Emocije Zoran Milivojevic [PDF]

Zitiervorschau

Biblioteka PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE Urednik Zoran Milivojević Recenzenti Akademik Dušan Kecmanović Prof. dr sci. Snežana Milenković Na naslovnoj strani: Ogist Renoa: Spava cica, 1987.

© 1993, 2000 by Zoran Milivojević Treće, prošireno i dopunjeno izdanje Prvo izdanje ove knjige je objavljeno pod naslovom PSIHOTERAPIJA I RAZUMEVANJE EMOCIJA, Prometej, Novi Sad, 1993.

1

Dr Zoran Milivojević

EMOCIJE Psihoterapija i razumevanje emocija Treće, prošireno i dopunjeno izdanje

PROMETEJ Novi Sad

2

Ova knjiga je posvećena dvojici mojih učitelja dr Karlu Moizu i prof. dr Josifu Veselu

3

SADRŽAJ

UVOD 6 OPŠTI DEO Šta su emocije 10 Šta nisu emocije 17 Struktura osećanja 21 Model kružne emocionalne reakcije (KER model) 27 Emocije i adaptacija 39 Emocije i svest 47 Afektivnost podeljenog subjekta 57 Samoosećanja 66 Raspoloženja 75 Emocije kao transakcije 83 Emocionalni razvoj 88 Adekvatna osećanja 94 Neadekvatna osećanja 103 Preterana osećanja 113 Deficitarna osećanja 123 Emocije u psihosomatici: aleksitimija 144 Formalni poremećaji osećajnosti 154 Kontrola emocija 161 Emocionalna inteligencija 175 Osnove analize emocija 178

SPECIJALNI DEO Želja i sviđanje 185 Frustracija 201 Zadovoljstvo 207

4

Nada 216 Sreća 223 Dosada 233 Ravnodušnost 238 Ljutnja i bes 244 Prezir i odbačenost 260 Samoprezir, inferiornost i bezvrednost 272 Zavist 292 Mržnja i gnev 300 Samomržnja i mortido 320 Prkos 328 Gađenje 335 Strah, panika i užas 341 Trema 364 Anksioznost 369 Zabrinutost 377 Poverenje i sumnja 383 Stid 394 Ponos 406 Samoljutnja i krivica 411 Ljubav 428 Ljubomora 446 Tuga 456 Depresivnost 467 Osećanje smešnog 475 Rečnik emocionalnih reakcija 482 Bibliografija 502

5

UVOD

Osećajnost, emotivnost ili afektivnost je posebna dimenzija ljudske egzistencije koja je donedavno prkosila zadovoljavajućoj naučnoj i stručnoj konceptualizaciji. Nedostatnost naučnih teorija o emocijama je u velikom neskladu s ogromnim značajem koji emocije imaju u životu svakog pojedinca, kao i u svim oblastima društvenog života. Da bi se shvatila važnost emocija dovoljno je zamisliti na šta bi ličio život kada ljudi ne bi imali osećanja. Sve dok čovek ne razume svoja osećanja on neće moći razumeti samoga sebe, kao što neće moći razumeti ni drugog »čoveka. Zbog toga, krajem drugog milenijuma, osećanja dolaze u fokus stručne i socijalne percepcije što rezultira u pojmovima kao što su emocionalna pismenost i emocionalna inteligencija. Iako je knjiga koju držite u rukama stručna i namenjena edukaciji edukatora, smatramo da će omogućiti svakom čitaocu s odgovarajućim predznanjem dobar uvid u najsavre-menije shvatanje osećanja i da će doprineti njihovom boljem i dubljem razumevanju. Jedan od razloga zbog koga je poglavlje o emocijama slaba tačka svakog psihološkog udžbenika jeste u tome što ne postoji stručna saglasnost o tome šta je to što se naziva osećanjem ili emocijom. Za jedne je osećanje samo posebna vrsta svesti o sopstvenom stanju, odnosno poseban doživljaj. Za druge je emocija samo ono što se može objektivizi-rati i što se može meriti, a to je posebna vrsta ponašanja. Treći u svojim laboratorij ama traže emocije u neurofiziološkim i biohemijskim procesima. Zbog konceptualne ne-

6

saglasnosti o tome Šta je označeno rečju „emocija”, postoje brojne, međusobno suprotstavljene teorije i „teorijice” o osećanjima. U ovoj knjizi nije izložen pregled teorija različitih autora o osećanjima - iako smo se trudili da uvažimo njihova otkrića - već jedna konzistentna teorija emocija Model kružne emocionalne reakcije (model KER) za koju verujemo da je dovoljno obuhvatna i tačna, tako da je iz nje moguće izvesti praktični metod koji nazivamo analiza emocija. Istraživanje ljudskih osećanja, bilo da polazi iz pozicija akademske psihologije, bilo iz aspekta pragmatične veštine kakva je psihoterapija, opterećeno je brojnim predrasudama o osećanjima, koje su toliko raširene i prisutne da ih slobodno možemo nazvati civilizacijskim mitovima. Dovoljno je spomenuti notorni rascep između „intelektualnog” i „afektivnog”. Rasprostranjenost ove predrasude o ljudskoj emocionalnosti čini da i danas većina ljudi razmišlja o sebi kao o nečemu što je podeljeno na dva dela: na deo koji misli i koji je racionalan i na deo koji oseća i koji je iracionalan. Iz takvog odnosa savremenog čoveka prema sopstvenim osećanjima sasvim logično proizlazi njegova borba protiv njih, njegova težnja da im ne podlegne, njegovo odupiranje kako one ne bi nad njim zavladale i kako ga ne bi zavele. Pošto u takvom kontekstu osećanja imaju značenje nečega iracionalnog, logičan je stid zbog sopstvene osećajnosti zbog koga se osećanja skrivaju pred drugim ljudima. Dakle, tragično nerazumevanje sopstvene osećajnosti kakvo pokazuje savremeni čovek, kristalizuje se u zabludama da su emocije „iracionalne”; da one „vladaju ljudima”; da o njima „ne treba govoriti”; da su „opasne”; da im ne treba „podleći”; da dovode do „prekida svesti” itd. Nerazumevanje sopstvene osećajnosti nužno vodi u nerazumevanje tuđe osećajnosti, a ova se manifestuje kao nelagoda ili strah pred tuđim osećanjima, odnosno pred tuđom iracionalnošću. Opisana zabluda da su emocije iracionalne odnosi se prvenstveno na neprijatna osećanja. Savremeni čovek Zapada, koji živi u civilizacijskim blagodetima koje obezbeđu-ju značajan komfor, sve više se pomera ka infantilnom hedonizmu. S jedne strane, porasla je osetljivost savremenog čoveka prema svim onim situacijama koje izazivaju neprijatna osećanja, a s druge, smanjila se njegova osetljivost prema situacijama koje izazivaju prijama osećanja. Otuda prvo za posledicu ima netrpeljivost prema neprijatnim osećanjima koja se shvataju lošima po sebi, te se, kao takva, moraju izbeći, a drugo, sve teže izazivanje prijatnih osećanja.

7

To dovodi do neprestanog traženja novih i novih stimulusa (neofilija) koji treba da u što kraćem roku izazovu što prijatnije osećanje. Velikim tehnološkim napretkom farmaceutske industrije i stvaranjem novih droga koje proizvode željena emocionalna stanja - izbegavanje bola i neprijatnih osećanja ili izazivanje prijatnih osećanja - savremeni čovek je dobio oruđe za direktno manipufisanje svojom osećajnošću. Ovakav civilizacijski obrazac koji dovodi do smanjenja dijapazona emocionalnog reagovanja dovodi do, kako je to istakao nobelovac Konrad Lorenc (Lorenz, 1974), „toplotne smrti osećanja” i do kulture ravnodušnosti ili „cool” kulture. Ovakvi stavovi kulture prema osećajnosti, koji bi, možda, teorijski zanimali nekog antropologa, tek u ordinaciji psihoterapeuta pokazuju svoje konkretne i krajnje posledice. Kako su osećanja poseban kvalitet koji biće oseća u svom odnosu sa svetom, svaki važan poremećaj ovog odnosa nužno se odražava i na planu osećajnosti. Nekada su određena osećanja jedini znak ovog poremećaja, tako da govorimo o emocionalnim poremećajima. Iz tih razloga psihoterapija - koja pomaže ljudima da poboljšaju svoj odnos prema samima sebi, prema drugim ljudima i prema svetu -svojim najvećim delom bavi se upravo ljudskom osećajnošću. Istraživanja u oblasti psihoterapije pokazala su da se svaki uspešni psihoterapeut, na neki način, bavi osećanjima svojih pacijenata. U mom poslu - koji podrazumeva trening i superviziju budućih transakcionoanaiitickih psihoterapeuta često uviđam da oni, uprkos svojoj prethodnoj edukaciji, ne razumeju dovoljno ljudsku osećajnost, i to ne samo tuđu, nego i sopstvenu. Drugim rečima, oni su, kao i ostali ljudi, u zabludi u vezi sa osećanjima. Školski programi koji se nude tokom studija psihologije, medicine ili tokom specijalizacije u psihijatriji još uvek ne pružaju adekvatan teorijski okvir za razumevanje ljudske osećajnosti, a još manje nude uputstva i primere iz prakse, neophodne u sticanju znanja i veštine za primenu u radu sa emocionalno poremećenim ljudima. Iako se to ni u ovom tekstu ne nudi u većoj meri, valja imati na umu da ovaj priručnik za polazište ima, prevas-hodno teorijske okvire transakcione analize, skraćeno T.A., s premisama psihoanalize, egzistencijalističkih psihoterapija, opšte teorije sistema, bihejvior terapije i kognitivističkih terapija. Stoga cilj ove knjige i jeste ukazivanje na integrativno shvatanje uloge emocija u životu individue, kao i na razne pozitivne i negativne poremećaje osećajnosti. U skladu s pređašnjim, a u

8

cilju lakšeg i boljeg razumevanja predmetne materije, umesto dosadašnje šarolike i nedosled-ne upotrebe jezičkih odrednica, predložili smo standardizo-vani i sistematizovani pregled osećajnih kvaliteta (vrsta osećanja). Definicije pojedinih osećanja i standardne nazive iruaiii smo se da zasnujemo na što preciznijim leksičkim i semantičkim odrednicama, bez pretenzija na definitivno. Naprotiv, dijalog je poželjan, a izmene moguće. Posebno zadovoljstvo pričinjava mi saznanje da su naši psihoterapeuti različitih orijentacija, prvo izdanje ove knjige iz 1993. godine odlično prihvatili i što je knjiga postala standardni udžbenik u treningu budućih psihoterapeuta. Još više me raduje činjenica da su predloženi nazivi i definicije u znatnoj meri prihvaćeni za standard u stručnom jeziku a knjiga postala obavezna literatura na nekoliko univerziteta [Beograd, Novi Sad i Ljubljana), glavna referenca u predmetnoj nastavi iz ove oblasti u slovenačkim srednjim školama (Rupnik Vec, 1997). Najzad, u znak poštovanja i zahvalnosti, i drugo prošireno i dopunjeno izdanje ove knjige posvećujem dvojici mojih učitelja: dr Josifu Veselu profesoru psihijatrije na Beogradskom univerzitetu, koji me je, verovatno ne znajući, sasvim spontano svojim maestralnim predavačkim stilom toliko fascinirao da sam definitivno potvrdio svoje studentsko opre-deljenje za psihijatriju. Poštovanje i zahvalnost ličnosti koja je najviše uticala na moj psihoterapijski razvoj dr Karlu Moizu, (Dott. Carlo Moiso), psihijataru i psihoterapeutu, direktoru instituta za transakcionu analizu i integrativnu psihoterapiju u Rimu; osnivaču psihodinamske transakcione analize. Zahvalnost koju osećam prema dr Moizu prevaz-ilazi zahvalnost koja še oseća prema učitelju i supervizoru, jer, naprosto nije reč samo o vrsnom profesionalcu, već i o jedinstvenom čoveku i prijatelju. Dr Moizu dugujem i to što me je na jednom svom seminaru za psihoterapeute, održanom u Beogradu 1986. godine, „inficirao” nekim svojim idejama o ljudskoj osećajnosti, koje sam nadalje nezavisno razvijao i koje su predstavljene kao originalna i konzis-tentna teorija u ovom priručniku.

9

ŠTA SU EMOCIJE

Nijedan pristup koji ljudskim osećanjima prilazi tako što ih uzima kao pojave koje se javljaju same po sebi, ne može biti koristan. Emocije su neodvojive od živog bića koje ih oseća, u istoj onoj meri u kojoj je to biće neodvojivo od životne situacije u kojoj oseća dato osećanje. Zbog toga je najširi okvir našeg pristupa onaj koji uspostavlja relacije između životne situacije ili sveta s jedne strane, bića ili ličnosti s druge, i same emocije kao relacije između bića i sveta, s treće strane. Za nas je emocija uvek „reakcija” bića na neko zbivanje. Kako biće može reagovati na događaje u svetu na različite načine, pojam „emocija” za nas uvek ima značenje jedne kvalitativno osobene reakcije bića na životnu situaciju. Zbog toga je daleko bolje i preciznije koristiti umesto pojma emocija, pojam emocionalna reakcija.1 Posebnost emocionalne reakcije po kojoj se ona razlikuje od drugih načina na koje subjekt reaguje na događaje u svetu jeste u tome što ona ima u sebi jedan osoben doživ-ljajni kvalitet. Subjekt koji emocionalno reaguje na određeno zbivanje ne samo da uspostavlja neposredan odnos prema tom zbivanju, nego, istovremeno, uspostavlja odnos prema svojoj reakciji na to zbivanje. U emocionalnoj reakciji se sliva percepcija određenog događaja s percepcijom sopstvene reakcije na taj događaj. Zbog toga se taj događaj ne samo opaža, nego se i oseća. Upravo je taj kvalitet osećajnosti ono što čini da se emocionalne reakcije razlikuju od drukčijih reakcija bića. Nakon što smo emocije locirali u interakciji bića i sveta, jasno je da se emocije kao posebni kvaliteti ne mogu objasniti samo ovom interakcijom, a da se ne objasni i rasvetli čitav kompleksni mehanizam koji omogućuje emociju: koji joj prethodi i koji joj sledi. Reč je o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku osećanja, kao i o onim operacijama koje su pokrenute samim osećanjem. Odlučili smo se da našu 1Kao što će čitalac primetiti, mi koristimo pojmove osećanje, emocija, afektivnost i sentiment kao

sinonime. Međutim, iako ih koristimo, mi uvek mislimo na emocionalne reakcije.

10

konceptualizaciju ovih kompleksnih mehanizama označimo kao model kružne emocionalne reakcije, odnosno kao KER model. 2 Drugo uverenje od kojeg polazimo je da biće uvek teži da uspostavi sklad između spoljašnjeg sveta i svog unutrašnjeg sveta, odnosno da se adaptira. Naravno, adaptaciju, odnosno uspostavljanje sklada između subjektove slike sveta i samog sveta ne treba shvatiti samo kao prilagođava-nje bića svetu, već i kao sve one postupke kojima biće sebi prilagođava svet.3 Kao što ćemo kasnije pokazati, osećanja se uvek javljaju u situaciji u kojoj biće procenjuje da je došlo do značajne promene u odnosu između njega i sveta. Emocija je rezultat ove promene, ali je, istovremeno, i težnja da se uspostavi neki novi sklad između bića i sveta. Dakle, mi vidimo emocije kao pojave čija je funkcija po svojoj suštini uvek adaptivna. Polazeći od toga da je svrha pojavljivanja neke emocije u težnji da se obnovi poremećeni odnos između bića i sveta došli smo do zaključka koji je potpuno suprotan dominantnom uverenju da su osećanja iracionalna i haotična, a to jc emocije uvek logične. Logiku osećanja ne treba tražiti u opšte-važećem „zdravom razumu” koji važi za većinu ljudi u nekoj kulturi, već u onim kriterijumima na osnovu kojih subjekt procenjuje situaciju u kojoj oseća osećanje. Ukoliko se otkriju pretpostavke i kriterijumi na osnovu kojih subjekt procenjuje sebe, druge i svet, Iako je otkriti logiku adaptacije. Dakle, radi se o privatnoj logici subjekta koji oseća ili, čak, o privatnoj logici samo nekog dela ličnosti koji se nalazi u nesvesnom, tako da njegova logika izmiče svesti samog subjekta. Kao i svaka logika, i ova može biti tačria ili pogrešna, tako da. posledično, i sama emocija može biti racionalna ili iracionalna, odnosno adekvatna ili neadekvatna. Čak i kada su u pitanju iracionalna osećanja zasnovana na pogrešnoj logici, koja n: dovode do uspešne readaptacije već do još većeg poremećaj: u relaciji svet-biće, njihova namera unutar date logike uvek je pozitivna, odnosno adaptivna. Emocionalne reakcije nisu odgovori na bilo kakve muluse iz spoljašnje sredine, već samo na one stimuluse koje subjekt osećanja ocenjuje kao važne. Dakle, kada osoba proceni da se dešava nešto značajno, 2 U pitanju je izmena u odnosu na prvo izdanje ove knjige (Milivojević, 1993, str. 29) gde smo koristili Moizov pojam „emocionalna pellja” (Moiso, 1984, str. 69) iako ga on koristi da bi opisao neke druge mehanizme koji učestvuju u regulaciji emocija. Takva nejasnoća s naše sirane doprinela je da neobavešteni našu teoriju pripisuju Moizu (na primer, Manđić, 1995, str. 120--121). šio nas je navelo na promenu 3 Ovakvu, dijalektičku definiciju adaptacije prvi je dao Franz Alexander (1930) koji je pisao o autoplastičnoj i o aloplasričnoj adaptaciji, dok je Jung koristio pojmove disimilacija i asimilacija. Mi koristimo korespodentne pojmove autoadaptacija i aloadaptacija.

11

važno ili bitno ona će reagovati osećanjem. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, odnosno kriterijume na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Zbog toga možemo reći da su emocionalne reakcije rezultat nadražaja sistema vrednosti. Možemo povući analognu između tela i osihe: kada se nadraži neki receptor koji kičmenoj moždini signališe da je stimulus ugrožavajući, pokreće se adaptivni mehanizam koji nazivamo refleksnim lukom, a kada je nadražen sistem vrednosti tada dolazi do reakcije koju možemo nazvan „emocionalni luk”. Drugim rečima, ono što su refleksi za telo, to su emocije za psihu. Imajući u vidu reaktivnost osećanja i njihovu adaptivnu intenciju, možemo predložiti sledeću definiciju emocije: Emocija je reakcija subjekta na stimulus koji je ocenio kao važan, a koja visceralno, motorno, motivaciono i mentalno priprema subjekat za adaptivnu aktivnost.

Kako nastaju emocionalne reakcije? Često pogrešno uverenje s kojim se susrećemo jeste verovanje da svaki pojedinac stalno oseća osećanja, odnosno da se osećanja osećaju kontinuirano. Razlog za ovakvo uverenje je u tome što se ne pravi distinkcija između dve različite pojave za koje je zajedničko da se osećaju, a to je razlika između oseta i osećanja, odnosno između senzacije i emocije. Iako ćemo nešto kasnije više reći o njihovoj međusobnoj razlici, za sada je važno da utvrdimo da su oseti ono što se stalno oseća, a da se osećanja osećaju samo povremeno. Dakle, za razliku od kontinuiteta osećanja oseta, emocije se osećaju u diskontinuitetu, samo u nekim situacijama, a nikako u svim. Posto je to tako, postavlja se pitanje šta to u sebi sadrže situacije u kojima neko reaguje emocionalno, za razliku od onih situacija u kojima ta ista osoba ne reaguje osećanjem. Odgovor na ovo pitanje ne možemo tražiti u objektivnim okolnostima, već u unutrašnjoj logici osobe koja oseća.

Stimulusna situacija

Pre nego što objasnimo kako subjekt procenjuje one situacije u ko-

4 Jedini izuzetak su oni stimulusi koji na subjekt deluju nekom grubom fizičkom ili hemijskom silom. U svim drugim situacijama subjekt ne reaguje direktno na stimuluse već na značenje koje im pripisuje. Nerazlikovanje objektivnog stimulusa od subjektivno pripisanog značenja i pripisanog značaja tom stimulusu jedna je od čestih logičkih grešaka.

12

jima oseća osećanja, potrebno je da ukažcnio na činjenicu da subjekt nikada ne reaguje neposredno na spoljašnje stimuluse.4 Da bi subjekt reagovao na neki stimulus on ga mora opaziti, protumačiti njegovo značenje i odrediti njegovu važnost. Dakle, saznavanje sveta (situacije ili stimulusa) jedan je proces koji sadrži tri bitna elementa: -registrovanje spoljašnje promene (percepcija); -određivanje značenja opažene spoljašnje promene (apercepcija)5; -određivanje vrednosti spoljašnje promene (valorizacija). Percepcija, određivanje značenja i određivanje značaja stimulusa nije funkcija samog stimulusa, već subjekta, odnosno kriterijuma na osnovu kojih subjekt procenjuje značenje i značaj stimulusa. Sistem pravila, kodova i vrednosti kojim se subjekt služi da bi dešifrovao stimuluse iz spo-ljašnjeg sveta nazivamo referentni okvir 6 Dakle, subjekt ne reaguje na stimulus, već na značenje koje on sam pripisuje mentalnoj reprezentaciji stimulusa.7 Bez obzira da li je stimulus neki objekt ili situacija u spoljašnjoj okolini (egzogeni stimulus), promena u organizmu (somatogeni stimulus), ili određena mentalna predstava koja nema uzor u spoljašnjem svetu (psihogeni stimulus), on ne može direktno, sam po sebi, izazvati određenu emociju. Egzogeni i somatogeni stimulusi moraju biti opa-ženi i mentalno reprezentovani (percepti), da bi, Tek onda, subjekt odredio njihovo značenje i značaj. Sva tri čina ovog kognitivnog procesa - koji se naziva primarna kognicija - odvijaju se veoma brzo, nekada u milisekundama, pa čak automatski i nesvesno. Razlog je u tome što automatičnost ovog procesa omogućuje subjektu da se hiperbrzo prilagodi promenama u spoljašnjoj sredini, a što, očigledno, nekad može imati veliku adaptivnu vrednost, pa se, čak, može ticati i samog preživljavanja. Kada uporedimo sve one situacije u kojima neki subjekt ne oseća osećanja, sa svim onim situacijama u kojima taj isti oseća bilo prijatna 5 Apercepcija je pojam koji dolazi iz nemačke psihološke misli. „Pojam apercepcija se odnosi na ovaj proces shvatanja, razumijevanja onoga što je opaženo” (Kecmanović, 1980, str. 101). 6 Referentni okvir je sistem kodova i značenja kojim se subjekt svesno i nesvesno služi kako bi definisao i shvatio stimuluse koji dolaze iz sveta, od drugih ljudi i iz sebe samoga (Schiff i sar., 1975). U tom smislu referentni okvir odgovara jednoj unutrašnjoj mapi kojom se subjekt služi kako bi se orijentisao kako prema sebi tako i u spoljašnjem svetu i životu. 7 Na tu istinu je, verovatno, prvi ukazao grčki filozof Epiktet, koji je rekao: „Ljude ne pokreću stvari, već ideje koje imaju o njima.” Tu činjenicu je u psihologiji i psihoterapiji reafirmisao Aibert Elis (Ellis, 1962), osnivač racionalno emotivne terapije, ukazavši da između aktivirajućeg stimulusa (A) i reakcije (C), uvek mora posredovati unulrašnja varijabla (B). Ova tri elementa Čine Elisov sekvencijalni model „A-B-C”.

13

bilo neprijatna osećanja, dolazimo do zaključka da se osećanja osećaju samo u onim situacijama koje je subjekt procenio kao veoma važne. Dakle, iako subjekt opaža i druge stimuluse i iako tumači njihovo značenje, on emotivno reaguje samo na one stimuluse koje je procenio kao veoma važne. Šta će neki subjekt odrediti kao značajno zavisi od kriterijuma u njegovom referentnom okviru, odnosno od njegovog sistema vrednosti. Kako se ljudi razlikuju po tome kako tumače stimuluse i kako ih vrednuju, kao što se razlikuju i po svojim vrednosnim sistemima, sasvim je normalno da će u istoj situaciji različiti ljudi osećati kvalitativno različita osećanja, kao i da ih neki od njih uopšte neće osećati. Stimulusna situacija ne može sama po sebi dovesti do neke emocije, već je uvek potrebno da ona bude opažena i mentalno reprezentovana. Dakle, mentalna predstava stimulusne situacije je conditio sine qua non nastanka svake emocije. Šta više, uopšte nije potrebno da se subjekt zaista nalazi u stimulusnoj situaciji da bi osetio odgovarajuće osećanje, dovoljno je da on sebi predstavi takvu situaciju, bilo kroz proces sećanja, bilo kroz proces imaginacije, pa da reaguje osećanjem. Upravo je sposobnost ljudskog mozga i psihe da se dugo vremena koncentriše na neke predstave omogućila osećanje veoma dugotrajnih emocija (raspoloženja) koje se osećaju i dugo nakon stvarnog prestanka stimulusne situacije. Kada kažemo da je osnovni element koji je potreban za pojavu nekog osećanja postojanje značajne mentalne predstave, onda to znači da prvo ta predstava mora postojati, zatim, da joj je određeno značenje i na kraju, da je proce-njena kao važna.8 Specifično značenje koje se pripisuje određenom stimuiusu, aktivira specifično osećanje. Međutim, da bi određeno značenje stimulusa moglo aktivirati emociju, ono mora biti procenjeno kao značajno i važno, tako da je značaj stimulusa ono što je zajedničko u svim emocijama. Što se neki stimulus procenjuje kao značajniji, to je veći intenzitet specifične emocije.

Emocionalna reakcija kao priprema za adaptivnu aktivnost Kao reakcija na značajan stimulus emocija jeste skup visceralnih, motornih, motivacionih i mentalnih procesa koji u svojoj interakciji omogućuju adaptivnu aktivnost.

14

Visceralna priprema: za razliku od drugih reakcija na stimuluse, emocije su praćene određenim visceralnim pro-menama. Do promene u unutrašnjim organima i organskim sistemima dolazi posredstvom simpatičke i parasimpatičke komponente autonomnog nervnog sistema, kao i posredstvom endokrinog sistema. Ove promene imaju adaptivnu funkciju jer pripremaju unutrašnjost organizma za potrebni nivo aktivnosti. Visceralna reakcija na opažene stimuluse ie specifična za emocije, tako da bismo, polazeći od ovog aspekta, mogli reći ua su sećanja psiho gene visceralne reakcije.9 Motorna priprema: emocija dovodi do promena u motornom sistemu tako Što utiče na promenu mišićnog tonusa n x opažanje stimulusne situacije —> pripisivanje značenja stimulusu —> pripisivanje značaja stimulusu —> telesna obrada značajne informacije —> spremnost za akciju —» mišljenje i biranje ponašanja —» samo ponašanje, odnosno akcija usmerena ka stimulusnoj situaciji (slika 1). U pitanju je jedan kompleksni kognitivno-fiziološko-bihejvioralni sklop. Emocija je međusegment ovog lanca događaja koji počinje opažanjem stimulusne situacije, a završava^ se nekom akcijom koja je usmerena ka stimulusnoj situaciji. Čini nam se da je atribut „kružni” dobro odabran baš zbog toga što događaji počinju i završavaju se na istom mestu - u spoljašnjem svetu. Emocija je reakcija na značajnu promenu u spoljašnjem svetu, a ona motiviše osobu na ono ponašanje koje će značiti adaptaciju na datu promenu. Kada je osećanje prijatno tada se adaptacija sastoji u tome da se potkrepi i pojača promena koja je u skladu sa subjektovim željama, a kada je osećanje neprijatno, ponašanje je usmereno na promenu stimulusne situacije. Razmotrimo pojedine segmente sistema kružne eniucion a.itc reakcije i to na najjednostavnijem primeru kada određen-spoljni događaj dovodi do emocionalne reakcije.

Stimulusna situacija Stimulusna situacija je uvek nekakva promena u spo ljašnjem svetu. Pošto u istovetnoj stimulusnoj situaciji jedn: osoba može reagovati jednim osećanjem, druga osoba ne kim drugim, suprotnim osećanjem, a treća osoba može os *ati potpuno indiferentna, jasno je da ne možemo postavit’ nekakve objektivne kriterijume na osnovu kojih bismo dt finisali one stimuluse koji izazivaju osećanja, već te kriteri jume uvek smatramo ličnim i karakterističnim za onu osobi koja oseća.27 Dakle, emocionalno reagovanje na neke stimulusne situacije je primarno sub27Jedini izuzetak je delovanje onih stimulusa koji su u stvari grub hemijske sile koje uzrokuju reakciju subjekta u skladu s prirodnim zakonima, tako na primer, veoma jak zvuk ili gubitak podloge zaista izazivaju osećanje straha, ali je njihov uticaj mnogo bliži načinu’ refleksnog reagovanja, nego načinu

28

Slika 1. Model kružne emocionalne reakcije

29

jektivna kategorija, koja se naknadno i sekundarno može objektivizirati. Istraživanu emocionalnih reakcija pripadnika iste kulturne zajednice n;identičnu stimulusnu situaciju, može nam ukazati na naču emocionalnog reagovanja karakterističan za većinu pripadnika, što nam daje neku predstavu o tome šta je normalno, ali nikako u apsolutnom smislu.28

Percepcija stimulusne situacije Da bi osoba mogla da reaguje na neku promenu u spoljašnjem svetu ona je prvo mora registrovati bilo svesnim opažanjem (percepcija), bilo nesvesnim registrovanjem (subcepcija). Dakle, određena promena u spoljašnjem se putem čula (vizuelno, auditivno, taktilno, proprioceptivno, olfaktomo ili gustativno) mentalno reprezentuje (percept). Percept je mentalna predstava nastala kao produkt percepcije i subcepcije. Odlučili smo da umesto reči stimulus koristimo reč stimulusna situacija iz prostog razloga što se ne opaža samo stimulus, već se mentalno reprezentuje celokupna realnost uključujući i stimulus. Prema principima geštalt psihologije moglo bi se reći da se uvek opaža celina (ja, drugi i svet), koja se sastoji iz figure (stimulus) i pozadine (ostali stimuiusi). Mi govorimo o perceptu zbog toga što za prikaz KER modela uzimamo primer neke jednostavne emocije koja je reakcija na stvarnu promenu u spoljašnjem svetu u ovde i sada. Međutim, kada je u pitanju čovek, mnoge emocije nastaju kao reakcija na psihogene stimuluse, odnosno na mentalne predstave koje nisu reprezentacija spoljašnje realnosti, već su rezultat imaginacije. Nije u pitanju samo sećanje na neku doživljenu stimulusnu situaciju, kao što je to u slučaju emocija koje su reakcija na prošlu situaciju pohranjenu u memoriji, već na zamišljenu, još nedoživljenu situaciju. Dok su percepti mentalne predstave sadašnjosti, sećanja mentalne predstave prošlosti, imaginacije su mentalne predstave prvenstveno povezane s budućim, očekivanim situacijama. U pitanju je svakako evolutivni skok, jer ljudski mozak pokazuje snažnu sposobnost simuliranja budućnosti. No, bez obzira na nastanak i vremensku funkciju, u sva tri slučaja su u pitanju mentalne predstave. Mentalna predstava, svesna ili nesvesna, bez obzira da li je slika stvarnosti (percept) ili asocijacija na sliku stvarnosti (asocirana 28Pokušaj objektiv i zazličitih „stresnih” stimulusnih situacija takozvane skale životnih događaja.

30

mentalna predstava), ili dolazi iz psihe nezavisno od stvarne situacije (memorijske mentalne predstave i imaginativne mentalne predstave) jeste conditio sine qua non svakog emocionalnog odgovora.

Pripisivanje značenja - apercepcija Mentalna reprezentacija neke stimulusne situacije sama po sebi ništa ne znači, jer je potrebno da je subjekt shvati, odnosno da odredi njeno značenje. Pripisivanje značenja opaženim stimulusima je funkcija globalne intrapsihičke strukture koju zovemo referentni okvir. Zbog toga se opaženi stimulus odmah dekodira čime subjektu postaje jasno njegovo značenje. Ovaj proces se odvija veoma brzo, skoro automatski,.tako da je proces određivanja značenja stimu-lusa (apercepcija) prosto sliven sa samim procesom opažanja, rezultat čega je da se ljudima čini da ne opažaju stimuluse, već da odmah opažaju njihovo značenje.29 Iako govorimo o proceni značenja stimulusa, nije u pitanju tako izolovan fenomen. Procenjuje se sve, odnosno sva tri aspekta stvarnosti: stimulus, Ja i situacija. Drugim rečima, subjekt značenje stimulusa dovodi u vezu sa samim sobom i s drugim aspektima situacije. Kada jedan pas priđe drugom psu koji glođe kost, ovaj ne procenjuje samo prvog psa, već prvog psa u odnosu na svoje trenutno stanje: ukoliko proceni da je snažniji od njega, aktivira se kontekst ljutnje tako da ga napada kako bi ga oterao, a ukoliko proceni da je slabiji, aktivira se kontekst straha tako da se povlači ili beži. Određivanje značenja određenog stimulusa može biti tačno i pogrešno. Kada je ispravno protumačeno značenje stimulusa onda se ispravan podatak prepušta narednim procesima na dalju obradu. Međutim, određenom stimulusu se može pripisati i netačno, iskrivljeno značenje - disapercepcija - što dovodi do toga da naredni procesi operišu s netačnim podatkom, a što se nužno manifestuje kao neadekvatna emocionalna reakcija. Kako je apereepcija jedan luperbrzi kognitivni proces u je važno iz evolutivnih razloga jer u nekim situacijama brzina reakcije omogućuje preživljavanje - zbog velike brzine dolazi do izvesnog procenta grešaka, odnosno do „lažnih alarma”.

29Dobar primer je opažanje izgovorenih reči. U najvećem broju slučajeva se ne opažaju zvukovi, već se „opaža” značenje koje oni nose u sebi.

31

Pripisivanje važnosti - valorizacija Ni samo određivanje značenja pojedinim stimuiusima koji sačinjavaju stimulusnu situaciju nije dovoljno samo po sebi. Ova značenja je potrebno hijerarhijski organizovati kako bi se odredila vrednost ili značaj koji imaju za subjekat, tako da na scenu stupa proces vrednovanja ili valorizacija.30 Tek kada se neko značenje stimulusa proceni kao važno, bitno ili značajno, uida nastaje emocija. Valorizacija je kritični momenat u proce su obrade informacija o stimulusu jer samo od nje zavisi da Ii će nastati i neće nastati osećanje. Pošto smo svi svedoci da neka osećanja uuioinai.sk i prate neke promene u spoljašnjem svetu, sledi da je i sama valori zacija isto tako brza reakcija koja je slivena s procesima opažanja i apercepcije. Razlog je u tome što ovakav mehanizam omogućava hiperbrzu adaptaciju na nagle značajne promene u spoljašnjem svetu, što je u nekim situacijama bitno za preživljavanje. Organizam koji brzo identifikuje opasnost u sm svetu ima više šansi da se zaštiti, a time i da preživi.31 Kako je nesumnjivo da određene životinje osećaju i izražavaju emocije može se postaviti pitanje đa li i kod njih deluje proces valorizacije koji implicira svest o vrednostima. Emocionalne reakcije životinja su pretežno instinktivne reakcije, povezane s ugrožavanjem ili zadovoljavanjem potreba. Potrebe se mogu shvatiti kao na biološki nučin determinisane vrednosti. Upravo zbog genetske programiranosti emocionalne reakcije postoje minimalna odstupanja među jedinkama iste vrste. Kada su u pitanju ljudi, proces valorizacije je povezan sa sistemom vrednosti, koji je u manjoj meri biološki određen, a u većoj meri je produkt socijalizacije i personalizacije. Kao rezultat imamo to da se ljudi mogu značajno razlikovati po tome šta su za njih vrednosti i koliko određena vrednost za njih vredi. To znači da je proces valorizacije uslovljen sociokulturnim kontekstom date jedinke. Dve osobe mogu istu stimulusnu situaciju shvatiti na isti način (identična apercepcija), ali je mogu vrednovati sasvim različito i,

30Od lat. valor. vrednost. 31„Doživljena osećanja vas in formi šu o vrednostima stvari. (...) Percepcija nam kaže da stvari jesu. Mišljenje nam kaže šta stvari jesu, a osećanja nam kažu koliko nam one vrede” (Jung, 1935, str. 12-13). U ovim rečenicama je vidljiva Jungova genijalnost, s tim što bismo reč „mišljenje” zamenili reč ju ..apercepcija’.

32

posledično, različito emocionalno reagovati. Koja je od ove dve reakcije adekvatna, odnosno koje vrednovanje je prihvatljivo? U toj proceni se susrećemo sa sociokulturnim kontekstom koji, na neki način, definiše normalno vrednovanje i devijantno vrednovanje. Kada je valorizacija razum ijiva i prihvatljiva drugim članovima zajednice tada je ona „normama”. Međutim, kada je ona nerazumljiva i neprihvatljiva, tada je u pitanju odstupanje bilo u pravcu precenjivanja bilo u pravcu potcenjivanja određene vrednosti, a samim tim će i emocija biti neadekvatna (neadekvatno snažna, odnosno izostajuća ili neadekvatno slaba). Stimulusi mogu biti značajni na različite načine, a svaka specifična procena značajnog stimulusa je povezana sa specifičnom emocijom. Bek je tu činjenicu izrazio na sledeći način: „Specifični sadržaj interpretacije nekog događaja vodi do specifičnog emocionalnog odgovora” (Beck, 1976, str. 51). Dakle, emocije su rezultat primarnog kognitivnog procesa u kojem razlikujemo apercepciju i valorizaciju, a koji se odigrava veoma brzo i automatski, i koji je, najčešće, nesvestan. Procena značenja i značaja stimulusa je neprestani proces koji, naizgled, troši mnogo energije jer se stimulusi upoređuju s prethodnim iskustvom, kao što se istovremeno upoređuju stimulusi koji dolaze iz sva tri bitna polja realnosti (polje Ja, polje Drugi i polje Situacija).32 Pošto je ljudska svest prilično ograničena jer je u stanju da u jedinici vremena obrađuje samo 7 ± 2 informacije, najveći deo ove obrade se odigrava nesvesno, odnosno predsvesno. Kao što smo ranije rekli, ona unutrašnja globalna struktura koja neprestano dekodira i vrednuje stimuluse naziva se referentni okvir.

Emocionalna telesna reakcija Kada referentni okvir proceni neko -značenje stimulusa značajnim, aktiviraju se specifični biološki programi koji se doživljavaju kao osećanje u užem smislu. Registruju se određene senzacije ili oseti, uzbuđenje, visceralne i motorne reakcije. Osnovna svrha ovih programa je da pripreme telo za adaptivno ponašanje, tako da veoma brzo dolazi 32Važno je shvatiti da se uvek obraduju sva tri polja stvarnosti i da se međusobno upoređuju. Kao što smo istakli identična situacija ugroženosti može biti razlog za strah, kao i razlog za bes. U prvom slučaju subjekt procenjuje sebe da nije u stanju da se suprotstavi izvoru ugrožavanja, tako da oseća strah i beži, a u drugom da jeste u stanju da se zaštiti, tako da oseća bes i napada.

33

do promena kako u visceralnim funkcijama (autonomni nervni sistem i endokrini sistem) tako i u motornim funkcijama (so-matski nervni sistem). Smisao ovih promena je u tome da je organizam u stanju da veoma brzo pređe s jednog nivoa funkcionisanja na drugi, daleko viši nivo. Drugim rečima, emocije podižu energetski nivo tela i mobilišu organizam za eventualnu akciju.

Spremnost za akciju Telesne promene kod doživljavanja određene emocije nisu slučajne. Sve one vode ka zajedničkom cilju, a to je specifična akcija. Izgleda da svaka emocija aktivira jedan ili nekoliko bihejvioralnih programa. Time se postiže da je osoba trenutno motivisana za određenu vrstu ponašanja (ak-ciona dispozicija, akcioni potencijal ili akciona tendencija). To se subjektivno doživljava kao unutrašnji podsticaj, nagon ili impuls za akciju, a objektivno se izražava kroz zauzimanje specifičnog položaja tela (emocionalni habitus) i kroz specifičan izraz lica (facijal na ekspresija). U nekim urgentinim situacijama ili u acting-out fenomenima se direktno iz spremnosti za akciju prelazi u akciju, ali u većini situacija ova akciona spremnost čeka na naredni proces koji će uobličiti akciju.

Mišljenje i mentalne operacije Doživljavanje neke emocije je podatak da se događa nešto veoma važno, a što dovodi do postavljanja prioritetnog cilja celokupnom mentalnom aparatu, tako da se on reorganizuje kako bi ostvario glavni cilj. Ovu funkciju emocija nad mentalnim procesima nazivamo protimija ili pro-timični efekt. Na primer, doživljena emocija je iskustvo koje aktivira i stimuliše mišljenje. Osnovni cilj ovog mišljenja je biranje onog ponašanja koje će biti najbolji odgovor na procenjenu stimulusnu situaciju. Nije reč o difuznom sti-mulisanju procesa mišljenja, već o selektivnoj stimulaciji koja aktivira samo one predstave koje su bitne za stimulusnu situaciju. Subjekt preispituje sebe, druge i svet, kako bi pronašao i primenio najbolju akciju. Tako, na primer, strah aktivira mišljenje koje je usmereno ka pronalaženju najboljeg rešenja za izbegavanje ugrožavajuće situacije. Ljubomora aktivira ono mišljenje koje je poveza-

34

no sa sprečavanjem gubitka ljubavi. Zaljubljena osoba razmišlja o tome kako će realizovati odnos s drugim i kako će uživati u takvom odnosu. Osećanja aktiviraju specifično mišljenje koje je u funkciji osećanja, koje operiše predstavama vezanim za stimulusnu situaciju. Ovakvo mišljenje je veoma intenzivno, ali je fokusirano i na izvestan način ograničeno. S tim u vezi postavlja se pitanje koliko mišljenje može da utiče na samo osećanje. Kako se mišljenje javlja naknadno, kao sekundarna kognicija, ono ima prvenstvenu ulogu da modifikuje izražavanje već postojeće emocionalne reakcije. Kognitivni proces koji se aktivira kada je emocija već nastala Lazarus nazivu sekundarna ocena, a njegovu suštinu vidi u ocenjivanju mogućih izbora u datoj situaciji i sopstvenih spo sobnosti reagovanja koje su na raspolaganju (Lazarus, 1966). Ulogu sekundarne kognicije Boulbi je video u „oceni napretka tekućeg ponašanja” i u „oceni posledica ponašanja”, dakle u evaluaciji akcije pokrenute emocijom (Bowlby, 1969, str. 114-115). Prema tome, mišljenje, bilo svesno bilo nesvesno, kao sekundama kognicija jeste u službi emocije. Verujemo da proces mišljenja sam po sebi nema moć da ugasi ili da poništi postojeće osećanje, već da je to domen drugih, svesnih i nesvesnih instanci ličnosti. Veoma Često se dešava da su one sekvence koje prethode doživljaju emocije nesvesne, tako da je subjekt svestan samog osećanja, ali ne i značenja i značaja situacije s kojom je ono povezano. U takvim situacijama svesno doživljena emocija je unutrašnji signal koji je teško ignorisati, a svesno promišljanje pomaže osobi da shvati svoje osećanje i njegovu logiku, da prema njemu zauzme stav i da ga svesno reguliše ili kon-troliše. Ovo je, kao što ćemo videti u poglavlju Emocije i svest, funkcija svesti i tercijarne kognicije. Iako smo se usmerili na mišljenje kao jednu od mentalnih funkcija, emocija ostvaruje protimični efekt i na druge mentalne funkcije. Percepcija, odnosno pažnja se prilagođava zadatom prioritetu tako da postaje ili fokusirana (hipertenacitet) ili difuzno obuhvatna (hipervigilitet). Određeni tip kognitivne obrade (apercepcije), koji je karakterističan za dato osećanje, postaje dominantan, tako da osoba pokazuje sklonost da nove stimuluse tumači na zadati način. Dolazi i do specifičnog aktiviranja memorije tako da se ekforišu sećanja koja su emo-cija-specifična, što je logično, jer se u prethodnim specifičnim iskustvima traže odgovori koji mogu pomoći u ostvarenju sadašnjeg cilja.

35

Adaptivno ponašanje Adaptivno ponašanje je ono koje omogućuje subjekt da se ponaša u skladu sa značenjem i značajem koje propisao stimulusnoj situaciji. Kada adaptivno ponašanje proističe iz neke neprijatne situacije, tada je j,uDjekiov cilj da promeni situaciju kako bi se ponovo uspostavio sklad između njegovih želja i vrednosti i spoljašnjeg sveta (alo-plastična adaptacija). To praktično znači da subjekt može da aktivno utiče na samu situaciju (kao kod ljutnje i besa) kako bi je promenio, ili da je, pak, napusti i izbegava (čime se opredeljuje za situacije koje mu više odgovaraju i u kojima postoji željeni sklad). Ukoliko su ovi manevri bili uspešni, tada prestaju razlozi za osećanje neprijatnog osećanja i nastupa osećanje olakšanja. U navedenom modelu polazimo od pretpostavke da se stimulusna situacija može promeniti. Međutim, postoje i takve problematične situacije koje se ne mogu promeniti (kao što se, na primer, ne može oživeti umrla voljena osoba). U takvim situacijama jedini način je da prestane osećanje i da se subjekt readaptira tako Što će doći do promene značaja i značenja same situacije. Ta promena nastaje u samom subjektu, odnosno u njegovom referentnom okviru (autoplastična adaptacija)33. Ukoliko stimulusnu situaciju koja dovodi do neprijatnih osećanja označimo kao problem, onda je adaptivna aktivnost ono ponašanje koje dovodi do rešenja rešivog problema (aloplastična adaptacija) ili mentalne operacije koje dovode do prihvatanja nerešivog problema (autoplastična adaptacija). Kada osoba oseća neko neprijatno osećanje zbog stimulusne situacije koja je po svojoj prirodi rešiv problem, čini se da je jedini kriterijum za ocenu adaptivnosti ponašanja proisteklog iz emocije njegova učinkovitost ili efikasnost, odnosno sposobnost razrešenja problema. I zaista, kada su u pitanju životinje onda procena adaptivnosti ponašanja

33Ričard Lazams je u svojoj teoriji stresa razlikovao dve vrste adaptivnih reakcija (coping): reakcije usmerene na problem (problem-focused coping) i reakcije usmerene na emociju (emotion-focused coping) (na primer, Folkman & Lazarus, 1980). Dok je kod prvog tipa reakcije jasna njegova aloadaptivna funkcija Čini nam se da kod drugog tipa reakcije ovi autori nisu do kraja shvatili njenu autoadaptivnu funkciju. Oni su kao problem shvatili emociju koja je reakcija na nepromenljivu stimulusnu situaciju i, na osnovu toga, adaptaciju shvatili kao smanjenje ili eliminisanje takve emocije (na primer, mehanizmi odbrane, tekovi, relaksacija, traženje socijalne podrške, samokritika ili drukčija procena situacije). Sama emocija je ta koja pokreće autoadaptivne procese, tako da se adaptacija ne može izjednačiti s regulacijom ili kontrolom takve emocije.

36

može biti samo to da li je određeno ponašanje dovelo do rešenja problema. Međutim, kada su u pitanju ljudi koji žive u ljudskom društvu, tada efektivnost nije dovoljan kriterijum za ocenu adaptivnosti nekog ponašanja. Na primer, ljubomorna osoba koja ubije svog rivala veoma je učinkovita jer eliminiše razlog za svoje neprijatno osećanje, ali će taj postupak dovesti do novog problema (dugogodišnji zatvor), tako da se ne može reći da je u pitanju i adaptivno ponašanje. Zbog toga je, pored učinkovitosti, drugi važan kriterijum za ocenu adaptivnosti nekog ponašanja njegova socijalna prihvatljivost. To znači da nije dovoljno samo resiti problem, već da je potrebno to učiniti na socijalno prihvatljiv način. U brojnim životnim situacijama socijalna prihvatljivost je važniji kriterijum za ocenu nekog ponašanja od njegove učinkovitosti. U ovom poglavlju smo uglavnom raspravljali o neprijatnim osećanjima, tako da se može postaviti pitanje o prijatnim osećanjima i eventualnoj adaptivnoj funkciji ponašanja koja proističu iz njih. Za razliku od neprijatnih osećanja koja su reakcija na narušenu ravnotežu između subjekta i sveta, prijatna osećanja su upravo subjektova reakcija na uspostavljenu ravnotežu između njega i sveta. Dakle, prijatna osećanja su signal da se u spoljašnjem svetu dogodilo nešto što odgovara subjektovim vrednostima, željama ili onome kako on zamišlja da bi svet trebalo da izgleda. Zbog toga, kod prijatnih osećanja, adaptivno ponašanje je ono koje teži da stabilizuje ili da pojača spoljašnju promenu koja je razlog za takvo osećanje. U principu, prijatna osećanja su povezana s ponašanjem prilaženja ili ponovnog traženja stimulusne situacije koja ih je „izazvala”.

Drugi načini nastajanja emocije Prikazali smo osnove modela KER na najjednostavnijem primeru kada percepcija, odnosno mentalna reprezentacija stimulusne situacije direktno pokreće apercepciju i druge segmente KER sistema i izaziva emocionalnu reakciju. Međutim, stvari nisu uvek tako jednostavne jer mogu delovati i kompleksniji mehanizmi. Mentalna predstava koja će biti shvaćena i ocenjena kao veoma važna je nužni uslov svake emocionalne reakcije. Zbog toga svi oni mehanizmi koji aktiviraju ovakve mentalne predstave mogu dovesti do nastanka emocionalne reakcije. Psihogeni stimulusi. Dok su percepti predstave tekuće stvarnosti

37

iz sva tri polja referentnog okvira (ja, drugi i svet), psihogene predstave su rezultat mentalnih funkcija sećanja i imaginacije. Kada mentalna predstava nije produkt percepcije spoljašnjeg sveta, već dolazi iz „unutrašnjeg sveta” kao rezultat psihičkih dinamizama, ona može biti podvrgnuta procesima apercepcije i valorizacije tako da dovodi do emocionalne reakcije. Emocije povezane s pretpostavlja-njem i zamišljanjem budućnosti su specifično ljudske jer jedino čovek ima dobro razvijenu sposobnost imaginacije. Može se postaviti pitanje čemu emocionalna reakcija ako stimulusna situacija trenutno ne postoji u stvarnosti i šta bi u takvom slučaju bilo adaptivno ponašanje. Ove sposobnosti omogućuju učenje na osnovu važnih događaja iz prošlosti (kada su mentalne predstave sećanja) i simuliranje i testiranje eventualnih situacija u budućnosti (kada su mentalne predstave imaginacije). Međutim, alternativno objašnjenje bilo bi da je ljudski mozak nesavršen i da svaku mentalnu predstavu delimično obrađuje kao da je slika tekuće stvarnosti. Simbolični stimulusi. Primer za simbolične stimuluse su reči, odnosno govor. Kada telefonskim putem, subjektu neko saopšti: „Vaša majka je doživela saobraćajnu nesreću i nalazi se u komi,” na tu informaciju subjekt reaguje intenzivnim osećanjem straha za majčin život. Šta je pokrenulo emociju? Svakako ne mentalna predstava situacije telefonskog razgovora. Emociju su izazvale mentalne predstave koje je „pozvala” navedena rečenica. Da bi subjekt shvatio izrečeno saopštenje, morao je reči saopštenja prevesti u mentalne predstave. Mentalne „slike” saobraćajne nesreće i majke koja beživotno leži u bolničkom krevetu upravo su one mentalne predstave koje su konsekventno podvrgnute apercepciji i valorizaciji. Sled događaja je sledeći: izgovorena reč —> opažena reč —> asocirana mentalna predstava —> apercepcija mentalne predstave —> valorizacija mentalne predstave —> telesna reakcija, itd. Simbolični stimulusi mogu dolaziti spolja ili, pak, mogu biti unutrašnji kada su rezultat „unutrašnjeg govora”. Asocijativni stimulusi. Opažena stimulusna situacija može biti asocirana ili kondicionirana s nekim drugim mentalnim predstavama, a one su te koje, zatim, pokreću apercepciju i emocionalnu reakciju. Na primer, majka čije je đete u bolnici, pri pogledu na neko drugo dete koje se igra (stimulusna situacija), seti se svoga deteta koje ne može da se igra, jer je u bolnici (asocirana mentalna predstava) što pokreće emocionalnu reakciju žalosti. Dakle, sled događaja bi bio: stimulusna situacija

38

—» percept stimulusne situacije (mentalna predstava 1) —» asocijativni tok —> asocirana mentalna predstava (mentalna predstava 2) —> apercepcija asocirane mentalne predstave —> valorizacija asoci-rane mentalne predstave —> telesna reakcija, itd. Osoba može biti svesna svoje asocijacije na percept i asocirane predstave koja pokreće osećanje kada govorimo o „asocijaciji”, ali kada ona toga nije svesna tada govorimo o projekciji. Iako smo u datom primeru opisali vezu percepta i aso-cirane mentalne predstave, odnosno vezu „spoljašnje” i „unurašnje” mentalne predstave, po istom tipu je mogućno opisati asocijativnu vezu dve „unutrašnje” mentalne predstave. Dakle, početna predstava ne mora biti percept već može biti psihogena predstava (sećanje ili imaginacija) koja putem asocijacije budi drugu psihogenu predstavu koja, zatim, pokreće emociju.

EMOCIJE I ADAPTACIJA Četiri tipa emocionalne readaptacije Za neki subjekt kažemo da je adaptiran onda kada postoji sklad između njegovih predstava o sebi, drugima, svetu i objektivne stvarnosti. Stanje adaptiranosti je, dakle, saglasnost između referentnog okvira i sveta, odnosno između mape i teritorije. Važno je shvatiti da adaptacija ne podrazumeva samo tačnost predstava već i jedan vrednosni ili moralni momenat: međusobni sklad sveta kakav bi trebalo da bude, i sveta kakav zaista jeste. Kada je takvo stanje adaptiranosti konstantno, onda je ono za subjekt normalno i nije praćeno osećanjima. Do poremećaja u adaptaciji dolazi tako što nastupa neka promena, bilo u spoljašnjem svetu, bilo u referentnom okviru. Da bi došlo do nesklada ova promena mora biti ocenjena kao važna, a upravo je to trenutak kada subjekt reaguje nekom emocijom. Osnovni cilj svake emocionalne reakcije je obnavljanje stanja adaptiranosti. Međutim, načini na koje se postiže stanje readaptacije su različiti za različite emocije. Logika adaptacije kod neprijatnih i prijatnih osećanja je sasvim različita: dok su neprijatna osećanja reakcija na poremećaj adaptacije, na neadaptaciju, prijatna osećanja su reakcija na unapređenje adaptacije. Ova razlika je razumljiva zbog toga što neprijatna i prijatna osećanja

39

imaju različitu svrhu: neprijatna osećanja su, u krajnjoj liniji, povezana s preživljavanjem, dok su prijatna osećanja povezana s kvalitetom života. U odnosu na ovu razliku između neprijatnih i prijatnih osećanja, kao i u odnosu na to da li je neprijatno osećanje reakcija na promenljivu ili nepromenljivu stimulusnu situaciju, odnosno da li se ne-promenljiva stimulusna situacija može ili ne može izbeći, identifikovali smo četiri tipa postizanja readaptacije za četiri paradigmatična osećanja. I tip readaptacije „Ljutnja”. Kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ugrožavajuća ali i promen-Ijiva, tada neprijatna emocija motiviše subjekt na ona ponašanja koja će delovati na samu stimulusnu situaciju i koja će dovesti do željene promene u spoljašnjem svetu. Tipično osećanje je ljutnja, a tipično ponašanje je agresivnost. Ukoliko iz emocije izvedeno ponašanje zaista doprinese promeni u spoljašnjem svetu, utoliko je stanje adaptacije obnovljeno, a emociju zamenjuje osećanje olakšanja. U pitanju je aloplastična adaptacija ili aloadaptacija. Ostala osećanja koja spadaju u ovu grupu su, na primer, prezir i mržnja. II tip readaptacije „Strah”. Kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ocenjena kao ugrožavajuća, nepromenljiva ali da se može izbeći, tada emocija motiviše osobu na ponašanje povlačenja, izbegavanja ili bežanja. Drugim rečima, subjekt se povlači iz dela sveta u kome nije adaptiran u onaj deo sveta u kome jeste adaptiran, a readaptaciju prati osećanje olakšanja. Paradigmatična emocija je strah. III tip readaptacije „Tuga”. Kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ugrožavajuća, nepromenljiva i kada se ne može izbeći, tada adaptivno ponašanje nema smisla jer subjekt ništa ne može uraditi da bi promenio realnost. Zbog toga se ova osećanja u ponašanju manifes-tuju pasivnošću. Kada je stimulusna situacija nepromenljiva i neizbežna, adaptacija se sastoji u prihvatanju egzistencijalne datosti i u promeni referentnog okvira i vrednosnog sistema same osobe. Adaptivne aktivnosti su na nivou mentalnih operacija a njihov cilj je da se prilagodi subjektov sistem predstava o sebi, drugima i svetu novonastaloj stvarnosti čime se, na kraju ovog procesa, postiže readaptacija. Tipično osećanje je tuga. Kako je referentni okvir relativno rigidna struktura njegova promena je spora i zahteva određeno vreme tako da se ovakva osećanja manifestuju kao raspoloženja. Pored tuge u ovu grupu spadaju razočaranost i očaj. Ovaj tip adaptacije je autoplastična adaptacija ili auto-adaptacija. Gledano s evolutivnog aspekta, III tip readaptacije je najmlađi.

40

Karakterističan je za one životinje koje su sposobne za intemalizaciju spoljašnjih objekata, odnosno koje imaju visoku sposobnost učenja i pokazivanja znakova socijalnog života. Kod nižih životinja pretpostavljeni referentni okvir pretežno je genetski programiran tako da njegova promena nema smisla. Tek kod onih životinja kod kojih je znatan deo referentnog okvira rezultat učenja, odnosno in-temalizacije, promena referentog okvira u cilju readaptacije ima svoju svrhu. IV tip readaptacije „Zadovoljstvo”. Ovaj tip adaptacije je karakterističan za prijama osećanja, dakle za osećanja koja su reakcija na ocenu da je u spoljašnjem svetu afirmisana neka subjektova vrednost, što predstavlja unapređenje adaptacije, jer se s jednog „normalnog” nivoa adaptacije prelazi na „viši” nivo. U ovom tipu adaptacije je implicitna ideja razvoja jer se pojavljuje težnja da se tokom vremena unapređuje stepen adaptacije. Kako subjekt ima ograničene moći, njegova težnja da uređuje svet u skladu sa svojim željama uglavnom je ograničena na njegovo okruženje, odnosno na jedan mali deo sveta koji zovemo intimni svet. Uređenje intimnog sveta bilo da se manifestuje kao prilaženje, privlačenje ili stvaranje, po svojoj prirodi je alo-adaptacija. S druge strane, konstantne pozitivne promene u intimnom svetu i u svetu kao celini nameću potrebu da ih osoba ugradi u svoj referentni okvir, da ih asimiluje, tako da dolazi i do promene referentnog okvira, odnosno do autoadaptacije. Tip odabrane adaptacije zavisi isključivo od primarne kognicije, odnosno od načina na koji osoba apercipira stimulusnu situaciju u odnosu na sebe i svoje mogućnosti. Kao što smo već rekli, apercepcija nije samo pripisivanje značenja stimulansu, već i shvatanje stimulusa u odnosu na sebe i druge aspekte situacije. Upoređujući stimulusnu situaciju sa svojim vrednostima osoba prvo ocenjuje da li je u pitanju ugrožavanje ili afirmacija neke vrednosti. Ukoliko zaključi da je reč o ugrožavanju tada osoba ocenjuje da li je ona jača ili slabija od izvora ugrožavanja, odnosno da li može ili ne može uticati na promenu ugrožavajućeg stimulusa. Kad, nakon ocene promenljiv-nepromenljiv, osoba zaključi da je stimuluns nepromenljiv, ona onda ocenjuje da li može ili ne može izbeći stimulusu koji je jači od nje. Shematski prikaz delovanja procesa primame kognicije dajemo na slici 2.

41

Slika 2. Tok primame kognicije i izbor adaptivne emocionalne reakcije

42

Neadaptivno ponašanje Kod onih neprijatnih osećanja koja motivišu subjekat na akciju u spoljašnjem svetu - tip I readaptacije (ljutnja) i tip II readaptacije (strah) - možemo reći da je krajnji krit-erijum na osnovu koga zaključujemo da li je neko ponašanje koje je proisteklo iz neprijatne emocije adaptivno ili nije, prema uticaju koji je to ponašanje ostvarilo na stimulusnu situaciju. Ukoliko je subjekt uspeo da svojim ponašanjem deluje na stimulusnu situaciju tako da se ona promeni ili ukoliko je uspeo da je izbegne i da ode u onaj deo sveta koji mu odgovara, tada se on readaptirao. Kada se ponovo uspostavi sklad između referentnog okvira i sveta, prestaju razlozi za osećanje neprijatnog osećanja i nastupa osećanje olakšanja. Drugim rečima, efikasno adaptivno ponašanje dovodi do „gašenja” neprijatnog osećanja. Sva ona ponašanja koja proističu iz neprijatnih osećanja, a koja ne uspevaju da promene stimulusnu situaciju i da „ugase” razloge koji su ih pokrenuli, nazivamo neadaptivna ponašanja. Da bi to bilo jasnije, razmotrimo različite vrste neadaptivnih ponašanja koja su povezani s jednom pretpostavljenom situacijom. Zamislimo neku osobu koja je na svom radnom mestu u hroničnom konfliktu sa svojim šefom. S obzirom na šefovljevo nerazumevanje, osporavanje i obezvređivanje, osoba je hronično ljutita. Osećanje ljutnje motiviše osobu na ona ponašanja čiji je cilj promena ponašanja drugoga. Prva mogućnost je da osoba izrazi svoju ljutnju i bes prema šefu, odnosno da se s njim posvađa. To što je osoba izrazila svoju zaista autentičnu ljutnju ne đa, samo po sebi, ne znači ništa, već može pogoršati konflikt. Nepovoljni ishodi mogu biti otkaz, ili, ukoliko osoba zadrži posao, još dublji konflikt sa šefom i njegovo intenzivnije proganjanje osobe.34 Ukoliko razbesnela osoba primeni fizičko nasilje, tada se može naći u zatvoru. Dakle, važno je shvatiti da samo izražavanje osećanja nije samo po sebi dobro, već je dobro u onoj meri u kojoj je uspelo da razreši stimulusnu situaciju (đa utiče na promenu šefovog ponašanja). Druga mogućnost je da osoba izrazi i da naizgled „isprazni” svoju ljutnju, ali ne prema šefu, već prema nekome ili nečemu drugom. To su uglavnom oni drugi za koje osoba smatra da joj je bezbedno da prema 34Otkaz je dobar izbor ukoliko osobi nije stalo do radnog mesta, ali u svim drugim slučajevima ovaj način postaje adekvatan jedino ako su bezuspešno pokušani drugi oblici ponašanja.

43

njima izrazi ljutnju: podređeni saradnici, članovi porodice, učesnici u saobraćaju, javni službenici na Šalterima ili na blagajnama, ali i pojedini predmeti, pa i životinje. Prividna dobit je upravo u „pražnjenju” prikupljene ljutnje i u emocionalnom i fiziološkom rasterećenju, kao i povećanju samopoštovanja. Međutim, pošto ljutnja nije dovela do onih ponašanja koja utiču na originalnu stimulusnu situaciju (šefovo ponašanje), nije ni došlo do promene te situacije, tako da će osoba u sledećem susretu sa šefom nastaviti đa ponovo ,»nakuplja” ljutnju i bes. Tome treba dodati i to da ovakvo ponašanje upravo održava osećanje ljutnje i dovodi osobu u jedan generalizovani konflikt sa svetom jer drugi ljudi nalaze da je njena ljutnja prema njima bila neopravdana ili neopravdano snažna, tako da i oni reaguju ljutnjom prema osobi. Čak i da osoba izražava ljutnju i bes prema simbolima svog šefa - predmetima koji njemu pripadaju, kada gađa pikado strelicama njegovu sliku ili kada udara jastuk ili boksersku vreću zamišljajući da udara njega - ovaj način ponašanja ne dovodi do stvarne promene stimulusne situacije. Treća mogućnost je da osoba koja primećuje da je postala nemirna, nervozna i mrzovoljna i koja se boji da bi zbog toga mogla dobiti čir na želucu, reši da više pažnje posveti svom zdravlju. Zbog toga se ona posvećuje raznim oblicima fizičkih aktivnosti kako bi „potrošila” energiju i telesne sastojke koje stvara hronično osećanje ljutnje prema šefu. Ove sportsko-rekreativne aktivnosti mogu biti trčanje, biciklizam, borilačke veštine, ah i ekscesivni seks. Ukoliko se osoba opredeli za svakodnevni džoging kao način oslo-bođavanja od psihičke i telesne napetosti, ovaj način joj donosi neke koristi jer fizički napor troši kateholamine i druge metabolite koji se u njenom organizmu nakupljaju tokom dana usled hronične ljutnje i jer ona, umesto da razmišlja o šefovim provokacijama koje su se dogodile tog dana, svoju pažnju usredsređuje na trčanje, tako da inhibira mentalne predstave koje aktivno održavaju njenu ljutnju u hroničnom stanju. Umor koji osoba oseća nakon trčanja predstavlja pravu relaksaciju, tako da je odlazak na počinak praćen lakim uspavljivanjem, a ne, kao pre, dugotrajnim razmišljanjem o načinima na koje bi se mogla suprotstaviti šefu. Međutim, sutradan na radnom mestu situacija se ponavlja, ljutnja se nakuplja, metaboliti se luče, tako da trčanje postaje nužnost i svojevrsna taktika preživljavanja. Četvrti način reagovanja u datom primeru bi mogao predstavljati ona ponašanja koja imaju za cilj da izazovu relaksaciju i telesnu i duševnu smirenost. Recimo da je osoba odabrala akciju u obliku meditacije i

44

relaksacije. Izbor ponuđenih tehnika koje pretenduju da budu „terapijske” je veliki: od autogenog treninga i progresivne mišićne relaksacije do joge i transcendentalne meditacije. Mentalne predstave koje su povezane sa stimulusnom situacijom se zamenjuju meditativnim predstavama, a kada se to postigne nastupa relaksacija koju prate korespondentne promene u telesnoj fiziologiji. Budući da je osoba u stanju da po dolasku s posla postigne željenu relaksaciju, ubrzo otkriva da je u mogućnosti da to radi i na poslu, pa čak i prilikom susreta sa šefom. Međutim, ona uskoro može otkriti, ukoliko na to obrati pažnju, da u svom životu postaje sve više ravnodušna (ili „oslobođena”), i to ne samo u odnosu na provokativnog šefa, već i u odnosu na druge neprijatne situacije, pa čak i na one situacije i aktivnosti koje su joj nekada donosile zadovoljstvo. Jedino što je interesuje jeste da što više meditira i da postiže što veći stepen relaksacije. U istu kategoriju ponašanja spada i uzimanje sedativnih lekova koji izazivaju smirenje, smanjuju budnost i snižavaju stepen mišićnog tonusa, ili, pak, uzimanje nekih droga i alkohola. Sva četiri oblika neadaptivnog ponašanja ipak imaju neku pozitivnu funkciju, iako ne razrešavaju originalnu stimulusnu situaciju, tako da ih možemo nazvati pseudoadap-tivna ponašanja. Za razliku od opisanih, neadaptivnih ili pseudoadaptivnih ponašanja, adaptivno ponašanje dovodi do trajnog gašenja određenog osećanja. U našem primeru postoje tri mogućnosti adaptacije: Prva mogućnost je da osoba preduzme one akcije koje će uticati da šef promeni svoj način ponašanja prema njoj. Tu ne postoje univerzalni recepti, tako da je potrebno da osoba koristi svoju socijalnu inteligenciju da proceni drugu osobu (šefa) i da, na osnovu takve procene, primeni svoje socijalne veštine kako bi uticala na nju da promeni svoje ponašanje. Efikasno ponašanje može biti ignorisanje, duhovitost, izbegavanje, isticanje pozitivnih aspekata druge osobe, traženje pomoći trećih lica itd. Ukoliko nijedan način ponašanja nije efikasan ili ukoliko su efikasna ponašanja neprihvatljiva za osobu jer ih, na primer, smatra manipulacijama,35 tada se problematična situacija shvata kao nepromenljiva, a to zahteva druge oblike adaptacije. 35Polazeći od veoma značajnog aksioma koji je postavio slavni psihoterapeut Milton Erikson, a koji glasi: „Svako se uvek ponaša na najbolji mogući način (na način koji procenjuje kao najbolji mogući)”, osobe koje se ne angažuju u adaptivnim ponašanjima to čine zbog toga što im se ta ponašanja iz nekog razloga čine neprihvatljivim. Zato je potrebno da ove osobe prvo preispitaju svoja očekivanja i fantazije koje povezuju s određenim adaptivnim izborima, kako bi, eventualno sebi dozvolile da se u njima angažuju.

45

Druga mogućnost je da osoba napusti problematičnu stimulusnu situaciju, bilo da da otkaz ili da promeni radno mesto unutar iste radne organizacije. Ovaj izbor je adekvatan ukoliko je osoba prethodno pokušala da na više načina razreši problematičnu situaciju. Ukoliko to nije učinila, tada ona izbegava konflikte i pokušava da pronađe beskonfliktni deo sveta. Pošto takvo mesto ne postoji, verovatno je da će joj se slične stvari ponavljati i s drugim ljudima i da će se ona stalno povlačiti. Treća mogućnost je da osoba ostane u stimulusnoj situaciji, ali da promeni način na koji doživljava šefova proganjanja. To znači da je potrebno da promeni značenje i/ili značaj koji im pripisuje. Dok je u prva dva izbora prisutna težnja da osoba sebi adaptira spoljašnju realnost (aloadap-tacija), ovaj, treći, izbor je adaptacija same osobe spoljašnjim okolnostima (autoadaptacija). To znači da osoba koja primenjuje ovaj izbor počinje da prihvata šefa takvog kakav je i da shvata njegovo ponašanje kao njegov sopstveni problem.

Kriptoadaptivno ponašanje Posebna pojava su ponašanja proistekla iz neprijatnih osećanja koja su, naizgled, potpuno neadaptivna, ali čija dublja analiza otkriva skrivenu pozitivnu adaptivnu funkciju. To su kriptoadaptivna ponašanja. Osoba se u ovim ponašanjima može angažovati svesno, ali najčešće su u pitanju nesvesni dinamizmi, tako da nije svesna koristi koju ostvaruje. Često je sam simptom oblik kriptoadaptivnog ponašanja: osoba koja je uplašena životom i koja veruje da sama ne može preživeti, u situacijama kada je sama u stanu razvija napade hipohondrijske panike (strah da će doživeti infarkt) tako da panično insistira da neko bude s njom u društvu, da joj se nađe ako joj „pozli”. U našem primeru sa šefom koji proganja osoba može u konfliktnim situacijama razviti simptom koji će dovesti do smanjenja šefove agresivnosti. Na primer,4 svaki put kada je šef kritikuje osoba može dobiti nekontrolisane tikove (treptanje i namigivanje) što menja komunikacijski kontekst iz „normalnog” u „nenormalan” tako da šef počinje da izbegava da osobu kritikuje. Sam simptom je nevoljan i nekontrolisan i zaista smeta osobi, ali s aspekta adaptacije, odnosno učinkovitog delovanja na stimulusnu situaciju, on uspešno ostvaruje svoju svrhu.

46

EMOCIJE I SVEST Glagol osećati označava radnju koja je po svojoj definiciji svesna: osoba je uvek svesna onoga što oseća. Iz istog razlog i imenica osećanje pretpostavlja svesnost, tako da je, strogo uzevši, sintagma „nesvesno osećanje”, contradictio in adiecto. Iako reči osećati i osećanje koje se koriste u svakodnevnom govoru odražavaju laičke koncepte, većina naučnih definicija emocija takođe uključuje subjektivni doživljaj osećanja, odnosno svesnost o emociji. Mi zastupamo sasvim suprotan stav jer smatramo da su emocionalna reakcija i svest dve potpuno odvojene psihičke funkcije. Naša definicija emocije ne podrazumeva svesnost o emociji niti da je svesnost obavezni pratilac emocije.36 Ranije smo istakli da se može postaviti labava analogija između refleksa i emocija. Dok su refleksi telesne reakcije, emocije su psihičke reakcije. Kao što za refleksnu radnju svest nije bitna, tako ni za emocionalnu reakciju svest nije presudna. Postoji čitav niz eksperimentalnih istraživanja koja dokazuju da su nesvesne emocije realnost. Na primer, ispitanicima koji se plaše zmija pokazivane su slike zmija i mereni su fiziološki odgovori. Ispitanici su reagovali emocionalnim telesnim reakcijama (znojenje) iako nisu imali svesni doživljaj emocije. Ovaj nesvesni strah se javljao i u eksperimentu sa subliminalnom percepcijom kada su im hiperbrzo bile prikazane slike zmija tako da ih svesno nisu ni registrovali (Kagan, 1994). Postoje slično dizajnirani eksperimenti koji dokazuju postojanje nesvesnog seksualnog uzbuđenja. Postojanje nesvesnih osećanja dokazuju i eksperimenti s osobama koje su označene kao represori zbog svoje dispozicije da poriču i potiskuju neprijatna osećanja (na primer, Weinberger, 1990). Mentalni procesi koji sačinjavaju emocionalnu reakciju, a koje smo izložili kao sukcesivne module u KER modelu, mogu biti potpuno odvojeni od svesti, što znači da emocije mogu obavljati svoju funkciju i izraziti se u ponašanju i onda kada ih osoba nije svesna. Osoba ne mora znati koje stimuluse opaža (subliminalni stimulusi i subcepcija), ne mora biti svesna pripisanog značenja, kao ni relevantnog vrednovanja, ne mora biti svesna telesne reakcije, kao ni akcionih tendencija, kao ni toga da se emocionalna reakcija odražava u njenom ponašanju. No bez obzira na izostanak subjektove svesnosti o emocionalnoj reakciji, takva emocionalna reakcija je realnost. 36Emocije su reakcije subjekta na stimuiuse koje je ocenio kao veoma važne, a koje visceralno, motorno, motivaciono i mentalno pripremaju subjekt za adaptivnu aktivnost.

47

Sinergija svesti i emocije Nesvesne emocionalne reakcije mogu biti adaptivne samo u nekim jednostavnim i urgentnim situacijama. Osoba koja nije svesna svoje emocionalne reakcije ne može aktivirati sve svoje kapacitete kako bi se što bolje adaptirala. Većina situacija u kojima se emocionalno reaguje jesu socijalne situacije koje su po svojoj definiciji veoma kompleksne tako da optimalna reakcija zahteva sadejstvo i onih delova mentalnog aparata koji nisu neposredno uključeni u KER sekvencama. Zbog toga je za subjekat optimalno da je svestan svoje emocionalne reakcije i da može aktivirati sve svoje mentalne funkcije kako bi pronašao najbolju adaptivnu aktivnost. Možemo, dakle, reći da optimalnom smatramo poziciju u kojoj emocionalna reakcija i svest deluju sinergično, odnosno kada je subjekt svestan da oseća osećanje. Ukoliko se zapitamo čega je to subjekt svestan, nalazimo odgovor da svest registruje upravo telesnu reakciju, oset u telu ili te-lesno uzbuđenje. Psihička funkcija telesne reakcije u sklopu emocionalne reakcije jeste upravo u tome da dopre do subjektove svesti. Oseti su snažni unutrašnji signali koje je teško ignorisati, tako da prodiru u svest s ciljem da je pobude i usmere na uspostavljeni prioritet (protimični efekt). Kada subjekt osvesti emocionalnu reakciju samo se tada svesni mentalni kapaciteti mogu usmeriti na rešavanje zadatka definisanog emocijom. Kada subjekt postane svestan svoje emocionalne reakcije tek tada može prema njoj zauzeti neki odnos ili stav. Tada se pojavljuje refleksivna funkcija jer on može misliti o svojoj emocionalnoj reakciji, shvatiti je i razumeti. Tek tada on može imenovati svoje osećanje, govoriti o tome šta oseća i izraziti osećanje rečima. Samo subjekt koji je svestan svoje emocije može je preispitati, utvrditi da li je adekvatna ili neadekvatna. Svesnost o emocionalnoj reakciji je pretpostavka za bilo koju svesnu regulaciju ili kontrolu emocije (inhibicija, pojačanje i modifikacija), kao i za biranje načina izražavanja. Dakle, subjekt koji je svestan svoje emocionalne reakcije ima brojne prednosti u odnosu na subjekta koji to nije.37 Minimalna sinergija „nižeg” nivoa ili emocionalne reakcije i „višeg” nivoa ili svesti postoji onda kada je subjekt svestan da nešto oseća. Op37”Svest o emocijama jeste osnovna emocionalna sposobnost na kojoj se zasnivaju sve ostale poput emocionalne samokontrole” (Goleman, 1995, str. 46).

48

timalna sinergija postoji onda kada pored toga što je subjekt svestan da oseća, podjednako tačno prepoznaje šta oseća i u vezi s čim oseća. U ovom slučaju emocija fokusira svest, odnosno, pažnju koja je kvalitet svesti, na važan aspekt stimulusne situacije i na svoju reakciju na situaciju. Optimalna sinergija je sasvim dovoljna u brojnim životnim situacijama jer hiperbrza i predsvesna primarna kog-nicija (percepcija, apercepcija i valorizacija) vrši selekciju stimulusa i preko oseta ili uzbuđenja plasira u svest one stimu-luse koje procenjuje važnima. Maksimalna sinergija svesti i emocije podrazumeva potpunu svesnost o svim segmentima lanca događaja koje smo opisali kao kružnu emocionalnu reakciju (šta se dogodilo, kako je shvaćeno, zašto je važno, šta se oseća, kakav je impuls za akciju, i koju akciju, itd.).

Atribucija Pojam svest veoma je rastegljiv da, ukoliko ga shvatimo kao svesno registrovanje koje je analogno percepciji, razumećemo što činjenica da je neko svestan svog emocionalnog telesnog oseta, po sebi ne znači ništa posebno, osim da je to svesno opaženo. Za razliku od takvih shvatanja svesti mi smatramo da je od svesti neodvojiva kognicija koja svesno opaženom pripisuje značenje i značaj. Kada je u pitanju KER model, onda je sa svešću povezana tercijarna kognicija, kojom svest opaženom osetu ili telesnoj reakciji pripisuje značenje emocije. Ovaj proces „osvešći-vanja” je takođe sastavljen iz tri sekvence: recepcija, aper-cepcija i valorizacija (R—>A—»V). Svest registruje emocionalnu telesnu reakciju (recepcija), pripisuje joj značenje emocije (apercepcija) i određuje važnost (valorizacija). Bilo koja od ovih funkcija može operisati tačno, pogrešno ili biti inhibirana. Drugim rečima, sves/ opazenu emocionalnu telesnu reakciju naknadno „čita” ili prepoznaje kao određeno osećanje.38 Tek kada je na ovaj način osećanje imenovano, osoba ga može verbalno označiti i verbalno izraziti, odnosno može o njemu kritički misliti. Osnovna funkcija svesti u odnosu na emocionalnu reakciju je, dakle, atribucija ili imenovanje osećanja. To je kao da „viši” nivo sistema dobija predstavu o zbivanjima na „nižim” nivoima sistema, kako bi se mogao prilagoditi tim promenama (slika 3). 38Postoje takozvane „atribucione” teorije emocija u kojima se zastupa hipoteza da emocija nastaje tako Što svest prepozna ili imenuje opaženo telesno uzbuđenje. Ova konceptualizacija postoji u klasičnoj Džejms-Langeovoj teoriji (James, 1884) i, posebno, u nekim novijim teorijama (na primer, Schachter & Singer, 1962).

49

Slika 3. Svest i funkcija atribucije u KER modelu

50

Disatribucija Kao svaka, i ova atribucija koju vrši svest može biti tačna ili pogrešna (disatribucija emocije). Svest može tačno prepoznati telesnu promenu i ispravno imenovati osećanje, ali može tu istu telesnu promenu pogrešno „prepoznati” kao neko drugo osećanje, ili, pak, kao neku neemocionalnu reakciju (bezazleni oset, znak bolesti ili umora, itd.). Poremećaji atribucije osećanja mogu se podeliti u „nečitanje” i „pogrešno čitanje” telesne reakcije. Nečitanje osećanja od strane svesti može se pojaviti kao hronična dispozicija kod aleksitimičnih osoba i osoba koje su represori, odnosno kao epizodična pojava koja je rezultat delovanja potiskivanja kao mehanizama odbrane. Ukoliko je svesna atribucija tačna, celokupan sistem je u prednosti jer se svi nivoi sistema mogu usmeriti na reša-vanje prioritetnog zadatka. Kod disatribucije, međutim, kada je svesna atribucija pogrešna, različiti nivoi istog sistema ulaze u stanje konflikta ili konfuzije jer prioritet zadat emocijom nije prepoznat od strane „višeg” nivoa, odnosno „viši” nivo može odrediti drugi, često suprotan prioritet. Na primer, osoba koja pred važan ispit reaguje tremom, koja je mobiliše na još bolju pripremu za ispit (prioritet emocije), telesni oset „praznina u trbuhu” pogrešno prepoznaje kao glad i odlazi da večera (prioritet svesti). Druga osoba tu istu „prazninu u trbuhu” može pogrešno pročitati kao znak gastritisa i uzeti lek ih otići lekaru. Kada emocije posmatramo u sklopu celine ličnosti ili celine mentalnog aparata, jasno je da nečitanje emocionalne reakcije od strane svesnog Ja’ (anatribucija) ili pogrešno čitanje (disatribucija), stvaraju konflikat različitih nivoa sistema i sistem čine konfuznim. Zbog toga je u psihoterapijskom radu potrebno postaviti dijagnozu anatribucije ili disa-tribucijfe i pomoći pacijantu da shvati šta oseća, a zatim, ukoliko je potrebno, pomoći i da to osećanje preispita i, eventualno, koriguje. Zbog relativne važnosti problema ne-čitanja ili pogrešnog čitanja emocije od strane svesti, navodimo pet osnovnih tipova disatribucije: i. Anatribucija ili ignorisanje emocije, 2. Somatizovanje emocije, 3. Psiholo-giziranje, 4. Neadekvatna metaemocija i 5. Patologiziranje emocije.

51

Anatribucija ili ignorisanje emocije Upravo ona osoba koja nije svesna svojih emocija najviše je u njihovoj vlasti. Nesvesne emocije izražavaju se u ponašanju, ali osoba ne poznaje pravi motiv svojih postupaka već ih naknadno sebi objašnjava na plauzibilan način. Relacija nesvesnih motiva i svesti najbolje se može ilus-trovati primerom posthipnotičke sugestije kada osoba izvršava sugestiju, ali svoj postupak objašnjava lažnim „racionalnim” razlozima. Prema nepisanom pravilu, emocije koje svest ne želi da „pročita” uglavnom su ego-distone emocije. Često osoba ima negativan stav prema osećanjima uopšte tako da ima dispoziciju da ignoriše emocionalne telesne reakcije, ili je, pak reč o tipičnom potiskivanju emocije. Kada potiskuje emociju, osoba nije svesna svoje emocionalne reakcije jer je ta emocija za nju apsolutno neprihvatljiva. To znači da bi osoba, postajući svesna šta oseća i u odnosu na šta oseća, počela o sebi veoma negativno da misli. Da bi se to spre-čilo, uključuje se mehanizam potiskivanja tako da emocionalna reakcija ostaje odvojena od svesnog Ja.39 Stoga, u psihoterapiji važi opštepoznato pravilo da pacijent treba da postane potpuno svestan svoje emocionalne reakcije, da prihvati odgovornost za nju, da je preispita i da je, uz pomoć terapeuta, koriguje. Međutim, ne mogu se uvek odmah osvešćivati nesvesna osećanja. Terapeut treba da zna da je pacijent nesvestan ovih osećanja uglavnom zato što su ona za njega neprihvatljiva, ego-distona. Da bi terapeut izbegao pacijentov otpor u procesu osvešćivanja ego-distonih osećanja, prethodno treba da izvrši njihovu ego-sintonizaciju, odnosno da ih učini prihvatljivim za pacijentovo svesno Ja. To se postiže dekontaminacijom pacijentove predstave o neprihvatljivosti datog osećanja (repre-soma fantazija).

Somatizovanje emocije

U somatizovanju se pogrešno „čitaju” emocionalne telesne reakcije kao neke neemocionalne telesne pojave. Svest pogrešno prepoznaje emocionalnu telesnu reakciju kao bezazleni telesni oset, ili kao znak nekog telesnog poremećaja ili bolesti. Na primer, u stanjima straha luči se hormon adrenalin koji utiče na srce tako što znatno ubrzava i pojačava 39Potiskivanje je povezano sa uslovnim stavom prema samome sebi. Što osoba više veruje da vredi samo ako je takva i takva, ona će više potiskivati. Osobe koje su tolerantne prema sebi i koje imaju stav „Sve što je ljudsko nije mi strano” gotovo i da ne koriste potiskivanje kao odbrambeni mehanizam.

52

njegov rad. Osoba koja nije svesna da se mnogo uplašila, već samo registruje da joj srce radi nenormalno brzo i nenormalno snažno, to svesno tumači kao „tahikardi-ju” ili „predinfarktno stanje” na šta reaguje panikom i traži da se pozove hitna pomoć. Na taj način stvara se konfuzija, jer je svest originalni strah pretvorila u strah od srčane dekompenzacije. Slično, osoba kojoj se zbog hronične strepnje toliko zategla dijafragma da diše plitko, ima utisak da „ne može da udahne” te nenormalno disanje pogrešno pripisuje nekakvom telesnom poremećaju disanja i razvija panični strah da će se ugušiti. Kada je problem ili deo problema u disatribuciji tipa somatizacije, terapijski cilj mora biti privođenje subjekta ispravnom atribuiranju svog osećanja. Terapeut uči pacijenta* da telesnu reakciju prepozna kao emociju, a to podrazumeva ekspliciranje i detaljno objašnjavanje njegovog dotadašnjeg načina disatribucije. Kada je osećanje, čija je telesna reakcija bila povod za somatizaciju, adekvatno, tada je korekcija disatribucije dovoljna terapija, ali kada je to osećanje neadekvatno nastavlja se terapija osećanja, pri čemu je korekcija disatribucije samo pomoćno sredstvo koje doprinosi dekonfuziji i boljoj orijentaciji klijenta.

Psihologiziranje Psihologiziranje je posebna vrsta disatribucije karakteristična za „psihološki svesne” osobe. Suština psihologizi-ranja je u tome što osoba neku neemocionalnu telesnu reakciju pogrešno „čita” i prepoznaje kao emociju. Tako, na primer, osoba opaža telesne promene koje su, u stvari, znak virusne infekcije; pogrešno ih shvata depresivnošću i uzima antidepresivne lekove. Ili, osoba opaža da je posle dužeg hoda nestabilnih nogu, što tumači somatizovanom anksioz-nošću, iako je, zapravo, reč o simptomima multiple skleroze. Posledica psihologiziranja je konfuzija i dezorijentisa-nost osobe jer pogrešno definiše svoje telesno stanje kao emociju, čime se udaljava od stvarnog problema (bolesti) i njegovog rešenja (organsko lečenje). Terapijska intervencija u tom smislu bila bi u redefinisanju prirode telesnog stanja, odnosno u korekciji disatribucije i ispravnoj atribuciji. Upravo u sferi psihologiziranja u prednosti su psihoterapeuti s medicinskim obrazovanjem (doktori medicine) jer im ono pomaže da naslute pravu prirodu telesne reakcije. Svi ostali psihoterapeuti trebalo bi da budu

53

oprezni, pomisle na psihologiziranje kao mogućnost, i da u nejasnim primerima, upute pacijenta na medicinske preglede. Prilikom korekcije psihologiziranja terapeut treba da bude krajnje oprezan jer nekada psihologiziranje može biti mehanizam odbrane: za osobu može biti neprihvatljivo i katastrofično saznanje o pravoj prirodi telesnih promena.

Neadekvatne meta-emocije Meta-emocija je sekundama emocija koja nastaje kao reakcija na svesno opažanje pojave neke primame emocije. Dakle, meta-emocija je emocija zbog emocije. Na primer, neko se uplaši sopstvenog straha (meta-strah), neko se postidi zato što se uplašio (meta-stid), a neko se naljuti na sebe zato što se uplašio (meta-samoljutnja). Neadekvatne ili, čak, patološke meta-emocije nastaju kao rezultat disatribucije kada osoba postojećoj emociji pripisuje neadekvatno značenje i značaj. Pojava bilo koje ego-distone emocije može biti razlog za neku neprijatnu meta-emociju. Na primer, sasvim adekvatno osećanje straha svest može shvatiti kao dokaz da je osoba „slabić” i samim tim manje vredna, tako da ona na meta-nivou počinje sebe da prezire zato što se uplašila. Osoba koja veruje da će preterano snažno osećanje (na primer, strah) uticati na gubitak kontrole (ludila) ili provocirati infarkt ili pucanje krvnog suda u mozgu (smrti), na pojavu tako snažnog osećanja reaguje metapanikom. Osoba može verovati da je svako snažno neprijatno osećanje za nju nepodnošljivo, te zato reaguje meta-strahom. Terapija neadekvatnih meta-emocija sastoji se u ispravljanju stavova u vezi sa određenim primamim osećanjima kako bi osoba prestala da ih pogrešno shvata i vrednuje.

Patologiziranje emocije Posebna vrsta disatribucije emocija s kojom se susrećemo u psihoterapijskom radu jeste fenomen patologizi-ranja osećanja. To je pojava pri kojoj klijent svoje, inače adekvatne emocije, pogrešno tumači kao patološke, zbog čega reaguje nekom neprijatnom meta-emocijom. Na primer, depresivna osoba nakon psihoterapije - u kojoj nije raziđen

54

fenomen patologiziranja osećanja - svako svoje neprijatno osećanje počinje da tumači kao „povratak depresije”, što je uvodi u krug depresiogene mentalizacije koja se završava novom pojavom stvarnog depresivnog stanja. Slično, nekada manična osoba može svaku svoju radost shvatiti kao „povratak manije”, anksiozni neurotičar u svakoj svojoj strepnji ili zabrinutosti vidi „povratak neuroze” itd. Da bi se izbegao ili neutralisao fenomen patologiziranja osećanja, pacijent tokom psihoterapije mora izgraditi i usvojiti kriterijume na osnovu kojih će sam moći da razlikuje svoja adekvatna, od svojih neadekvatnih osećanja.

Parcijalna svesnost o osećanju Možemo zahvaliti Frojdu što je danas sasvim normalno da govorimo o nesvesnim emocijama. Kada su međutim, u pitanju kompleksni sistemi, odnosno sve one mentalne operacije koje učestvuju u nastanku i manifestovanju emocionalne reakcije, svesnost i nesvesnost nisu oštro razgraničene kategorije. Kada su svi segmenti koji čine KER izvan polja svesti, odnosno u nesvesnom, reč je o potpuno nesvesnoj emociji. Kada govorimo o svesnim osećanjima tada postoji razlika u stepenu svesnosti u zavisnosti od toga koje je segmente KER sekvence subjekt osvestio. Kada je subjekt svestan svih segmenata koji čine KER, tada je reč o potpuno svesnom osećanju, a kada je svestan samo jednog ili nekoliko segmenata, o parcijalno svesnom osećanju. Jedan od oblika nepotpune svesnosti o osećanju ogleda se u tome što je subjekt svestan samo određene telesne senzacije koja se javlja u sklopu emocionalnog doživljaja. Subjekt nije svestan osećanja, ali je svestan oseta. Ukoliko subjekt ne shvati da je dati oset maskirano ih somatizovano osećanje (emocionalni ekvivalent, parcijalno osećanje itd.), tražiće neki drugi uzrok svog oseta (disatribucija emocije tipa somatizacije), što ga može navesti na razmišljanje da nešto, na primer, nije u redu s njegovim organizmom (hipo-hondrijska konkretizacija). Drugi oblik nepotpune svesnosti o osećanju, srećemo kod osoba koje su svesne svog neuobičajenog ponašanja, ali ne i osećanja koje ih motiviše na takvo ponašanje. S obzirom da stimulusna situacija, njeno značenje i značaj, kao i emocija, ostaju izvan subjektove svesti, impuls se

55

direktno pretvara u ponašanje, bez modifikacije svešću i mišljenjem, što dobija formu acting out ponašanja. Treći oblik parcijalne svesnosti o osećanju ispoljen je kod osoba koje nisu svesne nikakve afektivne komponente i kod kojih se osećanje prezentira isključivo na mentalnom planu, kroz postojanje neobičnih ili upornih mentalnih predstava. Te osobe svesne su različitih misli i predstava koje su povezane sa stimulusnom situacijom, ali koje ne prati nikakvo osećanje. Kod takvih slučaja u pitanju je izolovani afekt. Kada je osoba svesna šta oseća, ali nije u stanju da to poveže s nekom stimulusnom situacijom tada je reč o, kako ih naziva Jaspers (1946), bespredmetnim osećanjima. U tom slučaju osećanja nastaju putem intuicije: nesvesnom identifikacijom stimulusne situacije i nesvesnim pripisivanjem značenja i značaja takvoj situaciji, u kojoj je subjekt svestan rezultata procesa, ali ne i samog procesa. Zbog toga ova osećanja nazivamo i intuitivna osećanja. Svako osećanje se može javiti u ovakvom, „nevezanom” obliku, a verovatno su najpoznatija takozvana „slobodno lebdeća anksioznost”, paradoksalna žalost i paradoksalna sreća. Subjekt koji nešto intenzivno oseća, a koji nije u stanju da to svgje osećanje poveže s nekom situacijom ili s nekim objektom, postaje zbunjen svojim osećanjem tako da i samo bespredmetno osećanje (koje samo po sebi može biti veoma neprijatno), postaje dodatni izvor subjektove patnje. Zbog toga subjekt pokušava da osmisli svoje osećanje i da ga poveže s nekim objektom.40 Kada nije u stanju da svoje osećanje poveže s originalnom stimulusnom situacijom, subjekt pokazuje težnju da osećanje veže za bilo koji objekt (premeštanje osećanja), čime ga konkretizuje. Pozitivna funkcija ovog psihičkog manevra je u oslobađanju od zbunjenosti i neprijatne neodređenosti datog osećanja, a njegova negativna posledica je u tome što dodatno i trajno odvodi subjekat na pogrešan put. Još jedan oblik neintegrisane svesnosti o osećanju povezan je s nedostatkom znanja o adaptivnoj funkciji osećanja kao i da ona motivišu na neki adaptivni oblik ponašanja ili da vođe adaptivnim mentalnim operacijama. Bez pune svesnosti o osećanjima i njihovim funkcijama (emocionalna nepismenost), često se ispostavi da su ona nedovoljno svrsishodna, ili, čak nepotrebna ili disfunkcionalna. Nedostatku svesnosti na individualnom nivou odgovara ignorantski stav kulture 40Deo istine se nalazi u onome što je Spinoza rekao u svojoj Etici: „Osećanje patnje prestaje biti patnja čim o njemu oblikujemo jasnu i razgovetnu predstavu.”

56

prema ljudskoj osećajnosti (kolektivna emocionalna nepismenost). Zato je veoma važno informisanje i eduk-ovanje ljudi o svrsishodnosti i funkcijama pojedinih osećanja. Najpogodniji oblici za podizanje nivoa društvene emocionalne pismenosti bili bi edukacija dece o emocijama, edukacija eduktora (stručnjaka i roditelja) i šira zastupljenost ove teme u masovnim medijima.

AFEKTIVNOST PODELJENOG SUBJEKTA KER model objašnjava zbivanja koja postoje kada osoba oseća neko pojedinačno osećanje. Međutim, šta je sa situacijama u kojima osoba istovremeno oseća dva različita osećanja? Da li je i na takvu situaciju primenjiv model kružne emocionalne reakcije? Odgovor je potvrdan, jer uvek kada postoji neko osećanje, postoje i drugi segmenti koji sačinjavaju kružnu emocionalnu reakciju tog osećanja. Kada osoba istovremeno oseća dva osećanja, znači da istovremeno procenjuje istu stimulusnu situaciju na dva različita načina i da joj pripisuje dva različita važna značenja. Drugim rečima, aktivna su dva dela ličnosti ili dva dela referentnog okvira, od kojih svaki reaguje emocijom. Izvan akademske psihologije, emocije je nemoguće shvatiti ukoliko ih ne shvatamo u kontekstu u kome se pojavljuju, a to znači u kontekstu ličnosti i njene životne situacije. Tek s određenom teorijom ličnosti emocije dobi-jaju strukturni okvir unutar kojeg se javljaju i unutar kojeg se mogu shvatiti. Na taj način moguće je shvatiti kompleksne fenomene kao Što su afektivnost podeljenog subjekta, samoosećanja, raspoloženja, preferirane emocionalne reakcije i slično. Zato, nema dobre teorije emocija bez teorije ličnosti na koju se naslanja.41 Iako svaka osoba teži unutrašnjoj konzistentnosti i integraciji, unutrašnja podeljenost ličnosti je veoma česta. Unutrašnja inkonzistentnost, ispoljena u vidu dileme, konflikta, ambivalentnosti ili zastoja jeste univerzalna pojava. Pod unutrašnjom inkonzistentnošću podrazumevamo situaciju u kojoj osoba definiše neku situaciju tako što istovremeno primen-juje dve različite definicije realnosti tako da je shvata dvojako.42 Nije reč o procesu koji je patološki sam po sebi, jer 41U našem izlaganju samo se implicitno pozivamo na teoriju ličnosti jer bi u suprotnom materija postala preobimna. 42Inkonzistentnost ličnosti se može predstaviti kao istovremena aktivacija dva dela njenog referentnog okvira koji na suprotstavljen način obrađuju istu stimulusnu situaciju.

57

ovaj proces omogućuje razvoj. Rast i razvoj ličnosti se upravo sastoji iz prevazilaženja ovakvih unutrašnjih podela i u postizanju većeg stepena unutrašnje integracije. Unutrašnja inkonz-istentnost postaje patološka jedino kada veoma dugo traje i kada se tiče nekog vrlo važnog životnog pitanja. Mogućnost da jedna osoba reaguje u nekoj situaciji s više osećanja koristeći različite „delove” svoje ličnosti, dodatno usložava objašnjavanje njene osećajnosti, te tada govorimo o afektivnosti podeljenog subjekta.43 U zavisnosti od toga da li se dva osećanja javljaju istovremeno i paralelno, ili sekvencijalno, tako što jedno osećanje pobuđuje neko drugo, razlikujemo para-emocije i meta-emocije.

Para-emocije Pretpostavka za osećanje para-emocija jeste đa je subjekt „podeljen” na najmanje dva dela, tako da u istoj situaciji oseća najmanje dva osećanja. Kada su ova dva istovremena osećanja međusobno suprotna, govorimo o ambivalentnim osećanjima, kada su različita, ali ne i protivrečna, govorimo o fuzionisanim osećanjima, a kada imaju isti kvalitet, govorimo o sumiranim osećanjima. Ako jedan deo ličnosti reaguje osećanjem, a drugi deo ne nalazi da stimulusna situacija opravdava takvu reakciju, govorimo o iracionalnim osećanjima. Razmotrimo posebne oblike para-emocija:

Ambivalentna osećanja Brojni su primeri da se u odnosu na isti objekt istovremeno doživljavaju dva međusobno suprodstavljena osećanja: strah i radoznalost, strah i bes, tuga i radost, ljubav i prezir itd. Ta osećanja su rezultat dve istovremene, paralelne, ali međusobno protivrečne procene iste stimulusne situacije. I jedno i drugo osećanje deluju kao motivacioni faktori i teže da se izraze u ponašanju osobe, tako da prema objektu ili situaciji postoji ambivalentan odnos, odnosno ambitendentno ponašanje.44 Vrlo je verovatno da će osećanje koje je snažnije prevagnuti i odraziti se u ponašanju osobe. 43Ovi „delovi” ličnosti su poznati kao subpersonalnosti ili, kako ih Bem naziva, kao ego stanja.

58

Fuzionisana osećanja Kada se istovremeno osećaju dva osećanja koja su različita, ali ne i međusobno suprodstavljena, tada se ona ,,me-šaju” u poseban emocionalni kvalitet. Za razliku od ambivalentnih, koja se osećaju u odnosu na isti stimulus, fuzionisana osećanja su reakcije na različite stimuluse u istoj stimulusnoj situaciji. Tipično je da, zbog velikog broja kombinacija, ne postoje standardizovane reči za fuzionisana osećanja, pa te osobe, uglavnom, govore o „pomešanim” osećanjima.

Sumirana osećanja Dok se kod ambivalentnih i kod fuzionisanih para-ose-ćanja ista stimulusna situacija obrađuje na dva različita istovremena načina, kod sumiranih osećanja stimulusna situacija se istovremeno obrađuje na dva identična načina. Oba aktivna dela referentnog okvira kojima osoba određuje značenje i značaj stimulusnoj situaciji, dovode do istih emocija, tako da se kao rezultat one međusobno zbrajaju i pojavljuju u neočekivano velikom intenzitetu. Razmotrimo to na jednom primeru: devojka je postala preterano tužna pošto ju je, zbog neke druge devojke napustio mladić. Analiza je pokazala da njeno osećanje tuge ima dva „sloja”. S jedne strane je bila tužna što gubi dragu osobu koju još uvek voli, a s druge, to ju je podsetilo na situaciju iz detinjstva kada je otac napustio i nju i njenu majku zbog neke žene. Podsećanje je rezultiralo dodatnom tugom koja je ličila na onu koju je osećala kao devojčica. Dakle, jedan deo tuge je adekvatna reakcija na gubitak u sadašnjosti (situacija sada i ovde), a drugi deo je „višak” koji se pojavljuje kao nedovršena tuga iz prošlosti (situacija onda i onde). Sumacijom ta dva osećanja tuge koja osećaju dva različita dela ličnosti nastaje preintenzivna tuga. 44Mekdugal (McDugall, 1908) je razradio jednu od prvih psiholoških klasifikacija emocija kojoj je razlikovao jednostavna ili elementarna osećanja od sastavljenih ili kompleksnih osećanja. On je smatrao da su kompleksna osećanja sastavljena iz dva ili više elementarnih osećanja koja se istovremeno javljaju i koja su u međusobnom konfliktu. Važno je shvatiti da ni ambivalentna ni fuzionisana osećanja nisu isto što i „kompleksna” osećanja, jer osoba može biti ambivalentna upravo tako što pokazuje dva „kompleksna” osećanja (na primer, ljubav i mržnja). Našu kritiku Mekdugalove ideje o „elementarnim” i „kompleksnim” osećanjima dajemo u poglavlju o emocionalnom razvoju.

59

Iracionalno osećanje U suštini, većinu problema zbog kojih se pacijenti javljaju na psihoterapijski tretman čini neko neprijatno ose-ćanje koje pacijent određuje kao iracionalno, glupo, prisilno, neadekvatno, besmisleno ili suludo. Takvo iracionalno osećanje je strano i neprihvatljivo za Ja pacijenta (ego-dis-tono). Kako osoba ne vidi logiku i svrhu takvog osećanja, na razne načine pokušava da ga suzbije i da ga se oslobodi, što često ne daje rezultat. U takvim slučajevima radi se o dvostrukim istovremenim obradama stimulusne situacije pri čemu jedan deo reaguje bez osećanja, „racionalno”, a drugi deo situaciju tumači na neki drugi, značajan način, reagujući određenim osećanjem. Takvo osećanje iracionalno je samo za onaj deo ličnosti koji je drukčije protumačio stimulusnu situaciju, i koji pretenduje da bude „pravo Ja”. Kako nije reč o dva istovremena osećanja - osim ako ih ne shvatimo kao sukob osećanja ravnodušnosti i iracionalnog osećanja - iracionalna osećanja se ne ubrajaju u para-emocije, ali ih ovde prikazujemo, jer su fenomen podeljenog subjekta. Kada je osećanje zaista iracionalno, zasnovano je na pogrešnoj predstavi o stvarnosti, na greškama u zaključivanju (greške apercepcije), na neprihvatljivom vrednovanju (greška valorizacije) ili pak vodi nekoj štetnoj posledici.45 Iracionalno osećanje često nastaje intuicijom, tako da je subjektu jasno samo da ga oseća, ali ne i iz kog razloga. To je emocionalna reakcija koja ima svoju logiku i svrhu, ali koja je nepoznata ili nerazumljiva subjektovom „racionalnom” Ja. Ma koliko se to činilo osobi koja ga oseća, određeno osećanje nikada nije iracionalno samo po sebi, već je uvek odraz neke logike koja može biti tačna ili pogrešna. Zbog toga se prvo mora otkriti logika koja je dovela do nekog, osobi neshvatljivog osećanja pa se tek onda može doneti sud o njegovoj iracionalnosti ili racionalnosti. Analizom logike na kojoj je zasnovano, otkrivamo da ego-distono osećaifje može biti zaista iracionalno, ali može biti i „iracionalno”, odnosno racionalno. Jedan od prvih psihoterapeuta koji je „iracionalna” osećanja stavio u pozitivni vrednosni okvir jeste Karl Gustav Jung, koji je naveo niz primera za koje je, kasniji razvoj događaja pokazao da 45Racionalno je ono Što je istinito, logično i korisno. U psihoterapijskom radu je veoma važno praviti razliku između istinitog i logičnog, jer je iracionalno logično, ali ne i istinito.

60

je osećanje koje je nastalo intuitivno - a koje je subjekt doživljavao kao iracionalno - bilo upravo najbolja moguća reakcija subjekta.46 Savremeno shvatanje emocija polazi od toga da ne postoje apriorna iracionalna osećanja, već samo osećanja koja su zasnovana na realnoj proceni stvarnosti i ona koja su zasnovana na iskrivljenom doživljaju stvarnosti. Zato treba istražiti svako osećanje, bez obzira da li ga subjekt definiše kao „racionalno” ili kao „iracionalno”.47 „Iracionalno” osećanje možemo ilustrovati slučajem jednog pacijenta koji se obratio psihoterapeutu zbog, njemu neobjašnjivog, osećanja tuge. Radi se o muškoj osobi koja je, nakon sedam godina rada u jednoj, dobila neuporedivo bolje plaćen posao u drugoj firmi. S obzirom da je novi posao nudio bolje perspektive za profesionalno napredovanje, svi racionalni argumenti su ukazivali da je osoba napravila dobar potez prelaskom na novo radno mesto. Međutim, ubrzo po prelasku u novu firmu, osoba je počela da se oseća neprijatno, da oseća težinu u grudima i da često razmišlja o staroj radnoj sredini. To neprijatno osećanje, osobi potpuno nerazumljivo, postalo je prava smetnja. Osoba je prestala da se raduje i počela da sumnja u svoje sposobnosti, čak i u svoje mentalno zdravlje. Poverivši se prijatelju (koji je bio uključen u psihoterapijski tretman), pristala je đa potraži pomoć psihoterapeuta. Analiza je veoma brzo pomogla ovoj osobi da shvati svoje osećanje i da donese neke odluke u vezi sa svojim životom. Šta je bilo u pitanju? Jedan deo ličnosti koji je operisao „racionalnim” činjenicama smatrao je da je promena posla bila dobar potez, a drugi deo je osećao tugu za svim onim dobrim stvarima u staroj radnoj sredini koju je osoba nepovratno napustila. U pređašnjem miljeu vladali su odnosi slični porodičnim i zadovoljavali su različite psihološke potrebe osobe o kojoj govorimo. Sve dok se nije odvojila od te sredine, nije shvatala svoju vezanost za ljude s kojima je provela deo svoga života. Tome je doprineo i takmičarski duh u novoj firmi koji se ogledao u površnim odnosima u kojima je svako gledao da ostvari neki svoj interes. Osećanje tuge, osobi je bio signal koji ju je upozoravao na jedan skriveni aspekt realnosti s pozitivnom svrhom. Kada je 46Za Junga je Nesvesno izvor duboke mudrosti, a njegova osovna funkcija je da pomaže Egu da se bolje orijentiše u svetu. Jung stavlja pozitivnu konotaciju i na sve druge oblike intuicije koje takođe shvata kao signale nesvesnog, što može zavesti Ego u sujeverje i pseudomističan način života. Danas je opšteprihvaćeno da intuicija može biti ili tačna ili pogrešna. 47Iz naše prakse je ilustrativan primer mladića koji se žalio na „iracionalan” strah, fobiju od penjanja na drvo, merdevine i slično. Ispostavilo se da boluje od bolesti kostiju tako da bi svaki pad s visine za njega mogao značiti višemesečno ležanje. U tom kontekstu, iako je strah od penjanja bio ego*diston, on je bio veoma racionalna reakcija nesvesnog.

61

shvatila svoje neprijatno osećanje ono je prestalo da bude „iracionalno”, a saznanje o njegovoj logici pomoglo joj je da se više posveti održavanju i negovanju odnosa s ljudima s kojima je ostvarila odnos bliskosti.48 Kada iracionalno osećanje stavimo u strukturalni kontekst tada ga posmatramo kao konfliktnu situaciju između dve strukture, dva dela ličnosti. Prvi deo ličnosti je racionalan, doživljen od osobe kao pravo ja i taj deo na stimulusnu situaciju ne reaguje nikakvim osećanjem jer u njoj ne nalazi ništa važno. Drugi deo ličnosti je ocenjen od osobe kao iracionalno ja i on u istovetnoj stimulusnoj situaciji nalazi neko značenje koje ocenjuje kao važno tako da i reaguje (iracionalnim) osećanjem. Konflikt između ova dva dela je konflikt oko toga koji će deo preuzeti kontrolu i upravljati celokupnom ličnošću i njenim ponašanjem. U ovom konfliktu će pobediti onaj deo koji ima više energije (katekse), a to je deo koji oseća. Da bismo razumeli zašto se ljudi angažuju u iracionalnim aktivnostima iako su svesni te iracionalnosti, potrebno je razumeti fenomen psihičke energije. Psihička energija ili kateksa nije ništa drugo do energija emocije. Kako emocija nastaje aktiviranjem neke subjektove vrednosti, onda se i psihička energija stvara aktiviranjem neke vrednosti. Dakle, što je neki psihički sadržaj ocenjen kao važniji to će imati više energije ili biti više katektiran. U opisanom konfliktu jedan deo situaciju tumači racionalno i ostaje ravnodušan (bez energije), a drugi je tumači iracionalno i reaguje emocijom (s povećanom energijom), tako da će rezultat ove borbe biti, logično, u korist iracionalnog dela. Upravo zbog opisanih zakonitosti ustrojstvo psihe je takvo da uvek u sukobu nevažnog i važnog ili važnog i važnijeg pobeđuje ono što je važnije. Opisani konflikt racionalno-iracionalno može biti prevazi-đen u korist racionalnog dela na dva načina: strukturalno ili trajno i funkcionalno ili privremeno. Strukturalna promena se sastoji u promeni argumenata i oduzimanju važnosti pro-cenama iracionalnog dela. Da bi to postigao, subjekt mora shvatiti svoju iracionalnu logiku i vrednovanje i promeniti ih. Funkcionalna promena je u tome da iracionalnom osećanju suprotstavi još snažnije suprotno osećanje čime se energetski bilans pomera u korist racionalnog dela. Borba subjekta da ne podlegne iracionalnom osećanju tako što će ga racionalnim argumentima potisnuti ili isključiti retko je uspešna na duži rok. U tome je i moć iracionalnog i 48„Iracionalno” osećanje tuge koje se javlja u nekim situacijama u kojima bi osoba trebalo da se raduje: svadba, završetak Školovanja, novi posao i slično, naziva se paradoksalna tuga, i uvek je povezano s nekim nesvesno doživljenim gubitkom.

62

jedan od razloga za kolektivni strah od iracionalnih osećanja, odnosno od osećanja uopšte. Životna situacija u kojoj je subjekt u konfliktu između jednog dela sebe koji stimulus shvata racionalno i drugog dela sebe koji na isti stimulus reaguje osećanjem, postala je osnov za posebnu predstavu o čoveku i o njegovoj osećajnosti. To je predstava o čoveku koji je razdvojen na svoj „niži”, životinjski deo u kome caruju osećanja i strasti, i „viši”, spiritualni i racionalni deo koji je odraz ljudskog. Nad ovim rascepom između mišljenja i osećanja, između racija i emocija, između racionalnog i iracionalnog, izgrađene su druge pretpostavke koje ga potvrđuju: da se duhovni razvoj sastoji u odbacivanju ili obuzdavanju osećanja; da civilizovani ljudi uspevaju da kontrolišu svoje emocije, a da primitivni to ne čine; itd.

Terapija iracionalnih osećanja Većina pokušaja samopomoći u odnosu na iracionalno osećanje sastoji se u pokušaju njegovog potiskivanja i kontrole. Na ovaj način rascepljeni subjekt pokušava da postane samo jedan deo sebe, a da drugi deo potisne i ignoriše. U najvećem broju slučajeva taj manevar ne donosi rezultate, jer, zbog kontrole nastaje beskrajna borba sa samim sobom. Ukoliko, pak, potiskivanje uspe, ne potiskuje se samo neprijatno osećanje, nego čitav deo ličnosti koji je odgovoran za pojavu tog osećanja, a time i brojni pozitivni aspekti koje taj deo sadrži u sebi. Svakom iracionalnom, ego-distonom osećanju potrebno je pristupiti kao jednom unutrašnjem signalu koji ima svoju logiku i funkciju. Tek otkrivanjem te logike i osvešćivan-jem značenja i značaja koje osoba nesvesno pripisuje stimulusnoj situaciji, moguće je proceniti koliko je ono zaista iracionalno, a koliko je zasnovano na objektivnoj proceni nekog skrivenog aspekta stvarnosti. U dešifrovanju prikrivenog značenja, često smo upućeni na istraživanje individualne istorije subjekta, jer iracionalno osećanje često ima svoje istorijske korene, naročito kad stimulusna situacija ima sličnosti s nekom situacijom iz prošlosti u kojoj je subjekt osećao isto osećanje. Izgleda da je najbolji način integracije prividno iracionalnih osećanja svojevrsna komunikacija s njima. Svako iracionalno osećanje treba shvatiti kao unutrašnji signal koji, u najmanju ruku, ima neku pozi-

63

tivnu nameru. Zbog toga je potrebno osvestiti tu nameru i njenu logiku, i, tek onda je, ukoliko se pokaže da ona nije zasnovana na realnoj proceni, odbaciti. Kao što ćemo videti kasnije terapija iracionalnih osećanja se, uglavnom, svodi na terapiju apercepcije i valorizacije. Za bolje razumevanje sopstvenih iracionalnih osećanja i kao sredstvo za samopomoć postoji nekoliko struk-turisanih obrazaca koji služe za uspostavljanje komunikacije s iracionalnim osećanjem, a koji mogu biti koristan putokaz svakoj osobi koja želi da shvati logiku svojih osećanja (Gouldning i Goulding, 1978; Harris i Harris, 1985): Koje je osećanje koje osećam? S kojim skorašnjim događajem ili mišlju je ono povezano? Da li je ta situacija umišljena ili realna? Da li mogu nešto uraditi da promenim situaciju? Da li ću to uraditi?

Regresivna osećanja Poseban oblik afektivnosti podeljenog subjekta jesu regresivna osećanja koja su konceptualizovana na osnovu Frojdove ideje o regresiji. Prema ovoj ideji psiha je struktura koja se formira, raste i diferencira tokom individualnog razvoja. Psihičke strukture deteta su u odnosu na psihičke strukture odrasle osobe primitivne, nerazvijene i nedovoljno kompleksne. Kada je razvoj idealan, tada infantilne psihičke strukture polako prerastaju ili se „pretapaju” u odrasle strukture, ali kada dođe do traume ili nekog drugog poremećaja u razvoju, tada infantilne strukture postaju fiksirane, i nastavljaju da postoje u psihi odrasle osobe kao autonomne strukture, odnosno psihički kompleksi. Ove infantilne strukture u psihi odrasle osobe su, vremenski najduže latentne, odnosno neaktivne. Određeni tip stimulusne situacije može aktivirati infantilne psihičke strukture, tako da one na dečji način apercipiraju i valorizuju stimulusnu situaciju, odnosno stvaraju infantilnu emocionalnu reakciju. Ta infantilna osećanja odrasle osobe, ili regresivna osećanja, po svom kvalitetu su primitivna, veoma snažna, i često se u telu reprezentuju difuzno. Regresivna osećanja mogu biti ego-sintona (kada subjekt nije podeljen), ali su često ego-đistona, kada ih subjekt doživljava kao iracionalna. U prvom slučaju odrasle psihičke strukture nemaju sposobnost adekvatne obrade datog tipa stimulusne situacije, te je obrada potpuno prepuštena infantilnim strukturama (potpuna regresija), U drugom

64

slučaju, odrasle strukture imaju alternativni način obrade date stimulusne situacije, pa se u obradi takmiče s infantilnim strukturama, što se manifestuje kao konflikt (parcijalna regresija).

Meta-emocije Dešava se da neko oseti krivicu zato što je osetio mržnju, stid zbog toga što je osetio zadovoljstvo, ponos što je izrazio prkos, samosažaljenje zbog toga što oseća tugu, stid što je osetio strah itd. U pitanju je, dakle, situacija u kojoj doživljaj jednog osećanja postaje stimulusna situacija za pojavu nekog drugog osećanja. Drugo osećanje, koje je reakcija na prvo, nazivamo meta-emocija. U opisanoj situaciji takođe učestvuju dva dela ličnosti: prvi koji oseća neko osećanje, i drugi deo koji tome pripisuje neko značenje i značaj. Odnos između dva dela je sekventan, jer prvi, aktivira drugi deo. Kada drugi deo ličnosti procenjuje dg je osećanje koje oseća prvi deo neadekvatno, tada je meta-emocija neprijatna (strah, stid, sa-moljutnja, krivica, samosažaljenje, samoprezir, samomržnja itd.), a kada stimulusno osećane procenjuje kao poželjno i korisno, tada je meta-emocija neko prijatno osećanje (samozadovoljstvo, samoponos, samoljubav, samopoštovanje itd.). Još je Vilhelm Rajh ukazivao na „strah od prijatnog uzbuđenja” (Reich, 1927, str. 70). Meta-osećanje može imati isti kvalitet kao i stimulusno osećanje. Tako, na primer, osoba koja se zbog nečega postidi, a smatra da je sramota manifestovati znake stida, osetiće stid zbog toga što se stidi (stid od stida). Slično, osoba koja veruje da veliki strah može prouzrokovati infarkt, uplašiće se sopstvenog straha (strah od straha). Po pravilu, u ovakvim slučajevima psihoterapijska intervencija je prvenstveno usmerena na uklanjanje neprijatne meta-emocije, a tek onda na proradu stimulusnog osećanja. Viktor Frankl je ukazao da se kod većine pacijenata koji dolaze na terapiju mogu ustanoviti dva nivoa neprijatnih osećanja. Jedan nivo je direktno povezan s poremećajem ili problemom koji muče osobu, a drugi, (meta-nivo) kada sopstveni poremećaj doživljavaju kao dokaz biološke, psihološke, moralne ili socijalne manje vrednosti, te se zbog toga osećaju neprijatno (meta-osećanje). Zato je od izuzetne važnosti da psihoterapeut u prvom kontaktu interveniše na meta-nivou definišući

65

osobu s psihičkim poremećajem ili problemom kao ravnopravno ljudsko biće.49

SAMOOSEĆANJA Dok je reč „osećanje” rezervisana za emocije koje subjekt oseća prema nekom spoljašnjem objektu ili situaciji, reč samoosećanje koristimo kada je u pitanju osećanje koje subjekt oseća prema samome sebi. U samoosećanja spadaju: samouverenje, samopoštovanje, samoljubav, samozadovoljstvo, samosažaljenje, samoljutnja, samosumnja, samogađenje, samoprezir, samomržnja itd. Samoosećanja ubrajamo u osećanja podeljenog subjekta jer činjenica da neko zauzima osećajni odnos prema samome sebi podrazumeva da je podeljen na dva dela ličnosti: deo koji oseća i deo prema kome oseća. Prema tome, osoba koja oseća neko samoosećanje istovremeno je i subjekt osećanja i njegov objekt Time dolazimo do strukturnog psihičkog predusiova za neko samoosećanje: potrebno je da postoji deo ega koji posmatra, tumači i procenjuje, i deo ega koji je posmatran, protumačen i procenjen. Na primer, u samozadovoljstvu postoji jedan deo ega koji je nešto uradio i drugi deo koji to primećuje i smatra da je učinjeno u skladu s njegovim visokim kriterijumima tako da oseća zadovoljstvo prvim delom. S evolutivne tačke gledišta, emocije se prvenstveno osećaju prema spoljašnjim objektima i situacijama jer adaptivna funkcija osećanja postoji upravo na relaciji bića i sveta. Kada su u pitanju neke jednostavnije emocije, postoji jasan kontinuitet između emocija koje osećaju životinje i emocija koje osećaju ljudi. Kompleksnost ljudskog mozga u odnosu na mozgove životinja i posledična psihička kompleksnost omogućuje ljudima da, za razliku od životinja, osete kvalitativno nova osećanja. Samoosećanja su specifično ljudska osećanja jer ih, osim u rudimentima, ne nalazimo kod životinja.

49U Franklovoj Logoterapiji ovakva intervencija se naziva derefleksija, a njen cilj je da preusmeri fokusiranost pacijentove pažnje s njegove patologije na zdrave aspekte njegove ličnosti i Života.

66

Samoosećanja, struktura i self Postojanje samoosećanja nas nužno dovodi do postojanja dva dela ličnosti, odnosno do strukturnog pristupa ličnosti. U klasičnoj psihoanalizi se ovi „delovi” koncipiraju unutar psihičkog aparata čiji delovi su ego, id i superego, a u teoriji objektnih odnosa, između ega i unutrašnjih objekata. U transakcionoj analizi delovi ličnosti su konceptu -alizovani kao ego stanja (Odrasli, Dete i Roditelj), odnosno kao psihički organi (neopsiha, arhepsiha i eksteropsiha). U psihosintezi su u pitanju subpersonalnosti koje su idiosink-ratične za svaku osobu. Geštalt terapija delove ličnosti koji su u konfliktu definiše kao topdog i underdog. U

Slika 4. Grafički predstavljena analiza osećanja samoljutnje

67

Jungovoj analitičkoj psihologiji su u pitanju Persona, Senka, Animus ili Anima i pravi Self Bez obzira na oblik konceptualnog modela, savremena teorija ličnosti mora defmisati postojanje nekakvih delova ličnosti, jer jedino na taj način moguće je objasniti unutrašnje konflikte i, kao što ćemo to videti, samoosećanja.50 Ako prihvatimo tezu da je strukturni preduslov za bilo koje samoosećanje postojanje dva dela ličnosti, postavlja se pitanje da li samoosećanje oseća samo jedan deo ličnosti ili ga osećaju oba dela. Polazeći od uverenja da samoosećanja nastaju u individualnom razvoju osobe intemalizacijom afektivne razmene između roditelja i deteta, pokazaćemo da se osećanja često javljaju kao sklop dva različita osećanja. Uzmimo za primer samoljutnju. Kada osoba proceni da je postupila na način koji odstupa od njenih usvojenih vrednosti i da je time uzrokovala neku štetu, tada se ona ljuti na sebe. Svrha samoljutnje je distanciranje osobe od svog pogrešnog ponašanja, dovođenje u neprijatnost (samokažnjavanje) kako bi takvo ponašanje prekinula u sacfašnjosti ili kako ga ne bi ponovila u budućnosti. Strukturalno gledano, postoji deo ličnosti koji je pogrešno postupio i deo ličnosti koji je to opazio i koji na to reaguje ljutnjom usmerenom na prvi deo. Osoba će doživeti samoljutnju jedino ako je njen doživljaj sebe -njen self - u delu ličnosti koji se ljuti, a ukoliko se njen doživljaj sebe, njen self nalazi u delu ličnosti koji je pogrešno postupio i koji trpi ljutnju, osoba će osećati osećanje krivice. Dakle, u istoj stimulusnoj situaciji osoba može doživljavati osećanje samoljutnje ili osećanje krivice, u zavisnosti od toga u kom delu ličnosti se tog trenutka nalazi njen self. Zato govorimo o samoosećajnom sklopu samoljutnjakrivica, jer bez obzira koje osećanje osoba doživljava, mi pretpostavljamo aktivnost one druge strukture. Strukturalno prezir-inferiomost i samomržnja-mortido jer, na primer, svako ko oseća da je nedovoljno vredan ili bezvre-dan mora biti objekt unutrašnjeg samoprezira.

50Pored navedenih „glavnih” psihoterapijskih škola postoji brojna literatura koja konceptualizuje odnos „delova ličnosti” i selfa u hipnoterapiji (Beahrs, 1982) i psihoterapiji (Johnson, 1986; Watkins, 1986; i Rowan, 1990 i 1993).

68

Nastanak samoosećanja: internalizacija Malo dete koje je postalo sposobno da oseća i izražava želju, strah, ljutnju, zadovoljstvo itd., još nije u stanju da oseti neko samoosećanje. Tek krajem druge i tokom treće godine dete pokazuje da je sposobno za samoosećanja. Zbog toga se može postaviti pitanje kako dete razvija sposobnost za osećanje samoosećanja. Odgovor je jednostavan: tako što internalizuje emocionalne reakcije koje su mu upućene od strane roditeljskih figura.51 Razmotrimo sekvencu događaja koji dovode do razvoja psihičkih struktura potrebnih za samoosećanje na primeru samoljubavi (sklop samovoljenje-samovoljenost) i krivice (sklop samoljutnja-krivica). -U prvom činu roditelji izražavaju svoju ljubav prema detetu nekim konkretnim ponašanjem, odnosno porukom. -U drugom činu dete memoriše (internalizuje) predstavu roditelja koji ga vole. Bitno je shvatiti đa dete ne memoriše objektivnu situaciju, već svoju subjektivnu interpretaciju situacije. S aspekta intemalizacije nije bitno šta roditelji stvarno poručuju detetu, već kako je ono shvatilo tu poruku jer će memorisati pripisano značenje.52 -U trećem činu dete je u stanju da reprodukuje osećanje voljenosti i kada roditelji nisu u blizini tako Što se seti roditeljske ljubavi (intemalizovana roditeljska ljubav). -U četvrtom činu dete se poistoveti (identifikuje) s intemalizovanim roditeljima tako da je u stanju da oseti stvarnu samoljubav. Introjekt roditelja, koji je bio psihički sadržaj putem identifikacije, postaje ego sadržaj, a intemalizovana roditeljska ljubav, koja je bila psihička funkcija, sada postaje ego funkcija. Drugim rečima, kako su roditelji tretirali dete, tako je ono sada sposobno da tretira samo sebe. To možemo potkrepiti kliničkim zapažanjima da kada su roditelji izražavali bezuslovnu ljubav prema detetu, ono kasnije bezuslovno voli samo sebe, odnosno, da kada su roditelji detetu pružali isključivo uslovnu ljubav, ono kasnije seba1 voli uslovno. -U petom činu dete je sposobno da ekstemalizuje samoljubav, bilo tako što će druge voleti na isti način na koji je i samo bilo voljeno, 51Mi koristimo pojam „roditelj” kako za stvarne roditeljevi staratelje, tako i za sve roditeljske figure, odnosno osobe koje su detetu autoritet. To mogu biti osobe iz porodičnog kruga uključujući braću i sestre, drugi značajni odrasli (učitelji, nastavnici, treneri itd.), ili vršnjaci (pojedinci ili grupa). Često su do puberteta članovi porodice važniji izvor poruka, a u pubertetu su to vršnjaci kojima subjekt želi da pripada i sa kojima se identifikuje.

69

bilo tako što će od drugih tražiti da ga vole na isti način na koji su ga voleli roditelji. Dakle, stvarno roditeljsko ponašanje prema detetu se, putem intemalizacije, pretvara u relativno stabilne psihičke strukture koje su izvor odgovarajućih samoosećanja. Na sličan način se može objasniti nastanak samoljutnje (osećanja krivice) (slika 5). Kada dete napravi neki značajan prekršaj, roditelji se na njega naljute i kazne ga. Svrha kazne je u tome da dete u budućnosti ne ponavlja neprihvatljivo ponašanje (slika 5a). Intemalizacijom roditeljske figure koja se ljuti i kažnjava, formira se psihička struktura, kada je dete sposobno da oseti „unutrašnju” roditeljsku ljutnju (slika 5b). Tek kada se identifikuje sa intemalizovanim roditeljem, dete je sposobno da oseti samoljutnju i krivicu, odnosno da se samokažnjava (slika 5c). Time se sistem spoljašnje korekcije (roditeljska kazna) internalizuje i postaje unutrašnji samokorektivni sistem (samokažnjavanje). Kada je proces završen, dete je u stanju da, kada prekrši neku normu i izazove neku štetu, oseti ljutnju prema sebi (kada je self u delu ličnosti koji kažnjava) ili krivicu (kada je self u delu ličnosti koji trpi kaznu).

Dokazi o teoriji intemalizacije samoosećanja Dokazi za našu teoriju o nastanku samoosećanja putem intemalizacije roditeljskih figura i njihovih osećanja usme-renih prema detetu, uglavnom dolaze iz kliničkih zapažanja. Interesantno je da nisu svi ljudi u stanju da osete sva samoosećanja: neki ljudi nemaju ona samoosećanja koja bi trebalo da imaju, a neki ljudi imaju iskrivljena ili patološka samoosećanja. Relativno je lako povući direktnu vezu između nepostojanja ili postojanja nekog samoosećajnog sklopa i načina na koji je osoba bila vaspitavana u detinjstvu. Tako, na primer, lako možemo ustanoviti kod osobe koja ne voli samu sebe da joj u detinjstvu roditelji nisu direktno izražavali ljubav. Ili, na primer, kod osobe koja sebe prezire, lako možemo ustanoviti da je u detinjstvu bila predmet roditeljskog odbacivanja, ignorisanja ili ponižavanja. Time dolazimo do važnog principa: osobe često sebe tretiraju na onaj način na koji su ih roditelji ili neke druge značajne osobe tretirale u detinjstvu.

