Enciklopedija Zagorijana [PDF]

Zitiervorschau

1

Aleksandar Đukanović

ENCIKLOPEDIJA ZAGORIJANA

Beograd 2011

2

SKRAĆENICE:

ZS – Zlatna Serija

LUCI – Ludens Ĉiko

ZSSP – Zlatna Serija Specijal

LUBZ – Ludens Biblioteka Zagor

LMS – Lunov Magnus Strip

VĈ – Veseli Ĉetvrtak

SD – Slobodna Dalmacija

VĈSP – Veseli Ĉetvrtak Specijal

SDX – Slobodna Dalmacija Extra

VĈOP – Veseli Ĉetvrtak Odabrane Priče

LU – Ludens LUX – Ludens Extra LUKL – Ludens Klasik LUSP – Ludens Specijal LUALM – Ludens Almanah LUMX – Ludens Maxi

VĈBZ – Veseli Ĉetvrtak Biblioteka Zagor VĈCI – Veseli Ĉetvrtak Ĉiko AB – Abaton VA - Vanini SBE – Serđo Boneli Editore

3

Zagor Te-Nej (Zagor-Te-Ney) – Gospodar Darkvuda. Glavni lik stripa koji su stvorili scenarista Serđo Boneli (vidi Boneli Serđo) i crtač Galijeno Feri (vidi Feri Galijeno). Njegovo ime na jeziku Algonkina (vidi Algonkini) znači Duh sa sekirom. Nastanak Zagora Zagor je nastao 1961. godine, kada je Serđo Boneli osetio kako je strip publici potreban novi junak, koji će odudarati od standardnih vestern likova, koji su tada dominirali u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore (vidi Serđo Boneli Editore). Po svojim karakteristikama, Zagor je najbliţi super-herojima koji su karakteristični za Američki strip, mada je istovremeno sačuvao i atribute matičnog, italijanskog stripa. Na nastanak samog Zagora, najveći uticaj su imali tri etablirana strip junaka: Fantom, Tarzan i Supermen. Zagor predstavlja simbiozu sva tri, mada je uticaj Fantoma na njegov nastanak bio presudan. Ovaj lik, koga su stvorili Li Falk (Lee Falk) i Rej Mur (Ray Moore) 1936. godine, bio je prvi kostimirani junak u svetu stripa. Uticaj koji je Fantom imao na nastanak Zagora je očigledan. I jedan i drugi imaju kostim po kome su prepoznatljivi, obojica ţive u izmišljenoj šumi u kojoj se bore za pravdu i smatraju je svojim kraljevstvom, lokalno stanovništvo ih smatra besmrtnima, obojica su u izvrsnoj kondiciji koju odrţavaju stalnom veţbom i i jedan i drugi imaju nadimak koji asocira na to da dolaze iz drugog sveta. Fantom je Duh koji hoda, a Zagor Duh sa sekirom. Uticaj Tarzana, gospodara dţungle koga je stvorio Edgar Rajs Barouz (Edgar Rice Burroughs) 1912. godine, vidi se u načinu na koji se i jedan i drugi kreću kroz šumu, prebacujući se sa lijane na lijanu i što obojica imaju ratni poklič, od koga se neprijateljima diţe kosa na glavi. Zagorov poklič glasi: AAAHHJAAAAKKKK, a kako

4

to zvuči, čitaoci mogu sami da zamisle. Uticaj Supermena, najpoznatijeg svetskog super junaka iz stripa, koga su stvorili Dţerom Sigel (Jerome Siegel) i Dţozef Šuster (Joseph Shuster) 1938. godine, vidi se u Zagorovom kostimu. Supermenov znak na grudima je inspirisao Bonelija i Ferija, da zajedno stvore karakterističan znak, crnu siluetu orla u ţutom krugu (simbolizuje sunce), koji Zagor nosi se prednje strane svoje crvene majce. Drugi scenarista Zagora, Moreno Buratini (vidi Buratini Moreno), četrdeset godina kasnije je osmislio i priču o nastanku simbola: u pitanju je Ptica Groma – VakinijanTanka (Wakinyan-Tanka), duh dobra iz indijanskih legendi. Vizuelno, Zagorov lik je kao uzor imao američkog glumca Roberta Tejlora (Robert Taylor), međutim Feri ga vremenom prilagođava svom licu, pa Gospodar Darkvuda postaje slika i prilika svog likovnog tvorca. Za epohu u kojoj se odvija priča o Zagoru, Boneli je odabrao tridesete godine XIX veka, i tako postavio sasvim originalan koncept, jer se većina italijanskih stripova do tada odvijala u klasičnom vestern ambijentu, u periodu po završetku Američkog građanskog rata (1861-1865). Amerika, kao lokacija, u to doba je bila neupitna. Kada je u pitanju ime koje je Boneli dao svom junaku, u početku je figurirao naziv Ajaks (Aiax), po legendarnom ahajskom junaku Ajantu, čija je latinska varijanta imena Ajaks, poznata ljubiteljima fudbala pre svega po slavnom holandskom klubu iz Amsterdama. Ovo ime je odbačeno, jer je tada u Italiji veliku popularnost uţivao deterdţent istog imena. Po Bonelijevoj priči, onda je rešio da stilski analizira slova abecede, a Z mu se učinilo najpogodnijim za naslovnu stranu, jer ga je podsećalo na stilizovanu munju. Pretpostavka je da je slog Za uzeo iz imena junaka Za-La-Morta, a drugi slog Gor iz imena poznatog strip heroja iz tridesetih godina – Flaša Gordona. Legenda o Duhu sa sekirom Gospodar Darkvuda je rođen početkom XIX veka kao Patrik Vajlding (Patrick Wilding), sin Beti (vidi Beti Vajlding) i Majka Vajldinga (vidi Majk Vajlding), pionira irskog porekla, u delu Darkvuda poznatom kao Klier Voter, po istoimenoj rečici koja tuda protiče. Zagor je imao detinjstvo kakvo se samo poţeleti moţe, jer mu je ţivot u šumi svakodnevno pruţao mogućnosti za avanturu. Obrazovanje je dobio od majke, koja je uspela da opismeni malog divljaka i bar delimično prenese nešto od onoga što je naučila u Evropi. Otac se bavio lovom i tako uspevao da prehrani porodicu. Indijanci iz kraja su im bili česti posetioci, jer je Majk sa njima razmenjivao krzna, koţe i druge namirnice. To je malom Patriku omogućilo da upozna američke domorodce i počne da uči njihove jezike. Ova idila je iznenada brutalno prekinuta, kada je grupa Abenaki (vidi Abenaki)

5

Indijanaca, predvođenih Solomonom Kinskim (vidi Solomon Kinski), napala kolibu porodice Vajlding. Shvativši da su izgubljeni, Majk je bacio malog Patrika u reku, kako bi se bar on spasao, pošto su on i Beti odlučili da se ubiju, kako ne bi ţivi pali u ruke napadačima. Dečaka je voda odnela daleko od mesta tragedije, a iz vode ga je spasao čudan čovek po imenu Vandering Fici (vidi Fici, Natanijel Ficdţeraldson). Fici je nekada bio trgovac u Bostonu, ali se razočarao u civilizaciju i ljude, pa je odlučio da ode na zapad i započne ţivot u divljini. Na dečakov nagovor, njih dvojica odlaze do kolibe Vajldingovih i zatiču je spaljenu. Fici sahranjuje Patrikove roditelje, a tu, na njihovom grobu, budući Gospodar Darkvuda se zaklinje da će ih osvetiti. I pored toga što je planirao da dečaka odvede u Fort Dţejms, Fici na dečakove molbe odlučuje da ostane s njim, kako ga ne bi poslali u neko sirotište na istoku. Tako je Patrik dobio drugog oca. Uz Ficija je naučio mnoge tajne ţivota u šumi, i što je najvaţnije, naučio je da se sluţi sekirom, koja će kasnije postati njegovo najjače oruţje. Kao čovek bez predrasuda, koji nije pravio razliku po boji koţe, već je ljude delio isključivo na dobre i loše, Fici je mladiću preneo moralnu poruku koja će kasnije postati najizraţenija karakterna osobina Duha sa sekirom. Njih dvojica su desetak godina lutali Darkvudskom šumom, a kada je Patrik dostigao fizičku snagu, neophodnu za izvršenje svoje dotadašnje ţivotne misije, počeo je da traga za ubicama svojih roditelja. Fici je pokušavao da ga odgovori od te namere, ali nije ţeleo da insistira na tome. Jednostavno mu je stavio do znanja da kopanje po starim ranama neće oţiveti njegove roditelje. Na Patrikovu izjavu da krivac mora da dobije zasluţenu kaznu, Fici je izgovorio jednu od najvećih ţivotnih istina:''Krivac i zasluţena kazna su samo velike i prazne reči, a pravda kao i istina nikada nisu samo na jednoj strani''. Ove njegove reči će se pokazati proročanskim. U jednom gradiću, na istočnoj obali jezera Ontario, Patrik je konačno ušao u trag Solomonu Kinskom. Međutim, iako je on očekivao da če dobiti informacije o otpadniku koji predvodi bandu Indijanaca, saznao je da je Kinski na čelu miroljubivog plemena Abenaka, koje je preobratio u hrišćanstvo i naučio ih da obrađuju zemlju kao što to čine belci. Niko u kraju nije imao problema sa njim i njegovim Indijancima. I pored toga, mladić odlučuje da sprovede svoju osvetu. Ubrzo se rastao od Ficija, koga nije ţeleo da uvlači u svoje ubilačke planove i pripremio plan za napad. Godine ţivota u divljini i nesalomiva ţelja za osvetom načinili su od njega mašinu za ubijanje. Napao je Indijance koji su obrađivali zemlju na polju, a zatim nestao među drvećem. Polako ih je uvlačio u zamku i ubijao jednog po jednog. A onda je udario frontalno. Zapaljenim strelama je precizno pogađao kolibe Abenaka što je u selu izazvalo paniku. Solomon Kinski je

6

doneo mudru odluku da spase ţene i decu, pa je naredio da čamcima pobegnu na ostrvce preko puta sela. On je sa dvojicom ratnika ostao da sačeka misterioznog napadača. Patrik je kao zver uleteo u selo i savladao Indijance a onda navalio na Solomona. Pročitavši neljudsku mrţnju u njegovim očima, Kinski se zabarakadirao u brvnari u centru sela. Međutim, Patrikova sekira je uradila svoj deo posla i on je provalio u kolibu. Kinski je pucao u njega, ali ga ja Patrikova sekira preduhitrila. Pogođen u rame vođa Abenaka se pomirio sa sudbinom ali je ţeleo da sazna ko je on i zašto ga toliko mrzi. Mladić se predstavio i tada saznao tuţnu istinu. Solomon Kinski mu je ispričao ko je bio njegov otac i kakav je strašan zločin počinio. Za svoju priču on je imao i dokaze u vidu novinskih članaka i vojnih izveštaja o zločinu koji je poručnik američke vojske Majk Vajlding izvršio nad miroljubivim Abenakima na Silver Lejku. Vojska je tada tragala za bandom Krik Indijanaca (vidi Krik), pa je odred predvođen poručnikom Vajldingom stigao do sela pokrštenih Abenaka na Silver Lejku. U šatorima su pronašli skrivene Krik Indijance koje su Abenaki sakrili. Tada je poručnik Vajlding naredio vojnicima da pobiju pola sela za kaznu što su pomogli banditima. Zbog ovog zločina, on je samo oteran iz vojske i osramoćen. Još jednom, pravda nije bila ista za belce i Indijance. Zbog toga je Kinski rešio da sprovede pravdu i ubije zločinca. Dok je Patrik sa nevericom i očajem čitao novinske naslove koji su nedvosmisleno optuţivali njegovog oca, Kinski je ponovo uzeo pištolj i nanišanio u Patrika. Tada je u kolibu iznenada ušao Fici i pokušao da ga spreči da ubije mladića. Kinski je pucao u Ficija, a ovaj ga je sekirom pogodio u glavu. Kinski je bio na mestu mrtav, a Fici smrtno ranjen. Posle nekoliko minuta i Zagorov drugi otac je preminuo. Tako je mladi Patrik zbog svoje osvete izgubio sve ono što je voleo: idealizovanu sliku o svom pravom ocu i svog jedinog prijatelja i čoveka koji ga je podigao, Ficija Lutalicu. Uz to, gonjen besom je okrvavio ruke i ubio ko zna koliko nevinih ljudi. Otišao je u šumu i lutao satima dok nije pao od umora. Snovi koje je usnio mu nisu doneli olakšanje. Kad se probudio, doneo je odluku koja će obeleţiti njegov ţivot. Rešio je da se iskupi za zlo koje je učinio i posveti ţivot uspostavljanju mira između Indijanaca i belaca. Postaće borac za pravdu u Darkvudu i nikada neće ubiti čoveka ako na to nije primoran. Tako je počela da se rađa legenda o Duhu sa sekirom. Ali, to je bio samo početak. Sledećih nekoliko godina, mladi Patrik je proveo pomaţući ljudima koji su zapali u nevolju, boreći se protiv belih razbojnika i trgovaca alkoholom i oruţjem, te indijanskih bandi koje su napadale nemoćne pionire. Ali, to je još bilo daleko od spektakularnog izlaska na scenu i nastanka Zagora Te-Neja. Za to mu je bila potrebna pomoć profesionalaca.

7

Jednom prilikom, Patrik je spasao trupu putujućih glumaca od indijanske bande. Bili su to Salivenovi (vidi Salivenovi), otac Tobija i sinovi Horacije i Romeo. Kada im je ispričao svoju priču i objasnio svoju ţivotnu misiju, oni su rešili da reţiraju veličanstven izlazak na scenu. Pomogli su mu da osmisli ime i kostim, a uz pomoć raznih scenskih trikova, omogućili su mu spektakularno pojavljivanje na Velikom prolećnom sastanku svih poglavica iz Darkvuda. Prvo pojavljivanje Duha sa sekirom je bilo propraćeno pirotehničkim i zvučnim efektima iz arsenala Salivenovih, a onda se novi Gospodar Darkvuda predstavio Indijancima. Objasnio im je da je tu po Manituovoj (vidi Kiki Manitu) volji, kako bi sačuvao mir u Darkvudu. Veliki duh ga je poslao da odbrani Indijance od nepravde bledolikih i da ih nauči da ţive jedni sa drugima. Kao što je za očekivati, nisu sve poglavice bespogovorno prihvatile novog vladara. Poglavica Vijandota (vidi Vijandoti) Oga-Ito (vidi Oga-Ito) optuţio ga je da je prevarant i izazvao na dvoboj. Duh sa sekirom je prihvatio izazov i u časnom dvoboju ubio Oga-Ita. Tog trenutka je rođena legenda o Zagoru Te-Neju, Duhu sa sekirom na jeziku Algonkina (vidi Algonkini), koji je za svoju bazu odabrao malo ostvce u močvari Mo-Hi-La. Nedugo zatim, dobio je novog nerazdvojnog prijatelja, malog debelog Meksikanca, velikog imena i apetita, Felipe Kaetana Lopeza i Martineza, a za prijatelje Ĉika. Njegov dolazak u Darkvud na brodu Meribel, predstavlja početak strip serijala o Zagoru. Istorijska realnost u stripu Zagor Tridesetih godina XIX veka SAD su bile drţava u teritorijalnoj i industrijskoj ekspanziji. Proterivanje Indijanaca preko reke Misisipi, počev od 1830. godine, kako bi se obezbedila zemlja za bele naseljenike predstavlja početak delimičnog uništenja i marginalizacije američkih domorodaca. Prvi su na udaru bili Indijanci sa istočne obale, koji su čestim ratovima i zaraznim bolestima koje su doneli belci, već bili desetkovani. Priča o Zagoru direktno govori o ovoj tuţnoj činjenici, jer se i fiktivni Darkvud nalazi u području koje tih godina doţivljava veliki preobraţaj. Područje Velikih jezera i severni tok Misisipija su u ovom periodu predstavljali granicu između ''bele'' i ''divlje'' Amerike. Vojna utvrđenja, koja su u Darkvudu mnogobrojna, govore o specifičnoj vojnoj upravi, karakterističnoj za sve novoposednute zemlje u bilo kom delu sveta i u svim istorijskim razdobljima. Prva netačnost koja se potkrala autorima stripa, odnosi se na uniforme koje vojnici nose. Američka vojska tridesetih godina nije nosila iste uniforme kao u periodu za vreme i posle Američkog građanskog rata (1861-1865). Pretpostavka je da je ova greška bila namerna, jer je za kompletnu sliku o propasti Indijanaca, čitaocima bilo lakše da prihvate kostimografiju na koju su navikli u stripovima o Divljem zapadu. Prepoznatljive plave bluze, sa svojim šeširima i šapkama, su se zahvaljujući filmu i

8

stripu odavne ucrtale u glavama prvih čitalaca Zagora. Međutim, u dve epizode su američki vojnici ipak nosili uniforme odgovarajuće epohe. Bilo je to u epizodama Il grande inganno – Velika obmana (br. 209; ZS 681; VĈOP 6) iz 1982. godine i Una pallottola per Kelso – Metak za Kelsa (br. 410; LU 73) iz 1999. godine. Međutim, ova dva slučaja su izuzetak i moguće je da su predstavljale test koji nije prošao. Istorijske greške su bile znatno češće u prvim brojevima, kada su često indijanska plemena smeštana u neodgovarajući ambijent. Kasnije su se autori trudili da se takve greške više ne ponavljaju. Međutim, uzimajući u obzir da je Zagor avanturistički strip, istorijsko-tehnološke greške koje se kasnije javljaju, ne smemo da prestrogo ocenimo, jer bi sama priča izgubila draţ. Pre svega to je oruţje koje Zagor koristi. Revolver je tek 1836. godine patentirao Semjuel Kolt, ali to ne smeta da ne samo Zagor, već i gotovo svi naoruţani ljudi u stripu koriste revolvere. Puške repetirke su takođe normalna pojava u priči o Zagoru, mada su u to vreme još uvek u upotrebi bile muskete. Međutim, ono što zaista bode oči je pojava mitraljeza u epizodi Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) iz 1968. godine, mada je ovo oruţje konstruisao 1851. godine, belgijski kapetan Fafšamps. Deset godina kasnije, američki pronalazač Dr Ričard Gatling je konstruisao prvi američki mitraljez, koji je po njemu nazvan Gatling top. Ova greška je ponovljena i u nekim od sledećih epizoda. Pojava alpskog skijanja u epizodi I falchi delle nevi – Sneţni sokolovi (br. 78; ZS 259; ZS 1001; SDX 24; LUKL 14) iz 1971. godine, još jedan je sličan primer. Ne smemo zaboraviti ni izume Helingena (vidi Helingen), Veribada (vidi Veribad) i Barona Ikarovog Pera (vidi baron Ikarovo Pero), koji su sasvim očigledno ispred svog vremena. Istorijskih ličnosti u Bonelijevom i Toninelijevom (vidi Tonineli Marčelo) periodu nije bilo, mada su neki od likova koje je stvorio Serđo Boneli očigledna aluzija na prave ličnosti. Pre svega to je Manetola (vidi Manetola), poglavica Seminola (vidi Seminoli), koji je stvoren po ugledu na slavnog poglavicu Osceolu, koji je kao i Manetola doţiveo tragičnu sudbinu. Kolekcionar (vidi Kolekcionar) izgledom i aktivnošću asocira na Bufalo Bila, a za ulogu generala Kastera ima nekoliko kandidata među američkim oficirima koji se pojavljuju u stripu. U epizodi Ora zero – Nulti čas (br. 108; ZS 324; LUX 115; VĈOP 5) iz 1974. godine, pojavljuje se i neimenovani američki predsednik za koga mnogo godina kasnije saznajemo da je tada aktuelni Endrju Dţekson (vidi Dţekson Endrju), što nam je otkriveno u epizodi La lunga marcia – Dugo putovanje (Maxi 2001; LUMAX 2) iz 2001. godine. Priča o Bou Vindamu (vidi Ričard Bo Vindam), svojevrstan je omaţ čuvenom putovanju Merivedera Luisa i Vilijama Klarka, koji su prošli istim putem na samom početku XIX veka, kada su SAD kupile od Napoleona Bonaparte francusku koloniju

9

Lujzijanu. I priča o Gutrumu (vidi Gutrum) i njegovim vikinzima oslanja se na neosporne istorijske činjenice o vikinškoj koloniji Vinland, koju je u današnjoj Kanadi, oko 1000. godine, osnovao Leif Erikson. Kada su pisanje priča o Zagoru preuzeli Buratini (vidi Buratini Moreno) i Boseli (vidi Boseli Mauro), u skladu sa novom koncepcijom koja je podrazumevala veće poštovanje istorijskih činjenica, pojavljuje se niz istorijskih ličnosti kao što su Ţan Lafit (vidi Lafit Ţan), Sekvoja (vidi Sekvoja), Stiven Ostin (vidi Ostin Stiven) i drugi. Izdavaštvo Prvi broj Zagora se u prodaji pojavio jula 1961. godine, u ediciji Kolana Lampo (Collana Lampo), u tada uobičajenom strip formatu, karakterističnim po tome što je jedna strana odgovarala jednom kaišu. Strip ne uspeva da odmah postigne uspeh, pre svega jer jer je Serđo Boneli nakon prve epizode zapao u kreativnu krizu. Umesto njega sledećih nekoliko epizoda su napisali Feri i stariji Boneli. Po naivnosti ovih prvih epizoda i stereotipnim temama nikako se nije moglo pretpostaviti da će Zagor uskoro postati jedan od najpopularnijih italijanskih stripova. Bonelijevim povratkom 1963. godine, priča o Zagoru polako dobija na kvalitetu i uskoro postaje jedna od najuspešnijih izdanja SBE početkom šezdesetih.

Zahvaljujući tome, u julu 1965. godine Zagor počinje da izlazi u ediciji Zenit Gigant (Zenith Gigante) u takozvanom ''Boneli'' formatu, 16x21cm, i to reizdanja od prvog broja. U ovoj ediciji su pre Zagora izlazila reizdanja drugih SBE stripova. U ediciji Kolana Lampo, izdanja Zagora su nastavljena do 1970. godine, kada se edicija gasi. Od broja 68, Zagor izlazi isključivo u velikom formatu. Prelazak na veliki format , omogućio je Boneliju da bolje razrađuje priče, što mu u malom formatu nije bilo moguće, jer je bilo

10

neophodno da se odmah razvije radnja. Zagorove priče postaju duţe, višeslojnije i samim time kvalitetnije, što dovodi do toga da Zagor postane najuspešniji i najprodavaniji italijanski strip u periodu od 1972. do 1976. godine, pa se zbog toga naziva i Zagorovim zlatnim periodom. U ovom periodu Zagorove epizode su naizmenično crtali Feri i Donateli (vidi Donateli Franko), a povremeno je uskakao i Franko Binjoti (vidi Binjoti Franko). Scenario je potpisivao isključivo Serđo Boneli. Od broja 85 se ređaju kultne avanture kao što su Angoscia! - Teskoba (br: 85; LUX 93; VĈOP 3; LUKL 18) i Odissea Americana – Američka odiseja (br. 88; ZS 279; ZSSP 2; LUX 96; LUKL 19) iz 1972. godine, Liberta’ o morte – Sloboda ili smrt (br. 91; ZS 284; ZS 932; LUX 99; LUKL 20), Vudu! – Vudu (br. 93; ZS 290; LUX 101, LUKL 21), Capitan Serpente – Kapetan Zmija (br. 99; ZS 299; LUX 107; LUKL 22) i Il mio amico Guitar Jim – Moj prijatelj Dţimi

Gitara (br. 100; ZS 312; LUSP 4) iz 1973. godine, I ribelli della Luisiana – Pobunjenici iz Lujzijane (br. 102; ZS 305; LUX 109), Il buono e il cattivo – Dobar i loš (br. 104; ZS 317; LUX 111), Ora zero – Nulti čas (br. 108; ZS 324; LUX 115; VĈOP 5) i Tre uomini in pericolo – Trojica u opasnosti (br. 110; ZS 330; LUX 117) iz 1974. godine, La marcia della disperazione – Očajničko putovanje (br. 114; ZS 338; LUX 121), La scure e la sciabola – Sekira i sablja (br. 118; ZS 347; LUX 125; VĈOP 4), La rabbia degli Osages – Bes ratnika Osaga (br. 119; ZS 352; LUX 126) i La settima prova – Sedma runda (br. 125; ZS 361; LUX 132; VĈOP 13) iz 1975. godine, Agli ordini dello Zar – U sluţbi cara (br. 126; ZS 366; LUX 133), Il fantasma di Stone-Hill – Duh iz Stoun Hila (br. 130; ZS 382; LUX 137),

11

Sandy River – Sendi River (br. 133; ZS 374; LUX 140) i Tigre! – Tigar (br. 136; ZS 389; LUX 143) iz 1976. godine. Teško je od ovih priča odabrati najbolju, ali nakon ovog fenomenalnog niza kvalitet priča počinje da opada. Izgleda da se i Serđo Boneli umorio, pa pisanje počinje da prepušta i drugim autorima. Definitivan oproštaj ''Gvida Nolite'' od Zagora se dogodio 1980. godine, a poslednja epizoda koju je otac Zagora napisao je bila Magia senza tempo – Večna magija (br. 182; ZS 588; LUX 189; VĈOP 10). Međutim, do 1983. godine, on nastavlja sa pisanjem Specijala o Ĉiku, koji je startovao 1979. godine, a onda u potpunosti prekida scenarističke aktivnosti u Zagorovom timu. Sledećih nekoliko godina na Zagorovom serijalu se smenjuju razni autori, dok u SBE sve više zaključuju kako je neophodno pronaći naslednika Serđu Boneliju. To uskoro postaje Marčelo Tonineli, koji je sledećih desetak godina bio glavni autor Zagorovog tima. Iako je u početku uspevao da odrţi nivo iz Bonelijevog perioda, uskoro kvalitet priča počinje da opada i Zagor dospeva u duboku krizu koja je vrhunac dostigla 1990. godine. Ĉetiri godine ranije, 1986., SBE je pokrenuo drugo reizdanje Zagorovih epizoda, Tuto Zagor (Tutto Zagor), u kojima su isprvaljane greške iz ranijih izdanja, a od 1988. Počinje da izlazi i Zagor Specijal. Ovi potezi su povlačeni kako bi se serijal spasao i mlađi čitaoci upoznali sa starim epizodama, ali sama činjenica da se Tuto Zagor prodavao mnogo bolje od redovne serije dovodi do toga da Serđo Boneli razmišlja da završi serijal. Tonineli predlaţe radikalan rez kako bi spasao serijal, ali mu ideja nije odobrena. Zbog toga on napušta SBE, a serijal se ipak ne gasi zahvaljujući dvojici novih autora Moreno Buratini i Mauro Boseli. Od 1993. godine, Zagor doţivljava renesansu. Novi autori započinju modernizaciju lika, prilagođavaju ga devedesetim godinama ali mu ne menjaju suštinu, i u tim dovode čitav niz novih crtača kao što su Andreuči (vidi Andreuči Stefano), Dela Monika (vidi Dela Monika Rafaele), Kiarola (vidi Kiarola Alesandro) i drugi. Smrću Binjotija i Donatelija početkom devedesetih, Feri je ostao jedini od starih

12

ilustratora u Zagorovom timu. On nastavlja da crta sve naslovne strane do danas. Rad dvojice novih autora sve više prilagođava Zagora istorijskom kontekstu razdoblja u kojem se priča odvija, a posle desetak godina Toninelijeve statičnosti, kada se Zagor gotovo uopšte nije micao iz Darkvuda, novi autori ga odvode na duga putovanja po Americi, Evropi i Africi. Kvalitet priča ponovo raste, a sa njim i prodaja. Ovo je za posledicu imalo pokretanje još dva nova izdanja: Almanah Avantura (Almanacco Avventura) 1997. godine i Maxi Zagor 2000. godine. Početkom novog veka, Boseli sve manje piše za Zagora i posvećuje se drugim izdanjima SBE, pa Buratini postaje glavni autor, a od 2007. godine i glavni urednik Zagorovih izdanja. Naţalost, tri meseca nakon što je proslavljen Zagorov pedeseti rođendan, 26. septembra 2011. godine, umro je Serđo Boneli, Zagorov idejni tvorac.

U bivšoj Jugoslaviji Zagor je počeo da izlazi 1968. godine u dve edicije novosadskog Dnevnika, Zlatnoj Seriji i Lunov Magnus Stripu. Prva epizoda koja je objavljena u SFRJ je bila Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) koja je objavljena pod nazivom Nasilje u Darkvudu (ZS 13). Karakteristika prvih izdanja Zagora u Jugoslaviji je bilo skraćivanje broja stranica (što je učinjeno u prvom izdanju pa smo tako dobili potpuno drugačiji kraj od originalnog), povremena cenzura, promena imena likova (bez nekog objašnjivog razloga), retuširanje originalnih crteţa i nepoštovanje originalne hronologije. Uz to, format Dnevnikovih izdanja je dimenzija 15x21cm, pa se nije poklapao sa tzv Boneli formatom. Epizoda Zagor – Zagor (br. 1; LMS 29; ZS 454; SDX 31; VĈBZ 1; LUBZ 1) ili La foresta degli agguati – Šuma zamki u ex-YU prvi put objavljena 1971. pod nazivom Hiljadu zamki (LMS), kao sedamnaesta priča o Zagoru. U početku Zagor izlazi paralelno u obe edicije, da bi od 1971. do 1975.godine izlazio isključivo u LMS, kada se vraća u ZS, gde izlazi neprekidno do gašenja edicije 1992.

13

godine. U tom periodu je objavljeno 304 broja u ZS, 41 u LMS i 15 specijalnih brojeva (u pitanju su specijali o Ĉiku, Zagor specijali i reizdanja nekih starih epizoda).

Osim Dnevnika, strip Zagor je osamdesetih godina povremeno objavljivao i Strip Zabavnik, još jedna strip edicija novosadskog Dnevnika. Tako je osim reizdanja nekih brojeva u SZ izašao i jubilarni broj Il tesoro maledetto - Prokleto blago (br: 200; LUSP 12), u boji i u velikom formatu. Ukupno je bilo sedam izdanja Zagora koja nisu izašla u edicijama ZS i LMS. Uz to, 1984. godine je Dnevnik izdao i Zagor – Album sa samolepljivim sličicama. Kada je u SFRJ počeo Građanski rat (1991-1995), Zagor nestaje sa kioska u Sloveniji i Hrvatskoj, tako da poslednja četiri broja koja su objavljena u Srbiji, nisu izašla u zapadnim republikama. Pokretanje Zagora u Hrvatskoj je započela splitska Slobodna Dalmacija 1994. godine, i to od epizode koja u Hrvatskoj nije objavljena Caccia al lupo – Lov na vuka (br. 316; ZS 1093; SD 1). Za razliku od Dnevnikovih, izdanja SD su bila identična Bonelijevom formatu 16x21cm, štampa i papir su bili daleko kvalitetniji, i nije bilo izbacivanja strana, retuširanja i cenzure. Ona su bila identična izdanjima SBE. Međutim, posle nekoliko epizoda, SD preskače 20 brojeva i od tada prati originalnu hronologiju. Ovo izdanje postiţe veliki uspeh, pa od 1996. godine, SD pokreće i seriju Extra Zagor, u kojoj objavljuje reizdanja prvih epizoda. Ali, ova serija počinje od epizode Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1) iz 1970. godine, da bi se se posle 30 brojeva priča vratila na sam početak. Za to vreme u Srbiji, beogradski BPA (Beogradska Press Agencija), tokom 1994. godine izdaje svoju strip ediciju STRIP Razonoda, u kojoj objavljuje reizdanja starih stripova novosadskog Dnevnika. U pitanju je vrlo nekvalitetan projekat, bez regulisanja autorskih prava, koji propada čim su SRJ ukinute sankcije 1995. godine. Sledeće, 1996.

14

godine, započet je prvi ozbiljniji pokušaj obnavljanja strip izdanja u Srbiji. U pitanju je projekat novosadskog izdavača Horus, koji predstavlja direktan nastavak Dnevnikovih izdanja. Uz Zagora, Horus je objavljivao i druge stripove SBE, kao i one drugih kuća koji su izlazili u edicijama ZS i LMS. Osim redovnih izdanja (izašlo je ukupno pet brojeva, 342-346), Horus je započeo i ediciju Tuto Zagor (reizdanja prvih brojeva, 1-3), Specijal (samo jedan broj, Specijal 1), Zagor Extra (samo br. 184) i Zagor predstavlja (dve epizode specijala o Ĉiku). Ova edicija koja i nije bila toliko loša propada posle par godina, pre svega zbog loše prodaje, jer u konkurenciji sa izdanjima SD nikako nije imala prođu.

Novi ozbiljniji pokušaj se dogodio 2001. godine, kada izdavačka kuća Vanini počinje da izdaje Zagora i još tri junaka izdavačke kuće SBE. Vaninijeva izdanja su veoma ličila na Horusova, ali edicija u početku uspeva (izdavali su brojeve koje SD još nije objavila), ali posle šest meseci, period između izlaska dva broja se produţava i edicija se uskoro gasi. Vanini je objavio ukupno sedam brojeva (411-417). U Hrvatskoj u međuvremenu nastaju krupne promene. Prava na izdavanje stripova SBE, od SD otkupljuje 2002. godine, novonastala izdavačka kuća iz Zagreba – Ludens. SD je do tada objavila 71 broj redovne serije i 75 brojeva Zagor Extra. Ludens nastavlja numeraciju SD, ubrzo objavljuje onih dvadeset brojeva koje je SD preskočila i počinje da izdaje serijale Specijal, Maxi i Almanah Avantura. Uz to, pokreće i ediciju Zagor Klasik u kojoj objavljuje reizdanja prvih epizoda koje je SD objavila u ediciji Zagor Extra, a od 2011. i ediciju Biblioteka Zagor. Jedina promena u odnosu na SD je format koji se neznatno razlikuje: 15x21cm, identičan nekadašnjim izdanjima ZS i LMS novosadskog Dnevnika.

15

U Srbiji 2004. godine beogradski Abaton ponovo pokušava da pokrene strip izdavaštvo, ali su njegova izdanja lošeg kvaliteta, pa posle godinu dana i šest objavljenih brojeva (420-425) i ovaj pokušaj propada. Konačno, u februaru 2008. godine na kioscima u Srbiji se pojavljuje Il segreto dei Sumeri – Tajna Sumera (br. 469; VĈ 1; LU 152), beogradskog Veselog Ĉetvrtka. Obnavljanje strip izdavaštva u Srbiji uspeva iz četvrtog pokušaja. Veseli Ĉetvrtak uspeva da kvalitetom konkuriše Ludensu i direktno je odgovoran za renesansu stripa koja se dogodila u Srbiji te godine. Uz Zagora objavljuju se i drugi SBE stripovi, među kojima i neki koje hrvatske izdavačke kuće nisu objavljivale. VĈ uskoro počinje da objavljuje i edicije Zagor Odabrane priče, Specijal i Ĉiko Specijal, a vrhunac predstavlja bogato opremljeno HC izdanje prvih Zagorovih epizoda, Biblioteka Zagor, u kojoj se hronološki objavljuju od samog početka.

U drugim drţavama bivše SFRJ od 2009. godine u Makedoniji Zagora izdaje izdavačka kuća Warm Comics (Варм Комикс). Ludens ima ekskluzivno pravo uz Hrvatsku i za Sloveniju dok u Bosni i Hercegovini to pravo deli sa Veselim Ĉetvrtkom (Ludens u Federaciji a Veseli Ĉetvrtak u Republici Srpskoj). Što se tiče Crne Gore, to trţište od 2008. pokriva Veseli Ĉetvrtak, a ranije Ludens. Osim u Italiji i zemljama bivše Jugoslavije, Zagor danas izlazi i u Brazilu, Grčkoj, Danskoj, Francuskoj, Izraelu, Portugaliji, Španiji i Turskoj, gde je početkom sedamdesetih bio toliko popularan da su tada snimljena tri filma, od kojih je najpoznatiji onaj iz 1971. godine Zagor kara korsan'in hazineleri - Zagor i blago crnog pirata. Ranije je izlazio u Nemačkoj, gde se zvao Roki (Rocky), Austriji i u još nekim drţavama. Svetozar Ljubojević, reţiserentuzijasta iz Novog Sada, snimio je 2005. godine amaterski film Poglavica bez plemena, akcionu trash komediju. U Italiji je muzičar Gracijano Romani (Graziano Romani) 2009. godine snimio album posvećen Zagoru – Zagor king of Darkwood. Srpski muzički bend iz Beograda, nastao početkom devedesetih nosi ime Darkwood Dub.

16

Ĉiko Felipe Kaetano Lopez i Martinez i Gonzales (Chico Felipe Cayetano Lopez y Martinez y Gonzales) – Zagorov najverniji prijatelj i pratilac u svim avanturama. Priča o Zagoru počinje Ĉikovim dolaskom u Darkvud na brodu Meribel i napadom Delavera (vidi Delaver) na trgovački brodić. Jedini preţiveli je Ĉiko, koji za to ima da zahvali Zagoru. Ubrzo mu se oduţuje i spašava ga sigurne smrti u vodi, sa teretom oko nogu, pa tako počinje legendarno prijateljstvo. Zagor završava sa svojim usamljeničkim ţivotom, a koliba u močvari Mo-Hi-La, dobija još jednog stanara. Ĉikov lik pratioca gotovo savršenog heroja kao što je Zagor, bio je nešto što se podrazumevalo ranih šezdesetih godina XX veka, u svetu stripa, filma i avanturističke knjiţevnosti. Svi autori koji su ţeleli da pridobiju mlađu publiku, uz heroja bez mane i straha stavljali su i njegovu suprotnost, komičan lik koji je sluţio da zabavi čitaoce. U trenutku nastanka priče o Zagoru, ovo je već bio oproban scenario. Uzora za njegov lik je bilo mnogo, od Paje Patka do Olija, mada se njegova fizička pojava najviše oslanja na lik Sanča Panse iz Servantesovog Don Kihota. Sa ovom činjenicom su se autori poigrali 1977. godine u epizodi Il cavaliere misteriozo – Tajanstveni jahač (br. 139; ZS 396; ZSSP 6; LUX 146), kada Ĉiko zaista glumi Sanča Pansu jednom novom Don Kihotu. Simpatični Meksikanac ogromnog apetita je igrao veliku ulogu u sticanju popularnosti stripa o Zagoru. Njegova večita briga da napuni stomak i sačuva koţu su u potpunoj koliziji sa ţivotom koji je prinuđen da vodi sa Zagorom. Legendarne epizode sa

17

Trampijem (vidi Trampi) i lakoća sa kojom upada u nevolje dale su priči o Zagoru neophodnu komičnu crtu, bez koje bi ovaj strip bio preozbiljan i pretenciozan. Ĉikov lik odrţava finu ravnoteţu i ne da nam da zaboravimo da je i Zagor običan čovek. Iako se to nije često događalo, povremeno je i Ĉiko spašavao Zagora iz bezizlaznih situacija i tako vratio deo duga. Zbog svega toga, Zagor nije mogao pronaći vernijeg prijatelja, koji je i pored svoje trapavosti i nevelike fizičke snage nepokolebljivo ostajao uz njega i kada je sve izgledalo izgubljeno. On je majstor upadanja u nevolje, ali je s druge strane pravo dete sreće, kada se sagledaju sve situacije u kojima je Ĉiko uz pomoć Fortune uspevao da učini ono što ni Zagor nije mogao. Ĉiko je jedini lik uz Zagora koji se pojavljuje u svim brojevima, a zbog svoje popularnosti dobio je 1979. godine i svoj serijal Ĉiko Specijal. Prvi brojevi koje je napisao Serđo Boneli (vidi Boneli Serđo) govore o njegovom odrastanju u rodnom Verakruzu i mladosti u Meksiku, ilegalnom prelasku granice i ţivotom u SAD, pre nego što je upoznao Zagora. Kasniji brojevi se bave i Ĉikovim precima, koje on tako često spominje i avanturama koje su oni doţiveli. On je ponosan na svoje poreklo Hidalga – španskog viteza i latinsku krv svojih predaka. Ono što je najinteresantnije, iako se Ĉiko pojavljuje u svim epizodama Zagora, Zagora nema u svim specijalima o Ĉiku.

18

A

Abaton (AB) - izdavačka kuća iz Beograda. Treći ozbiljniji pokušaj da se nakon gašenja edicija Zlatna serija (vidi Zlatna serija) i Lunov magnus strip (vidi Lunov Magnus Strip) ponovo u Srbiji otpočne sa izdavanjem stripova Izdavačke kuće Boneli. Neozbiljniji pokušaj od Vaninija (vidi Vanini), započet je 2004. godine, kada izlazi epizoda Il ritorno di Cain – Povratak Kejna (br. 420; LU 103; AB 1). Zamišljen kao mesečno izdanje, već nakon dva broja počinje da izlazi sa zakašnjenjem. Oprema i štampa je bila znatno lošija nego Vaninijeva, dok se sa Ludensom (vidi Ludens) nije mogla ni porediti. Nakon šest brojeva pokušaj je neslavno okončan. Poslednja epizoda La terra della liberta – Zemlja slobode (br. 425; LU 108; AB 6) je objavljena u proleće 2005. godine.

Abenaki - Anonymous (XVIII vek) Abenaki (Abnaki) – plemenski savez američkih Indijanaca sa područja današnje američke drţave Mejn, susednih predela Nju Branzvika u Kanadi, kao i Vermonta i Nju Hempšira u današnjim Sjedinjenim Drţavama. Prema nekim autorima svih Abenaka bilo je oko 40.000 u vreme pre kontakta sa belcima. Abenaki su bili organizovani po klanovima (ili rodovima). Ti rodovi su nekada bili egzogamni, bila je zabranjena

19

ţenidba unutar istog roda, ali se ta zabrana izgubila još u vreme Luisa Morgana (u XIX veku). Abenaki u svojoj domovini ţive već 10.000 godina. Svoja sela podizali su na obalama reka i poluostrva. Tokom zime lutali bi svojim lovištima, obično su to bile „proširene porodice― čija su se lovna područja nasleđivala po očevoj liniji. Svoje kolibe, koje su izrađivali od brezove kore nazivali su „vigvam―, reč koja je ušla u engleski jezik pa se kasnije i internacionalizovala. Bile su kupolastog oblika. Sela su bila zaštićena palisadama. Abenaki su bili lovci i ribari, ali su uzgajali i kukuruz, grašak, i duvan (sadnja je počinjala u maju), sakupljali su javorov sok i od njega kuvali sirup. Verovali su u besmrtnost duše. Abenaki imaju bogatu mitologiju i čitav niz kulturnih heroja. U Zagoru se Abenaki prvi put pojavljuju u čuvenoj epizodi Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1) iz 1970. godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 1974. Pojavljivanje: 55, 212, 213, 214, 336, 337, 338, 400, 488.

Harijet Bičer Stou (Harriet Beecher Stowe, 1811-1896) – autorka Čiča Tomine kolibe Abolicionisti (Abolitionists) - militantni protivnici ropstva u XIX veku u SAD, povezani i s evropskim borcima protiv ropstva. Ukidanje ropstva postalo je glavni razlog sukoba između Severa i Juga i ono je, uključujući pravo svake drţave da odluči hoće li dopustiti ropstvo, na kraju dovelo do Američkog građanskog rata (1861-1865). Prvo organizovano

20

nastoIjanje da se suprostavi ropstvu dogodilo se 1775. kada su Bendţamin Frenklin i Dr Bendţamin Raš dokazali da je ropstvo u suprotnosti sa idealima Deklaracije nezavisnosti i okupili prvu antisegregacijsku grupu u Filadelfiji. Među osnivačima su bili i Tomas Pejn i Aleksandar Hamilton.

Henri Boks Braun (Henry Box Brown) – crni rob koji je uz pomoć abolicionista sa severa 1849. godine pobegao iz Virdţinije u Filadelfiju, tako što je isporučen poštom, skriven u drvenoj kutiji. S razvojem uzgaIjanja pamuka na Jugu, ropstvo je dobilo veliku ekonomsku vaţnost, ali od tridesetih godina XIX veka, abolicionisti su počeli da zahtevaju ukidanje ropstva u svim američkim saveznim drţavama. Sledili su primer britanskog reformatora Vilijama Vilberforsa, čija je kampanja za ukidanje ropstva u Britanskom Carstvu pobedila 1833. godine. Takođe su bili sposobni da privuku rastući antisegregacijski osećaj javnosti na Severu koji je brzo rastao zbog straha od sve snaţnije političke moći Juga. Druge činjenice koje su išle u prilog abolicionistima bili su strah belih radnika od prevelike konkurencije robovskog rada, rastuća empatija za ţivotne uslove robova i versko uverenje da je ropstvo greh. Vilijam Lojd Garison, bostonski novinar, inspirisan uspehom britanske kampanje 1833.godine osniva Američko antisegregacijsko društvo. Među poznatijim borcima bila je i Harijet Bičer Stou, čiji je roman Čiča Tomina koliba prodat u 1.500.000 primeraka samo u prvoj godini izdanja (1852.). Abolicionizam u

21

početku ima malu podršku u Kongresu i kod glavnih političkih stranaka, ali je imao sve veću ulogu u događajima koji su vodili u susret građanskom ratu. Za vreme rata, 1863. godine, Abraham Linkoln zakonski je ukinuo ropstvo u pobunjenim juţnim drţavama, što se pokazalo najvećim političkim udarcem Unije protiv Juga. Dve godine kasnije, nedugo nakon rata, 13. amandman američkog Ustava proglasio je kraj ropstva u SAD.

Abraham (Abraham) – 1. jedan od momaka iz Plezent Pointa. Pojavljuje se u brojevima: 334, 335, 336, 490, 491, 492, 493. 2. – jedan od dvojice prevaranata koji su pokušali da opljačkaju i ubiju astronome Fergusona (vidi Ferguson) i Bejkera (vidi Bejker). Pojavljuje se u priči o Vandegi (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Abraham Stouk (Abraham Stoke) – lovac na veštice. Srećemo ga u priči o Novom Salemu. Medaljon sa pentagramom koji nosi oko vrata moţe da neutrališe natprirodnu snagu sledbenika demona, ako se baci na knjigu iz koje veštac crpi svoju snagu. Spasao je Zagora, Ĉika i Voltera Medenbruka (vidi Volter Medenbruk) iz kandţi Stefana (vidi Stefan), Hogotovog (vidi Hogot) sveštenika. Abraham se pojavljuje u brojevima 264 i 265.

Absaroka (Absaroka) – poglavica Vijandota (vidi Vijandoti). Prvi put ga srećemo u priči sa Edijem Rufusom (vidi Edi Rufus), koji je udesio nestanak totema Vijandota, sirenu koja krasi pramce brodova. Pojavljuje se u brojevima: 80, 81, 112, 156, 173

Actekan (Aztekan) – ratnik Hopija (vidi Hopi) koji je sa Šumavi (vidi Šumavi) i Nakaiem (vidi Nakai) otišao u selo Navahoa (vidi Navaho) posle njihovog venčanja. Ubili su ga Askeh (vidi Askeh) i njegovi Janelosi. Pojavljivanje u brojevima: 357, 358, 359.

Ačison (Acheson) – oficir sa kitolovca Dark Šark (vidi Dark Šark). Pojavljivanje u broju Maxi 2004.

22

Ada Finigan (Adah Finnigan) – asistentkinja profesora Van Dika (vidi Martin Van Dik) i špijunka Karla Vajsa (vidi Karl Vajs). Ada je godinama špijunirala Van Dika i davala informacije Vajsu, jer je bila ludo zaljubljena u diaboličnog naučnika. Kada su se ukrcali na Dragun (vidi Dragun) i krenuli prema Grenlandu, Ada je pokazala hladnokrvnost i bezobzirnost dostojnu svog ljubavnika i bez problema je zaklala jednog mornara, a malenog dečaka bacila u ledeno more. Otkrio ju je Zagor kada je ubila Sterna (vidi Stern) i pokušala da njega predstavi kao Vajsovog špijuna. Kada je uradila sve što je od nje traţio, Vajs ju je jednostavno ubio. Ada Finigan se pojavljuje u brojevima: 392, 393, 394.

Adam Krejn (Adam Crane) – teksaški rendţer (vidi Teksaški rendţeri) i krvni brat poglavice Komanča (vidi Komanči) Sivog Vuka (vidi Sivi Vuk). Prvi put se pojavljuje u epizodi Comancheros – Komančerosi (br. 362; SD 26) iz 1995. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. pod nazivom Komanči (SD 26). Tada ga Zagor spašava iz sela Penateka Komanča nakon što su ga zarobili Komančerosi (vidi Komančerosi). Kasnije pomaţe Sivom Vuku da oslobodi decu iz ropstva. Tada oni postaju krvna braća. Kada je izbio rat između Komanča i rendţera, Adam je bio potpuno rastrzan između vernosti svojim zemljacima i Sivom Vuku, svom krvnom bratu. On čini sve da spreči sukob, ali kada u jednom nesporazumu Komanči pobiju njegove najbolje prijatelje među rendţerima, on raskida pobratimstvo sa poglavicom Kvahada Komanča. U gradu Banderi, gde ţivi njegova verenica Rouz Menlej (vidi Rouz Menlej), čiji je otac kapetan Menlej (vidi kapetan Menlej) gradonačelnik i vojni zapovednik mesta, on shvata da su njegovi zemljaci ostrašćeni u mrţnji prema Indijancima i ponovo menja stranu. Da donose ovu tešku odluku mu je pomogao čitav niz okolnosti: osećanje pravde, Zagorove reči, rasizam Rouz i njenog oca, prijateljstvo sa Sivim Vukom i lepa Indijanka Cvet Koji Se Rađa (vidi Cvet Koji Se Rađa) u koju se zaljubio dok je bio zarobljen u selu Kotsoteka Komanča. Na kraju, u brdima Vičita, Komanči uspevaju da poraze rendţere i teksašku vojsku, a Adam odlučuje da ostane među Komančima i oţeni se Cvetom Koji Se Rađa. Ovaj događaj je opisan u epizodi Fratelli di sangue – Braća po krvi (br. 411; VA 1; LU 94) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2001., a u Hrvatskoj 2004. godine. Adam Krejn se pojavljuje u brojevima: 362, 363, 364, 411, 412, 413, 414.

23

Adam Lankaster (Adam Lancaster) – mladi engleski aristokrata, sin Lorda Alberta Lankastera (vidi Lord Albert Lankaster), koji se nakon svađe sa ocem zaputio u Ameriku da traţi svoju sreću. Našao ju je kao Indijanac, među Crnim Nogama (vidi Crne Noge), zaljubivši se u Indijanku Ţuti Mesec (vidi Ţuti Mesec) koja mu je spasila ţivot i postala njegova ţena. Njegovo Indijansko ime je Nečujna Kiša. Adam – Nečujna Kiša se pojavljuje u brojevima 483 i 484.

Adams (Adams) – bezočni smutljivac, kompanjon dijaboličnog Kramera (vidi Kramer). Srećemo ga u priči sa ribama-ubicama. Ubio ga je Kramer da ne bi delio dobit s njim. Pojavljuje se u brojevima: 172, 173, 174.

Adirondak (Adirondack) - naziv za algonkinska (vidi Algonkini) plemena severno od reke Sen Lorenc, a kasnije uz reke Otava i Sen Moris. Njihovo ime – Adirondak, se u obliku Ratirontaks (oni koji jedu drveće), sačuvalo još 1900. godine među Mohavcima (vidi Mohavk) iz Kaunavage koji su njime označavali one grupe Algonkina koje su imale sedišta u blizini Montreala, i koji su se u tadašnje vreme, već bili raselili u istočnu Kanadu. Jezuitski misionar Ţozep Fransoa Lafito spominje 1724. godine, ime Rontaks u značenju ―tree eaters‖, koje se javlja u još u mnogim sličnim oblicima: Adirondaks, Arundaks, Orundaks, Orondoks, Rarondaks, Ratiruntaks itd... Ovaj naziv nastao je zbog običaja severnih plemena Algonkina, u periodima dugih i hladnih zima, da jedu koru s drveća, kako ne bi pomrli od gladi. U spomen na njih planine i drţavni park nose ovo ime. Adirondaci se prvi put pojavljuju u epizodi Il grande buio – Veliko slepilo (br. 306; ZS 1054) iz 1991. godine, koja je u ex-YU objavljena pod nazivom Slepilo (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 306, 307

Adler (Adler) – brod koji je unajmio Karl Vajs (vidi Karl Vajs), kako bi pratio svog suparnika Martina Van Dika (vidi Martin Van Dik).

24

Adolf Veribed (Adolf Verybad) – genijalni vojni naučnik, hemičar. Jedan od likova čiji je karakter postepeno menjan. U početku je on prototip ludog naučnika koji ne mari za ljudske ţrtve, nešto poput Helingena, dok kasnije sve više poprima odlike humanog čoveka. U prilog tome govori i ime koje mu je Boneli (vidi Boneli Serđo) dao: Veribed (Verybad; very bad – veoma loš). I pored toga što je ime zadrţao, Veribed ga u kasnijim pričama nije opravdao, što se ne moţe reći za njegove izume: Amelija – bomba strahovite razorne moći, serum nevidljivosti, smrtonosni gas, ljudi ţabe, serum koji smanjuje ţiva bića i.t.d. Njegovi izumi su uvek u vojne svrhe i Veribed ne razmišlja o njihovom negativnom aspektu. Postepeno, njegov lik se sve više humanizuje, pa od zlog naučnika on postaje rasejani ekscentrik, koji ne poznaje ljude i njihove raznovrsne karaktere. Vrlo često uletao je u velike nevolje iz kojih ga je Zagor čupao. Veribed se prvi put pojavljuje u epizodi La traccia – Trag (br. 25; ZS 53; SDX 63; VĈBZ 9) iz 1967. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1970. pod nazivom Bomba profesora Veribada (ZS 53). Pojavljivanje u brojevima: 25, 26, 166, 167, 238, 239, 293, 339, 340, 341, 453, 454.

Ahetaton (Akhetaton) – grad u starom Egiptu, kod Tel-Amarne. Amenofis ili Amenhotep IV (1353-1336 p.n.e.), egipatski faraon iz XVIII dinastije, je da bi uništio moć sveštenika tebanskog boga Amona, izvršio religijsku reformu i za vrhovno boţanstvo proglasio Atona – Boga sunčevog diska, zatvorio hramove drugih bogova, svoje ime promenio u Ehnaton («Sluga Atonov»), a prestonicu premestio u novoosnovani grad Ahetaton («Atonov horizont», danas ruševine kod Tel-Amarne). Zauzet unutrašnjim reformama, nije se mogao baviti azijskim krajevima svoje drţave, koji su se upadom Hetita, počeli odvajati od Egipta. Nakon smrti Amenofisa IV ponovo je uspostavljen kult Boga Amona. U Zagoru se srećemo sa Novim Ahetatonom – gradom u pustinji koji je pokušao da izgradi poludeli egiptolog Vinsent Krebs (vidi Vinsent Krebs).

25

Ehnaton, Nefertiti i njihova deca Ahta (Ahta) – Tonkina supruga (vidi Tonka). Hrabra i verna ţena koja je ţrtvovala svoj ţivot za voljenog muţa. U vreme kada je Zagor tek otpočeo svoju misiju u Darkvudu, na tradicionalnom sastanku šest irokeških plemena (vidi Irokezi) kod jezera Osvego, dolazi do sukoba u koje su bili umešani i bogovi Irokeza. Kada poglavice šest plemena nisu prihvatile predlog Dagaja (vidi Dagajo), ratnog poglavice Seneka (vidi Seneke), zapravo Hjurona (vidi Hjuron) koga su Seneke prihvatile, da se zemlja u brdima proda belcima, započinje niz neverovatnih događaja. Dagajo je uz pomoć glumačko-mađioničarske trupe Mister Misterija (vidi Mister Misteri) pokušao da nametne svoju vlast plemenima. Mađioničarski trikovi, slični onima koje Zagor koristi da izazove oduševljenje darkvudskih Indijanaca, učinili su da Irokezi pomisle da su se bogovi okrenuli protiv onih koji se suprotstavljaju Dagaju. Jedini koji su bili spremni da mu se suprotstave su Tonka, Ahta, Zagor i nekoliko ratnika Mohavka (vidi Mohavk). Na kraju priče, oni uspevaju da razotkriju jeftine trikove, ali Ahta gine spašavajući Tonki ţivot. Tako je započelo Tonkini i Zagorovo prijateljstvo, a od tada, oni svake godine na dan Ahtine smrti odlaze da provedu noć pokraj njenog groba. Ova tragična priča je opisana u epizodi La congiura degli dei – Zavera bogova (Spec. 6; LUSP 10; VĈSP 10) iz 1993. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. pod nazivom Urota bogova (LUSP). Ahta se pojavljuje u broju Specijal 6.

26

Ajzak Hauard (Isaac Howard) – bogati rančer iz Ajverija, juţno od Darkvuda. Kada su se Zagor i Ĉiko posle dvogodišnjeg izbivanja konačno vraćali u Darkvud, na samoj granici su naleteli na indijansku bandu, koju predvodi Okajo (vidi Okajo), a koja se spremala da napadne grupu putnika. Zagor je razbojnicima rasterao konje, kako bi ih usporio, a zatim pronašao ljude koji su im bili meta. Vođa grupe je Ajzak Hauard, čovek koji je krenuo u potragu za davno izgubljenima sinom. Pre desetak godina, Indijanska banda je napala malu grupu ljudi u kojoj su se nalazili Hauardova ţena i petogodišnji sin Peri (vidi Peri Hauard). Peri je nestao u šumi, dok su ostali putnici pobijeni sa izuzetkom Hauardovog nećaka Branta (vidi Brant Hauard), koji je čudom izvukao ţivu glavu. Ajzak je nedavno čuo kako je jedna porodica pre desetak godina usvojila dečaka kojeg je pronašla u šumi. Ajzakovu paţnju je privukao jedan čudan podatak: dečak na levoj nozi ima šest prstiju, kao i Hauardov nestali sin. Stari Ajzak je saznao da se dečak nalazi na imanju porodice Kindman, a usvojili su ga Marni (vidi Marni Kindman) i Dţonatan (vidi Dţonatan Kindman), dobri ljudi koji nisu mogli da imaju dece. Ajzak je čuo i da su Kindmanovi zapali u velike dugove kod pohlepnog zelenaša Kevina Harvija (vidi Kevin Harvi), vlasnika banke u Biksburgu. Zagor i Ĉiko pomaţu Hauardu i njegovoj grupi da stignu do ranča Kindmanovih, gde se sukobljavaju sa razbojnicima. Zagoru nije jasno zbog čega su se obični razbojnici toliko navrzli na Ajzaka Hauarda. Gospodar Darkvuda na kraju uspeva reši misteriju. Razbojnike je platio Brant, i to onu istu bandu koja je prouzrokovala smrt Ajzakove supruge i nestanak malog Perija. Ţeleo je da ukloni s puta sve moguće prepreke kako bi on nasledio starog Hauarda. Raskrinkan, Brant izvršava samoubistvo, a Ajzak donosi plemenitu odluku. Odlučuje da povede Kindmanove na svoje imanje, gde bi oni i Peri postali legalni naslednici svog njegovog bogatstva. Ajzak je već star čovek i smatra da više liči na dedu nego oca. Očinske duţnosti prepušta onom koji ih je godinama uspešno obavljao: Dţonatanu Kindmanu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il figlio perduto – Izgubljeni sin (br. 374; SD 38) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine. Ajzak Hauard se pojavljuje u brojevima 374 i 375.

Akoto (Akoto) – Veliki čuvar tajne brda Natani. Bio je Keokukov (vidi Keokuk) učenik. Kada je Keokuk umro, Akoto je postao novi Veliki čuvar. Kada je Helingen (vidi Helingen) vaskrsao i pomračio Zagorov um, Akoto je pomogao Zagoru da se oporavi. Na kraju je čak i ţrtvovao svoj ţivot da bi spasao Duha sa sekirom. Ovaj događaj se zbio u fantazmagoričnih priči La fine del mondo – Kraj sveta (br. 280; ZS 946; VĈOP 14) iz

27

1988. godine koja je u bivšoj Jugoslaviji objavljena 1989. pod nazivom Divovi dobra i zla (ZS 946). Akoto se pojavljuje u brojevima: 182, 277, 278, 279, 280, 400.

Ajala (Ayala) – divovski orao Bena Stivensa. Bespogovorno je izvršavala naređenja svog gospodara. Pojavljuje se u brojevima: 67, 68, 168, 169.

Akenat (Akenat) – poglavica Vijandota (vidi Vijandoti) koji je nasledio Absaroku (vidi Absaroka). Kada su se u Darkvudu pojavile glavoseče ludog Harakama (vidi Harakam), novi poglavica Vijandota rešio je da iskopa ratnu sekiru. Nije poštovao Zagora jer je ovaj belac. Zagor je uspeo da ga ubedi da mu da sedam dana da pobedi glavoseče, ali je na kraju Akenat bio taj koji je ubio Harakama. Ovaj događaj se zbio u epizodi I tagliatori di teste – Lovci na glave (br. 192; ZS 629; LUX 199) iz 1981. koja je u bivšoj SFRJ izdata 1982. pod nazivom Ludi Hakaram (ZS 629). Nakon nekoliko godina, istorija se ponavlja. Grupa zlikovaca ubija ţene iz Akenatovog plemena da bi se dočepala svadbenog nakita Vijandota. Sticajem okolnosti, za ovaj zločin je optuţen Dok (vidi Dok Lester). Zagor obećava Akenatu da će on uhvatiti prave zločince i izručiti ih Vijandotima. Na Zagorovu nesreću, oni jedan po jedan ginu, a šefa bande ubija Akenat koji je sve vreme pratio Zagorove tragove. Ovaj događaj se zbio u epizodi Il fiume delle nebbie – Reka u izmaglici (br. 305; ZS 1048) iz 1990. godine, koja je u raspadajućoj Jugoslaviji objavljena 1991. pod nazivom Časovi očaja (ZS). Akenat se pojavljuje u brojevima; 192, 193, 256, 304, 305

Akronijani (Akkronians) – vazemaljci sa planete Akron. Rasa intelektualno superiornih polubiljaka-poluhumanoida. Nijedno zemaljsko oruţje nije u stanju da im naudi. Iskrcali su se na brdu Natani i započeli kolonizaciju planete Zemlje. Zaključili su da ljudska krv idealna za regenerisanje njihovih ćelija. Genije zla – Helingen (vidi Helingen) je uspostavio kontakt sa njima i postao im saveznik. Jedina materija koja moţe da im naudi je jedan kamen vulkanskog porekla. To je otkrio Indijanski šaman Rakum (vidi Rakum) nekoliko stotina godina pre Zagorovog vremena, kada su Akronijani prvi put pokušali invaziju. Uz pomoć Rakumovog oruţja Zagor je uspeo da ih porazi. Ovaj događaj je opisan u priči Terrore dal sesto pianeta – Teror šeste planete (br. 181; ZS 587;

28

LUX 188) iz 1980. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1981. Pojavljuju se u brojevima: 180, 181, 182.

Akutan (Akutan) – eskimski lovac, Ĉikov prijatelj. Ekspediciju koja je krenula u potragu za lordom Frejzerom (vidi lord Dţon Frejzer) su napali eskimi ''Velikog kajaka''. Tom prilikom se Ĉiko izgubio u ledenoj pustinji i sasvim slučajno nabaso na Akutana. Ovaj ga je odveo u svoje selo i tako mu spasao ţivot. Kada je kasnije Nat Murdo (vidi Nat Murdo) oteo Anju (vidi Anja), Akutanovu suprugu, Zagor i Ĉiko su zajedno sa njim krenuli sve do Aljaske da je spasu. Akutan se prvi put pojavljuje u epizodi Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD). Pojavljivanje u brojevima: 346, 347, 348, 349, 350.

Alan Grant (Alan Grant) – škotski plemić koji se predstavljao kao odmetnik i borac za slobodu Škotske. U njega je bila zaljubljena Fiona Mak Donald (vidi Fiona Mak Donald), koja je mislila da je on legendarni heroj Kapetan Midnajt. Ispostavlja se da je Alan špijun i britanski oficir. Pojavljuje se u brojevima: 389, 390, 391.

Alan Kirbi (Alan Kirby) – bogati vlasnik rudnika i faktički vlasnik Stounvila. Kada je njegov razmaţeni jedinac Bili Boj (vidi Bili Boj Kirbi) ubio ţenu poglavice Osaga (vidi Osage) Vakope (vidi Vakopa), stari Kirbi je bio spreman na sve da sina spase rešetaka. Kada ga je Zagor ipak izveo pred sud, zahvaljujući svedočenju Kirbijevih ljudi Bili Boj je oslobođen, Ipak, pravda je stigla obesnog mladića: po završetku suđenja ubio ga je Vakopa, koga su odmah potom izrešetali Kirbijevi ljudi. Kada su ţeleli da se obračunaju sa Zagorom u tome ih je sprečio Alan Kirbi. Smrt sina je slomila starog Kirbija koji je odlučio da prekine lanac ubistava za koji je i sam bio odgovoran. Ova tuţna priča je ispričana u epizodi Il giorno della giustizia – Dan pravde (br. 121; ZS 354; LUX 128) iz 1975. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1977. godine. Alan Kirbi se pojavljuje u brojevima: 120, 121, 122.

29

General Fransoa Dominik Tusen Luvertir (François-Dominique Toussaint Louverture 1743-1803) - haićanski revolucionar i vođa pobune robova 1791. godine. Na Haitiju je ropstvo ukinuto 1801. godine, a Luvertir je imenovan za doţivotnog vođu. Francuzi su ga zarobili 1803. i deportovali u Francusku, gde je ubrzo umro.

Alan O'Kifi (Alan O'Keefe) – bogati zemljoposednik sa Haitija i verski fanatik. Njegova patološka mrţnja prema vudu religiji, navela ga je da iscenira otmicu rođenog sina, okruţi se grupom plaćenika i krene u krstaški pohod protiv protiv pristalica vudua (vidi vudu), optuţujući ih za prinošenje ljudskih ţrtava. Zagor upoznaje O‘Kifija tek što je stigao na Haiti. On, Ĉiko i Bosambo (vidi Bosambo), doţiveli su brodolom, a ţivote su im spasli poklonici vudua, koji su na plaţi započinjali svoj ritual. Tek što je ceremonija započela, divljački je prekinuta od strane O‘Kifija i njegovih plaćenika. Zagor je u početku poverovao u O‘Kifijevu priču da su mu vudu sveštenici oteli sina I da nameravaju da ga ţrtvuju svojim bogovima, ali ubrzo otkriva istinu. U tome mu je pomogao jedan niţi vudu sveštenik Guede Denser (vidi Guede Denser). S obzirom da vlasti nisu ništa učinile de spreče Ogun Engleza, kako su O‘Kifija nazivale pristalice vudua, visoki sveštenici su odlučili da se posluţe crnom magijom. O‘Kifiju i njegovim plaćenicima su presudili zombiji – strašni ţivi mrtvaci. Ovaj događaj je opisan u epizodi Vudu! – Vudu (br. 93; ZS 290; LUX 101; LUKL 21) iz 1973. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1976. godine pod nazivom Oluja nad Haitijem (ZS 290). Alan O‘Kifi se pojavljuje u brojevima: 93, 94, 95.

30

Alan Stanford (Alan Stanford) – naslednik kuće na Vindi Klifu pored Lafajeta i poslodavac Bata Batertona. Mladi Alan je primio pismo od svog strica Natanijela u kojem ga poziva da hitno dođe u Lafajet i da angaţuje privatnog detektiva. Razlog za ovakav poziv bile su čudne pojave: u staroj kući na Vindi Klifu pojavio se duh Prišile Stanford (vidi Prišila Stanford), njihove rođake iz XVII veka, koja je optuţena za veštičarenje i spaljena na lomači. Mladi Stanford nalazi privatnog detektiva i dolazi u gradić Lafajet. Nesreća je u tome što je taj detektiv Bat Baterton (vidi Bat Baterton), ali je sreća u tome što se tog dana u Lafajetu zatekao Batertonov prijatelj Zagor. Stigavši u Vindi Klif, u kući zatiču samo majordoma Dejvida (vidi Dejvid Landon), koji ih obaveštava da Natanijel preminuo, izmučen Prišilinim duhom. Zajedno, Zagor i prijatelji će razrešiti misteriju Vindi Klifa. Ovaj događaj se zbio u epizodi La casa del terrore – Kuća uţasa (br. 33; ZS 21; SDX 71; VĈBZ 12) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena 1969. Ovo je prva horor priča u Zagoru. Alan Stanford se pojavljuje u brojevima: 32, 33, 34.

Alan Veb (Alan Webb) – pokvareni trgovac, ratni profiter i kidnaper. Izazvao je rat između belaca i Indijanaca u Darkvudu tako što je kidnapovao sina pukovnika Hauarda (vidi pukovnik Hauard), i za to optuţio Indijance. Vojska bi pobila Indijance a on bi zadobio kontrolu nad lovištem i lako se obogatio. Njegove planove poremetio je Zagor. Ovaj događaj je ispričan u epizodi Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena iste godine pod nazivom Nasilje u Darkvudu (ZS 13). Ovo je inače prva priča o Zagoru koja je objavljena kod nas. Pojavljivanje u brojevima: 31 i 32.

Alasder (Alasdair) – razbojnik u sluţbi Fleminga (vidi Fleming) upravitelja imanja markize od Saterlenda. On i njegovi razbojnici su oteli Emu Frejzer (vidi ledi Ema Frejzer), kako bi naterali lorda Frejzera (vidi lord Dţon Frejzer) da sarađuje s njima. Predstavljao se kao vođa škotskih odmetnika i boraca za slobodu, dok je u stvari radio za britanske vlasti. Ubio ga je Nat Murdo (vidi Nat Murdo). Pojavljuje se u brojevima: 389, 390, 391.

Albert Parkman (Albert Parkman) – muţ Aline (vidi Alina Metrevelić Parkman) i zet doktora Metrevelića (vidi doktor Metrevelić). Zagorov prijatelj i saveznik u borbi protiv vampira Bele Rakosija (vidi Bela Rakosi). Pojavljivanje u epizodama: 85, 86, 87, 187, 188, 189.

31

Aleksander Makferson (Alexander Macpherson) – gorostasni Škot iz tvrđave Geri u Kanadi. Lovac zaposlen u Kompaniji Hadson Bej. Najbolji prijatelj Luja Bonoma (vidi Luj Bonom). Divovski Škot je odigrao i vaţnu ulogu u priči o Gavranu (vidi Gavran). Pojavljivanje u brojevima Almanah 1997 i Specijal 12.

Aleksej Pugačov (Alexis Pougatchew, Алексей Пугачoв) – mladi ruski plemić, prestolonaslednik Novograda, ruske kolonije na Aljasci. Sa grofom Borisom Prilovim (vidi grof Boris Prilov), pobegao je u Darkvud od zaverenika generala Tarasenka. U skrivenoj dolini u srcu Darkvuda, u Borisgradu, Boris je sakrio sebi lojalne ljude i vaspitavao mladog Alekseja u autokratskom duhu. Ali, karakteri Alekseja i Borisa su potpuno oprečni. Za razliku od Borisa, Aleksej uopšte nema ţelja da vlada ljudima, a Borisova surovost mu je odvratna. On pomaţe Zagoru da se izvuče iz smrtonosne klopke i pokušava da pobuni građane Borisgrada protiv tiranina. Nakon Borisove smrti Aleksej iznenađuje sve ţeljom da postane običan traper. Uzbudljiva priča o princu Alekseju i grofu Borisu je opisana u epizodi Agli ordini dello Zar – U sluţbi cara (br. 126; ZS 366; LUX 133) iz 1976. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1977. pod naslovom Došljaci sa Aljaske (ZS 366). Princ Aleksej se pojavljuje u brojevima: 126, 127, 128.

Aleuti (Aleuts, Oonangan, Unangan), narod eskimsko-aleutske porodice nastanjen na Aleutskim ostrvima, i još nekim ostrvima u Beringovom moru: Komandirskim ostrvima, ostrvima Pribilov i na zapadu Aljaske. Neka ostrva na kojima Aleuti danas ţive ranije su bili nenastanjeni (Pribilovljeva ostrva), a Rusi su ih tamo prisilno naselili kao lovce na foke. Sami sebe Aleuti nazivaju Unangan (Oonangan) u značenju 'obala' ili 'morska obala'. Naziv Aleuti, kako ih nazivaju Rusi, najverovatnije dolazi od domorodačkog 'aliat' (ostrvo). Aleutski jezik ima nekoliko dijalekata (3) i član je eskimsko-aleutske jezičke porodice. Aleuti rasno, slično Eskimima (vidi Eskimi), nalikuju sibirskim narodima, i lagano se razlikuju od američkih Indijanaca. Njihova kosa je ravna i crna, očni nabor, dugi trup, relativno kratke noge, malene šake i stopala, velika glava i lice s malim nosom. Jedna od najvećih lobanja na svetu pripadala je mumificiranom Aleutu sa ostrva Kagamil sa kranijalnim kapacitetom od preko 2,000 cm³. Kod Aleuta se javlja velika proporcija krvne grupe A, zatim krvne grupe B, (koja je kod Indijanaca nepoznata) a rezus faktor

32

(RH) je pozitivan. Preci Aleuta se nazivaju Paleo-Aleuti, i predstavljaju najstarije stanovništvo Aleutskih ostrva, na koja su se naselili oko 2000 godina p.n.e. Bavili su se lovom na morske sisare (kitovi, foke, morski lavovi). Kretali su se u koţnim čamcima poznatim kao baidarka (bidarka). Materijalna kultura poznaje predmete od kamena, kostiju i slonovače (preciznije mamutovača).

Aleut in Festival Dress in Alaska - Mikhail Tikhonovich Tikhanov (1818) Dolaskom Rusa u XVIII veku zadan je presudan udarac izvornoj kulturi Aleuta, koji od tada moraju da traţe druge izvore zarade, a na području Aljaske našli su ga u komercijalnom ribolovu. Glavna naselja Aleuta na Aljasci su Unalaska, King Kouv, Send Point i Sent Pol. Kad su za vreme Drugog svetskog rata Japanci zauzeli Aleutska ostrva, Amerikanci su Aleute sa Pribilovljevih ostrva evakuisali na Admiralsko ostrvo pored jugoistočne obale Aljaske. Ovde su im zabranili da govore vlastitim aleutskim jezikom, a svaki četvrti je ovde umro. Međutim, oni tu dolaze u kontakt sa Indijancima koji su osnovali ''Bratstvo domorodaca Aljaske'' i 1951. godine tuţili drţavu zbog nepoštovanja osnovnih ljudskih prava. Godine 1978. sud u njihovu korist presuđuje odštetu od 8,5 miliona $.

33

Aleuti su bili narod srastao sa morem, izraziti moreplovci koji su danima veslali u svojim baidarkama i kajacima i lovili foke, kitove i morske lavove. Bukvalno su ţiveli od morskih sisara, čijim su se mesom hranili. Njihovo ulje sluţilo je za rasvetu i greIjanje. Od utrobe foke su pravili kabanice, njihove parke bile su vodonepropusne, a od peraja morskih lavova pravili su đonove na obući. U lovu su se sluţili harpunima, mreţama i udicama. U vreme seobe lososa uhvaćenu ribu sušili su na suncu i skladištili u ţelucima morskih lavova i foka. Bogata materijalna kultura Aleuta poznaje predmete od kamena (svetiljke, šiljci, noţevi; kostiju: oštrice harpuna, udice, klinovi za cepanje naplavnog drveta; slonovaču: labrete (usni nakit), figurice i igle. U vreme kada ih prvi put posećuje Bering (1741.) populacija Aleuta iznosila je između 20 000 i 25 000. U kontaktu s spoljnim svetom od XVIII veka njihov broj opada, pa ih je godine 1885. preostalo manje od 4000, a pred kraj XX veka broj Aleuta iznosi oko 2000 ljudi. U priči o Zagoru, Aleuti se prvi put pojavljuju u epizodi Alaska! – Aljaska (br. 349; SD 13) iz 1994. koja je u Hrvatskoj objavljena 1995.godine. Pojavljivanje: 348, 349, 350.

Alfons de Marinji (Alphonse de Marigny) – bogati plantaţer iz Lujzijane. Jedan od vođa francuske nacionalističke organizacije ‚‚Braća reke‚‚ koja je nameravala da otcepi Lujzijanu od SAD. Pojavljivanje u brojevima: 102, 103.

Algonkini (Algonquin, Algonkin, Anishnabe, Anishinabe, Anishnabeg) - narod američkih Indijanaca s gornje Otave u Ontariju i Kvibeku. Zbog neprijateljstava sa Irokezima (vidi Irokezi) i Francuzima deo njih se priključio Otavama (vidi Otava). Po procenama istraţivača početkom XVII veka ih je bilo oko 6.000. Danas se dele na 10 grupa od kojih 9 ţivi u Kvebeku a jedna u Ontariju. Danas ih ukupno ima 6.239 (2005). Algonkin Indijanci su dali ime etno-lingvističkoj porodici Algonkinian koja obuhvata brojna plemena i plemenske saveze iz Sjedinjenih Drţava i Kanade. Tačno značenje nije poznato, a moţda potiče od Mikmak (vidi Mikmak) naziva algoomeaking ili algoomaking "at the place of spearing fish or eels [from the bow of a canoe]." Ovaj naziv se odnosi samo na Algonkine u uţem smislu i na grupu Veskarini. Sami sebe nazivaju "Anishnabe" ili "Anishnabeg" u značenju ''the original people'' – Pravi ljudi. Algonkine prvi sreće Samuel de Šamplen 1605. godine, a 1609. počinje i trgovinu s njima. Ova trgovina dovela je do saveza s Francuziima s kojima su već 1610. uspeli da

34

oteraju Irokeze juţno od reke Sen Lorenc. Irokezi uzvraćaju udarac tek 1632. kada su s gornjeg Sen Lorenca oterali Algonkine i Montanjaise (vidi Montanjais). Uskoro se Algonkinima pišu crni dani: prvo ih 1634. kosi epidemija boginja a 1647. njihovo pleme Kičesipirini gotovo su potpuno istrebili Irokezi. Početkom XVIII veka Algonkini više nemaju mira od Irokeza, dok u drugoj polovini dolazi do značajnijeg naseljavanja Engleza. Godine 1822. pleme je prisiljeno da proda svoju zemlju u području reke Otave i polako završavaju u malim rezervatima Kvibeka i Ontarija.

Algonkini – Crteţ iz 1615. godine Algonkini su naseljavali područje koje nije bilo pogodno za razvoj poljoprivrede. Bili su organizovani po malim polu-nomadskim bandama lovaca i sakupljača. Tek je nekoliko juţnih algonkinskih plemena počelo 1608. da uzgaja kukuruz. Kraj je ipak veoma pogodan za lov a vodeni putevi koje su savladavali kanuima od brezove kore (birchbark canoes), najviše su im koristili u trgovačke svrhe, sluţili su se njima i u lovu, pa i za porodični transport. Zimi bi se Algonkini rasipali po okolnim krajevima stvorivši male lovačke logore sastavljene od proširenih porodica. Leti bi se ponovno okupljali i bavili se ribolovom. Algonkini su bili patrilinearan narod. Porodice su imale lovišta čija bi prava, po patrilinearnosti, prelazila s oca na sina.

35

Svoje ime Zagor Te-Nei, Patrik Vajlding je uzeo iz algonkinskog jezika. Pod imenom Algonkini u uţem smislu se prvi put pojavljuju u epizodi L'imboscata – Zaseda (br. 224; ZS 746) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. godine pod nazivom Glasnik Manitua (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 224, 225, 311, 440, 441.

Alina Metrevelić Parkman (Alina Metrevelić Parkman) – supruga Alberta Parkmana (vidi Albert Parkman) i kći doktora Metrevelića (vidi doktor Metrevelić). Fascinacija vampira Rakosija (vidi Bela Rakosi), koji je ţeleo da je učini svojom nevestom. Pojavljivanje u epizodama: 86, 87, 187, 188, 189.

Alinor (Alinor) – prelepa vila iz Tir na n'Oga (vidi Tir na n'Og). Jedna od retkih vila koje su se suprotstavile Zondaru (vidi Zondar). Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Alison (Alison) – sluškinja Eme Frejzer (vidi ledi Ema Frejzer). Pojavljuje se u brojevima: 389, 390, 391.

Almos (Almos) – darkvudski traper, osvetnik. Ubijao je trapere odgovorne za smrt njegove porodice. Pet trapera je jedne noći, posle višenedeljnog bezuspešnog lova, pokušalo da ukrade koţe koje su visile ispred jedne usamljene kolibe. Nesrećnim slučajem ubili su Almosovu ţenu i ćerku koje su, čuvši buku, izašle iz kolibe. Očajni zbog učinjenog nedela, dali su se u bekstvo, ostavivši koţe. Almos, nekoliko godina traga za ubicama svojih najmilijih, i konačno otkriva krivce. Isplanirao je da iskoristi godišnji skup trapera, znajući da će sva petorica biti na okupu. Ubijao ih je iz zasede, jednog po jednog, lukom i strelom za koju su bila okačena gavranova pera. Njih je odabrao jer mu se ţena zvala Gavranovo Krilo. Na streli kojom je ubijen prvi traper bilo je pet pera, na drugoj četiri, a na svakoj sledećoj po jedno manje. Pokušaj ucene mladog Klajda (vidi Klajd) mu je olakšao posao. Na kraju je iz grupe ubica ţiv ostao samo jedan: Zeke (vidi Zeke). Uspaničen, on se poverava Zagoru, a ovaj obećava da će mu pomoći. Zagor hvata Almosa, ali ga tada napada Burbon Šarp (vidi Burbon Šarp), koji je sa Zagorom imao neraščišćene račune. U puškaranju koje je nastalo ginu i Almos i Šarp. Ova tragična priča je opisana u epizodi Le cinque piume – Pet pera (br. 230; ZS 763) iz

36

1984. koja je kod nas objavljena 1985. pod naslovom Gavranova pera (ZS 763). Almos se pojavljuje u epizodama: 230, 231.

Alonso Gonzales (Alonso Gonzales) – Ĉikov brat. Karakterističan po tome što stalno spava, a to radi na bilo kom mestu i u bilo kom poloţaju. Pojavljuje se u brojevima: 360, 361, 475, 476.

Amos Benson (Amos Benson) – Satkov tast (vidi Satko). Pojavljivanje u brojevima: 45, 46.

Anasazi (Anasazi) - preistorijsko indijansko pleme koje je ţivelo na jugozapadu SAD, na četvoromeđi Arizone, Novog Meksika, Jute i Kolorada. Anasazi, koji su naseljavali ovu oblast od 200. do 1300. godine, potiču od preistorijske grupe nomadskih lovacasakupljača, zvanih Klovis, koji su su lovili mnoge ţivotinje poput mamuta, medveda i zečeva, i koji su moţda bili prvi koji su došli na američki kontinent. Smatra se da su ljudi prvi put došli u Severnu Ameriku pre oko 10 000 godina, ali nova arheološka nalazišta sugerisu da je to bilo pre 20 000 godina. Oko 1000. godine p.n.e., neki od nomada su počeli da stvaraju stalne naseobine i uskoro je rođena Anasazi kutura. Dvesta godina pre Hristovog rođenja, Anasazi su počeli da gaje kukuruz. Hortikultura je postajala sve vaţnija za narastajuću Anasazi kulturu, i 1200. godine uzgaIjanje kukuruza, tikvi i pasulja je postalo značaIjan izvor hrane, moţda i vaţniji od lova. Zbog surovih prirodnih uslova u pustinji koju su Anasazi naseljavali, dobar deo njihovog vremena bio je posvećen prehranjivaju. Poljoprivreda je bila teţak poduhvat za Anasaze, padavine su bile sporadične i javljale su se između suša, od kojih su neke trajale godinama. Većina divljači u toj oblasti bila je mala i stoga teška za lov, pa su muškarci provodili veliki deo vremena loveći da bi došli do mesa. Ţene su takođe naporno radile, bavile su se tkanjem i uz pomoć kamena su mlele kukuruz. Ispitivanje ostataka skeleta nmogih starijih Anasazi ţena pokazuje teţak artritis izazvan stalnim saginIjanjem, čučanjem i mlevenjem. Anasazi su ţiveli visoko u kanjonima jugozapada. Većina njihovih naseobina bila je sagrađena u pećinama i na izbočinama zidova uskih kanjona. Gradili su iznenađujuće velike građevine u ovim relativno uskim mestima. Mnoga od ovih prebivališta na

37

liticama i danas postoje rasuta po celom jugozapadu. Najpoznatiji je Ĉako Kanjon u Novom Meksiku. Način gradnje Anasazija i upotreba kamena i ćerpiča uticala je na sve potonje jugozapadne kulture pa je i danas još uvek u upotrebi. Kuće Anasazija su bile zajedničke, nekoliko porodica je delilo jednu veliku kuću. Anasazi su takođe pravili kivase, duboke okrugle jame, i prostrane trgove gde su izvodili religiozne rituale.

Ĉako Kanjon – Novi Meksiko Anasazi su bili vešti proizvođači grnčarije. Njihova prepoznatljiva grnčarija sa crnom šarom na beloj podlozi je još jedna tradicija koju su ostavili svojim potomcima. Anasazi su imali ţivu trgovinu sa drugim kulturama, pravili su puteve koji su vodili od njihovih sela do trgovačkih središta. Iako nisu imali pismo, obeleţavali su puteve i vaţnija mesta simbolima. Najčešće korišćeni simboli su bili spirala u pravcu kazaljke na satu za dobru stazu i spirala u pravcu suprotnom pravcu za lošu. Kultura Anasazija je počela da opada oko 1300. godine, i do 1600. godine sva sela su bila napuštena. Ono što je privuklo toliku paţnju u vezi sa njihovim nestankom jeste činjenica da su otišli ostavivši sve što su imali u selima, ne uzevši baš ništa. Postoji

38

nekoliko teorija o tome zašto su Anasazi napustili svoje domove. Neki smatraju da je razlog teška suša koja je uništila njihove useve i prouzrokovala migraciju svih ţivotinja, a da su svoje stvari ostavili jednostavno zato što bi im pridstavljale preveliki teret za nošenje. Drugi smatraju da su ih napali osvajači, pa su napustili sela nemajući vremena da ponesu svoje stvari. Postoje i teorije koje propast Anasazija pripisuju potrošenim resursima, porastu stanovništva ili raspadu društvene organizacije. Iako nema dokaza o tome zašto su napustili svoje domove, Anasazi nisu jednostavno nestali kao što mnogi veruju. Njihovi potomci ţive i danas, i stvorili su 18 plemena širom jugozapadne oblasti.

Anava (Anawa) – mlada Indijanka iz plemena Ĉiroki (vidi Ĉiroki), koja je sa svojim ocem morala da napusti svoj dom u Dţordţiji, i da zjedno sa svojim saplemenicima krene ''Stazom suza'' u Oklahomu. U sabirnom logoru je pokušao da je siluje Helsi (vidi Helsi), vođa grupe Nacionalne garde Dţordţije, ali ju je spasao poručnik Vudvord (vidi poručnik Norman Vudvord). Između njih dvoje se razvila ljubav, pa je Vudvord rešio da dezertira i ode sa Ĉirokijima u Oklahomu. Ovaj događaj je opisan u epizodi La lunga marcia – Dugo putovanje (Maxi 2001; LUMX 2) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Andreuči Stefano (Andreucci Stefano, 1962- ) – crtač Zagora. Po završetku Akademije Lepih Umetnosti u Rimu, posvetio se crtanju stripova. U SBE radi od 1992. godine. Osim Zagora, radi i na Dampiru i Teksu Vileru. Prva epizoda koju je nacrtao Andreuči je Uomini e belve – Ljudi i zveri (br. 331; LU 84) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Nacrtao je brojeve: 330, 331, 362, 363, 364, 386, 387, 388, 420, 421, 422.

Andros (Andros) – bogati, beskrupulozni vlasnik kockarskog grada Laki Tauna. Pravo ime mu je Rodolfo Andrade (Rodolpho Andrade) i nekada je bio veliki zemljoposednik u Amazoniji. Posle smrti roditelja, on i mlađi brat Antonio su nasledili ogromnu latifundiju. Rodolfo je bio zao, ali ni blizu kao njegov mlađi brat. Jednom prilikom je ubio tri mladića iz plemena Hivaro (vidi Hivaro), samo da bi isprobao novu pušku. Tri dana kasnije, Antonio je nestao, a Rodolfo je potraţio pomoć od sveštenika Dijega Vilara, kojem su Indijanci verovali, da pođe s njima u selo Hivarosa i ispitaju slučaj. Rodolfo je poveo grupu ljudi na čelu sa Riagom (vidi Riago), koja je u selu pronašla Antoniovu glavu, smanjenu na veličinu pomorandţe (ritual tsantsas koji izvode Hivaro

39

Indijanci). Rodolfo je naredio pokolj celog plemena, a otac Vilar koji je pokušao da im se suprotstavi je takođe ubijen. Bar je tako mislio Rodolfo Andrade. Posle nekoliko godina, Rodolfo je finansijski propao, pa je pred poveriocima pobegao u SAD. Promenio je ime u Andros i zahvaljujući kockanju i mahincijama ponovo postao bogat i ugledan. Stvorio je Laki Taun, grad kockarnica i hotela i organizovao veliki turnir u pokeru koji se odigravao na parobrodu Srećna Sirena (vidi Srećna Sirena), koji je plovio Misisipijem i skupljao kockare. Jedne noći na njegovom brodu se pojavio jednoruki kockar, pukovnik Pol Viler (vidi Pol Viler) u pratnji sluge, Indijanca Rafaela (vidi Rafael). Od tog trenutka, Androsov ţivot se menja. Ludi glavoseča ubija Riaga i druge Androsove ljude. Kada Andros ugleda smanjenu glavu, po pravilima tsantsasa, ponovo preţivljava slike iz davne prošlosti. Ispostavlja se da je Viler zapravo otac Dijego Vilar, a Rafael jedini preţiveli iz plemena Hivaro, koji se zakleo da će se osvetiti ubici svog naroda. Zajedno sa Vilerom i Rafelom, na parobrod je stigao i Zagor, koji tu podrugi put sreće i Gambit (vidi Gambit), koju spašava od Androsove nasrtljivosti On uspeva da razotkrije Rafaela i Vilera, ali ga okolnosti sprečavaju da sprovede pravdu. Na kraju epizode ginu sva trojica. Vilera ubija Andros, Andros se isekao na Vilerovu otrovnu kartu, a Rafael gine u eksploziji kotla, neposredno pre no što će iseći glavu mrtvom Androsu. Ova tragična priča je objavljena pod naslovom La paura corre sul fiume – Strah nad rekom (br. 370; SD 34) iz 1996. koji je u Hrvatskoj objavljen 1997. godine. Andros se pojavljuje u brojevima 370 i 371.

Angus Bičam (Angus Bitcham) – vođa karavana mormona. Grupa mormona je krenula na dugo putovanje u Grin Veli kada su ih napali Indijanci Kajove. Tom prilikom je poginuo njihov vođa Jozef, pa je Bičam preuzeo njegovu ulogu. Nedelju dana su lutali u krug kada su naleteli na Zagora i Ĉika. Zagor je pristao da bude vodič ovim ljudima. Da bi stigli u Grin Veli morali su da pređu surovu planinu Sijera Blanka. Po Zagorovom planu je trebalo da to učine pre početka zime, jer je smatrao da će se naći u bezizlaznom poloţaju ako ih u planinama uhvati sneg. Sijera Blanka je poznata i po misterioznim nestancima karavana koji su pokušali da je pređu poslednjih nekoliko godina. Tek što su počeli uspon naleteli su na grupu sumnjivih ljudi koje predvodi izvesni Kigan (vidi Kigan), koji su ih zamolili da im se pridruţe. Ispostavlja se da su upravo on i njegovi ljudi odgovorni za nestanke karavane na Sijera Blanki. Dok se uspinju događaju im se razne nezgode: odroni kamenja, lomljenja točkova i nestanci ljudi. Ali, kada je nestao i jedan od Kiganovih ortaka, shvatamo da nisu samo oni odgovorni za sve. U nedođiji Sijera Blanke ţive divlji ljudi koji se hrane ljudskim mesom. To su podivljali preţiveli iz

40

karavana koje su opljačkali Kigan i njegovi banditi i ostavili ih da umru od gladi i zime. Zahvaljujući Zagoru, mormoni uspevaju da pobede ljudoţdere dok Kigana i njegove stiţe poetska pravda. Na kraju mormoni pokazuju veliku humanost i preţivele ljudoţdere vode sa sobom u Grin Veli. Ova tragična priča pod nazivom Sierra Blanca – Sijera Blanka (br. 176; ZS 569; LUX 183) iz 1980. je u ex-YU prvi put objavljena 1981. godine. Bičam se pojavljuje u brojevima 175 i 176.

Karavan pionira u Koloradu (1889) Angus Vord (Angus Ward) – vođa razbojničke bande, koji je uzurpirao vlast u rudarskom gradiću Nju Taunu i postao šerif. Ubio ga je ludi osvetnik Crna koţa (vidi Crna koţa). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Anktop (Anctop) – sin Ĉu-Pave (vidi Ĉu-Pava), poglavice Mandana (vidi Mandani) i brat Ki-Noah (vidi Ki-Noah). Umro je od velikih boginja koje su među Mandane doneli Ţablja njuška (vidi Ţablja njuška) i Šangar (vidi Šangar). Pojavljuje se u broju 233.

41

Anselmo Gonzales (Anselmo Gonzales) – Ĉikov brat od ujaka. Pojavljivanje u brojevima: 427, 475, 476.

Antonieta Gonzales (Antonieta Gonzales) – Ĉikova ujna. Pojavljivanje u brojevima: 427, 475, 476.

Anja (Anya) – mlada eskimka, Akutanova (vidi Akutan) supruga. Pojavljuje se u brojevima: 348, 349, 350.

Apači (Apache) - jedan od najznačajnijih naroda velike etno-lingvističke porodice Atapaskan (vidi Atapaska) u području američkog jugozapada. Ime Apači verovatno potiče od Zuñi naziva ápachu - neprijatelji, dok oni sami sebe nazivaju Inde ili N'de ljudi. Za Atapaske se kaţe da im je postojbina zapadna Kanada i Aljaska odakle su se širili na jug. Deo njih, današnji Pacifički ili Središnji Atapaski, naselili su se u području jugozapadnog Vašingtona, jugozapadnog Oregona i severozapadne Kalifornije. Deo je nastavio put na jug gde ih Koronadova (vidi Koronado de Francisko Vaskez) ekspedicija prvi put sreće 1540. godine. Naziv Apači je prvi put upotrebljen 1598. godine. Muni je (1928) procenio da ih je 1600. godine moglo biti oko 5000. Dolaskom Španaca njihova istorija je prepuna krvavih sukoba i ratova, prvo sa Špancima a kasnije (sredinom XIX veka) i s Amerikancima. Za to vreme Apači su dali niz proslavljenih poglavica, Kočiz, Dţeronimo, Mangas Koloradas i Viktorio, neki su od najpoznatijih. Ratovi s Apačima završili su pred kraj XIX veka. U avgustu 1886. Dţeronimo i njegovi Ĉirikahua i Mimbrenjo Apači (njih 340) odvedeni su u Fort Marion, na Floridi, gde je veliki deo njih umro. U oktobru 1894. preostalih 296 članova s Dţeronimom vratilo se u Oklahomu u Fort Sil, gde su još vođeni kao ratni zarobljenici. Tu je Dţeronimo umro od upale pluća 1909. godine u starosti od 80 godina. Ĉirikahue u Fort Silu, uključujući i one rođene u Floridi i Oklahomi, nakon Dţeronimovog zarobljavanja vođeni su kao ratni zarobljenici sve do njihovog sluţbenog oslobađanja 1913. godine. Te godine njih 87 dobilo je zemlju u Oklahomi. Deo Ĉirikahua, kasnije se vratio u Novi Meksiko, gde još ţive na Meskalero rezervatu, a deo je ostao u Oklahomi s plemenima Kajova (vidi Kajove) i Kajova Apache.

42

Dţeronimo (1829-1909) – poslednji veliki poglavica Apača. Godinama se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Godine 1886. je potpisao primirje sa američkom vojskom, posle čega je sa svojim Ĉirikahua Apačima ţiveo u rezervatima na Floridi, Alabami i u Oklahomi, gde je i umro 1909. godine. Apači su bili nomadi, lovci i sakupljači, organizovani po malim grupama, a značaIjan deo prihoda poticao je i od pljački susjednih Pueblo plemena a kasnije i španskih naseljenika. Nešto obrade zemlje nalazimo kod Zapadnih Apača. Dobivši konje od Španaca postali su veoma vešti jahači i još opasniji ratnici. Klasična nastamba bio je jednostavan zaklon od granja i grmlja, a takav zaklon se naziva vikiap (wickiup), i javlja se kod Ĉirikahua. Drugi Apači gradili su kolibe oblika kupole s kosturom od topolinog drveta ('cottonwood'; Populus deltoides), prekrivene travom, a one su nazivane kova (kowa). Njihovi rođaci Navaho (vidi Navaho) imali su veće nastambe, poznate kao hogan. Društvo je bilo matrilinearno i matrilokalno kao i kod Hopija (vidi Hopi) i Navaha. Odeća Apača bila je od jelenske koţe za muškarce i ţene. Kod muškaraca sastojala se od košulje, nogavica, obaveznih pregača i visokih mokasina. Jelenske kape s

43

atraktivnim simbolima takođe su se nosile. Ţene su nosile suknje od jelenske koţe i visoke mokasine od istog materijala. Hranu su Apači uglavnom nabavljali lovom. Lovili su jelene, medvede, divlje ćurke (Puebli su ih uzgajali), zečeve, planinske lavove, i drugu divljač, a kod nekih prerijskih Apača bilo je i lova na bizone. Ribu Apači nisu lovili ni jeli. Danas Apači broje oko 50 000 duša a većina prihoda dolazi od turizma, poljoprivrede i kockarnica. U Zagoru se Apači prvi put pojavljuju u epizodi Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17) iz 1972. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1976. godine. Pojavljivanje u brojevima: 84, 100, 359, 360, 361, 400, 409, 410, Specijal 4,

An Apache Indian – Frederic Remington (1888) Araček (Arachek) – brat Ĉakaana (vidi Ĉakaan) i poglavica Kačina (vidi Kačini) posle njegove smrti. Pojavljuje se u brojevima: 224, 225, 226.

Arčer (Archer) – vodič Bobija Larsona (vidi Bobi Larson). Odličan poznavalac kraja između Rapid Sitija i Katedral Pika. Pojavljivanje u brojevima: 105, 106, 107.

44

Arčibald Trejsi (Archibald Tracy) – naučnik, botaničar, brat američkog senatora Trejsija. Saznavši da je područje iza reke Vatanka u IndIjani potpuno neistraţeno, došao je u tvrđavu Fort Pionir, odakle je nastavio na zapad u neistraţeno područje, ţeleći da ispita tamošnju floru. Tamo je saznao za postoIjanje neobične biljke, Tumake, koja izaziva ubilački nagon kod onih koji je pomirišu, ili popiju napitak spravljen od nje. Uz sve to, Trejsi je u opasnu ekspediciju krenuo sa verolomnim kolegom Tarnerom (vidi profesor Tarner). Posao spašavanja neopreznog naučnika je zapao Zagoru. Arčibald Trejsi se pojavljuje u priči Il fiore che uccide – Smrtonosni cvijet (br. 71; ZS 248; ZS 988; SDX 17; LUKL 9) iz 1971. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1975. pod nazivom Smrtonosna Tumaka (ZS 248). Sa druge strane reke Vatanka naići će na čudno pleme Tiva-Tiva (vidi Tiva-Tiva), koje Tumaku koristi u monstruoznim ritualima. Pojavljivanje u brojevima: 71, 72.

Arikara (Sahnish, Ricaras, Black Pawnees) je severnoameričko indijansko pleme porodice Kado (vidi Kado), naseljeno u ranom XIX veku na gornjem Misuriju u Severnoj Dakoti. Prvi izveštaji o Arikara Indijancima dolaze nam iz ranih 1700.-tih godina kada ih nekoliko hiljada ţivi u selima duţ Misurija u Juţnoj Dakoti, konstantno se krećući uzvodno. Dolaskom XIX veka Arikarama počinje da se smanjuje broj, a pre odlaska u rezervat pridruţili su plemenima Mandana (vidi Mandani) i Hidatsa (vidi Hidatsa), članovima grupe Siuan (Siouan) u Severnoj Dakoti, na reci Misuri. Otuda su ova tri plemena prebačena u rezervat Fort Bertold, gde ţive u konfederaciji pod imenom Three Affiliated Tribes (Tri ujedinjena plemena), često skraćeno nazivana i MHA Nation. Ime Arikara označava rogove (horns), i vezano je uz njihov stari običaj nošenja kose s umetnutim komadima kostiju u obliku roga, sa svake strane kreste. Ovo dolazi od 'ariki' = 'horn' + suffix ra, koji označava mnoţinu. Istog porekla je i ime njihovih prvih rođaka, Poni Indijanaca (vidi Poni), koje je došlo od ''pariki''. Arikara su bili poznati i kao Blek Poni (Black Pawnee - Crni Poni) jer vode poreklo od Ponija. Ovaj naziv spominje Galatin. Nazivani su i sličnim varijantama imena: Rikaras i Ri (skraćeno). Sami sebe nazivaju Sahnish ili Sanish (person - osoba). Indijanci Hidatsa nazivali su ih A da ka' da ho. U oktobru 1804. godine ekspedicija Luisa & Klarka dolazi u kontakt sa Arikarama i ostaje sa njima pet dana. Po podacima članova ekspedicije muškarci su na sebi nosili bizonove ortače, nogavice i mokasine. Mnogi su i tada imali puške koje su dobili putem trgovine. Uskoro su Arikare postali smetnja onima koji su se kretali uz Misuri. Ovo dovodi do rata sa trgovcima što je rezultiralo 1823. godine prvom intervencijom

45

američke vojske protiv prerijskih plemena. Arikare neće još dugo voditi slobodan ţivot u preriji. Godine 1851. u Fort Laramiju je osnovan rezervatvat za tri plemena sa gornjeg Misurija, njih Mandane i Hidatse. Arikare su izgubili veli deo svoje populacije u epidemijama za vreme Evro-Američkih osvaIjanja zapada. Većina pripadnika identifikuje se sa starom grupom Avahu (Awahu). Kraj u kojem danas ţive u rezervatu sa Mandanima i Hidatsama, nalazi se u okrugu Vajt Šild. Godišnje odrţavaju pau –vau (powwow) svečanosti na kojima pevači društva ''Dead Grass Society'' pevaju svoje pesme, koje su deo njihove tradicije. Po podacima iz 1977. godine Arikare broje oko 1000 ljudi. Podaci Dţošua Projekta (2005) njihov broj je svega 200. Arikara su bili polu-sedelačko prerijsko pleme za koje arheologija tvrdi da su naseljeni uz dolinu Misurija najkasnije od XIV veka. Njihova sela sastojala su se od polupodzemnih objekata prekrivenih zemljom. Zimi bi odlazili u lov na bizone vraćajući se kući u proleće zbog setve. Arikare su bili prvenstveno farmeri, koji su uzgajali kukuruz, grašak, bundeve, duvan, lubenice, suncokret i drugo. Obradiva zemlja je bila vlasništvo porodičnih grupa, i na njoj su radile ţene. U obradi tla, Arikara-ţene sluţile su se štapovima za kopanje načinjenim od bizonovih ili jelenskih rebara i nasađenih na dugi štap i dobro stegnutih uzicama. Svojim poljoprivrednim proizvodima Arikare su trgovali sa Sijuksima (vidi Sijuksi), od kojih su se snabdevali drugom trgovačkom robom koju nisu imali. Matrilinearnost je ţeni davala visoki status u društvu. Arikara Indijanci se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17) iz 1972. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1976. godine. Pojavljivanje u brojevima 84 i 232.

Arnes (Arnes) – vođa ''Razbojnika iz skrivene doline''. Legendarna druţina islandskih razbojnika za koju mnogi Islanđani nisu verovali da stvarno postoje. Zajednica je nastala krajem srednjeg veka, kada su pojedinci koji nisu ţeleli da se povinuju feudalnim zakonima proterivani u ledenu pustinju u unutrašnjosti kako bi umrli od gladi i ţeđi. Međutim, u ledenoj pustari postoji skrivena plodna dolina, koja je omogućila ovim ljudima da preţive. Tokom vekova je nastala prava zajednica koja je pljačkala retke putnike koji bi tuda prolazili i tako gradila legendu o ''Razbojnicima skrivene doline''. Osnivač zajednice je bio mitski razbojnik Ejvind – bez lica, čije ime je uzeo i Grim (vidi Grim) kada se pridruţio razbojnicima. Arnes se pojavljuje u brojevima 481 i 482.

46

Zlatna groznica u Kaliforniji polovinom XIX veka Arnold Kvimbi (Arnold Quimby) – gradonačelnik Fulk Pasa u Zapadnoj Virdţiniji i vlasnik rudarske kompanije. Da bi lakše istraţivao zlato u brdima sagradio je branu i stvorio veštačko jezero u koje se slivala sva voda iz okolnih rečica i postrva. Ovo je ostavilo bez vode Tuskarore (vidi Tuskarore) koji ţive u brdima, što je neminovno dovelo do sukoba između rudara i Indijanaca. Problem sa Tuskarorama je Kvimbi nameravao da reši tako što je unajmio plaćenike na čelu sa bivšim oficirom američke konjice, majorom Hozom (vidi major Hoz). Međutim, Indijanci nisu bili najveća pretnja Fulk Pasu. Inţenjer Metju Persi (vidi Metju Persi) otkriva da je kamenje koje drţi branu slabo i da je pitanje trenutka kada će brana popustiti a bujica vode uništiti gradić. U trenutku kada Persi pokušava da predoči Kvimbiju moguću opasnost u Fulk Pas stiţu Zagor i Ĉiko. Kvimbi zanemaruje Persijevo mišljenje i otpušta ga. Međutim, kada Persi zapreti da će stanovnike upozoriti na katastrofu koja se sprema, Kvimbi odlučuje da mu zapuši usta. Ali, Kvimbijev plan je otkrila Dţina (vidi Dţina), šankerica u salunu, koja ţuri da upozori Persija. Ona stiţe u trenutku kada je Kvimbijev ubica ranio inţenjera. U gušanju oko puške ona ubija Kvimbijevog čoveka i spašava Persiju ţivot. U međuvremenu, Kvimbi u Fulk Pasu organizuje takmičenje u streljaštvu tokom kojeg

47

Zagor uspeva da oslobodi zarobljenog Tuskarorea Nakomu (vidi Nakoma), i njih dvojica beţe iz grada. Pobesneli Hoz kreće za njima, ali oni uspevaju da pobegnu. Ipak, Hoz i njegovi ljudi naleću na malu grupu Tuskarora i ubijaju ih. U međuvremenu, Persijeva predviđanja se ostvaruju i brana popušta. Inţenjer uz pomoć Dţine uspeva da ubedi ljude da napuste grad. Hoz i njegovi najamnici se vraćaju u Fulk Pas i donose vesti o pucanju brane. U Fulk Pasu dolazi do konačnog obračuna između Zagora i Hoza, koji Zagor naravno dobija. On u poslednjem trenutku napušta grad, dok Kvimbi gine u bujici koja uništava Fulk Pas. Ovaj događaj je opisan u epizodi I mercenari – Plaćenici (br. 405; SD 68) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Arnold Kvimbi se pojavljuje u brojevima 405 i 406.

Art (Art) – pokvareni trgovac koji je Indijancima prodavao oruţje. Po njegovom naređenju je ubijen poručnik koji je bio na tragu zločincu, a za ubistvo je optuţen Stju Finkelman (vidi Stju Finkelman). Ubio ga je Mus Nusbaum (vidi Mus Nusbaum), kada je pokušao da pobegne sa dokazima. Pojavljuje se u brojevima 306 i 307.

Artur (Arthur) – kengur – bokser. Ĉiko je prihvatio izazov da boksuje protiv kengura i završio sa masnicama na oba oka. Ovaj događaj se zbio u epizodi L’oro del fiume – Zlato sa reke (br. 3; ZS 461; SDX 33; VĈBZ 1; LUBZ 1) iz 1965. godine, koja je ex-YU prvi put objavljena 1979. pod nazivom Pirati sa Misurija. Kengur Artur se pojavljuje u broju 3.

Artur Maning (Arthur Manning) – trgovac oruţjem iz Zejnvila. Iskoristio ga je rođeni sin, da bi snabdeo Hjurone (vidi Hjuron) koje je predvodio njegov ujak Demonska Maska (vidi Demonska Maska), oruţjem i viskijem. Poginuo je u poţaru koji je u njegovoj kući izazvao Zagor. Pojavljuje se u brojevima 202 i 203.

48

Arvak (Arvac) – poglavica Tutelosa (vidi Tutelosi). Tutelose je Zagor spasao od Runoka (vidi Runok), okrutnog poglavice plemena Vasaki. Pojavljuje se u broju 16.

Asalone Tipereri (Assalonne Tipperary) – poznat po nadimku Psetance. Dobroćudni grmalj s kojim su se bogovi poigrali udelivši mu pamet disproporcionalnu njegovoj snazi. Ĉiko ga upoznaje u gradiću Bejtsvilu, u jednom od svojih čuvenih pokušaja da se dočepa novca i ručka u iščekivanju Zagorovog dolaska. Ĉikova namera da udruţe Psetancetovu snagu i Ĉikovu pamet se prvi put završila poraţavajuće. Drugi put se sreću u epizodi Acqua di fuoco – Vatrena voda (br. 255; ZS 852) iz 1986. godine koja je u SFRJ objavljena 1987. I ovog puta Ĉikove ideje ih uvaljuju u nevolju, pa Tipereri odlazi sa Zagorom i Ĉikom u njihovu kolibu. Svojom snagom i hrabrošću Psetance je bio od velike koristi Zagoru u nevoljama koje je izazvao Pekvot (vidi Pekvot). Psetance se pojavljuje u brojevima: 139, 255, 256, 257.

Asiniboin (Assiniboin, Assiniboine, Hohe, Stone Indians) je pleme prerijskih Indijanaca jezičke porodice Siuan (Siouan), koje je bilo nastanjeno u dolinama reka Saskačivan i Asiniboin u Kanadi, i severno od Milk Rivera i Misurija u SAD. Procjenjeno je da ih je 1700. godine moglo biti oko 10 000. Asiniboini vode poreklo od Vazikute Indijanaca, jedne od grupa Janktonai Sijuksa (vidi Sijuksi). Danas ţive u rezervatima Fort Belknap i Fort Pek u SAD, i Stonis u Kanadi. Asiniboini su ime dobili od Ĉipeva (vidi Ĉipeva) čije je značenje "one who cooks by the use of stones" ili ‗Stone Boilers‘, nastao po običaju kuvanja hrane u vodi pomoću usIjanog kamenja. Kod nas se njihovo ime prevodi kao ''Kuvači kamena'' ili ''Kameni kuvari''. Hrana umotana u koţni omotač stavljala se u vodu uzavrelu pomoću uţarenog kamenja. Ovaj običaj poznavali su još neki narodi. Od američkog prevoda Stoun Boilers (Stone Boilers) nastao je i naziv Stonis (Stonies), ali se on danas odnosi samo na grupe Asiniboina nastanjene u Kanadi. Prema Svantonu, eminentnom stručnjaku za severnoamerička plemena njihovi rođaci Sijuksi nazivali su ih Hohe što znači ''rebels'' - pobunjenici. Ovaj naziv najverovatnije potiče iz vremena istorijskog cepanja od Ijanktonai Sijuksa i udruţivanju sa planinskim Kri Indijancima (vidi Kri). On je takođe sa tačke gledišta Sijuksa potpuno razumljiv i opravdan. Postoji još jedan naziv za njih, to je Tlu'tläma'eka, ime kojim su Kutenai (vidi Kutenai) nazivali sve Sijukse, a njegovo značenje je "cutthroats" a povezan je sa

49

znakovnim jezikom u preriji, i nije vezan za neki običaj ''sečenja vratova''. Jedna banda Sijuksa u SAD, još uvek poznata pod imenom Kathed Sijuksi, jedna je od dve grupe Ijanktonai Sijuksa.

Assiniboin Indians – Karl Bodmer (1833) Prema tradiciji, još pre kontakta sa belcima, delovi Vazikute Indijanaca odvojili su se od matične grupe Ijanktonai Sijuksa. Ova odvojena grupa verojatno se nastanila u blizini jezera Nipigon. Odatle su se uputili u pravcu velikog jezera Vinipeg a kasnije na obale reka Asiniboin i Saskačivan. U ovim krajevima Asiniboini su se udruţili sa grupama Kri Indijanaca čija je glavna postojbina bila oko Dţejmsovog zaliva , ali su se njihovi delovi uputili prema Prerijama. Od tada su Asiniboini često u ratu sa svojim juţnim rođacima koji su ih zbog toga prozvali Hohe. Oko 150 godina su Asiniboini lutali i zapadno i juţno. Nekoliko njihovih grupa je ostalo u Kanadi, i danas su poznati pod imenom Stonis i ţive u Alberti i Saskačivanu. Na području SAD, u rezervate su otišli tek 1884. a smešteni su na Fort Belknap i Fort Pek u Montani. Godine 1990. u SAD je ţivelo 5500 Asiniboina, a u Kanadi oko 1500 Stonisa u

50

rezervatima u Saskačivanu (bande: Mosquito Grizzly Bear's Head , White Bear) i Alberti (Stoney Reserve). Godine 2000. prema NAHDB-u (Native American Historical Data Base) Asiniboina je bilo 8300 i to 3300 u Alberti, 2000 u Saskačivanu i 3000 u Montani. Asiniboini su tipično prerijsko pleme i poznati lovci na bizone, proizvođači konzervirane hrane poznate kao pemikan (pemmican), za koji su od evropskih trgovaca traţili vatreno oruţje i drugu industrijsku robu. Partneri u njihovoj trgovini uglavnom su bili ljudi poznate kompanije ''Hadson Bej''. Ipak oni su konstantno od belih ljudi bili potiskivani prema zapadu, u prerije Kanade, Montane i Severne Dakote što ih dovodi u sukob sa Crnim Nogama (vidi Crne Noge) nad kontrolom prerije. Asiniboini su bili podeljeni na niz bandi od kojih je svaka imala svog poglavicu i veće. Ove grupe frekventno su se pokretale za stadima bizona. Pemmikan, čiji je glavni sastojak bizonovo meso, nije sluţio samo za ishranu grupe, već i za prodaju, a dobrih stvari u zamenu su uvek imali beli trgovci. Metalna sekira, noţ, tkanina, i sve ono što Indijanac nije imao bilo je poţeljno nabaviti. U lov na bizone išlo se naravno na konjima, a konje su Asiniboini počeli da jašu u XVIII veku. Do tada kretali su se pešice, a glavno prevozno sredstvo je bila pseća zaprega. Rat je takođe igrao vaţnu ulogu u kulturi Asiniboina. Uzimali su skalpove kao i drugi Sijuksi. Prava hrabrost bila je prišunjati se neprijateljskom logoru, i pod okriljem noći ukrasti konje. Dotaknuti neprijatelja u borbi takođe je bio znak hrabrosti. Najznačajnija svečanost bio je 'Sun dance' ('Ples sunca'). Asiniboini se prvi put pojavljuju u epizodi Duello ai Grandi Laghi – Dvoboj kod Velikih jezera (br. 223; ZS 745) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. pod nazivom Ratnici Manomeji. Pojavljivanje u brojevima: 223, 455; Specijal 12; Almanah 1997.

Aska (Aska) - mladić iz plemena Menomina (vidi Menomini). Srećemo ga u priči o Sikandinom (vidi Sikanda) plemenu besmrtnih Indijanaca. Pojavljivanje u brojevima: 447, 448, 449.

Askeh (Askeh) – poglavica Navahoa (vidi Navaho), Mavanin (vidi Mavana) sin i vođa uţasnih Janelosa. U Nakaievom (vidi Nakai) odsustvu je izabran za poglavicu Navahoa što mu je olakšalo da se dočepa svetih pločica iz Kibole, ubivši šamana Ĉinija (vidi Ĉini). Za ovo je optuţio Zagora, pa on sa Nakaijem, Ĉikom, Šumavi (vidi Šumavi) i Actekanom

51

(vidi Actekan) mora da beţi iz sela Navahoa. Askeh i njegovi Janelosi pokušavaju da stignu Zagorove prijatelje i ubiju ih, ali ovi zahvaljujući Šumavinom talentu uspevaju da otkriju veštičino skrovište i tamo stignu pre Janelosa. U teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji, Zagor uz dosta sreće uspeva da ubije Janelose, a zatim i Mavanu. Askeh je poginuo nakon što se srušio stari kameni most nad rekom lave. Ovaj događaj je opisan u epizodi La strega della Sierra – Veštica iz Sijere (br. 358; SD 22) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Askeh se pojavljuje u brojevima 358 i 359.

Florentine Codex (pozni XVI vek) Asteci (Aztecas, Aztecos, Aztecs, Mexica) - moćan indijanski narod koji je u XV i XVI veku vladao velikim carstvom u juţnom Meksiku. Bili su narod iz grupe Nahuatlgovornika koje je sebe nazivalo imenom Meksika (Mexica). Sebe su nazivali i KuluaMeksika (Culhua-Mexica), povezujući se sa Kuluakanom, središtem najcivilizovanijeg naroda u Dolini Meksika. Ime Tenochca (Tenočki; Tenochcas) dobili su prema svojoj prestonici Tenohtitlanu (Tenochtitlán).

52

Asteci su zapravo bili savez od tri plemena koja su nastupala kao jedan narod pod astečkim imenom. Ova plemena bila su Acolhua iz grada Tekskoka, Tenochca ili Meksika iz Tenohtitlana, i najmanji Tlacopans (Tlakopanci) iz Takube (ili Tlakopana). Od 1426.1520. konfederacija se angaţovala u ratovima kojima su savladana plemena od Doline Meksika do Pacifika. Carstvo Asteka je osvojio Ernan Kortes (Hernan Cortes) 1519. godine. Na području Meksika danas ţivi oko 750.000 potomaka Asteka. Uglavnom se bave poljoprivredom ili rade kao industrijski radnici. Značenje imena Asteka nije razjašnjeno, a sam izraz izvodi se od reči Aztlan, legendarne zemlje njihovog porekla koja se nalazila negde na severu ili severozapadu. Neki naučnici njihovo ime prevode kao 'white land' (bela zemlja), drugi kao 'near the cranes', navodno od aztatl, u pl. azta =ţdral + tlan, u označavanju blizine. Postoji i pretpostavka da je ime Atlantskog okeana takođe došlo od njihove reči 'atl', što označava 'vodu', pa bi prema toj teoriji Asteci bili potomci stanovnika Atlantide (vidi Atlantida), koji su nakon katastrofe uspeli da dođu do Meksika i tamo izgrade novu civilizaciju. Akosta koji je posetio Meksiko 1585. godine i čija je knjiga izdata 1589. godine, zapisao je njihovu tradiciju o seobi sedam plemena iz zemlje Aztlan ('bela zemlja'), koja se prema predanju nalazila negde na severu. Prvo od 7 plemena Nahuatlac (Nahuatlak - kako su se kolektivno nazivali) došlo je u Dolinu pleme Ksohimilka - Xochimilca ili Sochimilca - ''narod semena cveća'' (''Nation of the seeds of flowers''), koji se nastanio na jugu Doline. Ĉalka – Chalca – ''narod usta'' (''People of mouths''), dolaze u Dolinu mnogo posle Ksohimilka i nastanjuju se na jezeru Ĉalko. Tepanek – Tepanec – ''narod mosta'' ili ''People of the bridge'' dolazi treće u Dolinu i nastanjuje se u Ackapotcalku, zapadno od jezera Tekskoko. Akolua – Acolhua - ''snaţni narod'' (''Strong people''), kasnije poznati kao Tekskokans, nastanili su se na istočnoj obali jezera Tekskoko. Tlatluikans - Tlatluicans - ''Ljudi s planine'' (''Men of the Sierra'') koji prelaze Sijeru. Tlaskalteka – Tlaxcalteca - ''ljudi hleba'' (''Men of Bread''), ţiveli su neko vreme sa Tepanekima, pa su se naselili u današnjoj Tlakskali.

53

Asteci ili Mexica koji zauzimaju područje današnjeg grada Meksiko Sitija.

Prva mapa Tenohtitlana štampana u Nirnbergu 1524. godine Pleme Mexika se u svojoj seobi prvo zaustavilo 1163. godine u mestu Koatepek, blizu Tolana, grada koga su 1168. godine razorili Ĉičimeci (Chichimecs). Legendarni toltečki kralj Kuetcakoatl (Quetzalcoatl) te godine beţi iz grada, a Tolan je 1200. godine potpuno razoren. Dolinom su tada zavladala dva grada, tepanečki Ackapotcalko, zapadno od jezera Tekskoko, i Kuluakan (Culhuacan) plemena Kulua, jugoistočno od jezera. Godine 1323. Asteci su na jezeru Tekskoko pronašli mesto na kome će 1325. Osnovati svoj grad Tenohtitlan. Godine 1358. niknuo je novi grad, Tlatelolko, koga su podigli iseljenici iz Tenohtitlana. Nakon ratova s Tepanecima i pada Ackapotcalka 1428. godine, stvoren je savez tri grada. Netcahualkojotl (Nezahualcoyotl) iz Tekskoka, Itckoatl (Itzcóatl) iz Tenoctitlana i Tostrvuihua (Totoquihua) iz Tlakopana osnovali su astečki savez. Kasnije ovaj savez postaje dominantna sila koja je zavladala područjem od preko 200.000 km2 i 5-6,000.000 stanovnika. U njegov sastav je ušlo 400-500 drţavica. Sam grad Tenohtitlan imao je preko 140.000 stanovnika, a prostirao se na 13 km2. Svoj svet Asteci su nazivali Cem-Anáhuac Tenochca tlalpan ili ''svet, Zemlja Tenočka''. Vladar je nosio titulu Cem-Anáhuac tlatoani, ili ''Gospodar sveta''.

54

Asteci su kao i severnoamerički Irokezi (vidi Irokezi), prema strancima delovali kao jedan narod. Svako je pleme unutar konfederacije bilo nezavisno u onom što se odnosilo na lokalnu samoupravu. Svako pleme imalo je savet poglavica i glavnog ratnog poglavicu. U izboru vrhovnog astečkog ratnog poglavice učestvovala su sva tri astečka plemena, Tenočki, Tezkukanci (Acolhua) i Tlakopanci. Zemljom je, prema Dijegu Duranu, na čelu sa kraljem, upravljao kraljevski savet bez čijeg se mišljenja nije moglo ništa učiniti. Duran ih titulira imenima Tlacachcalcatl (tlakačkalkatl), Tlacatecal (tlakatekatl), Ezuauuacatl (ezuauakatl), i Fillanealque (filanealkve). Naziv poloţaja koji je imao Montezuma II bio je teuctli (ratni poglavica) ili se kao član saveta zvao tlatoani (govornik). Zakoni su bili objavljivani i zapisivani slikovnim pismom. Bili su strogi. Ubistvo i preljuba kaţnjavani su smrću. Asteci su svoju decu školovali u posebnim školama zvanim calmecac. Školovanje i vaspitanje dece je bio jedan od glavnih zadataka astečkog sveštenstva. U kalmekaku se omladina pripremala za ţivot, tu su upućivani u tajnu pisma, narodnu tradiciju, religiju i nauku. Iz ovih škola odlazili su uz velike ceremonije. Najsposobniji su uz preporuku odlazili na odgovorne poloţaje. Kod Asteka nisu postojale trgovačke radnje, ali su svaki peti dan odrţavali sajmove. U velike gradove slivala se masa ljudi iz raznih krajeva donoseći poljoprivredne proizvode i rukotvorine. Plateţno sredstvo bile su vrećice kakaoa, s određenim brojem zrna, ili komadići kalaja sečenih u obliku slova T. Ova trgovina vodila se delom i trampom ili zamenom. Mnogoţenstvo se dozvoljavalo, ali je verovatno bilo ograničeno samo na bogatiju klasu. Asteci nisu imali kastinski sistem, ali je postojalo ropstvo. Trgovina robljem smatrana je časnim zanimanjem. Običaj je bio da sin nastavi zanimanje svoga oca. Zanatlije su se udruţivale u neku vrst esnafa. Zanatlije su uţivale naročito poštovanje. Zemlja je kod Asteka pripadala calpullima (neki to smatraju klanovima; ili plemenima), svaki calpulli sastojao se od više callija (ili domaćinstava). Ovu zemlju zajednički su obrađivali, a prinos od nje plaćali su drţavi i sveštenstvu kao porez. Deo klanovske zemlje pripadao je klanu, a deo je bio razdeljen po domaćinstvima, već prema potrebi. Zemlja koju domaćinstvo obrađuje nasleđivala se s oca na sina, a u slučaju izumiranja porodice vraćala bi se klanu.

55

Od pokorenih zemalja Asteci su ubirali poreze. Iz raznih provincija dolazile su koţe, kakao, zlato, raznobojno perje, smaragdi, ambra, pamučna odeća i drugi proizvodi. Pokorena plemena bila su obavezna da rade na javnim radovima, kao izgradnji puteva ili građevina. Asteci su imali, a imaju i njihovi potomci danas, vrstu plovećih vrtova (na jezeru Ksokhimilko) poznatih kao chinampas (činampas), na kojima su seljaci uzgajali razne kulture koje bi zatim završavale na tenohtitlanskoj pijaci. Između činampasa nalazili su se plovni kanali kojima se roba dopremala čamcima. Danas ovi kanali još postoje a sluţe za voţnju dokonim turistima. Po njima danas plove veliki dekorisani kanui trajineras i prevoze turiste dok ih zabavljaju meksički pevači marijači (mariachi).

Mendoza Codex (XVI vek) Pleme koje je nekada ţivelo u području jezera Ksokhimilko zvalo se Ksokhimilka. Ovo pleme bilo je pod vlašću Asteka. Glavni ratarski alat bio je štap za kopanje, nazivan koa (coa). Mlinski kamen sastojao se od udubljenog kamenog postolja i oblog kamena, kojim se udaralo po kukuruzu dok se ne pretvori u brašno. Astecima danas zahvaljujemo na čokoladi. Oni su proizvodili jedno piće od kakaoa i vanile (rasla je u ograničenim primorskim predelima Meksika) i zvali ga chocolatl (čokolatl). To piće je bilo penušavo, a konzumirano je ohlađeno.

56

Astečka religija bila je mnogoboţačka. Asteci su svojim dolaskom pokupili mnoge elemente drugih mezo-američkih kultura i ranih naroda. Najvaţniju ulogu u verskom ţivotu imali su Huitzilopochtli - bog rata i Tonatiuh - bog Sunce. Suncu su se prinosile ljudske ţrtve, zbog njega su vođeni neprekidni ratovi (takozvani ''rat cveća'') kako bi se moglo doći do novih zarobljenika. Njihova srca bila su ţrtvovana Suncu, tela su im raskomadana i podeljena narodu da budu pojedena. Prema verovanju Asteka samo duše ratnika koji su pali u borbi, ţena umrlih pri porođaju i onih koji su ţrtvovani odlaze na nebo. Tlaloc bio je bog kiše, a Quetzalcoatl ili Pernata Zmija bio je polubog, a i kulturni heroj. On je bog-prosvetitelj koji je širio kulturu i nauku.

Astečki kalendar Asteci su usvojili sistem pisanja (logografsko, odnosno pojmovno) koje je u srednjem Meksiku bio u upotrebi najmanje hiljadu godina. Kada su Asteci u ranom XV veku pokorili susedne drţave prihvatili su njihovo pismo. Danas nemamo preţivelih astečkih dokumenata iz doba pre Kolumba (vidi Kolumbo Kristifor), a većina sačuvanih nastala je tek nakon osvajanja. Postoji samo par 'kodeksa' (codices, codex) iz regije Puebla poznatih kao 'international' Mixteca-Puebla stil. Ovaj isti stil mogao bi da bude izvor astečkom pismu koje se satoji od obojenih sličica (glifova, 'glyphs'). Mixteca-Puebla stil potiče od mikstečkog (Mixtec) pisma.

57

Asteci su imali svoj kalendar, ustvari dva kalendara. Jedan je bio ritualni, imao je 260 dana i zvao se Tonalpohualli. Bio je podeljen u 13 perioda po 20 dana. Drugi sunčani, Xiuhpohualli imao je 365 dana. Ovaj kalendar delio se na 18 meseci po 20 dana. Ovome je potrebno dodati i 5 dana nazivanih nemontemi. Svake 52 godine poklopili bi se datumi kalendara, i tada su nakon ''pet nesrećnih dana'' priređivali ''Novu vatrenu ceremoniju''. Dani i meseci imali su svoja imena. Kalendar Asteka bio je bazaltni kamen teţak 25 tona i obima 3,7 metara. Pronađen je 1790. godine i smešten u Antropološkom muzeju u Meksiku. Meseci I. Atlacacauallo II. Tlacaxipehualiztli III. Tozoztontli IV. Hueytozoztli V. Toxcatl VI. Etzalcualiztli VII. Tecuilhuitontli VIII. Hueytecuihutli IX. Tlaxochimaco X. Xocotlhuetzin XI. Ochpaniztli XII. Teoleco XIII. Tepeihuitl XIV. Quecholli XV. Panquetzaliztli XVI. Atemoztli XVII. Tititl

58

XVIII. Izcalli Nemontemi. pet nesrećnih dana, tada nisu odrţavana nikakve ceremonije. Nazivi dana su: Cipactli (Aligator), Ehecatl (Vetar), Calli (Kuća), Cuetzpallin (Gušter), Coatl (Zmija), Miquiztli (Smrt), Mazatl (Jelen), Tochtli (Zec), Atl (Voda), Itcuintli (Pas), Ozomatli (Majmun), Malinalli (Trava), Acatl (Trska), Ozelot (Ocelot; zver iz porodice mačaka), Cuauhtli (Orao), Cozcauauhtli (Jastreb), Ollin, Tecpatl (Kremen), Quiahuitl (Kiša), Xochitl (Cvet). Da bi došli do ratnih zarobljenika Asteci, a izgleda i neki njihovi susedi, organizovali bi ratne pohode zvane xochiyaóyotl ili ''rat cveća'' (''war of the flowerrs''). Prema hronikama, na inauguraciji najratobornijeg astečkog vladara Ahuitzotla ţrtvovano je 80.000 zarobljenika. Asteci su ljude ţrtvovali prilikom različitih svečanosti, kao ustoličenja vladara, ili posvećivanja hramova. Obred su vršili sveštenici na vrhovima hramova, na ţrtvenom kamenu. Zabijanjem noţa od vulkanskog stakla u prsa, iščupali bi ţrtvi srce i bacili ga u vatru. Ove vatre stalno su gorele pred statuama bogova. Udove bi odsecali i davali narodu za gozbu, a trupovi su bacani psima. Prema drugoj verziji sveštenici bi predali telo ţrtvovanog ratniku koji ga je zarobio. On bi tada priredio gozbu na koju bi pozvao svoje prijatelje. Astečki vladari (Tlatoani): Akamapikhtli (1372-1391). Huitzilihuitl (1391-1416) Ĉimalpopoka (1416-1427) Itzkoatl (1427-1440) Montezuma I (1440-1468) Aksajakatl (1468-1481) Tizok (1481-1486) Ahuitzotl (1486-1502) Montezuma II (1502-1520) Kuitlahuak (1520)

59

Kuauhtemok (1520-1521) U priči o Zagoru Asteci se prvi put pojavljuju u epizodi I bassifondi di New Orleans – Podzemlje Nju Orleansa (br. 474; VĈ 6; LU 157) iz 2005. koja je na prostorima ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Pojavljivanje u brojevima: 474, 475, 476, 477, 478.

Atapaska (Athapaska) - etnički i lingvistički naziv plemenima i jezicima severnoameričkih Indijanaca raširenih na tri lokacije na zapadu severnoameričkog kopna, koja čini najveću granu Velike porodice Na-Déné. Plemena koja se sluţe ovim jezicima nastanjuju velika područja severne i zapadne Kanade, zapadnih SAD i Aljaske, a to su: Severne, Pacifičke i Juţne (Apačke) Atapaske (vidi Apači). Severni Atapaski (Northern Athapaskans) imaju kulturu sub-arktičkih lovaca i ribara, koja je prilično jednolična. Simboli kulture su im krplje, kanu, 'toboggan' (vrsta primitivnih saonica koje vuku psi), lov na karibua, irvasa i ribolov. Poljoprivreda ne postoji. Jezici ovih plemena srodni su jezicima Pacifičkih (Središnjih) i Juţnih (Apačkih) Atapaska. U plemenskim imenima česti su sufiksi –tine, -dine, -tunne. Tako Navaho (vidi Navaho) Indijanci iz Arizone sebe nazivaju Dine (u značenju 'ljudi'), istovremeno Dogribi (vidi Dogribi) iz Kanade sebe nazivaju Tlingchadinne. Druga grupa zvana Središnja ili Pacifička (Pacific or Central Athapaskans) na svom putu iz Kanade prema jugu zaustavila se svojevremeno u priobalju Vašingtona, juţnog Oregona i severozapadne Kalifornije, pa je i njihova kultura karakteristična za područje Kalifornije i Severozapadne obale. Gradnja drvenih kuća sa okruglim otvorom koji sluţi za ulaz i izlaz, 'ţetva' ţira, parna kupatila, 'skalp' detlića, koji ima vrednost novca i ribolov (losos), tipični su ovim Indijancima. Karakteristično im je i što su oduvek bili malobrojni, ali i izdeljeni na brojne manje segmente, 'tribelete' ili bande. Plemenima u Pacifičkim predelima Sjedinjenih Drţava, naročito u Oregonu i Kaliforniji imena se završavaju na -Tunne (pa imamo Tututunne, Naltunnetunne, Khwaishtunnetunne, itd). Svi ovi nastavci na plemenskim imenima označavaju reč 'ljudi' i dokazuju kako sva Atapaska plemena imaju zajedničko poreklo, i koja su dok se nisu raštrkali širom zapadnog dela Severne Amerike nekada ţivela zajedno. Jezici Kačina (vidi Kačin) i Navaho Indijanaca, razlikuju se tek nešto više nego nemački od engleskog. Treća grupa, danas po broju najmnogoljudnija nastanjuje američki Jugozapad, predele istočne Arizone i juţnog i zapadnog Novog Meksika. Ova najjuţnija grupa nastanila se među miroljubivim Pueblima, gde su se osim sakupIjanjem i lovom bavili i pljačkom svojih suseda.

60

Map of Linguistic Stocks of American Indians – J. C. Powell (1891) U Zagoru se Atapaske u širem smislu prvi put pojavljuju u epizodi L'imboscata – Zaseda (br. 224; ZS 746) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. godine pod nazivom Glasnik Manitua. Pojavljivanje u brojevima 224 i 225.

61

Atlantida (Atlantis) - ostrvo legendarne drevne kulture, o čijem samom postoIjanju i mestu postoIjanja se još ništa ne zna. Prvi put Atlantidu je pomenuo drevni grčki filozof Platon, koji saopštava da je ona bila razorena prirodnom katastrofom (verovatno strašnim zemljotresom ili velikom poplavom), pre više od 9.000 godina pre Platonovog vremena. U delu: Kritija Platon opisuje rat između Atlanta i ostatka tadašnjeg sveta i kaţe da se dogodio pre 9000 godina, i velikoj katastrofi koja je uništila Atlantidu i prekinula rat. Ostali antički autori koji su pisali ili pominjali Atlantidu: Prokl (412 - 485 p. n. e.), Strabon (25. godina n.e.), Plinije Stariji (79. god. n.e.), Diodor sa Sicilije i mnogi drugi. Prema Platonu Atlantida je bila veliko ostrvo, veličine kao Libija i Azija zajedno (u pitanju su antički geografski pojmovi koji se ne odnose severnu Afriku i Malu Aziju), i nalazilo se sa one strane Heraklovih stubova (Gibraltar). To je bila plodna i bogata zemlja, koja je davala dve ţetve godišnje. Stanovništvo se bavilo zemljoradnjom, stočarstvom, i zanatima. Kopali su i topili rude. Najcenjeniji metal je bilo zlato, koga je bilo u izobilju i jedan metal sa nazivom orihalk koji se mogao naći svuda po ostrvu. U sredini ostrva nalazila su se dva izvora: jedan sa hladnom i jedan sa toplom vodom. Oko njih su stanovnici izgradili bazene za kupanje od kojih su neki bili pokriveni. Postojalo je više gradova i tri pristaništa. Zemljom je upravljao Atlant uz pomoć 10 careva. Sastajali su se svakih 6 godina i donosili zakone i sudili. Stanovništvo je uţivalo u sreći i bogatstvu sve dok njihovi carevi, nisu rešili da zarate sa ostatkom sveta. Vojsku ostatka sveta su predvodili Heleni (Grci), a na njihovom čelu su bili AtinIjani. U strahovitoj bici Grci su odneli potpunu pobedu i sprečili da se Atlantiđani prošire sa "ove strane Herkulovih stubova". U jeku najţešćih bitaka zatutnjli su strašni zemljotresi i Atlantida je potonula u more. Postoji mnogo legendi o Atlantiđanima i o tome kako je njihova napredna civilizacija nestala. Po jednoj legendi, uništili su sami sebe pogrešnom upotrebom nekakve strašne energije, a po drugoj, bogovi su ih kaznili zbog moralnog sunovrata. U srednjem veku ljudi su bili sigurni da je Atlantida zaista postojala, i čak se verovalo da je taj mistični kontinent stajao na mestu današnjeg Atlantskog okeana (odatle i ime - Atlantida). Tada su istraţivači plovili svuda po svetu u potrazi za ovom misterijom, nalazeći usput Severnu i Juţnu Ameriku, Kinu, Japan i Australiju. Moderni mit o ovom kontinentu počeo je 1882. godine objavljivanjem knjige Atlantida koju je napisao Amerikanac Ignacijus Doneli. Danas ima dosta arheologa širom sveta

62

koji misle da je mit o Atlantidi nastao sa velikim vulkanskim erupcijama u Egejskom moru koje su uništile tada moćnu i bogatu minojsku civilizaciju na današnjem ostrvu Santorini nekih 1450 godina pre Hrista.

Karta Atlantide iz knjige Mundus Subterraneus – Athanasius Kircher (1665) Mapa je postavljena suprotno od geografskih pravila: jug se nalazi gore a sever dole Mnogi istraţivači smestili su Atlantidu u Atlantski okean, u blizini Azorskih ostrva. Do danas je o njoj napisano preko 20000 knjiga u kojima se iznose bezbrojne pretpostavke. Jednu od poslednjih napisao je austrijski inţenjer Oto Henrih Muk. On smatra da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azora, koji se nalaze 1200 kilometara od Evrope. Istraţujuci grobove Kromanjonaca, Muk je izneo pretpostavku da su oni bili ţitelji Atlantide. Obratio je paţnju na sledecu činjenicu: ogromne oblasti Evrope za vreme postoIjanja hipotetične civilizacije bile su još prekrivene snegom i ledom, jer su glečeri poceli da se tope i nestaju tek u XI milenijumu pre nove ere. Zašto topla Golfska struja, koja danas zagreva obale Evrope, nije tada funkcionisala? On smatra da ju je u tome sprečavala neka velika prirodna pregrada – Atlantida. Muk pretpostavlja da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je sa oduševljenjem govorio Platon. Pored Mukove teorije, jedna od najrasprostranjenijih je i ona o visokoj tehnološkoj civilizaciji i atomskom ratu koji je izazvao kataklizmu. Pored Atlantide, postojale su još dve napredne ostrvske civilizacije: Lemurija u Indijskom okeanu i zemlja Mu (vidi Mu) u

63

Pacifiku. Atomski rat između Atlantide i zemlje Mu je doveo do propasti civilizacije. Ova teorija je naročito rado eksploatisana u stripu i na filmu. Ona je zastupljena i u priči o Zagoru. I pored svega do danas nisu pronađeni čvrsti dokazi o postoIjanju Atlantide. U priči o Zagoru Atlantida se prvi put pominje u epizodi Il segreto degli Anasazi – Tajna Anasaza (br. 357; SD 21) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine.

Aurora (Aurora) – jedrenjak lorda Dţona Frejzera (vidi lord Dţon Frejzer).

64

B

Baal (Ba'al, ‫בעל‬, Baal, Bel) – boţanstvo, vrhovni gospodar, gospodar nebesa kod Feničana i drugih zapadnosemitskih naroda. On je najveći bog posle Ela, velikog solarnog boga, često i njegov neprijatelj. Pojavio se tek kada su Feničani stigli na obalu Sredozemnog mora. U tekstovima iz Ras Šamre, pojavljuje se kao Baal ili Baal Cefon, čije se ime moţe prevesti kao ‗‘Gospodar Severa‘‘. Isti bog je i Baal Lebanon – ‗‘Gospodar Libana‘‘, koji je kasnije poštovan na svim kultnim mestima u libanskim planinama. Baala je u njegovom hramu u Ugaritu predstavljala zlatna statua u ljudskom obliku. U Bibliju su imenom Baal označeni svi laţni bogovi.

The Destruction of Baal's Altar – Pieter Aersten (1555)

65

Bad Hajtauer (Bad Hightower) – divovski traper i ortak Dţeremija Miliusa (vidi Dţeremi Milius). Pojavljuje se u brojevima 311 i 328.

Badi Foks (Buddy Fox) – lopov i varalica. Sticajem okolnosti, Badi Foks je prilikom pljačke poštanskih kola naleteo na markiza od Bošama koji je putovao iz Vašingtona u Herisburg da bi se uselio u kuću koju je nasledio. Badi se sa svojim ortacima uselio u markizovu kuću, pošto se prethodno otarasio nesrećnog Bošama, s namerom da na premu u Bošamovoj vili opljačka sve bogate ljude iz kraja. U tu svrhu je zauzeo mesto markiza i čekao da mu ţrtve budu posluţene na tacni. Zagor i Ĉiko su demistifikovali laţnog markiza i predali ga šerifu. Ovaj događaj se zbio u epizodi Gentiluomo ma non troppo – Dţentlmeni ali ne naročiti (br. 15; LMS 77; ZS 860; SDX 51; VĈBZ 6) iz 1966. godine, koja se nalazi u nastavku priče o Gvozdenom čoveku (vidi Gvozdeni čovek), a koja je u SFRJ prvi put objavljena 1973. pod nazivom Grad u opasnosti (LMS). Pojavljivanje u brojevima: 15, 16.

Ball-play of the Choctaw—Ball Up – George Catlin (1846-1850) Bagativej (Baggataway, Baaga‘adowe) – igra indijanskih naroda u SAD i Kanadi, najzastupljenija među Hjuronma (vidi Hjuron) i Irokezima (vidi Irokezi). U društvima

66

predkolumbovske Amerike bagativej je bio deo religijskih obreda. Njime su rešavani sukobi, smatralo se da leči bolesne, a igran je i prilikom priprema za rat jer razvija snaţan, ratnički duh. Legenda govori o igri sa više od 100 igrača iz različitih plemena. Igrači koriste dva reketa, kojima prihvataju i udaraju loptu koja je obično napravljena od jelenske koţe, a moţe biti i od gline, drveta pa čak i kamena. Bagativej se moţe igrati na terenu koji ima mnogo kilometara u duţinu i širinu, a ponekad igra traje i danima. Cilj je da se lopta probaci kroz vrata, slična onima u ragbiju. U igri je sve dozvoljeno, pa su igrači često završavali sa teškim povredama. Od ove igre je nastao lakros – igra koju su po ugledu na bagativej osmislili francuski jezuiti – misionari u Kanadi u XVII veku. Indijanci su bagativej nazivali i Stvoriteljevom igrom, jer se smatralo da pobednika odlučuje Stvoritelj.

Bahmili (Bachmilis) – pigmejsko pleme iz Afrike. Pojavljuju se u brojevima 423 i 424.

Bailif (Bailiff) – ugledni građanin Avordvila, vlasnik saluna i hotela u gradu. Iza maske poslovnog čoveka krio se lupeţ koji je organizovao proizvodnju i distribuciju alkohola začinjenog barutom Indijancima. Razotkrili su ga Zagor i Tomas Marston (vidi Tomas Marston) i uz pomoć Oneida (vidi Oneide) uništili destileriju. Na kraju, Zagor je ubio Bailifa. Bailif se pojavljuje u brojevima 323 i 324.

Bajakaro (Bayakaro) – Indijanac alkoholičar i izdajnik iz plemena Mohikanaca (vidi Mohikanci). Pomagao je senatoru Katleru (vidi Dţon Katler) da ulovi svetu belu pumu. Ubio ga je čuvar pume Mesa-Ion (vidi Mesa-Ion). Pojavljivanje u broju Almanah 2004.

Bajron (Byron) – majordom ''Nove geneze'' i prvi saradnik doktora Hovenštajna (vidi doktor Karl Hovenštajn). Nesrećni grbavac koji je poginuo prilikom poţara u Hovenštajnovoj laboratoriji. Pojavljivanje u brojevima 449 i 450.

Balor (Balor, Balar, Bolar) – div urokljivog oka, kralj Fomora (vidi Fomori) iz irske mitologije. Legenda kaţe da su mu kapci toliko teški da se moraju podizati vilama. Onaj

67

koga bi Balor pogledao pretvorio bi se u kamen. Srećemo ga u trećoj priči o Kandraksu (vidi Kandraks). Pojavljivanje u brojevima 433 i 434.

Balvet (Balvet) – lingvista iz Ol Undasa (vidi Ol Undas). Pojavljuje se u broju Specijal 3.

Plakat filma Cry of the Banshee (1970) Banak (Banack) – Zagorov prijatelj, Indijanac koji ţivi usamljeno sa svojom porodicom u kolibi pored reke Ohajo. Srećemo ga u priči o Rečnoj patroli (vidi Rečna patrola).

68

Pomogao je Zagoru u borbi protiv O‘Baniona (vidi O‟Banion) i njegove privatne vojske. Pojavljuje se u brojevima 240 i 241.

Bankur (Bankur) - crnac iz Monrovije. Prijatelj Liberti Sema (vidi Liberti Sem). Pojavljivanje u brojevima 425 i 426.

Banši (Banshee, Bean-sidhe, Bean Si, Bean Shith, Bean-shidh) – vilinska ţena iz irske i škotske mitologije, čiji ţalosni jauk najavljuje smrt, koju je nemoguće izbeći. Pojavljuje se u broju Specijal 11.

Baratarija (Barataria) – istorijsko ostrvo u delti Misisipija u blizini Nju Orleansa, na kome se početkom XIX veka nalazila gusarska baza Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan).

Barbe en Feu (Barbe-en-Feu) – riđobradi gusar, jedan od kapetana Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan). Zajedno sa Erikom Lasalom (vidi Erik Lasal) je organizovao zaveru protiv Lafita. Kasnije se smestio u starom Lafitovom skloništu na Baratariji (vidi Baratarija) i odatle nastavio krijumčarske poslove. Međutim, pošto je Lafit preţiveo, posle dvadeset godina je počeo da se sveti odgovornima za njegovu propast pa je Barbe en Feu neminovno došao na nišan. Barbe en Feu je poginuo u eksploziji na Ostrvu kostura. Pojavljivanje u brojevima: 417, 418, 419.

Barker (Barker) – jedan od dvojice razbojnika koji su ranili Ĉika da bi mu oteli mapu legendarnog rudnika Pegleg. Pojavljuje se u brojevima: 325, 326, 327.

Barlou (Barlow) – biznismen iz Bostona. Srećemo ga u priči o Mister Stilu (vidi Mister Stil). Poginuo je u stampedu goveda u Lejtonu. Pojavljivanje u broju 494.

69

Barni (Barney) – teksaški kopač zlata. Upoznao se sa Diging Bilom (vidi Diging Bil) u Ostinu i zajedno su krenuli u potragu za Alvarezovim rudnikom. Poginuo je kada su ih uhvatili Gani (vidi Gani) i Šarp (vidi Šarp). Pojavljuje se u broju 363.

Baron Ikarovo Pero (Baron Icaro La Plume) – jedan od Zagorovih prijatelja, takozvanih simpatičnih nespretnjakovića. Ekscentrični Francuz koji uporno pokušava da konstruiše leteću mašinu. Leti u balonu, cepelinu, preteči aviona i helikoptera. Istorijska je činjenica da je samo balon od ovih letećih objekata bio u upotrebi pre tridesetih godina XIX veka. Cepelin ili diriţabl koji predstavlja baronov najuspešniji izum u priči o Zagoru, patentirao je nemački grof fon Cepelin po kome je i letelica dobila ime tek 1900. godine. Ikarovo Pero stalno doţivljava pad svojih letelica, koje sam isprobava, ali kao u crtanom filmu o kojotu i ptici trkačici, uvek uspeva da preţivi. U jednom od takvih probnih letova ga i upoznaju Zagor i Ĉiko u epizodi Zagor attaca – Zagor u napadu (br. 27; SDX 65; VĈBZ 10) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena, pa se na ovim prostorima u srpskom ili hrvatskom prevodu, prvi put pojavila tek 2000. godine u izdanju splitske Slobodne Dalmacije. Prvo pojavljivanje barona Ikarovo Pero u SFRJ dogodilo se u epizodi Il buono e il cattivo – Dobar i loš (br. 104; ZS 317; LUX 111) iz 1974. godine, koja je u ex-YU objavljena 1976. pod naslovom Bratić Simon (ZS). Ikarovo Pero se u Zagoru pojavljuje u brojevima: 27, 28, 104, 105, 107, 179, 180, 212, 214, 277, 279, 280, 463, 464, 500; Specijal 3, 9.

Baron Maksimilijan fon Sviten (Baron Maximilian von Swieten) – austrijski baron i carev nećak. Bezobzirni aristokrata kome je sopstveno zadovoljstvo preče od tuđih ţivota. Privučen egzotikom američke divljine došao je u SAD u lov na bizone. Sa sobom je poveo celu svitu sačinjenu od drugih aristokrata, sluga, kuvara, muzičara i svega što mu se činilo neophodnim da i u američkoj divljini ne bude lišen blagodeti ţivota na koji je navikao. Američke vlasti su mu ostavile odrešene ruke ne ţeleći da izazovu diplomatski problem sa kućom Habzburga (vladarska porodica u Austriji, a kasnije Austro-Ugarskoj do 1918. godine). Baron fon Sviten je bogatom nagradom ubedio

70

vodiča Memfis Dţoa (vidi Memfis Dţo) da ga odvede na teritoriju Kajova (vidi Kajove), jer je tamo bilo više bizona. Ovo je izazvalo rat sa Zimskom Zmijom (vidi Zimska Zmija).

Funeral of the Fallen in the March Uprising - Adolf von Menzel (1848) Zagor je došao u logor razmaţenog barona i sukobio se sa Memfis Dţoom. Fon Sviten je obećao Zagoru da će sutradan napustiti teritoriju Kajova, ali je tokom noći naredio da Zagora eliminišu i nastave svojim putem. Memfis Dţo je Zagora i Ĉika vezane ostavio blizu kolonije crvenih mrava očekujući da će ih ovi ţive pojesti. Zagora i Ĉika je spasila Frida Lang (vidi Frida Lang), kći pukovnika Langa, sekretara barona fon Svitena. I pored svega Zagor je učinio sve da spasi fon Svitena i njegovu svitu. Priča o egoističnom baronu je opisana u epizodi La marcia della disperazione – Očajničko putovanje (br. 114; ZS 338; LUX 121) iz 1975. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1976. godine pod nazivom Marš očajnika (ZS 338). Baron Maksimilijan fon Sviten se pojavljuje u brojevima: 113, 114, 115, 116.

71

Baron Volfingam (Baron Wolfingham) – vođa satanističkog kulta Dagona i arhineprijatelj Endrjua Kejna (vidi Endrju Kejn). Volfingam je stigao u Ameriku iz Engleske i stacionirao se u Port Vejlu, gradu kitolovaca. Tu je počeo da obavlja demonske rituale i grad je zahvatila grozna zaraza. Stanovnici su počeli da se preobraţavaju u ribolika čudovišta. Zagor i mornari sa Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi) su uz pomoć Kejna uspeli da pobede Volfingama i spasu grad. Volfingama je u Sargaskom moru ubio Kejn. Ovaj događaj je opisan u epizodi Kraken! – Kraken (br. 388; SD 52) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. Baron Volfingam se pojavljuje u brojevima: 386, 387, 388, 500.

Barton Šedler (Barton Schedler) - kauboj iz Teksasa. Jedan od braće Šedler koje je Palmer (vidi Palmer) angaţovao za pljačku voza u Lejtonu. Ubili su ga ljudi Mister Stila (vidi Mister Stil) u gradu duhova Kapervilu. Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Baster Landon (Baster Landon) – vođa porodične bande. Srećemo ga u priči o kući na Vindi Klifu. Pojavljivanje u brojevima: 33 i 34.

Bat Baterton (Bat Batterton) – još jedan od Zagorovih prijatelja, takozvanih simpatičnih nespretnjakovića. Privatni detektiv, čije je vrhunsko dostignuće pronalazak nestale mačke, obučen kao Šerlok Holms (evidentna aluzija na velikog detektiva), a glavna mu je karakteristika neuspešno prerušavanje (npr. obučen kao Kinez, lica premazanog crnim imalinom). Sa rođakom Bingom (vidi Bing Baterton), otvorio je detektivsku agenciju Baterton & Baterton u Filadelfiji. Prvi put se pojavljuje u

72

epizodi Lavvoltio - Senke u noći (br. 22, LMS 93, SDX 59; VĈBZ 8) iz 1967. godine, koja je kod nas objavljena 1974. pod nazivom Ţive mumije (LMS 93), kada ga unajmljuje profesor Kenet, egiptolog iz Belvila, dok je Batovo prvo pojavljivanje u SFRJ u epizodi La casa del terrore - Kuća Uţasa (br. 33; ZS 21; SDX 71; VĈBZ 12) iz 1968., objavljenoj u SFRJ 1969. godine. Zagor i Ĉiko su često sretali Bata Batertona, a njegova pojava je tim pričama davala dodatnu humornu notu. Imao je čast de se uz Diging Bila (vidi Diging Bil), pojavi u legendarnom serijalu o druidu Kandraksu (br: 129 – 133; ZS: 381 – 383; LUX: 136 – 139). Epizode u kojima se pojavljuje Bat Baterton: 22, 32, 33, 53, 54, 104, 105, 106, 107, 129, 130, 131, 132, 133, 158, 159, 160, 161, 248, 249, 250, 251, 261, 262, 263, 316, 317, 318, 436, 437, 469, 470, 471; Specijal 7.

Dţeremi Bret (Jeremy Brett, 1933-1995), verovatno najpoznatiji filmski Šerlok Holms u istoimenoj seriji (1984) Bator (Bator) – jedan od slugu vampira Rakosija (vidi Bela Rakosi). Ubio ga je Molnar (vidi Molnar), njegov kolega. Pojavljivanje u brojevima: 85, 86, 87, 187.

73

Baz Krejmer (Buzz Kramer) – vođa bande pljačkaša kojoj je pripadao i Mark Ridel (vidi Mark Ridel). Pao je u provaliju i poginuo. Pojavljuje se u brojevima 329 i 330.

Grčka amfora – Prijamova smrt – Luvr, Pariz Bazileo (Basileo) – samoproglašeni kralj Novog Olimpa, doktor arheologije i manijakalni genije. Pravo ime mu je doktor Šarki (Sharki). Završio je studije arheologije u Filadelfiji i od svog univerziteta dobio sredstva za iskopavanja u Grčkoj. Umesto da iskopavanja vrši u okolini Atine, otiašao je na sever i započeo istraţivanje na obroncima planine Olimp. Otkrio je antičko blago ogromne vrednosti, a u tom trenutku je započelo pomračenje njegovog uma. Grčki radnici su pokušali da ga ubiju da bi se dokopali blaga, ali se u njemu javila neverovatna snaga zahvaljujući kojoj je ubio nekolicinu, dok su se ostali razbeţali. Uspeo je da prokrijumčari blago u Ameriku gde je kupio zemlju u Darkvudu i rešio da podigne Novi Olimp. Opijen bogatstvom i moći umislio je da je boţanstvo i kako to obično biva sa ludacima, planirao je da osvoji svet. Ţeleo je da stvori mitološka bića iz grčkih legendi, koji bi bili njegova vojska. Osim arheologijom, Šarki se bavio i medicinom i nastojao je da genetskim inţenjeringom ukrsti razne ţivotinje i ljude. U XVIII i u prvoj polovini XIX veka intelektualna univerzalnost je bila česta, ali je njegova umešnost i na ovom polju ipak preterana. Sve u svemu, uspeo je da stvori troglavog psa – Kerbera i još neka čudovišna stvorenja, ali je sebi zacrtao da će pronaći novog Herkula, čoveka koji bi bio u stanju da izdrţi dvanaest proba koje je Bazileo pripremio po ugledu na čuvenih dvanaest zadataka koje je najslavniji grčki heroj izvršio.

74

Među potencijalnim kandidatima se naravno našao i Zagor. On uspeva da porazi lava, divljeg vepra, anakondu, losa i još neke protivnike, a onda Bazileo rešava da ubrza proces i sukobljava ga sa Kerberom, koji je trebalo da bude poslednji zadatak. Dok se Zagor borio sa troglavim čudovištem, Šarkijevi ljudi, u ţelji da se dočepaju blaga svoga gazde, bacaju ludog starca u arenu. Ţivotinja skače na Bazilea i ubija ga. Zagor uspeva da pobedi Kerbera a zatim i da uhapsi dvojicu zlikovaca. Ova fantastična priča je opisana u epizodi La montagna degli Dei – Planina bogova (br. 185; ZS 603; LUX 192) iz 1980. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1982. pod naslovom Senka smrti (ZS 603). Bazileo se pojavljuje u brojevima 185 i 186.

Bejker (Baker) - naučnik, astronom. Pojavljuje se u priči o Vandegu (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Bela Lisica (White Fox) – poglavica Munsija (vidi Munsi). Poveo je svoje pleme u rat protiv belih trapera, jer je mislio da su oni odgovorni za nestanak njegovih ratnika. U priču se umešao Zagor i otkrio pravog krivca (vidi Lord Aleks Nikolson). Belu Lisicu srećemo u epizodi I cacciatori di uomini – Lovci na ljude (br. 29; SDX 67) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena, pa se na ovim prostorima pojavila tek 2000. godine u izdanju Slobodne Dalmacije. Pojavljivanje u brojevima: 29, 30.

Bela Rakosi (Bela Rakosi) – vampir. Jedan od Zagorovih najopasnijih neprijatelja. Lik rađen po uzoru na grofa Drakulu Brema Stokera. Rakosijevo prezime je zapravo Korasi ali ga je po vampirskim običajima anagramski obrnuo u Rakosi. Star je bar 700 godina. Baron Rakosi kao i Drakula napušta Transilvaniju, ali se ne doseljava u London već u Darkvud. Prvo pojavljivanje barona Bele Rakosija bilo je u epizodi Angoscia! - Teskoba (br: 85; LUX 93; VĈOP 3; LUKL 18) iz 1972. koja nije objavljena u SFRJ početkom sedamdesetih, pa se na ovim prostorima prvi put pojavila tek 2003. u izdanju Ludensa. Baron Bela Rakosi se u SFRJ prvi put pojavio u epizodu Il ritorno del vampiro – Povratak vampira (br. 187; ZS 611; LUX 194; VĈOP 7) iz 1981. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1982. pod nazivom Zagor protiv barona.

