanje siromaštva. Nedovoljna terminološka preciznost u istraživanju siromaš­ tva prihvaćenog kao obeležje, a takođe teškoća u odvajanju po­ sebnih kategorija negativno su uticale na podrobna istraživanja. Ipak, vredno je skrenuti pažnju na značaj ovog programa naroči­ to u dvema oblastima. Najpre, važna je perspektiva razmatranja siromaštva. Naime, izdvojena je izvesna socijalna sredina siromašnih, u kojoj se „si­ romaštvo prepliće s kriminalnim radnjama"7. Ovoj „opasnoj gru­ pi" se pripisala još ozloglašenost koja se širi na sve „siromašne". Tokom daljih razmatranja trebalo bi da se bavimo doktrinarnim stavovima prema siromašnima, izdvajanjem siromašnih „koji zalužuju pomoć" od ostalih - time želimo da ukažemo na trajnost izvesnih odnosa u razmišljanju o siromaštvu. U slučaju srednjo-

5D. Matza, „Poverty and Disrepute", u: Contemporary Social Problem, ed. R. K. Merton, R. A. Nisbet, New York, 1966, 2. izdanje, str. 657. 6 Ch. I. Waxman, The Stigma o f Poverty. A Critique o f Poverty. Theo­ ries and Policies, New York 1976, str. 71 ■ 7 D. Matza, op. cit, str. 668. I

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

14

vekovnog diskursa radilo se o defmisanju prave klijentele dobro­ tvornih ustanova i individualnog milosrđa, međutim, u novovekovnim pisanim delima reč je o obrazlaganju negativnih stavova prema siromaštvu, ipak, u oba slučaja funkdonišu kriterijumi koji vrednuju siromašne; ovde nije reč o intencijama srednjovekovnih ili novovekovnih pisaca, već o društvenim stavovima koje oni opisuju ili izražavaju. Drugo, različitost siromašnih socijalnih sredina se razmatra­ la kao rezultat osude i straha, ali i posledica internalizacije tog žiga od strane okruženja i njegove sve veće ravnodušnosti pre­ ma sopstvenoj sudbini i društvenim promenama. Očigledno je pojavljivanje negativnog vrednovanja siromaštva u savremenoj društvenoj svesti. Zato se pojavljuje svojevrsna podudarnost iz­ među degradirajuće uloge siromaštva, kao materijalnog stanja, i negativnog mesta siromaštva u društvenoj svesti i u poretku promovisanih vrednosti. Upravo je taj degradirajući karakter siromaštva, u ekonom­ skom, društvenom i kulturnom pogledu, u društvima preindustrijske epohe tretiran na drugačiji način i u drugačijim kontek­ stima. U svedočanstvu judeohrišćanske tradicije, u velikim religi­ jama - judaizmu, hrišćanstvu, budizmu, kao i islamu - siromaš­ tvo se tretiralo kao oplemenjujuća vrednost, a bogatstvo nije spa­ dalo u promovisane vrednosti. Tokom istorijske evolucije došlo je do postepenog prilagođavanja ideoloških programa društvenoj stvarnosti. U evropskom društvu socijalna politika vladara i usta­ nova, počev od XIV veka, primorana je da preduzima konkretna korisna sredstva kao odgovor na procese društvene pauperiza­ cije i dezorganizacije. Od XV I veka nastaje suštinska promena verskih doktrina, kolektivnih stavova i društvene politike prema siromaštvu. U stvari, i u prethodnim stolećima nalazimo različi­ te stavove - između apoteoze, prihvatanja i osuđivanja - prema siromaštvu. Glavni faktori koji određuju ideološke stavove pre­ ma siromaštvu, a u znatnoj meri i društveni status siromašnih, nalazili su se u domenu sacrum -a: to je jedan od najznačajnijih aspekata različitosti problematike siromaštva srednjovekovne i ranonovekovne Evrope u odnosu na savremenu situaciju. Savremena istraživanja problematike siromaštva, nezavisno

Uvod

15

od prihvaćenih metodoloških premisa i od primenjivanih istraži­ vačkih tehnika, tretiraju bedu kao jednoznačno negativnu pojavu. Čak u ekstremističkim diskursima koji bedi pripisuju revolucio­ narnu ulogu i koji od ,,prokletnika“ - les dam nés de la terre - oče­ kuju radikalan preobražaj sveta, pronalazimo uverenje o njenoj degradirajućoj ulozi. To nije samo rezultat poznavanja društvene stvarnosti i opservacija procesâ koji je formiraju. Ovo uverenje može se tretirati kao sastavni deo društvenih stavova prema siro­ maštvu koji odlikuju savremenu civilizaciju. Upravo ovde stiže­ mo do problematike koja je predmet ove knjige: promena, kojima su tokom vekova podlegale predstave o siromaštvu i kolektivne reakcije na bedu. Treba istaći da je ovde reč upravo o promenama. Socio-psihološki stavovi se menjaju veoma sporo, izgleda kao da su ukorenjeni u ljudskoj prirodi i u biološkim osnovama društvenog života. Lakše je videti promene u načinima dolaženja do hrane, u sredstvima transporta, u načinima vojevanja ili u ob­ licima vlasti nego u ljudskim osećanjima, u njihovoj osetljivosti i mašti. To nije samo pitanje istraživanja, odgovarajuće dokumen­ tacije i istraživačkih tehnika - to je i pitanje same istraživačke materije, u kojoj se brišu periodizacijske podele, razlike su ne­ jasne, a promene se ne kreću, samo u jednom pravcu. Milosrdni gest nije zamenjen omčom za prosjake: ta pretnja i taj gest su međusobno koegzistirali, prolazili kroz periode slabosti i snage, uzleta i padova. Nalazimo ih i u savremenoj civilizaciji, ponekad odvojene verskim, ekonomskim, političkim granicama, a pone­ kad koegzistiraju jedni pored drugih. Potrebu za bekstvom od sveta, od bogatstva i komfora proklamovali su u srednjem veku pobornici dobrovoljnog siromaštva, a u naše vreme proklamuju je članovi omladinskih komuna; kao što u X III veku sin trgovca iz Asiza napušta lagodan život u imućnoj kući, nalazeći sreću u prosjačkom životu „ubožjaka", tako se i u X X veku potomci ame­ ričkih fmansijskih i industrijskih moćnika opredeljuju za bedu i odricanje, za život u podnožju Himalaja ili Apalača. Slične ana­ logije u oblicima milosrđa i represije prema siromašnima mogu se naći u srednjem veku i danas. U vladajućim modelima i u praksi društvenog rada na pra­ gu novovekovne epohe u odnosu prema bedi javlja se suštinska

Bronislaw Geremek 1STOR1JA SIROMAŠTVA

16

promena. U dosadašnjim istraživanjima oblici i simptomi ove promene ispoljavali su se na različite načine. Zavisno od shvatanja suštine „novovekovnog preokreta" ona se upisivala u verske promene toga vremena, u renesansnu kulturu ili pak u procese geneze kapitalističkog društva. Važan podsticaj istraživanjima ustanova za socijalnu zaštitu postali su konfesionalni sporovi, povezani s genezom reformskog pokreta gradskog dobročinstva u XVI veku. Ovi sporovi koji sežu još od XVI veka trajali su tokom sledećih stoleća, da bi oživeli u istoriografiji X IX i X X veka povodom pitanja: da li je pokret reforme dobročinstva bio delo protestantizma? Predmet polemike postao je početak reforme dobročinstva; katolički istoričari su pokazivali da proces preobražaji datira iz prereformacijskog doba i da se promena karitativnih organi­ zacija i odnosa prema siromašnima vršila početkom XVI veka kako kod katolika, tako i protestanata. Nemački jezuita Franz Ehrle, kasniji upravnik Vatikanske biblioteke i kardinal, u svojim istraživanjima poduhvatio se zadatka da obori tezu koja genezu reforme socijalne zaštite i dobročinstva iz XVI veka povezuje s protestantizmom. U to vreme u nemačkoj istoriografiji rasplam­ sala se i trajala skoro četiri decenije polemika između katolika i protestanata povodom pitanja prioriteta modernizacije ustanova za zaštitu siromašnih. Nezavisno od konfesionalnog angažovanja i ponekad žestine, ove polemike su konačno dovele do temeljnih istraživanja kako na terenu Nemačke, tako i u susednim zemlja­ ma. Nemački istoriografski sporovi nastavljeni su u belgijskoj nauci. Reforma javnog dobročinstva koju je 1525. godine izvr­ šio katolički Ipr, bila je jedan od argumenata nemačkih sporo­ va. Uprkos tvrdnjama nemačkih protestanstkih istoričara da su se gradske vlasti Ipra ugledale na protestantske južnonemačke gradove, belgijski istoričar Jean Nolf vidi reformu dobročinstva u Ipru XVI veka kao potpuno nezavisnu od nemačkih reformi, povezujući je samo sa analognom i nešto ranijom reformom u Monsu u Enou. Ovakav stav imao je i Henri Pirenne koji je u svojoj monumentalnoj Istoriji Belgije predstavljao reformu do­

Uvod

17

bročinstva kao delo renesanse8, potpuno nezavisno od uticaja nemačkih gradova. Pirenne je smatrao da je reforma iz 1525. go­ dine bila rezultat teoretskih razmatranja i političkih aktivnosti tri društvene sredine: erazmistâ, juristâ i kapitalistâ, i nastavljala tendencije ka laicizaciji karitativnih ustanova i modernizaciji so­ cijalne politike, mnogo pre 1525. godine. Dakle, ovako shvaćena reforma dobročinstva iz XVI veka gubila je protestantsku genezu. Stavu Pirennea i Nolfa odlučno se suprotstavio Paul Bonenfant. Iskusni arhivista i istoričar bolničkih organizacija u Belgiji, u te­ meljnoj raspravi o genezi edikta Karla V iz 1531. godine o zaštiti siromašnih ponovo se latio analize dokumentacije o reformama dobročinstva u holandskim i nemačkim gradovima, obraćajući pažnju naročito na rezultate istraživanja O. Winckelmanna. D o­ kazujući da između reformi socijalne zaštite u Monsu i Ipru, kao i Nirnbergu i Strazburu postoji tako velika podudarnost u vreme­ nu i sadržini da izgleda sasvim verovatna pretpostavka o postoja­ nju zajedničkog modela, izjašnjavao se za to da su holandski gra­ dovi pošli tragom nemačkih gradova. Na taj način određivao je lanac veza reformatorskih poduhvata: Nirnberg - 1522, Strazbur - 1523, Mons - 1525, Ipr - 1525, Lil - 1527, carski edikt - 1531. Ne negirajući kasnorenesansne presedane reformi, Bonenfant dokazuje da je novi element reformi XVI veka bila centralizacija zaštite siromašnih, kao i potpuna zabrana prosjaštva. Ipak, da li su ove reforme imale luteranski karakter? Ova zamerka se danas upućuje pokušajima reformi u katoličkim grado­ vima9. F. Ehrle je ukazivao da nirnberški dekret iz 1522. godine ipak nije uopšte bio specifično protestantski, već da se pojavio iz društveno-ekonomske situacije prethodnog veka koja je započela pokret sistemskih reformi u gradovima. Bonenfant je dokazivao da je luteranska inspiracija reforme socijalne zaštite bila u južnonemačkim gradovima izvesno vreme skrivana i kamuflirana, a Nirnberg tek 1525. godine javno stupa na put koji su trasirali saski gradovi. Evropski gradovi koji su prihvatali primer nemač-

8 H. Pirenne, Histoire de Belgique, Bruxelles, 1927, t. III, str. 290. 9 Forma subventionis pauperum que apud Hyperas Flandrorum urbem viget..., Ypres, 1531.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

18

kih gradova, nesvesno su ostvarili protestantski program. On je odbacivao tezu o laičkom karakteru reforme dobročinstva u XVI veku, ukazujući da ona ne laicizira ništa izvan onoga što je već podleglo laicizaciji. Odjeci ove konfesionalne istoriografske kontroverze javljaju se i dalje, čak i u istorijskim radovima poslednjih godina. Ipak, istovremeno širenje istraživanja na karitativnu reformu u kato­ ličkim zemljama, kako u predtridentskom periodu, tako i kao rezultat Tridentskog sabora podstaklo je novu interpretaciju re­ formatorskog pokreta, ukazujući na njegovu povezanost sa aktiv­ nostima humanističkih društvenih krugova. To je pokazao Marcel Bataillon u članku objavljenom 1952. godine, o J. L. Vivesu kao reformatoru dobročinstva. Francuski hispanista skrenuo je pažnju na vezu Vivesovog traktata De subventione pauperum s humanističkim delima, a naročito sa Erazmom Roterdamskim. Osim verske problematike pokazao je ulo­ gu gradskih sredina - kako intelektualnih elita, tako i krugova gradskih političara - u reformi socijalne zaštite. Sličan istraživač­ ki horizont pokazala je izvrsna studija Natalie Davis o reformi dobrotvornih ustanova u Lionu 30-ih godina XVI veka (objavlje­ na 1968. godine). I u ovom slučaju pitanje reforme se pojavljuje kao problem gradske ideologije i politike, predmet sporova i kon­ troverzi. Bitno je to što su inicijatori reforme u Lionu oko 1530. godine bili ljudi različitih verskih pripadnosti i gledišta, koji su za svoj program crpeli argumente iz bogate zalihe antičkog i huma­ nističkog znanja. U toj humanističkoj „grupi za pritisak" pored sveštenika, bili su i poslovni ljudi, lionski trgovci i fabrikanti; na taj način problematika siromaštva i prosjakâ predstavlja se u kon­ tekstu ranokapitalističke evolucije. Klasične studije Maxa Webera i Richarda Tawneya pokazale su vezu promene društvenih stavova prema bogatstvu i bedi, kao i društvenih ideja reformacije s razvojem kapitalizma. Bila je to inspiracija za tretiranje upravo istorije gradske i državne socijalne politike, istorije karitativnih ustanova i filantropije. Istraživanja S. i B. Webbovih, kao i E. M. Leonard istorije engleskih zakona o siromašnima i ustanova njihove zaštite ili pak W. K. Jordana o filantropiji u novovekovnoj Engleskoj dala su ogroman materijal

Uvod

19

o praktičnim formama realizacije novovekovne karitativne po­ litike, kao i o vezama sa društvenom situacijom zemlje. Slično kao epohalni priručnik istorije dobročinstava francuskog istoričara Leona Lallemanda, ovi radovi su tretirali zaštitu siromaha kao autonomnu oblast, povezujući je sa istorijom administracije, zakonodavstva i društveno-političkim delima. Istraživanja poslednjih decenija istakla su veću uslovljenost ove problematike - njene ekonomske i društvene strukture. Srednji vek je pauperizam kao masovnu pojavu upoznao tek na svom zalasku, te je zato upravo prelazni period od feudalnog društva u kapitalističko i od agrarnih struktura u industrijske, postao osnovna istraživačka oblast istorijske ekonomije i sociologije pauperizma. Ovu problematiku inicirala je već klasična škola političke ekonomije. Delo Frederica M. Edena, The State o f the Poor, objav­ ljeno 1793. godine, seže duboko u istorijski materijal, u istoriju engleskog zakonodavstva o pitanjima prosjaka i skitnica, a na­ ročito u „zakone o siromašnima"; ovaj materijal treba da služi definisanju načela zaštite siromašnih u duhu Smitha. Marx je skeptično i ironično ocenio Edenove filantropske koncepcije, ali je upravo iz njegovog delà uzimao informacije za analizu proble­ ma beskućništva i pauperizma; glavni odnos prema ovoj analizi postali su nastanak i evolucija kapitalizma kao sistema. U poglav­ ljima Kapitala, posvećenim istorijskoj problematici akumulacije kapitala, pojavljuje se pitanje bede i pauperizacije kao, prvo, sa­ stavnog elementa procesâ koji uslovljavaju nastanak kapitalizma i, drugo, razvojnih tendencija kapitalizma. U sporu koji od po­ lovine X IX veka postoji u društvenim naukama oko ove proble­ matike, istoričari su učestvovali u ograničenoj meri; ali upravo su iz istorije crpljeni argumenti polemike. Istoričar i ekonomi­ sta, Bruno Hildebrand, u polemici sa Engelsom polovinom X IX veka, kao i ekonomski istoričar Wilhelm Abel 1972. godine, u polemici s marksističkom istorijskom ekonomijom, dokazivali su da je upravo kapitalizam rešio problem pauperizma. Uostalom, ovu tezu Abel ograničava na društvenu evoluciju poslednjih 100 godina, smatrajući da je novovekovnu epohu, od kasnog sred­ njeg do polovine X IX veka odlikovala pauperizacijska tendencija. Pod uticajem istorijskih proučavanja ovaj spor gubi doktrinar­

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

20

ni karakter. Na planu interpretacije ipak i dalje traju dijagnoze pauperizma ranog novovekovnog doba. U odnosu na evolutivni pravac industrijskih društava od polovine X IX veka do današnjeg dana, spor se odnosi kako na činjenice, tako i na dijagnoze. U znatnoj meri tiče se i samog pojmovnog aparata, dakle, smisla koji se daje terminima ,,pauperizam“ i „pauperizacija": bilo da se shvataju doslovno, to znači, kao pogoršanje materijalnog stanja ili pak relativno, to znači, kao smanjenje proporcionalnog učešća u podeli dohotka. U sadašnjim diskusijama prevladava gledište da potpuno osiromašenje prati prvo razdoblje novovekovne epo­ he, period prvobitne akumulacije kapitala, trgovački kapitalizam i prve etape industrijskog kapitalizma. Belgijski istoričari Catherina Lis i Hugo Soly su o ovakvom shvatanju nedavno napisa­ li delo o „siromaštvu i kapitalizmu" (objavljeno 1979. godine). Međutim, od polovine X IX veka društvena evolucija razvijenih zemalja postepeno vodi suzbijanju fiziološke bede kao masovne pojave; glavno pitanje ove knjige već gubi osnovanost. Ipak, ra­ zvoj međunarodnih veza i osećanje jedinstva sveta čine da u sve­ sti savremenog čoveka važno mesto zauzima dimenzija bede koja može biti definisana kao „zaostalost". Ona se odnosi pre svega na zemlje Trećega sveta, ali i na ekonomske migracije i procese društvene marginalizacije koji proizvode i u razvijenim zemlja­ ma ostrva „zaostalosti". Materijalni napredak, do kojeg je došlo tokom poslednjeg veka, nije ostvario optimističke nade onih ideologa industrijalizma koji su verovali da tehnološki razvoj automatski vodi ka obilju dobara i njihovoj pravednoj podeli. Na čitavoj zemaljskoj kugli porast broja ljudi ruši viziju o opštem obilju dobara; ona postaje udeo samo malobrojnih najrazvijenijih zemalja, a i u tim slučajevima održavaju se kontrastne imovinske nejednakosti. Uporedo s razvojem proizvodnje dobara raste njihovo rasipniš­ tvo, a prirodne zalihe, energetske rezerve i ljudski rad u znatnoj meri služe drugim ciljevima, a ne podmirivanju ljudskih potreba. Zato načela pravde nisu ostvarena ni u razmerama pojedinih ze­ malja, niti pak celoga sveta. Ali, takođe, ogroman napredak čini u ljudskoj svesti samo osećanje pravde, a zajedno s njim, postaje opštije uverenje da beda pojedinaca ili grupa, zemalja ili kontine­

Uvod

21

nata predstavlja narušavanje prirodnog poretka. Traženje pravednog poretka vodilo je formulisanju raznih programa koji su najavljivali potpuno uklanjanje siromaštva iz ljudskog života na putu sistemskih promena. Ni jedan od tih programa u konfrontaciji sa društvenom stvarnošću nije uspeo da održi svoja obećanja. Beda pojedinaca ili naroda predstavlja neprestani izvor egzistencijalnih nemira savremenog sveta. Izgle­ da da su programi milosrđa nesrazmerni, kako sa ogromnošću ove pojave, koja navodi na razmišljanja u kategorijama razvojne strategije, tako i s racionalnom organizacijom savremenog sveta, koja nalaže pripisivanje glavne efikasnosti odgovarajućim aktiv­ nostima velikih ustanova i kolektiva. Prividno anahron, apel za milosrđe u savremenom svetu čuva ipak aktuelnost posebne vrste. U njegovoj osnovi nalazi se osećanje ljudskog zajedništva. Jedinstvo ljudskih sudbina određeno je ne samo ritmom berzanskih kurseva, povezanošću međunarod­ ne razmene, međusobne zavisnosti razvoja nauke i tehnologije, ne samo strahom od kolektivnih kataklizmi, već i osećanjem so­ lidarnosti ljudi. Sociologija dokazuje da je u svetu živih bića ego­ izam prirodni pokretač ljudskih aktivnosti i ponašanja. Ovome se ipak može suprotstaviti tvrdnja da je istorija ljudskih društava proces savladavanja egoizma i širenja osećanja solidarnosti. To je spor proces, u njemu je bilo više poraza i padova nego trajnih uspeha, ali on polako formira stavove pojedinaca i kolektiva. U formiranju ljudskih osećanja, uverenja i stavova jak uticaj ima društvena stvarnost: pred čovekom se javljaju pitanja i izazovi, definišu mogućnosti rešenja i odgovora, izazivaju psihičke reak­ cije i aktivnosti. U ovom radu ne pravim strogu podelu između pojmova si­ romaštva i bede. Ova druga reč ima u svakodnevnom govoru znatno oštriji prizvuk od prve (slično kao francuska reč misère prema pauvreté). Ove reči je ipak teško tretirati kao naučne ter­ mine strogo preciznog i defmisanog značenja. Reč ,,beda“ može se tretirati kao definicija stanja biološke egzistencijalne ugrože­ nosti i tada bi granice pojmovnog obima određivala glad. Sma­ tram da bi ovakve podele - strane vremenima koja se razmatraju - bile anahrone i ne bi uvodile jasnoću u tematiku ove knjige. Za

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

22

razumevanje psiholoških stavova prema siromaštvu najznačajni­ ja je relativnost pojma siromaštvo kako u vremenskom, tako i prostornom pogledu. Ako bi šljahtić10 ili buržuj pao u bedu, to bi značilo da je izgubio mogućnost da vodi život koji odgovara njegovom staležu, a u slučaju seljaka isto to znači egzistencijalnu ugroženost. Preciziranje, neophodno za ekonomsko proučavanje razmera ove pojave, ne bi uopšte služilo razumevanju socijalnopsihološke problematike kojom želimo da se bavimo. Dakle, premda problematika istorije bede nije predmet na­ šeg užeg interesovanja, interpretacija promena društvenih stavo­ va prema bedi zahtevala je neprestane konfrontacije predstava i karitativnih aktivnosti sa društvenom stvarnošću pauperizma. U posmatranju ova dva poretka istorijske materije nalaze se osnov­ ne pretpostavke ove knjige. Konsekvence ovde istaknutih premi­ sa su hronološke neravnomernosti predstavljenog izlaganja: naša pažnja koncentriše se na kasni srednji vek i početak novovekovne epohe, da bi se u stvaralačkim procesima savremenog društva za­ pazila sprega između promene struktura, menjanja kolektivnih stavova i formiranja društvene politike. Iskustva u posmatranju i interpretaciji ovih pojava u savremenom svetu, a naročito u ne­ razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, određuju horizont i istraživački upitnik ove knjige, ali njene osnovne geografske gra­ nice iscrtavaju konture Evrope. Takva odluka proizilazi iz naro­ čitog značaja jedinstva evropske civilizacije i hrišćanske tradicije za problematiku o kojoj se raspravljalo u knjizi. Najzad, treba istaći - pošto je knjiga, u skladu s pravilima edicije, objavljena bez napomena11 - da neki njeni delovi pred­ stavljaju rezultat ličnih arhivskih i bibliotečkih istraživanja, drugi delovi, pak, koriste istraživanja drugih istoričara. Mnoge teze iz ove knjige, napisane 1979. godine, objavio sam i izlagao u raznim istorijskim krugovima; mnoge su nastale zahvaljujući diskusija­

10 Šljahtić - poljski plemić, prema šljahta (polj. szlachta od nem. Geschlecht - rod, koleno) poljsko plemstvo. 11 U poljskom izdanju uistinu nema napomena, ali smo ih mi, shodno francuskom, engleskom i nemačkom izdanju, mestimično ubacili. Prim. prev.

Uvod

23

ma i kritičkim primedbama. Stipendija fondacije Kongresa SAD, Woodrow Wilson International Center for Scholars omogućila m ije 1978. godine prikupljanje podataka iz bibliotečkih arhiva.

1. SREDNJI VEK: DA LI SU SIROMAŠNI POTREBNI? Zbog genealogije savremene kulture srednji vek je obično tre­ tiran kao naročito negativan sistem odnosa. Sve što je u obla­ sti međuljudskih odnosa ili mentalnih predstava u suprotnosti s dominantnim modelima i vrednostima smatralo se ostatkom srednjeg veka. Razmatrajući procese formiranja tih savremenih vrednosti ili, pak, ideja koje su ukorenjene u kulturi renesanse, njihova geneza se vidi u antičkoj klasičnosti, dok se srednjovekovlje - a iza ovog naziva kriju se milenijumi evropske istorije - vidi ne samo kao prekid kontinuiteta, već i kao veliki, mračni period kontrasta. Upravo se tako tretira istorija ideja slobode ili sreća, poimanja rada ili odnosa prema prirodi, i čak istorija siste­ ma političkih vladanja ili ustanova koje ih predstavljaju. Jedna od posledica ovakvog rezonovanja je uniformizacija slike srednjovekovlja, suprotstavljanje dinamičnim promenama koje se javlja­ ju tokom decenija, tokom postojanja jedne, dve ili tri generacije - statičnog, nepromenljivog masiva srednjovekovne društvene i kulturne građevine. Naravno, ova slika je izobličena i uprošćena. Ipak, ona isto­ vremeno ima obrazloženje u tome što se ljudske zajednice koje istoričari pronalaze tokom tog srednjovekovnog milenijuma evropske istorije, uključuju u hrišćansku civilizaciju, civilizaciju velike koherencije i razvojnog kontinuiteta. Novovekovni preo­ kret, afirmacija nacionalnih država i kultura, verski reformator­ ski pokreti narušavali su jedinstvo i kontinuitet. Ova civilizacija ima dokaz o svom nastanku u sinkretičkim procesima adaptaci­ ja ,,varvarskih“ kultura antičkog i hrišćanskog nasleđa, ima svoj čin lagane smrti u raspadu univerzalizamâ, za kojim je pošao novovekovni preokret. U ova dva istorijska trenutka - kojima je uostalom nemoguće odrediti bilo kakav precizan datum - došlo je do sažimanja specifičnih odlika: ono se najpre vršilo snagom

Bronis+aw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

26

afirmacije nove religije koja se odvajala od antičke kulture i od društvenog statusa quo-г., u trenutku slabljenja kritika dotle po­ stojećeg stanja isticala je njegove osnovne odlike. Kako vremen­ ski jaz među ovim graničnim tačkama, tako i drugačije ideološke potrebe koje su uslovljavale ove opšte karakteristike srednjovekovlja, čine da početne odlike ne odgovaraju mnogo završnim. Hrišćanska religija predstavljala je vezivo srednjovekovne civili­ zacije, u Bibliji je bila sadržana slika sveta i čoveka, crkve i države, zemaljskog i eshatološkog života; perspektiva za spasenje odre­ đivala je način života. Ipak, menjale su se društvene situacije u kojima to nije funkcionisalo. Od progonjene manjine hrišćanstvo postaje dominantna religija, iz društvene sredine bede i tlačenja prelazi u aristokratske slojeve, iz visoko urbanizovane sredine prelazi u par excellence agrarnu društvenu sredinu, od struktu­ ra prirodnog feudalnog gazdinstva prelazi u razvijenu novčanu razmenu. Svaka od ovih situacija postavljala je drugačija moral­ na pitanja, zahtevala nova uputstva kako živeti, očekivala novu vrednosnu skalu i nove lične uzore. Metaforičnost Starog i Novog zaveta omogućavala je, bez veće teškoće, prilagođavanja novim situacijama, ideološka privikavanja novim pojavama. U okviru civilizacijskog jedinstva, povezanog sa isključivom dominacijom hrišćanske religije i univerzalističkim programom crkve, stvarala se na taj način čitava skala stavova, vrednosnih i društvenih pro­ grama, formiranih i argumentovanih pomoću iste građe - Svetog pisma. Ovo treba imati u vidu prilikom razmatranja društvenih sta­ vova prema siromaštvu i siromasima u srednjem veku. Oni su ipak nastajali iz antičkog hrišćanstva koje se afirmisalo kao re­ ligija siromašnih i upravo zahvaljujući tome širilo. Patristička literatura, naročito grčka, razmatra siromaštvo ne samo kao dobrovoljno odricanje, već i kao materijalnu bedu. Društvena stvarnost vizantijskih gradova prikazivala je odnos prema siro­ mašnima u svoj složenosti milosrđa i nemaštine; delà Sv. Jovana Zlatoustog i Justinijanovo carsko zakonodavstvo prave pedantnu razliku između siromašnih sposobnih i siromašnih nesposobnih za rad. Upravo na ovu tradiciju nadovezivaće se teološka i društveno-moralna delà Zapada na pragu novovekovne epohe, kad je

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

27

trebalo tražiti nove odgovore na društvene probleme vremena. Agrarno stanovništvo Zapada u periodu ranog srednjovekovlja ipak nije imalo posebne probleme sa onima koji su odlučivali da žive od pomoći. Zadatak crkve bio je pomaganje siromašnima, za šta je trebalo redovno odvajati trećinu ili četvrtinu crkvenih prihoda (jedan od kapitulara Karla Velikog doneo je odluku da crkveni desetak treba da bude deljen u prisustvu svedoka na tri ravna delà: na troškove hrama, za izdržavanje sveštenika i za si­ romašne12). Samo siromaštvo se ipak nije tretiralo kao vrednost ili plemenito stanje. Pošto božja milost daruje bogatstvo i moć, a takođe osuđuje na nemoć i siromaštvo, čovek treba pokorno da prihvata dato mu stanje. Istraživanja položaja siromaha u delu Grigorija iz Tura pokazalo je da Merovinzi tretiraju siromahe neprijateljski i s prezirom. Tek u XI i XII veku - kao posledica učenja grčkih crkvenih otaca i iskustva istočnog monaštva došlo je do nastanka ideje o unutrašnjoj vrednosti siromaštva, a istovremeno promene društvenih struktura stavljaju ljude toga vremena pred sve veće siromaštvo kao društvenu pojavu, kao i pred potrebu za opravdavanjem novčanog bogatstva. Razvoj ka­ ritativnih ustanova, kao i prosjačkih redova bio je uslovljen ovom situacijom. Dobrotvorne aktivnosti bile su rezultat prirodnog saosećanja i milosrđa, a istovremeno i izraz posebne kalkulacije: prvo, trebalo je da budu najvažnije sredstvo za postizanje spase­ nja, drugo, bile su očigledna manifestacija sopstvenog bogatstva i hrišćanskog stava. U kritičkom pogledu na katolički i protestantski reformator­ ski pokret ova promena je trebalo da dovede do situacije opasne za društveni poredak, u kojoj je prosjačko stanje postajalo atrak­ tivno. Nasuprot prihvaćenom novom programu socijalne zašti­ te, reformatorski pokreti su stvorili sliku srednjovekovne zaštite siromašnih kao sistema koji je bio manjkav i neodrživ, i to ne samo zbog zloupotreba koje su vršili ljudi i ustanove, već i zbog svojih suštinskih odlika. Jer, odlikovalo ga je obilje milostinje, nerazlikovanje siromašnih prema kriterijima njihove stvarne po12 Monumenta Germaniae Historica, Legum sec. II, vol. I. str. 106, a. 802.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

28

trebe, prepuštanje čitave administracije karitativnim ustanovama u ruke crkvenih instanci i isključivanje civilnih vlasti i svetovnih ljudi iz odgovornosti za pomoć siromašnima. Pohvala siromaštva i milostinje koja čini osnovu ovog sistema vodila je suprotstavlja­ nju ili slabljenju zahteva za radom koji bi trebalo da bude glavno načelo života narodnih slojeva. U srednjovekovnim crkvenim delima i u politici lako se mogu pronaći argumenti koji negiraju ovu sliku. Potreba za radom u pokornosti predstavljala je u ono vreme neprestano ponavljani motiv crkvene društvene nauke. Kako crkveni oci, tako i mnogi srednjovekovni teolozi i kanonisti, isticali su potrebu za pravlje­ njem razlika među siromašnima i isključivanjem iz prava na mi­ lostinju onih koji su sposobni za rad. Crkvene vlasti, društveni i zakonski spisi stalno su osuđivali skitničenje. Crkva je prihvatala postupke gradskih vlasti koji regulišu pitanje prosjaka ili preduzimaju represivne mere prema skitnicama, a koncil u Beču 1311. godine u ustavu Quia contingit zahtevao je reformu sirotišta, bol­ nica i drugih karitativnih ustanova, zabranjujući da se one treti­ raju kao prinadležnosti za sveštenike i preporučujući poveravanje njihove administracije kompetentnim osobama. Ipak, ako sa stanovišta crkvene nauke i politike, odnosno sa stanovišta doktrine i zakonskih normi pređemo na društvene stavove koje beleže književni izvori, hronike ili gradski arhivi, zapažamo da valorizacija ideje siromaštva u velikoj meri prati porast značaja praktikovanja milosrđa. Siromašni imaju svoje mesto, svoju funkciju u društvenom poretku, jer daju drugima mogućnost da „zarade" spasenje. Kako je ovaj stav izdržavao konfrontaciju sa stvarnošću materijalne bede - to je pitanje koje treba razmatrati na planu društvenih predstava i na planu mate­ rijalnog života.

Etos siromaštva i društvena stvarnost U istoriji mentaliteta i društveno-kulturnih struktura sve podele i periodizacije izgledaju kao proizvoljni presek prirodnog kontinuiteta istorijske materije. U istoriji misli, doktrina i ideolo­ gija ove podele su vidljive, istorijska analiza pravi razlike - kon­

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

29

tinuitete ili diskonuitete - između formulacija, pojmova, ideja. U kolektivnim stavovima, u modelima i vrednosnim sistemima promene su uvek skrivene, slabo artikulisane, retko ,,javne“ istoričar se kreće u svetu „dugog trajanja". Ovde su polazište ve­ like civilizacijske konstrukcije, pri čemu njihove krize ne povlače za sobom uvek momentalne promene u kolektivnim stavovima i senzibilitetu. Teško je, takođe, izdvojiti civilizacije prema stro­ go logičkim hijerarhijama vrednosti; u svakoj civilizaciji mogu se naći „manjinski" sistemi vrednosti, kao i residua ranijih faza kulturnog razvoja. Verovanje u promenljivost kolektivnih sta­ vova ipak ne proizilazi iz periodizacijskih tendencija istorijskog mišljenja, iz njegovih navika da razmatra ljudske pojave u vre­ menskoj evoluciji, već iz unutrašnje dinamike kulture. U svakoj civilizaciji mogu se naći pohvale bogatstva i njegove osude, apo­ teoze vojevanja i pacifizma, preferiranje intelektualne refleksije ili apologija fizičkog rada. Ali, u različitim periodima menjala se i vrednosna hijerarhija. Ovo organizovanje vrednosti vršili su programi koji su racionalizovali postojeću društvenu situaciju: ideologije koje su odobravale ili odbacivale društvenu strukturu i vladajuće sisteme, a istovremeno promovisale pojedine vrste eto­ sa, a odbacivale druge. U civilizaciji srednjovekovnog hrišćanstva polazište svih pro­ grama bilo je Sveto pismo. U slučaju ideje siromaštva formulisane su raznovrsne doktrine, ali upravo je društveno svedočanstvo Jevanđelja bilo njihova građa, a razlike među njima proizilazile iz razlika interpretacije tog svedočanstva. Raznovrsnost interpreta­ cija bila je olakšana time što je isti pojmovni aparat primenjivan na opis društvenih i duhovnih pojava. I Jevanđelje i patristička li­ teratura hvalili su siromaštvo kao duhovnu vrednost koju je mo­ guće postići kako u stanju materijalnog bogatstva, tako i bede. Glavne vrednosti u spasenju su poniznost i odricanje. U biblij­ skom rečniku, kao i u ranohrišćanskoj literaturi, jasno se ističu poistovećenje paupertas i humilitas; poniznost i nemoć su naj­ značajnije odlike u ranohrišćanskoj pohvali siromaštva. Ključno za ovu doktrinu je bilo verovanje da siromaštvo, da bi bilo vrlina, mora da bude dobrovoljno; to će kasnije odigrati veliku ulogu u praktikovanju i tumačenju jevanđeljskih ideala u srednjem veku.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

30

Hristovo siromaštvo ima dobrovoljan karakter, kao napuštanje božanske i kraljevske prirode, zbog čega se ovakav stav tretira kao dobrovoljno odricanje od svoje moći, bogatstva, vlasti. Ipak, u ranohrišćanskoj literaturi istovremeno su isticani spoljašnji znaci odricanja i poniznosti koji odlikuju materijalnu bedu: siro­ mašno odevanje, nepostojanje prihoda i svojine, vlastitog doma, nizak društveni status (ponekad se ovde javlja veoma izražena asimilacija sa statusom stranca), svakodnevne životne patnje zbog nemaštine. Sastavni element ove doktrine siromaštva je pohvala milosrđa koje se tretiralo kao opšta dužnost. Univerzalnost dara kao vezi­ va međuljudskih odnosa dobija u hrišćanstvu novu kako duhov­ nu, tako i institucionalnu dimenziju. Milostinja je instrument za iskupljenje grehova, zbog čega prisustvo siromašnih u hrišćanskom društvu predstavlja ostvarenje plana spasenja. Reči o životu Sv. Eligija13 mogle bi se smatrati klasičnim formulisanjem njego­ vih uverenja: „Bog bi mogao da učini sve ljude bogatima, ali hteo je da postoje i siromašni na ovome svetu, kako bi bogati imali priliku da iskupe svoje grehe“14. Na osnovu doktrine hrišćanskog milosrđa u ranohrišćanskoj crkvi formirane su ustanove koje su ga organizovale - neke su nastavljale tradicije nasleđene iz anti­ ke, druge su nastajale uporedo sa razvojem crkvenih struktura. Na taj način imperativ milosrđa ticao se individualnih stavova hrišćanina u ovozemaljskom životu, a istovremeno, činio je cr­ kvene institucije kolektivnim disponentom hrišćanske darežlji­ vosti, kao i zastupnikom interesa siromašnih. Etos siromaštva, kako u formi koju mu je dalo rano hriščanstvo, tako i u formi u kojoj je funkcionisao tokom srednjega veka, sadržavao je bitnu antinomiju između herojskog modela odri­ canja i imperativa pomaganja ljudima koji žive u bedi. U prvom slučaju je to bio put ka savršenstvu, priznat u idealima hrišćan­ skog života, ali i elitan na svoj način. U drugom slučaju pretpo13Sveti Eligije (Eligius, franc. Eloy ili Loye, 588-660), patron zlatara i drugih prerađivača metala, kao i zaštitnik konja. Početkom VII veka je bio i u misiji pokrštavanja Flandrije u službi Merovinga. - Prim. prev. 14Patrologia Latina, vol. LXXXVII, col. 533.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

31

stavljao je neizbežnost materijalnih razlika, bogatstva i bede. Prethodno citirane reći iz života Sv. Eligija mogu se ipak obrnuti: bogatstvo jednih potrebno je zato da bi siromašni mogli da dobi­ ju pomoć. Pohvala milosrđa ne sadrži u sebi samo šansu za spa­ senje bogatih, već i odobrava bogatstvo, ona je njegova ideološka racionalizacija. Pohvala siromaštva tiče se savršenstva izabranih koji hrišćanski život ostvaruju u odricanju i dobrovoljnom odbi­ janju korišćenja privilegija svog društvenog položaja; uobičajeni model hrišćanskog života predstavljao je brigu o spasenju putem pomaganja crkvi, podizanja novih hramova, davanja poklona cr­ kvenim ustanovama. U ekonomiji spasenja nalazi se raspodela funkcija ili specifična „podela rada“ u okviru societas Christiana. Crkva (i savršenstvo u odricanju ostvareno u okviru njenih insti­ tucija zajedničkog života) treba da vodi računa o spasenju. Pode­ la hrišćana na one koji se mole, one koji se bore i one koji rade - klasični model prve društvene svesti, agrarne srednjovekovne epohe - sankcionisala je upravo ovakvu ulogu crkve u upravlja­ nju spasenjem, dodajući ovozemaljskim crkvenim institucijama i staranje o siromašnima. Dužnost širokih masa je rad, različito vrednovan u hrišćanskoj doktrini tokom vekova, ali stalno treti­ ran kao božja zapovest u okviru pomenute podele funkcija. Hrišćanska društvena etika smatra siromaštvo traganjem za savršen­ stvom putem pokornosti i poniznosti, a to ima razne funkcije, zavisno od društvene sredine kojoj je upućeno. U odnosu prema masi „onih koji rade“ može da znači samo zapovest pokornog prihvatanja svog stanja - odricanje od rada ne bi ipak predstav­ ljalo čin humilitas, već upravo čin gordosti. Osnovni odnosi hrišćanskog etosa siromaštva bili su izvan okvira društvene stvarnosti; siromaštvo se tretiralo kao duhov­ na vrednost. Na taj način srednjovekovno uzdizanje siromaštva nije menjala činjenica da je siromah bio tretiran u okviru societas Christiana kao objekat, a ne kao subjekat hrišćanske zajednice. Modeli društvenog života koje je predstavljala hagiografija od­ nosili su se, pre svega, na aristokratsku sredinu; oni su bili ne­ gativan odraz životnog stila te sredine, pošto je put iskupljenja vodio preko duhovnog ,,poricanja“ ovozemaljske društvene stvar­ nosti. Upravo u ovom kontekstu pojavljuje se semantički obim

Bronislaw Geremek (STORIJA SIROMAŠTVA

32

pojma siromaštvo u ranom srednjem veku - on funkcioniše u pojmovnom paru potens - pauper, dakle, ne prema kriterijumu posedovanja ili neposedovanja materijalnog bogatstva, već pre­ ma kriterijumu učešća u vlasti, društvenog značaja, privilegijâ. Karl Bosi je pokazao da ovaj par reći potiče iz leksike psalama, a potom funkcioniše kao topos društvene svesti feudalnog druš­ tva. Hrišćanstvo je u prvom milenijumu izvršilo reorganizaciju svih socijalnih programa, prilagodilo ih novoj situaciji u kojoj je trebalo da potvrđuje dominantne strukture i u kojoj su odnosi zavisnosti, zasnovani na posedovanju zemlje, igrali glavnu ulogu. Uzore asketskog života patristička i hagiografska književ­ nost ranog srednjeg veka nalazile su u Jevanđelju. Siromaštvo kao duhovna vrednost se opevalo pomoću opisa spoljašnjih obeležja Hristovog siromaštva i svakidašnjice apostolâ, meta­ fore argumenata pozivale su se na pojedinosti života u bedi i nemaštini. U Svetom pismu siromaštvo se predstavlja kao sta­ nje u kome je lakše postići spasenje nego u bogatstvu (Mt 19, 24). Tertulijan je to izrazio u jasnoj formuli: Bog uvek daje za pravo siromašnima, a osuđuje bogate (Deus semper pauperes justificavit, divites praedamnat)lf'. Pored svedočanstva Jevanđelja, analognu funkciju imala je slika života prvih hrišćanskih zajed­ nica, a najviše jerusalimske. Jevanđeljski ideal siromaštva, kao i stil života prvobitne jerusalimske zajednice - ove slike javljale su se zajedno ili, pak, nezavisno jedna od druge - od početka su oblikovali opštežiteljsko (kinovijsko) i anahoretsko (pustinjačko) monaštvo, najpre na Istoku, a kasnije na Zapadu, i definisali su glavna monaška pravila. Slika prvobitne jerusalimske zajednice bila je ipak prefiguracija budućeg „Nebeskog Jerusalima“, zato je ona uticala i izvan kruga pristalica asketizma, određivala je osnovne konture hrišćanske utopije. U Delima apostolskim kao glavne odlike života jerusalimske zajednice ističu se zajedniš­ tvo duhovnog života, zajedništvo svojine (sed erant illis omnia communia), siromaštvo članova koji su prodali svoja dobra i kuće, a dobijeni novac stavili pred noge apostolâ.15 15 Cf. František Graus, „Au bas Moyen Âge, pauvrees des villes et pauvres des campagnes “, u: Annales E.S.C, 16. Année, str. 1055, n. 2.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

33

Ova forma „prvobitne crkve", kao i jevanđeljski ideal odi­ grali su ogromnu ulogu u duhovnom životu hrišćanske Evrope od početka drugog milenijuma kako u kontestacijskim i reformacijskim pokretima heterodoksnog karaktera, tako i u novim oblicima verskog, a naročito monaškog života koje je promovisala crkva. Razvoj robne privrede u Evropi između XI i XIII veka stvorio je novu društvenu situaciju u kojoj, kako je to pokazao Lester K. Little, etos siromaštva podleže transformaciji. U ovoj novoj situaciji bogatstvo se javlja bez dotadašnjeg „društvenog kvaliteta", ne nastaje iz posedovanja i iz privilegija, povezanih s vladanjem i vojevanjem, izražava se u novcu i oslanja na njega. Urbanizacija i nastanak gradske civilizacije proizveli su nove mo­ ralne probleme, zahtevali nove potvrde za spasenje. Fuga mundi, bekstvo od sveta, bila je izraz neprihvatanja novih društve­ nih struktura, bila je individualno udaljavanje od tih struktura. Pokrete pristalica dobrovoljnog siromaštva crkva je tolerisala dok su imali karakter individualnih aspiracija; čim bi dobili ka­ rakter masovnih pokreta postajali su opasni za crkvu. Nastanak prosjačkih (mendikantskih) redova predstavljalo je navikavanje na te pokrete i etničko-versko odobravanje bogatog građanskog sveta. Novi etos siromaštva je odgovor na materijalno bogatstvo i veću ulogu novca. U stereotipu simboličnih mana i vrlina, kao antinomija siromaštva pojavljuje se škrtost (avaritia) na mesto oholosti (superbia); ova promena otkriva novu društvenu situa­ ciju. U neprestanim procesima prilagođavanja uzorâ hrišćanskog života stvarnosti, etos siromaštva i njegovo ostvarenje od strane duhovnih elita vrši magičnu ulogu i daje versku potvrdu mestu bogatstva u društvenoj strukturi. Milosrđe, u stvari milodar crkvenim institucijama, trebalo je da predstavlja stalno praktikovan oblik otkupljivanja grehova ovozemaljskog života. Shvatano kao dužnost onih koji vrše vlast - na dvorovima kraljeva i velikih feudalaca postojao je običaj stal­ nog hranjenja izvesnog broja siromaha, kao i deljenja milostinje za vreme putovanja - i onih koji se bave lukrativnim poslovima (naročito zelenaštvom, koje je nosilo žig moralne ambivalentno­ sti), ono je bilo izloženo velikoj ritualizaciji i institucionalizovanju. Milosrđe je bilo upućeno pre svega crkvi - zapisi u italijan-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

34

skim trgovačkim i bankovnim knjigama „za Gospoda Boga" u praksi su značili donacije crkvi koje su tokom XIII i XIV veka koristili uglavnom manastiri, ali i bolnice i crkvena bratstva. Tek iza njih bili su sami siromasi kojima je trebalo deliti milostinju to su činili i individualni dobrotvori, ali i manastiri ili bratstva. Ogromni zamah dobrotvornih fondacija koji se zapaža u ze­ mljama hrišćanskog Zapada u XII i XIII veku - u pariškoj regiji većina bolničkih fondacija pada u period 1175-1300. godine predstavljao je glavni oblik ostvarenja zapovesti o milosrđu. In­ spiracija za ovaj pokret nastala je iz novih formi verskih osećanja koje je M. D. Chenu definisao kao „jevanđeljsko buđenje". Mreža bolnica koje su podizali hrišćanski dobrotvori i kojima je pretež­ no upravljala crkva, nalazila se duž puteva velikih srednjovekovnih hodočašća, jer je trebalo da obezbedi privremeno sklonište pobožnim hodočasnicima. Karitativne aktivnosti toga vremena predstavljaju formu jačanja vezâ pojedinačnih društvenih grupa sa crkvenim ustanovama. Građanske inicijative u Anžuu u XIII veku - za koje raspolažemo odličnom monografskom studijom - dobijale su sve veći značaj; u gradovima su nastajala crkvena bratstva koja su o svom trošku podizala bolnice-utočišta, a po­ tom upravljala njima. Milosrdna bratstva bila su forma društve­ nog organizovanja vernika. U slučaju venecijanskih bratstava ispostavilo se da su ona imala svoju ulogu u strukturama elitnih životnih sfera, dajući položaje i visoke činove onima za koje je ponestalo mesta u klasičnim ustanovama gradskih elita. U dok­ trini i u organizaciji milosrdnih aktivnosti kasnog srednjeg veka, jasno je ispoljen klasni karakter onih koji su ih stvarali i onih kojima su namenjene. U karitativnoj Italiji XIV i XV veka privilegovano mesto u pomoći priznaje se „stidljivim siromasima". Posebna povlastica za pomoć njima tumači se očiglednošću nji­ hovog „stida" - zbog dobrog porekla uzdržavaju se da prose, ali istovremeno izgleda da je ono znak njihovih moralnih vrlina. U aktivnostima kako firentinskog bratstva Buonamini di San Mar­ tino, tako i u fondacijama Monti di Pietà glavnu ulogu imalo je pomaganje osiromašenih članova viših i srednjih slojeva - ostva­ renje hrišćanskog „bratstva" imalo je i klasni karakter, osigura­ valo je prednost „siromašnima" iz društvenih elita, kao što je to

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

35

pokazao američki istoričar srednjeg veka Richard Trexler. Slično je bilo s hagiografskim uzorima. Kao u slučaju dobrovoljnog si­ romaštva, oni su proklamovali odricanje od vlasti i imovine - to se odnosi kako na raniji model siromaštva Sv. Aleksija, tako i na kasniji model siromaštva Svetog Franje. Među onima kojima je trebalo da bude upućena pomoć, prednost su imali osiromašeni članovi društvenih elita: Sv. Nikola pomaže plemiću čije su ćerke zbog siromaštva počele da se bave prostitucijom, a Sv. Dominik pomaže plemiću koji je zbog siromaštva dao svoje ćerke jereticima. Doktrina hrišćanskog milosrđa, počev od XII veka, uvodi u teološku misao razlikovanje dve vrste siromaštva. Po tumačenju Gerhocha von Reichersberga, jednog od najinteresantnijih pred­ stavnika teološke i društvene misli XII veka, to je razlikovanje „siromašnih s Petrom“ (pauperes cum Petro) od „siromašnih s Lazarom1' ((pauperes cum Lazaro). U krugu prvih je pre svega kler, čija istaknuta odlika treba da bude siromaštvo; dobrovoljno siromaštvo koje bi nemački teolog hteo da održi u okvirima cr­ kvene discipline i organizovanog manastirskog života, predstav­ lja duhovnu vrednost koju legitimise „vlast u crkvi" i podržava posredovanje „savršenih" u kontaktima s Bogom. Drugu porodi­ cu siromašnih simbolizuje lik ubogog Lazara iz Jevanđelja. Ubo­ gi Lazar se odnosi prema svetovnom siromaštvu, čija je suština materijalna beda (paupertas quae est in penuria)16 - on je treti­ ran pre svega u objektivnim kategorijama, kao dužnost i crkve i vernika da štite siromahe. Model ubogog Lazara dokazuje da cr­ kvena doktrina reaguje na stvarnu materijalnu bedu. Na osnovu pohvale siromaštva kao duhovne vrednosti može se suditi da se odavalo priznanje naročitom dostojanstvu siromaha; pominjali smo i mesto spoljašnjih obeležja siromaštva u modelu siromaštva kao duhovne vrednosti. Očigledno je da je postojala veza između tih obeležja i moralnog vrednovanja materijalne bede kao stanja. . Ipak, precenjivanje opštosti pohvale siromaštva udaljuje nas od prave slike stvarnosti u kojoj je bednik nosilac društvene zao­ stalosti, tretiran samo kao objekat pomoći. Na moralnom planu 16Patrologia Latina, vol. CXVIII, col. 1625.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

36

hrišćanska doktrina se interesuje pre svega time ko pruža pomoć. U praksi srednjovekovnog milosrđa mogu se pronaći mnogi primeri u kojima stavovi svedoče o internalizaciji osnovnih vrednosti koje se nalaze u imperativu milosrđa. Kako velika deljenja milostinje pred ulazima u manastire, tako i individualne karita­ tivne fondacije ili davanje pomoći, ipak imaju demonstrativni karakter, dobijaju formu spektakularno organizovane pobožnosti u kojoj se pokazivanje lične pobožnosti prepliće sa spoljašnjim izrazom svog društvenog prestiža. U kanonskim sporovima i raspravama o doktrini siromaš­ tva obično se siromašni tretiraju kao objekat milosrđa. Oni su nesumnjivo vodili boljoj dijagnozi realnih situacija bede; ipak, nisu vršili ideološko ili moralno vrednovanje materijalnog sta­ nja bede. Teza o potrebi razlikovanja onih koji očekuju pomoć, protivna modelu milosrđa „bez diskriminacije", nije bila izum novovekovnog socijalnog staranja, već je - kao što je to pokazao Brian Tierney - svoju prvu fomulaciju našla u Gracijanovom de­ kretu (Decretum Gratiana) i u spisima dekretista XII veka. Oni su tumačili patristička delà (naročito Sv. Jovana Zlatoustog i Sv. Amvrosija), tako da bi pokazali da među prosjacima treba razli­ kovati „poštene" od „nepoštenih", kako je to formulisao Rufin iz Bolonje. Nepošteni prosjaci su oni koji su sposobni za rad, ali više vole da prose i kradu nego da rade. Fiziološka beda, shvaćena kao nedostatak sredstava za život za sebe i porodicu, tretirana je kao viša sila, i u takvim slučajevima trebalo je uvek davati pomoć. U teološkim sporovima tog vremena pojavljuje se i teza da, u sluča­ ju „krajnje nužde", čak ni krađa nije krivično delo, već ostvarenje prava siromašnih. Na taj način gladni - a socijalna istorija prvih vekova našega milenijuma pokazuje da to nije bila teoretska si­ tuacija i retorički topos - bili su u analognoj pravnoj situaciji sa udovicama, siročićima, zatvorenicima i duševnim bolesnicima kojima je pripadala pomoć u svakoj situaciji. Jačanje položaja tih grupa u zakonu o milostinji bilo je proporcionalno slabosti nji­ hovog stvarnog pravnog statusa i životnog stanja. Slika društvene strukture u svesti epohe podlegala je sve većoj podeljenosti. Tradicionalna trodelna shema ustupala je mesto ši-

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

37

roj slici profesionalnih uloga koje pripadaju pojedinim grupama. Gubi se naročitost uloge crkve u posredovanju između čoveka i Boga, pojavljuje se preciznije razlikovanje funkcija i u okiviru same crkve, između sveštenika i monaha, između pojedinih monaških zajednica itd. Bez obzira na profesionalne razlike, prome­ né u strukturnoj slici svetovnog društva ističu u prvi plan načelo dominacije, tj. podelu između vladajućih i potčinjenih klasa. Ove druge, koje život provode u siromaštvu, uopšte ne ostvaruju hrišćanski životni model, ne zbog činjenice što su siromašne, već zbog prihvatanja svoje sudbine, zbog pokornosti prema dužno­ stima povezanim s njihovim socijalno-pravnim i materijalnim statusom. U tom kontekstu srednjovekovna nauka o hrišćanskom milo­ srđu, ostvarena u praksi karitativne politike crkvenih ustanova i vladajućih klasa u periodu XII-XIV veka, potvrđuje vezu između materijalnog siromaštva i društvene zaostalosti. U zborniku ka­ nonskog prava pod imenom Gracijanov dekret, javljala se razlika između hospitalitas i liberalitas, što se modernom terminologi­ jom može razumeti kao razlika između društvene zaštite i dava­ nja milostinje. Jedan od dekretista iz XII veka, Stefan iz Turnea, dokazivao je da je hospitalitas bezuslovnog karaktera, da u njega „primamo sve koje možemo da primimo"17, dok u slučaju libera­ litas treba razlikovati „poštene" i „nepoštene", „svoje" i „strane", stare i mlade, stidljive i bezobrazne - priznajući svaki put prven­ stvo prvima. Bez obzira na suptilnost interpretacije dva termina (liberalitas može da bude shvaćena kako kao gostoprimstvo, tako i kao pomoć u okviru bolničkih ustanova) ovakvo razmatranje potrvđivalo je društvenu praksu razvijenog i kasnog srednjeg veka. Bolničke ustanove su služile kao utočišta za bogalje, umno zaostale i bedne, a takođe kao skloništa za hodočasnike. Klijen­ tela ovih ustanova za društvenu zaštitu bila je defmisana prema načelu društvene i materijalne degradacije; ako su se među njom pojavljivali hodočasnici iz viših klasa, onda su to činili po na­ čelu dobrovoljnog poniženja i odricanja od svog statusa, što je 17 Cf. B. Tierney, „The Decretists and the ’Deserving Poor’", u: Com­ parative Studies in Society and History, I, nr. 4,1959, str. 365.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

38

proizilazilo upravo iz situacije u kojoj su masu bolničkih siro­ maha zaista činili bednici. Milosrdna praksa obuhvatala je ulič­ ne prosjake i skitnice koji su išli od kuće do kuće, ali sumnja u njihovo „poštenje", u njihov moralni ,,kvalitet“ dovodila je u pi­ tanje kako opravdanost osećanja sažaljenja prema njima, tako i nadu u delotvornost njihove molitve, molbe Bogu da se zauzme za davaoca milostinje. Srednjovekovni kanonisti pravili su suptil­ ne razlike između koristi koju milostinja ima za dobrotvore i za darivane. To je uvodilo u društvenu svest opravdanost pravljenja razlika među siromašnima. Jedan od tih interpretatora, Guido de Baysio, pisao je da je istinski čestit milosrdni čin samo onda ako se čini razumno, dakle, ako se uzimaju u obzir njegove posledice kako za davaoca, tako i za primaoca milostinje. Zato je celishodna bila praksa pomaganja međusobno poznatih ljudi, osiro­ mašenih članova sopstvenog društva - ovde se upravo nalazila potvrda za klasno usmeravanje karitativnih akcija. Dakle, glavna razlika između „socijalnog staranja" (s bolnicama - u vidu utoči­ šta - na čelu) i milosrđa bila je već u srednjovekovnim stavovima; novovekovni sporovi oko reformi socijalne zaštite ponovo su to preuzeli. Prilikom razmatranja značaja etosa siromaštva (u obe, ovde predstavljene, njegove istorijske forme) i u stavovima ljudi sred­ njeg veka prema najsiromašnijim grupama, valja imati u vidu ne samo njegovo praktično ograničenje. U njima pohvala siromaš­ tva kao duhovne vrednosti i načina postizanja hrišćanskog sa­ vršenstva nije išla u korak s vrednovanjem materijalne bede na planu društvenog položaja. Ostajući u krugu crkvenih delà, mogu se pokazati razni argu­ menti ove tvrdnje. Već u X veku benediktanac Ratherius iz Verone, teolog i do­ bar poznavalac patrističke književnosti posvećuje prosjacima specijalno poglavlje svojih Preloquia. Veoma je bitno to što je osnovna tendencija njegovih izlaganja pokazivanje da prosjačko stanje siromaštva nije vrednost sama po sebi i uopšte ne osigu­ rava spasenje. Naprotiv, grešeći, siromah navlači na sebe osude, a brojni argumenti za ovo se nalaze u Svetom pismu. Štaviše, dužnost pokazivanja milosrđa obuhvata i prosjake, čak sakate i

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

39

kljaste u okviru njihovih mogućnosti. Zbog toga treba da „daruju Bogu" što mogu; to znači da, u potrazi za spasenjem, sami mo­ raju da vode računa o obeštećenju za svoje grehe. U slici stanja prosjaka izraziti su i elementi mržnje. Otuda Ratherius nalaže da se prosjak zadovoljava samo onim što mu je nužno za život, a da se čuva „izobilja" (superaffluentia). Ako je zdrav i sposoban za rad, onda ne sme da se bavi prosjaštvom. Čak i ako je nesposoban za rad i nema sredstva za život, dužan je da se stara da obavlja korisne i milosrdne zadatke, kao što su sahranjivanje mrtvaca ili briga o bolesnicima. Meru strogosti pokazuje i zahtev za smanje­ njem broja dece, kao jednog od razloga bede - rad i „uzdržanost" treba da osiguraju mogućnost prehrane siromahove porodice. Ratheriusova strogost prema siromašnima neobična je poja­ va u teološkoj misli i u stavovima ranog srednjeg veka. Promena koju zapažamo u hrišćanskim delima XII veka sigurno se pove­ zuje s dubljim transformacijama stavova hrišćanstva prema si­ romaštvu. Sam stil diskursa benediktanca i episkopa iz X veka teško bi pristajao u kasnijim stolećima sa sve većom osetljivošću zapadnog hrišćanstva na socijalna pitanja, sa ovim „novim po­ gledom na siromahe" koji se javlja u XII i XIII veku. Ipak, u po­ lemičkoj literaturi, usmerenoj uglavnom protiv jeretičkih grupa koje proklamuju siromaštvo kao hrišćansku vrednost i kao pro­ gram, javlja se analogni siže degradirajuće uloge bede. Idejne polemike, povezane s pokretima pristalica dobrovolj­ nog siromaštva, kao i prihvatanjem prosjačkih redova u okviru crkve, često su isticale degradirajuće aspekte materijalne bede. Innocent III dokazivao je da je prosjaštvo nečasno stanje koje ni u kom slučaju ne pristaje duhovnom staležu, a sve koji ga praktikuju ponižava. Kad Inokentije (Innocent) III razmatra pitanje dekana kapitela u Neveru, Bernarda, optuženog za jeres, odlučuje da mu vrati crkvene prihode, tj. beneficiju, kako ne bi morao da prosi, „na sramotu sveštenstva"; sličnu argumentaciju nalazimo u odluci o davanju penzije episkopu Tuluza, udaljenom s položaja zbog simonije, kako ne bi morao da prosi „na sramotu svog sta­ leža". Prosjaštvo se tretiralo kao ponižavajuće, ne samo za onoga ko se njime bavi, već i za sredinu kojoj pripada, za sve one koji su s njim u staleškoj solidarnosti. U anti-prosjačkim polemikama

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

40

u XIII i XIV veku, a naročito u žestokom traktatu Wilhelma iz Sen Amura, ponižavajući karakter materijalne bede i prosjaštva tumačen je kako interpretacijom Svetog pisma i sholastičkom ar­ gumentacijom, tako i pozivanjem na stvarnost stanja bede, koju treba pokorno podnositi, ali koja ne pruža dostojan život. Sa moralnog stanovišta, beda rađa specifične grehe; kada u XIII veku Humbert de Romans iznosi teoriju o društvenom usmeravanju propovedničkih uticaja i uvodi u svoju zbirku propovedi elemente svakodnevnog života - i svakodnevnih grehova - nižih klasa, on ukazuje da siromaštvo „iz nužde" uopšte ne daje svetost, pošto „vrlina nije siromaštvo, već sklonost ka siromaš­ tvu". Narod ne voli siromaštvo i „upravo bogate ovoga sveta sma­ tra srećnima18". Ova rečenica je bitna i senzacionalna, ne samo zato što znameniti francuski dominikanac daje jednoznačno tumačenje etosa siromaštva, praveći razliku između fizičkog si­ romaštva i „sklonosti ka siromaštvu", već i zbog konstatacije oči­ glednog stanja široko rasprostanjenih stavova prema bogatstvu i prema bedi. Ljudi vole bogatstvo, a ne bedu. U društvenoj sredini siromašnih ljudi vlada opšti smrtni greh pakosti, zasnovanoj na požudi, zavisti i odbijanju da se prihvati sopstveno stanje. To zna­ či protest protiv božjih odluka, bogohuljenje; izraz tog protesta je takođe krađa kao način da se pobegne od siromaštva. Slika religi­ oznosti siromašnih društvenih sredina koju predstavlja Humbert je kritička, opis njihovih običaja navodi na osudu; lenjost, raskalašnost, prevara i pijanstvo su stalni poroci siromašnih. Očigledno je da je perspektiva iz koje moralista i propovednik iz XIII veka posmatra sirotinju - od seljaka, preko gradskih radnika do prosjaka i gubavaca u bolničkim skloništima - jedno­ strana i tesno povezana s ciljevima veronauke i popravljanja obi­ čaja. Ipak, ovde nije reč o odnosu tog opisa prema stvarnosti. On ukazuje pre svega na negativne elemente opisa materijalne bede u crkvenim delima toga vremena. Propovednikova zajedljiva kritika upućena je svetovnim društvima (na drugim mestima ne 18Cf. A. Murray, „Religion among the Poor in the Thirteenth Centu­ ry. France: the Testimony of Humbert de Romans", u: Traditio, XXX, 1974, str. 307.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

41

štedi ni poroke klera, monahâ i preobracenikâ), ali kritičko pola­ zište predstavlja uverenje da gresi svetovnog života nastaju kako iz bogatstva, tako i iz bede. Raspored kritičkih akcenata u oba slučaja je promenljiv. U slučaju bogatih, oštrica kritike usmerena je protiv zloupotrebe vlasti, bogatstva, dostojanstva, privilegija. U slučaju siromašnih izvor rđavih delà i ponašanja su neprihvatanje poniienjâ, pokornosti, nemaštine koji su rezultat pripisanog im materijalnog i socijalnog stanja. Kritika siromaštva u srednjovekovnoj književnosti je čest motiv. Naročito je bio rasprostranjen siže „satire o seljacima", u kome su predmet podsmevanja bili niži društveni i kulturni slo­ jevi seljačkih masa. Vagantska književnost XII i XIII veka obiluje ovakvim delima. Siromaštvo je tamo ipak drugorazredni ele­ ment, predmet kritike je čitavo svetovno društvo s tačke gledišta ovog klerikalnog plebsa ili pak sve grupe i sredine s tačke gledišta društvenih elita, iz kojih su se regrutovali slušaoci i čitaoci ove književnosti. Da bi se razumeo značaj siromaštva kao modela u srednjovekovnom društvu treba se pozvati pre svega na delà iz moralne teologije i moralistike. U prethodnim periodima srednjeg veka, sve do XII veka, ele­ menti kritike siromašnih klasa u moralističkoj književnosti for­ miraju se oko osude pauper superbus, siromaha koji ne prihvata pokorno svoje stanje. U kasnijem periodu, s razvojem svesti o profesionalnoj diferencijaciji srednjovekovnog društva, moralna kritika siromašnih javlja se u opisu staleži svetovnog društva. Kritika bogatstva je češći motiv, a siromašni se pojavljuju ili kao žrtve podlosti moćnika ovoga sveta ili kao oni kojima moćnici treba da pruže milostinju. Ipak, već u XIII veku pojavljuju se ak­ centi kritike „siromašnih". Francuski satirični pesnik Guillaume de Clerc u Besant de Dieu dokazuje da siromašni nisu bolji od bogatih, jer su „podmukli, zavidljivi, jer proklinju, oholi su i puni zavisti i požude"19, varaju na poslu, trude se da rade što manje, a što zarade troše na jelo i piće. Pravi ton ovoj književnosti daje u 19 Cf. J. Batany, „Les pauvres et la pauvreté dans les revues des estats du monde’", u: Étude sur l’histoire de la pauvreté, sous la direction de M. Mollat, Paris 1974, str. 478 sq.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

42

sledećem veku Jean le Févre, uzvikujući: „Niko ne treba da se pravi da je siromašan, ako ima ono što je neophodno za život“(An voir dire, / nulz homs ne doit le pauvre faire/ s’il a ce qui est necessaire)2021. Zato je za pohvalu zadovoljavanje onim što je neophodno za život; u takvoj društvenoj situaciji ne može se govoriti o si­ romaštvu. Očigledno je da je u osnovi takvog izlaganja uverenje da je siromaštvo negativno stanje. Na drugom mestu francuski stihotvorac pominje gužvu koju obično stvaraju prosjaci kad ih privlači nada u milostinju i požuda ovladava njima. Siromaštvo često vodi u propast (fa sperssamente provertà/atti­ re) - ovu kritiku siromaštva iznosi italijanski pesnik XIV veka, Francesco da Barberino. Siromaštvo ide u korak s požudom nije uopšte siromašan ko ume da se zadovolji onim što ima. Reč „siromašan* u ovom kontekstu ima pejorativno značenje. Konstatujući da svako može da postane bogat, samo ako se oslobodi po­ žude, Francessco da Barberino smatra očiglednom želju svih da budu bogati i pokazuje da se ona može ostvariti upravo na putu ka duhovnom savršenstvu. Negativna ocena siromaštva izražava se takođe u motivu moralnih prestupa kojima ono obično vodi. Anonimno italijansko delo iz ovog perioda pokazuje siromaštvo kao plašt koji pokriva bes, zavist i druge grehe, a zato se ne koleba da uzvikne: Siromaštvo, prokleto da si! (O provertà - cosi tu dia dispersa!)21. Sledi izvrsni opis poniženja i gubljenja dostojanstva, zbog čega je siromaštvo gore od smrti. Smrt ne oduzima čoveku ni slavu, ni vrline - siromaštvo ih oduzima; to je zaključak italijanskog pesnika. Ovo delo nastalo je u atmosferi anti-prosjačkih polemika i odbacivanja siromaštva kao promovisane vrednosti. Zato je sumnjivo da li ovde izraženi stav može da služi kao ar­ gument. Nastojali smo ipak da pokažemo da su tokom razvoja srednjovekovnih društava međusobno koegzistirali različiti sta­ vovi i različite doktrine u odnosu na pitanje siromaštva. Progra­ mi crkve i potreba za borbom protiv heterodoksnih pokreta u 20Ibid, str. 483. 21Fazio Degli Uberti, Liriche édité ed inedite, R. Renier, Firenze, Sansoni 1883, str. 178.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

43

okviru hrišćanstva uticali su na to da su ponekad isticani jedni elementi, drugi put drugi. Ipak, bez obzira na idejne fluktuacije, apoteoza siromaštva odnosila se na oblast duhovnih vrednosti, a ne na fizičko siromaštvo, čije su degradirajuće društvene posledice bile očigledne svakom posmatraču, i u oblasti doktrine i društvene svesti smatralo se poniženjem, lišavanjem časti i dostojanstva. Srednjovekovni etos siromaštva nije promovisao materijalno siromaštvo i nije se protivio tretiranju siromaha kao suvišnog elementa u društvenom životu. U polemici protiv kriti­ čara prosjačkih monaših redova Sv. Bonaventura posegnuo je za argumentima karakterističnim za srednjovekovnu doktrinu siro­ maštva: pohvala devičanstva ne znači mržnju prema bračnom ži­ votu, a pohvala usamljeničkom životu (vita solitaria) pustinjaka ne znači osudu zajedničkog života. To pokazuje odnos između etosa siromaštva i društvene stvarnosti. Siromah je izazivao strah ne samo zato što se bunio protiv svog stanja, već i zato što je predstavljao opasnost za svojinu. Pra­ veći utopijsku sliku prošlog „zlatnog veka“, češki hroničar Kosmas smatrao je njegovom glavnom odlikom to što tada nije bilo prosjaka. Evo, kakvu je informaciju u tom kontekstu dao: „Na štalama nije bilo zasuna, a ni vrata se nisu zatvarala pred siroma­ sima, jer nije bilo ni lopova, ni pljačkaša, ni prosjaka"22. Ostaje još da se razmotri kakve je društvene posledice imalo praktično ostvarivanje etosa siromaštva od strane elite koja traži put spasenja u savršenstvu askeze. Prelazeći ovde preko sporo­ va oko siromaštva Hrista i apostola, kao i oko siromaštva koje se upražnjavalo u prosjačkim (mendikantskim) redovima, oči­ gledno da je dobrovoljno siromaštvo bilo u srednjovekovnom hrišćanstvu stav poštovan i ovenčan oreolom svetosti. Uključu­ jući pristalice dobrovoljnog siromaštva u šire okvire fenomena askeze, može se ipak reći da je tu dolazilo do povezivanja stvarne društvene marginalizacije s visokim mestom u hijerarhiji presti­ ža. U slučaju grupacija bednika postojala je načelna saglasnost iz­ među njihovog načina života koji narušava opšteprihvaćene mo­ dele i norme, s jedne, i netrpeljivosti, neprijateljstva i odbojnog 22Cosmae Pragensis Cronica Boemorum, ed. B. Bretholz, Berlin 1923,1.1.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

44

stava, kakvo je društvo izražavalo prema njima, s druge strane. U slučaju asketskih grupa imamo posla s drugačijom situacijom: asocijalno stanje prati stav divljenja i obožavanja. Da li su time to zaista bili asocijalni stavovi? Prethodno smo već ukazivali na ambivalentnost ostvarenja modelâ hrišćanskog života koji, ako ih se strogo pridržavamo, vode sociokulturnoj različitosti. Ovde je reč samo o posledicama asketskog ostvarenja hrišćanskih ideala za način života pristalica askeze. Jedan od puteva askeze bili su samoiscrpljivanje i raskid s pravilima ovozemaljskog života. Ponekad je on bio skriven - stu­ dirajući u Anžeru, Robert d’Arbrissel je nosio košulju od kostreti skrivenu ispod „fine" odeće, potom se ipak odlučio na isposnički život u šumi. Pustinjaštvo, putujuće propovedništvo (među ljudi­ ma i na pustošima), zatvorništvo, glavne forme pokreta za reor­ ganizaciju hrišćanskog života u prvim vekovima našega milenijuma dobijale su najčešće spoljašnje odlike bede kao podražavanje „Hristove nagosti“. One su predstavljale raskid s prethodnim stilom života - klerikalnim ili svetovnim. To se izražava pre svega u napuštanju uređenih naselja, pre­ lasku civilizacijske „granice". To kretanje ka šumama i pustošima predstavlja izlazak na prostornu marginu hrišćanskog društva. Srednjovekovna književnost prenosi potresne slike života pustinjakâ „na kraju sveta". Šuma i pustoš u predstavi srednjovekovnog čoveka ostajali su u vlasti noći, bili su, dakle, opasni: bili su staništa zlih sila, grabljivih zveri i razbojnika. U tom pejzažu zla pustinjak se javljao kao osoba koja savladava mračne sile u pustošima, koja vrši hristijanizaciju šume, oslobađa straha od grabljivaca - zveri, a možda i od grabljivaca - ljudi, razbojnika, izgnanika ili begunaca koji žive u „divljini", to znači raskid s pra­ vilima hrišćanskog i s normama društvenog života. Putujući po šumi Noroa, Tristan i Izolda sreću pustinjaka koji ih poučava i daje oproštaj. Jacques de Vitry u jednom od svojih delà govori o aktivnosti pustinjaka među razbojnicima. Razbojnik se ispovedao pustinjaku, prihvatio je da u znak pokajanja čita molitvu kraj svakog krsta pored puta, istina, kraj najbližeg krsta ubio'ga je ro­ đak jedne od njegovih žrtava, ali pustinjak je video kako njegovu dušu nose anđeli na nebo.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

45

Sličnu ulogu učitelja i dobrog savetnika ima lik pustinjaka Trevrizenta u Parsivalu Wolframa von Eschenbacha. Predstavljen kao „dobar čovek“, za svoju svetost zahvaljuje odricanjima - ne jede ni meso, ni ribu, odeven je u dronje. Takva je uglavnom suština opisa načina života srednjovekovnih pustinjaka - uzdržanost u jelu, izgladneli spoljašnji izgled, skoro nagost, zanemarivanje higijene samo su neke od odlika potpunog siromaštva, ali je spolja pustinjak sličan običnim luta­ licama. Uostalom, kritičari eremitizma ovu sličnost ističu kao ar­ gument za osudu. Način života pustinjake približava društvenim kategorijama koje se nalaze na margini organizovanog života. Najzad, usamljenost je element koji izdvaja eremite iz druš­ tva; ipak, ona predstavlja (naročito kad je prati obaveza ćutanja) negaciju svih društvenih kontakata. Kult pustinjakove svetosti, ipak, postoji u društvenoj svesti. I dok je pretežno tako, valja primetiti da spoljašnji izgled pustinjaka, njegovo mesto i način života izazivaju i osećanje straha ili odbojnosti kod ljudi. Sv. Heimrada (,,schwabisch“) su svi odbacivali, odasvud je isterivan, jer su njegov izgled i način obraćanja ljudima izazivali strah i bes - dok najzad nije našao utočište u pustinji, gde je stekao blagona­ klonost obližnjeg stanovništva. Ovi elementi asocijalnog života ne zapažaju se samo u slučaju individualnog usamljeništva, već i u slučaju grupa koje upražnjavaju askezu i šire je u raznim vrstama monaškog života. Pravilo pustinjačkog života koje je ustanovio Stéphane de Muret i koje se praktikovalo u Grandmontu pretpostavljalo je ostvarenje reči Sv. Pavla o „smrti za svet“. Praktične zapovesti trebalo je da obezbede ostvarenje jevanđeljskog modela po principu neučestvovanja - ili pak što ograničenijeg učestvovanja (npr. u slučaju Grandmonta, prosjaštva kraj mlinova i po kućama) - u društvenom životu, u rodbinskim vezama (savet da se ne ide na očev pogreb, već da se pomogne tuđem samrtniku, koga su drugi napustili), u ustano­ vama svetovnog društva. Grupe koje su kolektivno praktikovale pustinjačku askezu odlikovao je različiti socijalni sastav - među njima je bilo kako onih koji su se odrekli dotadašnjih privilegija i pripadnosti društvenoj eliti, tako i onih koje su promoteri nove religioznosti sretali u novom načinu života - dakle„pravi bednici;

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

46

u društvu putujućeg propovednika Roberta d’Arbrissela zabeleženo je prisustvo lutalica, lopova, prostitutki. Sa sve većim prihvatanjem ovih oblika pobožnosti od strane crkve dolazi i do in­ stitucionalnog „priznavanja" tih sledbenika jevanđeljskih ideala. Može se zapaziti pojava - koju je Max Weber definisao kao ,,rutinizovanje harizme" - odbijanja života prema priznatim druš­ tvenim normama koje je crkva, kao glavna institucija vladajućeg društvenog sistema, odobravala, i u čijem se delokrugu nalazilo promovisanje normi suživota i kontrola njihovog poštovanja. Ovde smo skretali pažnju na to da se u spoljašnjim odlikama načina života sledbenika hrišćanskog savršenstva nalaze glavni elementi bede kao društvenog stanja. Ipak, slično kao u sluča­ ju etosa siromaštva ovo stanje treba da vrši instrumentalnu ulo­ gu, jer je osnova duhovnog života. Dobrovoljna marginalizacija egzistencije, kako u spontanim tako i ritualizovanim formama, imala je intencionalan i funkcionalan karakter. Takođe, bekstvo od sveta (fuga mundi) nije samo bekstvo od sveta. Ono je pre svega bekstvo od načina života koji je smetnja u propagiranju i ostvarivanju hrišćanskih ideala, od društvenih struktura koje su u suprotnosti s njima. Pustinjaci, i čak zatvornici, veoma često lutaju, pustinjačke kelije smeštene su negde gde se mogu videti ili posećivati, često kraj puteva i na raskrsnicama; negujući putu­ juće propovedništvo tamo gde mogu da propagiraju život prema jevanđeljskim zapovestima, aktivni su i u gradovima. Upravo izbor života u siromaštvu potiče iz fenomena grada. Predstavljao je prevashodno protest protiv bogatstva crkve i kle­ ra, protiv urastanja ustanova i ljudi povezanih s njima u struktu­ ru vladanja, vlasti i bogatstva. Reč je ipak o koncentraciji nove vr­ ste bogatstva u gradovima. Moralnu pobunu izazivaju kako način gradskog života, tako i karakter privrednih aktivnosti u gradu. Srednjovekovna antigradska doktrina tretira grad kao delo Ra­ ina, biblijskog zaštitnika ljudi i grupa okaljanih grehom, lišenih ljudskih prava i osuđenih na život izvan društvenih okvira, sve dok se ne iskupe za grehe kojima su se suprotstavljali božjim za­ povestima i načelima ljudskog života. Od važnosti je to što se monaštvo i pustinjaštvo javljaju u istočnom delu srednjovekovnog hrišćanstva, u kome su preživele stare gradske strukture i

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

47

jasno se nazirala koncentracija bogatstva i raskoši. Dobrovoljno siromaštvo kao potraga za hrišćanskom savršenošću bilo je pre svega bekstvo od gradske civilizacije. U široko rasprostranjenom verskom učenju uzdizanje si­ romaštva je bio stalni element. Njegova funkcija je zavisila od društvene adrese: siromašnima je ukazivala na zasluge u spase­ nju koje daje prihvatanje njihovog stanja, bogate je podsećala na nužnost staranja za iskupljenje. Propovednici su često posezali za hagiografijama siromašnih koje sadrže dvostruku poruku. To je tipična propovednička fabula, i nju najbolje izražava sledeća: prolazeći kroz Majnc, pustinjak Sveti Makarije ugleda na trgu si­ romaha (hominem pauperrimum) kako leži na zemlji; umirao je u samoći ,,i niko nije brinuo za njega, jer je bio siromah"23. Tada se pustinjaku ukazalo priviđenje: oko siromaha ugledao je grupu anđela, a oko obližnje kuće bogataša iz koje se razlegala pesma ugledao je mnoštvo demona. Ovaj primer nije osuda bogatstva, već pokazivanje moralnih opasnosti kojima je ono okruženo. To zahteva neprestanu brigu za hrišćanski život u eshatološkoj perspektivi. Za istog adresata, to znači, za imućne klase, u ovom primeru nalazi se poruka u jevanđeljskom duhu o božjem bla­ goslovu za siromahe. Ipak, teško je ne videti u ovoj fabuli odraz društvene stvarnosti: taj siromah na gradskom trgu umirao je u samoći i napušten. Srednjovekovni etos siromaštva nije promovisao fizičku bedu, niti na planu društvene stvarnosti, niti u transcedentalnoj per­ spektivi. Nije slabio degradirajuću ulogu bede. U slučaju „virtuozâ askeze" i njihovih podražavalaca ostvarenja etosa siromaštva, išla je putem dobrovoljne društvene degradacije i marginalizaci­ je. Ovoj grupi je ipak pripisivan dvostruki napredak u društve­ noj svesti: perspektiva spasenja u budućnosti, kao i oreol svetosti koji daje visoko mesto u hijerarhiji poštovanja i dostojanstva. U pogledu vrednosti ništa ne povezuje pristalice dobrovoljnog siro­ maštva i bednike iz materijalne nužde. Ipak, sličnost spoljašnjih odlika, fizičkog izgleda, odeće, načina života, čini da je svetost prvih prenošena na ove druge. Heroizam odricanja, pokazivan 23Erzàhlungen des Mittelalters, ed.}. Klapper, Breslau 1914, str. 178.