70

Slika 5. Internalizacija i razvoj samosećajnog sklopa samoljutnja krivica

71

Druga grupa dokaza dolazi iz zapažanja da postoji jaka korelacija između emocija koje su roditelji izražavali detetu i emocionalnih razmena između odraslog deteta i drugih ljudi. Osoba koja nije bila voljena imaće problema da oseti i izrazi ljubav prema drugima, odnosno verovaće da je ni drugi ne vole. Osoba koja je bila prezirana ili će prezirati druge ili će verovati da je drugi preziru. U pitanju su načini ekstemalizacije samoosećanja koji se mogu izraziti kao dva principa: kako su roditelji tretirali dete, tako će i ono tretirati druge ljude (identifikacija) i kako su roditelji tretirali dete, ono će verovati da ga tako tretiraju i drugi ljudi (projekcija). Treće područje, odakle imamo dokaze za teoriju inter-nalizacije samoosećanja, jeste pedagogija. Dok su klinički dokazi retrospektivni jer objašnjavaju istorijske razloge za postojanje nekog poremećaja, pedagoški dokazi su prospek-tivni: danas je moguće s relativnom sigurnošću, predvideti kako će način izražavanja osećanja prema detetu dovesti do nastanka njegovih samoosećanja. U prilog teorije o nastanku samoosećanja intemalizacijom ide i to što su u pitanju socijalne emocije: emocije koje se osećaju prema ljudima, a ne prema predmetima. To znači da samoosećanja možemo posmatrati kao da su u pitanju emocije koje jedna konkretna osoba oseća prema nekoj drugoj osobi, iako je reč, u stvari, o relaciji dva dela ličnosti.53

Implikacije teorije o samoosećanjima Kako su samoosećanja - naročito hronična samoose-ćanja - tesno povezana sa strukturom ličnosti, praktične implikacije teorije o nastanku samoosećanja su ogromne. Prva implikacija se tiče poželjnog načina vaspitanja deteta kako bi se ono izgradilo u mentalno zdravu ličnost. Roditeljsko vaspitanje koje polazi iz pozicije poštovanja deteta, verovanja u detetove sposobnosti, odgovarajuće proporcije bezuslovne i uslovne ljubavi, kao i zdrave ljutnje i adekvatne kazne, dovodi do intemalizacije roditeljskih figura koje 53Kako samoosećanja nastaju intemalizacijom, moramo ih locirati u onom delu ličnosti koji nastaje na taj način. U transakcionoj analizi to je eksteropsiha, odnosno ego stanje Roditelj, u psihoanalizi to je superego (ukoliko ga shvatimo na savremen način gde on nema samo inhibitomu i prohibitivnu funkciju i nije ograničen samo na samoljutnju, samoprezir i samomržnju), odnosno unutrašnji objekti. Ovakva konceptualizacija omogućuje da se u psihoterapiji samoosećanja tretiraju kao stvarna relacija dve (pod) osobe. Postoji čitav niz tehnika u transakcionoj analizi, psihodrami i geštalt terapiji u kojima se od osobe traži da bude ili da „igra” pojedine delove sebe, da ti delovi eksplicitno komuniciraju međusobno tražeći rešenja. U pitanju su disocijativne tehnike kao što je, na primer, tehnika dve stolice.

72

su kasnije u životu izvor samopoštovanja, samouverenja, bezuslovne samoljubavi i bazičnog osećanja lične vrednosti, uslovne samoljubavi i želje za samounapređen-jem, kao i zdrave samoljutnje i adekvatnog osećanja krivice. Druga implikacija tiče se razumevanja nastanka psihopatologije jer većina poremećenih ličnosti i težih oblika mentalnih poremećaja ukazuje da je tokom detinjstva nedostajalo roditeljskog poštovanja i ljubavi, da su postojali roditeljski prezir i mržnja ili da je dete bilo preterano be-zuslovno voljeno. Patološko vaspitanje se intemalizuje i pretočava u stabilne patološke psihičke strukture. Treća implikacija se tiče teorije i psihoterapijske prakse jer se može zaključiti da je njen cilj razgradnja i neutrali-sanje onih psihičkih struktura koje generišu patološka samoosećanja kao i izgradnja psihičkih struktura potrebnih za adekvatna samoosećanja.

Samoprezir i samomržnja Iako je jedan od osnovnih postulata na kojima se zasniva naša teorija emocija da svako osećanje ima svoju svrhu i da u nekom određenom kontekstu može biti najbolja moguća reakcija bića, čini se da su samoprezir i samomržnja izuzeci. Samoprezir i samomržnja najčešće nastaju intenalizacijom stvarnog ili umišljenog roditeljskog prezira i mržnje. Kada dete internalizuje roditelja koji ga odbacuje, is-meva ili ponižava, nastaje psihička struktura koja emituje samoprezir i kao komplementarna struktura odgovorna je za osećanje lične nevrednosti. Kada roditelj svirepo, brutalno maltretira dete, tada intemalizacijom nastaje struktura samomržnje i komplementarna struktura želje za smrću - mor-tida. U tome što osoba koja oseća samomržnju ili mortido sebe uništava, što se samopovređuje, samosakati ili samou-bija, ne možemo otkriti nikakvu pozitivnu funkciju ovih osećanja. Zbog toga zaključujemo da ova samoosećanja nisu prirodna, već izvitoperena osećanja nastala porodičnim i kulturnim uticajima. Kako su sklopovi samoprezir-inferior-nost i samomržnja-mortido konstanta afektivnog doživljavanja osoba koje su značajno mentalno poremećene, od posebnog značaja za razumevanje psihopatologije je poznavanje ovih psihičkih struktura, o čemu će biti reči u kasnijim poglavljima.

73

„Skriviti”: strukturalna analiza Postojanje određenog samoosećanja direktno nas upućuje na osobine dva angažovana dela ličnosti, a ovi nas upućuju na individualnu isto rij u, odnosno na način njihovog nastanka i intemalizaciju nekih konkretnih roditeljskih figura. U tom smislu samoosećanja su nekada najkraći put za analizu strukture ličnosti. Razmotrimo to na primeru kada osoba procenjuje đa je nešto skrivila i izazvala neku štetu. Biti kriv za nešto i osećati krivicu, nisu, kao što je poznato, sinonimi. Glavni razlog je u tome što osoba može biti objektivno kriva, ali može, subjektivno, smatrati da nije kriva. Nas međutim, zanima nešto drugo: Šta, u stvari, oseća osoba koja se oseća neprijatno zbog toga što procenjuje da je nešto skrivila i izazvala štetu? Da li je to uvek osećanje krivice ili je neko drugo osećanje? Razmotrimo to na primeru tri različite osobe. Prva osoba smatra da je njen loš postupak dokaz da je ona losa osoba, smatra da će je ljudi zbog toga odbaciti, i, u osnovi, oseća se nedovoljno vrednom. Druga osoba se oseća veoma neprijatno u vezi sa svojim postupkom, ljuti se na sebe i govori kako nikada više sebi ne sme dozvoliti takav postupak. Iako se distancira od svog postupka time što sebe kažnjava neprijatnošću, smatra da je, u osnovi, dobra osoba. Trudi se da drugima nadoknadi štetu i izrazi žaljenje zbog neprijatnosti koju im je prouzrokovala. Treća osoba smatra da je uradila nešto neoprostivo i dobija jaku želju za samodestrukciju. Počinje da udara glavom u zid, što smanjuje napetost. Na prvi pogled, radi se o tri različita načina izražavanja osećanja krivice. Međutim, dublja analiza pokazuje da su u pitanju tri sasvim različita osećajna sklopa. Situacija „biti kriv” kod prve osobe „okida” samoosećajni sklop samoprezir-bezvrednost, kod druge osobe samoosećajni sklop sa-moljutnja-krivica, a kod treće samomržnjamortido. Dakle, osećanje krivice je prisutno samo kod druge osobe. Još dublja, istorijska analiza pokazala bi da osobe u situaciji „biti kriv” reaguju na isti način na koji su ih kažnjavali njihovi roditelji: kada bi nešto skrivila prvoj osobi su roditelji govorili da je ne vole, odbacivali su je, ignorisali ili ponižavali izgovarajući razne uvrede; drugoj osobi

74

su roditelji zamerali određeno ponašanje, kažnjavali je i govorili da je ona dobra i da se sigurno ubuduće neće tako ponašati; kod treće osobe neko od roditelja je koristio priliku da, kada ona nešto skrivi, izrazi svoju svesnu ili nesvesnu mržnju prema detetu, brutalno je kažnjavajući, govoreći da treba da umre ili da bi bilo bolje da se nije ni rodila. Dakle, potvrđuje se princip da, kako su roditelji tretirali osobu, tako i ona kasnije u životu, u sličnim situacijama tretira samu sebe.

Samoosećanja i meta-emocije Pojmovi samoosećanje i meta-osećanje u izvesnoj meri se preklapaju. Meta-emocije su emocionalne reakcije subjekta na sopstvene emocije, tako da spadaju u kategoriju samoosećanja. Međutim, pojam samoosećanje je mnogo širi jer osoba ne reaguje samo na svoje emocije već i na svoje postupke, misli, svoje karakterne osobine ili na sebe kao na celokupno biće.

RASPOLOŽENJA Smisao raspoloženja Raspoloženje smo defmisali kao hroničnu emociju, odnosno kao emociju koja dugo rtraje. Možemo se zapitati kako jedna, relativno kratkotrajna, emocija prelazi u dugotrajno raspoloženje. Uzmimo za primer neku neprijatnu emociju koja prelazi u raspoloženje: ukoliko bi kratkotrajna emocija dovela do ponašanja koje bi efikasno delovalo na problematičnu stimulusnu situaciju, nastupila bi readaptacija i prestali bi razlozi za dalje osećanje emocije. Očigledno, da bi emocija dobila formu raspoloženja mora doći do toga da pokušano ponašanje ne dovodi do razrešenja stimulusne situacije. Za to postoje dva moguća razloga: ili je primen-jeno ponašanje neefikasno (neadaptivno ili maladaptivno ponašanje) ili je stimulusna situacija nepromenljiva tako da bilo kakvo ponašanje nema smisla. U oba slučaja rezultat je hronično stanje neadaptacije koje prolongira trajanje emocije i pretvara je u raspoloženje. Ukoliko je pokušano ponašanje neefikasno tako da nije uticalo na promenu, inače promenijive, stimulusne situacije, stimulusna situacija

75

se nastavlja, a emocijom zadati prioritet postaje hroničan. U tom slučaju funkcija raspoloženja jeste traženje novog ponašanja koje će biti uspešno i dovesti do aloadaptacije. S druge strane, ukoliko je stimulusna situacija nepromenljiva sama po sebi, jedini način da dođe do prestanka emocije, odnosno raspoloženja jeste da dođe do re-strukturacije referentog okvira s ciljem da se unutrašnja mapa prilagodi novonastaloj nepromenljivoj realnosti. Kako je referentni okvir relativno rigidna struktura, njegova restrukturacija u cilju autoplastične adaptacije po pravilu je spor proces koji zahteva neko duže vreme, što nužno dovodi do emocionalnog odgovora u formi raspoloženja. Osećanje tuge ili žalosti može biti kratkotrajna emocija koja je povezana s ponašanjem traženja. Na primer, ukoliko se u nekoj situaciji dete odvoji od roditelja ono će postati tužno i to izraziti ili kroz glasan plač čija je poruka: „Nađi me” ili će krenuti u potragu za roditeljem. Ukoliko ovakve aktivnosti ne budu uspešne, te zbog nekakvog nesrećnog spleta okolnosti dete duže bude razdvojeno od roditelja, tuga će prerasti u tužno raspoloženje čija je funkcija re-strukturacija referentnog okvira i adaptacija deteta na nove okolnosti, odnosno na svet u kome nema roditelja. Tek kada se dete razveže od roditelja postaće sposobno za afek-tivno vezivanje za neke nove staratelje. Kod neadekvatnih osećanja posebno je izražena tendencija njihovog pretvaranja u raspoloženja. Kako su neadekvatna osećanja rezultat neadekvatne apercepcije, valorizacije, odnosno izražavanja, ona ne mogu ispuniti svoju adaptivnu funkciju, već teže hronifikaciji i pretvaranju u raspoloženja. Na primer, ukoliko osoba nerešivu stimulusnu situaciju na koju bi trebalo da reaguje autoadaptacijom, oceni rešivom, tada će raznim ponašanjima uporno pokušavati đa je razreši, što će dovesti do pretvaranja emocije u raspoloženje. I obrnuto, ukoliko osoba promenljivu stimulusnu situaciju na koju bi trebalo da reaguje aloadaptacijom, oceni nepromenljivom i nerazrešivom, tada će nepotrebno pokrenuti spor proces prilagođavanja svog referentnog okvira toj situaciji, što, opet, vodi u raspoloženje. Dok je cilj neprijatnih osećanja adaptacija, bilo alo-plastična bilo autoplastična, cilj prijatnih osećanja je unapređenje adaptacije. U krajnjem smislu, neprijatna osećanja su povezana s preživljavanjem, a prijatna s kvalitetom života. Prijatno raspoloženje je rezultat hronificiranja prijatne emocije. I prijatna raspoloženja mogu biti povezana s re-strukturacijom referentnog okvira. Tokom asimilacije zna-

76

čajnog događaja koji afirmiše neku njenu visoku vrednost, osoba prilagođava svoj referentni okvir kako bi ga dovela u sklad s novom, povoljnijom životnom situacijom. Na primer, osoba koja je neočekivano dobila unapređenje danima oseća višenedeljno zadovoljstvo i radost koji su u funkciji navikavanja na novu ulogu.

Struktura raspoloženja: protimični efekt Raspoloženje je aktivno stanje koje nastaje tako Što osoba hronično „vrti” značajne mentalne predstave specifične za dato raspoloženje. Ovaj mentalni tok može biti svestan, predsvestan ili nesvestan, ali je on uvek prisutan jer upravo ove mentalne predstave ponovo i ponovo pokreću kružnu emocionalnu reakciju. Emocijom definisani prioritet postaje hroničan tako da se ostale mentalne funkcije i mentalni procesi prilagođavaju datom prioritetu. Kako je cilj emocije adaptacija na važnu promenu, emocija mobiliše celokupan sistem mentalnog aparata u pravcu emocijom postavljenog prioritetnog zadatka, što smo označili protimičnim efektom. Bilo koja mentalna funkcija može pokazati efekt jer sve mentalne funkcije mogu biti usmerene ka ispunjenju zadatka, ali nas ovde zanimaju samo neke od njih: mentalizacija, apercepcija, valorizacija i inhibicija. Protimični efekt se najbolje može predstaviti na primeru emocije koja je reakcija na nepromenljivu i neiz-bežnu stimulusnu situaciju tako da spoljašnja akcija nema smisla, kao kod osećanja tuge, kada model KER izgleda kao na slici 6. Mentalizacija. Emocija stimuliše asocijativni tok mentalnih predstava sličnih predstavi koja je „pokrenula” nastanak emocije. Ovaj proces obuhvata mentalne predstave nastale percepcijom, sećanjem i imaginacijom. Percepcija postaje selektivna jer osoba s povećanim senzibilitetom registruje događaje ili signale koji su kongruentni s doživIjenom emocijom (emocija-specifična percepcija). S druge strane, stimulišu se „unutrašnje” mentalne predstave: asocijativni tok može ići u pravcu ekforisanja sličnih memori-jskih mentalnih predstava (emocija-specifično sećanje) ih u pravcu konstrukcije mentalnih predstava u smislu specifične imaginacije (emocija-specifična imaginacija). U raspoloženju se uspostavlja asocijativni tok međusobnog asociranja i potkrepljivanja sve tri vrste mentalnih predstava, s tim

77

Slika 6. Raspoloženje (tuga) u KER modelu

78

što u nekim raspoloženjima neke funkcije mogu biti dominantne. Na primer, u anksioznom raspoloženju dominantna funkcija je percepcija; u zabrinutosti dominira imaginacija (posebno verbalna); a u žalosti je dominantno sećanje. Apercepcija. Protimični efekt se ispoljava i na nivou primame kognicije. Osoba postaje sklona da nove stimulusne situacije tumači na isti način kao kogniciju koja je dovela do emocije i raspoloženja (emocijaspecifična kog-nicija). Tako emocija sekundarno utiče na kogniciju. Primarna kognicija prilagođava se emocijom zadatom prioritetu. Valorizacija. Emocija nastaje „nadraživanjem” ih pobuđivanjem neke visoke vrednosti. Kod neprijatnih osećanja visoka vrednost je ugrožena, a kod prijatnih ona je afir-misana. U oba slučaja ta vrednost se putem emocije nameće kao prioritetna vrednost i mobiliše celokupan mentalni aparat u pravcu zaštite ili promocije određene vrednosti. Sekundarni protimični efekt emocije na valorizaciju sastoji se u fiksiranju aktivirane vrednosti i u inhibitomom delovanju na ostale vrednosti. To znači da je vrednosno rasuđivanje osobe koja nešto oseća ili koja je raspoložena nekako „po-mereno” u smislu precenjivanja „nadražene” vrednosti i relativnog potcenjivanja ostalih vrednosti. Opis osobe kojoj je tokom neurohirurške operacije prekinut neurološki put koji povezuje osećanja i svest (Da-masio, 1994) paradigmatičan je jer veoma slikovito ilustruje osobu koja je izgubila sposobnost protimije. Sačuvala je inteligenciju, memoriju i druge kognitivne sposobnosti, ali je izgubila svesnu vezu sa svojim osećanjima, te je izostala svest o prioritetima, što se izrazilo u nemogućnosti vrednovanja različitih izbora i onesposobljavajućoj neodlučnosti. Fenomen inhibicije. Posledica protimičnog efekta na ostale mentalne procese ogleda se u teškoćama sistema da odredi neki drugi prioritet, bilo u smislu koncentracije na neki zadatak, bilo u smislu pokretanja nekog drugog osećanja. Osoba koja je u stanju intenzivnijeg, bilo prijatnog bilo neprijatnog, raspoloženja teško se koncentriše na najjednostavnije radnje koje nisu povezane s temom njenog raspoloženja. Sve što nije u vezi s postavljenim prioritetom, obrađuje se kao „nevažno”, osoba ostaje nemotivisana, a ,jadno” memorisanje postaje kratkotrajno i oslabljeno. Ukoliko se osoba ipak koncentriše na drugu aktivnost, prilagođavanje drugom prioritetu je kratkotrajno, nakon čega se vraća bavljenju hroničnim prioritetom.

79

Inhibitorna funkcija nekog raspoloženja na nastanak suprotnih emocija i raspoloženja danas je već dovoljno do-kumentovana i dokazana. Do nagle promene raspoloženja iz jednog u drugo može doći samo ukoliko dođe do isto tako snažnog nadražaja neke druge vrednosti koja je važnija od vrednosti koja je dovela do prvobitnog raspoloženja. Iz dosadašnjeg izlaganja o delovanju raspoloženja na različite mentalne funkcije (protimični efekt) možemo zaključiti da se tokom raspoloženja celokupan mentalni aparat tako deformiše da potkrepljuje raspoloženje koje ga je aktiviralo. Drugim rečima, svako raspoloženje je samopotkrepljujući sistem. Upravo tu leži objašnjenje zašto su raspoloženja inertna, rigidna i, relativno, otporna na promene.

Raspoloženje i konfuzni sistem Dosadašnje razmatranje raspoloženja polazilo je od pretpostavke da je mentalni aparat konzistentan sistem, tako da smo postavili tezu da neprijatno raspoloženje nastaje onda kada je emocionalna reakcija neuspešna u adaptaciji na stimulusnu situaciju: bilo zbog toga što je ponašanje neefikasno, bilo zbog toga što je stimulusna situacija nepromenljiva. Međutim, u pitanju su samo najjednostavnije mogućnosti kada postoji nesaglasnost između konzistentnog Ja i spoljašnjeg sveta. Brojne su situacije u kojima je mentalni aparat nejedinstven, kada su njegovi delovi međusobno inkonzistentni, u konfliktu, kada svesne i nesvesne operacije ne deluju sinergično. U ovakvim situacijama nastaju raspo^ loženja koje su produkt funkcionalne ili strukturalne konfuzije mentalnog sistema tako da su eksplanatomi modeli ovakvih raspoloženja nužno kompleksni. Tipičan primer konfuzije mentalnog sistema nastaje kod discitribucije, kada svest ili ne prepoznaje emocionalnu reakciju ili je pogrešno prepoznaje. Već smo govorili o osobi koja je od svoje emocionalne reakcije straha svesna samo telesne senzacije „rupa u trbuhu” koju pogrešno tumači kao senzaciju gladi i koja kreće ka frižideru. Često uzimanje hrane svakako neće pomoći osobi da se adaptira (ni alo-plastički ni autoplastički) na stimulusnu situaciju zbog koje reaguje strahom, te će doći do hronificiranja straha. Slično je i sa spomenutom osobom koja je od svoje emocionalne reakcije straha svesna samo hladnoće, i koja to pogrešno prepoznaje kao hladnoću, na šta reaguje utopljavanjem.

80

Drugi primer za raspoloženje u konfuznom sistemu jeste kada deluju određene meta-kognicije koje su u konfliktu s određenom emocijom. Na primer, na terapiju dolazi hronično zabrinuta osoba (raspoloženje zabrinutosti) koja svoju zabrinutost doživljava kao problem, ali se tokom analize zabrinutosti ispostavi đa ona istovremeno veruje da onaj koji se dobrom nada, loše prolazi, a onaj koji se lošem nada, dobro prolazi. Dakle, u pitanju je magijsko uverenje da zabrinutost i pesimizam imaju „moć” da odagnaju nesreću, a da je nada i optimizam privlače. Zbog toga ovo uverenje kao meta-kognicija potkrepljuje zabrinutost jer bi, na meta-nivou, prestati preterano brinuti, značilo „sigurno” dozvati nesreću. Zabrinutost se na jednom nivou pojavljuje kao ego-distono osećanje, a na drugom, ili meta nivou, kao ego-sintono osećanje, kad osoba istovremeno i želi i ne želi da prestane da brine. Slično je i s drugim osećanjima. Na primer, tužno raspoloženje nakon gubitka voljene osobe može biti potkrepljeno meta-uverenjem da je intenzitet i trajanje tuge „dokaz” veličine ljubavi (Milivojević, 1995, str. 326-329). Na metakognitivnom nivou intenzitet i trajanje ljubomore mogu biti „dokaz” snage ljubavi, što potkrepljuje ljubomoru (Milivojević, 1995, str. 359365), itd. Poseban slučaj je kada su meta-kognicije samoprocene tako da dovode do nastanka samoosećanja u formi raspoloženja. Na primer, osoba koja registruje da je na neku stimulusnu situaciju odreagovala strahom, sopstveni strah ocenjuje kao „dokaz” da je „slabić”, „kukavica”, odnosno manje vredna osoba. To vodi konfliktu emocionalne reakcije i self-koncepta osobe, a nadalje u raspoloženje koje je fuzija straha, anksioznosti, samoprezira i inferiornosti. Sa-moosećajna raspoloženja su posebno važna jer su često patološka (anksioznost, depresija, inferiornost, mortido, itd.). Mentalni aparat postaje konfuzan i kada dolazi do konflikta dva „dela” ličnosti koji se međusobno takmiče za obradu određene stimulusne situacije. Kod ambivalentnih osećanja, kada, na primer, na neki objekt jedan deo ličnosti reaguje strahom, a drugi deo željom, svaki deo ličnosti postavlja svoj prioritet mentalnom aparatu, čime nastaju kompeticija i konfliktne situacije i na ovom nivou. Kako jedno osećanje isključuje drugo, nijedno od ova dva osećanja ne izražava se potpuno; osoba biva dvostruko neadap-tirana ili se adaptira u skladu s jednom emocionalnom reakcijom, dok u odnosu na drugu ostaje neadaptirana. Slično je i kada jedan deo reaguje emocijom, a drugi deo ličnosti ne,

81

tako da nastaje konflikt koji smo ranije označili kao situaciju iracionalnog osećanja. Kako svest osećanje ocenjuje iracionalnim i nepotrebnim, ličnost se protiv ovog osećanja mo-biliše u pokušaju da ga suzbije i da ga se „otarasi”, što je, često, bezuspešno.

Nesvesna raspoloženja Kako smo već istakli, emocionalna reakcija i svest o emocionalnoj reakciji su dve odvojene psihičke funkcije, koje nisu nužno u sinergiji. Dokaz za to je postojanje nes-vesnih osećanja. Ono što nas nadalje zanima jeste mogućnost postojanja nesvesnih raspoloženja. Isti argumenti koji dokazuju postojanje nesvesnih emocija mogu biti pri-menjeni za potvrdu postojanja nesvesnih raspoloženja. Nesvesna raspoloženja se često manifestuju kao hronična facijalna ekspresija (na primer, „plačna maska”, „maska straha”, itd.), kao hronični telesni stav (emocionalni habitus) ili kao grč nekog dela tela. Osoba ili nije svesna tih manifestacija raspoloženja, ili je, na primer, svesna grča, težine ili pritiska u određenom delu tela, bez iasne svesti da je to deo emocionalne reakcije (disatribucija).54 Iako neki autori ova nesvesna raspoloženja prepoznaju kao „zaleđena osećanja”, smatramo da je Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) prvi prepoznao važnost telesne reprezentacije nesvesnih raspoloženja, odnosno njihove mišićne blokade, i izrazio ih u svom učenju o „mišićnom oklopu”. I danas smo mišljenja da su tehnike koje koriste telesne psihoterapije izuzetno pogodne kako bi osoba osvestila svoje hronično nesvesno raspoloženje i izrazila ga u punoj snazi.

54Između ostalog, osobe s hroničnim nesvesnim raspoloženjima su posebno sklone preteranom uzimanju alkohola i različitih psihotropnih supstancija.

82

EMOCIJE KAO TRANSAKCIJE U dosadašnjem razmatranju ljudske osećajnosti, uglavnom smo se bavili emocijom kao odnosom između bića i Sveta ili, pak, emocijom kao unutrašnjim signalom upućenim svesnom delu ličnosti. Međutim, najveći deo Sveta u kojem pojedinac živi je ljudsko društvo, a u njemu izražavanje osećanja dobija jedno dodatno, socijalno ili komunikativno značenje. Zbog toga, svako izražavanje osećanja pred drugim ljudima nije samo individualni, nego i socijalni čin. To znači da u polju socijalne komunikacije, akt izražavanja emocija dobija implicitno ili eksplicitno značenje poruke ili transakcije. Izražavanje osećanja postaje stimulus koji drugi ljudi tumače u skladu sa svojim kulturalnim i individualnim kodovima. Međutim, ipak se u svakom izražavanju osećanja pred drugim ljudskim bićem može otkriti jedna univerzalna i prilično uopštena poruka, sa značenjem da subjekt tog trenutka doživljava nešto važno i da od drugoga očekuje neku reakciju. Dakle, izraziti emociju pred drugim je isto kao kada se izgovara: „Meni se događa nešto važno!” Izolovanu komunikacijsku ili transakcionu funkciju emocija najbolje uočavamo na primeru kada subjekt izražava osećanje koje ne oseća, odnosno kada pred drugima glumi da oseća neko osećanje. On time ostvaruje neku dobit, želi da kontroliše mišljenje drugih ili pokušava da kod njih izazove neku reakciju. Prevaru postiže predstavljajući se osobom kojoj je važno ono što joj, u stvari, nije važno.

Simpatijski i antipatijski odnosi Osećanje koje subjekt izražava pred drugom osobom može biti usmereno prema njoj (druga osoba je objekt osećanja), ali druga osoba može biti samo svedok izražavanja osećanja koje je usmereno prema nekom trećem (predmet osećanja nije druga osoba). U oba slučaja, bilo da se oseća pred drugim, bilo da se oseća prema drugom, izražavanje osećanja je komunikacioni čin kojim se definiše odnos između dva čoveka. Ukoliko druga osoba uvažava osećanja subjekta, tada se radi o odnosu saosećanja, o odnosu sa-učešća, o odnosu simpatije, a ako ona ne uvažava subjek-tova osećanja, tada princip saosećajnosti ne važi, pa je takav odnos definisan kao odnos antipatije.Iako su načini izražavanja

83

osećanja u odnosima simpatije i antipatije različiti u raznim kulturama, ipak je mogućno izvesti jedno uopštavanje. U odnosu simpatije subjekt pokazuje objektu simpatije, prijatna osećanja čiji je uzrok objekt, kao i prijatna i neprijatna osećanja čiji je uzrok u spoljašnjem svetu. S druge strane, subjekt teži da prikrije neprijatna osećanja prema objektu. U odnosu antipatije, subjekt pokazuje neprijatna osećanja prema objektu antipatije, a teži da ne pokaže svoja prijatna osećanja prema njemu, ukoliko se pojave, kao ni neprijatna osećanja čiji je uzrok u spoljašnjem svetu. Prijatna osećanja čiji je uzrok u spoljašnjem svetu, subjekt, eventualno, može pokazati objektu s ciljem da kod njega pobudi osećanje zavisti. Dakle, kao što izražavanje osećanja postaje čin kojim se definiše međuljudski odnos, tako je i neizražavanje osećanja sredstvo za određivanje ovog odnosa. Odnos simpatije se može shvatiti kao princip ljubavi u najširem smislu, jer subjekt uvažava osećanja druge osobe i pokazuje želju da drugome bude prijatno, kao i želju da drugome prestane ili da se smanji neprijatnost.55 U simpatijskom odnosu drugi se doživljava kao vredno ljudsko biće i njegova osećanja se uvažavaju. Sa drugim se saoseća, raduje zbog njegovog uspeha, a njegova neprijatna osećanja izazivaju sažaljenje ili samilost. Većina izjava kojima se pozdravlja upravo izražavaju odnos simpatije.56 Sasvim suprotno, odnos antipatije je afirmacija nelju-bavi jer subjekt tog odnosa ne želi da drugome bude prijatno, već da mu postane neprijatno ili da mu se poveća postojeća neprijatnost. Zbog toga se antipatija izražava izos-tanakom saosećajnosti, kao bezosećajnost ili, tačnije, bezsaosećajnost. Nije čudno da je svaka ljudska zajednica definisana principom saosećajnosti, upravo zbog toga što ovaj princip predstavlja jednu od osnovnih kohezivnih sila u zajednici. Što je zajednica kohezivnija, odnosno što su pripadnici neke zajednice međusobno bliskiji, to se princip saosećajnosti više primenjuje. Verovatno je težnja za kohezivnošću razlog što različite religije promovišu ovaj princip kao jednu od osnovnih vrlina u ovozemaljskom životu vemika57. 55Naravno, u pitanju je samo princip ili težnja, a ne apsolutno pravilo. To znači da subjekt odnosa simpatije okleva da izazove neprijatnosti kod objekta. 56Pozdravi su ritualizovane simpatijske želje. U strukturi pozdravljanja i nazdravljanja postoji magijska implikacija da želje mogu uticati na stvarnost. Etimološki pozdraviti, nazdraviti, dolazi od korena zdrav, i ima značenje želeti zdravlje, a u širem smislu prijatna osećanja: ,,Zdravo”, „Dobar dan”, „Dobro veče”, „Srećno”, „Živeli”, „Laku noć”, „Na zdravlje”, „Bog vam pomogao”, itd. 57Uputstva poput: „Ne činite drugima ono što ne želite da oni čine vama” i „Činite drugima ono što želite da oni čine vama”, upravo su manifestacije ovog principa.

84

Navedeni principi nisu univerzalna pravila jer tumačenje izražavanja nekog osećanja druge osobe zavisi od konteksta u kojem se ono izražava, odnosno od prirode prethodnog odnosa i socijalnih uloga subjekta i objekta. Tako, na primer, jedna žena može sasvim različito protumačiti ljutnju koju joj upućuju njen sin, njen muž i njen šef. Posebnu vrsta konflikta u vezi s osećajnošću nalazimo kod osoba koje žive u odnosu simpatije i koje dele uverenje da treba voditi računa o tome šta onaj drugi oseća. Kada se dve osobe osećaju neprijatno jedna u vezi s drugom, tada postaje važno koja osoba će prva uvažiti osećanja one druge osobe. Tako, na primer, muž i žena ostaju u konfliktu u kojem se podjednako loše osećaju baš zbog toga što svako do njih želi da onaj drugi prvi povede računa o tome kako se osećaju i da učini nešto kako bi loše osećanje prestalo.58

Empatija Kada kažemo da je izražavanje osećanja svojevrsna poruka drugoj osobi, tada smo dužni da razjasnimo prirodu ove transakcije. Osoba koja šalje poruku nikada ne može biti sigurna da će druga osoba pravilno shvatiti njenu poruku. Umesto da drugi shvati izražavanje njenog osećanja onako kako je to osoba želela, drugi ima slobodu da ga shvati, odnosno da ga „pročita” na način koji se bitno razlikuje od načina na koji je osoba zamislila svoju poruku. Tako, na primer, to što se odrasla kćerka ljuti na svoju majku, za kćerku ima značenje poruke: „Prestani da me savetuješ jer ja umem da mislim svojom glavom”, dok majka shvata kćerkinu ljutnju kao sasvim različitu poruku koja glasi: „Ne volim te jer nikad nisi bila dobra mama i nikad ništa nisi učinila za mene”. Tako poruka s jednostavnim zahtevom za promenu ponašanja postaje poruka odbacivanja i nezahvalnosti. Zbog slobode u kodiranju i dekodiranju izražavanja osećanja nastaju brojni nesporazumi u međuljudskoj komunikaciji. Rešenje nije u gušenju ove slobode, već u povećanju senzibilnosti za načine na koje različiti ljudi komuniciraju putem svojih osećanja. Sposobnost empatije pomaže da se razumeju drugi ljudi koji osećaju i izražavaju osećanja.59 Važno je empatiju razlikovati od simpatije. Dok 58Postoji dijalektički sukob između dva principa koja se često ne mogu pomiriti. To su princip: „Treba uvažiti osećanja drugih” i princip: „Uvaži sop-stvena osećanja”. 59Gr. em, u, pathos, osećanje, dakle „uosećanje”, uživljavanje.

85

kod simpatije ili saosećanja subjekt reaguje emocijom zbog toga što objekt nešto oseća ~ žao mu je što je objektu neprijatno, drago mu je što je objektu prijatno - kod empatije subjekt pokušava da oseti isto što i objekt. Kod simpatije je jasna razlika između subjekta i objekta, kod empatije subjekt pokušava da za trenutak izbriše granicu, đa se identifikuje i postane objekt. Kod simpatije subjekt može osećati različito osećanje od objekta (na primer, žao mu je što se objekt osramotio), kod empatije subjekt teži da oseti isto osećanje koje oseća objekt. Za empatiju nije potrebno postojanje odnosa simpatije tako da, na primer, zatvorski psiholog empatijom pokušava da shvati manijakalnog ubicu. Većina ljudi ima jednostavnu definiciju empatije koja bi se mogla izraziti izjavom: „Zamisli da si na njegovom mestu.” Iako je i ovakva naivna empatija u mnogim situacijama korisna, ona je jednostrana, a nekada i narcisoidna. Kako ljudi nisu isti, već različiti, „biti na nečijem mestu”, odnosno staviti sebe u nečiju životnu situaciju, znači naučiti nešto o sebi, a ne o drugome. Prava empatija je moguća samo onda kada osoba polazi od pretpostavke da su ljudi različiti i kada pokušava da otkrije tu različitost drugoga. Tek kada je osoba u stanju da otkrije osnovnu logiku drugoga, njegova uverenja o sebi, o drugima i o svetu, ona može zamisliti da je drugi, i približno doživeti ono Što drugi doživljava. U tom smislu, sposobnost empatije sa osobom koja oseća neko osećanje je dobar ključ za razume vanje i dešifrovanje ne samo njenih emocija, već i njenog referentnog okvira.

Komplementarne emocionalne transakcije Pored uopštene socijalne poruke koja je sadržana u izražavanju bilo koje emocije, postoje i specifične socijalne poruke koje su povezane sa specifičnim osećajnim kva-litetima. Možda je najbolji primer za dokazivanje ovih specifičnih poruka u odnosu između majke i deteta. Kada dete koje se uplašilo izrazi svoj strah vriskom ili nekim drugim oblikom ponašanja, majka odmah dotrči da bi zaštitila svoje dete. Dakle, izražavanje straha je poziv drugome da zaštiti osobu koja se boji. Dete koje se ljuti apeluje na svoju majku da ona promeni svoje ponašanje i da se ponaša u skladu s njegovim željama. Jednostavno rečeno, ljutnja poziva drugoga da promeni svoje ponašanje. Isto tako, dete koje je tužno jer je izgubilo omiljenu igračku, poziva svoju majku da ga uteši

86

i da mu ponudi svoju ljubav umesto izgubljenog predmeta. Dete koje oseća zadovoljstvo i sreću poziva majku da nastavi s onim ponašanjem koje mu donosi radost. U komunikacionom polju, izražavanje svakog pojedinog osećanja u sebi nosi specifičnu i određenu poruku, i to bez obzira na sadržaj zbog koga se osećanje oseća. Tako, na primer, bez obzira zbog čega se neko ljuti, on uvek drugog poziva da promeni svoje ponašanje, bilo da prestane da radi ono što smeta subjektu, bilo da počne da radi ono što subjekt smatra da drugi treba da radi. Više o transak-cionom značenju posebnih emocija dajemo u drugom delu priručnika u kojem razmatramo pojedinačna osećanja.

87

EMOCIONALNI RAZVOJ Jedno od značajnih pitanja u savremenoj psihologiji jeste pitanje: da li se ljudi rađaju s osećanjima. Mi smatramo da je odgovor negativan, ukoliko ne mislimo na urođene biološke potencijale koji omogućuju da se kasnije razviju emocionalni odgovori.60 Novorođena beba pokazuje manifestacije prijatnosti i neprijatnosti koje su biološki programirane jer su povezane s potrebama, a koje se manifes-tuju kao generalizovane, difuzne i nespecifične reakcije. Ove reakcije više odgovaraju generalizovanim osetima, a ne osećanjima.61 Emocije po svojoj prirodi nisu telesni, već primamo psihički fenomeni. To znači da je za pojavu nekog osećanja potrebno prethodno postojanje psihičke strukture koja ga omogućuje. Kada je dete sposobno da definiše određeni kognitivni kontekst, odnosno kada je sposobno da pripiše specifično značenje i značaj datom stimulusu, tada je sposobno da oseti i izrazi specifično osećanje. Formiranje i diferencijacija psihičkih strukura, do čega dolazi tokom razvoja, pored ostalog, manifestuje se, pojavom specifičnih emocija. Na taj način pojava određenog osećanja ukazuje na dostignuti stepen psihičkog razvoja. Tabele koje pokazuju pojavu određenih osećanja u određenim mesecima đeteto-vog života, u stvari pokazuju sazrevanje njegovog referentnog okvira i njegov kognitivni i vrednosni razvoj. Kognitivni i afektivni razvoj su u međusobno zavisnom odnosu, a zastoj u emocionalnom razvoju simptom je zastoja u kognitivnom i vrednosnom razvoju deteta, kao i obrnuto. Stoga afektivni razvoj i razvoj referentnog okvira (kognitivni i vrednosni razvoj) jesu međuzavisni aspekti jednog jedinstvenog psihičkog procesa.

Jednostavna i „sastavljena” osećanja Naš stav, prema kojem emocionalni razvoj jeste posledica kognitivnog i vrednosnog razvoja, odstupa od tradicionalne i dominantne struje koju čini većina istraživača emocija (Mekdugal, Plučik i ostali), a koja emocionalni razvoj posmatra razvojem za sebe. Tradicionalni pristup polazi od dve pretpostavke: 1. đa postoji jedan mali broj jed60Ovo pitanje je opterećeno metodološkim nedoumicama jer je potrebno definisati šta je to osećanje, a zatim razviti postupke kojima bi se otkrilo šta novorođenče oseća, u čemu se, razumljivo, nije uspelo. 61Arieti (1967) smatra da se radi o generalizovanim osetima koji imaju kvalitet prijatnosti ili neprijatnosti, a koje naziva fiziostanja. Ovaj autor smatra da se iz fiziostanja naknadno diferenciraju emocije.

88

nostavnih, bazičnih ili elementarnih osećanja; i 2. da se tokom individualnog razvoja jednostavna osećanja međusobno sa-biraju dajući sastavljena, složena ili kompleksna osećanja. Prema našem mišljenju prva pretpostavka nije problematična jer zaista postoji izvestan broj prostih ili jednostavnih emocija. Sledeći tradiciju filozofa koji su definisali „bazične” emocije: Aristotela, Dekarta (ljubav, mržnja, želja, radost, tuga i naklonost), Hobsa (apetit, želja, ljubav, averzija, mržnja, radost i žalost) i Spinoze (želja, gorčina i radost), Mekdugal je prvi postavio psihološku teoriju o bazičnim emocijama. Danas postoji petnaestak lista osnovnih emocija koje su sastavili različiti istraživači, a u kojima je nabrojano od tri do jedanaest emocija, iako se većina autora opredeljuje za spisak od pet do devet osnovnih emocija. Da bi neka emocija bila stavljena na ovu listu trebalo bi da zadovolji neke od sledećih kriterijuma: da se tokom individualnog razvoja javlja rano; da je zajednička za ljude i životinje (druge primate); da ljudi koji pripadaju različitim kulturama izražavaju dato osećanje jedinstveno (na primer, facijalna ekspresija); da za dato osećanje postoji specifična fiziologija; da se brzo javljaju; da kratko traju; da mogu biti veoma intenzivne; da su u jakoj korelaciji sa specifičnim ponašanjem; da su povezane s instinktivnim ponašanjem; itd. Nesumnjivo, proste emocije koje zadovoljavaju navedene kriterij ume jesu realnost, što znači da su rezultat de-lovanja jednostavnih psihičkih struktura i da su u većoj meri predodređene strukturom mozga, odnosno biološkim programima. Druga pretpostavka tradicionalnog shvatanja prema kojoj se bazična osećanja međusobno sabiraju dajući neko „sastavljeno”, „složeno” ili „kompleksno” osećanje je, prema našem mišljenju, apsolutno neprihvatljiva. Kada se u ranom razvoju pojave elementarna osećanja, prema ovoj postavci, dalji emocionalni razvoj jeste u njihovom kombi-novanju, sabiranju, čime nastaju sastavljena osećanja. Tako, na primer, prema Plučiku: zadovljstvo + strah = krivica; ljutnja + zadovoljstvo = ponos; gađenje + strah = stid; gađenje + ljutnja = prezir i mržnja; itd. (Plutchik, 1980). Prezir, na primer, zaista može ličiti i na gađenje i na ljutnju, ali to što liči na ova dva osećanja nikako ne znači, niti dokazuje, da je sastavljen iz njih.62 Možemo zamisliti majku koja se istovremeno i ljuti i gadi jer je njeno dete igrajući se u dvorištu upalo u septičku jamu, ali to nikako ne znači da ga ona tog trenutka prezire niti da ga mrzi. 62To bi bilo kao kada bismo rekli da je jegulja „sastavljena” ili „kompleksna” životinja nastala spajanjem dve elementarne životinje: zmije i ribe.

89

Zabluda o nastanku „kompleksnih” osećanja je reduk-cionizam zasnovan na logičkoj grešci reifikacije, odnosno opredmećenja osećanja: kao da su emocije neke materije koje međusobnim spajanjem i bućkanjem daju novu materiju. Kod Mekdugala se može naslutiti hemijska paradigma: kao da je smatrao da su osnovna osećanja atomi ili elementi čijom kombinacijom nastaju molekule ili jedin-jenja promenjenih karakteristika. Plučikova paradigma je s bojama: osnovne boje se kombinuju dajući izvedene boje, tako da analogno kolorimetriji predlaže „emociometriju” (Pluchick, 1994, str. 60-61).63 Ovakav redukcionizam je doprineo da su bazična osećanja u fokusu istraživanja, čime se diferentnija osećanja stavljaju u drugi plan i zanemaruju. Kako su bazična osećanja, u stvari, osećanja deteta, a kompleksna osećanja odlika odraslih, proučavanje fokusirano na bazična osećanja vodi nas u razumevanje psihologije deteta i viših primata, a ne odraslih. Prema našem mišljenju ne postoje sastavljena osećanja, već je svako specifično osećanje jedinstven kvalitet. U odnosu na individualni razvoj, mi prihvatamo ideju o bazičnim ili prostim osećanjima, kao i ideju o kompleksnim ili složenim osećanjima, ali kompleksna osećanja ne vidimo kao „sastavljena” osećanja. Kompleksna osećanja su rezultat većeg stepena diferencijacije referentnog okvira (kognitivnih, vrednosnih i izražajnih parametara) što osobi dozvoljava da ocenjuje kompleksnije kontekste. Zbog toga bi se moglo govoriti o prostim i diferenciranijim osećanjima, ali, verovatno, ne samo o ove dve kategorije, već o nekoliko kategorija koje se kreću od prostih do veoma diferenciranih osećanja.64 Ukoliko primenimo informacijsku paradigmu kakva je naša teorija kružne emocionalne reakcije (KER model), jasno je da je kvalitet i intenzitet telesnog uzbuđenja produkt prethodne apercepcije i valorizacije. Kada je kognitivna procena (apercepcija i valorizacija) jednostavna, i emocija (telesna reakcija) je „čistija” ili „elementarnija”, a kada je kognitivna procena kompleksnija, i emocija je kompleksnija. Zbog toga emocionalni razvoj ne treba tražiti u „mešan-ju” različitih kvaliteta telesnih oseta, već u diferencijaciji kognitivnih struktura koje su u stanju da procene kom-pieksnije kontekste i samim tim dovedu do kompleksnijih emocija. 63Ideja o jednostavnim emocijama koje se spajaju u „kompleksne” emocije je „ ... nepotkrepljena dokazima i verovatno nedokaziva dogma - teorija o četiri elementa emocija: vazduhu, zemlji, vatri i vodi” (Ortony & Tumer, 1990, str. 329). 64Upravo u neuviđanju postojanja više stepeni ili nivoa diferenciranosti ili kompleksnosti, vidimo problem autora koji su sastavljali različito obuhvatne tabele bazičnih emocija. Teško je praviti razliku

90

Porodično skriptiranje emocija Kada se emocionalni razvoj gleda kroz individualistički konceptualni model, odnosno kada se dete posmatra izo-lovano, tada se čini da su specifične emocije pojave koje bi trebalo da se pojave ili „izrastu” u određenoj razvojnoj fazi. Međutim, posebno za đete važi činjenica da se ono ne može posmatrati odvojeno od svoje mikrosocijalne okoline. Time dolazimo do transakcionog ili mikrosocijalnog modela koji dete shvata kao individuu u transakciji sa značajnim drugima. Emocionalni razvoj se mora posmatrati u kontekstu emocionalnih transakcija unutar porodice, i između porodice i spoljašnjeg sveta. Ako je roditeljima dete važno, tada će im biti važna i detetova osećanja. Ako su roditeljima važna detetova osećanja, tada će ono dobiti potvrdu da ona zaista jesu važna i tada će i njemu zaista postati važna. Transakciona analiza polazi od toga đa svako dete ima svoje ljudsko pravo da oseća osećanja. Kada roditelji uvažavaju detetova osećanja, govorimo da je dete od svojih roditelja dobilo dozvolu da oseća osećanja. U tom slučaju veoma je verovatno da će emocionalni razvoj teći normalno. Međutim, ukoliko detetova osećanja nisu važna, ukoliko mu roditelji pokazuju da ga ne vole kada oseća i izražava osećanja, a da ga prihvataju kada ih ne oseća, verovatno je da će se dete odreći svojih osećanja i da će postati „jaka”, „čvrsta” ili „racionalna” osoba koja je shvatila da je neosećanje način preživljavanja. U takvom slučaju kažemo da je dete dobilo zabranu da oseća osećanja. Roditeljska dozvola i zabrana se ne tiču samo osećanja osećanja, već i izražavanja osećanja. Nekada je za roditelje prihvatljivo nešto osećati, ali je neprihvatljivo to izraziti (zabrana izražavanja osećanja). Na sreću, retke su porodice u kojima su detetu sva osećanja zabranjena. Većina porodica je takva da neka osećanja dozvoljava, a neka osećanja zabranjuje: neka osećanja će biti potkrepljivana i nagrađivana, a neka kažnjavana i ignorisana. Na primer, u zavisnosti od detetovog pola, roditelji će različito reagovati na „muška” i „ženska” osećanja. Dečaci će biti potkrepljivani da osećaju i izražavaju ljutnju, a strah i žalost će za njih biti zabranjeni, dok će kod devojčica biti obrnuto. Veoma je važno kako članovi porodice reaguju na izražavanje određenih detetovih osećanja. Dete će otkriti da neka osećanja imaju moć da „nateraju” članove porodice da mu ispune želju, a da neka

91

osećanja nemaju tu moć. Kada se devojčica naljuti na tatu, on će se još više naljutiti na nju i kazniće je, a kada ona, umesto ljutnjom, reaguje tako da se rastuži i rasplače, tata će se osetiti krivim i potruditi da joj ispuni želju. Na ovaj način devojčica će naučiti da, ukoliko nešto želi, treba da se rastuži. Kada utvrdi ovaj obrazac ona će ga koristiti i s decom, a verovatno će ga koristiti i kada odraste. Tako u emocionalnom repertoaru njene ličnosti žalost postaje prvi izbor, emocionalna dispozicija ili preferirana emocija, stabilni deo strukture njene ličnosti. Roditeljske emocionalne reakcije na dete i njegovo ponašanje posebno su važne. Roditelj koji izražava neko osećanje prema detetu postaje mentalno reprezentovan u dete-tovoj psihi, tako da dete intemalizuje ove predstave i orga-nizuje ih u stabilnu psihičku strukturu (unutrašnji objekt ili eksteropsihički sadržaji). Shodno tome, dete će biti u stanju da roditeljske emocije, usmerene prema njemu, reprodukuje i da ih oseti prema samome sebi. Na opisani način nastaju detetova samoosećanja koja su, u stvari, emocionalne dispozicije prema samome sebi. Izražavanje osećanja između roditelja i drugih članova porodice, kao i izražavanje osećanje prema ljudima izvan porodice takođe je veoma važno jer roditelji, figure autoriteta, detetu nude model, obrasce i programe kada i kako treba ili kako ne treba izražavati osećanja. Kada se dete identifikuje s roditeljem, ono će preuzeti njegove načine osećanja i izražavanja emocija. Bez obzira da li je reč o zdravom ili normalnom emocionalnom razvoju ili, pak, o devijantnom i patološkom, roditelji nužno socijalizuju detetovu osećajnost. U ovom procesu roditelji konstruišu detetovu osećajnost u skladu s ličnim i porodičnim normama. Oni su ti koji će uvažiti ili diskvalifikovati detetova osećanja. Oni definišu detetu šta oseća, kako to treba izraziti, a kako to ne sme izraziti, popravljaju detetove greške apercepcije i valorizacije, odnosno uče đete socijalno prihvatljivom i efektivnom načinu izražavanja osećanja. Na osnovu roditeljskih dozvola, zabrana i naredbi vezanih za osećanje i izražavanje emocija, dete izgradi svoj profil emocionalnih reakcija, emocionalni skript. Roditeljski uticaji se pretaču u stabilne psihičke strukture koji će, verovatno, pratiti dete kroz čitav život i u velikoj meri uticati na njegovu osećajnost.

92

Odrasli i emocije Kao što razvoj ličnosti ne prestaje kada osoba odraste, tako ni emocionalni razvoj ne prestaje postizanjem odraslo-sti, već se nastavlja u skladu s razvojem i diferencijacijom referentnog okvira. Što je referentni okvir više u stanju da odredi specifičnija i diferentnija (suptilnija) značenja određenim važnim stimulusima, to je veća diferentnost i suptilnost emocionalnih reakcija. Kako jezik nije leksički dovoljno bogat da standardizovano obuhvati i ova fina osećanja, za njih ne postoje posebne reči.65 Prosto je neverovatno koliko je fond reči kojima se opisuje ljudska osećajnost siromašan u odnosu na bogatstvo fenomena u ovoj oblasti. Ne samo da je jezik jedan od ograničavajućih faktora za razvoj ljudske osećajnosti, nego su u njemu fiksirana iskrivljena značenja koja se prenose s generacije na generaciju, a koja mistifikuju osećajnost. U našem jeziku postoji određeni broj reči za različite emocije i, samim tim, mi smo predodređeni da bolje opažamo i prepoznajemo ta osećanja. Kada kažemo da sumnjamo u nešto, tada mi znamo šta osećamo, kao što to „znaju” i drugi pripadnici našeg kulturnog područja. Međutim, u jezicima drugih naroda postoje reči za osećanja koja ne postoje u našem jeziku. Tako, na primer, Englez može da izrazi, a time i da oseća, dve vrste sumnje: jednu koja je sumnja u tuđe dobre namere (eng. suspicion) i drugu koja je sumnja u neku mogućnost ili sposobnost (eng. doubt). Brojni su primeri na osnovu kojih se može zaključiti da pripadnici jedne kulture u kojoj postoji određena reč za neko osećanje, to osećanje lako osećaju, dok pripadnici kulture koja nema posebnu reč za neko osećanje teško mogu da ga objasne sebi i drugima. Zbog toga je potrebno da - dok se ne sastavi nekakav poseban rečnik osećanja ili „periodični sistem” osećanja koji bi usvojilo mnogo ljudi - istražujemo šta misli pacijent kada, na primer, kaže da se boji.

65Nekada duhovno bogat pisac potroši nekoliko strana knjige da bi čitaocima što preciznije približio određeno osećanje koje po svojoj suptilnosti odstupa od standardnih emocija. Viljem Džejms je napisao pre više od sto godina: „Kada bi neko pokušao da imenuje svako pojedinačno osećanje ... jasno je da će njihov krajnji broj zavisiti od introspektivnog rečnika onoga ko pokušava” (James, 1890, str. 766).

93

ADEKVATNA OSEĆANJA Emocionalni profil ličnosti U susretu s pacijentom, terapeut procenjuje njegovu afektivnost i na osnovu svojih zapažanja pravi svojevrsnu „mapu” pacijentovih emocionalnih reakcija koju zovemo emocionalni profil ličnosti. Terapeut polazi od pretpostavke da svako osećanje, bilo prijatno ili neprijatno, ima svoju funkciju i svrhu, odnosno da svako osećanje može biti najbolja moguća reakcija subjekta u nekom situacionom kontekstu. U idealnom slučaju trebalo bi da osoba u svakom situacionom kontekstu odreaguje onim osećanjem koje je na-jprimerenije. Tada bi njena sposobnost adaptacije zavisila od njene sposobnosti da oseti i izrazi najfunkcionalnije osećanje. Kada bismo posmatrali tok življenja ovakve osobe u nekom dužem periodu, zaključili bismo da ona u različitim značajnim situacijama reaguje različitim osećanjima, ali da svako osećanje odgovara situaciji u kojoj se „javlja”, bez obzira da li je osećanje prijatno ili neprijatno. Sva ova osećanja čine neku vrstu „lepeze” ili „repertoara” vrsta emocionalnih reakcija date osobe. Adekvatna osećanja su one emocionalne reakcije za koje posmatrač može utvrditi da su primerene objektivnoj stimulusnoj situaciji. Idealna ličnost sva svoja osećanja doživljava u adekvatnim situacijama i izražava ih na adekvatan način, pa se njen emocionalni profil sastoji samo iz adekvatnih osećanja. Ipak kod većine ljudi samo neka osećanja (afektivni kvaliteti) spadaju u ovu kategoriju, tako da možemo govoriti o zoni adekvatnih osećanja u okviru emocionalnog profila date osobe. Kada je, na primer, ljubomora adekvatno osećanje, osoba je ljubomorna samo u onim situacijama u kojima postoji stvarni razlog za osećanje ljubomore, a samu ljubomoru izražava na socijalno prihvatljiv način. Idealna ličnost bi, dakle, imala krajnje fleksibilne i optimalne emocionalne reakcije koje bi uvek bile u skladu s realnošću i značajem date situacije. Međutim, većina ljudi odstupa od takvog ideala i pokazuje svojevrsnu „sistematsku grešku”: neka osećanja se javljaju češće nego što bi trebalo (dispozicija osećanja), a neka osećanja rede ili gotovo nikad (dispozicija neosećanja). Postoje, dakle, za individuu karakteristični načini emocionalnog reagovanja - karakterne emocionalne reakcije, preferirane emocionalne reakcije ili emocionalne dispozicije - koji su

94

deo njenog karaktera ili ličnosti (crta ličnosti). Ove razlike doprinose da u istoj situaciji različite osobe reaguju različitim osećanjima. Na primer, četiri putnika u automobilu koji je, za malo, izbegao sudar, reagovaće različitim emocijama: strahom, besom, srećom i ravnodušnošću. Emocionalne dispozicije su posledica bazičnih uverenja o sebi, drugima i situaciji koja se najčešće formiraju u detinjstvu (infantilne emocionalne dispozicije) i koje se, kao kognitivni stil, automatski aktiviraju u stresnim situacijama kao preformirana ili preferirana reakcija. Prema tome, idealna ličnost ne bi imala nikakve emocionalne dispozicije već bi reagovala fleksibilno. Upoređivanjem određenog tipa stimulusne situacije i emocionalnih odgovora, možemo ustanoviti da kod većine ljudi postoje neki afektivni kvaliteti koje oni ne doživljavaju i ne izražavaju ni u onim situacijama u kojima bi to bilo najprirodnije. U pitanju je hronični obrazac ili dispozicija neosećanja. Ovakav „izostanak” određenih emocionalnih reakcija dovodi do gubljenja onih funkcija kojima bi takve emocije pomogle osobi da se bolje adaptira na stimulusnu situaciju. Zbog toga u ovom slučaju govorimo o negativnom poremećaju osećajnosti, odnosno o deficitarnim osećanjima. Deo emocionalnog profila ličnosti koji obuhvata ovakva osećanja je zona deficitarnih osećanja. Deficitarna osećanja su uglavnom ego-distona osećanja. Tako, na primer, osoba kod koje je ljubomora deficitarno osećanje, nikada nije ljubomorna, pa čak ni onda kada se neko udvara njenom partneru i kada ovaj prihvata to udvaranje. Kod većine ljudi možemo ustanoviti da postoje neke emocionalne reakcije koje su preferirane, kojima ona daleko češće reaguje nego što bi to bilo potrebno. Kao da je osoba izabrala neka osećanja kao najbolja u svojoj relaciji sa svetom, pa čak i onda kada ova osećanja ne odgovaraju prirodi stimulusne situacije. Kada osoba doživljava i pokazuje određeno osećanje u neodgovarajućim situacijama, ili, pak, u odgovarajućim situacijama, ali na neprihvatljiv način, tada govorimo o pozitivnom poremećaju osećajnosti, a sama osećanja nazivamo neadekvatna, iskrivljena, preterana ili eska-lirana osećanja,66 Ova osećanja lociramo u onom delu emocionalnog profila koji se zove zona preteranih osećanja. Tako, na primer, osoba kod koje je ljubomora preterano osećanje Često je ljubomorna i u situacijama u kojima joj partner ne daje nikakav 66Odrednice „pozitivno” i „negativno” nemaju vrednosnu konotaciju, već o negativnom poremećaju govorimo kada nema nečega čega bi trebalo da ima, a o pozitivnom poremećaju govorimo onda kada ima nečega čega ne bi trebalo da ima.

95

objektivan povod, ili koja, kada ima povod, reaguje na krajnje neprihvatljiv način. Preterana osećanja su uglavnom ego-sintona osećanja, tako da osoba iz svoje subjektivne tačke gledišta i procene - smatra da je njeno osećanje sasvim opravdano i adekvatno.67 Kada je određeno osećanje hronična i veoma česta reakcija neke osobe, ono će u mnogim situacijama biti neadekvatno. Ukoliko je takvo osećanje značajnije poremećeno, reč je o patološkoj crti ličnosti ili o karakter opatskom osećanju (na primer, karakteropatska ljubomora). U susretu s konkretnim pacijentom, terapeut teži da rekonstruiše njegov specifični emocionalni profil, tako što pokušava da odredi koji specifični emocionalni kvaliteti spadaju u zonu adekvatnih emocionalnih reakcija, a koji u zonu deficitarnih i u zonu preteranih emocionalnih reakcija. Životni problem i/ili poremećaj koji je predmet terapije, uglavnom je povezan s deficitarnim i/ili preteranim emocionalnim dispozicijama.

Adekvatna emocionalna reakcija Adekvatno osećanje je svaka emocionalna reakcija koja je svojim kvalitetom (vrstom emocije), intenzitetom, trajanjem i načinom izražavanja, primerena objektivnoj stimulus-noj situaciji. Da bi adekvatnost neke emocije bila koliko-toliko objektivna kategorija, potrebno je da postoji socijalna saglasnost o njenoj adekvatnosti, odnosno da postoji sud druge osobe koja potvrđuje adekvatnost određene emocionalne reakcije.68 Ovo iz razloga što je osoba nužno subjektivna u proceni svojih emocionalnih reakcija, te ona sama nije dovoljno pouzdan kriterijum adekvatnosti. Svaka emocionalna reakcija koja je razumljiva i opravdana procenjivaču, može biti označena adekvatnom, kao što i svaka nerazumljiva i neshvatljiva reakcija može biti označena neadekvat67Poseban slučaj je kada osoba u samoj situaciji svoju emocionalnu reakciju smatra opravdanom, ali kada nakon izvesnog vremena pokazuje da se od nje distancira. Takav sklop događaja objašnjavamo time da je osećanje rezultat jednog dela ličnosti koji se aktivirao u samoj situaciji, a da je isto osećanje ego-distono za neki dmgi deo koji se aktivirao po prestanku stimulusne situacije. 68Iako su realnost i adekvatnost socijalno definisane, potvrda drugog lica ne znači automatsku potvrdu adekvatnosti odredenog osećanja, jer to lice može imati određene zablude i predrasude. Kao što ćemo kasnije pokazati, veliki deo problema vezanih za osećajnost nastaje tako što roditelji svojoj deci neka osećanja pogrešno definišu kao neadekvatna, a neka druga, opet pogrešno, kao adekvatna. U psihoterapijskoj situaciji terapeut je taj „objektivni” procenjivač koji proverava da li je određeno osećanje saobraženo objektivnoj stimulusnoj situaciji, odnosno da li je adekvatno ili neadekvatno. Pretpostavlja se da je psihoterapeut tokom svog treninga stekao sposobnost da toleriše različite definicije realnosti, što mu daje potrebnu fleksibilnost u određivanju adekvatnosti neke emocionalne reakcije.

96

nom.69 Bilo koje specifično osećanje može biti adekvatno (u odgovarajućem kontekstu), kao što može biti neadekvatno ili patološko (u neodgovarajućem kontekstu), što znači da se kriterijumi za ocenjivanje adekvatnosti ne mogu tražiti u samoj prirodi datog osećanja. Na problem kriterijuma adekvatnosti ukazao je još Aristotel: „...teško je odrediti tačno kako, zbog kakvih stvari i koliko vremena se treba ljutiti i gde je granica između ispravnog i pogrešnog stava” (frag. 1126b). ,JCo se ljuti za šta treba, i na koga treba, i kako treba, i kada treba i onoliko koliko treba, toga hvale” (frag. 1126a).70 Čini nam se da savremena psihologija nema šta suštinski da doda Aristotelovim razmišljanjima na ovu temu, već treba da ih razradi i operacionalizuje. Naš način definisanja kriterijuma adekvatnosti (i neadekvatnosti) određene emocionalne reakcije je u okviru KER modela. U osnovi, adekvatnost emocionalne reakcije određujemo tako što je upoređujemo sa stimulusnom situacijom. KER model omogućava da na emocionalnu reakciju ne gledamo intuitivno i globalno, već da je analiziramo po segmentima kako ona nastaje. To znači da se određuje adekvatnost opažanja stimulusne situacije, adekvatnost shvatanja stimulusne situacije, adekvatnost njenog vrednovanja, adekvatnost intenziteta i trajanja osećanja i adekvatnost izražavanja (socijalna prihvatljivost i efikasnost). Emocija će biti adekvatna ukoliko stimulusna situacija zaista postoji, ukoliko ju je ispravno vrednovala, ukoliko su intenzitet i trajanje osećanja razumljivi, i ukoliko osećanje izražava na socijalno prihvatljiv i učinkovit način.71 Dakle, na osnovu KER modela možemo izdvojiti šest osnovnih pitanja za procenu adekvatnosti neke emocionalne reakcije:

69Kao što smo ranije istakli, to ne znači da neadekvatna osećanja nemaju svoju logiku. Terapeut je dužan da otkrije i razume sistem značenja koje je pacijent, koji oseća neadekvatno osećanje, pripisao stimulusnoj situaciji, ali iako on razume tu logiku, on je ne prihvata. 70Aristotel je, sebi svojstvenim rečnikom, ukazao na postojanje pozitivnog i negativnog poremećaja osećajnosti: „Ljude, naime, koji nisu u stanju da se naljute za šta bi morali da se naljute smatraju za glupe, a isto tako i one koji se ne ljute kako treba, ni kada treba ni zbog čega treba” (Nikomahova etika, fragment 1126a). 71Još jedan kriterijum za ocenu adekvatnosti neke emocionalne reakcije je subjektova svesnost o njoj, odnosno tačno prepoznavanje šta se oseća i zbog Čega. O važnosti ovog kriterijuma raspravljamo u poglavljima: Emocije i svest, Raspoloženja i Emocionalna inteligencija.

97

1. Adekvatnost percepcije: Da li je osoba tačno opazila stimulusnu situaciju? 2. Adekvatnost apercepcije: Da li je osoba ispravno shvatila stimulusnu situaciju? 3. Adekvatnost valorizacije: Da li je osoba razumljivo vrednovala stimulusnu situaciju? 4. Adekvatnost telesne reakcije: Da li su razumljivi intenzitet i trajanje emocionalne reakcije? 5. Adekvatnost svesnosti: Da li osoba tačno opaža i prepoznaje šta oseća i u vezi sa čim? 6. Adekvatnost adaptacije: Da li osoba reaguje na pro-menljivu ili na nepromenljivu stimulusnu situaciju? 6a. Adekvatnost aloadaptacije (akcije): Da li osoba izražava osećanje na socijalno prihvatljiv način i utiče na promenu stimulusne situacije? 6b. Adekvatnost autoadaptacije (mentalnih operacija): Da li osećanje pokreće mentalne operacije koje u razumnom vremenu dovode do promene referentnog okvira i do prihvatanja nepromenljive stimulusne situacije? Bilo koji negativan odgovor na postavljena pitanja ukazuje na postojanje neadekvatne emocionalne reakcije. Što je negativan odgovor bliži prvom pitanju, to je veći stepen neadekvatnosti. Tako, na primer, ukoliko stimulusna situacija objektivno ne sadrži one elemente koje je subjekt percipirao, tada nije reč o objektivnom ili reaktivnom već o halucinatornom ili iluzijskom osećanju, itd.

Adekvatno i „pozitivno” osećanje Uobičajeno je da neko ko govori o svojim osećanjima izjavi da se oseća „dobro” ili „loše”. Ova subjektivna vred-nosna procena afektivnog stanja dovela je do toga da većina ljudi razlikuje „pozitivna” (prijatna) i „negativna” (neprijatna) osećanja. Šta više, uobičajeno je da se o pozitivnim i negativnim osećanjima govori i u stručnoj literaturi.72 Međutim, neprijatna osećanja ne samo da nisu negativna, nego su veoma korisna jer svako ovakvo osećanje ima neku svoju pozitivnu funkciju i svrhu. Kako je opšti kontekst u kojem nastaju neprijatna osećanja procena da je ugrožena neka vrednost, tako možemo reći da je, u evolu-

98

tivnom smislu, opšta funkcija neprijatnih osećanja preživljavanje. Dok neprijatna osećanja služe preživljavanju, prijatna osećanja su povezana s kvalitetom života. U tom smislu, može se reći da su neprijatna osećanja važnija jer je preživljavanje fundamentalniji koncept od kvaliteta života. S druge strane, bilo koje „dobro” ili „pozitivno” osećanje može biti patološko. Na primer, euforija označava neadekvatnu radost. Zbog toga nijedno osećanje ne može biti a priori i samo po sebi proglašeno za negativno ili pozitivno. Svako osećanje, bez obzira da li je prijatno ili neprijatno, može biti ispoljeno na patološki način, a tada je bolje govoriti o neadekvatnoj emocionalnoj reakciji. Logika da su prijatna osećanja dobra i da im treba po svaku cenu težiti, a da su neprijatna osećanja loša i da ih treba po svaku cenu izbegavati i suzbijati je pogrešna, hedonistička logika. Samo kada su u pitanju biološki programi (frustrirane potrebe ili pojava bola) neprijatnost je zaista signal da se dešava nešto loše. Socijalni programi često nameću neprijatnost koju osoba mora tolerisati kako bi se adaptirala. Malo dete, koje je, prema prirodi stvari nesoci-jalizovano, ima hedonistički sistem funkcionisanja, tako da je važan aspekt afektivne socijalizacije detetovo saznanje da su neka neprijatna osećanja dobra i da su neka prijatna osećanja loša. Osoba koja veruje da su neprijatna osećanja loša, sama će ova osećanja definisati kao problem, a onda će na odgovarajuće načine pokušati da razreši problem, odnosno da se „otarasi” neprijatnih osećanja (na primer, alkoholom, drogama ili lekovima). Na taj način se osoba udaljava od života, jer nisu problem neprijatna osećanja već su ona samo posledica ili signal postojanja problema u životnoj situaciji. Kada osoba kao problem ne definiše ta neprijatna osećanja već problem vidi u situaciji koja je dovela do neprijatnih osećanja, tada ona dobija moć da radikalno ukloni razloge za neprijatna osećanja: da promeni stimulusnu situaciju ili da je, ukoliko je neprihvatljiva, prihvati i pomiri se s njom. Čak i kada su u pitanju neadekvatna neprijatna osećanja koja nisu posledica postojanja neke stvarne stimulusne situacije već pogrešnog načina razmišljanja i vrednovanja, tada, opet, nije problem u samim osećanjima već u načinu apercepcije i valorizacije, tako da jedini pravi način da se osoba prestane 72Razlog je implicitna hemijska paradigma koja daje utisak naučnosti jer se osećanja shvataju kao da odražavaju pozitivnu (privlačeću) ili negativnu (odbi-jajuću) valentnost prema svom predmetu. Ne samo da je ovaj koncept staromodan i da potkrepljuje zabludu da su pozitivna osećanja dobra, a negativna loša, već je neka osećanja nemoguće svrstatn, ni u pozitivna, ni u negativna.

99

osećati neprijatno jeste da promeni svoju unutrašnju logiku.73

Adekvatno i „autentično” osećanje Često se u psihologiji i psihoterapiji koristi pojam autentično osećanje, iako je ovaj pojam krajnje neodređen. Prema postavkama humanističke psihologije, autentična ličnost je ona ličnost koja je u skladu sa svojom suštinom, koja nije otuđena od svoje prave prirode. Pod autentičnim osećanjem bi se podrazumevala ona emocionalna reakcija koja dolazi iz pravog i suštinskog jezgra ličnosti („pravog Ja”). U ovakvim konceptualizacijama postoji jedan vred-nosni momenat jer iz njih sledi da u strukturi ličnosti postoji „lažno Ja”, a samim tim i „lažna” ili „veštačka osećanja”. S praktičnog, psihoterapijskog aspekta, koncept „autentičnosti” je potpuno neupotrebljiv, osim kao lepa fraza, jer još niko nije definisao jasne kriterijume na osnovu kojih bi se moglo razlikovati nečije pravo Ja od lažnog, kao ni autentično osećanje od veštačkog osećanja.74 Zbog toga je potrebno naglasiti da „autentično” i adekvatno nisu sinonimi.

Adekvatno i ego-sintono osećanje Svaki subjekt koji je svestan svog osećanja zauzima odnos prema njemu tako što ga ocenjuje kao adekvatno (ego-sintono) ili kao neprihvatljivo i neadekvatno (ego-dis-tono). Dakle, ego-sintono osećanje je ono osećanje za koje je subjekt uveren da je ono adekvatno, ali to još ne znači da je ono zaista adekvatno jer subjektovo uverenje nije dovoljan kriterijum. Kao što smo već rekli, za procenu adekvatnosti nekog osećanja potrebna je socijalna provera, odnosno saglasnost drugih ljudi o njegovoj adekvatnosti. Zbog toga je potrebno shvatiti da su distinkcije adekvatno-neade-kvatno i sintono-distono potpuno različite dimenzije. Kao što neko neadekvatno osećanje može biti ego-sintono, tako i ad73Ne smatramo da se ne treba boriti protiv samog osećanja neprijatnosti, već da suzbijanje neprijatnosti može biti samo pomoćno, ali nikako i glavno sredstvo u prevladavanju emocionalne krize. To odgovara razlici između radikalne i simptomatske terapije. 74Pokušaj određenja koje je od dva subjektova ambivalentna osećanja „autentično”, može postati svojevrsna zamka jer se unapred pretpostavlja da je samo jedno osećanje „pravo” osećanje. Naše stanovište je da su oba osećanja rezultat subjektove procene situacije, i da su oba osećanja legitimna. Izlaz iz ambivalentnosti treba tražiti u razrešenju subjektove unutrašnje inkonzistentnosti, a ne u odbacivanju jednog njegovog, „lažnog” dela, u korist „pravog” dela njegove ličnosti.

100

ekvatno osećanje može biti ego-distono.75

Adekvatna kontrola osećanja Tokom šezdesetih godina kada je počela da se uobliča-va humanistička psihologija i psihoterapijske škole koje su povezane s njom, definisano je jedno „pravilo” u vezi s osećanjima, a koje glasi: „Treba izražavati svoja osećanja!”. Tada su terapeuti ubeđivali svoje pacijente da uvek treba pokazati šta se oseća, jer će jedino tako sačuvati svoje mentalno i telesno zdravlje i jer će jedino tako sebe sprečiti da „pobegnu od bliskosti” sa svojom socijalnom okolinom. Nažalost, oni su zaboravili da se ne može biti blizak sa svima i da postoje brojne situacije u kojima je upravo potrebno suzdržati se od pokazivanja svojih osećanja.76 Zbog toga je potrebno, kada govorimo o adekvatnim emocionalnim reakcijama, spomenuti i problem adekvatne kontrole osećanja. Adekvatno osećanje koje subjekt stavlja u relaciju s nekim objektom ili situacijom, samo je deo jednog šireg okvira: subjektovog adekvatnog odnosa sa svetom. U takvom širem odnosu, subjektova sposobnost da adekvatno ne oseća ili da adekvatno ne izrazi određeno osećanje prema nekom objektu ili u nekoj situaciji, ima istu vrednost kao i sposobnost adekvatnog osećanja. Jedino subjekt koji ima na raspolaganju obe mogućnosti - oba izbora - raspolaže dovoljnom fleksibilnošću za uspostavljanje optimalnog odnosa sa svetom socijalnih objekata. Nedostatak jednog od ova dva izbora osiromašuje subjekt i čini da njegove reakcije postaju prisilni automatizmi. Pošto nas zanima koliko je subjekt u stanju da oseti i izrazi svoje osećanje u situaciji u kojoj je to najbolja reakcija, kao i to koliko je u

75Za neurotične poremećaje je karakteristično đa je neadekvatno osećanje ego-distono, a za poremećaje ličnosti, psihoze i psihosomatske poremećaje da je neadekvatno osećanje ego-sintono. 76Polazeći od jednog pravila o ljudskom ponašanju koje glasi: „Svako ljudsko ponašanje može biti najbolja reakcija u odgovarajućem kontekstu”, možemo izvesti zaključak da postoje konteksti u kojima je najbolja reakcija upravo neosećanje i/ili neizražavanje emocije. I obrnuto: izražavanje osećanja u nekim situacijama može biti sasvim neprihvadjivo. Osoba koja, na primer, redom izražava svoja najdublja osećanja prolaznicima na ulici, verovatno može biti uhapšena i podvrgnuta psihijatrijskom pregledu. Većina transakcionih analitičara smatra da je potrebno uvažavati socio-kultumu realnost u kojoj žive naši pacijenti, pa samim tim i kulturalne obrasce kojima data kultura reguliše i sankcioniše izražavanje emocija. Etički je veoma problematična praksa „radikalnih” terapeuta koji smatraju da promenjeni pacijenti treba da postanu socijalni aktivisti koji će se zdušno boriti protiv socijalnih zabluda i predrasuda, s obzirom na cenu koju bi morao da plati takav revolucionar u sukobu s apstraktnim društvenim pravilima. To ne znači da smatramo da je kulturalni obrazac dobar i nepromenljiv - naprotiv, ali do promene kulturalnog obrasca dolazi sporo i potrebno je primenjivati metode koje mogu da utiču na opšlu populaciju (medije, knjige, javne nastupe itd.).

101

stanju da odustane od svog osećanja i njegovog izražavanja u situaciji u kojoj je ta reakcija najbolja, možemo govoriti o dve vrste nesposobnosti ili o dve vrste gubitka: o gubitku adekvatnih emocionalnih reakcija i o gubitku adekvatnog neosećanja. To znači da u psihoterapiji jedne pacijente učimo kako da izražavaju svoja osećanja, a da druge učimo kako da kontrolišu ili ne izražavaju svoja osećanja. Često se susrećemo s oba zadatka kod iste osobe jer je jedno osećanje prigušeno, a neko drugo preterano. Psihoterapijske tehnike podesne za kontrolu osećanja dajemo u posebnom poglavlju. Adekvatno neosećanje treba razlikovati od neadekvatnog neosećanja. Dok je adekvatan izostanak emocionalne reakcije (najbolji) izbor subjekta, bez obzira đa li se za taj izbor subjekt odlučio svesno ili nesvesno, neadekvatan izostanak emocionalne reakcije je uvek posledica unutrašnje prisile o čemu će biti više reči u poglavlju o deficitarnim osećanjima.

Izostanak adekvatnog osećanja Postoje neke situacije u kojima je se s velikom izve-snošću može očekivati da će osoba nešto osetiti. Ako vas, na primer, na ulici, nepoznata osoba iznenada uštine, vero-vatno ćete osetiti strah ili ljutnju, ili mešavinu ova dva osećanja. Međutim, ako neko ne oseti ni jedno ni drugo osećanje (za koja smatramo da su adekvatna objektivnoj stimulusnoj situaciji), tada dolazimo do zaključka da se radi o izostanku adekvatne emocionalne reakcije. Iako su veoma retke one situacije u kojima možemo pretpostaviti da bi većina ljudi reagovala istom emocijom (afektivnim kvalitetom) - jer različiti ljudi u istoj situaciji mogu imati nekoliko različitih, ali adekvatnih emocionalnih reakcija - izostanak bilo kakvog osećanja straha u veoma opasnim situacijama ukazuje na negativni poremećaj osećajnosti.

102

NEADEKVATNA OSEĆANJA Adekvatna osećanja smo definisali kao sled događaja unutar KER modela tako što svaki događaj zadovoljava kriterijume adekvatnosti. To znači da je tačno opaženo zbivanje u spoljašnjem svetu, da je to zbivanje shvaćeno na tačan način, da je to zbivanje vrednovano na prihvatljiv način, da je osoba svesna svog osećanja i da su njegovi intenzitet i trajanje razumljivi, da se osećanje izražava na socijalno prihvatljiv način i da to izražavanje deluje adaptivno u odnosu na početno zbivanje u spoljašnjem svetu. Tek kada su svi ovi kriterijumi zadovoljeni, možemo govoriti o adekvatnoj emocionalnoj reakciji kao što je predstavljeno u tabeli.

Tabela: KER sekvence adekvatnog osećanja.

103

Kako su u našem modelu predstavljeni procesi koji se aktiviraju fazno ili u sekvencama tako da rezultat jednog procesa pokreće naredni proces, sledi da se, kada je jedan od procesa ili KER segmenata „poremećen”, to mora odraziti i na sledećim segmentima, tako da nužno nastaje neadekvatno osećanje. Ukoliko, na primer, neko halucinira stimulusnu situaciju na koju emocionalno reaguje, svakako da će njegovo osećanje biti poremećeno. Početna greška se nužno prenosi i reprodukuje na ostalim nivoima: iskrivljena percepcija, netačna apercepcija, validacija bez značaja jer nije zasnovana na stvarnosti, nerazumljiv intenzitet i trajanje osećanja, nerazumljiv i neučinkovit način izražavanja. Prvo pravilo za razumevanje neadekvatnih osećanja u svetlu KER modela je da se greška u jednom segmentu nužno prenosi na naredne segmente kruga. Zbog toga je izuzetno važno pronaći onaj segment u kome nastaje greška koja se dalje prenosi na ostale nivoe. Kako neadekvatna osećanja drukčije zovemo iskrivljena osećanja, KER segment, u kome nastaje početna greška, nazivamo početak iskrivljenja. Ako stimulusna situacija stvarno postoji, ali je osoba koja emocionalno reaguje shvata na iskrivljen način, emocionalna reakcija će biti neadekvatna. Kada neko ispravno shvata situaciju na koju emocionalno reaguje, ali joj pripisuje neadekvatnu vrednost, njegova reakcija će takođe biti neadekvatna. Ukoliko svoje osećanje izražava akcijom koja je socijalno neprihvatljiva, tada je osećanje neadekvatno izraženo. Kada je akcija socijano prihvatljiva, ali neefikasna jer nije dovela do razrešenja rešive stimulusne situacije, tada je izražavanje osećanja takođe neadaptivno, pa samim tim i neadekvatno. Jasno je da se u svim ovim situacijama radi o različitim kvalitetima neadekvatnosti, tako da bismo mogli, iz strukturalnog aspekta, izvesti drugo pravilo: Sto je početni događaj u lancu iskrivljenih segmenata bliži početku kružne emocionalne reakcije to je veći stepen njene neadekvatnosti. U tom pogledu susrećemo se sa strukturalnom neadekvatnošću, koju je potrebno razlikovati od socijalne neadekvat-nosti.77 Prve sekvence emocionalnog kruga dovode do nastanka osećanja (postojanje stimulusne situacije, percepcija, apercepcija i valorizacija), srednje sekvence se tiču doživljavanja osećanja (telesna reakcija i svesnost), a poslednje sekvence (akciona tendencija, biranje akcije i sama akcija) 77Poenta je u tome što je doživljavanje osećanja privatni čin koji, ukoliko osećanje nije izraženo, izmiče socijalnoj percepciji, a samim tim i proceni neadekvatnosti. Zbog toga se kao neadekvatna opažaju osećanja koja su izražena na neprihvatljiv način. To je, donekle, suprotno našem strukturalnom stavu da se stepenom neadekvatnosti meri stepenom udaljenosti subjekta od stvarnosti.

104

tiču se izražavanja osećanja. U tom smislu možemo govoriti o patologiji nastajanja, o patologiji doživljavanja i o patologiji izražavanja osećanja. U sledećoj tabeli su dati različiti stepeni strukturalne neadekvatnosti u odnosu na početak kružne emocionalne reakcije (stimulusnu situaciju).

Tabela: Kontinuum strukturalne neadekvatnosti osećanja. Znak (-) je za postojanje greške u segmentu, a znak (+) za njegovu ispravnost. I projektivne emocije (halucinatome, iluzijske i fantazmatske, II disaperceptivne emocije, III dis-valorizacijske emocije, IV prolongirane, preintenzivne i di-satribucijske emocije, V disekspresivne i maladaptivne emocije, VI adekvatne emocije.

Patologija nastajanja osećanja Patologija nastajanja osećanja se odnosi na one segmente emocionalnog luka koji dovode do nastanka osećanja (telesne reakcije). Ova patologija se može dodatno razvrstati na patologiju predstavljanja stvarnosti i patologiju vrednovanja.

Patologija predstavljanja stvarnosti Nepostojanje stimulusne situacije. Kao što smo već istakli, stimulusna situacija je određena promena u spoljašnjem svetu koju osoba doživljava kao veoma važnu. Patološki procesi na ovom nivou se izražavaju tako što osoba reaguje na stimulusnu situaciju koja uopšte

105

ne postoji. Najteži poremećaj nastaje kada osoba halucinira stimulusnu situaciju. Žena koja ima slušne halucinacije postaje veoma uplašena ili besna kada „čuje” komšije kako joj viču da je „kurva”. Struktura same halucinacije je takva da osoba nije svesna čulne obmane jer ona zaista čuje glasove koji dolaze iz spoljašnjeg sveta. Psihotično ljubomorni muž koji sa svojom ženom šeta ulicom postaje besan kada „vidi” da je nepoznati muškarac namignuo njegovoj ženi i time joj dao „znak” ili kada „čuje” da joj je taj muškarac u prolazu nešto promrmljao. U pitanju je dakle, veoma veliko udaljavanje od stvarnosti koje je karakteristično za psihoze, tako da osećanja koja su rezultat ovog procesa nazivamo halucinatorne emocije. 78 Netačnost percepcije i mentalnih predstava. Poremećaj nastaje na ovom nivou kada stimulusna situacija stvarno postoji, ali je osoba nedovoljno tačno opaža. Psihopatološki mehanizam je u funkciji „obmane čula” ili iluzije, tako đa govorimo o iluzijskim emocijama. Na primer, u polumrač-noj ulici žena se užasnula kada je videla veoma krupnog čoveka koji joj se približava čudnim koracima, da bi se smirila kada je videla da je u pitanju niski starac koji je na leđima nosio veliku kutiju. Dali smo primer za jednu uobičajenu iluzijsku emociju koja ne ukazuje na značajniju psihopatologiju. Tek kada neko često i hronično vidi ili čuje iskrivljenu realnost, može se raditi o psihopatologiji. Tada su, kao i kod halucinatomih osećanja, u pitanju kompleksi koji kontaminiraju percepciju. Na primer, patološki ljubomoran muž kontroliše suprugu tako što pre ulaska u stan na vratima prisluškuje i čuje kako se ona smeje s nekim muškarcem. U napadu ljubomore skoro razvaljuje vrata i otkriva da je bio u pitanju glas susetke koja je promukla. Nivo percepcije, u stvari, je nivo mentalnih predstava. Percept je mentalna predstava koja je nastala kao rezultat percepcije, odnosno kao unutrašnja reprezentacija spoljašnje stvarnosti. Međutim, za razliku od „spoljašnje” percepcije moguće je govoriti i o „unutrašnjoj” percepciji, odnosno o mentalnim predstavama koje dolaze iz psihe i rezultat su imaginacije, mašte, asocijativnih tokova i nesvesne dinamike. Tipičan primer su emocije koje su rezultat imaginacije. Sposobnost imaginacije je veoma važna i korisna funkcija jer omogućuje kreativnost i simu78Imaginacija ima sličnu strukturu jer stimulusna situacija ne postoji u stvarnosti, već je osoba samo pretpostavlja i zamišlja. Razlika je u tome što tokom imaginacije zna da zamišlja, dok je kod halucinacija uverena da „opažena” situacija jeste stvarnost. Zbog toga patološke emocije koje su rezultat imaginacije obrađujemo u okviru percepcije i mentalnih predstava.

106

liranje različitih situacija u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti. Imaginacija, međutim, može biti upotrebljena ili zloupotrebi)ena, a najčešće je zloupotrebljena kada je u funkciji psihičkih kompleksa. Upravo zbog toga što su mentalne predstave konkretne (slikovite, auditivne ili verbalne) ljudski mozak ne razlikuje dovoljno dobro predstavu objektivne stvarnosti (percept) od predstave moguće stvarnosti (mentalna predstava koja je rezultat imaginacije), tako da, makar deli-mično, na ove predstave reaguje kao da su stvarnost, što uključuje i emocionalne reakcije. Tipična neadekvatna emocija koja je rezultat imaginacije je preterana zabrinutost kada osoba zamišlja moguće ugrožavajuće situacije u sadašnjosti ili budućnosti. Osnovna karakteristika neadekvatnih osećanja, koja nastaju kao rezultat imaginativnih mentalnih predstava, jeste njihova neadaptivnost. Ovakva imaginacija ne samo da ne pomaže osobi da se bolje pripremi na mogućnu sadašnjost i budućnost, već je upravo blokira u tome. Zbog toga ovu vrstu neadekvatnih osećanja nazivamo fantazmatskim osećanjima. Njihovo razrešenje podrazumeva otkrivanje onih psihičkih procesa, dinamizama i struktura koje dovode do takve imaginacije. Netačnost apercepcije. Kada do početnog iskrivljenja dolazi na nivou apercepcije, stimulusna situacija postoji i tačno je opažena, ali osoba pogrešno shvata realnost. Patološki ljubomorni suprug, koji sedi kod kuće, svako zakašnjenje svoje supruge duže od tri minuta shvata vremenom koje je ona iskoristila da bi bila s drugim muškarcem. Ona zaista kasni i on to dobro primećuje, ali on to uvek tumači na opisani način. Nijednog trenutka ne pomišlja na neka druga moguća i verovatna značenja (razloge) njenog kašnjenja: zastoj u saobraćaju, susret s prijateljicom, čekanje u redu u banci itd. Kada je pogrešno pripisano značenje određenoj stimu-lusnoj situaciji tada se ona neadekvatno i vrednuje. Moguće su dve varijante. Prva je da osoba pogrešnim shvatanjem „nadraži” neku, inače adekvatnu, vrednost. Dvanaestogodišnja devojčica se potpuno uspaničila kada je shvatila da joj curi krv iz vagine. U pitanju je bila prva menstruacija, ali ona to nije znala jer je njena porodica bila veoma konzervativna te je nije pripremila za tu mogućnost očekujući da će tek u četrnaestoj godini dobiti menstruaciju. Devojčica je krv shvatila kao dokaz neke ozbiljne unutrašnje bolesti, što je aktiviralo vrednosti kao što su „zdravlje” i „život”. Dakle, zbog pogrešne interpretacije stimulusa i konteksta „bolest”, umesto konteksta „menstruacija”, aktiviran je vrednosni

107

sistem i došlo je do neadekvatne emocionalne reakcije. Druga varijanta je upravo suprotna: zbog pogrešnog shvatanja stimulusa ne dolazi do „nadraživanja” sistema vrednosti tako da izostaje adekavatna emocionalna reakcija. Pedesetogodišnja žena koja je mislila da je posled-nju menstruaciju doživela pre šest meseci primećuje „menstrualnu” krv, i to shvata kao „poslednje trzaje” menstrualnog ciklusa, odnosno kao posledicu hormonskog disbalansa. Zbog takvog tumačenja ona ne smatra pojavu krvi važnom i ignoriše je. Nekoliko meseci kasnije ispostavlja se da je u pitanju karcinom materice. Da je pojavu krvarenja shvatila u kontekstu „bolest” umesto u kontekstu „menstruacija” bile bi aktivirane vrednosti „zdravlje” i „život;” ona bi se u-plašila i zabrinula, otišla bi na pregled što bi možda, bilo presudno za uspešnu terapiju. Neadekvatna osećanja, koja su rezultat netačne apercep-cije, veoma su česta. Do početnog iskrivljenja u segmentu apercepcija dolazi zbog toga što subjekt nema neke važne informacije, što koristi netače informacije ili zbog raznih grešaka u zaključivanju (logičke greške) što sve možemo obuhvatiti zajedničkim imenom kognitivne distorzije ili disapercepcija. Kada je početno iskrivljenje na nivou apercep-cije tada je nužno identifikovati one kognitivne distorzije koje su tome doprinele, i popraviti ih. To znači da svaki psihoterapeut mora posedovati određena znanja o kognitivnim distorzijama i o metodama njihovog ispravljanja. Ovakve emocije nazivamo disaperceptivne emocije. Patologija vrednovanja: atipično vrednovanje Kada stimulusna situacija postoji, kada je osoba tačno registruje i kada je tačno shvata, tada zavisi od njenog vrednosnog sistema kako i koliko će je vrednovati. Ljudi se međusobno razlikuju po tome šta im je vredno, jer ono što je za neke ljude vrednost za druge ljude je bezvredno. Ljudi se takođe razlikuju i po tome koliko cene određene vrednosti, odnosno kakav hijerarhijski red unose između različitih vrednosti. Za nekoga je „ljubav” vrednost broj jedan, vrednija od „zdravlja” i „materijalnog bogatstva”, a za drugoga je „materijalno bogatstvo” daleko vrednije i od „zdravlja” i od „ljubavi”. Pa, ipak, uprkos ovim individualnim razlikama u svakoj kulturi postoji izvesna vrednosna matrica koja definiše raspone „normalnih” vrednosti. To znači da možemo govoriti o vrednovanjima koja su društveno prihvatljiva, koja su u skladu s kulturnom vrednosnom matricom, i nasuprot tome, o vrednovanjima koja

108

su društveno „čudna” ili neprihvatljiva, devijantna ili atipična.79 Jedino u tom smislu možemo govoriti o patologiji vrednovanja. Kada neko, nerazumljivo mnogo, ceni neku vrednost tada je u pitanju precenjivanje vrednosti ili hipervalorizaci-ja, a kada neko, nerazumljivo malo, ceni neku vrednost, tada je u pitanju potcenjivanje vrednosti ili hipovalorizacija. Da bi emocija bila adekvatna, značenje koje se pripiše stimulusu treba da „nadraži” adekvatno cenjenu vrednost. Međutim, do toga neće doći ukoliko je vrednosni sistem subjekta atipičan. Stimulacija precenjene vrednosti dovešće do preterano intenzivne reakcije i do reakcije preterano dugog trajanja (preterano ili hipervalorizacijsko osećanje). S druge strane, stimulacija potcenjene vrednosti će dovesti do izostanka emocionalne reakcije ili do reakcije nerazumljivo slabog intenziteta (deficitarno osećanje). Na primer, „zdravlje” je vrednost koja se u našoj kulturi nalazi među visoko cenjenim vrednostima i stimulusne situacije koje ugrožavaju zdravlje praćene su jakim osećanjima. Kada neko precenjuje zdravlje, kada je ono važnije od svih drugih vrednosti, tako da, na primer, majka uplašena za svoje zdravlje odbija da poljubi svoje dete jer se ono možda u školi zarazilo nekim virusom, tada se radi o hipohondriji, odnosno o preteranom strahu od bolesti i stalnoj zabrinutosti za zdravlje. Kada neko potcenjuje svoje (ili tuđe) zdravlje, tada će on, u svim onim situacijama u kojima procenjuje da je zdravlje ugroženo, ostati ravnodušan, bez motiva da se pokrene na akciju kako bi zaštitio zdravlje. Dakle, za razumevanje adekvatnosti i neadekvatnosti emocionalnih reakcija potrebno je identifikovati onu vrednost koja „stoji” iza postojanja preterane emocionalne reakcije ili iza nepostojanja emocionalne reakcije. Vrednosti nisu neki apstraktni elementi u referentnom okviru individue, već su u pitanju uverenja o vrednostima. Svaka vrednost je sistem ideja i zaključivanja kojim se dokazuje zašto je ona vrednost i zašto vredi onoliko koliko je osoba ceni (logika vrednovanja). Rad na neadekvatnim osećanjima, koja su produkt atipičnog sistema vrednosti, zahteva od svakog psihoterapeuta poznavanje onih sistema i tehnika koje su u stanju da izazovu promene u vrednosnom sistemu subjekta. Ovo je od posebne važnosti zbog toga što su ovakve neadekvatne emocionalne reakcije česte u psihoterapijskom radu. 79U savremenim društvima koja su heterogena, sastavljena iz različitih subkultura koje imaju svoje vrednosne matrice, još je teže govoriti o patološkom ili devijantnom vrednovanju.

109

Terapija patološkog nastanka osećanja Kako su halucinatome i iluzijske emocije relativno retke, a fantazmatske emocije poseban problem, za razumevanje adekvatnosti nastanka emocije možemo se usmeriti na apercepciju i valorizaciju jer ove funkcije simbolišu dva osnovna principa: princip realnosti i princip vrednosti. Poremećaj apercepcije zahteva kognitivnu terapijsku intervenciju, a poremećaj valorizacije intervenciju na vrednosnom sistemu. Ove odnose možemo predstaviti tabelarno.

Patologija doživljavanja osećanja Preterani intenzitet nekog osećanja u smislu veoma snažne telesne reakcije je direktna posledica grešaka koje nastaju u apercepciji i u valorizaciji. Maksimalno snažni neprijatni afekt nastaje tako što osoba veruje da je na najgori mogući način ugrožena njena vrhovna vrednost. Zbog toga je smanjenje intenziteta osećanja povezano s intervencijama na prethodnim segmentima. Preterano trajanje nekog osećanja ili prolongirana emocionalna reakcija takođe nije samostalna funkcija telesne reakcije, već drugih procesa koji joj prethode ili koji joj slede. U odnosu na različite stimuluse može se govoriti o različitom trajanju adekvatne emocionalne reakcije. Grubo prekoračenje ove granice dovodi do toga da govorimo o prolongiranoj emociji, prolongiranom afektu ili prolongiranom raspoloženju. Zbog delovanja psihičkih kompleksa i protimičnog efekta može doći do toga da se osoba hronično preokupira određenim mentalnim predstavama,

110

da razvije sklonost ka specifičnom tipu apercepcije i valorizacije, da na meta-nivou potkrepljuje i održava dato osećanje, da pokušana aktivnost ne dovodi do adaptacije i slično. Identifikacija i korekcija ovih procesa skraćuje trajanje određenog osećanja. Kada patologiju doživljavanja osećanja posmatramo kroz prizmu svesnosti o osećanju, tada pored anatribiicije i parcijalne svesnosti o osećanju, možemo iđentifikovati različite oblike disatribucije (somatizacija, psihologiziranje, patološke meta-emocije, patologiziranje) o čemu je bilo reči u poglavlju Emocije i svest. Ovde spadaju i drugi oblici poremećenog stava prema sopstvenom osećanju kao što je netačna procena njegove adekvatnosti ili neadekvatnosti.

Patologija izražavanja osećanja Kada je početno iskrivljenje na nivou akcije usmerene ka stimulusnoj situaciji, to znači da stimulusna situacija postoji, da je tačno opažena i shvaćena, da je ispravno vrednovana, ali da je osećanje izraženo na problematičan način koji ne dovodi do readaptacije. Ukoliko se osvrnemo na naš primer s ljubomornim mužem, to bi moglo da izgleda ovako: vraćajući se, nenajavljeno, ranije s posla, on zatiče u bračnom krevetu svoju suprugu s nepoznatim muškarcem. Uzima pištolj i oboje ih ubija. Stimulusna situacija postoji, tačno je opažena, tačno protumačena, razumljivo vrednovana, intenzitet ljubomore je razumljivo snažan, ali je način izražavanja, odnosno delovanja na stimulusnu situaciju potpuno socijalno neprihvatljiv. Socijalna neprihvatljivost ogleda se u tome što će ovaj muž ići u zatvor zbog dvostrukog ubistva. U odnosu na dva glavna kriterijuma za ocenu adekvatnosti izražavanja osećanja - efikasnost i socijalnu prihvatljivost - možemo razlikovati nekoliko kombinacija od kojih svaka zahteva različit terapijski pristup.

111

Trening efikasnog emocionalnog izražavanja (TEEI) namenjen je ljudima koji i ne razmišljaju o stvarnom cilju ili efektu svoje emocionalne reakcije. Tipično je da ovi ljudi veruju da se samo „spontano” izražavaju, da nemaju mogućnost izbora svoje reakcije jer je ona, na primer, genetski programirana, da ne žele da postanu „manipulatori” i pozivaju se na parolu da uvek treba izražavati osećanja. Trening se sastoji u tome da shvate koliko je važan efekat emocionalne reakcije (adaptacija) i da nauče da biraju način izražavanja emocije koji će biti najefikasniji za konkretnu situaciju. Ovaj trening je namenjen i onima koji polaze od toga da emocionalna reakcija mora biti efikasna sama po sebi i koji ne gledaju stvarni učinak njihove reakcije na druge ljude. Trening socijalno prihvatljivog emocionalnog izražavanja (TSPEI) je namenjen dvema kategorijama klijenata: ne-socijalizovanim i presocijalizovanim. Nesocijalizovani izražavaju svoje emocije na jedan primitivan i snažan način koji se kreće od socijalne neprihvatljivosti u smislu neukusa, pa sve do kršenja zakona. Na primer, neki ljudi imaju problem sa govorom kada počnu da osećaju snažniju ljutnju (ili neko drugo osećanje) u smislu da veoma teško govore, ne nalaze reči i produkuju kratke i jednostavne stereotipne rečenice. Razlog je u tome što tokom razvoja nije došlo do integracije emocije i govora. Ovi ljudi ne samo da nemaju mogućnost da emociju izraze verbalno, na civilizovan i simboličan način tako da ih drugi razumeju, već je izražavaju kroz ponašanje, često preterano i nepromišljeno (acting-out). Blokiranje verbalnog izražavanja dovodi do preteranog bihejvioralnog izraza. S druge strane, postoje ljudi, koji su posebno prisutni na našem podneblju, koji kada se snažnije naljute počinju skoro automatski da psuju, vređaju i primitivno se izražavaju, čak iako sami smatraju da to nije dobro. Kako psovke i uvrede nisu socijalno prihvatljive i samo pogoršavaju konflikt, ovi ljudi donose odluku da više neće psovati, ali u sledećoj situaciji ponavljaju obrazac. Razlog je u tome što je emocija ljutnje kao specifično mentalno stanje povezana s primitivnim načinom verbalnog izražavanja. U oba slučaja je tokom treninga potrebno osobu dovesti u stanje da zaista oseća ljutnju, a onda joj pomagati da počne da se verbalno izražava, odnosno da se izražava jasno i bez uvreda, da „kulturno viče”. Druga kategorija su preterano socijalizovani ljudi čiji su lični standardi o tome šta je socijalno prihvatljivo izražavanje emocija daleko iznad stvarnih standarda datog društva. Zbog toga je njihov način izražavanja,

112

na primer, ljutnje atipičan, nedovoljno energičan, a samim tim drugim ljudima nejasan i neuverljiv. Trening ove kategorije sastoji se u popravljanju definicije socijalne prihvatljivosti, izazivanju osećanja ljutnje i stimulisanju energičnijeg načina izražavanja.

PRETERANA OSEĆANJA U ovom poglavlju bavimo se emocionalnim reakcijama čiji je intenzitet preterano veliki80 i neadekvatnim emocionalnim reakcijama koje imaju jasnu iznuđivačku funkciju.

Preintenzivne emocionalne reakcije Opreterano snažnoj emociji govorimo onda kada je njen kvalitet (vrsta emocije) u skladu s objektivnom stimu-lusnom situacijom, ali kada se za njen veliki intenzitet ne može naći objektivan razlog u stimulusnoj situaciji. Tako, na primer, to što je neko u gužvi naleteo na subjekt može biti opravdan razlog za subjektovo osećanje ljutnje, ali je neopravdana reakcija subjekta koji svoj bes izražava tako što drugog udara kišobranom po glavi. Reč je, dakle, o emocionalnoj reakciji koja svojim intenzitetom (kvantitetom) ne odgovara stimulusnoj situaciji.81 Razlog zbog kojeg u istoj opasnoj situaciji neki ljudi postanu oprezni, a neki budu „preplavljeni” snažnim afektom straha, leži u tome što različiti ljudi istu situaciju tumače i vrednuju na različite načine. Snaga emocionalne reakcije koja nije proporcionalna objektivnoj situaciji, uvek je proporcionalna značenju i značaju koje je subjekt pripisao toj situaciji. Za „višak” intenziteta emocije mora postojati „višak” u subjektivnoj proceni značenja i značaja situacije. Analizom subjektove procene i doživljaja situacije uvek dolazimo do „opravdanosti” velikog intenziteta njegove emocije. Iskrivljeni doživljaj situacije koji uzrokuje neadekvatan i preteran intenzitet osećanja je u funkciji postojećeg referentnog okvira 80Iako pojam preterano osećanje označava i osećanje koje preterano dugo traje (prolongirana emocionalna reakcija), ovu kategoriju smo izostavili jer smo je obradili u poglavlju o raspoloženjima. 81Iako se, u suštini, radi o preteranom intenzitetu emocionalnog doživljaja, često je njegova posledica neprihvatljiv način izražavanja osećanja. Međutim, ova dva koncepta se ne mogu izjednačiti, jer se dešava da preterano jako osećanje nije praćeno socijalno neprihvatljivim oblikom izražavanja, kao što t osećanja koja nisu preintenzivna mogu biti izražena na neprihvatljiv način. Ta-kode je potrebno obratiti pažnju na to da preterano osećanje može označavati osećanje čiji je intenzitet preterano jak, ali i osećanje koje preterano drugo traje (prolongirana emocionalna reakcija).

113

subjekta. Pošto pripisivanje iskrivljenog značenja i značaja određenoj situaciji nije slučajni proces, potrebno je otkriti u referentnom okviru onu logiku koja je odgovorna za preterani intenzitet osećanja. Neadekvatno veliki ili patološki intenzitet nekog osećanja treba tražiti u onim procesima koji su kreirali takvo osećanje: u apercepciji i valorizaciji. Kao što sledi iz prethodnog poglavlja, postoje tri mogućnosti: preterano ugroža-vajuće shvatanje stimulusne situacije (grandiozna apercep-cija) aktiviralo je neku normalnu vrednost; realno shvatanje situacije aktiviralo je neku precenjenu vrednost (hipervalori-zacija); ili je, pak, preintenzivno osećanje nastalo tako što je došlo do kombinacije grandiozne percepcije i hipervalori-zacije. Kod osoba koje su sklone preintenzivnim emocionalnim reakcijama, terapijska intervencija se sastoji u korekciji apercepcije (kognitivne intervencije) i valorizacije (intervencije na vrednosnom sistemu). Pored opisanog kongruentnog preintenzivnog osećanja moguće je identifikovati još nekoliko načina na koje nastaju preterano snažna osećanja, a koji spadaju u emocionalnost podeljenog subjekta: metaemocionalna eskalacija i sumacija osećanja.

Metaemocionalna eskalacija Meta-emocija je osećanje koje nastaje kao reakcija na neko drugo osećanje koje mu prethodi. Ova pojava spada u fenomene podeljenog subjekta jer učestvuju dva dela ličnosti: deo koji oseća originalno osećanje i deo koji oseća meta-osećanje. Kada je meta-emocija ista kao i originalno osećanje, tada može doći do stvaranja preintenzivnog osećanja. Na primer, osoba koja veruje da će je preterano snažan strah ubiti jer će dovesti do infarkta, kada u nekoj situaciji odreaguje veoma snažnim strahom (originalno osećanje) i kada to primeti, upravo zbog toga što se snažno uplašila dodatno će se uplašiti za svoje srce (metaemocija). Strah će biti pojačan meta-strahom, na šta osoba može dodatno reagovati meta-meta-strahom, upadajući u začarane krugove sve do „preplavljivanja” preintenzivnim strahom. Terapija sklonosti ka preintenzivnim osećanjima ovog tipa je prvenstveno fokusirana na metanivo i meta-kognicije kako bi se sprečio nastanak meta-osećanja.

114

Sumacija osećanja Psihički mehanizam koji doprinosi pojavi preteranih osećanja - o kojima smo govorili u poglavlju o afektivitetu podeljenog subjekta - najbolje možemo prikazati analizom jednog primera. Na terapiju dolazi devojka čiji simptomi liče na „fobiju od društva nepoznatog muškarca”. U prvom razgovoru saznajemo da je ova devojka bila pre tri godine žrtva silovanja. Od tada joj se ,javlja” paničan strah u situacijama u kojima je ona sama u prisustvu nepoznatog muškarca (na ulici, u liftu, susret na stepeništu, itd.). Ovakav strah je, prema svom intenzitetu, veoma sličan strahu koji je osećala kada je shvatila da će neko pokušati da je siluje. Ukoliko prihvatimo pretpostavku da je razumljiva izvesna količina straha koju žena oseća u prisustvu nepoznatog muškarca u čije namere ne može biti sigurna, onda se postavlja pitanje odakle dolazi „višak” straha. Kod opisane osobe je došlo do sumacije osećanja straha koji je reakcija na situaciju ovde i sada (prisustvo nepoznatog muškarca) i do reaktivacije onog straha koji dolazi iz prošle, onde i onda situacije (silovanje). Oba ova straha se sabiraju u panični strah koji njeno ponašanje u ovim situacijama čini simptomatičnim. Osećanja čiji preterani intenzitet nastaje tako što se jednom osećanju koje je reakcija na situaciju „ovde i sada” pridodaje isto takvo osećanje koje je reakcija na neku prošlu situaciju („onda i onde”), nazivaju se sumirana osećanja (Moiso, 1986). Ekstreman oblik sumacije osećanja je jedna vrsta emocionalne inkontinencije (nesuzdržavanja osećanja) u kojoj subjekt reaguje snažnom emocijom na sve one stimuluse iz spoljašnje sredine koji ga asociraju na emotivno nerazrešenu situaciju iz prošlosti. Osnovni psihički mehanizmi koji učestvuju u sumiranim osećanjima jesu projekcija i regresija.82 Kada aktuelna stimulusna situacija subjekta podseća ili asocira na neku prethodnu situaciju, on na sadašnju situaciju projektuje mentalne sadržaje iz stare situacije (projekcija), a njegovom doživljaju sadašnje situacije se pridodaje doživljaj prethodne situacije (regresija). Kada su sumirana osećanja predmet terapijskog rada, tada je osnovni cilj pomoći subjektu da emocionalno razreši situaciju iz prošlosti koju projektuje u aktuelne situacije. Kada su za pacijenta sumirana osećanja ego-sintona, tada je cilj da on shvati da su ona neadekvatna, te da prema 82Projekcija i regresija su neodvojive: kod svake projekcije postoji regresija i u svakoj regresiji postoji projekcija. Kada se neki mentalni sadržaji projektuju na drugog, subjektov doživljaj uvek ima kvalitet regresivnog u sebi.

115

njima treba da zauzme određenu distancu, odnosno da postanu egođistona. Nakon toga se pacijentu pomaže da shvati otkuda dolazi „višak” njegovih osećanja, a kada se to postigne, terapija se usmerava na originalnu emocionalno nerazrešenu situaciju iz prošlosti.

Akumulacija osećanja Poseban oblik sumacije osećanja jeste akumulacija osećanja za koju je karakteristično da subjekt potiskuje ili prigušuje neko osećanje u brojnim situacijama, da bi ga, u situaciji u kojoj mu se čini da je to opravdano, izrazio s preteranim intenzitetom. Tako neke majke koje žele da budu savremene i ne traumiraju svoje dete, pokušavaju da dete vaspitavaju bez ljutnje na njega. U brojnim situacijama one prigušuju i potiskuju svoju ljutnju i pokušavaju da detetu lepo objasne šta ne treba da radi, da bi, u situaciji u kojoj im se čini da je dete prešlo sve granice, reagovale neobuzdanim besom. Iako se fenomen akumulacije osećanja manifestuje kao izliv preintenzivnog osećanja, on, prema svojoj prirodi, spada u oblast deficitarnih emocija. U ovu grupu spadaju i neke vrste premeštenih osećanja u kojima subjekt prigušuje neko osećanje u jednoj situaciji đa bi ga izrazio s preteranim intenzitetom u drugoj. Reč je o situacijama u kojima je subjekt prisiljen da, iz nekog razloga priguši osećanje koje oseća prema jednom objektu, da bi ga, na najmanji povod izrazio prema nekom drugom objektu. Primer za to je službenik koji oseća ljutnju prema svom šefu, ali ne sme da je izrazi kako ne bi izgubio posao, ali je zato preterano izražava prema osobi prema kojoj mu je bezbedno da je izrazi: prema potčinjenom, svojoj ženi ili detetu.

Emocionalni šok ili emocionalna trauma Prilično neodređen pojam emocionalni šok koristi se da bi se označila preterana emocionalna reakcija čiji je intenzitet toliki da subjekt privremeno gubi kontakt sa stvarnošću. Karakteristično je da su situacije koje dovode do emocionalnog šoka iznenadne i da ugrožavaju neku osnovnu životnu vrednost subjekta, neko temeljno uverenje o sebi, drugima ili svetu. Drugim rečima, osoba je u emocionalnom šoku kada se naglo, bez upozorenja i pripreme, dogodi ono što se nikako nije smelo do-

116

goditi ili za šta je verovala da je nemoguće da se dogodi. Kako mu je datom stimulusnom situacijom ugrožen ili poništen osnovni životni postulat, subjekt to doživljava kao potpunu katastrofu, kao „smak sveta”, odbijajući da prihvati realnost događaja.

Iznuđivačke emocije Određena neadekvatna osećanja javljaju se kao emocionalne dispozicije i imaju osobinu da se stepenasto pojačavaju (eskaliraju) sve dok osoba, koja ih oseća, ne ostvari neku željenu reakciju od svoje okoline. Iako je kod iznudivačkih osećanja tipično da osoba reaguje potpuno neodgovarajućom vrstom (kvalitetom) osećanja - na primer, u situaciji u kojoj bi bilo logično da se naljuti, ona postaje tužna i počinje da plače - spomenuti mehanizam eskalacije dovodi do toga da se često manifestuju kao preintenzivna osećanja, pa ih opisujemo u sklopu preteranih osećanja. Zbog opisane eskalacije, ova osećanja se nazivaju i eskali-rana osećanja.

Iznuđivanje emocijama Emocionalni profil većine ljudi pokazuje da postoje neka osećanja koja se češće pojavljuju od drugih osećanja. Ova osećanja nazivamo preferirana osećanja, jer se čini kao da je osoba izabrala da ova osećanja često koristi u svojoj komunikaciji sa svetom. Tako ima ljudi koji su češće, i u adekvatnim i u neadekvatnim situacijama, ljuti, plašljivi ili tužni. Kada neka osoba hronično pokazuje svetu jedno osećanje, kada je odabrala jednu dominantnu vrstu emocionalnog odnosa sa svetom spoljašnjih objekata, to ukazuje da to osećanje obavlja neku važnu funkciju u njenom odnosu sa svetom. Subjekt koji se najčešće ljuti na svet, u stvari, pokušava da svojom ljutnjom „natera” svet da zadovolji njegove želje. U ovakvom odnosu subjekta i sveta ljutnja je samo sredstvo kojim subjekt pokušava da uredi svet u skladu sa svojim zamislima. Osoba koje se hronično i često ljuti na druge ljude, pokazuje da je nezadovoljna njima i da želi da oni promene svoje ponašanje u skladu s njenim očekivanjima. Posmatranjem ponašanja osobe koja je često tužna, dolazimo do zaključka da je tužna u svim onim situacijama koje joj nisu po volji.

117

Tuga postaje neka vrsta apela drugim ljudima da, ako žele da osoba ne bude tužna, promene svoje ponašanje ili situaciju u kojoj se osoba nalazi. Osoba koja je često prestrašena, svojim strahom traži od socijalne sredine da je zaštiti od sveta. Strah postaje poziv u pomoć upućen nekoj moćnoj figuri u okolini. Tek kada ta moćna osoba pristane da faktički ili simbolički zaštiti subjekt, strah (privremeno) prestaje. Suština ovakvog odnosa sa svetom, a prvenstveno sa svetom socijalnih objekata, koji se zasniva na doživljavanju i pokazivanju određene emocije jeste u tome da ta emocija traje i da se pojačava sve dok se od socijalne sredine ne iznudi određena reakcija. Zbog toga ove emocije nazivamo iznuđivačke emocije.

Iznuđivačka i manipulativna osećanja Opisano iznuđivanje željene reakcije druge osobe određenim osećanjem, jeste svojevrsna manipulacija, ali se ne sme zaboraviti da se radi o nesvesnom procesu čiia je iznuđivačka funkcija ispod praga svesnosti subjekta.83 To znači da subjekt zaista doživljava svoje osećanje i da nije svesan da njime nešto iznuđuje od svoje okoline. To je važno naglasiti, jer je potrebno praviti razliku između iznuđivačkih i manipulativnih osećanja. Manipulativno osećanje se često ne oseća nego se glumi ili simulira, a subjekt je svesan da osećanje prikazuje drugoj osobi kako bi od nje izmamio određenu reakciju.84

Skriptiranje iznuđivačkih osećanja Iznuđivačka osećanja su emocionalne dispozicije stvorene i usvojene u detinjstvu. U porodičnoj sredini u kojoj dete odrasta, nemaju sva detetova osećanja istu moć. Neka njegova osećanja roditelji ignorišu i zabranjuju, a neka imaju tu „snagu” da pokrenu roditelja na akciju zadovoljenja neke detetove potrebe ili želje. Kada dete otkrije da neko 83Alfred Adler (1926) je prvi ukazao da različiti tipovi Ličnosti koriste različita osećanja kako bi iznudili neku reakciju od svoje okoline. Erik Bern (1964) je iznuđivačka osećanja označio kao reketosećanja (racket feelings), jer je uočio sličnost s jednim oblikom kriminala koji se naziva reketiranje (iz- 4 nuđivanje novca nuđenjem zaštite). 84Manipulativna osećanja se često susreću kod histrioničnih ličnosti i kod veštih prevaranata, ali ih pokazuju i ostali ljudi u određenim životnim situacijama.

118

njegovo određeno osećanje „uzrokuje” zadovoljenje njegovih potreba i želja, ono će naučiti da to isto osećanje treba osetiti i izraziti svaki put kada želi da mu roditelji zadovolje potrebu ili želju. Tako nastaju preferirana osećanja kojima dete „upravlja” spoljašnjim Svetom (roditeljima). Razmotrimo jedan primer. Žena koja je imala teško detinjstvo za šta je okrivila svoju majku, „prestrogu” i „bez ljubavi”, zarekla se da će jednoga dana, kada bude imala svoje dete, učiniti sve kako bi ono bilo srećno, a ne nes-rećno kao što je ona bila. Kada je zaista dobila svoje dete, majka je primetila da svaki put kada dete zaplače, ona mora da otkrije šta nije u redu i zadovolji njegovu potrebu. U komunikaciji majke i deteta uspostavio se jedan transakcioni obrazac: detetov plač je bio signal koji je majka tumačila znakom da je dete nesrećno (jer srećna deca nikada ne plaču), i da (ako je dete nesrećno) ona nije dobra majka. Zbog toga je detetov plač kod majke izazivao jako osećanje neadekvatnosti i krivice, što ju je pokretalo na akciju trenutnog zadovoljenja pretpostavljene detetove potrebe ili želje. Kada je dete poraslo, opisani obrazac se zadržao: svaka frustracija bi rezultirala u plaču i tuzi, što bi majku pokretalo na željenu akciju. To se pojačavalo pred drugim ljudima i na javnim mestima, jer majka ne samo da je osećala krivicu, nego i stid, pa je bivalo dovoljno da se dete ispred prodavnice igračaka rasplače da bi mu majka kupila igračku koju je poželelo. Iz navedenog primera je sasvim jasno da tuga i plač postaju način na koji dete iznuđuje željenu reakciju od svoje majke. Pravi problem je međutim, što dete pogrešno gene-ralizuje svoje iskustvo s majkom i veruje da tuga ima moć da uzrokuje željenu reakciju drugoga, ili bar onog drugoga koji je naklonjen detetu. Zbog toga ovaj obrazac postaje pravilo koje će dete, kasnije, kada odraste, nesvesno pokušati da primeni na sve druge ljude koji ga okružuju. Kako mnogi od tih ljudi neće imati uverenja kao detetova mama, ono će zbog toga imati probleme.

Eskalatorna fantazija Kako dete uobličava svoju sliku sveta (referentni okvir) na osnovu informacija i pravila koja vladaju u porodici, ono će razviti jedno grandiozno i magijsko verovanje da tuga i plač imaju moć da nateraju svet da mu zadovolji želje. Navedeno pravilo ima značaj životnog aksioma koji se ne preispituje. Zbog toga, kada drugi ljudi ne odgovore u skladu

119

s očekivanjima osobe - kada ih njena tuga ne pokreće na očekivano ponašanje - ona neće odustati od svog pravila i eventualno, pokušati da na neki drukčiji način utiče na ponašanje druge osobe. Naprotiv, osoba će postati još tužnija. Razlog za pojačavanje tuge jeste njena težnja da potvrdi bazični aksiom o čarobnoj moći tuge, te će verovati: „Nisam dobila ono što želim, ne zbog toga što tuga nema tu moć da druge natera da mi zadovolje potrebu, nego zbog toga što nisam bila dovoljno jako tužna ili zbog toga što nisam bila dovoljno dugo tužna”. Ovakvo uverenje - koje zovemo eskalatorna fantazija - predstavlja razlog što iznuđivačko osećanje teži pojačavanju intenziteta i trajanja, stoga se ne javlja samo kao osećanje neadekvatnog kvaliteta, nego i kao osećanje neadekvatnog intenziteta i trajanja.

Iznuđivačka osećanja i „faktor supstitucije” Adekvatno osećanje tuge se javlja u kontekstu koji odgovara gubitku nekog značajnog objekta. Međutim, iznuđivačka tuga se javlja i u brojnim drukčijim kontekstima. U navedenom primeru se može primetiti da je dete tužno kada je frustrirano ili kada mu je nezadovoljena neka želja, a to su konteksti koji bi više odgovarali osećanju ljutnje. Pažljiva analiza pokazuje da se navedena osoba često žalosti, a gotovo nikada ne ljuti. Na osnovu tog podatka zaključujemo da je preterano pokazivanje tuge povezano s nedostatkom ljutnje. U većini porodica se doživljavanje i izražavanje nekih detetovih osećanja potkrepljuje, dok se izražavanje nekih drugih osećanja zabranjuje. Tipičan je seksualni stereotip po kojem se dečacima zabranjuju strah i tuga, a potkrepljuje ljutnja, dok se devojčicama zabranjuje ljutnja, a potkrepljuje strah i tuga. U takvom sistemu potkrepljivanja, dete nauči da neka zabranjena osećanja suprimira tako što ih zamen-juje dozvoljenim, iznuđivačkim osećanjima. U našem primeru to znači da je dete, koje je naučilo da iznuđuje tugom, istovremeno naučilo da umesto ljutnje pokazuje tugu. Dakle, jedna od funkcija iznuđivačkih osećanja je i njihov doprinos u supstituciji adekvatnih, ali zabranjenih osećanja.85 85Frojd je prvi ukazao na mogućnost supstitucije osećanja. On je smatrao da anksioznost, koja u njegovoj teoriji zauzima centralno mesto, može biti trans* formisana u bilo koje drugo osećanje (Freud, 1917). Fanita Ingliš je razradila teoriju po kojoj bilo koje osećanje može biti supstituisano bilo kojim drugim iznuđivačkim osećanjem (English, 1971).

120

Intrapsihičke funkcije iznudivačkih osećanja Postoje situacije u kojima se ono što smo đo sada označavali iznuđivačkim osećanjem, oseća i izražava i kada je osoba sama - kada pored nje nema nekoga od koga bi mogla nešto da iznuđuje. Tako, na primer, osoba koja je često tužna pred drugim ljudima, u situacijama u kojima je takođe sama, pokazuje osećanje tuge i samosažaljenja. U ovim situacijama se ne radi o socijalnim funkcijama osećanja tuge, već o njegovim psihičkim funkcijama. Osoba koja usamljeno tuguje, tim osećanjem potkrepljuje svoju uspostavljenu predstavu o sebi, drugima i svetu. Osoba koja je ljuta i kada je sama, u stvari, potkrepljuje svoju poziciju ispravne i pravedne osobe, kao što potkrepljuje i poziciju drugih, kao onih koji nisu u pravu, koji greše i koji ne znaju bolje.86 S druge strane, kada je osoba sama, to ne znači da nije u nekoj simboličkoj transakciji. Mnoge osobe se, kada su same, „obraćaju” zamišljenoj osobi i s njom stupaju u „unutrašnji dijalog”. Tako neko može nastaviti svađu s drugim i kada ostane sam, ili se može „obraćati” samome sebi, inter-nalizovanim roditeljima ili samome Bogu.

Tretman iznuđivačkih osećanja Osnovno pravilo u radu s iznuđivačkim osećanjima jeste da ih ne treba potkrepljivati. Teraput pruža podršku (su-port) pacijentu koji oseća samo onda kada ovaj izražava adekvatno, ili, naročito, deficitarno osećanje: terapeut pruža utehu pacijentu koji je adekvatno tužan zbog stvarnog gubitka, ili pacijentu koji đo tada tugu nije izražavao ni na sahrani voljenih osoba. Ne treba pružati utehu osobi koja je često tužna i plačljiva, jer se time samo potkrepljuje patološki obrazac eskaliranog osećanja. To praktično znači da terapeut ili ignoriše eskalirano osećanje pozivajući pacijenta da misli ili se usmerava na supstituisano i suprimirano osećanje. Razmotrimo četiri osnovna koraka u terapiji iznuđivačkih osećanja: 86Fanita Ingliš je ukazala na ovu vrstu upotrebe emocija od strane usamljenih osoba (English, 1976), a Erskin i Zalcman su opisali mehanizme sa-mopotkrepljivanja koji uključuju bazične životne pretpostavke, specifična sećanja, misli i fantazije, a koje vode „gajenju” specifičnih skriptnih osećanja (Erskine i Zalcman, 1979).

121

1.Identifikacija problematičnosti osećanja Nije svako iznuđivačko osećanje disfunkcionalno i problematično. Ljudi se okružuju takvim partnerima koji se uklapaju u njihove preferirane obrasce izražavanja osećanja. Prema tome, neki par može lepo da živi obostrano verujući da je ljutnja znak odbacivanja, pa će je izbegavati, da bi oboje bili tužni onda kada su nezadovoljni. Da bi obrazac eskaliranog emocionalnog reagovanja bio predmetom psihoterapijskog rađa, on mora biti povezan s definisanim problemom’ ili poremećajem. Tek kada otkrije ovu povezanost, psihoterapeut preispituje iznuđivačko osećanje. Drugi način na koji iznuđivačko osećanje može postati predmet psihoterapijskih intervencija jeste kada pacijent, koji je u transfemom odnosu prema terapeutu, pokuša da na njega utiče iznudivačkim osećanjem. 2.Rekonstruisanje logike iznuđivanja Terapeut određuje kontekst u kome osoba oseća eskalirano osećanje, a zatim i njegovu unutrašnju logiku, odnosno sistem pacijentovih predstava povezanih s preteranim osećanjem. Terapeut se posebno usmerava na otkrivanje sadržaja eskalatomih fantazija i verovanja: da osećanje ima moć da izazove promenu ponašanja drugih, da se njegova neefikasnost opravdava nedovoljnim intenzitetom ili nedovoljnim trajanjem.87 Ukoliko je iznuđivačko osećanje za pacijenta ego-sintono, terapeut vrši njegovu ego-distonizaciju. Otkrivanje i definisanje istorijskih uslova u kojima je nastao obrazac iznuđivačkog osećanja, takođe ima veliki uticaj na razumevanje njegove logike. 3.Korekcija logike iznuđivanja Proces identifikacije logike pacijentovog sistema eskalacije određenog osećanja, često je istovremeno i proces njegovog osvešćivanja i korekcije, a nekada je korekciju potrebno uraditi odvojeno. Osnovni cilj terapije jeste da pacijent shvati šta želi da ostvari putem iznuđivačkog osećanja, i da razradi adekvatnije načine ponašanja kojima će ostvariti ono što želi. 87Prigodne terapijske intervencije koje adresiraju transakcionu i iznudivaćku funkciju osećanja su: „Kad bi vaše osećanje bilo poruka upućena nekom drugom, kome bi bila upućena i kako bi glasila?”; „Kako drugi treba da reaguju da biste vi prestali da osećate osećanje X?”; „Šta treba da se desi da biste vi prestali da osećate osećanje X?”; „Kada osećate osećanje X, šta mislite o sebi, a šta o drugima?”; itd.

122

4.Stimulisanje supstituisanog osećanja Nekada je fokus terapije potrebno usmeriti na ono osećanje koje je „prekriveno” iznuđivačkim osećanjem. Time se otvaraju putevi za izražavanje zabranjenih osećanja kao i za adekvatniji odnos sa stvarnošću.

DEFICITARNA OSEĆANJA U situacijama kada bi bilo najnormalnije đa neka osoba oseća i izražava neka osećanja, ali ona to ne čini, govorimo o emocionalnom deficitu ili o negativnom poremećaju osećajnosti.

Karakterna i situaciona afektivna deficitarnost Često susrećemo ljude za čiju afektivnost je karakteristično da gotovo nikada u svome životu nisu osetili ili izrazili neko određeno osećanje. Kako je reč o karakternoj crti u domenu osećajnosti, izostanak ili nedostatak specifičnih emocionalnih odgovora nazivamo karakterna afektivna deficitarnost. Hronični nedostatak određenih emocija kao što su strah, ljutnja, tuga, ljubav, itd., bitno osiromašuje ličnost za one psihičke, socijalne i somatske funkcije koje inače sadrže nedostajuća osećanja. Drugim rečima, repertoar emocionalnih odgovora tih ljudi je bitno osiromašen. Osoba koja nikada, od kada zna za sebe, nije bila tužna i nije plakala, pa, čak, ni na sahrani sopstvenog roditelja, upravo pokazuje karakternu afektivnu deficitarnost. To je specifičan emocionalni kvalitet (vrsta osećanja) koji pojedincu nedostaje tokom čitave životne istorije, te se može reći da je uočeni deficit uvek „emocija-specifičan”. Karakterni afektivni deficit je uvek potencijalno patološki, jer predstavlja trajno strukturalno osiromašenje osećajnog repertoara, čime se smanjuje mogućnost adaptacije subjekta na svet koji ga okružuje. Za razliku od hroničnog nedoživljavanja određenog osećanja, koje postoji bez obzira na situaciju u kojoj se subjekt nalazi, postoji i situaciona afektivna deficitarnost, kada osoba ne oseća određeno osećanje u nekim situacijama ili prema nekim objektima, a bilo bi prirodno ili logično da ga oseća, dok, nasuprot tome, isto osećanje oseća u nekim drugim situacijama ili prema nekim drugim objektima. Tako, na prim-

123

er, sin nije osetio, niti pokazao tugu nakon očeve smrti, Što je predstavljalo iznenađenje za njegovu okolinu, jer je nekoliko meseci ranije bio izuzetno tužan zbog raskida sa svojom devojkom. 88 U slučaju situacione afektivne deficitarnosti nedostatak specifičnog osećanja je uvek „objekt-specifičan” ili „situa-cija-specifičan”. Dok je kod karakterne deficitarnosti izostanak osećanja određen stavom osobe prema samom osećanju, kod situacione deficitarnosti izostanak osećanja je određen stavom osobe prema objektu ili situaciji jer je osobi neprihvatljivo da prema datom objektu ili situaciji oseća ili izražava određeno osećanje. Važno je shvatiti da situaciona afektivna deficitarnost može biti adekvatna (kontrola osećanja) ili neadekvatna (hiperkontrola osećanja).

Psihički mehanizmi afektivne deficitarnosti Tri osnovna načina neosećanja ili neizražavanja osećanja jesu: emocionalni defekt, nesvesno ili potisnuto osećanje i prigušeno osećanje. U radu s pacijentima relativno je lako ustanoviti koji tip emocionalne deficitarnosti je u pitanju. Emocionalni defekt postoji kada se dato osećanje nikada ne oseća i ne izražava; prigušeno osećanje se doživljava, ali se ne izražava; a potisnuto osećanje se ne doživljava, ali se izražava. U odnosu na dimenzije „doživljavanje” i „izražavanje” sva tri tipa emocionalne deficitarnosti možemo predstaviti sledećom tabelom.

88U konkretnom slučaju analiza je pokazala da je tuga za ocem bila negirana i potisnuta, jer se sin identifikovao sa ulogom „glave porodice” čije su osobine snaga, odlučnost i racionalnost u cilju preuzimanja brige o majci i mladoj sestri.

124

Emocionalni defekt Emocionalni defekt je najteži negativan poremećaj osećajnosti. Subjekt nije u stanju da doživi i da izrazi neko određeno osećanje zato Što mu nedostaju kognitivne i mentalne strukture koje bi omogućile doživljavanje datog osećanja. Drugim recima, glavni problem je u defektu mentalnih struktura i nedostatku unutrašnjih kriterijuma kojima bi osoba mogla da definiše specifično značenje i važnost nekih stimulusnih situacija. U pitanju je razvojni defekt koji može obuhvatiti jednu ili više specifičnih emocionalnih reakcija (karakterna emocionalna deficitarnost). Kod nekih osoba, koje su označene kao antisocijalna struktura ličnosti, opažamo da nisu u stanju da osete osećanje krivice, bez obzira na vrstu svog ponašanja i težinu posledice koja je iz njega proizašla. Ove osobe nisu tokom procesa socijalizacije intemalizovale kriterijume kojima se defmiše šta je dobro, a šta loše, tako da ih i ne mogu primeniti u proceni svojih postupaka. Tek bi naknadnim usvajanjem ovih kriterijuma bilo moguće da ovakva osoba oseti osećanje krivice. Bilo koje osećanje može biti defektno, od ljubavi do straha. Tako, na primer, ljudi koji veruju da im se ništa ne može dogoditi, nemaju unutrašnji kriterijum na osnovu kojeg bi određene situacije procenili opasnim, pa ne osećaju strah i postaju patološki neustrašive. Kod nekih psihosomatskih bolesnika opisan je širi defekt osećajnosti koji obuhvata nekoliko specifičnih osećanja, poznat pod nazivom aleksitimija, o čemu će biti više reči u posebnom poglavlju.