75

Bela Lugoši (Bela Lugosi, 1882-1956) kao Drakula u istimenom filmu (1931) U prvoj priči, Zagor je ubio Rakosija ne dozvolivši mu da se vrati u svoj grob u trenutku kada je počelo da izlazi sunce. Pred očima zaprepašćenog Zagora Rakosi se pretvorio u prah. Veliku pomoć je dobio od doktora Metrevelića (vidi doktor Metrevelić), lekara i vampirologa. Međutim, zahvaljujući svojim slugama Molnaru (vidi Molnar) i Batoru (vidi Bator), kao i Ĉikovoj lakovernosti, vampir je uspeo da oţivi zahvaljujući Zagorovoj krvi. Rakosi uspeva da zavlada gradićem Bergvilom u kojem ţive Albert (vidi Albert Parkman) i Alina Parkman (vidi Alina Metrevelić Parkman), zet i kći doktora Metrevelića. Zagor, Ĉiko i doktro Metrevelić stiţu u Bergvil i sukobljavaju se sa vampirom i njegovim nesrećnim robovima. Na kraju, Rakosija kocem pogađa Albert Parkman, ali vampir, iako nas Kasteli (vidi Kasteli Alfredo) ostavlja u uverenju da je mrtav, uspeva da preţivi. Treći put Rakosi se pojavljuje u epizodi Il principe della notte – Princ noći (br. 399; SD 63) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2000. Ovom prilikom upoznajemo još jednu pripadnicu njegove vrste – groficu Ileniju Varga (vidi Ilenija Varga), koja sa celom svitom dolazi iz Transilvanije u Ameriku, da mu se osveti što ju je pretvorio u vampira. Bela

76

Rakosi je uspeo da preţivi poraz u Bergvilu i u napuštenom rudniku stvorio svoju bazu. U borbu dva vampira su se umešali Zagor, Rakosijev rođak pukovnik Korasi (vidi pukovnik Ferenc Korasi), mladi austrijski kapetan Manfred Mur (vidi kapetan Manfred Mur) i njegova verenica, stara Zagorova ljubav – Frida Lang (vidi Frida Lang). Na kraju, Rakosi gine u poţaru kuće u Blektaunu, a Ilenija Varga spašava Zagora iz plamena. Za sada, baron Bela Rakosi još nije oţiveo. Dosadašnja pojavljivanja Bele Rakosija u Zagoru: 85, 86, 87, 187, 188, 189, 290, 291, 397, 398, 399. Beli Jelen (White Deer) – 1. dečak, Mivokov sin (vidi Mivok). Bio je taoc Bena Stivensa (vidi Ben Stivens). Pojavljivanje u brojevima 67 i 68. 2. – poglavica Sijuksa (vidi Sijuksi). Srećemo ga u priči o Gavranu (vidi Gavran). Ubio ga je Tajenda (vidi Tajenda), nakon čega se mir vratio u Rupertovu zemlju. Pojavljuje se u broju Specijal 12.

Beli Noţ (Cuchillo Blanco) – poglavica Apača (vidi Apači) pored Santa Magdalene. Celo njegovo pleme su pobili gradonačelnik Santa Magdalene (vidi gradonačelnik Santa Magdalene), njegovi vojnici i lovci na skalpove predvođeni Vulfom (vidi Vulf). Pojavljuje se u broju 360.

Beli Orao (White Eagle) – poglavica Seneka (vidi Seneke). Kada su među Senekama počela da se događaju ubistva sumnja je pala na Brzog Orla (vidi Brzi Orao), ratnika koji je proteran iz plemena. Kada je Brzi Orao poginuo, Zagor otkriva da je pravi ubica Beli Orao, koga su članovi plemenskog saveta hteli da smene sa mesta poglavice. Zagor se posluţio trikom da bi naterao poglavicu da reaguje. Njih dvojica se sukobljavaju i Zagor ubija Belog Orla. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il marchio dell'infamia – Ţig srama (br. 235; ZS 776) iz 1985. koja je u ex-YU objavljena 1986. godine. Beli Orao se pojavljuje u brojevima: 234, 235.

Beli Vuk (White Wolf) – Mohavk (vidi Mohavk), pIjanica i ubica. Zajedno sa Semom Flečerom (vidi Ajron Men) pobegao je iz zatvora. Pojavljivanje u brojevima: 51, 52.

77

Farmer obrađuje zemlju (Pozni XIX vek) Ben Hobel (Ben Hobel) – farmer iz Darkvuda. Pre mnogo godina sa ţenom se naselio u napuštenoj kolibi u blizini malenog Tilbororua. Posle njene smrti ostao je u kolibi sa četiri sina. A onda počinje tragedija. U roku od dva dana poginula su mu dva sina. Sticajem okolnosti, to se događa kada su mu u poseti bili Zagor, Ĉiko i rođak Vins (vidi Vins). Zagor počinje da sumnja da u pitanju nije slučajnost, već da neko ţeli da pobije celu porodicu Hobel. Isto misli i major Ĉeter (vidi major Ĉeter), nesluţbeni šerif iz Tilboroua. Zagor uspeva da razotkrije zločinca. Na zaprepašćenje svih to je Vins. Sticajem okolnosti saznao je da advokat iz Londona traţi ljude koji ţive u kolibi pored Tilboroua. Ĉovek koji je pre mnogo godina sagradio kolibu, Ĉak L‘Orbo, u brdima je pronašao zlatnu ţicu. Sa zlatom se vratio u svoju domovinu Englesku, tamo kupio plemićku titulu i zemlju. Pošto nije imao dece, testamentom je sve što ima ostavio ljudima koji su se uselili u kolibu nakon njegovog odlaska. Ova priča je opisana u epizodi Agguato all'alba – Jutarnja zaseda (br. 238; ZS 786) iz 1985. godine, koja je u SFRJ objavljena 1986. pod naslovom Gvozdena stupica (ZS). Ben Hobel se pojavljuje u brojevima: 237, 238.

78

Ben Jusur (Ben Jusur) – tuareški (vidi Tuarezi) ratnik. Maradin (vidi Marada) brat i najbolji prijatelj Endrjua Kejna (vidi Endrju Kejn). Poginuo je u borbi sa nekromantima (vidi nekromantija) iz Kuša (vidi Kuš). Pojavljuje se u broju 386.

Ben Stivens (Ben Stevens) – Kralj orlova. Stivens je bio kopač zlata u jednom malom selu u brdima Ketskil, u drţavi Njujork, koji je zajedno sa svojim ortacima vredno i pošteno radio do noći kada su ih napali Indijanci iz plemena Munsi (vidi Munsi). Pobili su ih sve i skalpirali, a samo Stivens je ceo događaj čudom preţiveo. Ţiv skalpiran i unakaţen, zakleo se da će se osvetiti svojim krvnicima. Pobegao je daleko od ljudi u planinu, gde je zalečio rane. Tada je pripitomio jednog malog orla koga je spasao smrti pošto je ispao iz gnezda. Svoje umeće je iskušao i sa većim pticama, i uz veliko strpljenje uspeo. Najveći uspeh je postigao kada je pripitomio i divovskog orla Ajalu (vidi Ajala). Tada je bio spreman da sprovede osvetu. Napravio je kostim i predstavio se Indijancima kao Kralj orlova. Traţio je od njih da mu svakog meseca donose određenu količinu zlata, a da bi ih motivisao, Ajala je otela sina poglavice Mivoka, Belog Jelena, koga je uzeo za taoca. Sticajem okolnosti, u brda Ketskil tada stiţu Zagor i Ĉiko. Duh sa sekirom pobeđuje Stivensa i oslobađa malog Indijanca. Stivens pada u ponor i Zagor misli da je poginuo. Prvi susret se zbio u epizodi Il re della aquile – Kralj orlova (br. 67; LMS 123; SDX 13; LUKL 7) iz 1971. godine, koja je u SFRJ objavljena 1974. pod nazivom Car orlova (LMS). Nekoliko godina kasnije ispostavlja se da je Stivens preţiveo. Doduše, ostao je bez noge. Spasao ga je čudan čovek koji sebe naziva Prometej (vidi Prometej). Tada dolazi do novog sukoba Duha sa sekirom i Kralja orlova. Ovog puta Ben Sivens je poginuo. Ova priča je objavljena u epizodi Il vendicatore alato – Krilati osvetnik (br. 169; LUX 176) iz 1979. koju novosadski Dnevnik nije objavio, pa se na prostorima bivše SFRJ prvi put pojavila tek 2009. godine u izdanju zagrebačkog Ludensa. Međutim, mnogo godina kasnije, njega je oţiveo zli demon Vendigo (vidi Vendigo), a Zagorov arhineprijatelj, profesor Helingen (vidi Helingen), dao mu je neverovatna znanja

79

iz hirurgije i bioinţenjeringa. Kralj orlova je za vreme Zagorovog dvogodišnjeg izbivanja iz Darkvuda, zavladao oblašću zahvaljujući čudovištima koja je stvorio. Trapere je pretvarao u kentaure, a Indijance u leteće ljude nalik Ultoru (vidi Ultor). Povratak Zagora u Darkvud, označio je kraj njegove monstruozne vladavine. Ben Stivens je ponovo umro. Ovaj događaj je opisan u epizodi Ombre su Darkwood – Senke nad Darkvudom (br. 376; SD 40) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine. Pojavljivanje u brojevima: 67, 68, 168, 169, 376.

After Ragnarok – Emil Doepler (1905) Benson (Benson) – jedan od dvojice razbojnika koji su ranili Ĉika da bi mu oteli mapu legendarnog rudnika Pegleg. Pojavljuje se u brojevima: 325, 326, 327.

Bernard Svindl (Bernard Swindle) – Englez, bivši novinar, alkoholičar i lični biograf Rodţera Kelsa (vidi Rodţer Kelso). Kelso ga je uz pomoć alkohola i straha drţao uz sebe. Ipak, kada mu je krv Kelsovih ţrtava došla do grla, smogao je snage da pobegne. Pomogao je Zagoru da uhvati zločinca. Pojavljuje se u brojevima 409 i 410.

80

Bertli (Bertley) – razbojnik koji je osmislio plan kako opljačkati zlato iz Fort Snoua. Zajedno sa svojim kompanjonom Trevorom (vidi Trevor) je zauzeo mesta oficira američke vojske i ukrcao se u voz inţenjera Robsona (vidi Robson), koji je prevozio vojsku od grada Elmera do Fort Snoua. Plan ne bi uspeo bez podrške narednika Stouta (vidi narednik Stout), koji je otkačio vagon sa vojnicima kada je voz bio u krivini nad provalijom. Poginule vojnike su trebali da zamene Kutenai (vidi Kutenai) Indijanci, predvođeni Crnom Rukom (vidi Crna Ruka). Savez između razbojnika i Indijanaca je bio na obostranu korist: razbojnici bi se dočepali zlata, a Indijanci bi uništili tvrđavu i došli do potrebnog oruţja. Ali, na njihovu nesreću u voz su se ukrcali i Robsonovi prijatelji Zagor i Ĉiko. Ovaj događaj je opisan u epizodi Inferno bianco – Beli pakao (br. 268; ZS 902) iz 1987. koja je u SFRJ objavljena 1988. godine pod nazivom Voz smrti (ZS). Bertli se pojavljuje u brojevima 268 i 269.

Beti Vajlding (Betty Wilding) – Zagorova majka. Ubili su je Abenaki (vidi Abenaki) na Klier Voteru, zajedno sa suprugom Majkom (vidi Majk Vajlding), kada je Zagor imao desetak godina. Pošto mali Patrik (pravo Zagorovo ime) nije išao u školu, svo obrazovanje je dobio od nje i oca. Pojavljuje se u epizodi Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1), i kasnije u reminisencijama. Pojavljivanje u brojevima: 55, 89, 290, 400, Specijal 8,

Bezubi Vuk (Toothless Wolf) – stari Indijanac iz plemena Kri (vidi Kri). Pomogao je mladom Zagoru da spase Lutalicu Ficija (vidi Fici, Natanijel FicdţeraldsonI) iz ruku bandita Semjuela Dţ Krauna (vidi Semjuel Dţ. Kraun). Pojavljuje se u broju Specijal 7.

Big Bin (Big Bean) – vlasnik svojevrsnog brodskog otpada na Hadsonu, povezan sa njujorškim kriminalnim miljeom. Big Bin kupuje stare brodove, kupi sa njih ono što se moţe koristiti i prodaje delove. Srećemo ga u prvoj priči o Mortimeru (vidi Mortimer). Pojavljuje se u broju 396.

81

Big Dţordţ (Big George) – vođa jedne grupe robijaša u ‘‘zatvoru‘‘ u Đavoljoj dolini. Kada je druga grupa predvođena Morgom (vidi Morg) napravila plan za bekstvo i pozvala Dţordţa da udruţe snage, on je odbio da se priključi akciji. Big Dţordţ je tek u Đavoljoj dolini postao neko i nešto. Na slobodi je bio sitni lopov dok je ovde postao neosporni gospodar Đavolje doline. Sukobio se sa Morgom i Zagorom, ali ga je ubio Mut (vidi Mut). Big Dţordţ se pojavljuje u brojevima 266 i 267.

Ţrtva linča u Tumbstonu, Arizona (1884) Big Dţordţ Vord (Big George Ward) – vođa bande Vord, u kojoj su se uz njega nalazila i njegova braća Semjuel (vidi Semjuel Kvikdrou Vord) i Najs Bili (vidi Najs Bili Vord), te Vili Drink (vidi Vili Drink), Red Arčer (vidi Red Arčer) i Dţordţova ljubavnica Sarita Gorman (vidi Sarita Gorman). Banda braće Vord je opljačkala zlato jedne rudarske kompanije i po savetu Vilija Drinka nameravala da ga sakrije u napuštenoj tvđavi Gelous, koja je u toku Englesko-američkog rata (1812-1815), bila mesto krvave bitke između američke milicije i Hjurona (vidi Hjuron) pod komandom engleskog oficira Bladi Dţima. Bladi Dţim i njegovi Hjuron su bili poznati po svojoj svireposti, a sve zarobljene pripadnike milicije su posle bitke obesili u tvrđavi. Zato je tvrđava i poznata pod imenom Gelous (gallows – vešala). Tvrđava se nalazi u Darkvudu na zemlji Delavera (vidi Delaver), koji je

82

izbegavaju jer misle da je nastanjena zlim duhovima. Sarita i Red Arčer su rešili da izdaju braću Vord i dokopaju se zlata. Njihovi ljudi su pripremili zasedu i nakon kraće borbe, braća Vord su poginula u eksploziji, a Vili Drink je uspeo da pobegne, sakrivši prethodno zlato negde u tvrđavi. Šest godina kasnije, kada je Vili Drink izašao iz zatvora, Sarita i Arčer organizuju grupu kriminalaca kako bi naterali Vilija da im prizna gde je zlato. Ovo se događa u vreme kada je umro stari poglavica Delavera, a za mesto novog se bore ratoborni Dvostruki Noţ (vidi Dvostruki Noţ) i miroljubivi Crveni Grom (vidi Crveni Grom). Dvostruki Noţ sa svojim ratnicima ţeli rat sa becima koji dođu na teritoriju Delavera, pa se u celu priču umešao i Zagor. Nakon niza peripetija i sukoba sa Indijancima, Red Arčer i Sarita uspevaju da dođu sa Vilijem do tvrđave Gelous, ali ih tamo čeka neprijatno iznenađenje. Big Dţordţ je uspeo da preţivi, teško unakaţen i potpuno lud. Godinama je ţiveo u tvrđavi, ţudeći za osvetom, i ubistvima nesrećnika koji bi zalutali podgrevao indijansko sujeverje o zlim duhovima koji nastanjuju tvrđavu. Na kraju, on ubija Arčera a zajedno sa Saritom skače u bunar u kojem je skriveno zlato pošto je u njemu postavio eksploziv. Tako je osvetio braću, a zlato je zauvek nestalo. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'oro dei fratelli Ward – Zlato braće Vord (br. 439; LU 121) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. godine. Big Dţordţ Vord se pojavljuje u brojevima 438 i 439.

Big Maldon (Big Maldon) – stari graničar i pionir. U mladosti je bio u redovima Rodţersovih rendţera (Robert Rodţers je u drugoj polovini XVIII veka organizovao odrede za borbu protiv Indijanaca, koji su se borili njihovim sredstvima), a kasnije učestvovao u svim sukobima u pograničnoj oblasti. Zbog toga je dobio nadimak ‘‘Kralj granice‘‘. U svojim šezdesetim je okupio grupu ljudi i u području plemena Kajnaha (vidi Kajnah) sagradio utvrđenje Maldontaun. Među hrabrim ljudima odanim Big Maldonu je bio i mladi Martin Kaminski (vidi Martin Kaminski), sin starog trapera Toma Kaminskog (vidi Tom Kaminski). Ali, kako u svakom ţitu ima i kukolja, među Maldonovim ljudima je bilo i beskrupuloznih zločinaca kao što je Skar (vidi Skar). Kada su Zagor i Ĉiko pronašli smrtno izmrcvarenog Toma, rešili su da odu do Maldontauna, obaveste Martina o očevoj smrti i pronađu zločince. U utvrđenje dolaze na početku sukoba graničara i Kajnaha. Maldon ne dozvoljava Zagoru da izdaje komande mimo njega, pa među njima tinja pritajeni sukob. Ali, kada Kajnasi razruše utvrđenje, a Maldon se nađe na milost i nemilost njihovom poglavici Crvenom Rogu (vidi Crveni Rog), Zagor ga spašava od sigurne smrti. Na kraju, Maldon uspeva da odrţi

83

mit o sebi, svesno se ţrtvujući da bi obezbedio odstupnicu Zagoru i preţivelim graničarima. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sentieri selvaggi – Divlje staze (br. 303; ZS 1040) iz 1990. koja je na ovim prostorima objavljena 1991. godine. Big Maldon se pojavljuje u brojevima 303 i 304.

Robert Rodţers (1731-1795) Bil Ejk (Bill Eyck) – traper iz američke krznarske kompanije koju je osnovao stari MekKin (vidi MekKin) u tvrđavi Vulf, u blizini američko-kanadske granice. Bil je kao jedan od najboljih lovaca određen za naslednika starog MekKina, nakon što je razotkrio Tejlora, dotadašnjeg MekKinovog ortaka, koji je šurovao sa Englezima iz kompanije Hadson Bej. Bil je ubio Tejlora (vidi Tejlor) u selu Asiniboina (vidi Asiniboin), gde je zajedno sa Zagorom oslobodio svoje zarobljene drugove. Međutim, Bilova ţena Marta (vidi Marta Ejk), nagovara svog muţa da ne čeka da stari Škot umre, već da ga ubije, a da za zločin optuţi Vaubunove (vidi Vaubuno) Delavere (vidi Delaver), stare MekKinove prijatelje. Podli plan im uspeva i njih dvoje postaju gospodari tvrđave Vulf. Međutim, ostali traperi mu otkazuju poslušnost i Ejk je primoran da saveznike pronađe među nekadašnjim neprijateljima. Englezi dolaze u tvrđavu Vulf i Bil, potpuno izmoţden

84

griţnjom savesti i duhom starog MekKina, postaje obična marioneta. U sukobu sa Delaverima gine prvo Marta, a zatim, nakon povratka davno izgubljenog MekKinovog sina, Majkla MekKina (vidi Majl MekKin), i Bil. Na kraju se ostvaruje proročanstvo Laţnog Lica (vidi Milton) kako samo MekKin moţe uzeti ono što je MekKin ostavio. Ova šekspirovska drama inspirisana Makbetom je ispričana u epizodi La maschera sul volto – Maska na licu (br. 456; LU 139) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Bil Ejk se pojavljuje u brojevima 455 i 456.

Bil Spenser (Bill Spencer) – pionir iz Heven Gejta. Naseljenici iz Heven Gejta su se dogovorili sa trgovcem iz Nort River Sitija, Mak Farlandom (vidi Mak Farland) da im u određenom roku isporuči seme koje su platili unapred. Kada je prošlo tri meseca od dogovorenog roka, a seme nije stiglo, Spenser je krenuo u Nort River Siti da potraţi trgovca. Uz put je pao u provaliju, gde su ga pronašli Zagor i Ĉiko. Kasnije, zajedno odlaze do Mak Farlanda, ali od njegovog sluţbenika saztnaju da je on na putu. Zajedno kreću njegovim tragom i saznaju da je upetlIjan u trgovinu alkohola i oruţja Indijanskim bandama. Zajedničkim snagama, njih trojica uspevaju da savladaju Mak Farlanda i indijansku bandu Crnog Jelena (vidi Crni Jelen) i predaju ih vlastima. Ovaj događaj je opisan u epizodi Un patto infame – Sraman sporazum (br. 332; LU 85) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Bil Spenser se pojavljuje u brojevima 331 i 332.

Biljka mesoţderka

85

Bili Boj Kirbi (Billy Boy Kirby) – razmaţeni sin moćnog Alana Kirbija (vidi Alan Kirbi) i ubica. Mladi Kirbi je u pIjanom stanju iz čiste obesti ubio ţenu poglavice Osaga (vidi Osage) Vakope (vidi Vakopa). U nastoIjanje da se izvuče od pravde pomagali su mu njegov otac, šerif iz Stounvila i mnogobrojni stanovnici Stounvila. Kada ga je Zagor ipak doveo na suđenje ali ga sudija oslobađa zbog nedostatka dokaza. Bili Boj je po završetku suđenja ubio Vakopa. Bili Boj se pojavljuje u brojevima: 119, 120, 121, 122.

Biljka mesoţderka (Carnivorous plant) - biljka opremljena organima za hvatanje i varenje malih ţivotinja. Ukoliko je plen insekt, što je najčešće, nazivaju se i insektivorne biljke. Ove biljke ne mogu da proizvedu ono što im je neophodno za ţivot procesom fotosinteze. Pošto obično rastu na područjima koja su siromašna nitratima, taj problem rešavaju iskorišćavajući nitrate iz ţivotinjskih bjelančevina. U tu svrhu one su modifikovale listove pomoću kojih love svoj plen. Neke od ovih biljaka ţive kao epifite – rastu i ţive na drugim biljkama ili ţivotinjama ali ne kao paraziti već same proizvode svoju hranu, pa su primorane da nedostatak minerala i kiseonika nadoknade hvatanjem i rastvaranjem insekata i drugih sitnih ţivotinja, koje koriste kao izvor energije. Sa jednom ovakvom biljkom, ali mnogo opasnijom i većom, sreo se Zagor u epizodi La minaccia verde – Zelena opasnost (br. 147; ZS 419; ZSSP 4; LUX 154) iz 1977. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1978. To je biljka iz svemira koja sa meteorom stiţe na zemlju. U stanju je da se kreće i ubija ljude, konje i stoku. Pojavljuje se u brojevima 147 i 148.

Bimbo Saliven (vidi Saliven)

Bimon Gistav (Beaumont Gustav, 1802-1866) – francuski sudija, reformator kaznenih zavoda, najbolji prijatelj i saputnik Aleksisa De Tokvila (vidi De Tokvil Aleksis). Iako je bio veoma uspešan za svoga ţivota, njegovo ime se često previđa i postao je sinonim za De Tokvilove uspehe. U priči o Zagoru ga srećemo prilikom njegovog i De Tokvilovog puta u Ameriku. Interesantno je da je njegov lik nacrtan po

86

ugledu na lik slavnog francuskog glumca Ţerara Depardjea (Gerard Depardieu). Gistav Bimon se pojavljuje u broju Maxi 2005.

Bing Baterton (Bing Batterton) – sposobniji rođak poznatijeg Bata (vidi Bat Baterton) i suvlasnik agencije Baterton & Baterton iz Filadelfije. Do sada slabo eksploatisan lik. Prvi put se pojavljuje u epizodi Il padrone del tempo – Gospodar vremena (br. 262; ZS 881) iz 1987. koja je u ex-YU objavljena 1988. godine. Pojavljivanja u brojevima: 261, 262, 263, 316, 317, 318.

Binjoti Franko (Bignotti Franco, 1930 - 1991) – crtač stripova iz Breše. Jedan od najboljih Bonelijevih crtača starije generacije. Prvi strip koji je Binjoti nacrtao je Mali kentaur – Il Piccolo Centauro, 1951. godine. U SBE je radio od 1956. godine na serijalima Hondo, Dečak sa Divljeg zapada, Furio Almirante, Zagor, Mali rendţer, Mister No i Marti Misterija. Povremeno je radio i sa izdavačkom kućom Dardo, za koju je ilustrovao neke brojeve Kapetana Mikija, Bleka i Paso Kida. Franko Binjoti je ostavio veliki trag u Zagoru, jer je ovaj sjajni umetnik nacrtao neke od najznačajnijih epizoda zlatnog perioda. Prva epizoda koju je ilustrovao Binjoti je Il nemico nell’ombra – Neprijatelj iz senke (br. 26; SDX 64) iz 1967. koja je na prostorina ex-YU prvi put objavljena 2000.godine. Prva epizoda koja je objavljena u SFRJ sa Binotijevim crteţom je bila Clark City – Klark Siti (br. 28; ZS 17; SDX 66; VĈBZ 10) iz 1967. koja je kod nas objavljena 1968. godine.Brojevi koje je nacrtao Franko Binjoti: 26, 28, 29, 35, 36, 37, 76, 77, 79, 80, 81, 92, 93, 94, 95, 115, 116, 117, 118, 174, 180, 181, 182, 203, 204, 205, 217, 218, 219, 223, 224, 245, 246, 247.

Bisi Paolo (Bisi Paolo, 1964) – strip crtač. Od 1996. godine, radi za Bonelija, na epizodama Mister Noa. Prva epizoda Zagora koju je Bisi nacrtao je Il tesoro di Digging Bill – Blago Diging Bila (Almanah 2006; LUALM 7) iz 2005. godine.

Biver (Beaver, Tsattine, Dunneza, Dane-zaa), pleme Atapaska (vidi Atapaska) Indijanaca nastanjeno u XIX veku u preriji juţno od Pis Rivera i njenog gornjeg toka, u oblasti koja se prostire istočno od planina u Alberti i Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi. Biveri čije ime znači ''Dabrovi'' sami sebe zovu Dunne-za ili ''real people'' (pravi ljudi). Ime Tsattine po

87

kojem su poznati došlo je od tsades "River of Beavers" – Reka Dabrova, ranije ime za Pis River. Poreklom od Dabrova su Sekani, koji su migrirali u planinsko područje i Sarsi koji su se priključili, odnosno ušli u savez sa Crnim Nogama (vidi Crne Noge). Rana populacija Dabrova iznosila je oko 900 duša, da bi im se broj 2000. popeo na 2.000 a 2005. na preko 2.100. Danas su Biveri nastanjeni u istim kanadskim provincijama na više lokacija po malim rezervatima, podeljeni na više grupa koje sebe nazivaju 'first nation', to su: Beaver First Nation Band (Alberta); ostali su u Britanskoj Kolumbiji: Blueberry River, Doig River First Nation, Halfway River First Nation, Heart Lake First Nation, Horse Lake i West Moberly First Nation.

Teritorija koju su naseljavali Biver Indijanci oko 1800. godine Prvi put se pojavljuju u epizodi L'invulnerabile – Neranjivi (br. 225; ZS 747) iz 1984. koja je u ex-YU objavljena 1985. godine. Pojavljivanje u broju 225.

88

Biver Dţo (Beaver Joe) – pokvareni trgovac i ubica iz Golden Pointa. Raširio je priču o postojanju zlata na zemlji Crnih Nogu (vidi Crne Noge) kako bi pohlepnim rudarima prodavao rudarsku opremu. On i njegova banda su prerušeni u Indijance ubijali nesrećnike kako bi za zločin bile optuţene Crne Noge. Uhvatio ga je Adam Lankaster (vidi Adam Lankaster) i predao Zagoru. Biver Dţo se pojavljuje u broju 484.

Blejd (Blade) - ubica iz bande Semjuela Dţ. Krauna (vidi Semjel Dţ. Kraun). Pojavljuje se u broju Specijal 7.

Blek (Black) – krupni crnac, koji je uz dvojicu Kajuna (vidi Kajuni), sa Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit) krenuo u Verakruz da oslobode njenog oca. Pojavljivanje u brojevima: 475, 476, 477, 478.

Blek Ajvori (Black Ivory) – Crna Slonovača, fantomski Crni brod kapetana Van Zanta (vidi kapetan Van Zant).

Blek Dţordan (Black Jordan) – prevarant, trgovac oruţjem. Pokušao je da ubedi poglavicu Naskapija (vidi Naskapi), Ţutu Sekiru (vidi Ţuta Sekira), da se bledoliki spremaju za rat protiv Indijanaca, da bi mu prodao puške. Ovaj događaj se zbio u epizodi Territorio indiano – Indijanska teritorija (br. 19; LMS 85; SDX 56; VĈBZ 8) iz 1967. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1973. pod nazivom Ţuta sekira (LMS 85). Pojavljivanje u brojevima: 19, 20.

Bloč Evans (Bloch Ewans) – pokvareni trgovac alkoholom sa licem prepunim oţiljaka. Udruţio se sa Indijancem Gregoriom (vidi Gregorio) i prodavao alkohol darkvudskim Indijancima. Povezali su se sa Pekvotom (vidi Pekvot), starim Zagorovim neprijateljem i uz alkohol počeli da nabavljaju i oruţje. Posle propasti Pekvotovog plana obojica su završili u zatvoru. Bloč se pojavljuje u brojevima: 255, 256, 257, 258.

89

Marta Dţejn Kanari Burk (Martha Jane Cannary Burke, 1852-1903), poznatija kao Kalamiti Dţejn (Calamity Jane). Najpoznatija revolverašica američkog XIX veka. Bila je supruga čuvenog Bila Hikoka. Posle njegove smrti, pridruţila se cirkusu Bufalo Bila. Umrla je 1903. godine, u pedesetprvoj godini ţivota. Blondi (Blondie) – seksipilna razbojnica. Pljačkašica banaka koja se vešto sluţi svojim fizičkim izgledom kada joj to ide u korist. Nadimak Blondi je dobila zbog svoje plave kose. Don Kihot Eskobar (vidi Don Kihot Eskobar) je u njoj video reinkarnaciju Dulčineje i pomogao joj je da se spase iz zamke u koju su je uhvatili šerif iz Edţertona i njegovi pomoćnici. Da bi spasao ludog španca i njegovog štitonošu (Ĉika), Zagor je šerifu obećao da će uhvatiti Blondi. Našavši se u bezizlaznoj situaciji Blondi pokušava da zavede Zagora, ali je on dovodi u Edţerton i predaje šerifu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Pericolo biondo – Plavokosa opasnost (br.140; ZS 397; ZSSP 7; LUX 147) iz 1977. koja je na prostorima bivše SFRJ prvi put objavljena 1978. godine. Pojavljuje se u brojevima 139 i 140.

90

Blondi Dilmen (Blondie Dillman) – trgovac iz Darkvuda. Ovo mu očigledno nije pravo ime: nadimak Blondi (blondie – plavokos) je dobio zbog svoje duge plave kose, a Dilmen (dill – trgovina, dogovor; man – čovek) je jasna asocijacija na njegovo zanimanje. Bio je pošten trgovac i Zagorov prijatelj. Ubili su ga Sauk (vidi Sauk) Indijanci prilikom pobune, jer nije ţeleo da im proda oruţje. Blondi se pojavljuje u brojevima 133 i 134.

Bo Malet (Bo Mallet) – divovski drvoseča. Radio je za Nemca Vertmana (vidi Vertman) na izgradnji tvrđave za američku vojsku. Na sportskim igrama drvoseča, kojima se pridruţio Zagor, Bo je bio najveća konkurencija Duhu sa sekirom. Ovaj sjajan čovek je bio Zagorova najveća uzdanica kada je došlo do sukoba sa Kikapusima (vidi Kikapusi). Dva razbojnika su ubili poglavicu Kikapusa, Teivosa (vidi Teivos), za to optuţili drvoseče, i izazvali Indijanski rat, samo da bi se dočepali zlata koje su nekoliko godina ranije sakrili u blizini. Ponudili su pomoć Kikapusima s namerom da Indijanci pobiju belce, a oni bi tada iskopali zlato, ostavljajući Indijance na nemilost vojnoj intervenciji. Bo i Zagor su izveli smeo plan. Kidnapovali su novog poglavicu Šartaka (vidi Šartak) i sakrili ga u blizini kako bi mogao da čuje priznanje jednog od razbojnika. Nakon ovoga je sa Kikapusima nastupio mir. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'albero sacro – Sveto drvo (br. 321; LU 74) iz 1992. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2002. Bo Malet se pojavljuje u brojevima 321 i 322.

Bob Hauard (Bob Howard) – dečak, sin pukovnika Hauarda (vidi pukovnik Hauard). Dečaka je oteo Alan Veb (vidi Alan Veb) da bi izazvao rat u Darkvudu. Zagor je pronašao Boba i oslobodio ga. Pojavljivanje u brojevima: 31, 32

Bob Korman (Bob Corman) – muţ Marion Korman (vidi Marion Korman). Nekada je bio šerif, a kada se oţenio, zajedno sa Marion je otišao da ţivi na ranču svog prijatelja. Posle samo šest meseci idiličnog ţivota, Marion je otela ''Divlja horda'', pa je Bob krenuo da oslobodi svoju ţenu. Put ga je naneo u Darkvud, gde je upoznao Zagora i Ĉika koji su mu pomogli da se obračuna sa otmičarima. Pojavljuje se u broju Specijal 17.

Bobi Larson (Bobby Larson) – knjiţar iz Njujorka i nećak Henrija Marčinsona, preminulog bogataša iz Rapid Sitija. Pokojni Marčinson je ostavio čudan testament:

91

celokupno njegovo bogatstvo će naslediti jedan od dvojice njegovih sestrića koji prvi pronađe taIjanstveni predmet koji je on pre mnogo godina sakrio na vrhu stene Katedral Pik. Ta dvojica ‘‘srećnika‘‘ su već pomenuti Bobi i Sajmon Grivs (vidi Sajmon Grivs) iz Bostona. S obzirom da putovanje do Katedral Pika podrazumeva prelazak divljih i neprohodnih predela, Bobi je unajmio privatnog detektiva. Taj detektiv je niko drugi do stari Zagorov znanac – Bat Baterton (vidi Bat Baterton). Uzimajući u obzir ‘‘sposobnost‘‘ simpatičnog Bata, Bobi je imao sreće da se u Rapid Sitiju u vreme početka trke pojavio Zagor. On i Ĉiko su se priključili Larsonovoj ekspediciji. Tako su se upustili u trku sa daleko vičnijim ovakvim poduhvatima bratićem Sajmonom. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il buono e il cattivo – Dobar i loš (br. 104; ZS 317; LUX 111) iz 1974. koja je kod nas prvi put objavljena 1976. pod naslovom Bratić Simon (ZS 317). Bobi Larson se pojavljuje u brojevima: 104, 105, 106, 107.

Oficiri Konfederacije odvode zarobljene crnce na jug 1861. godine Bogol (Bogol) – treći po redu vođa crnih robova iz Grin Spota. Posle smrti Masai Kilera (vidi Masai Kiler), on je kao najstariji ratnik preuzeo vođstvo. Pristao je na pregovore sa američkom vojskom, ali je kao zalog uzeo taoca – Ĉika. Njegove nade u su izneverene kada je Dţordan (vidi Dţordan Sidni Lukas) pokušao da ubije Zagora. Misleći da crnci odbijaju pregovore, pukovnik Votford je napao selo, a u tom napadu je i Bogol poginuo. Bogol se pojavljuje u brojevima 143 i 144.

92

Bold (Bald) – ubica iz bande Semjuela Dţ Krauna (vidi Semjel Dţ. Kraun). Pojavljuje se u broju Specijal 7.

Boneli Đan Luiđi (Bonelli Gian Luigi, 1908-2001) – osnivač kuće Serđo Boneli editore, idejni tvorac Teksa Vilera i otac Serđa Bonelija (vidi Boneli Serđo). Legenda italijanskog stripa. Kada mu je sin Serđo, idejni tvorac Zagora, zapao u kreativnu krizu, a Feri (vidi Feri Galijeno) se nije snašao u ulozi scenariste, stariji Boneli je napisao nekoliko epizoda Zagora. Međutim, Đanluiđi se prilično udaljava od osnovnih karakteristika lika, pa se mlađi Boneli ubrzo vraća Zagoru. Prva epizoda koju je napisao stariji Boneli je La lancia spezzata – Slomljeno koplje (br. 6; ZS 482; SDXT 37; VĈBZ 3) iz 1965. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1979. Brojevi koje je napisao Đan Luiđi Boneli: 6, 7, 8, 9, 10, 13, 14.

Boneli Serđo (Bonelli Sergio, 1932-2011) – strip autor i izdavač, rođen u Milanu 2. decembra 1932. godine, sin Đan Luiđija Bonelija (vidi Boneli Đan Luiđi), jednog od pionira italijanskog stripa. Idejni tvorac Zagora. Pod pseudonimom Gvido Nolita (Guido Nolitta) napisao je skoro sve epizode Duha sa sekirom do broja Magia senza tempo – Večna magija (br. 182; ZS 588; LUX 189; VĈOP 10) iz 1980. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1981. godine. Još kao gimnazijalac je radio u porodičnoj firmi Edicioni Audače (Edizioni Audace), kako se tada zvala kuća Serđo Boneli Editore (vidi Serđo Boneli Editore), kao kurir i magacioner, a po završetku studija 1957. godine, dolazi na njeno čelo i započinje karijeru kao scenarista. Da bi izbegao poređenje sa slavnim ocem, piše pod pseudonimom Gvido Nolita. Svoj pravi identitet je otkrio tek 1986. godine. Prvi lik koji ‘‘Nolita‘‘ stvara je Momak s Divljeg zapada (Un ragazzo nel Far West) 1958. godine. Ovo je priča o skautu Timu Karteru i njegovom vernom prijatelju Dastiju, pa je strip u SFRJ bio poznat kao Tim i Dasti, a objavljivao ga je novosadski Dnevnik (vidi Dnevnik), u svojim edicijama Zlatna Serija i Lunov Magnus Strip. Tima i Dastija je ilustrovao Franko Binjoti (vidi Binjoti Franko), a posle tridesetak brojeva posao scenariste je preuzeo stariji Boneli. U sledećih nekoliko godina, on piše scenarije za stripove Sudija Bin (Il Giuidice Bean) o legendarnom sudiji Roju Binu, a zatim i kratki serijal Odmetnik (Il ribelle). Oba stripa je radio u saradnji sa crtačem Serđom Tarkvinijem. Na samom početku šezdesetih je pisao epizode za Malog rendţera, a onda, 1961. godine, stvara Zagora, svoj najuspešniji i

93

najdugovečniji lik. Lik Gospodara Darkvuda nastao je u saradnji sa Galijenom Ferijem (vidi Feri Galijeno), jednim od najvećih ţivih italijanskih strip crtača. Između 1961. i 1980. godine, napisao je gotovo sve priče o Zagoru, mada je posle prve epizode zapao u kreativnu krizu, pa je scenaristički posao preuzeo Feri, a zatim i Đan Luiđi Boneli. Od epizode L’isola della paura – Ostrvo straha (br. 11; ZS 39; ZS 536; SDX 45; VĈBZ 5), mlađi Boneli je jedini scenarista Zagora (osim dve epizode) sve do La fortezza di Smirnoff – Tvrđava Smirnov (br. 151; ZS 430; LUX 158), kada počinje da oseća zasićenje, pa posle četvrte priče o Helingenu (vidi Helingen), prepušta serijal drugim scenaristima. Bonelijev odlazak je predstavljao kraj zlatnog Zagorovog perioda.

Serđo Boneli (maj 2010) Godine 1975. Serđo Boneli stvara Mister Noa, svoj drugi kultni lik, koji predstavlja prelaz između klasičnih strip junaka kojima pripadaju Teks Viler i Zagor i novih koji su nastajali od osamdesetih godina, kao što su Marti Misterija, Dilan Dog i drugi. I Dţeri Drejk (Jerry Drake) alias Mister No, nastaje u saradnji sa Ferijem, koji je nacrtao prve dve epizode, a zatim se timu priključuju i drugi Zagorovi likovni autori Donateli (vidi Donateli Franko) i Binjoti. Sledeće, 1976. godine, Boneli anonimno piše nekoliko epizoda za Teksa Vilera, a od 1979. sa Ferijem radi na serijalu Ĉiko Specijal (Cico Speciali), koji se posle četiri broja privremeno gasi. Poslednji lik koji je Serđo Boneli stvorio je River Bil (River Bill) iz 1990. godine, ali je serijal ugašen posle samo devet brojeva. Od tada, on

94

se posvetio isključivo izdavaštvu a njegova kuća SBE poslednjih trideset godina predstavlja sinonim za italijanski strip. U ponedeljak, 26. septembra 2011. godine, u bolnici u Monci, posle kraće i teške bolesti Serđo Boneli je preminuo. Brojevi koje je potpisao Gvido Nolita: 1, 2, 10, 11, 12, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 78, 79, 80, 81, 82, 83, 84, 85, 86, 87, 88, 89, 90, 91, 92, 93, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108, 109, 110, 111, 112, 113, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 121, 122, 123, 124, 125, 126, 127, 128, 129, 130, 131, 132, 133, 134, 135, 136, 137, 138, 139, 141, 142, 143, 144, 148, 149, 150, 154, 155, 156, 157, 158, 159, 160, 161, 162, 163, 164, 165, 167, 168, 169, 170, 171, 172, 178, 179, 180, 181, 182.

Boris (Boris) – sekretar vampirice Ilenije Varge (vidi Ilenija Varga). Poginuo je da bi spasao svoju gospodaricu. Pojavljuje se u brojevima: 397, 398, 399.

Bork Grimson (Bork Grimmson) – mladi Islanđanin herkulovske snage, jedan od najvernijih saradnika profesora Ludviga Rihtera (vidi Ludvig Rihter). Njegov otac Grim (vidi Grim) je bio najbolji islandski vodič i saradnik nemačkog naučnika. Kada je Bork bio mali, njegov otac je predvodio Rihterovu ekspediciju na ugašeni vulkan Herdubrejd, gde su pronašli pećinu u kojoj su se nalazili artefakti iz vremena Atlantide – oruţje razorne moći, radioaktivne pločice i Lokijev prsten (vidi Loki). Rihter je svesno ţrtvovao Grima, koji je ostao u pećini izloţen radijaciji, i verujući da je umro, slagao malog Borka kako su mu oca ubili ''Razbojnici iz skrivene doline'' – za koje su mnogi verovali da su samo obična legenda. Rihter je na sebe preuzeo brigu o dečaku i ovaj mu je postao veran kao pas. Posle Velaskezove (vidi Enrike Velaskez) smrti, Bork je postao najlojalniji Rihterov čovek. Jedini problem sa Borkom je bio taj što mladić nije zao. Rihter je Borku morao da prikriva pravu prirodu svojih planova. Borkov plemeniti karakter je najbolje došao do izraţaja u njegovom odnosu sa dečakom Feliksom (vidi Feliks), koga je oteo da bi zaustavio Zagora i Dekstera Grina (vidi Dekster Grin). Kada je saznao da mu je otac ţiv, a da je jedini krivac za njihove nevolje upravo profesor Ludvig Rihter, Bork je promenio stranu i pridruţio se Zagoru i svom ocu. Ovaj događaj je opisan u epizodi I fuorilegge

95

della Valle Nascosta – Razbojnici iz skrivene doline (br. 481; VĈ 13; LU 164) iz 2005. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2009. godine. Snaţni Bork se pojavljuje u brojevima: 479, 480, 481, 482.

Jezero Jokulsarlon na Islandu Borman (Borman) – vlasnik rudnika sumpora na jugu SAD. U njegovom rudniku su radili robovi koje mu je jeftino nabavljao Lazarus Bakster (vidi Lazarus Bakster). Neljudski uslovi i otrovna isparenja su bili uzrok veliko smrtnosti nesrećnih ljudi. S obzirom da njegov rudnik podseća na nacističke konentracione logore, jasno je da je kao inspiracija za njegov lik posluţio nacista – Martin Borman. Borman i Bakster su poginuli u eksploziji parobroda koju je izazvao Zagor. Borman se pojavljuje u broju 416.

Bosambo (Bosambo) – mladi crnac sa ostrva Britanija, kome su Englezi ubili oca. Prvi put ga srećemo u epizodi Liberta o morte – Sloboda ili smrt (br. 91; ZS 284; LUX 99; LUKL 20) iz 1972. koja je kod nas prvi put objavljena 1975. Ţiveo je sa ocem u selu na Britaniji, primoran da kao rob radi za Engleze. U početku je ţeleo da Zagora preda

96

vojnicima, misleći da će tako spasti svoje nesrećne saplemenikem, ali je upravo on spasao Zagora i Ĉika iz smrtonosne klopke. Kasnije je zajedno sa njima dvojicom doţiveo jezivu pustolovinu sa zombijima na Haitiju. Pojavljivanje u brojevima: 91, 92, 93, 94, 95.

Buratini i Boseli u redakciji SBE Boseli Mauro (Boselli Mauro, 1953- ) – scenarista Zagora od 1993. godine i epizode Ladro di Ombre – Kradljivac Senki (br. 335; LU 88) 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Rođen u Milanu, Boseli je sa SBE je započeo saradnju 1984. godine. Osmislio je likove kao što su Nat Murdo (vidi Nat Murdo), Mari Lavo (vidi Mari Lavo), Endrju Kejn (vidi Endrju Kejn), Pošteni Dţo (vidi Pošteni Dţo), Ilenija Varga (vidi Ilenija Varga), Gambit (vidi Gambit) i drugi. Direktan je krivac za Zagorovu izdavačku renesansu poslednje decenije XX veka. Zajedno sa Morenom Buratinijem (vidi Buratini Moreno), dao je Zagoru drugu mladost. Njihov zajednički rad karakteriše detaljno planiranje i povezanost epizoda kao i poseban kvalitet, velika briga o realnom istorijskom kontekstu. Osim za Zagora, pisao je priče i za Mister Noa, Malog rendţera, Dilana Doga i Dampira, čiji je i tvorac. Napisao je epizode: 334, 335, 336, 345, 346, 347, 348, 349, 350, 353, 354, 355, 356, 357, 358, 359, 362, 363, 364, 365, 366, 367, 376, 377, 378, 379, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 397, 398, 399, 400, 411, 412, 413, 414, 420, 421, 422, 423, 424, 427, 428, 429, 430, 431, 432, 433, 434, 435, 469, 470, 471, 480, 481, 482, 490, 491, 492, 493; Specijal 4, 6, 8, 9, 11, 12.

97

Boston Dţek (Boston Jack) – trapper iz Darkvuda. Jedan od Zagorovih prijatelja. Upoznajemo ga u epizodi I cacciatori di uomini – Lovci na ljude (br. 29; SDX 67) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena, pa se na ovim prostorima pojavila tek 2000. godine u izdanju Slobodne Dalmacije. U izdanju Dnevnika se prvi put pojavljuje u epizodi La rivolta dei trappers - Pobuna trapera (br. 81; ZS 270; SDX 27; LUKL 16) iz 1972. godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 1975. pod naslovom Idol Vijandota (ZS 270). Pojavljivanje u brojevima: 29, 30, 81, 107, 109, 128, 144, 145, 146, 229, 230, 231, 257, 258, Almanah 1999;

Boston Dţo (Boston Joe) – Zagorov prijatelj koga je ubila banda Riđeg Martina (vidi Riđi Martin). Ujak Trčećeg Jelena (vidi Trčeći Jelen), usvojenog sina poglavice Foksa (vidi Foksi). Pojavljuje se u epizodi Corvo Giallo – Ţuta Vrana (br. 4; LMS 40; ZS 474; SDX 35; VĈBZ 2; LUBZ 2) iz 1965., koja je na prostorima EX-YU objavljivana više puta pod različitim nazivima: 1971 – Zarobljenici Roksa (LMS 40), 1979 – Ratnik Foksa (ZS 474), 1998 – Ţuti gavran (SDX 35). Pojavljivanje u broju 4.

Braća Pič (Peach brothers) – Zakari (Zachary) i Dţeremi (Jerremy), braća blizanci iz Fort Eroua. Pojavljivanje u brojevima 488 i 489.

Braća Sangriento (Hermanos Sangriento) – braća razbojnici, Edmundo i Rodrigo, vođe bande lovaca na robove severno od reke Rio Grande. Kada su Zagor, Ĉiko i Diging Bil (vidi Diging Bil) napustili brda Vičita i zaputili se ka istoku, put ih je naneo na napuštenu gostionicu poznatu kao ''svratište obešenih''. U pitanju je nekadašnja jazbina čuvenih razbojnika, braće Sangriento, Edmunda i Rodriga, koje su meksički vojnici obesili ispred zgrade i ostavili ih da trunu na konopcu. Njih trojica nalaze tela obešenih razbojnika ispred ruine i ulaze u kuću da se odmore, s namerom da ih sledećeg jutra pokopaju.

98

Ĉiko i Bil ostaju u kući, a Zagor odlazi da ulovi nešto za večeru. Tada u kući, koju bije glas da je pohode duhovi obešenih razbojnika, počinju da se događaju čudne stvari. Dok Diging Bil spava kao klada, stari prpator Ĉiko, izbezumljen od straha prisustvuje neobičnoj pojavi. Pred njim iskrsavaju tri igračice obučene u orijentalnu odoru, crni mačak koji govori, a zatim i dva čudna muškarca koja izgledaju kao da su iz XVI veka. Jedan od njih prolazi kroz zid kao duh, što čini da Ĉiko dobije napad panike i konačno uspeva da probudi Bila. Ispostavlja se da je u pitanju putujuća trupa glumaca Deplano i Matamoros (vidi Deplano i Matamoros) iz Sevilje. Glumci su nešto ranije stigli u ''svratište obešenih'' pa su spremili čorbu od trava koja raste u okolini. Ispostavlja se da su trave halucinogene, pa su glumci bili drogirani. Dok se svi podsmevaju prestravljenom Ĉiku, on pokušava da im objasni da je gostionica u kojoj se nalaze poznata po duhovima braće Sangriento, koji su obešeni ispred. Tada shvataju da leševa više nema na konopcu. Ispred kuće stoji sablasna figura Edmunda Sagrienta koja im se obraća pretećim glasom. Prestravljeni, Ĉiko, Diging Bil i glumci beţe nazad u kuću, ali ih tamo dočekuje Rodrigo Sangriento. Pošto su ih savladali i zavezali, braća Sangriento im pričaju kako je cela fama oko priče o obešenoj braći deo plana, i da razbojnici rade u saradnji sa meksičkom vojskom. Napravili su lutke sopstvenih leševa da bi imali pokriće za svoje poslove. Oni su zapravo vođe bande lovaca na robove koje prodaju u Meksiku. Njihova banda je upravo ulovila dvadesetak indIjanki iz plemena Kajova (vidi Kajove), i uskoro bi trebalo da stignu do sablasnog zdanja. Da prekrate vreme, Edmundo i Rodrigo odlučuju da se zabave sa dvema igračicama, dok su trećoj, Pamini, naloţili da im skuva nešto da pojedu. Pamina koristi situaciju i sprema im čorbu u koju stavlja halucinogene trave. Braća od droge počinju da haluciniraju. Priviđaju im se njihove ţrtve, a to se događa u trenutku kada pred gostionicu stiţu njihovi banditi, kojima je Zagor uspeo da oslobodi indIjanke. Braća pucaju na svoje ljude, a ovi odgovaraju na vatru. Rodrigo i Edmundo ginu, a preţivele bandite sređuju glumci koji izvode poznate trikove i Zagor koji upravo stiţe do ''svratišta obešenih'' zajedno sa Indijankama. Ovaj događaj je opisan u epizodi La locanda degli impiccati – Svratište obešenih (br. 365; SD 29) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Braća Sangriento se pojavljuju u broju 365.

Braća Stad (Studd brothers) – razbojnička banda sastavljena od braće Salomona (Solomon), Alfreda (Alfreda) i Dţerija (Jerry) Stada. Trojica okrutnih ubica i pljačkaša su oteţala sebi ţivot i karijeru kada su ubili sina šerifa Bristola (vidi Dţeremi Bristol) iz Kolumbusa. Bristol se zakleo da će osvetiti sina i pretvorio se u nemilosrdnog goniča

99

razbojničke braće. Kada su jedne zime braća Stad završila u seocetu Ĉeri Taunu u planinama Grin Mauntins, Bristol je krenuo za njima. Da bi pobegli od progonitelja, braća Stad su otela Barona Ikarovo Pero (vidi Baron Ikarovo Pero), kako bi se njegovim balonom prebacili preko planine. Međutim, balon se srušio i oni su ostali zavejani u planini. Šerif Bristol sa svojim ljudima i Zagorom kreće u poteru za njima i dolazi do obračuna u kojem su kriminalci poginuli. Ovaj događaj je opisan u epizodi Neve rossa – Crveni sneg (br. 463; LU 146) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Braća Stad se pojavljuju u brojevima 463 i 464.

Brajs (Bryce) – korumpirani upravnik zatvora Votervol na Floridi. Okruţio se sebi vernim čuvarima i svoj poloţaj koristio za sticanje bogatstva. Kako bi zastrašio zatvorenike, da ne pokušavaju bekstvo, uposlio je Kvanaha (vidi Kvanah), lokalnog indijanskog poglavicu, da sa svojim ljudima lovi zatvorenike po močvarama Floride. Kvanahovim lovcima na skalpove nije umakao ni jedan zatvorenik, osim onih koji bi plaćali Brajsu. Da bi nagovorio poglavicu na ovo, Brajs je ubio njegovu ţenu i decu, a za ubistvo optuţio odbegle robijaše. Kada je u Votervol stigao Elijas Daf (vidi Elijas Daf), Brajsu je plaćeno da eliminiše nesrećnog mladića. Međutim, situacija je izmakla kontroli. Nakon višednevne jurnjave po močvarama Floride, Kvanah je konačno otkrio pravu istinu o smrti svoje porodice i kaznio Brajsa. Upravnik je uhvaćen na Ostrvu Zmija i okrutno mučen do smrti. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'isola dei serpenti – Ostrvo Zmija (br. 468; LU 151) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Brajs se pojavljuje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Bran i Skeolan (Bran and Sceolan) – psi Osijana Mak Kumala (Osijan Mak Kumal). Pojavljivanje u brojevima: 433, 434, 435.

Brant Hauard (Brant Howard) – pohlepni nećak Ajzaka Hauarda (vidi Ajzak Hauard). Da bi se dočepao nasledstva, angaţovao je indijansku bandu koju predvodi Okajo (vidi Okajo), da ubiju Ajzakovu ţenu i sina (vidi Peri Hauard). Okajova banda je posao izvršila polovično. Dečak je preţiveo i usvojili su ga Marni (vidi Marni Kindman) i Dţonatan Kindman (vidi Dţonatan Kindman). Deset godina kasnije, stari Ajzak je saznao da mu je sin ţiv i krenuo je da ga pronađe. Sa njim je krenula grupa ljudi među kojima i Brant. Ovaj je ponovo angaţovao Okaja da ubije Ajzaka. Međutim, zahvaljujući Zagoru, Ajzak

100

je stigao na ranč Kindmanovih, gde su svi zajedno uspeli da odbiju napadače. Kada ga je Zagor razotkrio, Brant je pucao sebi u glavu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il figlio perduto – Izgubljeni sin (br. 374; SD 38) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine. Brant Hauard se pojavljuje u brojevima 374 i 375.

Bred Stivens (Brad Stevens) – šerif iz Klejmura. Kada je razbojnik Klif Palans (vidi Klif Palans) opljačkao banku u njegovom gradu, okupio je grupu dobrovoljaca i organizovao poteru. Zagor, Ĉiko i Bul (vidi Bul) sreću se sa šerifom u rezervatu Seneka i zajedno kreću u brda gde se sukobljavaju sa Palansom i lovcem na ucene Venomom (vidi Venom). Ovaj drugi ubija šerifa ne ţeleći da deli svoju nagradu. Šerif Stivens se pojavljuje u broju 338.

Brendan (Brendan) – mornar sa kitolovca Dark Šark (vidi Dark Šark), a kasnije ribolovac iz Port Norta. Pojavljivanje u brojevima: Almanah 2006; Maxi 2004.

Brent (Brent) – vođa kriminalaca koji je unajmio Reglanda (vidi Regland) da ubije Zagora. Pojavljuje se u broju Almanah 2005.

Breton (Breton) – pesnik i posetilac biblioteke u dvorcu Bardţis. Ubio ga je Kliford Ejvori (vidi Kliford Ejvori). Pojavljivanje u brojevima 436 i 437.

Bridţ (Bridge) – pokvareni kapetan trgovačkog brodića Rečna Strela. On i njegovi momci su se više bavili razbojništvom nego trgovinom. Srečemo ga u priči o rečnoj trci sa brodićem Rouzbad (vidi Rouzbad), kapetana Karpentera (vidi Karpenter). Poginuo je u sukobu sa Suskvehanama (vidi Suskvehane). Pojavljivanje u broju Almanah 1999.

Bronson (Bronson) – mornar sa Plave kraljice (vidi Plava kraljica) i jedan od organizatora krijumčarenja oruţja i prodaje Indijanskim bandama. Ubili su ga Urmakovi (vidi Urmak) banditi, kada je Zagor razotkrio njihove poslove. Pojavljuje se u brojevima 316 i 317.

101

Brza Strela (vidi Brzi Orao)

Brzi Grom (Fast Thunder) – ratnik Ĉipeva (vidi Ĉipeve), sin poglavice Dugog Koplja (vidi Dugo Koplje). Sprijateljio se sa Henrijem Samersom (vidi Henri Samers) i time se zamerio vraču Jelenu Koji Beţi (vidi Jelen Koji Beţi). Poginuo je u lovu, a za njegovu smrt je optuţen Samers. Pojavljuje se u broju 335.

Brzi Orao (Fast Eagle) – ratnik Seneka (vidi Seneke). U izdanju novosadskog Dnevnika nazvan Brza Strela. Bio je zaljubljen u Pupoljka (vidi Pupoljak), ćerku poglavice Belog Orla (vidi Beli Orao). Shvativši da je Pupoljak zaljubljena u Zagora, izazvao je Gospodara Darkvuda na dvoboj. Zagor ga je pobedio i osramotio, pa je proteran iz plemena. Zakleo se da će se osvetiti Zagoru i Pupoljku. Ubrzo nakon ovog događaja neko je počeo da ubija Seneke. Mrtvi su nalaţeni sa ţigom srama (crnom bojom preko lica), pa je sumnja pala na Brzog Orla. Zagor se sukobljava sa njim, ubija ga i oslobađa Pupoljak koju je Brzi Orao kidnapovao. Na samrti, Brzi Orao kaţe Zagoru kako nema ništa sa ubistvima koja su se među Senekama dogodila, jer je hteo samo da se osveti njima dvoma. Ova tragična ljubavna priča je opisana u epizodi Il marchio dell'infamia – Ţig srama (br. 235; ZS 776) iz 1985. koja je u ex-YU objavljena 1986. godine. Brzi Orao se pojavljuje u brojevima: 234, 235.

Buba (Bubba) – stari ludak iz tvrđave Trent. Nekada je bio skaut a onda je sišao s uma i umislio da je predsednik SAD. Video je kada je pukovnik Volas (vidi pukovnik Volas) ubio Crvenu Strelu (vidi Crvena Strela). Zahvaljujući Ĉiku je svedočio na sudu i pomogao da Volas dobije zasluţenu kaznu. Pojavljuje se u brojevima 403 i 404.

Bučer (Butcher) – sadistički kapetan oklopnog broda Distrojer (vidi Distrojer) koji je, sluţeći britanskoj kruni, napadao ribarske brodove na jezeru Iri. Prvi

102

broj u kome se Bučer pojavljuje je Il tirrano del lago - Tiranin sa jezera (LUX), (br: 161, ZS 498, LUX 168) iz 1979. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1980. pod nazivom Tvrđava na moru (ZS)!? Ovakav prevod ne vredi komentarisati. Cilj ove akcije je bio da se stanovništvo američke obale jezera ubedi, kako ih vojska SAD ne moţe zaštiti, izazove paniku i omogući povratak teritorije pod britansku upravu. Zagor je sa grupom dobrovoljaca ilegalno ušao na teritoriju pod britanskom upravom i uspeo da digne brod u vazduh. Mislio je da je Bučer tom prilikom poginuo. Međutim, Mesar (butcher mesar, kasapin) je, mada grozno unakaţen, preţiveo i nekoliko godina kasnije zamalo uspeo da se osveti Zagoru. Nakon što je saznao sve što se moglo saznati o Zagoru, osmislio je brilIjantan plan. Kidnapovao je neke od Zagorovih najboljih prijatelja, Dţimija Gitaru (vidi Dţimi Gitara) i Tobiju Salivena (vidi Salivenovi), dok je kidnapovanje Satka (vidi Satko), Zagor uspeo da spreči. Lukavim planom je naveo Zagora da uz pomoć prijatelja otme kola sa zlatom rudarske kompanije, misleći da su u njima njegovi zarobljeni prijatelji. Sa zaprepaščenjem, Zagor shvata da je organizator dijaboličnog plana, koji se krije iza koţne maske, Bučer, za koga je mislio da je poginuo. Ipak, uz pomoć Tobijinih sinova, Rokija Torpa (vidi Roki Torp) i Satka, Zagor uspeva da uništi Bučerovu banda, a Mesara ubija pogodivši ga metkom u čelo. Ovaj događaj je opisan u epizodi Zagor alla riscossa! – Zagor u pomoći (Spec. 1; ZSSP 8; LUSP 17; VĈSP 11) iz 1988. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1990. pod nazivom Koţno lice (ZSSP 8). Pojavljivanja u brojevima: 161, 162, 163, 164, 165; Specijal 1.

Bul (Bull) – traper, mešanac. Otac mu je bio belac, a majka skvo iz plemena Abenaki (vidi Abenaki). Njegov ţivot je od početka do kraja bio surova i tragična priča. Indijansko ime mu je Divlji Bik (Wild Bull). Otac mu je bio traper u Vermontskim planinama, a pošto mu je trebala sluškinja, oţenio je indIjanku iz plemena Abenaki. Jednostavno ju je kupio za nekoliko koţa. Nesrećna ţena je uz surovog čoveka ţivela kao robinja, a kada se rodio dečak, otac nije ni pokušao da ga zavoli. Tretirao ga je kao indijansko kopile. Jednoga dana mu je ţena dosadila, pa ju je prodao svom poznaniku a dečaka je odlučio da zadrţi. Iste noći, dečak je rešio da pobegne majci, ali ga je otac uhvatio i krenuo da ga batina. U meteţu su oborili lampu koja je izazvala poţar i čovek se zapalio. Počeo je da moli dečaka za pomoć i prvi put u ţivotu ga je

103

nazvao sinom. Međutim, Bul odbija da mu pomogne i beţi, prepuštajući oca surovoj smrti.

Luka u Montrealu (XIX vek) Dečak kreće u potragu za majkom i od jednog Mohavka (vidi Mohavk) saznaje gde ţivi traper koji je kupio njegovu majku. Međutim, u kolibi se događa nova tragedija. Traper iz lovačke puške Harpers puca u Bula, a njegova majka se baca da zaštiti dete i gine. Besan, čovek ţeli da ga zakolje, kada ga u leđa pogađa strela. Sataka (vidi Sataka), Mohavk koji mu je pokazao put do kolibe, došao je da pomogne dečaku. Pucanj je privukao traperove prijatelje, pa Sataka ostaje da im se suprotstavi, naredivši Bulu da pobegne, što ovaj i čini, odnevši sa sobom traperov Harpers. Traperi hvataju Indijanca i vešaju ga. Te noći, Bul skida Satakino telo sa drveta i odnosi ga u selo Mohavka. Ostao je da ţivi sa Mohavcima sledećih pet godina, a onda je rešio da napusti kraj u kome je odrastao i ode na zapad. Iako melez, rešio je da svoju belu polovinu što dublje zakopa. Osećao se kao Indijanac i odlučio da samo to i bude. Skrasio se na teritoriji Seneka (vidi Seneke), i oţenio Srebrni Mesec (vidi Srebrni Mesec), skvo iz Tonavandinog (vidi Tonavanda) plemena. Pomislio je da se ruţni deo njegovog ţivota završio i rešio da svojoj voljenoj ţeni pruţi sve ono što njegov otac nije pruţio njegovoj majci. Ali, jedne zime, došao je kraj i ovom kratkotrajnom lepom periodu njegovog ţivota. Bilo je to iste zime

104

kada su Duh sa sekirom i njegov prijatelj Ĉiko došli u Tonavandino pleme u rezervat Seneka Indijanaca. Napustivši selo Seneka, Zagor i Ĉiko su putem prema Klejmuru naišli na tela pobijenih belaca, najverovatnije kopača zlata. Po rupama od metka, Zagor je utvrdio da su jadnici ubijeni puškom Harpers, veoma retkim i starim modelom. Da bi ispitao slučaj, Zagor uzima koţnu torbu koju je našao pokraj tela ubijenih. Dva prijatelja nalaze sklonište od mećave u jednoj pećini, i uz vatru Zagor čita dnevnik kopača zlata. Iz njega saznaje da su četiri čoveka otkrila ţilu na teritoriji Seneka i odlučili da tajnu o zlatu čuvaju što je moguće duţe. Zagor zaključuje da je neko saznao za njihovo otkriće i ubio ih. Dok Zagor čita pred pećinom se okuplja čopor vukova. Vukovi ih napadaju u više navrata, pa Zagor i Ĉiko uskoro ostaju bez municije. Spas im donosi čovek na sankama, čiji psi uspevaju da pobegnu vukovima. Tako upoznaju Bula, glavnog junaka ove zimske priče. Bul ih vozi svojoj kući, kada začuju karakterističan pucanj iz Harpersa. Neki zločinac je ubio Bulovu ţenu. Sva trojica kreću za njim, ali na zaleđenom jezeru shvataju da zločinac ima pomagača. Neko iz šume puca u led i Bul, zajedno sa psima, upada u vodu zaleđenog jezera. U poslednjem trenutku Zagor ga izvlači iz vode i spašava mu ţivot.

Trappers – Jonathan K Trego (1855) Nakon niza peripetija klupko se odmotava. Zločinac koji je ubio Srebrnog Meseca je Klif Palans (vidi Klif Palans), ubica i pljačkaš banaka, a njegov pomagač Venom (vidi Venom),

105

lovac na ucenjene glave. Venom ne pomaţe Palansu, već jednostavno ne ţeli da neko drugi pokupi nagradu. To saznaju od šerifa Breda Stivensa (vidi Bred Stivens) iz Klejmura, koji je sa grupom ljudi krenuo za Palansom koji je opljačkao banku u njihovom gradu. Šerif, njegovi ljudi, Zagor, Ĉiko i Bul nastavljaju Palansovim tragom i završavaju u opasnim planinama koje Seneke nazivaju Zubi od leda. Tamo dolazi do razrešenja misterije. Šerif, njegov pomoćnik, Palans i Venom ginu, a Bul pada u ledeni procep spašavajući Zagoru ţivot. Zagor izvlači smrtno ranjenog Bula i ovaj mu, pre no što će umreti priznaje da je on ubio kopače zlata. Učinio je to znajući da će kada se priča o zlatu proširi, belci zanemariti dogovor sa Senekama i oterati ih odatle. Tako se završio tuţni ţivot Divljeg Bika. Ova zimska priča je opisana u epizodi L’uomo con il fucile – Čovek s puškom (br. 336; LU 89) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Bul se pojavljuje u brojevima: 336, 337, 338.

Buratini Moreno (Burattini Moreno, 1962- ) – strip scenarista i glavni urednik Zagora u SBE. Buratini se rodio u San Marčelo Pistojezeu 7. septembra 1962. godine, ali se njegova porodica ubrzo preselila u Firencu. Karijeru strip scenariste je započeo 1990. godine, da bi već 1991. prešao u Boneli. Prva epizoda koju je napisao Buratini je Pericolo mortale – Smrtonosna opasnost (br. 311; ZS 1072) iz 1991. godine, koja je u exYU objavljena 1992. pod nazivom Sindrom Belzebul (ZS). Zajedno sa Maurom Boselijem (vidi Boseli Mauro) smatra se spasiocem Zagora, jer su mu upravo njih dvojica ulila sveţu krv i modernizovala strip, nakon višegodišnje stagnacije. Njihov rad karakteriše i veća paţnja o istorijskim činjenicama i u skladu s time uvođenje mnoštva pravih istorijskih ličnosti, što u pređašnjem periodu nije bio slučaj. Buratini je dao, zapravo otkrio Zagorovo pravo ime – Patrik. Osim toga, objasnio je i značenje simbola na Zagorovoj majci u epizodi Darkwood anno zero – Darkvud godine nulte (Specijal 13; LUSP 1; VĈSP 6) iz 2001. koja je na prostorima ex-YU prvi put objavljena 2002. godine. Buratini je stvorio mnogobrojne likove koji su obogatili storiju o Zagoru, a među njima se izdvajaju Mortimer (vidi Mortimer), Ţuti Zmaj (vidi Ţuti Zmaj) i uveo prave istorijske ličnosti kao što su Sekvoja (vidi Sekvoja), Ţan Lafit (vidi Lafit Ţan), Aleksis De Tokvil (vidi De Tokvil Aleksis) i drugi. Zbog karakterističnog humora, dobio je 1995. godine nagradu FUMO DI CHINA, koja se dodeljuje najboljem satiričnom autoru. Osim za Zagora, Buratini piše i za Komandanta Marka, a napisao je i većinu Specijala o Ĉiku. Od 2007. godine, on je glavni urednik Zagorovih izdanja. Potpisao je brojeve: 310, 311, 312, 318, 319, 320, 324, 325, 328, 329, 330, 336, 337, 338, 339, 340, 341, 342, 343, 344, 350, 351, 352, 357, 358, 359, 360, 361, 368, 369, 372, 373, 374, 375, 392, 393, 394, 395, 396, 405, 406, 407,

106

408, 415, 416, 417, 418, 419, 425, 426, 436, 437, 440, 441, 444, 445, 446, 447, 448, 453, 454, 457, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 464, 465, 466, 467, 468, 472, 473, 474, 475, 476, 477, 478, 485, 486, 487, 496, 497, 498, 499, 500; Specijal 5, 6, 7, 8, 9, 10, 13, 14, 15; Almanah 1999, 2002, 2003; Maxi 2000, 2001, 2002, 2003, 2005, 2007.

Burbon Šarp (Bourbon Sharp) – traper razbojnik iz kompanije Vestern Furs. Da bi se dočepao krzna nije prezao od krađe i ubistva. Zagor i darkvudski traperi razotkrili su Šarpa. Kada je to saznao vlasnik kompanije Mister Gest, otpustio ga je. Zbog ovoga Šarp je hteo da se osveti Zagoru. Pokušao je da ga ubije, ali je tom prilikom poginuo. Burbon Šarp se pojavljuje u brojevima: 229, 230, 231.

Buš (Bush) – glumac iz putujećeg Pozorišta Darnel (vidi Lon Darnel). Nesrećni mladić koga je teško detinjstvo dovelo do zatvora. Lon Darnel ga je upoznao prilikom predstave koju je njegovo pozorište drţalo u kaznionici i prepoznavši u njemu dobrog momka, ponudio mu posao u pozorištu. Ali, dve godine provedene u zatvoru ostavile su dubok pečat na ovom momku, koji nikada nije uspeo da se oslobodi osećanja straha. Izgubio je ţivot u ‘‘Zemlji bez povratka‘‘ na samom kraju fantastičnog putešestvija. Buš se pojavljuje u brojevima: 241, 242, 243.

Muromachi Samurai 1538 - Anonymous

107

Bušido (Bushido, 武士道) - kodeks ponašanja i ţivotna filozofija ratničkog staleţa Japana, tj. samuraja, sličan kodeksu evropskih vitezova. Svoju popularnost i poznavanje bušido zahvaljuje posebno Inako Nitobeu i njegovoj 1899 knjizi Bushido - the Soul of Japan (Bušido - duša Japana). Prema njemu bušido je: kodeks onih moralnih načelstva koje vitezi trebaju da posmatraju. On u prvom redu nije jedan pismeno fiksirani kodeks; on se sastoji od načelstva, usmenih predanja i samo delimično od knjiga koje su napisali poznati vitezovi ili naučnici. On je kodeks koji prava dela čini svetim, zakon koji je napisan u srcu. Bušido se ne gradi na kreativnom delu jednog sposobnog mozga ili na ţivotu poznatih ličnosti. On je više produkt organskog rasta u vekovima vojnog razvoja. Pojam bušido nastaje kao kodeks ponašanja u XVII veku za vreme tokugava-šogunata. Nezavisno od same sadrţine on je produkt tog vremena, jednog vremena, u kojem je u Japanu trajao dugi mir i kad su građanski ratovi davno završeni. Kada je Nitobe krajem 19. veka napisao Bušido - duša Japana, nije bio svestan da je taj pojam već postojao. Mislio je da stvara novi i bio je kasnije iznenađen, kad su ga uputili na njega. Zbog toga se ne moraju uzimati za sasvim jednako istorijski bušido tokugava-šogunata i bušido japanskog romantizma koji je kasnije definisao Nitobe.

Samuraj sa sklopljenom lepezom (oko 1860)

108

Bušido se razvio iz filozofije budo, koje je definisalo dela i duţnosti samuraja. On pominje apsolutnu lojalnost samuraja prema svom gospodaru, tj. daimjo, i spremnost za njega i za vrednosti bušidoa ţrtvovati i ţivot. Samuraji i ţivotna filozofija bušido bili su visoko cenjeni, isto zato što su samuraji u različitim periodima japanske istorije pripadali najvišim staleţima japanskog društva. Za samuraja se razumelo samo od sebe, da se pored ratne veštine bavi i umetnostima, naukom, religijom i filozofijom (文武両道, bumbu rjodo, oboje putevi literature i rata). Na prvom mestu stajala je uvek lojalnost prema gospodaru. Samuraji su razvili strogi kodeks ponašanja, koji je među drugom sadrţavao i sedam vrline ratnika. Taj kodeks bio je osnova za sav ţivot, te i privatni. Povrede tog kodeksa smatrane su za nečastvene, što se završilo često u sepuku, ritualnom samoubistvu. Zbog principa bezuslovne poslušnosti prema vladaru/vlastima bušido se naročito u zapadnim društvama smatra anahroničnim, staromodnim. Ali, Bušido ima svoj značaj u tradicionalnim japanskim i drugim borilačkim veštinama i sportovima, gde se, posebno u sportskom takmičenju, protivnik ne smatra neprijateljom, nego prijateljem koji omogućava da se isprobaju sopstvene sposobnosti. Mnogima u savremenom Japanu bušido takođe sluţi za orijentaciju ka vrednostima izvan demokratsko-kapitalističkog načina ţivota zapadnog tipa,ali takav prilaz moţe da se preobrati u svoju suprotnost, tako, da umesto u jednu vrstu oslobeđenja,kroz principe vernosti i vrednoće odvede u krajnost totalne poslušnosti društvu i radu. Sedam vrlina: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Gi 義: pravednost Yu 勇: hrabost Jin 仁: dobrota Rei 礼: ljubaznost Makoto 誠 ili Shin 真: istina i istinitost Meiyo 名誉: čast Chūgi 忠義: vernost ili Chū 忠: obaveza i lojalnost

Butakama (Butakama) – izmišljena kineska sekta krvoţednog boga Butakame. Butakami su nuđene ljudske ţrtve, ali su one morale da budu ubijene u borbi. U tajnoj dolini u Darkvudu, pristalice Butakame su izgradili borilišta, u kojima su se borili kidnapovani Indijanci i traperi protiv izveţbanih kineskih ratnika.

109

C

Crna koţa (Black Leather) – ludi ubica sa crnom koţnom maskom na licu. Ubijao je rudare u blizini Nju Tauna i uništavao zlato, jer je verovao da je ono uzrok svih nesreća na svetu. Pravo ime mu je Dţeremija Kelman (Jeremiah Kelman) i nekada je bio pastor u Klarvilu. Kad je banda Angusa Vorda (vidi Angus Vord) zapalila crkvu u Klarvilu, kako bi lakše opljačkali banku, u poţaru je izgorela pastorova ţena, a njegovo lice je potpuno unakaţeno. Dţeremija je poludeo i postao ''anđeo osvetnik'', rešen da oslobodi svet od najgoreg zla – zlata. Unakaţeno lice je skrivao pod crnom koţnom maskom, pa su mu ljudi dali ime – Crna koţa. U međuvremenu je u blizini pronađeno zlato, pa je nikao novi grad – Nju Taun. Razbojnik Angus Vord je uzurpirao zakon u gradu, postao šerif i vlasnik gotovo svih lokala. Nesrećni rudari su tako imali dva neprijatelja: šerifa iz Nju Tauna, koji je nastojao da ih opljačka i ludog ubicu Crnu koţu. Crna koţa je imao i pomoćnika, izvesnog Roja (vidi Roj), koji je verovao da je njegov gazda zaista boţji izaslanik. Opljačkano zlato su odnosili u stari napušteni rudnik i tamo ga uništavali barutom. Na kraju dolazi do obračuna između Crne koţe i Vorda, u koji se umešao i Zagor. Crna Koţa ubija Vorda i beţi iz grada, ali za njim kreće Zagor. U starom rudniku on postavlja eksploziv i pokušava da pobegne, ali propada kroz trošni pod rudnika i lomi nogu. Zagor ga u poslednjem trenutku spašava, ali ne uspevaju da pobegnu iz rudnika pre eksplozije, pa je Crna koţa smrtno ranjen. Na samrti on Zagoru ispriča istinu o svom ţivotu. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'uoma dalla maschera nera – Čovek sa crnom maskom (Maxi 2002; LUMX 3) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006.godine. Ovo je inače poslednja epizoda koju je nacrtao Franko Donateli (vidi Donateli Franko). Crna koţa se pojavljuje u broju Maxi 2002.

Crna Ruka (Black Hand) – ratnik Kutenai (vidi Kutenai). Za razliku od miroljubivog poglavice Slomljenog Koplja (vidi Slomljeno Koplje), Crna Ruka je ţeleo da ratnike povede u rat. Odmetnuo se i sa velikom grupom ratnika pristao da učestvuje u akciji koju je organizovao razbojnik Bertli (vidi Bertli), koji je ţeleo da opljačka zlato koje se nalazilo u Fort Snou. Ratnici Crne Ruke bi pobili vojnike i oteli veću količinu oruţja. Crna Ruka se nadao da će ovaj uspeh privući još Indijanaca na njegovu stranu. Pošto je narednik Stout (vidi narednik Stout) otkačio vagon sa vojnicima i pustio ga da sleti u provaliju, ratnici

110

Crne Ruke su zauzeli njihovo mesto. Međutim, planove razbojnika i Indijanaca je pomutio Zagor. Crna Ruka je poslao ratnike da ubiju Zagora, ali oni nisu uspeli u tome. Kada eksplozija lokomotive pošalje većinu artnika u večna lovišta, Crnoj Ruci postaje jasno da je njegov plan propao. Sada ţeli samo da se osveti Zagoru. Kada je video dimne signale koje je njegov poglavica poslao Zagoru, on odlazi na mesto susreta i puca u njih. Ali, pucnjevi izazivaju lavinu i Crna Ruka završava pod debelim sneţnim pokrivačem. Ovaj događaj je opisan u epizodi La vendetta di Mano Nera – Osveta Crne Ruke (br. 269; ZS 903) iz 1987. koja je u SFRJ objavljena 1988. godine. Crna Ruka se pojavljuje u brojevima 268 i 269.

Crne Noge (Blackfoot, Blackfeet, Siksika) - konfederacija algonkinskih (vidi Algonkini) plemena u XIX veku nastanjenih između Severnog Saskačivana u Kanadi i Misurija u Montani. Godine 1780., po Munijevoj proceni, bilo ih je oko 15 000. Savez je obuhvatao plemena Kainah (vidi Kajnah), Siksika ili Sihasapa i Piegan ili Peigan. Blekfut Indijanci, kod nas su često pogrešno nazivani Crne Noge, što je posledica lošeg prevoda, sami sebe nazivaju Siksika, ali i to je najverovatnije prevod imena Si-ha'-sa-pa, koji su im dali Sijuksi (vidi Sijuksi). Taj naziv su dobili zbog crne boje njihovih mokasina kakve su, barem prema imenu, nekada nosili. Sami sebe oni su nekada nazivali i Ah-hi'ta-pe u značenju 'blood people', ovaj naziv danas nosi pleme Kainah ili Blood, a dat im je zbog crvene boje kojom su se ovi Indijanci u visini usta bojili od uha do uha. Crna boja koja se odnosi na njihovu obuću najčešća je. Tako su ih IndIjanmci Hidatsa (vidi Hidatsa) nazivali I tsi sí pi sa (black feet), a i Krou (vidi Krou) naziv Ish-te-pit'-e ima sigurno isto značenje. Indijanci Kalispel zvali su ih S'chkoé, ili S'chkoeishin (nastalo od koŕi), što znači crno. Kod Arapaho Indijanaca, njihovih srodnika postojao je naziv Ka-wi-'na-han što znači Crni Ljudi. Svi ovi nazivi potiču od plemena koja su bila u kontaktu s Crnim Nogama i označavaju ih kao narod koji je nosio crne mokasine. Crne Noge su bili snaţno i borbeno pleme pa su im davana i imena karakteristična njihovoj ratničkoj prirodi. Kri (vidi Kri) Indijanci nazivali su ih "stranger" ili "enemy" (odnosno Ayatchiyiniw), jer stranac kod ovih ljudi uvek predstavlja i potencijalnu opasnost. Ovi Indijanci su bili lutalice i uvek u potrazi za nečim, a da bi se došlo do 'nečega' u većini slučajeva treba posegnuti za oruţjem. Tako su na primer, Kutenai (vidi Kutenai) Indijanci kada su počeli da love bizone, dolazili u preriju koju su Crne Noge smatrale svojim lovištem i branili su ga od pridošlica. Kutenai su ih tada prozvali Saha'ntla, ili 'zli ljudi' (bad people).

111

Zajednica Blekfuta se sastojala od tri glavna plemena: Siksika ili severni Blekfuti, Piegan i Kainah ili Blad. Sva tri plemena govore jezicima koji pripadaju porodici Algonkina među kojima su piegan i blad najsrodniji. Muni ovu zajednicu naziva konfederacijom, to jest labavim savezom samostalnim plemena koja su se udruţila uglavnom zbog osvaIjanja i odbrane teritorija. U slučaju Blekfuta plemena su se okupljala najviše iz ceremonijalnih razloga. Njihova kultura je tipično prerijska. Oni su lovci na velike sisare, prvenstveno bizone, zatim jelene, pa tek onda na manju divljač, za koju su koristili zamke. Ribu su Blekfuti jeli tek u krajnjoj nuţdi, naročito nakon istrebljenja bizona.

Rezervat Crnih Nogu (1889) Tokom leta ţiveli su u velikim logorima. Tada bi lovili bizone i zanimali se svojim ceremonijama, kao što je 'Ples sunca' (Sun Dance). Zimi bi se ovi veliki logori razbijali na manje grupe koje se sastoje od 10 do 20 šatora, kako bi se lakše prehranili. Blekfuti su praktikovali poliginiju, a po Henksu i Ričardsonu (1945.) oni su multilinearni i multilokalni. Svako pleme ima vrhovnog poglavicu, a lokalne grupe svoje vođe. Duţnost poglavice je da sazove veće kako bi se diskutovalo o stvarima vaţnim za celu zajednicu. Kod bandi 'headman' ima uticaja tek onoliko koliko je i uspešan za svoju lokalnu grupu, u suprotnom ga napuštaju i odlaze od njega. Religiozni ţivot Crnih Nogu usresređen je oko 'Sveţnja medicine' (Medicine Bundle), ono je individualno vlasništvo. Mladi dečak odlazi da se osami gde mora da izazove vizije i suprotstavi se natprirodnim silama. Individualni 'Medicine bundes' izazivaju kod njih veliko poštovanje. Kod tri Blekfut plemena postoji više od 50 ovakvih zaveţljaja a najvaţniji su

112

'beaver bundles‘, ‗medicine pipe bundles‘, i ‗ Sun Dance bundle‘. Sun Dance je najvaţnija svečanost Crnih Stopa, a prihvatili su ga negde u ranom XIX veku, a odrţava se jednom godišnje, i to leti.

A Blackfoot Indian on Horsback – Karl Bodmer (1837) Konfederacija Blekfuta naseljena u severnim prerijama prema Muniju, je 1780. godine imala populaciju od 15 000 duša. Oni su bili u ratu sa svim okolnim plemenima osim Sarsi i Atsina Indijanaca. Bili su u prijateljstvu i sa Englezima iz poznate kompanije Hadson Bej, od kojih su dobijali oruţje (puške) i municiju. Dobivši oruţje i konje oni postaju nezgodan sused ostalim plemenima. Prema Mekenziju (1801.) Crne Noge su 1790. godine imali oko 2500 ratnika. Broj su im im dosta smanjile epidemije boginja koje su ih pogodile nekoliko puta u XIX veku, kada su im belci prodavali zaraţene pokrivače. Godine 1870. američka vojska je bila u potrazi za ratobornom grupom Crnih Nogu koje je predvodio poglavica Planinski Sakem. Umesto ove ratoborne bande vojska se okomila na miroljubivu grupu Piegan Indijanaca koje je vodio Teški Trkač. Došlo je do masakra u kojemu je prvo ubijen poglavica hicem koji je u njega ispalio neki skaut Dţo Kobel, a većina pobijenih su bili su ţene, starci i deca. Planinski Sakem se kasnije sa svojom bandom preselio u Kanadu. Kasnijih godina (1900) istrjebljeni su bizoni iz prerija i Indijanci počinju da skapavaju od gladi nakon čega su naterani na sedelački ţivot u rezervatima. Preostalo ih je tek oko 5000. Danas Crne Noge broje oko

113

25 000 duša. U rezervatu Blekfut u Montani danas ţive uglavnom Piegani. Urezervatima Piegan, Kajnah i Blekfut u Alberti nastanjena su istoimena plemena. U Zagoru se Crne Noge pojavljuju već u drugom broju, kada dvojica belih kriminalaca pokušavaju da ukradu rubine koji se nalaze u njihovom totemu, u epizodi Terrore! – Teror (br. 2; LMS 39; ZS 455; SDX 33; VĈBZ 1; LUBZ 1) iz 1965. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1971. pod nazivom Leteći manijak (LMS). Pojavljivanje: 2, 84, 319, 320, 401, 402, 484

Crni gospodar (Black Lord) – personifikacija zla iz zemlje Golnor (vidi Golnor). Porazile su ga sile dobra kojima se pridruţio Zagor. Pojavljuje se u brojevima: 194, 195, 196.

Crni Jelen (Black Deer) – 1. poglavica Seneka (vidi Seneke). Ubio ga je Paranormusov (vidi Paranormus) soko sa otrovanim kandţama. Pojavljuje se u broju 222. 2. – nečasni ratnik Sališa (vidi Sališ). Povezao se sa belim trgovcima i nabavljao alkohol. Tako je uspeo da prikupi izvestan broj pristalica. Prevarom je pokušao da postane poglavica, ali ga je Zagor razotkrio. Sa grupom sledbenika organizuje pljačkašku bandu, a alkohol i oruţje kupuje od pokvarenog trgovca Maka Farlanda (vidi Mak Farland). Zagor, Ĉiko i Bil Spenser (vidi Bil Spenser), uspevaju da pohvataju kriminalce, i crvene i bele, i da ih predaju vlastima. Crni Jelen se pojavljuje u brojevima 331 i 332.

Crni Medved (Black Bear) – ratnik Penateka Komanča (vidi Komanči), a nakon pogibije Hoselita (vidi Hoselito) i njihov poglavica. Na početku je ţeleo da Zagoru skine skalp, ali su kasnije postali verni prijatelji. Pojavljuje se u brojevima: 411, 412, 413, 414.

Crni Ris (Black Lynx) – Indijanac iz plemena Suskvehana (vidi Suskvehana). Zaljubljen je u Srebrni Mesec (vidi Srebrni Mesec), kći poglavice Sive Vidre (vidi Siva Vidra). Kada dođe do sukoba između Suskvehana i vojske, a Zagor dođe da pomogne Indijancima, u njemu se rađa ljubomora jer je pomislio da se Srebrni Mesec zaljubila u Zagora. Koristi priliku da onesvesti Zagora i preda ga vojnicima. Kada ga Srebrni Mesec optuţi za ljubomoru, odlazi u logor plavih vojnika i oslobađa Zagora. Pojavljuje se u brojevima 247 i 248.

114

Crni Soko (Black Hawk) – poglavica Krou (vidi Krou) Indijanaca. Pojavljuje se u brojevima: 9, 10, 400.

Crni Štit (Black Shield) – poglavica Sauka (vidi Sauk). Zbog povrede noge trpi jake bolove, koje ublaţava vatrenom vodom. Godine konzumiranja alkohola su mu urušile ugled u plemenu. Srećemo ga u priči o Jednookom (vidi Jednooki). Pojavljivanje u broju Specijal 15.

Crni Vuk (Black Wolf) - 1. - poglavica Kajuga (vidi Kajuge), Natukin otac (vidi Natuka). Pojavljivanje u broju 8. 2. - poglavica Ĉirokija (vidi Ĉiroki), Satkov otac (vidi Satko). Pojavljivanje u brojevima: 219, 221,

Crni vukovi (Black Wolves) – paravojna jedinica pod vođstvom kapetana Ota Krausa (vidi Oto Kraus).

Crni Zagor (Black Zagor) – demon, Zagorov zli dvojnik. U praskozorje istorije, dok su u Americi ţiveli samo Indijanci, dogodila se epska bitka između dobra i zla na teritoriji Darkvuda. Dobre ljude je predvodio Manitu (vidi Kiki Manitu), a sluge zla Vendigo (vidi Vendigo). Dobro je pobeđivalo zlo zahvaljujući Kaidanu (vidi Kaidan), hrabrom i plemenitom ratniku, pa su se sluge zla sklonile u tvrđavu čekajući odlučujući napad. Te noći su prizvali Vendiga, koji im je rekao da svako ljudsko biće, pa i ono najčistije nosi u sebi zrno zla. Od kapi Kaidanove krvi, Vendigo je stvorio njegovog zlog dvojnika, a Kaidan je izgubio pola svoje snage. Kada je otpočela bitka, snage zla su predvođene zlim Kaidanovim dvojnikom uspele da odbiju napad dobra. Tada su se sukobila dva Kaidana, dobri i loši i borili celog dana. Na kraju je dobri Kaidan ubio zlog, ali je istog trenutka i on pao mrtav. Kao što je Vendigo rekao Kaidan je ubio sebe, a sile dobra su iako pobedile, izgubile svog zaštitnika. Indijanci su srušili tvrđavu zla i na tom mestu podigli sveto kamenje kako bi sprečili povratak sila zla na zemlju.

115

Mnogo godina kasnije, na ovo mesto tri razbojnika su doveli Litu (vidi Lita), otetu devojku iz plemena Foksa (vidi Foksi). Za njima je krenuo i Zagor. Sukobio se sa rzbojnicima, ubio ih i oslobodio Litu. Ali, bio je ranjen i kap njegove krvi je pala na prokletu zemlju. Sledeće večeri, iz njegove krvi i zemlje je nastao njegov dvojnik, demon – Crni Zagor. Uz pomoć magije je oţiveo razbojnike i pretvorio ih u svoje sluge. Zajedno su napadali i ubijali Indijance i belce po Darkvudu, povećavajući njegovu vojsku. Zagor, koji je počeo da gubi snagu, obratio se za pomoć Mnogookom (vidi Mnogooki), vraču Mohikanaca (vidi Mohikanci). Mnogooki mu je ispričao priču o Kaidanu, i objasnio mu da će kada pobedi Crnog Zagora i sam umreti. Gospodar Darkvuda je spreman i na smrt, ako bi to zaustavilo sile zla da zavladaju svetom. Otišao je da se sukobi sa svojim zlim dvojnikom, ali ga je ovaj zarobio. Crni Zagor ne ţeli da ga ubije jer bi to značilo i njegov kraj. Snage dobra su se ponovo okupile i rešile da su suprotstave zlu, kao i pre mnogo vekova. Za poglavicu su odabrali Tonku (vidi Tonka), i grupa ratnika kreće da se suprotstavi slugama zla. Za njima krišom kreće i mali Tim (vidi Tim Ĉisto Srce), dečak kome je Crni Zagor pobio celu porodicu. Zahvaljujući Timu i pomoći Manitua, Zagor se oslobađa iz kaveza i suprotstavlja se zlom dvojniku. Manitu vrši malu prevaru i prenosi ih na mesto koje se nalazi na kraju vremena. Zagor uspeva da ubije zlog dvojnika, a zahvaljujući Manituovom triku ostaje ţiv. Ova fantazmagorična priča je opisana u epizodi Anima nera – Crna duša (Spec. 8; LUSP 8; VĈSP 5) iz 1996. koja je na prostorima ex-YU prvi put objavljena 2006. godine. Crni Zagor se pojavljuje u broju Specijal 8.

Crvena Kosa (Redhead) – melez, vođa bande Sauk Indijanaca. Karakterističan po dugoj crvenoj kosi i brkovima. Ubio ga je stari poglavica Snaţna Ruka (vidi Snaţna Ruka) i skinuo mu skalp. Pojavljuje se u brojevima 296 i 297.

Crvena Košulja (Red Shirt) – vođa Ilinois Indijanaca (vidi Ilinois Indijanci), koji je poveo svoje ratnike u rat protiv belaca, da osveti smrt svojih sunarodnika iz sela Peorija. Kada mu je Zagor spasao ţivot, Crvena Košulja je revidirao svoje stavove, pa više nije sve belce smatrao neprijateljima. Srećemo ga u priči o tvrđavi Stenton i ludom pukovniku Karmodiju (vidi pukovnik Karmodi). Pojavljuje se u broju Maxi 2003.

116

Crvena Lisica (Red Fox) - Indijanac iz plemena Krik (vidi Krik). Nekada je bio skaut u američkoj vojsci. Njega i njegovu porodicu su ubili lovci na skalpove predvođeni Rodţerom Kelsom (vidi Rodţer Kelso). Pojavljuje se u brojevima 409 i 410.

Crvena Mrlja (Red Spot) – vođa bande Šošona (vidi Šošoni). Ime je dobio po velikom crvenom lišaju koji ima na čelu. Pojavljuje se u priči o Lizi Garst (vidi Liza Garst). Njegovi Šošoni su napali brod koji je plovio Blek Riverom, a zatim drţali pod opsadom utvrđenu poštansku stanicu. Crvenu Mrlju je u dvoboju sekirama ubio Zagor. Okrutni vođa Šošona se pojavljuje u brojevima: 313, 314, 315.

Crvena veštica (Red Witch) – brod kapetana Nilsena (vidi kapetan Nilsen), na kome su Zagor i Ĉiko završili sticajem nesretnih okolnosti.

Crvena Vidra (Red Otter) – poglavica Seneka (vidi Seneke). Srećemo ga u priči o Kirku Vileru (vidi Kirk Viler) i traperima iz Fort Eroua. Pojavljivanje u broju 489.

Crveni Ratnik (Red Warior) – vođa bande Šonija (vidi Šoni). Indijanac koji mrzi belce i ne veruje ni u šta osim u sopstvenu snagu. Sukobio se sa Zagorom i Volterom Medenbrukom (vidi Volter Medenbruk). Pojavljuje se u brojevima 149 i 150.

Crvena Sekira (Red Axe) – ratnik Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Saveznik vrača Jelena Koji Beţi (vidi Jelen Koji Beţi) i saučesnik u zaveri protiv Henrija Samersa (vidi Henri Samers) i Brzog Groma (vidi Brzi Grom). Kasnije je postao saveznik mračnog druida (vidi druidi) Kandraksa (vidi Kandraks). Poginuo je u borbi sa Zagorom. Pojavljuje se u brojevima 335, 336, 434, 435.

Crvena Smrt (Red Dead) – kit ulješura krvavo crvene boje, koga je lovio kapetan Sin (vidi kapetan Mordekaj Sin). Zver neverovatnih mentalnih sposobnosti. Da bi sprečio ljude da ga love, kit je uspevao da oţivi najgore strahove svakog pojedinca. Zagor je spasao kita, izvukavši Mordekajev harpun iz njegovog tela. Priča o Crvenoj Smrti inspirisana je

117

čuvenim romanom Natanijela Hotorna – Mobi Dik. Crvena Smrt se pojavljuje u broju Maxi 2004.

Crvena Strela (Red Arrow) – poglavica Šonija (vidi Šoni) i otac Dţonija Nakiara (vidi Dţoni Nakiar). Hrabri ratnik koji je poveo pravedni rat protiv američke vojske koji je inicirao podmukli pukovnik Volas (vidi pukovnik Volas), kako bi proterao Šonije sa njihove zemlje i dočepao se koncesije na zlatnu rudu. Crvena Strela je nadjačan rešio da se preda sa svojim ratnicima ali ga je Volas prevario. Razoruţao je Indijance i naredio vojnicima da ih sve pobiju. Crvena Strela je, shvativši da je prevaren, zaboo pero u oko Volasu. Jedini koji su preţiveli masakr su bili Crvena Strela, po izruičitom Volasovom naređenju, i mali Nakiar koji je uspeo da pobegne. Crvena Strela je skoro dvadeset godina bio zatvoren u tvrđavi Trent, a zatim je uništen alkoholom ţiveo u vigvamu pored tvrđave. Pred odlazak u penziju, Volas ga je ubio, a Šonijima je rečeno da je Crvena Strela podlegao epidemiji velikih boginja. Ovaj događaj je opisan u epizodi Lampo mortale – Smrtonosni bljesak (br. 403; SD 66) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Crvena Strela se pojavljuje u broju 403.

Crveni Grom (Red Thunder) – ratnik Delavera (vidi Delaver). Nakon smrti Dvostrukog Noţa (vidi Dvostruki Noţ) ostao je jedini kandidat za poglavicu. Srećemo ga u priči o zlatu braće Vord (vidi Big Dţordţ Vord). Pojavljuje se u brojevima 438 i 439.

Crveni Hrast (Red Oak) – indijanski skaut u američkoj vojsci. Izdajnik koji je bio u dosluhu sa Kajmakanom (vidi Kajmakan) i vodio je odred kapetana Metisona (vidi kapetan Metison) u zamku. Otkrio ga je Zagor i naterao da oda Kajmakanove planove. Pojavljuje se u broju Maxi 2007.

Crveni Rog (Red Horn) – poglavica Kajnaha (vidi Kajnah). Srećemo ga u priči o graničarima iz Maldontauna. Pojavljivanje u brojevima 303 i 304.

Crveni strelac (Red archer) – darkvudski Robin Hud, koji za razliku od legendarnog strelca nije krao od bogatih da bi dao siromašnima, već samome sebi. Oformio je

118

sopstvenu veselu druţinu koja je harala Darkvudom dok im Zagor nije stao na put. Pojavljuje se u epizodi L’arciere rosso – Crveni strelac (br. 61; LMS 61; SDX 7; LUKL 4) iz 1970. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1972. Pojavljivanje u brojevima 61 i 62.

Erol Flin (Erol Flynn, 1909-1959) kao Robin Hud u istoimenom filmu iz 1938. godine Crveni Štit (Red Shield) – poglavica Ĉejena (vidi Ĉejeni), otac Zanje (vidi Zanja) i tast Tiskara (vidi Tiskar). Odbijao je brak između svoje kćeri i Tiskara, ali se predomislio kada joj je mladić spasao ţivot. Pojavljuje se u brojevima 324 i 325.

Crveni Vili (Willy the Red) – najbolji prijatelj Crvenog strelca (vidi Crveni strelac), gitarista i razbojnik. Poginuo je prilikom sukoba sa Zagorom. Pojavljivanje u epizodama 61 i 62.

119

Crveno Koplje (Red Spear) – poglavica Hjurona (vidi Hjuron). Kada je beskrupulozni trgovac Kendal (vidi Kendal) ponudio Indijancima vatreno oruţje za pokretanje rat protiv belaca, Crveno Koplje nije ţeleo da učestvuje u tome. Zbog toga je Slomljeni Zub (vidi Slomljeni Zub), poglavica Seneka (vidi Seneke) pokušao da ga ubije. Crveno Koplje su ranjenog iz reke izvukli Ĉiko i Zagor i upetljali se u celu priču. Ovo se dogodilo u epizodi La vendeta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; LMS 43; ZS 490; SDX 41; VĈBZ 2; LUBZ 2) iz 1966. koja je kod nas prvi put objavljena 1971. pod naslovom Robovi rudnika (LMS 43). Pojavljivanje u brojevima: 8, 9.

Cukerman (Zuckerman) – lojalni podanik zakonitog naslednika sildavijske krune, mladog Dejvida Roţersa (vidi Dejvid Rodţers). Dobroćudni Nemac, koji uspeva da ubedi vladu SAD da podrţi Dejvida, nasuprot namesniku Gorvanu. Pojavljivanje u brojevima: 490, 491, 492, 493.

Cvet Koji Se Rađa (Blooming Flower) – prelepa Indijanka iz plemena Kotsoteka Komanča (vidi Komanči). Zaljubila se u Adama Krejna (vidi Adam Krejn), a i on u nju. Pojavljuje se u brojevima 413 i 414.

120

Ĉ

Ĉak (Chuck) - zatvorski čuvar iz Port Norta. Pokušao je da se dočepa zlata starog Dţeka Kupera (vidi Dţek Smouk Kuper), koje je bilo zakopano na Ostrvu Lobanje, pošto bi prethodno sa svojim ortacima eliminisao Diging Bila (vidi Diging Bil). U ovome ih je sprečio Zagor. Pojavljuje se u broju Almanah 2006.

Ĉakaan (Chakaan) – poglavica Kačina (vidi Kačini). Pojavljuje se u drugoj priči o Eskimu (vidi Eskim). Ubio ga je Francuz Karkason (vidi Karkason), kome je Ĉukaan ubio ţenu. Pojavljuje se u brojevima: 224, 225, 226.

Ĉarls Dikvik (Charles Dickwick) – pronalazač i zanesenjak. U danima velike suše je pokušao da konstruiše mašinu za izazivanje kiše. Za pomoćnika je izabrao pogrešnog čoveka: Alfreda Banistera zvanog Ĉovek grom (vidi Ĉovek grom). Dikvikova mašina je na kraju zaista prizvala kišu. Pojavljuje se u brojevima 196 i 197.

Ĉejeni (Cheyenne) - jedno od najznačajnijih prerijskih plemena jezičkog roda Algonkina (vidi Algonkini) koje je lutalo krajevima oko reka Plat i Arkanzas. Danas su podeljeni na dva plemena od kojih Severni Ĉejeni ţive u rezervatu Tong River u Montani, a Juţni Ĉejeni ţiveu u Oklahomi s plemenom Arapaho (Nawathinehena). Prema Muniju, Ĉejeni su 1780. zajedno sa Sutaio Indijancima brojali oko 3500 duša. Godine 1904. broj Juţnih Ĉejena je bio 1903 a Severnih 1409. Ĉejeni sami sebe zovu tsétsêhéstâhese (tsitsistas), što dolazi od tsé- 'one who is'; tsêhést-, 'from there' ili 'of the same kind'. Arapaho Indijanci nazivali su Ĉejene "scarred people" (u Arapaho jeziku Hitäsi'na /ili/ Itasi'na), to jest ljudi s oţiljkom, verovatno na rukama, jer su oni prema plemenskoj oznaci ponekad nazivani i Scarred Arms. Naziv njihovog imena govori nam da su Ĉejeni praktikovali neku vrstu skarifikacije po rukama.

121

Porodica Ĉejena (1913) Sam naziv Ĉejeni dobili su od Sijuksa (vidi Sijuksi), koji su pripadali drugoj jezičkoj grupi, pa ih nisu razumeli i nazvali ih "people of alien speech" (ljudi nepoznatog jezika). Dolazi od Sha-hi'yena, Shai-ena, ili kod Tetona Shai-ela, 'people of alien spech,' od sha'ia, 'to speak a strange language'. Manje poznati nazivi za njih takođe potiču od drugih stranih plemena. Kod Kado (vidi Kado) Indijanaca bili su, prema svojim strelama (na pruge) nazivani "striped arrows" (Báhakosin). Ova dva plemena bila su očigledno u kontaktu jedino preko strela, što nam govori da su ratovali jedni s drugima. Ovo bi moglo vaţiti i za Hidatse (vidi Hidatsa), koji su ih takođe po zapercima na strelama nazivali I-ta-su-pu-zi (‗narod sa strelama sa šarenim perima') ili "spotted arrow quills", a njima srodni Krou (vidi Krou), zvali su ih istim imenom, koje se tek nešto drugačije izgovara, a glasi I-sonsh'-pu-she. Vezu s imenom, opet preko strela, nalazimo i kod Šošona (vidi Šošoni) i njihovog ogranka Komanča (vidi Komanči), čiji naziv kao i kod Kado Indijanaca znači "striped arrows" (u njihovom nazivu Päganavo). Kadoima srodni Kičai su ih zvali Nanoniks-kare'niki a pleme Vičita (vidi Vičite) Niere'rikwats-kûni'ki. Pre 1700. godine, Ĉejeni su ţiveli na području današnje Minesote, izgleda baš u blizini istoimene reke. Ovde su se bavili poljoprivredom, lovom i sakuplIjanjem divljeg vodenog pirinča, biljke (Zizania aquatica) koja raste po pirinčanim jezerima u Minesoti i Viskonsinu, a sluţila je najviše za ishranu plemenima Odţibva i Menomina (vidi Menomini) - Wild Oat Indijancima. ('Oat' znači zob, a naziv im je verovatno pogrešno

122

nadenut). Kasnije nalazimo Ĉejene na reci Ĉejen River u Severnoj Dakoti, blizu Lisbona, gde su se domogli konja i postali zavisni o lovu na bizone. Ova ţivotinja postaje im glavna hrana. Nekoliko godina kasnije, 1799. ili 1800. Odţibva Indijanci uništili su im nekoliko sela, a izgleda da je u pitanju bila stara netrpeljivost Odţibvi prema susedima, koji su predstavljali opasnost za njihova polja pirinča koja su ljubomorno čuvali. Nakon ovog događaja, Ĉejeni se okreću prema reci Misuri, i nastanjuju se u blizini rečnih plemena Mandan (vidi Mandani) i Arikara (vidi Arikara), poznatim uzgajivačima mandan-kukuruza (Mandan-corn), sitnog crvenog zrna. Početkom XIX veka, Ĉejeni odlaze dalje na zapad, terani napadima ratobornih Sijuksa. Ĉejeni nastavljaju prema Blek Hilsu. Već negde u to vreme u preriji se pojavljuju konji i vatreno oruţje. Ĉejeni su

Pokolj na reci Vašita 27. novembra 1868. godine usvojili prerijski tepee-šator i postali pravo nomadsko pleme lovaca na bizone. U ranom XIX veku, pomeraju se prema izvorima Plate. Godine 1832. veliki deo ih se odvojio i nastanio u području reke Arkanzas i tada postaju poznati kao Juţni Ĉejeni (Southern Cheyennes). Juţni Ĉejeni 1851. potpisuju sa SAD trajan ugovor u Fort Laramiju. Godine 1864. ipak dolazi do masakra u kojem je pukovnik Dţon Ĉivington, koji se predstavljao za sveštenika, s gomilom fanatika napao jedno prijateljsko selo Juţnih Ĉejena na reci Send Krik u jugoistočnom Koloradu. U opštem klanju ubijen je i njihov poglavica Crni Kotao, a stradali su uglavnom starci, ţene i deca. Ugovorom ''Treaty of Medicine Lodge'' iz 1867. godine, Juţni Ĉejeni dobijaju rezervat u Oklahomi, ali ga naseljavaju tek 1875.

123

godine. Pokolj, sličan onom na Send Kriku, Ĉejeni su doţiveli u novembru 1868.godine, kada je Sedma konjička regimenta, predvođena generalom Kasterom iznenada napala zimski kamp čejena na reci Vašita i uz sedamdesetak ratnika pobila mnoštvo nenaoruţanih ţena i dece. Severna grupa Ĉejena (Northern Cheyennes), prozvavši sebe ''Krvavima'', a ljuta zbog ova dva pokolja, pridruţila se 1876. Sijuksima koje je vodio Tatanka Jotanka, najpoznatiji pod imenom Bik Koji Sedi (Sitting Bull). U ţestokom okršaju kod Litl Bog Horna, udruţene indijanske snage razbile su Kasterovu Sedmu konjičku regimentu 25. juna 1876. godine. Pleme je tek 1884. godine s poglavicom Malim Vukom smešteno u sadašnji rezervat Tong River. Ĉejeni po kulturi pripadaju prerijskim Indijancima, lovcima na bizone. U vreme dok su još oţiveli juţno od Lisbona u Severnoj Dakoti, okrug Ransom, oni su uzgajali konje, i imali metalne noţeve. Luk, strela i koplje bili su im glavno oruţje. Glavno selo imalo im je oko 70 šatora. Porodica (proširena) je najvaţniji element društva kod Ĉejena, nakon čega dolazi banda i na kraju pleme kao celina. Ratna društva Ĉejena: Vukovi Ratnici (Wolf Soldiers), Lisice Ratnici (Fox Soldiers), Psi Ratnici (Dog Soldiers), Crveni Štitovi (Red Shields) ili Ratnici Bizoni (Bull Soldiers), i Gromoviti Lukovi (Thunder Bows). Ova ratna društva funkcionisala su poput bratstava. Svako od ovih društava imalo je svoje vlastite rituale, svete objekte, simbole, kao i nošnju. Ono što nije slično vojnim društima drugih plemena, bilo je da uzrast nije bio faktor ulaska u neko društvo. Od 5 izvornih vojnih društava (gore navedenih) bili su najpoznatiji Psi Ratnici. Kasnije su ovim društvima još pridodati Vukovi (Wolf) i Severni Ludi Psi (Northern Crazy Dogs). Kao i kod legendarnih ratnih društava Kajova (vidi Kajove), i čejenska su u preriji izazivala strah i respekt. Veće Ĉejena imalo je 44 civilne poglavice koji su zastupali razne bande i jedinice proširenih porodica. Najvaţnije religiozne ceremonije Ĉejena su bile Arrow Renewal, Sun Dance (ili New Life Lodge) i Animal Dance. Prema legendi čejenski heroj kulture Sweet Medicine, putovao je na svete planine Blek Hils gde je dobio četiri strele od Velikog Duha (Great Spirit) - dve za rat i dve za lov. Ove strele uvek će se čuvati u svetom ''sveţnju medicine'' (medicine bundle) zajedno s ostalim svetim predmetima koji simbolizuju postoIjanje naroda Ĉejena. New Life Lodge ili Sun Dance odrţavao se svake godine. On obnavlja duhovni ţivot naroda i svih bića na zemlji. Ceremonija je trajala osam dana i tada bi se okupljale sve bande plemena. U ceremoniji Animal Dance muškarci bi se oblačili u ţivotinje a članovi društva Bowstring (Himátanóhis) bi ih

124

hvatali. Ovo je bila jedina njihova ceremonija u čijoj su pripremi smele da učestvuju i ţene. Ova ceremonija se takođe odrţavala jednom godišnje a trajala je pet dana.

Poglavica Vučji Ogrtač (1898) Čejenski mit o stvaranju sveta Ĉejeni, Indijanski narod velikih severnoameričkih ravnica, razvili su Mit o stvaranju sveta, koji polazi od krajnjih metafizičkih apstrakcija Duha i Praznine. Mit je monoteistički. Bog Maheo je stvorio svet ni iz čega. Radio je u fazama, po danima, vrlo slično hebrejskom mitu iz Knjige postanja. Stvorio je svet u četiri dana, a već stvorena bića pomagala su mu u kasnijim fazama. »U početku ne bejaše ničega i Maheo, sveopšti duh, ţiveo je u praznini. Gledao je oko sebe, ali nije bilo ničega za videti. Slušao je, ali nije bilo ničega za čuti. Postojao je samo Maheo, sam u ništavilu. Maheo nije bio usamljen zbog veličine svoje Moći. Njegovo biće je bilo svemir. Ali, dok se kretao kroz beskrajno vreme ništavila, Maheo pomisli da bi se ta Moć trebala iskoristiti. Kakve koristi od Moći, pitao se Maheo, ako se ona ne koristi za stvaranje sveta i ljudi koji ţive u njemu.« Prvo je stvorio veliko slano jezero i vazduh nad jezerom, zatim bića koja ţive u vodi, pa ptice koje ţive na vodi, i konačno svetlost, da bi mogao da vidi sve što je stvorio. Divio se kako je sve lepo. Ptice ga zamole da napravi kopno, gde bi se one mogle odmoriti i

125

svijati gnezda. Maheu je međutim potrebna njihova pomoć, jer su njegove mogućnosti da sam stvara iscrpljene. »Sam sam stvorio četiri stvari: vodu, svetlost, vazduh i bića u vodi.« Njegova Moć mu omogućava da sam stvori samo četiri stvari. Mala liska je uspela da zaroni dovoljno duboko u vode jezera i izroni mali grumen blata sa dna. Maheo je vrteo grumen među dlanovima; grumen je rastao dok nije postao breg, koji Maheo postavlja na leđa Pramajke kornjače. Maheo reče: »Neka Zemlja bude poznata kao Pramajka.« Kasnije Maheo poţeli da Zemlja ne bude pusta: »Pramajka Zemlja je kao ţena, i treba da donosi plodove. Neka počne da donosi ţivot. Pomozi mi, moja Moći.« Tako nastaju drveće i trava, koje su Zemlji kao kosa ţeni. »Cveće je postalo njen blistavi ukras, a plodovi i seme bili su darovi kojima je ona uzvraćala Maheu.« Maheo se divi Zemlji i ţeli da joj nešto pokloni. »Hajde da joj dam nešto svoje, da bi znala da sam s njom i da je volim.« Izvadio je svoje rebro s desne strane, i napravio muškarca. Onda pomisli: »On je sam sa Majkom Zemljom, kao što sam ja nekada bio sam sa prazninom.« Zato izvadi svoje rebro s leve strane, i napravi ţenu. Oni su izrodili decu, koja se raziđoše na razne strane i osnovaše mnoga plemena. Kasnije je uz pomoć svoje Moći Maheo stvorio ţivotinje da hrane ljude i da im pomaţu: jelena, bodljikavo prase, antilopu, vuka, a na kraju je stvorio bizona, kao ţivotinju koja moţe da zameni sve ostale. Nakon toga on nadzire svet koji je stvorio, i brine o ljudima. »Maheo je još uvek s nama. On je svuda, promatra svoj narod i sve stvari koje je stvorio. Maheo je sve dobro i sav ţivot; on je tvorac, čuvar i učitelj. Svi smo mi ovde zbog Mahea.« U priči o Zagoru se Ĉejeni prvi put pojavljuju u epizodi Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17) iz 1972. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1976. godine. Pojavljivanje u brojevima: 84, 287, 288, 289, 324, 325

Ĉepmen (Chapman) - traper iz Darkvuda i Zagorov prijatelj. Obično se pojavljuje prilikom godišnjih sastanaka trapera. Pojavljivanje u brojevima: 144, 145, 146, 189, 190, 229, 230, 231,

126

Ĉerou (Cherow) - pleme američkih Indijanaca porodice Siuan (Siouan) čija je prva poznata lokacija bila blizu izvora reke Saluda, današnji okruzi Pikens i Okoni u Juţnoj Karolini. Muni (1928) smatra da su identični Indijancima koji su naseljavali oblast Ksuala u koju je De Soto stigao 1540. godine. Ĉerou Indijanci su pre 1700. godine stigli na reku Dan blizu juţne granice Virdţinije. Zbog učestalih napada Irokeza (vidi Irokezi) 1710. oni se povlače na jugoistok i pridruţuju Indijancima Kejuvi. Kolonistima iz Severne Karoline nije se dopalo da ţive toliko blizu Indijancima, pa je guverner Iden proglasio rat Indijancima i uputio poziv Virdţiniji za pomoć, što je virdţinijski guverner Spotsvud odbio, smatravši ih agresorima. Ĉerou tada već ţive na gornjem toku reke Pi Di, blizu linije između dvaiju kolonija. Kako su još trajali napadi Irokeza oni se na kraju između 1726. i 1739. godine priključuju Kataubama. Godine 1759. Ĉerou učestvuju sa Englezima u napadu na Fort Dukuesen (Fort Du Quesne), tvrđavu koju su 1754. podigli Francuzii na mestu gde se sastaju vode reka Alegeni i Monongahela, kod današnjeg Pitsburga u Pensilvaniji (sada Point Stejt Park). Poslednje vesti o njima potiču iz 1768. godine, kada su još ţiveli među Kataubama.

In the Enemy’s Country – Charles Marion Russell (1921) I pored tog što su Ĉerou Indijanci nestali još u XVIII veku, Boneli ih je uključio u priču o Zagoru i smestio ih u XIX vek, na granicu Dţordţije i Juţne Karoline. Prvi put ih srećemo u epizodi Tigre! – Tigar (br. 136; ZS 389; LUX 143) iz 1976. godine koja je u

127

bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1977. pod naslovom Lov iznenađenja (ZS 389). Pojavljivanje: 136, 137, 138, 285, 286.

Ĉetmen (Chatman) – mladi student s Njujorškog univerziteta i jedan od posetilaca biblioteke u dvorcu Bardţis. Pojavljivanje u brojevima 436 i 437.

Ĉilkat (Chilkat) – sin Vuvutkija (vidi Vuvutki) poglavice Oneida (vidi Oneide). Srećemo ga u priči o Okajievoj (vidi Okaji) bandi. Pojavljivanje u brojevima: 245, 246, 247.

Ĉini (Chini) – šaman Navahoa (vidi Navaho). Po Askehovom (vidi Askeh) naređenju je ubijen, da bi se Janelosi dočepali svetih pločica iz Kibole. Pojavljuje se u broju 358.

Ĉipeva (Chippewa) - kolektivni naziv za grupu plemena i bandi Algonkina (vidi Algonkini) nastanjenih u području Velikih jezera u Kanadi i SAD-u, odnosno u Minesoti, Mičigenu, Viskonsinu, Ontariju i Saskačivanu. Ĉipeva Indijanci su jedno od Jezerskih plemena (Lake tribes), uz obale Superiora, krajem poznatim po mnogim pirinčanim jezerima koja je bila glavna hrana tamošnjim Algonkinima ali i Sijuksima (vidi Sijuksi). Za kontrolu ovog bogatog područja vođeni su neprekidni ratovi. Na kraju su Ĉipeve, kada su se u drugoj polovini XVII veka dokopali vatrenog oruţja, proterali sva plemena Sijukse, Fokse (vidi Foksi) i Ĉejene (vidi Ĉejeni). Oruţjem su ih snabdeli Francuzi. Proterali su tako oko 1690. Fokse iz severnog Viskonsina, pa su se okrenuli Sijuksima, i proterali ih preko Misisipija. Deo Ĉipeva koji je bio u poteri za Sijuksima, na kraju je i ostao u preriji. Ovde, u blizini Kornjačinih planina u Severnoj Dakoti utvrdili su svoje najzapadnije bande. Njih danas poznajemo kao Plejns Odţibva (Plains Ojibwa) a njihova kultura postala je prerijska. Jedna grupa Ĉipeva kasnije se nastanila u rezervatu Roki Boj u Montani, koji je osnovan 1916., gde danas ţive sa Kri (vidi Kri) Indijancima. Ostatak plemena ostao je u rezervatu Kornjačine planine (osnovan 1882.). Ĉipeve se pojavljuju u mnogim brojevima Zagora. Zagorovo ime je izvedeno iz algonkinskog jezika kojim govore i Ĉipeve. Prvi put se pojavljuju u epizodi Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) iz 1968. godine, koja je u SFRJ objavljena iste

128

godine pod nazivom Nasilje u Darkvudu (ZS 13). Pojavljivanje: 31, 84, 162, 163, 223, 256, 295, 296, 330, 335, 336, 434, 435, 440, 441.

Chippeway Squaw & Child - Charles Bird King (1836) Ĉiroki (Cherokee) - jedno od najznačajnijih Indijanskih plemena iz grupe Irokeza (vidi Irokezi), čija se prapostojbina nalazila u Tenesiju i Severnoj Karolini, a prostirali su se i po susednim krajevima Juţne Karoline, Dţordţije, Alabame i Virdţinije. U kasnijem periodu Ĉirokiji su se mogli naći i u drţavama Arkanzas, Kanzas, Kentaki, Oklahoma i Teksas. Naziv Ĉiroki po Svantonu (John Reed Svanton) najverovatnije dolazi od Muskogi naziva 'tciloki‘ u značenju "people of a different speech", to jest ‗ljudi‘ ili ‗narod drugačijeg govora'. Muskoge pripadaju porodici Muskogean a Ĉiroki irokeškoj porodici, tako da ih nikako nisu mogli razumeti. Ĉiroki sami sebe nazivaju Ani'-Yűn'-wiya' - „pravi ljudi‟. Razna plemena davala su Ĉirokijima razne nazive koji upučuju na njihov rani način ţivota. Tako su ih Vijandoti (vidi Vijandoti) nazivali Uwatáyo-róno (ili) Entari ronnon, ‗pećinski narod‘ (‗cave people‘). Istovremeno i Irokezi ih nazivaju Oyata'

129

ge`ronóń, ‗stanovnici zemlje pećina‘ ("inhabitants of the cave country.") Nazivi Tcálke kod Tonkava i Tcerokiéco kod Vičita (vidi Vičite), pa čak moţda i Shánaki kod Kado (vidi Kado) Indijanaca, dakle plemena koja su ţivela u Teksasu, najverovatnije su njihovim jezicima prilagođene varIjante Muskogi naziva Tciloki (naroda kojega ne razumeju). Sa druge strane, prema Hodţu (Frederick W. Hodge), ime Ĉiroki je nastalo od imena Chiluk-ki, što opet znači ‗cave people‘, ljudi koji ţive u pećinama. Prema njemu ime 'cherokee' nastalo je od Tsálagi (ili) Tsáragi, kojim su oni (odnosno deo njih) prozvali sami sebe po Ĉoktavi (vidi Ĉoktavi) nazivu Chiluk-ki. Pleme Ĉoktava im je nesrodno i jezički su veoma udaljeni.

Dţon Ros (John Ross, 1790-1866) – veliki lider naroda Ĉirokija Istorija Ĉirokija je poznata od dolaska De Sota koji je prošao njihovim područjem 1540. godine. Već 1684. oni sklapaju prvi ugovor s Englezima iz Karoline. To je prijateljski ugovor koji traje do Dţamasi rata (1715-1716) i opet do rata (1759-1761). Za vreme Američke revolucije (1775-1783), Ĉiroki su se borili na strani Engleza, a mir sa Sjedinjenim Drţavama je potpisan 1785. godine. Ovaj rat ih je koštao 25% populacije. Početkom XIX veka, predvođeni čuvenim Dţonom Rosom (John Ross, 1790-1866), Ĉiroki su u potpunosti prihvatili način ţivota belih ljudi, smatrajući da će kao ''civilizovani'' Indijanci imati drugačiji status od drugih naroda. Ĉirokiji podiţu prave gradove na svojoj zemlji i nastoje da izbegavaju sukobe sa belcima, oslanjajući se na legalistički vid borbe. Međutim, ovo ipak ne uspeva. Zajedno sa drugim plemenima, primorani su da napuste svoju zemlju. Na čuvenu ''Stazu suza'' Ĉiroki su pošli 1835. godine, a preseljeni su na područje današnje Oklahome. U Oklahomi oni, Ĉoktavi,

130

Seminole (vidi Seminole), Krik (vidi Krik) i Ĉikaso Indijanci dobijaju naziv 'Pet civilizovanih naroda' ('Five Civilized tribes'). Pleme Ĉiroki postalo je 'Cherokee Nation'. Osim u Oklahomi deo Ĉirokija danas ţivi u Severnoj Karolini u rezervatu Ĉiroki ili Kvala, koji se prostire na pet okruga Ĉiroki, Grejem, Dţekson, Mejkon i Svejn. Po popisu od 1990. godine, čak 308 132 osobe izjasnilo se u Sjedinjenim drţavama kao Ĉiroki. Ipak čistokrvnih je tek 15 000. Ĉirokiji su kroz istoriju asimilovali razne narode i plemena, kako druge Indijance tako i belce, a posebno crnce. Od gore navedenog broja u Ĉiroki rezervatu u Severnoj Karolini ţivi preko 10 000 Indijanaca. Brojni Ĉiroki-Indijanci danas takođe ţive rasuti po raznim američkim drţavama gde su formirali brojna Ĉiroki plemena. Godine 1839. je sastavljen čirokijski ustav. Od 1953. godine obeleţava se čirokijski nacionalni praznik, u spomen na potpisivanje čirokijskog ustava. Danas je to jedan od najvećih događaja u Oklahomi, gde dolazi i do 70 000 ljudi iz raznih krajeva sveta.

The Cherokee Country – James Mooney (1900) U vreme prvih kontakata Ĉiroki su bili sedelačko stanovništvo, ratarski narod koji je ţiveo u preko 200 velikih sela. Tipično Ĉiroki selo sastojalo se od 30 do 60 kuća i velike

131

kuće-većnice. Zimske kuće (asi) bile su kruţnog oblika čiji je drveni kostur isprepleten granjem i šibljem, i spolja oblepljen blatom. Na vrhu krova oblika stošca nalazio se otvor za dim. Letnja su se skloništa satojala, kao kod Seminola, od otvorenih građevina na čijim je nosačima počivao krov na dve vode, najčešće pokriven slamom, što ih je štitilo od ţege ili naglog pljuska. U kasnijem periodu, pod uticajem belaca, Ĉiroki grade brvnare (log cabin) s jednim vratima i rupom za dim, a krov je prekriven korom. Velike kuće veća često su postavljali na ‗moundima‘, veštačkim breţuljcima poreklom od starije Muskogijanske kulture. Ĉiroki ih sebi nisu gradili. Kuće veća sluţile su za odrţavanje tih veća, zatim za generalne sastanke i religiozne ceremonije. U njima je kao i kod drugih Jugoistočnih Indijanaca gorela večna ''sveta vatra''. Klanovi Ĉerokija bili su: 1. Ah-ne-whi-ya. Wolf. -Vuk. 2. Ah-ne-who-the. Red Paint. -Crvena boja. 3. Ah-ne-ga-ta-ga-nih. Long Prairie. -Duga prerija. 4. Dsu-ni li-a-na. Deaf. (a bird.) -Gluvač /vrsta ptice/ 5. U-ni-sda-sdi. Holly. - Ĉesmina. Ova biljka pripada u Ilexe, a Ĉiroki-Indijanci su od nje pravili 'Crno piće'. 6. Ah-nee-ka-wih. Deer. -Jelen. /Ah-nee; označava plural/ 7. Ah riee-sa-hok-nih. Blue. -Plavi 8. Ah-nu-ka lo-high. Long Hair. -Duga kosa. Potrebno je napomenuti da su Ĉiroki ranije imali 10 klanova, a dva su izumrla. -Kod njih inače susrećemo najveći broj pripadnika po klanu. Kasnije se spominje tek 7 njihovih klanova. Ĉiroki su, kao i kulturno slični Muskogi, odrţavali Busk-ceremonije (Green Corn Dance - Ples zelenog kukuruza). Ovde treba napomenuti da su oni prilikom spremanja ''crnog pića'', koristili česminu koja ima lišće nalik na lovor, Seminole su naprotiv koristili neku vrstu Ileksa (Ilex vomitoria), koja izaziva povraćanje. ‗Tri sestre‘ (Three Sisters‘), odnosno kukuruz, pasulj i tikva su bile tipične kulture kod ovih Indjanaca. Lovom i sakuplIjanjem divljeg bilja dopunjavali su ''lonac''. Ĉiroki-sela su bila nezavisna u svojim dnevnim poslovima. Nekad bi se celo pleme sastajalo zbog ceremonija ili u ratna

132

vremena. Vođstvo su preuzimale poglavice ratnih ili civilnih sela, zavisno od toga, da li je bilo doba mira ili rata. Dolazak crnaca Crni robovi koji su dovedeni brodovima iz Afrike prilično su izmenili običaje Jugoistočnih Indijanaca. Indijanci Ĉiroki, Krik, Ais, Ĉoktavi i Ĉikaso vrlo brzo su počeli da hvataju crnce za robove. Ĉiroki koji su sadili pamuk drţali su crnce za robove da bi radili umesto njih. Kada je 1863. godine, na celoj teritoriji SAD ukinuto ropstvo, zakon je odredio da Ĉirokiji moraju osloboditi svoje crnce. Kako je to oslobađanje prošlo nije zapisano, ali se zna da je 1905. među njima ţivelo 7500 crnaca, belaca i pripadnika drugih Indijanskih plemena.

Ĉiroki Feniks iz marta 1829. godine

133

Čiroki Feniks - The Cherokee Phoenix Godine 1821. je legendarni Sekvoja (vidi Sekvoja), poznat i kao Dţordţ Gist (George Gist) počeo je da radi na pismu Ĉirokija. On je osmislio pismo od 86 znakova prilagođenih čiroki-jeziku. Pokazao je to poglavicama i objasnio im šta bi to značilo za Ĉirokije. Ubrzo nakon pristanka poglavica Ĉiroki počinju da uče svoj alfabet. Već 1828. godine, izašle su prve indijanske novine, 'The Cherokee Phoenix'. Novine su izlazile na čirokiju i na engleskom sve do 3. marta 1906. godine. U priči o Zagoru, prvi put se pojavljuju u epizodi Satko! – Satko (br. 45; LUX 83; VĈBZ 15) iz 1969. koju novosadski Dnevnik nije objavio, pa se na ovim prostorima prvi put pojavila tek 2002. godine u izdanju zagrebačkog Ludensa. Pojavljivanje u Zagoru: 45, 46, 219, 220, 221, 372, 373; Specijal 1, 4; Maxi 2001.

Ĉoktavi (Choctaw, Chahtas) - jedno od najslavnijih plemena američkih Indijanaca porodice Muskogean na američkom jugoistoku, u području Misisipija i Alabame. Prema starim predanjima nekad su činili jedan narod sa Ĉikaso Indijancima, od kojih su se odvojili u kraju poznatom kao Nanih Vaja (Nanih Waiya). Danas ţive u Oklahomi i po rezervatima u Misisipiju, Alabami i Lujzijani. Ime Ĉoktav nije razjašnjeno. U svakom slučaju ovo pleme vršilo je deformaciju lobanje deci i bebama pa su ih Ĉipeve (vidi Ĉipeve) prozvali ''Nabuggindebaig'' – ''Pljosnata glava'' ili Flat Heads. Postoji i mišljenje da je ta reč došla iz španskog 'chato' , isto u značenju flattened. Francuzi su ih prozvali imenom Têtes Plates, iz istog razloga. Prema mitu Ĉoktavi i Ĉikaso su u prošlosti bili jedan narod koji su predvodila dva brata, koji su se zvali Ĉata i Ĉikasa. Njih dvojica su podelili pleme u mestu Nanih Vaja u Misisipiju, gde se još uvek nalazi velika humka karakteristična za Muskogean kulturu. Ĉata je poveo grupu koja je postala poznata kao Ĉoktavi a Ĉikasa onu koja će postati narod Ĉikaso. Sličan naziv vođi imena Ĉoktava nalazimo i u imenu koji su im dali Biloksi, pleme koje je ţivelo na jugu, a glasio je ''Tcaqtá aⁿ-ya-dí'' , ili ''Tca-qtá haⁿ-ya''. Slične varijante nalazimo i kod drugih plemena: 'Táqta' , kod Kvapo (vidi Kvapo) Indijanaca; 'Ani'-Tsa'ta', kod Ĉirokija (vidi Ĉiroki) ; 'Tca-tá' , kod Kansa i 'Tsah-tû' kod Krik (vidi Krik) Indijanaca. Ostali nazivi su manje poznati. Ader ih naziva Pans falaya, ili "Long Hairs", 'Henne'sh' , Indijanci Arapaho, a Ĉejeni (vidi Ĉejeni) Sanakíwa, u značenju "feathers sticking up above the ears," prema načinu nošenja ukrasnih pera.

134

Há-tchoo-túc-knee, Snapping Turtle, a Half-breed – George Catlin (1834) Sredinom XVIII veka Ĉoktavi su ţiveli u nekih 60 ili 70 sela duţ reka Perl, Ĉikasovej i Paskagula, a bilo ih je oko 20 000. Njihove kuće bile su kolibe od balvana ili kore, oblepljene blatom i prekrivene slamom. Bili su napredni farmeri u čemu su se isticali među Jugoistočnim Indijancima, a proizvodili su čak i viškove namenjene trgovini. Kukuruz, pasulj i tikva, poznati među Indijancima kao 'tri sestre', bile su njihove glavne kulture. Uz ovo bavili su se i lovom i ribolovom. Jelen i medved su bili glavna i najvaţnija lovina Ĉoktava. Dolaskom belih doseljenika Ĉoktavi su se na strani Francuza borili protiv Engleza i drugih Indijanskih plemena. Nakon francuskog poraza u Francuskim i Indijanskim ratovima (1754-1763), Ĉoktavi prepuštaju svoju zemlju SAD i prelaze reku Misisipi. U XIX veku u Evropi raste velika potraţnja za pamukom, i pojačava se pritisak za akvizicijom čoktaške zemlje, pa oni 1820. prepuštaju Amerikancima ogromno zemljište u zapadnom delu Misisipija. Zajedno sa Muskogima, Ĉirokijima, Ĉikaso Indijancima i delom Seminola (vidi Seminole) proterani su tridesetih godina na područje današnje Oklahome. Ovde će do kraja veka svako pleme imati vlastitu kvazi-autonomnu upravu nastalu po modelu na Sjedinjene Drţave. Prava su im delom skresana 1906. ali još postoji u ograničenom obliku. Kako se Indijanska Teritorija

135

pripremala da 1907. postane drţava, zemlja je Indijancima dodeljena pojedinačno, a ostatak je otvoren za naseljavanje belih doseljenika. Bili su prvo od "Pet civilizovanih plemena" koji su preseljeni sa jugoistoka SAD, jer su savezne i lokalne vlade ţelele indijanske zemlje za sve veću belu zajednicu. Zajedno sa plemenima Krik, Ĉiroki, Ĉikaso i Seminolama, Ĉoktavi su pokušali da obnove svoj tradicionalni način ţivljenja i vladu u novoj domovini. Ĉoktavi, koji su bili prisilno preseljeni u Oklahomu, između 1831. i 1838. godine, organizovali su se kao "Choctaw Nation of Oklahoma". Oni koji su potpisali član 14 Sporazum na Densing Rebit Kriku (Dancing Rabbit Creeku), kasnije su formirali "Mississippi Band of Choctaw Indians". Godine 1831. je nekoliko desetina hiljada Ĉoktava prešlo put dug 800 kilometara u Oklahomu, pri čemu su brojni pomrli. Preseljavanja su trajala do početka XX veka. Do tada su Ĉoktavi izgubili veći deo suvereniteta i plemenskih prava u pripremi Indijanske teritorije, koja je postala drţava Oklahoma 1907. godine.

Choctaw Belle – P. Romer (1850) Kulturno područje Ĉoktava pripada Jugoistoku, sa glavnom tamošnjom ceremonijom poznatom kao busk ili Igra zelenog kukuruza. To je ples mladog zelenog kukuruza kojeg su Indijanci pripremali sredinom leta. Uz spomenutu deformaciju lobanje kod male muške dece, postojao je i običaj sakupljanja kostiju koji se priprema nekolio dana

136

po smrti pokojnog, a obavljali su ga profesionalni sakupljači poznati kao 'bonepickers' ili bone gatherers. Sakupljači su mogli biti i muškarci i ţene, a nosili su duge nokte na prstima i bili na poseban način tetovirani. Svojim dugim noktima bonepicker od kostiju očisti trulo meso. Meso je paljeno na postavljenoj platformi (vidi skapold) a onda zakopavano u zemlju, dok su očišćene kosti prenošene u ''kolibu kostiju'' podignutu na nosačima i opasanu palisadama. U Zagoru Ĉoktavi se prvi put pojavljuju u priči o ''Indijanskoj policiji'' kapetana Metloua (vidi kapetan Metlou), u epizodi Cacciatori di scalpi – Lovci na skalpove (br. 254; ZS 845) iz 1986. koja je u ex-YU objavljena 1987. godine pod nazivom Zaseda za Zagora (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 253, 254, 255

Ĉovek grom (Thunderman) – treći Zagorov neprijatelj sa atributima super negativca. Za razliku od prva dva u pitanju su prave natprirodne moći a ne prevara, kao kod Gvozdenog čoveka (vidi Gvozdeni čovek) ili neverovatna sposobnost običnog čoveka, kao što je to slučaj kod Supermajka (vidi Supermajk). Pravo ime mu je Alfred Banister (Alfred Bannister) i bio je običan sitni lupeţ koji je privremeno radio kao pomoćnik pronalazača i zanesenjaka Ĉarlsa Dikvika (vidi Ĉarls Dikvik) koji je pokušao da pronađe mašinu koja izaziva kišu. Došavši u selo Šoni (vidi Šoni) Indijanaca Banister je ubio vrača Kahema (vidi Kahem), da bi se dokopao šamanove relikvije od zlata. Kada su ga Šoni razotkrili pobegao je u pravcu usIjane stene, čudne kamene gromade velike toplote koja se nalazi u blizini sela Šonija, a onda je uticaj Dikvikove mašine izazvao električna praţnjenja koja su dovela do stvaranja natprirodnih moći kod Banistera. Bio je u stanju da pomera predmete i izbacuje munje pokretom dlana. Shvativši kako da koristi novu sposobnost nije prezeo od ubIjanja ljudi da bi se obogatio. Međutim, na njegovu ţalost, ova moć je bila privremena i na kraju ga je ubio grom. Kako to obično biva u priči o Zagoru, negativca je stigla poetska pravda. Ova ne baš uspešna priča je opisana u epizodi Thunderman! – Čovek grom (br. 197; ZS 649; LUX 204) iz 1981. koja je u bivšoj Jugoslaviji objavljena 1983. pod nazivom Čovek munja. Gromovnik se pojavljuje u brojevima 196 i 197.

Ĉubino Mario (Cubbino Mario, 1930-2007) – italijanski crtač stripa. Radio je za mnoge izdavače. U SBE sarađivao na Dilan Dogu, a nacrtao je i jednu epizodu Zagora - I predoni della montagna – Pljačkaši iz planine (br. 17; ZS 32; SDX 53; VĈBZ 7) iz 1966. godine.

137

Pušionica opijuma u San Francisku (1889) Ĉu-Fan (Choo-Fan, 秋繁) – antikvar iz Norfolka i legitimni izabranik kineskog cara za poglavara kineske četvrti u tom gradu. Nakon smrti Li-Tienga, poglavara kineske četvrti u Norfolku, kineski car je poslao pečat, simbol vlasti, Ĉu-Fanu po svom emisaru. Ali, pečata je pokušao da se domogne Vong-Lot (vidi Vong-Lot), vođa kriminalne grupe iz četvrti. Ĉu-Fan zbog toga zapošljava privatnog detektiva – Bata Batertona (vidi Bat Baterton). U čitavu priču umešao se i Duh sa sekirom, koji se sticajem okolnosti našao u Norfolku, na brodu svog prijatelja Fišlega (vidi Fišleg). Nakon sijaset peripetija Zagor uz pomoć prijatelja i policijskog kapetana Gibsona (vidi kapetan Gibson), uspeva da razotkrije zločinca i Ĉu-Fan preuzima poverenu mu duţnost. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi L’idolo cinese – Kineski idol (br. 159; ZS 466; LUX 166) iz 1978. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1979. pod nazivom Zlatni pečat (ZS). Ĉu-Fan se pojavljuje u brojevima: 159, 160, 161.

138

Ĉuma (Chuma) - dečak iz plemena Bahmila (vidi Bahmili). Pojavljivanje u brojevima 423 i 424. Ĉu-Pava (Choo-Pawa) – poglavica Mandana (vidi Mandani), Otac Ki-Noah (vidi Ki-Noah) i Anktopa (vidi Anktop). Pojavljuje se u brojevima: 232, 233.

Ĉvrsta Ruka (Steady Hand) – poglavica Mohavka (vidi Mohavk). Srećemo ga u priči o Robertu Greju (vidi Robert Grej). Slučajno je poginuo od Grejevog otrova. Pojavljuje se u broju 253.

139

Ć

Ćoravi Bob (Oneeyed Bob) – stari Zagorov prijatelj. U izdanju zagrebačkog Ludensa je nazvan Škiljavi Bob. Najbolji prevod bi bio Jednooki Bob. Srećemo ga u priči o Rodţeru Kelsu (vidi Rodţer Kelso). Pojavljivanje u brojevima 409 i 410.

140

D

D'Arkanđelo Roberto (D'Arcangelo Roberto, 1962- ) – italijanski strip crtač, rođen u Rimu. Do 1987. godine se bavio animacijom za crtane filmove, kada prelazi u svet stripa. Od 1996. radi u SBE, a prva epizoda Zagora koju je nacrtao je Golgotha – Golgota (br. 402; SD 65) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Potpisao je brojeve: 401, 402, 438, 439, 461; Specijal 17; Maxi 2002.

Dač (Dutch) - pljačkaš banaka i ubica. On i njegov ortak Kvejd (vidi Kvejd) su doneli ranjenog kolegu Rendija Koksa kod doktora Metrevelića (vidi doktor Metrevelić) kako bi ga ovaj povratio da bi saznali gde je Koks sakrio novac. Doktor uspeva da im pobegne a Koks umire. Dač i Kvejd prate doktora koji je sa Ĉikom krenuo do taIjanstvenog jezera na Zagorov poziv. Tu razbojnici ginu nakon sukoba sa Sikandinim (vidi Sikanda) besmrtnim Indijancima. Pojavljivanje u brojevima 447 i 448.

Dač Hobs (Dutch Hobbes) – trgovac iz Sandag Beja. Pohlepa ga je učinila saučesnikom u monstruoznim zločinima Zeba Doulera (vidi Zeb Douler). Zeb je Hobsu prodavao robu sa opljačkanih brodova. Problem je nastao kada su Douleri potopili Blek Triton, brod koji je krijumčario opijum. U njihove poslove se umešao ''kopneni gusar'' Stormi Dţek (vidi Stormi Dţek) i njegovi ljudi. Oteli su Hobsa i pokušali da dođu do svog opijuma. Međutim, Douleri su se pokazali opasnijim protivnicima nego što su to gusari očekivali. Hobsa je ubio Zeb Douler. Dač se pojavljuje u brojevima 442 i 443.

Dagajo (Dagayo) – ratni poglavica Seneka (vidi Seneke) i prevarant koji je pokušao da zavlada Irokezima (vidi Irokezi) da bi se dočepao zemlje koju je nameravao da proda belcima. Dagajo je po rođenju pripadao Hjuronma (vidi Hjuron), ali je ţiveo među belcima i radio u cirkusu Mister Misterija (vidi Mister Misteri). Tamo je zavoleo novac i moć. Kasnije su ga prihvatile Seneke, među kojima je uspeo da se popne čak do poloţaja ratnog poglavice. Kada Irokezi na sastanku šest plemena pored jezera Osvego odbiju njegov predlog o prodaji dela zemlje belcima, počinje niz neverovatnih događaja. Uz pomoć mađioničarskih i scenskih trikova Dagajo i njegovi saradnici prerušeni u bogove

141

Irokeza, izazivaju smrt Ka-Hena (vidi Ka-Hen), poglavice Seneka i Tadodahoa (vidi Tadodaho), poglavice Onondaga (vidi Onondage). Nakon ovoga, Dagajo polako preuzima vlast nad Irokezima. Jedini koji mu se suprotstavlja je Tonka (vidi Tonka), koji nalazi saveznika u borbi protiv prevaranata u Zagoru (ovaj događaj se zbio na početku Zagorove misije u Darkvudu). Međutim, Dagaju uspeva da nametne svoju volju i Mohavcima (vidi Mohavk) i umalo ne likvidira Tonku i Zagora. Zahvaljujući hrabroj Tonkinoj supruzi, Ahti (vidi Ahta), deo Mohavka ostaje lojalan Tonki i oni uspevaju da razotkriju Dagaja i njegove saveznike. Dagajo gine u dvoboju sa Gospodarom Darkvuda. Ova tragična priča je opisana u epizodi La congiura degli dei – Zavera bogova (Spec. 6; LUSP 10; VĈSP 10) iz 1993. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 2006. pod nazivom Urota bogova (LUSP). Dagajo se pojavljuje u broju Specijal 6.

Francuska invazija na Dahomej 1892. godine Dahomej (Dahomey) – drţava u zapadnoj Africi, današnji Benin. Kraljevina Dahomej je nastala mešanjem etničkih grupa na ravnici Abomej. Prema nekim teorijama trgovina robljem u tom delu Afrike prouzrokovala je beg i seljenje različitih grupa u područje ravnice, među kojima je bila i Aja (grupa Gbe naroda) za koje se smatra da su osnovali kraljevstvo, koja se pomešala sa lokalnim Fon narodom, te je tako nastala nova etnička grupa - Dahomej.

142

Kraljevina Dahomej je bila poznata po svojoj vojnoj tradiciji. Mladi dečaci su od najranijeg doba sluţili starijim vojnicima i učili vojne običaje, a posebno je bila poznata "Ahosi" ("naše majke") elitna jedinica ţena, koju se evropski istraţivači nazivali "Amazonkama Dahomeja". Zarobljenike iz svojih vojnih poduhvata su prodavali u roblje a delom ih prema običajima ritualno pogubljivali. Pogubljivanja i zabrana transatlantske trgovine robljem dovela je do smanjenja zarade i slabljenja kraljevstva, pa su tako od 1885. portugalski trgovački borodovi napustili priobalno područje i trgovinu. Krajem XIX veka Francuska je iskoristila slabljenje drţave, pa je ugovorima o zaštiti i kolonijalnim ratovima pretvorila Dahomej u svoju koloniju, Francuski Dahomej je postao deo kolonije Francuska Zapadna Afrika. Godine 1958. Dahomej je stekao autonomiju, a 1960. i nezavisnost.

Dajmon (Daymon) – vođa vanzemaljaca Akronijana (vidi Akronijani). Pojavljuje se u brojevima: 180, 181, 182.

Dajmond (Diamond) – beskrupulozni milijarder koji je prevarom pokušao da se dočepa zemlje u Darkvudu. Srećemo ga u priči o Paranormusu (vidi Paranormus). Ubili su ga darkvudski Indijanci. Pojavljuje se u broju 222.

Danijel Bouvi (Daniel Bowie) – Zagorov stari prijatelj, ribar iz Big Beja. Kada se na području Velikih jezera, na granici Kanade i SAD pojavio oklopljeni brod Distrojer (vidi Distrojer), kojim je zapovedao arogantni sadista Bučer (vidi Bučer), i počeo da teroriše američke ribare, Danijel je pozvao u pomoć svog starog prijatelja Zagora. Zagor u dogovoru sa Bouvijem i pukovnikom Grantom (vidi pukovnik Grant), organizuje grupu dobrovoljaca koja je ilegalno prešla granicu u nemeri da uništi brod. Hrabri dobrovoljci uspevaju da prebrodu sijaset teških iskušenja ne znajući da u svojim redovima imaju izdajnika. Na kraju prijatelji ipak uspevaju da unište brod, i spreče povratak juţne obale jezera pod britansku kontrolu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il tirrano del lago Tiranin sa jezera (br: 161, ZS 498, LUX 168) iz 1979. koja je kod nas prvi put objavljena 1980. pod nazivom Tvrđava na moru (ZS). Brojevi u kojima se pojavljuje Danijel Bouvi: 161, 162, 163, 164, 165.

143

Dankan Mek Gilirej (Duncan McGillivray) – mladi Škotlanđanin iz Selkirka u Kanadi. Prijavio se u miliciju koju je regrutovao Lu Bredli (vidi Lu Bredli) i dopao šaka Asiniboinima (vidi Asiniboin). U njihovom selu mu je ţivot spasla Sabin Bonom (vidi Sabin Bonom) u koju se Dankan zaljubljuje. Međutim, na kraju priče, Sabin je birajući između njega i Tajende (vidi Tajenda), izabrala mladog Mohavka (vidi Mohavk). Mnogo godina kasnije, nakon lutanja po svetu, Dankan se vraća u Rupertovu zemlju i pridruţuje Metisima (vidi Metisi). Dankan se pojavljuje u brojevima Almanah 1997 i Specijal 12.

Dark Šark (Dark Shark) – Mračna Ajkula, kitolovac kapetana Mordekaja Sina (vidi kapetan Mordekaj Sin).

Darkvud (Darkwood) – Darkvudska šuma, imaginarno mesto na kojem se odvija priča o Zagoru. Veliko i raznovrsno područje u kojem se nalaze neprohodne dţungle i vlaţna močvara Mo–Hi–La, nedostupne planine i brze reke, zelenkaste prerije, pogranični gradovi puni običnih ljudi, kriminalaca, trgovaca i lovaca na blago. Zagorovo kraljevstvo je smešteno negde na severoistoku SAD, juţno od Velikih jezera, a dopire do Pensilvanije, Zapadne Virdţinije i Ohaja, a istoimena reka (Ohajo) predstavlja ţilu kucavicu i glavni vodeni put kroz čitavo područje. Kraj iz mašte prepun stvarnih istorijsko – geografskih opisa. Tu je u prvoj polovini XIX veka, u vreme uz koje je smeštena priča o Zagoru, ţivelo i mnoštvo stvarnih Indijanskih plemena, koja su uskoro skoro potpuno nestala u svojevrsnom genocidu. Ovo područje je tridesetih godina XIX veka predstavljalo granicu između cuvilizovanog istoka, koji su belci potpuno osvojili i divljih područja Srednjeg zapada, kojima su još uvek gospodarila indijanska plemena. Kao i u svakoj pograničnoj oblasti, i u Darkvudu su izgrađena brojna vojna utvrđenja, kao što su Fort Pit, Fort Henri, Brejveri i druga, koja predstavljaju svojevrsne karaule između dva sveta. Darkvud je zamišljen kao ničija zemlja, realno ali nepostojeće mesto, stvoreno po meri junaka priče. Posebna privlačnost Darkvuda leţi u tome što se u njemu nalaze desetine skrivenih zemalja u kojima ţive potpuno izolovane zajednice koje mestu daju poseban šarm i misteriju.

144

Darma (Dharma) – moćna indijska veštica. Gospodarica Tagova (vidi Tagovi) i najveća neprijateljica fakira Ramata (vidi Ramat). Prividno je bila u sluţbi bogatog i moćnog indijskog radţe Kubal Singa (vidi Kubal Sing), koji je mrzeo Engleze i ţeleo je da ih protera iz Indije. Ona je nekada bila ţena Ramatovog učitelja Mure (vidi Mura) i ţeli da se dočepa moćnog talismana Jaganata, koji je posle Murine smrti u Ramtovom posedu. Prvi put je srećemo u epizodi Dharma la strega – Veštica Darma (br. 137; ZS 390; LUX 144) iz 1976. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1977. pod nazivom Beli tigar (ZS). Tada je nesrećnog Vilfreda Keloga (vidi Vilfred Kelog) koji je ubio radţinog svetog tigra pretvorila u zver: čoveka-tigra. Mnogo godina kasnije, on sa Kubal Singom i grupom Tagova stiţe u Darkvud kako bi pronašla Ramata i otela mu amjliju. Kubal Sing je ubeđen da Darma ţeli da uz pomoć talismana izazove dolazak Kalkina, desetog avatara (avatar je inkarnacija boţanstva u hinduizmu) boga Višne i učini kraj svetu kakav poznajemo. Međutim, Darma zna da talisman nema takve moći. Ono što ona ţeli je da sebi pribavi večitu mladost. Kada radţa shvata da je izdan, Darma ga ubija, ali tada dolazi do sukoba između Tagova i Zagora i Mek Kvejda (vidi Martin Mek Kvejd). Zagor i Mek Kvejd uspevaju da poraze Tagove, a smrtno ranjeni Kubal Sing poslednjim atomom snage ubija Darmu. Ovaj događaj je opisan u epizodi L’amuleto di giada – Amajlija od ţada (br. 446; LU 129) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Darma se pojavljuje u brojevima: 137, 138, 444, 445, 446.

Dasti (Dusty) – zatvorski čuvar iz Port Norta. Pokušao je da se dočepa zlata starog Dţeka Kupera (vidi Dţek Smouk Kuper), koje je bilo zakopano na Ostrvu Lobanje, pošto bi prethodno sa svojim ortacima eliminisao Diging Bila (vidi Diging Bil). U ovome ih je sprečio Zagor. Pojavljuje se u broju Almanah 2006.

Davigah (Dawigah) – vođa bande Hjurona (vidi Hjuron) koje je angaţovao Kleg (vidi Kleg) da ubiju Dejvida Rodţersa (vidi Dejvid Rodţers). Nakon dvoboja sa Zagorom u

145

kojem je poraţen, Davigah je rešio da promeni stranu i pomogne Gospodaru Darkvudu. Pojavljuje se u brojevima: 490, 491, 492, 493.

Hexen – Hans Baldung Grien (1508) De Angelis Otavio (De Angelis Ottavio, 1954- ) – strip scenarista. Povremeno sarađuje sa SBE, gde je osim za Zagora pisao i za Nika Rejdera. Jedina priča koju je do sada napisao De Angelis je La maschera sul volto – Maska na licu (br. 456; LU 139) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Potpisao je brojeve 455 i 456.

146

De Tokvil Aleksis (De Tocqueville Alexis, 1805-1859) - francuski politički teoretičar i istoričar. Posle Julske revolucije 1830. u Francuskoj, De Tokvil je posetio SAD da bi izučavao njihov kazneni sistem. Ovo je doprinelo stvaranju njegovog remek-dela O demokratiji u Americi (1835—1840). Njegovu političku karijeru prekinuo je drţavni udar Luja Napoleona Bonaparte 1851. godine, što mu je dalo slobodu da se u potpunosti posveti proučavanju istorije čiji je rezultat, između ostalog, knjiga Stari reţim i Francuska revolucija (1856). Bio je prijatelj Dţona Stjuarta Mila i sa njime se dopisivao. U delima De Tokvila izraţava se veoma nejasan stav prema razvoju političke demokratije. Njegove ideje izvršile su uticaj i na liberalne i na konzervativne teoretičare kao i na političare.

Louis-Philippe, duc d'Orléans, quitte le Palais Royal pour se rendre à l'hôtel de ville de Paris – Horace Vernet (1832)

147

U Zagoru, De Tokvila srećemo upravo na njegovom putovanju po SAD, sa prijateljem Gistavom Bimonom (vidi Bimon Gistav), u epizodi Agenti segreti – Tajni agenti (Maxi 2005; LUMX 6) iz 2005. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008.godine. Iako je zvanični razlog njihovog puta bio upoznavanje sa kaznenim zavodima u SAD i proučavanje iskustva američkog demokratskog sistema, De Tokvil i Bimon su tajno traţili zlato koje je Luj XVI, na početku Francuske revolucije, naredio da se prenese u Ameriku kako ne bi palo u ruke revolucionarima. Novi francuski kralj Luj Filip Orleanski (1830-1848), plaši se da zlato ne padne u ruke ultrakonzervativnoj tajnoj organizaciji Loţi Krune (Lodge of the Crown), koja se bori za povratak starog apsolutističkog tipa vladavine u Francusku. Aleksis De Tokvil se pojavljuje u broju Maxi 2005. Dečko Saliven (vidi Saliven)

Dejvid Landon (David Landon) – majordom kuće na Vindi Klifu. Zapravo član bande Landonovih, brat Bastera (vidi Baster Landon) i stric Marte – Prišile (vidi Prišila Stanford). Pojavljuje se u brojevima: 33 i 34.

Dejvid Lin (David Lean) – penzionisani pukovnik britanske vojske. Sluţbovao je u Kalkuti, u Indiji, gde je učestvovao u uništenju jedinice sekte Tagova (vidi Tagovi), koju je predvodio Gura-Kan. Za ovaj poduhvat je odlikovan ordenom, kao i njegove kolege: Ejb Slejer i Hari Dţejson (vidi Hari Dţejson). Po napuštanju vojske se preselio u SAD, gde je kupio zemlju i sagradio kuću. Posle godina mirnog ţivota, primio je u kratkom vremenskom razmaku dva paketa iz Engleske, u kojima su se nalazile medalje njegovih ratnih drugova i novinski članci koji su govorili o njihovoj smrti. Svi tragovi su ukazivali na Tagove. Nekoliko meseci se ništa nije događalo, a onda je započela serija ubistava, izvršenih rumalom – belom maramom, glavnim oruţjem Tagova. Lin je tada zaposlio privatnog detektiva, a to je bio Bat Baterton (vidi Bat Baterton). Na putu ka Linovoj kući Bat je naleteo na Zagora i Ĉika, koji su pristali da mu pomognu u razrešenju ove misterije. Zagor uspeva da otkrije ko stoji iza ubistava, ali ne i da spase nesrećnog Lina. Ovaj događaj se zbio u epizodi La dea nera – Crna boginja (br. 53; LMS 97; LUX 91) iz 1969. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1974. pod nazivom Čovek u crnom (LMS). Pojavljivanje u brojevima: 53, 54.