Bronis+aw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

48

delimično kao uzor - mada skoro nedostižan - a delimično kao posrednik u staranjima za spasenje, imao je funkciju buđenja mi­ losrdnih stavova: koristili su ih i profesionalni prosjaci i siromasi uopšte.

Milostinja i prosjaci Proučavanja poslednjih godina donela su seriju podrobnih i sintetičkih radova o srednjovekovnoj i novovekovnoj proble­ matici dobročinstva i karitativnim ustanovama. Oni daju veoma različite slike u pojedinim zemljama Evrope, ali karitativne i bol­ ničke inicijative, tesno povezane sa aktivnošću i politikom crkve, imale su zajednički ritam za čitavo hrišćanstvo. Interesuju nas samo društvene posledice tih aktivnosti, sociološka karakteristi­ ka klijentele karitativnih ustanova i deljenja milostinje. Tokom čitavog srednjovekovnog perioda milostinja je masov­ nog karaktera. Njome se bave manastiri, ona predstavlja takođe jedan od sastavnih elemenata pogrebne liturgije, najpre vladara i moćnika, a potom u sve većoj meri i bogatog građanstva. Vladari su davali velike milostinje za vreme obilazaka zemlje i povodom nekih praznika. Iz žitopisa francuskog kralja Roberta II (umro je 1031) saznajemo da je on imao običaj da u svakoj od svojih rezi­ dencija deli hleb i vino, dobijalo ih je od 300 do 1.000 siromaha, a poslednje godine života, za vreme posta, pomoć je svakodnevno dobijalo od 100 do 200 siromaha. U skladu s monaškim pravili­ ma, manastiri su redovno davali milostinju - naročito za vreme praznika (npr. na Veliki četvrtak). U načelu, pomeni mrtvima povezani su s milostinjama, slično kao što su legati, ostavljani crkvama, često bili namenjeni milostinji. U manastiru Rajhenau smrt jednoga od monaha se obeležavala 30 dana, tokom kojih su čitane molitve i četiri puta deljena milostinja - jednom za 100 siromaha, drugi put za 200, treći put za 300 i četvrti za 400. Periodično deljenje milostinja na vratima manastira u Kliniju povremeno je dobijalo široke razmere - deljenje mesa ovde je uključivalo stotine siromaha, dok je normalna ishrana siroma­ ha za stolom povodom pomena preminulim monasima, uključi­ vala barem 10.000 siromaha godišnje; druga deljenja milostinje

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

49

na određene praznične dane, privlačila su na manastirske ulaze od 1.500 do 2.000 siromaha. Kasniji podaci o raspodeli milosti­ nja - bilo u hrani ili novcu - na terenu gradova takođe se tiču veoma visokih brojeva, ponekad začuđujuće visokih. Testament libeškog građanina iz 1355. godine predviđa da milostinja bude podeljena među 19.000 siromaha, dok ukupan broj stanovnika grada nije prelazio 22-24.000. Deljenje hleba u Rodeu, koje je organizovalo lokalno bratstvo, trebalo je da obuhvati 6.000 osoba, dok broj stanovnika ovoga grada u ono vreme nije prelazio 5.000. Češća testamentarna zaveštanja predviđaju pomoć za nekoliko stotina do nekoliko hiljada siromaha. Očigledno je da ove brojčane podatke, naročito ako su beleženi u narativnim izvorima ili hagiografijama, valja primati s re­ zervom. Ogromna razmera milostinje koju su donirali manastiri, vladari i moćnici potvrđuju ipak računske knjige. Ponekad nedo­ staju informacije da li se ovi podaci tiču broja siromašnih ili pak broja deljenih milostinja (barem u slučaju jednokratnih milosti­ nja, deljenih tokom jednog dana), može se ipak smatrati da broj milostinja odgovara broju pomaganih. Testament pariškog gra­ đanina iz XV veka preporučuje da se podeli milostinja za blizu 4.000 siromaha na raznim gradskim mestima, koje je zaveštalac podrobno opisao. Računi bratstva Or San Michele u XIV veku u Firenci pokazuju da je ovde tri ili četiri puta nedeljno pomoć dobijalo od 6 do 7.000 siromaha, pri čemu je vršena stalna kontrola nad njima; Or San Michele vršio je redovno staranje o oko 1.000 siromaha. Ako je bio u pitanju veliki broj gradskog stanovništva, to je zahtevalo izradu posebnih načina kontrole. Uostalom, to se ne odnosi samo na gradove, već uopšte na davanje milostinje u srednjem veku. Počev od XIII veka javljaju se pokušaji određi­ vanja broja onih koji imaju pravo na pomoć davanjem specijal­ nih žetona, što je predstavljalo način za isključivanje mogućnosti dvokratnog uzimanja milostinje istom prilikom. Ovaj običaj opi­ suje oksfordski dominikanac Richard Fishacre oko 1240. godine. U komentaru za Sentencije Pietra Lombarda navodi ovakav pri­ mer. Kralj je naredio svom dvoraninu da podeli grupi siromaha kalajne značke koje su im određenog dana davale pravo na obrok za kraljevskim stolom, ali drugi dvoranin je za isti dan podelio

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

50

slične kalajne značke drugim siromasima - konačno, obe grupe će koristiti kraljevu milostinju istog dana, mada su „brojeve" do­ bili u različitim terminima. Ovaj primer služio je teološkom izla­ ganju o Svetim tajnama, ipak, važno je da se sama praksa tretirala kao očigledna i opšta. Znakovni sistem je dokaz o težnji za regu­ lacijom deljenja milostinje, on je korak ka kontroli prosjaka, te tako izlazi iz šablona dobrog delà u kome je važna psihološka in­ tencija davaoca milostinje. Firentinski hroničar Giovanni Villani piše da kad je 1330. godine jedan firentinski građanin zaveštao svoju imovinu siromasima, po volji zaveštaoca podeljeno je po 6 denara svakom siromahu; ipak, da bi se izbegle prevare rečeno im je da budu pred crkvama u isto vreme i potom su pojedinačno puštani unutra. Na taj način pomoć je dobilo 17.000 siromaha (a da bi se znao ukupan broj trebalo bi dodati još oko 4.000 siroma­ ha koji su bili u bolnicama, zatvorima, kao i monahe prosjake). Ovi podaci, predstavljeni čak u kategoriji reda veličina, još uvek ne omogućavaju da se odredi odnos siromašnih prema uku­ pnom stanovništvu. Jer deljenja milostinje predstavljaju datume koji određuju specifičan kalendar prosjačkih kretanja. To se na­ ročito odnosi na manastirska deljenja milostinje, čiji su datumi unapred poznati i koja privlače siromašne iz dalekih krajeva; tako se stvaraju prosjačke maršrute, od manastira do manastira, gde uvek mogu da računaju na pomoć pred manastirskim vrati­ ma, a davanja milostinje za praznike predstavljaju kulminaciju atraktivnosti. Slično deljenje milostinje, povezano s testamentarnim legatima, mogu da privuku siromahe s velikog prostora, u kome se širi novost; testamenti oblasti Forez na početku XIV veka pokazuju da se deljenje milostinje obično vršilo po grupa­ ma, što je bilo ugodno za naslednike, a objavljivalo se u krugu od oko 10-15 kilometara od mesta stanovanja umrlog. Deljenje milostinje u gradovima predstavlja specifičan izraz prestiža gradskih bratstava, koja prilikom svog godišnjeg banketa traže spektakularne znake pobožnosti. U slučaju Or San Michele očigledno je da je prebivalište siromaha podvrgnuto većoj kon­ troli, vođeni su registri siromašnih, podeljene su im značke koje im daju pravo na pomoć, polizza, sa ispisanim imenom siromaha i administrativnim podacima. Uostalom, i u ovom slučaju među

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

51

onima koji se pomažu milostinjom, sreću se ne samo stanovnici grada, već i seljaci. To se odnosi naročito na neradne periode: na spisku onih kojima se davala pomoć u drugoj polovini marta 1347. godine nalaze se seljaci iz 223 sela firentinskog okruga. Ipak, ne znamo ko su bili ljudi koji su dobijali milostinjsku pomoć tokom srednjega veka. Može se smatrati da je sama či­ njenica moljenja za milostinju ponižavajuća, da oduzima dosto­ janstvo, dakle, da je izraz krajnje bede i prosjačkog stanja. Ipak, to nije sasvim očigledno. Razlikovanje „stidljivih siromaha" od ostalih važno je upravo zato što se ovaj prvi termin odnosi na osi­ romašene članove srednjih ili čak viših društvenih grupa, na one koji su izgubili mesto u njima, a ne na društvenu sredinu grad­ ske i seoske bede, čija nemaština predstavlja deo normalne eg­ zistencije. Korišćenje pomoći za njih nije bilo uvredljivo. Velike praznične milostinje privlačile su siromašne ne samo zbog mate­ rijalne vrednosti pomoći, koja je kao jednokratna bila neznatna, već i zbog izgleda za zajednički život pučkih sredina, kojima je to bila prilika za masovni susret. Zato se korišćenje pomoći ne može smatrati odlučujućim kriterijumom koji određuje konture prosjačkog miljea. Ipak, milostinja ima veliki značaj ne samo kao način praćene broja siromašnih i prosjaka. Menjaju se njene forme, menjaju se odnosi između svetovne i crkvene aktivnosti u deljenju milostinja, najvažnije je ipak to što se obično deli ogroman broj milostinja i tako lako dobija pomoć. Ona nije bila dovoljna u periodu prirod­ nih katastrofa, kad je glad zahvatala mase radnih ljudi u selima i gradovima, međutim, u normalnim periodima je takva situacija stvarala jake impulse za izbor prosjačkog načina života. Valja se za trenutak zadržati na glavnim oblicima srednjovekovnog deljenja milostinje i njegovih veza s psihologijom milosrđa. Davanje milostinje je očigledno i najneposrednije merilo mi­ losrdnih stavova, ali ne treba zaboraviti da institucionalna uloga crkve stvara tu izvesne ograde. Glavni model srednjovekovnog hrišćanstva je posredstvo crkve između imućnih i siromašnih. Ono se izražava na dva načina: prvo, trećina ili četvrtina crkve­ nih prihoda trebalo je da bude namenjena siromašnima, drugo, milosrđe svetovnih ljudi trebalo je da se izražava u poklonima i

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

52

plaćanjima manastirima, a jedna od njihovih funkcija treba da bude briga o siromašnima, kao i redistribucija dobijenih milo­ stinja. Ova prva forma ima karakter opšteg davanja u korist cr­ kve i element milosrdnog davanja u njoj se potpuno gubi. Ona je bila osnova parohijskih obaveza prema siromašnima; porast ličnih izdataka parohije bio je razlog što su parohijske karitativne aktivnosti pokazivale tendenciju slabljenja. U okviru odgovor­ nosti za brigu o siromašnima dolazilo je do pomeranja težišta sa paroha i parohija na same parohijane kao dodatna obaveza, osim redovnih materijalnih davanja u korist crkve ili pak svoje parohije. Druga forma je bilo materijalno davanje kao ispoljavanje hrišćanskih osećanja imućnih slojeva i spoljašnje obeležje njihovog bogatstva i prestiža, ali takođe teško je zapaziti da je ona izražavala dominantne težnje vladara i feudalne klase prema crkvi. U psihološkim motivacijama davanja poklona manastiri­ ma, pitanje saosećanja za materijalnu bedu, želja za podršku si­ romašnima, ne igra veću ulogu. Međutim, manastiri podršku si­ romašnim ostvaruju kao jednu od svojih funkcija, zagarantovanu statutarnim monaškim pravilima i liturgijskom praksom. Ipak, i u tom slučaju, vidljiva je tendencija porasta unutrašnjih izdataka manastira u njegovom budžetu. Ako su to bili veliki budžeti, tada je čak i relativno mali deo kvota namenjenih za pomoć siromaš­ nima, predstavljao veliku milostinju, u drugim slučajevima to se svodilo na marginalne aktivnosti. Za opatiju St-Denis kraj Pariza izračunato je da je krajem XIII i početkom XIV veka od prihoda koji su dostizali 33.000 pariških funti, manje od 1.000 funti po­ trošeno na pomoć siromašnima - ova 3% budžeta ne potvrđuju da su manastiri, kako im je pripisivano, imali ogromnu ulogu u redistribuciji milostinje, već više ukazuje na osnovu efektnog davanja milostinje povodom nekih dobrotvornih praznika i Ve­ likog posta. Podsticanje individualnih milosrdnih aktivnosti u periodu od XII do XIII veka znači pre svega širenje kruga donatorâ među građanskom elitom. Goreopisani model podleže transformaciji, čiji je rezultat ograničavanje posredničke uloge crkve. Donacije se izražavaju u podizanju i dotiranju bolnica, leprozorija, utočišta i izgleda da se u ovim aktivnostima neposrednije i jače ispoljava-

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

53

ju pravi milosrdni stavovi. Širenje društvene baze karitativnih ak­ tivnosti izražava se takođe u sve većem značaju verskih bratsta­ va. Menja se i karakter poklona manastirima; pojava prosjačkih redova popularise individualno davanje milostinje i skupljanje dobrovoljnih priloga. Čin milosrđa na taj način postaje masovna pojava. Na pitanje, da li rezultat ovih masovnih aktivnosti stiže do siromašnih, teško je dati odgovor u sadašnjem stanju nauke; najverovatnije je da su sredstva dobijana od prosjačkih manastira u ograničenoj meri bila predmet redistribucije među siromašni­ ma. Na taj način su etos siromaštva i „karitativno buđenje" u bit­ noj meri bili podvrgnuti institucionalnoj eksploataciji. Karakter srednjovekovne karitativne aktivnosti i davanja mi­ lostinje doprinosio je nalaženju trajne pomoći za izvestan broj siromašnih u okviru dvorske grupe ili kod domaćeg dobrotvorca. Obred davanja milostinje, koji je određivao mesto, karakter i visinu pomoći milostinjom, stvarao je princip kontinuirane pomoći, svojevrsnu prebendu siromašnih (prihod). Tekstovi manastirskih ustava (consuetudines) precizno definišu na koji način i u kojim prilikama treba da se pomažu siromasi. Među njima se pojavljuje kategorija koju sistematski izdržavaju mana­ stiri; upravo iz nje su regrutovani kasnije oni kojima, kako nala­ že obred, treba da se operu noge, osigura prenoćište, dâ mesto za monaškim stolom za vreme zajedničkog obroka. S obrednim karakterom pomoći povezano je i to da se strogo određuje broj siromaha koji učestvuju u obredu. Ovaj simbolični broj je jedan od simptoma crkvene ritualizacije karitativnog čina. Sličnu crtu nalazimo u kraljevskoj milostinji. Biograf Luja IX Svetog beleži da je kralj obično delio ogromne milostinje svuda gde je boravio. Naime, darivao je: „crkve, leprozorije, bolnice i skloništa za ho­ dočasnike, a takođe siromašne plemiće i siromašne plemkinje"24. Osim ove milostinje, koju su od prosjaka mogli da koriste samo oni koji su boravili u bolničkim ustanovama, kralj je imao običaj da svakodnevno deli jelo siromasima, „ne računajući one koji su jeli u njegovoj sobi, a kojima je neretko sâm sekao hleb i nalivao 24 Jean, sire de Joinville, Histoire de Saint Louis, ed. N. De Wailly, Paris, 1868, str. 248.

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

54

piće“. Ovaj običaj izdržavanja siromašnih u svojoj kući i za svojim stolom, osim manastira i vladara, praktikovali su i crkveni moć­ nici i sveci, a ponekad testamentarna zaveštanja potvrđuju da on stiže i do buržoaskih slojeva. Ritualizovana i institucionalizovana forma milostinje bila je korisna za iskupljenje grehova vlasti ili bogatstva; istovremeno je obezbeđivala stabilan život, odprebende, izvesnom broju ljudi, za koje je siromaštvo postalo izvesno profesionalno opravdanje te stabilnosti. Srodan karakter imala je i redovna pomoć koju su izvesnom broju ljudi pružale bolnice i crkvene ustanove. Pored lutajućih si­ romaha, uglavnom hodočasnika, srednjovekovne crkve-utočišta davale su utočišta i siromasima koji su bili trajno nastanjeni kod njih. Ne ulazeći ovde u pitanje veličine mreža tih utočišta (u ko­ jima su bolničke funkcije u današnjem značenju imale sporednu ulogu), mogu se navesti samo vrste bolnica o kojima piše Antonin iz Firence u XV veku; on razlikuje syndochium, u koji su primani siromasi i hodočasnici, procotrophium, gde se hrane siromašni, gerontocomium, gde utočište nalaze starci, orphanotrophium, od­ nosno, sirotište, brephotrophium, gde se hrane deca, itd. U praksi se može konstatovati da ovo nabrajanje nije samo teoretsko, jer je u karitativnim funkcijama kasnog srednjeg veka ova specijaliza­ cija nalazila izvesnu realizaciju. U specijalizaciji utočišta može se naći i pomenuta pojava „personalizovanja" siromaha kojima se osiguravaju trajna pomoć i izdržavanje. U izboru ovih siromaha, koji se sistematski pomažu, odražava se u znatnoj meri i glavni kompleks obeležja srednjovekovnog siromaštva. To su nemoćni, hromi ljudi, starci, siročad, dakle, oni čiji je nedostatak izražen u slabom društvenom stanju. Ukoliko, pak, pogledamo sastav tih siromaha koji su „štićeni­ ci" dobrotvornih ustanova, dakle, redovno se javljaju u računima milostinja koje dele bratstva ili u spiskovima za milostinju, koje se beleže u gradskim knjigama, ili onim koje daju profesionalna udruženja - onda ćemo tu naći, istina, takođe stare i bolesne lju­ de, ali naročito često one koji su se u tim ustanovama našli zbog porodične situacije: bolesti ili smrti glave porodice, velikog bro­ ja dece u porodici, iznenadne katastrofe, kakva je požar i tome slično. Najveći broj onih koji primaju pomoć u korporativnom

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

55

dobročinstvu su „stidljivi siromasi", a potom osiromašeni člano­ vi pojedinih korporacija. Među stalnim „štićenicima" kojima Or San Michele daje pomoć, nalazi se - osim onih koji pomoć dobijaju u svom prebivalištu - izvestan broj ljudi fizički nesposobnih ili onih koji su u teškoj porodičnoj situaciji. Sistem znački deljenih siromasima koji je potvrđen u mnogim gradovima kasnog srednjeg veka, može se smatrati formom širenja sistema „milo­ stinje od prebende" na veće društvene grupe koje čekaju pomoć: on je otelovio zapovest koja je prevladavala u karitativnoj doktri­ ni kasnog srednjeg veka, da se pravi razlika među siromasima i da se pomažu samo oni koji nisu u stanju da se sami ishrane. U Holandiji u XV veku postoji takođe praksa kupovanja milostinjske prebende ili osiguravanja sebi starosne penzije sui generis do kraja života. Titulari ovih milostinjskih prebendi, siromasi kojima su ka­ ritativne crkvene i svetovne ustanove osiguravale stalnu pomoć - što, uostalom, nije uvek bilo istoznačno s punim izdržavanjem - predstavljali su kategoriju koja je imala određeni način života i stabilno mesto u društvenoj strukturi. Nesposobni za samostalan život, za pomoć i egzistencijalnu stabilnost, zahvalnost duguju srednjovekovnoj doktrini o milostinji. Među mestima koja obezbeđuju životnu stabilizaciju katego­ riji trajnih siromaha, ovde smo navodili bolnice. Bolnica, dok još nije postala mesto prinudnog zatvaranja prosjaka, vršila je funk­ ciju privremenog zadržavanja prosjaka, kao i mesta deljenja mi­ lostinja. U bolnici Sv. Duha u Kelnu 1403. godine, pomoć je dobijalo 1.400 prosjaka nedeljno - ipak, to ne znači daje tu bilo stal­ nih štićenika bolnice, već upravo prosjaka koji koriste milostinju; na sličan način može se koristiti i informacija koja potiče iz 1475. godine, da je u toj bolnici dnevno pomoć dobijalo 700 siromaha. Funkciju utočišta za siromašne vršile su srednjovekovne bolnice na dva načina - dajući prenoćište ili deleći periodično ili sva­ kodnevno hranu. U bolničkim osnivačkim aktima često se po­ javljuje pravilo da nova fondacija treba da nađe rešenje za navalu siromašnih u neki grad (ili pak određene kategorije siromašnih). Grof Wilhelm von Arnberg, dajući razne privilegije bolnici u Lucernu 1419. godine, analogno obrazlaže svoju odluku: „zato što

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

56

sam svojim očima video kako mnogi siromasi, bogalji, bolesnici i ljudi kojima je potrebna pomoć borave u bolnici u Lucernu, kako ih svakodnevno odvode sa ulica"25. U ovim recima očevica važno je pre svega osciliranje života siromašnih između bolnice-utočišta i gradskih ulica. Od XIV, a naročito od XV veka, počinje da se kristališe i praktično realizuje u mnogim evropskim gradovi­ ma ideja o centralizaciji zaštite siromašnih, naročito u ustanovi gradske bolnice u nadležnosti gradova. Ali tokom ovog perioda, bolnice i utočišta ipak ostaju mesta gde se pomoć regularno daje i jedna od utvrđenih stanica prosjačkog života. Tokom kasnog srednjeg veka, bolnice teže da zatvaraju vrata pred ogromnim prilivom prosjaka, naročito lutalica; pošto se kao argumenti ta­ kvih odluka najčešće navode preveliki broj ljudi koji mole za po­ moć u odnosu na materijalne mogućnosti bolnice a ponekad, u slučaju davanja prenoćišta prosjacima skitnicama - zbog činjeni­ ce da oni uvode raskalašnost, pijanstvo i razvrat u bolnički način života. Ipak, čak i onda kad bolnice dele milostinju, glavna mesta za prosjačenja ostaju ulice grada i njegove crkve. Pripisivanje bol­ nici funkcije organizacije zaštite siromašnih u gradu vodilo je po­ nekad prvim pokušajima administrativne centralizacije. Godine 1458. je u Antverpenu organizovano Udruženje siromašnih koje je imalo karakter svetovne karitativne ustanove, ali je bilo oslo­ njeno na dotadašnje parohijsko dobročinstvo i tzv. Trapeze Sv. Duha. U deljenju milostinje antverpsko Udruženje siromašnih služilo se pomenutim metalnim značkama. Dok u slučaju „prosjačke aristokratije" - kakva je bila kate­ gorija siromašnih koji su živeli od plate ili od prebende - nije sigurno da li se njen način života može nazvati prosjačkim, dotle bolničku klijentelu čine mase profesionalnih prosjaka. Oni su u znatnoj meri vodili skitački život, koristeći, kao što smo pominjali, kalendar crkvene milostinje, kao i prigodna, testamentarna i praznična deljenja milostinje, a takođe skupljajući milostinju po selima, jer selo nije davalo prosjacima mogućnost stabilizovanja. Međutim, srednjovekovni grad, kao i novovekovni, uvodio je 25Cf. G. Uhlhorn, „Vorstudien zu einer Geschichte der Liebestàtigkeit im Mittelalter", u: Zeitschrift für Kirchengeschichte, IV, 1881, str. 71.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

57

prosjake u svoju stalnu strukturu. Dokaz za to je prevashodno ikonografija. U predstavljanjima gradskog života prosjaci čine stalni element društvenog pejzaža koji podjednako kao stambena arhitektura i slike s trgovačkim i zanatskim radnjama izgleda određuju specifičnost grada. Na sli­ čan način funkcionišu prosjaci na slikama crkvi, predstavljajući karakterističnu gradsku gužvu kako ispred crkava, tako i u njima. Književni opisi gradova neretko skreću pažnju na ovaj element gradskog života, makar da bi istakli darežljivost ili milosrđe sta­ novnika grada; ipak, očigledno je da je tada bolje opisati karita­ tivne fondacije nego same prosjake. Informaciji o broju prosjaka ne može se pripisivati veliki značaj - autor opisa Pariza iz XV veka smatra da je u prestonici Francuske bilo oko 80.000 pro­ sjaka. Istina, tačan broj stanovnika Pariza je nepoznat - prema jednim istoričarima srednjovekovni Pariz je imao 60.000 ljudi, po drugima 200.000 - ali očigledno je da je broj prosjaka koji je naveo srednjovekovni hroničar potpuno izmišljen. Poreski spisi gradova ovu kategoriju, naravno, ne uzimaju u obzir, zbog čega se ona ne pojavljuje kao posebna grupa u statističkim slikama imovinske strukture. U izuzetna dokumentarna svedočanstva spada poreski spisak Auzburga iz 1475. godine, u kojem pronala­ zimo i prosjake kao posebnu kategoriju. Na ukupan broj od 4.485 poreskih obveznika, obuhvaćenih spiskom, ovde imamo 107 pro­ sjaka. Oni plaćaju porez u istom iznosu kao radnici nadničari. U poreskim spiskovima drugih gradova prosjaci se pojavljuju samo u izuzetnim slučajevima (u Bazelu, polovinom XV veka, u naj­ nižoj grupi spiska pojavljuju se tri prosjaka i tri slepca), pošto je osnova oporezivanja uzimanje u obzir imovine i prihoda koje je u slučaju prosjaka donosilo očigledne teškoće. Ne znamo ni da li je augzburški spisak navodio sve prosjake grada. U svakom slučaju, ova grupa od preko 100 prosjaka reprezentuje relativno stabilnu kategoriju (slično kao u slučaju radnika nadničara ovde se ipak može računati na veću mobilnost nego u slučaju drugih katego­ rija gradskog stanovništva), čiji je način života u očima savremenika toliko profesionalnog karaktera da se oni mogu tretirati kao poreska grupa. Ovde treba takođe uzeti u obzir da njihovo naro­ čito oporezivanje predstavlja dokaz da su oni nastanjeni u gradu,

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

58

fimkcionišu u okviru susedskih poznanstava, imaju prebivalište i ,,radno“ mesto dovoljno određeno da se mogu podvrgnuti kon­ troli i režimu prinudne naplate poreza. Gradske zakonske odredbe u XIV i XV veku pokušavaju da regulišu staranja o siromasima; inicijative južnonemačkih gra­ dova iz tog vremena smatrane su čak modelima dobrotvornih reformi koje su vršene u XVI veku. Još u XIV veku gradskim ak­ tima za grad Nirnberg određuje se da niko ko nema specijalnu metalnu značku ne može da prosi. Specijalni gradski funkcioner (Bettelherr) treba da vrši nadzor nad prosjacima, da deli značke ljudima koji zaista žive u bedi, da pravi spisak prosjaka i da na svakih pola godine proverava njihovu situaciju. Strani prosjaci imaju pravo zadržavanja u Nirnbergu samo tri dana. Efikasnost ovakvih odredbi bila je zasigurno ograničena, ipak one svedoče 0 pokušaju gradskih vlasti da vrše nadzor nad prosjacima i definišu samostalnu socijalnu politiku već u kasnom srednjem veku. Međutim, propis odredbi ne odgovara u potpunosti stvarnosti; u većini slučajeva odredbe su se bavile pre svega funkcionisanjem gradskih ustanova, kako bolničkih, tako i dobrotvornih, kao i zabranom ulaska u grad stranim prosjacima. Analogan karakter imale su odredbe o pitanju prosjaka koje su izdavali gradovi u vezi sa epidemijom; zabrana premeštanja prosjaka bilo je jedno od klasičnih sredstava društvene higijene. Slične planove pronaći ćemo najzad u opštedržavnim, kao i regionalnim zakonima pro­ tiv skitnica; oni su obuhvatali prosjake, s jedne strane zato što su granice između skitnica i prosjaka bile neodređene, a sa druge, pak, zato što je osiguravanje efikasnosti antiskitničkih odredbi zahtevalo izvesna ograničenja u milostinji, teže dobijanje pomoći 1 njeno kontrolisanje. Za prosjake koji su dovoljno dugo živeli u gradu i nisu se mogli smatrati došljacima, ove odredbe bile su mrtvo slovo na papiru. U suštini, njihov glavni značaj bio je u podizanju barijera pred navalom pauperizovanih seljaka u grad; u odnosu na „profesionalne" prosjake koji su stajali na ulicama, kraj crkava i u crkvama, ove odredbe bile su tolerantne ili ne­ moćne. . Kako u slučaju siromaha „na prebendi", tako i u slučaju osnovne mase uličnih prosjaka može se govoriti o odnosu ve-

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

59

oma specifične razmene: za dobijenu pomoć prosjak molitvom osigurava duhovnu podršku dobrotvoru. Ovde ne ulazimo u ši­ rok domen doktrinarnog spora oko toga šta predstavlja suštinu milostinje i dobrog delà; on je postojao kako u srednjovekovnoj teologiji, tako i kasnije u polemikama u doba reformacije. Zahtev za razlikovanjem „dobrih" od „loših" prosjaka očigledno je ja­ čao to osećanje ugovora, s kojim je bila povezana milostinja. Jer, ako je bilo važno samo davanje milostinje, onda je dobrotvorna namera bila samo jednostrani čin; čistota namere trebalo je da se osigurava potpunom nesebičnošću milostinje, a očekivanje iskupljenja grehova na taj način, kao i računanje na siromahovo protežiranje kod Boga, slabilo je nekoristoljubivi karakter milo­ stinje. Međutim, doktrina o razlikovanju „zasluge" siromaha da­ vala je značaj drugoj strani milosrdnog čina - siromahu. Sveti Toma Akvinski osuđivao je one koji mole pomoć, a da ih krajnja nužda ne primorava na to, dok je u XV veku strazburški propovednik i moralista Jean Geiler iz Kajserberga čak kazivao da milostinja data „rđavom" siromahu (tj. takvom koji ne zaslužuje pomoć) šteti kako onome koji milostinju daje, tako i onome ko je prima. Izraz takvog tretiranja milostinje kao ugovora su kritičke reči koje italijanski hroničar iz XIII veka Fra Salimbene upućuje prosjacima koji stoje ispred crkava i očekuju pomoć, ne govoreći ni reči - trebalo bi ih odande isterati, jer su beskorisni. Ove reči iz pera italijanskog franjevca imaju poseban značaj, one svakako predstavljaju uputstvo da je bolja karitativna forma „investicije", davanje milostinje upravo prosjačkim monaškim redovima, jer tada davalac milostinje može biti siguran da će za to biti proteži­ ran kod Boga. U propovedništvu pizanskog dominikanca Giordano da Rivaltoa (1260-1311) milostinja se tretirala kao razmena i kao ugovor - u zamenu za ovozemaljska dobra prosjak daje svom dobrotvoru molitvu (i obavezan je da se drži ugovora). Shvatanje milostinje kao ugovora pojavljuje se već u XII veku, ali se u suštini ono nalazi u psihološkoj osnovi samog milosrdnog čina. To ima posledice i za stavove samih prosjaka koji su svesni svoje korisnosti. Jedno i drugo stvara prosjacima mesto u društvenoj podeli rada, a istovremeno određuje spoljašnje forme prosjačkog

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

60

života. Tretirano kao zanat, prosjačenje stvara određene profesi­ onalne tehnike, običaje i organizacione korporativne strukture. Spoljašnji izgled nije samo znak prosjačkog stanja, već i teh­ nika bavljenja profesijom. Ovu ulogu ima najviše odeća. Ikono­ grafija predstavlja prosjake odevene u rite, najčešće bose; u veo­ ma često ponavljanom motivu St. Martina koji deli sa prosjakom svoju odeždu, prosjak je neretko oskudno odeven ali ponekad, kao na kapitelu s početka XI veka, u opatiji Sen-Benoa na Loari, nag je. Zapovest o milosrđu, „gologa odeni“, predstavljena je u ikonografiji kasnog srednjeg veka najčešće u vidu deljenja gornje odeće ili, pak, zamene dronja pristojnijom odećom. Sati­ rična književnost umnožava motiv prosjaka koji dobijenu odeću prodaje, a zadržava na sebi rite, jer one lakše privlače pažnju i izazivaju sažaljenje prolaznika ili pak davalaca milostinje. Što se prosjačke odeće tiče, ustalili su se izvesni običaji, pošto Bocaccio govori na primer o odeći tipičnoj za francuske prosjake (uosta­ lom, to upravo može da znači naročitu originalnost). Elementi hodočasničke odeće - štap i torba - imaju kako praktičnu, tako i simboličnu ulogu. Glavni značaj u spoljašnjem izgledu prosjaka ima telo. Tehnike profesionalnog prosjačenja svode se pre svega na pravo prosjaka da izlaže sakatost, bolest, telesnu oronulost. Zasad ostavljamo po strani satirične slike prosjačkih prevara koje daje kako literatura, tako i anti-prosjačko zakonodavstvo. Legalnost bavljenja prosjačenjem proizilazi uglavnom iz fizičke defektnosti, zbog čega je njeno ispoljavanje, odgovarajuće isticanje spoljašnjeg izgleda predstavljalo oblik legitimisanja prosjačenja i očigledan način izazivanja sažaljenja. Skice Hieronima Boscha i mnogih njegovih podražavalaca prenose izvrsnu i uzbudljivu galeriju defektnosti koje u prolazniku mogu da izazivaju užasavanje ili sažaljenje. Dr­ sko traženje milostinje izgleda da prati nametljiv fizički izgled. O tretiranju defektnosti kao profesionalne tehnike svedoči široko rasprostranjena tema bogalja u srednjovekovnoj književ­ nosti, čudom izlečenog uprkos sopstvenoj volji. Tematske veze pokazuju interesantno povezivanje hagiografskog motiva s folklorističkom tradicijom. U žitijama Sv. Martina iz Tura (počev od verzije tzv. Pseudo-Odona na prelazu iz XI u XII vek) priča

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

61

se o čudima koja su pratila prenošenje relikvija sveca iz Oksera u Tur. Tako su se dvojica paralitičara (paralitici u latinskoj verziji, contret u stihovanom žitiju iz XII veka, contrefaictz u verziji žitija iz XV veka), kada su saznali da postoje čudotvorna ozdravljenja, jako uplašili, pa je jedan rekao drugome: „Vidiš, brate, živimo u prijatnom neradu. Niko nas ne uznemirava, svi nas sažaljevaju, imamo posao kakav se samo poželeti može - rečju, provodimo svoje dane u blagostanju". Ipak, ako bi sada nekim čudom bili izlečeni „morali bismo da se latimo fizičkog rada na koji nismo navikli, i više ne bismo mogli da prosimo"26. U stihovanom žitiju iz pera Péana Gatineaua, kao i u proznoj verziji s kraja XV veka, razvijena je pohvala prosjačkog života - prosjaci mogu da spa­ vaju kada hoće, uvek imaju šta da jedu i piju, a ako bi se izlečili, nastradali bi. Zato su odlučili da što pre pobegnu i u žurbi su pre­ bacili preko ramena štake, na koje su se uglavnom oslanjali kad su prosili; na taj način čudo se ipak dogodilo. U verzijama koje kruže u raznim zbirkama, takva situacija tiče se slepca i paraliti­ čara, dok ostali elementi, što znači sakatost kao razlog za prosjačenje, kao i strah od fizičkog rada, ostaju isti. Junaci priče nastoje da pobegnu od čuda, ali ipak ne mogu da se probiju kroz masu i, protiv svoje volje, bivaju izlečeni. Bavljenje prosjačkom profesijom zahteva da prosjak javno ispoljava razloge za traženje pomoći, to je ono što razlikuje pro­ fesionalne prosjake kao socijalne kategorije od drugih tipova siromašnih, dok je u slučaju „stidljivih siromaha" osnova za dobijanje pomoći lično poznanstvo. U slučaju „stidljivih siromaha" porodična situacija bila je najčešća osnova za pomoć; slično je moglo da bude i u slučaju profesionalnih prosjaka, ali porodična situacija je tu morala da se ispoljava, brojna i osiromašena po­ rodica morala je javno da se pokazuje na ulici. Uostalom, mala deca bila su instrument za izazivanje sažaljenja i milosrđa, zato ih veoma često, naročito žene, upotrebljavaju za javno prosjačenje; tada nisu bile potrebne druge odlike slabosti ili sakatosti. 26 Cf. G. Cohen, „Le thème de l’aveugle et du paralytique dans la littérature française", u: Mélanges Émile Picot, t. II, Paris, 1913, str. 393.

Bronislaw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

62

U profesionalnom bavljenju prosjačenjem može se videti odraz raznih organizacionih formi gradskih profesionalnih sre­ dina. Karakterističan primer za to je godišnji ugovor sklopljen u Bretanji krajem XIV veka između dva prosjaka, od kojih se jedan javlja u ulozi preduzimača ili „investitora", obećavajući drugome redovnu platu u zamenu za celokupan prihod od prosjaštva. O drugačijem obliku ugovora piše Sacchetti u noveli o tri firentin­ ska slepca koja su odlučila da se uortače tj. da osnuju prosjačku „kompaniju", u okviru koje bi svake nedelje delili svu sakupljenu milostinju na ravne časti. Obično su prosili tako što su ih vodili izvežbani psi, a oni su pevali verske pesme po selima i gradovima. Ovaj običaj pevanja vodi sledećoj oblasti prosjačkih tehnika, sui generis umetničkoj delatnosti. Uostalom, između putujućeg umetnika i prosjaka postojala je znatna sličnost u načinu živo­ ta i u sticanju sredstava za život. Prosjaci su upotrebljavali razne muzičke instrumente (neki od njih su čak nosili naziv prosjač­ kih instrumenata), pevali su, pričali priče. Velika je bila i skala prosjačkih poziva koji su služili za skretanje pažnje prolaznika i dobijanje milostinje. Karakteristična je zabrana koju strazburški episkop 1317. godine upućuje prosjačkim beginama27: zabranjuje im se da prose, uzvikujući: „Hleba, u ime Boga!", već treba da zapomažu kao drugi prosjaci. Prosjaci su bili integrisani u urbani život do te mere, da su osnovali vlastite korporativne organizacije, koje su im davale le­ gitimno mesto u društvu. One su dobijaie veoma različite forme. Čini se da su naročito bila rasprostranjena bratstva slepaca. Nji­ hovi statuti u Barseloni i Valensiji iz XIV veka predviđali su razne forme solidarnosti i uzajamne pomoći u okvirima bratstva: me­ đusobno pozajmljivanje vodiča (lazarillo), posete u slučaju bo­ lesti, a takođe zajedničku podelu dobijenih milostinja. Ova poslednja pojedinost podseća na situaciju koju je opisao Sacchetti u 27 Begina (fr. beguine), laički verski red koji živi asketskim životom ali ne polaže zavet. Insistirali su na oponašanju Hristovog života, putem dobrovoljnog siromaštva i pomoći siromašnim i bolesnima. Bilo ih je najviše, počev od XIII do XVI veka, u Holandiji, Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj. - Prim. prev.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

63

prethodno navedenoj priči: valja dodati da za firentinske slepce koji se tamo opisuju, Sacchetti beleži da se obično okupljaju u podne u određenoj krčmi, kraj zvonare San Lorenco, i žive upra­ vo u kvartu San Lorenco. U Strazburu 1411. godine osniva se bratstvo „siromašnih slepaca" koje 20 godina kasnije funkcioniše već kao „bratstvo strazburških prosjaka". Slično je u Lavovu postojalo prosjačko bratstvo, sa starešinom korporacije na čelu koje je imalo ulogu „prosjačke" profesionalne društvene sredine. Karakter bratstva imala je sigurno i profesionalna organizacija koju su osnovali prosjaci Kutné Ногу 1443. godine pri lokalnoj crkvi. Forma verskog bratstva koju su dobijale prosjačke organi­ zacije ove vrste, stvarala je osnovu za ostvarenje „društvenog" ži­ vota prosjačke sredine, osiguravala mu specifične forme saradnje i uzajamne pomoći, zasigurno i realizovanje načela cehovskog monopola i antikonkurentske politike, svojstvenih srednjovekovnom zanatstvu uopšte. Ipak, ona je imala i očigledne društvene posledice - legitimisala je mesto prosjaka u društvenom životu, odnosno u njegovoj profesionalnoj strukturi. Razmatranja mesta prosjakâ u srednjovekovnom društvu do­ vode nas do zaključka da oni vrše određenu društvenu ulogu, da deluju u okviru društvene podele rada i funkcija, učestvuju u organizovanim oblicima korporativnog života. Teško je ipak ne primetiti da iz naročitosti profesije koju obavljaju proizilaze izvesne suštinski važne ambivalentnosti njihovog društvenog statusa. Tehnike prosjačke profesije, kao što smo pominjali, zasniva­ ju se na manifestovanju spoljašnjih odlika „slabosti", sakatosti ili bede kao osnove za dobijanje pomoći. Granica između tog ispoljavanja slabosti i njenog simuliranja bila je veoma neodređena: prevara ili sumnjanje u prevaru neizbežno prati prosjačku pro­ fesiju. Najstarija svedočanstva o prevarantskim tehnikama koje primenjuju prosjaci nalazimo u književnosti; ona treba najčešće da služe zabavljanju čitalaca i slušalaca, ipak, imaju vrednost rea­ lističkih slika društvene sredine. Zakonodavna dokumenta, uo­ stalom, kao i sudski i policijski arhivi potvrđuju sliku prenošenu književnim delima. Osnovni sloj tih prenošenja predstavlja slika prosjačkog miljea kao profesije izrazito iskristalisanih specijali-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

64

zacija. Njihovu najraniju sliku je iznela arapska srednjovekovna književnost; u XIV i XV veku počinje već serija takvih delà u evropskoj književnosti. Širenje vesti o prevarantskim praksama prosjaka slabilo je milosrđe prema siromašnima i suprotstavljalo se uzdizanju života u siromaštvu. Ipak, ono pokazuje profesio­ nalnu stabilizaciju prosjaka. Formalizacija milostinje, s jedne strane, i profesionalizacija prosjačkog stanja, sa druge - to je upravo specifična vrsta sta­ nja ravnoteže siromaštva koja vrši funkcionalnu ulogu u srednjovekovnom društvu. Ovu ravnotežu narušava siromaštvo kao masovna pojava; upravo ove mase siromašnih koje povremeno koriste milostinju koje ostaju na pokretnoj, nepostojanoj granici između bede i rada.

Seoska i gradska beda U svesti srednjovekovnih ljudi pojam „siromašan" javljao se u raznim značenjima, pri čemu je tendencija bilo postepeno su­ žavanje njegovog polja značenja: od situacije kad je ovaj pojam označavao sve one koji ne pripadaju privilegovanim elitama fe­ udalnog društva, do sve većeg sužavanja pojma na one čija se egzistencija oslanja na prosjaštvo ili socijalnu zaštitu. U perio­ dima najšireg obima značenja ovoga pojma, njegova sadržina se ne može svoditi na niže slojeve u društvenoj hijerarhiji, jer on ne funkcioniše samo u prethodno pomenutoj dihotomiji potens pauper, već ima i svoja ograničenja nekako „odozdo"; naime, u karolinškom periodu recpauperes se upotrebljavala za slobodne ljude i suprotstavljala neslobodnim. U evoluciji ove terminologije može se zapaziti da sve veći značaj dobija društveno deklasiranje; siromašnim se naziva čovek koji nije u stanju da osigura sebi i svojoj porodici nastavak dotadašnjeg načina života. Fizička beda (potreba za milostinjom ili socijalnom zaštitom), kao i deklasira­ nje, dobijaju istovremeno značaj u terminologiji siromaštva ka­ snog srednjeg veka koja pokazuje socijalni proces pauperizacije. Razmere tog procesa bile su posledica ekonomske i socijalne konjukture. Pauperizacija se može tretirati u kategorijama pre­ naseljenosti, u kategorijama ekonomskog razvoja kao rezultat

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

65

kratkotrajnih i dugotrajnih kriza, kao i depresivnih faza u seku­ larnim trendovima. Teškoća u istorijskim proučavanjima procesa pauperizacije ne leži u karakteru dokumentacije, već u relativ­ nosti same pojave osiromašenja, koja ima smisao u odnosu na određenu situaciju u vremenu i prostoru. Ovde ne treba zabora­ viti da, s jedne strane, razmatramo proces materijalne i društvene degradacije, čije je polazište različito i koja dovodi do toga da je ugroženo dalje stanje društvene grupe i jedinki podvrgnutih tom procesu, a sa druge, pak, posmatramo grupe i jedinke čije je samo preživljavanje ugroženo. Eric Hobsbawm je pisao da se pauperizam odnosi na kategoriju ljudi nesposobnih da sebi obezbedi čak i minimum nužnih sredstava za život bez spoljašnje po­ moći. Upravo je taj vid pauperizma predmet našeg interesovanja. Ona je mogla da bude bez trajnih socioloških posledica, to znači da ne degradira život pojedinih društvenih grupa, ali je takođe mogla da zauvek odredi [kvalitativni] nivo i način života date ka­ tegorije ljudi. Obe ove situacije pojavljuju se na različite načine u okviru sela i grada društava agrarne epohe. Mase seoskog stanovništva koje su se bavile poljoprivredom živele su, zbog ograničene poljoprivredne produktivnosti, u stal­ nom strahu od gladi. Istina, pokušaji revizije pesimističke slike seoskog stanja u ranom srednjem veku s pravom odbacuju „crnu legendu" ondašnjeg seoskog života, ali ipak ne uzimaju u obzir krizne situacije: malo seosko gazdinstvo koje raspolaže samo neznatnim zalihama nije bilo u stanju da se izbori s nerodicom, naročito ako se ona javljala iz godine u godinu. Bez obzira na po­ stepene napretke u razvoju srednjovekovne poljoprivrede (npr. u karolinškom periodu u odnosu na merovinški period) problem gladi i fizičkog preživljavanja stalno pogađa seoske mase; demo­ grafska ekspanzija prvih stoleća našega milenijuma veća je od tehničkog razvoja toga vremena. Mala poljoprivredna produk­ tivnost i sistem feudalne eksploatacije čine fizičku bedu endem­ skom pojavom seoskog života. Istovremeno, seosko stanovništvo Zapada sve do polovine XII veka, ipak ne proizvodi kategoriju koja bi se mogla nazvati proleterizovani ljudi. Dokumenti toga vremena „pokazuju" - pi­ sao je Georges Duby - „veoma jako hijerarhizovano seosko sta-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

66

novništvo, u pogledu zakona i imovine, ali to je ipak sigurno i imućno društvo"28. Izgleda da se to osećanje sigurnosti više tiče raznih kategorija dvorske službe, jer spahijsko gazdinstvo raspo­ laže zalihama koje mu omogućavaju da se izbori s lošim letinama, međutim to se u manjoj meri odnosi na seljake. Važno je ipak da snaga seoske solidarnosti u periodima koji se mogu treti­ rati kao normalni, deluje umirujuće na procese materijalne dife­ rencijacije i siromašenje pojedinih porodica. U seoskim masama pojavljuju se razlike u pravnom statusu, imovinskom stanju kako zemlje, tako i radne snage, a takođe konjskih i volovskih zaprega. Međutim, to ne vodi izraženom društvenom raslojavanju. Perio­ di gladi koji pogađaju to stanovništvo su lokalnog i nesinhronog karaktera. O ekonomskoj životnoj nesigurnosti seoskog stanovništva svedoči pojava dobrovoljnog prihvatanja kmetske zavisnosti, koja se u dokumentima obrazlagala krajnjim siromaštvom seljaka koji je sami traže. Zavisnost se ispoljavala u raznim formama potčinjavanja. Polovinom VIII veka to je značilo predavanje staranju feudalnog gospodara. „Opštepoznato je da nemam šta da jedem i šta da obučem, pa sam se obratio, moleći za milost, da bih mogao da se predam i poverim staranju, što sam i dobio"29. Po ugovo­ ru, onaj ko se predaje imaće osiguranu hranu i odeću, a za to će služiti gospodaru i njegovoj „porodici", zaklinjući se da će biti poslušan. Ali i u XI veku, u Anžujskoj grofoviji, nailazi se na ka­ rakterističan slučaj, kada slobodna seoska porodica moli crkvu Sen Floran u Somuru da primi u podaništvo dvoje dece, jer nije u stanju da ih prehrani. Promena stanja iz slobodnog u kmetsko nije uopšte značila poboljšanje materijalne situacije seljaka i od XII do XIII veka kao normalan i redovan proces javlja se iskupljivanje seoskih porodica i čitavih sela iz kmetstva. Suprotni 28 G. Duby, „Les pauvres des campagnes dans l’occident médiéval jusqu’au XHIe siècle", u: Revue d’histoire de l’Église de France, LU, 1966, str. 25. 29 Monumenta Germaniae Historica, Formulae, I, str. 258. Upor. Michel Mollat, Les pauvres au Moyen-Âge: Étude sociale, Paris, Hachette, 1978, str. 44.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

67

slučajevi, kad je ekonomska nužnost primoravala na traženje za­ štite feudalnog gospodara, pružaju ipak dokaz o stalnoj egzisten­ cijalnoj ugroženosti i, u vezi s njom, osećanju ugroženosti selja­ ka. Solidarnost seoske zajednice, kao i parohijske forme pomoći siromašnima nisu bile uvek u stanju da odgovore na nemaštinu svojih članova. Ipak, slučajevi siromašenja pojedinih seljaka to­ kom ranog srednjeg veka i sve do XII veka nisu izlazili iz okvira drugorazredne pojave. Promenu u strukturi seoskog života donosi razvoj robno-novčane privrede na selu, od polovine XII veka koji je u zemljama Zapada bio različitog intenziteta. Pomenuto oslobađanje od kmetstva svedoči o tome da su feudalni gospodari bili više zainteresovani za dobij anje novčanih sredstava nego za druge obli­ ke seljačkih obaveza; sume za otkup bile su ponekad ogromne, a relativna lakoća, s kakvom su seljaci dobijali kredit za otkup dokazuje poverenje kreditora u trajnost seoskih novčanih priho­ da. Socijalna posledica toga bio je, međutim, i proces unutraš­ njeg materijalnog raslojavanja seoske sredine. Tek u okviru njega dolazi do pauperizacije ekonomski slabijih kategorija seljaka na nivo seoskog proletarijata. Ove kategorije pokazuju tendenciju rasta u seoskom društvu XIII i XIV veka. Način njihovog života ostaje na granici fizičke eg­ zistencije. Seosko gazdinstvo od 3-4 hektara, sa slabim živim in­ ventarom i teglećom stokom, sa zalihama hrane samo do najbliže žetve, bilo je osnova života seoskog stanovništva, bespomoćnog u odnosu na konjunkturne neuspehe tržišta. Kratkoročni kredit, otkupljivanje buduće letine unapred, na neviđeno, pokazuju to stanje ekonomske nesigurnosti; casanae, sitne kreditne ustano­ ve koje su osnovali severnoitalijanski kreditori na selima istoč­ ne Francuske ili pak jevrejske kreditne operacije na selima južne Francuske primeri su prodiranja kredita u seoske sredine koje odlikuje ekonomska „slabost". Iz mase seoskih porodica srednjeg imovinskog stanja, stalno se prelazilo u kategoriju sirotinje, za koju letina sa sopstvenog imanja nije bila dovoljna za život. Ovu kategoriju ljudi donekle je pomagalo seosko zanatstvo, pružajući im dodatne zarade i mogućnost zapošljavanja žena i dece. U do­ kumentima iz XIII veka sve češće se pojavljuju vesti o bezemlja-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

68

šima koji se bave nomadskim stočarstvom, a takođe o ,,deci“, tj. o mlađim sinovima, za koje nije bilo mesta u suviše usitnjenom po­ rodičnom gazdinstvu. Sve veći je broj raznih „baštovana", bezemljaša ili skoro bezemljaša, koji moraju da traže sredstva za život stupanjem u najam. Brassiers u seoskoj strukturi južne Francuske izdržavali su se samo od iznajmljivanja svojih ,,ruku“ (bras), od dnevničkog najma kod imućnih seljaka i zemljoposednika. Poreski registri s početka XIV veka beležili su sve veću masu selja­ ka koji se nazivaju bednicima, jadnicima ili čak prosjacima; iza ovih termina koji su označavali nemogućnost plaćanja poreza, najčešće se krije kategorija seoskog proletarijata (a takođe grupa tipično „siromašnog" seoskog stanovništva, tj. udovica i siroča­ di). To stvara na selu situaciju trajne „relativne prenaseljenosti" s velikim socijalnim posledicama - pri tome nisu u pitanju njeni skriveni oblici, karakteristični za ekstenzivnu privredu koja eksploatiše radnu snagu, već upravo dramatično rasprostranjena si­ tuacija u kojoj postoje mase onih koji traže posao u svom selu, a ne nalaze ga. Rezultat ovakve situacije u kojoj znatan deo seoskog stanovništva kupuje hranu svojim zaradama, jesu niske plate na selu i visoke cene žitarica. Kolonizatorski pokreti prema oblasti­ ma i zemljama čije domaćinstvo nije dovoljno organizovano, apsorbuju deo viška ovog stanovništva, ali oni najčešće obuhvataju seoske porodice koje raspolažu izvesnim resursima; mogućnosti kolonizacije su uostalom ograničene. Međutim, kratkotrajne mi­ gracije predstavljaju osnovnu odliku života seoskog proletarijata, ipak ne toliko u pogledu periodičnih poslova, koliko u pogledu periodičnih životnih drama; na početku XIV veka u jednom od provansalskih sela, u zimskom periodu, svaka treća porodica na­ pušta selo, u potrazi za hranom. Proučavanja srednjovekovne agrarne istorije pokazuju ogro­ mne razmere kako pojave proletarizacije seoskog stanovništva, tako i razmere posredne situacije - seoskih masa čija egzisten­ cija ostaje stalno na granici proletarizacije. R. Fossier u studiji o pikardijskom selu krajem XVIII veka konstatuje sledeću situa­ ciju: siromasi i prosjaci čine 13%, posednici sitnih parcela, koji­ ma svaka nerodica može da ugrozi egzistenciju - 33%, seljaci sa više zemlje, ali koji ne poseduju zapregu - 36%, najzad, katego-

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

69

rij a imućnih seljaka - 19%. U slučaju pikardijskog sela dobijamo važnu sliku diferenciranja seljaka: između ekstremnih grupa po­ ljoprivrednog proletarijata i imućnog seljaštva nalazi se najveća masa koja obuhvata preko dve trećine čitave zajednice, čija je egzistencija nesigurna; upravo u toj masi procesi pauperizacije kasnog srednjeg veka će vršiti pustošenja. U slučaju ove proleterizovane seoske kategorije ukazivalo se takođe na ulogu koju je odigrao pokret za oslobođenje (ili tačnije: otkupa) seljaka od kmetstva. Analognu sliku strukture seoskog društva nalazimo i u drugim delovima Evrope. Procenjuje se da je u Engleskoj oko 1280. godine 46% seljaka raspolagalo gazdinstvima od samo tri hektara, koja nisu davala seoskoj porodici mogućnost da se pre­ hrani. U Kambreji početkom XIV veka 13% seljaka živi u bedi, a 33% ima male zemljišne parcele. U slučaju primorske Flandrije, od ukupnog broja 1.072 seljaka-učesnika ustanka iz 1328. godine (koji su pali u bici kod Kasela), nešto više od 1% činili su imućni seljaci, dok je 23% posedovalo 2,2 do 4,4 hektara, a 59% manje od 2,2 hektara. Veličina seoskog gazdinstva je sama po sebi nedovoljan preduslov za materijalnu kvalifikaciju porodice. Na sličan način, ta­ kođe sa izvesnom rezervom, mogu se tretirati poreski spiskovi koji kvalifikuju seosku porodicu kao „prosjačku1, pre svega na osnovu procene njenih prihoda sa zemlje. U oba slučaja može se razmatrati kakvo su mesto u stvarnim dohocima zauzimali drugi izvori, dakle, najamni rad u gradu ili pak kućni zanati. U oba slučaja srednjovekovna dokumentacija ipak pokazuje proletarizaciju u okviru sela. Privredni život srednjeg veka nosi na sebi izuzetno lokalno obeležje, a slabost sredstava komunikaci­ je i ograničeni karakter dalekosežne trgovine, uzrok su tome što ekonomska konjuktura nema opšti karakter čak i u okviru jedne regije ili zemlje. Ritam opštijeg karaktera uslovljen je klimatskim promenama, ali one ipak deluju samo u odnosu na veoma duge razvojne tendencije. Različitosti ekonomskih i društvenih struk­ tura stvaraju i elementi međunarodne podele rada - na kraju krajeva, ono što je za neke oblasti nepovoljna situacija koja izazi­ va masovno osiromašenje, drugima stvara razvojnu šansu. To je vidljivo u periodu velike krize u XIV veku, u kojoj se našla veći-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

70

na zapadnih zemalja; istovremeno, neke oblasti srednje i istočne Evrope ostale su izvan njenog dometa i iskoristile su da se pri­ lagode novoj situaciji. Procesi materijalne diferencijacije seljaka zavisili su i od lokalnih uslova. Prirodne katastrofe nisu uvek bile istoznačne s nemaštinom seoskih masa, ponekad su bile prilika za povećavanje materijalnih razlika seoskog stanovništva. Belgij­ ski istoričar L. Génicot predstavio je sliku materijalne situacije seljaka prema veličini gazdinstava za tri sela u grofoviji Namur 1289. godine. Grupa seljaka s najmanje zemlje koja nije mogla da dobije dovoljna sredstva za život sa sopstvenog gazdinstva, u jed­ nom od njih predstavljala je 38% od ukupnog broja stanovnika, u drugom - 54%, u trećem 73%. To je ogroman raspon, a ipak se javlja u jednoj regiji. U evoluciji seoske bede u srednjovekovnoj epohi vidimo dve situacije. U prvoj od njih - bez obzira na socijalnu konjukturu, elementarne katastrofe, odnose između zemljoposednika i masa neposrednih proizvođača, vrste renti i stepena intenziteta feudal­ ne eksploatacije - nema osnova za priču o pojavi pauperizma. Procesi dugotrajnog ili periodičnog siromašenja lokalnog su ka­ raktera i tiču se seoske klase kao celine. Slučajevi nemogućno­ sti nastavljanja dotadašnjeg života imaju karakter „nesreća usled viših sila“, a ne masovne ili grupne pojave. Postojeći oblici soli­ darnosti i društvene pomoći ublažavaju slučajeve individualnog siromašenja, daju nužnu podršku bogaljima, starcima, porodica­ ma bez hranilaca - onima koji ostaju u seoskoj zajednici, a ne odlučuju se na prosjačko skitanje. Drugi model je povezan s prodiranjem novca i tržišnih zako­ na u društveni i privredni život. U seoskom stanovništvu dolazi do velikog diferenciranja u pogledu materijalne situacije. Pojav­ ljuje se masovno kategorija seljaka koji nisu u stanju da žive od rada na zemlji. U agrarnoj strukturi sela srednjoimućni seljaci su najbrojniji, ali upravo oni su izloženi konjunkturnim udarcima i proizvode nove proletarizovane slojeve. Počev od XIII veka, ra­ zličitim vidovima seoske solidarnosti su dominirale najbogatije grupe, i otuda se ništa nije činilo za slabljenje procesa društvene polarizacije. Zbog toga se najsiromašniji deo seoskog stanovniš­ tva proletarizuje: život na nivou biološke egzistencije, stalna ne-

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

71

sigurnost u sutrašnji dan, nužno traženje izvora za izdržavanje najamničkim radom i kućnim zanatstvom. Ako se ova poslednja kategorija može smatrati rezultatom procesa deklasiranja - jer oni ipak nisu u stanju da nastave život koji bi odgovarao seljačkoj klasi - ne treba je poistovećivati s kli­ jentelom srednjovekovnih ustanova za socijalnu zaštitu. Kao što smo pomenuli, ovi ljudi su zasigurno koristili pomoć prilikom povremenih deljenja milostinje. Iz njihovih redova regrutovali su se prosjaci i skitnice. Ipak, najviše njih ostaje u svojim dota­ dašnjim mestima boravka i živi od svog rada. Srednjovekovno dobročinstvo, naročito ono nastalo iz jevanđeljskih pobuda u XII veku, ne odnosi se na njih; oni nisu smatrani „siromašnim stidljivcima", pošto njihovo siromaštvo nije u suprotnosti s pri­ pisanim im društvenim stanjem, nisu siromašni po izboru, nisu „pravi siromasi" kojima bi bolest ili sakatost davale pravo na mi­ lostinju. Siromašni su jer ne rade, ali njihovu sudbinu ne treba jednostrano gledati - povremeni poslovi davali su im mogućnost da žive znatno iznad nužnog egzistencionalnog minimuma. Nivo seoskih zarada kako u okviru seoskog najma, tako i kućnog za­ natstva, bio je istina nizak, ali i troškovi izdržavanja bili su niži. Pored onih koji su živeli u krajnjoj bedi u ovoj kategoriji pojav­ ljivale su se i grupe s boljim životnim standardom. Mogućno­ sti za najam bile su ipak ograničene, radovi i zarade sezonski i povremeni, usled čega je ova kategorija živela u egzistencijalnoj nesigurnosti. U slučaju ovog drugog modela seoskog siromaštva imamo po­ sla s raspadom dotadašnjeg društvenog sistema koji se ipak vrši unutar društvenih seoskih struktura. S jedne strane, ovaj seoski proletarijat zadržava način života rodnog sela, čuvajući okvire porodične, susedske, opštinske ili parohijske organizacije, sa dru­ ge, pak, podleže društvenoj organizaciji. Procesi pauperizacije u seoskom društvu tesno su povezani s ekspanzijom tržišne privrede i upotrebom novca. To nas vodi drugoj kategoriji srednjovekovnog siromaštva - gradskoj bedi. Valja napomenuti da nije reč o mehaničkom prenošenju seo­ ske bede u grad, dakle, o istoj pojavi u drugačijem topografskom i socijalnom kontekstu. Dok se održavaju tradicionalne agrarne

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

72

strukture, dotle seoska beda ostaje na mestu. Zapravo, najčešće se konstatuje veoma dugotrajna ukorenjenost proletarizovanih seoskih porodica u njihovom dotadašnjem mestu boravka koje im sigurno daje veće osećanje sigurnosti nego traženje boljeg ži­ vota u novom mestu. Migracija u normalnom periodu, zahteva u načelu posedovanje izvesnih zaliha, u protivnom, odmah postaje identična s marginalizacijom. Porast mobilnosti seoskih siroma­ ha, kakav je konstatovan na primer u firentinskom okrugu u XIV i XV veku, svedočanstvo je raspada tradicionalnih struktura sela; ipak, u firentinskom slučaju zapaža se takođe da u grad kreću najimućniji imigranti, a najsiromašniji idu u druga sela. Razvoju srednjovekovnih gradova malo su doprinosili proletarizovani i marginalni elementi. Pirenneova slika razvoja evropskih grado­ va tokom apsorbovanja mase desperadosa, skitnica i bednika u dronjama (čuvena interpretacija milanskog pannosus kao tipič­ nog predstavnika gradske klase u nastanku: skitnice koji postaje građanin) nije potvrđena u detaljnim studijama. Grad nije bio mesto bekstva od seoske bede, već mesto poboljšanja života, ve­ ćih šansi za bogaćenje i napredovanje onih koji su raspolagali izvesnim materijalnim sredstvima i izvesnom vrstom društvenog prestiža. U početnim etapama formiranja gradskih centara priliv elemenata iskorenjenih iz svoje stare društvene sredine bio je veći - bili su među njima kako odbegli seljaci kmetovi, tako i ljudi iz plemićke sredine koji nisu bili u stanju da nastave dotadašnji život. Srednjovekovni grad koji je nastajao davao je očigledno šansu za napredak i stabilizaciju u društvenim strukturama po­ jedincima na društvenoj margini, ali najviše je privlačio najak­ tivnije elemente koje je sputavao imobilizam agrarnog društva. Carlo Cipolla poredio je proces srednjovekovne urbanizacije sa evropskom emigracijom u Ameriku u XIX veku, ukazujući na analogije kolektivnih nada. U sledećim etapama razvoja grada, priliv seoskog stanovništva u grad bio je istovremeno forma pro­ toka akumuliranih materijalnih sredstava iz sela u grad. Nemačka izreka da „gradski vazduh čini slobodnim" (Stadtluft macht frei), dobro predstavlja jedan od glavnih aspekata atraktivnosti srednjovekovnog grada koji je davao šanse za oslobođenje od kmetske zavisnosti.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

73

Grad, međutim, stvara novi model siromaštva, drugačiji od seoskog. Njegove glavne odlike određuju ekonomska i društvena struktura, kao i opšta ekološka karakteristika gradskog naselja. Ovde nije mesto za razmatranje tipologije srednjovekovnih gradova Evrope. Čak i u letimičnoj i opštoj karakteristici nemo­ guće je zaobići činjenicu da su gradski centri činili široku ska­ lu u kojoj su demografske razmere grada i mesto proizvodnih poslova u profesionalnoj strukturi stanovnika imali odlučujući značaj za odnos bogatstva i siromaštva. Mali gradski centri nisu se mnogo razlikovali od seoske situacije. Poljoprivredni poslovi imali su u njima značajnu ulogu, stanovnici gradova su između gradskih zidina ili u najbližoj okolini obrađivali zemlju, uzgajali stoku, obezbeđujući deo hrane sa sopstvenog gazdinstva. U tim malim centrima postojale su takođe forme društvene solidarno­ sti, analogne onima na selu, negovani su i dalje seoski običaji, porodične strukture bile su slične seoskim. Poljoprivreda i seo­ ski način života nalaze se tokom srednjovekovlja u svim vrstama gradova, uključujući i velike metropole. Ipak, menjaju se razme­ re, menja se značaj tog „agrara". Veliki gradovi srednjovekovne Evrope, čije je stanovništvo prelazilo 50.000, činili su malu grupu - pre svega u visoko urbanizovanoj Italiji (Firenca, Venecija, Đenova i Milano), a severno od Alpa najveći grad srednjovekovne Evrope - Pariz i najveći flandrijski gradovi Gan i Briž; ovde se mogu još dodati Konstantinopolj i metropole Pirinejskog poluostrva. Ovakvi gradovi u izvesnom pogledu već stvaraju situaciju karakterističnu za način gradskog života sve do industrijske epo­ he. Glavne odlike ovog načina gradskog života su anonimnost međuljudskih odnosa, povezana s veličinom naselja, sistem eko­ nomske međuzavisnosti, zasnovane na razvijenoj podeli rada, veliki značaj grupnih veza koje američki sociolozi defmišu kao „sporedne", najzad, znatna društvena dezorganizacija. Očigledno je da se donošenje zaključaka na osnovu ovih najvećih centara može smatrati slabom osnovom za uopštavanje. Ipak, izgleda da se pojave koje možemo da vidimo u tim najvećim gradskim cen­ trima javljaju u svim srednjoevropskim gradovima koji prelaze izvestan stepen razvoja. Uzimajući 2.000 stanovnika kao kriterijum za donju granicu „srednjega grada" - mada su statistički

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

74

pokazatelji u ovom slučaju arbitrarnog karaktera - moglo bi se reći da se, počev od ovog broja, naročito od maksimalnog bro­ ja 5-6.000, ispostavlja da su tradicionalni mehanizmi seoskog društvenog života nedovoljni. Gubi se lično poznanstvo kao os­ nova opšteg sistema društvenih odnosa, zasnovanog na vezama horizontalnog tipa, međutim, u okviru profesionalnih kategorija javljaju se sve češće klasne podele koje slabe osećaj korporativne solidarnosti. U razmerama čitavog kolektiva osećanje solidarno­ sti i međusobne odgovornosti za sudbine njegovih članova veo­ ma je ograničeno i javlja se samo u slučaju spoljašnje opasnosti. Novi oblici solidarnosti koji nastaju u gradu, a koji organizuju društveni život grada - pre svega, verska bratstva i profesionalne organizacije - imaju grupni karakter, čime ne samo povezuju, već i dele gradsko stanovništvo. Odbrambeni karakter tih organiza­ cija utiče na to da zbog ličnih interesa grupe stvaraju materijalne i zakonske barijere za pristup u članstvo. Zanatske i trgovačke korporacije30 nastoje da oslabe ekonomsku konkurenciju među svojim članovima, ali gradskim životom, grupno strukturiranim i istovremeno rasutim, vlada duh neprestanog takmičenja. Posledice uticaja novca i tržišnih zakona, koje smo posmatrali u seo­ skom društvu, javljaju se u gradu u jačoj i dramatičnijoj formi. Mali gradovi koji svojim trgovačkim i zanatskim funkcijama zadovoljavaju lokalne tržišne potrebe, ne stvaraju velike imovin­ ske i društvene kontraste. U stvari, preovladava mali proizvođač, čija se radionica zasniva na zajedničkom radu porodice. Cehov­ ski oblici pripremanja za profesiju proširuju zanatsku porodicu za nekoliko učenika ili pomoćnika, čuvajući lične veze. U prou­ čavanjima socijalne strukture preindustrijskog društva naročito se ističe visoka brojnost kućne posluge: reprezentativne analize za ćelu Englesku pokazuju postojanje više od 13% posluge u pe­ riodu od XVI do XVIII veka, a u Londonu krajem XVII veka pre­ ko 20%. Situacija posluge bila je različita, zavisno od proizvodne strukture gradskog zanata: u slučaju proizvodnje za lokalno trži­ šte sačuvan je odnos lične zavisnosti u okviru zanatske porodice, ipak, u slučaju proizvodnje za daleka tržišta, kad se javljaju ma30 Poznate kao cehovi, esnafi ili gilde. - Prim. prev.