Represija ili potiskivanje emocija Nesvesno osećanje je ono koje se ne doživljava, ali koje se izražava. Tipičan primer za nesvesno osećanje je potisnuto osećanje, odnosno osećanje kojeg subjekt nije svestan zbog delovanja psihičkog mehanizma potiskivanja. Potiskuju se mentalni sadržaji, a time i emocije, koji su subjektu nespojivi s njegovom predstavom o sebi, drugim ljudima i svetu. Drugim rečima, kada bi subjekt osvestio svoju potisnutu emocionalnu reakciju, veoma bi ružno počeo misliti o sebi, o drugima ili o svetu, što bi rezultiralo veoma snažnim neprijatnim osećanjima. Ovu logiku, koja istovremeno opravdava i uzrokuje potiskivanje, nazivamo

125

represorna fantazija. Da bi održao uspostavljenu sliku o sebi, drugima i svetu, subjekt odbija da bude svestan neprihvatljive emocije, bilo tako što joj ne dozvoljava da prodre do svesti, bilo što je, ukoliko je bila svesna, istiskuje iz svesti i selektivno „zaboravlja”. Najčešće se, pored samog osećanja, potiskuju i „zaboravljaju” i specifični mentalni sadržaji koji su povezani s datim osećanjem. Emocionalne reakcije, koje su predmet potiskivanja, neprihvatljive su za subjektovo Ja, odnosno ego-distone. Potiskivanje određenog osećanja može biti deo karakterne afektivne deficitarnosti, ali i situacione afektivne deficitarnosti. U prvom slučaju, potiskivanje je uvek „emocija-specifično” jer je subjektu neprihvatljivo da uopšte oseća neko određeno osećanje (na primer, mržnju), a u drugom, ono je „objekt-specifično” ili „situacija-specifično” jer je subjektu krajnje neprihvatljivo da oseća neko osećanje koje mu je inače prihvatljivo, prema nekom određenom objektu ili situaciji (na primer, kćerci kojoj je u redu da mrzi svoju drugaricu, neprihvatljivo je da oseća mržnju prema svojoj majci). Potisnuta emocionalna reakcija se „nalazi” u subjekto-vom nesvesnom, tako je subjekt ne doživljava i ne može je svesno ispoljiti. Uprkos tome, potisnuto osećanje utiče na ponašanje subjekta, pa se, prema definiciji, ipak ispoljava. Ono se manifestuje indirektno, kroz snove, omaške, simboličke radnje i simptome. Tako, na primer, osoba koja potiskuje svoje osećanje krivice u vezi s nekim svojim postupkom, može imati snove u kojima je proganjana ili može postati sklona samopovređivanju (koje ima značenje simboličkog samokažnjavanja). Do pretpostavke o postojanju potisnutog osećanja, terapeut dolazi analizom indirektnih oblika ispoljavanja.

Supresija ili prigušivanje emocija Prigušeno ili suprimirano osećanje je ono koje subjekt svesno doživljava, ali se bori protiv njega bilo s ciljem da ga ne oseća, bilo s ciljem da ga ne izrazi. Samo osećanje je locirano u egu subjekta. Subjekt ga ocenjuje ili neprihvatljivim ili prihvatljivim, ali njegovo ispoljavanje doživljava neprihvatljivim. U prvom slučaju prigušeno osećanje je samo po sebi ego-distono, a u drugom slučaju samo osećanje može biti egosintono, ali je njegovo izražavanje ego-distono. Tako, na primer, subjekt koji prigušuje osećanje krivice svestan je samog osećanja, ali se ponaša

126

tako da ljudima ne daje povod za zaključivanje da se on oseća krivim. Tipično je da je subjekt uveren da je izražavanje osećanja neprihvatljivo za druge i da bi time sebi naneo štetu. Prigušivanje, kao i potiskivanje, mogu biti određeni situacijom ili objektom (situacija-specifično ili objekt-spe-cifično) ili može biti hronična dispozicija, karakterna crta, u vezi sa izražavanjem uvek iste emocije (emocija-specifično).Takođe, kao i potiskivanje, prigušivanje osećanja može biti adekvatan ili neadekvatan manevar. Kada je adekvatno ono je uvek situaciono i odnosi se na adekvatno prigušivanje neadekvatnih emocija i na adekvatno prigušivanje adekvatnih emocija. Nekada, u terapiji neadekvatnih osećanja, pacijente učimo kako da svesno i efikasno suprimiraju neka osećanja, što će biti posebno obrađeno u poglavlju o kontroli osećanja. Neadekvatno prigušivanje je svaka dispozicija (karakterna emocionalna deficitarnost), mada može biti i situaciono prigušivanje kada se bezrazložno suprimiraju adekvatna osećanja. Neadekvatno prigušivanje je često za pacijenta ego-sintono, jer veruje u određenu pogrešnu logiku koja opravdava prigušivanje a zove se supresorna fantazija. Između potiskivanja i prigušivanja osećanja postoji bitna razlika: represija je psihički mehanizam kojim se osećanje održava izvan granica svesnog Ja, dok je supresija mehanizam pomoću kojeg svesno Ja upravlja osećanjem koje doživljava, kako ga ne bi izrazilo pred drugim ljudima. Potiskivanje je funkcija celokupne psihe, a prigušivanje je ego funkcija.

Supstitucija ili zamena osećanja Pod supstitucijom (zamenjivanjem) emocija podrazume-vamo psihički mehanizam koji doprinosi da se jedno neprihvatljivo (egodistono) osećanje pretvori u drugo, prihvatljivo (ego-sintono) osećanje. Supstitucija osećanja može biti svesna, kada se osoba trudi da umesto neželjenog osećanja oseti željeno, kao kada neraspoložena osoba želi da se razveseli ili kada osoba koja svoje pravo osećanje želi da sakrije od drugih, pa ga predstavlja kao neko drugo osećanje. I supstitucija može biti nesvesna kada je u pitanju nesvesni mehanizam odbrane. Frojd je opisao jednu vrstu nesvesne supstitucije koju je nazvao reaktivna formacija. U tom slučaju se jedno, potisnuto i ego-distono osećanje prema nekom objektu, zamenjuje drugim, suprotnim, svesnim i ego-sintonim

127

osećanjem prema istom objektu. Na primer, kćerka koja nesvesno mrzi svoju majku razvija stav snažne i preterane odanosti i ljubavi prema njoj. Supstitucija jedne emocije drugom, donosi subjektu određene unutrašnje psihološke dobiti jer izražavanje supsti-tuišućeg osećanja omogućava pražnjenje originalne emocionalne napetosti. Supstituišuće osećanje nekada donosi i spoljašnje dobiti, jer socijalna sredina može nagraditi izražavanje supstituišuće emocije, a kažnjavati izražavanje sup-stituisane emocije. Tako, na primer, devojka u situaciji u kojoj bi trebalo da bude ljuta, nije ljuta nego je tužna, a njena tuga „čini” da joj drugi zadovolje želje. Osećanje krivice se često supstituiše osećanjem ljutnje. Tako, na primer, osoba umesto da oseti krivicu, postaje ljutita i optužuje druge da se radi o njihovoj grešci, krivici ili nameri da je nepravedno optuže.

Kočenje ili inhibicija emocije Inhibicija (kočenje) određene emocije sastoji se u prekidu toka onih mentalnih predstava koje su povezane s neželjenim osećanjem i u pokretanju toka drukčijih mentalnih predstava koje ili ne izazivaju nikakvo osećanje ili izazivaju neko drugo osećanje.89 Inhibicija može biti svesna i nesvesna. Kada je svesna, osoba namemo usmerava svoju pažnju na drukčije mentalne sadržaje ili na drukčije sadržaje u njenom okruženju. Svesna inhibicija spada u mehanizme suprimiranja (prigušivanja) emocionalnog odgovora. Inhibicija emocije se može primetiti u obliku mikro-ponašanja kada subjekt u emocionalno nabijenoj situaciji, svoju pažnju usmerava na sadržaje koji su neutralni. Tako, na primer, subjekt, koji je ljut izbegava da gleda drugu osobu i obraća pažnju na neutralne vizuelne stimuluse iz okoline. Na nivou makroponašanja, subjekt se preokupira nekim sadržajima koji ga interesuju i svoju aktivnost potpuno posvećuje tim sadržajima, što može poprimiti osobine životnog stila. U tom slučaju ovaj mehanizam dobija kvalitet prisile jer bi prestanak aktivnosti značio ponovno doživljavanje neželjenog osećanja. U psihoterapijskom radu, pacijente koji imaju teškoća u kontroli svojih snažnih i neadekvatnih emocionalnih reakcija, podučavamo tehnici 89Ovaj mehanizam koji je u narodu poznat kao „pokušaj da se misli na nešto drugo”, Frojd je nazvao inhibicija (Freud, 1926).

128

inhibicije osećanja.90

Premeštanje emocije Ukoliko je za subjekat neprihvatljivo da oseća ili izrazi određeno osećanje prema nekom objektu ili u nekoj situaciji, on ga može, privremeno, potisnuti ili prigušiti, da bi ga neadekvatno ili preterano izrazio prema nekom drugom objektu ili u nekoj drugoj situaciji. Subjekt ocenjuje drugi objekt ili situaciju prikladnim za izražavanje datog osećanja. Tako je, osećanje nastalo u originalnoj situaciji, „premeš-teno”, usmeravanjem na drugi objekt. Premeštanje emocije može biti svestan ili nesvestan manevar.

Izolacija emocije Za razliku od potiskivanja, kada dolazi do sprečavanja prodiranja u svest ili do „zaboravljanja” određenog osećanja i mentalne predstave koja je s njim povezana, kod izolacije emocije, mentalna predstava ostaje u svesti, dok se samo osećanje (telesna reakcija) potiskuje. Praktično, subjekt je svestan mentalizacije, ali ne i samog osećanja. Izolaciju osećanja, uglavnom u obliku intelektualizacije, često nalazimo kod anankastičnih ličnosti.

Distonizirajuće fantazije i verovanja To što neka osoba hronično ne doživljava neko osećanje ili što ga ne doživljava u situacijama u kojima bi bilo najnormalnije da ga oseti, nimalo nije slučajno. Deficitarna osećanja su ego-distona, odnosno „zabranjena” osećanja, a u referentnom okviru osobe je, relativno, lako utvrditi razloge njihove neprihvatljivosti za Ego. Logika koja uzrokuje i opravdava izostanak određenog osećanja svodi se na subjektovo uverenje da mu nedoživljavanje i neizražavanje određenog osećanja 90Kada pacijent oseća da bi mogao biti „preplavljen” nekom emocijom i da bi mogao izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem, treba da prestane da misli o tome i vizuelno se usredsredi na detalje u svojoj okolini, da ih verbalno opisuje „unutrašnjim glasom”, i da ih, po mogućnosti, dodiruje. Ova tehnika se koristi u radu s prepsihotičnim i psihotičnim pacijentima, a naziva se „uzemljivanje” (eng. grounding). Detaljnije u poglavlju o kontroli osećanja.

129

donosi određenu dobit, odnosno da bi mu doživljavanje i izražavanje datog osećanja nanelo izvesnu štetu. Osoba koja hronično ne doživljava i ne pokazuje ljutnju i bes mora imati sistem uverenja koji omogućava takvo ponašanje. Umesto da osobu uveravamo kako treba da pokaže svoju ljutnju, jer bi to bilo dobro za nju, možemo zapitati zašto je dobro da ne pokazuje svoju ljutnju ili šta bi se desilo kada bi dozvolila sebi da se naljuti, čime otkrivamo njene distonizirajuće fantazije. Osoba nam može reći da bi njena ljutnja „povredila” druge ljude, što bi ih uvredilo pa bi je odbacili, a onda bi ona ostala usamljena. Jasno je da osoba time što ne izražava ljutnju, sprečava druge da je odbace i pokušava da na njih utiče kako bi je doživeli kao dobru i tražili njeno društvo. Iako osećanje ljutnje ima brojne važne i pozitivne funkcije za osobu,91 ona ih, polazeći od svojih uverenja, sve odbacuje kako bi je drugi ljudi prihvatili. Subjektov sistem verovanja i fantazije koje su povezane s ljutnjom čine da je osoba uverena da mora birati između gubitka ljutnje (kojom štiti svoj identitet i integritet) i gubitka ljubavi i prihva-ćenosti od strane drugih ljudi. U okviru takvog značenja, bilo za šta da se odluči, osoba gubi jednu važnu životnu opciju. Ova hronična dilema ili konflikt ne samo da sužava životni prostor individue, nego može postati osnov za razvoj nekog psihičkog poremećaja. Da bi određeno osećanje bilo deficitarno nije dovoljno samo ga definisati lošim i neprihvatljivim, naprotiv to mora biti obrazloženo jednim sistemom mentalnih predstava koje „dokazuju” njegovu neprihvatljivost. Ovaj sistem iskrivljenih uverenja, argumenata i fantazija o datom osećanju nazivamo distonizirajuća fantazija. Kada je reč o logici koja ukazuje na neprihvatljivost doživljavanja nekog osećanja, tako da je ono predmet potiskivanja, zovemo je represorna fantazija. Kada je u pitanju logika koja opravdava neprihvatljivost izražavanja nekog osećanja onda je zovemo su-presorna fantazija. Neki od ovih distonizirajućih sadržaja su kulturalno određeni, kao, na primer: da su mladići koji plačom pokazuju tugu - „slabići”; da su ljudi koji uživaju — „površni” i „neodgovorni”; da su devojke koje se ljute - „nevaspi-tane”, „primitivne”, „muškarače”, itd! Međutim, u naših pacijenata nalazimo i mnogo atipičnija negativna verovanja o određenim 91Osoba koja se odrekla svoje ljutnje odbija da drugim ljudima kaže „Ne”; odbija da povuče granicu u njihovim zahtevima; odbija da od njih traži da se ponašaju u skladu s njenim željama; ona se odriče svih onih motivacija koje su povezane s ljutnjom, a koje su manifestacije njenog samoizražavanja i izražavanja njenih želja.

130

emocijama, bilo da ih dele i drugi članovi njihove primame porodice, bilo da su oni sami došli do određenih, ponekad bizarnih, zaključaka. Najčešće je da distonizirajuća fantazija tačno odražava ranu porodičnu realnost u vezi s određenim osećanjem. U primarnoj porodici osoba je naučila da je određeno osećanje neprihvatljivo, što, kasnije u životu, projektuje na druge ljude i očekuje da će i oni reagovati na doživljavanje ili izražavanje određene emocije isto kao što su reagovale značajne osobe iz njene rane prošlosti. Distonizirajuće fantazije se mogu grubo podeliti na one u kojima je za osobu neprihvatljiv intenzitet nekog osećanja i na one u kojima je neprihvatljiva određena vrsta emocije.

Fantazije o intenzitetu emocije Kada je u pitanju neprihvatljivost „preteranog” intenziteta nekog osećanja, nalazimo dve vrste logike: da snažne emocije dovode do smrti i da snažne emocije dovode do ludila. Prva pogrešna logika se može jednostavno izraziti: „Preterano snažne emocije ubijaju!” Dakle, za neke ljude je neprihvatljivo da osete snažno emocionalno uzbuđenje jer su uvereni da bi umrli ukoliko bi to sebi dozvolili. Uglavnom se veruje da snažan afekt izražava infarkt miokarda ili pucanje krvnih sudova u mozgu. Zbog toga osoba koja ocenjuje da se preterano razljutila, do granice kada bi sop-stvena ljutnja mogla da je ubije, pokušava da smanji intenzitet ljutnje ili da je potpuno eliminiše. Situaciju, međutim, otežava dodatni faktor, meta-strah: osoba koja pro-ceni da bi intenzitet sopstvenog besa zaista mogao da je ubije, trenutno počinje da paniči kako će se to upravo i dogoditi tako da se besu pridodaje i veoma snažna panika ili užas.92 Neki ljudi se plaše prejakog intenziteta nekih određenih osećanja tako da „emocije ubice” postaju afekti straha, besa, tuge, itd., dok se neki plaše bilo koje prejake emocije iz-begavajuću i snažna prijatna uzbuđenja, a neki od njih, čak, i orgazam. Zbog svega toga, a i zbog raširenosti ove zablude, smatramo da je veoma važno da svaki psihoterapeut u svojoj glavi raščisti predstave o tome da li emocije zaista mogu ubiti. Tačno je da postoje ljudi koji su u stanjima velikog uzbuđenja doživeli infarkt ili šlog, ali je potrebno 92Opisani mehanizam je čest kod paničnih napada, a u opisanom slučaju kod napada hipohondrijske panike.

131

znati da su to isključivo ljudi koji su, znajući to ili ne, već imali obolele i oštećene krvne sudove srca ili mozga. Afekt, ma koliko bio snažan, ne može naneti štetu zdravom organizmu, niti ga može ubiti. Zdrava osoba ne treba da se plaši snažnih emocija. Osoba koja boluje od angine pektoris ili koja je doživela infarkt ili ima porodičnu slabost krvnih sudova mozga, svakako da treba da izbegava snažna uzbuđenja jer ona, za navedene primere, mogu biti opasna, čak i letalna. Zato je potrebno da terapeut poznaje medicinsko stanje svog klijenta. Većina pacijenata koja pokazuje ovu vrstu straha, uprkos brojpkff medicinskim pregledima koji dokazuju da su u pitanju telesno zdrave osobe, pogrešno smatra da nešto nije u redu s njihovim srcem, krvnim sudovima mozga ili s disanjem. Reč je o hipohondrijskoj umišljenosti koja zahteva posebnu psihoterapijsku obradu. Snagu uverenja da preintenzivne emocije mogu ubiti onoga koji ih oseća, ne treba potceniti, jer je s tim u vezi, poznat i opisan mehanizam psihosomatske ili vudu smrti. Naime, kada neki urođenik nesvesno prekrši plemenski tabu, za šta je propisano da će umreti, pa otkrije da je to zaista učinio, zapada u stanje užasa i obamrlosti koje se završava smrću. Vudu smrt je primer kako određeno ube-đenje može imati toliki autosugestivni efekt da prestaju vitalne telesne funkcije.93 Važno je shvatiti da kod vudu smrti ne ubija samo osećanje, već uverenje da se neizostavno mora umreti. Analogno tome, teza da snažno auto-sugestivno osećanje može ubiti, zaista može tokom snažnog afekta izazvati smrt. Ni ovde afekt nije taj koji ubija, već autosugestivno uverenje da afekt mora ubiti. To je dodatni razlog za dekontaminaciju zablude da snažna osećanja mogu ubiti zdravu osobu. Drugi razlog zbog kojeg su snažna osećanja neprihvatljiva je u uverenju da afekti dovode do gubitka kontrole osobe koja ih oseća. Prema ovoj logici osoba koja oseća emociju malog ili srednjeg intenziteta se može kontrolisati, ali kada emocija preraste u afekt osoba se više ne može kontrolisati: obuzme je afekt koji upravlja njom sve dok se ne smiri. Kako je svaki strah od gubitka kontrole, prema svojoj krajnjoj posledici strah od ludila, ove osobe veruju da će pod uticajem snažnog afekta, u stvari, poludeti i učiniti ono što u normalnom stanju, ne bi nikada učinile. Zbog toga osoba s ovakvom distonizi-rajućom fantazijom veruje da će snažna emocija „učiniti” da izgubi kontrolu nad sobom, te 93Engel (1971) smatra da se mahanizam umiranja sastoji u hiperaktivaciji autonomnog nervnog sistema, tako što dolazi do brze naizmenične hiperaktivacije njegovog simpatičkog i parasimpatičkog dela.

132

iz tog razloga pokušava da se smiri. I ovde, kao i kod hipohondrijske panike, osoba može reagovati meta-strahom, uspaničiće se pa će se gubitak kontrole zaista i „dogoditi”, a snažna panika dodatno će opteretiti već uzbuđenu osobu.94 Osoba može verovati da će je preterani intenzitet nekog određenog osećanja dovesti do „ludila”. Na primer, može verovati da će bes „učiniti” da sve uništi ili sve pobije; da će afekt straha „učiniti” da poludi, odnosno da izgubi razum; da će afekt tuge „učiniti” da se ubije; itd. S druge strane, osoba koja veruje da će usled snažnog afekta izgubiti kontrolu nad sobom, pod dejstvom afekta zaista „gubi” kontrolu. Uzrok tome je što se ljudi ponašaju u skladu sa svojim uverenjima, što konstruišu svoju stvarnost. Takav nekontrolisani incident se uzima za „dokaz” da se kontrola mora izgubiti zbog snažnog afekta čime se potvrđuje prethodno formirani stav. Ukoliko osoba veruje da će se kontrolisati ma koliko snažan afekt osećala, u stvarnom afektnom stanju zaista će se kontrolisati. Kontrola se ne gubi, već osoba sebe kon-troliše ili ne kontroliše. Osobe koje se tada ne kontrolišu u stvari neće ili ne žele đa se kontrolišu. Da li će se osoba kontrolisati ili ne, ne zavisi od snage emocije, već isključivo od same osobe i od njenog uverenja o povezanosti kontrole i snage afekata.95 Terapijski rad upravo s osobama preteranih osećanja pokazuje kako ih je moguće naučiti da se kontrolišu ma koliko snažan afekt osećali. Zbog svega toga terapeut mora imati jasne predstave o odnosu afekta i gubitka kontrole, kako bi svoje pacijente razuverio da snažno osećanje, samo po sebi, dovodi do gubitka kontrole; kako bi ih naučio da se istovremeno može osećati i misliti, birati adekvatna reakcija ili predviđati posledice.

Fantazije o vrsti emocije Pojedine vrste osećanja mogu biti ego-distone iz raznoraznih razloga. Dajemo neke distonizirajuće logike u vezi s ljutnjom, strahom, tugom, zadovoljstvom i ljubavlju: „Ako dozvolim sebi da osetim i izrazim ljutnju: -ispašću primitivan i nevaspitan, pa će me drugi izbegavati.” 94Ovaj mehanizam takođe dovodi do napada panike koje zovemo napadi opsesivne panike. 95Nekada je afektivna nekontrola znak deficitarnosti strukture ličnosti jer poput dece ove osobe nisu intemalizovale „kočnice” tako da afekt i nema šta da ukoči (na primer, poremećaji impulsa i eksplozivni poremećaj ličnosti).

133

-povrediću drugoga koji će me onda odbaciti.” -povrediću i rastužiću drugoga, pa ću se osećati krivim.” -odbaciću jednog po jednog tako da ću na kraju ostati sam.” -razbesneću drugoga koji će me prebiti ili ubiti.” -prema majci, onda sam nezahvalan i loš sin.” -izgubiću kontrolu nad sobom tako da bih mogao ubiti.” „Ako osetim i izrazim strah: -drugi će videti da sam slabić i kukavica, pa ću biti odbačen.” -strah će me preplaviti, tako da nikada neću prestati da se bojim.” -izgubiću kontrolu nad sobom i poludeti.” „Ako osetim i izrazim tugu: -pokazaću da sam slabić, tako da će me svi odbaciti.” -izgubiću kontrolu i postaću depresivan.” -nikad neću prestati da plačem.” -postaću toliko jadan da ću se ubiti na kraju.” -pućiće mi srce.” „Ako osetim i izrazim zadovoljstvo: -zauvek ću prestati da radim.” -onda ću samo težiti da ga stalno doživljavam.” -svi će videti da sam zadovoljan malim uspehom, pa će me prezirati.” -izbaksuziraću pa će se sigurno desiti neka katastrofa.” „Ako osetim i izrazim ljubav: -drugi će me progutati.” -drugi će me manipulisati.” -drugom se može desiti nešto loše.” 96 S obzirom da supresome fantazije za pacijenta znače stvarnost, on veruje da bi se osećanje moralo izraziti na dati način, pa će, u situaciji kada više ne bude u stanju da ga prigušuje, to osećanje izraziti na način koji je u punom skladu s njegovom fantazijom. Zato je u terapiji deficitarnih emocionalnih reakcija osnovno pravilo da se prvo utvrdi sadržaj distonizirajuće fantazije, da se koriguje i zameni onim sadržajima koji

96Ovo verovanje je karakteristično za one koji su u detinjstvu imali nesreću da se nekome koga su voleli desilo nešto loše (povreda, bolest, smrt, itd.), tako da su pogrešno doveli u uzročno-posledičnu vezu svoju ljubav i tragični događaj.

134

odgovaraju realnosti, pa da se, tek onda, pacijent poziva da doživi i izrazi dato osećanje. Insistiranje na emocionalnoj ekspresiji bez korekcije supresomih fantazija može imati antiterapijski efekat, jer će ga pacijent doživeti i izraziti na način koji je u skladu s njegovim fantazijama.

Skriptiranje deficitarnih osećanja: zabranjena osećanja Kod hronične deficitarnosti u doživljavanju i/ili izražavanju osećanja nije teško pratiti korene takvog obrasca sve do njegovog nastanka u detinjstvu. Supresoma fantazija je istorična struktura jer je u njenom sadržaju odslikana subjektova infantilna porodična realnost. Analizom subjektove prošlosti, po pravilu dolazimo do primame porodice u kojoj je detetovo izražavanje određene emocije bilo kažnjavano, osujećivano, ignorisano, jednom rečju zabranjeno od strane roditelja. Sadržaj represomih i supresomih fantazija je uvek takav da se osoba plaši da će drugi ljudi, na njena osećanja reagovati na isti način na koji su nekada reagovali članovi porodice ili drugi značajni ljudi iz njene prošlosti. Zbog toga deficitarna osećanja nazivamo i zabranjene emocije.97 U transakcionoj analizi se pojam „zabrana” odnosi na česte roditeljske poruke kojima se osporava ili diskvali-fikuje neko od detetovih osnovnih ljudskih prava.98 Dete internalizuje roditeljsku „zabranu” kao bitni životni aksiom, iz koga izvodi dalje zaključke o sebi, drugima i svetu. Način života, zasnovan na roditeljskim „zabranama” postaje patološki životni skript ili životni scenario.Vrednosna premisa u transakcionoj analizi jeste da svako dete ima neotuđivo ljudsko pravo na svoja osećanja. Kada mu roditelji neprestano zabranjuju da oseća ili mu zabranjuju da oseća neko određeno osećanje, oni deformišu njegovu 97Isto osećanje može biti na deskriptivnom nivou - deficitarno osećanje, na fenomenološkom nivou — ego-distono osećanje, a na nivou istorijske analize -zabranjeno osećanje. 98U delu transakcione analize koji se naziva teorija životnog skripta polazi se od toga da svako dete ima neka osnovna ljudska prava koja roditelji treba da mu priznaju da bi moglo da se razvije u zdravu iičnost. U ta „prirodna” ili „ljudska” prava deteta spadaju: pravo da se postoji, pravo da se oseća, pravo da se misli, pravo da se bude dete, pravo da se bude svog pola, pravo da se odraste, pravo da se bude blizak, pravo da se bude važan, pravo da se bude uspešan, pravo da se odvoji od roditelja kada odraste, pravo da se bude telesno i mentalno zdrav, itd. Kada roditelji uporno osporavaju neko od ovih prava, makar i iz najbolje namere, dete ne ostvaruje svoje potencijale, tako da je njegova ličnost psihički i socijalno „osakaćena”. Roditeljska poruka kojom se osporava neko od ovih prava naziva se zabrana ili skriptna zabrana, a nju je potrebno razlikovati od običnih zabrana kojima roditelji ograničavaju aktivnosti deteta, a koje su nužan i koristan deo vaspitanja.

135

prirodnu emocionalnost. Najteža roditeljska skriptna zabrana jeste ona koja detetu prenosi značenje da treba otpisati sva osećanja. Često je generalizovana zabrana na osećajnost obrazložena zabludama da osećanja nisu važna; da ona čoveka čine iracionalnim i slabim; da dovode do patnje u životu; itd. Ovaj roditeljski stav se ne izražava samo verbalnom diskvalifikacijom osećajnosti: „Nemoj da osećaš!”, nego i roditeljskim ignorisanjem detetove afektivnosti. U većini slučajeva roditeljsko postavljanje zabrana na osećanja ima pozitivnu nameru u okviru svog doživljaja sveta. Za njih je život isto što i mučenje i patnja, a pošto žele da se njihovo dete ne pati u životu, jedini izlaz vide u suzbijanju njegove osećajnosti. Njihov ideal je da dete postane „jaka ličnost”, a to znači da se oslobodi svoje osećajnosti kao izvora i dokaza slabosti. Kad dete ideal svojih roditelja usvoji za svoj ideal, ono u svom kasnijem životu teži da dostigne „snagu” i/ili „hladnu racionalnost”, koje su za njega vrhunske vrednosti. Roditelji retko zabranjuju detetu da oseća sva osećanja, već samo neka, koja su po njima, negativna i nepoželjna. U tradicionalnim kulturama đečacima se zabranjuje da osećaju strah i tugu, a devojčicama da osećaju ljutnju, što je samo deo socijalizacije i uklapanje bića u kulturno određene pol-ne uloge. Kad dete pokaže osećanje koje roditelji definišu neprihvatljivim, dete ignorišu, kažnjavaju, ili ga ubeđuju da je to neko drugo osećanje. U takvim okolnostima, dete shvata da će ga roditelji odbaciti ukoliko pokazuje i doživljava određeno osećanje. Zabrane tipa: „Nemoj da osećaš ljutnjur ili „Nemoj da osećaš strah!”, a koje dete inter-nalizuje, postaju deo njegovog unutrašnjeg sistema, pa tako postaju njegovi unutrašnji imperativi. Najblaža roditeljska skriptna zabrana je ona kojom se izričito ne zabranjuje da dete doživi određeno osećanje, ali mu se zabranjuje da ga izrazi. U tu grupu skriptnih zabrana spadaju: „Nemoj da pokažeš strah!” i „Nemoj da pokažeš ljutnju!”. Ovim roditeljskim „zabranama” se programiraju ona osećanja koja će kasnije biti suprimirana. Skriptna zabrana se može postavljati na više različitih načina, od kojih su najvažniji: sugestija, atribucija, potkrep-Ijenje i modelovanje. Skriptna zabrana detetu u vidu sugestije objašnjava određeno osećanje kao negativno ili daje određeno upustvo ili naredba. Atribucija ili etiketiranje je veoma snažan način davanja „zabrane” jer se detetu, u vezi s određenim osećanjem, „prilepljuje” određena etiketa („plačljivko”, „kukavica”, „divljakuša”, „histerik”, „bezobraznik”, itd.). Negativnim potkre-

136

pljenjem, dete je kažnjeno zbog doživljavanja i ispoljavanja zabranjenog osećanja, a kod modelovanja jedan od roditelja mu pokazuje kako se određeno osećanje ne doživljava i ne pokazuje. Postoji još jedan način na koji neko osećanje može postati skriptno deficitarno, pri čemu je uloga roditeja samo sporedna. Dete može samo shvatiti da je određeno osećanje negativno jer će pogrešno protumačim neku situaciju kojoj je prisustvovalo. Neki ljudi, na primer, potiskuju i prigušuju ljutnju, i to čine stoga što su se njihovi roditelji često svađah. Kao deca, došli su do zaključka da je ljutnja negacija ljubavi, i da, ako žele ljubav, moraju prestati da osećaju ljutnju. Ova pogrešna interpretacija, koja se naziva „rana odluka”, sasvim je razumljiva jer četvorogodišnje dete još nema razvijeno logično zaključivanje, kao što nema ni dovoljno informacija o svetu koji ga okružuje. Eventualna roditeljska odgovornost za detetovu zabludu o ljutnji99 jeste u tome što je na vreme nisu prepoznali i otklonili je.

Akumulacija osećanja i fenomen „poslednje kapi” Osobe koje prigušuju ili potiskuju određeno osećanje, povremeno manifestuju preterane i nekontrolisane izlive tog istog osećanja. Takve osobe, potiskivanjem ili prigušivan -jem osećanja, u brojnim situacijama, prosto kao da ga akumuliraju, da bi ga u sledećoj situaciji „kada kap prepuni čašu”, izrazili u obliku eksplozivnog afekta. Nakon afekti vnog izliva, ciklus supresije osećanja se ponavlja sve do sledećeg afektivnog izliva. Razmotrimo opisani mehanizam na primeru majke koja izbegava da se ljuti na svoje dete jer veruje da je ljutnja isto što i odbacivanje. Za nju je ljutnja prema detetu ego-đistono osećanje jer majka koja „odbacuje” svoje dete nije dobra majka, tako da ona, u situacijama u kojim se dete ne ponaša u skladu s njenim željama, prigušuje i potiskuje svaki nagoveštaj svoje ljutnje prema detetu. Kako sebi ne dozvoljava da se naljuti na dete i da ga oštro upozori ili kazni, ona pokušava s drugim vaspitnim metodama poput objašnjavanja i preusmeravanja. Kako joj stalno objašnjavanje oduzima mnogo energije i vremena, a dete i dalje ne sluša 99Naše je mišljenje da decu ne treba preterano štititi od neprijatnih as-pekata realnosti, već da se treba potruditi da deca shvate takve aspekte na ispravan način.

137

(dete koje je shvatilo šta majka očekuje od njega i dalje nastavlja po svom jer mu se to više sviđa), ona prosto pobesni, udari dete, izgovori uvrede ili ga na neki drugi način preterano kazni. Majka, u trenutku afektivnog izliva, postupa u punom skladu sa svojom supresomom fantazijom, tako da zaista odbacuje svoje dete. Za nju je to, tog trenutka, potpuno opravdana reakcija, jer se prethodno dovoljno trudila da bude fina s detetom, da ga urazumi, da mu lepo ukaže na pravila ponašanja, dok je ono bilo nezahvalno na njenoj dobroti, itd. Međutim, pošto je prođe bes (a to može biti veoma brzo) majka oseti krivicu što je odbacila svoje dete, i ne samo da povlači izrečenu kaznu, nego mu se izvinjava, moli ga da joj oprosti, nudi poklone i obećava igračke. Važno je primetiti da je ovo samopotkrepljujući sistem u kome povremeni izlivi osećanja baš i služe da potvrde da je osećanje neadakvatno i da ga i daije treba suzbijati - izliv besa upravo je „dokaz” da je ljutnja odbacivanje i da je treba i dalje prigušivati i potiskivati. To je začarani krug u kom je osoba neadekvatna bilo da prigušuje ljutnju, bilo da je izražava.100 Izlaz iz ovog kruga nije u kontroli osećanja i njegovoj supresiji, nego, naprotiv, u prestanku prigušivanja i u adekvatnom izražavanju osećanja koje je oslobođeno supresome fantazije. Erik Bern (1964b) je opisao proces akumulacije „emocionalnih povreda” tokom života, koje, kad se dovoljno nakupe, opravdavaju izražavanje suprimirane emocija na nekontrolisan i destruktivan način. Kada se nakupi dovoljno besa tada je opravdano nekoga prebiti, raniti ,ili ubiti; dovoljno krivice, očaja i depresije vodi u samoubistvo; a dovoljno straha u ludilo.101

Suprimirano i „autentično” osećanje Neki terapeuti veruju da je svako prigušeno ili prikriveno osećanje isto što i „autentično” osećanje, tako da svaki put kada identifikuju da pacijent suprimira neko osećanje, insistiraju da ga pacijent „slobodno” 100To je razlog što neke osobe koje prigušuju ljutnju smatraju da je ne prigušuju nego da, naprotiv, i te kako umeju da pobesne. 101Bern je, u svojoj sklonosti da komplikovane psihološke mehanizme prevodi na jezik šestogodišnjeg deteta, ovaj proces nazvao „skupljanje markica”, jer ga je podsećao na situaciju kad deca skupljaju sličice, odnosno kupone određenog proizvođača, da bi, kada skupe potreban broj, od proizvođača dobili odgovarajuću nagradu u njegovim proizvodima, lako je Bern smatrao da naplaćivanje čitavog albuma dolazi na kraju - kada se skupi i poslednja markica („poslednja kap”) - u vidu nekog destruktivnog životnog finala, danas je prihvaćeno da se može raditi i o kraćim bihejvioralnim obrascima koji se često ponavljaju.

138

izrazi kako bi došlo do „katarze”. Ovaj stav je pogrešan jer forsirana ekspresija prigušenih i potisnutih osećanja može dovesti do opasnih posledica po pacijenta, po njegovu okolinu, a, samim tim, i po terapeuta. Kada terapeut primeti da pacijent hronično prigušuje ili potiskuje ljutnju u svim onim situacijama u kojima bi izražavanje ljutnje bilo poželjno, to još ne znači da pacijent prigušuje adekvatnu ljutnju. Pretpostavimo da je pacijent odrastao u porodici u kojoj je jedan od roditelja nekontroli-sano izražavao ljutnju i bes, tako da je pacijent kao dete „zaključio” da je ljutnja isto što i gubitak kontrole, odnosno ludilo. Supresoma fantazija o ljutnji kao gubitku kontrole je osnovni razlog zbog koga pacijent suprimira svoju ljutnju. Kada bi sebi dozvolio da izrazi svoju ljutnju, ona bi, najverovatnije, bila izražena u skladu s njegovom supresomom fantazijom, a to znači da bi bila izražena kao nekontrolisani bes. Drugim rečima, pacijent koji neadekvatnu ljutnju prigušuje, neadekvatnu ljutnju će i izraziti.102 Ova ljutnja je zasnovana na iskrivljenim fantazijama i zbog toga ne može biti ni adekvatno, ni „autentično” osećanje.

Psihoterapija prigušenih i potisnutih osećanja Abreakcija i katarza Pojam abreakcija103 skovali su Brojer i Frojd u pokušaju da objasne lekovito dejstvo izražavanja potisnutog osećanja tokom hipnoterapije na prestanak konverzivnih simptoma (Breuer & Freud, 1893). Prema ovoj teoriji, „uk-Iješteni”, „zadržani” ili „blokirani” afekt, dakle afekt koji subjekt nije spontano izrazio („ispraznio”) tokom određene stimulusne situacije, ostaje u psihi i dovodi do stvaranja simptoma. Naknadno terapijsko osvešćivanje „traumatičnog” događaja i izražavanje afekta abreakcija - dovodi do osećanja olakšanja i do, makar kratkotrajnog, prestanka simptoma. Postignuti efekt koji je u suštini osećanje olakšanja, nazvan je katarza.104 Zbog toga je prvobitni terapijski postupak nazvan „katartički metod”. 102Zbog toga je potrebno prethodno izvršiti terapijsku korekciju distonizirajuće fantazije. Ukoliko se to ne učini može se pojaviti patološko, a ne autentično osećanje, ili pacijent može imati neke neželjene posledice nakon izražavanja zabranjenog osećanja, a koje imaju funkciju samokažnjavanja. 103Neologizam od lat. ab, od; re, natrag, ponovo; agerere, delovati 104Grč. catharsa, čišćenje, pročišćenje.

139

Samo izražavanje prigušenog ili potisnutog osećanja nije samo po sebi lekovito. To je uvideo i Frojd koji je nezadovoljan trajnošću postignutih terapijskih promena napustio katartički metod i razvio tehniku slobodnih asocijacija i psihoanalizu. Naknadna iskustva su pokazala da abreakcija može izazvati pogoršanje pacijentovog stanja, zbog čega već dugo vremena u stručnoj javnosti vlada ambivalentan odnos prema abreakciji i katarzi. Izražavanje prigušenog osećanja, odnosno doživljavanje i izražavanje potisnutog osećanja je lekovito samo onda kada je praćeno određenim strukturalnim (kognitivnim) promenama. Osoba koja izrazi osećanje koje je za nju i dalje neprihvatljivo, upravo zbog toga, počeće da oseća anksioznost, krivicu, samoprezir ili, čak, samomržnju. Zbog toga abreakciji određenog osećanja mora prethoditi njegova ego-sintonizacija kako bi osobi postalo prihvatljivo da oseti i izrazi dato osećanje. S druge strane, nisu samo adekvatna osećanja ta koja su potisnuta ili prigušena tako da ego-sintonizacija nije dovoljna. I neadekvatna osećanja mogu biti potisnuta ili prigušena, a njihovo abreagovanje ne razrešava problem već osećanje stavlja u terapijski fokus kako bi se preispitalo i kako bi usledila adekvatna emocionalna reakcija. Drugim rečima, abreakcija, zaista, može dovesti do katarze, ali ne kod svih zabranjenih osećanja i ne sama po sebi. Upravo zbog toga što je Brojerov i Frojdov „hidraulični” model bio prejednostavan, nije do-prineo da mehanizmi abreakcije i katarze budu dobro shvaćeni. Tek model koji uvažava razlike između preteranog i deficitarnog osećanja, između potisnutog i prigušenog osećanja, između ego-distonog i ego-sintonog osećanja i između adekvatnog i neadekvatnog osećanja može na pravi način ukazati na put terapijske abreakcije. Pogrešno i simplicističko shvatanje katarze među stručnjacima i laicima je dovelo do raširene zablude da ne treba zadržavati osećanja i da svako osećanje treba izraziti. Upravo kod hroničnih preteranih osećanja njihova ab-reakcija je sama po sebi patologija, a terapijski cilj je njihova kontrola i neutralizacija. Izražavanje hroničnog neadekvatnog besa iako samo trenutno dovodi do osećanja olakšanja u stvari samo potkrepljuje hronični obrazac beŠnjenja. Slično, izražavanje neadekvatne i hronične tuge samo potkrepljuje dalje tugovanje. Zbog toga je insistiranje na abreakciji i katarzi u ovakvim slučajevima antit-erapijsko jer potkrepljuje patologiju.

140

Struktura tretmana Efikasna terapija deficitarnog osećanja se sastoji u stru-kturisanom terapijskom programu, koji podrazumeva da je pacijent svestan kako neizražavanje određenog osećanja utiče na njegov problem ili poremećaj, i koji je, zbog toga, motivisan za promenu. Terapija je zasnovana na prepoznavanju i uvažavanju pacijentovog sistema ego-distoniza-cije datog osećanja, a zatim na njegovom korigovanju (ego-sintonizacija). Tek nakon toga se radi na samom doživljavanju osećanja i na uvežbavanju njegovog adekvatnog izražavanja, Što spada u razvijanje socijalnih veština.

1.Identifikacija problematične deficitarnosti osećanja Osnovno pravilo u terapiji jeste da se radi samo na onim aspektima ličnosti pacijenta koji su odgovorni za nastanak određenog poremećaja ili problema. To znači da nije dovoljno da terapeut ustanovi da pacijent ne izražava neko osećanje, pa da to postane materijal za psihoterapijski rad, već je potrebno ustanoviti direktnu i jasnu vezu između izostanka osećanja i postojanja pacijentove tegobe.105

2.Identifikacija distonizirajuće fantazije Prvi cilj u psihoterapiji koji treba ostvariti nakon tera-peutovog utvrđivanja da je određeni’ problem ili poremećaj povezan s deficitamošću određenog osećanja (i njegovih psihičkih i socijalnih funkcija) jeste otkrivanje logike kojom pacijent opravdava ovaj deficit, odnosno identifikacija sup-resomih ili represomih fantazija i verovanja.106 Otkrivanjem sadržaja supresome fantazije dolazimo do logike 105Psihoterapijske škole se razlikuju u određivanju cilja terapije. Škole koje imaju razrađenu teoriju zdrave, zrele i autentične ličnosti, postuliraju da je potrebno raditi s pacijentom sve dok se ne ostvari idealna organizacija ličnosti koju data škola propoveda. Taj pristup, prema našem mišljenju, vodi ostvarenju ideološkog cilja terapije. S druge strane, postoje škole koje smatraju da je najetičnije kada se zadire u ličnost pacijenta samo onoliko koliko je potrebno da se razreši problem ili poremećaj zbog kojeg se on obratio psihoterapeutu, odnosno da se ispuni ugovoreni cilj tretmana. 106Prigodne psihoterapijske intervencije kojima se adresiraju supresome fantazije pitanja su poput: „Sta je najgore što bi moglo da se dogodi kada biste izrazili osećanje X?” i „Kako bi drugi ljudi reagovali kada biste izrazili osećanje X?” Represome fantazije pozivamo pitanjem: „Sta biste vi o sebi mislili kada bi se ispostavilo da prema Y osećate osećanje X?”

141

priguši-vanja, a otkrivanjem represome fantazije do logike potiskivanja, kao i do logike subjektovog ponašanja u nekim životnim situacijama. Nekada već u ovoj fazi dolazi do bitne terapijske promene kod pacijenta, jer mu ono što ga je ranije zbunjivalo, sada postaje jasno. Drugi nivo rada na sadržaju supresornih ili represomih fantazija je utvrđivanje njihovih istorijskih korena u prošlosti (detinjstvu) pacijenta.

3.Korekcija distonizirajuće fantazije Tek kada je logika pacijentovog sistema predstava kojim prigušuje ili potiskuje određeno osećanje, jasna i terapeutu i pacijentu, terapeut unosi korekcije u taj sistem. Osnovni cilj terapeuta je da dotadašnje zabranjeno i ego-distono osećanje pretvori u ego-sintono, adekvatno osećanje. Potrebno je da pacijent izgradi jasne kriterijume na osnovu kojih će biti u stanju da razlikuje neko adekvatno osećanje od istog takvog, ali neadekvatnog i preteranog osećanja. To podrazumeva da terapeut pruža pacijentu informacije koje su mu potrebne za izgradnju funkcionalne predstave o datom osećanju.

4.Doživljavanje i izražavanje osećanja Cilj ove faze tretmana deficitarnog osećanja je da pacijent koji već zna da je u redu osećati i izraziti određeno osećanje, to i doživi u svom iskustvu. Terapijske tehnike nude obilje mogućnosti da se pacijent pozove da oseća dato osećanje. Ovo iskustvo je veoma važno jer se kognitivna promena integriše s iskustvenom promenom. Dobar pokazatelj je pojava prijatnih meta-emocija koje prate izražavanje ranije zabranjenog osećanja. Kada je pacijent doživeo određeno iskustvo, fokus terapije se pomera s fenomenološkog na bihejvioralni nivo: način izražavanja osećanja postaje važniji od njegovog doživljavanja. Pacijentu je dozvoljeno da u 107Kao što je već rečeno, neki terapeuti greše u radu s deficitarnim osećanjima tako što teraju pacijenta da doživi i izrazi određeno osećanje pre nego što su izvršili ego-sintonizaciju datog osećanja. Njihovi pacijenti ili imaju otpor da osete i izraze određeno osećanje, ili ga izražavaju na neadekvatan način koji je u skladu s njihovim supresomim fantazijama, ili osećaju jaku neprijatnost nakon izražavanja osećanja zbog toga što je ono još uvek ego-distono, tako da njegova pojava aktivira meta-emocije kao što su: anksioznost, stid, krivica, samoprezir ili samomržnja. Kada se radi pravilno, izražavanje dotad zabranjenog osećanja, često je praćeno (meta)emocijama zadovoljstva, radosti ili ponosa.

142

terapijskoj situaciji u kojoj je zaštićen i koja je veštačka, eksperimentiše različitim načinima izražavanja osećanja i da traži one načine koji su najefikasniji u rešavanju problematične stimulusne situacije.107

5.Stabilizacija i integracija promene Pacijent koji je shvatio da je određeno osećanje u redu, koji je to i doživeo, i koji se opskrbio s nekoliko različitih načina izražavanja određenog osećanja, ipak je svestan da je to postigao u veštačkoj, terapijskoj situaciji. Da bi promena postala trajna, potrebno je da sebi dozvoli da osećanje doživi i izrazi i u svojoj konkretnoj životnoj situaciji.108 Naročito su važne relacije sa značajnim figurama kao što su roditelji, partner, deca, prijatelji, itd., jer ove osobe često imaju predstave o emocijama koje su kompatibilne pacijentovom ego-distonizirajućim fantazijama. Ukoliko pacijent želi đa sačuva ove odnose, pored izražavanja osećanja, treba i da ih objašnjava značajnim drugima.109

Psihoterapija emocionalnog defekta Opisani psihoterapijski proces se odnosi na prigušena i potisnuta osećanja, dakle na osećanja koja su u egu ili u nesvesnom zato što postoje psihičke strukture koje ih omogućuju. Sasvim je druga stvar u terapiji emocionalnog defekta, gde željeno osećanje ne postoji jer ne postoje psihičke strukture koje bi ga omogućile. Zbog toga je osnovni cilj u terapiji pacijenata s emocionalnim defektom, upravo izgrađivanje psihičkih struktura koje bi omogućile doživljavanje određenih osećanja. U psihoterapijskoj literaturi defekt osećanja se spominje u vezi s antisocijalnim ličnostima (antisocijalnim psihopatama) i u vezi s psihoso108Neki terapeuti puštaju đa se proces intrapsihičke i transakcione integracije promene u emocionalnim reakcijama odigrava spontano, pružajući mogućnost pacijentu da se obrati za dodatnu pomoć ukoliko bude potrebno. Drugi terapeuti više vole da zadrže kontrolu i nad ovim procesom tako što primenjuju domaći zadatak, terapijsku tehniku koja se sastoji u tome da osoba u periodu između dve terapijske seanse izrazi osećanje pred nekom značajnom osobom ili u nekoj značajnoj situaciji, a na način koji je uvežbala s terapeutom. Na sledeću terapijsku seansu pacijent donosi povratnu informaciju o postignutom, što je predmet terapeutove podrške i dodatne modifikacije načina izražavanja 109Jedno od pravila kojim se ureduju odnosi između bliskih osoba je: „Treba voditi računa o osećanjima osobe do koje nam je stalo!”. Ako su se pacijent i njegov partner izabrali, između ostalog, i zbog toga što su oboje delili zabludu da je ljutnja isto što i odbacivanje, tako da su oboje prigušivali ljutnju, partner će pacijentovu adekvatnu ljutnju tumačiti kao odbacivanje i kao prestanak ljubavi, a to može izazvati ozbiljnu krizu veze ili, čak, raskid. Najbolje je kada i partner shvati da ljutnja nije isto što i odbacivanje, pa se adaptira pacijentovoj promeni.

143

matskim bolesnicima koji pokazuju primarnu aleksitimiju. Antisocijalna ličnost ne doživljava i ne pokazuje osećanje krivice jer nema usvojene društvene moralne norme Što je preduslov za javljanje osećanja krivice. Tretman antiso-cijalnih ličnosti i osoba s antisocijalnim ponašanjem je, zbog toga, usmeren na intemalizaciju socijalnih normi kako bi se omogućili intrapsihički strukturalni preduslovi za osećanje stida i krivice. Suština poremećaja je u tome što antisocijalne ličnosti imaju dehumanizovanu predstavu o drugim ljudima, što ih doživljavaju kao nevažne objekte ili kao neprijatelje. Zato je onemogućena elementarna ljudska identifikacija s drugima, a samim tim i princip empatije i simpatije. Zbog toga antisocijalna ličnost bezosećajno radi drugima ono za šta je uverena da bi drugi radili njoj, samo da su u prilici. Usvajanje društvenih normi, koje bi omogućile osećanje krivice kod ovakvih hčnosti sasvim sigurno, nije primamo zasnovano na kažnjavanju (jer ono antisocijalnoj ličnosti samo „dokazuje” da drugi nisu fer), već na rehumanizaciji predstava o drugim ljudima U ovoj novoj i prilično kontroverznoj oblasti, rezultati su ohrabrujući iako još uvek kontradiktorni. Psihosomatski pacijenti pokazuju insuficijentnosti onih psihičkih struktura koje omogućuju nastanak diferenciranih emocija. Prema francuskoj psihosomatskoj školi kod ovih osoba je potrebno razvijati maštu, snove i imaginaciju, kako bi se razvile potrebne psihičke strukture.110 Zbog važnosti ove problematike, posvećujemo joj sledeće poglavlje.

EMOCIJE U PSIHOSOMATICI: ALEKSITIMIJA Osnovni stav psihosomatske medicine jeste da određena duševna stanja mogu uzrokovati poremećaje telesnih, funkcija ili strukturalno

110O metodama rada ove psihosomatske škole imali smo priliku da više puta slušamo od psihoanalitičara i psihosomatskog terapeuta Orjenke Matković i od prof, Martija (Marty & M’Uzan, 1963; Matković, 1990; Marty, 1992). 111Kada se poremeti telesna funkcija, govorimo o psihosomatskom poremećaju, a kada se poremeti struktura organa, govorimo o psihosomatskoj bolesti. Potrebno je razlikovati psihosomatske poremećaje od pseudosomatskih bolesti u kojima psihički mehanizmi prouzrokuju posebne poremećaje nekih telesnih funkcija. Dok se psihički uticaj na telo kod psihosomatskih bolesti vrši kroz delovanje autonomnog nervnog, endokrinog i imunološkog sistema, kod pseudosomatskih bolesti psihički konflikti se reprezentuju u telesnom kroz delovanje somatskog nervnog sistema. Drugim rečima, kod pseudosomatskih poremećaja dolazi do ispada funkcija koje su pod delovanjem volje, dok kod psihosomatskih bolesti poremećaj nastaje u funkcijama i organima koji su nezavisni od volje. Po pravilu, pseudosomatske bolesti simbolički odražavaju prirodu psihičkog konflikta (gubi se vid da se nešto strašno ne bi videlo; ruka se parališe kako osoba ne bi postala destruktivna prema drugima; itd.), dok psihosomatski simptomi nemaju odlike simbolizacije.

144

oštećenje organa.111 Sve psihosomatske teorije se fokusiraju na emocije jer polaze od pretpostavke da su emocije glavni posrednik između psihe i tela, zato što imaju i psihičke i telesne kvalitete. Ove konceptualizacije uspostavljaju osovinu: socijalni sistem - psiha - emocije -telo, iz koje sledi da su emocije neposredno odgovorne za trajne telesne promene. Zbog toga, kako kaže Adamović (1984), emocije su ključ za razumevanje psihosomatskih poremećaja. Krajem šezdesetih godina, Nimaja i Sifneos, predstavnici bostonske psihosomatske škole, primetili su da većina psihosomatskih pacijenata nije u stanju da rečima opiše svoja osećanja. Oni su ovu osobinu psihosomatskih pacijenata nazvali aleksitimija (Nemiah i Sifneos, 1970; Sifneos, 1973; Nemiah, 1977).112 Aleksitimija je ubrzo našla svoje mesto na putu koji je trasirala Danbarova (Dunbar): pronaći organizaciju ličnosti koja je specifična za psihosomatske bolesnike - „psihosomatsku strukturu ličnosti”. Kasnija istraživanja su pokazala da je aleksitimija prisutna kod značajnog broja psihosomatskih bolesnika, ali da se psihosomatske bolesti ne mogu potpuno tumačiti ovim mehanizmom.113 Iako ćemo ovo poglavlje, uglavnom, posvetiti aleksitimiji, danas je jasno da nekoliko tipova poremećene emocionalnosti može uzrokovati psihosomatske lezije. S druge strane, zahvaljujući zdravstvenoj psihologiji koja se ne ograničava samo na psihosomatiku, postaje jasno da su emocije veoma važne u nastanku, pogoršanju ili izlečenju i onih telesnih bolesti koje nisu psihosomatske.

Emocije u nastanku bolesti Psihoterapijski rad s psihosomatskim pacijentima ukazuje da gotovo uvek postoji neka deformacija njihove osećajnosti, bilo da se radi o defektu osećajnosti koji se izražava kroz difuzna, nediferencirana i jaka osetna stanja (aleksitimija), bilo da je reč o hronično suprimiranim i potisnutim osećanjima, dugotrajnim neadekvatnim raspoloženjima ili, naprotiv, o čestim diferenciranim ali neadekvatnim emocionalnim 112Reč alexithymia je složena kovanica (a - lexi - thymia) čije je doslovno značenje: „bez reči za osećanja”. Aleksitimija nije samo poremećaj u verbalnom opisivanju emocionalnih stanja, već i poremećaj u doživljavanju osećanja, dakle, jedan kompleksan poremećaj sa svojom doživljajnom, kognitivnom, verbalnom i bihejvioralnom komponentom. 113Prvobitno oduševljenje novim konceptom znatno je splasnulo kada su kasnija istraživanja pokazala da aleksitimija nije, ni dovoljno specifičan znak (sreće se i kod osoba koje nisu psihosomatski bolesnici), niti je dovoljno osetljiv znak (nema je kod svih psihosomatskih bolesnika).

145

reakcijama. Danas možemo ustanoviti četiri glavna tipa poremećene osećajnosti koji mogu dovesti do nastanka psihosomatske bolesti ili koji održavaju i pojačavaju psihosomatsku bolest. Veoma je retko da kratkotrajna situaciona emocionalna reakcija dovodi do psihosomatske lezije. Najčešće su u pitanju hronični poremećaji osećajnosti koji su deo ili crta ličnosti (karakterni poremećaj^ osećajnosti). Suština ili zajedničko u ovim mehanizmima jeste da ljudski organizam nije sazdan da neprekidno, tokom dugog vremenskog perioda doživljava emocije, a naročito ne neprijatna osećanja. Normalno stanje organizma je stanje adaptiranosti (indiferentnost ili prijatna osećanja) koje se tek povremeno destabilizuje (neadaptiranost izaziva neprijatnu emociju koja je zahtev za readaptaciju). Dugotrajna i neprirodna neprijatna osećanja dovode do dugotrajne i neprirodne stimulacije tela u smislu pripreme za adaptivnu akciju. Kako ne dolazi do readaptacije ovaj uticaj na telo postaje patološki jer „preopterećuje” telo dovodeći do organske dekompenzacije. Zbog toga je suština tretmana u identifikaciji i korekciji mehanizama kojim neprijatne emocije vode bolesti, odnosno razvijanju sposobnosti za adekvatno emocionalno reagovanje, kao i za reagovanje prijatnim osećanjima koja su, kao znak adaptacije, blagotvorna za organizam.

1.Nediferencirana emocionalna reakcija (aleksitimija) Osoba čija osećanja nisu diferencirana zbog postojanja generalizovanog emocionalnog defekta reaguje na različite stimuluse đifuznim, veoma snažnim i generalizovanim emocionalnim doživljajima. Njena haotična emocionalnost dovodi do prave „bure” u organizmu, odnosno do preteranih telesnih reakcija, što, tokom dužeg vremena, vodi „trošenju” organizma i psihosomatskim lezijama. Situacija se pogoršava time što je nediferencirana emocionalna reakcija po svojoj prirodi neadekvatna, pa ne dovodi do readaptacije čime se ovakva reakcija prolongira. Za razliku od ostala tri mehanizma, obrađena u posebnim poglavljima, koja objašnjavaju kako poremećena emocionalnost vodi psihosomatskoj leziji, aleksitimiju ćemo kasnije detaljno obraditi.

146

2.Dispozicija prigušivanja emocionalnih reakcija Osobe koje hronično, u različitim stimulusnim situacijama prigušuju (suprimiraju) svoje emocionalne reakcije ne izražavajući osećanja, gube funkciju aktivnog delovanja na stimulusne situacije. Kako na ovaj način osoba ne rešava probleme, ne dolazi do readaptacije i do prestanka osećanja. Zbog toga osećanja duže traju, a vremenom, telo se priprema za akciju koja izostaje. Hroničnim delovanjem emocije, telo se adaptira „normalnom” stanju, kao kod esencijalne arterijske hipertenzije, ili se „troši” organ predisponi-ran za to. U psihoterapijskoj intervenciji primenjuje se isti tretman kao kod suprimiranih emocija.

3.Dispozicija pneteranog emocionalnog neagovanja Osobe koje pokazuju hronični obrazac reagovanja pretera-nim i neadekvatnim osećanjima, takođe mogu razviti psihosomatsku bolest. Neadekvatno osećanje, po svojoj prirodi je takvo da ne dovodi do readaptacije, već samo pogoršava neadaptaciju. Osoba koja se svaki čas hronično ljuti na druge, izražavanjem svoje ljutnje do te mere će pogoršati odnose s drugima da će postati hronično ljuta. I ovde hronifikacija ljutnje vodi hronifikaciji telesne reakcije, a ova preopterećenju organizma i oštećenju onog organa koji je punctio resistentiae minoris, na primer, srca i kardiovaskularnog sistema. Psihoterapija je ista kao i kod terapije preteranih osećanja.

4.Dugotrajna raspoloženja Hronična stanja neadaptacije rezultiraju hroničnim osećanjima ili raspoloženjima. Dugotrajno delovanje emocije na telo preopterećuje organizam, remeti imunološke i ner-vne mehanizame i vodi u psihosomatsku leziju. Uočena neadekvatna ili patološka raspoloženja najčešće su prolongirana tuga, anksioznost, depresivnost, zabrinutost, inferiornost, usamljenost, nevoljenost, itd. Važno je znati da, pored svesnih nesvesna ili parcijalno svesna raspoloženja ostvarivu isti uticaj na organizam. O terapiji ovog mehanizma pogledati u poglavlju o raspoloženjima.

147

Struktura aleksitimije Aleksitimičan pacijent teško može da opiše ili imenuje* svoja osećanja; nedostaje mu leksički fond. Nije reč samo o verbalnom ili leksičkom, već o konceptualnom defektu. Nesposobnost konceptualizacije i verbalizacije je manifestacija dela referentnog okvira odgovornog za predstave o osećanjima. Drugim rečima, emocionalno nepismeni ljudi ne samo da nemaju reči za svoja osećanja, već nemaju ni pojmove za njih. Na prvi pogled deficit bi se mogao pripisati funkciji svesti, odnosno defektnosti funkcije svesne atribucije sopstvenih emocionalnih telesnih reakcija. Prema takvom modelu osoba svoje, inače, diferencirane emocionalne reakcije jednostavno ne prepoznaje, ne osvešćuje, ne imenuje, pa o njima i ne može govoriti. U ovom slučaju reč je o sekundarnoj aleksitimiji. Međutim, kod većine alek-sitimičnih pacijenata možemo ustanoviti da problem nije samo u atribuciji diferenciranih emocionalnih reakcija, već, prvenstveno, u tome što su emocionalne reakcije nediferencirane i primitivne. Kada je to slučaj, tada je u pitanju primarna aleksitimija. I tada postoji deficit u svesnoj atribuciji nediferenciranih emocionalnih reakcija, što je samo posledica. Primarna aleksitimija podrazumeva prisustvo sekundarne aleksitimije, i ona je daleko teži poremećaj od izo-lovane sekundarne aleksitimije. Aleksitimija može biti totalna, kada obuhvata većinu emocija, ili, pak, parcijalna kada je vezana za nedoživljavanje samo nekih osećanja. Aleksitimični emocionalni doživljaj je osoben: osećanja se ne doživljavaju lokalizovano, već generalizovano, u čitavom telu; intenzitet doživljaja veoma je veliki i prosto preplavljuje osobu; telesne reakcije nemaju kvalitet osećanja, već kvalitet jakih generalizovanih senzacija. Zbog toga taj difuzan, snažni osetni doživljaj nazivamo aleksitimični grč ili aleksitimični paroksizam. To je doživljaj koji je teško razumljiv ljudima čija su osećanja diferencirana.114 Opisani emocionalni doživljaj aleksitimične osobe pokazuje da je njen afektivitet na nivou razvoja koji odgovara nediferenciranim afektivnim reakcijama malog deteta. Veoma intenzivni, generalizovani i nediferencirani oseti su potpuno analogni generalizovanom i nedife114Snaga ovog doživljaja se može približili nealeskitimičnim ljudima podsećanjem na doživljaj koji imaju kada se noktom ili slomljenom kredom zapara po školskoj tabli. Na tu asocijaciju mnogi se automatski stresu, a takvo osećanje je slično emocionalnim reakcijama alekšitimičara. Česti verbalni iskazi koje dobi-jamo od ovih pacijenta su: „Eksplodiraću”; ,Jskočiću iz kože”; „Pući ću”; itd.

148

renciranom doživljavanju tromesečnog deteta, koje je Arijeti nazvao „fiziostanja” (Ari-eti, 1967). Razvojno primitivan nivo emocionalnih reakcija u aleksitimičnog bolesnika ukazuje na zastoj u razvoju emocionalnosti i zaustavljanje na ranom razvojnom nivou. Drugim recima, aleksitimičnoj osobi roditelji su zabranjivali osećanja te nije razvila ni osećanja ni pojmovni aparat u oblasti psihičkog života. Izostankom ove roditeljske funkcije i ignorisanjem detetove emocionalnosti nastaje defekt u sistemu predstava kojima bi dete tumačilo svoja emocionalna stanja. Nedostatak psihičkih struktura koje omogućuju diferencirane emocionalne reakcije vodi primitivnoj i nediferenciranoj emocionalnoj reakciji. Kako su emocije prvenstveno psihički fenomeni koji se reprezentuju u telesnom, aleksitimična osoba gubi psihičke funkcije specifičnih osećanja. Umesto diferenciranih neprijatnih emocija kakve su zabrinutost, trema, ljutnja, krivica, stid, itd., od kojih svaka pokreće osobu na specifične mentalne i bihejvioralne funkcije, aleksitimična osoba u svim tim kontekstima ima shčnu reakciju: doživljaj nediferencirane, snažne i generalizovane neprijatnosti. Njena osećajnost se može opisati kao „haotični emocionalni doživljaj”. Kod ovakvih primitivnih reakcija osobi je teško da shvati šta oseća (koju emociju), pa nije u stanju da zauzme stav prema onome što oseća. Kako je nediferencirana emocionalna reakcija posledica nedostatne razvijenosti psihičkih struktura, ona je manje „psihička” nego što bi to trebalo. Diferencirane emocije su prvenstveno psihički fenomeni koji se lokalizovano repre-zentuju u telesnom. Drugim rečima, razvijene psihičke stru^ kture i diferencirane emocije se elaboriraju na psihičkom nivou, štiteći telo od prejakih stimulacija. U tom smislu, kada su u pitanju emocije, možemo reći da psiha jeste neka vrsta „amortizera” u odnosu na telesne reakcije. Nediferencirane emocionalne reakcije su mnogo više „telesne” nego što su diferencirane emocionalne reakcije. Praćenje telesnih funkcija kod osobe koja oseća snažnu diferenciranu emociju i kod osobe koja oseća snažnu nediferenciranu emociju, pokazuje da organi, organski sistemi i celokupno telo daleko snažnije reaguje u ovom drugom slučaju. U tome je i veći deo odgovora na pitanje kako nediferencirane emocije dovode do lezije organa. Ne samo da nediferencirana emocionalna reakcija alek-sitimičara preopterećuje telo i dovodi do „pucanja” onog organa koji je najmanje otporan, već je ovakva emocionalna reakcija sama po sebi neadekvatna. Umesto da dovede do readaptacije, nediferencirana reakcija doprinosi

149

pogoršanju neadaptacije. Umesto da subjektu ukaže na važno dešavanje u spo-ljašnjem svetu, nediferencirana emocionalna reakcija postaje, zbog svoje prirode, kazna za subjekat. Veoma snažan intenzitet i obim doživljene neprijatnosti je toliko jak i toliko veliki da je osoba ocenjuje kao problem i pokušava da se oslobodi doživljaja. Svako razmišljanje o životnom problemu je „kažnjeno” aleksitimičnim grčem, te osoba prestaje da misli o svojim problemima. Način kojim se alek-sitimične osobe brane od jake difuzne neprijatnosti pre-stajući da misle o onome što im stvara neprijatnost, nazivamo aleksitimični blok mentalizacije. Aleksitimična osoba pokušava da svoju glavu ,»isprazni” od svih predstava koje joj izazovu neprijatnost: kako u sadašnjosti, tako i u odbijanju da se seća neprijatnih situacija iz prošlosti ili da zamišlja takve buduće situacije.115 U psihoterapiji, koja se velikim delom zasniva na verbalnom opisivanju sadašnjosti, budućnosti i prošlosti, to predstavlja poseban praktični problem: ne samo zbog toga Što je teško doći do mentalnih sadržaja, jer terapeut često dobija odgovor: „Ne znam” ili „Ne sećam se”, što ga onemogućuje da rekonstruiše pacijentovu sadašnjost i prošlost, već i zbog toga što snažna nediferencirana doživljavanja mogu pogoršati postojeću psihosomatsku bolest. Veoma je važno da terapeut shvati pozitivnu funkciju pacijentovog „otpora” jer insistiranje i forsiranje može dovesti do telesnog pogoršanja. Upravo zbog toga, cilj prve faze psihoterapijskog tretmana psihosomatskog bolesnika jeste postizanje da pacijent govori o neprijatnim situacijama u stanju relativne opuštenosti.

Aleksitimične manifestacije Iako smo istakli da aleksitimična osoba ne doživljava prava diferencirana osećanja, to nikako ne znači da ona nema veoma snažne emocionalne doživljaje. Za razliku od originalne definicije aleksitimije koja je negativno određena kao nedostatak reči (i pojmova) za osećanja, potrebno je postaviti pozitivnu definiciju koja bi obuhvatila ono što aleksitimična osoba verbalizuje kao svoja osećanja. Umesto diferenciranih emocija aleksitimična osoba doživljava i nudi supstitute emocija 115Isključenjem ili inhibicijom mentalnih sadržaja koji su povezani s jakom neprijatnošću („blok mentalizacije”) osoba se oslobađa neprijatnosti. Marti je ovu osobinu psihosomatičara nazvao „operativna misao” (Marty & M’Uzan, 1963). Ovaj sistem je samopotkrepljujući sve dok je osoba u stanju da ignoriše situaciju koja izaziva neprijatnost, ali kada to nije mogućno, nastupa dekompenzacija.

150

koji bi se mogli svrstati u pet klasa: senzacije, organske sintagme, somatske reakcije, ponašanja i vrednosni sudovi.

Senzacije ili oseti Oseti su komponenta emocionalnog doživljaja koju, u okviru KER modela, možemo definisati svesno opaženom emocionalnom telesnom reakcijom. Kada je osoba svesna * samo oseta koji je deo emocionalne reakcije, ali ne i same emocije, tada je reč o parcijalnoj svesnosti o osećanju, u kojoj su oseti emocionalni ekvivalenti ili maskirana osećanja. Kod aleksitimičnog bolesnika, senzacije mogu biti generalizovane, kada se doživljavaju u čitavom telu (nervoza, nemir, napetost, malaksalost, slabost, umor, itd.), ili parcijalne, kada se osećaju samo u nekim delovima tela („žarenje u želucu”, „težina u grudima”, „napetost u trbuhu”, itd). Tipično je da, upitan kako se oseća, pacijent koristi neku reč koja više označava oset nego osećanje.116

Organske sintagme Pod organskim sintagmama podrazumevamo jezičke izraze koji ilustrativno ukazuju na neki organ ili deo tela. Na primer, osoba može reći: „Prestanite da mi dižete pritisak.” Osoba koja koristi organske sintagme da bi označila svoje emocionalne reakcije, uspostavlja direktan odnos između spoljašnjih događaja i svojih telesnih funkcija. Zbog toga organske sintagme označavaju svojevrstan proces mentalne somatizacije. Interesantno je da u našem kulturnom obrascu postoji veliki broj izraza kojima se na taj način opisuju emocionalne reakcije.117

Somatske reakcije Treća vrsta izraza, koje koriste aleksitimične osobe, ukazuje na telesne reakcije koje zamenjuju diferencirane emocionalne reakcije. Osoba, 116Tipične ključne reči su: „nervoza”, „iritacija”, „neprijatnost”, „napetost”, „tenzija”, „pritisak”, „nemir”, „žarenje”, „vrelina”, „hladnoća”, „slabost”, „težina”, „umor”, „malaksalost”, „bol”, „mučnina”, „gađenje”, itd. 117Primeri su: „popeti na glavu”, „udarati u mozak”, „dirnuti u ženicu”, „pasti mrak na oči”, „pojesti živce”, „ići na ganglije”, „organski ne podnositi”, „ići na jetru”, „biti alergičan na nekog”, „dizati pritisak”, „ne variti nekog”, „rupa u trbuhu”, ,ispovraćati se”, „ne moći progutati nešto”, „gristi se”, „kamen u želucu”, „čvor u želucu”, „pući srce”, „pasti kamen sa srca”, „preseći se”, „sekirati se” (od glagola šeći), „iskočiti iz kože”, „eksplodirati”, „dobiti ospice (osip)”, „noge su (mi) se oduzele”, itd.

151

upitana kako se oseća ili kako se nekad osećala, govori o reakciji svoga tela: „naježio sam se”, „pocrveneo sam”, „želudac mi se skupio”, „ukočio sam se”, „zaljuljalo mi se u glavi”, „sve se oko mene okrenulo”, „creva su mi se prevmula”, „dobio sam proliv”, itd. Postojanje somatskih reakcija ukazuje da je proces somatizacije već otpočeo, te nekada opažamo postojanje zametka psihosomatskog poremećaja.

Ponašanja Neki aleksitimični pacijenti, upitani za osećanja, ne govore o njima, nego o svojim ponašanjima ili o svojim bihejvioralnim impulsima: „došlo mi je da pobegnem”, „hteo sam da propadnem u zemlju”, „razbio bi mu nos”, „oči bi joj iskopala”, „zadavio bih ga”, itd. Ove osobe razvile su poseban način da se oslobode od jake, generali-zovane i nediferencirane neprijatnosti: one teže da je što pre „isprazne” ponašanjem. Međutim, većina psihosomatskih bolesnika sebe koči u ovim ponašanjima jer su ona socijalno neprihvatljiva, čime sebi zatvaraju kanal „abreakcije”. Jedino kod aleksitimičnih osoba koje imaju antisocijalnu strukturu ličnosti, možemo primetiti kako svoja „osećanja” im-pulsivno pretvaraju u akcije.

Sudovi o osećanjima Nekada na pitanje o osećanjima, pacijent odgovara vrednosnim sudom o onome što oseća. Tako saznajemo da se neki ljudi osećaju: „grozno”, „glupo”, „idiotski”, „kretenski”, „k’o budala”, „kao majmun”, itd. Odgovori se kreću na meta-nivou jer osoba ne opisuje ono što oseća, već kako se oseća, misli ili procenjuje u vezi s tim što oseća.

Psihoterapijska strategija Glavni cilj psihoterapije aleksitimičnog pacijenta jeste ‘ da mu se pomogne u izgradnji psihičkih struktura koje omogućuju doživljavanje diferenciranih osećanja i povećanje svesnosti o svojim osećanjima (emocionalna pismenost). Time se postiže bolji odnos sa životnim problemima, jer se emocijama vraća mesto i funkcija koje imaju u životu svakog čoveka, a čime se sprečava somatizacija i razvoj psihosomatskih

152

poremećaja i bolesti. Terapijski pristup se razlikuje ukoliko postoji samo aleksitimija (kada se radi preventivno) ili je već nastao neki psihosomatski poremećaj ili bolest. Postojanje psihosomatske bolesti nalaže oprezan pristup, jer loše vođena terapija može rezultirati pogoršanjem somatskog stanja bolesnika. Prva faza tretmana ima za cilj da pacijenta dovede u stanje relativne opuštenosti kada govori o svojim problemima. Tehnike i intervencije kojima se to postiže variraju u raznim pristupima.118 Druga faza tretmana je posvećena edukaciji pacijenta o funkcijama koje emocije imaju u duševnom i socijalnom životu. Terepeut upućuje pacijenta u saznanje o važnosti osećanja, te da su korisna, da je dobro osećati ih i da svako ima pravo da oseća. U trećoj fazi se terapija usmerava na pacijentove emocionalne reakcije. Terapeut pomaže pacijantu da misli o sopstvenim osećanjima, da ih preispituje i da traži načine izražavanja. Istražuju se osećanja koja su reakcija na (psihosomatsku) bolest i osećanja koja su reakcija na događaje u životu. Kada se preseku telesni mehanizmi kojima emocije održavaju ili pojačavaju telesni poremećaj, cilj je postignut.119 Četvrta faza je slična bilo kojoj psihoterapiji jer se emocije tretiraju kao psihički fenomeni. Pacijentu se pomaže da iskoristi svoja neprijatna osećanja kako bi razrešio prave probleme u svome životu, i kako bi prijatnim osećanjima poboljšao kvalitet svog življenja.

118 Dok neki psihosomatski psihoterapeuti koriste različite tehnike relaksacije kojima pacijenta uče da se opusti dok misli o različitim neprijatnim sadržajima, drugi terapeuti to postižu indirektnim, prihvatajućim i suportivnim pristupom koji pacijentu omogućava da se opusti u odnosu s terapeutom. 119Ustanovljavanjem načina na koji pacijent izražava svoj aleksitimični doživljaj (senzacija, organska sintagma, somatska reakcija, ponašanje ili sud o osećanju), otkriva se u kom situacionom kontekstu on reaguje, nakon čega se emociji daje ime (strah, ljutnja, tuga, itd.). Potom se upućuje kako da prepozna emociju i kako da je koristi da bi razmišljao o problemu i kako da se odluči za ono ponašanje kojim će rešavati problem.

153

FORMALNI POREMEĆAJI OSEĆAJNOSTI U prethodnim poglavljima razmatrali smo pozitivne i negativne poremećaje ljudske osećajnosti, a sada ćemo se posvetiti predstavama o osećanjima koje iskrivljuju način uspostavljanja emocionalne veze između bića i sveta. Predstave, kao i mehanizme koji iz njih proističu, nazivamo formalni poremećaji osećajnosti. Prikazaćemo samo četiri osnovna tipa: reifikaciju osećanja, projektivnu fiksaciju osećanja, kvazikauzalnost i „čitanje misli”.

Reifikacija Jedan od glavnih mehanizama kojim se ljudi nesvesno služe da bi se otuđili od sopstvenih osećanja jeste opre-dmećenje osećanja ili reifikacija. Svako osećanje je uvek samo funkcija nekog živog bića, jer ne postoji osećanje bez subjekta koji ga oseća ili izražava. U stvarnosti ne postoji strah, već čovek koji strahuje; ne postoji bes, nego čovek koji besni; itd. Kada je u pitanju govor, kao sredstvo kojim se opisuju zbivanja u spoljašnjoj i unutrašnjoj stvarnosti, neku funkciju možemo tačno predstaviti samo ukoliko je izrazimo glagolom. Zbog toga moramo koristiti glagole ukoliko želimo da precizno izražavamo osećanja: strahovanje, bešnjenje, nadanje, voljenje, itd. Međutim, usled određenih lingvističkih zakona koji deluju u sferi jezika i koji pomažu bržem sporazumevanju i doprinose izražajnom bogatstvu jezika, glagoli sekundarno mogu postati imenice: strah, bes, nada, ljubav, itd.120 Kada neko upotrebi imenicu da bi označio neku ose-ćajnu funkciju, pri čemu zna da se, zapravo, radi o funkciji, tada je sve u redu. Problem nastaje kada ljudi zaborave da imenice koje koriste da bi označili svoja osećanja, u stvarnosti označavaju funkcije. Ta osoba pod osećanjem podrazumeva neki predmet, biće, događaj ili situaciju. Postupak kojim subjekt mentalno (a ne samo lingvistički) pretvara osećanje iz aktivne funkcije u predmet, biće ili događaj, naziva se reifikacija. Razmotrimo sledeći verbalni iskaz jednog pacijenta: 120Ova transformacija se u lingvistici naziva nominalizacija. Grinder i Bandler (1975) su predložili „test vizualizacije” za razlikovanje ovih sekundarnih, od primarnih imenica koje označavaju predmete i bića: svaka imenica koja ne izaziva jasnu vizuelnu predstavu o nekom predmetu je produkt nominalizacije.

154

,,A onda me je uhvatio strah”. Iz sadržaja navedenog iskaza saznajemo da se osoba u određenom trenutku uplašila, a iz lingvističke strukture iskaza saznajemo daleko važnije stvari: -strah je pretvoren u „nešto” što postoji samo po sebi, što ima odlike bića jer ima sposobnost da „uhvati” ili „spopadne” subjekta; -osoba negira svoje učešće u pojavi straha jer sebe predstavlja ne kao subjekta strahovanja, nego kao ob-jekat koji trpi strah; -osoba predstavlja strah tako kao da se on nalazi izvan njene ego granice; -osoba negira svoju odgovornost za pojavu i doživljavanje straha, a samim tim i mogućnost da je u poziciji da kontroliše strah. Sugeriše nam da nije ona ta koja bi mogla da kontroliše strah, već da strah kontroliše nju. Reifikacija nekog osećanja ukazuje na subjektovu predstavu o osećanju koja ga čini pasivnim objektom svoga osećanja.121 Reifikujući osećanje, subjekt istovremeno negira svoju odgovornost za njega, kao i svoju kontrolu nad njim. Kada pacijent tvrdi da ima problema s jakim strahom koji ga „hvata” u određenim situacijama, on pred terapeuta postavlja paradoks: očekuje da terapeut nešto učini s tim strahom za koji tvrdi da nije njegov.122 Zato što terapeut ne može da uspostavi direktnu komunikaciju sa strahom kako bi na njega uticao, već samo s pacijentom, prvo mora uticati na pacijenta da prihvati odgovornost za sopstveno osećanje. Terapeut pacijentu može pomoći u vezi s konkretnim neželjenim osećanjem, samo ukoliko pacijent prihvati: i sopstveno osećanje i vlastitu ođgovoranost za njega. Cilj je postignut kada pacijent izjavi: ,,A onda sam se uplašio” Naravno, ne radi se samo o promeni jezičke fraze, nego o nečemu što je daleko važnije: o promeni subjektove predstave o osećanjima. Subjekt koji je izgovorio gornju rečenicu prihvatio je aktivnu poziciju (jer 121Reč je o kulturnom mitu o osećanjima po kojem su ljudi igračke u rukama strasti i iracionalnih emocija. U ranijim fazama kulturnog razvoja smatralo se da osećanja dolaze spolja od viših bića: panika od Pana, zaljubljenost od Erosa, Amora ih Kupidona, ubilački gnev od Furije, itd., a u kasnijim fazama da dolaze iz dubina ljudske prirode. 122Subjekt koji reifikuje određeno osećanje već je pokušao, pre dolaska na terapiju, da ga se „oslobodi”, da ga „pobedi” ili da spreči njegovo „pojavljivanje”. Ostajući u svom disfunkcionalnom sistemu predstava o osećanju, on od terapeuta očekuje da učini isto to, ali uspešno. Kada strukturalno posmatramo subjektov pokušaj da „pobedi” svoj strah, svoju ljubomoru, ili svoj bes, zaključujemo da subjekt pokušava da isključi onaj deo sebe koji oseća dato osećanje. Ovaj manevar ne samo da sužava Ja isključujući druge delove ličnosti iz identiteta, već se često završava konstatacijom: „To je jače od mene”.

155

on je taj koji se plaši), čime je osećanje locirao unutar svoje Ja granice, prihvatio odgovornost za sopstveno osećanje, a time i mogućnost da je on taj koji može kontrolisati svoje osećanje. Tek tada se može nastaviti terapijski rad na sadržaju pacijentovog emocionalnog problema. Postoji čitav niz intervencija, u različitim psihoterapijskim Školama, kojima se može postići isti cilj: dereifikacija. Najelegantnija korekcija reifikacije se sastoji u tome da terapeut u razgovoru s klijentom koji je sklon reifikaciji, sistematski upotrebljava glagole za osećanja. U datom pri-meru terapeut može pitati klijenta: „Čega se bojite?” Ukoliko klijent prihvati glagolsko izražavanje osećanja, intervencija je uspela, a ukoliko ne prihvati, potrebno je pri-meniti neku potentniju intervenciju.123

Projektivna fiksacija Neki ljudi se otuđuju od sopstvenih osećanja projek-tujući ih u spoljašnji svet i „ostavljajući” ih tamo. Umesto da subjekt shvati svoje osećanje kao svoju reakciju na neki objekt ili situaciju, on ih pripisuje samom objektu ili situaciji. Umesto da izjavi kako se plaši nekog objekta, subjekt, izjavljuje da je objekt „strašan”. Osećanje postaje, u lingvističkoj ravni, atribut objekta. Postane li subjektivna reakcija „objektivan” kvalitet objekta, subjekt gubi svoju subjektivnost. Prestajući da bude odgovoran za svoje osećanje, i locirajući ga u spoljašnji svet, izvan svoje ego granice, subjekt nad njim gubi svaku kontrolu. Terapijska korekcija projektivne fiksacije sastoji se u subjektovom prihvatanju da je on taj koji nešto oseća, a ne da je afektivni kvalitet osobina objekta ili situacije. Time često otkrivamo prikrivenu kvazikauzalnost.

Kvazikauzalnost Odnos između nekog događaja (stimulusne situacije) i emocionalne reakcije nije odnos uzroka i posledice. Mi možemo uzrokovati ponašanje druge osobe samo ako pri-menimo fizičku silu, tako što 123Moćnija intervencija se može sastojati u značajnom ponavljanju klijen-tovih reči (specifikacija), a zatim u objašnjavanju (eksplanacija) reifikacije. Nekada je dobro pojačati reifikaciju (reductio ad absurdum) tako što terapeut pita kako je izgledao taj strah koji ga je uhvatio, odakle je došao, za koji deo tela ga je uhvatio, itd. Neke psihoterapijske škole, kao što je geštalt terapija, traže od klijenta da kroz eksperiment glumi taj „strah”. Time se postiže da se Ja investira u strah i da osoba shvati da je to samo reakcija nekog dela njegove ličnosti. Prihvatanjem straha u okvire svoje ego granice i shvatanjem da se radi o funkciji, osoba dolazi u poziciju da shvati razloge svoga strahovanja i da njime upravlja.

156

ćemo je, na primer, gurnuti ili šutnuti. U svim ostalim situacijama u kojima nema fizičkog kontakta između osoba, razmenjuju se značenja ili poruke, a poruke nemaju moć da mehanički uzrokuju nečije ponašanje. One su pozivi, izazovi ili provokacije, ali uvek od subjekta zavisi kako će se odazvati. Da je to tako, vidljivo je iz različitosti reakcija grupe subjekata na istu poruku: neko će ostati ravnodušan, neko će se naljutiti, neko uplašiti, a neko će se rastužiti. Kada neko drugi učini nešto, subjekt prvo tom postupku pripiše, tačno ili pogrešno, određeno značenje i značaj, pa tek onda odreaguje nekim, adekvatnim ili neadekvatnim, osećanjem koje, opet, može izraziti na različite načine. Dakle, u krajnjoj liniji, uvek je subjekt taj koji je odgovoran za shvatanje i vrednovanje tuđeg ponašanja, čime je odgovoran i za sopstvenu emocionalnu reakciju. Svaki put kada odreaguje određenom emocijom, on je taj koji je izabrao da situaciju protumači na određeni način, da reguje određenom emocijom i da je izrazi na određeni način. Upravo u mogućnosti ličnog izbora reagovanja na određene stimuluse, ogleda se ljudska sloboda. Kvazikauzalnost ili pseudokauzalnost je iskrivljena predstava o osećanjima koja uspostavlja pogrešnu linearnu vezu uzroka i posledice između nekog spoljašnjeg događaja (uzroka) i osećanja (posledice). Primeri kvazikauzalnosti su izjave: „Naterao me je da se rasplačem” „Razbesneli su me” „Naterala me je da pozelenim od ljubomore.” „Povredila me je” Posledica kvazikauzalnosti je otuđivanje subjekta od sopstvenih osećanja, smatrajući da ona ne zavise od njega i da su „uzrokovana” postupcima drugih ljudi. Drugim recima, subjekt negira da je odgovoran za sopstvene emocionalne reakcije tako što potpunu odgovornost prebacuje na druge ljude i spoljašnje uzroke. Tako se uspostavlja automatizam između događaja i emocionalne reakcije, a subjekt uzima ulogu posmatrača ili svedoka sopstvene reakcije. Umesto da utvrdi korelaciju između sopstvene emocije i tuđeg ponašanja, on, pogrešno, utvrđuje uzročnost. Kada osoba odustane od stvaranja veštačkog automatizma između ponašanja drugih ljudi i sopstvene emocionalne reakcije, promena se odražava i u jezičkim izrazima:

157

„Kada je on to uradio ja sam se rasplakala ” „Kada su oni to uradili ja sam se razbesneo” „Kada je ona to uradila ja sam postao ljubomoran.” „Kada mi je to rekla ja sam se osetio povredenim” Umesto da insistira na uzročno-posledičnoj vezi, subjekt govori o korelaciji dve pojave, ukazujući na njihovo udruženo javljanje i međusobno neuzrokovanje jedna druge. Time što subjekt prihvata odgovornost za sopstvenu emocionalnu reakciju, koja nije više uzrokovana spoljašnjim događajem, u poziciji je da može kontrolisati i birati način na koji će reagovati. Polazeći od principa kvazikauzalnosti, Keler (Kahler, 1978) je defmisao četiri kulturna mita o emocijama: 1.„Drugi me može naterati da patim.” 2.„Ja mogu drugoga naterati da pati” 3.„Drugi me može usrećiti ” 4.„Ja mogu drugoga usrećiti.” Iz ovih mitova slede neke složenije strategije iznuđivanja tuđe reakcije. Tako osoba, smatrajući da ju je drugi povredio takođe smatra da ima puno pravo da se osveti time što će povrediti njega: „Pošto si ti učinio da ja patim, ja ću učiniti da ti patiš mnogo gore.” Takođe je moguće da osoba iznuđuje prijatna osećanja: „Prvo ti učini da ja budem srećan, pa ću onda i ja učiniti da i ti budeš srećna” Koren kvazikauzalnosti je u đetinjstvu i u infantilnoj situaciji u kojoj osećanja deteta zaista zavise od postupaka njegovih roditelja. Zato što dete nije dovoljno zrelo i sposobno da se samo brine o sebi, već zavisi od svojih roditelja: majka zaista može uzrokovati da se dete loše oseća, kao i da se prijatno oseća. Prema tome, kvazikauzalnost možemo shvatiti kao infantilne obrasce kod ljudi koji odbijaju da prihvate odgovornost za nastanak sopstvenih osećanja. Doslovno pridržavanje principa da je svako odgovoran za svoja osećanja, a time i za samoga sebe, može stvoriti predstavu o ljudskom društvu kao o masi usamljenih (i maksimalno odgovornih) pojedinaca u kojoj svako brine za sebe i vodi računa samo o svom interesu. Time se potkrepljuje sebičnost i narcizam jer se otpisuju moralna pravila koja regulišu odnose između ljudi. Iako je principijelno tačno da je svako odgovoran za sopstvena osećanja, potrebno je poštovati jedno univerl24Slepo pridržavanje ovog pravila vodi u zapostavljanje sopstvenih osećanja i u poziciju inferiornosti i depresivnosti. Skladan život podrazumeva uvažavanje dijalektićke napetosti koja postoji između brige za svoja i brige za tuda osećanja. Trajno jednostrano opredeljenje vodi u narcizam ili u depresiju.

158

zalno društveno pravilo koje ističe da treba voditi računa o tome kako se drugi ljudi osećaju. 124 Što nam je neka osoba bliskija, ovo pravilo je primenljivije. To znači da, ako znamo da će neko, do koga nam je stalo, reagovati nekom neprijatnom emocijom na neki naš postupak, da tada, po mogućnosti, treba izbegavati takav postupak. Osnovni cilj terapije kvazikauzalnosti je u tome da osoba prihvati da je ona, a ne drugi, odgovorna za sopstvenu reakciju. Ukoliko osoba želi da promeni svoju emocionalnu reakciju, prvo mora prihvatiti da je to njena reakcija, đa je lično za nju odgovorna i da na nju može uticati, odnosno da je može birati i kontrolisati. Cilj terapeutovih intervencija je da pacijent preispita da li se zaista radi o uzročno-posledičnoj vezi, i da ga dovede do zaključka daje on sam odgovoran za nastanak svoje emocionalne reakcije. Prema Grinderu i Bandleru (1975), terapeut ima mogućnosti da proverava uzročno-pos-ledičnu vezu tako što: -pita da li je ona univerzalna: „Da li on uvek može svojim ponašanjem da vas natera đa se rasplačete?”; -prihvata odnos uzorka i posledice, ali traži da ga pacijent što preciznije odredi: „Na koji tačno način njegovo ponašanje dovodi do toga da se vi rasplačete?”; -potencira kvalitet prisile: „Znači kada se on tako ponaša vi morate da se rasplačete?” Kada pacijent shvati da se ne radi o uzročno-posle-đičnom odnosu, već o tome da on pripisuje određeno značenje tuđem ponašanju i da emocionalno reaguje na to značenje, gubi se kvalitet prisile i automatizma u emocionalnom regovanju.

Čitanje misli Subjektivno iskustvo je uvek privatno iskustvo, tako da nikada, s potpunom sigurnošću, ne možemo znati šta^ doživljava druga osoba sve dok nam ona to ne potvrdi. Čak i u slučaju verbalne potvrde sigurnost nije apsolutna jer postoji mogućnost da nam, iz nekog razloga, osoba nije rekla pravu istinu. Ma koliko bili vesti i iskusni u procenjivanju neverbalnih signala koje emituje druga osoba, naše znanje o njenom unutrašnjem stanju uvek ima kvalitet pretpostavke ili hipoteze. Reči i neki neverbalni gestovi imaju određeno značenje jer postoji

159

konvencija o njihovom značenju koju dele obe strane u komunikaciji.125 Svi ostali neverbalni znakovi su neodređeni jer predstavljaju privatno izražavanje subjekta koji ih kodira na samo njemu svojstven način. Zbog toga se oni ne mogu dešifrovati bez pomoći subjekta koji daje konačnu potvrdu njihovog značenja. Osobi, koja smatra da određeni neverbalni signal ima tačno određeno značenje, nije potrebno da traži potvrdu od subjekta, jer je sam signal dovoljan da zaključi o njegovoj unutrašnjoj realnosti. Tako, na primer, osoba koja kad vidi da neko plače, odmah „zna” da je taj neko tužan, time otpisuje sva druga potencijalna značenja suza (plač iz radosti; trun u oku; bolest suzne žlezde; itd.). Dakle, čitanje misli je zaključivanje koje ima sledeću strukuru: Neverbalni signal - Tačno određeno unutrašnje stanje. Čitanje misli je poremećaj privatne gnoseologije subjekta koji tvrdi da zna šta drugi ljudi osećaju, misle ili žele, iako mu oni to nisu potvrdili. Takva osoba svoju pretpostavku uzima za potvrđenu istinu, a onda, na osnovu takve ,realnosti”, izgrađuje svoj odnos prema drugim ljudima. Čitanje misli može biti tačno kada je subjekt pogodio unutrašnje stanje drugoga, ali može biti i pogrešno. Ma koliko neko bio vešt u „čitanju” neverbalnih signala drugih ljudi, ne može svaki put pogoditi, kao što ne može znati ni kada je pogodio, a kada nije. Takođe, možemo razlikovati autocentrično čitanje misli, kada subjekt očekuje da drugi ljudi prepoznaju šta on oseća, misli ili namerava, bez njegovog direktnog saopštenja, i alocentrično čitanje misli, kada subjekt svoje pretpostavke o subjektivnom stanju drugih ljudi uzima kao činjenice. Čitanje misli se na jezičkom planu izražava u rečenicama izričite tvrdnje o emocionalnom stanju neke druge osobe: P: „Moja žena je prestala da me voli.” T: „Kako znate da vas više ne voli, da li vam je to rekla?” P: „Nije mi rekla, ali više nije radosna kad dođem kući s posla.” T: „Znači vi ’ znate’ da vas vaša žena ne voli zato što vas ne dočekuje razdragano kad dolazite kući s posla?” Kada je terapeut specifikovao potpunu rečenicu u kojoj je sadržano čitanje misli, njegov zadatak je da relativizira pacijentov način zaključivanja i da tvrdnju pretvori u pretpostavku. To se može uraditi 125Odmahivanje glavom za ”Ne”, kliman je glavom za ”Da”, kao i drugi gestovi koji imaju socijalno definisano značenje za pripadnike iste kulture, jedini su neverbalni signali koji bi mogli biti označeni pojmom govor tela. Svaki govor (jezik) podrazumeva da isti kod dele onaj koji šalje poruku (koji je kodira) i onaj koji prima poruku (koji je dekodira). Svi ostali neverbalni znakovi koji nisu obuhvaćeni konvencionalnim kodom nemaju definisano značenje, već privatno i idiosinkratsko značenje osobe koja ih emituje.

160

na nekoliko načina: -ukazivanjem na druge aspekte odnosa: „Znači, dovoljno je da vas ona dočekuje razdragano, pa da vi znate da vas voli?”; -provera inverzne validnosti signala: „Da li se vi razdragano smešite svima onima koje volite?”; -redefinicija signala: „Da li može postojati neki drugi razlog zbog kojeg se ona više ne smeši?”. Odustavši ođ tvrdnje da se radi o činjenici, pacijent je prihvatio hipotetičnost svog zaključivanja. Terapija se nastavlja proveravanjem stvarnog značenja signala.

KONTROLA EMOCIJA Kontrola izražavanja i kontrola doživljavanja Emocije se, uglavnom, kontrolišu na dva načina: kontroliše se način na koji se emocije izražavaju (kontrola izražavanja) i kontroliše se samo osećanje emocije ili njeno doživljavanje (kontrola doživljavanja). Kod kontrole izražavanja emocije se mogu regulisati na različite načine: emocija se skriva; njen intenzitet se predstavlja većim ili manjim nego Što jeste; emocionalna reakcija prema jednom objektu se predstavlja kao emocionalna reakcija prema nekom drugom objektu; emocija se izražava na način koji je prihvatljiv za druge; jedna emocija se predstavlja kao neka druga; emocija se glumi kada se ništa ne oseća, a trebalo bi; itd. U kontroli doživljavanja osećanja, uglavnom se primen-juje nekoliko načina: smanjenje intenziteta neželjenog osećanja, izazivanje željenog osećanja, povećanje intenziteta željenog osećanja, pretvaranje neželjenog osećanja u željeno osećanje, pretvaranje neželjenog osećanja u ravnodušnost, itd.

Svesna i nesvesna kontrola Kontrola emocija se javlja u dva oblika: svesni psihički procesi koje subjekt svesno i voljno primenjuje kako bi se zaštitio od neprijatnog osećanja, i nesvesni psihički procesi u koje subjekt nema uvid i koji ga, automatski, kao „mehanizmi odbrane” - kako ih je defmisao Frojd - štite

161

od neprihvatljivih ili ego-distonih osećanja. Dok je kod svesne kontrole subjekt svestan svog osećanja, te prema njemu zauzima stav koji se manifestuje kroz voljnu nameru da modifikuje doživljavanje ili izražavanje datog osećanja, kod nesvesne emocionalne reakcije subjekt nije svestan svog osećanja, već, eventualno, posledice nesvesne kontrole emocije. Bez obzira da li je u pitanju svesna ili nesvesna kontrola emocija, ona može biti adekvatna ili neadekvatna, uspešna ili neuspešna. Na osnovu KER modela možemo pretpostaviti da postoje mehanizmi odbrane koji sprečavaju nastanak neprihvatljive emocionalne reakcije i oni mehanizmi koji, kada je neprihvatljiva emocija nastala, sprečavaju da ona prodre u svest. 126 Dok psihoanaliza i druge psihodinamske psihoterapijske škole insistiraju na nesvesnim oblicima kontrole emocija, ostale škole više pažnje obraćaju svesnim oblicima kontrole emocija i čak ih definišu veštinama koje je potrebno naučiti kako bi osoba prevazišla neko svoje nepoželjno osećanje (na primer, Racionalno-emotivna terapija, Kognitivno-bihejvioral-na terapija i si.). U daljem tekstu akcenat ćemo staviti na svesne manevre kontrole i suzbijanja emocija, dakle, na one procese u kojima voljno učestvuje subjektovo svesno Ja.127

Adekvatna i neadekvatna kontrola Ono po čemu se adekvatna kontrola emocija (svesna i nesvesna) razlikuje od neadekvatne kontrole emocija (sve-sne i nesvesne) jeste njena racionalnost, odnosno koliko je kontrolna operacija opravdana i korisna i koliko je emocija koja se kontroliše adekvatna. Predmet kontrole mogu biti adekvatne i neadekvatne emocionalne reakcije, a sama kontrola adekvatna i neadekvatna. Ukrštanjem dve dimenzije dobijamo četiri moguće situacije: adekvatna kontrola adekvatnog osećanja, adekvatna kontrola neadekvatnog osećanja, neadekvatna kontrola adekvatnog osećanja i neadekvatna kontrola neadekvatnog osećanja. Kako je prethodno već rečeno, postoje situacije u kojima je najbolje ne izraziti osećanje iako je ono po svim svojim osobinama potpuno adekvatno. Najveću fleksibilnost i sposobnost adaptacije ima osoba koja 126Veliki broj nesvesnih mehanizama odbrane od neprihvatljivih osećanja je, po našem mišljenju, introjekcija i intemalizacija konkretnog načina na koji su roditelji regulisali (zabranjivali, stimulisali ili kontrolisali) za njih neprihvatljiva osećanja svog deteta. 127Na žalost, psihoanaliza, u kojoj su konceptualizovani mehanizmi odbrane, veoma pojednostavljeno objašnjava emocije, tako da nije moguće dobro uklopiti pojedine mehanizme odbrane u KER model.

162

može izabrati kada je adekvatno da oseća, a kada je adekvatno da ne oseća. Dakle, suzbijanje adekvatne emocionalne reakcije u nekim situacijama je adekvatno, a kriterijumi za procenu adekvat-nosti suzbijanja su njena racionalnost, pragmatičnost i us-pešnost. Kada je osećanje koje osoba želi da kontroliše neadekvatno samo po sebi, onda je njegova kontrola zaista potrebna. U pitanju je potreba za adekvatnom kontrolom neadekvatnog osećanja. Međutim, čak i kada je takva kontrola racionalno primenjena i uspešna, važno je shvatiti da je reč o sekundarnom mehanizmu. Daleko je bolje otkloniti razloge zbog kojih nastaju neadekvatna osećanja (radikalne intervencije na nivou mentalizacije, apercepcije i valorizacije) jer će ono tada prestati da postoji, pa će kontrola biti nepotrebna. Nekada je potrebno duže vreme za potpunu korekciju neadekvatne emocije, pa je neophodno da, u međuvremenu, osoba usvoji načine kontrole neadekvatnog osecanja.128 Kada osoba neko svoje, inače, sasvim adekvatno osećanje pogrešno ocenjuje „iracionalnim” i nepotrebnim, tru-diće se da ga suzbije. Time nastaje fenomen neadekvatne kontrole adekvatnog osećanja. Bez obzira da li su kontrolne operacije uspešne ili neuspešne, svesne ili nesvesne, neadekvatna kontrola, sama po sebi razlog je za terapijsku intervenciju. Ego-sintonizacijom datog osećanja i uvidom u njegovu adekvatnost osoba shvata da je takvo osećanje nepotrebno suzbijati. Neadekvatna kontrola neadekvatnog osećanja nastaje kada osoba neuspešno pokušava da suzbije neko neadekvatno osećanje, što često povećava problem jer primenjeno rešenje postaje deo problema. Na primer, osoba koja se neadekvatno stidi u socijalnim situacijama, alkoholom suzbija svoj stid, zapada u stanja pijanstva i počinje da maltretira druge. Poseban fenomen su neadekvatne nesvesne kontrolne operacije (nesvesni mehanizmi odbrane) bilo adekvatnih, bilo neadekvatnih emocija. Uspešni mehanizmi odbrane čine da osoba efikasno izbegava neželjeno osećanje, ali često vode poricanjima, iskrivljenjima ili falsifikovanjima stvarnosti (sebe, drugih ili sveta). Udaljavanje od stvarnosti čini ih neadekvatnim. S druge strane, neuspešni mehanizmi odbrane ne samo da ne uspevaju da osobu oslobode neželjenog osećanja, već mogu biti 128Kontrola neadekvatnog osećanja je sporedna i pomoćna tehnika koja ne može zameniti radikalni tretman samog neadekvatnog osećanja. To posebno naglašavamo iz razloga što neki kognitivni i racionalni terapeuti ne razlikuju ova dva nivoa i smatraju da je cilj tretmana uvežbavanje sve dok se ne postigne „savršena” kontrola koja bi trebalo da rezultira nestajanjem originalnog neadekvatnog osećanja.

163

izraženi kao simptom ili poremećaj, što, samo po sebi, dovodi do novih problema i neprijatnih emocija.

Suzbijanje emocija u KER modelu Kada se subjekt našao u stimulusnoj situaciji u kojoj će osetiti neko neželjeno osećanje ili u kojoj počinje da ga oseća, postavlja se pitanje kako subjekt može intervenisati kako ne bi osećao neželjeno osećanje ili kako bi smanjio njegov intenzitet. Jedan od načina da se sistematično analiziraju mogući načini kontrole osećanja jeste da se to učini uz pomoć KER modela. Kada je u pitanju suzbijanje emocija možemo razlikovati dva tipa suzbijanja: radikalni i simptomatski. Kako je za osećanje potrebna određena mentalna predstava čije značenje subjekt ocenjuje značajnim, jedini efikasan način suzbijanja nekog osećanja mora delovati na sledeća četiri segmenta emocionalne petlje: stimulusna situacija —> mentalna predstava —» određivanje značenja —> određivanje značaja. Samo kontrolne operacije na navedenim segmentima KER modela deluju radikalno jer mogu sprečiti ili omesti nastanak neželjenog osećanja, dok delovanje na ostalim segmentima emocionalne petlje, kao što su: telesna reakcija —> impuls za akciju —> razmišljanje —» akcija, jeste simptomat-sko zato što za posledicu ima samo prigušivanje postojećeg neželjenog osećanja. U ovom poglavlju detaljnije ćemo obraditi radikalne kontrolne operacije, dok će simptomatske, zbog svoje manje praktične važnosti, biti samo nagoveštene.

1.Kontrola stimulusne situacije Jedini način na koji neko može sprečiti pojavu neželjenog osećanja na nivou stimulusne situacije jeste izbegavanje onih stimulusnih situacija za koje subjekt zna da će na njih reagovati neželjenim osećanjem. Ovaj manevar se javlja kao neulaženje u datu stimulusnu situaciju i kao njeno napuštanje. Iako subjekt ima dobit u smislu prevencije ili suzbijanja neželjenog osećanja, ovakav manevar redukuje životni prostor. To je posebno izraženo kod osoba s iracionalnim strahovima koji fobično izbegavaju čitav niz situacionih kon-teksata, u velikoj meri ograničavajući svoje

164

aktivnosti, što u značajnoj meri vodi padu kvaliteta življenja. Pa ipak, postoje određeni primeri u kojima je najbolje izbegavati određene stimulusne situacije. Na primer, dobro je da osoba, preležavši infarkt miokarda, izbegava konfliktne situacije u kojim bi se mogla razbesneti i time prouzrokovati novi infarkt.

2.Kontrola mentalizađje Subjekt može reagovati na stimulusnu situaciju samo ukoliko je opazi, odnosno ukoliko dođe do mentalne reprezentacije stimulusne situacije. Dakle, mentalna predstava koja je rezultat percepcije, odnosno percept pokreće dalje segmente KER sekvenci i dovodi do emocije. Naravno, ne samo da egzogene mentalne predstave (percepti) mogu dovesti do emocije, već to mogu i endogene mentalne predstave (somatogene predstave koje su opaženi telesni stimu-lusi i psihogene predstave koje su rezultat sećanja i imaginacije). Mentalne operacije koje suzbijaju neželjene emocije na nivou toka mentalnih predstava mogu se podeliti na restruktuirajuće, koje vode promeni, originalne mentalne predstave koja je pokrenula nastanak emocije i na supstituišuće, koje zamenjuju originalne mentalne predstave odgovorne za neželjeno osećanje, nekim drugim mentalnim predstavama što izazivaju drukčiji, željeni emocionalni odgovor.

Restruktuiranje mentalizacije Suština kontrolne operacije jeste promena u predstavi stimulusne situacije ili stimulusnog objekta. Promenjena predstava trebalo bi da dovede do nekog drugog, poželjnog osećanja ili do ravnodušnosti, odnosno do prestanka neželjenog osećanja. Ove operacije se svode na refokusiranu percepciju, refokusiranu memoriju i refokusiranu imaginaciju. Za primer uzimamo jednu kompleksniju situaciju u kojoj se muškarac oseća odbačenim i inferiornim zbog toga što ga je napustila žena u koju je još uvek zaljubljen. Kako je zaljubljenost rezultat idealizacije date osobe, ostavljeni muškarac može u kontaktu s bivšom ljubavnicom usmeriti svoju percepciju na one aspekte njenog izgleda, ponašanja i osobina koji mu se ne sviđaju i koji izazivaju suprotnu emocionalnu reakciju (refokusira-

165

na percepcija). Slično tome, može se sećati svih situacija u kojima je bilo jasno da ona za njega nije dobar izbor (refokusirana memorija). Takođe, on može zamišljati neke pretpostavljene situacije u budućnosti, sadašnjosti ili prošlosti koje „dokazuju” da bi, ostati s njom, bila prava katastrofa ili koje pokreću KER ciklus gađenja ili prezira (tehnike odljublji-vanja). Promena sadržaja originalne mentalne predstave koja pokreće neželjeno osećanje posebno se koristi u nekim psihoterapijskim školama poput Neurolingvističkog programiranja (NLP). Osoba koja reaguje snažnim i iracionalnim gađenjem na bubašvabe i koja ih zbog toga fobično iz-begava, može zamišljati veselim bojama obojenu bubašvabu koja se žali na ljude što je proganjaju ili kako joj priča neki dobar vic. Terapeut može manipulisati originalnim predstavama intervenišući u različitim čulnim modalitetima: vi-zuelnom, auditivnom, kinestetičkom i olfaktivnom (Came-ron-Bandler & Lebeau, 1986).

Supstitucija mentalizacije Osnovna intervencija na nivou suzbijanja mentalnih predstava odgovornih za određeno osećanje tiče se zamene predstava nekim drugim predstavama koje izazivaju neko suprotno, željeno osećanje ili koje uopšte ne izazivaju osećanje. Mehanizam kojim nove predstave zamenjuju i suzbijaju stare, naziva se supstitucija. Zato što rezultira prestankom ili usporenjem toka neželjenih mentalnih predstava, naziva se još i inhibicija. U pitanju je preusmerenje pažnje ili koncentracije s neželjenih predstava na neke druge predstave tako da se ovi manevri nazivaju i tehnike distrakcije ili refokusiranja. Suština ove tehnike sažeta je u narodnom savetu „Nemoj misliti na to!”, ali kako ljudski mozak ne može sebi direktno predstaviti negaciju, prihvatljiviji savet je „Misli na nešto drugo!” Navedene umetnute predstave, stoga mogu biti: neutralne, prijatne, neprijatne ili „prazne”. Supstitucija neutralnim predstavama može se izvesti na različite načine. Najjednostavniji način je tehnika uzemlji-vanja kada osoba koju muče psihogene ili somatogene mentalne predstave izvrši njihovu zamenu perceptima. To znači da ona treba da svoju percepciju, pažnju i interesovanje voljno usmeri na detalje stvarnosti koja je okružuje. Da bi sebi što bolje predstavila ono što opaža, kao i da bi što bolje supstituisala

166

i ukočila neželjene predstave, osoba treba da koristi vizuelni, auditivni, kinestetički i olfaktomi kanal percepcije. To znači da pažljivo treba da gleda neki predmet, da unutrašnjim glasom sebi opisuje ono što vidi i da, po mogućnosti, dodiruje ono što gleda. Pored opisane dis-trakcijske tehnike postoje i drugi načini koji podrazumevaju voljnu koncentraciju na neke mentalne operacije, kao što je brojanje do deset ili, još efikasnije, sukcesivno oduzimanje broja 7 od 1000, ili maksimalna rekonstrukcija sećanja na neki neutralan događaj itd. Supstitucija prijatnim predstavama donosi dvostruki cilj: inhibiraju se nepoželjne mentalne predstave i izazivaju se suprotna, prijatna osećanja i oseti. Prijatne predstave mogu biti pozvane iz sećanja ili se može raditi o zamišljenim, konstruisanim predstavama koje su plod mašte i imaginacije. Osnovno pravilo distraktivne tehnike je korišćenje značajne pozitivne predstave jer prijatnost koju one izazivaju treba da bude dovoljno snažna da se suprotstavi intenzitetu neprijatnog, neželjenog osećanja. Supstitucija neprijatnim predstavama se koristi kada je određeno prijatno osećanje nepoželjno. Ovu tehniku može primeniti osoba koja procenjuje da je socijalno nepoželjno da oseća zadovoljstvo ili želju za smejanjem ili muškarac koji želi da odloži orgazam. Supstitucija „praznim’ predstavama se odnosi na situaciju u kojoj subjekt „prazni” svoj um, i ne misli ni na šta. Za primenu ove tehnike je potreban trening, tako da je ona dostupna onim ljudima koji imaju praksu u meditaciji. Supstitucija se primenjuje kao spontani manevar kod ljudi koji suzbijaju neka svoja neprihvatljiva osećanja tako što beže u rad koji zahteva jaku koncentraciju, koji se povlače u svet mašte bilo tako što sanjare bilo tako što ekscesivno gutaju romane, ili tako što neprestano gledaju televiziju. Posebno je rasprostranjeno i značajno slušanje muzike jer određena vrsta muzike izaziva snažne emocionalne odgovore, tako da kontrolom muzičkih numera koje sluša, osoba kontroliše i manipuliše svoje emocionalno stanje. U svim navedenim slučajevima, nove mentalne predstave suzbijaju nepoželjne mentalne predstave koje izazivaju neprijatna osećanja. U psihoterapiji kontrola putem supstitucije mentalnih predstava je pogodna za snažna iracionalna osećanja kao sporedna ili kratkotrajna tehnika.

167

Nesvesna kontrola mentalizacije Kako je psihoanalitički metod veliku pažnju poklanjao mentalnim predstavama i njihovim asocijativnim vezama, identifikovano je mnogo različitih mehanizama odbrane koji deluju na ovom nivou. Poricanje jedan je od oblika selektivne percepcije kojim se ignorišu određeni čulni podaci (percepti) koji dolaze iz spoljašnjeg sveta čime se sprečava pobuđivanje neželjene emocije. Negacija je ignorisanje sopstvenih osobina. Potiskivanje ili represija sastoji se u sprečavanju prodiranja određenih mentalnih predstava u svest, odnosno, da se, ukoliko su bile svesne, selektivno zaborave. Time se neprihvatljiva emocija „drži” izvan svesnosti. Cepanje ili disoci-jacija omogućuje da se razdvoje pozitivni i negativni aspekti predstave o sebi ili o drugima, time što se prihvatljive predstave zadrže u svesti, a neprihvatljive potisnu ili projek-tuju. Kada je projekcija mehanizam odbrane, tada se sub-jektove predstave o sebi ili drugima, koje bi, inače, izazvale neprihvatljivo osećanje, „opaze” kod drugih ljudi.

3.Kontrola apercepcije Kao što smo istakli, subjekt ne reaguje na svoju mentalnu predstavu, već na značenje koje joj pripisuje. Ista mentalna predstava koja dovodi do neželjenog osećanja, može biti drukčije protumačena tako da promena u njenom značenju može dovesti do sasvim suprotnog osećanja ili do indiferentne reakcije. Zbog toga subjekt samostalno ili pod tuđim uticajem redefiniše značenje originalne mentalne predstave. Umesto da mentalnu predstavu shvati na način koji izaziva neželjeno osećanje, subjekt sebe uverava kako ta predstava (stimulusna situacija) ima sasvim drugo značenje, koje ne izaziva nikakvu emociju ili, pak, izaziva neku poželjnu emociju. Suština kontrolnih operacija na nivou pripisivanja značenja je u tome da se originalno značenje koje je dovelo do stimulacije određene vrednosti i nastanka neželjenog osećanja zameni nekim novim značenjem koje će na suprotan način stimulisati istu vrednost ili koje će aktivirati neku drugu vrednost i izazvati neko drugo, poželjnije osećanje. Ta druga vrednost može biti aktivirana na dva načina: afirmacijom ili ugrožavanjem. U prvom slučaju javlja se prijatno osećanje, a u drugom

168

neprijatno. Bilo koje od ova dva osećanja je poželjnije od osećanja koje se već oseća. Zbog toga razlikujemo tri vrste kontrolnih operacija na nivou apercepcije: opozicionu redefiniciju značenja, afirmaciju alternativne vrednosti i ugrožavanje alternativne vrednosti.

Opozicijska redefinicija značenja Suština ovih operacija jeste da se mentalnoj predstavi koja je aktivirala određenu vrednost i izazvala neželjeno osećanje, pronađe alternativno značenje koje će na suprotan (opozicioni) način stimulisati istu vrednost. Kada je neželjeno osećanje neprijatno, tada osoba primenjuje aflrma-tivnu redefiniciju značenja kako bi ista vrednost bila sti-mulisana suprotno i kako bi dovela do prijatnog osećanja (afirmativna redefinicija). Slično, kada je neželjeno osećanje prijatno - što je verovatno mnogo rede - tada osoba rede-finiše značenje iste mentalne predstave kao ugrožavanje iste vrednosti, čime nastaje željeno neprijatno osećanje (ugrožavajuća redefinicija). U našem primeru, ostavljeni ljubavnik odlazak žene, u koju je još uvek zaljubljen, može shvatiti na jedan od sle-dećih načina: „Uplašila se svoje ljubavi prema meni”; „Vra-tiće mi se jer ljubav mora pobediti” ili „Njen odlazak je prilika da pronađem neku drugu, još bolju ženu.” U svim navedenim primerima njen odlazak se, paradoksalno, shvata afirmacijom vrednosti „ljubav”, što smanjuje njegova osećanja tuge, odbačenosti i inferiornosti.

Afirmacija alternativne vrednosti U našem primeru muškarac može pomisliti: „Ova veza je bila vrlo naporna, sigurno bih izgubio zdravlje. Sada ću se konačno malo odmoriti.” Na ovaj način on njen odlazak dovodi u vezu s vrednošću „zdravlje”, što rezultira pri-jatnošću ili osećanjem olakšanja. Kako mnogi ljudi veruju da se protiv neprijatnih neželjenih osećanja treba boriti prijatnim osećanjima, afirmativna redefinicija i afirmacija alternativne vrednosti su manevri koji se često primenjuju i savetuju drugima. Tipična izjava koja poziva na ove operacije jeste: „Ko zna zašto je to dobro?” Ovaj princip, donekle je razrađen u tehnici „pozitivnog mišljenja”.

169

Ugrožavanje alternativne vrednosti Neprijatna osećanja se međusobno razlikuju u odnosu na to koliko su prihvatljiva ili neprihvatljiva za određenu osobu. Zbog toga jedno neprijatno osećanje može biti daleko prihvatljivije od nekog drugog neprijatnog osećanja. Na primer, naš muškarac može pomisliti: „Ona je jedna najobičnija devojčura!” čime njen odlazak povezuje s ugrožavanjem vrednosti „dostojna žena”, zbog čega reaguje prezirom koji može izraziti kao ignorisanje ili odbacivanje. Može pomisliti da ga je ona iskoristila i odbacila čime njen postupak povezuje s ugrožavanjem vrednosti „osnovna ljudska dobrota”. Tako počinje da je shvata zlom, a to aktivira osećanje mržnje koje može izraziti osvetničkom destrukcijom.

Nesvesna kontrola apercepcije Kada mehanizmi odbrane deluju na nivou apercepcije automatski se izbegava pripisivanje ugrožavajućeg značenja, odnosno pripisiuje se neko drugo, pogrešno ali prihvatljivo značenje. U oba slučaja se izbegava neprihvatljivo osećanje. Racionalizacija je kada osoba pronalazi lažno opravdanje za neki svoj ili tuđi postupak. Reaktivna formacija je kada osoba tumači realnost na prenaglašeno pozitivan način, suzbijajući svoje negativne, nesvesne interpretacije. Intelektu-alizacija je kada osoba svoja tumačenja izvodi krajnje apstraktno i elaborirano, oduzimajući im konkretnost i stavljajući sebe iz uloge aktera u ulogu gledaoca. Izolacija je kočenje pripisivanja značenja. Delovanje izolacije se često opaža kao kratka stanka ili pauza u izlaganju subjekta koji izoluje, a koji se ponaša „kao da se ništa nije desilo”. Na taj način sprečava se da subjekt stvarno shvati značenje mentalne predstave i da na nju odreaguje osećanjem. Negacija je kada osoba osvesti potisnutu mentalnu predstavu, ali je suprotno interpretira čime neprihvatljiva emocija izostaje. Na primer, osoba kaže: „Ni za sekund nisam pomislio da bi bilo bolje đa je ona mrtva.”

4.Kontrola valorizacije Suština kontrolnih operacija na nivou apercepcije je u tome da se reinterpretira mentalna predstava kako bi se razdvojilo delovanje originalne

170

interpretacije na aktiviranu vrednost. Kao što smo videli to se odvija na dva načina: ili se reinterpretira na način koji suprotno stimuliše aktiviranu vrednost ili se reinterpretira na način koji pobuđuje neku drugu vrednost. Kontrolne operacije na nivou valorizacije mogu se najbolje shvatiti u „čistom” slučaju kada je originalna interpretacija intaktna, i kada do promene dolazi isključivo na nivou aktivirane vrednosti. Na ovom nivou možemo iđentifikovati tri tipa kontrolnih operacija: devalori-zaciju, inhibitornu hipervalorizaciju i restruktuaciju vrednosti.129

Devalorizacija Devalorizacija je kontrolna operacija kojom se deli-mično ili potpuno oduzima važnost aktiviranoj vrednosti. Ukoliko je ova operacija uspešna i osoba zaista poveruje da pobuđena vrednost nije tako važna, posledično dolazi do smanjenja neželjene emocije ili do njenog potpunog prestanka. Pacijent koji doživljava napade hipohondrijske panike (strah od infarkta) i koji zbog toga izbegava da se bez pratnje kreće na javnim mestima, može, u trenutku kada oseti da bi se mogao uspaničiti, pomisliti: „Pa, šta? Ako treba da umrem neka se to sada desi.” Aktivirana vrednost je „život”, a osoba je devalorizuje u pokušaju da se pomiri sa smrću. U primeru napuštenog ljubavnika on može pomisliti: „Ljubav nije važna” ili „Ljubav ne postoji” čime obezvređuje aktiviranu vrednost „ljubav” i posledično smanjuje svoju ljubavnu patnju. Problem s devalorizacijom je u tome što dolazi do nasilne supresije ili represije određene vrednosti, odnosno do disoeijacije u subjektu koji se deli na deo koji i dalje smatra da je aktivirana vrednost izuzetno važna i na deo koji smatra da aktivirana vrednost nije važna. Razumljivo je da je ovo konfliktna situacija i da osoba pokušava da isključi prvi deo, pokušavajući da funkcioniše iz drugog dela svoje ličnosti.

Inhibitorna hipervalorizacija Inhibitorna hipervalorizacija je kontrolna operacija na nivou valorizacije čija je suština u tome da osoba aktivira neku drugu vrednost koja posledično dovodi do inhibicije originalno aktivirane vrednosti. Ovaj 129Interesantno je da u okviru psihoanalize nisu konceptualizovani nesvesni mehanizmi odbrane koji bi delovali na nivou valorizacije.

171

manevar je posebno uspesan kada se aktivira ona vrednost koja je viša u subjek-tovoj hijerarhiji vrednosti. Na primer, u stanjima snažne patnje ljudi često pomišljaju: „Sve je dobro dok sam živ i zdrav.” Žena koja je na granici samoubistva otkrivši da je muž vara, pomišlja na decu čime aktivira vrednosti „deca” i „dobra majka”, što joj pomaže da smanji patnju. U našem primeru, odbačeni ljubavnik može aktivirati vrednost „rad”, odnosno „karijera” i umesto da pati, početi da se profesionalno afirmiše. Kao kod devalorizacije, i kod inhibitome hipervalori-zacije dolazi do izvesne disocijacije, do konflikta i do nasilnog prigušivanja onog dela ličnosti koji je reagovao originalnim osećanjem. Takođe se dešava da, kada ljudi spontano koriste ovaj manevar, on postaje dugoročna investicija u višu vrednost, te može postati hronična dispozicija, crta ličnosti, što može dovesti do promene načina života.

Restruktuacija vrednosti Restruktuacija vrednosti je operacija preispitivanja i promene logike unutar aktivirane vrednosti. Svaka vrednost je, po vojoj suštini, uverenje da nešto vredi. To znači da je svaka vrednost zasnovana na određenoj logici da nešto vredi, zašto vredi, da vredi više od nečega drugog i da vredi manje od nečeg trećeg (logika vrednovanja). Pitanje kojim subjekt „otvara” logiku vrednosti je: „A zašto je to meni toliko važno?” Time otkriva uverenja o prednostima koje će postići ako ostvari vrednost, odnosno o gubicima koji će nastati ako ostane bez vrednosti. Osvešćivanjem, preispitivanjem i pramenom premisa i logike na kojoj je zasnovana neka vrednost, subjekt restruktuira datu vrednost i, posledično, restruktuira hijerarhijsku organizaciju svog sistema vrednosti. U našem primeru, ostavljeni ljubavnik može shvatiti da mu je veoma važna ljubav date žene jer prihvatajući ga, za njega znači da vredi kao ljudsko biće. Može shvatiti i da precenjuje ljubav, pogrešno je dovodeći u vezu s osećanjem lične i socijalne vrednosti. Kada to shvati, može zaključiti da vredi bez obzira da li je trenutno voljen ili ne, da li ga konkretna žena voli ili ne. Ukoliko to shvati, vrednost „ljubav” za njega više nikada neće biti ista kao pre tog uvida, a to će se nužno odraziti i na njegovu ljubavnu patnju. Umesto da bude bezvredan jer je ostavljen, on će se osećati vrednim ali i tužnim što je otišla žena koju još uvek voli. Iako smo dali primer za racionalnu restruktuaciju aktivirane vred-

172

nosti, ljudi spontano restruktuiraju svoje vrednosti tako da su nekada rezultati tog procesa iskrivljeni, iracionalni i nerazumljivi.

5.Kontrola telesne reakcije Suzbijanje neželjene emocije na nivou emocionalne telesne reakcije svodi se na različite pokušaje da se suzbiju telesni emocionalni oseti ili da se izazovu suprotni, željeni oseti. Tako, na primer, osoba koja shvata da joj raste neželjeno osećanje smešnog, može sebe jednostavno ugristi za jezik, dok druga može pokretima vrha jezika po gornjem nepcu izazvati golicanje koje će joj pomoći da smanji ili prekine neku neprijatnu emociju. Tehnike relaksacije koje vode u opuštanje i postizanje ravnodušnosti jedan su od načina suzbijanja nepoželjne emocije.130 Ove tehnike kreću se od minimalnih situacijskih autosugestija „Opusti se!”, do elaboriranih obrazaca poput progresivne mišićne relaksacije, autogenog treninga, biofid-beka i istočnjačkih meditacija. Lekovi, alkohol i droge direktno utiču na mozak što za posledicu ima smanjenje neželjenog uzbuđenja ili, naprotiv, izazivanje nekog drukčijeg, željenog emocionalnog stanja. Uzimanje hrane i seksualna aktivnost dovode do prijatnih oseta (prijatnost sitosti ili orgazma) i osećanja (osećanje voljenosti). Pasivne prijat-nosti poput posete maseru, ležanja u kadi punoj tople vode ili sunčanja, izazivaju u telu prijatne senzacije koje se suprotstavljaju neprijatnim emocionalnim senzacijama. Telesni napori čine da se mentalna reprezentacija sopstvenog tela menja kako tokom napora tako i nakon njega (oset umora), tako đa se neke osobe angažuju u teškom telesnom radu, u gimnastičkim vežbama ili u iscrpljujućem plesu.

6.Kontrola akcije Kontrola na nivou emocionalne akcije sastoji se u kontroli izražavanja osećanja kada dolazi do biranja najade-kvatnijeg načina da se osećanje izrazi, kao i u suzbijanju emocionalnog ponašanja. Kontrola izražavanja je standardni način regulacije ekspresije emocije, a u odnosu na KER model, obuhvata akcionu tendenciju, biranje ponašanja i samu akciju. 130Kao i neke druge kontrolne aktivnosti koje opisujemo kao specifične za nivo emocionalnih telesnih reakcija, relaksacijske tehnike deluju i na drugim segmentima KER modela (mentalne predstave, valorizacija, akcija).

173

Nas daleko više zanima kontrolna operacija suzbijanja emocionalnog ponašanja koja se, u osnovi, svodi na alternativnu akciju. Suština alternativne akcije je u tome da osoba, umesto da postupa u skladu s neželjenim osećanjem, uradi nešto drugo. Na primer, umesto da ostane pasivna zato što je tužno raspoložena, osoba može otići u pozorište ili umesto da energiju svoje ljutnje usmeri u neki oblik agresivnog ponašanja prema osobi čije ponašanje je razlog za ljutnju, ona može srediti baštu. Cilj alternativne akcije jeste ili da „potroši” energiju neprijatnog osećanja ili da izazove neku željenu emocionalnu reakciju. Brojne su moguće alternativne akcije: slušanje muzike, čitanje romana, gledanje televizije, odlazak u bioskop ili pozorište, odlazak u kupovinu, vozikanje automobilom, druženje i zabava, praktikovanje relaksacijskih tehnika, gimnastičkih vežbi, džogiranje, bavljenje hobijem, angažovanje u nekom radu koji je koristan, itd. Iako je cilj alternativne akcije suzbijanje neželjnog osećanja, nekada sama alternativna akcija može postati problem. Na primer, osoba koja se oseća usamljenom, luđački vozi ili počinje da se strasno kocka. Alternativna aktivnost je moćna kontrolna operacija jer deluje i na drugim KER segmentima: stimulusna situacija, mentalizacija i telesna reakcija. Tokom psihoterapije terapeut može pacijentu dati „domaće zadatke” koji imaju različite funkcije, a često imaju funkciju alternativne akcije. Suština je u tome da pacijent koji izvan seanse doživljava neko neželjeno osećanje dobije zadatak šta tada treba da uradi: da zapiše svoje misli i osećanja, da stepenuje osećanje od 0 do 10, đa izdrži i ne reaguje na osećanje bar 10 minuta, itd. Nesvesne kontrolne operacije postoje i na nivou akcije. Acting out je kada se emocionalno uzbuđenje direktno izražava akcijom kako bi se izbeglo osvešćivanje emocije. Poništavanje je postupak kojim se na magijski način „neu-trališe” neka prethodna akcija koja je izazvala neželjeno osećanje. Sublimacija je nesvesno prevazilaženje nekog „primitivnog” osećanja i usmeravanje akcije u pravcu konstruktivnosti i društvenog priznanja. Na ovom nivou dolazi i do odbrana Što se manifestuju kao ponašanje hiperkon-trole, pasivna agresivnost i altruizam.

174

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA Emocionalna pismenost Početkom osamdesetih godina poznati transakcioni analitičar Klod Stejner, pripadnik struje radikalne terapije, razvija koncepte emocionalna pismenost i emocionalna nepismenost (Steiner, 1984).131 „Kada smo emocionalno pismeni to znači da mi osećamo osećanja, da znamo koja su i koliko su snažna, kao i da znamo šta ih uzrokuje u nama i u drugima. Mi smo tada naučili kako, kada i gde da ih izrazimo i da ih kontrolišemo. Znamo kako emocije utiču na druge i prihvatamo odgovornost za njihovo dejstvo” (Ste-iner, 1996, str..33). Stejner ne vidi emocionalnu pismenost i nepismenost kao dve jasno razgraničene kategorije već ih shvata delovima jednog kontinuuma koji se kreće od potpune nepismenosti do potpune pismenosti. On taj kontinuum naziva Skala emocionalne svesnosti i u njemu razlikuje osam kategorija (Steiner, 1996). Emocionalna umrtvljenost je najteži oblik emocionalne nepismenosti, a karakteristika je onih koji ništa ne osećaju, koji ignorišu svoje telo i telesne senzacije, koji su apatični ili emocionalno tupi. U nešto boljem položaju su oni u kategoriji telesni oseti zato što postoji telesna svesnost: osećaju senzacije u telu, ali ih ne prepoznaju kao emocije. Kada je osoba u stanju da oseti snažna osećanja, ali ne ume da ih izrazi rečima, tada je u pitanju nešto blaži oblik emocionalne nepismenosti koji je označen kao kaotični doživljaj. Emocionalna pismenost počinje kategorijom lingvistička linija, odnosno sposobnošću da se osećanja izraze recima. Sleđeća kategorija je diferencijacija kada je osoba sposobna da prepozna različita osećanja i njihov intenzitet, kao i da razmišlja o osećanjima i da o njima govori s drugima. Još viša kategorija je uzročnost kada osoba shvata i razume razloge za nastanak svojih osećanja. U sledeću kategoriju empatija spadaju ljudi koji su u stanju da razumeju tuđa osećanja i da saosećaju s drugima, a u kategoriju interaktivnost oni koji su u stanju da razumeju emocionalne razmene između ljudi.132 131Pojam emocionalno nepismen prvi su koristili Fridman i Svit (Frefcdman & Sweet, 1954). 132Kao metod kojim se postižu više kategorije emocionalne svesnosti, Stejner je predložio Trening emocionalne pismenosti koji definiše kao: „...pri-menu transakcione analize na proučavanje i na efikasno korišćenje naših i tuđih emocionalnih bića” (Steiner, 1996, str. 31).