148

Dejvid Rodţers (David Rogers) – princ i prestolonaslednik Sildavije (ova nepostojeća drţava se prvi put pojavljuje u Erţeovom stripu Avanture Tintina, a ime je dobijeno kombinacijom imena TranSILvanije i MolDAVIJE), izmišljene drţave na Balkanu, između Ruritanije i Crne Gore. Kada je imao četiri godine, njegove roditelje je ubio namesnik Gorvan, a dečaka je spasila grupa ljudi lojalnih dinastiji. Odveli su ga u Ameriku, daleko od domašaja uhoda i ubica tiranina Gorvana, gde je Dejvid odrastao na jednoj farmi, čekajući pravi trenutak da zauzme svoje mesto na prestolu Sildavije. Međutim, posle više od deset godina, Gorvanova tajna sluţba otkriva da se mladi princ krije na jednom imanju na severu SAD, a da su njegovi laţni roditelji, porodica Rodţers, zapravo lojalni podanici zakonitog princa Sildavije. Jedan od najboljih sildavijskih tajnih agenata, Kleg (vidi Kleg), unajmljuje grupu Indijanaca Hjurona (vidi Hjuron) da napadnu farmu Rodţersovih i ubiju dečaka. Hjuron ubijaju sve osim Dejvida i dvojice Sildavijanaca, Nejtana i Dţoa, koji spašavaju dečaka pa sva trojica čamcem beţe od Indijanaca. Međutim, Hjuron ih stiţu, ubijaju Dţoa i Nejtana, a Dejvida ranjavaju sekirom po glavi. Dečaka spašava Zagor i odnosi ga u logor Tonkinih (vidi Tonka) Mohavka (vidi Mohavk). U selu shvataju da momak ima amneziju i da nema pojma ko je. Zagor odlučuje da ga odvede u Fort Pit kod svog prijatelja lekara, pukovnika Perija (vidi pukovnik Norman Peri). Istovremeno, u Plezent Pointu se pojavio tajanstveni gospodin Cukerman (vidi Cukerman), koga Hjuron i Kleg takođe traţe i napadaju kafanu u selu. Zagor spašava ljude iz Plezent Pointa, ali Cukerman nestaje u šumi. Zagor, Ĉiko i Dejvid u Fort Pitu saznaju od Perija da je najbolji lekar za Dejvidovu bolest, doktor Ormond iz Sent Luisa. Međutim, Hjuron napadaju Dejvida ispred same tvrđave i Zagor kreće za njima. Sukobljava se sa njihovim vođom Davigahom (vidi Davigah), pobeđuje ga, ali mu poklanja ţivot. Hjuron, zatečeni Zagorovom velikodušnošću odlučuju da promene stranu i ubijaju Vilisa (vidi Vilis), Klegovog ortaka, ali Kleg uspeva da umakne. Zagor, Ĉiko i Dejvid kreću ka Sent Luisu i zaustavljaju kočiju u kojoj putuje engleska plemkinja ledi Milisent Lori (vidi ledi Milisent Lori) sa svojim sekretarom Talbotom (vidi Talbot). Ledi Lori pokazuje veliko interesovanje za Dejvida. Kočiju napadaju Mohave (vidi Mohave), ali putnici uspevaju da se odbrane, zahvaljujući pre svega Zagoru i Talbotu. Uveče, u gradiću Sentraliji, gde je kočija stala da putnici prespavaju, ledi Lori se sastaje sa Klegom i saznajemo da je i ona agent namesnika Gorvana i da joj je pravo ime Miranda. U Sent Luisu, tri prijatelja stiţu kod doktora Ormonda i on ih prima čim je čuo da su Perijevi prijatelji. Zagoru je Ormond sumnjiv i ubrzo otkrivamo da to nije doktor, već

149

glumac Tadeus Tandi (vidi Tadeus Tandi), koga je Kleg unajmio da glumi doktora kako bi kidnapovali Dejvida. Tada dolazi do obračuna u podzemlju Sent Luisa, gde Kleg uspeva da se dokopa Dejvida i odvodi ga u jednu napuštenu zgradu. Međutim, iznenada se pojavljuju Davigahovi Hjuron i zarobljavaju Klega. Uhvaćen u klopku, Kleg izvršava samoubistvo pucajući sebi u glavu. Zagor, Ĉiko i Dejvid kreću parobrodom do Devenporta, za pravim doktorom Ormondom. Na parobrodu ponovo sreću Milisent Lori - Mirandu, koja uspeva da odvuče Dejvida na stranu dok je Zagor jurio dva bandita koji su pomagali Klegu u Sent Luisu. Postavivši mu pitanje na srpskom, na koje Dejvid odgovara, ona dobija definitivnu potvrdu da je on princ od Sildavije i planira da ga ubije. Ona i Talbot ga onesvešćuju i čamcem beţe na obalu, gde Miranda planira da mu odseče glavu i ponese je u Sildaviju namesniku Gorvanu. Međutim, njen okrutni plan sprečava napad Mohava, koji ubijaju Talbota a nju i Dejvida zarobljavaju. U međuvremenu se i Zagor iskrcao na obalu Misisipija i krenuo njihovim tragom. On uspeva da oslobodi Dejvida, dok Miranda sama uspeva da pobegne od poglavice Divlje Sekire (vidi Divlja Sekira), koji je ţeleo da je oţeni. Na brodu nju zaključavaju u kabinu, dok se posada i putnici spremaju za napad Mohava koji uskoro počinje. Kada je izgledalo da će Indijanci osvojiti parobrod iznenada se pojavljuje vojni brod koji topovima rasteruje Mohave. Vojnike predvodi pukovnik Peri, a sa njim su i momci iz Plezent Pointa i Cukerman, koji je uspeo da se spase. Od Perija saznaju da je američka vlada rešila da pomogne Dejvidu da se vrati na presto u svojoj zemlji i da od tog trenutka uţiva potpunu vojnu zaštitu. Bitku i meteţ, koji su nastali na brodu je iskoristila Miranda koja uspeva da pobegne i dočepa se jednog konja. Međutim, konj u mraku propada u jamu sa blatom i Miranda ne uspeva da se sama izvuče iz nevolje. Na njenu ''sreću'' u pomoć joj pristiţe niko drugi do poglavica Mohava, Divlja Sekira, koji nije odustao od ţenidbe. Ova uzbudljiva priča je ispričana u epizodi La banda del guercio – Banda Jednookog (br. 491; VĈ 23; LU 174) iz 2006. godine, koja je u Srbiji objavljena 2009. pod nazivom Banda Razrokog (VĈ). Princ Dejvid se pojavljuje u brojevima: 490, 491, 492, 493.

Dekster (Dexter) – kriminalac koji je odsluţio kaznu u zatvoru Sen Veli. Odmah je pohitao da pokupi plen koji je njegov bivši ortak Dţes (vidi Dţes) sakrio u jednom ''gradu duhova''. Dţes, koji je pobegao iz zatvora dolazi po plen pa se njih dvojica se sukobljavaju i Dekster gine. Dekster se pojavljuje u brojevima 281 i 282.

150

Dekster Grin (Dexter Green) – britanski arheolog i avanturista, član Kluba svetskih putnika (Globetrotters club), saradnik agencije Drugde (vidi Drugde) i najveći rival dijaboličnog Ludviga Rihtera (vidi Ludvig Rihter). Iskreni zaljubljenik u nauku i prijatelj Endrjua Kejna (vidi Endrju Kejn), koji ga je i preporučio Zagoru. Dekster dolazi u SAD nakon što je izvršio uspešna iskopavanja u Mesopotamiji i otkrio u ruševinama drevnog Uruka grobnicu kralja Dumuzija, jednog od poslednjih vladara Sumera. U sarkofagu je osim mumije pronašao nešto još dragocenije: kraljevsku dijademu u koju je ugrađen dragi kamen sa Atlantide (vidi Atlantida). Na putu za Ričmond, on i njegov verni prijatelj Jambo (vidi Jambo M'za) sreću Zagora i Ĉika i uspevaju da ih ubede da im se pridruţe. Dekster namerava da mumiju i dijademu pokloni muzeju u Ričmondu, čiji je upravnik stari Zagorov prijatelj, profesor Oldbouns (vidi profesor Oldbouns).

Veliki zigurat u Uru

151

Dekster upoznaje Zagora sa problemima koji ga prate još od Mesopotamije. Iskopavanjima u Uruku, Grin je stekao moćnog neprijatelja - sektu sledbenika Namtara, sumerskog boga sudbine, grupu fanatika koja se i posle hiljada godina klanja sumerskim bogovima i za koje arheološka iskopavanja predstavljaju bezboţno skrnavljenje. Uz to, Dekster sumnja da su poklonici Namtara povezani sa njegovim starim neprijateljem, profesorom Ludvigom Rihterom. U Ričmondu, gde im se pridruţuje Bat Baterton (vidi Bat Baterton), već prve noći u muzeju, neko pokušava da ukrade Dumuzijevu dijademu iz sefa. Da sve bude neobičnije, sutradan saznaju da će predavanje o drevnim Sumerima u Ričmondu odrţati niko drugi do Ludvig Rihter. Dekster i Zagor sumnjaju u Nemca, ali inscenirani pokušaj ubistva Rihtera, od strane pripadnika sekte Namtara, čine da njihova sumnja popusti, pa prestravljenog arheologa dovode u muzej. Sledećih noći muzej napadaju tajanstvene sile, koje poznavaoci istorije drevnog Sumera povezuju sa famoznom Strašnom sedmoricom, demonima osvetnicima. Kada zahvaljujući otrovnom plinu, svi osim Zagora padnu u nesvest, ošamućeni Zagor se upoznaje sa vođom sekte Namtara – Magom Fazarom (vidi Mag Fazar), čiji ljudi uspevaju da isprazne ceo muzej. Kada se Zagor dva dana kasnije osvestio, kockice su polako počele da se slaţu. Ispostavlja se da je Rihter bio u dosluhu sa Fazarom, i da je on taj koji je povlačio konce i iskoristio Maga. Ključnu ulogu u obmani je imao Rihterov najpouzdaniji čovek – Enrike Velaskez (vidi Enrike Velaskez), tajanstveni čovek sa četiri prsta. Nemac uspeva da zarobi Dekstera, Batertona, profesora Oldbounsa i njegovog sekretara Ferdinanda (vidi Ferdinand). Na kraju priče, Rihter ubija Fazara, kome je obećao mumiju i dijademu, ali policija i Zagor otkrivaju mesto na kome je trebalo da se ukrca na brod za Evropu i oslobađaju zarobljenike. Rihteru Grin otima dijademu, s koje je Nemac već skinuo dijamant koji mu je bio potreban. Profesor Rihter i Velaskez ipak uspevaju da pobegnu. Grin odlazi u Evropu za Rihterom, a Zagor na jug za Velaskezom. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il segreto dei Sumeri – Tajna Sumera (br. 469; VĈ 1; LU 152) iz 2004. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Bila je to prva epizoda Zagora koju je objavio Veseli Ĉetvrtak iz Beograda. Dok se Zagor borio protiv Rihtera i Velaskeza u Meksiku, Grin je u Londonu nastavio istraţivanje i shvatio da je sledeći Rihterov cilj Island, za koji obojica veruju da je mitska Tula, najsevernija kolonija Atlantide. Tamo bi po Deksterovim proračunima trebalo da se nalazi Lokijev (vidi Loki) prsten, još jedan od moćna četiri artefakta Atlantiđana. On stupa u kontakt sa Zagorom zahvaljujući svojim poznanstvima u Britanskoj mornarici i brod Dragun (vidi Dragun), starog Zagorovog prijatelja kapetana Poštenog Dţoa (vidi

152

Pošteni Dţo), dolazi u Tampu, na Floridi, gde se Zagor i Ĉiko ukrcavaju. Sa njima kreće i grupa vikinga sa kraljem Gutrumom (vidi Gutrum), kojima je dosadio miran ţivot na Floridi pa su odlučili da se vrate u zemlju svojih predaka, na Island. Dragun plovi do Azornih ostrva, gde im se pridruţuju Dekster i Jambo. Dragun zatim kreće ka severu, prema poslednjoj Tuli.

Sumerske statue iz Ešnune (oko 2700 g.p.n.e.) Severozapadno od obala Irske, Dragun ulazi u strašnu oluju i nailazi na Maelstrom (vidi Maelstrom), uţasni vir na otvorenom moru, iz koga jedva uspeva da se iščupa. Mornari i putnici Draguna, imali su prilike da u Maelstromu vide davno potopljene građevine nestalog kontinenta. Teško oštećeni Dragun pristaje na Farskim ostrvima, a Dţo, Dekster, Zagor i mali Feliks (vidi Feliks) kreću peške do glavnog grada Toršavna, kako bi nabavili drvenu građu, neophodnu za popravku broda. Na putu do grada sreću tajanstvenog mladog Islanđanina Borka Grimsona (vidi Bork Grimson), koji je na Farskim

153

ostrvima kupio ponije. Bork kidnapuje malog Feliksa i odvodi ga na brod Erebus (vidi Erebus), koji je iznajmio Ludvig Rihter. Erebus isplovljava, a Zagor kreće za njim kako bi spasao Feliksa. Međutim, počinje oluja i Zagor jedva preţivljava jer mu se brodić razbija o stene juţnog Islanda. Dragun, nakon što su završene neophodne popravke, kreće za Zagorom i Erebusom prema Rejkjaviku. Stigavši u Rejkjavik Dragun izaziva posebnu paţnju meštana zbog Gutruma i njegovih vikinga. Nakon uvodnog šaketanja stanovnici islandske prestonice primaju Gutruma i njegove ljude sa oduševljenjem, dok Dekster i Dţo bivaju pozvani na večeru kod danskog guvernera. Tu saznaju sve o Rihteru i njegovim potezima otkad je stigao u Rejkjavik. Zahvaljujući jednom trgovcu uspevaju da pribave sve što im je potrebno da bi krenuli Rihterovim tragom. Dok su se spremali da krenu u unutrašnjost ostrva u luku uplovljava Erebus, za koji su im rekli da je isplovio iz luke neposredno pošto je Rihter otišao prema vulkanu Herdubrejdu. Kapetan Erebusa, Edmund Forbs (vidi kapetan Edmund Forbs) pod okriljem noći pokušava da izvrši diverziju i potopi Dragun, ali ga Zagorovi prijatelji preduhitre i Erebus tone na dno rejkjaviškog zaliva. Sutradan ekspedicija koju predvode Dekster Grin i Pošteni Dţo kreće prema Herdubrejdu, traţeći usput Zagora za koga su uvereni da je ţiv. Od islandskih farmera saznaju za prolazak čoveka koji odgovara Zagorovom opisu i puni samopouzdanja nastavljaju Rihterovim tragom. Na Tron Bogova stiţu u trenutku kada je drama dostigla vrhunac. Gutrumovi vikinzi i mornari sa Draguna uspevaju da savladaju Rihterove plaćenike, a naučnik zločinac gine u jednom odronu u pećinama vulkana. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il trono degli dei – Tron Bogova (br. 482; VĈ 14; LU 165) iz 2005. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Dekster Grin se pojavljuje u brojevima: 469, 470, 471, 479, 480, 481, 482.

Dela Monika Rafaele (Della Monica Raffaele, 1961- ) – italijanski strip crtač, rođen u Salernu, jedan od najboljih Zagorovih ilustratora novijeg perioda. Karijeru je započeo rano, već sa šesnaest godina, kada je sarađivao na jednom fanzinu. Od 1983. do 1985. godine je radio na Alan Fordu, a kasnije na italijanskim izdanjima Diznijevih stripova. Od 1988. prelazi u SBE, gde osim Zagora potpisuje ilustracije i za Marti Misteriju, Mister Noa i Teksa Vilera. Početkom ovog veka, Dela Monika napušta SBE, ali i dalje sarađuje na Zagorovim epizodama. Prva epizoda koju je nacrtao Dela Monika je Sfida a Los Angeles – Okršaj u Los Anđelesu (br. 354; SD 18) iz 1995. godine. U Zagoru se specijalizovao za horor priče, pa je nacrtao poslednju epizodu o vampiru Beli Rakosiju

154

(vidi Bela Rakosi), a Ilenija Varga (vidi Ilenija Varga) se pojavljuje isključivo u njegovoj realizaciji. Brojevi koje je potpisao Dela Monika: 353, 354, 370, 371, 397, 398, 399, 429, 430, 444, 445, 446, 455, 456, 479, 480, 481, 482; Specijal 11; Almanah 1997, 1999; Maxi 2006.

Ţena iz plemena Delaver sa detetom (oko 1900) Delaver (Delaware) - značajan Indijanski narod ili rasa, koja se u istoriji sastojala od mnogobrojnih manjih grupa i granala se u tri glavne grane, to su: Munsi (vidi Munsi), Unalahtigo i Unami. Danas ţive u više rezervata i u nekoliko američkih saveznih drţava. Jezički pripadaju porodici Algonkina (vidi Algonkini). Najsrodniji su plemenima Nantičoke (vidi Nantičoke), Konoj i Pohatan (vidi Pohatan) na jugu i Mohikancima (vidi Mohikanci) i plemenu Vapinger, na severu. Sami sebe nazivaju Leni Lenape (Lenni Lenape), odnosno pravi ljudi , true men, ili standard men. Francuzii su ih nazivali vučjim narodom – Lup, odnosno Wolf, kako su to preveli Englezi. Kod drugih domorodačkih plemena, barem onih koja smatraju da su njihovog porekla, nazivali su ih

155

Mohomes (Mochomes), ili 'dede' "grandfather." Kod neprijateljskih plemena, kao što su Irokezi, naročito pleme Mohavka (vidi Mohavk), njima jezički nesrodno, i koji ih nisu mogli razumeti, postojao je naziv A-ko-tca-ka'nen ili Tca-ka'nen u značenju 'mucavci' , ili 'oni koji mucaju' , eng. "One who stammers in his speech," a slično su ih nazivali i Mohavcima srodne Oneide (vidi Oneide) i Tuskarore (vidi Tuskarore) Indijanci. Drugi nazivi su manje poznati, kod Vičita (vidi Vičita) se za Delavere koristio se naziv Narwah-ro. Prema tradicionalnoj istoriji Delaver Indijanaca zapisanoj u svetim tekstovima 'crveni zarez' ili walam olum, njihova pradomovina bila je negde na severozapadu. Njihove tri glavne grane, po svoj prilici vezane u labavi savez bile su Munsi (vidi Munsi) sa totemom vuka, Unami (Unami) ili Turtle sa totemom kornjače i Unalahtigo (Unalachtigo) ili Turkey sa totemom ćurana. Oko 1600. godine ova plemena locirana su u dolini reke Delaver od Kejp Henlopena, severno do donjeg toka Hadsona u juţnom

A Delaware chief addresses his people – Anonymous (XVIII vek) Njujorku. U poslednjih 300 godina Delaveri su preseljavani najmanje 20 puta. Do 1900. godine ţiveli su na područjima sadašnjih drţava Delaver, Nju Dţersi, Njujork, Pensilvanija, Zapadna Virdţinija, Ohajo, Mičigen, IndIjana, Misuri, Arkanzas, Lujzijana, Teksas, Viskonsin, Kanzas i Oklahoma, i u kanadskoj provinciji Ontario. Holanđani su u

156

kontakt sa Unami i Munsi Indijancima došli još 1609, a Šveđani 1637. sa grupom Unalahtigo. Svoj prvi ugovor potpisuju sa Vilijamom Penom (Williamom Pennom), osnivačem Pensilvanije, koji je potpisan ispod jednog bresta u selu Šakamakson (Shackamaxon), današnji Kensington u okrugu Filadelfija. Pen je ţeleo da do zemlje dođe kupovinom, a ne osvajanjem, i platio im ga je 1200 funti. U kasnija vremena Delaveri neće biti tako srećne ruke. Godine 1720. dolaze pod vlast Irokeza (vidi Irokezi), a postupno ih prema zapadu potiskuju kolonisti, pa 1724 pristiţu u područje Aligenija (Alleghenyja) a 1742. na Suskehanu (Susquehannu). Na poziv Vijandota (vidi Vijandoti) 1751. godine, oni počinju da podiţu naselja u istočnom Ohaju, i uskoro se veliki deo njih našao na Muskingumu i drugim pritokama Ohaja. Podupirani Francuzima i drugim zapadnim plemenima oslobađaju se irokeške kontrole i staju na stranu Francuza protiv engleskih kolonista sve do poznatog ugovora u Grinvilu (1795; Treaty of Greenville), koji je usledio nakon bitke na Folen Timbersu (Battle of Fallen Timbers). Ugovor potpisuju plemena VIjandot, nekoliko grupa Delavera, Šoni (vidi Šoni), nekoliko grupa Otava (vidi Otava), Ĉipeva (vidi Ĉipeve), nekoliko grupa Potavatomija, nekoliko grupa Majami Indijanaca, Kikapusi (vidi Kikapusi) i pleme Kaskaskia. Delaveri su pokršteni još tokom XVII i XVIII veka od strane moravskih misionara. Oko 1770. od plemena Majami i Piankašo dobijaju dozvolu da se nasele između reka Ohajo i Vajt u IndIjani. Godine 1789. dozvolom španskog guvernera, deo njih se seli u Misuri, a kasnije u Arkanzas, zajedno sa grupom Šonija, a nakon toga migriraju za Teksas. Do 1835. većina Delavera se okuplja u Kanzasu, ali su 1867. većinom preseljeni u Oklahomu gde se neki naseljavaju na području dodeljenom Ĉirokijima (vidi Ĉiroki), a ostali Kado (vidi Kado) i Vičita (vidi Vičita) Indijancima na jugozapadu Oklahome. Broj Delavera danas (2005) iznosi ukupno 13 500, i to 10 000 u Oklahomi, to su Delaware Indian Tribe of Western Oklahoma, sa središtem u gradu Anadarko i Delaware (Lenape) Indian Tribe of Oklahoma, sa središtem u gradu Bartelsvilu (Bartlesville). Ima ih oko 2000 u Ontariju, 1500 u Viskonsinu u Stokbridţ Munsi rezervatu (Stockbridge-Munsee Reservation), sa središtem u Bouleru (Bowleru). U storiji o Zagoru, Delaveri se pojavljuju već u prvom broju u epizodi Zagor – Zagor (br. 1; LMS 29; ZS 454; SDX 31; VĈBZ 1; LUBZ 1) iz 1965. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1971. pod nazivom Hiljadu zamki (LMS). Pojavljivanje: 1, 2, 6, 56, 59, 60, 117, 192, 307, 308, 309, 310, 316, 438, 439, 455, 456, 488, 494, 495, 500; Specijal 13.

Demas (Demas) - jedan od vodiča Doroti Sanders (vidi Doroti Sanders). Pojavljivanje u brojevima 449 i 450.

157

Dembe (Dembe) – Zagorov i Ĉikov afrički vodič. Nestao je u sukobu sa Arapima šeika Azima (vidi šeik Azim) kod drevnog Akrona. Pojavljuje se u brojevima 420 i 421.

Demonska Maska (Devil Mask) – vrač i poglavica Hjurona (vidi Hjuron) sa reke Šenangore. U pozadini ovog lika se krije tragična priča i dve različite osobe. Prva Demonska Maska je bio Šerat (Sherat), dugogodišnji vrač Hjurona. Bio je dobar čovek i vrač, dok mu jednog dana u šumi nije prišao mladi belac i nazvao ga po imenu. Sa njim je u šumi bio mladi Kamar (vidi Kamar), tada samo dečak, sin poglavice Teh Šaja. Šerat mu je naredio da ga ostavi sa mladim bledolikim i Kamar se vratio u selo. Od tog trenutka on više nije bio isti čovek. Naredio je da ga zovu Demonska Maska i počeo je da buni Hjurone protiv bledolikih. Ubio je Teh Šaja, kada mu se ovaj suprotstavio, i proglasio se, protivno zakonu, za novog poglavicu Hjurona. Doveo je svoje pleme u Darkvud, na obalu reke Šenangora i počeo da snabdeva svoje pleme viskijem i oruţjem. Zagor je čuo za pojavu novog plemena Hjurona u Darkvudu i otišao je da vidi o čemu se radi. Demonska Maska je naredio svojim ratnicima da ga veţu za stub za mučenje i nakon uobičajenog rituala je trebalo da Zagor i Ĉiko budu ubijeni. Ali njima pomaţe Kamar i Zagor uspeva da porazi Demonsku Masku, nakon čega vrač skače sa litice u reku Šenangoru i izvršava samoubistvo. Poslednje reči su mu bile: Vratiću se ! Novi poglavica Hjurona postaje Kamar. Zagor i Ĉiko kreću u gradić Zejnvil da vide ko je čovek koji je Hjuronma prodavao viski i puške. Jedan od Hjurona je zapamtio ime čoveka – Maning. Tako se upoznaju sa Arturom Maningom (vidi Artur Maning), koji je naredio svojim ljudima da uhvate Zagora i Ĉika, jer mu je njegov sin Dţejms rekao da su to plaćene ubice nekog poslovnog konkurenta. Nakon tuče, u Maningovoj kući izbija poţar, u kojem ginu i otac i sin Maning. Nekoliko dana kasnije po Darkvudu se raširila vest da je Demonska Maska ustao iz mrtvih. Ubrzo dolazi do novog obračuna između Gospodara Darkvuda i vaskrslog Indijanca. Zagor ponovo pobeđuje, a kada skinu masku sa lica vide da je u pitanju Dţejms Maning, za koga se ispostavlja da nije izgoreo u poţaru. Mladi Maning je zapravo Šeratov sestrić. Majka Dţejmsa Maninga je bila Indijanka iz plemena

158

Hjurona, a kada je njen muţ belac počeo da napreduje u poslu, smatrao je da indijanska ţena moţe samo da mu predstavlja smetnju pa ju je oterao. Jadna ţena je pokušala da se vrati svom plemenu, ali su je i odatle oterali, smatrajući je otpadnicom jer se udala za belca. Ovo je kod mladog Maninga izazvalo mrţnju i prema belcima i Indijancima i u dogovoru sa svojim ujakom, ţeleo je da izazove rat između njih. Ispričavši ovu priču mladi Maning je preminuo. Ova tuţna priča je opisana u epizodi Devil Mask – Demonska Maska (br. 201; ZS 664; VĈOP 9) iz 1982. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1983. godine. Posle mnogo godina saznajemo da je Šerat preţiveo skok sa litice i ţeli da se osveti Zagoru. Uz pomoć magije muči Duha sa sekirom izazivajući priviđenja. Kao i mnogo puta pre toga, Gospodar Darkvuda pokazuje natprirodnu snagu volje i uspeva da se suprotstavi Šeratu. Ovog puta Demonska Maska biva pogođen kopljem i gine. Ovaj događaj je opisan u jubilarnoj epizodi Magia indiana – Indijanska magija (br. 500; LUSP 14; VĈ 32) iz 2007. godine. Demonska Maska se pojavljuje u brojevima: 201, 202, 203, 500.

The Medicine Man – Charles Marion Russell (1908) Den (Dan) – član bande Kolina Rendala (vidi Kolin Skal Rendal). Pojavljivanje u brojevima: 217, 219.

159

Deniz Lafit (Denise Lafitte) – ćerka legendarnog gusara Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan). Prvi put je srećemo u epizodi Il tesoro di Jean Lafitte – Blago Ţana Lafita (br. 417; VA 7; LU 100) iz 2000. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2002. godine. Bila je deo plana svog oca koji je ţeleo da se osveti bivšim prijateljima koji su ga izdali i opljačkali. Zavela je mladog Ţaka Lasala (vidi Ţak Lasal), sina nekadašnjeg Lafitovog ortaka, Erika Lasala (vidi Erik Lasal), kako bi se dočepali blaga sa Ostrva kostura. Međutim Deniz se zaljubila u melanholičnog mladića i uskoro su oboje prešli preko njene prevare. Ţak je zajedno sa Zagorom spasao Deniz od gusara Barbe en Feua (vidi Barbe en Feu), a kada je Ţak ponovo potpao pod uticaj crne magije Mari Lavo (vidi Mari Lavo), Deniz je prešla pola Afrika kako bi spasla svog voljenog. Ovaj događaj je opisan u epizodi La regina della citta morta – Kraljica mrtvog grada (br. 423; AB 4; LU 106) iz 2000. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2004. godine. Nakon izvesnog vremena, kada su Lafita uhapsili Meksikanci, Deniz zajedno sa Zagorom odlazi u Verakruz, a zatim u dţungle Jukatana, kako bi spasila oca iz ruku Asteka (vidi Asteci), koji su nameravali da ga ţrtvuju svojim bogovima. Ovaj događaj je opisan u epizodi Piramide di sangue – Krvave piramide (br. 478; VĈ 10; LU 161) iz 2005. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 2008. godine. Deniz Lafit se pojavljuje u brojevima: 417, 418, 419, 422, 423, 424, 474, 475, 476, 477, 478.

Deplano i Matamoros (Deplano y Matamoros) – putujuća glumačka trupa iz Sevilje koju čine sestre Fatima, Zobeida i Pamina i dva glumca Don Gonzalo Matamoros i Huan Deplano. Vesela trupa se pojavljuje u priči o fantomskoj braći Sangriento (vidi braća Sangriento), kada su se našalili sa Ĉikom i Diging Bilom (vidi Diging Bil), a zatim bili od velike koristi u borbi sa bandom lovaca na robove. Uz to treba dodati da se punačka Pamina poprilično zagrejala za Ĉika. Pojavljivanje u broju 365.

160

Dermot O'Din (Dermot O'Dyna) – fenijanac iz Fiane kapetana Fina Mak Kumala (vidi Fin Mak Kumal). Dermot je zaljubljen u lepu Grejn (vidi Grejn), kći kralja Kormaka Mak Arta (vidi kralj Kormak Mak Art) koja je obećana kapetanu Finu. Dermot se bori između ljubavi i lojalnosti Fiani. Pojavljuje se u brojevima 433 i 434.

Deveskovi Franko (Devescovi Franco, 1943- ) – strip crtač, rođen u Trstu. Pre nego što se posvetio stripu, radio u marketingu. Od 1968. do 1983.godine, radio za razne italijanske strip izdavače. Međutim, 1983. godine, napušta strip i vraća se advertajzingu. Uz to započinje i slikarsku karijeru. Ipak, povremeno crta za SBE, epizode Zagora, Marti Misterije i Mister Noa. Prva epizoda Zagora koju je nacrtao Deveskovi je La diabolica invenzione – Dijabolični izum (br. 339; LU 92) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine pod nazivom Sotonski izum (LU). Brojevi koje je potpisao Franko Deveskovi: 339, 340, 341.

Diboa (Dubois) – jedan od dvojice krijumčara koji su nabavljali oruţje za novu englesku vojsku pukovnika Filipa Vorvika (vidi Filip Vorvik). Pojavljivanje u brojevima: 59, 60.

Diging Bil (Digging Bill) – strastveni tragač za zakopanim blagom. Pravo ime mu je Bendţamin Rokvel (Benjamin Rockvell) ili Ridvel (Readwell), ali, kako sam kaţe, toliko dugo ga već ne koristi da ga je zaboravio. Uz Bata Batertona (vidi Bat Baterton) najţivopisniji lik među Zagorovim prijateljima. Uvek na ivici zakona, a preko granice ga povremeno odvede njegova strast za otkrivanjem blaga. Izrazito mršav, obučen starinski, u tamnu ili crnu odeću, sa trorogim šeširom, i dugačkim tankim brkovima i bradicom izgleda kao da je izašao iz zlatnog doba pirata (rani XVIII vek). U prvim susretima sa Zagorom nije prijateljski nastrojen jer ga Duh sa sekirom sprečava u pronalaţenju blaga. Kasnije postaju veliki prijatelji. Ne moţemo a da ne pomenemo i jednu nelogičnost vezanu za Diging Bila: prvi put kada ga vidimo on je ćelav, dok u kasnijim epizodama ima kosu. Prvo pojavljivanje Diging Bila je u epizodi La jene del

161

mare - Morske hijene (br: 24; LMS 17; SDX 62; VĈBZ 9) iz 1967. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1970. godine. On je jedan od od simpatičnih nespretnjakovića sa kojim je Zagor najčešće ukrštao put. Imao je čast da se pojavi u jubilarnoj epizodi Il tesoro maledetto - Prokleto blago (br: 200; Strip Zabavnik - Vanredni broj; LUSP 12). Sva pojavljivanja Diging Bila: 24, 25, 69, 70, 96, 97, 98, 99, 129, 130, 131, 132, 133, 200, 269, 270, 271, 362, 363, 364, 365, 366, 367, 417, 418, 419, 420, 421, 422, 423, 424, 425, 426; Specijal 2, 6, 8, 18; Almanah 2006;

Dijablar (Diablar) – ludi stari Indijanac iz Darkvuda. Sticajem nesrećnih okolnosti njegov lik je dobio daleko veću vaţnost no što on zasluţuje. Lutao je Darkvudom i proricao nesrećne događaje koji se nisu ostvarivali. Zbog ovoga je bio omrznut među Indijancima i traperima. Ali, kada su Zagor i Ĉiko krenuli na venčanje Tejle (vidi Tejla), ćerke poglavice Delavera (vidi Delaver) i Gotama (vidi Gotam), sreli su Dijablara koji je prorekao veliki potop u Darkvudu, u kome će nestati mnogobrojna plemena. Kada su stigli u selo Delavera, poglavica Korvan (vidi Korvan) ih je ugostio kako i priliči Gospodaru Darkvuda. Međutim, sutradan je počela kiša koja nije prestajala danima. Dijablarovom proročanstvu i dalje niko nije pridavao vaţnost dok se nije dogodila katastrofa. Odron kamenja je stvorio veštačku branu na jednom postrvu i ogromna količina vode se skupljala u privremenom jezeru. A onda je pritisak vode probio branu i vodena lavina se izlila po Darkvudu. U vodenoj bujici su uništena mnoga sela, pa i Delavera, a među mnogobrojnim ţrtvama je bio i poglavica Korvan. Preţiveli Delaveri su se sklonili u jednu pećinu u brdu, a mnogi preţiveli su poverovali da su Dijablarova proročanstva istinita. Nakon nekoliko dana Zagor je krenuo u obilazak svog uništenog kraljevstva i naišao na Dijablara koji se umalo nije udavio. Zagor onesvešćenog starca prenosi na splav i nastavlja obilazak. Dijablaru se u snu javlja misteriozni starac, koji mu se predstavlja kao Voldan (vidi Voldan), i zove ga da dođe u drevni hram izdubljen u steni. Voldan je u Dijablaru prepoznao odabranog, kome će predati svoje znanje čuvari drevnih tajni. Dijablar se budi i udara sekirom zaspalog Zagora, koji pada u vodu, a on kreće prema hramu u kome ga čeka Voldan. Zagora od sigurne smrti spašava Montag (vidi Montag), vrač Seneka (vidi Seneke). U hramu, Dijablar od Voldana saznaje da su nekada na prostorima Amerike, davno pre dolaska belih ljudi, ţivela dva naroda: Inviti i Sarče. Njihovi vračevi su poznavali duhove prirode i imali velike natprirodne moći. Dva plemena su ratovala među sobom, a njihovi vračevi su učestvovali u tim borbama pomaţući svojim ratnicima. Ali,

162

vremenom su se Inviti i Sarče izmešali sa drugim narodima i vremenom su njihova imena iščezla iz sećanja ljudi. Ali, drevne tajne vračeva nisu nestale. Vračevi su s kolena na koleno prenosili znanja onima koje su smatrali dostojnim da spoznaju svetu tajnu. Tako je Voldan izabrao Dijablara... i pogrešio. Ĉim je Voldan ritualom posvetio Dijablara u svete tajne Invita (on je naime bio čuvar tajne tog naroda), Dijablar ga ubija i kreće da se osveti onima koji su ga decenijama poniţavali. Isfrustrirani vrač ţeli da zagospodari Darkvudom i koristi novostečene moći da bi uspeo u tome. On oţivljava mrtve koji napadaju Zagora, a uspeva i da potčini preţivele Indijance. Jedina četiri čoveka koji pokušavaju da mu se suprotstave su Zagor, Ĉiko, Montag i Gotam, koji je nakon Korvanove smrti postao novi poglavica Delavera. Montag izvodi ritual i priziva senke mrtvih i pred nima se pojavljuju Manetola (vidi Manetola), Vakopa (vidi Vakopa), Tei-Kan (vidi Tei-Kan), Keokuk (vidi Keokuk) i drugi mrtvi Zagorovi prijatelji. Oni im pričaju legendu o drevnim narodima Invita i Sarče i otkrivaju im kako da pobede Dijablara. Potrebno je da dođu do svetog praha vračeva Sarče, koji se nalazi u hramu koji je sada napušten, jer poslednji čuvar tajne nije uspeo da prizove svog izabranika. Prijatelji uspevaju da dođu do hrama Srče i dočepaju se svetog praha. Bacanjem praha u sveti plamen Invita, Zagor uspeva da pobedi Dijablara, i na kraju priče saznajemo da je izabranik poslednjeg vrača plemena Sarče upravo Montag. Montag odvodi Dijablara u hram Sarče gde mu ritualom poništava dobijene moći. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sinistri presagi – Zlokobno predskazanje (br. 308; ZS 1064) iz 1991. godine. Dijablar se pojavljuje u brojevima: 307, 308, 309, 310.

Dijafenija (Diafenia) – prelepa vila iz Tir na n'Oga (vidi Tir na n'Og). Zaljubila se u lovca na veštice Kejleba Vilijamsa (vidi Kejleb Vilijams). Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Dik Hamer (Dick Hammer) – stari Zagorov prijatelj iz Tampa Tauna na Floridi. Pojavljuje se u priči iz postklasičnog perioda atraktivnog naziva Fantasmi! – Duhovi (br. 153; ZS 436; ZSSP 5; LUX 160) iz 1978. koja je kod nas prvi put objavljena pod nazivom Ostrvo magle (ZS 436). Zagor dobija pismo od starog prijatelja sa Floride koji ga obaveštava da je dobio sina, ali i da se nad njegovim gradom nadvila tajnstvena opasnost. Za samo nekoliko dana (?!), Zagor i Ĉiko prelaze nekoliko hiljada kilometara od Darkvuda do Floride, usput izazivaju besmislenu guţvu u nekom gradiću i bude paţnju dva razbojnika, koji ih onda bez nekog logičnog povoda prate do Tampa Tauna. Stigavši na Floridu saznaju za prokletstvo kapetana Sarmienta (vidi kapetan Sarmiento), i

163

legendu o nestanku novorođenčadi koja se ponavlja svakih trideset godina na dan 26. juna. Dikov sin nestaje upravo kada Zagor i Ĉiko stiţu u njegovu kuću i oni kreću da razreše misteriju. Dik Hamer se pojavljuje u brojevima 152 i 153.

Lady of Shalott – John William Waterhouse (1888) Dikson (Dixon) – vlasnik saluna iz Golden Roka i šef bande ucenjivača i pljačkaša. Srećemo ga u priči o poručniku Robinsu (vidi poručnik Robins). Pojavljivanje u broju 17.

Dima (Dumas) – jedan od dvojice Kajuna (vidi Kajuni) koji je sa Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit) krenuo u Verakruz da oslobode njenog oca. Poginuo je u Novom Tenohtitlanu. Pojavljivanje u brojevima: 475, 476, 477.

Dimitrij Zukov (Dimitri Zukoff, Димитрий Зуков) – mladi traper ruskog porekla. Ubio ga je pukovnik Potoski (vidi pukovnik Potoski), misleći da je on Aleksej Pugačov (vidi Aleksej Pugačov). Nesrećnog mladića je zbog neverovatne sličnosti sa princom Aleksejem, kao mamac iskoristio okrutni grof Boris (vidi grof Boris Prilov). Pojavljivanje u broju 126.

164

Dismal (Dismal) – kriminalac koji se povezao sa indijanskom bandom koju predvodi Okaji (vidi Okaji), i uz pomoć pukovnika Blekvela (vidi pukovnik Blekvel) iz tvrđave Neš, dolazio do informacija o vojnim konvojima sa oruţjem, koje su Okajievi ratnici napadali. Pojavljuje se u brojevima: 245, 246, 247.

Distrojer (Destroyer) – oklopni gusarski brod pod britanskom kontrolom, kojim je komandovao okrutni kapetan Bučer (vidi Bučer).

Divlja Sekira (Wild Axe) – poglavica Mohava (vidi Mohave). Srećemo ga u priči o Dejvidu Rodţersu (vidi Dejvid Rodţers). Zarobio je i oţenio špijunku Mirandu (vidi ledi Milisent Lori). Pojavljuje se u broju 493.

Divlji Medved (Wild Bear) – Indijanac proteran iz plemena Hjurona (vidi Hjuron). Jedan od kriminalaca koje je angaţovala Elektra Vorton (vidi Elektra Vorton) kako bi se osvetila Zagoru. Pojavljuje se u brojevima 380 i 381.

Dnevnik – izdavačka kuća iz Novog Sada. Osnovan 1953. godine, Dnevnik je krajem šezdesetih godina XX veka započeo izdavanje dve strip edicije u kojima su objavljivani mahom stripovi kuće Bonelijeve, a među njima i Zagor. To su Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Zagor je u početku paralelno izlazio u obe serije, da bi u periodu 19711975 izlazio isključivo u LMS. Od te godine Zagor se vraća u ZS, gde je redovno izlazio sve do gašenja obe edicije 1992. godine. U tom periodu Dnevnik je objavio ukupno 362 sveske, što redovne serije a što specijalnih brojeva, sa pričama o Zagoru. Treba uzeti u obzir da u Dnevnikovim izdanjima nije praćena originalna hronologija, neke epizode su objavljene dva puta, a usled cenzure neke epizode nisu ni objavljene, u nekima su izbacivane strane, dok su neke retuširane.

Dogribi (Dogrib, Flat-Side Dogs, Tlingchadinne, Thlingchadinne ('dog-flank people'), Tlicho, Tli cho Dinne, Tłįchǫ; Plats-Côtes-de-Chien) je pleme iz porodice Atapaska (vidi

165

Atapaska), nastanjeno između jezera Grejt Ber Lejk i Grejt Slejv Lejk u severozapadnoj Kanadi. Jezički i kulturno Dogribi su srodni plemenima Ĉipeva (vidi Ĉipeve), Deline, Mountin, Slejvi i Jelounajf. Brojčano nikada nisu bili jaki. Muni je procenio da ih je 1670. godine bilo svega 1200, dok im je kasnije populacija u padu sve do sredine XX veka, da bi ih 2005. godine bilo 2298. Kultura Dogriba pripada sub-arktičkom području. Nomadi su i lovci na karibue u područjima 'barren grounda', a prisutan je i ribolov. Kuća Dogriba je koţni šator, no ako bi zime bile veoma oštre, gradili bi i građevine od drveta ili od granja. Socijalna organizacija Dogriba su mnogobrojne, male nezavisne bande, koje imaju vlastite teritorije, a poloţaj ţena je mnogo lošiji nego kod severnih plemena, na primer Ĉipevijan. Glavni neprijatelji su im bili upravo Ĉipevijani, zatim Kri (vidi Kri) i Jelounajf Indijanci. Dogribi su pleme Jelounajf gotovo uništili masakriravši ih u kasnom XVIII ili ranom XIX veku. U svojim pustim predelima ostali su relativno izolovani, do sredine XX veka, kada su pojačane transportne i komunikacijske veze s ostalim krajevima Kanade. Dogribi su bili podeljeni na 4 glavne grupe,a to su: Lintchanre, severno i istočno od severnog rukavca Velikog Ropskog jezera (Great Slave Lake). Takfwelottine, jugoistočno od Great Bear Lake i na izvoru Coppermine Rivera. Tsantieottine, na reci i jezeru La Martre. Tseottine, duţ juţne obale Great Bear Lake. Dogribi se prvi put pojavljuju u Zagoru u epizodi L'imboscata – Zaseda (br. 224; ZS 746) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. godine pod nazivom Glasnik Manitua. Pojavljivanje u brojevima: 224, 225

Dok Lester (Doc Lester) – traper iz Darkvuda. Jedan od Zagorovih najboljih prijatelja. Nadimak Dok je, kao i čuveni Dok Holidej, dobio jer je po profesiji zubar. Optuţen za ubistvo, koje mu je namestila ţena (vidi Liza Garst) u koju se zaljubio, prinuđen da beţi od zakona, došao je u Darkvud i postao traper. Iako je njegovo znanje

166

iz medicine, kao zubara, skromno, za ostale stanovnike Darkvuda on predstavlja u najmanju ruku medicinskog čudotvorca. Svoje znanje mnogo puta je upotrebio prilikom vidanja rana traperima, Indijancima, vojnicima, Zagoru i Ĉiku. Ovaj div, koji podseća i na Malog Dţona iz Robina Huda, uz Baskijca Rohasa (vidi Rohas), najbolji je Zagorov prijatelj među traperima. Njegovo prvo pojavljivanje u Zagoru zbilo 1967. u epizodi I cacciatori di uomini – Lovci na ljude (br. 29; SDX 67; VĈBZ 11) koju novosadski Dnevnik nije objavio, pa se u SFRJ prvi put pojavljuje u epizodi La rivolta dei trappers Pobuna trapera (br. 81; ZS 270; SDX 27; LUKL 16) iz 1972. godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 1975. pod naslovom Idol Vijandota (ZS 270). Od tada se mnogo puta pojavio kao epizodista (na nekoliko strana), ili kao jedan od glavnih protagonista avanture. Brojevi u kojima se pojavljuje Dok: 29, 30, 81, 107, 109, 123, 128, 144, 145, 146, 189, 190, 191, 204, 229, 230, 231, 235, 257, 258, 259, 260, 272, 304, 313, 314, 315, 345, 376, 377, 378, 379, 401, 402, 407, 408, 484; Specijal 16; Almanah 1999.

Long Jakes - The Rocky Mountains Man – Charles Deas (1844) Doktor Dţim Galovej (Doctor Jim Galloway) – lekar iz Midltona. Zarobili su ga Indijanci Foksi (vidi Foksi) da bi lečio njihove bolesne. Zagor ga oslobađa zarobljeništva, ali se dr Dţim ipak vraća Indijancima da bi iskorenio epidemiju tifusa. Pojavljuje se u

167

kratkoj priči na početku epizode I padroni del fuoco – Gospodari vatre (br.16), ali je kod nas ova priča objavljena u nastavku priče o Badiju Foksu (vidi Badi Foks) Grad u opasnosti (LMS 77) iz 1973. godine, koja je u ZS ponovljena pod naslovom Laţni markiz (ZS 860) 1987. Pojavljuje se u broju 16.

Doktor Hogan (Doctor Hogan) – lekar iz zatvora Helgejt. Kada je Zagor završio u Helgejtu, pokušao je da pobegne uz pomoć robijaša Dţonija Meketa (vidi Dţoni Meket). Prilikom bekstva njih dvojica su se sukobili, jer je Meket hteo da ubije doktora Hogana, na koga su naleteli. Bekstvo propada, a Meket gine. Doktor Hogan se zainteresovao za Zagorov slučaj, pa je ubeđen u njegovu nevinost, uz pomoć nekih lekova iscenirao smrt Duha sa sekirom. Ovo je omogućilo Zagoru da razotkrije zločince i skine ljagu sa sebe. Doktor Hogan se prvi put pojavljuje u epizodi L’inferno del vivi – Pakao ţivih (br. 20; LMS 86; SDX 57; VĈBZ 8) iz 1967. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1973. godine pod naslovom Ruka pomirenja (LMS 86). Pojavljivanje u brojevima: 20, 408.

Doktor Igl (Doctor Eagle) - lekar sa kitolovca Dark Šark (vidi Dark Šark). Pojavljivanje u broju Maxi 2004.

Doktor Karl Hovenštajn (Doctor Karl Howenstein) – naučnik, biolog, lik stvoren po uzoru na doktora Moroa iz romana Ostrvo doktora Moroa, čuvenog engleskog pisca Herberta Dţordţa Velsa. U nepristupačnom delu severnog Darkvuda, ovaj arhetip ludog naučnika transformiše ljude u poluljudska bića sa karakteristikama divljih zveri, u nameri da stvori savršenog čoveka. Hovenštajn je nekada bio veoma cenjen naučnik, ali su njegove neetičke metode naišle na osudu naučnih krugova, pa je bio prinuđen da se povuče daleko od očiju javnosti. Pronašao je azil u nenaseljenom delu Darkvudu, takozvanom Zelenom pojasu (Green shroud – Zeleni pokrov), severno od zemlje Tuskarora (vidi Tuskarore). Tu je vršio demonske eksperimente na nesrećnicima koji bi se slučajno zatekli u blizini njegove ''Nove geneze'', kako je nazvao svoje imanje. Njegovi saradnici su bili: Bajron (vidi Bajron) - lični sekretar i majordom, Slejter (vidi Slejter) – dreser ţivotinja i umetnik s bičem i mladi doktor Leonard Sanders (vidi doktor Leonard Sanders) – naučnik opčinjen ekscentričnim Hovenštajnom. Mladi Sanders se uskoro gorko pokajao što je pristao da bude Hovenštajnov asistent. Zgroţen doktorovim

168

nehumanim metodama pokušao je da pobegne, ali je pretvoren u još jedno od Hovenštajnovih čudovišta.

The Gross Clinic – Thomas Eakins (1875) Dobivši vest o bratovljevoj smrti, Leonardova sestra Doroti (vidi Doroti Sanders) dolazi u Darkvud u nameri da obiđe bratov grob. U gradiću Madi Votersu, njoj i njenim vodičima, Olsenu (vidi Olsen) i Demasu (vidi Demas) pridruţuju se Zagor i Ĉiko, a slučajno nailaze i na mladog doktora Metjua Lamberta (vidi doktor Metju Lambert) koji je dobio poziv da dođe u ''Novu genezu'' i zameni Leonarda Sandersa. Svi zajedno kreću brodom sa Slejterom do imanja doktora Hovenštajna. U ''Novoj genezi'' sreću se sa buljukom deformisanih stvorenja, kojima Slejter sigurno gospodari uz pomoć svog biča. Od Hovenštajna dobijaju objašnjenje da su u pitanju bića iz dalekih neistraţenih zemalja i da on proučava njihove biološke karakteristike. Međutim, istina brzo isplivava na površinu. Nesrećni Olsen je pretvoren u čudovište i ubija svoj prijatelja Demasa, a doktor Lambert spašava Zagora i Ĉika iz Hovenštajnove laboratorije, gde je ovaj nameravao da izvrši eksperiment na njima. U laboratoriji izbija poţar i uništava sav

169

Hovenštajnov rad, a ludog naučnika ubija jedno od njegovih čudovišta. Slejter pokušava da pobegne uzevši Doroti za taoca, ali nju spašava njen polutransformisani brat Leonard, koji je uspeo da sačuva nešto od ljudskih osobina. Slejter smrtno ranjava nesrećnog doktora, ali ga ovaj pre smrti ubija. Ova priča je opisana u epizodi Ororre nel buio – Strava u tami (br. 450; LU 133) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Ludi doktor Karl Hovenštajn se pojavljuje u broju 450.

Doktor Lenard (Doctor Lenard) – beli doktor iz Monrovije. Altruista koji je bio brodski lekar ali je shvatio da će u Monroviji biti daleko potrebniji. Srećemo ga u trećoj priči sa Liberti Semom (vidi Liberti Sem). Pojavljivanje u brojevima 425 i 426.

Doktor Leonard Sanders (Doctor Leonard Sanders) – mladi naučnik koji je skupo platio svoju fascinaciju dijaboličnim doktorom Hovenštajnom (vidi doktor Karl Hovenštajn). Pretvoren je u čudovište, ali je ipak sačuvao nešto ljudskosti. Poginuo je spašavajući svoju sestru Doroti (vidi Doroti Sanders). Pojavljivanje u brojevima 449 i 450.

Doktor Metju Lambert (Doctor Matthew Lambert) – mladi naučnik koji je posle navodne smrti doktora Sandersa (vidi doktor Leonard Sanders) postao asistent doktora Hovenštajna (vidi doktor Karl Hovenštajn). Pojavljivanje u brojevima 449 i 450.

Doktor Metrevelić (Doctor Metrevelic) – doktor iz Fermonta i poznavalac vampirizma. Kao što je za lik Bele Rakosija (vidi Bela Rakosi) model bio Drakula, tako je za lik Metrevelića to bio Van Helsing (za neupućene: doktor Van Helsing je vampirolog koji se u romanu Brema Stokera uspešno suprotstavlja grofu Drakuli). Njegova kći Alina (vidi Alina Metrevelić Parkman) se udala za Aberta Parkmana (vidi Albert Parkman), mladića koji zamalo nije postao ţrtva vampira. Metrevelić se pojavljuje u brojevima: 86, 87, 186, 187, 188, 280, 447, 448, 449.

170

Doktor Nikolas Send (Doctor Nicholas Sand) – ''Onaj Koji Sluša Srce'' – kako su ga nazvali Indijanci Penobskoti (vidi Penobskoti), kada su ga prvi put videli kako stetoskopom osluškuje rad srca bolesnika. SjaIjan doktor i plemenit čovek koji je napustio Boston i zaputio se na zapad jer je smatrao da će njegovo znanje više koristiti u divljim pograničnim oblastima. Naselio se u gradiću Frejm Krosu i na sablazan tamošnjih stanovnika za pomoćnicu uzeo Tabitu (vidi Tabita), ţenu iz plemena Penobskota. Njegovo veliko znanje i poţrtvovanost kada su u pitanju bolesnici donela mu je veliki ugled u okolini, ali njegov običaj da leči i Indijance i ne pravi razliku među pacijentima donela mu je mnoštvo neprijatelja. Neuki i predrasuda puni stanovnici Frejm Krosa su svog glasnogovornika pronašli u lokalnom trgovcu Goldingu (vidi Golding), koji je ţeleo da raspiri sukob između belaca i Penobskota. Golding je otrovao dvojicu Sendovih pacijenata, kako bi za njihovu smrt optuţio doktora jer ovaj leči i jednog Indijanca (vidi Hunaskin), koji je sigurno preneo neku misterioznu boleštinu nesrećnim belcima. Uz Zagorovu pomoć, doktor Send je raskrinkao Goldinga i uverio stanovnike Frejm Krosa da ne treba da strahuju od Indijanskih bolesnika. Ovaj događaj je opisan u epizodi Lo Sciamano Bianco – Beli vrač (Almanah 2003; LUALM 2) iz 2002. koja je je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Doktor Send se pojavljuje u brojevima: Almanah 2003, 2005.

Doktor Rivera (Doctor Rivera) – odvratni peruanski doktor koji je zbog nekih nezakonitih delatnosti izbačen iz peruanskog lekarskog društva. Nastanio se u Africi, blizu Lagosa, i nastavio sa starom ilegalnom praksom. Prodavao je kinin prošvercovan iz Latinske Amerike, koji je početkom XIX veka predstavljao tek otkriveni lek protiv malarije. Poginuo je u sukobu sa Zagorom i Liberti Semom (vidi Liberti Sem) kada je pokušao da ih prevari. Pojavljuje se u broju 425.

Doktor Simpson (Doctor Simpson) – lekar iz Strin Medoua. Operisao je Ĉika i negovao ga dok je Zagor bio u potrazi za Barkerom (vidi Barker) i Bensonom (vidi Benson), zločincima koji su ga ranili. Pojavljuje se u brojevima 325 i 327.

Doktor Trevis (Doctor Travis) – lekar iz Rokforda i unuk engleskog pukovnika Miltona. Pod laţnim imenom Trevis, došao je u Rokford, pošto je prethodno u zaostavštini svoga

171

dede saznao o zlatu koje je prenosio Mek Gvajerov (vidi major Mek Gvajer) odred. Nekoliko godina je ţiveo pod laţnim imenom i polako skupljao podatke o stravičnom događaju iz 1781. godine. Otkrio je pravi Medkepov (vidi Medkep) identitet i sakupio bandu propalica, obukao im engleske uniforme iz XVIII veka i planirao da dođe pred Medkepovu kuću i predstavi se kao pukovnik Milton. Međutim, grupa drvoseča je videla neobičnu vojsku, pa su ih Trevis i njegovi ljudi ubili. Tako se po Rokfordu proneo glas o vojsci duhova majora Mek Gvajera, koji su došli da se osvete stanovnicima Rokforda. Slučajna Zagorova pojava u Rokfordu dovela je do razrešenja misterije, a Trevis – Milton je poginuo pošto je upao u famoznu Jamu Škorpiona. Ovaj događaj je opisan u epizodi Soldati fantasma – Vojska duhova (Specijal 14; LUSP 15) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Doktor Trevis se pojavljuje u broju Specijal 14.

Saint Dominic de Guzman (1170-1234) – Giovanni Bellini (1515) Dominikanci (Dominicans) - rimokatolički crkveni red. Osnovao ga je Dominik de Guzman. Dominik de Guzman rođen je 1171. u Kaleruegi u Kastilji (Španija). Godine 1216. papa Honorije II potvrđuje osnivanje Reda braće Propovednika. Dominik umire u Bolonji 6. augusta 1221. Dvanaest godina kasnije, 1233., papa Grgur IX proglašava ga za sveca. Red se od samog početka vrlo brzo širi po univerzitetskim gradovima i privlači brojne studente. Sluţba "teologa papskog doma" sve do danas poverava se

172

dominikancima. Nekoliko značajnijih likova iz bogate gotovo osmovekovne baštine: Sv. Albert Veliki, teolog i zaštitnik prirodnih nauka, nastojao je da upozna zapadnu civilizaciju s Aristotelovim delima; Sv. Toma Akvinski (+ 1274.) "zajednički" (doctor communis), "anđeoski" (doctor angelicus), crkveni naučnik, "učitelj čovečnosti" (doctor humanitatis) te zaštitnik katoličkih škola, jedan je od najvećih mislilaca koga je dao dominikanski red; učitelj Ekhart, Johan Tauler i Henrik Suzon su poznati rajnski mistici XIV i XV veka; Sv. Katarina Sienska, teološkinja, radila je na okončanju "zapadnog raskola" i povratku pape Grgura XI iz Avinjona u Rim; Sv. Vinko Fererski i Savonarola veliki su propovednici u XV veku, a fra Anđeliko poznati slikar. U XVI vveku dominikanci odlaze u novootkrivene zemlje gde se angaţuju u odbrani osnovnih ljudskih prava domorodaca. Među najpoznatijim ističu se "otac međunarodnog prava" Francisko de Vitoria i Bartolomej de las Kasas. U novootkrivenim zemljama dominikanci osnivaju univerzitete na kojima su se predavali i urođenički jezici. Inkvizicija Inkvizicija (istraga) u prikrivenoj formi odavno je postojala u crkvi. Još u vreme »blaţenog« Avgustina crkva je pokazivala oštru netrpeljivost prema svakom otstupanju od priznate dogme. Ali gonjenje jeretika, razobličavanje njihove laţne nauke bilo je usretsređeno u rukama episkopa. U doba razvijenog feudalizma i »posvetovljavanja« crkve episkopi su, potpuno zauzeti svojim svetovnim interesima, posvećivali vrlo malo paţnje jeresima. Više su se brinuli da sačuvaju svoje prihode, nego da spasavaju vernike od zabluda. Osim toga, oni su u većini slučajeva bili potpuno bespomoćni u oblasti teorije. Stoga, kada su jeresi počele da potkopavaju same osnove crkve i da ugroţavaju njen opstanak, nastaje potreba da se stvore posebni organi radi istraţivanja jeretičkih pojava. Krajem XII v. pojavljuju se u tu svrhu uz episkope posebne komisije, koje su dobile naziv inkvizitorskih komisija. Uloga dominikanaca u razvitku inkvizicije: Međutim ti organi inkvizicije, koje je zaveo papa Lucije III na saboru u Veroni i koji su se dalje razvili za vreme pape Inoćentija III (po odluci Lateranskog koncila 1215. god.), i dalje su bili potčinjeni episkopima i zato su rđavo obavljali svoj zadatak. Stoga je papstvo, zapazivši da se dominikanci naročito zalaţu u borbi protiv jeretika, njima predalo inkviziciju u ruke, potčinjavajući red neposredno sebi i učinivši ga nezavisnim od episkopa. Dominikanci dobijaju velike zemljišne poklone, oslobađaju se kontrole mesnih duhovnih vlasti, njima se podeljuju različite privilegije. Da bi im u masama stvorilo naročiti poloţaj i popularnost, papstvo im (kao i franjevcima) dozvoljava da obavljaju verske obrede svuda, pa i u mestima na koja je papa bacio interdikt. Usled toga dominikanci postaju vrlo uticajni

173

propovednici, »dušebriţnici«, i oni vrlo često potiskuju u pozadinu mesno sveštenstvo. Docnije su se i među dominikancima našli ljudi, koji su oruđe svog uticaja okrenuli protiv pape, kao na primer čuveni dominikanac Savonarola krajem XV veka. No od XIII do XIV veka, taj je red bio pouzdan oslonac papstva i najstrašniji protivnik jeretika. Od tridesetih godina XIII v. inkvizicija je potpuno prešla u njihove ruke i otada je njihova aktivnost dobila naročiti zamah.

Auto de Fe presidido por Santo Domingo de Guzmán – Pedro Berruguete (1495) Metodi rada inkvizicije: Crkva je nazivala inkviziciju Sanctum officum — svetom sluţbom, svetom organizacijom. Pred inkvizitore je bio postavljen zadatak da pronalaze jeretike, da forsiraju potkazivanje, da vrše isleđenja primenjujući torturu u

174

inkvizitorskim tamnicama, da jeretike predaju sudu i, kada utvrde jeres, da ih predaju u ruke svetovnih vlasti radi kaţnjavanja. Crkva je licemerno izjavljivala da ne dozvoljava prolivanje krvi, pa su jeretike kaţnjavali davljenjem i spaljivanjem na lomači. Zbog revnosti i surovosti kojom su obavljali ove poslove, dominikanci su prozvani Psi Boţji (Domini Canes). U početku je dominikanska inkvizicija donekle pokazivala umerenost. Od 1226 do 1246 g. od sto četrdeset jeretika koji su bili osuđeni u Tuluzi jedina je kazna bila doţivotni zatvor. Ali od druge polovine XIII v. većina jeretika bila je već osuđena na spaljivanje, pri čemu su inkvizitori pokazivali takav fanatizam, da su u slučaju smrti jeretika pre suđenja ili ako bi se posle smrti utvrdila njegova jeres, vadili iz groba kosti pokojnika i spaljivali. Uostalom, ovi akti fanatizma imali su pod sobom materijalnu bazu. Deca i unuci jeretika, kaţnjenog ma i posle smrti, lišavani su nasledstva; imanje jeretika se konfiskovalo, a delili su ga crkva, svetovna vlast i dostavljač. U isto vreme duţnici jeretika oslobađani su svih obaveza prema njemu. Rezultati borbe inkvizicije s jeresima: Ova je okolnost, pored ostalog, doprinela da silno opadne ekonomski ţivot i poslovne veze u oblastima u kojima je besneo teror inkvizicije. Kreditni poslovi postajali su nemogućni tamo gde se svako mogao bojati da njegov duţnik ne bude izveden pred sud inkvizicije a njegova imovina konfiskovana. U istraţivanju i vođenju postupka protiv jeretika izgradili su dominikanci-inkvizitori čitav sistem pravila. Ime dostavljača čuvalo se u najstroţoj tajnosti. Dostavljanje je podsticano time što je dostavljaču poklanjan deo konfiskovanog imanja. Bila su sastavljana specijalna uputstva za vođenje isleđenja. Pošto su jeretici obično uporno tajili pripadnost jeresi, izmišljena su fina lukavstva da se iznudi priznanje od onog koji bi bio izveden pred sud inkvizicije. Pored saslušanja mnogo su primenjivana mučenja, a u njihovom pronalaţenju inkvizitori su brzo postigli veliku rutinu. Broj ţrtava inkvizicije, koji je postajao sve veći krajem XIII i početkom XIV v., ne da se izračunati. Posledica pojačanog gonjenja jeretika i njihovog masovnog fizičkog istrebljivanja bila je ta da su jeretički pokreti krajem tog perioda bili u opadanju. Dominikanci se u priči o Zagoru prvi put pominju u epizodi epizodi L'abbazia del mistero – Tajanstveni manastir (br. 319; SD 4) iz 1992. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1994. pod nazivom Tajanstveni samostan (SD).

175

Don (Donn, Duinn) – Don Mračni (Donn The Dark), boţanstvo smrti irske mitologije. Srećemo ga u trećoj priči o Konadraksu (vidi Kandraks). Pojavljivanje u brojevima: 431, 432, 433, 434.

Meksiko (1840) Don Dijego de Koronado (Don Diego de Coronado) – meksički naučnik, arheolog, potomak čuvenog konkvistadora (vidi konkvistador) Koronada (vidi Koronado de Francisko Vaskez), koji je u XVI veku traţio mitsku Kibolu. Don Dijego je pronašao dokumente koji su mu ggovorili da je njegov predak bio na samo korak od otkrića. Došao je do saznanja da šaman Hopija (Hopi), Masevi (vidi Masevi), zna put do Kibole, pa se udruţio sa beskrupuloznim političarem, Don Emilijanom Sombrom (vidi Don Emilijano Sombra), guvernerom Arizone. Uz pretnje i ucene Masevi ih odvodi u Kibolu, do čuvenog Velikog Crvenog Grada, gde Koronado, opčinjen futurističkom tehnologijom gubi

176

razum i gine u eksploziji koju izaziva drevni mehanizam za samouništenje. Ovaj događaj je opisan u epizodi Le sette citta 'di Cibola – Sedam gradova Kibole (br. 356; SD 20) iz 1995. godine. Don Dijego se pojavljuje u brojevima: 355, 356, 357.

Don Quijote de La Mancha and Sancho Panza - Gustave Doré (1863) Don Emilijano Sombra (Don Emiliano Sombra) – guverner Arizone, vlastoljubivi i beskrupulozni političar koji je ţeleo da postane predsednik Meksika. Udruţio se sa naučnikom, arheologom Don Dijegom de Koronadom (vidi Don Dijego de Koronada), potomkom čuvenog konkvistadora (vidi konkvistador) Koronada (vidi Koronado de Francisko Vaskez), koji je uveren da šaman Hopija (vidi Hopi), Masevi (vidi Masevi) zna put do mitskih sedam gradova Kibole i blaga Anasaza (vidi Anasazi). Skupio je bandu razbojnika i pronašao saveznike u Navahoima (vidi Navaho), koje je predvodio Nakai (vidi Nakai). Uspeli su da nateraju starca da ih odvede do Velikog Crvenog Grada, ali tamo Sombra, zaprepašćen drevnom naprednom tehnologijom, puca u instrument koji projektuje pokretne slike i izaziva uništenje celog objekta. Sombru ubija Zagor u trenutku dok se zgrada u kojoj se nalaze ruši. Ovaj događaj je opisan u epizodi Le sette

177

citta 'di Cibola – Sedam gradova Kibole (br. 356; SD 20) iz 1995. godine. Sombra se pojavljuje u brojevima: 355, 356, 357.

Don Kihot Eskobar (Don Quixote Escobar) – ekscentrični španski plemić, potomak slavnog Don Kihota iz Servantesovog romana. U ţelji da spere ljagu sa imena svog pretka, koji je u romanu neopravdano opisan kao ludak, došao je u Ameriku i krenuo u pohod na razbojnike, divljake i čudovišta koja su u mašti evropljana s početka XIX veka ţivela na američkom kontinentu. Ispostavlja se da je Eskobar još luđi od svog slavnog pretka, ali ga štiti diplomatski imunitet jer je brat španskog ambasadora u Vašingtonu. Ali, prave nevolje počinju kada Don Kihot u Ĉiku prepoznaje reinkarnaciju Sanča Panse i ponudi mu da ga zaposli kao štitonošu, a lakomi Ĉiko to prihvati. Iz nevolja u koje su zapali ih spašava Zagor, a španski ambasador Don Huan Eskobar, zatvara svog rođaka u kavez i deportuje ga u Španiju, plašeći se da ovaj ne izazove diplomatski skandal. Komična priča o novom Don Kihotu je ispričana u epizodi Il cavaliere misteriozo – TaIjanstveni jahač (br. 139; ZS 396; ZSSP 6; LUX 146) iz 1977. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1978. Don Kihot se pojavljuje u brojevima: 139, 140, 141.

Don Lope de la Siera (Don Lope de la Sierra) – meksički rančer iz Kalifornije. Srećemo ga u kalifornijskoj priči sa Natom Murdom (vidi Nat Murdo). Pojavljivanje u brojevima 353 i 354.

Donald Blejn (Donald Blaine) – naučnik, biolog, bavi se proučavanjem mutacija. Profesor Blejn i Zagor su se upoznali u gradiću Trut Folsu, kada je Zagor odbio da mu pomogne u hvatanju Kolina Rendala (vidi Kolin Skal Rendal), kriminalca-mutanta sa neverovatnim mentalnim kapacitetom. Što je odbio Zagor nije Mek Ginli (vidi Mek Ginli), lovac na ucenjene glave. Kada je Mek Ginlijev plan propao, a ovaj završio pretvoren u biljku, Zagor pristaje da pomogne Blejnu. Njih dvojica organizuju pljačku banke u Klarksburgu, gde Skal drţi svoj novac. Profesor Blejn u ovoj prilici pokazuje veliku sposobnost i savršeno odigrava svoju ulogu. Na spektakularan

178

način oni pljačkaju banku uz pomoć Ĉika i dvojice unajmljenih razbojnika, Harpa (vidi Harpo) i Spensera (vidi Spenser), koji nemaju pojma o njihovim planovima. Prerušeni u cirkusku druţinu ‘‘Morison šou‘‘ oni uspevaju da prodru u banku kroz tunel koji su danima kopali i da otvore kasu uz pomoć kiseline i satnog mehanizma, koji je osmislio profesor Blejn. Skal kreće za pljačkašima njegovog novca, ali udruţeni profesorovo znanje i Zagorova veština uspevaju da poraze mutanta. Ovaj događaj je opisan u epizodi La grande rapina – Velika pljačka (br. 218; ZS 725; VĈOP 8) iz 1983. koja je u exYU prvi put objavljena 1984. godine. Profesor Donald Blejn se pojavljuje u brojevima: 217, 218, 219, 496, 497, 498, 499.

Donald Destri (Donald Destry) – stari Ĉikov prijatelj, još iz vremena kada se Zagor i Ĉiko nisu poznavali. Donald i Ĉiko su u okolini River Pointa bili lovci i trgovci krznom. Došli su na ideju da uzgajaju dabrove umesto da ih love. Ovaj genijalni plan je propao jer je Ĉiko kupio samo muške dabrove. Donald se kasnije, kada je u brdima kraj River Pointa otkriveno zlato, preorijentisao i postao kopač zlata. Posao mu je dobro išao dok se nije pojavio Medţik-Bat (vidi Medţik-Bat). Pojavljivanje u brojevima: 65, 66.

179

Plakat filma Curse of the Werewolf (1957) Donald Stab (Donald Stubb) – vukodlak. Nesrećni doktor iz Ĉarlstona koji je ceo ţivot posvetio proučavanju likantropije (vidi likantropija). Ĉuvši za glasine da se u malenom mestu Stormi Pas pojavio vukodlak krenuo je u potragu za njime. Posle nekoliko meseci je otkrio da su glasine istinite i da je vukodlak jedan usamljeni drvoseča. Ponudio mu je svoju pomoć i pokušao da ga izleči. Ali, prilikom jedne metamorfoze, vukodlak se oslobodio konopaca kojima je bio vezan i napao Staba. Doktor je ubio nesrećnu zver, ali ga je ova zarazila svojim ujedom. Nastavio je da ţivi u Stormi Pasu nadajući se da će pronaći lek. U to vreme u seoce su stigli Zagor i Ĉiko i upoznali se sa Stabom. Prilikom pretvorbe Zagor je u samoodbrani ubio doktora. Ova priča je ispričana u epizodi L’uomo lupo – Vukodlak (br. 49; LUX 87; VĈBZ 16) iz 1969. godine koja u SFRJ nije objavljena. Na prostorima bivše Jugoslavije se prvi put pojavila tek 2003. godine u izdanju zagrebačkog Ludensa. Pojavljivanje u brojevima: 48, 49, 291.

Donateli Franko (Donatelli Franco, 1925-1995) – rođen u Aleksandriji 13. marta 1925. godine, Franko Donateli je jedan od najznačajnijih figura italijanskog stripa. U ranoj mladosti je počeo da radi za starijeg Bonelija (vidi Đan Luiđi Boneli), ali ubrzo napušta posao, nezadovoljan platom. Radio je na jednom od prvih Bonelijevih stripova – Furio Almiranteu. Međutim, nakon kratke epizode u bankarstvu, brzo se vraća stripu. Radio je za gotovo sve italijanske izdavače, a za SBE, je osim Zagora, crtao i Patrolu neustrašivih, Malog rendţera i Mister Noa. Umro je u Milanu 16. novembra 1995. godine. Prva epizoda Zagora koju je nacrtao Donateli je bila Prigioniero – Zatvorenik (br. 38; LMS 4; LUX 76; VĈBZ 13) iz 1968. godine, koja je u LMS objavljena 1969. pod nazivom Blago Crvene planine. Franko Donateli se sjajno uklopio u Zagorov autorski tim, pa je uz Ferija (vidi Feri Galijeno) najzasluţniji za Zagorov zlatni period (rane sedamdesete), kada je u pitanju likovni stvaralački deo. Uz Ferija, Donateli godinama ostaje glavi crtač Zagora, pa se gotovo dve decenije njih dvojica naizmenično javljaju u ulozi crtača. Međutim, ne moţemo da ne primetimo da je kvalitet crteţa kod Donatelija polako opadao, pa su poslednje epizode koje je nacrtao daleko od nekadašnjeg nivoa. Poslednja priča koju je nacrtao je bila L'uoma dalla maschera nera – Čovek sa crnom maskom (Maxi 2002; LUMX 3) koja je objavljena 2002., sedam godina posle njegove smrti. Brojevi koje je potpisao Franko Donateli: 37, 38, 39, 40, 41, 43, 44, 45, 48, 49, 50, 51, 53, 54, 56, 57, 58, 61, 62, 64, 65, 66, 70, 71, 72, 73, 74, 78, 79, 82, 83, 89, 90, 91, 92, 99, 101, 102, 103, 107, 108, 109, 110, 111, 112, 119, 120, 121, 122, 125, 126, 127, 128, 133, 134, 135, 136, 139, 140, 141, 147, 148, 150, 151, 152, 154, 155, 156, 157, 161, 162, 163, 164, 165, 172,

180

173, 177, 178, 184, 185, 186, 191, 192, 193, 194, 210, 211, 212, 215, 216, 217, 219, 220, 221, 224, 240, 241, 243, 244, 251, 252, 253, 258, 259, 260, 281, 282, 284, 285, 286, 291, 292, 293, 301, 302, 322, 329, 330, 343, 344, 374, 375; Maxi 2002.

195, 225, 265, 306,

196, 226, 266, 307,

198, 231, 267, 313,

199, 232, 269, 314,

205, 233, 270, 315,

206, 234, 271, 316,

207, 237, 273, 317,

208, 238, 274, 318,

209, 239, 275, 321,

Donegan (Donegan) – rudar, ubica i Foresterov (vidi Forester) ortak. Ubio ga je divlji dečak. Pojavljuje se u brojevima 330 i 331.

Ruski dragun (rani XIX vek) Donovan (Donovan) – dreser i organizator borbi pasa u Dolbeu u Kanadi. Ubio ga je Tut (vidi Tut), pas Hansa Adlera (vidi Hans Adler). Pojavljivanje u broju Almanah 2002.

181

Doroti Sanders (Dorothy Sanders) – sestra doktora Leonarda Sandersa (vidi doktor Leonard Sanders). Kada je dobila vest o smrti svog brata, ova hrabra devojka se zaputila u divlje predele Darkvuda u jazbinu ekscentričnog doktora Karla Hovenštajna (vidi doktor Karl Hovenštajn). Pojavljivanje u brojevima 449 i 450.

Doti Mauricijo (Dotti Maurizio, 1958) – italijanski strip crtač. Karijeru je započeo sedamdesetih godina XX veka, ali se tek posle 1990. ozbiljnije posvetio stripu. Pre toga je radio u lutkarskom pozorištu. Ubrzo se pridruţio ekipi SBE, gde crta za Zagora i Dampira. Prva epizoda koju je nacrtao Doti je L'angelo della morte - Anđeo smrti (Spec. 9; LUSP 2; VĈSP 15) iz 1997. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2003. godine. Brojevi koje je nacrtao Doti: 409, 410; Specijal 9.

Dragun (Dragoon) – jedrenjak, drugi brod Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo).

Draguni (Dragoons) - vojnici koji su koristili konje primarno kao transportno sredstvo a ne i za borbu kao što je to činila konjica. Ova vrsta vojnika bila je tipična za evropske vojske u periodu od kraja XVII do početka XIX veka. Sam naziv dolazi od francuske reči dragon (zmaj), koje je svojevremeno bilo naziv za kratku pušku, koja je bila osnovno oruţje vojnika onog vremena.

Dranki Dak (Drunky Duck) – PIjana Patka, darkvudski poštar. Indijanac, koji izluđuje Ĉika svaki put kada donese poštu, jer to čini na najoriginalnije moguće načine, na Ĉikovu ţalost i često opasne po ţivot – Ĉikov. Epizodista koga obično srećemo na početku priče, jer je on taj koji donosi pismo u kome je poziv u novu avanturu. Prvo pojavljivanje PIjane Patke bilo je u epizodi La carica suicida – Čisto samuobistvo (br. 58; SDX 4; LUKL 2), u drugom delu priče o Dţeku Mohikancu, koja u SFRJ nije objavljena, pa se njegovo prvo pojavljivanje na našim prostorima dogodilo u

182

epizodi Watanka fiume – Reka Vatanka (br. 70; ZS 247; SDX 16; LUKL 9) iz 1971. godine, koja je u SFRJ objavljena 1975. pod nazivom Gvozdena pesnica (ZS). Prva epizoda u kojoj je odigrao krupniju ulogu bila je Senza tregua – Bez predaha (br: 154; ZS 442; ZSSP 1; LUX 161) iz 1978. godine koja je u ex-YU objavljena pod naslovom Zagor Te-Nej (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 58, 70, 75, 79, 117, 152, 154, 155, 157, 167, 189, 194, 203, 235, 258, 259, 263, 275, 276, 343, 377, 378, 380, 397, 400, 408, 433, 459, 460, 461, 485.

Droval (Drowal) – starac iz Ol Undasa (vidi Ol Undas) u čijoj su kuči odseli Zagor, Ĉiko i Baron Ikarovo Pero (vidi Baron Ikarovo Pero). Pojavljuje se u broju Specijal 3.

Drugde (Elsewhere) – tajna agencija američke vlade, koju su osnovali Bendţamin Frenklin i Tomas Dţeferson krajem XVIII veka. U pitanju je sluţba koja se bavi stvarima koja se nalaze na granici nauke. U bazi u Filadelfiji, koja se nalazi skrivena iza muzeja, izučavaju se magija, alhemija, okultizam i druge ezoterične nauke. Agencija Drugde se daleko češće pominje u pričama o jednom drugom Bonelijevom junaku – Martiju Misteriji.

Druidi (Druids) – keltski sveštenici. Druidi su bili čuvari tradicionalnog znanja i mudrosti, uključujući i znanje o bogovima, prirodne nauke, astronomiju i kalendar, biljne lekove i isceljivanje, kao i plemensko pravo. To znanje nije bilo pismeno, već je čuvano u stihovima, pamćeno i prenošeno sa pokolenja na pokolenje. Govorilo se da je potrebno dvadeset godina obuke da bi se postalo druid. Druidi su duboko poštovali hrast i imelu, koju su upotrebljavali u magiji. Imelu su ceremonijalno odsecali zlatnim srpom i hvatali je u beli ogrtač kad je padala sa grane. Isto su tako upotrebljavali i magijska jaja, a pretpostavlja se da su ih pravili od zmijske pljuvačke. Postojali su i takozvani „gajevi druida―, zvani još i „zabranjene šume―, mesta na koja su samo druidi imali pristup. Druidizam je moţda poticao i iz pre-keltskih vremena, pa su ga Kelti preuzeli iz Galije i Britanije od tamošnjih ranijih stanovnika, isto kao što su u Britaniji od Stounhendţa naparavili svoje svetilište. Po irskim tradicijama, druidi su bili moćni čarobnjaci i mogli su se pretvoriti u bilo koji oblik. Opisano je kako se glavni druid irskog kralja jednom prilikom pojavio sa bivoljom koţom i ptičjim krilima. Druidi su su se povremeno izolovali, i jeli meso mačke, psa i praseta, a onda legali da spavaju na bivoljoj koţi kako

183

bi izazvali magijske snove. Kao mudraci specijalisti u svetim stvarima, bili su upoređivani sa magima, egipatskim sveštenicima i sa bramanima. Njima su pripisivana pitagorejska verovanja u reinkarnaciju i u značaj brojeva i smatrani su velikim poznavaocima astrologije. U isto vreme, poprimili su i izvesnu mračnu auru zbog svoje naročite sklonosti ka ţrtvovanju ljudi i zbog njihove veze sa svetim lugovima i svetilištima u tamnim dubinama šuma. Lukan, rimski pesnik iz I veka n.e. je opisao jedno od takvih svetih mesta, u blizini Marselja; bio je to proplanak među drvećem poprskanim ljudskom krvlju, na kome se nalaze grubi, stravični drveni kipovi bogova, bledi i truli od starosti.

The Druids Bringing in the Mistletoe - George Henry (1890) Sama reč druid verovatno dolazi od grčke rieči „drous― što znači hrast, a moţda i od reči „vid― što znači znati. Oba značenja donekle opisuju veru, ponašanje i shvatanje druida. Hrastova stabla su posebno cenjena, a druidi se smatraju mudrim ljudima s mnogo

184

znanja. Posedovali su znanja iz astronomije, astrologije, fizionomije biljaka, anatomije ţivotinja i ljudi i prirodne magije. Hrast ima posebno značenje jer, između ostalog, predstavlja mudrost, kao i imela koja je naročito cenjena ako je rasla na hrastu. Zbog ovog zadnjeg većina slika prikazuje druide koji beru imelu s hrasta. U svojim ritualima koristili su tajno druidsko pismo Ogam (Ogham). Druidi su Ogam koristili pri magijskim ritualima, za obeleţavanje nadgrobnih spomenika i kamena – međaša, a najčešće je ispisivano ime neke osobe. Pismo je ime dobilo po malo poznatom bogu Ogmi – gospodaru knjiţevnost. Ogamsko pismo sadrţi dvadeset znakova i čita se odozdo na gore, a naziva se i Alfabet drveća, zato što svakom slovu odgovara jedno drvo i značenje u vezi sa njim. Na primer A – Ailim (Brest), B – Bithe (Bukva), C – Coll (Leska ili Lešnik), i.t.d. Slova se sastoje od kombinacije kraćih horizontalnih linija, koje se seku ili spajaju sa jednom uspravnom središnjom linijom. Jedno slovo moţe se sastojati od jedne do pet horizontalnih ili kosih linija. Samoglasnici su ponekada bili i kombinacija tačaka. Središnja linija je najčešće predstavljala ivicu predmeta na kojem je natpis urezivan, a to su najčešće bili štapovi i veće uspravne stene.

Dugal Ros (Dougal Ross) – škotski rodljub i vođa Ostrvskog klana. Siromašni škotski seljaci koji više nisu mogli da trpe teror aristokratije su se odmetnuli na malo ostrvo Heris i odatle napadali vojsku i plaćenike zemljoposednika. Lord Frejzer se zauzeo za njih i omogućio im da dobiju amnestiju. Dugal Ros i njegov klan se pojavljuju u epizodi Il clan delle isole – Ostvrski klan (br. 388; SD 53) iz 1997. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. pod nazivom Otačka grupa (SD). Ostrvski klan se pojavljuje u brojevima: 389, 390, 391.

Duga Strela (Long Arrow) – poglavica Mohikanaca (vidi Mohikanci). Srećemo ga u priči o Mesa-Ionu (vidi Mesa-Ion) i beloj pumi. Pojavljivanje u broju Almanah 2004.

Dugi Noţ (Long Knife) – sin veštice Jaske (vidi Jaska). Ţeleo je da postane poglavica Kroua (vidi Krou) umesto Crnog Sokola (vidi Crni Soko). Pojavljuje se u epizodi La legge rossa – Veštica iz Crne močvare (br. 9; ZS 527; SDX 42; VĈBZ 4) iz 1966. koja je u SFRJ

185

prvi put objavljena 1980. pod naslovom Carstvo Crne Jaske (ZS 527). Pojavljivanje u brojevima: 9, 10.

Dugi Rep (Long Tail) – Indijanac iz plemena Suskvehana (vidi Suskvehane). Kada je vojska dobila naređenje da preseli Suskvehane u pustinju, oni su se pobunili. Dugog Repa je poglavica Siva Vidra (vidi Siva Vidra), poslao da moli Zagora za pomoć. Dugi Rep se pojavljuje u brojevima 247 i 248.

Dugo Koplje (Long Spear) – poglavica Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Otac Mesečevog Zraka (vidi Mesečev Zrak) i Brzog Groma (vidi Brzi Grom). Pojavljuje se u brojevima 335 i 336.

Durga (Durga) – Egipćanin, artista u putujućem pozorištu Salivenovih (vidi Saliveni). Durga je godinama bio verni saradnik Tobije Salivena, ali je sve vreme krio nezadovoljstvo svojim statusom. Frustracija se pretvorila u mrţnju i kada su se Salivenovi konačno obogatili rešio se na delanje. Iskoristio je sukob sa Tomom Valasom (vidi Tom Valas) i prerušen u tatu Salivena opljačkao Valasovu trgovinu. Kada je Saliven optuţen, Durga je prebacio zemljište bogato zlatom na svoje ime. Zagor nije posumnjao u Durgu sve dok nije shvatio da je Valas nevin u ovom slučaju. Ovaj događaj je opisan u epizodi Pugni e pepite – Pesnice i zlatno grumenje (br. 145; ZS 412; LUX 152) iz 1977. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1978. pod nazivom Mađioničar Saliven (ZS 412). Durga se pojavljuje u brojevima 145 i 146.

Dvostruka Glava (Double Head) – poglavica Hjurona (vidi Hjuron) sa reke Vatanka (vidi Arčibald Trejsi). Ĉudno ime duguje ogromnoj glavi za koju ne moţe da pronađe odgovarajući pokrivač. Alav na novac, veroloman i kukavica, ali i bezopasan. Pojavljuje se u brojevima: 70, 71, 72.

Dvostruki Noţ (Double Knife) – ratnik Delavera (vidi Delaver). Ratoboran i ţeljan sukoba s belcima, bio je jedan od glavnih kandidata za poglavicu. Sukobio se sa Zagorom u tvrđavi Gelous i izgubio ţivot, Srećemo ga u priči o zlatu braće Vord (vidi Big Dţordţ Vord). Pojavljivanje u brojevima 438 i 439.

186

Indian encampment on Lake Huron – Paul Kane (1848)

187

DŢ

Dţef Ajvori (Jeff Ivory) – sekretar Elize Van Dorsen (vidi Eliza Van Dorsen). Pokušao je da ukrade izmišljeno blago kapetana Van Dorsena (vidi kapetan Danijel Van Dorsen). Kazna ga je stigla na Posejdonu (vidi Posejdon), kada ga je Dţordţ Hamilton (vidi Dţordţ Hamilton) ţrtvovao Baalu (vidi Baal). Pojavljivanje u broju Specijal 18.

Dţef Nikols (Jeff Nicols) – oficir, Zagorov prijatelj. Dţefov mlađi brat, Tedi, nevino je optuţen za ubistvo kolege, poručnika Vernona, koga je ubio kapetan Askot. Jedini svedok ovog zločina je ekscentrični Diging Bil (vidi Diging Bil). Zagor i Ĉiko odlaze u potragu za čudnim kopačem zlata, koji preplašen, ne ţeli da svedoči na sudu. Ova priča je objavljena u epizodi La jene del mare – Morske hijene (br. 24; LMS 17; SDX 62; VĈBZ 9) iz 1967. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1970. godine. Ovo je prvo pojavljivanje Diging Bila u Zagoru. Dţef Nikols se pojavljuje u brojevima: 24, 25.

Dţejk Miler (vidi Gavran)

Dţejla (Jayla) – veštica iz Planina sujeverja u Darkvudu. Moćna šamanka koja poznaje put do zemlje mrtvih koji vodi preko Duginog mosta. Srećemo je u jubilarnoj epizodi Il ponte dell'arcobaleno – Dugin most (br. 400; LUSP 6) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Kada su braća Solomona Kinskog (vidi Solomon Kinski): Samjuel (vidi Samjuel Kinski), Forester (vidi Forester Kinski) i Voren (vidi Voren Kinski) došli u Darkvud u pratnji Abenakija (vidi Abenaki), da se osvete Zagoru za smrt brata, zahvaljujući drogama su uspeli da okrenu gotovo sve darkvudske poglavice protiv njega. Jedini koji su mu ostali lojalni su Mnogooki (vidi Mnogooki) i Tonka (vidi Tonka). Zagor i Mnogooki shvataju da je jedini način da se Zagor izbori sa grehom svoga oca (vidi Majk Vajlding), koji su Abenaki i braća Kinski razglasili po Darkvudu, je da razgovara sa njim. Da bi to učinio, mora da ode u Zemlju mrtvih preko Duginog mosta. Uz pomoć Dţejle i njene magije Zagor prelazi Dugin most i sreće se sa ocem i brojnim prijateljima koji su umrli. Otac mu govori kako je sada miran jer je dobio oproštaj od

188

svojih ţrtava. Napunjen novom snagom, Zagor uspeva da pobedi Dvajana (vidi Dvajan) i braću Kinski.

Dţejms Barimor (James Barrymore) – jedan od naslednik Lorda Ficmajera (vidi lord Ficmajer) i brat Stjuarta Barimora (vidi Stjuart Barimor). Braću je kao bebe majka ostavila pred kućom lorda Ficmajera koji ih je usvojio. Obojica su se zaljubila u Elizabet Ficmajer (vidi Elizabet Ficmajer), pa je Dţejms rešio da napusti imanje i Elizabet prepusti bratu. Nekoliko godina kasnije se vratio i ţiveo sa starim Ficmajerom do njegove smrti. Tada je postao zarobljenik Ficmajerovog polubrata Velingtona Stida (vidi Velington Stid) koji je nastojao da se dočepa nasledstva Ficmajerovih. Lord Ficmajer je izgradio čitav sistem tajnih prolaza i odaja u podrumu svoje kuće, koje je zaštitio zagonetkama koje su mogle da isključe smrtonosne zamke. Odgovore na zagonetke su mogli da daju samo braća Barimor i Elizabet, ali zajedno. Dţejms je uspeo da pošalje poruku bratu, ali je Stid unajmio bandu ubica koju predvodi Francuz (vidi Francuz) i oni ubijaju glasnika koga je Dţejms poslao. Njegovo telo pronalaze Zagor i Ĉiko i upetljavaju se u ovu priču. Oni pronalaze Stjuarta i Elizabet i nakon niza peripetija u kojima im je pomoć pruţila čudna devojka Rianon (vidi Rianon) njih petoro stiţu do imanja Ficmajerovih, pobeđuju bandu i stiţu do nasledstva. Tom prilikom se između Dţejmsa i Rianon javlja privlačnost. Ova priča je opisana u epizodi L'eredita Fitzmayer – Nasledstvo Ficmajerovih (br. 385; SD 49) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. Dţejms Barimor se pojavljuje u brojevima 384 i 385.

Dţejms Dţejmison (James Jamieson) – bogati plantaţer i robovlasnik iz Floride. Potpao je pod uticaj Kandraksove (vidi Kandraks) hipnoze. Pojavljuje se u brojevima 431 i 432.

Dţejms Hilton (James Hilton) – šerif u Peradajz Gejtu, stari Zagorov znanac. Nekad je bio šerif u Klivlendu, ali se nakon ţenine smrti odao alkoholu. Zbog toga ga je Mek Kej (vidi Mek Kej) i odabrao za šerifa. Uz Zagorovu pomoć Hilton će povratiti izgubljeno samopoštovanje. Pojavljivanje u brojevima: 73, 74.

189

Dţejms Regan (James Regan) – prvi negativac koji se pojavio u priči o Zagoru. Regan se sukobio sa Ĉikom u jednom salunu, a zatim dobio batine od mornara sa Maribela, broda na kojem je Ĉiko bio krmanoš. Pod njegovim vođstvom Delaveri (vidi Delaver) nešto kasnije napadaju brod Maribel i ubijaju sve osim Ĉika. Tada na scenu stupa Duh sa sekirom, koji spašava meksikanca, a kasnije u logoru Kanoksenovih (vidi Kanoksen) Delavera pobeđuje Regana u borbi sekirama. To se dogodilo u prvoj epizodi Zagor – Zagor (br. 1; LMS 29; ZS 454; SDX 31; VĈBZ 1; LUBZ 1) iz 1965. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1971. pod nazivom Hiljadu zamki (LMS).. Pojavljivanje u broju 1.

Dţejson Polard (Jason Pollard) – obijač sefova i stručnjak za eksplozive. Jedan od ljudi koje je Palmer (vidi Palmer) angaţovao za pljačku voza u Lejtonu. Ubili su ga ljudi Mister Stila (vidi Mister Stil) u gradu duhova Kapervilu. Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Dţek (Jack) – jedan od sirovih momaka iz Plezent Pointa. Brat lokalne lepotice Eli Mej (vidi Eli Mej), u koju je zaljubljen njegov prijatelj Hauard (vidi Hauard). Pojavljuje se u brojevima: 334, 335, 336, 490, 491, 492, 493.

Dţek Kaplan (Jack Kaplan) – kriminalac kome su zbog krvoločnih nedela dali nadimak Vuk. Pojavljuje se u broju 316.

Dţek Mohikanac (Mohican Jack) – pravo ime Dţek Elvort (Jack Elworth). Novinar iz Bostona koji je pisao o problemima Indijanaca, pokušavajući da američku javnost početkom XIX veka zainteresuje za ovu tematiku. Kada je shvatio da bele Amerikance uopšte ne zanima genocid koji se sprovodi nad domorocima odlučio se za radikalne mere, spreman da ţrtvuje i svoj ţivot. Uspeo je da pridobije Indijance iz Darkvuda i

190

povede ih u rat protiv američke vojske. Planirao je da Mohikance (vidi Mohikanci) povede u samoubilačku akciju na tvrđavu Fort Liberti, kako bi konačno skrenuo paţnju svetske javnosti. Zagor ga je sprečio u nameri da povede Indijance u beznadeţni napad razotkrivajući im Dţekov plan. I pored toga, Dţek Mohikanac je sam napao tvrđavu i poginuo od prvog metka. Vlasti su celu priču zabašurile i njegova plemenita ţrtva je ostala potpuno nepoznata. Ovo se dogodilo u epizodi Mohican Jack – Dţek Mohikanac (br. 57; SDX 3; LUKL 2). Ovu priču iz 1970. Dnevnik nije objavio, pa se na ovim prostorima u srpskom ili hrvatskom prevodu pojavila tek 1996. u izdanju Slobodne Dalmacije. Zagor ga kasnije sreće u svojevrsnom indijanskom raju u epizodi Il ponte dell’ arcobaleno – Dugin most (br. 400; LUSP 6). Pojavljivanje u epizodama: 57, 58, 400.

Dţek Smouk Kuper (Jack Smoke Cooper) – stari krijumčar i lopov, koga je Diging Bil (vidi Diging Bil) upoznao u zatvoru u Port Nortu. Dţek je sa svojim ortacima, dvadeset godina pre susreta sa Bilom opljačkao banku Rojal Star u Port Nortu i sakrio novac na Ostrvu Lobanje, pustom ostrvcetu nadomak obala Nove Engleske. Na samrti, Dţek je Diging Bilu dao šture informacije o nekakvom blagu sa Rojal Stara, koje je zakopano na pomenutom ostrvu. Proučavajući istorijat Port Norta, Bil je bio ubeđen da je u pitanju blago sa engleskog jedrenjaka Rojal Star, koji je potopljen za vreme Američke revolucije (1775-1783). Na njegovu nesreću, našao se na meti dvojice zatvorskih čuvara Dastija (vidi Dasti) i Ĉaka (vidi Ĉak), koji su od starog Smouka godinama pokušavali da izvuku informacije. Bil iznajmljuje brodić Kurta Kejna (vidi Kurt Kejn), ne znajući da je on u dogovoru sa dvojicom čuvara. Zlikovci bi najverovatnije ubili Bila i dočepali se blaga, da se u priču nije umešao Zagor, koji je sa Ĉikom slučajno prolazio kroz Port Nort i saznao da je Diging Bil završio u lokalnom zatvoru. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il tesoro di Digging Bill – Blago Diging Bila (Almanah 2006; LUALM 7) iz 2005. koja je u Hrvatskoj objavljena 2010. godine. Stari Kuper se pojavljuje u broju Almanah 2006.

Dţekson Endrju (Jackson Andrew, 1767-1845) – sedmi predsednik SAD (1829-1837). Dţekson je rođen u porodici siromašnih škotsko-irskih doseljenika u mestu koje se danas nalazi na granici između Juţne Karoline i Severne Karoline. Kao

191

trinaestogodišnjak se priključio Kontinentalnoj vojsci za vreme američkog rata za nezavisnost gde je sluţio kao kurir. Pretrpeo je teška zlostavlIjanja u zarobljeništvu od strane britanske vojske i dobio oţiljke koje će nositi do kraja ţivota. Brat, koji je bio zarobljen sa Dţeksonom, kao i ostatak njihove porodice, su umrli od gladi, bolesti i drugih posledica rata. Zbog svega toga je Dţekson razvio trajnu mrţnju prema svemu što je britansko, kao i prezir prema američkoj aristokratiji koja je ţivela u velikim gradovima na atlatnskoj obali, a koju je drţao previše „pokvarenom― britanskom kulturom. Dţekson se 1787. preselio u Tenesi, granično područje koje će ubrzo postati nova drţava SAD. Iako se od obrazovanja mogao pohvaliti jedino čitanjem nekoliko pravnih knjiga, postao je uspešan i ugledan advokat, zahvaljujući čemu je izabran za prvog zastupnika Tenesija u Kongresu, a kasnije i za prvog senatora. Tu je karijeru napustio kako bi postao sudija Vrhovnog suda u Tenesiju, ali i pukovnik u drţavnoj miliciji. Kada je 1812. godine izbio rat između SAD i Velike Britanije, američke regularne snage su bile previše zaposlene da bi se uspešno suprotstavile Indijanskim plemenima na zapadnoj granici. U jednom od tih plemena izbio je građanski rat između pro-britanske i pro-američke frakcije koji je prerastao u sukob sa američkim doseljenicima. Dţekson je imenovan za zapovednika milicijskih snaga koje su morale da reše taj problem u kampanji kasnije poznatoj kao Krik rat. Dţekson se pokazao kao vešt vojskovođa, zavevši čvrstu disciplinu u redove milicije, i izvojevavši veliku pobedu kod Horseshoe Bend-a, čija je posledica bila da je pleme Krik celu današnju Alabamu prepustilo SAD. Još veću slavu Dţeksonu je donela blistava pobeda nad britanskim ekspedicionim korpusom kod Nju Orleansa 1815. godine, u kojoj je imao veliku pomoć gusara Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan). S obzirom na prethodno sklopljeni sporazum u Gentu posve beznačajna u vojnom, političkom i svakom drugom pogledu, ta pobeda je doprinela da se u budućim američkim udţbenicima istorije anglo-američki rat tretira kao pobeda SAD. Dve godine kasnije Dţekson, sada general, dobija zadatak da osigura juţnu granicu Dţordţije od upada Seminola Indijanaca, odnosno da spreči da Florida, koja je tada bila pod španskom upravom, postane utočište za robove. Dţekson je, goneći Seminole (vidi Seminole), prešao špansku granicu, svrgnuo tamošnjeg guvernera i uveo američku okupacijsku vlast. Oslabljena Španija nije imala izbora nego da prizna status kvo i

192

posebnim ugovorom preda Floridu SAD. Dţekson je postao prvi guverner Floride kao američke teritorije.

Inauguracija Endrjua Dţeksona 4. marta 1829. godine Dţekson se 1824. prvi put kandidovao za predsednika SAD, ali je ga je tada pobedio Dţon Kvinsi Adams. Ti su izbori označili konačni raspad dotada vladajuće Demokratsko-republikanske stranke. Dţekson je postao vođa frakcije nezadovoljnih članova koja će kasnije prerasti u Demokratsku stranku. Dţekson je 1828., kao prvi demokratski kandidat u istoriji, vodio izuzetno oštru kampanju, vešto koristeći činjenicu da većinu kandidata glasaju birači, a ne drţavne skupštine, kao i sve veći udeo graničnih zapadnih drţava među stanovništvom i kandidatskim kolegijumom. Kao populista, koristio je svoje skromno poreklo i tvrdio da predstavnici „istočne― aristokratije ne mogu da brinu o interesima naroda. Posledica je bila uverljiva pobeda. Odmah po dolasku na vlast, Dţekson je otpustio sve federalne sluţbenike zamenivši ih svojim pristašama čime je ustanovio tzv. sistem plena koji će biti temelj američke kadrovske politike u XIX veku. Dţekson se istakao i u svom oštrom otporu i uspešnom ukidanju federalne centralne banke, koju je smatrao oruđem „istočnjačke― finansijske aristokratije. Dţekson je 1830. bio jedan od ključnih zagovornika Zakona o premeštanju Indijanaca kojim su Ĉiroki (vidi Ĉiroki) i druga Indijanska plemena nasilno raseljena na drugu stranu reke Misisipi kako bi se stvorilo što više slobodne zemlje za bele

193

doseljenike. Godine 1832. se Dţekson, iako juţnjak i pristalica slabe federalne vlade, suprotstavio nastojanjima Juţne Karoline da ukine federalne carine u tzv. nulifikacijskoj krizi. Iste godine je na predsedničkim izborima porazio predstavnika Vigovske stranke Henrija Kleja.

Andrew Jackson – Thomas Sully (1829) Nakon isteka drugog mandata, Dţekson se povukao na svoje imanje Hermitedţ u Nešvilu, ali je ostao aktivan u politici kao zagovornik jedinstva američke nacije i protivnik secesije juţnih drţava. Vreme Dţeksonovog mandata je doba u kojem se odvija priča o Zagoru. Tako se i sedmi predsednik SAD dva puta pojavio u priči o Duhu sa sekirom. Prvi put je to bilo u epizodi Minaccia dallo spazio – Pretnja iz vazduha (br. 109; ZS 325; LUX 116; VĈOP 5) iz 1974. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1976. pod nazivom Bleštavi trag (ZS 325),

194

kada Zagor spašava Dţeksona i američku demokratiju. Drugi njihov susret nije bio ni malo srdačan. U epizodi La lunga marcia – Dugo putovanje (Maxi 2001; LUMAX 2) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine, opisan je istorijski događaj o proterivanju Ĉiroki Indijanaca sa njihove zemlje. Dţekson prima Zagora u Beloj kući i među njima dolazi do svađe. Obezbeđenje je sprečilo Zagora da ne prebije predsednika. Pojavljivanje u brojevima: 108, 109; Maxi 2001.

Dţempot (Jampot) – jednooki kepec, smutljivi trgovac. Iako mu je nadimak Tegla dţema, on je sve samo ne sladak. Kućni ljubimac mu je pripitomljena puma koja mu je vernija od psa. Kada je Dţempot prodao oruţje Ţabljoj njušci (vidi Ţablja njuška), Zagor i Bezukov (vidi Pjotr Bezukov) su mu spalili radnju i ubili vernu pumu. Nešto kasnije je pokušao da se osveti Zagoru, pokušavši da ga optuţi za ubistvo. Ubio ga je Šamrok (vidi Šamrok), spasavši tako Zagoru ţivot. Pojavljivanje u brojevima: 261, 274, 275.

Dţeremi Bristol (Jeremy Bristol) – šerif iz Kolumbusa. Kada su mu braća Stad (vidi braća Stad) ubili sina rešio je da prevrne zemlju i pakao kako bi se osvetio. Prateći njihov trag, on i njegovi ljudi stiţu u maleni Ĉeri Taun u planinama Grin Mauntins. Zajedno sa Zagorom, Bristol kreće za braćom Stad koja su otela Barona Ikarovo Pero (vidi Baron Ikarovo Pero), kako bi se balonom prebacili preko planine i zameli trag. U zavejanoj planini dolazi do obračuna u kome Stadovi gube svoje ţivote. Ovaj događaj je opisan u epizodi La valanga – Lavina (br. 464; LU 147) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Šerif Bristol se pojavljuje u broju 464.

Dţeremi Milius (Jerremy Milius) – traper iz brda Blekstip i stari Zagorov prijatelj. Nekada je ţiveo u Darkvudu, a onda je sa grupom prijatelja otišao u brda Blekstip gde im je lov dobro krenuo, pa su rešili da otvore trgovinu i tako izbegnu posrednike u prodaji krzna. Zagor i Ĉiko ga sreću u salunu u Kingstonu gde se upoznaju sa njegovim ortacima. Zagor prihvata da on i Ĉiko pređu deo puta zejdno sa Dţeremijevom grupom. U podnoţju Blekstipa nailaze na zasedu koju je organizovala Kolberova (vidi Kolber) banda. U zasedi ginu dvojica trapera: Tomtit (vidi Tomtit) i Sunđer (vidi Sunđer), dok je ogromni Bad Hajtauer (vidi Bad Hajtauer) teško ranjen. Zagor, Dţeremi, Ĉiko i Muni (vidi Muni), zamenik šerifa iz Kingstona, kreću u poteru za banditima.

195

The Trapper's Bride - Alfred Jacob Miller (1859) Kolberova banda se penje uz Blekstip i naleće na tragove uţasnih događaja, po kojima su brda postala poznata. Prateći Kolberovu grupu, Zagor i prijatelji stiţu do Dţeremijeve kolibe gde zatiču raskomadane leševe trapera. Uskoro pristiţu Kolbera i njegovu bandu, koji odlučuju da se sklone u napuštenu tvrđavu na koju su slučajno naleteli. Na njihovu nesreću, stigavši u tvrđavu nađu se licem u lice sa uzrokom uţasnih događaja u Blekstipu. Tvrđava nije napuštena, već je prepuna čudovišta, nekadašnjih vojnika odreda Zelenih mundira, koji ubijaju sve što im se nađe na putu. Ţivu glavu uspevaju da izvuku samo Kolber i Kehoe (vidi Kehoe), koji uz pomoć Zagorove grupe uspevaju da pobegnu u zaklon. Tako gonioci i gonjeni pred uţasom sklapaju savez. U zaklonu, Zagor primećuje svetlosne znake koje mu šalje neko iz pećine na brdu. On uspeva da se probije do tamo i u pećini zatiče profesora Hanta (vidi profesor Hant) i poručnika Rajana (vidi poručnik Rajan). Zajedničkim snagama oni uspevaju da zaraţene vojnike namame u zamku, da bi im profesor Hant pripremio protivotrov. Ovaj stravični događaj je opisan u epizodi

196

Pericolo mortale – Smrtonosna opasnost (br. 311; ZS 1072) iz 1991. godine, koja je u Jugoslaviji koja se upravo raspadala, objavljena 1992. pod nazivom Sindrom Belzebul (ZS). Nakon ovoga, Dţeremi sa preţivelim ortacima nastavlja započeti biznis pa ga uskoro ponovo srećemo u Darkvudu. Dţeremi Milius se pojavljuje u brojevima: 311, 312, 328.

Dţeri Karson (Jerry Carson) – traper iz šume pored jezera Iri. Zagorov prijatelj. Srećemo ga u priči o Vahumiju (vidi Vahumi). Pojavljuje se u brojevima 294 i 295.

Crni robijaši na jugu SAD (1906)

197

Dţes (Jess) – robijaš koji je pobegao iz zatvora San Veli. Sa svojim ortakom Deksterom (vidi Dekster) je opljačkao banku. Dţes je izdao svog ortaka, ostavivši ga na milost i nemilost progoniocima. Kada je Dekster uhapšen, Dţes je sakrio plen u jednom napuštenom gradu. Ipak, i njega uskoro hvataju, pa obojica završavaju u zatvoru San Veli. Istog dana kada Dekstera puštaju na slobodu, Dţes beţi iz zatvora sa dvojicom ortaka. Jedan odmah gine, pa njih dvojica, Dţes i Ogden (vidi Ogden), kreću preko pustinje do napuštenog grada po Dţesov plen. Za petama im je bezosećajni lovac na ucenjene glave Mekalan (vidi Mekalan) sa trojicom Indijanaca. Na ulasku u pustinju begunci zarobljavaju Zagora i Ĉika i primoravaju ih da im pomognu da pređu pustinju. Put se pretvara u krvavi obračun između robijaša i lovaca na glave. Ogden, Mekalan i njegovi Indijanci ginu, a Dţes ostavlja Zagora i Ĉika vezane u pustinji bez vode. Dţes ulazi u grad duhova ali ga tamo čeka Dekster. Dolazi do obračuna među njima, a Dţes ubija i Dekstera. Kada je pomislio da se za njega sve srećno završilo shvata da se Zagor oslobodio i uspeo da ga stigne. Dţes gine, a na kraju priče shvatamo da je Zagor sve isplanirao u dogovoru sa šerifom iz Sen Velija. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi Il tesoro della città fantasma – Blago u gradu duhova (br. 281; ZS 952) iz 1988. godine koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji objavljena 1989. pod nazivom U šakama robijaša (ZS 952). Dţes se pojavljuje u brojevima 281 i 282.

Dţim Bejker (Jim Baker) – mladi traper iz Darkvuda. Zagorov prijatelj. Obično se pojavljuje prilikom godišnjih sastanaka trapera. Pojavljivanje u brojevima: 29, 30, 81, 144, 145, 146, 229, 230, 231, 257, 258, 345; Almanah 1999;

Dţimi Gitara (Guitar Jim) – putujući minstrel, razbojnik – dţentlmen, šarmantni zavodnik i najnepredvidljiviji Zagorov prijatelj. Jednako vešt sa gitarom i revolverom, sakrivenim u gitari. Jedan od retkih koji je Zagora pravio budalom, a da mu je ovaj to oprostio, jer je u najteţim situacijama pokazao da mu je i pored svega prijatelj, i to vraški sposoban. On konstantno balansira na ivici zakona, a zahvaljujući šarmu uspeva da se izvuče iz najgorih neprilika. Jedan od onih koje ne moţemo nazvati

198

ni dobrim ni lošim. Sigurno je samo da nije zao. On je najveći zavodnik među Zagorovim poznanicima, ali kada se zaljubi, to je obično loš izbor. Prvi put se pojavio u Zagoru u epizodi La preda umana – Ljudska lovina (br. 30; SDX 68; VĈBZ 11) iz 1967. u kratkoj vinjeti, a prvo značajnije pojavljivanje se zbilo u Gli sciacalli della foresta – Šumski šakali (br. 34; SDX 72; VĈBZ 12) iz 1968. godine. Ove dve epizode novosadski Dnevnik nije objavio. Na prostoru bivše Jugoslavije ova epizoda je objavljena tek 2001. u izdanju splitske Slobodne Dalmacije. Prva priča u kojoj se pojavljuje Dţim Gitara, a objavljena je na srpskom ili hrvatskom jeziku je Le Mano di Allah – Alahova ruka (br. 75; ZS 255; SDX 21; LUKL 12) iz 1971. koja je u SFRJ objavljena 1975. godine pod nazivom Sultanova ruka (ZS). Dţimi Gitara je imao čast da se pojavi u jubilarnom stotom broju Il mio amico Guitar Jim – Moj prijatelj Dţimi Gitara (br. 100; ZS 312; LUSP 4) iz 1973. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1976. Ova epizoda predstavlja remek - delo Zagorovog klasičnog perioda. Uz to, dobio je priliku da se pojavi u Specijalu br. 1: Zagor alla riscossa - Zagor u pomoći (Spec. 1; ZSSP 8; LUSP 17; VĈSP 11) iz 1988. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1990. godine pod nazivom Koţno lice (ZSSP 8). Pojavljivanje u brojevima: 30, 34, 35, 75, 76, 100, 177, 178, 427, 428; Specijal 1, 8;

Dţim Keli (Jim Kelly) – nevidljivi čovek. Razbojnik koji je pobegao iz zatvora u tvrđavi Dţeriko, prokopavši tunel kroz laboratoriju profesora Veribeda (vidi Adolf Veribed), i ukravši pri tom nekoliko ampula profesorovog novog izuma – seruma nevidljivosti. Naoruţan serumom ubio je šerifa iz Vilinga, opljačkao banku i pokušao da se dočepa zlata koje je vojska prenosila u tvrđavu Olson. Ovo poslednje je zapravo bilo mamac za njega, koji je smislio Zagor u saradnji sa zapovednikom tvrđave Dţeriko – pukovnikom Hadsonom (vidi pukovnik Hadson). Nevidljivog čoveka je savladao Zagor, sakriven u sanduku umesto zlata koje je Keli očekivao. Na sanduku je namerno postavljeno nekoliko brava koje su usporile Kelija prilikom otvaranja kovčega, taman onoliko koliko je bilo potrebno da dejstvo seruma prestane i on postane vidljiv. Vidljiv, Keli je bio samo običan razbojnik, kakve je Zagor pobeđivao i vezanih očiju. Ovaj događaj je opisan u epizodi L’uomo invisible – Nevidljivi čovek (br. 167; ZS 516; LUX 174) iz 1979. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1980. godine. Keli se pojavljuje u brojevima 165 i 166.

Dţim Kolman (Jim Coleman) – zemljoposednik iz Vermonta, prijatelj arheologa Dţordţa Meklauda (vidi Dţordţ Meklaud). Dţim se sa svojom sestrom Mardţ (vidi Mardţ

199

Kolman) iselio iz Škotske i kupio imanje u Ston Hilu u Vermontu. Primetio je da se na njegovom posedu i okolini nalaze neobične kamene konstrukcije nalik keltskim dolmenima. Pisao je o tome svom prijatelju Meklaudu i pozvao ga da na njegovom imanju izvrši istraţivanje. Tako je započela jedna od najboljih avantura Zagorovog klasičnog perioda. Dţim Kolman se pojavljuje u brojevima: 130, 131, 132, 133, 249, 250, 251, 435.

The Rural Post Office – Thomas P. Rossiter (1857) Dţim Krab (Jim Crabb) – vlasnik male poštanske stanice u Darkvudu. Njegov otac, Dţededaja Krab je dvadeset godina ranije pristao da bude vodič izvesnom naučniku Vordelu (vidi Vordel), koji je krenuo u Vajt Mauntins u zemlju Vankara (vidi Vankari). Dţededaja se nikada nije vratio, pa je njegov sin, kada je odrastao, rešio da krene njegovim tragom i reši tajnu Dţededajinog nestanka. U tu svrhu on iznajmljuje usluge detektivske agencije Baterton & Baterton, čiji su suvlasnici stari Zagorov prijatelj Bat (vidi Bat Baterton) i njegov brat Bing (vidi Bing Baterton). Batertoni su pokušali da uđu u trag Vordelu, ali se ispostavlja da je nemoguće pronaći čoveka koji se očigledno krije. Zbog toga kreću ka Vajt Mauntins i usput sreću Zagora i Ĉika. Oni pristaju da putuju zajedno do vojne predstraţe broj 7, ali ih usput napadaju neki ljudi. Zagor uspeva da savlada napadače, ali jedan od njih pada u provaliju. Na Zagorovo zaprepašćenje, čovek

200

ustaje i odlazi kao da mu se ništa nije dogodilo. Zbog ovog događaja, Zagor odlučuje da i on i Ĉiko krenu u Vajt Mauntins. U predstraţi broj 7 im se pridruţuje izvesni Klaperton, naučnik-antropolog, koji je rešio da proučava Vankare. Ekspedicija prima novog člana, ali Zagor gaji nepoverenje prema Klapertonu. Ubrzo su se Zagorove sumnje pokazale tačnim: Klaperton je zapravo Vordel, koji za dvadeset godina nije ostario ni jedan jedini dan!? Ova fantzmagorična priča je ispričana u epizodi Il padrone del tempo – Gospodar vremena (br. 262; ZS 881) iz 1987. koja je u ex-YU objavljena 1988. godine. Dţim Krab se pojavljuje u brojevima: 261, 262, 263.

Dţim Larabi (Jim Larrabee) – najbliţi saradnik Regine Andersen (vidi Regina Andersen). Ubio ga je Pričer (vidi Pričer). Pojavljivanje u broju Specijal 9.

Dţimi Dţonson (Jimmy Johnson) – petnaestogodišnji dečak, sin trgovca Dţonsona. Oteli su ga traperi iz Fort Eroua, pošto su prethodno poubijali sve na brodu koji je plovio rekom Monangehelom, uključujući i njegovog oca. Kirk Viler (vidi Kirk Viler) je nameravao da traţi otkup za njega. Pojavljivanje u brojevima 488 i 489.

Dţimi Krest (Jimmy Crest) – šerif iz Ĉeri Tauna, Zagorov prijatelj. Srećemo ga u priči o braći Stad (vidi braća Stad). Pojavljivanje u brojevima 463 i 464.

Dţina (Geena) – šankerica iz saluna u Fulk Pasu. Pojavljuje se u brojevima 405 i 406.

Dţina Mak Luga (Geena Mac Lugha, Giona mac Lugha) – fenijanski ratnik iz Fiane Fina Mak Kumala (vidi Fin Mak Kumal). Pojavljivanje u brojevima 433 i 434.

Dţo Burg (Joe Burg) – farmer iz Doline Ruţa. Dţo je sa ţenom i ćerkom ţiveo u Dolini Ruţa još u vreme kada se tu nalazio dominikanski manastir (vidi Dominikanci). Kada je počela pobuna Crnih Nogu (vidi Crne Noge), monasi su napustili manastir. U manastiru

201

je ostao samo starešina opat Eliot (vidi opat Eliot) i dva monaha. Pre napuštanja oni su sakrili manastirsko blago. Istovremeno, u Dolinu Ruţa stiţe i banda ozloglašenog Karla Krugera (vidi Karl Kruger). Upali su na Dţoovo imanje pre no što je i njegova porodica napustila dolinu. Naterali su ga da im kaţe kako se u manastiru nalazi blago. Krugerova banda je upala u manastir, mučila i ubila dominikance, ali nisu saznali gde je skriveno blago. Vratili su se na Dţoovo imanje i počeli da muče Burgove, kada ih je u tome prekinuo napad Crnih Nogu. Karl Kruger i njegova banda su poginuli, kao i Dţoova supruga. Dţo se sa malenom devojčicom Glorijom (vidi Glorija Burg) sakrio u podrum, i njih dvoje su uspeli da preţive spaljivanje kuće. Ali, Glorija je od preţivljenog uţasa zanemela. Dvadeset godina kasnije u napušteni manastir u Dolini Ruţa se uselila vojska. Manastir je postao vojna akademija. Dţo je sa ćerkom ostao da ţivi u blizini manastira i snabdeva vojsku sveţim namirnicama. A onda je iznenada nestao jedan od kadeta, poručnik Mark Hadson (vidi poručnik Mark Hadson). Zapovednik akademije, pukovnik Mek Dauel (vidi pukovnik Mek Dauel), raspisao je poternicu za Hadsonom zbog dezerterstva. Međutim, poručnik kao da je u zemlju propao. Pecajući na obali reke Zagor i Ĉiko pronalaze poruku u boci. Ispisana je krvlju na vojničkoj čoji, a autor je nestali Hadson. Iz poruke, oni saznaju da je poručnik završio u lagumima ispod manastira u Dolini Ruţa, u kojima ga je neko zatvorio jer je otkrio tajnu o blagu opata Eliota. Nesrećni čovek je slomio nogu i na samrti napisao poruku sopstvenom krvlju. Zagor i Ĉiko kreću u Dolinu Ruţa i upoznaju Mek Dauela sa sudbinom nesrećnog Hadsona. Tu se i upoznaju sa Burgom, koji ih poziva da prespavaju u njegovoj kući. Te noći neko je u vojničkoj uniformi pokušao da ukrade Hadsonovu poruku, ali Zagor i Burg ne uspevaju da ga uhvate. Zagor počinje da istraţuje tajnu manastira, a dragocenu pomoć ima od oca Vilijama Dojla (vidi otac Vilijam Dojl), dominikanca i kapelana akademije. Svima je jasno da se zločinac krije među kadetima. Sumnja pada na Hadsonovog cimera, poručnika Hejzela (vidi poručnik Hejzel), ali i njega neko uskoro ubija. Uz pomoć Dojla, Zagor i Ĉiko uspevaju da dešifruju znake koji se nalaze na fresci u kapeli. Uspevaju da pronađu tajni prolaz u lagume, ali i njih neko zatvara unutra. Nakon silnih problema Zagor uspeva da pronađe izlaz i uviđa da su lagumi Doline Ruţa povezani sa bunarom ispred Burgove kuće. Zagor shvata da je ubica iz Doline Ruţa upravo Dţo Burg. Burg pokušava da se spase hvatajući Ĉika i stavljajući mu noţ pod grlo, ali tada u kuću ulazi Glorija i od šoka uspeva da progovori. Srećan što je njegova jedinica opet normalna Burg se predaje vlastima. Ova sjajna priča, na tragu

202

klasičnog perioda, ispričana je u epizodi L'abbazia del mistero – Tajanstveni manastir (br. 319; SD 4) iz 1992. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1994. pod nazivom TaIjanstveni samostan (SD). Dţo Burg se pojavljuje u brojevima: 318, 319, 320.

Dţoana Ešli (Joanna Ashley) – supruga Dţonatana Ešlija (vidi Dţonatan Ešli), trgovačkog agenta krznarske kompanije iz Sent Luisa. Kada je Dţonatan nestao u planini Skal, Dţoana je rešila da pronađe svog muţa, uverena da on nije mrtav. Zbog toga je došla u tvrđavu Bridţer i ztraţila pomoć od Doka Lestera (vidi Dok Lester). Dţoana se tako pridruţila ekspediciji koja je krenula u potragu za ludim ubicom iz planine Skal (vidi Kaleb). Dţoana se pojavljuje u brojevima 401 i 402.

Dţon Kasl (John Castle) – engleski trgovac krznom, kome su legalni poslovi bili samo paravan za kriminalne delatnosti. Njegova tvrđava na granici SAD i Kanade je bila sabirni centar za otete ţene, koje su razbojnici iz ''Divle horde'', uz Kaslovo posredovanje prodavali traperima u Kanadi. Kada je vojska Metisa (vidi Metisi) napala Kaslovu tvrđavu, došlo je do spora između Kasla i Lamorta (vidi Lamort), vođe ''Divlje horde'', i Lamort je ubio Kasla. Dţon Kasl se pojavljuje u broju Specijal 17.

Dţon Katler (John Catler) – bahati i moćni američki senator, koji je ţeleo da ulovi mitsku belu pumu Mohikanaca (vidi Mohikanci). Ubio ga je čuvar svete pume – Mesa-Ion (vidi Mesa-Ion). Pojavljuje se u broju Almanah 2004.

Dţon Kenon (John Cannon) – traper iz Darkvuda. Srećemo ga u priči o bandi braće Vord (vidi Big Dţordţ Vord). Pojavljivanje u broju 438.

Dţon Kimbal (John Kimball) – filolog, jedan od posetilaca biblioteke u dvorcu Bardţis. Pojavljivanje u brojevima 436 i 437.

203

Robert Liroj Parker (Robert Leeroy Parker, 1866-1908), poznatiji kao Buč Kasidi (Butch Kassidy) i njegova banda u Fort Vortu 1900. godine. Buč sedi na prvoj stolici desno. Prvi s leva je Hari Alonzo Longabo (Harry Alonzo Longabaugh, 1867-1908), poznatiji kao Sandens Kid (Saundance Kid). Njih dvojica su bili jedni od najpoznatijih bandita klasičnog divljeg zapada. Poginuli su u Boliviji 1908. godine. Dţon Klark (John Clark) – pljačkaš banaka. Okupio je veliku bandu propalica i pljačkao banke po darkvudskim gradovima. Za bazu je iskoristio jedan napušten grad koji je nazvao Klark Siti. Zagor se uvukao u grad uz pomoć jedne male pozorišne trupe i zarobio Klarka. Ovaj događaj je opisan u epizodi Clark City – Klark Siti (br. 28; ZS 17; SDX 66; VĈBZ 10) iz 1967. koja je kod nas objavljena 1968. godine. Pojavljivanje u brojevima 28 i 29.

Dţon Konor (John Connor) – kormilar na gusarskom brodu Prajd (vidi Prajd) čuvenog Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan) i saučesnik Erika Lasala (vidi Erik Lasal). Kasnije je postao nastojnik Lasalovog imanja u LujzIjani. Prvi put ga srećemo u epizodi Vendetta Vudu –

204

Osveta vudu (br. 366; SD 30) iz 1996. godine. Nakon Lasalove smrti udruţio se sa Diging Bilom (vidi Diging Bil) u nameri da pronađu Lafitovo blago. Kada se ispostavi da je Lafit ţiv Konor ponovo postaje njegov kormilar. Pojavljuje se u brojevima: 366, 367, 417, 418, 419, 474.

Dţon Mikroft (John Mycroft) – pukovnik britanske Tajne policije. Učestvovao je u uništavanju Tkačeve (vidi Tkač) organizacije u Evropi. Došavši u Ameriku sukobio se sa Tkačevim nindţama (vidi Nindţe) i polumrtav uspeo da se dovuče do Zagorove kolibe u Darkvudu. Ukratko je objasnio Zagoru sa kakvom se opasnošću suočio a zatim je preminuo od posledica famoznog vibrirajućeg dlana. Pukovnik Mikroft se pojavljuje u brojevima 205 i 206.

Rudnik uglja u planinama Adirondaks (oko 1850) Dţon Vorton (John Warton) – vlasnik rudnika iz Redstouna i otac Elektre Vorton (vidi Elektra Vorton). Prek i mrzovolIjan čovek. Sukobio se sa Zagorom kada je ovaj došao u Redstoun zbog njegove odeće, koja je Vortonu ličila na indijansku. Međutim, kada se dogodila eksplozija u rudniku, Zagor je učinio sve da Vortonu i rudarima koji su ostali

205

zatrpani spase ţivot. Na ulazu u rudnik je malenoj Elektri obećao da će spasiti ţivot njenom tati. Ali, Vortonov karakter je još jednom odigrao tragičnu ulogu. Vorton je, i pored toga što ga je Zagor upozorio da to ne čini, pijukum probio zid iz koga je pokuljala voda iz podzemne reke. Vorton se udavio, a Zagor je ostao sa gorkim ukusom neispunjenog obećanja detetu u ustima. Zbog toga se osećao duţnikom porodici Vorton. Ovaj događaj se desio u vreme kada se Zagor i Ĉiko još nisu upoznali. Dţon Vorton se pojavljuje u broju 380.

Dţonatan Dţojs (Jonathan Joyce) – robijaš iz Votervola, jedini koji je preţiveo bekstvo uz Elijasa Dafa (vidi Elijas Daf). Srčani Irac koga je sticaj nesrećnih okolnosti bacio iza rešetaka. Shodno Zagorovom osećaju za pravdu, Duh sa sekirom je pustio Dţonu da pobegne, shvativši da je u pitanju plemenit čovek. Dţona Dţojs se pojavljuje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Dţonatan Ešli (Jonathan Ashley) – trgovački agent krznarske kompanije iz Sent Luisa. U planinama Skal ga je zarobio ludi ubica Kaleb (vidi Kaleb). U ţivotu ga je sačuvala činjenica da je sa sobom nosio nekoliko knjiga koje je čitao Kalebu. Njegova hrabra ţena Dţoana (vidi Dţoana Ešli), je krenula u poteru za njim, ne verujući da joj je muţ mrtav. Iz zarobljeništva ga je oslobodio Zagor kada je slučajno naišao na Kalebovu kolibu. Dţonatan Ešli se pojavljuje u brojevima 401 i 402.

Dţonatan Kindman (Jonathan Kindman) – suprug Marni Kindman (vidi Marni Kindman) i očuh Perija Hauarda (vidi Peri Hauard). Pojavljuje se u brojevima 374 i 375.

Dţoni Gold (Johnny Gold) - kuvar sa kitolovca Dark Šark (vidi Dark Šark). Pojavljivanje u broju Maxi 2004.

Dţoni Meket (Johnny Macket) – zatvorenik iz Helgejta. Kad je Zagor završio u Helgejtu sreo je starog neprijatelja Dţonije Meketa, koga je svojevremeno strpao iza rešetaka. U početku Meket ţeli osvetu, ali shvativši da mu Zagor moţe olakšati bekstvo, nudi mu primirje i saradnju. Prilikom bekstva njih dvojica se ponovo sukobe (vidi doktor Hogan), a

206

Meketa ubijaju straţari. Ovaj događaj se zbio u epizodi L’inferno del vivi – Pakao ţivih (br. 20; LMS 86; SDX 57; VĈBZ 8) iz 1967. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1973. godine pod naslovom Ruka pomirenja (LMS 86). Pojavljivanje u broju 20.

Dţoni Nakiar (Johnny Nakiar) – Indijanac revolveraš. Sin je poglavice Šonija (vidi Šoni), Crvene Strele (vidi Crvena Strela). Kada je Nakiar bio dete, Šoni su se sukobili sa američkom vojskom na čijem je čelu bio pukovnik Volas (vidi pukovnik Volas). Vojska je nadjačala Šonije i Crvena Strela je odlučio da se preda Volasu, ali ga je tada sačekalo neprijatno iznenađenje. Volas je naredio vojnicima da pucaju u nenaoruţane Šonije, pa su poginuli svi osim Crvene Strele i Nakiara, koga je spasao jedan ratnik pomogavši dečaku da pobegne. Crvena Strela nije ubijen po izričitom Volasovom naređenju. On odlučuje da slavnog poglavicu drţi kao trofej u zatvoru tvrđave Trent, gde ga je potpuno uništio alkoholom. Mali Nakiar je završio u pustinji gde mu je ţivot spasao izvesni Futerman, opak čovek kome je trebao rob. On i njegova ţena su godinama maltretirali malog Indijanca ubijajući boga u njemu. Futermanovi su drţali usamljenu krčmu, u kojoj su ubijali i pljačkali svoje retke goste. Međutim, jednoga dana na krčmu je nabasao Nakiarov spasilac. Njegovo ime je bilo Maligan (vidi Maligan), i pokazao je neuobičajenu ljubaznost prema dečaku. Zbog toga je Nakiar rešio da ga upozori na Futermane. Maligan je ubio krčmare, zapalio njihovu kuću i poveo dečaka sa sobom. On mu je dao ime Dţoni. Ispostavlja se da je Maligan ono što bi danas u Srbiji nazvali ''kontroverznim biznismenom''. On dečaka odgaja kao svog sina i uz njega Dţoni Nakiar postaje plaćeni ubica visokog ranga. Nakon mnogo godina, Maligan dobija od svog ''oca'' zadatak da ubije izvesnog Volasa, sa kojim je Maligan imao zajedničke poslove ali je ovaj rešio da ga istisne. Maligan mu pokazuje sliku iz novina gde Volas pozira pored starog Indijanca. U ovom starcu Nakiar prepoznaje svog pravog oca, Crvenu Strelu, i to ga, po njegovim rečima, budi iz ''dugogodišnjeg sna''. On ubija Maligana shvativši da je i on odgovoran za tuţnu sudbinu njegovog pravog oca. Maligan i Volas su bili kompanjoni u prljavom

207

poslu. Pre mnogo godina oni su otkrili zlato na teritoriji Šonija i Volas je po Maliganovom uputstvu izazvao rat sa Indijancima koji je doveo do propasti Šonija i omogućilo njima dvojici da dobiju koncesiju na kopanje zlata. Dţoni Nakiar odlazi u selo Šonija, poglavice Mudrog Medveda (vidi Mudri Medved), gde saznaje za smrt Crvene Strele. Kada se ispostavi da je stari poglavica ubijen po Volasovom naređenju, Dţoni Nakiar odlučuje da se osveti.

Pah-te-cóo-saw, Straight Man, Semicivilized - George Catlin (1830) Tu na scenu stupa Zagor, koji pokušava da obuzda Nakiara koga su Indijanci zbog njegove veštine u rukovanju revolverom, nazvali Smrtonosni Bljesak. Zagor se nada da moţe Volasa da izvede pred sud, ali se Nakiar podsmeva toj Zagorovoj zamisli jer je jedini svedok ubistva stari ludak Buba (vidi Buba), koji misli da je predsednik SAD. Volas, koji je otišao u penziju i postao vlasnik rudnika pored River Sitija, čuo je za Dţonija Nakiara i rešava da se obračuna. Ubistvima koja podmeće Šonijima izaziva revolt građana River Sitija i njegovi plaćenici predvođeni Viruelasom (vidi Viruelas)

208

upadaju u selo Mudrog Medveda i iskaljuju bes na ţenama i starcima. Nakiar i Zagor tada odlučuju da upadnu u Volasovu jazbinu i ubiju ga ili privedu pravdi (prvo ţeli Nakiar, a drugo Zagor). U obračunu ginu i Viruelas i Nakiar, a Zagor uspeva da odvede Volasa i uz pomoć Bubinog svedočenja izbori se za pravdu. Priča o Dţoni Nakiaru je ispričana u epizodi Lampo mortale – Smrtonosni bljesak (br. 403; SD 66) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Pojavljivanje u brojevima 403 i 404.

Dţonson (Johnson) – investitor radova na pruzi u malom američkom gradu po imenu Paragvaj, u blizini granice sa Meksikom. Kao glavni inţenjer na izgradnji pruge je zaposlen Zagorov stari prijatelj Robson (vidi Robson). Između Robsona i drugog inţenjera izbijaju nesuglasice. Robson se zalaţe za kraći put, koji podrazumeva prokopavanje tunela kroz ‘‘Avetinjske planine‘‘, dok drugi inţenjer predlaţe zaobilaţenje planinskog masiva. Komisija je odabrala Robsonov predlog, i započinje se sa prokopavanjem tunela. Ali, na gradilištu izbijaju čudni incidenti i Robson šalje pismo Zagoru, u kome ga moli da hitno dođe u Paragvaj. Stigavši u Paragvaj, Ĉiko i Zagor naleću na starog znanca Supermajka (vidi Supermajk), koji je u međuvremenu odsluţio zatvorsku kaznu i rešio da se popravi. Od njega saznaju da je Robson nestao, zajedno sa lokomotivom, prilikom prve voţnje kroz prokopani tunel. Supermajk ţeli da pomogne Zagoru, ali ovaj to odbija. Na gradilištu upoznaju Dţonsona, koji ima velike probleme sa radnicima koji prete štrajkom, uplašeni strašnim pričama o ‘‘Avetinjskim planinama‘‘. Nestanak lokomotive još više je podgrejao sujeverje radnika. Zagor i Ĉiko, u dogovoru sa Dţonsonom, počinju da istraţuju mesto nestanka lokomotive, kada ih odron u tunelu zarobi, zatvorivši im izlaz. Ali, na scenu tada stupa Supermajk, koji se oglušio o Zagorovo odbIjanje pomoći. Zajedničkim snagama oni uspevaju da reše tajnu. U ‘‘Avetinjskim planinama‘‘ se nalazi Indijanska grobnica, prepuna zlatnih predmeta, a i same planine su bogate zlatnom ţilom. Beskrupulozni kriminalci su organizovali tajni rudnik, a Indijance pretvorili u robove. Lokomotiva im je potrebna za transport zlata na površinu. Ĉiko, koga zarobljavaju, u rudniku sreće Robsona, i njih dvojica organizuju pobunu robova. Kada je izgledalo da će pobuna biti ugušena, pravovremena intervencija Zagora i Supermajka donosi pobedu pobunjebicima. Zagor hvata vođu bande, za koga se ispostavlja da je upravo Dţonson. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il treno fantasma – Sablasni voz (br. 227; ZS 753) iz 1984. koja je u bivšoj Jugoslaviji objavljena 1985. godine. Dţonson se pojavljuje u brojevima: 227, 228, 229.

209

Ţeleznička stanica u Hamiltonu (oko 1890) Dţordan Sidni Lukas (Jordan Sidney Lucas) – afrički lovac u sluţbi Ministarstva rata SAD i rasista koji patološki mrzi ljude crne koţe. Grupa robova sa američkog juga je pobegla u tropsku oblast Dţordţije, poznatu kao Grin Spot (Zelena tačka) i tamo organizovala ţivot, nalik onom koji su njihovi preci vodili u Africi. Vlasti Dţordţije su ih optuţile i za kanibalizam i zahtevaju odlučnu akciju vojske. Ministarstvo rata je Dţordana kao stručnjaka za Afriku poslala u tvrđavu Overset koja se nalazi na obodu Grin Spota. Na putu ka tvrđavi Dţordan sreće Zagora i Ĉika, pa sva trojica odlaze tamo. U tvrđavi Zagor od pukovnika Votforda (vidi pukovnik Votford) saznaje da su vlasti rešile da se obračunaju sa crncima iz Grin Spota. Zagor predlaţe da sam ode u Grin Spot i pregovara sa afrikancima i pukovnik Votford prihvata taj predlog i pored Dţordanovog protivljenja. Krišom ih prateći Dţordan odlazi za Zagorom i Ĉikom i prisustvuje dvoboju između Zagora i fanatičnog novog vođe crnaca Masaia (vidi Masai KIler). Zagor ubija Masaia i počinje pregovore sa Bogolom (vidi Bogol), koji postaje novi poglavica. NezadovolIjan raspletom situacije, Dţordan gura Zagora u jamu sa zmijama. Misleći da je mrtav, Dţordan pukovniku Votfordu izmišlja priču kako su Zagora ubili crnci.

210

Pukovnik kreće u kaznenu ekspediciju koja se pretvara u pokolj nesrećnih afrikanaca. Zagor, koga je od smrti spasao Gospodar zmija (vidi Gospodar zmija),kasno stiţe da spreči tragediju. Ali, Dţordan plaća za svoja nepočinstva. Ubio ga je pukovnik Votford. Ova priča je opisana u epizodi I cannibali di Green Spot – Ljudoţderi iz Grin Spota (br. 142; ZS 404; LUX 149) iz 1977. godine, koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1978. pod naslovom Tropska šuma (ZS 404). Fanatični Dţordan se pojavljuje u brojevima: 141, 142, 143, 144.

Dţordi (Geordie) – mladi škotski rodoljub. Postao je član Alasderove (vidi Alasder) bande, misleći da su pravi borci za slobodu. Zaljubio se u Alison (vidi Alison), sluškinju ledi Eme (vidi ledi Ema Frejzer), dok su ih drţali u zarobljeništvu. Pomogao im je da se oslobode ubica. Pojavljuje se u brojevima: 389, 390, 391.

Dţordţ Elis (George Ellis) – jedan od trojice bivših engleskih oficira koji se pridruţio fanatiku Filipu Vorviku (vidi Filip Vorvik). Poginuo je u sukobu sa američkom vojskom. Pojavljivanje u brojevima: 58, 59, 60.

Dţordţ Ferguson (George Ferguson) – bogati uzgajivač stoke iz Darkvuda. Ferguson je proveo nekoliko godina u Japanu, gde se upoznao sa japanskom kulturom i princom Okadom Minamotom (vidi Okada Minamoto), pripadnikom samurajske kaste. Kada su Fergusonu kradljivci počeli da otimaju stoku, on je pozvao Okadu da dođe sa svojim samurajima. Za organizovanje privatne vojske dobio je dozvolu od zapovednika tvrđave Lojalti, majora Edmunda Perija (vidi major Edmund Peri). Ferguson je zamolio Zagora da bude vodič Okadi i njegovim samurajima do lopovskog gnezda. Okada je sa svojim samurajima lako sredio kradljivce stoke i Zagor je pomislio da se više nikada neće sresti sa japanskim mašinama za ubIjanje. Ali Ferguson je u dogovoru sa majorom Perijem rešio da samuraje iskoristi u borbi protiv Indijanaca kako bi oni napustili Darkvud, a Ferguson i Peri se domogli koncesije za eksploataciju srebra u Darkvudu. Njihov plan je bio jednostavan: Peri nije ništa činio da zaustavi samuraje, a Ferguson je Okadu plaćao da radi ono što je oduvek najbolje umeo – da ratuje. Njihove planove je pokvario Zagor, a Ferguson je poginuo. Ova uzbudljiva priča iz klasičnog perioda je opisana u epizodi La scure e la sciabola – Sekira i sablja (br. 118; ZS 347; LUX 125;

211

VĈOP 4) iz 1975. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1977. Ferguson se pojavljuje u brojevima: 116, 117, 118.

Kauboji (oko 1890) Dţordţ Hamilton (George Hamilton) – drugi oficir sa Posejdona (vidi Posejdon). Bavio se ezoterijom i crnom magijom. Njegovom krivicom je jedrenjak završio u limbu. Uspeo je da odgonetne tajne feničanske spise i pokušao da zajedno sa kapetanom Van Dorsenom (vidi kapetan Danijel Van Dorsen) i grupom mornara pobegne u našu dimenziju. Samoubistvo Henrija Hamiltona (vidi Henri Hamilton), njegovog potomka iz XIX veka, uništilo je svaku nadu da će se izvući iz svojevrsnog pakla. Hamilton se pojavljuje u broju Specijal 18.

Dţordţ Meklaud (George Mac Leod) – škotski arheolog. Profesor Meklaud je stručnjak za drevnu keltsku civilizaciju. Kelti su narod jafetskog (indo-evropskog) porekla koji je još od kamenog doba naseljavao velika evropska prostranstva između današnje istočne Francuske i Ĉeške. Na osnovu arheoloških nalaza moţe se zaključiti da se njihova matična oblast nalazila na području današnje jugozapadne Nemačke, istočne Francuske i zapadnih krajeva Švajcarske. Po gradu Latenu se njihova kultura iz ovog perioda

212

naziva Latenska. Na severnim i istočnim granicama Evrope njih su postepeno potiskivali drugi narodi, naročito Germani, usled čega su se Kelti pomerali na zapad i jug, ka zapadnoj Francuskoj, severnoj Španiji, preko Alpa ka svernoj Italiji i preko mora ka Britaniji.

Epona – Keltska boginja (III vek p.n.e.) Poslednji vekovi stare ere predstavljaju vreme u kojem su Kelti dostigli svoj vrhunac i zauvek ostavili svoj pečat na telu stare Evrope. Ali, na njihovu nesreću, to je i vreme uspona Rimske drţave. Postepeno, kako je Rim snaţio, konsolidovao se i širio, moralo je, pre ili kasnije, doći do sukoba sa Keltima. U roku od sto godina RimlIjani su osvojili gotovo celokupnu teritoriju koja je bila pod keltskom kontrolom. Kelti su sačuvali nezavisnost od Rima samo u Škotskoj i Irskoj. U Evropi Kelti će tokom viševekovnog ropstva pod Rimom potpuno primiti rimsku kulturu i civilizaciju. Ĉak će i jezik zaboraviti. Međutim u Britaniji oni nikada nisu stvarno romanizovani. To će snaţno doći do izraţaja posle 407. godine kada su RimlIjani zauvek napustili Britaniju. I posle gotovo 400 godina ropstva keltski način ţivota je preţiveo. Kratki period postrimske a presaksonske Britanije se naziva Keltska renesansa. Za ovaj period se vezuje jedan od najromantičnijih evropskih epova, onaj o Kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola.

213

Tipičan keltski dolmen u okrugu Kler - Irska Dolaskom germanskih plemena u Britaniju započinje definitivno propadanje keltske kulture. Pred osvajačima su Kelti pobegli u brdska područja i tu formirali svoje male drţave. U Kornvolu je nastalo kraljevstvo Damnoneja, a u Velsu tri posebna kraljevstva: jedno u Lankaširu, jedno juţno od Jorka i jedno u području današnjeg Karlisla. Deo Kelta je prebegao na kontinent i u nekadašnjoj Armorici osnovao svoju drţavu: Bretanju. Prvo Germani, a zatim Normani (Vikinzi) tokom srednjeg veka su uspešno germanizovali Britaniju, dok su sa Irskom to docnije učinili Englezi. Ovde dolazimo do takozvane alternativne istorije: profesor Meklaud je verovao da se grupa Kelta otisnula daleko na zapad preko mora i stigla do Amerike. Profesorovu teoriju je potkrepila priča njegovog prijatelja Dţima Kolmana (vidi Dţim Kolman) iz Stoun Hila u Vermontu, koji mu je pisao kako je na svom imanju ruševine građevina sličnih onima koje se mogu pronaći u Evropi. Profesor Meklaud se zaputio u Ameriku i unajmio telesnog čuvara, hladnokrvnog ubicu i revolveraša Dţonija Boju, zvanog Kiler (ubica). Prilikom susreta sa lokalnim siledţijom u gradiću Melrouzu u Nju Dţersiju, ispostavlja se da je naš Dţoni pitomiji od jagnjeta i od batina ga spašava Zagor, koji je u ovom bizarnom liku prepoznao svog starog prijatelja Bata Batertona (vidi Bat Baterton). On je samo jedan iz grupe koju je zaposlio škotski profesor. Kada na rastanku Zagor i Ĉiko odlaze u Meklaudov logor da se pozdrave sa Batertonom i profesorom, sreću još jednog starog prijatelja – Diging Bila (vidi Diging Bil), koji je kao i obično namirisao blago za kojim uzaludno traga. Ovako

214

počinje jedna od najboljih epizoda Zagorovog klasičnog perioda – priča o Kandraksu (vidi Kandraks). Profesor Meklaud se prvi put pojavljuje u epizodi Follia omicida – Ubilačko ludilo (br. 129; ZS 381; LUX 136) iz 1976. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1977. godine pod nazivom Meklaudov karavan (ZS 381). Dţordţ Meklaud se pojavljuje u brojevima: 129, 130, 131, 132, 133, 249, 250, 251, 435.

Dţouns (Jones) – 1. darkvudski traper. Jedan od retkih koji nije poslušao naređenje pukovnika Krajzera (vidi pukovnik Krajzer) da napusti Darkvud. Ubili su ga Krajzerovi vojnici. Pojavljuje se u broju 107. 2. – pratilac Lorda Vindama (vidi Ričard Bo Vindam) na putu od istočne do zapadne obale Amerike. Ubio ga je Presečeno Lice (vidi Presečeno Lice) na obali reke Misuri. Pojavljuje se u brojevima: 231, 232

Dţubol (Jubol) – Indijanac iz plemena Delavera (vidi Delaver). Zbog ubistva je proteran iz svog plemena. Postao je kriminalac, pravi ekspert u rukovanju svim vrstama hladnog oruţja. Jedan od pljačkaša koje je organizovao Palmer (vidi Palmer). Ubio ga je Zagor. Pojavljuje se u brojevima 494 i 495.

Dţudas Mejson (Judas Mason) – bankar i biznismen iz Skrantona, gradića u severozapadnom delu Darkvuda. Obogatio se proterivanjem Indijanaca sa njihove zemlje i prodavanjem iste belim doseljenicima. Sa grupom plaćenika je izazivao poţare i tako uništavao čitava sela. Jednom prilikom, kada su on i njegovi ljudi uništili selo Kri Indijanaca (vidi Kri), jedini preţiveli su bili stari šaman Movka (vidi Movka) i njegov učenik. Mejson nije znao koliko je Movka moćan vrač, pa nije obraćao paţnju na uţasnu kletvu koju je starac izrekao. Ubrzo su Mejson i njegovi ljudi počeli da umiru na isti način kao i njihove nevine ţrtve. Neki bi se jednostavno zapalili iz čista mira, dok su drugi dobijali čudne opekotine po telu i tako se lagano ţivi raspadali. Mejsonu su se prvo karbonizirale uši, pa prsti na rukama, a zatim i nos. Dţudas je bio osuđen na sporu i uţasnu smrt. Zbog toga je rešio da se vrati na zgarište sela Kri i pronađe Movku, kako bi ga naterao da poništi kletvu. On i njegovi saučesnici su dobijali nove rane svaki put kada bi ih obuzimao bes. Pronašavši starca rešio je da ga ubije ako ovaj ne preokrene proročanstvo. Movku je spasao Zagor, a Mejsonu je glava jednostavno otpala, potpuno ugljenisana iznutra, kada ga je Zagor pogodio svojom sekirom. Ovaj događaj je opisan u

215

epizodi L’orribile maledizione – Uţasno prokletstvo (Maxi 2000; LUMX 1) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine. Dţudas Mejson se pojavljuje u broju Maxi 2000.

Dţulija Bardţis (Julia Burgess) – udovica Horasa Bardţisa (vidi Horas Bardţis) i naslednica dvorca Bardţis i čuvene biblioteke. Horas Bardţis je kao dete prisustvovao smrti oca koji je stradao u poţaru, dok je prizivao đavola u satanističkom obredu. Kada je odrastao postao je opsednut ezoterijom i počeo da se bavi proučavanjem demonologije i prikuplIjanjem knjiga iz te oblasti. Uz već postojeću biblioteku njegovog oca, s godinama je dvorac Bardţis postao jedna od najbogatijih biblioteka u SAD. Pridruţio se satanističkoj sekti i počeo da traga za knjigom De klavibus inferi (De clavibus inferi) – Ključevi pakla, koja je nestala u poţaru u kojem je i njegov otac izgubio ţivot. Dţulija je pored ludog muţa pronašla ljubavnika – sekretara Kliforda Ejvorija (vidi Kliford Ejvori), koji ju je ubedio da ubije muţa i dokopa se nasledstva. Ejvori je već imao iskustva u tome, jer je petnaestak godina ranije ubio svoju ţenu iz istih pobuda. Namera im je bila da ubistvo prikaţu kao nesrećan slučaj ili da za zločin optuţe sektu satanista. Inscenirali su Horasovu smrt tako da izgleda da je završio kao i njegov otac. Međutim, sekta satanista je nastavila da traga za knjigom, a u samom dvorcu Bardţis je bilo onih koji su bili veoma sumnjičavi prema Horasovoj smrti. Uz to, Klifordu je za petama bio i policajac, koji ga je gonio zbog ubistva ţene. Zbog toga su Dţulija i Ejvori rešili da eliminišu sve potencijalne sumnjivce, a da bi sve izgledalo neverovatnije, da za ubistva optuţe Gospodara pakla lično. Kako bi situacija delovala što verodostojnije, Dţulija je iznajmila privatnog detektiva, starog Zagorovog prijatelja, Bata Batertona (vidi Bat Baterton). Dvorac Bardţis je redovno ukazivao gostoprimstva raznim naučnicima i piscima, koji su proučavali knjige iz određenih oblasti. Među goste slučajno stiţu Zagor i Ĉiko, koji su u biblioteku Bardţis doneli jednu staru knjigu, poklon nekog Zagorovog poznanika. Tada nastupa niz misterioznih ubistava, što zaposlenih u zamku, što posetilaca biblioteke, a i Ejvori iscenira sopstvenu smrt. Na kraju, u stilu Herkula Poaroa (čuveni detektiv iz serije krimi romana Agate Kristi), uz malu pomoć njujorškog policajca Ralfa Kroua, koji se predstavljao kao sveštenik – otac Sterling (vidi otac Sterling), Zagor rešava slučaj i razotkriva zločince. Ova pomalo pretenciozna priča je ispričana u epizodi Le chiavi dell'Inferno – Ključevi pakla (br. 437; LU 120) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. godine. Djulija Bardţis se pojavljuje u brojevima 436 i 437.

216

Dţunka (Junk, Joong, Chuán, 船) - vrsta tradicionalnog kineskog jedrenjaka nastala u vreme dinastije Han (200.g.p.n.e. - 200.g.n.e). Karakterišu je visoka krma sa isturenim lukom i nekoliko jarbola sa jedrima od platna ili rogozine. Jedra se po potrebi mogu raširiti ili skupiti povlačenjemm konopaca. Umesto uobičajene kobilice, za upravlIjanje brodom se koristi masivno kormilo. Dţunke su se pojavile u II veku pre nove ere, a korištene su za plovidbu do indoneţanskih i indijskih obala tokom perioda srednjeg veka. Vremenom su evoluirale, a čak se i danas mogu naći u upotrebi moderne varIjante ovog broda. Dţunke imaju lugerska jedra. To su trouglasta jedra koja su postavljena gotovo u liniji broda. Time je omogućena plovidba protiv vetra za razliku od četvrtastih jedara na prvobitnim evropskim jedrenjacima, koji su mogli da plovei jedino niz vetar. Za Kineze se vjeruje da su izumili lugerska jedra.- Do XV veka Kinezi su gradili dţunke duge 150 metara i gotovo 100 metara široke, i bile su mnogo veće od bilo kojeg jedrenjaka izgrađenog u Evropi. Godine 1405. kineski admiral Ĉeng Ho je vodio istraţivačku flotu Indijskim okeanom. Njegova flota se sastojala od 62 velike i 255 malih dţunki. Svaka od tih velikih dţunki bila je ogromna u poređenju s Kolumbovom (vidi Kolumbo Kristifor) Santa Marijom. Najveća dţunka imala je više od 1500 tona. Santa Maria bila je teška samo 98 tona. Između 1790. i 1810. mnoge trgovce u juţnim morima je napadala flota gusarskih dţunki na čelu s gusaricom Ĉeng I Sao.

Royal Chinese Junk – J. Such (1848)

217

E Edi Rufus (Eddy Rufus) – beskrupulozni izdavač, pisac petparačkih romana o Zagoru, spreman na sve radi publiciteta. Legenda o Duhu sa sekirom je stigla do Njujorka što je Rufusa inspirisalo da napiše nekoliko fantastičnih knjiţica, takozvanih dime – novel o Zagoru, koje više podsećaju na priče o Tarzanu. Rufus dolazi u Darkvud da bi upoznao čoveka o kojem je pisao. Zagor pristaje da povede Rufusa u svoje skrovište i provede izvesno vreme sa njim i Ĉikom. Rufus izaziva gomilu problema u Darkvudu samo da bi ih mogao opisati. Kada umalo nije izazvao Indijanski rat i pobunu trapera Zagor ga razotkriva i predaje u ruke zakona. Ova avantura je opisana u epizodi Zagor Story – Zagorova priča (br. 80; ZS 269; SDX 26; LUKL 15) iz 1972. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. pod naslovom Neočekivana poseta. Pojavljivanje u brojevima: 79, 80, 81.

Tipičan avanturistički roman, takozvani dime novel iz XIX veka Ejb Kirk (Abe Kirk) – šerif i lekar iz Sandag Beja. Srećemo ga u priči o ludom Zebu Douleru (vidi Zeb Douler) i njegovim sinovima ubicama. Pojavljuje se u brojevima 442 i 443.

218

Ejpril Mudi (April Moody) – supruga Klema Mudija (vidi Klem Mudi). Pojavljivanje u brojevima 453 i 454.

Plakat filma The Comancheros (1961) El Diablo (El Diablo) – ekscentrični vođa Komančerosa (vidi Komančerosi) iz brda Vičita. Ĉovek zaljubljen u klasičnu knjiţevnost i filozofiju, a s druge strane surov i beskrupulozan bandit. Izgradio je pravi dvorac u brdima Vičita i odatle terorisao naseljenike u Teksasu. Njegovu bandu je verovatno plaćala meksička vlada u ţelji da vrati Teksas pod svoju kontrolu. U zarobljeništvu je drţao decu Sivog Vuka (vidi Sivi Vuk), Estrelju (vidi Estrelja) i Tomasa (vidi Tomas), i razglasio da su prodati u roblje u Meksiku. Sarađivao je sa Komančima (vidi Komanči) u vreme odustva Sivog Vuka. Kada je Kučiljo (vidi Kučiljo), njegova desna ruka, u brdima Vičita uhvatio Diging Bila (vidi Diging Bil), krenuo je sa njim u potragu za Alvarezovim rudnikom. Kada su ga pronašli nameravao je da ubije Bila, ali su ga u tome sprečili Kvahade Sivog Vuka, Zagor i Adam Krejn (vidi Adam Krejn). Poginuo je kada je Bil gurnuo na njega brdo zlatnih poluga.

219

Ovaj događaj je opisan u epizodi La miniera perduta – Izgubljeni rudnik (br. 364; SD 28) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. El Diablo se pojavljuje u broju 364.

Eldon Dţeret (Eldon Jarret) – gradonačelnik Golgote. Surovi autokrata koji je gvozdenom rukom vladao selom odsečenim od civilizacije. Jedini zakon u Golgoti je bila njegova volja. Selo su osnovali doseljenici iz Bostona traţeći raj u netaknutoj prirodi. Nekada se selo zvalo Edenvil, ali mu je Dţeret promenio ime u Golgota kada su se nade stanovnika izjalovile. Potpuno izolovani od civilizacije, stanovnici Golgote su se pokorili Dţeretovoj volji. Gradonačelnik se jednako ponašao i prema svojim mnogobrojnim sinovima koje je imao sa različitim ţenama. One su brzo pomrle od teškog ţivota u divljim planinama, a retke koje bi došle do Golgote bi postajale Dţeretove supruge i robinje. Kada su jedan karavan naseljenika napale Crne Noge (vidi Crne Noge), jedini preţiveli je bio maleni dečak Kaleb (vidi Kaleb). Dţeret ga je usvojio i mališan je spoznao sve ''prednosti'' ţivota u Golgoti. Kada surovim kaznama Dţeret nije uspeo da slomi njegov buntovni duh, Kaleb je pobegao iz Golgote i posvetio svoj ţivot jedinom cilju: osvetiti se ''ocu'' i ubiti ga. Potpuno podivljao i poludeo, Kaleb je postao monstruozni ubica iz planine. Na kraju, on uspeva da ubije Dţereta i Golgota nestaje u plamenu. Eldon Dţeret se pojavljuje u broju 402.

Elektra Vorton (Elektra Warton) – kći Dţona Vortona (vidi Dţon Vorton) i naslednica rudnika u Redstounu. Elekta je bila još devojčica kada je njen otac poginuo u rudniku. Zagor, koji se slučajno zatekao u Redstounu, pokušao je da mu spase ţivot, ali nije uspeo. Zagor se zbog toga osećao nekom vrstom duţnika porodici Vorton. Mnogo godina kasnije, Zagor dobija pismo iz Redstouna u kome ga Elektra, sada već devojka moli za pomoć. Neko ucenjuje Vortonove i traţi 100 000 $. To je misteriozni čovek sa maskom, kome je cilj da ubije Zagora. Upoznat je sa događajima od pre desetak godina i zna da će Zagor doći Vortonovima u pomoć. Okruţio se sitnim kriminalcima kojima je Zagor već stao na put. To su: traper Rover (vidi Rover), Indijanac Divlji Medved (vidi Divlji Medved) i revolveraš Gani MaLun (vidi Gani MaLun), a sa maskiranim čovekom je stalno u društvu i retardirani snagator Oks (vidi Oks). Uz sve to, obezbedio je i podršku korumpiranog šerifa Smita (vidi šerif Smit). Stigavši u Redstoun, Zagor i Ĉiko saznaju da je Elektra, kada je postala punoletna, prodala rudnik Ijanu Mek Gregoru (vidi Ijan Mek Gregor), lokalnom biznismenu. Mek Gregor je ubrzo otkrio da je rudnik iscrpljen i da ga je nekoliko puta preplatio. To ga je

220

finansijski uništilo. Od dobijenog novca, Elektra je osnovala trgovačku kompaniju Vorton Limitid i postala najbogatija osoba u Redstounu. Kada neko zapali skladište kompanije, Zagor spašava iz zapaljene zgrade lokalnog novinara Hanibala Rufusa Pampkina (vidi Hanibal Rufus Pampkin), koga je neko udario po glavi i onesvešćenog odneo u skladište. Zagor kreće u poteru za čovekom koji je izjahao iz grada. Zagor hvata Mek Gregora, koji doţivljava srčani udar. Ĉovek priznaje da je zapalio skladište da bi se osvetio Vortonovima, ali negira da ima bilo šta sa ucenom i pokušajem ubistva novinara. Ijan Mek Gregor umire, a Zagor se vraća na imanje Vortonovih gde saznaje da je Elektra oteta, a otmičari traţe da Zagor dođe u stari Vortonov rudnik. Zagor kreće prema rudniku i usput se sukobljava sa Roverom, Divljim Medvedom i MaLunom. Uspeva da ubije svu trojicu, ali je ranjen otrovnim noţem. Odlazi u rudnik gde ga zarobljavaju Oks i čovek sa maskom. Organizator mu govori kako je on Dţon Vorton (iako ne skida masku), koji nije poginuo u rudniku i kako je naterao Elektru da pomogne ocu da se osveti. Zagora bacaju u podzemnu reku, a nakon toga ''Dţon Vorton'' ubija Oksa. Zagor uspeva da se izvuče iz smrtonosne klopke i odlazi na imanje Vortonovih. Tamo zatiče Elektru, koja priznaje da nije uspela da se odupre ocu. Elektra dobija histeričan napad i beţi u radnu sobu. Zagor kreće za njom i u sobi nalazi kostur Dţona Vortona. Elektrina majka prepoznaje ga po raspadnutoj odeći. Tada u sobu upada maskirani čovek i pokušava da ubije Zagora. Međutim, Oks je zahvaljujući svojoj natprirodnoj snazi uspeo da preţivi i da stigne do kuće Vortonovih. Poslednjim atomima snage nesrećni čovek ubija maskiranog ubicu. Nakon toga, Zagor ga udara, on pada sa galerije u prizemlje i konačno gine. Zagor skida masku umirućem ''Vortonu'' i shvata da je to Elektra. Devojka je bila toliko vezana za oca da je njegov duh ţiveo u njoj, redovno joj se obraćajući. Nije zaboravila kako joj je Zagor obećao da će spasiti njenog tatu, ali to ipak nije uspeo da učini. Nesrećna devojka je obolela od shizofrenije i ceo ţivot je provela u svojevrsnom paklu. I njeno ime Elektra je jasna aluzija na Elektrin kompleks, podsvesnu seksualnu privlačnost koju pokazuju devojčice uzrasta od 3 do 7 godina prema svom ocu. Adekvatan pojam za analognu pojavu kod dečaka i majki je Edipov kompleks. Ova ne baš uspešna psihološka drama je opisana u epizodi I misteri di Redstone – Tajna Redstouna (br. 380; SD 44) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Elektra Vorton se pojavljuje u brojevima 380 i 381.

221

Elf (Elf) – stvorenje iz skandinavskog folklora, simbolizuje sile vazduha, vatre, zemlje i atmosferskih fenomena uopšte. Elfovi su ćudljivi duhovi, čas dobročinitelji, čas pakosnici. Muški Elfovi najčešće su bezoblični, kao gnomi, dok su njihove pratilje, naprotiv, umiljata bića. Keltske vile i vilenjaci pripadaju Elfima. Danas je prevladao Tolkinovski tip Elfa – prekrasno besmrtno biće, ono što bi ljudi danas trebalo da budu, da nisu zbog prvobitnog greha proterani iz raja. Pojavljivanje u broju Specijal 11.