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

75

sovnija proizvodnja, specijalizovana tehnologija i visoke veštine sve širih razmera, sve više je najamne radne snage. U odnos na­ jma ulaze, prvo, zanatski pomoćnici, kalfe, kao i šegrti, drugo, sve više same zanatlije, gubeći tako ekonomsku samostalnost. Troškovi za sirovine, nesigurna potražnja, ponekad i komplikovanje same tehnologije i nužnost velike specijalizacije i podele rada uzrok su što zanatlija mora da prihvati organizatorsku ulogu investitora - trgovca ili preduzimača. U nekim granama gradske proizvodnje u srednjem veku ova vrsta najamnih odnosa proizilazila je već iz same njihove tehnološke prirode - to se odnosi na građevinarstvo i rudarstvo, a u nekim je bila posledica ekonom­ skih promena i društvenog razvoja. Porast značaja najamnog rada u proizvodnoj strukturi predstavlja razvojni trend grada ka­ snog srednjeg veka koji polako ruši njegovu socijalnu ravnotežu. Bez obzira na društveni karakter elemenata koji čine srednjovekovni grad u početnoj etapi, on je izgradio institucionalne me­ hanizme koji je trebalo da ublažavaju procese društvene polari­ zacije i osiguravaju funkcionisanje malih proizvođača. Ispitivanja strukture srednjovekovnih gradova pokazala su klasične odlike dva, za to vreme, tipična gradska centra - Frankfurta na Majni i Ipra. Istina, Frankfurt je bio jedan od većih nemačkih gradova i igrao je važnu ulogu u međunarodnoj trgovini, ipak, nije imao karakter specijalizovanog proizvodnog centra; registar zanat­ skih profesija obuhvata sve uže struke koje odgovaraju pre svega potrebama lokalnog tržišta. Međutim, Ipr, grad koji nije imao trgovački značaj Frankfurta, bio je proizvodni centar u glavnoj specijalizovanoj industriji Flandrije - suknarstvu. Vrsta demo­ grafske i socijalne strukture Ipra u XV veku već pokazuje indu­ strijske odlike, tu je neuporedivo veći broj najamnih radnika, a zanatlija, samostalni proizvođač je znatno slabije zastupljen nego u Frankfurtu. U Flandriji ili severnoj Italiji ovakva struktura koju reprezentuje Ipr, česta je i tiče se i malih centara - npr. Dinana, grada koji ima manje od 6.000 stanovnika, ali je specijalizovan za proizvodnju metalnog alata i alata za kućno gazdinstvo (dinanderie). Za većinu gradskih centara u Evropi tog vremena tipična je upravo struktura Frankfurta, u kojoj najamni rad ima neznatnu ulogu, a sistem društvenih odnosa osigurava samostalnost nepo-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

76

srednog proizvođača. Opšta tendencija politike gradskih ustanova i zanatskih cehova je regulisanje radnih odnosa i ograničavanje slobode delovanja tržišnih zakona na radnu snagu neekonomskim sredstvima. Dva procesa tokom kasnog srednjeg veka slabe i slamaju efikasnu realizaciju ove politike. Prvi od njih je već pomenuti razvoj specijalizovane industrije, s razvijenom podelom rada, sve većom ulo­ gom trgovačkog kapitala i porastom zavisnosti proizvođača od vlasnikâ fabrikâ. Drugi od njih je sve veći značaj u zapošljavanju raznih kategorija nekvalifikovane radne snage. Oba procesa su lagano trasirala put proletarizacije. Uostalom, u oba se može za­ paziti velika podudarnost. Sitni proizvođač postepeno je svođen na ulogu izvođača ograničene faze proizvodnog procesa, zbog čega je slabila uloga profesionalnih kvalifikacija. Istovremeno, slabio je značaj sopstvenih alata, tehničke opremljenosti radioni­ ce. Njegova situacija bila je sve sličnija ulozi proletera - nudio je samo fizičku snagu i sposobnosti. Ipak, nekvalifikovani radnici u gradskom stanovništvu sred­ njega veka imali su specifična negativna obeležja. Nijedna od ustanova zaštite i solidarnosti u srednjovekovnom gradu nije radila u njihovu korist. U situaciji niskog vrednovanja fizičkog rada uopšte, nemanje profesionalnog zanimanja činilo ih je po­ niženim i bespomoćnim. Uostalom, ovde je reč o veoma različi­ tim kategorijama ljudi i poslova. To se odnosi pre svega na žene-radnice. U srednjovekovnom gradu one su raspolagale samo malobrojnim sopstvenim korporacijama u ženskim profesijama (situacija je sasvim drugačija kad je žena član „muškog" ceha, kao udovica majstora nekog zanata). One najčešće obavljaju po­ moćne poslove ili poslove za koje je potrebno poznavanje kućnih poslova. Kao predilje javljaju se žene-radnice u istorijskim do­ kumentima, u klasično proleterskim situacijama. Pesma predilja svile u Kretjen de Troa (Chrétien de Troyes) predstavlja začuđu­ juće savremeno svedočanstvo društvene situacije: Uvek svilene haljine tkamo Nikad se bolje obući nećemo, Uvek ćemo biti siromašne

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

77

Uvek patiti žedne i gladne31 Žalba na glad razvija se u sledećim strofama - predilje nemaju dovoljno za hleb (malo ujutru i još manje uveče). U podrobnom opisu zloupotreba koje je činio flandrijski fabrikant Jehan Boinebroke krajem XIII veka prema zanatlijama koji su radili za nje­ ga, karakteristične su žalbe žena-radnica na doživljene nepravde (neplaćanje, brutalno postupanje, prevare). Kako u Francuskoj, tako i u Italiji zabeleženi su česti slučajevi potčinjavanja žena-predilja zbog pozajmica, plaćanja unapred ili akontacija. Plate žena bile su obično male, na nivou plata davanih deci. Muškarci bez kvalifikacija nalazili su poslove kako u povremenim radovima, tako i u nekim zanatima. Neretko je i trgovina davala mogućnost zapošljavanja; istina, ceh nosača ljubomorno je čuvao monopol na obavljanje ovog posla koji nije uopšte zahtevao znanje, ali ostajale su uvek znatne mogućnosti povremenog rada na utovaru barki i čamaca, na nošenju robe itd. Mogućnost za rad davali su i poljoprivredni poslovi na terenu grada, naročito u vreme polj­ skih radova. Čišćenje grada stvaralo je takođe izvesnu potražnju. Najzad, građevinarstvo je davalo relativno najveće mogućnosti za rad, ali i nekim gradskim zanatima bili su potrebni isključivo fizički radnici. Društvena situacija nekvalifikovanih radnika u srednjovekovnom gradu bila je sasvim marginalna. U slučaju žena degradirajuću ulogu imala je već sama činjenica traženja najamnog posla, čak ako su to bili samo prekovremeni poslovi koji dopunjavaju porodični budžet. Sudski arhivi grada, kao i književni opisi, če­ sto predstavljaju povezanost žene-radnice s prostitucijom. Zbog nepripadanja cehovskim organizacijama kvalifikovani radnici ne samo da su ostajali izvan organizovanog društvenog života brat­ stava i cehova, već ih je to činilo i njihovim predmetom mržnje ili neprijateljstva, jer su za njih predstavljali potencijalnu konku­ renciju. Drugačije je bilo s najamnim radnicima u zanatstvu. Ova 31 Chrétien de Troyes, Yvain ou le Chevalier au Lion, Fôrster ed., Halle, 1891, V. 5300.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

78

društvena sredina, naročito u ranoindustrijskim centrima sa specijalizovanom proizvodnom strukturom, neprestano raste, kako zbog sprečavanja kalfi da postanu majstori (kao takvi ostaju traj­ na kategorija društvene strukture), tako i zbog sve veće zavisnosti zanatlija od vlasnika preduzeća. Za razliku od nekvalifikovanih radnika, zanatski najamnici su integrisani u organizacijske okvi­ re cehovskog života, imaju određeni pravni status i svoja udru­ ženja, što im daje mogućnost solidarnog nastupanja u odbranu svojih interesa. U slučaju zanatskih cehova to je zavisilo od stepena razvoja organizacije kućne radinosti - u nekim cehovima bili su vlasnici preduzeća i zanatlije koji rade za njih, koji su se već potpuno našli u zavisnoj, najamničkoj situaciji. Ipak, kalfska bratstva bila su homogenijeg karaktera, u njima je postojao veći stepen solidarnosti. Međutim, u ovim slučajevima normalnom situacijom može se smatrati integracija različitih kategorija za­ natskih najamnika u društvenu strukturu i u organizovano grad­ sko stanovništvo. Proces pauperizacije u ovoj sredini odvijao se na dva plana - u siromašenju i deklasiranju. Mada u okviru grada postoje poljoprivreda i dosta spored­ nih zanimanja, većina zanatskih najamnih radnika kupuje hra­ nu; posedovanje bašte ili zemlje iza gradskih zidina predstavlja privilegiju građanskih elita, a ne masa. Sva kolebanja privredne konjukture, nerodica i skupoća, povezana s njom, odmah su bol­ no pogađali upravo ovu društvenu sredinu. Kad se 1475. godine seljaci iz okruga Verone žale na poreze, na pismenu molbu dobijaju odgovor da seljacima, čak najsiromašnijima, nije potrebno da kupuju hranu, a ako bi se oporezovala gradska sirotinja koja mora stalno da kupuje hranu, to bi dovelo do pustošenja grada. Plate većine gradskih najamnika bile su niske, veći deo zarada odlazio je na hranu, a istovremeno odnos radničkih plata i cena u kasnom srednjem veku su takve da radničke plate pokazuju znat­ no manju elastičnost od cena prehrambenih proizvoda. Društve­ nu sredinu zanatskih najamnika odlikuje ekonomska ,,slabost“, analogna onoj koju smo konstatovali u masi siromašnih seljaka i bezemljaša. Istraživanja porodičnih budžeta u najamničkim gradskim sre­ dinama u Flandriji i Toskani pokazuju neizvesnost materijalne

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

79

egzistencije kao trajnu odliku stanja velikog broja ljudi u tim ranokapitalističkim centrima. U tradicionalnim gradskim struktu­ rama srednjeg veka cehovska i gradska politika u znatnoj meri su amortizovale ekonomsku degradaciju. Instrument ove politi­ ke bilo je pre svega regulisanje tržišta rada i priliva ljudi u grad. Demografski pritisak, naseljavanje novih došljaka u predgrađa, domaća radinost i zanatstvo izvan cehova bili su faktori koji su slabili efikasnost aktivnosti gradskih i cehovskih vlasti. Prema onima koji žive u bedi - to se odnosi i na grad i na selo - društvene i kulturne elite srednjovekovnog društva neobično su ravnodušne. Fizička beda se tretirala kao sastavni deo druš­ tvenog stanja masa. Istina, karitativne ustanove pomažu mnogim porodicama (u slučaju Firence pokazalo se da se to vrši deljenjem milostinje ženama, dok njihovi muževi rade), a u domi­ nikanskom propovedništvu ponekad se javljaju apeli za staranje o siromasima koji rade, ali pravi razlog za pomoć kategorijama zaposlenih je tek situacija ekonomske katastrofe - gubljenje mo­ gućnosti za rad. Kako u gradu, tako i na selu, siromaštvo samo po sebi nije izazivalo sažaljenje. Ipak, da li je izazivalo prezir, da li je stvaralo negativnu stigmu u sistemu društvenih odnosa? Na ovo pitanje odgovor se lakše može naći u crkvenim delima i književnim slikama nego u proučavanju društvenih odno­ sa. Izgleda da se procesi društvene marginalizacije pod uticajem bede u gradovima javljaju na dva plana - prvo, u lišavanju grad­ skih prava i neučestvovanju u ustanovama solidarnosti, drugo, u tendenciji ka topografskom izdvajanju oblasti bede u okviru grada. Kao što smo pominjali, osiromašenje zanatliju nije isključiva­ lo iz njegove korporativne organizacije. Čak su zanatlije, kojima siromaštvo nije dozvoljavalo dalje bavljenje zanatom, postajale članovi ceha, zadržavajući na taj način pravni status, tako da su mogli u maloj meri da koriste njegove privilegije. Drugačija je bila situacija onih koji su ostajali sasvim izvan cehovske organi­ zacije. Poreski registar Bazela iz 1429. godine pokazuje znatan broj cehovskih zanatlija koji se nalaze veoma nisko u imovinskoj hijerarhiji ili su čak pauperizovani. Ipak, bazelski registar istovre­ meno izdvaja grupu od 484 poreska obveznika, nazivajući ih „ne-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

80

cehovski1' (Allerey Volkes nit ziinftig) - većinu u ovoj grupi čine žene. I dok u pojedinim cehovima najniža kategorija obveznika (od 0 do 10 guldena) po pravilu nije dostizala 20% - samo je u slučaju jednog ceha dolazila do 36% - dotle je u „necehovskoj" grupi obuhvatala 60%. U slučaju ove necehovske grupe u grad­ skom zanatskom stanovništvu imamo posla ne samo s materijal­ nim siromaštvom, već i s nižom socijalno-pravnom situacijom i ograničenim učešćem u gradskom stanovništvu. Isto se odnosi i na razne radnike nadničare koji ne pripadaju određenoj profesiji, koji predstavljaju, prethodno pomenutu, masu nekvalifikovane radne snage. Zajednička odlika ovih necehovskih kategorija je i nepostojanje gradskih prava. U životu srednjovekovnog gra­ da oni su predstavljali prezrenu, eksploatisanu masu, okruženu mržnjom, jer je samo njeno postojanje narušavalo univerzalnost korporativne organizacije gradske zajednice kao osnove njenog društvenog života. Prisustvo u njoj novih došljaka, seoskih migranata koji nisu prošli kroz gradsku socijalizaciju, dodavala je nov element odbojnosti i stereotipni stav gradskog prezira prema seljaku. U topografskoj strukturi grada takođe je bila izražena degradirajuća uloga siromaštva. Za razmeštanje pojedinih porodica na terenu grada glavnu ulogu je imala profesionalna pripadnost ili barem karakter obavljane delatnosti; u gradskim naseljima po­ stojala je tendencija ka koncentrisanju zanatlija jedne profesije, u nekim slučajevima - potreba za vodom u cilju bavljenja zanatom ili pak „prljava" proizvodnja - određivala se posebnim gradskim uredbama. Ipak, društvenu topografiju grada odlikuju pre sve­ ga koncentracija bogatstva i prestiža: što je bliži ekonomski i sa­ kralni centar grada, to je više mesto u obe ove hijerarhije. Cena gradske parcele, proporcionalna ovom koncentričnom sistemu predstavljala je očigledno njenu zaštitu. Prostorni razvoj grada dovodio je ne samo do preseljavanja siromašnih grupa prema periferiji, već i do narušavanja koncentričnosti ovog sistema. U okviru gradskog prostora stvarale su se i specifične grupe bede, isprepletane s „nečasnim" profesijama, naročito prostitucijom i kriminalom. I gradske zidine su bile jedan od činilaca koji određuju raz-

1. Srednji vek: da ii su siromašni potrebni?

81

meštanje siromaštva. Razvoj gradskih centara u kasnom sred­ njem veku išao je u pravcu širenja naselja iza zidina, stvaranja periferija. U društvenoj strukturi ,,periferista“ očigledno je nepo­ stojanje više klase a, uopšte uzev, bogatstvo stanovnika periferija je manje, a njihova prava su ograničena. Grupe siromaha su tu velike i obuhvataju kako najsiromašnije kategorije iz sredine na­ jamnih radnika, tako i skitačke elemente. U hijerarhiji prestiža i bogatstva, bitan je bio i način stanova­ nja. Posedovanje kuće značilo je stabilizaciju socijalnog stanja, ali neposedovanje nije automatski značilo marginalnu situaciju. U gradovima kasnog srednjeg veka dosta se razvija iznajmljivanje stanova, što su koristile kako siromašnije, tako i imućnije porodi­ ce. Za topografiju siromaštva postaju značajna dva plana - kako horizontalni razmeštaj kuća i kvartova bede, tako i vertikalni po­ ložaj siromašnih stanova u podrumima i na tavanima kuća. U gusto naseljenim gradovima, zajedno s pojavom višespratnica, dolazi do prilagođavanja stanovanja socijalnom stanju stanov­ nika - već u XV veku beleži se postojanje kuća čiji su delovi u pogledu veličine i opremljenosti, većinom bedni radnički stano­ vi. U predgrađima su bile rede kuće za izdavanje, a češće bedne poluprovizorne kuće. Broj porodica nastanjenih u podrumima bio je velik i često dostizao 10% stanovnika, kako pokazuju proučavaoci strukture nemačkih severnih gradova u XV i XVI veku. Stambena situacija najsiromašnijih kategorija u nekim gradskim centrima kasnog srednjeg veka slična je onoj koju je u XIX veku konstatovao Friedrich Engels u Mančesteru; pojavljuju se takođe slamovi (slams), karakterističan način života sirotinje u raznim etapama moderne civilizacije. Elementi podela u socijalnoj to­ pografiji a, konačno, i u susedskim odnosima, bio je usmeren na izdvajanje kategorije najsiromašnijih od ostatka gradskog sta­ novništva. Rezimirajući ovu sliku, možemo konstatovati da seoska i gradska beda koja se u znatno većoj meri javlja u kasnom sred­ njem veku, funkcioniše pre svega u okviru postojećih društvenih struktura. Ona predstavlja sastavni deo stanja života radničke klase. Ipak, ona stvara situacije potencijalne pauperizacije. Veli­ ki broj ljudi živi u neprestanoj ugroženosti biološke egzistencije.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

82

Zbog ekonomskih fluktuacija ponekad veliki broj ljudi, najamnih radnika, nema mogućnost da se zaposli. Tada se zbog realnog pada vrednosti plata i neuravnoteženog porodičnog budžeta jav­ lja opasnost od gladi. U gradskoj sredini beda dobija najdrastič­ niji oblik, zbog potpune zavisnosti ishrane od kupovine namir­ nica. Ona ima i spektakularan karakter, kako zbog polarizacije životnog stila u gradu, u kome se obilje i raskoš graniče s neishranjenošću i glađu, tako i zbog samog karaktera gradskog na­ selja, njegove gustine i specifične „masovnosti" koja karakteriše život gradske ulice i mesta javnih okupljanja (crkva, trg, krčma). Najzad, u gradskoj sredini se ukršta materijalni nedostatak s ne­ gativnim obeležjima društvenog prestiža - lišavanjem najnižih kategorija gradskog stanovništva učešća u gradskim institucija­ ma i pravima - sa zaostalošću i razgraničenjem u socijalnoj to­ pografiji. Prema ovoj stvarnoj bedi, bedi ljudi koji rade, srednjovekovni etos siromaštva, kao i sistem davanja milostinje i bolničke po­ moći pokazuju veliku ravnodušnost ili, pak, neefikasnost. Preostajalo je delovanje profesionalne, porodične i susedske solidar­ nosti koja je bila efikasna ako su kvantitativne razmere bede bile ograničene. Običajno pravo je proizvelo izvesne forme socijalne pomoći. U Engleskoj se starim arendarima koji nisu mogli više da obrađuju svoju zemlju, a nisu imali decu (zbog čega je nji­ hova arenda prelazila u ruke drugoga), ostavljala mala parcela, pri čemu je novi arendar bio dužan da je obrađuje. Udovice su imale pravo da (do nove udaje) preuzmu gazdinstvo bez plaća­ nja dažbina. Gradske korporativne organizacije stvorile su nove institucionalne forme socijalnog staranja o svojim članovima u slučaju nesreće na poslu i elementarnih katastrofa; to je spadalo u bitne funkcije gradskih bratstava. Bila je to neznatna pomoć koja je obezbeđivala tek mali deo neophodne minimalne prehrane: izračunato je da su 1330. godine u Gentu siromasi koje je poma­ gala tamošnja Trapeza Sv. Duha, parohijska karitativna ustano­ va, dobijali godišnje oko 2,5 kg. hleba. Akcije lokalnih gradskih vlasti i privatne fondacije ili dobrotvorni pokloni pomagali su u slučajevima pauperizacije. Sigurno nisu slučajno fondacije bolni­ ca u Ipru u XIII veku osnovane upravo u godinama periodičnih

1. Srednji vek: da li su siromašni potrebni?

83

teškoća ekonomske konjukture. Vlasti Brisela 1423. god. proklamuju da svi ljudi između 10. i 60. godine života treba da rade, nude na zajam alat onima koji ga nemaju, ali besposlenima koji pružaju otpor prete progonstvom iz grada. Deset godina kasnije preporučuje se hvatanje i hapšenje „zdravih prosjaka" (mendi­ ants valides) pod optužbom narušavanja javnog mira, paljenja kuća, izazivanja tuča. Žigosanje „zdravih prosjaka" koje nastaje iz antičke i ranoantičke tradicije u znatnoj meri isključuje „bedne radnike" iz prostora funkcionisanja etosa siromaštva, izlažući ih nepoverenju, neprijateljstvu i represiji.

2. DEZINTEGRACIJA SREDNJOVEKOVNOG DRUŠTVA Pre više godina francuski istoričar Henri Hauser32 pisao je 0 naročitoj „savremenosti" XVI veka. Ovo uverenje nije zasni­ vao na slici kulture toga vremena već, pre svega, na društvenim 1 ekonomskim procesima. Henri Hauser je većinu problema koji odlikuju novovekovna društva video in status nascendi: nastanak radničke klase, konflikte između poslodavaca i radnika, štrajko­ ve, ekonomske krize, skupoću i inflaciju, pauperizam. Modernosti toga veka doprinosili su takođe veliki verski sporovi, tokom kojih su se formirale podele, aktuelne sledećih pola milenijuma, a istovremeno stvorene su ideološke konstrukcije koje će se na­ staviti u celoj novovekovnoj društvenoj misli. Periodizacijske podele koje primenjuju istoriografi, a još če­ šće istoriozofi, obično se služe proizvoljnim pojmovima. Opštu istoriju - ako se pod ovim pojmom podrazumevaju makroistorijska proučavanja - odlikuje, stoga, kontinuitet procesâ. Mikroistorijsko proučavanje lako nalazi oslonac u periodizacijskim okvirima koji bi se mogli nazvati prirodnim: vreme života opi­ sivane individue, akta osnivanja ili raspuštanja proučavane usta­ nove. Uostalom, i u ovom slučaju stalno se javlja proizvoljnost podelâ, čim se treba osvrnuti na pojam „mladosti" ili „zrelosti" individue, koji ima različita značenja u pojedinim epohama i u raznim društvenim sredinama ili pak pojam „procvat" ili „pad" ustanove, iza kojeg se u svakom slučaju krije vrednosni sud istoričara koji pravi specifične preseke i grupisanja u predstavljanom materijalu ili, pak, u naraciji. Razmatrajući sudbine velikih kolek­ tiva - klasa, nacija ili društava - nemoguće je pozvati se na bilo 32H. Hauser, Les origines historiques des problèmes économiques actu­ els, Paris, 1930; id., La Modernité du XVI siècle, Paris 1930.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

86

kakve podele koje smo definisali kao prirodne. Svaka vremenska podela liči na rez u živo tkivo: kad je reč o masovnim pojavama, kontinuitet zauzima prvi plan scene. Dramatični događaji ostaju u sloju epifenomenâ istorijskog procesa, ni jedan od njih nije sam po sebi pokazatelj promena ili pak svedočanstvo novog kolektiv­ nog stanja, o kome je reč. Tek predstavljanje geneze i posledice tako dramatičnog događaja kao velikog omogućava definisanje njegovog značaja, određivanje stepena njegove tipičnosti. Jer, kontinuitet koji vidimo u masovnim procesima ne znači uopšte da se kolektivne sudbine ne menjaju. Upravo na tom planu dolazi do najvidljivijih i najočiglednijih promena. Menjaju se odnosi među ljudima, zajednički životi, konflikti i zajednička delovanja, kolektivna osetljivost i izražajne forme i komunikacije. Ipak, ove promene ne određuju neposred­ no vremenske tačke: vreme u kome se one odvijaju je po pravi­ lu veoma dugo i njegove približne granice mogu se prepoznati samo sa visokom verovatnoćom, određivanjem kvantitativne prevage datih elemenata u okviru daljeg razvoja. Savremeni čovek razume ovu istinu istorijskog mišljenja sa­ svim jasno. Dvadeseti vek je neprestano donosio dramatične trenutke prekidanja kontinuiteta, ali svakodnevno posmatranje pokazivalo je da se to ticalo površinskog sloja, pod kojim su siste­ mi zavisnosti, načini života, psihosocijalne strukture ostajali nepromenjeni u svom kontinuitetu. Istovremeno, naglo „ubrzanje vremena" u izvesnim istorijskim uslovima, dinamizacija razvoja nekih sfera, zemalja ili regija čini vidljivijim razlike među druš­ tvima, koja se ne razlikuju samo po nivou materijalnog života, tehnološkog stanja ili veličini globalnog proizvoda, već i po unu­ trašnjoj strukturi, po dominantnom sistemu društvenih odnosa. Posmatranje savremene situacije uvodi u običnu svest dve bitne konstatacije. Prvo, prethodno pomenuto preimućstvo izvesnih elemenata nad drugima pojavljuje se kao različitost sistema, ra­ znovrsnost „modela". Ovaj drugi nije samo misaona konstrukcija koja omogućava podređivanje (i uprošćavanje) složene društve­ ne stvarnosti, već i odraz sistema koji se zaista javlja: reč je o tome da imamo posla ne samo s preimućstvom - na primer - najamni rad pod vanekonomskom prinudom, već i s takvom strukturom

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

87

koja neprestano generiše, jača i širi to preimućstvo. Drugo, ovi različiti sistemi organizacije međuljudskih odnosa međusobno koegzistiraju u istoj epohi. Zbog toga se periodizacija u poret­ ku tipološkog mišljenja mora pozivati na istorijsko vreme, dakle, na relativnu, a ne apsolutnu koordinatu: nomadsko društvo ili vojno-feudalne organizacije od slobodno-konkurentskih ili pak državno-korporativnih sistema ne dele kalendarske godine već razvojne etape. Obe ove konstatacije imaju kapitalan značaj za društvenu istoriju. Razmatrajući prošla društva u razvojnom kontinuitetu, treba ipak voditi računa o onim istorijskim procesima, u koji­ ma se vrši sui generis mutacija dominantne strukture, prelazak sa jednog načina društvenog suživota na drugi. Tokom ovih procesa naziru se razvojne nejednakosti različitog intenziteta, mada one u ranijim epohama ne dostižu takve razmere kao u XX veku. Švaj carski ekonomski istoričar, Paul Bairoch ukazivao je na različite razvojne neravnomernosti u pojedinim zemljama u preindustrijskoj i industrijskoj epohi; u prvoj razlike među po­ jedinim zemljama nisu prelazile odnos 1:3, dok u industrijskoj epohi dostižu odnos 1:25. Nezavisno od skale ovih neravnomer­ nosti (koja jasno pokazuje značaj i specifičnu težinu zaostalosti ili pak nerazvijenosti kao pojave savremene epohe) upravo u trenucima preokreta, mutacije struktura se javljaju ili postaju naročito izraziti. Zbog toga se razlike u društvenoj organizaciji javljaju ne samo u vremenu, već i prostoru. Već zbog ovog dru­ gog razloga teško bi bilo potpuno prihvatati gledište o naročitoj „modemosti" XVI veka u društvenoj istoriji Evrope. Ovaj pogled bi imao jače osnove ako bi se polje posmatranja ograničilo na domen društvene svesti, a naročito artikulacije koju ona nalazi u ekonomskim doktrinama i društvenoj misli. Upravo se u XVI veku javila svest o novoj dimenziji društvenih problema. U spo­ rovima među teolozima raznih konfesija, u pokretu katoličke i protestantske reforme, u krugovima humanističke misli problem stavova prema prosjacima i društvenoj bedi, u širem smislu, po­ javljuje se kao izraz nemira u pravcu socijalne evolucije i nove si­ tuacije; ovim pitanjem trebalo bi se podrobnije pozabaviti. Ipak, promene koje se nalaze u osnovama ovog intelektualnog pokreta,

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

88

kao i institucionalne reforme koje ih prate, prethode XVI veku. Tokom kriznog stoleća od 1320. do 1420, prve „velike krize" fe­ udalnog društva, treba tražiti procese koji stvaraju savremeno društvo (ili pak društvo „prve savremenosti"), dok se u XVII veku, tokom druge „opšte krize" feudalizma, potpuno ispoljavaju kako slabosti starog društvenog sistema, tako i socijalni problemi kapitalističkog poretka koji je nastajao. Ove pojave, kao i njihove posledice - odgovor na „izazov" vremena - imale su različiti tok u pojedinim razvojnim sferama. Razmatrajući mesto siromaštva i siromaha u srednjovekovnom društvu malo smo pažnje obraćali na promenljivost ovih pojava iz godine u godinu, iz decenije u deceniju. To ne znači da u srednjem veku nije bilo nikakve dinamike i procesâ razli­ kovanja materijalnog bogatstva pojedinaca i grupa. Hronika nerodnicâ i gladi u srednjem veku pokazuje ipak posebnu socijalnu konjukturu, jer obeležava fiziološku oblast bede. Ali, to su ipak periodične nepogode koje ne uvode promene u socijalni status, ne vrše trajno izdvajanje pauperizovanih grupa. Ipak, ukazivali smo na značaj razvoja robno-novčane razmene i urbanizacijskih procesa, sličnih formi siromaštva u srednjem veku; upravo ove pojave određuju posebnu dinamizaciju procesâ unutrašnjeg di­ ferenciranja društva, a naročito pauperizaciju izvesnih njegovih grupa. Društvena konjuktura smešta ove pojave u vreme i pro­ stor.

Društvena konjuktura Kasni srednji vek i rana novovekovna epoha predstavljaju u istoriji Evrope period raznovrsnih ekonomskih i društvenih promena. Istoričar ovde vidi, pre svega, vremenske asinhronije i prostorne disperzije koje se teško mogu prilagoditi globalnoj sli­ ci. Odlika života tradicionalnih društava ima ovde veliki značaj. Privredni i društveni život toga vremena lokalnog je karaktera. Sredstva komunikacije među ljudima, transportna sredstva ljudi, roba i ideja, sredstva razmene u tom periodu, sve do industrijske revolucije, ograničena su. Globalno, privredni i kulturni horizont određuje parohijski zvonik, a ne pulsacije međunarodne trgovi­

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

89

ne i kredita koje beleže evropske trgovinske prestonice - Briž, Antverpen, Venecija ili Amsterdam. Duge morske plovidbe, veli­ ka geografska otkrića koja s naporom krče put u društvenoj sve­ sti tog vremena, ne raskidaju s lokalno ograničenim karakterom ekonomisanja i društvenog života. Otuda se i različitosti razvoj­ nih puteva i šansi ne javljaju samo među pojedinim zemljama ili državama koje će se privredno povezati tek s razvojem kapitali­ stičkog unutrašnjeg tržišta, već i među pojedinim regijama, čije su šanse bolje ili gore odredili prirodni i istorijski uslovi. Po cenu izvesnih uprošćavanja mogu se ipak zapaziti tendencije globalne evolucije evropskih društava. Može se čak reći da je u takvim uslovima začuđujuća podu­ darnost ritma života i razvoja ondašnje Evrope, koju konstatuju savremena proučavanja. Ekonomska istorija za taj period ne raspolaže najsavršenijim istraživačkim instrumentima, ali ali oni ipak omogućavaju postavljanje dijagnoze razvojnog stanja i njegovih tendencija u kategorijama reda veličina i sigurnih pro­ porcija. Kretanje cena i plata daje najopštiju orijentaciju o pro­ izvodnji i razmeni roba (a takođe ljudi), istorijska demografija daje podatke o stanju naseljenosti i kretanju stanovništva, najzad, informacije o novčanom prometu i rudno-monetarnim odnosi­ ma veoma često se mogu tretirati kao opšti pokazatelj - svoje­ vrsni seizmograf, prema definiciji Marca Blocha - ekonomskih ritmova. Ipak, predmet našeg interesovanja bi trebalo da budu društvene posledice privrednog razvoja, promene u socijalnim strukturama, kao i odnosi između bogatstva i siromaštva, dakle, društvena konjuktura. Valja razmotriti opšte linije evropskog razvoja od kasnog srednjeg veka, da bismo se potom pozabavili razlikama u pojedinim oblastima. Tretirajući podatke o cenama kao pokazatelje ekonomske evolucije, istoričari su konstatovali da od početka XII veka, kada se pojavljuju serije dokumentacija o cenama, sve do druge če­ tvrtine XIV veka, cene rastu, a taj rast je dokaz opšte ekspanzije privrednog života, dok prekid evolutivnog trenda cena, do ko­ jeg dolazi u prvoj polovini XIV veka, pokazuje veliki preokret evropske privrede. U odnosu na ovu istraživačku operaciju, zasnovanu na kretanju cena, mogu se izvući mnoge osnovane

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

90

sumnje. Pre svega, iskustvo svakodnevice našeg vremena, kao i istorijsko-ekonomska proučavanja uče da se ne može svaki rast cena tretirati kao pokazatelj privrednog razvoja. Nameće se takođe pitanje o obimu pojava, o kojima kretanje cena informiše; u uslovima poljoprivrednog stanovništva, u kojem uvek veliki zna­ čaj ima privreda koja se naziva prirodnom, tržište ne ostvaruje univerzalnu ulogu osnove privrednog života. Ipak, bez obzira na sumnje, upravo takvu konjukturnu sliku potvrđuju svi drugi po­ kazatelji privrednog razvoja. Pojave koje se nazivaju krizom XIV veka, ukazuju na to da u većini zemalja Zapada, kako u seoskoj, tako i gradskoj privredi, dolazi u ono vreme do preokreta, dovolj­ no dugog i dubokog da bi se tretirao kao strukturni. Među različitim interpretacijama krize XIV veka koje su u istoriografiji poslednjih decenija izazivale mnogo pažnje, naro­ čitu popularnost ima demografska teza. Ona ukazuje da je po­ rast broja stanovništva, koji je bio jedan od faktora privredne ekspanzije prethodnih vekova, dostigao granice mogućnosti. Kultivisanje sve gore zemlje, crpljenje tla u uslovima niskog nivoa investicija u zemlju i slabog sistema đubrenja vodili su ka sve ma­ njoj produktivnosti poljoprivrednog rada. Letina se održavala na istom nivou, dok je broj stanovnika i dalje rastao; ako je u toku druge polovine XIII veka u vodećim regijama Zapadne Evrope porast broja stanovnika prelazio 10% , poljoprivreda na kraju svojih proizvodnih mogućnosti nije bila više u stanju da nosi taj dodatni teret. Rast cena poljoprivrednih proizvoda krajem XIII veka - cena hlebnog žita u pariškoj regiji u periodu između 1287. i 1303. godine dvostruko je porasla - može se tretirati kao do­ kaz tog specifičnog ,,pregrevanja“ ekonomskih mehanizama pod uticajem demografskog pritiska. Prehrambena kriza u periodu 1315-1317. godine i serija smrtonosnih perioda gladi i epidemi­ ja tih godina, povezane su uglavnom s nepovoljnim klimatskim uslovima na severu i na zapadu Evrope, ali ta kriza je istovreme­ no pokazala dramatičan jaz između broja stanovnika, s jedne, i prehrambenih zaliha i mogućnosti poljoprivredne proizvodnje, s druge strane. Demografska teza, kao što su ispravno ukazivali njeni kriti­ čari, daje ipak u većoj meri opis pojava nego njihovu interpre-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

91

taciju. Demografski pritisak, mada ne tumači mehanizam krize XIV veka, jer Crna smrt [kuga], čija je žrtva bila sigurno jedna trećina stanovnika Zapada, uopšte nije resila to pitanje. Napro­ tiv, velika epidemija 1348-1351. godine, zajedno sa sledećim kasnijim „morijama", sasvim jasno pokazuje slabosti privrednog života. Demografsko pitanje treba razmatrati pre svega u kontek­ stu društvene situacije toga vremena, kao i unutrašnje strukture srednjovekovnog demografskog porasta. Demografska ekspanzi­ ja prve četvrtine našega milenijuma bila je osnova širokih proce­ sa urbanizacija u čitavoj Evropi. Rast stanovnika u nekim grad­ skim metropolama, kao u Parizu ili, pak, velikim gradovima na severu Italije, stizao je do granica mogućnosti u pogledu ishrane. Još jače se ističe hipertrofija gradskog razvoja u slučaju manjih gradskih centara lokalnog karaktera; oni su često koncentrisali broj stanovnika koji je višekratno premašivao potrebe lokalnog tržišta, a nisu stvorili proizvodnju koja bi se mogla smatrati tipič­ no gradskom. Neosnovano se ukazivalo da su u regionu Ruerg, u južnoj Francuskoj, takvi gradovi kao što su Milo, Rodez ili Kastr bili pre svega utočišta za višak seoskog stanovništva, a njihov razvoj nije bio dokaz privrednog uspeha regije, već upravo nje­ ne prenaseljenosti i siromaštva. Rasprostranjenost poljoprivred­ nih radova u ovakvim gradovima u znatnoj meri je osiguravalo stanovništvu ishranu. Ovde ipak nije reč samo o teškoćama u ishrani sve većeg broja gradskog stanovništva, već o tome da je u uslovima malo elastične potražnje radne snage i krutih struktura cehovskog života u gradu rasla nestabilna masa koja radi povre­ meno, čija je egzistencija bila zavisna od konjukturnih kolebanja. Prema periodima nerodice, gradovi - kako veliki, tako i mali bili su otporniji, potrebe za prehranjivanjem stvorile su u grado­ vima naviku obezbeđivanja zaliha, ali nepovoljna konjukturalna tendencija kako u proizvodnji i poljoprivrednoj razmeni, tako i trgovini zanatskim proizvodima, nije imala ništa manje posledice za gradsko stanovništvo. Pojavu prenaseljenosti u Evropi ka­ snog srednjeg veka valja ipak tretirati u relativnim kategorijama - između demografskog i ekonomskog razvoja pojavio se jaz; demografsku dinamičnost prati stagnacija proizvodnje. Porast broja gradskog stanovništva i hipertrofija urbanog razvoja uka-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

92

zuju upravo na to da demografsku problematiku valja razmatrati u tesnoj povezanosti sa opštim uslovima agrarne privrede u srednjovekovnom društvu. Posledica demografske ekspanzije bilo je i veliko usitnjavanje seoskih imanja. Sama društvena organizacija feudalne privrede blokirala je u XIV veku njen razvoj: seoski poljoprivredni pro­ izvođači pretežno su bili ekonomsko nesposobni za bilo kakav investicioni napor, imali su ograničene mogućnosti đubrenja njiva, a teška feudalna i fiskalna eksploatacija počinju da ugroža­ vaju njihovu egzistenciju. Razvoj tržišnih odnosa na selu doprineo je rastućoj materijalnoj diferencijaciji seoskog stanovništva, izdvajanju grupe imućnih seljaka. Ipak, najznačajnija pojava je porast broja slabih seoskih domaćinstava, na granici ekonomske efikasnosti, nesposobnih da se odupru bilo kakvim ozbiljnijim nepogodama. Porast tereta obaveza i poreza dovodi do brze eko­ nomske degradacije ovih gazdinstava, a takođe se odražava na strukturu prehranjivanja seoskih porodica, povezanih s njima. Američki istoričar N. J. G. Pounds smatra da je neishranjenost masa na prelomu XIII i XIV veka dostigla nivo kakav Evropa do­ tle nije poznavala. U društvenim uslovima feudalnog sistema i u načinu korišćenja proizvodnih viškova nalazi se izvor krize, jer seljaci nemaju mogućnost da povećaju prinos od zemlje i rada, a samo u retkim slučajevima imaju šansu da akumuliraju ma­ terijalna sredstva (ili kapital), dok feudalna klasa koja raspolaže većinom produktivnih viškova, još ne nalazi podsticaje za inve­ stiranje u poljoprivrednu proizvodnju. U prvoj četvrtini XIV veka javljaju se jasni znaci zaustavljanja porasta stanovništva. Mnogo šta ukazuje da je to bilo povezano s veoma visokim nivoom smrtnosti. Proučavanja seoskog stanov­ ništva opatije Vinčester pokazala su da je koeficijent smrtnosti u periodu 1292-1347. godine bio od 40% do 52%, što je neobično visoka vrednost u uporednoj skali. Jaz između demografskog i privrednog rasta bio je zbog toga prolazna pojava. Prethodno opisivana blokada porasta produktivnosti od prinosa zemlje i rada vodi zaustavljanju rasta broja ljudi. Koreni biološkog meha­ nizma visoke smrtnosti neishranjenih seoskih masa nalaze se u društveno-ekonomskim strukturama.

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

93

Promena u opštoj privrednoj konjukturi izražena je u stabil­ nosti cena žita i potom njihovom izrazitom padu, počev od kra­ ja krize sa hranom u periodu 1315-1317. godine. Istovremeno kretanje cena zanatskih (i industrijskih) proizvoda ukazuje na tendenciju rasta, što dovodi do pojave definisane kao „makaze cena“. Ne ulazeći ovde u interpretaciju ove složene pojave (koju Wilhelm Abel povezuje s padom ponude poljoprivrednih proi­ zvoda zbog smanjenja stanovništva, a Guy Bois s razlikama cena proizvoda u gradu i na selu), možemo je tretirati kao jedan od elemenata strukturne krize feudalnog društva i „agrarne depresije“ u XIV veku. Crna smrt ispoljava i zaoštrava društvenu krizu toga vremena. Crna smt, međutim, ne rešava ni jednu od protivurečnosti toga perioda. Može se očekivati da usled Crne smrti biva ublažen demografski pritisak i nestaje protivurečnost između demograf­ skog rasta i mogućnosti prehranjivanja. Do toga ipak nije došlo, a blizanački par glad-epidemija i dalje hara tokom druge polo­ vine XIV veka. Ruggiero Romano je skrenuo pažnju na čudan zapis u hronici Matteo Villanija. Naime, firentinski hroničar piše: „Smatralo se da usled nedostatka stanovništva treba da dođe do obilja svega što zemlja rađa, a dogodilo se suprotno, usled ljudske nezahvalnosti došlo je do neobičnog nedostatka svega i tako je dugo ostalo. A u nekim zemljama, o čemu ćemo kasnije reći, na­ stala je teška i neobična glad. I još se smatralo da će biti mnoštvo i obilje odeće i svih drugih stvari koje su ljudskom telu nakon jela najpotrebnije, ipak, ispostavilo se da je u stvari bilo drugačije, i to dugo. [...] A plaćanje za radove i ručne proizvode svih zanata i profesija poraslo je više nego dvostruko u odnosu na ono što je obično bilo“33. Ovo je čudan zapis, ne samo zbog pronicljivosti opisa, već i zbog toga što dokazuje da, dok su savremenici sami postajali svesni pravca promena, postavljali su sebi pitanja analo­ gna onima koja se sada javljaju u istorijskim proučavanjima tog perioda.

33Giovanni, Matteo et Filippo Villani, u: Croniche, t. II, Trieste, 1858, str. 9-10.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

94

Glavne konture i tok društvenih promena tog vremena su složeni. Do izražaja jasno dolazi različitost razvojnih puteva po­ jedinih razvojnih sfera u Evropi - tom pitanju ćemo se još vratiti. U Zapadnoj Evropi prevladava tendencija rasta značaja seoskog gazdinstva u opštoj strukturi sela. Feudalci u situaciji niskih cena poljoprivrednih proizvoda i visokih radničkih plata nisu zainteresovani za razvoj sopstvenog dvorskog gazdinstva. Areal dvorskih poseda se smanjuje, seljaci imaju sve veće mogućnosti za širenje svojih gazdinstava, držanja pod zakup većih zemljišnih poseda. Poboljšava se i socijalno-pravna situacija seoskog stanovništva, iščezavaju ostaci kmetske zavisnosti. Obaveze seljaka prema gos­ podarima u velikoj većini su novčanog karaktera i visina im je trajno regulisana (samo u Italiji i Francuskoj rasprostranjen je ,,napoličarski“ sistem zakupa, tj. zamena za polovinu prinosa), zahvaljujući čemu se u uslovima devalvacije novca menja njihova realna težina. Ovakva situacija pogodovala je raslojavanju seo­ skog stanovništva; povoljnu situaciju koristi pre svega, ako ne i isključivo, grupa imućnog seljaštva. Ona upravo vrši akumulaciju zemlje i kapitala, u stanju je da uzima u zakup ili kupuje novu ze­ mlju, da investira u inventar i tehnološka poboljšanja, da razvija nove kulture, da koristi najamni rad, ako je to bilo isplativo, ili da razvija stočarstvo s malim utroškom rada. Seoska masa nije bila u stanju da koristi novu situaciju i više je bila žrtva delovanja tržišnih mehanizama, nego što je uspevala da ih koristi. Poreski spiskovi seoskog stanovništva Burgonje ili pak Holandije svedoče 0 toj situaciji u kojoj neobično raste broj seljaka nesposobnih za nastavljanje samostalne ekonomske egzistencije. Složena je i situacija na tržištu radne snage. Smanjenje ponu­ de radne snage kao posledica zaustavljanja demografskog rasta 1 serije epidemija u XIV veku bilo je uzrok povećanja radničkih plata. Na to se žale poslodavci i traže da se preduzmu energične mere državnih i lokalnih vlasti. U Francuskoj, odredba Jeana le Bona iz 1351. godine oštrim recima kritikuje skitnice, tj. one koji neće da se prihvate dotle obavljanog rada (i zasigurno pod dotadašnjim uslovima). Ne­ koliko godina kasnije, novembra 1354. godine, novi dekret bavi se pitanjem najamnih radnika i radničkim platama u kontekstu

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

95

skupoće roba; prodavci pravdaju visoke cene time što „radnici neće da rade, ako nisu plaćani u skladu sa svojim zahtevima koji su preterani, tako da cene proizvoda nužno moraju da budu viso­ ke". Ako pak odredbe utvrđuju visinu dnevnica, onda se najamni radnici samo slažu s prihvatanjem rada po učinku, kako bi na taj način zaobišli odredbu ili pak odbili da se late posla, odlučujući čak da napuste svoje porodice i boravišta da bi otišli tamo gde takve odredbe nisu na snazi. Često zahtevaju razne dodatke uz utvrđenu platu, traže vino, meso, kao i „druge stvari koje im, s obzirom na njihov položaj, uopšte ne pripadaju". Najzad, mno­ gi najamni radnici su navikli sada da besposlice, da se vuku po krčmama i hvališu da im je s tako visokim platama dovoljno da rade dva dana nedeljno. U ovom opisu klasne situacije jasno se vidi interes poslodavaca, čije argumente prihvata kraljevski de­ kret. Odluke su takođe jednoznačne: svi koji su fizički zdravi, koji su navikli da žive od najamnog rada, treba smesta da se prihvate posla, pod pretnjom kazne da budu stavljeni na stub srama, žigosani užarenim gvožđem i izgnani. To znači obavezu prihvatanja rada pod uslovima koje određuju poslovodavci; vanekonomska prinuda brutalno ulazi u odnose tržišta radne snage. Serija kra­ ljevskih i lokalnih odredbi iz 60-ih, 80-ih i 90-ih godina XIV veka nastavlja ovu politiku borbe s „prevelikim platama" i skitničkim životom. U Engleskoj za vladavine Edwarda III objavljen je 1349. godi­ ne Ordinance of Labourers. Ovaj akt nameće obavezu svim fizički sposobnim i zdravim licima da rade. Dve godine kasnije engleski parlament izdaje novu uredbu u istom duhu. Engleski „zakoni o radnicima" najpotpunije predstavljaju specifičnu doktrinu soci­ jalne politike u situaciji nakon Crne smrti. Radna obaveza (na­ metnuta svim radno sposobnim, čak i nakon 60. godine života) ide u korak s odredbom primanja prosečnih plata, kakve su bile oko 1325. godine. Zabranjuje se takođe poslodavcima da nude plate više od onih koje su zakonom propisane. Najzad, uvode se veoma velika ograničenja tržišne igre prema najamnim radnici­ ma: radnicima se zabranjuje da napuštaju svoje radno mesto pre isteka ugovora, a ni jednom zemljoposedniku nije dozvoljeno da uzima u najam takve radnike „begunce", zemljoposednicima se

Bronislaw Geremek ISTORUA SIROMAŠTVA

96

daje pravo da na posao primaju prvenstveno stanovnike koji pri­ padaju njihovim selima. Monarhije Pirinejskog poluostrva, nakon Crne smrti, takođe reaguju na društvenu situaciju serijom zakonskih odredbi. Go­ dine 1349. Pierre IV d’Aragon preporučuje specijalno određenoj komisiji da ispita plate radnika. Kortes Aragona određuju 1349. i 1350. godine maksimalnu visinu plata krojača, kovača, grobara, tesara, kamenorezaca, poljoprivrednih najamnih radnika, pastira i posluge, želeći da na taj način prekine njihove prevelike zahteve: tražili su navodno četiri ili pet puta više plate nego pre Crne smrti. Slične odluke doneo je Kortes Kastilje u Valjadolidu 1351. godine, određujući maksimalne plate i obavezujući sve zdrave (preko 12 godina) da se neodložno late posla; dovoljna je bila žalba pod zakletvom i potvrđena od strane dva lica pa da se ne­ poslušni najamnik osudi kao skitnica. Još oštrije mere preduzete su u Portugaliji: serija odredbi, počev od akta Alfonsa IV iz 1349. godine, koji preporučuje da se radi kao u uslovima pre epidemije, određuje precizne granice plata, obavezuje na rad na istom mestu kao ranije. Istupajući protiv migracija najamnih radnika kao nomadskog načina života, naređuje uvođenje specijalnih dozvola za promenu mesta boravka (kao i za prosjačenje). Odredba (Lei das Sesmarias) iz 1375. godine uvela je u Portugaliji prinudni rad za skitnice, a u Kastilji 1381. godine dozvoljeno je svakome ko uhvati skitnicu da ga prinudno zaposli, bez plaćanja za period od mesec dana. Ovo zakonodavstvo se realizovalo u različitoj meri u poje­ dinim evropskim zemljama, njegova efikasnost bila je sigurno ograničena. Međutim, nije se mogla poništiti Crna smrt, kako je rekao jedan od engleskih istoričara, zakoni nisu bili u stanju da vrate situaciju kakva je bila pre krize. Može se ipak smatrati da su oni usporavali porast radničkih plata i suprotstavljali se meha­ nizmima ponude i potražnje na tržištu rada. Međutim, izrazita je prethodno pomenuta osnovna socijalna tendencija zakonodav­ stva kasnog srednjeg veka u pogledu radničkih plata: određuje se samo njihova najveća visina. Prema najamnim radnicima primenjuju se prinudne i represivne mere, odbijanje posla se tretiralo kao prestup, a u dijagnostičkim opisima situacije pojavljuju se

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

97

isključivo argumenti i interesi poslovodavaca. Može se reći da su ovde, u veoma skraćenom obliku, izložena načela savremene so­ cijalne politike. Situaciju nakon Crne smrti odlikuje nesumnjivo smanjenje ponude radne snage. Visoka smrtnost za vreme sledećih epi­ demija XIV veka ovu situaciju još pogoršava. Procenjuje se da, dok je u nekim evropskim regijama smrt odnela 30% seoskog stanovništva, dotle epidemijama u periodu 1357-1374. godine valja pripisati demografski pad preko 20%; u svakom slučaju, bez obzira na to kakva je bila smrtnost u pojedinim epidemijama, Normandija u periodu između 1347. i 1374. godine gubi više od polovine seoskog stanovništva. Sličan je bio bilans demografskih gubitaka gradskog stanovništva. Fragmentarni podaci kojima raspolažemo za sliku veza smrtnosti sa socijalnom slojevitošću, ukazuju na to da su žrtve epidemije bili u većoj meri, nego što bi se očekivalo, siromašniji slojevi nego više klase. Odnosi između potražnje i ponude radne snage formirali su se kao posledica u korist onih koji su nudili svoje ruke za rad. Upravo ova situacija, po uverenju nekih istoričara, dovešće do „zlatnog veka najamnih radnika". Njihove plate neprestano su rasle do polovine XV veka, a čak u drugoj polovini XV veka održavale su se na visokom nivou. Krivulja dugoročnog razvo­ ja realnih plata (merenih prema kupovnoj moći) pokazuje da su polovinom XIV veka radničke plate dostigle najviši nivo koji je premašen tek u XIX veku. Poslednja ispitivanja su ipak dovela u sumnju tezu o „zlatnom veku najamnih radnika" koju su lansi­ rali engleski ekonomista Theodor Rogers polovinom XIX veka i savremeni nemački istoričar Wilhelm Abel. Kad je reč o poljoprivrednim najamnim radnicima treba pre svega ukazati na to da se sa rezervom može prihvatiti proučava­ nje kupovne moći njihovih plata. Oni su osnovnu egzistenciju obezbeđivali izvan tržišta: imali su sopstvene parcele koje je uz manji napor obrađivala porodica, dobijali su hranu na radnom mestu, dakle, rast njihovih realnih plata, posledica tendencije pada cena žita, zaklanja unekoliko činjenica da cene mesa, ribe i vina, dakle, prehrambenih proizvoda koje su kupovali, ne poka-

Bronislaw Geremek (STORIJA SIROMAŠTVA

98

zuju takvu tendenciju pada kao žito a, osim toga, da su oni bolno osećali visoki nivo cena zanatskih proizvoda. Teza o „zlatnom veku“ bila je argumentovana uglavnom po­ dacima koji se tiču najamnih zanatskih radnika. Podaci obraču­ navani, kako u nominalnoj visini, tako i u vidu realnih plata, po metodama koje je primenjivao Wilhelm Abel, pokazivali su visok nivo zarada u zanatstvu. Podrobne monografske analize poka­ zuju ipak drugačiju sliku. Zadržimo se na dva primera - Brižu i Firenci. Fernand Braudel je napravio hipotetički račun budžeta rad­ ničke porodice. Prihvatajući da radna godina ima prosečno 250 do 300 dana sa 10-12 radnih sati, dobio je oko 3.000 radnih sati godišnje, a potrošnju prosečne radničke porodice (4 člana) obračunao je na oko 12 kvintala pšenice34. U proučavanjima re­ alnih zarada prihvaćeno je da, ako kupovina kvintala žita zahteva više od 100 radnih sati, situacija je ozbiljna, ukoliko zahteva preko 200 radnih sati - egzistencija porodice je već ugrožena, a ako je nivo veći od 300 radnih sati, to je već stanje gladi. Bel­ gijski naučnik Jean-Pierre Sosson, primenio je ove pokazatelje za predstavljanje evolucije realnih zarada radnika zaposlenih na građevinskim poslovima u Brižu, naime, majstora tesara, tesarskog kalfe i građevinskog pomoćnika (terrassier). Odnos visine plata ove tri kategorije je karakterističan: kalfa zarađuje dva puta manje od majstora, dok terrassier - nekvalifikovana kategorija koja nema nikakvo profesionalno udruženje - zara­ đuje pretežno 20% manje od kalfe. Bilans za period 1360-1490. godine pokazuje da kad je reč o majstorima samo u periodu 1437-1439. kao i 1481-1483. godine, njihove zarade padaju na koeficijent ugroženosti, tj. prelaze liniju 100. Međutim, u sluča­ ju druge dve kategorije u ova dva perioda prehrambenih kriza (uostalom, drugi od njih je opšteg karaktera, obuhvata veliki deo Evrope) pređena je linija 200, a barijera 100 se stalno prela­ zila; za 101 godinu, za koliko su sačuvani podaci, za 46 godina 34Kvintal, od srednjovekovnog latinskog quintale (=centenarius u klas. lat), označava mernu težinu od 100 mernih jedinica (kilograma, od­ nosno funti u anglo-američkom mernom sistemu). - Prim. prev.

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

99

beleži se prekoračenje barijere od 100 radnih sati za kvintal žita, približavajući se često sledećoj kritičnoj barijeri. Izučavanje društvenih odnosa u Firenci XIV veka, gde su se veoma rano razvile ranokapitalističke strukture, pokazalo je ve­ liko siromaštvo u zanatstvu. Procesi siromašenja znatnog broja samostalnih proizvođača, kao i izražena u XIV veku odbojnost prema investiranjima u zanatsku proizvodnju, dozvoljavaju da se govori o krizi firentinskog zanatstva u to vreme. Ipak, beda se javlja najviše u društvenoj sredini najamnog rada. Charles de la Roncière u proučavanju realne visine radničkih plata u Firenci u XIV veku pozvao se na obračun u kaloričnim vrednostima. On je preračunao visinu dnevne plate u kalorijama i na primeru četvoročlane porodice predstavio porodičnu zaradu gradskog vrtlara, građevinskog radnika i zidara na osnovu računa firentinske bol­ nice Santa Maria Nuova. Kalorije neophodne za preživljavanje izražene su brojem 2.200 kalorija po članu porodice (tj. u prosečnim vrednostima, jer je fizičkom radniku potrebno 3.500 kalori­ ja) - to je najniži minimum određen za biološku egzistenciju koji ne omogućava nikakvu raznovrsnost u ishrani (u svojim prora­ čunima Ch. de la Roncière služi se cenama i kaloričnom vrednošću hleba, polazeći od pretpostavke da je cela plata upotrebljena za kupovinu hleba, dakle, najjeftinijeg i visokokaloričnog proi­ zvoda). Ispod ovog nivoa nalazi se sfera neuhranjenosti i gladi. Ako se u obračun uključe neophodni izdaci za stanarinu, odeću, prehrambene proizvode, onda je za minimalnu egzistenciju potrebno 3.500 kalorija. Tada se ispostavlja da su - uzimajući u obzir prosečnu vrednost radničke dnevnice - porodice majstora rede u situaciji biološke ugroženosti; samo u periodu 1340-1347. godine nivo njihovih zarada nalazi se na granici preživljavanja, međutim, dve decenije nakon Crne smrti njihove zarade obezbeđuju im blagostanja. Situacija druge dve kategorije je osetno gora, njihovo biološko preživljavanje je stalno ugroženo; samo u de­ ceniji 1360-1369. godine njihov životni standard nalazi se izvan linije opasnosti. Takođe ne treba zaboraviti da se iza prosečne visine plata kriju veoma različite konkretne situacije. Ako pogle­ damo minimalnu visinu dnevnica koja se javlja u pomenutom spisku bolničkih računa, ispostavlja se da je situacija znatno dra­

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

100

matičnija i čak u deceniji nakon Crne smrti dve prve kategorije najamnih radnika nalaze se stalno na nivou biološke ugroženosti. Slika firentinske situacije pokazuje da ljudi koji žive od najma svoje radne snage ne žive u XIV veku u blagostanju, njihove zara­ de ih ne oslobađaju od straha za preživljavanje, glad i beda koji ih primoravaju da prose stalno su prisutni element egzistencije. Za­ duženje je bilo forma trenutnog izlaska iz teške situacije, u većini slučajeva to je ipak pogoršavalo život najamnika. Pitanje dugova koje je razmatrala firentinska Arte di Lana, pokazuju dramatične situacije. Godine 1378. na osnovu optužbe suknarskog trgovca za dugove (26 lira) izvršena je zaplena alata za rad i bedno po­ kućstvo grebenara vune; u drugom slučaju suknar zahteva 1389. godine hapšenje grebenara vune koji mu je dužan 30 lira, a on je „beskarakterna osoba, skitnica i begunac"35. Prema oba, ovde predstavljena slučaja, valja se odnositi sa re­ zervom: prihvatili smo da je očigledno da radnička plata treba da osigura izdržavanje ćele porodice. U praksi je ipak veliki broj radnika ostajao u celibatu, trebalo bi takođe uzeti u obzir dodat­ ne, makar povremene i niske, zarade žena i dece. Takav nivo rad­ ničkih plata, naročito kategorije s niskom kvalifikacijom i malim zaradama, sigurno je predstavljao barijeru i navodio ih na kasno osnivanje porodice. Ali trebalo bi takođe uzeti u obzir da situacije, u kojima su isticane duge tendencije konjukturnog razvoja, dovode do de­ formacija u drugom pravcu. Pre svega, javljaju se periodična na­ gla poskupljenja prehrambrenih proizvoda. Na primer, grafikon za 1335. godinu u Firenci zasnovan je na podacima iz perioda 1326-1339. godine i pokazuje prosečno nisku vrednost plate u kalorijama (1.755 kal.); u vreme pred žetvu 1329. godine, u pe­ riodu poskupljenja žita, vrednost baštovanove dnevnice pada na 500-600 kalorija po članu porodice, što je granica smrti od gladi! Još važnije je to da ta kolektivna slika ne uzima u obzir nezapo­ slenost koja je u nekim periodima i za neke kategorije najamnih radnika bila dosta velika. Više od polovine građevinskih radnika 35 The Society of Renaissance Florence. A Documentary Study, ed. G. Brucker, New York, 1971, str. 102. '

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

101

u Brižu nije radila više od četiri nedelje na istom gradilištu; pored male grupe zanatlija i radnika zaposlenih trajno postoji „rezer­ vna armija" zaposlenih kratkotrajno, što znači ne samo da su oni često menjali radno mesto, već su u kraćim ili dužim periodima ostajali bez posla. Nekvalifikovane radnike, tu grupu koja pred­ stavlja najširu sredinu gradske bede i koja je uvećavana prilivom seoskih imigranata, J. P. Sosson defmiše kao „hronično nezapo­ slene radnike". Najzad, unutrašnji odnosi u razvoju industrijske proizvodnje kasnog srednjeg veka uvodili su takođe mehanizme socijalne diferencijacije i proletarizacije. Seoska industrija koju organizuju i kontrolišu trgovci i fabrikanti, uticala je na smanje­ nje cena rada i predstavljala opasnu konkurenciju za gradsko cehovsko zanatsvo. Kriza tradicionalnog gradskog zanatstva u Zapadnoj Evropi, kako je pokazao Marian Malowist36 lišava veli­ ki broj zanatlija mogućnosti za dalju samostalnu ekonomsku eg­ zistenciju, dovodeći do njihove proletarizacije. Politika gradskih cehova je instrument za zaštitu interesa i materijalnog uspeha manjeg delà zanatske sredine, čija je elitna situacija povezana sa imovnim stanjem, tehničkom opremom, nivoom profesionalnih kvalifikacija i investicionim mogućnostima. Osnovna masa te društvene sredine nalazi se u neizvesnoj situaciji, neotporna je na nepovoljne tržišne sisteme, ograničene su joj mogućnosti korišćenja povoljne konjukture. Ovde se bavimo glavnim pravcima društvene evolucije, pola­ zeći od procesa koji generišu bedu, dakle, naročito nepovoljnih pojava. Ipak, istorija se ne sastoji samo od kriza; nakon njih na­ ilaze periodi blagostanja, obnove, uravnoteženosti. Smanjivanje broja ljudi u XIV veku, zajedno s porastom poljoprivredne pro­ duktivnosti (makar i zato što je napušteno obrađivanje gore, ma­ nje plodne zemlje) stvara upravo takve situacije, kakve bi trebalo pratiti u kratkoj konjukturi, u manjim vremenskim periodima. U dugom periodu od velikog značaja je stagnacija ili tendencija pada cena poljoprivrednih proizvoda sve do 60-ih godina XV veka. 36 Marian Malowist (Marjan Malovist, 1909-1988), poljski istoričar jevrejskog porekla, profesor istorije Varšavskog univerziteta; rat je proveo u varšavskom getu. - Prim. prev.

Bronis+aw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

102

U slici evolucije konjukture XIV i XV veka skretali smo pa­ žnju na procese socijalnog raslojavanja u gradu i na selu. Oni ne dozvoljavaju da se društvene posledice konjuktura tog vremena tretiraju en bloc. Izrazita pojava je ekonomska slabost osnovne mase proizvođača, čija se egzistencija nalazi u stalnoj opasnosti. Činjenica da od početka XIV veka sve do druge decenije XVI veka cene žita, koja je osnovna hrana masa, pokazuju tendenci­ ju pada, ima ipak očigledan značaj za opšti karakter društvene konjukture tog perioda koji je, u poređenju sa sledećim perio­ dom, stvarao naročito povoljne šanse za ljude koji žive od naja­ mnog rada. Revolucija cena, kako su istoričari navikli da defmišu prome­ né koje su nastale u kretanju cena i u odnosima među pojedi­ nim kategorijama roba (ubrajajući tu i radnu snagu) suštinski je promenila to stanje stvari. Počev od XVI veka, ali naročito naglo od 20-ih godina XX veka, rastu sve cene. Najviše rastu cene žita, začina i stočarskih proizvoda, a slabije zanatskih i industrijskih proizvoda, što dovodi do pojave otvorenih „makaza cena“ u ko­ rist poljoprivrednih proizvoda. Za ovim kretanjem cena mnogo zaostaju novčana primanja koja su dugo bila stabilna, a njihov porast - zakasneo i spor - ni u jednom trenutku ne kompenzuje troškove života. Očigledno je da je ovakvo stanje stvari dvostru­ ko pogodilo najamne radnike u gradovima, jer činjenica da se industrijski proizvodi održavaju na nižem nivou umanjivala je zarade u toj industrijskoj grani. Taj raspon krivulja koje ilustruju tendenciju rasta cena roba i tendenciju pada realnih vrednosti radničkih plata (na primeru građevinskih radnika, što se u eko­ nomskoj istoriji smatra najizrazitijim pokazateljem opšeg kreta­ nja novčanih plata u predindustrijskoj epohi) znači da je mate­ rijalni položaj radnih masa bio jako i stalno pogoršavan tokom XVI veka. Rezultat tih promena u društvenom pogledu - kako zaključuje Fernand Braudel - jeste to da su bogati postali još bo­ gatiji, a siromasi još siromašniji. Interpretacija geneze i toka „revolucije cena“ u XVI veku iza­ zvala je sporove, gotovo podjednako burne kao kriza u XIV veku. Društvene posledice, proizvedene konjukturom odnosa cena i plata, nisu stvarale velike razlike u sudovima. Jer, očigledno je

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

103

da je nagli porast cena umanjivao životni standard širokih masa, a naročito kategorija profesija koje su živele od radničkih plata. U suštini, nagli porast cena u XVI veku je frapantna pojava. Pro­ učavanja istorije cena i plata koje su u savremenoj istoriografiji predstavljale prvo poglavlje ,,kliometrije“, tj. kvantitativne istori­ je, pokazivala su svu dramatičnost tog istorijskog trenutka. Ipak, ovde istoričari u znatnoj meri podležu fascinaciji koju je ovaj rast cena imao na savremenike. Ovu činjenicu iz XVI veka beležili su pisci memoara, istoričari i politički pisci; opis pojave bio je predmet prvih radova novovekovne ekonomske misli. Da bi se razumela ova fascinacija ne treba zaboraviti na stabilnost cena u prethodnom periodu. Rast cena žita tokom XVI veka bio je više nego šestostruk u Francuskoj, četvorostruk u Poljskoj, a trostruk u Holandiji. To znači da na jednu godinu otpada oko 4,3% rasta cena, a - uzimajući u obzir kumulaciju - svake godine cene su rasle 1,5% u odnosu na prethodnu godinu. Za ljude XVI veka du­ gotrajna tendencija rasta cena bila je začuđujuća pojava i stvarala je utisak o pogoršavanju životnih uslova. Žale se svi - plemstvo i seljaci, građani i radnici. S nostalgijom se podseća na početak veka, kada se „svakodnevno jelo meso, obroci su bili obilni, vino se pilo kao voda“, tuže se kako „funta ovčetine danas košta toliko, koliko nekada ceo ovan"37. Najprostije objašnjenje ove pojave je ogroman priliv rude srebra s novootkrivenog američkog kontinenta a, s tim u vezi, promene vrednosti novca i poremećaj novčanog prometa. Ipak, s ovom interpretacijom ne slaže se hronologija pojave. Ispitiva­ nja evolucije nominalnih cena pokazuju da tendencija porasta počinje već u periodu 1460-1470, dakle, nezavisno od priliva rude iz Amerike, a porast eksploatacije srebra u srednjoevrop­ skom rudarstvu je nedovoljan faktor za objašnjenje ove evoluci­ je. Inflacija XVI veka nastaje zapravo iz unutrašnjih strukturnih suprotnosti. Poljoprivredna proizvodnja nalazi se u stagnaciji, a spektakularni razvoj dvorske privrede u nekim regijama Evrope - kako na Istoku, tako i na Zapadu - tumači se porastom cena 37F. Braudel, La Méditerranée et le monde méditerranéen à l’époque de Philippe II, Paris, 1966,1.1, str. 471.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

104

poljoprivrednih proizvoda i ne kompenzuje istovremeni pad se­ oske privrede. Studija razvoja normandskog sela u kasnom sred­ njem veku pokazala je da nakon 1460. godine počinje značajan pad produktivnosti zemlje i rada, pad stočarstva (i, u vezi s tim, pogoršavanje đubrenja zemlje i nedostatak zaprege). Istovreme­ no sa ovom pojavom raste broj stanovnika, što je dovodilo do ne­ povoljnog i opasnog sistema odnosa stanovništva i zaliha koje je bilo moguće dobiti u ondašnjim društvenim i tehnološkim uslovima. Spisak inflatornih faktora je dug, a rudno-novčana situa­ cija je samo jedan od njih: neravnomernost seoskog i gradskog razvoja, rast potrošačkih izdataka posedničke klase, akumulacija trgovačkog profita itd. Zbog toga su bitne unutrašnje pojave, čija je posledica i izraz bila inflacija u XVI veku. Njen rezultat je bilo povećavanje imo­ vinske nejednakosti na selu. Usitnjavanje seoske svojine napre­ duje još brže, a istovremeno zemlju seljaka preuzimaju zemljoposednici, građani, kao i grupa imućnih seljaka. Od seoskog stanovništva samo ova poslednja grupa izvlači korist iz razvoja tržišnih odnosa. Visina feudalnih zakupnina izraženih u novcu se smanjuje, ali istovremeno rastu porezi, što predstavlja dodatni i veoma bitan element siromašenja seoskog stanovništva. Faktor koji pogoršava situaciju mase sitnih seoskih proizvođača koji dodatni izvor za izdržavanje moraju da traže u najamnom radu, jeste pad realnih plata - glavni socijalni aspekt inflacije u XVI veku. Radničke plate rastu znatno sporije od troškova života, zbog čega se jako smanjuje njihova kupovna moć. Realne plate u Španiji se razvijaju (za period 1571-1580. godine, ako se za indeks uzima 100), na sledeći način: 1510. godine imaju indeks - 128,84; 1530. godine - 91,35; 1550. godine - 97,61; 1570. godine - 105,66 i 1600. godine - 91,31. U Hamburgu plate zidara rastu dva i po puta, plate tesara i tkača - dvostruko, a plate žena rastu prosečno samo za 40%, dok cena žita tokom veka raste za 380%. Pad real­ nih plata obuhvata sve kategorije, od nekvalifikovanih radnika do cehovskih zanatlija, mada je intenzitet ovog pada različit, a u nekim slučajevima bio je ublažavan tako što su deo plate činili ishrana ili roba.

2. Dezintegracija srednjo\lekovnog društva

105

Wilhelm Abel izračunao je evoluciju realne vrednosti zara­ da zidarskog pomoćnika u Augzburgu u periodu 1501-1620. On je prihvatio indekse malo drugačije od onih na koje smo se pozivali u opisu situacije u XIV veku. Naime, pretpostavio je da porodica ima 5 članova, a minimalnom ishranom smatrao je za muškarce - 3.500 kalorija; za žene - od 2.400, a za troje dece od 2.400 do 1.200 kalorija; dakle, minimalna dnevna hrana za porodicu iznosi 11.200 kalorija (znači, prosečno 2.240 kalorija po članu porodice, što ne odudara mnogo od indeksa Charlesa de la Roncièrea za Firencu u XIV veka). Tada se ispostavlja da radnička plata često pada ispod životnog minimuma, a otprilike od 1540. godine pa sve do perioda obuhvaćenog obračunom nije dovoljna za osiguranje minimalne egzistencije. U slučaju radničkih plata na selu slika se komplikuje, jer tu pretežno postoje istovremeno tri vrste radničkih plata: u naturi, novcu i povezivanju obe vrste plaćanja. Ipak, monografska prou­ čavanja su pokazala da u sve tri vrste dolazi do smanjenja visine plata. Emmanuel Le Roy Ladurie je to pokazao na primeru Langdoka u XVI veku. Ispostavilo se da učešće žetelaca u ubiranim letinama između 1500. i 1600. godine pada sa 10% na 6%, u slučaju plaćanja u novcu ovaj pad se izražava prelaskom od koeficijenta 100 na početku do 54 na kraju veka, najzad, u slučaju mešane plate, ako se njen ekvivalent obračunava u žitu, ona pada sa 31 hektolitra na 16 hektolitara pšenice. Još dramatičnija je situacija žena. Njihove zarade obično dostižu polovinu zarada muškaraca za istu vrstu posla. Langdoški računi potvrđuju ovo pravilo to­ kom XIV i XV veka; u XVI veku situacija se znatno pogoršava. U drugoj polovini XVI veka za istu vrstu posla žene dobijaju pone­ kad četiri puta manje od muškaraca. Uopšte uzev, žene ne zara­ đuju više od 37% plate najamnog radnika u poljoprivredi ili pak građevinskog pomoćnog radnika. U slučaju plata dadilja u istoj regiji, zapaža se čak da se od 1480. godine, sve do 1562. godine, one uopšte ne menjaju, dok cene žita u istom periodu rastu dva i pô puta; od 1562. godine njihova plata raste, ali veoma mnogo zaostaje za ogromnim porastom cena. Po pravilu, plate žena ne samo da su niže od plata muškaraca, već znatno teže rastu, pa je otvor ,,makaza“ između njih i cena veći nego u slučaju muškara-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

106

ca. Zato Emmanuel Le Roy Ladurie konstatuje: „Žena je najveća žrtva pauperizacije"38, ističući poseban intenzitet ove pojave počev od polovine XVI veka. Vek privredne ekspanzije, XVI vek, na društvenom planu je vek pada životnog standarda mase ljudi. Izgleda da oni plaćaju troškove konjukture toga vremena i modernizacije društvenog sistema. U XVII veku dugoročne tendencije privredne konjukture podležu promeni. Nagli porast cena prethodnog stoleća biva zaustav­ ljen, ali i dalje se održava visok nivo cena poljoprivrednih proi­ zvoda u odnosu na nivo radničkih plata. Istoričari i dalje vode živu diskusiju o karakteru privrednih i društvenih promena toga veka, čiji rezultati ostavljaju mnoge nejasnoće kako povodom pi­ tanja pravaca privrednog razvoja sela i grada, tako i povodom društvene situacije. Kriza prve polovine XVII veka - oko 1620. godine kod jednih, a oko 1650. godine kod drugih - pokazala je veoma jasno granice evropske privredne ekspanzije XV-XVI veka; tamo, gde glavne feudalne strukture poljoprivrednog druš­ tva nisu promenjene, dolazi do blokiranja razvoja. Glavne teško­ će u opštem kretanju trgovinskih i kreditnih interesa, plovidbe, novčanog prometa, finansijske privrede država i gradova, proizilazile su iz konzervatizma proizvodnih odnosa, kao i iz siste­ ma vladanja. Izlazak iz krize bili su industrijski razvoj i promena sistema vlasti u korist buržoazije. Upravo taj put ka buržoaskoj revoluciji i ka industrijskoj revoluciji pokazuju Ujedinjene pro­ vincije39 i Engleska, druge zemlje poći će njim kasnije. U pogledu životnog standarda i odnosa između kretanja cena i plata i dalje se održava situacija započeta u etapi izlaska iz kri­ ze XIV veka i kasnije dramatično produbljena u prvoj četvrtini XVI veka. Poređenje kretanja cena i plata u Engleskoj i Nemačkoj pokazuje opštu tendenciju konjukture u Evropi preindustrijske 38Le Roy Ladurie, Les Paysans de Languedoc, Paris, 1966, str. 278. 39 Republika ujedinjenih provincija (hol. De Republiek der Zeven Verenigde Nederlanden), sastojala se od 7 protestantskih provincija; Ujedinjene provincije (današnja Holandija) proglasile su nezavi­ snost 1581. godine. - Prim. prev.

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

107

epohe (u industrijskoj epohi proporcije se menjaju, plate rastu desetostruko, a cene žita samo dvostruko), bez obzira na to što u prvoj polovini XVIII veka u gradovima dolazi do izvesnog pora­ sta realnih plata. U drugoj polovini veka situacija se već menja, a u poslednjoj deceniji XIX veka dolazi do naglog i dramatičnog pada nivoa realnih plata.

Siromaštvo i ekonomska ekspanzija Ovako predstavljena, opšta privredna i društvena evoluci­ ja perioda koji obuhvatamo ovim razmatranjima očigledno je shematska i gruba, kako zbog nedostatka istraživanja, tako i nepostojanja osnovnih dokumentacija. Ovakvi trendovi nisu se ticali svih zemalja Evrope i pojedinih regija. Ipak, to proizilazi iz formalnih razlika feudalnog agrarnog stanovništva, u kome su pokazatelji „robnog" karaktera ograničenog obima: u ogro­ mnoj većini privredni život tih društava odvija se izvan regulativne (a za istoričara informativne) uloge monetarnog, kreditnog i robnog opticaja. Upravo stoga smo pominjali da začuđuje, ne raznovrsnost trendova i situacija, već njihova podudarnost od Londona do Konstantinopolja, od Moskve do Lisabona, u situ­ aciji privrednog sistema koji u jeziku ekonomske teorije treba definisati kao sistem „nesavršene kontrole". Rezultati ispitivanja kretanja cena bili su nejasni u nekim slučajevima, pojavljuje se različitost razvojnih linija, ali regionalna ispitivanja potvrđu­ ju glavne etape konjukturnog razvoja. Proučavalac langdoškog sela konstatuje nakon depresije XV veka fazu ekspanzije XVI i početka XVII veka, u kojoj primećuje takođe - i to od strane agrarnog sveta - pad radničkih plata, dalje period 1630-1670, koji defmiše kao „nerešene napetosti" i najzad sledeću fazu, do 1740. godine, sa odlikama depresije. Na sličan način holandski istoričar B. H. Slicher van Bath predstavlja faze poljoprivrednog razvoja Zapadne Evrope: faza razvoja i faza „praznine" (to jest smanjivanja površine obrađivanog zemljišta) u srednjem veku, dalje revolucija cena u XVI veku, nakon koje nastupa stogodišnja depresija 1650-1750. U ovom predstavljanju konjukture naročito mesto su zauzi-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

108

male nagomilane depresije i teškoće koje se javljaju u XIV i XVII veku. Engleski istoričar Perry Anderson ispravno ističe da su poslednja proučavanja tih promena pokazala istoričarima dinamič­ nost feudalnog načina proizvodnje. Ne upuštajući se u podrobnu debatu koju su ove krize u istoriografiji izazvale, želim samo da se ovde zaustavim na ispoljenim promenama u strukturama. Globalna kriza društva XIV veka nastala je s padom feudal­ nih prihoda, sa smanjenjem vrednosti feudalne rente. Ova činje­ nica - bez obzira na spor koji je postojao među istoričarima oko njenih uzroka, kao i njenog ispoljavanja - navodila je na traženje načina za izlaženje iz slepe ulice. Upravo se tada pojavila razvoj­ na alternativa kapitalnog značaja za dalji razvoj agrarnog sistema Evrope, kao i za celokupne sistemske i političke promene. Feu­ dalni gospodari mogli su da biraju jedan od dva puta za poprav­ ljanje svoje ekonomske situacije i otklanjanje teškoća: stupanje na put komercijalizacije odnosa sa seljacima i modernizacije sopstvenog gazdinstva ili, pak, ekstenzivni razvoj dvorskog gazdin­ stva, uz upotrebu zavisne radne snage. U prvom slučaju razvijali su se oblici farmerskog upravljanja imanjem, javljale su se nove, unosnije i povezane s potrebama industrijskog razvoja poljopri­ vredne kulture, razvijalo se stočarstvo (u Engleskoj u XVI veku, ovčarstvo, uvođeno na štetu poljoprivrednih kultura, potisku­ jući sitne poljoprivredne proizvođače: „ovce žderu ljude“ pisao je Thomas More). U ovom drugom slučaju razvija se majursko gazdinstvo, zasnovano na feudalnim obavezama seljaka, a rad u korist gospodara mora biti garantovan oduzimanjem seljaku lične slobode; sve ove pojave i procesi definisani su kao „drugo kmetstvo" seljaka. Na taj način pojavljuju se dva pravca razvoja evropskog agrar­ nog sistema kojima se u novovekovnoj privrednoj istoriji obično pripisuje zonska granica na Labi. Ovo razlikovanje, a naročito ge­ ografska stabilizacija dve zone i njihova razgraničenja rezultat su znatno kasnijeg i dugog razvoja. U XV veku, u trenutku izlaženja iz krize, to će se pojaviti kao alternativa: oba modela koegzistiraju u okvirima pojedinih zemalja i pojedinih regija. Evropske razvojne razlike i neujednačenosti nastajale su zavi­ sno od uporednika i meridijana, one se javljaju kako između Za­

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

109

pada i Istoka, tako i - što se često ne ceni - između Severa i Juga. Po cenu znatnog uprošćavanja, može se reći da Sever i Zapad u istoriji ranonovovekovne i novovekovne Evrope predstavljaju privilegovane pravce privrednog razvoja; to je dosta razložno u poređenju sa sasvim suprotnim slučajevima (Engleske ili Švedske i Portugalije ili Sicilije, Francuske i Moskovske države), međutim, znatno nepostojanije u posrednim situacijama (pitanje Češke i nemačkih država). Razlikujući zone prema izboru puta moder­ nizacije agrarnog sistema i „refeudalizacije", Engleska, Holandija, atlantska i severna Francuska, južne nemačke oblasti mogu se svrstati u jednu grupu; zemlje Srednje i Istočne Evrope u zonu klasične refeudalizacije; oba poluostrva - Pirinejsko i Apeninsko - u zonu, u kojoj se oba ova modela ostvaruju zajedno, i najzad Jugoistočnu Evropu, u kojoj su drugačija istorijska tradicija i po­ litička situacija stvorile specifičan poredak koji podržava konzer­ vativni agrarni sistem. Druga „opšta kriza“, ona iz XVII veka, učvršćuje i razvija ra­ zličite tendencije koje su se pojavile u XV veku. Stoleće, u kome se vrši „ekonomska koncentracija*' nove vrste, produbljuje pret­ hodno izvršeni izbor. Pomenuti skok koji u tom veku prave Holandija i Engleska, ne može voditi precenjivanju pojave industri­ jalizacije sve do XVIII veka. Ovi procesi protoindustrijalizacije, u kojima bi neki istoričari bili skloni da vide ,,malu“ industrij­ sku revoluciju, menjaju malo u osnovnim sistemima. Najopštije se može reći da obrađivanje zemlje ostaje osnova društvenog sistema Evrope, a opšta razvojna tendencija sledećih vekova je društveno konzervativna, vodeći ka obrazovanju aristokratskog sistema. U XVIII veku, uoči i u toku industrijske revolucije, tek se masovno vrši promena društvenih i privrednih struktura prema industrijskom društvu. Posebnu pažnju valja posvetiti pitanju nastanjenosti i pro­ mena broja stanovništva. To je veoma važno pitanje za problem društvene konjukture. Već u običnom razmišljanju ljudi tog vre­ mena, kao i u naučnim razmatranjima koja se smatraju počecima ekonomske i društvene misli, veoma je često pozivanje na demo­ grafiju. Pre nego što je Thomas Malthus, krajem XVIII veka, formulisao teoriju smanjene mogućnosti prehranjivanja sve većeg

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

110

broja ljudi, pojavile su se konstatacije da su teškoće u snabdevanju, glad, kao i sve veći broj siromašnih posledica prevelikog broja ljudi. Specifična krivulja koja predstavlja nastanjenost Evrope ili, pak, pojedinih njenih zemalja ostavlja i dalje mnoge terene ne­ poznate istoričarima. Osnovne tendencije izgleda da se u svojim glavnim linijama slažu sa opštim trendovima privrednog razvoja: stoleće koje je počelo Crnom smrću, od polovine XIV do polo­ vine XV veka, odlikuju demografski pad i depresija, potom faza porasta nastanjenosti u većini evropskih zemalja, potom sledećih sto godina demografske depresije. I dok je u periodu 1340-1440. depresija nesumnjiva, dotle je manje pouzdan obim depresije XVII veka koji se u nekim proučavanjima pripisuje periodu između 1650-1740. Poređenje kretanja realnih plata i porasta naseljenosti ne pokazuje stalan i jednoznačan odnos; može se zaključiti da postoji tendencija rasta stanovništva koja izaziva stagnaciju ili pad realnih plata. Agrarno stanovništvo, u kojem nije izvršena promena glav­ nih struktura, nije u stanju da apsorbuje višak stanovništva. Ek­ spanzija naseljenika rezultat je demografskog rasta - talas nase­ ljavanja u XVI veku, kako unutar jedne zemlje, tako i iz zemalja gušće naseljenih u slabo nastanjene, najzad talas naseljavanja nakon Tridesetogodišnjeg rata u Nemačkoj i šireg u XVIII veku - ali ove migracije ne rešavaju u potpunosti nastali demografski pritisak. Političko-vojna ekspanzija i vanevropski pohodi u XVI veku rezultat su nesposobnosti feudalnog društva da apsorbuje demografski višak; u tome se ogleda geneza švedske ekspanzije, pohoda i geografskih otkrića u Novom svetu, kao i kolonizacija terena evropskog Istoka (uključujući tu i poljsku kolonizacionu težnju prema Moskovskoj državi). Ovaj porast nastanjenosti bio je takođe uzrok pojavljivanja sve većeg broja ljudi na tržištu radne snage, predstavljao je porast broja besposlenih i bednika. Mapa gustine naseljenosti Evrope pokazuje izvesne podudarnosti - upravo u gusto naseljenoj Holandiji, Engleskoj, Francuskoj, severnoj Italiji, južnoj Nemačkoj ili Kastilji srećemo veliki broj paupera. Ne bi trebalo, ipak, do­ slovno shvatati žalbe savremenika koji tvrde da je veliki broj širo-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

111

masnih rezultat prevelikog nataliteta. U Španiji XVI-XVII veka najveći broj bednika konstatuje se ne u Navari ili Kataloniji, gde u to vreme dolazi do demografskog rasta, već upravo u Valensiji i Aragoniji, gde se broj stanovnka smanjuje. U svakom slučaju, pitanje naseljavanja i demografskog razvo­ ja zahteva poređenje s nivoom proizvodnje. Pojavljuje se, dakle, kao problem nezaposlenost, a razlozi za nju mogu biti dvojaki: ili prevelika ponuda radne snage ili nedostatak ponude od strane poslodavaca, međutim od strane posloprimaca u prvom planu se pojavljuje socio-kulturni aspekt: odbijanje ili nepoznavanje posla u novim društvenim i civilizacijskim uslovima. Francuski demograf Alfred Sauvy, ukazivao je na složenost problema odnosa naseljavanje - pauperizacija, u kategorijama teorije marginalizma. Dokazivao je da društvo koje je dostiglo nivo veoma niske, „marginalne proizvodnje", kada zapošljavanje novog radnika donosi malo povećanje proizvodnih dobara, ono postaje praktično zainteresovano za ograničavanje zapošljavanja. Na taj način povećava se broj neproduktivnih elemenata, ali po­ što ne rade, manje će trošiti, a ako bi radili, trošili bi više nego što bi sami proizvodili. U takvoj situaciji društvo će instinktiv­ no težiti ka tome da odstrani sa posla decu, žene i znatan broj muškaraca, prihvatajući njihovu pomoć na nivou životnog mini­ muma, dakle, ispod nivoa radničkih plata. Ali, i kod zaposlenih će se javljati tendencija ka životu čak ispod životnog minimuma, ali bez rada, u situaciji kad radnička plata ne bi mnogo podi­ gla njihov životni standard. Sauvyve teze predstavljaju zanimljiv interpretativni predlog; izvesne ograde nameće pre svega obim primenljivosti marginalnog računa na sisteme sa „nesavršenom kontrolom", u kojima tržište radne snage industrijskog sektora samo delimično prima višak ljudi iz agrarnog sektora; ljudi sa sela moraju da nauče da misle u kategorijama gradskog vremena, zahteva reglementacija, profita i novca, a istovremeno moraju da steknu izvesnu vrstu, makar veoma ograničenu, profesionalnih veština. Međutim, nema sumnje da je, dok posao jedva garantuje životni minimum, veoma rasprostranjeno iskušenje života bez rada. Razmatrajući opšte odlike društvene evolucije novovekovne

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

112

Evrope, već smo se sretali s krizom gladi, dramatičnim trenu­ cima fluktuacije, u kojima dolazi do „paklene sprege“ nerodice, epidemije i gladi. Pitanje epidemije može se ostaviti po strani, tretirajući ga u ovom slučaju kao posledicu fiziološke iscrpenosti glađu i smanjenja otpornosti na zaraze velikih bolesti koje se jav­ ljaju u Evropi. Agrarni sistem tradicionalnih društava sa malom poljoprivrednom produktivnošću i malim razlikama u obradi zemljišta, neprestano ih je izlagao opasnosti od katastrofa gladi, naročito zbog ondašnjih teškoća u saobraćaju i malih rezervnih zaliha. Rast gradskog stanovništva ili lokalna nerodica odmah su za posledicu imah glad, jer ih čak ni dovoženje žita iz drugih kra­ jeva nije moglo spasiti: neizbežno je bilo povećanje cena žitarica, što je za široke mase značilo nemogućnost podmirenja potreba u okviru porodičnog budžeta. Srednji vek je poznavao katastro­ fe gladi kao neprestanu opasnost; čak i u periodima agrarnog prosperiteta i porasta proizvodnje žitarica, hronike toga vremena obiluju opisima, često preteranim, katastrofama izazvanim gla­ đu, najčešće lokalnog karaktera. Početkom XIV veka, jedna od prvih u seriji „kriza XIV veka“ bila je upravo velika glad u perio­ du 1315-1317, koja je prešla lokalne okvire, obuhvatajući znatnu teritoriju Evrope. U nekim periodima javljala se naizmeničnost letina koju je beležila još biblijska priča o sedam mršavih i sedam debelih kra­ va, a koju agrarna privreda predstavlja u raznim teorijama cikličnosti poljoprivredne proizvodnje. Ipak, nezavisno od sistematič­ nosti i cikličnosti, ove velike gladi bile su mora u životu agrarnog stanovništva. Upravo zato valja razlikovati duge trendove kreta­ nja cena poljoprivrednih proizvoda od kratkih a naglih skokova cena, povezanih s velikom nerodicom. Sitni poljoprivredni pro­ izvođač osećao je negativne posledice kako bogatih letina, tako i velike nerodice - u prvom slučaju, cene žita su padale i njegov napor je postajao neisplativ, u drugom slučaju, skok cena žita nije mu kompenzovao pad proizvodnje, a nije raspolagao rezervama koje bi mu omogućavale da učestvuje u špekulaciji u godinama skupoće. Witold Kula je pokazao koliki su značaj imale terms of trade u tradicionalnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Struktura krize „starog tipa“ pokretala je povezane mehaniz­

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

113

me koji su dovodili do slabljenja kupovne moći i potražnje radne snage. Za siromašne slojeve, dakle, nije bilo ni hleba, ni posla. Prehrambene krize prati dramatično pojavljivanje masa bednika, prosjaka i skitnica na putevima i gradskim ulicama. Prva u seriji bila je kriza 20-ih godina XVI veka, kada je nerodica 1528/1529. gurnula prema Veneciji, Lionu i Parizu mase iznurenih seljaka koji su u velikom gradu tražili hleba i posla. Ova kriza se može smatrati naročito bitnom, jer je pokazala svu jačinu problema i predstavljala je glavni podsticaj za sagledavanje problema bede i pomoći siromašnima. Ipak, ona je bila manjeg obima od kasnijih kriza gladi toga veka i sledećih vekova. Poslednja četvrtina XVI veka, a naročito skupoća u periodu 1594-1597, u sledećem stoleću glad 1659-1662, najzad, gladne godine 1771-1774. pokazuju intenzitet gladi koji uopšte ne opada i njene strašne razmere. Nje­ ne posledice su socijalno određene, obuhvataju pre svega narod­ ne mase. Italijanski letak, neka vrsta novina, tzv. avviso, javljao je iz Rima februara 1558: „Ovde nema ništa novo, osim toga da ljudi umiru od gladi“40 - jer glad je životni događaj siromaha, a ne bogataša, predstavlja trenutke egzistencijalne depresije onih grupa stanovništva koje u normalnom periodu žive u stanju hronične neishranjenosti. Ü Ženevi u „normalnoj" godini dnevnica odgovara ceni pet funti hleba, u godini gladi za radničku nadnicu se nije moglo kupiti ni pola funte hleba, normalnom porcijom dnevne hrane smatrane su 2 funte hleba. Dakle, u normalnoj go­ dini dnevnica je teško pokrivala minimum porodičnih potreba, a u godini gladi nije ga uopšte osiguravala. Beda je, u društvima u epohi o kojoj je ovde bilo reči, izgleda bila endemska i to kako u svojoj fizičkoj (fiziološkoj), tako i so­ ciološkoj dimenziji. Egzistencija širokih narodnih masa ostajala je na granici životnog minimuma, dovoljna je bila, dakle, mala promena u odnosima između prihoda i cena ili između potreba i dobijenih prinosa, pa da se u javnom životu, tj. na putevima i u gradovima, pojavi masa bednika. „Strukturna" beda koja se izra­ žava u postojanju velikih grupa ljudi stalno prepuštenih pomoći, iz koje crpu osnovna sredstva za život ili je pak tretiraju samo kao 40J. Delumeau, Rome au XVIe siècle, Paris, 1795, str. 107.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

114

dodatan, ali neophodan izvor izdržavanja, predstavljala je pojavu koju je društvo tog vremena tolerisalo. Tolerisalo - to znači da su, bez obzira na karakter karitativnih ustanova, na pravac njihove reforme i stepena intenziteta represivne politike, ove grupe bile obuhvaćene socijalnim staranjem. ,,Konjukturna“ beda koja je bila rezultat privrednih fluktuacija i prehrambenih kriza rušila je okvire tog staranja, nije nalazila drugi odgovor nego strah, pretnju, zatvaranje kapija i vrata, a istovremeno - jedno nije isključi­ valo drugo - nagli rast kolektivnog i individualnog milosrđa koji je ponekad vodio do stvaranja novih starateljskih ustanova. Francuski ekonomista i sociolog François Simiand u radu o radničkim platama ukazivao je na odnose koji se javljaju izme­ đu pauperizma i kretanja plata. Konstatovao je da se rast broja skitnica i prosjaka (ili pak njegovo održavanje na visokom nivou) javlja u periodima pada radničkih plata ili njihovog ostajanja na istom nivou, a opadanje ili mali broj skitnica i prosjaka javlja se u periodima povećanja plata. Hronologija antiskitačkog zakono­ davstva XIV veka ne pokazuje takvu korelaciju, odnosi se više na periode povećanja ili visokog nivoa plata; jer, ovo zakonodavstvo je motivisano uglavnom interesima poslodavaca koji nastoje da spreče visoke plate i nedostatak radne snage. Zbog toga se kon­ statacije ovako visokog nivoa pauperizma polovinom XIV veka ne odnose na konjukturni proces, već upravo pokazuju struktur­ ni fenomen. Proučavanja demografske strukture gradova kasnog srednjeg veka pokazuju da je stalni broj siromaha i prosjaka dostizao 15-20%. U periodu od XVI-XVII veka, kad se javljaju moguće procene ukupnog stanovništva, tj. kako gradova, tako i sela, is­ postavlja se da upravo petina stanovništva mora biti svrstana u kategoriju siromaha koji žive od javne i privatne pomoći. Ipak, to ne dokazuje da se ova dva proračuna mogu povezati u jednu celinu i konstatovati da petina stanovništva u predindustrijskoj epohi neprestano živi u bedi. U kasnom srednjem veku to se ipak odnosi na kategorije prosjaka koje su na stalnom izdržavanju ka­ ritativnih ustanova i dobijaju privatnu pomoć u gradu. Ova kate­ gorija pojavljuje se na selu samo prolazno. Jedino su gradovi mo­ gli da predstavljaju stalno mesto boravka ovih kategorija. Beda

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

115

na selu bila je više skrivena, urasla u svakodnevni život, u okviru porodičnih i susedskih struktura, ostajući stalno na granici eg­ zistencije od rada, predstavljajući tako važan rezervoar najniže plaćene radne snage za sve vrste poslova, bilo za zanat ili pak se­ osku industriju, bilo za pomoćne (i manje kvalifikovane) poslove tkačke industrije i tome slično. Drugačiju dimenziju pauperizam dobija ako je rezultat pro­ mena u agrarnim strukturama koje smo defmisali kao moderni­ zaciju modela izlaska iz krize XIV veka, tj. promene prema ka­ pitalističkom razvoju. Pregrupisavanje svojine koje se vrši tada na selu vodi ekonomskim i društvenim razlikama seoske mase, pauperizaciji znatnog delà sitnih poljoprivrednih proizvođača koji gube mogućnost nezavisne privredne egzistencije. Poreski spisi u XV veku pokazuju u regijama, kao što su Burgonja, Nor­ mandija ili Toskana, sve veći broj seljaka, smatranih „siromašni­ ma" ili „bednima"; ponekad njihov broj premašuje polovinu uku­ pnog broja porodica. U većini zemalja Zapadne Evrope izrazita je tendencija porasta broja siromašnih porodica na selu tokom XVI veka, kako kao stalni i redovni proces, tako i na putu naglih po­ kreta, vezanih s prehrambenim krizama. Vršena su takođe razvlašćenja seljaka, odvajanje sitnih proizvođača od proizvodnih sredstava, a to se javilo kako u Engleskoj u toku klasičnog procesa ograđivanja, tako i u Normandiji i Burgonji. To je pospešivalo proletarizaciju ekonomsko najslabijih grupa seljaštva. Na taj način dolazimo do zaključka daje pauperizacijski trend društvene konjukture u periodu od XVI-XVII veka bio rezultat promena u agrarnom sistemu i u socijalnoj strukturi sela, pro­ mena registrovanih u procesima prvobitne akumulacije kapitala. Ova konstatacija istovremeno uvodi očiglednu geografsku razliku. U oblastima koje pripadaju refeudalizacijskom (ili pak stabilno feudalnom) razvojnom putu u prvom planu društvenih odnosa nalazi se pitanje vanekonomske prinude koja bi osigurala privrženost seljaka zemlji ili zemljoposedniku. Stoga će važniji biti problem skitnica nego paupera, jer se skitnički način živo­ ta prepliće s bekstvom i narušava ceo sistem lične zavisnosti. U tim zemljama preživeće model „strukturnog" siromaštva, dakle,

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

116

kategorije endemske bede na selu, gde „seljaci sa okućnicom", ,,biroši“ i tome si. ipak uspevaju da najamnim ili kulačkim ra­ dom zarade za život, a u gradovima postoje grupe profesionalnih prosjaka koje se oslanjaju na milostinju, organizujući se ponekad u korporacije, bratstva i prosjačke cehove.