175

Emocije i leksika Elementarna emocionalna pismenost počinje razvojem sposobnosti da se osećanja imenuju i izraze rečima. Deca poseduju fond od nekoliko reči kojim opisuju svoje i tuđe emocionalne reakcije. Odrasli ljudi se razlikuju po tome koje reči i koliko reči koriste da bi opisali osećanja. Međutim, reči nisu važne same po sebi, one su važne zbog toga što su povezane s konceptima koje označuju. Govor je povezan s mišljenjem, a reči su povezane s idejama ih pojmovima kojima se misli. Dakle, jezičko siromaštvo ukazuje na siromaštvo pojmova, na nediferencirane koncepte, na nejasno i maglovito mišljenje o svojim i tuđim osećanjima. Emocionalna pismenost je prvenstveno bogatstvo pojmova, pa tek onda i bogatstvo verbalnog izražavanja. Različite kulture - koje možemo izjednačiti s različitim jezicima - pokazuju značajna međusobna odstupanja kada su u pitanju reči kojima se označavaju osećanja. U nekim jezicima postoje reči (i pojmovi) za ona osećanja za koja u drugim jezicima ne postoje standardizovane reči. Takođe, u nekim jezicima postoji više različitih reči kojim se označuju različiti intenziteti jednog osećanja, a u drugim se koristi samo jedna reč. Neki jezici imaju veoma bogat fond reči za osećanja, a drugi su, u tom pogledu veoma siromašni. Izgleda da što neka kultura više vrednuje osećajnost, to leksički fond te kulture bogatiji emocionalnim rečima. Razlog tome je što pojave, koje kultura ocenjuje važnim, postaju predmet socijalne percepcije i kao takve dobijaju svoja imena (posebne reči). To znači da se o emocionalnoj pismenosti ne može govoriti samo kao o individualnoj kategoriji, već i kao o socijalnoj kategoriji. Poznato je da je pojava za koju postoji reč, socijalno favorizovana u odnosu na pojavu za koju ne postoji nikakva posebna reč. Dete, susrećući se s novom rečju, spontano traži šta je to što ta reč označava. Ono lakše imenuje fenomene s kojima se susreće. Dakle, kultura putem jezika doprinosi nivou svesnosti o osećanjima. Bilo je brojnih istraživačkih pokušaja da se u, na primer, engleskom jeziku, definišu reči za emocije i stand-ardizuje njihovo značenje (Shields, 1984; Storm & Storm, 1987; Clore i sar. 1987; Whissell, 1989). Verovatno je najkompleksniji i najpoznatiji Plučikov rad na ovom polju (Plutchik, 1962). Međutim, gotovo sva ova istraživanja polaze od toga da su reči koje već postoje u određenom jeziku datost koju treba proučiti. Mi smatramo da se jezik mora razvijati i da je potrebno u svim onim

176

situacijama u kojima je u pitanju važna emocionalna pojava, pronaći novu reč koja će je označiti.133 Verovatno su pojmovna klarifikacija i leksička diferencijacija sudbina tehničkog jezika, odnosno jezika koji koriste psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti, ali možemo očekivati transfer tehničkih pojmova i reči u opšti jezički fond.

Emocionalna inteligencija Standardni koncept inteligencije koja se izražava ko-ličnikom inteligencije (IQ) u svojoj osnovi podržava mit o rascepu između pameti i osećanja. Merenje inteligencije u praksi se svelo na merenje ograničenog broja verbalnih i matematičkih veština, te se, s tim u vezi, veći broj kritičara ovog koncepta zapitao koliko je inteligencija zaista bitna u stvarnom životu. S druge strane pojavio se koncept multi-plih inteligencija koji je redefinisao neke osnovne postavke (Gardner,1993). U tim uslovima Salovej i Majer definišu koncept emocionalne inteligencije (Salovey & Mayer, 1990) koji su mnogi ljudi doživeli kao koncept koji spaja nespojivo. Istoimena knjiga Danijela Goulmana postala je svetski bestseler i, prema našem mišljenju, učvrstila nov pogled na emocije, prvenstveno u stručnim ali i u laičkim krugovima (Goleman, 1995). Osnovna teza od koje polazi koncept emocionalne inteligencije jeste da su emocije veoma važni aspekti realnosti, i to kako sopstvene emocije, tako i emocije druge osobe. Iz toga sledi da samo onaj koji uvažava i ove aspekte stvarnosti može imati dobru predstavu o stvarnosti na osnovu koje će se uspešno upravljati. Dakle, emocije su od izuzetne važnosti kako za poznavanje sebe, tako i za poznavanje drugih. Salovej je definisao pet „veština” emocionalne inteligencije. Poznavanje sopstvenih osećanja je suštinsko za samorazumevanje. Upravljanje osećanjima podrazumeva uticaj na sopstvena osećanja kao i na njihovo izražavanje. Samomotivisanje podrazumeva kanalisanje emocionalnih uzbuđenja u akcionu energiju usmerenu ka željenim ciljevima. Prepoznavanje tuđih osećanja omogućuje dobro razumeva-nje psiholoških zbivanja u drugima i dobar kontakt s drugima. Upravljanje odnosima je veština kojom se utiče na emocionalna stanja drugih ljudi. Stoga, možemo reći da je koncept emocionalne inteligencije izvanredan način za redefinisanje savremenih saznanja u otkrivanju vrednosti, 133Iz tih razloga smo predložili da se, na primer, afekt mržnje označi kao gnev ili furor, kako bi se razlikovao od afekta ljutnje, besa, kao i da se po-sledično osećanje samomržnje označi kao mortido.

177

u nama i drugima, izraženih osećanjima.134

OSNOVE ANALIZE EMOCIJA Šta je analiza emocija Polazeći od teorije emocija koju zastupamo, a čija je okosnica model kružne emocionalne reakcije ili KER model, razradili smo analizu emocija koja je metod identifikacije i dijagnostikovanja poremećaja osećajnosti i sistem terapijskih postupaka. U ovom poglavlju dajemo kratak pregled analize emocija, izostavljajući specifične terapeutske tehnike i intervencije. Prvi korak u analizi emocija je identifikovanje sekvenci date problematične emocionalne reakcije, a u okviru KER modela. Tek kada su jasni svi segmenti problematične emocionalne reakcije, tada je mogućno odrediti na kom segmentu dolazi do početnog iskrivljenja, odnosno koji segment treba da bude predmet osnovne terapijske intervencije. Sledeća faza u psihoterapijskom tretmanu je specifično delovanje na onaj segment problematične emocionalne reakcije koji je poremećen, tako da se terapeut može opredeliti za terapiju apercepcije, terapiju valorizacije, terapiju ekspresije ili za terapiju svesnosti o osećanju. Poslednja faza tretmana je usmerena na celinu pacijentove ličnosti i po pravilu je reč o terapiji osećajnosti podeljenog subjekta.

Dijagnostika KER sekvenci Da bi terapeut dovoljno dobro shvatio određeno ose-ćajno stanje ili emocionalnu reakciju svog pacijenta, mora rekonstruisati bitne sekvence tog osećanja u okviru KER modela. U tekstu koji sledi dajemo neka osnovna pitanja koja mogu pomoći terapeutu da rekonstruiše KER sekvence datog problematičnog osećanja. Stimulusna situacija. Jedini način da se objektivno predstavi neka stimulusna situacija jeste da se anketira veći broj svedoka (heteroanamneza). Pacijent neće govoriti o objektivnoj stimulusnoj situaciji već o svojoj subjektivnoj predstavi o objektivnoj situaciji (percepcija ili, čak, apercep-cija). Na primer, kada dvoje ljudi opisuje istu stimulusnu

134Ova saznanja brzo se primenjuju u praksi tako da emocije postaju sve važniji aspekt menadžmenta (vidi Milivojević, 1996; Cooper & Sawaf, 1997; Goleman, 1998).

178

situaciju kojoj su prisustvovali često smo začuđeni različitošću njihovog opisa, kao što je to slučaj u partnerskoj i bračnoj terapiji. Percepcija stimulusne situacije. Tražimo ođ pacijenta da tačno opiše kako su se odvijali događaji u stimulusnoj situaciji. Veoma je važno da osoba pravi razliku između informacije i interpretacije, odnosno između onoga što se dogodilo (percepcija) i onoga kako je događaj shvatila (ape-rcepcija).135 Klasično terapeutovo pitanje je: „Opišite mi šta se tačno dogodilo?” Apercepcija. Terapeut traži od pacijenta da mu ispriča kako je shvatio opaženu stimulusnu situaciju. Opšta pitanja su: „Šta ste iz toga zaključili?” i „Šta ste tada pomislili?” Često je potrebno rekonstruisati pacijentovo shvatanje sebe, drugog i situacijskih i odnosnih aspekata. Pitanja koja mogu pomoći su: „Šta ste pomislili o drugome?”, „Šta ste pomislili da drugi misli o vama?”, „Šta ste zaključili o vašem međusobnom odnosu?”, itd. Terapeutov cilj je da osvesti i eksplicira pripisivanje značenja, a zatim da odredi da li je reč o tačnom ili o iskrivljenom shvatanju. Valorizacija. Saznavši na šta je pacijent reagovao i kako je to shvatio, terapeut istražuje zašto je to pacijentu važno. Opšte pitanje je: ,,A zašto je to vama toliko važno?”. Kako su vrednosti, u stvari, uverenja o tome da nešto vredi, terapeutov cilj je otkrivanje argumenata i logike relevantne vrednosti, a zatim određivanje da li pacijent precenjuje ili potcenjuje datu vrednost. Telesna reakcija. Terapeuta zanima šta pacijent oseća u telu. Nekada, kada su u pitanju „maskirane” emocije i nes-vesna raspoloženja, pacijent je svestan samo emocionalne telesne reakcije. Opšte pitanje je: „Šta i gde osećate u telu?”. Cilj je da pacijent i terapeut osveste telesnu reprezentaciju emocije. Akciona tendencija. Terapeut istražuje postojanje impulsa za akciju. Pitanje je: „Šta ste poželeli da uradite?”. Mišljenje i mentalne operacije. Kada emocija motiviše osobu na akciju usmerenu ka ili od stimulusne situacije, terapeut istražuje kako je pacijent birao najbolje ponašanje. Pitanje je: „Šta bi tada bilo najbolje da ste uradili?”. Kada je emocija reakcija na nepromenljivu i neizbežnu stimu-lusnu situaciju, pa akcija nema smisla, terapeut istražuje mental135Razlikovanje opaženog stimulusa (suze) i shvatanja tog stimulusa (žalost) veoma je važno u treningu psihoterapeuta. Terapeut mora prvo naučiti da dobro zapaža, a tek potom da shvati šta zapaženo znači. Često je važno istoj veštini naučiti i pacijente. Ukoliko terapeut „vidi” svoju interpretaciju utoliko i čita misli svojih pacijenata.

179

ne fenomene karakteristične za datu emociju (raspoloženje). Pitanja su: „Da li se toga često sećate?”, „Da li o tome često razmišljate?” i slično. Akcija. Terapeut istražuje izražavanje emocije: neverbalno, verbalno ili akciju. Pitanja su: „Kako ste tada postupili?”, „Šta ste tada rekli?”, „Kakav ste efekt očekivali od takvog ponašanja?”, „Šta ste u stvarnosti postigli takvim ponašanjem?” i slična. Cilj je osvestiti reakciju, ispitati način njenog delovanja na stimulusnu situaciju i odrediti njenu adekvatnost. Svesnost o emociji i regulacija. Terapeut određuje stepen osvešćenosti emocionalne reakcije kao i pacijentov stav prema njoj. Pitanja su: „Koje osećanje osećate?”, „Da li je ono, po vama, adekvatno?”, „Šta biste učinili s tom emocijom?” i slično. Na osnovu odgovora terapeut zaključuje o adekvatnoj svesnosti ili postavlja dijagnozu anatribucije ili disatribucije.

Kontekstualna dijagnostika emocionalne reakcije Potpuno rekonstruisavši KER segmente date emocionalne reakcije, terapeut je analizira u širem kontekstu. Postoje tri šira konteksta ili okvira u kojima je potrebno shvatiti datu emocionalnu reakciju: kontekst transakcionog ili komunikacijskog polja, kontekst strukture ličnosti i kontekst individualne istorije. Analiza KER segmenata problematične emocionalne reakcije je izuzetno dobra mikroanaliza koja nam daje odgovore na pitanja kako funkcionišu psihičke strukture koje stvaraju emocionalnu reakciju. Međutim, analiza na jednom „višem” nivou ili u širem okviru daje nam odgovore na pitanja koje funkcije data emocionalna reakcija ima u subjektovoj relaciji s drugim ljudima, koje funkcije ima u njegovoj ličnosti i kako doprinosi održavanju uspostavljenih uverenja o sebi, drugima i svetu, kao i na pitanje koji su istorijski razlozi za nastanak takvih struktura. Iako mi govorimo o tri različita okvira, u stvari je reč o tri dimenzije koje su među sobom isprepletene zato što su tri lica jedinstvenog sistema.

Emocija u transakcionom polju U komunikacijskom okviru emociju shvatamo kao poruku ili transakciju. Kako problematična emocionalna reakcija nikada nije incidentna, u smislu da se pojavila samo jednom i nikada više, već je uvek

180

repetitivna, u smislu da se ponavlja epizodično ili hronično, reč je o transakcionom obrascu. Zadatak terapeuta jeste da ustanovi postojanje emocije kao transakcionog obrasca, odnosno šta joj tipično prethodi, a šta joj tipično sledi, kao i socijalne ili manipula-tivne „dobiti” i funkcije date emocionalne reakcije. Neka od pitanja koja mogu pomoći terapeutu su: „Kada bi vaše osećanje bila poruka upućena toj osobi, kako bi ona glasila?”, „Kako ste očekivali da će drugi reagovati na to vaše osećanje?”, „Šta bi drugi mislio o vama da (ni)ste reagovali tim osećanjem?” i slična.

Emocija u kontekstu ličnosti Problematična emocionalna reakcija jeste manifestacija nečije strukture ličnosti ili samo jednog njenog dela. Zbog toga je važno ustanoviti koja bazična uverenja o sebi, drugima i svetu osoba potvrđuje ili pojačava datom emocionalnom reakcijom. S druge strane, emocionalna reakcija je često manifestacija samo jednog dela ličnosti koji se nalazi u različitim relacijama s drugim delovima ličnosti (konflikt, sekventna aktivacija, saglasnost, itd.), tako da je važno ustanoviti postojanje i međusobnu dinamiku delova ličnosti koji su uključeni. To se odnosi i na postojanje svesnog i nesves-nog sistema u ličnosti. Ova vrsta analize emocija je posebno važna kada su u pitanju samoosećajni sklopovi.

Emocija u kontekstu individualne istorije Kada je terapeut identifikovao KER segmente date emocionalne reakcije i kada je ustanovio njene transakcione i intrapsihičke funkcije, može ga zanimati kako je došlo do formiranja onih struktura koje produkuju datu emocionalnu reakciju. Odgovor na ovo pitanje nalazi se u individualnoj istoriji ličnosti. U principu su mogućne tri situacije: subjekt u sadašnjosti ponavlja emocionalne reakcije koje je u prošlosti imao prema nekim značajnim drugima; subjekt se identifikovao sa značajnim drugim iz svoje prošlosti tako da u sadašnjosti ponavlja njegove emocionalne reakcije; i subjekt projektuje emocionalne reakcije neke značajne osobe iz svoje prošlosti na neku drugu osobu u sadašnjosti.

181

Terapijske intervencije u KER modelu Kao što je već rečeno, kada se utvrdi na kom segmentu u KER modelu je početno iskrivljenje, terapijska intervencija se fokusira na taj segment. Terapija stimulusne situacije. Nekada je emocionalna patnja sasvim normalan odgovor na neku nenormalnu sti-mulusnu situaciju. Na primer, otac alkoholičar seksualno zlostavlja svoje kćerke. Ukoliko je takva situacija promen-ljiva, potrebno je pokrenuti one procese koji će dovesti do promene. Kako je najčešće reč o kriminalnim situacijama ili situacijama socijalne ugroženosti, uloga psihoterapeuta je samo inicijalna ili sporedna iz razloga što terapija stimulusne situacije zahteva intervenciju policije, socijalnog radnika i pravnog savetnika. Terapija percepcije. Iluzije i halucinacije su posledica kontaminacije percepcije psihičkim kompleksima. U takvim primerima terapijska intervencija može ići u dva pravca. U prvom slučaju primenjuju se tehnike koje integrišu one psihičke sadržaje koji se pojavljuju u formi kompleksa kako bi kompleks izgubio svoj emocionalni naboj i kako bi se smanjila njegova moć kontaminacije. U drugom slučaju razvija se sposobnost osobe da dovodi u pitanje, odnosno da ne veruje svojim čulima onda kada „opaža” specifične i tipične sadržaje. Terapija apercepcije. Danas je poznat veliki broj terapijskih tehnika, pa, čak, i terapijskih škola koje su gotovo isključivo usmerene na korekciju pripisivanja pogrešnog značenja. Intervencije na nivou apercepcije sastoje se, u osnovi, iz dva postupka. S jedne strane se razvija sposobnost ispravnog shvatanja problematičnih stimulusnih situacija, a, s druge strane, razgrađuju se stari načini pripisivanja pogrešnog značenja. Smatramo da je često neophodna istorijska analiza razloga koji su doveli do toga da osoba sistematično iskrivljuje značenja određenih stimulusa da bi potpuna razgradnja starih načina apercepcije bila mogućna. Terapija valorizacije. Terapijske intervencije na pacijentovom sistemu vrednosti primenjujemo kada je njegova emocionalna reakcija neadekvatna bilo zbog toga što je aktivirana vrednost precenjena bilo zbog toga što je potcen-jena. U slučaju precenjivanja neke vrednosti terapijska intervencija je fokusirana na ona uverenja koja „dokazuju” da data vrednost zaista toliko vredi, odnosno na promenu hijerarhije vrednosnog sistema. Kada je reč o potcenjivanju neke vrednosti takođe je potrebno preispitati subjektivna uverenja koja opravdavaju tako nisku važnost date vrednosti. Međutim, nekada je potrebno ući u proces

182

izgrađivanja određene vrednosti jer ona u vrednosnom sistemu osobe, praktično, ne postoji kao vrednost. U tom procesu se najčešće oslanjamo na već postojeće vrednosti tako što novu vrednost povezujemo s postojećim vrednostima. Terapija emocionalne ekspresije. Važno je odustati od kratkovidog gledanja da „treba izraziti osećanja” i umesto toga shvatiti da je terapija emocionalne ekspresije, prema svojoj suštini, terapija adaptivnih aktivnosti. Jedino u tom širem okviru možemo povezati neizražavanje osećanja i preterano izražavanje osećanja kao podjednako neadekvatna. Kod neprijatnih osećanja koja su reakcija na promenljivu situaciju, cilj terapije ekspresije jeste povećavanje socijalne prihvatljivosti i efikasnosti akcije koja proizlazi iz osećanja. Kod neprijatnih osećanja koja su reakcija na nepromenljivu ali izbežnu situaciju, akcenat je na preduzimanju one akcije koja će zaista dovesti do izbegavanja situacije. Kod neprijatnih osećanja koja su reakcija na nepromenjivu i neiz-bežnu situaciju, terapija je u uklanjanju blokada i u ubrzavanju procesa prihvatanja realnosti. Kod prijatnih osećanja terapija se sastoji u prihvatanju ovih osećanja, u dozvoli da se ona osećaju i da se komuniciraju drugima. U svim ovim primerima izražavanje osećanja u socijalnim situacijama (emocija kao transakcija) treba ocenjivati iz aspekta adaptivnih dobiti. Terapija svesnosti o osećanju. U slučaju nepostojanja svesnosti o osećanju (anatribucija) onemogućeno je siner-gično delovanje svesti i emocije, tako da se terapijska intervencija svodi na osvešćivanje prave prirode emocionalne reakcije, naravno, uz prethodno proveravanje hipoteze da je nesvesnost odbrambeni manevar (potiskivanje). Kada je problem u pogrešnom prepoznavanju emocije od strane svesti (somatizacija, patologiziranje, psihologiziranje ili patološka meta-emocija) tada je to potrebno korigovati terapijom disatribucije. U ovom terapijskom segmentu pored terapije svesnosti radimo i terapiju predstava o osećanju. Iskrivljene predstave o određenom osećanju ili o konkretnoj emocionalnoj reakciji mogu biti razlog da osoba dato osećanje pogrešno oceni kao ego-sintono ili kao ego-distono. Posebno su značajne iskrivljene predstave o delovanju osećanja koje smo obradili pod nazivom formalni poremećaji osećajnosti. Pored toga, predstave o osećanjima mogu biti nediferencirane, iskrivljene i pogrešne, međusobno pomešane i slično. Diferenciranje predstava o osećanjima prevaz-ilazi granice terapije i postaje deo individualnog razvoja u smislu emocionalne pismenosti i emocionalne inteligencije.

183

Terapija podeljenog subjekta Kada je u pitanju terapija neadekvatnih emocionalnih reakcija, veoma često, u prilici smo da radimo s pacijentima tako što pretpostavljamo postojanje „delova” njihove ličnosti. Ambivalentne emocije, ego-distone emocije, meta-emocije i samoosećanja ne možemo shvatiti drukčije nego emocionalnim reakcijama delova ličnosti. Zbog toga terapija podeljenog subjekta podrazumeva terapijske intervencije čiji su ciljevi promena emocionalnog reagovanja jednog ili više delova ličnosti, kao i promena odnosa koji postoji između uključenih delova ličnosti (integracija). Nije samo reč o situaciji da pacijent dolazi na tretman noseći u sebi podeljenost i konflikt između dva dela sebe (na primer, ambivalentna osećanja), već i o situaciji u kojoj podeljenost nastaje kao rezultat terapijskog tretmana. Na primer, neadekvatna emocionalna reakcija je za pacijenta ego-sintona, odnosno, on smatra da je sve potpuno u redu s njegovom reakcijom, a da je problem samo u drugima i njihovom ponašanju. Rezultat terapije, biva pacijentovo uviđanje da je njegova emocionalna reakcija problematična iako on i dalje reaguje na problematičan način. Ego-distoni-zacija je dovela do pacijentove podeljenosti: jedan deo njega nastavlja da stimulusne situacije obrađuje na stari način i da, samim tim, i dalje neadekvatno emocionalno reaguje, a drugi deo njega uviđa da su obrada i reakcija neadekvatni. Drugim rečima, rezultat terapije je nastanak iracionalnog osećanja. Iako terapeut može odlučiti da primeni tehnike kontrole emocija, kako bi racionalni deo ličnosti ojačao i preuzeo kontrolu nad iracionalnim delom, njegov glavni cilj je dekonstrukcija i neutralizacija iracionalnog dela.

184

ŽELJA I SVIĐANJE Definicija: Subjekt oseća želju onda kada neki cilj ocen-juje važnim. Želja je osećanje težnje da se nešto ima, učini, postigne ili ostvari. Želja je jedna od osnovnih emocija koja nas povezuje sa svetom objekata. Gledano s aspekta razvojne psihologije, želja nastaje iz potreba, a iz kognitivnih struktura koje omogućuju želju dalje se diferenciraju brojne emocije. Razumevanje osećanja želje je, dakle, od centralne važnosti za razumevanje svih ostalih emocija. Ukoliko seksualnu želju shvatimo kao paradigmu za sve ostale želje, tada nam je jasno zašto je Frojd poistovetio željenje sa životnim nagonom: lat. libido, želja, žudnja, požuda. U savremenim udžbenicima psihologije i u stručnim monografijama želja se, po pravilu, ne ubraja u emocije, što je neshvatljivo s obzirom na izuzetan značaj želje kao emocije. Paradoksalno je da su stari autori poput Dekarta, Spinoze, Hobsa i Loka smatrah ne samo da je želja osećanje, već da je jedno od nekoliko osnovnih osećanja.136

Struktura želje Želja je osnovni pokretač subjekta koji omogućuje ostvarenje pozitivnih veza s objektima u spoljašnjem svetu. Želeti neki objekt znači težiti da mu se priđe, ostvariti posed nad njim i čuvati ga. Osećanje želje je osnovni afinitet koji biće uspostavlja između sebe i određenih, izabranih delova sveta. Izabrani ili željeni objekti čine subjektov intimni deo sveta, deo sveta u koji on projektuje svoju unutrašnju uređenost, i koji drži odvojen od drugih delova sveta, jer, kako kaže Dekart : „ ... ne samo da želimo imati neko odsustvujuće dobro, nego želimo i da sačuvamo ono sadašnje” (Descartes, 1649, str. 54). Želja koja se oseća u sadašnjosti sadrži predstavu o budućnosti. U želju je utkana dvostruka anticipacija: zadovoljstvo koje će subjekt osetiti ispunjenjem želje, ali i nezadovoljstvo koje će osetiti ukoliko ne ispuni svoju želju. Na ovaj način želja, kao primami nagon za uspostavljanjem relacije sa svetom objekata, postaje sekundarno dvostruko potkrepljena: 136Dekart je ubrajao Želju u šest osnovnih emocija (Descartes, 1649), Spinoza je smatrao da je želja jedna od tri osnovna osećanja, a Hobs (Hobbes) ju je ubrajao u sedam osnovnih emocija. Slično mišljenje je imao i Lok (Locke, 1706). Poslednji u ovoj tradiciji je Jorgensen (1928) koji je želju ubrajao u šest osnovnih emocija. Kemper (1987) je uporedio šesnaest autora koji su tokom poslednjih trideset godina predložili spiskove „bazičnih” emocija: ni u jednome se ne spominje želja.

185

očekivanom „nagradom” i očekivanom „kaznom”. U odnosu na tri aspekta stvarnosti: Ja, drugi ljudi i svet predmeta, želja može biti povezana sa svakim od njih. To znači da se može želeti sebi, želeti drugima ili želeti predmetima. Osećajnje želje se može javiti i kao raspoloženje (žudnja ili čežnja), ali i kao jak afekt ili strast (strasna želja). Subjekt koji strasno želi neki objekt, potpuno se posvećuje ostvarenju predmeta svoje želje, tako da sve druge želje i objekti postaju drugorazredni. U stanju strasti, dosezanje predmeta strasti postaje najviša vrednost subjekta, vrednost kojoj su podređene sve ostale vrednosti. Uspostavljanje jedne želje kao vrhovne i njena dominacija nad ostalim željama, opaža se kao obožavanje jednog objekta uz istovremeno zanemarivanje svih ostalih objekata. To svođenje sveta na jedan objekt nužno vodi u osiromašenje sveta i u stradanje subjekta.

Ostvarljiva i neostvarljiva želja Kada posmatramo odnos između želje i stvarnosti, između željenog i mogućeg, nameće se podela na realnu ili ostvarljivu želju, koju je mogućno ostvariti, i na nerealnu ili neostvarljivu želju, čiji je odnos prema stvarnosti takav da ju je nemoguće realizovati. Neostvarljiva želja od koje se ne odustaje, čest je izvor ljudske frustracije i nesreće.

Reprezentativna i kreativna želja Želju za određenim objektom koji postoji u spoljašnjem svetu, a koja je zasnovana na mentalnoj reprezentaciji tog objekta, nazivamo reprezentativna želja. Druga vrsta želje je ona koja nema uzor u svetu objekata, koja je nastala u subjek-tovoj imaginaciji. U ovom slučaju radi se o kreativnoj želji koja je prisutna u svim oblicima stvaralaštva. U kreativnom činu subjekt polazi od svog unutrašnjeg zamišljenog koncepta i deluje na spoljašnju stvarnost kako bi je uredio u skladu sa svojim konceptom. Ova vrsta želje omogućuje subjektu da objektivnu stvarnost dovede u sklad sa svojim predstavama (aloplastička adaptacija). Posebna vrsta kreativne želje je želja za samoostvarenjem: subjekt teži da postane drukčiji od onoga kakav jeste, da svoj potencijal i bolju predstavu o samome sebi pretvori u stvarnost.

186

Kratkoročna i dugoročna želja Želje se razlikuju i po tome koliko je u prostoru i vremenu udaljen njihov objekt, odnosno koliko je energije i truda potrebno uložiti da bi se ostvarilo ono što se želi. Kratkoročne želje mogu biti brzo ostvarene, dok su za realizaciju dugoročnih želja potrebne nedelje, meseci, godine, pa i decenije. Mala deca i nesocijalizovani odrasli funkcionišu po principu kratkoročnih želja: čim je cilj suviše udaljen oni prestaju da ulažu napor kako bi ga osvariii. Socijalizovani odrasli pokazuju volju da ostvare srednjoročne i dugoročne želje i istraju u naporima kako bi ostvarili svoju udaljenu želju. Sposobnost ostvarenja udaljenih želja jedan je od pokazatelja uspešne socijalizacije i psihičke zrelosti.

Aktivna i pasivna želja (nada) Kada je u pitanju mentalna funkcija koju smo nazvali zelja, ona se može javiti u svom aktivnom i u pasivnom obliku. Pod željom pođrazumevamo aktivno stanje subjekta koji se pokrenuo u akciju kako bi ostvario svoje htenje. Pasivna želja ili nada je stanje kada subjekt ne preduzima aktivne radnje kako bi ostvario svoju želju, nego čeka da njegovu želju ispuni neko drugi ili da se životne okolnosti tako odviju kako bi njegova želja bila ispunjena. Razlika između aktivnosti subjekta i njegove pasivnosti osnovna je razlika između osećanja želje i osećanje nade.

Potreba, sviđanje i želja U prvih nekoliko meseci života urođeni biološki programi upravljaju ponašanjem deteta. Potrebe su jedna vrsta tih programa koji sadrže urođeni, instinktivni osećaj za narušenu unutrašnju ravnotežu, odnosno za nedostatak (glad, žeđ, potreba za snom, potreba za stimulacijom, itd.). Kada je bebina potreba zadovoljena ona oseća prijatnost, a kada nije, ili kada iz okoline dolaze bolni stimulusi, tada oseća neprijatnost ili bol. Pošto psihičke strukture malog deteta još nisu izgrađene i izdiferencirane - kao što to nisu ni neurološke strukture - prijatnost i neprijatnost se osećaju kao telesni fenomeni.137 Potrebe se osećaju, kao što se oseća i njihovo zadovoljenje (prijatnost) ili nezadovoljenje (neprijatnost), ali,

187

pošto se radi o instinktivnim i telesnim pojavama, njih ne ubrajamo u osećanja, nego u osete. Drugim rečima, potreba, prijatnost, neprijatnost i bol pripadaju domenu senzacija, a ne domenu emocija. Nediferenciranost nervnih puteva čini da je izražavanje prijatnosti i neprijatnosti generalizovano i difuzno: oba ova stanja beba doživljava i izražava čitavim telom.138 Prvi znak uspostavljanja psihičkih funkcija je detetov angažman u nein-stinktivnim ponašanjima, u ponašanjima koja nisu biološki programirana. Takva ponašanja možemo pratiti u bebinom odnosu prema predmetima iz spoljašnjeg sveta. Prema nekim predmetima beba pokazuje veliko interesovanje, želeći da im priđe, da ih dodirne, da ih stavi u usta.139 Kada je sprečena, beba pokazuje znake nezadovoljstva, a kada je omogućena njena namera, pokazuje znake zadovoljstva. U periodu kada beba uspostavlja odnos sviđanja prema određenim predmetima koji je okružuju, sposobna je da pravi razliku između sebe i predmeta. Ovaj psihički determinisani impuls da se stupi u kontakt sa nekim predmetom koji se nalazi u percep-tivnom polju, praćen je zadovoljstvom ukoliko je ostvaren, a nezadovoljstvom ukoliko je osujećen, nazivamo sviđanje. Za razliku od potrebe, sviđanje je emocija Htenje za predmetom, što je manifestacija sviđanja, ima još neke karakteristike. Beba želi određeni predmet samo dok ga opaža, ali kada se on ukloni iz njenog perceptivnog polja, ponaša se kao da predmet nikada nije ni postojao. Na osnovu takvog ponašanja možemo zaključiti da beba još nema dovoljno razvijen psihički aparat, koji bi joj omogućio da zadrži mentalnu sliku predmeta i onda kada on trenutno nije prisutan u njenom perceptivnom polju. Kada beba traži i želi neki predmet koji nije trenutno prisutan u njenom perceptivnom polju, tek tada se javlja želja, u pravom značenju te 137U prvih nekoliko meseci tek počinju đa se formiraju psihičke strukture, tako da urođeni programi upravljaju ponašanjem deteta. Mozak novorođenčeta je takođe nediferenciran, a on će se diferencirati (mijelinizacija puteva, pravljenje sinapsi itd.) u zavisnosti od stimulacije iz spoljašnje sredine koja podstiče razvoj određenih nervnih puteva. Promene u mozgu se opažaju do sedme godine, a u nekim moždanim strukturama sve do četrnaeste godine. U tom smislu mozak se može shvatiti kao delimično genetski programiran (hardver), a delimično programiran od strane sredine (softver). 138Iako je nemoguće otkriti šta beba doživljava u ovom periodu, Frojd (Freud), koji je pokušao da se stavi u bebin položaj, smatrao je da ne postoji bebina svest o razlici između nje i sveta, tako da se oseti „razlivaju” po čitavom svetu. To je nazvao okeansko osećanje, a pod tim pojmom treba shvatiti okeansku prijatnost, ali i okeansku neprijatnost. Budući da mi verujemo da je svako osećanje posledica delovanja psihičkih struktura, okeansko „osećanje” bi pre bilo neka vrsta generalizovanog oseta ili fiziostanje, kako ga naziva Arijeti (Arieti, 1967). 139Prve defmisane reakcije malog deteta javljaju se oko trećeg meseca života i sastoje se u reakciji osmehivanja i reakciji okretanja prema (Spitz i Wolf, 1946; Spitz, 1963), tako da pojavu sviđanja možemo locirati u tom razvojnom periodu.

188

reči. Da bi želja bila moguća, beba mora moći da sebi predstavi predmet i kada ga nema u njenoj okolini. Drugim rečima, beba mora da internalizuje predmet koji joj se prethodno sviđao, tako da on (njegova mentalna reprezentacija) ostaje prisutan u njenoj svesti i kada ga nema u stvarnosti koja je okružuje. U tom smislu, pojava želje je znak da u detetovoj psihi postoje predstave o spoljašnjim objektima koje nisu samo percepti, već, relativno, trajni psihički sadržaji - psihički objekti. Kada je ostvaren ovaj stađijum psihičkog razvoja, dete je sposobno za objektne odnose.140 Kada kažemo da neko nešto želi, tada je veoma važno razlučiti da li se radi o potrebi, o sviđanju ili o želji.141 Potreba spada u osete, i s njom su povezana dva sekundama osetna kvaliteta: prijatnost i neprijatnost. Sviđanje i želja, koje smo objasnili sa aspekta razvoja psihičkih struktura, pretpostavka su za osećanje đva osnovna, ali bazična afektivna kvaliteta: zadovoljstvo i nezadovoljstvo.142

Konstruisanje želje S obzirom da roditelji pripremaju svoje dete za življenje u socijalnoj sredini, oni konstruišu detetov referentni okvir koji će mu omogućiti da prihvati princip socijalne realnosti i postane socijalno biće. Biće koje se upravlja samo na osnovu svojih biološki programiranih potreba i instinkata, ima veoma jednostavan sistem motivacije: anga-žuje se u onim ponašanjima koja uklanjaju neprijatnost i donose prijatnost, a izbegava ponašanja i situacije koje donose osećaj neprijatnosti ili koja ne omogućuju osećaj pri-jatnosti. Ovakav sistem motivacije Frojd (Freud, 1911) je nazvao princip zadovoljstva.

140U psihoanalizi se pod objektom podrazumeva svaki deo spoljašnjeg sveta: predmet (igračka, hrana, cucla itd.), osoba (majka, otac, brat itd.) ili deo tela (dojka, penis itd.), kojem subjekt pripisuje značaj i s kojim ulazi u određeni odnos. Pojam objekt se prvenstveno odnosi na mentalnu reprezentaciju nečega što postoji u stvarnosti, a ne na objektivni deo stvarnosti. Psihoanalitička škola koja se posebno bavi ovom problematikom i koja smatra da su relacije prema objektima od centralnog značaja u proučavanju psihičkog života, naziva se teorija objektnih odnosa, a njeni predstavnici su Ferbem (Fairbaim, 1952), Vinikot (Winnicott, 1958), i, u manjoj meri, Klajnova (Klein, 1948). 141Najvažnija distinkcija je između potrebe (trebati nešto), i želje (želeti nešto). Kada subjekt tvrdi da ima potrebu za nečim, tada tvrdi da je to neophodno za njegovo preživljavanje, a kada kaže da nešto želi, onda je to povezano sa kvalitetom njegovog života. Pošto mnogi ljudi svoje želje pretvaraju u potrebe (imperacija) da bi, onda, očajnički pokušavali da ih ostvare, poznati psihoteraputi Guldinzi (Goulding i Goulding, 1978) razliku između potrebe i želje definišu na sledeći način: „Potreba je nešto bez čega se ne može, a želja je nešto bez čega se može.” Razlika između potrebe i želje može se opisati i kao razlika između gladi (potrebe za hranom) i apetita (želja za određenom vrstom hrane). 142Iako insistiramo na razlikovanju potrebe od želje, one se međusobno prepliću kao kada subjekt želi da zadovolji odredenu potrebu.

189

U želji da socijalizuju svoje dete, roditelji mu nameću kriterijume realnosti (šta je moguće od onoga što se želi), odnosno kriterijume socijalne (porodične) prihvatljivosti i neprihvatljivosti njegovih želja, a stoje Frojd (Freud, 1911) nazvao princip realnosti. Da bi dete usvojilo princip realnosti kao sekundarni sistem motivacije, ono mora odustati od nekih ponašanja koja mu donose prijatnost, kao i što se mora angažovati u nekim ponašanjima koja mu donose neprijatnost. Proces izgradnje sekundarnog sistema motivacije ne ide ni lako, ni brzo. U prvoj fazi, roditelji deluju kao spoljašnji motivatori tako što detetu nameću svoje želje (šta dete treba da radi, a šta ne sme da radi), i koji ga, u skladu sa tim koliko je ono zadovoljilo njihove želje, nagrađuju ili kažnjavaju.143 Nagrada i kazna u najranijim fazama povezani su sa zadovoljenjem detetovih potreba, odnosno sa stvaranjem oseta prijatnosti ili neprijatnosti. To je veoma važan momenat jer ukazuje kako se sistem sekundarne motivacije izgrađuje na osnovama sistema primame motivacije. Drugim rečima, roditeljska želja se asocira ili uslovljava s ose-tima koji su proizvod zadovoljenosti ili nezadovoljenosti detetovih potreba.144 Kada dete zna koja ponašanja izazivaju roditeljsko zadovoljstvo (i nagradu), odnosno nezadovoljstvo (kaznu), ono počinje s intemalizacijom roditeljskih želja. U ovoj fazi motivacija je i dalje, pretežno, spoljašnja, jer dete pokazuje strah od kazne kada postoji mogućnost da bude uhvaćeno, ali se ipak angažuje u zabranjenim ponašanjima kada veruje da neće biti uhvaćeno u prekršaju. U završnoj fazi intemalizacije roditeljskih želja dete se s njima, više ili manje, poistovećuje, tako da one tada, postaju njegove želje ili unutrašnji činioci koji stvaraju osećanje dužnosti, osećanje da nešto mora da se uradi.

Želja i antiželja: „želim” i „ne želim” Pojava želje je prvi znak razvoja mentalnih struktura i sposobnosti deteta da uspostavlja odnos afiniteta prema spo-ljašnjim objektima koji nisu bitni za njegovo preživljavanje.

143Kada je dete malo, nagrada i kazna se tiču bioloških programa: ljuljanje, milovanje, hranjenje; odnosno: jak zvuk, udarac. Tek kasnije nagrada i kazna poprimaju simboličke oblike: davanje ljubavi i pretnja uskraćivanjem ljubavi. 144Opisane mehanizme do detalja razmatraju psihologija učenja i hihejviori-zam. „Pozitivno potkrepljenje”, pojam iz bihejviorizma, i „gratiflkacija potreba”, pojam iz psihoanalize, samo su dva načina da se opiše isti psihički mehanizam.

190

Međutim, postavlja se pitanje da li je dovoljno da subjekt uspostavlja samo pozitivne odnose (odnos želje) prema spo-ljašnjim objektima, ili je potrebno da uspostavlja i negativne odnose (odnos izbegavanja) prema objektima. Da li to što dete ne želi određeni objekt koji mu majka natura, znači da ga ono ne želi, jer želi nešto drugo, ili je to specifičan odnos upravo prema tom objektu, koji nije u vezi s postojanjem drugih želja? Drugim rečima, šta je to loš objekt? Loš objekt je onaj s kojim dete ima iskustvo bola i neprijatnosti. Prema tome, loš objekt je definisan neprijatnim senzacijama, koje se, kada se reprezentuju u psihičkom, povezuju s predstavom tog objekta. Odnos subjekta prema takvom objektu postaje svojevrsna negativna želja ili anti-želja koja ga motiviše da se udalji od takvog objekta (kao kod straha) ili da ga udalji od sebe (kao kod ljutnje). Iz antiželje se diferenciraju sva asertivna i averzivna osećanja, a naročito strah i osećanja izvedena iz straha.

Zelje i vrednosti Intenzitet želje je u velikoj meri povezan s vrednosnim sistemom. Što se objekt želje doživljava vrednijim, to će želja biti snažnija, kada se želja ispuni, intenzivnije je zadovoljstvo, odnosno, ako se želja ne ispuni, veća je frustracija. Upravo je osećanje sreće ono zadovoljstvo koje se oseća kada je ispunjena najvažnija želja. U razvojnom smislu vrednosni sistem se zasniva na biološkim programima, jer potrebe su one vrednosti bez kojih se ne može. Potrebe možemo shvatiti kao biološki programirane vrednosti, kao osnovne vrednosti između kojih se ne uspostavlja hijerarhijski odnos. Ovaj primordijalni vrednosni sistem pomaže u uspostavljanju primarnog vrednosnog sistema: one želje čije zadovoljenje istovremeno donosi i zadovoljenje neke potrebe postaju vrednije od želja koje nisu povezane s potrebama. Intemalizacijom „tuđih želja” (roditeljskih želja) tokom procesa socijalizacije, vređ-nosni sistem se sekundarno dograđuje usvajanjem socijalnih normi. U adolescenciji dolazi do njegove tercijarne transformacije, jer se menja pozicija subjekta u odnosu na sopstveni vrednosni sistem: subjekt više nije u poziciji objekta kome se nameću neke vrednosti (heteronomni vrednosni sistem), već u poziciji aktivnog preispitivanja i izgradnje sopstvenih vrednosti (autonomni vrednosni

191

sistem).145 Drugi odnos između želje i vrednosnog sistema onoga koji želi je odnos između vrednosti i željenog stanja. Željeno stanje je uvek pozitivno za subjekat želje. To znači da, bez obzira, je li željeno stanje definisano pozitivno (želja da drugom bude dobro) ili negativno (želja da drugom bude loše), ono je uvek pozitivno za subjekta želje jer jeste afirmacija neke njegove vrednosti.

Sistem želja Želja je centralni koncept u tumačenju psihičke povezanosti subjekta sa svetom, kao i njegove pozitivne orijentacije (motivacije) u tom svetu. Međutim, kako u svetu postoji mnoštvo objekata, ne radi se samo o jednoj želji, već o sistemu želja. Kada istovremeno postoje dve želje, egzistencijalna situacija subjekta koji želi, postaje složena. Kada se dve želje ne mogu zadovoljiti istovremeno jer zadovoljenje jedne želje isključuje zadovoljenje druge, subjekt je nužno frustriran. Konflikt želja i nužna frustriranost utiču na subjekat da prihvati prirodu ustrojstva sveta i svoju ograničenost. Svet koji ga prisiljava da zadovolji samo jednu želju, istovremeno ga prisiljava i da izgradi svoj sistem vrednosti: da odluči koja je želja važnija i da izabere i odluči koju će želju zadovoljiti, a od koje će odustati. Subjekt koji unosi red u svoje želje, koji ih hijerarhijski organizuje, unosi, u stvari, vrednosni red u svet objekata koji ga okružuje. Kada se između dve konfliktne želje ne uspostavlja hijerarhijski odnos, kada se one doživljavaju kao podjednako jake i važne, subjekt se nalazi u neprijatnom stanju konflikta ili zastoja. Pošto je kompromis nemoguć, jedini način da se prevaziđe taj zastoj jeste da subjekt uspostavi hijerarhijski odnos između te dve želje.146 145Socijalizacija nužno dovodi do uspostavljanja nekih vrednosti koje su važnije od potreba. Ovaj proces je nužan kako ljudi ne bi bili sebična bića kojima upravljaju potrebe, već i društvena bića koja su u stanju da zbog zajednice (kolektiviteta) žrtvuju zadovoljenje neke svoje potrebe ili, Čak, i svoj život. Tako, na primer, u većini savremenih društava i dalje postoje herojska ili al-truistička samoubistva u kojima subjekt žrtvuje svoj život zbog neke više vrednosti (ljubav prema domovini, ljubav prema deci itd.). S druge strane, kultura propisuje da, na primer, erotska ljubav nije važnija od života, tako da se čin subjekta koji je zbog ljubavi prema partneru sebe lišio života određuje kao negativan i kukavički akt. 146Jedan takav hijerarhijski model motiva nudi Maslow (1976) koji je zaključio da većina ljudi najviše vrednuje fiziološke potrebe, zatim potrebe za sigurnošću, onda potrebe za pripadanjem i ljubavlju, zatim potrebe za cenjenjem i, na kraju, potrebe za samoostvarenjem. Zadovoljenje bazičnijih „potreba” pokreće motivaciju za zadovoljenjem sledećih, manje važnih potreba.

192

Zelja i ego Želja je nerazdvojiva od subjekta koji želi. To znači da je želja manifestacija subjektovog Ja koje se kroz želju izražava. Pojava želje i antiželje kod malog deteta pouzdan je znak da je njegovo Ja formirano i operativno. Zbog toga gestovi koji imaju značenje:,Ja to hoću” ili „Ja to neću”; „Ja to želim” ili „Ja to ne želim” jesu manifestacija želje, ali i manifestacija ega. Kako dete ne pravi razliku između sebe i svoje želje, roditeljsko odbijanje ili zabranjivanje želje dete doživljava odbacivanjem njega kao osobe (infantilna frustriranost). Dete razmišlja konkretno tako da ljubav drugih prepoznaje u ispunjenju njegovih želja, a neljubav kao osujećenje njegovih želja. Zbog toga je, kada su želje u pitanju važan razvojni zadatak, da dete prestaje da povlači znak jednakosti između ispunjenja želja i ljubavi. Da bi to postiglo dete mora da shvati da ono, kao osoba, i njegove želje, nisu isto. Stoga ono mora da se u izvesnoj meri deidentifikuje od svojih želja. Tek kada se to postigne, dete će biti u stanju da shvati i da oseti da odbijanje neke njegove želje nije isto što i odbacivanje njega kao osobe. Tada će moći da shvati da je upravo zabranjivanje nekih želja znak ljubavi. Kada dete tako shvati ponašanje svojih roditelja i kada ih intemalizuje, tada oni postaju unutrašnji objekti koji modeliraju detetovu samoljubav: odustajanje od nekih želja je, nekada, znak brige i ljubavi prema sebi. Kod odraslih ljudi možemo direktno povezati kvalitet njihovog života i stepen ostvarenosti njihovih želja. Us-pešna osoba je ona koja ostvaruje svoje važne želje ili ciljeve, a zadovoljna osoba je ona koja ostvaruje svoje važne želje i koja u uspehu neko vreme uživa. Kako ovo ostvarenje želja nije, osim ponekad, rezultat slučaja, već posledica karakterističnog ponašanja koje izvire iz strukture ličnosti, možemo reči da su autonomne, psihički zrele, duševno zdrave osobe isto što i uspešne ili zadovoljne osobe.

Želja i volja Želja podrazumeva postojanje neke mentalne predstave o budućem stanju ka kojem se teži. Željeno stanje je uvek buduće stanje, jer kada je ono ostvareno u sadašnjosti, tada se oseća zadovoljstvo, a ne želja. Put

193

koji subjekt treba da prede do ostvarenja svoje želje je nekada izuzetno kratak (kao kada je potrebno samo ispružiti ruku da bi se dohvatio željeni predmet), a nekada su za ostvarenje neke želje potrebne godine i decenije. Kod srednjoročnih i dugoročnih želja, za čije ostvarenje su potrebni kompleksni obrasci ponašanja, osećanje želje nije dovoljan motivator jer se subjekt angažuje u ponašanjima usmerenim ka cilju samo onda kada oseća želju. To je nepouzdana motivacija jer se želja oseća samo povremeno. Na primer, svako ko je poželeo da nauči neki strani jezik može posvedočiti da je želju osećao najduže desetak dana. Zbog toga subjekt mora pokrenuti druge psihičke mehanizme koji će njegovu želju i aktivnosti, usmerene njenom ostvarenju, stabilizovati u prostoru i vremenu. To znaći da subjekt mora odlučiti da će ostvariti svoju želju, da mora aktivirati svoju volju za ostvarenje želje. Želja i volja su tesno povezani koncepti, jer bez želje nema ni volje. J želja i volja su ego funkcije, manifestacije subjektovog ja. Međutim, volja je „viši”, kompleksniji mehanizam od želje, jer podrazumeva subjektov stav prema sopstvenoj želji. Ovaj stav može biti dvojak: pozitivan, stimulativan ili motivišući - kada se volja uključuje kako bi se želja ostvarila - i negativan, inhibitoran - kada se volja angažuje kako bi suzbila želju.147 Jedan aspekt volje je „Moram!”, a drugi je „Ne smem!” To je kao da se Ja đeidentifikuje od svoje želje i iz jedne „gornje”, meta-pozicije reguliše svoje želje. Volja se može objasniti meta-emo-cijama želje i antiželje: ,Želim da želim” i „Ne želim da želim”. Pošto se volja može izjednačiti sa meta-željom, ona deluje i na druge psihičke funkcije, kao što to ističe Asa-doli: „Ja deluje kroz volju na druge psihičke lunkcije, regu-lišući ih i usmeravajući ih” (Assagioli, 1973, str. 12-13). Prema ovom autoru, koji je osnivač psihološke i psihoterapijske škole u kojoj je volja centralni koncept a koja se naziva psihosinteza, volju je potrebno izgrađivati i disciplinovati.148 Zbog toga je volja, bilo. da je u pitanju volja za ostvarenjem želje, bilo da se radi o volji protiv ostvarenja želje, povezana sa samodisciplinom, ali i s takvim osobinama ličnosti kao što su upornost, odlučnost, istrajnost, doslednost, pa, čak, i tvrdoglavost. 147Često je prisutna jednostrana i iskrivljena predstava o volji kao o suzbijajućem faktoru u odnosu na želje. Voljna samofrustracija je samo jedan od dva osnovna aspekta volje. 148U odnosu na druge savremene psihološke škole, koncept volje je najviše i najbolje razrađen u psihosintezi. Tri osnovna kvaliteta volje su jaka volja, vešta volja i dobra volja, a šest osnovnih faza izvršenja volje su: cilj, promišljanje, izbor i odluka, afirmacija, planiranje i pravac izvršenja (Assagioli, 1971; 1973). 254

194

Želja podeljenog subjekta: unutrašnji konflikt Do sada smo razmatrali želju uglavnom kao izraz kon-gruentnog subjekta koji svim svojim bićem nešto želi. Međutim, ukoliko je subjekt podeljen, tada je on inkongruen-tan, a želja je izraz samo jednog dela njegove ličnosti. Konflikt je situacija u kojoj postoje dve želje koje se međusobno isključuju. Ova definicija sasvim odgovara interper-sonalnim konfliktima u kojima dve osobe imaju dve želje koje se isključuju, ali i intrapsihičkim konfliktima u kojima postoje dva dela ličnosti koji imaju dve međusobno isključive želje.

Ambivalentnost Subjekt može jednim delom sebe želeti objekt i težiti da mu se približi, da s njim ostvari kontakt, ali, istovremeno, drugim delom sebe može prema objektu zauzeti sasvim suprotan odnos i težiti da se udalji od objekta. To je tipična ambivalentnost prema nekom objektu, koja podrazumeva dva paralelna ali i protivrečna odnosa prema istom objektu. Pošto svaki subjekt teži da ostvari konzistentnost, on svoju ambivalentnost doživljava kao konfliktno stanje, težeći da je razreši opredeljivanjem za samo jednu vrstu odnosa prema objektu. Kada to postigne, subjekt je doneo odluku ili izbor, što je manifestacija njegovog Ja i njegove volje. Pored konflikta tipa „privlačenje-odbijanje”, koji je u osnovi ambivalentnosti prema jednom objektu, takođe postoji sličan tip konflikta „privlačenje-privlačenje” kada objekt istovremeno želi dva objekta koji se međusobno isključuju.

Ego-distona želja Ličnost je složen i ne nužno konzistentan sistem, tako đa je moguće da jedan deo osobe nešto želi, a drugi, u kojem se nalazi self i koji se doživljava pravim ja, to doživljava apsolutno neprihvatljivim. U ovom slučaju kažemo da se radi o ego-distonoj želji. Činjenica da je neka želja ego-distona ne znači da će subjekt nad njom ostvariti kontrolu ili da će je suzbiti. Naprotiv, moguće su situacije u kojima subjektom upravlja

195

njegova želja, tako da se on angažuje u nekim aktivnostima „protiv svoje volje”. Ovo je mučna podeljenost subjekta na pravo Ja koje posmatra i na neko drugo Ja koje je posvećeno zadovoljenju želje. Ego-distona želja se može prepoznati u tri klasična psihopatološka simptoma: u opsesijama, u kompulzijama i u ego-distonim impulsima. Osoba kod koje se javlja opsesivni impuls, iznenada kod sebe primećuje snažnu želju da uradi nešto što smatra iracionalnim (sadržaj željene akcije može biti destruktivan, bizaran, sablažnjiv, itd.), zbog čega se osoba veoma uplaši i pojačava samokontrolu, tako đa to nikada ne uradi. Osoba kod koje se pojavljuju prisilne radnje ili kompulzije iznenada oseti želju da uradi nešto što joj se čini bizarno i nepotrebno, pokušava đa se suprotstavi želji za prisilnom radnjom, ali se toliko uplaši, da, ipak, izvrši prisilnu radnju. Dok se kod opsesije osoba boji da će se desiti nešto strašno ukoliko ostvari svoju „čudnu” želju, kod kompulzije se osoba boji da će se desiti nešto strašno ukoliko je ne ostvari. Osoba kod koje se pojavljuju ego-dis-toni impulsi pokušava da kod sebe suzbije neka ponašanja koja joj donose prijatnost, zadovoljstvo ili prijatno uzbuđenje, kao što je to slučaj kod osoba koje pokušavaju da se oslobode svoje želje da, na primer, preterano jedu, piju alkohol, onanišu ili da se kockaju.

Potisnuta želja Kada je subjektova želja neprihvatljiva za njegov vrednosni sistem ili kada je nespojiva s predstavom koju on ima o samom sebi, želja se potiskuje u nesvesno. Ovim manevrom subjekt umiruje svoju savest i izbegava borbu pravog Ja s ego-distonom željom. Kada bi subjekt postao svestan svoje potisnute želje, tada bi morao promeniti mišljenje o samom sebi na način koji mu je neprihvatljiv. Potisnuta želja se manifestuje indirektno, kroz simbolične radnje, kroz igru, snove, simptome i halucinacije.149 Nekada je subjekt svestan svog osećanja zadovoljstva ili nezadovoljstva u određenoj situaciji, ali ne i želje s kojom su ova osećanja povezana. 149Potisnuta želja je jedan od osnovnih koncepata u psihoanalizi. Tumačenje snova je u velikoj meri zasnovano na konceptu da se potisnute želje manifestuju u sadržaju sna.

196

Imperacija: pretvaranje želje u potrebu Ispunjenje želja nije povezano s preživljavanjem već s kvalitetom života. To znači da subjekt čije želje nisu zadovoljene neće zbog toga umreti, ali će kvalitet njegovog života biti nizak. Sasvim je drukčije s nezadovoljenjem potreba jer ono vodi u smrt. Drugim rečima potrebe moraju biti zadovoljene, a želje ne moraju biti ispunjene.150 Pozicija subjekta koji nešto želi je da će biti zadovoljan ili srećan ukoliko ispuni želju, odnosno nezadovoljan ukoliko je ne ispuni. Stepen nezadovoljstva može biti veoma veliki, ali ni u tom slučaju nije u pitanju katastrofa. Mnogi ljudi zauzimaju takav stav prema nekim svojim željama da ih redefinišu kao potrebe. Oni su tada čvrsto uvereni da je ispunjenje želje povezano s njihovim preživljavanjem i da bi nezadovoljenje želje bilo katastrofa. Ovako definisana želja - pseudopotreba - postaje veoma snažan motivator jer je borba za ostvarenje želje borba za preživljavanje. Postoje dva osnovna i povezana mehanizma koji osobi omogućavaju da želju pretvori u potrebu: katastrofiranje i imperacija. Katastrofiranje je način mentalizacije u kojem osoba neispunjenje svoje želje sebi predstavlja kao katastrofu. Na primer: „Ako napravim neku grešku u izlaganju pred skupom, svi će shvatiti da sam glup i nesposoban, ismejaće me i više niko nikada neće hteti da se druži sa mnom.” Kao rezultat katastrofiranja nameće se prisila, potreba ili imperativ da se katastrofa izbegne: osoba mora po svaku cenu izlagati savršeno, bez ijedne greške. Ovaj mehanizam nazivamo imperacija.151 Psihoterapija se sastoji u učenju razlike između potrebe i želje, u menjanju iskrivljenih uverenja (dekatastrofiranje i deimperacija).

Želja kao transakcija Saopštiti nekome neku svoju želju je čin samoizra-žavanja i, u izvesnom smislu, čin bliskosti. Saopštena želja može biti takva da drugi nije povezan s njenim ispunjenjem ili može biti takva da se od drugoga traži da je ispuni. Ovaj drugi tip želje nosi u sebi konfliktni potencijal, jer 150Pretpostavka je da se osoba odlučila za život: ukoliko želi da živi mora podmiriti svoje potrebe. U protivnom ništa se ne mora. Dokaz da ni potrebe ne moraju biti zadovoljene je primer potrebe za hranom: štrajk gladu završava se smrću. 151Ovaj mehanizam prepoznaju mnoge psihoterapijske škole i različito ga imenuju: u transakcionoj analizi su koncepti Roditelj, kontrazabrana i driver, u klasičnoj psihoanalizi je to rigidni superego, u neoanaiizi Karen Homaj su rigidni imperativi, u geštalt terapiji su top-dog i moranja, u racionalno-emotivnoj terapiji su moranja itd

197

uvek postoji mogućnost da drugi neće hteti da se saglasi sa subjektovom željom, iz tog razloga mnogi ljudi izbegavaju da jasno saopšte svoju želju birajući izbegavanje eventualnog konflikta. Kada je za ispunjenje želje potrebno učešće nekog drugog, tada se želja saopštava direktno ili indirektno. Osim iz egalne pozicije, direktan zahtev može biti saopšten iz superiorne pozicije kada postaje naredba ili iz inferiorne, kada ga nazivamo molba. Poseban problem u komunikaciji jeste što nekih ljudi očekuju da su drugi dužni da prepoznaju njihove neizrečene želje i da ih zadovolje. Ovo „čitanje misli” je transakcioni manevar povezan s izbegavanjem odbacivanja. Pošto bi zahtev za ispunjenjem želje, upućen drugom, mogao biti odbijen, izostanak zahteva je prevencija odbijanja. Ovu vezu potvrđuje činjenica da osobe kojima drugi nisu pročitali želje, teže da odbace te druge. Ovaj obrazac komunikacije često je zasnovan na nerazlikovanju odbijanja zahteva od odbacivanja ličnosti uputioca zahteva. Duboki koreni ovog obrasca su u odnosu majke i preverbalnog deteta, u kojem majka pokazuje ljubav detetu tako što prepoznaje i ispunjava njegove želje.

Želja i socijalna moć Pošto pojam „moć” dolazi od glagola „moći”, moćni su oni ljudi koji mogu da ostvare svoje želje. Kako pojedinac ne živi na pustom ostrvu gde bi ostvarenje njegovih želja zavisilo samo od njega, već u ljudskom društvu, on mora uključiti druge ljude kako bi ostvario svoje želje. Socijalna moć je, prema Hejliju, sposobnost uticaja na druge ljude kako bi se oni ponašali u skladu sa subjektovim željama (Haley, 1986). To znači da subjekt treba da poseduje određene socijalne veštine kako bi uspeo da uključi druge ljude u zadovoljenje svoje želje. Ove veštine se svode na tri osnovne: komuniciranje želje, motivisanje u poželjnim ponašanjima i demotivisanje u nepoželjnim ponašanjima. Razvijenost socijalnih veština posebno je važna za osobe u društvenoj ulozi onih čije se želje ispunjavaju (roditelji, vaspitači, vođe, rukovodioci, menadžeri, itd.).

Egoisti i neurotični altruisti U odnosu na to kakvu relaciju ljudi zauzimaju prema svojim i tuđim

198

željama, možemo razlikovati dva ekstrema. Kada je osoba organizovana oko zadovoljenja želja drugih, zaboravljajući na ispunjenje sopstvenih želja tada je u pitanju altruista.152 Kada je osoba usmerena na ispunjenje svojih želja, potpuno ignorišući želje drugih, tada je u pitanju egoista. Dok je altruista u osnovi preterano socijalizovan, egoista je nedovoljno socijalizovan. Svaki hedonista je i egoista, ali svaki egoista nije hedonista. Razlika je u tome što su hedonisti oni egoisti koji su usmereni samo na ostvarenje svojih kratkoročnih želja.

Želja i psihologija uspeha Jedan od razloga što je želja ignorisana kao emocija je u tome što je psihologija dugo bila pod uticajem psihopatologije. Međutim, kada je u pitanju psihologija uspeha tada dolazimo do zaključka da je osećanje želje jedan od osnovnih pojmova ove discipline. Uspeh se definiše ostvarenjem postavljenog cilja, odnosno postizanjem željenog. Glavno otkriće psihologije uspeha jeste važnost umeća upravljanja svojim željama, ali ne misteriozni talenat, već kognitivne procedure koje svako može naučiti. Analiza uspešnih ljudi pokazuje da oni imaju veoma razrađen i kompleksan sistem odnosa prema svojim željama: želja se jasno definiše, procenjuje se njena realnost, analiziraju mogući načini ostvarenja, definišu se podciljevi, određuje dinamika ostvarenja potciljeva, ostvareni rezultati su merljivi, postoji sistem sa-monagrađivanja, itd.

Želja u sociokulturnom kontekstu Kako je želja osnovni pokretač pojedinca, tako je želja osnovni pokretač društvenih subjekata. Pošto je ljudsko društvo heterogeno, sastavljeno od različitih grupa koje imaju međusobno protivrečne želje (koje se u sociologiji nazivaju interesi), veliki deo društvenog života se sastoji od borbi ovih grupa oko toga čija će želja biti zadovoljena. U tom smislu politička akcija je udruživanje pojedinaca koji imaju sličnu želju, s ciljem da utiču na ostale pripadnike društva radi njenog ostvarivanja. S aspekta socijalne psihologije posebno su zanimljivi postupci koji 152Pojam altruizam je skovao filozof Kont (Comte) od lat. alteri huic, itai alrrui, da bi stvorio antipod egoizmu. U pitanju je nedijalektička dihotomija tipa „ili ili”: ili volim sebe i ispunjavam svoje želje (egoizam) ili volim druge i ispunjavam tuđe želje (altruizam). Iako je ekstremni altruizam društveno poželjno ponašanje, on je na individualnom nivou patološki. Cilj je održavati dijalektičku tenziju između ispunjenja svojih i tuđih želja (Milivojević, *1995, str. 82).

199

se koriste u reklami i propagandi, s ciljem stvaranja kolektivne želje za određenim proizvodom ili robom. Predstavljanje određenog proizvoda ima za cilj izazivanje reakcije sviđanja potencijalnih korisnika (kupaca) te je postupak prezentiranja tom cilju i primeren. Postizanjem reakcije sviđanja povećava se mogućnost da potrošač, pri susretu s proizvodom na tržištu, isti i kupi. Pošto to nije dovoljno, propagandisti se trude da kod primalaca reklamnih poruka stvore želju za proizvodom. Kada im to uspe -najčešće ponavljanjem poruka - to znači da je potrošač intemalizovao predstavu o proizvodu, i da postoji mogućnost za angažovanje u aktivnom traženju proizvoda da bi ga kupio. Vrhunac uspešne reklamne kampanje jeste da se proizvod predstavi kao nešto što zadovoljava neku potrebu, tako da se javlja (pseuđo)potreba za proizvodom. U tom slučaju proizvod je nešto bez čega se ne može i što mora biti kupljeno.

Želja u psihopatologiji Prema psihoanalitičkoj teoriji veliki broj psihopatoloških poremećaja nastaje na osnova intrapsihičkog konflikta, odnosno na osnovu postojanja dve želje koje se međusobno isključuju. Da bi konflikt - koji je, inače, osnovni princip razvoja - doveo do poremećaja, mora biti hroničan i mora se ticati nekog važnog životnog pitanja. U psihopatologiji želja se javlja kao ego-sintono i ego-di-stono osećanje. Dok klinički psihijatar ima iskustva s ego-sin-tonim željama, psihoterapeut uglavnom radi s ego-distonim željama. Osobe čije su ego-sintone želje, po mišljenju njihove okoline, devijantne, morbidne, bizarne, destruktivne ili lude, spadaju u oblast poremećaja ličnosti, poremećaja ponašanja i psihoza. U domenu seksualnosti postoji veliki broj raznih oblika „perverzije” i „inverzije” seksualne želje ili njene in-hibicije. Patološka želja koja se manifestuje strašću, ima dominantnu ulogu u patološkom kockanju, patološkom kolekcionarstvu, uzimanju psihotropnih supstancija i drugim poremećajima. Kada je reč o terapiji ego-sintone želje, prvi zadatak tretmana je pretvaranja ego-sintone u ego-distonu želju. Frojd je smatrao da se veliki deo neurotične problematike može protumačiti kao manifestacija zabranjenih i potisnutih želja. Verovatno je najdrastičniji primer ego-distone želje kod nekih opsesivnih neuroza kod kojih subjektovo pravo Ja s užasom primećuje kod sebe veoma

200

snažne i impulsivne želje sa zastrašujućim destruktivnim sadržajima, tako da postaje panično uplašeno da bi im moglo podleći. Kod konverzivne neuroze, subjekt se dodamo obezbeđuje od potisnute želje kroz proces konverzije u telesni simptom. Tako se, na primer, javlja paraliza šake koja sprečava subjekat da ostvari svoju ubilačku želju. U kompulzivnim sindromima subjekt oseća prisilu da postupi u skladu s nekom svojom banalnom ili bizarnom željom jer se boji da, ako to ne učini, može doći do neke nesreće.

FRUSTRACIJA Definicija: Frustracja ili nezadovoljstvo je neprijatno osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj nije u mogućnosti da zadovolji svoju aktuelnu važnu želju. Osećanje frustracije je svrsishodno i značajno osećanje jer motiviše subjekat da uloži dodatne napore kako bi ostvario svoju želju.153

Struktura frustracije Frustraciju je potrebno razlikovati od želje s kojom je vrlo slična i iz koje proističe. Da bi se razvilo osećanje frustracije, prvo mora postojati želja za nekim objektom ili stanjem, čije zadovoljenje onda mora biti zaprečeno nekim uzrokom. U tom smislu, frustraciju možemo shvatiti kao želju koja je veoma pojačana kada je suočena s preprekom. Frustracija je, prema tome, afirmacija želje, a njena neprijatnost dodatno stimuliše subjekat da istraje u ostvarenju želje. Frustracija je potvrda da subjekt, uprkos osujećenju, nije odustao od želje. Međutim, kvalitet frustracije se ne može objasniti samo pojačanim intenzitetom želje (koja je subjektov odnos prema predmetu želje), jer kvalitetu osećanja frustracije dodatno doprinosi subjektov odnos prema izvoru osujećenja. Frustrirani subjekt može reagovati tako što će postati agresivan i pokušati da ukloni prepreku, ili će pokušati da je zaobiđe. Kada je prepreka nepremostiva subjekt mora naučiti da toleriše frustraciju, odnos153U našem sistemu pojam frustracije označava osećanje koje se javlja kada je osujećeno ispunjenje želje. Međutim, pojam frustracija se raznoliko koristi u psihološkoj literaturi. Za većinu autora frustracija označava stanje subjekta koje nastaje usled osujećenja zadovoljenja neke njegove potrebe ili želje. Subjektivni doživljaj koji prati osujećenje potrebe označavamo neprijatnost, a osujećenje Želje nezadovoljstvo ili frustracija. Značajno je uočiti razliku između frustrirajuće situacije i frustracije kao unutrašnjeg subjektivnog osećanja.

201

no da odloži zadovoljenje svoje želje za neko buduće vreme kada će njeno zadovoljenje biti mogućno. Kada je zadovoljenje želje iz nekog razloga apsolutno nemoguće, subjekt mora prihvatiti realnost i trajno odustati od želje, kako bi sebe sprečio da stalno oseća frustriranost. Kako sve želje ne mogu biti ostvarene, frustracija i prihvatanje frustracije, odnosno odustajanje od neostvarljive želje, egzistencijalna su datost svakog čoveka.

Spoljašnji i unutrašnji izvor frustracije Kada, subjekt svim svojim bićem želi da ostvari neku svoju želju, a spoljašnje okolnosti ga sprečavaju u tome, tada se radi o spoljašnjem izvoru frustracije. Konflikt je između bića i sveta. Unutrašnji izvor frustracije se nalazi u samom subjektu koji istovremeno želi neki objekt i sebe sprečava da stupi u akciju kako bi ostvario tu želju. Dakle, radi se o pode-ljenom subjektu čiji jedan deo nešto želi, a drugi deo mu to zabranjuje i odvraća ga od toga. Ova frustracija je rezultat unutrašnjeg konflikta između dva dela ličnosti ili dve psihičke strukture, a manifestuje se kao ambivalentnost. Sposobnost frustriranja sopstvene želje - samofrustracija - jedan je od osnovnih mehanizama upravljanja sobom, samok-ontrole ili samodiscipline, a koji je nužan za život u socijalnom svetu. Kao što roditelji mogu nedovoljno, preterano ili adekvatno frustrirati detetove želje, tako i samofrustracija može biti nedovoljna, kao u mehanizmu niske tolerancije frustracije, preterana kada ljudi sebi ne dozvoljavaju ispunjenje nekih zdravih želja ili adekvatna kada osoba racionalno procenjuje od kojih će svojih želja odustati. Frustracija koja je proizašla iz unutrašnjeg konflikata veoma je neprijatno osećanje, koje, ukoliko je konflikt hro-ničan, može postati raspoloženje. Da bi sprečili hronično osećanje frustracije neki ljudi pribegavaju nesvesnom mehanizmu potiskivanja ego-distone želje, čime se potiskuje i osećanje frustriranosti. Poseban tip unutrašnje frustracije je kad subjekt ima istovremeno dve različite želje, od kojih zadovoljenje jedne želje nužno znači odustajanje od druge. Ovde se radi o trenutku odluke kad se subjekt odlučuje šta mu je važnije, a samim tim on izgrađuje ili klarifikuje svoj vrednosni sistem.

202

Frustracija aktivne i pasivne želje Frustraciju koristimo kako bismo označili nezadovoljstvo koje nastaje osujećenjem neke subjektove aktivne želje. Međutim, kada je subjekt frustriran na tom nivou, ne mora odustati od svoje želje, jer ona može preći u pasivno stanje, tako da subjekt nastavlja da se nada da će se okolnosti izmeniti i da će njegova želja, ipak, biti zadovoljena. Vrsta frustracije koja se javlja kada je osujećena pasivna želja, naziva se razočaranost i očaj. Razočaranost je osećanje koje se javlja kada drugi ljudi nisu ispunili subjek-tova važna očekivanja (važne želje), a očaj je patnja koju subjekt oseća kada shvata da njegova suštinska želja ne može biti zadovoljena, tako da je prisiljen da odustane od svoje najznačajnije želje.

Frustracija i dosada Subjekt oseća frustraciju kada procenjuje da je onemogućeno ispunjenje jedne aktuelne želje, a ovo osećanje ga motiviše da uloži dodatne napore kako bi ostvario želju. Međutim, subjekt oseća dosadu u situacijama za koje procenjuje da ne nude zadovoljenje nijedne njegove želje. Dosada motiviše subjekat da napusti takvu situaciju i potraži drugu u kojoj bi neka od njegovih želja mogla biti ispunjena. U oba slučaja je u pitanju frustraciona situacija, ali dok subjekt, koji oseća frustraciju, zauzima odnos prema prepreci ispunjenja želje, subjekt koji oseća dosadu zauzima odnos prema celokupnoj situaciji. Dok je prvi svestan svoje frustrirane želje, drugi ne mora biti svestan želje, ah je svestan onoga što ne želi.

Frustracija i ljutnja Kako je agresivnost jedan od tipičnih načina na koje se izražava osećanje frustracije, mnogi izjednačavaju ovo osećanje s osećanjem ljutnje. Tačno je da se, kada gledamo razvojno, osećanje ljutnje izražava u frustracionim situacijama, ali se u ovim situacijama izražavaju i tuga i plač. Smatramo da se ljutnja i frustracija ne mogu poistovetiti iako se ljutnja diferencira iz frustracije. Ljutnja je kom-pleksnije osećanje i za njenu pojavu, pored frustracije, potrebna je subjektova procena da je

203

dovoljno moćan da se suprotstavi frustraciji i da je frustracija nepravedna.

Infantilna frustracija Mala deca veoma dramatično doživljavaju spotjašnju frustraciju neke njihove želje. Jedan od razloga je u tome što dete ne pravi razliku između sebe i svoje želje, te roditeljsko odbijanje da mu ispune želju, ono shvata kao da ga roditelji odbacuju i ne vole. Ovu mešavinu osećanja frustracije i osećanja odbačenosti nazivamo infantilna frustracija,154 Upravo zbog tog osećanja odbačenosti i nevo-Ijenosti dete će uložiti dodatne napore kako bi „nateralo” roditelje da mu ispune želju, ali ne toliko zbog same želje, već da bi dobilo potvrdu da je prihvaćeno i voljeno. Suočeni s detetom koje, očigledno, pati, ili koje, osećajući se odbačenim, odbacuje roditelje, mnogi roditelji u takvim situacijama popuštaju i ispunjavaju detetove želje. Ukoliko to postane hroničan obrazac, tada je dete na putu da postane razmaženo dete koje će imati nisku toleranciju frustracije. Jedan od osnovih zadataka socijalizacije i izgradnje detetove ličnosti jeste u tome da ono počne da podnosi osećanje nezadovoljstva kada roditelji odbijaju da mu ispune neku želju i da, kasnije i bez roditeljskog prisustva, postane sposobno da samo odustaje od ispunjenja nekih svojih želja (samofrustracija). Da bi roditelji ostvarili svoj cilj, pomažu detetu da shvati da oni prave razliku između deteta i njegove želje. U frustracijskim situacijama roditelji nude umesto odbijene želje, nešto drugo ili, jednostavno, sebe i svoju ljubav. Tek kada dete postane sposobno da shvati da je prihvaćeno i voljeno i kada je njegova želja odbijena, ono će biti sposobno da prevaziđe infantilnu frustraciju i oseti stvarno osećanje frustracije oslobođeno osećanja odbačenosti.

Niska tolerancija frustracije (NTF) Kada roditelji nedovoljno socijalizuju dete da ono prevaziđe osećanje infantilne frustracije, ono će, po pravilu, ostati na infantilnom nivou i pokazivati da nije u stanju da podnosi frustriranost svojih želja. To je fenomen koji srećemo kod osoba koje su kao deca bile nedovoljno socijali-zovane i to bez obzira da U se radilo o sindromu razmaženog, zanemarenog ili zlostavljanog deteta. 154U tom smislu su u arhaičnim psihičkim strukturama preklopljeni frustracija i osećanje odbačenosti.

204

Kod osoba koje reaguju niskom tolerancijom frustracije primećujemo da ispoljavaju preterano snažno i neadekvatno osećanje frustracije, da odustaju od udaljenih želja i da nemaju razvijen mehanizam samo frustracije. Osećanje frustracije je na nivou infantilne frustracije, nediferencirano od osećanja odbačenosti, što ukazuje na njegov neadekvatan kvalitet. Ono je i preteranog intenziteta koje osoba doživljava nepodnošljivim ili neizdržljivim. Zbog toga se ponaša kao da mora ostvariti svoju želju jer je uverena da u protivnom ne može izdržati ili podneti okeansku neprijatnost. U pitanju su iskrivljena uverenja kojim osoba pretvara snažnu, ali podnošljivu neprijatnost u nepodnošljivu katastrofu. Bežeći od katastrofe ona se bori za preživljavanje prisiljenošću da ostvari želju. Očigledno je da ovakva osoba svoje želje pretvara u potrebe (pseudopotrebe). Zbog toga je način izražavanja frustracije i ostvarenja želje beskrompomisan, a to znači đisocijalan ili antisocijalan. Osoba koja pokazuje NTF je nezainteresovana za želje koje ne može odmah ostvariti jer je uverena da ne može izdržati neprijatnost koja će trajati do ispunjenja udaljenih želja. Njeni životni ciljevi su redukovani na kratkoročne želje, dok su srednjeročne i dugoročne želje isključene, tako da njen način življenja može izgledati haotično. Osobama s NTF veoma je teško da upravljaju sobom. U situacijama u kojima i same procenjuju da je potrebno da odlože zadovoljenje neke svoje želje, dakle, kada su u konfliktu između dela sebe koji nešto želi i dela sebe koji hoće da odloži zadovoljenje te želje, po pravilu se, ipak, odluče za trenutno zadovoljenje želje. Čak i kada su sigurne da u sadašnjosti neće moći ostvariti svoju želju, one to ipak pokušavaju. Na primer, mladić upoznaje pristojnu devojku i iste, večeri uporno i nasilno pokušavaće đa je odvede u krevet iako zna da je to s takvom đevojkom gotovo nemoguće. Kada mu to ne uspe i kada devojka odbije svaki dalji kontakt s njim on će, iako nije ostvario svoju želju, osetiti olakšanje. Razlog tome je što mu je jasno odbijanje (kratkotrajna frustracija uzrokovana spolja) mnogo prihvatljivije od višednevne neizvesnosti (srednjoročna frustracija uzrokovana iznutra). Ovakve osobe, jednostavno, nemaju razvijenu sposobnost samofrustracije, odnosno samodiscipline. Terapija NTF se sastoji u tome da osoba shvati razliku između želja i potreba; da shvati razliku između odbijanja želje i odbacivanja bića; da se dekatastrofira neprijatnost i da osoba shvati da se neprijatnost može

205

podnositi; i da ona ne mora, po svaku cenu ostvarivati svoje želje. Potom sledi definisanje srednjoročnih i dugoročnih želja i ciljeva.

Frustracija u psihopatologiji Jedan od osnovnih elemenata svake neuroze je unutrašnji konflikt koji vodi frustraciji. Preterano socijalizovane ličnosti naučile su da prigušuju i potiskuju svoje želje, pokazujući pri tom preteranu samo-frustraciju. To vodi njihovom lakom mirenju sa stvarnim ili umišljenim ograničenjima i smanjenju samoizražajnosti. Atipično socijalizovane ličnosti mogu pokazivati patološku samofrustraciju kada sebi zabranjuju ostvarenje nekih osnovnih ljudskih prava i potreba. S druge strane, razmažene, narcisoidne i premalo socijalizovane ličnosti teško tolerišu osećanje frustracije pa su veoma uporne u traženju da njihove želje budu zadovoljene. Odavno je primećeno da anti-socijalne ličnosti imaju nizak prag tolerancije na frustraciju. Kod njih je poremećen čitav sistem želja, a što se, pored opisanog, manifestuje i kao patološka želja, kad je njihov predmet želje abnormalan, perverzan ili socijalno neprihvatljiv. Drugim rečima, njihov sistem želja nije dovoljno socijalizovan, što dovodi do opšteg poremećaja ličnosti i poremećaja njenih relacija prema drugim ljudima.

206

ZADOVOLJSTVO Definicija: Zadovoljstvo je osećanje koje subjekt oseća kada procenjuje da je zadovoljio neku svoju važnu želju. Svrha zadovoljstva je da „nagradi” subjekat za ponašanje kojim je postigao ostvarenje želje, čime se razvija, učvršćuje ili pojačava dato ponašanje.155 Osećanjem zadovoljstva utvrđuju se pozitivni odnosi s objektima u spo-ljašnjem svetu koji, inače, nisu bitni za zadovoljenje in-stinkata.

Zadovoljstvo i prijatnost Kada se razmatra sam kvalitet oseta, koji nastaje usled zadovoljenja potrebe (prijatnost), i kvalitet osećanja, koje nastaje usled zadovoljenja želje (zadovoljstvo), veoma je teško uočiti neku razliku, osim, možda, u tome, što zadovoljstvo može trajati duže. Osnovna razlika između prijatnosti i zadovoljstva je u načinu na koji nastaju. Prijatnost je posledica telesnog reagovanja na spoljašnje i unutrašnje draži, dok je zadovoljstvo posledica psihičkog reagovanja. Prema tome, prijatnost je primamo telesni fenomen (koji, istina, ima svoju mentalnu reprezentaciju, tako da je i psihički fenomen), dok je zadovoljstvo primamo psihički fenomen (koji se sekundarno reprezentuje u telesnom). Stoga, prijatnost je oset (senzacija), a zadovoljstvo je osećanje (emocija). Prijatnost je relativno kratkotrajan fenomen, jer traje samo onoliko koliko i svest o nadoknađenom telesnom nedostatku, dok je zadovoljstvo povezano s mentalnim predstavama i značenjima, koje subjekt može dugo držati u svojoj svesti tako da zadovoljstvo postaje dugotrajna emocija ili raspoloženje. Postoji još jedna razlika između prijatnosti i zadovoljstva. To je različitost reakcija autonomnog nervnog sistema. Prijatnost vodi u smirenost i imobilizaciju organizma, što odgovara aktivaciji i predominaciji parasimpatičkog nervnog sistema. Zadovoljstvo takođe može voditi u smirenost, ali i u uzbu-đenost koju prati aktivacija simpatičkog nervnog 155Šand je pisao: „Opšta unutrašnja tendencija svakog zadovoljstva je usmerena na održavanje nekih procesa koji već postoje” (Shand, 1914, str. 30). Prijatnost i zadovoljstvo omogućuju postojanje operantnog potkrepljenja, odnosno učenje uspešnog ponašanja koje će doneti zadovoljstvo. Na izuzetno veliki evolutivni značaj prijatnosti i zadovoljstva u učenju specifičnih ponašanja od strane životinja ukazali su Volas Kreg i, kasnije, Lorenz (1974).

207

sistema.

Zadovoljstvo i sreća Između osećanja zadovoljstva i osećanja sreće postoji samo kvantitativna razlika. Zadovoljstvo osećamo kada zadovoljimo neku želju, a sreću kada zadovoljimo neku od naših najvažnijih želja. Dakle, sreća je veoma intenzivno zadovoljstvo. U pitanju je, dakle, kontinuum od blagog zadovoljstva do intenzivne sreće. Sreću možemo shvatiti afektom zadovoljstva. Neki ljudi zadovoljstvo definišu „blagom srećom”.

Radost Radost je posebna vrsta zadovoljstva koja je vezana za budućnost. Dok se zadovoljstvo oseća kad je želja ispunjena, radost se oseća kada je izvesno da će neka želja biti ispunjena u skoroj budućnosti. U tom smislu možemo reći da je radost prijatno iščekivanje događaja koji će izazvati zadovoljstvo.

Zadovoljstvo i samozadovoljstvo Zadovoljstvo se oseća kada je zadovoljenju želje do-prineo neko drugi ili neka spoljašnja okolnost, a samozadovoljstvo se oseća kada je subjekt zadovoljan sobom, odnosno nekim svojim ponašanjem koje je proizvelo zadovoljenje želje. Zadovoljstvo je manifestacija želje za objektom, a samozadovoljstvo je izraz želje za samoostvarenjem.

Zadovoljstvo i osećanje olakšanja Zadovoljstvo treba razlikovati od osećanja olakšanja. Dok je zadovoljstvo rezultat ispunjenja želje odnosno una-pređene adaptacije, osećanje olakšanja je rezultat postignute readaptacije. Osećanju olakšanja uvek prethodi neko neprijatno osaćanje koje subjekta pokreće na adaptivne aktivnosti. Kada je adaptivna aktivnost uspela ili je došlo do promene okolnosti, tada prestaje razlog za neprijatnost. Upravo je taj trenutak prestajanja doživljavanja neprijatnog osećanja ono što se

208

naziva osećanje olakšanja. Kada je prethodna neprijatna emocija bila snažna, osećanje olakšanja takođe može biti doživljeno veoma intenzivno tako da ga neki brkaju i s osećanjem sreće. Pored strukturalne razlike, postoji i funkcionalna povezanost osećanja olakšanja i zadovoljstva, odnosno sreće. Razlog je u tome što osoba koja oseća neku neprijatnu emociju želi da prestanu okolnosti koje su izazvale takvo osećanje.

Bihejvioralni obrasci Kada se ispuni želja i nastupi zadovoljstvo, prestaje ponašanje koje je bilo usmereno prema ispunjenju želje. U tom smislu zadovoljstvo je povezano s pasivnošću, ali se ono može izražavati aktivnim ponašanjem. Tipičan znak zadovoljstva na nivou mikroponašanja je osmeh, dok se na nivou makroponašanja, ono manifestuje gestovima, uzvi-cima i složenijim ritualizovanim oblicima ponašanja, što se naziva veselost i veselje. Ponašanje koje vodi ostvarenju želje i zadovoljstvu biva potkrepljeno posledičnim osećanjem zadovoljstva. Drugim rečima, zadovoljstvo je nagrada osobi što je njeno ponašanje bilo uspešno u ostvarenju želje. Pošto je određeno ponašanje bilo uspešno, ono postaje prvi izbor u sledećoj sličnoj situaciji.

Zadovoljstvo kao transakcija Izražavanje zadovoljstva u socijalnoj situaciji ima značenje traženja saosećanja bliskih osoba. „Učiniti” nekome zadovoljstvo znači doprineti zadovoljenju neke njegove želje, a time i potvrditi odnos naklonosti. Izražavanje zadovoljstva pred onim ko je pokušao da zadovolji subjektovu želju, ima značenje priznanja i zahvalnosti.156 Izraziti zadovoljstvo znači otkriti želju s kojom je ono povezano. Zbog toga se nekad zadovoljstvo skriva kako bi se intimna želja sakrila od javnosti. 156Nekada je ta transakciona funkcija zadovoljstva izolovana, bez afektivne podloge, tako da postaje formalni gest i društveni ritual.

209

Princip zadovoljstva i princip realnosti Frojd je uočio da je osnovna dijalektička tenzija ili konflikt, koji karakterišu duševni život deteta, sukob principa zadovoljstva i principa realnosti. To je odnos između težnje za ostvarenjem potreba i želja koji vodi zadovoljstvu, i spolja nametnutih ograničenja ili prisila, koje su detetu neprijatnes. Ovaj konflikt se može izraziti i sukobom onoga što se želi i onoga što se mora ili ne sme, prijatnosti i neprijatnosti, zadovoljstva i frustracije, individualnih fantazija i socijalne nužnosti. Socijalizacija deteta ostvaruje se odustajanjem od prijat-nosti i zadovoljstava (želja) koje roditelji, eksponenti kulture, definišu neprihvatljivim, i traženjem zadovoljstava u socijalno poželjnim aktivnostima koje nisu, primamo, prijatne. Kada želja nije zabranjena i kada dete ne mora od nje odustati, ono mora naučiti da je ne može trenutno zadovoljiti. Konačno mora naučiti da odloži zadovoljenje svoje želje, odnosno, da toleriŠe frustraiju.

Kvalitet života i zadovoljna osoba Dok je zadovoljenje potreba povezano s preživljavanjem, zadovoljenje želja je povezano s kvalitetom života. Kako određena želja pođrazumeva cilj koji treba ostvariti, ostvarenje cilja još ne znači da je osoba zadovoljna. Može se raditi samo o uspešnoj osobi. Zadovoljna osoba je uspešna jer ostvaruje svoje ciljeve, ali ona sebi dozvoljava i da uživa u uspehu, da oseća zadovoljstvo. Ova razlika između uspešnih i zadovoljnih osoba je bitna jer ima mnogo uspešnih osoba koje iz različitih razloga sebi ne dozvoljavaju da osete zadovoljstvo. Kao i kod želja, tako se i kod zadovoljstva postavlja pitanje vremenske dimenzije: postoje želje koje se mogu ostvariti trenutno ili veoma brzo, što vodi trenutnom zadovoljstvu i želji do čijeg će ispunjenja proći mnogo vremena koje se nekad meri i decenijama. Trenutno zadovoljstvo i udaljeno zadovoljstvo često su u konfliktu, jer ostvarenje trenutnog cilja često onemogućava ostvarenje vremenski udaljenog cilja. Svaka osoba je pozvana da pronađe meru između trenutnih i udaljenih zadovoljstava koja će joj omogućiti đa živi dovoljno kvalitetno i u sadašnjosti i u budućnosti. Jedno je sigurno: preterana usmerenost na trenutna zadovoljstva (hedonizam) nije ništa gora od preterane usmerenosti na neko

210

eventualno zadovoljstvo u dalekoj budućnosti.157

Hedonizam: zadovoljstvo kao smisao života Uživanje, traženje zadovoljstva i prijatnosti može postati dominantan motiv ličnosti koji određuje njen celokupan životni stil. Iako se pod hedonizmom podrazumeva konstantno traženje zadovoljstva, verovatno se ovaj pojam može bolje objasniti prenaglašenim izbegavanjem neprijatnosti i neprijatnih osećanja.158 Kada roditelji ne uspostave kod svog deteta princip realnosti, odnosno kada je ono bezuslovno voljeno i kada mu se pružanje ljubavni ničim ne uslovljava, dete ne nauči da tol-eriše i prevaziđe osećanje nezadovoljstva. Pošto mu roditelji ispunjavaju želje, ono, kad odraste, očekuje kako od partnera, tako i od sveta da mu ispunjava želje i da ga „ispunjava” zadovoljstvom. To su razmažene osobe koje pokušavaju da rekonstruišu svoju infantilnu situaciju time što će svoju socijalnu sredinu organizovati tako da ispunjava njihove potrebe i želje. Izbegavanje neprijatnosti i neprijatnih osećanja, kao i postizanje prijatnosti i prijatnih osećanja postaju osnovni principi organizovanja njihovog načina života. To znači da isključuju sve oblike ponašanja koji su povezani s osećajem neprijatnosti kao što su rad, odgovornost za druge i slično. Pošto je veoma teško tako organizovati život, oni često pri-begavaju sekundarnim mehanizmima, kakva je, na primer, uloga (uobraženog) bolesnika.159 Hedonista je osoba koja je fiksirana u ranoj infantilnoj poziciji. Ona je uverena da su prijatna osećanja „dobra”, a neprijatna „loša”. Na osnovu te premise izvodi zaključak da se stalno treba osećati „dobro”, odnosno prijatno i da treba izbegavati „loša” osećanja. Prema njenom zaključivanju ljudi se razvrstavaju u „dobre” u „loše” jer izazivaju sub157Erik Bem (1970; 1972) je definisao nekoliko tipova životnih scenarija u odnosu na vreme i zadovoljstvo i odredio mitske prauzore: Nikad je scenario onih koji nikada ne uživaju (Tantal); Ponovo iz početka je scenario onih koji takođe nikada ne uživaju ali koji su se približili zadovoljstvu da bi se vratili na početak zadatka (Sizif); Dok ne scenario određuje da se ne može osećati zadovoljstvo dok se ne ispuni neki životni zadatak (Jason; Herkuljf; Nakon scenario dozvoljava uživanje u sadašnjosti ali ga kvari katastrofom koja se približava (Damakle); Zauvek scenario zadovoljstvo pretvara u obavezu i prisilu (Arahne). 158Za razumevanje ideje hedonizma u filozofiji i ideologiji vidi Markuzeov članak (Markuse, 1938). 159Važno je shvatiti da se radi o biću koje je uvereno da mu je to jedina alternativa egzistencije, tako da se radi o nesvesnim procesima, a ne o svesnom prenemaganju. Tako je, na primer, jedna pacijentkinja verovala da s njom nešto nije u redu ako se oseća neprijatno. Ego-distonost svih njenih neprijatnih osećanja je posledica njihove neintegrisanosti u sistem ličnosti. Drugim rečima, ona, jednostavno, nije znala čemu služe neprijatna osećanja.

211

jek-tovu prijatnost, odnosno neprijatnost. To se, takođe odnosi i na situacije: prijatne - „dobre”; neprijatne - „loše”. Neki čak izvode zaključak o sebi: „dobri” su kad se osećaju „dobro”; „loši”, kada se osećaju „loše”. To objašnjava zašto hedonisti teško tolerišu frustraciju i druga neprijatna osećanja. Socijalne veze koje su zasnovane na prijatnosti i izbegavanju neprijatnosti, veoma su površne i poništavaju realnost drugog, u čemu se ogleda njihova narcisoidnost. Tipično je da hedonista, upitan šta je za njega smisao života, odgovori da je to zadovoljstvo ili sreća. Ta postavka je pogrešna zato što je zadovoljstvo posledica ostvarenja nekog cilja (želje), a ne sam cilj. Na delu je, očigledno, mešanje uzroka i posledice što nazivamo hedonistička zabluda. Postavivši za cilj, isključivo, zadovoljstvo (želja za zadovoljstvom), osoba će, umesto da ga ostvari realizacijom neke druge želje, pokušati da nađe način kojim će zadovoljstvo izazvati direktno. To je put u uzimanje droga, alkohola, hrane ili nekog drugog načina kojim se ostvaruje pseuđozadovoljstvo i pseudosreća. Ideologija ekstremnog individualizma, hedonizma i narcizma, koja je implicitno prisutna u nekim humanističkim” psihoterapijskim školama, glorifikuje zadovoljstvo kao osnovni životni cilj svakog čoveka. Otuda je razvijena postavka da su sva prijatna osećanja „pozitivna”, a da su sva neprijatna osećanja „negativna”, i dalje, da se različitim „terapijskim” postupcima treba „osloboditi” neprijatnih osećanja.

Regresija u zadovoljstvo Kada je objektivna stvarnost takva da subjekt ne može ostvariti svoje želje, kao i kada je preplavljen osećanjem nezadovoljstva, on može potražiti izvor zadovoljstva u svom psihičkom svetu. Želja, koja nije mogla biti zadovoljena u stvarnosti, simbolički se „zadovoljava” u igri, mašti, snu i halucinaciji. Frojd je opisao regresiju kao psihički mehanizam odbrane, kojem subjekt pribegava kako bi iz neprijatne stvarnosti „otišao” u neki raniji period svog života u kome je bio zadovoljan. Subjekt isključuje neprijatnu stvarnost putem reaktualizacije sećanja i specifičnih mentalnih

212

predstava, kao i ponovnog proživljavanja prijatnih sećanja.160

Blokiranje zadovoljstva ili anhedonia Postoje osobe za koje je zadovoljstvo ego-distono osećanje. Potiskivanje ili prigušivanje zadovoljstva je u funkciji određene logike u referentnom okviru ovih osoba. Jedna od najčešćih supresomih fantazija kojom se blokira osećanje zadovoljstva je u verovanju da bi prepuštanje zadovoljstvu vodilo u dezintegraciju uspostavljenog identiteta. Jedni veruju da će, ako se prepuste zadovoljstvu, postati pasivni i odustati od ostvarenja svojih životnih ciljeva za čije ostvarenje je potrebno pretrpeti određenu frustraciju. Drugim recima, to je fantazija o zadovoljstvu koje preplavljuje i koje vodi u odustajanje od rada i u lenjost. Slična fantazija je kada osoba zamišlja da bi prepuštanje zadovoljstvu bilo opasno, jer bi je vodilo samo u ponašanja koja donose užitak, a to znači u nekontrolisani hedonizam: uživanje u seksu, jelu, piću, alkoholu, drogama, muzici itd. Zajedničko za obe supresome fantazije jeste da bi prepuštanje jednom zadovoljstvu dovelo do potpunog preplavljivanja zadovoljstvom, do gubitka kontrole nad sobom i do pobede principa zadovoljstva nad principom realnosti. Treću supresomu fantaziju srećemo kod ljudi koji blokiraju zadovoljstvo, i ona je nešto kompleksnija. Osoba ne želi da prizna sebi da oseća zadovoljstvo, jer bi to značilo da je priznala svoju želju. Za nju bi priznavanje želje i zadovoljenje postignutim značilo da je sebi odredila granicu, da ne želi više od onoga što je postignuto, da je odustala od još veće ili od još dalje želje. Zbog toga ona često izgovara: „Mogu to i bolje” ili „Zaslužujem mnogo više”. Četvrtu supresomu fantaziju nalazimo kod ljudi koji veruju da bi njihovo prepuštanje zadovoljstvu izazvalo neku veliku nesreću. To je magijsko uverenje prema kojem će, posle nekog zadovoljstva ili sreće, nužno uslediti neka nesreća. U tom sistemu verovanja, odustajanje od zadovoljstva -i sreće je odbrambeni magijski čin kojim se predupređuje nesreća. 160Regresija se u savremenoj psihoanalizi i dalje opisuje kao „mehanizam odbrane”, iako se priznaje da ona može proizvesti još veću neprijatnost (Rycroft, 1968). U transakcionoj analizi, regresija se shvata kao neotpornost Ega na one stimuluse iz stvarnosti koji podsećaju na nerazrešenu traumatsku situaciju iz prošlosti. Kada se čovek boji pasa od kada ga je kao šestogodišnjaka ugrizao pas, on u situaciji u kojoj je suočen s psom regredira na infantilnu traumu. Ovakvo shvatanje regresije je bliže bihejviorizmu nego psihoanalizi, ali ne poriče postojanje i onih regresija o kojima je pisao Frojd.

213

U supresiji zadovoljstva učestvuju i kulturni mehanizmi. Osoba koja oseća zadovoljstvo, ah ne želi da ga pokaže pred drugim ljudima, nalazi se pod dominantnim uplivom ovih mehanizama. Kako ljudsko društvo obuhvata i one koji su frustrirani i nezadovoljni, javno pokazivanje zadovoljstva može izazvati njihovu zavist, čak i mržnju. Zbog toga postoji implicitno kulturno pravilo da se zadovoljstvo pokazuje samo pred naklonjenim ljudima, a naročito pred bliskim osobama i prijateljima. Potrebno je praviti razliku između onih koji potiskuju svako zadovoljstvo, od onih koji to čine samo u nekim situacijama. Takođe, potrebno je praviti razliku između potiskivanja zadovoljstva i potiskivanja želje s kojom je ono povezano. Neretko, dogodi se da, subjekt bude iznenađen osećanjem zadovoljstva zbog ostvarenog razultata, što, sasvim sigurno, ukazuje na činjenicu da je taj rezultat bio željen.

Zadovoljstvo i ljubav Često se kaže da volimo one stvari koje nam izazivaju zadovoljstvo i prijatnost. Želja i njena manifestacija zadovoljstvo, leže u osnovi svih onih afiniteta prema objektima, koji se označuju širokim i nejasnim pojmom „ljubav”. Međutim, ljubav se ne može redukovati na zadovoljstvo, jer subjekt može voleti nekoga i kada taj ne izaziva subjektovo osećanje zadovoljstva, kao što mu mogu pričinjavati zadovoljstvo i oni objekti koje ne voli. Samo veoma mala deca poistovećuju zadovoljstvo i ljubav, tako da vole one osobe koje kod njih izazivaju zadovoljstvo i prijatnost. Jedan od osnovnih principa socijalizacije jeste u tome da se dete nauči da sve što je prijatno nije i dobro. Kada poisto-većivanje zadovoljstva i ljubavi otkrijemo kod odrasle osobe, u pitanju je ostatak infantilnog stava.

Zadovoljstvo u psihopatologiji U velikom broju slučajeva, patologija zadovoljstva je patologija želje. Kada neko oseća zadovoljstvo u onim situacijama u kojima je to neshvatljivo njegovom socijalnom okruženju, jer postoji veliki nesklad situacije i osećanja zadovoljstva - tada je, najverovatnije, u pitanju patološka želja. U domen patološke želje (i patološkog zadovoljstva) spadaju brojne perverzije: izazvaši požar, u kojem ima nas-tradalih, osoba oseća

214

zadovoljstvo (pyromania); osećanje zadovoljstva u mučenju ljudi u sakaćenju životinja (sadizam); doživljavanje zadovoljstva u sopstvenom ponižavanju, odnosno, kada osobu drugi ponižavaju i kada joj nanose fizički bol (mazohizam); itd. Ovo su samo neki od primera devijantne želje. Iako se prijatnost i zadovoljstvo postižu zadovoljenjem potreba i želja, ova osećajna stanja mogu se i veštački izazvati. Jedan od načina na koji se to može postići je direktna stimulacija moždanih struktura koje učestvuju u doživljaju zadovoljstva hemijskim supstancijama, tako da nastaje halucinacija zadovoljstva ili pseudozadovoljstvo.161 Većina uzimalaca droga to čini ili zbog toga sto ne nalazi druge načine da oseti zadovoljstvo, ili da bi putem halucinacije zadovoljstva istisnula hronični osećaj nezadovoljstva. Ljudi koji su skloni perfekcionizmu, kao i oni koji imaju anankastičnu strukturu ličnosti, u velikoj meri blokiraju i suprimiraju osećanje zadovoljstva. Zbog toga je doživljavanje zadovoljstva značajan momenat u psihoterapijskoj reorganizaciji takvih ličnosti. Trenuci intezivnog zadovoljstva, praćeni prekidom kontakta sa spoljašnjim svetom (ekstatična stanja), mogu biti karakteristika shizofrenije i manije, ali i psihoza s organskim uzrokom (epilepsija i konfuzna stanja), kao i kod neurotičnog disocijativnog poremećaja (histerija). Kada se ova stanja pojave u sklopu simptoma shizofrenije i manije, relativno lako se može utvrditi njihova kompenzatorna funkcija u odnosu na bazično osećanje patnje.162

161Razne droge mogu da izazovu osećanje pseudozadovoljstva, ali se u ove svrhe verovatno najviše koristi kanabis (marihuana i hašiš), kao i razni psi-hostimulativi (kokain, amfetamin itd). Izgleda da LSD ima uticaj na doživljavanje ekstaze kod osoba koje su starije od trideset godina, odnosno na one koje imaju integrisan ego (Leary i sar., 1964; Janov, 1970). 162Euforiju razmatramo u vezi sa osećanjem sreće.

215

NADA Definicija: Nada je osećanje koje subjekt oseća kada veruje da će se stvari koje su izvan njegove kontrole odvijati na način koji će dovesti do ostvarenja neke njegove važne želje.

Struktura nade Nadanje podrazumeva postojanje želje, za koju se osoba nada da će biti ispunjena. Međutim, želeti je daleko aktivnije i odgovornije od nadati se. U prvom slučaju subjekt prihvata da je lično odgovoran za ostvarenje svoje želje, a u drugom, očekuje da mu neka spoljašnja sila (druga osoba, srećna okolnost, slučaj, Bog, anđeo zaštitnik, dobra vila itd.) ispuni želju. Zbog toga razlikujemo želju (aktivna želja) i nadu (pasivna želja). Nijedan subjekt nije svemoćan, tako da su njegove želje ograničene nužnošću postojanja u svetu koji ga okružuje. Nadanje je svojstvo subjekta koji priznaje da nije omnipo-tentan, prihvata postojanje sila koje ga prevazilaze, i koji, u takvom svetu, ipak, ne odustaje od svoje želje. Perspektiva da će neka njegova važna želja ipak biti ostvarena, iako je subjekt ne može sam ostvariti, omogućuje mu da sačuva svoju celovitost koja se odražava u želji. U tom smislu, nadanje, u egzistencijalnoj ravni, daje subjektu snagu da izdrži frustraciju do konačnog ispunjenja značajne želje.

Adekvatna i neadekvatna nada Nada je neadekvatno osećanje u svim situacijamu u kojima bi subjekt mogao nešto aktivno da poduzme kako bi doprineo ostvarenju svoje želje. Dakle, ukoliko osoba pasivno želi da ostvari neku važnu želju (nada se), iako je moguća aktivna želja, ona odustaje od stvarne mogućnosti i ostaje pasivna odbijajući da preuzme odgovornost za ostvarenje svoje želje. Umesto da se angažuje u zadovoljenju svoje želje, osoba pokušava da pronikne u budućnost preko raznih gatanja i horoskopa.163 Međutim, ukoliko je ostvarenje želje iznad subjektove moći,

216

odnosno ukoliko je on već preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći, tada je nada adekvatno osećanje.164 Nada je neadekvatna, i kada se osoba nada iako ne postoji nikakva šansa za ostvarenje njene želje. Lažna nada se može shvatiti neadekvatnom samo ukoliko pretpostavimo da svako ljudsko biće ima pravo na istinu i pravo na stvarnost. Ukoliko pretpostavimo da, zaista, ne postoji nikakva šansa da neka osoba ostvari neku od svojih najvažnijih želja, iako se i dalje nada, onda njeno nadanje nije samo neprihvatanje realnosti, već iskrivljenje realnosti u pozitivnom smeru (optimizam). Odustajanje od nade bi značilo da je osoba prihvatila da je njena želja neostvarljiva, a to bi značilo da suštinu svog bića sadržanog u želji, mora prilagoditi stvarnim okolnostima. Upravo ta nespremnost bića da se promeni i prilagodi stvarnosti, pošto bi to značilo promenu njegove suštine - njegovog identiteta - čini da biće ne odustaje od svoje želje i nadalje gradeći svoj sistem na nerealnoj želji.165 Zbog toga subjekt negira i poriče one aspekte realnosti koji mu signališu da njegova nada neće biti ispunjena.

Nada i stvarnost S obzirom da je nada vezana za budućnost, a pod pretpostavkom da ljudi nikada ne mogu sa sigurnošću znati kako će se stvari odvijati u budućnosti, razlika između realistične i lažne nade je relativna. Postoji niz situacija u kojima nadanje i očekivanje imaju direktnu uzročno-posledičnu vezu s budućim događajima. Jedan od takvih primera je odnos između nadanja i duševnog i psihičkog stanja subjekta. Oboleli koji se nada da će ozdraviti ima veće šanse da ozdravi. Slično je s uzimanjem nekih lekova koji imaju daleko veće dejstvo ukoliko subjekt očekuje i nada se da će mu oni pomoći. Brojna istraživanja su pokazala da ovaj placebo efekt nije nimalo zanemarljiv, tako da je čak promenjena metodologija savre-menih farmakoloških istraživanja.166 163Ova pasivnost dobija svoju ideologiju u raznim fatalistiČkim teorijama i teorijama o predestinaciji, prema kojima je sve već unapred određeno od sila koje prevazilaze individuu, a moć individue se zaustavlja na naziranju sudbine koja mu je propisana. 164U ovakvim situacijama bi postojanje aktivne želje bilo neadekvatno osećanje, jer subjekt pokušava nešto da preduzme iako su njegovi napori uzaludni. 165Englezi imaju zgodnu sintagmu koja označava ovaj tip katatimnog mišljenja (razmišljanje pod dejstvom jedne ideje obojene afektom): wishful think-irtg, mišljenje pod uticajem želje. 166Takozvani dvostruko slepi metod omogućuje da ni onaj koji daje lek, kao ni onaj koji ga uzima ne zna da li se radi zaista o tom teku ili o nekoj neutralnoj supstanciji. Međutim, ni ovaj metod ne može sprečiti da oba subjekta imaju tačna ili pogrešna očekivanja koja mogu uticati na rezultate.

217

Simontonovi, koji su među prvima razradili psihoterapijski metod koji doprinosi ozdravljenju obolelih od karcinoma, ističu da je nadanje jedan od osnovnih faktora koji doprinosi preživljavanju obolelih, kao i da je stanje beznađa i bespomoćnosti čest prethodnik razvoja karcinoma (Simon-ton i sar., 1978). Prema njima, pogled na život koji ne uključuje nadanje, nije realizam, već pesimizam. Subjekt, u svojoj relaciji prema budućnosti, može zamišljati kako pozitivan, tako i negativan ishod. Izgleda da je upravo sposobnost da se bude svestan oba moguća ishoda najfunkcionalnija pozicija subjekta. Zabrinutost, koja proističe iz očekivanja negativnog ishoda, i nadanje, koje proističe iz očekivanja pozitivnog ishoda, zajedno doprinose predviđanju buduće stvarnosti i pripremi za nju. Kada osoba zanemari jedan od ovih ishoda, tada postaje optimista ili pesimista. Optimista, koji negira negativni ishod, gubi funkciju osećanja zabrinutosti, tako da postaje potpuno nepripremljen kada stvari krenu neželjenim tokom. Pesimista, koji se priprema za negativni ishod, u stvari, sebe sprečava da se razočara ili da očajava, jer time što aktivno zamišlja najgore ima utisak da ga ništa ne može iznenaditi. Međutim, on samo kontroliše stepen svog očajavanja.

Razočaranost Nada je osećanje koje se javlja i u međuljudskim odnosima. Kada subjekt ne može sam ostvariti svoj važan cilj i zadovoljiti svoju želju, nada se da će mu neko drugi pomoći da to postigne. Kada druga osoba postupi u skladu sa subjek-tovim očekivanjima i ispuni mu želju, tada oseća zadovoljstvo i zahvalnost. Međutim, kada se drugi ne ponašaju u skladu sa subjektovim očekivanjima (željama), tada nastupa vrsta frustracije koja se naziva razočaranje. Nada da će drugi postupiti u skladu sa subjektovim očekivanjima može biti verbalizovana u obliku zahteva, ali i ne-izrečena, prikrivena. U ovom drugom slučaju subjekt čeka da mu drugi pročita misli, odnosno želje, i da ih, bez prethodnog subjektovog zahteva, zadovolji.

Razočaranje i odbačenost Kad drugi odbije da zadovolji neku važnu subjektovu želju, on može

218

osećati ne samo razočaranost, već i odbačenost. Takav subjekt veruje da drugi nije samo odbio njegov zahtev, nego da ga je odbacio kao biće. Subjekt nalazi razloge za odbačenost u svojoj inferiornosti: odbijen je zato što nije dobar, ili drugoga doživljava nehumanim što može dovesti do osećanja prezira i mržnje. Koren preklapanja razočaranosti i odbačenosti leži u infantilnoj situaciji, odnosno u osećanju infantilne frustracije, jer su neka deca bivala nagrađivana ispunjavanjem želje kada su bila dobra, a odbijanjem kada to nisu bila. U psihoterapijskom radu veoma je značajno postići da subjekt shvati razliku između odbijanja zahteva i odbacivanja njega kao ličnosti.

Očaj ili beznađe Osećanje nade je jedini oslonac za koji se može uhvatiti biće koje se nađe u tragičnim okolnostima koje ga prevazi-laze. Tada želja može postojati samo u obliku nade, a to znači da biće koje veruje u budućnost i buduće ostvarenje svoje želje i svojih životnih vrednosti može lakše očuvati svoj identitet. Pošto je želja manifestacija subjektovog Ja, subjekt koji nešto želi ili ne želi, upravo ostvaruje svoje Ja i svoj identitet. Nada je, dakle, poslednji način da subjekt zadrži svoje Ja i uspostavljeni pogled na svet i da postoji onakav kakav jeste. Kada se ukloni i taj oslonac, kada nastupi osećanje očaja ili beznadežnosti, neminovan je egzistencijalni slom i rezignacija.167 Trenutak kada prestaje nada u ostvarenje neke suštinske živome vrednosti je početak depresije. Značaj nade i očaja za ljudsku egzistenciju izuzetno upečatljivo je prikazao Viktor Frankl (1946), osnivač logotera-pije, koji je iz pozicije logoraša opisao psihologiju i ljudsko ponašanje u nemačkim koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Gubitak nade i pad u očaj i beznađežnost vodio je u brzo telesno i duhovno propadanje koje se završavalo smrću. Logorska statistika je pokazivala da nagli porast smrtnosti, između Božića i Nove godine, nikako drukčije ne može biti objašnjen nego padanjem u očaj onih koji su se nadali da će rat biti završen do Božića.168 Prema Franklovom izveštaju sledi da krajnji očaj - gubitak poslednje nade - brzo prelazi u stanje rezignacije i apsolutne ravnodušnosti.169 Subjekt, koji više ne može da želi, jer ne može više ni da se nada, odustaje od života u svetu koji poništava njegove želje i 167Lat. re, prefiks, signare, pisati, zapisati, potpisati. Rezignacija je pasivno prepuštanje sudbini, odnosno, doslovno: „prepuštanje onome što je zapisano da treba da bude”, kao i prepuštanje volji Božijoj.

219

vrhovne vrednosti. Ovome treba pridodati brojna istraživanja zdravstvenih psihologa koja ukazuju na ulogu nadanja i očajavanja u teškim bolestima, na smrt koja nastupa brzo nakon gubitka nade. Engel (1968) je beznađe formulisao kao kompleks onoga koji veruje da su od njega svi odustali i koji odustaje sam od sebe.170

Nadanje i magija U ranim fazama razvoja civilizacije čovek se osećao nemoćnim u odnosu na silu prirode koja ga je okruživala, tako da je njegova prirodna pozicija bila pozicija nadanja da će više sile uslišiti njegove želje. Kako bi ostvario svoj uticaj nad silama koje određuju njegovu sudbinu, primitivan čovek je razvio simboličke forme komunikacije s tim silama. On je, u najranijoj fazi, prirodnim silama pripisao osobine razumnih bića (animizam), da bi im, u kasnijoj fazi, pripisao ljudske atribute (personifikacija) čime su nastale prve religije. Pod magijskim mišljenjem podrazumevamo verovanje da je želja, sama po sebi, sposobna da utiče na dešavanje u svetu objekata. To znači da osoba s magijskim mišljenjem veruje da je dovoljno da nešto intenzivno želi, pa da se to i ostvari u stvarnosti. Subjekt može samoj želji pripisati takvu moć ili može tražiti pomoć od „višeg bića” koje doživljava kao zaštitnika i čarobnog pomoćnika kroz rituale invokacije, inkantacije, prinošenja žrtava ili molitve.

168„Tko, naprotiv, ne može više vjerovati u budućnost - u svoju budućnost taj je u logoru bio izgubljen. S gubitkom vjere u budućnost izgubio je svoj duhovni oslonac, prepustio se i izložio tjelesnom i duševnom propadanju. To se većinom dogadaio dapače vrlo naglo, kao u nekoj krizi” (Frankl, 1946, str. 72). 169Očaj je veoma snažno neprijatno osećanje koje se javlja kao akutna reakcija na gubitak nade, dok je apsolutna ravnodušnost nešto kasnija posledica gubitka nade. 170Problem teških bolesti s neizvesnim ili smrtnim ishodom posebno je delikatan. U stručnoj javnosti još nije razrešena dilema između pacijentovog prava na istinu, i straha da bi šok usled saznanja mogao izazvati očaj, rezignaciju i brzu smrt. Iako neka istraživanja ukazuju da je prognoza nešto bolja kod onih bolesnika koji su saznali za prirodu svoje bolesti, smatramo da se ovo pitanje ne može svesti samo na dilemu „reći istinu ili ne”. Pacijentu kome je saopštena dijagnoza, potrebno je pružiti psihološku pomoć i emocionalnu podršku, a ne ostaviti ga da se sam bori s neprijatnim saznanjem. U ovom postupku je od velikog značaja ponuditi pacijentu određene metode putem kojih bi mogao da konkretizuje svoju želju za izlečenjem (vežbe, dijete, vizualizacije, meditacije, molitve itd.). Na taj način on simbolično prevazilazi poziciju bespomoćnosti. Za te pacijente je karakteristično da istovremeno žele da ozdrave, nadaju se da će ozdraviti i da su zabrinuti da neće ozdraviti. Poznato je da pacijenti ne reaguju na samu bolest, već na značenje koje joj pripisuju. Zbog toga je potrebno posvetiti određenu pažnju pacijentovim uverenjima o njegovoj bolesti. Slično, smrt nije za svakoga definitivni kraj, jer verovanje u zagrobni život omogućuje nadanje koje transcendira svršetak života. Psihoterapijske intervencije mogu poboljšati kvalitet života i onih bolesnika za koje je izvesno da će ubrzo umreti (Kiibler-Ross, 1969; Grof i Halifax, 1977).

220

Upravo u pokušaju da se iz pasivne pozicije nadanja ostvari aktivna pozicija želje za ovladavanje prirodom leži jedna od osnovnih čovekovih sklonosti ka religijskom. Naravno, radi se samo o simboličkoj aktivnosti subjekta, a ne o pravoj aktivnosti usmerenoj ostvarenju želje, tako da je molitva samo ritualizovani oblik nadanja. Kada se ostvari ishod kojem se osoba nadala, potkrepljuju se nadanja i magijska uverenja povezana s njima. Nada je povezana s obrascima koji se formiraju u najranijem detinjstvu. To su situacije u kojima majka zadovoljava detetovu potrebu ili želju, čak i onda kada je dete nije ni izrazilo. Pošto dete još nije razvilo sposobnost logičnog zaključivanja o odnosu uzroka i posledice, tako da ima magijski način razmišljanja, ono zaključuje da je njegova želja, sama po sebi, na neki volšeban način, uzrokovala da je zadovolji moćna figura iz spoijašnjeg sveta. Kada je dete odraslije, ispunjenje njegove želje i dalje zavisi od volje roditelja, pa je nadanje prirodna egzistencijalna pozicija deteta. Zbog toga, odrasla osoba koja se nada, u situacijama u kojima bi aktivna želja bila adekvatnija, najverovatnije, pokazuje nerazrešenu infantilnu zavisnost. Prisustvo magijskog momenta, često, opravdava optimizam, odnosno, pesimizam. Optimista veruje da bi sama pomisao na negativan ishod mogla da „uzrokuje” takav ishod. Pesimista, nasuprot tome, veruje da bi pomisao na pozitivan ishod mogla da „odagna” stvarnu realizaciju takvog ishoda. Takva logika ukazuje da se zabrinuti pesimista ipak prikriveno nada, ali da zadržava iluziju dvostruke dobiti: „Ako nisam u pravu biće mi drago, a ako sam u pravu neću se razočarati.”

Nada i zabrinutost Osećanje nade i osećanje brige imaju sličnu strukturu jer su usmereni ka budućnosti. Subjekt koji se nada, usmerava svoju mentalizaciju na željeni ishod događaja, dok zabrinuti subjekt svoju pažnju usmerava na predstave o, eventualnom, neželjenom ishodu. Oba osećanja imaju svoju logiku i svoju pozitivnu funkciju: nada daje perspektivu i duhovnu snagu, a zabrinutost motiviše subjekat da se pripremi kako bi izbegao ili ublažio, eventualan, nepovoljan razvoj događaja.

221

Nada u psihoterapiji Pacijent koji je pun nade da će dolaskom na terapiju njegovi problemi biti rešeni, uspostavlja pasivnu poziciju u odnosu na terapeuta od koga očekuje punu aktivnost. Ta pozicija liči na infantilnu zavisnost, koja je praćena projekcijom svemoćne roditeljske figure na terapeuta. Zbog toga je osnovni zadatak terapeuta da pasivnu nadu pretvori u aktivnu želju.

Nada i očaj u psihopatologiji Čini se da je uloga osećanja očaja u nastanku raznih psihičkih poremećaja dugo izmicala pažnji psihijatara i psihologa. Zahvaljujući psihosomatskoj medicini i zdravstvenoj psihologiji, ustanovljeno je da očaj igra značajnu ulogu u psihosomatskim i somatskim bolestima, kao i u umiranju. Potcenjenost uloge očaja i razočaranja u duševnim poremećajima možemo objasniti time što ova osećanja prethode dekompenzaciji i nastanku poremećaja i što se, inače retko javljaju u samoj simptomatologiji poremećaja.171 Očaj je jedan od ranih znakova shizofrenije koji prethodi razvoju apatije i ideoafektivne disocijacije. Očaj je trenutak opraštanja od želje i početak povlačenja i otuđivanja od sveta objekata ili razlog za samoubistvo.

171U referentnom okviru neke ličnosti razlikujemo dva dela koji su bitni za nastanak poremećaja. Sistem stresa označava onu interakciju ličnosti i okoline koja dovodi do nastanka poremećaja, i sistem dekompenzacije koji označava tip dekompenzacije, odnosno tip poremećaja. Prvi sistem objašnjava zašto je došlo do poremećaja u nekom trenutku, a drugi, zašto je došlo baš do tog, a ne do nekog drugog poremećaja. Ovom podelom se može ustanoviti da različiti ljudi u sličnoj stresnoj situaciji pokazuju različite poremećaje, kao i da su oni koji su razvili isti poremećaj, imali različite stresne situacije. Psihoterapija mora obuhvatiti oba sistema ličnosti.

222

SREĆA Definicija: Subjekt oseća sreću kada procenjuje da je zadovoljio neku od svojih najvažnijih želja, odnosno da je snažno afirmisana neka od njegovih najviših vrednosti. Svrha osećanja sreće je da signalizira subjektu da je značajan cilj ostvaren, da ga nagradi za uspešno ostvarenje u spoljašnjem svetu. U egzistencijalnom smislu, sreća je pozitivan feedback kojim Život signalizira subjektu da živi u skladu sa samim sobom i sa Životom. Zbog toga je osnovna funkcija sreće da stabilizuje i utvrdi ono ponašanje koje je dovelo do ostvarenja želje.

Sreća i apsolutna sreća Pod osećanjem sreće podrazumevamo veliko zadovoljstvo koje subjekt oseća kada je ispunjena jedna od njegovih najznačajnijih želja. Međutim, moguće je zamisliti i situaciju u kojoj bi bile ispunjene sve subjektove želje, što bi rezultiralo osećanjem apsolutne sreće. U tom smislu možemo govoriti o parcijalnoj sreći kada je afirmisana jedna visoka vrednost i o globalnoj sreći kada su afirmisane sve najviše vrednosti individue. Dok se sreća shvata kao osećanje, apsolutna ili globalna sreća - koja je rezultat zadovoljenja i ispunjenja svih subjektovih potreba, želja i aspiracija - shvata se kao raspoloženje ili kao stanje.

Struktura sreće Sreća ima istu strukturu kao i zadovoljstvo, s tom razlikom što se kod osećanja sreće radi o ispunjenju neke od najznačajnijih želja. I kod zadovoljstva i kod sreće postoji saglasnost ili ravnoteža između unutrašnjeg sveta (želje) i spoljašnjeg sveta (ispunjenje), odnosno korespondencija između onoga kakve bi stvari trebalo da jesu i onoga kakve one zaista jesu. Jedina razlika između zadovoljstva i sreće je u vrednovanju ispunjene želje: zadovoljstvo se oseća kada je ispunjena značajna želja, a sreća kada je ispunjena najznačajnija želja. Osećanje sreće može biti rezultat aktivnog željenja, ali i pasivnog nadanja. Kada je najznačajniju subjektovu želju ispunio neko drugi ili kada

223

je njeno ispunjenje povezano s povoljnim razvojem događaja, pri čemu je subjekt bio pasivan, tada se govori o „srećnom događaju”. Struktura sreće se najbolje može tumačiti na primeru pretpostavljene apsolutne sreće. Kada osoba oseća apsolutnu sreću, ona je ostvarila sve svoje ciljeve (zbog čega i oseća sreću) tako da nema neki novi cilj koji bi želela da ostvari (jer bi onda bila frustrirana što i taj cilj nije ostvarila). Zbog toga se apsolutna sreća poistovećuje pasivnošću, nedostatkom kretanja ka željenom stanju ili od neželjenog stanja, dakle, prestankom aktivnosti.172 Time se susrećemo s problemom trajanja apsolutne sreće: koliko takvo stanje harmonije unutrašneg i spoljašnjeg sveta može trajati? Sve do trenutka kada se harmonična ravnoteža ne naruši, bilo unutrašnjom promenom i rađanjem nove želje, bilo pramenom u objektivnom okruženju. Pošto svet nije statičan, nego dinamičan, u stalnom kretanju (pri čemu ne mislimo samo na društveni svet), neizbežno je događanje promene koja će izmeniti uspostavljenu ravnotežu. Zbog toga, potpuna sreća, koja je rezultat harmonične ravnoteže unutrašnjih želja i spoljašnje stvarnosti, može trajati samo neko određeno vre-me, nakon čega se ravnoteža nužno remeti, da bi se, eventualno, kasnije uspostavila neka nova ravnoteža. Prema tome, i apsolutna sreća je samo jedno prolazno subjektovo stanje. Apsolutnu sreću treba shvatiti dijalektički: kao uspeŠnu adaptaciju, kao proces pobeđivanja u borbi između toga kako intimni svet treba da izgleda i kakav on u stvarnosti jeste. Neki autori (npr. Power i Dalgeish, 1997) ističu da je za relativno trajno osećanje sreće potrebno da budu zadovoljeni i „niži” i „viši” motivi - u smislu hijerarhije motiva (Maslow, 1978), i da postoji optimalno zadovoljenje u različitim životnim domenima (lično, porodično, profesionalno itd.). Tome možemo dodati da osoba optimalno investira u sadašnjost, u blisku budućnost i u daleku budućnost, jer je za globalnu sreću potrebna ravnoteža težnji ka ostvarenju kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih ciljeva. Optimalno ispunjenje ciljeva u više životnih domena nužno donosi sa sobom problem redukcije ciljeva, jer nijedna osoba nema na raspolaganju dovoljno vremena i sposobnosti da bi bila maksimalno uspešna u svim domenima. Kada osoba preterano investira u jednom precenjenom životnom domenu i pri tome je veoma uspešna, može osećati sreću, ah ukoliko pretrpi neuspeh u tom, a kako nije uspešna u drugim do172Shvatanje koje izjednačava apsolutnu sreću s pasivnošću nije ispravno jer osoba aktivno održava srećno stanje.

224

menima, to može doživeti kao katastrofu i reagovati dekompenzacijom.

Sreća i pasivnost Ispunjenje najznačajnije želje znači da je ostvaren najznačajniji cilj, te više nema težnji u tom smeru. Međutim, postoje i druge značajne želje koje subjekt želi da ostvari. Ostvarenje jedne od njih nikako ne znači da će subjekt postati pasivan. Takođe, sreća može biti povezana s ostvarenjem neke željene aktivnosti.173 Uprkos tome, mnogi ljudi, potpuno pogrešno, poistovećuju sreću i pasivnost.

Sreća kao transakcija Način izražavanja sreće može biti, više ili manje, ritu-alizovan i pretvoren u veselje i slavlje. Subjekt deli osećanje sreće s onim ljudima koji su mu bliski, koji s njim sa-osećaju, i s kojima je povezan vezama simpatije. Saosećati u nečijoj sreći čin je kojim se potvrđuje odnos simpatije. Kada je neko drugi doprineo zadovoljenju subjektove najznačajnije želje, subjekt oseća zahvalnost. Dok se osećanje sreće bezbedno izražava u intimnom socijalnom krugu ili u prisustvu simpatizera, izražavanje sreće pred nepoznatim ljudima može izazvati osećanja zavisti i mržnje. Izražavanje sreće pred osobom s kojom je subjekt u odnosu antipatije, ta druga osoba može doživeti kao provokaciju, i može poželeti da učini nešto što će subjektu „pokvariti” sreću. Nekada je, u takvim odnosima, subjektovo ponašanje svesna provokativna transakcija sa značenjem: „Neka puknu od zavisti.”

Pseudosreća i euforija U razmatranju o sreći veoma je važno da podsetimo da je svrha emocija da nas na poseban način po vežu sa svetom i životom.174 Od najveće važnosti je shvatiti da su emocije samo sredstvo, a ne i cilj te povezanosti. Nerazlikovanje i mešanje sredstva i cilja je naročito prisutno kada je 173Povremeno susrećemo osobe koje su najsrećnije u nekim aktivnostima kao što su ronjenje u moru, alpinizam, skijanje, slobodni pad u padobranstvu itd. 174Segmenti ovog procesa su, da ponovimo: svet predmeta - percepcija -apercepcija - valorizacija teiesna reakcija - mišljenje - akcija u svetu predmeta. Emocije, dakle, povezuju svet sa subjektom i subjekt sa svetom.

225

reč o osećanju sreće. Dok ljudi treba da teže da svojim životom upravljaju na takav način kako bi osetili sreću, koja ih samo upozorava da su na pravom putu, mnogi, pogrešno, sebi postavljaju za cilj samu sreću, a ne ispravan život iz kojeg ona proizlazi, tako da traže prečice ka njenom ostvarenju (hedonistička zabluda). Razmotrimo, za trenutak, osećanje euforije.175 Euphoria je psihopatološki simptom. Definiše se snažnim osećanjem radosti i sreće koje se javlja bez ikakvog realnog razloga. Upravo ta odvojenost osećanja od realnosti je ono što sreću čini patološkom i lažnom.176 Još drastičniji primer su određene paratimije (parathimia) koje se javljaju u nekim psihozama: u situaciji u kojoj bi trebalo da oseća tugu - prilikom smrti i sahrane neke voljene i drage osobe - osoba reaguje neobuzdanom veselošću i srećom. Dok kod euforije subjekt oseća sreću iako za to nema nikakvog razloga, kod paratimije on reaguje srećom iako postoji razlog da subjekt bude duboko nesrećan. Sva afektivna stanja koja bi se mogla označiti srećom, a za koja ne postoji uporište u realnom životu, označili smo terminima lažna sreća ili pseudosreća. Paratimiju treba razlikovati od paradoksalne sreće kada osoba reaguje osećanjem sreće na neki skriveni aspekt tragičnog događaja. Primer za paradoksalnu sreću može biti kada mlada osoba, nakon smrti autoritarnog oca kojeg je volela, oseti sreću jer je onačno slobodna”. Postoje dva glavna pristupa kojima ljudi pokušavaju da kod sebe izazovu osećanje (lažne) sreće. Prvi je u direktnoj stimulaciji mozga, a drugi u dugotrajnoj disciplini odvajanja osećajnosti od spoljašnjeg sveta. U prvu grupu spadaju osobe koje različitim hemijskim supstancijama (psihotropnim drogama) nadražuju svoje moždano tkivo kako bi kreirale osećanje radosti i sreće.177 U drugu grupu spadaju ljudi koji raznim sistemima i disciplinama pokušavaju da zatome svoje potrebe, želje i aspiracije, razvijajući, istovremeno, autonomni doživljaj zadovoljstva i sreće koji je potpuno odvojen od dešavanja u stvarnom svetu. Možda je dovoljno ilustrativan primer budističkog učenja čije osnovne 175Grč. eu, prefiks koji označava nešto dobro, i pherein, nositi, podnositi. 176I ovakva lažna sreća ima svoju logiku koju otkrivamo analizom strukture ličnosti i psihičkih mehanizama obolelih od manične psihoze. Izgleda da se i kod euforije i kod nekih paratimija radi o kompenzaciji patnje, odnosno o odbrambenom psihičkom mehanizmu kojim se negiraju neprijatna osećanja, a njihova energija pretvara u zadovoljstvo i sreću. 177Stimulacija mozga uopšte ne mora biti samo hemijska. Električna stimulacija je isto tako efikasna, kao što su pokazali eksperimenti na životinjama koje su do smrti pritiskale prekidače koji su bili povezani s elektrodama u „centrima za zadovoljstvo” u njihovim mozgovima. Razvoj kompjuterske tehnologije omogućava stvaranje kompleksnih vizuelno-auditivnih iluzija - virtualne stvarnosti - koje bi imale iste efekte.