The Meeting of Oberon and Titania – Arthur Rackham (1905) Eli Mej (Ellie May) – lokalna lepotica iz Plezent Pointa. Dţekova (vidi Dţek) sestra i velika ljubav nespretnog Hauarda (vidi Hauard). Pojavljivanje u brojevima: 334, 335, 336, 490, 491.

Elijas Daf (Elias Duff) – mentalno retardirani mladić koji ima sposobnost da komunicira sa ţivotinjama. Ţiveo je u gradiću Rokfordu u Darkvudu, sa ocem i sestrom Ritom (vidi Rita Daf). Zbog svog hendikepa je lokalnoj deci sluţio za zabavu i redovno je trpeo poniţenja od okrutnih sugrađana. Jedini prijatelji nesrećnog mladića, uz sestru i oca, su ţivotinje, koje prilaze Dafu bez straha i nikada nisu ni pokušale da ga povrede. Nevino je osuđen za ubistvo starog lihvara Milvorda, koje je izvršio šerif Grejem (vidi šerif Grejem) i završio u jednoj od najgorih kaznionica Amerike, u Votervolu na Floridi. U

222

dogovoru sa korumpiranim upravnikom zatvora Brajsom (vidi Brajs), Grejem je isposlovao da Daf bude ubijen, pre nego što u zatvor po nalogu sudije Henkoka stignu on, Zagor, Ĉiko i Rita, kako bi preispitali Elijasovu krivicu. Neposredno pred njihov dolazak, jedan od čuvara je pokušao da ubije Elijasa, ali je to dovelo do bekstva njega i grupe zatvorenika, među kojima je bio i stari Zagorov znanac Bimbo Saliven (vidi Saliven). Grupa očajnika pokušava beg kroz močvaru Floride, u kojoj joj opasnost ne preti samo od ţivog blata i krokodila, već i od lovaca na skalpove poglavice Kvanaha (vidi Kvanah), koji sarađuje sa Brajsom, jer su mu navodno, pet godina ranije, begunci iz zatvora ubili ţenu i decu. Beguncima se pridruţuje i Zagor, pokušavajući da spase Elijasa, ali Indijanci polako ubijaju begunce, jednog za drugim. Međutim, kada Kvanah slučajno otkrije istinu o pogibiji svojih najvoljenijih, on menja stranu, ubija Brajsa i nekoliko čuvara i pušta preţivele begunce i njihove pomagače. Na kraju, Zagor razotkriva Grejema i Elijas je slobodan da se vrati kući u Darkvud. Ovaj događaj je opisan u epizodi Tragica fuga – Tragičan beg (br. 466; LU 149) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Elijas Daf se pojavljuje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Eliza Van Dorsen (Elisa Van Dorsen) – praunuka Danijela Van Dorsena (vidi kapetan Danijel Van Dorsen) i ţrtva paklene prevare, koju su pokušali da izvedu njen predak i Dţordţ Hamilton (vidi Dţordţ Hamilton), kako bi se izbavili od večnog prokletstva. Eliza se pojavljuje u broju Specijal 18.

Elizabet Ficmajer (Elizabeth Fitzmayer) – nećakinja lorda Ficmajera (vidi lord Ficmajer) i verenica Stjuarta Barimora (vidi Stjuart Barimor). Pojavljuje se u brojevima 384 i 385.

Elkin (Elchin) – dobri čarobnjak iz Golnora (vidi Golnor). Njegov brat, zli čarobnjak Mord (vidi Mord), uspeo je da ga porazi, ali ne i ubije. Spavao je mrtvim snom u pećini koju je čuvalo čudovište. Zagor i Galad (vidi Galad) uspevaju da poraze čudovište i probude Elkina. S njegovom pomoći uspeli su da poraze vojsku Crnog gospodara (vidi Crni gospodar), a Elkin je ubio Morda i bacio Knjigu vremena u mračni ponor. Nestanak knjige je doneo pobedu silama dobra u Golnoru. Elkinov lik je u ovoj tolkinovski fantazmagoričnoj priči osmišljen po ugledu na Gandalfa iz Gospodara prstenova. Elkin se pojavljuje u brojevima: 194, 195, 196.

223

Elspet (Elspeth) – vampirica, druţbenica grofice Ilenije Varge (vidi Ilenija Varga). Kći krčmara iz prolaza Gurav, na granici Ugarske i Štajerske. Ilenija i njene zveri su izvršili pokolj u krčmi, a grofica je rešila da lepu Elspet uzme za svoju druţbenicu. Nakon borbe sa Belom Rakosijem (vidi Bela Rakosi), Elspet je jedina preţivela od celokupne Vargine druţine. Ona i grofica su nestale u pravcu Kariba. Nesrećna vampirica je završila svoj ne-ţivot u zoru, umorena sunčevim zracima, na jednom malom karipskom ostrvu. Elspet se pojavljuje u brojevima: 397, 398, 399, 429, 430.

Alan Pinkerton (Allan Pinkerton, 1819-1884), osnivač Pinkertonove detektivske agencije. Umro je od gangrene koju je dobio tako što se ugrizao za jezik, kada se okliznuo na pločniku i pao. Endikot (Endicott) – agent ‘‘Pinkertonove agencije‘‘ (istorijski netačno jer se priča o Zagoru odvija tridesetih godina XIX veka, dok je ‘‘Pinkertonova agencija‘‘ osnovana 1850. godine), detektiv koji je postao kriminalac. Endikot je dobio zadatak da prati karavan iz Ketl Folsa, koji je nosio tovar od 35 000 $ u zlatu. Pronašao je grupu razbojnika sa kojom se dogovorio da napadne karavan, pobije sve u pratnji osim njega (zbog uverljivosti priče Endikot je ranjen) i skloni zlato na mesto koje je on odredio. Razbojnicima je nacrtao mapu mesta na koje bi trebalo da odnesu zlato, koje bi kasnije podelili. Ali, kada se on ranjen vratio u Ketl Fols, tamošnji šerif je organizovao poteru za razbojnicima. Potera je stigla pljačkaše, pobila ih, ali od zlata nije bilo ni traga.

224

Kada se oporavio, Endikot počinje da sumnja da je potera došla do zlata i sakrila ga na neko drugo mesto. On počinje istragu i ubija Angusa Mek Keja, jednog od ljudi iz potere. Kod Angusa nalazi spisak sa svim ljudima i deo mape. Na Endikotovu nesreću, u blizini Angusove kuće se našao i Zagor, koji je onesvestio ranjenog Endikota i predao ga šerifu u Itonsbergu. U šerifovoj kancelariji, Endikot Zagoru i šerifu ispriča priču o tovaru zlata i objasni im da je krenuo u potragu za zločincima. Zagor nije posumnjao u Endikota (što se njemu inače retko događa), već ţeli da pomogne mladiću i nastavlja istragu tamo gde je ovaj stao. Idući po spisku, Zagor se sukobljava sa nekima od ljudi, dok neki dobrovoljno pristaju da mu daju svoj deo mape, mučeni griţnjom savesti. Sve vreme, Zagora prati taIjanstveni ubica, koji čak uspeva i da rani Zagora. Na kraju, Zagor otkriva da je taIjanstveni ubica upravo Endikot, koji na svoje zaprepašćenje shvata da je mapa u delovima ona koju je sam nacrtao. Ljudi iz potere su jednostavno uzeli mapu od pljačkaša i pocepali je na jednake delove. Dogodilo se ono na šta Endikot nije računao: pljačkaši su jednostavno prevarili svog šefa i zlato sklonili na neko drugo mesto. Endikota je ubio Dok Lester (vidi Dok Lester), s kojim se Zagor dogovorio da izdaleka prati razvoj situacije. Ovaj zamršena priča je opisana u epizodi l segreto della mappa – Tajna na mapi (br. 258; ZS 866) iz 1987. godine. Endikot se pojavljuje u brojevima: 258, 259, 260.

Endrju Kejn (Andrew Cain) – lovac na veštice. Englez koji je ţivot posvetio brobi protiv veštica, demona i ostalih đavoljih stvorova. Svoj ţivot je posvetio hrišćanskom Bogu, u početku čak izgleda i kao religiozni fanatik, ali mu to ne smeta da na kraju oţeni muslimanku, tuarešku (vidi Tuarezi) princezu Maradu (vidi Marada). Prvi put ga srećemo u epizodi Il terrore dal mare – Uţas iz mora (br. 386; SD 50) iz 1997. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. pod nazivom Morska strava. Ova epizoda je nastavak priče o Mari Lavo (vidi Mari Lavo) i o uţasu koji je oslobodila vudu (vidi vudu) ritualom. Kejn iz Afrike, gde se borio protiv nekromanta (vidi nekromantija) iz Kuša (vidi Kuš), dolazi u Ameriku, u Port Vejl, kojim je zavladao njegov stari neprijatelj, baron Volfingam (vidi baron Volfingam), satanista i oboţavalac demona, koji je davno ubio Kejnovu voljenu ţenu.

225

Gotovo istovremeno, u Port Vejl, na Ramatov (vidi Ramat) poziv, stiţu Zagor i Ĉiko. Tamo saznaju da su gradom zavladali pripadnici demonskog kulta Dagona (za koga se ispostavlja da je bog ponora i niko drugi do onaj demon koga je Mari Lavo oslobodila uz Zagorovu pomoć – Majstor Karefur, koji je na severnom Atlantiku poznat i pod imenom Kraken), predvođeni taIjanstvenim baronom Volfingamom, a da su stanovnici čudnom zarazom pretvoreni u ribolika čudovišta. Fišleg (vidi Fišleg) i mornari Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi) su na vreme pobegli iz grada i uz pomoć Ramatovih moći uputili poziv Zagoru da dođe i pomogne im u borbi protiv demonske sekte. Zagor upoznaje Kejna u krčmi ''Sedam smrtnih grehova'', u kojoj spašava decu kod koje je započeo monstruozni preobraţaj od fanatičnog Kejna. Njih dvojica se sukobljavaju, ali Kejn prekida tuču rečima da u Zagoru nema zla i da se on ne ţeli boriti protiv njega. Tada napušta krčmu, a Zagor i Ĉiko sutradan odlaze u Port Vejl i saznaju da je stara crkva na Ripablikan Hilu postala sedište Volfingama i njegove mračne sekte.

Whitches Sabbat – Michael Herr (1650) Uz pomoć mornara sa Golden Bejbi, Ĉiko uspeva da pobegne ribolikim monstrumima, a Zagor se sukobljava sa njima i dobija neočekivanu pomoć od Kejna. Njih dvojica i posada Golden Bejbi uspevaju da poraze čudovišta, a u pomoć im stiţe i mornarica i Port Vejl biva oslobođen od demonske sekte. Tom prilikom u Port Vejl stiţu i agenti tajne sluţbe Drugde (vidi Drugde), koje je Zagor već sreo u priči o Helingenu (vidi Helingen) i Vendigu (vidi Vendigo). Međutim, Volfingam je uspeo da pobegne. Kejn je

226

uveren da se zaputio prema Sargaskom moru, gde se nalazi i Fišlegova nećakinja Virdţinija (vidi Virdţinija Hambolt). Brod kojim se ona vraćala iz Engleske je nestao, ali je Ramat zahvaljujući svojim sposobnostima uspeo da otkrije gde se nalazi. Golden Bejbi sa Kejnom, Zagorom i Ĉikom kreće put Sargaskog mora da pronađe Volfingama i Virdţiniju. Na putu Kejn pripoveda Zagoru priču o svom ţivotu i kako je Volfingam preoteo njegovu voljenu Ajlin i ţrtvovao je u satanističkom ritualu. U moru algi uspevaju da pronađu brod Ledi Liroj, na kojem je Virdţinija putovala iz Evrope. Tada počinje odlučujuća bitka sa Volfingamom i njegovim sledbenicima. Mračni baron doziva Dagona – Krakena i dţinovska hobotnica napada Golden Bejbi. Kejn ubija Volfingama, ali to ne zaustavlja Krakena. Tada Kejn skače na monstruma i njih dvojica završavaju u dubini mora. Zagor je uveren dje Kejn mrtav i da je podneo velikodušnu ţrtvu kako bi spasao ostale. Ispostavlja se da je ipak preţiveo. Ponovo ga srećemo u epizodi Il ritorno di Cain – Povratak Kejna (br. 420; LU 103; AB 1) iz 2000. godine, koja je u Srbiji i Hrvatskoj objavljena 2004. godine. Radnja ove priče se odvija u Africi, gde se Kejn obreo nakon avanture u Sargaskom moru. Kada su se Zagor, Ĉiko i Diging Bil (vidi Diging Bil) iskrcali u Africi i krenuli u potragu za Ţakom Lasalom (vidi Ţak Lasal), zarobili su ih arapski trgovci robljem šeika Azima (vidi šeik Azim). Iz njihovih kandţi oslobađa ih upravo Kejn, koji je i sam bio zarobljenik Azima, ali je njega spasla Marada. Marada je odavno zaljubljena u Kejna, a on, pošto je osvetio Ajlin i ubio Volfingama, oseća se slobodnim da ponovo otvori svoje srce i oţeni se. Kejn i ona ţele da ujedine tuareška plemena u borbi protiv Arapa, ali je Maradi potreban jedan drevni predmet koji će joj ojačati autoritet. To je izgubljeni skiptar TinHinan, koji je nekada pripadao kraljici Atlantide (vidi Atlantida). Zagor se pridruţuje Kejnu i Tuarezima i oni odlaze u dubinu Sahare u potragu za izgubljenim gradom Akronom, koji se nalazi u srcu pustinje, mada je pre mnogo hiljada godina bio morska luka. Put do Akrona vodi kroz puste predele Sahare u kojima malo šta moţe da preţivi. Za Tuarezima, Kejnom i Zagorom ide i šeik Azim koji ţeli da ubije Kejna a Maradu priključi svom haremu. Međutim, Azim ne predstavlja najveću opasnost za Tuarege. Skiptara Tin-Hinan ţele da se dočepaju mnogo opasniji protivnici – nekromanti (vidi nekromantija) iz Kuša (vidi Kuš), Kandar (vidi Kandar) i Ksaltom (vidi Ksaltom). U Akronu, Tuarezi se sukobljavaju sa odvratnim gulima, deformisanim ljudoţderima, koji su po legendi degenerisani stanovnici nestale Atlantide. Zagor i Kejn pronalaze skiptar i uspevaju da pobegnu Azimu i sklone se u tvrđavu Gebel Šat. Tamo su prinuđeni da

227

sklope savez sa Arapima jer ih napadaju nekromanti koji su skupili ogromnu vojsku ţivih mrtvaca. Tuarezi i Arapi se hrabro bore protiv zombija, ali je borba protiv tzv nemrtvih osuđena na poraz. Zagor, Kejn i nekoliko preţivelih uspevaju da se iskradu iz tvrđave i napadnu Kandara i Ksaltoma. Očajnički potez se pokazao kao potpuni pogodak. Kada ubiju nekromante, njihovi zombiji se pretvore u prah. Na kraju priče Kejn i Marada su se dočepali drevnog skiptara, Azim je postao njihov zarobljenik, a Zagor, Ĉiko i Diging Bil su krenuli na jug u potragu za Ţakom Lasalom. Endrju Kejn se pojavljuje u brojevima: 386, 387, 388, 420, 421, 422, 479.

Whitches Sabbat – Johannes Praetorius (1688)

228

Enrike Velaskez (Enrique Velasquez) – čovek sa četiri prsta. Najbliţi saradnik Ludviga Rihtera (vidi Ludvig Rihter). Beskrupulozni ubica, retko lukav i sposoban, idealan partner dijaboličnog Nemca. Vešto je sprovodio u delo Rihterove zamisli i bio njegov čovek za kontakte i regrutaciju saradnika za jednokratnu upotrebu. Prvi put se spominje u epizodi Il segreto dei Sumeri – Tajna Sumera (br. 469; VĈ 1; LU 152), a pojavljuje u Tranelli e veleni – Zamke i otrovi (br. 471; VĈ 3; LU 154) iz 2004. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Nakon uspešne krađe dijamanta sa Dumuzijeve dijademe u Ričmondu, on kreće ka Meksiku, kako bi pripremio teren za nove Rihterove poslove. Međutim, njegovim tragom kreću Zagor i Ĉiko, i stiţu u Nju Orleansu. Međutim, zahvaljujući znancima iz orleanskog podzemlja, Velaskez ponovo uspeva da umakne Zagoru i odlazi u Verakruz, gde se pridruţuje Rihteru. Ovaj događaj je opisan u epizodi I bassifondi di New Orleans – Podzemlje Nju Orleansa (br. 474; VĈ 6; LU 157) iz 2005. koja je na prostorima ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. U Verakruzu, Velaskez i Rihter okupljaju grupu plaćenika na čelu sa Rohom (vidi Roho), i planiraju put u dţunglu Jukatana, kako bi došli do Actlanove narukvice. Tamo otkrivaju čitav grad, naseljen potomcima Asteka (vidi Asteci), koji su trista godina uspešno krili tajnu o svom postojanju. Rihterova ekspedicija upada u grad istovremeno kada i Zagor i Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit), zarobljavaju princa Kuitluaka (vidi Kuitluak) i uspevaju da dođu do dragocenog predmeta. Međutim, Zagor im preseca put i sukobljava se sa Velaskezom, dok Rihter uspeva da pobegne. Velaskez gine od ruke Gospodara Darkvuda. Ovaj događaj je opisan u epizodi Piramide di sangue – Krvave piramide (br. 478; VĈ 10; LU 161) iz 2005. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 2008. godine. Velaskez se pojavljuje u brojevima: 471, 474, 475, 476, 477, 478

Eotuk (Eotuk) – poglavica Mosolopea (vidi Mosolopea). Uz pomoć Emorija – Mrtvačke Glave (vidi Mrtvačka Glava) uspeo je da svoje pleme odvede u Kanadu, pod britansku kontrolu. Pojavljuje se u brojevima 301 i 302.

Erebus (Erebus) – jedrenjak koji je iznajmio Ludvig Rihter (vidi Ludvig Rihter) prilikom svog putovanja na Island.

Erik Gesner (Eric Gessner) – ubica i kolekcionar satova. Jedan iz grupe koja je sa Semom Flečerom (vidi Gvozdeni Ĉovek) pobegla iz zatvora. Pojavljivanje u brojevima: 51, 52, 53.

229

Erik Lasal (Eric Lassalle) – bogati plantaţer iz Lujzijane. Nekada je bio gusar, jedan od posade Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan). Sa Barbe-en-Feuom (vidi Barbe-en-Feu) i kormilarom Dţonom Konorom (vidi Dţon Konor) je skovao zaveru protiv Lafita. Njegov brod Prajd (vidi Prajd) je uništen u jednoj laguni uz obalu, gusari su pobijeni, a Erik je sa svojim delom plena sa potopljenog broda kupio plantaţu i postao uspešan poslovni čovek. Mlada crnkinja Mari Lavo (vidi Mari Lavo), koja mu je bila ljubavnica dok je bio gusar je odbačena zbog bogate belkinje. Kada je Mari saznala za Lasalovu izdaju počela je da ga mrzi. Postala je vrhovna vudu sveštenica i pretvorila Lasalovog sina Ţaka (vidi Ţak Lasal) u zombija. Erik gine u istoj onoj laguni u kojoj je organizovao ubistvo gusara spašavajući ţivot svom sinu. Ovaj događaj je opisan u epizodi La laguna dei morti viventi – Laguna ţivih mrtvaca (br. 367; SD 31) iz 1996. godine. Erik Lasal se pojavljuje u brojevima: 366, 367, 418.

Eskim (Eskimo) – vođa bande Sneţni sokolovi. U Dnevnikovom izdanju preimenovan u Beli Ris. Ĉovek koji je izmislio alpsko skijanje jedan vek ranije no što se mislilo, i to nekoliko hiljada milja daleko od Alpa (vidi Sneţni sokolovi)!? Prvi put se pojavljuje u epizodi I falchi delle nevi – Sneţni sokolovi (br. 78; ZS 259; ZS 1001; SDX 24; LUKL 14) iz 1971. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1975. i njenom nastavku Eskimo – Eskim (SDX) ili Beli Ris (ZS), kada nas autori ostavljaju u ubeđenju da se utopio u ledenoj reci. Međutim ponovo ga srećemo u epizodi L’invulnerabile – Neranjivi (br. 225; ZS 747) iz 1984. koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji objavljena 1985. godine. Nakon pada u ledenu reku, njega je povukao vir i završio je u neobičnoj podvodnoj pećini, koja je bila topla, a stene su čudno svetlucale. Posle izvesnog vremena je uspeo da se izvuče napolje, gde je ubrzo ustanovio da mu je koţa postala otporna na udarce, pa čak i na metke. Sa ovom sposobnošću lako je postao vođa Indijancima Atapaskama (vidi Atapaska) u Kanadi. Planirao je da ih ujedini u borbi protiv Engleza i drugih Indijanaca. Sticajem okolnosti njegov put se ponovo ukrstio sa Zagorovim, i njih dvojica se sukobljavaju. Zagor je prvo uništio njegove planove, a nakon borbe Eskim je pao u provaliju i poginuo. Pojavljivanje u brojevima: 78, 79, 224, 225, 226.

230

Eskimi (Eskimos, Esquimantsic, Inuit, Innuit, Innuin ) - polarni narod altajskog (mongoloidnog) tipa naseljen na području od Grenlanda, priobalnim delom Severne Amerike pa sve do susedne severoistočne obale Sibira. Ovi stanovnici nepreglednih sneţnih prostranstava, po svojoj se domovini kreću na psećim zapregama, a za manje udaljenosti, toekom zime, sluţe se krpljama. Ĉamcima kao što su kajak i umiak kreću se morem. Odeća i obuća im je topla i krznena. Tipičan simbol kulture Eskima su sneţne naočare, s veoma uskim prorezima za oči, a namena im je da zaštite oči od sneţnog slepila, do kojega dolazi zbog odbljeska sunčevih (UV) zraka o zaleđenu sneţnu koru. Posledica je prţenja mreţne roţnjače i sneţno slepilo. Sami sebe nazivaju Inuiti.

Mladi Eskim (1906)

231

Eskimi su miroljubiv narod, u svome jeziku nisu imali izraza za reč ''rat'', kao ni njihovi juţniji susedi Indijanci za reč ''laţ''. Ove značajne karakteristike zapadnjačke kulture donele su im tek bele pridošlice. Danas Eskima ima 17 000 u Kanadi, 1 500 u Sibiru, 45 000 na Grenlandu i 28 000 na Aleutima i Aljasci. Ukupno ih je preko 90 000 juţno od arktičkog kruga. Ime Eskimi potiče od Abenaki (vidi Abenaki) naziva Esquimantsic "eaters of raw flesh", koji su dobili jer jedu sirovo meso. Eskimi u lokalnim dijalektima sami sebe nazivaju Inuit, Innuit, Innuin, itd., što jednostavno znači ''ljudi''. Kod drugih susednih Indijanskih plemena, koja prema njima nisu imali simpatija, nazivali su En-na k'ié, neprijatelji (enemies). Neka plemena Algonkina (vidi Algonkini) nazivali su ih NOtavay - zmije. Indijanci Kenai ili Tnaina zvali su ih Ultsehaga - robovi (slaves), jer je bilo običaja da su neke Atapaske (vidi Atapaska) sa sobom dovlačili Eskime za robove, pa otud i ovaj naziv. Ĉipeva (vidi Ĉipeve) naziv Eshkibod ima zasigurno isto značenje kao i abenački naziv Esquimantsic. Naziv Eskimi se ukorenio širom sveta, pa se koristi i po stručnoj literaturi. Prvi puta se ime Eskimo u izveštajima javlja 1612. godine, kod Pjera Biarda kao 'Excominqui' (ekskomunicirani). Ona je nastala od abenačkog naziva za ''jedače sirove hrane''. Meso i riba, često sirova, gotovo je isključiva hrana Eskima. Indijanci su ovo smatrali varvarstvom. Naziv 'Excominqui' Biard, koji je bio među njima prvi sveštenik, drţi da te urođenike treba smatrati 'ekskomuniciranim', jer su se oni prema hrišćanstvu odnosili s neprijateljstvom. Biard je reč zapisao na latinskom. Lipsova (Eva Lips) zbog toga smatra da su abenački naziv i Biardovi 'ekskomunicirani' koreni eskimskog imena. U engleskom jeziku on glasi Eskimo, u francuskom Esquimaux, srpskom Eskimi. Ime Inuit, kako sebe zovu, već je u pluralu i neispravno ga je pisati Inuiti. I pored toga, neki autori preferiraju njihov vlastiti naziv. Jezik Eskima pripada porodici ili Velikoj porodici (phylum; pl. Phyla) Eskimo-Aleutian kojoj pripada zajedno s jezikom naroda Aleuta (vidi Aleuti). Eskimi ţive ekstremno teškim ţivotom u kojem se moţe opstati jedino u sloţnoj zajednici u kojoj se članovi mogu osloniti jedni na druge. Zbog ovoga kod njih, slično kao kod Abenaka, postojalo specijalno partnerstvo između dva muškarca, čiji je glavni zadatak bilo da zaštite jedan drugog, recimo na putu, ili da međusobno dele ţene. U ovom i sličnim običajima leţi razlog, zbog kojeg su samo najintimnije stvari privatno vlasništvo. Eskimi su organizovani po malim bandama a muški i ţenski poslovi striktno su podeljeni. Posao muškarca je da izgradi kuću i ide u lov. Na ţeni je da vodi domaćinstvo. Vođa ovakve grupe mora biti sposobna osoba i odgovoran je za svoju

232

grupu, i mora biti sposoban da dođe do izvora hrane. Tradicionalni sistem srodstva eskimskih grupa nalikuje indijanskom.

Eskimsko naselje (XIX vek) Eskimi poznaju i organizaciju plemena, ali u većini slučajeva to 'pleme' nije sasvim izgrađeno. Nazivi ovih zajednica završavaju se na –miut (izg. mjut), što znači: 'people of' - 'ljudi odavde' ili 'ljudi odande'. Ovakve grupe kao 'ljudi odavde' često se pojavljuju na sasvim drugim mestima i lokacijama od onih, na kojima su viđeni prvi put. Podela Eskima, zbog toga je, kaţe Marsel Maus, najpravilnija po 'settlementima', on u svojoj Sociologiji i Antropologiji II nabraja 80 naselja samo u distriktu Kuskokvim na Aljasci. Od ovih osamdeset, samo dva ne pripadaju Eskimima, to su misija Betel i Vinihsejl, selo Ingalik Indijanaca. Eskimi ţive u više tipova kuća. Postoje šatori od koţa karibua i foka, što je za njih adekvatna letnja zaštita i sklonište. U hladnijoj sezoni grade kuće od kamena i naplavnog drveta. Zimska kuća Eskima ima tri osnovna karakteristična elementa, to su: Hodnik koji počinje napolju i vodi u unutrašnji deo kuće, klupa s mestima za lampe i pregrade koje klupu dele na nekoliko odeljaka.

233

Eskimka (1907) Ovo, Maus objašnjava dalje, zavisi od lokaliteta i pokazuje promenljive karakteristike, zbog kojih postoji više sekundarnih varijacija. Tako je u Angmagsaliku kuća duga 24-50 stopa (7,5 m – 15 m). Ona leţi , po pravilu, na kosom terenu i stiče se utisak da se nalazi pod zemljom. U nju se jedino moţe ući na kolenima, puzeći kroz niski hodnik. Pod je prekriven pljosnatim kamenjem, a u dnu se nalazi klupa, jednodelna, široka 4 ili 5 stopa (1,2-1,5 metara), i stopu je iznad poda. Klupa je na juţnom i zapadnom Grenlandu nekada počivala na stubovima, kao i danas na Mekenziju i Aljaski, dok se u Angmagsaliku oslanja na kamenje i busenje. Niske pregrade dele klupu na odeljke, od kojih svaki pripada jednoj porodici. U području Mekenzija ima dosta plovnog drveta pa je kuća sagrađena od velikih balvana postavljenih pod pravim uglom. Ova kuća ima četiri strogo odvojena odeljka, a klupa je više izdignuta nego na Grenlandu. Hodnik je još niţi i spaja se s hodnikom odeljka, i najčešće je okrenut prema jugu. U unutrašnjosti kuće Eskima moţe se naći jedna (u šatoru) pa do više porodica(kuće od kamena ili

234

drveta) .U malim kućama od kamena, i onima od snega, broj porodica moţe biti do dve. U istočnom Grenlandu u kućama ţivi 6 do 9 porodica, a na zapadnom ponekad i deset. Pored privatnih kuća postoji i kašim (kashim), kuća za okupljanje, čiji je naziv skraćen, ali bukvalno znači 'moje mesto za okupljanje'. Ima ga na celoj Aljasci i kod svih plemena na američkoj obali do rta Atkinson. Na Grenlandu nema tragova kašima. Amerikanci ovu nastambu gde Eskimi provode svoj društveni ţivot pogrešno nazivaju Dance House. Poznati eskimski iglu (engl. Igloo; esk. Iglu) uglavnom se koristi na putovanjima, on je izgrađen od blokova snega. Ĉesto ga nazivaju sneţna kuća.

Porodica Inuita (rani XX vek) Domovina Eskima je tundra, niska, ravna, bezdrvna, permanentno smrznuta, osim par inča površine tokom letnje sezone. Eskimi su lovci na karibue i morske sisare (foke, morţeve i kitove) i ribari, na rekama i na obali mora. Zavisno od sezone, Eskimske grupe tumaraju u potrazi za određenom vrstom hrane. Tokom kasnog proleća i leta oni su u lovu na krda karibua ubijajući ih prilikom prelazaka preko reka, značajan je podatak, da je jedina hrana biljnog porijekla, ona iz ţeludaca ovih ţivotinja. Riba se lovi na razne načine, naročito dok ide uzvodno radi mrešćenja, i to mreţama ili vršama. Zimi Eskimi love foke na zamrznutom okeanu, što je tipično za grupe na srednjem delu severne Kanade. U ledu se buše rupe na koje foke dolaze zbog vazduha. Prilikom

235

ovakvog lova koriste se često i psi da bi ih nanjušili. Lovac čeka s harpunom s otrovnim vrškom, često i nekoliko sati na ciči zimi. Na Grenlandu i zapadnoj Aljasci gde led nije potpuno okovao more, foke i morţevi proviruju, zbog vazduha, između plovećih santi. Eskimski lovac stajao bi na ledenoj santi ili u kajaku i čekao priliku da pošalje svoj harpun prema ţivotinji. U novije vreme Eskimi se u lovu sluţe i puškama. Jedan od zanimljivijih primeraka eskimske materijalne kulture je ulu-noţ. Radi se o tzv ţenskom noţu sastavljenom od ručke i polukruţne oštrice. Jedan primerak iz perioda, Punuk kulture (1200-500 g. p.n.e.) pronađen je na Aljasci. Oštrica mu je od škriljca. Drške ulu-noţeva pravile su se od dela rogova losa ili karibua a oštrica od škriljca, a danas od čelika. Umiak je otvoreni čamac od drvenog kostura, prekriven koţom foke ili morţa. Ovo plovilo je sposobno da ponese 30 ljudi i nekoliko tona robe. U zapadnom Arktiku Eskimi ga koriste za putovanja i lov. Dug je oko 9 ili 10 metara, širok dva metra a dubok jedan. U istočnom Arktiku sluţi za transport. Umiak često nazivaju 'ţenskim brodom'. Drugo poznato eskimsko plovilo je kajak (kayak). Ovaj koţni čamac je nepotopiv ali izuzetno prevrtljiv za lošeg kajakaša, što u arktičkim vodama, po pravilu znači smrt. Postoji više tipova, a svi imaju odlične manevarske sposobnosti. Duţine je 3 do 9 metara, širine 38 do 82 centimetra i dubine 17 do 39 centimetara. Kajak Eskimima sluţi za lov na morske sisare i ptice. Oruţje lovca u kajaku je harpun. U Zagoru, Eskimi se prvi put pojavljuju u epizodi I falchi delle nevi – Sneţni sokolovi (br. 78; ZS 259; ZS 1001; SDX 24; LUKL 14) iz 1971. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1975. godine. Pojavljivanje: 78, 79, 224, 225, 226, 345, 346, 347, 348, 349, 350, 393, 394; Almanah 2002.

Esteban (Esteban) – vođa meksičke bande koju je angaţovala Perl Najtšejd (vidi Perl Najtšejd). Pojavljuje se u broju 428.

Estrelja (Estrella) - kći Sivog Vuka (vidi Sivi Vuk), poglavice Kvahadi Komanča (vidi Komanči). Pojavljivanje u brojevima: 364, 414.

236

Eustas Iv Eskot (Eustas Eve Escot) – francuski slikar koji je došao u Ameriku da slika Indijance. Indijanci su mu dali ime Urokljive Oči, jer Eustas ima nezgodnu osobinu da predviđa sitne nezgode koje se ostvaruju čim ih on izgovori. Malen rastom, gotovo kepec, neodoljivo podseća na francuskog slikara Tuluza Lotreka (čuveni slikar Mon Martra i Mulen Ruţa, visok samo 150 cm). Zagor i Ĉiko ga upoznaju u Istonvilu, pa Eustas odlazi s njima u Darkvud i učestvuje u avanturi sa Šonta Kuasanom (vidi Šonta Kuasan) i Onondagama (vidi Onondage). Pojavljuje se u brojevima 298 i 299.

Reine de Joie – Henri de Toulouse Lautrec (1892) Evelin Ros (Evelyn Ross) – nesrećna ţena iz Derforda koja je poludela kada joj se sin utopio u reci. Evelin je nedavno pre toga izgubila muţa, pa je očaj bio preveliki da bi ga njena psiha izdrţala. Prikrila je smrt sina a zatim je počela da otima decu drugih građana Derforda. Za nestanak dece je optuţena Mađarica Margit Vesi (vidi Margit Vesi),

237

pa su ''dobri'' građani Derforda rešili da je spale na lomači kao vešticu. Zagor je otkrio misteriju nestanka dece i spasao nesrećnu Margit od grozne smrti. Ovaj događaj je opisan u epizodi Giustizia sommaria – Gruba pravda (br. 462; LU 145) iz 2004. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. pod nazivom Presuda po kratkom postupku (LU). Margit se pojavljuje u broju 462.

238

F

Feliks (Felix) – mali dţeparoš iz Bostona, kasnije mornar na Dragunu (vidi Dragun), brodu Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo). Siroče koje je od najranijeg detinjstva moralo da nauči surovi zakon ulice. Sa Zagorom i Ĉikom se upoznao kada ih je odţepario. Sticajem okolnosti oteo je kofer i diaboličnom Karlu Vajsu (vidi Karl Vajs) i pokrenuo čitav niz tragičnih događaja. Ova priča je opisana u epizodi Il mistero dell'Unicorno – Tajna Jednoroga (br. 392; SD 56) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. Feliks se pojavljuje u brojevima: 392, 393, 394, 479, 480, 481, 482.

Felipe Gonzales (Felipe Gonzales) – Ĉikov ujak i vlasnik restorana u Verakruzu. Ĉovek koji je odgajio Ĉika kada se njegova porodica iselila u SAD. Prvi put se pojavljuje u epizodi Chico Story – Čikova priča (Ĉiko br. 1; ZS 520; LUCI 8; VĈCI 2) iz 1980. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1981. godine pod nazivom Čikovo detinjstvo (ZS). Prvi put u Zagoru se ujak Felipe pojavljuje u epizodi Veracruz – Verakruz (br. 427; LU 110) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Dobri i sposobni ujak Felipe uvek je bio rad da pomogne svom nespretnom sestriću i njegovom prijatelju Zagoru. Pojavljivanje u brojevima: 427, 475, 476

Ferdinand (Ferdinand) – sekretar profesora Oldbounsa (vidi profesor Oldbouns). Srećemo ga u prvoj priči o Ludvigu Rihteru (vidi Ludvig Rihter). Nesrećni čovek je poginuo braneći svog poslodavca. Ferdinand se pojavljuje u brojevima: 469, 470, 471.

Ferguson (Ferguson) – naučnik, astronom. Pojavljuje se u priči o Vandegu (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Feri Galijeno (Ferri Gallieno, 1929) – legenda italijanskog stripa, likovni tvorac Zagora. Rođen je u Đenovi 21. marta 1929.godine, gde je proveo detinjstvo i mladost. Rano je postao ljubitelj stripa, posebno američkih autora Aleksa Rejmonda, Reja Mura i Harolda Fostera. Po završetku II svetskog rata (1939-1945) kratko radi kao geometar, ali

239

se već 1948. prijavljuje na konkurs u izdavačkoj kući Đovanija De Lea. Primljen je kao veoma talentovan i tu sa De Leom 1949. godine, stvara svog prvog junaka Zelenu sablast (Il Fantasma Verde). Ţeleći da ostane anoniman, svoje radove potpisuje pseudonimom Fergal. Saradnja sa De Leom je potrajala do 1953. godine, kada su njih dvojica stvorili lik Tander Dţeka (Thunder Jack), koji nije uspeo u Italiji alči jeste u Francuskoj. Feri prekida saradnju sa De Leom i odlazi u Francusku gde nastavlja da radi na Tander Dţeku sa Francuzom Pjerom Mukoom. U Francuskoj radi do 1959., kad se ţeni i seli u Rečo, gradić blizu Đenove, gde ţivi i danas.

Galijeno Feri (2007) Tada započinje saradnja sa Serđom Bonelijem (vidi Boneli Serđo), scenaristom i urednikom kuće Araldo, kasnije Serđo Boneli Editore. Boneli je zadivljen Ferijevim radovima i ne propušta priliku da takvog crtača ima u svom timu. Godine 1961. iz njihove saradnje nastaje Zagor, strip koji će obeleţiti ţivote ova dva čoveka. U početku, za Zagorov vizuelni lik je uzor bio američki glumac Robert Tejlor, ali ga Feri postupno menja, sve više ga pribliţavajući sopstvenom liku. Kako je izjavio:''Normalno je da

240

između autora i njegovog lika postoji psihološka, pa i fizička povezanost. Zagor jako liči na mene dok sam bio mlad. Oduvek sam bio avanturističkog duha pa sam ga udahnuo i njemu.'' Od kada je izašao prvi broj Duha sa sekirom, Feri se od Zagora više nije rastajao. Nacrtao je na desetine hiljada tabli i sve naslovne strane stripa o Zagoru. Samo triput u karijeri on je svoj talenat pozajmio drugim strip herojima. Iste godine kada je nastao Zagor, Feri je nacrtao dve epizode stripa Crveni šinjel (Giubba Rossa), zatim prvu epizodu novog Bonelijevog junaka Mister Noa 1975. godine (za koga je sledećih desetak godina nacrtao i 115 naslovnih strana), a krajem devedesetih je nacrtao tri naslovne strane specijalnih brojeva Komandanta Marka. Feri je za svoj rad dobio mnogobrojne nagrade među kojima se izdvajaju Nagrada za najboljeg crtača Ligurije (1984), Hugo Prat (1995) i nagrada FUMO DI CHINA za ţivotno delo. Iako je prevalio osamdesetu godinu, Galijeno Feri je i dalje aktivan i jedan je od najproduktivnijih crtača u Zagorovom timu. Brojevi koje je ilustrovao Feri: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 51, 52, 53, 55, 56, 58, 59, 60, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 72, 73, 75, 76, 84, 85, 86, 87, 88, 89, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 104, 105, 106, 107, 112, 113, 114, 115, 116, 122, 123, 124, 125, 129, 130, 131, 132, 133, 136, 137, 138, 144, 145, 146, 148, 149, 150, 157, 158, 159, 160, 161, 167, 168, 169, 178, 179, 180, 181, 182, 186, 187, 188, 189, 200, 201, 202, 203, 212, 213, 214, 226, 227, 228, 229, 230, 231, 234, 235, 236, 237, 241, 242, 243, 248, 249, 250, 251, 255, 256, 257, 258, 263, 264, 265, 275, 276, 277, 278, 279, 280, 289, 290, 291, 300, 303, 304, 310, 311, 312, 318, 319, 320, 324, 325, 328, 329, 336, 337, 338, 341, 342, 350, 351, 352, 365, 368, 369, 376, 377, 378, 379, 394, 395, 396, 400, 407, 408, 425, 426, 431, 432, 433, 449, 450, 466, 474, 475, 476, 477, 478, 500; Specijal 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 13, 18.

Fets (Fats) – simpatični crni gitarista koga srećemo u priči na parobrodu Srećna Sirena (vidi Srećna Sirena). O njegovom izgledu dovoljno govori njegov nadimak: Fets – Debeljko. Posebno blizak odnos Fets je ostvario sa Ĉikom. Pojavljuje se u brojevima 370 i 371.

241

Fici, Natanijel Ficdţeraldson (Fitzy, Nathaniel Fitzgeraldson) – Vandering Fici (Wandering Fitzy) ili Fici Lutalica. Ĉovek koji je posle pogibije roditelja odgajio malog Patrika Vajldinga. U mladosti je bio uspešan poslovni čovek u Bostonu, ali je razočaran u ljude rešio da sve napusti i odabrao je ţivot u divljini. On je Zagora naučio da rukuje sekirom, i mnogim drugim veštinama koje su Gospodaru Darkvuda kasnije dobro došle. Kada se Zagor svetio Solomonu Kinskom (vidi Solomon Kinski), Fici je poginuo spašavajući ga. Ovaj događaj se zbio u epizodi Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1) iz 1970. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1974. godine. Fici se pojavljuje u epizodama: 55, 56, 400, 488; Specijal 7, 13.

Bitka za Nju Orleans u Englesko-američkom ratu 1812. godine

242

Filip Vorvik (Philip Warwick) – penzionisani engleski pukovnik, fanatik i nacionalista. Od bivših engleskih vojnika i avanturista, pokušao je da stvori vojsku koja će SAD vratiti pod vlast Velike Britanije. Oruţje su mu nabavljala dvojica krijumčara Diboa (vidi Diboa) i Peroke (vidi Peroke). Zagor je ovaj plan osujetio a Vorvik je sa svojom vojskom izginuo kada su ih napale jedinice američke vojske. Ovaj događaj se zbio u epizodi Sevizio segreto – Tajna sluţba (br. 59; LMS 57; SDX 5; LUKL 3), koja je u SFRJ prvi put objavljena 1972. pod imenom Cena ţivota (LMS). Pojavljivanje u brojevima: 58, 59, 60.

Fin Mak Kumal (Finn Mac Cumhail) – legendarni junak iz irske mitologije. Kapetan Fiane, hrabri istrebljivač čudovišta i čarobnjak. On je takođe i pesnik, prkosan i dosetljiv. U srodstvu je i sa ljudima i Tuata De Dananima (vidi Tuata De Danan), a kralj Kormak Mak Art (vidi kralj Kormak Mak Art) mu daje svoju kći Grejn (vidi Grejn) za ţenu. Ona ga kasnije napušta zbog mladog i privlačnog fenIjanca Dermota O'Dina (vidi Dermot O'Din). Njegov sin je poslednji heroj predhrišćanske Irske Osijan Mak Kumal (vidi Osijan Mak Kumal). Fiana je jedna vrsta viteškog reda, a njeni pripadnici, fenIjanci, imali su zadatak da odrţavaju poredak u Irskoj i štite ostrvo od upada neprijatelja. U III veku, epohi koju FenIjanski ciklus evocira, red FenIjanaca je imao sto pedeset kapetana i 4 050 boraca. Fin Mak Kumal je najčuveniji kapetan irske Fiane. FenIjanci i Tuata De Danani su se borili protiv Dona Mračnog (vidi Don), u bici kod Ventrija, kada je ovaj sa svojim vazalima pokušao da osvoji Irsku. Ovaj događaj je i opisan u storiji o Zagoru, kada Gospodar Darkvuda i Tonka boreći se protiv Donovog sluge, moćnog druida (vidi druidi) Kandraksa (vidi Kandraks) prolaze kroz vrata između svetova i završavaju na Dun Skaitu - Ostrvu Senki. Zajedno sa fenIjancima oni uspevaju da poraze Dona i njegove Fomore (vidi Fomori) i oslobode kralja Kormaka i njegovu kći Grejn. Ovaj događaj je opisan u epizodi Gli eroi del Ramo Rosso – Junaci Crvene Grane (br. 433; LU 116) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. Legendarni fenIjanac se pojavljuje u brojevima 433 i 434.

Finegas (Finegas) – druid (vidi druidi) iz Fiane Fina Mak Kumala (vidi Fin Mak Kumal). Pojavljuje se u brojevima 433 i 434.

243

Fišleg (Fishleg) – kapetan kitolovca Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi), jedan od Zagorovih najboljih prijatelja. Pravo ime mu je Ĉarls Hambolt (Charles Humboldt), ali ga svi zovu Fišleg (riblja noga), jer ima veštačku nogu, napravljenu od kitove kosti (početkom XIX veka nije se znalo da su kitovi sisari). Fišleg se upoznaje sa Zagorom i Ĉikom na jezeru Iri, u drugom Zagorovom susretu sa Helingenom i njegovim Titanom. Nakon što mu je kit uništio brod, Fišleg je otvorio lokal na jezeru Iri, u nadi da će skupiti novac za novi brod. Nakon uspeha u uništenju Helingenove podmornice i Titana, Fišleg od Otava Indijanaca dobija zlato kojim će kupiti čuvenu Golden Bejbi. Taj prvi susret se zbio u epizodi La spettro del passato - Duh prošlosti (br. 40; LMS 45; LUX 78), iz 1968. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1972. pod nazivom Igra pet strela (LMS). Drugi Zagorov susret sa Fišlegom, i upoznavanje sa ţivopisnom posadom kitolovca Golden Bejbi dogodio se u epizodi Sfida all'ignoto – Nepoznati izazov (br. 63; LMS 115; SDX 9; LUKL 5) iz 1970. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1974. godine pod nazivom Izazov kitolovcima (LMS). Sledeće Fišlegovo pojavljivanje usledilo je u jednoj od najboljih Zagorovih priča. U pitanju je Capitan Serpente – Kapetan Zmija (br. 99; ZS 299; LUX 107; LUKL 22) iz 1973. koja je u SFRJ objavljena 1976. godine. Nakon toga, Ĉiko i Zagor će još mnogo puta ploviti sa Fišlegom i proţiveti sijaset uzbudljivih avantura. Pojavljivanje u brojevima: 40, 41, 62, 63, 64, 65, 95, 96, 97, 98, 99, 158, 159, 160, 161, 272, 345, 346, 347, 348, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 444, 446; Almanah 2001; Maxi 2004.

Fiona Mak Donald (Fiona Mac Donald) – lepa škotlanđanka, unuka Oskara Mak Donalda (vidi Oskar Mak Donald) i pripadnica Ostrvskog klana Dugala Rosa (vidi Dugal Ros). Fiona je zaljubljena u mladog plemića Alana Granta (vidi Alan Grant), za koga je ubeđena da je legendarni maskirani heroj Kapetan Midnajt. Na njenu ţalost, Alan nije Kapetan Midnajt već je izdajnik i engleski oficir. Fiona se pojavljuje u brojevima: 389, 390, 391.

244

Fleming (Fleming) – upravitelj imanja markize od Saterlenda i organizator zavere protiv lorda Dţona Frejzera (vidi lord Dţon Frejzer). Beskrupulozni spletkaroš koji je uţivao u kinjenju siromašnih škotskih seljaka, zakupaca zemlje njegove poslodavke. Iskoristio je Nata Murda (vidi Nat Murdo) da bi se dočepao zemlje lorda Frejzera. Pojavljuje se u brojevima 390 i 391.

Floreid (Floraidh) – stara škotlanđanka iz Stratlevena. Baka ledi Eme Frejzer (vidi ledi Ema Frejzer). Odgajila je nju i Nata Murda (vidi Nat Murdo). Pojavljuje se u brojevima: 389, 390, 391.

Foks (Fox) – 1. Mortimerov (vidi Mortimer) saradnik u drugoj priči. Pojavljuje se u brojevima 407 i 408. 2. - – jedan od trapera iz Fort Eroua. Pojavljivanje u brojevim 488 i 489.

Caption Sauk and Fox Indians - Karl Bodmer (1833)

245

Foksi (Fox; Lisice; Mesquakie) - pleme iz porodice Algonkina (vidi Algonkini) koje je sredinom XVII veka ţivelo ujedinjeno sa Sauk (vidi Sauk) Indijancima u blizini jezera Vinebago i duţ reke Foks u Viskonsinu. Lisice su jezički najsrodniji Sauk i Kikapus (vidi Kikapus) Indijancima. Nakon ratova protiv Francuza i Engleza povlače se na područje Ilinoisa i Ajove. Ime Foks su dobili po imenu jednog njihovog klana. Sami sebe oni nazivaju Musquakiuk ili Mesquakie, Meshkwa kihugi 'narod crvene zemlje' (red-earth people). Ovo ime dolazi od verovanju da su Foksi stvoreni od crvene zemlje. Ostali nazivi za Lisice su Beshde'ke, koje su im dali Sijuksi (vidi Sijuksi), O-dug-am-eeg, kako ih zovu Ĉipeve (vidi Ĉipeva), zatim Skaxshurunu, ime od Vijandota (vidi Vijandoti), Skuakísagi Šoni (vidi Šoni) i Wakushég, kako ih zovu Potavatomi. Najstarije poznato boravište Lisica je bio severni Viskonsin, odakle su ih na jug potisnule Ĉipeve. Francuski misionari čuli su za njih još 1640. godine, a prvi put su ih sreli tek 1670. Lisice su bili u konstantnim ratovima sa Ĉipevama, a dolaskom Francuza, i sa njima. Godine 1712. Lisice planiraju napad na francusku tvrđavu u Detroitu, i umalo ne uspevaju da je osvoje. Nakon nekog vremena ponovo dolazi do ratova sa Francuzima (1729-1733) u kojima su im saveznici bili Sauci. I pored toga, Foksi su doţiveli teţak poraz. Godine 1780. Lisice se udruţuju i sa Sijuksima i napadaju Ĉipeve na St. Kroa Folsu, gde su opet bili poraţeni. Posle ovoga, udruţuju se konačno sa Saucima i dolazi do dobro poznatog saveza u kojem je novo pleme dobilo ime Sauk & Foks. Zajedno su proterali plemena Ilinois i nastanili se na njihovoj teritoriji u području Rok Rivera. U ranom XIX veku, odvajaju se od Sauka i naseljavaju u Ajovi. Godine 1842. neki Foksi i Sauci prodaju svoje zemlje u Ajovi, i dobijaju u zamenu zemlju na području Kanzasa. Lisice očigledno nisu bili zadovoljni raspodelom zemljišta pa se od 1857.-1859. opet razilaze od Sauka i vraćaju u Ajovu, blizu grada Tama na reci Ajova. Ovde su ostali do dana današnjeg. Lisice pripadaju kulturnom području plemena Istočnih šuma, koja su ţivot leti provodili u selima, blizu kojih su se ţene bavile uzgojem kukuruza, pasulja, tikava ('squash') i duvana. Zimski period bio je doba lova tokom kojega bi se lovačke bande rasturale po širokom području. Lovio se jelen, los, dabar, vidra, vuk, lisica, veverica i bizon za kojega je organizovan kolektivni lov. Svoju odeću izrađivali su od koţa i krzna ţivotinja koje su njihove ţene štavile, a kandţe su koristili kao ogrlice koje su vešali oko vrata. Pleme Lisica imalo je tri poglavice i svaki je imao posebno zaduţenje, to su civilni (on je nasledan), ratni i ceremonijalni. Drugi sloj njihove socijalne piramide činile su zanatlije, kao što su to korpari. Dno društva bile su ţene koje su kao farmeri radile u poljima tokom celog dana i pripremale hranu za svoje muţeve i porodice i brinule o deci.

246

Porodice Lisica su nuklearna, raspoređene po klanovima, i vuku poreklo od nekog muškog mitskog pretka, koji ju je osnovao. Glavna verska organizacija je Veliko medicinsko društvo ili Midewiwin.

Three Fox Indians – George Catlin (1839) U priči o Zagoru, Foksi se prvi put pojavljuju u epizodi Corvo Giallo – Ţuta Vrana (br. 4; LMS 40; ZS 474; SDX 35; VĈBZ 2; LUBZ 2) iz 1965. godine, koja je na prostorima exYU prvi put objavljena 1971. pod nazivom Zarobljenici Roksa (LMS 40). Pojavljivanje: 4, 16, 31; Specijal 8, 16.

247

Fomori (Fomoire, Fomorians) – čudovišni divovi iz irske mitologije. Prastanovnici Irske. Poticali su od boţanstva bezdana Domnua. Protiv njih su se borili Tuta De Danani (vidi Tuata De Danan). Pojavljivanje u brojevima: 433, 434; Specijal 11.

Forester (Forrester) – trgovac iz Goldridţa, beskrupulozni ubica i tvorac mita o čudovištu. Forester je otkrio da se u starom rudniku pored Goldridţa i dalje nalazi zlatna ţila koja nije iscrpljena. Zbog toga je sa svojim ortakom Doneganom (vidi Donegan) počeo sa stvaranjem mita o čudovištu i ubIjanjem usamljenih namernika koji bi se pribliţili rudniku. U korist zločincima je išla i Indijanska legenda o Vendigu (vidi Vendigo). Da bi sve izgledalo verodostojno, nesrećnike je ubijao Foresterov krvoločni pas – Lotar. Za podgrevanje mita im je koristila i pojava divljeg dečaka, nesrećnika koji je nakon pogibije roditelja odrastao sam u šumi. Zagor je rešio da ispita ovu misteriju i otkrio je prave zločince. Ali, Forester je nahuškao Lotara na Zagora i ko zna kako bi se Duh sa sekirom proveo da mu u pomoć nije priskočio divlji dečak, iskazavši tako zahvalnost Zagoru, koji ga je prethodno spasao iz poţara. Nesrećni dečak je poginuo kao i dvojica ubica. Ova tuţna priča je opisana u epizodi Uomini e belve – Ljudi i zveri (br. 331; LU 84) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Forester se pojavljuje u brojevima 330 i 331.

Foster (Foster) – sluţbenik Krznarske kompanije iz Vankuvera. Bio je doušnik gusara Ţutog Zmaja (vidi Ţuti Zmaj) u sedištu kompanije. Pojavljuje se u broju 352.

Francuz (Frenchman) – veoma obrazovani, ali i surovi vođa bande ubica koju je unajmio Velington Stid (vidi Velington Stid) kako bi se dočepao nasleđa Ficmajerovih (vidi lord Ficmajer). Francuz bi verovatno izvršio zadatak da se u priču nije umešao Zagor. Poginuo je u podzemnim odajama vile Ficmajerovih. Interesantna je scena u kojoj Francuz čita knjigu Avanture Artura Gordona Pima od Edgara Alana Poa (vidi Po Edgar Alan), samo nekoliko brojeva nakon što se slavni pisac lično pojavio u priči o Zagoru. Francuz se pojavljuje u brojevima 384 i 385.

Fred Dankan (Fred Duncan) – dobar mladić koga je nesreća naterala na put kriminala. Fredov otac se zaduţio da bi kupio zemlju, ali nije uspeo da skupi novac za vraćanje

248

duga. Fred pokušava da opljačka Zagora i Ĉika, što je naravno bila glupa ideja. Shvativši da dečak danima nije jeo, Zagor ga poziva na večeru i saznaje za njegove probleme. Fred je od jednog trapera čuo za postoIjanje zlatnog mača i skeleta konkvistadora na teritoriji Hjurona (vidi Hjuron). Moli Zagora da mu pomogne da dođe do mača kojim bi isplatio očeve dugove, ali ga Zagor odbija, objasnivši mu da je u pitanju tajni Indijanski totem. Dva sumnjiva tipa ponude Dankanu da ga odvedu do zlatnog mača, s namerom da ga zadrţe za sebe.U haosu koji nastaje, Zagora, Ĉika i razbojnika hvataju Hjuron, dok Fred beţi sa zlatnim mačem. Ipak, on se vraća i menja mač za ţivot svojih prijatelja. Ova priča počinje u epizodi Ombre – Senke (br. 18; LMS 79; SDX 55; VĈBZ 7), a završava se u epizodi Teritorio indiano – Indijanska teritorija (br. 19) iz 1966.godine, a u SFRJ je prvi put objavljena 1973. u posebnoj epizodi Zlatni mač (LMS 79), kao i u Hrvatskoj – Nesretni sporazum (SDX 55) iz 1999. godine. Pojavljivanje u brojevima: 18, 19.

Frejzer (Fraser) – jedan od plaćenika Mister Stila (vidi Mister Stil). Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Frenk Kipling Skrol (Frank Kipling Scrawl) – odvratni vođa bande kriminalaca, saradnika korumpiranog šerifa Grejema (vidi šerif Grejem). Nadimak Skrol (scrawl – eng. škrabotina), dobio je zahvaljujući svojoj zavidnoj ruţnoći. Srećemo ga u priči o Elijasu Dafu (vidi Elijas Daf). Ubili su ga Kvanahovi (vidi Kvanah) ratnici u močvarama Floride. Pojavljivanje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Frida Lang (Frida Lang) – kći pukovnika Langa i prva ţena u koju se zaljubio Zagor. Frida je sa svojim ocem bila u karavanu barona fon Svitena (vidi baron Maksimilijan fon Sviten). Kada su baron i Memfis Dţo (vidi Memfis Dţo) u nameri da ga eliminišu, Zagora i Ĉika ostavili za doručak crvenim mravima, Frida ih je spasla grozne smrti. Po završetku avanture sa Zimskom Zmijom (vidi Zimska Zmija) Frida je ţelela da sve napusti i ostane sa Zagorom, ali je ovaj pobegao, smatrajući da ţivot koji on vodi nije

249

za jednu Evropljanku. Mnogo godina kasnije Frida dolazi u Darkvud u potrazi za svojim verenikom kapetanom Manfredom Murom (vidi kapetan Manfred Mur), u trećoj priči o vampiru Beli Rakosiju (vidi Bela Rakosi). Manfreda je zarobila i sa sobom povela u Ameriku vampirica Ilenija Varga (vidi Ilenija Varga). Tom prilikom Frida i Zafor na kratko obnavljaju svoju romansu, ali se ona, na kraju ipak vraća u Austriju sa Manfredom. Frida Lang se prvi put pojavila u epizodi Messaggi di morte – Poruke smrti (br. 113; ZS 337; LUX 120) iz 1974. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1976. Fridin povratak u Darkvud je opisan u epizodi Il segreto di Frida Lang – Tajna Fride Lang (br. 398; SD 62) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2000. godine. Frida Lang se pojavljuje u brojevima: 113, 114, 115, 116, 290, 366, 398, 399, 431, 435; Specijal 8.

Fu-Sing (Fu-Sing, 傅星) – mladi kineski konobar koji se pridruţio bandi Li-Ĉenga (vidi Li-Ĉeng). Poginuo je dok je Zagoru pomagao da pobegne. Pojavljuje se u epizodi Ombre – Senke (br. 18; SDX 54; VĈBZ 7) iz 1966. koju novosadski Dnevnik nije objavio. U Hrvatskoj je objavljena 1999. godine. Pojavljivanje u broju 18.

250

G

Galad (Galad) – riol, poslednji ratnik iz Golnora (vidi Golnor). Kada su Zagor i Ĉiko, zahvaljujući Knjizi vremena, dospeli u Golnor, Galad ih je spasao od trolova. Ispričao im je kako je on jedini preţiveli iz naroda riola, i o borbi između dobra i zla u paralelnom svetu Golnoru. Zajedno sa njim, parvolom Pankom (vidi Panko) i čarobnjakom Elkinom (vidi Elkin), Zagor i Ĉiko su krenuli u rat protiv Crnog gospodara (vidi Crni gospodar) i njegovih slugu – zlog čarobnjaka Morda (vidi Mord) i vojske Trolova. U epskom boju između dobra i zla, dobro odnosi pobedu i Galad oslobađa Laru (vidi Lara), poslednju ţenu iz naroda riola. Nakon poraza sila zla, Elkin baca Knjigu vremena u ponor (analogija sa Gospodarom prstena nije slučajna), svetlost se vraća u Golnor, a Zagor i Ĉiko se vraćaju kući. Ova tolkinovska priča je opisana u epizodi Il Signore Nero – Crni gospodar (br. 195; ZS 640; VĈOP 1; LUX 202) iz 1981. Godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 1983. pod nazivom Na krilima noći (ZS 640). Galad se pojavljuje u brojevima: 194, 195, 196.

Gamba Frančesko (Gamba Francesco, 1926- ) – italijanski strip crtač rođen u La Speciji 15. oktobra 1926. godine. Gamba potiče iz umetničke porodice, a brat Pjetro mu je takođe crtač stripa. Karijeru je započeo krajem četrdesetih godina XX veka, od kada i datira njegova saradnja Đan Luiđi Bonelijem (vidi Boneli Đan Luiđi). U SBE radi od 1956. godine, gde je crtao epizode Malog rendţera, Zagora i Teksa Vilera. Prva epizoda Zagora koju je Gamba nacrtao u koautorstvu sa Donatelijem (vidi Donateli Franko) je Pericolo biondo – Plavokosa opasnost (br.140; ZS 397; ZSSP 7; LUX 147) iz 1977. koja je na prostorima bivše SFRJ prvi put objavljena 1978. godine. Gamba već duţe vreme ne radi na Zagorovom serijalu, već se specijalizovao za priče o Ĉiku. Osim prvih pet, koje je nacrtao Feri (vidi Feri Galijeno), Gamba je potpisao sve ostale Ĉiko specijale. Iako u poznim godinama (85), on i dalje crta. Poslednja epizoda Zagora, koju je nacrtao Gamba je La notte del massacro – Noć krvoprolića (br. 334; LU 87) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Brojevi koje je potpisao Gamba: 140, 141, 156, 163, 164, 165, 175, 176, 183, 184, 189, 190, 191, 196, 197, 198, 298, 299, 325, 326, 327, 332, 333, 334.

251

Gambit (Gambit) – prelepa avanturistkinja i prevejana kockarka, još jedna ţena koja umalo nije slomila srce Gospodaru Darkvuda. Prvi put se pojavljuje u epizodi Vendetta Vudu – Osveta vudu (br. 366; SD 30) iz 1996. godine, kada je Zagor, Ĉiko i Diging Bil (vidi Diging Bil) spašavaju od ljutih građana Luisvila u LujzIjani koji su ţeleli da je umoče u katran i perje. Kada stignu u Lafajet, svo četvoro će se umešati u stravičnu priču o ljubavi i osveti između fatalne Mari Lavo (vidi Mari Lavo) i Erika Lasala (vidi Erik Lasal). Na kraju priče, Gambit slučajno čuje razgovor između Zagora i Ĉika i odluči da ga bez pozdrava napusti. Ostavila mu je samo šaljivo oproštajno pismo. Međutim, njihovi putevi su se ubrzo ponovo ukrstili. Sreću se na glamuroznom parobrodu Srećna Sirena (vidi Srećna Sirena), pretvorenom u ploveću kockarnicu, koji plovi Misisipijem na sever. Zagor i Ĉiko su se ukrcali na njega zahvaljujući taIjanstvenom Polu Vileru (vidi Pol Viler), jednorukom kockaru koga zovu Pukovnik, u čijoj pratnji je i jedan mladi Indijanac Rafael (vidi Rafael). Zagor je pomogao Vileru koga su pokušali da ubiju gnevni kockari koje je Pukovnik pobedio.

Kockarski salon u Njujorku (1882)

252

Srećna Sirena je brod koji je iznajmio izvesni Andros (vidi Andros), bogati kockar i vlasnik gradića Laki Tauna, svojevrsne preteče Las Vegasa. Na Srećnoj sireni se pojavljuje stravični glavoseča, koji je povezan sa događajima iz Androsove prošlosti. Na kraju priče brod je eksplodirao, a Andros gine zajedno sa Vilerom i Rafaelom. U hotelu u Laki Taunu, Zagor i Gambit zajedno provode noć, ali ipak odlučuju da nisu stvoreni jedno za drugo, i ponovo se rastaju. Ovaj događaj je opisan u epizodi La paura corre sul fiume – Strah nad rekom (br. 370; SD 34) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine. Gambit se pojavljuje u brojevima: 366, 367, 370, 371, 431, 435.

Gani (Gunny) – jedan od dvojice propalica koji su pratili Diging Bila (vidi Diging Bil), od Meksika do Teksasa sa namerom da se dočepaju zlata iz Alvarezovog rudnika. Ubili su ih El Diablovi (vidi El Diablo) Komačerosi (vidi Komančerosi). Pojavljivanje u brojevima 362 i 364.

Gani Maloun (Gunny Malone) – revolveraš. Jedan od kriminalaca koje je angaţovala Elektra Vorton (vidi Elektra Vorton) kako bi se osvetila Zagoru. Pojavljuje se u brojevima 380 i 381.

Garb (Garb) – jedini od vojnika-robijaša koji nije dezertirao kada je Torkel (vidi Torkel) smrtno ranio narednika Stouna (vidi narednik Stoun). Govorio je da ima šesto čulo i da tačno zna kada će poginuti. To se i dogodilo samo minut pre ponoći i isteka dana za koji je tvrdio da mu je poslednji u ţivotu. Pojavljuje se u brojevima 333 i 334.

Gari Dţordan (Gary Jordan) – rančer iz Darkvuda. Stari Zagorov prijatelj. Pojavljuje se u broju 8.

Gari Mejson (Gary Mason) – sin Dţudasa Mejsona (vidi Dţudas Mejson). Dobri mladić koji nije znao ništa o uţasnim poslovima svoga oca. Pojavljuje se u broju Maxi 2000.

Gas (Gus) – jedan od trapera iz tvrđave Vulf. Pojavljuje se u brojevima 455 i 456.

253

Gaston (Gaston) – kuvar sa Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi). Jedan od Ĉikovih omiljenih pomoraca. Pojavljivanje u brojevima: 62, 63, 65, 95, 96, 97, 157, 158, 161, 345, 346, 347, 348, 389, 390, 391, 446; Almanah 2001; Maxi 2004;

Gavran (Raven) – navodni izabranik velikog Manitua (vidi Kiki Manitu) i vođa ''Bratstva'', ratničkog saveza plemena iz Kanade i Sijuksa iz SAD, koji su ţeleli da zavladaju Rupertovom zemljom (današnja Manitoba). Pravo ime mu je Dţejk Miler (Jake Miller) i nekada je bio obična propalica, alkoholičar i sitni lopov. Legendu o tome kako će Veliki duh poslati na zemlju belog čoveka, prijatelja Indijanaca, iskoristio je poglavica Sijuksa (vidi Sijuksi) Beli Jelen (vidi Beli Jelen), koji je uz pomoć svog vrač pustio glas po preriji kako je upravo Dţejk taj čovek. Mnogi Indijanci sa severa su sa oduševljenjem prihvatili Gavrana za svog vođu i pokušali da na svoju stranu privuku i Metise (vidi Metisi) Sabin Bonom (vidi Sabin Bonom) i Tajende (vidi Tajenda). Shvativši kakva opasnost preti i belcima i Indijancima, Tajenda poziva Tonku (vidi Tonka), Zagora i Ĉika da dođu u Kanadu i pomognu da se povrati mir. Zahvaljujući izdajniku iz redova Metisa, pobunjenici umalo nisu izazvali rat između Metisa i Škotlanđana iz Selkirka. Međutim, u bici kod tvrđave Geri, Metisi i Škoti, zahvaljujući saveznicima iz Darkvuda uspevaju da poraze ''Bratstvo'', a u bici ginu i Gavran i poglavica Sijuksa Beli Jelen. Ovaj događaj je opisan u epizodi Avventura in Canada – Pustolovina u Kanadi (Specijal 12; LUSP 13) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Pojavljivanje u broju Specijal 12.

Gejbrijel Dalton (Gabriel Dalton) – avanturista i saradnik profesora Navara (vidi Martin Fernandez Navaro). Ubili su ga Krik Indijanci (vidi Krik) u njihovoj svetoj pećini. Pojavljuje se u broju Specijal 5.

General Blou (General Blow) – penzionisani oficir američke vojske i vlasnik kompanije ‘‘Jezersko krzno‘‘ (Lake‘s Fur Company) iz Ĉikaga. Bogati moćnik koji je bio spreman na sve da bi zadrţao monopol nad trgovinom krznima oko jezera Mičigen. Raznim ucenama je u šakama drţao ceo grad, pa i šefa čikaške policije Krebita (vidi Krebit). Kada je oteo sina Harija Kelera (vidi Hari Keler), put mu se, na njegovu nesreću ukrstio sa Zagorovim. Ovaj događaj je opisan u priči Solo contro tutti – Sam protiv svih (br. 36;

254

LMS 21; SDX 74; VĈBZ 12) iz 1968. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1971. pod nazivom Akt nasilja (LMS 21). Pojavljivanje u brojevima 36 i 37.

Ĉikago (oko 1850) General Dager (General Daguerre) – komandant vojske Metisa (vidi Metisi), koji su se borili za stvaranje svoje autonomne drţave u Kanadi. Zajedno sa Zagorom se borio protiv ''Divlje horde'' i razbojnika Lamorta (vidi Lamort). Poginuo je prilikom napada na tvrđavu Dţona Kasla (vidi Dţon Kasl). Pojavljuje se u broju Specijal 17.

General Fulton (General Fulton) – visoki oficir američke vojske poslat u Darkvud iz Vašingtona da skrši pobunu Dţeka Mohikanca (vidi Dţek Mohikanac). Pojavljivanje u brojevima 57 i 58.

General Makstli (General Maxtli) – vojni zapovednik astečke vojske (vidi Asteci) u Novom Tenohtitlanu. Nije se slagao sa planovima princa Kuitluaka (vidi Kuitluak) o ustanku protiv vlade Meksika, pa ga je vladar uhapsio. Iz zatvora ga je spasla njegova ţena Ksinzin (vidi Ksinzin), nakon čega je sa sebi vernim vojnicima digao ustanak protiv

255

Kuitlaka. Posao mu je olakšan činjenicom da je Kuitlak već bio ubijen. Pojavljuje se u brojevima: 475, 476, 477, 478.

General Marej (General Murray) – general američke vojske koji je došao u Darkvud, u tvrđavu Holborn, na testiranje novih pušaka, i da se uveri kako funkcionišu reforme pukovnika Slejta (vidi pukovnik Slejt). Pojavljivanje u brojevima 440 i 441.

General Robert Edvard Li (General Robert Edward Lee, 1807-1870), legendarni komandant vojske Konfederacije u Američkom građanskom ratu (1861-1865). General Vilkoks (General Wilcox) – glavnokomandujući američke vojske u ratu protiv Seminola na Floridi. Lukavi oficir bez skrupula. Osmislio je plan da zarobi Manetolu (vidi Manetola), poglavicu Seminola (vidi Seminole), u koji je uključio i Zagora, koji se posle avanture na Crvenoj veštici (vidi Crvena veštica) obreo na Floridi. Slagao je Zagora

256

da će Seminolima obezbediti parče zemlje na Floridi, umesto da ih pošalje u Oklahomu, ako mu ovaj dovede Manetolu na pregovore. Kada je Zagor ubedio Manetolu da dođe na pregovore sa Vilkoksom, ovaj je prekršio obećanje i uhapsio poglavicu Seminola, nameravajući da ga ubije pri isceniranom pokušaju bekstva. Ali Zagor se ponovo umešao, spasao Manetolu, a ovaj je ubio Vilkoksa. Ova priča je objavljena u epizodi Seminoles – Seminole (br. 43; LMS 10; LUX 81; VĈBZ 14) iz 1969. godine, koja je na prostorima bivše SFRJ prvi put objavljena 1970. pod nazivom Pukovnikova podvala (LMS 10). U ovom izdanju je general Vilkoks iz nepoznatih razloga preimenovan u pukovnika. Pojavljivanje u brojevima: 43, 44, 45.

General Visente (General Vicente) – bivši oficir meksičke vojske, a nakon poraza u ratu sa Teksasom, vođa bande dezertera. Upali su u Teksas na poziv Penateka Komanča (vidi Komanči), a onda pobili celo selo shvativši da neće dobiti zlato kome su se nadali. Ostaci Penateka, predvođeni Crnim Medvedom (vidi Crni Medved) i Zagorom su im postavili zasedu u kojoj je Visente poginuo. Pojavljuje se u broju 413.

Général d'Allonville donnant des ordres à son aide de camp, Ernest de Rambaud à la bataille de Balaklava - Henri Félix Emmanuel Philippoteaux (1860) Gent (Gent) – agent Loţe Krune. Pojavljivanje u broju Maxi 2005.

257

Gertruda (Gertrude) – starica iz Rokforda, supruga Medkepa (vidi Medkep). Kada je bila mlada, u doba Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), Gertruda je pobegla od kuće jer ju je otac maltretirao. U blizini Rokforda je upoznala mladog trapera Vilfreda i postala njegova ţena. Tek što su podigli kolibu, Vilfreda je ubio medved, pa je Gertruda ostala sama. Nikoga nije poznavala u Rokfordu, kada je videla grupu ljudi kako u Jamu Škorpiona bacaju tela ubijenih engleskih vojnika. Kada su ljudi otišli, čula je zapomaganje iz rupe. Tako je spasila ţivot mladom poručniku Simonsu (vidi Medkep), koji je od povrede glave izgubio pamćenje. Zaljubila se u mladića i slagala kako je on njen muţ i da mu je ime Vilfred. I pored povremenih bljeskova sećanja, u kojima se Simons prisećao svog nekadašnjeg ţivota, ostali zajedno šezdeset godina. Prava istina o Simonsu, koga su stanovnici Rokforda nazvali Medkep, saznala se kada je doktor Trevis (vidi doktor Trevis), unuk engleskog pukovnika Miltona, smislio paklen plan da se dočepa engleskog zlata. Zahvaljujući Zagoru istina je otkrivena, a Gertruda i Vilfred – Simons – Medkep su rešili da zajedno proţive svoje poslednje dane. Ovaj događaj je opisan u epizodi Soldati fantasma – Vojska duhova (Specijal 14; LUSP 15) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Gertruda se pojavljuje u broju Specijal 14.

Gibson (Gibson) – dvostruki špijun iz vremena Američkog rata za nezavisnost (17751783). Gibson je prvo radio za Amerikance, zatim za Engleze, a na kraju za sebe. Odvukao je odred vojnika majora Mek Gvajera (vidi major Mek Gvajer) u smrtonosnu zamku, u gradić Rokford, gde su ih stanovnici poklali na spavanju. Gibson je pola zlata, koje je Mek Gvajer prenosio, dao građanima Rokforda, a drugu polovinu je zadrţao za sebe. Međutim, nije dugo uţivao u svom bogatstvu. Ubio ga je jedini preţiveli iz pokolja, poručnik Simons (vidi Medkep), a Gibsonovo zlato je sakrio u Jami Škorpiona, pored tela svojih mrtvih drugova. Gibson se pojavljuje u broju Specijal 14.

Giljermo (Guillermo) – plaćenik u sluţbi Don Emilijana Sombre (vidi Don Emilijano Sombra). Poginuo je u Gradu Sunca. Pojavljuje se u brojevima 355 i 356.

Glori (Glory) – Slava, brod Britanske ratne mornarice kojim zapoveda kapetan Alek Volas (vidi kapetan Alek Volas).

258

Glorija Burg (Gloria Burg) – nema kći Dţoa Burga (vidi Dţo Burg). Onemela je od šoka kada joj je poginula majka. Glas joj se vratio od novog šoka: videla je svog oca kako drţi noţ pod grlom Ĉiku. Pojavljuje se u brojevima 319 i 320.

Goblini (Goblins) - mitološki patuljci s velikim nosom i ušima, pametni su, mrze društvo i skloni su da čine razne nepodopštine. Ponekad se prikazuju u obliku ţivotinja što reflektuje njihovu ţivotinjsku prirodu. U germanskim i nordijskim mitovima navode se kao rasa orkova. Za razliku od klasičnih orkova, goblini su nešto manji,ali i dosta okretljiviji. Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Going – Going (Going – Going) – darkvudska ţivotinja u izumiranju. Izmišljeni stvor, mešavina kengura, majmuna i kljunara. Darkvudski Indijanci ga nazivaju i svejedac – zbog sposobnosti njegovog ţeluca da svari apsolutno sve. Ova ţivotinja je Ĉiku posebno mrska iz razumljivih razloga: apetit joj je ravan meksikančevom. Going – Going se prvi put pojavio u epizodi L’arciere rosso – Crveni strelac (br. 61; LMS 61; SDX 7; LUKL 4) iz 1970. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1972. godine. Pojavljivanja u brojevima: 61, 110, 154.

Golden Bejbi (Golden Baby) – jedrenjak kapetana Fišlega (vidi Fišleg).

Golding (Golding) – pokvareni trgovac iz Frejm Krosa koji nije prezao od ubistva svojih sugrađana kako bi za to optuţio doktora Senda (vidi doktor Nikolas Send). Ubio ga je Zagor kada je ovaj pokušao da likvidira Senda i svog kompanjona Vajsa (vidi Vajs) kako ovaj ne bi svedočio protiv njega. Pojavljivanje u broju Almanah 2003.

259

Golem (Golem, ‫גולם‬, Goulem, Gohlam) - stvorenje ljudskog oblika, veštački stvoreno putem jevrejske magije. golem je figura napravljena od blata ili gline i oţivljena čudesnim imenima Boga. Golem je tupavo biće, bez duše, bez sposobnosti izraţavanja, ali napravljeno tako da razume naredbe. Koristi se kao sluga u kućnim poslovima ili kao sredstvo da ispuni mračne namere svoga tvorca i nekome nanese zlo. Golemu ne sme biti dozvoljeno da napusti kuću svoga gazde i domaćina. U trenutku stvaranja, na čelu golema ispisuje se hebrejska reč emeth, što znači istina. Svakim danom svoga postoIjanja, golem dobija na masi i postepeno postaje sve veći i sve jači, moćniji nego bilo ko u kući. U jednom momentu, sama njegova pojava postaje pretnja za ukućane, koji počinju da ga se plaše. Tada na scenu stupa rabin koji ga je stvorio i briše prvo slovo u reči na njegovom čelu. Ostaje napisana reč meth, što na hebrejskom znači mrtav. Istog trenutka, golem se raspada i pretvara u ogromnu masu gline i blata, u ono od čega je stvoren.

Scena iz filma Golem Pola Vagenera (1920) Po legendi stvorio ga je rabin Juda Lev ben Bezabel, u jevrejskom getu u Pragu 1580. godine. Ovaj mudrac i poznavalac tradicije judaizma, znao je mnogo toga iz verske prakse, iz talmudskih primera, iz jevrejske istorije, ali i magije, zasnovane na Kabali. Uz pomoć te magije, rabin Juda Lev je postao tvorac golema, onakvog kakvog ga mi poznajemo i kakav je do nas došao kroz umetnička dela. Iako priča o golemu seţe

260

mnogo dublje u prošlost, u neprozirna vremena Biblije i Talmuda, slobodno moţemo reći da savremena slika te mistične pojave počinje krajem XVI veka, u jevrejskom getu Praga, u bljesku moći rabina Leva. Hebrejska reč golem pojavljuje se na jednom mestu Starog zaveta (Psalm 139:16) i označava ljudsko biće koje nije potpuno završeno, nešto kao embrion. U Talmudu, najstarijem zborniku jevrejskog zakona, ta reč se na jednom mestu (Sanhedrin 38b) koristi za telo Adama, prvog stvorenog čoveka, u prvim satima njegove egzistencije. Adam je tu ţiv, ali nije potpuno završen, nije do kraja ispunjen ţivotom i svešću. Tek kasnije, tokom Srednjeg veka, reč golem biva povezana sa magijskom tradicijom, vezanom za mogućnost stvaranja ljudskog ili nekog drugog oblika putem formula, boţjih imena, i permutacija i kombinacija slova jevrejskog alfabeta. Izvor te tradicije je srednjovekovni biser jevrejske mudrosti, čuvena Sefer Yetsira, u prevodu Knjiga Postanja. U njoj je data vizija stvaranja sveta kroz Kabalu, jevrejsku mistiku. Struktura sveta je napravljena kombinacijom 22 slova jevrejskog alfabeta. Tih kombinacija od po dva slova ima 231. Sve stvoreno na ovom svetu nastaje kroz neku od tih kombinacija ili kapija, kako se zovu u knjizi. Drugim rečima, stvaranje nije stihijski čin već precizan proces koji se moţe naučiti. Naravno, uz ogromno odricanje i predanost mističkom znanju. U priči o Zagoru golem se pojavljuje u epizodi Il segreto di Cristoforo Colombo – Tajna Kristifora Kolumba (Spec. 5; VĈSP 3; LUSP 26) iz 1992. koja je u Srbiji objavljena 2008. godine.

Golnor (Golnor) – zemlja čuda, paralelni svet. Prolaz u zemlju Golnor se nalazi u Kanadi, severno od Velikih jezera. U Golnoru ţive tri vrste ljudi: Rioli – narod visokih i snaţnih ratnika, Parvoli – miroljubivi mali ljudi i Trolovi (vidi Trolovi) – zlokobna bića koja sluţe Crnog gospodara (vidi Crni gospodar). Zagor i Ĉiko stiţu u Golnor slučajno, u ţelji da razreše tajnu oko smrti Zagorovog prijatelja Pjera, koji je ţivotom platio svoje zanimanje za čudnu knjigu svoga dede, koju je pronašao na tavanu. U pitanju je Knjiga vremena – koja onome ko je poseduje donosi neverovatnu moć, a dospela je u svet ljudi nakon velikog rata u Golnoru. U potragu za njom, Crni gospodar je poslao trolove i oni uspevaju da se dočepaju knjige. Pošto su Zagor i Ĉiko imali priliku da je drţe u ruci, dobili su moć da pređu granicu između svetova i stignu u Golnor. Tamo, njih dvojica pomaţu riolu – Galadu (vidi Galad) u borbi protiv Crnog gospodara koji personifikuje svo zlo tog sveta. Golnor je prva od zemalja paralelnog sveta u koju su Ĉiko i Zagor stigli.

261

Priča o Golnoru je pisana po ugledu na Gospodara prstenova (čuvena trilogija Dţ. R. R. Tolkina), u kojoj je Crni gospodar aluzija na Saurona (personifikacija zla u Tolkinovom romanu), zli čarobnjak Mord (vidi Mord) na Sarumana (glavni Sauronov pomagač), a čarobnjak Elkin (vidi Elkin) i likom podseća na Gandalfa (dobri čarobnjak iz Gospodara prstenova). Ova fantazmagorična pustolovina o zemlji Golnor je opisana u epizodi Il Signore Nero – Crni gospodar (br. 195; ZS 640; VĈOP 1; LUX 202) iz 1981. godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 1983. pod nazivom Na krilima noći (ZS 640).

Gombi (Gombi) – jedan od dvojice crnih tragača lorda Nikolsona (vidi Lord Aleks Nikolson). Pojavljivanje u brojevima: 29 i 30.

Gospodar lutaka (Puppet Master) – profesor Baltazar sa Praškog univerziteta koji je poginuo prilikom jednog eksperimenta 1797. godine. Za ţivota se bavio alhemijom i demonologijom, pa je to inspirisalo Vendiga (vidi Vendigo) i Helingena (vidi Helingen) da ga oţive i upotrebe u borbi protiv Zagora. Baltazar je pravio lutke u koje je uspeo da zarobi šumske demone. Tako su malene porcelanske lutke postajale ţive i veoma opasne. U selu Arden, podno brda Natani, koje su osnovali evropski naseljenici, Gospodar lutaka je ispoklanjao male ubice seoskoj deci. Iste noći su lutke oţivele i prisilile decu da pođu sa njima. Tada su u Arden stigli Zagor, Hejoka (vidi Hejoka), Dok (vidi Dok Lester) i Rohas (vidi Rohas) i uspeli da spasu mališane. Zagor se sukobio sa Baltazarom i ovaj je po drugi put poginuo. Na samrti ga je prepoznao agent Rejven (vidi Po Edgar Alan), koga je u Arden doveo Dranki Dak (vidi Dranki Dak), i upoznao Zagora sa neverovatnim činjenicama o njegovom drugom ţivotu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Agente speciale – Specijalni agent (br. 377; SD 41) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Gospodar lutaka se pojavljuje u brojevima 377 i 378.

Gospodar zmija (Snake Man) – leprozni vrač crnaca iz Grin Spota. Kada je Dţordan (vidi Dţordan Sidni Lukas) gurnuo Zagora u jamu sa zmijama, od smrti ga je spasao misteriozni čovek. Dok se Zagor oporavljao ovaj mu je ispričao kako su ga njegovi sunarodnici proterali iz sela kada je dobio gubu. Iskoristio je svoje natprirodne moći da bi ubrzao Zagorov oporavak i omogućio mu da pokuša da spase crnce iz Grin Spota. Da bi u tome uspeo morao je da ţrtvuje sopstveni ţivot. Nesrećni gubavac se pojavljuje u

262

epizodi Il Signore dei Serpenti – Gospodar zmija (br. 144; ZS 405; LUX 151) iz 1977. godine. Pojavljivanje u brojevima 143 i 144.

Gošer (Gaucher) – Francuz, plaćeni ubica, jedan od najsposobnijih ljudi Jozefa Polanskog (vidi Jozef Polanski). Ubio ga je Zagor. Pojavljuje se u broju 328.

Gotam (Gotam) – poglavica Delavera (vidi Delaver). Oţenio je Tejlu (vidi Tejla), ćerku poglavice Korvana (vidi Korvan). Kada je poplava uništila selo Delavera, a Korvan poginuo, Gotam je postao novi poglavica. Zajedno sa Zagorom, Ĉikom i Montagom (vidi Montag) učestvovao je u pobedi nad Dijablarom (vidi Dijablar). Pojavljivanje u brojevima: 307, 308, 309, 310, 316.

Gradonačelnik (Mayor) – skitnica iz napuštenog grada Houples Sitija. Spasao je ţivot Zagoru i Ĉiku kada su hteli da ih ubiju ljudi šerifa Driskola (vidi šerif Driskol). Nesrećni čovek je tom prilikom poginuo. Pojavljivanje u brojevima 45 i 46.

Gradonačelnik Santa Magdalene (Mayor of Sancta Magdalena) – lakomi prvi čovek malene Santa Magdalene u Meksiku. U vreme kada je sever Meksika bio zahvaćen plamenom rata sa Apačima (vidi Apači), mala Santa Magdalena je ţivela mirno, jer je gradonačelnik vodio mudru politiku prema plemenu Belog Noţa (vidi Beli Noţ) koje je ţivelo u okolini. Santa Magdalena je odrţavala dobrosusedske odnose sa Apačima i svaka tri meseca je gradonačelnik dostavljao namirnice i vatrenu vodu Apačima. Međutim, dolazak trojice lovaca na skalpove, predvođenih Vulfom (vidi Vulf), otkrivaju gradonačelnikovu mračnu stranu karaktera. U dogovoru sa ubicama, on odlučuje da pobije sve Indijance da bi se dočepali skalpove za koje meksičke vlasti u Ĉivavi nude veliki novac.

263

Pokolj koji su izvršili vojnici pod njegovom komandom i trojica zlikovaca izazvao je odmazdu Manuela (vidi Manuel) i njegovih Apača. Zagor koji je saznao za njihove planove, nije uspeo da stigne na vreme i spreči pokolj. Apači opsedaju Santa Magdalenu s namerom da celokupno stanovništvo. Gonjen griţom savesti, gradonačelnik se predaje Manuelu uz obećanje da će ostaviti stanovnike Santa Magdalene u ţivotu. Ova tragična priča je opisana u epizodi Sangue apache – Krv Apača (br. 360; SD 24) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Gradonačelnik se pojavljuje u brojevima 360 i 361.

Grambl Bel (Grumble Bell) – ''Gunđavo Zvono'', Indijanac alkoholičar koji ţivi u tvrđavi Holborn. U prevodu zagrebačkog Ludensa je prozvan ''Plačno Zvono''. Jedini je preţiveli iz svog plemena Pohatana (vidi Pohatan), koje su uništile velike boginje. Zahvaljujući njemu, Zagor je razotkrio prljavu igru pukovnika Slejta (vidi pukovnik Slejt). Pojavljuje se u brojevima 440 i 441.

Grbavac (Hunchback) – nitkov iz njujorškog podzemlja. Pošto je grbav, prosi na ulici, ali se ne usteţe i da nekoga prikolje ako mu se ukaţe prilika da dođe do novca. Ubio ga je Rebit (vidi Rebit), jer je Grbavac saznao za Mortimerove (vidi Mortimer) planove. Pojavljuje se u brojevima 394 i 395.

Greg (Greg) – trgovac iz Port Alegenija i Zagorov prijatelj. Nakada je bio traper u Darkvudu, ali je nakon povrede noge shvatio da neće moći da ţivi teţak ţivot čoveka iz šume, pa je postao trgovac. Srećemo ga u priči o O‘Banionu (vidi O‟Banion) i njegovoj Rečnoj patroli (vidi Rečna patrola). Pojavljivanje u brojevima: 239, 240, 241.

Greg Ficdţeraldson (Greg Fitzgeraldson) – pohlepni nećak Ficija Lutalice (vidi Fici, Natanijel Ficdţeraldson). Zajedno sa bratom (vidi Kit Ficdţeraldson) je došao u Darkvud i zahtevao od Zagora da potvrdi da je Fici mrtav, kako bi se njih dvojica dočepali nasledstva. Zagor odbija da ode u Boston, ali zahvaljujući Pekvotu (vidi Pekvot), braća uspevaju da ga kidnapuju. Uz pomoć Ĉika i Psetanceta (vidi Asalone Tipereri), Zagor uspeva da pobegne, a braća se posvađaju sa ortacima. U obračunu Kit gine, a Greg završava u reci. Samim čudom je uspeo da preţivi brzake i vodopade, ali je pomerio pameću. Greg se pojavljuje u brojevima: 255, 256, 258.

264

Greg Ridel (Greg Rydell) – ‘‘pošteni‘‘ brat Marka Ridela (vidi Mark Ridel). Greg je radio u banci u Silver Taunu i dojavljivao bratu kada je pravi trenutak za pljačku. Na kraju je pokazao svoje pravo lice i završio iza rešetaka. Greg se pojavljuje u brojevima 329 i 330.

Gregorio (Gregorio) – Indijanac, trgovac alkoholom. PreveIjani kriminalac koji je zajedno sa Bločom Evansom (vidi Bloč Evans) prodavao alkohol darkvudskim plemenima. Povezali su se sa Pekvotom (vidi Pekvot), starim Zagorovim neprijateljem i uz alkohol počeli da nabavljaju i oruţje. Posle propasti Pekvotovog plana obojica su završili u zatvoru. Gregorio se pojavljuje u brojevima: 255, 256, 257, 258.

Vitezovi Templari igraju šah. Minijatura iz knjige Libro de los Juegos koju je naručio kralj Kastilje Alfons X (1252-1284). Grejem Rozenkranc (Graham Rosencrantz) – veliki majstor Templarskog reda (vidi Templari). Zapravo vođa fanatičnih ubica spremnih na sve kako bi se dočepali templarskog blaga. Rozenkranc je verovao da su Templari početkom XIV veka, nakon što je njihov red raspušten, pobegli preko Atlantskog okeana u Ameriku. Kada je u Londonu posetio izloţbu slika Dţordţa Katlina (vidi Katlin Dţordţ), primetio je da građevine Mandana (vidi Mandani), neobično podsećaju na templarske. Iz Katlinove knjige je ranije pročitao kako se Mandani prilično razlikuju od ostalih američkih starosedelaca i da veoma podsećaju na EvroplIjane. Među njima nije retka pojava plave

265

kose i očiju, što je Rozenkranca navelo da pomisli kako su Mandani potomci Templara. Proučavajući legende Mandana saznao je za onu o ''velikoj kamenoj kući'' koju su sagradili taIjanstveni ''stari čuvari'', za koje je bio siguran da su upravo Templari. Rozenkranc je zaključio da su se Templari još u XIV veku pomešali sa Mandanima i da je to razlog za neuobičajene fizičke karakteristike Mandana, a da ''velika kamena kuća'' nije ništa drugo do templarski hram u kojem se krije Sveti Gral (vidi Sveti Gral). Zbog toga je došao u Darkvud i potraţio Boa Vindama (vidi Ričard Bo Vindam) i Ki-Noah (vidi Ki-Noah) i predstavio im se kao profesor istorije, zainteresovan samo za naučnu stranu priče. Zajedno sa Pjotrom Bezukovim (vidi Pjotr Bezukov) i Rozenkrancovim pomoćnikom Norbertom Volframom (vidi Norbert Volfram), njih troje odlaze kod Zagora i mole ga za pomoć jer su se u Darkvudu pojavili čudni ljudi u srednjevekovnim oklopima koji sebe nazivaju vitezovima Templarima. Ti ljudi traţe sve Mandane koje mogu da pronađu i ubijaju ih ako im ne otkriju tajnu ''velike kamene kuće''. Ono što Rozenkranc saznaje od Ki-Noah je da se tajna o tačnom poloţaju građevine poveravala samo poglavicama, koji su je prenosili na svoju decu. Tajnu građevine za kojom Rozenkranc traga zna jedino KiNoah. ''Velika kamena kuća'' se nalazi na ostrvu u jezeru u obliku krsta, nedaleko od vodopada reke Misuri. Zagor pristaje da prati prijatelje i Grejema Rozenkranca na zapad u staru zemlju Mandana i oni kreću na put. Međutim, sticajem okolnosti, jedna Mandanka prepoznaje Rozenkranca kao vođu ljudi u oklopima koji su joj ubili muţa. Rozenkranc je razotkriven, ali mu u pomoć stiţu Templari, koji su ih pratili sve vreme. Zagor, Ĉiko i Bezukov uspevaju da pobegnu nadmoćnijem neprijatelju, ali Bo i Ki-Noah postaju Rozenkrancovi taoci. Templari sa svojim zarobljenicima putuju na zapad prema reci Misuri, a tri prijatelja ih prate na sigurnom odstoIjanju. Stigavši pred cilj, Templari sreću jednog belog ribara kojeg pokušaju da nateraju da ih odvede do jezera. Međutim, on im beţi, ranivši prethodno Rozenkranca. Templari ga skoro stiţu kada ih napadne Zagor i spasi ga. Ribar se predstavlja kao Persi Najt (vidi Persi Najt), i on se udruţuje sa Zagorom, Ĉikom i Bezukovim u borbi protiv Rozenkrancovih vitezova. Sutradan ih Persi odvodi do jezera i oni u malenom ostrvu obraslom gustom vegetacijom prepoznaju ostatke nekadašnje tvrđave. Do jezera njihovim tragom stiţu i Templari, pa misleći da su prijatelji na ostrvu kreću za njima, ostavivši nekoliko Templara i Boa na obali. Zagor i prijatelji oslobađaju Boa, pa odlaze da spasu Ki-Noah. U tvrđavici na ostrvu, Rozenkranc i Volfram otkrivaju templarsko blago, a zatim ubijaju ostale Templare ne ţeleći da dele bogatstvo s njima. U tom trenutku tvrđava počinje da se ruši. Zagor spašava Ki-Noah, a Persi i Rozenkranc

266

nestaju ispod ruševina tvrđave. Ova uzbudljiva priča je ispričana u epizodi I cavalieri del Graal – Vitezovi Grala (Specijal 10; LUSP 5; VĈSP 13) iz 1998. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2005. godine. Veliki majstor Rozenkranc se pojavljuje u broju Specijal 10.

Grejn (Grain) – kći kralja Kormaka Mak Arta (vidi kralj Kormak Mak Art) iz irske mitologije. Obećana je velikom junaku Fenijanskog ciklusa Finu Mak Kumalu (vidi Fin Mak Kumal). Pojavljivanje u brojevima 433 i 434.

Grifin (Griffin) – vrhunski plaćeni ubica i ekspert u gađanju puškom. Jedan od ljudi koje je Palmer (vidi Palmer) angaţovao za pljačku voza u Lejtonu. Ubili su ga ljudi Mister Stila (vidi Mister Stil) u gradu duhova Kapervilu. Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Grifit (Griffith) – pokvareni trgovac oruţjem koji je podmitio pukovnika Slejta (vidi pukovnik Slejt) iz tvrđave Holborn da izazove Indijanski rat u Darkvudu kako bi vojska kupovala nove puške iz njegove fabrike. Raskrinkao ih je Zagor i Grifit je završio u zatvoru. Pojavljuje se u brojevima 440 i 441.

Grim (Grimm) – islandski razbojnik Ejvind i otac Borka Grimsona (vidi Bork Grimson). Kada ga je profesor Rihter (vidi Ludvig Rihter) ostavio da umre od radijacije zarobljen u pećini ispod Herdubrejd, Grimovo lice je unakaţeno a izgubio je i pamćenje. Pronašli su ga ''Razbojnici iz skrivene doline'' i spasili mu ţivot. Unakaţeno lice je skrivao iza drvene maske, a pošto u početku nije mogao da se seti svog imena rešio je da se nazove Ejvind – po legendarnom islandskom razbojniku. Vremenom, pamćenje mu se vratilo, i ţiveo je za to da se osveti svom dušmaninu profesoru Rihteru. Prilika mu se pruţila posle punih petnaesz godina, kada je Rihter poveo novu ekspediciju na Herdubrejd. Grim konačno sreće svog sina i oni zajedno sa Zagorom učestvuju u neveselom kraju nemačkog naučnika. Priča o Ejvindu – Grimu je ispričana u epizodi epizodi I fuorilegge della Valle Nascosta – Razbojnici iz skrivene doline (br. 481; VĈ 13; LU 164) iz 2005. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2009. godine. Pojavljuje se u brojevima 481 i 482.

267

The Zaporozhian Cossacks Write a Letter to the Sultan of Turkey – Ilya Yefimovich Repin (1891) Grof Boris Prilov (Count Boris Prilov, Граф Борис Прилов) – ruski grof. Tiranin koji je vladao Novogradom, ruskom kolonijom na Aljasci (Aljaska je pripadala Ruskom carstvu do 1867. godine kada je prodata SAD), kao regent maloletnom Alekseju Pugačovu (vidi Aleksej Pugačov). Zaverenici pod vođstvom generala Tarasenka su zbacili grofa Borisa, ali je ovaj izbegao smrt, pobegavši sa grupom odanih pristalica i mladim prestolonaslednikom Novograda, Aleksejem Pugačovim. Sklonio se daleko na jugoistoku, u srcu Darkvuda, gde je sa svojim vernim pristalicama u jednoj skrivenoj dolini izgradio Borisgrad, tipično rusko utvrđenje, za čije postoIjanje nisu znali ni stanovnici Darkvuda ni američke vlasti. Ovde je stvorio svoje malo carstvo, sanjajući o danu kada će se vratiti u Novograd. Strahujući od carevih i Tarasenkovih uhoda, pronašao je jednog mladića koji je likom podsećao na princa Alekseja (vidi Dimitrij Zukov), i posluţio se njime kao mamcem za careve ljude. Ivan Korsakov (vidi Ivan Korsakov) i njegovi ljudi su ubili carevog agenta, pukovnika Potoskog (vidi pukovnik Potoski), ali su ih uhvatili Borisovi kozaci. Zajedno sa njima u Borisove ruke su pali Zagor i Ĉiko, koji su se umešali u ovu priču sa namerom da spasu svog prijatelja Rohasa

268

(vidi Rohas), koga je Potoski unajmio kao vodiča, sa namerom da ga ubije po izvršenju zadatka. Grof Boris je Zagoru namenio grozan kraj: bacio ga je u jamu sa grizlijem. U trenutku kada su Borisgrad napali traperi i Tonkini (vidi Tonka) Mohavci (Mohavk), Zagora iz smrtonosne jame spašava mladi princ Aleksej. Aleksej i Zagor su pokušali da pobune kozake protiv grofa Borisa, ali im to ne polazi za rukom. Ali, Indijanci i traperi su uspeli da upadnu u grad, pa je Boris pobegao kroz tajni prolaz. Zagor kreće za njim i uz pomoć Rohasa ubija tiranina. Ova uzbudljiva priča klasičnog perioda je opisana u epizodi Agli ordini dello Zar – U sluţbi cara (br. 126; ZS 366; LUX 133) iz 1976. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1977. pod naslovom Došljaci sa Aljaske (ZS 366). Grof Boris Prilov se pojavljuje u brojevima: 126, 127, 128.

Grof od Lapaleta (Count of Lapalette, Comte de La Palette) – propali francuski grof, dţentlmen-lopov, vrhunski majstor umetnosti dţeparenja i obIjanja. Pravo ime mu je Rejmon Dismenil (Raymond Dusmenil). Jedan od Zagorovih prijatelja sa one strane zakona. Ovaj simpatični lik se relativno retko pojavljivao u dosadašnjim pričama o Zagoru, ali su njegove veštine uvek bile od koristi Duhu sa sekirom. Prvi put ga srećemo u Ĉikagu, u epizodi Sollo contro tutti – Sam protiv svih (br. 36; LMS 21; SDX 74; VĈBZ 12) iz 1968. koja je kod nas prvi put objavljena 1971. pod naslovom Akt nasilja (LMS 21). Sledeći put ga srećemo u epizodi La fortezza di Smirnoff – Tvrđava Smirnov (br. 151; ZS 430; LUX 158) iz 1978. kada maestralno pronalazi ulaz u blindiranu sobu. Njegova pojavljivanja su obeleţila početak i kraj klasičnog perioda priče o Zagoru. Poslednji put, grof od Lapaleta se pojavljuje u prvoj priči sa Mortimerom (vidi Mortimer), u epizodi Ol diabolico Mortimer – Dijabolični Mortimer (br. 395; SD 59) iz 1998.godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2000.pod nazivom Sotonski Mortimer (SD). Grof od Lapaleta se pojavljuje u brojevima: 35, 36, 37, 150, 151, 152, 395, 396.

Grogi (Groggy) – patuljak iz bande Semjuela Krauna (vidi Semjuel Dţ. Kraun). Jedini humani član bande. Poginuo je u Dolini kostiju. Pojavljuje se u broju Specijal 7.

269

Grom (Thunder) – ratnik Kri (vidi Kri) i Srnin (vidi Srna) brat. Kada je neko ubio njegovu ţenu, Grom je za to optuţio belce iz Regine i započeo rat. Sukobio se i sa Zagorom i Timom (vidi Tim Ĉisto Srce), koji su jedva izvukli ţivu glavu. Na kraju shvata da je za smrt njegove ţene i masakr plemena odgovoran Pričer (vidi Pričer). Grom pomaţe Zagoru i Timu u borbi protiv Anđela smrti, ali i gine u toj borbi. Pojavljivanje u broju Specijal 9.

Gromko Nebo (Loudly Sky) – poglavica Crnih Nogu (vidi Crne Noge). Srećemo ga u priči o Lordu Albertu Lankasteru (vidi Lord Albert Lankaster). Pojavljuje se u broju 484.

Gros Ventre (Gros Ventre of the Prairie, Atsina, Minnetaree, Minnetarees of Fort de Prairie, Big Belly, Ahe, A'ananin) – Atsini ili Veliki Trbuh Prerije. Pleme Indijanaca koje potiče od Arapaha, porodica Algonkina (vidi Algonkini), nastanjeno u prerijama od Milk Rivera i obala Misurija na sever do Saskačevana. Pleme je 1780. imalo oko 3000 pripadnika, kasnije su (1880) smešteni u rezervat Fort Belknap sa Asiniboinima (vidi Asiniboin). Krajem XX veka u SAD je ţivelo oko 3000 Atsina. Ime Gros Ventre prevedeno je sa francuskog na engleski kao Big Belly ili Great Belly Indians, odnosno Veliki Trbuh. U znakovnom jeziku u preriji, često su brkani sa Hidatsama (vidi Hidatsa), koji su takođe nazivanima Gros Ventre. Zbog toga, ova dva plemena na imenu imaju i nastavke, pa su ovi Veliki Trbuh Prerije, a Hidatse, Veliki Trbuh Misurija. Reč ''Belly'' kao oznaku u imenu imali su i rođaci pravih Hidatsa, Indijanci Avaksavi ili Amahami, koji su nazivani i Minnetaree of the Knife River. Ĉak i kod Vrana (vidi Krou), koji su se odvojili od Hidatsa nalazimo ''trbuh'' ili ''belly'' u imenu bande ''Udareni-u-Trbuh''. Ime Minnetaree znači ''Oni koji su prešli vodu''. Šošoni (vidi Šošoni) su ih nazvali Sä'pani – Trbuh. Sami sebe oni danas zovu Ahe ili A'ananin, a ranije Aä'ninena - "White-clay people'' – ''Ljudi od bele gline." Naziv Atsina, najverovatnije su im dale Crne Noge (vidi Crne Noge), sa kojima su se Atsini bili u bliskim odnosima, posle separacije od Arapaha. Gros Ventre su nekada bili dio Arapaha, i verojatno su sa njima stanovali u području Red River Velija u Minesoti i Severnoj Dakoti, negde do 1650. godine. Odvojili su se od matice i krenuli u severni Vajoming, gde su postali lovci na bizone, oko 1675. godine.

270

Atsine su stigli sve do Saskačevana u Kanadi, pre nego što su se 1818., ponovno ujedinili sa Arapahosima u Vajomingu. Sa Arapahosima su ostali ujedinjeni do 1823. kada su se ponovno odvojili i nastanili u području Milk Rivera. Ovde su mnogi 1829. godine stradali od boginja. Deo bande koji je ostao sa Arapahosima, odvojio se od njih 1832. i nastavio lutanje. Ova lutanja dovela su ih u područje poznato kao Pjers Hol (Pierre's Hole), koje se prostire zapadno od Teton Rendţa, doline duge oko 20 milja i dve milje široke, u današnjem okrugu Teton u Ajdahu. Tu su se sukobili sa trgovcima krznima od kojih su pretrpeli teške gubitke. Nakon ovih gubitaka, dve bande Atsina su se udruţile 1833. godine. Nekoliko godina kasnije, napali su ih Asiniboini nekoliko puta, i zadali im ozbiljne udarce.

Crveni Bič – poglavica Gros Ventre (oko 1900) Tek 1855. dolazi do potpisivanja ugovora 'Ugovora o prijateljstvu'' sa Ajzakom Stivensom (Isaac Stevens), koji su potpisali kao deo Blekfut naroda. Sledeće (1856.) godine, Atsine odlaze sa Asiniboinima u rezervat Fort Belknap, ali rat još nije bio gotov

271

za njih. Mada u savezu sa Crnim Nogama, Atsine se 1867. udruţuju sa Vranama protiv Crnih Nogu i gube bitku. Kao vrhunac, 1869. ih pogađaju i boginje koje ih ponovo desetkuju. Danas Atsine ţive u rezervastu Fort Belknap u Montani.

Pored logorske vatre (oko 1900) Atsine ili Veliki Trbuh Prerije su jedno od tipičnih plemena sa prerijskom kulturom lovaca na bizone. Dom Atsina je šator od bizonovih koţa poznat kao tipi ili tepee. Pleme je ţivelo od lova na bizone, kojima su stalno bili na tragu, a u lovu je učestvovalo čitavo pleme. Gros Ventre su bili organizovani po klanovima, ali je veoma vaţno naglasiti da kod njih kao i kod Apača (vidi Apači), Vrana i Hidatsa, klanovi nemaju totemska imena, koja se inače obično povezuju uz klan. Da totem ne mora biti vezan uz klan govore nam i Arunta Aboridţini čije su totemske grupe različite od klanova. Ovaj problem poznat je Klodu Levi-Štrosu koji ga navodi u svom Totemizmu danas.

272

U priči o Zagoru Atsine, Gros Ventre ili Veliki Trbuh Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi Avventura in Canada – Pustolovina u Kanadi (Specijal 12; LUSP 13) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Pojavljivanje u broju Specijal 12. Gruv (Groove) – vodič iz Darkvuda. U dogovoru sa Kanoksenom (vidi Kanoksen) je dovodio karavane belaca na teritoriju Delavera (vidi Delaver), gde bi ih Indijanci napadali i ubijali. Njegovu prevaru je razotkrio mladi Patrik Vajlding, u vreme dok još nije postao Zagor Te-Nej. Gruv se pojavljuje u broju Specijal 13.

Guede Denser (Guede‘ Danseur) – vudu (vidi vudu) sveštenik niţeg ranga. Pravo ime mu je Bil Robinson i nekada je bio artista u Nju Orleansu. Pobegao je na Haiti jer je zapao u dugove. Na Haitiju su ga prozvali Guede - Duh koji se iznenada pojavljuje smešno odeven. Na glavi nosi cilindar, obučen je u iskrzani frak i prugaste pantalone, a na nogama su mu cipele sa kamašnama. Tu je postao vudu sveštenik. Pojavio se u epizodi La notte dei maghi – Noć čarobnjaka (br. 94; ZS 291; LUX 102; LUKL 21) iz 1973. koja je kod nas prvi put objavljena 1976. pod nazivom Otkrivena obmana (ZS 291). Guede Denser je pomogao Zagoru da otkrije istinu o Alanu O‘Kifiju (vidi Alan O‟Kifi) i njegovom sinu. Pojavljivanje u brojevima: 94, 95, 366.

Gutrum (Guthrum) – vikinški kralj. Priča o Gutrumu je prvi primer alternativne istorije u storiji o Zagoru. Nastala je na osnovu istorijske činjenice da su vikinzi prvi Evropljani koji su stupili na tlo Amerike, nakon ledenog doba (po najnovijim istraţivanjima u mlađem paleolitu, ljudi koji su ţiveli na zapadu Evrope su stigli na tlo Amerike pre predaka Indijanaca, koji su došli iz severoistočne Azije). Sin Erika Crvenog, Leif Erikson, bio je prvi EvroplIjanin koji je stupio na tlo Amerike. Око 1000. godine on je sa svojom posadom stigao do severoistočne obale Kanade, gde je otkrio stenovito kopno koje je nazvao Holuland – zemlja tvrdog kamena, jer na staroskandinavskom reč hellur znači kamen. Kasnije stiţu do oblasti koja je prekrivena gustom šumom, pa joj daju ime Markland – šumovito kopno, danas poluostrvo Labrador. Nešto kasnije, otkrili su mesto koje ime se učinilo najugodnije za ţivot. Bio je to predeo prekriven plodnim vinogradima pa su ga zbog toga nazvali Vinland (postoje

273

međutim i teorije da ime ipak nema veze sa rečju vin – vino, već da označava travnatu dolinu). Tu su rešili da se nastane To je područje oko ušća reke Sen Lorenc, gde se od 1608. godine nalazi grad Kvibek. Početkom XI veka ovo područje su naseljavali Indijanci, najverovatnije Algonkini (vidi Algonkini), pa je sukob sa njima najverovatnije predstavljao razlog zbog kojeg su naseobine napuštene.

Odin's Last Word to Baldr – W. G. Collingwood (1908) U priči o Zagoru vikinzi ipak nisu napustili Vinland. Uspeli su da preţive i sakriju tajnu o svom postoIjanju više od 800 godina. U Zagorovo vreme ovom vikinškom kolonijom je vladao kralj Gutrum – veseljak, zimogroţljivac, relativno miroljubiv i velika pIjandura. Zacrtao je sebi cilj da koloniju preseli na jug, gde ima više sunca. Ovim njegovim planovima protivio se njegov rođak, potencijalni naslednik prestola, princ Zigfrid (vidi Zigfrid). On je za razliku od Gutruma, pravi krvoţedni viking iz srednjevekovnih hronika. Njegove gusarske akcije, usmerene protiv američkih i britanskih kitolovaca, dovele su do otkrića Vinlanda. Tu na scenu stupaju Zagor i mornari sa Golden Bejbi. Uspeli su da pomognu Gutrumu da pobedi Zigfrida i omogućili mu odlazak u toplije krajeve. Zagor ga je upoznao u epizodi Sfida all'ignoto –

274

Nepoznati izazov (br. 63, LMS 115, SDX 9; LUKL 5) iz 1970. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1974. pod naslovom Izazov kitolovcima (LMS). Zagor i Ĉiko posle nekoliko godina drugi put sreću Gutruma, kada se ovaj sa grupom vikinga, nezadovoljan ţivotom na Floridi, zaputio u potragu za vikinškom kolonijom Novi Ţivot, za čije je postoIjanje sazano iz starih spisa. Zagor i Ĉiko odlaze sa vikinzima u fantastičnu avanturu u neistraţene krajeve. Prelaze preko skrivenog jezera koje obavija čudna magla neprijatnog mirisa. Ispostavlja se da su otrovna isparenja izazvala grozne mutacije na ţivotinjama. Beţeći od uţasa vikinzi nalaze staru koloniju, ali ih pravi horor tek očekuje. Stanovnici Novog Ţivota nisu bili imuni na otrovne gasove i pretvorili su se u čudovišta nalik vukodlacima. Bitku sa zverima uspevaju da preţive samo Zagor, Ĉiko i Gutrum. Ova fantastična avantura je ispričana u epizodi L’ultimo vikingo – Poslednji viking (br. 172; ZS 552; LUX 179) iz 1979. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1981.

Valhalla – Emil Doepler (1905) Poslednji put Gutruma srećemo u epizodi Ultima Thule – Poslednja Tula (br. 479; VĈ 11; LU 162) iz 2005. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Ovog puta, Gutrum je sa delom svojih vikinga rešio da napusti Floridu i vrati se u zemlju svojih predaka – na Island. Ova odluka se poklopila sa putovanjem Zagora i Dekstera Grina (vidi Dekster Grin) na Island, u potragu za dijaboličnim profesorom Ludvigom Rihterom (vidi Ludvig Rihter). Kralj Gutrum i njegovi vikinzi pomaţu Zagoru da porazi genijalnog zlikovca, ali

275

im se ni Island ne dopada, pa ih Dragun (vidi Dragun), kapetana Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo) odvodi u Kanadu u Vinland. Pojavljivanja u brojevima: 63, 64, 65, 170, 171, 172, 479, 480, 481, 482.

Guverner Makomber (Governer Macomber) – guverner ostrva Britanija. Srećemo ga u tragičnoj priči o Manetoli (vidi Manetola) i njegovim Seminolama (vidi Seminole). Zagor je uzeo Makombera kao taoca da bi spasao Seminole. Ali, nesrećni Indijanci su ispali kolateralna šteta u borbi za vlast. Viceguverner je naredio atentat na Makombera, za koji je optuţio Seminole, da bi se dočepao guvernerske pozicije. Makomber se pojavljuje u brojevima: 91 i 92.

Gvido Nolita (vidi Boneli Serđo)

Gvozdeni čovek (Iron Man) – prvi Zagorov neprijatelj sa atributima super negativca. Tela potpuno prekrivenog tankim oklopom, potpuno otpornim na strele i koplja (vatreno oruţje nije isprobano), i naoruţan sekirom koja više liči na čekić, koja je premazana nekakvim otrovom. Pravo ime mu je Sem Flečer (Sam Fletcher), a bio je kovač u Ilinoisu. Posle nekog vremena otkrio je novu metalnu leguru, izuzetno laku i otpornu. Pokušao je da svoj izum proda vojsci, ali su ga vojni inţenjeri odbili. Tada je došao na ideju da dođe u Darkvud i predstavi se Indijancima kao novi Gospodar Darkvuda. Poglavica Kajuga (vidi Kajuge), Na–Pava (vidi Na-Pava), odmah je prihvatio Gvozdenog čoveka, vođen mrţnjom prema Zagoru. Kada ga je predstavio drugim poglavicama i demonstrirao njegovu nepovredivost, sve poglavice osim Tonke (vidi Tonka) su prihvatile Ajron Mena za novog Gospodara Darkvuda. Kada mu se Zagor suprotstavio, Ajron Men ga je pobedio uz pomoć zatrovane sekire. Na kraju Zagor ipak uspeva da ga porazi i preda vlastima zbog pokušaja organizovanja indijanske pobune. Ovo se dogodilo u epizodi Iron Man – Gvozdeni čovek (br. 15; ZS 859; SDX 50; VĈBZ 6) iz 1966. koja je u SFRJ prvi put objavljena tek 1987. godine, pod nazivom Turnir u Darkvudu (ZS 859). Flečer se drugi put pojavio u Zagoru u epizodi Gli evasi – Begunci (br. 51; LMS 95; LUX 89; VĈBZ 16) iz 1969. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1974. pod nazivom Put do smaragda (LMS 95). U ovoj priči, Flečer sa nekoliko kolega

276

beţi iz zatvora i zapućuje se pravo u Darkvud ne bi li se osvetio Zagoru i pritom se dočepao smaragda sa groblja Mohavka. Na kraju ove priče Flečer gine. Pojavljivanje u brojevima: 15, 51, 52, 53, 290.

277

H

Hadok (Haddock) – iskusni vodič koji je radio za američku vojsku. Predvodio je ekspediciju poručnika Gibsona (vidi poručnik Gibson). Ubili su ga laţni traperi iz šume u blizini tvrđave Stenton. Pojavljuje se u broju Maxi 2003.

Hadson Henri (Hudson Henry, 1570-1611) - engleski istraţivač i pomorac. Otkrio je Hadsonov zaliv i Hadsonov prolaz. Pretpostavlja se da je poginuo u Hadsonovom zalivu u Kanadi nakon što se posada pobunila protiv njega. Rođen je u Londonu. Ne zna se ništa o njegovom ranom ţivotu, ali se pretpostavlja da je proveo nekoliko godina na moru. kaţe se da je bio kabinski dečko sa šesnaest godina i da je postepeno napredovao do kapetana. Moskovska kompanija u Engleskoj je 1607. unajmila Hadsona da nađe severoistočni prolaz do Kine. Hadson je putovao 577 nautičkih milja juţno od Severnog pola i otkrio je Ijan Majenovo ostrvo, pa se vratio kući u septembru. Ijan Majenovo ostrvo je kasnije postalo deo Norveške. U to vreme se pretpostavljalo da pošto Sunce sja šest meseci na severnim širinama da će se led otopiti, pa da će brodovi moći da plove severnim putevima do Kine i ostrva sa začinima. Englezi su tada bili u sukobu sa Špancima i Holanđanima oko trgovačkih puteva. Hadson se iskrcao na Svalbardu, a kasnije je tu nađen ugalj, a razvio se i kitolov. Hadson je 1608. pokušao drugi put, ali sada je nastojao ići uz severne obale Rusije. Došao je do Nove Zemlje, pa je bio prisiljen da se vrati. Holandska istočnoindijska kompanija ga je odabrala 1609. da nađe istočni prolaz do Azije. Rečeno mu je da plovi oko Severnog ledenog okeana severno od Rusije u Pacifik pa odatle do Dalekog istoka. Hadson nije mogao da nastavi putovanje zbog leda, koji je preprečio put. Ĉuli su bili neke glasine, pa su pokušali da nađu jugozapadni prolaz kroz Severnu Ameriku. Prešli su Atlantik i došli su do Ĉesapik zaliva i Delavar zaliva. Hadson je konačno zaključio da ne postoji vodeni put kroz pola Severne Amerike do Pacifika. Zbog toga je krenuo

278

severno u Njujoršku luku i nastavio rekom Hadson, pa se morao vratiti, kada je reka postala uska. Jugozapadni prolaz nije ni tu našao, jer takav nije ni postojao. Tokom putovanja Hadson je trgovao sa domorocima i dobijao je krzna i školjke. Njegovo putovanje je omogućilo Holanđanima da polaţu pravo na to područje i na trgovinu krznima u tom području. Novi Amsterdam i Menhetn su postali glavni gradovi Nove Holandije 1625.

The Last Voyage of Henry Hudson – John Collier (1882) Hadson je 1610. dobio englesku podršku za još jedno putovanje. Putovanje su finansirali Virdţinija kompanija i Britanska istočnoindijska kompanija. Sa svojim novim brodom Diskaveri krenuo je severno i došao je 11. maja do Islanda, do juga Grenlanda 4. juna i onda se okrenuo oko juţnog vrha Grenlanda. Na severnom vrhu Labradora došao je 25. juna do Hadsonovog prolaza. Sledeći juţnu obalu prolaza došao je 2. avgusta do Hadsonovog zaliva. Tu je nekoliko meseci ucrtavao u mapu i istraţivao istočne obale. U novembru je led zarobio brod u Dţemsovom zalivu, pa je posada morala da nađe mesto gde da prezimi. Kada se led otopio u proleće 1611. godine, Hadson je nameravao da

279

nastavi sa istraţivanjima, ali je posada traţila da se vrate kući. Pobunili su se u junu 1611. i poslali Hadsona, njegovog sina i sedam lojalnih članova posade u malom otvorenom čamcu. Nisu im dali ni hranu, ni vodu ni oruţje. Hadsona niko više nije video, iako su postojale tvrdnje da je viđen na reci Otavi. Od pobunjene posade samo su se osmorica vratila ţiva kući. Uhapšeni su, ali niko od njih nije bio kaţnjen za Hadsonovu smrt. Ova priča je posluţila kao osnov za epizodu Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD).

Hagot (vidi Hogot)

Hakaram (vidi Harakam)

Hamad (Hammad) – egipatski trgovac i mafijaški vođa iz Port O‘Prensa na Haitiju. Po završetku avanture sa O‘Kifijem (vidi Alan O‟Kifi) i zombijima, Zagor i Ĉiko čekaju u Port O‘Prensu brod koji će ih vratiti u SAD. Igrom sudbine u luku stiţe brod starog znanca, kapetana Fišlega (vidi Fišleg), Golden Bejbi. Tako je započela jedna od najčuvenijih i najboljih avantura Zagorovog klasičnog perioda. Fišlega i njegov brod je iznajmio misteriozni stranac koji traga za blagom sa Esmeralde, španske galije koju su u XVI veku potopili gusari. Ispostavlja se da je taj stranac niko drugi do Diging Bil (vidi Diging Bil), koji se dočepao dnevnika i mape Dijega Maldonada, kapetana Esmeralde. Ali, Diging Bil nije jedini koji je tragao za blagom sa španske galije. I Hamad egipćanin ţeli da ga se dočepa. Hamad je invalid kome su ajkule odgrizle noge. Zato se patološki plaši mora i mrzi ajkule. Da bi se dočepao mape sa blagom, Hamad organizuje svoju bandu da kidnapuje Diging Bila. Ali , na njegovu nesreću Zagor spašava starog prijatelja i prisiljava Hamada da se sa njima popne na brod, da bi izbegli napad Hamadovih prijatelja. Ne gubeći vreme Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi) već sledeće jutro isplovljava u potragu za blagom Esmeralde. Ovaj događaj se zbio u epizodi Hammad l’egiziano – Hamad Egipćanin (br. 96; ZS 296; LUX 104; LUKL 22) iz 1973. koja je u bivšoj SFRJ prvi

280

put objavljena 1976. pod nazivom TaIjanstveno krstarenje (ZS 296). Na kraju priče, Hamad, zahvalan Zagoru jer mu je spasao ţivot, daje novac za plate mornarima sa Golden Bejbi. Hamad se pojavljuje u brojevima: 96, 97, 98, 99.

Hamak (Hamak) – šaman Otava (vidi Otava). Pojavljuje se u priči o Vandegu (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Hamer (Hammer) – vođa gusara iz Doline vetra. Poginuo je kada se sukobio sa Zagorom. Pojavljuje se u broju Maxi 2000.

Hanibal Rufus Pampkin (Hannibal Rufus Pumpkin) – simpatični novinar iz Redstouna. Pojavljuje se u brojevima 380 i 381.

Hans Adler (Hans Adler) – mali dečak iz Labradora u Kanadi, sin trapera Karla Adlera (vidi Karl Adler). Njegov otac je u lovu nabasao na dva čoveka i ponudio im gostoprimstvo. Ispostavlja se da su ta dvojica Karli (vidi Karli) i Torn (vidi Torn), dvojica beskrupuloznih ubica koji su beţeći od Zagora, stigli u Labrador. Karli i Torn ubijaju Hansovog oca, a dečaka spašava verni pas Tut (vidi Tut). Međutim, mališan beţeći propada kroz led i samim čudom preţivljava u ledenoj pećini. Dvojica zločinaca odvode psa u gradić Dolbe i prodaju ga izvesnom Donovanu (vidi Donovan) koji je organizotor borbi pasa. Zagor i Ĉiko jureći bandite stiţu do kolibe Karla Adlera i uspevaju da spasu dečaka i odvode ga u Dolbe, gde se Zagor sukobljava sa Donovanom, oduzima mu Tuta i oslobađa sve njegove pse, a uspeva da izvuče iz njega i informaciju o Karliju i Tornu. Zagor kreće za zločincima, a Ĉiko i Hans ostaju u Dolbeu, gde dečakovo prisustvo zapada za oko lokalnom bankaru Semjuelu Budmanu (vidi Semjuel Budman), jedinom čoveku koji je upoznat sa tajnom Hansovog oca. Karl Adler je loveći u blizini svoje kolibe, pronašao pećinu u kojoj otkrio kovčeg prepun francuskih zlatnika iz XVII veka. O ovome se poverio bankaru iz Dolbea, ali nije ţeleo da mu otkrije mesto na kome je pronašao zlatnike, već mu je redovno donosio po nekoliko na prodaju, ne ţeleći da privuče paţnju. Shvativši da je Karl mrtav, Budman rešava da se dočepa bogatstva, pa

281

njegovi ljudi kidnapuju Hansa i uz pomoć Tuta pokušavaju da otkriju pećinu sa skrivenim blagom. U međuvremenu, Zagor, koji je krenuo tragom Karlija i Torna, uspeva da izbegne zasedu koju su mu ova dvojica postavili zajedno sa Donovanom, i uspeva da ubije dvojicu kriminalaca ali Donovan beţi. Vraćajući se Donovanovim tragom prema Dolbeu, Zagor stiţe u pravom trenutku da spasi Ĉika i Hansa od Budmana i njegovih ljudi, a Tut ubija Donovana koji je još jednom pokušao da Zagoru postavi zasedu. U pećini njih trojica otkrivaju kovčeg s blagom koji će malom Hansu obezbediti budućnost. Ovaj događaj je opisan u epizodi Zanne insanguinate – Krvavi očnjaci (Almanah 2002; LUALM 4) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Pojavljivanje u broju Almanah 2002.

Hanter i Sibilijus (Hunter & Sibilius) – putujuća glumačka trupa. Uz njihovu pomoć Zagor se uvukao u Klark Siti (vidi Dţon Klark). Pojavljivanje u brojevima 28 i 29.

Hanu (Hanu) – vidovita starica iz Moldavije, kojoj se na sve strane priviđaju zli duhovi i nesreće. Kada su Zagor i Ĉiko nakon avanture sa Deksterom Grinom (vidi Dekster Grin) u Ričmondu, krenuli tragom Enrikea Velaskeza (vidi Enrike Velaskez) ka Nju Orleansu, put ih je naneo u deltu Misisipija gde sreću karavan imigranata iz Moldavije koji dolazi u selo Nova Sulina, koje su osnovali njihovi zemljaci neku godinu ranije. Selo nalaze pusto, a Hanu smatra da je njihove sunarodnike zadesila grozna sudbina koja očekuje i njih ako ne napuste selo. Ispostavlja se da su sve stanovnike pobili Kajuni (vidi Kajuni), koji ne ţele strance u svojoj močvari. Zahvaljujući njenim moćima da prizove duhove, Zagorovim organizacijskim sposobnostima i jednom odredu konjice, Moldavci su spašeni, a Zagor i Ĉiko nastavljaju pu ka Nju Orleansu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il villaggio del mistero – Misteriozno selo (br. 472; VĈ 4; LU 155) iz 2004. koja je u exYU prvi put objavljena 2008.godine. Iritantna Hanu (opaska A.Đ.) se pojavljuje u brojevima 472 i 473.

Harakam (Harakam) – ludi glavoseča iz Darkvuda. Harakam je nekada bio siromašni trgovac, koji je putovao sa svojom ţenom i dvoje dece. Jednom prilikom dok su prolazili kroz Klanac crvene smrti, na severu Darkvuda, napala ih je grupa Indijanaca i ubila Harakamovu ţenu i decu. Njega su ţivog sklapirali, a on je čudom preţiveo. OčaIjan,

282

napustio je SAD i otišao u Juţnu Ameriku. Nadao se da će se tamo obogatiti, a onda vratiti u Darkvud i osvetiti svoje najmilije. Uputio se sa jednom ekspedicijom u srce Amazonije, kada su ih napali Hivaro (vidi Hivaro) Indijanci. Opet je Harakam bio jedini preţiveli i Hivarosi su ga poveli u svoje selo. Tamo je prvi put video tsantse – ljudske glave smanjene na veličinu pomorandţe čudnim procesom koji je bio poznat samo vračevima Hivara. Verovatno zbog njegovog uţasnog izgleda (skalpirana lobanja), Indijanci su ga pustili da se slobodno šeta pa se, pošto je u njihovom selu ostao dugo vremena, sprijateljio sa dvojicom Hivarosa koji su ga odveli do jedne pećine sa zlatom. Shvativši da se konačno obogatio rešio je da se vrati u civilizaciju i sprovede svoju osvetu. Dva Hivarosa su krenuli s njim.

Tsantsa Hivarosa Vratio se u SAD i podigao pravu tvrđavu u Klancu crvene smrti, a u njoj mauzolej za svoju porodicu. Rešio je da mauzolej ‘‘ukrasi‘‘ tsantsama načinjenim od glava darkvudskih Indijanaca. U tu svrhu je uposlio grupu beskrupuloznih najamnika, koji su lovili Indijance i mačetama im odsecali glave. Zagor uspeva da se uvuče u Harakamovu tvrđavu, ali ga glavoseče hvataju i spremaju se da mu odseku glavu. Spašavaju ga Vijandoti (vidi Vijandoti), koje predvodi novi poglavica Akenat (vidi Akenat). U dubini šume, Zagor uz pomoć Akenata i starog prijatelja Mnogookog (vidi Mnogooki) uspeva da porazi Harakama i njegove Hivarose. Ova zanimljiva priča je objavljena u epizodi I

283

tagliatori di teste – Lovci na glave (br. 192; ZS 629; LUX 199) iz 1981. koja je u bivšoj SFRJ izdata 1982. pod nazivom Ludi Hakaram (u Dnevnikovom izdanju je promenjen red slovima r i k). Harakam se pojavljuje u brojevima 192 i 193.

Hari Dţejson ( Harry Jason) – bivši pukovnik engleske vojske i kolega Dejvida Lina (vidi Dejvid Lin). Iscenirao je sopstvenu smrt i prerušen u Indijca, povezao se sa sotqatkom grupe Tagova (vidi Tagovi), da bi se dočepao ostatka blaga koje su on i njegovi ortaci ukrali iz hrama boginje Kali. Ubio je prvo Slejtera, a zatim otišao u Ameriku da od Lina otme njegov deo. Na njegovu nesreću, jedan od Tagova ga je prepoznao i ubio. Pojavljivanje u broju 54.

Hari Keler (Harry Keller) – darkvudski traper. Keler se zamerio generalu Blou (vidi general Blou), vlasniku kompanije ‘‘Jezersko krzno‘‘ (Lake‘s Fur Company) iz Ĉikaga, kada je sa grupom prijatelja zasnovao sopstvenu firmu. Kada posle niza pretnji Keler nije pristao da radi za Bloua, ovaj mu je kidnapovao sina. Zagor i Ĉiko odlaze sa Kelerom u Ĉikago i spasavaju malog Skipa (vidi Skip Keler). Ova je priča ispričana u epizodi Solo contro tutti – Sam protiv svih (br. 36; LMS 21; SDX 74; VĈBZ 12) iz 1968. koja je u ex-Yu prvi put objavljena 1971. pod nazivom Akt nasilja (LMS 21). Pojavljivanje u brojevima: 35, 36, 37.

Hari Kelog (Harry Kellog) – plantaţer čaja iz Dţordţije. Kelog je godinama ţiveo u Indiji i odatle je doneo seme čaja koji je pokušao da zapati na američkom jugu. Zagor i Ĉiko su upoznali Keloga dok su pomagali Ĉerou (vidi Ĉerou) Indijancima da uhvate čudnu zver koju crvenokošci nikada nisu videli. Ispostavlja se da je u pitanju tigar, kojeg Zagor teškom mukom uspeva da ubije. Iznenada se pojavljuje i drugi, ali je njega ubio Kelog. On je ispričao Zagoru da je tigrove dobio iz Indije i da je nameravao da ih pokloni bostonskom zoo vrtu, ali su ovi pobegli iz kaveza i počeli da seju smrt. Kada se napadi tigra na Indijance ponove, Zagor i Ĉiko odlaze kod Keloga i ubrzo otkrivaju stravičnu istinu. U kući Harija Keloga ţivelo je čudovište: čovek sa glavom tigra. U pitanju je bio Harijev mlađi brat, Vilfred Kelog (vidi Vilfred Kelog), koga je nekoliko godina ranije u Indiji, u čudovište pretvorila veštica Darma (vidi Darma), jer je ubio svetog belog tigra na imanju Kubal Singa (vidi Kubal Sing), radţe od Jagdalpura. Hari je sa nesrećnim bratom pobegao

284

iz Indije, koju je toliko voleo, i nastanio se na američkom jugu. U pokušaju da spase svog brata, Kelog je izvodio neizvesne operacije, presađujući svom bratu organe i krv Indijanaca. Kelogovi indijci zarobljavaju Zagora i Ĉika, i dok čekaju da budu ţrtvovani za spas Vilfreda Keloga, čovek-tigar beţi iz svog kaveza i ubija Harijeve pomoćnike. Iskoristivši meteţ, Zagor i Ĉiko beţe i kreću u potragu za čudovištem. Na kraju nesrećnog Vilfreda ubija Hari, i izvršava samoubistvo. Ova tragična ali fantastična priča, koja po mnogima predstavlja kraj Zagorovog klasičnog perioda, opisana je u epizodi Tigre! – Tigar (br. 136; ZS 389; LUX143) iz 1976. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1977. pod naslovom Lov iznenađenja (ZS 389). Hari Kelog se pojavljuje u brojevima: 136, 137, 138, 444.

Tah-Chee – Charles Bird King (1837) Harold Lankaster (Harold Lancaster) – beskrupulozni bogataš iz Kerola u Dţordţiji. Pod svojom konrolom je drţao više od pola grada i Nacionalnu gardu Dţordţije u Kerolu. Pokušao je da se dočepa zemlje Ĉirokija (vidi Ĉiroki) istočno od Misisipija. Uspeo je da potkupi poglavicu Tančija (vidi Tanči) da mu proda zemlju koja pripada njegovom plemenu, ali je smatrao da tu spada i selo Joreh, u vlasništvu Satkovog (vidi Satko) plemena. Joreh je pripadao Ĉiroki konfederaciji, po pravu koje im je dao engleski kralj Dţordţ II 1730. godine, kada je grupa Ĉirokija, predvođena poglavicom Atakulakulom

285

boravila u Londonu. Dokument kralja Dţordţa čuvan je u Jorehu, do trenutka kada su ga ukrali Lankasterovi ljudi, da bi onemogućili Satka da sudu piloţi dokaz o vlasništvu nad zemljom. Zagor i Ĉiko, vraćajući se u Darkvud, nakon dvogodišnjeg izbivanja, stiţu u Joreh u trenutku kada su Lankasterovi ljudi ukrali dokument. Zagor kreće za njima i uspeva da im ga otme, i stiţe u sudnicu u Kerolu u poslednjem trenutku. Sudija Luis (vidi sudija Luis) presuđuje u korist Ĉiroki konfederacije, ali je ovo označilo početak Lankasterove zavere protiv Satka. Iste večeri, u Kerol stiţe Tanči, koga Satko smatra izdajnikom Ĉirokija, i biva ubijen. Zločin je počinio čovek obučen u Satkovu odeću, pa svedok ubistva, novinar Kreg Tarner (vidi Kreg Tarner), u početku biva ubeđen da je zločin počinio Satko. U prilog sumnji govori i činjenica da je Satko nestao, pa Lankaster šalje Nacionalnu gardu Dţordţije u potragu za njim. S druge strane, Zagor je uveren da je Satko nevin, i uspeva da ubedi Tarnera da mu pomogne da to dokaţe. Za to vreme, Satka su zarobili Lankasterovi ljudi, a jedan od njih, Krouk (vidi Krouk), koji građom liči na Satka, obukao je njegovo odelo i ubio Tančija. Međutim, Satko koristi nepaţnju otmičara koji su nameravali da ga predaju Nacionalnoj gardi, i uspeva da pobegne. Sklanja se u Nju Ekotu, glavni grad Ĉiroki federacije, kod čuvenog tvorca pisma Ĉirokija, velikog Sekvoje (vidi Sekvoja). Zagor i Tarner dobijaju poziv od Sekvoje da dođu u njegovu kuću gde im Satko ispriča šta se zaista dogodilo u Kerolu. Iako činjenice nepobitno govore protiv njega, Satko ima dţokera u rukama. Kada su ga drogirali Lankasterovi ljudi, neko je video kako ga iznose iz hotelske sobe. To je sobarica Marni (vidi Marni). Satko je uveren da je ona krunski svedok njegove nevinosti. U tom trenutku u Nju Ekotu dolaze pripadnici Nacionalne garde sa Kroukom i njegovim ljudima. Upadaju u Satkovu kuću i kidnapuju Satkovu ţenu Lindu (vidi Linda Benson) i njihovog sina Skipa. Nacinalna grada zahteva da se Satko preda, što ovaj i čini da bi oslobodio ţenu i dete. Satka odvode u zatvor u Kerolu, gde ga Lankasterovi ljudi premlaćuju, dok se čeka na početak suđenja. Tarner i Zagor uspevaju da ubede Marni da svedoči u Satkovu korist i dobijaju obećanje sudije Luisa, da će on zaštiti Marni i njenog sina. Međutim, Lankaster odlučuje da preduzme radikalne mere. NezadovolIjan sudijom sa severa planira da ga ubije, kako bi njegovo mesto zauzeo ''čistokrvni dţordţIjanac''. U dogovoru sa straţarima iz Nacionalne garde, Lankasterove ubice upadaju u sudijinu kuću, ali ih u zločinu sprečava Zagor. Sudija tada poziva vojsku da zavede red u gradu i omogući fer suđenje. Lankaster i njegov advokat Stili (vidi Stili) planiraju da svu krivicu prebace na Krouka, ali ovaj sazna za njihov plan i ubija ih. Sutradan je Satko oslobođen krivice za

286

ubistvo Tančije, a Krouk osuđen na smrt vešanjem. Ĉirokiji su bar privremeno uspeli da sačuvaju svoju zemlju. Ovaj događaj je opisan u epizodi La terra dei Cherokee – Zemlja Čirokija (br. 372; SD 36) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine pod nazivom Indijanska zemlja (SD). Lankaster se pojavljuje u brojevima 372 i 373.

Harold Pikenz (Harold Pickenz) – ministar rata i Zagorov prijatelj među političarima u Vašingtonu. Nakon što je propao plan Helingena (vidi Helingen) i pukovnika Krajzera (vidi pukovnik Krajzer) da izvrše drţavni udar, Pikenz je došao u Darkvud da se upozna sa Zagorom i preuzme Helingenovo futurističko oruţje. Ali, Zagor ga je preduhitrio, digavši Helingenovu tajnu bazu u vazduh. I pored toga Pikenz dodeljuje Zagoru odlikovanje i obećava mu pomoć ako mu ikada zatreba. U jednoj od sledećih epizoda Pikenz je to obećanje ispunio. Ministar Pikenz se pojavljuje u brojevima: 109, 157

Harold Stimer (Harold Steamer) – bivši mašinovođa i pljačkaš. Jedan od ljudi koje je Palmer (vidi Palmer) angaţovao za pljačku voza u Lejtonu. Ubili su ga ljudi Mister Stila (vidi Mister Stil) u gradu duhova Kapervilu. Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Harpo (Harpo) – jedan od dvojice sitnih kriminalaca koji su pomagali Zagoru i profesoru Blejnu (vidi Donald Blejn) u pljački banke u Klarksburgu, u priči o Rendalu mutantu (vidi Kolin Skal Rendal). Gluvonemi bandit, vrlo vešt u rukovanju noţem, osmišljen je po ugledu na Harpa Marksa, gluvonemog glumca, pripadnika čuvene Braće Marks. Pojavljuje se u brojevima: 218, 219.

Haruk (Haaruk) – poglavica Mosolepea (vidi Mosolopea) Indijanaca. Ubio ga je Vahumi (vidi Vahumi), dok je pokušavao da spase Ĉika. Pojavljivanje u brojevima: 39, 41, 294, 295.

287

Artur Adolf Harpo Marks (Arhur Adolph Harpo Marx, 1888-1964) Harvak (Harwak) – poglavica Penakuka (vidi Penakuk). Ĉoktavi iz ‘‘Indijanske policije‘‘ (vidi kapetan MetLu) su izvršili pokolj u njegovom selu. Uz pomoć Duha sa sekirom, Harvak je uspeo da se osveti zločincima. Pojavljivanje u brojevima: 254, 255.

Haskel (Haskell) – trgovac krznima iz Sent Luisa i vođa kidnapera za kinesku sektu Butakama (vidi Butakama). Haskel je pod maskom trgovca krznom prikupljao snaţne ljude po Darkvudu, uz pomoć Vičita Indijanaca (vidi Vičita), koji su se borili na ţivot i smrt protiv kineskih boraca u čast krvoţednog boga Butakame. Povezao se sa bogatim Kinezima iz Sent Luisa, pripadnicima Butakamine sekte, koji su u tajnoj dolini sagradili borilište i uţivali u krvavim borbama. Zagor je završio u rukama Butakaminih poklonika, ali je uz pomoć Šonija (vidi Šoni) i trapera iz Darkvuda uspeo da porazi

288

Butakamine fanatike. Haskel je zbog svojih zločina završio u zatvoru. Ovaj događaj je opisan u epizodi La setta cinese – Kineska sekta (Specijal 16; LUSP 3; VĈSP 9) iz 2004. godine. Haskel se pojavljuje u broju Specijal 16.

Hauard (Howard) – momak iz Plezent Pointa. Priroda ga je obdarila snagom ali ne i pameću. Zaljubljen je u Eli Mej (vidi Eli Mej), sestru svog najboljeg prijatelja Dţeka (vidi Dţek). Pojavljuje se u brojevima: 334, 335, 336, 490, 491, 492, 493.

Plakat filma The Fog (1980) Hauard Fleker (Howard Flecker) – profesor, istoričar, tragač za blagom. Ovaj kolega Diging Bila (vidi Diging Bil) pojavio se u jubilarnoj dvestotoj epizodi pod nazivom Il tesoro maledetto – Ukleto blago (br. 200; Strip Zabavnik - Vanredni broj; LUSP 12) iz 1982. koja kod nas nije objavljena u redovnoj seriji novosadskog Dnevnika, već kao vanredno izdanje edicije Strip Zabavnik, u boji i velikom formatu, 1983. pod naslovom Prokleto blago. Ova priča je očigledno inspirisana u to vreme popularnim horor filmom

289

Dţordţa Karpentera – Magla. Fleker traga za blagom engleskog broda Diskaveri, koji je nestao u vodama reke Saskehane u proleće 1753. godine. Problem mu pravi Diging Bil, koji je stalno za korak ispred uvaţenog profesora, a ne preza ni od cepanja stranica iz vaţnih istorijskih dokumenata. Fleker stoga prati Diging Bila, koji dolazi u Darkvud u vreme kada je Zagor u redovnom obilasku darkvudskih plemena i nagovara Ĉika da mu se pridruţi u potrrazi za blagom. Diging Bil je naime otkrio da se na Saskehani odigrava redak prirodni fenomen: prolazak komete dovodi do privremenog opadanja nivoa vode na izvoru reke. U tih nekoliko časova po, Diging Bilu, moguće je doći do potonulog broda i blaga koje krije. Kada su Ĉiko i Bil stigli do izvora Saskehane, napali su ih Fleker i njegovi ‘‘pomoćnici‘‘ – dva sumnjiva tipa koja je profesor unajmio. Ali, oni se okreću i protiv poslodavca, ne ţeleći da dele blago ni sa kim. Tri tragača za blagom spašava Zagor i Fleker i Bil uspostavljaju primirje. Ali, te noći, Fleker je posluţio prijatelje drogiranim viskijem, pa su Bil i Ĉiko zaspali mrtvim snom. Zagor koji sticajem okolnosti nije popio viski, prisustvovao je pravoj noćnoj mori. Brod Diskaveri je izronio iz dubina reke Saskehane, a sa njim i blago, ali i strašni čuvari blaga: mrtvi mornari Diskaverija. U borbi protiv ţivih mrtvaca Fleker je poginuo, a Zagor se spasao izazvavši poţar. Zapaljeni brod je ponovo nestao u dubinama reke. Slavoljubivi profesor Fleker se pojavio u broju 200.

Hegel fon Aksel (Hegel von Axel) – alhemičar iz Nirnberga. Došao je u Ameriku u potragu za Humbertovim peharom (Humbert je bio njegov predak, moćni alhemičar iz XIV veka), koji je prešao put od Nemačke do Portugalije, pa preko okeana, da bi došao u posed jednog indijanskog plemena nakon brodoloma. Fon Aksel uz pomoć droge, nameće svoju vlast plemenu Pekvota (vidi Pekvot) i Zagorovim prijateljima traperima: Doku (vidi Dok Lester), Rohasu (vidi Rohas) i Ĉepmenu (vidi Ĉepmen), uz pomoć kojih pokušava da uhvati Zagora, jer je zaključio da je on jedini koji moţe da dođe do pehara. Humbertov pehar je načinjen od uranijuma pa je njegova radijacija izazvala uţasne promene kod Indijanaca koji su ga drţali u svom posedu – pretvorili su se u poluslepa čudovišta. Da bi spasao svoje prijatelje trapere i Ĉika, Zagor vodi fon Aksela u Dolinu duhova, na teritoriju ovih Indijanaca i oni uspevaju da ukradu pehar,

290

ali Hegel, da bi se spasao, preseca konopce visećeg mosta na kojem se Zagor borio sa Indijancima, i on pada u vodu. Hegel fon Aksel se vraća u selo Pekvota i započinje alhemičarski ritual u ţelji da stekne besmrtnost (on je verovao da je to moguće). Zagor koji je preţiveo pad sa mosta, oslobađa svoje prijatelje i prekida ritual. Ali, buka je alarmirala Pekvote koji dolaze u pomoć svom gospodaru i nastupa borba. U toku borbe besni oluja a radioaktivni pehar privlači munje. U jednom trenutku uţasna eksplozija nalik atomskoj bombi uništava pećinu i brdo u kojem je alhemičar vršio ritual. Sve govori u prilog tome da je Hegel mrtav, ali će se to pokazati netačnim. Ova priča je opisana u epizodi La valle degli Spiriti – Dolina duhova (br. 190; ZS 620; LUX 197) iz 1981. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1982. godine pod nazivom Pećina čudovišta (ZS). Mnogo godina kasnije, talas ludila zahvata stanovnike Darkvuda. Mirni ljudi se pretvaraju u krvoţedne ubice. U pokušaju da razreši misteriju Zagor završava u tvrđavi Benton, gde ga vojnici zatvaraju po naređenju pukovnika Tompsona (vidi pukovnik Tompson), a narednog dana pokušavaju da ga ubiju. Spašava ga Sidni (vidi Sidni), stari vojnik, jedini koji je uspeo da sačuva zdrav razum. Skriveni, njih dvojica gledaju kako vojnici spaljuju tvrđavu i odlaze u pravcu sela Mohavka (vidi Mohavk), s namerom da izvrše pokolj. Kod svih onih koji su zaraţeni taIjanstvenim virusom ludila Zagor pronalazi čudan svetlucavi kamen. U jednom trenutku Zagor se seti na šta ga taj kamen podseća. On šalje Sidnija i Ĉika u pomoć Tonkinim (vidi Tonka) Mohavcima, a sam odlazi u pravcu Doline duhova. Pred dolinom nalazi gotovo opustelo selo Pekvota (vidi Pekvot), koji su nekada bili robovi Hegela fon Aksela. Od njih saznaje da su uţasna stvorenja napustila Dolinu duhova i preselila se na mesto nekadašnjeg sela Pekvota, koje je od tada postalo mesto uţasnih eksplozija, nad kojim se stalno nadvijaju crni oblaci, sevaju munje i pucaju gromovi. Zagor zaključuje da je alhemičar i dalje ţiv. Zagor odlazi do ostataka brda koje je eksplodiralo i tu ga napadaju stvorenja iz Doline duhova. Odnose ga u podzemne prostorije gde se ponovo sreće sa fon Akselom, deformisanim od mutacija i više nalik čudovištu nego čoveku. Fon Aksel mu objašnjava da ga energija ovog mesta drţi u ţivotu i da ne moţe da napusti krater, a da radijacija sve više utiče na njegovo telo. Nakaze su ga prihvatile za svog boga, a on je rešio da se osveti Zagoru. Uz pomoć svojih slugu je rasuo radioaktivno kamenje po Darkvudu, u nameri da kontroliše sve one koji imaju kamen. Dok se alhemičar koncentrisao kako bi mogao da vodi napad vojnika na Mohavke, Zagor je uspeo da se oslobodi i pobedi nakaze Doline duhova.

291

De Alchemist – Cornelis Bega (1663) Sa lakoćom je izvukao fon Aksela na površinu i sa zaprepašćenjem gledao kako mu se telo pretvara u prah. Kao što je alhemičar tvrdio, bez energije stena njegov ţivot se ugasio. Onog trenutka kada je alhemičar umro vojnici su došli sebi i u Darkvudu je ponovo nastupio mir. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'ombra dell'alchimista – Alhemičareva senka (br. 344; SD 8) iz 1994. godine koja je u Hrvatskoj objavljena pod nazivom Opsjednuti (SD). Fon Aksel se pojavljuje u brojevima: 190, 191, 344.

Hejoka (Heyoka) – obrnuti Indijanac iz plemena Mandana (vidi Mandani). Pripada posebnom soju kontraša ili obrnutih Indijanaca. Da bi dobio moć od Groma, boga hrabrosti, mora sve da radi naopako: korača unazad, jaše okrenut leđima, nosi odeću sa rupama i govori suprotno od onoga što ţeli da kaţe. U Zagoru se prvi put pojavljuje u epizodi La fiamma nera – Crni plamen (Spec. 4; VĈSP 1; LUSP 21) iz 1991.

292

godine, koja je na prostorima bivše Jugoslavije prvi put objavljena 2008. u izdanju beogradskog Veselog četvrtka. Hejoka dobija poruku od svog boga Groma da ode na istok, u Darkvud, i potraţi Zagora Te-Neia. On je jedan od sedam izabranih ratnika koje je Manitu (vidi Kiki Manitu) pozvao da spasu Vakan, Sveti plamen, koji se nalazi u paralelnom svetu u selu ''Predaka''. Preci simbolizuju sve američke Indijance pre nego što su se podelili po raznim narodima. Uz Hejoku su tu Tonka (vidi Tonka), Satko (vidi Satko), Oblak (vidi Oblak), Ohijesa (vidi Ohijesa), Natan (vidi Natan) i Zagor. Sa njima u svet sa one strane kreće i Ĉiko. Sveti plamen se gasi, što simbolizuje propast velikog duha Manitua i indijanskog naroda. Nasuprot njemu, Crni plamen demona Vendiga (vidi Vendigo) postaje sve jači. O njihovom zadatku saznaju iz Tonkinog vampuma (sveti pojas koji nosi poglavica Mohavka), zapisa na koţi koji je Zagoru doneo Dranki Dak (vidi Dranki Dak) i vizije Manitua, koju je naročitom drogom omogućio šaman Navahoa (vidi Navaho) Oblak. Sedmorica ratnika u pratnji Ĉika kreću na put, i kao u priči o Golnoru (vidi Golnor), prelaze nevidljivu granicu i odlaze u paralelni svet. Ubrzo stiţu u selo Predaka i upoznaju prelepu Liju (vida Lija), pripovedačicu plemenskih priča i njenog oca, poglavicu Pi-Singa (vidi Pi-Sing). Oni ih odvode u kolibu sa Svetim plamenom koji jedva tinja. Te noći ih napadaju vukovi demoni. Hejoka uspeva da porazi njihovog vođu, ali gubi mnogo krvi i ne moţe da nastavi dalje. Po proročanstvu, svi oni moraju da proliju krv, a neki i da umru, da bi spasili Vakan. Hejoka ostaje u selu predaka, a ostali nastavljaju borbu sa Vendigom. Oblak, Ohijesa i Natan će izgubiti ţivot, ali će Crni plamen biti ugašen. Vrativši se u selo Predaka, preţiveli shvataju da je Sveti plamen spašen, a da se Hejoka oţenio Lijom, prestao da bude kontraš, i rešio da ostane u plemenu Predaka. Ali, Vendigo nije pobeđen. Nekoliko godina kasnije, Hejoka dolazi u Darkvud i pomaţe Zagoru da pobedi strašne kentaure i leteće ljude koje je stvorio Ben Stivens (vidi Ben Stivens). On je ponovo postao kontraš kada je Vendigo oteo njegovu ţenu Liju. Ovog puta, Vendigo je oţiveo najvećeg Zagorovog neprijatelja – Helingena (vidi Helingen). Zagor, Hejoka, Dok Lester (vidi Dok Lester) i Rohas (vidi Rohas), uz pomog agenta Rejvena, koji nije niko drugi do čuveni pisac Edgar Alan Po (vidi Po Edgar Alan), uspevaju da poraze Helingena i oslobode Liju. Ovaj događaj je opisan u epizodi Ombre su Darkwood – Senke nad Darkvudom (br. 376; SD 40) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Hejoka se pojavljuje u brojevima: 376, 377, 378, 379, Specijal 4.

293

Sham Fight, Mandan Boys – George Catlin (1833) Hejs (Hays) – traper propalica iz Darkvuda koji je zbog običnog sitniša ubio bračni par Metison. Za smrt farmera je pokušao da optuţi Varzaka (vidi Varzak), vanzemaljca čija je pojava izazvala paniku u Darkvudu. Završio je u svemiru sa Varzakom i njegovim sunarodnicima. Hejs se pojavljuje u brojevima 457 i 458.

Helgejt (Hellgate) – zatvor, poznat i kao Pakao ţivih. Jednom prilikom, Zagor je nevino optuţen završio tamo. Početkom XIX veka u Njujorku je postojalo sirotište Helgejt, koje je više ličilo na zatvor nego na dom za nezbrinutu decu (pominje se u filmu Martina Skorsezea Bande Njujorka).

294

Helingen (Hellingen) – Zagorov arhineprijatelj, genije zla. Vrhunski naučnik, gladan priznanja koja ne dolaze. Paleta njegovih izuma je prosto neverovatna i ispred vremena kojem pripada. Nagomilana frustracija pokreće u njemu ţelju da zavlada svetom. Koliko je velika njegova mrţnja prema Zagoru govori i to da je u stanju da se vrati iz sveta mrtvih da bi ostvario osvetu. Serđo Boneli je njegovo ime osmislio kao simboličnu igru reči: hell – pakao; in gen – skraćeno od in genius – u geniju, Hellingen – pakao u geniju, ili genije iz pakla. Prvi pravi protivnik po meri Duha sa sekirom. Od pojave Helingena priča o Zagoru dobija na snazi i razvija se u pravcu koji će Gospodaru Darkvudu doneti popularnost koju su tvorci lika ţeleli. Prvi susret Zagora i Helingena odigrao se u epizodi L’isola della paura – Ostrvo straha (br. 11; ZS 39; ZS 536; SDX 45; VĈBZ 5) iz 1966. koju je novosadski Dnevnik objavio 1969. pod nazivom – Tajna jezera Iri (ZS 39), a ponovio 1980. pod naslovom – Ţelezno čudovište (ZS 536). Tom prilikom su se Zagor i Ĉiko zadesili na ostrvu u jezeru Iri, gde su saznali da Indijanci plemena Otava (vidi Otava) ţive u strahu od gvozdenog čudovišta – Titana. Zagor otkriva da je u pitanju robot koga je konstruisao Helingen. Zagor diţe u vazduh profesorovu laboratoriju, a Titan završava u dubinama jezera. Iako izgleda da je Helingen poginuo u eksploziji, posle izvesnog vremena njih dvojica se ponovo sreću. U jezeru Iri pojavljuje se čudovište koje uništava brodove. U pitanju nije bio slatkovodni kit, već podmornica. Ovom prilikom Zagor upoznaje kapetana Fišlega (vidi Fišleg). Podmornica je naravno Helingenov novi izum, a sluţi mu da locira Titana i izvuče ga na površinu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Spettro del passato – Duhovi prošlosti (br. 39; LMS 45; LUX 78; VĈBZ 13) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena 1972. pod naslovom Igra pet strela (LMS 45). Zagorovom zaprepašćenju nema kraja kada shvata da je Helingen ţiv i da je rešio da mu zagorča ţivot. Zagor još jednom uspeva da uništi Helingenovo delo, a naučnika Fišleg probada harpunom. Međutim, ovaj čovek je neuništiv. Sledeći susret se dogodio 1974. u epizodi Ora zero – Nulti čas (br. 108; ZS 324; LUX 115; VĈOP 5), koja je kod nas prvi put objavljena 1976. pod nazivom Osinje gnezdo. Ovog puta Helingen dolazi u Darkvud. Njegov novi izum je dalekometni projektil, kojim iz Darkvuda gađa Vašington. Oko sebe je okupio veliku grupu vojnika, predvođenu pukovnikom Krajzerom (vidi pukovnik Krajzer), koji ţeli da izvrši drţavni udar i preuzme vlast u zemlji. Zagor ponovo uspeva da osujeti Helingenove planove, Krajzer gine a

295

Helingen, potpuno nervno rastrojen, završava u ludnici. Ovog puta je Boneli ostavio prostor za njegovo novo pojavljivanje. Do njega dolazi u epskoj SF priči sa vanzemaljcima Akronijanima (vidi Akronijani) iz 1980. Terrore dal sesto pianeta – Teror šeste planete (br. 181; ZS 587; LUX 188; VĈOP 10), koja je kod nas objavljena 1981. godine.

Plakat filma The War of the Worlds (1953) Pošto je izvesno vreme proveo u ludnici, vojne vlasti, ocenivši da mu se mentalno zdravlje popravilo, izmeštaju ga u istraţivačku stanicu Skajlab, u ţelji da iskoriste njegovu genijalnost. Helingen uspostavlja radio vezu sa vanzemaljcima Akronijanima, ubedivši ih da je on jedini ZemlIjanin čija je inteligencija pribliţna njihovoj. Akronijani pristaju da mu pomognu i pri tom ubijaju celokupnu posadu Skajlaba. Iza njih ostaju mumificirani leševi iz kojih kao da je isisan ţivot.