Dimenzija siromaštva Procesi siromašenja ljudi - slično kao i bogaćenja - ne odno­ se se isključivo ni na jedan od društvenih sistema ili pak „načina proizvodnje". Ipak, socijalnu konjukturu kasnog srednjeg veka i „prve novovekovne epohe" odlikuje nešto više: trend siroma­ šenja. Posebnost pojave rezultat je ne samo njene kvantitativne dimenzije i njene quasi-opštosti, već i njene uloge u formiranju novog sistema - kapitalizma. Raspravljajući o ulozi siromašnih u srednjovekovnom društvu, ukazali smo na njihovu specifičnu funkcionalnost u kategorijama ondašnjeg mentaliteta i ideologi­ je. Situacija se sada menja, u socijalnoj svesti pojavljuje se štetnost za javno dobro - dakle, disfunkcionalnost - postojanja prosjaka kao neradne mase. To odgovara društvenim potrebama vremena: siromašenje sitnih proizvođača ima svoju funkciju u socijalnom procesu, predstavlja uslov za razvoj kapitalizma, on je sastavni deo prvobitne akumulacije. Procesi akumulacije javljali su se i u agrarnom društvu sred­ njeg veka, to se nije odnosilo na velike posede, već upravo na seosku privredu (kao što je to pokazao G. Bois). Koncentracija sredstava za proizvodnju, pre svega zemlje, prati privredni rast, povoljne odnose između produktivnosti rada na zemlji i težine obaveza. Periodi, u kojima su rasle cene poljoprivrednih proizvo­ da, a padale realne plate, stvarali su važne podsticaje za takvu koncentraciju. Svaki prestanak rasta, javljanje faze depresije na­ kon faze ekspanzije prekida kontinuitet te koncentracije. Osim toga, srednjovekovno društvo je otporno prema akumulaciji: tehnološki uslovi pogoduju porodičnoj privredi, korist od seo­ skih davanja je podsticajni faktor zemljoposednicima za koncen­ traciju zemljišta, a ideja o profitu retko se javlja u mentalitetu toga vremena.

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

117

U XVI veku procesi akumulacije na selu dobijaju drugačiji karakter ne samo zbog sve veće polarizacije seoskog stanovništva u pogledu stanja posedovanja zemlje, zaprege, inventara i načina upravljanja imanjem, već i zbog toga što zemljoposednici presta­ ju da se interesuju za održavanje ekonomske nezavisnosti svojih arendara. Obe pojave imaju poseban značaj za dalji razvoj. Prva se nalazi samo u sferi ekonomskih procesâ, međutim, druga je povezana sa složenim sistemom odnosa snaga, vanekonomskih sila, politike. U opisu prvobitne akumulacije kao kompleksa pro­ cesa koji omogućava start kapitalističkog sistema, Marx je isticao upravo te elemente sile, političku i socijalnu stranu pojave. Ipak, moramo primetiti da će se specifična situacija izlaska iz krize XIV-XV veka, koju smatramo odlučujućim trenutkom u stvara­ nju različitosti između Istoka i Zapada Evrope, ispoljiti ovde u potpunosti. Pad prihoda od feudalnih davanja i dobre konjukture poljoprivrednih bogatstava razlog su što zemljoposednici presta­ ju da se interesuju za davanje zemljišta i arendu, a to je vodilo refeudalizaciji, vezivanjem seljakâ za sistem dvorske privrede ili proterivanjem seljaka sa zemlje (uostalom, ove dve vrste rešenja sreću se u obe razvojne sfere, ipak u različitoj meri). Jerzy Topolski je ukazivao čak na veoma veliku podudarnost ova dva rešenja koja se nalaze u okvirima opšteg porasta aktivnosti šljahte i raci­ onalizacije njene ekonomske politike. U slučaju naprednih evropskih regija rezultat polarizacije se­ oskog stanovništva i eksproprijacije zemlje seljakâ nisu bili samo procesi gomilanja kapitala, već i siromašenje znatnog delà seo­ skog stanovništva. U okviru „degradacije seoskog sveta“ (A. De Maddalena) dolazi do prisvajanja jedne trećine opštinskih njiva i šuma koje su dotle koristili seljaci; pozivajući se na urgens et im­ provisa nécessitas (nagla i neočekivana nužnost) zemljoposednici uklanjaju seljake sa zemlje, pojačava se učešće građanstva u obrtu zemlje. Raste broj ljudi koji nisu više u stanju da od dotadašnjeg rada na zemlji obezbede egzistenciju svojim porodicama. Usitnjavanje seoske zemlje je proces koji smo konstatovali još u agrarnom razvoju Evrope krajem srednjeg veka. Ipak, tek u XVI veku ono dobija dramatične dimenzije i postaje osnova proletarizacije delà seoskog stanovništva. Na to ukazuju kako skupni

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

118

podaci poreskih spiskova, tako i evolucija veličine seoskih gaz­ dinstava. Parohija Sen Nikola d’Aliermon, u istočnoj Normandiji, krajem XIV veka imala je 48% seljaka koji su držali pod zakup manje od 6 hektara zemlje, a 1477. godine ova kategorija čini 41%, 1527. godine, pak, 51%. Smer ove evolucije postaje izrazitiji ako se ima u vidu demografski razvoj parohije: u prvom prora­ čunu selo broji 135 seljaka, 1477. godine bilo ih je samo 72, dok je 1527. godine - 151. To upravo znači da u periodu ekonomskog neuspeha propadaju najsitnija, ekonomski najslabija gazdinstva, a demografski rast ponovo povećava broj upravo takvih gazdin­ stava. Granica od 6 hektara u ovim, ne mnogo plodnim, predelima može se smatrati veličinom gazdinstva koje nije u stanju da omogući ishranu seoske porodice, a broj gazdinstava koja imaju manje od 2 hektara iznosio je 22 krajem XIV veka, 8 - 1427. go­ dine i 30 - 1527. godine. Ova sitna gazdinstva u XVI veku nisu više u stanju da ishranjuju svoje ljude; moraju da traže izvore za izdržavanje u najmu ili u poslovima izvan poljoprivrede, ako ih pak ne nađu, gurnuti su u prosjaštvo. U Francuskoj, u XVI veku, ova vrsta sitnih gazdinstava je naj­ češća. U Kambreziju, u severnoj Francuskoj, krajem veka u njih se ubraja 86% gazdinstava i ovaj odnos nije uopšte izuzetak u se­ oskoj geografiji Francuske. Valja takođe imati na umu da granica 5-6 hektara određuje limit, iznad kojeg se tek može govoriti o samostalnoj privrednoj egzistenciji, oslonjenoj na obradi zemlje, ali ispod nje nalaze se razne situacije kao - životarenje izloženo riziku, nesposobno za izdržavanje povremenih teškoća i vođenje gazdinstva na svojoj zemlji kao jednog od izvora izdržavanja. Ra­ čuna se da u Engleskoj oko 37% seoskih gazdinstava ima manje od 2 hektara - to je već situacija u kojoj treba tražiti druge izvore za izdržavanje porodice. O stepenu pauperizacije seoskih masa svedoče naročito poreski spisi XV-XVI veka. Oni razlikuju „siromašne" kao posebnu kategoriju, jer su bili oslobođeni od plaćanja porezâ. Na taj način dobijamo opširnu dokumentaciju koja pokazuje broj siromašnih u raznim zemljama Evrope. Njena komparativna vrednost ipak je neznatna, jer je poresko siromaštvo svaki put drugačije definisano na osnovu limita zaliha ispod kojeg je bilo nemoguće podne-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

119

ti težinu poreza. Ponekad je iz godine u godinu menjan princip oslobađanja od poreza, jedne godine neko je bio oslobođen od poreza kao siromašan, a već sledeće godine ubrajan je u one koji su plaćali porez. Očigledno je takođe da su se načela oslobađanja poreskih obaveza razlikovala u pojedinim zemljama i regijama. Takođe su različito nazivani oni koji su oslobođeni od poreza i nismo sigurni u kakvom su odnosu ti nazivi prema stvarnosti. U burgundskim spisima razlikuju se porodice (tačnije „ognjišta") „koja plaćaju", „bedne" i „prosjačke", u Dofmeu - „siromašne" , „koje ne poseduju ništa" i „prosjačke". U Holandiji postoje po­ rodice nazivane „siromašnim" i porodice opterećene malim po­ rezima, kao i one koje su potpuno oslobođene poreza. Značenje „fiskalnog siromaštva" je zbog toga dosta neodređeno i može se ponoviti ono što je rekao Michel Mollat, da „fiskalni siromah" nije uvek bio zaista siromašan. Konvencionalizacija kako poreske terminologije, tako i poreske statistike, navodi na nepoverenje prema podacima sadržanim u ovoj dokumentaciji. Ipak, izgleda da ona pokazuje neizmerno bitne pojave kako na statističkom, tako i socio-psihološkom planu: u prvom pokazuje unutrašnje proporcije bogatstva i siromaštva, u drugom omogućuje da se utvrdi mesto siromaštva u društvenom mentalitetu, u kome je bilo bitno da li se porodica nazivala siromašnom, ili prosjačkom. U poreskim spisima fouages Normandije iz perioda 1480­ 1506. godine u približno 45 seoske parohije, 15% „ognjišta" nazi­ vaju se „siromašnim i prosjačkim" (pauvres et mendians). Polovi­ nom veka poređenje za analogan broj parohijâ (ali ne istih, zbog praznina u dokumentaciji) pokazuje 24% te kategorije. Podaci za neka mesta pokazuju da je porast broja siromašnih porodica tendencija tokom XVI veka, ali takođe da je on dobijao drastične razmere. Parohija Bretvij l’Orgejez imala je 1500. godine - 6%, 1539. godine - 60%, 1566. godine - 81% siromašnih ognjišta, pa­ rohija Baji-la-Rivijer otprilike u isto vreme - 11%, 46% i 36%, parohija Obison - 0%, 19% i 22%. Analogan proces siromašenja pokazuju i materijali koji se od­ nose na Holandiju. Za Holandiju, na primer, imamo dve revizije - iz 1494. i 1514. godine, u kojima se stalno ponavljaju informa­ cije o siromašnima. Godine 1494. u selu Hejlo na 115 stanovnika

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

120

15 prosi za hleb, u Zutermeru od 31 seljaka 8 ili čak 10 živi od re­ dovne pomoći. Godine 1514. u Hujsenu od 120 seljaka 40 nije u stanju da plaća porez, u Alblašerdamu od 72 stanovnika 40 ili čak 50 su siromašni, u Rajnsbruhu od 110 stanovnika seoceta samo 20 može da preživi bez pomoći dok ostali koriste pomoć karita­ tivnih ustanova (Table de Saint-Esprit), mole za milostinju u me­ snom manastiru, prose. Lustracija iz 1514. godine u celini poka­ zuje znatne razlike situacija u pojedinim okruzima - u jednima siromašni predstavljaju 10% stanovništva, u drugima 34% - ali se uopšteno može konstatovati da od jedne četvrtine do jedne treći­ ne seoskog stanovništva Holandije lokalna administracija ubraja u siromašne. Uostalom, slično je i u Brabnatu, gde 1526. godine broj siromašnih na selu, prema poreskim zapisima, dostiže do 27%; u seoskom okrugu u Levenu on iznosi čak više od 41%. U valonskoj Flandriji polovinom XV veka, prema poreskim regi­ strima, broj siromašnih iznosi 27%, krajem XV veka - 30%, dok polovinom XVI veka prelazi 40%. Ovaj poslednji slučaj, zahva­ ljujući nizu dokumenata, omogućava da se vide fluktuacije broja siromašnih koje stalno slamaju tendenciju rasta: između 1485. i 1498. godine učešće siromašnih u masi poreskih obveznika pada sa preko 37% na 30%. Ukazujući na porast broja siromašnih u strukturi stanovništva, samo ističemo značaj tendencije pauperi­ zacije. Ipak, to ne znači da je siromaštvo isključivo i stalno raslo, kao i da je njegov intenzitet svuda bio analogan. Podaci koji se odnose na sitnoposednička domaćinstva, kao i navođenja seoskih porodica koje se u poreskim spisima nazivaju siromašnima, ne pokazuju granice seoskog pauperizma u XVI veku, već više predstavljaju njegove mogućnosti, jer se odnose na seoske porodice koje su najviše izložene pauperizaciji. Ipak, one nerado napuštaju selo, iz sve snage drže se dotadašnjeg načina života, makar on bio bedan. Uporedo sa ekonomskim procesom potiskivanja sitnih seoskih proizvođača iz njihovog dotadašnjeg načina života javlja se proterivanje seljaka iz sela, mada različi­ tog intenziteta u pojedinim zemljama i regijama. To je zavisilo od snage seoskih prava na zemlju (ona su u Francuskoj više bila ukorenjena u tradiciji nego u Engleskoj), od državne politike koja je u nemačkim oblastima ustajala u odbranu seoskog poseda

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

121

(kneževi i monarsi bili su time zainteresovani makar iz fiskalnih i vojnih razloga), najzad, i od potencijalne snage seoskog otpora. Engleski slučaj koji je upravo predstavljao osnovu Marxove teze o specifičnoj sili u novovekovnoj rekonstrukciji agrarnog si­ stema, relativno je najbolje poznat. Istina, pojava „ograđivanja" (enclosures) nije predstavljala englesku osobenost, srećemo je i na kontinentu, ali u Engleskoj je ona dobila najdrastičnije oblike. Od polovine XV veka ovde traje ograđivanje zajedničkih polja i obradive zemlje. To vrše vlasnici zemlje i zakupci, ne pitajući korisnike za saglasnost korišćenja i uzimajući na taj način sitnim domaćinstvima, a naročito onim koja se mogu uvrstiti u katego­ riju siromašnih, mogućnost korišćenja. Koristi koje daje stočar­ stvo navode zemljoposednike da pretvaraju obradivu zemlju u pašnjake; to zahteva širenje državnih zemljišnih poseda, što se vrši na štetu zemlje seljaka. Tokom duge evolucije najbrojnija kategorija engleskih seljaka, naime ta, koja je imala zemlju u posedu na osnovu nasleđa, postaje žrtva postepene eksproprijacije. Zemljoposednici stalno uvećavaju dažbine koje seljaci moraju da plate prilikom preuzimanja gazdinstava (npr. nakon svojih rodi­ telja). „Uzimaju nam krov nad glavom" - žale se seljaci na zlou­ potrebu gospodara - „otimaju nam zemlju iz ruku, povećavaju nam zakupnine, traže velike i nerazumne dažbine". Molbe i izveštaji iz XVI veka (izveštaji iz perioda 1517-1518. godine, koje je objavio I. S. Leadam 1897. godine u The Domesday of Inclosures) pokazuju kako mala seoska domaćinstva postaju žrtve ekspan­ zije feudalaca, a porodice nastanjene na njima postaju suvišne. Marx u Kapitalu opisuje društvene posledice ograđivanja, služeći se dramatičnim i potresnim izlaganjima hroničara Holinsheda iz XVI veka koji beleži pustošenje zemlje, razaranje - nasiljem ili siromaštvom - seoskih domaćinstava, nestanak mnogih malih gazdinstava po selima ili pak pretvaranje čitavih sela u pašnjake za ovce. Ljudi iz XVI veka u pravljenju poluotvorenih ograda videli su uzrok siromašenja i nemogućnosti rada na selu, pripisuju­ ći mu sve negativne društvene posledice procesa modernizacije engleske poljoprivrede. Zabrinutost povodom ovog pitanja ispoljavaoje i presto. Godine 1517. osnovana je prvi put specijalna ko­ misija za pitanje ograđivanja, a sledećih godina osnivane su ana-

Bronislaw Geremek (STORIJA SIROMAŠTVA

122

logne komisije, pitanje se takođe vraća na parlamentarne debate. Kraljevski zakoni pokušavali su da spreče ograđivanja njiva. Još za vreme vladavine Henryja VII zakon iz 1489. godine zabranjuje bilo kakvo pretvaranje obradivih zemljišta u pašnjake. Zakon iz 1533. godine povezivao je pitanje ograđivanja s koncentracijom zemlje, zabranjujući povezivanje dva poljoprivredna gazdinstva u jedno vlasništvo (a tačnije, posedovanje drugog gazdinstva u drugoj parohiji), kao i gajenje više od 2.400 ovaca; od značaja je to što zakon tretira kumulaciju gazdinstava kao rezultat velikih profita od ovčarstva. Godine 1595. preporučuje se pretvaranje u oranice svih pašnjaka koji su bili obrađivani barem 12 godina. Joan Thirsk je pokazala da, kako u kraljevskom zakonodavstvu, tako i u životu engleskog sela, ograđivanje njiva se javljalo najvi­ še u vezi s koncentracijom gazdinstava. Ograđivanje njiva, kao i pašnjaka, služilo je efikasnijem upravljanju i bilo je odgovor na sve veći pritisak stanovništva, pri čemu se to nije odnosilo samo na velike zemljišne posede, već i na sitnije posede seljaka. Prave društvene posledice ovog procesa bile su regionalne razlike, za­ visile su od odnosa između čoveka i prostora; tek će glad i porast broja osiromašenih maloposednika ili bezemljaša dati ograđiva­ nju sumornu i dramatičnu dimenziju. Svaki farmer koji ograđu­ je njivu smesta je bio smatran nitkovom koji, zaboravljajući na opšte interese, pretvara žitne njive u pašnjake za ovce. U tome je najlakše bilo videti uzrok visokih cena žita ili, pak, smanjene potrebe za najamnom radnom snagom u poljoprivredi (stočar­ stvo je tražilo manje vremena od obrađivanja zemlje), ili najzad porast paupera bez sredstava za život. Stvarnost je bila znatno komplikovanija, ipak, ostaje činjenica daje kompleks pojava koje su predstavljale modernizaciju engleske poljoprivrede i pokušaj odgovora na demografski pritisak isterao iz sela ogromne mase „suvišnih" ljudi. Prave dimenzije ove pojave su predmet diskusije u istoriografiji. Opisi savremenika sigurno se odlikuju preuveličavanjem: broj od milion seljaka koji je trebalo da usled ograđivanja izgube sredstva za život, sigurno je bio znatno preuveličan. Ovde se ne radi samo o ograđivanju njiva, već i o čitavom složenom kom­ pleksu preobražaja agrarnog sistema Engleske, tokom kojih je

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

123

degradiran znatan deo seljaka. Krajem XVII velca, blizu tri če­ tvrtine obradive zemlje nalazilo se u rukama zemljoposednika koji su razvijali kako sopstveno stočarstvo i poljoprivredu uz po­ moć najamne radne snage, tako i što su je davali u zakup pod novim uslovima, bez feudalnih opterećenja. Nastaju podsticaji za investiranje u zemlju i tehnološki napredak. Usled kapitalistič­ kih preobražaja u engleskom selu znatno je porastao proizvodni kapacitet zemljišta i poljoprivrednog rada, što Englesku (za ra­ zliku npr. od Francuske) štiti od velikih prehrambenih kriza u prvim stolećima novovekovne epohe. Ipak, ovaj napredak bio je uslovljavan početnim padom životnog standarda većine seoskog stanovništva, kao i isterivanjem mase ljudi iz poljoprivredne delatnosti - obe ove pojave uključuju pauperizaciju u procese stva­ ranja kapitalizma. To je ne samo društvena cena nastanka kapita­ lizma, već i jedan od njegovih unutrašnjih mehanizama, jer na taj način raste masa proletarizovanih, prinuđenih da u najmu traže izvore egzistencije. Rezervna masa, proizvedena na selu, koju je R. H. Tawney definisao kao residual population, mogla je da ulazi na tržište rada ili pak da ostaje na društvenoj margini podele rada kao klijentela - istovremeno ili naizmenično - milosrđa i zločina. Mogu ipak postojati opravdane rezerve u pogledu eksplikativnih vrednosti engleskog modela menjanja agrarnog sistema. Zato što je on tretiran kao klasičan model, tako da je, za razliku od skoro svih drugih evropskih zemalja, ranovekovna moder­ nizacija ovde značila kapitalističku transformaciju sela a koja se vršila u vremenski kompaktnom procesu i koja je dobijala odo­ brenje i podršku od novih struktura vlasti, nastalih kao posledica revolucije. U drugim zemljama sam proces reorganizacije poljo­ privrednog sistema je znatno više vremenski razvučen, manje dosledan, pri čemu zadržavanje starih struktura vlasti koči razvoj nove velike svojine, analogne engleskoj. Najzad, na seosko sta­ novništvo pada dvostruki teret: povećane feudalne eksploatacije koja koči tehnološki napredak i farmerske inicijative, kao i sve veće fiskalne drenaže od strane apsolutističke države. Iza brojeva koji pokazuju porast maloposednika i „siromašnih" u evropskom selu kriju se dva, suštinski različita procesa:

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

124

prvo, proces strukturne rekonstrukcije sistema koji masi eko­ nomski najslabijih seljaka onemogućava samostalan život u po­ ljoprivrednoj proizvodnji, drugo, proces konjukturnih posledica politike zemljoposednika, povećanja prihoda i sistema odnosa između demografskog razvoja i efikasnosti rada na njivi. U slučaju Engleske težnja zemljoposednika ka povećanju pri­ hoda dovodi upravo do najdoslednije sistemske rekonstrukcije. U drugim zapadnim zemljama koje stupaju na put kapitalističke evolucije, javlja se ipak analogna tendencija ka eksproprijaciji ze­ mlje seljaka. U seoskom stanovništvu raste ogroman broj ljudi koji žive od najma: u ciriškom kantonu polovina seoskog stanov­ ništva su radnici nadničari, a sličnu proporciju srećemo i u No­ voj Kastilji oko 1575. godine. U Poatjeu u XVI veku aktivizacija zemljoposednika i prodiranje građanskog kapitala potiskuju sa zemlje znatan broj seljaka, a sistem polovičnog zakupa redukuje znatan deo arendara na položaj najamnih radnika. Činjenica da u periodu XVI-XVII veka nije izvršena kapitalistička reorgani­ zacija poljoprivrede i da nije ostvaren tehnološki napredak, bila je uzrok tome što je na kontinentu deo ove ekonomski najslabije kategorije redovno svođen na stanje ekstremne bede i gladi. U preindustrijskom društvu selo zauzima ogromnu većinu društvene scene. U kvantitativnom pogledu, i pored intenziteta procesa urbanizacije tokom srednjeg veka, gradsko stanovništvo još uvek čini mali deo ukupnog stanovništva, zavisno od stepena razvoja zemlje i regije. U Moskovskoj državi gradsko stanovniš­ tvo činilo je jedva 2,5% do 3% ukupnog stanovništva, u Nemačkoj - 10%, u Francuskoj - 16%, u Engleskoj - 30 ili čak 40%, a u Holandiji dostiže polovinu stanovništva zemlje. Za Zapadnu i Srednju Evropu prihvaćeno je da je gradsko stanovništvo krajem XVIII veka činilo petinu ili četvrtinu ukupnog stanovništva, ali do kraja XVI veka gradsko stanovništvo sigurno nije prelazilo deseti deo ukupnog evropskog stanovništva. Iza ovih skupnih brojeva i proporcija krije se ipak znatno složenija stvarnost: neki gradski centri, u pogledu strukture profesionalnih poslova i na­ čina života, ne razlikuju se mnogo od velikih sela, a na drugom

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

125

stožeru nalaze se metropole koje imaju više desetina hiljada, a čak i dve-tri stotine hiljada stanovnika. Ovi najveći gradovi stekli su svoje bogatstvo najviše zahvaljujujući administrativnim cen­ trima vlasti i birokratiji. Amsterdam od 30.000 stanovnika 1530. godine raste do 115.000,1630. godine, a krajem XVII veka sigur­ no se bliži već vrhuncu od 200.000. London izrasta u najveći grad Evrope; broj njegovih stanovnika raste tokom XVI veka od 80 na 250.000, a polovinom XVII veka ima već 400.000. U ovom demo­ grafskom molohu razvijaju se specijalizovane grane proizvodnje, ostvaruju se funkcije centara za dalekosežne razmene, kao i kreditno-bankovne operacije, a naročito će se ovde pojaviti veliki luksuz. Razlike u veličini gradova - u pogledu prostora i zapo­ slenosti - nisu samo razlike u širini, već i u funkciji i unutrašnjoj strukturi; u velikim gradovima koji nemaju ulogu prestonica, nema ipak masovnog dotoka prihoda od vlasništva zemlje i od državnih fmansija. Na društvenom planu svi gradovi vrše izvesne funkcije od kapitalnog značaja za problem bede i siromaha. Za razliku od sela, u kome kao načelo ostaju kruti okviri „radnih mesta" - broj gazdinstava ili zgrada podleže ozbiljnim promenama samo u kri­ znim trenucima - mogućnosti za nestabilan, povremeni posao su veoma velike. Izgledaju čak - barem ljudima isteranim sa sela - neograničene. U gradu se može zaraditi (ili dobiti pomoć) to­ kom ćele godine, tu praktično nema mrtvih sezona kao na selu. Grad očekuje migrante, neprestano se hrani demografskim do­ tokom, stvara podsticaje za migracije kako iz sela u grad, tako i iz gradova u gradove. Velika gustina naseljenosti proizvodi po­ sebnu vrstu odnosa među ljudima, u kojima raste anonimnost, a grupne solidarnosti postoje samo unutar institucionalnih okvira kako nasleđenih od korporativnog sistema zanata i trgovine, tako i novouspostavljenih. Ovakva situacija oštro ogoljuje siromaštvo; ko nema stabilnu situaciju i stalni prihod - a upravo su ove ka­ tegorije u novovekovnom gradu naročito brojne - neprestano je izložen opasnosti i strahu kako da preživi. Slično kao na selu, u društvenoj situaciji grada korene pauperizma treba tražiti u raspadu srednjovekovnih struktura. Politika gradskih vlasti i profesionalnih organizacija srednjovekovnog

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

126

grada smerala je ka ograničenju ili eliminisanju mehanizama slo­ bodnog tržišta, smanjenju konkurencije. To se odnosilo i na trži­ šte radne snage koje je strogo kontrolisano, kako se ne bi dopusti­ le prevelike napetosti u odnosima između potražnje i ponude i ne bi došlo do ,,pregrejanosti“ ekonomskih mehanizama. Efikasnost ove politike bila je znatna u manjim gradskim centrima, među­ tim, u velikim centrima širila se oblast koja nije bila kontrolisana ovom reglementacijom, povećavao se takođe jaz između interesa trgovačke sredine i tradicionalne korporativne politike koju je podržavao ili zahtevao zanat. Prodiranje trgovačkog kapitala u proizvodnju, obrazovanje grupa fabrikanata koji je organizuju, promenili su karakter društvenih odnosa u gradskoj proizvodnji. Sire se njeni okviri, povećavaju radionice ili, pak, uz očuvanje do­ tadašnjih malih radionica, povećava se proizvodna specijalizacija i, u vezi s njom, međuzavisnost pojedinih radionica u okvirima tesno povezanog proizvodnog ciklusa date robe (naročito u jed­ noj od vodećih oblasti srednjovekovne proizvodnje - suknarstvu). Povećava se uloga najamne radne snage, samostalnost po­ jedinih zanatlija biva redukovana; proletarizacija obuhvata kako majstore, tako i pomoćne kategorije, pred kojima se zatvaraju mogućnosti privrednog osamostaljivanja, kao i, najzad, sve veću društvenu sredinu nekvalifikovanih radnika. U okviru sve veće imovinske polarizacije, gradsko stanovništvo, počev od perioda kasnog srednjeg veka, pokazuje znatan, a ponekad čak ogroman porast broja ljudi nazivanih siromašnim. Predstavljajući odlike društvene evolucije, ukazali smo na nesigurnost ekonomske situacije najamnika; obračunavanje ka­ loričnog ekvivalenta radničkih plata u Firenci XIV veka jasno su pokazala da se oni odnose i na veoma brojne grupe gradskog stanovništva. Slika koju nam pokazuju poreski izvori u mnogo čemu je sumnjiva, naročito u slučaju sela, jer tu imamo posla sa slabo preciziranim pojmovima, sa stalnim menjanjem kriterijumima, s rezultatima koji se ne mogu svesti na zajednički imenilac. Pouzdano približavanje stvarnosti daje ipak slika imovin­ ske hijerarhije u okviru gradskog stanovništva, kao i izdvajanje jedne kategorije stanovništva definisane kao siromašna koju su savremenici smatrali kvalitativno drugačijom od drugih, slabom.

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

127

Gradski poreski spisi iz kasnog srednjeg veka koje je na te­ renu Nemačke proučavala istorijsko-privredna škola Gustava Schmollera, kao i njeni nastavljači, pokazivali su veoma veliku imovinsku polarizaciju gradskog stanovništva. U većini gradova znatno više od polovine stanovnika predstavljaju oni čija je imo­ vina procenjena na manje od 100 florina (u Libeku samo 52%, ali u Augzburgu ih je 87%, a u Bazelu 68%). Istina, ova katego­ rija ne označava najsiromašnije stanovništvo, ali pretpostavlja se da se poklapa sa prostorom potencijalnog siromaštva. Analognu sliku pokazuju proučavanja socijalne strukture francuskih i severnoitalijanskih gradova. Kategorija defmisana kao „oni koji ne poseduju ništa“ ili „siromašni11 predstavlja trećinu do polovinu od ukupnog stanovništva. Grafička poređenja pokazuju ne samo da mala grupa stanovnika poseduje veći deo imovine, već i da stalno raste bogatstvo u rukama grupe najimućnijih, a sve više se povećava broj ljudi koji ne poseduju ništa ili veoma malo. Kata­ star iz perioda 1427-1429. godine pokazuje da je u Firenci 10% stanovnika raspolagalo sa 68% opšte imovine, dok je kategoriju najsiromašnijih činilo 70% stanovnika koji su raspolagali sa 10% imovine; slični odnosi se sreću i u drugim gradovima Toskane u to vreme. Broj ljudi koji ne poseduju ništa i onih koji su oslobo­ đeni od poreskih obaveza neobično raste. Situacija koju pokazuju poreski spisi XIV-XV veka za gradove podleže daljem zaoštravanju tokom XVI veka. Glavna pomeranja u dnu društvene hijerarhije vode od srednjih grupa ka najnižim kategorijama, uostalom, uporedo sa sve većom koncentracijom bogatstva. To se pre svega odnosi na centre koji pokazuju veliku dinamičnost u razvoju trgovine i proizvodnje, ali se javlja kako u velikim, tako i u manjim gradovima. Brisel je 1437. godine imao 10% ognjišta označenih kao siromašna, godine 1496. već ih je bilo 17%, a 1526. - 21%. Mali gradovi briselskog okruga pokazuju čak drastičniju evoluciju: 1437. godine tu se ubraja u siromašne 9% porodica, već krajem stoleća u ovoj kategoriji na­ lazimo 30%, a 1526. godine - preko 34%. Ovde valja podsetiti na nepotpunu adekvatnost ove slike u odnosu na gradsku stvarnost - budući da izvan zapisa u poreskim knjigama ostaje još izvestan broj porodica koje žive u gradu, naročito u njegovom predgrađu,

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

128

koje nisu obuhvaćene posmatranjem, a pripadaju najsiromašni­ jem sloju gradskog društva. Procene, zasnovane na visini gradske pomoći, pokazuju veo­ ma slične odnose. Pre nego što se podrobnije pozabavimo time - evo jednog primera. Ako je Nirnberg početkom XVI veka imao preko 45.000 stanovnika, a 1522. godine oko 500 stalno poma­ ganih lica, a uz to one koji su koristili delimičnu pomoć, onda taj broj iznosi oko 5.000 lica obuhvaćenih gradskom socijalnom pomoći. Deljenje hleba u periodima nerodice obuhvatalo je 13 do 15.000 siromašnih, dakle, broj siromašnih i „potencijalno si­ romašnih" u ovom imućnom gradu dostizao je, po oceni Rudolfa Endresa, trećinu stanovništva. Za razumevanje celokupnih društvenih promena novovekovne epohe valja stalno imati na umu razlikovanje grada od sela. Prava geneza pauperizma je na selu; čak i odnosu na grad, kad dostupna dokumentacija omogućuje da se odredi poreklo mase paupera u okvirima gradskih zidina, ispostavlja se da su to u ve­ likoj meri imigranti novijeg datuma pristigli sa sela. U samom selu javljali su se unutrašnji procesi pauperizacije. Ipak, stalnu degradaciju doživljavala je sredina starog zanata, jer je gubila samostalnost, nije izdržavala konkurenciju seoske s gradskom proizvodnjom koju je organizovao trgovački kapital, nije bila u stanju da osigura isporuke sirovina i prodaju proizvoda. Zanatlije su padale na nivo najamnika, što poreski spisi tretiraju kao dokaz degradacije na nivo siromašnih. Brojevi koji se tiču kategorija siromašnih na selu i u gradu, koji ponekad pokazuju podudar­ ne proporcije, izražavaju ipak suštinski različite realne situacije. Ovi seoski siromasi - proizvod su raspada starih odnosa, upravo ova masa residual population postaje suvišna na selu i predstavlja potencijalni izvor migracija u grad i formiranja proletarijata. Me­ đutim, u gradu je „siromaštvo" u manjoj meri svesno destrukcije tradicionalnog sistema gradskog života nego formiranja novog sistema. Gradske siromahe, barem prema poreskim spiskovima i brojčanim proporcijama koje oni pokazuju - čini masa „radne bede". Možda čak upotreba reči ,,beda“ u ovom kontekstu predstav­ lja zloupotrebu. Potpuno zavisne od tržišta rada, lišene bilo ka-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

129

kvih egzistencijalnih garancija - ove grupe, u uslovima gradskog tržišta, mogu skoro kontinuirano da dobijaju sredstva za život, kako njihovo preživljavanje ne bi bilo ugroženo. Ipak, da li na­ staju masovni socijalni uslovi za apsorbovanje masa ljudi izvan poljoprivrede koje selo izbacuje, koji su na selu postali suvišni? Tempo porasta gradova i dinamični razvoj industrijske pro­ izvodnje u XVI veku izgleda da pokazuju da na pragu novovekovne epohe nastaju ovi uslovi. Slično kao prethodno citirani brojevi o demografskom rastu gradova, to dokazuju i specijalizovani centri proizvodnje s razvojem novih proizvodnih grana, s rastom zaposlenih. Ponekad je industrijski razvoj glavni ili čak jedini faktor rasta gradova. To je pokazao Emil Coornaert na primeru flandrijskog centra u Hundšote (Hondschoote) - njegov rast od 2.500 stanovnika 1469. godine na 15.000, 1560. godine, bio je povezan s razvojem u tom gradu tzv. novog proizvodnog suknarstva ,,saje“, sukna nižeg kvaliteta koje je bilo veoma mnogo traženo na evropskim tržištima. Ipak, i u starim centrima dolazi do dinamičnog industrijskog razvoja. Ponekad se to vrši zahva­ ljujući jednoj vodećoj industrijskoj grani, ponekad je proizvodni profil raznovrstan. Računa se da je u Veneciji broj brodogradilišnih radnika, zaposlenih u lokalnom arsenalu - 3.300, u suknarstvu - 5.000, u svilarstvu - takođe 5.000. Ovim trima oblastima proizvodnje trebalo bi dodati još štamparstvo, prvu savremenu evropsku industriju, u kojoj Venecija u to vreme prednjači, a za koju nema statističkih podataka. Ali već 13.000 zaposlenih u tri pomenute grane proizvodnje predstavlja začuđujuće veliku masu: od 140.000 u gradu, računajući članove njihovih porodica, to je ipak trećina ukupnog stanovništva. U Lionu, koji od kraja XV veka doživljava veliki demografski rast - 1531. godine već broji 60.000, a polovinom veka 70.000 stanovnika - sve do 30-ih godina nije bilo veće industrijske proizvodnje izvoznog karak­ tera. Prosperitet grada na prelomu XV i XVI veka povezan je s trgovačkim i bankarskim funkcijama. Štamparstvo se ovde živo razvija, ipak, zapošljava ograničen broj ljudi a, osim toga, zahteva visokokvalifikovane radnike. Uvođenje svilarske industrije 1536. godine, remeti ekonomsku i socijalnu strukturu grada. Ona je organizovana na osnovu manufakturnog načela proizvodne or-

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

130

ganizacije; mala grupa kapitalističkih preduzetnika dominirala je u lionskoj svilarskoj industriji. Ona je davala zaposlenje velikom broju najamne radne snage. Procenjuje se da je polovinom veka oko 12.000 ljudi živelo od svilarstva, što je predstavljalo petinu stanovnika grada. Ovako spektakularni podaci ne mogu ipak zakloniti celokupnu sliku odnosa između sela i grada na prelomu epohe sred­ njeg i novog veka. Mada dinamičan, razvoj gradova i industrijske proizvodnje u XVI veku bio je nesrazmeran veličini potencijalne ili stvarne proletarizacije seoskog stanovništva. Ova situacija je predstavljala osnovu za ogroman porast seoske industrije. Tr­ govački kapital usmeravao je svoje interesovanje upravo ka selu, gde je radna snaga bila velika, jeftina a, osim toga, tu nije bilo nikakvih kočnica od strane cehovskih vlasti i gradske politike. Si­ stem ulaganja, čiji je organizator dopremao sirovinu i imao u svo­ jim rukama prodaju gotovog proizvoda, znatno se širio. Fernard Braudel čak pretpostavlja da se seoska industrija u XVI veku, ako ne kvalitetom i prihodima, onda brojem zaposlenih izjednačava s gradom. Ova vrsta kućne proizvodnje podržavala je egzistenciju seoske rezerve radne snage, pa ipak nije trajno rešavala situaciju. Kratkotrajnost rasta odnosi se i na seosku industriju. To je bitna odlika čitavog industrijskog razvoja pre industrijske revo­ lucije. To je bilo povezano sa unutrašnjom strukturom ondašnjih industrijskih investicija, u kojima je stalni kapital bio relativno mali. U sistemu trgovačkog kapitalizma su izdaci za trajni inven­ tar sredstava za proizvodnju ostajali minimalni, što je davalo mo­ gućnost znatnog kretanja kapitala, prenošenja iz jednog centra u drugi, iz regije u regiju ili pak iz jedne proizvodne grane u drugu. Zbog toga se rast industrijskog bogatstva pojedinih centara može predstaviti formom elipse. Pomenuti flandrijski centar, Hundšote proizvodio je od 1560. do 1569. godine preko 80.000 komada (truba) sukna - što je bilo tri puta više nego 1528. godine - ali sto godina kasnije već samo 8.000. Svilarska proizvodnja tokom XVII veka pada za dve trećine u Veneciji, a za tri četvrtine u pe­ riodu od 1565. do 1675. godine u Đenovi. U Milanu je 1620. go­ dine jedna trećina radnika svilarske industrije ostala bez posla, a još gora je bila situacija u tkačkoj proizvodnji. Međutim, razvi-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

131

jaju se drugi proizvodni centri, a tkačka proizvodnja Engleske i Holandije ulazi u period procvata. Lajden, sa 12.000 stanovnika 1582. godine, polovinom XVII veka raste na 70.000, a njegova tekstilna proizvodnja 1671. godine dostiže 140.000 komada. Na­ gli skokovi protoindustrijskog razvoja dovode do ogromnog od­ liva rezervne radne snage iz sela, ali u periodu depresije ostavljaju je bez sredstava za život. Rezerve radne snage iz sela pristižu u grad ne samo zato što ih tera beda, već i zato što ih privlači nada u veće zarade. Drugi razlog zasigurno treba ceniti. Ali, glavna odlika ranog kapitali­ stičkog razvoja je korišćenje malih radničkih plata, materijalne bede najamničkih sredina. To ostavlja pečat čak i na konjukturni razvoj pojedinih centara. Procvat Antverpena u XVI veku ima nagli i dramatični kraj: od polovine XVI do polovine XVII veka broj stanovnika ovog centra pada za dve trećine, smanjuje se tr­ govački značaj grada, smanjuje se njegova proizvodnja. Istoričar ekonomske konjukture ukazuje na to da se Antverpen razvija za­ hvaljujući dvema fazama ekspanzije; osnovu prve trebalo je da čini nizak životni standard širokih masa u periodu 1470-1490. godine, a osnovu druge trebalo je da čini „drugi veliki post prole­ tarijata" u periodu 1520-1550. godine. Otuda u ranim stadijumima industrijskog razvoja beležimo kao posebnu odliku nizak egzistencijalni nivo radničkih klasa. Došljaci iz sela tražili su u gradu nadu za poboljšanje svoje situacije. Kad bi dobijali posao, ova nada se ostvarivala, barem za izvesno vreme. Ipak, u većini slučajeva egzistencija zaposlenih bila je ugrožena. Elementarne nepogode i konjukturni sistemi lako su ih gurali u bedu, izazivali prelazak „praga bede“. Richard Gascon pokušao je na interesantan način da definiše taj „prag bede“ i s te tačke gledišta prouči razvoj društvene situacije u Lionu u XVI veku. Kao osnovu prihvatio je dnevni prihod koji može da bude potrošen za hleb. Taj prihod je jed­ nak polovini dnevnice, jer se dobija prosečna zarada za 5 dana u nedelji (računajući 260 radnih dana godišnje), a tri desetine prihoda mora biti namenjeno za stan, ogrev, osvetljenje, odeću, kao i za hranu, osim hleba (meso, ulje, vino). Zato je statistički prag siromaštva situacija u kojoj je polovina dnevnice jednaka

Bronislaw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

132

dnevnim izdacima za hleb (Gascon procenjuje da četvoročlana porodica dnevno potroši oko 2,5 kg hleba). Rezultat obračuna pokazuje složenu situaciju: znatan deo narodnih slojeva nalazi se ispod praga siromaštva ili pak na njegovoj granici. Razvojna tendencija tokom XVI veka je sve više pomeranje praga siromaš­ tva u hijerarhiji društvenih kategorija. Kategorija najamnika ga­ gne-denier u poslednjoj četvrtini XV veka prešla je prag bede za 5 godina, u prvoj četvrtini XVI veka - 12, u drugoj - isto toliko godina, a u trećoj za 20 godina beleži se prelaženje praga, najzad, u poslednjoj četvrtini XVI veka već svake godine gagne-denier nalazi se ispod praga. U poslednjoj četvrtini XVI veka su čak i kalfe tokom jedne godine ispod te granice, a pomoćnici (mano­ euvres) - tokom 17 godina. Za razliku od drugih obračuna koje smo prethodno iznosili, ovaj poslednji prihvata kao nužan deo budžeta izdatke za stan i odeću, kao i druge prehrambene artikle, osim hleba. U slučaju prelaženja praga siromaštva očigledno je da su upravo ti izda­ ci bili redukovani i na taj način se udaljavala granica fiziološke bede, tj. gladi ili neishranjenosti. Ali i u tom slučaju, izvan obra­ čuna ostaje nezaposlenost koju statistička analiza ne može da obuhvati. Upravo te kategorije, čija je egzistencija najbliža pragu siromaštva, nemaju stalni posao. Osim toga, valja uzeti u obzir faktor opšte konjukture koji ima uticaj na tržište rada i na celokupnu proizvodnju Liona. Rezultat konjukturnih kolebanja bilo je to da su se svi zaposleni našli pred nužnošću da nedeljama i mesecima žive od prethodno dobijenih zarada, bez porudžbina ili bez posla. Ne treba zaboraviti bolesti i iznenadne nesreće koje redukuju ili potpuno onemogućavaju prihvatanje posla. U gradu upravo nezaposlenost dovodi do prelaska linije bede. Trebalo bi je ipak shvatati u kategorijama ekonomskog života tog vremena. Pored povremenih, konjukturnih poraza, kojima podleže ekonomski život datog centra ili, pak, određene grane proizvodnje i usled čega je osnovna masa radnika raznih katego­ rija i raznih kvalifikacija bez posla, valja sagledati i pojave druge vrste. Ovde pre svega mislim na pojavu prehrambenih kriza koje naglo primoravaju seosko stanovištvo da traži posao u gradu, usled čega se na tržištu radne snage, barem nekvalifikovane, jav-

2. Dezintegracija srednjovekovnog društva

133

lja dramatičan višak ponude. Ova situacija je u velikoj meri slič­ na onoj prvoj; obe karakteriše spektakularnost i dramatičnost, a po mišljenju vlasti i posednika, obe predstavljaju opasnost za društveni poredak. Međutim, drugačiji karakter ima stanje „un­ deremployment", hronične nepotpune zaposlenosti. Ova situacija je korisna za poslovodavce, jer osigurava obilje radne snage na tržištu rada i time utiče na umanjivanje radničkih plata. Upravo u takvoj situaciji nalazi se znatan deo najamnih radnika u gradu, a naročito kategorije nekvalifikovanih radnika, kako u zemljama koje prednjače u razvoju, kao što su Engleska i Holandija, tako i u zemljama u kojima su se ranokapitalističke strukture razvijale sporije, s manjim posledicama. U prvim evropskim statističkim radovima pitanje procene broja siromašnih predstavljalo je jedan od glavnih predmeta interesovanja. To se moglo videti već u interesovanjima firentin­ skih hroničara u XIV veku za građanstvo. Ovde pre svega treba zabeležiti pokušaje demografske statistike - uglavnom u kon­ tekstu tzv. političke aritmetike - s kraja XVII veka u Engleskoj i Francuskoj. Razmatrajući dohotke i izdatke raznih profesional­ nih i socijalnih kategorija, Gregory King je smatrao daje u Engle­ skoj oko 1688. godine na 5,5 miliona stanovnika (blizu 1.350.000 porodica), 1.300.000 osoba bilo (oko 400.000 porodica) u kate­ goriji bezemljaša i siromaha (cottagers and paupers), kao i 30.000 skitnica - to je predstavljalo 24% ukupnog stanovništva. Osim toga, King je procenjivao da je ogromna masa najamnih radnika (labouringpeople and out servants - 364.000 porodica, 1.275.000 osoba) nije bila u stanju da od svojih zarada pokrije sve svakod­ nevne potrebe41. Markiz de Vauban nije postavljao sebi takva pitanja statističkih dijagnoza, kao King. Političar, državnik, vi­ soki funkcioner kraljevske administracije pozabavio se poreskim sistemom i predlagao bolji raspored poreza. Tom prilikom daje ipak karakteristiku stanovništva stare Francuske: njegov deseti deo naziva prosjacima a, osim toga, smatra da je skoro njegova 41King, Natural and Political Observatios (1696), London, 1801; cf. P. Laslett, The World We Have Lost, London, s. d., str. 36.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

134

trećina bliska prosjačkom stanju42 (King: 47% engleskog stanov­ ništva; Vauban: 40% francuskog stanovništva). Ovi brojevi ne pokazuju samo grube dimenzije pauperizma; oni pokazuju da su ljudi tog doba, uprkos tome što nisu imali na raspolaganju stati­ stičke podatke i popis stanovništva na nacionalnom nivou, bili svesni ogromne zapremine i značaja siromaštva.

42Vauban, Projet dune Dixme royale (1707), ed. É. Coornaert, Paris, 1933, str. 77-81.

3. REFORMACIJA I REPRESIJA: DVADESETE GODINE XVI VEKA Model društvenog života, čije smo početke pratili u promenama modernizacije Evrope u XVI veku, odredio je razvoj evrop­ ske civilizacije sledećih pola milenijuma. Transformacijski me­ hanizmi koji su s različitim posledicama i različitim intenzitetom u vremenu delovali u oblasti agrarnog života, kao i u sve širem gradskom sektoru, proizvodili su bedu, čiji su karakter i dimenzi­ je bili bez presedana. Na pragu ovog polumilenijuma i u domenu društvenih ustanova i društvenog mentaliteta nalazimo pokušaj novog odgovora na ovaj „izazov vremena". Proučavanja geneze kapitalizma i početne faze kapitalističke ekspanzije pokazala su bitne razlike. Ne upuštajući se u podrobna razmatranja, može se reći da se ovde naziru tri vrste ranog kapi­ talizma: „agrarni", „trgovački" i „industrijski". Ove definicije su uslovne, jer samo konstatuju u kom domenu se zapaža najbrža dinamika promena i najveća akumulacija kapitala. U sva tri slu­ čaja nizak nivo plata a, s tim u vezi, nizak životni standard širokih masa, imao je važnu ulogu kao instrument ovih promena, kao rezultat težnji posedničkih klasa maksimalnom povećanju pro­ fitne stope. Ove težnje nisu se mogle svuda ostvariti. Mnogo šta ukazuje na to, na primer, da u Holandiji, osim perioda prehram­ benih kriza nije bilo tako velikog i naglog pada realnih plata, kao u drugim zemljama. Opšta tendencija u XVI veku, kao što je to pokazao pre više godina jedan od pionira proučavanja istorije konjukture, Earl Hamilton, je pad realnih plata. U vezi s tim, „inflacija profita" postajala je jedna od razvojnih poluga ranog kapitalizma. To se može smatrati, zajedno s nužnošću stvaranja slobodnog tržišta radne snage, jednim od argumenata koji pove­ zuju ranokapitalističku evoluciju s pauperizacijom. To objašnjava univerzalnost problema siromaha u Evropi XVI veka. Pokret re-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

136

forme socijalne zaštite koju su gradovi u to vreme započeli, pred­ stavljao je, dakle, odgovor na preobražaje, čiji su glavni nosioci bili gradovi. On je trebalo da stvara uslove koji pogoduju ovim preobražajima i nivelišu društvene napetosti koje su nastajale kao njihova „sporedna posledica“.

Prelomne dvadesete godine XVI veka Arhive XVI veka predstavljaju pauperizam kao pojavu grad­ skog života. Pravi izvori ove pojave nalazili su se u promenama agrarnih struktura, međutim, ona će se potpuno ispoljiti upravo u gradu. Gradovi na prelomu XV i XVI veka nisu stvorili „adap­ tivne strukture" koje bi bile u stanju da smanje masovni priliv ljudi, bez profesionalnih kvalifikacija i nenaviknutih na gradske uslove života. U tradicionalnim okvirima korporativne organiza­ cije novi došljak mogao je da bude lagano prilagođavan profesiji i gradskom životu - za vreme učenja zanata ili prakse u trgovač­ koj radnji, u građanskoj kući i u porodičnom životu. U situaciji masovnog priliva u grad, u vezi sa demografskom ekspanzijom i procesima unutrašnje pauperizacije, ovi tradicionalni mehaniz­ mi, čak nezavisno od promena koje nastaju u organizaciji grad­ ske proizvodnje, mogli su da igraju još samo marginalnu ulogu. Ukazivali smo na to da su ritam procesa pauperizacije u Za­ padnoj Evropi diktirale prehrambene krize. Seriju tih novovekovnih kriza započinje kriza iz poslednje četvrtine XV veka, među­ tim, njen tok i posledice malo su poznati. Može se pretpostaviti da su posmatranja i iskustva iz ovog perioda alzaškog propovednika Geilera iz Kajsersberga ili drugog propovednika i pisca na prelomu vekova Johannesa Paulija ili, najzad, klasika renesansne literature o bedi, španskog humaniste Juana Luisa Vivesa, uticala na sagledavanje značaja društvene problematike, veze siromaštva i rada. Bila su bitna za inicijative gradske reforme dobrotvornih ustanova i formiranje novovekovne socijalne politike. Čitav taj kompleks pitanja, u kojima se prepliću problematika politike i ideologije, praktičnog rada i doktrinarnih polemika, izgleda da eksplodira u jednom trenutku - 20-ih godina XVI veka. Godine 1522. Nirnberg vrši centralizaciju staranja o siromašnima, godi-

3. Reformacija i represija

137

nu dana kasnije to čini Strazbur, 1525. godine u Ipru je izdata analogna odredba koja je dobila posebnu popularnost i našla mnoge podražavaoce. Godine 1526. izdat je štampani Vivesov traktat O pomaganju siromašnima. Najzad, nešto kasnije, 1531. godine, carski edikt odobrava inicijative gradova i definiše načela socijalne politike i reorganizacije staranja o siromašnima. Vre­ menska podudarnost ovde nije slučajna, ali značajnije od toga je ko je od koga prepisivao, ko je za kim ponavljao, izgleda činjenica da se događaji odvijaju u veoma specifičnom trenutku ekonom­ ske i društvene krize. Nerodica u periodu 1521-1522. godine ima evropske razmere. Njena jačina je rezultat mnogih nerodnih godine tokom prethodnih decenija. U Langdoku se konstatuje ciklus nerodica u periodu 1495-1497. godine, potom ponovo loše godine 1504­ 1508, pa ponovni ciklus nerodnih godina 1513-1515, i najzad, svake druge godine beleži se nerodica, što primorava vlasti da zabrane izvoz žita iz te oblasti koja vrši ulogu njenog izvoznika. Zabranjuje se izvoz i 1522, 1524. godine, najzad, tokom sledećih deset godina, od 1526. do 1535. godine na snazi je zabrana izvoza žita iz Langdoka. Ovu seriju neuspeha prate povremene odluke o siromašnima. One su različitog karaktera - krajem XV veka već se organizuju utočišta za siromašne i deljenje milostinje za vreme loših godina, u periodu krize 1504-1508. godine, parohije isteruju radno sposobne siromahe, odbijajući im pomoć; u peri­ odu nerodice 1513-1515. godine, preduzimaju se mere za čišće­ nje gradova od masa bednika, skitnice se kažnjavaju šibanjem. Najzad, ciklus nerodica 1526-1535. godine, pokazuje konflikt demografskog porasta i nedostatka hrane, skitnički život postaje masovna pojava, raste talas represivnih mera prema bednicima. To je već „duboka kriza" - zaključuje Emmanuel Le Roy Ladurie - koja proizilazi iz unutrašnjih protivrečnosti društva i pokreće to društvo u njegovim biološkim osnovama (sprega neishranje­ nosti i gladi sa naročito smrtonosnom epidemijom 1530. godine) kao i u psihološkim strukturama. Javlja se socijalna kriza prelomnog karaktera, nakon koje se nije moglo ni živeti, ni vladati kao pre toga. To je već kriza velikih razmera u ondašnjoj Evropi, drama-

Bronislaw Geremek 1ST0RIJA SIROMAŠTVA

138

tični znak da poljoprivreda nije u stanju da izdrži demografski rast, a njena transformacija povezana je sa socijalnim izdacima. Depresija pogađa takođe trgovinu i finansije, tržište industrij­ skih proizvoda se osetno smanjuje - grad tada ne samo da nije u stanju da odgovori masovnom porastu ponude radne snage, već smanjuje i zapošljavanje. Nezaposlenost, višak ponude u odnosu na potražnju postoji na oba tržišta radne snage koja su funkcionisala u privredi te epohe po načelima veoma razvijene autono­ mije i nedostatka međusobnog prometa: tržišta kvalifikovanog rada i tržišta nekvalifikovanog rada. U novovekovnoj epohi Engleska nije preživela dramatične „prehrambene krize“ koje su pogodile kontinent - ukazivali smo već na različitost promena u agrarnom sistemu kao uzrok takvog stanja stvari. Krize u XVI i XVII veku ovde su se javljale kao spoj loše žetve i skupoće hrane sa konjukturnom depresijom u međunarodnoj trgovini, kao i smanjenjem potražnje engleskih industrijskih proizvoda na domaćem i stranom tražištu. Ipak, nerodice i epidemije povezivale su se ovde s pitanjem siromašnih na sličan način kao na kontinentu. U periodu 1527-1528. godi­ ne dolazi na dnevni red pitanje pomoći za siromašne. Nerodica 1527. godine izaziva povećanje cena žita i široki talas špekulacije hranom; određuje se specijalna komisija za ispitivanje stanja re­ zervi i suzbijanje špekulacije. Stanje je zabrinjavajuće, u nekim parohijama u Uiltširu komesari konstatuju da jedva 3-5% sta­ novnika raspolaže žitom. U Eseksu i Sufoku komesari apeluju na imućne stanovnike da kupe rezerve žita za siromašne, ali rezul­ tat je skroman. Istovremeno jača potraga za skitnicama i oni se strogo kažnjavaju. Žetva 1528. godine je već bila dobra i situacija se brzo popravlja. Dodatna teškoća tih godina su komplikacije na tržištu rada. Početkom 1528. godine Engleska staje na stranu Francuske u ratu s carem zbog čega se zatvaraju holandska tržišta za englesko suknarstvo. Istina, to je trajalo kratko, ali izazvalo je prolaznu nezaposlenost; kraljevski savet vrši pritisak na suknarske trgovce i zahteva da kupuju robu, bez obzira na teškoće, i da na taj način ne dopuštaju nezaposlenost u toj glavnoj engleskoj industrijskoj grani. Važno je da povodom oba pitanja - prehram­ bene situacije i nezaposlenosti suknarskih radnika - državne

3. Reformacija i represija

139

vlasti preduzmu nešto, kako bi se uspostavio javni red, jer je po­ stojao strah od društvenih nemira. To je opravdan strah ako se imaju u vidu nezaposlenost i skupoća (čiji je psihološki efekat bio povećan devalvacijom novca objavljenom 1527. godine) koje su izazvale seriju pobuna. Vredi takođe obratiti pažnju na Španiju koja se, kao jedna od malobrojnih zemalja, nije odlučila na uvođenje zabrane prosjačenja. Ipak, i tu se 20-ih godina javljaju pokušaji preduzimanja upravo takvih inicijativa. Kortes, odnosno državna skupština u kastiljskoj monarhiji, diže se protiv ogromnog porasta broja pro­ sjaka. Godine 1523, pozivajući se na peticiju povodom tog pita­ nja iz 1478. godine, Kortes u Valjadolidu naređuje da siromasi mogu da mole za pomoć samo u svojim zavičajima. Nerodne 1525. godine, Kortes u Toledu donosi zabranu prošenja bez spe­ cijalnih licenci; ovu zabranu ponavlja još Kortes u Madridu 1528. i 1534. godine. Kolika je bila kriza tih godina pokazuju i narodne pobune - ratovi i seljački ustanci u Nemačkoj (1525-1526. g.), Španiji (1520-1521. i 1525-1526. g.), serija seljačkih i građanskih po­ buna u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji. Računa se da se u gra­ dovima Carevine u drugoj polovini XV veka prosečno javljala gradska pobuna jednom u dve godine, u trećoj deceniji bilo ih je devet puta više. Istoričar Langdoka pokazuje i da je napredak reformacije u ovoj regiji bio povezan s porastom protestnih raspo­ loženja i bio upravo u vreme društvene krize 1526-1535. godine. U ovoj komplikovanoj situaciji pitanje siromašnih javlja se u dva aspekta. Prvo, gradovi su primorani da se suprotstavljaju ma­ sama izgladnelih bednika koji naviru iz okoline i, premda su se gradske zidine mogle zatvoriti pred njima, ulogorovali bi se oko grada. Drugo, javljala se potreba za uređivanjem organizacije za­ štite prosjaka, određivanjem načela i ustanova socijalne zaštite: to je zahtevala unutrašnja situacija gradova, ali velika pažnja može se pridavati težnji ka redukovanju atraktivnosti grada kao mesta obilja milostinje, gde svako može da računa na pomoć. Ovde ćemo se zadržati na tri primera gradskih reformi - u Parizu, u Veneciji i u Ipru - iz tog prelomnog perioda, da bismo pokazali glavne odlike situacije i mere koje su gradske vlasti preduzimale.

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

140

Pariz: moralni nemiri i strah Složena situacija u Parizu povezuje se pre svega s prestoničkim karakterom grada. Prisustvo kraljevskog dvora i centralne administracije očigledno je uticalo na postupke gradske vlasti koja je bila svesna da se njihova aktivnost promatra i da zahteva konsultacije sa ustanovama centralne vlasti. Pitanje siromašnih u prestonici nalazilo se pod neposrednim nadzorom parlamenta, a istovremeno kraljevska riznica bavila se isporukom sredstava za pomoć. Nije bilo beznačajno ni prisustvo univerziteta koji je održavao tradiciju teološke i doktrinarne instance, važne u hrišćanskom svetu. Odluke o pitanju zaštite siromašnih najneposrednije su se ticale crkvene doktrine i prakse. Pariške postupke posmatrali su drugi gradovi, očekujući od Pariza primer i kon­ kretne instrukcije. Međutim, francuska prestonica, i dalje jedan od najvećih evropskih gradova, važan trgovački i fmansijski, a takođe proizvodni centar specijalizovan za proizvodnju luksuznih artikala, kao i svi gradovi sveta vodi borbu sa zabrinjavajućim porastom broja siromaha. Od početka XVI veka u Parizu se vode diskusije i radovi na reorganizaciji bolničke administracije. Od 1505. godine u pari­ škom Hôtel-Dieu radi komisija svetovnih upravnika - ova činje­ nica je od velikog značaja, jer znači laicizaciju bolničke admini­ stracije i jednu od odlučujućih etapa konflikta između gradskih vlasti i pariškog kaptola. Uostalom, ova laicizacija postepeno napreduje, različitim tempom, u svim gradovima Francuske. Go­ dine 1520. François I (f 1547) predao je pitanje reforme admini­ stracije bolnica i utočišti monarhije u ruke svog Velikog miloda­ ra koji je trebalo da u svakoj episkopiji postavi po dva nadzornika reforme: jedno crkveno i jedno svetovno lice. Aktivizaciji grad­ skih vlasti povodom pitanja bolnica doprinose, takođe, epidemi­ je. Svaki talas epidemije primorava na preduzimanje hitnih mera. Inicijativa je u rukama pariškog parlamenta, glavne sudske in­ stance monarhije s širokim funkcijama i prerogativima. Od avgu­ sta 1510. godine u gradu vlada strašna epidemija velikog kašlja; na prozoru svake kuće u kojoj se pojavljuje bolest, dva meseca

3. Reformacija i represija

141

treba da visi snopić slame kao znak upozorenja. Nekoliko godina kasnije, 1515. Jean Brissonet, predsednik Državne blagajne, čiji su predstavnici bili pozivani u parlament na konsultacije, neobič­ no aktivan u karitativnim aktivnostima na terenu Pariza (upravo će on biti jedan od dvojice nadzornika bolničkih reformi koje je u pariškoj episkopiji odredio Veliki milodar po pomenutom dekretu François I), na specijalnoj skupštini uglednih građana i eksperata predlaže pripremanje prostorija koje bi u slučaju potre­ be omogućavale smeštanje obolelih od zaraznih bolesti odvojeno od drugih; ipak, predlog su nerado prihvatili Medicinski fakultet i gradske vlasti i on nije ostvaren. Međutim, 1516. godine preduzete su odlučne mere - barem za kraće vreme - protiv skitnica i prosjaka. Parlament 1516. godi­ ne naređuje da sve skitnice (vaccabons, oysifs, caymens, maraulx et belistres, puissans et sains de leurs membres)43 napuste grad, oni pak koji to ne učine, a budu uhvaćeni na ulicama, gradski vojnici će uhapsiti, a potom predati u ruke gradskim vlastima. One će zaposliti uhapšene skitnice na javnim radovima, utvrđenjima ili gradskim slivnicima, za šta će dobijati hranu. Po naređenju grad­ ske vlasti, zatvorenike je stalno trebalo da nadgledaju stražari (po četvorica na dvanaest skitnica tokom dana, a po dvojica noću), noću je trebalo da budu okovani u parovima. Ipak, ostvarenje ovih odluka bilo je veoma ograničeno, u arhivama je sačuvana samo vest o grupi od 24 skitnice koje su policijske vlasti predale sudu mesec dana nakon izdavanja naredbe. Dejstvo odredbe bilo je kratkotrajno i odgovaralo je trenutnoj situaciji, ali uvođenje prinudnih poslova za prosjake koji su ocenjeni kao zdravi i radno sposobni, bilo je važan presedan u pariškoj socijalnoj politici. Godine 1519. u Parizu ponovo izbija epidemija, otkazuju se javni skupovi, zabranjuju pozorišne predstave. U leto 1522. godi­ ne u gradu vlada epidemija, strah dostiže granice psihoze, pariški lekari koji posećuju bolesnike u bolnici i po kućama, oblače komplikovanu i čudnu odeću koja bi trebalo da ih zaštiti od opasno­ sti kontakta s bolesnicima. Pariški advokat Nicolas Versoris je u 43 Registres des délibérations du Bureau de la Ville de Paris, ed. F. Bonnardot, Paris, 1883,1.1, str. 227.

Bronis+aw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

142

svom dnevniku zabeležio interesantan izveštaj o epidemiji 1522. godine. „Vredi primetiti da je u to vreme u Parizu vladala neobično čudna i opasna zaraza, a kao posledica toga, kako se pričalo, u Hôtel-Dieu ovoga grada umrlo je više od 120 osoba za tri dana. Na Groblju nevinih (le cimiètiere des Saints-Innocentes) u Parizu, u jednom danu, sahranjeno je preko 40 osoba, obično se sahra­ njivalo po 28 ili 30 osoba dnevno, što je za dva ili tri meseca pora­ slo do ogromnog broja, ne računajući groblja kraj drugih crkava. Govorilo se daje smrt pogađala najviše siromahe, tako daje osta­ la samo nekolicina nosacâ kojih je u Parizu pre nesreće bilo veo­ ma mnogo, 700 ili 600. Kad je reč o kvartu Petits Champs, čitav njegov teren je očišćen od siromaha koji su tamo živeli u veoma velikom broju. Ukratko, ta godina se može smatrati vremenom velike smrtnosti, jer je pogodila ne samo Pariz, već i čitavu kra­ ljevinu Francusku, tako je bilo i u Normandiji i u gradu Ruanu. Bože Spasitelju, smiluj se dušama njihovim!"44 U ovom izveštaju je veoma bitno povezivanje epidemije sa siromašnom društvenom sredinom. Savremena proučavanja pre­ hrambenih kriza ističu vezu godina skupoća sa smrtnošću, mada dokumentacija tog vremena ne omogućava da se s potpunom sigurnošću odredi kada je uzrok smrtnosti neishranjenost. Ipak, očigledno je da je fiziološka beda uvek predstavljala faktor koji pogoduje širenju epidemije. U izveštaju pariškog advokata valja istaći karakteristiku kvarta Petits Champs, u blizini pariških hala, kao zonu bede. U socijalnoj topografiji grada nastaju područ­ ja siromaštva, svojevrsna geta bede, koja se spontano formiraju. Upravo u tim kvartovima epidemija je odnosila naročito veliki broj ljudi. Međutim, ništa ne ukazuje na to da je epidemija imala za posledicu smanjivanje broja siromašnih u gradu, jer su zbog nerodice i gladi u grad stizale mase bednika jz okoline. Epidemija je važan faktor za predstavljanje opasnosti koju koncentracija bede ima za kolektiv. Već tradicionalne odredbe 44 „Livre de rasdn de Me Nicolas Versoris, avocat au Parlement de Paris (1519-1530)“, ed. G. Fagniez, u: Mémoires de la Société de hl’histoire de Paris, t. XII (1885), Paris, 1886, str. 118.

3. Reformacija i represija

143

protiv prosjaka i skitnica spadale su u arsenal hitnih mera koje su preduzimale vlasti u cilju sprečavanja širenja zaraze. Bio je to jedan od važnih elemenata straha od siromašnih. Iskustva godi­ na epidemija iz prve decenije XVI veka zbog toga su uticala na inicijative, preduzete tih godina, za reformu socijalne zaštite. Sve se ovo pokazalo u pariškom slučaju. Situacija sazreva do odluke, ali teško se ostvaruje. Pariški parlament 1525. godine ponovo započinje debatu o problemu siromašnih. U proleće 1525. godine traju žive konsul­ tacije između starešina (prévôts) trgovaca i gradskih većnika, s jedne strane, i predsednika parlamenta i Poreske uprave (glavne poreske instance u monarhiji) sa druge, pošto je „beda tako veli­ ka, a broj siromašnih ogroman, kao još nikada dotle“. Na dan 15. III 1525. godine prvi predsednik parlamenta govori na sednici Uprave, izjavljujući da se „oseća dužnim da govori o bednima koji su danas u začuđujuće velikom broju u gradu. Ima mnogo ljudi dobre volje koji daju milostinju i bilo bi veliko, veoma ve­ liko božje delo, ako bi se u to mogao uvesti red i siromašnima osigurati ishrana, pošto milostinje nisu uopšte pravilno deljene". Zato bi trebalo u svakoj parohiji napraviti spisak svih siromaha koji zaslužuju pomoć i potom poveriti parohijama deljenje milo­ stinje, kao na primer Amijen, koji je doneo odluku da se isteraju iz grada „strani siromasi" i osigura hrana za sve ostale. U ovom primeru posebnu ulogu ima upravo pozivanje na uredbu o isterivanju „stranih siromaha", mada govornik ne razvija šire ovo pita­ nje na sednici parlamenta. Ipak, nakon tri nedelje pred Upravu izlazi starešina trgovaca, dakle, glavni predstavnik gradske samouprave. Govor počinje od konstatacije da je pomoć siromašnima hrišćanska dužnost. Vodi oštru i odlučnu polemiku sa pristalicama progona prosjaka. Od­ bacuje takođe argument primera normandijskih i pikardijskih gradova koji su preduzeli takve mere, jer se oni nalaze u naročitoj situaciji pograničnih gradova. Kao loš savet izgleda mu takođe predlog odvajanja siromašnih, smeštanje prosjaka i onih kojima je potrebna pomoć u izolovana mesta; ako ih se skupi 500, nakon nedelju dana biće ih već 6.000, što bi bilo opasno. Međutim, sma­ tra da je ispravno da se siromašnima da posao, ali da im se plati

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

144

za to - plata ipak treba da bude na najnižem nivou. U pariškim debatama veoma je često vidljiv strah od okup­ ljanja siromašnih na jednom mestu. Još pre citiranog govora upravitelja trgovaca za vreme diskusije o stanju fortifikacija u gradu, Jean Brissonet je dao predlog o zapošljavanju siromašnih u javnim radovima. Naime, on tvrdi da bi mnogi od onih koji prose po ulicama, želeli da zarađuju za život a prose jednostavno zato što nema posla. Slično tome, oni koji daju milostinju više bi voleli da je daju ljudima koji rade za javno dobro nego danguba­ ma. Međutim, odluka o organizaciji javnih radova izaziva i strah, jer „ako se stvori velika skupina iz toga će nastati pljačka. Ako se skupi 600 ili 700 osoba za rad, nakon dva dana biće ih preko 2.000, a iz toga će nastati pobuna i pljačkanje grada". Podudar­ nost sa argumentacijom, sadržanom u govoru starešine trgovaca ovde je očigledna. Ona omogućuje donošenje suda o tome kakav je značaj u strahu od siromašnih imao strah od socijalne pobune. Interesantno je ponavljanje argumenta da će davanje mogućnosti za rad privući mase. Atraktivnost rada - očigledna je pretpostav­ ka da će on biti loše plaćan - pokazuje da je rast broja prosjaka na pariškim ulicama upravo posledica nedostatka posla. To stvara opasnost za društveni poredak, za posedničke klase. Debate parlamenta i pariške samouprave o pitanju siromaš­ nih traju satima. Polako se javlja kompleks uredbi koje imaju za cilj zatvaranje ulaza u grad „stranim siromasima", zapošljavanje besposlenih i stvaranje stalnog fonda za taj cilj. I pored sumnji, uvodi se specijalni porez posrednog karaktera („nahraniće se oko 500 skitnica, umesto da se isteraju, a to će dovesti do porasta cene mesa, što može da izazove pobune" - ovaj argument daju kraljev­ ski činovnici). Ipak, situacija se uopšte ne menja, prema mišlje­ nju parlamenta, u koji stižu zabrinjavajuće žalbe da samoupravne gradske vlasti zapošljavaju koga hoće u javnim radovima, finansiranim „porezom za siromašne". Starešina trgovaca, pozvan od strane Uprave da podnese izveštaj, objašnjava da gradske vlasti moraju da određuju koga će zaposliti - da li „stidljive siromahe", tj. zanatsku delatnost, štamparske, krojačke, krznarske pomoćni­ ke koji traže sredstva za život za sebe i svoje porodice, a ne mogu da nađu posao, ili pak lupeže koji idu od kuće do kuće i prose. Na

3. Reformacija i represija

145

ovim radovima sada se zapošljava od 100 do 120 ljudi od „siro­ mašnih stidljivih", pri čemu im se daje mala nadoknada iz fondo­ va sakupljenih od poreza. Nedostaju sredstava za zapošljavanje svih, a predlog da se skitnicama dâ manja plata nego ostalima, opasan je, jer to bi moglo da dovede do konflikata i pobuna. Očigledno je da su praktična rešenja slaba, nesrazmerna ve­ ličini pitanja. Broj siromaha na pariškim ulicama uopšte se ne smanjuje, stalni prizor gradskog života su žene s decom kako prose za hleb, priliv siromaha u grad čini se da stalno raste. Pro­ tokoli sa sednica gradskih vlasti pokazuju da su tokom sledećih godina stalno preduzimani javni radovi, kao i ograničavano deljenje milostinje, davana je samo onima koji su nesposobni za rad. Uvođenje, proleća 1525. godine, poreza u korist siromaha predstavlja najvažniji korak na putu ostvarenja uverenja da bi grad trebalo organizovano da hrani „svoje siromahe". Tako su udareni temelji za „Aumône Générale", specijalni gradski ured koji je trebalo da se bavi zaštitom siromaha. Uredbom od 7. XI 1544. godine prenosi se u ruke gradske vlasti celokupna zaštita siromaha u gradu, samo pitanje represije skitnica ostaje i dalje u okviru delovanja i nadzora parlamenta. Nedelju dana kasnije, u svakoj parohiji napravljen je spisak siromaha kojima je, od po­ četka 1545. godine, redovno i organizovano deljena milostinja, iz čega su izuzeti oni sposobnih za rad. Na taj način je pariška Velika kancelarija za siromahe počela da funkcioniše. Ipak njen nastanak bio je mnogo raniji, još 1530. godine. Ipak, pitanje datuma formalnog nastanka ustanove je od dru­ gorazrednog značaja. Debate iz 1525. godine su predstavile sliku socijalne politike koju bi grad trebalo da praktikuje, načela nje­ nog finansiranja, kompetentnosti i obaveze gradske samouprave u tom domenu. One su istovremeno pokazale koliko je nova so­ cijalna politika bila uslovljena strahom, zebnjama od rasta masa bednika na gradskim ulicama, u blizini kraljevskog dvora.