226

principe izlažemo u krajnje pojednostavljenom obliku. Tvrdi se da je Buda izložio postavke svog učenja sledećim razmišljanjem: -Život je patnja; -Čovek pati jer ima nezadovoljene potrebe i želje; -Da bi se osobodio patnje (i ostvario zadovoljstvo i sreću), čovek treba da se oslobodi svojih želja i potreba. Na ovim postavkama, kao i na sličnim, još starijim, razvili su se razni sistemi disciplina kojima se „oslobađa” duh od tela, želja, potreba i živome stvarnosti. „Utmuće” {nirvana, samadhi, šatori itd.) je postizanje smirenosti, blaženstva i sreće koje ne zavisi ni od kakvog spoljašnjeg uzroka, već samo od volje subjekta.178

Iznuđivanje sreće Poznata je izreka koja kaže: „Čovek je sam kovač svoje sreće”, a njena mudrost je u tome što upućuje subjekat da je prvenstveno on sam odgovoran za ostvarenje sopstvenih želja, pa, samim tim, i za sopstvenu sreću.179 Uprkos brojnim sličnim porukama, veliki broj ljudi očekuje da sreća dođe spolja, da je donese neko drugi. Osoba koja pasivno čeka da je neko drugi usreći odbija da prihvati odraslu autonomiju i odgovornost za sebe i svoja osećanja: ona koristi infantilne obrasce odnošenja prema ljudima. Kada je dete malo, njegovo osećanje sreće zaista zavisi ođ toga da li će roditelji zadovoljiti njegove želje, jer je ono nesposobno da samo brine o sebi pošto je zavisno od svojih roditelja. Ukoliko osoba ne prihvati da je odgovorna za sebe i svoja osećanja, ona, bez obzira na svoju fizičku starost, ostaje emocionalno nezrela. Ona pravi uzročno-posledičnu vezu između postupaka drugih ljudi i svojih osećanja, odričući se odgovornosti za sopstvene emocionalne reakcije i smatrajući druge isključivo odgovornim za njih. Kada je u pitanju sreća, kvazikauzalna zabluda se može izraziti sledećim mitovima o sreći: 178Radi se, u stvari, o postupku kojim se, s jedne strane, postiže ravnodušnost prema spoljašnjem svetu, a s druge strane, razvija sposobnost da se izazove prijatno osećanje koje nije vezano za određene spoljašnje objekte ili situacije. Ovo, kako bi to rekao Jaspers (1946): „bespredmetno osećanje” često se u navedenim disciplinama naziva „čisto zadovoljstvo”, „čista sreća” ili „čista ljubav”. 179Slična poruka sadržana je u mitu o antičkom bogu sreće Kairosu. On je bio predstavljan kao potpuno goli mladić, namazan uljem, obrijane glave, s ču-perkom koji se spuštao preko čela. Poenta je u tome da je bog sreće mogao biti uhvaćen samo dok se približavao, ako bi bio zgrabljen za čuperak. Ukoliko bi taj trenutak bio propušten, on bi iskliznuo iz ruku i prilika bi bila nepovratno propuštena.

227

Drugi me mogu učiniti srećnom Drugi me mogu učiniti nesrećnom Ja mogu druge učiniti srečnim Ja mogu druge učiniti nesrećnim Takve postavke o sreći i nesreći, koje su zasnovane na kvazikauzalnosti, vezuju subjektovo osećanje sreće ili nesreće za ponašanje objekta: ukoliko objekt zadovoljava želje subjekta on ga „čini” srećnim, a ukoliko ne zadovoljava, on ga „čini” nesrećnim. Ne samo da subjekt neće sam zadovoljavati svoje želje, nego će, kad mu ih objekt ne zadovoljava, pojačati svoje osećanje nesreće - kao što malo dete pojačava plač - kako bi objekt ipak pristao da mu zadovolji želju. Ovo jeste svojevrsna manipulacija i iznuđivanje, ali ona nije svesna, već je produkt nesvesnih uverenja, tako đa su osećanje nesreće (kad objekt ne zadovoljava želju) i sreće (kad objekt zadovolji želju) za subjekat stvarna osećanja: Ako se ponašaš tako i tako ja ću biti srećan, a ako se ponašaš tako i tako ja ću biti nesrećan Kada subjekt shvati da mu objekt neće zadovoljiti određenu želju uprkos njegovoj patnji, on se može, posto objekat smatra odgovornim za svoje osećanje frustracije i nesreće, osetiti odbačenim i izdanim i može težiti da se osveti objektu: Pošto si ti mene naterao da budem nesrećan, ja ću tebe naterati da budeš još nesrećniji. Osobe koje čekaju da nađu nekog „pravog” partnera koji će ih „usrećiti”, često pokušavaju da zasnuju odnos na psihološkom pravilu ili ugovoru: Prvo ti mene usreći, pa ću onda ja tebe.

Iznuđivanje srećom Neki ljudi veruju da, ako su srećni i veseli, prosto postaju neodoljivi i da ih drugi ljudi moraju zavoleti i ispuniti njihove zahteve. Ovo verovanje nije ništa drugo do ponavljanje njihove infantilne situacije u kojoj su depresivni ili preozbiljni roditelji zaista tako postupali prema detetu: namršteno i frustrirano dete je izazivalo odbojnost roditelja, a veselo i vedro, „srećno” dete im je podizalo raspoloženje i odobrovoljavalo ih. U takvom porodičnom kontekstu dete zaključuje da njegova veselost ima moć da odobrovolji druge i da ih natera da mu zadovolje

228

želje. Tako nastaje transakcioni obrazac iznuđivanja tuđe reakcije putem sreće, prema dinamici: što je situacija nepovoljnija to je osoba „srećnija”, ili, preciznije, euforičnija. Osobe koje veruju da moraju biti vesele i srećne da ne bi bile odbačene, stupaju u socijalne kontakte samo ako su dobro raspoložene, a ako su neraspoložene, izbegavaju društvo, pa čak i prijatelje, kako ih „ne bi opterećivale”.

Potiskivanje sreće Iako je potraga za srećom ili obećanje sreće veliki pokretač ljudskog razvoja, postoje određeni ljudi koji se, jednostavno, boje sreće. To su osobe koje sebi ne dozvoljavaju da osete i izraze sreću. Ono što ove ljude sputava jeste magijsko verovanje da sreća uzrokuje nesreću, odnosno da velika sreća nužno vodi velikoj nesreći. U sklopu takvog ubeđenja, izbegavanje sreće postaje prevencija nesreće. Nekada, paradoksalno, ovi ljudi postaju snažno anksiozni upravo onda kada im u životu sve lepo i glatko teče (paradoksalna anksioznost). Neki ljudi, pak, drukčijom supresomom fantazijom potiskuju osećanje sreće i zadovoljstva. To je fantazija prema kojoj se zadovoljna i srećna osoba prepušta uživanju u tolikoj meri da postaje potpuno pasivna i nezainteresovana za važne aspekte života. To je naročito izraženo kod ljudi kojima je veoma važna profesionalna karijera, u kojoj je uspeh vidan tek posle više godina ili decenija vrednog rada. One se, jednostavno, boje da bi im se prepuštanje zadovoljstvu usled ostvarenja nekog željenog cilja toliko dopalo da bi odustali od napornog rađa i udaljenih ciljeva. Treća vrsta potiskivanja karakteristična je za ljude koji sebe definišu i doživljavaju kao nesrećne, kao „baksuze”. To je svojevrsno određenje identiteta, predstave o sebi, koje nastaje ih usled istovetnih roditeljskih poruka ili generali-zovanim zaključkom nakon nekog „baksuznog” događaja u detinjstvu. Sreća je za te ljude nešto što je kvalitet nerealnog te se, kada su srećni, osećaju neprirodno, i različitim nesvesnim sabotažama upropašćuju srećnu priliku.180 180Postoje dve vrste nesrećnjakovica: kod jednih se radi o koncentrisanim nesrećnim događajima na čiju pojavu ili izbegavanje nisu mogli uticati; kod drugih, o nesrećnom završetku njihovih poduhvata. Prvi su pravi baksuzi, jer su žrtve nesrećne koincidencije koju nisu mogli izbeći, a drugi sami sebe sabotiraju i pokazuju gubitnički životni skript.

229

Sreća i dosada Zanimljivo je što mnogi ljudi, delimično, preklapaju pojmove „sreća” i „dosada”, iako su to dijametralno suprotna osećanja koja se, po definiciji, međusobno isključuju. Sreća je ispunjenje najvažnije želje, a dosada je nemogućnost ispunjenja želja. Zbog toga, osoba koja oseća sreću nikako ne može osećati dosadu. Svi koji poistovećuju sreću i dosadu trebalo bi da se preispitaju da li ispunjena želja prestaje da bude želja, da li ljudi, zaista, odbacuju ono što su ostvarili? Kada bi ta logika važila onda bi ljudi želeli ono što nemaju, a ne ono što imaju. Kod male dece poznat je „sindrom nove igračke”. Kada dete brzo zadovolji želju za novom igračkom, postaje mu dosadna. To je obrazac infantilnosti kojim se ne mogu objasniti osećanja odraslih.181 Asocijacija između sreće i dosade često nastaje zbog toga što je tuđa sreća dosadna. Razlog tome je što su želje visoko individualizovane i privatne, pa ostvarenje nečije najznačajnije želje ništa ne znači onim ljudima koji nisu bliski sa srećnom osobom. Ono što je za jednog idila i sreća, za drugog je monotonija i dosada.182 Sasvim je suprotna situacija s ljudskom nesrećom koja ima daleko uni-verzainije značenje te se drugi lakše mogu poistovetiti i saučestvovati s nesrećnim subjektom nego sa srećnim.183 Kada subjekt u istim okolnostima u kojima je osećao sreću počne kod sebe da prepoznaje osećanje dosade (monotoniju), znak je da je prestao da oseća sreću, da mu uživanje u ispunjenju želje više nije važno, i da se javila neka nova želja koja teži da se ispuni. U ovim situacijama, osećanje dosade je znak da je ravnoteža između želja i stvarnosti narušena i da subjekt treba da se aktivira kako bi ostvario novo ispunjenje i, eventualno, novo osećanje sreće.

Sreća i ljubav Na Zapadu se ostvarena ljubav veoma često poisto-većuje s ostvarenom srećom. U principu, ostvarenje želje za ljubavlju donosi sreću 181Takvu grešku pravi Maslov: „Šta je, na kraju krajeva, dosada, ako ne preterano podmirenje” (Maslow, 1978, str. 123). 182Ovo pravilo ne važi za ljude koji su međusobno bliski i koji zbog toga saosećaju i saučestvuju u sreći drugoga i onda kada su njihove najznačajnije želje sasvim različite. 183To je jedan od razloga Sto su nesrećne situacije daleko više dramati-zovane u literaturi i filmovima.

230

samo onome za koga je ljubav jedna od najvećih životnih vrednosti. Pa ipak, sreća i ljubav su dva sasvim različita i odvojena osećanja. Tako je, na primer, moguće da osoba koja živi u nezadovoljavajućem odnosu ljubavi ili, čak, bez odnosa ljubavi, bude srećna zbog ispunjenja neke druge svoje najznačajnije želje. Slično, osoba koja je zadovoljna svojim odnosom ljubavi može biti veoma nesrećna zbog toga što je neka njena druga najznačajnija želja neostvarena ili što je ugrožena neka druga njena životna vrednost. Ljudi koji preklapaju pojam sreće i pojam ljubavi veruju da je dovoljno da vole i da budu voljeni, pa da sve ostalo u životu bude kako treba (Milivojević, 1995, str. 205-208). To je predstava o ljubavi u kojoj se ona blaženo oseća što neprestano traje u većem ili manjem intenzitetu; o ljubavi koja usrećuje, koja, poput ljubavi majke prema malom detetu, zadovoljava sve potrebe i donosi veliku prijatnost.184 Osoba koja poistovećuje ljubav i sreću može imati niz problema u svojim ljubavnim odnosima. Tipično je da ove osobe, svaki put kada se osete neprijatno ili frustrirano u odnosu (a to je deo realnosti svakog odnosa ljubavi), počinju da sumnjaju u kvalitet partnerove ljubavi i da se pitaju da li se zaista radi o ljubavi. Slično, svaki znak neraspoloženja na partnerovom licu može biti znak da se ne radi o pravoj ljubavi. Subjekt stoga zaključuje sledeće: „Ako moja ljubav nije dovoljno jaka ili dovoljno dobra da ga usreći, onda nešto nije u redu s našim odnosom”.

Sreća i kultura Oslobođenje od patnje i ostvarenje sreće su arhetipske ideje koje imaju svoje uporište u globalnim civilizacijskim tokovima.185 U tom smislu potrebno je sagledati koncept „raj”, prema kojem napaćene, ali pravedne duše, nakon smrti odlaze u predeo u kome ostaju večito srećne i zadovoljne. Ta ideja koja se vezuje za jevrejsku religiju, za hrišćanstvo i islam, javlja se u raznim varijantama i u drugim religijskim sistemima. Interesantno je da obećana sreća ima svoje mesto i u totalitarnim ideologijama koje, kao cilj društvenog razvoja, predlažu neku utopiju.

184Fantazam o ljubavi koja usrećuje čiji je koren u sećanju na majčinsku (roditeljsku) ljubav, ima svoj drugi koren u predstavi o ljubavi koju nude bajke, a koju mi zovemo arhetip trijumfalne ljubavi. Tipična rečenica: I onda su oni živeli srećno sve do kraja života” svakako doprinosi ranom povezivanju sreće i ljubavi. Odrasle manifestacije ovog fantazma nalazimo u svakodnevnom govoru: „Ona me je usrećila” i ,,S njim je konačno našla sreću”. 185U različitim kulturama možemo ustanoviti iste arhetipske želje, čije je ostvarenje povezano s postizanjem sreće. Jedna od najprominentnijih arhetipskih želja je težnja za besmrtnošću, za večnim životom.

231

Sreća i terapija Zadatak psihoterapije nije da pacijentima omogući postizanje sreće, već da im pomogne da prevaziđu određeni poremećaj ih krizu, i da, u izvesnoj meri, poboljšaju kvalitet svog življenja. Po tome se psihoterapija razlikuje od različitih sistema duhovnog razvoja koji nude „višu svest”, „potpuno samoostvarenje”, „prosvetljenje” i, naravno, „sreću”. Psihoterapija, kao i nauke iz kojih je izvedena (psihijatrija i klinička psihologija), usmerena je, uglavnom na rad s neprijatnim osećanjima, tako su ona zahvaljujući psihoterapeutima daleko bolje shvaćena i opisana, nego što je to slučaj s prijatnim osećanjima. Međutim, uloga prijatnih osećanja je od izuzetne važnosti u psihoterapijskom procesu, jer dok su neprijatna osećanja povezana s preživljavanjem, prijatna osećanja su povezana s kvalitetom življenja. U okviru psihologije i psihoterapije, prijatna osećanja afirmisana su tek šezdesetih godina, kada se pojavio pravac humanističke psihologije. On je obuhvatio više psihoterapijskih škola koje su poklanjale daleko veću pažnju ulozi prijatnih osećanja, kako u ljudskom životu, tako i u terapijskom procesu. Neke škole humanističke psihoterapije - naročito one koje su usmerene na rad s telom, poput bioenergetske i radiks terapije (Lowen, 1970; Klisić, 1997) - otišle su, po našem mišljenju, u drugu krajnost time što su prenaglasile ulogu prijatnih osećanja. Prijatna osećanja su postala „pozitivna” osećanja, a neprijatna, „negativna” osećanja. Time je sugerisano da je osnovni cilj terapije da se klijent dobro oseća, i to bez obzira na način na koji se to postiže, čime je zaboravljeno da je cilj terapije određen način života koji je takav da razultira prijatnim osećanjima. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, razvio je jednu tehniku koja se zove derefleksija, a kojom se pomaže pacijentu da skrene pažnju sa svojih problema na zadovoljstva u svom životu. To omogućava shvatanje da biti srećan ili nesrećan nije sve ili ništa, već da svako ima nešto u svome životu zbog čega se može smatrati srećnim.186

186 Posebno je korisna intervencija kojom se traži da pacijent odgovori na pitanje: „Koliko posto ste Vi srećni u Vašem životu?” Kada pacijent odgovori u procentu, tada se traži da definiše one stvari u svom životu zbog kojih se oseća srećnim. Interesantno je koliko se, na trenutak, promene i duboko nesrećni ljudi kada govore o onim stvarima zbog kojih se osećaju bar malo srećnima.

232

DOSADA Definicija: Osećanje dosade je vrsta frustracije koju subjekt doživljava u onim situacijama za koje procenjuje da mu ne nude mogućnost zadovoljenja bilo koje njegove želje. Svrha dosade je da se subjekt pokrene na akciju kako bi napustio situaciju u kojoj ne može zadovoljiti svoje želje.187

Situaciona i strukturalna dosada Razlikujemo dve vrste dosade: situacionu i strukturalnu. Kada subjekt oseća situacionu dosadu svestan je svojih želja i potreba, ali iz nekog razloga ne može da napusti datu situaciju. Razlog za nemogućnost napuštanja situacije može biti spoljašnji i unutrašnji. Kada je razlog spoljašnji, dosada ide po tipu frustracije: neka spoljasnja sila ne dozvoljava subjektu da napusti situaciju iako bi on to želeo svim svojim bićem (bolnica, zatvor, itd.). Kada se radi o unutrašnjem ili bolje rečeno pounutrašnjenom razlogu za nenapustanje određene situacije, subjekt se nalazi u konfliktu između neću i moram: jedan deo njega bi želeo da napusti datu situaciju, a drugi ga prisiljava da ostane u situaciji. Na primer, na sastanku kome mora da prisustvuje, osoba oseća dosadu, ali je svesna da bi napuštanje sastanka izazvalo određene sankcije. Zbog toga ostaje na sastanku uprkos osećanju dosade. Situaciona dosada je povezana s ponašanjem koje se naziva agitacija ili agiranje. Pod agitacijom podrazumeva-mo nesvrsishodne pokrete i radnje: ljuljanje noge, klaćenje, lupkanje prstima, grickanje usana, grickanje prstiju, pušenje, crtanje, hodanje po sobi, itd. Svrha agitacije je da potroši emocionalnu napetost koju stvara određeno osećanje, a u našem primeru to je dosada. Osećanje dosade podiže emocionalnu energiju koja bi, kada bi porasla do određenog nivoa, pokrenula subjekt na određenu aktivnost kao što je napuštanje „dosadne” situacije. Kako subjekt sebi ne dozvoljava da napusti situaciju, sebe kontroliše tako što tu energiju „troši” u nesvrsishodnim pokretima čime suprimira osećanje dosade.

187Neki psihodinamski orijentisani autori daju konfuzne i neupotrebljive definicije dosade: ,,U medicinskoj psihologiji pojmom ,dosada’ označava se neurotično stanje uzbuđenja čiji su izvor i svrha nepoznati jer su nesvjesni” (Nikolić, 1989, str. 95). Data definicija ne samo da je neodređena jer bilo koje osećanje jeste uzbuđenje i mentalizacija svakog osećanja može biti nesvesna, nego je i netačna jer se dosada patologizira tako što joj se pripisuje apriorna neurotičnost.

233

Strukturalna dosada je vrsta dosade koja se oseća bez obzira na situaciju u kojoj se subjekt nalazi. Moglo bi se reći da je subjektu dosadno u Životu ili da mu je Svet dosadan. Strukturalna dosada je manifestacija poremećaja u subjektovom sistemu želja. On naizgled nema želje (ciljeve, interesovanja i vrednosti) koje bi mogao da ostvari: ili su one potisnute, ili smatra da svoje osnovne želje, iz nekog razloga, ne može ostvariti osim u dalekoj budućnosti ili na nekom nedostupnom mestu. Subjekt koji se na taj način dosađuje odvojen je od svojih želja i interesovanja: on zna Šta ne želi, ali ne zna šta želi.188

Bihejvioralni obrasci Dosada se na nivou mikroponašanja prepoznaje po izrazu neprijatnosti uz koji se pojavljuju nesvrsishodna ponašanja (agitacija). Kada su u pitanju složeniji obrasci ponašanja, oni imaju dva cilja: ili se povući iz situacije koja se doživljava kao dosadna, ili uticati da situacija postane zanimljivija. Povlačenje iz situacije može biti faktičko, kada osoba fizički napušta situaciju, i simboličko, kada osoba mentalno napušta situaciju (maštanje, sanjarenje, itd.). Slično, situacija se može napraviti zanimljivom svojevrsnom igrom svesti i mašte, tako što se u situaciji traže oni njeni elementi koji, iako irelevantni za događanje, mogu biti zanimljivi. Pored ovog načina koji se odvija u osobi, ona može aktivno, nekim svojim postupkom uticati na pramenu situacije. Postupak ne mora biti konstruktivan i voditi u neko prijamo osećanje, već to može biti incidentan ili skandalozan postupak koji vodi u neko neprijatno osećanje koje subjekt doživljava prihvatljivijim od dosade.

Dosada kao transakcija Pokazati nekome dosadu ima značenje poruke da on ne zadovoljava subjektove želje i da subjekt želi da napusti komunikaciju. U izrazu: „Prestani da mi dosađuješ”, sadržana je pozicija subjekta koji ukazuje da objekt vrši neku radnju koja nema nikakvog uporišta u subjektovim željama. U tom smislu, pokazivanje dosade je poziv drugom da ponudi drukčije sadržaje komunikacije da bi zainteresovao subjekta i sprečio da se komunikacija prekine. 188Fenihel je postavio biologističku ili instinktivističku teoriju dosade. Po njemu je neurotska dosada stanje instinklne tenzije koja se javlja zato što nedostaje cilj instinkta (Fenichel, 1954). Struktura ovog tumačenja je dobra, s tim što se ne radi o instinktima, već o željama.

234

Iznuđivanje dosadom Dete koje oseća dosadu, a koje nema autonomno ponašanje jer se nalazi pod kontrolom svojih roditelja, traži od roditelja pomoć bilo u vidu napuštanja situacije, bilo u vidu predloga šta bi ono moglo da radi u takvoj situaciji. Drugim rečima, dete traži od roditelja da ga zabave. Ovaj infantilni obrazac se zadržava kod nekih ljudi i kada odrastu i postanu autonomni u svom ponašanju. Oni očekuju od drugih i sveta da ih zabave: ako im je dosadno, onda su drugi ,Jkrivi” za to jer ih ne zabavljaju. Na ovim osnovama se uspostavlja jedan obrazac koji kod nekih ljudi može imati osobine životnog stila. Umesto da shvate i prihvate da su oni ti koji su odgovorni za to da li će osećati dosadu ili biti zainteresovani, traže onoga ko će učiniti da njima ne bude dosadno. To je put pokušaja i pogreške, jer sve one s kojima ulaze u odnos, s nadom da će ih spasiti od dosade i razveseliti, odbacuju kada se to ne ostvari da bi nastavili potragu za osobom koja će im život učiniti zanimljivijim. Osoba s takvim obrascem će pokazivati dosadu i pretiti odbacivanjem, sve dok neko drugi ne promeni svoje ponašanje tako što će je uspešno i trajno zabavljati.

Bežanje od dosade Postoje dve vrste ljudi kojima je dosada neprihvatljivo osećanje. U prvu grupu spadaju oni kojima su osećanje dosade zabranjivali roditelji, i koji čim osete dosadu pomisle kako s njima nešto nije u redu. Ti ljudi su u stalnom pokretu, preokupirani radom ili u potrazi za zabavom.189 U drugu grupu spadaju oni kojima ne samo da je neprihvatljiva dosada koju sami osećaju, nego i dosada koju drugi osećaju u njihovom prisustvu. Osećanje krivice za tuđu dosadu, zbog sopstvene dosade i iferiomosti, plod je njihove fantazije. Na osnovu te fantazije nastaju ponašanja kao što je stvaranje prijatnosti drugima (zabavljanje, zasmevanje, klovnovsko ponašanje itd.) ili stvaranje neprijatnosti („frka”, svađa, skandal itd.).190 189Fantazija koju imaju jeste da će ih, prepuste li se dosadi, ona preplaviti i da će izgubiti kontrolu nad sobom. Jedan pacijent je čak verovao da će početi da „truli” i da će umreti ako stane i prestane da radi ili da bude u neprestanom pokretu. 190Jedna pacijentkinja je imala obrazac neprestanog pričanja. U „brbljivosti” se krilo verovanje da svaka pauza u razgovoru, ma koliko bila kratka, znači pojavu sagovomikove dosade, a što bi kod nje izazivalo osećanje inferiornosti.

235

Iz detinjstva tih osoba živa su sećanja na porodičnu atmosferu u kojoj su se roditelji dosađivali te su ih deca zabavljala „spasavajući” ih osećanja dosade. Pogrešno shva-tajući da su odgovorna za osećanja svojih roditelja, kojima ni njihovo prisustvo ne pričinjava zadovoljstvo, deca su postajala njihovi prisilni zabavljači. Zbog takve uloge u detinjstvu, odrasle osobe opterećene su izrazitim strahom da bi drugima mogle biti dosadne a time i odbačene.

Dosada i ravnodušnost Osnovna razlika između strukturalne dosade i strukturalne ravnodušnosti (apatije) jeste u tome što kod ravnodušnosti želja ne postoji, dok kod dosade postoji, čak i onda kada subjekt ne može da je definiše. Apatičan iz svoje želje povlači svu energiju (dekatektovana želja), dok je želja onoga koji se dosađuje, u najmanju ruku, nabijena potencijalnom energijom (isključena želja).191 U psihopatološkim razmatranjima, pod uslovom da prisustvo želje shvatimo kao manifestaciju zdravlja, kao mehanizam koji subjekt povezuje sa svetom objekata, strukturalna dosada je manji poremećaj u relaciji subjekta i sveta, nego što je to apatija.

Dosada i osećanje praznine Osećanje praznine ima sličnu strukturu kao i osećanje dosade. Biti prazan je suprotnost od biti ispunjen, a biti ispunjen znači biti zadovoljan sobom i svetom oko sebe. U tom smislu, osećanje praznine ukazuje na neispunjenost neke značajne želje, želje od koje subjekt nije potpuno odustao. Neprijatno prazno oseća se zato što je nije ispunio. Dosada i osećanje praznine posmatraju se u odnosu na objekt za koji se vezuju u čemu i leži razlika između ta dva osećanja. Dosada se vezuje za drugog ili za svet („Svet je dosadan”), dok osećanje praznine subjekt vezuje za samoga sebe („Ja sam prazan”). Dok subjekt kome je dosadno može pomoću svoje mašte pobeći u neki drugi svet, subjekt koji oseća prazninu ne može pobeći od samoga sebe. Iako osećanje praznine ima sličnu strukturu kao i osećanje dosade, 191U odnosu na to koliko se psihička energija povlači iz nekog objekta ili predstave u koje je bila investirana, razlikujemo dekatektiranje, kada se povlači sva energija i isključenje, kada se povlači kinetička energija, ali ostaje potenci-jalna (Berne, 1961; 1966; Schiff i sar., 1975).

236

ono predstavlja veći poremećaj u odnosu bića i sveta. Možemo reći da je to konkretizovana (somatizo-vana) dosada, koja se locira na pola puta između strukturalne dosade i apatije. Strukturalno gledano, osećanja praznine koja se osećaju u grudima, trbuhu ili glavi, bliska su cenestopatskim sumanutim idejama u sklopu shizofrenije ili depresije.192

Dosada i strukturisanje vremena Bern (Berne, 1964) je doveo u vezu osećanje dosade i nedostatak strukturisanja vremena. Međutim, „nestrukturi-sano vreme” treba shvatiti samo, kao metaforu za situaciju u kojoj je subjekt odvojen od svoje želje ili od njenog zadovoljenja, tako da se dosađuje i pasivno dozvoljava vremenu da teče, ne planirajući ili ne preduzimajući ikakvu akciju. Dosada je problem svih institucija u kojima je subjekt dužan da provede neko vreme bez obzira na njegove želje (škola, zatvor, kasama, bolnica itd.). U nekim ustanovama pokušava se strukturisanje redosleda događanja, kao što je to slučaj s psihijatrijskim institucijama gde se sprovodi okupaciona terapija. Ovi poduhvati umanjuju osećanje dosade samo ukoliko se ponuđeni sadržaji poklapaju sa željama većine.

Dosada i psihopatologija Osećanje dosade je karatkeristično za adolescentnu problematiku jer se u tom periodu javlja sukob subjektovih i roditeljskih želja. Kada subjekt nije u stanju đa se izbori za svoje želje, ili kada se mora povinovati roditeljskim željama može se javiti hronično osećanje dosade. Kao reakciju na to stanje adolescent može razviti različite destruktivne taktike (uzimanje droga, opijanje, delinkventno ponašanje itd.) kako bi izmakao ovako nastaloj dosadi.

Psihoterapijski ciljevi Cilj tretmana nije u tome da se osobi, koja oseća strukturalnu dosadu, ponudi neka aktivnost u kojoj bi mogla da oseti zadovoljstvo, već u tome da joj se pomogne da preispita svoj sistem želja, ciljeva i vrednosti kako 192Hronično osećanje praznine jedan je od znakova graničnog poremećaja ličnosti, u kome se mogu javiti kratke psihotiČne epizode, ali može biti i deo prepsihotičnog razvoja koji se završava manifestacijom simptoma shizofrenije.

237

bi sama otkrila svoju autentičnu želju. Posebno je značajno razotkriti potisnutu želju koja može biti grandiozna i po sebi neostvarljiva, ili može biti zabranjena i prividno egodistona ili blokirana na neki drugi način. Put koji terapeut treba da sledi jesu subjektove fantazije kojima se često može prepuštati u situacijama u kojima mu je dosadno.

RAVNODUŠNOST Definicija: Ravnodušnost je izostanak osećanja. Subjekt oseća ravnodušnost u situaciji u kojoj nema želju ili potrebu koju bi želeo da zadovolji, kao ni vrednost koju bi hteo da potvrdi ili odbrani. Iako se može postaviti pitanje da li ravnodušnost jeste emocija jer je u pitanju osećanje neosećanja osećanja, mi je ubrajamo u osećanja.

Normalna ravnodušnost Pošto se osećanja ne osećaju konstantno, već samo u situacijama koje subjekt doživljava značajnim, subjekt je ravnodušan u svim situacijama koje ne procenjuje značajnim. Dakle, kada su subjektove vrednosti „nadražene” on oseća neku emociju, a kada su „nenadražene”, ravnodušan je. Prema tome, mi smo veliki deo vremena koje provodimo u budnom stanju ravnodušni. Izostanak emocija tokom ravnodušnosti ne znači da subjekt ništa ne oseća, jer oseća brojne senzacije koje prima svim čulima.193 Nekim ljudima je teško prihvatljiva činjenica da je ravnodušnost neka vrsta normalnog osećajnog stanja. Jedan od razloga za to je što se reč „ravnodušnost” u jeziku koristi za ono što mi označavamo kao neadekvatnu ravnodušnost, odnosno za situacije u kojima bi trebalo da neko oseća neku emociju, ali je on, eto, ravnodušan. Zbog toga se adekvatna ravnodušnost obično označava eufemizmima koji imaju pozitivniju konotaciju: spokoj, smirenost, blagost itd.

193To je razlika između ravnodušnosti i anestezije.

238

Situaciona i strukturalna ravnodušnost (apatija) Kada se osećanje ravnodušnosti javlja u odnosu prema nekom objektu ili situaciji, tada ga nazivamo situaciona ravnodušnost ili indiferentnost. Subjektu je sasvim svejedno da li je određeni objekt prisutan ili odsutan, i ako je prisutan, kakve radnje preduzima. Situaciona ravnodušnost je često osećanje jer se oseća prema objektima i situacijama koje subjekt ne ocenjuje kao važne, tako da oni kod subjekta ne pobuđuju nikakvu emocionalnu reakciju. Indiferentnost postaje patološka kada se oseća prema objektima ili u situacijama koje bi trebalo, po prirodi stvari, da izazovu neku emocionalnu reakciju subjekta. Kada se ravnodušnost javlja kao hronično osećanje -raspoloženje koje je nezavisno od situacija i objekata koji okružuju subjekt, tada je nazivamo strukturalna ravnodušnost ili apatija.194 U ekstremnom obliku, subjekt ne samo da je ravnodušan prema nekim objektima i nekim situacijama, nego je ravnodušan u odnosu na čitav svet objekata. Strukturalna ravnodušnost može biti primami fenomen koji se javlja već kod male dece koja su hronično prikraćena. U tom slučaju javlja se defekt u izgradnji psihičkog aparata i mentalnih struktura, tako da subjekt i nema želje koje bi mogao zadovoljiti u svetu. Takvo dete odustaje i od svojih potreba, iako su one biološki programirane. Isključenje potreba je prividno „odbrambeni” manevar kojim dete izbegava jaku i difuznu neprijatnost koja ga preplavljuje („okeanska” patnja) kao reakcija na prikraćenost, a koji, u krajnjoj liniji, pospešuje detetovo propadanje. Spic je, stanja apatije kod male dece koja su se razvijala u uslovima institucionalne prikraćenosti, nazvao anaklitička depresija?195 Kada strukturalna ravnodušnost nastane kod odraslijeg subjekta, daleko je jasnija njena reaktivnost. U situaciji drastične i trajne prikraćenosti subjekt počinje da shvata da je svet u kome živi mesto gde ne može zadovoljiti svoje potrebe, želje i vrednosti. Da ne bi patio u takvom svetu, on odustaje od svojih želja i vrednosti, tako da ravnodušnost smenjuje patnju. Tu odbrambenu reakciju bića Minkowski je nazvao afektivna anestezija, a rezultirajuća apatija je takođe sekundarni, reaktivni i odbrambeni fenomen, koji ima funkciju adaptacije. Strukturalna ravnodušnost je posledica preokreta koje biće pravi na egzistencijalnoj ravni i novog (ne)odnosa između bića i sveta objekata. 194Iako ravnodušnost ukazuje na nedostajanje osećanja, treba je razlikovati od bezosećajnosti, na šta ukazuje Vesel (1978, str. 86), kojom se označava nedostatak saosećanja i sažaljenja, što karakteriše amoralne osobe.

239

Ravnodušnost dominira u relaciji između subjekta i sveta (bezvoljnost ili abulija, gubitak motiva, atimija, sve do izraženog isključenja iz sveta ili autizma), ali i u odnosu subjekta i njegovih mentalnih predstava o svetu, a o kojima subjekt govori (ideoafektivna disocijacija). Zbog toga je strukturalna ravnodušnost - koja se još u grčkoj medicini nazivala apathia196 - znak koji dominira u teškim duševnim poremećajima kao što su shizofrenija i neke dečje psihoze. Apatija je, prema Veselu (1978), jedan od najtežih simptoma u psihopatologiji.

Bihejvioralni obrasci Ravnodušnost vodi u nepokretnost. Subjekt nema željeni cilj ka kojem bi išao, kao ni neprijatnost od koje bi bežao. Na nivou mikroponašanja opažamo gubitak izražaj-nosti: kako u glasu, tako i u facijalnoj ekspresiji i pokretima. Kako nema svojih želja, subjekt se može ponašati u skladu sa željama neke dominantne osobe. Tada se ponaša kao robot ili zombi, bespogovomo izvršavajući naređenja. Ovaj fenomen se javlja u shizofreniji (automatska pokornost), ali i u socijalnoj psihologiji. Promena u psihičkim strukturama, koja omogućava stanje ravnodušnosti, globalna je, tako da zahvata čitav niz psihičkih funkcija. Apatični subjekt slabije zapaža, slabije misli, nema osećanja, nema želje, nema interesovanja, zanemaruje svoje potrebe, nema motiva, odustaje od akcije, povlači se u sebe.197

Ravnodušnost kao transakcija Pokazati ravnodušnost prema nekome ima značenje negacije njegove vrednosti u afektivnom životu subjekta. Ravnodušnost defmiše odnos 195Zanemareno dete pokazuje u trećem mesecu života gubitak interesovanja i nedostatak reakcija, a u šestom mesecu se javlja ravnodušnost, nenormalna smirenost i nepokretnost. Dete gubi apetit (anoreksija), a u skladu s tim opada mu telesna težina. Za razvoj ovog poremećaja su bitne prve tri godine, a naročito period od šestog do petnaestog meseca. Ukoliko zanemarivanje traje tokom tri meseca, moguće je da defekt postane trajan (Spic, 1945, 1946; Bowlby, 1951). 196Grč. a-, privativni prefiks, i pathos, osećanje, raspoloženje; apadeia, ravnodušnost, nedostatak osećanja. 197Otuda se kompleksni i globalni psihički mehanizam kojim se postiže ravnodušnost, u psihopatologiji opisuje raznorodnim elementarnim konceptima: apatija, atimija, hipotimija, anhormija, atimohormija, emocionalna indiferentnost, afek-tivna anestezija, nezainteresovanost, amotivacioni sindrom, adinamija, hipodina-mija, hipobulija, autizam itd., odnosno kao „gubitak” određenih funkcija.

240

kao nepostojanje odnosa. Zbog toga pokazivanje ravnodušnosti ima značenje bespogovor-nog odbacivanja objekta ili sveta. Ukoliko je pre ravnodušnosti postojao neki odnos simpatije, ona je daleko veća negacija vrednosti objekta, nego što su to neprijatna osećanja poput prezira i mržnje, jer i takva osećanja znače nastavak odnosa.198 U nekim situacijama ravnodušnost nije samo znak odbacivanja objekta, već može biti i znak oslobađanja od objekta. Pokazivanje ravnodušnosti drugi doživljava kao ignori-sanje i potpuno otpisivanje njegovog postojanja. Možda je to razlog što je ravnodušno ponašanje jedan od načina izražavanja prezira.199 Zbog toga neki ljudi reaguju na tuđu indiferentnost prema njima, tako što postaju agresivni i nasilni, jer ukoliko uspeju da isprovociraju bilo kakvu reakciju subjekta to je znak da ih je subjekt primetio i da je regis-trovao njihovo postojanje. Dete koje ima utisak da ga njegov roditelj ignoriše, na razne načine će pokušati da privuče roditeljsku pažnju, pa makar ona bila izražena psovkom ili udarcem. Bern je, na osnovu ovih zapažanja, ustanovio jedno pravilo koje važi za međuljudske odnose: ,,I negativna stimulacija je bolja od ignorisanja”, a koje može objasniti nesvesnu motivaciju u destruktivnim ponašanjima zanemarene dece (Berne, 1964).

Adekvatna ravnodušnost Veoma je teško odrediti kriterijume adekvatnosti situ-acione ravnodušnosti jer je ona povezana s privatnim željama i vređnostima subjekta. Pa ipak, moguće je reči da je nedekvatna ona ravnodušnost koja se javlja u situacijama u kojima je ugrožena neka kulturno određena i prihvaćena vrednost.200 I strukturalna ravnodušnost ili apatija može biti adaptivna ili adekvatna reakcija organizma na uslove življenja (Greenson, 1949). Već smo istakli da je strukturalna ravnodušnost reakcija odbrane na hroničnu frustraciju. Kod zarobljenika koji su nekoliko godina živeli u zarobljeničkim logorima, relativna apatija predstavlja sasvim adaptivnu reakciju. Pošto se radi o dugom periodu, promena ličnosti je strukturalna, tako da traje 198Ukoliko je subjekt optužen ili oklevetan, smatra se da je pokazivanje ravnodušnosti prema optužbi adekvatna reakcija, jer ovim transakcionim manevrom subjekt otpisuje njenu važnost Ne radi se o univerzalnom pravilu jer je nekad najbolje sebe aktivno braniti od optužbe. 199Pokazivanje ravnodušnosti ili ignorisanje ubraja se u pasivno-agresivna ponašanja. 200Tako se, na primer, smatra da je neadekvatna ravnodušnost majke prema detetu koje plače, ili ravnodušnost koju neko pokazuje u situacijama u kojima bi mogao biti telesno ugrožen itd.

241

još dugo nakon izmenjenih životnih okolnosti (oslobođenje), kako je to Minkovski (Minko-wski) opisao.201

Strah od ravnodušnosti i „osećanje bezosećajnosti” Neki pacijenti, naročito adolescenti, strepe da bi mogli postati ravnodušni. Kada se biće koje je suočeno s brojnim teškoćama brani od neprijatnih osećanja tako što postaje ravnodušno i što anestezira svoju osećajnost, strepnja je reakcija onog dela bića koji je svestan da postoji mogućnost prekida odnosa sa svetom objekata, a samim tim i mogućnost gubitka sveta. Subjektov strah da će postati ravnodušan istovremeno je strah od gubitka sopstvenog identiteta i transformacije u nešto što on još uvek ne doživljava kao svoje Ja. U tom smislu ovaj strah je analogan strahu od ludila. Neki subjekti koji osećaju ravnodušnost, drugim delom svoga Ja reaguju strahom. Radi se o „osećanju bezosećaj-nosti”, o „mućnom osećanju da se više ništa ne oseća” (Jaspers, 1946, str. 107). Subjekt je podeljen, tako da svoju ravnodušnost doživljava kao ego-distono osećanje, a drugim delom sebe reaguje na ravnodušnost kao na stimulus i oseća neprijatnu meta-emociju. Kao što „osećanje bezosećajnosti” može biti uvod u apatiju tokom preshizofrenog procesa, njegova pojava kod apatičnog bolesnika je znak poboljšanja.

Ravnodušnost i ljubav-navika Neke osobe veruju da su prestale da vole drugu osobu jer u njenom prisustvu osećaju „ravnodušnost”. Međutim, u većini slučajeva ne radi se o odnosu ravnodušnosti prema objektu, već o Ijubavi-navici. Kod ljubavi-navike osoba ne oseća prijatna osećanja u prisustvu objekta, ali oseća neprijatna osećanja kada objekt nije prisutan (frustracija), kada postoji mogućnost da ode s trećim (ljubomora) ili je žalosna kada izgubi objekt (tuga). Za razliku od ljubavi-navike, kod ravnodušnosti je sub201Odustajanje od želja i vrednosti podrazumeva isključenje odredene psihičke strukture, a to je najekonomičniji manevar jer je subjektu potrebno najmanje energije za preživljavanje u hroničnom stresu. Međutim, kada se okolnosti promene, budući da se radi o strukturalnoj promeni, obrazac se zadržava i sporo menja, što zahteva dug period readaptacije. Drugim rečima, ono što je predstavljalo osnovnu prednost u nekim okolnostima, postaje osnovna mana u drugim. Važno je shvatiti da se radi o relativnoj apatiji, kako je istakao Frankl (1946), a ne o apsolutnoj apatiji koja nastupa nakon očaja. Relativna apatija je u službi preživljavanja i samoočuvanja, dok je apsolutna ravnodušnost predaja, dekompenzacija i pristajanje na smrt.

242

jektu sasvim svejedno da li je objekt prisutan ili odsutan.

Ravnodušnost i sistemi duhovnog razvoja Grčki stoici su razvili takvu filozofiju čiji je ideal postizanje stanja duha koji ništa ne može uznemiriti, a koji je nazvan ataraksija. U tom smislu ravnodušnost, kao oslobađanje od emocija koje su neprijatne, ili koje svojom pri-jatnošću zavode logičnu misao, postaje ideal duhovnog razvoja. Slična gledišta nalazimo u istočnim filozofijama koje teže postizanju ravnodušnosti, a koje imaju daleko kom-pleksnije metafizičko opravdanje takvog idealnog cilja.

Ravnodušnosti i psihopatologija Kada je u pitanju autizam kao znak ili kao sindrom možemo, u odnosu na ravnodušnost, razlikovati dve vrste autizma. Kada predominira apatija, subjekt je nezaintereso-van kako za sadržaje spoljašnjeg sveta, tako i za sadržaje unutrašnjeg sveta, a kada predominira osećanje nalik na dosadu, subjekt je ravnodušan prema spoljnjem svetu, ali pokazuje interesovanje za sadržaje svog unutrašnjeg sveta. Sravljenost emocionalnog odgovora (aplatiranost afek-tiviteta) i ravnodušnost koja prati bizarne ili zastrašujuće mentalne predstave (ideo-afektivna disociranost) osnovna je karakteristika shizofrenije.202 Blojler (Bleuler, 1911) je upravo upotrebio reč schizophrenia da bi označio „rascep različitih psihičkih funkcija”.203 U nekim stanjima depresije (melanholije), ravnodušnost i s njom povezana neaktivnost, smenjuju depresivno raspoloženje. To povremeno poprima oblik stupora, kada je pacijent potpuno nepokretan. Primećeno je da kod tih oblika depresije postoji opasnost od naglog i impulsivnog samoubistva. Zbog toga su se pojavila tumačenja prema kojima su ravnodušnost i nepokretnost odbrana od želje da se izvrši samoubistvo. Shizoidna ličnost pokazuje relativnu ravnodušnost u odnosu na zbivanja koja je okružuju, što ukazuje na njen poremećen odnos sa sve202„Obuzet balucinatomim strahom, automatizmom misli i idejama proganjanja, psihotični pacijent ne pokazuje nikakvu promenu krvnog pritiska, ni hiper-glikemiju, ...ni povećanje kateholamina u cirkulaciji” (Dejures, 1986, str. 50). 203Gr., schizein, rascepiti, razdeliti, i phren, duša (odnosno dijafragma kao središte duše).

243

tom, ali koji nije psihotičan. Kod nekih histrioničnih ličnosti zapažamo neku vrstu prisilnog bežanja od osećanja ravnodušnosti. Te osobe se ponašaju kao da svakog trenutka moraju nešto osećati. Posebno je zanimljivo postizanje stanja ravnodušnosti koje možemo primetiti u nekim disocijativnim stanjima i disocijativnim neurozama. U situaciji u kojoj’ se subjekt plaši da će ga „preplaviti” neko snažno osećanje i da će izgubiti kontrolu, njegov self se disocira od njegovog tela, tako da ima utisak da sebe posmatra sa strane. Nakon nekoliko trenutaka, kada je prvi šok prošao, osoba se „vraća” u svoje telo i nastavlja s aktivnostima. U pitanju je disocijacija između vizuelnog i kinestetičkog kanala, tako da osoba umesto da oseća, sebe gleda kako oseća. Ovaj mehanizam nalazimo i kod nekih seksualnih poremećaja -kao na primer kod žena koje se plaše gubitka kontrole tokom orgazma, tako da imaju utisak da stoje sa strane i sebe gledaju kako vode ljubav - i kod nekih psihoza (fenomen autoskopije). Posebna vrsta ravnodušnosti opisana je kod nekih kon-verzivnih neuroza, kada pacijent pokazuje ravnodušnost prema svom poremećaju, na primer, prema svojoj paralizo-vanoj šaci, što se naziva „lepa ravnodušnost” (la belle inđif-ference).

LJUTNJA I BES Definicija: Subjekt oseća ljutnju kada procenjuje da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku sub-jektovu vrednost. Iako je izraz ljutnje zahtev za promenu ponašanja druge osobe, svrsishodnost ovog osećanja je višestruka. Na teles-nom nivou, ljutnja vodi u veoma brze promene u organizmu koje omogućuju osobi da iz niskog stepena aktivnosti pređe u visoki, čime se postiže telesna pripremljenost za adaptivno ponašanje. Psihička svrha ljutnje je u određivanju granice subjektovog Ja (,,ego granice”). Ne samo da ljutnja služi da se drugim ljudima označi granica u njihovom ponašanju, nego su ljutnja i agresivnost povezani s raznim oblicima subjektovog samoizražavanja.204 Socijalni aspekt ljutnje je povezan s osećanjem moći, jer se ljuti samo onaj ko se oseća moćnim, tako da je ljutnja povezana sa subjek-tovim osećanjem sopstvene važnosti i značaja.205 Na egzistencijalnoj ravni, ljutnja i agresivnost su subjektov pokušaj da uredi svet u skladu sa svojim željama i vrednostima.

204Sposobnost deteta da kaže „Ne” je, prema Špico, jedan od tri osnovna organizatora ličnosti (Spic, 1959). 205Hejli (Haley, 1986) definiše socijalnu moć kao sposobnost uticaja na druge na takav način kako bi se oni ponašali u skladu sa subjektovim željama.

244

Struktura ljutnje Osećanje ljutnje razvojno proističe iz osećanja iritacije i osećanja frustriranosti, jer su prvi oblici ljutnje kod malog deteta upravo ljutnja i bes koji se javljaju kao reakcija na iritaciju i frustraciju. Kada neka prepreka ne dozvoljava detetu da ostvari neku svoju potrebu ili želju, ono se oseća frustriranim, a ukoliko procenjuje da je dovoljno jako i moćno da ukloni prepreku, ono pokušava da je ukloni, kako bi zadovoljilo svoju želju.206 Povezanost frustracije i ljutnje je zavodljiva, jer je ljutnja samo jedna reakcija (meta-emo-cija) na osećanje frustriranosti te se ova dva osećanja ne mogu međusobno izjednačiti.207 Ljutnja se ne može redukovati ni na osećanje iritacije ili disforiju s kojim je razvojno povezana. Osećanje iritacije nastaje kada subjekt opaža ugrožavajući stimulus, ali ga smatra neizbežnim ili opravdanim. Na primer, putnike u autobusu iritira plač bebe koju majka ne može da umiri. Osećanje iritacije se često izražava izjavama: „Ide mi na nerve” ili „Nervira me.”208 Averiil (1982) je proučavao razliku između iritiranosti i ljutnje i došao do zaključka da se iritacija javlja mnogo češće, da je manjeg intenziteta i da traje kraće, da ju je lakše kontrolisati i da se manje izražava. Iako mnogi ljudi na iritaciju mogu reagovati ljutnjom, naročito ako su iritirajući stimulusi dugotrajni i snažni, između iritiranosti i ljutnje postoji kvalitativna razlika jer je u prvom slučaju podkontekst ugroženosti nepromenljivost ili opravdanost, a u drugom slučaju promenljivost ili neoprav-danost.209 Želja je osnovni koncept za razumevanje osećanja ljutnje. Dok se „osujećenost” i „ugroženost” odnose na elementarne želje, „prekršaj” se odnosi na želje koje imaju karakter nekakvog prava subjekta. Pravo je pojam koji je socijalno određen. Ljudi su ti koji prava priznaju, ugrožavaju ili osporavaju. Takođe, subjekt drugima priznaje ili osporava neko pravo. Pravo nije isto što i želja, već dodatni vrednosni kvalitet koji čini da subjekt neke svoje želje smatra opravdanim, a neke neo206Dečja ljutnja i bes se, na izgled, ne uklapaju u definiciju konteksta koji smo izneli, jer je dete objektivno nemoćno. Međutim, za pojavu ljutnje je bitna subjektivna procena, a, kao što je poznato, dete nema predstavu o svojim stvarnim moćima, tako đa se ponaša kao da je veoma moćno (infantilna grandioznost i omnipotentnost). 207Prvu naučnu hipotezu koja povezuje frustraciju i agresivnost postavio je Dollard sa saradnicima (1939). 208Za osećanje iritacije ne postoji standardna reč u srpskom jeziku, što nije slučaj s, na primer, engleskim jezikom gde postoji reč annoyance. 209Prag osećanja iritiranosti se spušta ukoliko osoba pati od nekog bolnog stanja (npr. zubobolja) ili ukoliko se već neprijatno oseća. Osobe koje hronično osećaju iritaciju zovemo mrzovoljnim.

245

pravdanim. Ljutnja je, u tom smislu, reakcija osobe na ugrožavanje neke njegove želje koju smatra opravdanom i pravičnom. Subjekt oseća nesocijalizovanu ljutnju kada procenjuje da neko slabiji od njega ugrožava ispunjenje neke njegove želje. Istovremeno oseća se moćnim da slabijeg natera na promenu ponašanja. U identičnoj situaciji ugroženosti samo od uporedne procene svoje snage i snage agresora će zavisiti da li će osoba reagovati ljutnjom (procena da je jači) ili strahom (procena da je slabiji). Ove procene su automat-izovane kod životinja jer tokom borbe, čim jedna životinja shvati da je slabija, reaguje strahom i borba se prekida. Nesocijalizovana ljutnja je karakteristična za decu i nesoci-jalizovane odrasle. Posebno je izražena u devijantnim grupama u kojima se celokupna hijerarhija i mesto pojedinca zasniva na procenjenoj fizičkoj snazi. Socijalizovana ljutnja je mogućna kada se kontekstualni akcenat pomeri s moći na pravo. To odgovara civilizacijskom pomaku od „vladavine jačega” na „vladavinu prava”. Intemalizacijom principa prava kao osnovnog organizatora odnosa u ljudskom društvu, subjekt postaje sposoban da se ljuti i na jačega i moćnijeg od sebe, ukoliko mu on ugrožava prava. Pretpostavka koja omogućuje nastanak socijalizovane ljutnje je postojanje društvenih institucija (čija moć prevazilazi snagu pojedinca), nadležnih i odgovornih za zaštitu individualnih prava (policija, sudstvo i kazneni sistem). Kada je osećanje ljutnje veoma intenzivno, kada je u pitanju afekt ljutnje, on se naziva bes ili srdžba. Afekt ljutnje, bes, potrebno je razlikovati od afekta prezira, za koji ne postoji određeni naziv, i od afekta mržnje, gneva. Kada se osećanje ljutnje javlja u formi raspoloženja, tada koristimo reč ogorčenost.210

Bihejvioralni obrasci - agresivnost Opšti naziv za ponašanje koje proistiće iz osećanja ljutnje je agresivnost.211 U pitanju je ponašanje prilaženja osobi koja ugrožava neku subjektovu vrednost, s ciljem da se ona natera da promeni svoje ponašanje. Jednostavnije rečeno, ljutnja i agresivnost su uvek zahtev da drugi promeni svoje ponašanje. Ljutnja i bes nikada nisu usmereni na biće druge osobe, već na njeno ponašanje. Agresivno ponašanje čine neverbalni i verbalni signali, kao i fizičko nasilje. Neverbalni signali koji odražavaju ljutnju, odnosno agresivnost

246

jesu ukrućivanje, naduvavanje i prilaženje, a njihova svrha je da se izazove strah druge osobe.212 Na mikronivou u pitanju su mrštenje, krivljenje usta, stezanje vilice, odmahivanje glavom, ispravljanje leđa, stezanje pesnica, itd. Ove neverbalne signale treba razlikovati od neverbalnih signala koji odražavaju subjektov pokušaj da suzbije intenzitet svoje ljutnje: stiskanje usta, izbega-vanje gledanja objekta, prestanak govora, povećanje telesne distance prema objektu, itd. Ovi telesni signali nisu univerzalni, već su kulturno uslovljeni tako da ih dele pripadnici određene zajednice, ali svaka osoba ima i svoj specifičan individualan način na koji ispoljava telesne znakove neodobravanja. Posebnu kategoriju u neverbalnim signalima predstavlja intenzitet glasa. U ljutnji jačina glasa varira u odnosu na normalan intenzitet, bilo da se pojačava, bilo da se smanjuje, ali u oba slučaja drugome prenosi poruku o opasnosti. Vikanje ili urlanje je zasnovano na implicitnoj predstavi iz životinjskog sveta da snaga glasa odgovara snazi onoga koji ga proizvodi. Tokom svađa neki ljudi urlaju zbog toga što veruju da će ih drugi bolje čuti i „poslušati” ako budu glasniji od njega. Verbalna agresivnost se sastoji iz verbalizovanja za-hteva za promenu ponašanja druge osobe. Za razlikovanje tipova verbalne agresivnosti može nam poslužiti Gordonova (1970) distinkcija između Ti-poruka i Ja-poruka. Prve poruke ukazuju drugome šta da radi, a formulisane su kao naredbe („Utišaj muziku!”) ili zabrane („Ne puštaj preglasno muziku!”). Ja-poruke su subjektivan izveštaj o posledi-cama tuđeg ponašanja („Smeta mi glasna muzika”).213 Kada je u pitanju fizičko nasilje, postoji velika razlika između nasilja koje proizlazi iz ljutnje i nasilja koje proizlazi iz mržnje ili iz prezira. Agresivnost treba razlikovati od destruktivnosti koja proističe iz osećanja mržnje i od degradiranja koje proističe iz osećanja prezira. 210U našem jeziku je interesantna povezanost osećanja ljutnje s čulom ukusa, ljutnja i ljuto, ogorčenost i gorko. Time se slikovito označava neprijatnost onih kojima je ljutnja upućena. 211Pojmovi agresivnost i agresija se izvode iz lat. ad-, prema i gradior, ići, što doslovno znači: prilaziti, pristupati. 212Ovo se posebno može primetiti kod životinja. Mačka se, na primer, savija u luk i nakostreŠi dlaku da bi izgledala krupnija nego što jeste, pokazuje zube i frkće, sve s ciljem da zastraši drugoga. To je slično zen principu da je najbolje pobediti bez borbe. 213Gordon navodi nekoliko razloga zbog kojih smatra da su Ja-poruke učinkovitije u pozivanju drugih na promenu ponašanja. Međutim, to se odnosi samo na socijalizovane osobe kojima je važno kako se oseća druga osoba. Takvim ljudima je dovoljna informacija da nekim svojim ponašanjem izazivaju neprijatnost drugom (princip saosećajnosti), da bi ga - ako im ono nije izuzetno važno - promenili. Kod nedovoljno socijalizovanih osoba (uključujući i malu decu), kojima nije toliko važno kako se drugi osećaju, efektivne su Ti-poruke kojima im se ukazuje na neprijatnost koju će i sami osetiti ukoliko ustraju u određenom ponašanju.

247

Nasilje ljutite ili besne osobe usmereno je na promenu ponašanja objekta, a ne na biće objekta, kao što je to kod nasilja osobe koja mrzi. Kada se postigne promena u objektovom ponašanju, ljutnja je ispunila svoju svrhu, tako da se „gasi” agresivno ponašanje. U skladu s tim, zapaženo je da ljutnja i bes retko vode u teže fizičko povređivanje drugoga. Paradigma za agresivnost iz osećanja ljutnje je agresivnost životinja koja je usmerena ka jedinkama iste vrste: u takvim duelima nikada ne dolazi do uništavanja protivnika.214 Mržnja, s druge strane, ima za cilj da drugi pati, da bude uništen, tako da fizička destruktivnost ne prestaje kad drugi promeni svoje ponašanje jer je njen krajni cilj uništenje bića objekta, njegovo sakaćenje i ubijanje. Poistovećenje agresivnosti s destruktivnim radnjama, ljutnje s mržnjom čini da mnogi ljudi veruju da je svaki oblik agresivnosti sam po sebi negativan i nepoželjan. Zbog toga se nametnula potreba da se zdravi oblici agresivnosti nazovu posebnim imenom, tako da neki [terapeuti koriste pojam asertivnost da bi označili pozitivnu ili konstruktivnu agresivnost.215 Kao Što je u stručnoj literaturi agresivnost neodređen pojam, preširoko je definisan i pojam pasivna agresivnost. U osnovi, radi se o pasivnom protestu, o sabotaži zajedničkih aktivnosti ili indirektnom načinu izražavanja ljutnje ili neprijateljstva. Zbog toga u domen „pasivne agresivnosti” spadaju ponašanja koja proizlaze iz prkosa, prezira, mržnje, zavisti i ljutnje. Mi pasivnu agresivnost shvatamo u užem smislu, kao oblik izražavanja ljutnje, što znači da je diferenciramo od pasivne destruktivnosti i drugih oblika pasivnog neprijateljstva.216 Osnovni razlog za pasivnu agresivnost je u proceni osobe da bi direktno izražavanje ljutnje i agresivnosti bilo neprihvatljivo. Pasivna agresija može biti svesna, kada osoba zna šta radi, iako negira da je ljuta, ali može biti i nesvesna, kada osoba nije svesna svojih osećanja i agresivnih pulzija.

214U svom delu O agresivnosti Konrad Lorenz (1963) definiše agresivnost kao „...borbeni nagon životinja i čoveka usmeren na pripadnike sopstvene vrste” (str. 5). Zatim ukazuje na veoma jasnu i jaku granicu između agresivnosti i destruktivnosti: „Iako se povremeno može desiti, u teritorijalnim ili rivalskim tučama, da nekom slučajnošću rog dopre do oka ili da zub zapne za neku arteriju, nikada nismo naišli na to da je cilj agresivnosti istrebljenje bratskih pripadnika određene vrste. Ovo, prirodno, ne negira činjenicu da bi, pod neprirodnim okolnostima, na primer u zatočeništvu, koju ‘konstruktori’ evolucije nisu predvideli, agresivno ponašanje moglo imati i destruktivnih posledica” (str. 47). 215Fromova distinkcija između maligne i benigne agresivnosti nije dovoljno uverljiva jer se kreće unutar pojma agresivnost, tako da razlika nije dovoljno jasna (Fromm, 1973).

248

Ljutnja, samoljutnja i krivica Ljutnja je osećanje usmereno ka spolja, prema drugim ljudima i, eventualno, prema predmetima ili svetu.217 Međutim, moguće je biti ljut i na samoga sebe. Reč je o sa-moljutnji, odnosno o samoosećajnom sklopu samoljutnja-krivica, Što razmatramo u posebnom poglavlju.

Ljutnja kao transakcija U socijalnim situacijama ljutnja se oseća kada subjekt procenjuje da drugi radi nešto što ugrožava neku subjektovu vrednost i kad procenjuje da je sposoban da se tome suprotstavi i da na to ima pravo. Prema tome, svrha ljutnje, kao i ponašanja koje iz nje proističe, jeste da utiče na drugog da promeni svoje ponašanje. Ljutnja, sama po sebi, je poruka upućena drugoj osobi i glasi: „Prestani to da radiš!” ili „Počni da radiš ono što treba!”. Čim drugi promeni svoje ponašanje u skladu sa subjektovim željama prestaje razlog za ljutnju. Cilj izražene ljutnje je da kod druge osobe izazove izvesno osećanje neprijatnosti koje je nužno jer drugog mo-tiviše na promenu ponašanja. Ljutnja nije isto što i negativan fidbek, jer drugoj osobi možemo staviti do znanja da ne odobravamo njeno ponašanje, čineći to neverbalnim signalom ili verbalnom kritikom i onda kada nismo ljuti. Ljutnja se razlikuje od drugih oblika negativnog fidbeka po tome što je veoma snažna poruka koja komunicira da je u pitanju nešto što je veoma važno onome ko se ljuti. Kada je reč o komplementarnoj transakciji, na ljutnju subjekta drugi reaguje osećanjem krivice ili osećanjem straha. Kada je transakcija simetrična objekt reaguje kontra-ljutnjom. Kad ljutnja, kao informacija upućena drugom da promeni svoje ponašanje (negativni fidbek o ponašanju objekta), ne postigne svoju svrhu, subjekt je pojačava. Najslabiji signal da je neko ljut je neverbalni signal koji čine telesne manifestacije osećanja ljutnje ili telesne manifestacije koje odražavaju subjektov pokušaj da priguši svoje osećanje ljutnje. Ukoliko objekt ignoriše subjektov neverbalni negativni fidbek,

216O oblicima pasivnog neprijateljstva više govorimo u poglavlju o prkosu. 217Ljutnja je uvek zahtev za promenu, i kada je usmerena na predmete ili na događaje. Ovaj tip reakcije je infantilan jer implicira magijsko mišljenje. Roditelji koji uče malo dete da tuče stolicu na koju je naletelo pronašli su dobar način da zaustave plač, ali potkrepljuju uverenje da je stolica živo biće koje je krivo za sudar jer je ,jiapalo” dete.

249

ljutnja nije ispunila svoju svrhu, tako da subjekt pojačava signal: poruka postaje verbalna. Ukoliko objekt ignoriše i verbalni zahtev, subjekt ga pojačava tako što podiže intenzitet tona. Ako ni tako izražen zahtev ne promeni ponašanje objekta, subjektu ostaje da primeni fizičke metode: da drugog odgurne ili udari. Ignor-isanje signala ljutnje, koje navodi subjekt da pojača signal, istovremeno pojačava njegovo osećanje, tako da, na kraju, ljutnja postaje bes. Tuča zasnovana na besu je samo ekstremni pokušaj dvoje ljudi da nateraju onog drugog da promeni svoje ponašanje, jer drugi, manje intenzivni pokušaji nisu dali rezultat. Opisani mehanizam eskalacije signala ljutnje, u svojoj osnovi je ekonomičan, jer polazi od minimuma energije signala potrebnog za promenu tuđeg ponašanja. Ovaj mehanizam je tipičan za izražavanje ljutnje između životinja pripadnika iste vrste.

Adekvatna ljutnja Ljutnja je adekvatna ukoliko zadovoljava prva četiri od sledećih pet uslova, jer se peti uslov odnosi na idealnu ljutnju: -u stvarnosti zaista postoji neopravdana ugroženost neke subjektove vrednosti; -intenzitet i trajanje ljutnje odgovaraju stepenu stvarne ugroženosti; -ljutnja je izražena odgovornoj osobi;218 -ljutnja je izražena na socijalno prihvatljiv način; -izražavanje ljutnje menja ponašanje druge osobe.219

Neadekvatna ljutnja Ljutnja može biti neadekvatna na više načina: -kada se osoba ljuti onda kada ne postoji realno ugrožavanje (greška 218Osoba kojoj je upućen zahtev za promenu ponašanja mora biti sposobna đa shvati zahtev i da promeni ponašanje (pijani, drogirani, oligofieni, akutno psihotični, deca do jedne godine itd.) i mora biti odgovorna za ponašanje (npr.: besmisleno je ljutiti se na radnike koji izvršavaju nalog svog šefa, zahtev za promenu ponašanja treba uputiti nadređenom). 219Jedna od parola, vezanih za osećanja, koja se može čuti od psihoterapeuta raznih orijentacija jeste: „Treba izraziti svoja osećanja”. Izraziti osećanje je, najčešće, manje zlo od neizražavanja osećanja, mada možemo zamisliti brojne situacije u kojima je obrnuto. Suština nije u tome da se ljutnja i bes izraze, već da vode ponašanju koje će efikasno uticati na drugog da promeni svoje ponašanje. Zato mnogi pacijenti koji započinju s asertivnim treningom, ubrzo otkriju da mnogobrojne konfliktne međuljudske situacije mogu daleko bolje razrešiti humorom, nežnošću ili raspitivanjem o motivima druge osobe, nego što to mogu jasnim i direktnim izražavanjem ljutnje i besa.

250

apercepcije); -kada postoji zaslužena ugroženost subjekta, koja je objektivno (soc jalno) opravdana (greška apercepcije); -kada ugrožena vrednost nije razumljiva drugim ljudima (greška alorizacije); -kada se osoba ljuti u adekvatnoj situaciji, ali kada intenzitet i trajanje ljutnje nisu odgovarajući (greška valorizacije); -kada se ljutnja izražava nesposobnoj osobi ili osobi koja nije odgov rna za nepoželjno ponašanje (greška izražavanja); -kada se ljutnja izražava na socijalno neprihvatljiv način (greška izražavanja); -kada je efekt izražene ljutnje pojačavanje nepoželjnog ponašanja druge osobe (greška izražavanja).

Iznuđivanje ljutnjom i besom Neke osobe reaguju ljutnjom čim im nešto nije po volji. Hronično ljutite osobe prosto zahtevaju od sveta i drugih da im se pokore, da ih zadovolje i da se potčine njihovim željama. Osnovna karakteristika tih ljudi je da na svaku frustraciju reaguju ljutnjom, da je kod njih teško primetiti neko drugo osećanje. Analizom hronično ljutih osoba često otkrivamo da su odrasle u porodici u kojoj su bile nagrađivane za izražavanje ljutnje i besa. Svako dete mora naučiti da ne može dobiti sve što želi; da mora tolerisati frustraciju; da mora prihvatiti nužnost osujećenja nekih svojih želja. Drugim rečima, dete mora naučiti da su neke njegove želje neopravdane. Učenje se postiže intemalizacijom roditeljskih figura i njihovih poruka. Tako dete postaje sposobno da samo procenjuje opravdanost ili neopravdanost svojih želja. Kad je osujećeno u zadovoljenju svoje želje, dete reaguje ljutnjom želeći da utiče na promenu roditeljevog ponašanja time što će ga „naterati” da mu ispuni želju. Roditelj koji, uprkos detetovoj ljutnji, ostaje dosledan u stavu da se želja ne može ispuniti, tim stavom uči dete realnosti i pomaže mu da iz sveta želja i fantazija pređe u svet fizičkih i socijalnih nužnosti. Neki roditelji međutim, upravo u tome zakazuju, jer veruju đa je dobar roditelj onaj koji svom detetu sve obezbeđuje i koji ga, time, čini srećnim. Takvi roditelji detetovu ljutnju doživljavaju dete-

251

tovim odbacivanjem, a njegov bes, ispoljen na javnom mestu dokazom da će posmatrači misliti da su oni loši roditelji. Bilo kako bilo, ovakvi roditelji su prosto bespomoćni kada dete počne da ih odbacuje besneći te čine sve kako bi osujetili detetovo nezadovoljstvo i ljutnju i kako bi ga zadovoljili. Osnovni problem, kao posledica takvog roditeljskog stava, jeste u tome što deca razvijaju jedno grandiozno i magijsko verovanje (eskalatoma fantazija) da će dobiti ono što žele samo ako ostanu dovoljno jako i dovoljno dugo ljuta, koje je u pozadini njihovih napada besa. Dakle, ova deca veruju da ljutnja i bes imaju magičnu moć da svet nateraju da im pruži ono što žele: „Ako sam besan mogu dobiti ono što želim”, odnosno: „Ako ne pobesnim neću dobiti ono što želim”. Ukoliko se drugi ne ponašaju u skladu s ovim magijskim verovanjem, subjekt ne odustaje, već eskalira verujući: „Nisam dobio ono što želim zato što nisam bio dovoljno jako, a ni dovoljno dugo ljut.” Ovo infantilno verovanje, potkrepljeno roditeljskim ponašanjem, prenosi se, kada osoba odraste, na odnose sa svim ostalim ljudima. Eskaliranje ljutnjom potkrepljuje i kultura jer se, sasvim pogrešno, često kaže da se treba ljutiti jer se tako osoba „prazni”. Osoba koja ostaje ljuta sve dok drugi ne promeni svoje ponašanje, od drugog, u stvari, iznuđuje određenu reakciju. Ljutnja kojom se iznuđuje reakcija druge osobe može se shvatiti kao poruka drugom koja najčešće ima jedno od sledeća dva značenja: „odbacivanje” ih „pretnja nasiljem”. U prvom slučaju, osoba postaje pasivno agresivna i prekida odnos sve dok joj drugi ne ispuni želju, a u drugom, osoba zastrašuje drugog pretnjom da bi mogla postati fizički nasilna ukoliko drugi ne počne da se ponaša u skladu s njenim željama.

Ljutnja i prezir Jedan od najčešćih nesporazuma u vezi s ljutnjom jeste da se ljutnja poistovećuje s odbacivanjem. Dok je ljutnja zahtev da drugi promeni svoje ponašanje, pri čemu se ostaje u odnosu, odbacivanje je prekid odnosa s bićem koje se doživljava kao loše. Odbacivanje je, prema tome, ponašanje koje proističe iz osećanja prezira. Osobe koje preklapaju ljutnju i odbacivanje pokazuju dva tipična obrasca ponašanja: prvo, izbegavaju ljutnju (tuđu, da ne bi bili odbačeni, a svoju, đa ne bi odbacili) i, drugo, kada su ljuti, tada zaista odbacuju ili ponizavaju.

252

Preklapanje ljutnje i prezira dolazi iz detinjstva. U svim kulturama socijalizacija deteta počiva na strahu od odbacivanja jer roditelji uslovljavaju svoju ljubav nekim zadatkom ili pravilom koje dete mora da ispuni ili da prihvati. To znači da roditelji više ili manje direktno prete detetu da neće biti voljeno ukoliko ne ispuni određeni uslov. Ljutita roditeljska izjava: „Ne volim te, jer nisi bio dobar” najčešće je trik kojim se roditelji služe kako bi dete naterali da se ponaša na poželjan način, ali u detetovoj psihi on pokreće jedan veliki strah (separacioni strah) jer dete intuitivno zna da nije sposobno za samostalan život i da njegovo preživljavanje zavisi od roditeljske ljubavi, tako da pretnja gubitkom ljubavi za njega znači nešto katastrofično. Čak i kada roditelji ne upućuju navedene poruke, njihova ljutnja ima isti efekat jer dete jednostavno nije u stanju da razlikuje ljutnju od odbacivanja zato što ne razlikuje sebe od svog ponašanja.

Ljutnja kao zastrašivanje U osnovi, svaka ljutnja se može shvatiti kao pretnja fizičkim nasiljem. Polazeći od pretpostavke da svako teži da izbegne bol, svrha fizičkog nasilja je da se drugome nanese bol, kako bi bio prisiljen da se ponaša u skladu sa subjektovim očekivanjem. To je logika na kojoj se zasniva fizičko kažnjavanje, dok su drugi oblici kažnjavanja zasnovani na izazivanju neprijatnosti i frustracije.220 Svaka kazna je neki oblik neprijatnosti koji se primen-juje nad objektom. Njen cilj nije samo u tome da modi-fikuje ponašanje objekta u sadašnjosti, nego i u budućnosti. Osoba koja je objekt ljutnje i kazne, asocira neprijatnost s datim ponašanjem, tako da u budućoj situaciji isto takvo ponašanje postaje povezano sa strahom od kazne, odnosno kada se osoba poistoveti s datom normom ponašanja, s osećanjem krivice. Osobe koje druge zastrašuju ljutnjom i fizičkim nasiljem, kako bi od njih iznudile osećanje straha i popuštanje pred njihovim željama, lako postaju nasilne ili dobijaju napade besa.221 Osoba koja pobesni najčešće razbija predmete oko sebe. Afekt ljutnje je usmeren na to da pokaže objektu na šta je sve subjekt spreman ukoliko izgubi kontrolu. Pošto je gubitak kontrole sličan ludilu, subjekt zastrašuje svojom spremnošću da postane neograničeno iracionalan, odnosno lud.222 Iako pobesneli subjekt čini sve kako bi delovao da je na granici ludila, bes ipak ne pred-

253

stavlja gubitak kontrole, već se subjekt kontrolisano nekontroliše. Dokaz za to je upravo u tome što je napad besa najčešće usmeren na predmete, ili, bolje rečeno, ograničen na predmete, jer subjekt ne želi da ga usmeri na drugu osobu. Kada pobesnela osoba postane fizički nasilna, po pravilu, drugome ne nanosi teške telesne povrede. I pored sličnosti, od izuzetne važnosti je da se bes razlikuje od gneva, afekta mržnje.

Preintenzivna ljutnja Kada osoba reaguje veoma snažnom ljutnjom na neko ugrožavajuće ponašanje drugoga, koje ne opravdava toliki intenzitet ljutnje, tada se radi o preterano intenzivnoj ljutnji. Umesto da osoba reaguje ljutnjom kao emocijom, ona reaguje ljutnjom kao afektom. Ukoliko se radi o obrascu, o mehanizmu koji se ponavlja, tada se, najverovatnije, radi o još jednom obliku iznuđivanja ljutnjom. Kada osoba reaguje preterano intenzivnom ljutnjom u samo nekim, određenim situacijama ili prema određenim osobama, tada se, najverovatnije, radi o već opisanoj sumaciji ljutnje. Preintenzivna ljutnja se može javiti i kod onih koji akumuliraju osećanje ljutnje, da bi ga, kada ocene da su dovoljno gutali, „opravdano” izrazili kao bes. Nekada se hronično ljuti ljudi opravdavaju izjavom da se „prazne” i da na taj način čuvaju svoje zdravlje. U pitanju je zabluda da je izražavanje ljutnje zdravo. Novija istraživanja pokazuju da od srčanih oboljenja stradaju kako oni koji se ne ljute - i za koje bi bilo zdravo da 220Spomenuta pretpostavka nije tačna, iako važi za većinu. Nekad je fizički bol manja neprijatnost nego što bi to bilo angažovanje u skladu s tuđim željama Tada se, na primer, roditelji koji pribegavaju ovom vaspitnom metodu, osećaju potpuno bespomoćnim. Zanimljivo je da retko sami iznalaze nove metode za uticanje na promenu detetovog ponašanja, nego uporno istrajavaju u fizičkom kažnjavanju verujući da je metod neefikasan jer dete nisu dovoljno istukli (,još više istog”) ili da bi se ono tek onda raspustilo kad ga ne bi tukli („bolje isto nego ništa”). 221Pojava agitacije i nemira kod ovih osoba je pouzdan signal da bi ubizo mogle postati fizički nasilne pa treba obustaviti aktivnosti koje ih iritiraju. Temper tantrum je stručni pojam za dečje napade besa. 222Veza između besa i ludila postoji i u jezičkoj ravni. Kod nas se kaže: „Kad ja poludim”, „lud od besa” itd., besnilo je vrsta infektivne bolesti koja zahvata životinje i ljude, a koja se manifestuje gubitkom razuma. U engleskom se za bes upotrebljavaju pojmovi mad i furious, koji se upotrebljavaju i za označavanje ludila i pomame. Neki ljudi imaju grandiozno magijsko verovanje da su najjači i nepobe-divi kada pobesne. Međutim, magija besa dolazi iz najranijeg đetinjstva kada je detetov bes učinio da svet (roditelji) zadovolji njegove želje.

254

izražavaju ljutnju - tako i oni koji se hronično ljute. Kao što smo nekoliko puta ponovili nije smisao samo u izražavanju osećanja (u ovom primera ljutnje), već u postizanju adaptacije. Kao što se ne adaptiraju oni koji se nikada ne ljute, tako se ne adaptiraju ni oni koji se stalno ljute i koji svojom neadekvatnom ljutnjom samo pogoršavaju i hronificiraju međuljudske konflikte.

Prigušivanje ljutnje i ljudi koji se nikad ne ljute Osobe za koje je ljutnja zabranjeno osećanje suočene su s nizom teškoća psihološke i socijalne prirode, nastalim nedostajanjem funkcija koje ljutnja i agresivnost imaju u psihičkom i interpersonalnom životu pojedinca. To su ljudi koji ne samo da ne umeju da zahtevaju od drugih da se ponašaju u skladu s njihovim željama, nego ne umeju ni da odbiju tuđe zahteve đa se prilagode njihovim željama. Kod osobe koja potiskuje i prigušuje svoju ljutnju otkrivamo udružen ost osećaj a manje vrednosti, preterane uslužnosti prema drugima i zanemarivanja sopstvenih želja i potreba, što je praćeno hroničnim osećanjem krivice i okretanjem sopstvene agresije prema sebi. Prigušivanje ljutnje vodi te-lesnoj napetosti koja može, ukoliko je hronična, uticati na pojavu brojnih psihosomatskih poremećaja i bolesti. Prigušivanje i potiskivanje ljutnje održava se raznim supresomim fantazijama o ljutnji. Osoba veruje da bi izražavanje ljutnje prouzrokovalo neke krajnje nepovoljne pos-ledice kao što su: da ispadne necivilizovana; da povredi drugu osobu i da se oseća krivom zbog toga; da povredi drugu osobu koja će nju, uzvratno, odbaciti ili još više povrediti ili, čak, fizički napasti; da izgubi kontrolu nad sobom i da drugog osakati ili ubije; itd.

Ljutnja i strah Zanimljivo je da se i strah i ljutnja doživljavaju u identičnom opštem kontekstu koji se naziva „ugroženost” (Cannon, 1915), ali se potpuno razlikuju u podkontekstu.223 Automatska i nesvesna obrada podataka o situaciji koja se završava konstatacijom „ugroženost”, praćena je is223„Ugroženost” je opšti kontekst za doživljavnje svih neprijatnih emocija. Podkontekst definiše određeni kvalitet neprijatne emocije.

255

tovremenom procenom odnosa snaga subjekta i izvora ugroženosti: ako subjekt proceni da je dovoljno jak i sposoban da se suprotstavi pojavi koja ga ugrožava, i ukoliko veruje da ima pravo da se brani, on reaguje ljutnjom i aktivnim prilažen-jem izvoru pretnje; ako subjekt proceni da nije dovoljno jak i sposoban da se suprotstavi pretnji ili da na to nema pravo, on reaguje strahom i reakcijom udaljavanja, odnosno be-žanjem od izvora ugrožavanja. Kada osoba nije sigurna da li je sposobna da se odbrani, tada postaje ambivalentna, istovremeno osećajući i strah i ljutnju. Zbog toga je ambivalentna osoba sklona da reaguje preterano agresivno ili, čak, destruktivno.

Ljutnja i mržnja Poistovećenje ljutnje i besa s mržnjom, odnosno agresivnosti s destruktivnošću, donelo je mnogo problema na raznim ravnima života. Ta dva osećanja suštinski se razlikuju, kako po svojoj strukturi, tako i po izražajnim oblicima, o čemu će biti više reči pri razmatranju osećanja mržnje.

Ljutnja i ljubav U odnosu ljubavi, koji je, po definiciji, odnos dva bića u njihovim totalitetima, praktično je nemoguće da dva bića budu bliska, a da ne uđu u konflikt i da, shodno tome, ne izraze ljutnju. Ljutnja u ljubavi je zahtev voljenom biću da promeni neko svoje ponašanje. Kada bi postojale dve osobe koje potpuno i idealno odgovaraju jedna drugoj, tek tada u njihovom odnosu ne bi bilo konflikta, pa ni ljutnje. Pošto idealni partner ne postoji, ljutnje i konflikata ima i u vezama u kojima je međusobna saglasnost partnera izuzetno visoka. Drugim rečima, zajednički život dve osobe koje se vole, a koje su nužno različite, nameće potrebu da konfliktom koreliraju svoje različite potrebe, želje i interese.224 Ljutnja, pa i bes, sasvim su prirodan i nužan deo odnosa ljubavi (za razliku od mržnje koja je negacija ljubavi), što je veoma važno shvatiti jer mnogi ljudi veruju da je ispoljavanje, bilo njihove, bilo partnerove ljutnje u odnosu ljubavi pouzdan znak da je ljubav prestala. Takve osobe pogrešno tumače ljutnju voljenog bića ili kao mržnju ili kao prezir

256

i odbacivanje. Sukob dva voljena bića može biti bazični, kad je ugrožena neka od njihovih osnovnih vrednosti, i periferni, kada ugrožene vrednosti nisu suštinske. Samo nerazrešeni bazični konflikti mogu voditi u raskid odnosa ljubavi. Što dve osobe imaju sličniji sistem vrednosti i sistem pogleda na svet, to je manja šansa za bazični sukob. Ono po čemu se razlikuju uspesni od neuspešnih odnosa ljubavi nije postojanje konflikata, već načini na koje ih par shvata, doživljava i razrešava.

Ljutnja i kultura U svakoj ljudskoj zajednici postoji svojevrsna društvena inhibicija agresivnosti i destruktivnosti, pa, samim tim, i osećanja iz kojih one proizlaze: ljutnje, zavisti, mržnje i prezira. Frojd je prvi ukazao na civilizacijsko potiskivanje agresivnosti i „agresivnih impulsa”, od strane socijalnih i kulturnih struktura.225 Opresija agresivnosti se više vrši na nivou ponašanja, jer nijedno ljudsko društvo nije uspelo da eliminiše konflikt u međuljudskim odnosima. Budući da je sukob potreba, želja i interesa nužan činilac svakog društva, opresija ljutnje vodi stvaranju sofisticiranijih, „civilizovani-jih”, indirektnijih i simboličkijih formi izražavanja ljutnje i besa. Izražavanje ljutnje, a u manjoj meri i osećanje ljutnje, povezano je sa socijalnim statusom i socijalnom moći pojedinca. Ljutnja se češće izražava prema ljudima čija je socijalna uloga „inferiornija” (podređeni), a daleko rede prema onima čiji je status superiorniji (nadređeni). To znači da oni koji se (ne) ljute uzimaju u obzir ne samo svoje pravo, već i svoju moć. U većini društava osećanje ljutnje i agresivno ponašanje su postali atribut muškosti. To znači daje u sistemu muških i ženskih uloga koje je propisala tradicionalna kultura, ljutnja postala deo muške uloge, dok je, istovremeno, isključena iz ženske uloge. Zbog toga, danas, u uslovima raspada tradicionalnih polnih uloga, ljutnja i agresivnost poprimaju vrednost simbola kojima oslobođene žene dokazuju svoju ravnopravnost s muškarcima.226 224Postoje odnosi ljubavi u kojima se ne manifestuje konflikt. Međutim, ne radi se o odsustvu konflikta, već o njegovom prigušivanju, tako da je on latentan. Takve su, na primer, patološke simbioze, u kojima se jedan partner uvek podređuje, a drugi je nadređen. Kada nastupi kriza odnosa, latentni sukob postaje manifestan, i to u veoma drastičnom obliku. 225Pojavu „dodatne kontrole koju rađaju specifične institucije dominacije” Markuze (Marcuse, 1955) naziva nadpotiskivanje ili nadrepresija, a Jervis (1976) je naziva opresija.

257

Ljutnja i bes u psihopatologiji Pacijenti imaju veoma često kontaminiranu predstavu o ljutnji u smislu da im nije jasna razlika izmađu ljutnje, prezira i mržnje. Potisnuta ljutnja je bitna za razumevanje nekih fobija i opsesivno-kompulzivnih neuroza. Osoba koja potiskuje sopstvenu agresivnost, pokušava da s njom izađe na kraj projektujući je i vezujući je za neke objekte u spoljašnjem svetu, koje, zatim, fobično izbegava. Ako osoba ima prisilnu ideju ili impuls s agresivnim sadržajem, ona se boji da bi sistem potiskivanja mogao da popusti i da ona sprovede u delo svoju supresomu fantaziju. Manifestacije ljutnje kod histrionične ličnosti 227 su sasvim u skladu s opštim stilom ponašanja takve ličnosti. Ljutnja se izražava dramatično, manipulativno, na javnim mestima i u vidu javnog skandala ili scene. Opsesivno-kompulzivne ličnosti koje su preokupirane osećanjem reda i pravde, mogu postati hronično ljute na svaki prestup ili prekršaj ustanovljenog poretka. Antisocijalne ličnosti reaguju besom na najmanju frustraciju ili iritaciju, a njihov bes, često, postaje mržnja. Eksplozivne ličnosti su dobile takav naziv upravo zbog povremenih i neobuzdanih izliva besa i mržnje. Pasivno-agresivne ličnosti ljutnju izražavaju indirektno, sabotažama i opstrukcijama. Paranoidna ličnost je preokupirana sumnjičenjem i traženjem skrivenih motiva drugih ljudi, i spremna je da reaguje ljutnjom i mržnjom kada joj se učini da je ugrožena. Narcisoidne ličnosti i granične ličnosti reaguju ljutnjom i besom na svaku kritiku koju doživljavaju pokušajem drugog da ih obezvredi. I ovde se, u većini slučajeva, radi o kontramržnji, a ne o ljutnji. Ostali poremećaji ličnosti uglavnom potiskuju osećanje ljutnje (pasivno-zavisne, shizoidne, afektivne i inhibovane ličnosti). Pretpostavlja se da neki psihosomatski poremećaji imaju u svojoj osnovi prigušivanje i potiskivanje ljutnje (astma, ulkus, ulcerozni kolitis, kožne alergije, itd.).

226Da ne bude nesporazuma, ne radi se o autentičnoj ljutnji, već o pretera-noj ljutnji i agresivnosti čija je funkcija „dokazivanje” jednakosti 227Ova struktura ličnosti se ranije nazivala histerična ličnost. Naziv je zamenjen u stručnoj literaturi zbog toga što je dobio negativnu vrednosnu konotaciju i zbog toga što se zasniva na prednaučnim koncepcijama (grč. histera, materica). Novi pojam dolazi od grč. histrion, glumac, a to mnogo bolje odsli-kava prirodu ove organizacije ličnosti.

258

Pravila za efikasno verbalno izražavanje ljutnje Kao što smo već istakli, nije svrha ljutnje da bude izražena, nego da utiče na promenu ponašanja druge osobe. U tom smislu možemo razlikovati neefikasno izražavanje ljutnje koje ne vodi promeni ponašanja druge osobe i koje, često, pogoršava konflikt pretvarajući ga u svađu, i efikasno izražavanje ljutnje koje daleko snažnije poziva drugu osobu da promeni svoje ponašanje. Sledećih šest principa mogu pomoći u uobličavanju učinkovite kritike. -Verbalna poruka uvek mora biti adresovana na ponašanje druge o obe, a ne na njeno biće (princip bihejvioralnosti);228 -Poruka mora biti jasno određena i razumljiva osobi kojoj je upućena (princip specifičnosti); -Pored ponašanja koje izaziva ljutnju, potrebno je označiti ono ponašanje u kojem drugi treba da se angažuje (princip preusmer vanja); -Svoje utiske i pretpostavke treba prikazati kao takve, a ne kao činjenice o ponašanju druge osobe (princip subjektivnosti). -Poruka treba da je dovoljno snažna da kod drugog izazove minima nu neprijatnost potrebnu za promenu ponašanja (princip minima nosti). Ukoliko je poruka preterano snažna, drugi će se naljutiti zbog nepravedno snažne poruke i malo je verovatno da će promeniti ponašanje. Kada je poruka preterano snažna, u konfliktu su dve o obe koje su obe opravdano ljute: prva zbog ponašanja one druge, a druga zbog preterane reakcije prve. Zbog toga je uvek dobro početi manje snažnom por kom, koja se, ukoliko nema efekta, uvek može pojačati. -Poruka, vremenski, treba da bude što bliža neprihvatljivom ponašanju {princip uvremenjenosti). To znači da su poruke, upućene neposredno nakon uočenog neprihvatljivog ponašanja, najdelo vomije. Zbog raznih socijalnih momenata, nakratko, nekada, reakciju treba odložiti, s tim da ona u sledi ubrzo, u pogodnoj prilici.229 228Poruka upućena biću, koju biće druge osobe definiše negativnom, sama po sebi isključuje mogućnost promene, jer se od bića ne može tražiti da bude drukčije od onog kakvo jeste. Prema tome, ove poruke su paradoksalne i naročito opasne kada se upućuju deci koju zbunjuju: „Misli, glupane!”. Naročito treba izbegavati uvrede kojima se etiketira biće druge osobe („Majmune”, „Idiote”, „Slone”, „Kretenu” itd.) koje nisu izraz ljutnje već prezira. 229 Nekada je trenutna reakcija neprihvatljiva iz drugih razloga. Izraziti ljutnju drugom pred grupom ljudi je veoma snažna poruka čime se može prekršiti princip minimalnosti. Imajući u vidu sve principe treba reagovati, ako ne odmah, onda Što pre.

259

PREZIR I ODBAČENOST Definicija: Prezir je osećanje koje subjekt oseća prema nekome koga procenjuje nedovoljno vrednim ljudskim bićem.

Struktura prezira Prezir je socijalno osećanje s ishodištem u vrednosnom sistemu određene kulture, subkulture, porodice ili pojedinca. Kada ne bi postojali vrednosni standardi, tada ni osećanje prezira ne bi bilo mogućno. Psihička funkcija osećanja prezira povezana je s održavanjem subjektovog vrednosnog sistema. Kada subjekt prezire drugoga zbog toga što je taj svojim postupcima pokazao da odbacuje određenu kulturnu vrednost, tada se radi o kulturnom preziru. Socijalna funkcija kulturnog prezira je održavanje vertikalnog društvenog poretka u odnosu na stepen pridržavanja kulturnih vrednosti. Kada subjekt koji prezire ne polazi od opštih kulturnih normi u negativnom ocenjivanju karaktera prezrene osobe, već od normi koje su zajedničke pripadnicima određene subkulture ili grupe, tada se radi o subkulturnom ili grupnom preziru. Savremena društva su heterogena tako da različite društvene grupe imaju suprotstavljene sisteme vrednosti: neko je prezren zato što krade, a neko zato što neće da krade. Prezir je jedno od osnovnih sredstava socijalizacije jer sadrži pretnju da će pojedinac, koji ne usvoji minimum kulturnih ili subkultumih vrednosti, biti odbačen i izlučen iz zajednice ili grupe. U tom smislu, socijalna funkcija prezira je očuvanje vrednosne matrice određene kulture ili zajedince. Kada subjekt prezire drugoga zbog toga što je ovaj inferioran u odnosu na neku subjektovu privatnu vrednost, koja nije prihvaćena kao vrednost datog društva ili neke grupe, tada se radi o idiosinkratskom preziru. Funkcija idiosinkratskog prezira je uređenje intimnog subjektovog sveta jer njemu neprihvatljive osobe ostaju izvan njegovog intimnog socijalnog sveta. Prezir je osećanje koje je uvek usmereno prema nekoj osobi ili grupi ljudi, a nikada prema predmetima ili životinjama. Prezir je usmeren prema totalitetu bića osobe koja je objekt prezira, a ne ka određenim oblicima ponašanja kao što je to u slučaju ljutnje i besa. To znači da subjekt na osnovu ponašanja objekta procenjuje objekta kao osobu koja je, po svojoj suštini ili prirodi, nedovoljno vredna ili, čak, bezvredna. Sub-

260

jektova predstava o osobi koja je objekt prezira nedovoljno je čovečna jer ne ispunjava nekakav minimum ljudskih vrednosti, što znači da se radi o dehu-manizovanoj predstavi. Onaj koji prezire, tim činom, sebe stavlja na kulturno ispravnu stranu one vrednosti na osnovu koje prezire. Iako je prezir uvek usmeren prema biću druge osobe, on može biti usmeren samo na neke elemente bića, na karakterne crte druge osobe, i tada je u pitanju parcijalni prezir, ili on može biti usmeren prema celokupnom biću druge osobe kada je reč o totalnom preziru. Kada neko svojim sistematičnim postupcima pokaže da se ne pridržava neke vrednosti, tako da drugi na osnovu njegovog ponašanja zaključe da je on, po svojoj prirodi i suštini, nedostojno biće, tada ga uslovno preziru. Kada je neko prezren bez obzira na to šta je uradio ili šta nije uradio, jer subjekt prezira veruje da je drugi apriori bezvre-dan po svom poreklu, rasi, polu, ili drugim osobinama, u pitanju je bezuslovni prezir. Prezir može biti upućen nekom drugom, ah subjekt može osećati i prezir prema samom sebi, odnosno, samoprezir. U pitanju je samoosećajni sklop samoprezir-inferior-nost. Kako je samoprezir od izuzetne važnosti za razumevanje psihopatologije, o njemu će biti reči u posebnom poglavlju. Dovoljno je napomenuti da samoprezir nastaje intemalizacijom stvarnog ili fantaziranog prezira roditeljskih figura ili autoriteta, da on naknadno, putem ekstemalizacije, može biti manifestovan kao prezir prema drugim osobama.

Osećanja odbačenosti i neprihvaćenosti Kada osoba koja je subjekt oseća prezir prema osobi koja je objekt možemo se zapitati šta oseća osoba koja je objekt prezira, odnosno kakvo je osećanje komplementarno osećanju prezira. Kada prezreni objekt doživljava prezirući subjekt kao autoritet, tada je neminovno da će se veoma neprijatno osećati zbog toga što ga neko ko mu je važan ocenjuje nedovoljno vrednim ljudskim bićem. U zavisnosti od prethodnog odnosa između subjekta i objekta, objekt može osetiti osećanje neprihvaćenosti ili osećanje odbačenosti. Kada prethodno nije postojao odnos između subjekta i objekta, a objekt želi da uspostavi simpatijski odnos sa subjektom, odnosno želi da bude prihvaćen, tada će na subjektov prezir najverovatnije reagovati

261

osećanjem neprihvaćenosti. Kada je prethodno postojao simpatijski odnos (poštovanje, ljubav, naklonost, korektnost itd.), subjektov prezir objekt doživljava kao isključenje iz odnosa, tako da će, najverovatnije, osećati osećanje odbačenosti. Iako su neprihvaćenost i odbačenost osećanja komplementarna preziru, osoba ih može osećati i kada je drugi ne prezire. Osećanje odbačenosti je povezano s dečjim osećanjem separacionog straha. Kada se dete boji da bi moglo ostati samo bilo zbog toga što bi se nešto moglo desiti roditelju, bilo zbog toga što bi ono moglo da se izgubi ili da ga neko ukrade, tada se govori o pravom strahu od separacije. Međutim, kada dete počne da shvata da bi moglo biti napušteno zbog toga što nije dovoljno dobro ili poslušno, tada se separacioni strah strukturira u strah od odbacivanja, odnosno u strah od nevoljenja i prezira, a ovaj je veoma blizak osećanjima odbačenosti i srama. Kada dete zaista bude odbačeno ili poveruje da će biti odbačeno, tada reaguje infantilnim osećanjem odbačenosti. Karakteristika tog osećanja jeste da dete veruje da je ono krivo što je odbačeno jer nije dovoljno dobro đa bi bilo prihvaćeno. Razvojnim zadatkom dete treba da nauči da odvoji osećanja odbačenosti i neprihvaćenosti od osećanja lične vrednosti. Sve dok to ne usvoji, dete izjednačava prihvaćenost i ličnu vrednost, odnosno neprihvaćenost i ličnu bezvrednost. Ono razmišlja: „Ako sam prihvaćen ja vredim, a ako me ne prihvate ja ne vredim.” Kada dete razdvoji ta dva pojma i shvati da ono vredi bez obzira da li ga neko drugi, pojedinac ili grupa, prihvata ili ne, biće sposobno da oseti odraslo osećanje odbačenosti. Osećanja neprihvaćenosti i odbačenosti deo su normalnog spektra emocionalnih reakcija. Normalno je doživeti neprihvaćenost i ođbačenost jer ta osećanja strukturiraju granice socijalnog Ja, međutim, kada je dete, u velikoj meri, neprihvaćeno, odbačeno ili pod stalnom pretnjom odbacivanja, ono tada intemalizuje prezir autoriteta, tako da se ispod osećanja odbačenosti nalazi osećanje inferiornosti ili bezvrednosti.

Bihejvioralni obrasci - odbacivanje i ponižavanje Odbacivanje. Subjekt prezira uvek ne prihvata ili odbacuje osobu

262

koja je objekt prezira. Kada se prezrena osoba ne prihvata u odnos ili u grupu tada je reč o nepr i hvatanju, a kada je prezrena osoba prethodno bila u odnosu ili u grupi pa se naknadno isključuje, tada je u pitanju odbacivanje. Nekada je odbacivanje fizičko, kod fizičkog odstranjivanja iz grupe ili kod izbacivanja iz neke organizacije, a nekada je simboličko. U susretu s prezrenom osobom subjekt prezira je ignoriše, pravi se kao da je ne vidi, kao da ona ne postoji ili se dostojanstveno povlači iz nedostojnog društva.230 Zbog toga, pored fizičkog odbacivanja, možemo govoriti i o socijalnom, psihološkom i emocionalnom odbacivanju. Ponižavanje. Kada osoba koja je objekt prezira svojim ponašanjem pokazuje da ne prihvata takvu definicju sebe, tada osoba koja je subjekt prezira može postati verbalno i fizički nasilna. Takvo ponašanje ima za cilj da na silu natera drugoga da prihvati i da prizna da je manje vredno i kulturno niže biće. Zbog toga se takvo ponašanje naziva ponižavanje (učiniti nižim od sebe).231 Drugim rečima, po-nižava se da bi drugi pristao da postane ponizan. Verbalno ponižavanje uvek ima istu strukturu: drugi se opisuje ili etiketira kao nedovoljno vredno ljudsko biće. Ključni pojam u verbalnom ponižavanju je uvreda. U pitanju je etiketa kojom se pogrdno definiše suština drugog bića. Uvrede su imenice kojima se dehumanizuje drugi. Uvrede se mogu sistematizovati u tri velike klase: huma-noidne, reifikatome i animalne. U prvu klasu spadaju reči koje označuju da se radi o osobi sa izgledom čoveka ali s bitnim telesnim (npr.: „kepec”, „ćopavi”, „ćoravi” itd.), intelektualnim (npr.: „debil”, „glupan”, „idiot”, „moron”, „luđak” itd.) ili moralnim nedostatkom (npr.: „kurva”, „peder”, „smrdljivko”, „pokvarenjak”, „lopov” itd.). U drugu klasu spadaju reci kojima se prezrena osoba označava kao neki predmet: „đubre”, „govno”, „smrad”, „šljam” itd. U treću grupu spadaju reči kojim se prezrena osoba označava kao domaća ili, preciznije, kao bezopasna životinja: „koza”, ,,krava”, „ćurka”, „svinja”, „konj”, „magarac”, „majmun”, „k-okoška”, „crv”, „slon”, „žirafa”, „patka”, „guska”, „tvor” itd.232 U kompleksnije verbalne oblike ponižavanja spadaju pored ruganja, podsmevanja i ismevanja još 230Na ovu funkciju ukazuje etimologija reći prezir: koren zir, kao i koreni zor L tur ukazuju na gledanje, viđenje, pa su uporedivi glagoli nadzirati i prezirati. Prema tome, prezirati je značilo previđati, nevideti, odbijati da se neko gleda, što upućuje na osnovno izražavanje osećanja prezira. Isto je u reči ignori-sanje: lat. ignorare, ne znati, praviti se da se ne zna itd. 231Slično značenje poput ponižavanja imaju: potcenjivanje, manje ceniti od stvarne vrednosti ili od sebe; obezvređivanje, učiniti bezvrednim; nipodaštavanje; omalovažavanje, učiniti manje važnim; degradiranje (lat. degradare), umanjenje stepena društvene važnosti; diskvalifikovanje (lat. dis, loš; qualis, kakav; facere, učiniti) itd.

263

i ironisanje, cinizam i sarkazam. Svaka kultura definiše i neke prepoznatljive oblike neverbalnog ponižavanja u koje spadaju pokazivanje izbačenog jezika, stiskanje nozdrva prstima kao znak da drugi smrdi, pokazivanje gole guzice, kao i čitav niz znakova rukom i prstima. Izraz gađenja spada u univerzalne neverbalne znakove izražavanja prezira. Verovatno je najslabiji ritualizovani oblik fizičkog ponižavanja pljuvanje.233 Kontaminiranje drugog svojim teles-nim izlučevinama, u većini kultura ima značenje fizičkog ponižavanja. Šamar ili udarac rukavicom takođe može biti ritualni oblik fizičkog ponižavanja. U takve postupke još spadaju skidanje do gola na javnom mestu, šišanje do glave, gađanje jajima i trulim voćem, mazanje katranom i perjem itd. Dovoljno je podsetiti se srednjovekovne institucije „stub srama”. Kada subjekt prezira ima apsolutnu fizičku moć i kontrolu nad osobom koja je objekt prezira; nastupa tortura u kojoj dominiraju drastični oblici fizičkog ponižavanja, zavisni od mašte mučitelja, a koji, prema pravilu, uključuju seksualna iživljavanja.

Prezir kao transakcija Pokazati nekome, na direktan ili indirektan način, da je objekt prezira, moćna je psihološka poruka kojom mu se stavlja do znanja da je kulturno niže biće, čime se implicira da je onaj koji prezire kulturno superiornije biće. Zbog toga izražavanje prezira sadrži implicitno đefinisanje nejednakih socijalnih i vrednosnih statusa subjekta i objekta. Kod komplementarih transakcija, odnosno kada su subjekt i objekt saglasni da je objekt manje vredna osoba, prezir subjekta je praćen osećanjem odbačenosti (ili neprihvaćenosti) objekta. Na najmanji znak prezira, osoba koja je objekt prezira jasno pokazuje socijalno prepoznatljive znake poniznosti i podređenosti, znake stida i povlačenja. Ovakvo ponašanje obe strane podseća na komplementarne rituale dominacije i submisivnosti koji se opažaju kod životinja koje žive u zajednici (psi, majmuni itd.).234 Izražavanjem prezira osoba koja je subjekt predlaže osobi koja je 232Karakteristično je da se za reči kojima se dehumanizuje iz prezira koriste domaće i bezopasne divlje životinje, dok dehumanizaciju iz osećanja mržnje karakteriše označavanje drugog kao opasne divlje životinje: zver, vuk, zmija, škorpija, besni pas, hijena, šaka I itd. 233Izraz „pljuvanje” se koristi i u prenesenom značenju u smislu da je neko ili nešto bilo izloženo verbalnom obezvređivanju.

264

objekt definiciju njihovog odnosa kao odnos jednog vrednosno superiornog i jednog vrednosno inferiornog bića. Dok u komplementarnim transakcijama drugi prihvata takvu definiciju i postaje ili ponizan ili odbačen, postoje dva tipa transakcija u kojima se drugi suprotstavlja i odbacuje takvu definiciju zajedničkog odnosa. U simetričnim transakcijama druga osoba, na upućene znake prezira, reaguje istim takvim ili još snažnijim znacima prezira. Tako nastupa borba dve osobe za superiornu poziciju u odnosu (eskalacija međusobnog ponižavanja). Drugi tip transakcija su one u kojima osoba koja je objekt prezira ne primećuje znake prezira tako da se ponaša kao jednakovredna s osobom koja je subjekt prezira. U oba tipa nekomplementamih transakcija subjekt pojačava signale prezira sve do pojave ponašanja ponižavanja kao najsnažnijeg oblika zahteva pri postavljanju jedne osobe u vrednosno superiorniji, a druge u inferiorniji položaj. Osoba koja je objekt prezira i poniženja takve postupke često doživljava kao čin zle osobe, tako da je česta reakcija na ponižavanje osećanje mržnje. Eventualni čin mržnje od strane objekta prezira često vodi tome da subjekt prezira postaje subjekt mržnje. To je jedan od načina kako odnos prezira prelazi u odnos mržnje. Strukturu ovog odnosa nalazimo kako kod prostačkih ponižavanja, tako i kod sofisticiranih i ritualizovanih dvoboja na život i smrt zbog ukaljane časti. Pokazivanje prezira prema drugoj osobi treba shvatiti i kao indirektnu transakciju, odnosno kao poruku upućenu nekom trećem. Poznato je da prisustvo treće osobe ili grupe doprinosi zaoštravanju ponašanja ponižavanja, jer se treći shvata kao svedok ili kao sudija kome treba pokazati i dokazati superiornost subjekta i inferiornost objekta.

Adekvatan prezir Kao svako osećanje, tako i prezir može biti sasvim adekvatna emocija. Kada neko svojim postupcima pokaže da neka visoka kulturna vrednost nije i njegova lična vrednost, tada postaje kandidat za objekat kulturnog prezira. U zavisnosti od konteksta, nekada je u redu prezirati bez pre234Treba razlikovati zdravo podređivanje od poniznosti. Društvena vertikala i život u zajednici ili u organizaciji pođrazumeva zdrav odnos kako prema onima koji su „više”, tako i prema onima koji su „niži”.

265

thodnog zahteva za promenu ponašanja, a nekada tek kada drugi odbije da promeni svoj stav i ponašanje.235 Kada je reč o idiosinkratskom preziru, tada je teško utvrditi njegovu adekvatnost samo na osnovu toga koju subjektovu vrednosti negira objekt, tako da je osnovni kriterijum socijalna prihvatljivost načina na koji se prezir izražava. Sposobnost da se drugi prezre i odbaci, svakako, spada u opis autonomne, mentalno zdrave ličnosti. Mentalno zdravlje podrazumeva i prihvatanje osećanja odbačenosti. Normalno je da nas ne mogu svi voleti, poštovati i prihvatiti, i da će nas neko prezreti i odbiti da nas prihvati ili odbaciti iako mi to ne zaslužujemo. Netolerisanje sopstve-nog osećanja odbačenosti vodi u snažnu patnju i u razne igre dokazivanja ili obezvređivanja onoga ko je odbacio. Adekvatan prezir je povezan s uređenjem subjektovog intimnog socijalnog sveta. Dok subjekt teži da u svoj intimni krug uključi one ljude koje smatra vrednim i prema kojima oseća poštovanje i ljubav, ljude koje smatra nedovoljno vrednim ili bezvrednim - prema kojima oseća prezir -drži daleko izvan intimnog kruga ili ih iz njega izbacuje. Adekvatnost prezira smo razmatrali u odnosu na odrasle osobe koje su odgovorne za svoje ponašanje, a ne u odnosu prema deci. Zločin je prezirati dete!236 Razlog za ovakav stav nije samo u tome što dete, po definiciji, ne može biti odgovorno za svoja ponašanja na način na koji su odrasli odgovorni, već i u tome što su detetova ponašanja lako promenljiva. Dehumanizovana predstava o nekom konkretnom detetu, ma kakvo bilo njegovo ponašanje, zatvara mogućnost promene jer nosilac predstave veruje da je to dete loše po svojoj prirodi. Zbog toga je prezir upućen detetu flagrantno kršenje detetovih minimalnih ljudskih prava i, kao što ćemo videti u poglavlju o samopreziru, jedan od osnovnih kreatora teže psihopatologije.

Iznuđivanje prezirom Veoma je čest mehanizam iznuđivanja nekog određenog ponašanja 235Uverenje da prezir može biti adekvatno osećanje, na prvi pogled, je u kontradikciji sa uverenjem da se ljudi, ma koliko bili loši i pokvareni, mogu promeniti i postati osobe od ugleda i poštovanja. Postoje pojedinci koji ne žele da se promene iako je to mogućno i koji, uprkos brojnim Šansama koje im se nude, odbijaju da se promene. Takvi pojedinci mogu postati objektima adekvatnog prezira. Kazna doživotnog zatvora je institut koji sadrži strukturu prezira kao što je to nekada sadržavala kazna proterivanja iz države. 236Parafraziramo Komarda Lorenca koji je rekao: „...zločin je ismejvati dete” (Lorenz, 1963, str. 215).

266

druge osobe putem odbacivanja ili pretnje odbacivanjem. Osnovna poruka pretnje odbacivanjem je: „Odbaciću te ukoliko ne uradiš kako ja želim ili ne budeš kakav ja želim’9, a ukoliko druga osoba ne uvaži pretnju, tada, zaista, odbacivanje i usledi: „Ti za mene ne postojiš sve dok ne uradiš onako kako ja želim.” Ova logika stoji iza nekih oblika „pasivneagresivnosti”, hladnog distanciranja i ignorisanja. Iznuđivanje prezirom može biti samo jedan mehanizam kojim se osoba služi u nekim situacijama ili prema nekim ljudima, ali može biti i glavna strategija osobe u njenom odnosu prema svetu socijalnih objekata. U ovom poslednjem slučaju radi se o značajno poremećenim ličnostima koje žive u svom svetu u kome nema ljubavi i poštovanja. Opisani transakcioni obrazac se strukturira u detinjstvu. Jedan od načina na koji obrazac nastaje je sindrom razmaženog deteta: dete uporno ignoriše roditelja koji mu nije ispunio neku želju sve dok mu, na kraju, roditelj ne ispuni tu želju.237 Drugi načini su identifikacija s roditeljem koji i sam iznuđuje prezirom, kao i kroz ekstemalizaciju samoprezira, o čemu će kasnije biti reči. Iznuđivanje prezirom i odbacivanjem je posebno štetno i patogeno kad se koristi kao mehanizam za vaspitanje dece. Pretnja odbacivanjem i stvarno ili simboličko odbacivanje pokreću u detetu separacioni užas, tako da dete, mo-tivisano borbom za preživljavanje, prihvata ponašanje koje roditelji od njega zahtevaju. Ti mahanizmi čine da je pretnja odbacivanjem veoma „efikasno” sredstvo vaspitanja i socijalizacije, ali ona ostavlja štetne posledice u strukturi detetove ličnosti. Pošto prezir, po definiciji, isključuje postojanje ljubavi, dete počinje da shvata da ga roditelj koji iznuđuje prezirom ne voli ili da ga nedovoljno voli. Neka deca reaguju tako što postaju preterano socijalizovana, što odustaju od svojih želja i usvajaju roditeljske želje samo da ne bi bila odbačena i prepuštena sama sebi, kao i što roditeljski prezir intemalizuju kao samoprezir. To kasnije u životu stvara ozbiljne emocionalne probleme. Neka deca reaguju tako što se mire s činjenicom da ih roditelji ne vole, što vodi kidanju afektivnih veza i poremećaju u socijalizaciji deteta i uvodi u rano asocijalno ili antisocijalno ponašanje. Na ovom mestu je potrebno istaći da neki roditelji ne prave dovoljnu raziku između prezira i ljutnje, posebno na nivou izražavanja, tako da se, kada se, u stvarnosti ljute ponašaju kao da preziru, jer odbacuju svoje dete. Takvo ponašanje 237Razmažena deca iznuđuju i osećanjem tuge. Dete koje iznuđuje tugom šalje poruku: „Ti me ne voliš jer mi ne ispunjavaš želju”, a dete koje iznuđuje prezirom šalje poruku: „Ja te ne volim jer mi ne ispunjavaš želju”.

267

dete doživljava stvarnim prezirom i oseća se nevoljenim i odbačenim. Ono će biti zbunjeno jer će u pojedinim situacijama od roditelja primati signale prezira, a u drugim signale ljubavi. Međutim, to dete je, ipak, u prednosti u odnosu na dete koje roditelj stvarno prezire, ne voli i bezuslovno odbacuje šaljući ga u dom ili izbacujući ga na ulicu, ili ga se, pak, staromodno, javno odriče putem novina. Neke osobe koje preterano često i preterano snažno preziru druge od toga imaju izvesnu psihičku i socijalnu dobit. Možda su najbolji primer pubertetlije i adolescenti koji preziru svoje vršnjake - pubertetski prezir. Motiv takvog ponašanja, pored već opisanog iznuđivanja, jeste nesigurnost u sopstvenu socijalnu ulogu i status u grupi. Socijalna dobit je u tome što izbegavaju da postanu objekt prezira značajnih osoba u grupi vršnjaka. Zbog implicitne socijalne superiornosti onoga koji prezire, adolescenti preziru prvi da ne bi bili prezreni, odbacuju prvi da ne bi bili odbačeni, potcenjuju druge prvi da drugi ne bi potcenili njih. Psihička dobit od ovakvog obrasca ponašanja je izbegavanje osećanja neprihvaćenosti, odbačenosti, stida, samoprezira i inferiornosti. Kod osoba koje često preziru neretko možemo utvrditi da se iza njihovog neadekvatnog prezira krije osećanje samoprezira i inferiornosti. U pitanju je odbrambeni mehanizam kojim one postižu određene unutrašnje i spoljašnje dobiti jer umesto da prezir usmeravaju ka samima sebi one ga ekstemalizuju ka drugim ljudima.

Ljudi koji nikada ne preziru Prezir je osećanje koje, slično kao i mržnja, vodi slabljenju kohezivnih veza unutar neke društvene zajednice, zbog čega je prezir zabranjeno osećanje u mnogim ideologijama i religijama. Pošto prezir ima notu konačnosti, jer je zasnovan na stavu da je prezrena osoba definitivno bez-vredna i da se to ne može promeniti, prezir isključuje mogućnost popravljanja osobe koja je objekt prezira. Stoga se, pri takvom pogledu na svet, nuđi supstitucija prezira osećanjima ljubavi ili, bar, sažaljenja i opraštanja. Osobe koje nikada ne preziru i koje nikada ne odbacuju to čine iz dva glavna razloga: ili polaze od ideološke pretpostavke da su svi ljudi, bez obzira kako se ponašali i šta učinili, dobri i vredni, ili zbog toga što tuđe vrednosne i moralne nedostatke tumače kao svoje nedostatke. U ovom

268

poslednjem slučaju se radi o ljudima koji sebe preziru i koji se osećaju bezvrednim i odbačenim i koji veruju da nemaju prava da drugog prezru i odbace. Radi se, dakle, o osobama s kompleksom inferiornosti koji je rezultat samoprezira. Ove osobe se prepoznaju po tome Što se stalno trude da drugim ljudima ugode i ispune pretpostavljene ili stvarne želje, jer veruju da su toliko bezvredne da je to jedini način da ih drugi prihvate, a ne odbace. U konfliktnim situacijama ove osobe se povlače jer su uverene da će biti odbačene, a u situacijama kada ih neko tretira na takav način da taj drugi zaslužuje, prema mišljenju socijalne okoline, da bude prezren, ove osobe njegovo ponašanje tumače kao normalnu reakciju na njihovu sopstvenu bezvrednost.

Prezir i gađenje Osećanje prezira i osećanje gađenja pokazuju jake strukturne sličnosti, što je, verovatno, navelo mnoge autore da prezir pogrešno shvate kao oblik gađenja. Ono što je gađenje u svetu predmeta, to je prezir u socijalnom svetu. Više o distinkciji ta dva pojma razmatramo u poglavlju o gađenju.

Prezir i ljutnja Dok je prezir uvek usmeren ka biću neke osobe, ljutnja je uvek usmerena na ponašanje osobe. Pošto je ljubav, isto kao i prezir, odnos prema biću voljene osobe, prezir i ljubav se međusobno isključuju. Ljutnja ne isključuje ljubav: ljutimo se na voljenu osobu jer zahtevamo da promeni neko svoje neprihvatljivo ponašanje. Veoma je važno shvatiti tu razliku jer mnogi ljudi veruju da je ljutnja isto što i odbacivanje, nevoljenje, odnosno prezir, pa se ili bore sa sobom kako ne bi izrazili ljutnju i time druge odbacili, ili kada se naljute to čine odbacivanjem i ponižavanjem drugih, ili kada se neko naljuti na njih to doživljavaju kao ponižavanje i odbacivanje.

Prezir i poštovanje Poštovanje je, isto kao i prezir, odnos prema biću neke osobe. Poštovanje se oseća prema onome ko ima neke kvalitete koje subjekt

269

poštovanja izuzetno ceni. Zbog toga se poštovanje i prezir međusobno isključuju (osim u slučaju parcijalnog prezira, kada neko prezire samo neke osobine drugog, dok može poštovati neke druge osobine). U odnosu na društvenu vrednosnu vertikalu, subjekt poštuje one koji su na istom nivou ili iznad njega, dok prezire one koji su na samom dnu.

Prezir i mržnja Dok se prezire biće za koje se veruje da je bezvredno (loš objekt), mrzi se biće za koje se veruje da je zlo (zao objekt). Suštinska razlika između prezira i mržnje, a iz koje proističu i ostale razlike, jeste u distinkciji između lošeg i zlog. Međutim, bitna spona između prezira i mržnje jeste u tome što je u oba slučaja predstava o drugoj osobi dehu-manizovana. Za subjekt prezira osoba koja je objekt prezira nije ravnopravno ljudsko biće. Ona je čovek manje vrednosti koji zbog toga ima manja prava. Upravo sadržaj uvreda ukazuje da se drugome pripisuje da je nekulturna životinja koja samo svojim oblikom podseća na čoveka. Drugim rečima, prezirati drugo biće znači početi negirati njegovu ljudskost, a to znači pokrenuti proces dehumanizacije predstave o drugom. Ukoliko drugi odbije da prihvati poziciju inferiornosti, na scenu stupa nasilje u obliku ponižavanja, Što prezir potpuno približava granici mržnje i destruktivnog nasilja. Gledano iz aspekta socijalne psihologije, moglo bi se reći da je kolektivni prezir predvorje kolektivne mržnje. Zbog toga tvorci rasnih teorija i drugih dehumanizovanih ideologija prvo uveravaju svoju grupu da su pripadnici druge grupe životinje, a tek kada im to, u dovoljnoj meri, pođe za rukom, počinju da uveravaju da su oni drugi opasne životinje, zveri koje kuju zaveru, čime stvaraju uslove za mržnju. U međuljudskim odnosima prezir lako prelazi u mržnju. Dok objekt prezira samo simbolički i moralno ugrožava subjekt, objekt mržnje ga ugrožava faktički. Dok je pasivno odbacivanje i ignorisanje simboličko nasilje, aktivno odbacivanje, izbacivanje i ponižavanje su faktička nasilja koja mogu uticati na osobu koja je objekt ponižavanja da subjekt ponižavanja doživi zlim, i da ga, sledstveno tome, zamrzi. Eventualna reakcija objekta, koja predstavlja akt mržnje, na subjekt ponižavanja utiče tako da on postaje subjekt mržnje. Tako, na primer, iz prezira, a ponižavanjem, nastaje obostrana mržnja, omraza. Osobe za koje je mržnja zabranjeno i neprihvatljivo osećanje, često

270

mržnju supstituišu prezirom. Kada bi trebalo da mrze, one preziru i odbacuju.

Socijalna psihologija prezira Sa aspekta socijalne psihologije prezir je značajno osećanje jer je njegova socijalna funkcija očuvanje matrice kulturnih vrednosti određenog društva. Poštovanje i prezir su dva osnovna osećanja koja definišu socijalnu vertikalu određenog društva. Socijalizacija dece se odvija upravo putem prikrivene pretnje odbacivanjem, a odrasli koji prekrše kulturne vrednosti zaista se odbacuju. U pitanju je unu-tarkulturni prezir, upućen pojedinim pripadnicima iste kulture kojoj pripadaju i oni koji preziru. Ovaj društveni mehanizam kojim se definišu i izoluju „otpadnici” efektan je sve dok se marginalizovani pojedinci ne udruže i ne formiraju svoju kontrakulturu ili subkulturu koja egzistira u da-tom društvu. Tada stigmatizacija i odbacivanje koji bi trebalo da pojačaju društvenu koheziju vode slabljenju kohezije i sve većem udaljavanju dve grupe unutar istog društva. Sasvim je druga stvar s međukulturnim prezirom, s prezirom koji osećaju članovi jedne kulture prema pripadnicima druge kulturne zajednice. I ovde je funkcija prezira konzervativna jer štiti kulturne vrednosne matrice jedne kulture od stranih vrednosti druge kulture. Međutim, na konkretnom interpersonalnom nivou prezir je neadekvatan jer unapred dehumanizuje pripadnike drugog kulturnog kruga. Neprihvatanje, odbacivanje i ponižavanje postaju izvor ljudske patnje. Međukultumi prezir je u osnovi ultranacionalis-tičkih, šovinističkih, rasističkih i drugih dehumanizujućih idelologija.

Prezir u psihopatologiji Prezir možemo svrstati, pored mržnje, u psihopatogene emocije jer ukoliko takva osećanja prema detetu usmere njemu značajni drugi, stvaraju se uslovi da se u kasnijem životu razvije neki oblik psihopatologije. Osobe koje često preziru tako da se može govoriti o preziru kao crti ličnosti, nazivamo arogantnima, prepotentnima, uobraženima, naduvanima itd. U osnovi se radi o osobama koje imaju precenjenu sliku o

271

sebi, a potcenjivačku sliku o drugim ljudima. U „čistom” obliku prezir je bitan deo narcisoidnog poremećaja ličnosti. Prezir koji se pojavljuje u brojnim drugim psihopatološkim entitetima nije „čist” prezir, već je u pitanju, po našem uverenju, ekster-nalizovani samoprezir. Zbog toga tu problematiku razmatramo u poglavlju o samopreziru i inferiornosti.

SAMOPREZIR, INFERIORNOST I BEZVREDNOST Definicije: Subjekt oseća samoprezir onda kada se distancira od samog sebe i kada sebe procenjuje kao biće koje ne poseduje neke minimalne ljudske kvalitete. Subjekt oseća inferiornost kada je uveren da je biće bez nekih nužno potrebnih ljudskih vrednosti. Subjekt oseća bezvrednost kada je uveren da je bez ikakvih ljudskih vrednosti. Samoprezir, inferiornost i bezvrednost su osećanja koja su, pored samomržnje, ključna za razumevanje većeg dela poremećaja koje ubrajamo u „težu” psihopatologiju. Psihoterapeut koji nije ovladao osnovnim pojmovima i mehanizmima koji učestvuju u ovim osećanjima neće moći ra-zumeti psihoze, depresije i poremećaje ličnosti. Ta osećanja je teško razumeti i zbog toga što to nisu univerzalna ljudska osećanja poput straha, tuge, ljutnje ili ljubavi: samoprezir i inferiornost ili bezvrednost mogu osetiti samo oni ljudi koji imaju izgrađene one psihičke strukture koje su nužne za ova osećanja. Pa čak i onda kada procenjivač takođe ima u svom iskustvu osećanje samoprezira i inferiornosti, njemu će biti teško da se identifikuje i da empatički oseti izuzetno snažan intenzitet afekta bezvrednosti koji oseća depresivna ili psihotična osoba. Razlog tome je što su ta doživljavanja izvan normalnog raspona ljudskog afektivnog iskustva. Ne samo da su samoprezir, inferiornost i bezvrednost po svom nastanku socijalna osećanja, već ništa slično ne nalazimo ni u životinjskom svetu, tako da možemo tvrditi da je reč o specifično ljudskim emocijama. Ta osećanja ne samo da nemaju nikakvu evolutivnu ili adaptivnu funkciju, već su glavni izvor ljudske patnje i patologije. U tom smislu, o

272

njima možemo govoriti kao o socijalno perverznim emocijama, odnosno o emocijama u kojima se kristališu negativni uticaji i zastranjivanja civilizacije, kulture i ljudskog društva. Kao što ćemo videti kasnije, što je neka zajednica „civilizacijski” razvijenija i usmerenija na postignuća, to su ova osećanja prisutnija među članovima te zajednice.

Sklop samoprezir-inferiornost Kao kod svakog osećanja koje subjekt može osećati prema samom sebi, tako i kod samoprezira postoje dva dela ličnosti ili dve psihičke strukture: deo koji prezire i deo koji je prezren, odnosno deo koji se oseća manje vrednim ili bezvrednim. Osećanje semoprezira se javlja onda kada subjekt procenjuje sebe da je kao biće, po svojoj prirodi i karakteru nedovoljno vredan ili bezvredan u odnosu na neke standarde koje bi želeo da ostvari. Deo ličnosti koji je subjekt prezira oseća prezir, a deo ličnosti koji je objekt prezira oseća osećanje nedovoljne vrednosti ili osećanje bezvrednosti. Radi se, dakle, o samoosećajnom sklopu samoprezir-inferiomost ili samoprezir-bezvrednost. Samoprezir i inferiornost se retko osećaju istovremeno: subjekt obično oseća samo jedno od ova dva osećanja ili, rede, subjekt ih oseća naizmenično u zavisnosti od toga koji je deo ličnosti aktivan u datom trenutku. Kada je self, doživljaj sebe, u onom delu ličnosti koja prezire, osoba je svesna svog osećanja samoprezira, ali ne i osećanja nevred-nosti. Kada se self nalazi u onom delu ličnosti koji je objekt samoprezira, osoba je svesna osećanja nevrednosti bez osećanja samoprezira. Zbog toga je važno da psihoterapeut zna da, kada osoba doživljava jedno od ovih osećanja, postoji i onaj drugi deo koji nije osvešćen. Poseban problem se javlja kada je struktura samoprezira aktivna na nesvesnom nivou pa osoba ne oseća, ni samoprezir, ni inferiornost, već se struktura ispoljava indirektnim i simboličkim oblicima ponašanja.

Inferiornost i bezvrednost Iako se i osećanje niže vrednosti i osećanje bezvrednosti javljaju kao reakcija na samoprezir, između njih postoji iz-vesna razlika. Osećanje niže vrednosti ili osećanje inferiornosti označava da se subjekt oseća manje vrednim od drugih, da je niži po vrednosti od drugih.238 To 238Lat inferior, donji, niži; slabiji, lošiji po vrednosti; potčinjen, podređen.

273

podrazumeva da je subjekt svestan nekih svojih vrednosti, ali da istovremeno smatra da te vrednosti nisu dovoljne ili da je nedovoljno vređan samo u nekim aspektima, dok je u drugim aspektima svestan svoje vrednosti. S druge strane, subjekt koji oseća bezvrednost kod sebe ne vidi nikakvu vrednost, smatra da je potpuno bezvre-dan. U tom smislu je osećanje bezvrednosti mnogo veći poremećaj u odnosu bića prema samome sebi nego što je to osećanje inferiornosti. Doživljavanje osećanja bezvrednosti je uvek svojevrsna egzistencijalna kriza jer je biće koje se oseća bezvrednim izgubilo uporište u samom sebi. Zbog toga je osećanje bezvrednosti - koje se često doživljava i kao osećanje praznine - kliničko stanje. Osećanje bezvrednosti se često nalazi u korenu osećanja depresivnosti („žaljenje bez-vrednih”). Ukoliko pravimo razliku između totalnog i parcijalnog prezira, možemo reći da su u pitanju samoosećajni sklopovi parcijalni samoprezir-mferiomost i totalni samoprezir-bez-vrednost. Osećanje inferiornosti je u savremenu psihologiju i psihoterapiju uveo osnivač „Individualne psihologije”, Alfred Adler koji je pisao o kompleksu inferiornosti. Kompleks inferiornosti je inferiorna predstava o sebi praćena osećanjem niže vrednosti. Adler je pošao od zapažanja da fizički hendikepirani ljudi (osobe niskog rasta, izrazito ružne osobe, invalidi itd.) osećaju „organsku inferiornost” u odnosu na druge ljude, zbog čega se angažuju u onim ponašanjima čiji je cilj psihička i socijalna kompenzacija datog nedostatka. U okviru organske inferiornosti on je razlikovao morfološku i funkcionalnu inferiornost. U daljoj razradi svoje teorije Adler je ustanovio da se ne mora raditi o stvarnom nedostatku, već i o umišljenom, kao i da nedostatak ne mora biti fizičke prirode. Osećanja inferiornosti i bezvrednosti su specifično ljudska osećanja jer u životinjskom svetu, čak i tamo gde životinje žive u socijalnim zajednicama, ne nalazimo analogno osećanje. Veoma su bliska osećanja neprihvaćenosti ili odbačenosti, ali se ona bitno razlikuju od inferiornosti i bezvrednosti. Razlika je u tome što neprihvaćenost i odbačenost nisu rezultat delovanja unutrašnjih psihičkih struktura (introjektovanih prezirućih figura), već su rezultat konflikta sa stvarnim spoljašnjim figurama. Osoba koja nema osećanje inferiornosti već, naprotiv, osećanje samopošto-vanja i samoljubavi, može osetiti osećanja neprihvaćenosti i/ili odbačenosti onda kada je ne prihvata ili odbacuje neko, pojedinac ili grupa, koje osoba doživljava kao autoritet. Dakle, kod osećanja neprihvaćenosti i odbačenosti subjekt se neprijatno oseća jer shvata da

274

ga neka, njemu važna osoba, ne ceni dovoljno iako to ne mora uticati na subjek-tovo bazično osećanje lične vrednosti. Osoba koja oseća odbačenost ili neprihvaćenost procenjuje: „Drugi me ne ceni dovoljno”, dok osoba koja oseća inferiornost procenjuje: ,Ja ne vredim dovoljno.” Kada se gleda razvojno, zaključujemo da se osećanje inferiornosti razvija iz detetovog hroničnog osećanja neprihvaćenosti ili odbačenosti.