296

Na brdu Natani, Akronijani su izgradili bazu, a Helingen i njihov vođa Dajmon (vidi Dajmon) postaju najbliţi saradnici. Akronijanima je potrebna ljudska krv za regenerisanje njihovih ćelija. Njihovo telo predstavlja kombinaciju najoptimalnijih komponenti biljnog i ţivotinjskog organizma, i nijedno zemaljsko oruţje ne moţe da naudi ovim vanzemaljcima. Oni koriste Zagora i Ĉika, ugradivši im mikročipove kojim su kontrolisali njihovu volju, da prikupe Indijance, koje će Akronijani odvesti na svoju planetu i koristiti ih za transfuziju. Igrom slučaja Ĉiko lomi svoj mikročip i shvata šta se događa. Zagor ga šalje po pukovnika Perija (vidi pukovnik Edmund Peri), dok se on vraća na brdo Natani ne bi li Akronijanima otkrio slabu tačku. Beţeći od njih pada u provaliju na čijem se dnu nalazi ponornica. Spašava ga misteriozni Indijanski vrač Keokuk (vidi Keokuk), koji za sebe govori da je Veliki čuvar tajne. On mu ispriča kako su se Akronijani pre nekoliko stotina godina takođe iskrcali na brdu Natani, i kako ih je porazio tadašnji Veliki čuvar – Rakum (vidi Rakum). Uz pomoć velikog Manitua (vidi Manitu), otkrio je kamen vulkanskog porekla i od njega napravio štit, luk i strele, koje su mogle da ubiju AkronIjane. Zagor uz pomoć Rakumovog oruţja pobeđuje AkronIjane i oni beţe. Helingen ostaje sam i Zagor lako uspeva da ga savlada. Ali, on se zatvara u vanzemaljsku mašinu, i nestaje pred zaprepašćenim Zagorovim očima. Ne znamo da li je mrtav ili se teleportovao u neku drugu galaksiju. Odgovor dobijamo 1988. u epizodi La fine del mondo – Kraj sveta (br. 280; ZS 946; VĈOP 14), koja je u SFRJ objavljena 1989. godine, pod naslovom Divovi dobra i zla (ZS). Helingen je završio u beskrajnom svemiru na ogromnom svemirskom brodu. Zapravo, on je konačno umro. Svemirski brod na kojem se našao bio je njegov pakao ili raj. Ali, Helingen to ne zna. Tu mu je dečak po imenu Kiki (vidi Kiki Manitu), za koga će se ispostaviti da je Indijanski bog – Manitu , otkrio tajnu neverovatnih uređaja vanzemaljaca. To mu je omogućilo da proširi svoje umne sposobnosti do svemogućnosti. Takav Helingen, koji moţe da utiče na svest drugih ljudi i stvara priviđenja po svom nahođenju, vratio se po svoju osvetu. Njegova mrţnja ga je vratila među ţive. I ne samo to, on stvara potpuno paralelnu stvarnost u kojoj Zagor gubi svoje najdraţe prijatelje i sukobljava se čak i sa Ĉikom. Međutim, i pored Helingenove neverovatne mentalne i fizičke snage, Zagor, uz pomoć Manitua, ipak uspeva da ga pobedi a Helingen shvata da je mrtav i odlazi da pronađe svoj mir. Ali, ovo nije kraj priče o Helingenu. Zli demon Vendigo (vidi Vendigo) ponovo materijalizuje Helingena, da bi ga iskoristio u svojoj borbi protiv Zagora. Helingenova nauka i Vendigova magija udruţene uspevaju da oţive starog Zagorovog neprijatelja Bena Stivensa (vidi Ben Stivens) i profesora Baltazara (vidi Gospodar lutaka) koji je umro

297

1797. godine. Ovo se dogodilo u epizodi Ombre su Darkwood – Senke nad Darkvudom (br. 376; SD 40) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Ovog puta Zagor dobija saveznika u liku specijalnog agenta Rejvena, iz famozne agencije Drugde (vidi Drugde), koji nije niko drugi do čuveni pisac Edgar Alan Po (vidi Po Edgar Alan). Zahvaljujući Poovoj imaginaciji, Zagor uspeva da porazi Helingena u borbi koja se odvija na komandnom brodu AkronIjana sa tamne strane meseca. Na kraju Helingen završava u paklenom haosu u koji ga je odveo Vendigo. Da li će se Helingen ponovo vratiti na zemlju ne moţemo da predvidimo. Helingen se pojavljuje u brojevima: 11, 12, 39, 40, 41, 107, 108, 109, 180, 181, 182, 276, 277, 278, 279, 280, 291, 376, 377, 378, 379, 497.

Helsi (Halsey) – vođa grupe Nacionalne garde Dţordţije, koja je zajedno sa američkom vojskom sprovodila plan iseljavanja Ĉirokija (vidi Ĉiroki) iz njihovih domova u Dţordţiji, kada je američka vlada donela odluku da preseli Ĉirokije u Oklahomu. Helsi je pokušao da siluje mladu IndIjanku Anavu (vidi Anava), ali ju je spasao poručnik Vudvord (vidi poručnik Norman Vudvord). Zbog toga, Helsi odlučuje da se osveti Vudvordu, ali mu se plan izjalovio, pa je optuţen za napad na američkog oficira i morao je da beţi sa ostalim dţordţIjancima. Izbegavajući veća mesta, dţordţIjanci nameravaju da opljačkaju Ĉirokije koji su krenuli čuvenom ''Stazom suza'', i dočepaju se novca koji su ovi dobili od američke vlade. Zahvaljujući Vudvordu, koji je dezertirao kako bi pomogao Ĉirokijima, i Satku (vidi Satko) i Zagoru, koji su krenuli tragom drugog dţordţIjanca Horna (vidi Horn), Helsi i njegovi ljudi su uhvaćeni i predati vojsci. Ovaj događaj je opisan u epizodi La lunga marcia – Dugo putovanje (Maxi 2001; LUMX 2) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Hemendik (Hammendick) – mornar sa Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi). Pojavljivanje u brojevima: 62, 63, 64, 65, 95, 96, 97, 98, 99, 157, 158, 159, 160, 161, 345, 346, 347, 348, 387, 388, 389, 390, 391; Almanah 2001; Maxi 5;

Hends (Hands) – jedan od trapera iz Fort Eroua. Njegov nadimak Hands – šake, govori o njegovoj snazi. Pojavljivanje u brojevima 488 i 489.

298

Henri Hamilton (Hemry Hamilton) – praunuk zlog i crnom magijom opsednutog Dţordţa Hamiltona (vidi Dţordţ Hamilton). Ţrtvovao se kako bi spasao Elizu Van Dorsen i ostale ţrtve, koje su trebale da zamene Van Dorsena (vidi kapetan Danijel Van Dorsen) i Dţordţa Hamiltona u bezvremenskom limbu. Pojavljuje se u broju Specijal 18.

Henri Samers (Henry Summers) – ‘‘Kradljivac Senki‘‘ (Shadow Thief). Slikar iz Bostona koji je došao u Darkvud da slika Indijance. Henri je zaljubljen u indijansku kulturu i nada se da će njegove slike omogućiti bolje razumevanje između starosedelaca Amerike i belih naseljenika. Zagor i Ĉiko ga sreću u Plezent Pointu, gde se sukobio sa selIjanima, koji koriste svaku priliku za tuču ne bi li se zabavili. Mladi slikar iz Bostona se pokazao kao vešt u pesničenju pa je zaradio poštovanje Dţeka (vidi Dţek), Hauarda (vidi Hauard), Abrahama (vidi Abraham) i drugih sirovih momaka. Zagor se upoznaje sa Samersom i pristaje da ga odvede u šumu i upozna sa lokalnim Indijancima. On ga prvo odvodi u selo Mohavka (vidi Mohavk) kod svog krvnog brata Tonke (vidi Tonka). U selu zatiču delegaciju Ĉipeva (vidi Ĉipeve), u kojoj se nalaze poglavica Dugo Koplje (vidi Dugo Koplje), njegov sin Brzi Grom (vidi Brzi Grom) i vrač Jelen Koji Beţi (vidi Jelen Koji Beţi). Poglavica i njegov sin pozivaju Zagora da sa prijateljima poseti selo Ĉipeva. Henri, koga su zbog njegove veštine Ĉipeve prozvali ''Kradljivac Senki'', u selu slika Brzog Groma. Njegova pomoćnica je prelepa poglavičina kći Mesečev Zrak (vidi Mesečev Zrak).Veliki portret u prirodnoj veličini predstavlja mladog ratnika iz profila. Stari smutljivac, Jelen Koji Beţi, pokušava da nahuška Ĉipeve na Henrija, rekavši kako je u pitanju zla magija, jer se Brzom Gromu vidi samo jedna strana lica. Uzburkale strasti smiruje dolazak uplakanog dečaka, Male Lisice (vidi Mala Lisica), kome je medved ljudoţder ubio druga. Ĉipeve se spremaju da krenu u lov na divovskog grizlija. Za ‘‘poglavicu lova‘‘ je izabran Brzi Grom, koji prolazi ritual pročišćenja radi uspešnog lova. Iz kolibe u kojoj je proveo noć među isprenjima uţerenog kamenja, on izlazi zelen u licu.

299

Stigavši u šumu, lovci se dele u dve grupe. Brzi Grom vodi prvu u kojoj su Henri i Crvena Sekira (vidi Crvena Sekira), ratnik blizak sa vračem Jelenom Koji Beţi. Zagor predvodi drugu grupu koja kreće u suprotnom smeru. Tokom lova Brzom Gromu postaje loše, Henri to primećuje ali mu Brzi Grom zabranjuje da to kaţe drugima. Henri mu daje svoj pištolj koji je kupio u Plezent Pointu. Tada Crvena Sekira otkriva svoje pravo lice. Ranjava Henrija i ostavlja na ga na milost zveri, a medved ubija i ratnika kome izdajnik ne ţeli da pomogne. Brzi Grom spašava Henrija u poslednjem trenutku, i puca u ranjenog medveda. Ali, stari pištolj mu eksplodira u rukama i mladi ratnik gine. Crvena Sekira uspeva da nahuška Ĉipeve na Henrija, ali on uspeva da pobegne. U međuvremenu Zagor ubija grizlija, a Henri beţeći naleće na momke iz Plezent Pointa koji su takođe bili u lovu na teritoriji Ĉipeva. Sklanjaju se u jednu pećinu, ali ih Indijanci pronalaze i nameravaju da ih dimom isteraju napolje. Tada se pojavljuje Zagor i optuţuje Crvenu Sekiru za izdaju. Ĉipeve ga napadaju, ali im se Zagor uspešno suprotstavlja i zarobljava Crvenu Sekiru. Svi zajedno, Indijanci i belci iz Plezent Pointa odlaze u selo Ĉipeva.

The Painter Triumph – William Sidney Mount (1838)

300

U selu Ĉipeva Zagor optuţuje Crvenu Sekiru, ali on uz pomoć Jelena Koji Beţi vešto pobija optuţbe. Zagor tada povlači jedini mogući potez i izaziva izdajnika na dvoboj. Po običaju Ĉipeva obojica moraju da prođu kroz obred pročišćenja, koji priprema podmukli vrač. Zagoru je spremano isto što i pokojnom Brzom Gromu, otrovne trave čija će isparenja učiniti da Zagor izgubi snagu. Međutim, Mesečev Zrak i Mala Lisica hvataju vrača na delu. Vrač beţi, ali ga ubija Abraham, jedan od momaka iz Plezent Pointa. Poglavica Ĉipeva naređuje Henriju da ode, jer je ipak nesreća sa njim stigla u njihovo selo. Ova lepa priča je opisana u epizodi Ladro di Ombre – Kradljivac Senki (br. 335; LU 88) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Posle izvesnog vremena, Zagor i Ĉiko sreću Henrija na Aljasci. Zarobili su ga Tlingiti (vidi Tlingiti) i on je postao rob okrutnog poglavice Kojaka (vidi Kojak). Zagor i Ĉiko stiţu u njihovo selo zajedno sa ruskim princom Rezanovim (vidi princ Vasilij Rezanov), koji je krenuo u diplomatsku misiju. Henri uspeva uspeva da dojavi Zagoru da Kojak sprema zamku Rusima, pa svi beţe u Novi Arhangelsk. Nakon opsade i pobede rusa nad Tlingitima i Kojakove pogibije, Henri odlučuje da ostane među Indijancima, na poziv šamana Skalka (vidi Skalk), ali kao slobodan čovek. Ovaj događaj je opisan u epizodi Alaska! – Aljaska (br. 349; SD 13) iz 1994. koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. godine. Henri se pojavljuje u brojevima: 334, 335, 336, 349, 350.

Henriksen (Henriksen) – stari zlatar i vođa karavana naseljenika iz Evrope. Ljude iz karavana su u Dolini kostiju ostavili da pomru od gladi Semjuel Kraun (vidi Semjuel Dţ. Kraun) i njegovi banditi. Henriksen je jedini preţiveo, hraneći se leševima svojih sapatnika, ali je potpuno poludeo. Postao je demon – ljudoţder iz Doline kostiju. Krauna i njegovu bandu je stigla poetska pravda. Ostavili su svoje kosti u toj istoj dolini. Nesrećni zlatar je tada konačno pronašao svoj mir. Henriksen se pojavljuje u broju Specijal 7.

Hepi Lu (Happy Lu) – Srećni Lu, sujeverni razbojnik, jedan od starih Zagorovih znanaca. Uvek uz sebe nosi zečju šapu, detelinu sa četiri lista, potkovicu i slične stvari za koje se veruje da donose sreću. Prvi put ga srećemo u epizodi Zagor attaca – Zagor u napadu (br. 27; SDX 65; VĈBZ 10) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena pa se na ovim prostorima u srpskom ili hrvatskom prevodu pojavila tek 2000. godine u izdanju Slobodne Dalmacije. Pojavljivanje u Zagoru: 27, 28, 317, 318.

301

Travelers Meeting with Minatarre Indians – Karl Bodmer (1831) Hidatsa (Hidatsa, Missouri Gros Ventre, Minnetaree of the Missouri) - pleme Siuan Indijanaca koje je u XIX veku bilo nastanjeno na području između reka Hart i Mali Misuri. Hidatse su najbliţi srodnici Vranama (vidi Krou), plemenu koje se odvojilo od matice Hidatsa i nastanilo u području Jeloustona. Danas ţive sa Arikara (vidi Arikara) i Mandan (vidi Mandani) Indijancima u rezervatu Fort Bertold u Severnoj Dakoti. Sami sebe Hidatse nazivaju Nuxbaaga ("original people"). Ime Hidatsa došlo je po jednom njihovom ranijem selu, jer znači ''vrbe'' (willows), što bi bilo i logično objašnjenje, pošto su bili sedalačko pleme nastanjeno uz reku. Kao jedno od 3 sedalačka (seoska) prerijska plemena Ĉipeve (vidi Ĉipeve) su ih prozvali A-gutch-a-ninne-wug, ili "the settled people", a slično i Krou Indijanci A-me-she', ili "people who live in earth houses", a Arapahe Wa-nuk'-eye'-na "lodges planted together". Njihovi susedi Mandani, zvali su ih Minitari (spelovano i Minnetaree "they crossed the water," naziv koji je uspeo da se sačuva i često se koristi za njih u naučnojliteraturi, kao i u istorijskim knjigama. Veoma poznat naziv za njih je i Gros Ventres of the Missouri, ime koje su im dali trgovci, i verovatno potiče od prerijskog znakovnog jezika. Arikara naziv Wetitsaán, manje je poznat.

302

Mali Indijanac se igra sa štenetom (oko 1900) Hidatse prema svome staništu pripadaju prerijskom kulturnom krugu, a po tradiciji u područje Noţa došli su sa Djavoljeg Jezera. Kada su stigli na ušće Hart Rivera, Hidatse sreću Mandane i od njih se uče agrikulturi, točnije uzgajanju kukuruza, prozvanog po Mandanima mandan-corn. U vreme dolaska ekspedicije Luisa i Klarka Hidatse su već na reci Noţ ali ih 1837. godine pogađaju boginje sa katastrofalnim posledicama, pa je celo pleme spalo na nešto preţivelih koji su osnovali jedno selo. Godine 1845. preţivele Hidatse su sa Mandanima i Arikarama preseljeni u Fort Bertold gde ţive i danas. Središte plemena je gardić Nju Taun.

303

Prema Muniju (1928) Hidatse i Avaksavi su brojali 1780. godine oko 2100 duša. NAHDB procenjuje da je njih i Kroua (treba napomenuti da su se Vrane pod vodstvom No Vitalsa, odvojili najkasnije do 1500. godine od Hidatsa; prema lingvistima već do 1000. godine) zajedno bilo oko 6500 duša. Broj im je 1780. morao biti dosta viši od 2000, ali nakon epidemija iz 1837. on opada na nekoliko stotina, odnosno 500 (1900). Indijanska kancelarija (Indian Office) 1937. popisuje 731 Hidatsu, a broj im u novije vrjeme polako raste; 1,000 (1989; prema BIA-ji); 1,100 (NAHDB, 2000.). Hidatsa Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi I falchi delle nevi – Sneţni sokolovi (br. 78; ZS 259; ZS 1001; SDX 24; LUKL 14) iz 1971. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. godine. Pojavljivanje: 78, 79, 300.

Hito (Hito) – ogromni pauk, boţanstvo Vakosa (vidi Vakosi) i Sikima (vidi Sikimi), naroda iz podzemnog sveta. Ubio ga je Zagor. Pojavljuje se u broju 211.

Hitra Jegulja (Quick Eel) – dečak iz plemena Abenaki (vidi Abenaki). Pokazao je veliku hrabrost i spretnost kada su ljudi Jednookog Dţeka (vidi Jednooki Dţek) zarobili njegovo pleme i naterali ih da rade u rudniku zlata. Pruţio je veliku pomoć Zagoru u konačnom obračunu sa Jednookim Dţekom. Pojavljuje se u brojevima: 212, 213, 214.

Hivaro (Jívaro, Jibaro, Shuar) - pleme juţnoameričkih Indijanaca iz porodice Hivaroan, nastanjeno u Ekvadoru u područjima uz reke Zamora, Panki, Paute, Santijago, Ţaupi, Tutanangoza, Upano, Ĉiguaca, Palora i Makuma, a delom i uz reku Pastaza u provincijama Zamora-Ĉinčipe, Morona Santijago i u juţnom delu provincije Pastaza. Hivaro Indijanci podeljeni su u 3 lokalne grupe: Muraja Šuar, Untsuri Šuar (planinska grupa) i Pakamaja Šuar. Naziv Hivaro su dobili od belaca i mestika i Hivarosi ga ne prihvataju i nazivaj sebe vlastitim plemenskim imenima Šuar i Ačuar (drugo njihovo pleme). Socijalna organizacija temelji se na poliginiji.

304

Jivaro Indian – Anonymous (1892) Glavne delatnosti su im i danas lov, ribolov i sakuplIjanje, dok uzgoj stoke i agrikultura imaju manji značaj za njihovu ekonomiju. Danas ima dosta Hivarosa koji ţive i po urbanim središtima, a neki su među njima aktivni i u socijalnom i političkom ţivotu. Hivaro Indijanci svakako su najpoznatiji po svojima tsantsasima (trofeji u obliku smanjenih glava). Oni su bili lovci na glave koje su posebnim načinom uspevali da smanje na veličinu pomorandţe. Ovako smanjene glave poznate kao tsantsas postale su kasnije predmet trgovine i dostizale su astronomske cene koje su nudili bogati ekstravagantni kolekcionari ovakvih trofeja. Hivaro Indijanci jezički su srodni grupama Indijanaca Aguaruna, Ačual, Paltas i još nekima koji pripadaju porodici Hivaroan.

305

Hivaro Indijanci se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi I tagliatori di teste – Lovci na glave (br. 192; ZS 629; LUX 199) iz 1981. godine, koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1982. pod nazivom Ludi Hakaram (ZS). Pojavljuju se u brojevima: 192, 193, 370, 371

Hurons – Anonymous (1683) Hjuron (Huron) - grupa plemena američkih Indijanaca porodice iz Irokeza (vidi Irokezi), nastanjenih u Ontariju u Kanadi, u blizini Velikih jezera. Hjuron čine snaţnu granu Irokeza, podeljenu u nekoliko plemena i plemenskih saveza. Konfederacije su: HjuronVendat (Huron-Wendat) sa plemenima: Attignawantan (Bear people), Attigneenongnahac (Cord people), Arendahronon (Rock people), Tahontaenrat (Tohontaenrat, Atahonta'enrat, Tohonta'enrot, White-eared People ili Deer People), zatim Ativandaronk (Attiwandaronk ili Neutral Nation) i Iri (Erie). Među plemenima su poznati: Tionontati ili Duvanski Narod (Tobacco Nation), Wenrohronon, Ataronchronon i pleme koje je kao peto pristupilo konfederaciji Vendat, i među njima je podignuta misija Sent Meri. Međutim, za ove poslednje se sumnja da su ogranak Medveđeg naroda (Attignawantan). Pleme

306

Atonontrataronon ili Narod Zmija, poreklonm su Algonkini (vidi Algonkini), ali su primili jezik Irokeza. U Zagoru Hjuron se prvi put pojavljuju u epizodi La vendeta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; ZS 481; SDX 39; VĈBZ 3; LUBZ 2). Pojavljivanje: 8, 9, 18, 201, 202, 203, 213, 380, 381, 398, 399, 439, 490, 491, 492, 493; Specijal 6, 9; Maxi 2007.

Ho Tien (Ho Tien, 餘田) – sekretar sekte Butakama (vidi Butakama). Pojavljivanje u broju Specijal 16.

Hoakin (Joaquine) – jedan od meksičkih bandita koje je angaţovao Dţimi Gitar (vidi Dţimi Gitar). Pojavljivanje u brojevima 427 i 428.

Hogal (Hogal) – mudri pustinjak sa brda Mekel. Jedini koji je mogao da spase Tonku (vidi Tonka) od uţasnog prokletstva Zveri iz Valoka (vidi Zver iz Valoka). Pojavljuje se u broju 284.

Hogot (Hoggoth) – demon koji traţi ljudske ţrtve. Stanovnici Novog Salema su bili Hogotovi sledbenici. U izdanju Dnevnika je preimenovan u Hagot.

Hohokami (vidi Hokonami)

Hokonami (Hokonams) – misteriozno indijansko pleme koje ţivi u podzemnoj pećini. Ostali Indijanci ih nazivaju – Iščezli. Posle poraza koje su doţiveli od drugih Indijanaca, povukli su se u podzemni svet. Ţiveli su mirno dok ih njihov poglavica nije pobunio protiv Hupa Indijanaca. Na kraju se ispostavlja da je Kovrat (vidi Kovrat), proterani sin poglavice Hupa (vidi Sekahet), zauzeo mesto poglavice Hokonama i iz osvete započeo rat protiv svog plemena. Uz pomoć Zagora, uzurpator je razotkriven, a Sekahet pokazuje mudrost i velikodušnost, nudeći Iščezlima da u miru ţive pored njih. Ovaj događaj je

307

opisan u epizodi I guerrieri della città sepolta – Ratnici zakopanog grada (br. 244; ZS 804) iz 1985. koja je u SFRJ objavljena 1986. pod nazivom Bubnjevi smrti (ZS).

Demon Asmodaj (Asmodaeus) na ilustraciji iz knjige Dictionnaire Infernal, Kolina de Plansija (Collin de Plancy, 1793-1881) iz 1818. godine. Holburn (Holburn) - jedan od dvojice razbojnika koji su opljačkali i teško ranili oca Keniga (vidi otac Stjuart Kenig). Ubili su ga Indijanci Ilinois (vidi Ilinois Indijanci). Pojavljivanje u broju Maxi 2003.

Homer Banington (Homer Bannington) – nabeđeni pesnik iz Bostona, bogati vlasnik fabrike marmelade ‚‚Tuti-Fruti'' i potomak generacija humornih poeta i skribomana, koji je sebi postavio zadatak da napiše novu Odiseju, kojom će konačno osvetlati pesnički obraz svoje porodice. Zbog toga je iznajmio brod ‚‚Atinu‘‘, kojim je krenuo na putovanje po još neistraţenim predelima reke Talapuse, ne bi li dobio inspiraciju. Na molbu jednog starog prijatelja, Zagor je pristao da putuje sa Baningtonom. Putovanje se pretvorilo u jednu od najneverovatnijih avantura klasičnog perioda Zagora. Ploveći Talapusom oni

308

se sreću sa opasnim vodopadima, biljkama mesoţderkama, čudovišnim majmunima, vulkanima, stenjem koje raste i sumpornim isparenjima koje stvara halucinacije. Svi mornari sa Atine su na ovom putu izgubili ţivot, dok su odiseju preţiveli samo Zagor, Ĉiko i Homer Banington. Nakon svega, gonjen griţnjom savesti, Banington uništava svoju poemu, ne ţeleći da mu smrt neduţnih ljudi posluţi kao inspiracija, i odustaje od velkiih ambicija. Ova fantastična priča je ispričana u epizodi Odissea Americana – Američka odiseja (br. 88; ZS 279; ZSSP 2; LUX 96; LUKL 19) iz 1972. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1975. pod nazivom Zagorova odiseja (ZS 279). Banington se pojavljuje u brojevima: 87, 88, 89.

Homika (Homika) – ratnik Hopija (vidi Hopi). Jedan od trkača koji su sa Zagorom krenuli za kidnaperima Masevija (vidi Masevi) i Šumavi (vidi Šumavi). Poginuo je u Gradu Koji Drhti. Pojavljuje se u brojevima 355 i 356.

Honiasont (Honniasont, Black Minqua, Honniasontkeronon, Oniassontke), pleme iz grupe Hjurona (vidi Hjuron), porodice Irokeza (vidi Irokezi), i jedno od tri poznata plemena konfederacije Iri, kojoj su još pripadali Gentagueteronon (Gentaguetehronnon) i Rikeronon (Riquehronnon). Honiasonti su ţiveli oko gornjih tokova reke Ohajo u zapadnoj Pensilvaniji i susednim predelima Zapadne Virdţinije i Ohaja. Njihovo ime Blek Minka (Black Minqua) dolazi od crne oznake na grudima, a naziv Honiasont znači "Wearing something round the neck." Brojno stanje nije poznato, ali ovo pleme svakako je moralo biti brojno jer su 1662. imali 800 ratnika, koje su Suskvehane (vidi Suskvehane) očekivale da im se pridruţe u ratu protiv Irokeza. Ovo pleme u početku je bilo u dobrim odnosima sa Suskvehanama, a i trgovali su sa Holanđanima. Nešto kasnije (1679) Suskvehane i Seneka (vidi Seneke) Indijanci su ih uništili. Seneke su adoptirali mnoge Irije, i pod imenom Mingo (vidi Mingo) otišli su u Ohajo, a kasnije u Oklahomu. Minkva taun bio je verovatno naseljen potomcima Honiasonta. U priči o Zagoru Honiasonti se prvi put pojavljuju u epizodi L'avvoltoio – Lešinar (br. 22; ZS 26; SDX 60; VĈBZ 9) iz 1967. godine koja je u SFRJ prvi put objavljena 1969. pod nazivom Ubica iz mraka (ZS). Pojavljivanje: 22, 23, 27, 215,

309

Hopi (Hopi, Moki, Moqui) – Šošonsko (vidi Šošoni) pleme, u ranija vremena nazivano i Moki ili Mokui (Moqui), iz jezičke porodice Uto Astekan (Uto-Aztecan), nastanjeno na području rezervata Hopi u severoistočnoj Arizoni. Godine 1990. Hopi su brojali oko 12 000 duša. Sami sebe nazivaju Hópitu, "miroljubivi" ili Hópitu-shínumu, "miroljubivi ljudi". Ime im i pristaje jer su Hopi zaista 'miroljubivi', i često se u literaturi navodi kao 'Miroljubivi'. Naziv Moki ili Mokui nije razjašnjen, a u njihovom jeziku ta reč znači 'mrtav', i sigurno nema nikakvu etničku vrednost. Od imena koja su im dala druga plemena, najlepše su ih opisali Apači (vidi Apači), nazvavši ih A-ar-ke ili E-ar'-ke, što znači "oni koji ţive visoko na vrhu mesa". Hopiji su bili prisiljeni da grade svoje pueble na mesama upravo zbog napada Apača i Navahoa (vidi Navaho), i kasnije Španaca.

Hopi Indijanke melju ţitarice (1906) Hopije 1540. godine posećuju Koronadovi (vidi Koronado de Francisko Vaskez) ljudi koje predvodi Pedro de Tovar. Hopi su ipak, zbog geografske izolovanost, dugo ostali pošteđeni evropskog uticaja, u odnosu na druga pueblo plemena. Španci su počeli da osnivaju svoje misije tek 1629. u pueblima Avatobi, Oraibi i Šongopovi. Ove misije kasnije su razorene u ustanku koji je poveo čuveni Pope. Jedna grupa Hopija, Avatobi, pozvala je misionare da se vrate natrag. Nakon ‗Pueblo ustanka‘ pueble izgrađene u podnoţjima Indijanci su napustili, i sagradili nove po mesama, da bi se mogli braniti od Španaca. Istovremeno, jedna grupa Teva Indijanaca, Hano, pobegla je iz područja reke

310

Rio Grande i sagradila su sebi pueblo među ‗Miroljubivima‘. Tokom XVIII i XIX veka, učestali su napadi Navaho Indijanaca, rođaka Apača iz grupe Atapaska (vidi Atapaska). Nevolje sa ratobornim apačkim grupama, za Hopije su završene tek u kasnom XIX veku, pacifikacijom istih. Godine 1882. za ‗Miroljubive‘ je osnovan rezervat Hopi Indian Reservation, u kojem i danas ţive sa Hano Indijancima, ali u njemu ima i pripadnika drugih plemena. Okruţen sa svih strana rezervatom Navahoa, 60-tih i 70-tih godina XX veka, dolazi do nove neprilike sa Navahosima koji su u velikom broju navalili na rezervat Hopija sa većinskom Navaho-populacijom. Došlo je do ţestokog konflikta te je preko 10 000 Navahoa i nešto manje od 100 Hopija, moralo biti preseljeno sa tog područja.

Hopi porodica ispred svoje kuće (1920) Hopi su sedalački farmeri, uzgajivači kukuruza, pasulja, pamuka, duvana i drugih kultura. Puebli Hopija podeljeni su po klanovima, a najpoznatiji su klanovi 'Antelope' i 'Snejk' čiji članovi priređuju svetu ceremoniju ''Ples zmija'' (Snake Dance), ples u kojem plešu sa ţivim zmijama u ustima. Sve se u Zmijskom plesu svodi u stvari na molitvu za kišu, koja treba da padne i da ţivot kukuruzu koji će nahraniti Indijance. Klan Badţer

311

priređuje plesove Kačina. Njihove religijske rituale opisao je istoričar umetnosti i etnolog Ejbi Varburg (Aby Warburg) u knjizi Ritual zmije. Hopi Indijanci se u priči o Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Conquistadores! – Konkvistadori (br. 355; SD 19) iz 1995.godine. Pojavljivanje: 355, 356, 357,

Horacije Loson (Horacio Lawson) – kopač zlata. Zagor i Ĉiko su ga upoznali jednog dana dok su putovali prema Darkvudu. Kod Losona nema ničeg neobičnog, osim što umesto konja, magarca ili mazge, jaše lamu. Uz to, ima i velike probleme. Dvojica ucenjivača su mu oteli unuku i traţe od njega mapu s blagom. Losonove probleme je rešio Zagor. Pojavljuje se u kratkoj epizodi između priče o Lešinaru i prvog pojavljivanja najčuvenijeg tragača za blagom – Diging Bila (vidi Diging Bil), u broju 23: La lunga notte – Duga noć (br. 23; SDX 61; VĈBZ 9) iz 1967. Ovu priču novosadski Dnevnik nije objavio, pa se Loson na ovim prostorima pojavio tek 2000. u izdanju Slobodne Dalmacije. Pojavljivanje u broju 23.

Horas Bardţis (Horace Burgess) – prebogati vlasnik dvorca Bardţis koji je bio opsednut demonologijom. Kao dečak je prisustvovao smrti oca, koga je progutao poţar u podrumu dvorca, dok je prizivao đavola. Taj prizor je zauvek ostavio pečat na njemu i doveo do teškog oblika psihičkog oboljenja. Postao opsednut ezoterijom i pristupio je satanističkoj sekti. Ubili su ga ţena (vidi Dţulija Bardţis) i njen ljubavnik (vidi Kliford Ejvori) kako bi se dočepali nasledstva. Horas se pojavljuje u brojevima 436 i 437.

Horas Nelson (Horace Nelson) – simpatični kockar koji nema sreće u kartama. Zbog toga mu je nadimak Triling sedmica. Kada je prvi put u ţivotu imao sreće srce mu je stalo. Umro je na kockarskom parobrodu Srećna Sirena (vidi Srećna Sirena). Pojavljuje se u broju 370.

Horhe Gomez (Jorge Gomez) – beskrupulozni vlasnik rudnika. Hvatao je Indijance iz plemena Kajuga (vidi Kajuge) i koristio ih kao robove u rudniku. Pojavljivanje u brojevima 8 i 9.

312

Horn (Horn) – pripadnik Nacionalne garde Dţordţije, koji je dobio zadatak da sa kolegom Kridom (vidi Krid), ode u Vašington, u danima kada se rešavala sudbina Ĉirokija (vidi Ĉiroki) iz Dţordţije, i ubije novinara Krega Tarnera (vidi Kreg Tarner). Zahvaljujući Zagoru, atentat nije uspeo, Krid gine a Horn uspeva da pobegne u Atlantu. Zagor i Satko (vidi Satko) kreću za njim i uspevaju da uđu u komadu Nacionalne garde Dţordţije. Tamo se sukobljavaju sa dţordţIjancima, ali uspevaju da se izvuku iz vučje jazbine, izazvavši prethodno poţar u kojem je izgorela zgrada direkcije Nacionalne garde, a Keler (vidi Keler), komandant Nacionalne garde Dţordţije, u tom poţaru je izgubio ţivot. Horn je napustio komandu u Atlanti nekoliko minuta ranije, jer je dobio zadatak da se pridruţi Helsiju (vidi Helsi) i njegovoj grupi, koji su sprovodili raseljavanje Ĉirokija zajedno sa američkom vojskom. On se tako upetljava u obračun između Helsija i poručnika Vudvorda (vidi poručnik Norman Vudvord), i na kraju završava u vojnom zarobljeništvu zbog nepočinstava koja je učinio. Ovaj događaj je opisan u epizodi La lunga marcia – Dugo putovanje (Maxi 2001; LUMX 2) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Horus (Horus) – izdavačka kuća iz Novog Sada. Prvi pokušaj da se u Srbiji po raspadu SFRJ započne strip izdavaštvo. Ambiciozni projekat je neslavno propao posle nekoliko godina. Napomena: Horusova izdanja nisu unesena u indeks zbog malog broja pojedinačnih izdanja.

Hoselito (Joselito) – poglavica Penateka Komanča (vidi Komanči). Kvahadi Komanče Sivog Vuka (vidi Sivi Vuk) na Penateke gledaju s prezirom, jer se opijaju vatrenom vodom i trguju sa Komančerosima (vidi Komančerosi). Poginuo je kada je gotovo celo njegovo pleme pobila banda bivših meksičkih vojnika. Pojavljuje se u brojevima: 362, 363, 412, 413.

Hovak (Howak) – ratnik iz plemena Vinebago (vidi Vinebago). Najbolji igrač bagativeja (vidi bagativej) u plemenu. Kada je poglavica Vaheka (vidi Vaheka) uspeo da natera Zagora da pojača Vinebagose pred utakmicu sa Menominima (vidi Menomini), Hovaku je povređena sujeta. Zbog toga dolazi do sukoba među nima dvojicom. Međutim, kada Zagora napdne medved, Hovak mu spašava ţivot, a njih dvojica postaju prijatelji i udarna snaga Vinebago tima u bagtiveju. Pojavljuje se u brojevima: 223, 224.

313

Hulio Ordonez (Julio Ordonez) – plaćeni ubica. Unajmio ga je guverner Oklahome i bivši kriminalac Ignacijo Vargas da ubije Marka Medinu (vidi Marko Medina), svog nekadašnjeg kompanjona. Ubili su ga Apači (vidi Apači) na ranču gazda Medine. Pojavljivanje u broju 100.

Antonio Lopez de Santa Ana (Antonio López de Santa Anna, 1794-1876), meksički general, politički lider, diktator i predsednik Meksika u čak jedanaest mandata u periodu od 1833. do 1855. godine.

Huan Peruko (Juan Peruco) – meksički patriota i bivši vojnik. Posle poraza Meksikanaca od Teksašana, vratio se u Teksas u ţelji da sa Komančima (vidi Komanči) ratuje protiv anglo-Amerikanaca. Zagor i Ĉiko ga sreću u jednom selu koje su osvojili Komanči, pa sva trojica postaju njihovi zarobljenici. Poglavica Penateka Komanča, Hoselito (vidi Hoselito), koji ţeli da postane ratni poglavica svih Komanča, pregovara sa Huanom koji mu obećava da će dovesti meksičku vojsku koja čeka juţno od Rio Grande da se umeša u rat u Teksasu. Huan dovodi odred vojske pod komandom generala Visentea (vidi general Visente), uveren da su u pitanju rodoljubi kao što je i on sam. Međutim, Visente predvodi vojsku dezertera koje zanima jedino zlato, koje se nadaju da će dobiti od

314

Komanča. Shvativši da Penateke nemaju zlato, Meksikanci masakriraju čitavo selo i ubijaju Hoselita i Huana. Zahvaljujući Zagoru i Crnom Medvedu (vidi Crni Medved), deo ratnika uspeva da pobegne, a kasnije uvuče Meksikance u klopku. Ĉiko mrtvog Huana prekriva meksičkom zastavom i tako odaje počast ovoj naivnoj dobričini, rodoljubu i zanesenjaku. Nesrećni Huan je svoj ovozemaljski ţivot završio u epizodi Sotto la bandiera del Messico – Pod zastavom Meksika (br. 413; VA 3; LU 96) iz 1999. godine koja je u ex-YU prvi put objavljena 2001. pod nazivom Pod meksičkom zastavom (VA 3). Huan Peruko se pojavljuje u brojevima: 411, 412, 413.

Hunaskin (Hunaskin) – ratnik Penobskota (vidi Penobskoti). Srećemo ga u priči o doktoru Sendu (vidi doktor Nikolas Send). Pojavljivanje u broju Almanah 2003.

Hupa (Hoopa) - pleme Atapaska (vidi Atapaska) Indijanaca sa srednjeg toka reke Triniti u Kaliforniji i dela Nju Rivera, najsrodniji plemenima Ĉilula i Vhilkut. Prema Muniju ih je 1770. godine bilo oko 1,000, a po Kancelariji za Indijanske pitanja (US Office of Indian Affairs) - 575 (1937). Danas su naseljeni u rezervatu Hupa Veli (Hoopa Valley) u Kaliforniji, a manjim delom u rezervatima Big Bend Rančeria i Elk Veli Rančeria. Sve u svemu, ukupno ih ima oko 2000. Sami sebe Hupe prema lokaciji nazivaju Natinnoh-hoi, što se speluje i kao Natinook-wa, a dolazi od reči Natinnoh, Hupa imena za reku Triniti. Prema toj reci su dobili i naziv Triniti Indijanci (Trinity Indians). Druga plemena nazivala su ih Kishakevira (Karok), Cha'parahihu (Šasta), Hích'hu (Ĉimariko), ali značenja nisu poznata. Indijanci Jurok dali su im ime Num-ee-muss, a dolinu u kojoj su ţiveli Hupo. Od naziva Hupo nastalo je i njihovo ime Hupa ili Hoopa, po kojem su danas poznati. Prvi kontakt sa belcima dogodio se 1828. godine, posetom Dţededaja Smita, ali novih kontakata nije bilo sve do 1850. kada počinja navala rudara. Godine 1869. u dolini Hupa izgrađen je Fort Gaston, a 1864. rezervat Hupa Veli. Aktom Hoopa-Yurok Settlement donesenim 31. oktobra 1988. godine, podeljena je zemlja Hupa Indijanaca sa plemenom Jurok, kojima je dodeljena teritorija duţ reke Klamat. Hupe su kulturno i jezički srodni sa Ĉilula i Vilkut Indijancima, koji ţive istočno od njih i sa Tsnungve ili Saut Fork Hupa, koji ţive juţno od njihove zemlje. Reka Triniti Hupama je značila opstanak jer su bili zavisni o lovu na kraljevskog lososa. Losos se hvatao velikim triangularnim mreţama i gradnjom drvenih prepreka (neke vrste gatova

315

ili brana) preko reke. Ova reka nalazi se u srcu zemlje Hupa, na kojoj se danas nalazi Hupa Veli Rezervat (Hoopa Valley Reservation), osnovan 1864. godine. Kultura Hupa nije bila pod uticajem belaca sve do sredine XIX veka, a jedini njihovi kontakti do tada bili su tek sa susednim domorodačkim zajednicama.

Hupa Indijanci (1906) Odeća Hupa pletena je od ‗bear grass‘-a (medveđe trave), biljke Xerophylum tenax. Školjka-dentalia koristila se kao novac i u juvelirstvu. Svoje trgovačke potrebe Hupe su ostvarivali sa Jurokima, ali je trgovina dalje zavisila od Tolovama, Šasta i drugih Indijanaca. Trgovalo se kanuima od ‗redwooda‘ i kedrovine, ribom, dentalia-školjkama, korpama, ţirom i solju. Plemena su svoje viškove davala u zamenu za ono što nisu imala. Trgovalo se i sa Vijot Indijancima za jelensku koţu, duvan i školjke-abalone. Od Šasta su dobijali jestive borove orahe i rogove za izradu kašika. Hupa Indijanci kulturno pripadaju grupi plemena Severozapadne obale, i sa Jurokima i Karokima njihovi su najjuţniji predstavnici. Tajna društva, maske, totemski stubovi, drvodeljrstvo i ceremonije potlatch, njene su karakteristike, koje ovi juţni predstavnici nisu imali. Društvo Hupa nalikuje društvima Severozapadne obale. Tu nalazimo klasne razlike sa

316

aristokratijom, i robove, koji doduše u Kaliforniji nisu bili česti, ali su postojali. Bogatstvo se ovde merilo kroz vlasništvo nad posedovanjem ribarskih mesta za lov na lososa, i hrastovih gajeva, gde se sakupljao ţir. Plaćalo se dentalijom, crvenim skalpovima detlića i koţama, a na ceni je posebno bila koţa jelena-albina. Kuće su pravili od kedrovine ili 'redwood'-a, sa krovovima na dve vode. Proizvodili su kvalitetne i lepe korpe, 'dugout'-kanue i korpe-kape (basket-hats). 'Acorn-bread', hleb od ţira bio je osnov njihove ishrane. Sela su im se nalazila uz rečne obale i u njima su gradili polupodzemna parna kupatila kao i male menstrualne kolibe za ţene. Recitovanje magičnih formula je bila vaţna stavka njihove religije. Profesionalni šamani i danas se bave dijagnosticiranjem bolesti i lečenjem. Hupa Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi I guerrieri della città sepolta – Ratnici zakopanog grada (br. 244; ZS 804) iz 1985. koja je u SFRJ objavljena 1986. pod nazivom Bubnjevi smrti (ZS). U ovom izdanju su oni pogrešno nazvani Hopi Indijancima, kao što ih je i scenarista Marčelo Tonineli (vidi Tonineli Marčelo) pogrešno smestio na istok SAD u Darkvud. Pojavljivanje u brojevima: 243, 244

317

I

Ijan (Ian) – mladi mornar sa Blek Rivera. Tokom putovanja se zaljubio u ţenu bogatog trgovca Lizu Garst (vidi Liza Garst). Ova fatalna ţena je iskoristila mladića i podmetnula mu ubistvo muţa. Ijan je pobegao iz utvrđene trgovačke stanice i poginuo od bande Šošona (vidi Šošoni). Pojavljuje se u brojevima: 313, 314, 315.

Ijan Mek Gregor (Ian McGregor) – poslovni čovek iz Redstouna koga je prevarila Elektra Vorton (vidi Elektra Vorton). Pokušao je da se osveti tako što je zapalio skladište njene trgovačke kompanije. Kada se sukobio sa Zagorom, doţiveo je srčani udar i umro. Pojavljuje se u brojevima 380 i 381.

Ilenija Varga (Ylenia Varga) – vampirica. Mađarska grofica iz Transilvanije. Prelepa ţena crvene kose i zelenih očiju. Ţivela je početkom XVII veka i bila zaljubljena u mladog slikara Aleksandra. Imala je samo dvadeset godina kada ju je primetio baron Bela Rakosi (vidi Bela Rakosi), ubio njenog ljubavnika, a nju pretvorio u vampira. Grofica Varga je čitav jedan vek provela u svom dvorcu u Transilvaniji, dok nije počela da kuje plan da se osveti Rakosiju. Okupila je oko sebe čitavu svitu farkaskadoila - vukodlaka, zombija i njoj vernih ljudi, i rešila da krene u potragu za Rakosijem. Prvi put je srećemo u prologu priče Vampyr – Vampir (br. 397; SD 61) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2000. godine. Jedne mračne olujne noći, u prolazu Gurav, na granici Ugarske i Štajerske, Ilenija je izvršila pokolj u jednoj krčmi i pretvorila u vampira mladog dragunskog (vidi draguni) kapetana Manfreda Mura (vidi kapetan Manfred Mur). Ispostavlja se da je nesrećni oficir verenik stare Zagorove ljubavi – Fride Lang (vidi Frida Lang). Jedini koji su preţiveli uţasnu noć su Murov ađutant Ijanoš (vidi Ijanoš) i štalski momak Imre (vidi Imre). Frida, zajedno s njima dvojicom, kreće tragom Manfreda i Ilenije, u Ameriku.

318

Istovremeno, Zagor prima poziv na večeru od novog stanovnika Darkvuda, pukovnika Korasija (vidi pukovnik Ferenc Korasi). Stigavši kod njega, Zagor i Ĉiko saznaju da je on penzionisani austrijski oficir, potomak Bele Rakosija i lovac na vampire. Tu ţivi sa vernim prijateljem, Samiš pašom (vidi Samiš paša), bivšim turskim oficirom. Iste noći, Korasijevu kuću u Svamp Krosingu napadaju Ilenijini farkaskodoili i otimaju Korasija.

Plakat filma Nosferatu Phantom der Nacht (1979) Ilenija ţeli da Rakosiju dovede Korasija, kako bi ga pridobila. Zagor odlazi do svoje kolibe i tamo zatiče Fridu, Ijanoša i Imrea u pratnji nekoliko ratnika Mohavka (vidi Mohavk). I oni su pretrpeli napad uţasnih stvorenja, ali ih je Zagorov dolazak spasao sigurne smrti. Ilenija putuje brodom prema Blektaunu, jer oseća da je to Rakosijevo novo sklonište. Blektaun je takozvani grad duhova (ghost town), koji je nekada bio sedište rudnika, koji je iscrpljen i napušten. Rakosija je nakon poraza u Bergvilu spasla poludela

319

udovica vlasnika rudnika, ubeđena da jo te njen muţ. Osim nje, vampir ima i druge pomagače. To su proterani banditi iz plemena Hjurona (vidi Hjuron), koji veruju da je Rakosi reinkarnacija Boga zla i slepo su mu odani. Tada konačno dolazi do susreta dvoje vampira. Ilenija čini sve kako ne bi pobudila sumnju u svoje prave namere. Ilenijinim tragom u Blektaun stiţe i Zagorova grupa i pokušava da pronađe sklonište vampira. Ali, situacija postaje kritična kada Rakosi otme Fridu. Sutradan, u pokušaju da oslobode Korasija i Fridu, Zagor i prijatelji upadaju u zamku. I kada se činilo da je situacija bezizlazna, Ilenija otkriva karte i napada Rakosija. Međutim, ona ne moţe da se meri sa nadvampirom kao što je Rakosi. I kada je izgledalo da ćeRakosi odneti pobedu, u kući izbija poţar. Poludela udovica vlasnika rudnika je shvatila da Bela nije njen muţ i upalila je celu kuću. Rakosi gori u plamenu, a Zagora spašava Ilenija Varga. Kapetan Manfred Mur uspeva da se povrati zahvaljujući Korasijevoj nezi. Grofica Ilenija Varga nestaje u nepoznatom pravcu. Posle izvesnog vremena saznajemo da su ona i njena druţbenica Elspet (vidi Elspet) stigle na Karibe i odatle pokušale da se prebace u Evropu na brodu Blek Ajvori (vidi Blek Ajvori), trgovca robljem kapetana Van Zanta (vidi kapetan Van Zant). Zbog toga su kapetana i kompletnu posadu broda pretvorile u vampire. Međutim, brod je uleteo u oluju i Ilenija i Elspet su se sa nekoliko mornara iskrcale na jednom malom karipskom ostrvu. Mornare su ubili sunčevi zraci a dve vampirice su se spasle bekstvom u pećinu. Ispostavlja se da na malom ostrvu ţive ljudoţderi koji bića noći proglašavaju za svoje boginje, shvativši da su neranjive. Blek Ajvori je ipak preţiveo oluju, a kapetan Van Zant i njegovi mornari u sledećim mesecima postaju mračna legenda Karipskog mora, nalik Letećem Holanđaninu (vidi Leteći Holanđanin). Ukleti Crni brod ušao je u priče mornara sa Kariba. Nakon izvesnog vremena slučaj na ostrvo dovodi Zagora, Ĉika i kapetana Vegu (vidi kapetan Vega), koji su nakon pobune na brodu Palomi (vidi Paloma) ostavljeni u jednom čamcu na milost moru. Ljudoţderi zarobljavaju kapetana Vegu, pa Zagor i Ĉiko odlaze u njihovo selo da ga spasu. Tad se ponovo sreću sa Ilenijom Vargom. Vampirica ne ţeli da ubije Zagora, ako joj ovaj obeća da je više neće progoniti. Međutim, do ostrva tada stiţe i engleski ratni brod Glori (vidi Glori) kojim zapoveda kapetan Alek Volas (vidi kapetan Alek Volas), koji pokušava da uhvati Blek Ajvori i Van Zanta. Dok su kapetan Volas i deo vojnika bili na kopnu, Van Zant i njegovi vampiri napadaju Glori i ubijaju posadu.

320

Na ostrvu, kapetan Volas i njegovi vojnici sreću Ĉika, koji im ispriča sve o događajima o poslednjim događajima i oni kreću u napad na selo ljudoţdera. Međutim, kada stignu do Ilenijene vampirske spavaonice, ona u Aleku Volasu prepoznaje svoju ljubav iz XVII veka, mladog slikara Aleksandra. Ispostavlja se da je Alek Volas zaista potomak Aleksandrove porodice i on se zaljubljuje u Ileniju. Zbog toga Ilenija odlučuje da oslobodi zarobljenike i pomogne Zagoru i Englezima u borbi protiv Van Zanta i njegovih vampira. Uz pomoć Ilenijinih ljudoţdera oni ubijaju najveći deo vampira, ali ostrvlIjani shvataju da Ilenija nije besmrtna boginja i da ju je moguće ubiti. Oni vezuju vampirice dok su spavale i ostavljaju suncu da ih dokrajči. U zoru sunce ubija Elspet, ali Zagor i Alek uspevaju da spasu Ileniju. Zatim beţe na brod, gde se iste noći sukobljavaju sa Van Zantom i ostatkom njegovih vampira. Van Zant gine, pa Ilenija Varga ostaje jedini vampirica u širem okruţenju. Ona uspeva da hipnozom natera Aleka da se prebace na napušteni Blek Ajvori, ali Zagor kreće za njima. On uspeva da otrezni Aleka, a Ilenija ostaje zaključana u potpalublju. Mornari sa Glori odvezuju kormilo i izvlače sidro pa Crni brod sam isplovljava noseći sa sobom vampiricu Ileniju Vargu. Ovaj događaj je opisan u epizodi La Dea della Luna – Boginja meseca (br. 430; LU 113) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Ilenija Varga se pojavljuje u brojevima: 397, 398, 399, 429, 430.

Ilinois Indijanci (Illinois Indians) - konfederacija američkih Indijanaca, sastavljena od plemena Kahokija - Cahokia, Kaskaskia, Mičigamea - Michigamea, Moingvena Moingwena, Peoria i Tamaroa. Ilinoisi su pripadali jezičkoj porodici Algonkina (vidi Algonkini), i prvi su rođaci Majami Indijanaca, a verovatno su nekada pripadali istom narodu. Teritorija Ilinoisa nalazila se sredinom XVII veka u juţnom Viskonsinu, severnom Ilinoisu i delovima Ajove i Misurija, Tada im je broj bio oko 6500 pripadnika plemena, a moguće i više, kako tvrde neki autori. Ţak Marke (Jacques Marquette) i Luj Ţoli (Louis Jolliet) verovatno su prvi Evropljani koji su 1673. godine, prošli njihovom teritorijom. Otac Klod Ţan Aloez (Claude Jean Allouez), jezuitski misionar, posećuje ih 1676. i ostaje godinama sa njima. Godine 1750. počinju rat protiv Sijuksa (vidi Sijuksi), Foksa (vidi Foksi) i Irokeza (vidi Irokezi), u kojem su pretrpeli teške gubitke, pa im je broj pao na svega 2000. Godine 1769. ubistvo slavnog poglavice Pontijaka, koga je ubio neki Kaskaskia Indijanac u selu plemena Kahokia, izazvao je jezerska plemena Ĉipeve (vidi Ĉipeve), Otave (vidi Otave), Potavatome, Kikapuse (vidi Kikapus), Sauke (vidi Sauk) i Fokse (vidi Foksi) na rat do istrebljenja Ilinoisa. Ovaj rat potrajao je nekoliko godina, a šačica preţivelih Ilinoisa našla je zaštitu (azil) kod svojih francuskih prijatelja u naselju

321

Kaskaskia. Do 1800. godine preostalo ih je tek 150. Godine 1833. preostali Ilinoisi, iz plemena Kaskaskia i Peoria, prodaju plemenska zemljišta u severnom Ilinoisu i kreću na put zapadno od Misisipija. Potomci ova dva plemena danas ţive u severoistočnoj Oklahomi sa plemenima Vea (Wea) i Piankašo (Piankashaw), iz grupe Majamija. Cijela grupa postala je poznata kao Peoria, i 1908. godine ih je bilo 204. Peorie 1959. godine gube federalni status, ali je 1978 Kongres opet izglasao priznanje. Godine 1990. broj im se u SAD povisio na 1300. Sami sebe zovu Iliniwek, što je došlo od ilini -' man ', iw znači is + ek pluralni završetak, što su Francuzi pretvorili u -ois. Irokezi su ih nazivali i Chicktaghicks, Geghdageghroano, ili Kighetawkigh Roanu. Hjuron su ih zvali Witishaxtánu, što je došlo od Ushaxtáno, njihove reči za reku Ilinois. Od ranih pisaca Ilinoisi su opisani kao visoki i snaţni ljudi, ljepog lica. Bili su vešti u gađanju lukom i strelom, a u ratu su se sluţili i ratnim toljagama i kopljem. Poligamija je bila uobičajena. Muškarac bi ponekad uzimao nekoliko sestara za ţene. Prema Hodţu, neverstvo u braku kaţnjavalo se sečenjem nosa, ako je muţ bio jako ljubomoran , čak i na osnovu sumnje. Prema njemu ovaj običaj je postojao i kod njihovih rođaka Majami Indijanaca. Kuće Ilinoisa su bile zajedničke, prekrivene duplim rogozinama, tako dobro sašivenim da unutra nisu mogli da prodru vetar, sneg ili kiša. Svaka ova kuća imala je i do pet porodica, a svaka od njih je loţila po dve vatre u kući. Šamanizam je imao veliku ulogu, što se vidi i po njihovim šamanima-transvestitima, s kojima su se sprdali, ali su ih s druge strane smatrali veoma moćnima, i poštovali ih. Šaman-berdaš, mogao je u rat da ide samo sa ratnom kijačom. Sličan običaj je postojao i kod Sijuksa. U priči o Zagoru, Ilinoisi i Peorije se prvi put pojavljuju u epizodi Il forte abbandonato – Napuštena tvrđava (Maxi 2003; LUMX 4) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Pojavljivanje u broju Maxi 2003.

Imre (Imre) – štalski momak iz krčme u prolazu Gurav u Mađarskoj. Jedan od retkih koji je preţiveo napad vampira i vukodlaka. Zajedno sa Fridom Lang (vidi Frida Lang) i Ijanošem (vidi Ijanoš) je krenuo u Ameriku da spasi Manfreda Mura (vidi kapetan Manfred Mur). Pojavljuje se u brojevima: 397, 398, 399.

Indijanac Dţo (Indian Joe) – Indijanac iz Plezent Pointa. Obično sedi ispred Pibodijeve (vidi Pibodi) radne i puši svoju lulu. Pojavljivanje u brojevima: 334, 483, 490, 491.

322

Ines de la Siera (Ines de la Sierra) – kći meksičkog zemljoposednika iz Kalifornije, Don Lopea de la Siere (vidi Don Lope de la Siera). Srećemo je u kalifornijskoj priči sa Natom Murdom (vidi Nat Murdo). Pojavljivanje u brojevima 353 i 354.

Inuci (Inucs) – narod miroljubibih pastira, koji ţivi na obroncima Misti Mauntins. Vekovima su trpeli teror Letećih ţena (vidi Leteće ţene). U borbi protiv letećih ratnica su im pomogli Zagor i ostali iz ekspedicije profesora Šimkozijeviča (vidi Stanislav Šimkozijevič). Pojavljivanje u broju 270.

Inuiti (vidi Eskimi)

Irokezi (Iroquois, Haudenosaunee) - plemenski savez (liga plemena ili konfederacija) američkih Indijanaca iz severoistočnih šuma Severne Amerike, uglavnom u području današnje drţave Njujork. U vreme osnivanja saveza neka od ovih plemena bila su kanibali (vidi Mohavk), što su osnivači saveza Deganavida i Hijavata ukinuli. Svojom ekspanzivnom politikom i borbenošću savladali su sve okolne susede, kako druga irokeška plemena, tako i razne grupe Algonkina (vidi Algonkini). Na severu njihovu ekspanziju zaustavili su tek borbeni Abenaki (vidi Abenaki) i Sokoki. Na zapadu su se širili sve do zemlje Odţibwa, a na jugu do zemlje Ĉiroki (vidi Ĉiroki) i Katauba Indijanaca. Prema Li Šulcmanu (1600) ih je bilo oko 20 000, uključujući svih pet plemena. Muni je njihov broj srezao na svega 5000, što je svakako preterano malo. Potomci Irokeza danas ţive po rezervatima u Njujorku, Ontariju, Viskonsinu i Oklahomi. Danas su poznati kao radnici na velikim visinama, radeći na sklapanju čeličnih konstrukcija solitera. Po popisu iz 1990. godine ima ih oko 50 000. Savez Irokeza nastao je oko 1570. godine, u kraju oko reke Sen Lorenc U ovom formativnom periodu oni su proterali čitav niz plemena koja su kasnije stvorila savez Hjurona (vidi Hjuron). Savez je prema predanju nastao govorom koji je započeo Dekanavida (ili Deganawida; po nekima je bio Hjuron (vidi Hjuroni)): ''I am Dekanawidah and with the Five Nations' Confederate Lords I plant the Tree of Great Peace.'' Savez se kasnije posvetio ratovima protiv svojih suseda. U prvoj polovini XVII veka oterali su svoje bliske rođake Konestoge s reke Suskehane. U daljim napadima (1648-50) porazili su (uz

323

pomoć pušaka i boginja) plemena saveza Hjuron. Duvanski Narod (Tobacco Nation) zbrisali su 1649. godine. Neutralni Narod (Neutral Nation; 1650-51); Iri (1653-56).

Tuscarora War Council (XVII vek) Kasnije su stradali i Indijanci Ilinois i Delaveri (vidi Delaver) u prvoj polovini XVIII veka. Poharali su i čitavu Virdţiniju. Na jugu su ih ipak zaustavili Ĉirokiji (vidi Ĉiroki) i Kataube, te Odţibve na zapadu. Irokezi su bili zakleti neprijatelji Francuza, klasičnih saveznika i prijatelja kanadskih Hjurona i Abenaka (vidi Abenaki). Oni su bili saveznici Holanđana i kasnije Engleza. Od njih su dobijali vatreno oruţje i artikle za trgovinu. U vreme Američke revolucije (1775-1783) većina Irokeza je bila na engleskoj strani, pa pošto su Amerikanci dobili rat, morali su da odu u Ontario, gde još uvek mnogi ţive. Mnoge Onondage (vidi Onondage) i Seneke (vidi Seneka) ostali su u rezervatima u Njujorku, dok su Oneide (vidi Oneide) kasnije preseljene u Viskonsin. Plemena Kajuge (vidi Kajuga) - "Goioguen-aga" (Locusts-coming-out-of-place people), drţali su područje između Seneka na zapadu i centralnih Onondaga. U savezu su označavani imenom "Those of the great pipe." - Ĉuvarima Velike lule, to jest kalumeta ('calumet'). Mohavk - najistočniji, u početku su nazivani Ganienge-haga, danas sebe zovu Kanienkehaka, što znači ''Flint place people ''. Oni su čuvari ''Istočnih vrata'' ili "Keepers of the eastern door." Takođe ih nazivaju i čuvarima štita.

324

Oneide - Oneniote-aga" - Standing stone people, drugo pleme s istoka, odnosno zapadni susedi Mohavka, nazivani su čuvarima šume. Onondage - središnja grupa. Selo Onondaga imalo je funkciju današnjeg glavnog grada. Oni su ranije nazivani Onondage-ga" (Mountain place people). Onondage su u konfederaciji nazivani ''čuvari vatre'' - "Keepers of the fire" ili 'čuvari 'wampuma' "wampum keepers." Seneke - čuvari 'Zapadnih vrata' "Keepers of the western door." , "Tsonontowaga" ili "Tsonnontouan", ('Big mountain people'). Oni su bili zapadna predstraţa Irokeza. Tuskarore – mala braća.

Etow Oh Koam, King of the River Nation – John Verelst (1710) Irokezi su kontrolisali područje između Skohari Krika do reke Dţenesi, i od Sen Laorensa do Suskehane, pogranično područje SAD i Kanade. Njihovo područje bilo je okruţeno Algonkinskim plemenima, na čiju su teritoriju često prodirali, vršili pljačkaške

325

pohode, otimali ţene, decu i druge ratne zarobljenike. Svojom ekspanzijom Irokezi su širili područje svoje dominacije ali su istovremeno adoptirali mnoge druge narode i gubili čistokrvnost. Irokezi su se sredinom XVII veka naoruţali holandskim puškama i stekli prednost nad narodima luka i strele. Oni haraju celim područjem do Američke revolucije. Za njih je ona značila propast. Umešali su se u ovaj rat ali svako pleme za sebe, a ne više kao konfederacija. Svi osim Oneida pridruţili su se Britancima ali su Britanci izgubili rat. Oneide, ostavši ''crne ovce'', zbog osvete ostalih Irokeza, morali su da beţe iz tog kraja. Američka vlada ih je sklonila u Viskonsin, gde i danas ţive. U Zagoru se Irokezi u uţem smislu prvi put pojavljuju u epizodi Il cervo sacro – Sveti jelen (br. 12; LMS 80; ZS 542; SDX 47; VĈBZ 5) iz 1966. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1973. pod nazivom Noć velike odluke (LMS 80). Pojavljivanje: 12, 59, 60, 61, 84, 440, 441, Specijal 6,

Hiawatha – Augustus Saint-Gaudens (1872) – Metropoliten muzej Njujork

326

Irova (Irowa) – Kajmakanova (vidi Kajmakan) desna ruka. Kada je Zagor porazio Kajmakana, Irova je pokušao da ga osveti i ubije Zagora, ali je promašio i prekratio Kajmakanu muke. Zagor, koji uspeva da izbegne Irovin metak, ubija ga noţem. Zbog ovog nedostojnog čina, Indijanci su ga ostavili za gozbu pticama i zverima. Pojavljuje se u broju Maxi 2007.

Iskali (Izcalli) – veliki sveštenik Novog Tenohtitlana. Krvoţedni fanataik koji je obnovio okrutni običaj Asteka (vidi Asteci) iz predkolumbovskog perioda ţrtvovanja ljudi. Ubili su ga ljudi Ludviga Rihtera (vidi Ludvig Rihter) kada su upali u kraljevsku palatu. Pojavljuje se u brojevima: 474, 475, 476, 477, 478.

Ivan Korsakov (Ivan Korsakoff, Иван Корсаков) – vođa ruske bande kriminalaca. Došli su sa Aljaske u Darkvud, prateći pukovnika Potoskog (vidi pukovnik Potoski), u nameri da se dočepaju krune Novograda (vidi Aleksej Pugačov). Ubili su ga kozaci grofa Borisa Prilova (vidi grof Boris Prilov). Korsakov se pojavljuje u brojevima: 125, 126, 127.

327

J

Jambo M'za (Yambo M'za) – divovski crnac, verni prijatelj Dekstera Grina (vidi Dekster Grin). Dekster je u Africi spasao Jamba od arapskih robovlasnika, pa mu je ovaj od tada veran do smrti. Sa arheologom Grinom Jambo je proputovao ceo svet i doţiveo sijaset neverovatnih avantura. Jambo se pojavljuje u brojevima: 469, 470, 471, 479, 480, 481, 482.

Janela (Janeela) – supruga Sivog Sokola (vidi Sivi Soko), poglavice Hidatsa (vidi Hidatse). Pojavljivanje u broju 300.

Jani (Yani) – vođa pobunjenika sa Palome (vidi Paloma). Pojavljuje se u brojevima 429 i 430.

Janoš (Janos) – ađutant kapetana Manfreda Mura (vidi kapetan Manfred Mur). Verni vojnik koji je za svojim oficirom krenuo preko okeana. Pojavljuje se u brojevima: 397, 398, 399.

Jaska (Yaska) – veštica iz Crne močvare. Jaska je bila kći Unakija, vrača plemena Krou (vidi Krou). U mladosti, bila je jedna od najlepših ţena u plemenu. Zaljubila se u Divljeg Losa, poglavičinog sina, a i on u nju. Ali, jednoga dana njihovi su se očevi posvađali i Jaska je sa Unakijem napustila selo Kroua, ali je i dalje pratila dešavanja. Kada mu je otac umro, Divlji Los je postao poglavica i oţenio se ćerkom jednog starca. Dobio je sina, Crnog Sokola (vidi Crni Soko), a onda mu je umro novorođeni drugi sin. Jaska je umesto mrtvog deteta podmetnula svog novorođenog sina Dugog Noţa (vidi Dugi Noţ). Zaklela se da će njen sin postati poglavica i tako se osvetiti plemenu Divljeg Losa. Kada je Divlji Los umro, Jaska se smestila u Crnu

328

močvaru, na teritoriji Kroua, koju je proglasila svojim carstvom, i odatle činila razne pakosti Krou Indijancima. Njenu osvetu sprečio je Zagor. Tom prilikom su poginuli i Jaska i Dugi Noţ, i Jaskin pomoćnik Jorik (vidi Jorik). Ova priča je ispričana u epizodi La legge rossa – Crveni zakon (br. 9; ZS 527; SDX 42; VĈBZ 3) iz 1966. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1980. pod naslovom Carstvo Crne Jaske (ZS 527). Pojavljivanje u brojevima 9 i 10.

Jednooki (One-Eyed) – surovi ratnik Sauka (vidi Sauk) koji je čudom preţiveo eksploziju u močvari Ša-Ka-Ri. Tom prilikom je zli duh iz močvare ušao u njega i Jednooki je dobio natprirodne moći. U ţelji da postane poglavica, on se sukobljava i sa Zagorom, a zahvaljujući moći da upravlja močvarnim biljkama uspeo je da ubije mnoge nesrećnike koji su se zatekli u blizini močvare. Jedne je udavila trava, druge su ubili grmovi kupina ispaljujući trnje, treće su obesile oţivele lijane i.t.d. Zagor otkriva tajnu Jednookog i uspeva da ga uvuče u kolibu u kojoj je postavio eksploziv i ubije ga. Ovaj događaj je opisan u epizodi Palude mortale – Smrtonosna močvara (Specijal 15; LUSP 16; VĈSP 14) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Jednooki se pojavljuje u broju Specijal 15.

Jednooki Dţek (One-Eyed Jack) – jedan od najvećih Zagorovih neprijatelja ranog perioda. Bandit sa staklenim okom stvoren za stereotipnu vestern priču kakva je bila storija o Zagoru u ranom periodu. Kasnije Dţek poprima osobine sposobnijeg kriminalca, mada ipak ostaje običan bandit, za razliku od mnogobrojnih likova naoruţanih neobičnim moćima. Da pojednostavimo: kako je Zagor rastao, rasli su i njegovi protivnici. Jednooki se prvi put pojavljuje u epizodi Zagor attaca – Zagor u napadu (br. 27; SDX 65; VĈBZ 10) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena pa se na ovim prostorima u srpskom ili hrvatskom prevodu pojavila tek 2000. u izdanju Slobodne Dalmacije. U izdanju Dnevnika prvi put ga srećemo u epizodi Prigioniero – Zatvorenik (br. 38; LMS 4; LUX 76; VĈBZ 13) iz 1968. koja je u LMS objavljena 1969. pod nazivom Blago Crvene planine. U ovoj priči Dţek organizuje bekstva vojnika iz jedne male

329

predstraţe tvrđave Vinter (vidi kapetan Voren). Dezertere zatim angaţuje za rad u ilegalnom rudniku zlata na indijanskoj teritoriji. Zagor, koji se ubacio među vojnike sukobljava se sa starim neprijateljem i Dţek završava u tunelu rudnika koji se ruši. Zagor pretpostavlja da je Jednooki Dţek poginuo, ali se nekoliko godina kasnije njihovi putevi ponovo ukrštaju. Dţek je osmislio sličan poduhvat. Ponovo je u pitanju rudnik zlata, ali ovog puta rudari su ucenjeni robovi: Indijanci Abenaki (vidi Abenaki). Jednooki Dţek je sa svojim ljudima kidnapovao ţene i decu iz sela Abenaka, dok su ratnici bili u lovu. Ovima je zatim zapretio da će im osloboditi porodice kad iscrpe zlatnu ţilu. Uz pomoć monaha iz ‘‘Kuće na nebu‘‘ – Serafina i Gelsomina (vidi Serafino i Gelsomino), malog Indijanca Hitre Jegulje (vidi Hitra Jegulja) i ratnika Pasamakvoda (vidi Pasamakvodi), poglavice Vidrinog Repa (vidi Vidrin Rep), Zagor uspeva da oslobodi Abenake i uništi razbojničku organizaciju Jednookog Dţeka. Ovom prilikom, Zagor ubija starog neprijatelja. Ovaj događaj je opisan u epizodi La miniera insanguinata – Krvavi rudnik (br. 213; ZS 704) iz 1983. koja je u ex-YU objavljena 1984. pod nazivom Jednooki Dţek (ZS 704). Pojavljivanje u brojevima: 27, 28, 38, 212, 213, 214.

Dutch Ships in Distress off a Rocky Coast - Ludolph Backhuysen (1667) Jednorog (Unicorn) – jedrenjak iz XVII veka oko koga se odvija zaplet u priči Il mistero dell'Unicorno – Tajna Jednoroga (br. 392; SD 56) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. U jesen 1681. godine Jednorog je plovio preko Atlantika, kada je jedna oluja pokrenula niz tragičnih događaja koji će dovesti do propasti broda i svih ljudi na

330

njemu. Misteriozni teret, jajoliki predmeti sa čudnim simbolom spirale su izazvali groznu zarazu koju niko nije mogao da preţivi. Kapetan Jednoroga je pred smrt usmerio kormilo prema severu kako bi zarobio jedrenjak u večitom ledu. 150 godina kasnije u potragu za Jednorogom su krenula dva naučnika i zakleta neprijatelja: Karl Vajs (vidi Karl Vajs) i Martin Van Dik (vidi Martin Van Dik).

Jelen Koji Beţi (Running Away Deer) – vrač Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Sujetni zlikovac koji je davno imao nesuglasice sa Gospodarom Darkvuda. Kada je u selo Ĉipeva stigao Zagor sa Ĉikom i mladim slikarem iz Bostona, Henrijem Samersom (vidi Henri Samers), šaman Ĉipeva je ‘‘Kradljivca Senki‘‘ odmah uzeo na zub. Njegov autoritet je podrio poglavičin sin, Brzi Grom (vidi Brzi Grom), negirajući šamanovo mišljenje da su Henrijeve slike zla magija. Mladi ratnik je izazivanje vračeve sujete platio glavom, a za njegovu smrt je optuţen nesrećni slikar. Zagor je uspeo da razotkrije vračeve spletke, a on je beţeći poginuo. Jelen Koji Beţi se pojavljuje u brojevima 335 i 336.

Jeng (Yeng, 最少每年舉行一次) – mlada Kineskinja koja je došla u Ameriku u potragu za boljim ţivotom. Srela je mladog Japanca Takedu (vidi Takeda) i zaljubila se u njega. Nekoliko puta, Takeda ju je spasao od nasrtljivih bandita. Nije znala da se on nalazi na samoubilačkom zadatku. Kada je zatrudnela s njim, uspela je da ga ubedi da odloţi izvršenje svojih samurajskih obaveza. Pojavljuje se u brojevima: 485, 486, 487.

Jeti (Yeti, 雪人) – sneţni čovek. izmišljeno stvorenje koje navodno ţivi na Himalajima. Zapadno ime dobio je po tibetanskoj reči yeh-teh - "mala čovekolika ţivotinja". To je pogrešan prevod staroengleske reči geottan (yettin na modernom engleskom) što znači vrsta trola ili orka. Mnogi priznati naučnici, istraţivači i pisci iskusni u ovoj oblasti smatraju da su dokazi o postoIjanju Jetija veoma slabi i da se tu radi ili o prevari ili o legendi, ili pak o pogrešnoj identifikaciji neke već poznate vrste. Međutim, Jeti se i dalje smatra jednim od napoznatijih kriptozooloških stvorenja. U priči o Zagoru, Jetija su iz Himalaja doveli pripadnici sekte Mnong (vidi Mnong), po naređenju svog gurua Kinhara (vidi Kinhar). Jeti je ovde predstavljen kao stvorenje ogromne snage koje ubija one koji se nađu na putu njegovim gospodarima, a ni jedno oruţje mu ne moţe nauditi. Njime se upravljalo pomoću melodije frule, čiji je zvuk

331

označavao početak i kraj njegovog ubilačkog pira. Uspeo je da ga pobedi fakir Ramat (vidi Ramat), izgovorivši neke čudne reči, od kojih je čudovište prošla ţelja za ubIjanjem. Na kraju priče Tonineli (vidi Tonineli Marčelo) povezuje priču o Jetiju sa onom o Saskvaču ili Big Futu, svojim američkim pandanima. Sneţni čovek sa Himalaja se pojavljuje u epizodi Yeti! – Jeti (br. 272; ZS 917) iz 1988. godine. Pojavljivanje u brojevima: 272, 273.

Jorik (Yorik) – patuljasti Indijanac, pomoćnik veštice Jaske. Potiče iz plemena Malih Ljudi (vidi Mali Ljudi). Slučajno je poginuo dok je spaljivao Jaskino telo. Pojavljuje se u brojevima 9 i 10.

Josif (Josif) – hrabri dečak iz Bergvila. Srećemo ga u drugoj priči o baronu Beli Rakosiju (vidi Bela Rakosi). Pojavljivanje u brojevima: 187, 188, 189.

Jozef Polanski (Josef Polansky) – bogati moćnik koji je uz pomoć plaćenih ubica pokušao da preuzme monopol nad trgovinom krznima u Darkvudu i okolini. Zastrašivanjem i ubistvima je terao trapere da krzna prodaju njemu, a ne poštenom Dţeremiju Miliusu (vidi Dţeremi Milius). Dvojica njegovih najbeskrupuloznijih ljudi, Klo (vidi Klo) i Gošer (vidi Gošer), brutalnim metodoma su terali trapere da radi iskljućivo sa Polanskim, iako je on slabije plaćao od Miliusa. Nekoli trapera je ubijeno, a Zagor je starog Rohasa (vidi Rohas) spasao vešanja. Nakon ovoga, Zagor se uvukao u njegovu tvrđavu na obali jezera Biver i obračunao se sa razbojnicima. Polanskog je ubio KLu jer je smatrao da ga je gazda izdao. Ovaj događaj je opisan u epizodi Nodo scorsoio – Omča (br. 328; LU 81) iz 1992. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. Polanski se pojavljuje u brojevima 328 i 329.

Jubah (Yubah) – Indijanac iz plemena Šoni (vidi Šoni). Ubili su ga Kajmakanovi (vidi Kajmakan) ratnici. Pojavljuje se u broju Maxi 2007.

332

Jusuf (Jousuf) – hrabri beduin. Desna ruka šeika Azima (vidi šeik Azim). Beskrajno odan svom gospodaru, ţrtvovao se da bi spasao kukavičkog šeika. Pojavljuje se u brojevima: 420, 421, 422.

333

K

Kaata (Kaata) – ţenka orla koja je čarobnici Šajer (vidi Šejer) omogućila da vidi sve šta se događa izvan njenog prebivališta, koje nije smela da napusti. Na kraju priče su se njih dve sjedinile u jedno biće – Pticu Groma ili Vakinijan-Tanku, kako bi pobedile uţasnog Unkteha (vidi Unkteh). Kaata se pojavljuje u broju Specijal 13.

Kačin (Kutchin, Lucheux) - kolektivni naziv Indijanskim plemenima iz porodice Atapaska (vidi Atapaska) nastanjenim u unutrašnjosti Aljaske i teritorije Jukona i Severozapadnih teritorija Kanade. Niz njihovih plemena je nestalo a predstavljali su ih: Dihaj-Kačin (Dihai-kutchin), Kuča-Kačin (Kutcha-kutchin), Nakočo-Kačin (Nakotchokutchin), Natsit-Kačin (Natsit-kutchin), Takut-Kačin (Takkuth-kutchin), Tatlit-Kačin (Tatlit-kutchin), Tenut-Kačin (Tennuth-kutchin), Trandţik-Kačin (Tranjik-kutchin) i Vunta-Kačin (Vunta-kutchin). Zajednički, ova plemena često su nazivana i Luše (Lucheux). Kačini su bili poznati po svojoj ratobornosti, ali i velikoj gostoljubivosti, znajući često da gosta zadrţe i po nekoliko nedelja u svom selu. Kačini kulturno pripadaju sub-arktičkom području lovaca na karibue, praktikuju poligamiju a overpopulaciju su sprečavali ubjanjem ţenske djece. Društvo Kačina poznaje sistem triju stepena ili klasa, što L. H. Morgan smatra pogrešnim Gibsovim (George Gibbs) tumačenjem totema. Ove klase po istom izvoru su egzogamne, dok je poglavica mogao da uzme za ţenu pripadnicu najniţe klase, a da pri tome ne izgubi poloţaj u društvu. Prvi belac koji ih je posetio je najverovatnije bio Aleksandar Mekenzi 1789. godine. Njihova populacija 1956. procenjena je na 1500 duša, a 1970. na 1100. U Zagoru se Kačini prvi put pojavljuju u epizodi L'imboscata – Zaseda (br.224; ZS 746) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. godine pod nazivom Glasnik Manitua. Pojavljivanje u brojevima: 224, 225

Kado (Caddo) – indijansko pleme. Ime Kado modifikovani je oblik imena vodećeg plemena Kadohadako (Kädohädächo), što znači ''real chiefs'' – prave poglavice, koji je dan plemenskim savezima Kadohadako, Hasinai i Nathitohes, a preko porodice Kadoan ostalim plemenima raširenim preko drţava Severna i Juţna Dakota, Arkanzas, Kanzas, Oklahoma, Teksas, Lujzijana i Nebraska, koja govore jezicima te porodice. To su: Adai

334

(?), Arikara (vidi Arikara), Poni (vidi Poni), Ejeiš, Kičai, Tavakoni i Vičita (vidi Vičita). Naziv Kado danas pokriva potomke plemena triju kadoanskih konfederacija.

Naselje Kado Indijanaca (oko 1875) Sa plemenom Kado prvi u kontakt dolazi 1542. godine Luis de Moskoso Alvarado koji preuzima komandu nad de Sotovim vojnicima, ali prvi adekvatniji opisi dolaze nam od preţivelih članova ''posljednjeg La Salovog putovanja''. U posljednjih deset godina XVII veka, u zemlji Kadoa događalo se svašta. Već 1690. osnovana je misija San Francisko de los Tehas, a sledeće godine među njih dolaze Tonti i kartograf Domingo Teran. Među Indijancima izbila je epidemija boginja, pa su oni će 1693. godine otjerali franjevce i vojnike natrag u Meksiko, zbog raznih zaraza i nesreća koje su im ovi doneli. Stanje je bilo loše i kod njihovih drugih srodnika, pa i oni stradaju od bolesti a preţiveli pripadnici plemena Nathitohes, pridruţuju im se 1714. nakon konflikta sa drugim plemenima i zaraza koje su pretrpeli. Njihove seobe počinju napadom agresivnih Osaga (vidi Osage), jednog od plemena Degiha, pa su 1800. godine preseljeni u Lujziajnu, gde ih je tada bilo oko 800. Godine 1824. Kadoima će se pridruţiti jedo drugo Degiha pleme, Kvapo (vidi Kvapo), i sa njima će verovatno, jedan deo njih 1833. biti preseljen na Indijansku Teritoriju (današnja

335

Oklahoma), gde ih 1834. godine opet pogađaju boginje. Ugovorom iz 1835. godine, oni prepuštaju svu svoju zemlju u Lujzijani i odlaze kod Hasinaia u Teksas. Pleme Hasinai je svoju konfederaciju nazivalo Tejas, Teyas ili Taysha, a od ovog imena je kasnije nastalo ime Teksas (Texas), naziv za jednu od drţava SAD-a. Značenje ove reči je 'friends' (prijatelji). U stvarnost Tejasi nikad nisu potpuno napustili Teksas, otišavši u Oklahomu, a njihovih potomaka u Teksasu ima i danas, a organizovani su pod imenom ''Sovereign Nation of Tejas Indians'', na čelu sa poglavicom Chief Blackjack Pruett, i nemaju svoj rezervat. Godine 1854., ostaci raznih Kado plemena smešteni su u rezervat Brazos River, a odatle su 1859. prebačeni na Indijansku Teritoriju, gde su kolektivno preuzeli ime Kado, i gde ih 2004. ima preko 4700 ne računajući Tejas Indijance iz Teksasa.

Kado Indijanci (oko 1885) Kado Indijanci se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Magic-Bat – Medţik Bat (br. 66; LMS 120; SDX 12; LUKL 6) iz 1970. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena

336

1974. godine, pod nazivom Gospodar reke (LMS). Nije nam poznato kako ih je Melončeli (Melloncelli), pisac te epizode, smestio u Vermont. Pojavljivanje: 65, 66.

Kahem (Kahem) – vrač Šonija (vidi Šoni). Bio je prva ţrtva Alfreda Banistera zvanog Ĉovek grom (vidi Ĉovek grom). Pojavljuje se u brojevima 196 i 197.

Ka-Hen (Ka-Hen) – poglavica Seneka (vidi Seneke). Poginuo je u zapaljenom jezeru Osvego kada se suprotstavio Dagaju (vidi Dagajo) na sastanku šest plemena Irokeza (vidi Irokezi). Pojavljuje se u broju Specijal 6.

Kaidan (Kaidan) – legendarni ratnik koji se u osvit istorije borio sa svojim zlim dvojnikom koga je stvorio Vendigo (vidi Vemndigo). Priča o Kaidanu je posluţile kao prolog priči o Crnom Zagoru (vidi Crni Zagor). Pojavljuje se u broju Specijal 8.

Kajeli Dijego (Cajelli Diego, 1971) – strip scenarista, rođen u Milanu. Završio je Elektrotehnički fakultet. Stripom se bavi od 1994. godine. U SBE radi od 1999. godine. Osim Zagora, piše priče za Napoleona, Nejtana Nevera, Legz Viver i Dampira. Prva epizoda koju je napisao Dijego Kajeli je L'uomo venuto dalla pioggia – Čovek koji je došao s kišom (Almanah 2005; LUALM 6) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2009. godine. Brojevi koje je napisao Kajeli: Almanah 2005, 2007.

Kajmakan (Kaimakan) – indijanski ratnik iz plemena Hjuron (vidi Hjuroni), koji je uspeo da ujedini mnoge ratnike iz raznih plemena u borbi protiv belaca. Ţeleo je da predvodi sveopšti ustanak Indijanaca i protera belce sa njihove zemlje. Veoma sposoban ratnik, izvanredan taktičar, ali previše ostrašćen i samouveren. Njegovi ratnici su počeli sa napadima na usamljene farme, a zatim se prešlo na krupnije ciljeve. Kajmakan započinje opsadu tvrđave Krou, ali Zagor uspeva da se probije kroz redove njegovih ratnika i kontaktira vojni odred koji je krenuo prema tvrđavi. Raskrinkava Kajmakanovu uhodu i izaziva Kajmakana na dvoboj. Kada Zagor porazi njihovog poglavicu, Indijanci se povlače i vraćaju svojim plemenima. Kajmakana sahranjuju kao velikog ratnika. Ovaj

337

događaj je opisan u epizodi Uomini in guerra – Ratnici (Maxi 2007; LUMX 8) iz 2007. koja je u Hrvatskoj objavljena 2009. godine. Kajmakan se pojavljuje u broju Maxi 2007.

Chief of the Blood indians War chief of the Piekann indians and Koutani indian – Karl Bodmer (1843) Kajnah (Kainah, Kainaiwa, Blood) – krvavi Indijanci. Pleme američkih Indijanaca iz konfederacije Blekfut (vidi Crne Noge) iz juţne Alberte u Kanadi, i dela Montane. Jezički, kulturno i etnički su srodni ostalim članovima saveza, to su Piegan i Siksika ili Blekfut, što će reći da pripadaju jezičkoj porodici Algonkina (vidi Algonkini). Pleme je pripadalo grupi prerijskih Indijanaca, lovaca na bizone i nomada. Danas pleme ţivi u rezervatu Blekfut u Montani i rezervatu Blad (Kainaiwa) u Alberti, zapadno od Kardstona. Nekadašnja lovačka teritorija nalazila se na Hend Hilsu, blizu Dramlera, Svitgras Hilsu i današnjem području Letbridţa u Kanadi. Ime Blad su dobili od ljudi iz kompanije Hadson Bej (Hudson Bay) po običaju bojenja crvene pruge od uveta do uveta u visini usta. Ime Kainah ili Kainaiva, došlo je po legendarnoj anegdoti, kada ih je jednom u logoru posetio Siksika Indijanac i upitao ih: ''Ko je ovdje poglavica?'', a oni mu uglas odgovore ''Ja sam''. Siksika im tada reče: ''Zvaću vas Pleme sa mnogo poglavica - The Tribe of Many Chiefs‖ (od Aka - "many" i Nina - "chief").

338

Relikvije Kajnaha (oko 1890) Pleme je 1882. godine brojalo oko 1800 duša. Muškarci su visoki preko 6 stopa (1.8 metara), ţene nešto niţe ali snaţne i lepog izgleda. Nomadi kao i ostali Blekfuti, koji su lutali područjima od basena Misurija pa do reke Rid Dir u Kanadi. Nestanak bizona Indijance je naterao da postanu zavisni o drugim izvorima hrane. Zbog toga su 1877. godine završili sa svojim nomadskim ţivotom odlaskom u rezervat poznatim kao Krvavi Rezervat (Blood Reserve), blizu mormonskog mesta Kardston. Oni su veoma religiozan narod i vera im je veoma vaţna u svakodnevnom ţivotu. Središte njihovog oboţavanja su sunce (Natos) i mesec (Kokomi-kisum), neka sazveţđa, i niţa boţanstva ili duhovi planina, šuma, postrva itd. Najznačajnija svečanost im je ''Sun Dance'' – Ples Sunca , što je tipično za sva plemena iz prerije. Na njihovom jeziku zove se ''okan''. U njemu se odaje počast suncu ali sluţi i za inicijaciju mladeţi u svet odraslih. Mučenja i samopovređivanja moraju se proći bez pokazivanja straha ili bola, da bi se postalo ratnik i muškarac. Od izvora koji postoje, naročito su stravični opisi ovoga plesa (pohk hong) kod Mandana (vidi Mandani).

339

Kajnasi se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Sentieri selvaggi – Divlje staze (br. 303; ZS 1040) iz 1990. koja je na ovim prostorima objavljena 1991. godine. Pojavljivanje u brojevima: 303, 304

Buffalo Bull's Back Fat, Head Chief, Blood Tribe – George Catlin (1832) Kajnaka (Kainaka) – mladi Indijanac iz plemena Mohavk (vidi Mohavk). Kada je zemljotres u Darkvudu stvorio procep u zemlji u oblasti guste šume blizu sela Mohavka, počeli su da nestaju Indijanci koji bi se pribliţili provaliji. Poglavica Mohavka, Tonka (vidi Tonka), sa Zagorom i Ĉikom odlazi da ispita udubljenje u zemlji. Iznenađeni shvataju da u podzemlju postoji jedan potpuno ţiv svet, ali sa tačke gledišta ljudi sa površine, u najmanju ruku monstruozan. Prvo se susreću sa dţinovskim mravima, a zatim Tonku kopljem u rame pogađa stvorenje, koje on upoređuje sa zlim duhom. Ranjeni Tonka ostaje na površini da čuva izlaz, a Zagor i Ĉiko se spuštaju u zemljinu utrobu. Ubrzo shavataju da u podzemlju ţive dve vrste ‘‘ljudi‘‘: Vakosi (vidi Vakosi) i Sikimi (vidi Sikimi). Vakosi su vladajuća rasa, dok su jednooki Sikimi (jedan od Sikima je ranio Tonku) njihovi robovi. Zagora hvataju Sikimi i smeštaju ga u jednu hladnu i vlaţnu pećinu. Zagoru ţivot spašava mladi Kajnaka, koga su Sikimi uhvatili još pre dva

340

meseca, ali mu je ţivot sačuvala njegova mladost. Vakosi, naime, zarobljenicima sa površine organizuju takozvanu ‘‘Veliku probu‘‘, koja se sastoji u borbi sa ogromnim troglavim gušterom. S obzirom na Kajnakine godine, smatrali su da je još rano da se mladi Indijanac upusti u takav poduhvat. Ali, sa Zagorom i Ĉikom to nije bio slučaj. Zagor uspeva da porazi troglavo čudovište i Vakosi mu iskazuju svoje poštovanje tako što mu omogućuju duhovnu vezu sa njihovim boţanstvom Hitom (vidi Hito). Hito je zapravo ogromni pauk, i pobednik ‘‘Velike probe‘‘, dobija počast da bude ţiv pojeden. Zagoru to naravno ne pada na pamet, ubija pauka i njih trojica beţe. Za njima juri čitava horda podzemnih ljudi, ali oni uspevaju da im pobegnu i izađu na površinu. Na površini ih dočekuje prava oluje. Zagor primećuje da gromovi gađaju pravo u provaliju, iz čega zaključuje da u njoj ima metala koji privlači munje. Zagor, Ĉiko, Tonka i Kajnaka uz pomoć drvenih kočeva pomaţu munjama da pronađu svoj put ka središtu zemlje. To izaziva uţasnu katastrofu koja kulminira eksplozijom i zatvaranjem prolaza u podzemlje. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il popolo delle caverne – Narod iz pećine (br. 210; ZS 696) iz 1983. koja je u bivšoj Jugoslaviji objavljena 1984. godine. Kajnaka se pojavljuje u brojevima: 210, 211, 212

Kajove (Kiowa) - ratoborno nomadsko pleme prerijskih Indijanaca koje je iz područja Crnih planina prodrlo na jug i zavladalo juţnim prerijama. Ime Kajova ili Kaigvu (Kaigwu) na njihovom jeziku znači ''principal people'' (glavni narod) i verovatno se odnosio samo na bandu Kajova ili Kaigvu a nije obuhvatao grupe Kata, Kogui, Kongtajui, Kingep i Kuato. Sebe su Kajove nazivali nekada i Kwu'da ili going out. Najverovatnije je u pitanju neka aluzija na njihove česte prisilne odlaske, prvo pred Ĉipevama (vidi Ĉipeve), pa Sijuksima (vidi Sijuksi) i Ĉejenima (vidi Ĉejeni). Ovo je vrlo verovatno jer nalazimo i druge varijante istog ili gotovo istog značenja, to su: Tepki'nägo ("people coming out.") i Te'pda' ("coming out."). Ovo pleme nazivalo se i imenom Ko'mpabi'anta ili "large tipi flaps". Saveznici Kajova, Kajova Apači (vidi Apači) nazivali su ih Be'shiltcha, a Sutaio Indijanci Vi'täpätúi, što je moguća varijanta Sijuks naziva Wi'tapahatu "island butte people." Jezik Kajova danas se vodi kao član velike porodice Astek-Tanoan (Aztec-Tanoan). Jezički su im (prema Haringtonu) najbliţi srodnici Tano Indijanci iz Novog Meksika. Na Pauelovoj listi ovaj jezik se vodi kao samostalna porodica Kajovan (Kiowan). U XVII veku oni naseljavaju zapadnu Montanu, a već oko 1700. okreću se prema jugoistoku u područje reke Jelouston. U ovom kraju dolaze u kontakt s Indijancima Krou (vidi Krou), koji im dozvoljavaju da se nasele na Crnim Brdima. Kajove u ovom

341

području oko 1710. Počinju da koriste konje, koje su najverovatnije dobili od Vrana. Bave se trgovinom sa Arikarama (vidi Arikara), Hidatsama (vidi Hidatsa) i Mandanima (vidi Mandani), plemenima koja su kao seosko stanovništvo uzgajala kukuruz i prodavala ga nomadskim Indijancima.

Poglavica Ptica Koja Trči (oko 1900) Ovde Kajove nisu dugo ţiveli, jer ih je najezda Sijuksa i Ĉejena naterala da se povuku na jug. Kajove su se odselile juţnije duţ reke Plate prema reci Arkanzas, do zemlje Komanča (vidi Komanči), s kojima su uleteli u ţestoke borbe. Nakon krvavih borbi, 1790. godine,

342

Kajove i Komanči uspostavljaju trajan mir. Prema Luisu i Klarku, Kajove su tada ţiveli na reci Nort Plat. Nedugo kasnije viđeni su u područjima oko reke Arkanzas. Sa svojim novim saveznicima, Komančima, oni uskoro prodiru u Durango, napadajući usput Meksikance, Teksašane i druga domorodačka plemena, naročito Navaho Indijance (vidi Navaho).

Twelve High Ranking Kiowa Men - Julian Scott Ledger (1880) Kajove, Komanči, Ĉejeni i Apači 1840. stupaju u konfederaciju koja je zaratila s naseljenicima. Američke snage savladale su Indijance i 1867. potpisuju čuveni mirovni ugovor 'Medicine Lodge Treaty' u Kanzasu. Ovaj ugovor, tako poznat, zapravo čine tri ugovora. Prvi je potpisan 21. oktobra 1867. s Kajovama i Komančima. Drugi ugovor su isti dan potpisali Kajova Apači. Treći su 28. oktobra potpisali Arapahi i Ĉejeni. Ovim aktom Indijanci su morali da se povuku na Indijansku Teritoriju u Oklahomi, da bi naseljenici mogli da ţive u miru od Indijanaca. Kajove su međutim izazvali još niz konflikata, i tek su 1879. godine premešteni u Oklahomu. Rezervat dodeljen Kajovama ukinut j e 1901. godine i otvoren za naseljavanje belog stanovništva. Pleme je (prema Muniju) 1780. imalo 2,000 duša. 1905. popisano ih je 1,166; 1910. (1,126); 1923. (1,679; uključujući Kajova Apače); 1930 (1,050); 1937 (2,263).

343

Kajove su bili tipično prerijsko pleme lovaca na bizone. Kod njih nije zapisano da su išta sadili ili uzgajali, osim pasa, i kasnije konja. Luk i strela bili su im glavno oruţje. Posedovali su mnogo konja i ţiveli u prenosivim tipi-šatorima. Ovi šatori su pravljeni od koţe i lako su se mogli sklopiti, rasklopiti i natovariti na konje ili zaprege, zvane 'travail, travois', koje su vukli konji ili psi. Kampovi ili logori (kod Kajova nisu postojala klasična sela), su bili kruţnog oblika, s ulaza na istok nizali su se prvo šatori bande Kata (Biters), do njih su bili Kogui (Elks Band), zatim po redu dolaze Kaigwu ili Kiowa, Kingep ili Kiñep (Big Shields), zatim Apači Semat (Kiowa Apache), krug su zatvarali Kongtalyui (Black Boys; Soy-haytalpupl). Nema podataka za Indijance Kuato koji su nestali pre nego su Luis i Klark videli Kajove na Nort Plati.

Usamlljeni Vuk (Lone Wolf, Mamay-day-te, 1843-1923), poglavica Kajova. Fotografisan oko 1870. godine. Kajove su bili duboko religiozni. Nakon što su od Vrana preuzeli ceremoniju Ples sunca (Sun Dance), ona za njih postaje središte vere. Ples sunca odrţavali su svake godine.

344

Kajove su verovali u snove i vizije, a ''vrećica medicine'' ili ''medicine bundle'' je štitila pleme. Kajove su kasnije preuzeli i Ples duhova (Ghost Dance), kao i 'peyote kult'. U ovim obredima Indijanci se opijaju kaktusom peyote, kojega su Karizo Indijanci iz Meksika, raširili među plemenima severno od reke Rio Grande.Kajove su se koristili kalendarom, poznatim kao taimay, na kojem su piktografskim znakovima na komadima koţe hronološki zapisivali vaţne događaje. U priči o Zagoru Kajove se prvi put pojavljuju u čuvenoj priči La marcia della disperazione – Očajničko putovanje (br. 114; ZS 338; LUX 121) iz 1975. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1976. godine. Pojavljivanje u brojevima: 112, 113, 114, 115, 116, 117, 175, 236, 237, 256, 365.

Zemlja Kajuga (1812)

345

Kajuga (Cayuga) - jedno od pet plemena plemenskog saveza Irokeza (vidi Irokezi), koje je nekada bilo nastanjeno na obalama jezera Kajuga u američkoj drţavi Njujork. Godine 1660. bilo je 1500, a 1778. 1,100 pripadnika plemena. Na početku Američke revolucije (1775-1783) veliki deo plemena se preselio u Kanadu, odakle se nikada nije vratio, dok se ostatak u SAD raspršio među drugim plemenima saveza. Ubrzo nakon revolucije oni prodaju svoja plemenska područja u Njujorku. Neki od njih odlaze u Ohajo, gde postaju poznati kao ''Seneca of the Sandusky'' , a svoj put završavaju na Indijanskoj Teritoriji, odnosno u današnjoj Oklahomi. Mali deo se pridruţio plemenu Oneida (vidi Oneide) i Viskonsinu, deo je ostao u Njujorku sa Irokezima, a većina ih se nalazi u rezervatu Grand River u Ontariju. Društvo Kajuga je najsrodnije Seneka (vidi Seneke) Indijancima. Kao ''četvrta vatra'' saveza ''Naroda duge kuće'' , oni se nazivaju ''nećakom'', Onondagama (vidi Onondage) na istoku i Senekama na zapadu, i sa Oneidama, ostali Irokezi ih smatraju ''mlađom braćom'' . U veću naroda ''duge kuće'', odnosno Haudenosaunee, Kajuge se nazivaju ''narodom velike lule'' - ''The People of the Great Pipe'', a zastupa ih deset poglavica iz tri klase, i uvek pripadnici istih klanova. Prvoj klasi pripada pet poglavica čije je ime ujedno i titula, kao kod svih ovih irokeških poloţaja: Dagajo - Da-gā’-ă-yo - Uplašeni čovek (Man Frightened), iz klana Deer (Jelen) Dajenodaveho - Da-je-no’dä-weh-o - pripadnik klana Heron (Ĉaplja) Gadagvasa - Ga-dä’-gwä-sa - klan Bear (Medved) Sojovase - So-yo-wase - klan Bear (Medved) Hadeasjono - Ha-de-as’-yo- no - klan Turtle (Kornjača) Druga klasa sastoji se od tri poglavice: Dajoojogo - Da-yo-o-yo’-go - nije ustanovljeno Jotehovehko - Jote-ho-weh’-ko - Vrlo hladni (Very Cold), iz klana Turtle (Kornjača) Deavateho - De-ä-wate’-ho - klan Heron (Ĉaplja) Treća klasa ima dvojicu poglavica iz klana Snipe (Šljuka): Todaeho - To-da-e-ho Desgaheh - Des-gä’-heh

346

Klan je egzogaman, imenovan i matrilinearan. U Morganovo doba Kajuge su imale osam rodova podeljenih u dva bratstva (fratrije), ali nejednako raspoređena. U prvoj fratriji bilo je pet klanova: Bear (Medved), Wolf (Vuk), Turtle (Kornjača), Snipe (Šljuka) i Eel (Jegulja). Druga fratrija imala je svega tri klana, i to Deer (Jelen), Beaver (Dabar) i Hawk (Jastreb). Sedam od njihovih klanova imaju ista imena kao i kod Seneka, ali su nestale Ĉaplje (klan Heron), a njihovo mesto, zauzeo je klan Jegulja (Eel). Danas pleme Kajuga ţivi najviše u Kanadi u provinciji Ontario, a 2007. godine tamo ih je registrovanoo preko 6000, od čega 3101 Gornjih Kajuga (Upper Cayuga) i 3162 Donjih Kajuga (Lower Cayuga). Prema podacima iz 1999. godine, manje od 100 kanadskih Kajuga je znalo da govori kajuga-jezikom , a sluţe se njime prilikom svojih tradicionalnih rituala religije Handsome Lake (Lepo jezero). Kajuge se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi La vendeta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; LMS 43; ZS 481; SDX 40; VĈBZ 2; LUBZ 2) iz 1966. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1971. pod nazivom Robovi rudnika (LMS). Pojavljivanje: 8, 9, 15, 56, 192, 215, 255, 295, 296, 440, 441, Specijal 6,

Kajuni (Cajuns) – etnička frankofonska grupa iz Lujzijane i okolnih drţava na jugu SAD. Kajuni su potomci izgnanika iz francuske kolonije Akadije (danas Nova Škotska) koji su napusstili svoju domovinu 1775. godine i pronašli utočiste u juţnoj Lujzijani desetak godina kasnije. Do 1790 oko 4000 Akađana se naselilo u močvarne predele Bajo Lafurša u delti Misisipija. Kasnije su naselili i prerije u Luizijani. U plodnim bajoima su ribarili, hvatali u zamke krznene ţivotinje, sakupljali mahovinu i gajili šećernu trsku, pamuk, i kukuruz. U prerijama su gajili pirinač i stoku na rančevima. Njihovu domaću arhitekturu predstavljali su kuće napola obloţene drvenom građom, dimnjaci od blata, i spoljne stepenice koje su vodile do tavana. Imanja su često bila ograđena karakterističnom ogradom od kočeva i dasaka. Danas se procenjuje da Kajuna rimokatolika koji govore francuski ima oko 500 000 i oni su zadrţali mnoge kulturne i profesionalne običaje svojih predaka. Njihov jezik je jedan arhaičan oblik francuskog jezika u koji su unete reči iz engleskog, nemačkog, španskog i raznih indijanskih jezika. Sa opadanjem broja vodenih pacova u močvarama, nutrija, koja je uvezena iz Argentine, postala je glavna lovina Kajuna. Sakupljanje ostriga, račića, škampi takođe su vaţnije grane privrede. Nedavno je bušenje u cilju pronalaţenja nafte u močvarama i susednim oblastima pored obale pruţilo Kajunima još jednu mogućnost zaposlenja.

347

Kanadsku provincija Akadiju (danas Nova Škotska) naselili su početkom XVIII veka francuski kolonisti, ali je oblast ubrzo nakon toga potpala pod britansku kontrolu. Godine 1775. kako se bliţio rat između Francuske i Engleske, britanske vlasti su traţile da se Akađani odreknu svoje katoličke vere i zakunu se na vernost britanskoj kruni. Oni su to odbili i napustili Akadiju. Preseljenje francuskih Akađana u Lujizijanu nije bilo ni brzo ni glatko. Mnogi su prebačeni u kolonije u Novoj Engleskoj, a neki na Karibe ili nazad u Francusku, dok su neki lutali 20 godina pre nego što su saznali da su dobrodošli na preteţno francusku teritoriju Lujzijane. Tu su osnovali male farme duţ Misisipija, Bajo Tekeha, Bajo Lafurša i drugih rečica u juţnom delu regiona. Sela čiji su se stanovnici bavili lovom i ribolovom osnovana su u močvarnim oblastima. Zemlja Kajuna (naziv je pokvareni francuski izgovor reči Akađanin) danas leţi u trouglu čija je osnova obala Lujzijane a vrh je blizu Aleksandrije u centralnom delu drţave. Trougao se sastoji od 22 parohije a najvaţniji grad te oblasti, Lafajet, predstavlja nezvanični glavni grad ―Akadijane.‖

Močvara severno od Nju Orleansa Kajunska kuhinja je bliska rođaka kreolske kuhinje iz Nju Orlinsa, ali nema joj ravne u svetu po maštovitosti jela ili umetničkoj snazi začinjavanja. Usavršili su kulinarski stil koji je postao svetski poznat, a karakterišu ga ljuta, začinjena jela bogatog ukusa.

348

Njihova omiljena jela su dţambolaja, gumbo, pikantni sos od kornjače, razne kobasice, punjene krabe i škampi na sto načina. Drčni i vredni Akađani ostali su izolovani u močvarama do duboko u XX vek, a rezultat je da i dalje govore sopstvenim jezikom, i imaju kulturu sa jedinstvenim pesmama, plesovima i praznicima. Muzika Kajuna moţe biti ţivahna ili melanholična, a ponekad je i jedno i drugo. Tradicionalni instrumenti Kajuna su violina, harmonika i triangl. Kao i jezik kojim govore, i reči pesama su delom francuske a delom engleske. Teme su univerzalne, ljubav (izgubljena i nađena) i lepota njihove zemlje, ali su melodije i frazeologija jedinstveni. Prvobitno farmer, traperi i ribari, danas se Kajuni bave svim profesijama i predstavljaju kičmu istraţivanja i proizvodnje nafte i gasa u drţavi, naročito na moru. Kada je nafta prvi put otkrivena u Severnom moru više od 5000 Kajuna sa radnim iskustvom na naftnim platformama na otvorenom moru, zaposleni su da buše prve izvore i da obuče ostale radnike. Pored hrane i muzike, karakteristična obeleţja Zemlje Kajuna su i piroge (kanui napravljeni od jednog jedinog debla čempresa), španska mahovina, aligatori, močvare, bajoi i kajunske brvnare. U priči o Zagoru Kajuni se prvi put pojavljuju u epizodi Il tesoro di Jean Lafitte – Blago Ţana Lafita (br. 417; VA 7; LU 100) iz 2000., koja je u ex-YU prvi put objavljena 2002. godine. Pojavljivanje u brojevima: 417, 418, 472, 473.

Kaleb (Caleb) – ludi ubica iz planine Skal. Kada su u planini Skal, u čijem podnoţju se nalazi trapersko utvrđenje Bridţer, počela da se događaju monstruozna ubistva lovaca, Dok Lester (vidi Dok Lester), je pozvao Zagora da im pomogne da razreše misteriju. Zagor, Ĉiko, Dok i nekoliko trapera iz tvrđave Bridţer kreću u planine, a na tom putu im se pridruţuje i Dţoana Ešli (vidi Dţoana Ešli), koja je krenula u potragu za svojim muţem Dţonatanom (vidi Dţonatan Ešli), koji je nestao u planinama pre nekoliko meseci. U planini Skal, oni se sukobljavaju sa nemilosrdnim ubicom koji napada sve ljude, i bele i crvene koţe, i ima saveznike u čoporu vukova. Nakon oluje oni nabasaju na selo Golgotu, za čije postoIjanje niko i ne zna. Golgota je naselje poludivljih ljudi, potpuno odsečenih od civilizacije, kojom čvrstom rukom vlada gradonačelnik Eldon Dţeret (vidi Eldon Dţeret). Dţeret je autokratski sadista koji se jednako ponaša i prema svojim sinovima i prema ostalim stanovnicima sela. Tu naši prijatelji saznaju da je ubica iz planine Dţerodov pastorak Kaleb, koji je potpuno poludeo i napustio Golgotu, i koji napada njene stanovnike i ţeli da ubije

349

Dţereta. Iste noći Dţeretovi sinovi napadaju Dokove trapere u ţelji da se dočepaju Dţoane. U Golgoti nema ţena i njena pojava je uzburkala krv njenih stanovnika. Zagor i preţiveli traperi beţe iz sela, a za njima kreće potera. U sukobu u brdima, Zagorovoj grupi stiţe neočekivana pomoć od Kaleba, ali Dţoana i Ĉiko padaju u ruke Dţeretovim ljudima. U haosu koji je nastao, traperi iz Bridţera su se raštrkali i Zagor tragajući za prijateljima nabasava na jednu usamljenu kolibu. Tu pronalazi Dţonatana Ešlija i oslobađa ga. Od njega saznaje kako ga je Kaleb ostavio u ţivotu kako bi mu čitao knjige koje je nosio sa sobom. Od Dţonatana Zagor saznaje Kalebovu tuţnu sudbinu. Kada je bio dečak, njegova porodica je bila u karavanu sa pionirima koji su putovali na zapad. U planinama Skal su ih napale Crne Noge (vidi Crne Noge), a Kaleb je jedini preţiveo napad. Pronašao ga je Eldon Dţeret i usvojio ga. Ali, biti Dţeretov sin nije bilo lako. Svakodnevna tortura i ţivot u ropstvu su učinili da je Kaleb godinama razvijao mrţnju prema Dţeretu. Surove kazne nisu slomile momka i učinile ga pokornim kako je to gradonačelnik ţeleo. Kaleb je na kraju potpuno poludeo i pobegao iz Golgote, rešen da se osveti Dţeretu i njegovim sinovima. U planini je podivljao i postao krvoločni ubica.

The Devil and Tom Walker – Charles Deas (1843) Zagor se nalazi sa Dokom i preţivelim traperima i oni planiraju napad na Golgotu kako bi oslobodili Dţoanu i Ĉika. U toku noći, oni upadaju u tvrđavu, a posao im olakšava poţar koji iznenada izbija. Vatra nije buknula slučajno, potpalio ju je Kaleb koji je tu noć odabrao za odlučujući obračun sa svojim ''ocem''. Zagor i prijatelji oslobađaju Dţoanu i Ĉika, a u haosu koji je izbio ginu i Kaleb i Dţeret, a Golgota nestaje u plamenu. Ovaj

350

događaj je opisan u epizodi Golgotha – Golgota (br. 402; SD 65) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Kaleb se pojavljuje u brojevima 401 i 402.

Kamar (Kamar) – poglavica Hjurona (vidi Hjuron) sa reke Šenangora. Sin poglavice Teh Šaja koga je ubio vrač Demonska Maska (vidi Demonska Maska) da bi postao poglavica umesto poglavice. Posle pogibije vrača, Kamar je postao poglavica Hjurona. Pojavljuje se u brojevima: 201, 202, 203.

Kamen U Vodi (Stone In The Water) – ratnik Mohavk (vidi Mohavk) koga je Tonka (vidi Tonka), na Zagorovu molbu, odredio da predvodi grupu koja će bezbedno provesti Markusa Antonija (vidi Markus Antonijo de Karvaljo) i njegovu grupu kroz Darkvud. Na povratku su ga ubili ljudi majora Krebera (vidi major Kreber). Pojavljuje se u broju 451.

Kamena Ruka (Stone Hand) – poglavica Kvapo (vidi Kvapo) Indijanaca. Pojavljivanje u brojevima: 155, 156, 285, 286

Kancio Dečio (Canzio Decio, 1930) – strip scenarista i dugogodišnji generalni direktor SBE. Osim Zagora, radio je scenarije i za Malog rendţera i Teksa Vilera. Prva epizoda koju je napisao Kancio je Il cavaliere misteriozo – Tajanstveni jahač (br. 139; ZS 396; ZSSP 6; LUX 146) iz 1977. koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1978. Brojevi koje je napisao: 139, 140, 141, 144, 145, 146, 161, 163, 164, 165, 166, 167, 209, 210, 211, 212.

Kandar (Candar) – kušitski (vidi Kuš) nekromant (vidi nekromantija). Zajedno sa Ksaltomom (vidi Ksaltom) je pokušao da se dočepa skiptara Tin-Hinan koji je pronašla Marada (vidi Marada). Ubili su ih Zagor i Endrju Kejn (vidi Endrju Kejn). Pojavljivanje u brojevima: 420, 421, 422.

351

Kandraks (Kandrax) – besmrtni keltski druid (vidi druidi), jedan od Zagorovih najvećih neprijatelja. Škotski arheolog Dţordţ Meklaud (vidi Dţordţ Meklaud) je na poziv svog prijatelja Dţima Kolmana (vidi Dţim Kolman) došao u Vermont da bi ispitao ostatke građevina koji liče na drevnu keltsku arhitekturu. Kopajući, otkrili su podzemnu prostoriju u kojoj su našli mumiju taIjanstvenog starca duge bele brade, neverovatno očuvanu. Triling šeprtlja: Ĉiko, Diging Bil (vidi Diging Bil) i Bat Baterton (vidi Bat Baterton) potrudio se da probudi uţas koji je spavao gotovo dva milenijuma. Kandraks je bio jedan od najvećih druida koji su ikada ţiveli. Poveo je grupu Kelta iz Evrope na daleki put preko okeana, gde su osnovali svoju koloniju. Kada je osetio da mu se bliţi smrt, rešio je da iskoristi svoje poznavanje magije i pobedi smrt. Naredio je svojim učenicima da ga zatvore u stakleni sarkofag, koji je napunjen plinom za čuvanje tela. Ţeleo je da se posle nekoliko vekova probudi i svojim očima vidi šta je nastalo od naseobine koju je osnovao. Već pomenuti triling šeprtlja je razbio sarkofag i probudio druida iz stanja prividne smrti. Kada je video da od keltske civilizacije nije ostalo ništa, rešio je da kazni one koje je smatrao odgovornim. A to su za njega bili Zagor i njegovi prijatelji. Koristeći svoju moć hipnoze uspeo je da na svoju stranu pridobije mnoge iz Zagorovog okruţenja. Da bi ojačao svoju moć bila mu je potrebna ljudska ţrtva – mlade ţene, a za to je odabrao Mardţi Kolman (vidi Mardţi Kolman), sestru Dţima Kolmana. Kandrkas uspeva da kidnapuje Mardţi i sprema se da je ţrtvuje keltskim bogovima šeste noći meseca. Zagor uspeva da prebrodi prepreke koje mu je Kandraks pripremio i sukobljava se sa druidom. Iako ranjen, Zagor uspeva da se odupre hipnotizerskim Kandraksovim moćima i druid gubi ravnoteţu i pada u reku. Priča koja predstavlja krunu Zagorovog klasičnog perioda je opisana u epizodi Il fantasma di Stone-Hill – Duh iz Stoun Hila (br. 130; ZS 382; LUX 137) iz 1976. godine, koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1977. pod nazivom Kandraksova mumija (ZS 382). Iako su svi poverovali da je Kandraks poginuo, nekoliko godina kasnije on se vraća i pokušava da se osveti Zagoru i njegovim prijateljima. Ovom prilikom Zagor i Ĉiko na putu za Darkvud u gradiću Husiku u Novoj Engleskoj sreću Bata Batertona, koga je ponovo unajmio profesor Dţordţ Meklaud, da čuva iskopine iz Stoun Hila, koje namerava da prenese do Bostona. U Husiku saznaje da je gradić več izvesno vreme na

352

meti neobičnih kostimiranih razbojnika, koji pokušavaju da se dokopaju keltskih artefakata. Od Batertona Zagor saznaje da je profesor Meklaud u Stoun Hilu iskopao čitav zamak, ali i da je odjednom nestao. Ispostavlja se da je Kandraks ţiv i da je zarobio Meklauda, Mardţi i Dţima Kolemana, te da je hipnozom pridobio pravu malu vojsku do smrti vernih pristalica i da ponovo pokušava da obnovi keltsku civilizaciju u Americi. Zagor se sukobljava sa Kandraksom i uz pomoć prijatelja Maski-Hana (vidi Maski-Han) i Indijanaca Vampanoag (vidi Vampanoag) još jednom uspeva da porazi čarobnjaka, čije se telo pretvara u prah. Ovaj nastavak slavnog klasika je objavljen 1986. godine pod nazivom La vendetta di Kandrax – Kandraksova osveta (br. 250; ZS 829), a u SFRJ 1987. pod nazivom Moćni Kandraks (ZS 829). Zagor je uveren da je druid konačno mrtav.

Druids of Ole England – Joseph Martin Kronheim (1868) Međutim, Kandraks je završio u drugoj dimenziji i postao sluga Dona (vidi Don), boga smrti starih Kelta. Odatle nastoji da se vrati na ovaj svet i osveti Zagoru. Kada su se Zagor i Ĉiko nakon pustolovine u Africi konačno vratili u Ameriku, na putu do Darkvuda su se obreli na Floridi, gde su u jednom kilombu (mala zajednica begunaca, Seminola (vidi Seminole) i odbeglih crnih robova) uţivali gostoprimstvo. Jedne noći u

353

selu se pojavljuje Kandraksov duh koji preti Zagoru i njegovim prijateljima. Katabe (vidi Katabe), lokalni vudu sveštenik (vidi vudu), predlaţe Zagoru da obave ritual kako bi na onoj strani dobio odgovore o Kandraksu. Međutim, ritual je krenuo loše i Katabe pada u komu, a veće staraca odlučuje da Zagor i Ĉiko moraju da napuste kilombo.

A Converted British Family Sheltering A Christian Missionary From The Persecution Of The Druids – William Holman Hunt (1850) Lutajući močvarom, oni nailaze na jednu staru oronulu vilu i odlučuju da prenoće u njoj. Te noći Zagor ima košmarne snove sa Kandraksom iz kojih saznaje da druid namerava da ţrtvuje njemu drage ţene: Mardţi Kolman, Fridu (vidi Frida Lang) i Gambit (vidi Gambit). Sutradan ujutro upoznaju se sa vlasnikom kuće, profesorom Erazmusom Morgastom (vidi profesor Erazmus Morgast), koji se bavi psihoanalizom i hipnozom (istorijski netačno jer je pojam psihoanalize uveo Sigmund Frojd krajem XIX veka, a priča o Zagoru se odvija tridesetih godina XIX veka). Njegov glavni pacijent je lokalni bogataš i robovlasnik Dţejms Dţejmison (vidi Dţejms Dţejmison) koji pati od psihičkih problema. Ispostavlja se da je Kandraks i njega i Erazmusa podredio svojoj volji i da je prva ţrtva Kandraksovog rituala upravo Dţejmisonova ćerka Regina (vidi Regina Dţejmison). Zagor se upetljava u sukob između stanovnika kilomba i Dţejmisonovih ljudi, jer su odbegli robovi optuţeni da izvode krvave vudu rituale. U močvari Floride,

354

zarobljeni Zagor prisustvuje ritualu ţrtvovanja Regine i tri mlade crnkinje, ali zahvaljujući Katabeovom duhu dobija uputstvo da sa Kandraksovih grudi skloni amajliju triskelion, nakon čega Kandraksov stok (materijalizovani dvojnik) nestaje, a sa njim i vlast nad hipnotisanim sledbenicima. Katabe izlazi iz kome a jedini koji je takođe nestao je profesor Morgast. Zagor i Ĉiko konačno stiţu u Darkvud, gde od Tonkinih (vidi Tonka) Mohavka (vidi Mohavk) saznaju da se u Darkvudu pojavio zao duh koji je uništio Zagorovu kolibu, a zatim izazvao rat između belaca i Indijanaca. U Darkvud su došli ljudi sa severa, belci i Indijanci Ĉipeve (vidi Ĉipeve) i Kri (vidi Kri), a predvodi in Morgast. Zagor i Mohavci se sukobljavaju sa Morgastom i zarobljavaju ga. U tvrđavi Henri, Zagor uništava triskelion i u istom trenutku on i Tonka nestaju, a pravi Kandraks se vraća na ovaj svet. Ispostavlja se da je u pitanju Kandraksov trik kako bi on i Zagor zamenili mesta. Tonka i Zagor završavaju u Dun Skaitu, na Ostrvu senki, gde se pridruţuju legendarnim junacima Tuata De Danan (vidi Tuata De Danan) u borbi protiv boga Dona i njegovih Fomora (vidi Fomori). Zagora i Tonku primaju u Fianu – ratničku druţinu Junaka Crvene Grane, kojom komanduje legendarni Fin Mak Kumal (vidi Fin Mak Kumal), i oni uspevaju da poraze Fomore, a boginja Morigan (vidi Morigan) vraća Zagora i Tonku u Darkvud, a sa njima odlaze i dvojica fenIjanaca Osijan Mak Kumal (vidi Osijan Mak Kulam), sin kapetana Fina i Konan Mak Morna (vidi Konan Mak Morna). Na kraju oni uspevaju da poraze Kandraksa i njegove sluge, Morgast gine, a boginja Nemain (vidi Nemain) odnosi Kandraksa u Dun Skait. Ova epska priča je opisana u epizodi Gli eroi del Ramo Rosso – Junaci Crvene Grane (br. 433; LU 116) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. godine. Druid Kandraks se pojavljuje u brojevima: 130, 131, 132, 133, 249, 250, 251, 431, 432, 433, 434, 435.

Kanoksen (Kanoxen) – poglavica Delavera (vidi Delaver). Najstariji Zagorov neprijatelj. Njegovi ratnici su, predvođeni Reganom (vidi Dţejms Regan), Kanoksenovim krvnim bratom, pobili posadu Maribela, broda kojim je Ĉiko došao u Darkvud. Nakon poraza Delavera kod Fort Pita izgubio je ţivot u ţivom blatu. Prva epizoda Zagor, u SFRJ je objavljena 1971. pod nazivom Hiljadu zamki (br. 1; LMS 29; ZS

355

454; SDX 31; VĈBZ 1; LUBZ 1), a reprintovana 1979. godine, pod nazivom Močvara Mohi-la (ZS 454). Kanoksen se i kasnije pojavljuje u nekim epizodama u reminisencijama. Pojavljivanje u brojevima: 1, 2, 500, Specijal 13.

Kapetan Alehandro Tores (Captain Alejandro Torres, Capitano Alejandro Torres) – oholi i umišljeni oficir meksičke vojske. Zapovednik garnizona u Los Anđelesu. Srećemo ga u kalifornijskoj priči sa Natom Murdom (vidi Nat Murdo). Pojavljivanje u brojevima 353 i 354.

Kapetan Američke mornarice (oko 1860) Kapetan Alek Volas (Captain Alec Wallace) – britanski mornarički oficir, zapovednik broda Glori (vidi Glori) i potomak Aleksandera Volasa, velike ljubavi vampirice Ilenije Varge (vidi Ilenija Varga). Pojavljuje se u brojevima 429 i 430.

356

Kapetan Askot (Captain Ascott) – oficir, ubica. Kapetan Askot je u toku partije pokera ubio poručnika Vernona. Za ovo ubistvo je optuţen poručnik Tedi Nikols (vidi Tedi Nikols), jer je jedinog svedoka – Diging Bila (vidi Diging Bil), Askot naterao u bekstvo zapretivši da će ga ubiti ako progovori. Pojavljivanje u brojevima: 24, 25.

Kapetan Barnet (Captain Burnette) – oficir vojske Teksasa i fanatični šovinista. Vojska kojom je zapovedao je uništila selo Kotsoteka Komanča (vidi Komanči). Zajedno sa pukovnikom Ostinom (vidi Ostin F. Stiven) poraţen je od Komanča Sivog Vuka (vidi Sivi Vuk) u brdima Vičita. Pojavljuje se u broju 414.

Kapetan Brosnan (Captain Brosnan) – komandant odreda američkih marinaca i zapovednik broda Santa Klara (vidi Santa Klara). Poginuo je u borbi sa pljačkašima Tomasa Lafordţa (vidi Tomas Lafordţ). Pojavljivanje u broju Maxi 2006.

Kapetan Ĉejs (Captain Chase) – oficir vojne akademije u Dolini Ruţa. Pojavljivanje u brojevima: 318, 319, 320.

Kapetan Danijel Van Dorsen (Captain Daniel Van Dorsen, Kapitein Daniel Van Dorsen) – kapetan Posejdona (vidi Posejdon), holandskog jedrenjaka koji je nestao u Indijskom okeanu 1642. godine. Van Dorsen je na nagovor svog drugog oficira Hamiltona (vidi Dţordţ Hamilton), koji se bavio crnom magijom, napao drevni feničanski hram boga Baala (vidi Baal), na obali Indije i zarobio sveštenika Ramapurija (vidi Ramapuri). Brod je ubrzo upao u bonacu, koja je neprekidno trajala danima. Hamilton je tada nagovorio Van Dorsena da bogu Baalu ţrtvuju jednog mornara, kako bi se ostali swpasili. Skrnavljenje hrama i ljudske ţrtve su odvele brod i sve mornare na njemu u vanvremenski limbo. Kapetan i mornari su starili, ali nisu mogli umreti. Jedini način da se izvuku iz svojevrsnog pakla je nudila crna magija, kojom je Hamilton solidno ovladao. S obzirom da su na raspolaganju imali sve vreme ovoga sveta, Hamilton je godinama prevodio tekstove o magiji i otkrio da se pomoću jednog obreda moţe doći u kontakt sa osobama koje su u krvnom srodstvu sa njim i Van Dorsenom. On, Hamilton i mornari sa

357

Posejdona su mogli da se projektuju na mestima gde su ţiveli njihovi potomci. Ljudima na ovom svetu su izgledali kao duhovi, ali su predmeti koje su nosili sa sobom bili materijalizovani. Tako su stupili u kontakt sa Elizom Van Dorsen (vidi Eliza Van Dorsen) i Henrijem Hamiltonom (vidi Henri Hamilton) i uspeli da ih ubede kako su duhovi njihovih predaka koji ţele da im pomognu da se dokopaju skrivenog blaga. Elizi su ostavili brodski dnevnik sa laţnom istorijom Posejdonovog putovanja. Brod je navodno izašao iz bonace i stigao u Ameriku, a Danijel Van Dorsen je po dnevniku osnivač malog holandskog gradića u Pensilvaniji, Dačburga. Henriju je poslat astrolab – astronomski i navigacioni instrument, koji je do otkrića sekstanta u XVIII veku, bio neophodan alat svakog pomorskog kapetana.

Dutch ships at the Vlissingen coast - Jacob Adriaensz. Bellevois (1676) Pošto ne moţe da rastumači uputstva u dnevniku, Eliza se obraća stručnjacima, istoričarima i kartografima, profesoru Majeru (vidi profesor Majer) iz Filadelfije i njegovom kolegi, profesoru Vilijamsu, koji nije niko drugi do stari Zagorov znanac – Diging Bil (vidi Diging Bil), koji je namirisao još jedno blago. Njegov laţni identitet je još jedna sitna prevara, kako bi lakše stekao poverenje Majera i Elize. Oni se povezuju sa Henrijem Hamiltonom i pozivaju ga da sa astrolabom dođe u Dačburg, kako bi zajedno rešili misteriju zlata sa Posejdona. Istog dana kada i Hamilton, u Dačburg stiţu Zagor i Ĉiko i pridruţuju se Diging Bilu i njegovim novim prijateljima. Međutim, neko

358

pokušava da se dočepa astrolaba i napada prijatelje, upravo kada je Hamilton stigao u grad. Međutim, kriminalce koji su ih napali ubijaju mornari – duhovi sa Posejdona i za sobom ostavljaju još jedan artefakt – starinski mač. U međuvremenu, Elizu u vili Van Dorsen napada banda razbojnika, vezuje nju, njenog sekretara Dţefa Ajvorija (vidi Dţef Ajvori) i majordoma Vinsenta. I ovde razbojnike ubijaju mornari sa Posejdona, ali nesrećni Vinsent umire od gušenja. Upoređujući oznake sa astrolaba i uputstva iz dnevnika, profesor Majer i Diging Bil otkrivaju da se tajna blaga krije u astrolabu. Po uputstvima dvojice stručnjaka, Eliza pomera kazaljke na instrumentu što se završava tako što iz astrolaba izlete dve oštrice i poseku je po ruci. Onog trenutka kada Elizina krv kapne na instrument, svi prisutni u sobi bivaju teleportovani na Posejdon. Konačno, Eliza i Henri upoznaju svoje pretke i saznaju pravu istinu. Kapetan Van Dorsen i Hamilton su pronašli način da ih neko zameni u limbu. Hamilton Baalu ţrtvuje Ajvorija, a tada saznajemo da je upravo Ajvori bio odgovoran za pokušaje pljačke i ubistva koja su se dogodila na imanju Van Dorsenovih. Sada je potrebno da se završi obred i da Van Dorsen, Hamilton i četiri najvernija mornara, zamene mesto sa svojim potomcima, Zagorom, Ĉikom, Diging Bilom i Majerom. Međutim, Henri Hamilton shvata na koji način moţe da spreči demonski ritual. On otima mač od jednog mornara i izvršava samoubistvo. Istog trenutka, ostalo petoro biva vraćeno u Dačburg, a smrću poslednjeg Hamiltonovog potomka, krug je zatvoren i Posejdon je sa svojom posadom osuđen da večno ostane u limbu. Ova priča inspirisana Letećim Holanđaninom (vidi Leteći Holanđanin) ispričana je u epizodi La maledizione del Poseidon – Posejdonovo prokletstvo (Specijal 18; LUSP 11) iz 2006. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Danijel Van Dorsen se pojavljuje u broju Specijal 18.

Kapetan Dţošua (Captain Joshua) – pokršteni Indijanac iz plemena Hjuron (vidi Hjuron), jedan od dvojice krvoločnih ubica koji prate Pričera (vidi Pričer) na njegovom ludačkom pohodu. Ubio ga je Grom (vidi Grom), ratnik Kri (vidi Kri). Pojavljuje se u broju Specijal 9.

Kapetan Edmund Forbs (Captain Edmund Forbes) – kapetan Erebusa (vidi Erebusa), jedrenjaka koji je iznajmio Ludvig Rihter (vidi Ludvig Rihter) prilikom ekspedicije na Islandu. Pojavljivanje u brojevima: 479, 480, 481.

359

Kapetan Fredi Elis (Captain Freddie Ellis) – oficir američke vojske. Posle ubistva pukovnika Donovana na karnevalu u Nju Orleansu, kao najviši po rangu postao je komandant vojnog garnizona u tom gradu. Mladi Elis, stari znanac Zagora i Ĉika, skinuo je sumnju sa Ĉika koji je je bio osumnjičen za Donovanovo ubistvo. Nesrećni Elis se sukobio sa konspirativnom organizacijom ‘‘Braća reke‘‘, čiji je cilj bilo vraćanje Lujzijane pod francusku kontrolu (Napoleon Bonaparta je 1803. godine prodao Lujzijanu SAD za 15 000 000 $). Jezgro organizacije su činili aristokrate i plantaţeri francuskog porekla. Na njegovu sreću, tu se našao Zagor, koji je raskrinkao zaverenike. Ova priča je ispričana u epizodi Tragico carnevale – Tragedija na karnevalu (br. 101; ZS 304; LUX 108) iz 1973. godine koja je na ovim prostorima prvi put objavljena 1976. pod nazivom Karneval (ZS 304). Pojavljivanje u brojevima: 101, 102, 103.

Kapetan Frenk Skot (Captain Frank Scott) – zapovednik vojne tvrđave Fort Pionir. Stari Zagorov znanac. Pojavljuje se u priči Il fiore che uccide – Smrtonosni cvijet, (br. 71; ZS 248; ZS 988; SDX 17; LUKL 9) iz 1971. godine, koja je u ex-YU objavljena 1975. pod nazivom Smrtonosna Tumaka (ZS). Pojavljivanje u broju 70.

Kapetan Gibson (Captain Gibson) – šef policije u Norfolku. Nakon provale na Fišlegov brod (vidi Fišleg), i pokušaja ubistva Kineza Linga, putnika na Golden Bejbi, Zagor uspeva da uhvati dva Kineza i predaje ih policiji. Kapetan Gibson je od početka nabusit i sumnjičav prema Zagoru, smatrajući sebe profesionalcem, kojem nije potrebna pomoć amatera. Ali, kada Zagor spasi Gibsona iz ruku okrutnog Vong-Lota (vidi Vong-Lot), policajac prihvata saradnju i oni zajedno razotkrivaju vođu kineske mafije, koji je pokušao da se dočepa carskog pečata, simbola vlasti u kineskoj četvrti u Norfolku. Ovaj događaj je opisan u epizodi L’idolo cinese – Kineski idol (br. 159; ZS 466; LUX 166) iz 1978. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1979. pod nazivom Zlatni pečat (ZS). Kapetan Gibson se pojavljuje u brojevima: 158, 159, 160, 161.

Kapetan Grejson (Captain Grayson) – kriminalac u uniformi. Po naređenju pukovnika Dilona (vidi pukovnik Dilon), Grejson i Zagor su učestvovali u pratnji kola sa novcem. Iznenada su ih napali razbojnici za koje se ispostavlja da im je vođa upravo Grejson. Zagor zbog toga završava u zatvoru Helgejt, odakle beţi uz pomoć doktora Hogana

360

(vidi doktor Hogan). Zagor razotkriva zločince i Grejson biva osuđen na smrt. Ovaj događaj se zbio u epizodi L’inferno del vivi – Pakao ţivih (br. 20; LMS 86; SDX 57; VĈBZ 8) iz 1967. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1973. godine pod naslovom Ruka pomirenja (LMS 86). Pojavljivanje u broju: 20.

Kapetan Kjubrik (Captain Kubrick) – beskrupulozni kapetan američke vojske. Sadista koji se pojavljuje u epizodi Zagor, il ribelle – Zagor odmetnik (br. 90; ZS 284; ZS 932; LUX 98; LUKL 20) iz 1972. koja je kod nas prvi put objavljena 1975. pod nazivom Sloboda ili smrt (ZS 284). U ovoj priči Zagor se ponovo sreće sa Manetolom (vidi Manetola), koji sa svojim Seminolama (vidi Seminole) pokušava da pobegne iz SAD. Kjubrik lovi Seminole, a sticajem okolnosti šaka mu dopada Zagor. Kjubrik se pojavljuje u broju 90.

Parobrod Rouzbad (oko 1880) Kapetan Kleg (Captain Clegg) – kapetan i vlasnik parobroda Plava kraljica (vidi Plava kraljica). Mračan i tajnovit čovek. Godinama ga muče košmarni snovi, pa preterano

361

poseţe za bocom viskija. Kada se na njegovom brodu počela pojavljivati rečna avet angaţovao je detektive iz agencije Baterton & Baterton, Binga (vidi Bing Baterton) i Bata Batertona (vidi Bat Baterton). Ĉudna pojava je počela da rasteruje putnike od kojih Plava kraljica ţivi. Prerušeni u kuvara i konobara, Batertoni su istraţivali slučaj ali nisu uspeli da uhvate ‘‘duha‘‘. Dok je brod bio ukotvljen u jednoj luci Batertoni sreću Ĉika i Zagora. U dogovoru sa Klegom oni pozivaju njih dvojicu na brod da im pomognu da razreše slučaj. Međutim, nije rečni duh jedini problem na Plavoj kraljici. Zagor se prvo sukobljava sa krijumčarima oruţja i indijanskom bandom kojoj je to oruţje namenjeno. Rešivši se kriminalaca Zagor se vraća na brod neposredno pre nego što je taIjanstveni neprijatelj izazvao eksploziju u kotlarnici. Kapetan uspeva da nasuče brod na jedan sprud i tako ga spase od potonuća. Tada Zagor konačno razotkriva ‘‘rečnu avet‘‘. Ispostavlja se da je to kockar sa Plave kraljice Majk Balder (vidi Majk Balder). Celu igru je smislio da bi se osvetio Klegu, koji mu je ubio oca. Kleg nije doţiveo da vidi svog progonitelja. Umro je na rečnom sprudu, u snu, mučen košmarnim snovima u trenutku dok je Zagor raskrinkavao Baldera. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il segreto del capitano – Kapetanova tajna (br. 318; ZS 1101; SD 3) iz 1992. godine, koja je u Srbiji objavljena te iste a u Hrvatskoj dve godine kasnije. Ovo je poslednja epizoda Zagora koja je objavio novosadski Dnevnik u ediciji Zlatna serija. Nakon uvođenja ekonomskih sankcija SRJ u maju 1992. godine, Dnevnik je izgubio licencu. Kapetan Kleg se pojavljuje u brojevima: 316, 317, 318.

Kapetan Kostas (Captain Costas, Capitano Costas) – oficir meksičke vojske. Srećemo ga u priči o Perl Najtšejd (vidi Perl Najtšejd) i Dţimiju Gitari (vidi Dţimi Gitar). Dobri čovek u uniformi koji je zakletvom prinuđen da se pokorava zločincu sa višim činom – majoru Raulu Martinezu (vidi major Raul Martinez). Pojavljivanje u brojevima 427 i 428.

Kapetan London (Captain London) – oficir iz tvrđave Holborn, Zagorov prijatelj. Srećemo ga u priči o pukovniku Slejtu (vidi pukovnik Slejt). Pojavljivanje u brojevima 440 i 441.

Kapetan Majk Durel (Captain Mike Durel) – oficir američke vojske. Zagorov prijatelj. Srećemo ga u priči o Mister Stilu (vidi Mister Stil). Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

362

Kapetan Makre (Captain Macre) – oficir iz tvrđave Farel. Ţeleo je da izazove rat između belaca i Indijanaca, ţeleći da iskoreni starosedeoce Amerike. Angaţovao je Zagorovog dvojnika, Olafa Botegoskog (vidi Olaf Botegoski), da opljačka grobnicu Kajova (vidi Kajove) i izazove rat. Zagor je razotkrio Olafa i došao do inspiratora zločina. Makre se pojavljuje u brojevima: 236, 237.

Kapetan Maktar (Captain Macktar) – zapovednik tvrđave Kambder. Korumpirani oficir koji se stavio u sluţbu ćaknutog Ludviga Skondlervica (vidi Ludvig Skondlervic). Ubio ga je Zagor. Pojavljuje se u broju 383.

Huszár - József Borsos (1849) Kapetan Manfred Mur (Captain Manfred Moor, Kapitan Manfred Moor) – kapetan austrijskih draguna, grof i verenik Fride Lang (vidi Frida Lang). Ilenija Varga (vidi Ilenija Varga) je pokušala da ga pretvori u vampira. Proces nije završen, a zahvaljujući vampirologu, pukovniku Korasiju (vidi pukovnik Korasi), Manfred je uspeo da izbegne uţasnu sudbinu. Manfred Mur se pojavljuje u brojevima: 397, 398, 399.

363

Kapetan Martin (Captain Martin) – stari kapetan iz Port Vejla, koji je dva puta traţio severozapadni prolaz između Atlantika i Pacifika. Video je čuvenu Ledenu Sfingu i pomerio pameću. Ubio ga je Nat Murdo (vidi Nat Murdo), da bi se dočepao njegovih pomorskih karata. Pojavljuje se u broju 345.

Kapetan MekGregor (Captain McGregor) – oficir američke vojske. Srećemo ga u drugoj priči o Skalu Rendalu (vidi Kolin Skal Rendal), kada ga je mutant ubio. Pojavljivanje u brojevima: 496, 497, 498.

Kapetan Menlej (Captain Manley) – gradonačelnik Bandere i vojni zapovednik ovog gradića u Teksasu. Otac Rouz Menlej (vidi Rouz Menlej) i nesuđeni tast Adama Krejna (vidi Adam Krejn). Izrazito konzervativan i netolerantan čovek, koji smatra da sve Indijance treba pobiti. Shvativši u kakvu porodicu bi mogao da uđe, Adam Krejn je rešio da ih napusti. Kapetan Menlej se pojavljuje u brojevima 412 i 414.

Kapetan Metison (Captain Matheson) – američki oficir. Srećemo ga u priči o Kajmakanu (vidi Kajmakan). Pojavljivanje u broju Maxi 2007.

Kapetan Metlou (Captain Matlow) – oficir američke vojske. Došao je na ideju da formira odred ‘‘Indijanske policije‘‘, obrazlaţući to pretpostavkom da odredi američke vojske nisu u stanju da obezbede sigurnost u pograničnim krajevima. Metlou smatra da se protiv Indijanaca najbolje bore drugi Indijanci. Dobija podršku od vlade u Vašingtonu i odrešene ruke da formira odred sastavljen od Indijanaca Ĉoktava (vidi Ĉoktave). ‘‘Indijanska policija‘‘ brzo pokazuje zversku surovost kaţnjavajući darkvudske Indijance smrću za najmanji prekršaj. Kada Ĉoktavi predvođeni svojim poglavicom Kvanekom (vidi Kvanek) izvrše pokolj u selu Penakuka (vidi Penakuk), Zagor i preţiveli Penakuci odlučuju da im se suprotstave. Jedne noći, oni veštom akcijom izazivaju poţar u logoru ‘‘Indijanske policije‘‘, i uspevaju da savladaju Ĉoktave. Tom prilikom su poginuli i Kvanek i kapetan Metlou. Tako je ideja o ‘‘Indijanskoj policiji‘‘ doţivela potpuni fijasko. Ovaj događaj se zbio u epizodi Cacciatori di scalpi – Lovci na skalpove (br. 254; ZS 845) iz 1986. koja je u ex-YU objavljena 1987. godine pod nazivom Zaseda za Zagora (ZS 845). Kapetan MetLu se pojavljuje u brojevima: 253, 254, 255.

364

Kapetan Mordekaj Sin (Captain Mordecai Sinn) – ludi kapetan kitolovca Dark Šark (vidi Dark Šark), koji je uporno pokušavao da uhvati kita Crvenu Smrt (vidi Crvena Smrt). Lik kapetana Sina je urađen po ugledu na kapetana Ahaba iz romana Natanijela Hotorna Mobi Dik. Scenarista ove priče, Minjako (vidi Minjako Luiđi), poigrao se sa njegovim imenom: nazvao ga je Sinn – eng. greh. I priča je uglavnom ista. Fanatični kitolovac se zakleo da će uloviti zver, pošto je jedva preţiveo bliski susret s njom.

Moby Dick – A. Burnham Shute (1892) Na svom brodu je okupio ljude koji su svi na neki način povezani sa crvenim kitom. Na brod se ukrcavaju Zagor, Ĉiko i Virdţinija (vidi Virdţinija Hambolt), koji tragaju za Fišlegom (vidi Fišleg) i posadom Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi), koji su nestali na moru. I Virdţinija i Zagor su sanjali kako se Golden Bejbi susrela sa Crvenom Smrti, ali Ramat (vidi Ramat) nije uspeo da im kroz san kaţe nešto više. Suočivši se sa čuvenim kitom, mornari sa Dark Šarka doţivljavaju uţasne halucinacije, a Sin uspeva da harpunom pogodi kita. Međutim, kit ga odvlači sa sobom u more i Sin završava svoj ţivot u plavoj grobnici. Zagor, koji je skočio da spasi kapetana, prima mentalnu poruku od kita, koji ga moli da mu izvuče harpun iz tela.

365

Kasnije saznajemo da je Golden Bejbi preţivela susret sa crvenim kitom i da su uspostavili čudan prijateljski odnos. Kit koji ima natprirodne moći je prizvao Fišlega i njegove mornare, nakon potonuća Dark Šarka i oni spašavaju preţivele brodolomnike. Po Ramatovom tumačenju, Crvena Smrt je nešto nalik morskom bogu, koji je u stanju da šalje mentalne poruke. Kapetan Sin je završio na isti način kao i Ahab u Hotornovom romanu, ali posada broda Dark Šark nije doţivela sudbinu mornara sa Pikvoda (kitolovac iz Mobi Dika). Ovaj događaj je opisan u epizodi Incubo sul mare – Noćna mora na moru (Maxi 2004; LUMX 5) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Mordekaj Sin se pojavljuje u broju Maxi 2004.

Kapetan Morel (Captain Morrell) – trgovac robljem, zapovednik Tritona (vidi Triton). Morel i njegovi mornari su godinama prevozili crnce iz Afrike i prodavali ih u Americi. Liberti Sem (vidi Liberti Sem) je ubio Morela i naterao posadu Tritona da njega i ostale odbegle robove odvedu u Afriku. Morel se pojavljuje u broju 369.

Kapetan Morland (Captain Moreland) – kapetan rečnog broda Atina, koji je iznajmio Homer Banington (vidi Homer Banington). Morland je uspešno preveo brod kroz teška iskušenja, da bi pred sam kraj putovanja nesrećno izgubio ţivot. Pojavljivanje u brojevima: 87, 88, 89.

Kapetan Nikolson (Captain Nicholson) – oficir iz ‘‘Tropskog odreda‘‘. Učestvovao je u poteri za Zagorom i Perijem (vidi pukovnik Norman Peri). Zakleo se da će uhvatiti Zagora. Uspeo je u tome, ali je tom prilikom poginuo. Pojavljuje se u brojevima: 154, 155, 156.

Kapetan Nilsen (Captain Nilsen, Kapten Nilsen) – kapetan švedskog broda Crvena veštica. Kapetanu Nilsenu su obolela dva mornara dok mu je brod bio ukotvljen u Bridţportu. Pošto nije mogao da im pronađe zamenu, na silu je odvukao Zagora i Ĉika na brod. Nilsenov brod je plovio na Karibe, na ostrvo Mala Afrika gde se profesor Lukford (vidi profesor Lukford), biolog koji je iznajmio Crvenu vešticu, nadao da će pronaći jedinstvenog insekta – Pisum Alatum (vidi Pisum Alatum). Crvena veštica stiţe na Malu Afriku, ostrvo naseljeno potomcima robova sa karipskih ostrva, koji su se vratili starom načinu ţivota. Iako su na ostrvu dočekani prijateljski, posada Crvene

366

veštice zLupotrebljava gostoprimstvo i sukobljava se sa domorocima. Eksplozija vulkana izaziva cunami koji potapa brod. Ovaj događaj se zbio u epizodi Il mostro della laguna – Neman iz lagune (br. 42; LMS 7; LUX 80; VĈBZ 14) iz 1968. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1969. pod nazivom Zarobljenici Crvene veštice (LMS 7). Nilsen se pojavio u brojevima: 41 i 42.

Kapetan Pirson (Captain Pearson) – zapovednik tvrđave Trast. Pojavljuje se u priči o austrijskim avanturistima i Kajovama (vidi Kajove) Zimske Zmije. Pojavljivanje u brojevima: 112, 113, 116.

Kapetan Pol Bendiks (Captain Paul Bendix) – zapovednik tvrđave Glori. Pojavljuje se u priči Le Mano di Allah – Alahova ruka (br. 75; ZS 255; SDX 21; LUKL 12) iz 1971. godine. Pojavljivanje u brojevima: 75, 76.

Kapetan Regland (Captain Ragland) – časni kapetan parobroda Srećna Sirena (vidi Srećna Sirena). Ubio ga je oholi Andros (vidi Andros), kada mu je kapetan otkazao poslušnost. Njegovi mornari su tada digli parobrod u vazduh, kako bi osvetili svog kapetana. Pojavljuje se u brojevima 370 i 371.

Kapetan Ridel (Captain Rydel) – oficir iz Fort Vajlda. Pojavljuje se u broju 407.

Kapetan Rodţer Flint (Captain Roger Flint) – zapovednik vojnog odreda koji je gradio tvrđavu na Svetom bregu Krou Indijanaca (vidi Krou). Flintu su Indijanci pobili porodicu i on ih patološki mrzi. Molba koju mu je uputio Tei-Kan (vidi Tei-Kan), vrač Kroua, kod njega izaziva prezir i mrţnju. Njegove predrasude su dovele do buđenja uţasa u kome je i sam izgubio ţivot. Iako je gajio prezir i prema Zagoru, smatrajući ga otpadnikom, na kraju je ţrtvovao svoj ţivot da bi spasao Zagora. Ovim činom je okajao svoje grehe. Kapetan Flint se pojavljuje u brojevima: 289, 290, 291.

367

Conquistadors exhort their supporters – Margaret Duncan Coxhead (1909) Kapetan Sarmiento (Captain Sarmiento, Capitano Sarmiento) – španski konkvistador (vidi konkvistador) i kapetan broda Hispaniola koji je potonuo pored obala Floride 1520. godine. Preţiveli Španci, na čelu sa Sarmientom i njegovim savetnikom, samoproklamovanim ‘‘čuvarom običaja‘‘ nastanili su se na čudnom ostrvu prepunom gejzira i plina, nekoliko milja od gradića Tampa Tauna. Trista godina su ţiveli izolovani od sveta, verujući da je kapetan Sarmiento besmrtan. Malom zajednicom je vladao ‘‘čuvar običaja‘‘, zapravo njegovi potomci, a ‘‘besmrtnost‘‘ kapetana je obezbeđivana kidnapovanjem dece iz obliţnjeg naselja. Po smrti jednog Sarmienta, čuvar običaja je okupljenim Špancima predstavljao vaskrslog i podmlađenog Sarmienta, zapravo dete koje je decenijama raslo u skrivenoj pećini, kome je čuvar običaja bio učitelj i jedino ljudsko biće koje je do tada video. Duhovi koji su kidnapovali novorođenčad sa kopna su bili vojnici, lojalni isključivo čuvaru običaja, koji su uz pomoć plina kojeg ima sa na ostrvu preletali sa ostrva do kopna. Zagor i Ĉiko su doplovili do ostrva Trideset kovčega, kako su ga stanovnici Tampa Tauna nazivali, i rešili misteriju, spasivši i dete Dika Hamera (vidi Dik Hamer), poslednju ţrtvu ‘‘duhova‘‘. Ova priča, naivnija i od prvih

368

Zagorovih epizoda objavljena je pod nazivom Fantasmi! – Duhovi (br. 153; ZS 436; ZSSP 5; LUX 160) iz 1978. koja je kod nas prvi put našla u prodaji pod nazivom Ostrvo magle (ZS 436). Poslednji kapetan Sarmiento je poginuo na kraju epizode. Pojavio se u broju 153.

Kapetan Semjuel Hart (Captain Samuel Hart) – zapovednik tvrđave Morgan. Pojavljuje se u broju 27.

Kapetan Sibruk (Captain Seabrook) – podmukli brodski kapertan. Za veliku sumu novca prebacio je Manetolu (vidi Manetola) i njegove Seminole (vidi Seminole) na ostrvo Britaniju, gde ih je prodao Englezima. Pokvarenog kapetana je ubio Zagor. Pojavljivanje u brojevima: 90, 91.

Kapetan Strejker (Captain Straker) – američki oficir. Jedan od poverljivih ljudi pukovnika Traskota (vidi pukovnik Traskot). Pojavljivanje u brojevima 453 i 454.

Kapetan Van Zant (Captain Van Zant, Kapitein Vant Zant) – karipski vampir, kapetan ukletog Crnog broda. Za ovu priču je kao motiv uzeta legenda o Letećem Holanđaninu (vidi Leteći Holanđanin). Van Zant je bio holandski trgovac robljem, koji je kupovao robove u Africi i krijumčario ih preko Atlantika do Kariba (prekomorska trgovina robljem je zabranjena u SAD 1820., a u Velikoj Britaniji 1833. godine). Njegov brod Blek Ajvori (vidi Blek Ajvori) unajmila je vampirica Ilenija Varga (vidi Ilenija Varga) da bi se prebacila u Evropu. Tom prilikom je Van Zanta i njegove mornare pretvorila u vampire. Nakon jedne oluje, Blek Ajvori je teško oštećen, ali Van Zant uspeva da ga popravi i isplovljava u lov, ali više ne na crne robove, već na krv koja njega i njegove mornare odrţava u ţivotu. Tako nastaje legenda o fantomskom Crnom brodu. Van Zant je imao nesreću da je naišao na Gospodara Darkvuda koji je njegovu vampirsku karijeru priveo kraju. Ovaj događaj je opisan u epizodi La nave nera – Crni brod (br. 429; LU 112) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Kapetan Van Zant se pojavljuje u brojevima 429 i 430.

369

Kapetan Vega (Captain Vega, Capitano Vega) – kapetan broda Paloma (vidi Paloma), kojim su Zagor i Ĉiko putovali od Meksika do juţne obale SAD. Pobuna na Palomi je zaustavila njihovo putovanje. Kapetan Vega je postao ţrtvom vampira kapetana Van Zanta (vidi kapetan Van Zant). Pojavljivanje u brojevima 429 i 430.

Kapetan Voren (Captain Warren) – komandant predstraţe broj 11, ispostave tvrđave Vinter. U predstraţi broj 11 su učestali slučajevi dezertiranja. Zagor je u dogovoru sa pukovnikom Brentom (vidi pukovnik Brent) i kapetanom Vorenom, prerušen u regruta Zagorskog, došao u predstraţu 11 da reši slučaj. Ispostavlja se da vojnici odlaze u tajni rudnik zlata na čijem se čelu nalazi stari Zagorov neprijatelj Jednooki Dţek (vidi Jednooki Dţek). Ovaj događaj je opisan u epizodi Prigioniero – Zatvorenik (br. 38; LMS 4; LUX 76; VĈBZ 13) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena 1969. pod nazivom Blago Crvene planine. Pojavljivanje u brojevima: 37, 38.

The Buccaneer – Howard Pyle (1905)

370

Kapetan Zmija (Captain Snake, Capitaine Serpent) – gusarski kapetan. Potomak Ţana Maloa, gusara koji je potopio špansku galiju Esmeraldu u XVI veku. Kapetan Zmija i njegovi pirati ţiveli su izolovano na ostrvu Mala Kornjača, ţiveći od gusarenja. Poštovali su zavet kapetana Ţana Maloa i ostali u blizini mesta gde je potopljena Esmeralda, čekajući da neko izvuče blago iz morskih dubina. U trenutku kada je Zagor izvukao kovčeg sa Esmeralde na palubu Golden Bejbi (vidi Fišleg), pojavili su se gusari kapetana Zmije. Zarobili su Golden Bejbi i naterali mornare da ih prete do piratskog uporišta. Zagor uspeva da organizuje pobunu mornara na ostrvu i u dvoboju pobeđuje starog kapetana. Vođa gusara na samrti ţeli da vidi blago sa Esmeralde i doţivljava gorko razočarenje. U kovčegu se umesto blaga nalazilo kamenje. Galija Esmeralda je predstavljala samo mamac za gusare, a blago su prevozili drugi brodovi. Ipak, mornari sa Golden Bejbi su isplaćeni. Učinio je to egipćanin Hamad (vidi Hamad) u znak zahvalnosti Zagoru koji mu je spasao ţivot. Hamad je Fišlegu dao 15 000 $ za pokrivanje troškova i plate mornara. Ovaj događaj je opisan u epizodi Capitan Serpente – Kapetan Zmija (br. 99; ZS 299; LUX 107; LUKL 22) iz 1973. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1976. godine. Kapetan Zmija se pojavljuje u brojevima: 98 i 99.

Kapetan Zombi (Captain Zombi) - uz Kriminela (vidi Kriminel), glavni Vlandingo (vidi Vlandingi) Mari Lavo (vidi Mari Lavo). Obučen u crni kostim sa oslikanim kosturom izgleda još bizarnije od Kriminela. Ubio ga je Zagor na kraju strašne priče u močvarama Lujzijane. Pojavljuje se u brojevima 366 i 367.

Kapone Ade (Capone Ade, 1958- ) – strip scenarista, rođen u Pjaćenci. Stripom se bavi od 1980. godine. Sarađivao je sa raznim izdavačima, pre nego što je započeo saradnju sa SBE. Tvorac je strip serijala Lazarus Led. U Boneliju, osim za Zagora, pisao je i za Mister Noa, Marti Misteriju i Nejtana Nevera. Prva Zagorova epizoda koju je potpisao Kapone je Il tempio del sacrificio – Ţrtveni hram (br. 265; ZS 890; VĈOP 15) iz 1987. godine, koja je u ex-YU objavljena 1988. pod nazivom Hagotova moć (ZS). Brojevi koje je napisao Kapone: 263, 264, 265, 289, 290, 291, 294, 295, 296, 307, 308, 309, 310, 316, 325, 326, 327, 330, 331; Maxi 2006.

Karizo (Carrizo) – meksički bandit koji je pokušao da siluje Jeng (vidi Jeng) i ubije samuraja Takedu (vidi Takeda). Samuraj je pobio sve njegove ortake, a Meksikanac je

371

jedva izvukao ţivu glavu. Kasnije se zaposlio kao radnik obezbeđenja na prugi koju je gradio inţenjer Robson (vidi Robson) i pridruţio se saboterima koje je plaćao Robsonov rival Vebster (vidi Vebster). Ubio ga je Zagor, spasivši tako Takedu. Karizo se pojavljuje u brojevima: 485, 486, 487.

Karkason (Carcason) – vlasnik malog Trejding Posta (trgovačke stanice) u juţnoj Kanadi. Pravo ime mu je Ţan Batist Lafarţ (Jean Baptist Lafarge), a nekada je bio vojvoda od Karkasona, ali je pobegao iz Francuske u Kanadu, kada je zapao u dugove. Jednog dana je grupa Indijanaca Kačina (vidi Kačini), koje je predvodio Ĉakaan (vidi Ĉakaan), napala njegovu trgovačku stanicu, ubila mu ţenu, a njega zarobila. Tu se Karkason sreće sa Zagorom i Ĉikom, koji su takođe postali robovi Kačina. Kačinima je umro poglavica koji je ima sinove blizance: Ĉakaana i Aračeka (vidi Araček). Zbog toga je organizovano takmičenje: onaj koji u određenom periodu dovede više robova postaće poglavica Kačina. Ĉakaan je pobedio i postao poglavica. Zagor i Karkason su pripremali plan za bekstvo robova kada je u selo došla delegacija Dogriba (vidi Dogribi), prdvođenih poglavicom Musk-Harom (vidi Musk-Har). Dogribi su pozvali Kačine da se pridruţe Dogribima i drugim Atapaskama (vidi Atapaske) u borbi protiv Engleza i drugih Indijanaca, jer se među Atapaskama pojavio čovek kome ni meci ne mogu ništa. Nazvali su ga Onaj koji ne umire. Kačini prihvataju poziv i odlaze na sever u selo Dogriba, a sa sobom vode pet robova, među kojima su Karkason i Zagor. Stigavši u selo Zagor shvata da je Onaj koji ne umire njegov stari neprijatelj Eskim (vidi Eskim), vođa Sneţnih sokolova (vidi Sneţni sokolovi), za kojeg je verovao da je mrtav. Eskim i Atapaske nameravaju da osvoje englesku tvrđavu Fort Resol, kako bi odatle pokupili oruţje i municiju za početak rata. Zagor i ostali robovi uspevaju da pobegnu i na putu ka tvrđavi se sreću sa Indijancima Montanjaisima (vidi Montanjais) koji su oslobodili svoju braću i Ĉika iz sela Kačina i krenuli prema selu Dogriba da oslobode preostale robove. Zajedno, oni spašavaju vojnike iz Fort Resola, a Karkason se sveti Ĉakaanu i ubija ga. Ova uzbudljiva priča je ispričana u epizodi L'invulnerabile – Neranjivi (br. 225; ZS 747) iz 1984. koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji objavljena 1985. godine. Karkason se pojavljuje u brojevima: 224, 225, 226.

Karl Adler (Karl Adler) – kanadski traper, otac Hansa Adlera (vidi Hans Adler). Ubili su ga Karli (vidi Karli) i Torn (vidi Torn). Pojavljivanje u broju Almanah 2002.

372

Karl Kruger (Karl Kruger) – sadistički ubica i vođa bande s početka XIX veka. Mučio je i ubio monahe dominikanskog (vidi dominikanci) manastira u Dolini Ruţa. Isto je pokušao sa porodicom Dţoa Burga (vidi Dţo Burg), ali su ga ubili Indijanci Crne Noge (vidi Crne Noge). Pojavljivanje u brojevima 319 i 320.