Venecija: društvena higijena i represije Za Veneciju je prva polovina XVI veka period bujnog razvoja. Gradsko stanovništvo vekovima raste, ustaljuje se njegova proi-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

146

zvodna struktura u kojoj pored tradicionalne grane venecijanske proizvodnje - brodogradnje, raste ogroman značaj tekstilne proi­ zvodnje koja koristi veliku potražnju na levantskim tržištima; ne­ kadašnja uloga Venecije kao trgovinskog predstavnika u izvozu flandrijskih, engleskih ili katalonskih sukana daje prvenstvo sopstvenoj proizvodnoj aktivnosti u ovoj oblasti, a tome pogoduje suknarska kriza Toskane i Lombardije. Prihodi od suknarstva i investicije u zemlju smatraju se čak glavnim izvorom bogatstva Venecijanaca u XVI veku. Posmatrači spolja zaprepašćeni su koncentracijom bogatstva u gradu. Od polovine XV veka grad se neprestano širi i ulepšava, patricijske palate impresioniraju monumentalnošću, arhitekturom i raskošnim enterijerom. Spek­ takularne karitativne aktivnosti bi trebalo da budu spoljašnji znak bogatstva i društvenog prestiža elite. Grad u procvatu 20ih godina pogađa katastrofa - gran fame, velika glad u periodu 1527-1529. godine. To je pre svega glad ne-Venecijanaca, koja ipak ulazi na venecijanske trgove i ulice, šireći potresan spektakl bede naočigled Venecije. On izaziva samilost i strah. Glad, pomor i rat pustoše severnu i srednju Italiju. Nerodica i zaraze u periodu 1527-1529. godine javljaju se u neprestano povezanom i ponavljanom ciklusu. Ratna dejstvovanja i pošast maroderâ pustoše čitave provincije, otežavaju ili uništavaju tradi­ cionalne transportne puteve. Smanjuju se mogućnosti dovoženja žita s terena, na kojima je Venecija tradicionalno nalazila izvore svog snabdevanja hranom. Cene hrane rastu svuda dvostruko, trostruko, a čak četvorostruko u poređenju sa stanjem pre 1527. godine. Glad tera stanovništvo iz sela ka gradovima, jer samo gradovi imaju organizovan sistem stvaranja zaliha. Bogatstvo i hrana nalaze se u gradovima, zato se gomile izgladnelih seljaka upućuju ka gradskim zidinama. Venecija ih privlači kao magnet. Venecijanski hroničar Marino Sanudo podrobno izveštava o razvoju događaja45. U zimu 1527/1528. godine skupoća je straš­ na. „Svake večeri na trgu Svetog Marka, na gradskim ulicama, na mostu Rijalto mnogo je dece koja viču prolaznicima: ‘Hleba! 451 Diarii di Marino Sanudo, Venezia, 1879-1903, t. XLVI, col. 380, 550,612.

3. Reformacija i represija

147

Hleba! Umirem od gladi i hladnoće!’ To je strašno. U zoru, pored palata nalaze se leševi". Tako je bilo u decembru 1527. godine, nepunih nedelju dana pre Božića. Dolazi vreme karnevala. Prvi februarski dani 1528. godine: „Grad praznuje, organizovano je mnoštvo maskarada; a istovremeno, danju i noću je ogroman broj siromaha; zbog velike gladi koja vlada u zemlji, mnogi be­ skućnici odlučili su da dođu ovamo s decom u potrazi za hra­ nom". Kraj februara: „Moram da zabeležim nešto, što treba da podseti na to da u ovom gradu stalno vlada velika glad. Osim siromaha iz Venecije, na ulicama zapomažu i siromasi sa ostrva Burano, sa svojim maramama na glavama i decom na rukama, oni prose. Mnogi takođe pristižu iz okoline Vićence i Breše, što je začuđujuće. Ne možete misu mirno da saslušate, a da vas sijaset prosjaka ne opkoli, moleći pomoć, ne možete kesu da otvorite, a da siromah ne priđe i ne traži denar. Po ulicama kruže čak kasno uveče, lupajući na vrata i vičući umirem od gladi!’" Stižu iz okoline obližnje Vinćence, jer je u Vinćenci situaci­ ja još gora. Lokalni posmatrač ovako piše o njoj krajem marta 1528. godine46: „Daj milostinju za dve stotine siromaha, a smesta će se isto toliko pojaviti; ne može čovek da pređe ulicu ili da se zaustavi na trgu ili u crkvi, a da smesta ne bude okružen prosja­ cima koji traže pomoć; na njihovim licima ispisana je glad, oči su im iskolačene, njihova mršava tela izgledaju kao kosti prevučene kožom". Gubernator Vićence pisao je u proglasu da siromašni seljaci i njihove porodice žive kao životinje, hraneći se travom i vodom; na taj način postojala je opasnost od izbijanja epidemije. Marta 1528. godine u Vićenci je zaista izbila zaraza s dotle nepo­ znatim simptomima, čiji se uzrok uglavnom pripisuje prosjačkim masama, pridošlim iz sela u grad. U Veneciji o ovom problemu se raspravlja na sednici Senata, marta 1528. godine. Zaraza se pojavila već u mnogim italijanskim gradovima; savremenici prenose veoma nepouzdane opise simptoma bolesti, ali oni omogućavaju da se pretpostavi da se ovoga puta, zajedno s kugom, javlja i tifus koji je isključivo po46Ibid., t. XLVII, col. 148.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

148

sledica neishranjenosti i gladovanja, nehigijene i lutanja. Senat se boji da će stalni rast broja prosjaka u gradu, priliv novog mnoštva ljudi, ne samo pojačati razmere nesreće gladi, već i stvoriti opa­ snost od epidemije u Veneciji. Od decembra 1527. godine svake godine organizuje se deljenje hleba siromašnima u pojedinim pa­ rohijama. Opasnost od epidemije navodi na preduzimanje mera za izolaciju siromašnih. Uostalom, to nije nov motiv u aktivnostima venecijanskih vlasti. Ustanove za sanitarni nadzor (provveditori alla sanità) još od kraja XV veka postavljaju strogu kontrolu imigracije u grad. Epidemija 1528. godine navodi venecijanske vlasti na preuzima­ nje analognih mera znatno širih razmera. Posle dugih debata, 13. III 1528. godine su donete najzad odluke, u skladu sa predlozima koje je pripremala specijalna komisija. Naime, ona je predložila izgradnju tri ili četiri provizorna skloništa ili utočišta za siromaš­ ne, u kojima bi oni mogli da nađu prenoćište na slami. Svi bi siromasi trebalo da budu tamo, jer se zabranjuje prosjaštvo na ulicama i po kućama, kažnjava se zatvorom, šibanjem i izgonom iz grada. Prevoznici su dužni da obaveštavaju sve koji se ukrca­ vaju na njihove lađe i kreću u grad, da je u Veneciji prosjačenje zabranjeno. U budućnosti se u nova skloništa neće više primati prosjaci - pridošlice izvan grada. Zato se na one koji su već u Ve­ neciji ne primenjuje podela na „domaće" i „strane". Za održava­ nje ovih bolnica-utočišta uvodi se specijalni porez koji u parohiji sakuplja sveštenik sa dva svetovna činovnika i predaje ih u ruke provveditori alla sanità. Spisak onih koji odugovlače s plaćanjem poreza, biće čitan sa amvona za vreme liturgije tokom praznič­ nih dana. Gradske vlasti preuzimaju odgovornost za hranjenje siromašnih sve do juna, to znači, do najbliže žetve. Nakon ovog termina siromasi iz bolnice bi trebalo da budu preveženi na Tera Ferma, s naređenjem da odu u svoje kuće, pod pretnjom da će, ako ponovo budu uhvaćeni u Veneciji da prose, biti osuđeni na šibanje od Svetog Marka sve do mosta Rijalto. U ovoj odredbi koja se može smatrati prvim venecijanskim „zakonom o siromašnima", izrazit je privremeni karakter donetih odluka. Uostalom, ističe se da nova odredba ni u čemu ne narušava postojeći sistem pomaganja osiromašenih stanovnika i

3. Reformacija i represija

149

„stidljivih siromaha" u pojedinim parohijama. Time načelo od­ govornosti parohije za svoje siromahe ostaje na snazi, ovo načelo se uključuje u novu organizaciju socijalne zaštite, važan je takođe mešoviti karakter komisija koje bi trebalo da sakupljaju porez za siromahe. Dakle, pravi novum ne predstavlja laicizacija socijal­ nog staranja, jer je ona dosta nedosledna, već preuzimanje odgo­ vornosti za to pitanje od strane javnih vlasti. Izolacija prosjaka je sastavni deo preduzimanih mera kojima je glavni cilj zaštita od širenja zaraze. Početkom aprila četiri skloništa su već bila spremna za pri­ jem siromaha. Odredba se ipak ostvaruje uz otpore, siromasi se protive zatvaranju u skloništa, događaju se napadi na bolničke stražare, prosjaci ne napuštaju ulice grada. Polovinom aprila u skloništima boravi već oko hiljadu siromaha, tu dobijaju hranu (hleb, čorbu i vino), ali sigurno postaje tesno, jer je doneta od­ luka da se u skloništima zadrže samo bolesnici, a da se zdravi proteraju iz grada. U bolnicama, pak, vlada visoka smrtnost samo u jednom od četiri skloništa umrlo je u periodu od marta do maja 239 ljudi. Godinu dana nakon prvog „zakona o siromasima", Veneci­ ja dobija sledeće zakone koji nisu samo privremenog karaktera. U aprilu 1529. godine Senat objavljuje odredbu koja na početku izlaže glavne ciljeve vlasti: osigurati zaštitu siromasima, pomo­ ći bolesnima, dati hleb gladnima, a istovremeno ne dozvoliti da žive u lenstvovanju oni koji su sposobni da zarade za život teškim radom. To je već savremeno tumačenje karitativne doktrine; od­ nosi se i na arsenal sredstava koja bi trebalo da je ostvare. Pre svega, zabranjuje se ulaz u grad stranim prosjacima: ko od njih bude uhvaćen, biće poslat u svoj zavičaj (s preporukom gradskim vlastima). Među domaćim prosjacima (terrien) prepo­ ručuje se odvajanje sposobnih za rad od bolesnih ili nesposob­ nih. Prvi treba da budu upućeni na rad u floti, kapetanima se pre­ poručuje da u posadu primaju što više siromaha koji bi trebalo da budu hranjeni kao i drugi mornari, ali da dobijaju upola manju zaradu. Vlasti preporučuju takođe cehovima, kao i parohijskim komisijama, da žene i decu šalju da služe ili šegrtuju. Druga kate­ gorija prosjaka, oni kojima fizičko stanje ne omogućava da osigu-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

150

raju sredstva za život svojim radom, trebalo bi da dobija redovnu pomoć. Ipak, zabranjeno im je da prose po ulicama grada. Oni koji imaju stan trebalo bi da kod kuće očekuju pomoć od svojih parohija, dok će beskućnici biti smešteni u bolnice i skloništa. Međutim, nova venecijanska odredba ne vrši reorganizaciju karitativnih ustanova. Manastiri, bolnice i bratstva i dalje treba da se bave dobrotvornim aktivnostima u korist siromašnih. Ističe se odgovornost parohije za organizaciju pomoći siromašnima, jer upravo se parohijskim komisijama preporučuje ne samo deljenje milostinje po kućama, već i nadzor finansijske privrede dobro­ tvornih bratstava i stimulisanje dobročinstva parohijana - ali više ne u vidu individualnih priloga za prosjake, već davanja milo­ stinje preko pomenutih ustanova. Upravo u parohijama jednom godišnje, prilikom izbora pomenute dvojice svetovnih asesora, sveštenici treba da pozivaju okupljene na davanje dobrovoljne takse u korist siromašnih: dužni su takođe da ih u propovedima stalno pozivaju da ostavljaju milostinju u crkvene kašice za prilo­ ge kojima će raspolagati pomenute komisije. Ni jedna od dve pomenute venecijanske uredbe ne uvodi jed­ noznačno centralizaciju zaštite siromaha, ne stvara kancelariju za njih, niti pak daje finansijske osnove za takvu centralizovanu delatnost. Porez iz 1528. godine bio je privremenog karaktera, kao načelo prihvata se dobrovoljnost davanja koja će osiguravati pomoć siromašnima. Osnovne strukture administracije su mešovitog, crkvenog i svetovnog karaktera; arhiepiskop Venecije, zajedno sa provveditori alla sanità, treba da nadgleda parohijsko sveštenstvo, da ispunjava naložena pozivanja parohijana za ka­ ritativne aktivnosti. Karakteristično je da, kad je reč o gradskim vlastima, pitanje siromašnih ostaje u nadležnostima sanitarnih službenika; to potvrđuje trajnu povezanost socijalne politike pre­ ma siromašnima sa zahtevima brige o javnoj higijeni. Pada u oči da su u aktivnostima koje su venecijanske vlasti preduzele za vreme krize 1527-1529, važniji element bili repre­ sivni nego karitativni postupci: progon siromašnih, zatvaranje imigranata u skloništa, zabrana prosjačenja, slanje na rad koji se može smatrati prinudnim, pošto je zarada bila upola manja. Kad je kriza prošla, ostvarenje venecijanskih zakona je osla-

3. Reformacija i represija

151

bilo. Oni su bili trenutna potreba, a kad je prošla nerodica i po­ vukao se talas seoskih imigranata-bednika, više nisu bile potreb­ ne posebne mere. Tokom sledećih teških perioda - 1537-1539, 1544-1545, 1575-1577, 1590-1595 - preduzimane su mere za sprečavanje gladi i epidemija. Godine 1545. osnovana je komisija za pitanja siromašnih, u kojoj bi trebalo da pored tri svetovna ko­ mesara sede i tri duhovnika. Ipak, ona i dalje ne dobija trajnu finansijsku osnovu od stalnog poreza ili budžeta. Tek krajem veka, zajedno s projektima glavnog skloništa za siromahe, u Veneciji dolazi do dosledne centralizacije socijalne zaštite. Ipak, upravo u toku krize 1527-1529. došlo je do suštinske psihološke promene stavova koja je, ne narušavajući tradicio­ nalno hrišćansko milosrđe i čak, čuvajući što vernije načelo in­ dividualnog čina milosrđa i njegovog dobrovoljnog karaktera, istovremeno omogućila pokretanje kompleksa represivnih mera prema siromašnima.

Ipr: gradski pauperizam i reforma Ipr47, istina, nije bio ni prestonički grad, kao dva prethodna, niti je predstavljao toliku koncetraciju stanovništva kao oni, ipak, iskustva dobijena iz reforme ustanove zaštite siromaha koja je iz­ vršena u tom gradu 1525. godine, imala su ogroman uticaj na celokupni pokret gradske reforme socijalne zaštite. Početkom XVI veka Ipr je daleko od svog srednjovekovnog sjaja, teško je čak svrstati ovaj grad u glavne proizvodne centre Evrope. On ipak zadržava značaj među flandrijskim gradovima, učestvuje u prosperitetu Holandije, kao i u perturbacijama i kri­ zama koje doživljava ova zemlja. U srednjem veku Ipr se formirao kao centar sa socijalnom strukturom, tipičnom za specijalizovane proizvodne centre: vodeću ulogu je igralo široko razvijeno suknarstvo, usmereno na visok kvalitet i strana tržišta. Za proces proizvodnje nužna je bila razvijena specijalizacija, saradnja po­ jedinih radionica, široka intervencija trgovačkog kapitala, a ta47Ipr (franc. Ypres, flamanski leper); grad u Belgiji, u zapadnoj Flan­ driji. - Prim. prev.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

152

kode stvaranje grupe fabrikanata. U takvoj situaciji suknarstvo Ipra imalo je veliku potražnju najamne radne snage. Luksuzno suknarstvo Ipra sve manje je odgovaralo novim potrebama tr­ žišta, masovnijeg od prethodnog, grad, ne samo da nije bio više u stanju da se suprotstavlja gradskom zanatstvu, već nije izdrža­ vao ni konkurenciju sa procvetalim suknarstvom Brabanta koji početkom XVI veka stavlja u drugi plan stare flandrijske centre. Dekadencija Ipra lagano ali neumoljivo napreduje: godine 1510. grad je imao 300-400 radionica, 1545. radilo je još jedva 100 radionica, dok je u periodu procvata broj radionica premašio hiljadu. Krajem XVI veka suknarstvo u Ipru nije više postojalo, grad je već pokušavao da pređe na proizvodnju saje48, gradska privreda ograničavala se samo na zanate sporednog značaja koji nije prelazio granice lokalnog tržišta. Dvadesetih godina Ipr ipak ulazi još kao jedan od onih centara koji se mogu nazvati ranoindustrijskim. Srednjovekovne ustanove za pomoć siromašnima bile su u Ipru dobro razvijene. Dok su u periodu proizvodne ekspanzije inicijative fabrikanata i gradskog patricijata imale za cilj stva­ ranje uslova za preživljavanje trenutno nezaposlenih najamnih radnika, da bi na taj način održale marginalnu radnu snagu, a istovremeno obezbedile društveni red, dotle u XV i početkom XVI veka prevladavaju kontrola i represija siromašnih. Za Ipr nedostaju statistički podaci koji bi omogućili da se odredi efika­ snost tih aktivnosti, ali informacije poreskih spisa iz 1431. godine pokazuju daje broj poreskih obveznika, smatranih siromašnima, predstavljao ovde petinu od ukupnog broja, dakle, održavao se na nivou sličnom u drugim gradovima. Međutim, u seoskom za­ leđu grada, u kaštelaniji Ipra, proporcija „siromašnih poreskih obveznika" nije bila visoka - 9,6% (dok je u kaštelaniji Dendermonde - 40%, a u Kaselu - 22,6%); zbog čega se grad nije nalazio pod pritiskom seoske „demografske rezerve". Treće dvodecenijsko razdoblje XVI veka bilo je za ćelu Holandiju period velikih teškoća u ekonomskom životu. Politički i oružani konflikt između habzburške monarhije i Francuske, po48Vrsta debele crvene čoje. - Prim. prev.

3. Reformacija i represija

153

čev od carske elekcije 1519. godine, komplikuje se, a čak - kako smatra belgijski ekonomski istoričar Hermann van der Wee - parališe međunarodnu trgovinu. Antverpska kriza novčanog i finansijskog tržišta izraz je opšteg stanja ekonomske nesigurnosti. Ipak, glavni izvor napetosti je situacija na selu. Nedostatak pro­ izvodnje hrane u odnosu na porast broja stanovništva povećan je zbog teškoća sa uvozom žita iz severne Francuske i sa Baltika. Period 1521-1522. godine znači već strašnu glad. Porast troško­ va života i depresija međunarodne trgovine smanjuju potražnju zanatskih artikala. Nezaposlenost sve više raste. Realni prihodi siromašnih gradskih slojeva padaju zbog rasta cena žita i teškoća zapošljavanja. U slučaju najamnih radnika prihodi počinju opasno da se pri­ bližavaju granici minimalnih potreba za prehranu. Obračun ku­ povne moći najamnih radnika u Mehelenu, za 270 radnih dana u godini, ne uzimajući u obzir faktor nezaposlenosti, pokazao je da su u petogodišnjem periodu 1521-1525. plate poljoprivrednih radnika ostajale u svim godinama ispod životnog minimuma, a u slučaju ratara tako je bilo četiri godine; slično je bilo i u slu­ čaju tesarskih pomoćnika, međutim, plate tesarskih kalfi bile su iznad minimuma. U sledećem periodu, u čitavoj sledećoj četvr­ tini veka, tokom svih godina su plate poljoprivrednih radnika i tesarskih pomoćnika ostale ispod životnog minimuma. Pad životnog standarda odnosi se i na kvalifikovane najamne radnike i zanatlije, mada ne narušava njihov životni minimum. I u ovim kategorijama odvijaju se pauperizacijski procesi. U brabantskom gradu Lieru (blizu Antverpena) 1510. godine oko 12% porodica bilo je na spisku za pomoć siromašnima, a 1520. godine ovaj broj pada na 9%, ali 1521. ponovo raste i 1526. čini 12%, a 1533. godine - 16%, potom ponovo pada na nivo od 7% u 1553. godini. Opravdano se može pretpostaviti da je to bilo posledica upravo pauperizacijskih procesa u ovoj kategoriji. Proučava­ nja nivoa realnih prihoda zanatlijskih i nadničarskih porodica u Antverpenu i Lieru nakon 1520. godine pokazuju tendenciju pada, kako u slučaju kvalifikovanih zidara (sličnu tendenciju po­ kazuju plate tkača u Briselu), kao i zidarskih pomoćnika, ali ovi drugi se već nalaze u velikoj nemaštini, jer njihove plate im ne

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

154

obezbeđuju životni minimum. Dodajmo još da je u malom Lieru situacija dramatična, jer dohoci zidarskih pomoćnika - sve do kraja veka, izuzev nekoliko godina - ostaju ispod minimuma ne­ ophodnog za ishranu porodice. U sredini nekvalifikovanih rad­ nika „promena ne dovodi do tragične situacije", ipak, frustraciju srednje klase povećala je činjenica da je u prethodnom periodu ona koristila poboljšanje svoje materijalne situacije i zato imala sve veći strah za budućnost i bila sklona aktivnom protestu. U periodu gladi 1521-1522, u holandskim gradovima je sve više nemira. U Lajdenu, Mehelenu, Vilvordeu žene razvaljuju ambare sa žitom manastira i građana, u Antverpenu dolazi do napada na zemljoradnike koji su dovezli žito na trg. Centralne vlasti moraju da intervenišu - čine to na razne načine, jednom šalju vojsku da uguši pobunu, drugi put, kao u slučaju Genta, odlučuju da otkupe žito i da ga potom prodaju siromasima po nižoj ceni. Istovremeno pokušavaju da spreče špekulacije žitom i prevare pekara, zabranjuje se izvoz žita. Dvadesete godine stavljaju na tešku probu gradove u celoj ze­ mlji; u gradovima poput Ipra, elementarne nepogode, gladi i epi­ demije pokazuju nedostatke gradskog života, dovode do nezapo­ slenosti i siromašenja zanatlija. Septembra 1525. godine gradsko veće vrši generalnu reformu karitativnih ustanova; gradska ured­ ba iz decembra te godine podrobno je definisala načela preduzete reforme i preporučivala da se smesta realizuje. Socijalna politika koju su vlasti uvodile u Ipru 1525. godine, svodi se na već nam poznata načela: zabranu javnog prosjaštva, uvođenje organizovane zaštite „pravih siromaha", represije skit­ nica, stvaranje zajedničke kase za pokrivanje troškova nove ad­ ministracije. Ovde grad jasno preuzima odgovornost za socijalnu zaštitu. Njome će se baviti četiri specijalno određena činovnika, „koji moraju da budu kao roditelji prema siromasima". U svakoj parohiji nastaje analogna ćelija koja će diskretno paziti siroma­ he, proveravati njihove materijalne uslove i fizičko stanje, deliti pomoć. Parohijske komisije bi takođe trebalo da sakupljaju milo­ stinju po kućama i upravljaju kašicama za priloge siromašnima, izvešanim u svim crkvama; i u tom slučaju nije bilo predviđeno uvođenje ličnog poreza u te svrhe. U zadatke nove administracije

3. Reformacija i represija

155

spadalo je i osiguravanje hodočasnicima i putnicima mogućnosti kratkog zadržavanja u Ipru, ali i kontrolisanje da li su napustili grad. Na sličan je način trebalo da se tretiraju „zdravi prosjaci", dakle, svakojake skitnice. Pitanje nezaposlenih radnika, lokalnog stanovništva koje ne može da nađe posao u gradu, nije šire po­ kretano; međutim, ističe se edukativno dobročinstvo, osigurava se slanje dece u škole, pošto je „važnije biti dobro naučen nego biti dobrog porekla". Politika gradskih vlasti Ipra nakon nekoliko godina funkcionisanja novog sistema nailazi na jaku opoziciju. U jesen 1530. godine franjevci, dominikanci, karmeliti i avgustinci nastupaju sa zajedničkim protestom protiv ove politike, zamerajući joj da proganja siromašne, a da su joj, istovremeno, teze jeretičke. Oš­ trina optužbi pokazuje napetost situacije. Prosjački manastiri, čiji su se prihodi i način života našli u opasnosti u vezi s grad­ skom reformom, ne prihvataju objašnjenja gradskih vlasti koje kao argument imaju efikasnost rada: godine 1530 - tokom ne­ punih godinu dana, jer ne računajući poslednje mesece u godini - u Ipru je pomoć dobilo 1600-1800 siromaha. Ipak, spor je pre svega doktrinaran ili ideološki, sa obe strane nalaze se teolozi i pravnici. Veoma sporna bila je interpretacija hrišćanske zapovesti o po­ maganju siromašnima. Grad je sa svoje strane pripremio složeni diskurs koji je operisao istovremeno argumentima iz Svetog pi­ sma i antičke književnosti, koji ima za cilj da pokaže da reforma, izvršena u Ipru, ni u čemu ne narušava verske zapovesti. Ovde je veoma važan pregled svojevrsnog „kanona" literature o siromaš­ tvu: dakle, jevanđeljska svedočanstva, žitije Sv. Aleksija49, hagiografske priče s primerima, izvodi iz patrističke literature. Ipak, promenila su se vremena - takav je glavni argument gradske re­ forme. Umesto primernih siromaha koji su siromaštvo po izboru tretirali kao put hrišćanskog savršenstva ili pokorno prihvatali svoju sudbinu (siromaštvo iz nužde, kao stanje koje im pripada božjom voljom), pojavili su se gordi siromasi, prevaranti, koji su 49Sv. Aleksije čovek Božji (IV-V vek), svetac rodom iz Rima, koji je napu­ stio bogatu roditeljsku kuću i živeo kao pustinjak i prosjak - Prim. prev.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

156

više voleli parazitski život nego rad, koji su stalno kršili zapovesti hrišćanskog života. Protiv ove situacije, upravo, bile su preduzete mere gradskih vlasti Ipra. Pred optužbama za jeres - za proluteranske simpatije, što 1530. godine predstavlja strašnu optužbu - veće Ipra obraća se pariškim teolozima da reše problem. Sud Sorbone daje za pravo vlastima Ipra: donete odredbe o pitanju siromašnih su stroge, ali ispravne, u skladu sa zapovestima Jevanđelja i primerima apo­ stolskog života. Ipak, ukazuje se na to da pre svega moraju da budu zagarantovani interesi siromašnih, dakle, da se ne može za­ braniti javno prosjaštvo, ako u zajedničkoj kasi bude nedostajao fond za pomoć, ako se siromasi - lokalni ili strani - nalaze u stanju krajnje životne nužde. Takođe ne bi trebalo odbijati po­ moć siromasima iz obližnjih sela, ako od rada svojih ruku nisu u stanju da obezbede sredstva za život. Prema pariškom sudu, ne može se pretiti nikome za davanje pomoći siromasima. Naj­ zad, ne mogu nikako biti narušeni prihodi i imovina crkve pod izgovorom zaštite siromaha, jer to bi bilo „dostojno bezbožnih jeretika, valdenga, viklifita ili luterana"50. Odredba o zabrani prosjaštva, ne može se odnositi na monahe prosjačkog reda, koji to čine u skladu sa zapovestima crkve. Gradska reforma dobija tako dokaz o slaganju s katoličkom religijom, mada ograničenja koja uvode pariški teolozi, spreča­ vaju neke gradske inicijative, naročito u odnosu prema „stra­ nim prosjacima". Praksa realizacije reforme kako u Ipru, tako i u drugim gradovima, primoravaće, uostalom, gradske vlasti na represivne odluke koje izlaze iz okvira pariškog suda ili su čak suprotne tim odredbama. Ipak, i u pariškom sudu pale su reči da sistem socijalne zaštite treba da bude stalno revidiran u skla­ du s potrebama situacije. Svest o tome da se treba suprotstaviti promenljivoj stvarnosti, osnovna je odlika preloma koji se, kako u društvenoj svesti, tako i u praksi gradske politike, vrši 20-ih godina XVI veka.

50Documents parlementaires et discussions concernant le projet de loi sur les établissements de bienfaisance, Bruxelles, 1857,1.1, str. 332.

4. REFORME DOBROČINSTVA Odluke o reorganizaciji zaštite siromaha iz 20-ih godina XVI veka mogu se smatrati ishodištem nove socijalne politike. Ipak, kao što smo videli, ne treba precenjivati efikasnost i trajnost tih poduhvata. Njihova dalja sudbina bila je veoma komplikovana, u njoj je teško videti doslednu politiku. Socijalna reforma XVI veka imala je u suštini municipalan karakter. Ipak, stalno smo se sre­ tali i sa intervencijom državnih vlasti o ovim pitanjima. Tokom debata u Parizu glavnu ulogu su vršile kraljevske instance koje su definisale zadatke i kompetencije gradskih vlasti. Splet represiv­ ne problematike sa reorganizacijom socijalne zaštite i potreba za osiguranjem izvršne moći putem programa gradskih vlasti zahtevali su odluke državnih vlasti. Carski akt iz 1531. godine predstavljao je klasični dokument državne intervencije u oblasti socijalne zaštite, a istovremeno je imao veliki značaj u davanju zajedničkih odlika novoj organi­ zaciji. On je izdat nakon pripremnog rada eksperata koji su se upoznali najpre s doktrinarnim diskusijama o pitanju zaštite si­ romašnih, kao i odredbama koje se tiču ovog pitanja: sigurno sa dekretima iz Ipra i Monsa. Karlo V je već 1530. godine u Augzburgu izdao odredbu ko­ jom se definišu načela politike prema siromasima. Ona prepo­ ručuje da sve lokalne vlasti paze na prosjake i skitnice, da samo bolesnima i ophrvanima slabošću dozvoljavaju da prose. Deca prosjaka bi trebalo da idu u školu ili da služe, kako se ne bi na­ vikavala da prose. Istovremeno, odredbom se zahteva od svih gradova da osiguraju izdržavanje svojih prosjaka, kako bi im za­ branili da u Rajhu prose u stranim mestima. Te „jake prosjake" {starke bettler) - to znači, ne toliko zdrave, koliko profesionalne prosjake - treba hvatati i oštro i primerno kažnjavati. Međutim, ako mesto ima tako veliki broj siromaha da nije u stanju da ih izdržava, onda treba da ih šalje u drugo mesto sa odgovarajućim

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

158

propratnim pismom. Vlastima se takođe preporučuje nadzor nad bolnicama, tako da ne služe drugim ciljevima, kao što je iz­ državanje siromašnih u oskudici. Edikt za Holanđane, koji je objavio Karlo u Gantu, 6. X 1531. godine, znatno je širi dokument, možda upravo pod uticajem do­ kumenata holandskih gradova. Član IX edikta izlaže razloge za donošenje odluka. Prvi od njih je broj prosjaka: u zemlju stiže ogroman broj siromaha, kao nikada dotle. Potom se, ipak, izlažu izvesna načela socijalne filozofije. „Iskustvo uči da, ako se do­ zvoljava svima bez razlike (indifferement - podv. BG) da prose i mole pomoć, nastaju brojne greške i prestupi, jer se tada pre­ puštaju lenjosti, iz koje proizilazi svako zlo, zajedno sa svojom decom napuštaju zanate ili poslove od kojih bi mogli da dobijaju sredstva za život, a na kraju svoje ćerke izlažu siromaštvu i ne­ sreći, kao i raznim prestupima i gresima; i mada su mladi, jakih i zdravih tela, veoma lukavo izmamljuju ono to što bi trebalo da bude podeljeno starim, bolesnim, nemoćnima i onima koji žive u krajnjoj bedi“. Dakle, car je pre napuštanja Holandije odlučio da stane na put tome i uvede red za opšte dobro. Ipak, ovom izla­ ganju namere smesta je dodata dopuna: „ali pre svega zato da bi bedni bolesnici i drugi siromasi koji ne mogu sami da zarađuju za život, bili hranjeni i izdržavani po zapovesti i na hvalu Boga, našeg Spasitelja. Iz istinske ljubavi i milosrđa naredili smo i usta­ novili ono što sledi“51. Dakle, ovde se definiše nužnost regulisanja prosjačkih pitanja koja su dobila takve razmere da su ugrožavala javni interes, a istovremeno ističe kontinuitet tradicionalnog hrišćanskog milosrđa. Carski edikt zabranjuje javno prosjaštvo na ulicama, trgovi­ ma, u crkvama i po kućama, po cenu kažnjavanja prvi put a, ako neko bude uhvaćen u krađi drugi put, sudije i lokalne vlasti mogu da učine s njim ono što smatraju ispravnim. Iz zabrane prosjaštva isključeno je skupljanje milostinje za prosjačke (mendikantske) manastire, zatvorenike i gubave.

51 Recueil des ordonnances des Pays-Bas, deuxième série, Bruxelles, 1893, t. III, str. 157-161.

4. Reforme dobročinstva

159

Hodočasnicima je dozvoljeno da se na putu zadržavaju u bol­ nicama samo jednu noć, pokazujući nadzornicima bolnica od­ govarajuće dokumente. Međutim, da bi osigurali bolesnicima i istinskim siromasima pravu pomoć, edikt preporučuje poveziva­ nje svih karitativnih ustanova u zajednički fond (bourse commu­ ne), kojim će upravljati osobe određene za to. U svakoj parohijskoj crkvi trebalo bi da bude postavljena li­ mena kutija za individualne dobrovoljne priloge namenjena za siromašne, pod nadzorom komisije u kojoj bi, pored lokalnog paroha, trebalo da budu svetovni predstavnici lokalne vlasti i društva. Komisije će skupljati po parohijama priloge za fond za siromašne, a lokalne vlasti će vršiti kontrolu nad njima. Određene komisije treba da sačine u svakoj parohiji spisak siromašnih, da utvrde njihovu profesiju, prihode, broj dece koju izdržavaju i odrede visinu pomoći koja bi trebalo da im se dodeli. Sedmično deljenje milostinje treba da bude vršeno savesno, da se uzima u obzir situacija pomaganih siromaha, kako pomoć ne bi mogli da koriste pijanci, skitnice, besposličari. Siromasi koji su sposobni za rad, treba da budu primorani da rade, a takođe da donose zaradu kući. Ipak, bitno je da ova prinuda ima samo jednu opasnost: u slučaju neposlušnosti biće izbačeni iz spiska siromašnih. Iz toga, dakle, proizilazi da se unapred pretpostavlja da su zarade koje bi oni trebalo da dobiju nedovoljne za izdržava­ nje porodice. Međutim, deca siromaha koja su do izdavanja ovog edikta bila skitnice i živela od prosjaštva, treba da budu poslata u škole, da uče zanat ili trgovinu, da služe. Najzad, poslednji član odredbe prividno je banalnog karak­ tera, naime, on se obraća parohijskom sveštenstvu, propovednicima i ispovednicima da nagovaraju zaveštaoce testamenta da zaveštaju imovinu fondu za siromašne. Ipak, dalje sledi ovakva odredba: „Ako se nesrećnici koje pomaže fond za siromašne budu žalili pomenutim parosima, propovednicima, ispovednici­ ma i drugima, ne bi trebalo odmah da im veruju, već da ih teše dobrom reći i pošalju komesarima milosrđa koji će učiniti što treba"52.

52 Ibid.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

160

Carski edikt predviđa veliku autonomiju gradske zaštite siro­ mašnih. U dokumentu su vidljivi odjeci sporova i kontroverzi, da li je u skladu s verskim zapovestima i učenjem crkve vršenje kontrole milostinje, njeno poveravanje svetovnim vlastima, kao i zabrana prosjaštva i, s njom u vezi, represije prema prosjacima. U ovom dokumentu se takođe mogu videti ne samo doktrinarni stavovi i strahovi, već i rezultati prvih iskustava gradske refor­ me. Može se pretpostaviti da je ovaj drugi apel kleru, da se ne zauzima za siromašne, nastao iz tih iskustava. Prelazak proble­ matike staranja o prosjacima iz crkvenih u svetovne ustanove iza­ ziva očigledne napetosti. Carski edikt je o tom pitanju dosledan i potpunu kontrolu socijalne zaštite bi trebalo da vrši određena komisija, a finansiranje zaštite siromašnih treba da osigura stva­ ranje centralnog fonda. Zato se odredba iz 1531. godine može smatrati jasno artikulisanim programom sekularizacije socijalne zaštite koji se ipak ne okreće ni protiv tradicionalnih prerogativa crkve, niti pak protiv crkvene imovine, a istovremeno predviđa učešće ili pak zajedničko učešće klera u reformi. U tom duhu ostaju odredbe o pitanju siromašnih, koje Karlo V izdaje sledećih godina. Državno zakonodavstvo u Francuskoj pokrenulo je takođe pitanje zaštite siromaha. To se ispoljavalo u oblasti reforme bol­ ničke administracije koja, kao što smo pomenuli u slučaju Pariza, postepeno prelazi u svetovne ruke. Uostalom, proces laicizacije te odredbe je motivisan, ne toliko doktrinarnim razlozima, koliko jednostavno žalosnim stanjem finansija i privrede bolnica; male bolnice su u mnogim slučajevima, jednostavno, poljoprivredna gazdinstva, koja jednu ili dve sobe namenjuju hodočasnicima ili siromasima skitnicama. Kad kontrolu nad bolnicama preuzima Veliki milodar53 (dekret iz 1519. godine) situacija se malo po­ pravlja, ipak, istovremeno se povećavaju pritisci kraljevske vlasti da bolnice preuzmu svetovni administratori. To su upravo tražili 53 Grand aumônier de France - verski službenik francuske monarhi­ je, obično episkop (rede kardinal). Imao je više zaduženja i privile­ gija u kraljevskoj kapeli i na dvoru, uključujući nadgledanje deljenja milostinje. - Prim. prev.

4. Reforme dobročinstva

161

predstavnici trećeg staleža u Opštim staležima u Orleanu 1560. godine, a kraljevski dekret je 1561. godine taj zahtev ispunio. Ipak, ovo pitanje se sledećih godina vraća na skupštinama Ge­ neralnih staleža, što dokazuje da je odredba bila malo efikasna. Uostalom, to nailazi na izvestan otpor klera, kome odluke Tridentskog sabora daju nove podsticaje za aktivnost. Antiskitačko zakonodavstvo u Francuskoj praktično uvodi za­ branu javnog prosjaštva i naređuje gradovima da osiguraju ishra­ nu svojim siromasima. Represijama se preti ne samo prosjacima koji skitaju izvan svojih rodnih krajeva ili, pak, bilo gde javno prose, već i onima koji bi im dali milostinju. Presuda pariškog parlamenta o pitanju prosjaka u prestonici od 5. II 1535. godine pokreće niz odluka koje sačinjavaju kompleks socijalne politike: 1. Pod pretnjom smrtne kazne naređuje se svim zdravim pro­ sjacima, rođenim u Parizu ili koji stanuju tu više od dve godine, a izbrisani su iz registra siromašnih s pravom na pomoć, da se prijave za javne radove; 2. Svima, iz prethodno opisane kategorije, za koje gradske vla­ sti ne nalaze zaposlenje u javnim radovima, preporučuje se da se prijave za poslove nižih zidarskih radnika; kao u prethodnom slučaju, tako i u ovom određuje se plata od 20 denara dnevno, što je niže od svih drugih radničkih plata u gradu; 3. Pod pretnjom smrtne kazne naređuje se svim zdravim pro­ sjacima koji nisu rođeni u Parizu ili pak dve godine nisu imali tu stalni boravak da za tri dana napuste grad; 4. Prosjaci koji se pretvaraju da su bolesni ili sakati biće ka­ žnjeni bičevanjem ili progonstvom, a u slučaju recidiva, sudije imaju pravo da ih kazne prema svom nahođenju; 5. Zabranjuje se svim stanovnicima, nezavisno od imovnog stanja, da dele milostinju na ulicama i u crkvama, pod pretnjom novčane kazne. Smrtna kazna koja se ponavlja u ovoj odredbi daje ton donetim odlukama. Ova oštrina ili strogost, istina, dokazuje naruša­ vanje tradicionalnih psiholoških stavova prema prosjacima, ali istovremeno je i rezultat nemoći vlasti. Dokaz za to su analogne odredbe parlamenta koje se ponavljaju sledećih godina. Odredba parlamenta nema opštedržavni karakter, mada je

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

162

očigledno da je ona uticala na odluke i aktivnosti sudskih i poli­ cijskih vlasti u celoj francuskoj monarhiji. Ali, upravo je lokalnoj inicijativi potpuno ostavljeno pitanje zaštite siromaha. Načelo odgovornosti svakog mesta za svoje siromahe predstavlja sastav­ ni deo te doktrine koja ne tretira socijalnu zaštitu kao obavezu državnih vlasti. Godine 1586. kao odgovor na jednu od „sveski žalbi" koja je tražila pomoć kraljevske riznice za socijalnu zašti­ tu, kralj odgovara da neće nameniti nikakve fondove za ishranu siromašnih, „jer je to pitanje koje zavisi od milostinje i pobožnosti koje bi dobri građani trebalo da ispoljavaju prema svojim bližnjim, kako priliči dobrim hrišćanima"54. Kraljevske interven­ cije u oblasti socijalne zaštite privremenog su karaktera (kao kra­ ljevski dekret iz januara 1545. godine koji preporučuje gradskim vlastima Pariza organizovanje javnih radova za zapošljavanje siromaha bez posla koji dolaze iz Pikardije i Šampanje). Jedino načelo da bi siromasi trebalo da se hrane u mestu boravka, javno proklamuje kraljevska uredba (to je potvrdio dekret iz Mulena u februaru 1566. godine). Međutim, ostvarenje ovog načela i reor­ ganizaciju socijalne zaštite vode sami gradovi: oni vrše centrali­ zaciju socijalne zaštite, otvaraju kancelarije za pitanja siromaha i osiguravaju finansijske osnove za njihov rad, određujući specijal­ ne poreze ili pak „takse" za taj cilj.

Francuska: Grenobl, Ruan i Lion Uopšte uzev, ne treba precenjivati aktivnosti i inicijative cen­ tralnih vlasti u reformi socijalne zaštite. U svim primerima ko­ jim a smo se ovde bavili, glavni rezultati reforme zavisili su od lokalnih vlasti, reforma se vršila na lokalnom nivou. Reorgani­ zacija zaštite siromaha i bolničkog sistema vršila se u pojedinim gradovima postepeno, u nizu sledećih reakcija na konjukturne drame. Od svake takve reakcije - bez obzira na to da li je ona bila zamišljena kao privremena aktivnost ili pak kao ustanov­ ljenje trajne institucije - neki element je ostajao, kumuliralo se

54 Ch. de Robillard de Beaurepaire, Cahiers des États de Normandie sous le règne de Henri III, Rouen, 1887-1888, t. II, str. 161-162.

4. Reforme dobročinstva

163

iskustvo, dolazilo do masovnog „prisvajanja1 novih metoda, psi­ hološke adaptacije na novu situaciju. Zaustavimo se najpre na primeru Grenobla kao veoma prosečnog gradskog centra, regi­ onalnog značaja, koji ne pokazuje ni u jednoj oblasti ekonom­ skog života izrazitu specijalizaciju, dakle ne predstavlja poseban skup ni bogatog građanstva, ni društvenu sredinu najamnog rada. Istovremeno pak u socijalnoj strukturi sela kategorija seljaka sa niskom privrednom produktivnošću, na granici proletarizacije, bila je veoma brojna, što je proizvelo napetost i pritisak na grad u trenucima prehrambenih kriza. Polovinom proteklog veka Berriat Saint-Prix, u cilju obaranja Smithove teze o vezi pauperizma s likvidacijom manastira koju j e izvršio Henry V III, ukazivao j e na to da rasprave koj e su, vodile vlasti mnogih francuskih gradova dokazuju postojanje iste po­ jave u Francuskoj. Registri Pariza i Grenobla poslužili su mu za konstataciju da su se u tim gradovima tokom XVI veka javljale: žalbe na mnoštvo siromaha, naređenje popisivanja svih prosjaka, odredba o progonu stranih „zdravih prosjaka", organizacija za deljenje milostinje pauvres passants [siromašnim prolaznicima], postavljanje slugu za gonjenje skitnica, zapošljavanje prosjaka u javnim poslovima, obeležavanje prosjaka i pružanje zaštite od prosjaka među pojedinim stanovnicima. Pokušajmo da ovu son­ dažu precizno odredimo za Grenobl. Prve mere vlasti Grenobla preduzimaju rano, u zimu 1513. go­ dine, kada se ne samo odlučuju na progonstvo skitnica iz grada (što u januaru 1515. godine ponavljaju), već rešavaju da organizuju sakupljanje od stanovnika hleba za milostinju, što se može smatrati prvim korakom na putu ka javno organizovanoj zašti­ ti siromašnih. Godine 1520, zasigurno u vezi sa opasnošću od epidemije, preporučuje se da episkop deli milostinju prosjacima izvan gradskih zidina, a krajem godine doneta je odluka o za­ tvaranju prosjaka u bolnice i zapošljavanje zdravih prosjaka na rečnim poslovima. Ova odluka sigurno je bila privremena, jer sledećih godina (1523, 1526.) ponovo se postavlja pitanje o siro­ mašnima i donosi odluka da se iz grada prognaju zdravi prosjaci koji beže od posla. U periodu 1530-1533. godine ove odluke se ponavljaju, ali tek strah od epidemije početkom 1538. godine na­

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

164

vodi na preduzimanje zaštite siromašnih. Naime, odlučeno je da prosjaci koji lutaju po gradu, njih oko 300, treba da budu smešteni u specijalni dom i da se tamo hrane od dobrovoljnih pri­ loga. Potom je pripremljen plan o povezivanju sve četiri bolnice grada u centralizovan organizam, a 1544. godine odlučeno je da se razreže mesečni porez stanovnicima grada za izdržavanje siro­ mašnih. U periodu 1544-1545. godine, zbog epidemije, gradske inicijative se množe. Uostalom, situacija je dramatična, u bolnici D’Ile nalazi se 900 siromaha, a teško je ponadati se da če vlasti susednih opština zaista odgovoriti na apel i uzeti „svoje siroma­ he". Uzaludne su i odluke o proterivanju stranih prosjaka, mada su pojačane pozivom tri „skitnička šintera" ( chasse-coquins) ili pak zapošljavanjem zdravih prosjaka na hranama Draka. Krajem 1545. godine najzad je doneta odluka o povezivanju imovine bol­ nica i bratstava, što predstavlja osnivački korak nove, centralizovane zaštite siromašnih. Tako su karitativnoj reformi prethodila dugotrajna društvena iskustva prve polovine XV I veka, puna bede, epidemija i gladi, pod čijim uticajem bivaju srušeni otpori i inercije ustanove. Sledećih godina lagano se naziru doktrina i praksa ureda o pitanji­ ma siromašnih, osnovanog u Grenoblu. Komesari koje je posta­ vio savet vrše lustraciju bolnice, konstatuju da mnogi siromasi borave tamo neopravdano, odlučuju da naprave registar o pitanju siromaha pour estre tenuz comme ung trésor i prave spisak „stid­ ljivih" siromaha (u maju 1548. godine). Potom je odlučeno da se napravi opšti, sistematski spisak siromašnih (u avgustu 1548. godine), kako onih koji prose, tako i „stidljivih". Prilikom obrade propisa o pitanju siromaha, korišćen je takođe pariški statut o tom pitanju, poslat 1551. godine: u pokretu dobrotvorne reforme XVI veka zapažamo ne samo hronološke podudarnosti koje izra­ žavaju opštije tendencije društvene konjukture, već i neprestanu razmenu praktičnih iskustava. Već napravljeni spiskovi siromaš­ nih treba takođe da služe borbi protiv antiskitničke represije; prenete kraljevskom sudstvu trebalo je da pomažu u razlikovanju siromašnih od skitnica (coquins). Neprestano se pojavljuje problem zapošljavanja prosjaka. Putni ili rečni radovi, stvaranje javnih radionica uzrokovali su

4. Reforme dobročinstva

165

velike budžetske teškoće i završavali se porazom. Novoosnovane vlasti socijalne zaštite pokušavaju da se efikasno pozabave pita­ njem budućnosti dece siromaha: kad dečaci napune 12 godina, šalju ih na zanat, a devojčice da služe. Godine 1560. nadzornici siromašnih konstatuju stalni porast siromaha koji traže pomoć, u vezi s tim, predlažu njihovo grupisanje u bolnici i organizovanje radionica u nekoliko susednih domova, gde mogu da ih zaposle. Ova inicijativa bila je kratkog veka. Nastala iz socijalnih kriza, ova inicijativa je teško funkcionisala čak i pod normalnim okolnostima, da bi se uoči naglih kriza u poslednjoj četvrtini XV I veka pokazala kao potpuno nemoćna. Nerodica i glad teraju ka Grenoblu mase bednika, opasnost od epidemija postaje realna. Treba zatvarati gradska vrata, isterati skitnice, otpremati „strane" prosjake, a istovremeno stvarati usta­ nove i strukture neophodne zaštite. Godine 1574. odlučeno je da se siromasi podele pojedinim građanskim porodicama, razmatra se takođe zapošljavanje zdravih u suknarstvu. Godine 1576. na pregled siromašnih dolaze 133 osobe, a broj siromašnih stalno raste. Deljenje hleba 1586. godine više ne obuhvata samo prosja­ ke, već sve one koji su zbog epidemije ostali bez posla (excluds de tout travail et négossé). U avgustu deli se po 8 kvintala hleba dnevno, početkom novembra već samo po 3 kvintala, jer se magacini prazne, a i bolest se povlači. Uostalom, u gradu su ostali samo najsiromašniji stanovnici, od kojih je većinu potamanila epidemija. Množe se odredbe o progonu stranih prosjaka, a na­ ročito skitnica, tim više, što opustošene kuće mame na pljačku. Godine 1587, očekujući sledeći napad epidemije, gradske vlasti pokušavaju da srede pitanja socijalne zaštite, isterivanja stranih siromaha, obeležavanja prosjaka koji ostaju pod zaštitom usta­ nova. U tu svrhu organizovan je pravi lov na prosjake - za svaku ulicu određena su 2 -3 komesara koji je trebalo da promatraju sve grupe siromaha i ne dozvole im da beže iz ulice u ulicu za vreme racije. Godine 1588. zabranjuje se prevoznicima da dovoze bednike u grad, 1588. godine chasse-coquins u prisustvu gradskih činovnika treba da izvedu iz grada strane prosjake, da smeste bolesne u bolnicu Sv. Antonija, a zdravima da daju provijant. U

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

166

periodu 1592-1593. godine problem se ponavlja sa istom dramatičnošću i istom bespomoćnošću gradskih vlasti i karitativnopolicijskih ustanova. Još jedan primer: Ruan, važan trgovinsko-lučki centar, a isto­ vremeno i značajan centar tekstilne industrije u XVI veku. U jesen 1510. godine, pred opasnošću od epidemije gradske vlasti među neophodnim merama koje treba preduzeti za sprečavanje širenja zaraze, predviđaju potrebu da se pozabave grupom pro­ sjaka koja naglo raste. Nikakve konkretne akcije u cilju ostvariva­ nja postulata zabrane tada nisu preduzete, slično kao 1525. godi­ ne kad su vesti o teškoj situaciji u Ruanu, kao što smo pominjali, stizale i do Pariza. Tada je organizovano popravljanje gradskih utvrđenja, ali za plaćanje zainteresovanih za posao nije bilo do­ voljno ni novca, ni hleba. Godine 1534. dolazi do generalne reorganizacije bolničkog sistema i socijalne zaštite u Ruanu koju vrše državne i lokalne vlasti. Pozabavili su se ovim problemom zbog javnog reda i si­ gurnosti - objašnjavao je predsednik skupštine Ruana. Mnoštvo običnih prestupnika i skitnica izdaje se za siromahe; oni žive od krađe, otimačine, kao i prosjaštva, samo da ne bi radili ono za šta su sposobni. Na taj način uzimaju hleb pravim siromasima i bolesnicima koje je svako društvo obavezno da izdržava. Ovde pada drugi argument, zbog kojeg je skupština Ruana odlučila da sazove sednicu i predloži koordinaciju rada. Jer to je ipak „pri­ rodna obaveza, u skladu sa građanskim redom i božjim poret­ kom, da svaki hrišćanin smatra svojom dužnošću pomaganje u nevolji svoga bližnjega kao člana istog tela“55. Najzad, pominje se da su preduzete izvesne mere u cilju uređivanja pitanja prosjaka u Parizu, Lionu i drugim gradovima. Ne postoji razlika u mišljenji­ ma predstavnika klera i svetovnjaka. Štaviše, upravo predstavnici kaptola formulišu tezu da nužno treba zaposliti sve koji su spo­ sobni za posao - ipak, moglo bi se očekivati da će upravo crkvene vlasti imati zamerke na novu politiku povodom pitanja prosjaka. Isti predstavnik kaptola predlaže da se osnuju specijalne radio-

55 Documents concernant les pauvres de Rouen, ed. G. Panel, RouenParis, 1917,1.1, str. 16.

4. Reforme dobročinstva

167

nice koje zapošljavaju siromašne, tako će fond za siromašne rasti zahvaljujući prodaji proizvoda rada te prosjačke manufakture. Rezultat većanja bilo je usvajanje gradskog zakona o siromašni­ ma. Uvod predstavlja pohvala milosrđa „kao najveće i najčuveni­ je vrline", međutim, predviđene mere više ograničavaju tradicio­ nalno praktikovanje ove vrline. Glavne odluke izgledaju ovako: 1. Svi radno sposobni koji nemaju stalne prihode niti se bave nekim zanatom, već besposlice i skitaju, treba da napuste grad za osam dana ili pak nađu sebi gospodara; 2. Po isteku ovoga roka bailli će narediti hvatanje i hapšenje skitnica u gradu; uhvaćeni će biti okivani po dvojica i potom pre­ davani gradskim vlastima koje ih zapošljavaju na javnim poslovi­ ma, osiguravajući im ishranu; 3. Uvodi se potpuna zabrana prosjaštva po cenu kazne šibanja, bez obzira na nesposobnost ili bolest; 4. Specijalne komisije prave parohijske spiskove siromašnih koji zaslužuju pomoć, specijalno imenovani blagajnik siromaš­ nih vodiče računa o upravljanju fondovima za siromašne. Očigledno je da je ova odredba izraženija u programu repre­ sivnih delovanja nego u organizovanju gradske zaštite siromaha na novim osnovama. Međutim, praksa je potvrdila teškoće u finansiranju novog sistema. Početkom 1535. godine sumirani su rezultati prvih spiskova. U gradu je konstatovano prisustvo 7.000 impuissans, tj. onih koji traže pomoć ili su na granici bede, kao i 532 prosjaka (od toga 235 dece). Izgleda da ova prva kategorija odgovara već pomenutom pojmu „siromašnih stidljivih", tj. onim koji ne prose na ulicama, imaju svoje stanove, ali su nesposobni da svojim radom stiču sredstva za život. Svi argumenti društvenog i kolektivnog morala govore u prilog tome da upravo ovoj kategoriju treba osi­ gurati pomoć. Sredstva kojima grad u te svrhe raspolaže ipak su suviše skromna da bi se pružila pomoć svima, a da bi se zahtevala zabrana javnog prosjaštva, trebalo bi pre svega osigurati pomoć upravo profesionalnim prosjacima. Dakle, koga izabrati? Gradsko veće ne može da odluči. Pojavljuju se i drugi prak­ tični problemi - da li pomoć treba da se daje u novcu ili hrani,

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

168

kolika treba da bude, da li zaista treba početi hapšenje prosjaka, ako još nedostaju sredstva za pokriće troškova njihove ishrane. Veće je u stanju da objavi samo jednu odluku: javno prosjaštvo je zabranjeno. Izgleda da zbog toga uredba o siromašnima ostaje u znatnoj meri mrtvo slovo na papiru. Zaštitom siromaha, nakon 1534, sledećih godina bavi se jedva 150 osoba, ali u gradu je i dalje mnogo prosjaka, ima takođe mnogo „skitnica" i ljudi bez posla. Gradske vlasti stalno većaju. Na jednoj od sednica pada senzacionalan zaključak, u suštini, analogan onome koji je 1534. godine izneo predstavnik kaptola. Moglo bi se učiniti, kao u Lilu i u Flandriji: „Postoji tamo odredba o siromasima, po kojoj oni treba da budu smešteni u određenoj kući i rade za nekoga, zabranjeno im je da iz te kuće izađu, a hranjeni su iz fondova nastalih iz milostinje"56. To deluje zastrašujuće, jer na kraju svako od siromaha počinje sam sebi da nalazi nekakav posao. Ali, gradski savet neprestano debatuje, a odluku ne donosi. Uostalom, ove debate predstavljaju kako demonstraciju retorike visokog stila, tako i zanimljivu razmenu misli. Evo mišljenja sa sednice iz januara 1542. godine: - treba svakako izbaciti iz grada one siromahe koji neće da rade, ipak ne može se postupati tako sa onima koji ne mogu da nađu posao; ove druge treba zaposliti na javnim radovima, za to bi dobijali hranu dok ne nađu posao u svojoj profesiji; - tolerisanje besposličarenja je opasno za opšti interes, bespo­ sličare ne treba smatrati siromasima; - ljudima naviknutim na rad u nekoj profesiji teško je da se prihvate posla u drugoj i ne može im se to zameriti, dakle, treba ih upozoriti da nađu sebi nekakav posao; - najbolje bi bilo izbaciti iz grada sve siromašne koji nisu ro­ đeni u Ruanu, kako nesposobne, tako i sposobne za rad; - političko telo bi trebalo da vodi računa o svima; ipak, valja znati da li je reč o građanima ili ne; - bilo bi mnogo surovo izbacivati radno sposobne prosjake, trebalo bi uzeti primer starih Rimljana koji su započinjali rat da

56 Ibid, str. 41.

4. Reforme dobročinstva

169

bi zaposlili mlade; - pre nego što se počne sa izbacivanjem siromašnih iz grada, treba razmisliti neće li to oslabiti odbrambenu moć grada, jer u slučaju potrebe boriće se upravo svetina, a ne gradski većnici i sudije. U ovoj debati izražena je tesna isprepletenost problema siro­ mašnih sa stanjem tržišta rada, vidi se kako su često oni koji su terani zbog lenstvovanja i skitničenja, jednostavno bez posla. Politika zaštite, odnosno represije siromašnih ipak se polako precizira. Predlaže se javno oglašavanje spiska siromaha, njegovo kačenje na vrata parohijskih crkava, siromasima se preporučuje da nose specijalnu značku ili žuti krst na rukavu. Godine 1551. najzad nastaje gradski Biro za siromašne koji se takođe bavi pro­ nalaženjem radnih mesta siromasima, daje miraz devojkama bez miraza, decu šalje u škole i na zanate. Kupuju se sirovine - vuna, lan, konoplje - što omogućava zapošljavanje siromašnih, a do­ bit od prodaje proizvoda ide u kasu Biroa za siromašne. Glavna metoda za zapošljavanje ostaju javni radovi, a 1557. godine za­ pošljava se od 7 do 8.000 siromaha na fortifikacionim radovima, za koje dobijaju hleb i malu novčanu nadoknadu. Do usvajanja stalnog poreza u korist siromašnih ipak ne dolazi. Pitanje siromašnih u Ruanu je predmet neprestanih straho­ va. Godine 1566. bailli (,,sudija“) Ruana izdaje dekret, u kome se bavi opasnošću koju siromasi predstavljaju za javni red. Naime, on upozorava: „sve siromahe pomenutog grada i okoline, kao i ljude svih drugih imovinskih stanja, da se ne bune, ne psuju, ne napadaju recima ili delima savetnike grada, niti građane koje su oni imenovali, a koji treba da dele pomoć siromašnima i šalju ih na posao“57. Pretnje kaznama su ekstremno stroge - prvi put preti šibanje, ali ako bi se to ponovilo, preti vešanje. Da bi se povećao efekat pretnje sadržane u dekretu, preporučuje se postavljanje če­ tiri vešala na mestima na kojima se deli milostinja i zapošljavaju prosjaci i skitnice. Ne treba smatrati da je to bila sporadična i privremena repre­ sivna uredba. Vešala ulaze u stalni komplet sredstava koja garan-

57 Ibid, str. 121.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

170

tuju funkcionisanje socijalne zaštite u Ruanu; 20 godina nakon pomenute uredbe, juna 1586. godine konstatuje se da siromasi zaposleni na javnim radovima, svakodnevno vređaju komesare, bune se prilikom deljenja hleba, otimaju ga. Konstatujući da bi to moglo dovesti do pobune, ponovo se preporučuje postavljanje vešala na mestima na kojima se okupljaju siromašni i na mestima javnih radova. Ruanska vešala su bitna pre svega kao element represije u or­ ganizaciji novog sistema socijalne zaštite i u neprestanoj nape­ tosti, kakvu je stvaralo okupljanje siromašnih na jednom mestu i prinudni posao za bednu zaradu. Osim toga, pokazuju kako je brzo u eliti došlo do prelaska sa moralnih i doktrinarnih nedou­ mica na surove pretnje. Situacije u Grenoblu i Ruanu mogu se tretirati kao primeri među mnogim drugim, s neobičnom monotonijom registrovali su ih arhivi francuskih gradova u XV I veku: isti tok događa­ ja, srodna - s malim regionalnim odstupanjima - hronologija, ista ljudska drama, slični pokušaji suprotstavljanja situacijama i nemoći prema nastupajućim krizama. Arsenal sredstava koji se pojavio 20-ih godina, širio se i stvarao jedinstven sistem: popi­ sivanje siromašnih, isterivanje iz grada što većeg broja njih, ili kao skitnica, ili kao stranih pridošlica, tačno određivanje ko ima pravo na pomoć, značke koje daju pravo na deljenu milostinju ili čak primoravanje siromašnih da nose spoljašnje znake svog stanja, najzad, uređivanje bolničkih fmansija i stvaranje materi­ jalne baze za funkcionisanje socijalne zaštite, formiranje specijal­ nih gradskih ureda koji se bave svim pitanjima zaštite siromaha. Analogan i ponovljiv karakter reakcije na sledeće teške situacije ili pak krize, svom snagom ocrtava, osim konjukture kratkih ri­ tmova, i dugotrajne strukturne pojave. Primer Pariza i Liona drugi francuski gradovi tretirali su kao uzoran. Pariški Biro za siromašne nastaje kao prvi, na njegova iskustva pozivaju se reformatori u drugim gradovima. Njegovi počeci su gore dokumentovani nego za Lion, organizacija i funk­ cionisanje Biroa, opisani su u traktatima druge polovine XVI veka, ipak, po osnovnoj strukturi slični su lionskoj ustanovi. U slučaju Liona morala je uticati sama slava novostvorene ustano-

4. Reforme dobročinstva

171

ve, kao i činjenica da je ona opisana u specijalnoj publikaciji koja je naišla na interesovanje barem u širokim ekspertskim krugovi­ ma. Dakle, ovde je potrebno zadržati se i opisati u glavnim crta­ ma strukturu novonastale ustanove. Osnivanje bonskog Biroa za siromašne imalo je sreće sa istoričarima - odmah po njegovom stvaranju opisao ga je lokalni humanista i pravnik, sveštenik Jean de Vauzelles, a takođe lokal­ ni istoričar Gauillaume Paradin. U novovekovnoj istoriograliji bonska ustanova je bila predmet regionalnih proučavanja i pu­ blikacija s kraja X IX i početkom X X veka, najzad, ona je našla monografe u radovima Natalie Davis i Jeana Guttona. Utvrđeno je da je bonska ustanova nastala kao rezultat posebne vrste koa­ licije u lokalnom stanovništvu. Društvena situacija u Lionu bila je napeta. Godine 1529. izbija veliki narodni ustanak, Grande Rebeyne, zbog visokih cena hrane; nadničari, žene, mladi, pljač­ kaju gradski ambar, obližnji franjevački manastir i kuće bogatih građana, zahtevaju da se obuzda špekulacija i snize cene žita. Po­ buna je surovo ugušena. Protesti protiv visokih cena obnavljaju se već 1530. godine. Te godine prvi napad zaraze pogađa grad, a već 1531. godine napad epidemije i nerodica zajedno dovode do poznatih rezultata: Lion je pun bednika, neprestano pristižu mase gladnih seljaka iz Burgonje, Božolea, Delfmea; strah od nove pobune obuzima društvene elite grada. Osniva se ustano­ va pod nazivom, „Opšta milostinja" („Aumône générale") koja je trebalo da privremeno rešava tešku situaciju 1531. godine, potom je ova inicijativa ponovljena 1532. godine, ali opet kao privreme­ na ustanova. Pod uticajem ovih iskustava počinje da radi izvesna „grupa za pritisak" koja zahteva stvaranje stalne karitativne usta­ nove i garantovan sistem presvete. Natalie Davis je pokazala da je to bila grupa hrišćanskih humanista i uglednih građana, čije se verske simpatije i ubeđenja mogu svesti kako na katolicizam, tako i na reformaciju. Rezultat aktivnosti ove grupe bilo je aktivi­ ranje gradskih vlasti i odluka u januaru 1534. godine - stvaranje po pariškom uzoru - stalne ustanove „Aumône générale". Prvo, „opšta milostinja" osigurava deljenje hleba; samo star­ cima koji ne bi mogli da ga jedu davala se novčana milostinja, a „stidljivim siromasima" nošeni su hleb i novac. Ostalim širo-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

172

masima, osim hleba, ponekad se daje mala suma novca. Grupa koja koristi milostinju strogo je kontrolisana, proverava se da li žive barem 7 godina u Lionu, da li ne mogu da rade, da li varaju prilikom uzimanja milostinje. Teško je utvrditi broj onih kojima se pomaže; osim dramatičnih kriza, kao 1531. godine, kada je pomoć dobijalo 8.000 siromašnih, ili pak u periodu 1596-1597, kad je ovaj broj dostizao do 10.000, u normalnom vremenu ona je pomagala sigurno oko 3.000 ljudi, tj. 5% stanovnika grada. To su u ogromnoj većini siromašne kategorije najamnih radnika; spisak siromašnih u periodu 1534-1539. godine pokazuje da su 41% od njih nadničari, a ostalo su zanatlije, pre svega, tekstilnih zanata. Verovatno je to mnogima bila delimična pomoć, naročito onda kad je nedostajao sezonski rad ili je bilo malo potražnje za zanatom. Deljenje milostinje je precizno organizovano, odvija se jednom nedeljno, vrši se kontrola prema spisku, na red paze či­ novnici i stražari. Drvorez iz 1539. godine koji ukrašava brošuru o radu bonske ustanove pokazuje i deljenje milostinje. Drugo, bonska ustanova se veoma energično bavi pitanjem siročadi i nahočadi. Njih je formalno usvojila „Milostinja" koja potom treba da im obezbedi nastavu u školi i učenje zanata. U praksi ustanova je nastojala da što pre decu dâ da služe ili šegrtuju. Ovako ostvarena „pomoć radom", jedno od načela nove socijalne politike, dobila je novu bazu nakon uvođenja u Lion svilarskih manufaktura 1536. godine. Ovde je upravo bitno bilo zapošljavanje dece koje je podigla „Milostinja", a pre svega je tre­ balo da dovedeni itabjanski specijalisti nauče siromahe profesiji. Veoma je važno da su građani koji su inicirali nove grane proi­ zvodnje u Lionu, bili promoteri reforme socijalne zaštite i uprav­ nici „Opšte milostinje". Treće, nova ustanova vrši represivne funkcije. Ipak, u skladu sa pretpostavkama, ne bi trebalo da dozvoli javno prosjaštvo; uo­ stalom, sve ukazuje na to da u ovoj oblasti nisu mnogo pomogli napori „Aumône-а" da reabzuje ovu odredbu. Takođe treba da se bori protiv skitničarenja i besposbčarenja, da kontrobše imi­ graciju u grad, da isključuje priliv stranih prosjaka. U tu svrhu je od početka „Aumône" dodeljeno najpre četiri, a potom šest slugu koji su dobili nadimak „skitničkih šintera" ( chasse-coqu-

4. Reforme dobročinstva

173

ins)\ trebalo je da oni nadziru deljenje milostinje a, osim toga, da hapse prosjake koji traže privatnu pomoć. Na gradskim kapijama postavljaju se specijalni stražari koji bi trebalo da spreče ulazak stranih prosjaka u grad, brodovima na Soni i Roni zabranjuje se dovoženje skitnica. Neprestano ponavljane naredbe skitnicama da napuste grad dokazuje malu efikasnost svih kontrolnih mera. Prinudni javni radovi - u Lionu se zaposlenima ne daje nikakva plata, jedino hrana - tretirani su kao stalni način kažnjavanja i vaspitavanja skitnica; oni rade u okovima. Lionski istoričar XVI veka piše da su za „očuvanje reda i odgovarajuće pomenute po­ licije, Opštoj milostinji bili potrebni prinuda i teror, da bi se pri zdravoj pameti i obuzdani održali neki siromasi koji su skloni izgredima i otporu, odbijajući upravnicima poslušnost"58. Grad­ ske vlasti su jednu od kula u gradskim zidinama predale „Opštoj milostinji" za interniranje prosjaka. Ovaj represivni aspekt rada nove ustanove izazvao je mnogo otpora u širim krugovima jav­ nog mnjenja, izazvao je spontanu solidarnost pučkih slojeva sa kažnjavanim prosjacima i ljudima bez posla. Dolazi čak do suko­ ba i nemira kada gomila otima uhapšenog siromaha iz ruku slu­ gu, do prebijanja sluga i tome slično. To je važan znak da pobeda nove socijalne politike i koncepcija milosrđa u intelektualnim i društvenim elitama ne znači još promenu masovnih sociopsiholoških stavova.

Španija: Valjadolid Centralno zakonodavstvo drugih evropskih zemalja išlo je sličnim putem. Malo drugačiji karakter imao je škotski statut o siromašnima iz 1535. godine, koji se ograničio na opšte prepo­ ruke: apelovao je na siromašne, fizički sposobne, da traže sebi posao, zabranjujući im da prose ili mole za pomoć, a starima i nesposobnima dozvoljavao je prosjaštvo u svojim parohijama, tj. u mestu rođenja.

58G. Paradin, Mémoires de l’histoire de Lyon, Lyon, 1573, str. 292.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

174

Međutim, u Španiji borba sa skitničenjem i prosjaštvom osta­ je u domenu lokalnih inicijativa. Centralne vlasti ne preduzimaju nikakve aktivnosti za podsticanje reforme sistema socijalne zašti­ te. Iz dvora stižu upozorenja, više doktrinarne prirode, gradskim inicijativama u ovoj oblasti, a u periodima polemika protiv novog sistema socijalne zaštite, na kakvo se nailazi u pisanim delima XVI veka, često se mogu zapaziti inspiracije španskog dvora. To je veoma neobična i interesantna različitost državnih stavova, u čijoj politici ideološka angažovanost ima prevagu nad potrebama situacije. Jer Španija ne samo da doživljava dalekosežnu paupe­ rizaciju, već je i javni red u državi jako ugrožen skitničenjem, ne manjih razmera - možda i većih - nego u drugim evropskim zemljama. Valjadolid je u XV I veku bogat grad. Upravo zbog toga - piše njegov istoričar Bartolomé Bennassar - to je boravište siromaš­ nih, jer im kao ni jedan drugi grad Stare Kastilje, nudi bogatu milostinju. PesnikXVI veka, Dâmaso de Frias, tvrdi d aje mnogo siromaha u Valjadolidu upravo zato što postoje brojne dobro­ tvorne ustanove; u godinama nerodice iz Galicije, Asturije i sa planina, pristižu u grad mase siromaha, znajući dobro da će tu dobiti pomoć, dok bi iz svakog drugog grada bili izbačeni nakon dva ili tri dana. U normalnoj situaciji grad ima svoje siromahe i stalno im obezbeđuje pomoć; prema spisku iz 1561. godine u Va­ ljadolidu su 634 porodice smatrane siromašnima; to predstavlja 9,5% ukupnog stanovništva grada. U 80 slučajeva jedva d aje reč o ljudima koji rade, svi ostali izgleda žive od socijalne pomoći. Uostalom, broj siromašnih u gradu je veći, jer spisak iz 1561. go­ dine nije uzimao u obzir siromahe iz mnogih bolnica i utočišta u gradovima, kao ni napuštenu decu iz karitativnih ustanova. Si­ tuacija Valjadolida mogla bi da služi kao dokaz da je bogata mi­ lostinja bila faktor koji pogoduje pauperizmu, kao što su tvrdili reformatori XVI veka, da u gradovima procenat siromašnih nije bio znatno veći. U Segoviji, jednome od vodećih centara tekstil­ ne proizvodnje na Pirinejskom poluostrvu, ima 15,7% siromaha, istina, većina njih radi. Dramatičniju situaciju nalazimo u malim mestima u Estramaduri - spisak iz 1557. godine pokazuje da je u Kaseresu od 7.400 stanovnika 1.900 siromašnih, a 1595. godi-

4. Reforme dobročinstva

175

ne od 8.300 stanovnika - 3.500 siromašnih, a u Truhilju 1557. godine siromašni su predstavljali čak polovinu broja stanovnika procenjivanog na 9.560. Naravno, na ove podatke odnose se već prethodno predstavljene rezerve o pitanju vrednosti statistika imovinske strukture, zasnovane na poreskim registrima; prag si­ romaštva određenje dosta proizvoljno. Primedba Dâmaso de Friasa da drugi gradovi izbacuju strane siromahe, žrtve seoske bede, pokazuje da španski gradovi praktikuju, rasprostranjenu u Evropi, politiku zaštite od poplave stra­ nih prosjaka. Uostalom, ponekad to čini i Valjadolid - godine 1517/1518. ili 1575. godine - ipak registri utočišta potvrđuju tu specifičnu darežljivost bogatog grada: u skloništu za decu 1579. godine od 57 dece samo 31 potiče iz samog Valjadolida, a 1589. godine od 74 dece samo 30 su meštani, dok ostali često potiču iz veoma dalekih krajeva. U Valjadolidu protiv skitnica se preduzimaju mere, analogne merama u drugim gradovima. Gradske vlasti plaćaju specijalne takse za skitnice. Na kraju veka prave se spiskovi siromaha; 1597. godine samo 310 njih dobilo je odobre­ nje za pomoć. Uostalom, ova činjenica je fragment široke pojave, akcije sprovođene u celoj zemlji i realizovanoj od strane lokalnih vlasti na osnovu više odredbe. Godine 1597. u Sevilji je izdata analogna odredba da se svi prosjaci iz grada okupe u Ospedale de la Sangre kako bi dobili prosjačke dozvole. Seviljski hroničar beleži da se tada okupila masa žena i muškaraca, 2.000 ljudi, kako snažnih i zdravih, tako i bolesnih, starih, invalida i nesposobnih. Bolesni su smešteni u bolnice, nesposobnima su data ovlašćenja, a zdravima je naređeno da u roku od tri dana nađu zaposlenje, u protivnom biće šibani i prognani iz grada. To nije bila sasvim nova stvar na Pirinejskom poluostrvu. Godine 1540, Karlo V izdaje zakon o pitanju socijalne zaštite. U njemu naređuje da u svakom mestu bude samo jedna bolnica, što bi se moglo smatrati korakom napred u centralizaciji socijalne zaštite, a osim toga, zahteva uvođenje većeg reda, kako bi pravi siromasi imali osiguranu hranu i niko ne bi prosio na ulici i po kućama. Ova odredba, bliska ediktu iz 1531. godine za Holandiju, postala je ipak predmet teološkog spora i u stvari ostala mrtvo slovo na papiru. Od početka vladavine Filipa II više nije bilo ni

Bronislaw Geremek ISTQRIJA SIROMAŠTVA

176

reci o tako zamišljenoj reformi socijalne politike. Problem skit­ nica bio je ipak veoma velik i Kortes se vraćao na debatu o tome kako primorati besposličare da rade. Predlog za osnivanje usta­ nove oca siromaha (padre de pobres) predviđao je da u svakom mestu on treba da se bavi pronalaženjem plaćenog posla za rad­ no sposobne, kako ne bi mogli da se izgovoraju da nema posla. Nužnost borbe sa skitničenjem za odbranu javnog reda u zemlji nalazila je oslonac u doktrinarnoj osudi besposličarenja, a tu osu­ du razvija rana španska ekonomska misao. Međutim, za borbu sa prosjaštvom, zabranu prosjaštva, organizaciju kolektivne socijal­ ne zaštite, takav oslonac nije postojao i nakon izlaganja nedvo­ smislene pohvale milosrđa u odlukama Tridentskog sabora teško je bilo pomiriti modernizaciju socijalne zaštite sa hrišćanskom ortodoksijom. Zahtevi situacije primoravali su na promene. Kra­ ljevski dekret iz 1565. godine, u skladu sa tridentskim odlukama, zahtevao je širenje zaštite siromašnih u svakoj parohiji, naročito stidljivih siromaha. Krajem veka, kad se konjukturna situacija za­ oštrila, Cristobal Pérez de Herrera u seriji memorijala piše da je u Španiji 150.000 prosjaka, 1608. godine već govori o pola miliona prosjaka, a 1617. godine čak o milionu prosjaka. Ovim brojevima se sigurno ne može davati statistički značaj, ali oni ipak izražava­ ju izvesnu svest o razmerama problema. Društvena i ekonomska situacija Španije 90-ih godina XV I veka upravo objašnjava zašto su u to vreme preduzimane mere za regulisanje pitanja prosja­ ka u mnogim gradovima, kao i zašto se s novim intenzitetom i na nov način vraća pitanje prosjaka u publicistiku toga vremena. Pitanje siromašnih u drugoj polovini XV I veka se tretiralo kao ideološki problem par exellence, povezan sa ortodoksnim izla­ ganjem doktrine milosrđa i katoličkom polemikom sa idejom o reformi. Odbijanje centralnih vlasti da se na bilo koji način meša u ovu problematiku proizilazio je nesumnjivo otuda i uticalo je na zaustavljanje procesa modernizacije socijalne zaštite u Španiji.