Osećanja lične vrednosti, inferiornosti i superiornosti Osoba koja smatra da je takva da zadovoljava sop-stvene kriterijume, oseća osećanje lične vrednosti. U pitanju je odnos prema samome sebi kao prema biću tako da u ovom osećanju učestvuju osećanja samoljubavi i samopoš-tovanja. Osnovni samoosećajni sklop je samovoljenje-samo-voijenost, a osećanje lične vrednosti se može izjednačiti s osećanjem samo voljeno sti.239 Kao što ni dete, da bi bilo voljeno, ne mora biti, ni idealno, ni bolje od ostale dece, tako ni odrasla osoba ne mora biti idealna i najbolja da bi vredela. Veoma je važno razlikovati osećanje lične vrednosti od osećanja superiornosti. Osoba koja oseća ličnu vrednost ili, čak, samozadovoljstvo ne poredi se s drugima. Ona je sebe prihvatila sa svim svojim kvalitetima i ograničenjima i smatra, da takva kakva je, dovoljno vredi kao ljudsko biće. S druge strane, osećanje superiornosti (kao i osećanje inferiornosti) podrazumeva poređenje s drugima u smislu da se vredi više (odnosno manje) od drugih. Sam čin poređenja ukazuje na infantilnu poziciju onoga koji se poredi da bi na osnovu toga zaključivao o ličnoj vrednosti. Osećanje superiornosti nastaje tako što roditelj veruje da njegovo dete vredi više od druge dece tako da je izvorni samoosećajni sklop samozaljubljenost-superiornost. Predstava o sebi kod ljudi koji osećaju osećanje superiornosti je naduvana, grandiozna i omnipotentna. Razlikovanje osećanja lične vrednosti od osećanja superiornosti je bitno i zbog toga što mnogi koji se osećaju inferiorno ostaju u logičkoj zamci dihotomnog mišljenja „ili vredim manje ili vredim vise od drugih” i kao željeno stanje postavljaju, ne osećanje lične vrednosti, već upravo osećanje superiornosti. Osnovni razvojni zadatak u kojem roditelji treba da pomognu svom detetu je u tome da ono shvati da njegova ograničenja i nedostaci ne 239Da bi opisao ovo osećanje Lewis (1993) uvodi pojam hubris.

275

znače da ono zbog toga vredi manje od druge dece, kao ni da njegove izuzetne sposobnosti, talenti i prednosti ne znače da je ono ljudsko biće koje zbog toga vredi više od druge dece.

Samoprezir: intemalizovani prezir autoriteta Psihička struktura koja je odgovorna za osećanja samo-prezira i inferiornosti nije standardni deo mentalnog sklopa svakog čoveka. Za postojanje ove psihičke strukture potreban je izvestan preduslov, a to je postojanje nekog autoriteta koji je u detinjstvu pretio odbacivanjem ili je zaista odbacio osobu. Najčešće je to jedan od roditelja koji je pretio da će odbaciti dete ukoliko ono ne ispuni njegova očekivanja i njegove želje. Na osnovu ovakvih skriptnih poruka dete izgrađuje stav o sebi da je ono po svojoj prirodi loše i nedovoljno vredno i da kao takvo ne zaslužuje ljubav, poštovanje i prihvatanje, već da se mora mnogo potruditi da bi bilo drukčije nego što jeste kako bi ga roditelji prihvatili. Ova kombinacija roditeljskog ponašanja u kojoj dominira, s jedne strane, prestrogo uslovljena ljubav, a s druge prezir, vodi tome da dete intemalizuje roditeljski stav i usvaja ga kao sopstveni stav prema samom sebi. To znači da će takva osoba sebe poštovati samo onda kada učini neko važno delo i ispuni neki vrednosni standard, a da će sebe, u slučaju neuspeha, prezirati. Dakle, roditeljsko odbacivanje vodi izgradnji psihičke strukture koja omogućuje postojanje samoprezira. Potrebno je napomenuti da je ovaj pedagoški stil često upravljan najboljim roditeljskim namerama i da je odlika onih kultura u kojima je važno izvesnim postignućima dokazati nečiju vrednost. Takve kulture u kojima se deca preterano socijalizuju i u kojima postoji nedostatak bezuslovne ljubavi i bazičnog poštovanja, poznate su po visokoj učestalosti depresivnosti, alkoholizma i samoubistava. Pored roditelja, najčešći autoritet čije odbacivanje vodi formiranju samoprezira i inferiornosti je grupa vršnjaka. Kada vršnjaci hronično odbacuju, ismevaju i ponižavaju dete, posledice su često iste kao da to čine roditelji. Intemalizacija prezira značajnih drugih odvija se po sledećem obrascu čija su prva tri segmenta obavezna: -Kritična situacija. Roditelj ili neka druga značajna figura odbacuje, ponižava ili ne prihvata dete (ili dete samo ima utisak da je tako). Dete se oseća odbačenim, neprihvaćenim, poniženim ili nedovoljno

276

vred-nim. Ono donosi zaključak: „Ne voli me jer ja nisam dovoljno dobro dete.” -Intemalizacija tuđeg prezira. Dete memoriše značajnu figuru (ili svoju fantaziju o njoj) i njene poruke. Ono je sposobno da se pr seti traumatične situacije kada su ga drugi odbacili i da, ponovo, oseti osećanje odbačenosti. -Identifikacija. Dete se identifikuje sa stvarnim (ili umišljenim) stavom značajne figure i počinje samo o sebi da misli isto kao i ta figura (identifikacija s agresorom). Dete sebe tretira na isti način, s prezirom, kao što ga je drugi stvarno ili doživljeno tretirao. Dete je sposobno da oseti samoprezir i da sopstvenim stavom prema sebi, kod sebe izazove osećanja inferiornosti i bezvrednosti. -Eksternalizacija. Dete počinje druge osobe da tretira s prezirom, na način na koji su autoriteti tretirali njega (ili je verovalo da je tretirano) i kako ono tretira samo sebe (eksternalizacija samoprezira). Kao što je čitalac mogao primetiti, napravili smo razliku između situacija u kojima roditelj stvarno ponižava ili odbacuje svoje dete i onih situacija kada dete pogrešno tumači roditeljevo ponašanje i kada je u pitanju samo njegov utisak da je nevoljeno, odbačeno ili poniženo. To smo uradili kako čitalac ne bi pogrešno svu odgovornost i krivicu svalio samo na roditelje i druge autoritete. Ne tako retko je u pitanju samo detetov iskrivljeni doživljaj da su ga odbacili roditelji od strane koji ga, u stvarnosti, vole i poštuju. Detetov subjektivni doživljaj je za njega isto što i realnost, tako da će ono verovati svojoj interpretaciji stvarnosti i biti čvrsto uvereno da ga je autoritet stvarno prezirao. Zbog toga je važno da terapeut pažljivo prikupi istori-jske podatke o tome šta se stvarno događalo kako bi mogao da proceni postupke autoriteta. S druge strane, čitalac bi mogao steći, takođe, pogrešnu sliku o tome da svako osećanje nevoljenosti izaziva traumatične i katastrofalne posledice po dalji razvoj deteta i da, shodno tome, izbegava takve situacije u vaspitanju sopstvene dece. Kako đete ne pravi razliku između sebe i svojih želja, ono - kako smo to već nekoliko puta napomenuli - svaki put kada mu roditelj frustrira ostvarenje neke želje, ima utisak da je odbačeno i nevoljeno. Osećanje nevoljenosti i odhačenosti je univerzalno osećanje svakog deteta jer se dete ne može pravilno vaspitati ukoliko mu se sve dozvoljava i ukoliko mu se ispunjavaju svi prohtevi. Dakle, problem nije u samom osećanju jer je ono univerzalno rašireno među malom decom, već u nečemu drugom. U pitanju su tri momenta od

277

kojih je svaki, sam po sebi, dovoljan za nastanak osećanja samoprezira: -Roditelji ne pokazuju detetu ljubav i poštovanje. Kada roditelji ne izražavaju detetu ljubav ili kada to ne čine na način koje dete razume, tada je ono bez „dokaza” da je voljeno i postaje preosetljivo na moguće odbacivanje. Upravo je direktno izražavanje ljubavi „protivotrov” za đetetovo univerzalno osećanje odba-čenosti. Kako deca misle konkretno, njima ne znači puno izjava: „Volim te”, ukoliko nije praćena određenim konkretnim sadržajima kao što je bavljenje đe-tetom, igranje s njim, maženje, verbalna pohvala dete-tovog bića, ispunjenje nekih želja, pokloni i slično. Posebno su važne pohvale bića kao što su: „Ti si nadaren”, „Ti si lep” ili „Ti si pametan”. Ove poruke nisu važne samo zbog toga što đete u njima prepoznaje ljubav i poštovanje, već i zbog toga što one obavljaju jednu veoma značajnu funkciju: one definišu pozitivni deo detetove slike o sebi. Intemali-zacijom ovih poruka dete izgrađuje stav samopoš-tovanja i samoljubavi, a ovakav stav neutralise nastanak samoprezira. Iako nema garancije, jer i kada roditelji dobro obave svoj posao, veoma je značajno kako će dete proći u susretu s kolektivom vršnjaka ili, kasnije, u pubertetu, kako će ga prihvatiti vršnjaci suprotnog pola. Međutim, detetu će, svakako, biti mnogo lakše kada se suoči s navedenim razvojnim krizama iz pozicije izgrađenog samopoštovanja. Na žalost, mnogi roditelji polaze od devize: „Ko se hvali taj se kvari” ili „Decu treba ljubiti samo dok spavaju”, tako da njihova deca, iako su u stvarnosti voljena, nemaju „dokaza” za to i veruju da ih roditelji ne vole, jer nisu dovoljno dobra. —Roditelji dehumanizujuće etiketiraju dete. Kada nezadovoljni, razočarani ili ljutiti roditelji upućuju detetu uvrede: „Glupane”, „Idiote”, „Trapavko”, „Smotanko” itd. ih destruktivne sugestije: „Nikada ništa od tebe biti neće!”, „Nema sreće s tobom!” ili „Ti ćeš završiti kao klošar!” itd., praktično upućuju objektivne znake prezira koje dete shvata „dokazima” da nije dovoljno vredno da bi bilo voljeno. Tu takođe spadaju razni nadimci i atributi koje upućuju vršnjaci. Psihološka funkcija tih poruka je veoma destruktivna jer se njima izgrađuje negativni deo slike o sebi, definiše se inferiorni identitet deteta i njegova inferiorna uloga. -Zanemarivanje deteta. Roditelji, kojima njihovo dete nije važno, zanemaruju detetove potrebe i svoju roditeljsku ulogu. Dete može biti odbačeno i prepušteno nekoj instituciji na staranje ili može biti

278

dato na usvajanje. Nekada je još gore kada dete ostaje u porodici s roditeljima koji ga hronično zanemaruju. Tada ono ne samo da će intemalizovati roditeljski prezir, već će imati i razvojne defekte u drugim aspektima svoje ličnosti.240

Manifestovanje samoprezira i inferiornosti Emocionalni sklop samoprezir-inferiornost se manifes-tuje na različite i kompleksne načine. Razlikujemo direktne i indirektne oblike izražavanja. U direktne manifestacije ubrajamo jasno izražavanje prepoznatljivih osećanja samoprezira, inferiornosti i bezvrednosti. U indirektne načine spadaju manifestacije odbrambenih mehanizama, koje osoba koristi da bi izbegla samoprezir i inferiornost, a to su kompenzacija i eksternalizacija. Kao što se prezir ispoljava zanemarivanjem, neprihvata-njem, odbacivanjem i ponižavanjem, tako se i samoprezir ispoljava samozanemarivanjem, neprihvatanjem sebe, samoodbacivanjem i samoponižavanjem. Samozanemarivanje se odnosi na zanemarivanje svog tela, izgleda, zdravlja, potreba i želja. Osobe koje se samo-zanemaruju izgledaju neuredno, ne vode računa o telesnoj higijeni tako da su često prljave i neprijatno mirišu, ne vode računa o telu tako da je ono mlohavo i deformisano (preterano neuhranjeno ili preterano uhranjeno), ne vode računa o tome šta i koliko jedu, kada su bolesne izbegavaju posete lekaru, a zubaru idu samo onda kada ih nesnošljivo boli zub i slično. Kako ove osobe sebi nisu važne, nisu važne ni njihove potrebe i želje. One, jednostavno, ne vode računa ni o svojim osnovnim potrebama, a kamoli o željama. Zbog toga se samozanemarivanje može prepoznati i kao preterana samofrustracija. Kao što ni roditelj koji prezire dete nikada stvarno ne prihvati to dete, tako ni osoba koja se samoprezire, sebe nikada ne prihvati. Razlog tome je što ima toliko inferiornu predstavu o sebi da ne želi da se pomiri s njom. Osobe koje i ne prihvataju sebe veruju da moraju postati sasvim drukčije da bi sebe prihvatile. Čak i onda kada ih značajni drugi prihvataju takvim kakve su, one ne prihvataju sebe jer veruju da su drugog 240Decu mogu zanemarivati i roditelji koji ne vole svoju decu, i roditelji koji ih vole. Ovi drugi to rade zbog nedostatka informacija o detetovim potrebama i o adekvatnom vaspitanju, odnosno zbog neznanja i primitivizma. U ovom slučaju deca neće intemalizovati samoprezir iako će se defektno vaspitanje nužno odrazili u strukturi ličnosti.

279

obmanule, da on u njima vidi samo svetlucavu površinu, a ne inferiornu dubinu. Samoodbacivanje se prepoznaje po povlačenju iz društva, odnosno samoizolaciji. Umesto da ih drugi odbace, ove osobe same sebe isključe iz društva. U socijalnim situacijama u kojima osoba sebe doživljava manje vrednom, sebi govori: „Ovi ljudi su vredniji od tebe. Skloni se, ti ne pripadaš ovde,” tako da se povlači iz nekih socijalnih situacija ili odnosa, ili, u krajnjem slučaju, razvija samot-njački životni stil. Samoponižavanje se odnosi na one oblike ponašanja za koje je karakteristično da osoba sebi i drugima „dokazuje” svoju bezvrednost. Samopotcenjivanje se često manifestuje kao misao ili unutrašnji glas koji osobu upozorava da je glupa, ružna, površna, nesposobna, lenja, slaba, kukavica itd., iako ona često, objektivno gledajući, nije takva. Osoba može samu sebe udariti po Čelu i izgovoriti reč: „Glupane!” ili, kao što je autor imao priliku da vidi, osoba može samu sebe pljunuti. Samoponižavanje često ima karakter samo-podsmeha, bilo da je u pitanju prostačko samoruganje ili suptilnija samoironija. Samokažnjavanje kod samoprezira diferenciramo od samokažnjavanja kod samoljutnje na osnovu toga kakvi su osobini unutrašnji komentari: kod samoponižavanja osoba uvek negativno etiketira svoje biće, što znači đa se jedan deo nje distancira od drugog dela, dok kod samoljutnje osoba uvek negativno etiketira svoje ponašanje, što ukazuje da se distancira od nekog svog ponašanja. U istoj situaciji prvi će sebi reći „Glupane”, a drugi će reći „Kako sam mogao da pogrešno razmišljam.” Osećanje nedovoljne vrednosti ili inferiornost izražava se kao jaka patnja zbog nekog svog umišljenog ili stvarnog nedostatka. U socijalnim situacijama osećanje inferiornosti se manifestuje kao jako osećanje stida. U osećanju stida učestvuje mehanizam projekcije jer osoba drugome pripisuje da o njoj misli ono što ona sama misli o sebi. Osećanje bezvrednosti se manifestuje kao totalni prekid odnosa sa svetom. Osoba se zatvara u sebe i u svoju patnju i razmišlja o samoubistvu ili umiranju. Nekada se bezvrednost doživljava osećanjem praznine, ili tačnije, potpunom unutrašnjom prazninom. Različiti načini kompenzacije unutrašnjeg samoprezira i inferiornosti mogu se označiti opštom rečju samodokaziva-nje. Osoba se angažuje u raznim oblicima ponašanja koja treba da omoguće da je drugi prihvate i da je poštuju, čime, u stvari, drugima i sebi (delu ličnosti koji je subjekt samoprezira) dokazuje da vredi i da može biti voljena. Samo-doka-

280

zivanje ima prisilni karakter jer osoba veruje da se mora tako ponašati smatrajući da je to jedini način da dokaže svoju vrednost i da će samo tako izbeći katastrofu socijalnog odbacivanja. Eksternalizacija samoprezira ili inferiornosti, takođe, ima odbrambenu funkciju. Osoba koja ekstemalizuje samoprezir, u stvari, projektuje preziruće figure na ljude koje susreće, i doživljava da je drugi preziru. Ovaj mehanizam je posebno intenzivan u psihozama kada osoba doživljava da joj se ljudi na ulici podsmevaju (ideje odnosa), kada Čuje kako o njoj negativno komentarišu (auditivne halucinacije) i slično. Osoba koja ekstemalizuje inferiornost projektuje na druge svoje inferiorno Ja i postaje osoba koja hronično prezire druge ljude.

Samoprezir i depresivnost Osećanje bezvrednosti koje oseća deo ličnosti koji trpi samoprezir, po svojoj strukturi, najbliže je osećanju depre-sivnosti. Kod nekih depresivnih pacijenata upravo otkrivamo da je samoprezir osnovni mehanizam koji je doveo do razvoja depresivnog osećanja, što smo opisali kao žaljenje samoprezirućih. Nakon nekog postupka ili događaja osoba je „shvatila” da ne vredi ništa i da je kao biće nedostojna, te je ispunjena samosažaljenjem. Često je to reakti-vacija infantilnih psihičkih struktura zato što je, iz nekog razloga, sprečeno ostvarenje kompenzatorne aktivnosti koja je vodila samopoštovanju. Drugim rečima, kada sredovečna osoba konačno shvati da nikada neće ispuniti roditeljska očekivanja, i da više ne funkcioniše njen sistem koji je do tada uspešno vodio uslovnoj ljubavi prema sebi i samo-poštovanju, aktivira se ono od čega je osoba čitav život bežala: samoprezir i ekstremno osećanje bezvrednosti, a što se manifestuje depresivnim poremećajem.

Samoprezir i krivica Posebno je važno praviti razliku između osećanja bezvrednosti u sklopu samoprezir-bezvrednost i osećanja krivice u sklopu samoljutnjakrivica.241 Kod samoljutnje, biće koje sebe, u suštini, doživljava dobrim, procenjuje da se, angažovalo u nekom neprihvatljivom ponašanju zbog čega je nastala neka šteta. Psihička struktura koja je odgovorna za 241Ovu razliku nije pravila ni Karen Homaj (Homey, 1937 i 1945) koja je jedan od retkih istraživača samoprezira.

281

osećanje samoljutnje ima dva pola: deo koji oseća ljutnju u vezi s nekim neprihvatljivim ponašanjem i deo koji oseća krivicu u vezi s tim istim ponašanjem. Sama krivica je neprijatno osećanje koje motiviše osobu da u budućnosti ne ponovi isto takvo ponašanje koje ga je uvelo u osećanje krivice. Drugim rečima, biće koje sebe doživljava bazično dobrim, sebe kažnjava kako se u budućnosti ne bi ponašalo na neprihvatljiv način. Osoba s psihičkom strukturom odgovornosti za samoprezir i bezvrednost reaguje na neku svoju grešku ili neki svoj neprihvatljivi postupak koji je izazvao određenu štetu, ne osećanjima samoljutnje i krivice, već osećanjima samoprezira i bezvrednosti. Kada smatra očiglednim da je nešto skrivila to joj je povod za aktiviranje strukture samoprezira, jer počinjenu krivicu ona uzima kao „dokaz” da, po svojoj suštini, nije dobra, da je loša i bez-vredna bez obzira na to kako se ponaša. Zbog toga se ona ne samokažnjava, već samoponižava i samoodbacuje. Dok je sklop samoljutnja-krivica uvek u vezi s određenim ponašanjem osobe koja sebe bazično doživljava dobrom i vrednom, sklop samoprezir-bezvređnost je uvek u vezi s bićem osobe, bez obzira kako se to biće ponaša. To je posebno važno naglasiti jer se u kliničkoj praksi, često, osećanjem krivice naziva svako osećanje koje je nastalo nakon nekog neprihvatljivog subjektovog postupka, tako da se ne razlikuje da li se radi o samoljutnji i krivici, o samopreziru i bezvrednosti ili, pak, o samomržnji i mortidu. U sva tri slučaja postoje bitne razlike, kako za prognostiku, tako i za planiranje tretmana.

Samoprezir i stid Osećanje bezvrednosti kod samoprezira ima izvesne strukturne sličnosti s osećanjem stida, ali postoje i bitne kvalitativne razlike. Oba osećanja su vezana za biće subjekta i u oba slučaja postoji samoprocena da to biće nije zadovoljilo određene vrednosne standarde. Dok se stid oseća samo pred drugom ‘osobom koja predstavlja autoritet, samoprezir se može osećati bez obzira da li je neko drugi prisutan ili je osoba sama. Subjektov stid je povezan s njegovim uverenjem da je nekim svojim postupkom ispao socijalno neadekvatan i manje vredan u očima osobe koja je autoritet, što predstavlja, relativno, uzan kontekst. S druge strane, samoprezir je povezan s univerzalnim kontekstom, a to znači da je osoba uverena da je, sama po sebi, manje i vredna, bez obzira na situ-

282

aciju u kojoj se nalazi. Iako se oba osećanja tiču inferiornosti bića osobe, patološki samoprezir je dublji poremećaj od patološkog stida. U razvojnom smislu, osećanje stida se javlja pre osećanja samoprezira. Kada se roditelj hronično pred drugima stidi svog deteta (što je jedan od znakova da roditelj ocen-juje svoje dete inferiornim) tada će dete intemalizovati roditelja koji ga se stidi i svakako i samo imati velikih problema s osećanjem stida. Ukoliko dete izgradi psihičke strukture samoprezira, mogli bismo reći da je u pitanju hroničan stid pred samim sobom (odnosno pred introjek-tovanim autoritetom). Često se na psihoterapiju javljaju ljudi koji se preterano stide, ali se ispostavi da je u pitanju samo manifestacija hroničnog osećanja inferiornosti. Kada se preziruća struktura projektuje na druge (ekstemalizacija samoprezira), tada osoba reaguje snažnim stidom. Odnos između stida i samoprezira isti je kao i odnos između osećanja koje nazivamo strah od kazne i osećanja krivice.

Samoprezir i samomržnja Kao što postoji kvalitativna razlika između prezira i mržnje, tako postoji i razlika između samoprezira i samomržnje. Osoba koja se samoprezire veruje da nije dovoljno vredna, ali ne i da je zla. Kod samomržnje osoba je upravo uverena da je zla, i da, kao takva, (ukoliko samomržnja nije ekstemalizovana) treba da samu sebe uništi. Samomučenje nekih pacijenata može biti u funkciji samoponižavanja, ali i u funkciji samouništenja. Posebno su problematični pacijenti s istovremenim samoprezirom i samomržnjom. Na osnovu posledica po pojedinca, i po zajednicu, možemo zaključiti da je patološka samomržnja veći poremećaj od patološkog samoprezira.

Samoprezir, samopoštovanje i samoljubav Kako subjekt oseća samopoštovanje kada sebe procenjuje bićem sa značajnim kvalitetima, samopoštovanje i samoprezir se međusobno isključuju. Po istom principu se isključuju samoprezir i samoljubav jer osoba oseća samoljubav onda kada sebe u celini procenjuje vrednim i značajnim bićem. Zbog toga je cilj psihoterapije razgradnja ili dekatektovanje psihičke strukture odgovorne za samoprezir i bezvrednost, čime

283

se osobi pomaže da izgradi ili da uključi one psihičke strukture koje izazivaju osećanja samo-poštovanja i samoljubavi. Osobe koje uspešno beže od osećanja samoprezira i bezvrednosti mogu osećati samopoštovanje i samoljubav. One, uglavnom, reprodukuju situaciju iz svog detinjstva, jer se ponašaju prema roditeljskom uputstvu: „Ja te ne volim i prezirem, ali ako budeš bio takav i takav, ja ću te voleti i poštovati”. Pošto intemalizuju takav roditeljski stav ekstremno uslovljene ljubavi, on postaje osobin stav prema samoj sebi: „Ja sebe prezirem, ali ako postanem takav i takav ili uradim to i to, ja ću sebe poštovati i voleti”. Zbog toga osoba stalno mora da se ponaša u skladu s nekadašnjim roditeljskim očekivanjima: da bude uvek najbolja, najpametnija, bezgrešna, najsposobnija, jaka, uslužna, radna ili nešto slično, jer samo na taj način uspeva da izmakne samopreziru i bezvrednosti.242 Sve dok je osoba uspešna u ostvarenju ovih prisilnih imperativa, ima pravo da sebe poštuje, ali pošto su imperativi takvi da ih je nemoguće stalno ostvarivati, osoba ili mora značajno iskriviti stvarnost kako bi sebe opravdala ili se mora suočiti s osećanjima bezvrednosti i samoprezira.

Eksternalizacija samoprezira Kako osećati samoprezir i bezvrednost znači užasno patiti, ova osećanja pokreću odbrambene mehanizme koji vode bilo ekstemalizaciji samoprezira, bilo ekstemalizaciji bezvrednosti. Kod eksternalizacije samoprezira osoba, onaj deo sebe koji je izvor samoprezira, projektuje na neku osobu u spoljašnjem svetu, čime postaje uverena da je ta osoba prezire. Na taj način ona više nema problem sa samom sobom, već problem s nekom drugom, konkretnom osobom. Ono što je dobit od ovakvog manevra jeste to što se genera-lizovani samoprezir fokusirao u prezir jedne osobe i time se ograničio. Druga dobit je u tome što osoba koja nema mogućnosti da se suprotstavi samopreziru, sada ima mogućnost da se suprotstavi tuđem preziru: da izbegava kontakt s tom osobom; da se suprotstavlja osobi i da joj dokazuje da je njen prezir nepravedan; ili da se angažuje u ponašanjima koja bi omogućila da druga osoba prestane da prezire subjekt i počne da ga poštuje i voli. 242 Ovakvi roditeljski uticaji dovode do formiranja dvosiojne strukture ličnosti: deo ličnosti od kojeg se beži i deo ličnosti u koji se beži. Bitno je shvatiti da su oba dela ličnosti iskrivljena, ali u različitim smerovima. Homajeva je ovu dvoslojnost nazvala sistem ponosa, a deo u koji se beži: idealizovano ja (Homey, 1937, str. 101-102) i fasada (Homey, 1950, str. 233). U transakciono-analitičkoj teoriji životnog skripta, prvi deo se naziva skript, a drugi kontraskript.

284

Eksternalizacija bezvrednosti donosi još veće olakšanje subjektu koji primenjuje ovaj odbrambeni manevar. Osoba projektuje na nekog drugog ili na klasu drugih ljudi onaj deo sebe koji je objekt samoprezira i koji doživljava bezvrednost. Umesto da je subjekt bezvredan, sada je bez-vredna neka druga osoba; umesto da se osoba samoprezire, ona sada prezire drugoga. Drugim rečima, osoba koja potiskuje ili prigušuje neke negativne aspekte svoje ličnosti teži da prezire ljude za koje veruje da imaju upravo takve osobine. Ovaj manevar donosi i izvesne socijalne prednosti jer bi javno izražen prezir prema osobi koja je nosilac određene negativne karakteristike trebalo da znači da onaj koji prezire nema takvu karakteristiku.

Samoprezir: stilovi kompenzacije Alfređ Adler je pod kompenzacijom podrazumevao mehanizam odbrane od osećanja inferiornosti koji se sastoji u tome da osoba koja smatra da je inferiorna u jednom aspektu sebe, investira ogromnu energiju kako bi razvila neki drugi aspekt sebe što bi trebalo da poništi postojeći „manjak” i obezbedi da je drugi poštuju i vole. Tako, na primer, osoba koja smatra da je glupa, mnogo investira u uslužnost prema drugim ljudima kako bi je oni doživeli dobrom i korisnom i prihvatili je. Adlerov pojam nadkompenzacija odnosi se na situaciju kada osoba uporno razvija upravo onaj aspekt sebe za koji smatra da je inferioran: osoba koja smatra da je glupa počinje da se bavi logikom i filozofijom; osoba koja smatra da je slabe fizičke grade uporno se bavi bodibildingom. Adler je ispravno zapazio mehanizme kompenzacije i natkompenzacije kod nekih odraslih ljudi koji se osećaju inferiornim. Međutim, način kompenzacije retko je rezultat slobodnog izbora osobe. U najvećem broju slučajeva roditelji usmeravaju dete u kom pravcu treba da kompenzuje svoju inferiornost. Roditelji koji ekstremno uslovno prihva-taju svoje dete, detetu upućuju poruku: „Voleću te ako budeš takav i takav, a ako ne budeš takav i takav odbaciću te.” Intemalizacijom ovakvih roditeljskih figura roditeljski stav prema detetu postaje njegov stav prema samom sebi: „Ja vredim ako sam takav i takav, a ako nisam takav i takav, ne vredim.” Iz takve postavke nastaje prisilna motivacija da se bude takav (savršen ili najbolji, pametan, obrazovan, snažan, moćan, bogat, voljen, slavan, lep, poslušan, dobar itd.), jer ako osoba nije takva

285

tada je samoprezir vodi bolnom osećanju inferiornosti ili, čak, osećanju bezvrednosti. Dakle, roditelj prvo odbacuje dete čime strukturira osećanje inferiornosti, a zatim detetu nudi način na koji će kompenzovati osećanje inferiornosti. Zbog ovakvih roditeljskih uticaja pretočenih u dinamika psihičkih struktura, ti ljudi razvijaju stilove življenja koji su potpuno organizovani oko postizanja roditeljskih kompenzatomih vrednosti.

Prezir i samoprezir u psihopatologiji Postojanje strukture odgovorne za osećanja samoprezira i bezvrednosti jedan je ođ glavnih putokaza za postojanje psihopatologije. Samoprezir i osećanje inferiornosti u većoj meri su prisutni kod ljudi koji pokazuju znake psihičkih poremećaja, i to od neuroza, preko poremećenih ličnosti, sve do psihoza. Da su samoprezir i samomržnja imali centralno mesto u psihopatološkim teorijama kakvo je, zahvaljujući Frojdu, imala anksioznost, verujemo da bi celokupna psihopatologija bila daleko bolje rasvetljena. Psihoze U shizofrenijama se može razaznati delovanje samoprezi-rućih struktura. Apatija se može shvatiti kao afektivna anestezija kojom osoba isključuje veoma snažno osećanje bezvrednosti. Sličnu funkciju mogu imati i ideoafektivna diso-cijacija i misaoni blokovi jer na taj način misli ne pobuđuju osećanja. Sadržaji sumanutih ideja ukazuju da se radi ili o inferiornom selfu (implozivne sumanutosti, kao kada je osoba uverena da smrdi) ili o kompenzatomom, bizarno grandioznom selfu. Auditivne halucinacije opažaju se kao glasovi koji vređaju osobu ili kao glasovi koji međusobno negativno komentarišu osobu i njene postupke. Sumanute ideje odnosa kada osoba u postupcima drugih ljudi pogrešno prepoznaje poruke koje su njoj upućene služe ili da osoba potvrdi da izuzetno vredi (npr. pređsednik države se samo njoj obraća putem televizije) ili da ništa ne vredi (npr. smeh koji čuje je ismevanje upućeno njoj ili kada neko pljune to učini kao znak prezira upućen njoj). U idejama proganjanja česta implikacija je da je osoba izuzetno važna čim se njom bave socijalno značajni drugi ili čitave institucije.

286

Depresivni poremećaj i depresivna psihoza su osnovni modeli u kojima se može identifikovati kako deluje sklop samoprezir-bezvrednost. Kod depresivne osobe je self u de-lu ličnosti koji trpi samoprezir i koji oseća bezvrednost. To je stanje bez odbrane jer se i prezirući i prezreni deo ličnosti slažu u tome da je osoba bez ikakvih vrednosti. Ovaj poremećaj se ispoljava na nekoliko načina: veoma snažno osećanje bezvrednosti, gubitak nade da će se nešto pro-meniti, besmislenost, obezvređenost drugih životnih vrednosti i gubitak motiva za ostvarenje ili očuvanje tih vrednosti kao i gubitak osnovnih vitalnih motiva. Postoji sistem sumanutih uverenja ili ideja kojim se sve to opravdava (osoba veruje da je najveći grešnik, da je smrtno bolesna, da je osiromašila i propala, da je odgovorna za tragedije drugih ljudi, da je umrla ili da ne postoji, da je neko opravdano proganja itd.). Posebno su zanimljive auditivne halucinacije koje imaju akuzativni karakter jer osobu optužuju, degradiraju i vređaju: „Pederu!”, „Kurvo!”, „Lopove!”, „Smrdljivi” itd. Upravo se u ovim halucinacijama može prepoznati delovanje nesvesnih samoprezirućih struktura jer su one „glas” strukture koja emituje samoprezir, a u čijoj osnovi se nalazi introjektovana roditeljska preziruća figura. U maničnoj psihozi je self-koncept bizarno naduvan i grandiozan, tako da je osoba uverena u svoju veliku vrednost ili u svoje ogromne moći, dezinhibisana, euforična i puna energije. Maničnost se može shvatiti odbranom od depresivnosti u smislu isključenja prezirućih „roditeljskih” psihičkih struktura ili superega.243 Na taj način se isključuju strukture koje učestvuju u sklopu samoprezir-bezvrednost i skompenzatomo idealno Ja se pojavljuje u karikiranom i grandioznom obliku. Verujemo da ova kompenzatorna funkcija uvek postoji kada je u pitanju manični poremećaj bez obzira da li se kod iste osobe smenjuju manija i depresija ili osoba pokazuje samo znakove manije bez depresije. Poremećaji ličnosti Poznavanje emocionalnog sklopa samoprezir-inferior-nost i odbrambenih mehanizama (eksternalizacija i kompenzacija) od ključnog je značaja za razumevanje ne samo poremećaja ličnosti (onako kako su definisani u, na primer, DSM-IV), već i za razumevanje onih struk243Alternativno objašnjenje je da dolazi do aktivacije grandioznog unutrašnjeg roditelja koji poručuje: „Ti možeš sve što poželiš.”

287

tura ličnosti u kojima su prisutni ovi sklopovi, a koji nisu obuhvaćeni psihopataološkom nozologijom. Poremećaje ličnosti možemo podeliti u dve grupe: u one u kojima predominiraju simptomi samoprezira i inferiornosti i u one u kojima predominiraju neki od simptoma odbrambenih mehanizama. U prvu grupu spadaju depresivna ličnost, izbegavajuća ličnost, shizoidna ličnost, shi-zotipalna ličnost i samoporažavajuća ličnost. U drugu grupu spadaju anankastička ličnost, histrionična ličnost, pasivno-zavisna ličnost, pasivno-agresivna ličnost, narcisoidna ličnost, paranoidna ličnost, granična ličnost i antisocijalna ličnost. U jezgru depresivne ličnosti je „self-koncept organi-zovan oko uverenja neadekvatno sti, bezvrednosti i niskog samopoštovanja,” tako da je osoba nesigurna u sebe i na većinu životnih situacija gleda negativno i pesimistički. Veoma se lako, u socijalnim situacijama, oseća odbačenom (eksternalizacija samoprezira) ili, pak, pokušava da obezvredi druge svojom preteranom kritičnošću prema drugima (eksternalizacija inferiornosti). Suština izbegavajućeg poremećaja ličnosti je u tome što se osoba oseća toliko bezvrednom da se plaši da priđe drugim ljudima, jer očekuje da će biti neprihvaćena ili odbačena. Ona na druge projektuje sopstveni samoprezir i zbog toga je uverena da će je drugi sigurno prezreti i odbaciti. Da bi izbegla odbacivanje, čeka da joj neko priđe i pozove je u društvo. Posledica ovakvog obrasca ponašanja jeste veoma osiromašeni socijalni život osobe sa znacima izbegavajućeg poremećaja ličnosti. Shizoidna osoba se takođe oseća inferiornom ili bez-vrednom, ali ona izlaz iz patnje nalazi u obezvređivanju socijalnog sveta. Ona, jednostavno, odustaje od ljudi, postiže stanje ravnodušnosti prema ljudima i njihovom mišljenu o njoj, kao i prema tome da li je prihvaćena ili odbačena. Osoba se sama povlači iz ljudskog društva i sveta bliskosti i organizuje svoj intiman svet u kojem je sama, ali se ne oseća usamljeno, jer joj je svejedno. Shizotipalno poremećena osoba pokazuje, u izvesnoj meri, sličan obrazac kao i shizoidna osoba, ali ona, pored afektivne anestezije, koristi i neke druge odbrambene mehanizme. Osoba može pokazivati znake kompenzatome grandioznosti, ekscentričnosti ili pretencioznosti, a u socijalnim situacijama pokazuje znake ekstemalizacije samoprezira (strepnja od odbacivanja i sram). Osnovna karakteristika samoporažavajuće ličnosti jeste da

288

samopreziruća struktura deluje kao „unutrašnji saboter”, te osobe, iako pokušava da sebi i drugima dokaže da je vredna, na kraju uvek „ispadne” bezvredna, nesposobna, glupa i da u životu može očekivati sve najgore. Anankastička (opsesivno-kompulzivna) ličnost ima dobro strukturiran i organizovan sistem kompenzacije koji joj, u zadovoljavajućoj meri, omogućuje osećanje uslovnog sa-mopoštovanja. Ovakva osoba živi pod diktaturom okrutnih moralnih imperativa koje mora ispuniti da bi se osećala u redu ili samopoštovala. Ukoliko nije u stanju da ih ispuni, reaguje epizodičnim osećanjima inferiornosti ili depresiv-nosti. Kada je pritisak veliki i kada se nađe u intrapsi-hičkom konfliktu, može se dekompenzovati u smislu opsesivne neuroze. Ukoliko anankastička ličnost više nije u i stanju da ispunjava kompenzatorne uslove, što se obično dešava u zrelom dobu ili starosti, može postati klinički depresivna (psihotična depresija ili involutivna melanholija). Histrionična ličnost se oseća toliko inferiornom ili bez-vrednom smatrajući da je drugi ne bi ni primetili kada bi se prirodno ponašala. Zbog toga pojačava signale upućene drugima kako bi, ipak, ostavila neki utisak i kako bi je drugi primetili. Takvo njeno ponašanje drugi doživljavaju pretera-nim, dramatičnim, teatralnim ili manipulativnim. Histrionična ličnost kompenzaciju ostvaruje kada je drugi prihvate, ali je potrebno da, ujedno, njom budu i fascinirani kako bi se uverila u svoju vrednost. U self-konceptu pasivno-zavisne ličnosti osoba veruje da je glupa, nesposobna i neodgovorna. Zbog takve inferiorne slike o sebi (koja ne odgovara stvarnosti) ona veruje da nije sposobna za samostalan život, te rešenje za preživljavanje nalazi jedino ulaskom u simbiotski odnos sa jednom ili više drugih osoba. Pasivno-zavisna osoba ugađa drugima do krajnjih granica s ciljem da je drugi prihvate, da je ne odbace, i nikada drugima ne pokazuje ljutnju. Dakle, kompenzacija ovog tipa ličnosti je u ljubavi: sve dok je neko voli i brine o njoj, osoba ima dokaze da, ipak, nešto vredi. Ukoliko raskine simbiotski partnerski odnos, preplavljena je osećanjima inferiornosti, depresivnosti i anksioznosti. Pasivno-agresivna ličnost takođe pati od osećanja inferiornosti, s tim što joj eksternalizacija samoprezira do neke mere olakšava patnju. Osoba svoj stav prema samoj sebi projektuje na druge značajne osobe iz okoline i veruje da je drugi potcenjuju, omalovažavaju ili da je tretiraju na neki drugi nefer i nepravedan način. Ona na to reaguje pasivnim ili aktivnim protestom s ciljem da drugima dokaže ili da nije tako loša ili

289

da ni oni nisu tako dobri kao što misle. Posto je osoba ambivalentna prema drugima i želi da oni o njoj počnu da misle pozitivno, ne ulazi u direktan i otvoren konflikt, već se suprotstavlja indirektno ili, pak, kada uđe u direktan konflikt, to čini na socijalizovan i kulturno prihvatljiv način. Kada je u pitanju narcisoidni poremećaj ličnosti tada se, strukturalno posmatrano, mogu ustanoviti dva tipa. U prvu grupu spadaju obožavana deca koja ne poseđuju intra-psihičku strukturu potrebnu za sklop samoprezir-inferiomost i deca koju su, istovremeno, iste ili različite roditeljske figure, prezirale i obožavale i koja od inferiornosti beže u narcisoidnost. Karakteristika ovog drugog tipa je dobro učvršćen sistem idealnog ja čime je osoba uverena u svoju specijalnost i u poseban značaj i vrednost. Kod ovog tipa idealno ja se pothranjuje sanjarenjem i maštanjem o velikom uspehu, slavi, moći, bogatstvu, lepoti ili perfekciji. Ove osobe ekstemalizuju inferiornost i druge doživljavaju inferiornim nevažnim bićima, s kojima ne saosećaju i koja postoje samo da bi se osobi divila i ispunjavala joj želje. Narcisoidni, kritiku koju im upućuju drugi redefinišu kao znak zavisti ili, pak, sami zavide drugima na njihovom „neopravdanom” ili „nepravednom” uspehu. Paranoidno poremećena ličnost ekstemalizuje samoprezir (i, što je značajnije, samomržnju) tako da druge doživljava kao agresore i progonitelje. Polazeći od svog referentnog okvira, paranoidna osoba redefiniše signale drugih i u njima nalazi znakove podsmeha, potcenjivanja, neopravdanog odbacivanja i drugih malicioznosti. Bilo da reaguje agresivno, kontraprezirom i kontramržnjom ili da se dostojanstveno povlači, ona ostvaruje dobiti od ekstemalizacije samoprezira. Kod granično poremećene ličnosti bitna je struktura samoprezir-inferiomost iako je dominantna struktura samo-mržnja-mortido. Osoba nema jasno izgrađen self-koncept i osećanje lične vrednosti traži u bezuslovnoj voljenosti i prihvaćenosti od strane partnera i od značajnih drugih. Osoba u konfliktnim situacijama, umesto ljutnjom i besom, reaguje fefektima prezira i mržnje (ekstemalizovanje inferiomosti i mortida). Tipično je ponavljanje sekvenci idealizacije i devaluacije partnera. U situacijama kada je značajan drugi ostavlja ili se oseća usamljeno, granična osoba inferiornost doživljava kao patognomično osećanje praznine. U istoriji antisocijalno poremećene ličnosti nalazimo tri sindroma: sindrom zlostavljanog deteta, sindrom zanemarenog deteta i sindrom

290

razmaženog deteta. I u ovom poremećaju ličnosti, mržnja i samomržnja su ključni za razumevanje strukture i dinamike, ali je važno i osećanje samoprezira, naročito u sindromu zanemarenog i odbačenog deteta kada osoba ekstemalizuje inferiornost i s prezirom tretira druge ljude. Neuroze Socijalna fobija je paradigmična neuroza u kojoj dominira osećanje samoprezira i inferiornosti. Osoba u susretu s autoritetima, pojedincima ili grupom, pokazuje snažne znakove srama i inferiornosti, tako da, na kraju, izbegava takve situacije (odatle i naziv fobija). U osnovi radi se o projekciji samoprezira na značajne figure ili grupe, tako da osoba ima utisak da će, kada bude u centru pažnje, u nečemu pogrešiti i biti raskrinkana, te će svi videti njenu neadekvat-nost i zbog toga je odbaciti. U sistemu ličnosti postoji idealno Ja, fasada ili persona u koje nije dovoljno investiran self, i inferiorno Ja u kome je self i koje osoba doživljava kao pravo Ja. U susretu s autoritetom situacija se može komplikovati time što osoba simptome srama doživljava novim dokazom svoje javne neadekvatnosti i inferiornosti (meta-sram i eritrofobija). U nekim tipovima opsesivne neuroze, a prvenstveno u onima u kojim postoji opsesivni impuls, može se ustanoviti delovanje samoprezirućih struktura. Suština poremećaja je u izraženoj snažnoj želji da se u nekim socijalnim situacijama osoba ponaša iracionalno i nekontrolisano, ali ona to, ipak, nikada ne učini. Postupanje u skladu s opsesivnim impulsom bi osobu raskrinkalo kao bezvređnu i ludu (destruktivnu, lošeg roditelja, nemoralnu, opsednutu seksom itd.) jer bi pokazalo njeno pravo, inferiorno ja koje se krije ispod suprotno oblikovane persone. Kod generalizovane anksiozne neuroze takođe se može prepoznati delovanje samoprezirućih struktura. Osoba oseća anksioznost onda kada procenjuje da je nesposobna za samostalan život, a čest razlog tome je što sebe procenjuje nedovoljno vrednom za kompetentno učešće u socijalnom životu. Nekada kod somatoformne neuroze i hipohondrije umišljena bolest ima funkciju neutralizacije samoprezira: bolest se nudi unutrašnjem roditelju kao opravdanje za neostvarene zahteve, a istovremeno, manevar je, s ciljem da spreči odbacivanje, upućen spoljašnjim značajnim drugima. Dismorfični poremećaj u svojoj osnovi ima samoprezi-ranje sopst-

291

venog tela, odnosno njegovog „ružnog” oblika. Kada je povezan s debljinom može voditi u anoreksiju i bulimiju.

ZAVIST Definicija: Subjekt oseća zavist kada procenjuje da neko drugi nezasluženo ima neku vrednost na koju subjekt polaže isto ili veće pravo. Svrha zavisti je da osobu motiviše na ponašanja koja će voditi izjednačavanju razlika u ličnoj ili socijalnoj vrednosti između subjekta i drugog.

Struktura zavisti Zavist se manifestuje kao želja za nečim što drugi pose-duje. Subjekt može drugome zavideti na nekom dobru koje poseduje (materijalni predmeti, deca, partner itd.), na počasti koja mu je ukazana (unapređenje, nagrada, pobeda itd.), na sposobnosti koju ima (veština, znanje itd.) ili na kvalitetu (lepota, snaga, inteligencija itd.). Međutim, žeieti nešto što drugi ima sasvim je različito od zavideti drugome na onome što ima. Zavist nije samo relacija prema dobru koje drugi poseduje, već prema drugome kao osobi. Mentalizacija osobe koja zavidi kreće se između tri tačke: Ja, Drugi i Dobro koje poseduje drugi. Tuđe dobro je samo povod da subjekt uporedi svoje Ja sa tuđim Ja. Subjekt zavidi onda kada procenjuje da objekt nema pravo na određeno dobro, odnosno da subjekt ima isto takvo ih još veće pravo na to dobro. Na prvi pogled osećanje zavisti samo pomaže subjektu da, gledajući dobro koje je ostvario drugi, odredi da i on želi da ostvari isto. Međutim, ono što je u korenu želje za određenim dobrom jeste želja da se ne bude u inferiornijoj poziciji u odnosu na drugog. U tom smislu je zavist socijalno osećanje koje je povezano sa statusom u društvenoj hijerarhiji Osećanje zavisti spada u grupu antipatičnih relacija s drugim. Dakle, kada se pojavi osećanje zavisti to nam govori da ne postoji odnos simpatije, već odnos antipatije, međusobnog upoređivanja i takmičenja.

292

Bihejvioralni obrasci Na primeru dečje zavisti možemo uvideti kako je ona povezana s nasilnim ponašanjem. Kada jedno dete zavidi drugom na nekoj igrački, ono pokušava ili da otme igračku ili da je uništi. U prvom slučaju dete prelazi iz inferiorne pozicije onoga koji nema, u superiornu poziciju onoga koji ima, a u drugom, uništenjem igračke oba deteta se izjednačavaju. Zavist odraslih pokreće osobu na kompleksnija ponašanja koja takođe mogu biti agresivna i destruktivna, ali i na ponašanja takmičenja i imitiranja (kompeticija). Zavideći drugom na onome što ima, subjekt sebe motiviše da ostvari isto ili još veće dobro od onoga koje je ostvario objekt. Kod zavisti, na nivou mikroponašanja, opažamo reakciju autonomnog sistema koja se ogleda u bledilu lica („pobledeti od zavisti” ili ,,pozelenet: -đ zavisti”). Karakterističan je i specifičan izraz lica (razrogu*.ene oči, stisnuta usta itd.). Suština verbalnog izražavanja zavisti je u tome što za-vidljiv subjekt, suočen s tuđim uspehom, omalovažava i đis-kvalifikuje tuđi uspeh ili drugoga kao ličnost, ili, pak, veliča sopstvene uspehe i svoju ličnost, kako bi neutralisao razliku.

Destruktivna i konstruktivna zavist Destruktivna zavist je vrsta zavisti koja vodi uništenju ili otimanju onog dobra zbog kojeg se zavidi. To je sasvim tačno za uništenje dobra koje polazi s pozicije: „Kad ja ne mogu da imam, nećeš imati ni ti.” Međutim, kada je u pitanju preotimanje dobra, postoje i neka preotimanja koja jesu agresivna, ali nisu* destruktivna.244 Destruktivna zavist se može objasniti postavkom iz teorije igara, a koja se naziva zabluda nultog zbira. Prema ovom postulatu osoba veruje da je ukupni rezultat neke razmene uvek jednak nuli: ako je jedan pobedio, drugi je izgubio. Prema tome dobitak jednoga (plus dobitnika) uvek znači gubitak za drugoga (minus gubitnika), što se međusobno potire, tako da je ukupan rezultat uvek jednak nuli. Ova logika važi samo za neke razmene između ljudi, ali nikako ne za sve. Kada se ona primeni i na one razmene u kojima obe strane mogu da izgube, ili u ko-

293

jima obe strane mogu era dobiju, tada govorimo o zabludi nultog zbira. Kada osoba, koja primenjuje opisanu logiku, shvati da je neko drugi ostvario neko dobro koje ona nije ostvarila, onda to ne shvata samo kao uspeh drugog, nego i kao sopstveni neuspeh i gubitak. Upravo zbog konteksta koji ima značenje „gubitak”, zavist nekada može ličiti na osećanje tuge. Iz osećanja neuspešnosti i inferiornosti proistiČe destruktivna akcija čiji je cilj da neutrališe razliku između „dobitnika” i „gubitnika” i da stvari postavi na početnu poziciju.245 Konstruktivna zavist polazi od toga da tuđi uspeh ne znači i sopstveni neuspeh, nego prikraćenoj osobi pomaže da definiše sopstvenu želju, tako da se ona angažuje u stvaralačkim aktivnostima koji će joj omogućiti isto takvo (ili još veće) dobro, a koji neće ugroziti dobro drugoga.246 Kada bi ponašanje koje proističe iz konstruktivne zavisti bilo poruka upućena osobi kojoj se zavidi ona bi glasila: „Ja sam bolji ođ tebe” ili „Ja vredim isto koliko i ti.” Konstruktivna zavist može biti u obliku strasti, što vodi stradanju osobe koja zavidi.

Adekvatna zavist Zavist je adekvatno i korisno osećanje kada pomaže osobi da prepozna svoju želju i kada je motiviše da ostvari ono dobro na kojem drugom zavidi. Važno je napomenuti da svaka konstruktivna zavist nije istovremeno i adekvatno osećanje. Konstruktivna zavist je bolja od destruktivne zavisti, ali konstruktivnost nije presudan kriterijum: poznati su primeri ljudi koji su započeli izgradnju ogromnih kuća - koje je trebalo da budu veće i više od susedskih kuća - što ih je odvelo u bankrotstvo.

Neadekvatna zavist Neadekvatnost zavisti i ponašanja koja proizilaze iz ove emocije možemo procenjivati na osnovu nekoliko kriterijuma: 244Tu spadaju preotimanje litule šampiona u sportskom takmičenju ili. možda, preotimanje partnera u ljubavnim odnosima. 245To je u našem narodu poznato kao izreka: „Da komšiji crkne krava”. Devojka koja se rukovodi ovom logikom, a koja se ne oseća dovoljno lepom, kada vidi drugu lepu devojku, pri tom ne vidi koliko je ta druga lepa, nego koliko je ona sama „ružna”. Destruktivna zavist se simbolično izražava i putem interesovanja za nesreće koje se dešavaju onima kojima se zavidi: medijskim ličnostima i slavnim ljudima. 246Ispravljanje ove logike i pretvaranje destruktivne zavisti u konstruktivnu zavist jedan je od osnovnih zadataka psihoterapije u odnosu na ovo osećanje.

294

Zavist je neadekvatna ukoliko želja nije autentična, nego je samo imitirana. Ukoliko osoba želi nešto što ne bi želela kada drugi to ne bi imao to znači da, ona, u stvari, to i ne želi. Ovakva zavist može pokrenuti osobu na prikupljanje onih dobara koja joj uopšte ne trebaju.247 Zavist je neadekvatna i kada je želja autentična, ali nije ostvarljiva. Takođe, neadekvatna je svaka ona zavist zbog koje se subjekt angažuje u destruktivnim ponašanjima (destruktivna zavist).248 Pošto je zavist zasnovana na subjektovom upoređivanju s drugima, ona postaje karakterna crta (zavidljivost) kada subjekt ima takve predstave o sebi i drugima u kojima sebe stavlja daleko iznad drugih, ili druge stavlja daleko ispod sebe. Kod zavidljivih osoba osećanje zavisti može poprimiti kvalitet i intenzitet strasti, tako da se oni mogu potpuno posvetiti dokazivanju da nisu inferiorniji od osobe ili grupe kojoj zavide.

Potiskivanje zavisti U porodicama s više dece, roditelji pokušavaju da između dece podstiču kohezivne veze simpatije i ljubavi, a suzbijaju dezintegrativne i antipatijske odnose zavisti i ljubomore. Iz tih razloga braći i sestrama zavist je zabranjeno osećanje i svaki znak zavisti se nasilno transformiše u znak ljubavi.249 U ovakvom kontekstu đete zaključuje da će, ukoliko pokaže zavist, biti nevoljeno i roditelji će ga odbaciti. Opisani mehanizam se intemalizuje te zabrana zavisti postaje norma superega ili Roditelja, a samo osećanje postaje ego-distono osećanje. Time su obezbeđeni strukturalni preduslovi za potiskivanje neprihvatljivog osećanja zavisti i s njim povezanih mentalnih sadržaja, a potisnuti materijal se dalje može projektovati ili biti predmet drugih mehanizama odbrane. Projektivna zavist se odnosi na situaciju u kojoj osoba nesvesno zavidi drugima, a svesno pogrešno tumači da drugi zavide njoj. 247 Na tom principu funkcioniše jedna od osnovih strategija u reklamiranju koja određeni proizvod povezuje s nekim željenim socijalnim statusom. 248Možemo reći da je u savremenom- društvu svaka destruktivna zavist neadekvatna, ali i da je ona bila adekvatna u ranim etapama civilizacije, a naročito u vremenima oskudice kada je preživljavanje bilo ugroženo. 249Time roditelji modeliraju reakcijsku formaciju: originalno neprijateljsko osećanje se transformiše u sekundarno prijateljsko osećanje.

295

Zavist i mržnja Zavist i mržnja su tesno povezane. Kod male dece, a naročito kod braće i sestara, rivalstvo starijeg deteta može poprimiti znakove surovog neprijateljstva. Međutim, kada razmatramo osećanje ugroženosti koje pokreće dete na ove akcije, dolazimo do zaključka da se radi o jednoj mešavini zavisti i ljubomore, na Šta se, tek sekundarno, nadovezuje infantilna mržnja.250 Radi se o sirovom agresivnom impulsu koji može biti veoma destruktivan, ali ga ne prati jasna detetova svest o posledicama njegove akcije. Ova veza između zavisti i mržnje ostaje u mentalnim strukturama, te i kod odraslih osoba koje nekome zavide, registrujemo da počinju da mrze tu osobu, naročito ako su sami trajno osujećeni u ostvarenju dobra na kome zavide. Mentalni proces osobe koja zavist pretvara u mržnju izgleda, otprilike, ovako. Osoba koja oseća neprijatnost zavisti zbog toga što je sused kupio novi auto, susedov postupak personalizuje.251 Ona tada razmišlja: „Kupio je taj auto da mi pokaže koliko je uspešniji od mene i da mi stavi do znanja da sam ja gubitnik. Zašto mi to radi? Zašto mi pakosti? A ja sam mislio da smo prijatelji. E, videće on svog boga.” Na ovim osnovama se razvija strah da bi neskromno isticanje nekog dobra moglo izazvati druge da zavide i da počnu da mrze. U kulturama u kojima socijalna vertikala i hijerarhija nisu stabilno definisani („spljoštena” društva, „bratska” društva ili društva jednakovrednosti) razvija se dinamika koja liči na odnose unutar grupe braće i sestara u kojoj niko ne sme da bude „iznad” drugih, tako da je zavist raširena emocija, a samim tim strah od zavisti je sasvim u skladu sa socijalnom realnošću. Na antropološkom nivou analize možemo primetiti da se zavist, koja se sputava u odnosu na druge članove iste zajednice (porodice, plemena), podstiče kada su u pitanju članovi neke druge zajednice i dobra koja oni poseduju. Da bi se opravdao koristoljubivi motiv zasnovan na zavisti, a koji se izražava u vidu otmice, pljačke ili rata, potrebno je 250Radi se o primitivnoj mržnji u kojoj se mlađe dete doživljava kao uljez koji je „sve pokvario”, kao loš i zao objekat. Na toj osnovi se može razviti fantazija da bi sve bilo „dobro kao pre” samo kad bi uljez prestao da postoji. Ova mržnja još ne zadovoljava definicju mržnje koju smo dali, ali se u njoj nazire osnovna struktura osećanja mržnje. 251Personalizacija je logička greška kada osoba pogrešno i neopravdano dovodi u vezu sa sobom događaje i postupke drugih ljudi. U nekim psihozama personalizacija može biti toliko intenzivna da govorimo o sumanutim idejama odnosa: na primer, osoba doživljava da joj medijska ličnost koja nastupa u nekoj TV emisiji šalje poruke.

296

predstavi o pripadnicima druge zajednice oduzeti čovečnost (dehumanizacija objekta), dokazati njihovu zloću i obezbe-diti uslove za mržnju.

Zavist i ljubomora Interesantno je koliko se u svakodnevnom govoru ne pravi razlika između ljubomore i zavisti, a najčešće tako što se osećanje zavisti naziva ljubomorom. Dok je za zavist potrebno dvoje, za ljubomoru je potrebno troje. Osećanje da neko drugi ima nešto što osobi treba, a ona to nema, jeste zavist, a ljubomora je kompleksni fenomen zasnovan na strahu da će voljena osoba otići s nekim trećim. U partnerskim odnosima, neko može drugom zavideti na određenom partneru, jer bi i on želeo da ima takvog partnera, ali može biti ljubomoran samo ako prethodno voli tog istog partnera. Pravi koren ove konfuzije između pojmova „zavist” i „ljubomora” treba tražiti u trouglu između dece (braće i sestara) i roditelja: poklonigračka koju jedno dete dobije od roditelja izaziva osećanje zavisti drugog deteta, ali istovremeno i osećanje ljubomore. Razlog tome je što se poklonjena igračka doživljava kao roditeljski znak ljubavi tako da prikraćeno dete zavidi drugom na igrački, ali je i ljubomorno što je drugo dete, a ne ono, dobilo znak roditeljske ljubavi.

Zavist i poštovanje Etimologija glagola zavideti može se naći u videti i u za. Respekt, sinonim za poštovanje, takođe u sebi sadrži glagol gledati (lat. respectum i respicere, re-, prefiks za ponovljenu radnju i spicere, gledati). Isto je i s imenicom uzor (u-, i zor, gledati, gledati u) koja se vezuje s poštovanjem jer biti nečiji uzor znači biti objekt poštovanja, odnosno biti predmet želje za identifikacijom. Dakle, i objekt zavisti i objekt poštovanja su istaknuti i u njih se gleda. Međutim, dok kod zavisti subjekt osporava objektu pravo na isticanje, kod poštovanja subjekt mu to pravo priznaje. Zavist je odnos antipatije, a poštovanje odnos simpatije. U odnosu na isti kvalitet objekta jedni mu mogu zavideti, a drugi ga mogu poštovati, u zavisnosti od njihovog sfava prema samom objektu. Jasno razgraničenje zavisti od poštovanja veoma je važno za određenu

297

kulturu jer ova osećanja karakterišu odnos prema natprosečnom, prema uspešnosti njenih članova* Kako nema uspešnih društava bez uspešnih pojedinaca, za ukupnu sudbinu društva veoma je važno da li ono podstiče uspešnost ili neuspešnost. svojih članova, odnosno, da li će članovi društva reagovati na nečiji uspeh sa simpatijom (poštovanje) ili s antipatijom (zavist). Društvo u kojem pre-dominira zavist suzbija pojedinačne uspehe i kreira psihosocijalnu klimu u kojoj je opasno biti uspešan, tako da, na kraju, ono postaje društvo neuspešnih. Da u srpskom društvu postoji ambivalentan odnos prema pojedinačnom uspehu, ukazuje nesvesna nepravilna upotreba atributa zavidan. Često se, u želji da se neko pohvali, odnosno, da mu se izrazi poštovanje, kaže da je on na zavidnom nivou, odnosno da mu treba zavideti. Time se s uspehom asociraju zavist i antipatija. Sasvim različito bilo bi kad^ bi se govorilo o uzornom nivou, što nedvosmisleno ukazuje na odnos poštovanja i simpatije.

Zavist i prezir Zavist je višestruko povezana s prezirom. Oba osećanja su antipatijska i u oba osećanja se upoređuje sopstvena vrednost i vrednost onog drugog. Mogli bismo reći da se, u osnovi, zavidi onome koji se i prezire. Subjekt zavisti doživljava putem mehanizma personalizacije da mu drugi svojim uspehom (likovanjem) pokazuje da ga prezire.

Zavist i inferiornost Hronično osećanje inferiornosti je snažno povezano sa zavišću jer su veoma zavidijivi oni ljudi koji nemaju izgrađeno osećanje lične vrednosti i koji o svojoj vrednosti prosuđuju na osnovu spoljašnjih kriterijuma, poređenjem s drugim ljudima.

Zavist i ljudsko društvo Osećanje zavisti je značajna socijalna sila, kako u destruktivnom, tako i u konstruktivnom obliku. Zavist je veoma rašireno osećanje u društvima u kojima je piramida društvene hijerarhije spljoštena. Što se manje prihvata da je drugi pripadnik zajednice superiorniji po svom

298

položaju, to je veća verovatnoća za pojavu zavisti. U tom smislu, grupe u kojima dominira osećanje zavisti imaju dinamiku grupe srodnika iste generacije (braće i sestara). Prihvatanjem statusne superiornosti druge klase, kaste ili društvenog sloja, prihvata se da Članovi tih grupa imaju određene privilegije. Da bi se osetila zavist, potrebno je da se drugi dožive kao oni koji nemaju veće pravo na privilegije od samog subjekta. To daje osećanju zavisti određeno mesto u tumačenju motivacije revolucionarnih pokreta. Kao što roditelji pokušavaju da iskorene osećanja zavisti i ljubomore između svoje dece, jer doprinose slabljenju kohezivnih veza između članova porodice, tako i svaka kultura pokušava da potisne zavist. U judeo-hrišćanskoj kulturi potiskivanje zavisti se stavlja na vrlo visoko mesto. U Starom zavetu sklop ljubomore, zavisti i mržnje uzrok je drugog greha: prvi sin Adama i Eve, Kain, ubija svog mlađeg brata Avelja jer je Bog više pažnje posvetio Aveljevim prinosima. Time što Bog kažnjava Avelja zavist prema bližnjem sank-cioniše se kao greh, a sasvim eksplicitno, deseta božja za-povest je zabrana zavisti.252

Zavist u psihopatologiji Dva autora su u svojim sistemima u kojim objašnjavaju nastanak duševnih poremećaja, locirali zavist kao jedan od presudnih momenata. Frojd je opisao nastanak Edipovog kompleksa kod devojčica kao posledice zavisti prema penisu. Melani Klajn je smatrala da se zavist javlja u najranijoj fazi detinjstva i tvrdila je da je detetova zavist prema dojci i njenoj kreativnosti jedan od uzroka psihoza. Danas se smatra da su oba ova koncepta neodrživa. Zavidljivost kao crta ličnosti može ukazivati na postojanje i aktivnost psihičkih struktura samoprezira i inferiornosti. Strah od tuđe zavisti, odnosno projektivna ili maskirana zavist česta je kod paranoidnih ličnosti i u nekim paranoidnim stanjima.

Terapija neadekvatne zavisti Osnovno je shvatiti da je adekvatna zavist korisno i prirodno osećanje (dozvola da se zavidi). Svrha terapije jeste da destruktivnu 252 „Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi Žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega.” (Knjiga izlaska, 20, 17).

299

zavist transformiše u konstruktivnu, a neadekvatnu konstruktivnu zavist u adekvatnu zavist ili u želju. Struktura rada s osećanjem zavisti je sledeća: 1.Preispitivanje želje: Da li subjekt zaista želi da ostvari ono dobro na kome zavidi drugome? Ovim pitanjem se proverava koliko je želja autentična, odnosno koliko subjekt zaista želi dato dobro, a koliko je želja rezultat upoređivanja i takmičenja s drugima. Ukoliko subjekt zaključi da ono što drugi ima njemu ne treba, prestaje da zavidi. 2.Ostvarljivost želje: Koliko je želja, koju subjekt namerava da ostvari, ostvarljiva? Ukoliko je želja neostvarljiva, ili ukoliko za njeno ostvarenje subjekt mora suviše da žrtvuje, potrebno je odustati od želje. Odustajanje od neostvarljive želje podrazumeva samoprihvatanje i formiranje sopstvenog identiteta koji nije toliko zavistan od upoređivanja s drugima. Ukoliko je želja ostvarljiva, zavist motiviše na akciju. 3.Konstruktivnost akcije: Da li je moguće ostvariti želju bez ugrožavanja drugih ljudi? Želju je potrebno ostvariti na način koji podrazumeva zdravu kompeticiju i konstruktivnost.

MRŽNJA IGNEV Definicija: Mržnja je osećanje koje subjekt oseća prema nekoj osobi za koju veruje da je zla i da ugrožava neku njegovu vrednost.

Struktura mržnje Da bi subjekt nekog drugog procenio zlim, mora ve-rovati da ta osoba ispunjava tri uslova: -da bitno ugrožava neku njegovu visoku vrednost; -da to čini bez odgovarajućeg povoda ili opravdanja; -da to čini svesno i namerno. Ove tri procene su nužne za osećanje mržnje i zbog toga ih skupno nazivamo kognitivna trijada mržnje. Ukoliko subjekt veruje da postoji odgovarajući povod ili opravdanje za neprijateljsko ponašanje druge osobe prema njemu, tada je njegovo osećanje bliže osećanju straha

300

od kazne ili osećanju krivice. Ukoliko je neka osoba prouzrokovala značajnu štetu subjektu, ali subjekt veruje da to nije bilo namerno, tada može biti besan, očajan ili tužan, ali nema razloga da mrzi drugoga. Dakle, subjekt doživljava osobu koja je objekt mržnje kao iracionalno destruktivnu, kao zlu, odnosno kao osobu koja je svojim postupkom pokazala da mrzi subjekat. Time utvrđujemo cirkulamu prirodu mržnje jer subjekt uvek mrzi onoga za koga prethodno veruje da taj njega mrzi. Sadržaj ove mentalizacije je proganjanje progonitelja pa možemo reći da je svaka mržnja u stvari, nekakva kontramržnja, da je to uvek subjektova reakcija na stvarnu ili umišljenu prethodnu objektovu mržnju. Kako subjekt veruje da je omrznuti objekt iracionalno destruktivan u odnosu na sam subjekt ili na neku njemu značajnu vrednost, omrznuti objekt postaje veoma značajan za subjekt. Na tim osnovama subjekt ulazi u jedan postojan i, relativno, trajan odnos prema objektu mržnje. Psihički mehanizam koji to omogućuje je proces intemalizacije, tako da se subjekt hronično bavi omrznutim objektom, bez obzira da li je on prisutan u subjektovom perceptivnom polju. Pošto je osoba koja se mrzi pounutrašnjena, subjekt, svaki put kada pomisli na omrznutu osobu, oseća mržnju, tako da se hronično bavljenje specifičnim mislima i mentalnim predstavama na emocionalnom planu manifestuje kao odiozno raspoloženje.253 Međutim, mržnja može postati i veoma jaka strast u slučaju fanatične mržnje kada se subjekt hronično preokupira predstavama o omrznutom objektu, ili jak afekt kad subjekt dođe u perceptivni kontakt s omrznutom osobom. Iako u našoj jezičkoj praksi nije stan-dardizovano ime za afekt mržnje, mi predlažemo da se afekt mržnje označi kao gnev ili kao furor, kako bi se razlikovao od besa i srdžbe koji se koriste za označavanje afekta ljutnje.254

Obrasci ponašanja - osvetnička destrukcija255 Na prvi pogled, ono što je zajedničko svim onim ponašanjima kroz koja se objektivizira osećanje mržnje jeste težnja da se nanese određena 253Lat. odium, mržnja, omraŽenost, neprijateljstvo. 254Iako se u našem jeziku gnev i bes smatraju sinonimima, izuzetno je važno razlikovati mržnju od ljutnje, pa samim tim i afekt mržnje od afekta ljutnje. Ovo razlikovanje je nekada sudbonosno u forenzičnoj psihijatriji. Tehnički pojam furor je izveden od rimskih furija, boginja osvete i osvetničke mržnje koje su izvedene iz analognih grčkih erinija (Lat. furia, gnev, furere, gneviti se, ital. infuriare, u gnevu; franc. furie\ eng. fury). 255Lat, des-, prefiks koji označava suprotnost ili negaciju; i struere, graditi, zidati.

301

šteta objektu mržnje. Svrha ovih destruktivnih akcija je u tome da se omrznuta osoba natera da pati, da se muči, da ispašta. Što je snažnije osećanje mržnje, to je veći stepen štete i patnje koji se nanosi omrznutoj osobi. Krajnji cilj mržnje je, kako je to ispravno zapazio Žane (Janet, 1932), da se uništi, da se ubije omrznuta osoba. Akcije koje subjekt koji mrzi preduzima prema omrznutom objektu uvek su destruktivne jer vode njegovom simboličkom ih faktičkom uništenju. Stepen destrukcije može varirati, a uobičajeno je da se govori o tri stepena destruktivnosti (Berne, 1964). Prvi, najmanji, stepen destruktivnosti se odnosi na ona ponašanja koja su simbolički destruktivna, ali koja su, relativno, socijalno prihvatljiva. Tu spadaju razna ogovaranja, tračevi, sitne nameštaljke i pravljenje intriga. U drugi stepen destruktivnosti spada uništavanje materijalnih dobara koja pripadaju omrznutom objektu, trovanje njegovih kućnih ljubimaca, pisanje anonimnih pisama, a posledice intriga koje se odvijaju na ovom nivou mogu biti: razvod braka, gubitak posla, odlazak u zatvor itd. Destruktivne akcije trećeg stepena, kojć proističu iz mržnje, vode u: ubistvo, samoubistvo, ludilo ili u teške telesne povrede. Ono što odlikuje destruktivnost proisteklu iz mržnje je poseban kvalitet svireposti ili brutalnosti. Ova svirepost može se lako objasniti ukoliko podsetimo da subjekt doživljava objekt zlim, tako da ono što drugima izgleda svirepo, subjektu izgleda samo kao kazna koju je objekt, svojim prethodnim postupcima, zaslužio. Dakle, destruktivnost koja dolazi iz osećanja mržnje, uvek je osveta u očima subjekta mržnje.256 Kada su u pitanju ponašanja koja proističu iz osećanja mržnje, veoma je važno praviti razliku između osvete i kazne. Dok je kazna racionalni postupak čiji je cilj korekcija ponašanja prestupnika, osveta je iracionalni postupak koji je usmeren na biće prestupnika.257 Razlika između kazne i osvete odgovara razlici između ljutnje i mržnje. U tradicionalnim kulturnim sistemima osveta ima svoju magijsku i religijsku metafiziku.258 Prema Storu, osveta je na delu uvek kada postoji težnja da se progoni onaj ko je već poražen ili kada se progoni onaj koji je, očigledno, slabiji (Storr, 1968). Iako destruktivne akcije mogu biti rezultat snažnog afekta i impulsivnosti („ubistvo na mah”), karakteristično je da se veliki broj 256 Osveta implicira postojanje neke objektove radnje u prošlosti koja je oštetila subjekt zbog čega on želi da se osveti. Međutim, subjekt se može svetiti iako nije nastala šteta: dovoljno je da sebe uveri da je objekt nameravao da mu nanese štetu. U pitanju je koncept „preventivne osvete”.

302

destruktivnih akcija hladnokrvno i promišljeno planira („ubistvo s predoumišljajem”) (Arieti, 1967). Poznata je izreka: „Osveta je jelo koje se servira hladno.” Kada je za subjekt destruktivno ponašanje iz nekog razloga neprihvatljivo, mržnja se zadovoljava u fantaziji. Subjekt koji se u mašti „osvećuje” omraženom objektu za zlo koje je pretrpeo, ne prazni svoje osećanje mržnje, već ga samo pothranjuje, tako đa mržnja prelazi u latentno stanje. Neke osobe odustaju od fantazija o osveti u kojima su one protagonist osvete, naročito onda kada je za njih mržnja ego-distono osećanje, jer veruju da će nekakva viša sila (Bog, Kosmički princip, Pravda, itd.) osvetiti ono zlo koje im je naneto („Sve se plaća, sve se vraća”, „Bog će ga kazniti”, itd.). Nekada se mržnja izražava kroz čin „bacanja prokletstva”, kada subjekt kune drugog u njegovom prisustvu, što ima impresivan sugestivni i autosugestivni efekat, ili kada to subjekt radi intimno obraćajući se višoj sili. U ovu kategoriju spadaju i magijske radnje u mnogim kulturama, kada subjekt izvodi nekakav „cmomagijski” ritual koji bi trebalo da urekne objekat i proizvede njegovu patnju, propadanje, bolest ili smrt.

Mržnja kao transakcija Kada jedna osoba izražava mržnju prema drugoj, tada ona kod nje poziva osećanje straha ili kontramržnje. Kojim će osećanjem drugi reagovati zavisi od toga kako procenjuje odnos moći između sebe i subjekta mržnje. Ovde moć nema samo značenje fizičke snage već i stepena „ludila” ili iracionalnosti: moćniji je onaj koji može da ide dalje, do ubistva ili neke druge iracionalnosti. Kada se subjekt oseća dovoljno moćnim da se suprotstavi subjektu, onda mržnja poziva mržnju, osveta poziva osvetu. Na taj način dve osobe ili dva kolektiviteta ulaze u spiralu mržnje i destruktivnosti, jer svaki čin mržnje i osvete postaje razlogom i opravdanjem još intenzivnijeg čina mržnje i osvete druge strane.259 Kada je u pitanju obostrana mržnja dve osobe ili dva kolektiviteta, tada 257Jedan od razloga za ukidanje smrtne kazne upravo je u tome što ona implicira osvetu društva nad bićem koje se shvata suštinski zlim i kojem se otpisuje mogućnost promene. Smatra se da svaka kazna treba da ima korektivnu nameru i, po mogućnosti, efekt. 258Etimološka analiza ukazuje da reč osveta ima konotaciju svetog. Na primeru krvne osvete, može se zaključiti da je osveta simbolički čin komunikacije s ubijenim srodnikom (koji je osvećen). 259Prekid spirale mržnje je veliki problem za one pokrete i inicijative koje pokušavaju izmirenje između dve suprostavljene socijalne grupe, naročito kada konflikt ima dugu istorijsku pozadinu.

303

govorimo o omrazi, odnosno o kolektivnoj omrazi. Strah koji osoba oseća kada joj neko izjavi da je mrzi, često se poklapa sa strahom od ludila druge osobe. Kada neko nalazi smisao svog života u osveti, njegovo ponašanje nije racionalno jer će on žrtvovati i svoj život samo da bi se osvetio. U tom smislu, strasna mržnja vodi u fanatizam koji izmiče racionalnom, a približava se ludilu.

Mržnja i samomržnja U odnosu na objekt prema kome se oseća mržnja, ona može biti mržnja subjekta prema nekom drugom, ali i mržnja subjekta prema samom sebi. Kada je u pitanju samomržnja, osoba je istovremeno i subjekt i objekt mržnje. To znači da u stanju samomržnje postoji jedan deo osobe koji oseća mržnju i drugi deo koji je trpi. Ukoliko na takvu situaciju primenimo univerzalni kontekst u kome se oseća mržnja, zaključujemo da jedan deo osobe smatra da je ona zla i da ne zaslužuje da živi. Psihičke strukture koje omogućuju samomržnju formiraju se putem intemalizacije roditelja i njihove stvarne mržnje prema detetu ili stvaranjem detetove fantazije da ga roditelji mrze. Kada se takav roditeljski stav intemalizuje, osoba se naknadno poistoveti s njim, tako da mrzi sebe onako kako su je mrzeli roditelji (ili kako je verovala da je roditelji mrze). Iako samomržnja nastaje intemalizacijom mržnje roditeljskih figura, osoba može pokrenuti mehanizme odbrane tako što je, umesto prema sebi, preusmerava ka spoljašnjem svetu. Tako, ekstemalizacijom, samomržnja postaje mržnja prema drugome. Kako je samomržnja od izuzetnog značaja za razumevanje nekih psihopatoloških fenomena, o njoj govorimo u posebnom poglavlju.

Adekvatna mržnja Ukoliko pođemo od aksioma da svako ljudsko ponašanje i svako ljudsko osećanje mogu biti adekvatni u odgovarajućem kontekstu, moramo se zapitati koji je to kontekst u kome bi mržnja bila adekvatna. Jedini kontekst koji nalazimo su ekstremne situacije (rat, pogrom, genocid, sadista koji proganja, itd.) u kojima osoba mora mrzeti kako bi preživela, odnosno mora ubiti kako ne bi bila ubijena. Psihološka prednost koju

304

u tom slučaju donosi mržnja jeste oslobođenje subjekta osećanja krivice.260

Neadekvatna mržnja Pošto je mržnja, kao što smo rekli, adekvatna samo u nekim retkim i ekstremnim životnim situacijama, sledi da je ona neadekvatno osećanje u svim ostalim kontekstima.261 To su situacije u kojima osoba mrzi bez adekvatnog ili, čak, bez ikakvog povoda. To nam ukazuje da je subjekt mržnje angažovao složene psihičke mahanizme kako bi drugog do-živeo kao zlog. Pored već pomenute ekstemalizacije samomržnje, potrebno je spomenuti još dva oblika projekcije.

Projekcija mržnje Frojd je prvi opisao mehanizam projekcije mržnje, koji se javlja zbog toga što je mržnja ego-distona emocija. Subjekt projektuje svoju mržnju prema objektu na objekt, rezultat čega je inverzija mržnje, pa subjekt veruje da objekt mrzi njega. Subjekt može reagovati strahom na projektovanu mržnju, ali i kontramržnjom jer je projekcijom postignuta egosintonizacija mržnje, koja je sada opravdana jer je odbrambena. Mržnja koja se projektuje može nastati u interpersonalnoj relaciji, ali može biti i ekstemalizovana samomržnja.

Premeštanje mržnje Premeštanje mržnje je poseban oblik projektovanja mržnje. Osoba koja mrzi mora se osećati dovoljno moćnom da bi preduzela neku destruktivnu akciju u odnosu na omrznuti objekt. Ukoliko je omrznuta osoba superiornija i nedostupna osveti, ili, ukoliko se subjekt boji da bi zadovoljenjem svoje osvete daleko više izgubio, nego što bi dobio, on tada odustaje od izvršenja osvete, a njegova mržnja prelazi u potencijalno stanje. Opisani mehanizam može biti svestan, ali i potisnut, odnosno nesvestan. U situacijama u kojima je subjekt osujećen 260Izgleda da je sposobnost jednog kolektiviteta da mrzi drugi u direktnoj srazmeri sa sposobnošću preživljavanja tog kolektiviteta, a naročito u onim istori-jskim periodima u kojima vlada oskudica, primitivnost i surovost. 261Mržnja usmerena prema detetu ne samo da je neadekvatna već je zločin.

305

u ispoljavanju svoje mržnje, bilo zbog unutrašnje inhibicije, bilo zbog spoljašnjeg ograničenja, postoji mogućnost da on svoju mržnju ispolji prema nekom drugom objektu koji je slabiji od njega i prema kome je bezbedno ispoljiti mržnju. To su situacije u kojima subjekt (nesvesno) projektuje mržnju koju oseća prema jednom objektu, na drugi objekt, jer mu je prihvatljivo i bezbedno da je ispoljava prema ovom drugom.262 Potrebno je razlikovati adekvatnost osećanja mržnje prema nekom, od adeki’atnosti izražavanja, mržnje prema nekom. U oba slučaja su presudni socijalni kriterijumi, ali još niko nije otišao u zatvor zbog toga što je u fantaziji zamišljao i želeo da neko umre ili da slomi nogu. Postoje brojne situacije u kojima je osećanje mržnje socijalno prihvatljivo, ali je, istovremeno, u tim istim situacijama, neprihvatljivo izražavanje mržnje

Mržnja i krivica Svaki vrednosni sistem ne definiše samo šta je dobro (vrednosti), nego i šta nije dobro (antivrednosti). Kao što se u odnosu na ono što je dobro uspostavlja hijerarhija između najviših vrednosti i najnižih vrednosti, tako se uspostavlja hijerarhija između antivrednosti (između lošeg i goreg). U sistemu antivrednosti, razlika između onoga što je loše i onoga što je zlo, nije samo kvantitativna, već i kvalitativna. Loše se prezire, a zlo se mrzi. Mržnja je uvek opravdana za subjekt koji mrzi, jer je ona, za njega, samo odbrambena reakcija na prethodni zao postupak ili zlu nameru omrznute osobe. U tom smislu, mržnja je uvek neka vrsta pravedne osvete za nešto što je već učinjeno. Kvalitet pravednosti je prvi momenat koji povezuje mržnju sa subjektovim vrednosnim sistemom i koji čini da upravo mržnja bude manifestacija njegovog sistema vrednosti. Drugi momenat, koji daje specifičan kvalitet osećanju mržnje, a po čemu se ona razlikuje od drugih oblika neprijateljstava (prezir, zavist itd.), jeste u tome što se objektu pripisuju vrhovne antivrednosti. Druga osoba mora svojim ranijim postupkom ugroziti neku subjektovu vrhunsku vrednost, i to svesno i namemo, čime pokazuje da to za nju nije nikakva vrednost. Time se ona, u odnosu na subjektov sistem vrednosti, postavlja kao njegova inverzija i negacija, kao inkarnacija zla. Pošto su upravo vrednosti ono po čemu se ljudsko biće razlikuje od životinja, negacijom vrhovne vrednosti i afirmacijom vrhovne antivrednosti, ob262Tako, na primer, žena koja mrzi muža koji ju je napustio i ostavio s dvoje dece, počinje da mrzi, nesvesno, a nekada i svesno, samu decu.

306

jekt mržnje prestaje da se računa u ljudska bića. On postaje dehu-manizovani objekt (neČovek, monstrum, zver, demon, đavo, krvolok, zmija, škorpija itd.), prema kome ne samo da ne treba primenjivati ljudske zakone i norme, nego koga, kao oličenje zla, treba uništiti. Sve to čini da je mržnja manifestacija subjektovog vrednosnog sistema, a ne njegova negacija. Subjekt koji je učinio neko delo iz mržnje, pa ma kako ono drugima izgledalo svirepo i nečovečno, ne samo da ne oseća krivicu zbog svog postupka, već može osećati ponos i zadovoljstvo. Kako je krivica osećanje koje se oseća kada je subjekt uradio nešto što bitno odstupa od njegovih prihvaćenih vrednosti, subjekt može osetiti krivicu, nakon dela počinjenog iz mržnje, jedino ukoliko počne da drukčije tumači objekat i njegovo ponašanje ili ukoliko dođe do bitne promene u subjek-tovom vrednosnom sistemu. Postoji još jedna veza između mržnje i krivice, a koja se ogleda u transakciji između subjekta i objekta. Objekt koji je subjektu naneo neko zlo, priznavanjem i pokazivanjem krivice pokazuje da nije zao, da se distancira od svog postupka, da saoseća sa subjektovim gubitkom. Time on međusobni odnos definiše kao odnos simpatije, a ne antipatije, čime sprečava subjekt da ga doživi kao zlog i da ga zamrzi.

Mržnja i prezir Osnovna sličnost koja postoji između mržnje i prezira je u tome što su oba osećanja usmerena prema biću druge osobe. Subjekt osobu koju prezire doživljava kao biće koje je nekim svojim postupkom obezvredilo neku ođ osnovnih ljudskih vrednosti, i koje je, zbog toga, nedostojno (ali ne i zlo) biće. Dok prezir vodi u odbacivanje objekta i njegovu socijalnu izolaciju ili u ponižavanje koje će ga naterati da prihvati inferiornu socijalnu poziciju, mržnja vodi u destruktivnu akciju protiv objekta i njegovom uništenju. Identična razlika postoji i između samomržnje i samoprezira.

Mržnja i ljutnja Mnogo problema postoji zbog toga što se ne pravi razlika između osećanja ljutnje i besa s jedne strane, i osećanja mržnje i gneva s druge. Dok su ljutnja i bes usmereni na promenu ponašanja druge osobe koja

307

svojim postupcima onemogućava subjekt u zadovoljenju neke njegove značajne želje, mržnja je usmerena na biće druge osobe koja se zbog svoje zlobe ne doživljava kao ljudsko biće. Objekt ljutnje ne samo da se doživljava kao ljudsko biće, nego on istovremeno može biti i objekt ljubavi. Dok se ljutnja može javiti i izraziti prema voljenoj osobi, to nije slučaj s mržnjom koja negira svaku dobrotu objekta. Iz osećanja ljutnje proizlazi agresivno ponašanje, dok iz osećanja mržnje proističe destruktivno ponašanje. U osnovi, agresivnost je konstruktivna jer predstavlja oblik samoizra-žavanja subjekta i pokušaj da se svet uredi u skladu sa subjektovim željama, dok je destruktivnost razorna, jer vodi uništenju onoga „što ne zaslužuje da postoji”. Osobe koje ne razlikuju ljutnju od mržnje nisu u stanju da u konfliktnim situacijama shvate razliku između protivnika i neprijatelja. Fizičko nasilje jedne osobe prema drugoj može biti agresivnost ili destruktivnost. Kada fizičko nasilje proizlazi iz ljutnje i besa (fizička agresivnost) ono je uvek ograničeno. Pošto cilj besne osobe nije da drugog uništi, nego da ga „natera” da se ponaša na željeni način, njena fizička nasilnost teži da drugog zastraši kako bi promenio svoje ponašanje. Kada se postigne željena promena objektovog ponašanja, bes prestaje. Zbog toga, besna osoba, svoju nasilnost usmerava na predmete, što ima za cilj da zastraši objekat, da mu ukaže da bi on mogao postati objektom nasilja ukoliko ne promeni svoje ponašanje. Međutim, i kada usiedi fizički obračun iz osećanja besa, i tada je fizička nasilnost subjekta ograničena, jer on želi da objektu nanese bol i da ga podredi svojoj volji, ali ne i da ga osakati ili ubije.263 Velika i bitna razlika koja postoji između ljutnje i mržnje, a koja se ogleda u različitoj logici ovih osećanja, kao i u kvalitativnoj razlici između agresivnosti i destruktivnosti, izuzetno je važna za razumevanje međuljudskih odnosa. Razmotrimo kakvi zapleti u međuljudskoj komunikaciji su mogući kada se ne razlikuju ova dva osećanja. Kada neko ne pravi razliku između ljutnje i mržnje, on svaki znak tuđe agresivnosti i ljutnje tumači kao znak destruktivnosti i mržnje. Ovakva osoba će svaki znak tuđe ljutnje protumačiti kao izliv želje drugoga da subjekt fizički i socijalno povredi ili uništi. Pošto se tuđa ljutnja ne može izbeći bez manevara kojima se bitno remeti odnos s drugima (povlačenje od ljudi, preterano prilagođavanje tuđim željama 263Fizička nasilnost je uvek rizično ponašanje jer mogu nastati teške povrede ili čak smrt bez obzira što nije postojala namera da se one prouzrokuju. Takode, postoji opasnost da napadnuta osoba reaguje mržnjom ili da bes pređe u mržnju tokom borbe, što vodi destruktivnosti.

308

itd.), subjekt će živeti u svetu u kome je okružen zlim progoniocima, od kojih se mora štititi ili kojima se mora svetiti. Pošto je ljutnja, za razliku od mržnje, sasvim spojiva s odnosom ljubavi, subjekt će svaki znak ljutnje koji dolazi od voljene osobe doživljavati ne samo kao prekid ili negaciju ljubavi, nego i kao želju voljenog bića da ga uništi. Zbog svega toga, emotivne veze ovakvih osoba, bilo da se radi o ljubavi, bilo o prijateljstvu, krajnje su haotične, s mnogo ekstremnih osećanja. Osnovni zaplet u vezi s mržnjom se dodatno komplikuje kroz razvijanje ,,odbrambenih” manevara kojim se osoba zaštićuje od „mržnje” drugih ljudi ili manevrima „osvete” putem kojih se subjekt sveti drugim ljudima. Pogrešno prepoznavanje tuđe ljutnje kao tuđe mržnje je obrazac koji ima svoje uzroke u ranom detinjstvu. Izgleda da postoji određeni razvojni period u kome dete nije u stanju da shvati da su, majka koja se smeši i pruža svoju ljubav (dobra mama ili dobar objekt) i majka koja se mršti i ljuti se (zla mama ili zao objekt), jedna te ista osoba. Kad dete shvati da su to dva stanja jedne te iste osobe, ono je uspešno ispunilo jedan važan razvojni zadatak - integraciju dobrog i lošeg objekta - i postalo sposobno da shvati kompleksnost međuljudskih odnosa. Kada je integracija obavljena, dete zna da ga majka voli i kada se ljuti na njega. Drugim rečima, dete je integrisalo ljutnju i ljubav, i shvatilo da pojava ljutnje ne znači prestanak ljubavi. Kada ova integracija nije obavljena, dete nastavlja da se odnosi prema majci naizmenično kao prema dobrom i zlom objektu. Kada se majka ljuti na dete, ono je doživljava kao osobu koja ga odbacuje, koja želi da ga uništi i ubije. Ove fantazme srećemo i kod odraslih koji nisu naučili da razlikuju ljutnju od mržnje. Subjekt koji preklapa ljutnju i mržnju je, pored ostalog, zbunjen svojim osećanjima. Tipičan mehanizam je sledeći: pošto svoju ljutnju prema drugima doživljava kao mržnju, osoba je potiskuje i prigušuje, pokušavajući da bude dobra prema drugima. Pošto ovaj pokušaj izbegavanja ljutnje-mrž-nje ne može biti efikasan u svim situacijama, nužno je da neko svojim postupcima „povredi” osobu. Ona tada razmišlja: „Ja sam tako dobra prema njima, a oni su tako zli prema meni”, i ukoliko dozvoli da pokaže svoju ogorčenost, ona će drugima, u stvari, pokazati svoju mržnju. Drugim rečima, ove osobe izbegavaju da se naljute, a kad to ipak učine, tada druge mrze. Osobe koje tuđu ljutnju doživljavaju kao mržnju, uglavnom imaju patološku organizaciju ličnosti (granična, paranoidna, antisocijalna, psihotična itd.) što zahteva ozbiljniji psihoterapijski tretman. Još je

309

Žane (Janet, 1932) ukazivao da je osnovni kvalitet straha psihotičnih osoba, strah od tuđe mržnje. Dežur je pregledom psihoanalitičke literature potvrdio ovu Žaneovu tezu da je osnovni kvalitet straha kod psihotičnih pacijenata strah od proganjanja, rasparčavanja i uništenja od strane drugih ljudi (Dejours, 1986).264 Interesantno je da se ljutnja i mržnja, odnosno agresivnost i destrukcija izjednačavaju kako u stručnoj literaturi, tako i od strane nekih psihoterapeuta. Frojd (Freud, 1915) je mržnju odredio kao reakciju subjekta na pretnju njegovom egu, a što više spada u određenje ljutnje i besa. Njegova kasnija postavka u kojoj mržnju dovodi u vezu s Tanatosom ili principom smrti, navela je brojne psihoanalitičare da svaki oblik agresivnosti shvate kao manifestaciju principa smrti, odnosno kao mržnju i destruktivnost. Zbog toga nije Čudno što „analitičari često brkaju mržnju i ljutnju” (Rycroft, 1968, str. 61). Ovu grešku psihoanalize prihvatile su i još više razvile neke škole humanističke psihologije koje su svaku agresivnost proglasile za nešto što je „loše”, a ljutnju (koja se, po njima, ne razlikuje od mržnje) za jedno od osnovnih „negativnih” i „neprijateljskih” osećanja. Ukoliko uvažimo stepen nerazlikovanja ljutnje od mržnje u stručnoj literaturi, tada nije čudo ni da je među laicima veoma izraženo nerazlikovanje ova dva osećanja. Poseban je problem u onim kulturama u čijim jezicima ljutnja i mržnja nisu jasno razdvojene.265 Leksičko i semantičko nerazlikovanje ljutnje od mržnje ukazuje na primitivan stadi-jum razvoja kolektivne svesnosti o emocijama te se svaki oblik agresivnosti tumači kao neljubav i neprijateljstvo.

Mržnja i ljubav Smatramo da, na osnovu izloženog, čitalac nedvosmisleno može zaključiti da je mržnja potpuno nespojiva s ljubavlju i da je upravo negacija ljubavi. Međutim, mržnja nije suprotnost ljubavi - suprotnost ljubavi čini „neljubav”. Neljubav jednostavno znači da neko nekoga ne voli, ali to nikako ne znači da mora postojati mržnja. U neljubav spadaju, pored mržnje, ravnodušnost, antipatija, averzija i prezir. Jedna od čestih psihoterapijskih intervencija je da od pacijenta tražimo da odredi 264Reč je o psihotičnoj ekstemalizaciji samomržnje. 265Na primer, u ruskom, ljutnja je zlitsja. Kako koren ove reči dolazi od zla, duboka psihološka konotacija ove reči je približnija mržnji, nego ljutnji.

310

suprotnost nekom pojmu, kako bismo saznali u okviru kog dihotomnog konstrukta razmišlja i doživljava sebe, druge i svet.266 Ispravan odgovor je neki pojam koji odgovara neemitovanju ljubavi, ali kad osoba odgovori da je to mržnja, tada znamo da ona razmišlja o sebi i drugima u dihotomiji: „ili me vole ili me mrze”, odnosno „ili su sa mnom ili su protiv mene”.

Mržnja nakon ljubavi Kao što smo pokazali ljubav i mržnja isključuju jedno drugo, tako da osoba teško može istovremeno osećati oba osećanja. Onda kada počinje mržnja, tada, sasvim sigurno, prestaje ljubav. Stara izreka koja povezuje ljubav i mržnju odnosi se na obrazac kada, nakon osećanja i odnosa ljubavi, sledi osećanje i odnos mržnje. Dve su situacije iz kojih može slediti osećanje mržnje: neuzvraćena zaljubljenost i raskid ostvarenog odnosa ljubavi. Kada zaljubljenost nije uzvraćena ili kada partner prekine odnos sa, još uvek zaljubljenim, subjektom, subjekt veoma intenzivno pati. Da bi se pojavila mržnja, subjekt mora iz stanja zaljubljenosti, koje karakteriše opsedutost idealizovanim predstavama o objektu, preći u stanje opsednutosti veoma negativnim predstavama o objektu. Dinamika ove promene toka mentalizacije je jednostavna jer u sebi sadrži jedan odbrambeni mehanizam. Subjekt koji gubi voljenu osobu ne samo da je tužan zbog gubitka, nego se može osećati inferiorno jer veruje da nije dovoljno dobar da bi drugi bio s njim. Upravo ovo osećanje bezvrednosti koje osoba teško podnosi, leži u osnovi mržnje. Pozicija u kojoj se osoba nalazi je: „Ja ništa ne valjam, a on je savršen”. Da bi se odbranila od osećanja inferiornosti, osoba pokušava da obezvredi partnera, da mu nađe manu, da dokaže njegovu pokvarenost i zlobnu prirodu. Ako ništa drugo, za osvetu je dovoljan sledeći argument: „On me je povredio i naterao da patim, a ja mogu njega naterati da pati još više.” Iz inferiorne i depresivne pozicije osoba sada zauzima poziciju: ,Ja valjam, a on je pokvaren”, ili poziciju: „Tačno je da ja ništa ne valjam, ali ni on nije mnogo bolji.” Iz obe pozicije proizlazi strategija mržnje i obezvređivanja drugog, što se na prvom, najslabijem stepenu destruktivnosti manifestuje kao ogovaranje i sitne pakosti, dok se na trećem, najjačem stepenu, svodi na „zločin iz strasti”. 266Ova psihoterapijska tehnika dolazi iz Kelijeve psihologije personalnih konstrukata (Kelly, 1955).

311

Raskid odnosa stvarne ljubavi praćen je osećanjem tuge onog partnera koji je ostavljen i koji još uvek voli. Da bi se pojavila mržnja, subjekt mora verovati da je izdan, prevaren, iskorišćen, izneveren, beskrupulozno odbačen i slično. Pošto subjekt veruje da mu je drugi upropastio život, da je učinio ono za šta se zarekao da neće nikada učiniti, dobija želju da se osveti, što se najčešće čini putem dece, zajedničke imovine i zajedničkih prijatelja, a što je dobro poznato profesionalcima koji se bave problematikom razvoda braka. Koliko osećanje inferiornosti može biti izvor patnje, najbolje se vidi kod duševnih bolesnika kod kojih se ovaj mehanizam primećuje u karikiranom obliku. Mladić koji pati od osećanja nevrednosti i koji se zbog toga ne usuđuje đa priđe nijednoj devojci, nego ih zaljubljeno uhodi sa sigurne razdaljine, razvija sumanuti sistem erotomanskog tipa, kako se u njega zaljubljuje veoma poznata glumica, koja mu šalje znake naklonosti putem televizijskog ekrana. Kako bolest napreduje, tako se mladić žali roditeljima i socijalnoj okolini da mu se ta ista glumica svake noći uvlači u sobu kroz prozor, nakon čega ga seksualno isk-orišćava, da bi, u zoru, neprimetno otišla. Mladić tvrdi da je iscrpljen i izmučen takvim njenim postupcima, nakon čega joj piše upozoravajuće pismo zahtevajući da prestane da ga maltretira, jer će on, u protivnom, preduzeti određene mere. U ovakve erotomanske sumanute sisteme uvek je uključena neka veoma značajna ličnost: umetnik, državnik, sportista, poznata lepotica ili čuveni naučnik, ili ličnost iz pacijentove okoline koju on doživljava mnogo vrednijom od sebe. U poslednjoj fazi razvoja sumanutog sistema, kada pacijent protestuje zbog ljubavnog i seksualnog proganjanja koje se nad njim vrši, on može prilično zagorčati život osobama za koje je uveren da to čine, a povremeno može postati i destruktivan.

Mržnja u ljubavi Kada bi svaka ličnost bila potpuno jedinstvena i konzis-tentna, onda bi bilo nemoguće istovremeno osećati ljubav i mržnju zbog međusobne isključivosti ovih osećanja. U brojnim životnim situacijama mi osećamo da smo iznutra po-deljeni, da bi jedan deo nas hteo jedno, a drugi deo nas nešto drugo. Savremene psihološke i psihoterapijske teorije poput transakcione analize i psihosintenze upravo definišu ličnost kao skup

312

ili organizaciju ,,ego stanja” i „subperson-alnosti” i određene psihološke fenomene opisuju kao sukob ili kompromis između ovih delova ličnosti. HroniČni neraz-rešeni sukob između dva dela ličnosti, a koji se tiče nekog važnog životnog pitanja, nije nimalo prijatan i ne samo da vodi zastoju u razvoju ličnosti, nego često vodi u razvoj patologije. Međutim, kada tenzija između suprotstavljenih delova ličnosti postane prevelika, postoji opasnost da se ličnost dezorganizuje. Takav slučaj je kada jedan deo ličnosti oseća ljubav prema nekome, a drugi deo, istovremeno, oseća mržnju. Ovakva ambivalentnost je veoma snažna i teško podnošljiva, tako da osoba, zbunjena mešavinom svojih osećanja, mora da se opredeli za jednu od dve moguće istine o drugome, kako bi prevazišla veoma neprijatnu konfuziju.

Mržnja i ljubomora Ljubomora je vrsta straha od gubitka ljubavi jer se subjekt plaši da će izgubiti voljenu osobu time što će ona zavoleti nekog trećeg. Mržnja je jedan od tipičnih načina na koji subjekt izražava svoju ljubomoru. U pitanju je sklop mržnjadestrukcija koji, pored sklopova ljutnjaagresivnost, strah-uga-danje i tuga-povlačenje, sačinjava dominantne načine izražavanja ljubomore. Mržnja i destrukcija mogu biti usmereni ka voljenoj osobi, ka rivalu ili i prema oboma. Kao što ćemo videti u raspravi o osećanju ljubomore, najveći procenat ubis-tava je motivisan upravo ovim osećanjem.

Mržnja i zavist I mržnja i zavist spadaju u antipatijska osećanja, što znači da subjekt ima negativan odnos prema biću druge osobe. Iako je zavist bliža osećanju prezira jer onaj koji zavidi, u osnovi prezire drugoga ili veruje da je prezren od onoga kome zavidi. Iz takvog odnosa često nastaje odnos mržnje. Više o tome u poglavlju o osećanju zavisti.

Mržnja i sumnja Kada subjekt veruje da je drugi potencijalno zao, ali još nije ugrozio subjekt ili neku njegovu vrednost, oseća sumnju. Za sumnju u dobre

313

namere drugoga karakteristično je da subjekt pretpostavlja skrivene pokvarene motive drugoga, da „čita” između redova i traži indirektne dokaze njegove malignosti. Kada pronađe dokaze ili „dokaze”, pored sumnje, može početi da oseća pravu mržnju. Sumnja je tipična za odnose obostrane mržnje, omrazu, kada obe strane sumnjaju da ona druga strana ima nameru i razrađen plan da im naškodi. Zbog toga osećanje sumnje izbija u prvi plan kada nastupa postepeno smanjenje direktnih manifestacija omraze. Preterana sumnjičavost se javlja kao fenomen projek-tivne mržnje, odnosno kada osoba ekstemalizuje samomržnju i veruje da ga drugi mrze (paranoidnost).

Mržnja prema klasi objekata Ako pođemo ođ pretpostavke da je omrznuti objekt iz iracionalnih razloga učinio neku štetu subjektu zbog čega ga subjekt mrzi, shvatićemo da ova pretpostavka ne objašnjava sve situacije mržnje jer se može mrzeti i ona osoba koja nije učinila nikakvu štetu subjektu. Prvi takav slučaj je kada je osoba učinila neku štetu trećem licu s kojim se subjekt pois-tovećuje. Međutim, daleko je interesantniji drugi slučaj kada subjekt mrzi sve one ljude koji imaju iste osobine kao neko ko je njemu ili nekom njegovom, naneo neko zlo. Kada neki subjekt ima loše iskustvo s nekom osobom i zato je omrzne, on često to iskustvo preterano generalizuje verujući da su i sve druge osobe, koje po nekim karakteristikama liče na omrznutu osobu, isto tako zle kao i ta osoba, i da, isto tako, zaslužuju njegovu mržnju. Ova klasa objekata u odnosu na koju se generalizuje uverenje da su njeni pripadnici zli, može biti organizovana po najraznorodnijim kriterijum-ma.267 Mržnja koja je usmerena prema određenoj klasi ljudi, kao što je to mržnja prema suprotnom polu, ne vodi samo u seksualnu apstinenciju ili homoseksualnost, kako bi se to moglo očekivati, nego i u strategije osvete prema omrznutim objektima268 Muškarac koji je imao veoma traumatična prva ljubavna iskustva može mrzeti ne samo konkretne osobe koje su ga „povredile”, nego žene 267To mogu biti osobe istog pola, iste boje kose, iste rase, iste etničke pripadnosti, sličnog glasa, boje očiju, načina ponašanja i slično. 268Radi se o takvom obrascu ponašanja koji liči na ponašanje ljubavi, a koje je, u suštini, ponašanje mržnje. Za ovakav obrazac koji je Bern (Berne, 1964) nazvao igra, karakteristično je da počinje kao jedno (ljubav), da bi se, naglim obrtom, pretvorilo u nešto drugo (mržnja).

314

uopšte. Takav muškarac može naučiti određene tehinke zavođenja, što mu omogućava da pridobije naklonost velikog broja žena, i izabrati ulogu zavodnika koja može postati okosnica celokupnog načina živ ljenja.269 On ulaže veliku energiju, vreme i novac kako bi pridobio ženu koja je objekt njegovog zavođenja, a kada je pridobije, umesto da zajedno uživaju u odnosu ljubavi, on pravi obrt i ostavlja je, često bez ikakvog objašnjenja. To je trenutak njegovog trijumfa, koji daje smisao njegovom prethodnom ponašanju: on je taj koji povređuje, a ne onaj koji je povređen. Nagli obrt je sasvim opravdan u njegovom referentnom okviru, jer smatra da je on samo preduhitrio svoju izabranicu i učinio ono za šta je siguran da bi ona kasnije učinila. Zbog toga zavodnici nemaju obzira i nemaju osećanje krivice prema patnjama napuštenog partnera: oni samo smatraju da su dobro naučili lekciju o borbi dva neprijatelja, o „ratu” dva pola. Mržnja jednog kolektiviteta prema drugom kolektivitetu je socijalnopsihološki fenomen koji „živi” tokom čitave isto-rije civilizacije, pa i u savremenom svetu.270 Razni „izmi” (rasizam, antisemitizam, seksizam, itd.) ne objašnjavaju dovoljno ovaj fenomen. Međutim, svaki od pogroma i genocida imao je svoju ideologiju koja ga je opravdavala, kao što je mržnja opravdana određenim uverenjima u referentnom okviru individualnog subjekta. Izgleda da su različite crkve svojom politikom bitno doprinele stvaranju ovakvih ideologija.

Satanizacija klase objekata Pod satanizacijom ili, kako se još naziva, demonizacijom neke društvene grupe podrazumevamo nastanak i širenje ideologije kojom se utvrđuje da je ta grupa oličenje zla. Ovim postupkom stvara se stereotip o tipičnom predstavniku date grupe kao o neljudskom, životinjskom, demonskom ili satanskom stvorenju. Ono što se postiže ovim postupkom jeste da se pripadnici te klase ne doživljavaju kao ljudska bića, pa se, zbog toga, na njih ne mogu pri-meniti moral i zakoni 269Zavođenje je pojam koji se odnosi na stvaranje iluzije ljubavi putem prezentiranja određenog ponašanja koje objekt zavođenja doživljava kao signale ljubavi Taj postupak, zasnovan na veštini i tehnici, čista je manipulacija kojom zavodnik ili zavodnica potčinjavaju svoj objekt. Zavođenje i igre zavođenja treba razlikovati od udvaranja, koje se sastoji u pokazivanju signala ljubavi ili zaljubljenosti proisteklih iz stvarnog osećanja ljubavi (Milivojević, 1995). 270Spisak grupa koje su postale objekti kolektivne mržnje veoma je dugačak: pagani, hrišćani, Jevreji, katolici, protestanti, crnci, belci, žene, homoseksualci, duševni bolesnici, Cigani, Sloveni, Indijanci, itd., itd.

315

koji regulišu odnose između ljudskih bića. Kada su crkva i država izvor satanizacije, oni unapred opravdavaju i skidaju krivicu s onih koji unište ili ubiju pripadnika demonizovane klase ljudi. Time pogrom dobija „božiji” blagoslov (čime se uklanja strah od božije kazne) i državni blagoslov (čime se uklanja strah od krivičnog gonjenja). Satanizacija je uvek samo ideološko opravdanje dubljih koristoljubivih motiva koje jedna društvena grupa želi da ostvari na štetu druge grupe. Satanizacija neprijateljskog kolektiviteta je osnovni postupak kojim se jedan kolektivitet priprema za rat. U ratu dolazi do inverzije društvenih pravila, tako da ubistvo člana drugog kolektiviteta više nije zločin, nego junačko delo. Satanizacijom se postiže psihološka priprema običnog čoveka, građanina, koji se u dovoljnoj meri pridržava morala i zakona, da postane vojnik i da ubija. Demonizacijom neprijatelja postiže se stvaranje predstave o neprijatelju kao o nečovečnom stvoru, čime se unapred podstiču destruktivni impulsi prema neprijatelju; opravdava njegovo ubijanje; unapred uklanja krivica; i podstiče ponos za takvo delo. Razvijanje mržnje prema neprijatelju leži u osnovi svake ratne propagande jer ubistvo neprijatelja mora biti oslobođeno osećanja krivice.

Mržnja i kultura Svaka društvena zajednica pokušava da ukloni i potisne mržnju među svojim pripadnicima. Razlog za ovakav stav je sasvim razumljiv kada se zna da je mržnja najdestruktivnije osećanje (i ponašanje) od svih drugih međuljudskih odnosa antipatije. Pojava mržnje i prevaga odnosa antipatije nad odnosima simpatije bi, u datoj zajednici, slabila kohezivne veze među njenim članovima, što bi, u krajnjem slučaju, za posle-dicu imalo disocijaciju zajedništva. Zbog ove opresije mržnje, ona se prenosi i projektuje na članove neke druge zajednice (drugu porodicu, drugo pleme, drugi narod, drugu verois-povest, drugu rasu, itd.). Ovim manevrom se dvostruko štiti kohezija zajednice: ne samo da se potisnuta mržnja kanališe izvan zajednice, već i samo postojanje „spoljašnjeg neprijatelja” dodatno doprinosi koheziji kolektiva. Uspostavljanjem kolektivne mržnje, a kasnije i omraze dva kolektiviteta, mržnja postaje jedan od značajnih faktora koji uobličavaju odnose između grupa. U Starom zavetu, opresija mržnje ima veoma značajno mesto jer se mržnja pojavljuje kao drugi greh. Kao što je poznato, Kain bezrazložno

316

ubija svog mlađeg brata Avelja, zbog čega ga Bog proklinje i određuje mu sudbinu begunca na zemlji. Kada se Kain pokajao, on je izrazio strah da će ga neko ubiti, na šta ga Bog žigoše (Kainov znak), kako ga niko ne bi ubio.271 Već samo mesto u Bibliji na kome se pojavljuje mit o Kainu i Avelju, ukazuje na važnost zabrane mržnje među pripadnicima istog kolektiviteta. Takođe u Bibliji, ali na drugom mestu, nailazimo na pokušaj da se bezgranična mržnja i ubilačka osveta donekle ograniče i svedu na pravedniji revanš. To je čuveno starozavetno uputstvo koje glasi: „Oko za oko, zub za zub”. U hrišćanskim kulturama koje se zasnivaju na Novom zavetu, mržnja je jedan ođ osnovnih grehova, jer poništava ljubav koja je osnovni princip hrišćanstva. Mit o Kainu i Avelju korespondira tipičnom načinu na koji se mržnja pojavljuje tokom razvoja individue, a to je pojava infantilne mržnje starijeg brata (ili sestre) prema mlađem bratu. To je trenutak kada stariji brat preplavljen osečanjima ljubomore i zavisti počinje da mrzi mlađeg, i kad fantazira da bi „sve bilo kao pre” kada bi mlađi brat umro ili nestao. Kada mlađe dete poraste ono je takođe spremno da mrzi starije dete zbog privilegija koje ovo kao starije ima. Infantilna mržnja između braće i sestara u sebi sadrži i primese ljubomore i zavisti, a označena je kao Kainov kompleks. Kao što roditelji kažnjavaju, zabranjuju ili preusmeravaju ovu primitivnu mržnju, tako i kultura zabranjuje i vrši opresiju nad mržnjom. Međutim, izgleda da razvoj civilizacije ne donosi uklanjanje mržnje, nego samo njenu transformaciju u suptilnije forme doživljavanja i izražavanja.

Mržnja u psihopatologiji Različite aspekte u kojima se fenomen mržnje pojavljuje u psihopatologiji tretiramo u poglavlju o samomržnji i mortidu. Razlog tome je što se u velikom broju psihopatoloških slučajeva mržnja pojavljuje kao ekstemalizovana samomržnja. 271„A Bog reče: šta učini! Glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje. Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i bjegunac na zemlji. A Kajin reče Gospodu: krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti. Evo me tjeraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi. A Gospod mu reče: za to ko ubije Kajina, sedam će se puta pokajali. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne ubije ko ga udesi” (prevod Đure DaniČića). Odlučili smo se da navedemo ovaj citat jer on ukazuje na prelazak s principa mržnje na princip krivice i kajanja, kao i na sprečavanje osvete.

317

Neutralizacija tuđe mržnje Kada je neko suočen s osobom koja ga mrzi i koja preti fizičkom destrukcijom ili ubistvom tada je najbolje potražiti institucionalnu zaštitu i prekinuti i izbegavati svaki kontakt s takvom osobom. Ukoliko to nije mogućno, tada bi osnovni cilj osobe koja je objekt mržnje trebalo da bude humanizacija predstave koju o njoj ima subjekt mržnje. To znači da mržnja i destruktivnost prestaju u onoj meri u kojoj subjekt mržnje počinje da shvata osobu koja je objekt mržnje kao ljudsko biće koje je isto kao i on, a ne kao zlo biće. Ukoliko osoba koja je objekt mržnje uspe da postigne humanizaciju predstave o sebi u očima aktera mržnje, tada je mogućno u njegovoj psihi pokrenuti procese identifikacije s osobom, uspostavljanje odnosa simpatije, a samim tim i odnosa saosećanja. Osnovna mentalna dinamika aktera mržnje je proganjanje progonitelja, tako da je najvažnije da ga osoba koja je objekt mržnje spreči da je doživljava kao progonitelja, odnosno da sama sebe redefiniše kao žrtvu ili spasioca.272 Kada se mrzitelj i omrženi poznaju tada je osnovni cilj omrženog da spreči mrzitelja da ga ocenjuje kroz kognitivnu trijadu mržnje. Taktike objekta mogu biti različite: da nije on taj koji je ugrozio mrziteljevu vrednost; da je on to morao da uradi; da on to jeste učinio ali ni svesno ni namemo; da izrazi kajanje i ponudi odštetu; da on to jeste učinio namemo ali da je to bilo zasluženo s mrziteljeve strane jer bi i ovaj u istoj takvoj situaciji postupio identično; itd. Ukoliko se radi o bezličnom susretu, kao kada gerilci zarobe mrskog neprijateljskog vojnika i većaju da li da ga ubiju, omrženi treba da se predstavi kao ljudsko biće, da kaže svoje ime, da govori o svojoj porodici, da pokaže porodične fotografije, odnosno da pruži što više podataka o sebi i svom životu kako bi prestao da bude anonimni neprijatelj i postao ljudsko biće s kojim se može saosećati. Takođe treba da sazna njihova imena i da im se obraća po imenu. Slični manevri se koriste i kada je mrzitelj psihopatska ličnost (na primer, serijski ubica) koja u svojoj žrtvi vidi oličenje zla koje treba uništiti. Ovde mogu pomoći paradoksalni manevri kao što je pokazivanje brige za aktera mržnje i za njegove potrebe, humor i slično. 272Oslanjamo se na transakcionoanalitički koncept dramskog trougla koji dinamiku međuljudskih odnosa tumači kao relacije tri uloge: Progonilac, Žrtva i Spasilac (Karpman, 1968).

318

Deskalacija omraze Kada postoji obostrana mržnja - omraza - između dve porodice, kao u primeru krvne osvete, ili između neka druga dva kolektiviteta, tada, obično, obe strane učestvuju u održavanju i pojačavanju mržnje. Svaki čin mržnje jedne strane uzima se kao razlog za osvetnički čin druge strane tako da u spirali destrukcije eskalira omraza. Razne inicijative i pokreti čiji je cilj prekidanje stanja omraze između dva kolektiviteta treba da poznaju osnovne principe psihologije i socijalne psihologije mržnje kako bi njihovi napori bili plodonosni. Prvi korak je prekid nasilnih akcija i uspostavljanje primirja. Da bi se to postiglo obe strane moraju shvatiti da je stanje aktivnog nasilja loše za svaku od njih i da u eskalaciji osveta, osveta na osvetu, osveta na osvetu na osvetu, itd. nema pobeđnika. U ovoj fazi je veoma važno postojanje treće strane koja je posrednik, a koja mora zadržati ekvidistancu u odnosu na obe strane. Posrednik mora imati autoritet kod obeju strana i mora postojati minimalno poverenje u njegove dobre na-mere. Normalno je da obe strane imaju ambivalentan odnos prema posredniku i da sumnjaju da on radi u korist one druge strane. Kada se prekine nasilje, samo se prekinula i smanjila manifestacija mržnje, ali se nije smanjila sama mržnja. Drugi korak je izgradnja poverenja, odnosno smanjenje mržnje i s njom povezane sumnje u namere druge strane. Psihološki cilj je rehumanizacija predstave o drugom kolektivitetu. Kada je prestalo nasilje, obe strane veruju da se druga strana pretvara, da je neiskrena i da samo čeka priliku da u situaciji koja je povoljna po nju ponovo postane nasilna. Zbog toga su obe strane sumnjičave i oprezne jer svaka čeka da ona druga dokaže da je iskrena u svojim namerama. Ovu psihologiju po sistemu „Vuk dlaku menja, ali ćud ne menja” mogu promeniti mali gestovi dobre volje koji doprinose potvrdi da druga strana misli ozbiljno. Uspostavljanje poverenja se odvija postepeno i takođe ima spiralni tok: mali gest dobre volje jedne strane, mali gest dobre volje druge strane, malo veći gest dobre volje prve strane, itd. U ovoj fazi je veoma važno da se svaka strana distancira od eventualnih osvetničkih akcija svojih pripadnika. Time se drugoj strani stavlja do znanja da izražena mržnja nije stav celokupnog kolektiviteta, već pojedinca. Ovo je posebno uverljivo ukoliko svaka strana osim izraza žaljenja i osude, zaista preduzme kaznene mere prema ovakvim pojedincima.

319

Treći korak ovog procesa je normalizacija življenja. Suštinski, fokus socijalne percepcije pomera se s prošlosti na sadašnjost i budućnost i s različitih interesa na zajedničke interese. Veoma je važno izgraditi mehanizam rešavanja eventualnih sporova dve strane, kako novi konflikti ne bi reaktualizovali mržnju. Četvrti i završni korak ovog procesa je ideološka dekontaminacija, a da bi do njega došlo potrebna je izvesna istorijska distanca. Ukoliko, uprkos normalizaciji življenja, kolektiviteti zadrže sistem ideja koji opravdava postojanje mržnje u prošlosti, tada oni u sebi nose potencijal za mržnju koji se može vrlo brzo aktivirati u nekim novim istori-jskim okolnostima. Zbog toga je važno reinterpretirati isto-riju, teorijski analizirati i preispitati sopstvene greške, konfrontirati i pobiti argumente nosilaca ideologije mržnje. Naravno, ova dekontaminacija ima smisla samo ukoliko je, svaka za sebe, sprovedu obe strane.

SAMOMRŽNJA I MORTIDO Definicija: Subjekt oseća samomržnju kada samog sebe procenjuje kao zlo ljudsko biće koje zaslužuje da bude uništeno. Kada je subjektov doživljaj sebe u delu ličnosti koji trpi samomržnju, on tada oseća mortido ili želju za samouništenjem. Suprotno raširenom uverenju, samomržnju ne može osetiti svaki čovek, već samo oni ljudi koji u svojoj psihi imaju posebne strukture koje stvaraju osećanje samomržnje. Te psihičke strukture nastaju, uglavnom, kao posledica de-vijantne socijalizacije deteta, odnosno hroničnog zlostavljanja deteta. Samoosećajni sklop samomržnjamortido je odgovoran za samodestrukciju subjekta i kao takav je -poput samoosećajnog sklopa samoprezir-bezvrednost - neprirodan i patološki. Ovaj samoosećajni sklop je veoma važan za razumevanje jer je prisutan u većini težih psihopatoloških sindroma.

Struktura samomržnje i mortida Kada je subjekt svestan osećanja samomržnje tada on samog sebe procenjuje kao sopstvenog neprijatelja. Subjekt je podeljen na dva dela

320

između kojih postoji neprirodni i razarajući konflikt: jedan deo veruje da ga drugi svesno i namemo, vitalno ugrožava, bez odgovarajućeg razloga ili opravdanja (kognitivna trijada mržnje) zbog čega mu upućuje mržnju i želi da mu se osveti, đa^ga muči, uništi ili ubije. Ovakav unutrašnji konflikt vodi relativnoj dezorganizaciji ličnosti jer nijedan sistem ne može održati dovoljnu unutrašnju konzistentnost ukoliko postoji ovakav tip konflikta. Kada je subjektov self, doživljaj sebe u onom deiu ličnosti koji trpi samomržnju, tada subjekt oseća jaku želju za delimičnim ili totalnim samouništenjem. Ovo osećanje smo označili kao mortido.273 Želja za samodestrukcijom se oseća, uglavnom, onda kada subjekt nije svestan sopstvene mržnje prema sebi ali je pod njenim aktivnim uticajem (potisnuta samomržnja). Mortido može biti ego-sintona emocija kada osoba svesno i voljno želi da umre i da se uništi, ali i ego-distona emocija kada osoba strahom reaguje na svoju samodestruktivnu želju. Kada je i mortido potisnut, tada osoba ne oseća, ni samomržnju, ni mortido, već o postojanju ovih emocija zaključujemo na osnovu samode-struktiynog ponašanja. Kako su samomržnja i mortido često doživljeni kao nepodnošljiva osećanja, ona su predmet nesvesnih mehanizama odbrane, koja, uglavnom, vode ekstemalizaciji, projekciji i preusmeravanju ovih osećanja.

Manifestacije samomržnje Usmeravanje mržnje prema sebi je uvek praćeno nekim oblikom autodestruktivnog (a ne autoagresivnog) ponašanja. Možda je najtipičniji primer samopovređivanje kada osoba nalazi zadovoljstvo u tome da sebi nanosi povrede: seče se žiletom, zabija sebi nož u nogu, peče sama sebe cigaretom, dlanovima razbija čaše i slično.274 Najintenzivniji stepen samopovređivanja je samosakaćenje ili samomutilacija, kada je osoba u stanju sebi da odseče neki deo tela: uši, prst, penis itd. Neki klijenti mogu sasvim jasno izjaviti: „Mrzim samog sebe.” Nekada možemo identifikovati samomržnju na osnovu analize unutrašnjeg dijaloga u kome otkrivamo da osoba često sama sebi govori „Crko, 273Mortido je pojam koji je smislio Fedem (1936) za „instinkt” smrti, kako bi uspostavio polamost s libidom, instinktom života. Alternativni pojam je de-strudo. Kako je trpljenje samomržnje od izuzetne važnosti za razumevanje psihopatologije, smatrali smo da ovo osećanje zaslužuje poseban pojam. 274 Samopovređivanje najčešće nije praćeno osećanjem zadovoljstva, već osoba oseća veoma intenzivnu neprijatnu tenziju koja prestaje tokom i nakon samodestruktivnog čina.

321

dabogda” ili „Ubij se”. Povremeno je unutrašnji dijalog u formi pravog samomu-čenja. U psihozama se ovi sadržaji mogu projektovati na spoljašnji svet tako da osoba pati od slušnih halucinacija koje joj naređuju da se ubije ili samouništava: „Ubij se, bedniče!” (imperativne halucinacije). Nekada dijagnoza samomržnje nije jednostavna jer nas na postojanje ovog stava prema sebi upućuju samo indirektni i simbolični pokazatelji. Danas se smatra da treba postaviti hipotezu o postojanju samomržnje kod svih onih koji se često povređuju u „nesrećnim slučajevima”, koji se bave visoko rizičnim sportovima ili profesijama, ili koji se anga-žuju u nekim oblicima samodestruktivnog ponašanja. Prema Karen Homaj (Homey, 1950), koja je opsežno proučavala fenomen samomržnje, ona se manifestuje u šest pojavnih oblika: neumoljivi zahtevi prema sebi, nemilosrdna samooptuživanja, samoprezir, samofrustracija, samo mučenje i samodestruktivnost,275

Nastanak sklopa samomržnja-mortido Kao što smo već istakli, nemaju svi ljudi sposobnost da osete samomržnju ili mortido. Kod onih koji su to u stanju možemo, relativno lako, utvrditi korelaciju ovih osećanja u odraslom dobu s nekim oblikom hroničnog maltretiranja ili zlostavljanja u detinjstvu. Pod maltretiranjem ili zlostavljanjem podrazumevamo komunikaciju sa detetom s pozicije mržnje.276 Mržnja roditelja ili staratelja prema detetu može biti svesna ili nesvesna, a kada je svesna ona može biti ego-sintona ili ego-distona. Kada je roditelj svestan mržnje koju oseća prema detetu i kada je ona ego-sintona, njemu je sasvim opravdano i prihvatljivo da mrzi dete, a kada je mržnja svesna i ego-distona, roditelj se oseća krivim Što mrzi dete. U ovom drugom slučaju roditelj će se kontroli -sati kako svoju mržnju ne bi pokazao, ali u situacijama stresa, kada je dete nešto 275Kao Sto se vidi Homajeva nije diferencirala sariTomržnju od samoprezira - verovatno zbog toga što ova osećanja često koegzistiraju, pa ni od „sistema ponosa” (neumoljivi zahtevi prema sebi) Čija je svrha da osoba spreči aktivaciju samomržnje. 276Zlostavljanje deteta može biti fizičko i psihičko. Fizičko zlostavljanje može dovesti i do ubistva deteta, ali ga dete ipak lakše prepoznaje kao zlostavljanje nego što je to slučaj s psihičkim zlostavljanjem koje nekada može biti krajnje suptilno. Važno je napomenuti da se fizička kazna ili batine ne mogu poistovetiti s fizičkim zlostavljanjem. Batine s pozicije ljutnje ili besa su i objektivno sasvim različite od batina s pozicije mržnje (zlostavljanje deteta) ili od batina s pozicije prezira (ponižavanje deteta). Fizička kazna koju izvršava ljutit roditelj, po svojoj suštini je s pozicije ljubavi. Naravno, ukoliko se prihvati razlikovanje ljutnje i besa u odnosu na mržnju i gnev, kao i u odnosu na prezir.

322

skrivilo, ova kontrola popušta i roditelj postupa s mržnjom, nakon čega se, najčešće, kaje. Kada je roditeljska mržnja nesvesna, roditelj će postupati s mržnjom, a svoje brutalno postupanje će sebi pravdati nekim drugim, prihvatljivijim razlozima (racionalizacija), tako da mu je ideja da on, u osnovi mrzi dete, sasvim strana i neprihvatljiva. Roditelj koji mrzi dete to čini zbog toga što na nekom nivou, bilo svesno bilo nesvesno, doživljava dete kao nešto što ga vitalno ugrožava. Na primer, majka mrzi sina jer on jako liči na oca koji ih je napustio, zbog toga što joj je on teret u životu i zbog toga što ne veruje da će je neki ispravan muškarac hteti, jer je s detetom. Dakle, kada dete ne bi postojalo njen život bi bio sasvim drukčiji i mnogo bolji. Zaboravljajući da je ona odgovorna za začeće, trudnoću i rađanje deteta - jer ono o tome nije odlučivalo -majka okrivljuje dete: „Sve bi bilo drukčije da se ti nisi i rodio” ili ,Život si mi upropastio.” Na toj osnovi nastaje majčina želja da dete nestane, da se razboli i da umre, odnosno mržnja prema detetu. Kao i kod drugih samoosećanja, psihičke strukture odgovorne za samomržnju nastaju putem intemalizacije roditelja koji postupa s mržnjom. Sled događaja je sledeći: 1. Roditelj postupa s mržnjom; 2. Dete to memoriše; 3. Dete je sposobno da se seti roditeljevog postupka i kada on nije prisutan i đa evocira sada intemalizovanu roditeljsku mržnju; 4. U sličnim situacijama dete je sposobno da mrzi samo sebe, odnosno da tretira sebe onako kako ga je roditelj tretirao; 5. Dete postaje sklono da druge osobe tretira na isti način na koji je i samo bilo tretirano (prvi tip ekstemalizacije samomržnje) ili da veruje da ga drugi tretiraju na isti način kao što je to radio roditelj (drugi tip ekstemalizacija samomržnje). Opisan tipičan obrazac ne znači da, kada se samomržnja identifikuje kod nekoga, odmah treba tražiti roditelja monstruma. Nekada samomržnja nastaje na osnovu mržnje, obično, starijeg brata (ili sestre) kome su roditelji delegirali deo roditeljske uloge, da kao stariji i pametniji brine i kažnjava mlađe dete kada oni nisu tu. Kada, na primer, starije dete ima šest, a mlađe četiri godine, razumljivo je da je u pitanju pretežak zadatak.

323

Ekstemalizacija samomržnje Jedan od načina na koji osoba pokušava da izađe na kraj s osećanjem mržnje prema sebi, kako je ona ne bi odvela u samoubistvo, jeste đa tu mržnju, umesto ka sebi, preusmeri u spoljašnji svet (ekstemalizuje). Postoje dva osnovna načina ekstemalizacije samomržnja Prvi tip ekstemalizacije samomržnje sastoji se u tome da osoba počinje da mrzi nekoga u spoljašnjem svetu, a izbor objekta mržnje je tesno povezan sa sopstvenim omrznutim i potisnutim karakteristikama. Umesto da mrzi sebe zbog nekih svojih osobina, osoba mrzi druge ljude koji imaju iste takve osobine. U Jungovom sistemu analitičke psihologije to se naziva projekcijom arhetipa Senke.277 Nekada je ovo predominantni mehanizam odbrane tako da postaje karakterna crta osobe. U njegovoj osnovi je identifikacija s agresorom, jer se osoba poistovećuje sa onim svojim delom koji mrzi, a ne s onim delom koji je omrznut. Nekada je ova identifikacija tolko izražena da se osoba identifikuje s principom zla, menja svoj vrednosni sistem tako da, biti zao, postaje vrhovno dobro i usvaja satan-ističku ili neku drugu ideologiju koja opravdava takav izbor i takve postupke. U takvom slučaju može se raditi o Iju-dima-monstrumima ili o sadističkom poremećaju ličnosti. Dok se u opisanom obliku ekstemalizacije u spoljasnji svet projektuje onaj deo ličnosti koji je objekt samomržnje, u drugom tipu ekstemalizacije samomržnje projektuje se onaj deo ličnosti subjekta koji je subjekt mržnje. Prema tome, subjekt je uveren da ga mrzi neka osoba iz spoljaš-njeg sveta, tako da on sam može osetiti strah, ili pokušati da se suprotstavi kontramržnjom. Pored toga što osoba projektuje deo sebe koji emituje mržnju, ona se identifikuje s onim delom sebe koji trpi samomržnju, a što smo označili kao identifikaciju sa žrtvom. Ovo je tipičan oblik nastanka paranoidne mržnje. Mržnja prema sebi se može ekstemalizovati i prema određenim situacijama ili neživim objektima. Tako, kako navode Guldingzi (Goulding & Goulding, 1978 i 1979), strah od visine je, u manjem broju slučajeva, strah da bi osoba mogla da podlegne nesvesnom impulsu samomržnje i 277Prema Jungu, Senku sačinjavaju psihički sadržaji koji obuhvataju sve potencijalne mogućnosti razvoja osobe, inače neprihvatljive Egu osobe. Drugim rečima, sadržaji Senke su sve naše potencijalne osobine koje bismo mogli, a koje nikako ne želimo, da ostvarimo. Tako, na primer, osoba koja nikako ne bi želela da postane tvrdica, projektuje tu osobinu na neku grupu (Jevreje) i počinje strasno da mrzi njene Članove.

324

da se baci u ponor.278 Sličan mehanizam može postojati i kod straha (fobija) da će određene situacije izazvati nasilnu smrt (fobija od groma).

Samomržnja i samoprezir Potrebno je razlikovati intemalizovanu roditeljsku mržnju od intemalizovanog roditeljskog prezira. Razlika između samomržnje i samoprezira je ekvivalentna razlici između mržnje i prezira. Deo ličnosti koji trpi samomržnju oseća želju za samouništenjem, a deo ličnosti koji trpi prezir oseća inferiornost ili bez vrednost. Fenomenološkom analizom otkrivamo da se samomržnja manifestuje kao samomučenje i samodestruktivni podsticaji, a da se samoprezir izražava kroz samopotcenjivanje, samovređanje, samoponižavanje i samoodbacivanje. Samomržnja i samoprezir često koegzistiraju kod iste osobe i mogu se javiti istovremeno.