Karl Vajs (Karl Weiss) – naučnik, istoričar. Beskrupulozni slavoljubivi sadistički ubica. Invalid sa drvenom rukom. Ruku mu je odsekao jedan Indijanac u Meksiku kome je Vajs pokušao da siluje ţenu. Kada su se nakon avanture u Škotskoj, Zagor i Ĉiko iskrcali u Bostonu, odţepario ih je desetogodišnji dečak Feliks (vidi Feliks). Dok ga Zagor nije uhvatio, mališan je oteo kofer od jednog antipatičnog čoveka sa drvenom rukom. Zagor hvata Feliksa i odlučuje da vrati kofer vlasniku. Ali, dok je skupljao rasute papire shvata da neko planira da potopi jedrenjak Dragun (vidi Dragun). U čitanju dokumentacije ga prekida vlasnik kofera koji pokušava da ga ubije. Zahvaljujući Feliksu, Zagor uspeva da se spase, pa on i Ĉiko pokušavaju da obaveste posadu Draguna o sabotaţi. Stigavši na brod, shvataju da je kapetan njihov stari prijatelj Pošteni Dţo (vidi Pošteni Dţo). Od njega saznaju da je Draguna unajmio profesor Van Dik (vidi Martin Van Dik), koji u pratnji svoje asistentkinje Ade Finigan (vidi Ada Finigan) i telohranitelja Sterna (vidi Stern), putuje na Grenland u potragu za jedrenjakom iz XVII veka – Jednorogom (vidi Jednorog). Od Van Dika saznaju da je čovek sa kojim se Zagor sukobio Karl Vajs, Van Dikov nekadašnji prijatelj i kolega, a danas zakleti protivnik. Obojica tragaju za strašnim oruţjem, za čije su postoIjanje saznali u Meksiku, dok su proučavali piramide Teotiuakana, a koje nazivaju ''drevni neprijatelj''. U pitanju su jajolike gasne bombe sa spiralnom oznakom koje izazivaju smrtonosnu zarazu i ubijaju sve što je organskog porekla. Po Van Dikovoj teoriji, ovo oruţje je u dalekoj prošlosti koristila civilizacija Mu (vidi Mu) u ratu sa Atlantidom (vidi Atlantida).Van Dik je slučajno došao u posed brodskog dnevnika Jednoroga, odakle je saznao da su jajolike bombe izazvale smrt kompletne posade broda. Kapetan broda je u samrtnom ropcu usmerio brod na sever prema Grenlandu i on je nestao u večitom ledu. Uskoro shvataju da ih prati jedan jedrenjak – Adler (vidi Adler), na kojem se nalazi Vajs. Zagor i Pošteni Dţo pokušavaju da otkriju sabotera koji namerava da pošalje Dragun na dno. Međutim, ne uspevaju da ga otkriju, a on ubija jednog mornara, i baca Feliksa u more. Mališana iz ledenog mora jedva uspeva da spasi Zagor, a misteriozni saboter uspeva da pokvari kormilo na Dragunu, pa Adler pretiče Dţoov brod. Kada stignu na

373

Grenland, posada Draguna pomaţe grupi Inuita - Eskima (vidi Eskimi) u lovu na kita. Ispostavlja se da je to ono pleme za koje je Van Dik čuo da znaju poziciju Jednoroga. Kada stignu u selo, zatiču stravičan prizor. Celo pleme je pobijeno, a Van Dik je uveren da iza ovog zločina stoji Vajs. I tada konačno otkrivaju Vajsovog agenta. Na zaprepašćenje svih to je Ada, koja ubija Sterna, koji ju je uhvatio na delu. Ona je ludo zaljubljena u Vajsa i godinama je špijunirala Van Dika. Ada uzima profesora kao taoca i sa njim i Poštenim Dţoom (koji joj je potreban da bi upravljao balonom) balonom kreće prema Jednorogu. Međutim, Zagor skače na konopac balona, što Dţo koristi i razoruţava Adu. Njih četvoro stiţu do Jednoroga, ali ih tamo čeka Vajs sa svojim ljudima. On hladnokrvno ubija Adu, koja mu više nije potrebna i namerava da jajolike bombe isproba na trojici zarobljenika. Međutim, Van Dik se ţrtvuje i baca sa na Vajsa, nakon što je aktivirao jedno jaje. Njih dvojica ginu uz groznu metamorfozu, a Dţo i Zagor koriste priliku i oslobađaju se. Tada Zagor aktivira eksploziv koji ubija preţivele Vajsove ljude i šalje Jednorog na dno mora. Uţasno oruţje završava u ledenom bezdanu. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi Il mistero dell'Unicorno – Tajna Jednoroga (br. 392; SD 56) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. Profesor Karl Vajs se pojavljuje u brojevima: 392, 393, 394.

Karli (Curly) – jedan od dvojice bandita koje je Zagor gonio do Kanade. Pojavljivanje u broju Almanah 2002.

Karpenter (Carpenter) – kapetan trgovačkog brodića Rouzbad (vidi Rouzbad), koji trguje krznima na reci Suskvehani. Njemu i njegovim momcima glavni konkurent je bio pokvareni Bridţ (vidi Bridţ), koji je krao krzna i prodavao ih po niţoj ceni. Kada je trgovac iz Harisburga ponudio veliki novac onome ko mu u veoma kratkom roku donese krzna došlo je do rečne trke između Karpentera i Bridţa. Uz Zagorovu pomoć, Rouzbad je uspela da prva stigne na cilj, a Bridţ je poginuo. Ova priča je opisana u epizodi La corsa sul fiume – Trka na reci (Almanah 1999; LUALM 3) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Pojavljivanje u brojevima: 483; Almanah 1999.

Karson (Carson) - pripadnik jedinice američkih marinaca. Srećemo ga u priči o Lafordţu (vidi Tomas Lafordţ) i naredniku Ovenu (vidi narednik Oven). Pojavljivanje u broju Maxi 2006.

374

Karter (Carter) – jedan od trapera iz Fort Eroua. Pojavljivanje u brojevima 488 i 489.

Fur Traders Descending the Missouri - William Sidney Mount (1845) Kasteli Alfredo (Castelli Alfredo, 1947) – strip scenarista i pisac, rođen u Milanu. Tvorac strip serijala Marti Misterija. Debitovao u svetu stripa već sa šesnaest godina u stripu Diabolik. Već 1966. godine, sa Paolom Salom je osmislio Strip Klub 104, prvi italijanski fanzin posvećen stripu. Sledećih desetak godina je radio za razne italijanske izdavače, među kojima i za Bonelija, gde je potpisao neke epizode Zagora i Mister Noa, a 1978. definitivno prelazi u SBE. Prva priča o Zagoru koju je napisao Alfredo Kasteli je Molok! – Molok (br. 77; ZS 263; SDX 23; LUKL 13) iz 1971. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. godine pod nazivom Sablasna noć (ZS 263). Godine 1982. počinje da izlazi Marti Misterija, junak koga je stvorio Kasteli. Zbog rada na profesoru Martinu i Dilan Dogu, Kasteli sve ređe piše za Zagora, a poslednja priča koju je napisao je bila Il treno fantazma – Sablasni voz (br. 227; ZS 753) iz 1984. koja je na ovim prostorima objavljena 1985. godine. Napisao je i knjigu o prvih 25 godina američkog stripa (18951919) - Eccoci ancora qui – Ponovo smo tu. Brojevi Zagora koje je napisao Kasteli: 76, 77, 147, 148, 150, 151, 152, 153, 172, 173, 174, 177, 178, 186, 187, 188, 189, 205, 206, 207, 208, 209, 226, 227, 228, 229.

375

Kastor Douler (Castor Dowler) – jedan od sinova Zeba Doulera (vidi Zeb Douler). Specijalnost mu je streljaštvo. Sa svojom starom Kentaki puškom dugog dometa je bio gotovo nepogrešiv. Pojavljivanje u brojevima 442 i 443.

Katabe (Katabe) – vudu (vidi vudu) sveštenik iz kilomba u Floridi. Pomogao je Zagoru da savlada Kandraksa (vidi Kandraks). Pojavljivanje u brojevima 431 i 432.

Katka (Catka) – mladi ratnik Onondaga (vidi Onondage). Tipičan primer usijane glave. Srećemo ga u priči o Varzaku (vidi Varzak). Pojavljivanje u brojevima 457 i 458.

Katlin Dţordţ (Catlin George, 1796-1872) – američki slikar, pisac i putnik koji se specijalizovao za portete Indijanaca na starom zapadu. Ove slike su izlagane u okviru njegove Indijanske galerije u Londonu, Parizu i Briselu u prvoj polovini XIX veka. One su omogućile Evropljanima da se bolje upoznaju sa ţivotom i običajima američkih domorodaca. Objavio je i nekoliko knjiga o ţivotu Indijanaca koje je sam ilustrovao. U priči o Zagoru ga srećemo u epizodi I cavalieri del Graal – Vitezovi Grala (Specijal 10; LUSP 5; VĈSP 13) iz 1998. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2005. godine. Pojavljivanje u broju Specijal 10.

Kauebi (Kauebi) – ratoborni poglavica Oneida (vidi Oneide). Dolazak Obojenog Ĉoveka (vidi Obojeni Ĉovek) i maskirane ubice su bili događaji na koje je Kauebi čekao da bi mogao da započne rat. Uspešnom Zagorovom intervencijom Oneide su pacifikovane i izabrale su novog, mudrijeg poglavicu – Moćnog Zeca (vidi Moćni Zec). Kauebi se pojavljuje u brojevima 382 i 383.

376

Kazanova Đorđo (Casanova Giorgio) – italijanski strip scenarista. Napisao nekoliko epizoda Zagora. Prva je I misteri di Redstone – Tajna Redstouna (br. 380; SD 44) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Potpisao je brojeve: 380, 381, 384, 385.

Kazaro Gaetano (Cassaro Gaetano, 1948- ) – italijanski crtač stripa. Karijeru je započeo 1975. godine, zajedno sa bratom Gašparom. Prva epizoda Zagora koju je nacrtao Kazaro je Un patto infame – Sraman sporazum (br. 332; LU 85) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Osim Zagora za SBE je crtao i epizode Bele i Bronka i Marti Misterije. Brojevi koje je nacrtao Kazaro: 331, 332, 359, 360, 361, 380, 381, 403, 404, 436, 437, 453, 454; Maxi 2003.

Witchcraft Trial at Salem Village – William A. Crafts (1876) Kehoe (Cehoe) – ubica iz Kolberove (vidi Kolber) bande. Kada su banditi upali u tvrđavu Zelenih mundira na Blekstipu, beţeći od čudovišta, Kehoe se sakrio u laboratoriji. Tamo je udahnuo gas kojim se zarazio. Ubrzo se i sam pretvorio u čudovište i ubio je svog šefa Kolbera. Kada je pao niz liticu postao je ţrtva monstruoznih vojnika. Pojavljuje se u brojevima 311 i 312.

377

Kejleb Vilijams (Caleb Williams) – mladi puritanac iz XVII veka koji je u doba lova na veštice u šumi nabasao na tri vile: Alinor (vidi Alinor), Dijafeniju (vidi Dijafenija) i Silvejn (vidi Silvejn). One su ga odvele u zemlju večite mladosti Tir na n'Og (vidi Tir na n'Og). Kada je Tir na n'Ogom zavladao nekromant (vidi nekromantija) Zondar (vidi Zondar), Kejleb se pridruţio njegovim razbojnicima. Međutim, mladić se zaljubio u Dijafeniju i rešio da je spase iz zarobljeništva. Zbog ovoga ga je ubio konkvistador Rodrigo (vidi Rodrigo). Kada su Zagor i Oberon (vidi Oberon) porazili Zondara i uspostavili harmoniju u Tir na n'Ogu, Kejleba je oţivela kraljica Maeve (vidi kraljica Maeve) i on je rešio da ostane u zemlji mladosti sa svojom voljenom Dijafenijom. Kejleb se pojavljuje u broju Specijal 11.

Kelebi (Kelebi) - jedan od dvojice crnih tragača lorda Nikolsona (vidi Lord Aleks Nikolson). Pojavljivanje u brojevima: 29 i 30.

Keler (Keller) – komandant Nacionalne garde Dţordţije. Poginuo je u poţaru u Atlanti koji su izazvali Zagor i Satko (vidi Satko). Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Kelson (Kelson) - pripadnik jedinice američkih marinaca. Srećemo ga u priči o Lafordţu (vidi Tomas Lafordţ) i naredniku Ovenu (vidi narednik Oven). Primljen je u marince preko veze, što mu navlači mrţnju ostalih vojnika. Na kraju priče, Kelson ţrtvuje ţivot kako bi spaso narednika i tako bar mrtav zasluţio poštovanje svojih drugova. Pojavljivanje u broju Maxi 2006.

Kendal (Kendall) – pokvareni trgovac krznom. U njegove prljave poslove je bila umešeana i velika krznarska kompanija. Osmislio je plan da Indijancima podeli oruţje i podstakne ih na pobunu protiv belaca. Indijanci bi pobili bele lovce, a zatim vojska Indijance. Tako bi celo lovište lako potpalo pod kontrolu krznarske kompanije. Njegove planove osujetio je Zagor. Pojavio se u epizodi La vendeta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; ZS 490; SDX 41; VĈBZ 3; LUBZ 2) iz 1966. koja je kod nas prvi put objavljena 1979. pod naslovom Vodopad Belog Konja (ZS 490). Pojavljivanje u brojevima: 8, 9.

378

Keokuk (Keokukche) – Veliki čuvar tajne brda Natani. Objasnio je Zagoru kako da pobedi AkronIjane (vidi Akronijani) i predao mu čuveno Rakumovo (vidi Rakum) oruţje. Pojavljivane u brojevima: 182, 309, 310.

Kevin Harvi (Kevin Harvey) – pokvareni zelenaš i bankar iz Biksburga koji je pokušao da se dočepa zemlje Dţonatana Kindmana (vidi Dţonatan Kindman). Ubili su ga Indijanci iz Okajove (vidi Okajo) bande, koji su poraţeni beţali sa ranča Kindmanovih, i slučajno naleteli na Harvija i njegove ljude. Tako je pohlepnog bankara stigla poetska pravda. Pojavljuje se u brojevima 374 i 375.

Ki-Noah (Kee-Noah) – ćerka Ĉu-Pave (vidi Ĉu Pava), poglavice Mandana (vidi Mandani) i ţena Lorda Vindama (vidi Ričard Bo Vindam). Pojavljuje se u brojevima: 232, 233, 260; Specijal 10.

Kiarola Alesandro (Chiarolla Alessandro, 1942- ) – strip crtač, rođen u Mogadišu u Somaliji. Godinama je sarađivao sa strip izdavačima u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj. Na poziv Serđa Bonelija (vidi Boneli Serđo) i Alfreda Kastelija (vidi Kasteli Alfredo), započeo je saradnju sa SBE. Radi na Zagoru, Marti Misteriji i Beli i Bronku. Prva epizoda Zagora koju je nacrtao Kiarola je Conquistadores! – Konkvistadori (br. 355; SD 19) iz 1995. godine. Brojevi koje je potpisao Kiarola: 355, 356, 357, 372, 373, 392, 393, 394, 417, 418, 419, 442, 443, 447, 448, 457, 458, 483, 484; Specijal 15; Almanah 2002, 2007; Maxi 2000, 2001.

Kigan (Keegan) – vođa bande pljačkaša koja je na planini Sijera Blanka napadala karavane i ostavljala ih da umru od zime i gladi. Isto su pokušali sa karavnom mormona Angusa Bičama (vidi Angus Bičam), ali je na njihovu nesreću, mormonima vodič bio

379

Gospodar Darkvuda. Kigan i njegovi ortaci su postali ţrtve ljudoţdera, koji su zapravo bili njihove ţrtve. Nesrećni preţiveli iz karavana koje su Kigan i njegovi opljačkali poludeli su i podivljali u bezizlaznoj situaciji u kojoj su se našli. Priča o bezobzirnom Kiganu i karavanu mormona je ispričana u epizodi Sierra Blanca – Sijera Blanka (br. 176; ZS 569; LUX 183) iz 1980. je u ex-YU prvi put objavljena 1981. godine. Kigan se pojavljuje u brojevima 175 i 176.

Kikapus (Kikapoo, Kickapoo, Kikapu) – indijansko pleme iz porodice Algonkina (vidi Algonkini) iz jugozapadnog Viskonsina, kuda su došli iz severozapadnog Ohaja i juţnog Mičigena, iz područja između jezera Iri i Mičigan. Kikapusi su još polovinom XVII veka dolaze u ovaj kraj pritisnuti napadima Indijanaca Otava (vidi Otave) Atiandaronk i Irokeza (vidi Irokezi). Oko 1658. godine proterani su u jugozapadni Viskonsin, a oko 1700. polako kreću na jug u severni Ilinois da bi se oko 1770. naselili kod Peorija u centralnom Ilinoisu, stremeći ka jugoistoku i dolini reke Vabaša na zapadnoj granici Indijane. Nakon ratova sa Amerikancima potpisali su 1819. ugovor po komu prepuštaju svoje zemlje istočno od Misisipija SAD, a oni su preseljeni u juţni Misuri i Kanzas. Delovi Kikapusa su ostali u Ilinoisu, a drugi su (banda iz Misurija) 1832. dobili rezervat u severoistočnom Kanzasu. Neke bande udruţile su se sa Potavatomima i prodrle čak u Teksas i Ĉivavu u Meksiku, gde su se zadrţali do današnjih dana (Mexican Kickapoo). Neki od meksičkih Kikapusa ipak su se između sedamdesetih godina XIX veka vratili u SAD, i poslati su u Oklahomu. U SAD danas ţive po drţavama pod plemenskim nazivima Kickapoo of Kansas; Kickapoo of Oklahoma i Kickapoo Traditional Tribe of Texas. Njihovo ime Kiwigapawa - ''he moves about, standing now here, now there'', naglašava nomadsku prirodu Kikapus Indijanaca, koji su prelazili preko Misisipija zbog krađe konja i lova na bizone. Ostali nazivi koje su im dali drugi Indijanci su: A'-uyax -Tonkava, znači "deer eaters." ; Higabu, ime kod Omaha (vidi Omahe) i Ponka; I'-ka-du' - Osage (vidi Osage) ;Shake-kah-quah – Vičite (vidi Vičite). Shígapo ili Shikapu - Apači (vidi Apači); Sik'-apu - Komanči (vidi Komanči); Tékapu - Hjuron Indijanci (vidi Hjuron); Yuntara'ye-ru'nu, drugi Hjuronski naziv, prema lokalitetu označava "tribe living around the lakes" – Pleme koje ţivi oko jezera.

380

Mladi poglavica Kikapusa (1894) Kikapusi su srodni sa Saucima (vidi Sauk) i Foksima (vidi Foksi). Njihova letnja sela bila su stalna, od kuća napravljenih od drvenog kostura prekrivenih korom, a nakon ţetve i zajedničkog jesenjeg lova na bizone odlazili bi u zimske lovačke kampove sa naseobinama od trske. Kikapusi su bili zemljoradnički i lovački narod. Kukuruz, tikve i pasulj su bili njihovi glavni poljoprivredni proizvodi. U lov na bizone zapadno od Misisipija, odlazili bi na konjima do kojih su dolazili krađom. Slično Šonijima (vidi Šoni) imali su klanovsku organizaciju sa patrilinearnim nasleđivanjem. Klanovi Eagle (Orao), Bear (Medved), Water (Voda), Buffalo (Bizon), Fox (Lisica), i Thunder (Grom), navodi Dţosef Hering, pripadaju nadklanovima Oskasa, ili Black, i Kiiskooha, ili White. Ovi nadklanovi ujedno su i rivali u religioznim ceremonijama i u igri bagativej (vidi bagativej). Muni navodi klanove Water, Tree, Berry, Thunder, Man, Bear, Elk, Turkey, Baldeagle, Wolf i Fox.

381

Svaka Kikapus banda bila je samostalna sa vlastitim vođama, ratnim poglavicama i ratnicima. Njihova religiozna verovanja poznaju Velikog Manitua (vidi Kiki Manitu), koji stoji na vrhu spiritualne hijerarhije. Niţe poloţaje zauzimaju bogovi raznih stvari i pojava u prirodi. Uz Manitua postoje i četiri vetra i veoma značajna pramajka zemlja (grandmother earth). Visaka, sin Manituov, stvorio je zemlju i sve stvari, uključujući i same Kikapuse. Visaka im je dao i svete zaveţljaje. Šaman je jedna od najznačajnijih osoba svake bande, a sposoban je da komunicira sa duhovima, u stanju je da proriče budućnost i izleči bolesne. Kikapusi su posebno oboţavali pse i ţrtvovali ih bogovima. Kikapusi se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi La strada di ferro – Pruga (br. 82; ZS 274; SDX 28; LUKL 16). Pojavljivanje u brojevima: 82, 83, 321, 322.

Kiki Manitu (Kiki Manitu) – Indijanski Bog stvaralac sveta. Vrhovno boţanstvo severnoameričkih naroda. Jedno od njegovih obličja je i dečak koji jaše bizona po imenu Kiki. Kao Kiki on se više puta pojavljuje u priči o Zagoru. Prvi put ga srećemo u epizodi Ai confini della realtà – Zona sumraka (br. 279; ZS 945) iz 1988. godine koja je u ex-YU objavljena 1989. pod nazivom Helingenov povratak (ZS 945), kada je pokušao Helingenu (vidi Helingen) da objasni da je mrtav. U istoj priči on pomaţe Zagoru da pobedi Helingenov duh. Predstavlja univerzalno dobro. Nasuprot njemu stoji Vendigo (vidi Vendigo), duh zla. Zagor će ga posle ovog prvog susreta videti još nekoliko puta. Manitu u Zagoru vidi zaštitnika principa dobra i zbog toga je spreman da mu pruţi pomoć. Veliki Manitu se pojavljuje u brojevima: 279, 280; Specijal 4, 8, 9; Maxi 2000.

Kino Toni Lankaster (Chino Tony Lancaster) – revolveraš iz Meklaudovog karavana (vidi Dţordţ Meklaud). Zagor je morao da ga ubije dok je bio pod Kandraksovom hipnozom (vidi Kandraks). Kino se pojavljuje u brojevima: 129, 130, 131, 132.

382

Kiomenti Enco (Chiomenti Enzo, 1930) – crtač stripa. Pravo ime mu je Vinćenco Kiomenti. Radio je za mnoge izdavače, a nacrtao je i jednu epizodu Zagora: Il cervo sacro – Sveti jelen (br.12; LMS 80; ZS 540; SDX 47; VĈBZ 5) iz 1966. koja je kod nas prvi put objavljena 1973. godine pod naslovom Noć velike odluke (LMS 80).

Kipej (Keepay) – vrač Menomina (vidi Menomini), koji su u izdanju novosadskog Dnevnika pogrešno nazvani Manomeji. Srećemo ga u priči o utakmici bagativeja (vidi bagativej) kod tvrđave Kalkaska (vidi pukovnik Stinvej). Poginuo je u borbi sa Zagorom i Hovakom (vidi Hovak). Pojavljuje se u brojevima: 223, 224.

Kirk Robert (Kirk Robert, 1644-1692) – škotski sveštenik iz XVII veka koji je bio fasciniran keltskom mitologijom i pričama o vilenjacima. Navodno je nestao na Dun Hilu, a legenda tvrdi da su ga oteli vilenjaci. Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Nadgrobna ploča Roberta Kirka u Aberfojlu Kirk Viler (Kirk Wheeler) – traper, stari Zagorov prijatelj koji mu je davno spasao ţivot, a onda vođa bande pljačkaša iz Fort Eroua. Pre nego što je Patrik Vajlding postao Zagor, Kirk mu je spasao ţivot, ubivši medveda koji ga je napao. Nakon toga, Viler je otišao na

383

zapad i nakon više od petnaest godina lutanja, vratio se u Darkvud i osnovao trapersku tvrđavu Erou. Odatle je upravljao bandom pljačkaša koji su napadali trgovačke brodove na reci Monangeheli prerušeni u Indijance. Kada je napadnut brodić na kojem su bili trgovac iz Bostona Dţonson i njegov sin Dţimi (vidi Dţimi Dţonson), Zagor pokreće istragu. Na brodu su pronađeni leševi svih putnika osim petnaestogodišnjeg dečaka, za koga Zagor predpostavlja da je otet. Sumnja prvo pada na pleme Seneka (vidi Seneke), koje se nedavno doselilo u Darkvud, pa Zagor i Ĉiko krećue u njihovo selo. Međutim, put do sela vodi preko traperske tvrđave, pa Zagor odlučuje da ponovo vidi starog prijatelja kome duguje ţivot. Vrlo brzo, nakon pokušaja atentata, Zagor shvata da se ubice kriju među traperima i ubeđen je da će mu Kirk pomoći da pohvata zločince. Viler nastupa kao pravi prijatelj i odlučuje da pomogne Zagoru, ali izgleda da su svi osim njega u tvrđavi zločinci. Međutim, maska brzo pada i Zagor shvata da je njegov nekadašnji prijatelj vođa i glavni organizator zločinačkih poduhvata. Mali Dţimi je otet da bi se za njega dobio otkup. Uz pomoć Seneka traperi iz Fort Eroua su savladani, a Kirk radije bira smrt nego da ostatk ţivota provede u zatvoru. Ovaj događaj je opisan u epizodi I trappers di Fort Arrow – Traperi iz Fort Eroua (br. 489; VĈ 21; LU 172) iz 2006. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Kirk Viler se pojavljuje u brojevima 488 i 489.

Kit Ficdţeraldson (Keith Fitzgeraldson) – jedan od dvojice pohlepnih nećaka Ficija Lutalice (vidi Fici, Natanijel Ficdţeraldson). Zajedno sa bratom (vidi Greg Ficdţeraldson) je došao u Darkvud i zahtevao od Zagora da potvrdi da je Fici mrtav, kako bi se njih dvojica dočepali nasledstva. Poginuo je u jednom obračunu. Pojavljuje se u brojevima 255 i 256.

Kiva (Kiwa) – ratnik Munsija (vidi Munsi), sin poglavice Tavadaha (vidi Tavadah). Poginuo je na uţasan način: eksplodirao mu je mozak kada ga je ''obradio'' Kolin Rendal (vidi Kolin Skal Rendal). Pojavljuje se u brojevima 497 i 498.

Klajd (Clyde) – mladi traper, sinovac Voltera Donija (vidi Volter Doni). Došao je sa istoka u Darkvud kod svog strica u nadi da će se obogatiti. Nije ni pretpostavljao koliko je traperski ţivot teţak. Obeshrabren, pokušava da iskoristi slučajeve ubistva prilikom godišnjeg skupa trapera, laţno se predstavivši, šalje anonimnu poruku sa ucenom, traţeći 2000$ od trapera da bi prestao sa ubIjanjem. Prilikom preuzimanja novca, upada

384

u Zagorovu zasedu i beţeći naleće na razjarenog ranjenog losa koji ga ubija. Klajdov postupak olakšava posao pravom ubici (vidi Almos), i usmerava istragu u pogrešnom pravcu. Klajd se pojavljuje u brojevima: 229, 230.

Klaus Fiderman (Klaus Fiedermann) – advokat iz Rapid Sitija. Izvršilac poslednje volje ekscentričnog bogataša Henrija Marčinsona. Pokojni Marčinson je testamentom za naslednika odredio prvog od svojih nećaka Bobija Larsona (vidi Bobi Larson) i Sajmona Grivsa (vidi Sajmon Grivs), koji sa Katedral Pika donese predmet koji je on sakrio tamo. Fiderman im nije objasnio da u slučaju da niko ne uspe, naslednik postaje on. Zbog toga je priredio sijaset sabotaţa obojici i na kraju pokušao da ih ubije. Pohlepnog advokata je u podnoţju Katedral Pika ubio Arčer (vidi Arčer), vodič Bobija Larsona. Pojavljivanje u brojevima: 105, 106, 107.

Kleg (Clegg) – jednooki tajni agent namesnika Sildavije - Gorvana. U izdanju Veselog Ĉetvrtka preimenovan u Krega. Kleg je vrhunski profesionalac koji svoj posao obavlja neupitno, nerazmišljajući o moralnim aspektima svog dela. Dobio je zadatak da pronađe i ubije prestolonaslednika Sildavije, koji predstavlja opasnost za njegovog poslodavca Gorvana. Posle nekoliko godina traganja, na severu SAD je pronašao mladog Dejvida (vidi Dejvid Rodţers), i unajmio bandu Indijanaca Hjurona (vidi Hjuron), da eliminišu dečaka. Kada je njegov plan propao, i kada je shvatio da prvi put u karijeri neće uspeti da izvrši zadatak, on se ubija, pucajući sebi u glavu. Ovaj događaj je opisan u epizodi La banda del guercio – Banda Jednookog (br. 491; VĈ 23; LU 174) iz 2006. godine, koja je u Srbiji objavljena 2009. pod nazivom Banda Razrokog (VĈ). Kleg se pojavljuje u brojevima: 490, 491, 492.

Klem Mudi (Clem Moody) – vlasnik saluna u tvrđavi Dţeriko i Zagorov prijatelj. Pojavljuje se u brojevima 453 i 454.

Klier Voter (Clear Water) – rečica u Darkvudu pored koje je rođen Zagor. Njegov otac (vidi Majk Vajlding) je odabrao ovo mesto zbog kristalno čiste vode i guste šume koja okruţuje reku. Tu se nalaze ruševine spaljene kuće Vajldingovih i grobovi Zagorovih roditelja.

385

Klif Palans (Cliff Palance) – beskrupulozni ubica i razbojnik. Opljačkao je banku u Klejmuru, a zatim pokušao da pobegne u Kanadu. Na svom putu je ostavio krvav trag. Ubio je Srebrni Mesec (vidi Srebrni Mesec), ţenu Divljeg Bika (vidi Bul), i oteo joj staru Harpers pušku. Zatim je ubio devojku i starca iz plemena Seneka (vidi Seneke) da bi se dočepao hrane. Zagor, Ĉiko i Bul su ga pratili i uz pomoć šerifa iz Klejmura (vidi Bred Stivens) stigli u brdima Alegeni. Tamo nastaje krvoproliće u kojem je Palans izgubio ţivot. Pojavljivanje u brojevima: 336, 337, 338.

Cider Making - William Sidney Mount (1840–41) Kliford Ejvori (Clifford Avery) – beskrupulozni zavodnik i ubica. Ljubavnik i sekretar Dţulije Bardţis (vidi Dţulija Bardţis). Pravo ime mu je Peri Klermon (Perry Claremont) i kao veoma mlad čovek je zaveo neku bogatašicu, ubio je i namestio da izgleda kao nesrećni slučaj kako bi se dokopao nasledstva. Ubedio ju je da ubije svog muţa kako bi se njih dvoje dočepali nasledstva. Kako bi skinuo s vrata policajca koji mu je bio za petama inscenirao je i sopstvenu smrt. Njihovu prljavu igru je razotkrio Zagor. Kliford se pojavljuje u brojevima 436 i 437.

386

Klintonovi (Clintons) – porodica brđana koja vođu svog klana bira po snazi. Zagor i Ĉiko su bili u potrazi za proizvođačima alkohola koji je prodavan Indijancima. Tako su naleteli na ovu čudnu familiju koja ţivi na Sovinom bregu. Na čelu klana se trenutno nalazio Litl Dok koji je naterao ostale iz familije da prave viski najgoreg kvaliteta koji je prodavan Indijancima. Zagor diţe u vazduh destileriju a Litl Doka svrgava s trona Bendţamin Klinton. Ova priča je objavljena u epizodi L’Avvoltoio – Lešinar (br. 22; LMS 94; SDX 60; VĈBZ 9) iz 1967. koja je kod nas prvi put objavljena 1973. pod nazivom Ranjeni Jelen (LMS). Pojavljivanje u broju 22.

Klo (Claw) – plaćeni ubica. Radio je za Jozefa Polanskog (vidi Jozef Polanski). Ubio je Polanskog jer je smatrao da ga je ovaj izdao. Pojavljuje se u brojevima 328 i 329.

Klod Butije (Claude Boutier) – vođa plaćenika Alana O'Kifija (vidi Alan O'Kifi). Pojavljivanje u brojevima: 93, 94, 95.

Ko Ĉing (Ko Ching, 清閣) – vođa sekte Butakama (vidi Butakama). Pojavljivanje u broju Specijal 16.

Koeljo (Coelho) – prvi oficir kapetana Van Zanta (vidi kapetan Van Zant). Pojavljuje se u brojevima 429 i 430.

Kofi (Coffee) – robijaš iz Votervola. Snaţni crnac, jedan od begunaca iz grupe Elijasa Dafa (vidi Elijas Daf). Poginuo je braneći odstupnicu svojim prijateljima. Pojavljivanje u brojevima: 465, 466 i 467.

Kofin (Coffin) – plaćeni ubica. Snajperskom puškom je pokušao da ubije Zagora. Angaţovao ga je stari Zagorov neprijatelj Mek Beri (vidi Mek Beri). Pojavljuje se u kratkoj

387

storiji između avanture sa Malim Ljudima (vidi Mali Ljudi) i prvog pojavljivanja Helingena (vidi Helingen). Ova kratka priča je objavljena u L’isola della paura – Ostrvo straha (br. 11; ZS 535; SDX 44; VĈBZ 5). Pojavljivanje u broju 11.

Kojak (Koyak) – poglavica Tlingita (vidi Tlingiti). Okrutni i verolomni tiranin koji je ţeleo da zavlada celim prostorom juţne Aljaske. Pokušao je da iznenadi ruskog guvernera princa Rezanova (vidi princ Vasilij Rezanov) i osvoji glavno rusko uporište Novi Arhangelsk. Izgubio je bitku za grad, a zatim poginuo u dvoboju sa Zagorom. Priča o Kojaku je ispričana u epizodi Alaska! – Aljaska (br. 349; SD 13) iz 1994. koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. godine. Pojavljuje se u brojevima 349 i 350.

Viljam Frederik Kodi, alias Bufalo Bil (William Frederick Cody, alias Buffalo Bill, 1846-1917) – fotografija iz 1872. godine

388

Kolber (Colbert) – vođa bande beskrupuloznih ubica. Napali su grupu trapera sa Dţeremijem Miliusom (vidi Dţeremi Milius) na čelu, da bi se dočepali njihovog novca. U napadu su poginula dvojica trapera. Beţeći od Zagora, banditi završavaju u tvrđavi Zelenih mundira u brdima Blekstip. Kolbera je ubio Kehoe (vidi Kehoe), njegov čovek koji se zarazio drogom Belzebul. Kolber se pojavljuje u brojevima 311 i 312.

Kolekcionar (Collector) – bivši oficir i osnivač Indijanskog cirkusa. Ime mu je Rod Mek Karti (Rod Mac Carthy) i predstavlja aluziju na Bufalo Bila, legendarnu ličnost divljeg zapada koji je u svojim poznim danima organizovao Indijanski cirkus, u kojem su učestvovale najslavnije indijanske poglavice krajem XIX i početkom XX veka, a među njima i Bik Koji Sedi (Sitting Bull), legendarni poglavica Sijuksa, pobednik nad Kasterom u čuvenoj bici kod Litl Big Horna (1876). Kolekcionar je uz prećutno odobrenje vlasti bukvalno kidnapovao čuvene indijanske ratnike iz Darkvuda, drţao ih u ropstvu, prisiljavajući ih da izvode tačke u njegovom cirkusu. Među zarobljenim Indijancima se našao i Zagorov krvni brat – Tonka (vidi Tonka), poglavica Mohavka (vidi Mohavk). Aluzija na Bufalo Bila je svesno maliciozna jer je priča Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17) objavljena 1972. godine (u SFRJ prvi put 1976.), u vreme kada je počela da se razotkriva prava istina o severnoameričkim Indijancima, i kada su heroji bele Amerike demistifikovani, a neki i raskrinkani kao Dţordţ Armstrong Kaster, koji nije bio ništa drugo do ratni zločinac i manijakalni egocentrik. Kolekcionar gine na kraju epizode od ruke jednog od zarobljenih Indijanaca, koji se svesno ţrtvuje da bi ubio Mek Kartija i spasao ostale. Pojavljivanje u broju 84.

Kolin Skal Rendal (Colin Skull Randal) – mutant sa dva mozga, jedan od Zagorovih najopasnijih protivnika. Nadimak Skal – eng. skull - lobanja, dobio je zbog izuzetno velike glave. Ima neverovatne mentalne sposobnosti: čita misli, moţe da oseti mentalne talase u krugu od nekoliko stotina metara, snagom mozga moţe da ubije čoveka ili da od njega načini biljku. Jedini materijal koji ga onemogućava da prodre do tuđih misli je drvo. Koristio je svoje natprirodne moći u svrhu ličnog bogaćenja. Okupio je bandu koju su činila još dvojica: Mek Bi (vidi Mek Bi) i Den (vidi

389

Den). Pljačkali su banke po svim saveznim drţavama osim Zapadne Virdţinije, jer je Skal u banci u Klarksburgu drţao novac. Profesor Donald Blejn (vidi Donald Blejn), koji se bavi mutacijama, čuo je za Skala i ţeleo je da ga uhvati da bi ispitao njegove neverovatne moći. Blejn, Zagor i Ĉiko se sreću u gradiću Trut Folsu, gde ih je upoznao stari Zagorov prijatelj, šerif Malkolm (vidi šerif Malkolm). Zagor odbija da pomogne profesoru jer se to kosi sa njegovim moralnim normama. Njihov razgovor je čuo lovac na ucene Mek Ginli (vidi Mek Ginli), i ponudio se da pomogne Blejnu. On uspeva da uhvati Skalovog čoveka, Mek Bija i da ga nakon zverskog mučenja natera da mu kaţe gde se nalazi Skalova baza. Kada je šerif video u kakvom mu je stanju Mek Ginli predao Mek Bija, moli Zagora da krene za Blejnom i objasni mu sa kakvim se čovekom udruţio. Ali, Skal je već uhvatio njih dvojicu i tada se Zagor i mutant prvi put sreću. Rendal sa lakoćom pobeđuje Zagora i svi postaju njegovi zarobljenici. Dok Skal odlazi u Trut Fols da oslobodi Mek Bija, njih četvorica uspevaju da se oslobode. Blejn zaključuje da je jedini način da ih Skal ne oseti da se sakriju u krošnje drveća, jer će drvo zaustaviti Kolinove mentalne talase. Mek Ginli s leđa onesvešćuje Zagora i sprema se da iz zasede ubije Rendala. Zagor spašava Skala, a on uništava Mek Ginlijev mozak. Ne ţeleći da bilo kome ostane duţan, Skal oslobađa profesora i dvojicu prijatelja. Zagor sada pristaje da pomogne Blejnu da uhvati Skala, i njih dvojica planiraju da opljačkaju banku u kojoj mutant čuva novac. Namera im je da ga izazovu da krene za njima. Shvataju da im je za taj poduhvat potrebno još ljudi, ali oni ne smeju da znaju pravu svrhu pljačke. Pronalaze dvojicu sitnih razbojnika Harpa (vidi Harpo) i Spensera (vidi Spenser). Na spektakularan način oni pljačkaju banku u Klarksburgu, svesno ostavljaju tragove i sklanjaju se u jednu brvnaru u Pensilvaniji. Harpo i Spenser ne znaju da se na tavanu brvnare nalaze Zagor, Ĉiko i Blejn, koji dvojicu ortaka koriste kao mamac. Skal upada u brvnaru, ali od drvenih greda ne moţe da oseti prisustvo trojice prijatelja. Zagor koristi faktor iznenađenja i uspeva da onesvesti Skala, a profesor Blejn mu na glavu stavlja unapred pripremljenu drvenu masku. Harpo i Spenser tek tada saznaju pravu istinu, ali ih Zagor i Blejn ubede da će ipak dobro proći sa novcem od ucene za Skala i njegovu bandu, a i Blejn im ponudi po 1000$. Ova fantastična priča se odigrala u epizodi La grande rapina – Velika pljačka (br. 218; ZS 725; VĈOP 8) iz 1983. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1984. godine. Skal je smešten u jedan od najstroţijih zatvora u Americi, u čuveni Helgejt (vidi Helgejt). Nekoliko godina kasnije, igrom slučaja on će se naći iza zatvorskih zidina. Izvesni Aldţernon Kvandi, vladin sluţbenik, optuţen je za krađu poverljivih dokumenata i špijunaţu. Kada je policija došla da ga uhapsi, on je u pokušaju bekstva pao sa krova i

390

završio u komi. Problem je što niko ne zna gde su ukradena dokumenta sakrivena. Njegova mlada ţena, Sofi Bler (vidi Sofi Bler), dovedena je u Helgejt, kako bi Rendal čitanjem njenih misli proverio da li je i ona umešena u krađu. Pošto Skal potvrdi da ona ne zna ništa, profesor Blejn predlaţe da se Skal transportuje do Vašingtona i pročita misli komatiziranom Kvandiju. Na Blejnov predlog, u Helgejt je pozvan i Zagor, da učestvuje u transportu mutanta, kome su, po Blejnovim tvrdnjama, moći još više narasle. Specijalna drvena kola sa Rendalom, pratiće odred vojnika na čelu sa kapetanom MekGregorom (vidi kapetan MekGregor), profesor Blejn, Zagor, Ĉiko i Sofi Bler. Od Zagorovog i Ĉikovog dolaska u Helgejt se događaju neobične stvari, kojima doduše niko ne pridaje značaj. Kada ekspedicija krene ka Vašingtonu, vođa puta, kapetan MekGregor, donosi nerazumnu odluku da se skrene s glavnog puta i nastavi kroz zemlju Munsija (vidi Munsi), ali je Zagor prihvata bez protivljenja. Pri susretu sa Munsi Indijancima jedan vojnik puca, ubeđen da se Indijanci spremaju da otvore vatru, pa nastaje sukob u kome ginu tri Indijanca. Zagor odlazi u selo Munsija ne bi li uspeo da ih odgovori od osvete, ali ga oni zarobljavaju. Dok je on zatočen u njihovom selu, Indijanci napadaju vojni logor, pa kapetan donosi odluku da oslobodi Rendala kako bi ih spasao od Indijanaca. Skal priređuje stravičnu scenu u kojoj nesrećnim Munsijima glave bukvalno eksplodiraju. Kada je završio sa Indijancima, on se okreće vojnicima. Ubija MekGregora, ali ga vojnik sa drvenom zaštitnom maskom ranjava, pa njegove moći slabe. Profesor Blejn ubija vojnika koji je pucao na Rendala, a Skal onesvešćuje preostale vojnike, Ĉika i Blejna. Teško ranjen, sa sobom odvodi i Sofi Bler. Zagor se oslobađa iz indijanskog logora i stiţe na poprište tragičnog događaja. Saznavši šta se dogodilo, uzima jednu drvenu masku i kreće za Rendalom. Rendal se smestio na jednoj farmi, gde pod kontrolom drţi porodicu koja ga leči i spremna je da ga brani od potencijalnih napadača. Zagor uspeva da se uvuče na farmu i kontaktira Sofi, za koju je uveren da je Skal kontroliše, i čini kobnu grešku. Sofi je Skalova ćerka, i odgovorna je za sve iracionalne stvari koje su se dogodile od trenutka kada je stigla u Helgejt. Njene telepatske moći nisu velike kao Rendalove, ali su dovoljne da se lako kontrolišu pojedinačne osobe. Ona i Rendal zarobljavaju Gospodara Darkvuda, koga čeka smrt čim se Skal oporavi. Međutim, profesor Blejn i Ĉiko su krenuli za Zagorom, a sa sobom su poneli još jednu drvenu masku. Blejn uspeva da se ušunja na farmu i oslobodi Zagora, a ovaj sa drvenom maskom na glavi napada mutanta i baca ga sa krova zgrade. Rendal gine, ali Sofi namerava da osveti oca. Međutim, dolazak velike grupe Munsi Indijanaca je preveliki zalogaj za njene telepatske moći i ona prenapreţe svoj mozak i pada u trans

391

iz koga se moţda nikada neće izvući. Profesor Blejn odseca mutantovu glavu i odnosi je u bazu organizacije Drugde (vidi Drugde) u Filadelfiji. Ova priča je ispričana u epizodi L'uomo dai due cervelli – Čovek sa dva mozga (br. 499; VĈ 31; LU 182) iz 2007. koja je u Srbiji objavljena 2010. godine. Mutant Rendal se pojavljuje u brojevima: 217, 218, 219, 496, 497, 498, 499.

Kolombo Mauricijo (Colombo Maurizio, 1960- ) – strip scenarista rođen u Varezeu i veliki poklonik filmske umetnosti. Tokom osamdesetih se bavio dokumentarnim filmom. U SBE je došao 1992. godine, i piše epizode za Zagora, Mister Noa i Dampira. Prva priča o Zagoru koju je napisao Kolombo je La paura corre sul fiume – Strah nad rekom (br. 370; SD 34) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine. Brojevi koje je napisao Kolombo: 370, 371, 403, 404, 409, 410; Specijal 7, 8, 11; Almanah 2005.

Kolumbo Kristifor (Colombo Cristoforo, Colón Cristóbal, Columbus Christopher, 1451-1506) - istraţivač i trgovac koji je prvi prešao Atlantski okean i otkrio Ameriku 1492. godine pod zastavom Kastilje (Španija). On je verovao da je Zemlja relativno mala lopta i tvrdio je da se brodom moţe doći do Dalekog istoka ploveći na zapad. Njegova pogrešna procena Zemljinog obima i, u skladu s time, pogrešno proračunate zalihe hrane i pića ponetih na put, mogle su da dovedu do propasti njegove ekspedicije, ali, na sreću, na putu mu „se isprečio― u to vreme nepoznati kontinent Amerika. Ipak Kolumbo je umro misleći da je otkrio put za Indiju, a ne novi kontinent, Ameriku, kako je kasnije dokazao Amerigo Vespuči, po kome je kasnije ovaj kontinent i dobio ime. U Zagoru, Kolumbo se pojavljuje u epizodi Il segreto di Cristoforo Colombo – Tajna Kristifora Kolumba (Spec. 5; VĈSP 3; LUSP 26) iz 1992. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine.

392

Komančerosi (Comancheros) – lokalno stanovništvo Novog Meksika koje se bavilo trgovinom sa Indijanskim plemenima u ravnicama. Naziv su dobili po plemenu Komanči (vidi Komanči), koji su im bili glavne mušterije. Nastali su 1786. na inicijativu španskog guvernera Novog Meksika, koji je trgovinom između Meksikanaca i Indijanaca ţeleo da zaštiti granice Teksasa od upada Anglo-Amerikanaca. Sa slabljenjem španske vlasti i meksičkom revolucijom, Komančerosi sve više dobijaju kriminalni karakter i trguju zabranjenom robom. Neki istoričari Komančerose nazivaju jednostavno ''meksičkim trgovcima''. Mada su trgovci iz Meksika povremeno bili uključeni u ovu trgovinu, većinu Komančerosa su činili stanovnici Novog Meksika. Stanovnici Novog Meksika su bili potomci španskih doseljenika i vojnika, koji su se tokom vekova izmešali sa tamošnjim Indijancima. Komančerosi se u priči o Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Comancheros – Komančerosi (br. 362; SD 26) iz 1995. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. pod nazivom Komanči (SD 26). Pojavljivanje u brojevima: 362, 363, 364.

Comanche Feats a Horsemenship – George Catlin (1834)

393

Komanči (Comanche) - pleme američkih Indijanaca koje je tokom XIX veka bilo nastanjeno u juţnim prerijama zapadnog Teksasa, a danas ţive u Oklahomi s plemenima Kajova (vidi Kajove) i Kajova Apači (vidi Apači). Komanči po jeziku pripadaju porodici Uto-Actekan, to jest grani pravih Šošona (vidi Šošoni). Komanči sami sebe nazivaju Ne'me ne, Nimenim ili Nüma, u značenju "people" - ljudi. Razna plemena su ih različito nazivala, obično imenom koji označava neprijatelja. Navaho (vidi Navaho) Indijanci su ih zvali Na'`lani ili "many aliens," ili moţda "many enemies", ali su oni tako nazivali sva prerijska plemena. Dolaskom na juţne prerije oni su Navahoima bili strani narod i neprijateljski nastrojen. Pleme Vičita (vidi Vičita) nazivalo ih je Na'taa, što znači ''snakes'' ili ''enemies'', a zmija je kod gotovo svih severnoameričkih plemena uobičajeni naziv za neprijatelja. Svi ovi nazivi potiču iz perioda dok Komanči još nisu ušli u savez sa Apačima i Kajovama. I Kajove su ih nazivali ''zmijskim ljudima'' (snake men) ili ''narodom reptila'' (reptile people), to jest Bo'dalk' ińago, ili drugim imenom Gyai'-ko, što znači bukvalno ''neprijatelji'' - (enemies). Kod drugog poznatog prerijskog plemena Ĉejena (vidi Ĉejeni) naziv je opet vezan uz zmiju - "snake people" ili u njihovom jeziku Shishinówutz-hitä'neo. Najjuţnije pleme koje je s njima imalo posla, bili su Komekrudo Indijanci koji su njih, ali i ostala ratoborna plemena nazivali Selakampóm. Značenje nije poznato, ali se verovatno ne razlikuje mnogo od gore navedenih. Ostali nazivi za njih bili su: Máhana (Indijanci Taos), Mahán (kod Isleta). Indijanci Hikarilja zvali su ih ‗'ljudi'' (Indá). Pleme Arapaho za njih je imalo mnogo lepše ime - Ca'-tha - "having many horses" (Oni koji imaju mnogo konja). Komanči su sa severa Vajominga i Nebraske prodrli na konjima u juţne prerije, gde su zasluţili naziv ''Lords of the Southern Plains'' koji i danas stoji na njihovoj plemenskoj zastavi.Samo ime Komanči, najverovatnije potiče iz jezika Hopi Indijanaca (vidi Hopi), na kojem glasi Kománchi, što bi se moglo prevesti kao ''uvojak skalpa'', odnosno ''scalp lock''. Preci Komanča, navodno su u XVII veku ţiveli u području Jeloustona. U svakom slučaju, sigurno je da su se tada odvojili od Šošona , a već ih kao vlasnike velikih stada konja nalazimo 1705. u Novom Meksiku, gde među prvima postaju poznati kao tipično prerijsko pleme. Prodorom u Teksas, oni odatle teraju Apače, i 1790. Ulaze u savez sa Kajovama, a 1840. sa Ĉejenima.

394

Comanche Lodge of Buffalo Skins – George Catlin (1835) Kasnije, Komanči učestvuju u potpisivanju više ugovora sa Sjedinjenim Drţavama. Godine 1865. banda Jamparika potpisuje ugovor ''Treaty of the Little Arkansas River'', a 1867. Komanči potpisuju drugi ugovor ''Treaty of Medicine Lodge Creek'', koji nisu potpisali jedino Kvahada Komanči, čije su se poglavice tada nalazile u poseti Santa Feu. Dok se veličina rezervata (Mali Arkanzas), iz prvog ugovora, neprekidno smanjivala, prema drugom ugovoru oni su trebali da dobiju škole, kuće i ostalo. Tim ugovorom su ušli i u konfederaciju s plemenima Kajova i Kajova Apača. Ovaj savez ostaje na snazi do 1963. godine, kada su Komanči istupili iz saveza i osnovali svoju vlastitu političku organizaciju ''The Comanche Tribe of Oklahoma'' – ''Komanči pleme Oklahome''. U međuvremenu, između 1901. i 1906. godine, ukida se rezervat za Kajove, Komanče i Apače i zemlja se deli pojedincima, a višak zemlje otvoren je za naseljavanje belaca. Posledica toga je da su Komanči ostali okruţeni belim ne-Indijanskim stanovništvom. Bivši ratnici, danas su postali vrlo aktivni u anglo-američkoj ekonomiji. Pleme ima prihode iz više nezavisnih resursa, kao što je npr ''bingo' - lutrija'. Zajedno sa KajovaApači Indijancima vlasnici su čuvenog akva parka.

395

Komanči ţene sa decom (oko 1880) Komanči učestvuju i u oba svetska rata. Oni su bili pripadnici divizije Forty-fifth "Thunderbird" Division-a, gde su se sluţili komanči-jezikom u radio-vezama, što je nemačkim i korejskim prevodiocima i dešifrantima bilo nemoguće prevesti. Komanči su tipično prerijsko pleme koje je ţivelo od lova. Zimi od lova na jelena, losa, antilopu i drugu manju divljač. Dolaskom proleća došli bi i bizoni pa su odlazili u preriju, prateći krda, i postavljali svoja sela u tradicionalne kruţne oblike. Od bizona su dobijali odeću, obuću i oruđe. Meso bizona bio je osnov za izradu pemikana, koji se na naročit način uz neke biljne dodatke (orasi) konzervirao i čuvao u koţnim vrećicama ''parfleche'. Uz meso pemikan je sadrţao koštanu srţ i masnoće. Svojim kvalitetnim pemikanom Komanči su trgovali s drugim plemenima, u zamenu za duvan, med i drugo. U lovu na bizone radije su koristili koplja duga i do 4 metra, nego strele. Muškarci su nosili koţne pregače i košulje, a ţene koţne košulje i duge dekorisane haljine. Zimi bi uz ovu odeću na sebe oblačili i koţne 'leggingse' (nogavice) i krznene ogrtače. Nesrodno drugim prerijskim plemenima je, što su njihove mokasine imale đon od ţilave bizonove koţe, a premazivali su ih mastima kako bi postale nepromočive. Ţivotni stil Komanča je obeleţen lovom, ratom i velikom ljubavi prema ţenama. Ţena je kod njih vezana za kuvanje, čišćenje, sakupljanje i brigu o deci koju uvek vuku na sebi

396

dok su mala. Kako deca rastu tako starije osobe sve više počinju da brinu o njima, i podučavaju ih na vlastitom iskustvu. Na taj način starija populacija stiče mlade prijatelje koji će im zatrebati. Komanči su religiozan narod, ali nemaju mnogo ceremonija tokom godine. Vizija je najvaţnija stvar u njihovom ţivotu, oni je zovu ''puha''. Ona je zaštitnik koji se javlja izazvan naročitim pripremama kod mladih dečaka. Ona će čuvati njega, njegovu porodicu i oruţje. Kod ljudi koji poseduju izrazito jake puhe' i nauče tajna znanja, 'medicinu', i upoznaju bilje pa mogu da postanu 'medicinemen' (vračevi), to jest šamani. Šošoni osamnaestog i devetnaestog veka bili su podeljeni po kulturno srodnim ali politički nezavisim grupama, od kojih se svaka sastojala od proširenih porodičnih zajednica. Komanči XVIII veka sastojali su se od tri glavne grane, ili bande, to su: Jamparika ili ''Jedači korijenja'' (Root Eaters), Jupe ili Timber People i Kotsoteka ili Buffalo Eaters. Negde sredinom XIX veka pojavile su se nove bande, zbog njihove agresivnosti slabo poznate, a to su: Teneva ili Tenema (Downstream People), Penateka (Honey Eaters), Nokoni (Wanderers), i Kvahada (Antelope). Kasnije se ipak spominje 12 priznatih bandi od koji je danas pet praktično izumrlo: 1) Hois - timber people 2) Jupe (Hupene, Yupini) 3) Kotsoteka (Caschotethka, Koocheteka, Kotsai) - buffalo eaters. Ova banda je naseljavala današnju zapadnu Oklahomu, a često su logorovali duţ Kanedian Rivera. 4) Kvahada (Quahadi ili Kwahadi, Kwahari, Kwaharior, Quahada) - antelopes. Jedna od najpoznatijih bandi koja je lutala zapadnim Teksasom u području Ljana Estakada. 5) Parkenaum (Parkeenaum )- water people 6) Nokoni (Detsanyuka, Naconee, Nakoni, Nawkoni, Nocony) - people who return, ili Those who turn back). Kerol A. Lipskomb za njih kaţe da su lutali od regije u severnom Teksasu do planina Novog Meksika. Zajedno s Tenava i Tanima nazivani su Middle Comanches (Carol A. Lipscomb). 7) Pehnahterkuh - wasps 8) Penateka (Penande, Penetethka) - honey eaters), Oni su po Kerol A. Lipskombu igrali najznačajniju ulogu u istoriji Teksasa. 9) Tahnemuh (Dehaui, Tanima, Tevawish, Yanimna) - liver eaters

397

10) Tenava (Tahnahwah, Tenahwit) - those who stay downstream. Za bande Tanima i Tenava Kerol A. Lipskomb navodi da su delili područje s Nokonima 11) Vidjunu (Widyunuu,Widyu Yapa) - awl peoplei 12) Jamparika (Yamparika,Yamparack, Yapparethka) - root eaters. Oni su ime dobili po jestivom jampa-korenju i bili su najseverniji od svih Komanča, po Kerol A. Lipskombu na severu su se širili sve do reke Arkanzas.

Comanche Meeting the Dragoons – George Catlin (1835) U priči o Zagoru Komanči se prvi put pojavljuju u epizodi Comancheros – Komančerosi (br. 362; SD 26) iz 1995. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. pod nazivom Komanči (SD 26). Pojavljivanje u brojevima: 362, 363, 364, 411, 412, 413, 414.

Komotai (Komotai) – poglavica Malečita (vidi Malečite). Kada je izabran za poglavicu napustio je miroljubivu politiku svog prethodnika. Napadao belce da bi se dokopao

398

zlata kojim bi Malečite kupile oruţje. Sukobio se sa Zagorom i rekao kako Malečite više ne priznaju njegove zakone. Od razjarenih Indijanaca Ĉika i Zagora je spasao odred narednika Stouna (vidi narednik Stoun). Malečite nakon pokolja dezertera napadaju tvrđavu koju brane samo Torkel (vidi Torkel), O‘Flaerti (vidi O‟Flaerti), Garb (vidi Garb), Ĉiko i Zagor. Nakon nekoliko bezuspešnih napada upadaju u tvrđavu ali ranjeni Torkel se ţrtvuje i diţe u vazduh sebe i grupu Indijanaca. Tom prilikom gine i Komotai. Obezglavljeni smrću poglavice, preţiveli ratnici Malečita se povlače. Ovaj događaj je opisan u epizodi La notte del massacro – Noć krvoprolića (br. 334; LU 87) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Komotai se pojavljuje u brojevima: 332, 333, 334.

Konan Mak Morna (Conan Mac Morna) – nespretni fenIjanac iz Fiane kapetana Fina Mak Kumala (vidi Fin Mak Kumal). Zajedno sa Osijanom (vidi Osijan Mak Kumal) je završio u Darkvudu i učestvovao u borbi protiv Kandraksa (vidi Kandraks). Pojavljivanje u brojevima: 433, 434, 435.

Končita Linares (Conchita Linares) – meksička revolucionarka. Po završetku avanture sa blagom Esmeralde, Zagor i Ĉiko se iskrcavaju u Meksiku, na poluostrvu Jukatanu, u luci Porto Huarez. Tu upoznaju mladu Končitu, koja im se predstavlja kao unuka arheologa koji proučava ruševine Maja Indijanaca. Končita zLupotrebljava Ĉikovu zanesenost njome i ubeđuje dvojicu prijatelja da je prate do unutrašnjosti Jukatana, gde je trebalo da prebaci sanduke sa opremom i alatom. Kada ih zaustavi vojna patrola ispostavlja se da je u sanducima oruţje namenjeno borcima za slobodu. Končita se pojavljuje u epizodi Porto Juarez – Porto Huarez, koja je u nastavku epizode Capitan Serpente – Kapetan Zmija (br. 99; ZS 299; LUX 107) iz 1973. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1976. godine. Končita se pojavljuje u broju 99.

Konkvistador (Conquistador) - naziv za španske vojnike, istraţivače i avanturiste, koji su osvojili veliki deo Amerike i stavili pod špansku kolonijalnu vlast tokom XVI veka, što dovodi do stvaranja vicekraljevstava i kapetanija. (napomena - danas se sve češće upotrebljava izraz konkistador). Taj period u istoriji američkog kontinenta, koji je poznat pod imenom konkvista ili konkista (šp. conquista - osvajanje), nije trajao ni ceo vek. Konkvista je zvanično ukinuta 1573. godine i termin zamenjen rečju pacifikacija.

399

Prvo špansko osvajanje je bilo osvajanje ostrva Hispaniole (Haiti i Dominikanska Republika). Odatle je Huan Ponse de Leon osvojio Portoriko, a Dijego Velaskez de Kueljar Kubu. Prvo naselje se zvalo Darijen i osnovao ga je Vasko Nunjez de Balboa u Panami, 1512. godine. Pošto na Karibima nisu našli zlato ni začine, konkvistadori su krenuli u dalja istraţivanja. Između 1520. i 1521. Ernan Kortes je uz pomoć domorodačkih saveznika osvojio carstvo Asteka (vidi Asteci). Meksiko je postalo španska kolonija Nova Španija. Podjednako značajno je bilo osvajanje Carstva Inka, koje je izveo Francisko Pizaro.

The conquistadors pray before entry to Tenochtitlan – Margaret Duncan Coxhead (1909) Priče o zlatnim gradovima ("Eldorado") bile su inpsiracija za mnoge pohode. Ogromna količina zlata koju je car Inka Atahualpa platio Fransisku Pizaru prebačena je u Španiju i pomogla je da se finansiraju mnoge konkvistadorske ekspedicije, kao i drugi ratovi koje su vodili španski kraljevi, kao na primer u Flandriji. Španski Habzburzi su dobijali

400

kraljevski udeo u svakom osvajanju, a to je bila jedna petina blaga. Nakon otvaranja rudnika srebra u Potosiju, španska kruna je imala stalni dotok ogromne količine srebra i zlata. Ekonomija same Španije se zapuštala, a dolazak srebra i zlata izaziva inflaciju u Španiji, što je unazadilo domaću ekonomiju i bilo uzrok početka opadanja španske imperije.

Konor (Connor) – korumpirani šerif iz Stounvila. Marioneta u rukama moćnog Alana Kirbija (vidi Alan Kirbi). Ubio ga je Vakopa (vidi Vakopa) po završetku suđenja Bili Boju (vidi Bili Boj Kirbi). Pojavljuje se u brojevima: 119, 120, 121, 122.

Koronado de Francisko Vaskez (Coronado de Francisco Vásquez, oko 1510-1554) - španski konkvistador (vidi konkvistador), koji je između 1540. i 1542. istraţivao Novi Meksiko i druge jugozapadne delove SAD. Koronado je bio guverner Nove Galicije. Najpre je poslao fratra Markosa de Nizu i Narvaezovu ekspediciju da istraţuju Novi Meksiko. Markos se vratio sa vestima o bogatom, zlatnom gradu Kiboli. Navodno su građani Kibole ubili članove ekspedicije, a fratar je sa jednog brda posmatrao zlatni grad. Koronado i vicekralj Antonio Mendoza uloţili su velike sume novca da bi formirali ekspediciju, koja bi traţila navodnih sedam zlatnih gradova. Koronado je krenuo 1540. sa ekspedicijom od 334 Španca, 1.300 meksičkih Indijanaca, 4 franjevca i nešto roblja. Krenuli su prema Novom Meksiku. Kad su došli do zadnje španske naseobine uputili su izvidnicu da ispita da li je moguće usputno snabdevanje velikog broja ljudi i ţivotinja. Izvidnica se vratila sa negativnim odgovorom, pa je ekspedicija podeljena u niz malih grupa, i određeno je vreme polaska svake od grupa. Duţ puta stvoreni su logori sa vojnicima. Koronado je poveo prvu grupu, koja je išla brzim tempom, jer su u njoj bili konjanici. Prolazili su kroz Novi Meksiko i došli su do Kibole, grada koji im je bio cilj. Usledilo je razočarenje. Umesto zlatnog grada bio je to samo lokalni kompleks pueblogradova Zuni Indijanaca. Vojnici su ubili fratra Markosa, koji ih je prevario pričom o zlatnom gradu, a Koronado je bio prisiljen da deo vojnika pošalje njihovim kućama.

401

Koronado je prolazio kroz Arizonu i od Malog Kolorada je putovao dok nije stigao do reke Zuni. Tu je sreo Indijance Zuni. Ĉlanovi ekspedicije su bili na ivici skapavanja od gladi, pa su traţili da ih puste u jedno naselje. Pošto ih nisu pustili u naselje, Španci su ga silom zauzeli. U Hopi (vidi Hopi) naseljima Pedro de Tovar suočava se sa istim problemima, pa isto tako zauzima relativno siromašno naselje. U tome području Španci saznaju za reku Kolorado.

Coronado sets out to the north – Frederic Remington (1899) Koronado je na vest o reci Kolorado, poslao izviđače pod vodstvom Garsije Lopeza Kardenasa da nađu reku. Kada su se vratili izviđači, druga ekspedicija je kod Hopi Indijanaca našla izviđače. Snabdeli su se i krenuli u istraţivanje. Našli su reku Kolorado i Veliki kanjon i oni su bili prvi Evropljani, koji su videli Veliki kanjon. Nisu uspeli da se spuste niz strmi kanjon do reke. Melhior Dijaz je bio komandant logora duţ glavne linije snabdevanja. Pošto Koronado nije uspostavio kontakt sa Alarkonovim brodovima za snabdevanje iz područja Zuni, Dijaz je putovao severno da sazna šta se desilo. Došao je do ušća reke Đile u Kolorado. Tu je od domorodaca saznao da je Alarkon krenuo uzvodno da potraţi Koronadovu ekspediciju.Hernando Alvorado je pronašao sela oko reke Rio Grande. Tu su prezimili kraj današnjeg Albukerkija. Pošto je ekspediciji trebalo

402

mnogo hrane dolaze u sukob sa Indijancima u tom području. Sukob se pretvara u rat, u kome stradaju indijanska sela i stotine Indijanaca. Jedan Indijanac zvani Turk je Koronadu ispričao o Kviviri, bogatoj zemlji na severozapadu. Prešli su Ljano Estakado i deo Teksasa. Tada je Koronado posumnjao da ga je Indijanac prevario, pa to Turk plaća ţivotom. Drugi vodiči ga dalje vode u potrazi za Kvivirom, sve do Kanzasa. Ponovo je usledilo razočarenje. Kvivira Indijanci nisu uopšte bili bogati, a i zlatu nije bilo ni traga. Koronado se posle toga vraća do današnjega Albukerkija. Tokom 1542. Koronado je dobio naređenje da se vrati u Meksiko da bi ugušio Mikstonsku pobunu. Kada se vratio u Meksiko pobuna je već bila ugušena. Ekspedicija se pokazala potpuno neuspešnom. Koronado je ostao guverner Nove Galicije sve do 1544. godine. Međutim bankrotirao je zbog velikih izdataka oko ekspedicije. Priča o Koronadu je posluţila kao osnov za epizodu Le sette città di Cibola – Sedam gradova Kibole (br. 356; SD 20) iz 1995. godine.

Korvan (Corvan) – poglavica Delavera (vidi Delaver). Poginuo je u velikom potopu koji je najavio laţni prorok Dijablar (vidi Dijablar). Pojavljivanje u brojevima: 307, 308, 309.

Koulder (Colder) – sudija iz Kukivila. Nezakonitim mahinacijama je pokušao da se dočepa zemlje Ĉirokija (vidi Ĉiroki). U tu svrhu je angaţovao Timber Bila (vidi Timber Bil). Kada im je Zagor pokvario planove, njih dvojica su se posvađali i Koluder je ubio Bila. Pojavljuje se u brojevima: 220, 221.

Kovah (Kowah) – ratnik Otava (vidi Otava), vlastoljubivi saučesnik Vandege (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Kovrat (Cowrat) – sin Sekaheta (vidi Sekahet), poglavice Hupa (vidi Hupa) i Latanov (vidi Latan) brat. Pošto je zbog krađe proteran iz plemena, igrom sudbine je naleteo na Hokoname (vidi Hokonami), krišom se uvukao u njihov podzemni grad, ubio njihovog poglavicu i zauzeo njegovo mesto. Prevaru mu je olakšala činjenica da poglavica Hokonama uvek nosi masku koja mu sakriva lice. Izazvao je rat između Hokonama i

403

Hupa, ali je zahvaljujući Zagoru i Latanu poraţen. Ubio ga je rođeni brat, ne znajući da je to on. Pojavljuje se u broju 244.

Kralj Jaura (King of Yaour) – surovi tiranin iz malenog Jaura u Africi. Pojavljuje se u broju 420.

Kralj Kormak Mak Art (King Cormac Mac Art) – legendarni kralj Irske iz FenIjanskog ciklusa. Srećemo ga u trećoj priči o Kandraksu (vidi Kandraks). Pojavljivanje u brojevima 433 i 434.

Kraljica Maeve (Queen Maewe) – kraljica Tir na n'Oga (vidi Tir na n'Og) iz plemena Tuata De Danan (vidi Tuata De Danan). Oberonova (vidi Oberon) verenica. Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Kramer (Kramer) – bezobzirni ubica. Skrivao se iza lika ljubitelja nauke i sa svojim ortakom Adamsom (vidi Adams), finansirao je istraţivanja ihtiologa Rodţersa (vidi Rodţers) na mutaciji riba. Cilj im je bio da ribe-ubice puste u darkvudsku reku i poseju paniku da bi jeftino došli do zemljišta na kome su otkrili zlato. Kada je Rodţers shvatio šta smeraju jednostavno su ga ubili. Kramer kasnije ubija i svog kompanjona Adamsa jer nije ţeleo da sa njim deli dobit. U pokušaju da Zagora i Ĉika ubaci u bazen sa krvoţednim ribama smrtno je ranjen, ali je poslednjim naporom snage pustio ribe iz bazena u reku i razbio bocu sa otrovom za ribe. Zagor i Ĉiko su u pomoć pozvali ‘‘profesora‘‘ Varmina (vidi Varmin), čiji je famozni mamac za ribe delovao jedino na ove mutante. Ova priča inspirisana piranama ispričana je u epizodi Piccoli assassini – Male ubice (br. 173; ZS 561; LUX 180) iz 1979. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1981. pod nazivom Demoni u reci (ZS). Kramer se pojavljuje u brojevima: 172, 173, 174.

Krebit (Crabbit) – šef čikaške policije. Ucenom je bio prinuđen da postane pion generala Bloua (vidi general Blou), vlanika najveće krznarske kompanije u Ĉikagu i okolini. Pojavljivanje u brojevima: 35, 36.

404

Kreg (Craig) – 1. (vidi Kleg) 2. – pripadnik jedinice američkih marinaca. Srećemo ga u priči o Lafordţu (vidi Tomas Lafordţ) i naredniku Ovenu (vidi narednik Oven). Pojavljivanje u broju Maxi 2006.

Kreg Tarner (Craig Turner) – novinar iz Ričmonda, koji se prvenstveno bavi Indijanskim problemom u SAD. Prvi put se pojavljuje u epizodi La terra dei Cherokee – Zemlja Čirokija (br. 372; SD 36) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine pod nazivom Indijanska zemlja (SD). Došao je u Kerol, u Dţordţiji, da bi pisao o Ĉirokijima (vidi Ĉiroki) i njihovim problemima. Prisustvovao je suđenju oko zemlje Ĉirokija, koju je pokušao da prisvoji bogati Lankaster (vidi Harold Lankaster) i bio zadivljen načinom Satkove (vidi Satko) odbrane. Bio je svedok ubistva Tančija (vidi Tanči), koje su Lankasterovi ljudi pokušali da pripišu Satku. Sa Zagorom je otišao u Nju Ekotu, upoznao se sa čuvenim Sekvojom (vidi Sekvoja), i uverio u Satkovu nevinost. Svojim tekstovima se svojski trudi da američkoj javnosti predoči drugačiju sliku o Indijancima od one uvreţene. Slično Dţeku Mohikancu (vidi Dţek Mohikanac), perom se bori protiv zatucanosti, predrasuda i rasizma. Kreg Tarner se pojavljuje u brojevima: 372, 373; Maxi 2001.

Kregah (Cregach) – praistorijska sabljozuba mačka (lat. Smilodon Fatalis), verna songajskom (vidi Songaj) princu Dambali. Kada je Mari Lavo (vidi Mari Lavo) svojim drogama naterala Zagora da poveruje da je reinkarnacija Dambale, Kregah mu je postala verna kao pas. Poginula je pokušavajući da ga spasi od Velikog Crva. Pojavljuje se u brojevima: 422, 423, 424.

Krenak (Krenack) – poglavica Krou Indijanaca, koji ţive zapadno od Darkvuda. Vrač njegovog plemena je bio Tei-Kan (vidi Tei-Kan). Pojavljuje se u priči o Svetom bregu i demonu koji je došao sa zvezda. Pojavljuje se u brojevima: 289, 290, 291.

405

Kri (Cree) - jedna od najsnaţnijih i najznačajnih grupa američkih Indijanaca sa severa, raširenih na velikom području juţne Kanade sa glavnim staništem oko Dţejmsovog zaliva. Kri se dele na tri velike grane, to su: Sakavitinivuk (Sakawithiniwuk ili Sakawininiwug ili Woodland Cree - Šumski Kri), Maskegon ili Swampy Cree (Močvarni Kri) i Paskvavininivug (Plains Cree ili Paskwawininiwug - Prerijski Kri).

Mähsette Kuiuab Chief of the Cree indians – Karl Bodmer (1843) Ime Kri nastalo je od Kristinaux, krnjeg francuskog oblika imena Kenistenoag kako su Kri sami sebe nazivali. Ovaj oblik u francuskom je skraćen na Kri. Postoje i nazivi Iyiniwok i Nehiyawok, u značenju "those of the first race" kako su Kri još nazivali, ili u značenju ''person with four parts'', koji se temelji na svetom broju 4 i značaju koju pridodaju njihovom emocionalnom, duhovnom, fizičkom i mentalnom razvoju. U ranim izvorima francuski putopisci ih nazivaju O'pimmitish Ininiwuc ili "men of the woods", reč Ininiwuc varijanta je od Iyiniwok ili Nehiyawok a značenje O'pimmitish Ininiwuc je nepoznato.

406

Njihovi Indijanski susedi nazivali su ih raznim imenima, njima najbliţe Ĉipeve (vidi Ĉipeve), zvali su ih Nehiyaw, što nije ništa drugo nego njihov oblik kri-naziva Nehiyawok. Juţni Indijanci (Southern Indians) je ime kojim su ih nazivali trgovci kompanije ''Hudson Bay''. U preriji su ih Indijanci Hidatsa (vidi Hidatsa) nazivali Shahe' . Sijuksi (vidi Sijuksi) - Shi-e-á-la, Siksike - Saie'kuun, a Asiniboini (vidi Asiniboin) Sha-i-yé, ili Shi-éya što znači ''neprijatelji". Svi ovi prerijski nazivi mogli bi da budu oblici koji potiču od istog korena i samim time istog značenja, a označavao je neprijatelje. Asiniboini su ušli u savez sa Kri Indijancima i postali prijatelji, a ovaj naziv svedoči o njihovim starim odnosima. Kri su bili ekspanzivni što dokazuje njihova rasprostranjenost kroz juţnu Kanadu pa su ušli u sukob sa Atapaskama (vidi Atapaska), pa su ih ovi prozvali Ana, Annah, Ennas ili Eta, zavisno od plemena do plemena, što isto znači ''neprijatelji''. Kada su došli prvi belci, sredinom XVII veka, bili su to jezuitski misionari. Kri su ţiveli u području Dţejmsovog zaliva. Oni su bili stanovnici šume i lovci na jelene i drugu divljač, koja se hvata zbog mesa, koţe i krzna. Iz ovog kraja oni će se širiti u kasnijem periodu kroz juţnu Kanadu sve do Aberte, i do reke Ĉerčil na severu. Do 1667. godine, Kri su u kontaktu samo sa jezuitima, a od tada i sa ljudima kompanije Hadson Bej, koja se bavila trgovinom krznom. Indijanci su vešti lovci i poznaju šumu, pa dobijaju vatreno oruţje - puške. Krzno koje ţele beli trgovci tjeraće ih u osvajanja novih lovišta, a sa puškama oni postaju opasnost za svoje susede. Godine 1697. Kri potiskuju atapaskansko moćno pleme Ĉipevijan prema istoku i severu, što će dovesti do daljnjih pokreta drugih plemena. Kompanija 1717. godine osniva stanicu Ĉerčil na istoimenoj reci, koja se uliva u Hadsonov zaliv, za koju će Kri-lovci takođe nabavljati krzna. Iako među njima postoje prijateljski odnosi i trgovačke veze, kontakt sa belcima mnogim Indijancima će doneti smrt. Još 1784. godine, 90% Ĉipevijana su pokosile boginje. Ista epidemija je pogodila i Slejvi Indijance. Krije epidemija pogađa 1776/1777, i onda opet 1781/1782, a u ovoj drugoj epidemiji od 4000 Prerijskih Krija, ostalo je svega 1000, a broj Močvarnih Krija je prepolovljen. Epidemije se ne smiruju i pogađaju ih opet 1786. godine i nakon toga 1869. Ponovo stradaju Prerijski Kri. Delovi Krija su se još 1700. ujedinili sa jednom grupom Janktonai Indijanaca, to su Vazikute, koji traţe saveznike protiv svoje braće Sijuksa, od kojih su se odvojili. Oni su kasnije nazivani Kuvačima Kamena (to ime su im dali Asiniboini), zato što su svoju hranu kuvali u koţnim vrećicama pomoću vrelog kamenja u vodi. Sa njima će se ovi Kri udruţiti, pa će ih Asiniboini povući za sobom na prerije Kanade i Montane, gde još i danas ţive u rezervatu Roki Bojs u Montani. Kri su stanovnici šume, koji svoju domovinu u Kvibeku nazivaju Iiyiyuuschii, ili Iiyiyuu Astchii, a prostire se na teritoriji veličine ⅔ Francuske. U severnim dijalektima oni danas

407

sebe nazivaju Iiyiyuu, dok u juţnijim dijalektima postoji naziv Iinuu. U Kvibeku ih ima 13 000 u 9 naselja. Pet naselja je duţ obale, koju oni zovu wiinipakw (more): Vaskaganiš, Istmejn, Vemindji, Ĉisasibi i Vapmagusti. Ĉetiri su locirana u unutrašnjosti (nuuchimiich):Nemaska, Vasvanipi, Uje-Boguomu i Mistisini. Osvajanjem prerije Kri usvajaju i način ţivota prerije kakav nalazimo kod njihovih prijatelja Asiniboina. Glavni simbol ove kulture je nomadski lov na bizone. Kri koji su se ekspanzijom iz šuma širili u područje kanadskog Berlendsa, zapadno od Hadsonovog zaliva, ţive u šatorima sličnim eskimskimskim (vidi Eskimi), s tom razlikom, što Indijanski šator Kri Indijanaca ima otvor za dim, dok ga eskimski nema, pa je stoga kri-šator manje efikasan u zaštiti od hladnoće. Šator Krija nalazimo i kod njihovih rođaka Montanjaisa (vidi Montanjais). Lep opis pravog Kri-ţivota, kakav su vodili u XVIII veku, ostavio nam je Aleksandar Mekenzi. On ih naziva Knisteneaux, i kaţe da su lepo građeni, bakrene puti i crne kose, tipične za američkog domoroca, te crnih i pronicljivih očiju. U priči o Zagoru prvi put ih srećemo Zagor si scatena – Pobesneli Zagor (br. 146; ZS 413; LUX 153) iz 1977. godine, koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1978. pod naslovom Zagorova pravda (ZS). Pojavljivanje: 146, 296, 297, 434, 435; Specijal 5, 7, 9, 12; Maxi 2000.

Krid (Creed) - pripadnik Nacionalne garde Dţordţije, koji je dobio zadatak da sa kolegom Hornom (vidi Horn), ode u Vašington, u danima kada se rešavala sudbina Ĉirokija (vidi Ĉiroki) iz Dţordţije, i ubije novinara Krega Tarnera (vidi Kreg Tarner). Zahvaljujući Zagoru, atentat nije uspeo a Krid je poginuo. Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Krik (Creek, Muscogee, Muscogulgee) - Indijanski narod s američkog Jugozapada u Alabami i Dţordţiji. Jezički pripadaju porodici Muskhogean (Muskogean) kojoj su i dali svoje ime. Ime Muskogee u rana vremena označavalo je nekoliko manjih plemena. Oni su takođe bili i vodeće pleme saveza Krik koji je okupljao nekoliko drugih grupa, od kojih neka nisu ni pripadala ovoj grupi. Danas Muskogei ţive u Oklahomi, Alabami i Floridi, gde ih je na kraju XX veka bilo oko 20 000, a po drugim informacijama i više. Ime Muskogee najverovatnije dolazi iz Šoni (vidi Šoni) jezika u značenju ''močvarna zemlja'' ili ''swampy ground''. Naziv Krik, dobili su po brojnim potocima kojih ima na teritoriji ovih Indijanaca. Njihovi prvi susedi, Biloksi, nazivali su ih Sko'-ki han-ya, a pleme Hičiti Ochesee. Vijandoti (vidi Vijandoti) su ih nazivali Ku-ű'sha, a Ĉiroki (vidi

408

Ĉiroki), sličnim imenom Ani'-Gu'sa. Ova dva poslednja naziva došla su po njihovom ''gradu'' na reci Kusa.

Creek Indians – Anonymous (1836) Muskogee su po tradiciji u svoju domovinu došli sa zapada nastanivši se u području reke Ĉatahuči, na granici Alabame i Dţordţije, a kasnije kraj reke Kua u Alabami. Ţiveli su u ''gradovima'' (u njihovom jeziku talwa ili italwa), kojih je bilo između 50 i 80, a u njima je ţivelo dvadesetak etničkih grupa koje su govorile različitim jezicima. Britanski trgovci iz Ĉarlstona u Juţnoj Karolini, nazivali su ove Indijance Očese Kriks (Ochese Creeks). Ovaj naziv je kasnije skraćen na Kriks. Antropološki gledano, oni vode porijeklom od civilizacije Misisipian. Kada je Ernando de Soto 1539. godine, došao u ovo područje u potrazi za blagom, kultura Misisipian je počela naglo da propada. Ratovi i bolesti pobili su 90% stanovništva. Preţiveli koji su se naselili na jugozapadu, su Muskogee.

409

Bitka na Hors Šu Bendu 27. marta 1814. godine Muskogee su bili neprijateljski nastrojeni prema Špancima, ali, prijateljski prema Britancima u rano kolonijalno doba. 1813-14. (Creek War) izvršili su pokolj nad mnogo belaca i crnaca u Fort Mimsu. Endrju Dţekson (vidi Dţekson Endrju) ih je zatim porazio u bici na Hors Šu Bendu. Mirovni ugovor potpisan je 1814. godine, a Muskogee su izgubili trećinu svoje teritorije u korist Sjedinjenih Drţava. Deportacije Krika zapadno od Misisipija počinju dvadesetih godina XIX veka. Glavnina je 1830.-tih s plemenima Ĉiroki, Ĉikaso, Ĉoktavi (vidi Ĉoktavi) i delom Seminola (vidi Seminole) deportovan u Oklahomu, u tzv. ''Stazi suza''. Ovih pet plemena prozvani su poznatim imenom ''Five Civilized Tribes'' – Pet civilizovanih plemena. U XVIII veku Muskogee su ţiveli u konfederaciji, braneći svoje granice od upada spolja. Nakon odlaska u Oklahomu ova konfederacija prerasta u naciju pod imenom Muskogee narod (Muscogee Nation). Manja naselja (talofa) bila su vezana uz veće gradove, a nastajala su kako je rasla i populacija. Krik su bili sedelački narod, ţiveli su u pokrivenim kućama, a ne u tipijima ili vigvamima. Njihovi domovi nalazili su se oko ceremonijalnih centara (pascova) koji su karakteristični po impresivnim zemlIjanim piramidama. Poput drugih Jugoistočnih

410

Indijanaca tetovirali su svoja tela. Kod Krika se politička struktura sastojala od poglavice čija je titula Majko - Mico, njegovog asistenta i poglavice-govornika koji se titulirao s Majko Apokta - Mico Apokta. Ovo je bio model za savremenu upravu današnjih Muskogeeja. Ekonomija Muskogeeja temeljila se na poljoprivredi, a kukuruz, pasulj i skvaš-tikve su bile glavne kulture. Kukuruz je svakako bio glavna kultura. Kukuruzu su bile posvećene ceremonije poznate kao Ples zelenog kukuruza (Green Corn Dance ili Busk Dance). Ova ceremonija traje 8 dana. Prvoga dana su vršene pripreme, čišćenje terena i pravljenje ''crnog pića''. Drugoga dana pripremao se mladi kukuruz, a mlečnim sokom zgnječenih mladih zrna mazali bi se po licu i grudima. Trećega dana na svečanosti su prisutni samo muškarci. Ĉetvrtog dana ţene okićena ognjišta posvećuju ţeravicama svete vatre. Petog dana na svetu vatru Indijanci stavljaju četiri velika debla i piju crno piće. Posljednjeg dana je vrhunac svečanosti. U vodi se meša 14 vrsta divljih biljaka i time vrač maţe tela Indijanaca. Ovaj običaj je imao svrhu zaštite od bolesti. U Zagoru, Krik ili Muskogee Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi Il segreto di Cristoforo Colombo – Tajna Kristifora Kolumba (Spec. 5; VĈSP 3; LUSP 26) iz 1992. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Pojavljivanje u brojevima: 409, 410; Specijal 5.

Kriminel (Criminel) – uz kapetana Zombija (vidi kapetan Zombi), glavni Vlandingo (vidi Vlandingi) Mari Lavo (vidi Mari Lavo). Obučen je u frak, sa cilindrom i crnim naočarima koje nikada ne skida. Ubio ga je Zagor na kraju strašne priče u močvarama Lujzijane. Pojavljuje se u brojevima 366 i 367.

Krinhar (Krinhar) – zli tibetanski kaluđer, veliki guru sekte Mnong (vidi Mnong). Pripadnici sekte svog gurua nazivaju Veliki Maak. Krinhar i sekta Mnong su pokušali da dešifruju legendarni natpis na steni u pustinji Gobi, takozvanu Tajnu sedam moći. Po legendi će onaj ko dešifruje tekst zavladati svetom. Tibetanski mudrac i Ramatov (vidi Ramat) učitelj Šu-Ce (vidi Šu-Ce) je uspeo da pobedi Krinhara i uništi tvrđavu sekte Mnong. Krinhar je pobegao i decenijama se ništa nije čulo o njemu. A onda se iznenada pojavljuje, ubija Šu-Cea i odlazi u Ameriku, gde gradi novu tvrđavu i ubrzano radi na dešifrovanju teksta. Sledbenici sekte, koji su sa njim došli u Ameriku, sa sobom su poveli i legendarno čudovište sa Himalaja, sneţnog čoveka – Jetija (vidi Jeti). Pošto je sekti potrebna potpuna izolacija, Jeti je ubijao retke stanovnike kraja oko Blistavih

411

planina, pustom kraju u kojem je Krinhar naredio da se podigne tvrđava. Ramat dobija astralnu poruku od svog pokojnog učitelja i kreće ka Blistavim planinama. Sledbenici sekte ga ranjavaju, ali ga spašava Tisko (vidi Tisko), ratnik iz plemena Malih Ljudi (vidi Mali Ljudi), čije su pleme Mnongovci zarobili i pretvorili ih u svoje robove. Ramat doziva Zagora u pomoć zahvaljujući svojim magijskim moćima. Upravo ove Ramatove sposobnosti će omogućiti Zagoru da pobedi Krinhara i oslobodi Male Ljude. Ova pretenciozna priča je ispričana u epizodi I Sette Poteri – Sedam moći (br. 273; ZS 918) iz 1988. godine, koja je kod objavljena pod nazivom Tajna sedam moći (ZS). Krinhar se pojavljuje u brojevima 272 i 273.

Tibet Monastery Gelugpa – Nicholas Roerich (1936) Krojač (vidi Tkač)

Krou (Crow, Crows, Absaroka, Vrane) – prerijsko pleme Siuan (Siouan) Indijanaca sa reke Jelouston i njenih pritoka, koji se danas nalaze u rezervatu Krou (Crow) u Montani. Vrane potiču od Hidatsa (vidi Hidatsa) Indijanaca, od kojih su se odvojili između 1400. i 1500. godine pod imenom Absaroka, odnosno Absároke, u značenju ''bird-people'' ili ''crow- sparrowhak-people''. Rana populacija (1780.) iznosila je oko 4000 Indijanaca. U novije vreme, oko 1977. godine, bilo ih je 7000. Krou ili Vrana Indijanci sami sebe nazivaju Absároke, imenom koji označava ''narod vrana'' ili jednostavno ''crow'', što je

412

engleski prevod njihovog imena. Francuzi ih nazivaju ''gens des corbeaux'', što na francuskom znači isto. Hidatsa naziv Kihnatsa, odnosi se na njihovu separaciju od ''Velikog plemena'', ili Velikog Trbuha Prerije. Oni se ipak najčešće nazivaju Vranama i u drugim Indijanskim jezicima, pa su im i matični Hidatse preveli njihovo separatističko ime sa Par-is-ca-oh-pan-ga, ili crow people. Isto značenje imaju nazivi Ĉejena (vidi Ĉejeni) O-e'-tun'-i-o, Arapaho Indijanaca Hounena, i Ya- kqa'-a koji su im dali Vijandoti (vidi Vijandoti). Krou Indijanci poznati su po svom običaju nošenja veoma duge kose, a ovaj podatak sačuvan je imenu Long-haired Indians koje im je dao Sanford (1819).

Krou Indijanci na konjima (oko 1890) Lingvisti i antropolozi se ne slaţu u vremenu odvajanja Vrana od Hidatsa Indijanaca. Iako antropolozi smatraju da se ovo dogodilo u XV veku, lingvisti tvrde da se ovo moralo dogoditi ranije, između 900. i 1000. godine, a svoje proračune temelje na razlici koje su nastale između jezika Vrana i matičnih Hidatsa. Sama seoba temelji se na legendi o potrazi za svetim duvanom, koga je sa svojim sledbenicima krenuo da traţi poglavica No Vitals. No Vitals je poveo sa sobom oko 400 ljudi i krenue pješke na svoju prvu Odiseju, u područje kanadskog Roki Mauntinsa, u današnjoj Alberti. Na ovaj put uputile su ga njegove vizije koje se nisu ostvarile. No Vitals nije pronašao sveti duvan i vratio se kući, na Misuri kako bi doţiveo nove vizije. Drugi put uputio se na područje Bighorn planina, gde je konačno pronašao sveti famozni duvan. Biljka je rasla u dolinama

413

Bighorna, i njegova malena banda se tu naselila. Krou su uskoro postali nomadski lovci. Oni su među prvima počeli da koriste konje, a bili su poznati i kao vešti trgovci. Konja u Americi nije bilo nekih 10000 godina, a oni ga dobijaju sedamdesetih godina XVII veka.

Ratnik Vrana (1878) Bili su to konji arapske i andaluzijske rase, koje su sa sobom doneli španski konkvistadori. Vrane su lepo ţivele u svojoj u novoj domovini, a prvog belog čoveka su ugledali tek 1743. godine. Ekspedicija Luisa i Klarka je prošla kroz njihovu zemlju 1806. godine, a 1825. oni potpisuju ''Prijateljski ugovor'' sa vladom SAD. Ovi susreti sa belim ljudima, doneli su Vranama malo dobra. Između 1843. i 1845. godine je izbila epidemija boginja, i od 8000 Indijanaca, preţivelo je samo 1000. Mira im nisu dali ni Sijuksi (vidi Sijuksi) , koji su oko 1850. drţali čitavu Krou teritoriju pod opsadom, ali su se Vrane odbranile. Međutim, 1864. godine, Sijuksi udruţeni sa Ĉejenima i Arapahosima

414

pokušavaju da zatru Vrane, ali su ponovo poraţeni. Oko 1868. Krou Indijanci dobijaju rezervat na svojoj plemenskoj teritoriji, gde će ostati do danas. Vrane, kao i njihovi susedi Sijuksi i Asiniboini (vidi Asiniboin), tipični su prerijski lovci na bizone i vešti jahači. Njihov dom je koţni tipi ili tepee-šator. Ţivot im se uvek vrteo oko konja i bizona. Obuća, odeća, šatori, pokrivači, štitovi, kao i hrana, potiču od bizona. Obradom koţe i pripremanjem hrane bavile su se ţene. Meso se sušilo i pripremalo u pemikan (pemmican). Muška odeća sastojala se od dva para mokasina, pregače, nogavica (leggings) do visine bedara, i košulje koje su obično izrađene od jelenske ili losove koţe, te bizonovog ogrtača. Ţene su nosile dugačke bezrukavne haljine i mokasine do ispod kolena. Vera Kroua je šamanska. Eva Lips navodi kako njihov batse maxpe – šaman, pretvara koru drveta u ''konzervirano meso'', i leči tako što pljuje na rane od metaka, a one odmah zarastaju. Razne moći šamana kod Indijanaca, ali i drugih naroda širom sveta opšte su poznate i naučno neobjašnjene. Duvan je sveta biljka Krou Indijancima, i veruju da su ga dobili da bi mogli da pobede svoje neprijatelju, a sade ga po utvrđenim ceremonijalnim običajima. ''Ples sunca - Sun Dance'' i ''Medicine Bundle'' (vrećica sa lekovitim travama), simbolizuju njihovu prerijsku kulturu. Vrane se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi La legge rossa – Crveni zakon (br. 9; ZS 527; SDX 42; VĈBZ 3) iz 1966. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1980. pod naslovom Carstvo Crne Jaske (ZS 527).. Boneli stariji i Feri su ih prebacili na istok, što je i karakteristično za rane Zagore, u kojima se nije preterano vodilo računa o činjenicama. Pojavljivanje: 9, 10, 140, 141, 289, 290, 291, 309, 310, 400; Specijal 13.

Krouk (Croak) – jedan od najsposobnijih Lankasterovih (vidi Harold Lankaster) ljudi. Prerušio se u Satka (vidi Satko) i ubio Tančija (vidi Tanči), kako bi ga diskreditovali i uklonili s puta. Kada je Lankasterov plan propao, on i njegov advokat Stili (vidi Stili), nameravali su da celokupnu krivicu prebace na Krouka. Ovaj je saznao šta nameravaju i ubio ih. Sutradan je osuđen na smrt zbog ubistva Tančija, Lankastera i Stilija i zavere protiv Satka. Pojavljuje se u brojevima 372 i 373.

415

Kruger (Kruger) – nemački naučnik, biolog. Ĉuo je za priču o taIjanstvenom stvorenju, polučoveku-polumajmunu po imenu Zagor, pa je došao u Darkvud sa svojim pomoćnikom Mejerom (vidi Mejer) da uhvati to stvorenje i pokaţe ga naučnoj javnosti. Ovde je jasna aluzija na priču o Tarzanu i Big-futu (famozni američki jeti koga niko još nije video). On i Mejer su se silno iznenadili kada su shvatili da je Zagor običan čovek. Ali, to ih nije sprečilo da upadnu u nevolju: iz neznanja su ubili svetu ţivotinju Irokeza (vidi Irokezi) – belog jelena. Irokezi su ih zbog toga uhvatili i spremili se da ih ubiju. Iz nevolje ih je izbavio Zagor. Ova priča se dogodila u epizodi Il cervo sacro – Sveti jelen (br. 12; LMS 80; ZS 540; SDX 47; VĈBZ 5) iz 1966. koja se nalazi u nastavku prve priče o Helingenu, a koja je kod nas prvi put objavljena 1973. godine pod naslovom Noć velike odluke (LMS 80). Kruger i Mejer se pojavljuju i u čuvenoj priči o čudovištu iz močvare. Pojavljivanje u brojevima: 12, 110, 111, 112.

Ksaltom (Xaltom) – kušitski (vidi Kuš) nekromant (vidi nekromantija). Zajedno sa Kandarom (vidi Kandar) je pokušao da se dočepa skiptara Tin-Hinan koji je pronašla Marada (vidi Marada). Ubili su ih Zagor i Endrju Kejn (vidi Endrju Kejn). Pojavljivanje u brojevima: 420, 421, 422.

Ksinzin (Xinzin) – supruga generala Makstlija (vidi general Makstli). Hrabra ţena koja je organizovala bekstvo svog muţa iz tamnice. Pojavljuje se u brojevima: 475, 477, 478.

Kubal Sing (Kubal Singh) – radţa od Jagdalpura. Moćni indijski aristokrata koji mrzi Engleze i spreman je na sve kako bi okončao njihovu vladavinu Indijom. Prvi put ga srećemo u epizodi Dharma la strega – Veštica Darma (br. 137; ZS 390; LUX 144) iz 1976. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1977. pod nazivom Beli tigar (ZS). Tada je, po njegovom naređenju, uz pomoć indijske magije veštica Darma (vidi Darma) kaznila

416

lakomislenog engleskog aristokratu Vilfreda Keloga (vidi Vilfred Kelog) za ubistvo belog tigra iz Orisa. Nesrećni mladić je pretvoren u zver: monstruoznog čoveka-tigra. Mnogo godina kasnije, radţa i Darma stiţu u Ameriku kako bi se dočepali amajlije od ţada boga Jaganata koju je fakir Ramat (vidi Ramat) sakrio u Zagorovoj kolibi. Radţa je ubeđen kako će Darma uz pomoć moćnog talismana da prizove Kalkina, desetog avatara boga Višne i uništi svet. Međutim, Darma ima mnogo prizemnije planove. Kada shvati da je izdan, smrtno ranjeni radţa ubija Darmu. Ovaj događaj je opisan u epizodi L’amuleto di giada – Amajlija od ţada (br. 446; LU 129) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Kubal Sing se pojavljuje u brojevima: 137, 138, 444, 445, 446.

Kučiljo (Cuchillo) – jedan od vođa Komančerosa (vidi Komančerosi), desna ruka El Diabla (vidi El Diablo). Poginuo je prilikom napada Kvahadi Komanča (vidi Komanči) na tvrđavu Komačerosa. Pojavljivanje u brojevima: 362, 363, 364.

Montezuma II (1502-1520) – poslednji veliki kralj Asteka

417

Kuitluak (Cuitluhuac) – vladar Novog Tenohtitlana, princ Asteka (vidi Asteci), koji su nakon Kortesovog osvajanja Meksika (španski konkvistador Ernan Kortes je 1519. godine osvojio carstvo Asteka i ubio njihovog cara Montezumu), sklonili u dţungle Jukatana i trista godina tajno odrţavali tradicije svojih predaka. Kada je Kuitluak posto vladar, potpao je pod uticaj velikog sveštenika Iskalija (vidi Iskali) i planirao da podigne ustanak protiv belaca. Iskali je zahtevao da se obnovi stari običaj ţrtvovanja zarobljenika bogu sunca Tonatiju, što je neminovno dovelo do otkrivanja tajne o njihovom postojanju. Kuitluaka su ubili plaćenici Ludviga Rihtera (vidi Ludvig Rihter), kako bi se dočepali svete relikvije – Actlanove narukvice. Ovaj događaj je opisan u epizodi Piramide di sangue – Krvave piramide (br. 478; VĈ 10; LU 161) iz 2005. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 2008. godine. Kuitluak se pojavljuje u brojevima: 474, 475, 476, 477, 478.

Kurava (Kurawa) – vrač Honiasonta (vidi Honiasonti). Zapravo belac, Riki Barnet (Ricky Burnett), koji je sa svojim ortakom otkrio zlato u jednoj pećini. Sutradan su u dolini logor podigli Honiasonti kojima je upravo preminuo vrač. Riki se prerušio u Indijanca i predstavio se kao vrač Kurava, a Honiasonti su ga prihvatili. Tako su dva ortaka mogli da kopaju zlato. Jedan je kopao dok je drugi sprečavao Indijance da se popnu na sveto brdo. Vrač je jedini imao pristup rudniku. Slučajni dolazak Zagora je doveo do pogibije Kurave i njegovog ortaka. Ovaj događaj je opisan u epizodi Zagor attaca – Zagor u napadu (br. 27; SDX 65; VĈBZ 10) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena pa se na ovim prostorima u srpskom ili hrvatskom prevodu pojavila tek 2000. godine u izdanju Slobodne Dalmacije. Kurava se pojavljuje u broju 27.

Kurdi (Curdy) – darkvudski traper. Srećemo ga u priči o veštici Darmi (vidi Darma) i Tagovima (vidi Tagovi). Spasao je ţivot ranjenom Ramatu (vidi Ramat). Pojavljivanje u brojevima: 444, 445, 446.

Kurt (Curt) – građanin Manrouhila. Učesnik potere za glumcima iz Pozorišta Darnel. Pojele su ga gigantske ţabe u ‘‘Zemlji bez povratka‘‘. Pojavljuje se u brojevima 241 i 242.

418

Kurt Kejn (Kurt Kaine) – kapetan ribarskog broda iz Port Norta. Pokušao je da se dočepa zlata starog Dţeka Kupera (vidi Dţek Smouk Kuper), koje je bilo zakopano na Ostrvu Lobanje, pošto bi prethodno sa svojim ortacima eliminisao Diging Bila (vidi Diging Bil). U ovome ih je sprečio Zagor. Pojavljuje se u broju Almanah 2006.

Kuš (Kush, Cush) - civilizacija koja se razvila juţno od drevnog Egipta u Nubiji. Iako je bila pod velikim uticajem Egipta, imala je različitu kulturu i smatra se prvom civilizacijom u podsaharskoj Africi. Narod koji je ţiveo u tom području se naziva Kušiti. Prva razvijena društva u Nubiji su nastala pre II egipatske dinastije (3100-2890 p.n.e.). Oko 2500. p.n.e., Egipćani su počeli da se širie na jug, i iz tog perioda potiče većina današnjih podataka o Kušu. Ovaj prodor je zaustavio pad Srednjeg kraljevstva, pa je u to doba nastalo nezavisno kraljevstvo u Nubiji. Oko 1500. p.n.e. egipatski prodori su ponovo počeli, ali ih je ovaj put dočekao organizovani otpor. Istoričari se spore da li je otpor došao od strane više nezavisnih gradova-drţava ili od strane jedinstvenog carstva, isto kao i da li su Nubijci ideju drţave stvorili sami ili su je kopirali od Egipćana. Na kraju su Egipćani pobedili, a oblast Nubije je postala egipatska kolonija pod nadzorom Tutmesa I, čija je vojska izgradila niz snaţnih tvrđava. Oblast Nubije je otada snabdevala Egipat raznim resursima. U XI veku p.n.e. unutrašnji sukobi u Egiptu su doveli do kolapsa kolonijalne vlasti pa je nastalo nezavisno kraljevstvo sa središtem u Napati u Nubiji. Tim kraljevstvom su vladali lokalni vladari koji su svrgnuli kolonijalni reţim. U to vreme je Kuš bio primer kulturne difuzije s Egiptom. Kušiti i Egipćani su delili mnoga verovanja i bogove. Kraljevstvo sa sedištem u Napati je ujedinio Rose u periodu oko 780-755. p.n.e.; nakon njega je Alara konačno osnovao Kušitsko kraljevstvo i kao takvog su ga priznali njegovi naslednici. Kraljevstvo je raslo po uticaju i na kraju je dominiralo juţnom egipatskom regijom oko Elefantine, a za vladavine Alarinog naslednika Kašte i Tebom. Kašta je u VIII veku uspeo da natera Šepenupet I, polusestru Takelota III da usvoji Kaštinu kći Amenirdis I kao naslednicu. Nakon ovoga je Teba i formalno priznala prevlast Napate. Vlast Napate je vrhunac dostigla pod kraljem Pijem, Kaštinim naslednikom, koji je osvojio celi Egipat i ustanovio XXV dinastiju. Kada su Asirci napali Egipat 671. p.n.e. Kuš je ponovno postao nezavisna drţava. Posljednji kušitski kralj koji je preuzeo vlast nad Egiptom bio je Tantamani, ali su ga konačno porazili Asirci 664. p.n.e. Nakon toga je moć kušitskih kraljeva nad Egiptom jenjavala i prestala 656. p.n.e. kada je Psamtik I, osnivač XXVI saiske dinastije, ponovo

419

ujedinio Egipat. Godine 591. p.n.e. Egipćani su pod Psamtikom II napali Kuš, i spalili Napatu. Istorijski zapisi ukazuju da su Aspeltini naslednici preselili svoju prestonicu u Meroe, mnogo juţnije od Napate. Tačan datum ove seobe se ne zna, iako neki veruju da se dogodio u doba Aspeltine vladavine, kao odgovor na egipatsku invaziju Donje Nubije. Drugi istoričari veruju da je kraljevstvo prema jugu pomerila izrada predmeta od gvoţđa: oko Meroe, za razliku od Napate, bilo je šuma čije bi se drvo moglo koristiti za visoke peći. Kasniji dolazak grčkih trgovaca je značio da Kuš više nije zavisio o trgovini duţ Nila. Umesto toga je svoje proizvode izvozio na obalu Crvenog mora u tamošnje grčke trgovačke kolonije.

Arheološki ostaci antičkog Kuša Kuš je nastavio da postoji vekovima, ali o njemu nije bilo mnogo podataka. Ranije je Kuš koristio hijeroglife, ali je Meroe razvio vlastito pismo i počeo koristiti Meroitski jezik, koji još uvek nije dešifrovan. Drţava je, po svemu sudeći, uţivala prosperitet, trgovala sa susedima i gradila spomenike i grobnice. Godine 23. p.n.e. rimski guverner Egipta, Petronije, napao je Nubiju kao odgovor na nubijske napade na juţni Egipat te opustošio severne delove i spalio Napatu. Pad Kuša je predmet ţestoke rasprave. Diplomatska misija u doba Neronove vladavine je putovala u Meroe (Plinije Stariji). Nakon II veka kraljevski grobovi su postajali sve manji i manje raskošni, a gradnja velikih spomenika je

420

prestala. Sahrane u kraljevskim piramidama su potpuno prestale sredinom IV veka. Arheološki nalazi pokazuju kulturnu promenu prema novom društvu poznatom kao XGruoa ili kultura Ballana. To odgovara tradicionalnoj teoriji prema kojoj je kraljevstvo uništila invazija iz etiopskog Aksuma oko 340. godine. Međutim, etiopski izvor navode kršenje pobune u području koje su Etiopljani već kontrolisali. Takođe se spominje samo "Noba," (latinski "Nobatae") i nema govora o vladarima Meroea. Posljednji vladar Meroea bio je čovjek po imenu Sekt Li. Malo se zna o njemu, a uglavnom je poznat iz narodnih priča. Bio je omrznut čovek, koji je ţudeo za zlatom i ţenama. To se ponekad tumači kao razlog za invaziju Meroea. Zbog njega se narod pobunio, a pobunjenici preuzeli vlast u oblasti. Ne zna se gde je njegov grob. Neki kaţu da je nestao, da je uništen i opljačkan. Nakon njega su se Nubijci raspali na mala plemena i postali snaţni ratnici, te se s RimlIjanima borili za nadzor nad Nubijom. Mnogi istoričari veruju da su Nuba isti narod koji su RimlIjani zvali Nobatae. Prokopije piše kako se Rimsko Carstvo povuklo iz severne Nubije 272. godine, i pozvalo Nobatae da ispune vakuum. Vaţan element priče o Kušu su Blemijci, najvjerovatniji preci naroda Bedţa. To su bili pustinjski ratnici koji su pretili rimskim posedima i naterali ih da se povuku na granice koje su se mogle lakše braniti. Na kraju IV veka su uspeli da preuzmu kontrolu nad delom doline Nila oko Kalabše u Donjoj Nubiji. U VI veku nastaju nove drţave na području kojim je nekada upravljao Meroe. Izgleda da su Nobatae evoluirali u drţavu Nobatija. Kraljevi Nuba su u međuvremenu oko 450. u pustinju protjerali narod Bedţa. Nove nubijske drţave su nasledile veliki deo Kuša, ali se u njima govorio se staronubijski jezik i pisalo se modifikovanom verzijom koptskog alfabeta; meroitski jezik i pismo su potpuno nestali. Za razliku od prethodnika, te su drţave imale oruţje naprednije od tehnologije Kuša. Poreklo Nuba/Nobatae koji su nasledili Meroe je nesigurno. Moţda su to bili nomadski osvjači sa zapada koji su osvojili područje i nametnuli jezik i kulturu starosedeocima. Po nekima su Nobatae u stvari starosedeoci oblasti Napata kojima su vekovima vladali meroitski vladari, a da reč Nobatae direktno potiče od reči Napata. Ime za ovu civilizaciju dolazi iz Starog Zaveta gde je Kuš (hebrejski: ‫ )כוש‬bio jedan od sinova Hama koji se naselio u Severoistočnoj Africi. U Bibliji i starijim knjigama se velika regija koja pokriva Severni Sudan, savremeni juţni Egipat i delove Etiopije, Eritreje i Somalije naziva Kuš. Biblija spominje Kuš u nekoliko navrata. Neki pak tvrde da je Kuš bio u juţnoj Arabiji. Neki naučnici veruju da je Kuš ista ličnost kao i Lugalbanda iz Epa o Gilgamešu.

421

Kutenai (Kootenay, Kootenai) - indijansko pleme ili grupa plemena porodice Kitunahan u područjima reke Kutenai, jezera Kutenai i Erou Lejk i gornjih tokova reke Kolumbija u Britanskoj Kolumbiji, Montani, Vašingtonu i Ajdahou. Danas ţive u rezervatu Flethed (Flathead) u Montani i manjim rezervatima u Britanskoj Kolumbiji. Ime Kutenai potiče iz plemenskog naziva Tunaha čije je značenje nepoznato. Zbog toga što su vodili ţivot uz reku i upotrebljavali neobično velikie kanue, često su nazivani ''vodeni narod''. Tako su ih nazivali Flethedi (Skelsá-ulk), Nez Persi (Kúspelu) i Sinkuisi (Shalsa'ulk). Sami sebe Kutenai su nazivali Sán'ka ili Asán'ka, ili moguće Ksunka čije nam značenje nije poznato. Jedan nepoznati autor ovo prevodi kao "People of the Standing Arrow" ili ''narod uspravne strele'', koja im predstavlja simbol snage i jedinstva. Kutenai su u početku ţiveli istočno od Roki Mauntins, šireći se u najmanju ruku do Mek Leoda u Alberti. Njihovo najstarije naselje nalazilo se u u Tobaku Plejnsu, i postupno su se širili prema severu, zapadu i jugu, a kasnije i ka jugoistoku. Godine 1807. osnovan je Kutenai Haus (Kootenai House). Širenjem međudrţavne granice, njihovo područje podeljeno je između Kanade i SAD.

Kutenai ţena pored ribarskog čamca (oko 1910) Putopisci XIX veka govore kako su Kutenai Indijanci najviši i najlepše građeni od svih Indijanaca Britanske Kolumbije. Njihov dom je maleni tipi od koţe ili asura, a vaţnu

422

ulogu u njihovom ţivotu igra i parno kupatilo. Ţiveli su od lova, ribolova i sakupljanja kamas (camas) korenja. Kod Louer (Lower) ili Fletbou (Flatbow) Kutenaja najvaţniji je bio ribolov. Riba se sušila u velikim količinama i čuvala za zimu. Lončarije nisu imali, ali su zato proizvodili korpe u kojima se kuvala hrana uz pomoć usijanog kamenja. Odeću su nosili koţnu, lica su bojili svetlim bojama a kosu nosili dugu, puštenu, ili upletenu. Socijalna organizacija bila je krajnje jednostavna, bez klanova i tajnih društava. Svaka banda imala je sopstvenog naslednog poglavicu. Ropstvo, koje je karakteristika severozapadne obale, bilo je uobičajeno kao i poligamija. Do robova se dolazilo ratom. Grešnim ţenama, za kaznu se odsecala jedna od pletenica, umesto sakaćenja ili ubijanja, koje su praktikovala neka druga Indijanska plemena. Siročad su usvajali srodnici, a ubistvo se kaţnjavalo smrću, ako ne bi došlo do nagodbe sa oštećenom stranom. Mrtve su sahranjivali sa svim nakitom. Njihova religija bio je animizam, a šamanski doktori i tabui su imali veliki uticaj na narod. Sunce je personifikovana ţena, najveće i najdobrotvornije boţanstvo kome odlaze duhovi preminulih. Sveto mesto hodočašća gde su mogli sresti svoje prijatelje na ''ovom svetu'' nalazi se na jezeru Pend d'Oreil (Pend d'Oreille). Najznačajnija svetkovina Kutaja je ''riblji festival''. Pretpostavlja se da ih je 1780. godine bilo oko 1200, od toga 400-500 u SAD. Godine 1890. broj im je 554 u SAD i 553 u Britanskoj Kolumbiji. Kanadsko odeljenje za Indijance 1924. spominje brojku od 450 Kutenaja a Indijanska Kancelarija SAD-a 129. Prema popisu iz 1930. u Montani ih je bilo 185, i u Ajdahou 101. Kutenai Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi Inferno bianco – Beli pakao (br. 268; ZS 902) iz 1987. godine, koja je u SFRJ objavljena 1988. pod nazivom Voz smrti (ZS 902). Pojavljivanje u brojevima: 268, 269

Kvakiutl (Kwakiutl, Kwakwaka'wakw, Kwakw'aka'wakw, Kwagu'l) - indijanska plemena iz porodice Vakašan (Wakashan) sa ostrva Vankuver u Britanskoj Kolumbiji. Kvakiutl kultura tipična je za severozapadnu obalu Amerike. Njihova populacija pre kontakta sa belcima iznosila je oko 15000, godine 1960. opala je na svega 2000, a 1990. broj im se povećao na 4000. Izučavao ih je Franc Boas. Kanadski naziv Kvakiutl nastao od njihovog naziva kwágu?lh ili kwágyu?lh. Danas sebe nazivaju Kwakw'aka'wakw, što znači ''oni što govore Kwakw'ala'' - "those who speak Kwakw'ala"

423

Nakoaktok – poglavicina kći (1914) Kada su prvi brodovi u kasnom XVIII veku došli na obalu Vankuvera, njihova kultura nije bila pod utecajem belog čoveka. Međutim, uskoro se kompanije i pioniri počinju i tu doseljavati. U početku su ih Indijanci opskrbljivali krznima, a od 1890. Kvakiutli se počinju baviti komercijalnim ribolovom. Kontakt s belcima ipak se na njih katastrofalno odrazio, pre svega zbog bolesti koje su belci doneli, pa im je broj 1929. sa 8000 spao na svega 1000 duša. Prema Gloriji Vebster (pripadnici plemena Kvakiutl), koja se poziva na arheološka istraţivanja, Kvakiutl Indijanci ţive na Vankuveru oko 9000 godina. Svako pleme imalo je svoje područje, i više stalnih naselja, gde su provodili zimu. Tokom zime, društveni ţivot je bio veoma aktivan, i tada se nemilice trošilo sve ono što se dotada sakupilo i

424

spremilo za hladne dane. Korenje, bobice, sušena riba završavala je na stolovima tokom odrţavanja neprekidnih ceremonija potlaha - potlach. Potlah je jedan od glavnih simbola

Kvakiutl Indijanci u velikom čamcu (oko 1920) kulture severozapadnih obalskih Indijanaca. Odrţavali su se raznim povodima, kao što su rođenje, smrt, venčanje, ili jednostavno zato da bi se potlah uzvratio nekom ko ga je pre priredio. Za vreme ovih ceremonija delilo se sve ''šakom i kapom'', priređivali su se pravi banketi na kojima se hrana nemilice trošila, i delili se pokloni. Goste koji bi došli u velikim gizdavim kanuima srdačno su dočekivali, čamac gosta se uništavao kako bi mu se uzvratilo još lepšim. Tada su se delili pokrivači i razbijale bakarne ploče. Domaćin potlaha morao je na kraju ostajao puki siromah, ali bi mu ostaoponos što je sve to priredio, i podelio sve što je imao. Gosti su mu tada ostajali duţnici, a ako neko ne bi uzvratio potlah, bio bi prezren i osramoćen. Pacifička plemena Haida, Tsimšian, Niska, Kvakiutl i drugi, priređivali su ovakve potlahe ne samo unutar svoje zajednice, nego i velike međuplemenske. Susedni siromašni Atapaskan Indijanci (vidi Atapaska), od njih su prihvatili instituciju potlaha, ali u skladu sa svojim mogućnosti, pa su njihovi potlasi bili tek bleda slika svečanosti Kvakiutla.

425

Kvakiutl Indijanci se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Fuga nella prateriaBekstvo kroz preriju (br. 233; ZS 772) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. pod nazivom Ţrtva Ki-Noah (ZS 772). Pojavljivanje u brojevima: 233, 234

Ţivopisni totem Kvakiutla Kvanah (Quanah) – poglavica Indijanaca iz močvara Floride, u blizini zatvora Votervol. Iako se ne pominje kojem plemenu pripadaju, lokalitet i odeća koju nose, govore u prilog tome da se najverovatnije radi o Seminolama (vidi Seminole). Kvanah je u vreme kada je kaznionica izgrađena odlučio da se ne meša u poslove belaca, pa nije prihvatio ponudu upravnika Brajsa (vidi Brajs) da on i njegovi ratnici za nagradu hvataju odbegle robijaše. Međutim, Brajs uspeva da ga nagovori tako što ubija Kvanahovu ţenu i dvoje dece, a za zločin optuţuje odbegle zatvorenike. Tako su se Kvanah i njegovi ratnici pretvorili u Brajsove pse tragače. Nijedan zatvorenik koji je pobegao iz Votervola nije umakao ovim lovcima na skalpove, osim onih koji su prethodno platili korumpiranom Brajsu. Kada su iz zatvora Votervol pobegli Elijas Daf (vidi Elijas Daf) i njegovi sapatnici dolazi do preokreta. Kvanah konačno saznaje istinu, ubija Brajsa i pušta preţivele nesrećnike da pobegnu. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'isola dei serpenti – Ostrvo

426

Zmija (br. 468; LU 151) iz 2004. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Kvanah se pojavljuje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Kvanek (Kwanek) – poglavica Ĉoktava (vidi Ĉoktavi) iz ‘‘Indijanske policije‘‘. Predvođeni kapetanom Metlouom (vidi kapetan Metlou), Ĉoktavi su izvršili nekoliko teških zločina u Darkvudu. Penakuk Indijanci (vidi Penakuk) predvođeni Zagorom uspeli su da razbiju ovu paravojnu formaciju. Kvaneka je ubio Harvak (vidi Harvak), poglavica Penakuka. Kvanek se pojavljuje u brojevima: 253, 254, 255.

Kvapo (Quapaw) – indijansko pleme. jedno od Siuan (Siouan) plemena, Indijanaca iz grupe Degija (Dhegiha), sa ušća reke Arkanzas u Arkanzasu i Misisipiju. Najsrodniji su plemenima Kansa, Omaha, Ponka, i Osaga (vidi Osage). Od nekadašnje populacije, 2500 (1650), preostalo ih je svega 600 (2000) naseljenih u Oklahomi. Ime Kvapo dolazi od termina Ugakhpa, - "nizvodni narod". Naziv Arkansa ili Arkansas došao je od Ilinois Indijanaca, koji su ih nazivali "Akansea", što znači ''Narod Juţnog Vetra''. Prvi put se spominju pod nazivom Capaha ili Pacaha, koji koristi de Soto 1541. godine, kada je ugledao njihova palisadama zaštićena naselja, najverovatnije na području današnjeg okruga Filips. Godine 1673. spominje se na Markeovoj mapi i naziv Papikaha, koji je očigledno kasnija varijanta od Pacaha. Drugi nazivi koje su imali bili su Bow Indijanci, verovatno po drvenom luku. Pleme Vijandot (vidi Vijandoti) nazivalo ih je Utsúshuat, ("wild apple"; Carica papaya). Ime Ima dali su im Kado (vidi Kado) Indijanci, moţda po nekom njihovom selu. Beaux Hommes, je stari francuski naziv. Kvapo Indijanci su u prošlosti bili deo veće grupe poznate kao Degija čija je pradomovina bila dolina reke Ohajo. Stare Degije su se razbile na pet plemena danas poznatih kao Kvapo, Osage, Ponka, Kansa, i Omaha. Kvapo su se kretali niz Misisipi, pa odatle i potiče naziv "Ugaxpa" ili "the downstream people." Ugakhpe su se naselili na mestu gde se reka Arkanzas uliva u Misisipi. Muni je 1929. procenio da je 1650. godine, bilo oko 2500 Kvapo Indijanaca. Do raspadanja Degija je došlo oko 1500. kada se Omaha Indijanci odvajaju od Kava i Kvapoaa u regionu Vabaša i Ohaja. Pleme Pacaha ili Capaha koje 1541. susreće de Soto, po Muniju su prvi Kvapo Indijanci koje je sreo beli čovek. Prvi siguran podatak je iz 1673. kada ih je sreo francuski jezuit Ţak Marke (Jacques Marquette) u društvu sa Lujem Ţolijem (Luis Jolliet), na svom poznatom putovanju niz Misisipi. Već 1682. godine, La Sal (La Salle) je prošao kroz njihova sela, kojih je tada bilo

427

pet. U svim francuskim kontaktima sa Kvapo Indijancima susreti su bili miroljubivi. Muni za ove rane Kvapoe kaţe da su se sastojali od četiri pod-plemena: Ugahpahti, Uzutiuhi, Tiwadimañ i Tañwañzhita, ili, po francuskim nazivima Kappa, Ossoteoue, Touriman i Tonginga.

Captain William Clark Meeting the Northwest Indians - Charles M. Russell (1897) Godine 1683. francuski komandir Anri de Tonti (Henri de Tonti) podigao je tvrđavu na reci Arkanzas, blizu ušća, na mestu budućeg Arkanzas Posta, čime je započela okupacija zemlje Kvapo Indijanaca. Tokom XVIII veka, Kvapoi u savezu sa Francuzima učestvuju u borbi protiv neprijateljskih plemena. Ubrzo nakon što je ovo područje došlo pod vlast SAD 1803. godine, Kvapoi su naseljeni u tri sela na juţnoj strani Arkanzasa, oko 12 milja uzvodno od Arkanzas Posta. Godine 1818. oni potpisuju prvi ugovor sa američkom vladom, po kojem prepuštaju sve svoje zemlje od Red Rivera do Arkanzasa i istočno od Misisipija, osim male parcele između Arkanzasa i Saline, na jugoistoku drţave. Po novom ugovoru iz 1824. prepuštaju SAD i ostatak zemlje, osim 80 akri blizu Pajn Blafa. Godine 1834. Kvapoi su preseljeni u Oklahomu u misiju "Saint Mary of the Quapaws", u Kvapou. Seobe se ni ovim ne završavaju. Pleme se 1856. deli na tri bande, jedna se pridruţila Krik (vidi Krik) Indijancima, druga je naselila oblast oko reke Kanadian, a treća na severoistoku Oklahome. U Kvapo rezervat u Kanzas odlaze 1859. godine, ali već 1867. i to zemljište prepuštaju SAD i vraćaju se u Oklahomu. Ponka Indijancima

428

priključuju se 1877. i sele u novi rezervat, zapadno od rezervata Osaga, gde im se priključilo i 450 Nez Persa, jedno strano pleme od kojih se većina 1885. godine, nakon epidemija vratila u Ajdaho. Kvapo Indijanci i danas ţive u Oklahomi. Kvapo Indijanci su prerijsko seosko pleme, poljoprivredno, ali i lovačko. Njihove kuće su pravouglog oblika, postavljene oko središnjeg prostora (trga), u paralelnom nizu. Ove kuće su duge, i izgrađene za više porodica, od drveta i prekrivene korom. Javne građevine, koje je imalo svako selo, bile su podignute na veštačkim breţuljcima, a sluţile su Indijancima za odrţavanje sastanaka i ceremonija. Svako selo je imalo svog vođu, izabranog od veća staraca. Selo je svoje poslove obavljalo nezavisno, osim onih koji su se ticali celog plemena. Kvapoi su uzgajali kukuruz, pasulj, tikvu, duvan i druge biljke, na savojim poljima u blizini sela. Do mesa su dolazili lovom, a glavna lovina su im bili jelen, medved, bizon, manji sisari, vodene ptice, divlji ćuran, a bavili su se i ribolovom. Odeća Kvapoa je leti bila lagana i za ţene i za muškarce. U hladnije doba oba pola nosili su 'lerggings-e (nogavice), mokasine i ogrtače od bizonove koţe. Ţene su svoju kosu nosile opuštenu, a kod devojaka je bio običaj da je nosi u pletenicama omotanim u kolut i pričvršćenim iza ušiju. Porodica je osnovna jedinica socijalne organizacije. Grupe srodnih porodica su činile klanove. Klan je kod njih imenovan, on nosi ime pretka, obično neke ţivotinje sa kojima se klanski rođaci identifikuju, ili po nekom prirodnom fenomenu, kao što je grom. U priči o Zagoru, Kvapo Indijanci se prvi put pojavljuju u u epizodi Tropical Corp – Tropski odred (br. 155; ZS 443; ZSSP 1; LUX 162) iz 1978. godine, koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1979. pod nazivom Odred straha (ZS 443). Pojavljivanje: 155, 156, 285, 286

Kvarik (Quarick) – poslovođa trgovačke stanice Zakarija Garsta (vidi Zakari Garst). Potkradao je svog gazdu, pa se ovaj zaputio na zapad u kontrolu poslovanja. U dogovoru sa Garstovom ţenom, Lizom (vidi Liza Garst), ubio je starog Zakarija, a za zločin je optuţen mladi mornar Ijan (vidi Ijan). Nakon niza peripetija i sukoba sa Šošonima (vidi Šošoni), Zagor i Dok Lester (vidi Dok Lester) razotkrivaju zaverenike. Kvarik gine tokom pokušaja bekstva. Pojavljuje se u brojevima 314 i 315.

Kvejd (Quaid) – pljačkaš banaka i ubica. On i njegov ortak Dač (vidi Dač) su doneli ranjenog kolegu Rendija Koksa kod doktora Metrevelića (vidi doktor Metrevelić) kako bi

429

ga ovaj povratio da bi saznali gde je Koks sakrio novac. Doktor uspeva da im pobegne a Koks umire. Dač i Kvejd prate doktora koji je sa Ĉikom krenuo do taIjanstvenog jezera na Zagorov poziv. Tu razbojnici ginu nakon sukoba sa Sikandinim (vidi Sikanda) besmrtnim Indijancima. Pojavljivanje u brojevima 447 i 448.

Kvitara (Kwitara) – vlastoljubivi ratnik Ponija (vidi Poni) iz grupe Skidi. U dogovoru sa šamanom Pauanasom (vidi Pauanas) ţeleo je da postane poglavica. Poginuo je kada se posekao na tomahavk premazan otrovom. Pauanas mu je sekiru umočio u otrov kako bi Kvitara pobedio Zagora. Pojavljuje se u brojevima 324 i 325.

430

L

Lafit Ţan (Lafitte Jean, 1782-?) - čuveni francusko-američki pomorac koji se istakao kao gusar u Englesko-američkom ratu (1812-1815). Mnogi stanovnici SAD ga smatraju nacionalnim junakom i najvećim od poslednjih morskih razbojnika. On je najinteresantniji pirat iz poznog razdoblja piratstva, a njegova sudbina je istovremeno jedna od najsloţenijih i najneobičnijih. Lafit je o svom poreklu ispredao mutne priče, koje su uglavnom netačne. Tvrdio je da je rođen u Francuskoj, u Bordou, i da je u Santo Domingo došao zajedno sa roditeljima. Istina je da je rođen u Port o Prensu, na Haitiju, 1782. godine, od oca Francuza i majke španske Jevrejke. Ţan Lafit se oţenio u osamnaestoj godini, a ţena mu je umrla na porođaju, rodivši ţensko dete. Lafit je tvrdio da je umrla od posledica mučenja kojem su je podvrgli španski gusari. Njegova burna karijera počinje 1804. godine, kada se sa bratom Pjerom pojavio u Nju Orleansu. Pjer Lafit je bio kapetan malog privatirskog broda (privatiri su bili tzv ''legalni'' pirati, to jest, imali su dozvolu da u toku rata pljačkaju protivničke brodove), a ko zna kako dobijen privatirski list mu je omogućavao da se bori protiv Engleza. U pratnji ove lađe plovila su dva trgovačka broda, a jednim od njih je zapovedao Ţan Lafit. Iako je grupa izazivala podozrenje američkih vlasti, one nisu reagovale. Njihovi ''trgovački brodovi'' su zapravo bile američke lađe koje su uz put zarobili i drsko doveli u američku luku. Mada početak nije mnogo obećavao, braća Lafit su se već sledeće godine naselili u Nju Orleansu, i otvorili veliku kovačnicu. Sledeće dve godine su krijumčarili crne robove iz Afrike, dok 1806. godine nisu ozakonili taj posao. Od 1807. se naglo razvija krijumčarska zajednica na ostrvu Baratarija (vidi Baratarija), u delti Misisipija. Na čelo te zajednice staje Ţan Lafit, dok Pjer obavlja drugi deo poslova u Nju Orleansu. Oba brata redovno su se pojavljivala u najvišim krugovima Nju Orleansa, a Pjer se čak oţenio ćerkom jednog poznatog slikara.

431

Krijumčarski kanali Ţana Lafita Već 1812. godine Lafit je svoje poslove razvio do takvih razmera da ga ni vlasti više nisu mogle zanemarivati, pa su oba brata uhapšena zbog krijumčarenja. Posle kratkog tamnovanja, obojica su uz kauciju puštena na slobodu, a kada su pozvani na sud, utvrđeno je da su nestali u nepoznatom pravcu. Jednostavno su rešili da ignorišu pravosuđe Lujzijane i sklonili su se na svoju uporište na Baratariji. Tu njihovi poslovi nastavljaju da cvetaju. Za samo šest meseci, na ostrvo je 1814. godine, stigla opljačkana ili prokrijumčarena roba u vrednosti od preko milion tadašnjih dolara. Najveći deo ovog novca je bio iz poslova sa trgovinom robljem. Najmanje jedna desetina stanovnika Nju Orleansa je bila umešana u poslove braće Lafit, a braća su i dalje negovala prisne prijateljske odnose sa uticajnijim gradskim ličnostima. Međutim, vlasti su bile spremne na obračun, pa je 1814. godine, velika porota u Nju Orleansu optuţila Ţana Lafita za piratstvo, a Pjera Lafita uhapsila i zatvorila u trenutku kada je došao u posetu gradu. Taj trenutak koriste Britanci, koji su od 1812. bili u ratu sa Amerikancima, da stupe u vezu sa Ţanom i zatraţe njegovu pomoć u planiranom napadu na Nju Orleans. Međutim, Lafit odbija da im pomogne i o svemu izveštava vlasti Lujzijane i nudi im

432

svoju pomoć. Kada je do britanskog napada došlo, Lafit je odigrao značajnu ulogu u odbrani grada, što mu je omogućilo da oslobodi brata iz zatvora, ali su Britanci osvojili Baratariju i finansijski uništili braću Lafit. Iako ih je predsednik Medison ubrzo pomilovao, bilo je sasvim jasno da bogatstvo izgubljeno na Baratariji neće lako povratiti.

Extorting Tribute from the Citizens- Howard Pyle (1908) Ţan Lafit tada odlučuje da se upusti u novi, još sloţeniji poduhvat. Krenuo je na ostrvo Galveston, na obali Teksasa, koje je Francuz Luj d'Avri pretvorio u svoju gusarsku bazu. Tamo je ubedio d'Avrija, koji je imao privatirska ovlašćenja meksičke vlade, da ode na kopno i bori se protiv Španaca. Kada su gusari otišli, Lafit je okupio preostalih četrdesetak stanovnika i primorao ih da se zakunu na vernost slobodnoj republici Meksika. Da ironija bude veća, on je tada delovao kao agent španske vlade u Havani,

433

koja mu je usluge plaćala 18 000$ godišnje. U ovaj posao ga je uvukao paroh katedrale Sen Luj u Nju Orleansu, koji je bio španski agent. Lafit je u februaru 1817. godine otišao u Havanu i podneo izveštaj o svom radu u Teksasu. Od tada, on nastoji da od Galvestona stvori novu Baratariju. Sagradio je sebi raskošnu kuću i obojio je u crveno, i zaveo strogu disciplinu među svojim ljudima. Odvojio je oţenjene od neoţenjenih i uz pretnju vešanjem zabranio im da uznemiravaju ţene. Bezbednost baze je zavisila od reda i jačine tvrđave, ali i od daljeg razvoja političke situacije u trouglu Španija – Meksiko - SAD. Vremenom, Lafitove aktivnosti ujedinjuju protiv njega i Španiju i SAD, pa sada zaštitu dobija od Meksika, čija ga je vlada imenovala za zvaničnog guvernera Galvestona. Na to, on se drsko obratio španskim vlastima u Havani, zahtevajući da i oni to imenovanje potvrde. Pitanje je koliko bi se takvo stanje odrţalo da utvrđenje na Galvestonu u leto 1818. nije uništio uragan. Da bi naselje kako-tako preţivelo posledice katastrofe, Lafit je prodao sve Crnce (pa čak i one koji su bili slobodni), ali Galveston više nikada nije povratio svoj nekadašnji sjaj. Zbog toga, u maju 1821. godine, Ţan Lafit napušta Galveston i nestaje na svom velikom crnom jedrenjaku. Iako se do nedavno pretpostavljalo da je ubrzo umro u juţnom Meksiku, noviji podaci otkrivaju da je 1832. godine Ţan Lafit pod imenom Dţon Laflin bio jedan od najuglednijih građana Ĉarlstona u Juţnoj Karolini, nadaleko poznat kao trgovac i brodovlasnik. Oţenio se ćerkom svog ortaka Edvarda Mortimera, a posle rođenja sina preselio se sa porodicom na ostrvo Sent Luis. Od tog trenutka, istorija više nema tačnih podataka o Dţonu Laflinu, za koga se sa velikom sigurnošću tvrdi da je upravo Ţan Lafit. Misteriozni nestanak poslednjeg velikog gusara su iskoristili i autori Zagora, pa su skrojili priču kako je čuveni gusar bio ţrtva zavere svojih potčinjenih. Jedan od njegovih kapetana, Erik Lasal (vidi Erik Lasal) je skovao zaveru kako bi se dokopao njegovog blaga. Uz pomoć sebi vernih mornara je u laguni blizu Baratarije digao u vazduh Lafitov brod Prajd (vidi Prajd) i Lafit je nestao u vodi. Ali, on je preţiveo i prvi put se pojavljuje u epizodi Il tesoro di Jean Lafitte – Blago Ţana Lafita (br. 417; VA 7; LU 100) iz 2000., koja je u ex-YU prvi put objavljena 2002. godine. Kada se Zagor i Ĉiko ponovo zateknu u LujzIjani, primećuju poternice sa likovima njihovih starih prijatelja Diging Bila (vidi Diging Bil) i Dţona Konora (vidi Dţon Konor). Nakon avanture sa zombijima i Mari Lavo (vidi Mari Lavo), Diging Bil je ostao u LujzIjani i sa Konorom sklopio ortakluk kako bi se dočepali Lafitovog blaga. Konor je Bilu ispričao priču o bivšem Lafitovom mornaru, izvesnom Liroju (vidi Liroj), koji je zatočen u zatvoru u Zalivu aligatora, u blizini Baton

434

Ruţa. Liroj je osuđen na doţivotnu robiju kao jedan od Lafitovih gusara. Međutim, on je raširio priču o tome kako je jedan od Lafitovih kapetana zakopao deo blaga na nekom malom ostrvu blizu zapadne obale Afrike. Erik Lasal je smatrao da je u pitanju očajnički pokušaj ne bi li se nekako spasao robije, ali je posle Lasalove smrti Konor sa Diging Bilom rešio da proveri da li je u pitanju istina. Njih dvojica su uz pomoć Kajuna (vidi Kajuni) Poizona (vidi Poizon) uspeli da oslobode Liroja i smestili se u močvarama Misisipija dok se bura ne smiri.

Buried Treasure – Howard Pyle (1910) Stigavši u Lujzijanu i shvativši da je njihovim prijateljima glava ucenjena, Zagor i Ĉiko odlučuju da se obrate Ţaku Lasalu (vidi Ţak Lasal), Erikovom sinu, za koga su sigurni da je lojalan Konoru. Kada su ga poslednji put videli, Ţak je bio depresivni mladić, potpuno uništen magijom Mari Lavo, pa su bili prijatno iznenađeni kada su shvatili da ima verenicu – Deniz Nadrimal (vidi Deniz Lafit), za koju tvrdi da mu je pomogla da povrati osmeh na lice. On srdačno dočekuje Zagora i Ĉika i rado prihvata poziv da im pomogne da pronađu Diging Bila i Konora. Njih četvoro zajedno odlaze u močvaru i

435

uskoro pronalaze stare prijatelje. Oni ih odvode u svoje skrovište u močvari gde ih upoznaju sa planom da odu u Afriku po Lafitovo blago. Međutim, oni nisu jedini koji imaju takvu zamisao. Glavni zaverenik protiv Lafita, pored Erika Lasala, Barbe en Feu (vidi Barbe en Feu), smestio se u starom Lafitovom skloništu Baratariji, i odatle ponovo započeo stare poslove. On je saznao za njihove namere i planira da otme Liroja i sa svojim ljudima pođe u Afriku. Ali, i on ima izvesne probleme. Njegove ljude već izvesno vreme neko ubija, a ta ubistva imaju Lafitov pečat. Barbe en Feu je sve uvereniji da je stari gusar preţiveo brodolom. Vrlo brzo se ova sumnja pokazuje tačnom. Lafit upada u Konorovo skrovište u močvari, i tada saznajemo da je Deniz zapravo njegova kći, koja je u dogovoru sa ocem zavela mladog Ţaka kako bi se stari gusar lakše osvetio. On i Deniz otimaju Liroja i ostavljaju prijatelje na milost Barbe en Feu. On hvata Konora, Ţaka i Diging Bila, a Zagor i Ĉiko uspevaju da pobegnu, zahvaljujući tome što se Lafit predomislio. Gospodar Darkvuda sklapa savez sa legendarnim gusarom, i oni napadaju Baratariju, oslobađaju Konora, Diging Bila i Ţaka i kreću u Afriku u potragu za malim Ostrvom kostura. Na putu Deniz shvata da se zaljubila u Ţaka, ali joj on više ne veruje i ponovo pati od košmarnih snova. Lafit primećuje da ih sa bezbedne udaljenosti prati neki brod i ubeđen je da je to Barbe en Feu. Lafit pridobija Konora, ponudivši mu ponovo mesto kormilara na Prajdu. Zagor i Ĉiko koji su faktički oteti i primorani da prate gusare, polako razvijaju poštovanje prema starom piratu. Kada stignu na Ostrvo kostura, Lafitove sumnje se obistinjuju. Barbe en Feu ih je sve vreme pratio i na ostrvu dolazi do obračuna među gusarima. Barbe en Feu i njegovi ljudi ginu u eksploziji u kojoj nestaje i Lafitovo blago, a Zagor i Ţak Lasal spašavaju Deniz i mornare sa Prajda od Barbeovih ljudi kojima je bio zadatak da potope Prajd. Deniz i Ţak su ponovo u dobrim odnosima, Konor je zadovolIjan što je postao kormilar, Lafit se osvetio zaverenicima i Prajd se iskrcava u Lagosu u današnjoj Nigeriji gde bi posle sitnih popravki trebalo da zaplovi natrag u Ameriku. Ali, jedne noći, Ţak u delirijumu od košmarnih snova, napušta brod i sam se upućuje u dubinu afričkog kopna. Zagor, Ĉiko i Diging Bil kreću za njim, a ubrzo i Deniz u pratnji Van Sutera (vidi Van Suter) i još jednog mornara. Lafit ostaje u luci da čeka njihov povratak. Nakon što su se Zagor, Ĉiko, Diging Bil, Deniz, Ţak i Van Suter vratili u Lagos sve je spremno za polazak. Međutim, Lafit ne bi bio to što jeste da posetu crnom kontinentu nije iskoristio i u poslovne svrhe. Od izvesnog Rodrigeša (vidi Rodrigeš) kupuje dijamante koje namerava da prokrijumčari u Ameriku. Lafit ne zna da britanske vlasti drţe Rodrigeša pod prismotrom i čekaju da ga uhvate na delu. Nakon obavljenog posla

436

Rodrigeš zajedno sa Zagorom i Ĉikom odlazi u obliţnju krčmu na pivo, a engleski vojnici se dele u dve grupe i jedna kreće na Rodrigeša dok druga namerava da uhapsi Lafita. Gusar je prinuđen da pobegne i ostavi prijatelje da se sami snađu. Prajd isplovljava beţeći od engleskih topova. Ipak, kada je opasnost prošla, Lafit kreće u pomoć Duhu sa sekirom i upravo njegova intervencija spašava Zagora, Ĉika, Rodrigeša i Liberti Sema (vidi Liberti Sem) od ratnika Dahomeja (vidi Dahomej). Ovaj događaj je opisan u epizodi La terra della liberta – Zemlja slobode (br. 425; LU 108; AB 6) iz 2000. koja je u ex-YU objavljena 2005. godine. Nakon izvesnog vremena ponovo srećemo Lafita. On nastavlja sa svojim ilegalnim poslovima i krijumčari oruţje meksičkim gerilcima. Međutim, meksička vojska uspeva da mu postavi zasedu na obali Jukatana i on sa celom posadom biva uhapšen. U Verakruzu, Konor, mada ranjen, uspeva da pobegne i sakriva se na jedan američki brod koji ga odvodi u Nju Orleans. Međutim, na brodu ga otkrivaju i pri iskrcavanju predaju američkim vlastima. Sticajem okolnosti, u Nju Orleansu su se u tom trenutku zatekli Zagor i Ĉiko, koji su pratili Enrikea Velaskeza (vidi Enrike Velaskez), pa oslobađaju Konora iz zatvora i odvode ga na Lasalovu plantaţu. Tu, Deniz i Zagor kuju plan za spašavanje starog gusara. U međuvremenu, meksička vojska je rešila da Lafita i njegovu posadu premeste iz Verakruza u radni logor u dţungli Jukatana. Međutim, konvoj sa zatvorenicima napadaju misteriozni ratnici, za koje se ispostavlja da su potomci Asteka (vidi Asteci) i odvode ih u svoj grad, skriven u močvari – Novi Tenohtitlan. Lafit ubrzo shvata da su im Asteci namenili goru sudbinu nego Meksikanci. Veliki sveštenik Iskali (vidi Iskali) namerava da ih ţrtvuje bogovima. Lafit i njegovi ljudi mogu samo da se nadaju čudu da će ih neko spasiti iz grada za čije se postojanje ne zna. Da ironija bude veća, Lafit saznaje da su gerilci kojima je dobavljao oruţje upravo Asteci, koji nameravaju da podignu ustanak protiv Meksikanaca i obnove drevno carstvo. Ali, starom gusaru je sreća ponovo naklonjena. Zagor, Ĉiko i Deniz, u pratnji trojice vernih ljudi stiţu u Verakruz i uspevaju da saznaju gde su Meksikanci rešili da transportuju pirate. Zagoru se, u Ĉikovom rodnom gradu, put ponovo ukršta sa profesorom Rihterom (vidi Ludvig Rihter), ali Nemac još jednom uspeva da mu zametne trag. Međutim, u dţungli Jukatana, njihovi putevi će se ponovo ukrstiti i to u novoj prestonici Asteka. Iz različitih pobuda dve grupe ljudi stiţu u Novi Tenohtitlan u trenutku kada se sprema pobuna protiv princa Kuitluaka (vidi Kuitluak), koji je ugrozio opstanak zajednice, potpavši pod pogubni uticaj fanatičnog sveštenika Iskalija. Pobunu protiv Kuitluaka poveo je general Makstli (vidi general Makstli) uz pomoć dvojice

437

Engleza, Rajtsona (vidi Rajtson) i Mura (vidi Mur), koji su Astecima nabavljali vatreno oruţje. Iskoristivši haos koji je nastao u gradu, Deniz i Zagor uspevaju da oslobode Lafita, Van Sutera i ostale, ali Zagor ne uspeva da zaustavi Rihtera, koji se dočepao predmeta koji mu je bio potreban. Za utehu, bar je ubio četvoroprstog Velaskeza. Ovaj događaj je opisan u priči Piramide di sangue – Krvave piramide (br. 478; VĈ 10; LU 161) iz 2005. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 2008. godine. Ţan Lafit se pojavljuje u brojevima: 417, 418, 419, 425, 426, 474, 475, 476, 477, 478

The Buccaneers of America – Alexander Exquemelin (1678) Lamort (Lamort) – Metis (vidi Metisi), vođa razbojničke bande ''Divlja horda''. Otimali su ţene i prodavali ih traperima u Kanadi. Posrednik u tom poslu je bio Englez Dţon Kasl (vidi Dţon Kasl). Kada je ''Divlja horda'' otela Marion Korman (vidi Marion Korman), za njima je krenuo njen muţ Bob (vidi Bob Korman). Put ga je naneo u Darkvud, gde upoznaje Zagora i Ĉika, koji mu se pridruţuju u potrazi za Lamortovom bandom. Uz put stiču i nove saveznike, vojsku Metisa, koju predvodi general Dager (vidi general Dager). Lamort je nekada i sam bio pod Dagerovom komandom, ali je prevario generala i dezertirao. Nakon niza peripetija, Lamort gine, a Zagor i Bob oslobađaju Marion i

438

ostale kidnapovane ţene. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'orda selvaggia – Divlja horda (Specijal 17; LUSP 22; VĈSP 12) iz 2005. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2009. godine. Lamort se pojavljuje u broju Specijal 17.

Langan (Langan) – advokat u sluţbi generala Bloua (vidi general Bloua). Pojavljivanje u brojevima: 35, 36.

Lao-Ĉou (Lao-Chou, 老子週) – najbolji kormilar kineskog gusar Ţutog Zmaj (vidi Ţuti Zmaj) koji je oboleo od gube i pobegao na Ostrvo gubavaca. Guba ili lepra je infektivna bolest poznata od drevnih vremena, koja je bila veliki zdravstveni problem u Kini i Indiji. Iz Azije se prenela po celom svetu, a u XIX veku je još bila neizlečiva. Zbog toga su stvarane takozvane kolonije gubavaca, obično na malim izolovanim ostrvima, gde su oboleli ţiveli izolovano od zdravih ljudi. Lao-Ĉou je rešio da pobegne jer je znao da bi na prve znake bolesti Zmaj naredio njegovo ubistvo. Smestio se na Ostrvu gubavaca i rešio da nikome ne kaţe put do Zmajevog ostrva. Ipak, okrutni gusar nije imao poverenja u bivšeg saradnika. Kada su njegovi gusari napali jedrenjak Severna zvezda (vidi Severna zvezda) i uhvatili Zagora, Ĉika, Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo) i njegove mornare, Zmaj je rešio da pošalje Zagora na Ostrvo gubavaca i ubije Lao-Ĉoua. Za nagradu mu je obećao slobodu za njega i njegove prijatelje. Zagor je lako shvatio da gusar nije od onih koji drţe reč, pa je zaigrao na drugu kartu. Uspeo je da pronađe Lao-Ĉoua i dogovorio se sa njim da unište Zmajevo gnezdo. Oni odlaze u Vankuver i dogovaraju napad na Krznarskom kompanijom. U Vankuveru Zagor shvata da Zmaj ima doušnika u samoj kompaniji koji mu daje informacije o brodovima. To je Foster (vidi Foster), a Zagor ga je razotkrio po srebrnoj tabakeri koju je Pošteni Dţo dobio od princa Rezanova (vidi princ Vasilij Rezanov), a oduzeli su mu je Zmajevi gusari kada su ga uhvatili. Foster pokušava da ubije Lao-čoua ali ga Zagor hvata na delu. Lao-Ĉou ih vodi do vulkanskih ostrva i brodovi kompanije uništavaju gusarsku jazbinu. Zmaj pokušava da pobegne kroz tajni izlaz ali ga tamo čekaju Zagor i Lao-Ĉou. Leprozni kormilar ubija svog bivšeg gazdu koji je odbio da se preda. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi L'isola dei lebbrosi – Ostrvo gubavaca (br. 352; SD 16) iz 1994. koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. godine pod nazivom Otok gubavaca (SD). Lao-Ĉou se pojavljuje u broju 352.

439

Kolonija gubavaca na ostrvu Molokai na Pacifiku (1917) Lara (Lara) – poslednja ţena – riol iz Golnora (vidi Golnor), Galadova (vidi Galad) ljubav. Kada su sile zla porazile riole, Galad i Lara su bili jedini preţiveli iz naroda visokih plavokosih ratnika. Sakrio ih je čarobnjak Elkin (vidi Elkin), ali su im trolovi ušli u trag i zarobili Laru. Odrasla je u dvorcu Crnog gospodara (vidi Crni gospodar). Kada su Galad, Zagor, Elkin i ostali pobedili sile zla, Galad i Lara su se konačno ponovo sreli. Lara se pojavljuje u brojevima 194 i 196.

Last Lend (Last Land) – izolovana zajednica u pustinji u Dolini vetra. Početkom XVII veka, grupa gusara je beţeći od Engleza nabasala na selo Mohavka (vidi Mohavk) i zatraţila pomoć. Gusari su sa sobom nosili ukradene dijamante velike vrednosti i ponudili su ih Mohavcima u znak zahvalnosti. Međutim, rekom Delaver je tragom gusara krenuo i jedan engleski brod i prepoznavši gusare u selu Mohavka započeo topovski napad. Selo je gotovo uništeno, a retki preţiveli gusari i Mohavci su čamcima pobegli uzvodno, kako ih Englezi ne bi mogli pratiti. Stigavši u Dolinu vetra, uţasnu pustinju u kojoj je ţivot gotovo nemoguć, pronašli su oazu i tamo osnovali naselje. Tokom godina su se gusari pomešali sa Mohavcima i njihovi potomci, melezi, su nastavili da ţive potpuno izolovano od spoljnog sveta. Za putovanje kroz pustinju su koristili čamce na jedra, kojima su dodali točkove. U centru Last Lenda su podigli veliki totem i ukrasili ga dijamantima. Zajednica je ţivela mirno u blagostanju čitava dva veka, dok grupa predvođena izvesnim Hamerom (vidi Hamer) nije rešila da opljačka dijamante

440

i ode u spoljni svet. Većina na čelu sa Nolanom (vidi Nolan), starešinom Last Lenda im se suprotstavila i Hamerova grupa je pobegla u pustinju i na Planini soli osnovala gusarsku bazu. Od tada počinje rat između ljudi iz Last Lenda i Hamerovih gusara. Gusari su poraţeni kada su u Dolinu vetra stigli Zagor i Ĉiko u pratnji braće Vajting, Martina (vidi Martin Vajting) i Rajana (vidi Rajan Vajting). Ovaj događaj je opisan u epizodi La valle del vento – Dolina vetra (Maxi 2000; LUMX 1) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine.

Latan (Latan) – sin Sekaheta (vidi Sekahet), poglavice Hupa (vidi Hupa) i Kovratov (vidi Kovrat) brat. Kada je njegov proterani brat zauzeo mesto poglavice Hokonama (vidi Hokonami), i iz osvete započeo rat protiv Hupa. Latan i Zagor su uspeli da organizuju odbranu sela. Kada je Kovran s leđa pokušao da ubije Gospodara Darkvuda, Latan ga je ubio, ne zanjući da se radi o njegovom bratu. Latan se pojavljuje u brojevima 243 i 244.

Laurenti Mauro (Laurenti Mauro, 1957- ) – italijanski strip crtač, rođen u Rimu. Nakon što je diplomirao na Akademiji lepih umetnosti, radio je za izdavčku kuću Leoneti, da bi kasnije prešao u SBE, gde radi na Zagoru i Dampiru. Prva epizoda Zagora koju je ilustrovao Laurenti je Ladro di Ombre – Kradljivac Senki (br. 335; LU 88) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Brojevi koje je potpisao Laurenti: 334, 335, 336, 348, 349, 350, 366, 367, 389, 390, 391, 422, 423, 424, 465, 467, 468; Almanah 2001.

Lazarus Bakster (Lazarus Baxter) – laţni abolicionista (vidi abolicionisti), vlasnik parobroda koji je jeftino nabavljao robove za rudnik sumpora. Prestavljajući se kao abolicionista, vabio je nesrećne robove da pobegnu sa plantaţa, kako bi ih on svojim brodom prebacio na sever. Zapravo je potpuno besplatno dobijao robove koje je prodavao vlasniku rudnika Bormanu (vidi Borman). Zagor je uspeo da digne u vazduh Baksterov parobrod. Tom prilikom su poginuli i Bakster i Borman. Ovaj događaj je opisan u epizodi Catene! – Lanci (br. 416; VA 6; LU 99) iz 2000. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 2002. pod naslovom U lancima (VA). Lazarus Bakster se pojavljuje u brojevima 415 i 416.

441

Lebnor (Lebnor) – prestolonaslednik Novog Uksmala. Mladi princ Maja (vidi Maje) Indijanaca, koji su beţeći od španskih osvajača, dospeli daleko na sever u područje današnje Virdţinije. Tu su podigli grad Novi Uksmal, skriven od nepoţeljnih očiju visokim planinama. U pitanju je dolina koja je tajnim prolazom povezana sa ostatkom sveta. Tajnu prolaza čuvao je kralj Novog Uksmala. Maje su vekovima ţivele srećno i izolovano od spoljnog sveta dok veliki sveštenik Moikos (vidi Moikos), koji je zahvaljujući čudnom napitku stvorio Matame (vidi Matami), ljude dţinovskih razmera i neverovatne snage, nije ubio Lebnorovog oca Iksanka i pruezeo vlast. Zahvaljujući Matamima Moikos je zaveo teror, a Lebnor je uspeo da mu umakne, jer je znao tajni prolaz iz doline. U spoljnom svetu je naleteo na Zagora koji je pristao da mu pomogne da zbaci tirana. Ovaj dogadjaj je opisan u epizodi La citta nascosta – Skriveni grad (br. 50; LUX 88; VĈBZ 16) iz 1969. koju novosadski Dnevnik nije objavio. Ova priča se na prostorima bivše Jugoslavije prvi put pojavila 2003. u izdanju Ludensa. Lebnor se pojavljuje u brojevima: 50, 51.

Ledi Ema Frejzer (Lady Emma Fraser) – škotska plemkinja, supruga lorda Dţona Frejzera (vidi lord Dţon Frejzer) i velika ljubav Nata Murda (vidi Nat Murdo). Hrabra i odana ţena, koja se neuobičajeno za XIX vek, sama angaţovala kada je njenom muţu bila potrebna pomoć. U priči o Zagoru se prvi put pojavljuje u epizodi Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD). Pojavljivanje u brojevima: 345, 346, 348, 389, 390, 391.

Ledi Milisent Lori (Lady Milicent Laurie) – laţna engleska plemkinja, špijunka sildavijske tajne sluţbe i bliska saradnica jednookog Klega (vidi Kleg). Pravo ime joj je Miranda i odrasla je na ulicama Londona, gde je naučila kako da najbolje iskoristi svoj raskošni izgled i talenat za glumu. U kombinaciji sa bezosećajnošću i hladnokrvnošću ove osobine su je učinile vrhunskim tajnim agentom. Posle Klegove smrti, nastavila je potragu za Dejvidom Rodţersom (vidi Dejvid Rodţers) za račun namesnika Gorvana. Ovu nemilosrdnu ţenu je stigla nebeska pravda: postala je ţena poglavice Mohava (vidi Mohave), Divlje Sekire (vidi Divlja Sekira), koji je znao kako da joj odseče kandţe. Ovaj događaj je opisan u epizodi Mississippi – Misisipi (br. 493; VĈ 25; LU 176) iz 2006. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Miranda – Milisent se pojavljuje u brojevima 492 i 493.

442

Leilani (Leilani) – kći Sveznajućeg Groma (vidi Sveznajući Grom), poglavice Šonija (vidi Šoni). Zaljubila se u Reglanda (vidi Regland), revolveraša koji je izgubi pamćenje. Ubili su je njegovi poslodavci. Pojavljuje se u broju Almanah 2005.

Leso (Leso) – gusar sa Juţnih mora koji je završio u Tir na n'Ogu (vidi Tir na n'Og). Pojavljivanje u broju Specijal 11.

Theodor Baierl – Ruhende Amazonen (1921) Lešinar (Vulture) – ubica osvetnik. Lešinar je Ijan Sigel, čovek kome su Hjuroni (vidi Hjuron) pobili porodicu. Nastanjuje se u obliţnjem gradu Nju Vilidţu i pod laţnim imenom Nat Maligan otvara pilanu. Uskoro postaje najbogatiji čovek u gradu, ali to je samo pokriće za njegovu tajnu noćnu delatnost. Kada padne mrak, on postaje Lešinar – ubica Indijanaca. Ne bira ni pol ni godine. Ĉak mu nije bitno što su ţrtve Indijanci iz plemena Honiasont (vidi Honiasont), koji nemaju nikakve veze sa ubistvom njegove

443

porodice. Kada mu Zagor postavi zamku, Lešinar gine od ruke ratnika kojem je ubio kći. Ova priča je ispričana u epizodi La lunga notte – Duga noć (br. 23; ZS 26; SDX 61; VĈBZ 9) iz 1967. godine koja je u SFRJ prvi put objavljena 1969. pod nazivom Ubica iz mraka (ZS). Pojavljivanje u brojevima 22 i 23.

Leteće ţene (Flying Women) – pleme ţena ratnica iz Misti Mauntins. Nalik Amazonkama i Harpijama iz grčke mitologije, koristile su se jakim vetrovima da bi letela na svojim primitivnim paraglajderima. Vekovima su terorisale narod miroljubivih pastira, Inuke (vidi Inuci), koji su bili duţni da im svakih deset godina šalju robove. Nakon što su ih zahvaljujući Zagoru i ostalima iz ekspedicije profesora Šimkozijeviča (vidi Stanislav Šimkozijevič), Inuci pobedili, poţelele su da napadnu zemlju Tungula (vidi Tunguli). Kraljica i njene ratnice su poginule u erupciji vulkana koja je progutala zemlju Tungula. Pojavljuju se u brojevima 270 i 271.

The Flying Dutchman - Louis M Eilshemius (1908) Leteći Holanđanin (The Flying Dutchman) - ukleti brod koji nikada ne moţe da pristane u matičnu luku nego mora zauvek da plovi preko svih sedam mora. Obično se moţe videti u oluji obasIjan sablasnim svetlom. Ako se pribliţi drugom brodu, njegova

444

posada će preko njega pokušati poslati na kopno pisma upućena ljudima koji su odavno umrli. Prema nekima, priča je holandska. Drugi tvrde da je zasnovana na engleskom romanu The Phantom Ship iz 1837. godine. No svi se slaţu da se radi o brodu iz XVII veka koji je pripadao trgovačkom društvu Holandska Istočnoindijska kompanija. Plovio je na ruti od Evrope do Indije i kada je prolazio kraj rta Dobre nade na krajnjem jugu Afrike zapao je u oluju. Tada se kapetan zakleo da će obići rt pa makar morao ploviti do Sudnjeg dana. Drugi izvori kaţu da se na brodu tokom plovidbe dogodio strašan zločin pa se posada zarazila kugom zbog čega nisu smeli da uplove ni u jednu luku. Od tada, brod i njegova posada su osuđeni da plove zauvek i da se nikada ne iskrcaju na obalu. Prema nekima, to se dogodilo 1641., prema drugima 1680. a prema trećima 1729. godine. Legenda kaţe da svaki brod koji na otvorenom moru susretne Letećeg Holanđanina očekuje neka strašna nesreća.

Liberija (Liberia) - drţava u zapadnoj Africi na obali Atlantskog okeana. Liberiju je početkom XIX veka osnovalo Američko društvo za kolonizaciju sa ciljem preseljenja oslobođenih crnih robova iz SAD nazad na afrički kontinent. Jedan od glavnih inicijatora ove akcije je bio američki predsednik Dţejms Monro (predsednik SAD 18171825). Po njemu je glavni grad Liberije dobio ime Monrovija. Godine 1847. Liberija je postala nezavisna, a tokom devetnaestog veka u nju je preseljeno oko 13.000 bivših robova. Doseljenici su ostali odvojeni od većinskog domaćeg stanovništva, zadrţavši vlast i privilegiran poloţaj u zemlji. Njihova vladavina okončana je 1980. drţavnim udarom kojim je započelo razdoblje nestabilnosti u političkom ţivotu zbog sukoba većih etničkih grupa za dominaciju. Nakon kraja Hladnog rata 1989. Liberija je potonula u građanski rat nekoliko pobunjeničkih grupa koji je sa prekidom od 1997. do 1999. trajao sve do 2003. godine.

Liberti Sem (Liberty Sam) – odbegli crni rob koji se pridruţio Manetolinim (vidi Manetola) Seminolama (vidi Seminole). Jedan od ljudi koje Zagor neizmerno poštuje. O njegovoj ljubavi prema slobodi govori ime koje je odabrao – Liberti (Sloboda). Sem i Zagor se prvi put sreću u epizodi Zagor, il ribelle – Zagor

445

odmetnik (br. 90; ZS 284; ZS 932; LUX 98; LUKL 20) iz 1972. koja je kod nas prvi put objavljena 1975. pod nazivom Sloboda ili smrt (ZS 284). U ovoj priči Seminole pokušavaju da pobegnu iz SAD, negde gde ih niko neće progoniti. Liberti Sem, Manetolin čovek od poverenja, uspostavlja kontakt sa kapetanom Sibrukom (vidi kapetan Sibruk), koji obećava da će ih odvesti na ostrvo Britaniju na Bahamima, koje je pod kontrolom britanske krune. Za ovaj poduhvat, Sibruk je traţio poveliku sumu novca, koju Seminole nabavljaju pljačkajući banke. U jednom gradu sreću i Zagora, koga poznanstvo sa Manetolom umalo nije skupo koštalo. Zagora zarobljava vojska kojom komanduje sadistički kapetan Kjubrik (vidi kapetan Kjubrik). Zagor uspeva da pobegne, pa se on i Ĉiko pridruţuju Seminolama.