4. Reforme dobročinstva

177

Engleska: edikti Henryja VIII i elizabetanski zakon o siromašnima Engleska istoričarka socijalne zaštite E. M. Leonard razlikuje tri faze u XVI veku: period 1514-1568, kada glavna inicijativa u tom domenu pripada samim gradovima; period 1569-1597, kada zakonodavstvo dobija značaj; period nakon 1597. godi­ ne kada je problem regulisan odredbama koje Kraljevski savet (Privy Council) upućuje sudskim ustanovama. Autorka samo u ovoj poslednjoj fazi vidi efikasnu i doslednu realizaciju progra­ ma restrukturacije zaštite siromašnih u Engleskoj. Ipak, tokom XVI veka, na kraljevsku inicijativu, u Engleskoj su povodom pitanja zaštite siromaha preduzete važne aktivnosti. One su bile povezane s celokupnom borbom sa skitničkim životom koja je ovde dobila neuporedivo bezobzirniji i okrutniji karakter nego na kontinentu. Edikt Henryja V III iz 1531. godine preporučuje nižim sudijama na selu i sudskim izvršiteljima i gradonačelnicima u gradovi­ ma da na svom terenu izvrše pregled i naprave spisak siromašnih koji su zaista nesposobni i bolesni. Ovi bi siromasi trebalo da dobiju specijalne potvrde koje im daju pravo da prose na određe­ nom terenu, a onaj ko bude uhvaćen izvan naznačenog terena ili bez potvrde, biće uhapšen. Osnovni oblik zaštite takvih siromaha treba ipak da bude izdržavanje od strane suseda. Međutim, zdra­ vi prosjaci treba da budu izloženi bičevanju, a oni koji ih pomažu dajući im milostinju, biće novčano kažnjavani. Nekoliko godina kasnije, 1535. godine, sledeći statut Henryja V III nadovezuje se na prethodni akt i naređuje lokalnim gradskim vlastima, grofo­ vijama itd. da osiguraju izdržavanje nesposobnim siromasima i posao sposobnim za fizički rad. Deca prosjaka, uzrasta od 5 do 14 godina, trebalo bi prinudno da budu data na šegrtovanje. Stanovnici datog mesta bi trebalo putem „dobrovoljnih davanja i milostinje1' da stvore finansijske osnove za zaštitu siromaha. Milostinje ne treba da budu davane siromasima individualno, već stavljane u zajedničku kasu, sakupljane od strane određe­ nih ljudi. Davanje individualnih milostinja dozvoljeno je samo

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

178

plemstvu i manastirima, a svima ostalima jedino u specijalnim slučajevima, naime, svojim ljudima iz iste parohije, slepima, kao i mornarima-brodolomnicima. Ovde valja istaći da ovaj statut u stvari ne uvodi zabranu prosjaštva, već njegovo regulisanje, a finansiranje socijalne zaštite zasniva se na načelima dobrovoljnosti. U preporukama i uredba­ ma kralj se istovremeno obraća svetovnim i crkvenim vlastima, a komisije određene za sakupljanje fondova su sličnog, mešanog, karaktera. Kasniji kraljevski statuti polako jačaju pritisak povo­ dom pitanja sakupljanja fondova: za vladavine Edwarda VI i Ma­ rije preporučuju ubeđivanje stanovnika u potrebu davanja, dok za vladavine Elizabethe predviđaju prinudno ubiranje novca. En­ gleska istoriografija tradicionalno ističe veliki značaj likvidacije manastira 1536. i 1539. godine za porast pauperizma u Engleskoj ili, pak, za pogoršavanje stanja siromašnih. Jer, nestale su milosti­ nje koje su u skladu sa običajima deljene siromasima, a sekulari­ zacija služi samo uvećavanju imovine kralja i dvorske elite. U odlikama engleske situacije 20-ih godina skretali smo pa­ žnju na vezu siromaštva tog vremena s pitanjem nezaposlenosti i tržišta rada. To je stalna pojava socijalne politike XVI veka u Engleskoj kako u glavnim motivacijama antiskitačkog zakono­ davstva, tako i organizaciji pomoći siromašnima. Najvažniji akt u tom pogledu bio je „statut o zanatlijama" iz 1563. godine. On je defmisao uslove najma (naređujući u izvesnoj grupi zanata da ugovori o radu budu sklapani barem na godinu dana), a pre sve­ ga, uvodio je prinudni rad. Ne ulazeći u pojedinosti razvoja zakonodavstva o pitanju si­ romašnih, zadržaćemo se na odlučujućoj meri koju je na prelomu XVI i X V II veka predstavljao „zakon o siromašnima" elizabetanske Engleske. Godine 1594-1597. bile su nerodne, skupoća je rasla, pone­ kad su četvorostruko ili petostruko rasle cene žita u odnosu na situaciju koja je prethodila tim godinama. To je dovelo do niza pobuna. Tokom debate o zakonu protiv špekulacije žitom u D o­ njem domu, oktobra 1597. godine, govorio je Francis Bacon, po­ stavljajući pitanje enclosures: „Ograđivanje zemljišta dovodi do pustošenja [sela - BG], a to pak donosi najpre besposličarenje,

4. Reforme dobročinstva

179

drugo, manju obradu zemlje, treće demoralizaciju kuća i pad m i­ losrđa, kao i davanja u prilog siromašnih, četvrto, siromašenje kraljevine". Komisija koju određuje Donji dom trebalo bi da se pozabavi pitanjem ograđivanja, a potom i pitanjem siromašnih. U oba doma engleskog parlamenta živo se debatovalo o plano­ vima zakona o popravnim domovima, o fondovima za pomoć siromašnima, o organizaciji bolnica, o pomoći starcima i slepima u parohijama, o „iskorenjivanju prosjaštva" itd. Rezultat radova i diskusija bio je niz odredbi koje se odnose na razne aspekte siro­ maštva i beskućništva. Glavni element ovog zakonodavstva bilo je predavanje nad­ zora nad celokupnom socijalnom zaštitom u ruke „nadzornika siromašnih" (overseers o f the poor), specijalnih komesara koji sva­ ke godine imenuju mirovne sudije. Njihova dužnost bila je da se sa predstavnicima parohijskih organizacija bave slanjem dece na učenje zanata, zapošljavanjem nezaposlenih (u tu svrhu bi tre­ balo da stalno da imaju na raspolaganju sirovinske rezerve), kao i zaštitom invalida i nesposobnih. Za ovu poslednju kategoriju pomenute komisije treba da podižu skloništa i bolnice. Fondo­ ve za socijalnu zaštitu trebalo je da obezbeđuje specijalni porez. Prosjaštvo je bilo dozvoljeno samo u svojoj parohiji, i to isklju­ čivo primanje hrane. Dozvoljavalo se takođe davanje milostinje vojnicima i mornarima koji se vraćaju kući; mirovne sudije bile su takođe obavezne da ovoj poslednjoj kategoriji osiguraju posao ili pomoć u rodnim mestima. Ovaj kompleks uredbi nije unosio mnogo promena u odnosu na situaciju iz prethodnih godina, npr. institucija „nadzornika si­ romašnih" uvedena je još 1536. godine. Čitava struktura zaštite siromašnih, o kojoj je parlament debatovao i koju je kodifikovao, nastala je u praksi gradova, pri čemu su u tom domenu odlučuju­ ća i uzorna bila iskustva Londona. Ovoga puta je to ipak bilo formulisano kao doktrina državne politike; odredbe iz 1597-1598. godine, istina, trebalo je da važe samo za najbližu godinu, ali to je bilo polazište za državnu politiku na duži rok. Glavni značaj imalo je kodifikovanje, započeto u toj oblasti nekoliko godina kasnije, 1601. godine. Statut iz 1601. godine detaljnije je preci­ zirao načela upravljanja ustanovama socijalne zaštite i sistema

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

180

finansiranja, odnosno, načina nametanja i ubiranja takse u korist siromašnih. Otklonjene su takođe izvesne odluke koje su sigurno smatrane nerealnim. Jednom od takvih promena može se sma­ trati otklanjanje klauzule koja skitnicom smatra svakoga ko bi se usudio da javno prosi, tražeći nešto drugo a ne hranu, budući da parlament pristaje na tradicionalni sistem individualnog milosr­ đa. Međutim, u kraljevskom zakonodavstvu, kao i lokalnoj prak­ si, ustaljuje se načelo institucionalne zaštite siromašnih, stvaranje mogućnosti ili prinude rada, a takođe represija skitnica, kao celovita doktrina socijalne politike. Akt iz 1601. godine, a tačnije, iz perioda 1597-1601. godine, defmisan kao „zakoni o siromaš­ nima" elizabetanske epohe, ustanovljavao je zakonske osnove en­ gleskog sistema socijalne zaštite, 1640. godine (jer zamišljeno je da akt iz 1601. godine važi godinu dana), ostali su sve do velike reforme 1834. godine.

Organizacija socijalne pomoći u Engleskoj U Engleskoj je pokret reforme socijalne zaštite realizovan u etapama i, mada se čini da je u izvesnim gledištima zakasneo u odnosu na kontinent, ipak krajem XV I veka njegov bilans je znatno pozitivniji, a preduzete mere efikasnije nego u Francu­ skoj. Različitost situacije u Engleskoj se ponekad povezivala sa doslednijim karakterom kraljevskog zakonodavstva - ipak, kao što smo videli, ovaj pogled nalazi slabu potvrdu u stvarnosti XVI veka. Slabo uverljivo objašnjenje izgleda i često isticana sposob­ nost lokalnih vlasti u implementiranju zakona o siromašnima, mada je to svakako važan aspekt pitanja, povezan s naprednijom modernizacijom administrativnih struktura. Glavna razlika leži u činjenici d aje transformacija agrarnog sistema i gradskih eko­ nomija u Engleskoj bila mnogo naprednija nego bilo gde drugde. Sada valja razmotriti kolike je posledice to imalo za razmere pauperizma u Engleskoj i za organizaciju gradskih ustanova so­ cijalne zaštite pre donošenja elizabetanskog zakona o siromašni­ ma, kao i tokom njegove realizacije. Nekoliko gradova je još pre 1569. godine pošlo za primerom Londona u preduzimanju preventivnih i organizacionih mera.

4. Reforme dobročinstva

181

Bristol 1522. godine i Kanteberi 1522. godine, kupuju rezerve žita s namerom da deo bude prodat siromašnima, kako se ne bi do­ zvolila skupoća i špekulacija hranom. U Linkolnu 1543. gradske vlasti naređuju svim siromasima da dođu pred sudije koje će doneti odluku, da li im njihov položaj daje pravo na pomoć. Onima koji ispune uslove, dele se posebne značke koje im daju pravo da prose; zabranjuje se davanje milostinje prosjacima bez značke. Godine 1547. građani Linkolna, pored nadzora nad prosjacima, uvode i proceduru slanja siromašnih da služe i šalju ih na posao. Godine 1551. mlade ljude „besposličare" šalju kod suknara gde će 8 -9 godina raditi isključivo za prehranu, pod pretnjom pro­ gona iz grada. U Ipsviču 1551. godine gradske vlasti su odredile komesare za popisivanje siromašnih u svakoj parohiji. Uvodi se i specijalna taksa u korist siromaha, prosjaci moraju da nose spe­ cijalne značke, a sagrađena je i gradska bolnica koja je trebalo da bude utočište za stare i mlade. Sedamdesetih godina XVI veka pojačava se težnja za likvi­ dacijom javnog prosjaštva, time što se sistematskom pomoći obuhvataju „stvarni siromasi" i razrezuju stanovnicima parohije stalne takse za izdržavanje siromašnih. Londonski zakon iz 1579. godine predviđao je da parohijski nadzornici osiguraju pomoć bolesnim i nesposobnim, a da se gradske vlasti pozabave teranjem lutalica da rade. Parohijski nadležnici treba takođe strogo da kontrolišu siromašne na svom terenu, proveravajući naroči­ to da li se oni prihvataju kakvog posla, da li su sposobni za to. Preporučuje se čak svakodnevna kontrola u kućama siromašnih. London od 1547. godine raspolaže stalnim fondovima za socijal­ nu zaštitu koji nastaju od obaveznog poreza za siromašne; godine 1572. statut određuje kao načelo ovu vrstu poreza i provincijski gradovi realizuju preporuke centralnih vlasti. Ipak, u svim sluča­ jevima, kako londonskim, tako i provincijskim, traju neprestane žalbe na lošu finansijsku privredu ili na nedostatak sredstava. U tome organizacija socijalne zaštite 70-ih godina u Norviču, u istočnoj Engleskoj, izgleda da je uzorna. Od 1565. godine gradske vlasti su preuzele od lokalnog kap­ tola bolnicu Sv. Pavla koja je trebalo da ima ulogu utočišta za strane siromahe, popravnog doma za skitnice i doma milostinje.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

182

Prethodnih godina Norvič nije imao velike probleme sa zaštitom siromaha. Društvena situacija u gradu i okolini izazivala je stal­ ni strah vlasti i posedničkih klasa: učešće lokalnog stanovništva u ustanku 1549. godine dokazivalo je opravdanost tih strahova. Godine 1570. gradonačelnik Norviča žali se na sve veću pošast skitničenja. Ipak, izvorna svedočanstva to ne potvrđuju: godišnje se ovde hvatalo najviše 2 5 -3 0 skitnica, što je bio prilično mali broj u poređenju sa drugim teritorijama. Ovoga puta se verovatno u osnovi upozorenja gradskih vlasti nalazio strah od društve­ nog previranja koje bi lako moglo da obuhvati siromašne sredine u gradu. U svakom slučaju, preduzete su mere za ovladavanjem situacije. Napravljen je spisak koji je pokazao da u gradu sa 13.000 stanovnika ima 2.342 siromaha, od čega 1.335 odraslih. Samo 272 od ovih drugih - dakle, 18% odraslih koji su smatrani siro­ mašnima - dobijalo je redovnu pomoć. Većina onih koji su bili na tom spisku navodila je nekakvu profesiju, u stvari, živeli su od prosjaštva po kućama i na ulicama. Gradske vlasti davale su stereotipna objašnjenja za ovakvo stanje, naime, da je u Norviču veoma lako dobiti milostinju i da to odvraća od posla. Gradska odredba koja uvodi novi sistem socijalne zaštite opisuje čak pro­ sjake kao prejedene varalice: sakupljaju milostinju, praveći se da su gladni, a imaju toliko jela da ga bacaju na ulice. Ne trude se čak da pripreme bilo kakvo prenoćište, već noći provode u crkvenim portama, u ambarima ili podrumima: odeću ne menjaju, zato su nosioci zaraze. Ova dijatriba, upućena skitnicama, ne odnosi se ipak na siromahe obuhvaćene spiskom, jer među njima uopšte nema beskućnika. Konačno, manji broj onih koji su bili na spisku izbačen je iz grada, međutim, ostali su podeljeni u tri kategorije: „sposobne za rad“, „nesposobne za rad“ i „nezainteresovane" (ova treća katego­ rija može da znači teškoću u davanju dijagnoze u nekim slučaje­ vima). Bitno je da se većina smatra sposobnom za rad; u jednom kvartu od 84 muškarca samo 14 je priznalo da je nesposobno za rad, od 134 žena - njih 13. Od 179 dece - 69, uzrasta od 7 -9 go­ dina, na spisku se uglavnom vode kao sposobna za rad. Za one koji su nesposobni za rad određena je visina redovne pomoći,

4. Reforme dobročinstva

183

nekima je osigurana mogućnost obavljanja sitnih poslova. Nepo­ pravljive ,,lenštine“ trebalo je smeštati u dom prinudnog rada ko­ jim je, po službenoj dužnosti, upravljao sam gradonačelnik; tamo je trebalo da boravi 12 ljudi po 21 dan, radeći od zore do mraka; ko je odbijao da radi, nije dobijao hranu. U cilju zapošljavanja žena i dece određene su specijalne nad­ zornice koje je grad plaćao, a koje su nadzirale rad od 6 do 12 osoba. Bile su takođe dužne da uče decu čitanju i pisanju. Ako je neko mogao sam da se snabde alatom i sirovinom, prodavao je proizvod svog rada, u suprotnom slučaju, morao je da se zadovo­ lji platom koju su mu odredile nadzornice. Nadzornice su imale pravo da svojim podređenima određuju kaznu bičevanja. Grad je sistematski kupovao odgovarajuće rezerve sirovina, kako bi obezbedio posao onim siromasima koji su bili za njega sposobni. Dve bolnice trebalo je da osiguraju smeštaj i hranu bo­ lesnim. Uvodeći ovaj sistem pomoći, gradske vlasti su istovremeno izdale potpunu zabranu prošenja pod pretnjom bičevanja; nov­ čane kazne pretile su onima koji bi delili milostinju. Ceo sistem socijalne zaštite u Norviču bio je fmansiran porezom za siromaš­ ne, pri čemu je tu izostavljeno načelo parohijske odgovornosti za „svoje" siromahe, jer su bogatije parohije sakupljene fondove da­ vale siromašnijim parohijama; osnova sistema bilo je celokupno gradsko stanovništvo. Reforma sprovedena u Norviču imala je trajne posledice. Novi sistem je ispravno funkcionisao kako u svojim represivnim for­ mama, tako i u organizovanoj zaštiti. Nakon jednogodišnjeg finansiranja, građani su napravili bilans reforme i putem tačnog obračuna uverili se da grad godišnje mnogo štedi zahvaljujući prinudnom radu dotadašnjih besposličara. Izračunali su takođe da korist koju grad godišnje ostvari od nove organizacije zaštite siromašnih iznosi 2.818 funti, 1 šiling, 4 penija. Neobično važna i zadivljujuća je ova činjenica: građani razmatraju u finansijskim kategorijama koristi koje dobijaju od reforme socijalne zaštite. To pokazuje kako je suštinski značaj u razvoju gradske socijalne politike imao element racionalnosti rada, primena građanskog mentaliteta i ekonomskog razmišljanja u pogledu karitativne ak-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

184

tivnosti, preračunavanje milosrđa u novac. Spisak siromašnih u Norviču iz 1570. godine omogućava takođe detaljnije upoznavanje sastava društvene sredine koju gradske vlasti tretiraju kao siromašnu. Od skoro 400 muškaraca, njih 110 (oko 22%) bilo je nezaposleno; među njima 42 nadničara nisu imali profesionalne kvalifikacije. To je proporcija koja se može smatrati tipičnom za strukturu nezaposlenosti. Većina siromaš­ nih sa spiska navodi neku stečenu kvalifikaciju; na osnovu ovih izjava može se konstatovati da više od polovine čine zanatlije, a četvrtinu nadničari. Može se smatrati da su od onih koji navo­ de neki zanat kao profesiju većinu činile kalfe i najamni radnici datog zanata, a samo jedan deo njih poleterizovane zanatlije. U mnogim slučajevima, ako je glava porodice bila bez posla, ostali članovi porodice - žene i deca - imali su nekakav posao. Dakle, od lokalnih siromaha, izuzev doseljenika i skitnica, znatan deo radi povremeno i sezonski. Godine 1570, 18% odraslih osoba redovno je dobijalo socijalnu pomoć, a 5 godina kasnije - oko 30%; u svakom slučaju, to znači da se 70-80% odraslih sa spiska siromašnih u Norviču može nazvati proletarijatom: glavni izvor egzistencije tih porodica, najamni rad koji obuhvata sve članove porodice, zajedno s malom decom, ipak, nije bio dovoljan za ži­ vot. Slika situacije u Norviču izgleda da je primer „navikavanja na bedu“ gradskog stanovništva. Pominjali smo da je razlog interesovanja za ovo pitanje bio strah od socijalnih nemira, koji bi bili uzrokovani sve većom bedom. Da li su ovi strahovi nestali po­ što je reorganizovano socijalno staranje? Teško je sasvim sigur­ no odgovoriti na ovo pitanje. Siromasi koji pripadaju lokalnom stanovništvu imaju osiguranu pomoć koja - mada skromna predstavlja stabilizujući faktor. Etos rada ostvarenje zahvaljujući održavanju pomoći na nivou minimalne egzistencije, kao i stva­ ranju besposlenima mogućnosti za rad. Garancija za funkcionisanje sistema socijalne zaštite u Norviču je jaka i strašna represija koja se poziva na kraljevsko antiskitničko zakonodavstvo, ali se ostvarivala snagom gradskog aparata, kao i specijalnim kontrol­ nim aparatom: institucija nadzornica je primer za to. Sastavni element sistema socijalne zaštite s pravim značenjem te reči je

4. Reforme dobročinstva

185

dom za popravni rad, čiji su zatvorski pravilnik i velika „propu­ sna moć“ (broj mesta nije bio velik, ali je kroz ovaj dom godišnje moglo da prođe oko 200 „štićenika") predstavljali zastrašujući faktor. Naročito mesto u sistemu zauzima pitanje dece. Ona su činila preko 40% spiska siromašnih, ali u velikoj većini ostaju u okvirima porodica. Ulaže se napor da se pripreme za rad, da na­ uče zanat, da im se obezbedi mogućnost zapošljavanja. Analogni zadaci preduzimaju se za napuštenu decu i siročad, a istovreme­ no, davanjem miraza devojkama stvaraju se mogućnosti za poro­ dične veze. Ovakav edukativni napor bio je socijalni odgovor na demografski rast. Teško je, takođe, ne zapaziti da ovi poduhvati ne znače i eksploataciju radne snage mladih, reprodukciju oblika ranokapitalističke eksploatacije. Povezivanje politike proizvod­ ne i socijalne stabilizacije, strogih mera i organizovane pomoći moglo je da dovede do takvog „savladavanja bede“. Upravo po tome je bio uzoran sistem koji je realizovan u Norviču i koji je omogućio gradu da vlada situacijom, čak i uoči krize poslednjih godina XVI veka. Kraj XVI veka znači za Solzberi, slično kao i za druge gradove, težak period. Loša žetva dovodi do ogromnog rasta cena hrane, neuhranjenost i bolesti utiču na način života siromašnog stanov­ ništva, pitanje prosjaka pojavljuje se kao opasnost širenja zaraze. U grad pristižu mase skitnica; tokom 1598. godine skoro sto skit­ nica kažnjeno je bičevanjem - ogromna većina njih bili su seljaci iz okolnih sela, a polovinu su činile žene (dok su u normalnim godinama skitnice najviše usamljeni muškarci). Epidemija traje nekoliko godina, što je razlog za povećanje finansijske pomoći grada siromašnim porodicama izolovanim u karantinu. Računa se da je petina stanovništva grada, od maja 1604. do maja 1605. godine, dobijala pomoć zbog epidemije. Situacija se ne popravlja nakon suzbijanja zaraze. Zbog opšte depresije suknarska proizvodnja grada oseća velike teškoće u prodaji. Raste broj nezaposlenih koji čekaju pomoć. Gradske vlasti procenjuju da je 20-ih godina skoro polovina stanovništva pauperizovana; broj siromašnih procenjuje se na oko 3.000. Bilo je to ipak obrazloženje kojim je trebalo da se ubede državne vlasti da se Solzberi bori sa ozbiljnim nevoljama. Solzberi je u to vreme

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

186

imao oko 6.500 stanovnika. Godine 1625. napravljen je spisak siromašnih, u kome su se našle 263 osobe. Od njih 141 bili su nezaposleni, trebalo im je naći mesto kod majstora, 41 siromaš­ ne dece date na šegrtovanje i 81 radno nesposobnih, prepušteni isključivo pomoći. Ipak, ovaj spisak obuhvata veoma mali krug siromašnih, isključivo kategorije koje imaju pravo na socijalnu pomoć na osnovu svog stanja - udovice, bolesnici, deca. Starosna struktura daje tome rečito svedočanstvo; ogromnu većinu odra­ slog stanovništva činile su udovice. Na spisku su ipak u većini deca i sasvim mladi; dece do 14 godina bilo je 113, mladih od 15-20 godina - 20. Od sve dece i mladih samo je jedna osoba smatrana radno nesposobnom, ostali se šalju na posao; od grupe dece do 14 godina, 92 dece se smatralo sposobnim za rad u radi­ onicama (među njima jedno dete čak nema ni pet godina), a 20 je dato na učenje zanata. Ovaj krug siromašnih, obuhvaćen spiskom iz 1625. godine, ipak odgovara tradicionalnoj koncepciji siromaštva. Menjale su se forme davanja za socijalnu zaštitu, gradsko stanovništvo pre­ uzelo je glavni teret u organizaciji pomaganja siromašnih, osigu­ ravanje posla i obučavanje za rad postali su glavni instrumenti edukacije ili reedukacije siromašnih, ali istovremeno su ostali tradicionalni pojam siromaštva i kriterijumi za razlikovanje si­ romašnih. Procesi masovne pauperizacije u socijalnim dramama prve četvrtine XV II veka - nerodica, teškoće sa prodajom zanat­ skih proizvoda - stvorili su mnogo šire područje bede, primora­ vali na reviziju tradicionalnog pojma siromaha. Kao što je pokazao engleski istoričar Paul Slack, to se vrši to­ kom 20-ih godina XVII veka. Spisak iz 1635. godine već omo­ gućuje defmisanje kvantitativnih odnosa između pomaganog i stvarnog siromaštva, između tradicionalnih determinanti siro­ maštva i njegovih pravih dimenzija. U parohiji Sv. Martina, sa 1.675 stanovnika, bilo je 65 pomaganih, to znači 3,6% - takva je upravo bila u Solzberiju proporcija te kategorije stanovništva 1625. godine (prosečno oko 4%). U istoj parohiji 1635. godine konstatuje se da su 595 stanovnika, dakle više od 33%, siromašni ljudi. U ovom drugom slučaju, ipak je reč o drugačijem shvatanju obima siromaštva: to se tiče mase ljudi koncentrisanih u sla-

4. Reforme dobročinstva

187

movima predgradâ Solzberija koja nalazi izvore za egzistenciju u radu, kad za to ima mogućnosti. Gubi se razlika između „legalnih siromaha" koji imaju pravo na pomoć zbog svog fizičkog stanja - starosti, zdravlja, s jedne strane, i opasnog prestupnika koji se nalazi izvan uređenog društva - skitnice, sa druge. Ovaj drugi je predmet nesumnjive represije, tako je i u Solzberiju. Ipak, u situ­ aciji malih radničkih plata i nezaposlenosti, bednima se pridru­ žuju i mase radničkih porodica. Gradsko stanovništvo stoji pred „svojima" koji su sposobni za fizički napor, spremni da se pri­ hvate posla, koji ipak ne nalaze mogućnost za sticanje sredstava za život ,,u znoju lica svog". Sistem socijalne zaštite u Solzberiju 90-ih godina XV I veka modernizovan je: ovde je izvršena cen­ tralizacija karitativnih ustanova, uvedena je ustanova komisije za pitanja siromašnih, sastavljena od crkvenjakâ i svetovnih nadzor­ nika, podignut je popravni dom za prinudni rad (godine 1602. on je mogao da primi šest muškaraca i šest žena), obezbeđene su finansijske osnove i funkcionisanje reformisanog sistema. Ali, borba s problemom nezaposlenosti zahtevala je politiku šireg ho­ rizonta, većih finansijskih sredstava i elastičnijih metoda. U gradu je vršila pritisak grupa sastavljena od puritanske eli­ te, ona je povezivala strogost i verski žar sa iskustvom učešća u gradskoj vlasti i programom za ozdravljenje društvene situacije. Ona pokreće realizaciju politike zapošljavanja. Za to se unajmlju­ ju specijalno žene koje treba da uče siromahe profesiji, plaćaju se troškovi za dvogodišnje učenje zanata za nekoliko desetina mla­ dih siromašnih dečaka, procenjuje se koliko siromaha može da nađe posao kod zanatlija. „Dom rada" pored represivnih funkci­ ja treba takođe da smesti grupe dece koja će tu sticati znanje za neku profesiju. Nova vrsta aktivnosti u Solzberiju bilo je stvaranje gradske pivare, iz koje su prihodi namenjeni za finansiranje staranja o siromašnima, jer se ispostavilo da je dotadašnja taksa u korist siromašnih nedovoljna za pokriće troškova novog programa. Uostalom, u tom rešenju postojao je izvestan paradoks. Gradski puritanski političari bili su revoltirani i zabrinuti zbog sve većeg alhoholizma koji je naročito obuhvatao društveni krug najsiro­ mašnijih. „Mnogi prosjaci” - pisao je savremeni posmatrač - „ne

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

188

kolebaju se da potroše sve u krčmama, siromašni piju k’o smukovi, da bi zaboravili brige, i zato što ionako nemaju šta da izgube"59. Jer, postojalo je mnoštvo krčmi, jedna na 65 stanovnika. Pokušaji da se njihov broj smanji bili su bezuspešni. Pošto nije mogao da suzbije pijanstvo, a osuđivao je provođenje vremena u krčmama, grad je hteo da izvuče od toga barem neku korist. Primer Solzberija preuzeli su i drugi engleski gradovi. Osim toga, gradske vlasti planiraju da u svakoj krčmi postave kašicu „za siromašne", kraj koje treba stalno da stoje dva prosjaka, da bi na taj način podsećali na zapovest milosrđa i izazivali sažaljenje. Najzad, u tradicionalnoj gradskoj politici gomilanja rezervi napravljen je i sledeći korak napred. Naime, sačinjen je gradski magacin rezervi za siromašne. Tu se prikupljao hleb, maslac, sirevi, pivo i ogrev; potom su ovi proizvodi prodavani siromasima po proizvodnoj ceni, što ih je oslobađalo svake špekulacije u perio­ du skupoće koja je najviše pogađala siromašne slojeve gradskog stanovništva, koje ne raspolaže rezervama. Siromašni koji su re­ dovno primali pomoć sada su za specijalne žetone u gradskom magacinu dobij ali hranu i ogrev. Tako je nad siromašnima vršena kontrola načina trošenja milostinje. Nova politika gradske socijalne, zaštite postala je ipak pred­ met političkih konflikata kako unutar grada, tako i u okviru dr­ žave. Organizovano i bezobzirno, braneći svoje interese, protiv nje su radili lokalni pivari, uticajne i važne grupacije u gradu. U opoziciji prema njoj našli su se takođe kaptol i kler, protestujući protiv sve većeg davanja u korist siromašnih i dokazujući da je bolja bila organizacija zaštite siromašnih pre 1612. godine, kad se nalazila pod staranjem episkopa. Ipak, reforma nije pobeđivala u sukobu sa zahtevima života. Finansijska sredstva koja su ustanove socijalne zaštite u Solzberiju imala na svom raspolaga­ nju bila su dovoljna za pružanje zaštite malog broja siromaha, ne više od 60-70 osoba. Ustanove su bile bespomoćne kad je broj siromašnih koji očekuju pomoć naglo rastao. One su nepresta-

59 Up. P. Slack, Poverty and Politics in Salisbury, 1597-1666: Crisis and Order in English Towns, 1500-1700, ed. P. Clarck et P. Slack, London 1972, str. 182.

4. Reforme dobročinstva

189

no nailazile na narodno nezadovoljstvo, razne pobune i nerede siromaha. Čak je zatvaranje siromaha u odvojenim lazaretima, u „okuženim domovima" izazivalo pobune. Gradonačelnika 1627. godine proklinju; jedna žena viče na njega: „Da Г te je rodila žena ili skot kad tako krvavo postupaš s ljudima u ovakvom stanju?" [tj. sa siromasima], Suknarstvo Solzberija ne izlazi iz teške situa­ cije, ponavljaju se godine nerodice, vraćaju se epidemije; reforme socijalne zaštite nisu mogle to da spreče, prostor bede bio je i dalje ogroman i opasan. Pitanje uloge puritanaca u reformi socijalne zaštite tiče se problema šireg značaja. U engleskoj istoriografiji ustalila se teza 0 naročito strogoj socijalnoj politici u periodu kad je puritanizam imao odlučujući uticaj na vladu, kao i o neprijateljskom stavu puritanaca prema aktivnostima gradskih karitativnih ustanova. Ipak, monografske studije ne potvrđuju ovu tradicionalnu tezu. Kriza koju je preživljavao engleski sistem za zaštitu siromaha u godinama revolucije, bila je povezana sa opštom društvenom si­ tuacijom u zemlji, teškoćama engleske gradske proizvodnje, pra­ menom grupacija vlasti u administraciji, a ne uvek sa ideološkim stavom puritanaca. Nesumnjivo ih odlikuje posebna odvratnost prema prosjaštvu kao pojavi, smatraju da je javno prosjaštvo su­ protno božjem poretku i društvenoj hrišćanskoj organizaciji. To ipak ne predstavlja izuzetak u novovekovnoj epohi, jer videli smo koliko je širok domen težnje - uostalom, malo efikasne - ka pot­ punoj likvidaciji javnog prosjaštva. Gledano iz ugla puritanaca, može se zapaziti posebna doslednost u realizovanju te politike i težnja ka postizanju efikasnosti u administrativnim aktivnosti­ ma - tu se mogu naći izvesne odlike novovekovnog mentalite­ ta kojima je Max Weber pripisivao povoljnu ili kreativnu ulogu u razvoju kapitalizma. I zaista, nove vlasti nakon 1640. godine bile su obodrene duhom „političkog aktivizma" i traženjem racionalizovanja administrativnih aktivnosti. U tom pravcu išlo je 1 strogo poštovanje odredbi i etosa rada. Ipak, ne čini mi se da bi se puritanska odvratnost prema prosjaštvu mogla tretirati kao jednaka odvratnosti prema prosjacima. To pokazuju i proučavanja engleske filantropije u novovekov­ noj epohi Wiliama K. Jordana. Ispostavlja se da se među puritan-

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

190

cima mogu naći reći saosećanja za siromašne i za ljudsku bedu, ali i za sasvim privatno dobročinstvo, izraženo u legatima u korist siromašnih, zaveštanjima za karitativne ustanove itd. Individual­ na zaveštanja za karitativne ciljeve pokazuju izrazito smanjenje donacija: u revolucionarnoj deceniji 1641-1650. sume zaveštane siromasima čine polovinu onih iz perioda 1621-1630. godine. Ipak, do naglog pada individualnog dobročinstva dolazi već u de­ ceniji koja prethodi revoluciji, a u deceniji 1651-1660. puritanske vladavine ono pokazuje tendenciju rasta i realna vrednost suma (u odnosu na nivo cena) viša je nego u deceniji koja prethodi re­ voluciji. Stoga to ne pokazuje da bi se upravo puritancima mogla pripisivati odgovornost za pad individualnog dobročinstva, kao i šire, za smanjenje elemenata milosrđa u politici i društvenim sta­ vovima prema siromašnima. U svim zemljama Evrope XVI veka, kako katoličkim, tako i protestantskim, individualno dobročin­ stvo neprestano traje. Milosrđe je očigledno predstavljalo neizbežni deo ritualnog ponašanja prema životu i smrti, predstavljalo je deo svetovnih i pogrebnih obreda, najzad, afirmaciju prestiža, bogatstva i vlasti. Međutim, nije više dominantan oblik socijal­ ne zaštite. Testamenti građanskog kasnog srednjeg veka neretko pokazuju specifičnu proračunatost: novac treba da kupi spasenje. Brojem liturgija, pomena za mrtve, darovanih prosjaka meri se iskupljenje grehova. U novovekovnoj epohi ista vrsta tržišnog mentaliteta primenjena je na drugoj strani: reč je o moguće naje­ fikasnijem pomaganju onih koji dobijaju milostinju. Stoga se iza evolucije same koncepcije dobročinstva mogu zapaziti slične sociopsihološke i sociopolitičke promene, kao iza gradske reforme socijalne zaštite. U 6 0 -7 0 evropskih gradova izvršena je, makar prolazno, reforma socijalne zaštite koja je u praksi značila revi­ ziju tradicionalne doktrine milosrđa. Bila je to jedna od snažnih promena, tokom kojih je nastajalo novovekovno društvo.

5. SPOROVI OKO MILOSRĐA: OD GRADSKE POLITIKE DO DRŽAVNOG INTERESA Socijalna politika bila je predmet saveza, kompromisa i sporo­ va između socijalnih sredina i uticajnih grupa, između svetovnih ustanova i katoličkih vlasti, između gradova i državne admini­ stracije. U njenim osnovama pronalazili smo drame društvenih konjuktura i strukturni preobražaj društva. Izvan institucional­ ne reforme karitativnih organizacija zapažali smo duboke pro­ cese promena kolektivnih stavova, odnosno lagane, postepene, nedosledne promene. Bez obzira na stepen efikasnosti i stvarni domet reformskog delà u pojedinim zemljama, regijama ili gra­ dovima, ni u kom slučaju ne bismo mogli da konstatujemo da je novovekovna socijalna politika bila opšteprihvaćena od strane lokalnog stanovništva, da je model stava prema bedi, radu i ko­ lektivnom interesu bio jedinstven. Takva politika, kao i model bili su predmet protivrečnosti i konflikata, uslovljenih ili razli­ čitim interesima ili različitim psihološkim stavovima. Različitim interesima: oporezivanje u korist siromašnih izazivalo je otpore imućnih, delimična ili potpuna laicizacija bolničkih i karitativnih ustanova nailazi na otpor crkvenih vlasti i klera koji su branili prerogative crkve, kao i njene imovine. Različitim psihološkim stavovima: represivne mere protiv prosjaka i skitnica narušava­ le su osećaj lokalne društvene solidarnosti ili narodnih slojeva, zabrana prosjaštva i deljenja milostinje bila je u suprotnosti s po­ trebom ispoljavanja hriščanskih osećanja, ostvarenja ljudske so­ lidarnosti, davanja dara i milostinje, afirmacije svog materijalnog i društvenog položaja. To se izražavalo u političkim pitanjima na nivou centralnih vlasti i predstavničkih skupova, kao i na nivou lokalnih ustanova, na nivou realizovanja nove politike, a takođe ideološkim pitanjima u opširnim polemičkim delima.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

192

Izvesna istoriografska tradicija tretirala je ovu poslednju oblast autonomno ne samo kao odvojenu od društvene stvar­ nosti, već i priznajući joj prvi korak pred društvenim realijama, tretirajući je kao pravu pokretačku snagu nove socijalne politike i promena dobrotvornih struktura. „Novovekovna dobrotvorna reforma", „nova filantropija" (mada se ova poslednja reč pojavila u terminologiji tek u XVIII veku), smatrane su svojevrsnim pro­ nalaskom, čiji su tvorci viđeni kao protagonisti reformatorskog pokreta. Ideološkim sporovima oko siromaštva i milosrđa u XVI veku teško je priznati glavni značaj. Ipak, ideološke sporove oko milosrđa tretiramo uglavnom kao artikulaciju svesti pauperizacijskih procesa. Odnos prema siromašnima bio je zaista predmet važne po­ lemike u vreme reformacije. Kritika srednjovekovne karitativne doktrine - često jednostrana - bila je jedan od instrumenata u napadima na katolički model pobožnosti. To je bilo povezano s pitanjem „dobrih delà" i doktrinom predestinacije, kao i šire, s polemikama oko modela hrišćanskog stava u društvenom životu i prave organizacije božjeg društva na zemlji. Ne ulazeći u ovu problematiku reformacijske socijalne doktrine, u složeni kom­ pleks veza između protestantske etike i nastanka kapitalizma koji je predstavio Max Weber i koji je do danas predmet istorijskih sporova, zadržaćemo se samo na stavu Martina Luthera prema prosjacima. Ovde je bitna činjenica da Lutherova socijalna misao svoje odnose prema stvarnosti crpe pre svega iz nemačkih zema­ lja, dakle iz oblasti tradicionalno agrarnih struktura.

Lutherovi stavovi prema siromasima Doktrina o podeli obaveza čoveka kao hrišćanina i kao člana ljudskog društva koja glasi da u Hristovom kraljevstvu vlada Jevanđelje, a u ljudskom prirodno pravo, imala je, kako je to poka­ zao Ernst Troeltsch, značaj kamena temeljca za društvenu nauku koju je proklamovao Luther. Svetovnim vlastima i poznavaoci­ ma zakona Luther je priznavao specifično shvaćenu autonomiju upravljanja ljudima u carstvu prirodnog prava. To je imalo naj­ značajnije posledice za protestantski program zaštite siromašnih.

5. Sporovi oko milosrđa

193

U glavnom dokumentu Lutherovog političkog programa, u apelu Hrišćanskom plemstvu nemačkog naroda o poboljšanju hrišćanskog stanja od avgusta 1520. godine, nalazimo specijalni članak posvećen pitanju prosjaka. Opšti program je izložen sasvim ja­ sno: „Najuzvišenija potreba je da svako prosjaštvo bude iskorenjeno u čitavom hrišćanstvu. Niko od hrišćana ne treba da pro­ si". Zabranu prosjaštva treba da prati odgovarajuća organizacija zaštite siromaha koji nisu u stanju da zarade za život. Načelo te organizacije treba da bude da svaki grad vodi računa o snabdevanju svojih siromaha i ne pušta nikakve strane prosjake. U bri­ zi za siromahe ne treba ipak zaboraviti da njome treba da budu obuhvaćeni samo oni koji to zaslužuju, dakle, oni koji nemaju nikakva sredstva za život, niti su sposobni da rade. Zaštitom ne treba da budu obuhvaćeni skitnice i zločinci koji se samo pre­ tvaraju da su siromašni. Sudbinom siromašnih u svakom mestu treba da se bave lokalne vlasti: specijalno određeni nadzornici, u sporazumu sa parosima i gradskim većima. U suštini, Luther kompromisno rešava pitanje karaktera bolničke i karitativne ad­ ministracije, zaobilazeći pitanje sekularizacije, kome se obično davala uloga glavne determinante novovekovne reforme gradske socijalne zaštite. U ovom dokumentu nalazi se još jedan savet, neobično važan za Lutherov program. Pomoć siromašnima treba da bude u ra­ zumnim granicama: „Dovoljno je pomagati siromašne toliko da ne umiru od gladi i hladnoće". Otuda pomoć ne treba da prelazi nivo egzistencijalnog minimuma. Očigledan argument ovog saveta je osuda lenstvovanja i etos rada iz zapovesti Svetog pisma. Ipak, tu nalazimo i izvesne odlike građanskog mentaliteta i kal­ kulacije koji imaju svoj uticaj na reformaciju; Luther izjavljuje da bi bilo nepravedno da, živeći od milostinje i u neradu, jedni žive od rada drugih i još steknu bogatstvo. U kritici prosjaštva koja se veoma često javlja ispod Luthero­ vog pera, lako je videti adresata unutar crkve, naime, prosjačke monaške redove; u tom domenu Luther nastavlja anti-prosjačke polemike iz prethodnih vekova. Ipak, glavni predmet Lutherovih razmatranja u apelu Hrišćanskom plemstvu su obični prosjaci, što dokazuju i reformski projekti dobrotvornih ustanova. Odvrat-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

194

nost prema prosjaštvu kao pojavi koja remeti harmoniju hrišćanskog društva, ide u korak s konkretnim zahtevima organizacije socijalne zaštite u gradovima. Ovo su pratile i praktične mere. Andreas Karlstadt, dok je još bio blisko povezan s Lutherom, 1522. godine dokazivao je da hrišćansko društvo ne treba da toleriše prosjaštvo; iste godine, u Vitenbergu, za vreme Lutherovog odsustva, zajedno s gradskim ve­ ćem, poduhvata se izrade novog gradskog statuta i raspravlja tu detaljno o pitanju prosjaka, donoseći odluke u skladu s Lutherovim prethodnim uputstvima. Tu je prvi put organizovana „zajed­ nička kasa“, u koju treba da bude preneta sekularizovana mana­ stirska imovina; ona treba takođe da preuzme bolničke fondacije i karitativne gradove, kao i da sakuplja darove za siromašne. Vitenberška uredba o siromašnima naišla je, uostalom, na potpuno Lutherovo odobravanje. Sledeće godine Luther sam uređuje slič­ nu uredbu o „kasi siromašnih" (Ordnungeinesgemeinen Kastens, 1523. g.) za Lajsnih, mali grad u Saksoniji. Ona je veoma detaljno određivala način na koji je hrišćanska opština trebalo da upravlja zaštitom siromašnih. Određena komisija, pod nadzorom grad­ skog veća, trebalo je da nadgleda „zajedničku kasu", vodi knjige u koje će se zapisivati darovi i darodavci, i najzad, da organizuje deljenje milostinje siromašnima. „Zajednička kasa" je takođe trebalo da daje osiromašenim članovima opštine pozajmice bez kamate. Uostalom, koncepcija „zajedničke kase" je premašivala obim pomoći za siromašne, predstavljala je projekat zajedničkog fonda hrišćanske opštine koji je mogao da bude upotrebljen u razne svrhe u kolektivnom interesu (izdržavanje sveštenika, odr­ žavanje crkvenih zgrada, škola), ali to je trebalo da bude osnova za uvođenje u život zabrane prosjaštva i osiguranje organizovane pomoći za siromašne. Luther je preporučio da se pravilnik za Lajsnih štampa i širi, dodao mu je predgovor u kome je pozivao sve gradove da se ugledaju na njega. Zaista, napredak protestan­ tizma u nemačkim gradovima ispoljavao se u masovnom širenju ustanove „zajedničke kase". Ipak, ona praktično nije osiguravala funkcionisanje efikasne socijalne zaštite, jer su gradske vlasti naj­ češće dobijale na raspolaganje fondove i namenjivale ih ciljevima za koje su smatrale da odgovaraju hitnijim potrebama. Luther se

5. Sporovi oko milosrđa

195

žalio na to i apelovao da se ostvaruju zapovesti hrišćanskog mi­ losrđa. Sledećih godina reorganizacijom gradske zaštite siromaš­ nih bavio se Johann Bugenhagen, ostvarujući glavne preporuke učitelja, u okviru opštijeg posla nad svojevrsnom kodifikacijom formi crkvene organizacije protestantizma. Sam Luther izložio je još jednom svoja gledišta o pitanju prosjaka u predgovoru za nemački prevod slavnog anti-prosjačkog pamfleta Liber vagatorum (prvo izd. 1510). Ovde je pokazivao da iz opisa prosjačkih prevara, sadržanih u pamfletu, pouku treba da izvuku kneževi, zemljoposednici i gradska veća, kako bi sprečili besposličare, prevarante i skitnice da koriste pomoć. U vezi s tim, preporuču­ je se da gradovi i sela naprave spiskove svojih siromaha (pored gradova, ovoga puta navodi i sela, mada praktično to nije imalo veliki značaj, jer se reforma karitativnih ustanova ograničavala na gradove). Pomoć ne treba da se daje bez proveravanja odgo­ varajućih ovlašćenja za korišćenje milostinje. Pomoć treba osi­ gurati svojim siromasima, članovima lokalnog stanovništva, što omogućava eliminisanje skitnica. Lutherov program nastajao je iz srednjovekovne tradicije, kako iz doktrinarne refleksije srednjovekovne crkve, tako i za­ konodavne prakse. Može se navoditi skoro kao prethodnica u književnosti i propovedništvu kasnog srednjeg veka. Ovde nije reč samo o polemičkoj struji protiv prosjačkih redova koje smo već pominjali, već i o pitanju javnog prosjaštva. U propovedima Geilera iz Kajserberga (Kayserberg) i njegovim apelima grad­ skim vlastima i stanovništvu Strazburga, javlja se svest o potre­ bi reforme socijalne zaštite. Strazburški propovednik bio je pre svega branilac sudbina bednika, pretio je bogatima da siromasi imaju pravo da pribegnu sili da bi dobili sredstva za život, a čak ih je pozivao da sekirama krenu na ambare bogataša. Ali takođe sa strašću nastupa protiv „loših siromaha", onih koji su sposobni za posao, a prevarama izmamljuju milostinju. Vlasti Strazburga su već u drugoj polovini XV veka preduzele oštre mere protiv skitnica, međutim, nisu se bavile zadacima organizacije zaštite siromašnih. Važno je da Geiler smatra očiglednim to da civilne vlasti imaju obavezu da se bave sudbinom siromaha, kako primoravanjem besposličara na rad, tako i organizovanjem pomoći

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

196

onima koji su u nevolji. Slično se može ukazati na primer Jeana Maira, profesora na Sorboni koji početkom XVI veka, u komen­ taru za sentenciju Pietra Lombarda, izražava gledište da kneževi i gradovi imaju puno pravo da zabranjuju javno prosjaštvo, ako su organizovali efikasnu pomoć za siromahe kojima je ona zaista potrebna. Predloži apela Hrišćanskom plemstvu, kao i odredbe za Lajsnih nastajali su iz konkretnih društvenih iskustava gradova ka­ snog srednjeg veka, koji su pred sve većom bedom kao društve­ nom pojavom i pojačanom opasnošću skitničenja za javni red, preduzimali kako represivne, tako i karitativne inicijative. Ta iskustva su upravo bila model i materijal Lutherovog programa o siromašnima. Bitno je i interesovanje koje je Luther ispoljio u spisu Liber vagatorum. Slično kao Ogledalo šarlatam (Speculum cerretanorum) Teseo Pinija i Brod luđaka (Das Narrenschiff) nemačkog humaniste Sebastiana Branta (1457-1521) , ovaj pamflet spada u popularnu struju satirične književnosti koja je zajedljivo i bez milosti predstavljala prevare prosjaka i kvestora koji su lešinarili na tradicionalnim milosrdnim instinktima i naivnosti. Među opisivanim kategorijama važno mesto zauzimaju lažni ili pravi monasi. Anegdotski materijal sadržan u njemu - koji se, uosta­ lom, takođe može naći u propovedima Johannesa Paulija s po­ četka XVI veka - dobro je služio Lutherovoj strasti za demaski­ ranjem kako u odnosu prema prosjačkim redovima, tako i pre­ ma površnosti tradicionalne pobožnosti. Socijalni aspekti slike prosjačke sredine koje je satirična književnost sadržavala, vršili su u Lutherovim koncepcijama sporednu ulogu, instrumentalnu u definisanju orijentacionog programa crkvenog života i modela hrišćanskog ponašanja. Ovde ipak nije reč o ponovnom pokretanju protestantske veroispovedne problematike ili katoličke prednosti u reformskim idejama. Prihvatajući da su programi, kako protestantski, tako i katolički, pokušavali da izađu u susret potrebama vremena, va­ lja istaći koliko je rasprostranjena svest o protivrečnostima koje se nalaze u doktrini hrišćanskog milosrđa i u praksi hrišćanskog društva. Činjenica da su se problematikom socijalne zaštite bavili

5. Sporovi oko milosrđa

197

kako reformatori, tako i zaštitnici ortodoksije, ne potiče samo od potreba doktrinarno-verskog diskursa, već i od karaktera samog pitanja koje sve više uznemirava savest. Opširne polemike koje su se oko njega razvile, samo su delimično bile uslovljene verskim sporovima iz vremena reformacije.

Uticaj Erazma, Vivesa i drugih teoretičara Antinomije hrišćanskog stava prema siromašnima mogu se naći u delima Erazma Roterdamskog. Vatreno istupajući protiv formalističke pobožnosti, Erazmo je izražavao pohvalu caritas, ali čiji izraz nisu ponavljanja molitvi i česti odlasci u crkvu, već pre svega tretiranje „svih bližnjih kao članova jednog tela“. Izla­ žući u Enchiridion-u načela hrišćanskog ponašanja kao osnov­ ne zapovesti o ljubavi, on smatra: „pružati ruku pomoći, blago kažnjavati onoga ko čini greške, poučavati neupućenog, podi­ zati paloga, tešiti utučenog, podržavati onoga ko naporno radi, pomagati bednom“. Otuda je hrišćansko osećanje solidarnosti sa onima kojima je potrebna pomoć, pomaganje siromašnima, dok su rasipništvo i bekrijski život suprotni zapovestima o lju­ bavi prema bližnjem. „Kako to? Član istog tela kao i ti umire od gladi, a ti podriguješ jer si se najeo jarebica? Tvoj brat gô drhti od hladnoće, a kod tebe toliko odeće propada od moljaca i plesni?" Zapovest o ljubavi nalaže da se svoja imovina tretira kao društve­ no dobro. Ipak, bogati čovek treba da tretira svoje bogatstvo kao opštu imovinu kojom on samo upravlja. Jer grešio bi onaj ko bi mislio da se zabrana svojine i zapovest siromaštva odnose isamo na monahe: u stvari, više se odnose na sve hrišćane. Pohvalu rada u Erazmovim delima prati i moralna osuda gramzivosti. Erazmo osuđuje ne toliko posedovanje bogatstva, koliko težnju ka sticanju bogatstva, ne hvali toliko samo siro­ maštvo, koliko prezir prema bogatstvu. Otuda nema protivrečnosti između tog stava i zajedljive kritike u Moriae Economium prosjačkih monaha „koji skupo prodaju svoju prljavu prosjačku bedu“. Dalji razvoj ova kritika nalazi u Erazmovim Domaćim razgovorima; jedan od razgovora posvećen je upravo pitanjima franjevaca. Ali u Razgovorima koji su živi odraz savremenih dis-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

198

kusija i problema - svako novo izdanje dodavalo je sledeće teme, kao rezultat aktuelnih događaja i debata - Erazmo takođe pokre­ će pitanje običnih prosjaka. U Convivium religiosum koji se našao još u ranim izdanjima Razgovora iz 1522. godine, pojavljuju se problem prosjaka i mi­ lostinje u formi polemičke divagacije, na margini glavnog pred­ meta ,,besede“. Pitanje odnosa prema siromašnima predstavlja ovde - kao i u Enchiridion-n - deo razmatranja o načelima hrišćanskog života i polemiku protiv površnog i spoljašnjeg rituala. Hvaleći diskretno pomaganje siromašnima ,,u privremenoj nevolji", Erazmo stav­ lja pod sumnju javno pokazivanje tradicionalno upražnjavanog dobročinstva. Njegova kritika usmerena je ne samo protiv toga što manastiri ubiraju milostinju, već i protiv preteranog pomaga­ nja „javnim prosjacima". Sami gradovi bi trebalo da hrane svoje siromahe, ne tolerišući skitničenje i ne dozvoljavajući da prose zdravim ljudima kojima „treba" pre dati posao nego novac. U deljenju milostinje treba se najviše usmeravati na one siromahe, čije su materijalna situacija i moralne osobine poznati. Pitanje prosjaka bilo je važno i sigurno je zauzimalo mno­ go mesta u razmatranjima intelektualne sredine toga vremena, pošto je Erazmo odlučio da mu posveti poseban razgovor. Do sledećeg izdanja Razgovora u septembru 1524. godine dodao je dijalog prosjaka Iridesa i Misoponusa. U ovom opisu prosjaka mogu se naći trikovi i podvale koji­ ma se obično služe ljudi ovoga zanata. Na kraju dijaloga nalaze se reči posebne vrste pohvale za siromaštvo. Beda - zaključuje Irides - predstavlja izvrstan položaj koji ne bi vredelo menjati za kraljevski. Kao kraljevi, prosjaci mogu da rade šta god im se prohte, a istovremeno nemaju nikakve probleme, niti javne oba­ veze. Uživaju takođe opšte poštovanje, kao da ih je Bog blagoslo­ vio. Misoponus koji je već pre izvesnog vremena napustio prosjaštvo, i sada živi od alhemije, odgovara tada da će ubrzo slobodi prosjaka doći kraj. Eto, gradovi najavljuju da će zabraniti javno prosjaštvo, prihvatajući načelo da svaki grad treba da hrani svoje siromahe, nesposobne za rad, a ostale da primora da rade. Na Iridesovo pitanje, zašto gradovi prave takve planove, Misoponus

5. Sporovi oko milosrđa

199

odgovara: „Jer su oni konstatovali da se mnogi prestupi čine iza paravana prosjaštva. Osim toga, koliko samo ozbiljnih šteta na­ nosi vaša korporacija!" U odnosu na prethodni tekst ovde dolazi do izvesnog zaoš­ travanja tona; osim o konkretnim reformatorskim koracima koje grad već preduzima, vredi obratiti pažnju na formulaciju o primoravanju na rad. Uostalom, to nije nov postulat, ispod Erazmovog pera pojavio se petnaestak godina ranije, a može se pronaći još polovinom XIV veka u antiskitničkom zakonodavstvu mno­ gih zemalja u Evropi. U reformi iz XVI veka o zaštiti siromaha ovaj postulat predstavlja sastavni deo programa o uklanjanju po­ šasti prosjaštva iz gradskog života. On je takođe tesno povezan s glavnim promenama vršenim u to vreme u etosu rada. To jasno pokazuje Utopija Thomasa Morea. U idealnom predelu, čiju je sliku predstavljao engleski huma­ nista i Erazmov prijatelj 1515. godine, za vreme boravka u Flan­ driji, rad je bio opšta obaveza stanovnika, a glavna funkcija vlasti bila je sprečavanje lenstvovanja. Niko nije smeo da lenstvuje, da živi bez rada; dakle, tamo nije bilo tih „snažnih i zdravih prosjaka koji skrivaju svoju lenost pod izgovorom da su bolesni", a kojih je veoma mnogo u tim državama. Na drugom mestu, More zahteva široku primenu prinudnih poslova kao kazne za lopove i skitnice, a na adresu prosjaka - kao i prosjačkih redova - upućuje oštre i zajedljive primedbe, zahtevajući njihovo iskorenjivanje. Pohvala ili čak glorifikacija rada bila je u filozofiji XVI veka najčešći siže. Može se, dabome, naići na prezir prema fizičkom radu, prema raznim „majstorima"; Erazmov intelektualni aristokratizam išao je u korak sa prezirom prema zanatu i zanatlijama. Ali Moreova pohvala rada je primer dubljih promena odnosa lju­ di toga veka prema radu: ona postaje „glavni zakon čoveka koji se bori za vladanje sudbinom i za sticanje bogatstva". U atmosferi rasprava gradskih vlasti o organizaciji zaštite si­ romaha, diskusija humanista o odnosu prema radu, prosjacima, bogatstvu i siromaštvu, nastao je traktat Juan-Luis Vivesa (t 1540) De subventionepauperum (1526), najznačajnije delo humanistič­ kog programa o reformi socijalne zaštite.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

200

Posvetivši svoj traktat gradskim većnicima Briža i slaveći na­ pore toga grada u oblasti zaštite siromaha, Vives pokazuje da je pisao ovaj traktat, kako pod uticajem iskustava svoje rodne Valensije, tako i po nagovoru koji je dolazio iz Flandrije. Zato je u prvoj knjizi najpre izložio opšta načela negovanja dobročinstva, potrebu za činjenjem dobra definisao je kao uslov za egzistenciju zajednice, detaljno je objasnio razloge zbog kojih neki izbegavaju da daju pomoć prosjacima (ovde je mesto za opis nezakonitosti i lažnih prestupa prosjaka), ukazao je na to kako treba da se po­ našaju siromasi, a potom, u drugoj knjizi, predstavio je detaljni program gradske reforme o socijalnoj zaštiti. Političari na vlasti dužni su da vode računa o siromasima. Vi­ ves obrazlaže to argumentima opšte prirode, potrebom društvene harmonije u vladanju republikom (lekar ne bi trebalo da odbije da leci ruke i noge, pod izgovorom da su suviše udaljene od srca). Ipak, siromašnima se treba baviti ne samo zato što je veliki broj stanovništva nekoristan i štetan za društveno dobro, već i zato što su oni rasadnici epidemija, bave se krađom, razbojništvom, prostitucijom. U negativnom opisu prosjačke sredine, pored pomenutog nabrajanja laži i prestupa prosjaka-prevaranata, Vives ukazuje i na to da oni loše ispunjavaju hrišćanske dužnosti: ne ispovedaju se, ne slušaju propovedi, vode raspusan život. Dok je u samom izboru argumenata očigledno da Vives revnosno skre­ će pažnju na to da bi istakao saglasnost svojih izlaganja sa hrišćanskom doktrinom, dotle je ipak glavni smisao tog izlaganja o obavezama onih koji vladaju u tome što su svetovne, a ne crkvene vlasti, dužne da vode računa o siromašnima. Španski humanista preporučuje gradskim vlastima strogi nadzor nad bolnicama i svim fondacijama. Pre svega, komesari, određeni za rad u njima, treba da popišu sve kategorije siromaha, štićenika bolnica i utočišta, bolesnih i sakatih, javnih prosjaka i skitnica, siromaha koji svoju bedu podnose u kući. Potom se treba pozabaviti zapošljavanjem prosjaka sposobnih za rad, ne zaboravljajući zapovest božjeg zakona, da treba jesti hleb stečen sopstvenim radom i znojem. Trebalo bi ih sve naučiti nekom va­ ljanom zanimanju. Iz mnogih gradova Flandrije stižu žalbe da nedostaju radnici u zanatstvu. Trebalo bi ispitati, da li možda ra-

5. Sporovi oko milosrđa

201

dionicama nedostaju radnici, a siromasima posao u radionicama. Bivše razvratnike, kockare, rasipnike treba zaposliti na najgorim i loše plaćenim poslovima, kako bi to predstavljalo zastrašujući primer. Milostinjama treba podržavati samo one koji nisu još sti­ gli da dobiju stalni posao, ali i tada im treba davati sitne poslove, kako ne bi zavoleli lenstvovanje. U bolnicama i utočištima, u kojima se treba osloboditi zdra­ vih ljudi, takođe se mogu uvesti izvesni lakši poslovi, zavisno od vrste bolesti ili sakatosti. Izlečene pak treba brzo poslati da rade, kako i oni ne bi zavoleli život od milostinje. Međutim, prosjake koje komesari smatraju zdravima, a koji potiču iz drugih gradova, treba slati u mesta odakle potiču, snabdeti ih samo hranom za put. Vives smatra da će prihodi kojima raspolažu pojedine bolni­ ce, kad se sakupe, biti dovoljni za fmansijsko obezbeđenje grad­ skih ustanova za socijalnu zaštitu, naročito zato što će biti uveća­ ni prihodima od rada siromašnih. U te svrhe gradske vlasti dužne su da uzmu nadzor nad svim bolnicama. U izuzetnim slučajevi­ ma treba pribeći sakupljanju milostinje u kašicama, u tri ili četiri glavne crkve u gradu, ipak, to ne treba tretirati kao privremeno stanje. O pitanju učešća crkve u pomaganju siromasima, traktat je diskretan i ograničava se na podsećanje da se crkva nekada vatreno bavila sakupljanjem milostinje i pomaganjem siromaha, zato sada treba da učestvuje u podsticanju dobrotvornih osećanja i pomaganju siromašnima. Vives posebno poglavlje posvećuje odbijanju zamerki na koje nailaze nove dobrotvorne ustanove i nova socijalna politika gra­ dova. Dakle, predviđa da će neki braniti siromahe od navodne pretnje progonstvom, drugi će citirati reći Jevanđelja: Siromašne ćete uvek imati sa sobom (Pauperes semper habebitis vobiscum, Mt 26, 11), najzad, sami siromasi nerado će prihvatati promenu svog načina života i nužnost rada. Trebalo bi ipak odbaciti te zamerke i protivljenje da bi se odlučno oslobodili pošasti prosjaka. Jer iz realizacije ovog programa reformi proizilaze glavne koristi za društveno dobro, kako u pogledu zdravstvenih uslova grada, tako i obuzdavanja priliva ljudi iz prestupničkih društvenih sre­ dina: grad bez prosjaka zaslužuje divljenje i njegova slava će rasti.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

202

Dakle, Vives je bio svestan opasnosti teme koje se poduhvatio. U pismu Craneveltu o ovome pitanju španski humanista je pisao: „Nisam zanemario mere predostrožnosti“. Zato je brižljivo izvagano obrazloženje zabrane prosjaštva a potpuno su zaobiđena pitanja prosjačkih redova. Vives takođe pazi da se nijedna kritika prosjaka ne smatra skrivenim napadom na prosjačke redove. Ali i pored toga, već 1527. godine franjevac Nicolas de Bureau oš­ tro napada Vivesove teze kao jeretičke i luteranske. Ipak, oprez je Vivesa sačuvao od ozbiljnijih posledica. U širim katoličkim krugovima ostala je nesigurnost nisu li gradska reforma socijalne zaštite, a naročito zabrana javnog prosjaštva, protivne zapovestima crkve i ne nose li luteranski žig. Zato su se gradske vlasti Ipra, čiji je reformski program iz 1525. godine skoro podudaran s Vivesovim memorijalom, kad su ih napali mendikanti zbog podleganja luteranskom uticaju, obratile Sorboni da konstatuje neopravdanost ovih optužbi. Odgovor pariških teologa iz 1531. godine potvrdio je, istina, da je statut Ipra o pitanju siromašnih izraz hrišćanske pobožnosti, ali je istovremeno odbacio zabra­ nu javnog prosjaštva kao izrazito jeretičku. Slično je bilo i kad je 1531. godine lionski humanista Jean de Vauzelles nastupio s programom stvaranja organizovane socijalne zaštite, lokalni in­ kvizitor, dominikanac Nicolas Morin optužio je reformatore do­ bročinstva za uništavanje katoličke pobožnosti. Vivesov traktat izazivao je raznovrsne reakcije u evropskim katoličkim sredinama. Konrad Wimpin, teološki savetnik Joachima I u augzburškom Bundestagu 1530. godine, u testamentu, pisanom u panegiričnom tonu, govori o reformi socijalne zaštite i brani njen program. Protiv nekih Vivesovih predloga istupa u svečanoj besedi profesor univerziteta u Levenu Cellarius, ali i on se izjašnjava za reformu zaštite siromašnih; već sam naslov besede je program: „Protiv prosjaštva i za reformu zaštite siromašnih" (Oratio contra mendcitatem pro nova subventione). Godine 1531. drugi profesor iz Levena, Peter Paupas nastupa sa odbranom Vivesovog traktata. Ova odbrana Vivesa posredno pokazuje oštrinu napada na španskog humanistu. Vivesova doktrina nastala je iz složenih i raznovrsnih iskusta­ va. Reforma socijalne zaštite u Nirnbergu i Strazburu pojavila se

5. Sporovi oko milosrđa

203

nekoliko godina pre Vivesovog delà, reforma u Ipru - nekoliko meseci. Ovu drugu Vives je sigurno poznavao, sigurno su mu bila poznata i iskustva nemačkih gradova. Pozivanje, u uvodu delà, na iskustva Briža znači ipak poznavanje glavnog pravca gradskih debata o reformi zaštite siromašnih, o kojima je pisao Erazmo. Vives predstavlja u vidu saveta za gradske vladajuće elite svoj si­ stem socijalne zaštite, daje njegovo ideološko obrazloženje, ali je istovremeno, kako je pisao vrsni poznavalac renesansne kulture Marcel Bataillon, „neobično velik tumač duha gradova koji upra­ vo tada pokreću delo organizacije javnog dobročinstva i istrebljenja sumnjivih prosjaka"60. Bitno je to što čelni reformatori toga vremena i najznačajniji predstavnici „književne republike" sma­ traju nužnim bavljenje pitanjem prosjaka, tretirajući ga kao jedan od najznačajnijih socijalnih problema svoga vremena. Vredi takođe skrenuti pažnju na podudarnost socijalne konjukture i mi­ saone aktivnosti: upravo 20-ih godina, na čiji smo ključni značaj u evoluciji ekonomskih i socijalnih struktura (kao i karitativnih ustanova), ukazivali, beležimo kako nastupe verskih reformato­ ra, tako i - ili i naročito - kruga hrišćanskog humanizma. Ali takođe valja ukazati na izvesnu asinhroniju između soci­ jalne misli i socijalne stvarnosti, kakvu pokazuje Vivesov slučaj. Španski humanista, kome je Holandija postala otadžbina po iz­ boru, poziva se na iskustva španskih gradova, a naročito svoje rodne Valensije. U tome je veran, kako svom osećanju pripadno­ sti rodnoj zemlji, tako i humanističkoj koncepciji kosmopolitizma kulture. Ipak, nemoguće je - kako u dijagnozi situacije, tako i u predlaganim korisnim merama - gradove Kastilije i gradove Holandije svesti na zajednički imenitelj. Zajednički element bili su izvestan sociopsihološki stav i gradska politika, naime građan­ ska netrpeljivost prema besposličarenju, koja je jedan od faktora erozije tradicionalnog stava prema prosjacima, kao i odluke o izgnanstvu prosjaka ili zabrani prosjačenja, motivisane razlozi­ ma socijalne higijene ili pak javne bezbednosti. Glavna Vivesova koncepcija vodi ka što većem uključivanju marginalnih eleme60M. Bataillon, J. L Vivés réformateur de la bienfaisance, u: Bibliothèque d’Humanisme et de Renaissance, XIX, 1952, str. 142.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

204

nata u proizvodnju i u podelu rada. Ovde je očigledna potpuna različitost situacije Španije i Holandije. Ipak, dobrovoljno ili pri­ nudno zapošljavanje siromašnih pretpostavlja veoma veliku ela­ stičnost gradske ponude radne snage. Primeri koje Vives citira, odnose se samo na Flandriju: tako se tkači iz Armantjera žale na nedostatak najamnih radnika, tkači svile u Brižu uzeli bi svakog dečaka, makar da okreće čekrk, međutim, nemoguće je naći decu za ovu vrstu posla, jer oni donose roditeljima više novca ako pro­ se i tome slično. Ovakva apsorpcijska moć tržišta rada mogla je postojati u protoindustrijskoj Flandriji, ali ne i u Španiji. Popularnost Vivesovog delà kako u latinskoj verziji, tako i u prtevodima, može se tumačiti različitim razlozima. Ono bi dobro služilo pokretu gradske dobrotvorne reforme, dajući ideološke argumente, kao i opisujući izvesne specifične tehnike postupanja s prosjacima (npr. način popisivanja prosjaka, metode razliko­ vanja prosjaka itd.). U osnovnom izlaganju traktata univerzal­ nu vrednost, nezavisnu od stepena razvojnog napretka zemlje ili grada, imale su ideje vodilje: netrpeljivost prema prosjacima (uvek surovo, a nekada i sa gađenjem opisivanih), zahtev za od­ govornošću civilnih vlasti - državnih i gradskih - za socijalnu zaštitu, represivne predloge (među kojima su organizovani i pri­ nudni rad igrali glavnu ulogu), nužnost reorganizacije bolničkog sistema, čije je imovno stanje tako veliko da će moći da finansira reformisanu zaštitu siromašnih (čuva se ipak od iznošenja sekularističkih zahteva prema patrimonijumu siromašnih, kakav su dobra crkve). Ovako zamišljen program mogao je da nađe primenu u zemljama različite strukture. Nastavljanje ove asihronije predstavlja: 1) preuzimanje Vi­ vesovog programa na terenu Španije polovinom veka i žesto­ ke polemike koje je on izazvao u njoj, i 2) njegovo primanje na poljskom terenu, gde ga je prihvatio najveći predstavnik poljske društvene misli XVI veka Andrzej Frycz Modrzewski. Zadržaćemo se najpre na poslednjem pitanju. U traktatu O popravljanju republike Frycz nekoliko puta po­ kreće pitanje prosjaka. Oštra osuda besposličarenja i pohvala rada, kome Frycz posvećuje naročito poglavlje knjige o običajima, predstavljaju polazište razmatranja poljskog autora o prosjacima.

5. Sporovi oko milosrđa

205

Već u prvoj rečenici Frycz izlaže glavno načelo programa soci­ jalne zaštite: ne dozvoliti radno sposobnima da prose, a „pravim siromasima" obezbediti uslove i sredstva za život. Valja primetiti da ovo načelo novovekovne socijalne politike potiče iz srednjovekovne doktrine razlikovanja „lažnih" od „pravih" prosjaka, a njegova formulacija se može naći kako u doktrinarnim razmatra­ njima, tako i u zakonodavnim činovima. Glavna direktiva socijalne politike je otkrivanje onih koji pa­ kosno izbegavaju da žive radeći i primenjivanje na njih prinud­ nog rada, pod pretnjom izgnanstva iz grada. Međutim, prosjaci nesposobni za rad treba da ostanu u utočištima za siromašne; Frycz u opreznom, skoro bojažljivom, formulisanju ističe gledište da ne treba tolerisati ove prosjake skitnice koje je prethodno definisao kao javne prosjake, jer pod prividom prosjaštva, oni čine razne prestupe, krađe i ubistva. Organizovana utočišta se ne mogu izdržavati od individual­ nih priloga, moraju raspolagati stalnim budžetom. Prema Fryczu, za to bi morale da služe tradicionalne kvote u gradskom budžetu, namenjene za to a, osim toga, trebalo bi ih povećati dobrovoljnim prilozima. On ukazuje na mogućnost sakupljanja individualnih priloga u kasama za siromahe, postavljenim u crkvama i javnim mestima - to prati pohvala dobročinstva uopšte i podsećanje na hrišćanske zapovesti. Najzad, tu se pojavljuje najosetljivije i najkontroverznije pitanje, naime, upotrebe crkvenih prihoda ili pak jednog njihovog delà za finansiranje pomoći za siromašne. Frycz je oprezan povodom tog pitanja. Dakle, podseća da je od neka­ dašnjih episkopskih prinadležnosti četvrtina prihoda bila namenjena siromašnima. Poziva se samo na dobru volju ljudi crkve i preti božjom kaznom, međutim, ne ističe postulat institucional­ ne prinude. Dobrotvorna reforma koju Frycz predlaže podudarna je sa ovom „gradskom" reformom, i u tom smislu što pretpostavlja svetovni karakter socijalne zaštite. Njena organizacija treba da bude u rukama specijalno određenih nadzornika siromašnih lju­ di (pauperum curatores). Oni bi trebalo da vrše kontrolu prosja­ ka, da odlučuju o tome ko zaslužuje pomoć, a ko treba da bude upućen na posao. Oni bi trebalo da organizuju prinudni rad, a

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

206

takođe da se staraju o utočištima za siromašne. Najzad, oni bi trebalo da osiguraju finansijska sredstva, neophodna za funkcionisanje reformisane socijalne zaštite, dakle, opet podsećanje episkopa na njihovu dužnost davanja pomoći za siromašne, i to ne u vidu milostinje za pojedine prosjake, već kao učešće u finansiranju dobrotvornih ustanova svetovnog karaktera. Treba da povezuju zaštitu siromaha s nekom vrstom policijskog nadzora nad društvenom sredinom najsiromašnijih ljudi. Osim verbalnog sloja pohvale hrišćanskog milosrđa, kod Frycza su vidljive velika netrpeljivost i nepoverenje prema pro­ sjacima. Dakle, Frycz naročito preporučuje da se razmotri ,,šta je razlog siromaštva svakog siromaha". Jer to bi trebalo da utiče na tretiranje svakog siromaha ponaosob: one koji su osiromašili svo­ jom krivicom treba „hraniti skromnije i davati im težak posao", međutim, više obzira treba imati prema onima koji su osiromašili zbog bolesti. To ima za cilj specifičnu socijalnu pedagogiju u ko­ joj je hvaljena obaveza prema radu, a osuđivalo se lenstvovanje. Stoga Frycz preporučuje da hrana koja se daje siromasima bude skromna, ali da utoljava glad. Ovo načelo, slično onima koje smo beležili i u Lutherovim uputstvima i u Vivesovom traktatu, ima za cilj zastrašivanje životom bez rada. Ako je prosjaštvo koristan izvor izdržavanja, onda strada rad. Način života siromaha o ko­ jima vodi računa socijalna zaštita, trebalo bi da bude upozorenje kandidatima za lak život, za život na tuđ račun. Dakle, skromna hrana koja osigurava minimum egzistencije i radna obaveza koli­ ko snage dozvoljavaju. Frycz ne predlaže - kao što je to činio Vi­ ves - stvaranje kolektivnih radionica u utočištima za siromašne, jer je očigledna različitost socijalno-ekonomskih odnosa kojih su se ticali predloži dvojice humanista. U zahtevu za zapošljavanje siromašnih, koliko im snage dozvoljavaju na plaćenom „pošte­ nom poslu", može se ipak videti ideja o uvođenju zanatskih ili vrtlarskih poslova u utočišta za siromašne. Ali, argument nisu potrebe tržišta rada, već negativne posledice nerada u moralnom pogledu, „moralno propadanje zbog lenstvovanja". Frycz najzad deli stav da strane prosjake treba slati u mesta odakle potiču. Uostalom, to je tradicionalno načelo u srednjovekovnoj doktrini, a u vezi je sa obavezom svake hrišćanske opštine

5. Sporovi oko milosrđa

207

da hrani svoje siromahe. U praksi srednjeg veka već se primenjuje progonstvo stranih prosjaka iz grada. Reformatori XVI veka proklamuju obavezu organizovanja zaštite siromašnih kako pu­ tem institualizacije filantropije, tako i uvođenjem represivne po­ litike i policijskog nadzora, zahtevaju isterivanje stranih prosjaka kao normalan element socijalne politike grada. Neverovatna je podudarnost Fryczevih izlaganja i teza o pita­ nju prosjaka s Vivesovim traktatom. Ona dozvoljava da se kaže kako je poljski mislilac preuzeo program od pre četvrt veka. Da li je ipak taj program nalazio izvore i oslonac u poljskoj situaciji? Za ocenu društvene situacije u Poljskoj XVI veka najvažnije je selo, interesi šljahte i majurska gazdinstva, gde se u prvom planu nalazi pitanje opasnosti od mobilnosti ljudi; borba s fenomenom „slobodnih ljudf motivisana je pretnjom za njihov javni red, kao i time da bi njihov primer mogao da bude zarazan i opasan u periodu jačanja veza feudalne zavisnosti, refeudalizacije. Pitanje prosjaka pojavilo se ipak u Poljskoj u vezi s gradovima u sličnim kontekstima, kao u drugim zemljama. Pod uticajem epidemije u XVI veku, gradske vlasti Krakova odlučuju da preduzmu stroge mere protiv skitnica, kao i da donesu zabrane javnog prosjaštva. Ingerencije svetovnih vlasti u pitanja socijalne zaštite česte su u poljskim gradovima u periodu kasnog srednjeg veka, imenovani su upravnici bolnica čiji je zadatak da se staraju o bolnicama i njihovoj imovini. Odluke Tridenstkog koncila predstavljaće novi impuls za opšte pokretanje pitanja bolnica i prosjaka u Poljskoj, ali će tada Hozjusz, jedna od čelnih ličnosti Tridenta, oboriti Fryczove teze. Praktične potrebe poljskih ili čeških gradova u drugoj polovini XVI veka vodiče ih ka politici zatvaranja pred stranim prosjacima, pomaganja samo svojim siromasima, zahtevanja od svih prosjaka i hodočasnika odgovarajućih dokumenata (ovde su uzimani u obzir i politički razlozi: prosjaci su smatrani špijunima, naročito turski), a represije protiv skitnica su opšteg karaktera. Istina, teško je tražiti u tome uticaj Fryczovog delà, ono ipak pokazuje izvesnu podudarnost u prosjačkom fenome­ nu, nezavisno od ekonomskih struktura. Frycz ima i u poljskoj socijalnoj misli izvesne prethodnike. Pitanje borbe s javnim prosjaštvom pojavljuje se u poljskoj poli­

Bronislaw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

208

tičkoj literaturi u XV veku, ono je bilo predmet represivnih ak­ tivnosti koje beleže zakonodavni izvori i sudske arhive. Sa začu­ đujućom oštrinom se pojavljuje i ispod pera jednoga od čelnih predstavnika krakovske intelektualne sredine u XV veku, Jana z Ludziska. U jednom od svojih govora, izvrsni krakovski retor majstorskim humanističkim izlaganjem proklamuje pohvalu rada i osudu besposličarenja, kao da sto godina anticipira Fryczevo izlaganje. Prema prosjaštvu (uostalom, kao i prema monaškim redovima) on je pun prezira, pokazuje kako prosjacima vlada po­ žuda i kako su ogrezli u sramu. Sa prakticizmom, karakteristič­ nim za poljsku misao onoga vremena, Jana z Ludziska predstavlja načela društvenog života: „Najpravednije bi bilo primorati one koji žive u nemaštini, ali su siromasi puni snage, da obrađuju ze­ mlju kako bi imali od čega da se izdržavaju; treba ih takođe nago­ voriti da se bave zanatima, kako ne bi tavorili u neradu". Ne sma­ tram da u ovoj pohvali rada treba tražiti poseban modernizam, on je upravo ukorenjen u hrišćanskoj tradiciji i pokazuje kako su bile jake veze novovekovnog etosa rada s tom tradicijom; gra­ đanska kultura i ideologija su preuzele ovaj siže i stavile ga u prvi plan. Ali, takođe osuda prosjaštva koje se javlja u govoru Jana z Ludziska, mogla bi se naći nepromenjena i u Fryczovom delu: „Pošto su se ljudi odvikli od rada, na celoj zemlji se povećavaju prosjaštvo zdravih ljudi, krađe, pljačke i drugi prestupi, a na našoj zemlji, mada ima dovoljno hrane i drugih stvari neophodnih za život, sramno i osude dostojno odvikavanje od fizičkog rada do­ nosi uvredu kraljevini i ogromnu štetu predelima koji su nedavno primili veru. Ovo prosjaštvo se tolerisalo protivno načelima bož­ jeg i ljudskog zakona, uprkos hvale dostojnim običajima i starim i današnjim obredima Svete crkve u svim najviše hrišćanskim dr­ žavama i narodima. Otuda se javljaju veliki stid i šteta, jer prost narod misli da je to korisna i plemenita stvar". Dakle, „pominjani običaj prosjaštva i bežanja od posla jakih i poročnih ljudi trebalo bi odlučno da bude žigosan i ograničavan"61. Izjava Jana z Ludziska polovinom XV veka ili pak Fryczova, sto godina kasnije, mogle bi se tretirati kao argumenti za auto­ 61Jan z Ludziska, Orationes, ed. H. S. Bojarski, Wroclaw 1971, str. 103.