Samomržnja i osećanje krivice Veoma je važno razlikovati osećanje krivice od osećanja samomržnje. Preciznije, u pitanju je razlika između samoosećajnih sklopova samoljutnja-krivica i samomržnja-mortido. I samoljutnja i samomržnja su superego ili Roditeljske emocije, tako da se oba osećanja aktiviraju kada superego ili unutrašnji Roditelj proceni da je osoba nešto zgrešila i da je treba kazniti. Dakle, katla osoba proceni da je nešto skrivila, aktivira se struktura odgovorna za unutrašnje kažnjavanje. U zavisnosti od toga koju strukturu osoba nosi u sebi, odnosno kako su je autoriteti kažnjavali u detinjstvu, ona će u takvim situacijama osećati samoljutnju (i krivicu), samoprezir (i inferiornost) ili samomržnju (i mortido). Kada osoba oseća samoljutnju ona sebi zamera neko svoje ponašanje, neki svoj postupak koji definiše kao loš i od koga se distancira. U samoljutnji osoba nikada sebe ne definiše kao loše biće. Dok psihička struktura koja emituje samoljutnju kažnjava, psihička struktura koja doživljava osećanje krivice trpi samokaznu. Osoba koja oseća krivicu ima istu poziciju: oseća se dobrom i distancira se od ponašanja koje nije dobro. Kod samomržnje nije u pitanju samokažnjavanje već samomaltretiranje jer osoba sebe procenjuje kao biće koje je po svojoj suštini zlo 278Strah od visine se često ubraja u fobije (acrophobia ili hiposophobia), mada se, u stvari, radi o strahu od opsesivnog impulsa (opsesivno-fobična neuroza).

325

tako da, u krajnjem slučaju, ne zaslužuje da živi.

Samomržnja i mortido u psihopatologiji Mržnja je fenomen koji se može otkriti u psihičkom životu osoba s nekim neurozama, prvenstveno s opsesivnim neurozama i s fobičnim neurozama. U prvom slučaju osoba se boji da bi mogla izgubiti kontrolu i podleći impulsu destruktivnosti koji je, po pravilu, usmeren ka voljenim bićima.279 Kod nekih „fobija” osoba može osetiti da neke situacije bude njenu samomržnju (neki oblici acrophobiae\ ili može fobično izbegavati neke objekte kojima bi mogla ostvariti svoje impulse mržnje (strah od noževa i drugih oštrih predmeta - aichmophobia), a što spada u opsesivno-fobičnu neurozu. Kod nekih pravih fobija, iracionalni strah koji se oseća prema nekim objektima može imati podlogu u tome što je osoba sebi zabranila svaku agresivnost, pa samim tim i sposobnost odbrane, jer je ljutnju poistovetila s mržnjom. Osvetoljubivost, ilobnost, zluradost i pakosnost su reci kojima se opisuju crte karaktera onih ljudi koji lako i često mrze. Odavno je primećeno da antisocijalna ili disocijalna ličnost ne pokazuje osećanje krivice ni kada uradi neko veoma svirepo delo, a što je protumačeno defektom u vred-nosnom sistemu takve ličnosti, jer ona nije intemalizovala određene socijalne vrednosne norme. Međutim, u izvesnom broju slučajeva postaje jasno da su takvi postupci upravo manifestacija mržnje koja se oseća prema ljudima. To ukazuje na postojanje nekakvog vrednosnog sistema, ali takvog koji je sasvim različit od onog koji dele drugi članovi zajednice. U anamnezi ovakvih ljudi često otkrivamo da su ih roditelji zlostavljali mrzeći ih, tako da su morali da mrze roditelje kako bi preživeli. Pošto su roditelji uzor za sve ostale objektne odnose, onda se i drugi ljudi doživljavaju kao zveri, kao monstrumi, odnosno kao dehumanizovani objekti. Pošto antisocijalna ličnost živi u svetu u kome je čovek čoveku vuk, njihova mržnja prema drugim ljudima ima odbrambeni ili preventivni karakter. Dijagnoza impulsivna, eksplozivna ili agresivna ličnost postavlja se onda kada, inače normalna, osoba u konfliktnim situacijama reaguje neobuzdanim nasiljem. Kvalitet nasilja koje može ići do brutalnog

279Tako, na primer, majka može osetiti želju da baci svoju bebu kroz prozor, ili otac može poželeti da uzme nož i zakolje svoju decu. Pošto se radi o neurozi, važno je upamtiti da se radi samo o impulsu koji osoba doživljava kao njoj stran, iracionalan i zastrašujući, i nikada ne postupa u skladu s njim, već se samo boji da bi mogla da mu podlegne.

326

premlaćivanja i ubistva ukazuje na furor, afekt mržnje, a istorijski podaci o maltre-tiranosti u detinjstvu i mladosti daju nam za pravo da postavimo hipotezu o ekstemalizovanoj samomržnji. Izvestan broj ovih osoba se, s razlogom, plaši gubitka kontrole i trudi se da izbegne konfliktne situacije. Kod graničnog poremećaja ličnosti čest, je s ljudima oblik odnosa koji ima dve faze: idealizaciju i devaluaciju. U fazi idealizacije subjekt je fasciniran drugim, bilo da je zaljubljen, bilo da ga idealizuje na neki drugi način. Kada iz nekog razloga ovo ulepšano iskrivljenje stvarnosti više ne može da se održi, osoba prelazi u fazu devaluacije koju karakteriše iskrivljenje stvarnosti u drugom pravcu: drugi se doživljava kao zao, kao monstrum, kao pokvaren, a Što je, prirodno, praćeno osećanjem mržnje. U anamnezi graničnih ličnosti često srećemo inkonzistentno roditeljsko ponašanje: roditelja koji je i voleo i mrzeo dete. Neke osobe koje pokazuju znake opsesivno-kompulziv-ne ličnosti takođe pokazuju izraženu samomržnju. U većini slučajeva ove osobe se organizuju upravo tako kako bi izbegle samomržnju, jer sve dok teže da zadovolje neki svoj idealni kriterijum i ostvare savršenstvo (urednost, savršeni red, savršeno znanje, savršeno obavljanje poslova itd.), one sprečavaju aktiviranje mehanizma samomržnje.280 Paranoidna ličnost je osoba koja živi u takvom svetu od koga neprestano očekuje neko zlo, tako da je stalno na oprezu i na distanci. Analiza ovih osoba ukazuje da su one ili odrasle u porodicama koje su definisale ljude izvan porodice kao neprijatelje i zlobne (paranoidna porodična ideologija) ili su u detinjstvu imale loša iskustva s nekom značajnom osobom (roditeljem) koja su generalizovali u odnosu na sve ljude (zao objekt iz prošlosti se projektuje na ljude iz okoline, tako da se oni doživljavaju kao loši i zli). Drugim rečima, paranoidna osoba se organizuje oko toga kako da izbegne tuđu mržnju i kako da se od nje zaštiti. Na umišljenu tuđu mržnju paranoidna osoba često reaguje kontramržnjom i osvetom, čime zaista poziva druge da joj se suprotstave i da, eventualno, mrze. Tako paranoidna osoba pretvara svoj unutrašnji svet u realnost, jer, na kraju, zaista postoji stvarna obostrana mržnja. Mržnja je jedna od osnovnih tema u paranoji i u paranoidnoj shizofreniji. U paranoji postoje paranoične ideje, gde osoba razvija veoma 280Mehanizam izbegavanja samomržnje može se lako utvrditi naročito kod onih opsesivno-kompulzivnih ličnosti koje u srednjem životnom dobu više nisu u stanju da održavaju visoke standarde, tako da se kod njih manifestuje prava depresivna psihoza.

327

logičan i zavodljiv sistem u kome je ona žrtva zavere nekih ljudi kojima ona smeta i koji pokušavaju da je osujete, unište i ubiju. Dakle, paranoik živi u svetu koji ga mrzi, a od koga se brani strahom i mržnjom. Paranoidne ideje, koje nalazimo u paranoidnoj shizofreniji, nesistematizovane su, nelogične i bizarne, ali, kao i paranoične ideje, odražavaju paranoidni stav. Bolesnik se žali da ga progone tako što mu ubacuju, kontrolišu ili kradu misli, tako što ga izlažu zračenju ili otrovima. S obzirom na ideoafektivu disociranost koja je karakteristika shizofrenije, možemo reći da bolesnik živi u svetu koji ga mrzi, a kojeg on posmatra ravnodušno. Kod nekih depresivnih pacijenata, a naročito kod psi-hotičnih depresija, osećanje samomržnje je - pored osećanja samoprezira - dominantan psihički mehanizam. To se najbolje može primetiti kod auditivnih samooptužujućih unutrašnjih glasova i halucinacija, koji osobi upućuju najveće poruge, a koje mogu biti i imperativne („Ubij se!”). U tom smislu treba sagledati i samoubistva kao izraz pobede samomržnje nad vitalnim delovima ličnosti. Kao što je to zapazio još Karl Menindžer (Menninger, 1938) većina samodestruktivnih ponašanja, a naročito onih koja se ponavljaju, ili ponašanja koja uključuju veliki rizik po život subjekta, može se shvatiti kao manifestacija samomržnje i kao jedan fokalni i hronični oblik samoubistva. Najveći broj samoubistava je motivisan afektom samomržnje.

PRKOS

Definicija: Prkos je osećanje koje subjekt oseća kada procenjuje da drugi nekim svojim zahtevom pokazuje da ima neopravdano negativno mišljenje o subjektu. Svrha prkosa je da motiviše osobu na ona ponašanja kojim će osporiti negativno mišljenje koje o njoj ima neko drugi i time sačuvati integritet svoga Ja.

328

Struktura prkosa Prkos ili inat je socijalno osećanje jer je potrebno prisustvo nekog drugog kome se subjekt suprotstavlja.281 Sti-mulusna situacija je subjektovo uverenje da druga osoba izražava neki zahtev ili očekivanje od subjekta, što on ocenjuje obezvređujućim. Dakle, prkosi se kada se procenjuje da drugi svojim zahtevom pokazuje neopravdano negativnu procenu subjekta. Kako subjekt procenjuje odnos Ja-Ti, bez obzira da li je akcenat na neopravdano obezvređenom Ja („Šta ti misliš ko sam ja da to zahtevaš?”) ili je na neopravdano precenjenom Ti („Šta ti misliš ko si ti da to zahtevaš?”), uvek je rezultat doživljaj nezaslužene inferiornosti subjektovog Ja. Zbog toga prkos motiviše osobu na odbijanje zahteva jer time ona „dokazuje” jednakovrednost ili superiornost svoga Ja u odnosu na tuđe Ti. Iako je prkos prividno emotivna reakcija prema tuđem zahtevu, u suštini je to odnos jednog bića prema drugom biću. Po toj osobini prkos se, prema svojoj strukturi, približava zavisti s jedne strane, a s druge strane osećanjima inferiornosti i odbačenosti. Iako prkos može ličiti na ljutnju, od nje se bitno razlikuje. Prva razlika je u tome što je ljutnja usmerena na ponašanje (na primer, tuđi zahtev), a ne na samu osobu kao što je slučaj kod prkosa. Druga razlika je u tome što ljutnju izražava osoba koja sebe unapred procenjuje kao moćnu i pravednu, dok prkos izražava osoba koja nije sigurna u svoju poziciju. Ova razlika u doživljavanju sopstvene moći, vrednosti ili statusa dolazi zbog toga što samoprocena ljutite osobe ne zavisi od reakcije osobe na koju se ljuti, dok samoprocena osobe koja prkosi zavisi od reakcije osobe kojoj prkosi. Prkos je osećanje zasnovano na dvostrukoj poziciji jer ga izražava osoba koja se oseća i nemoćno i moćno, koja je i zavisna i nezavisna. To liči na infantilni prkos deteta od dve godine koje se suprotstavlja zahtevima roditelja od kojih zavisi. U tom smislu prkos je odnos prema autoritetu od koga se zahteva ili iznuđuje da dozvoli subjektu da bude moćan, nezavistan, svoj ili slobodan. Cilj prkosa je ponos, jer osoba od drugih traži - iako procenjuje da to najverovat-nije neće dobiti - da mu povrate osećanje sopstvene vrednosti, izraze poštovanje i, eventuelno, divljenje. I zaista, kada je prkos uspešan i druga osoba odustane od svog zahteva, subjekt prkosa može osetiti trijumf, superiornost ili ponos. 281Inat je turcizam koji je u svakodnevnom govoru sinonim prkosu.

329

Sve osobe koje prkose procenjuju da bi njihova saglas-nost sa zahtevom druge osobe pokazala da oni sami sebe ne poštuju. Problem nije u samom zahtevu druge osobe, već u tome šta subjekt misli da ta osoba misli o njemu kad mu postavlja takav zahtev čije bi prihvatanje značilo negaciju subjektovog samopoštovanja. Odbijanje zahteva je samo dokazivanje da subjekt nije onakav kakav on misli da drugi misle da je on. Zbog toga se može reći da osoba koja se inati u stvari samo pokazuje sebi i drugima ko je zapravo ona. To ukazuje da je inat povezan sa socijalnim definisan-jem svoga Ja, s dokazivanjem ego-kvaliteta i ego-autono-mije.282 Psihološka pretpostavka za inat je osećanje samopo-štovanja koje se proverava upoređivanjem s drugima i traženjem pravednog tretmana od drugih. To se može primetiti u onim situacijama u kojima subjekt prkosi zahtevu osobe koja je u prošlosti odbila sličan zahtev subjekta. U tom slučaju inat služi socijalnom poravnanju i zadovoljenju pravičnosti. Ova težnja da se osoba izjednači s drugima ili, pak, da im pokaže da je superiornija od njih, ili da oni nisu superiorniji od nje, može se ustanoviti i kod drugih oblika inaćenja („Ako može on, mogu i ja” i „Neće on, nego ću ja”). Iako je osećanje prkosa najčešće svesno, ono može biti i nesvesno kada se indirektno i prikriveno izražava kroz razne oblike pasivnoagresivnog ponašanja. Osećanje prkosa je verovatno odigralo ogromnu ulogu u napretku u svim oblastima života i u razvoju civilizacije. Istorija otkrića u najraznorodnijim oblastima života je, u stvari, istorija obezvređivanja i nipodaštavanja, i konsekventnog inata da se dokaže valjanost nove ideje ili pronalaska.283

Bihejvioralni obrasci Izražavanje prkosa i inata je neodvojivo od komunikacionog polja: potrebno je stvarno ili mentalno prisustvo osobe kojoj se prkosi. Prkos 282Frojd je postavio, kao jedan od kriterijuma psihičkog zdravlja, sposobnost da se prihvati tuda volja onda kada je to odgovarajuće (Freud, 1937). Time je ukazao da je prihvatanje tuđe volje bez straha da će time biti ugrožen identitet onoga koji je prihvata, pozicija zdravlja. Radi se o srednjoj poziciji između onih koji se stalno inate i onih koji se nikada ne inate. Da bi ova pozicija bila mogućna osoba mora jasno razlikovati pojmove „biti podređen” i „biti ponižen”. 283Izgleda da je javno i naučno osporavanje, na koje je naišlo otkriće psihoanalize, samo dodatno stimulisalo Frojda da dalje razvija svoj sistem i da dokaže njegovu valjanost. Slično, transakciona analiza i geštalt terapija nastali su kao buntovna reakcija na osporavanje ideja Erika Berna i Frica Perls’a od strane ortodoksnih psihoanalitičara.

330

se može izraziti direktno kada govorimo o negativizmu i oponiranju ili indirektno kada govorimo o pasivnoj agresivnosti.284 Subjekt koji direktno prkosi zahtevu druge osobe može to činiti pasivnim negativizmom, ignorišući zahtev (,,E, baš neću!”), ili može zauzeti stav aktivnog negativizma ili opozicije, tako što će uraditi suprotno od naloženog („E, baš neću tako, nego suprotno”) ili zabranjenog (,,E, baš hoću!”).285 Tipična igra buntovnih adolescenata je ,,I šta mi možeš”. Kada inat nije reakcija na jasan zahtev druge osobe, nego na indirektno izraženo osporavanje ili obezvređivanje, bihejvioralni obrasci su daleko složeniji i dobijaju formu igre u Bemovom smislu (Berne, 1964). Tipične igre koje izražavaju pasivno-agresivni stav su: „Da, ali”, „Uradiću to kasnije”, „Jao, zaboravio sam”, „Ostavi me na miru”, „Glupko” i „Bespomoćni” (Potter-Efron & Potter-Efron, 1995).

Prkos kao transakcija Bez obzira da li je zahtev drugog upućen iz superiorne pozicije (naredba) ili iz inferiorne (molba), on može naići na prkos. Prkositi nekom znači osporiti njegovo pravo na zahtev i „smestiti ga” na njegovo mesto. Kada bi samo osećanje prkosa bilo poruka ona bi glasila: „Šta ti misliš ko sam ja?” ili „Šta ti misliš ko si ti?” Prkos nije toliko povezan s konkretnim sadržajem komunikacije koliko s odnosom koji se uspostavlja između dve osobe koje komuniciraju. Pojava prkosa zatvara mogućnost istinske razmene poruka, sve dok se nešto ne promeni u strukturi odnosa. Često prkos nije transakcija između dve individue, već između individue i grupe. Po pravilu, grupa se opaža kao autoritet, kao nešto što je moćnije od pojedinca koji želi da ga ta grupa prihvati, tako da je prkos jedna od mogućnih emocionalnih reakcija na grupu. Nekada možemo ustanoviti prkos kao dominantnu transakciju koju jedna socijalna grupa upućuje nekoj drugoj, moćnijoj grupi (na primer, radnici u štrajku poslodavcima).

Prkos i sloboda Iako je inat, na prvi pogled, mainifestacija slobode subjekta koji pruža otpor i koji se buni u odnosu na tuđe zahteve i očekivanja, to nije baš

284Lat. negare, poricati; i lat. opponere, suprotstavljati. 285U opštoj psihopatologiji pasivni negativizam se odnosi na situaciju kada katatoni pacijent odbija da izvrši neku radnju, a aktivni negativizam na situaciju kad pacijent vrši suprotnu radnju od naložene.

331

tako. Osoba koja se često inati u odnosu na zahteve neke druge osobe je, u stvari, neslobodna i pod dominacijom te druge osobe. Umesto da uradi ono što drugi očekuje od nje, osoba će uvek uraditi suprotno od zahtevanog. Dakle, neposlušnost postaje svojevrsna prisila i automatizam. U nekim situacijama i sam subjekt oseća da inat vodi gubitku slobode što se manifes-tuje gubitkom spontanosti. To se naročito događa u onim situacijama u kojima subjekt počinje da se spontano an-gažuje u nekom ponašanju zato što to sam želi, da bi, kad neko drugi izrazi mišljenje da bi trebalo da se angažuje u tim istim aktivnostima, automatski izgubio motiv da nastavi s tom vrstom ponašanja. Čest primer je da se adolescent priprema za učenje, ali kad mu majka kaže đa bi trebalo da uči, potpuno izgubi motiv za učenje.286 Neki roditelji su potpuno svesni da će njihovo dete uraditi suprotno od onog što zahtevaju, tako da pribegavaju posebnoj vrsti manipulacije tako što verbalizuju očekivanja koja su suprotna od onoga Što zaista očekuju. Ovaj postupak može kratkoročno dovesti do nekih željenih promena ponašanja kod deteta, ali se dugoročno veoma nepovoljno odražava na odnos roditelja i deteta jer dete ne zna šta roditelj zaista misli o njemu.

Prkos u individualnom razvoju Negde u drugoj godini života, dete ulazi u takozvani period negativizma, koji nije ništa drugo do manifestacija infantilnog osećanja prkosa. Na svaki roditeljski zahtev dete reaguje s „Ne!”, odnosno uvek uradi suprotno od onoga što mu se kaže. Razvoj inata i infantilnog negativizma je pokazatelj da dete formira svoje Ja i da definiše svoju volju i svoje ego granice u odnosu na zahteve drugih ljadi. Kad se ovaj razvojni zadatak ispuni, dete prestaje da se preterano inati. Infantilni prkos je zasnovan na infantilnoj frustraciji i infantilnoj krivici: dete ne razlikuje sebe od svojih želja i od svojih ponašanja, tako da, kada mu roditelji frustriraju želju ili osuđuju neko njegovo ponašanje, ono veruje da ga odbacuju i ne vole i tada, braneći svoj integritet, počinje da prkosi. Drugi period u kome se prirodno javlja inat u nešto pojačanom obli286Bem to uporeduje s kompjuterskim programiranjem jer smatra da su inadžije programirali roditelji, s tim što je kompjuterski program okrenut naopako. De Bono (1967) razlikuje pozitivnu dominaciju, kakva je stalna poslušnost, od negativne dominacije, kakvo je stalno inaćenje.

332

ku je period puberteta i adolescencije, za koji je, takođe, karakteristično da se mlada osoba nalazi u procesu definisanja svog identiteta. U ovom periodu se inat ne is-poljava samo prema roditeljima već i prema svim roditeljskim figurama i drugim autoritetima Ukoliko roditelji nemaju razu-mevanje za ovaj psihološki proces i drastično suzbijaju svaki pokušaj otpora, inat može biti potisnut pa diferenciranje identiteta mlade osobe u odnosu na roditelje izostaje, ili, pak, on može eskalirati u nepokolebljivi prkos i mržnju.

Adekvatan i neadekvatan prkos Postoji čitav niz situacija u kojima je prkos sasvim primerena reakcija. Ovo osećanje dodatno motiviše osobu da ostvari svoje ideje i da se suprotstavi mišljenju većine. Značaj psihološke funkcije inata najbolje se može primetiti kod osoba koje se nikad ne inate, a koje pokazuju krajnju poslušnost i pokornost u odnosu na zahteve drugih. Osobe koje se preterano inate, koje su tvrdoglave i onda kada je očigledno da nisu u pravu, upravo pokazuju mali stepen autonomije ličnosti. U njihovom detinjstvu i adolescenciji nalazimo rigidne i zapovedničke roditelje koji su onemogućili subjektovo uspostavljanje jasne ego granice prema drugima. U tim slučajevima subjekt reaguje protestom i inatom na najrazličitije zahteve koji dolaze iz okoline jer veruje da bi njihovo prihvatanje ugrozilo njegovu slobodu i integritet njegove ličnosti. Ovi ljudi nisu razrešili problem kontrole, tako da veruju da uvek neko dominira i kontroliše u međuljudskim odnosima. Njihovo razmišljanje se odvija po tipu logičke greške „sve ili ništa” - ili su kontrolisani ili kontrolišu, ili su slobodni ili su neslobodni, ili su zavisni ili su nezavisni, ili su superiorni ili su inferiorni. Zbog toga se oni opredeljuju da je bolje da oni budu ti koji kontrolišu druge, nego da drugi kontrolišu njih; ili teže potpunoj slobodi koja se, na kraju, svodi na usamljenost, jer prekidaju odnose s drugima čim osete bilo kakav signal koji bi mogli protumačiti kao kontrolu, posesivnost ili dominaciju. Kada bunt i prkos postanu dominantno osećanje u socijalnim relacijama, a naročito u relacijama prema autoritetima, ono postaje determinanta životnog stila.287 287Bern u svojoj teoriji ličnosti jedan funkcionalni deo ličnosti naziva Buntovno dete, a životni skript koji je zasnovan na inatu i buntu naziva antiskript ili antiscenario.

333

Psihološka priroda inata koji oseća „večiti buntovnik” je projektivna, tako da ga možemo označiti kao projektivni prkos. Osnovna karakteristika ove projekcije je u tome što osoba shvata kao omalovažavajuće sve one stimuluse koji to nisu, ali koji joj liče na to. Zbog toga je njen inat neadekvatan, jer je reakcija na umišljenu negativnu procenu koju subjekt pripisuje drugima. Psihodinamika ovog procesa sastoji se u tome da osoba projektuje negativnu roditeljsku figuru iz svoje prošlosti na osobu s kojom komunicira, da bi odreagovala kao da je u komunikaciji s tom osobom iz svoje prošlosti.288

Prkos u psihoterapiji Nekad je klijent u otporu prema terapeutu jer veruje da bi prihvatanjem nekog saveta ili sugestije pokazao da je u odnosu na terapeuta postao inferioran (glup, slab, neobrazovan itd.). Zbog toga će, makar prikriveno ili nesvesno, osećati inat i težiti da sabotira terapeutove napore. U ovim situacijama je najbolje, prema našem iskustvu, razotkriti pacijentovu negativnu procenu sebe u odnosu na terapeuta i onda je korigovati. Osnovna terapijska antiteza za ove ljude je: „Zašto sebi ne dozvolite da radite ono što je dobro za vas, uprkos tome što to i drugi očekuju od vas?” Neki terapeuti se odlučuju za paradoksalne terapijske intervencije koje su usmerene na korišćenje pacijentovog inata. Intervencija „potkrepljenje buntovnog deteta” sastoji se u tome da terapeut izražava odobravanje u odnosu na pacijentov inat (Drye, 1974). Terapeutova izjava: „Drago mi je što ste vi osoba koja ne dozvoljava drugima da joj određuju šta će da radi” ima višestruki uticaj na pacijenta. Pored toga što pacijent ima utisak đa ga terapeut razume, ova izjava sprečava negativnu samoprocenu pacijenta i uspostavlja pozitivan odnos s terapeutom, ali i zatvara vrata pacijentu da se inati, jer bi njegova reakcija iz inata na ovu rečenicu bila upravo u tome da dokazuje da se ne inati.289

Prkos u psihopatologiji Prkos i inat su značajni za dečju i adolescentnu problematiku koju karakteriše otpor i pobuna prema roditeljima i roditeljskim simbolima,

288Kada se ovaj psihički mehanizam pojavi u terapijskoj situaciji, on predstavlja dobru ilustraciju negativnog transfera.

334

a što može poprimiti oblik specifičnog poremećaja protivljenja i prkosa. Indirektno izražavanje prkosa je karakteristično za pa-sivno-agresivni poremećaj ličnosti, a direktno i otvoreno prkošenje može postojati u sastavu histrioničnog i antisoci-jalnog poremećaja ličnosti. Opisane su situacije u kojima osoba vrši samoubistvtfu, prkosa.290 Obično osoba u nekoj kriznoj situaciji svojoj sredini saopšti da ima nameru da se ubije, na šta drugi ljudi reaguju obezvređivanjem: „Nemaš ti snage da se ubiješ”. Takva poruka može provocirati pojavu inata koji osobi daje dodatnu energiju za izvršenje samoubilačkog čina. U shizofreniji (naročito u katatonoj), opisan je negativi-zam kao znak oštećenja volje.

GAĐENJE Definicija: Osećanje gađenja subjekt oseća kada procenjuje da bi nekakva štetna supstanca mogla biti uneta u njegov organizam.

Struktura gađenja Osećanje gađenja je neodvojivo ođ senzacije mučnine. Muka ili mučnina je generalizovantl telesna reakcija koja se po svojim osobinama ne može ubrojati u emocije, već u senzacije. U pitanju je parasimpatička reakcija koju pored nauzeje karakterišu lučenje pljuvačke, usporen rad srca (bra-dikardija) i povećana galvanska reakcija kože. Oset mučnine se javlja kada se u organizam unese pokvarena ili otrovna hrana i on pokreće refleks povraćanja koji je očigledno važan za preživljavanje jer se uneta hrana izbacuje iz organizma. Kada bi organizam posedovao samo sposobnost da oseti mučninu a ne i osećanje gađenja, tada on ne bi mogao ništa da nauči: ponovo 289Postoji čitav niz paradoksalnih intervencija koje se koriste u psihoterapiji. Ilustracija terapijske duple veze (double bind) je kada terapeut kaže: „Zahtevam da mi kažete: ’Neću’.” Kada terapeut daje neki zadatak koji pacijent treba da obavi između seansi, rečenica: ,3ilo bi dobro da uradite nešto, mada je to možda suviše teško za vas,...’\ je manevar koji pacijenta prosto onemogućava da se inati, jer bilo da uradi, bilo da ne uradi zadatak, ostvariće terapeutova očekivanja. Na ovim postavkama su izgrađene psihoterapijske škole kao što je kratka sistemska terapija (Fish i sar., 1983). 290Ovde ne mislimo na forme prkosa prilikom raznih tortura i zlostavljanja kada osoba ne popušta pred mučiteljima bez obzira na drastičnost mučenja. Ove forme prkosa koje prevazilaze želju za spasavanjem sopstvenog života spadaju u herojstvo, a ne u psihopatologiju.

335

i ponovo bi unosio pokvarenu hranu i ponavljao ciklus mučnine i povraćanja. Osećanje gađenja nastaje tako što se mentalna slika prethodno unete hrane asocira s osetom mučnine (uslovni refleks), tako da se pri ponovnom susretu s takvom hranom, pri samom pogledu na tu hranu, javlja oset mučnine i ponašanje izbegavanja hrane. Mentalne asocijacije koje učestvuju u nastanku osećanja gađenja nisu samo vizuelne, već su gustativne i, naročito, olfaktome. Uspostavljanje ovih asocijacija je nezavisno od subjektove svesti jer u njima učestvuju duboke, nesvesne, primitivne moždane strukture. U psihoterapiji se ta pojava javlja kao problem osvešćivanja toka mentalnih predstava povezanih s đatom reakcijom gađenja. Ova asocijacija je veoma snažna tako da sama mentalna predstava, bez prisustva gadnog objekta, može izazvati veoma snažno osećanje gađenja i pokrenuti refleks povraćanja.291 Kada subjekt svoju emocionalnu reakciju pripisuje objektu kao njegov inherentni kvalitet, tada objekt opisuje kao gadan, gnusan ili odvratan. Kada posmatramo životinje jasno je da je evolutivna pojava osećanja gađenja daleko efektivniji manevar od oseta mučnine jer omogućuje učenje i preventivno izbegavanje sumnjive hrane, a time povećava šansu za preživljavanje i bolju adaptaciju. Zbog svega toga je razumljivo što je većina istraživača emocija ubrojala gađenje u nekoliko osnovnih osećanja (npr. Plutchik, 1962, 1980; Tomkins, 1962; Osgood, 1966; Izard, 1971, 1972). Kao što se u životinjskom svetu može utvrditi jasna veza između unošenja hrane, ukusa, mučnine i povraćanja, isto tako se ta veza može utvrditi u razvojnoj psihologiji. Dojenče pokazuje izraz gađenja prilikom unošenja nove i neobične hrane. Kasnije se izrazu gađenja dodaju izrazi kao: „Uuh”, „Ooh” ili „Bljak”. Na vezu usta i čula ukusa s gađenjem ukazuje i etimologija jer se gađenje u nekim jezicima označava kao „neukus”: na primer, eng. disgust, gr. dis-, rđav i lat. gustus, ukus, ukusan. U razvijanju osećanja gađenja prema različitim objektima veliku ulogu ima socijalizacija. Jedan od osnovnih roditeljskih strahova je strah da malo dete ne proguta ili ne pojede nešto otrovno ili opasno. Zbog toga roditelji soci-jalizuju dete kako bi ono shvatilo šta se stavlja u usta, a šta je „bljak”. Na osnovu takvih poruka dete izgrađuje stav prema predmetima jer ih razvrstava na ukusne i na „bljak” predmete. 291Na činjenicu da povraćanje iz nekog stvarnog razloga nastaje nakon izvesnog vremenskog intervala, dok kod gađenja ono nastaje trenutno, „pokrenuto samom idejom”, ukazao je još Čarls Darvin (Darwin, 1872, str. 258).

336

Time se formira jedan od osnovnih kriterijuma „gadno - ukusno” čijom nadogradnjom, preko prelaznih konstrukata „gadno - dobro” i „gadno - lepo” nastaju konstrukti „loše - dobro” i „ružno - lepo”. Sasvim je jasna razvojna linija koja ide od kriterijuma za ocenjivanje hrane do moralnih i estetskih kriterijuma. Veza s estetikom se vidi i u tome što se govori o estetskom ukusu ili neukusu i što mnogi odrasli ljudi koriste prelazne konstrukte. Svaki put kada postoji osećanje gađenja postoji svesna ili potisnuta mentalizacija da bi nešto odvratno moglo biti uneto u organizam. U pitanju su smrdljive, sluzave, ljigave, prljave ili lepljive materije i objekti (posebno ljudske izlu-čevine: pljuvačka, ispljuvci, urin, fekalije, menstrualna krv, sperma itd), kao i sitne životinje: bube i drugi insekti, crvi, gliste, morske životinje, gušteri, žabe, zmije, miševi itd. Subjekt koji se gadi veruje ili da će nevidljiva materija (mikroorganizmi) biti uneta u organizam preko kontakta s odvratnim predmetima ili da će insekt penetrirati u njegov organizam. Tako je, na primer, jedna gospođa spavala s hirurškom maskom na licu kako joj bubašvaba ne bi ušla kroz usta. Objekt gađenja su prvenstveno predmeti i male životinje, a ljudi tek posredno. Gađenje se oseća prema onim ljudima koji su prljavi i smrdljivi jer se veruje da bi mogli preneti mikroorganizme. Takođe, česta je reakcija gađenja na bolesne ljude što takođe ukazuje na uverenje o potencijalnoj infektivnoj kontaminaciji. U istu grupu spada i gađenje koje se oseća prema fizički nakaznim ljudima jer se fizička nakaznost povezuje s bolešću. Sve to ukazuje da je pozitivna funkcija gađenja zaštita organizma od kontaminacije otrovom ili bolešću. Ponašanje koje rezultira iz osećanja gađenja je povraćanje i izbegavanje (odvraćanje, odvratnost), odnosno averzija. Nekada gađenje od nekih ljudi ukazuje na prikrivenu seksualnu mentalizaciju jer subjekt prvo pomisli na seksualni čin s objektom, a potom na to reaguje gađenjem. Jedna pacijentkinja je izjavila: „Taj čovek mi je toliko gadan da ne bih mogla s njim ni da se poljubim.”

Samogađenje Majka koja ima izraz gađenja dok detetu menja pelene u kojima je smrdljiv feces može osećati gađenje prema fecesu, ali i prema detetu. U oba slučaja ona detetu komunicira veoma snažnu poruku koju će dete

337

intemalizovati. Majčina gadljivost prema fecesu će na taj način postati i detetova gadljivost. Frojd (1910) je verovao da je osnovna funkcija osećanja gađenja kod dece prevencija ingestije sop-stvenog fecesa (koprofagija). Međutim, ukoliko se majka gadi samog deteta, tada će dete intemalizovati poruku da ono nije dovoljno čisto ili lepo da bi bilo voljeno. Roditeljsko gađenje će putem intemalizacije i identifikacije postati gađenje prema samom sebi. Na sreću, veoma je mali broj roditelja koji neskriveno izražavaju gađenje prema detetu. Kako roditelji ne žele da se gade svog deteta oni investiraju mnogo energije da bi dete bilo čisto, što se ispoljava u preranim zahtevima detetu da kontroliše sfink-tere kao i u opsednutošću pranjem, čistoćom i urednošću. Dete će intemalizovati i načine koji mu omogućuju da spreči osećanje samogađenja, tako da će i samo postati opsednuto sopstvenom čistoćom u čemu se mogu prepoznati crte anankastičke ličnosti. Samogađenje je, za razliku od samoprezira, uvek us-mereno na sopstveno telo i telesne funkcije. U fokusu samogađenja su telesni otvori i izluče vine, i posebno seksualni čin. „Ružno” telo (dismorfofobija) ne spada u domen gađenja, već u domen stida i samoprezira.

Gađenje i strah U odnosu na reakciju straha u reakciji gađenja učestvuju primitivnije, dublje i nesvesnije psihičke strukture. Dok je relativno lako osvestiti tok mentalnih predstava osobe koja se plaši, to je daleko teže učiniti kod osobe koja se gadi. Izgleda da je evolutivna funkcija gađenja takva da ono deluje po principu intuicije na nesvesnom nivou i da nije potrebno da “subjekt bude svestan zašto se nečega gadi. Povremeno se dešava nakon osvešćivanja mentalnog toka da osoba koja se gadila počinje da se plaši. Na primer, osoba koja se gadila nečistoće, nakon osvešćivanja fantazije o kontaminaciji mikroorganizmima, počela je da se plaši nečistoće. Kako se i strah i gađenje manifestuju sličnim izbegava-jućim ponašanjem, nekada ljudi govore o strahu ili o fobiji od nekog objekta kojeg se, u stvari, gade. Tako, na primer, osoba govori o fobiji od golubova, da bi se, na kraju, ispostavilo da se ona u osnovi gadi prašine i nečistoća koje golubovi nose u svom perju. Kada je gađenje toliko snažno da jeste problem, mi tada govorimo o disgustiji ih disgustičnom poremećaju. Veliki broj „fobija” od malih životinja (insekti, gliste, zmije,

338

morske životinje) i od dlakavih životinja nisu zasnovane na strahu, već na preteranoj reakciji gađenja.292 Neki oblici „fobije od krvi” svakako se mogu ubrojati u reakcije gađenja (Power & Dalgleish, 1997, str. 360)293 Kao što se nekada iza straha skriva gađenje, tako se iza gađenja može skrivati strah.

Gađenje i prezir Postoji snažna veza gađenja i prezira. Ono što je gađenje u relaciji subjekta i sveta predmeta i životinja, to je prezir u relaciji subjekta sa svetom ljudi. Gađenje služi da se nešto pokvareno ne unese u organizam, a prezir da se „pokvarena” osoba ne unese u intimni socijalni svet ili da se iz njega izluči. Zbog toga mnogi istraživači emocija prezir svode na gađenje kao „osnovnu” emociju. Redukcija prezira na gađenje je pogrešna i neprihvatljiva jer su ove emocije i bitno različite. Jedan od razloga za navedeno redukovanje je što često preziremo ljude kojih se gadimo. Osobe koje su prljave, zapuštene i koje smrde izazivaju gađenje i strah od dodira ili bliskog kontakta, ali istovremeno ove iste osobe izazivaju prezir zbog tega što negiraju čistoću kao jednu od osnovnih kulturnih vrednosti. Tu vidimo razlog što se prezir često izražava kroz grimasu gađenja i što se potisnuti prezir nekada doživljava kao gađenje. Moguće je gaditi se osobe koju ne preziremo ili prezirati osobu koje se ne gadimo. Prezir po svojoj definiciji isključuje ljubav, ali je gađenje ne isključuje. Na primer, majka oseća snažno gađenje prema svom voljenom detetu kada je u njegovom fecesu otkrila dečje gliste.

Preterana gadljivost Preterana gadljivost je obično patologija s kojom se muče roditelji u ishrani deteta. Uobičajeno je da dete, u jednoj razvojnoj fazi, oseća gađenje i odvaratnost prema nekoj vrsti hrane. Neadekvatan stav 292Distinkcija nije u odnosu na sam fobični objekt, već u odnosu na subjektivno tumačenje ugrožavanja. Ukoliko se osoba plaši da će je pas ugristi reč je o pravoj fobiji, ali ukoliko se plaši da će je pas liznuti i tako kontaminirati, u pitanju je gađenje. 293Fobija od krvi je praćena jakim parasimpatičkim reakcijama dok su druge fobije praćene simpatičkim reakcijama (Ost i sar. 1984). Kod gađenja postoje parasimpatičke reakcije dok su kod straha simpatičke. Međutim, ovaj kriterijum nije dovoljan zbog toga Što u okviru straha postoji užas kod koga, takođe, predominiraju parasimpatičke reakcije. Presudni kriterijum je sadržaj mentalnih predstava, a kriterijum simpatičko-parasimpatičko može biti samo korisna vodilja.

339

roditelja, bilo u smislu preteranog popuštanja bilo nasilnog insistiranja na baš toj hrani, može izazvati fiksaciju gađenja na datu vrstu hrane. Fiksirano gađenje prema jednoj vrsti hrane je mnogo manji problem od situacije kada je dete gadljivo prema svemu i svačemu. Ova poslednja situacija ukazuje na sindrom razmaženog deteta. Takođe su zanimljive pubertetske gadljivosti koje su često u vezi sa seksualnom tematikom. Ove gadljivosti ponekad imaju oblik gađenja od samog sebe ili gađenja od svog polnog organa (Što nekada nastaje i kod odraslih kao posledica silovanja). Ova gađenja se mogu uspešno psihoterapijski tretirati.

Sociokulturni aspekti gađenja Čini nam se da distribucija gađenja u populaciji prati socijalnu lestvicu: da su oni na dnu, zauzeti preživljavanjem, manje gadljivi od onih na vrhu čije su osnovne potrebe namirene i koji se mogu posvetiti estetskim vrednostima. U tom smislu javno izražavanje gađenja može biti instrumen-talizovano kao znak „finoće” i pripadnosti višem društvenom staležu. Takođe nam se čini da su žene gadljivije od muškaraca, u smislu da muška polna uloga podrazumeva prevladavanje reakcije gađenja. Poznate su dečje igre čiji je cilj savladati gađenje i mučninu i pokazati „snagu” i ,,muškost”. Osećanje gađenja je ono po čemu se životinje grabljivice razlikuju od životinja lešinara. Grabljivice imaju snažan biološki program koji ih sprečava da unose u organizam uginule životinje koje nisu neposredno ulovljene. Verovatno je u pitanju filogenetsko iskustvo čime se sprečava kontaminacija eventualnom zarazom (ili otrovom) od koje je druga životinja uginula. Neposredni prethodnici homo sapi-ensa su bili skupljači hrane, a ne grabljivice. Tek s „pronalaskom” oružja čovek je dobio mogućnost da postane predator, da lovi i jede druge životinje. Elaborirano pripremanje hrane za jelo je specifično ljudska aktivnost, a možemo primetiti da je pripremanje, transformiranje, aranžiranje i serviranje hrane često u funkciji prevencije reakcije gađenja. Ljudske zajednice se međusobno veoma razlikuju jer ono što je u jednoj kulturi gadna hrana, u drugoj može biti poslastica. Zbog toga možemo govoriti o gađenju koje je produkt socijalizacije, odnosno usvajanja normi o dobroj i gadnoj hrani. Ovo gađenje nazivamo kulturno

340

gađenje (za razliku od privatnog, za kulturu atipičnog idiosinkratskog gađenja). Takođe primećujemo da u primitivnim kulturama magijski momenti učestvuju u podsticanju i zabranjivanju reakcije gađenja jer se osoba poistovećuje s onim što jede.

Gađenje u psihopatologiji Osećanje gađenja je u osnovi mnogih „fobija” odnosno dis gusti ja koje nastaju zbog toga što osoba mentalizira da bi se od „fobičnog” objekta mogla kontaminirati. Gađenje je, takođe, osnovna tema u jednoj podvrsti opsesivno-kompulz-ivnog poremećaja (fobično-kompulzivni) čija karakteristika je što osobe preterano peru i čiste sebe i prostor u kojem borave. Gađenje i samogađenje je bitno i za razumevanje nekih podtipova anankastičkih ličnosti koje precenjuju ličnu higijenu, kao i za razumevanje nekih seksualnih disfunkcija. Samogađenje se pojavljuje u nekim psihozama gde je, po našem mišljenju, konkretizacija samoprezira i inferiornosti.

STRAH, PANIKA I UŽAS

Definicije: Strahovi su grupa osećanja za koje je karakteristično da ih subjekt oseća kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost, a da on ne bi mogao da se adekvatno suprotstavi objektu ili situaciji koja ga ugrožava. Subjekt oseća strah kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost, da se ne može suprotstaviti ug-rožavajućoj sili, ali da bi mogao da se ukloni iz takve situacije. Subjekt oseća paniku kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost, da se ne može suprotstaviti ug-rožavajućoj sili i da ne zna da li bi mogao da se ukloni iz takve situacije. Subjekt oseća užas kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vred-

341

nost, da se ne može suprotstaviti ugrožavajućoj sili i da nema izlaza iz takve situacije. Strepnja je skupno ime za strahove usmerene u budućnost, a u okviru strepnje razlikujemo zabrinutost, tremu i anksioznost.

Svrha straha Kada je subjekt suočen sa ugrožavajućom silom koja je jača od njega strah je veoma korisno osećanje jer omogućava brzu i automatsku procenu ugrožavajuće situacije, trenutnu mobilizaciju organizma i spremnost za adaptivno ponašanje. Prema tome, strah, u evolutivnom smislu, doprinosi preživljavanju i samozaštiti individue kao i zaštiti njenih vrednosti. Strah je unutrašnji signal da se subjekt nalazi u situaciji za koju se nije dovoljno pripremio, koja prevazilazi njegove mogućnosti. Pošto je Svet uvek moćniji od subjekta, strah je znak da subjekt prihvata svoju ograničenu egzistencijalu poziciju. Osećanje straha je povezano s instinktom samoodržanja i preživljavanja, što se kristalizuje u ljudskoj potrebi za angažovanjem u onim ponašanjima koja će doneti oslobođenje od straha, sigurnost i zaštićenost. U tom smislu možemo dovesti strah u vezu s razvojem civilizacije. Kako je strah manifestacija volje za životom i preživljavanjem, odnosno svojevrsne brige za sebe, strah je osećanje koje prati svaku vrstu poremećaja, bilo da se radi o telesnim bolestima, bilo o mentalnim poremećajima. Zbog toga je strah neizostavan u svim psihijatrijskim poremećajima kao jedan od simptoma, ili, čak, kao dominantan simptom. Iz tog razloga, strah je jedna od najbolje koncep-tualizovanih emocija u psihijatriji i kliničkoj psihologiji.

Uvod u strukturu straha Često se pod nazivom „strah” kriju brojna osećanja koja se diferenciraju iz straha i koja predstavljaju vrste straha. Strah je osećanje koje se oseća u odnosu na tekuću situaciju, ali i u odnosu na neku buduću situaciju koju subjekt predviđa. Strah koji je povezan s anticipacijom, odnosno budućom situacijom, nazivamo strepnja, a u okviru strepnje dalje razlikujemo oprez, sumnju, tremu, zabrinutost i anksioznost. Po-

342

jam strah je, u svom užem smislu, rezervisan za reakciju na sadašnju situaciju. Strah je reakcija kratkog kruga, što znači da se javlja ovde i sada kada je osoba suočena s opasnim objektom ili situacijom. Procena da postoji opasnost nije sama po sebi dovoljna za osećanje straha, potrebno je da subjekt proceni da je sila koja ga ugrožava moćnija od njega. Ukoliko proceni da je on moćniji od sile ugrožavanja, tada će, verovatno, reagovati ljutnjom i agresivnošću. Kako je ugro-žavajuća sila moćnija od subjekta, strah ga motiviše da napusti situaciju u kojoj je ugrožen i da ode u onaj deo sveta u kojem nije ugrožen. Onog trenutka kada se objekt ukloni ili pobegne na sigurno, tada je došlo do adaptacije tako da osećanje straha prestaje. Strah može biti različitog intenziteta i trajanja. Strah malog intenziteta se naziva oprez. Osoba će osetiti najsnažniji strah (afekt straha) onda kada ocenjuje da će biti uništena njena najveća vrednost. Strah se javlja i kao hronično osećanje (raspoloženje) koje se održava stalnom spoljašnjom ugrožavajućom situacijom ili stalnom preokupacijom mentalnim predstavama o ugroženosti subjekta.

Strah, panika i užas Mnogi ljudi veruju da su oprez, strah, panika i užas, stepeni straha, odnosno da između ovih osećanja postoji razlika u intenzitetu. Međutim, to je pogrešno jer uopšte nije u pitanju razlika u intenzitetu straha, već isključivo razlika u kvalitetu ovih osećanja. To znači da su u pitanju različita osećanja od kojih svako može varirati od slabog do veoma intenzivnog. Subjekt će osetiti strah kada proceni: -da njega ili neku njegovu vrednost ugrožava objekt ili situacija; -da se objektivno ne može suprostaviti sili koja ga ugrožava; -da može pobeći. Ovu trostruku procenu nazivamo kognitivna trijada straha. Prve dve procene iz ove trijade su konstantne za različite strahove, ali razliku uspostavlja treća procena. Panika i užas se razlikuju od straha upravo trećom procenom. Kod panike, subjekt procenjuje da je ugrožen silom kojoj se ne može suprotstaviti, ali nije siguran da može pobeći ili da ume sprečiti

343

pretnju.294 Ponašanje uspaničene osobe je, na prvi pogled, smeteno, nekontrolisano i nekoor-dinisano, odnosno neadaptivno. Međutim, dezorganizovano ponašanje uspaničene osobe ima svoju logiku i svrhu: uspaničena osoba pokušava veći broj ponašanja u veoma kratkom vremenu, u nadi da će otkriti ono ponašanje koje će joj omogućiti beg ili sprečavanje pretnje. Radi se, dakle, o ubrzanom učenju u situaciji po tipu pokušaj i pogreška. Kako ovo učenje često nije efikasno, tako je panično ponašanje često neadekvatno. Panika je povezana s doživljajem vremena. Tipično je što uspaničena osoba veruje da nema vremena i da odmah mora pronaći izlaz iz situacije. Postoje situacije u kojima je to tačno, ali je više onih situacija u kojima osoba samo veruje da nema dovoljno vremena. Dva su osnovna momenta u radu s problemom neadekvatne panike. Prvi je u tome da osoba odvoji vremena za opuštanje, a drugi, da počne da misli (pomaže glasno razmišljanje i postavljanje pitanja samom sebi) tako što će najbolje rešenje tražiti mentalno, a Jie putem akcije, pokušavanjem raznih ponašanja. Kolektivna panika je poseban problem jer u nekim ka-tastrofičnim situacijama više ljudi strada od posledica panike nego od delovanja katastrofe. Kolektivna panika vlada kada je grupa ugrožena i kada svaki pojedinac traži rešenje-za sebe verujući da će tako postupiti i ostali članovi grupe.295 Tako nastaje kolektivno haotično ponašanje. Jedina prevencija kolektivne panike je u uvežbavanju grupe u kojoj svaki pojedinac zna. šta treba da radi i šta će u to vreme raditi ostali članovi grupe, a to se najbolje može postići simulacijom katastrofične situacije. Kod užasa (strave ili prestravljenosti), osoba ne samo da je sigurna da je ugrožavajući objekt ili situacija prevaz-ilaze, nego je i sigurna da ne može pobeći, da nema izlaza. Zbog takve procene, koja se odvija automatski i nesvesno, osoba aktivira parasimpatički sistem do te mere da malakše, urinira, defecira, ili se onesvesti.296 Užas se još manifestuje kočenjem, „zaleđivanjem” i paralizom. Takođe može postojati malaksalost, utisak gubljenja ravnoteže, parestezije, depersonalizacija ili derealizacija. Stoga, nameće se pitanje koliko su ovakva ponašanja 294Smatra se da je panika dobila ima po antičkom bogu Panu koji je u Šumama spopadao mladiće i nimfe, a kome se teško moglo pobeći (Chevalier i Gheerbrant, 1969, str. 474). 295Kada ne postoji komunikacija između članova grupe već samo njihovo pretpostavljanje kako će se ponašati ostali, nastaje dilema zatvorenika koja ugrožava zajednički interes i doprinosi panici (Gahagan, 1975, str. 136-137). 296Kao što narod kaže: „Usrali se od straha”.

344

adaptivna i kakvu dobit može imati osoba koja ovako reaguje. Psihička funkcija „bežanja” u nesvest je opisana kod „histeričnih” onesvešćivanja koja nekada nisu bila tako retka kao danas: gubitak svesti čini da osoba simbolički pobegne iz neprihvatljive socijalne realnosti ili da faktički pobegne u bolest. Međutim, izgleda da se radi o rudimentima jednog mehanizma koji postoji kod nekih životinja. Nekada kočenje doprinosi boljem skrivanju i mimikriji životinje-plena, čime se smanjuje rizik da će biti otkrivena i uhvaćena. S druge strane, izgleda da onesvešći-vanje životinje-plena čini da se smanji verovatnoća da će je pojesti životinjapređator. Objašnjenje, verovatno, leži u adaptivnom refleksu nastalom tokom evolucije kod životinja koje nisu lešinari, a koji se sastoji samo u proganjanju živog plena, jer proždiranje uginulog ili ranije ubijenog plena može za predatora značiti zarazu i smrt. Zbog toga ponašanje životinje-plena kojim se ona pretvara da je lešina, zbunjuje predatora. U borbi dve životinje iste vrste pojava ekvivalenta užasa kod jedne životinje je signal predavanja i podređivanja, a to znači prestanak borbe i odustajanje druge životinje od agresivnih postupaka.

Simpatički i parasimpatički strah Strah, panika i užas pokreću brze procese koji obuhva-taju brojne telesne sisteme (motorni sistem, autonomni ner-vni sistem, hormonalni sistem, itd). Posebno je značajno uvideti razliku između dominantne aktivacije jednog od dva dela autonomnog nervnog sistema: simpatičkog i parasim-patičkog. Simpatički sistem priprema organizam za borbu ili beg tako što podiže mišićni tonus, podiže krvni pritisak, ubrzava rad srca, vrši preraspodelu krvi u organizmu i slično. S druge strane, delovanje parasimpatičkog sistema je suprotno: smanjuje mišićni tonus, obara krvni pritisak, usporava rad srca, aktivira peristaltiku creva, izaziva pražnjenje mokraćne bešike, itd., čime doprinosi reakcijama kočenja, onesvešćivanja i paralize. Da li će određena vrsta straha sadržavati simpatičku ili parasimpatičku aktivaciju zavisi od toga kako subjekt primarno kognitivno obrađuje situaciju. Ključna je, već opisana treća procena u okviru kognitivne trijade straha. Kada subjekt proceni da postoji šansa da pobegne, automatski je izabrao beg kao adaptivno ponašanje te se aktivira simpatički sistem koji pospešuje reakciju bega. Kod panike, kada proceni da ne zna

345

da li može da pobegne, automatski je izabrao ponašanje traženja izlaza pa se, takođe, aktivira simpatikus koji omogućuje maksimalnu telesnu aktivnost. S druge strane, kod užasa, subjekt procenjuje da nema izlaza, da ne može pobeći, automatski bira pasivnost, tako da se aktivira parasimpatikus koji doprinosi reakciji kočenja, paralize i onesvešćivanja.297 U odnosu na deo autonomnog sistema koji je aktiviran možemo razlikovati dve vrste straha: simpatički strah i parasimpatički strah. U simpatičke strahove ubrajamo strah i paniku, kao i razne oblike strepnje, dok u parasimpatičke strahove, pored užasa, ubrajamo i neke oblike strepnje (na primer, inhibitoma trema). Ovo razlikovanje ima određenu kliničku upotrebljivost jer parasimpatički strah odražava krajnju nemoć subjekta, što zahteva poseban psihoterapijski pristup.

Subjekt ugrožavanja i ugroženi objekt Odnos osobe koja se boji (subjekt straha) i onoga čega se boji (subjekt ugrožavanja) i za koga strahuje (objekt ugrožavanja) nije jednostavan. Kada je subjekt straha istovremeno i objekt ugrožavanja tada on strahuje za sebe (strah za sebe). Kada je ugroženi objekt neko drugi, tada subjekt strahuje za tog drugog (strah za drugog). Paradigma straha za drugoga je strah roditelja za svoje dete. U većini slučajeva osoba za koju se subjekt boji obuhvaćena je njegovom ego granicom, tako da je ona značajni objekt ili, uslovno rečeno, voljeni objekt. Međutim, pošto je subjekt u stanju da se iđentifikuje s nepoznatim ili da s njim identi-fikuje neku svoju dragu osobu, strah se može osećati i za nepoznatu osobu. Kada se subjekt boji za sebe to ne znači da se on mora bojati nekog spoljašnjeg objekta ili situacije (strah od drugogaveć se može bojati samoga sebe (strah od sebe). Dodajmo i varijante kada se boji da bi mogao izgubiti kontrolu i ugroziti nekog drugog (strah od sebe za drugog) ili samog sebe (strah od sebe za sebe). Svi ovi strahovi mogu biti zasnovani na realnoj proceni stvarnosti, ali mogu biti i umišljeni, kada nose naziv psihopatološkog sindroma u kojem su dominantni.298 297Naše mišljenje se razlikuje od Bekovog (Beck, 1985, str. 1433) koji smatra da aktivacija autonomnog nervnog sistema zavisi od motorne reakcije. 298racionalni strah za sebe može se javiti u nekoliko oblika: kao strah da bi neki objektivno neutralni objekt ili situacija mogli izazvati ugroŽavajuće posle-dice po subjekt (/obična mentalizacija); kao strah da bi neki ljudi, za koje je subjekt neopravdano sumnjao da ga mrze, mogli preduzeti neku akciju protiv njega (paranoidna mentalizacija)’, i kao strah da subjektu otkazuje organizam (hipohondrijska mentalizacija). Iracionalni strah od sebe je strah od gubitka kontrole nad sopstvenim ponašanjem (opsesivna mentalizacija).

346

Izuzetno je važno shvatiti da se subjekt straha nikada ne boji samog objekta (ili situacije), već akcije ili radnje kojom bi taj objekt mogao ugroziti subjekt ili neku njegovu vrednost. Prema tome, ljudi se ne boje zmije kao takve, već mogućnosti da ih zmija ugrize.

Obrasci ponašanja Uobičajena predstava o strahu veoma čvrsto povezuje osećanje straha s ponašanjem povlačenja ili bežanja od ugro-žavajućeg objekta, odnosno s naknadnim izbegavanjem takvog objekta. To je samo način ponašanja povezan s osećanjem straha, ali nije instinktivan.299 Osoba koja se plaši može pokazivati ponašanje približavanja ugrožavajućem objektu ili situaciji. To je tipično za situacije kada se oceni da je pretnja minimalna ili da još nije jasno kolika je pretnja. Takav je slučaj kod opreza kada subjekt nastavlja pažljivo sa svojim radnjama imajući u vidu moguću opasnost Osoba koja se uplaši kad otkrije da joj pauk plazi po nozi postaje agresivna: udarcem ga strese sa sebe. Panika je povezana s haotičnim ponašanjem, a užas s reakcijama kočenja i onesvešćivanja.300 Strah se izražava na kompleksne načine kada je osoba podeljena, kada je uplašen samo jedan deo nje. U situaciji kada osoba jednim delom sebe procenjuje slabijom, a drugim delom jačom, nastaje fuzija straha i besa, odnosno straha i mržnje, što rezultira ponašanjem mešavine agresivnosti ili destruktivnosti i signala straha. Tipično je da je agresivnost koja proizlazi iz ovako nastalog osećanja straha preterano intenzivna, što je logično, jer subjekt procenjuje sebe kao nedovoljno moćnog, a objekt kao veoma moćnog, tako da reaguje maksimalnim intenzitetom agresije ili destrukcije, kako bi sebe, eventualno, uspeo da zaštiti. Predstava o sopstvenoj nemoći opravdava upotrebu maksimalne sile, tako da su ponašanja ovakvih ljudi često neadekvatna. Osoba će, na primer, u običnoj saobraćajnoj prepirci izvaditi pištolj i pucati. Drugi tip kompleksnog izražavanja straha je kontrafo-bično ponašanje. Subjekt koji se angažuje u kontrafobičnom ponašanju pokušava da ovlada strahom koji oseća u jednom delu ličnosti prigušujući ga ih 299Kao što smo ranije istakli, veoma je važno praviti razliku između osećanja i ponašanja. Potrebno je, u vezi s tim, istaći da ne postoje instinktivna emocionalna ponašanja. 300Različiti bihejvioralni obrasci o kojima je ovde reč uočavaju se i kod eksperimentalnih životinja, a smatra se da ih modulira moždana struktura koja se naziva limbiČki sistem. Ove reakcije se u engleskom jeziku označavaju kao „četiri F”: flight (bežanje), fight (borba), freez (kočenje) i faint (onesvešćivanje).

347

potiskujući u ugrožavajućim situacijama. Kontrafobično ponašanje je aktivno traženje ugro-žavajućih objekata ili situacija motivisano namerom da se „pobedi” strah. Kao da osoba pokušava sebe da desenzitizuje na strah, odnosno da ga natkompenzuje. Tako, na primer, osoba koja se plaši visine, postaje alpinista.

Strah kao transakcija Strah možemo shvatiti i kao poruku koju jedno biće upućuje drugome. Kada između dva bića postoji odnos simpatije, tada strah ima funkciju poziva u pomoć, osoba koja se boji traži zaštitu. To je situacija između deteta i roditelja, u kojoj, kada dete ispolji strah, roditelji reaguju zaštitnički.301 Saznanje da strah deteta ili odrasle osobe znači urgentan poziv u pomoć, ima i određene praktične implikacije. Preplašena osoba prvenstveno želi da bude zaštićena i umirena, pa tek onda da drugome objašnjava razloge svoga straha.302 Kada između dve osobe postoji antipatija, tada je pokazivanje subjektovog straha u funkciji smanjenja objektove agresivnosti. Manifestacija je poruka koja glasi: „Priznajem đa sam slabiji od tebe.” Tu funkciju straha primećujemo posmatrajući borbu dve životinje iste vrste. Čim jedna životinja pokaže znake straha i predavanja, napad druge životinje prestaje ili postaje simboličan. Ovo pravilo važi i za međuljudske sukobe u kojima je druga osoba ljuta ili besna, ali je potrebno znati da pokazivanje straha može stimulisati osobu koja mrzi da pojača destruktivno ponašanje.

Strah i bol Oset bola ima zaštitnu funkciju jer signališe da je oštećeno ili da bi moglo biti oštećeno tkivo. Bolesti koje se razvijaju i napreduju bez bola, u medicini se nazivaju podmuklim bolestima, jer subjektu ništa ne sig301Ukoliko roditelj štiti dete od nerealnog izvora opasnosti, on samo potkrepljuje detetovo iskrivljeno shvatanje stvarnosti. Takvu decu treba zaštititi, ali ih prvenstveno treba razuveravali. 302Možemo navesti primer kako dva roditelja reaguju na vrisak iz dečje sobe. Prvi dolazi do deteta i odmah insistira da sazna šta se desilo, šio samo pojačava detetovo vrištanje. Drugi roditelj zagrli dete, umiruje ga blagim glasom, pa kad se dete malo smiri, traži da mu kaže razlog straha. Pravilo da akutno preplašenu osobu treba prvo susresti na emotivnom nivou kroz nuđenje simboličke zaštite, pa tek onda tražiti od nje da aktivno misli, važi i u psihoterapiji. Naše iskustvo pokazuje da Iekaru koji ignoriše znake straha kod novoprimljenog bolesnika, i koji je usmeren samo na prikupljanje informacija, treba mnogo više vremena da prikupi podatke, nego Iekaru koji u prvom nastupu umiri pacijenta.

348

nalizuje da nešto nije u redu s njegovim organizmom, te stoga ništa i ne preduzima sve dok se bolest potpuno ne razvije.303 Kao što bol ima funkciju, signala da je ugroženo telo, tako i strah ima funkciju signala da je ugrožen ego, odnosno subjektov sistem vrednosti. Bol i strah višestruko su povezani a jedna od veza koju možemo ustanoviti je uloga bola u nastanku straha. Kad dete otkrije da u spoljašnjem svetu postoje i predmeti koji mu nanose neprijatnost ili bol, ono povezuje svoju mentalnu predstavu tog predmeta s osetom bola. U sledećoj situaciji dete će izbegavati noksične objekte, upravo zato što će očekivati da mu ponovo nanesu bol. Detetovo averz-ivno ponašanje kojim teži da se skloni od noksičnog objekta, zasnovnog na anticipaciji bola, jeste pravi pramodel straha. Drugim rečima, osećanje straha se razvojno diferencira iz oseta bola. Kao što oset prijatnosti koji se povezuje s mentalnom predstavom nekog objekta, vodi osećanju sviđanja i želji, a kasnije i ljubavi, oset neprijatnosti i bola koji se povezuje s mentalnom predstavom nekog objekta vodi osećanju koje je suprotstavljeno želji (antiželja), a koje je u osnovi iritacija i strah.

Adekvatani strahovi Da bi strah bio adekvatan, treba da ispuni sledeće us-love: -Da realna situacija zaista ispunjava sva tri kriterijuma u kognitivnoj trijadi straha, odnosno da je strah racionalan. To znači da ugrožavanje zaista postoji, da je ugrožavanje moćnije od subjekta i da je udalj vanje iz takve situacije adaptivno ponašanje (adekvatna ap-ercepcija). -Da je intenzitet straha u razumljivoj srazmeri sa ste-penom ugroženosti (adekvatna valorizacija); -Da se strah ispoljava na socijalno prihvatljiv način (adekvatna ekspresija); -Da je ponašanje koje proističe iz osećanja straha adaptivno, odnosno da obavlja zaštitnu funkciju (efektivna ekspresija). Iako je uvreženo mišljenje da su panika i užas, po definiciji, neadekvatna osećanja, to nije’ tačno. Postoje brojne situacije u kojima je uspaničena osoba, upravo zahvaljujući panici, uspela da se spase, ili da je užasnuta osoba, baš zbog toga što je bila pasivna, uspela da sačuva svoju glavu.

303Poseban problem su bolesti koje uništavaju nervne puteve kojima se registruje bol u odredenim regionima tela. Tako, na primer, kod nekih oblika šećerne bolesti (diabetes mellitus) oštećuju se ovi putevi u stopalima i nogama, a što, usled gubitka oseta za bol, vodi teškim oštećenjima i deformacijama peta i stopala usled stalnih mikrotrauma prilikom hoda.

349

Racionalan i iracionalan strah Osećanje straha je racionalno kada zaista postoji ugrožavajući objekt ili situacija, i kada subjekt zaista nije u stanju da se suprotstavi ugrožavajućem objektu ili situaciji.304 Pošto je subjektova procena uvek subjektivna, on se može uplašiti i u situacijama u kojima nema objektivnog razloga za strah. Takav strah, čija logika nije razumljiva ni samom subjektu, kao ni ljudima koji ga okružuju, nazivamo iracionalan strah. Ta vrsta straha oseća se prema nekim objektima koji objektivno nisu ugrožavajući, kao kada osobe pate od simboličkih fobija. Nekad je strah razumljiv, jer zaista postoji mogućnost da objekt ugrozi subjekt, ali je nerazumljivo što subjekt sebe doživljava potpuno nesposobnim da se suprotstavi izvoru opasnosti. Na primer, neki ljudi se uspaniče ili užasnu kada se susretnu s insektima čiji ubod može biti opasan (pauk, škorpija i slično). Umesto da zgaze insekta, oni se parališu i počnu da vrište. U ovom slučaju njihova iracionalnost se odnosi na umanjivanje njihovih objektivnih moći da se suprotstave izvoru ugrožavanja.

Adekvatan i neadekvatan intenzitet straha Stepen intenziteta straha će biti adekvatan ukoliko osoba tačno opaža ugroženost i ukoliko ispravno vrednuje ono što je ugroženo. Poremećaj intenziteta straha, bilo u smislu preterivanja, bilo u smislu umanjivanja, nastaje kada aper-cepcija i/ili valorizacija nisu adekvatni. Izostanak reakcije straha ili reagovanje preteranim strahom u nekim, zaista, ugrožavajućim situacijama prvenstveno nas upućuje na de-šifrovanje subjektove valorizacije tih situacija.

Adaptivno, pseudoadaptivno i kriptoadaptivno ponašanje Svaki strah motiviše osobu da se ukloni iz situacije koju je procenila kao opasnu. Kako je bežanje ođ izvora opasnosti samo jedan oblik adap304Frojd je tu vrstu straha nazvao „realni strah” (Freud, 1917), što nije dobro rešenje jer se svi oblici straha doživljavaju kao realno osećanje.

350

tivnog ponašanja, i druga ponašanja koja uklanjaju izvore ugrožavanja jesu adaptivna. Ponašanje osobe koja iz sve snage vrišti kada vidi pauka, samo je prividno neadaptivno. Pošto vrisak poziva nekog drugog koji će ukloniti pauka, njen vrisak ima tu moć da učini da pauk nestane, pa se, samim tim, može ubrojiti u adaptivno ponašanje. Ponašanje proizašlo iz iracionalnog straha, takođe teži da bude adaptivno. Pošto se osoba ne adaptira stvarnoj siutaciji, već svojoj fantaziji o stvarnoj situaciji, takva ponašanja nazivamo pseudoadaptivnim. Osoba koja se boji vožnje liftom jer veruje da bi lift mogao da propadne, izbegavaće vožnju njime. Dakle, ponašanje izbegavanja lifta je adaptivno u odnosu na procenu realnosti i strah iz kojih je proisteklo. Upravo ta adaptivnost ponašanja potkrepljuje iracionalni strah, jer osoba veruje da nije nastradala u liftu baš zato što se njim nije ni vozila, čime gubi priliku da se vožnjom liftom razuveri u svoja katastrofična očekivanja.305 Tako nastaje zatvoren krug: uverenje - procena stvarnosti -strah - pseudoadaptivno ponašanje - potvrda uverenja, koji sam sebe potkrepljuje, učvršćuje i čini rigidnim. Devojka, umislivši da ima tanke listove na nogama i bojeći se da će je drugi zbog toga ismejati i odbaciti, počinje stalno da nosi pantalone. Ona veruje da je drugi ne odbacuju upravo zbog toga što nosi pantalone, što je još više učvršćuje u uverenju da stalno treba da ih nosi, čime gubi priliku da je drugi razuvere u postojanje tog „defekta”. Poseban kvalitet nekih ponašanja proisteklih iz iracionalnog straha možemo nazvati kriptoadaptivno ponašanje. To su neadaptivne (pseudoadaptivne) reakcije u odnosu na objekt straha, ali su i te kako funkcionalne i adaptivne u odnosu na neki drugi objekt. Uzmimo za primer agorafo-biju: žena se boji da sama izađe iz kuće jer je ubeđena da bi joj se na ulici moglo desiti nešto strašno. Nikakva razu-veravanja joj ne pomažu da se oslobodi iracionalnog straha, i dalje izlazeći na ulicu samo u pratnji svog muža. Njeno ponašanje je pseudoadaptivno jer je u skladu s njenim fantazijama o stvarnosti, ali na jednom drugom nivou ovaj strah ima svoju pozitivnu funkciju koja ga učvršćuje. Žena o kojoj je reč razvila je simptome agorafobije misleći da je ostarila, da više nije dovoljno atraktivna i da bi njen muž mogao potražiti drugu ženu. U odnosu na ta potisnuta uver-enja kojih nije s vesna, njen agorafobični strah obavlja jednu skrivenu adaptivnu funkciju, jer prisiljava njenog muža da stalno bude uz nju. Iza iracionalnog agorafobičnog straha 305Kako ponašanje izbegavanja redukuje osećanje straha, ono deluje kao sekundarni potkrepljivač koji stabilizuje i olakšava učenje reakcije straha (Mow-rer, 1939).

351

prikriven je strah od napuštanja koji se takođe izražava agorafobičnim ponašanjem.

Klasifikacija straha u odnosu na objekt Objekt ili situacija koja predstavlja pretnju može biti locirana u spoljašnjem svetu, izvan granice koja deli ličnost i njen organizam od ostalog sveta, ali može biti locirana i unutar ove granice. Uočavajući ovu razliku, Šihan (Sheehan i sar., 1980) napravio je razliku između egzogenog straha koji se javlja kao reakcija na neku spoljašnju pretnju, i endogenog straha koji je reakcija na unutrašnju pretnju, kao što je to, na primer, poremećaj funkcije srca. Šihanova podela je dobra početna smemica, ali je u psihoterapijskom radu potrebna suptilnija klasifikacija straha u odnosu na njegov izvor. Jedan od prvih koraka u definisanju straha jeste lociranje njegovog izvora u spoljaŠnji prostor, unutrašnji prostor ili graničnu površinu.

Spoljašnji izvor straha Za strah osobe koji dolazi iz nekih spoljašnjih situacija, predmeta, životinja, ili ljudi, kažemo da ima spoljašnji izvor. Spoljašnji objekti mogu biti objektivno opasni po subjekt, kada je strah adekvatna reakcija, ili subjekt može samo umisliti njihovu opasnost, kada govorimo o fobijama i paranoidnom strahu. Subjekt se, u stvari, ne plaši objekta, nego radnje ili akcije koju bi objekt mogao učiniti, a koja bi ugrozila subjekt. To znači da u psihoterapijskom radu uvek moramo rekonstruisati ono značenje koje subjekt pripisuje objektu koga se plaši, da bismo mogli razumeti strukturu i sadržaj pacijentovog straha (Beck, 1976). Tako, na primer, ono što se naziva „fobija od pasa” može imati sasvim različita značenja kod različitih pacijenata: da će pas da napadne i rastrgne; da će pas da ugrize i prenese besnilo; da će se kroz dodir s psom osoba zaraziti nekim parazitom ili mikroorganizmom; i slično.306 Najčešće je subjekt potpuno svestan svoje fobične mentalizacije ili je u stanju da je, vođen pitanjima terapeuta, jasno definiše iz svog predsves-nog. Međutim, kada osoba nije svesna svoje mentalizacije i kad ne može da je rekonstruiše, radi se o potisnutim sadržajima koji su ego-distoni, a koje spoljašnji objekt samo simboliše.

352

Unutrašnji izvor straha Kada je izvor straha unutrašnji, osoba se boji nekog unutrašnjeg poremećaja u svom telu ili psihi, koji bi mogao prouzrokovati teške posledice. Ovaj strah može biti racionalan, kada zaista postoji unutrašnji poremećaj, ali je najčešće umišljen.307 Možemo razlikovati dve vrste umišljenog straha koji ima unutrašnji izvor: hipohondrijski strah i opsesivni strah. Kod hipohondrijskog straha subjekt umišlja da nešto nije u redu s njegovim organima, pogrešno tumačeći neke normalne telesne fenomene. Određeni organ ili organski sistem postaje objekt straha, pri čemu se subjekt boji invaliditeta, bolesti i smrti.308 Kod opsesivnog straha subjekt oseća da je on taj koji je opasan. Dok se subjekt kod hipohondrijskog straha boji za sebe, kod opsesivnog straha on se boji samoga sebe. Strah od sebe (samostrah) zasnovan je na subjektovoj fantaziji da u njemu postoji neka sila koja bi mogla, ukoliko joj se prepusti, ugroziti nekog drugog. Bez obzira na sadržaj opsesivnog straha (destruktivni, seksualni, psihotični, itd.), on se uvek sastoji u strahu od gubitka kontrole, odnosno u strahu od ludila. Strah da 306Otkrivanje sadržaja mentalizacije povezane s objektom straha je osnovni zadatak u psihoterapiji. Psihoterapeut leči fobiju tako Što pomaže pacijentu da koriguje svoje specifične predstave (fantazme, uverenja, verovanja, zaključke, pretpostavke, odluke, itd.) koje su povezane s objektom iracionalnog straha. Terapeut ne leči nekakav entitet koji se naziva „fobija”, nego mentalne procese koji su doveli do razvoja fobije. Ako uzmemo za primer „fobiju od mraka”, a polazeći od činjenice da se niko ne plaši mraka, već onoga što bi moglo da se dogodi u mraku, sasvim je razumljivo da se različite osobe boje različitih „događaja”. Neko se boji da će se u mraku pojaviti neko natprirodno biće (vukodlak, vampir, umrli srodnik, itd.); neko se boji da će se pojaviti lopov; neko da će se pojaviti seksualni manijak; a neko da će u mraku umreti, tako da je potrebno primeniti različite psihoterapijske postupke za različite vrste nocliphobiae. Nekada otkrivanje sadržaja mentalizacije menja dijagnostičku formulaciju. Osoba koja se boji izlaska na javna mesta može dobiti površnu dijagnozu agora-fobije. Međutim, ukoliko se ona boji da bi na javnom mestu mogla da se skine gola, tada se radi o opsesivnoj mentalizaciji; ako se boji da bi neko mogao da je napadne i ubije, radi se o paranoidnoj mentalizaciji; ako je to strah da bi mogla da doživi infarkt ili moždani udar, radi se o hipohondrijskoj mentalizaciji (hipo-hondrijska panika s naknadnim fobičnim izbegavanjem); itd. 307Ne mislimo samo na telesne poremećaje, nego i na psihičke poremećaje. Osoba koja kod sebe opaža znake nekog mentalnog ili emocionalnog poremećaja može reagovati strahom koji predstavlja reakciju zdravih delova njene ličnosti, i koji je motiviše da potraži pomoć. Posebno je jak strah prepsihotičnih osoba koje osećaju da počinju da gube razum {prepsihotična anksioznost). Fiš je istakao: „Nekada su promene raspoloženja i nagle afektivne promene kod mentalno obo-lelih normalne reakcije na nenormalne doživljaje. Zbog toga mnogi shizofreniČari postanu prestrašeni kada prvi put čuju glasove” (Fish, 1964, str. 52). Međutim, češće se ludila plaši osoba koja umišlja da bi mogla da poludi (opsesivni strah), nego one osobe koje zaista počinju da lude. 308Da bi se ova vrsta straha proglasila za hipohondrijski strah potrebno je isključiti mogućnost da se radi o adekvatnom i racionalnom strahu usled stvarnog organskog poremećaja. Na žalost, nekada je veoma teško isključiti ili utvrditi organski uzrok, tako da tek kasnija sudbina pacijenta pokaže da se radilo o strahu s realnim osnovama, kako su to pokazala neka longitudinalna istraživanja (Slater, 1965).

353

bi subjekt mogao preduzeti neku destruktivnu akciju prema objektu je karakterističan za op-sesivnu neurozu i može poslužiti za razgraničenje prema fobijama.309 Posebno su zanimljive neke „fobije” koje samo na prvi pogled imponuju kao fobije, jer postoji reakcija izbegavanja koja je praćena strahom, dok je mentalizacija opsesivnog tipa. Tako, na primer, strah od oštrih predmeta kao što su noževi, žileti, sekire, itd. - aichmophobia zasnovan je na opsesivnoj mentalizaciji subjekta da bi mogao izgubiti kontrolu, podleći agresivnim impulsima i povrediti ili ubiti nekoga.310

Granični izvor straha Postoje određeni objekti koji se nalaze i u spoljašnjem i u unutrašnjem svetu, kao što su to razni mikroorganizmi i čestice prašine. Pošto se osoba ne može zaštiti izbegavanjem ovih sveprisutnih i nevidljivih mikroobjekata, ona je prisiljena da se od njih štiti akcijama druge vrste. Tako, na primer, osobe koje se fobično plaše infekcije i zarazne bolesti, angažuju se u onim ponašanjima čiji je cilj uklanjanje mikroorganizama i nečistoće iz okoline, s tela i iz telesnih šupljina. Upornost i repetitivnost njihovih akcija koje imaju kvalitet prisilnih radnji, čine da se ovi poremećaji pogrešno svrstavaju u op-sesivno-kompulzivnu neurozu.311

Socijalni strahovi U socijalne strahove ubrajamo separacioni strah, strah od odbacivanja, strah od kazne (koji obrađujemo u vezi s osećanjem krivice) i strah od zlobnih ljudi.

309Ovaj, danas opšteprihvaćeni, dijagnostički kriterijum je postavio Nimaja (Nemiah, 1985, str. 902), koji je upravo u takvom razgraničenju video osnovnu razliku između fobične neuroze (u kojoj subjekt fantazira da je ugrožavajuća akcija usmerena od objekta prema njemu) i opsesivne neuroze (u kojoj subjekt fantazira da bi ugrožavajuća akcija mogla biti usmerena od njega samog prema objektu, što izaziva strah od samoga sebe). Drugim rečima, postojanje straha za sebe ukazuje na fobičnu mentalizaciju, dok postojanje straha od sebe ukazuje na opsesivnu mentalizaciju. 310Reč je o opsesivno-fobičnom poremećaju (opsesivna mentalizacija + fobično ponašanje), koji zajedno s fobično-kompulzivnim poremećajem (fobična mentalizacija + kompulzivno ponašanje) predstavlja prelazne oblike između fobične i opsesivne neuroze (Milivojević, 1986). U ovaj poremećaj ubrajamo i neke oblike straha od visine (acrophobia), straha od oružja i slično. Kada se osoba boji da vozi automobil, to može biti prava fobija (ako se boji da će postati žrtva drugog vozača), ali i opsesivna fobija (ako se boji da će ona naleteti na pešaka ili biciklistu). 311Kako je mentalizacija ovih osoba fobična, a njihovo ponašanje je kom-pulzivno, ovi poremećaji spadaju u posebnu grupu koja ima karakteristike fobija i kompulzivnih neuroza, odnosno, kako navodi Vesel (1978), „opsesivne fobije”, ili, tačnije, fobiČno-kompttlzivni poremećaj (Milivojević, 1986).

354

Separacioni strah ili sirah od odvajanja Separacioni strah je vrsta straha koji subjekt oseća kada procenjuje da bi ga mogla napustiti osoba bez koje ne bi mogao samostalno funkcionisati. Separacioni strah je infantilno osećanje jer je dete zaista zavisno od odrasle osobe in loco parentis koja se brine o njemu. Kada bi dete bilo napušteno, ne bi moglo samostalno preživeti, tako da je separacioni strah detetova racionalna reakcija. Svrha separacionog straha je da osigura vezanost koja postoji između deteta i roditelja jer on sprečava dete da se suviše udalji od svojih roditelja. Separacioni strah kod dece obično nije reakcija na stvarno napuštanje, jer su takve situacije veoma retke, već na pretnju napuštanjem ili na fantazam napuštanja. Realne situacije u kojima deca manifestuju separacioni strah su odlazak na spavanje (anaklitički strah312) i, kod odraslijeg deteta, situacije u kojima se dete odvojilo od roditelja i izgubilo. Strah od odvajanja je posebno izražen u situacijama kada dete treba da se odvoji od svojih roditelja, kao što je to polazak u zabavište ili polazak u školu (školska fobija). Pozicija odrasle osobe se razlikuje od dečje pozicije time što je odrasli sposoban da se samostalno brine o sebi. Zbog toga se kod psihički zdravih odraslih - autonomnih ličnosti - ne javlja separacioni strah.313 Kad se separacioni strah javi i kod odraslih, tada se radi o infantilnom stavu o sebi i o drugom, ili o regresivnoj reakciji. Separacioni strah je adekvatan samo kod onih odraslih koji iz nekog objektivnog razloga nisu u stanju da se sami brinu o sebi (invalidi, bolesnici, nemoćni starci, itd.). Odrasla osoba sa separacionim strahom održava simbiotski odnos sa svojim roditeljima, ili, ukoliko se odvojila od roditelja pokušava da ostvari simbiozu s nekom moćnom figurom koja će se brinuti o njoj i koja će za nju prihvatiti odgovornost. Subjekt je spreman na raznorazne ustupke Drugome kako bi sačuvao vezu, što, često, potpuno poništava ostale njegove potrebe, želje i aspiracije, pa poništava i njegovu ličnost. Separacioni strah provocira svaka životna situacija koja liči na odvajanje ili napuštanje. Zbog toga separacioni strah može biti pridodat osećanjima kao što su ljubomora i tuga. Separacioni strah je komponenta osećanja depresije koji se javlja kao reakcija na gubljenje važnog 312 Od grč. anaklisis, odlazak na spavanje. 313 Pretpostavka od koje polazi odrasla osoba kada ulazi u afektivne odnose s drugima je da ona može postojati i preživeti bez tih drugih. Zbog toga se u situacijama u kojima postoji pretnja separacije ili u kojima se separacija ostvari, javljaju osećanja ljubomore, frustracije ili tuge, ali ne i separacionog straha.

355

Drugog, jer subjekt ne može zamisliti svoju budućnost samostalnog bića bez prisustva izgubljenog objekta. Anksioznost ima korene u separacionom strahu jer se anksiozna osoba plaši zato što nije sposobna da se samostalno nosi sa životnim teškoćama. Prema postavkama porodične terapije, većina adoles-centnih poremećaja ima u svojoj osnovi strah od odvajanja i krivicu zbog napuštanja porodice. Posto je adolescencija period života u kome se osoba priprema za napuštanje porodičnog doma, funkcija poremećaja koji nastaje u ovom periodu je sabotaža odvajanja ođ porodice. Osoba se boji da neće moći sama da organizuje svoj život, odnosno da bi njenim odlaskom iz roditeljske kuće nastupila neka katastrofa u porodici (razvod, bolest, smrt, samoubistvo, itd.).

Strah od odbacivanja Strah od odbacivanja se diferencira iz straha od odvajanja. Kod straha od odvajanja dete se boji da će nekim slučajem biti razdvojeno od roditelja (da će se izgubiti, da će roditelj umreti, itd.), a kod straha od odbacivanja dete se boji da će ga roditelji namemo ostaviti zato što ga ne vole, ili zato što više vole neko drugo dete, ili zato što je dete nevaljalo. Dok se dečji strahovi od odvajanja i od odbacivanja prvobitno vezuju za roditelje, kasnije se strah od odvajanja može zadržati u vezama s emotivno bliskim osobama, a strah od odbacivanja se eventualno zadržava u odnosima s distanciranim predstavnicima ljudskog društva (nepoznate osobe ili osobe koje nisu bliske, vršnjaci, autoriteti, itd.). Dete pokazuje želju da se sviđa ljudima koji ga okružuju (da bude voljeno), a strah od odbacivanja se javlja kada dete postaje svesno mogućnosti da bi ova želja mogla biti neostvarena. Da bi se u određenoj razvojnoj fazi javio strah od odbacivanja, detetov psihički aparat mora razviti sistem predstava kojima se uspotstavlja želja da bude prihvaćeno od drugih, ali i predstava kojima se uspostavlja mogućnost da se to neće desiti. Strah od odbacivanja se kasnije tokom razvoja diferencira u osećanje stida ili srama (pa, čak, i u osećajni sklop samoprezir-bezvrednost), a klinički se ispoljava u socijalnoj fobiji i u izbegavajućem poremećaju ličnosti. Strah da će se biti odbačen od drugih ljudi uglavnom se svodi na strah od samog sebe. U osnovi je predstava o sebi kao inferiornom biću

356

(samoprezir i inferiornost). Osoba veruje da bi mogla da uradi nešto neadekvatno, na šta će drugi samo reagovati porugom i odbacivanjem (ekstemalizacija samoprezira). To je posebna vrsta opsesivne mentalizacije u kojoj se osoba boji da bi sama sebi mogla da nanese određenu štetu, nakon čega fobično izbegava situaciju (opsesivno-fobični poremećaj).

Strah od zlobnih ljudi Kad se osoba boji drugih ljudi ona se boji akcija koje bi ti ljudi mogli preduzeti protiv nje. To može biti strah da bi drugi mogli postati fizički nasilni, da bi je mogli uvre-diti, da bi mogli potajno spletkariti protiv nje, da bi je mogli pokrasti, opljačkati, itd. Ovaj strah može biti zasnovan na realnoj proceni druge osobe i tada je adekvatan i koristan jer motiviše osobu na zaštitu od takve mogućnosti. Kad je ovaj strah umišljen i kad osoba fantazira da su drugi zli i da joj spremaju neku podvalu ili da planiraju neku akciju protiv nje, tada su u pitanju paranoidni strah i paranoidna sumnja. Paranoidni strah se javlja kod osoba koje su uopšteno sumnjičave prema drugim ljudima jer polaze od pretpostavke da su svi ljudi pokvareni, ali može biti usmeren i prema nekoj definisanoj klasi ljudi, kao Što je to slučaj prema osobama suprotnog pola (paranoidna ljubomora), ili kao strah od provalnika (scelerophobia), prema strancima (xenophobia). Paranoidni strah se javlja kod ličnosti s paranoidnim crtama, kod paranoidnih ličnosti, ali i kod psihoza kao što su to paranoidna shizofrenija i paranoja.

Traumatski i simbolički strah Ukoliko je subjekt nekada imao traumatsko iskustvo s nekim objektom najprirodnije je da će iz toga nešto naučiti i da će, suočen sa sličnim objektom, očekivati da se trauma ponovi. Ovu vrstu straha nastalog kao posleđice traumatskog iskustva, nazivamo traumatski strah. Da bismo ustanovili da je subjektov strah prema nekom objektu traumatski, nije nužno da je objekt imao ugro-žavajuće iskustvo s tim objektom, već je dovoljno da je taj objekt bio prisutan dok je neki drugi objekat ugrožavao subjekt ili da je samo saznao za takav događaj. Na ovaj

357

mehanizam su ukazali bihejvioristi, koji su eksperimentalno dokazali da se ugrožavajući stimulus koji izaziva strah može asocirati i s neutralnim stimulusom, tako da se subjekt plaši i onda kad se pojavi samo neutralni stimulus. Radi se jednostavno o tome da je subjekt naučio da se dva objekta javljaju udruženo, tako da i u budućim situacijama očekuje da će se javiti udruženo. Prema tome, traumatski strah je naučeni strah, bilo kroz direktno iskustvo, bilo kroz iskustvo drugih koji su subjektu definisali ugrožavajuće značenje objekta. Razmotrimo dva primera u kojima se može objasniti traumatsko poreklo fobije od mačaka (gatophobia). Prvu osobu je u detinjstvu ugrizla mačka, zbog čega ju je njena majka panično odvela lekaru. Druga osoba se prisetila da je u njenom selu bio nešto stariji dečak kome je mačka iskopala oko. Fobije, koje u svojoj strukturi imaju traumatski strah, nazivamo traumatske fobije. Kada je traumatski strah toliko jak da se njegove manifestacije pojavljuju i bez prisustva ugrožavajućeg objekta ili izvan ugrožavajuće situacije, tada se radi o posttraumatskom stresnom poremećaju. Kod nekih fobija nalazimo takvu vrstu straha koji se oseća prema objektima koji nisu ugrožavajući, a s kojima osoba u svojoj prošlosti nije imala ni direktno, ni indirektno traumatsko iskustvo. Ovu vrstu straha nazivamo simbolički strah, a fobije u kojima je on prisutan, simboličke fobije. Prema psihoanalitičkom gledištu ta vrsta straha nastaje zbog delovanja mehanizama odbrane (potiskivanje, premeštanje i, naročito, simbolizacija) kojima se strah koji je osoba osetila prema originalnom objektu premešta i fiksira prema fo-bičnom objektu, jer bi strah prema originalnom objektu bio neprihvatljiv za subjektovo Ja. Pošto je mentalizacija koja je povezana s originalnim strahom potisnuta, ni sam subjekt nije svestan razloga svog straha. Zbog toga je potrebno primeniti psihoterapijske tehnike koje otkrivaju nesvesne sadržaje: slobodne asocijacije, analizu snova, sećanje u hip-notičnom transu, narkoanalizu i druge regresivne tehnike. Simbolička fobija od mačaka se može ilustrovati pri-merom jedne pacijentkinje koja je, tokom analize, svoju fobiju od mačke povezala s pokušajem da je, kao dete, seksualno zloupotrebi stariji rođak. Ona se setila da je počela da se plaši mačke od kada je primetila da bi se, dok joj se mačka umiljava oko nogu, naježila na isti način na koji se naježila dok ju je rođak dodirivao. Zbog toga se uplašila da će je mačka „razotkriti” i da bi tata mogao ubiti rođaka.

358

Od kliničke važnosti jeste da kod fobije identifikujemo đa li se radi o traumatskom strahu ili o simboličkom strahu jer se na osnovu tog podatka različito planira tretman.

Preteran strah Preteran strah se može odnositi na situacije u kojima osoba nema razloga za strah, ali se ipak plaši (greška aper-cepcije), ima razloga za strah ali se plaši preterano (greška valorizacije sa ili bez greške apercepcije), ili u kojima svoj strah ispoljava na socijalno neprihvatljiv način. Preteran strah može biti ego-diston (fobije i opsesije) ili ego-sinton, kao kod precenjenih ideja (poremećaji ličnosti) i sumanutih ideja (psihoze). Kada se neko često neadekvatno plaši onda je verovat-no u pitanju crta ličnosti koju nazivamo plašljivost ili straš-Ijivost. U sistemu predstava o sebi, drugima i svetu, ovakva osoba ili druge i svet doživljava kao opasne ili sebe vidi kao nemoćnu i nesposobnu osobu. Ovakve referentne okvire imaju ili prezaštićena deca ili zanemarena i zlostavljana deca. Preterano plašljiva osoba se ponaša infantilno i svojim strahom iznuđuje zaštitu od ljudi koji je okružuju. Funkcija straha je da uspostavi veoma čvrstu vezu između osobe i zaštitničke figure koja će preuzeti odgovornost za nju. Na taj način se stvara veoma jaka simbiotska veza između subjekta i „Spasioca” koji ga brani od opasnosti spoljašnjeg sveta. Kod nekih osoba opažamo da je njihova bojažljivost u funkciji poricanja njihove agresivnosti, čime oni sprečavaju da ih drugi dožive kao dostojne protivnike i da prema njima okrenu svoju agresiju. Kod osoba kod kojih se preterani strah pojavi tokom nekog kriznog razdoblja, lako možemo ustanoviti kako oni, u stvari, regrediraju na infantilnu poziciju i kroz strah iznuđuju zaštitu od svojih bližnjih. Tako, na primer, đevojka koja se uplašila svega onog što znači završavanje fakulteta, razvija iracionalan strah od otvorenih prostora (agoraphobia), koji je prisiljava da bude stalno s roditeljima, odnosno da izlazi samo u pratnji roditelja ili neke druge bliske osobe. Preterivanje u intenzitetu osećanja straha može biti pos-ledica sumacije osećanja straha: adekvatan strah u sadašnjosti se udružuje s nerazrešenim strahom iz prošlosti koji je reaktiviran sličnošću sadašnje i prošle situacije.

359

Suzbijanje straha Potiskivanje straha može biti fokalno, kada se potiskuje strah vezan samo za neke situacije ili za neke osobe, ali može biti i generalizovano kada se potiskuje svaki strah. U posleđnjem slučaju, strah je ego-distona emocija u čijoj represiji učestvuju razne supresome fantazije. Supresome fantazije i uverenja koja su povezana sa strahom mogu imati različite sadržaje: osoba veruje da je pokazivanje straha znak slabosti i kukavičluka i da bi je značajni drugi zbog toga odbacili kao manje vrednu; da bi je strah, kada bi ga jednom doživela i izrazila, preplavio i da ona nikada ne bi prestala da se boji; da bi izgubila razum ukoliko sebi dozvoli da se uplaši; itd Ljudi koji ne osećaju strah postaju neustrašivi.314 Osoba koja ne oseća strah gubi unutrašnji signal kojim je njeno nesvesno upozorava da je situacija opasna i da s njom neće moći izaći na kraj. Zbog toga se neustrašivi ljudi prek-omemo angažuju u veoma rizičnim ponašanjima pa se daleko više povređuju ili ginu, u odnosu na ljude koji sebi dozvoljavaju da se uplaše.

„Maskirani strah” Kada subjekt nije svestan osećanja straha, treme ili anksioznosti, nego samo nekih telesnih reprezentacija ovih osećanja, tada te osete ili motorne reakcije nazivamo ekvivalentima straha. Reč je. dakle, o maskiranom ili somati-zovanom strahu jer se pojavljuje samo njegova somatska komponenta, koja nije praćena odgovarajućim mentalnim sadržajima u Svesnom (anatribucija i disatribucija). Drugim rečima, ekvivaletni straha se pojavljuju kod osoba za koje je strah ego-distono osećanje.315 Ekvivalenti straha se mogu podeliti na simpatičke i parasimpatičke. Kada su pored simpatičkih, u većoj meri prisutni i parasimpatički ekvivalenti sigurno je da ukazuju na manji ili veći stepen užasa. Izolovane telesne manifestacije straha se mogu javiti u gotovo svim organskim sistemima (Fish, 1964): 314Neustrašivost se razlikuje od hrabrosti, po tome što hrabri ljudi osećaju strah, ali ga prevazilaze. 315Kod ekvivalenata straha nije u pitanju prigušivanje straha (supresija) jer bi tada osoba bila svesna osećanja koje suprimira, već psihički mehanizmi: potiskivanje (represija), disatribucija, kao i defekt u sistemu predstava o emocijama (aleksitimija).

360

Simpatički ekvivalenti straha -„lupanje srca” (palpitacije); -veoma ubrzan rad srca (tahikardija); -„suvoća” u ustima (xerostomia); -osećaj „gladi” ili „rupa” u trbuhu; -gubitak apetita; -glavobolja; -kratkoća daha, teško disanje, osećaj da se „nema dovoljno vazduha” (dispneja);316 -naježena koža; -subjektivni osećaj hladnoće (hladni trnci ili jeza); -preosetljivost kože na dodir; -znojenje dlanova, stopala i ispod pazuha;317 -napetost muskulature (pojačan tonus); -podrhtavanje prstiju (tremor); -gubitak seksualne želje; -nesanica, itd. Parasimpatički ekvivalenti straha (somatizovani užas) -često mokrenje (poliurija); -česte mekane stolice (colon irritabille); -mučnina i nagon na povraćanje; -osećaj gubitka ravnoteže; -slabost u mišićima ekstremiteta; -opšta malaksalost; -parestezije u ekstremitetima; -konfuzija, depersonalizacija i derealizacija; itd, 316Strah izaziva toničku kontrakciju dijafragme, što je sasvim adaptivno jer osoba koja beži diše brzo i plitko. Međutim, ukoliko uplašena osoba ne beži, ovaj refleks dijafragme doživljava kao plitko, naporno ili „teško” disanje, što može protumačiti kao signal da s disanjem nešto nije u redu i da bi se mogla ugušiti (disatribucija). Kada osoba svoj strah od nečega, koji je i izazvao kontrakciju dijafragme, pogrešno redefiniše kao strah od gušenja, ona namemo forsira disanje, „kako se ne bi ugušila”, a to, zbog poremećaja acidobazne ravnoteže u krvi i nadražaja mozga, može proizvesti hiperventilacioni sindrom: osećaj nes-vestice prećen tmcima u rukama i nogama. 317Ove tri lokacije su tipične za pojavu znojenja na „nervnoj” ili psihičkoj osnovi. To je takozvani „hladni” znoj, a ukoliko je znojenje hronično, može se, obično na stopalima, javiti gljivično oboljenje praćeno neprijatnim mirisom.

361

Kako subjekt, koji svoj strah doživljava kao telesni simptom, nije svestan da se, zapravo, radi o reakciji straha na neku životnu situaciju, sam simptom može postati „uzrok” straha. Tako, na primer, tahikardija za koju subjekt nije svestan da se javlja kao reakcija na neku situaciju, postaje razlog za subjektovo strahovanje da mu je „srce popustilo” i da mu preti infarkt. Time subjekt sebe dodatno zbunjuje jer je manifestacija ili posledica straha postala razlog ili uzrok strahovanja. Umesto da se bavi životnom situacijom, subjekt počinje da se bavi sopstvenim telom. Opisani mehanizam je jedan od oblika konkretizacije, psihičkog mehanizma koji subjektu pomaže da prevaziđe mučnu i neodređenu apstraktnost koja nastaje zbog njegove nesposobnosti da definiše vezu između svog osećanja i problematične životne situacije. To su osnovni razlozi zbog kojih se različita osećanja straha somatizuju kao telesni simptomi. Somatizacija može ići u pravcu hipohondrije, konverzije, ali i u pravcu formiranja pravog psihosomatskog poremećaja.

Strah i gađenje Osećanje gađenja mnogi pogrešno mešaju sa strahom jer izaziva sličnu reakciju averzije i povlačenja. Gađenje je osećanje koje doprinosi preživljavanju organizma jer se javlja kao reakcija na unošenje pokvarene i otrovane hrane. Mučnina i povraćanje se asociraju s određenom hranom, koju, naknadno, subjekt izbegava. Svaki put kada postoji gađenje, postoji svesna ih potisnuta mentalizacija da bi nešto odvratno moglo biti uneto u organizam. Kod određenih pacijenata nailazimo na „fobije” koje su, u stvari, reakcije gađenja na određene sluzave, smrdljive, prljave ili izuzetno ružne objekte ili male životinje (crvi, gliste, morske životinje, sitni insekti, itd). Kod ovih „fobija” ili, pravilnije, disgustija nalazimo fantaziju da bi određeni objekt ili životinja mogla biti uneta u organizam, što izaziva reakciju gađenja. Izgleda da je gađenje daleko primitivnije od osećanja straha jer je nekada veoma teško otkriti zbog čega se osoba nečega gadi, a kada se to otkrije, tada gađenje zamenjuje strah od zaraze ili od trovanja.

362

Strah u psihopatologiji Neadekatni strahovi, koji se ne mogu podvesti pod neku postojeću psihopatološku nozološku jedinicu su česti u psihoterapijskoj praksi. Fobija ili fobična neuroza je čest psihički poremećaj u kome se javlja stanje akutnog straha kada je osoba izložena „ugrožavajućoj” situaciji ili objektu. Za fobije je karakteristično da je strah, u odnosu na objekt, u većoj ili manjoj meri, iracionalan.318 Pošto subjekt oseća strah samo kada je u kontaktu s fobičnim objektom ili fobičnom situacijom, on kontroliše svoj strah izbegavajući takve objekte ili situacije. Većina pacijenata je u stanju da rekonstruiše svoja zastrašujuća očekivanja u vezi s nekim objektom, stoga smatramo da se ove fobogene predstave nalaze u predsvesnom. Neki pacijenti nisu u stanju da definišu čega se, u stvari, boje, odnosno zbog čega im je neki objekt toliko strašan. U tom slučaju, predstave povezane s objektom neprihvatljive su i potisnute, i to bez obzira da li se radi o traumatskoj ili simboličkoj fobiji. Kod posttraumatskog stresnog poremećaja osoba koja je doživela neku veliku traumu, nastavlja da proživljava strah dugo vremena nakon prestanka traumatične situacije. Razni stimulusi iz okoline koji podsećaju na originalnu traumatičnu situaciju pozivaju mentalne predstave koje su vezane s traumatičnom situacijom, što se manifestuje nekom vrstom naglog i prisilnog sećanja na traumu koja je praćena jakim strahom.319 Slični sadržaji se pojavljuju i u snovima koji su, takođe, praćeni strahom. Napade panike, razmatramo u poglavlju o anksioznosti. Kod hipohondrijske neuroze dominira strah da je nastupila neka telesna bolest te se pacijent obraća Iekaru čije razuveravanje ima samo kratkotrajni efekat na smanjenje straha. Opsesivna neuroza je praćena jakim strahom, naročito kada se subjekt boji da bi mogao izgubiti samokontrolu, podleći nekom opsesivnom impulsu i počiniti neko destruktivno ili neprihvatljivo delo. Kod opsesivnog impulsa osoba se plaši da će učiniti nešto strašno, tako da to nikada ne učini, dok se kod kompulzije plaši da će se desiti nešto strašno ukoliko ne izvrši prisilnu radnju pa je zato mora izvršiti. Mentalni sadržaji i halucinacije psihotičnog bolesnika mogu postati

318Frojd je razlikovao tri grupe fobija: one u kojima postoji razumljiv stepen opasnosti koji se pripisuje objektu (fobija od zmija); one u kojima postoji samo teorijski rizik povezan s objektom (fobija od mosta) i one u kojima je sasvim nerazumljivo zbog čega se osoba boji nekog objekta (Freud, 1917). 319Nekada su sećanja toliko jaka da osoba ponovo proživljava originalnu traumatičnu situaciju kao da se dešava tog trenutka, što je praćeno prekidom kontakta s realnošću.

363

toliko zastrašujuće da osoba postaje preplavljena jakim psihotičnim strahom. Nekada je strašljivost dominantna osobina ličnosti te stoga neki autori govore o „fobičnom karakteru” ili o ,,ank-sioznoj ličnosti” (Fenichel, 1945; Jerotić, 1985). Strah je bitna crta opsesivno-kompulzivne, paranoidne, shizoidne, izbegavajuće, pasivno-zavisne i granične organizacije ličnosti. S druge strane, postoje tipovi ličnosti koji pokazuju potiskivanje osećanja straha, kao što su „kontrafobični karakter” i antisocijalna ličnost.

TREMA Definicija: Trema je vrsta straha koji se oseća u vezi s nekom određenom budućom situacijom za koju subjekt procenjuje da prevazilazi njegove sposobnosti.320

Struktura treme Kako je strepnja svako strahovanje koje je povezano sa zamišljanjem neke ugrožavajuće buduće situacije, dakle situacije koja tek treba da usledi, trema je (pored anksioznosti i zabrinutosti) jedna vrsta strepnje. Trema je vrsta strepnje koja se oseća neposredno pred neku određenu i jasno definisanu buduću situaciju kao što je ispit, javni nastup, premijera, takmičenje, venčanje, započinjanje nekog posla, samostalno rukovanje nekim sredstvom, avanturistički poduhvat, polazak u borbu, itd. Ukoliko se usmerimo na „strah od ispita”, jedan od najčešćih oblika treme zbog kojih se traži pomoć psihoterapeuta, možemo primetiti jednu pojavu koja je česta i kod drugih oblika treme. Onog trenutka kada se osoba našla u situaciji pred kojom je osećala tremu, trema prestaje i osoba dobro obavlja svoj zadatak. Objašnjenje ove pojave je u tome da je trema, u strogom smislu ove reči, strah pred budućom situacijom, tako da kada situacija postane sadašnjost, osoba ne može, po definiciji, 320Grč., tremo, drhtanje, grozničavo uzbuđenje; lat.: tremor, podrhtavanje. Reč je počela da se koristi u današnjem smislu u XIX veku medu nemačkim glumcima.

364

osećati tremu, već neku drugu vrstu straha. Međutim, i kada se osoba nađe u ispitnoj siutaciji, ona može osećati tremu. Razlog tome je što se osoba ne plaši same situacije, već onoga što će se događati u toj situaciji. Zbog toga osoba neprestano oseća tremu jer predviđa da će je sledeći događaj unutar date situacije zateći nespremnu. Na osnovu ponašanja koje je povezano s osećanjem treme možemo razlikovati dve vrste treme: stimulativnu i inhibitomu tremu. Stimulativna trema motiviše i mobiliše osobu da preispita svoje sposobnosti, znanje i veštine koje su potrebne za situaciju koja je očekuje i da se, ukoliko je to moguće, još bolje pripremi za datu situaciju. Kognitivna procena subjekta koji oseća tremu jeste da je, uglavnom, spreman za buduću situaciju, ali da ta spremnost nije potpuna. Funkcija stimulativne treme koja se oseća neposredno pred ulazak u datu situaciju je u tome da se unapred podigne stepen uzbuđenja na potreban nivo, kako bi se osoba što bolje snašla u situaciji. S fiziološkog aspekta, stimulativna trema spada u simpatički strah jer je povezana s aktivacijom simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema. Inhibitorna trema se ispoljava u ponašanju izbegavanja i odustajanja od ulaska u buduću situaciju. To ponašanje je povezano sa subjektovom procenom da je potpuno nespreman za datu situaciju, da ona potpuno prevazilazi njegove granice, i da je najbolje da izbegne situaciju ili da, kada se u njoj nađe, odustane. Nekada je odustajanje od situacije u kojoj se osoba već nalazi praćeno dramatičnim znacima inhibitome treme kao što su malaksalost, nesvestica, mučnina, povraćanje, konfuzija ili mentalni blok. Dok stimulativna trema aktivira simpatikus, inhibitorna trema je povezana s aktivacijom parasimpatikusa, pa zbog toga spada u parasimpatičke strahove. Inhibitorna trema je u stvari anticl-patomi užas, koji tokom same ispitne situacije može preći u jasno osećanje užasa. Kod nekih osoba trema ima karakteristike opsesivnog straha, odnosno straha đa bi osoba u datoj situaciji mogla učiniti nešto neadekvatno zbog čega bi je autoriteti ili grupa odbacili ili ismejali. Ova vrsta treme se približava socijalnim fobijama, jer jeste strah od stida. Adekvatna i neadekvatna trema Da bi trema bila adekvatna potrebno je da ispuni sle-deće uslove: -da subjekt objektivno nije dovoljno spreman za buduću situaciju;

365

-da intenzitet treme odgovara objektivnom stepenu subjektove nepripremljenosti; -da ga trema mobiliše da se što bolje pripremi za buduću situaciju. -da ga, ukoliko je subjekt potpuno nespreman za buduću situaciju, motiviše da odustane od ulaska u tu situaciju. Kriterijumi na osnovu kojih subjekt procenjuje da li je dovoljno spreman za neku određenu buduću situaciju, kakva je, na primer, ispitna situacija, mogu biti objektivni, ali mogu biti i nerealno visoki, odnosno perfekcionistički. Ukoliko osoba procenjuje da je potrebno da nauči sve kako bi sa sigurnošću izašla na ispit, onda će osećati tremu pred ispit bez obzira što njeno znanje daleko prevazilazi količinu znanja potrebnu za najvišu ocenu. Međutim, nije dovoljno da osoba ima perfekcionističke kriterijume da bi se njena trema proglasi neadekvatnim osećanjem, potrebno je da je trema ometa u predstavljanju svog znanja. Neki studenti odustaju od ispita zbog toga što još nisu sve naučili, ili, u ispitnoj situaciju sebe blokiraju strahom stalno misleći da će ih profesor pitati baš ono što ne znaju i da će, izvesno, biti „uhvaćeni” u neznanju. Neka istraživanja su pokazala đa najbolje ocene na ispitima dobijaju studenti koji su osećali tremu. Njihovo postignuće je bilo superiornije od rezultata koje su pokazali studenti koji nisu imali tremu, kao i od onih koji su imali preteranu tremu (na primer, Haber & Alpert, 1958; Chapin, 1989). Ukoliko razumevanje osećanja treme fiksiramo za paradigmu „ispitna trema”, tada možemo pogrešno zaključiti da je svaka stimulativna trema adekvatna, i da je svaka inhibi-toma trema neadekvatna. Međutim, to u stvarnosti nije tako. Ukoliko subjekt ispravno procenjuje da je potpuno nespreman za buduću situaciju ili da je stepen njegove spremnosti toliko nizak, a rizik za nepovoljan ishod prevelik, tada je inhibitorna trema sasvim adekvatno osećanje, a izbegavanje ili odustajanje od situacije najbolji je mogući izbor. Slično tome, stimulativna trema može biti neadekvatna onda kada subjekt precenjujući svoje sposobnosti ulazi u situaciju za koju je, u stvari, nedovoljno spreman, čime se angažuje u nerazumno rizičnim ponašanjima.

366

Potiskivanje treme Trema je za mnoge ljude ego-distono osećanje, tako da je potiskuju ili pokušavaju da je priguše. Pored klasičnih supresomih ubeđenja i fantazija koji su karakteristični za potiskivanje straha, ovđe nalazimo uverenje da će osećanje treme nužno smanjiti kvalitet određene aktivnosti. Ovi ljudi jednostavno ne znaju da je trema veoma korisno osećanje koje ih mobiliše da se što bolje pripreme za buduću situaciju, kao i da ih ona uvodi u situaciju pripremljene s unapred podignutim stepenom uzbuđenja i budnosti. Trema se oseća pred važne situacije, a takve situacije su uzbudljive, tako da je najprirodnije da osoba oseća uzbuđenje. Osoba koja ne razlikuje stimulativnu i adekvatnu tremu od inhibitome treme i koja ne zna kriterijume na osnovu kojih se diferencira adekvatna od neadekvatne treme, svaki znak treme će shvatiti kao nešto protiv čega se treba boriti i što treba suzbiti.321 Time se ona, umesto da se priprema za buduću situaciju, bavi sopstvenom tremom i udaljava od svog osnovnog cilja. Iskustvo pokazuje da što neka osoba više potiskuje svoje osećanje treme, to je veća verovatnoća da će se ona indirektno pojaviti u vidu telesnih ekvivalenata potisnutog straha ili u vidu blokova u pamćenju ili u govoru.

Trema i zabrinutost Osnovna razlika između treme i zabrinutosti jeste u tome što je ugrožavajuća situacija kod treme izvesna i dobro definisana, dok je kod zabrinutosti ona nedefmisana, samo moguća i neizvesna.

Trema i anksioznost Anksioznost je, kao i trema, vrsta straha koja se oseća prema budućoj situaciji - strepnja. Međutim, dok je trema vezana za situaciju koja je određena i definisana, anksioznost se oseća prema celokupnoj životnoj situaciji. Dok je za subjekt trema određena i definisana strepnja, on 321Poseban problem jeste uzimanje anksiolitika i drugih sedativa, pa čak i alkohola, kako bi se umanjilo uzbuđenje neposredno pred datu situaciju. Problem s ovim psihofarmacima je u tome što ne samo da umanjuju osećanje strepnje, nego i smanjuju stepen budnosti i usporavaju reakcije osobe, tako da objektivno utiču na pogoršanje njenog funkcionisanja u datoj situaciji.

367

anksioznost teško povezuje s nekom određenom situacijom, tako da je doživljava kao neodređenu strepnju.

Trema kao „maskirana” inferiornost Često osoba ima tremu da će se u datoj socijalnoj situaciji osramotiti. U takvom slučaju ona zbog treme oseća sram, bojeći se da će je značajni drugi doživeti kao bezvrednu. Ovaj sram nas dovodi do osećanja samoprezira i inferiornosti jer se ova osećanja putem projekcije pretvaraju u stid i strah od ismevanja i odbacivanja. Dakle, trema može biti samo vrh ledenog brega, odnosno površna manifestacija dubljih mentalnih struktura.

Psihoterapija treme Osnovni zadatak terapeuta je da odredi da li je osećanje treme adekvatno ili neadekvatno. Ukoliko je adekvatno, a osoba se žali na osećanje treme, tada je trema za nju ego-distono osećanje koje je plaši i zbunjuje. U takvim slučajevima je dobro dati osobi „dozvolu” da oseća tremu, objasniti joj pozitivnu svrhu treme i, eventualno, tremu redefinisati kao uzbuđenost.322 Osobe kod kojih je trema preterano osećanje, zahtevaju drukčiji psihoterapijski pristup. Prvo je potrebno rekonstrui-sati onaj deo referentnog okvira koji je odgovoran za osećanje treme, a to znači da je potrebno saznati čega se osoba najviše plaši da bi se moglo dogoditi (katastrofa) i kakva bi ona trebalo da bude da bi bila bez ikakve treme (ideal). Najčešće otkrivamo da osoba ima izuzetno visoke kriteri-jume kojim definiše šta je to zadovoljavajuće postignuće, kao i katastrofičnu fantaziju o posledicama njenog neus-peha. Ovi sadržaji mogu biti korigovani kognitivnom re-struktuacijom. Takođe su pogodne i paradoksalne intervencije, a ukoliko ni to ne da rezultate, potrebno je tremu shvatiti kao regresiju i ispitati njenu psihodinamiku (ekster-nalizacija samoprezira i osećanje inferiornosti). 322Jedan od prvih koji je ukazao na pozitivne aspekte treme jesle Karl Gustav Jung koji je ukazao da indirektni znaci - „predosećuji” - nelagodnosti i straha koji su povezani s budućim situacijama mogu biti produkt intuitivne, ali i sasvim ispravne procene subjektovog nesvesnog. Prema Jungu, ove signale je potrebno uvažavali, jer je razvoj događaja više puta pokazao da je ono što je prvobitno izgledalo kao iracionalno i nelogično bila sasvim ispravna i tačna procena.

368

ANKSIOZNOST Definicija: Anksioznost je vrsta strepnje koju subjekt oseća kada procenjuje da njegova celokupna životna situacija prevazilazi njegove sposobnosti. Drugim reČima, osoba je anksiozna kada procenjuje da nije u stanju da izađe na kraj sa životnim teškoćama.

Struktura anksioznosti Definicija anksioznosti koja se najčešće nalazi u psihijatrijskim udžbenicima je: „Anksioznost je neodređeni strah.”323 Prema ovoj definiciji svaki strah koji nema očigledan uzrok, koji je „bespredmetan” ili „bezobjektan”, koji je difuzan i neodređen, može biti označen kao anksioznost. Otuda i dolaze sintagme kao što je često korišćeni izraz slobodno lebdeća anksioznost. Psihoanalitičari su prvi počeli da prave razliku između straha i anksioznosti, tako što su smatrali da je strah uvek reakcija na neku definisanu spoljašnju opasnost, dok je anksioznost uvek unutrašnjeg porekla. Ova logika se zasniva na zaključivanju da pošto nema spoljašnjeg uzroka staha mora postojati njegov unutrašnji uzrok. Prema psihoanalitičkoj koncepciji anksioznosti, ona je reakcija na pretnju da će zabranjeni instinktivni impuls izbeći subjektovoj kontroli. Neodređena strepnja može biti strah od nekog određenog spoljašnjeg objekta ili situacije, kada je subjekt sves-tan samo osećanja, ali ne i mentalizacije koja je izazvala osećanje. Dakle, ovde se ne radi o „unutrašnjem” strahu, već o spoljašnjem, ali koji je ego-diston zbog Čega su potisnute mentalne predstave koje ga stvaraju. Osnovni razlog, što i pacijent i terapeut teško mogu da anksioznost povežu s nekom specifičnom situacijom ili objektom, leži upravo u tome što je situacija, sama po sebi, generalizovana. Kada se neko boji da se neće snaći u nekoj situaciji kao što je ispit, javni nastup ili sportsko takmičenje, kontekst u kome se javlja osećanje strepnje (trema) specifičan je, dok je kontekst strepnje onoga ko se boji da se neće 323Od lat.: arvcietas, nespokojstvo, briga. Lat. koren je angere, stegnuti. Anksioznost se kod nas prevodi rečju strepnja ili teskoba, Što nije dovoljno tačno jer strepeti označava svaku vrstu straha vezanog za neku buduću radnju ili situaciju. Odgovarajući izraz je neodređena strepnja.

369

snaći u životu generalizovan i nespecifičan. Zbog svoje neodređenosti anksioznost je veoma mučno stanje za subjekt tako da on pribegava konkretizaciji anksioznosti us-meravajući je ka određenom objektu (fobija) ili ka strahu od određene bolesti (somatizacija). Anksioznost se često javlja kao raspoloženje (kronična anksioznost), ali i kao afekt (akutna anksioznost ili ank-siozna panika) ili kao emocija srednjeg intenziteta. Tipična anksiozna panika je veoma snažan neprijatni doživljaj tipa egzistencijalne krize u kojem je osoba svesna samo toga da joj se nešto strašno i neodređeno događa. Ukoliko osoba tokom napada panike ima jasnu ideju da će umreti od telesne disfunkcije ili da će poludeti, u pitanju je proces konkretizacije jer se anksiozna panika struktuira u hipohon-drijsku ili opsesivnu paniku.

Adekvatna anksioznost Pojava generalizovane strepnje uvek označava tektonski poremećaj u sistemu predstava koje biće ima o samom sebi i o Svetu. Upoređujući sebe i svet, anksiozni subjekt je zaključio da nije u stanju da se kompetentno upravlja u Svetu. Pošto se dezintegriše subjektov referentni okvir, on više nije u stanju da Svet učini predvidljivim, tako da postaje zbunjen i konfuzan. Postoje brojne situacije u kojima je anksioznost sasvim racionalno i adekvatno osećanje. Te situacije možemo svrstati u dve grupe: promena u sistemu predstava o sebi i promena u sistemu predstava o svetu. U prvom slučaju subjekt doživljava da se sam promenio na način koji mu onemogućuje da nastavi da živi kako je navikao. Tu spadaju brojne telesne bolesti koje su praćene generalizovanim osećanjem strepnje, jer subjekt ispravno procenjuje da sam više nije isti i da ga bolest ograničava u njegovim potencijalima i akcijama.324 Slično osećanje anksioznosti srećemo kod starih ljudi koji osećaju da ih telo više ne sluša ili koji kod sebe primećuju znake senilnosti. Kada se ispoljavaju negativne psihičke promene, bilo da je subjekt razvio neki neurotski simptom, bilo da oseća da je počeo da gubi razum (prepsihotična anksioznost), njegova anksioznost je sasvim adekvatna i razumljiva. Druga vrsta anksioznosti proističe iz nepodudarnosti re-ferentog okvira (subjektove mape sveta) i stvarnog stanja u spoljašnjem svetu. Tu

324luko je ova anksioznost potpuno adekvatna prema svojoj psihološkoj strukturi, ona može bili predmet terapijske intervencije, jer anksioznost bolesnika s akutnim edemom pluća ili s oboljenjem srca samo pogoršava njihovo telesno stanje.

370

vrstu anksioznosti opažamo kod osoba koje promene životnu okolinu i počnu da žive u potpuno stranoj, njima nedovoljno poznatoj kulturi (kulturni šok). Sličnu posledicu izazivaju i društvena stanja koja naglo i bitno menjaju identitet sveta, kao što je to u ratu ili tokom različitih revolucionarnih promena.325 U svim navedenim situacijama, osećanje anksioznosti je sasvim adekvatno i racionalno.

Konkretizacija anksioznosti Pošto je anksioznost često rezultat intuitivne, dakle, nes-vesne subjektove procene sopstvenih snaga i sveta koji ga okružuje, ona je tada nerazumljiva subjektovom svesnom Ja. Tome doprinosi generalizovanost konteksta u kome se oseća anksioznost, tako da subjekt nije u stanju da osmisli njeno značenje. Ovo stanje postaje dodatni izvor anksioznosti jer neprotumačena, apstraktna i generalizovana anksioznost sama sebe pojačava. Doživljaj preplavljenosti svoga Ja osećanjem anksioznosti za subjekt je izuzetno mučno stanje i on pokušava da je sebi objasni na bilo kakav način, kako bi je „shvatio”, lokalizovao i ograničio. Taj psihički mehanizam odbrane Arijeti je nazvao konkretizacija (Arieti, 1967). Tipičan oblik konkretizacije je opisao Frojd koji je shvatio da neke osobe anksioznost pretvaraju u fobiju, tako što je vezuju za određene objekte ili situacije. Izbegavajući takve objekte i situacije, oni, u stvari, ovladavaju sopstve-nim osećanjem anksioznosti. Verovatno je najrasprostranjeniji oblik konkretizacije anksioznosti njena somatizacija. Pošto je strepnja, kao i drugi oblici straha, praćena odgovarajućim fiziološkim promenama, osoba se vezuje za te promene i počinje da ih tumači kao izvor straha. Tako, na primer, lupanje srca koje je manifestacija ili posledica strepnje (somatizovani strah), osoba tumači kao smetnje u srčanom radu, tako da na meta-nivou to postaje uzrok novog straha ili strepnje da će joj srce popustiti i da će umreti. To je način na koji se anksioznost konkretizuje i transformiše u hipohondrijski strah.

325Mislimo i na tehnološke revolucije. Donedavno se računalo da jedna generacija zastareva u odnosu na drugu, ali danas je moguće da zbog „ubrzanja istorije” čovekova znanja i veštine zastare već tokom njegovog produktivnog života.

371

Strah od smrti Strah, ili tačnije, strepnja od smrti jedan je od najprirodnijih ljudskih strahova. Strah od smrti jeste po svojoj suštini strah za život, a njegova osnovna funkcija jeste očuvanje života. Koliko je on značajan za samoočuvanje možemo primetiti kod ljudi koji se ne boje smrti, odnosno koji su odustali od čuvanja svog života. Strah od smrti je normalno osećanje koje se, uglavnom, oseća kada se subjekt nađe u situaciji u kojoj mu je ugrožen život ili pri pomisli da bi to moglo da mu se dogodi. Neki ljudi, preokupirani smrću, osećaju hroničan strah od smrti. Postoji brojna literatura o strahu od smrti kod različitih neurotskih poremećaja, ali je njena upotrebna vrednost u konkretnom psihoterapijskom radu od male koristi. Prema našem iskustvu, veoma mali broj pacijenata strahuje od apstraktnog umiranja, dok većina strahuje od nekog određenog načina umiranja, što već, samo po sebi, ukazuje na hipohondrijski strah ili neke druge oblike straha.

Signalna i primarna anksioznost U svojoj trećoj i poslednjoj teoriji anksioznosti Frojd (Freud, 1926) razlikuje primarnu i signalnu anksioznost. Primarna anksioznost se javlja kao posledica rastvaranja ili dezintegracije ega usled spoljašnjih uticaja (trauma) ili zbog unutrašnjih dinamizama (noćna mora). Signalna anksioznost je svojevrsni signal za uzbunu koji ego aktivira kada usledi poremećaj unutrašnje ravnoteže. Signalna anksioznost pokreće potiskivanje i druge mehanizme odbrane, kako bi se ponovo uspostavila ravnoteža i sprečila dekompenzacija i pojava primame anksioznosti.326U tom smislu, signalna anksioznost je kompenzatomi i zaštitni mehanizam koji štiti od preplavljivanja strahom i dekompenzacije (primarna anksioznost). Prema ovom modelu, signalna anksioznost, na primer, budi osobu kako bi sprečila da strašan san preraste u noćnu moru. Inače, pojam anksioznost se u psihoanalizi, kao i u psihijatriji i psihologiji, koristi kao uopšteni pojam kojim se označavaju 326Primarna anksioznost je dobila takvo ime zbog Frojdove pretpostavke da je primami izvor anksioznosti „porođajna trauma”, kada dete napušta svet sigurnosti koji mu nudi placenta i materica, i kada ulazi u svet objekata (Freud, 1917). Ovu tezu je posebno razradio Otto Rank, a francuski ginekolog Leboaje (Leboyer, 1975) je razradio posebnu tehniku porađanja koja bi trebalo da spreči primarnu anksioznost. Međutim, danas je poznato da se ne može govoriti o emocijama novorođenčeta koje ima generalizovane i dufuzne reakcije sve do drugog i trećeg meseca života.

372

razni oblici straha i strepnje.327

Anksioznost i separacioni strah Separacioni strahovi su zametak osećanja anksioznosti. Kako je dete objektivno nesposobno da se snađe u svetu bez osobe koja će ga štititi i koja će o njemu brinuti, ono oseća strah koji ima sve odlike anksioznosti u situacijama kada mu se čini da se izgubilo ili da je ostavljeno. Separaciona strepnja i separacioni užas su prvi oblici anksioznosti. Na prirodu ove povezanosti ukazuje i činjenica da se anksioznost smanjuje ili da potpuno nestaje kada je anksiozna osoba u društvu nekog drugog. Upravo u tome i leži svojevrsna prisila anksioznih osoba da stalno budu u društvu nekog poznatog. Kod nekih pacijenata je evidentno da je njihova anksioznost regresija na infantilni nivo i reaktuali-zacija separacionog straha.

Anksioznost i depresija Egzistencijalna pozicija osobe koja oseća hronično osećanje anksioznosti veoma je bliska egzistencijalnoj poziciji osobe koja oseća hronično osećanje depresije.328 Dok je depresivna osoba svesna da nije u stanju da živi u svetu u kome ne nalazi smisao i nadu, anksiozna osoba je svesna da nije u stanju da živi samostalno, ali ona svoj izlaz vidi u vezivanju za nekog drugog ko će brinuti o njoj. Iako je anksiozna t soba izgubila veru u sebe, ona nije izgubila veru u drugog i smisao života. U tom smislu anksioznost je zdravije osećanje od depresivnosti, ali ukoliko se ne nađe pogodan drugi koji će anksioznu osobu štititi od života, anksioznost može preći u depresiju.

Anksioznost i inferiornost Subjektova procena da je nesposoban za samostalan kvalitetan život zavisi od njegovih kriterij uma kojima ocenjuje sebe. Kao što smo već istakli ova procena može biti tačna i pogrešna, odnosno anksioznost 327Superego anksioznost označava strah od kazne kao i osećanje krivice; id anksioznost, koja označava strah od toga da bi se moglo podleći nekom nagonu, nazivamo opsesivni strah. 328Neki lekovi koji imaju antidepresivni efekat uspeŠno se koriste u far-makoterapiji hronične anksioznosti.

373

može biti adekvatna i neadekvatna. Neadekvatna anksioznost je tipična za osobe koje se smatraju nesposobnima i nedovoljno vred-nima zbog toga što nisu uspele da se uklope u svoja preterano visoka očekivanja od samih sebe. Zbog toga je neadekvatna anksioznost jedan od prvih znakova da osoba shvata da neće uspeti da ostvari svoje kompenzatorno superiorno Ja koje je formirala đa bi sakrila svoje pravo, inferiorno Ja. U tom smislu neadekvatna anksioznost je putokaz ka osnovnoj strukturi ličnosti u kojoj su s jedne strane samoprezir i inferiornost, a s druge preterano uslovna samoljubav i ponos kompenzatomog Ja.

Anksioznost u psihopatologiji Zbog svoje prirode, anksioznost je logičan i adekvatan pratilac svakog poremećaja, bilo somatskog, bilo psihičkog. „Simptom anksioznosti, kako u svom hroničnom, tako i u akutnom obliku, komponenta je gotovo svakog psihijatrijskog poremećaja” (Nemiah, 1985, str. 884). Savremene psihijatrijske klasifikacije definišu anksiozna stanja i u njih ubrajaju anksioznu neurozu, fobičnu neurozu i opsesivnokompulzivnu neurozu. Za anksioznu neurozu tradicionalno se smatra da ima dve varijante: akutnu i hroničnu. U prvoj se javlja kratkotrajan i jak napad anksioznosti (napadi panike), a u drugoj se radi o anksioznom raspoloženju koje dugo traje i koje varira u svom intenzitetu.

Generalizovani anksiozni poremećaj Neodređeno očekivanje neke katastrofe, koja će se dogoditi subjektu ili nekome njemu bliskom, očituje se kao preterano i hronično ispoljavanje znakova i simptoma koji su, po svojoj prirodi, adaptivne reakcije. Anticipacija neodređene opasnosti se ispoljava kao hipervigilantna pažnja koja pomaže subjektu da prati i kontroliše sve promene u svojoj okolini, kako bi na vreme otkrio i predupredio znake opasnosti. Time subjekt gubi sposobnost koncentracije pažnje na jednu aktivnost, što može biti posebno ometajuće, pa, čak, i opasno prilikom obavljanja nekih poslova. Ova preterana budnost sprečava subjekt da zaspi, tako da većina pokazuje znake nesanice. Motorna napetost je posledica pojačanog tonusa somatske muskulature. Stalna subjektova spremnost na akciju kojom bi se zaštitio od katastrofe, rezultira u napetosti mišića

374

glave, vrata i leđa, a što može prouzrokovati bol, grč ili glavobolju. Mišićna napetost se ispoljava kao podrhtavanje ruku, kapaka ili kao nemir ekstremiteta. Osoba reaguje preterano na najmanji neočekivani podražaj iz okoline, tako da lako skače ili vrišti. Motorna napetost ne samo da troši energiju nego subjekt nije u mogućnosti da se opusti, osećajući se umornim. Sve to praćeno je hiperaktivnošću autonomnog nervnog sistema, osoba se žali na znojne dlanove, suvoću usta ili, naprotiv, preterano lučenje pljuvačke, ubrzan rad srca, ubrzano disanje, kao i razne gastrointestinalne smetnje i često uriniranje.

Panični poremećaj Napad panike karakteriše jedan kratkotrajan osećaj da bi nešto strašno moglo da se dogodi, da će se to desiti veoma brzo, a da osoba ne zna da li može da se zaštiti. Osećaj je praćen jakim telesnim autonomnim simptomima. U osnovi, ti simptomi simuliraju pojavu srčanog napada, moždanog udara ili početak ludila.329 Osnovni razlog zbog kojeg je napad panike u savremenim psihopatološkim klasifikacijama ubrojan u anksiozni poremećaj je u tome što je on prividno neobjašnjiv subjektu koji ga doživljava. Dakle, panični atak se može shvatiti kao afekt anksioznosti. Ali, da li je baš to uvek tako? Istraživanja kognitivnih terapeuta (Beck i sar, 1985; Clark, 1986; Salkovskis, 1988) ukazuju da do napada panike dolazi zbog toga što subjekt ima tendenciju da sop-stvene telesne senzacije tumači na katastrofičan način. U pitanju je disatribucija tipa somatizacije. Sve ove osobe imaju čvrsto uverenje da s njihovim zdravljem nešto nije u redu (hipohondrijski stav), tako da telesnu senzaciju koja je nastala zbog određene emocije (anksioznost, ljutnja, tuga, itd.) ili zbog određenog fiziološkog stanja (naglo ustajanje, naporan rad, varenje obilnog obroka, itd.), pogrešno tumače kao siguran dokaz početka telesne dekompenzacije. Tako se, na primer, lupanje srca doživljava kao predinfarktno stanje, što izaziva reakciju straha, a koja preko adrenalina koji se izluči u krv dodatno pojačava snagu i frekvencu srčanog ritma, što osoba trenutno tumači kao novi dokaz katastrofalnog napretka bolesti, i tako u krug.330 329Erić (1989) u svojoj odličnoj monografiji o paničnim stanjima pridodaje i strah od gušenja kao i strah od gubitka svesti, odnosno kome i smrti. 330Stanje panike može trajati kraće ili duže, nakon čega nastupa smirivanje. Kod oko 20% osoba koje pokazuju ovaj poremećaj, panika prerasta u užas, tako da oni kolabiraju i padaju u nesvest.