Brod robova Brod kapetana Sibruka se na dogovorenom mestu pojavljuje u dogovoreno vreme, i Seminole kreću u susret svojoj slobodi. Ali, na Britaniji ih čeka razočarenje. Sibruk predaje Seminole Britancima, koji nameravaju da ih pretvore u robove. Zagor ubija Sibruka i organizuje pobunu Seminola. U okršaju sa Britancima Manetola gine, a Liberti Sem spašava Zagora i Ĉika u poslednjem trenutku. Zagor je godinama ţiveo u uverenju da je i Sem poginuo na Britaniji. Međutim, ponovo ga sreće u Viksburgu, na pijaci

446

robova. Tada saznaje da je Sem sa malom grupom preţivelih ponovo pretvoren u roba i da su ga Britanci posle izvesnog vremena prodali Amerikancima. Na plantaţi robovlasnika Stoua je upoznao lepu mulatkinju Rebeku (vidi Rebeka) i zaljubio se u nju. Ovog puta Zagor mu pomaţe da pobegne i sa velikom grupom odbeglih robova, Sem odlazi u Afriku, u Liberiju (vidi Liberija). Ovaj događaj je opisan u epizodi Liberty Sam – Liberti Sem (br. 368; SD 32) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 1997. godine.

Oţiljci na leđima mučenog crnog roba na američkom jugu – Baton Ruţ, Lujzijana (1863)

Kada je nekoliko godina kasnije Zagora put naneo na crni kontinent njih dvojica su se po treći put sreli. Ovaj događaj je opisan u epizodi La terra della liberta – Zemlja slobode (br. 425; LU 108; AB 6) iz 2000. koja je u ex-YU objavljena 2005. godine. Liberti Sem se sa svojom Rebekom i ostalim odbeglim robovima naselio u Liberiji, u gradu Monroviji. U trenutku kada se Zagor zatekao u Africi u Monroviji je izbila epidemija malarije. Crnci koji su došli iz Amerike nisu na tropske bolesti otporni kao Afrikanci. Zbog toga, Liberti Sem sa doktorom Lenardom (vidi doktor Lenard), Uidom (vidi Uida), Bankurom (vidi Bankur) i Mankom (vidi Manko) odlazi da kupi kinin od jednog peruanskog doktora. Sem sa svojom grupom stiţe u Lagos baš u trenutku kada Zagora, Ĉika i Rodrigeša (vidi Rodrigeš) gone engleski vojnici. Sem spašava Zagora i prijatelje i

447

svi zajedno dolaze kod doktora Rivere (vidi doktor Rivera). Međutim, ovaj je već čuo za begunce od britanskih vlasti pa ih ucenjuje traţeći im za kinin trostruku cenu od dogovorene. Među njima izbija sukob i Rivera gine u obračunu, a prijatelji beţe od engleskih vojnika koji su nekako saznali kuda su se uputili. Put do Monrovije nastavljaju morem, ali ih i tamo čekaju engleski brodovi i uragan. Nakon brodoloma uspevaju da se dočepaju obale Dahomeja (vidi Dahomej) gde se sukobljavaju sa okrutnim kraljem Gezoom (vidi kralj Gezo) i njegovim amazonkama. Zagor uspeva da ubije kralja Gezoa i oni beţe, ali za njima kreće potera. Na samoj obali su uhvaćeni u klopku ali ih iznenadni dolazak Lafita (vidi Lafit Ţan) i njegovih gusara spašava od dahomejskih lovaca na robove. Na brodu Zagor optuţuje Manka za izdaju i on priznaje da je sve uradio zbog svog naroda Dana, jer smatra da se crnci iz Amerike prema Afrikancima odnose sa prezirom i arogancijom (istorija Liberije je pokazala da je Manko u pravu) i nakon toga se baca u more gde završava u ajkulinim čeljustima. Prijatelji stiţu u Monroviju gde kinin spašava Rebeku i ostale obolele.

Robovi u lancima (oko 1860) Liberti Sem ne predstavlja samo crnog roba koji ţudi za slobodom. On je personifikacija pravedne borbe protiv svake vrste ugnjetavanja, borbe protiv svih društvenih zala ovog sveta: rasizma, nacionalizma, plutokratije, verskog fanatizma i totalitarizma. Baš kao što to i sam kaţe prilikom Manetoline pogibije: ‘‘Manetola nije predstavljao samo Indijanca ili jednu rasu. Manetola je bio deo čovečanstva, onaj deo koji je uvek trpeo nasilje

448

drugih. Svaki put kad pomogneš nekom slabom, daćeš deo pravde za Manetolu. Svaki put kad spustiš neku tvrdu glavu, daćeš deo pravde Manetoli.‘‘ Kao i Zagor, Liberti Sem oseća pravdu i zna kada je ona ugroţena. On nema predrasude i ne deli ljude po boji koţe, po naciji, po snazi ili slabosti. On poznaje samo dve ljudske rase: dobre i zle. Pojavljivanje u brojevima: 90, 91, 92, 368, 369, 425, 426.

A Ride For Freedom – Eastmen Johnson (1862) Li-Ĉeng (Ly-Cieng, 苙程) – razbojnik i revolucionar u pokušaju. Ţeleo je da stvori kinesku drţavu na teritoriji SAD, jer je ţeleo da pomone svojim sunarodnicima koji su lomili kičme širom Amerike za bedne nadnice. U tu svrhu je u blizini Baltimora oformio bandu gusara sastavljenu isključivo od Kineza. Zagor je osujetio njegove planove, i on je poginuo dok je pokušavao da pobegne. Pojavljuje se u epizodi Ombre – Senke (br. 18; SDX 54; VĈBZ 7) iz 1966. koju novosadski Dnevnik nije objavio. U Hrvatskoj je objavljena 1999. godine. Pojavljivanje u broju 18.

Lija (Liya) – Indijanka iz plemena Predaka, kći poglavice Pi-Singa (vidi Pi-Sing), pripovedačica plemenskih priča, supruga Hejoke obratnog (vidi Hejoka) i čuvarka Svetog plamena Vakan. Kada je Vendigo (vidi Vendigo) oteo Liju, predao ju je Helingenu (vidi

449

Helingen), koji ju je zatočio u zamku u brdima Natani, koji su podigla čudovišta iz drugog sveta. Pojavljuje se u brojevima: 376, 377, 378, 379, Specijal 4.

Likantropija (Likantropia, άνθρωπο λύκος) – vrsta ludila koja se sastoji u tome što bolesnik uobrazi da se pretvara u vuka. Poreklo ove pojave verovatno se nalazi u ratničkom kultu koji su gajili stari Germani a koji se naziva Berserk (Berserkr). Mladi ratnici bi u nastupu zastrašujuće jarosti gubili ljudska obeleţja i postajali pobesnele zveri. Išli su bez oklopa kao divlji psi ili vukovi, grizli štitove i bili snaţni kao medvedi. Ljude su masakrirali а navodno im ni vatra ni čelik nisu mogli ništa. To je nazivano bes bersekira, što je doslovno značilo – ratnici u medveđoj koţi. Nazivani su još i imenom ufthedhnar – ljudi u vučjoj koţi. Iz ovog običaja se u Evropi srednjeg veka razvilo verovanje u vukodlake (vidi Donald Stab).

Lin Tung (Lin Tung, 遴塗嗯 ) – Kinez, ortak pokvarenog trgovca Mortensena (vidi Mortensen). Poginuo je u borbi sa Zagorom. Pojavljuje se u brojevima 296 i 297.

Kineski radnici u Kaliforniji (1880) Linda Benson (Linda Benson) – Satkova supruga (vidi Satko). Pojavljivanje u brojevima: 45, 46, 219, 220, 221, 373.

450

Linda Hil (Linda Hill) – kći Voltera Hila (vidi Volter Hil), direktora banke iz Silver Tauna. Našla se u središtu priče o braći Ridel (vidi Mark i Greg Ridel) i izdaji, u kojoj ništa nije bilo onako kako se na početku činilo da jeste. Pojavljuje se u brojevima 329 i 330.

Liroj (Leroy) – jedan od Lafitovih (vidi Lafit Ţan) gusara. Pošto je jedini znao mesto na kome je zakopano blago na Ostrvu kostura za njega su se borili gotovo svi upućeni u tu priču. Ubio ga je Barbe en Feu (vidi Barbe en Feu) kada su stigli nadomak blaga. Pojavljuje se u brojevima: 417, 418, 419.

Lita (Lita) – mlada devojka iz plemena Foks (vidi Foksi). Srečemo je u priči o Crnom Zagoru (vidi Crni Zagor). Pojavljuje se u broju Specijal 8.

Liza Garst (Lisa Gharst) – fatalna ţena, višestruka udovica. Velika ljubav Doka Lestera (vidi Dok Lester). Zahvaljujući svom izgledu lako je pronalazila potencijalne supruge. Po pravilu, bogate i dosta starije. Nije prezala ni od ubistva da bi se dočepala nasledstva. Tako je Doku, koji se u nju ludo zaljubio, smestila ubistvo svog prvog muţa, koje je izvršila ona. Krivnja je pala na mladog zubara, koji je morao da napusti sve i pobegne u šumu. Mnogo godina kasnije, Liza dolazi u Darkvud, u pratnji svog novog supruga, bogatog trgovca krznom, Zakarija Garsta (vidi Zakari Garst), u obilazak pograničnih stanica. Zakari, naime sumnja da ga poslovođa jedne stanice, Kvarik (vidi Kvarik), potkrada. Sticajem okolnosti, Liza i njen muţ, putuju malim brodom na kojem se zatiču Zagor i Ĉiko. Tokom putovanja Blek Riverom ona zavodi mladog mornara Ijana (vidi Ijan), ali romansu prekida napad bande Šošona (vidi Šošoni), koje predvodi Crvena Mrlja (vidi Crvena Mrlja). Ljudima na brodu pomaţe Dok Lester, koji se tu slučajno zatekao. Ipak, prinuđeni su da napuste brod i peške se zapute prema utvrđenoj trgovačkoj stanici. Nakon niza peripetija grupa uspeva da se dočepa trgovačke stanice, ali nevolje se nastavljaju. Poslovođa stanice, Kvarik, u strahu da ga stari Garst ne otkrije, udruţuje se sa Lizom. Oni ubijaju Garsta, a za zločin optuţuju Ijana. Ijan beţi iz utvrđenja i upada u zasedu Šošona. Dok i Zagor kreću za njim, jer ne veruju da je mladić ubica. Prilikom bekstva mladić gine, a na Doka puca neko iz utvrđenja dok je beţao od Šošona. Šošoni

451

uspevaju da prodru u tvrđavu, ali bivaju poraţeni, a Crvena Mrlja gine. Tada na površinu izbijaju dokazi protiv Kvarika i Lize. Kvarik je bio taj koji je pucao na Doka. Njih dvoje beţe, ali Zagor i Dok kreću za njima. Zagor ubija Kvarika, a Liza gine nakon pada u provaliju. Ova priča o ljubavi i izdaji je ispričana u epizodi I due complici – Duet zaverenika (br. 315; ZS 1087) iz 1991. godine, koja je u ex-YU objavljena 1992. godine pod naslovom Fatalna ţena (ZS). Liza Garst se pojavljuje u brojevima: 313, 314, 315.

Loki – Islandski manuskript (XVIII vek) Loki (Loki, Loke, Lodur, Loptr) - nordijski bog vatre i prevare, sin divova Farbatija i Laufej i pripadnik grupe Asa (glavnih bogova). On je bio pametan i lep bog, ali rđavog karaktera, tvrdoglav, prepreden i varalica. Na prevaru je ubio Odinovog sina Baldera. Imao je sposobnost da menja oblik i pol. U jednom mitu se pretvara u kobilu i rađa Sleipnira, Odinovog osmonogog konja. Sa suprugom Angrbodom izrodio je troje dece: midgarsku gigantsku zmiju zvanu Jormundgard koja je toliko narasla da je okruţila celu Zemlju, a koja je bila glavni

452

neprijatelj Tora, zatim vuka Fenrira i boginju carstva mrtvih princezu Hel. Sa drugom ţenom Sigin imao je dva sina Valija i Narfija.

Emil Doepler – Lokis Gezucht (1905) Nakon Balderove tragične smrti, zbog straha od kazne koji su mu spremali bogovi Asgarda, Loki se pretvorio u lososa i sakrio u daleku reku. Bogovi su ga na kraju uhvatili i okovali crevima svog sina Narfa za tri ponorne stene. Jedna mu je bila ispod ramena, druga ispod kolena, a treća ispod bubrega. Iznad glave postavili su mu otrovnu zmiju iz čijih čeljusti je kapao otrov na njegovo čelo, a njegova verna ţena Sigin stajala je iznad njega sa čašom u rukama i kupila otrov. Međutim, svaki put kad bi se čaša napunila otrovom do vrha, ona bi morala napustiti svog muţa da je isprazni. Tad bi otrov padao Lokiju pravo na lice, pri čemu se on od bolova toliko grčio da se zemlja tresla.(od toga je po nordijskoj mitologiji nastao zemljotres). Loki će biti u okovima sve do Ragnaroka (sumraka bogova), a tad će ih konačno pokidati i krenuti rame uz rame sa samim Zlom, u rat protiv bogova Asgarda.

453

Lon Darnel (Lon Darnel) – glumac, vlasnik i vođa male putujuće trupe Pozorište Darnel (Darnel Theatre). Veoma dobar i obrazovan čovek. Ĉlanovi njegove trupe su još dvojica glumaca: Tobijas (vidi Tobijas) i Buš (vidi Buš). Zagor ih je upoznao u šumi blizu Manrouhila, gde su se Darnelova kola zaglavila u blato. Zagor i Ĉiko im pomaţu da se iskobeljaju iz nevolje, pa svi zajedno odlaze u gradić. U Manrouhilu se dogodi pljačka banke, a maskirani razbojnik u panici sakriva novac u njihova kola. Nesrećni glumci su kao stranci prvi osumnjičeni za pljačku, pa ‘‘dobri‘‘ građani Manrouhila pucaju na njih i oni beţe. Zagor, koji se u tom trenutku nalazio u kancelariji svog prijatelja, šerifa Trevora (vidi šerif Trevor), ne veruje da su glumci odgovorni za pljačku, ali se pridruţuje se poteri jer se u Lonovim kolima nalazi Ĉiko, koji je tu spavao. Beţeći od potere, Lon se odlučuje za očajnički potez, i oni odlaze u tzv ‘‘Zemlju bez povratka‘‘. U pitanju je prostrana zona koju zatvara polukruţna močvara vrele vode i zidovi nepristupačnih litica. Sve u svemu, oblast iz koje se niko nikada nije vratio. Iako se Lon nadao da će potera odustati kada shvate kuda su krenuli, za njima ipak kreću Zagor, šerif Trevor, šerifov pomoćnik Luk (vidi Luk), gradska sirovina Kurt (vidi Kurt) i misteriozni stranac Stejgler (vidi Stejgler). Prešavši močvaru vrele vode dve grupe stiţu u područje u kojem kao da je vreme stalo pre više miliona godina. Flora i fauna više nalikuju praistoriji nego XIX veku. Potera će ubrzo stići Darnelovu grupu, ali će opasnosti sa kojima će se susresti zbliţiti gonioce i gonjene. Prolazeći kroz nepoznatu zemlju konstantno su izloţeni napadima monstruoznih ţivotinja: velikih riba dvodihalica, letećih guštera, ogromnih ţaba i peščanih zmija. Na putu ka spasenju ţivot će izgubiti šerif Trevor, Kurt i mladi glumac Buš. Kada konačno stignu do strmih litica koje odvajaju čudnu zemlju od poznatog sveta, otkriće se i pravi razbojnik. Ova fantastična priča je opisana u epizodi Terra maledetta – Ukleta zemlja (br. 243; ZS 798) iz 1985. koja je u nekadašnjoj SFRJ objavljena 1986. godine. Lon Darnel se pojavljuje u brojevima: 241, 242, 243.

Lord Albert Lankaster (Lord Albert Lancaster) – britanski aristokrata, Vojvoda od Grinšajra koji je došao u Darkvud u potragu za svojim mlađim sinom Adamom (vidi Adam Lankaster). Adam je, kao što tradicija nalaţe, kao mlađi sin bio predodređen za vojnički poziv. Međutim, mladom čoveku nije odgovarala stroga disciplina britanske vojske, pa je u skladu sa svojim buntovnim karakterom poţeleo da ode u Ameriku. Zbog toga dolazi do svađe između oca i sina koja se završila Adamovim demonstrativnim odlaskom iz kuće. Lord Albert je tri meseca kasnije dobio pismo iz Bostona, u kome mu je Adam opisao kako je brodom stigao u Ameriku i kako će u

454

divljoj i neistraţenoj zemlji pokušati da pronađe svoju sreću. Od tada, otac nije dobio nikakve vesti o sinu pune tri godine. Kada je navršio šezdeset godina, Lord Albert je preneo titulu i imanje na starijeg sina i sa svojim vernim slugom Šonom O'Rurkom (vidi Šon O'Rurk) zaputio se na put preko okeana da pronađe svog sina. U Plezent Pointu sreću Zagora i Ĉika koji pristaju da im se pridruţe u potrazi za Lordovim sinom. Tako saznaju da je mladi Adam prvo bio mornar na brodu Rouzbad (vidi Rouzbad), pa traper, da bi na kraju krenuo na zemlju Crnih Nogu (vidi Crne Noge) kako bi tragao za zlatom u postrvu ispod stene Velikog Losa. U gradiću Golden Pointu, od trgovca Biver Dţoa (vidi Biver Dţo) dobijaju informacije o Adamu, koji je kod istog trgovca kupio rudarsku opremu a zatim nestao na zemlji Crnih Nogu. Trgovac ih ubeđuje kako su Indijanci pobili sve one koji su došli na njihovu zemlju jer smatraju taj potok svetim mestom. Njih četvorica odlaze u selo Crnih Nogu, gde od poglavice Gromkog Neba (vidi Gromko Nebo), saznaju kako Indijanci nisu nikoga sprečavali da traţi zlato na njihovoj zemlji i kako njegovi ratnici nisu ubijali bledolike, ali da je Adam, čiju mu je sliku Lord Albert pokazao mrtav, i savetovao mu je da ga ne traţi. Ĉetiri prijatelja kreću ka postrvu ispod Velikog Losa i tamo nalaze napuštene rudarske kolibe. Potok zaista sija zlatastom svetlošću ali ruda koja se nalazi u njemu nije zlato već bezvredni pirit. Vraćajući se ka Golden Pointu uleću u zasedu koju su um postavili belci prerušeni u Indijance. Vođa napadača nije niko drugi do Biver Dţo, koji je i raširio priču o zlatu u postrvu kako bi zaradio na prodaji opreme. Iznenada se pojavljuje jedan mladi Indijanac i spašava ih. To je ratnik Crnih Nogu – Nečujna Kiša. U ovom mladom Indijancu Lord Albert prepoznaje svog sina, koga su devojke iz plemena Blekfut spasile od smrti. On se zaljubio u jednu od njih, oţenio se i postao ratnik Nečujna Kiša. Ovaj događaj je opisan u epizodi Un Lord a Darkwood – Lord u Darkvudu (br. 483; VĈ 15; LU 166) iz 2005. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2009. godine. Lord Albert Lankaster se pojavljuje u brojevima 483 i 484.

Lord Aleks Nikolson (Lord Alex Nicholson) – suludi lovac na ljude. Engleski plemić, etnolog i lovac, toliko dobar da mu je dosadilo loviti ţivotinje. Umesto toga, došao je na ideju da lovi ţivotinju koja ima razuma koliko i lovac – čoveka. Zbog

455

svog hobija je proteran iz Afrike i Azije, gde ga je smrtne kazne spaslo njegovo bogatstvo i prijatelji na visokom poloţaju. Tako je došao u Ameriku i smestio se na jednom močvarnom ostrvu u srcu Darkvuda. Njegovi plaćenici su lovili ljude, koje bi ţive doveli na ostrvo, gde bi Nikolson organizovao lov. Pratila su ga dvojica crnaca tragača koje je sa sobom doveo iz Afrike, koji su od oruţja nosili samo koplja, dok je Nikolson bio naoruţan puškom. Njegove ţrtve su bili Munsi (vidi Munsi) Indijanci čije se selo nalazilo u blizini Nikolsonovog ostrva. U ţelji da razreši misteriju nestanka ratnika Munsija, Zagor je postao lovina suludog lovca. Na Nikolsonovu nesreću. Ova priča je objavljena u epizodi I cacciatori di uomini – Lovci na ljude (br. 29; SDX 67; VĈBZ 11) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena, pa se na ovim prostorima pojavila tek 2000. u izdanju Slobodne Dalmacije. Nikolson se pojavljuje u brojevima: 29 i 30.

The Sinking of the Eira – B. Leigh Smith (1882) Lord Dţon Frejzer (Lord John Fraser) – škotski plemić, borac za slobodu Škotske od engleske vlasti, avanturista i istraţivač. Suprug Eme Frejzer (vidi ledi Ema Frejzer), poslodavac Nata Murda (vidi Nat Murdo) i prijatelj Pabla Rohasa (vidi Rohas). Ĉovek koji je pokušao da pronađe severozapadni prolaz između Atlantskog i Tihog okeana. Plemeniti aristokrata koji je učinio mnogo da poboljša poloţaj škotskih seljaka. U priči o

456

Zagoru se prvi put pojavljuje u epizodi Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD). Pojavljivanje u brojevima: 345, 346, 347, 348, 389, 390, 391.

Lord Ficmajer (Lord Fitzmayer) – potomak stare evropske aristokratske porodice i jedan od najbogatijih ljudi u Americi. Ficmajer nije imao dece pa je usvojio blizance Dţejmsa (vidi Dţejms Barimor) i Stjuarta (vidi Stjuart Barimor), koje je njihova majka ostavila pred Ficmajerovom kućom. Uz njegovu nećakinju Elizabet (vidi Elizabet Ficmajer) oni su postali njegovi jedini naslednici. Stari Ficmajer je u podrumu svoje kuće izgradio čitav sistem zamki i zagonetki kako bi sprečio svog polubrata Velingtona Stida (vidi Velington Stid) da se dočepa nasledstva koje je namenio braći Barimor i Elizabet. Lord Ficmajer se pojavljuje u broju 384.

Lorna (Lorna) – sestra Hepi Lua (vidi Hepi Lu) i pevačica na Plavoj kraljici (vidi Plava kraljica). Zajedno sa bratom i mornarom Bronsonom (vidi Bronson) učestvovala je u krijumčarenju oruţja Indijanskim bandama. Zaljubila se u Zagora, a ni on nije bio imun na njene čari. Zagor ih je razotkrio, ali je pustio Lornu i Hepi Lua da odu. Pojavljuje se u brojevima: 316, 317, 318.

Lu Bredli (Lew Bradley) – svirepi ubica Indijanaca koga su nazvali ''Smrtonosni Vetar''. Zagor se sreo s njim na početku svoje karijere, dok još nije upoznao Ĉika. Luu su Indijanci ubili roditelje pa je izgradio patološku mrţnju prema njima. Nakon što je sa svojim ljudima izvršio masakr u Darkvudu, otišao je na sever u Kanadu, u područje koje se tada nazivalo Rupertova zemlja (teritorija pod kontrolom Kompanije Hadsonovog zaliva, najvećim delom područje današnje Manitobe), gde je za račun nekih beskrupuloznih američkih političara nameravao da izazove rat između belaca i tamošnjih Indijanaca, kako bi američka vojska iskoristila krizu i anektirala Rupertovu zemlju. Zagor sa Tonkom (vidi Tonka) i Tajendom (vidi Tajenda), kreće njegovim tragom i u tvrđavi Gari, sedištu Kompanije Hadsonovog zaliva, upoznaje Metise (vidi Metisi) Luja Bonoma (vidi Luj Bonom), njegovu kći Sabin (vidi Sabin Bonom) i njihovog prijatelja, gorostasnog Škotlanđanina Aleksandra Makfersona (vidi Aleksandar Makferson). Bredli i njegov ortak Tod (vidi Tod), sutradan ubijaju Bonoma i zarobljavaju Sabin, ali ona uspeva da pobegne, prethodno ubivši Toda. Bredli se smešta u Selkirku, seocetu

457

koje su osnovali škotski emigranti, gde uspeva da zadobije njihovo poverenje i organizuje miliciju za borbu protiv Indijanaca. Milicija iz Selkirka napada Metise, koje je na opasnost upozorila Sabin, pa ovi postavljaju zamku Škotlanđanima. Zahvaljujući Zagoru, Tonki, Sabin i Tajendi, Bredli je razotkriven, a u Kanadi je uspostavljen mir. Međutim, Lu beţi na jug, a Zagor i Tonka kreću za njim. Dve nedelje kasnije uspevaju da ga pronađu u Severnoj Dakoti i ubiju ga. Ova priča je ispričana u epizodi Sulle piste del Nord – Stazama severa (Almanah 1997; LUALM 1) iz 1996. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Lu Bredli se pojavljuje u broju Almanah 1997.

Ludens (LU) – izdavačka kuća iz Zagreba osnovana 2001. godine. Okosnicu Ludensovih izdanja čine stripovi italijanskog izdavača SBE (Sergio Bonelli Editore), među kojima i Zagor. Ludens nastavlja izdavanje Zagora tamo gde je stala Slobodna Dalmacija (vidi Slobodna Dalmacija), i preuzima numeraciju splitskog izdavača. Prvi broj Zagora koji je Ludens objavio je Gli sterminatori – Istrebljivači (br. 409; LU 72), a u Extra ediciji Prigioniero – Zatvorenik (br. 38; LMS 4; LUX 76; VĈBZ 13). U redovnoj seriji, Ludens već od trećeg broja počinje da objavljuje propuštenih dvadeset brojeva Slobodne Dalmacije, a zatim od epizode Fratelli di sangue – Braća po krvi (br. 411; VA 1; LU 94), nastavlja ediciju po originalnom redosledu. Uz redovnu i Extra seriju, Ludens odmah pokreće i ediciju Zagor Specijal u kojoj objavljuje originalne Bonelijeve specijale, ali i jubilarne brojeve u boji. Mana ovih izdanja je što nije praćena originalna hronologija pa je prvi broj epizoda Darkwood anno zero – Darkvud godine nulte (Specijal 13; LUSP 1; VĈSP 6) koja je objavljena 2002. godine pod nazivom Nulta godina Darkvuda (LUSP). Od 2004. godine, prvi put na prostoru bivše Jugoslavije Ludens pokreće i ediciju Maxi Zagor, pa tada izlazi epizoda La valle del vento – Dolina vetra (Maxi 2000; LUMAX 1). Dve godine kasnije počinje sa izlaskom i edicija Zagor Klasik, u kojoj ponovo izlaze prve epizode epizode edicije Extra Zagor koje je objavila Slobodna Dalmacija, ali kao celovite priče, na većem broju strana. Prva je bila Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1). Od 2007. godine, Ludens pokreće i ediciju Almanah pustolovina i objavljuje epizodu Sulle piste del Nord – Stazama severa (Almanah 1997; LUALM 1), ali se ni ovde ne drţi originalne hronologije. Od 2008. godine, Ludens povremeno objavljuje i Gigant Zagor pa je prva epizoda objavljena u velikom formatu i u boji Odissea Americana – Američka odiseja (br. 88; ZS 279; ZSSP 2; LUX 96; LUKL 19). Iste godine, Ludens dobija ozbiljnu konkurenciju, jer u Beogradu Zagora počinje da objavljuje izdavačka kuća Veseli Ĉetvrtak (vidi Veseli Ĉetvrtak). Od leta 2011.godine Ludens počinje sa objavljivanjem edicije Biblioteka Zagor, u kojoj objavljuje Zagorove

458

epizode od početka, jer nakon izlaska Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17), nije nastavio sa izdavanjem Klasika po redosledu Slobodne Dalmacije, već je prešao na hronološki redosled i objavio epizodu Zagor contro il Vampiro - Zagor protiv vampira (br: 86; LUX 94; VĈOP 3; LUKL 18), a prve epizode započeo sa objavljivanjem u navedenoj ediciji, kao i Veseli Ĉetvrtak. Do sada se Ludens pokazao kao najozbiljniji i najpotpuniji izdavač Zagora na prostorima bivše Jugoslavije.

Ludi Pas (Mad Dog) – ratnik Mohavka (vidi Mohavk) koji je bio u pratnji Fride Lang (vidi Frida Lang). Ugrizao ga je Bela Rakosi (vidi Bela Rakosi) i pretvorio u vampira. Samiš paša (vidi Samiš paša) mu je podario večni mir. Ludi Pas se pojavljuje u brojevima 398 i 399.

Ludvig Pit (Ludwig Pitt) – restaurator knjiga u biblioteci Bardţis. Ubio ga je Kliford Ejvori (vidi Kliford Ejvori). Pojavljivanje u brojevima 436 i 437.

Ludvig Rihter (Ludwig Richter) – dijabolični profesor arheologije i arhineprijatelj Britanca Dekstera Grina (vidi Dekster Grin). Nemački naučnik koji je pokušao da dođe u posed čudotvornik kamenova moći, koji potiču sa drevne Atlantide (vidi Atlantida). Rihter je verovao da će tako zagospodariti svetom. Kao kolega i saradnik Karla Vajsa (vidi Karl Vajs), bio je upoznat sa njegovim otkrićima u vezi sa tajnim oruţjem Atlantide. Prvi put ga srećemo u epizodi Terrore al museo – Teror u muzeju (br. 470; VĈ 2; LU 153) iz 2004. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2008. godine. Tom prilikom se udruţio sa Magom Fazarom (vidi Mag Fazar), vođom sekte sledbenika sumerskog boga sudbine Namtara, i na prevaru se uvukao u muzej u Ričmondu, kako bi se dočepao dijademe kralja Dumuzija, koju je Dekster Grin poklonio profesoru Oldbounsu (vidi profesor Oldbouns). Zahvaljujući Zagoru i Grinu, dijadema je ostala u Ričmondu, ali je Rihter sa svojim najlojalnijim čovekom, Enrikeom Velaskezom (vidi Enrike Velaskez), uspeo da pobegne. Međutim, Rihter je sa dijademe prethodno skinuo ono što je ţeleo – dijamant sa Atlantide.

459

Sledeći Rihterov potez je krađa Actlanove narukvice, u koju je ugrađen drugi dijamant sa Atlantide. Narukvica je pripadala astečkom caru Montezumi (vidi Asteci), a njegovi podanici su uspeli da je sakriju od Kortesa i njegovih konkvistadora. Rihter je ubeđen da se astečko blago krije u nekom od napuštenih gradova Maja (vidi Maje) u dţungli Jukatana. On nabavlja mapu sa skrivenim gradom, a Velaskez organizuje grupu plaćenika iz Verakruza, na čelu sa izvesnim Rohom (vidi Roho), koja će ih pratiti do napuštenog grada. Zagor uspeva da ih otkrije u Verakruzu, ali mu Rihter ponovo izmiče. Međutim, ispostavlja se da sasvim slučajno Rihterova ekspedicija ide istim putem kao i Zagor, koji u pratnji Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit), pokušava da pronađe Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan) koga su uhapsili Meksikanci. Ali, konvoj sa zatvorenicima, među kojima su bili Lafit i posada Ponosa (vidi Ponos), misteriozno je nestao u dţungli Jukatana.

Faust – Harry Clarke (1925) Ispostavlja se da Rihterov napušteni grad uopšte nije napušten. Deo Asteka se sklonio pred osvajačima i trista godina uspešno skrivao od spoljnog sveta. U Jukatanu su

460

podigli Novi Tenohtitlan i nastavili da ţive kao njihovi preci pre dolaska Španaca. Briţljivo su se trudili da niko ne sazna tajnu o njihovom postojanju. Međutim, novi vladar, princ Kuitluak (vidi Kuitluak), pao je pod uticaj fanatičnog velikog sveštenika Iskalija (vidi Iskali) koji je rešio da obnovi stari običaj ţrtvovanja ljudi bogovima, kako bi umilostivio boga sunca Tonatija, koji bi im omogućio pobedu nad belcima i obnovu drevnog carstva. Kuitluak je počeo da nabavlja vatreno oruţje i priprema veliki ustanak protiv meksičke vlade. Ali, njihovo mišljenje deli mali broj stanovnika Novog Tenohtitlana. Većina i dalje misli da je neophodno sačuvati tajnu o njihovom postojanju. Na čelu druge grupe je vrhovni komandant vojske – general Makstli (vidi general Makstli), i on nakon hapšenja, beţi iz zatvora i organizuje pobunu protiv Kuitluaka i Iskalija. Haos koji je nastao u gradu, koriste dve grupe belaca. Zagor i Deniz oslobađaju Lafita i ostale zarobljenike, a Rihterova grupa uspeva da zarobi samog Kuitluaka i natera ga da ih odvede do odaje s blagom. Kuitluak gine u riznici, Rihter i Velaskez beţe sa Actlanovom narukvicom, a Roha i ostale bandite ubija astečka vojska. Zagor kreće za Rihterom i Velaskezom, stiţe ih i ubija četvoroprstog, ali Rihter ponovo uspeva da umakne. Međutim, Zagor saznaje koja je sledeća Rihterova destinacija. Ovaj događaj je opisan u epizodi Piramide di sangue – Krvave piramide (br. 478; VĈ 10; LU 161) iz 2005. koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 2008. godine. Rihter je sada posedovao dva od četiri kamena Atlantide, za koje je verovao da kada se spoje mogu da formiraju famozni ''Ključ znanja'', koji po Rihterovom mišljenju, onome koji ih poseduje omogućava vladavinu svetom. Treći kamen se nalazi kod tuareške (vidi Tuarezi) princeze Marade (vidi Marada), u skiptaru kraljice Tin-Hinan, koji su Zagor i Endrju Kejn (vidi Endrju Kejn) pronašli u Akronu, izgubljenom gradu u Sahari. Za četvrti, Lokijev (vidi Loki) prsten, znao je da se nalazi na Islandu, u najsevernijoj koloniji Atlantide, jer je petnaest godina ranije zamalo došao do njega. Zbog toga iz Meksika odlazi u Norvešku, gde se sastaje sa mladim Islanđaninom Borkom Grimsonom (vidi Bork Grimson), koga je Rihter na određeni način podigao, jer je prilikom poslednje Rihterove ekspedicije na Islandu stradao Borkov otac. U Bergenu, Rihter iznajmljuje brod Erebus (vidi Erebus) sa kapetanom Edmundom Forbsom (vidi kapetan Edmund Forbs) i isplovljava prema Islandu. Erebus staje na Farskim ostrvima, gde Bork nabavlja severnjačke ponije, neophodne za ekspediciju na Islandu. Bork tu nabasava na Zagora, Dekstera Grina, Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo) i malog Feliksa (vidi Feliks), koji su se posle strašnog Maelstroma (vidi Maelstrom) iskrcali na Farskim ostrvima da bi popravili Draguna (vidi Dragun). Bork, shvativši ko su,

461

kidnapuje Feliksa i beţi u Toršavn. U gradu, Rihterovi ljudi podbunjuju građane protiv Zagora i prijatelja, što Rihter koristi kako bi isplovio prema Islandu. Ipak, Zagor se ukrcava na jedan ribarski brodić i prati Erebus, dok iznenadna oluja ne omete njegove planove. Erebus se iskrcava u Rejkjaviku, gde Rihter odmah pronalazi vodiče i kreće u unutrašnjost ostrva ka vulkanu Herdubrejdu, koga lokalno stanovništvo naziva i Tron Bogova. Rihterova ekspedicija, sačinjena od islandskih vodiča i vucibatina sa svih strana sveta, koje je Rihter unajmio kao telohranitelje, nosila je i nekoliko sanduka u kojima je Rihter drţao opasne radioaktivne ploče, kojih se dokopao pre petnaest godina zahvaljujući Borkovom ocu. Međutim, Rihter ne zna da je Zagor preţiveo strašnu oluju na moru, da se dočepao Islanda i da ga prati sa izvesne udaljenosti. Rihter ne zna i da se među legendarnim ''Razbojnicima iz skrivene doline'', nalazi jedan koji Rihtera smatra najvećim neprijateljem i planira da ga uništi. A povrh svega, za njegovom ekspedicijom su krenuli Dekster Grin, Pošetni Dţo i kralj Gutrum (vidi kralj Gutrum), jer Erebus nije uspeo da potopi Draguna.

Ragnarök – Emil Doepler (1905)

462

Zagor se udruţuje sa ''Razbojnicima iz skrivene doline'', među kojima je i Borkov otac Grim (vidi Grim), za koga su svi verovali da je mrtav. Oni oslobađaju Feliksa i otkrivaju Borku istinu o Ludvigu Rihteru, pa im se mladi Islanđanin pridruţuje. Na samom Herdubrejdu razbojnici napadaju Rihterovu ekspediciju i dolazi do lavine koja zatrpava Nemca i njegove ljude. Zagor ne veruje da je Rihter mrtav pa se on, Bork, Grim i vođa razbojnika Arnes (vidi Arnes) spuštaju u pećinu da bi proverili da li je Nemac ţiv. U dubini Herdubrejda ih čeka neprijatno iznenađenje. Ludvig Rihter je preţiveo, pronašao Lokijev prsten, aktivirao strašno atlantiđansko oruţje i potpuno poludeo. Umislio je da je sam Loki, zli bog iz germanske mitologije, za koga veruje da je sjajni naučnik iz Atlantide koji je osmislio uţasna oruţja. On zahvaljujući moćima prstena uspeva da zarobi Zagora i prijatelje i planira da ih ubije. Međutim, dolazak Gutruma i njegovih Vikinga dovodi do još jednog odrona na Herdubrejdu i Ludvig Rihter gine od lavine kamenja i leda. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il trono degli dei – Tron Bogova (br. 482; VĈ 14; LU 165) iz 2005. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Ludvig Rihter se pojavljuje u brojevima: 470, 471, 475, 476, 477, 478, 479, 480, 481, 482.

Ludvig Skondlervic (Ludwig Skondlerwitz) – ludi pruski naučnik i aristokrata. Došao je iz Pruske sa svojim rođakom Teodorom Babenblainom (vidi Teodor Babenblain) i sagradio dvorac u srcu Darkvuda. Iza maske ekscentričnog pronalazača je skrivao svoj monstruozni plan. Ţeleo je da područje Darkvuda očisti od Indijanaca i belih doseljenika, kako bi tu sagradio Frideland, grad u kome je planirao da naseli grupu odabranih iz najboljih evropskih aristokratskih slojeva. Osmislio je čitav spektar alternativnog naoruţanja i potkupio vojnike iz tvrđave Kambder da mu pomognu u ostvarenju njegove utopije. U ţelji da pobuni pleme Oneida (vidi Oneide) protiv belih naseljenika poslao je maskirane ubice koje su ubijale usamljene lovce. Najznačajniji Skondlervicov saradnik je bio Ditrih – Obojeni Ĉovek (vidi Obojeni Ĉovek), bivši akrobata ogromne snage, obučen u klovnovski kostim i lica obojenog u belo. Padobranom se spustio u selo Oneida i ubedio poglavicu Kauebija (vidi Kauebi) da je glasnik Velikog duha, koji će Oneide povesti u rat za slobodu. Jedan od retkih razumnih ratnika, Moćni Zec (vidi Moćni Zec), ne veruje u priču Obojenog Ĉoveka i odlazi da traţi pomoć od Zagora. Zagor odlazi u selo Oneida i sukobljava se sa Ditrihom. Obojeni Ĉovek na prevaru pobeđuje Zagora i poniţava ga pred Oneidama. On i Ĉiko napuštaju selo i u šumi sreću Babenblaina koji ih poziva da dođu u Skondlervicov zamak. Skondlervic glumi altruistu i humanog naučnika, ali

463

Zagor ostaje skeptičan prema njemu. Iskravši se iz sobe vidi Obojenog Ĉoveka i sukobljava se sa Skondlervicovim ljudima. Uspeva da im pobegne i odlazi u tvrđavu Kambder, gde shvata da je kapetan Maktar (vidi kapetan Maktar) u dogovoru sa Skondlervicem. Vojnici iz tvrđave Kambder su zapravo maskirane ubice koje su uzbunile Oneide. Zagor je ponovo postao zarobljenik, ali mu stiţe nenadana pomoć. Dok su se vozili Skondlervicovim letećim brodom (nešto između diriţabla i balona, nalik izumima Barona Ikarovog Pera (vidi Baron Ikarovo Pero), starog Zagorovog znanca), Babenblain, mučen griţnjom savesti, pomaţe Zagoru da se oslobodi i ovaj se sukobljava sa Skondlervicom, Ditrihom i Maktarom. Skondlervic i kapetan ginu, a Obojeni Ĉovek beţi padobranom. Babenblain, smrtno ranjen, usmerava brod direktno na zamak i uništava ga u eksploziji. Zagor ubrzo stiţe Ditriha u selu Oneida i ubeđuje Indijance da je u pitanju prevara. Zagor uspeva da savlada Obojenog Ĉoveka a Moćni Zec onesvešćuje ratobornog Kauebija. Oneide predvođene Zagorom tada pobeđuje grupu vojnika lojalnih Skondlervicu, a Moćni Zec postaje novi poglavica Oneida. Ovaj događaj je opisan u epizodi L'uomo dipinto – Obojeni čovek (br. 382; SD 46) iz 1997. koja je u Hrvatskoj objavljena 1998. godine. Ludvig Skondlervic se pojavljuje u brojevima 382 i 383.

Luis Dorn (Luis Dorn) – političar iz Ĉarlstona, spreman na sve da bi spasao karijeru. Luis se zaljubio u mladu emigrantkinju iz Meksika, Rovenu Blum (vidi Rovena Blum), a kada ga je ova odbila počeo je da je ucenjuje. Rovena koristi Dţimija Gitaru (vidi Dţimi Gitar) da iz Dornovog sefa ukrade pisma kojima je Dorn ucenjuje. Nakon toga, njih dvoje se rastaju, a Dţimi odlazi u Darkvud kod Zagora i Ĉika. Kada je usledila serija neuspelih atentata na Dţimija, prijatelji u pokušaju da odgonetnu razloge odlaze u Ĉarlston. Sumnja pada na dve osobe: Rovenu i Dorna. Kada odu kod Dorna on ih ubedi da je krivac Rovena, koja je prema njegovoj priči međunarodna špijunka. Ĉiko, koji je do tog trenutka optuţivao Rovenu, sada tvrdi da je ubica Dorn. Ovaj je naime uzgajivač crvene orhideje, čiji je miris Ĉiko osetio na jednom od mesta na kojima je pokušan atentat na Dţimija. Ispostavlja se da je Ĉiko u pravu i Dorn gine u obračunu sa prijateljima. Atentat je pokušao iz straha da će Dţimi ispričati istinu o njemu i da će mu to upropastiti karijeru. Ironija je da Dţimi nije ni otvorio koverat koji je ukrao iz Dornovog sefa. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi L’orchidea rossa – Crvena orhideja (br. 178; ZS 577; LUX 185) iz 1980. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1981. Luis Dorn se pojavljuje u broju 178.

464

Luj (Louis) – sin Sabin Bonom (vidi Sabin Bonom) i Tajende (vidi Tajenda). Unuk Luja Bonoma (vidi Luj Bonom). Pojavljuje se u broju Specijal 12.

Luj Bonom (Louis Bonhomme) – stari Metis (vidi Metisi) iz Sen Bonifasa, otac Sabin Bonom (vidi Sabin Bonom). Ubio ga je Lu Bredli (vidi Lu Bredli). Pojavljuje se u epizodi Almanah 1997.

Luk (Luke) – zamenik šerifa iz Manrouhila. Pravi pljačkaš banke, koji je novac sakrio u kolima Lona Darnela (vidi Lon Darnel). Prošao je golgotu kroz ‘‘Zemlju bez povratka‘‘ i na samom kraju puta pokazao svoje pravo lice. Poginuo je u obračunu sa dva sitna kriminalca koji su u zasedi čekali da li će neko uspeti da preţivi nemoguće putovanje. Pojavljivanje u brojevima: 241, 242, 243.

Lukas (Lucas) – izdajnik iz Sen Bonifasa. Srećemo ga u priči o Gavranu (vidi Gavran). Pojavljuje se u broju Specijal 12.

Lunov magnus strip (LMS) - strip edicija novosadskog Dnevnika. Paralelno sa drugom Dnevnikovom edicijom – Zlatnom serijom, u periodu od 1968. do 1992. godine, u okviru Lunov magnus stripa (LMS) izlazila su uglavnom Bonelijeva izdanja, među kojima i Zagor. U prve tri godine Zagor je izlazio paralelno u obe edicije, da bi u periodu 19711975 izlazio isključivo u LMS. Od te godine Zagor se vraća u ZS, gde je redovno izlazio sve do gašenja obe edicije 1992. godine. Prva epizoda koju je LMS objavio 1969. bilo je Blago crvene planine (LMS 4) – Prigioniero (br. 38). Početak objavljivanja Zagora karakteriše nepoštovanje hronologije, povremena cenzura i izbacivanje strana originalnog stripa. Poslednja epizoda koja je objavljena u LMS bila je I sei della ’’Blue Star’’ - Šestorica sa Plave Zvezde (br. 69; LMS 127; SDX 15; LUKL 8), pod nazivom Plava Zvezda (LMS 127) 1975. godine. U ovom periodu u LMS je objavljen ukupno 41 naslov priča o Zagoru.

465

LJ Ljudi Šišmiši (Bat People) – pleme Pigmeja Indijanaca koje je u Darkvud doveo Markus – Leteći čovek (vidi Markus). Pojavljivanje u brojevima 2 i 3.

466

M Mača (Macha, Maxe) – boginja rata iz irske mitologije. Supruga Dona Mračnog (vidi Don) i sestra Nemain (vidi Nemain) i Morigan (vidi Morigan). Pojavljuje se u brojevima 433 i 434.

Madar (Madar) – poglavica Malih ljudi (vidi Mali Ljudi). Ubili su ga pripadnici sekte Mnong (vidi Mnong), po naređenju svog gurua Krinhara (vidi Krinhar). Pojavljivanje u brojevima 10 i 11.

A descent into the Maelstrom – Harry Clarke (1923) Maelstrom (ˈMeɪlstrɒm, Maelstrom, Maalstroom, Malstrøm, Malström) – veoma snaţan vrtlog, ogromna uskovitlana masa vode velike usisne moći. Prvi put se spominje u priči Edgara Alana Poa (vidi Po Edgar Alan) iz 1841.godine - "Silazak u Maelstrom". Nordijska

467

reč je izvedena iz holandske reči maelstrom, koja se danas piše maalstroom, a nastala je od glagola malen (mleti) i stroom (rečni tok), čime se dobija značenje ''reka koja melje''.

Mag Fazar (Mage Fazahar) – arapski čarobnjak, vođa sekte poklonika Namtara. Ţeleo je da kazni one koji su oskrnavili grob Dumuzija, kralja Uruka, i da vrati mumiju i čudesnu kraljevsku dijademu natrag u Mesopotamiju. Iskoristio ga je dijabolični Ludvig Rihter (vidi Ludvig Rihter) i na kraju ubio. Fazar se pojavljuje u brojevima 470 i 471.

Maje (Maya, Majense) - jedan od najcivilizovanijih Indijanskih naroda domorodačke Amerike nastanjen na poluostrvu Jukatan u Meksiku, Hondurasu, Salvadoru, Belizeu, i Gvatemali. Civilizacija Maja je uglavnom propala do dolaska konkvistadora (vidi konkvistador), a njihove moćne gradove progutala je dţungla. Ime Maja nastalo je iz reči ''maiam'', čije značenje nije poznato, a navodno označava ime njihove zemlje. Jezik Maja pripada jezičkoj porodici maijan (špa: majense; eng: mayan) a njime se govorilo najmanje 3000 godina u područjima na kojima je ovaj narod izgradio svoju kulturu. Od drevnog jezika Maja do danas se razvilo više srodnih jezika kojima se sluţe njihovi potomci. Klasični period 300-900 - Tokom Klasičnog perioda Maje su bili na svom vrhuncu, a njihovi gradovi su bili povezani mreţom puteva od kojih su neki još uvek u upotrebi. Neki od najznačajnijih gradova su Komalkalko (Comalcalco), Palenke (Palenque), Kopan (Copan), Altun Ha, Kalakmul (Calakmul), Uaksaktun (Uaxactún), Kvirigua (Quiriguá) i Tikal. U zemlji Maja ţivelo je tada oko 2,000,000 ljudi. Najveći i najraskošniji grad Tikal imao je između 75,000-100,000 stanovnika. Kako je raslo stanovništvo, tako je rastao i broj nezavisnih gradova-drţava. Plemstvo ovih nezavisnih drţava međusobno se ţenilo ali i ratovalo. Post-klasični period 900 - 1500 - Post-klasični period je početak kraja civilizacije koja se odrţala samo na Jukatanu. U ovom vremenu javljaju se Nahua-Tolteci i gradovi Maja dolaze pod toltečki-utjecaj. Postoje osnovane sumnje da su majanska porodica ili pleme Tutul-Xiu, kao i značajno majansko pleme Itzá po krvi Nahue ili Tolteci. Dolazi do ratova unutar majanskih porodica Tutul-Xiu, Cocóm i Itzá. Odrţala su se tri značajna grada: Majapan - Mayapan (porodica Cocom), Ĉičen Ica - Chichen Itza (Indijanci Itzaes) i Uksmal - Uxmal (porodica Xiu). Uksmal se nalazi 78 kilometara juţno od Meride. Većina objekata sagrađena je između 700. i 1100. godine. Hronike Maja nam govore da ga je oko 500. podigao Hun Uitzil Chac Tutul Xiu. Grad je dominirao sve dok su bili u savezu s

468

Itzáma. Negde oko 1200. ili kasnije, raskidom saveza s Ĉičen Icom dominacija prelazi u Majapan. U Uksmalu opada broj stanovnika a porodica Xiu odlazi u novi grad Mani. Španskim osvajanjem Jukatana, Tutul-Xiu postaju saveznici Španaca. Oko 1550. godine, u Uksmalu je još bilo nešto ţivota a onda je potpuno napušten. Grad Majapan, 40 kilometara jugoistočno od Meride i 100 kilometara zapadno od Ĉičen Ice postaje politički i verski centar jukatanskih Maja porodice Cocom. Grad se odrţao do 1441. kada su ih napali Tutul-Xiu i Itze i pobili Cocome, preţiveo je samo jedan Huanac Ceel-ov sin koji je bio na putovanju. Ĉičen Ica dominirala je od 800 do 1200. godine. Kad su Španci došli na Jukatan, grad je već bio napušten. Između 1196. i 1441. godine, grad počinje da propada, a Indijanci Ica se polako povlače na područje Gvatemale kod jezera Peten, gde ţive i danas. U svoje vreme i on je bio centar političke, verske i vojne snage. Ĉičen Ica je poznata po El Kastilju, Hramu ratnika, Opservatoriji, Igralištu za loptu (Juego de Pelota) i ''svetom bunaru'' ili "Cenote de los Sacrificios".

Ostaci grada Palenkea Post-Kolumbovo doba - Dolaskom Španaca na Jukatan (1520.) završio se slobodan ţivot ovog naroda koji već ţivi po dţunglama. Oni pruţaju otpor Špancima, a te borbe su se nastavljale sve do XX veka. Godine 1851. Maje podiţu ustanak na Jukatanu čije je središte selo Ĉan-Santa-Kruz, a ove buntovne Indijance danas poznajemo kao Santa

469

Kruz ili Kruzob Indijance. Vođeno je više neuspešnih ekspedicija protiv ovog naroda sve do 1910. godine. 1854. bitku je izgubio Valjadolid, a više od 2,000 belaca je masakrirano. Godine 1860. pukovnik Asereto je s 3,000 ljudi napao Ĉan-Santa-Kruz, izgubio je 1,500 ljudi, a ranjene koje je ostavio Indijanci su masakrirali. Nevolja je bilo i s Isaiče - Icaiche Indijancima koji su 1860. ratovali protiv Meksikanaca, Kruzoba, i izvršili invaziju na Britanski Honduras. Njihov vođa Markos Kanul (Marcos Canul) predvodio ih je 1870. i zauzeo Korazal Taun i napao 1872. Oranţ Vok. Kanul je kasnije svrgnut a novi Isaiče vođa obećao je prijateljstvo Britancima.

Madrid Codex (XVI vek) Narod Maja (''Grci Novog sveta'') postigao je visoka dostignuća u matematici, astronomiji, građevinarstvu, umetnosti i stvorili su svoje pismo. Zbog toga ih često smatramo najrazvijenijom civilizacijom Novoga sveta. Maje su se prilikom obeleţavanja datuma koristile glifovima (Šara ili grafički oblik, koju prepoznajemo kao znak u određenom sistemu pisanja. Taj znak moţe biti slovo, cifra, interpunkcijski ili specijalni znak.), ali i brojevima, tako da je svaki glif mogao biti

zabeleţen i numerički. Razvili su jedinstven matematički sistem brojeva, prema kojem se jedinice označavaju tačkama, a crte se koriste za pet jedinica. Poznavali su i upotrebljavali nulu, a njihova je poziciona vrednost brojeva bila veoma slična dekadnoj.

470

U Majanskom brojčanom sistemu poziciona vrednost broja raste od niţeg reda prema višem. U prvom redu (najniţem) pišu se brojevi u vrednosti do 19, u drugom vrednosti do 20, u trećem do 400 itd. Broj se čita od gornjeg reda. Tačka i crta u prvom redu predstavljaju broj 2 400 (6 X 400), tri tačke u drugom redu predstavljaju broj 60 (3 X 20), a dve tačke i dve crte broj 12. Kada saberemo sva tri broja (2 400 + 60 + 12) dobijemo broj 2 472. Maje su pomoću ovakvih brojčanih zapisa izvodili računske operacije sabiranja i oduzimanja, a u računanju na ravnoj površini pomagali su se zrncima kakaoa. Moderna istraţivanja dokazala su da se ovakvim brojčanim zapisom mogu izvoditi i računske operacije mnoţenja i deljenja. Maje su bile i veliki astronomi koji su, zahvaljujući posmatranju neba i računanju, uspeli da naprave solarni kalendar. Astronomi naroda Maja posmatrali su nebo golim okom. Beleţili su kretanja zvezda i planeta: Sunca, Meseca, Venere. Na taj način mogli su da predvide datume ili događaje (pomračenja, ravnodnevnice) koji najavljuju dolazak novog boga zaštitnika. Svetovni kalendar Maja činio je ciklus od osamnaestodnevnih razdoblja koja su se mnoţila sa dvadeset (prema tome je 18 x 20 davalo 360 dana). On deli vreme na dane (kin), mesece od 20 dana (uinal), godine (tun) i dve decenije (katun). Svaki novi "katun" prilika je za veliku svečanost u čast boga koji predstavlja to doba, ali i svečanost pod nazivom Tzolkin koja se odrţavala povodom nove godine. Zbog neobične prirode kalendara samo su četiri boga mogla da ponesu teret nove godine: od njih su dvojica, bog kukuruza Kan i bog kiše Muluc, donosila sreću, a druga dvojica, Iks i Kauak, bili su glasnici nesreće. Meseci se nazivaju: Pop (Pop), Uo (Uo), Zip (Zip), Zotz (Zotz) , Tzek (Tzec), Ksul (Xul), Jakskin (Yaxkin), Mol (Mol), Ĉen (Chen), Jaks (Yax), Zak (Zac), Keh (Ceh), Mak (Mac), Kankin (Kankin), Moan (Moan), Paks (Pax), Kajab (Kayab), Kumbu (Cumbu) i Uajeb (Uayeb).

Dan se kod Maja zove kin. 20 kina - 1 uinal 18 uinala - 1 tun (360 dana) 20 tuna - 1 katún (7,200 dana)

471

20 katúna - 1 baktún (144,000 dana) 20 baktuna - 1 piktun (2.880.000 dana) 20 piktuna - 1 kalabtun (57.600.000 dana) 20 kalabtuna - 1 kinchiltun (1.152.000.000 dana) 20 kinchiltuna – 1 alautun (23.040.000.000 dana) 20 alautuna – 1 hablatun (460.800.000.000 dana)

Kalendar Maja Dodavali su još pet dana "van" kalendara kako bi stvorili godinu, koja se u terminologiji Maja naziva Haab. Tokom tih "vankalendarskih dana", koje su nazivali Uajeb, Maje su pazile da ne zaspu, ne posvađaju se i ne spotaknu u hodu. Verovali su da će ono što učine tada raditi uvek, pa su se drţali kuće i pazili da ne obave kakav teţak posao ili učine nešto neprijatno, da to ne bi morali da rade zauvek. Obredni kalendar ili Tzolkin, što znači «raspodela dana», sastoji se od dva razdoblja: jednog od trinaest dana, a drugog od dvadeset (Kin), a ukupno je imao 260 dana. Svakom danu prethodi jedan broj od jedan do 13. Na ovaj način broj i dan nisu mogli da

472

se poklope dok se ne navrši godina od 260 dana. Tzolkinom su šamani određivali dane radova u polju, ali i dane obrednih svečanosti. Maje su smatrale dane ţivim bićima, zapravo bogovima. Tako je vreme bilo personifikovano sasvim konkretno. Svaki deo vremena - dan, mesec, godina - bio je određeni predmet ili entitet, a nosili su ga boţanski glasnici koje su predstavljali brojevi. Na hijeroglifima su glasnici prikazani sa svojim teretom. Breme drţe remenom obešenim oko čela i tako mogu da prevale dug put, a da se ne umore. Na hijeroglifima su i bogovi noći koji nastupaju kad se dan ugasi. Pismo Maja kombinacija je fonetskih simbola i ideografa. Hijeroglifsko pismo Maja nam je u većini slučajeva teško razumljivo ili potpuno nerazumljivo jer su španski sveštenici prilikom pokrštavanja spalili znatan broj kodeksa i tako nas lišili nenadoknadivih istorijskih izvora. Biskup Dijego de Landa je pokušajući da proširi hrišćanstvo, pričao Majama o svojoj veri. Maje su bile toliko fascinirane idejom razapinjanja boga da se idući put, kad je došao u grad, de Landa zgrozio kad je video mnoštvo dece razapete na krst. Biskup je bio toliko ljut da je naredio da se sve knjige, sav prevodilački rad, spale. Dijego je ipak kasnije pokušao da se iskupi delom "Relacion de las Cosas Yucatan" u kome je napisao izveštaj o Majama, sa mnogo korisnih informacija, ali nedovoljan za potpuno shvatanje te civilizacije i njenog razvoja. Maje su koristile crteţe četvrouglastog oblika, takozvane glifove. Ti znakovi predstavljaju stvari, ţivotinje, bogove. Drugi glifovi, nešto lakši, označavaju priloge, predloge, prideve. Pisari kombiniraju glifove oblikujući kratke rečenice. Danas moţemo da razumemo trećinu njihovih glifičkih znakova, a često nam je nepoznata njihova misaona povezanost. Dešifrovano je samo 800 majanskih ideografa (odnosno znakova od kojih svaki označava ceo pojam). Maje su pisale na kori smokvinog drveta, na vlaknima agave ili jelenskoj koţi koju su savijali u obliku harmonike. Spisi su dugački oko 5 m, a široki oko 80 cm, i izgledaju kao album sa listovima na preklapanje s mnogobrojnim slikama. Sačuvala su se samo tri kodeksa: Codex Dresdensis, Codex Peresianus i Codex Tro-Cortesianus. Pisani su glifovima, a sadrţe neke podatke o bogovima Maja. Pismo je majanskoj civilizaciji prvenstveno sluţilo za beleţenje datuma i poloţaja zvezda, kao i za zapisivanje svešteničkih proročanstava. Ponekad je zabeleţeno i to kad je jedan vođa zarobio

473

drugog, neko venčanje ili smrt. Majansko sveto pismo se danas, slično egipatskim hijeroglifima, koristi i kao ukras. Raznolikost civilizacije Maja odrazila se i na izgled njihovih gradova. Grad je pre svega urbani centar, planiranog rasporeda, organizovan, regulisan određenim normama, sa strukturama javnog karaktera koje prihvataju stanovništvo različitih uloga i zanimanja. Grad Maja je antiteza svemu ruralnom, on je središte vlasti i urbanog ţivota. To je mesto sastanka ljudi, razmenjivanja usluga i materijalnih dobara. Arhitektonski kompleksi podstiču maštu toliko da današnjem čoveku nije jasno kako su tako velike kamene blokove mogli da reţu sa takvom preciznošću, kako su ih bojili i kako su ih prenosili do gradilišta, kada se poznato da nisu znali za točak. Građenje spomenika bilo je za stare Maje - religija. Veliki broj pitanja u vezi sa njihovom kulturom predstavlja zagonetku za arheologe, ali je pouzdano utvrđeno da se radi o najraznovrsnijim i najprofinjenijim spomenicima arhitekture u istoriji (veoma često Maje nazivaju Grcima Amerike). Slikarstvo, s istančanim osećajem za boje, i prefinjeno izrađena vajarska dela, najčešće su u sluţbi arhitekture. Arhitekturu obogaćuju prvenstveno reljefi (vajarsko delo kod kojeg se likovi i predmeti uzdiţu s površine, s kojom su čvrsto vezani), u kojima su do najveće oštrine izraţeni kontrasti svetlosti i senke. Kompozicije reljefa su harmonične i kompaktne. Cele su ravni ispunjene, često pompezno i gotovo na «barokni» način, sa precizno izvedenim finim detaljima. Kamen kojim su obloţene neke konstrukcije, skulpture i mozaici potpuno je obrađen. Svi su monumenti bili obloţeni slojem maltera na kojeg se nanosila boja, najčešće crvena. Motivi koji su upotrebljeni kao simboli, malobrojni su i moţda čak izgledaju monotono, sve dok ne počnemo da tragamo za njihovim dubljim značenjima. Stalno se pojavljuju školjke, dragulji, cveće, ptice, kukuruz, srce, strele, kaktusove bodljike, ali se ti motivi vešto iskorišćavaju da bi se stvorili svi pojmovi potrebni za duboku filozofiju i potpunu kosmologiju. Stele su kipovi koji predstavljaju čudne likove okruţene hijeroglifima i simbolima. Kao arhitektonski ukras koristile su se skulpture s bareljefima u kojima se često pojavljivala ljudska figura koja je tokom vremena postala potpuno naturalistička. Likovi koji su prikazani na stelama najčešće predstavljaju bogove, ali i vladare koje su smatrali boţanstvima. Stele su bogato ukrašene simbolima verske i političke moći prikazanog lika, toliko da čak prelaze u kič.

474

Maje su imale nekoliko imena. Prvo, vlastito ime, zatim očevo prezime, pa majčino prezime. Dečaci su pomagali očevima u polju i ostalim poslovima, dok su devojčice ostajale s majkama kod kuće i pomagale u domaćinstvu. Obredom inicijacije adolescenti su prelazili u odraslu populaciju. Ceremoniju je predvodio šaman, koji se molio nad decom. Adolescenti su prinosili darove šamanu u perju i kakaou. Nakon obreda inicijacije priređivalo se slavlje. Prilikom sklapanja braka, strogo se vodilo računa da mladenci nisu u krvnom srodstvu. Poštovali su monogamiju, ali je drţanje konkubina bilo dozvoljeno, a odobravali su i razvod. Udovac ili udovica imali su pravo da stupe u novi brak, nakon što je prošla godina dana od sahrane pokojnog supruţnika. Maje su obrađivali zemlju u tropskoj prašumi, a do obradivih površina su verovatno dolazili sistemom ''poseci i spali''. Uzgajali su kukuruz, pasulj, čili-papričice, pamuk, kakao, paradajz i drugo. Njihove porodičnee farme poznate su kao ''milpa''. Maje su bili i vešti lovci i ribari, ali su ipak retko jeli meso, uglavnom na svečanostima. Zanimljivo je da su stare Maje smatrale znakom lepote «razrokost». Viši status se izraţavao pirsinzima na ušima, nosu, i različitim ornamentima na telu. Ĉesto su pripadnici višeg statusa svoje zube ukrašavali ţadom i drugim svetim kamenjem. Treba spomenuti da je kod Maja bila uobičajena deformacija lobanje. Visoko i ravno čelo takođe je smatrano znakom lepote. Ravno čelo postizali su vezivanjem dasaka na čelu beba (dok kosti lobanje još nisu bile u potpunosti spojene), koje su ostavljali vezane danima. Socijalni status razlikovao se i po načinu oblačenja. Klasno društvo je očigledno postojalo, pa su uz plemstvo i sveštenstvo tu bili i plebejci, razne zanatlije, majstori u obradi kamena, ţada, i naroda koji je obrađivao zemlju. Provincijskii dostojanstvenici poticali su od četiri plemićke porodice. Upravnici gradova i sela bili su niţeg ranga, i nisu pripadali kraljevskoj krvi. Klanski sistem je postojao, a nasleđe se računalo po muškoj liniji. Što je čovekov status na društvenoj lestvici bio viši, to je njegova kuća bila bliţa obrednom centru grada, iako prost narod nije ţiveo u samom centru. Najniţu klasu činili su robovi, koji nisu imali nikakva prava. Poloţaj, zemlja i robovi bili su nasledni. Kriminal je kaţnjavan smrću. Maje, baš kao i Asteci, verovali su da su bogovi više puta uništili svet. Kako se to opet ne bi dogodilo, pokušavali su da umilostive boţanstva darovima i ţrtvama. Maje su verovale u bogove koji su otelotvorenje prirodnih elemenata kao što su sunce, kiša, kukuruz... Legenda tvrdi da su prvi zemaljski ţitelji bili Sunce i Mesec. Ĉesto su se međusobno svađali. Mesec je manje sjajan od Sunca, zato što mu je Sunce izvadilo jedno

475

oko kako bi ga kaznilo za neverstvo. Boţanstva šalju kišu mućkajući ogromne tikve pune vode. Istresu li odjednom njihov sadrţaj, izazivaju pravi potop. Kada su ljuti, šalju oluju i grad. Jedna neobična verska svetkovine okuplja dve sportske ekipe. Igra se sastoji u tome da se teška lopta od kaučuka ubaci kroz kameni prsten. Lopta se ne sme dodirivati ni rukama ni nogama, već samo ramenima, kolenima i bokovima. Utakmica je oštra i dolazi do mnogih sudara. Kapiten ekipe koja doţivi poraz ţrtvuje se bogovima. On s ponosom daje svoju krv za dobro bogova i ljudi.

Umetnost Maja Pernata Zmija je boţanstvo koje se često javlja u mitovima Maja. To je hibridna i mistična ţivotinja, a predstavlja kosmičko načelo dualnosti: ono što gmiţe i ono što leti u istom simbolu. Poznat kao Kvecalkoatl (Quetzalcoatl) ili Kukulkan (Kukulcan), on je glavno boţanstvo meksičkog panteona. Kukulkan je bio boje nefrita ili nekog drugog dragog kamena. Bio je bog vetra, te Boţji glasnik i čistač puteva. On je otkrio kukuruz i tako omogućio stvaranje ljudskog roda. Njegovo srce je proţdrla varnica koju je sam zapalio, a onda je uzneseno i postalo planeta Venera. Kukulkan je boţanstvo kojem se

476

pripisivalo i stvaranje čitavog čovečanstva. Maje su bogovima prinosili ţrtve zavisno od potreba naroda. Darovi su najčešće bile plodovi, ptice, razne ţivotinje, dragocenosti, a ponekad i «sveta esencija», ljudska krv. Ljudi bi zasekli svoje telo, pustili krv i sipali je u posebne posude (ponekad naqpravljene u obliku jaguara) kako bi je kasnije ponudili bogu. Smatralo se da puštanje krvi, između ostalog, donosi pročišćenje. Među Majama, ljudsko ţrtvovanje nije bio svakodnevni događaj, ali je bilo obavezno pri velikim ritualima, kao što je krunisanje novog vladara. Ratni zarobljenici niţeg socijalnog statusa postajali su robovi, dok su zarobljenici višeg statusa ţrtvovani bogovima. Ţrtvovanja su se odvijala na igralištima ili na platformama hramova, a izvodili su ih šamani. Najčešće je vođa gubitničke ekipe ţrtvovan odrubljivanjem glave. Ţrtvovanja ljudskog srca postala su naročito popularna tokom post- klasičnog perioda u gradovima na severu Jukatana, pre svega zbog snaţnog uticaja ratničkog naroda Tolteka iz centralnog Meksika. Ţrtve bi (piše profesor Milton Karter) obojili u plavu boju i odveli na sam vrh piramida, gde bi čekala četiri sveštenika nazivana Ĉak - Chac (u čast boga kiše), takođe obojena plavom bojom, gde bi im sveštenik sa titulom Nakom – Nacom, pomoću noţa od opsidijana, otvarao grudi i vadio srca koja su još kucala. Za to vreme, ţrtvine ruke i noge su drţali drugi sveštenici, koji su ponekad nosili maske majanskih bogova, najčešće Ĉaka, boga kiše. Nakom bi zatim srce dao svešteniku Ĉilanu Chilan-u (jaguaru), koji bi krvlju poškropio idola. U nekim gradovima, poput Ĉičen Ice, postojao je i kip nazvan Ĉakmul – Chacmool, koji je drţao posudu u koju su se stavljala sveţe izvađena ljudska srca. Nakon toga bi telo ţrtve, koje se još uvek micalo, bacili niz stepenice piramide, verujući kako na taj način ţrtva još više daje svoju krv bogovima. Maje su danas narod koji ţivi od poljoprivrede, mnogi još ţive u dţunglama kao Lakandoni (nekoliko stotina) i Jukateci na poluostrvu Jukatanu, kojih ima oko 300 000. Danas ljudi koji govore majanskim jezikom ima oko 6 000 000. U priči o Zagoru, Maje se prvi put pojavljuju u epizodi La citta nascosta – Skriveni grad (br. 50; LUX 88; VĈBZ 16) iz 1969. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Pojavljivanje u brojevima 50 i 51.

Majk (Mike) – jedan od trapera sa reke Misisagi u Kanadi. Njihov brodić je napala grupa Kri (vidi Kri) ratnika, predvođenih Gromom (vidi Grom), a Majk je jedini preţiveo. Kasnije je pomogao Zagoru i Timu (vidi Tim Ĉisto Srce) u borbi protiv krivca za Indijanski rat, fanatičnog Pričera (vidi Pričer). Na kraju priče Majk uspeva da se izbori za

477

naklonost lepe i bogate Regine Andersen (vidi Regina Andersen) i ostvari svoje najsmelije snove. Pojavljuje se u broju Specijal 9.

Majk Balder (Mike Balder) – kockar sa Plave kraljice (vidi Plava Kraljica) i rečni duh. Balderov otac je bio knjigovođa u Rečnoj brodskoj kompaniji. Jednoga dana je otkrio da neko stalno potkrada kompaniju falsifikujući datume ukrcavanja. Nakon kratke istrage, on je otkrio da je u pitanju kapetan Kleg (vidi kapetan Kleg). Nije hteo da ga prijavi, već je razgovarao sa njim pokušavši da ga ubedi da vrati novac. Međutim, Kleg je na gest dobre volje odgovorio brutalno. Majkov otac je pronađen zadavljen tri dana pošto je nestao. Kleg je sa ukradenim novcem kupio Plavu kraljicu, a Balderov sin je rastao i spremao osvetu. Kao kockar se zaposlio na Klegovom brodu, a nekoliko meseci kasnije počeo da rasteruje putnike, maskiran u rečnu avet. Majka je razotkrio Zagor, ali je pojava rečnog duha probudila Klegovu savest. Umro je od srčanog udara u snu, posle još jednog od košmarnih snova. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il segreto del capitano – Kapetanova tajna (br. 318; ZS 1101; SD 3) iz 1992. godine, koja je u Srbiji objavljena te iste a u Hrvatskoj dve godine kasnije. Ovo je poslednja epizoda Zagora koja je objavio novosadski Dnevnik u ediciji Zlatna serija. Nakon uvođenja ekonomskih sankcija SRJ u maju 1992. godine, Dnevnik je izgubio licencu. Majk Balder se pojavljuje u brojevima: 316, 317, 318.

Majk Morgan (Mike Morgan) – vođa plaćenika koje je unajmio major Kreber (vidi major Kreber) kada je došao u SAD. Pojavljuje se u brojevima 451 i 452.

Majkl MekKin (Michael McKean) – sin starog MekKina (vidi MekKin) i Tare (vidi Tara), Indijanke iz plemena Delavera (vidi Delaver). Da bi mu se sin obrazovao, stari Škot ga je, nakon smrti majke, poslao u jedan manastir na istoku. Ali, u manastiru je tada izbila epidemija velikih boginja. Dečak bi verovatno umro, da ga iz manastira nije odveo i izlečio čudni monah Inijanac. Međutim, njegov dobročinitelj je uskoro pokazao i svoje drugo lice. Prodao je dečaka nekom engleskom kapetanu kojem su bili potrebni mornari. Ali, dečak je ponovo imao sreće. Kapetan, koji je nedavno pre toga izgubio sina, zavoleo je dečaka i usvojio ga. U Engleskoj je mladi MekKin dobio najbolje moguće obrazovanje, ali je sve vreme planirao da se vrati u Ameriku. Nakon mnogo godina on se vraća u Ameriku u dramatičnom trenutku. Bil Ejk (vidi Bil Ejk) ubija njegovog oca i uz

478

pomoć pukovnika Starklija (vidi pukovnik Starkli), bivšeg engleskog oficira, započinje rat protiv Vaubunovih (vidi Vaubuno) Delavera. Zajedno sa Indijancima, Zagorom i traperima iz tvrđave Vulf, Majkl uspeva da porazi Ejka i Engleze i dođe do svog nasledstva. Ispostavlja se da Indijanac monah koji ga je prvo spasao pa prodao, nije niko drugi do Vaubunov brat Milton (vidi Milton), koji je u mladosti bio zaljubljen u Majklovu majku Taru, pa je ţeleo da se osveti MekKinu. Ovaj događaj je opisan u epizodi La maschera sul volto – Maska na licu (br. 456; LU 139) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Majkl MekKin se pojavljuje u brojevima 455 i 456.

Majk Vajlding (Mike Wilding) – Zagorov otac. Kao oficir američke vojske počinio je zločin, pobivši celo pleme Abenaki (vidi Abenaki) Indijanaca. Zbog ovoga je izbačen iz vojske i sa ţenom i sinom seli se u Darkvud, gde pritisnut griţnjom savesti pokušava da vodi miran i povučen ţivot trapera. Njega i suprugu Beti (vidi Beti Vajlding) ubili su Abenaki predvođeni Solomonom Kinskim (vidi Solomon Kinski) u njihovoj kući na Klier Voteru. Zagora je spasao otac bacivši ga u reku. Zagorov otac se pojavljuje u epizodi Zagor racconta... - Zagor priča (br. 55; LMS 99; SDX 1; LUKL 1), i u jubilarnoj epizodi Il ponte dell'arcobaleno - Dugin most (br. 400; LUSP 6), kao i u reminisencijama i Zagorovim halucinacijama. Pojavljivanje u brojevima: 55, 89, 289, 290, 291, 400, 480; Specijal 8,

Major Arnold Sebastijan (Major Arnold Sebastian) – zapovednik tvrđave Volš. Jedan od oficira koji ne sluţe na čast američkoj vojsci. Mrzi Indijance i postao je saučesnik Rodţera Kelsa (vidi Rodţer Kelso) u njegovim zločinačkim akcijama. Zahvaljujući Zagoru je završio iza rešetaka. Pojavljivanje u brojevima 409 i 410.

Major Asprej (Major Asprey) – ambiciozni oficir bez skrupula. Ĉuo je za eksperiment profesora Veribeda (vidi Adolf Veribed) sa ljudima ţabama i uspeo da ubedi pretpostavljene da se obezbedi izolovana baza, u kojoj bi bilo moguće izvoditi eksperiment u potpunoj diskreciji. Zbog toga je sagrađena predstraţa na Moskito

479

Ajlendu (Ostrvo komaraca), u srcu darkvudske močvare. Pronađeno je pet dobrovoljaca, kojima je Veribed ubrizgao serum, uzet iz preistorijskih ţivotinja, u cilju stvaranja vojnika amfibija. U početku je sve išlo po planu: dečacima su opale malje, telo im je postalo vitkije, a mogli su da izdrţe i po pola sata pod vodom. Ali, Asprej nije bio zadovolIjan rezultatima. Smatrao je da vojnici koji dišu pola sata pod vodom mogu da izvode samo ograničene operacije, i da je eksperiment propao ako ne uspeju da boravak pod vodom produţe u beskonačno. Zbog toga, Veribed pojačava serum, ali se eksperiment otima kontroli. Zamorci produţavaju boravak pod vodom, ali gube sve intelektualne sposobnosti i ljudske karakteristike. Postaju zveri koje napadaju vojnike koji im donose hranu, a kada pobegnu iz baze, situacija izmiče kontroli. Veribed je mučen griţnjom savesti ţeleo da prekine eksperiment, ali ga je Asprej naterao da nastavi sa eksperimentom.

Bitka kod Buena Viste u Američko-meksičkom ratu 1846. godine U međuvremenu, odbegli ljudi-ţabe počinju da seju strah u močvari. Jedno stvorenje ubija mladu indIjanku iz plemena Seneka (vidi Seneke), na dan njenog venčanja. Zagor ubija monstruma i upetljava se u priču. Major Asprej sa još jednim oficirom lovi odbegle monstrume po močvari, kako bi zataškao događaj. Zagor se sukobljava sa majorom i od Veribeda saznaje istinu. On uništava bazu na Moskito Ajlendu i oslobađa

480

Veribeda. Shvativši da je njegov plan propao i da će završiti pred vojnim sudom, Asprej izvršava samoubistvo. Ovaj događaj je opisan u epizodi Le creature delle acque morte – Stvorenja iz mrtve vode (br. 292; ZS 1006) iz 1989. godine, koja je u SFRJ objavljena 1990. pod nazivom Zeleno blato (ZS). Major Asprej se pojavljuje u brojevima 292 i 293.

Major Bolt (Major Bolt) – uskogrudi oficir koji bezpogovorno izvršava naređenja ne razmišljajući o posledicama. Poslat je iz Vašingtona da preseli Indijance Suskvehane (vidi Suskvehane) u pustinjsku oblast jer mu je tako rečeno. Pošto su se Indijanci pobunili protiv takve odluke rešio je da ih silom natera na poslušnost. Kada pukovnik Stivens (vidi pukovnik Stivens) stigne sa novim naređenjem, Bolt se bez ikakvih problema povukao i izvršio naređenje. Oficir koji se slepo pokorava naređenjima se pojavljuje u brojevima 247 i 248.

Major američke vojske tokom II Seminolskog rata (1835-1842) Major Ĉeter (Major Cheter) – nesluţbeni šerif iz malenog Tilboroua i bivši konjički oficir. Srećemo ga u priči o Benu Hobelu (vidi Ben Hobel) i njegovoj porodici. Pojavljuje se u brojevima: 237, 238.

481

Major Edmund Peri (Major Edmund Perry) – zapovednik tvrđave Lojalti i kompanjon Dţordţa Fergusona (vidi Dţordţ Ferguson). Ubio ga je Zagor u Fergusonovoj kući. Pojavljivanje u brojevima: 117 i 118.

Major Gil Raskin (Major Gill Raskin) – kriminalac u uniformi i zapovednik tvrđave Sejfti. Poslat u Darkvud da reši slučaj Sintije Bredmajer (vidi Sintija Bredmajer), devojke koje su tri godine ranije, tokom poslednje pobune, oteli Sauci (vidi Sauci). Autoritativan i netolerantan, brzo je narušio krhki mir između belaca i Indijanaca u Darkvudu. Preduzeo je nekoliko kaznenih ekspedicija koje su dovele do rata. Pokolj na Sendi Riveru, kada je pobijeno čitavo pleme Sauka, doveo je do rata između njih i američke vojske. Za ovu priču je kao uzor posluţio stvarni istorijski događaj – masakr na Send Kriku 1864. godine, kada je američka vojska pod vođstvom pukovnika Dţona Ĉivingtona napala selo Ĉejena i pobila preko 200 Indijanaca, većinom dece i ţena. Major Raskin je postavio ultimatum poglavici Sauka – Vanati (vidi Vanata), da preda belu zarobljenicu. Ovaj je to odbio, jer je Sintija postala njegova ţena i majka njegove dece. Major Raskin kreće u napad na Vanatino selo i oslobađa Sintiju, pobivši prethodno gotovo sve Sauke. Zagor i Narednik Bob Hakman (vidi Narednik Bob Hakman) su pokušali da spreče krvoproliće, ali nisu uspeli. Zbog napada na Raskina, Zagor je završio u vojnom zatvoru. Zbog ‘‘zasluga‘‘ za domovinu, major Raskin je unapređen u čin pukovnika, a u njegovu čast u Darkvud su stigla dva senatora i jedan general iz Vašingtona. I kada je sve izgledalo da je ovo kruna Raskinove karijere, njega je ubila Sintija Bredmajer. Zagor i Narednik Bob Hakman su se potrudili da jadnu ţenu oslobode optuţbi. Priča o majoru Raskinu je ispričana u epizodi Sandy River – Sendi River (br. 133; ZS 374; LUX 140) iz 1976. godine, koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1977. pod nazivom Vanatina zamka (ZS 374). Raskin se pojavljuje u brojevima: 134, 135, 136.

Major Hoz (Major Hawes) – bivši oficir američke vojske i vođa beskrupulozne grupe plaćenika koje je unajmio gradonačelnik Fulk Pasa. Arnold Kvimbi (vidi Arnold Kvimbi), da rasteraju Tuskarore (vidi Tuskarore), koje je Kvimbi ostavio bez vode, pa su napadali njegove rudare. Hozu i njegovim plaćenicima se suprotstavio Gospodar Darkvuda što je neminovno dovelo do Hozove pogibije. Okrutni major se pojavljuje u brojevima 405 i 406.

482

Major Klint (Major Clint) – zapovednik Fort Tauntona. Srećemo ga u priči o Demonskoj Maski (vidi Demonska Maska). Pojavljivanje u brojevima: 202, 203.

Major Kreber (Major Kroeber, Principais Kroeber) – bivši oficir brazilske vojske, a zatim vođa plaćenika pukovnika Kruzada. Srećemo ga u priči o Markusu Antoniju (vidi Markus Antonijo de Karvaljo). Ubio ga je Ĉiko u Davoljen lavirintu. Pojavljuje se u brojevima 451 i 452.

Bitka kod Jorktauna 1781. godine Major Mek Gvajer (Major Mac Guire) – engleski oficir iz doba Američkog rata za nezavisnost (1775-1783). Major je dobio zadatak da sa malim odredom vojnika prenese dva kovčega sa zlatom kroz neprijateljsku teritoriju i da ih preda pukovniku Miltonu, koji je zapovedao glavninom vojske. Zahvaljujući špijunu Gibsonu (vidi Gibson), Mek Gvajer i njegovi vojnicu su uvučeni u zamku, u gradić Rokford, gde su ih stanovnici masakrirali, kako bi se dočepali zlata. Tela Mek Gvajera i njegovih vojnika su bačena u Jamu Škorpiona, nedaleko od grada. Tajna o ovom pokolju je ostala skrivena čitavih šezdeset godina. Major Mek Gvajer se pojavljuje u broju Specijal 14.

483

Major Parker (Major Parker) – drugi oficir iz tvrđave Dţeriko i drugi nevidljivi čovek. Nakon hvatanja Dţima Kelija (vidi Dţim Keli) i incidenta u tvrđavi Dţeriko, Parker je ukrao poslednje četiri ampule Veribedovog izuma (vidi Adolf Veribed), i krenuo u poteru za Zagorom i Ĉikom u nameri da se dočepa formula, ne znajući da ih je Zagor uništio, s anmerom da ih proda vladi one zemlje koja je spremna da više plati. Duh sa sekirom je uz pomoć Ĉika savladao i drugog nevidljivog čoveka. Parker se pojavljuje u brojevima: 165, 166, 167.

Major Raul Martinez (Major Raul Martinez) – sadistički oficir meksičke vojske. Srećemo ga u meksičkoj avanturi Dţima Gitare (vidi Dţimi Gitar) i Perl Najtšejd (vidi Perl Najtšejd). Zločinac u uniformi koji nije prezao ni od ubIjanja starih i nemoćnih da bi postigao cilj koji je sebi zacrtao. Ubili su ga pobunjenici u juţnom Meksiku. Pojavljivanje u brojevima 427 i 428.

Major Tompson (Major Thompson) – oficir američke vojske. Srećemo ga u priči o poručniku Robinsu (vidi poručnik Mark Robins) i uceni. Pojavljivanje u broju 17.

Major Voker (Major Walker) – oficir američke vojske. Srećemo ga u priči o naredniku Dubroskom (vidi narednik Dubroski). Pojavljivanje u broju 17.

Mak Farland (Mac Farland) – pokvareni trgovac iz Nort River Sitija. Prodavao je alkohol i oruţje Indijancima. Zagor, Ĉiko i Bil Spenser (vidi Bil Spenser) su ga strpali u zatvor. Pojavljuje se u broju 332.

Makalan (Macalan) – lovac na ucenjene glave. Surovi čovek koji je u pratnji tri Indijanska tragača lovio begunce iz zatvora. Ubio ga je Dţes (vidi Dţes), begunac iz zatvora San Veli. Pojavljuje se u brojevima 281 i 282.

484

Makela (Makela) - devojka iz plemena Menomina (vidi Menomini). Srećemo je u priči o Sikandinom (vidi Sikanda) plemenu besmrtnih Indijanaca. Pojavljivanje u brojevima: 447, 448, 449.

Maki (Makee) – nogati Indijanac, najverniji Kvanahov (vidi Kvanah) ratnik. Uzalud je pokušavao da pronađe čizme dovoljno velike za svoje noge. Srećemo ga u priči o Elijasu Dafu (vidi Elijas Daf). Pojavljivanje u brojevima: 465, 466, 467, 468.

Makrijus (Macrius) – regent Ol Undasa (vidi Ol Undas). Pojavljuje se u broju Specijal 3.

Mala Lisica (Little Fox) – dečak iz plemena Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Pojavljuje se u brojevima 335 i 336.

Mala Noga (Little Foot) – dečak, sin poglavice Delavera (vidi Delaver) Medveđe Šape. Malu Nogu su zajedno sa krznima lovcima Delaverima oteli beli razbojnici. Zagor je vratio Malu Šapu i pomogao Indijancima da vrate krzna. Ova priča se dogodila u epizodi La vendetta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; LMS 43; ZS 481; SDX 40; VĈBZ 3; LUBZ 2). Pojavljivanje u broju 8.

Mala Puma (Little Puma) – mali mešanac iz plemena Otava (vidi Otava), sin Sare Vud (vidi Sara Vud) i Medveđe Kandţe (vidi Medveđa Kandţa). Pojavljuje se u brojevima 341 i 342.

Malaka (Malaka) – posluţitelj iz tvrđave Overset i brat Okorija (vidi Okori), vođe crnaca iz Grin Spota. Malaka je dostavljao korisne informacije svom bratu Okoriju i ostalima u Grin Spotu. Poginuo je pokušavajući da ubije Dţordana (vidi Dţordan Sidni Lukas). Pojavljuje se u brojevima 141 i 142.

485

Malečite (Malecite, Malécites, Skicin, St. John's Indians) - pleme Indijanaca Algonkina (vidi Algonkini), koje je u XVII veku bilo naseljeno u dolini reke Sent Dţon u kanadskoj provinciji Nju Branzvik, gde ih je prvi put sreo nalazi Samuel de Šamplen. Malečite su bili članovi plemenskog saveza Abenaki (vidi Abenaki) i prijatelji sa Francuziima, koje su podrţavali u borbi protiv Engleza, tokom kolonijalnih ratova. Njihovi potomci su danas organizovani u sedam grupa koje ţive po rezervatima u kanadskim provincijama Nju Branzvik (3000) i Kvibek (200), a jedna u američkoj saveznoj drţavi Mejn (600). Kanadske bande Malečita u Nju Branzviku su: Madawaska Maliseet First Nation, Tobique Band, Woodstock First Nation, Kingsclear First Nation, St. Mary's First Nation i Oromocto First Nation. Na području Kvibekaa ţivi banda Malécite de Viger First Nation. Malečite se u priči o Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi I sei della „Blue Star“ – Šestorica sa „Plave zvezde“ (br. 69; LMS 127; SDX 15; LUKL 8). I tada kao i u kasnijim prilikama obično su neprijateljski orijentisani. Pojavljivanje: 69, 70, 332, 333, 334

Mali Ljudi (Little People) – pleme Indijanaca patuljaka. Jorik (vidi Jorik), pomoćnik veštice Jaske, pripadao je plemenu Malih Ljudi. Oni su bili uvereni da ga je ubio Duh sa sekirom. Zbog toga su pokušali da ga ubiju. Zagor je dokazao svoju nevinost, a zatim spasao Male Ljude od dţinovskih pauka. Ovo se dogodilo u epizodi La danza della scure – Ples sekire (br. 10; ZS 528; SDX 43; VĈBZ 4) iz 1966. koja je kod nas prvi put objavljena 1980. pod nazivom Demoni iz šume (ZS 528). Mnogo godina kasnije srećemo ih u epizodi I Sette Poteri – Sedam moći (br. 273; ZS 918) iz 1988. godine, koja je kod objavljena pod nazivom Tajna sedam moći (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 10, 11, 272, 273.

Mali Saliven (vidi Saliven)

Maligan (Mulligan) – 1. stari oslepeli traper. Maligan je u Izgubljenim brdima spasao dečaka iz plemana Vuvukama (vidi Vuvukami) od pume. Traţeći vodu da opere dečaku rane, nabasao je na gigantski dijamant Vuvukama. Jedan zrak iz dijamanta ga je pogodio u oči i on je oslepeo. Od tada je o njemu brinuo Nigai (vidi Nigai), dečak koga je spasao. Starog Maligana je ubila banda Sala Bredeskog (vidi Sal Bredeski), mučeći ga da bi im otkrio put do dijamanta. Maligan se pojavljuje u broju Specijal 2.

486

2. – poočim i spasilac Dţonija Nakiara (vidi Dţoni Nakiar). Kriminalac i poslovni čovek. I ne znajući, Maligan je bio odgovoran za tragediju Crvene Strele (vidi Crvena Strela) i svog pastorka. Kada je Nakiar ovo saznao ubio je Maligana. Pojavljuje se u broju 403.

Bull Dance Mandan O kee pa Ceremony– George Catlin (1832) Mandani (Mandan, Numakaki, Numangkake), pleme Siuan Indijanaca. U najranijem periodu ţiveli su pored reke Hart, pritoke Miisurija, a kasnije uz rjeku Najf. Sastojali su se od nekoliko bandi: Nuptadi, Nuitadi, Awigaxa, Istopa ili ''Those Who Tattoo Themselves'.' Engleski naziv Mandan nastao je od sličnih egzonima koji se javljali u jezicima susednih Siuan plemena, kao što su Miwátąni, kod Tetona, Miwátani, kod Janktonai Indijanaca, Mawátani ili Mąwátanį kod Janktona, Mawátąna ili Mawátadą kod Santima, a značenje ovih naziva je ''those who live along the river''- ''Oni koji ţive pored reke''. Sami sebe su nazivali Rųwągka·ki, što se ponekad pisalo i kao Numakaki ili Numangkake. Postojao je i naziv Wįgti Ųtahąkt ili "East Village" – ''Istočno selo'' od čega je u engleskom jeziku nastalo Metutahanke ili Mitutahankish. Najnoviji naziv je Rųgeta - "ourselves, our people" – ''Naši, naš narod''. Kod Indijanaca Hidatsa (vidi Hidatsa) postojali su nazivi A-rach-bo-cu

487

koji je zabeleţio Long (1791) i How-mox-tox-sow-es. Indijanci Arikara (vidi Arikara) nazivakli su ih Kanit', Otave (vidi Otava) Kwowahtewug, Ĉejeni (vidi Ĉejeni) Mo-no'-ni-o, a Krou Indijanci (vidi Krou) U-ka'-she, ili "earth houses" – ''Zemljane kuće''. Značenja ostalih naziva nisu poznati. Mnogi drugi alternativni nazivi u raznoj literaturi za njih su: Mayátana, Mayátani, Mąwádanį, Mąwádąδį, Huatanis, Mandani, Wahtani, Mantannes, Mantons, Mendanne, Mandanne, Mandians, Maw-dân, Meandans, les Mandals, Me-too´-tahäk, Numakshi, Rųwąʔkši, Wíhwatann, Mevatan, Mevataneo.

Mandan Village – Karl Bodmer (1844) Postoje različite teorije o istočnjačkom poreklu, i verovatno su, smatra Svanton, došli negde iz područja Vinebaga ili Ohaja. Prema Mandanima, oni su se prvo nastanili u području reke Vajt, pritoci Misurija, u današnjoj Juţnoj Dakoti, nakon čega odlaze na reku Moro, pa na reku Hart, gde sreću bele ljude. Prvi belac koji je došao među njih je frankokanadski trgovac krznom i istraţivač Varendri (Varendrye) 1738. godine. Godine 1750. oni su imali devet sela, ali su do 1776. preostala samo dva, koja se već nalaze 6 km od ušća Reke Noţ (Knife River). Ovde ih je 1804. zatekla i ekspedicija Luisa i Klarka. Dolazak belaca za Indijance znači i pojavu raznih bolesti, pa su 1837. gotovo uništeni od

488

epidemije boginja, a od 1500 ih je preostalo svega 31. Oslabljeni i gotovo nestali pridruţuju se 1845. plemenu Hidatsa i odlaze u rezervat Fort Bertold gde i danas ţive njihovi potomci. Ova dva plemena, zajedno sa Arikarama ujedinjeni su pod imenom ''Three Affiliated Tribes'' – Tri udruţena plemena ili MHA (Mandan, Hidatsa, Arikara) Nation. Mandani su seoski, ali pravi prerijski Indijanci, lovci na bizone, i uzgajivači kukuruza (mandan corn), a zajedno sa Arikarama i Hidatsama antropolozi (V. Rejmond Vud) ih smatraju prerijskim seoskim stanovništvom. Ţiveli su u velikim zemljanim kućama, u naseljima opasanim palisadama. U blizini svojih sela uzgajali su kukuruz, pasulj i tikvu. Da bi biljke mogle da rastu, prema mandanskom verovanju, o njima brine besmrtna starica, koja ţivi negde daleko na jugu. Ona u proleće šalje svoje zamenike da umesto nje obave posao kako bi biljke napredovale. To su uglavnom vodene ptice, pa je divlja patka zaduţena za pasulj, a divlja guska za kukuruz. Lov je veoma vaţan, jer im je to bio jedini način da dođu do mesa. Zbog toga su priređivali razne ceremonije. Najvaţnija je svakako višednevna Okipa ili O-kee-pa dance, a dovođen je u vezu sa lovom uopšte. Ova ceremonija je imala dvojaku funkciju, komemoraciju mitskih događaja i funkciju podsticanja plodnosti bizona, i trajala je nekoliko mjeseci, odnosno dok traje steonost. Okipa se odrţavala leti, dok su se u haldnim zimskim danima odrţavali Snow Owl (Sneţna sova), Red Stick (Crveni štap) i White Buffalo Cow (Bela bizonka) ceremonije. Ceremonija Crvenog štapa imala je za cilj da od decembra do marta privuče bizone. Za tu priliku bi mladi muţevi prepuštali svoje ţene starcima, ostavljajući ih gole ispod krznenih ogrtača. Starci su predstavljali bizone i kroz stvarni ili simbolični koitus prenosili mlađima, posredstvom ţena svoje natprirodne moći, i na taj način osiguravali uspeh u lovu i ratu. Mit o Crvenom štapu spominje devojku Kukuruznu Svilu, koja beţi iz sela, od svoga zavodnika (starca), a na povratku u selo pronalazi i usvaja devojčicu, za koju se ispostavlja da je proţdrljivi div, koji proţdire sve stanovnike sela. Devojčica ljudoţder je personifikacija gladi. Potkazali su je bizoni pa je spaljuju na lomači. Od tog vremena kad zimi selu zapreti glad, doći će bizoni koji će se ponuditi kao hrana, u znak zahvalnosti što su i mladi muţevi ponudili svoje ţene. I ceremonija Bele bizonke je zimska ceremonija, a osim Mandana, priređivali su je i njihovi dalji rođaci - Hidatse. Krzno bele bizonice kod Mandana je imalo je veoma visoku cenu (15 konja, kaţe Eva Lips), i zajedno sa klipom kukuruza i grančicom pelina ţrtvovalo se samom suncu. Pohk-hong Pohk-hong je ispit hrabrosti i izdrţljivosti kojem su se podvrgavali mladići plemena Mandana da bi mogli da postanu ratnici. Ovu surovu inicijaciju opisao je Dţordţ Katlin

489

(vidi Katlin Dţordţ). Obredu prethodi četverodnevni post i bdenje, nakon čega ispitanika ispod krova vračeve kuće veţu uţadima, koja su pričvršćena za štapiće provučene kroz mišiće na grudima i leđima. Na drugim štapovima obesili bi njihovo oruţje i jednu ili dve bizonove glave. Ovako obješene vrteli bi ih na konopcima dok ne bi izgubili svest. Nakon što bi se osvestili, odsecan im je jedan članak na prstu, a zatimi bi ih vukli po podu, sve dok se kidanjem mišića i koţe, ne bi oslobodili tereta i konopaca. Celi obred je podrazumevao da nesrećnici nisu smeli da glasno pokazuju bol. Ako bi samo jauknuo, obred je prekidan, a ispitanik bi bio izvrgnut podrugivanju ţena. Rane bi kasnije lečio vrač lekovitim travama.

The Cutting Scene, Mandan O-kee-pa Ceremony – George Catlin (1832) Struktura društva Prema Morganu, Mandani su svoje poreklo računali po ţenskoj lozi, a poloţaj i imovina nasleđivali su se unutar klana. Sklapanje bračnih veza unutar klana je zabranjivano. Izvesni Dţozef Kip, iz starog mandanskog sela na Misuriju, čija je majka bila Mandanka navodi 1876. godine, da je naslijedio svoj klan po majci, što je takođe potvrda o matrilinearnosti Mandana. Mandani su imali 7 kalnova: Ho-ra-ta-mu-mäke (Wolf Vuk), Ma to-no-mäke (Bear - Medved), See-poosh ka (Prairie Chicken - Prerijski petao),

490

Tä-na tsu-kä (Good Knife - Dobri noţ), Ki-tä ne-mäke (Eagle - Orao), E-stä-pa' (Flathead - Pljosnatoglavi) i Me-te-ah'-ke (High Village - Gornje selo). Mandani se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Indian Circus – Indijanski cirkus (br. 84; ZS 311; ZS 967; SDX 30; LUKL 17) iz 1972. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1976. godine. Pojavljivanje u brojevima: 84, 232, 233, 260, 376, 377, 378, 379, 400; Specijal 4, 10;

Manđantini Marčelo (Mangiantini Marcello, 1971- ) – italijanski crtač stripa. U SBE radi od 2003. godine. Ilustrovao je epizodu I trappers di Fort Arrow – Traperi iz Fort Eroua (br. 489; VĈ 21; LU 172) iz 2006. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Brojevi koje je potpisao Manđantini: 488 i 489.

Osceola (1804-1838) čuveni poglavica Seminola na ilustraciji iz knjige History of the Indian tribes of North America Mek Kenija i Hola iz 1838. godine

491

Manetola (Manetola) – poglavica Seminola (vidi Seminole). Jedna od najtragičnijih figura iz priče o Zagoru. Ponosni poglavica koji je vodio pravednu borbu da spase svoj narod od istrebljenja. U Zagoru se prvi put pojavio u epizodi Seminoles – Seminole (br. 43; LMS 10; LUX 81; VĈBZ 14) iz 1969. koja je na prostorima bivše SFRJ prvi put objavljena 1970. pod nazivom Pukovnikova podvala (LMS 10). Tom prilikom Zagor je spasao Manetolu od zle sudbine koju mu je dodelio verolomni general Vilkoks (vidi general Vilkoks). Drugi i poslednji put, ţivog ga srećemo u epizodi Liberta’ o morte – Sloboda ili smrt (br. 91; ZS 284; ZS 932; LUX 99; LUKL 20) iz 1973. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. godine. Ovom prilikom Manetola na predlog Liberti Sema (vidi Liberti Sem) odvodi svoje Seminole na karipsko ostrvo Britaniju, koja je pod engleskom upravom, u nadi da će konačno naći zemlju u kojoj će Seminole moći da ţive slobodno. Manetola je ponovo prevaren i u svojoj borbi za slobodu je izgubio ţivot. Poslednji put, Zagor je video svog prijatelja Manetolu u svojevrsnom Indijanskom raju, u epizodi Il ponte dell' arcobaleno – Dugin most (br. 400; LUSP 6) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 2005. godine. Manetola se pojavljuje u brojevima: 43, 44, 45, 89, 90, 91, 92, 309, 310, 400.

Manko (Manco) – jednoruki bandit, ortak Sala Bredeskog (vidi Sal Bredeski). Pojavljuje se u broju Specijal 2.

Manko (Manko) – Afrikanac iz plemena Dan, nasatanjen u Monroviji. Manko je uvideo kakve će posledice po Afrikance imati naseljavanje Liberije (vidi Liberija) oslobođenim robovima iz Amerike, pa je rešio da učini sve kako bi uništio koloniju afroAmerikanaca u zapadnoj Africi. Pretvarajući se da je prijatelj Liberti Semu (vidi Liberti Sem) pridruţio se grupi koja je krenula da nabavi kinin kako bi spasla obolele od malarije u Monroviji. Tokom celog puta grupa je nailazila na razne prepreke. Na samom kraju, Zagor shvata da je za sve njihove probleme odgovoran Manko. On priznaje šta je uradio i objašnjava

492

da je činio sve kako bi sprečio stvaranje kolonije oslobođenih robova u Africi. On smatra da američki crnci donose sa sobom društvo kakvo postoji u Americi i da će u takvoj zemlji Dani i drugi Afrikanci biti smatrani manje vrednima i da ih nikada neće prihvatiti za ravnopravne članove zajednice. Istorija će pokazati da je Manko bio u pravu. On ne ţeli da ga odvedu u Monroviju i sude mu, pa se sa broda baca u more prepuno ajkula. Ovaj događaj je opisan u epizodi La terra della liberta – Zemlja slobode (br. 425; LU 108; AB 6) iz 2000. koja je u ex-YU objavljena 2005. godine. Manko se pojavljuje u brojevima 425 i 426.

Manomeji (vidi Menomini)

Manuel (Manuel) – poglavica Apača (vidi Apači). Kada je bio dečak, uhvatili su ga neki meksički stočari i iz čiste zabave mu utisnuli ţig sa slovom M na grudima. Patološki je omrznuo belce i posvetio svoj ţivot borbi protiv njih. Za nekoliko godina je postao vođa jedne od najkrvavijih grupa Apača. Vodio je rat do istrebljenja sa belcima oko reke Rio Grande. Zagor i Ĉiko su ga sreli po odlasku iz Ĉivave, na putu ka Santa Magdaleni, kada su upali u zasedu Manuelovih ratnika i uspeli da sačuvaju ţive glave. Kada je gradonačelnik Santa Magdalene (vidi gradonačelnik Santa Magdalene) izvršio pokolj u plemenu Belog Noţa (vidi Beli Noţ), Manuel je bio svedok ovom gnusnom zločinu. Njegovi Apači su opseli grad sa namerom da pobiju sve stanovnike, ali je gradonačelnikova ţrtva spasla ţivote miroljubivih građana. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sangue apache – Krv Apača (br. 360; SD 24) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Manuel se pojavljuje u brojevima: 359, 360, 361.

Marada (Marada) – tuareška (vidi Tuarezi) princeza i supruga Endrjua Kejna (vidi Endrju Kejn). Pojavljuje se u brojevima: 386, 420, 421, 422, 479.

Marcorati Stefano (Marzorati Stefano, 1960- ) – italijanski publicista i strip scenarista. Za Zagora je napisao epizodu Golgotha – Golgota (br. 402; SD 65) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Potpisao je brojeve 401 i 402.

493

A Moorish courtyard – Frederick Arthur Bridgman (1885) Marčelo Karlo Rafaele (Marcello Carlo Raffaele, 1929-2007) – italijanski strip crtač, rođen u Ventimiliji 16. novembra 1929. godine. Kao mladić je napustio školu i otišao u Pariz, gde je započeo karijeru strip crtača. Sarađivao je sa mnogim izdavačima u Francuskoj, gde je radio na strip adaptacijama knjiţevnih klasika, kao što su: Ben Hur, Dţejn Ejr, Oliver Tvist i Biblija. Sedamdesetih godina se proslavio radom na stripovima Doktor Ţistis i Nepoznati konjanik, koji su objavljivani i u SFRJ, u Zlatnoj Seriji i Lunov Magnus Stripu. U tom periodu sarađuje i sa čuvenom francuskom enciklopedijom Larus, za koju crta Istoriju divljeg zapada. Sa SBE počinje saradnju 1991. godine, kada se pridruţuje timu Teksa Vilera. Osim Teksa, povremeno je crtao i za Zagora. Prva epizoda koju je nacrtao Marčelo je Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD). Umro je u rodnoj Ventimiliji 23. decembra 2007. godine. Poslednja epizoda Zagora koju je potpisao ovaj legendarni crtač je bila Guerra eterna – Večni rat (br. 435; LU 118) iz 2001. koja je u Hrvatskoj objavljena 2006. godine. Brojevi koje je nacrtao Marčelo: 345, 346, 347, 348, 411, 412, 413, 414, 434, 435; Specijal 6, 12.

494

Mardţ Kolman (Margie Coleman) – sestra Dţima Kolmana (vidi Dţim Kolman) i druga ţena koja je imala romansu sa Zagorom. Mardţ umalo nije postala ţrtva Kandraksovog (vidi Kandraks) obreda. Spasao je je Zagor u poslednji čas. Kasnije se udala za profesora Meklauda (vidi Dţordţ Meklaud). Mardţ Kolman se pojavljuje u brojevima: 130, 131, 132, 133, 249, 250, 251, 432, 433, 435.

Margit Vesi (Margit Veszi) – vidovita mađarska emigrantkinja koju su stanovnici Derforda ţeleli da spale na lomači, optuţivši je da je veštica, kada je nestalo petoro dece iz sela i okoline. Nesrećna ţena se sa svojim muţem Imreom doselila u Ameriku u potrazi za boljim ţivotom, ali joj je muţ ubrzo umro. Margit nikada nije naučila dobro engleski, pa su je stanovnici Derforda zbog njenog jezika i odeće brzo prozvali vešticom. Kada su počela da nestaju deca iz okoline, bespomoćna ţena je bila najlakša meta na kojoj su neuki ljudi, puni predrasuda, pokušali da iskale svoje frustracije i očaj. Spasao ju je Zagor, pronašavši pravog krivca: Evelin Ros (vidi Evelin Ros). Ovaj događaj je opisan u epizodi Giustizia sommaria – Gruba pravda (br. 462; LU 145) iz 2004. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. pod nazivom Presuda po kratkom postupku (LU). Margit se pojavljuje u brojevima 461 i 462.

Mari Lavo (Marie Laveau) – vudu (vidi vudu) sveštenica iz Lujzijane, bivša gusarka i jedna od najopasnijih ţena sa kojima se Zagor ikada sukobio. Njen lik je izgrađen na osnovu istoimene istorijske ličnosti. Prava Mari Lavo (1782-1881) je američka vudu sveštenica kreolskog porekla koja je bila jedna od najmoćnijih ţena Nju Orleansa u prvoj polovini XIX veka. Mari iz Zagora je crnkinja i nije razjašnjeno da li je rođena slobodna ili kao robinja. U mladosti se pridruţila piratskoj posadi Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan), i plovila na njegovom brodu Prajd (vidi Prajd). U bandi je upoznala i Erika Lasala (vidi Erik Lasal) pa su njih dvoje postali ljubavnici. Kada su američke vlasti uspele da oteraju Lafita iz Nju Orleansa, Lasal nije pošao s njim. Ostao je u LujzIjani i postao uvaţeni građanin. Mari, iako ţeljna pustolovina, odlučila je da ostane uz Erika, ali ju je on odbacio i oţenio se bogatom belkinjom. Mari je kasnije otkrila da je Erik sa Dţonom Konorom (vidi Dţon Konor) učestvovao u zaveri protiv Lafita kako bi oteo

495

njegovo zlato. Prajd je uništen u jednoj laguni uz obalu, a Erik je sa svojim delom plena sa potopljenog broda kupio plantaţu i postao uspešan poslovni čovek. Tada je Mari počela da ga mrzi i priprema osvetu protiv njega. S vremenom se povezala sa Vlandingima (vidi Vlandingi), crnačkim razbojnicima koji su pljačkali plantaţe po LujzIjani. Od njih je naučila umeće vudu crne magije i postala njihov vođa. Skrivajući mrţnju prema Eriku, predstavljala se kao obična ţena koja gata iz tarok karata. Odlazila je na skupa primanja u kuće bogataša, a kada bi otkrila poloţaje sefova s novcem i ostalih dragocenosti, Vlandingi bi iste noći napadali i pljačkali te kuće. Erik je u međuvremenu dobio sina Ţaka (vidi Ţak Lasal), i nakon 18 godina, Mari mu je dala drogu od koje je pao u komu. Verujući da mu je sin mrtav, Erik ga je sahranio, a Mari ga je ostavila ţivog u grobu sve dok nije izgubio um. Kasnije ga je izvukla iz groba i od njega napravila svog bezumnog poslušnog roba, zombija.

Marie Lavoe – Frank Schneider (1920) Mesec dana posle ovog događaja, u obliţnji grad Lafajet su stigli Zagor, Chico, Diging Bil (vidi Diging Bil) i Gambit (vidi Gambit), koja je zapala za oko Eriku Lasalu. Zagor je sprečio pljačku Vlandinga koju su organizovali u obliţnjoj vili, ali ga je jedan od njih, Kriminel (vidi Kriminel), zaustavio drogom. Lasal je ugostio Zagora i njegove prijatelje ali je traţio od Mari da se pobrine za Zagora i leči ga u slučaju da droga ima ozbiljne

496

posledice. Međutim, Mari je dala Zagoru isti otrov koji je dala i Ţaku, i on je na zaprepašćenje svojih prijatelja umro. Verujući da je Zagor mrtav, prijatelji su ga sahranili u grobnici porodice Lasal. Već iste večeri, Mari je odvela Zagora u skrovište Vlandinga usred močvare, kako bi ga nagovorila da im se pridruţi. On ga konstantno drogira, pokušavajući da ga ubedi da je reinkarnacija Dambale, princa Songaja (vidi Songaj), ali joj se Zagor uspešno odupire. Ona tada izvodi jedan od najteţih i najopasnijih vudu rituala – uz pomoć drogiranog Zagora, oslobađa iz tamnice u paralelnom svetu, monstruoznog Majstora Karefura, boga čistog zla. Za to vreme je zombi Ţak Lasal oteo Gambit i Zagorovi prijatelji kreću u poteru za njim. Ţak ih odvodi u onu istu lagunu u kojoj je Erik pobio mornare sa Prajda. Uz pomoć Majstora Karefura Mari oţivljava mornare sa Prajda i oni napadaju ljude Erika Lasala. Zagor se u međuvremenu oslobađa iz ruku Vlandinga i stiţe u prvaom trenutku da spasi Ţaka Lasala, čiji se otac ţrtvuje za ţivot svog sina. Međutim, Mari uz pomoć Vlandinga odvodi Gambit i Zagor kreće za njima. Na kraju, njih dve upadaju u ţivo blato a Zagor uspeva da spase Gambit. Mari Lavo tone i Zagor je ubeđen da je mrtva. Ali, na kraju priče vidimo Mari u jednoj straćari, u srcu močvare, u društvu stare crnkinje koja ju je očigledno spasila. Iako ţiva, ona je prestravljena. Njene poslednje reči su: ''Bog zla slobodno luta svetom''. Ova fantastična priča je opisana u epizodi La laguna dei morti viventi – Laguna ţivih mrtvaca (br. 367; SD 31) iz 1996. godine. Mari Lavo se oporavila i otišla u zemlju svojih predaka – Afriku. Zahvaljujući svojim veštinama došla je u kontakt sa nekromantima (vidi nekromantija) iz Kuša (vidi Kuš) uz čiju pomoć je postala kraljica drevnog Songaja. Njeno kraljevstvo je postalo najmoćnije među malim afričkim drţavama u zapadnoj Africi. Ovo joj je pošlo za rukom, zahvaljujući crnoj magiji, njenoj i Vendisovoj (vidi Vendis). Vendis, kušitski nekromant, pomaţe Mari Lavo jer ona poseduje ključeve drugog sveta, iz koga Vendis ţeli da prizove monstruoznog boga zla – Velikog Crva. Zbog toga joj na raspolaganje stavlja ratnike Kuša i jezive ţive mrtvace kojima gospodari. Kada se na obale Afrike iskrcao Ponos (vidi Ponos), brod Ţana Lafita (vidi Lafit Ţan), na kome su bili Zagor, Ĉiko, Diging Bil i Ţak Lasal, Mari koristi svoju magiju i doziva Ţaka u svoj grad. Zagor, Ĉiko i Bil kreću u potragu za njim, a ubrzo nakon njih to čini i Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit) u pratnji Van Sutera (vidi Van Suter) i još jednog mornara. Dok su Zagor, Ĉiko i Bil uleteli u avanturu sa Endrjuom Kejnom (vidi Endrju Kejn) u Sahari, ratnici Kuša hvataju Deniz i Van Sutera i dovode ih u Songaj. Mari skuplja Zagorove prijatelje jer ţeli njega. Ona i dalje veruje da je on reinkarnacija Dambale i ţeli da zeajedno sa njom vlada Songajem. Kada su se tri prijatelja pribliţila Songaju,

497

gostoprimstvo su našli kod plemena Bahmila (vidi Bahmili), pigmeja koji odbijaju da se pokore kraljici Songaja i ratnicima Kuša. U napuštenom selu Bahmila Zagora, Ĉika i Diging Bila napadaju uţasni divovski crvi čiji otrovni ujed zatruje Zagorovu krv, pa kada ratnici Kuša napadnu Bahmile, malaksali Zagor postaje njihov zarobljenik.

Vudu simbol Dambale U Songaju, Mari ponovo drogira Zagora i on poveruje da je Dambala, pa staje na čelo ratnika Kuša i napada Bahmile. Zagor zarobljava svoje prijatelje i dovodi ih u Sogaj. Mari Lavo pokazuje i svoje drugo lice, ona ţeli da joj Zagor postane ljubavnik i ne namerava da naudi njegovim prijateljima. Vendis to shvata i okreće se protiv svoje kraljice. On drogira Mari i Zagora i nju primorava da izvrši ritual prizivanja Velikog Crva. Dok Mari izvodi ritual, Vendis ţrtvuje divovskim crvima zarobljenike Bahmile i Zagorove prijatelje. Nesrećni Ţak, koji je u poluzombiranom stanju uspeva da se suprotstavi Vendisovoj volji u pokušaju da spasi Deniz. Ovo budi Mari iz hipnotičkog transa i ona pokušava da prekine ritual. Međutim, Veliki Crv je već prešao granicu između dva sveta. Jedina nada je da Zagor ubije mračnog boga. Zahvaljujući uputstvima Mari Lavo on uspeva da mu pronađe slabu tačku i ubija monstruma. Očajni Vendis baca Mari divovskim crvima. U poslednjem trenutku Zagor spasava kraljicu Songaja, a Vendis gine. Ovaj događaj je opisan u epizodi La regina della città morta – Kraljica mrtvog grada (br 423; AB 4; LU 104) iz 2000. koja je u ex-YU prvi put objavljena 2004. godine. Nakon ovoga Mari Lavo odlučuje da ostane u Africi među Bahmilima. Mari Lavo se pojavljuje u brojevima: 366, 367, 417, 419, 422, 423, 424.

498

Marija Helena Luz (Maria Helena Luz) – prelepa Brazilka, ljubavnica i saučesnica Markusa Antonija de Karvalja (vidi Markus Antonijo de Karvaljo). Pojavljivanje u brojevima 451 i 452.

Marija Pepe (Maria Pepe) – Ĉikova sestra. Udata je za Porfirija Pepea (vidi Porfirijo Pepe) sa kojim ima petnaestoro dece. Ţiveli su u malom mestu Santa Magdalena, blizu Ĉivave, a kasnije su se preselili u Vera Kruz. Prvi put se pojavljuje u epizodi Sangue apache – Krv Apača (br. 360; SD 24) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Pojavljivanje u brojevima: 360, 361, 475, 476.

Marion Korman (Marion Corman) – ţena Boba Kormana (vidi Bob Korman) koju je otela ''Divlja horda''. Iako je njihov vođa Lamort (vidi Lamort) namerava da je sa ostalim ţenama proda u Kanadi, zaljubio se u nju i odlučio da je zadrţi za sebe. Spasli su je Bob i Zagor, pošto su prethodno uništili bandu i ubili Lamorta. Marion se pojavljuje u broju Specijal 17.

Mark Douler (Mark Dowler) – najstariji sin Zeba Doulera (vidi Zeb Douler). Pojavljivanje u brojevima 442 i 443.

Mark Ridel (Mark Rydell) – jedan od dva brata Ridel. Za razliku od brata Grega (vidi Greg Ridel), Mark je postao razbojnik. Pridruţio se bandi Baza Krejmera (vidi Baz Krejmer) i pljačkao banke i diliţanse. Sticajem okolnosti su napali banku u Silver Taunu, baš u trenutku kada su tu nalazio Zagor. Prilikom napada nije sve išlo po planu pa je došlo do puškaranja u kojem je poginuo i otac braće Ridel. Baz je uzeo taoca, ćerku direktora banke Lindu Hil (vidi Linda Hil). Skrhan očevom pogibijom, Mark zajedno sa Lindom beţi od ortaka, a pošto se u međuvremenu i Zagor umešao u priču, Mark i njemu spašava ţivot. Priča o braći Ridel dobija neverovatan obrt kada Mark rešava da vrati novac. Ispostavlja se da je ''dobri i pošteni'' Greg sve vreme radio sa bratom kao doušnik. Braća se sukobljavaju i Mark uspeva da onesvesti Grega. Zbog svega učinjenog, Zagor pušta Marka da pobegne, a Greg završava u zatvoru. Ova tragična priča je opisana u epizodi Tragedia a Silver Town – Tragedija u Silver Taunu (br. 329;

499

LU 82) iz 1992. koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. godine. Mark Ridel se pojavljuje u brojevima 329 i 330.

Marko Medina (Marco Medina) – rančer iz Teksasa. Nekada je bio bandit, ortak Ignacija Vargasa. Za razliku od svog kompanjona Medina nije bio ubica. Razdvojio se od Vargasa i započeo miran ţivot na ranču kod Galvestona. Kako to obično biva u svetu kriminala i politike, Vargas je postao guverner Oklahome. Prvo što je ţeleo da uradi je da smakne neprijatnog svedoka. Poslao plaćenog ubicu da ubije Medinu. Bio je to Hulio Ordonez (vidi Hulio Ordonez) koji je stigao u Galveston u isto vreme kada i Zagor i Ĉiko. Traţio je ljude koji će se probiti do Medininog ranča preko teritorije Apača (vidi Apači). Ovim plaćenicima se pridruţio i stari Zagorov znanac Dţimi Gitar (vidi Dţimi Gitar). Ovaj događaj se zbio u čuvenoj epizodi Il mio amico Guitar Jim – Moj prijatelj Dţimi Gitar (br. 100; ZS 312; LUSP 4) iz 1973. godine, koja je u SFRJ prvi put objavljena 1976. pod nazivom Dţimi Gitar (ZS). Pojavljivanje u broju 100.

Markus (Marcus) – leteći čovek. Jedan od prvih protivnika Duha sa sekirom. Akrobata i hipnotizer, koji je zbog počinjenog ubistva pobegao iz cirkusa u kojem je radio. U Darkvud je doveo celo pleme Indijanaca – Pigmeja. Ovi mali Indijanci su sebe nazvali Ljudi Šišmiši (vidi Ljudi Šišmiši). Izgradili su pravi grad u krošnjama drveća i terorisali okolinu. Zagor je sa lakoćom karakterističnom za prve epizode izašao na kraj sa njima. Markus je poginuo, a Ljudi Šišmiši su se vratili odakle su i došli. Ovaj događaj je opisan u epizodi Terrore! – Teror (br. 2; LMS 39; ZS 460; SDX 33; VĈBZ 1; LUBZ 1) iz 1965. godine koja je kod nas prvi put objavljena 1971. pod naslovom Leteći manijak. Markus se pojavljuje još jednom u epizodi Magia indiana – Indijanska magija (br. 500; LUSP 14; VĈ 32), ali je ovde u pitanju halucinacija. Pojavljivanje u brojevima: 2, 3, 500.

Markus Antonijo de Karvaljo (Marcus Antonio de Carvalho) – laţni plemić i vođa razbojničko-revolucionarne druţine iz oblasti Sertao u severnom Brazilu. Markus je bio sitni zemljoposednik koga je ugroţavao moćni i surovi sused - pukovnik Kruzado (vidi

500

pukovnik Kruzado). Kruzado se prema svojim seljacima ponašao gore nego prema robovima, dok je robove tretirao gore nego ţivotinje. Očajni ljudi su u pokušajima bekstva utočište redovno nalazili kod Markusa, koji je svoje robove oslobodio i ophodio se sa njima kao sebi ravnima. Zbog toga je Kruzado sa svojim plaćenicima, kojima je na čelu bio major Kreber (vidi major Kreber), počeo da napada sela koja su se nalazila na Markusovoj zemlji. Otvoreni rat je započeo kada je na Markusovo imanje pobegla lepa Marija Helena Luz (vidi Marija Helena Luz), ćerka jednog Kruzadovog seljaka, koju je pukovnik ţeleo da poseduje.

Negra tatuada vendendo cajus – Jean-Baptiste Debret (1827) Nakon toga, Kruzadovi ljudi podmeću poţare na Markusovoj zemlji i pljačkaju robu koju je Markus slao na obalu. Našavši se u dugovima do guše, Markus je pokušao da u kockarnici dođe do novca, ali je ostao bez ičega. Ostalo mu je da bira između dve opcije: ili da Kruzadu proda zemlju, ili da se odmetne. Shvativši da će njegovi ljudi tako postati Kruzadovi robovi odlučio se za drugu opciju. Skoro svi seljaci su pobegli sa njim u planine i osnovali kilombo – republiku slobodnih ljudi. Ali, da bi zajednica preţivela, Markus je okupio grupu sposobnih ljudi i počeo da pljačka Kruzada. Uz Mariju, njegovi

501

najsposobniji ljudi su bili Ţatir (vidi Ţatir), poznat kao ''Crni demon'' i Ţoakim (vidi Ţoakim Pesoa). Kruzadov odgovor je bio brutalan. Objavio je Markusu pravi rat. Kreber i njegovi ljudi su pronašli skrovište u kilombu i pobili starce, ţene i decu. Markus je sa bandom bio u akciji te noći, pa su tako preţiveli pokolj. Oni tada počinju da se bore protiv Kruzada na isti način i preuzimaju sve neprijateljeve nasilne metode. Najveći uspeh Markusove bande je bio kada su opljačkali kola sa velikim tovarom Kruzadovog zlata. Nakon toga Kruzado pokreće rat do istrebljenja. Jedan za drugim, Markusovi prijatelji ginu, a Markus shvata da je među njima izdajnik. Ispostavlja se da je to Ţoakin, koga Ţatir ubija. Njih troje, Markus, Marija i Ţatir, ukrcavaju se sa zlatom na brod i odlaze u SAD. Plan im je da se dočepaju Kvibeka. Put od Njujorka do kanadske granice nastavljaju bogato ukrašenom kočijom, predstavljajući se kao evropski plemići. Put ih dovodi u Darkvud i tu sreću Duha sa sekirom. I pored toga što mu ne ulivaju poverenje, Zagor im obezbeđuje pratnju Mohavka (vidi Mohavk) do planina na severu. Kada se posle dvadeset dana Mohavci ne vrate, Zagor kreće za njima i saznaje stravičnu istinu. Nesrećni Indijanci su mučeni i obešeni o jedno drvo pored puta. Odmah zatim, susreće neobičnu šaroliku druţinu sastavljenu od Brazilaca i američkih plaćenika koje predvode major Kreber i poručnik Pesoa. Od njih saznaje kako su na tragu bandi opasnih brazilskih kriminalaca koji nisu niko drugi do Markus i njegovi saputnici. Zagoru ova privatna vojska deluje još sumnjivije, pa on i Ĉiko beţe iz Kreberovog logora. Zagor shvata da su Mohavke ubili majorovi ljudi, pa kreće za Markusom, a Ĉiko odlazi u selo Mohavka da od Tonke (vidi Tonka) dobije pomoć u predstojećem sukobu. Zagor stiţe Markusovu grupu pred misijom Svetog Bartolomeja, u kojoj ţivi otac Ţak (vidi otac Ţak) sa grupom pokrštenih Indijanaca. U Svetom Bartolomeju Zagor konačno saznaje pravu istinu o troje pustolova, ali odlučuje da im pomogne. Uskoro pred misiju stiţu Kreber i njegovi ljudi, pa počinje sukob. Zahvaljujući Zagorovoj sposobnosti, Markusovom lukavstvu i Tonkinoj pomoći, prijatelji uspevaju da poraze Kleberovu vojsku i spasu stanovnike Svetog Bartolomeja. Ispostavlja se da poručnik Pesoa nije niko drugi do izdajnik Ţoakim, koji je uspeo da preţivi i pridruţio se Kruzadovoj vojsci. Ovoga puta Ţatir zaista uspeva da ga ubije i osveti sve nevine iz Sertaoa koji su izgubili ţivot zahvaljujući Ţoakimovoj izdaji. A zlato pukovnika Kruzada koje Kreber i njegovi ljudi nisu uspeli da pronađu je istopljeno i pretvoreno u ukrase na Markusovoj kočiji. Ova uzbudljiva priča je ispričana u epizodi Il labirinto del Diavolo – Đavolji lavirint (br. 452; LU 135) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Markus se pojavljuje u brojevima 451 i 452.

502

Marni (Marnie) – sobarica iz hotela u Kerolu. Bila je svedok otmice Satka (vidi Satko), koju su organizovali Lankasterovi (vidi Harold Lankaster). Njeno svedočenje je zbrisalo ljagu sa Satkovog imena. Pojavljuje se u broju 373.

Marni Kindman (Marnie Kindman) – supruga Dţonatana Kindmana (vidi Dţonatan Kindman) i pomajka Perija Hauarda (vidi Peri Hauard). Pojavljuje se u brojevima 374 i 375.

Belfield – Charles Willson Peale (1816) Marsel Ditron (Marcel Dutronc) – mladi francuski aristokrata iz Lujzijane, jedan od članova organizacije ‚‚Braća reke‚‚ (vidi Alfons de Marinji). Mladi markiz se na početku sukobio sa Zagorom izazvavši ga na dvoboj mačevima (koji je Zagor dobio uz veliku pomoć sreće, jer bi ga Marsel, vičan mačevanju ubio da mu se nije polomio mač), ali je kasnije pomogao Zagoru, osetivši gađenje nad metodama koje se njegovi saborci koristili da bi postigli svoj cilj. Marsel se prvi put pojavio u epizodi I ribelli della

503

Luisiana – Pobunjenici iz Lujzijane (br. 102; ZS 305; LUX 109) iz 1974. godine, koja je kod nas prvi put objavljena 1976. pod nazivom Zakon viteštva (ZS 305). Marsel Ditron se pojavljuje u brojevima 102 i 103.

Marta Ejk (Martha Eyck) – supruga Bila Ejka (vidi Bil Ejk). Ambiciozna i pohlepna ţena koja nagovara svog muţa da ubije starog MekKina (MekKin) kako bi se dočapali nasledstva. Poginula je kada su Delaveri (vidi Delaver) napali tvrđavu Vulf. Marta se pojavljuje u brojevima 455 i 456.

Martin Fernandez Navaro (Martin Fernandez Navarro) – španski istoričar, profesor sa Univerziteta u Barseloni. Profesor Navaro je posvetio ţivot traganju za izgubljenim brodskim dnevnikom Kristifora Kolumba (vidi Kolumbo Kristifor). Slučajno ga je pronašao u jednom arhivu i otkrio veliku tajnu. Kolumbo je na svom putovanju imao tajnog putnika, rabina ili alhemičara, koji je znao za postoIjanje zemalja zapadno od Evrope. Po kraljevom naređenju, Kolumbo je rabinu dao brod Santa Mariju, kojim je ovaj otplovio u nepoznatom pravcu, zajedno sa misterioznim kovčegom . Kolumbo je bio u obavezi da ovu tajnu čuva do kraja svog ţivota. Navaro se zatim dao u potragu za dokazima o nestalom brodu i tako je upoznao izvesnog Gejbrijela Daltona (vidi Gejbrijel Dalton), koji mu je ispričao legendu Krik Indijanaca (vidi Krik) o brodu koji je došao s mora i doneo velikog ''belog vrača''. On je sa sobom doneo moćni totem, koji se i dalje čuva u svetoj pećini Krika. Navaro i Dalton su pronašli vodiče i zaputili se ka Severnoj Karolini, gde ţive Krik Indijanci. Ali, Indijanci su ih odmah napali, ne ţeleći da uljezi oskrnave pećinu. Sticajem okolnosti u blizini mesta okršaja su se našli Zagor i Ĉiko, pa se Gospodar Darkvuda ponovo upetljao u opasnu avanturu. Uspeo je da uhvati Talasaha (vidi Talasah), vrača Krika, i isposlovao da Indijanci prekinu sa napadom. Zaštićeni dragocenim taocem, ljudi su se udaljili sa mesta okršaja. Međutim, kada je Zagor saznao o čemu se radi, odbio je da pomogne Navarovoj grupi. Zbog ovoga, vodič Timoti Birn (vidi Timoti Birn) ga je onesvestio, a zatim dugo mučio starog Indijanca dok nije saznao gde je pećina. Zagora i Ĉika hvataju Indijanci, ali ih Talasah spašava, objasnivši da oni nisu zli bledoliki koji su ga mučila. Oslobođeni, Zagor i Ĉiko kreću za avanturistima. Pohlepna trojka je za to vreme stigla u pećinu i pronašla mumiju starog rabina i misteriozni kovčeg. Otvorivši ga, ugledaju čudnu kamenu skulpturu. Navaro

504

zaprepašćeno čita knjigu koju je pronašao pored mumije i shvata da je u pitanju golem (vidi golem), stvorenje iz hebrejskih legendi. U knjizi nalazi i uputstvo kako da oţivi i uništi kameno čudovište. Navaro će to vrlo brzo učiniti, kada ih napadnu Indijanci. Dalton odmah gine, pa Birn tera profesora da oţivi monstruma. Ovaj to čini, ali golem ubija sve, i Indijance i belce. Kada Zagor i Ĉiko stignu do pećine, jedni preţiveli su bili jedan ratnik sa slomljenom nogom i Navaro, kome je pukla kičma, i bilo je pitanje trenutka kada će umreti. Poslednjim atomima snage on objašnjava Zagoru kako da uništi golema. Zagor se baca na golemovu glavu i uspeva da izbriše prvi znak sa njegovog čela. Istog trenutka golem se pretvara u prah. Ova fantastična priča je opisana u epizodi Il segreto di Cristoforo Colombo – Tajna Kristifora Kolumba (Spec. 5; VĈSP 3; LUSP 26) iz 1992. koja je u Srbiji objavljena 2008. godine. Profesor Navaro se pojavljuje u broju Specijal 5.

Home in the Woods – Thomas Cole (1847) Martin Kaminski (Martin Kaminsky) – mladi graničar, sin trapera Toma Kaminskog (vidi Tom Kaminski), starog Zagorovog prijatelja. Mladi Martin se od detinjstva oduševljavao herojskim podvizima hrabrih graničara i rendţera, pa se protivno očevoj ţelji pridruţio ljudima Big Maldona (vidi Big Maldon). Mladi Martin je svojom hrabrošću, sposobnošću i odanošću imponovao starom Maldonu, pa je brzo postao jedan od njegovih najbliţih saradnika. Kada je Zagor došao u Maldontaun da obavesti Martina o očevoj smrti i razotkrije zločince, Martin, Zagor i Maldon lako otkrivaju Skara (vidi Skar).

505

Maldon zatvara Skara u zatvor, ali ovaj nakon rušenja tvrđave beţi. U beţanju pred Kajnasima (vidi Kajnah), Maldon gine herojskom smrću, a Zagor uspeva da ispuni obećanje dato Martinovoj majci i mladić uspeva da sačuva ţivu glavu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sentieri selvaggi – Divlje staze (br. 303; ZS 1040) iz 1990. koja je na ovim prostorima objavljena 1991. godine. Pojavljivanje u brojevima: 303, 304

Martin Mek Kvejd (Martin Mac Quade) – bivši engleski oficr u Indiji i najbolji prijatelj fakira Ramata (vidi Ramat). Kada je skinuo uniformu britanske vojske prodavao je svoje vojničko iskustvo engleskim zemljoposednicima u Indiji. Tako je i upoznao Ramata koji ga je spasao od plaćenika jednog umišljenog aristokrate. Kasnije je Mek Kvejd vratio dug Ramatu spasivši ga od Tagova (vidi Tagovi) koji su ubili Ramatovog učitelja Muru (vidi Mura). Ovaj događaj je opisan u priči o Ramatu u dodatku epizode Il principe degli Elfi – Princ Elfova (Specijal 11; VĈSP 4; LUSP 19) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine pod nazivom Princ vilenjaka (VĈSP). Ramat se kasnije pridruţio kapetanu Fišlegu (vidi Fišleg), a Mek Kvejd je ostao u Indiji i oţenio se lepom indijkom Šakiri (vidi Šakiri). Kada je Mek Kvejd saznao da je veštica Darma (vidi Darma) na tragu Ramatu i da je sa Tagovima i Kubal Singom (vidi Kubal Sing) došla u Ameriku, zajedno sa Ričardom Kelogom (vidi Ričard Kelog) i grupom naoruţanih ljudi on stiţe u Darkvud i pokušava da pronađe Zagora. Pronašavši ga, oni zajedno uspevaju da spasu Ramata i ubijaju Darmu. Ovaj događaj je opisan u epizodi L’amuleto di giada – Amajlija od ţada (br. 446; LU 129) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Mek Kvejd se pojavljuje u brojevima: 444, 445, 446; Specijal 11.

Martin Vajting (Martin Whiting) – mladi student iz Bostona koji ţeli da postane pisac pustolovnih romana. Martinovo školovanje su plaćali teškim radom i krvavim odricanjem njegov otac i stariji brat Rajan (vidi Rajan Vajting). Kada je Martin čuo da mu je nestao otac, zaputio se iz Bostona u Vindi Rok, seoce na rubu Doline vetra, kako bi bratu pomogao u potrazi za ocem. Na putu je naišao na Zagora i Ĉika, koji su rado prihvatili da pomognu mladiću. Stigavši u Vindi Rok, zajedno sa Rajanom kreću u Dolinu vetra, uţasnu pustinju u kojoj duvaju jaki vetrovi i ţivot je gotovo nemoguć. Tamo saznaju da i na tako uţasnom mestu ţive ljudi. Oni stiţu do Last Lenda (vidi Last Lend) i umešaju se u sukob između ljudi iz zajednice i Hamerovih (vidi Hamer) gusara. Kada je Zagor uspeo da savlada Hamera, Rajan izdaje Duha sa sekirom i stavlja se na

506

stranu gusara. On tada priznaje Martinu da je njihov otac poginuo u pokušaju da se dočepa dijamanata iz Last Lenda. Rajan pomaţe gusarima da se domognu dijamanata u zamenu za deo plena i bratov ţivot. Međutim, kada Rajan izvši svoj deo pogodbe, Hamer ne ţeli da ispuni svoj deo dogovora i pokušava da ih obojicu ubije. Braća uspeju da pobegnu, a Zagor predvodi ljude iz Last Lenda u borbi sa gusarima. Gusari su poraţeni ali Hamer beţi sa dijamantima i naleće na braću Vajting i Ĉika. Hamer ubija Rajana, ali Zagor stiţe do mesta drame i spašava mlađeg Vajtinga i svog trbušastog prijatelja. Hamer gine u sukobu sa Zagorom. Oni vraćaju dijamante u Last Lend, a Nolan (vidi Nolan), starešina zajednice, poklanja Martinu jedan dijamant shvativši da je dečak ostao potpuno sam i bez sredstava za ţivot. Ovaj događaj je opisan u epizodi La valle del vento – Dolina vetra (Maxi 2000; LUMX 1) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine. Martin Vajting se pojavljuje u broju Maxi 2000.

A Nubian Guard – Ludwig Deutsch (1895) Martin Van Dik (Martin Van Dicke) – naučnik, arheolog i istoričar. Zajedno sa Karlom Vajsom (vidi Karl Vajs) istraţivao je nestale narode Centralne Amerike. Prilikom

507

iskopavanja u Teotiuakanu, njih dvojica su postali neprijatelji. Vajs je pokušao da siluje jednu IndIjanku, a Van Dik nije sprečio njenog muţa da mu odseče ruku. Ĉak je pomogao nesrećnim ljudima da pobegnu. Vajs je rešio da uništi Van Dika i činio je sve kako bi ga diskreditovao u naučnim krugovima. Godinama je Vajsova uhoda, Ada Finigan (vidi Ada Finigan), bila Van Dikova najbliţa saradnica. Obojica su tragali za dokazima o postoIjanju fantastičnog oruţja civilizacije Mu (vidi Mu), koje su smatrali odgovornim za nestanak brojnih civilizacija u prošlosti. Na Grenlandu, konačno su došli do famoznih jajolikih bombi koje su u stanju da ubiju sve u krugu od nekoliko stotina metara. Van Dik se ţrtvovao i ubio Vajsa i sebe. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il mistero dell'Unicorno – Tajna Jednoroga (br. 392; SD 56) iz 1998. koja je u Hrvatskoj objavljena 1999. godine. Profesor Van Dik se pojavljuje u brojevima: 392, 393, 394.

Masai Kiler (Masai Killer) – okrutni i fanatični vođa odbeglih robova iz Grin Spota, pandan belom fanatiku Dţordanu (vidi Dţordan Sidni Lukas). Svojim pristalicama je naredio da ubiju razumnog i pregovorima sklonog poglavicu Okorija (vidi Okori) i preuzeo vlast. Njegova politika se sastojala u odbIjanju bilo kakvih pregovora sa belcima, misleći da će američke vlasti prihvatiti malu crnačku drţavu u srcu Dţordţije. Kada je Zagor stigao u selo i pokušao da pregovara, Masai ga je izazvao na dvoboj do smrti. Zagor pobeđuje i započinje pregovore sa novim vođom Bogolom (vidi Bogol). Ovaj događaj je opisan u epizodi Masai Killer – Masai Kiler (br. 143; ZS 405; LUX 150) iz 1977. koja je na prostoru ex-YU prvi put objavljena 1978. pod nazivom Ratnik Masai (ZS 405). Masai Kiler se pojavljuje u broju 143.

Masevi (Masewi) – šaman Hopija (vidi Hopi) i otac Šumavi (vidi Šumavi). Posle avantura sa Natom Murdom (vidi Nat Murdo) u Kaliforniji, Zagor i Ĉiko su sa na putu prema Darkvudu obreli u pustinji Arizone. Potpuno iscrpljene od ţeđi pronašli su ih Hopi Indijanci i odneli u svoje selo. Dok su se njih dvojica oporavljali, selo napadaju ratnici Navaho (vidi Navaho) i uspevaju da kidnapuju Masevija i njegovu kći Šumavi. Navahoe predvodi Nakai (vidi Nakai), koji ţeli da se dočepa svetih tablica Navaho Indijanaca koje su u posedu Hopija. Ali, on dejstvuje u saradnji sa guvernerom

508

Arizone, Don Emilijanom Sombrom (vidi Don Emilijano Sombra) i arheologom Don Dijegom de Koronadom (vidi Don Dijego de Koronada), potomkom čuvenog konkvistadora Koronada (vidi Koronado de Francisko Vaskez), koji su uvereni da šaman Hopija zna put do mitskih sedam gradova Kibole i blaga Anasaza (vidi Anasazi). Guverner Sombra, koji ţeli da uz pomoć bogatstva Anasaza postane predsednik Meksika, obećao je Navahoima slobodu na njihovoj teritoriji. Masevi je prinuđen da vodi uljeze u svete gradove, nadajući se da će to njegovoj kćeri i njemu spasti ţivot. Zagor, Ĉiko i nekoliko Hopija idu njihovim tragom, pokušavajući da ih oslobode. Redom prelaze svih sedam gradova: Nebeski Grad, Grad Sunca, Grad Koji Drhti, Crni Grad, Vodeni Grad, Grad Vetra i Veliki Crveni Grad. U svakom od njih čekaju ih smrtonosne zamke drevne napredne civilizacije koje uspevaju da pređu zahvaljujući Maseviju. Nakai se putem zaljubljuje u Šumavi i polako prelazi na Zagorovu stranu. Na putu ginu gotovo svi ljudi iz Sombrine pratnje i Hopiji koji su krenuli sa Zagorom. Na kraju u Velikom Crvenom Gradu nailaze na pravu futurističku laboratoriju, u kojoj im se sa ekrana obraćaju likovi iz davne prošlosti koji su izgradili sve to. Tu saznaju o drevnom sukobu civilizacija i o čoveku koji je pokušao da uspostavi mir među narodima. To je Pahana, koji neverovatno liči na Zagora, pa preneraţen Sombra puca u instrument koji projektuje slike. U tom trenutku se uključuje mehanizam za samouništenje, a u eksploziji ginu Sombra i Koronado. Nakai nosi onesvešćenog Zagora u selo Hopija, gde mu sva zla bivaju oproštena. Masevi daje Nakaiu svete ploče Navahoa i svoju kći za ţenu. Ova fantastična avantura, bazirana na mitu o zemlji Mu (vidi Mu) i Atlantidi (vidi Atlantida) je opisana u epizodi Le sette citta 'di Cibola – Sedam gradova Kibole (br. 356; SD 20) iz 1995. godine. Masevi se pojavljuje u brojevima: 355, 356, 357, 479; Specijal 7.

Maski-Han (Musky-Han) – Indijanac iz plemena Vampanoag (vidi Vampanoag) iz Nove Engleske. Prijatelj Dţima Kolmana (vidi Dţim Kolman). Potpao je pod uticaj Kandraksove (vidi Kandraks) hipnoze i kidnapovao Mardţ Kolman (vidi Mardţ Kolman). Kada je Kandraks pao u reku Maski-Han se oslobodio njegovog uticaja. Pojavljuje se u brojevima: 130, 131, 132, 133, 250, 251.

Matami (Matams) – divovski ljudi koje je stvorio Moikos (vidi Moikos), veliki sveštenik Maja (vidi Maje) Indijanaca. Pojavljivanje u brojevima: 50, 51, 290.

509

Mateos (Mateos) – vođa meksičkih bandita koje je angaţovao Dţimi Gitar (vidi Dţimi Gitar). Pojavljivanje u brojevima 427 i 428.

Mavana (Mawanah) – moćna veštica iz Sijera Negre. Pripadala je plemenu Navahoa (vidi Navaho), ali su je proterali zbog bavljenja crnom magijom. Ţivela je usamljeno u pećini i vremenom postala veoma moćna. Gospodarila je monstruoznim Janelosima, ljudima koji su se pretvarali u dţinovske pume. Kada je saznala da je Nakai (vidi Nakai) od Hopija (vidi Hopi) dobio svette pločice iz Kibole, pokušala je da ih se dočepa, jer bi one još više povećale njenu moć. Vođa Janelosa, njen sin Askeh (vidi Askeh), je u Nakaijevom odsustvu postao poglavica Navahoa, što mu je omogućilo da lakše dođe do svetih pločica. Ipak, zahvaljujući Šumavi (vidi Šumavi), Zagor i Nakai uspevaju da pronađu veštičino skrovište i ubiju je. Ovaj događaj je opisan u epizodi La strega della Sierra – Veštica iz Sijere (br. 358; SD 22) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Mavana se pojavljuje u brojevima: 357, 358, 359.

Mbeke (M'becke) – dečak iz plemena Bahmila (vidi Bahmili). Pojavljivanje u brojevima 423 i 424.

Medkep (Madcap) – osamdesetogodišnji starac koji ţivi u šumi u blizini Rokforda. Nadimak Medkep – Luda glava, dali su mu stanovnici Rokforda, jer mu i nisu baš sve koze na broju. On i njegova ţena Gertruda (vidi Gertruda) ţive jednostavnim ţivotom u traperskoj kolibi u šumi i retko kad dolaze do Rokforda. Medkep povremeno ima ispade ludila kada govori o stravičnom zločinu koji su nad engleskim vojnicima izvršili stanovnici Rokforda 1781. godine, kako bi se dočepali zlata koje je ovaj odred prenosio. Pred kraj Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), odred majora Mek Gvajera (vidi major Mek Gvajer) je prenosio dva kovčega prepuna zlata, koje je trebalo da prebace do glavnine engleske vojske i predaju ga pukovniku Miltonu. Dvostruki špijun, Gibson (vidi Gibson), u koga major ima poverenja, uvlači odred u zamku, u gradić Rokford. Pretvarajući se da su lojalni engleskim vlastima, građani Rokforda primaju englesku vojsku sa svim počastima. Uveče je organizovano slavlje na centralnom gradskom trgu, pa su vojnici bili u prilici da dobro popiju. Iste noći, građani Rokforda su poklali nesrećne Engleze, koji nisu stigli da reaguju. Tela mrtvih vojnika su bačena u Jamu

510

Škorpiona, usek u stenama u blizini grada. Zlato su podelili Gibson i stanovnici Rokforda, a sramnu istinu sakrili od novih vlasti.

The Surender of lord Cornwallis – John Trumbull (1820) Šezdeset godina kasnije, usamljene drvoseče iz Rokforda počinju da ubijaju duhovi engleskih vojnika. Slučaj je hteo da se u Rokfordu zadese Zagor i Ĉiko, koji započinju istragu. U Rokfordu nailaze na zid ćutanja, jer stanovnici kriju sramotu svojih predaka, a zvaničnih podataka o svirepom događaju nema. Vođa drvoseča, Sperou (vidi Sperou), ubeđen je da iza ubistava drvoseča stoji upravo Zagor, koji je nekako saznao za događaje iz prošlosti pa pokušava da se dočepa zlata. Zahvaljujući Medkepu Zagor saznaje istinu i hvata ubice. Medkep je jedini preţiveli iz pokolja, poručnik Simons, koga je iz Jame Škorpiona spasila Gertruda i sakrila istinu o njemu. Mladi poručnik je ranjen u glavu, što je izazvalo amneziju, a ispadi Medkepovog ludila su zapravo bili trenuci lucidnosti u kojima je poručnik Simons uspevao da se priseti svoje prošlosti. Ubrzo nakon pokolja u Rokfordu, u jednom od svojih ''napada'', on je ubio Gibsona i deo zlata sakrio u Jami Škorpiona, pored tela svojih mrtvih drugova. Organizator, ubistava ljudi iz Rokforda je doktor Trevis (vidi doktor Trevis), lekar iz Rokforda, i unuk pukovnika Miltona, koji je među zaostavštinom svoga dede pronašao pismo poručnika Simonsa, koje je jadni Medkep u trenucima lucidnosti uspeo da pošalje pukovniku. Skupio je bandu propalica, obukao ih u engleske uniforme iz XVIII veka i

511

stvorio obmanu. Doktor Trevis beţeći upada u Jamu Škorpiona, građani Rokforda pristaju da zlato predaju vlastima, a Medkep – Simons ostaje da proţivi poslednje dane sa svojom Gertrudom. Ovaj događaj je opisan u epizodi Soldati fantasma – Vojska duhova (Specijal 14; LUSP 15) iz 2002. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Medkep se pojavljuje u broju Specijal 14.

Medved Koji Beţi (Running Bear) – Indijanski poglavica. Prvi put u priči o Zagoru nije navedeno koje je pleme u pitanju. Srećemo ga u priči sa ribama ubicama. Pojavljuje se u brojevima 173 i 174.

Medveđa Kandţa (Bear Claw) – poglavica darkvudskih Otava (vidi Otava) i muţ Sare Vud (vidi Sara Vud). Kada je Sara pobegla belcima, ţeleći da njihovog sina Malu Pumu (vidi Mala Puma) spase od teškog ţivota među Indijancima, krenuo je za njom. I kada ga je Zagor pobedio u dvoboju i Sara mu jasno rekla da ne ţeli da ostane s njim, ljubav prema Nebeskim Očima (Sarino indijansko ime) i njihovom malom sinu, nisu mu dozvolile da se vrati plemenu. Njegova pojava je bila odlučujuća u borbi protiv bande falsifikatora i ubica koju je vodio Sarin beli muţ Ronald (vidi Ronald Vud). Spoznavši snagu njegove ljubavi Nebeske Oči je rešila da se vrati Otavama. Ova ljubavna priča je ispričana u epizodi L’indiana bianca - Bela Indijanka (br. 341; SD 6) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 1994. godine. Medveđa Kandţa se pojavljuje u brojevima 341 i 342.

Medţik-Bat (Magic-Bat) – mađioničar, hipnotizer i vođa bande kriminalaca. Brodom je obilazio mesta oko River Pointa u Vermontu i odrţavao predstave koje su bile paravan za njegovu zločinačku delatnost. Koristeći se sujeverjem Kado (vidi Kado) Indijanaca, predstavio se kao Gospodar reke i nagovorio ih da napadaju kopače zlata i otimaju im imovinu. Nju se davali njemu u zamenu za vatrenu vodu i druge sitnice. Zagor i Ĉiko su ga sreli kada su pomagali Donaldu Destriju da prebaci zlato do River pointa. MedţikBat je hipnotisao Zagora, i umalo ga nije ubio, ali ga je Donald spasao ubivši ga hicem iz puške. Ovaj događaj se zbio u epizodi Magic-Bat – Medţik-Bat (br. 66; LMS 120; SDX 12; LUKL 6) iz 1970. koja je u bivšoj Jugoslaviji objavljena 1974. pod nazivom Gospodar reke (LMS). Pojavljivanje u brojevima: 65, 66.

512

Mejer (Meyer) – 1. asistent profesora Krugera (vidi Kruger). Pojavljivanje u brojevima: 12, 110, 111, 112. 2. – agent Američke nacionalne sigurnosti. Ubili su ga agenti Loţe Krune. Pojavljuje se u broju Maxi 2005.

Mek Beri (Mac Barry) – pokvareni trgovac i vlasnik krčme u tvrđavi Henri. Prodavao je Indijancima alkohol i puške. Srećemo ga već u prvoj epizodi, kada zamalo nije likvidrao Zagora, koga je iz reke spasao Ĉiko. Zagor ga je dva puta u kratkom roku smestio iza rešetaka. Pojavljivanje u brojevima: 1, 10, 11.

Mek Bi (Mac Bee) – ortak mutanta Rendala (vidi Kolin Skal Rendal). Poginuo je na kraju prve priče o Skalu. Pojavljivanje u brojevima: 217, 218, 219.

Mek Ginli (Mac Ginley) – lovac na ucenjene glave. Srećemo ga u priči o Rendalu mutantu (vidi Kolin Skal Rendal). Ponudio je pomoć profesoru Blejnu (vidi Donald Blejn) u hvatanju Rendala. Pokazao je zversku surovost u mučenju Rendalovog saradnika, da bi izvukao informacije o mutantovom skloništu. Kada je shvatio da ga je nemoguće uhvatiti ţivog pokušao je da ubije Skala pucajući zaklonjen krošnjom drveta (drvo je jedini materijal koji onemogućava Rendalu da oseti mentalne vibracije drugih ljudi). U tome ga je sprečio Zagor. Rendal je onda uništio Mek Ginlijev mozak i pretvorio ga u biljku. Pojavljivanje u brojevima: 217, 218, 496.

Mek Govern (Mac Govern) – bokserski menadţer. Drţao je bokserski klub u kome je glavna zvezda bio Roki Torp (vidi Roki Torp) – ‘‘Bizon iz Misurija‘‘. Kada je Zagor da bi pomogao Salivenovima (vidi Salivenovi), izazvao Rokija i pobedio ga, Mek Govern otpušta Torpa i pokušava da angaţuje Zagora. Da bi uspeo u tome on napada Salivenove, spaljuje im kola, krade novac i kidnapuje ih. Zagor se obračunao sa pokvarenim menadţerom, a pomoć mu je pruţio upravo Roki. Ovaj događaj je opisan u epizodi La partita è chiusa – Igra je završena (br. 184; ZS 596; LUX 191) iz 1980. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1982. pod nazivom Meč stoleća (ZS 596). Mek Govern se pojavljuje u broju 184.

513

Ĉing Huk (Ching Hook) – engleski bokser iz viktorijanskog doba (1888) Mek Kej (Mac Kay) – zvanično gradonačelnik, a nezvanično vlasnik Peradajz Gejta. Okrutni moćnik koji se okruţio revolverašima i sprovodio zakon po svojoj volji u gradiću pored kojeg je otkrivena zlatna ţila. Da bi odrţao privid zakonitosti zaposlio je legendarnog bivšeg šerifa Dţejmsa Hiltona (vidi Dţejms Hilton), koji je posle ţenine smrti postao alkoholičar, da izigrava zakon u gradu. Kada se Hilton pobuni protiv uloge koju mu je Mek Kej dodelio, biva teško ranjen. Na nesreću Mek Keja, u Peradajz Gejt je tih dana stigao Hiltonov prijatelj – Zagor Te-Nei. Zagor postaje šerif i uspevši da probudi hrabrost građana pobeđuje Mek Keja. Ova klasična vestern priča je objavljena u epizodi La stella di latta – Metalna zvezda (br. 74; ZS 252; SDX 20; LUKL 11) iz 1971. koja je u ex-YU objavljena 1975. godine.. Pojavljivanje u brojevima: 73, 74.

MekKin (McKean) – stari graničar koji je osnovao krznarsku kompaniju u tvrđavi Vulf, na američko-kanadskoj granici. U mladosti se oţenio sa Indijankom Tarom (vidi Tara) iz plemena Delavera (vidi Delaver) i dobio sina Majkla (vidi Majkl MekKin). Ali, Tara je jedne zime umrla, a mali Majkl je nestaoiz jednog manastira u koji ga je otac poslao da se obrazuje. Od tada je svoj ţivot posvetio radu i uspeo da osnuje krznarsku kompaniju.

514

Pošto mu je nedostajao novac, za ortaka je uzeo izvesnog Tejlora i podigao utvrđenje Vulf na američko-kanadskoj granici na zemlji Delavera. Odrţavao je prisne odnose sa Indijancima svog najboljeg prijatelja Vaubuna (vidi Vaubuno). Kada je jedan od njegovih najboljih radnika, Bil Ejk (vidi Bil Ejk), otkrio da Tejlor šuruje sa Englezima iz kompanije Hadson Bej i ubio ga, MekKin ga je imenovao za svog naslednika. Međutim, Bil i njegova ţena Marta (vidi Marta Ejk) još iste noći ubijaju starog MekKina, kako bi se dočepali kompanije. Ipak, dvoje zaverenika stiţe poetska pravda: Majkl MekKin se vraća i sa Delaverima uspeva da pobedi Ejkove i dođe do svoje očevine. Ovaj događaj je opisan u epizodi La maschera sul volto – Maska na licu (br. 456; LU 139) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Stari Škot se pojavljuje u brojevima 455 i 456.

Mek Lagan (Mac Lagan) – jedan od pratilaca Lorda Vindama (vidi Ričard Bo Vindam) na njegovom putovanju. Zaklao ga je Indijanac Presečeno Lice (vidi Presečeno Lice). Pojavljuje se u brojevima: 231, 232, 233.

MekNeli (McNally) – pesnik, izdavač i falsifikator, jedan od begunaca iz Votervola i prijatelj Elijasa Dafa (vidi Elijas Daf). Poginuo je na samom kraju močvare. Pojavljivanje u brojevima: 465, 466, 467.

Melončeli Ĉezare (Melloncelli Cezare) – scenarista Zagora u šezdesetim godinama XX veka. Osim na Zagoru, radio i na Tarzanu, Rin Tin Tinu i Karabini Slimu. Prva epizoda koju je napisao Melončeli je Il nemico nell’ombra – Neprijatelj iz senke (br. 26; SDX 64; VĈBZ 10) iz 1967. godine. Kasnije je napisao i šaljivu biografiju Ernesta Ĉe Gevare za strip. Uskoro je napustio posao. Poslednja epizoda koju je potpisao Melončeli je bila Magic-Bat – Medţik-Bat (br. 66; LMS 120; SDX 12; LUKL 6) iz 1970. godine, koja je u bivšoj Jugoslaviji prvi put objavljena 1974. pod nazivom Gospodar reke (LMS). Brojevi koje je napisao Melončeli: 26, 28, 29, 50, 51, 65, 66.

Memfis Dţo (Memphis Joe) – vodič iz Darkvuda. Pravo ime mu je Dţo Šepard. Njegovo iskustvo i profesionalnost su ga preporučili za vodiča baronu fon Svitenu (vidi baron Maksimilijan fon Sviten). Baronov novac je učinio da Dţo zaboravi na sve obzire i povede austrijske aristokrate u lov na teritoriju Kajova (vidi Kajove). Kada je Zagor stigao u logor

515

EvroplIjana njih dvojica su se sukobili i Zagor je pretukao Memfis Dţoa. U dogovoru sa baronom Dţo je Zagora i Ĉika ostavio vezane pored kolonije crvenih mrava. Nakon što ih je spasla Frida Lang (vidi frida Lang), Zagor i pored svega pokušava da spase i austrIjance i neodgovornog vodiča. Memfis Dţoa je iz očajanja ubio jedan od Evropljana, nadajući se da će ih Zimska Zmija (vidi Zimska Zmija) tada ostaviti na miru. Memfis Dţo se pojavljuje u brojevima: 113, 114, 115.

Coo-coo-coo, The Owl, an Aged Chief – George Catlin (1836) Menomini (Menominee) – Algonkinsko (vidi Algonkini) pleme sa Menomini Rivera u Viskonsinu. Populacija Menomina iznosila je 1700. godine, oko 4000, da bi postepeno padala do tridesetih godina XX veka. Porast populacije Menomini doţivljavaju od druge polovine XX veka, pa je njihov broj 2005. dosegao 7200 duša. Njihova prapostojbina je najverovatnije Mičigen, odakle su došli u Viskonsin. Jedina grupa za koju se zna da je ţivela u Mičigenu su Misinimak Kimiko Wininiwuk. Menomini danas ţive u drţavi Viskonsin (koja je dobila ime po bandi Wiskos Sepeo Wininiwuk) u rezervatu Menomini (Menominee). Sami sebe Menomini nazivaju Mamaceqtaw, ali su od svojih algonkinskih

516

rođaka nazivani imenom Malhomines, odnosno Menomini u značenju "Wild Rice Men" – ''Narod divljeg pirinča''. Ovaj naziv su Francuzi pretvorili u ''Folles Avoines'' – ''Narod laţnog ječma'', a Englezi su ovo preveli sa ''Wild Oat Indians'' – ''Indijanci divljeg ječma''. Ovaj naziv potiče od toga, jer je izgleda došlo do brkanja divljeg pirinča i ječma, kako su ih nazvali Francuzi, pa preveli i Englezi. U jeziku Ĉipeva (vidi Ĉipeve) njihov naziv je bio Omanomini, i takođe se odnosio na Zizaniu aquatica – divlji pirinač. Plemena iz područja Velikih jezera, bavila su se ţetvom ove samonikle biljke, koja se ţnjela iz kanua. Menomini su toliko zavisili od nje, da su po njoj dobili i ime. Njihovi srodnici Ĉipeve, rasterali su sva ostala plemena sa pirinčanih područja, koja su ranije nastanjivala ovaj kraj i bili ţeteoci divljeg pirinča.