5. Sporovi oko milosrđa

209

nomnu misao, čija se istorija odlikuje svojom logikom posledica teza i zaključaka, nezavisnom od stvarnosti. Naročito u Fryczovom slučaju može se videti obrazloženje za bavljenje pitanjem prosjaka u samim tezama delà O popravljanju Žečpospolite62: ovo pitanje spada u kanon pitanja na koja mora da odgovori siste­ matska vizija organizacije društvenog poretka. Ništa ne ukazuje na to da društvena konjuktura u Poljskoj polovinom XVI veka vodi procesima pauperizacije, analognim onima koje smo videli u zemljama Zapadne Evrope, i da ona upravo tumači interesovanje Frycza (ili pre njega Jana z Ludziska). Ipak, ovde valja imati u vidu da se pitanje siromaštva i prosjaka pojavljuje u raznim sistemskim situacijama. Ono se tiče društvenog morala, pojedi­ načnih i kolektivnih međuljudskih odnosa. Nastavak sporenja povodom Vivesovog delà u Španiji je veo­ ma složen. To je u znatnoj meri povezano sa samim karakterom španske imperije u kojoj priliv bogatstva od kolonizacije Novoga sveta u znatnoj meri utiče na stagnaciju pirinejskih zemalja sa feudalnim strukturama, ali obuhvata i Holandiju, najviše urbanizovanu protoindustrijsku zemlju u tadašnjoj Evropi. Nije be­ značajno ni intenziviranje teokratskih elemenata u španskom političkom sistemu ne samo zbog uloge crkve na političkoj sceni monarhije, već i zbog programske katoličke ortodoksije španske monarhije. To je davalo španskim sporovima naročito doktrinar­ nu oštrinu. Prvi spor dogodio se 40-ih godina XVI veka. Kastilijanski gradovi nastupaju tada s novom snagom protiv lutalica i prosja­ ka. Samora, Salamanka, Valjadolid izdaju zakone o reformi soci­ jalne zaštite. Karlo V objavljuje (1540. godine) pomenuti edikt o centralizaciji bolnica, sve vodi ka zabrani prosjaštva u duhu grad­ ske politike flandrijskih gradova i Vivesovog programa. Najzad, 1545. godine - ne zaboravimo da je to bila i godina otvaranja Tridentskog sabora - dolazi do važnog ideološkog sukoba. Po­ četkom te godine u Salamanki je objavljen traktat dominikanca Dominga de Sotoa, iz Segovije, posvećen u celini prosjačkom pi­ 62 Polj. Rzeczpospolita, od lat. res publica; naziv za poljsku državu, poznat od XIII veka. - Prim. prev.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

210

tanju. On predstavlja odbranu tradicionalne doktrine milostinje kako od strane prava na dobijanje pomoći onih koji su u nevolji, tako i od strane dužnosti hrišćanina da pomaže siromahe. Pošto je izvršio pregled španskog državnog i gradskog za­ konodavstva o pitanju prosjaka, Domingo de Soto dokazuje da gradske uredbe - ovde se poziva naročito na one koje su izdate u Samori i Valjadolidu - idu znatno dalje nego što je to predviđao edikt Karla V. Pokazuje razumevanje za borbu sa skitničenjem koje predstavlja opasnost za javni poredak i u konfliktu je s važe­ ćim zakonom. Međutim, zahteva da se od skitnica razlikuju siro­ masi koji žive od milostinje i zato lutaju po zemlji. Ne vidi osnove za proganjanje siromašnih koji su napustili svoje zavičaje, svoju naturaleza, tražeći pomoć negde drugde. Nedostaju bilo kakvi zakonski ili moralni argumenti za represivno delovanje; prosjaci­ ma se preti progonstvom koje je skoro podjednako stroga kazna kao smrtna kazna, a siromaštvo nije prestup. Skitanja prosjaka su prirodna stvar. Kraljevstvo je jedno telo, zato nije uopšte čudno što siromasi prelaze iz siromašnijih krajeva i gradova u bogatije. Ako čak dođe do ostvarenja načela da svaka parohija mora da izdržava svoje siromahe, ne treba zaboraviti da parohije, u koji­ ma je više siromašnih nego u drugima, neće biti u stanju da im osiguraju pomoć. Zato siromah treba da ima pravo na skitanje i treba svuda da bude gostoprimljivo, s jevanđeljskom vrlinom, priman. Toledo, Valjadolid ili Madrid trebalo bi da pruže pomoć siromašnima iz Asturije. Dominikanski teolog odbacuje takođe argument primera Ipra, na koji se često pozivaju pristalice re­ forme milosrđa, a izražava čak sumnju da je Sorbona potvrdila reformu Ipra. Izlaganje o moralnim zaslugama siromaštva kao stanja koje je razvijao Soto, vršeno je u tradicionalnom duhu. Ustanove so­ cijalne zaštite treba da ispoljavaju ljubav i milostinju prema si­ romahu, a ne da pokazuju mržnju prema bednima ili, pak, vrše represiju prema lošim siromasima. Priznaje da se među siroma­ sima nalaze ,,pravi“ i „lažni", ipak smatra da se u milosrđu ne mogu primenjivati sudske metode. Istina je da često pribegavaju prevarama da bi izazvali sažaljenje, ali čine to zato da bi omekšali okorelost ljudskih srca: obmanjivanje iz nužde. Za razlikovanje

5. Sporovi oko milosrđa

211

„pravih" siromaha od ostalih nije dovoljno primeniti kriterijum bolesti i fizičke nesposobnosti za rad. Ipak, postoje drugi razlozi za nemogućnost prihvatanja rada - npr. gubljenje alata za rad ili profesionalna nepripremljenost. U svakom slučaju - kaže Soto bolje je pomoći dvadesetoro skitnica, od kojih je možda četvoro pravih siromaha, nego izbaciti skitnice i rizikovati da ovih če­ tvoro pravih siromaha ne dobiju milostinju. Politika razlikovanja dobrih i loših siromaha povezuje se s previše mnogo moralnih opasnosti, da bi mogla da bude u skladu sa hrišćanskom savešću. Soto takođe ističe da tradicionalno zaštitu siromašnih organizuju crkva i kler i da ona ne treba da pređe u ruke svetovnjaka. Nemoguće je redukovati sporove o pitanju siromašnih na pro­ stu konfrontaciju srednjovekovnih s novovekovnim stavovima. Domingo de Soto, jedan od istaknutih teologa Tridehtskog sa­ bora, nije uopšte doktrinar, zagledan u prošlost kao izvor modela ponašanja, i ne poriče drugima razumevanje društvene stvar­ nosti. Njegova pohvala siromaštva ne ograničava se na teološ­ ka izlaganja, tiče se pauperizovanih masa koje su česti prizori u evropskim gradovima. Primedbe o nedostatku alata ili pak profe­ sionalne pripreme, kao uzrocima nesposobnosti za rad, dokazuju pronicljivo posmatranje savremenosti, u kojoj je glavni problem bila socijalna neprilagođenost seoskih došljaka gradu i novim zahtevima života. Soto je branio tradicionalna načela hrišćanske etike, prosjačkog ideala siromaštva i interesa crkve, ali istovreme­ no, kao što često biva s konzervativnom mišlju, veoma proniclji­ vo vidi socijalnu nepravdu koju donosi novo vreme. Nekoliko meseci nakon traktata segovijskog dominikanca, marta 1545. godine, u izdanju istog tipografa pojavljuje se traktat opata benediktanskog manastira San Visente u Salamanki, Juana de Medina de Roblesa, čiji naslov već pokazuje za koju se stranu autor izjašnjava: O regulisanju pomoći siromašnih u nekim španskim gradovima i o pomoći pravim siromasima. Benediktanac se odlučno izjašnjava za gradski pokret reforme socijalne zaštite i za odluke kraljevskog dekreta iz 1540. godine. Uostalom, on sam ima praktično iskustvo s pitanjima o kojima piše, jer je učestvo­ vao u stvaranju dekreta o siromašnima u Samori; programski proklamuje potrebu za prilagođavanjem novom vremenu, za tra­

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

212

ženjem novih rešenja. U Vivesovom duhu hvali gradske reforme i ukazuje na njihovo slaganje sa hrišćanskim stavom i istinskom pobožnošću. Smatra da bi najbolje bilo kad niko ne bi tražio milostinju, a u oštroj dijatribi istupa protiv bezakonja prosjaka. Nepostojanje kontrole nad prosjacima, nerazlikovanje pravih od lažnih siromaha vodi umnožavanju mase skitnica i neradnika. Onima koji su zaista nesposobni za rad treba obezbediti pomoć, a oni za to treba da učestvuju na bogosluženju. Za sve ostale tre­ balo bi praktikovati obavezan rad. Povezivanje pravde s milosr­ đem, milostinje sa radom, trebalo bi da bude načelo građenja sistema socijalne zaštite. Medina se veoma jako zalaže za temeljnu reorganizaciju bol­ ničke i karitativne administracije. Ona bi trebalo da ostane u svetovnom domenu, javnim vlastima pripada briga o zaštiti siro­ maha, prava stvar je takođe da u rukama svetovnih ljudi ostanu pitanja upravljanja imovinom koja pripada bolničkim ustanova­ ma, kao i deljenja milostinje, dok će u kompetenciji crkvenih vla­ sti i sveštenstva biti nadzor nad odgovarajućim funkcionisanjem ustanove. Bitno je takođe nabrajanje koristi koje treba da donese novi sistem. Pre svega, bolesni će imati osiguranu pravu zaštitu koja će sprečiti širenje zaraznih bolesti. Novi sistem će onemogućiti poročan život lažnim prosjacima koji nisu živeli po božjim zapovestima, nisu išli na ispovesti, nisu slušali propovedi, ni liturgije, povećaće se milostinje i biće bolje korišćene. Povećaće se takođe broj ljudi spremnih da se prihvate posla ili da služe. Soto i Medina predstavljaju dva stožera kako u interpretaciji doktrine hrišćanskog milosrđa, tako i u socijalnoj politici, a naj­ zad, u psihološkim stavovima prema siromašnima i siromaštvu. Spor dvojice teologa nije rešen, jer ni u jednom od ova tri nivoa nije moglo biti ni reći o pobedi jedne strane: obe interpretacije, obe političke linije, oba stava su međusobno koegzistirala. Ali so­ cijalna politika zahtevala je jednoznačna rešenja, reforma socijal­ ne zaštite prelazila je iz stadijuma prvih gradskih eksperimenata u stadijum sve šire prakse. U španskoj predstavi spor oživljava novom snagom u drugoj polovini XVI veka već nakon odluka Tridentskog sabora o pitanjima zaštite siromaha.

5. Sporovi oko milosrđa

213

Spor se vodi najpre u Brižu. Edikt Filipa II jasno je priznavao prosjacima pravo na slobodno javno traženje pomoći. Briž u to vreme, dvadeset godina nakon Vivesove smrti, ponovo pokušava da izvrši reformu. Ovaj pokušaj obrazlaže traktat Wytsa O po­ maganju u sirotištu i uređivanju pitanja zdravih prosjaka, objav­ ljen u Antverpenu 1562. godine. Oko ove reforme u ono vreme nadmeće se s njim Lorenzo de Villavicencio. To je simptomatična ličnost: španski avgustinac, gradski propovednik u Brižu, a istovremeno tajni agent Filipa II u Holandiji. U delu izdatom 1564. godine, o zaštiti siromaha odbacuje Wytsove teze, ali po­ vezuje to sa oštrom raspravom sa Vivesovim delom koje smatra jeretičkim, zato što narušava tradicionalna ovlašćenja crkve u domenu bolničke i karitativne administracije. Gradsku reformu dobročinstva smatra bliskom luteranizmu i paganstvm Odlučno odbacuje zahtev gradskih odbornika da upravljaju zaštitom siro­ maha i kontrolišu crkvene prihode, pod izgovorom da kontrolišu njihovo trošenje na siromašne. Izvorom sadašnjih grešaka vlasti Birža, avgustinac smatra upravo poteze gradskih odbornika Birža i Vivesov od pre četiri decenije. Apeluje na potpuno poverenje prema episkopima koji nose na sebi teret brige o siromašnima, poziva se takođe na situaciju siromašnih u Španiji koja dokazuje vitalnost i efikasnost tradicionalnog sistema dobročinstva. Bolni­ ce u Kordobi, Burgosu, Grenadi ili Valensiji treba da budu primer za oponašanje u katoličkim zemljama. U anketi Villavincencio ruši ideje vodilje odluke vlasti Briža iz 1564. godine o pitanju si­ romašnih. Zato potpuno dosledno ova teološka polemika ostva­ ruje veoma pragmatično određen cilj: pokazivanje da gradska reforma dobročinstva ne odgovara učenju i zapovestima crkve. Više se nikada neće pojaviti tako snažna odbrana tradicional­ ne politike i stava prema siromašnima. U poslednjoj četvrtini XVI veka, tokom traganja za efikasnim sredstvima protiv neprestanog pogoršavanja socijalne situacije Španije, pojavljuju se publikacije i pamfleti koji, predstavljajući reformske programe dobrotvornih ustanova, nastavljaju taj veliki spor oko milosrđa iz XVI veka. Je­ dan takav pamflet je 1576. objavio Katalonac Miguel Giginta, ka­ nonik iz Elne. Upućen Kortesi [skupštini] Madrida, sadrži detalj­ ne predloge za reorganizaciju socijalne pomoći; oni će se kasnije

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

214

proširiti u čitav traktat, koji će biti objavljen u Kuimbri 1579. godine. Tokom sledećih nekoliko godina Giginta je objavio još tri druga delà, posvećena pitanjima milosrđa i dobročinstva. Po­ lazišta katalonskog kanonika su u suštini tradicionalna, njegova pohvala milosrđa i odbrana prava siromašnih na dobijanje milo­ stinje može se tretirati kao polemična u odnosu na reformski po­ kret. Giginta smatra da je progon stranih prosjaka suprotan bož­ jim zapovestima - uostalom o ovom pitanju je izražavao sumnje i tako vatreni pristalica reforme kao što je Juan de Medina - on takođe smatra da ne treba ograničavati ličnu slobodu prosjaka, već tražiti sredstva koja će osigurati egzistenciju legitimnim prosjaci­ ma. U te svrhe je predlagao organizovanje u gradovima Domova milosrđa (Casa de Misericordia), u kojima će siromasi moći da nađu smeštaj. Takav Dom milosrđa crpeo bi fondove od milo­ stinja koje sakupljaju siromašni štićenici, od darova i zadužbina, kao i prihoda od rada prosjaka. Vidljiv je kompromisni karakter Gigintovog predloga. On ne zahteva zabranu javnog prosjaštva, predviđa da će prosjaci dobijene milostinje predavati u zajednič­ ku kasu, ne uvodi nikakve elemente sekularizacije dobročinstva (mada se jako protivi zloupotrebama, trošenju fondova za bolni­ ce i staranje o siromašnima na nešto drugo - što predstavlja kri­ tiku ondašnje administracije) ipak, sam projekat centralizovane ustanove nalazi se u koncepcijama gradske reforme. Pomenuto pitanje siromašnih Giginte predstavlja u duhu starog Vivesovog programa: u Domu milosrđa svi treba da rade nešto korisno, pre­ ma svojim snagama i mogućnosti, tamo treba da bude uvede­ no učenje neke profesije, a najviše treba da uče mladi i deca. Za obrazloženje svog projekta navodi odluku Tridentskog sabora i, izvršenu u Crkvenoj državi (Stato della Chiesa) 1563. godine, or­ ganizaciju doma za prosjake, u kome su se oni izdržavali od svog rada i od milostinje. Gigintov projekat je neobično simptomatičan i važan. U situ­ aciji kontrareformatorske napetosti borbe za doktrinarnu čistotu on je našao argumente za mirenje doktrine s gradskim potreba­ ma. Imao je takođe praktičan značaj u daljim realizacijama re­ forme dobročinstva u španskim gradovima. Predlog Doma mi­ losrđa nastao je iz radova protagonista reforme 20-ih godina i

5. Sporovi oko milosrđa

215

istovremeno je odgovarao duhu reforme dobročinstva u Evropi nakon Tridentskog sabora, anticipirajući sedamnaestovekovne programe. Sa Gigintovim traktatom povezan je i Pérez de Herre­ ra. U kontekstu velike krize 90-ih godina - epidemije, nerodice, recesija - javlja se delo Cristobàla Péreza de Herrere, Rasprave o zaštiti siromaha (Amparo de pobres, Madrid 1598). Autor, lekar i visoki kraljevski činovnik, ima veliko praktično iskustvo koje predstavlja polazište njegovih razmatranja: tokom obavljanja visoke službe protomedikusa španskih galera upoznao je funkcionisanje državnih ustanova, a istovremeno imao mogućnost da upozna milje skitnica. Kao dvorski lekar Filipa II (od 1592. godine) po kraljevom nalogu trebalo je da piše o problemu skitničenja i prosjačenja a, s tim u vezi, upoznao je svu relevantnu li­ teraturu o ovom predmetu i vodio istraživanja karitativnih usta­ nova i prosjačke sredine u Madridu. Lično rukovodi radovima Milosrdnog bratstva u jednoj od madridskih parohija, zajedno s grupom činovnika i uglednika organizuje utočište u Madridu koje je postalo uzor drugim španskim gradovima. Tako je projekat reforme izložen u Amparo de pobres (uostalom, u sastav delà ušli su memorijali o ovom pitanju koje je autor skupljao i objav­ ljivao tokom prethodne tri godine) bio neposredno pre objav­ ljivanja realizovan uz, ovoga puta, dobronamerno interesovanje staroga kralja. Plan koji je predložio lekar rodom iz Salamanke može se svesti na dva načela. Glavna organizacija dobrotvornih aktivnosti tre­ ba da se ostvaruje u okviru parohije koja će obezbediti redovnu pomoć kako „stidljivim siromasima", tako i teškim bolesnicima i nesposobnima koji ostaju u svojim kućama. Glavnu ulogu u realizovanju ovog zadatka treba da imaju Milosrdna bratstva, po uzo­ ru na ona koje je Pérez de Herrera osnovao u parohiji Sv. Martina u Madridu. Čitava parohija se deli na rejone, a o svakom od njih vode računa određeni delegati (diputados) koji bi trebalo da budu birani među poznatim, imućnim i naročito milosrdnim osobama. Ova lokalno organizovana zaštita siromaha obezbeđuje pravu di­ jagnozu situacije štićenika, odgovarajuću i efikasnu pomoć, kao i dobijanje materijalnih sredstava za pomaganje siromaha.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

216

Zapravo, nije bilo reci o toj parohijskoj dobrotvornoj orga­ nizaciji, nisu se oko nje vodili sporovi, najzad, nije ona stvarni instrument modernizacije socijalne zaštite: može se smatrati da će na tom nivou biti upravo nastavljena tradicionalna karitativna aktivnost i da je to priznanje najstrože shvaćenoj doktrini milo­ stinje. Pravo težište nalazilo se u projektu „Utočišta za siromahe" kao osnovnoj ustanovi za pružanje pomoći siromasima. Bilo je to razvijanje ideje Milosrdnog doma koju je Giginta istakao 20 godina ranije i koja se potom, tokom izvesnog vremena, ostvarila u nekoliko gradova. Pérez de Herrera za realizaciju svog plana prihvata ipak, ne gradske, već opštedržavne okvire. To nije bila samo promena razmere, već i dokaz o značaju pojave pomeranja problema socijalne zaštite s lokalnog ili pak gradskog nivoa na državni nivo. Na taj način nastali su uslovi za efikasan rad. Zbog sprovođenja reforme u jednom gradu masa skitnica i prosjaka, nenaklonjena gradskom nadzoru nad milostinjom, selila se u drugi grad. Autor Amparo de pobres predviđa da će ovoga puta u svim velikim gradskim centrima španske monarhije, istovremno biti izvršen pregled i napravljen spisak svih javnih prosjaka, tj. onih koji prose na ulicama i po kućama. Oni moraju doći u lokalna „Utočišta za siromahe". Za vreme popisivanja biće izvr­ šena verifikacija stanja, u cilju isključivanja skitnica i sposobnih za rad. Međutim, „legitimni" siromasi dobiće specijalne značke (s likom Bogorodice i grbom grada) i potvrde koje im daju ovlašćenja za dobijanje milostinje. Ne zahteva se, dakle, zabrana prosjaštva, već njegovo regulisanje i podvrgavanje kontroli. Utočišta bi trebalo da vrše ulogu konaka za prosjake, a ne bolnice, kako se ne bi mešali bolesni i zdravi. Ovde je izraženo savremenije razumevanje funkcije bolnice, od koje se odvaja njena tradicionalna funkcija utočišta i zaklona. „Utočište za siromahe", prema kon­ cepciji Péreza de Herrere, treba da navodi besposlene na rad - i to je upravo glavni cilj reforme. Skitnice treba da gone vojnici, „specijalci za skitnice". U „utočištima" koristan rad treba da bude glavni zakon. Posebnu pažnju treba posvetiti deci prosjacima, obezbeđujući im vaspitanje, školsku nastavu a, pre svega, učenje korisne profesije. Najzad, veoma strog i opasan je plan koji se tiče žena koje vode skitački ili poročan način života: za nepopravljive

5. Sporovi oko milosrđa

217

treba da bude primenjivan kazneni sistem zatvaranja u specijalne „radne domove" (casa del trabajo y labor) na period od godinu dana ili nekoliko godina, gde će obavljati razne korisne poslove. Pérez de Herrera nije teolog. Nastupa pre svega kao politič­ ki pisac koji zna da se pozove kako na svoja praktična iskustva, tako i na brojne lektire. Jednim od glavnih načela društvenog ži­ vota smatra dobit od ljudi, zavisno od njihovog stanja i koristi za državu. Ideja o proizvodnom radu kao osnovnoj ekonomskoj vrednosti koju proklamuje plejada španskih ekonomista, zvana „salamantska škola", našla je u njemu vatrenog sledbenika - njoj će upravo podrediti čitavu reorganizaciju dobročinstva. Ipak, svestan je da se kreće po terenu koji strogo kontrolišu religija i cr­ kva. Dakle, oprezan je. Reforma je jasno svetovnog karaktera ali, kako pohvalom parohijske dobrotvornosti, tako i uključivanjem predstavnika klera u administraciju, ustanova koje predlaže, osi­ gurava sebe od optužbi da teži sekularizaciji. Ukazuje takođe na duhovne koristi od reforme - porast pobožnosti među siroma­ sima, porast milosrdnih osećanja, najzad, popravljanje običaja. Amblem koji otvara četvrti diskurs (posvećem ženama) prokla­ muje upravo da rad poboljšava običaje. Sam autor je delimično svestan sporova koje je njegov projekat reformi izazivao, opovr­ gavajući u jednom od diskursa suprotne teze. To su zamerke koje dolaze najviše od pristalica tradicionalne doktrine dobročinstva. One osuđuju reformske projekte kao opasne „novine" koje su su­ protne starim zakonima i običajima, a Pérez de Herrera ukazuje na antičke zakone, kao i na špansko zakonodavstvo, najzad, na saborske odluke koje su bile protiv skitnica i naređivale kontrolu prosjaka. Još jedna zamerka (autor ih navodi ukupno jedanaest) vredna je pažnje. Na kritiku nailaze i značke, na čije nošenje treba primorati prosjake, jer to navlači na njih ljagu. Autor odgovara na to veoma kazuističkom argumentacijom da je to samo znak siromaštva, a da Sv. pismo tretira siromaštvo kao sveto stanje; dakle, to je veoma počastan simbol, izraz dostojanstva siromaha i poštovanja koje bi trebalo da mu bude ukazano. Retorika ovih argumenata ostaje ipak u suprotnosti sa strogim i nemilosrdnim opisom u početnim partijama traktata o štetama koje prosjaci i skitnice donose javnom dobru.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

218

Može se smatrati da se na taj način „spor oko milosrđa1' kra­ jem XVI veka iscrpljuje. To uopšte ne znači da je on završen: u sledečem veku i dalje traje kako u praksi socijalne zaštite, tako i u verskim i etičkim delima. Delo o reformi dobročinstva prestaje međutim da ima karakter „municipalne jeresi", opasne za inte­ rese crkve. Ona se povezuje sa državnim interesom, s javnim dr­ žavnim prerogativima, sa ideologijom novovekovne države koja upravo u borbi sa skitničenjem i društvenim opasnostima bede formira svoj represivni aparat. Pored primera, na kojima smo se ovde zadržali, mogli bismo da navedemo mnoge druge mislioce, polemičare, političke pisce u Engleskoj, Francuskoj ili Nemačkoj. Upravo taj političko-državni aspekat reforme socijalne zaštite dodatno objašnjava univerzalnost pitanja odnosa prema prosja­ cima: u veku koji formuliše pojam i doktrinu „državnog interesa", ono je sastavni deo ideologije novovekovne države.

6. ZATVORI ZA SIROMAŠNE U razvoju kaznenog sistema zatvori imaju svoje mesto. Etno­ logija pokazuje veliku opštost načela isključivanja ili izolovanja pojedinaca, porodica ili čak grupa koje narušavaju zajednički ko­ lektivni život. Ambicija svake vlasti je, čini se, da poseduje svoj zatvor - za to je dovoljan i podrum, lagum ili tamnica. Ipak, za­ tvor može da predstavlja privremeno mesto ili, pak, neku vrstu elitne izolacije. Još polovinom XVIII veka francuski pravnik kaže da zatvor nije kazna, već mesto na kome se privremeno zadrža­ vaju zatvorenici. Francuski dekret iz 1670. godine koji je definisao krivičnu proceduru koja je važila čak do kraja starog režima, navodio je kazne, klasifikujući ih sledećim redom: smrtna kazna, torture, doživotna robija, doživotno progonstvo, privremena galera, šibanje, stub srama, periodično progonstvo. Nema među njima zatvora. On je bio primenjivan kao masovna kazna koju je izricalo crkveno sudstvo, međutim, svetovne vlasti osuđivale su na zatvorsku kaznu starce, žene koje nisu mogli da pošalju na robiju, hapšene zbog dugova, bogohulnike koji nisu bili u stanju da plate novčanu kaznu. Jer, zatvor je povlačio za sobom pro­ blem izdržavanja - ako zatvorenik nije raspolagao materijalnim sredstvima, nije dobijao hranu. Kazna nije predstavljala lišavanje slobode, već glad. Istina, od kraja srednjeg veka postoje zatvorske presude, a ipak, tek od kraja XIX veka širi se u Evropi - ovde se ukazuje na vodeću ulogu engleskog i američkog kaznenog modela - tretiranje zatvora kao kazne, a čak kao osnove čitavog kaznenog sistema. Michel Foucault u svojoj knjizi o nastanku novovekovnog zatvora (1975)63pokazao je kako je kapitalan zna­ čaj ova promena imala u tehnologiji vršenja vlasti i razumevanju ,,kazne“ i „popravke" u društvenoj svesti. 63M. Foucault, Surveiller et punir: naissance de la prison, Paris, 1975.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

220

Pre nego što je zatvor postao masovno sredstvo kažnjavanja prestupnika, novovekovna Evropa ga je primenila kao instru­ ment za realizaciju društvene politike prema prosjacima. Nakon srednjovekovne prinudne izolacije gubavaca, a kasnije i okuženih, dolazi red na umobolne i prosjake. „Veliko hapšenje" prosja­ ka u XVI i XVII veku predstavlja krunu nove socijalne politike: promenu društvenih stavova prema bedi pomaže afirmacija savremene države.

Rimska procesija Centralizacija bolnica i zaštite siromašnih izvršena je u ze­ mljama Apeninskog poluostrva već u poslednjim stolećima sred­ njega veka. Primer takve aktivnosti su odluke koje je doneo Gian Galeazzo Visconti u Milanu poslednjih godina XIV veka. Ovde je uveden strogi nadzor javnih vlasti nad bolničkim ustanovama i prihvaćeno kao načelo da prosjaci treba da borave u bolnici. U te svrhe osnovana je u Milanu specijalna komisija koja treba da napravi potpunu dijagnozu situacije, da popiše prosjake i „siro­ mašne bolesnike" i da im osigura mesto u bolnicama. Officium Pietatis Pauperum, osnovan u Milanu 1406. godine za staranje o siromašnima, sastojao se kako od svetovnih ljudi, tako i sveštenika; bio je podređen generalnom vikaru milanske episkopije. Polovinom XV veka bernardinski episkopi i propovednici bili su inicijatori reforme ustanove socijalne zaštite koja je trebalo da bude centralizovana. Centralizovane „glavne bolnice" nastaju u Breši 1447. godine (prvi projekat je tu istaknut 20 godina ranije), u Milanu 1448. godine, u Bergamu 1449. godine. Istovremeno množe se raznovrsne karitativne inicijative: „verske banke" treba da štite siromašne od lihvarskih zloupotreba; pobožna bratstva, kao Društva božje ljubavi, povezuju verske aktivnosti sa efika­ snim radom za siromašne; episkopske i parohijske vlasti aktivira­ ju svoje delatnosti za siromašne, stari i novi monaški redovi bave se karitativnim radom. Na terenu Italije, kako u tradicionalnim aktivnostima, tako i u reformatorskim poduhvatima, može se zapaziti velika aktivnost crkve i zajedničko delovanje crkvenih i svetovnih vlasti. Pomenuto obilje karitativnih inicijativa, kao i

6. Zatvori za siromašne

221

široke razmere hodočasničkog pokreta imali su i negativne posledice, na koje su neprestano ukazivale reformacijske kritike tra­ dicionalne hrišćanske dobročiniteljske doktrine i politike: lako dobijanje milostinje demoralisalo je, ubijalo volju za rad, pogo­ dovalo besposličarenju. Prethodno razmatran primer Venecije pokazao je širok obim mera koje su javne vlasti pod uticajem kriznih situacija, straha od zaraze ili pak osećanja socijalne ugroženosti, preduzimale na terenu Italije. Ipak, veliki značaj ovde ima i splet verskih inspi­ racija, afirmacije hrišćanskog etosa rada i osećanja potrebe za reformom dotadašnjeg karitativnog sistema. Iz njih su upravo nastali poduhvati venecijanskog plemića, Girolamo Mianija, čije su inicijative i filantropska aktivnost imale širok odjek i u cei oj Italiji. U sirotištu koje je on osnovao u Veneciji, kao i u sličnim domovima, nastalim oko 1530. godine u Veroni, Breši, Bergamu, Milanu, pored učenja dobrih običaja i načela katoličke vere, va­ žila je apsolutna zabrana prosjaštva, a deca su se pripremala za fizički rad. Dovođeni su specijalisti - zanatlije da ih u tim do­ movima uče proizvodnim tehnikama. Poznavanje rada trebalo je kasnije da im osigura život od rada. U ogromnom razvoju karitativnih kongregacija na terenu Ita­ lije može se videti nov stav: briga za siromašne zahteva uređiva­ nje i reorganizaciju, stvara potrebu za osnivanjem specijalizovanih ustanova. Upravo u te svrhe kongregacije imenuju parohijske inspektore, prave spiskove siromašnih u pojedinim mestima, verifikuju njihovu materijalnu situaciju. Paradoksalno, kruna pro­ cvata karitativne delatnosti postaje zabrana prosjaštva, težnja ka istrebljenju prosjaka. Neprijateljski stavovi i represivna politika prema prosjacima i skitnicama nastaju na Apeninskom poluostrvu pod ogromnim uticajem dva faktora: kontrareformacijskog programa za poprav­ ljanje hrišćanskog života i razvoja novovekovne države. Pošto je upoznao reformski pokret ustanove socijalne zaštite, Tridentski sabor je odredio aktivnosti episkopskih vlasti u toj oblasti: episkopima treba da pripadne ceo nadzor nad bolnicama, kao i kontrolisanje realizacije testamentarnih zapisa u korist siroma­ ha, pri čemu je episkopskoj kontroli trebalo da podležu i svetov-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

222

ni bolnički administratori. Saborske diskusije o stanju bolničke organizacije dovele su do odluka koje su imale za cilj vraćanje bolnicama njihovih karitativnih funkcija, sprečavanje prisvajanja „imovine siromaha11, kao i tretiranje bolnica kao lukrativne be­ neficije. U praktičnoj realizaciji tridentskih odluka koje se tiču bolnica, crkvene vlasti su u nekim zemljama bile u otvorenom konfliktu sa svetovnim vlastima koje od sporadičnih ingerencija u upravljanju crkvama prelaze na sistematsku politiku kontro­ le i nadzora. Glavna posledica saborskih dekreta bila je, s jedne strane, aktivizacija crkvenih vlasti u karitativnim aktivnostima, a sa druge pak, katolička legitimizacija pokreta reforme socijalne zaštite. Ništa manje važna bila je ovde uloga obrazovnih procesa novovekovnih državnih struktura. Skitničenje i prosjačenje na­ rušavali su unutrašnji red podele društvenih uloga, stvarali su oblasti koje su izmicale državnoj organizaciji, izazivali nemir, nesigurnost i ugroženost javnog reda. Prosjaštvo je izgledalo kao narušavanje božjeg reda koji je glasio: „Radiées u znoju lica svog za hleb“, kao stanje suprotno hrišćanskim običajima koje stvara bezbožnost, kao narušavanje normi društvenog života i načela javne koristi, kao element društvene opasnosti: program kontrareformacije nalazio je zajednički jezik sa državnim interesima. Ovi aspekti su se na poseban način ukrštali u papskoj soci­ jalnoj politici prema rimskim prosjacima, u papskoj vladavini „večnim gradom" dolazilo je do povezivanja verskih i državnih funkcija. Kontrareformatorski model hrišćanskog reda i državni interes bili su ovde tesno povezani i vodili istom zaključku - nuž­ nosti pronalaženja radikalnih načina za regulisanje problema s prosjacima. Posebna uloga Rima imala je uticaj na društveni život u gradu. U težnji ka uspostavljanju trajnih veza hrišćanskog sveta s njego­ vom duhovnom prestonicom, pape su davale oproštaj za posetu Rimu. Kritika rimskih hodočašća predstavlja jedan od notornih sižea satirične književnosti kasnog srednjeg veka. Prihvataju je rado reformatorska književnost i propovedništvo, ali afirmacija rimskih sabora i jubileja pojačava se kao element konfrontaci­ je katolicizma i protestantizma. Broj hodočasnika koji posećuju Rim je ogroman: 1575. godine procenjuje se da ih je bilo 400.000,

6. Zatvori za siromašne

223

1600. godine - 536.000,1650. godine - oko 700.000. To višestru­ ko premašuje broj stanovnika grada koji je početkom XVI veka imao malo više od 50.000, a početkom sledećeg veka porastao je za 100.000 stanovnika. Inicijatori rimskih karitativnih aktivnosti ističu da znatan broj hodočasnika predstavljaju siromašni ljudi. Bratstvo koje je osnovao Filip Neri Santissima Trinità de Convalescenti e Pellegrini prima 1757. godine oko 165.000 hodočasnika, 1600. - 210.000, a 1650. - 300.000; može se pretpostaviti da su to bili siromašni ljudi ili ljudi koji zajedno s hodočasničkim šta­ pom prihvataju i prosjačko stanje. Katolički kritičari masovnog hodočašća ukazivali su na to da ono često predstavlja bekstvo od sopstvenih porodica i formu skitničkog života. Ovde navedeni podaci tiču se jubilarnih godina, u kojima je priliv hodočasnika bio izuzetno visok, ali značajna je tendencija rasta tih brojeva. U normalnim godinama hodočasništvo u Rim privlačilo je stalni i sve veći broj ljudi u grad; procenjuje se da je svake godine Rim primao barem 30.000 hodočasnika. U ovoj masi hodočasnika jedni su bili siromasi, oni su se mešali s masom lokalnih prosjaka, drugi su bili imućni ljudi (među hodočasnicima ima ipak takvih koji na hodočašće idu karucama), oni deljenjem milostinje pomažu pobožne intencije svog putovanja. U oba slučaja priliv hodočasnika ne uvodi samo ele­ ment posebne pokretljivosti u sliku društva „večnog grada", već doprinosi i porastu broja prosjaka. Montaigne u putopisu po Italiji beleži da čitav grad liči na ve­ liki dvor, da svi na neki način učestvuju u „crkvenom besposličarenju". ,,U ovom gradu", piše, „nema uopšte radnika, niti ljudi koji žive od rada svojih ruku"64. Istoričar renesansnog Rima, Jean Delumeau, pokazao je da su ove poslednje reči samo donekle od­ govarale istini, jer su ogromni građevinski radovi, kao i potreba usluga i roba stvarali veliku zaposlenost. Ipak, ostaje istina da su grupe onih koji rade predstavljale neznatan deo socijalnog pejza­ ža grada. U plebejskom delu ovog pejzaža izgleda da su u prvom planu bili prosjaci. 64 M. de Montaigne, Journal de voyage en Italie (1580-1581), Paris, 1946, str. 229.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

224

Jedan od istaknutih reformatora dobročinstva, O. A. Guevarre, pisao je krajem XVII veka: „Godinama je prosjaštvo uži­ valo punu slobodu i dobilo ogromne razmere u Rimu, izazivajući tu veliki nered. Ipak, grad je prestonica i na neki način centar hrišćanskog sveta, zato ovamo dolaze siromasi svih nacionalno­ sti, tražeći utehu za svoje nevolje. Ima mnogo i onih koji dolaze ovamo poslovno, kad im ponestane sredstava za život, primora­ ni su da prose, a potom počinju da nalaze zadovoljstvo u ovom zanimanju"65. Obilje milostinje i karitativnih ustanova u „večnom gradu" očigledno je pogodovalo razvoju prosjaštva i odasvud pri­ vlačilo prosjake. Oni stoje ispred crkava i na gradskim trgovima, vuku se po ulicama i u crkvama, smetajući u molitvama, ponekad prosto iznuđuju milostinju. Pomenuti autor piše o tome: „Veo­ ma su čudne ogromne mase skitnica i besposličara koje se od jutra do večeri vuku po kućama, crkvama i po čitavom gradu, uzmnemir avaj ući čas jedne, čas druge, da bi skoro na silu izvukli milostinju koju kasnije koriste na sraman i skandalozan način"66. Analognu sliku Rima predstavlja književnost XVI i XVII veka, pri čemu u stereotipne predstave spada uverenje da su mase rim­ skih prosjaka organizovane kao prestupnici. Ovoj organizaciji pripisuje se vršenje kontrole „trga milostinje", određenih mesta prošnje, specifična institucionalizacija tehnike prosjačenja. U drugoj polovini XVI veka pape preduzimaju mere koje ima­ ju za cilj ozdravljenje društvene situacije u „večnom gradu". Ispo­ stavilo se da su dotadašnji progoni skitnica iz grada predstavljali samo kratkoročne odluke i najčešće su ostajali samo na papiru. Politika „zatvaranja" javlja se kao jedino efikasno rešenje. Za vreme Piusa IV (1559-1565) donete su radikalne odlu­ ke. Papski edikt „о snabdevanju siromašnih prosjaka" iz 1561. godine zabranjuje javno prosjaštvo i preti zatvorskom kaznom, progonstvom ili osudom na teški rad za narušavanje ove zabrane. U ovom slučaju represija i pretnja upućeni su, ne protiv skitnica, već upravo protiv prosjaka. To je promena termina, jer pod sla­ 65A. Guevarre, La mendicità provveduta nella città di Roma, Rome, 1693, str. 19. 66Ibid., str. 109.

6. Zatvori za siromašne

225

bo definisanim pojmom skitnice podrazumevali su se i prosjaci, ali ispod te promene pojma krije se bitna evolucija stava - edikt 1561. godine ne koleba se da već samo javno prosjaštvo smatra izgredom. Ovaj represivni stav prati pokušaj reorganizacije soci­ jalne zaštite. Specijalno određeni komesar treba da se pozabavi kako kontrolom realizacije zabrane prosjaštva i progona prosjaka iz grada, tako i zaštitom bolesnih i nesposobnih ljudi. U tom cilju on saziva na jedno mesto sve prosjake, skitnice, ljude bez posla i određenih izvora prihoda, da bi potom smestio u bolnice sve one koji to zaslužuju, a radno sposobne poslao da obavljaju korisne poslove. Efekat edikta bio je sigurno ograničen, pošto se isto pi­ tanje pojavljuje pred sledećim papama. Piusu V (1566-1572) pripadaju karitativne inicijative u korist bolesnih, kao i osiromašenih porodica u Rimu. Upravo ovom papi pripisuje se projekat koncentrisanja siromaha i prosjaka u četiri izdvojena gradska kvarta. Praktični cilj ovog poduhvata trebalo je da bude olakšanje deljenja milostinje i pomoći, a istovremeno uklanjanje prosjaka sa ulica „večnoga grada11. Ali, u ovom planu prostornog izdvajanja siromašnih društvenih sredina na terenu grada nalazi se bitan stav o separaciji, koji je po pravilu bio u osnovi nastanka fenomena geta. Grigorije XIII (1572-1585) ideju separacije prosjaka realizuje sistematski, ne prihvatajući ipak projekat „prosjačkog kvarta11, nadovezujući se više na aktivnosti Piusa IV. Papa preporučuje stvaranje u prestonici „Opšte bolnice11, u kojoj bi prosjaci dobili stan i hranu. Ovaj zadatak poverava rimskom bratstvu Sv. Tro­ jice koje treba da sačini spisak prosjaka i pozabavi se njihovim smeštanjem u, za to specijalno pripremljenu, staru manastirsku zgradu San Sisto. Oni prosjaci koji su sposobni za rad trebalo je da dobiju tamo posao - bolnica je trebalo da bude kako utočište, tako i svojevrsna manufaktura. Prosjaci koje je okupilo bratstvo, odvedeni su 27. II 1581. godine u utočište u svečanoj procesiji, čiji je slikoviti opis dao Camillo Fanucci, hroničar filantropskog rada Grigorija XIII i Siksta V, očevidac procesije. Na čelu povorke bili su prelati i članovi bratstva Sv. Trojice u crvenim odeždama koji su nosili svece u rukama. Potom su išli prosjaci. U prvoj gru­ pi, u parovima, išli su oni koji su mogli slobodno da se kreću, iza

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

226

njih su išli slepci, potom bogalji u kolicima koja su vukli drugi prosjaci, najzad, u 14 karuca, najteži bolesnici. U procesiji, pre­ ma ovom izveštaju, prošlo je ulicama 850 prosjaka koji su potom smešteni u novo utočište. Procesije predstavljaju jedan od elemenata koji organizuju javni život i daju sakralnu dimenziju ljudskom radu, a istovre­ meno su instrument sticanja božje milosti magičnim dejstvovanjem koje ima dugu tradiciju. Ali one su predstavljale i afirma­ ciju vladajućih ili promovisanih vrednosti. Fanucci je pisao da je rimska procesija prosjaka izgledala kao autentična trijumfalna povorka. Bio je to upravo trijumfalni pohod - čudesan, barokni trijumf hrišćanskog milosrđa. Iza njega se krila složena stvarnost društvenih aktivnosti: uređen, institucionalno organizovan rad milosrdnog bratstva Arciconfraternità della Santissima Trinità de' Pellegrini, kao i težnja ka likvidaciji individualnog milosrđa, politika pomaganja siromašnih, pod uslovom da napuste javno prosjaštvo i prihvate da ih zatvore u bolnicu. Uspeh poduhvata dokazuje činjenica da se ispostavilo da pr­ vobitno pripremljeni manastirski smeštaji nisu dovoljni za priliv siromašnih i da je trebalo u te svrhe iskoristiti susedne zgrade. Ipak, finansijski troškovi i organizacijski trud poduhvata prevazilazili su mogućnosti bratstva Sv. Trojice koje se obratilo papi s molbom da ga oslobodi nadzora nad siromašnima. Utočište se raspada, prosjaci se vraćaju na ulice grada. Ideja o okupljanju prosjaka u posebnu prostoriju i uvođenju zabrane javnog prosjaštva ostaje ipak trajna smernica rimske so­ cijalne zaštite. Sixtus V u buli Quamvis infirma iz 1587. godine žestokim recima predstavlja podlosti skitnica i prosjaka koji pre­ plavljuju ulice i trgove Rima. Njihova dovikivanja i jauci smetaju vernicima u crkvama. Vuku se kao životinje u potrazi za hranom, misleći samo na utoljavanje gladi i punjenje svojih trbuha. Mnogi od njih pretvaraju se da su bolesni kako bi izmamili milostinju, pretvaraju se da su bogalji, da bi samo izbegli pošten rad. Ove reči predstavljaju obrazloženje odluke o zabrani prosjaštva na ulicama Rima, pod pretnjom da će oni koji prose biti poslati na robiju. Papa je naložio da se u blizini Ponte Sisto sagradi novo sklonište za siromahe, u kome je smešteno preko hiljadu osoba.

6. Zatvori za siromašne

227

Ni ovaj poduhvat nije ipak dugo trajao i nakon smrti Sixtusa V sve se vratilo u pređašnje stanje, a u hospiciju jedva da je ostalo 150 siromaha. Još jednom 1590. godine, za vreme strašne nerodice, u hospiciju se našlo preko 1.000 prosjaka, a po ulicama gra­ da objavljena je odredba kojom se zahteva isterivanje skitnica, Roma etc. Ipak, to je bilo povezano sa izuzetnom situacijom. Planu uklanjanja prosjaka sa rimskih ulica vraća se papska administracija krajem XVII veka. Innocent XII osniva Ospizio Generale de’ Poveri, namenjujući u te svrhe papsku palatu na Lateranu. Strogo formulisane odredbe zabranile su prosjačenje na gradskim ulicama, kao i davanje milostinje prosjacima. Specijal­ na kongregacija trebalo je da se pozabavi sprovođenjem reformi i nadziranjem života u hospiciju. Napravljen je spisak siromaha, okupljeni su i potom je još jednom ulicama večnog grada prošla svečana procesija koja je u trijumfalnom pohodu odvela prosja­ ke u utočište. Trebalo je da siromasi u njima rade prema svojim mogućnostima, dakle da tkaju, izrađuju čarape i cipele, obrađuju drvo. Naslednici Inocennta XII razvijaju fondaciju, priključujući uz Ospizio Generale druga utočišta Za siročad i starce. Realiza­ cija ove politike neprestano nailazi na teškoće kako fmansijske, tako i organizacijske, mora stalno da savladava otpor prosjaka i nedostatak subordinacije davalaca milostinje; papski dekret iz 1774. godine pokazuje da se i pored dotadašnjih nastojanja i dalje sreću prosjaci i skitnice na ulicama grada. Ideja o „koncentraciji" prosjaka predstavlja ipak trajnu strukturu papske socijalne poli­ tike u Rimu. Ovo se ostvarivalo prinudom, a rimski prosjaci su tretirali za­ tvaranje u hospiciju kao hapšenje. Godine 1581. u gradu se pri­ čalo da su prosjaci nudili papi ogromnu sumu od 2.500 talara u zamenu za ponovno sticanje slobode i prava na prosjačenje. Ako je to čak bila samo intriga koju su kao senzacionalnu vest revno­ sno beležile avvisi, novine toga vremena, to pokazuje da je ona bila dokaz za to da je većina osećala da je ta politika represivna prema prosjacima. Uostalom, realizacija ove politike zahtevala je stalni policijski nadzor, gradski čuvari su hvatali prosjake i skit­ nice na ulicama. Jedno od stalnih mesta na kojima su se okupljali prosjaci i skitnice, bila je okolina Pjace Navone. Lokalni čuvari su

Bronislaw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

228

priređivali periodični lov na skitnice koje su tamo obično provo­ dile noći. Za vreme tih racija primenjivan je veoma jednostavan način razlikovanja skitnica od sezonskih radnika, pomešanih s njima; puštani su na slobodu svi oni kojima su ruke bile otvrdnule od rada, a u zatvor su odvođeni ostali. Episkop i učeni pravnik Gianbattista Scanaroli koji piše o tome u svom traktatu o zatvo­ rima iz 1655. godine, zaključuje da radom istrošene ruke postaju sada predmet pohvale, kao u antičkom dobu. Sudbine sledećih papskih inicijativa o pitanju rimskih prosja­ ka svedoče da su osiguranje stalnog funkcionisanja centralizovanog sistema zaštite siromaha, kao i realizacija zabrane javnog prosjaštva bili veoma teški. Glavni značaj ima ipak činjenica da sama ideja o zatvaranju prosjaka postaje u prestonici katoličkog sveta očigledan poduhvat socijalne politike. Diskurs koji primenjuje bula Quamvis infirma, i rad gradskog policijskog nadzora u Rimu demonstrativno pokazuju nenaklonjen karakter aktivnosti papske administracije prema prosjacima. To je imalo poseban odjek u čitavoj katoličkoj Evropi i navođeno je kao primer i argu­ ment. Rimske procesije trijumfa milosrđa izgleda da su pre svega znak trijumfa nad prosjacima.

Rad hrani, rad kažnjava Na ulasku u popravni dom u Hamburgu video se natpis Lahore nutrior, lahore plector (rad me hrani, rad me kažnjava). Nad analognom ustanovom u Desou video se natpis: Miseris et Malis (siromašnim i zlim). Na vratima amsterdamskog doma rada za žene postavljen je 1667. godine natpis: „Ne boj se! Ne svetim se za zlo, već prisiljavam na dobro. Teška je moja ruka, ali srce je puno ljubavi". Didaktičnost ovih parola u poređenju sa sumornom stvarnošću novovekovnih „popravnih domova" i „radnih domova" zvuči šokantno. Ali ove parole izvrsno poka­ zuju pravac novovekovne socijalne politike i stanja društvene svesti. Ova „koncentracija" prosjaka, zatvaranje siromaha po­ vezani su kako s demonstrativnom afirmacijom etosa rada u zemljama koje su kretale putem kapitalističkog razvoja, tako i sa evolucijom novovekovne krivične doktrine: lišavanje slobo-

6. Zatvori za siromašne

229

de i prinudni rad povezuju se u sindrom politike socijalizacije i obraćaju kako zločincima, tako i siromasima bez posla. Londonski Bridewell bio je pionirska ustanova u sistematskoj realizaciji politike te vrste. Njegov nastanak bio je rezultat opisa­ nih iskustava engleskog socijalnog zakonodavstva koja su vodila ka zaključku da je najefikasniji način kažnjavanja „zdravih pro­ sjaka" i skitnica njihovo slanje na posao. Na inicijativu Edwarda VI i londonskog episkopa Nicholasa Ridleya, specijalna komisija sastavila je 1552. godine memorijal o formama staranja o siro­ mašnima u Londonu: za skitnice, besposličare i rasipnike pred­ viđeno je zatvaranje u utočište, gde je prinudni rad trebalo da suzbija besposličarenje i loše sklonosti. Ovo utočište je uređeno (pre 1557. godine) u Bridewellu, nekadašnjoj rezidenciji Непгуја VIII, kasnije pak carskih poslanika, a naziv Bridewell toliko je srastao sa samim pojmom doma rada da se tretirao kao njegov sinonim i opšti naziv: u kratkom periodu bilo je oko 200 radnih domova na terenu ćele Engleske koji su nosili naziv Bridewell. Londonski Bridewell bio je organizovan po načelu strogo kontrolisane manufakture. Regrutovanje radne snage bilo je prinud­ nog karaktera, dakle i sama organizacija rada zahtevala je nadzor i zatvorsku disciplinu. Anti-prosjačka i antiskitnička represija, kao i socijalna zaštita u Londonu, zbog reforme iz 1552-1553. godine, podeljene su na nekoliko specijalizovanih bolnica. Skit­ nice koje su dovedene u Bridewell, a koje su smatrane bolesnima, upućivane su u bolnicu Sv. Vartolomeja ili Sv. Tome. Bolnice su sarađivale u represivnim akcijama, u bolnici Sv. Tome besposli­ čari su odmah po ozdravljenju podvrgavani bičevanju, sve bolni­ ce su kontrolisale zabranu prosjačenja. Ali Bridewell je u okviru tog novog sistema imao izuzetnu i posebnu funkciju upravo kao mesto rada. Tu su organizovane radionice raznih zanimanja, o kojima su se starale specijalizovane zanatlije u dogovoru sa od­ govarajućim zanatskim cehovima. Tkač koji kontroliše tkačke ra­ dionice obezbeđivao je isporuku sirovine, ispravnost alata za rad, prodaju proizvoda - pod kontrolom jednog od bolničkih admi­ nistratora. Cehovi su imali prednost prilikom kupovine gotovih proizvoda iz bolnice, što je trebalo da zaštiti lokalne zanatlije od nelojalne konkurencije. Pojedinim radionicama dodeljivani su

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

230

kuvari koji je trebalo da vode računa o ishrani zaposlenih. Najgo­ re skitnice upućivane su na rad u mlinu i u pekari, gde su uslovi bili teški, a rad nije zahtevao kvalifikaciju, već samo fizičku snagu. Prvobitna namera Bridewella bila je zapošljavanje „zdravih prosjaka", ipak, u situaciji nezaposlenosti i teškog dolaženja do posla, dom prinudnog rada ostajao je pod neprestanim priti­ skom, kome nije mogao da se odupre. Statistike štićeniki Bri­ dewella pokazuju da je znatan deo njih poticao iz Londona i oko­ line prestonice. Pretežno su to bili mladi ljudi: sačuvani spisak iz 1602. godine pokazuje da od 37 osoba, čija je starost određena, samo jedna ima više od 21 godinu. Više od 70% štićenika Bri­ dewella predstavljali su muškarci - većinu su činili zanatske kalfe i kućna posluga. Problem prinudnog zapošljavanja prosjaka bio je tesno povezan sa stanjem tržišta rada, sa nezaposlenošću. Bolničko-zatvorska ustanova nije mogla da izađe na kraj sa stvaranjem novih radnih mesta. Na početku XVII veka upravnici Bridewella u Londonu imaju posla sa oko hiljadu skitnica - nisu mogli sve da ih zaposle, najviše su ih osuđivali, kažnjavali i vra­ ćali. Kazneni karakter aktivnosti ove „bolnice" zato postaje jači. Jedan od upravnika londonskih bolnica u svom memorijalu konstatovao je 1587. godine da izgleda kao da je ceo London jed­ na velika bolnica (ali London is but an hospital), tolikom broju osoba daje se pomoć. Naročito kritičkim recima se opisivala si­ tuacija u Bridewellu, gde su posluga, nekadašnji vojnici i „druga valjana mladež" bez posla smešteni zajedno sa skitnicama, pro­ sjacima, lopovima i nitkovima. Na taj način „ne pravi se razlika između dobra i zla, a naziv Bridewell postao je u ušima ljudi toli­ ko omrznut, da je zauvek izgubljeno svako poverenje [prema ovoj ustanovi]67". Autor upozorava da nije protiv kažnjavanja prosjaka i besposličara, već protiv toga što je Bridewell postao mesto mo­ ralnog propadanja umesto popravljanja obicajâ i načina života. Mnogo šta ukazuje na to da ovaj strogi opis nije bio istica­ nje retorike, već je odgovarao istini. Bridewell je sve manje vršio funkciju primoravanja na rad i učenja radu prosjaka i prostitutki, 67 Tudor Economic Documents, ed. R. H. Tawney and E. Power, Lon­ don, 1924, t. III, str. 431, 439.

6. Zatvori za siromašne

231

što je bio njegov glavni zadatak. Spiskovi sticenikâ Bridewella po­ četkom XVII veka pokazuju da je procenat povratnika bio ogro­ man: godine 1602. oni su činili 22% osuđenika, 1631. godine već 29%. Jedan od skitnica, pritvorenih 1602. godine, priznaje da je pre toga bio 40 puta hapšen, drugi koji jedva da ima 12 godina, bio je u Bridewellu osam ili devet puta! Ispostavilo se da je pri­ nudni rad više koštao nego što je donosio prihode, da ustanova nije bila u stanju da sama sebe fmansira. A i program moralnog „popravljanja" zatvorenika teško je bilo realizovati: Bridewell, kao svaki zatvor, imao je ulogu mesta u kome je asocijalni način života dobijao trajne odlike. Drugi deo programa, za koji je dom prinudnog rada trebalo da služi - odvajanje od društva onih koji nisu želeli da se povinuju važećim društvenim normama - mo­ gao je da se realizuje na druge načine: npr. deportacijom u kolo­ nije. U periodu 1618-1619. godine upravnici Bridewella poslali su u Virdžiniju 99 dece uzrasta od 9 do 16 godina; za ovim tran­ sportom otišli su sledeći, kako u Virdžiniju, tako i na Bermude i na Barbados. Tek krajem XVII veka nastaje u Engleskoj mreža radnih do­ mova koji su organizovani na ekonomski racionalan način, a ne samo s kaznenim i edukativnim planovima. Glavna oblast rada u ovim domovima postaje tekstilna industrija, a naročito pre­ đa vune. Catherine Lis i Hugo Soly ispravno su ukazali na to da se ova ekonomska korist engleskih radnih domova vezivala sa strukturnom disproporcijom tekstilne industrije toga vremena: sve do tehničkih pronalazaka 60-ih godina XVIII veka proizvod­ nja prediva predstavljala je usko grlo te grane proizvodnje. Zbog toga su fabrikanti bili zainteresovani za povećanje ponude pre­ diva - tim pre što se ono dobijalo po niskoj ceni. Akt iz 1723. godine davao je parohijama pravo odbijanja pomoći siromasima koji ne žele da idu u radne domove. U prvoj polovini XVIII veka Engleska je imala oko 200 takvih workhouses. Ovaj pokret kažnjavanja i vaspitavanja siromaha radom poti­ če iz novovekovne dobrotvorne reforme, njegove osnovne ideje mogu se naći kod Vivesa, Morusa i Frycza Modrzewskog. Ipak, on se realizovao tek u potonjim i raznovrsnim socijalnim isku­ stvima, čija je stvarnost bila daleka od humanističke utopije. Iz-

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

232

među iskustva bolnice-zatvora, kakav je bio Bridewell, i radnih popravnih domova na britanskim ostrvima treba upisati široki pokret osnivanja „popravnih domova“ ili „domova prinudnog rada“ na evropskom kontinentu. Naročitu popularnost dobili su holandski „popravni domo­ vi". Dirck Volckertsz Coornhert, holandski humanista, u traktatu objavljenom 1587. godine, ukazivao je na to da socijalna i ka­ znena politika treba da povezuju lišavanje slobode s prinudnim radom. Ove ideje su u sredini amsterdamskog patricijata našle nastavljače i realizatore koji dovode do stvaranja najpre radnog doma za muškarce, a potom doma za žene. U muškom domu (Rasphuis) bavili su se ljuštenjem varzilovog drveta, u drugom pak (Spinhuis) žene i deca su se bavili predenjem i šivenjem. Po uzoru na amsterdamski dom nastali su sledeći domovi, naročito u industrijski razvijenoj Holandiji. Oni su se pokazali kao kori­ sna forma davanja radne snage, a dobrotvorne motivacije takvih domova polako su zaboravljane. Rad je obavljan u kolektivnim sobama i bio je plaćan. Njegovo vreme bilo je strogo određeno, čitav dnevni red je napravljen tako da se u njemu nađe mesto za molitvu i pobožne lektire (čitane su naglas). Amsterdamska ustanova od početka ima kazneni karakter, u njoj se zatvaraju ne samo siromasi, već i mladi prestupnici, a presude koje osuđuju na zatvaranje u Rasphuis predviđaju da u slučaju dobrog vladanja vreme boravka može biti skraćeno (npr. sa 12 na 8 godina). Borba s „besposličarenjem" siromašnih bila je jedan od zada­ taka radnih domova. Ovo se ostvarivalo na drastičan način. Evo kako je u amsterdamskom domu rada savladavan otpor prema radu: ako je siromah odbijao da radi, zatvaran je u podrum koji je polako punjen vodom. Zatvorenik je imao na raspolaganju pum­ pu; da bi se spasao od utapanja, morao je neprestano da ispumpava vodu iz prostorije. To je trebalo da bude efikasna metoda za prevladavanje lenjosti i sticanja radnih navika. Po uzoru na holandske poduhvate, nastaju radni domovi na terenu Nemačke. U prvoj deceniji XVII veka - radni dom u Bre­ menu i Libeku, a sledeće decenije - u Hamburgu. U poslednjem tridesetogodišnjem periodu XVII veka nastaju domovi u desetak drugih gradova na terenu Rajha (među njima u Vrodavu 1670.

6. Zatvori za siromašne

233

godine). Slično kao u Engleskoj, njima se upravljalo u okviru gradskih ustanova i fondova ili su davani u zakup fabrikantima. U svakom slučaju, popravni domovi ili radni domovi, pored svo­ jih kaznenih i edukativnih funkcija, treba da odgovaraju odre­ đenim ekonomskim potrebama; od ekonomskih mogućnosti i od stanja tržišta rada zavise sudbine tih funkcija (a često i same odluke o njihovom stvaranju). Ponekad se ističe da je veroispovedna struktura imala odlu­ čujući značaj za prihvatanje koncepcije doma rada kao osnovne ćelije socijalne politike: protestantska etika je trebalo da bude os­ nova tog povezivanja kazne i socijalne zaštite, popravne ustanove i manufakture. Dakle, nemački proučavalac A. Müller-Armack ukazao je da tek u XVIII veku nastaju u Kelnu, Minsteru, Paderbornu, Vircburgu, Bambergu i Pasauu katolički radni domovi. Ipak, s jedne strane 63 protestantska doma, a sa druge nekoliko katoličkih - proporcija je zapanjujuća. Pozivanje na rad kao način socijalne zaštite nije pronalazak protestantskih društvenih sredina, niti pak atribut socijalne poli­ tike protestantskih zemalja. Istu pojavu konstatujemo u papskim inicijativama XVI veka, u evoluciji društvenih doktrina katolič­ kog kruga ili u gradskim poduhvatima u katoličkim zemljama. Razlike u glavnim pravcima politike „zatvaranja" siromašnih za­ visile su od društvenog i civilizacijskog konteksta, u kome je ona realizovana. Program „popravljanja radom", prinudnim radom, izgleda da je bio povezan sa vodećim oblastima u privrednom razvoju; društveni stavovi koje promoviše protestantska etika pomažu potrebama društava koja stupaju u fazu industrijskog razvoja.

Opšta bolnica: „veliki zatvor" u Francuskoj Centralizovane ustanove socijalne zaštite novovekovne epohe tretirale su rad kao osnovni instrument prilagođavanja siromaš­ nih zahtevima društvenog života. U socio-psihološkoj pozadini sedamnaestovekovne politike zatvaranja nije postojala samo ka­ znena koncepcija izolacije, već i, kako je pisao Michel Foucault, poseban „mit o društvenoj sreći" koji je policijski red tesno po­

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

234

vezivao s načelima verskog poretka. Istorija „velikog zatvaranja" siromašnih u katoličkoj Francuskoj u XVII veku to nesumnjivo dokazuje. Socijalna iskustva francuskih gradova tokom XVI veka, kao i planovi socijalne politike, formulisani u to vreme, vodili su po­ vezivanju izolovanosti siromaha s prinudom rada. Barthélemy de Laffémas koji prvih godina XVII veka postaje dvorski ekonomi­ sta francuske monarhije, odlučno je propagirao aktivnost protiv prosjaka i skitnica; predviđao je njihovo zatvaranje u dva „javna sela“ (za žene i za muškarce odvojeno), gde bi trebalo da rade dobrovoljno ili pod prinudom. Planovi izolacije siromaha nalaze doslednu realizaciju tek u formi „Opštih bolnica" u XVII veku. Pokušaj zatvaranja pariških prosjaka u specijalno određena utočišta, pod zajedničkim nazivom Bolnice zatvorenih siromaha (.Hôpital des Pauvres Enfermes) za vreme Marie de Médicis treba­ lo je da bude presedan. U jesen 1611. godine objavljena je u gra­ du zabrana prosjaštva, strancima je poručeno da napuste grad, a domorocima da se smesta prihvate posla ili da se određenog dana jave na trg Sen Žermen, odakle će biti odvedeni u utočišta. Šest godina kasnije, u specijalno objavljenoj brošuri koja izveštava o sudbini poduhvata, čitamo da je ova odredba „toliko uplašila sve pomenute prosjake, da se od 8 ili 10.000 - toliko ih je moglo u gradu biti - na pomenutom trgu našao jedva 91“68. Ipak, na ulicama Pariza vršen je strog nadzor, beda je na kraju primorala prosjake da dođu u naznačene bolnice. Nakon šest nedelja 800 siromaha našlo se već u zatvoru, a 1616. godine njihov broj je dostigao 2.200. Deljenje milostinje novčano je kažnjavano, žene koje su hvatane in flagranti prosjaštva, javno su kažnjavane šibanjem i šišanjem glave, a muškarci su odvođeni u zatvor. Statut „siromašnih zatvorenika" predviđao je da muškarci budu smešteni u naročitoj bolnici, a žene i deca oba pola do osam godina odvojeno; predviđena je takođe posebna bolnica za pri­ vremeno bolesne. U prve dve postojala je obaveza rada od zore do večeri (leti su siromašni buđeni u 5 ujutru, a zimi u 6 ujutru). 68Ch. Paultre, De la répression de la mendicité et du vagabondage en France sous l’Ancien Régime, Paris, 1906, str. 138.

6. Zatvori za siromašne

235

Muškarci su radili u mlinovima, pivarama, strugarama ,,i na dru­ gim teškim poslovima", a žene i deca na predenju, u proizvodnji čarapa i dugmadi. Ko ne uradi posao koji mu odredi nadzornik, biće kažnjen prvom prilikom smanjenjem sledovanja hrane na pola, a drugi put isteran iz bolnice i, poput stranih prosjaka, uhapšen. Osim administratora i nadzornika, o redu u bolnicama treba da se staraju specijalno određeni prosjaci (po jedan u grupi od 20 osoba). Građevinski preduzimači mogli su da uzimaju iz bolnice ljude za rad koji su dobijali samo četvrti deo zarade, a ostalo je odlazilo u korist bolnice. O redu u bolnicama, kao i o poštovanju zabrane trebalo je da se stara specijalno postavljena straža; za hvatanje i dovođenje skitnica u zatvore bila je predvi­ đena nagrada. Ovaj koncentracioni mikrokosmos tretiran je ipak kao do­ brotvorno delo. Jasno je ipak bilo da ulaz u bolnicu predstavlja neku vrstu privilegije koju ne mogu uživati strani prosjaci. Takođe, činjenica da izbacivanje iz bolnice može da se tretira kao kazna, potvrđuje isto Ovaj drugi slučaj, istina, može se smatrati prostom formom gradacije kazni - izbacivanje iz bolnice zna­ či prelaženje iz jednog zatvora u još gori zatvor, jer su uhapšeni prosjaci odvođeni u podzemlje Šatlea. Prvi član zakona za „siro­ mašne zatvorenike" ipak jasno određuje glavnu razliku između onih koji se nađu u bolnici, pošto odgovarajućim dokumentima dokažu da su rođeni u Parizu, i svih drugih, „koji će se smatrati strancima i biti kažnjeni". Pomenuta brošura koja govori o sudbi­ ni prvog pariškog zatvaranja, ističe da je njegov cilj bilo davanje posla prosjacima, kao i verskog vaspitanja i profesionalnog ob­ razovanja. Prisustvo verskog i karitativnog faktora u poduhvatu „zatvaranja" je bitna stvar. U prethodnim razmatranjima skretali smo pažnju da su se iza kolektivnih verskih i karitativnih aktiv­ nosti u korist siromaha nalazile društvene motivacije i izvesna vrsta političkih odluka. U slučaju socijalne politike velikog zatva­ ranja, kada stroge i opasne aktivnosti dobijaju javno policijske i represivne forme, treba pomenuti drugu stranu pitanja: u osnovi represivne politike nalaze se hrišćanska osećanja i težnje ka osi­ guranju siromasima mogućnosti za dostojanstven život. Bilo je to nasilno usrećivanje: istorija ljudskih ideologija i aktivnosti daje

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

236

mnoge druge primere takve situacije. Upoznavanje ili omalova­ žavanje namere ometa shvatanje da represivna politika prema siromaštvu nailazi kako na protest i odbojnost, tako i na vatrenu podršku i angažovanost u širokim krugovima javnog mnjenja. U Francuskoj XVII veka kontrareformatorske struje koje aktiviraju verski život zemlje nakon verskih ratova programom obnove katolicizma, obuhvataju pitanje milosrđa i zaštite siro­ maha. Društvo Sv. tajni, organizovano 20-ih godina XVII veka kao tajna političko-verska struktura koja obuhvata ćelu zemlju, objavilo je sveti rat „opasnostima epohe", među kojima su skitničenje i prosjaštvo, tretirani kao „nered siromaha", zauzimali glavno mesto. Od 1631. godine Compagnie du Saint-Sacrement svojim programom zatvara siromašne u Opšte bolnice. To je trebalo da obezbedi efikasnost karitativnih aktivnosti, znači, da pruži siromasima pravu zaštitu uz najniže troškove, a istovreme­ no da ukloni opasnost društvene pobune, kakvu je stvaralo skitničenje u doba Fronde (1648-1653) [serije građanskih ratova u Francsukoj]. „Siromah, već svojim rođenjem" - glasila je brošura koja je predstavljala plan Opšte bolnice u Tuluzu - „treba da služi bogatašu", podleže trajnoj demoralizaciji, jer provodi mladost u prosjačenju, besposličarenju i skitanju. Ovde je explicite izložena motivacija „socijalne dresure", a konkretni poduhvati koje je plan predviđao i koji su realizovani u Tuluzu, počev od 1647. godine, dobro su tom cilju služili. Rad je predviđen za skoro sve siroma­ he, od najmađih, a načelo je trebalo da bude njihovo zatvaranje i eliminisanje individualne milostinje. Najozbiljniji poduhvat Društva bilo je stvaranje Opšte bolni­ ce u prestonici monarhije. Zahvaljujući prethodnim pokušajima organizovanja ovakvih ustanova nastalo je bogato iskustvo, a nova društvena situacija pojačala je problem siromaha; pariški istoričar iz XVII veka, Henri Sauvai, pisao je da je broj prosjaka u gradu porastao na 40.000. Društvo Sv. tajni organizuje deljenje milostinje, povezano s veronaukom, pokreće Milosrdni magacin (Magasin Général Charitable), zahteva od parohijskih milosrd­ nih društava sistematsku brigu o siromašnima. U Opštoj bolnici, osnovanoj po kraljevskoj uredbi od 4. V 1656. godine, članovi Društva zauzimaju skoro polovinu od 26 mesta u upravi Bolnice.

6. Zatvori za siromašne

237

Jedan od prvih koraka nove uredbe bilo je postavljanje specijalne straže koja je trebalo da hapsi prosjake i skitnice. Objavljeno je da za prosjačenje preti kazna šibanja, a za recidiv - slanje na robiju. Pariška Opšta bolnica vrši sledeće zatvaranje siromaha. Godine 1657. bolnica ima oko 6.000 štićenika, od kojih se većina prijavila dobrovoljno, a samo deo predstavljaju prosjacizatvorenici; pretnja kaznama i izostajanje individualne pomoći predstavljaju sasvim efikasan pritisak. Proučavalac problemati­ ke zatvaranja prosjaka, Emanuel Chill, ispravno primećuje da se tradicionalno milosrđe i zaštita siromaha pojavljuju u individu­ alnim inicijativama, kao i u, punom posvećenosti i samopregora, radu pobožnih članova Društva Sv. tajni ili u diskursu verskih delà, ali ne u strogim, mračnim i strašnim građevinama, od kojih se sastoji Opšta bolnica. Bolnica nije mogla da smesti sve siro­ mahe, ali trebalo je da uplaši sve zatvorskim uslovima života. Ad­ ministratori su imali pravo da osuđuju štićenike na šibanje, stub srama ili zatvaranje u kazamat za narušavanje radne discipline, kao i za neispunjavanje verskih zapovesti. Siromasi zatvoreni u bolnici trebalo je da budu obučeni u sivu odeću s kapuljačama, na odeći su nosili bolničku značku i prišiven lični broj. Delo je preživelo svoje neposredne stvaraoce. Društvo Sv. tajni koje su njegovi protivnici nazivali „kabalom bogomoljaca“, Mazarini je likvidirao, ali pariška Opšta bolnica je ostala i proši­ rila delovanje. Pojedine bolnice i skloništa koji su ulazili u sastav Opšte bol­ nice polako se specijalizuju. Bolnica zvana Pitié, u kojoj se nalazila uprava ćele ustanove, davala je smeštaj uglavnom devojkama i deci (1663. godine tu je bilo oko 1.300 osoba, od toga su 236 bile teško bolesne, 687 zatvorene u radionicama, 351 devojka i 120 dečaka pohađali su školu). U bolnicu Salpêtrière (šalitrana, jer je ova bol­ nica koristila nekadašnji oružarnicu (Arsenal), sagrađenu tokom vladavine Loiusa XIII) moglo je da stane 463 kreveta, 628 osoba, namenjena je bila samo ženama. Kasnije su dograđene nove pro­ storije (između ostalih, popravni dom za prostitutke) i 1666. godi­ ne ovde je bilo više od 2.300 siromaha, godine 1679 - blizu 4.000. Bicêtre, nekad sagrađen kao utočište za ratne invalide, sada je po­ stao utočište za muškarce, čiji se broj kretao između 1.000 i 1.400.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

238

U Savoneriju napravljeno je utočište za dečake školskog uzra­ sta. U tzv. Scipionovom domu smeštene su žene koje čekaju po­ rođaj i bebe. Ukupna populacija siromaha zatvorenih u raznim ustanovama pariške Opšte bolnice dostizala je krajem XVII veka broj od 10.000 ljudi. Godine 1666. u utočištima pariške Opšte bolnice organizovane su radionice. Brošura, izdata upravo te godine, konstatuje da ,,i pored svih otpora, više nema ni u jednom od domova Bolnice za siromahe onih koji ne bi bili zaposleni, izuzev teško bolesnih ili potpuno nesposobnih. Na rad se primoravaju čak i starci, sa­ kati i paralitičari, a od vremena uvođenja ovog opšteg rada ima više discipline, više reda i više pobožnosti kod siromaha". Radilo se čak i u utočištima za decu ili pak u Scipionovom domu, gde su se porodilje bavile tkanjem ili pak proizvodnjom trikotaže. Rad u bolničkim domovima bio je organizovan u tri segmen­ ta: deo radionica koji je vođen na račun bolnice, deo na principu ortakluka, najzad, deo koji su vodili trgovci, pošto bi prethodno sklopili ugovor s bolnicom. Ovi ugovori su predviđali da trgovci plaćaju izvesne sume u korist bolnice; slično je bilo i u slučaju kad su bolnički štićenici bili „pozajmljivani" za građevinske ili druge radove, dve trećine njihove zarade trebalo je da se uplati u korist bolnice. Ovde dolazimo do naročito važnog pitanja za francuske Opšte bolnice: rad u bolničkim radionicama nije uopšte donosio profit. „Ne treba zamišljati" - čitamo u pamfletu iz 1666. godine - „da manufakture mogu sada ili da će moći bilo kada da osiguraju izdržavanje bolnice ili pak da joj donesu ozbiljnije prihode". U suštini, ne samo da prinudno zapošljavanje siromašnih u bolni­ cama nije davalo Opštoj bolnici nikakve prihode, već je predstav­ ljalo čak dodatno opterećenje njenog budžeta. Ali prinudni rad je trebalo da realizuje zadatke društveno-verskog vaspitanja, a ne ekonomske zadatke eksploatisanja radne snage. Reč je o učenju poštovanja prema radu. Pomenuta brošura piše potom o rezulta­ tima tih aktivnosti: „Mnogi siromasi su zavoleli rad i može se reći da su svi sposobni za njega; ipak, njihove navike besposličarenja i pokvarenosti često nadmašuju njihova obećanja i tvrdnje, kao i

6. Zatvori za siromašne

239

staranja direktora i bolničkog personala"69. Zatvaranje i primoravanje na rad u ustanovi Opšte bolnice trebalo bi otuda da predstavlja afirmaciju etosa rada i osiguranje - strahom, pretnjom, silom - njegove univerzalnosti. Naročito represivan karakter koji dobija socijalna zaštita u novom vreme­ nu, ima svoje ideološke funkcije. Radove na stvaranju Opšte bolnice, kao i njeno funkcionisanje, pratili su mnogi otpori i nemiri zbog kaznenog karaktera nove ustanove. To se čak odnosilo na grupu njenih neposrednih investitora. Vincent de Paul, povezan sa Društvom Sv. tajni, s ve­ likom rezervom se odnosio prema politici progonstva „stranih" siromaha. Takođe je ideja Opšte bolnice koju je u početku prihvatao (St. Vincent je u te svrhe predao zgrade dva pariška utoči­ šta, Bicêtre i Salpêtrière kojima je raspolagao), ali tokom gradnje počinje da sumnja da li je politika zatvaranja siromaha u skladu s božjom voljom. Uostalom, ovu politiku su neprestano kako u XVII, tako i XVIII veku, osporavali razni krugovi francuskog sveštenstva. Ona nailazi na odbijanje u pučkim krugovima koji neretko aktivno stoje na strani prosjaka, koji se opiru zatvaranju. U aktima kojima se neprestano osnivaju Opšte bolnice, ponavlja se da se ne smeju maltretirati bolničke sluge kojima se ponekad dozvoljava nošenje oružja. Proučavalac socijalne zaštite stare Francuske, Jean-Pierre Gutton, tvrdeći da su u redovima ljudi koji prave izgrede i tuku se za odbranu siromašnih, bile zanatlije, sluge, lakeji, radnici, ukazuje na raznovrsne motivacije: osećanje zajedničke socijalne pripadnosti, bes prema nelojalnoj konku­ renciji bolničkih radionica ili, najzad, sklonost ka neposlušnosti i mržnja prema predstavnicima vlasti, ali istovremeno i postojanje tradicionalnog saosećanja prema bedi i versko poštovanje siro­ maštva kao svetog stanja. Takođe treba obratiti pažnju na stanje tržišta rada i odliku zaposlenja u tom periodu. Stanje mase ljudi koji žive od periodičnog najma neprestano pritiska nepostojanost zaposlenja; život od pomoći predstavlja jednu od životnih etapa, otuda takođe osećanje solidarnosti gradskog radničkog stanovništva sa prosjacima. Policijska akta Pariza iz XVIII veka 69Ibid., str. 189.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

240

0 neredima i tučama zbog anti-prosjačkih policijskih aktivnosti (proučila ih Ariette Farge) pokazuju upravo takve situacije. Gru­ pa od 250 kaldrmara (1758. godine) idući po platu otima prosja­ ka iz ruku policije; drugi put, zaustavljeni prosjak doziva pomoć: „Zidari, dođite!" ili pak „Momci, dođite!" Ili kad grupa bolničkih stražara vodi 60-ogodišnjeg sakatog prosjaka koji je uhvaćen dok je prosio. Tada jedan od svedoka, građevinski zanatlija, viče: „Те hulje hapse čoveka koji je imao nesreću da padne sa krova dok je radio, a ništa ne čine drugim prosjacima". U umovima ljudi toga vremena hapšenje prosjaka povezuje se sa svakojakim kaznenim akcijama. Među prestupnicima, teranim na robiju, pojavljuju se 1 prosjaci. Tako je po presudi starešine Orleana 1704. godine oteran na robiju jedan seljak iz Žisija u Burbonu „kao skitnica i zdrav prosjak koji je pretio mnogim osobama, kad su odbijale da mu daju milostinju ili prenoćište, da će im spaliti kuće" - osuđen na tri godine, umire u robijaškoj bolnici 1707. godine. Ambiva­ lentnost hapšenja prosjaka koje nije bilo kazna, već je trebalo da bude demonstracija milosrdnih osećanja, očigledno je izazivala spontani protest. U danima Francuske revolucije, početkom septembra 1789. godine pariška masa prodire u zatvore, linčujući jedne, a osloba­ đajući druge. Prodire i u domove Opšte bolnice koji su takođe mračni i podsećaju na zatvore, kao i 100 godina ranije. Restif de la Bretonne, „noćni posmatrač" pariškog života, dao je opis krva­ vih scena rasprave s bolničkim personalom, a potom oslobađanje žena u Salpetrijeru (u to vreme već je u njemu bilo blizu 8.000 štićenika, uglavnom žena). Pažnju privlači opis utočišta za devojke u toj bolnici: „Ove nesretnice vode tužan život. Stalno u školi, stalno na dohvat šibe nadzornice, osuđene su na večni celibat, na loše i odvratno jelo, mogu samo da se nadaju da će ih neko uzeti da služe ili da uče neki težak zanat. Čak i tada; kakav je to život! Na najmanju žalbu nepravednog poslodavca, smesta ih vraćaju u bolnicu da bi ih kaznili. [...]. To su ponižena bića koja, ako ih slučaj baci u društveni život, uvek zauzimaju u njemu jedan od najodvratnijih položaja"70. 70 N. Restif de la Bretonne, Les Nuits de Paris, choix de P. Boussel,

6. Zatvori za siromašne

241

Osim daljeg postojanja ustanove, tokom XVIII veka odvija se bitna transformacija socijalne politike. Povezivanje represije i milosrđa koje vrše Opšte bolnice XVII veka postalo je predmet kritike sledećeg veka. Humanitarna reforma socijalne zaštite tre­ balo je da odvoji profesionalne skitnice koje je kao prestupnike čekao zatvor, od siromaha koji treba da dobijaju organizovanu pomoć i zaposlenje: najvažnije je bilo prilagođavati besposličara slobodnom radu, suprotnom prinudnom radu i bolničkoj manu­ fakturi. Pariška Opšta bolnica vršila je ulogu koju su u drugim delovima zemlje imale nove ustanove - dépôt de mendicité. Kraljevsko zakonodavstvo XVIII veka dugo je tretiralo Opšte bolnice kao glavni organizacioni element socijalne politike. De­ klaracija iz 1724. godine i dalje tretira pitanje rada kao osnovno i naređuje prosjacima bez posla da se prijave bolnici koja će im naći posao (pre svega u javnim radovima). Prosjaštvo se tretiralo kao prestup: prvi put pretilo je smeštanje, na barem dva meseca, u Opštu bolnicu, drugi put smeštanje na tri meseca i žigosanje slovom M (od mediant - prosjak), treći put muškarcima je pretila robija od pet godina, a ženama pet godina zatvora u Opštoj bol­ nici (sudovi su imali pravo da povećaju ovu kaznu do doživotne). Deklaracijama iz 1764. i 1767. godine skitnice su tretirane kao prestupnici, pri čemu su kriterijumi za to bili: nemanje posla šest meseci i nepostojanje dokaza o moralu. Umesto Opštih bolnica pojavljuju se dépôt de mendicité kao mesta interniranja skitnica i „zdravih prosjaka" (dok su Opšte bolnice primale sve siromahe). Godine 1784. Necker je procenjivao da je u 33 dépôts bilo oko 7-8.000 mesta. Do 1773. godine u pariškom okrugu (Généralité de Paris) uhapšeno je 18.523 prosjaka, od čega je 11.895 oslobo­ đeno, 88 odvedeno u vojsku, 3.158 je umrlo u zatvoru, a 1.963 pobeglo. U dépôts prosjaci su dobijali samo provizoran smeštaj, u očekivanju da će ih porodica ili neki poslodavac preko veze oslo­ boditi. Duže su zadržavani samo skitnice i profesionalni prosjaci (uredba iz 1785. godine predviđala je da se može osuđivati na vi­ šegodišnji boravak u dépôt). Svi zatvorenici bili su dužni da rade od zore do mraka, svaki dépôt bio je u te svrhe opremljen odgo­ Paris, 1963, str. 287.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

242

varajućim radionicama. Neredi i nemiri koji stalno izbijaju u tim skupinama prosjaka, često dobijaju karakter otvorenih i krvavih pobuna (kao u Renu 1782. godine). Istovremeno, nedostajala su sredstva za održavanje tih dépôts, iz svih provincija stizale su pri­ tužbe na to. Knjige žalbi (Cahiers des doléances) skreću takođe pažnju na neefikasnost ustanova dépôts u borbi s prosjacima. Iz­ bijanje Revolucije značilo je likvidaciju dépôts. Iskustva velikog zatvaranja imala su značaj koji je teško oceniti u procesima formiranja novovekovnih društava u Evropi. Ukr­ štajući na specifičan način milosrdne namere i surove represije, ono je vršilo afirmaciju etosa rada. Bez obzira na različite forme ili vremenska preticanja i kašnjenja, kako u protestantskim, tako i katoličkim zemljama, kako u oblastima s naprednom industri­ jalizacijom, tako i onim agrarnim društvima koja su tek čekala industrijsku revoluciju, rad postaje forma edukacije ili pak soci­ jalizacije. Povezanost zatvora s manufakturom u novovekovnim bolničkim poduhvatima, baca specifično svetio na nastajanje novovekovne fabrike uopšte: njena organizacija, unutrašnji pravil­ nik, propisi o radnoj disciplini ili, najzad, spoljašnji izgled, čije je tragove sačuvao gradski industrijski pejzaž ponekad čak do XX veka, imaju neke odlike zajedničke sa zatvorom.