Tcha-káuk-o-ko-máugh, Great Chief, a Boy – George Catlin (1831) Menomini su klasifikovani u centralnu grupu porodice Algonkina. Prvi izveštaji o njima dolaze nam iz pera Francuza Ţana Nikoleta (Jean Nicolet) 1639. godine, koji ih sreće na severozapadnoj obali jezera Michigan, nedaleko od sadašnjeg boravišta. Seoska ekonomija temeljila se na ţetvi divljeg vodenog pirinča, ribolova, lova i nešto

517

ograničenog ratarstva. Tokom poduţih francusko-Indijanskih i francusko-britanskih ratova, oni su ratovali na strani Francuza, sa kojima često sklapaju i brakove. Ovim područjem u to vreme vlada veoma ţiva trgovina krznom, i Menomini stvaraju raspršene mobilne bande koje su aktivne tokom zimskih lovova. Godine 1815. na Grin Beju osniva se Indijanska agencija i trgovačka stanica. Serijom ugovora oni prodaju prava na svoju zemlju, što omogućava dolazak novim useljenicima. Tako je 1852. godine 2002 člana Menomin plemena smešteno u rezervat od 400 kvadratnih milja na gornjim tokovima reka Vulf i Okonto, ali je i on je ubrzo napušten. Godine 1854. konačno je stvoren Menomin Indijanski rezervat (Menominee Indian Reservation), u starom kraju na Vulf Riveru, u kojem je 1950. ţivelo 3029 Menomina. Drvna industrija omogućila je da ne dođe do rasula plemena. Godišnje se u njihovoj fabrici iseče 25 000 000 stopa ili 7 620 duţnih kilometara trupaca, od čega je, po domaćinstvu, jedna Indijanska porodica dobijala šezdesetih godina XX veka 2000$. Osim ovoga, u rezervatu se Menominee bave i stočarstvom, sitnim biznisom, i plesom za turiste, od kojih takođe dođe koji dolar. Kultura Menomina pripada Istočnim-šumama (Eastern Woodland), i slična je onoj kod Ĉipeva, kombinacija lova, ribolova i sakupljanja sa posebnim naglaskom na ţetvu pirinča. Njihova velika sela sastojala su se od drvenih četvrtastih ''dugih kuća'', dok su za vreme ţivota po lovačkim grupama tokom zime podizali kupaste vigvame (wigwame). Sela Menomina najčešće nisu bila zaštićena palisadama. Morgan smatra da se nasleđe kod njih računalo prvo po ţenskoj liniji, i nisu mu poznata imena klanova, grupiranih u dve polovine. Prema najnovijim podacima klanski sistem Menomina sastoji se od 34 klana podeljenih na pet 'bratstava':     

Bear - Medved (klanovi: Bear, Beaver, Muskrat, Otter, Sturgeon, Mud Turtle, Sunfish i Porcupine) Eagle - Orao (klanovi: Golden Eagle, Crow, Raven, Red Tail Hawk, Bald Eagle, Fish Hawk, Sparrow Hawk, Winter Hawk, Fork Tail i Swift-Flying Hawk) Wolf - Vuk (klanovi: Wolf, Dog, White Tail Deer, Fox i Pine Squirrel) Crane - Ĉaplja (klanovi: Crane, Great Blue Heron, Old Squaw Duck, Coot, Loon i Turkey Buzzard) Moose - Los (Moose /glavni klan/, Elk, Marten, Fisher i Raccoon)

U Zagoru se prvi put pojavljuju u epizodi Duello ai Grandi Laghi – Dvoboj kod Velikih jezera (br. 223; ZS 745) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. pod nazivom Ratnici Manomeji. Pojavljivanje u brojevima: 223, 224, 447, 448, 449

518

Meribel (Marybell) – rečni brodić kojim je Ĉiko stigao u Darkvud.

Mesa-Ion (Mesa-Ion) – mitska ličnost Mohikanaca (vidi Mohikanci). Vrač, koji je Mohikance pre mnogo godina doveo u Darkvud. Po legendi, put mu je pokazala bela puma, koju je video na nebu. Kada je pleme stiglo u Darkvud, videli su belu pumu kako pije vodu na reci. Na tom mestu su podigli selo i započeli ţivot u ''Tamnoj šumi''., a bela puma je postala njihova sveta ţivotinja. U Zagorovo vreme, malo ko je još verovao u postojanje bele pume. Ipak, pasionirani lovac, američki senator Dţon Katler (vidi Dţon Katler), poverovao je u postojanje bele pume i rešio da je ulovi. Nadmeni političar nije ţalio novca ni ţivota Indijanaca, da bi se dočepao trofeja. Njegovi ljudi su ubili Šepavog Jelena, vrača Mohikanaca, i zarobili čuvenog Mnogookog (vidi Mnogooki), kako bi prikupili informacije o albino pumi. Zagor je zajedno sa poglavicom Dugom Strelom (vidi Duga Strela), krenuo da se suprotstavi Katleru i njegovim ljudima, ali su upali u zamku zahvaljujući izdajniku Bajakaru (vidi Bajakaro). Duga Strela je poginuo, a Zagor ostaje sam protiv grupe zlikovaca. Pre smrti, Duga Strela je upozorio Katlera da će ako proliju i jednu krv svete pume, u šumi nastati pakao, a oskrnavitelji će umreti u najstrašnijim mukama. Katler je ovo pripisao običnom sujeverju. Jedini koji još mogu da se suprotstave Katleru su dečaci iz plemena, koji uz Zagorovu pomoć uspevaju da oslobode Ĉika i Mnogookog. Zahvaljujuči Bajakaru, Katler pronalazi belu pumu i ranjava je. Tada u šumi nastaje uţas. Iz munje se rađa čudovišno biće, koje redom ubija Katlerove ljude, derući im koţu. To nije niko drugi do Mesa-Ion, čuvar svete pume. Ranjenu pumu pronalaze Mnogooki i dečaci iz plemena i uspevaju da joj previju ranu. To ih i spašava od gneva Mesa-Iona. Shvativši da je i Zagor na njegovoj strani, Mesa-Ion mu ne uzima ţivot. Pošto je pobio sve plaćenike i Bajakara, čuvar svete pume odlazi na istok i ubija Katlera u njegovoj kući. Kada je osveta izvršena, na nebu nad Darkvudom se još jednom pojavila bela puma. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il puma sacro – Sveta puma (Almanah 2004; LUALM 5) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2009. godine. Mesa-Ion se pojavljuje u broju Almanah 2004.

Mesečev Zrak (Moon Beam) – Indijanka iz plemena Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Kći poglavice Dugog Koplja (vidi Dugo Koplje) i sestra Brzog Groma (vidi Brzi Grom). Zaljubila se u Henrija Samersa (vidi Henri Samers), ali je nakon tragičnih događaja u selu Ĉipeva i

519

pogibije Brzog Groma, poglavica naredio Henriju da napusti selo. Mesečev Zrak se pojavljuje u brojevima 335 i 336.

Mešević (Mešević) – drvoseča iz Korbina, stari Zagorov prijatelj (po imenu verovatno poreklom sa ovih prostora). Ubio ga je Pub Pik (vidi Pub Pik). Pojavljuje se u brojevima: 46, 47.

Metisi (The Métis; Meɪti; Meˈtsɪs; Mɪˈtɪf) – prvi severnoamerički narod koji je nastao mešanjem domaćeg stanovništva i Evropljana. U početku je ovaj termin obuhvatao decu koja su se rodila u brakovima Indijanaca i Evropljana, međutim, danas se oni smatrajau posebnom autohtonom grupom, koja je formalno priznata poput ostalih indijanskih nacija. Majke su obično bile iz plemena Kri (vidi Kri), Algonkina (vidi Algonkini), Odţibveja, Menomina (vidi Menomini), Mikmaka (vidi Mikmak) ili Malečita (vidi Malečite).

The Voyageurs – Charles Deas (1846) U jednom periodu se pravila značajna razlika između francuskih Metisa, kojima je otac bio frankofonskog porekla i Anglo-Metisa, koji su poticali od škotskih očeva. Danas su se ove dve kulture sjedinile u jedinstvenu tradiciju Metisa. Druga imena koja su

520

korišćena su uglavnom smatrana uvredljivim: Mešanci, Polutani, Bungi, Crni Škoti, Dţekatari i Boa-Bril. Otadţbina Metisa obuhvata područja u Britanskoj Kolumbiji, Alberti, Saskačivenu, Manitobi, Nju Faundlendu, Kvibeku, Nju Bransviku, Novoj Škotskoj, Ontariju i Severozapadnoj teritoriji. Pored Kanade, Metisi naseljavaju i severni deo SAD, konkretno Montanu, Severnu Dakotu i deo Minesote. Preko 300 000 Kanađana sebe smatra Metisima. Većina Metisa koji se danas tako izjašnjavaju potiču iz brakova dvoje Metisa. Genetičari smatraju da 50% stanovništva zapadne Kanade ima domorodačku krv, pa bi po genetičkim standardima trebalo da budu klasifikovani kao Metisi. Na vrhuncu Severnoameričke trgovine krznom u XVIII i XIX veku, mnogi trgovci krznom engleskog, škotskog i francuskog porekla u Kanadi oţenili su Indijanke i Inuitkinje (vidi Eskimi). Većina ovih trgovaca su bili Francuzi i katolici, pa su njihova deca, Metisi, bili vaspitavani i u katoličkom i u domorodačkom duhu, stvorivši na taj način posebnu grupu stanovništva. Majke Indijanke su povezivale dve kulture, jer su zahvaljujući njima njihovi francuski muţevi uspeli da preţive u surovim uslovima ţivota na severu. One su uspešno rešavale i sve kulturološke probleme koji bi se javili. Metisi su imali vaţnu ulogu u trgovini krznom na zapadu. Oni nisu bili samo vešti lovci jer su bili spremni da prihvate sve što im je moglo biti korisno i od Indijanaca i od Evropljana. Zbog toga, oni su predstavljali vaţnu sponu u razumevanju dveju različitih kultura. Kompanija Hadson Bej (Hadsonovog zaliva) nije podrţavala brakove između njihovih lovaca i indijanskih ţena, ali je zato francuska Severozapadna kompanija na takve brakove gledala blagonaklono. Metisi su bili najkorisniji zaposlenici obe kompanije, zahvaljujući svojim veštinama. Zbog njihove sposobnosti da brzo prelaze velike razdaljine nazivali su ih i Vojadţeri (Putnici). Godine 1812. u Rupertovu zemlju (u današnjoj Manitobi) naselilo se dosta Evropljana, mahom farmera iz Škotske. Kompanija Hadson Bej, koja je nominalno bila vlasnik ove zemlje, dodelila ju je doseljenicima. To je izazvalo nezadovoljstva i sukobe između doseljenika i starosedelaca, kao i lovaca koji su radili za francusku Severozapadnu kompaniju, jer je ovim njihovo lovno područje bilo presečeno na pola. Naseljavanje Škotlanđana je dovelo do opadanja broja bizona koji su bili od ţivotne vaţnosti za Metise i druge Indijance. Ovo je dovelo do pada prometa u trgovini krznima i opadanja profita.

521

Stari bračni par Metisa (1886) Kada je polovinom XIX veka kanadska vlada odlučila da izgradi ţeleznicu na zemlji koja je do tada pripadala kompaniji Hadson Bej, izbio je ustanak Metisa i drugih stanovnika Rupertove zemlje koji nisu ţeleli da napuste svoj način ţivota. U ovo vreme kanadska vlada je vršila pritisak na Indijance da potpišu sporazume (poznate kao sporazume po brojevima) kojima bi prava na skoro celu zapadnu ravnicu, preneli na kanadsku vladu. U zamenu za prepisivanje svoje zemlje na vladu, ova je nudila hranu, obrazovanje, medicinsku pomoć, i druge vrste pomoći. Kao lider Metisa, sve se više isticao obrazovani Luj Ril, koji je osudio vladu u govoru odrţanom u avgustu 1869. na stepenicama katedrale Sv.Bonifacija. Metisi su protestvovali kada je kanadska vlada imenovala ozloglašenog protivnika Francuza Vilijema Mekdugala za guvernera Severnozapadnih teritorija, u septembru iste godine. Usledila je Pobuna kod Crvene reke, a rezltat je bilo izgnanstvo Luja Rila u SAD.

522

U martu 1885. godine, Metisi su čuli da se kontigent od 500 pripadnika Severozapadne konjičke policije uputio na zapad. Organizovali su privremenu vladu Metisa sa Pjerom Parentoom kao predsednikom i Gabrijelom Dimonom kao generalom i krenuli u akciju. Uz pomoć indijanskih poglavica Paundmejkera i Velikog Medveda omogućili su povratak Luja Rila. Ovo je dovelo do niza sukoba, koji su poznati kao ―Rilove pobune‖ili Severozapadne pobuna. Gabrijel Dimon je pobegao u SAD sa Lujom Rilom, a Paundmejker i Veliki Medved su se predali vladinim snagama i obojica su osuđeni na trogodišnje kazne zatvora. U julu 1885. godine, Ril je optuţen za veleizdaju i osuđen na smrt vešanjem. Ril se ţalio , ali je egzekucija sprovedena 16. novembra 1885. godine. Tridesetih godina XX veka započela je politička aktivnost u zajednicama Metisa u Alberti i Saskačevanu u vezi sa pravom na zemlju. Petorica muškaraca poznatih i pod nazivom ―Ĉuvena petorica‖ imali su odlučujuću ulogu u osnivanju ―Juingove komisije‖ 1934. godine, od strane vlade Alberte, koja je pokušala de reši pitanje prava na zemlju. Vlada Alberte će doneti Zakon o poboljšanju poloţaja Metisa 1938 godine. Ovaj zakon je obezbedio finansiranje i zemlju za Matise.( Pokrajinska vlada je kasnije ukinula pravo na delove zemlje u nekim oblastima.) Šezdesetih godina je došlo do pojave obnovljenih političkih organizacija. Sredinom sedamdesetih je ustanovljena Federacija udruţenja naselja Metisa Alberte i ona predstavlja zajednički glas Naroda Metisa Alberte. Tokom razgovora o ustavu 1989. godine, Metisi su priznati kao jedan od tri autohtona naroda Kanade. Godine 1990. vlasništvo nad zemljom je prešlo sa vlade Alberte na zajednice Metisa putem Zakona o poravnanju sa Metisima, koji je zamenio Zakon o poboljšanju poloţaja Metisa. Privremena vlada Saskačevana je bilo ime koje je Luj Ril dao nezavisnoj drţavi koju je proglasio tokom Severozapadne pobune 1885. u današnjoj pokrajini Saskačevan. Vladajuće veće je nazvano Eksovedejt, što na latinskom znači ―od stada‖, i raspravljalo je o raznolikim temama: od vojne strategije do lokalnih zakona i teoloških tema. Sastajalo se u Batošu i realnu vlast je imalo tokom svog postojanja samo u naseljima juţne grane. Ova vlada se raspala posle Bitke kod Batoša. Nacionalno veće Metisa je formirano 1983. godine, po priznanju Metisa za autohtoni narod u Kanadi, u Ĉlanu 35 Ustavnog zakona iz 1982. godine. Ovo veće čini pet pokrajinskih organizacija Metisa, i to: Métis Nation British Columbia – Metisi Britanske Kolumbije Métis Nation of Alberta – Metisi Alberte

523

Métis Nation - Saskatchewan – Metisi Saskačevana Manitoba Métis Federation – Federacija Metisa Manitobe

Zastava Metisa Većina Metisa je nekada govorila, a mnogi i danas govore, bilo Metis francuski, ili mešani jezik po imenu Mičif, Mečif ili Metčif, što je fonetski zapis Metis izgovora reči Metif, koja je varijanta reči Metis. Danas Metisi uglavnom govore francuski, a drugi jezik im je engleski i brojni domorodački jezici. Metis francuski je najbolje sačuvan u Kanadi a Mičif u SAD, najviše u rezervatu Kornjačina planina, u Severnoj Dakoti, gde je on zvanični jezik Metisa koji ţive u ovom rezervatu Ĉipeva (vidi Ĉipeve). Posle dugog zapostavljanja, upotreba ova dva jezika raste zahvaljujuće ohrabrenju i uticaju pokrajinskih veća Matisa. Zastava Metisa je jedna od najstarijih patriotskih zastava koje potiču iz Kanade. Ustvari, Metisi su imali dve zastave. Obe su imale isti dizajn: znak za beskonačno, ali su bile različite boje, ili crvena ili plava. Crvena je bila boja Hadson Bej kompanije, dok je plava bila boja Severozapadne kompanije. U priči o Zagoru Metisi se prvi put pojavljuju u epizodi L'esploratore scomparso – Nestali istraţivač (br. 345; SD 9) iz 1994. godine. Pojavljivanje u brojevima: 345; Specijal 12, 17; Almanah 1997.

524

Metju Persi (Matthew Percy) – inţenjer koji je brinuo o brani u blizini Fulk Pasa. Kada je Persi primetio da je brana loša i da postoji velika opasnost da će biti probijena, pokušao je da ubedi Kvimbija (vidi Arnold Kvimbi) da evakuiše Fulk Pas. Arogantni Kvimbi je na to odgovorio tako što mu je uručio otkaz, a onda poslao svog čoveka da ubije Persija kako ovaj ne bi raširio priču po gradu. Persija je spasila šankerica Dţina (vidi Dţina), a njegova mračna predviđanja su se pokazala tačnim i voda je uništila grad. Zahvaljujući njemu i Zagoru jedine ţrtve su bile Kvimbi i njegov poslušnik Ĉak (vidi Ĉak). Inţenjer Persi se pojavljuje u brojevima 405 i 406.

Mikmak (Micmac, Mi'kmaq) - pleme američkih Indijanaca iz porodice Algonkina (vidi Algonkini) naseljeno na velikom području kanadskih provincija Njufaundlend, Nova Škotska, Nju Branzvik, Ostrvu Princa Edvarda, i ostrvu Kejp Breton. Mikmaki su najsrodniji Abenakima (vidi Abenaki), a sastoje se od konfederalnih ''bandi'' ili ''distrikata'', čiji potomci danas ţive u mnogim kanadskim rezervatima. Francuski misionari su prvi belci koji u ranom XVII veku dolaze sa Mikmakima u kontakt. Izvorna Mikmak-populacija, prema Šulcmanu, procenjuje se na 30 000 ljudi, ali im je broj oko 1630., najviše zbog raznih epidemija, sveden na svega 4 ,000. U novije doba, pred ulazak u novi milenijum, u Kanadi je registrirano oko 16 000 Mikmaka, ali izgleda da populacija ovog naroda u Kanadi i SAD iznosi oko 25 000 ljudi. Oko 2 000 Mikmaka ţivi na području Bostona i nekoliko stotina u Njujorku. Micamac ili Mi'kmaq Indijanci sami sebe nazivaju 'Lnu'k' ili 'L'nu'k' , što znači "the people" – ''narod'', dok dobro poznati naziv Mikmak znači "my friends" – ''moji prijatelji'', i označava konfederaciju, odnosno distrikte ili bande. Ostali nazivi koji su im kroz istoriju davani su: Matueswiskitchinuuk - naziv Malisit Indijanaca koji znači "Porcupine Indians" ili ''Indijanci bodljikavog praseta'', koji dolazi od običaja da bodljike bodljikavog praseta koriste za ukrašavanje odeće; Shonack, Indijanci Beotuk, što znači "Bad Indians" – ''Loši Indijanci'' jer su međusobno ratovali; Souriquois – Francuzi, a naziv je nepoznatog porekla; i Tarrateen – Britanci, ime koje je u početku označavalo i Abenake. "Míkmaw" je pridevski oblik mnoţine za narod Míkmaq.

525

Micmac Indians – Anonymous Canadian (XIX vek) Mikmaki su pleme koje prvi spominje 1497. godine, Đovani Kaboto (Giovanni Caboto), poznatiji kao Dţon Kabot (John Cabot), ali prve kontakti sa EvroplIjanima izgleda da su ostvareni još oko 1000. godine, dolaskom norveških Vikinga. U ranom XVII veku oni su pokršteni od francuskih misionara, pa postaju njihovi prijatelji, a neprijatelji Engleza. Sa Englezima nijedan Mikmak nije potpisao ugovor 1760. godine, kada su Englezi osvojili Kanadu od Frnacuza. Neke bande ostale su sa njima u ratu sve do 1799. godine. Za vreme Američke revolucije, Mikmaki su bili naklonjeni Amerikancima. Početkom XIX veka, oni potpisuju ugovore po kojima su za njih osnovani rezervati u kanadskim primorskim provincijama. Mikmak Indijanci pravi su majstori u plovljenju kanuom, što je i logično jer im je ekonomija počivala na lovu i ribolovu. Za razliku od njima srodnih Abenaki Indijanaca sa juga, kod Mikmaka nije bilo agrikulture, za šta je glavni uzrok njihov severniji poloţaj, geografsko-klimatski nepogodan za uzgoj kulturnog bilja. Oni su svakako najpoznatiji po svojim kanuima, konstruisanim od brezove kore. Kora breze koristila se i za druge potrebe, prvenstveno za izgradnju vigvama, kojih je bilo dva tipa. Jedan tip bio je manji, koji je mogao da primiti 10-12 ljudi. To je zimski

526

vigvaam. Letnji je bio veći, pravouglog oblika, i u njega se moglo smjestiti duplo više ljudi. Mikmaki su polu-sedalački narod koji su se leti kretali između svojih letnjih sela i u unutrašnjost prema svojim zimskim lovačkim kampovima. Javor, dobro poznat Algonkinima istočnih šuma, sakupljali su tokom proleća. Lov je počinjao u jesen a hvatali su američkog losa i jelena. Zimi su se kretali pomoću krplji i sluţili se saonicama i toboganima (tobogganima). Reč tobogan, upravo je iz njihovog jezika a izvorno glasi taba'gan.

Mikmak ţena sa sinom (oko 1890) Kod Mikmaka je bio uobičajen lapot, a pogrebni obred je vršen za ţivota umirućeg. Smrtno bolesni i ranjeni su onda napuštani da otpevaju svoju pesmu smrti, kada ih njihovi saplemenici više nisu mogli čuti. Ovaj običaj nije usamljen i poznat je i među

527

severnijim Eskimima, koji takođe ţive u teškim klimatskim uslovima. Kao simbol tuge za onim koji će ih napustiti Mikmaki su ubijali pse. Mikmak Indijanci se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi Molok! – Molok (br. 77; ZS 263; SDX 23; LUKL 13) iz 1971. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. godine pod nazivom Sablasna noć (ZS 263). Pojavljivanje: 76, 77, 326, 327

Orson Vels (Orson Welles, 1915-1985) kao Makbet u istoimenom filmu iz 1948. godine Milton (Milton) – Vaubunov (vidi Vaubuno) brat. Pravo ime mu je Kendo. Ime Milton su mu dali katolički misionari. On je istovremeno sveštenik iz plemena Delavera (vidi Delaver) i moćni vrač Laţno Lice, kojem niko ne zna pravi identitet, jer se krije iza groteskne drvene maske. Najintrigantniji lik iz epizode La maschera sul volto – Maska na licu (br. 456; LU 139) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Milton je teški alkoholičar, dok Laţno Lice u skladu sa tradicijom predaka uopšte ne pije alkohol. Kada je bio mlad, zaljubio se u Taru (vidi Tara), ali se ona udala sa škotskog trapera

528

MekKina (vidi MekKin). Zbog toga je Kendo napustio pleme i postao hrišćanin. Vratio se među Delavere posle dvadeset godina sa imenom Milton, obučen u crnu odeću. I dalje je bio pun mrţnje koju je utapao u alkoholu. Nikada nikome nije rekao kako se osvetio MekKinu, prodavši njegovog malog sina Majkla (vidi Majkl MekKin) jednom engleskom brodu, pošto ga je prethodno spasao smrti od velikih boginja. U ovoj šekspirovskoj drami insprisanoj Makbetom, Milton predstavlja čoveka iz senke, koji sve vreme prati, komentariše i upravlja događajima. On Bilu Ejku predviđa brz uspeh, koji se odmah ostvaruje, a nakon ubistva MekKina izgovara čudno proročanstvo: ''ono što je MekKin ostavio, samo MekKin moţe ponovo uzeti''. Dolazak Majkla MekKina, čini da se i ovo proročanstvo ispuni. Na izvestan način on je Deus ex machina tj. Tajanstvena sila koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar iz grčkih tragedija, a bizarna drvena maska koju nosi vrač Laţno Lice, gotovo je identična onima koje su korišćene u antičkom pozorištu. Milton se pojavljuje u brojevima 455 i 456.

Mingo (Mingo) – indijansko pleme. Pripadaju Honiasont Indijancima (vidi Honiasont). U Zagoru se prvi put pojavljuju u epizodi La jene del mare – Morske hijene (br. 24; LMS 17; SDX 62; VĈBZ 9) iz 1967. Pojavljivanje: 24,

Minjako Luiđi (Mignacco Luigi, 1960- ) – scenarista rođen u Đenovi. Karijeru u stripu je započeo 1981., a od 1986. godine radi u SBE. Osim za Zagora, piše i za Marti Misteriju, Mister Noa, Nika Rajdera i Dilan Doga. Prva epizoda koju je napisao Minjako je Il labirinto del Diavolo – Đavolji lavirint (br. 452; LU 135) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Potpisao je brojeve: 451, 452, 483, 484, 488, 489; Almanah 2006; Maxi 2004.

Mister-Mister (Mister-Mister) – sakem Tunikana (vidi Tunikani). Indijanski poglavica koji je ţeleo da svoj narod pribliţi civilizaciji belaca, ali na pogrešan način. Svoje ime, Momak od Bubnja, promenio je u Mister-Mister, naredio da mu se sagradi palata, nalik na vile belih ljudi, uveo korišćenje novca i dozvolio vatrenu vodu i kockanje. Ukratko, pokupio je od belaca uglavnom loše navike. Na ovo su ga podstakla dvojica razbojnika, koji su saznali za nekadašnje selo Tunikana, koje su Indijanci sami potopili, da bi zaustavili neku strašnu zarazu koja je harala u prošlosti. U to vreme Tunikani su iz obliţnjeg postrva vadili zlato i pravili umetničke predmete od njega. Sa potapanjem

529

sela, nestao je i potok sa zlatnom ţicom, ali su se na dnu jezera nalazili mnogobrojni zlatni predmeti. Indijanci bi ronili i izvlačili zlato sa dna jezera, a belci su im davali novac za njega. Naravno, suma nije ni pribliţno odgovarala vrednosti predmeta, a Indijanci su novac odmah menjali za alkohol koji su im isti ljudi prodavali. Zagor je izazvao svađu između Mister-Mistera i belih prevaranata, i on je poginuo iskupivši tako makar deo krivice za nesreću koju je naneo svom narodu. Ovaj događaj je opisan u La furia di Zagor – Zagorov gnev (br. 21; LMS 84; SDX 58; VĈBZ 8) iz 1967. koja je kod nas prvi put objavljena 1973. godine. Mister-Mister se pojavljuje u broju 21.

Mister Misteri (Mister Mistery) – glumac, vlasnik cirkusa, opsenar i varalica. U savezu sa Dagajom (vidi Dagajo), ratnim poglavicom Seneka (vidi Seneke), pokušao je da se dočepa zemlje Irokeza (vidi Irokezi) bogate zlatom. U tu svrhu je koristio razne trikove kojima je ubedio Irokeze da su se njihovi bogovi urotili protiv njih. Kada su Zagor i Tonka (vidi Tonka) razotkrili prevaru, Mister Misteri je izvršio samoubistvo. Pojavljuje se u broju Specijal 6.

Mister Stil (Mister Steel) – Gospodin Ĉelik. Beskrupulozni biznismen i demagog. Pravo ime mu je Hari Goldberg (Harry Goldberg). Počeo ni od čega i basnoslovno se obogatio. Kao što to obično biva, o poreklu svog bogatstva ne priča. Međutim, način na koji je nastavio da ga stiče, ne ostavlja mesto sumnji da nikada nije redio u skladu sa zakonom. Tokom ţivota je izgubio oko i ruku. Smislio je genijalan plan da se dočepa još novca. Kupio je ogromno krdo dugorogih meksičkih goveda iz Teksasa i prebacio ga do gradića Lejtona, na severoistoku SAD. Našao je i kupca u Bostonu, trgovca Barloua (vidi Barlou). Krdo je trebalo da bude prevezeno njegovim vozom od Lejtona do Bostona. U Lejtonu je organizovano slavlje, jer je grad zahvaljujući Mister Stilu postao najvaţniji ekonomski centar u tom delu drţave. Krdo od 6 000 goveda je smešteno na ulazu u grad, gde je čekalo na ukrcavanje u voz. Za odrţavanje reda u gradu je određen kapetan Majk Durel (vidi kapetan Majk Durel), stari Zagorov prijatelj. U trenutku kada krdo stiţe u grad, u Lejton stiţu Zagor i Ĉiko, na putu za Darkvud, nakon avanture sa Dejvidom Rodţersom (vidi Dejvid Rodţers). Međutim, grupa kriminalaca na čelu sa Palmerom (vidi Palmer), smislila je genijalan plan da ukrade novac koji je Barlou doneo da plati goveda, a koji je ostao u sefu u blindiranom vozu. Oni oslobađaju krdo, koje u ludom stampedu uništava grad, a među mnogobrojnim ţrtvama je i trgovac Barlou. Ostatak ekipe eliminiše čuvare voza i

530

pokreće lokomotivu. Zagor kreće za zločincima, uspeva da uskoči u voz i sukobljava se sa pljačkašima. Nakon uzajamnog nadmudrivanja i puškaranja, on uspeva da ubije Dţubola (vidi Dţubol), ali pada s voza, pa pljačkaši uspevaju da pobegnu, pošto su digli u vazduh most, i tako onemogućili poteru. Vojska i telohranitelji Mister Stila odustaju od potere i vraćaju se u Lejton. Onesvešćenog Zagora pronalazi Ĉiko i previja mu povređenu glavu.

Direktori Union Pacifika poziraju pored svoje ţeleznice (1866) Sutradan, njih dvojica se vraćaju u Lejton, gde se sprema ispraćaj posmrtnih ostataka trgovca Barloua. Stil je preuzeo obavezu da svojim vozom prebaci telo nesrećnog trgovca u Boston. On i njegovi ljudi se spremaju za polazak, kada Zagor među njima prepoznaje Palmera. Zagor ubrzo slaţe sve kockice. Mister Stil je angaţovao Palmera da opljačka voz, kako bi se dočepao Barlouovog novca a istovremeno sačuvao i krdo, koje bi kasnije prodao nekom drugom. On kreće u voz za Palmerom, ali njega i Ĉika

531

zarobljavaju Stilovi ljudi. Namera im je da ih likvidiraju kada voz napusti grad. Nekoliko kilometara od Lejtona, Zagor i Ĉiko uspevaju da se oslobode, Stil i Palmer se sukobljavaju oko novca i Palmer gine. Zagor uspeva da savlada Stilove plaćenike koji su krenuli za njim i vraća se do voza. Stil ga čeka i oni pucaju jedan na drugoga. Zagor pogađa Stila u rame i predaje ga vlastima u Lejtonu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il vagone blindato – Blindirani vagon (br. 494; VĈ 26; LU 177) iz 2006. koja je u Srbiji objavljena 2010. godine. Mister Stil se pojavljuje u brojevima 494 i 495.

Misuka (Misuka) – poglavica Seminola (vidi Seminole) iz kilomba na Floridi. Pojavljivanje u brojevima 431 i 432.

Mivok (Miwok) – poglavica Munsi (vidi Munsi) Indijanaca u brdima Ketskil. Pojavljuje se u pričama o Kralju orlova (vidi Ben Stivens). Ubio ga je Ultor (vidi Ultor), krilati čovek. Pojavljivanje u brojevima: 67, 68, 169.

Mnogooki (Many Eyes) – mohikanski (vidi Mohikanci) vrač. Jedan od retkih Indijanaca koji zna da Zagor nije besmrtan. Ime Mnogooki je dobio jer nosi naočare, a poznat je i kao najbolji vrač u Darkvudu. Razlog za to je što prihvata i znanja o medicini belih ljudi. Kombinacijom ove dve veštine uspeo je da izleči mnoge, a i Zagoru je često bio od koristi. Naročito pri godišnjim sastancima darkvudskih poglavica, kada je Zagoru često pomagao da osmisli što efektniji nastup. Prvi put ga srećemo u epizodi Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena iste godine pod nazivom Nasilje u Darkvudu (ZS 13). Ovo je inače prva priča o Zagoru koja je objavljena kod nas. U kasnijim epizodama, često srećemo Mnogookog u prologu, kako deci priča Zagorove avanture. Pojavljivanje u brojevima: 31, 32, 112, 155, 156, 157, 173, 174, 192, 193, 215, 400, 411, 414, 488, 490; Specijal 8, 11; Almanah 2004.

532

Mnong (Mnong) – izmišljena okrutna sekta iz pustinje Gobi. Vekovima je sejala strah među azijskim narodima između Pacifika i Himalaja. Na čelu sekte se nalazi guru Veliki Maak, a to mesto je u XIX veku zauzimao Krinhar (vidi Krinhar). Nakon što ga je Šu-Ce (vidi Šu-Ce), Ramatov (vidi Ramat) učitelj sa Tibeta porazio, Krinhar se primirio nekoliko decenija, a zatim ubio Šu-Cea i preselio sektu u Ameriku. Tu je došlo do odlučujućeg sukoba između Zagora i Ramata sa jedne i Krinhara sa druge strane, u kojoj su prva dvojica odneli pobedu.

Mo-Hi-La (Mo-Hi-La) – močvara u srcu Darkvuda. U njoj se nalazi ostrvce na kojem je koliba u kojoj ţive Zagor i Ĉiko.

Mocart Keli (Mozart Kelly) – flautista i ubica starica. Jedan od kompanjona Sema Flečera (vidi Gvozdeni Ĉovek) s kojim je pobegao iz zatvora. Pojavljivanje u brojevima: 51, 52, 53.

Moćni Zec (Mighty Rabbit) – poglavica Oneida (vidi Oneide) posle svrgavanja Kauebija (vidi Kauebi). Mudri ratnik koji je prezreo rat i postao veliki pobornik mira. Kao spomen na svoju poslednju ţrtvu nosi starinsku uniformu američkog vojnika s početka XIX veka. Srećemo ga u priči o Obojenom Ĉoveku (vidi Obojeni Ĉovek). Pojavljuje se u brojevima 382 i 383.

Mohai (Mohai) – sveštenica plemena Krou (vidi Krou). Dok je Mohai obavljala neki religiozni ritual, na glavi je imala masku bizona. Misleći da je u pitanju čudovište, Don Kihot (vidi Don Kihot Eskobar) napada staricu i ubija vranu, pticu zaštitnicu plemena. Krou Indijanci nameravaju da ubiju Ĉika i ludog Španca zbog svetogrđa, ali im ţivot lukavstvom spašava Zagor. Mohai se pojavljuje u brojevima 140 i 141.

Mohamed El Kabir (Mohamed El Kabir) – Crni šeik. Na proputovanju po Americi stigao je u Fort Glori. Prilikom priredbe organizovane u njegovu čast, stari Zagorov znanac Dţimi Gitar (vidi Dţimi Gitar) krade od šeika Alahovu ruku, dragulj neprocenjive vrednosti, koji šeik nosi oko vrata. Pozivajući se na diplomatski imunitet šeik zahteva od

533

komandanta Forta Glori, nesrećnog kapetana Bendiksa, odrešene ruke i vodiča koji će mu pomoći da pronađe Dţima Gitaru i vrati Alahovu ruku. Problem je u tome što šeik namerava da ubije Dţimija, kao i svakog drugog ko mu se nađe na putu. Zagor, koji je bio ranjen dok se incident u tvrđavi događao, nekoliko dana kasnije kreće tragom Crnog šeika. El Kabir spaljuje čitava sela, muči ljude i ubija ih, jer ne uspeva da uhvati Dţimija. Na kraju Zagor pobeđuje šeika, a Dţimi Gitar zaglavljuje u zatvoru. Ova priča je objavljena u epizodi Le Mano di Allah – Alahova ruka (br. 75; ZS 255; SDX 21; LUKL 12) iz 1971. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 1975. pod nazivom Sultanova ruka (ZS 255). El Kabir se pojavljuje u brojevima: 75 i 76.

The Hunters Rest – Frants Alekseevich Rubo (1875) Mohave (Mojave) - pleme Juman (Yuman) Indijanaca sa obala reke Kolorado, naročito između Nidlsa i Blek Kenjona u Arizoni i Kaliforniji. Mohave su 1680. brojale oko 3000 duša, dok ih danas ima 500 u Arizoni i 3300 u Kaliforniji. Ime Mohave, po Svantonu, potiče od domorodačkog hamakhava što znači Tri planine three mountains. Isto značenje ima i Havasupai ime Wamakava. Prema samim Indijancima ime dolazi od dve reči, aha, što znači ''voda'', i macav, ''pored'' – ''Pored vode''. Pleme se u prošlosti, kaţu sami Indijanci, nazivalo Pipa Aha Macav, odnosno – ''Narod pored vode''. Font ove Indijance u XVIII veku naziva Soyopas; Kod Pima i Papago Indijanaca nazivani su Naks'-at, a kod Tulkepaja Wili idahapá.

534

Mohave je najverovatnije prvi sreo Alarkon (Alarcón) 1540. godine, a 1775-1776. U kontakt s njima dolazi ih Garses (Garcés) koji navodi njihova sela Pasion, San Pedro i Santa Isabel. Aktom kongresa SAD, godine 1865. osnovan je rezervat Kolorado River za njih i Ĉemeueve, sa kojima su Mohave 1867. zaratili. Godine 1880. osnovan je i rezervat Fort Mohjave, na tromeđi drţava Arizone, Kalifornije i Nevade.

Mohave kraj svoje kolibe (1892) Mohave su ţiveli duţ reke Kolorado, koja je za njih bila centar sveta. Agrikultura uz poznavanje irigacije, posebno gajenje pasulja, kukuruza i tikve učinili su od njih ratarski narod. Za Ples kiše (rain dance), su verovali da pomaţe njihovim usevima da ne propadnu i da ţetva bude plodna i rodna. Mohave su se uz agrarne bavili ribarskim i traperskim poslovima, a naročito su lovili manje ţivotinje uz obalu reke, kao što su zec, skunk (vrsta tvora) i dabar. Od ovih ţivotinja dobijali su krzno koje je pokrivalo njihove minimalne prohteve za odevanjem. Glavna ''odeća'' Mohava bilo je tetoviranje, plavim kaktusovim mastilom. Njime su se obeleţavale klasne razlike, i tetovaţe su mogle da imaju različita značenja. Robove su razlikovali prema tetoviranjima po bradi. Dom Mohava je wickiup, jednostavne izrade, od uspravnih greda prekrivenih granjem.

535

Pogrebnii običaji su podrazumevali kremiranje pokojnika zajedno sa njegovim vlasništvom i drugim darovima, koje je dobio od oţalošćenih, kako bi mu se našli pri ruci za vreme putovanja na drugi svet.

Indijanka Mohava (oko 1900) U XVI veku , u vreme kada u njihovu zemlju dolaze Španci, Mohave su se sastojali od tri grupe: severni Matha lyathum, koji su ţiveli na području od Blek Kenjona do Mohave Velija, srednji Hutto-pah, naseljeni u centralnom delu Mohave Velija i juţni Kavi lyathum, na prostoruod Mohave Velija do Nidls Piksa. Mohave su imali klanovski sistem, koji im je u ''prvo doba'' dao Mastamho. Mastamho je jedan od dva sina najstarijeg duha zvanog Matavilya, brat mu se zvao Kaatar, a sestra Ţaba. Mastamho je Mohavama dao 22 patrilinearna klana (danas su svedeni na 18), a deca dobijaju ime po očevom klanu. Nasledni poglavica je nazivan aha macav pina ta‟ahon, i zajedno sa vođama tri regionalne grupe Mohave, predvodi narod, ali samo uz njihovu podršku. Vizije i snovi, tipični za Indijance, na Mohave su imali veliki uticaj. Snovi, su‟mach, gledani su kao izvor znanja.

536

Uz njihovu pomoć snivač je u stanju da se vrati u vremena stvaranja, gde će mu biti otkriveno poreklo stvaranja svih stvari. Veliki snovi i vizije biće ispričane plemenu kao Velike priče i Pesme. Mohave se u Zagoru prvi put pojavljuju u epizodi La carica dei Mohaves – Juriš Mohava (br. 492; VĈ 24; LU 175) iz 2006. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine. Istorijski netačno, oni su smešteni pored reke Misisipi. Pojavljivanje u brojevima 492 i 493.

Mohavk (Mohawk) - najistočnije pleme iz saveza Irokeza (vidi Irokezi) nastanjeno zapadno od Šenektadjja u Njujorku. Ime Mohavk dolazi iz narragansett jezika Mohowaùuck – ''they eat (animate) things'' dakle "man-eaters" ili ―eater of living things,‖ što bi potvrđivalo teoriju da je među plemenima saveza ''Duge kuće'' bio raširen kanibalizam, odnosno da su jeli meso ubijenih neprijatelja. Sami sebe Mohavci nazivaju Kanienkehaka ili Kaniengehaga, ili "People of the Flint" (―people of the place of the flint.‖). Jezik mohawk član je porodice iroquoian i njime se koristi 3000 ljudi (1977) od 10,000 etničkih Mohavka u Kanadi i SAD. Istorija Mohavka čini vaţan i znatan deo istorije Irokeza. Godine 1535. pet irokeških plemena se prvi put sreću sa bretonskim pomorcem Ţakom Kartijeom (Jacques Cartier), a na jednom njegovom drugom putovanju, dolazi i do sukoba. Mohavci bi morali biti pleme koje je oko 1570. prognalo sa Adirondak planina i gornjeg Sen Lorensa Indijance poznate kao Adirondak (vidi Adirondak). Ovi Adirondaci su bili Algonkini (vidi Algonkini), koje su Mohavci nazivali "ha-de-ron-dah" ili "bark-eater," što se tumači time da su u kriznim vremenima upotrebljavali koru neke vrste drveta za ishranu kako bi preţiveli. Naziv Adirondak dobili su po planinama Adirondaks, na kojima su ţiveli. Kroz čitav XVII vek, istorija Mohavka je puna beskrajnih ratova tokom kojih su zavladali krajem sve od reke Konektikat pa do sadašnjeg grada Njujorka. Dobivši vatreno oruţje od holandskih trgovaca oni terorišu susedna plemena. Godine 1628. proterali su Mohikance (vidi Mohikanci) iz doline reke Hadson, a već sledeće 1629., početkom Dabarskih ratova, napadaju na Abenake (vidi Abenaki) i Penakuke (vidi Penakuk). Iste godine Ser Dejvid Kirk zauzima Kvibek, u kome su Mohavci razorili selo Montanjaisa (vidi Montanjais) na reci Troa, a onda nastavljaju sa progonima Montanjaisa i Algonkuina. U XVIII veku podrţavaju Ser Vilijama Dţonsona u bici za Fort Nijagaru 1759. godine, u jednoj od poslednjih u Francuskim i Indijanskim ratovima (1754-1763). Za vreme Američke revolucije (1775-1783) podrţavaju britansku stranu, predvođeni

537

Dţosefom Brantom (Joseph Brant), poznatim i kao Tajendanega (Thayendanegea), koji se posle poraza Engleza povukao u Kanadu, gde je i umro 1807. godine, a njegovi potomci i danas ţive u Bej of Kvintu i Rezervatu Šest Naroda u Brentfordu, u Ontariju.

The Brave old Hendrick the great sachem or chief of the Mohawk Indians – Anonymous (1740) Mohavci su stanovnici severoistočnih šuma, lovci i ratari koji ţive u velikim kućama i u naseljima zaštićenim palisadama. Unutar saveza ''Velike kuće'' (Haudenosaunee), oni su poznati i kao ''čuvari istočnih vrata'', odnosno Kanien'kehaka Na:kon:ke Rontehnhohanonhnha. Ovu funkciju su na zapadu irokeške teritorije vršile Seneke (vidi Seneke), koji su bili ''čuvari zapadnih vrata''. Glavno središte saveza je u glavnom selu Onondaga (vidi Onondage), ''čuvara kalumeta''. Mohavci su polu-sedalački narod, sa

538

stalnim selima i sezonski uslovljenim načinom privređivanja. Ţenama je glavni posao bio briga o deci i poljima na kojima su zasađene ''tri sestre''. Muškarci tokom jeseni i zime odlaze u lov a dolaskom leta počinje ribolov. Rat je igrao vaţnu ulogu u ţivotu ovog naroda, a po svojoj ratobornosti i surovosti bili su na zlom glasu. Mohavci su ratovali sa svim susedima koji nisu pripadali savezu Irokeza, a zarobljenike poraţenih plemena su ubijali posle uţasnog mučenja. Decu su adoptirali u pleme i odgajali kao irokeške ratnike. Mohavk Indijanci poznati su u savremenom američkom društvu kao veoma traţeni zavarivači na čeličnim konstrukcijama na zastrašujućim visinama od 150 metara iznad tla, po kojima se veru poput veverica, bez ikakvog straha od visina.

The Mohawk Indian Warrior – Anonymous (XVIII vek) Struktura društva Mohavci su u veću Irokeza imali devet poglavica koji su ih zastupali, i bili podeljeni u tri različite klase, po tri iz svakoga klana.

539

I. klasa pripada klanu Kornjača: I. 1. Da-ga-e’-o-ga (‗Neutral.‘ ili ‗the Shield.‘ Neutralni ili Štit) 2. Ha-yo-went’-ha ( ‗Man who Combs.‘ Ĉovek koji se češlja) 3. Da-ga-no- we’-da (‗Inexhaustible.‘ Neiscrpni). II. klasa pripada klanu Vuka: II. 4. So-a-e-wa’ah (‗Small Speech.‘ Tihi Govor) 5. Da-yo’-ho-go (‗At the Forks.‘ Kod Račve) 6. O-a-a’-go- wa (‗At the Great River.‘ Kod Velike Reke). III. klasa pripada klanu Medved: III. 7. Da-an-no-ga’-e-neh (‗Dragging his Horns.‘ 'Onaj koji vuče svoje rogove') 8. Sada’-ga-e-wa-deh (‗Even- Tempered.‘ 'Miroljubivi') 9. Has-da-weh’-se-ont-ha (‗Hanging up Rattles.‘ 'Viseće zvečke') Poglavica Hă-yo-went‟-ha, u engleskom obliku Hijavata (Hiawatha), zajedno sa Deganavidom (Deganawidom) - Da-ga-no- we‟-da, osnivač je saveza Irokeza, pošto je prethodno zabranjen kanibalizam. Hodţ (Hodge) nazive imena i titula Mohavkpoglavica naziva u većini slučajeva drugačije: U prvu klasu imenuje Tekarihoken, Haienhwatha i Satekarihwate. U drugu klasu Orenrehkowa, Deionhehkon i Sharenhowanen. U treću: Dehennakarine, Rastawenserontha i Shoskoharowanen. U priči o Zagoru, Mohavci se prvi put pojavljuju u epizodi Iron Man – Gvozdeni čovek (br. 15; ZS 859; SDX 50; VĈBZ 6) iz 1966. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1987. godine, pod nazivom Turnir u Darkvudu (ZS 859). Među darkvudskim Indijancima oni su najverniji prijatelji Duha sa sekirom. Tonka (vidi Tonka), poglavica Mohavka, Zagorov je krvni brat. Pojavljivanje: 15, 51, 52, 53, 59, 60, 84, 107, 108, 109, 112, 117, 118, 128, 155, 156, 157, 173, 174, 180, 181, 182, 209, 210, 212, 253, 279, 280, 282, 283, 284, 295, 296, 307, 308, 335, 337, 343, 344, 376, 377, 379, 398, 399, 400, 407, 408, 431, 433, 434, 435, 440, 449, 451, 452, 490; Specijal 4, 6, 8, 9, 12; Almanah 1997; Maxi 2000, 2003;

Mohikanci (Mahican) – indijansko pleme. Mohikanci su sebe označavali kolektivnim imenom "Muhhekunneuw" u značenju "People of the great river'' – ''Narod sa velike reke" , jer su ţiveli uz reku Hadson. Druga plemena nazivala su ih raznim imenima. Irokez (vidi Irokezi)i, zato što pripadaju porodici Iroquoian i nisu ih mogli razumeti nazivali su ih Akochakaneń - "Those who speak a strange tongue'' – ''Oni koji govore čudnim jezikom". Holanđani su ih nazvali Rečni Indijanci, i Canoe Indijanci jer je kanu bio glavno

540

prevozno sredstvo Mohikanaca. Mohikanci su ţveli u selima koja su se sastojala od 20 – 30 kuća, koje su obično podizane na bregovima i zaštićene palisadama. Svako selo imalo je poglavicu, a čin poglavice bio je nasledan. Postojalo je i veće birano od stanovnika sela. Mohikanci su se bavili lovom po šumama, ribolovom po rekama i jezerima, a uzgajali su i kukuruz, grašak i 'squash-tikve, sakupljala se divlja biljna hrana i javorov slatki sok, što je bio ţenski posao.

Pokrštavanje Mohikanaca u Pensilvaniji 1757. godine Mohikan Indijanci prvi kontakt s belcima imaju početkom XVII veka. Bili su to holandski trgovci koji su postali saveznici Mohavka (vidi Mohavk), njihovih neprijatelja. Naoruţani holandskim puškama Mohavci su proterali Mohikance iz njihove domovine. Razbijeni Mohikanci naseljavali su se među drugim plemenima gde su izgubili identitet. Nestanak ovog naroda inspirisao je Dţemsa Fenimora Kupera da napiše klasičnu novelu The Last of the Mohicans – Poslednji Mohikanac, 1826. godine. Grupa Mohikanaca, ipak se odrţala u današnjem zapadnom Masačusetsu. Početkom XVIII veka Mohikanci su primili hrišćanstvo. Izgrađena je crkva i škola oko kojih je niklo novo naselje - Stokbridţ (Stockbridge). Mohikanci sa ovog područja postaće poznati kao

541

Stokbridţ Indijanci. Prema Muniju, Mohikanska populacija 1600. godine iznosila je 3000 duša. Li Salcman kaţe da je 1672. godine preostalo 1000 ljudi. U priči o Zagoru se Mohikanci prvi put pojavljuju u epizodi Guerra – Rat (br. 31; ZS 13; SDX 69; VĈBZ 11) iz 1968. koja je u SFRJ objavljena iste godine pod nazivom Nasilje u Darkvudu (ZS 13). Ovo je inače prva priča o Zagoru koja je objavljena u bivšoj Jugoslaviji. Pojavljivanje: 31, 32, 57, 58, 112, 155, 156, 157, 173, 174, 192, 193, 215, 222, 223, 400, 411, 414, 488, 490; Specijal 8, 11; Almanah 2004; Maxi 2002, 2007.

Moikos (Moikos) – veliki sveštenik Novog Uksmala. Surovi tiranin skrivenog grada Maja (vidi Maje), koji je zahvaljujući poznavanju tajne čudnog napitka stvorio divovske Matame (vidi Matami), ubio kralja i preuzeo vlast. Jednini koji se pobunio protiv tiranina je bio sin pokojnog kralja Lebnor (vidi Lebnor). Zahvaljujući Zagoru, Lebnor je svrgao sveštenika i ponovo preuzeo presto. Ovaj dogadjaj je opisan u epizodi La citta nascosta – Skriveni grad (br. 50; LUX 88) iz 1969. koju novosadski Dnevnik nije objavio. Ova priča se na prostorima bivše Jugoslavije prvi put pojavila 2003. u izdanju Ludensa. Moikos se pojavljuje u brojevima: 50, 51.

Mojson (Moyson) – vlasnik rudnika bakra iz Kuper Tauna. Poginuo je u Izgubljenim brdima, kada ga je pogodio zrak iz dijamanta Vuvukama (vidi Vuvukami). Pojavljuje se u broju Specijal 2.

Molnar (Molnar) – sluga vampira Bele Rakosija (vidi Bela Rakosi). Bio je u baronovoj pratnji kada je ovaj stigao u Ameriku. Nekoliko godina posle vampirove smrti iskoristio je Ĉikovu naivnost da oţivi barona Rakosija. Kada je vampir shvatio da Molnar ţeli da ga iskoristi, a potom ubije, slomio mu je kičmu. Pojavljivanje u brojevima: 85, 86, 87, 186, 187, 188, 189.

542

Molok (Molok) – čudovište koje je stvorio profesor Talbot (vidi profesor Talbot). Jedno od retkih stvorenja koje Zagor nije uspeo da nadjača. Ubio ga je sam Talbot odvlačeći ga u ţivo blato. Pojavljuje se u epizodi Molok! – Molok (br. 77; ZS 263; SDX 23; LUKL 13) iz 1971. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1975. godine pod nazivom Sablasna noć (ZS 263). Pojavljivanje u brojevima: 76, 77, 500.

Montag (Montag) – vrač Seneka (vidi Seneke) i čuvar svete tajne naroda Sarče. Kada je bio mlad, stari čuvar tajne Sarče ga je dozivao da dođe, ali se Montag nije odazvao. Kada je Dijablar (vidi Dijablar) uspeo da postane čuvar tajne Invita i pokušao da zagospodari Darkvudom, Montag je zajedno sa Zagorom uspeo da ga pobedi i konačno postao ono za šta je bio predodređen. Pojavljuje se u brojevima 309 i 310.

Montanjais (Montagnais) – indijansko pleme. Zbirno ime algonkinskim (vidi Algonkini) Indijanskim bandama, nastanjenim na poluostrvu Labrador u Kanadi, veoma srodnim sa Naskapima (vidi Naskapi). Evan T. Pričard (Evan T. Pritchard), ekspert za Algonkinska plemena, navodi da im pripadaju i bande Tadousak, Kakoučak, Ĉekoutimien, Nekoubaniste, Ĉomončouaniste, Oumatačinrini i Oupapinačiouek. Prema Šulcmanu populacija labradorskih plemena Montanjais, Naskapi i Atikamekve mogla je iznositi oko 10 000 u doba prvih kontakata sa belcima, dok ih danas svih zajedno ima 20 000, od čega 13 000 Montanjaisa. Ime Montanjais dolazi od francuskog naziva Montagnar – Planinski narod, koji je pisan i u oblicima Moatagne, Montagnie i Montainier. Ĉest naziv kojim su oslovljavani je i Kebik, što je došlo moţda od reči Kvibek (Quebec), a u irokeškom (vidi Irokezi) ili algonkinskom znači ''uski prolaz'' ili "where the waters narrow", kod Kejp Dajmonda, blizu današnjeg grada Kvibeka. Drugi nazivi su Shoudamunk, ili "good Indians" - kako su ih zvali Indijanci Beotuk, Ussaghenick – Malečite (vidi Malećite) i Ussagene'wi, - Penobskoti (vidi Penobskoti), što znači "people of the outlet" – Narod sa izlaza. Sami sebe Montanjaisi su nazivali i Tshe-tsi-uetin-euerno, "people of the northnortheast" – Narod sa severoistoka i Ne-e-no-il-no, ili "perfect people" – Savršeni ljudi. Danas se i Naskapi i Montanjaisi izjašnjavaju pod imenom Innu ili ljudi u njihovom jeziku.

543

Bush Camp – Paul Kane (1825) Montanjaise sreće Samuel de Šamplen (Samuel de Champlain) 1603. u prostranstvima severno od reke Sen Lorenc, a razni autori opisuju ih redovno zajedno sa Naskapima, koji se od njih razlikuju upravo svojim kulturno-etnografskim karakteristikama. I jedni i drugi su ţiveli na poluostrvu Labrador, a Montanjaisi su locirani uz severnu obalu zaliva Sen Lorenc, u šumovitim krajevima, a dom im je vigvam (wigwam) od brezove kore. Los, losos, jegulje i foke predstavljaju njihovu glavnu lovinu. Odeća Montanjaisa su pregače, 'leggings'(nogavice), i mokasine, i mnogo su sličniji svojim juţnim susedima, Irokezima i Mikmakima (vidi Mikmak) nego Naskapima. Nasuprot njima Naskapi se oblače slično Eskimima (vidi Eskimi), njihovim jedinim tradicionalnim neprijateljima. Karakteristike koje su istovetne kod obe grupe su posledica geografsko-klimatskih uslova: kanu, transportno sredstvo kojim se Indijanci kreću rečnim vodenim tokovima preko leta, dok se zimi sluţe krpljama i toboganom. Vera u Manitua (vidi Kiki Manitu) postoji i kod Montanjaisa, a tipična je za algonkinska plemena koja ţive juţno od njih. Montanjaisi nemaju pravu plemensku organizaciju, nego su podeljeni po malim bandama srodnih porodica, koje lutaju svojim lovnim područjima. U novije vreme Montanjaisi i dalje uglavnom lutaju šumama i vreme provode u lovu tokom zime, dolazeći u leto na obalske trgovačke stanice, radi trgovine krznom i nabavke vatrenog oruţja. Kod Montanjaisa, kaţe Eva Lips, postojao je običaj da muškarci osvojene skalpove u ratu poklanjaju ţenama na dar.

544

Prvi put se pojavljuju u epizodi L'imboscata – Zaseda (br.224; ZS 746) iz 1984. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1985. godine pod nazivom Glasnik Manitua. Pojavljivanje u brojevima 224 i 225.

Mord (Mord) – zli čarobnjak iz Golnora (vidi Golnor). Bio je u sluţbi Crnog gospodara (vidi Crni gospodar). Po njegovom nalogu trolovi su otišli u svet ljudi da ukradu Knjigu vremena. Pobedio ga je njegov brat, dobri čarobnjak Elkin (vidi Elkin). Pojavljuje se u brojevima: 194, 195, 196.

Morg (Morgh) – vođa jedne od grupa robijaša iz Đavolje doline. Osmislio je plan za bekstvo iz eksperimentalne robijašnice. Zapaljene kugle od smole su katapultom ispaljivane na drvenu ogradu. Pojavljuje se u brojevima 266 i 267.

Morgan (Morgan) - jedan od plaćenika Mister Stila (vidi Mister Stil). Pojavljivanje u brojevima 494 i 495.

Morigan (Morrigan, Morigu, Morrighan, Mor-Rioghain) – boginja rata iz irske mitologije. Sestra Mače (vidi Mača) i Nemain (vidi Nemain). Tri sestre ratnice iz keltske mitologije su pandan Valkirama iz germanske mitologije. Za razliku od svojih zlih sestara, Morigan je saveznica Zagoru i fenIjancima. Pojavljuje se u brojevima 434 i 435.

Mortensen (Mortensen) – pokvareni trgovac iz Darkvuda, koji je Indijanskim bandama prodavao oruţje i alkohol. Kada je saznao da mu je Zagor na tragu, ucenio je njegovu glavu. Zagor je zahvaljujući pomoći Snaţne Ruke (vidi Snaţna Ruka), uspeo da uništi bande koje su se polakomile na nagradu i zapalio Mortensenova kola. Mortensenov ortak, Kinez Lin Tung (vidi Lin Tung) je poginuo, a Zagor je Mortensenu poklonio ţivot. Mortensen se pojavljuje u brojevima 296 i 297.

545

Mortimer (Mortimer) – genije zločina, kako sam sebe naziva, jedan od najopasnijih Zagorovih protivnika poznog perioda. Lik stvoren po ugledu na profesora Morijartija, arhineprijatelja Šerloka Holmsa. Beskrupulozan, hladnokrvan, nemilosrdan, nepoverljiv, ingeniozan, veoma sujetan i osvetoljubiv, sve su to karakteristike ovog mršavog, plavokosog čoveka sa orlovskim nosem. On je majstor u prerušavanju i izvanredan glumac koji se studiozno priprema za svaku ulogu koju ţeli da odigra. Njegova sujeta i ekscentričnost se u tim trenucima ogledaju u odabiru laţnih imena: Latimer, Terimor, Morijarti, Mark Himer, Timoti Meri, Martin Mur i druga su ili anagrami ili neodoljivo podsećaju na njegovo pravo ime. Mortimerovo oruţje je štap, sa vučjom glavom kao drškom, koji je zapravo bodeţ kojim ubija one koji mu se zamere. Ali, i Mortimer ima jednu slabost. To je Sibil Kant (vidi Sibil Kant), njegova partnerka i ljubavnica, jedina osoba kojoj poklanja poverenje. Uz nju, obično odabere još jednog muškarca koji mu postaje saučenik. Sa ostalima komunicira preko njega i krije svoj identitet. Prvi Zagorov sukob sa Mortimerom se desio u Njujorku, gde su se Zagor i Ĉiko iskrcali posle avanture na Grenlandu. Zagor se slučajno upleo u Mortimerov plan sa pljačkom zlata iz voza koji putuje na liniji Njujork – Filadelfija. Ova priča je inspirisana stvarnim događajem koji se desio u Londonu 1855. godine, a poznat je po filmu Velika pljačka voza (The Great Train Robbery) sa Šonom Konerijem i Donaldom Saterlendom iz 1979. godine. Mortimer planira da se dočepa tri različita ključa koja otvaraju sef kojim se zlato transportuje u Filadelfiju. Njegovi pomoćnici, već pomenuta Sibil i Rebit (vidi Rebit), rade tačno po njegovom planu. Međutim, četvrti član bande, Šabi, je pomenuo nešto izvesnom Grbavcu (vidi Grbavac), tipičnom predstavniku njujorškog ološa iz prve polovine XIX veka. Mortimer ubija Šabija i naređuje Rebitu da eliminiše i Grbavca. Tu se u priču upliću Zagor i Ĉiko. Oni se tog dana sukobljavaju sa Grbavcem na ulici, a ovaj, pošto je dobio batine od Zagora, planira da ih ubije i opljačka. Iste noći Grbavac dolazi do hotela u kome su Zagor i Ĉiko odseli i čeka da zaspu kako bi ih ubio na spavanju. Međutim, Grbavca napada Rebit sa još jednim kriminalcem i ubijaju ga. Zagor skače kroz prozor i napada ih. Uspeva da savlada jednoga, ali Rebit beţi i uspeva da pobegne. Zagora hvata policija koju predvodi poručnik Malkovič (vidi poručnik Danijel Malkovič) i

546

optuţuje ga za dvostruko ubistvo. On pokušava da pobegne, ali ga policajci savladavaju i vode u njujorški zatvor.

Plakat filma The Great Train Robbery (1979) U zatvoru, Zagor sreće svog starog poznanika – grofa od Lapaleta (vidi grof od Lapaleta), koji mu ispriča čudnu priču zbog koje je završio u zatvoru. Angaţovao ga je upravo Rebit, da za jednog čoveka ukrade iz kuće direktora banke srebrnu tabakeru. Za ovaj posao mu je ponuđeno 1000$, mada tabakera ne vredi više od dvesta. Ĉim je obavio posao, grofa je uhvatila policija koja je imala anonimnu dojavu. Nesrećni grof se uklopio u Mortimerov plan. Njegova Sibil se ubacila u kuću direktora kao guvernanta i pokušala da pronađe gde ovaj krije ključ od sefa. Kada to nije uspela, Mortimer je angaţovao provalnika da ukrade neku besmislicu, kako bi direktor otkrio pravo sklonište. Ključ je skriven u vinskom podrumu i Mortimer sledeće večeri dolazi u direktorovu kuću. Pošto je Sibil celoj porodici sipala prašak za uspavljivanje u piće, on sa lakoćom pronalazi ključ i pravi otisak u vosku.

547

Istovremeno, Zagor i grof od Lapaleta beţe iz zatvora i bacaju se u potragu za Rebitom. Zagor je uveren da misteriozni čovek sprema nešto veliko i ţeli da ga uhvati i dokaţe svoju nevinost. Grof od Lapaleta ga upućuje na izvesnog Šortija (vidi Šorti), za koga tvrdi da poznaje celokupno njujorško podzemlje. U međuvremenu, Mortimer se uz pomoć Sibil i Rebita domogao otisaka ključeva direktora ţeleznice i direktora osiguravajućeg društva. Šorti upućuje Zagora na krivi trag i dojavljuje Rebitu da ga je uputio na izvesnog Big Bina (vidi Big Bin), pa Rebit šalje Zagoru odbor za doček. Mortimer ubija Šortija ne ţeleći da išta rizikuje, i naređuje Rebitu da se iseli jer će se tu useliti on i Sibil. Zagor sa prijateljima odlazi kod Big Bina, pobeđuje Mortimerove plaćenike i saznaje Rebitovu adresu. Došavši tamo, ponovo se sukobljavaju sa Malkovičem i Zagor uspeva da policajcu ubaci bubu u uho pre nego što pobegne.

Five Points – George Catlin (1827) Zahvaljujući Sibilinim slikama (ona je slikala panoramu Njujorka iz Mortimerovog stana), grof od Lapaleta otkriva gde bi moglo da bude staro Mortimerovo sklonište. Oni upadaju u Mortimerov stan, ali tamo ne zatiču nikoga. Preturajući po stanu, otkrivaju Mortimerov plan, zapisan do tančina. Zagor shvata da su uspeli u poslednjem trenutku, jer je to dan polaska voza. Međutim, poručnik Malkovič se pokazuje kao dobar policajac i ubeđuje svoje nadređene da se smesti u vagon sa zlatom. Mortimerov plan je sledeći:

548

Rebit će u određenom trenutku izaći iz svog kupea i popeti se na krov, odakle će doći do vagona u kojem se nalazi sef. Kroz otvor za ventilaciju će ubaciti dimnu bombu, što će naterati čuvare da otvore vrata vagona. Kada se dim raziđe, Rebit će jednostavno ući u vagon i pored onesvešćenih čuvara otvoriti sef, uzeti zlato i baciti ga iz voza. Za to vreme, Mortimer i Sibil će ga čekati na određenom mestu pored pruge, prerušeni u sveštenika i njegovu ţenu. Oni će pokupiti zlato, a Rebit će se mirno vratiti u svoj vagon. Plan je bio savršen ali Mortimer nije računao na Zagora. Zagor je u poslednjem trenutku ušao u voz i znajući za plan popeo se na krov nakon što je voz prešao Harlemski most. Zagor i Rebit se sukobljavaju, a Malkovič, čuvši pucnje, penje se na krov i umalo ne pogine, kada ga Rebit napadne. Zagor baca Rebita iz voza i spašava Malkoviča.

Njujork 1842. godine

549

Poručnik je i dalje nepoverljiv prema Zagoru, pa naređuje čuvaru da ga drţi na nišanu dok on ne proveri da li je Rebit ţiv. Pored njegovog tela, zatiče sveštenika i njegovu ţenu. Pre smrti Rebit uspeva samo da izgovori Mortimerovo ime. Malkovič se vraća u voz, a Mortimer i Sibil jednostavno odlaze. Poručnik Malkovič priznaje Zagoru da je pogrešio i u znak zahvalnosti oprašta grofu od Lapaleta provalu. Kako sam Zagor kaţe na kraju: prvi put je pobedio protivnika koga nije ni video. Ova sjajna priča je opisana u epizodi Ol diabolico Mortimer – Dijabolični Mortimer (br. 395; SD 59; VĈOP 11) iz 1998. godine, koja je u ex-YU prvi put objavljena 2000. pod nazivom Sotonski Mortimer (SD). Vrlo brzo nih dvojica se ponovo sukobljavaju. Mortimer ţeli da se osveti Zagoru i priprema još jedan diaboličan plan. On mesecima pomno proučava Zagora i otkriva slabe tačke. Istovremeno ţeli da iz zatvora Helgejt oslobodi i čuvenog falsfikatora Pjera Divalijea (vidi Pjer Divalije), i uzme za to bogatu nagradu. Prerušen u sudiju odlazi u Helgejt i falsifikovanim dokumentima i sjajnom glumom razbija svaku sumnju upravnika zatvora. U međuvremenu plaća nekoliko sitnih kriminalaca da ukradu sveti pojas Oneida (vidi Oneide), kako bi Zagora odvukao iz Darkvuda. To mu je potrebno da bi Sibil i njegov novi ortak Foks (vidi Foks), sproveli u delo njegov plan. Sibil se sa bebom u rukama obrela u selu Mohavka (vidi Mohavk) moleći za pomoć. Ispričala je priču kako joj se muţ utopio u reci a ona i njen sin već tri dana lutaju šumom. Zagorov krvni brat Tonka (vidi Tonka) joj je pruţio utočište i ne pomišljajući da je time sebi namako omču oko vrata. Sutradan u selo Mohavka dolaze vojnici kapetana Ridela (vidi kapetan Ridel) predvođeni Foksom, koji optuţuje Mohavke za ubistvo njegovog brata i otmicu snaje. Sibil je potvrdila ovu priču, ostavivši pri tom u Tonkinom šatoru skalp čoveka, koga je Mortimer ubio. Tonku vojnici odvode u Fort Vajld gde se uskoro odrţava suđenje. Sudija koji će suditi Tonki je niko drugi do Mortimer, koji stiţe u Fort Vajld sa laţnim dokumentima, pošto je prethodno ubio delegiranog sudiju. Zagor shavata da neko kuje zaveru protiv njega i stiţe u Fort Vajld u trenutku kad maskirani Mortimer izriče kaznu Tonki: doţivotnu robiju u Helgejtu. Zagor se sukobljava sa vojnicima i on i Ĉiko beţe u selo Mohavka, gde u društvu prijatelja smišljaju plan za Tonkino oslobođenje. Iznenada u selo Mohavka stiţe Dranki Dak (vidi Dranki Dak) sa pismom za Zagora. Ispostavlja se da je autor pisma doktor Hogan (vidi doktor Hogan), lekar iz Helgejta, koji je pomogao Zagoru kada je ovaj bio zatočen tamo. U pismu stoji da će Tonka biti prebačen u drugi zatvor i gde je najbolje mesto za zasedu. Zagor i Maohavci napadaju kola i oslobađaju Tonku. Ali, u kolima se nalazi još jedan zatvorenik – Pjer Divalije. Mohavke zavezuju čuvare i Divalijea za drveće, ali odvode jednog čuvara koji je ranjen prilikom napada.

550

Zagor ţeli da pokuša da mu spase ţivot. Samo što su Mohavci otišli, stiţu Mortimer i Foks, oslobađaju Divalijea, a Mortimer svojim štapom ubija vezane čuvare. Kockice u Mortimerovom planu se idealno slaţu, osim jedne pojedinosti. Mortimer nije očekivao da će Zagor odvesti ranjenog čuvara. Mohavci su se zaustavili u jednoj pećini u blizini Karlsburga, gde od ranjenog čuvara saznaju da tu ţivi doktor Hogan, koji je pre godinu dana napustio Helgejt i otvorio privatnu praksu. Zagor odlazi do Hogana i saznaje da mu ovaj nije ni mogao poslati pismo jer nije znao šta se dešava u Helgejtu. Zagor shvata da je obična marioneta u rukama nekog ko je rešio da ga uništi. Ipak, i on ima keca u rukavu. Zamolio je Doka Lestera (vidi Dok Lester) i Rohasa (vidi Rohas) da prate Sibil i Foksa od trenutka kada su ovi napustili Fort Vajld. Uz pomoć svedočenja doktora Hogana i ranjenog čuvara Zagor skida krivicu sa Tonke i sebe, a policija hvata Sibil, pre no što je krenula za Njujork. Mortimer uzima novac od Divalijea, a zatima ga ubija. Njegovo telo predaje Foksu, da ga odnese šerifu u obliţnji Karlvil, jer je Divalijeova glava ucenjena na 20 000$. Međutim, Foksa dočekuje klopka i Mortimer, koji je sa brda posmatrao šta se događa u gradu, pokušava da pobegne. Ali, Zagor i Mohavci ga hvataju i on završava u zatvoru. Ovaj događaj je opisan u epizodi La vendetta di Mortimer – Mortimerova osveta (br. 407; SD 70) iz 1999. koja je u Hrvatskoj objavljena 2001. godine. Zbog svojih zločina, Mortimer je osuđen na smrt vešanjem u zatvoru tvrđave Konkrit, u Njujorku. Međutim, on ponovo smišlja genijalan plan koji mu omogućava da nastavi svoje aktivnosti, uverivši vlasti da je mrtav. Njegovi ljudi pronalaze Mortimerovog dvojnika i uz pomoć korumpiranog zatvorskog čuvara vrše zamenu, neposredno pred izvršenje kazne. Nesrećnog drogiranog čoveka vešaju u tvrđavi Konkrit, a Mortimer slobodno šeta Njujorkom. Međutim, za njegovo bekstvo se saznalo u dobro obaveštenim krugovima podzemlja i jedan moćan čovek osmišljava sličan trik da iz zatvora oslobodi Sibil. To nije niko drugi do Tkač (vidi Tkač), vođa moćne kriminalne organizacije i stari Zagorov neprijatelj. On uspeva da angaţuje Mortimera za atentat u Kingstonu, u vreme kada gradić poseti kandidat za guvernera Marvin Sajks, u okviru predizborne kampanje. Za šefa obezbeđenja potencijalnog guvernera je određen kapetan Danijel Malkovič, bivši šef njujorške policije, koji je napredovao u sluţbi i dogurao do čina kapetana. Zagor prima neobično pismo u kojem nalazi šuriken – oruţje nindţi (vidi nindţe), koje ga odmah podseti na Tkača. On, Ĉiko i Dranki Dak odlaze u Kingston, gde pokušavaju da pronađu čoveka koji je Dranki Daku dao pismo za Zagora. Tako sreću Malkoviča i njegov policijski odred. Malkovič je ubeđen da Tkač namerava da izvrši atentat na

551

Sajksa i oberučke prihvata Zagorovu pomoć. Međutim, ţrtva nije Sajks, već upravo Malkovič. Mortimer preciznim hicem ubija policijskog kapetana, a Zagora hvataju Tkačevi ljudi. Tkač namerava da ubije i Zagora i Mortimera, ali prevejani zločinac predviđe poslodavčeve namere. On čak pomaţe Zagoru da pobegne, dok se on i Sibil oslobađaju Tkačevih ubica i odlaze na Karibe. U Kingstonu, Zagor otkriva Tkačev identitet. To nije niko drugi do cenjeni političar Marvin Sajks. Teško povređen, Tkač konačno završava iza rešetaka. Ova uzbudljiva priča je opisana u epizodi La trama del ragno – Paukova mreţa (br. 459; LU 142) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Mortimer se pojavljuje u brojevima: 394, 395, 396, 407, 408, 459, 460, 461

Morvak (Morwak) – dečak iz plemena Delaver (vidi Delaver). Mladi Delaver je dostigao uzrast u kojem se postaje ratnik. Njegova poslednja proba se sastojala u tome da ulovi vuka i donese njegovu koţu. Njegovom odlasku iz sela su prisustvovali Zagor i Ĉiko, koje je Gotam (vidi Gotam) pozvao da prisustvuju proslavi dolaska proleća u selu Delavera. Sticajem okolnosti, u šumi se pored pravih vukova nalazio i jedan vuk u ljudskom obliku : Dţek Kaplan (vidi Dţek Kaplan), opasni beli razbojnik. Njegovim tragom je išao još jedan razbojnik, koji se dočepao značke federalnog agenta i laţno se predstavljao. Zagor i Morvak uspevaju da savladaju zločince pred vučjom jazbinom. Tako je mladi Morvak savladao malo drugačijeg vuka od onog kojeg je očekivao. Ova priča je opisana u epizodi Caccia al lupo – Lov na vuka (br. 316; ZS 1093; SD 1) iz 1991. godine, koja je u Srbiji objavljena 1992. pod nazivom Vuk Kaplan (ZS), a u Hrvatskoj 1994. godine pod originalnim nazivom. Ovo je bila prva epizoda koju je objavila splitska Slobodna Dalmacija. Mladi Morvak se pojavljuje u broju 316.

Moskito (Mosquito) – Apač (vidi Apači) koji je ţiveo među Krik Indijancima (vidi Krik). Nekada je bio skaut u američkoj vojsci. Jedini od trojice skauta koje Rodţer Kelso (vidi Rodţer Kelso) nije uspeo da ubije. Bio je od velike pomoći Zagoru u obračunu sa Kelsom. Pojavljuje se u broju 410.

Mosolopea (Mosolopea) – nepoznato indijansko pleme sa obale jezera Iri. Prvi put se pojavljuju u epizodi Odio – Mrţnja (br. 39; LMS 45; LUX 77; VĈBZ 13) iz 1968. kada spašavaju Ĉika i Zagora. Pojavljivanje u brojevima: 39, 41, 294, 295, 296, 301, 302

552

Movka (Mowka) – moćni šaman plemena Kri (vidi Kri). Slepi stogodišnji starac koga je Manitu (vidi Kiki Manitu) obdario velikim moćima. Kada je Movka bio mlad, kao najtalentovanijeg mladića u selu ga je mudri Satah uzeo za svog učenika. Međutim, Movka se pokazao veoma taštim i ambicioznim i ţeleo je da što pre sazna sve o tajnama šamana. Stari vrač je zbog toga rešio da što više odloţi trenutak inicijacije, nadajući se da će Movka tako steći mudrost i umerenost. Ali, Movkina ambicija je bila strašna i on je protivno zakonima krišom pratio Sataha u zabranjenu pećinu šamana. Kada ga je Satah ugledao optuţio ga je za bezboţništvo i rekao mu da više nije njegov učenik. Movka je u besu udario starca, a ovaj je lupio glavom o stenu i poginuo. Movka se odmah pokajao zbog onoga što je učinio, pa je lud od uţasa istrčao iz pećine i nastavio da trči kroz šumu dok nije pao od umora. U snu mu se javio Manitu, u obliku ogromnog orla, i rešio da ga kazni za njegov zločin. Dao mu je sposobnost da vidi budućnost i prošlost, i veliku moć nad ljudima, ali mu je oduzeo očinji vid i dao mu dugačak ţivot pun patnji. Skoro čitav vek kasnije, kada je Movka imao preko 110 godina, selo Kri Indijanaca su spalili beli ljudi na čelu sa Dţudasom Mejsonom (vidi Dţudas Mejson). Zločinci su tada osetili Movkinu moć na svojoj koţi. Šaman ih je osudio da umru kao i njihove nevine ţrtve. Neki bi se jednostavno zapalili iz čista mira, dok su drugi dobijali čudne opekotine po telu i tako se lagano ţivi raspadali. Mejsonu su se prvo karbonizirale uši, pa prsti na rukama, a zatim i nos. Dţudas je bio osuđen na sporu i uţasnu smrt. Tek kada su zločinci platili za svoja nedela Manitu je Movki dao večni mir. . Ovaj događaj je opisan u epizodi L’orribile maledizione – Uţasno prokletstvo (Maxi 2000; LUMX 1) iz 2000. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine. Movka se pojavljuje u broju Maxi 2000.

Mrtvačka Glava (Dead Man‘s Head) – legendarni poglavica Mosolopea (vidi Mosolopea) iz Darkvuda. Poginuo je u ratu sa vojskom u vreme kad je Zagor bio na Haitiju i borio se protiv gusara kapetana Zmije (vidi kapetan Zmija). Telo velikog poglavice i genijalnog stratega nakon njegovog pada u reku nikada nije pronađeno. Jedino što je ostalo je njegovo koplje, koje je kao ratni trofej, čuvao pukovnik Stardi (vidi pukovnik Stardi). Nakon njegove pogibije, Mosolopei su se sa novim poglavicom Eotukom (vidi Eotuk) povukli u rezervat. Ţivot u rezervatu je Indijancima izgledao kao zlatni kavez. Hrana i druge potrepštine su im bile obezbeđene. Za to je brinuo poverenik za Indijanska pitanja, Tab Vinzi (vidi Tab Vinzi), zajedno sa svojim pomoćnikom, melezom Emorijem. Međutim, bilo im je zabranjeno da napuštaju rezervat i love, što je ratnicima posebno teško padalo.

553

Nakon nekoliko godina izbija pobuna Mosolopea. Mladi ratnici napuštaju rezervat i napadaju farme u okolini. Mnogobrojni svedoci tvrde da ih predvodi Mrtvačka Glava, a u prilog priči išla je i činjenica da je nekoliko nedelja pre prve pojave utvare nestalo legendarno koplje. Pukovnik Stardi moli Zagora za pomoć i on odlazi u rezervat i upoznaje se sa situacijom. U međuvremenu, grupa farmera, predvođena Rokom Damonom (vidi Rok Damon), nezadovoljna mlakom intervencijom vojske uzima stvari u svoje ruke. Iz zatvora kidnapuju jednog mladog ratnika, koga je dan ranije Zagor uhvatio, i mučenjem ga primoravaju da oda mesto sastanka Mosolepea i Mrtvačke Glave. Lica skrivenih kapuljačama, oni napadaju Mosolepee, ali Zagorova pojava sprečava iznenađenje. Posle ovog događaja, Indijanci pljačkaju dinamit iz obliţnjeg rudnika i krajem se širi glas da će Mosolopei napasti vojno utvrđenje. Uskoro, oni se zaista pojavljuju pred utvrđenjem predvođeni Mrtvačkom Glavom. Zagor, koji je skriven u šumi, primećuje da Mrtvačka Glava odlazi, naredivši ratnicima da ne napadaju. Prateći ga, Duh sa sekirom otkriva pravi razlog ovakvog manevra. Mrtvačka Glava odlazi u rezervat i zajedno sa Eotukom odvodi ţene i starce do reke, odakle će na splavovima otići prema kanadskoj granici. Ratnici će kasnije napustiti svoj poloţaj i krenuti za njima. U pitanju je bio lukav plan da celo pleme povrati slobodu i nastavi ţivot u Kanadi. Mosolopei hvataju Zagora i Mrtvačka Glava mu izlaţe ceo plan. Gospodar Darkvuda ne moţe da se ne sloţi sa hrabrim Indijancem, koji mu još ne otkriva svoj identitet. Ali, Damonovi ljudi ih tada napadaju i Mrtvačka Glava je smrtno ranjen. Zagor tada prepoznaje Emorija, mladog meleza, Vinzijevog pomoćnika. Emori umire a Zagor kreće u lov za Rokom Damonom. Uskoro ga stiţe i ubija. Ova potresna priča je ispričana u epizodi Testa di Morto – Mrtvačka glava (br. 301; ZS 1032) iz 1990. koja je u bivšoj SFRJ objavljena 1991. godine. Emori se pojavljuje u brojevima 301 i 302.

Mu (Mu) - ime hipotetičkog nestalog kontinenta. Mitski pacifički prakontinent Mu poznat je u literaturi još pod nazivima Pan, Mar i Muror, dok ga teozofi i mnogi noviji autori, koji su se za njima nekritički poveli, pogrešno nazivaju Lemurijom. U pitanju je velika civilizacija koja je navodno postojala u osvit istorije i koja je slično Atlantidi (vidi Atlantida) u Atlantiku, uticala na razvoj civilizacija u Aziji i Americi. Jedna od najrasprostranjenijih teorija je i ona o visokoj tehnološkoj civilizaciji i atomskom ratu, između Mu i Atlantide, koji je izazvao kataklizmu. Ova teorija je naročito rado eksploatisana u stripu i na filmu. Ona je prisutna i u priči o Zagoru.

554

Mudri Medved (Wise Bear) – poglavica Šonija (vidi Šoni). Srećemo ga u priči o Dţoniju Nakiaru (vidi Dţoni Nakiar). Pojavljivanje u brojevima 403 i 404.

Muni (Moonie) – zamenik šerifa iz Kingstona. Pojavljuje se u brojevima 311 i 312.

Muni (Mooney) - jedan od dvojice prevaranata koji su pokušali da opljačkaju i ubiju astronome Fergusona (vidi Ferguson) i Bejkera (vidi Bejker). Pojavljuje se u priči o Vandegu (vidi Vandega). Pojavljivanje u broju Maxi 2002.

Chief Munsee, Appeal to the Great Spirit – Edwin Dallin (1909) - Boston Munsi (Munsee) – indijansko pleme. Ime dolazi po glavnom ogranku Minisink. Pleme Delaver (vidi Delaver) rase ili konfederacije nazivani često imenom ''Wolf tribe'' – Vučje pleme, u početku su bili nastanjeni duţ reke Delaver na području današnjih saveznih drţava Njujork, Pensilvanija i Nju Dţersi. Za vreme Revolucije mnogi su prešli u

555

Kanadu, gde su se još odrţali u Ontariju. Munsi koji su ostali u SAD danas ţive u Viskonsinu, u rezervatu Stokbridţ sa Stokbridţ Indijancima (vidi Mohikanci), i Kanzasu, gde su treća grupa po veličini. Munsi su se odvojili od ostalih Delavera Unalahtigo i Unami Indijanaca, razvivši nešto drugačiji jezik, ali su sačuvali izvorne klanove: Vuk, Kornjača i Ćuran. Ovi veliki klanovi nasleđuju se po majčinoj liniji, i egzogamni su, dok je nasleđe sakema u okviru klana. Munsi, kao i ostale dve grupe Delaverae bile su rascepkane po lokalnim grupama ili malim plemenima, kao što su: Esopus, Ketskil, Mamekoting, Varanavonkong i.t.d. U priči o Zagoru ih prvi put srećemo u epizodi I cacciatori di uomini – Lovci na ljude (br. 29; SDX 67; VĈBZ 11) iz 1967. koja u SFRJ nije objavljena, pa se na ovim prostorima pojavila tek 2000. uizdanju Slobodne Dalmacije. Pojavljivanje: 29, 30, 67, 68, 168, 169, 192, 295, 296, 343, 344, 497, 498, 499.

Mur (Moor) - jedan od dvojice engleskih smutljivaca koji su krijumčarili oruţje za Asteke (vidi Asteci) iz Novog Tenohtitlana. Upali su u smrtnu zamku u gradskoj riznici i poginuli. Rajtson se pojavljuje u brojevima: 474, 475, 476, 477, 478.

Mura (Murah) – braman, Ramatov (vidi Ramat) učitelj. Njegova ţena je bila veštica Darma (vidi Darma) koja je godinama pokušavala da mu otme amajliju Jaganata, moćni talisman od ţada, koji onome ko zna tajne magije moţe da donese besmrtnost. Mura je prozreo Darmu i oterao je od sebe, ali je ona godinama razvijala svoje moći i pokušavala da se dočepa amajlije i osveti se Muri. Njene sluge su bili Tagovi (vidi Tagovi) koji su ubili Muru. Međutim, Darma nije uspela da se dočepa amajlije Jaganata, jer ga je Mura predao Ramatu na čuvanje. Kasnije se inkarnirao u gavrana i pomagao Ramatu da i njegovom prijatelju Martinu Mek Kvejdu (vidi Martin Mek Kvejd) da se izbore s brojnim nevoljama. Mura se pojavljuje u brojevima 444, 445, 446; Specijal 11.

Mus Nusbaum (Moose Nussbaum) – šarlatan, laţni doktor i sitni prevarant. Jedan od ''čudotvoraca'' kojima je Amerika XIX veka obilovala. Lutao je pograničnim gradovima i prodavao svoj eliksir protiv svih bolesti. Na njegovu nesreću, dok je u jednom gradu reklamirao svoj proizvod, pomenuo je reč besmrtnost, koja je došla do ušiju Indijanaca Adirondaka (vidi Adirondak), koji su ga zarobili i naterali da im napravi napitak. Nesrećni Mus je već iskoristio sve moguće trikove kada mu je stigla neočekivana pomoć.

556

Zagor je upao u selo Adirondaka i spasao Musa. Zagor je krenuo u poteru za njim jer je Nusbaum bio jedini svedok koji je mogao da oslobodi Stjua Finkelmana (vidi Stju Finkelman) optuţbe za ubistvo. Ovaj poduhvat Gospodara Darkvuda ne bi bio ni malo neobičan u normalnim okolnostima, ali Zagor je to uradio potpuno slep!? Nekoliko časova ranija dobio je udarac u slepoočnicu koji je mu je oštetio optički nerv i izazvao privremeno slepilo.

''Efekti Ĉeltenhemove vode'' – ilustracija iz jednog engleskog časopisa o doktoru šarlatanu (1830) Slepi Zagor, Ĉiko i dr Nusbaum beţe od Indijanaca i prolaze čitav niz peripetija u kojima je Mus pokazao spretnost, hrabrost i lukavstvo. Zahvaljujući njegovom napitku se spašavaju od propalica koje su ih zarobile i nameravale da ih predaju Adirondacima. Zagor ponovo progleda kada ga okrzne metak namenjen Nusbaumu. Prethodno je slep prihvatio izazov na dvoboj sa revolverašem Skarlokom (vidi Skarlok), koji je radio za Arta (vidi Art), trgovca koji je snabdevao Adirondake oruţjem. Ova naivna priča na tragu prvih epizoda je objavljena u Il grande buio – Veliko slepilo (br. 306; ZS 1054) iz

557

1991. godine, koja je u ex-YU objavljena pod nazivom Slepilo (ZS). Koloritni lik Musa Nusbauma, koji je zavredeo neku manje naivnu priču se pojavljuje u brojevima 306 i 307.

Musk-Har (Moosk-Har) – poglavica Dogriba (vidi Dogribi). Pojavljuje se u drugoj priči o Eskimu (vidi Eskim). Bio je Eskimov veliki pristalica i zagovornik rata protiv bledolikih i drugih Indijanaca. Sanjao je ovelikoj pobedi ujedinjenih Atapaska Indijanaca. Poginuo je prilikom napada na englesku tvrđavu Fort Resol. Pojavljuje se u brojevima: 224, 225.

Mustaš (Moustach) - jedan od dvojice Kajuna (vidi Kajuni) koji je sa Deniz Lafit (vidi Deniz Lafit) krenuo u Verakruz da oslobode njenog oca. Poginuo je u Novom Tenohtitlanu. Pojavljivanje u brojevima: 475, 476, 477, 478.

Mut (Moot) – robijaš iz Đavolje doline. Isticao se inteligencijom koja mu je donela privilegovan status među ''poljoprivrednicima''. Ubio je svog lidera Big Dţordţa (vidi Big Dţordţ) kada je shvatio da ovaj ţeli da osujeti bekstvo iz Đavolje doline. Pojavljuje se u brojevima 266 i 267.

558

N Nabaš (Nabash) – mladi ratnik Šonija (vidi Šoni) koji je odigrao glavnu ulogu u spašavanju Zagora i drugih kidnapovanih ljudi protiv sekte Butakame (vidi Butakama). Pojavljuje se u broju Specijal 16.

Najs Bili Vord (Nice Billy Ward) – jedan od braće Vord iz istoimene bande pod vođstvom Big Dţordţa (vidi Big Dţordţ Vord). Pojavljuje se u broju 438.

Nakai (Nakai) – ratnik Navahoa (vidi Navaho) i Šumavin (vidi Šumavi) muţ. Nakai je bio na čelu grupe ratnika Navahoa koji su prihvatili plan meksičkog guvernera Arizone, Don Emilijana Sombre (vidi Don Emilijano Sombra) da kidnapuju šamana Hopija (vidi Hopi), Masevija (vidi Masevi), kako bi ih odveo do mitskih sedam gradova Kibole. Navahoi su ovo prihvatili jer su vekovni neprijatelji sa Hopijima, koji u svom posedu drţe svete tablice Navahoa i zato što im je Sombra obećao slobodu na njihovoj teritoriji kad postane predsednik Meksika. Međutim, za razliku od beskrupuloznog Sombre, Nakai je častan ratnik i on polako menja stranu. Ovaj proces je ubrzala činjenica da se zaljubio u Šumavi, Masevijevu kći. Na kraju, Nakai spašava Zagora i preţivele posle eksplozije u Velikom Crvenom Gradu, za nagradu dobija svete tablice od Masavija i ţeni se sa Šumavi. Ovaj događaj je opisan u epizodi Le sette citta 'di Cibola – Sedam gradova Kibole (br. 356; SD 20) iz 1995. godine. Po završetku ove priče, Nakai, Šumavi, Zagor , Ĉiko i dva Hopija odlaze na teritoriju Navahoa. Međutim, svete ploče iz Kibole ţeli i Mavana (vidi Mavana), moćna veštica iz Sijere. Nakai, Zagor i ostali su se morali sukobiti i sa njenim sinom Askehom (vidi Askeh) koji je u Nakievom odsustvu postao poglavica Navahoa. Askeh je vešticin sin i vođa Janelosa, ljudi-puma. Nakon pobede nad vešticom i Janelosima, Nakai je postao novi poglavica Navahoa. Ovaj događaj je opisan u epizodi La strega della Sierra – Veštica iz Sijere (br. 358; SD 22) iz 1995. koja je u Hrvatskoj objavljena 1996. godine. Nakai se pojavljuje u brojevima: 355, 356, 357, 358, 359; Specijal 7.

559

Nakaj (Nakay) – poglavica Ĉerou (vidi Ĉerou) Indijanaca. Pojavljuje se u čuvenoj priči o tigru i Hariju Kelogu (vidi Hari Kelog) u broju 136.

Nakava (Nakawa) – Kanoksenov sin (vidi Kanoksen), poglavica Delavera (vidi Delaver). U pratnji pripitomljenih vuka i gavrana, predstavlja najozbiljnijeg protivnika u ranim epizodama. Nakava je ţiveo u ubeđenju da mu je Zagor ubio oca, a kada je saznao da je Zagor čak pokušao da ga spase, u skladu sa naivnošću ranih priča o Zagoru, postao mu je prijatelj. Pojavljuje se u epizodi La lancia spezzata – Slomljeno koplje (br. 6; ZS 482; SDXT 37; VĈBZ 3; LUBZ 2) iz 1965. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1979. godine. Pojavljivanje u brojevima 6 i 7.

Nakoma (Nakoma) – ratnik Tuskarora (vidi Tuskarore) koga su zarobili plaćenici majora Hoza (vidi major Hoz). Od linča u Fulk Pasu ga je spasao Zagor. Pojavljuje se u brojevima 405 i 406.

Nakoola (Nakoola) – poglavica Mohikanaca (vidi Mohikanci). Prvi put ga srećemo u priči sa Krausom (vidi Oto Kraus) i njegovim Crnim vukovima. Pojavljivanje u brojevima: 31, 112, 156, 173, 192, 222, 223

Nantičoke (Nanticoke) - konfederacija plemena američkih Indijanaca sa reke Nantičoke u Merilendu u Delaveru. Savez obuhvata plemena Annamessicks, Arseek, Choptank, Cuscarawaoc, Manokin, Nanticoke, Nause, Ozinies, Sarapinagh, Tocwogh, Wicocomoco, Wicomese. Danas njih oko 500 ţivi u Delaveru, dok su ostali pridruţeni plemenima Delaver (vidi Delaver), u Bradertonu u drţavi Viskonsin i Irokezima (vidi Irokezi) u Njujorku. Deo ih ţivi u Nju Dţersiju i nazivaju se Leni-Lenape Nantičoke. U domorodačko vreme bilo ih je oko 2700 prema skromnom Muniju. Nantičoke Indijanci se u Zagoru pojavljuju u epizodi La jene del mare – Morske hijene (br. 24; LMS 17; SDEXT 62; VĈBZ 9) i to veoma netačno, na Long Ajlendu, i kao ljudoţderi. Kritični odnos prema istorijskim činjenicama u ranim Zagorima nije bio naročito izraţen. Tek u klasičnom periodu autori su počeli više da vode računa o istinitosti podataka. Pojavljivanje u brojevima 24 i 25.

560

Grb Leni-Lenape Nantičoka Na-Pava (Na-Pawa) – poglavica Kajuga (vidi Kajuge), Zagorov i Tonkin (vidi Tonka) veliki neprijatelj. Na-Pavu srećemo u obe priče o Gvozdenom čoveku (vidi Gvozdeni čovek). On Ajron Mena pretpostavlja Duhu sa sekirom i ţeli da na svoju stranu pridobije sve darkvudske Indijance. Na-Pava u jednom trenutku napada selo Tonkinih Mohavka (vidi Mohavk) i tom prilikom gubi ţivot. Pojavljivanje u brojevima: 15, 51, 52.

Narednik Bob Hakman (Sergeant Bob Hackman) – narednik američke vojske. Zagorov veliki prijatelj i belac koji duboko poštuje Indijance i njihove običaje. Nekoliko dana pred odlazak u penziju prinuđen je da učestvuje u kaznenoj ekspediciji majora Raskina (vidi major Raskin) koji je došao u tvrđavu Sejfti, i dobio odrešene ruke da skrši pobunu Sauka (vidi Sauk). Bob po Raskinovom naređenju kreće na nemoguć zadatak i biva zarobljen. Zagor upada u logor Sauka da spasi prijatelja, ali i njega Indijanci zarobljavaju. Ţivot im spašava Sintija Bredmajer (vidi Sintija Bredmajer), bela supruga poglavice Vanate (vidi Vanata), zbog koje je i Raskin preduzeo kaznenu ekspediciju. Bob Hakman se prvi put pojavljuje u epizodi Sandy River – Sendi River (br. 133; ZS 374; LUX 140) iz 1976. koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1977. pod nazivom Vanatina zamka (ZS 374). Hakman se pojavljuje u brojevima: 134, 135, 136.

561

Narednik Bronski (Sergeant Bronsky) – pokvareni podoficir koji je u dogovoru sa razbojnicima pokušao da ukrade vojničke plate. Na njegovu nesreću stao je na put Robertu Greju (vidi Robert Grej). Pojavljivanje u brojevima 251 i 252.

Narednik Ĉejni (Sergeant Chaney) – čovek od najvećeg poverenja pukovnika Slejta (vidi pukovnik Slejt), zaduţen za prljave poslove. Pojavljivanje u brojevima 440 i 441.

Narednik Dubroski (Sergeant Dubrosky) – arogantni i sujetni vojni starešina. U izdanju ZS preimenovan u poručnik Kruk. Zagor je na molbu vojnih starešina krenuo da pomogne oko odabira mesta za izgradnju tvrđave na granici teritorije Indijanaca Šoni (vidi Šoni). (U izdanju ZS, Šoni su zamenjeni Ĉirokijima (vidi Ĉiroki)). Zagor je uspostavio dobar odnos sa komandantom, majorom Vokerom (vidi major Voker), ali se zamerio drugom po činu, naredniku Dubroskom. Ovaj je smatrao da je najbolje mesto za izgradnju tvrđave klanac kroz koji prolaze krda bizona, pa bi zatvaranje klanca osudilo Indijance na smrt od gladi. Da bi se ovo izbeglo, Zagor je predloţio izgradnju utvrđenja kraj postrva. Major Voker se opredelio za Zagorov predlog, što je Dubroskom povredilo sujetu. Nakon kraćeg šaketanja, u kojem je izvukao deblji kraj, Dubroski je počeo da sanja o osveti. Prilika mu se ukazala kada je jedno stablo teško povredilo majora Vokera, pa je ovaj prenet u Fort Dikson. Dubroski je tako postao najviši po činu, pa mu se ukazala prilika da ostvari svoje planove. Odmah je naredio da se gradnja tvrđave premesti u klanac, a kada mu se Zagor suprotstavio, naredio je vojnicima da pucaju u Zagora. Shvativši da ovu usIjanu glavu ništa ne moţe urazumiti, Zagor je preduzeo radikalne mere: uputio je krdo bizona prema tvrđavi i oni su je srušili. Tom prilikom Dubroski je poginuo. Ova priča je objavljena u epizodi Condanna a morte – Smrtna presuda (br. 17; ZS 30; SDX 53; VĈBZ 7) iz 1966. koja je kod nas prvi put objavljena 1969. pod nazivom Specijalna misija (ZS 30). Pojavljivanje u broju 17.

Narednik Kenon (Sergeant Cannon) – rigidni i osvetoljubivi narednik iz predstraţe broj 11 (vidi kapetan Voren). Kada je Zagor, u dogovoru sa kapetanom Vorenom, glumio nedisciplinovanog vojnika kako bi razotkrili mreţu dezertera, između

562

njega i narednika Kenona se rodilo neprijateljstvo. Nekoliko godina kasnije, oni se ponovo susreću. Ovog puta Zagor spašava Kenonu ţivot i u njemu pronalazi dragocenog saveznika u sukobu sa arogantnim poručnikom Dernom (vidi poručnik Dern). Pojavljivanje u brojevima: 37, 38, 245, 246, 247.

Narednik Krejven (Sergeant Craven) – podoficir američke vojske, razbojnik i ubica. Sa dvojicom vojnika je isplanirao da opljačka pošiljku vojničkih plata u čijoj je pratnji bio. Pošto su likvidirali lojalne vojnike, Krejven je beskrupulozno pobio i svoje saučesnike kako ne bi morao da deli plen. Međutim, na njegovu nesreću je uhvaćen i osuđen na smrt vešanjem. Kazna je trebalo da se izvrši u tvrđavi King, u koju su tih dana došli Zagor i Ĉiko. Ali, plen koji je Krejven sakrio privukao je poručnika Kasla (vidi poručnik Kasl), pa ovaj smišlja kako da izvuče Krejvena i podeli novac. Ideju mu daje stari Zagorov znanac, profesor Veribed (vidi Adolf Veribed), koji u tvrđavi King izvodi eksperimente za vojsku. Predmet istraţivanja šašavog naučnika je ovaj put serum za smanjivanje. Profesor Veribed je osmislio tečnost koja privremeno smanjuje ljude i ţivotinje koje Hjuron u kadu sa tom tečnošću. Tekućina deluje trideset sati, nakon čega se zamorci vraćaju u prvobitnu veličinu. Međutim, problem je u tome što tela narastaju potpuno nekontrolisano, a u pravi oblik ih je moguće vratiti jedino uz pomoć seruma koji je Veribed izmislio. Kasl dolazi na ideju da smanji Krejvena i u dţepu ga iznese iz tvrđave. Ali, uz Krejvena, on smanjuje i Veribeda, ţeleći da iskoristi njegov izum. Sutradan, u tvrđavi otkrivaju nestanak ove trojice i kreću u poteru za Kaslom. Kada Veribed i Krejven upadnu u jednu pukotinu u zemlji, Zagor pristaje da bude smanjen da biih spasao. Nakon niza peripetija, Kaslu eksplodira sopstveni pištolj u ruci, a Krejven gine prilikom transformacije, dok Zagor spašavaVeribeda u poslednjem trenutku. Ova priča je opisana u epizodi La diabolica invenzione – Dijabolični izum (br. 339; LU 92) iz 1993. koja je u Hrvatskoj objavljena 2004. godine pod nazivom Sotonski izum (LU). Krejven se pojavljuje u brojevima: 339, 340, 341.

Narednik Marmaras (Sergeant Marmarass) – tipičan kriminalac u uniformi. Iskoristio je boravak profesora Veribeda (vidi Adolf Veribed) u Fort Bendu, gde je ludi naučnik radio na usavršavanju svog najnovijeg pronalaska: smrtonosnog gasa. Ukrao je profesorovu formulu i ucenio ga. Okruţio se nekolicinom beskrupuloznih vojnika i gasom pobio kompletnu posadu utvrđenja da bi se dočepao novca od vojničkih plata. Zatim su

563

izvršili još nekoliko razbojništava dok im Zagor nije stao na put. Marmaris je poginuo prilikom pada sa vodopada beţeći od Zagora. Ovaj događaj je opisan u epizodi La morte nell'aria – Smrt u vazduhu (br. 239; ZS 788) iz 1985. koja je kod nas objavljena 1986. pod nazivom Veribedovo oruţje (ZS). Narednik Marmaris se pojavljuje u brojevima 238 i 239.

Narednik američke vojske (XIX vek) Narednik Oven (Sergeant Owen) – narednik američkih marinaca, iskusni vojnik, dobrano ograničenog uma, heroj iz Englesko-američkog rata (1812-1815) i saborac Tomasa Lafordţa (vidi Tomas Lafordţ). Veoma ponosan na svoju medalju iz rata, toliko često ju je pokazivao regrutima da su ga prozvali Medalja Oven. Kada je Zagor pozvan da pomogne u obuci marinaca sa broda Santa Klara (vidi Santa Klara), Oven nije skrivao svoje nezadovoljstvo, potcenjujući Zagora kao civila i smatrajući ga običnim cirkusantom. Kada Lafordţovi pljačkaši napadnu marince a poginu oba oficira, Oven preuzima komandu i ignoriše Zagorove savete. Njegovom greškom, marinci upadaju u smrtnu zamku, a Ovena zarobljavaju Indijanci. Zahvaljujući Zagorovom planu, preţiveli marinci spašavaju Ovena i ostale zarobljenike, a narednika spašava nesrećni Kelson (vidi Kelson), ţrtvujući sopstveni ţivot. Ovaj događaj je opisan u epizodi Marines! – Marinci

564

(Maxi 2006; LUMX 7) iz 2006. koja je u Hrvatskoj objavljena 2008. godine. Narednik Oven se pojavljuje u broju Maxi 2006.

Narednik Ramirez (Sergeant Ramirez, Sargento Ramirez) – podoficir meksičke vojske. Srećemo ga u kalifornijskoj priči sa Natom Murdom (vidi Nat Murdo). Pojavljivanje u brojevima 353 i 354.

Narednik Roland (Sergeant Rowland) – podoficir iz tvrđave Holborn. Ubili su ga ljudi pukovnika Slejta (vidi pukovnik Slejt) kada je pokušao da Zagoru ispriča o zaveri koju je zapovednik tvrđave Holborn nameravao da ostvari u Darkvudu. Pojavljuje se u brojevima 440 i 441.

Narednik Stoun (Sergeant Stone) – jednooki podoficir američke vojske poznat po nadimku ''gvozdeni narednik''. Stoun je dobio teţak zadatak da vodi četu vojnika, zapravo robijaša, kojima je odsluţenje kazne zamenjeno sluţenjem u vojsci. Sa njima se uputio prema napuštenoj tvrđavi u blizini teritorije Malečita (vidi Malečite), gde je trebalo otvoriti vojnu bazu. Narednik ima velike probleme sa nedisciplinovanom bandom, u kojoj se posebno ističe Torkel (vidi Torkel). Torkel je nekoliko puta dobio batine od Stouna, ali je to u njemu samo probudilo ţelju za osvetom. Grupa vojnika stiţe u bazu u vreme pobune Malečita, i spašavaju Zagora i Ĉika od Indijanaca. Tako dvojica prijatelja zajedno sa vojnicima stiţu u napuštenu tvrđavu. U iščekivanju indijanskog napada, Torkel organizuje vojnike i oni dezertiraju. Pre bekstva, Torkel ranjava Stouna u snu. Kasnije, teško ranjenog Stouna ubijaju Malečite, pošto se probiju u tvrđavu. Ovaj događaj je opisan u epizodi Il sergente di ferro – Gvozdeni narednik (br. 333; LU 86) iz 1993. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 2003. pod nazivom Ţeljezni narednik (LU). Stoun se pojavljuje u brojevima 333 i 334.

Narednik Stout (Sergeant Stote) – podoficir američke vojske koji se udruţio sa kriminalcima Bertlijem (vidi Bertli) i Trevorom (vidi Trevor) kako bi opljačkali zlato koje se nalazi u Fort Snou. Stout se pojavljuje u brojevima 268 i 269.

565

Narednik Vudvord (Sergeant Woodword) – stari vojnik, otac poručnika Vudvorda (vidi poručnik Norman Vudvord). Pojavljivanje u broju Maxi 2001.

Naskapi (Nascapee) – kolektivno ime za nomadske bande Algonkina (vidi Algonkini), raspršenih po kanadskom poluostrvu Labrador. Sami sebe nazivaju imenom Inu - Innu. Naskapi su srodni Montanjaisima (vidi Montanjais), i često ih poistovećuju zbog istog imena kojm sebe nazivaju, i lokacije na kojoj ţive. Prvi put Naskapi se spominju oko 1643. godine, kada ih je jezuit Andre Rišar (André Richard) nazvao imenom "Ounackkapiouek". Reč Naskapi pojavljuje se prvi put 1733., a opisuje se grupa od oko 40 porodica na jezeru Ačuanipi. Više-manje oni su ostali prilično neuznemiravani i izolovani. Početkom XX veka, Naskapiji su se podelili na dve grupe. Jedna se smestila kod Dejvis Inleta, a druga kod stanice krznarske kompanije ''Hadson Bej'' na reci Kaniapiskau. Naskapi su ostali posljednja kanadska grupa Indijanaca koja je nastavila da govori svojim jezikom. Kultura Naskapa je sub-arktička. Oni su nomadski lovci i ribari čije se glavno stanište nalazilo na jezeru Indijan Haus Lejk. Njihov dom je ogromna labradorska visoravan pod travnjacima i tundrom gde love karibua zbog mesa i koţe za izradu vigvama i odeće. Lov na karibua za njih ima najveći značaj. Prema Kaj Birket-Smitu, oni osećaju svetu duţnost da se iskoristi svaki njegov deo, ali treba imati u vidu, da oruđe od karibuovih kostiju i rogova koje su izrađivali Naskapi, predstavlja posledicu geografske karakteristike. Na dobrom lovu su se zahvaljivali ''gospodarima ţivotinja'', a to su duhovi - gospodari lovišta, čija se pravila moraju poštovati, ako se ţeli imati uspeha u lovu. Evu Lips su Naskapi uveravali kako ulov ribe zavisi od losove muve (Tabanus affinis), jer ona ne dozvoljava da se ulove prevelike količine ribe, jer će onda isprazniti sve mreţe i korpe Indijanaca. Kanu od brezove kore ('birchbark canoe') koristili su leti, dok su se zimi Naskapi kretali pomoću krplji, dok su pseću zapregu preuzeli od svojih neprijatelja Eskima (vidi Eskimi). Prave plemenske organizacije nije bilo. Narod je bio organizovan po malim grupama koje su hvatale divljač po svojoj lovačkoj teritoriji, a kod severnih bandi je ova teritorija bila znatno veća.

566

Labrador (1861) U priči o Zagoru, Naskapi se prvi put pojavljuju u epizodi Territorio indiano – Indijanska teritorija (br 19; LMS 85; SDX 56; VĈBZ 8) iz 1967. koja je u SFRJ prvi put objavljena 1973. godine pod nazivom Ţuta sekira (LMS 85). Kao što je to bio čest slučaj u prvim epizodama, smešteni su mnogo juţnije, u Darkvud, dok je u kasnijim brojevima ta netačnost donekle ispravljena. Pojavljivanje: 19, 62, 63, 64, 112, 173, 192, 255, 256, 257, 263, 308.

567

Nasmejani Dţo (Smiling Joe) – altruista i vegeterijanac (na Ĉikovu ţalost). Pojavljuje se u jednoj kratkoj priči u epizodi L’Avvoltoio – Lešinar (br. 22; LMS 94; SDX 60; VĈBZ 9) iz 1967. koja je u ex-YU prvi put objavljena 1974. godine. Pojavljivanje u broju 22.

Nat Murdo (Nat Murdo) – jedan od najopasnijih Zagorovih protivnika poznijeg perioda. Murdo nije zločinac u pravom smislu reči, ali je za postizanje svog cilja spreman na apsolutno sve. Kako je u ljubavi i ratu sve dopušteno, on se ponaša u skladu sa ovim pravilom. Murdo je Škot i odrastao je sa svojom daljom rođakom Emom (vidi ledi Ema Frejzer) u mestu Stratleven. Dečije prijateljstvo se vremenom pretvorilo u njegovu veliku ljubav prema njoj. Međutim, ona se udala za lorda Dţona Frejzera (vidi lord Dţon Frejzer), škotskog plemića, jednog od retkih koji štiti škotske seljake na svojim posedima od nasilja britanskih vlasti. Ali Murdo je opsednut Emom, počeo da mrzi lorda Frjezera, i čekao je pravi trenutak da mu je preotme. Svoju mrţnju je dobro skrivao i lord Frejzer ga je postavio za sekretara svog imanja. Nat Murdo se u Zagoru prvi put pojavljuje u epizodi Passaggio a Nord Ovest – Severozapadni prolaz (br. 346; SD 10) iz 1994. godine, koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. pod nazivom Prolaz na severozapad (SD). Kada je Frejzer sa brodom Aurora (vidi Aurora) nestao u potrazi za Severozapadnim prolazom, posle dve godine čekanja, Ema je odlučila da krene u potragu za njim. Sa njom je krenuo i Murdo, čvrsto rešen da učini sve kako bi Frejzer zauvek nestao. U gradiću Port Vejlu u američkoj drţavi Mejn, Ema je unajmila Golden Bejbi (vidi Golden Bejbi), brod kapetana Fišlega (vidi Fišleg), kako bi krenula u potragu za muţem. Po Fišlegovom savetu, Ema i Murdo odlaze u Darkvud, pronalaze Zagora i mole ga da krenu s njima. Zagor pristaje, između ostalog i zato što je sa Frejzerom na Aurori i njegov stari prijatelj Rohas (vidi Rohas). Noć pre isplovljavanja, Murdo je ubio starog kapetana Martina (vidi kapetan Martin), kako bi mu ukrao karte koje vode do Ledene sfinge, mitskog zlatnog rudnika na dalekom severu. Stigavši na odredište, deo mornara Golden Bejbi, Zagor, Ĉiko i Nat Murdo kreću saonicama kroz ledenu pustinju u potragu za Frejzerom i Rohasom. Prilikom napada Eskima (vidi Eskimi), Zagor i Murdo ostaju odsečeni od ostatka ekspedicije. Murdo je

568

pokušao da ubije Zagora, da bi kasnije nabasao na pobunjenu posadu sa Aurore, koja je napustila brod i smestila se kod eskimskog plemena "Velikog kajaka" koje je ţivelo kod čuvene Ledene Sfinge. Zagor, uspeva da preţivi i stigne do Aurore. Predvođeni Murdom, Eskimi su zapalili brod i zarobili Zagora, Frejzera i njemu odane ljude. Kada su stigli do Ledene Sfinge, Murdo im otkriva da su Eskimi iz plemena potomci mornara kapetana Henrija Hadsona (vidi Hadson Henri) koje su pobunjenici sa broda Diskaveri 1611. godine ostavili ovde, a da je Sfinga zapravo ogromno Hadsonovo lice izrezbareno u steni. Zagor pokušava da ubedi Stafa (vidi Staf), vođu eskima ''Velikog kajaka'', da su zlikovci Murdo i dezerteri sa Aurore, pa nastaje preokret, ali Nat Murdo uspeva da pobegne.

Der Eisberg - Frederic Edwin Church (1891) Ekspedicija dovodi lorda Frejzera, Rohasa i ostale preţivele do Golden Bejbi, i kada su se spremali na povratak kući, stiţu loše vesti. Nat Murdo je kidnapovao Anju (vidi Anja), ţenu Ĉikovog prijatelja eskima Akutana (vidi Akutan) i pokušava da se probije prema Pacifiku. Zagor , Ĉiko i Akutan kreću za Murdom na zapad, prema Aljasci, dok Golden Bejbi odlazi na istok. Potraga za Murdom se nastavlja u epizodi Alaska! – Aljaska (br. 349; SD 13) iz 1994. koja je u Hrvatskoj objavljena 1995. godine. Anja i Nat uspevaju da se probiju do Pacifika i dolaze u juţnu Aljasku, na teritoriju Tlingita (vidi Tlingiti), zemlju koja je

569

zvanično pod upravom Ruskog carstva. Hvataju ih ruski saveznici Aleuti (vidi Aleuti), i odvode u Novi Arhangelsk. Kada Zagor, Akutan i Ĉiko sa princom Rezanovim (vidi princ Vasilij Rezanov), beţeći od Kojakovih (vidi Kojak) Tlingita stignu u grad, iznenade se kada tamo zateknu njih dvoje. Napad Tlingita sprečava ih da se obračunaju sa Murdom, jer je Rusima svaki čovek potreban za odbranu grada. Murdo ponovo pokazuje veliku hrabrost i sposobnost, ali i verolomnost. Koristi guţvu i uspeva da ukrade jedini čamac kojim beţi. Kada su topovi sa Severne zvezde (vidi Severna zvezda), jedrenjaka Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo) doneli pobedu nad Tlingitima, Akutan se sa Anjom vraća kući, a Zagor i Ĉiko brodom kreću na jug, prema Kaliforniji. Nakon avanture sa gusarima Ţutog Zmaj (vidi Ţuti Zmaj), Zagor i Ĉiko se iskrcavaju u Kaliforniji gde im se putevi ponovo ukrštaju sa Natom Murdom. Nat je postao vođa razbojničke bande koja hara okolinom Los Anđelesa. Zagor i Ĉiko sreću patrolu meksičke vojske (u to vreme je Kalifornija još uvek pripadala Meksiku, a Los Anđeles je bio tek nešto veće selo), koja je s platama za vojnika išla prema Los Anđelesu. U jednom manastiru vojnike napada i masakrira Murdova razbojnička banda. Lako ranjeni Ĉiko ostaje na ranču Don Lopea (vidi Don Lope de la Siera), a Zagor i narednik Ramirez (vidi narednik Ramirez) odlaze u Los Anđeles. Zagor se tamo sukobljava sa oholim i umišljenim zapovednikom garnizona kapetanom Toresom (vidi kapetan Alehandro Tores), koji je optuţio narednika za nesposobnost. Nesposobni komandant vodi ceo garnizon u potragu za razbojnicima. Gradić ostaje nebranjen i Nat Murdo ga osvaja. Prethodno su njegovi razbojnici opljačkali ranč Don Lopea i kao taoce odveli Ĉika i malenu Ines (vidi Ines de la Siera), Don Lopeovu kći. Za njima krišom kreće i maleni Rolando (vidi Rolando), sin Don Lopeove kuvarice, koji ţeli da spasi Ines. Vojnici kapetana Toresa upadaju u zasedu i gotovo svi ginu. Zagor sa narednikom Ramirezom pokušava da uđe u grad i pohvata razbojnike. Taj poduhvat im olakšava ţena lokalnog krčmara koja je razbojnici nasula drogirano vino. Zagor i Ramirez upadaju u grad i sukobljavaju se sa Natom i nekolicinom razbojnika koji nisu pili vino. Murdo uspeva da zatvori Zagora u jednu baraku i da je zapali, ali se Gospodar Darkvuda oslobađa i sekirom pogađa Murda, a ovaj pada u vatru. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sfida a Los Angeles – Okršaj u Los Anđelesu (br. 354; SD 18) iz 1995. godine. Zagor i Ĉiko su ubeđeni da je Murdo mrtav, ali će se ispostaviti da taj čovek ima devet ţivota. Nekoliko godina kasnije, nakon avanture u Sargaskom moru sa Endrjuom Kejnom (vidi Endrju Kejn) i diaboličnim baronom Volfingamom (vidi baron Volfingam), strašna oluja odnosi Golden Bejbi na sever Atlantika do obala Škotske. Posada kitolovca se iskrcava

570

na malom ostrvu Heris, koje je baza odmetničkog Ostrvskog klana. U pitanju su hrabri borci za slobodu Škotske koji su napustili svoju zemlju, ne ţeleći da trpe ugnjetavanja plemstva i engleske vojske. Na čelu klana se nalazi Dugal Ros (vidi Dugal Ros), a uz hrabre ratnike su tu i stari slepi gajdaš Oskar Mak Donald (vidi Oskar Mak Donald) i njegova unuka, prelepa Fiona (vidi Fiona Mak Donald), koja izaziva ljubomoru Fišlegove nećakinje Virdţinije (vidi Virdţinija Hombolt). Njena ljubomora nestaje kada sazna da je Fiona zaljubljena u Alana Granta (vidi Alan Grant), škotskog plemića i rodoljuba, za koga je uverena da je legendarni Kapetan Midnajt (Captain Midnight), maskirani razbojnik i branilac potlačenih. Zagor odlučuje da pomogne škotskim rodoljubima u borbi za njihova prava.

A View of Loch Lomond, Scotland, with Figures on a Path in the Foreground - JeanBruno Gassies (1824) Istovremeno, ledi Emu Frejzer otima grupa razbojnika, predvođenih izvesnim Alasderom (vidi Alasder), koji se predstavljaju kao borci za slobodu Škotske. Oni traţe da im lord Frejzer dopremi tovar pušaka kako bi podigli ustanak. Lord Frejzer pristaje, mada nerado potpisuje dokument koji ga moţe odvesti do vešala. Ovi ljudi su zapravo plaćenici Fleminga (vidi Fleming), upravitelja imanja markize od Saterlenda, koja je

571

poznata kao najbeskrupulozniji zemljoposednik u Škotskoj. Uskoro saznajemo da je ovo plan misterioznog čoveka sa maskom koji ţeli da se dočepa imanja lorda Frejzera. Ledi Ema i njena sluškinja Alison (vidi Alison) su zatočene u jednoj pećini na obali, gde ih povremeno posećuje maskirani čovek. Na ostrvu Heris, Alan Grant dojavljuje Dugalu Rosu da Flemingovi batinaši nameravaju da proteraju seljake iz njihovih kuća na imanju markize od Saterlenda. Odmetnici i mornari sa Golden Bejbi se sukobljavaju sa batinašima koje predvodi šerif Kokrejn (vidi šerif Kokrejn) i lako ih pobeđuju. Ali, ispostavlja se da je u pitanju zamka. Na Flemingov znak, odmetnike napada škotska konjička policija Crna straţa (Black Watch), a odmetnike spašava iznenadni dolazak Kapetana Midnajta. Kokrejn je uhvaćen, ali Fleming uspeva da pobegne. Šerif pokazuje da i nije toliko loš kako se čini. Otkriva Dugalu i Zagoru Flemingove planove i kako namerava da Frejzera optuţi za izdaju. Klupko zavere se polako odmotava. Odlučna akcija Ostrvskog klana pojačana Zagorom i mornarima spašava Frejzera hapšenja, a Fleming odlučuje da se reši ledi Eme i čoveka sa maskom. U međuvremenu ledi Ema saznaje ko je maskirani razbojnik. To je Nat Murdo, koji je uspeo da preţivi poţar u Los Anđelesu. Međutim, njegovo lice je grozno unakaţeno i on ga skriva maskom. On ubija Alasderove razbojnike i spašava Emu, ali ga dolazak Zagora i Frejzera natera u bekstvo. U međuvremenu se razrešava još jedna misterija. Alan Grant, ne samo da nije Kapetan Midnajt, već je izdajnik i kapetan britanske vojske. Zahvaljujući njemu vojnici hvataju Dugala Rosa i njegove ljude. Zagor, koji je krenuo za Natom Murdom, u jednom gradiću se sukobljava sa njim, ali Murdo ponovo uspeva da pobegne. Tu Zagor saznaje da je Fleming na putu ka Fort Vilijamu i da vojska namerava da napadne Dugalove ljude. Tada se Zagorov put ponovo ukršta sa Kapetanom Midnajtom. Istovremeno oni npadaju Fleminga i njegove ljude i uspevaju da ga zarobe. Od njega saznaju da je poruka već poslata golubom pismonošom i da je Ostrvski klan već uhvaćen. Njih dvojica kreću u akciju oslobađanja i spašavaju Dugala i njegove ljude. Na brodu Zagor otkriva ono u šta je već sumnjao: Kapetan Midnajt je upravo Nat Murdo. U skladu sa svojom dvojakom prirodom, on je postao zaštitnik siromašnih i borac za slobodu. Međutim, ljubav prema Emi i mrţnja prema Frejzeru su ga naveli da se poveţe sa Flemingom. Na kraju, i pored svega, njih dvojica se rastaju kao prijatelji, jer Murdo konačno odlučuje da prestane da proganja Emu. Ova sjajna priča je opisana u epizodi Captain Midnight – Kapetan Midnajt (br. 390; SD 54) iz 1998. koja je u Hrvatskoj

572

objavljena 1999. godine. Nat Murdo se pojavljuje u brojevima: 345, 346, 347, 348, 349, 350, 353, 354, 389, 390, 391.

Natan (Natan) – ratnik Apača (vidi Apači) i jedan od sedmorice odabranih koji su spasili Sveti plamen Vakan. Poginuo je od ugriza otrovnog pauka, spasavši ţivot Oblaku (vidi Oblak), šamanu Navahoa (vidi Navaho). Pojavljuje se u brojevima: 400 Specijal 4.

Natuka (Natuka) – sin Crnog Vuka, poglavice Kajuga (vidi Kajuge). Pojavljuje se u epizodi La vendeta di Zagor – Zagorova osveta (br. 8; LMS 43; ZS 481; SDX 39; VĈBZ 3; LUBZ 2) iz 1966. godine koja je kod nas prvi put objavljena 1972. pod nazivom Robovi rudnika (LMS 43). Ĉiko je izazvao Natuku na pecaroški dvoboj, a dok su pecali napali su ih i oteli razbojnici. Ovi su radili za izvesnog Gomeza, vlasnika rudnika, koji je otete Indijance prisiljavao na robovski rad. Zagor je ubio Gomeza i oslobodio robove, među kojima i Ĉika i Natuku. Pojavljivanje u broju 8

Navaho (Navajo) - jedan od najvećih Indijanskih naroda, koji ţive severno od Meksika, a kojih je 1960. u SAD ţivelo oko 90 000 pripadnika. Današnji broj im je međutim daleko veći (oko 250 000), a većina ţivi u velikom rezervatu Navaho, gde imaju svoje plemensko središte, gradić Vindou Rok (Window Rock). Rezervat se prostire na ogromnom području severoistočne Arizone, severozapadnog Novog Meksika i jugoistočne Jute. Ime "Navaho" došlo je od naziva Teva (Tewa) Indijanaca - Navahú, koje se odnosilo na veliko područje obrađenog tla, koje je pripadalo plemenu Teva. Naziv se kasnije širi na pleme Navaho, koje su Španci nazivali 'Apaches de Navajó‟, zato što su se ovi nastanili na području plemena Teva i blizu njega, a da bi se razlikovali od Apača (vidi Apači). Sami sebe oni nazivaju Diné - ljudi. Druga plemena su ih nazivala različitim imenima. Pleme Ute ih je nazivalo Págowitch - "noţevi od trske" (reed knives), a pleme Zuni (Zuñi) "divlji kojoti" (wild coyotes). Njihovi prvi rođaci Apači, s kojima su nekada činili jedan narod, prema lokaciji ih prozvaše "oni što ţive na granici s Jutima" (those who live on the border of the Ute). Ostali nazivi bili su: Hua'ĺmhú'u - Havasupai, Ta-cáb-cí-nyuműh – Hopi (vidi Hopi) , Yátilatlávi - Tonto Apači i Oop ili Oohp - Pima.

573

Navaho juvelir (oko 1925) Navaho jezik jedan je od jezika porodice Atapaskan (vidi Atapaska) i pripada grupi apačkih (Apachean), odnosno juţnih atapaskanskih jezika, kojima još pripadaju čirikahua, lipan, kajova apački, hikarilja, meskalero i san karlos. Preci Juţnih Atapaska navodno su pre 1000. godine došli na područje američkog Jugozapada, gde su naišli na stalno naseljene i miroljubive seoske Indijance koji su govorili sasvim drugačijim jezikom od njihovog. Navaho, kao i Irokezi (vidi Irokezi) i njima srodni Apači, pripadaju matrilinearnim zajednicama, što je kasnije promenjeno kako bi se uskladilo sa zakonom Sjedinjenih Drţava. Stanište je bilo ,po Uve Vizelu, matrilokalno, ali se ţena sticala otkupom za konje, a postojalo je i oko 60 klanova, a u najnovije doba oko 130. Prelaskom sa starog nomadskog načina ţivota i odlaskom u rezervate Navaho se počinju baviti ovčarstvom. Matrilinearnim nasleđem ţena je vlasnik svega, i muškarac do ţene mora doći otkupom za konje. Bogatstvo u konjima omogućava mu da se moţe oţeniti u bogatijim klanovima. Ovaj običaj, prema Vizelu, kod Navahosa XIX veka se javlja početkom raspada matrifokalnosti. Američka vlada kasnije ukida matrilinearne običaje Navahoa. Klanove Navahoa je prema mitu stvorila Sun Woman (ţenski kulturni heroj), od koţe skinute s raznih delova svoga tela: grudi, leđa, ispod desne ruke, leve ruke.

574

Klan je ostao veoma ţivo ukorenjen među njima, i danas kada se na putu sretnu dva Navaha, prvo se predstavljaju svojom klanskom pripadnošću.

Navaho Indijanci u Novom Meksiku (1873) Navaho su izvorno bili nomadsko pleme, veoma srodno Apačima i verovatno meksičkim Toboso, Hokome i Ljano Indijancima. Zimu su provodili u polu-ukopanim hoganima, a letnja kuća je bio zaklon od grmlja i granja. Bavili su se lovom na losove, antilope i jelene. Od susednih pueblo plemena preuzeli su obradu zemljišta (kukuruz i pasulj), ali su se bavili i sakupljanjem. Nakon što se u ranom XVII veku u Americi pojavila ovca, oni znatno menjaju svoj ţivot. Ovčarstvo lagano potiskuje lov i poljoprivredu i oni postaju pastirsko pleme. Hogan je tradicionalna kuća Navahosa napravljena od drvenih trupaca i granja, oblepljena zemljom i blatom. Zimska kuća je delimično ukopana u zemlju. Ipak dve su glavne vrste hogana, muški i ţenski. Odeća se kod Navaho muškaraca i ţena izrađivala od jelenske koţe, koju u kasnije doba

575

zamenjuje pamuk. Sastoji se kod muškaraca od košulje bez okovratnika, pregača do ispod kolena i mokasina (moccasins). Tradicionalna nošnja Navaho-ţena sastoji se od mokasina visokih do kolena, pamučne suknje i duge bluze bez rukava. Nakit, obično od srebra, nose i muškarci i ţene. Slikanje peskom ('iikááh) je umetnost Navaho Indijanaca ceremonijalnog slikanja raznobojnim zrncima peska. Indijanci ga nalaze u pustinji Peintid Dezert (Painted Desert), koja se nalazi 240 km od Grand Kanjona u području nacionalnog parka Okamenjena šuma (Petrified Forest), a prostire se na preko 19 000 km2. Ovo područje pripada rezervatima Indijanaca Hopi i Navaho. Znanje slikanja peskom dali su im ‗Sveti ljudi‘ (Holy People) koji su ţiveli u Podzemlju (Underworld). Slike stvaraju uz obredno pevanje pesama u raznim ritualima: Holyway rituali dovode do izlečenja, Evilway Hóch'íjí pesme su zapravo njhov oblik egzorcizma, isterivanja đavola, dok se Lifeway 'Iináájí pesmama saniraju štete prouzrokovane elementarnim nepogodama. Sand painting 'iikááh ceremonije deo su svih Holyway ceremonija i većine Hóch'íjí (Evilway) ceremonija, a u ceremonijama 'Iináájí (Lifeway) se ne koriste. Osim ovaca, Navahosi su od Španaca nasledili i umetnost obrade srebra i tirkiza (doot kl'izhii), od koga su primitivnim alatima izrađivali srebrno prstenje i drugi nakit. Tirkiz za ove Indijance predstavlja sveti kamen. Navaho ga nosi kao fetiš. Navaho-pokrivači. Takozvani 'Navaho blanket', ţene ovog plemena prave na primitivnim tkačkim razbojima. Ovi pokrivači su lepih boja i ţene ih danas često proizvode zbog prodaje. Navahosi danas ţive pod imenom Navajo Nation. Ovčarstvo, proizvodnja nakita od srebra i tirkiza, i ''navaho-pokrivači'' koji se prodaju turistima, najvaţniji su izvori zarade. U novije vreme na području rezervata otkriven su plin, uranijum, i drugi minerali, koji bi plemenu trebalo da osiguraju sigurniju budućnost. Oni ipak danas spadaju u jednu od najsiromašnijih zajednica američkih domorodaca. U Zagoru Navaho Indijanci se prvi put pojavljuju u epizodi La fiamma nera – Crni plamen (Spec. 4; VĈSP 1; LUSP 21) iz 1991. godine, koja je na prostorima bivše Jugoslavije prvi put objavljena 2008. u izdanju beogradskog Veselog Ĉetvrtka. Navahosi se pojavljuju u brojevima: 355, 356, 357, 400; Specijal 4.

Nečujna Kiša (vidi Adam Lankaster)

576

Ned Keli (Ned Kelly) – kriminalac koji je zahvaljujući Zagorovom svedočenju dopao dugogodišnje robije. Već prve noći su ga njegovi ortaci spasili iz zatvora, a on je ţelIjan osvete, krenuo za Zagorom. U trenutku dok je prelazio reku da bi iznenadio Zagora na spavanju napale su ga i pojele ribe ljudoţderi, mutanti koje je stvorio ihtiolog Rodţers (vidi Rodţers). Pojavljuje se u brojevima 172 i 173.

Nejtan (Nathan) – stari traper iz Darkvuda. Srećemo ga u priči o Kajmakanu (vidi Kajmakan), koju Nejtan nije preţiveo. Pojavljivanje u broju Maxi 2007.

The Whitch of Endor – Anonymous (1728) Nekromantija (νεκρομαντία, necromansy) - oblik magije pri kojem nekromant priziva duše mrtvaca radi proricanja. Od vremena renesanse nekromantija je ozloglašena kao oblik crne magije, čiji je glavni cilj prizivanje demona. Odatle je nastao izraz

577

nigromancija u značenju crna magija. U starijoj knjiţevnosti reč negromant označavala je čarobnjaka uopšte. Nekromantija je bila poznata mnogim narodima u antici; od Persije i Vavilona do Egipta. Veština prizivanja mrtvih spominje se i u grčko-rimskom vremenu. Postoji i više spomena o nekromantiji u Bibliji. Jedan od takvih je i priča o jevrejskom kralju Saulu koji odlazi kod veštice iz Endora da mu pomogne da prizove duh preminulog Samuela (1 Sam 28-28,25). Hrišćanski oci u prvim vekovima hrišćanstva ukazuju na raširenost nekromantije kod paganskih naroda i bore se protiv toga. S vremenom se pojam nekromantija sve više poistovećuje s ostalim vidovima veštičarenja i crne magije. Pojavom renesanse i revitalizacijom neoplatonističke filozofije, oţivljavaju svi oblici okultne prakse, pa tako i nekromantija. Od XIX veka oblikuje se savremeni vid nekromantije, spiritizam, veština prizivanja umrlih osoba uz pomoć duhovnih medija.

Nemain (Nemhain, Nemon, Neman) – krvoţedna boginja rata iz irske mitologije. Prikazivana je u liku gavrana ili otrovnice. Luta bojnim poljima i hrani se dušama poginulih ratnika. Kandraksova (vidi Kandraks) saveznica u borbi protiv Zagora. Pojavljuje se u brojevima: 433, 434, 435.

Nguje (N'gouye) – poglavica Bahmila (vidi Bahmili). Pojavljivanje u brojevima 423 i 424.

Nigai (Nigai) – dečak iz plemena Vuvukama (vidi Vuvukami). Kada ga je stari traper Maligan (vidi Maligan) spasao od pume, po zakonu svog plemena je morao da ostane s njim. Kada je Maligan oslepeo, dečakova pomoć mu je postala neophodna. Pošto je banda Sala Bredeskog (vidi Sal Bredeski) ubila Maligana, Nigai je nateran da ih odvede do svetog dijamanta Vuvukama. Dečak je iskoristio prvu priliku da pobegne i vrati se svom plemenu. Nigai je se pojavljuje u broju Specijal 2.

Nikolai Danijele (Nicolai Daniele, 1946) – pisac i scenarista. Za SBE je napisao nekoliko epizoda Zagora. Prva je bila Il marchio dell'infamia – Ţig srama (br. 235; ZS 776) iz 1985. koja je u ex-YU objavljena 1986. godine. Potpisao je brojeve: 234, 235, 248, 249, 250, 251, 252, 253.

578

Nikols (Nichols) – američki vojnik koji je imao tu nesreću da mu komanduje ludi pukovnik Karmodi (vidi pukovnik Karmodi). Kada je odbio da ubije jednog Indijanca, pukovnik ga je surovo kaznio, ostavivši ga danima vezanog za stub, sa minimalnim količinama hrane i vode. Preţiveo je zahvaljujući tome što su mu drugovi krišom davali vodu. Drugi put, kada se sa jednim drugarom napio, Karmodi je naredio da ih veţu jednog za drugog i ostavio ih pet dana u tamnici bez hrane i vode. Drugi vojnik je posle tri dana umro, a Nikols je ostao privezan za mrtvaca. Kada su ga izvukli iz tamnice, bio je napola lud. To ga je oslobodilo Karmodija, jer je zbog zdravstvenog stanja prebačen u tvrđavu Vejn. Nikols je kasnije bio u ekspediciji poručnika Gibsona, koja je pošla da izvidi šta je sa Karmodijevim garnizonom iz tvrđave Stenton. Uz poručnika, Nikols je jedini preţiveo dramatične događaje koji su zadesili Gibsonov odred. Karmodijeva smrt je blagotvorno uticala na Nikolsovo zdravstveno stanje. Ova priča je ispričana u epizodi Il forte abbandonato – Napuštena tvrđava (Maxi 2003; LUMX 4) iz 2003. koja je u Hrvatskoj objavljena 2007. godine. Nikols se pojavljuje u broju Maxi 2003.

Nindţe (Ninja, 忍者) - ratnici iz japanske istorije specijalizirani za gerilsko ratovanje, špijunaţu, izvođenje različitih diverzija, otmice i zaštitu vaţnih objekata i osoba. Nindţa je naziv koji se sastoji od dva kandţija 忍者 (uz hiraganu i katakanu jedno od tri forme japanskog pisma). Uobičajeni je bio naziv shinobi-no-mono (忍の者), kojim su se u tradicionalnom Japanu označavale osobe koje su trenirale i primenjivale nindţutsu (忍術, ponekad pogrešno prevedenog kao nindţitsu). Naziv šinobi seţe sve do VIII veka kad je Heguri Uji no Iratsume napisao pesmu Ōtomu no Yakamochiu. Kandţi šinobi (忍) mogao bi se prevesti kao "potajno uzeti", a u širem smislu "kloniti se, izbegavati", odatle i povezanost sa skrivanjem i nevidljivošću. Kandţji mono označava "osobu." Reč nindţa postala je popularna posle Drugog svetskog rata (1939-1945). Budući da se nindţutsu moţe prevesti kao "veština skrivanja" tako bi se izrazi nindţa, šinobi-nomono ili šinobi mogli prevesti kao "onaj koji je vešt u prikradanju" ili "nevidljivi ljudi". Drugi sinonimi koji bi se mogli koristiti su: oniwaban (お庭番 "onaj koji je u vrtu"), suppa, rappa, mitsumono, kusa (草 trava) i Iga-mono ("čovek iz Ige"). Oni su bili jedinstvena profesionalna "ogranizacija" (iako se tada nisu tako doţivljavali) plaćenih špijuna, uhoda i ubica u formi posebnog staleţa. Nindţe su uvek bili u sluţbi

579

nečasnih, tajnih i kriminalnih ciljeva japanskih feudalaca i plemića za koje su obavljali najnečasnije zadatke. Njihov ţivot nije vredieo ništa - bili su potrošna roba.

Ninja - Katsushika Hokusai ,葛飾 北斎(1817) U redove nindţa regrutovali su se ljudi bez ikakve druge alternative: okoreli zločinci, bivši kriminalci, lopovi, ubice, varalice, ljudi u begu pred zakonom - nešto slično kao danas Legija stranaca. Nindţe su ljude ispunjavali koliko strahom, toliko i prezirom bili su najniţi staleţ japanskog društva. Srednjevekovne nindţe su rado širili mitove o sebi i svojoj veštini. Upravo to ih je štitilo od neupućenih i zaplašenih seljaka srednevekovnog Japana. Pričalo se da poseduju natprirodne moći kao što su letenje, dugotrajno gladovanje, nevidljivost, prolaţenje kroz rupice ili čak i kroz čvrste objekte. U stvari to su bili ljudi posebno obučenih u nizu teških veština. Bili su uveţbani da brzo trče, ali ne samo prema napred već i u stranu i unazad. Mogli su da se penju po bilo

580

kojoj površini golim rukama ili uz pomoć kuka ili drugih pomagala, kao i da odrţavaju ravnoteţu i brzo se kreću u nemogućim uslovima. Mogli su da plivaju iznad vode i da hodaju pod njom, da se skrivaju satima u močvari dišući pomoću trske. Nindţe su takođe bili stručnjaci u nizu borilačkih tehnika i umeli su da upotrebljavaju sve vrste oruţja, uključujući mnoga koja su oni sami izmislili i razvili. Nindţe su se koristile za najpodlije i najsramnije zadatke koje nisu mogli da prihvate ni samuraji ni obični vojnici. Otrovati dete u kolevci, silovati i unakaziti kćer naprijateljskog vojskovođe, pobiti celu porodicu dok nema muškaraca, na gostoprimstvo odgovoriti paljenjem doma siromašnih seljaka, ubiti s leđa, na spavanju i slično bile su normalne stvari u radnom danu jednog nindţe. Te savršene mašine za ubijanje za određenu svotu novca uradili bi sve bez griţnje savesti, bez moralnih skrupula, ali i bez prava da odbiju bilo koji zadatak koji bi im njihov pretpostavljeni naredio. Momci zamotani u crno stvarno nisu bili neki uzor morala - nije im bilo strano da budu i dvostruki špijuni, bilo zbog novca ili straha od kazne. Nindţe su verovale da poreklo vuku od Tengua mitološkog čoveka-gavrana koji je imao glavu, trup i krila gavrana, a noge i donji deo tela čoveka. To nije ni bilo čudno s obzirom da je gavran poistovećivan s "duhom smrti". Veština nindţa zove se nindţutsu, a razvila se upravo od špijuniranja, uhođenja i izviđanja. Sve je počelo kad je jedan starokineski vojni strateg Sun Vu između III i V veka p.n.e. napisao knjigu "Sun Tzu" u kojoj su prvi put uhođenje i špijunaţa spomenuti kao samostalna veština. Nekoliko vekova kasnije ta se veština preko Okinave, gde su Kinezi i Japanci međusobno trgovali, prenela na japanska ostrva. Još u VI veku je zabeleţeno da je princ-regent Šitoku koristio posebno obučene špijune i agente - preteče nindţi. Potom tu veštinu čuva i razvija poseban staleţ - planinski kaluđeri ili Jamabušiji, odmetnici od civilizacije i drţavnog poretka. Znanje se tu usavršavalo sledećih pet vekova i postalo deo obuke specijalnih vojnih jedinica klana Gendţi koji je vladao Japanom od VIII do XII veka. Prva škola nindţutsua nastala je u okviru Hatori klana, a krajem XII veka Momoči klan konačno formira prvu organizaciju nindţa. Zlatno doba nindţi je bilo između XIV i XVIII veka, a ti maskirani borci su odigrali veliku ulogu u oblikovanju tadašnjeg Japana. Kako su se vremena meenjala i civilizovala, smanjivala se i vaţnost nindţi, pa su oni sve češće, umesto špijunske sluţbe postajali nečija garda ili zaštitnici pojedinih plemića. Drugi su postajali razbojnici, što je sasvim bilo razumljivo ako se zna da su nindţe i

581

regrutovani od bivših kriminalaca i odbeglih osuđenika. U to su vreme u Japanu mnoge organizovane grupe kriminalaca bile u potpunosti sastavljene od bivših nindţi. Na vrhu organizacije nindţa bio je jedan čovek, gospodar nindţa i zapovednik - dţonin. On je bio mešavina generala i menadţera - "nabavljao" je i birao zadatke, određivao novčane nagrade i slično. Dţonini su identitet i mesto stanovanja drţali u potpunoj tajnosti i nikad nisu stupali s nindţama u kontakt. Čunini su bili ti koji su umesto dţonina kontaktirali nindţje, pa su bili su nešto poput oficira. Oni najčešće nisu znali identitet svog dţonina, koji je u potpunosti raspolagao njihovim ţivotom, imovinom i karijerom. Pripadnik najniţeg sloja nindţa, potpuno obespravljeni ratnik, zvao se genin. Kako ni dţonin ni čunin nisu išli u špijunske niti ubilačke misije upravo su genini bili ti koji su proneli slavu bratstva. U priči o Zagoru nindţe srećemo u priči o Tkaču (vidi Tkač), u epizodi Il grande inganno – Velika obmana (br. 209; ZS 681; VĈOP 6) iz 1982. godine, koja je u bivšoj SFRJ prvi put objavljena 1983. pod nazivom Velika urota (ZS 681).

Nipmuk (Nipmuc, Nipmuck, Nipmuk, Neepemut, Neepmuck, Neepnet, Neipnett, Nepmet, Nep Mock, Nepnet, Nibenet, Nipmoog, Nipmug, Nipmunk, Nipnet, Nipnett, Nopnat) - ime za grupu nezavisnih bandi američkih Indijanaca porodice Algonkina (vidi Algonkini), često u savezu sa drugim plemenskim savezima, nastanjeni u domorodačko doba na centralnom platou Masačusetsa, a kasnije u juţnom delu okruga Vorčester, severnom Rod Ajlendu i Konektikatu. U Konektikatu su Nipmuci imali devet različitih grupa, 19 u Masačusetsu i jednu u Rod Ajlendu. Rana populacija prema Šulcmanu iznosila je između 3000 i 10000, sa oko 40 sela. U savremeno doba ih je preostalo oko 1400, i to 1150 u Masačusetsu i 250 u Konektikatu. Webster i Hassanamesit ili Hassanamisco u rezervatu Hasanamisko u Graftonu. Ime Nipmuk dolazi od indijanskog Nipamaug, ''fresh-water fishing place''- slatkovodno mesto za pecanje. U ostalim oblicima njihovo ime se navodilo i kao Nipnet, Neepmuck, Neepnet, Neetmock, Neipnett i Nipmug.

582

Nipmuci vode miliciju Nove Engleske kroz močvaru 1659. godine Nipmuci sa belcima dolaze u kontakt 1620. nakon što su se iskrcali kod Plimuta u Masačusetsu, a već 20 godina kasnije (1640), započelo je pokrštavanje među njima, u čemu je veoma aktivan bio Dţon Eliot (1604—1690), koji je 1663. Štampao prvu Bibliju na indijanskom jeziku (natick) u Americi. Nipmucima se Biblija očigledno nije mnogo svidela i već 1675. gotovo svi se priključuju ratu Kralja Filipa (1675-1676), i učestvuju dva puta u napadu na Brukfild i sa Pokomtuk Indijancima na Dirfild. Oni uništivaju tvrđavu kapetana Tomasa Lotropa u masakru na Bladi Bruku. U napadu su učestvovale poglavice Matamuk, Sagamor Sem, Matunas i Jednooki Dţon iz plemena Nipmuka. Nakon što je ubijen Filip (Metakom) iz plemena Vampanoag (vidi Vampanoag), počinje lov na Nipmuke, pa su se mnogi priključili Sen Fransoa Indijacima i postali saveznici Francuza. Jedan deo Nipmuka se priključio Mohikancima (vidi Mohikanci), koji su krenuli na zapad prema dolini reke Suskuehana u Pensilvaniji, a odatle u Ohajo. Neki su se priključili Munsijima (vidi Munsi) u severnom Nju Dţersiju, dok je šačica preostalih u Novoj Engleskoj smeštena u rezervate ili u nekoliko naselja pokrštenih Indijanaca. Potomci ovih pokrštenih Indijanaca danas su poznati kao Natick Prying indians i ţive u Masačusetsu . Ostale dve grupe su Chaubunagungamaug i Hassanamesit.

583

Nipmuci su bili stanovnici obala reka i jezera. Ţiveli su u politički nedefinisanim zajednicama, koje su se tek povremeno udruţivale u konfederacije drugih algonkinskih saveza. Svaka ovakva banda imala je svoga vlastitog poglavicu i svoje vlastito područje kojim je sezonski tumarala u potrazi za hranom. Svaka se sastojala od nekoliko grupa širih porodica i imala jedno ili više sela. Kao i druga algonkinska plemena Istočnošumskih Indijanaca, uzgajali su kukuruz, bavili se lovom i ribolovom, kao i sakupljanjem divlje biljne hrane, kao što je razno voće. Nedostatku političke organizacije Nipmuka išlo je na ruku to što su bili u miroljubivim odnosima sa susednim plemenima. Prvi put se pojavljuju u epizodi La morte nell'aria – Smrt u vazduhu (br. 239; ZS 788) iz 1985. koja je kod nas objavljena 1986. pod nazivom Veribedovo oruţje (ZS). Pojavljivanje u brojevima: 238, 239

Noa (Noah) – prvi oficir kapetana Poštenog Dţoa (vidi Pošteni Dţo). Pojavljuje se u brojevima: 350, 351, 352, 353, 392, 393, 394, 479, 480, 481.

Nolan (Nolan) – mudri starešina zajednice iz Last Lenda (vidi Last Lend) u Dolini vetra. Pojavljuje se u broju Maxi 2000.

Nora Kirk (Norah Kirk) – ćerka šerifa Ejba (vidi Ejb Kirk) iz Sandag Beja. Pojavljuje se u brojevima 442 i 443.

Norbert Volfram (Norbert Wolfram) – vitez Templar (vidi Templari), desna ruka velikog majstora Grejema Rozenkranca (vidi Grejem Rozenkranc). Pojavljuje se u broju Specijal 10.

584

O O’Banion (O‘Bannion) – osnivač i vođa paravojne formacije Rečna patrola (vidi Rečna patrola). Zagor i Ĉiko su Port Alegeniju sreli svog starog prijatelja Grega (vidi Greg), koji je nekad bio traper u Darkvudu, ali je nakon povrede noge postao trgovac. Greg ih je upoznao sa pravom prirodom O‘Banionove organizacije i sa problemima sa kojim se susreće već izvesno vreme. Zagor odlučuje da pomogne Gregu i oni sakupljaju grupu ljudi koja će prevesti tovar preko reke Ohajo i razotkriti Rečnu patrolu. Dragocenu pomoć Zagoru je pruţio i Indijanac Banak (vidi Banak), stari Zagorov prijatelj koji ţivi sa svojom porodicom u usamljenoj kolibi pored reke Ohajo. Grupa ljudi uspeva da izbegne brojne diverzije i napade O‘Banionovih ljudi i na kraju uništi čitavu organizaciju. O‘Banion je poginuo u otvorenom napadu Rečne patrole na Zagora i njegove prijatelje. Ovaj događaj je opisan u epizodi Sabotaggio! – Sabotaţa! (br. 240; ZS 791) iz 1985. godine koja je u SFRJ objavljena 1986. pod nazivom Rečna patrola (ZS 791). O‘Banion se pojavljuje u brojevima: 240, 241.

Oberon (Oberon, Auberon) – legendarni vilinski kralj iz srednjevekovne i renesansne literature. Najbolje poznat kao jedan od glavnih likova iz Šekspirovog komada San letnje noći. Ĉesto je povezan sa mitskim čarobnjakom Alberihom iz legendi o Merovinzima, prvoj franačkoj dinastiji, kao i sa Kraljem Elfova (vidi Elf) iz germanske mitologije. U ovom smislu je došlo do sinkretizma između keltske i germanske mitologije, pa keltske vile i vilenjaci pripadaju Elfima. U priči o Zagoru potencirana je keltska mitologija, pa Zagor sreće Oberona u legendarnom keltskom raju Tir na n'Ogu (vidi Tir na n'Og). Ovaj događaj je opisan u epizodi Il principe degli Elfi – Princ Elfova (Specijal 11; VĈSP 4; LUSP 19) iz 1999. koja je u Srbiji objavljena 2009. godine pod nazivom Princ vilenjaka (VĈSP). Nakon sukoba sa Indijanskim razbojnikom Sarekom (vidi Sarek), Zagor je prošao kroz prolaz između svetova i obreo se u Tir na n‘Ogu. Tamo susreće Oberona koji ga spašava od čudovišta Nukelavija. Od njega, Gospodar Darkvuda saznaje da su vlast u Tir na n‘Ogu uzurpirali ljudi koji su raznim istorijskim epohoma prošli kroz dimenzioni portal, među kojima je i Sarek, a predvodi ih moćni nekromant (vidi nekromantija) Zondar (vidi Zondar) iz Kuša (vidi Kuš). Zlikovci su se udruţili sa vilenjacima sa Prokletog dvora i zauzeli glavni grad Taru, zahvaljujući tome što se Zondar dočepao moćnih talismana, koplja i štita boga

585

Luga i pehara boga Dagde. Zondar u zarobljeništvu drţi kraljicu Maeve (vidi kraljica Maeve) i druge pripadnike Tuata De Danana (vidi Tuata De Danan), a jedini koji se suprotstavljaju njihovoj strahovladi su Oberon i prelepa vila Alinor (vidi Alinor). Oberon poseduje moćni mač boga Luga, jedini od talismana kojeg se Zondar nije dočepao, ali ima magičnu zabranu – ne sme da ubija ljude.

Oberon, Titania and Puck with Fairies dancing – William Blake (1785) U međuvremenu, Ĉiko, koji je krenuo da potraţi Zagora, upada u reku i završava u Tir na n‘Ogu, gde upoznaje Redkepa (vidi Redkep) i Red Dţekita (vidi Red Dţekit), dvojicu goblina (vidi goblini). Ĉiko uspeva da izađe na kraj sa njihovim nepodopštinama setivši se saveta svoje tetke Gvendoline iz detinjstva – goblini mrze pevanje. Redkep mu se zaklinje na lojalnost ako prestane da peva. Oni zajedno kreću sa Sajam goblina da pronađu Zagora. Za to vreme Zagor i Oberon se sukobljavaju sa Sluazima – utvarama, a Zagor pada u nesvest i njih dvojica se razdvajaju. Kada se Zagor osvestio naleteo ja na dvojicu ratnika koji su napali jednu prelepu devojku. Ispostavlja se da su to Zondarovi saveznici, samuraj iz srednjevekovnog Japana i nordijski varvarin Vulfgar (vidi Vulfgar). Zagor uspeva da ih ubije, a lepotica koju je spasao je vila Alinor, Oberonova saveznica. I njih dvoje kreću na Sajam goblina da pronađu Oberona. Na Sajmu goblina ne nalaze samo jedni druge već i Zondarove bandite i sukobljavaju se s njima. Uspevaju da zarobe jednog od najopasnijih, gusara Lesa (vidi Leso) i zapućuju se prema Tari na konačni obračun sa Zondarom. Put do Tare vodi kroz šumu Mord gde

586

obitavaju razna čudovišta. Tamo se ponovo sukobljavaju sa Sluazima i gospodaricom smrti Banši (vidi Banši). Goblini ponude Banši dušu gusara Lesa i tako spašavaju ostatak druţine. Banši zadovoljna nestaje i oni prolaze kroz šumu i stiţu do Tare. Tada dolazi do odlučujućeg obračuna i Oberon pobeđuje vilenjake sa Prokletog dvora dok se Zagor sukobljava sa Zondarom i Sarekom i pobeđuje ih. Ali, stara rana koju mu je Sarek naneo se ozleđuje i Zagor umire. Ipak, zahvaljujući čaroliji Tir na n‘Oga i kraljici Maeve pehar Dagde oţivljava Zagora i Kejleba Vilijamsa (vidi Kejleb Vilijams), izabranika vile Dijafenije (vidi Dijafenija). U Tir na n‘Ogu ponovo zavlada harmonija a Zagor i Ĉiko se vraćaju u Darkvud. Oberon se pojavljuje u broju Specijal 11.

Oblak (Cloud) – šaman Navaho (vidi Navaho) Indijanaca. Jedan od sedmorice odabranih koje je Manitu (vidi Kiki Manitu) pozvao da pronađu Zagora i spasu Sveti plamen Vakan, tako što ce ugasiti Crni plamen demona Vendiga (vidi Vendigo). Svojim znanjem i svetim travama (čitaj drogama), bio je od velike koristi u ovoj avanturi. Ţrtvovao se da bi spasao Vakan. Shvativši da krv izabranih moţe da ugasi Crni plamen isekao je sebi vene i spasao Manitua. Oblak se pojavljuje u brojevima: 400, Specijal 4.

Clown Autoportrait – Armand Henrion (1920)

587

Obojeni Ĉovek (Painted Man) – snaţni akrobata u sluţbi Ludviga Skondlervica (vidi Ludvig Skondlervic). Pravo ime mu je Ditrih (Dietrich) a svoje artističke veštine je uspešno koristio da bi impresionirao Indijance. Obučen u bizaran kostim, nalik klovnovskom i licem obojenim u belo, predstavio se Oneidama (vidi Oneide) kao glasnik Velikog Duha. Kada je Skondlervicov plan osujećen, a ćaknuti Prus poginuo, Ditrih se predao Zagoru i Oneidama. Obojeni Ĉovek se pojavljuje u brojevima 382 i 383.

Odli (Odley) – sluga i verni pratilac Lorda Vindama (vidi Ričard Bo Vindam) na njegovom putovanju od istoka do zapada Amerika. Verni Odli je poginuo pred sam kraj putovanja. Pojavljuje se u brojevima: 231, 232, 233, 234.

O’Flaerti (O‘Flaherty) – jedan od vojnika-robijaša i Torkelov (vidi Torkel) kompanjon. O‘Flaerti je bio izvrstan strelac, pa je ta njegova veština bila od velike koristi prilikom napada Malečita (vidi Malečite) na tvrđavu. Poginuo je prilikom odlučujućeg noćnog napada. Pojavljuje se u brojevima 333 i 334.

Oga-Ito (Oga-Ito) – poglavica Vijandota (vidi Vijandoti). Na samom početku stvaranja legende o Zagoru Te-Neiu, Oga-Ito je ţeleo da povede svoje ratnike u rat protiv belaca. Zagor ga je izazvao na dvoboj i pobedio ga. Oga-Ito se pojavljuje u broju 56.

Ogden (Ogden) – odbegli robijaš iz San Velija, Dţesov (vidi Dţes) ortak. Ubio ga je lovac na glave Mekalan (vidi Mekalan). Pojavljivanje u brojevima 281 i 282.

Ohijesa (Ochiesa) – poglavica Sijuksa (vidi Sijuksi) i jedan od sedmorice odabranih koji su spasili Sveti plamen Vakan. Ohijesa se ţrtvovao tako što je uzjahao belog bizona i zajedno sa celim krdom se survao u provaliju. Zahvaljujući njemu ostali su spasli i ugasili Crni plamen demona Vendiga (vidi Vendigo). Ohijesa se pojavljuje u brojevima: 400, Specijal 4.

588

Samuraj sa mačem (1860) Okada Minamoto (Okada Minamoto, 岡田源 ) – samuraj, princ Kamakure, profesionalni ratnik i fanatični poštovalac Bušida (vidi Bušido). Princ Minamoto je došao u SAD na poziv svog starog prijatelja Dţordţa Fergusona (vidi Dţordţ Ferguson). U Japanu su se u XIX veku dogodile velike promene. Samuraji su izgubili status privilegovane feudalne klase (Ovom prilikom uočavamo nesklad između priče o Zagoru i istorijskih činjenica: priča o Zagoru se odvija tridesetih godina XIX veka, dok je u Japanu do pomenutih promena došlo 1868. godine). Ferguson je Okadi ponudio da radi ono što ume i voli, a u Japanu mu to više nije bilo dozvoljeno – da ratuje. Okada je za Fergusonov račun napadao Indijanska sela i ubijao Indijance, da bi Fergusonu i njegovom kompanjonu majoru Periju (vidi major Edmund Peri), omogućio da isprazne prostor i eksploatišu srebro pronađeno na indijanskoj zemlji. Shvativši da su Okada i njegovi samuraji prave mašine za ubIjanje, Zagor je rešio da samurajima suprotstavi dostojnu vojsku, sastavljenu od najboljih ratnika iz svih darkvudskih plemena. Ova ‘‘Darkvudska

589

vojska‘‘ je iskoristila bolje poznavanje terena i namamila samuraje u smrtonosnu zamku. Suočen sa porazom, princ Okada Minamoto