7. SAVREMENI SVET I BEDA Kako se približavamo sadašnjosti, izgleda nam da se prošlost dinamizuje, izoštrava konture događaja, procesâ i stavova; često se kaže da se istorijsko vreme ubrzava. Time se konstatuje da je razvojni ritam ljudskih društava doživeo promene usled indu­ strijske revolucije, a delimično je posledica psihološke perspekti­ ve, u kojoj bliži događaji izgledaju veći, jasniji i važniji od onih iz daleke prošlosti. U ovoj knjizi raspravljali smo, pre svega, o kon­ frontaciji srednjovekovne doktrine siromaštva sa društvenom stvarnošću, o pitanju nastanka novovekovne socijalne politike, kao i o promeni kolektivnih stavova prema siromaštvu. Procesi, čiji smo tok pokušavali dosad da predstavimo, obuhvatali su dug period - blizu hiljadu godina. Bez većeg truda moglo bi takođe da se pokaže da je u tim vremenskim okvirima preindustrijska Evropa već uspela da izgradi sve društvene stavove prema bedi i bogatstvu - a možda čak i glavne programe društvene politi­ ke - koji se pojavljuju ili koegzistiraju u industrijskom društvu, u savremenoj istoriji. U istoriji ljudskog društva poslednja dva veka, osnovni kvantitativni odnosi između siromaštva i bogat­ stva se ipak menjaju, šire se - ili pak menjaju - veze kolektivne solidarnosti, pitanje siromaštva se upisuje u kontekst industrij­ skog razvoja.

Pauperizacija i „otkriće siromaštva" Gianmaria Ortes, koga je Marx smatrao jednim od najvećih ekonomista XVIII veka, pisao je 1774. godine: „Bogatstvo nacije odgovara njenom stanovništvu, a njegovo siromaštvo odgovara njenom bogatstvu. Vrednoća jednih je uzrok lenjosti drugih. Si­ romasi i besposličari su neizbežni proizvod bogatih i vrednih"71. 71 G. Ortes, Della economia nazionale libri set, Venezia, 1774.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

244

Venecijanski monah iz kamaldoleškog [benediktanskog] reda, izražava ovim recima uverenje da je siromaštvo prirodna pojava koja predstavlja sastavni deo društvenog poretka. Ipak, ovaj stav nije podudaran sa srednjovekovnim prihvatanjem mesta siro­ mašnih u okviru specifične podele funkcija i zadataka u hrišćanskom društvu. On se razlikuje od ranovekovnih delà o pitanjima siromašnih. Različitost diskursa o siromašnima u drugoj polo­ vini XVIII veka proizilazi iz rasprava o pitanjima drugačijim od prethodnih. Nije reč više o pronalaženju načina za odstranjivanje društvene pošasti prosjaka i skitnica, već pre svega, o proučava­ nju i shvatanju pauperizma kao masovne pojave, dakle, o odre­ đivanju njegovog mesta u novovekovnom ekonomskom sistemu. Ova promena načina razmišljanja o siromašnima i pauperizmu pripada istoriji društvene misli, može se proučavati samo u kon­ tekstu intelektualnog pokreta toga vremena. Ali očigledan uticaj imalo je posmatranje društvene stvarnosti; pauperizam je kao pojava promenio svoj karakter, dobijao je dramatičnu dimenziju, uvodio nemir i nesigurnost u mišljenje o istorijskom napretku. Društveni procesi u XVIII i XIX veku više su se razlikovali od društvenih procesa u prvom novovekovnom razdoblju. Industri­ jalizacija je vršila specifična ubrzanja razvojnih ritmova, ali lokal­ ni uslovi - gradova, regija ili zemalja - odlučivali su o razmerama i tempu tog ubrzanja. Otuda proizilazi da je društvena konjuktura lokalno određena. Razvoj saobraćaja i trgovine, migracije unutrašnje radne snage, razvoj tržišta radne snage, a u kasnijem periodu i ingerencija institucija solidarnosti kako poslodavaca, tako i zaposlenih, uvode mehanizme koji regulišu i nivelišu razli­ ke plata i cena. Ipak, iza srednjih pokazatelja neprestano se kriju ekstremne situacije; nagli trenuci prosperiteta i isto tako iznena­ đujući trenuci pada proizvodnih centara, gradova ili regija, po­ jedinih proizvodnih grana. Ali i privredni padovi i krize mogu imati i neočekivane posledice: čak i u ranijim periodima, i izvan okvira „prvobitne akumulacije kapitala'*, videli smo kako je siro­ maštvo, društvena cena za ekonomski rast, moglo da ide u prilog urbanizaciji i industrijskom razvoju. Glavni problem je ipak pi­ tanje opšteg pravca evolucije životnog standarda novovekovnih društava. Ovo pitanje se tiče društvenog bilansa kapitalističkog

7. Savremeni svet i beda

245

razvoja, dakle, ne samo veze o kojoj sam govorio u prethodnim poglavljima, između bede i procesâ pauperizacije i kapitalizma, već i velike sporove oko toga da li je razvojna tendencija kapita­ lizma potpuno osiromašenje širokih masa. Razmatrajući forme postojanja relativne prenaseljenosti u ka­ pitalizmu, Marx je dao analizu pojave pauperizma. Ostavljajući po strani lumpenproletarijat, autor Kapitala razlikuje tri katego­ rije ,,pauperâ“: radno sposobne ljude, decu i siromahe nesposob­ ne za rad. Na taj način društvena sredina siromašnih se defmisala kao „dom invalidé aktivne radničke armije i mrtvi balast rezer­ vne industrijske armije“72, a proizvođenje pauperizma se tretira­ lo kao neophodan uslov za kapitalističku proizvodnju. Problem siromaštva razmatran je u okvirima opšte analize kapitalističke akumulacije. Posmatranje stvarnosti ondašnje glavne industrij­ ske zemlje, Engleske, pružalo je dokaze da je „akumulacija bo­ gatstva na jednom polu u isti mah akumulacija bede, mučnog rada, ropstva, zaostalosti, surovosti i moralne degradacije na su­ protnom polu“73. Ovo uverenje može se naći i u delima mnogih posmatrača društvene situacije evropskih zemalja krajem XVIII i početkom XIX veka. „Siromašni u državi su kao senke na slici: stvaraju ne­ potreban kontrast"74 - pisao je 1740. francuski lekar i moralista Philippe Hecquet. U raspravi o pravima siromašnih, anglikanski sveštenik Joseph Townsend je smatrao da je beda garancija stal­ nog dotoka radnih ruku za najteže poslove, pošto glad „ne samo da izaziva miran, tih i neprestani pritisak, već nagoni na najveći napor, kao najprirodniji motiv jedinstva i rada". Sličan stav zau­ zimao je početkom XVIII veka Bernar Mandeville u Bajci o pče­ lama, smatrajući normalnim da siromaštvo predstavlja garanciju za ponudu radne snage. „Nijedan čovek, kad bi to od njega zavisi­ lo, ne bi hteo da podnosi siromaštvo i teško radi za goli život. Ali nužna potreba za jelom i pićem, a u hladnim uslovima i odećom 72K. Marx, Le Capital, Paris, 1976,1.1, VII partie, chap. XV, 4, str. 464. 73Ibid., str. 466. 74Upon J. Kaplow, The Names of Kings: the Parisian Laboring Poor in the Einghteenth Century, New York, 1971, str. 27.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

246

i krovom nad glavom, čini da ljudi pristaju na sve što se samo može izdržati. Kad niko ne bi imao potrebe, niko ne bi radio". Iz izlaganja o nužnosti siromaštva Mandeville izvodi zaključak da je ,,u slobodnom narodu, u kome ropstvo nije dozvoljeno, najveće blago velika masa sirotinje koja radi“75. Konstatovanje ogromnih razmera bede javljalo se, ne samo u kontekstu njenog prihvatanja kao nužnog zla (Mandeville se pozivao na to da je „čitava zemlja prokleta i za nas nema drugog hleba do tog koji jedemo u znoju lica svog"76) ili pak, posledice podele društvenih funkcija, već i pretnje za javni red i smetnje u pravilnom funkcionisanju društvenog sistema. Malthus se može smatrati najglasovitijim predstavnikom ove tendencije: tretiraju­ ći pauperizam kao pojavu opasnu za društvenu ravnotežu, nje­ gove izvore vidi u prevelikom broju radničkog stanovništva. Po Malthusovom shvatanju, upravo je pauperizam tretiran kao neizbežna pojava koja sve više jača, u zavisnosti od demografskih stanja, koju je teško kontrolisati. Industrijalizacija je u ogromnoj meri apsorbovala mase seo­ skih imigranata koje su bile glavni izvor pauperizma u prethod­ noj epohi. Međutim, davala je i nov karakter samoj pojavi. Pre svega se masa radničkog stanovništva, koja nastaje kao rezultat procesâ proletarizacije na selu i u gradu, tretirala kao društveni prostor bede. Uslovi svakodnevnog života, stambena situacija, zdravstveno stanje, brojnost porodica, spoljašnji izgled, kao i društvena ponašanja, predstavljali su osnovu za poistovećivanje radnikâ i siromaha. O razmerama procesâ proletarizacije svedoči činjenica da se u Francuskoj oko 1790. godine u kate­ goriju proletarijata i poluproletarijata ubraja ne manje od 40% seoskog stanovništva. U gradskim centrima najamni radnici u to vreme predstavljaju 45 do 60% stanovništva. Veliko poistovećivanje radnikâ i „siromaha" čini da proletarizacija daje pauperizmu dimenziju najvećih razmera. 75B. de Mandeville, The Fable of the bees or Private vices, public bene­ fits, with an essay on charity and charity-schools, and a search into the nature of the society, 1705-1723, London, 1740. 76Ibid., str. 79.

7. Savremeni svet i beda

247

U uslovima pogoršavanja radničkog života naročito mesto zauzima nezaposlenost. Godine 1784. kler Liona ukazivao je na specifičnu društvenu situaciju u glavnoj industrijskoj grani ovoga grada - svilarstvu, čija je sudbina zavisila od kraljevskih odluka koje su se ticale inostrane trgovine, od stanja snabdevenosti si­ rovinom, od kolebanja tržišne konjukture ili pak konkurentske igre. Kao rezultat ovakve situacije zaposlenost je podlegla brzim promenama: „Danas je, dakle, dovoljno 60.000 radnika, sutra će možda već 20.000 biti previše". Svako kolebanje konjukture imalo je otuda dramatične društvene posledice, nezaposlenost je posta­ jala sastavni deo života radničke klase. Otuda se, takođe među onima koji su dobijali pomoć, često pojavljuju radnici, a naročito njihove žene i deca. Bitan element koji određuje nivo života masa i procese paupe­ rizacije bila je i činjenica, na koju je ukazao Witold Kula, da cene artikala „siromašnijih", dakle, uglavnom prehrambenih proizvo­ da, rastu više od cena proizvoda koji nisu neophodni, kao i da su periodi povećanja cena dugoročnih konjukturnih kolebanja po pravilu duži od perioda pada cena. Artikli koji nisu najnuž­ niji, kao i luksuzni predmeti koji imaju veliki značaj u budžetu imućnijih slojeva, relativno ili apsolutno su pojeftinjavali, što je zaoštravalo sliku društvenih nejednakosti. Tek postepena demo­ kratizacija potrošnje luksuznih proizvoda u sledećim etapama privrednog razvoja ima pozitivan uticaj na podizanje životnog standarda širokih masa. Posmatranje društvene stvarnosti Evrope XIX veka dovodilo je do zaključka da je siromašenje širokih radničkih masa opšta tendencija. Ne ulazeći ovde u staru debatu o karakteru procesâ pauperizacije, treba se zadržati na tri zaključka, mada oni zvu­ če kao truizmi. Prvo, tokom XIX i XX veka opšta tendencija je postepeno poboljšanje životne situacije radničkog stanovništva i sve rede poistovećivanje radnika sa siromahom. Drugo, socijalnu konjukturu odlikuju nagle depresije manjeg ili opštijeg karakte­ ra, a kao posledica toga nastaje periodično pogoršavanje opštih uslova života radnika ili pauperizacija samo nekih kategorija. Treće, privredni napredak ne briše razlike u podeli društvenog dohotka, ne niveliše društvene nejednakosti.

Bronislaw Geremek ISTOR1JA SIROMAŠTVA

248

Ograničavajući naša interesovanja na ove kategorije koje pre­ ma društvenom osećanju žive u bedi i zahtevaju pomoć, ne treba ipak gubiti iz vida da se čak duže od polovine XIX veka održava jezički običaj nazivanja radnika „siromašnima**. Izme­ đu problema bede i pauperizma, s jedne, i „radničkog pitanja**, sa druge strane, postoji tokom XIX veka tesna veza, ali i u XX veku u razvijenim zemljama socijalna staranja se razmatraju sa aspekta tržišta radne snage, u okviru dileme rad ili pomoć, u vezi sa obavezama društvene zajednice prema onima kojima ona nije uspela da osigura egzistencijalne uslove. Nad životom radnika neprestano se nadnosila nesigurna sutrašnjica. Fabrike su polovinom XIX veka bile mesto opasno po zdravlje i život, ali davale su veću garanciju za kontinuirani rad; u tom pogledu bila je gora situacija radnika izvan „industrijskog proletarijata**. U Francuskoj oko 1840. godine, u mehaničkim predionicama, bilo je zaposleno jedva 31.000 radnika dok je 0,5 miliona bilo zaposlenih u slabo mehanizovanim i tradicionalnim tkaonicama, u kojima je postojala stalna pretnja gubitka posla. U tom pogle­ du su u lošoj situaciji bile i sve kategorije nekvalifikovane i malo kvalifikovane radne snage. U Londonu je pre Prvog svetskog rata nezaposlenost obuhvatala 2% fabričkih radnika, dok je čak 36% dokerâ ostajalo radnim danima bez posla. To je veoma često zna­ čilo da je egzistencija njihovih porodica zavisila od pomoći. Glavno pitanje za industrijsku epohu je stepen učešća poje­ dinih klasa i grupa u koristima od privrednog rasta. Wilhelm Abel je pokazao da su radničke plate u Nemačkoj, u periodu 1801-1951. godine, dvanaestostruko porasle dok je cena gvožđa porasla dvostruko, a cena raži trostruko. Ovo poređenje je pojed­ nostavljeno i pomalo proizvoljno, ali opšta tendencija je isprav­ na: porasli su realni dohoci radnika, a istovremeno je skraćeno radno vreme, popravljeni su uslovi rada i života. Ipak, dispro­ porcije materijalne situacije dostizale su ogromne razmere i sve više su se osećale kao narušavanje prirodnog poretka. Bez obzira na objektivne determinante siromaštva i određivanja „praga siro­ maštva** empirijskim tehnikama, neizmerno značajnu ulogu igra subjektivno osećanje siromaštva i obespravljenosti. U velikim

7. Savremeni svet i beda

249

anketama, vođenim tokom XX veka, o siromaštvu u industrij­ skom društvu, javljale su se obe determinante. Godine 1904. američki aktivista filantropskih i društvenih organizacija, Robert Hunter, objavljuje knjigu o siromaštvu u SAD. Podnaslov knjige Društvena svest u progresivnoj eri, ispoljava nameru autora koji ipak svoju analizu tretira kao rad sociologa. Hunter je definisao siromaštvo kao izvestan specifičan kompleks ili sindrom koji se sastojao od: materijalne nemaštine, fizičke slabosti i, najzad, načina života, povezanog sa socijalnopsihološkom marginalnošću (problem skitnica i imigranata). Kao granicu siromaštva prihvatio je prosečan porodični godiš­ nji dohodak u industrijskoj zoni od 460 dolara i 300 dolara na Jugu (ondašnji predsednik sindikata rudara pragom siromaštva smatrao je u ono vreme 600 dolara godišnje). Uzimajući u obzir povremenu nezaposlenost, Hunter je izračunao da od 82 miliona kontinentalnog stanovništva SAD, barem 10 miliona živi u nemaštini. U ovoj masi Hunter razlikuje „siromašne", čiji dohodak obezbeđuje minimum egzistencije, od „paupera" koji egzistenci­ jalni minimum dobijaju zahvaljujući javnom staranju i privatnoj pomoći. Bez obzira na statističke determinante, siromašnima je smatrao sve one koji „pate od nedostatka plate, hrane, odeće, sta­ na i prevelikog rada". Šezdesetak godina kasnije analogni alarm o siromaštvu u društvu izobilja predstavljala je knjiga Michaela Harringtona o „drugoj Americi" (1962). Glavni društveni kontekst, u kome se javlja siromaštvo početkom XX veka i 60-ih godina, različit je. U jednom i u drugom slučaju različiti su i društvena politika i men­ talni stavovi, protiv kojih je usmerena kritika. Godine 1904. reč je bilo pre svega o odbacivanju gledišta da je siromaštvo posledica nepostojanje talenata, grešnog života i moralnog pada; godine 1962. sociološki i ekonomski izvori siromaštva su očigledni, me­ đutim, važno je pre svega to da se ljudi uvere da je borba s bedom moguća i da se ona nalazi u okviru kolektivnih obaveza. Iza Hunterove analize pojavila se senka gladi; siromaštvo je u SAD na početku veka, kao u preindustrijskoj i postindustrijskoj epohi u Evropi, pratio još uvek strah od moguće gladi. U američkim proučavanjima 60-ih godina nije reč više o pretnji glađu ili čak

Bronisfaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

250

hroničnoj neishranjenosti, već o načinu života koji načelno odu­ dara od opštih normi „društvenog obilja". Dan nakon velike krize 1930. godine, Franklin D. Roosvelt konstatovao je da jedna trećina stanovnika SAD pati od nedostatka hrane i odeće. Trideset godina kasnije Harrington je izračunao da 20-25% tog stanovništva SAD živi u nemaštini. U kasnijim američkim proučavanjima postojali su pokušaji da se odrede statistički pokazatelji prema visini dohotka - 1965. godine prihvaćena je granica od 3.000 dolara godišnje za četvoročlanu porodicu ili 1.500 dolara za osobu koja živi sama (M. Orshansky). Deset godina kasnije, pri odgovarajućim višim po­ kazateljima dohodaka, ispostavilo se daje proporcija siromašnih porodica u SAD malo niža. Slične namere da se odredi granica siromaštva prema visini dohodaka postojale su u to vreme i za Englesku, pri čemu se došlo do zaključka da oko 10% stanovniš­ tva živi ispod granice siromaštva. Adekvatnije od dohodaka bilo je ispitivanje dohodaka zajedno sa strukturom izdataka ili, pak, potrošnje (kao posledica Englove teze da su izdaci na hranu u po­ rodičnom budžetu obrnuto proporcionalni stepenu bogatstva). Ipak, ispostavilo se da su tehnike merenja siromaštva nepo­ uzdane, da nisu omogućavale poređenje raznih perioda. Poseban eksperiment koji je predstavljala anketa o siromaštvu u Jorku na­ pravio je Benjamin S. Rowntree u tri vremenska preseka: 1901, 1941. i 1951. godine, ona je vodila do zaključka da nedostaje mogućnost tačnih poređenja, jer se menjao pojam nužnih po­ treba, različite su bile anketne tehnike i znanje anketiranih lica. Na osnovu visine prihoda, kritičari merenja siromaštva prema visini prihoda pokazivali su da je problem siromaštva u SAD više povezan sa osećanjem relativne nemaštine i kulturnom separacijom od ostalog stanovništva. Sledeća otkrića siromaštva u savremenim industrijskim društvima ne mogu se svesti na opšti trend pauperizma. Ona su proizilazila iz svesti o rasponu prihoda i nejednakosti, bila su znaci kolektivne osetljivosti na društveno pitanje i osećanje mogućnosti efikasnog započinjanja borbe sa siromaštvom. Ne bi trebalo smatrati da u zemljama, u kojima se nije otkrivalo siromaštvo, ono zaista nije postojalo. U otkrivanju siromaštva u industrijskim društvima izrazita

7. Savremeni svet i beda

251

je suštinska promena društvenih odnosa. Ipak, njihov predmet nije situacija individua i porodica koje su lišene sredstava za život i očekuju pomoć, već položaj grupa, sredina i klasa, čiji životni nivo i učešće u podeli dohodaka odlikuje zaostalost, čiji su uslovi života ispod aktuelno prihvaćenog minimuma.

Ideja filantropije U evoluciji ideje o siromaštvu u novovekovnom dobu oči­ gledno je postojalo postepeno umanjivanje značaja etičkih i verskih motivacija, porast analiza društvene politike, kolektivnog i državnog interesa. To je bilo povezano i sa izdvajanjem ekonom­ ske misli, a neki od njenih zadataka bile su spoznaja - i proračun - dimenzija sveta siromaštva, kao i ispitivanje uzroka pauperizma. Zajednička osnova različitih mišljenja izricanih o pitanju siromašnih, o kojima smo prethodno raspravljali, predstavljalo je uverenje o glavnom karakteru rada kao istinskog stanja siro­ mašnih ljudi. Obezbeđenje mogućnosti rada vršilo je istovreme­ no ulogu društvene pomoći i instrumenta borbe s padom druš­ tvenog morala. U utopijskim vizijama reorganizacije društvenog poretka, a njih je mnoštvo u delima novovekovne Evrope, rad je tretiran kao lek kako za siromaštvo, tako i za zločin. Zabrinutost moralnim posledicama siromaštva prati uverenje o zastrašuju­ ćim posledicama života u besposličarenju, a na račun društva. Zato se prisiljavanje na rad neprestano vraća u savremenim istra­ živanjima siromaštva u socijalnoj politici, ono je i osnovna for­ ma državne intervencije u sistem socijalnog staranja. Dovoljno je pomenuti francusku praksu dépôts de mendicité koju Napoleonova administracija uvodi i u Italiju kao repesivno-edukativni sistem za prosjake i siromahe. U Engleskoj tzv. Workhouse Test Act iz 1723. godine koji omogućuje parohijama da se povezuju radi stvaranja zajedničkih radnih domova, ne samo da je kršio načelo odgovornosti lokalnih zajednica za „svoje" siromahe, već je ispoljavao netrpeljivost imućnih slojeva prema besposličare­ nju siromašnih: prinudni rad je tretiran kao specifični društveni lek. Pravilnici o radnoj disciplini u prvim fabrikama poticali su iz istih pretpostavki.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

252

Uverenje o nužnoj intervenciji države povodom pitanja so­ cijalnog staranja bilo je jasno formulisano u XVIII veku. Mon­ tesquieu je dokazivao da je država dužna da svima osigura od­ govarajuća sredstva i uslove za život. To treba da bude izraženo pre svega u pravu na rad. „Čovek koji ne poseduje ništa, a kome se zabranjuje da prosi, ima pravo da zahteva da mu se omogući da živi od rada" - govorili su francuski enciklopedisti. Svest o odgovornosti društva za siromaštvo vodilo je formiranju držav­ ne socijalne politike koja se ostvarivala kao težnja ka formiranju sistema socijalne zaštite ili pak kao državna kontrola dobrotvor­ nih ustanova. Uostalom, stepen državne intervencije zavisio je od mnogih faktora. U XIX veku ograničavana je u ime doktrine liberalizma, u XX se zahtevalo njeno proširenje. Znatne razlike javljale su se između pojedinih zemalja - u Francuskoj interven­ cija države tokom XVIII i XIX veka nesumnjivo je bila jača nego u Engleskoj, gde su državne vlasti organizovale pre svega bor­ bu sa skitničkim načinom života, ostavljajući lokalnim vlastima, parlamentu, a u Škotskoj prezviterijanskim crkvama, nadzor nad socijalnim staranjem. Engleski akt, usvojen u parlamentu 1834. godine, nazvan „Novim zakonom o siromašnima", može se smatrati pravom pobedom načela da socijalno staranje mora da bude podređeno in­ teresima tržišta rada: strogost represivnih mera treba da poveća atraktivnost rada. Pomoć siromašnima smatra se štetnom, ako im omogućava bolji život nego kad rade. Na taj način prinudni rad ima samo ekonomski karakter. U radnim domovima uspostav­ lja se zatvorska disciplina, tako da oni postaju instrument straha. Meru efikasnosti ovih odluka daje sumorna slika domova u Dickensovim romanima. Istovremeno su nestajale prepreke za kre­ tanje radne snage, strah od radnih domova gurao je višak radne snage iz sela u grad. Politika javnog socijalnog staranja trebalo je da bude svedena na minimum. Ipak, društveno-ekonomska situa­ cija primoravala je - kako u slučaju Engleske, tako i drugih zema­ lja koje su donele odluke - na stvaranje sistema javnog staranja. Zakoni o siromašnima su iščezavali (u Engleskoj su ukinuti 1929. godine), a državne vlasti su preuzimale aktivnosti koje se tiču ne­ zaposlenosti, staranja o deci i starcima, zdravstvene zaštite itd.

7. Savremeni svet i beda

253

Iza svih doktrina socijalnog staranja industrijske epohe mogu se zapaziti dva najkarakterističnija uverenja. Pre svega je to treti­ ranje pauperizma ili pak njegovih naročito izraženih oblika kao zabrinjavajuće pojave koju treba podvrgnuti mehanizmima kon­ trole i ograničavati. Prethodno predstavljeno mišljenje o potrebi siromaštva kao podsticaja za rad nije uopšte protivrečno ovom uverenju. Već pomenuti francuski lekar Philippe Hecquet koji je smatrao da mudrost zahteva održavanje razlika u materijal­ noj situaciji i postojanje siromašnih, upravo je pisao: „Postojanje siromašnih je nužno, ipak, ne bi trebalo da bude jadnika (miséra­ bles). Dok prvi predstavljaju sastavni deo političke ekonomije, postojanje drugih je stid za čovečanstvo“77. Prihvatanje načela da je društveno prihvatljiv onaj ko radi - a ako je bez posla, onda samo povremeno - predstavlja stereotipna gledišta literature i publicistike koja se bavi pauperizmom u drugoj polovini XVIII i prvoj polovini XIX veka. Takođe je rašireno mišljenje da bedu prati zločin. Henry Fiel­ ding je u memorijalu o efikasnoj pomoći za siromašne 1753. godi­ ne pisao: „Manje se zapažaju patnje siromašnih nego njihovi pre­ stupi; to umanjuje naše sažaljenje prema njima. Umiru od gladi i hladnoće među takvima kakvi su i sami, ali bogati ih vide samo onda kad prose, kradu ili pljačkaju"78. Optuživanje siromašnih za sve zločine može se tretirati kao stereotip, ali očigledno je i to da su krugovi jadnika bili povezani s prestupničkim grupama kao i da je beda kriminogeni faktor. Slika Pariza u romanima Honoré Balzaka, Eugène Sue ili Victora Hugoa neobično odgovara stati­ stikama prestupništva ili sudskim iskazima - francuski demograf i istoričar Louis Chevalier upravo je pokazao da su u prvoj polo­ vini XIX veka „opasne" klase u društvenom pejzažu Pariza tesno povezane s „radnim" klasama. Stalno se pojavljuju pritužbe na to da društvena zaštita podržava besposličarenje i prestupe ogro­ mne mase ljudi sposobnih za rad, ali koji ga izbegavaju. Detaljna ispitivanja mišljenja to ne potvrđuju - više od polovine korisnika 77Upor. J. Kaplow, op. cit, str. 59-60. 78 H. Fielding, A Proposal for Making an Effectual Provision for the Poor, 1973, u: Works, New York, 1902, t. XIII, str. 141.

Bronislaw Geremek tSTORIJA SIROMAŠTVA

254

socijalne zaštite u jednoj od regija Engleske, početkom XIX veka, predstavljaju deca mlađa od 15 godina, a samo 20% njih mogu da se uvrste u zdrave i sposobne za rad. Ipak, stereotipi se ne oslanja­ ju mnogo na činjenice. Oba ova mišljenja mogu se tretirati kao uslovljavanje repre­ sivnih stavova prema siromašnima koje je vodilo prinudnom radu, sudsko-policijskoj akciji ili diskriminacionim programima. U duhu maltuzijanske analize jedan profesor medicinskog fakul­ teta u Haleu predlagao je u XVIII veku sterilizaciju prosjaka. Čak i onda kad mržnja prema siromasima nije dobijala tako drastične predloge, započete u ranoj novovekovnoj epohi, težnja ka osla­ njanju socijalne politike na prinudu i represiju trajala je čak i do XX veka. U društvenoj atmosferi poslednjih vekova ona je ipak koegzi­ stirala sa stavom živog saosećanja sa siromašnima. U XVIII veku dobila je nove impulse u idejama humanizma. Prosvetiteljsko uverenje o vezi društvenog progresa sa osećanjem ljudske soli­ darnosti, kao i sa glavnim značajem prosvete za prevladavanje prepreka na putu napretka, vodilo je tretiranju bede kao posledice zaostalosti siromašnih i nepostojanja opšteljudske solidarnosti bogatih. Condorcet, Godwin ili Wolff dokazivali su da je pomoć siromašnima osnovni izraz ljudskih osećanja, a represivna delovanja društvenih institucija su negiranje načela ljubavi čoveka. Thomas Paine je pisao o tome: „Ima nečeg lošeg u vladajućem sistemu, ako vidimo da starce šalju u domove rada, a mlade na vešala. Spoljašnji prividi u takvim zemljama izgleda da svedoče o potpunoj sreći; ipak, od očiju prosečnog posmatrača skriveno je mnoštvo bednika, koji mogu da očekuju da tek nešto više od toga da umru od gladi i u sramoti. Siromasi ulaze u život već noseći žig svoje sudbine; ne možemo ih kazniti pre nego što se ne preduzmu efikasne mere protiv bede“79. Promocija zaštitničkih stavova izra­ žavala se naročito u razvoju škola za siromašnu decu. Stvaranje takvih škola zahtevali su još renesansni mislioci, a dobrotvorne ustanove, kako u katoličkoj Veneciji, tako i kalvinističkoj Ženevi, 79Upor. B. Inglis, Poverty and the Industrial Revolution, London, 1971, str. 36.

7. Savremeni svet i beda

255

realizovale su taj program; uostalom, protestantske sredine su u ovoj oblasti radile znatno doslednije i efikasnije nego katoličke. Philantropinum, uzorna škola u Desau, koju je osnovao i vodio u periodu 1774-1785. godine J. B. Basedow, bila je primer realiza­ cije programa ljubavi čoveka, odnosno, filantropije. Filantropski pokret je isticao privatno dobročinstvo, u njemu je tražio oslonac za postojanje karitativnih školskih ustanova i drugih oblika po­ moći za siromašne, jer su se na taj način više postvarivale moti­ vacije nego u slučaju javne zaštite i davane su trajne osnove za društveni mir. Tretirajući siromaštvo kao rezultat lošeg načina života, škole su se smatrale načinom vaspitavanja u poslušnosti, usađivanja radnih navika i poštovanja pravnog poretka. Humanizam i filantropija pokušavali su da dobročinstvo oslo­ ne na svetovna načela, vršili su svojevrsnu laicizaciju ljubavi prema bližnjem, isto kao što je pokret gradske reforme bolnica i utočišta u prvoj polovini XVI veka vršio laicizaciju karitativnih ustanova. U oba slučaja dolazilo je do usvajanja i mešanja starih i novih ustanova i stavova. Privatno dobročinstvo i javna zaštita međusobno su se dopunjavali - jedni i drugi služe traženju sre­ će. Razvoj laičke filantropije stvarao je nove podsticaje koji re­ aktiviraju hrišćanske stavove, izražavane kako u individualnim aktivnostima, tako i u akcijama crkvenih ustanova. Teško je ne zapaziti pozitivne posledice svih tih poduhvata koji su donosili realnu pomoć onima kojima je bila potrebna. Ublažavali su po­ sledice pogoršanja životnih uslova i sudbinskih događaja, spre­ čavali procese demoralizacije i društvene dezorganizacije. Ipak, očigledno je da su u odnosu na masovne razmere pauperizma to bila sama palijativna sredstva. Paternalizam svih dobrotvornih poduhvata bio je nesumnjivo veoma odbojan faktor. Više puta iskazivano gledište da siromašni imaju pravo na pomoć imućnih slojeva, nije izlazio iz kruga re­ torike. Povezivanje bede s radničkim problemom koje je nastalo u industrijskoj epohi, činilo je da su s razvojem klasne radničke svesti i formiranjem sindikalnih organizacija karitativne akcije tretirane sa sve većom netrpeljivošću. Netrpeljivost (Intolerance) Davida W. Griffitha iz 1916. godine, jedno od najvećih delà nemog filma, s jetkom ironijom predstav­

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

256

lja sliku dobročinstva u sredini gradskih siromaha, hipokriziju filantropskih aktivista i ustanova, jaz između karitativnih progra­ ma i očekivanja siromaha. U Griffithovoj slici je važno je i to da su socijalnu zaštitu pratile represivne aktivnosti, strog nadzor ži­ vota društvene sredine siromašnih, njihovog morala i ponašanja u svakodnevnom životu, učešća u vršenju verskih dužnosti, lične higijene. To je davalo izvestan sraman pečat koji smo na početku ovoga rada povezivali s kolektivnim predstavama o siromašni­ ma. Na osudu su nailazili svi oblici zabave i razonode, smatrani izvorom demoralizacije i znakom raskalašnog načina života. Fi­ lantropske aktivnosti, nezavisno od namera njihovih inicijatora, zbog toga su često nailazile na nepoverenje i odbojnost siromaha, kao i na neprijateljstvo socijalističkog pokreta. Popravljanje životnih uslova radnika u industrijskim zemlja­ ma i razvoj organizovanih formi socijalne zaštite i osiguranja redukovali su tokom XIX veka siromaštvo i u fiziološkoj dimenziji. Pravedna podela prihoda bila je već predmet socijalno-političkog rada, a ne milosrdnih stavova.

Siromaštvo narodâ Karitativne inicijative neprestano su se pozivale na lokalne ustanove i lokalne veze. Porast intervencija javnih vlasti širio je horizont ovih aktivnosti i osećanje društvene odgovornosti na ćelu državu ili nacionalnu zajednicu. U ekonomskoj misli ovo pozivanje [na nacionalno] je vidljivo od početka razmišljanja o siromaštvu. Polovinom XVIII veka jedan filantropski autor pisao je o dobročinstvu prema mornarima: „Britansko dobročinstvo, povezano sa urođenim britanskim entuzijazmom, raširiće po na­ šim kraljevinama pravi patriotski duh“80. Argumenti koji se često ističu u raspravama bili su: državna sila, državni interesi, vojne potrebe, suprotstavljanje konkurenciji drugih zemalja. Humani­ sti i filantropi su se pozivali na ljudsku solidarnost i jedinstvo 80 Upon A. W. Coats, „The relief of poverty: attitudes to labour and economic change in England, 1660-1782“, u: International Review of Social History, 21, 1976, str. I ll, n. 2.

7. Savremeni svet i beda

257

„ljudskog roda", ali i za njih je očigledan bio horizont granica vla­ stite države. Na verskoj osnovi nastajale su najšire veze solidarno­ sti prema pripadnicima iste vere, veoma efikasne, naročito u ma­ njinskim grupama (ovde se može ukazati na primer karitativih aktivnosti jevrejskih opština); one su prelazile kako lokalne okvi­ re, tako i nacionalne granice. Filantropske aktivnosti - nastale iz verskih, ali i svetovnih inspiracija - ponekad su se u XIX veku okretale vanevropskim zemljama; istina, mada bez većeg značaja, one su ipak pokazivale izvesnu osetljivost industrijskih društava na to što se događa izvan njihovih okvira. U savremenom svetu zajednička odgovornost za društvenu situaciju na svim kontinen­ tima postala je pre svega politički problem: siromaštvo narodâ jedna je od glavnih determinanti posebnosti tzv. Trećega sveta. Ispostavlja se da su tehnike merenja siromaštva, koje se danas primenjuju u razvijenim industrijskim zemljama, malo korisne u proučavanjima pojava siromaštva u zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike. U okvirima ovih „statističkih prošeka" spa­ daju zemlje u kojima godišnji prihod po glavi stanovnika iznosi manje od 100 dolara! Određivanje linije siromaštva prema nivou prihoda per capita pokazuje ogromne razlike: dok je u SAD 1.500 dolara značilo liniju podele, u zemljama Trećega sveta prosečni prihod nije iznosio više od 520 dolara (a 1950. godine iznosio je manje od polovine te sume). Ispitivanje strukture potrošnje ovde je malo korisno, jer granice siromaštva u tim zemljama određuje fiziološko siromaštvo. Glad i hronična pothranjenost masovne su pojave, malobrojne zemlje uspele su da se trajno oslobode pretnje glađu. U informacijama iz sveta uporno se pojavljuju vesti 0 velikoj gladi u Indiji i Kambodži, Ugandi i Somaliji. Računa se da 25-30% stanovništva Južne Azije i Afrike živi u hroničnoj pothranjenosti. I pored napredaka u ekonomskom razvoju i u in­ dustrijalizaciji zemalja Trećega sveta, obim gladi i pothranjenosti uopšte se ne smanjuje, već pokazuje tendenciju rasta: demograf­ ski rast pretiče privredni rast. Brojevi koji se iznose u debatama međunarodnih organizacija 1 koji se ponavljaju u potoku svakodnevnih informacija, drastič­ ni su: od četiri milijarde stanovnika sveta, više od polovine živi u krajnjem siromaštvu, s niskim nivoom nacionalnog dohotka.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

258

Pola milijarde ljudi pati od gladi. Pola milijarde ljudi ne zna da čita niti da piše. Više od pola milijarde ljudi nema pristup pijaćoj vodi i nema mogućnost za dobijanje medicinske zaštite. De­ mografska predviđanja najavljuju da će se do 2.000. godine broj stanovnika povećati za 2 milijade - znači, za onoliko koliko je bilo ljudi na ćelom svetu 1925. godine - i taj masovni priraštaj ticaće se pre svega siromašnih zemalja Trećega sveta, s niskim nacionalnim dohotkom. Sedamdesetih godina 66% stanovništva sveta u zemljama u razvoju nije proizvodilo više od 12,5% bruto nacionalnog proizvoda. Procesi modernizacije zemalja Trećega sveta su u maloj meri smanjili kontrast materijalne situacije u od­ nosu na razvijene industrijske zemlje, a istovremeno su produ­ bile unutrašnje razlike između pojedinih grupa stanovništva ili pojedinih regija. Brazil, koji se u pogledu nacionalnog dohotka, po međunarodnoj statistici, sada nalazi u srednjoj grupi zemalja, tokom poslednjih 15 godina četvorostruko je uvećao svoj bruto nacionalni dohodak i izbio na čelo zemalja u razvoju, ali istovre­ meno, u severno-istočnom delu zemlje, gde živi trećina od 130 miliona stanovnika Brazila, beleži se beda na nivou Bangladeša. Istovremeno, najviše plate u Brazilu su 500 puta više od najnižih. Posmatrači razvoja zemalja Trećega sveta često skreću pažnju na ravnodušnost elita tih zemalja prema pojavama unutrašnje bede i na unutrašnje kontraste u materijalnom pogledu. Problem siromaštva u Trećem svetu mora se razmatrati u kategorijama razvojne strategije i međunarodnih veza, pomoći i eksploatacije. Njegov izvor, kao i efikasna sredstva za njegovo suzbijanje, razlikuju se na pojedinim kontinentima i u pojedi­ nim zemljama. U međunarodnoj politici, a u izvesnoj meri i u društvenoj svesti, ovaj problem se pojavljuje i kao pitanje „glo­ balne većine". U sporovima oko toga kakvu politiku treba da vode razvijene zemlje prema zemljama u razvoju, bogate zemlje prema siromašnim zemljama, istoričar, ne bez izvesnog čuđenja, pronalazi stavove slične onima koji se javljaju u evropskoj deba­ ti novovekovne epohe oko načina suzbijanja pauperizma. Vredi obratiti pažnju na nekoliko argumenata koji se stalno javljaju u tim sporovima. Postoji sumnja da međunarodna pomoć siromašnim zemlja­

7. Savremeni svet i beda

259

ma slabi njihova sopstvena staranja za izlazak iz bede. Tako pasiv­ ni stavovi i apatija postaju sve veći. Umesto da teži povećavanju sopstvene produktivnosti, Treći svet se oslanja na dobročinstvo drugih naroda. Jedan američki publicista pisao je 1978. godine: „Pomoć je čisto dobročinstvo - ne podstiče uopšte lokalnu efi­ kasnost rada. Pomoć podstiče siromašne narode na ravnoduš­ nost prema sve većoj ljudskoj patnji i sve većem siromaštvu'81. Strategija podmirivanja ljudskih potreba putem pomoći spolja po mišljenju njenih kritičara - samo učvršćuje socio-psihološke osnove bede. Inicijatori pomoći zemljama u razvoju ponekad se pozivaju na argument da siromašne zemlje imaju pravo na traženje po­ moći. U srednjovekovnim i novovekovnim debatama argument „prava siromašnih" jav-ljao se pozivanjem na zapovesti Sv. pisma, u okviru teološkog izlaganja (kao slučaj „krađe iz nužde"). „Prava siromaha" u odnosu na pomoć za Treći svet pozivaju se na argu­ mente koji - implicite - povezuju srednjovekovnu s humanitar­ nom tradicijom. Predsednik Svetske banke, Robert McNamara, govorio je da siromašne zemlje imaju „osnovno pravo na podno­ šljiv minimum prehrane, zdravlja i školovanja". Ovom rezonovanju polemičari zameraju da ignoriše nacionalne interese bogatih zemalja, i da takođe slabi odgovornost samih siromašnih zema­ lja kako za svoje sadašnje stanje, tako i za budućnost. Može li se govoriti o kolektivnim pravima i obavezama bez poređenja sa određenim sistemom vrednosti i ustanovama koje mogu ta prava i obaveze da zastupaju, da ih jačaju ili slabe? Svetska zajednica je više pojam iz sveta želja i namera, nego stvarnosti; obaveza borbe sa siromaštvom pada na same siromašne zemlje. I u ovoj argumentaciji mogu se pronaći odjeci velikih moralnih sporova oko etosa bogatstva. Kao što su kalvinistički pisci i puritanci po­ kazivali da je bogatsvo jednih nagrada za njihove zasluge, a beda drugih rezultat njihovog nerada ili kazna za nečastan način živo­ ta, tako se i u sporovima savremenika javlja posebna racionaliza­ cija sadašnjeg stanja stvari, bilo u okviru kategorije ekonomske 81 The Washington Post, 27. juli 1978.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

260

politike, ili pak motivacije iz oblasti socijalne etike. U politici prema Trećem svetu javlja se takođe element stra­ ha od toga da beda može biti opasna za međunarodni poredak. Strah od skitnica i bednika u zemljama novovekovne Evrope bio je ponekad argument za povećanje karitativnih aktivnosti, pa ipak je češće strah bio povod za preduzimanje represivnih i izolacionističkih mera. U situaciji savremenog sveta beda je opa­ sna pojava, trend demografskog razvoja produbljuje strah od nje. Element „velikog straha1' predstavlja važnu motivaciju za interesovanje bogatih zemalja situacijom siromašnih zemalja, za traže­ nje mehanizama za suzbijanje zaostalosti i organizovanje pomo­ ći. Politika izolacije i represije je u tom slučaju ne samo teška za realizaciju, već ju je teško i zamisliti. Stavovi i gledišta povodom pitanja siromaštva narodâ tiču se međunarodne politike, politike država i blokova, uloge međuna­ rodnih ustanova i organizacija. Osećanje jedinstva savremenog sveta, prodire ipak i u opštu svest. Argumenti protivnika pomoći Trećem svetu ponekad su dobij ali masovnu podršku i formulisali kolektivne stavove; dovoljno je podsetiti na tzv. ,,cartiérisme“ u Francuskoj 60-ih godina (od imena uticajnog novinara nedeljnika ,,Paris-Match“ [Raymond Cartier] koji se pobunio protiv pomoći za zemlje Trećega sveta). Osim toga, znanje o siromaš­ tvu izvan granica svoje zemlje ili kontinenta, postajalo je osnova za emotivno angažovanje javnog mnjenja, društvenih i političkih pokreta, grupa ili organizacija u prilog rata sa siromaštvom u glo­ balu. Bitno je da se vrši svojevrsno uopštavanje problema siromaš­ tva u svetu i govori o „svetskom siromahu" {globalpoor). Znače­ nje ovog pojma izlazi iz terminologije razvojne strategije društveno-ekonomskog sveta, jer u opštoj svesti stvara izvesne odnose društveno-etičkog karaktera, osećanje bratstva ili pak solidarne odgovornosti ljudi za sudbinu svih. Ovo shvatanje pokazuje i posebnost sveta siromaštva koje vodi ka specifičnom sagledavanju identiteta siromaha. Jer treba znati da među stavovima siromaha prema siromaštvu ujedinjujuću ulogu vrši osećanje nepravde i pobuna protiv nejednakosti. Slično kao u velikim paroksizima socijalnih pokreta u istoriji,

7. Savremeni svet i beda

261

tako i u ideologijama i pokretima Trećeg sveta postoji uverenje da je izvor siromaštva eksploatacija i da „prokletnici zemlje“, o kojima je pisao Franzt Fanon, u pobuni protiv ostatka sveta mogu da nađu oslobođenje od bede.

ZAKLJUČAK: ISTORIJA MILOSTINJE Imaju li osećanja istoriju? Uprkos stavu pozitivističke istoriografije, francuski istoričar Lucien Febvre zahtevao je da se pre­ kine ćutanje o istoriji osećanja, smatrajući da ona mogu da budu predmet istorijskog proučavanja. Ova problematika je polako postajala predmet radova istoričara ideja, književnosti, kulture. Oni su se pozabavili istorijom ideje ljubavi i ideje sreće, istorijom smeha ili, najzad - najviše - istorijom straha. Teško je oceniti zna­ čaj ovih radova za istoriju društva i kulture. Ali i rizik proizvolj­ nosti u ovoj oblasti je naročito velik. Može se ipak smatrati da bi stvarna istorija osećanja morala da seže do biološke dimenzije ljudske istorije i da bi stoga pogađala evolutivne procese, toliko spore da izmiču posmatranju istoričara, da ne podležu istraživač­ kim tehnikama, svojstvenim istorijskom pozivu. Ipak, proučava­ jući motivacije ljudskih ponašanja i ispoljavanja osećanja (a ne sama osećanja), istoričar konstatuje da se izvesni vidovi ponaša­ nja i osećanja u nekim periodima više društveno odobravaju od drugih, da se javljaju sui generis ,,zgušnjavanja“ i ,,razređivanja“ u njihovom manifestovanju. Istoričar se najsigurnije oseća kad razmatra modele ponašanja, polazne tačke delovanja ili, najzad, diskurs epohe. Tada se nalazi pred teškim zadatkom razmatranja društvenog domena funkcionisanja tih ideja, gledišta i modela. Pitanje je složeno i zbog toga što modeli u oblasti kolektiv­ nog života, društvenog morala i kulture ispoljavaju ogromnu dugotrajnost. Kao posledica toga ljudskim aktivnostima često se pripisuje realizacija modela koji su im strani. U periodima „veli­ kog straha" i dalje se cene hrabrost, napreduje komercijalizacija bračnog ugovora, paralelno sa jačanjem osećajne veze, a egoistič­ ni razlozi delovanja se skrivaju, jer opšte je poznato da je vrlina upravo altruizam. Osećanja, barem neka od njih, podležu vred­ novanju koje u okviru date civilizacije - dakle, u dugim vremen­ skim ritmovima - ima veoma trajan karakter. Osećanje milosrđa,

Bronislaw Geremek 1STORIJA SIROMAŠTVA

264

pomaganje slabih, pouzdana samilost prema umno zaostalima i siromašnima izgleda da su u evropskoj civilizaciji pozitivno i trajno vrednovani. Ipak, nad njima se na početku novovekovne epohe pojavila avet vešala. Malo je pisaca u istoriji evropske književnosti koji su otišli tako daleko u demaskiranju ljudske hipokrizije, kao Mandeville; nisu se bez razloga savremenici okretali od njega kao od cinika. Njegova razmatranja o samilosti imala su demonstrativno bun­ tovnički karakter. Autor Basne opčelama tretira milosrđe kao jed­ nu od najvećih vrlina - ipak, pod uslovom da ćemo ,,deo iskrene ljubavi koju gajimo prema samima sebi“ prenositi potpuno nese­ bično na ljude, s kojima nas ništa ne vezuje.82 Međutim, samilost je lažna vrlina koja se samo prividno podudara s milosrđem. Slič­ no kao strah ili gnev, to je naglo, spontano osećanje, nezavisno od ljudske volje. Dakle, to je strast, mada sasvim dobroćudna - pod uslovom da ne narušava očigledne dužnosti. Upravo samilost, zajedno s gordošću i taštinom, dovodi do nerazumnih fondacija, poklona, zaveštanja. Zbog toga treba prekinuti takve aktivnosti: „Društvu ne bi bila naneta nikakva nepravda, ali bi se ljudi sprečili da guraju prekomerna blaga u mrtve zalihe kraljevstva. Samo milosrđe može da bude i štetno, ako krši načela koja vladaju u društvenom životu, pogoduje besposličarenju, ubija volju za rad, uništava snalažljivost: tada kolektivni interes treba staviti iznad ličnih osećanja, strasti ili težnji ka vrlini83. Treba biti u stanju i priznati da sreća naroda zahteva postojanje velikog broja prosja­ ka, a samilost prema siromašnima može biti istoznačna sa svire­ pošću prema bogatima"; dakle: „Zar mudri zakonodavac ne tre­ ba da ih [siromašne] što brižljivije gaji i isto tako sprečava njihov nestanak, kao što sprečava nestanak prehrambenih proizvoda?84" Dakle, može se sumnjati kako u samo osećanje milosrđa, tako i u njegovo praktikovanje: polazište za vrednovanje osecanjâ i po­ našanja moraju biti, s jedne strane, individualne psihološke moti­ vacije, a sa druge, pak - kolektivni interesi. 82B. de Mandeville, op. cit, t. II, str. 25. 83 Ibid., str. 46. 84Ibid., str. 82.

Zaključak: istorija milosrđa

265

Polazište za zauzimanje stavova prema siromaštvu predstavlja uzajamna pomoć osnovnih ljudskih grupa, tj. rodbinskih i susedskih, a potom i profesionalnih; one obično dolaze u pomoć onim svojim članovima koji nisu bili sposobni da sami obezbede sebi egzistenciju. Čak i onda kada siromaštvo dobija opštiji ka­ rakter, to načelo lokalne odgovornosti ostaje na snazi - kako u reformi karitativnih ustanova XVI veka, tako i nekim stavovima 0 pitanju bede u Trećem svetu. Pored osećanja grupne solidar­ nosti, zasnovane na uzajamnosti, u pomoći siromašnima nalazili smo takođe vezu dara s njegovim antropološkim odnosima, kao 1 eshatološkom nadom u vrednost čina pomoći. Ovo dovodi do još jednog aspekta pomoći - milostinja se tretirala kao žrtva u poretku odnosa čoveka s nadprirodnim silama. Dovodeći u red pojmove, trebalo bi reći da čin milosrđa - glavno značenje reći caritas kao ljubavi - počinje tek onda kad isključimo ove elemen­ te koristoljublja. U društvenim ponašanjima stalno se prepliću elementi „koristoljublja" i jednostavne ljubavi prema bližnjem, prezrive samilosti i stvarne pomoći. Milostinja data prosjaku koji demonstrativno ispoljava svoju sakatost i siromaštvo, podjedna­ ko je reakcija samilosti kao i trenutne emocije, saosećanja za ne­ posredno zapažanu bedu kao i, najzad, nada u zasluge i nagrade na eshatološkom planu. U filantropskoj aktivnosti javljaju se, jed­ ne pored drugih, humanitarne motivacije, afirmacija sopstvenog bogatstva, traženje javnih znakova ličnog prestiža, kao i „ljubav prema čoveku". Milosrđe je složeno osećanje i vid ponašanja. Razmatrajući istoriju milosrdnih stavova u milenijumu evrop­ ske istorije, bavili smo se istorijom institucije, društvene politike, diskursa o siromašnima - u izvesnoj meri ponašanja prema bedi - u neprestanoj konfrontaciji sa istorijom bede kao društvene pojave. Ova konfrontacija vodila je upravo stvaranju slike evo­ lucije u kojoj se promena moralnih i društvenih modela javljala kao odgovor na izazov vremena, na društvene zahteve stvarnosti. Ovi modeli ipak pokazuju specifičan obim autonomije. Protago­ nisti nove društvene politike ispoljavali su privrženost tradicio­ nalnijem karitativnom stavu. U periodima velikih represija pre­ ma skitnicama i siromašnima nisu se uopšte ugasile individualne milosrdne aktivnosti. Trajnost milosrdnih ponašanja sigurno se

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

266

povezuje s činjenicom da su ona ukorenjena u ljudskim osećanjima - zato i treba imati svest o značaju horizonta „istorije osećanja“ za razumevanje istorije stavova prema bedi. To je jedan od uzroka javljanja, u raznim periodima, sličnih formi artikulacije pitanja siromaštva, sličnih izlaganja i ideoloških sporova, kao i sličnih ponašanja. Srednjovekovni etos siromaštva slabi ili se raspada na početku novoga veka, ali ipak utiskuje bitan žig na hrišćansku civilizaciju i na taj način traje i dalje u evrop­ skoj kulturi kao jedna od mogućnosti, kao jedan od predloga. Šezdesetih i 70-ih godina XX veka model odricanja od materi­ jalnih dobara i pohvale siromašnog stanja predstavljao je jedan od odgovora na ideološku krizu „civilizacije izobilja1'; ovaj stav dobija ponekad priznanje, ipak, nikada ne stiče institucionalne garancije, predstavlja izbor potpuno marginalnog načina života. Izgleda da je svet neprestano - bez obzira na vreme - nastanjen pobornicima dobrovoljnog siromaštva, kao i glasnicima pohvale snalažljivosti, štednje i bogaćenja, hvaliocima rada i odricanja, pristalicama politike represije ili ravnodušnosti prema siromaš­ nima, a takođe učiteljima milosrđa. Proporcije se ipak menjaju. Rađanje modernog društva pratilo je zaoštravanje međuljud­ skih odnosa; istoričari društveno-ekonomskog razvoja tretiraju ga kao društvenu cenu prvobitne akumulacije kapitala. Bilo bi uzaludno razmatrati da li su to bile nužne cene ili pak pokreta­ ti pitanje njihove etičke opravdanosti s tačke gledišta ljudi XX veka. Ova cena je ipak plaćena. Vredno je, međutim, istaći da je represivna društvena politika, nastala na početku novoga veka, uopšte uzev, dobila veliku podršku ljudi ovoga vremena, da je primat vešala i zatvora nad milosrđem u društvenoj politici izazi­ vao revolt malobrojnih. Vrednosti i osećanja koji su promovisani kao glavne ljudske vrline, tek tada su ispoljavane i praktikovane u aktivnostima i ponašanjima širokih razmera, jer stvarnost to ne dozvoljava. I tada senka osude pada na to što je te vrednosti i osećanja narušavalo ili kršilo, jer istorijska nužnost uopšte nema moć opravdavanja i lišavanja ljudi i zajednica njihovih prirodnih prava.

Ilustracije i grafikoni

283

1-4. Dobra delà: odevati hodočasnike (il. 1); posećivati bolesne (ii. 2); hraniti gladne (ii. 3); napojiti žedne (ii. 4). U srednjovekovnoj umetnosti, koja je bila sredstvo za podučavanje u veri, čest element su scene koje ilustruju zapovesti o hrišćanskom milosrđu. Revnost u njihovom ispunjavanju je obeležje svetosti i stalni motiv hagiografskih opisa. To predstavlja i uzor hrišćanskog života. Prva scena (il. 1) ilustruje zapovest o staranju o hodočasnicima („putnika u dom primati“), pri čemu je hodočasnik ovde predstavljen kao bogalj sa štakama. Pranje nogu siromahu (ii. 2) je tradicionalna forma ispoljavanja pokornosti i milosrđa, predstavlja podsećanje na zapovest o „poseti bolesnicima". Druge dve scene (ii. 3 i 4) predstavljaju pomaganje davanjem jela („gladne nahraniti") i pića („žedne napojiti"). Valja skrenuti pažnju na to da siromasi staju u red za mi­ lostinju, kao i da se hranjenje ovde tretiralo doslovno (siromasi dobijaju kašiku čorbe iz činije). Znak siromaštva u ovim scenama su pre svega bosa stopala. Bareljef Benedetta Antelamija (1150-1230) iz krstionice u Parmi.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

284

5-6. Vidovi milosrđa: deljenje odeće. U ilustracijama za italijansko delo koje popularise molitvu: „Oče naš“, predstavljene su glavne vrste milosrđa. Prva od njih pokazuje realizaciju zapovesti „golog obuci": siromasi dobijaju novu odeću, a takođe i milostinju u novcu (ii. 5). Na drugoj minijaturi vidimo scenu deljenja milostinje u zatvoru (ii. 6). Život siromašnih zatvorenika zavisio je od milostinje, jer su zatvorenici u srednjem veku sami morali da obezbeđuju hra­ nu. Osnivana su specijalna bratstva koja su se bavila zaštitom zatvorenika, a pomaganje zatvorenika hlebom i vinom spadalo je u klasične oblike srednjovekovnog milosrđa. Ćelije zatvorenika, koji nisu mogli sami sebi da obezbede ishranu, bile su smeštene tako da su oni mogli da mole prolaznike za pomoć. Minijatura u: Ser Zucchero Bencivenni, Pater Noster, XV vek, Biblioteca Nazionale, Firenze; repr. iz: I. Origo, The Merchant of Prato, London 1957.

Ilustracije i grafikoni

285

7. Grupa prosjaka i deljenje milostinje. Prosjaci čine stalni element društvenog pejzaža srednjovekovnog grada. Ovakva ikonografska predstavljanja imaju pre svega ideološke funkcije, jer podsećaju na mogućnost iskupljivanja gre­ hova milostinjom, ali sadrže i bitne sociološke informacije. Znaci prosjačkog statusa ovde su očigledni: štap u ruci slepca, palica u ruci starca, ženine ruke sklopljene za molitvu, pokorni, preklinjući gestovi čitave grupe. Fragment freske Fra Angelica (1395-1455), Vatikan, repr. iz: W Zôllner, Ital­ ien, Leipzig 1972.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

286

8. Protiv škrtosti (avarizia): predstava iz pakla. Škrticu (na slici ispod nat­ pisa AVARO) čekaju nakon smrti paklene muke, čiji je razlog kesa puna novca u ruci jednoga od đavola. Deljenje milostinje siromasima ima otuda u eshatološkom poretku dodatne motivacije: za nedarežljivost preti kazna. Taddeo di Bartolo (1363-1422), Inferno, 1396.

Ilustracije i grafikoni

287

9. Gladne nahraniti. Zapovest o milosrđu zadržava svoje tradicionalno značenje i u umetnosti XVI veka. Na frizu bolnice u Pistoji briga o siroma­ sima predstavljena je po srednjovekovnim modelima. Jedna scena predstav­ lja davanje siromasima obeda, pri čemu je važno da je osoba koja se nalazi u prvom planu monah. Druga scena predstavlja deljenje hleba; glavni lik ovde je milosrdni građanin, a u grupi siromaha koji mole za hleb su deca, žene i muškarci. Giovanni della Robbia (1469-1529), fragment dekoracije bolnice, terakota, XVI vek, Pistoia.

10. Bogataš i Lazar. Biblijska priča o bogatašu i Lazaru, kao i o Lazarevom vaskrsavanju (koje su se često mešale), učinile su Lazara neobično popularnim simboličnim likom. Sv. Lazar se uglavnom poštovao kao zaštitnik gubavaca, a Lazar s telom pokrivenim čirevima, simbol je fizičke bede. On je prosjak po nuždi, a pom aganje njem u spada u dužnosti hrišćanina: ravnodušnost bogataša je greh. Bonifacio de’ Pitati [Veronese] (1487-1553), Il ricco Epulone. Gallerie dell’A cadem ia, Venezia.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

288

11. Sv. Martin i prosjak. Gest Sv. Martina koji otkida polovinu svog vojničkog ogrtača i daje ga prosjaku spada u velike teme srednjovekovne ikonografije. U njegovoj društvenoj poruci bitna je činjenica što milosrdni čin vrši pobožni vojnik, koga je srednji vek predstavljao kao viteza. Simbolika solidarnosti, sadržana u deljenju lične odeće, imala je uticaj na osetljivost i milosrđe srednjovekovnih ljudi. Sv. Martin i prosjak (oko 1430. g.): slika Stefana di Giovannia, II Sassetta (ca. 1392-1450/1451). Galleria Chigi Seracini, Siena.

Ilustracije i grafikoni

289

12. Gubavac pred vratima grada. Guba je u srednjem veku izazivala panični strah, zbog koje je dužnost milosrđa prema bolesnom čoveku bila ograničena krutim propisima kojima se zabranjuje bilo kakav kontakt gubavih sa zdravim ljudima. Trebalo je da gubavi borave u leprozorijima, izvan naselja, da nose odeću po kojoj će se razlikovati od drugih, da čegrtaljkom upozoravaju na svoje prisustvo. Osim štapom, nisu smeli ništa da dotaknu, vodu su uzimali iz specijalne tikve (obešene o pojasu). Društvo i crkva tretirali su ih kao žive mrtvace, povezujući u stavu prema njima drušveno isključenje sa zapovešću o pomoći. Milostinja se mešala sa strahom. Minijatura iz rukopisa knjige O svojstvima stvari (De proprietatibus rerum) Bartholomeusa Anglicusa (Barthélémy l’A nglais, XIII vek); 2. pol. XV veka. Bibliothèque nationale, Paris.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

290

13. Joakim i siromasi. U tipičnom pejzažu srednjovekovnog grada predstav­ ljen je čin milosrđa. Slika prosjaka je začuđujuće realistična. U prvom planu prosjak, oslonjen o štake, čija je sakatost dovoljan argument za dobijanje pomoći; pored njega su žena i muškarac sa hodočasničkim znacima (školjke). Druga grupa prosjaka, u pozadini, ostavlja utisak seoske porodice, primorane na život od milostinje. Slika flamanskog majstora, oko 1490. godine. Historisches Museum, Frank­ furt am Main.

Ilustracije i grafikoni

291

14. Pomoć za siromašne. Scena, predstavljena na ovoj holandskoj slici, spada u tipične scene svakodnevnog života. Deljenje milostinje je stalni element grad­ skog života. Karakteristično je poređenje ove scene s normalnim životnim ritmom, u kome dobročinstvo ima odgovarajuće mesto. Meester van Alkmaar, Sedam dobrih delà, 1504. Rijksmuseum, Amsterdam.

Bronistaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

292

15. Holandski prosjaci. Na ovoj slici Brueghela Starijeg se obično uviđala aluz­ ija na holandske ustanike, pobunjene protiv vlade Filipa II (lisičji repovi, koji se vide na odeći, očigledno su amblem ustanika). Danas preovladava mišljenje da slika predstavlja scenu iz pučke kulture: seljaci slave svoj karnevalski praznik. Na glavama nose kape za zabavu koje simbolišu razne društvene staleže: kneževska kruna, vojnička caka, građanska beretka, seljačka kapa, episkopska mitra. Bez obzira na svoje alegorijsko značenje, slika predstavlja i sam prosjački stalež. Ovde je važan, ne samo spoljašnji izgled, već i smisao ćele scene. Upravo sam običaj prosjačkog sveta omogućuje uvid u posebnosti društvene sredine bede. Ovaj običaj je zasigurno izazivao različite reakcije, od smeha do revolta onih, od čijeg su milosrđa prosjaci živeli. Pieter Breughel Stariji (1525-1569), slika iz 1568. godine. Louvre, Paris.

Ilustracije i grafikoni

293

16. Pariška bolnica: Hôtel-Dieu. Pod nazivom „Božji dom“ u Parizu funkcioniše bolnica-utočište, koju je Jacques de Vitry u XIII veku smatrao jednom od najpoznatijih ustanova te vrste u hrišćanskom svetu. On je pri­ mao siromašne i bolesne, kojima se ovde obezbeđivala medicinska i duhov­ na zaštita. Ogromna, za ono vreme, zgrada je bila smeštena u centru grada, u Cité, blizu katedrale. Blizina reke koja se vidi na graviri je važan element ondašnjeg shvatanja gradske higijene. Bolnica je ostala do 1505. godine pod upravom kaptola Notr-Dam, a je potom prešla pod svetovnu upravu. Pariška bolnica: Hôtel-Dieu. Fragment plana Pariza. Bibliothèque Nationale, Paris.

Bronislaw Geremek ISTOR1JA SIROMAŠTVA

294

17. Bolnička sala u pariškom Hôtel-Dieu: Jean Henry u periodu 1471-1479. godine, a takođe 1482. godine, vršio je funkciju upravnika pariške bolnice. To ga je podstaklo da napiše delo o ovoj bolnici, a naročito o milorsdnoj službi monahinja koje tamo rade, pod naslovom, Le livre de vie active des religieuses de Hôtel-Dieu. Na jednoj od minijatura koje ukrašavaju delo predstavljena je bolnička sala. U svakom krevetu su po dva bolesnika, samo jedan ima pravo na poseban krevet. Minijatura iz: Le livre de vie active des religieuses de Hôtel-Dieu. Musée de l’A ssistance Publique, Paris.

Ilustracije i grafikoni

295

18. Unutrašnjost srednjovekovne bolnice. Minijatura (predstavljena ovde u kopiji napravljenoj početkom XVIII veka) ukrašava rukopis Istorije Crkve sv. duha u Dižonu, iz XV veka. Ovu bolnicu podigao je knez Burgonje Odon III (1193-1218) da bi ovekovečio hodočašće u Rim, po uzoru na rimsku bol­ nicu Sv. Duha koju je sagradio Innocent III, 1204. godine. Papa ovde pokazuje knezu Burgonje unutrašnjost bolnice koja treba da služi „za sve jadne siročiće i sve siromašne bolesnike, kao i za izvršavanje sedam dobrih dela“. Minijatura iz: Histoire de l’Hôspital du Saint-Esprit de Dijon, Bibliothèque na­ tionale, Paris.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

296

19. Amblem Aumône Générale u Lionu. Simbolika ovog znaka bonske kari­ tativne ustanove, koji se od 1539. godine nalazi na publikacijama, uverenjima o siromaštvu i kašicama, jasna je. Žena koja privija troje dece i darežljivo sipa novac iz kese simbol je milosrđa. Slično je i simbolično značenje pelikana na glavi žene; on otvara svoju ranu na grudima da bi ptići mogli da se hrane njegovom krvlju. Bitno je povezivanje ovog amblema sa grbom Liona, što ističe novi karakter karitativne ustanove. Reprint iz: M. Mollat, Etudes sur l’histoire de la pauvreté, t. II, Paris 1974.

Ilustracije i grafikoni

297

20. Deljenje milostinje u Lionu. Ova gravira potiče iz brošure koja popularise rad lionske Aumône Générale. U prvom planu ovde nalazimo predstavljene načine pružanja pomoći. Komisija koja sedi za stolom proverava imena u spisku, dok dva pedela (poslužitelja) dele milostinju - jedan novac, a drugi hleb. Deljenje milostinje se odvija regularno, mirno, a siromaštvo onih koji primaju pomoć predstavljeno je bez dramatičnih akcenata. Veliki značaj imaju takođe verski elementi ilustracije - slika Sv. Trojice i biblijski citat. Oni su isticali sklad novih karitativnih ustanova sa učenjem crkve i hrišćanskim zapovestima o milosrđu. Gravira iz: La Police de ÏAulmosne de Lyon, 1539.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

298

21. Sedište milosrdnog bratstva u Veneciji. Ova građevina, jedan od najboljih primera uticaja lombardijske arhitekture na renesansnu arhitekturu Veneci­ je, povezana je sa aktivnošću jednoga od verskih bratstava, koja su u Veneci­ ji nosila naziv scuole. Pored pet „velikih bratstava" (scuole grande) u Veneciji su bila aktivna i mnoga mala bratstva - godine 1521. bilo ih je 120, 1732. godine izbrojano je 357 verskih bratstava i korporacija. Oni su imali zadatak da se bave raznovrsnim piae causae, a posebno da se staraju o siromasima. Računovodstvene knjige bratstava pokazuju ipak da su banketi, prestižne fon­ dacije i građevinski poduhvati gutali veći deo zarada: za siromahe je ostajalo malo. Scoula Grande di San Marco.

Ilustracije i grafikoni

299

22. Članovi bratstva. Gvardijan i dvanaestorica braće iz scuola grande, pod patronatom San Đovanija u Veneciji pojavljuju se na ovom bareljefu u odeždi pokajničkih flagelanata. Uostalom, u istorijskim proučavanjima istaknuta je pretpostavka da se nastanak velikih venecijanskih bratstava povezuje s flagelantskim pokretom iz 1260. godine. Na taj način se - istorijskom genezom i odeždom bratstva - ističe ideološka funkcija bratstava, koja zaštitu siromaha tretiraju kao ekvivalent pokajanja za grehe ili pak za njegove posledice. Scoula Grande di San Giovanni Evangelista. Bareljef.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

300

23. Relikt nekadašnje raskoši. U istorijskoj arhitekturi Venecije zgrade kari­ tativnih ustanova izgledaju raskošno. Scuola delte Misericordia (fragment sedišta predstavljenog na ilustraciji) bila je najbogatija organizacija od svih venecijanskih velikih bratstava. O bogatstvu njenih članova svedoči činjenica da su je venecijanske vlasti, u slučaju vanrednih ubiranja poreza, opterećivale najvećim porezima. Međutim, izdaci koje je bratstvo odvajalo za pomoć siro­ masima bili su neobično mali. Scoula Grande delle Misericordia.

Ilustracije i grafikoni

301

24. Svetac i prosjak. Sv. Homobonus, trgovac iz Kremone, živeo je u XII veku i bio čuven po milosrđu i pobožnom načinu života. Moralna ambivalencija, zbog bavljenja trgovinom, mogla je da bude prevaziđena upravo milostinjom. Sv. Homobonus bio je smatran i patronom krojača i suknara (s čime se pov­ ezuju makaze u donjem uglu slike). Bonifacio de’ Pitati, Madonna con santi. Gallerie dell’A cademia, Venezia.

Bronislaw Geremek iSTORIJA SIROMAŠTVA

302

25. Milosrđe i grad. Katolička reforma izvršila je svojevrsnu aktualizaciju Sv. Homobonusa, čiji se portreti često javljaju u ikonografiji XVI i XVII veka. Grb grada u tom kontekstu ima poseban značaj, jer ovde nije reč o podsećanju na kremonsko poreklo Sv. Homobonusa, već o isticanju gradskih dobrotvornih aspiracija. Karitativno udruženje pod patronatom ovoga sveca takmiči se u ono vreme sa drugim organizacijama te vrste, ali kad se u XVII veku u Kre­ mom vrši centralizacija karitativnih ustanova, onda ona dobija upravo naziv Consorzio di S. Omobono. Andrea Mainardi, zvani II Chiaveghino (XVI-XVII vek), S. Omobono, Centre Sociale A. Barbiéri, Cremona.

Ilustracije i grafikoni

3G3

26. Karitativna administracija. Gravira iz XVII veka predstavlja salu za sednice kremonskog udruženja Consorzio di S. Omobono. Ovim gradskim karita­ tivnim udruženjem, osnovanim 1357. godine, upravljala su četiri regenta, koje je birala skupština. Na stolu se vidi knjiga koja predstavlja spisak udruženja. U kremonskim arhivama socijalne zaštite (Archivio dell’Ente Comunale di assistenza, Cremona) sačuvano je nekoliko spiskova Consorzio di S. Omobono, u kojima se nalaze glavni računi prihoda i rashoda. Gravira iz: G. Balladori, Il trafficante celeste, Cremona, 1674.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

304

27. Vašar bede. Na slici Brueghela Mlađeg predstavljanje sedam dobrih delà hrišćanskog milosrđa omogućuje da se pokaže masa bednika koji očekuju razne vrste pomoći. Starost, hromost, golo telo koje se vidi ispod dronja pred­ stavljaju spoljašne znake bede. Ovde je važno da siromašne pomažu isključivo svetovnjaci. Pieter Breughel Mlađi (1564 ili 1565-1636), Sedam delà milosrđa. Museum der Brotkultur, Ulm.

Ilustracije i grafikoni

305

28. Siromasi na vratima. Kraj vrata građanske kuće stoji čitava porodica, moleći za pomoć. Nedostaju joj klasični atributi prosjačke profesije, koji su u tradicionalnoj doktrini predstavljali uobičajen argument za milosrđe. Istina, ovde se pojavljuju deca, ali pošto ih prati otac, nestaje opravdanje za prosjaštvo. Dakle, ova porodica se može tretirati kao primer pauperizma: gubitak dotadašnjih uslova rada i nepostojanje novih mogućnosti za zapošljavanje primoravaju ih da prose. Rembrandt (1606-1669), Prosjaci na vratima (Bedelaars aan de dear), 1648. Rijksmuseum, Amsterdam.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

306

29. Seoska beda. Scena molitve pre obedovanja holandske seljačke porodice. Soba je opremljena bedno i odiše siromaštvom, a jelo čini zajednička činija s kašom. Za takve siromahe se ponekad organizovala dobrotvorna akcija, u ko­ rist „stidljivih siromaha". Seoske sredine, koje su živele na granici egzistencije, najčešće nisu dobijale socijalnu pomoć. Gravira Adriaena van O stadea (1610-1685), iz 1653. godine, Bibliothèque Royale, Bruxelles.

Ilustracije i grafikoni

307

30. Milost i vešala. U Zbirci francuskih poslovica (u III knjizi), koju je objavio 1657. g. Jacques Lagniet, nalazi se ciklus gravira koje predstavljaju siluete i scene iz prosjačkog života, u znatnoj meri po uzoru na gravire Jacquesa Callota (1592 -1635). Jednu od njih predstavlja ilustracija gore. Osim slike siro­ maha, kog starost primorava da prosi, ovde nalazimo i sliku vešala: povezani su motivi bede i prestupa. To objašnjava jedna od ovde zabeleženih poslovica: „bolje je moliti i prositi, nego visiti na vešalima". Iz: J. Lagniet, Recueil des plus illustres proverbes, Paris, 1657.

Bronislaw Geremek ISTORIJA SIROMAŠTVA

308

31. Čorba siromahâ. Dva prosjaka, jedan na štakama (verovatno vojnik-invalid) i drugi sa štapom, koriste milosrdno deljenje čorbe. Ova scene omogućava autoru zbirke da navede niz poslovica koje, uostalom, imaju malo zajedničkog s realističkom slikom ovde predstavljenih bednika. Poslovica iz naslova je važna i slobodno bi se mogla prevesti ovako: „Hipoteku siromahâ čini lonac bogataša". Iz: J. Lagniet, Recueil des plus illustres proverbes, op. cit.

Ilustracije i grafikoni

309

flc tu h rJ l '■'mit w a n t j

fj-rat- Uli- 1Г -■4^ —

V,

1

/ / jc u s n t b iiïr. h u r - /*