375

Bolesti koje imitira napad panike upravo su bolesti kojih se subjekt hipohondrijski plaši: infarkt, gušenje ili moždani udar. Za razliku od raznolikosti umišljenih bolesti koju srećemo kod hipohondrijske neuroze, sve ove tri bolesti koje se umišljaju tokom napada panike imaju iznenadni početak i trenutni razvoj. Drugim recima, kod pravog somatskog bolesnika te tri bolesti zaista imaju odlike katastrofe. Kada jednom doživi napad panike, osoba očekuje da će se isto ponoviti, tako da neprestano, delom svoje svesti, pretražuje senzacije koje dolaze iz organizma. Tome treba pridodati i neke reakcije izbegavanja (izbegavanje napornog rada, izbegavanje uzbudljivih situacija, itd.) kojim osoba umišlja da sprečava ponovno javljanje napada. Oba ova momenta doprinose stabilizaciji poremećaja. Iz navedenog sledi da je opisani napad panike veoma blizak hipohondrijskoj neurozi, tako da ga zovemo hipohon-drijska panika. Međutim postoji još jedna vrsta paničnih napada koju karakteriše strah da se gubi razum, da se gubi kontrola nad sopstvenim nagonima i ponašanjem, odnosno da je nastupio početak ludila. Ova vrsta napada panike ima veliku strukturalnu sličnost s opsesivnom neurozom, tako da je možemo nazvati opsesivna panika. Napad panike, bilo hipohondrijske, bilo opsesivne, može biti izolovan, „kao grom iz vedra neba”. To znači da između dva napada panike postoji potpuno normalan period. Međutim, daleko je češće da se napadi panike javljaju na podlozi hroničnog osećanja generalizovane anksioznosti. U tom slučaju se, najverovatnije, radi o konkretizaciji anksioznosti koja se transformiše u hipohondrijski ili opsesivni strah. Napadi panike su povezani i s agorafobijom, kada se ona konkretizuje u fobični strah, tako da osoba fobično izbegava ono mesto ili onu situaciju u kojoj je prvi put doživela napad.

376

ZABRINUTOST Definicija: Zabrinutost je vrsta strepnje da bi nekakva okolnost u koju subjekt nema uvid i/ili kontrolu mogla ugroziti nešto što subjekt smatra važnim ili za Šta sebe smatra odgovornim. Svrha zabrinutosti je da mobiliše subjekt na one akcije u sadašnjosti kojima će sprečiti, smanjiti ili odložiti pretpostavljeni negativni ishod, odnosno da u sadašnjosti pronađe najbolje rešenje ukoliko se problem zaista pojavi u budućnosti. 331

Struktura zabrinutosti Pošto sile koje postoje u spoljašnjem svetu svojom snagom prevazilaze moći subjekta, onda je neizvesnost prirodno stanje subjekta. Zbog toga je subjekt zabrinut da ga događaji ili druge sile, nad kojima nema moć i kontrolu, mogu iznenaditi i izazvati nepovoljne posledice bilo direktno po subjekt bilo po neku njegovu vrednost. Zbog toga je zabrinutost uvek povezana s događanjem koje je prostorno ili vremenski udaljeno od subjekta i u koje subjekt nema uvid. Kada subjekt brine zbog nečega što bi moglo da se događa u sadašnjosti, ali što je izvan subjektovog domena, njegova zabrinutost ima kvalitet strahovanja. Kada je subjekt zabrinut zbog nečega što bi se moglo dogoditi u neposrednoj budućnosti, zabrinutost ima kvalitet strepnje. Mentalizaciju opaženu kod zabrinutosti možemo dovesti u vezu sa željom i nadom, koje su, takođe, usmerene ka budućnosti. Kada neko nešto želi ili kada se nada da bi nešto moglo da se dogodi, on tada razmišlja o eventualnim pozitivnim ishodima (pozitivne mentalne predstave), dok kod zabrinutosti razmišlja o negativnim ishodima (negativne mentalne predstave). Kao što smo već istakli, želja se razlikuje od nade, koja je takođe vrsta želje, po tome što subjekt koji želi zauzima aktivnu poziciju, dok subjekt koji se nada zauzima pasivnu poziciju. Sličnu distinkciju možemo napraviti i razmatranjem zabrinutosti, tako da se može govoriti o aktivnoj i pasivnoj zabrinutosti. U aktivnoj zabrinutosti 331S jedne strane briga označava unutrašnje stanje: osećanje (zabrinutost) i misaonu preokupaciju, dok, s druge strane, označava postupke koji znače: pažnju, vođenje računa o nečemu ili nekome, odgovornost prema nekome ili nečemu, itd.

377

subjekt se unapred priprema na to šta bi sve mogao učiniti da stvari ne krenu lošim putem ili kako da reaguje ukoliko stvari zaista pođu lošim putem. Tako, na primer, čovek koji živi na obali reke i koji je zabrinut da će biti velikih poplava, može aktivno reagovati na dva načina: ili se može odatle odseliti, ili se može maksimalno pripremiti kako bi šteta od poplave bila što manja.332 U pasivnoj zabrinutosti izostaje subjektova akcija, jer on samo razmišlja o eventualnim lošim ishodima s nadom da se oni ipak neće dogoditi.333 Osim što pasivna zabrinutost mentalno priprema subjekt za slučaj da se negativna mogućnost ipak ostvari, čime se donekle izbegava emocionalni šok, ona može imati i „magijsko” dejstvo. Neki ljudi veruju da zabrinutost ima magijsku moć da „otera” nesreću, a da suprotnost zabrinutosti kao što su sreća, zadovoljstvo i radost imaju magijsku moć da „prizovu” nesreću. Posledica ovakve logike je uverenje da što osoba više brine o nepovoljnom ishodu, to je manji rizik da do njega stvarno dođe. Sve vrste straha mogu biti mođifikovane u osećanje zabrinutosti (strah za sebe, strah za drugoga, strah od drugoga i strah od sebe). Zabrinutost za sebe se javlja u vezi s nekim spoljašnjim silama na koje subjekt nema uticaja, a koje bi ga mogle ugroziti. Međutim, izvor zabrinutosti za sebe ne mora biti u nekoj spoljašnjoj višoj sili, nego može biti i u nekom unutrašnjem stanju koje subjekt ne može kontrolisati (bolest). Zabrinuto biće se preokupira mentalnim predstavama o objektu svoje zabrinutosti. Nekada je to potpuna posvećenost koja se odražava u drugim aspektima življenja, tako da biće ne može da spava (nesanica) ili da se koncentriše na neku drugu aktivnost. U ovom misaonom ruminiranju i toku specifičnih mentalnih predstava treba uočiti pozitivnu funkciju: pokušaj bića da otkrije rešenje problema koji ga muči. Zabrinutost treba razlikovati od meta-zabrinutosti, odnosno od zabrinutosti koja je meta-emocija. Kada subjekt oseća neko, ego-distono osećanje on može biti na meta-nivou zabrinut zato što ga oseća. To je posebno izraženo kod ljudi koji su zabrinuti zato što previše brinu, ili kod ljudi koji su zabrinuti zato što su bezbrižni.

332Ključno pitanje koje bi subjekt trebalo da postavi sebi. a koje razgraničava aktivnu od pasivne zabrinutosti jeste: „Šta bih ja tu mogao da učinim?” 333Sličnost pasivne zabrinutosti i nade se odražava i u svakodnevnom govoru. Osoba je zabrinuta da bi nešto loše moglo da se dogodi, a nada se da će se nešto dobro dogodili. Zbog toga se i koristi izraz: „Nadao sam se da se to neće dogoditi”, čime se. u stvari, izražava pasivna zabrinutost.

378

Adekvatna zabrinutost Osećanje aktivne zabrinutosti je adekvatno i korisno ukoliko su ispunjena sledeća tri uslova: -Postoji objektivni razlog za zabrinutost; -Subjekt zaista može nešto da učini kako bi sprečio nepovoljni razvoj događaja; -Subjekt planira akcije koje će preduzeti ukoliko se ostvari neželjena eventualnost ili preduzima preventivne akcije. Kada su ovi uslovi ispunjeni zabrinutost pokreće subjekt na obezbeđenje i zaštitu od predviđenih eventualnosti. Međutim, ukoliko ovi uslovi nisu ispunjeni, tada se javlja jedan od oblika neadekvatne zabrinutosti. Kada subjekt ima uticaja na mogući nepovoljni ishod tada bi trebalo da oseća aktivnu zabrinutost i preduzima preventivne akcije ili traži rešenje problema. Kada pretpostavljena ugrožavajuća situacija prevazilazi moći subjekta tako da on ne može ništa da uradi, tada je adekvatna pasivna zabrinutost. Ključni momenat je subjektova ispravna procena svoje moći u odnosu na ugrožavajuću situaciju jer tako izbegava dve greške: da prihvata ono što bi mogao da promeni ili da pokušava da izmeni ono što je nepromenjivo. Drugim rečima, da reaguje pasivnom zabrinutošću onda kada je adekvatna aktivna zabrinutost i obrnuto. Ukoliko se zabrinuti subjekt ne priprema za neželjene eventualnosti ili ukoliko ne preduzima preventivne radnje koje su u njegovoj moći, tada izostaje adaptivno ponašanje koje je krajnji cilj osećanja zabrinutosti. Kako pasivna zabrinutost ima određene spiritualne funkcije slične onima koje ima nada (pasivna želja), nekada je teško odrediti kriterijume njene adekvatnosti.

Preterana zabrinutost Subjekt može pokazivati preteranu zabrinutost epizo-dično, samo u nekim njemu važnim životnim momentima, ili, pak, kontinuirano kada stalna zabrinutost postaje crta ličnosti. Različite strukture ličnosti mogu pokazivati stalnu zabrinutost, a posebno anankastični poremećaj ličnosti i pa-sivno-zavisni poremećaj ličnosti.

379

Subjekt koji je stalno zabrinut to postiže tako Što u svakoj situaciji traži rizike i nepovoljne eventualnosti. Njegova mentalizacija se odvija u negativnom pravcu (negativno mišljenje, pesimizam), čime se iskrivljuju slika realnosti i slika budućnosti. Kod nekih osoba koje pokazuju preteranu zabrinutost možemo primetiti kako zabrinutost donosi dvostruku korist: ukoliko se nepoželjne prognoze ostvare osoba je spremna za takvu eventualnost i ponosna što je bila u pravu, a ako se ne ostvare, osoba je zadovoljna što se nisu ostvarile. To je moć pesimizma koja neke roditelje motiviše da svoju decu upozoravaju samo na nepovoljne eventualnosti, čime skidaju odgovornost za sebe (prevencija krivice), a deci de-finišu svet i budućnost kao izrazito negativne. Kada su, eventualni, nepovoljni događaji izvan kontrole subjekta, tada subjekt ne može ničim da ih spreči, ublaži ili izbegne. U ovom slučaju zabrinutost vodi u misaonu preokupaciju i beskrajnu ruminaciju jer subjekt pokušava da razreši nešto što uopšte ne zavisi od njega, tražeći tako rešenje koje i ne postoji, ili, pak, polazi u neku preventivnu akciju koja nije svrsishodna, već besmislena. Jasno je da je u ovakvim slučajevima aktivna zabrinutost neadekvatno osećanje. Pošto subjekt ne može ništa da preduzme kako bi uticao na događaje, najbolje je da prihvati da je razvoj događaja izvan njegove moći i odgovornosti. Kod nekih ljudi koji su često preokupirani određenim sadržajima i koji konsekventno osećaju zabrinutost nailazimo na elemente magijskog mišljenja. Oni su uvereni da njihova zabrinutost smanjuje mogućnost da usledi nepovoljan događaj. Tako je, na primer, majka, čiji je sin otišao na ekskurziju, uverena da što ona više brine, to je manja mogućnost da se njenom sinu desi nešto loše. Slično je i s ljudima koji potpuno preklapaju pojmove „ljubav” i „briga”, smatrajući da se ljubav sastoji iz brige, tako da zabrinutošću za drugoga pokazuju i dokazuju svoju ljubav. Drugim rečima, kada osoba ne bi bila zabrinuta, tada bi mislila da ne voli osobu za koju brine.334 Preterana zabrinutost je karakteristična za perfekcion-iste, za osobe koje veruju da vrede samo ako, i jedino ako savršeno funkcionišu. Ove osobe tokom razmišljanja o nekom problemu veruju da uvek postoji najbolje rešenje a da pri tom nema nikakve štete. Nažalost, u životu su brojne problematične situacije u kojima se bira između dva ili više loših rešenja, tako da ne postoji najbolje, već najmanje loše rešenje. To per334Briga jeste jedan elemenat odnosa ljubavi, ali se ovde radi o njihovom potpunom izjednačavanju.

380

fekcionisti jednostavno ne shvataju i zbog toga se trude da ipak otkriju najbolje rešenje što ih vodi u preokupaciju, dugotrajnu ruminaciju i produženu zabrinutost. Takav obrazac podržavaju grandiozna uverenja: „Uvek postoji rešenje”, „Pametan čovek uvek nađe rešenje”, „To što nisam našao najbolje rešenje je zbog toga što nisam dovoljno razmislio” i slično. Frojd je prvi ukazao da se ispod fasade preterane zabrinutosti može kriti nesvesna i potisnuta želja da se objektu zabrinutosti desi nešto loše. Ispod preterane brige koju neudata mlada majka pokazuje za svoju bebu, može ležati potisnuta i neprihvatljiva želja da dete umre, kako bi majka mogla da živi punim životom.335

Bezbrižnost Kako je zabrinutost u mnogim situacijama veoma korisno osećanje, ljudi koji je ne osećaju u takvim situacijama gube specifičnu sposobnost adaptacije koju zabrinutost nosi u sebi. Neke osobe samo u nekim situacijama pokazuju neadekvatno odsustvo zabrinutosti, a neke su stalno bezbrižne. Prve osobe prigušuju ili potiskuju osećanje zabrinutosti, a druge u svojoj strukturi ličnosti imaju defekt osećanja zabrinutosti. Neki ne osećaju zabrinutost jer sebe ne smatraju odgovornim. Iza njihove bezbrižnosti se može kriti očekivanje da će se neko drugi pobrinuti za probleme ukoliko se pojave. Nekad je neadekvatna bezbrižnost manifestacija neopravdanog optimizma iza koga se krije magijsko verovanje da ukoliko osoba ne brine o budućnosti to povećava šanse da će se izbeći nepovoljni ishod. Drugim recima, zabrinutost je ego-distona jer osoba veruje da briga ima moć da „zazove” nepovoljni događaj. Odsustvo zabrinutosti može biti vezano kako za svoju sudbinu, tako i za sudbinu nekog bliskog. Pošto osoba koja potiskuje ili prigušuje zabrinutost sebe sprečava da se pripremi za eventualni nepovoljni ishod i da predupredi eventualnu štetu, bezbrižnost za druge ima posebno negativne posledice kada je reč o osobi koja sama ne može da brine o sebi, kao što je to slučaj kod roditeljske nebrige za dete. Tako osoba koja primećuje neke promene u svom organizmu potiskuje ili prigušuje zabrinutost odlažući odlazak lekaru verujući da će poremećaj prestati sam od sebe. 335 Kod nekih preterano zaštitničkih majki iza stalne zabrinutosti može ležati nerazrešeno osećanje krivice. Neke od ovih majki su u trudnoći razmišljale o abortusu, da bi nakon rođenja deteta zbog toga osećale krivicu. Ova krivica je nesvesna, a kompenzuje se zabrinutošću od opasnosti koja dolazi iz spoljaŠnjeg sveta, a koja je projektovani majčin destruktivni impuls (Goulding i Goulding, 1979).

381

Zabrinutost i anksioznost Osećanje anksioznosti je nekada posebno mučno upravo zbog toga što ga osoba prepoznaje kao strepnju ili strah koju ne može ni sa čim povezati. „Neodređen” ili „bezrazložan” strah osoba tumači kao slutnju da će se nešto strašno dogoditi i tada pokušava da aktivno poveže svoju slutnju s nekom stvarnom ili pretpostavljenom stimulusnom situacijom. Drugim rečima, osoba pokušava da anksioznost konk-retizuje pretvarajući je u zabrinutost, jer ne samo da je zabrinutost manje mučna od anksioznosti, već osobi „pomaže” da se orijentiše u odnosu na neku stimulusnu situaciju. To znači da je preterana zabrinutost često „maska” za osećanje anksioznosti. Interesantno je zapažanje da konkretizaciji anksioznosti i njenom pretvaranju u zabrinutost doprinosi priroda mentalnih predstava: dok anksioznost, uglavnom, pokreću vizu-elne mentalne predstave, zabrinuti često operišu unutrašnjim rečima i dijalozima, odnosno koriste simboličke auditivne predstave. Smatra se da su reči, kao sekundarni reprezen-tacijski sistem, manji izvcfr strepnje od direktnih vizuelnih predstava.

Zabrinutost u psihopatologiji Zabrinutost se javlja u svim onim stanjima u kojima se javljaju i drugi oblici strepnje, a naročito onda kada se osoba doživljava odgovornom za nešto. Zbog toga je normalno da osoba koja pokazuje znake nekog mentalnog poremećaja ili telesne bolesti bude zabrinuta za svoju sudbinu. U opsesivno-kompulzivnim neurozama subjekt je stalno zabrinut da li je dobro obavio neku radnju koja uključuje njegovo osećanje odgovornosti. On uzastopno proverava da li je isključio šporet, zatvorio slavinu, zavmuo gas, zaključao vrata, itd. Anankastična ličnost pokazuje preteranu savesnost i odgovornost, tako da je stalna zabrinutost za nešto jedna od odlika njihovog karaktera. Pasivno-zavisna ličnost se oseća nesposobnom za samostalan život tako da je stalno zabrinuta zbog raznoraznih događaja i situacija.

382

POVERENJE I SUMNJA Definicije: Subjekt oseća poverenje prema objektu onda kada ga ocenjuje kao dobrog, sposobnog i doslednog. Subjekt oseća sumnju kada ocenjuje da je objekt loš ili zao, nesposoban ili nedosledan.

Struktura poverenja i sumnje Egzistencijalna situacija subjekta koji živi u svetu objekata (ljudi i stvari) takva je da subjekt želi da razume objekte i ustrojstvo sveta kako bi objekti za njega bili u dovoljnoj meri predvidljivi. Ukoliko su objekti i njihove akcije nepredvidljivi, subjekt je zbunjen i postaje anksiozan jer shvata đa se ne orijentiše u životu. To znači da subjekt traži u promenljivom svetu određenu konstantnost koja je za njega „čvrsto tle” na kome stoji. Kada se neko drugi ponaša na određeni način, subjekt očekuje da će se takva osoba i u budućnosti tako ponašati, tako da budućnost više nije misterija već nešto što se može predvideti i na šta se može računati. I osećanje poverenja i osećanje sumnje su manifestacije ove želje za konstantnim i predvidljivim. Poverenje se oseća prema objektu onda kada je on dosledan u svojoj dobroti. Ako se neko do sada ponašao dobronamemo, očekuje se da će on to raditi i u budućnosti. Zbog toga je poverenje (i sumnja) usmereno u nepoznato i u buduće. Osećati poverenje znači poverovati, a to nas upućuje na koren vera, odnosno glagol verovati. Verovanje počinje tamo gde prestaje znanje. Poverenje i nepoverenje su uvek hipoteze o nepoznatom. Da bi subjekt svoju procenu racionalno opravdaj, on mora subjekt pro-veriti. Drugim recima, na osnovu dosadašnjeg znanja o objektu subjekt veruje da će .se on tako ponašati i u budućnosti. Poverenje se može osećati prema bilo kom objektu: prema ljudima, prema životinjama i prema stvarima. Kada se poverenje oseća prema ljudima tada subjekt procenjuje da drugi kao osoba ili biće ispunjava tri kriterijuma koje nazivamo kognitivna trijada poverenja: -drugi je dobronameran (benevolentnost) -drugi je u stanju da ostvari svoje namere (sposobnost) -drugi će zaista ostvariti svoje namere (doslednost).

383

Ukoliko samo jedan od ovih kriterijuma nije zadovoljen osoba prestaje da oseća poverenje i može se javiti jedan od oblika sumnje: sumnja u dobre namere, sumnja u sposobnost ili sumnja u doslednost. Kada su u pitanju predmeti osoba može imati poverenje u, na primer, svoj automobil, u smislu da će auto nastaviti da radi ispravno kao što je i do tada radio. Osećanje poverenja je uvek usmereno ka drugoj osobi kao biću, ali se može ticati samo nekog aspekta bića, kada je u pitanju parcijalno poverenje, ili celokupnog bića, kada je reč o totalnom poverenju. Kao i svako osećanje tako i osećanje poverenja može biti različitog intenziteta, u zavisnosti od toga koji je tip odnosa u pitanju. I totalno i parcijalno osećanje poverenja mogu biti snažna osećanja. Snažno osećanje totalnog poverenja je povezano s odnosima bliskosti, odnosno s ljudima koji jesu u subjektovom intimnom svetu. Bliski ljudi su oni koje je subjekt sam izabrao da bi se njima okružio. Oni su već provereni, odnosno, dokazali su da im subjekt može verovati. Izvan intimnog kruga, u javnosti, obično govorimo o parcijalnom poverenju većeg ili manjeg intenziteta.336 Osoba koja izađe u grad ne očekuje da će je svaki prolaznik iznenadno i neočekivano udariti, šutnuti, pljunuti ili pokušati da je siluje. Kada nam se prolaznici normalno približavaju idući u susret, mi imamo poverenje da će oni nastaviti da budu normalni i dok prolaze pored nas. Poverenje se razlikuje i prema tome da li ga osećamo prema: ljudima koje dobro poznajemo i prema ljudima koje nedovoljno poznajemo ili ih uopšte ne poznajemo. U prvom slučaju naše poverenje je zasnovano na proveri i poznavanju osobe, a u drugom slučaju u pitanju je apriorno poverenje prema osobi. Lako se može zaključiti da nije u pitanju samo razlika u intenzitetu ova dva tipa poverenja, već i izvesna razlika u njihovim kvalitetima. Međuljudska komunikacija je takođe zasnovana na međusobnom poverenju. Niko ne može tačno znati šta misli ili namerava neko drugi, sve dok mu taj ne saopšti svoje misli. Međutim, niko ne može biti siguran da mu je drugi rekao istinu o svojim mislima ili namerama. Zbog toga je u komunikaciji potrebno poverenje da drugi iskreno komunicira, jer, u suprotnom, komunikacija ne bi imala smisla. Sumnja je, u svojoj osnovi, negacija poverenja. Kako je poverenje za336 Izuzetak su profesije koje ne bi mogle postojati ukoliko se njihovi predstavnici ne bi držali zakona poverenja: lekari, psihoterapeuti, psiholozi, advokati, sveštenici, itd. Društvo priznaje takave odnose kroz institut profesionalne tajne.

384

snovano na ispunjenju tri kriterijuma, negacija nekog od ovih kriterijuma vodi nekom obliku sumnje. Kao što smo već istakli može se sumnjati u tuđu dobrotu, u tuđu sposobnost ili u tuđu doslednost. Na žalost, naš jezik nije dovoljno diferenciran i ne postoje različite reči za tri tipa sumnje te se sva tri oblika podvode pod zajedničku reč sumnja.337 Sumnjati u tuđu dobrotu znači ocenjivati drugog kao nekog ko je zlonameran, ko ima skriveni motiv, ko se pretvara, ko laže, ko je učinio nešto tajno, ukratko, kao nekoga ko je dvoličan. Sumnja je odnos prema skrivenom ili prikrivenom zlu. Kada subjekt zna da je drugi zao, može posumnjati da drugi ima neki određeni plan. Tada on ne sumnja da je drugi zao, već je siguran u to, ali može posumnjati da postoje konkretni tajni planovi ili namere drugog. Međutim, sumnja je u svojoj osnovi odnos prema biću druge osobe, a da bi se sumnjalo u nečije biće, ono se mora predstavljati dvojako: i kao dobro i kao zlo. Sumnja je pokušaj da se u dvoličnom drugome pronađe njegovo skriveno, pokvareno Ja koje je različito od onog Ja koje ta osoba nudi drugim ljudima. Sumnjati u tuđu sposobnost znači ne videti drugog onoliko moćnim ili sposobnim koliko on vidi samoga sebe. Sumnja se javlja kao reakcija na diskrepancu između tuđe izjave da je nešto uradio ili da će nešto uraditi i slike koju o,toj osobi ima subjekt sumnje. Sumnjati u tuđu doslednost znači ne videti nekoga ko, inače, može biti ocenjen kao dobar i sposoban, kao osobu koja će istrajati u svojoj nameri. I kod ovog oblika sumnje drugi se ocenjuje kao dvoličan, odnosno kao prevrtljiv. Na primer, drugi može nešto obećati, ali kasnije zaboraviti da to učini ili se može predomisliti. Sumnja može biti zasnovana na prethodnom iskustvu s objektom ili može biti usmerena na osobu koja se prvi put vidi. U oba slučaja subjekt sumnja jer je suočen s objekto-vom inkonzistentnošću: u prvom slučaju on ima saznanje da se objekt u nekim trenucima ponašao kao dobar, a u nekim kao loš (sekventna inkongruentnost), a u drugom slučaju on registruje da objekt istovremeno upućuje međusobno pro-tivrečne signale i da je dobar i da je loš (simultana inkongruentnost). Sumnja može biti i osećanje usmereno ka životinjama ili ka predmetima. Sumnja se u ispravnost ili tačnost Tipično je da osoba reaguje sumnjom i strahom na nešto što je za nju toliko novo da ga ne može ni 337Sumnja generalno označava neprihvaianje istinitosti nečega, a sinonimi su izvedeni iz negacije poverenja ili pouzdanja: neverica, nepoverenje, nepouzdanje, nesigurnost, itd. U drugim jezicima postoje posebne reči koje označavaju posebne vrste sumnjanja, tako, na primer, u engleskom jeziku suspicion je sumnja u dobre nameie, a doubt je sumnja u sposobnost, ispravnost ili doslednost.

385

sa čim uporediti (ksenofobija). Intenzitet osećanja sumnje može varirati od slabe sumnje tipa opreza, do veoma snažnog afekta, kao kod ljubomorne sumnje. U većini slučajeva sumnja se javlja po tipu intuicije, odnosno kao osećanje za koje subjekt nije svestan kako je nastalo. Razlog tome je što većina ljudi nesvesno obrađuje one neverbalne signale koji su stimulus da je drugi inkonzistentan u svom ponašanju, odnosno da iza nesklada u njegovom izražavanju može postojati neka skrivena namera. Bez obzira da li se u drugog sumnja u sadašnjosti, ili je reč o sumnji povezanoj s nekom pretpostavljenom situacijom u budućnosti ili u prošlosti, uvek je pitanje: ,,Ko je, zapravo, drugi i da li bi on to mogao uraditi?” Funkcija sumnje je zaštita jer ona razgraničava istinu od neistine, verovatno od neverovatnog. Subjekt koji sumnja je spreman na mogućnost da se stvari neće odvijati onako kako drugi tvrde da će se odvijati. Time subjekt dobija mogućnost da odustane od plana, da se ukloni iz date situacije, da se zaštiti ili da se pripremi za nepovoljni ishod.

Samouverenje i samosumnja Verovati u sebe, biti samouveren ili samopouzdan znači osećati ono osećanje koje nazivamo samouverenje ili samopouzdanje. Osoba koja veruje u sebe ocenjuje da je dobra, sposobna i istrajna. Kao i poverenje u drugoga i samouverenje je osećanje usmereno u budućnost ili u nepoznato. Samouverena osoba oseća da može ostvariti važan cilj koji je sebi postavila. Zbog toga što ne troši energiju na paralelno bavljenje sobom, a što radi osoba koja sumnja u sebe, samouverena osoba se može fokusirati na ostvarenje cilja, može se potpuno posvetiti ostvarenju cilja i zbog toga ima više snage da postigne cilj. Situacije u kojima se oseća samouverenje nisu banalne situacije ostvarenja onih ciljeva za koje je subjekt potpuno siguran da će ih ostvariti. U pitanju je ostvarenje ciljeva koji su posebni po tome što su teški ili udaljeni, ciljeva koji se približuju granici subjektove moći. Subjekt oseća samouverenje onda kada je u pitanju važan cilj. Osećanje samouverenja spada u samoosećanja i kao osećanje samosumnje ono je usmereno ka sopstvenom biću. Samouverena osoba ima pozitivnu definiciju sebe jer sebe vidi kao dobru, sposobnu i istrajnu. Kao i druga samoosećanja i samouverenje se struktuira intemalizacijom

386

roditeljskog poverenja u dete. Kada roditelji vide dete kao dobro, sposobno i dosledno, i kada mu to komuniciraju, dete razvija isti takav stav prema sebi i postaje sposobno da oseti samouverenje. Drugim recima, kada roditelji pružaju detetu podršku u onim situacijama u kojima dete nije sigurno u svoje moći, to dete će naučiti da kasnije u životu u sličnim situacijama nađe podršku u samome sebi. Da bi samouverenje bilo adekvatno ono mora biti zasnovano na subjektovoj realnoj proceni sebe, svojih moći i svoje izdržljivosti. Ukoliko je slika o sebi naduvana, grandiozna, tada je samouverenje preterano, što subjekt nužno vodi u neuspeh ili u stradanje. Nečije preterano samouverenje drugi doživljavaju kao prepotenciju, aroganciju ili drskost, a stari Grci su ga nazivali hibrus. Samosumnja je takođe odnos prema sopstvenom biću i samoosećajni sklop. Intemalizujući roditeljsku sumnju u sebe dete takođe počinje da sumnja u sebe. Roditelj može sumnjati u detetovu dobrotu, u njegove sposobnosti i u njegovu istrajnost. Kada roditelj sumnja u detetovu dobrotu to znači da ga doživljava kao prikriveno zlo, a to ukazuje na roditeljev odnos mržnje prema detetu. Roditelj dete doživljava kao „malog monstruma”, kao „malog sadistu”, kao „demona” ili „malog fašistu”. Takav roditeljski stav dete ugradi u svoj identitet, i kasnije počinje da sumnja da je u osnovi zlo, da prikriveno u njemu leži neki monstrum ili sadista. U konfliktnim situacijama kada su drugi nezadavoljni detetovim ponašanjem ono sebi „dokazuje” da je pokazalo svoje negativno Ja. Odrasli, s navedenim iskustvom iz detinjstva mogu sumnjati, na primer, da su tokom spavanja izgubili kontrolu nad sobom i u stanju somnabu-lizma počinili neki užasan zločin. Sumnjati u sopstvenu dobrotu znači biti paranoidan prema samome sebi. Nepoz-navati sebe i verovati da se u sebi nosi neko veliko zlo, razlog je za samosumnju u dobrotu, što je patološko osećanje. Za razliku od sumnje u sopstvenu dobrotu, sumnja u sopstvene moći može biti adekvatno osećanje. Kada je osoba suočena s važnim zadatkom koji se približava granicama njenih sposobnosti i njene izdržljivosti, ili ih prevazilazi, ili sumnja u sebe može biti rezultat realne procene i može osobu motivisati da se zaštiti od nepotrebnog rizika. Kada njena slika o sebi umanjeno predstavlja njene stvarne moći, tada je samosumnja preterana i blokira je motivišući je da odustane i od onih zadataka koje bi mogla đa ostvari. Zbog toga se preterana samosumnja u sposobnost i istrajnost standardno ispoljava kod onih koji se osećaju inferiorno.

387

Razvojni aspekti poverenja i sumnje Roditelji su veoma važni kako za razvijanje detetovog osećanja poverenja u ljude, tako i za njegovo osećanje poverenja u sebe. Tokom najranijeg psihičkog razvoja dete počinje da shvata ko su mu roditelji, a zatim da shvata i njihove akcije. Ukoliko roditelji zadovoljavaju detetove telesne i psihičke potrebe i ukoliko to rade u kontinuitetu, tada dete formira pozitivnu sliku o svojim roditeljima i očekuje da će se oni tako ponašati i u budućnosti. Drugim rečima, dete roditelje shvata kao konstantne i dobre objekte. Kada je tokom prve godine života izgrađena takva mentalna predstava o roditeljima u detetovoj psihi i kada je ona stabilna, tada je dete sposobno da oseti osećanje poverenja koje je Erik Erikson nazvao bazično poverenje. Ukoliko roditelji zanemaruju dete i njegove telesne i psihičke potrebe, tada ne samo da dete ne izgrađuje odnos bazičnog poverenja, već je neizbežan slom celokupnog sistema afektivnog vezivanja, ali i apatija i anaklitička depresija deteta. Kada se roditelj ponaša inkonzistentno prema detetu: u velikom neskladu između verbalnih i neverbalnih poruka; daje obećanja koja zaboravlja ili koja poriče; na-izmenično zauzima protivrečne stavove prema detetu; itd., dete je suočeno s inkonzistentnim objektom koji ga zbunjuje i za koji ne zna šta stvarno misii. Dete gubi poverenje u svog roditelja i počinje da sumnja u njegove iskaze i namere. Gubitak bazičnog poverenja prema roditelju je zametak poremećenog odnosa prema ljudima: sumnjičavo dete je nesposobno za intimnost, oprezno, zatvoreno i usamljeno. Drugi način nastanka preterane sumnjičavosti je roditeljski maltretman deteta, kada ono nauči da može očekivati od roditelja samo neprijatnost i „zlo”. Pošto ova vrsta odnosa postaje model za sve kasnije odnose prema ljudima, dete i od njih očekuje lošu nameru, a naročito onda kada mu se oni predstavljaju kao dobri i dobronamemi (Sulliven, 1953). U prvih godinu dana, ukoliko je u pitanju normalan razvoj, detetova predstava o roditelju je pozitivna (bazično poverenje). To je period u kom se detetu pruža bezuslovna ljubav jer ono, jednostavno, nije dovoljno kognitivno zrelo da bi moglo da shvati neki roditeljski zahtev. Kada početkom druge godine počinje uslovljavanje ljubavi i socijalizacija, odnosno kada roditelji frustriraju neke neprihvatljive detetove želje i kada kažnjavaju neka detetova ponašanja, predstava o roditeljima se menja. Kada roditelj pokazuje ljubav onda je on za dete onaj stari dobar

388

roditelj (dobar objekt), a kada ga frustrira ili kažnjava tada je loš ili zao roditelj (loš ili zao objekt). Dete tada ima dve paralelne predstave o istom roditelju što je normalna razvojna faza.338 Međutim, u ovom periodu dete ima ambivalentan odnos prema roditeljima, jer ih doživljava dvostruko: ima poverenja u „dobrog” roditelja, sumnja u „zlog” roditelja. Na primer, dete može sumnjati da će biti ostavljeno, odbačeno, itd. Roditelji su detetu model za sve ostale ljude, tako da se na osnovu poverenja prema roditeljima izgrađuje poverenje prema ostalim ljudima. Ta povezanost se može jasno uočiti onda kada dete ne izgradi bazično poverenje prema roditeljima, jer su oni nepredvidljivi ili prerano doživljeni i kao dobri i kao zli, tako da isti takav odnos dete ima i prema drugim ljudima. Naravno, moguće je da roditelji upućuju dete da se granica bilo kakvog poverenja poklapa s granicom porodice: da ga uče da veruje njima, ali da nikako ne veruje drugim ljudima. Tako nastaje preterana sumnjičavost prema drugima. Tipično je da zabranu poverenja u druge, roditelji izražavaju tako što dete etiketiraju kao „naivno”. S druge strane, dete može biti podsticano da veruje svim ljudima, da sve ljude tretira kao dobre i kao članove svoje porodice. U tom slučaju ono pokazuje preterano poverenje, odnosno odsustvo adekvatne sumnje ili pravu naivnost. Zrelost osećanja poverenja u druge i sumnje u druge nastaje onda kada osoba shvati da u društvu postoje i dobro-namemi i zlonamemi ljudi, i kada nauči da razlikuje, koliko je to moguće, jedne od drugih. Tada će subjekt biti sposoban za adekvatno poverenje i adekvatnu sumnju. Do sada smo razmatrali razvoj detetovog osećanja poverenja i sumnje u roditelje, poverenja i sumnje u druge ljude, ah je veoma važan i razvoj detetovog osećanja poverenja i sumnje u samoga sebe. Jasno je definisan psihološki mehanizam koji čini da se roditeljska uverenja o njihovom detetu pretvore u stvarnost detetove ličnosti. Na osnovu svoje predstave o detetu roditelj će izražavati poverenje u dete i sumnju u dete, čime će definisati detetovu predstavu o njemu samom koju će dete prihvatiti i kasnije potvrđivati u stvarnom životu.339 Kako dete internali338Dete starosti od godinu do treće, Četvrte godine nije u stanju da shvati da ga roditelj koji se ljuti ili koji ga frustrira u stvari voli. Roditelji pomažu detetu da prevaziđe ovo shvatanje tako što svojim izjavama i postupcima dete vode zaključku da ga vole i onda kada mu nešto ne dozvoljavaju i kada ga kažnjavaju, odnosno vode ga zaključku da frustracija i ljutnja mogu biti deo ljubavi. 339Ovaj mehanizam veoma dobro konceptualizuje transakciono-analitička teorija životnog skripta ili životnog scenarija. Bemov učitelj Erik Erikson je pisao: „Ovo je osnova u detetu za njegov osećaj identiteta koji će kasnije sačinjavati osećaj da je ’u redu’, da je neko i da će postati ono što drugi ljudi veruju da će ono postati” (Erikson, 1959, str. 65).

389

zuje roditeljske figure i njihove poruke o detetu, ono će intemalizovati roditeljsko izražavanje poverenja i sumnje u dete, tako da će kasnije biti sposobno da isto takvo poverenje i sumnju usmeri prema samom sebi. Kada roditelji ispravno ocenjuju dete i njegove moći, samouverenje i samosumnja će biti adekvatni. Problemi nastaju kada roditelji iskrivljeno ocenjuju dete: kada ga precenjuju ono će imati preterano samopouzdanje i nedostatak samosumnje, a kada ga pot-cenjuju ono će imati preteranu samosumnju i nedostatak sa-mouverenja.

Adekvatna osećanja poverenja i sumnje Poverenje je adekvatno onda kada je zasnovano na realnoj proceni drugoga kao dobronamemog, sposobnog i dos-lednog. Ova procena se može ticati samo nekog aspekta drugog (parcijalno poverenje) ili drugog kao celokupnog bića (totalno poverenje). Bez parcijalnog poverenja ljudsko društvo ne bi bilo mogućno, a bez totalnog poverenja nema bliskog odnosa. Sumnja je adekvatna kada je reakcija na stvarnu inkon-zistentnost. Sasvim je ispravno sumnjati kada postoje određeni direktni ili diskretni znaci da je tuđe ponašanje ambivalentno, da druga osoba laže, obmanjuje, ima neki skriveni motiv ili kada iznenada pristupi srdačno i prijateljski neko ko je u prošlosti bio neprijateljski raspoložen. Drugi momenat koji sumnju čini adekvatnom jeste određena subjektova distanca prema svojoj sumnji: sumnja se uzima samo kao hipoteza koja će se naknadno potvrditi ili osporiti. Distanca ne znači da subjekt obezvređuje svoju sumnju, već, naprotiv, da je uzima kao značajan, ali hipotetičan podatak o mogućoj stvarnosti. Sposobnost da se sumnja postaje značajan element socijalne inteligencije jer prisiljava subjekt da se identifikuje s objektom kako bi otkrio njegove namere i motive.

Preterano poverenje ili naivnost Niko nije tako dobar psiholog da bi potpuno tačno ocenjivao druge, kao što nije ni vidovit da bi tačno znao šta će se desiti, tako da naknadno uviđanje da je poverenje u neku osobu bilo neadekvatno jeste sasvim normalno ljudsko iskustvo. Problem s preteranim i neadekvatnim poverenjem postoji ukoliko su ovakve situacije suviše česte.

390

Ljudi koji gotovo nikada ne sumnjaju u dobronamer-nost, sposobnost i doslednost drugih označeni su kao naivni. Prava naivna osoba ima defekt osećanja sumnje jer uvek u komunikaciji s drugima polazi od svog životnog aksioma da su svi ljudi dobri i da treba verovati svim ljudima. Zbog toga je naivna osoba spremna da poveruje nekome ko je ranije imao negativan stav prema njoj, a iznenada postao ljubazan i srdačan, da se zaista promenio i da mu se sada može poveriti. Naivna osoba ignoriše sve neverbalne signale koji ukazuju na to da drugi laže ili da ima neki skriveni motiv. Tipično je da naivna osoba i kada posumnja u drugog, to potisne ili priguši jer se oseća krivom što je posumnjala u nekog drugog i optužila ga bez dokaza. Kako je za nju sumnja zabranjeno osećanje, osećati sumnju je razlog za krivicu, samoprezir, stid ili, čak, samomržnju. Naivne osobe su odrasle u porodicama u kojima je postojalo snažno osećanje poverenja između njenih članova, ili je to bila odlika i nešto šire zajednice. Na osnovu ovakvog iskustva osoba je projektovala ideal ljudske dobrote na sve ljude. Zbog toga naivna osoba s poverenjem i dobrona-memošću pristupa strancima i nepoznatima, očekujući da, pošto drugome ništa nije učinila nažao, nema razloga da postane objekt njihovog iskorišćavanja i zloupotrebe. Druge naivne osobe su postale takve zato što su živele s preterano zaštitničkim roditeljima koji su ih čuvali od negativnih as-pekata života i podsticali da psihološki žive u infantilnom svetu u kome su svi dobri ili u kome dobro uvek pobeđuje, zbog čega pogrešno veruju da se dobrim i dobronamemim ljudima ništa loše ne može dogoditi.340

Preterana sumnjičavost ili paranoidnost Osobe koje preterano i neadekvatno sumnjaju u tuđu do-bronamemost su paranoidne, a osobe koje preterano i neadekvatno sumnjaju u tuđe sposobnosti su perfekcionisti.341 Preterana sumnja u tuđu dobrotu uvek ima svoj kontekst: tip ljudi na koje se odnosi. Kada osoba sumnja u sve ljude, tada je kontekst opšti, a osoba najverovatnije polazi od imperativa u svom referentnom okviru: 340Suočeni s raznim životnim problemima koji su rezultat njihove naivnosti, ovakve osobe često reaguju depresivno. Mi smatramo da je u pitanju disfunkcionalna struktura ličnosti organizovana oko naivnosti tako da bi se moglo govoriti o naivnom poremećaju ličnosti. 341Perfekcionista ima nerealno visoke standarde kako nešto treba obaviti, tako da mu većina ljudi izgleda nesposobnim za takve zadatke. Zbog toga on želi da sve radi sam, što ga vodi u izolaciju, nagomilavanje zadataka i neuspešnost.

391

„Nikome ne treba ve-rovati.” Celokupan sistem njenih odnosa s drugim ljudima je poremećen, što vodi u krajnju usamljenost Kada je kontekst nešto uži, osoba sumnja u neku, veću ih manju, grupu ljudi, kao što su osobe suprotnog pola, podređeni, ljudi s tankim usnama, itd. Najuži kontekst je kada osoba fokusira svoju preteranu sumnju na jednu osobu, često na onoga ko joj je veoma blizak i na koga je upućena (supružnik, partner, itd), kao, na primer, kod paranoidne ljubomore. Preterano sumnjičava osoba uvek ima veliku distancu u odnosu na druge, uvek je na oprezu, spremna da se zaštiti, postaje veoma osetljiva na neverbalnu komunikaciju, međusobne odnose i akcije drugih ljudi, u čemu stalno traži neki skriveni motiv i prikrivenu nameru. Sumnjičava osoba postaje ekspert za „čitanje misli”. Karakteristično je da osobe koje preterano sumnjaju gube distancu prema svojim zaključcima o ponašanju drugih osoba, i potpuno se oslanjaju na njih kao da su istiniti. Međutim, sumnjičava osoba je ipak svesna da ne zna šta je prava istina, zbog čega se angažuje u ponašanjima čiji je cilj prikupljanje „dokaza”. To mogu biti razne provokacije, testovi i zamke, insistiranje na iskrenom „priznanju”, uhođenje, itd. Preterana sumnja može biti ego-distona, kada je reč o opsesivnoj ideji, ili ego-sintona, kao kod precenjenih ideja (poremećaji ličnosti) i sumanutih ideja (psihoze). Kod paranoidne ličnosti preterana sumnjičavost je dominantna u njenom” odnosu prema drugim ljudima, prema kojima je na stalnom oprezu, na distanci i spremna na zaštitu. Senzitivna ličnost ima slične mehanizme, s tim što ne reaguje ljutnjom na umišljenu intrigu, već tugom i povlačenjem. Kada je u pitanju psihotična sumnja, sumanuta ideja sumnjičavosti može biti paranoična, kada je sistematizovana i logična, iako nije zasnovana na realnosti, i paranoidna, kada je bizarna, nesistemati-zovana i nelogična. Zbog toga je neadekvatno i preterano osećanje sumnje ono što povezuje razna paranoidna stanja?*2 Kod opsesivne ličnosti i opsesivno-kompulzivne neuroze dominira preterana sumnjičavost u odnosu na samog sebe: subjekt stalno sumnja da li je neke radnje uradio kako treba, pokazujući krajnju nesigurnost i nepoverenje u sebe.

342Sumnja u odnosu na patološki sadržaj - sumnja u sumnju - javlja se na početku i na kraju razvoja sumanutosti, i u ovom poslednjem slučaju predstavlja povoljan prognostički znak.

392

Sumnja u psihoterapiji Iako je međusobno poverenje između klijenta i terapeuta osnov za terapijski odnos, osećanje sumnje u ovom odnosu daleko je češće nego što se pretpostavlja. Pacijent sumnja da mu terapija može pomoći, da je terapeut dovoljno kompetentan ili da koristi odgovarajuće terapijske tehnike. S druge strane, terapeut sumnja da mu pacijent govori istinu (simulacija), odnosno da uveličava (agravacija) ili umanjuje svoje simptome (disimulacija). Ukoliko se prihvati da svako ima svoje Nesvesno, onda iz toga sledi da niko, po definiciji nesvesnog, ne može znati šta je u njegovom nesvesnom, a samim tim i da se može angažovati u nesvesnim iskrivljenjima stvarnosti. Zbog toga terapeut ne uzima zdravo za gotovo sve ono što sazna od pacijenta. Ovaj problem naročito postaje izražen kada se radi terapija para ili porodična terapija u kojoj svako od učesnika nastoji da uveri terapeuta u svoju definiciju stvarnosti. Sumnjičav, ili tzv. težak pacijent, „težak” je iz više razloga: teško govori o svojoj intimi; nastoji da kontroliše terapijski odnos; u terapeutovim porukama traži skrivenu nameru ili smisao i često ih sasvim pogrešno razume; itd. Zbog toga u psihoterapijskom radu problem poverenja ima prednost u odnosu na ono zbog čega se osoba javila na tretman. Terapeut koji se postavlja otvoreno dobronamemo želeći da što pre pomogne pacijentu i tražeći da mu klijent brzo otkrije svoju intimu, često samo pojačava pacijentovo osećanje sumnje.343

343Većina terapeuta smatra da je sumnjičavost samo pacijentova adaptivna reakcija na ranija loša iskustva s ljudima, tako da smatraju da je pacijentu potrebno dozvoliti da sumnja i da ne veruje. Jedni traže od pacijenta da se „otvori” samo onoliko koliko se oseća sigurnim, drugi traže da svoju sumnju izrazi direktno uvek kada se pojavi, a treći mu „naređuju” da sumnja. Svi ovi postupci, koje bismo mogli nazvati uvažavanje sumnje, kod većine pacijenata imaju paradoksalni efekat jer smanjuju osećanje sumnje. Nekada je dobro direktno i oštrije konfrontirati pacijenta zbog njegove sumnjičavosti jer direktan i otvoren „konflikt” smanjuje njihovu sumnju.

393

STID Definicija: Stid je vrsta straha koju subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da je nekim svojim postupkom doprineo da neka značajna osoba o njemu misli negativno. Subjekt se stidi kad učini nešto što odstupa od predstave kakvu bi on želeo da značajni drugi imaju o njemu.

Struktura stida Stid ili sram je socijalno, ili, bolje rečeno, javno osećanje, što znači da je za stid potreban neko drugi kao svedok. Što je subjektu važnije da drugi ima pozitivnu sliku o njemu, što drugog više doživljava kao pozitivni autoritet, što je veća želja da se bude prihvaćen od drugog, to je intenzivnije osećanje stida. Svedok može postojati u stvarnosti kao realna osoba, ili može biti prisutan mentalno (na primer: „Šta bi tata pomislio da me vidi sada”). Svrha stida je emocionalno i motivaciono potkrepljenje socijalizacije. Neprijatnost koju oseća osoba koja se stidi poslužiće budućem izbegavanju ponašanja ili situacija s kojim je neprijatnost (stid) povezana. Time se ličnost struk-turiše u pravcu koji je socijalno prihvatljiv. U tom smislu, osećanje stida je tokom individualnog razvoja veoma korisno (ukoliko se radi o adekvatnom stidu), te se stoga ne možemo složiti s nekim autorima koji stid a priori shvataju negativnim osećanjem.344 Osećanje stida je uvek vezano za Ja subjekta, za totalitet njegovog bića i po svojoj prirodi je samoosećanje. Stid je samoosećanje čak i kada se oseća u vezi s nekom drugom osobom (član porodice ili partner) jer se drugi obuhvata ego granicom. Subjekt ocenjuje da će drugi o njemu imati negativno mišljenje zbog toga što je povezan s osobom koja se ponaša neadekvatno. Tako postaje mogućno „stideti se za drugog”, „stideti se zbog drugog” i „biti osramoćen od drugog.” Na primer, otac koji je profesionalni pedagog osramoćen je time što je njegov sin uhvaćen u 344Lowen (1970) smatra da: „Osećanje stida, kao i krivice ima dezintegrišući efekat na ličnost Ono razara čovekovo dostojanstvo i podriva njegov doživljaj sebe” (str. 163), tako da na osnovu ove, po nama pogrešne premise, jer ne razlikuje adekvatni od neadekvatnog stida, zaključuje; „Moramo iz vaspitanja eliminisati osećanje stida” (str. 167). Slično, za Janova je stid „pseudoosećanje” koje nastaje tako što: nestvarno Ja, upivši u sebe vrednosti roditelja (i kasnije društva),razara stvarno Ja” (Janov, 1970, str. 81).

394

krađi jer ocenjuje da će time drugi imati negativno mišljenje o njegovim profesionalnim sposobnostima. Nekada je sram toliko snažan da se interesi subjekta (pojedinca ili porodice) stavljaju iznad interesa samog prekršioca.

Bihejvioralni obrasci Najvidljiviji znak stida je crvenilo koje zahvata obraze, lice, a u nekim slučajevima i vrat i prsa. Osoba koja se stidi pokušava da se sakrije izbegavanjem gledanja u oči, gleda u zemlju, obara glavu, okreće se od posmatrača, pokriva se nečim ili se sakriva iza nečega. Tipičan gest je pokrivanje lica rukama. Kada stid postane veoma intenzivan, osoba beži iz situacije. Takođe se javlja i plač. Svoju želju da pobegne i da se sakrije osoba izražava rečima: „Došlo mi je u zemlju da propadnem”, „Zemljo, otvori se”, itd. U nekim situacijama osoba može postati nasilna prema svedoku svoje neadekvatno sti, što se retko može manifes-tovati i ubistvom (uklanjanje svedoka). Destruktivnost se može okrenuti i prema samome sebi, kada postiđena osoba može izvršiti samoubistvo. Kada se osoba stidi ponašanja nekog drugog s kojim je u odnosu, tada ili napušta situaciju, pa, Čak, i odnos, ili prisutnim svedocima pokazuje da se distancira od drugog time Što ga osuđuje.

Stid kao transakcija Socijalno izražen stid je poruka drugom da osoba sebe doživljava kao socijalno neadekvatnu. U tom smislu, stid poziva drugog na razuveravanje da to nije tako i na pokazivanje znakova prihvatanja. Dete koje se stidi pred nepoznatim poziva nepoznatog da mu znacima uzvrati da ga prihvata. U kulturnom smislu, izražavanje stida je javna manifestacija subjektovog prihvatanja određene socijalne norme. Takav stid može biti ritualizovan, jer ima pozitivnu socijalnu konotaciju. Stidljiva devojka pokazuje da je dobro vaspitana, poštena, čedna i vema.345

Kulturni i idiosinkratski stid Kako se stid oseća u onim javnim situacijama u kojima subjekt pro-

395

cenjuje da je bio („ispao”) neadekvatan, uvek su u pitanju subjektovi unutrašnji kriterijumi na osnovu kojih procenjuje da li je adekvatan ili neadekvatan. Ove kriteri-jume možemo podeliti u dve klase. U prvu klasu spadaju kriterijumi koji su socijalno određeni, a koji bi se mogli odrediti kao skup sociokulturnih zabrana koje u svakom društvu đefinišu i suzbijaju društveno neprihvatljiva ponašanja. Usvajanjem ovih kriterijuma subjekt se socijalizuje i postaje društveno biće. Osećanje stida koje se javi kada subjekt procenjuje da je prekršio kulturnu zabranu nazivamo kulturalni stid. Kulturalni stid se oseća kada je, na primer, osoba zatečena kako urinira, defecira, ili masturbira. Ellis (1900) je doveo u vezu stid s funkcijama izlučivanja i s funkcijama unošenja u organizam.346 Za razumevanje kulturnog stida bitan je mit o Adamu i Evi koji su jeli plodove s drveta saznanja, što ih je privelo saznanju i shvatanju svoje nagosti te su polne organe prekrili smokvinim lišćem.347 Stid je, prema tome, posledica kršenja zabrane (pragreha).348 U drugu klasu spadaju oni kriterijumi koji nisu socijalno određeni, nego ih je subjekt sam sebi postavio u želji da bude što prihvatljiviji za druge ljude. Kada se subjektu čini da su drugi ljudi svesni da on ne zadovoljava sebi postavljene kriterijume, tada oseća atipičan ili idiosinkratski stid. To su situacije u kojima subjekt veruje da je pred drugima „ispao” glup, ružan, neobrazovan, primitivan, itd. Dok se kulturni stid manifestuje u situacijama u kojima subjekt krši neku zabranu, idiosinkratski stid se javlja u situacijama u kojima subjekt nije pokazao da je ostvario neki visoki ili idealni standard. Moglo bi se reći da je kulturni stid vezan za moralne norme, a idiosinkratski za estetske i druge, idealne, norme. Idiosinkratski stid je vrsta stida za koju Piers i Singer (1953) tvrde da je emocionalna reakcija na nemogućnost da se živi u skladu sa sopstvenim ego idealom. Stid je specifična vrsta straha, jer se subjekt koji se pos-tideo, boji dalje reakcije druge osobe za koju smatra đa je svedok njegove neadekvatnos-

345Neki vide u rumenilu koje devojke i žene upotrebljavaju prilikom šminkanja, imitaciju stida i simboličku potvrdu njihove smemosti. Rumenilo može imati i konotaciju zdravlja i jedrosti. 346Ellis je smatrao da izlučivanje izaziva osećaj gađenja kod drugog, tako da stid motiviše osobu da ove funkcije obavlja privatno kako bi sprečila da se drugi gade njenog ponašanja ili nje kao osobe, odnosno kako bi sprečila da postane objekt prezira i odbacivanja. 347Ovaj mit se odražava u samim nazivima polnih organa: ženski polni organ (vulva) je stidnica, a dlake oko polnih organa stidne dlake. 348Zabrane variraju od kulture do kulture, tako da u nekim plemenima ne postoji zabrana pokazivanja polnih organa ili seksualnog čina. Sadržaji zabrane se mogu ticati laganja, krade, itd. Bez obzira na sadržaj zabrane one moraju postojati u organizovanom sistemu kakav je ljudsko društvo. Zbog toga je Adler (1926) u vezi sa stidom istakao: „Bez toga afekta ljudsko društvo bi bilo ne-mogućno” (str. 212).

396

ti. Bez obzira da ii je drugi nem ili ga ismeva, subjekt fantazira da će svedok razglasiti saznanje o sramnom događaju, tako da će svi, uključujući i osobe koje su subjektu najvažnije, saznati za sramni postupak i za to kakav subjekt, u stvari, jeste. Zbog toga možemo reći da je u korenu stida upravo strah od odbacivanja.349 U psihičkom mehanizmu koji učestvuje u emociji stida učestvuje projekcija. Da li će se subjekt postideti ili ne, ne zavisi od stvarnog mišljenja i reakcije drugog, nego od toga šta subjekt misli da drugi misli o njemu. Drugim recima, subjekt sopstvene kriterijume ađekvatnosti projektuje na drugog, a onda, pripisujući ih drugom, reaguje kao da su oni stvarni kriterijumi drugog.350 Kod nekih osoba koje se preterano stide nalazimo mehanizam stalnog kritičkog sa-moposmatranja. Osoba kao da se podeli na učesnika koji obavlja određenu radnju i na kritičkog gledaoca koji ko-mentariŠe učesnikovu neadekvatnost. Sadržaji koji se pro-jektuju na drugog i sadržaji komentara tokom samoposma-tranja dolaze iz iste psihičke strukture (ego ideal, super ego i „kritički roditelj”).

Adekvatan stid Odrasloj osobi je važno šta drugi ljudi, a naročito oni ljudi koje ona ceni - autoriteti - misle o njoj. U pitanju je želja da se bude cenjen, a ne potreba. To znači da će u situaciji u kojoj osoba nije prihvaćena od autoriteta njoj biti neprijatno (osećanje neprihvaćenosti), ali da će i dalje nastaviti da sebe ceni. Za razliku od deteta koje ne razlikuje prihvaćenost i ličnu vrednost, odrasla autonomna osoba zna za ovu razliku i zbog toga neprihvaćenost jeste neprijatna, ali nije katastrofa. Pitanje koje možemo postaviti sastoji se u tome da li odrasla osoba, koja nesumnjivo ceni sebe, može osetiti osećanje stida, odnosno da li postoji odrasli stid. Za razliku od nekih autora, mi smatramo da je odrasli stid psihološka realnost. Dokaz za tu našu tvrdnju nije samo to što možemo zamisliti brojne situacije u kojima će odrasla osoba osetiti stid, već i u kvalitativnoj razlici infantilnog i odraslog stida. Kod infantilnog stida osoba je 349Frojd (Freud, 1896) je stid takođe definisao kao vrstu straha, i to straha da se bude ismejan. Međutim, ismejavanje je samo jedna od nekoliko mogućih manifestacija odbacivanja tako da se u osnovi radi o strahu od tuđeg gađenja i ođ tuđeg prezira. 350Lind (Lynd, 1958) u tome vidi „gledanje sebe očima drugog” i smatra da je to važan momenat u definisanju identiteta (socijalnog selfa). Međutim, to se može primeniti samo na adekvatni stid u kome nema projekcije i kad drugi zahteva od subjekta da se stidi. U ostalim slučajevima radi se o „gledanju sebe sopstvenim očima iz pozicije drugog”, a to je sasvim različita situacija.

397

uverena da ona ne vredi. Njena pomisao je: „Drugi je otkrio ko sam ja u stvari.” Kod odraslog stida osoba ne dovodi u pitanje sopstvenu vrednost već sliku o sebi u očima drugih. Ona pomišlja: „Dao sam razlog da drugi misli o meni ono što ja nisam.” Za razliku od deteta, odrasla osoba se ne plaši odbacivanja od drugih, manje joj je važno što je nekome dala razloga da pogrešno negativno misli o njoj. Stid je adekvatan ukoliko osoba učini nešto zbog čega zaista ima razloga da se stidi, i ukoliko se izražava na razumljiv i socijalno prihvatljiv način. Kao što smo već istakli snažna neprijatnost stida motiviše osobu da se u budućnosti kloni ponašanja i situacija u kojima je osetila stid. Kako se, kod kulturnog stida, radi o društvenim kriteri-jumima koji u savremenom svetu nisu opšteprihvaćeni i koji su podložni preispitivanju i menjanju, teško je odrediti da li je stid adekvatan ili neadekvatan. Ovaj problem je naročito izražen u određivanju adekvatnosti idiosinkratskog stida, jer je nekad teško reći da li je nečiji nos zaista takav da bi on trebalo da se stidi ili da se ne stidi.

Preterani stid Kada osoba hronično reaguje neadekvatnim osećanjem stida onda to postaje crta njene ličnosti koja se naziva stidljivost. Pošto stidljiva osoba oseća stid u socijalnim situacijama, ona pokušava da organizuje svoj život tako što će maksimalno izbegavati socijalne situacije, ili što će u javnim situacijama izbegavati da skrene pažnju na sebe (obrazac pasivne uključenosti). Ovakvi manevri mogu znatno redukovati životni, profesionalni i socijalni prostor osobe, i onemogućiti je u zadovoljenju njenih želja i ostvarenju njenih potencijala. Kod osoba koje eskaliraju stid suočeni smo s mehanizmom koji spiralno pojačava osećanje stida: osoba koja se stidi postaje svesna da je drugi primetio njen stid, zbog čega počinje da se stidi što se stidi (stid od stida). U tom slučaju stid se javlja i kao emocija i kao metaemocija -meta-stid.351 U većini slučajeva u kojima osobe reaguju preteranim stidom osnovni problem nije u stidu, već u prikrivenom osećanju samoprezira i inferiornosti. Reč je o osećanju inferiornosti koje se manifestuje stidom. 351Druge kombinacije u sklopu emocija-metaemocija su strah od stida, kada se osoba boji da bi se mogla postideti u nekoj situaciji, zbog čega se plaši i izbegava datu situaciju, i stid od straha, kada se osoba postidi kada pokaže strah u situaciji za koju smatra da je to neprihvatljivo.

398

Kako je stidljivost crta ličnosti ili karakterna osobina, ona nas upućuje na strukturu ličnosti. Kod preterano stidljivih ljudi postoje dve tipične strukture. Kod prvog tipa strukture ličnosti osoba se oseća beznadežno bezvredno tako da izbegava socijalne situacije ili ih posmatra sa sigurne udaljenosti. Kod drugog tipa postoji dvoslojna struktura ličnosti: bazično jezgro ličnosti u kom se ona oseća inferiorno i površni deo ličnosti koji osobi treba da donese osećanje vrednosti ili superiornosti. Dakle, osoba pokušava da svoju inferiornost kompenzuje izgradnjom Persone koja će druge uveriti da ona vredi i da može biti poštovana i voljena. Osoba se organizuje u vezi s dva Ja: inferiorno Ja kojeg se osoba stidi, a koje doživljava kao stvarno Ja i superiorno Ja koje osoba nudi drugima, a koje sama doživljava kao površno i lažno Ja. Zbog toga ovakva osoba, i onda kada je sve u redu, ima utisak da je folirant, a stidi se kada ima utisak da su drugi shvatili da se ona samo pretvara i da su je raskrinkali kao inferiorno biće.

Defekt stida Osobe koje ne osećaju stid u situacijama u kojima se to od njih očekuje, pokazuju da tokom svog detinjstva nisu intemalizovale socijalne norme kojima se definiše prihvatljivost i neprihvatljivost određenih postupaka, tako da je izostanak kulturnog stida sasvim razumljiv. 352

Razvoj osećanja stida Prva manifestacija stida javlja se u kontaktu s nepoznatom osobom. To su situacije u kojima se dete boji da ga nepoznati neće prihvatiti (strah od neprihvatanja). Zbog toga dete okreće glavu od nepoznatog, odlazi do roditelja (za kojeg zna da ga prihvata i voli) i skriva se od pogleda stranca. Ovaj stid prestaje kada se dete navikne na stranca i kada dobije dovoljno signala da je prihvaćeno i da se sviđa nepoznatom. Prema tome, stid dolazi u onom trenutku razvoja kada dete pokazuje želju da bude prihvaćeno od drugog, ali i kada shvata da bi moglo biti neprihvaćeno (odbačeno). Dete nema apriorni osećaj da vredi samo po sebi. Ono predstavu 352U narodu se koristi izraz bez-obrazan za osobu koja ne pokazuje stid kada krši neku socijalnu normu. Etimologija ove reči ukazuje da ovakva osoba nema obraza, odnosno da njeni obrazi ne pocrvene onda kada se to očekuje.

399

o sopstvenoj vrednosti formira u relaciji s drugima, a prvenstveno s roditeljima. Dete će shvatiti da vredi ukoliko mu drugi pokazuju da vredi. Detetovo shvatanje je jednostavno: ono potpuno preklapa pojmove biti prihvaćen (biti voljen) i biti vredan. Izvedena logika je „Ako me prihvataju, ja vredim” i „Ako me ne prihvataju, ja ne vredim.”353 I zaista u detetovom intimnom svetu kao da se svi ponašaju po navedenom pravilu. Zbog toga dete suočeno s nepoznatom osobom to shvata kao da je na nekom testu i pažljivo prati kako ga ocenjuje nepoznati, odnosno da li je prihvaćeno ili nije. Svaki znak neprihvatanja ili neuobičajeni znak prihvatanja dete koristi da zaključi da nije prihvaćeno, odnosno da ne vredi. Osećanje stida koje je zasnovano na opisanoj logici nazivamo infantilni stid. Opisana situacija se odnosi na prilično neodređeno osećanje stida, ali kada dete usvoji kriterijume kojima se đe-finiše šta jeste, a šta nije socijalno prihvatljivo, stid postaje specifičniji. U specifični stid spada detetova želja da ima pokrivene polne organe na javnom mestu ili pred nepoznatim osobama. Kriterijumi (zabrane) kojima se određuje kulturni stid zavise ne toliko od opšteg društvenog kodeksa, koliko od normi koje su karakteristične za datu porodicu. Neki roditelji detetu prete odbacivanjem ukoliko ne odustane od neprihvatljivih ponašanja. Kažnjavanje prate poruke: „Sram te bilo”, „Kako te nije sramota” i si. Ovaj način vaspitavanja je veoma delotvoran u kratkoročnom smislu, ali on detetu ne pomaže da diferencira sebe od svog ponašanja i da pređe u napredniji razvojni stadijum u kojem osećanje krivice zamenjuje osećanje srama. Detetove kognitivne strukture nisu dovoljno razvijene tako da će ono samo, bez roditeljskog prenaglašavanja, frustraciju i kaznu doživeti kao dokaz da nije vredno biće. Na bazi detetovog straha da više neće biti voljeno, da će biti napušteno (separacioni strah), uspostavljaju se i intemalizuju kriterijumi za osećanje stida.354 Strukturisanje idiosinkratskog stida se završava u pubertetu i adolescenciji, kada osoba definiše idealne standarde koje bi želela da zadovolji kako bi bila prihvaćena od vršnjaka, a naročito od vršnjaka suprotnog 353Dete kasnije mora da nauči da razdvoji ova dva pojma i da shvati da to koliko neko vredi kao ličnost nije direktno povezano s prihvaćenošću. U svetu odraslih moguće je jako vredeti i biti vrlo neprihvaćen. 354Erikson (1951) je smatrao da je osećanje stida povezano s „učenjem higijene”, odnosno s navikavanjem deteta da kontroliše svoja creva i bešiku. Kada roditelji prerano insistiraju na ovoj kontroli (početak druge godine) ili kada to rade na neadekvatan način, dete razvija, prema Eriksonu, preranu savesnost, koja je odgovorna za preterani stid i smanjenje detetove autonomije.

400

pola. Prevazi-laženje idiosinkratskog stida se može tumačiti kao proces u kome subjekt odustaje od idealnih standarda i prihvata samog sebe, onakvog kakav jeste. Samoprihvatanje je karakteristika odrasle, autonomne i integrisane ličnosti.

Stid i krivica I stid i krivica se osećaju kada subjekt uradi nešto neadekvatno. Međutim, između ova dva osećanja postoji velika i bitna razlika. Stid je osećanje neadekvatnosti sop-stvenog bića, dok je krivica osećanje neadekvatnosti sop-stvenog ponašanja. Zbog toga je stid povezan s povlačenjem, bežanjem i budućim izbegavanjem situacije, dok je krivica povezana s učenjem, promenom ponašanja u sadašnjosti i budućnosti, odnosno s izvinjenjem i popravljanjem štete. Dok osoba koja se stidi samo potvrdi svoju neadekvatnost, osoba koja se oseća krivom ima mogućnost da nauči kako će ispraviti grešku i kako će se ponašati u budućnosti. Razvojno gledano stid je ranije i primitivnije osećanje od osećanja krivice. Dok se stid javlja u periodu od 15 meseci do 3 godine, krivica se pojavljuje od 3 do 5 godine. Za isti postupak kojeg se dete stidelo na uzrastu od 2 godine ono će na uzrastu od 4 godine osećati krivicu. Drugim recima, tokom normalnog razvoja osećanje krivice zamenjuje osećanje srama. Razlog tome je što dete do 3 godine nije u stanju da razlikuje sebe od svog ponašanja, tako da roditeljsku zamerku usmerenu na ponašanje doživljava kao zamerku njemu kao biću, zbog čega reaguje stidom.355 Tek kada dete shvati da postoji razlika između njega kao osobe i nekih njegovih postupaka, postaje sposobno da oseti pravo (odraslo) osećanje krivice. Dok dete koje se stidi razmišlja: „Drugi zna da ja ne vredim jer sam se tako ponašao”, dete koje oseća krivicu razmišlja: ,Ja sam biće koje vredi, a koje se ponašalo na način koji je loš.” Osoba koja se stidi teško uči jer samo iznova dokazuje da je loša izbegavajući situacije, dok osoba koja oseća krivicu lako i brzo uči jer je krivica odnos prema ponašanju, odnosno osećanje koje snažno motiviše na promenu ponašanja u sadašnjosti i budućnosti. Dodatna razlika između osećanja stida i osećanja krivice je u tome što je za stid potreban svedok, autoritet koji je stvarno ili mentalno prisu355Dete u stvari reaguje infantilnom krivicom koja je mešavina osećanja odbačenosti, nevrednosti, stida i krivice.

401

tan, a koji se doživljava kao neko drugi, dok je osećanje krivice relacija samog sebe prema sopstvenom postupku. Dok su kod osećanja stida vrednosni standardi delimično intemalizovani, kod osećanja krivice oni su potpuno intemalizovani i prihvaćeni jer se subjekt s njima poistovetio (identifikovao) tako da moralnu instancu doživljava kao svoje Ja.

Stid i inferiornost Sličnost stida i osećanja inferiornosti ili bezvrednosti je očigledna: oba osećanja su manifestacija negativne procene sopstvenog bića. Međutim, postoje i bitne razlike. Ne samo da je stid osećanje koje je đeo detetovog normalnog emocionalnog razvoja, već postoji i adekvatan odrasli stid, dok je osećanje lične nevrednosti patološko osećanje, kako kod dece, tako i kod odraslih. Dok kod stida osećanje sopstvene nea-dekvatnosti nije intemalizovano već je fiksirano za spoljašnji autoritet za koji subjekt veruje da ga procenjuje negativno, osećanje inferiornosti je povezano s introjektovanim prezi-rućim autoritetom koji je stalni „stanar” njegovog mentalnog aparata. Zbog toga se stid oseća samo u situacijama u kojima se suočava s autoritetom za koji veruje da ga negativno ocenjuje, dok se inferiornost može osećati uvek, bez obzira na situaciju i na prisustvo spoljašnjeg autoriteta. Tokom detetovog razvoja stid prethodi osećanju samo-prezira i inferiornosti. Možemo reći da je stid jedno od prvih osećanja (pored neprihvaćenosti, odbačenosti, infantilne frustracije i infantilne krivice) koje se javlja kao dete-tova procena da ono kao biće nije vredno. Ukoliko roditelji neadekvatno vaspitavaju dete pri čemu ono veruje da je nevoljeno i prezreno, utoliko ono postaje sposobno da razvije osećanja samoprezira i inferiornosti. U slučaju takvog patološkog razvoja, dete, na osnovu osećanja neadekvatnog i preteranog stida, razvija osećanje inferiornosti. S druge strane, kada osoba poseduje mentalne strukture potrebne za osećanje samoprezira i inferiornosti, ona će, verovatno, imati hronični problem neadekvatnog stida. Zbog toga neki autori pogrešno redukuju samoprezir i inferiornost na osećanje stida.356 Kod osoba s problemom samoprezira i inferiornosti samoprezir projektuje se na druge te takva

356Tu vrstu stida Bredšou naziva toksični stid. „Ono što sam otkrio je da stid koji je jedno zdravo ljudsko osećanje moie biti pretvoren u stid koji je stanje bića. Kao stanje bića stid preuzima nečiji celokupni identitet. Imati stid za identitet znači verovati da je sopstveno biće pogrešno, da je osoba defektna kao ljudsko biće. Kada se stid pretvori u identitet, on postaje toksičan i dehu-manizujući” (Bradshavv, 1988, str. VII). Očigledno je u pitanju osećanje inferiornosti.

402

osoba počinje da misli da drugi misle o njoj veoma negativno zbog čega počinje da se stidi. Međutim, jasno je da je inferiornost uzrok, a stid posledica. Sram zasnovan na osećanju inferiornosti možemo prepoznati po tome što osoba reaguje stidom u situacijama u kojima je pohvaljena ili doživljena kao važna, jer ocenjuje da su pohvala i čast nezasluženi.

Stid i ponos Ponos je osećanje koje subjekt oseća kada procenjuje da neka njegova osobina ili akcija izaziva odobravanje značajnog drugog ili socijalne sredine. Iako je kao i stid infantilno osećanje, i ponos može biti sasvim adekvatno i korisno osećanje, a naročito tokom razvojnog perioda.357 Što je veća želja da se od drugih bude prihvaćen i da se ostvari određeni društveni status, to je, kao i kod stida, intenzivniji osećaj ponosa. Reč je, prema tome, o dva infantilna osećanja koja su mogućna zbog postojanja idealnog ja: želja da se bude prihvaćen, i strah da se bude odbačen. U nekim kulturama se socijalno prihvatanje, a time želja da se to ostvari i strah da se to neće ostvariti, uspostavlja kao dominantna vrednost i kao merilo ličnog i porodičnog postignuća u društvenoj hijerarhiji. U takvim društvima pojedinac ne nastupa u svoje ime, već u ime svoje porodice. Neki uspeh pojedinca je razlog za ponos njegove zajednice, a neki prekršaj je razlog za kolektivni stid. Kada nije u pitanju samo porodični, već kulturni mehanizam, tada celokupna zajednica ocenjuje da sramni postupak nije samo prekršaj pojedinca, već se pripisuje njegovoj porodici koja se smatra odgovornom za taj čin.358

Stid i psihopatologija Psihopatološke kategorije možemo podeliti u dve grupe u zavisnosti od toga da li je reč o preteranom ili neadekvatnom stidu, ili o nedostaku stida u onim situacijama u kojima bi bio adekvatan. Često je stid predmet intervencije iako nije činilac u samom poremećaju jer se ljudi stide svog poremećaja ili, čak, telesne bolesti. Tada se stid javlja kao metaproblem koji je potrebno obuhvatiti psihoterapijskim tretmanom.359

357Iako u svojim razmišljanjima prati Homajevu (Homey, 1950) koja je pisala o neurotičnom i lažnom ponosu, Janov (1970) je isključiv: za njega je svaki ponos „neosećanje”, odnosno: „„.nestvarno Ja koje je uspelo” (str. 82). 358Sociolozi takva društva (subkultura evropske aristokratije i tradicionalno japansko društvo) označavaju kao kulture stida, za razliku od kultura krivice (judeo-hrišćanska civilizacija).

403

Većina neurotičnih poremećaja u čijoj osnovi leži osećanje stida, konvencionalno se svrstavaju u fobije iako po svojoj strukturi spadaju u opsesivne neuroze. Tipičan primer je socijalna fobija za koju je karakteristično da subjekt izbegava javne nastupe u kojima bi bio izložen proceni drugih. Ti ljudi fantaziraju da bi tokom javnog nastupa drugima postalo očigledno koliko je subjekt neadekvatan (glup, neobrazovan, nekompetentan, itd.) usled čega bi stvorili negativnu sliku o subjektu, i eventualno ga ismejali. Kada subjekt, iz nekog razloga, mora javno da nastupi, on pokazuje sve znake stida (crvenjenje, zbunjivanje, podrhtavanje, itd.). Zbog toga on, pre takvih situacija, ima tremu koja se naziva i strah od crvenjenja (eritrofobija). Socijalna fobija je dobila takvo ime zbog toga što subjekt izbegava javne nastupe. Međutim, struktura „socijalne fobije” je struktura opsesivne neuroze: subjekt se ne boji drugih, nego se boji da bi lično mogao nešto neadekvatno da učini, što bi samo izazvalo neželjenu reakciju drugih.360 U ovom poremećaju osnovni problem nije u osećanju stida, već u emocionalnom sklopu samoprezir-inferiomost. Slično je s pacijentima kojima se nekada postavlja dijagnoza agorafobije, kod kojih je reč o strahu od opse-sivnog impulsa i koje treba takođe ubrojati u opsesivnu neurozu. Oni se boje da bi na javnom mestu mogli da podlegnu nekontrolisanom impulsu i urade nekakvu neadekvatnu radnju: da pokažu polne organe, da nekoga udare, da počnu da psuju, itd. Dismorfofobija je još jedan entitet koji se svrstava u fobije, a u kome predominira osećanje stida. Ovaj poremećaj se javlja u adolescenciji kada subjekt smatra da nešto nije u redu s njegovim izgledom (krive noge, veliki nos, klempave uši, ružni prsti, debljina, mršavost, itd.) zbog čega počinje da se stidi svog izgleda. Stid zbog izgleda je u većini slučajeva neadekvatan, jer nije problem u izgledu dela tela, nego u preterano visokim kriterijumima lepote. Svejedno, veliki procenat ovakvih osoba se ne obraća psihoterapeutu, nego estetskom hirurgu. Na ovim osnovama može se pojaviti anoreksija s ili bez bulimije. Stid je dominantno osećanje koje se krije iza različitih seksualnih disfunkcija i seksualnih devijacija. Takođe, jasno je da pojedinici postaju alkoholičari jer im upravo alkohol pomaže da se oslobode inhibicija i da se ne stide. 359Ovakvi pojedinačni stavovi su samo manifestacija društvenih predrasuda koje, na različite načine, povezuju mentalni poremećaj i neadekvatnost bića (loša genetika, božja kazna, slaba ličnost, nedovoljna inteligencija, itd.), tako da je potrebno intervenisati edukacijom same zajednice. 360U našoj sistematizaciji ovaj poremećaj ubrajamo u opsesivno-fobičnu neurozu.

404

Ukoliko je osoba s jakim moralnim skrupulama uhvaćena pri nekom delu koje odstupa od njenog sistema vrednosti, ona to može doživeti kao katastrofu i svoju socijalnu smrt, a što može biti razlog da izvrši samoubistvo (samoubistvo osramoćenih). Stide se i ličnosti koje su organizovane oko osećanja samoprezira i inferiornosti kao što je to slučaj s izbegava-jućim poremećajem ličnosti. Iako se ovaj poremećaj ličnosti često naziva inhibirani ili anksiozni, on potpuno zaslužuje da se nazove „stidljivi poremećaj ličnosti”. Opsesivno-kom-pulzivne ličnosti takođe reaguju preteranim stidom u svakoj prilici u kojoj posumnjaju da su učinile nešto neadekvatno, jer poseduju strukture samoprezira i inferiornosti i jer ne prave razliku između sebe i svojih postupaka. U situacijama u kojima je narušena njihova predstava o sebi narcisoidne ličnosti često reaguju besom (narcistički bes) u čijoj se pozadini nalazi osećanje stida. Bestidnost je posledica slabe ili nedovoljne socijalizacije, javlja se u sklopu opšteg poremećaja celokupne ličnosti (antisocijalna ličnost) ili u nekim ograničenim poljima, kao što je perverzno seksualno ponašanje. Ekshibicionizam se sastoji u pokazivanju polnih organa na javnom mestu pred nepoznatim ljudima, što ukazuje na nedostatak kulturnog stida.

Psihoterapijske intervencije Dijagnostički je veoma važno utvrditi da li je u pitanju problem stida ili je stid samo manifestacija dubljeg problema osećanja inferiornosti. Kada se otkrije pacijentova unutrašnja logika koja „proizvodi” manifestaciju stida, tada je obično potrebno imenovati osećanje, ukazati na njegove mehanizme i kriterijume na osnovu kojih se javlja. Preispitivanje vrednosti na osnovu kojih osoba ocenjuje svoju ne-adekvatnost i adekvatnost je ključna tema. Tipično je da stidljiva osoba mora da se deidentifikuje od svog ponašanja, odnosno da nauči razliku između svog bića i svog ponašanja, kao i da nauči razliku između biti vredan i biti prihvaćen. Kada osoba shvati šta je pogrešno, a šta ispravno, tek tada se može primeniti neka od, za sram, specifičnih tehnika. Paradoksalna intencija je intervencija koja dolazi iz Franklove Logoterapije i sastoji se u tome da se osoba namemo stidi, da pokaže drugima koliko mnogo ona može da se stidi. Prema našem iskustvu ova tehnika je veoma dobra za one primere u kojima postoji stid od stida

405

(meta-stid) jer osobe prestaju da se stide zato što se stide. Često ostaje nerazrešen problem bazičnog stida. Tehnike napadanja srama dolaze iz Elisove Racio-nalno-emotivnobihejvioralne terapije i sastoje se u domaćim zadacima koji se propisuju pacijentu, a u kojima on treba da uradi nešto čega se stideo. Na primer, osoba treba da obuje čarape u različitim nijansama i da izađe na ulicu; da uđe u nekoliko radnji i da ne kupi ništa; da žena izađe nenašminkana do prodavnice. Smisao ovih zadataka je dvojak: ili će osoba shvatiti da na njenu „neadekvatnost” niko ne obraća pažnju pa je prema tome besmisleno da se i dalje stidi, ili će drugi primetiti njenu neadekvatnost, ali neće doći ni do kakve katastrofe, već samo do neprijatnosti koja se može tolerisati. Terapeut treba da vodi računa da propisani zadatak ne bude suviše težak, a ni lak, a naročito da pretpostavi moguću reakciju socijalne okoline kako ne bi bilo kontraefekta jer snažna socijalna reakcija u smislu pod-smevanja ili ismevanja može potkrepiti neadekvatni stid.

PONOS

Definicija: Subjekt oseća ponos kada ocenjuje da je nekim svojim postupkom doprineo da neki autoritet pozitivno misli o subjektu.

Struktura ponosa Ponos je osećanje koje se oseća prema biću, i to, kako ćemo kasnije dokazati, uvek prema sopstvenom biću. Zbog toga je ponos u svojoj osnovi samoosećanje. Subjekt je ponosan kada procenjuje da je nekim svojim postupkom potvrdio onu predstavu koju bi želeo da autoritet ima o njemu. Ponosni subjekt veruje da je, time što je nekim svojim postupkom izazvao odobravanje autoriteta, dobio socijalnu potvrdu ili „dokaz” da vredi kao biće. Zbog toga je ponos socijalno osećanje. Ovako stvoreno osećanje lične vrednosti je, po svojoj prirodi, osećanje

406

superiornosti, jer se subjekt takmiči s drugima za naklonost autoriteta, tako da „vredeti” u stvari znači vredeti više od drugih, biti bolji od drugih. Superiornost je vidljiva u neverbalnim znacima ponosa (izraz lica, držanje tela, itd.). Za osećanje ponosa je potrebno stvarno ili mentalno prisustvo nekog autoriteta koji može biti pojedinac ili grupa. Autoritet može zaista izraziti svoju visoku ocenu nekog subjektovog postupka, tako da je subjektov ponos reakcija na socijalni stimulus. Međutim, za osećanje ponosa je dovoljno samo da subjekt misli da neki spoljašnji autoritet o njemu misli pozitivno. Zbog toga je moguće da ponos bude rezultat nesporazuma: subjekt pogrešno misli da autoritet misli pozitivno o nekom subjektovom postupku ili đelu. Kada je autoritet intemalizovan, ponos se može osećati i kada nema spoljašnjeg autoriteta. Subjekt može pomisliti: „Šta bi sada tata rekao da me vidi?” Ponos se može osećati prema sebi, kada je osoba ponosna na neku svoju osobinu ili na neki svoj postupak ili svoje delo, tako da govorimo o samoponosu, i može se osećati prema nekom drugom. Kada je osoba ponosna na nekog drugog, onda je taj drugi neko ili nešto s čim se osoba poistovećuje. Osoba može biti ponosna na svog roditelja, partnera, decu, brata ili sestru, itd. Na primer, roditelji su ponosni što je njihova ćerka uspešno diplomirala na fakultetu. Može se biti ponosan i na svoju familiju, organizaciju u kojoj se radi, na sportski klub, na svoj grad, na naciju kojoj se pripada, pa, čak, i na sopstvenu rasu. U svim ovim slučajevima ponosni subjekt vidi u tuđem us-pehu sopstveni uspeh. On uvek veruje da je faktički ili simbolički doprineo tuđem uspehu. Tako su, na primer, roditelji ponosni na uspeh svoje ćerke jer veruju da je ona proizvod njihovog vaspitanja i da su direktno (faktički) doprineli njenom uspehu. Sportski navijač koji je ponosan na uspeh svog tima veruje da je svojim navijanjem (simbolički i magijski) doprineo njegovoj pobedi. Uspeh drugoga s kojim se subjekt identifikuje i s kojim oseća pripadnost i zajedništvo je nužno, po ovoj logici, subjektov uspeh, odnosno dokaz njegove vrednosti i visokog statusa. Zbog toga, ponositi se drugim, uvek je, po svojoj suštini, sa-moponos. S aspekta razvojne psihologije ponos je infantilno osećanje. Psihičke strukture koje omogućuju osećanje ponosa su one iste strukture koje omogućuju osećanje stida (idealni ego i ego-ideal). Kada dete veruje da značajni drugi o njemu misle pozitivno tada je ponosno, a kada veruje da misle negativno, tada se stidi. Zbog toga se uspostavlja sistem moti-

407

vacije kojim se izbegava stid, a traži ponos. Dok se kod stida izbegava pogled autoriteta, on se kod ponosa traži: „Tata, vidi me!” Strukturni razlog za lociranje svakog ponosa u infantilna osećanja je u tome što je on zasnovan na dve premise koje su logičke greške, a koje su svojstvene dečjem mišljenju. Prva je nečinjenje razlike između sebe (svog bića) i svojih postupaka, tako da osoba veruje da je visoko vrednovan postupak automatski dokaz o visokoj vrednosti bića. Ova logika motiviše dete da čini one radnje koje će značajni drugi ili značajna grupa visoko oceniti, jer veruje da će i samo biti visoko ocenjeno i prihvaćeno. Druga pogrešna premisa je nečinjenje razlike između osećanja prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti. Dete veruje da ono vredi samo ako je prihvaćeno od autoriteta, odnosno da ne vredi ako nije prihvaćeno. Zbog toga osobe kojima je veoma važno da ostvare osećanje ponosa, a samim tim i da izbegnu osećanje stida, preterano zavise od toga kakvo mišljenje o njima imaju značajni drugi. Kada tokom razvoja osoba nauči da razlikuje svoje biće od svog ponašanja i prihvaćenost od osećanja lične vrednosti, tada osećanje ponosa zamenjuju osećanja samozadovoljstva i samopoštovanja, a osećanje stida zamenjuje osećanje krivice.

Ponos kao transakcija Osoba koja izražava ponos očekuje da od drugih dobije potvrde svoje superiornosti (odobravanje, čestitke, divljenje, itd.). Kada neko izrazi da je ponosan na nekog drugog, on time poručuje da se identifikuje s tim drugim, da on i taj drugi čine jedno i da je i on na neki način doprineo uspehu drugoga. Kada drugi umesto odobravanja upute ponosnoj osobi kritiku ili ignorišu njen uspeh, ona to često doživi kao „povredu ponosa” i kao znak omalovažavanja i neprijateljstva, odnosno kao manifestacije osećanja zavisti. Ponosne osobe su posebno osetljive na neodobravanje ukoliko je prisutan i neko treći ko ima funkciju svedoka ili autoriteta.

Ponos i samozadovoljstvo Veoma je važno praviti razliku između ponosa s jedne strane i samozadovoljstva i samopoštovanja s druge strane. Osnovna razlika je u tome što je za osećanje ponosa potrebno stvarno ili mentalno prisus-

408

tvo značajnih drugih, dok za samozadovoljstvo i samopoštovanje drugi nisu potrebni. Posledica ove razlike je da ponosni zavise od drugih, dok samozadovoljni i samopoštovani ne zavise od drugih, iako i njima prija kada autoriteti odobravaju njihove postupke ili uspehe.

Neurotični ponos Dete koje se oseća neprihvaćenim ili nedovoljno prihvaćenim od roditelja ili drugih autoriteta počinje da oseća bolno osećanje inferiornosti. Kako je nezadovoljno sobom onakvim kakvo je, dete počinje da razvija idealizovanu predstavu o sebi, odnosno predstavu o sebi kakvo bi trebalo da bude da bi bilo prihvaćeno i, eventualno, obožavano. To su herojske fantazije, fantazije o uspehu i slavi u kojima subjekt, konačno, svima pokazuje ko je i koliko vredi. Kada osoba ostane fiksirana u pokušaju da ostvari svoje idealno ja, tada ovaj mehanizam postaje bitna odrednica strukture njene ličnosti i životnog skripta. Pojam neurotični ponos je definisala Karen Homaj (Homey, 1950), a strukturni sistem idealizovanog ja u kome dominiraju osećanja ponosa i stida je nazvala „sistem ponosa”.361 Neurotični ponos ili, kako bismo mi rekli, neadekvatan ponos se manifestuje na različite načine. Parcijalni ponos je kada osoba izvlači osećanje superiornosti svog celokupnog bića iz jednog ili nekoliko događaja ili uspeha. Jedan uspeh postaje definitivni „dokaz” nečije superiornosti, tako da je više ne treba dokazivati i postaje psihološki kapital koji traje do kraja života. Na primer, neko može biti hronično ponosan što se 1963. godine rukovao s Titom. Ovim mehanizmom se neutrališu svi ostali neuspesi u drugim aspektima življenja i izbegava osećanje inferiornosti. Razlog za parciljani ponos mogu biti stvarni uspesi u socijalnom ili statusnom smislu, ali i potpuno irelevantni uspesi kojima osoba pripisuje značenje superiornosti: na primer, često po-beđuje u društvenim igrama tipa remija. Introjektivni ponos je hronično i dominantno osećanje ponosa koje je rezultat poistovećenja s nekim ili nečim drugim. Kako u svom životu osoba nema razloga za osećanje ponosa ona se potpuno poistovećuje s nekim drugim ko je uspešan čime dobija razlog za osećanje ponosa. Na primer, majka koja je potpuno nezadovoljna svojim životom veoma je 361Za Homajevu je svaki neurotični ponos lažni ponos, dok je zdrav ponos pravi ponos. Međutim, ona ne pravi razliku između pravog ponosa i samopoštovanja i samozadovoljstva.

409

ponosna na uspešnost svog sina i svoj ponos ostvaruje kroz njega. Slično je kod fanatičnih navijača koji se toliko identifikuju sa svojim klubom da on postaje bitna odrednica njihovih identiteta. Takođe, fanatični nacionalista je veoma ponosan što pripada naciji koja je dala toliko velikih ljudi i koja je bolja od drugih nacija. Nedakvatno osećanje ponosa nalazimo i kod ljudi koji su neuspešni i koji zbog toga imaju problema s osećanjima inferiornosti i stida. Kod njih je u pitanju težnja ka ponosu koja se manifestuje kroz maštu, sanjarenje i fantazije. Reč je o neostvarenom ponosu. Osobe kod kojih je dominantno osećanje ponosa, upravo zbog psihološke prirode samog osećanja ponosa, preterano zavise od mišljenja drugih, tako da se pojavljuje problem „povređenog ponosa”. Drugim rečima, ponos je veoma nestabilno osećanje, jer zavisi od mišljenja značajnih drugih, što vodi preosetljivosti na kritiku i drugim problemima.

Terapija ponosa Psihoterapija je usmerena na one psihičke strukture koje omogućuju osećanje ponosa (i stida): idealno ja. Osoba treba da sagleda sebe i da prepozna i prihvati svoje prave vrednosti. Ona treba da razlikuje sebe od nekih svojih postupaka. Umesto da traži da je prihvate autoriteti ona treba da prihvati samu sebe. Time postižemo da osećanje ponosa bude zamenjeno zrelijim osećanjima samozadovoljstva i sa-mopoštovanja. Kada osećanje lične vrednosti više ne zavisi od mišljenja drugih, već od same osobe, smatramo da je rezultat postignut.

410

SAMOLJUTNJAI KRIVICA Definicija: Kada subjekt procenjuje da je nekim svojim postupkom neopravdano izazvao štetu i nečija neprijatna osećanja on tada oseća osećanje krivice ili samoljutnje.362

Struktura krivice Da bi neko mogao da oseti osećanje krivice, mora imati one psihičke strukture koje to omogućuju, a koje u sebi sadrže socijalne norme i vrednosti.363 Kako ove strukture nastaju tokom procesa socijalizacije, propusti u vaspitanju deteta mogu dovesti do defekta u njihovom formiranju, tako da osoba nije u stanju da oseti osećanje krivice. Takva osoba ponaša se kao samoživi pojedinac, koji nema obzira prema drugim ljudima prema kojima ne pokazuje elementarno ljudsko saosećanje, jer ih doživljava kao konkurentne u surovoj borbi za opstanak. Svaka ljudska zajednica morala je đa izgradi sistem pravila kojim se definišu osnovna prava pojedinca, kako bi se uredio zajednički život i kako bi se sprečila pojedinačna bezobzirna borba za materijalna dobra. Osećanje krivice je poslednja faza ovog procesa, jer pojedinac usvaja društvene moralne norme u obliku specifičnih psihičkih struktura. Prema tome, osećanje krivice je svojevrsno socijalno ili kultumo osećanje. Osećanje krivice koje nastaje kao posledica prekršene usvojene kulturne zabrane naziva se kulturalna krivica.364 Između društvenih moralnih normi koje su zajedničke za većinu pripadnika neke zajednice i usvojenih moralnih normi pojedinca, ne mora postojati potpuno preklapanje. Individualni moralni sistem može sadržati više ili manje od kulturnog moralnog sistema. Kada se nakon neke prekršene norme javi osećanje krivice koju ne dele drugi pripadnici iste kulturne zajednice, tada je reč o atipičnoj ili idiosink-ratskoj krivici. Osećanje krivice nastaje onda kada osoba nekim svojim postupkom prekrši neku svoju normu i ugrozi neku svoju vrednost. Ali da bi osećanje 362Da bi čitalac bolje shvatio naše izlaganje mora znati da mi pravimo jasnu razliku između samoljutnje i krivice koje su subjektov odnos prema sop-stvenom ponašanju i samoprezira i bezvrednosti koji su njegov odnos prema sopstvenom biću, 363U psihoanalizi je to superego, a u transakcionoj analizi, eksteropsiha ili ego stanje Roditelj. 364Intemalizacijom kulturnog vrednosnog sistema, pojedinac ne samo da postaje socijalizovani član zajednice, već se on štiti od nasilja zajednice kojim zajednica kažnjava prekršaje propisanih normi.

411

krvice bilo racionalno, postupak mora izazvati neku štetu, mora postojati oštećena osoba, bilo neko drugi, bilo sam subjekt. Šteta nije prvenstveno materijalna kategorija, već je ona prvenstveno emocionalna kategorija: subjektov postupak mora izazvati nečiju patnju. Postoje brojne situacije u međuljudskim odnosima kada je šteta isključivo emocionalna kategorija. To nas navodi na zaključak da subjekt oseća osećanje krivice kada procenjuje da je nekim svojim postupkom neopravdano izazvao nečija neprijatna osećanja. To ukazuje da je osećanje krivice zasnovano na odnosu identifikacije s drugim, na principu sa-osećanja s drugim, na predstavi da je drugi vredno ljudsko biće i da je važno kako se oseća. Na osnovu toga, osećanje krivice se može ubrojati u emocije karakteristične za simpa-tijske odnose.365 Naravno sam postupak ne mora biti neko aktivno činjenje (krivica činjenja), već se može raditi i o nečinjenju, odnosno o proceni da je subjekt mogao uraditi nešto što bi sprečilo štetu, a da to nije učinio (krivica nečinjenja). Kada je u pitanju intenzitet osećanja krivice, tada je jezik relativno siromašan.366 Većina ljudi pod osećanjem krivice podrazumeva snažno osećanje, tako da nedostaju posebne reči za afekt krivice i za osećanje krivice slabog intenziteta. Tako, na primer, kada neko shvati da je napravio neku grešku čije posledice nisu velike, tada oseća neprijatnost malog intenziteta koja je u osnovi osećanje krivice. Kada razmatramo osećanje krivice u kontekstu strukture ličnosti zaključujemo da krivicu oseća onaj deo ličnosti koji trpi samoljutnju. U pitanju je, dakle, samoosećajni sklop samoljutnja-krivica. Kada osoba proceni da je neopravdano izazvala štetu, odnosno da je neopravdano uzrokovala ili nije sprečila tuđu patnju, tada se jedan deo ličnosti ljuti, a drugi, koji trpi ljutnju, oseća krivicu. Kao i kod drugih samoosećanja odnos između ova dva dela je analogan odnosu između dve osobe. Reč je o intemalizovanim roditeljskim figurama koje su se ljutile i koje su kažnjavale dete. I ljutnja i kazna imaju isti cilj, da izazovu promenu ponašanja osobe. Isto tako, cilj samo ljutnje i samokažnjavanja je pramena sopstvenog ponašanja. Princip je isti: kako su roditelji kažnjavali dete, tako će i ono kasnije kažnjavati samo sebe. 365Nemoguće je normalno živeti bez konflikta s drugima, odnosno bez izazivanja neprijatnih osećanja kod drugih. Integrisana odrasla osoba razlikuje opravdano izazivanje tuđe neprijatnosti od neopravdanog izazivanja tuđe neprijatnosti i krivicu oseća samo u ovom drugom slučaju. Ljudi koji pokušavaju da izbegnu bilo kakvo osećanje neprijatnosti kod drugih upravo pokazuju neadekvatno, hronično i preterano osećanje krivice. 366Sasvim je različito s poetskim govorom: „pečenje savesti”, „grižnja savesti”, „korozivni superego” i si. Čini nam se da je sintagma „grižnja savesti” tipična za one ljude koji kada osećaju krivicu pokazuju sklonost ka somatizaciji i telesnom razboljevanju.

412

U istoj situaciji prekršaja i štete osoba može osećati ili ljutnju prema sebi ili osećanje krivice, u zavisnosti od toga u kojem delu se tog trenutka nalazi njen self, njen doživljaj sebe. Često, kada neko ne postupi u skladu s nekom svojom normom, kaže: „Ljutim se na sebe.” U ovom iskazu može se dobro zapaziti podvojenost osobe na subjekt i objekt: na deo koji se ljuti, a s kojim se osoba tog trenutka potpuno poistovetila, i na deo na koji je ta ljutnja usmerena. Kada osoba oseća samoljutnju, a ne krivicu, tada ona ima neke psihičke dobiti. Osećanje ljutnje i besa jeste neprijatno, ali je daleko manje neprijatno od osećanja krivice. To se postiže identifikovanjem osobe s tužiocem, a ne s optuženim (identifikacija s agresorom).

Funkcije samoljutnje i krivice Osećanja krivice i samoljutnje igraju kompleksnu ulogu u psihičkom i socijalnom životu pojedinca: -Neprijatnost osećanja krivice motiviše osobu da u sadašnjosti prekine, odnosno da se u budućnosti ne angažuje u ponašanjima koja je izazivaju. Osoba koja se ljuti na sebe ili oseća krivicu u vezi s određenim postupkom, u stvari, od sebe zahteva da se u budućnosti ne ponaša na isti način. Samoljutnja i krivica u funkciji su samokažnjavanja, a ono je potpuno analogno kažnjavanju jer nije usmereno na biće prekr-šioca, već na promenu ponašanja. -U sadašnjosti, krivica motiviše osobu da, ukoliko je to moguće, nadoknadi drugome štetu koju je uzrokovala svojim postupkom, odnosno, ako to nije moguće, da se samo izvini, čime izražava saosećanje s oštećenim. Nadoknada štete se stručno označava kao restitucija ili reparacija. Važno je shvatiti da nadoknada štete nije dovoljna sama po sebi, već je deo mnogo važnije funkcije saosećanja s oštećenim. To se posebno jasno vidi kada prekršilac arogantno, bez saosećanja, oštećenom nudi novac, čime još više pod-stiče njegovu agresivnost i želju za kažnjavanjem ili osvetom. -Osećanje krivice potkrepljuje vrednosni sistem, jer ga, iako je istovremeno njegova manifestacija, potvrđuje i stabilizuje. -Na socijalnom planu, subjektovo izražavanje krivice poziva oštećenu osobu da odustane od osvete. Ističući krivicu kajanjem, subjekt pokazuje da nije zao, čime sprečava tuđu mržnju, smanjuje tuđu agresivnost i poziva drugog da mu oprosti.367 Izražavanje krivice poziva opraštanje.

413

Krivica kao transakcija Direktno ili indirektno izražavanje krivice pred drugim ljudima može se shvatiti kao svojevrsna socijalna poruka. Osoba koja pokazuje ili izjavljuje krivicu, pokazuje da je svesna svoje moralne greške i posledica koje su iz nje proistekle, da je svesna patnje koju je nanela drugim ljudima. Na simboličkom nivou izražavanje krivice ima dodatna značenja: osoba pokazuje zajednici da je ona, u stvari, dobra, da se distancira od svog postupka, da saoseća s osobom koja je pretrpela štetu. U tom smislu, krivica se može shvatiti manifestacijom ljudskosti i dobrote (pridržavanja moralnih normi), afirmacijom subjektove pripadnosti zajednici i njenom vrednosnom sistemu 368 Pokazati osećanje krivice je transakcioni stimulus koji drugoga poziva da postane manje agresivan i da oprosti. Kazna zajednice je samo sporedna, jer subjekt već kažnjava samoga sebe.

Razvojni aspekti U formiranju mentalnih struktura koje omogućuju osećanje krivice, ključnu ulogi igraju zabrana i kazna. Roditeljska zabrana određuje koja su detetova ponašanja nepoželjna i neprihvatljiva, a kaznom se sankcioniše kršenje zabrane.369 Kažnjavanje je jedna od osnovnih roditeljskih funkcija tako da svaki roditelj koji želi da se njegovo dete razvije u ispravnu ličnost mora naučiti da dete kažnjava na zdrav način. Motivacija malog deteta je instinktivna i nesocijali-zovana, tako da se dete angažuje u ponašanjima koja mu donose prijatnost, a izbegava ona ponašanja koja su praćena osećajem neprijatnosti. Pošto zadatak roditelja nije da dete pripreme za samostalni život u prirodnoj sredini, nego za život u ljudskom društvu, oni moraju socijalizovati detetov sistem motivacija. To znači da moraju doprineti izgradnji takvih psihičkih struktura koje će omogućiti socijalizovanu 367Ovaj momenat povezuje krivicu sa željom za životom jer prevencija tuđe mržnje povećava šansu za preživljavanje. 368Pojam krivica javlja se u dva određenja: kao subjektivno stanje ili osećanje i kao društvena definicija. Tako se, na primer, na sudu utvrđuje da li je neko, i koliko, kriv za određeno delo. Kada se okrivljenom utvrdi krivica, oo može, ali i ne mora, osećati osećanje krivice. Kad okrivljeni izjavi da se oseća krivim, to mu se uzima kao olakšavajuća okolnost, jer potvrđuje da je njcgO* lični moral u skladu s društvenim moralom koji zastupa sud. 369Iako većina roditelja prvo postavlja zabranu, pa tek onda, ako je dete krši, kažnjava, neki roditelji kada opaze neko detetovo neprihvadjivo ponašanje prvo kazne, pa tek onda definišu zabranu.

414

motivaciju: da dete odustane od nekih ponašanja koja mu donose prijatnost, jer su ona socijalno neprihvatljiva, kao i da se angažuje u nekim ponašanjima koja su mu neprijatna, ali koja su socijalno poželjna. Zbog toga se detetu postavljaju norme koje određuju šta treba da radi (a što je možda neprijatno), a šta ne sme da radi (a šta je možda prijatno). Kada dete savlada neprijatnost ono biva nagrađeno i prema njemu se pokazuje ljubav, dok se kršenje normi kažnjava, što dete shvata pretnjom da neće biti voljeno. Roditelji u ovom kontekstu deluju kao spoljašnji motivatori, koji, kada se, tokom vremena, intemalizuju, postaju unutrašnje psihičke strukture koje motivišu osobu na soci-jalizovano ponašanje.

Strah od kazne i krivica Usvajanje roditeljske zabrane nije ni trenutan, ni jednostavan proces. Prva faza usvajanja zabrane je detetova svesnost o tome šta je zabranjeno, kao i svesnost da će biti kažnjeno ukoliko ga roditelji uhvate u zabranjenom ponašanju. Zabrana se shvata kao spolja nametnuta i vezuje se za prisustvo roditeljske figure. U ovoj fazi intemalizacije, dete će se ipak angažovati u zabranjenom ponašanju, naročito ako je sigurno da roditelj za to neće saznati. Ukoliko ipak bude uhvaćeno, pokazaće specifično osećanje koje razvojno prethodi osećanju krivice a koje se naziva strah od kazne. Kada se dete nalazi u fazi straha od kazne, dakle, kada se ipak angažuje u nekom ponašanju jer veruje da ga roditelji neće uhvatiti iako zna da je dato ponašanje zabranjeno, veoma je važno da li će ono biti otkriveno i kažnjeno. Kada je dete otkriveno u kršenju zabrane, ono počinje ve-rovati da bi i sledeći put moglo biti otkriveno te tako odustaje od svoje fantazije o savršenom zločinu. Kada dete nije otkriveno u kršenju zabrane, ono potkrepljuje svoju grandioznu fantaziju da i u budućnosti može kršiti zabrane jer sebe smatra dovoljno veštim i pametnim da ne bude uhvaćeno i kažnjeno. Zbog toga su iskustva uhvaćenosti u kršenju zabrane bitna za pospešenje intemalizacije zabrane. Pored toga, dete može osetiti olakšanje kada je raskrinkano i kažnjeno, jer samu kaznu doživljava manje neprijatnom od hronične strepnje da bi prekršaj mogao biti otkriven. Kad dete usvoji roditeljsku zabranu ili normu kao deo sopstvenog vrednosnog sistema, kao sopstveni kriterijum za procenu da li je nešto

415

dobro ili loše, tada je njena intemali-zacija potpuna. U tom slučaju dete se neće angažovati u zabranjenom ponašanju bez obzira da li postoji ili ne postoji mogućnost da roditelji za to saznaju. Ukoliko dete ipak, iz nekog razloga, prekrši intemalizovanu zabranu, tada ono ne oseća samo strah od kazne, nego i pravo osećanje krivice. Na afektivnom planu se razvoj osećanja krivice može pratiti kao njegovo diferenciranje iz osećanja straha od kazne. Dok je kod straha od kazne izvor kontrole ponašanja i kažnjavanja spoljašnji, kod osećanja krivice kontrola je unutrašnja i praćena je samokažnjavanjem. Osobe koje se hronično angažuju u devijantnim i antisoci-jalnim ponašanjima obično imaju defekt vrednosnog sistema, kao i defekt osećanja krivice, tako da u situaciji kada su uhvaćene u prekršaju upravo pokazuju strah od kazne umesto osećanja krivice.370 To potvrđuje da kod njih nije došlo do potpune intemalizacije moralnih normi, odnosno da oni imaju samo informaciju o tome šta je loše i kakva je kazna za prekršaj, ali ne i usvojenu normu koja bi delovala na njihovu motivaciju.371 Kod ovih osoba se može primetiti drastični obrt: kada su uhvaćene pokazuju strah od kazne i ponašanje koje liči na kajanje, ali kada su puštene bez kazne, tada nema ni traga osećanju krivice jer odmah postaju zadovoljne i srećne što su se „izvukle”.

Infantilna krivica Kada dete iz stadijuma straha od kazne pređe u stađi-jum osećanja krivice, tada je u pitanju infantilna krivica koja se bitno razlikuje od odraslog osećanja krivice. Dete se poistovećuje sa svojim postupcima, odnosno ne pravi razliku između sebe i svojih ponašanja. Zbog toga dete ne može shvatiti da osuda ponašanja nije i osuda detetovog bića. To znači da dete roditeljsku poruku: „Tvoj postupak je los” čuje kao poruku: „Ti si loše dete.” Dete nije u stanju da razlikuje osećanje krivice ođ osećanja bezvrednosti ili niže vrednosti. Upravo ova mešavina osećanja 370Radi se, zapravo, o kršenju zakonskih normi. Zakonske norme su najniži oblik moralnih normi jer definišu samo one najnužnije zabrane koje omogućuju zajednički život u društvu. Zakonom nisu obuhvaćene ostale moralne zabrane, kao ni vrednosti koje takode spadaju u moral. 371Rašireno je uverenje da takozvani „detektor laži” može otkriti da ii neko oseća krivicu i strah od kazne. Radi se o instrumentu koji registruje telesne ritmove i suptilne električne promene do kojih dolazi kada određena stimulusna reč izazove bilo koju emocionalnu reakciju. Ovaj instrument je zasnovan na Jungovoj teoriji o „kompleksima”, odnosno na afektivno nabijenim idejama. Pretpostavka je da će osoba reagovati na onaj stimulus koji za nju ima posebno afektivno značenje, kao što je to za ubicu predmet kojim je izvršio ubistvo, a koji se nabraja zajedno s drugim neutralnim predmetima.

416

inferiornosti i osećanja krivice je ono što nazivamo infantilnom krivicom.372 Prikriveno osećanje inferiornosti deteta koje je nešto skrivilo upravo doprinosi da dete tada reaguje osećanjem srama („Drugi vide da ja nisam dobar”) umesto osećanjem krivice. Tek kada dete postane sposobno da razlikuje sebe od svog ponašanja, ono je postalo sposobno da razlikuje roditeljsku ljutnju od roditeljskog prezira, odnosno osećanje krivice od osećanja inferiornosti. Za razliku od infantilne krivice, odrasla krivica nije odnos prema sopstvenom biću, već prema sopstvenom ponašanju. Odrasla osoba koja je ostala fiksirana na razvojnom stadijumu infantilne krivice ne može ni osetiti emocionalni sklop samoljutnjakrivica, već oseća sklop samoprezir-inferiomost. Zadatak roditelja je da pomognu detetu da iz stadijuma nediferencirane infantilne krivice pređe u stadijum diferencirane odrasle krivice. Osnovni cilj je da roditelji pomognu detetu da razlikuje sebe od svojih postupaka. Dete treba da shvati da ljutiti roditelj osuđuje i kažnjava neprihvatljivo ponašanje svog voljenog deteta. Time se postiže da dete shvati da ljutnja i kazna nisu znakovi neljubavi već ljubavi. Drugim rečima, dete treba da integriše ljutnju i ljubav. Sam roditeljski postupak je jednostavan: detetu se pokazuje ljubav, a kada se kažnjava tada se roditelj usmerava na ponašanje uz očekivanje đa je dete dobro i da će se ubuduće drukčije ponašati. Naravno, važno je da roditelj ne kažnjava odbacivanjem, ignorisanjem, pretnjama odbacivanjem (,,Da-ćemo te đubretarima” i si.), da kaznu ne povezuje s neljubavlju („Ne volim te jer si da ne etiketira negativno detetovo biće („Idiote” i si.) i da ne poziva osećanja us-merena na biće kao kod blamiranja („Stidi se jer si ...”) jer svi ovi postupci potkrepljuju detetovo fiksiranje na stadi-jumu infantilne krivice. Adekvatan način kažnjavanja deteta je od izuzetne važnosti jer se ljutnja prema detetu intemalizuje kao samoljut-nja i samokažnjavanje čime se struktuira osećanje krivice. Kako su roditelji kažnjavali dete, tako će ono sebe samo-kažnjavati i, kada odraste, tako će kažnjavati svoju decu i druge. Danas je potpuno jasno da osećanje krivice nastaje intemalizacijom roditeljskog kažnjavanja, a ne, kako je Frojd smatrao, razrešenjem Edipovog kompleksa.

372Psihički mehanizam je identičan kao i kod osećanja infantilne frustracije.

417

Stid i krivica I stid i krivica se mogu odrediti kao osećanja koja nastaju usled kršenja nekih usvojenih moralnih normi.373 Dok je stid osećanje usmereno na biće, krivica je osećanje usmereno na ponašanje. U razvojnom smislu stid se javlja mnogo pre osećanja krivice, a preklapaju se u konceptu infantilne krivice. Za osećanje stida je potrebno fizičko ili mentalno prisustvo autoriteta, dok se krivica oseća i kada drugi nisu prisutni.374 U psihoanalitičkoj teoriji se smatra da je stid funkcija „ego ideala”, a da je krivica funkcija superega.375

Krivica i inferiornost Nekada je ođ presudne važnosti razlikovati osećanje krivice (samoosećajni sklop samoljutnja-krivica) ođ osećanja ne vrednosti (samoosećajni sklop samoprezir-inferiomost). Dok su samoljutnja i krivca subjektov odnos prema sop-stvenom ponašanju, samoprezir i inferiornost ili bezvrednost su posledica subjektovog odnosa prema samom sebi, odnosno prema sopstvenom biću. Više o ovoj značajnoj razlici dva osećanja dajemo u poglavljima o samopreziru i o samoosećanjima.

Krivica i samomržnja Kada je u pitanju razlika između krivice i mržnje, potrebno je ukazati na bliskost psihičkih mehanizama krivice i one vrste mržnje koja se naziva mržnja prema samom sebi ili samomržnja. Subjekt je, u oba slučaja, svojim postupkom prekršio neku svoju vrhunsku vređnosnu normu, 373Ovo upoređenje se odnosi na „kulturni” stid i krivicu, jer se samo kod kulturnog stida radi o kršenju prihvaćenih socijalnih i moralnih normi. Kod idios-inkratskog stida se radi o kršenju privatnih normi koje mogu biti estetske i idealne, a koje ne moraju biti u bilo kakvoj vezi s moralom. 374Razlika se može povući u odnosu na stepen usvojenosti moralnih normi, koje su kod stida površno usvojene i povezane s prisustvom autoriteta (kao kod straha od kazne), a kod krivice potpuno. Međutim, postoji i razlika između kvaliteta samih normi, jer se stid često odnosi na prekršaje socijalnog kodeksa koji neizazivaju teže posledice, dok se kod krivice radi o teškim posledicama. Takođe, možemo reći da se norme intemalizuju u različitim segmentima ličnosti: kriteri-jumi koji su povezani sa stidom nalaze se u delu ličnosti koji je okrenut ka javnosti, dok se kriterijumi na osnovu kojih se određuje krivica nalaze u jezgru osobe. 375Prema psihoanalitičkom učenju superego nastaje tek razrešenjem Edipo-vog kompleksa, tako da se i osećanje krivice javlja tek posle treće, četvrte godine. Ego ideal je razvojno ranija psihička struktura tako da se stid javlja ranije ođ krivice. U psihoanalitičkoj literaturi je nekada veoma teško razgraničiti funkcije ego ideala od funkcija super ega.

418

ali se njegova reakcija na svest o tome bitno razlikuje. Samomržnja označava da je subjekt svojim postupkom sebe doži-veo zlim bićem, a krajnja posledica tog stava je da on sebi ukida pravo na život i počinje s nekim oblikom samouništenja. Dok se subjekt koji se samomrzi, potpuno poistovetio sa svojim postupkom, da bi, zatim, rešio da se uništi, subjekt koji oseća krivicu se distancira od svog postupka i potvrđuje da je on nešto drugo, a ne ono što bi se moglo zaključiti na osnovu postupka. U tom smislu subjekt koji se kaje upravo potvrđuje da je dobar, a ne zao. Osećanje samomržnje (kao i psihičke strukture koje ga omogućavaju) pojava je koja se javlja u sklopu najtežih psihičkih poremećaja, među koje spadaju psihoze i poremećaji ličnosti, ali je verovatno najzastupljenija u raznim oblicima depresije. Kod osoba koje pokazuju znake depresivnog poremećaja, samomržnja, koja je često praćena idejama i halucinacijama samooptuživanja (autoakuzacija), može, na prvi pogled, izgledati kao krivica. To je osnovni razlog što se u brojnim udžbenicima psihopatologije i psihijatrije, krivica pogrešno poistovećuje sa samomržnjom i mortidom. Neuočavanju ove razlike doprinosi i to što situacija u kojoj je osoba kriva za nešto, može biti samo okidač za aktiviranje osećanja samomržnje. Kada neko kaže: „Kriv sam zato što postojim”, on ne govori o krivici, nego o samomržnji i mortidu, želji za samouništenjem. Zbog suštinske razlike između ovih osećanja, koja je značajna u kliničkom radu, uvek je potrebno ustanoviti da li se radi o krivici ili o samomržnji.

Mržnja i krivica U odnosu na sistem vrednosti subjekta, osnovna razlika između mržnje i krivice je u tome što je postupak, koji proizlazi iz osećanja mržnje, afirmacija neke vrednosti, dok je postupak zbog kojeg se oseća krivica shvaćen kao negacija neke suštinske vrednosti. Subjekt koji mrzi doživljava osobu koja je objekt njegove mržnje kao osobu koja je zla, a to dozvoljava subjektu da se osveti osobi koja je objekt. U tom smislu, osveta iz mržnje je manifestacija vrednosnog sistema subjekta, tako da i veoma svirepi i okrutni postupci koji su proizašli iz osećanja mržnje, po definiciji, nisu praćeni osećanjem krivice i kajanjem. Iz tih razloga je čin mržnje (osveta) Često praćen osećanjem ponosa.376

419

Kada osoba učini neku veliku štetu drugome, ona kroz osećanje krivice i postupke kajanja pokazuje zajednici da nije zla. Time se ona drugom prezentira kao čovek koji je nešto uradio nenamemo ili nesvesno, koji je svestan tragične posledice, i koji, kroz osećanje krivice, saoseća s patnjom drugog koju je izazvao.

Adekvatno osećanje krivice Adekvatno osećanje krivice je ono koje: -subjekt oseća u situaciji u kojoj je prekršio neku svoju, društveno razumljivu moralnu normu, -tako da je nastala neka šteta zbog koje će neko patiti, -i koje svojim intenzitetom i trajanjem odgovara veličini prekršaja i štete, -a koje se izražava na socijalno prihvatljiv način. Pitanje koje se nameće jeste u tome kako utvrditi da li postoji objektivan razlog za osećanje krivice. Moral je socijalna kategorija koja označava dobre običaje među ljudima, koji pomažu da ljudi žive u skladu, a koji postaje socijalna realnost kada ga zastupa većina pripadnika nekog društva.377 Kako se osećanje krivice javlja kada osoba prekrši neku svoju moralnu normu, adekvatnost njenog osećanja moramo tražiti u stepenu korespondencije ličnog i društvenog morala. Da bi krivica bila adekvatna, moralna norma koja je prekršena mora biti društveno određena, a krivica razumljiva drugim ljudima. Za razliku od kulturne krivice koja je razumljiva drugima, idiosinkratska krivica, koja nastaje zbog kršenja ličnih normi koje nisu društveno određene, potpuno je nerazumljiva drugim pripadnicima iste zajednice. Osoba koja oseća intenzivnu krivicu zato što dva minuta kasni na sastanak pokazuje takvu krivicu. Drugi kriterijum za određenje adekvatnosti osećanja krivice zbog nekog postupka jeste postojanje štetne posledice, kao i njena težina. Da bi krivica bila adekvatna mora postojati neka nepovoljna posledica bilo po zajednicu, bilo po pojedinca. Ukoliko subjekt svojim postupkom nije naneo nikakvu štetu drugim ljudima ili sebi, tada nema objektivnog ra376Jedini izuzetak je kada osoba nakon čina mržnje počne drukčije da tumači situaciju zbog koje je mrzela drugog. 377Lat.: mos, moriš, moralis, običaj.

420

zloga za osećanje krivice.378 Ako je subjektovim postupkom mogla da nastane neka šteta, ali do toga nije došlo, tada je razumljiva određena nelagodnost koja više ima karakter zabrinutosti ili straha, ali nema razloga za krivicu. Neke osobe ne prave razliku između zamišljenog i ostvarenog, tako da reaguju osećanjem krivice na svoje fantazije kao da se radi o stvarnim postupcima. Pomisao o mogućnosti da se bude seksualno neveran svom partneru ili želja da neko padne mrtav, još uvek su daleko od postupaka koji bi vodili takvim ciljevima. Za razliku od objektivne krivice, osećanje krivice koje nije utemeljeno na postupcima i posledicama, nazivamo fantazmatska krivica. Posebna vrsta infantilne fantazmatske krivice je povezana s nerazvijenošću detetovih kognitivnih struktura i njegovom sklonošću ka magijskom mišljenju. Dete neopravdano nalazi uzročno-pos ledičnu vezu između svojih misli, želja i postupaka i nekog nepovoljnog događaja. Kada je dete ambivalentno prema nekom objektu, njegova želja da objekt pati ili da nestane, može postati razlog za osećanje krivice kada se, zbog nekog drugog uzroka, nešto loše zaista dogodi objektu. Tako, na primer, dete koje želi da nestane, da umre njegov mlađi brat, oseća krivicu kada se brat slučajno razboli, jer veruje da je njegova želja nekako, magijski, uzrokovala bratovu bolest. Slično nerazrešeno osećanje krivice nalazimo i kod osoba čiji roditelji su se razveli dok su oni bili đeca, jer su sasvim neopravdano zaključili da su oni krivi što je jedan od roditelja otišao.379 Kada je prekršena neka društveno određena moralna norma i kada su nastupile neke nepovoljne posledice, intenzitet osećanja krivice, odnosno način njenog izražavanja treba da bude u skladu s težinom prekršaja i posledica. Kao i kod drugih osećanja, intenzitet može biti preterano veliki, ili, pak, preterano mali.

Preterano osećanje krivice Neadekvatno osećanje krivice je rezultat iskrivljenog tumačenja realnosti (greška apercepcije) ili preteranog vrednovanja (greška valorizacije). Preterano vrednovanje je rezultat previsokih kriterijuma koje

378Krivica se ne oseća zbog loših, već zbog štetnih postupaka, pri čemu ne mislimo samo na meterijalnu štetu već i na uzrokovanu patnju. Ova distinkcija nekada predstavlja moćnu terapijsku intervenciju kod pacijenata s neurotskom krivicom, a koji zaboravljaju da postupci nisu loši sami po sebi, već su loši po nekom svom štetnom efektu. 379Dete oseća me šav inu osećanja krivice i inferiornosti jer u sebi traži krivca za razvod roditelja. Tipična dečja logika je sledeća: „Da me tata zaista voli on ne bi otišao. Da sam ja bolji on bi me voleo. Ja sam kriv što je tata otišao jer nisam dovoljno dobar.”

421

osoba sebi postavlja i u odnosu na koje ocenjuje svoje ponašanje. Ovi kriterijumi se, uglavnom, tiču dve oblasti: perfektnog izvođenja neke aktivnosti i izazivanja tuđih neprijatnih osećanja. Neadekvatna ili preterana krivica može biti ego-sintona ili ego-distona, i može biti u vezi s jednom značajnom situacijom ili je tipičan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Osobe koje reaguju preterano intenzivnim osećanjem krivice imaju „višak” osećanja krivice koji dolazi iz njihove bliže ili dalje prošlosti. Kod nekih nalazimo da su oni u svojoj primarnoj porodici bili dežurni krivci za sve što se desilo, i da su prihvatili ulogu koja im je nametnuta.380 Nekada iza ovakvog roditeljskog ponašanja stoji, više ili manje, potisnuto neprihvatanje deteta, koje je „krivo” što se rodilo. Kako je ovaj stav neprihvatljiv za svest većine ovih roditelja, optuživanje deteta se pomera na raznorazne sitnice: i najmanja greška postaje greh, koji roditelji neprimer-eno kažnjavaju. Intemalizacijom takvih roditelja i takvog njihovog stava, nastaju psihičke strukture koje reprodukuju takav odnos, ovaj put kao odnos osobe prema samoj sebi. U kasnijem životu svaka „greška” postaje stimulus koji aktivira svirepog unutrašnjeg roditelja, a što rezultira u nepri-merenom osećanju krivice. Neka deca pokušavaju da izbeg-nu osećanje krivice tako što se uklapaju u sve roditeljske zahteve, kako bi postigli da ih roditelji prihvate i vole. Oni postaju savršeni u svojim aktivnostima kako bi izbegli bilo kakvu grešku. Postaju preterano uslužni prema roditeljima i drugim ljudima, postaju jaki kroz otpisivanje sopstvenih potreba, ili, pak, postaju veoma brzi u poslovima koje obavljaju. U svim onim situacijama u kojima nisu u stanju da zadovolje roditeljska očekivanja, koja su sada postala njihova očekivanja, oni prosto budu preplavljeni osećanjem krivice.381 Kod ovakvih osoba u stvari nije problem osećanje krivice, već bazično osećanje bezvrednosti koje se prezentuje kao osećanje krivice. Zbog toga je preterana krivica često samo maskirana bezvrednost. Preterano i hronično osećanje krivice nalazimo i kod ljudi koji se osećaju krivima čim uđu u međuljudsku konfliktnu situaciju. Čim iz380Pošto deca još nemaju jasne kriterijume na osnovu kojih bi razlikovali šta je dobro, a šta loše, ova deca su naprosto ubedena da su kriva, tako da se ne radi samo o ulozi krivca, već o pravom osećanju krivice. 381U transakcionoj analizi to je opisano kao pokušaj življenja u kontrask-riptu, kroz prisilu u zadovoljenju roditeljskih očekivanja, a što, u trenucima frustracije vodi u dekompenzaciju i aktivaciju osnovnog patološkog skripta. Način na koji roditelji deftnišu egzistencijalnu poziciju deteta mogao bi se opisati sledećim rečima:„Bolje da se nisi ni rodio, ali kada si već tu moraš biti takav i takav da bih te ja prihvatio.” U prvom delu ove rečenice je sadržana skriptna zabrana, a u drugom delu, kontraskriptna naredba.

422

raze ljutnju ili odbiju tuđu želju, oni se osećaju krivima. Njihova tipična izjava je: „Kad kažem Ne, osećam se krivim” (Smith, 1975). Razlog za osećanje ovakve krivice je „uzrokovanje” tuđih neprijatnih osećanja, jer ove osobe se osećaju krivim zato što su „učinile” da drugi pate. U osnovi je rascep između koncepta ljubav i koncepta konflikt, jer ovi ljudi veruju da u simpatijskim odnosima moraju svi da se osećaju prijatno, a da je neprijatnost dokaz antipatijskog odnosa. Zbog toga je osećanje krivice upravo subjektova manifestacija ljubavi prema drugom čija je osećanja „povredio”. U istoriji ovakvih osoba nalazimo roditelje koji su dete vaspitavali simpatijskom manipulacijom- Kada bi dete učinilo nešto što je neprihvatljivo, roditelj bi počeo da pati, jasno izražavajući svoju nesreću i stavljajući detetu do znanja da je ono krivo za maminu ili tatinu žalost. Poruka je sledeća: „Kada radiš X ja trpim i užasno me boli. Ako me voliš, ti ćeš učiniti da ja ne patim tako što se više nikada nećeš ponašati na način X.” Na taj način dete nauči da je isključivo ono odgovorno za roditeljeva osećanja i da se mora truditi da ga usreći, odnosno da ga ne unesreći. Kada roditelj pati zbog deteto-vog ponašanja ono ga sažaljeva osuđujući samo sebe. I kod ovog tipa hronične krivice često otkrivamo da je ono samo maska za primamije osećanje nevrednosti. Neke osobe pokazuju poseban obrazac ponašanja koji je povezan s osećanjem krivice: kada postoji mogućnost da ih neko okrivi za nešto, oni počnu da osećaju krivicu, a onda, tu krivicu uzimaju kao dokaz da bi drugi mogao imati pravo. Kod nekih pacijenata je lako ustanoviti da se radi o reaktivaciji slične situacije iz prošlosti: osoba je bila nepravedno optužena za nešto što nije počinila, ali nije bila u stanju da dokaže svoju nevinost. Neprijatnost koju oseća u savremenoj situaciji je strah da se ponovo ne bi mogla odbraniti, i da bi, ponovo, mogla „ispasti” kriva.

Krivica preživelih Pojam krivica preživelog odnosi se na osećanje krivice kod osoba koje su preživele neku katastrofu u kojoj su neki drugi ljudi izgubili život Kada je u pitanju pravo osećanje krivice tada je ono posledica preispitivanja preživelog o tome šta je mogao učiniti da spase druge (krivica nečin-jenja), odnosno o tome šta je učinio spasavajući sebe čime je možda onemogućio druge da prežive (krivica činjenja). Panika i nagon samoodržanja mogu doprineti da se tokom katastrofičnog dešavanja bi-

423

raju ona ponašanja koja nisu najbolja i za druge, što osoba, nakon spasavanja i „vraćanja filma unazad” uviđa kreirajući svoje osećanje krivice. Kada je preživela osoba povezana jakim afektivnim vezama s nastradalim tada se iza „krivice preživelog” mogu kriti osećanja bezvrednosti i mortida. Na primer, kada saobraćajnu nesreću preživi roditelj, a nastrada njegovo voljeno dete, tada se roditelj može osećati krivim Što je preživeo on, a ne njegovo dete. U ovakvim situacijama osoba smatra da je nezasluženo preživela, a da je poginuo onaj ko je od nje bolji ili vredniji. Zbog toga je spremna da da svoj život ukoliko bi to oživelo poginulog. U pitanju nije osećanje krivice jer je ono uvek usmereno na ponašanje, već osećanja koja su usmerena na biće preživele osobe. Nekada je „krivica” preživelog inicirana ili potkrepljena spolja jer i značajni drugi smatraju da bi bilo bolje da su preživeli i umrli zamenili mesta. Tako, na primer, roditelji reaguju prema ćerki koja je ostala u životu za razliku od obožavanog sina, smatrajući da bi bilo bolje da je nastradala ona umesto njega.

Krivica bogatih Nekada veoma bogati ljudi koji su u mogućnosti da svojim bogatstvom doprinesu smanjenje patnje siromašnih počinju da osećaju krivicu što to ne rade (krivica nečin-jenja). Iako veoma bogati ljudi čvrsto zastupaju određenu ideologiju koja opravdava postojanje tako velikih razlika u bogatstvu i statusu, većina se bavi određenim filantropskim i aitruističkim aktivnostima, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što to zahteva nepisani kodeks. Međutim, nekada osećanje krivice postaje veoma intenzivno tako da se bogataši strasno usmeravaju na neko društveno zlo, čineći i finansijski neracionalne postupke. Deca veoma bogatih mogu osetiti da su izolovana i usamljena zbog svog bogatstva, tako da poklanjaju bogatstvo da bi „kupila” prijatelje i bila prihvaćena.

Potiskivanje osećanja krivice Suprotan tip prethodnim jesu osobe koje, po pravilu, gotovo nikada nisu krive, a koje, takođe po pravilu, dokazuju krivicu drugih. Uvek je neko drugi odgovoran za njihove propuste ili greške, bilo da je to druga osoba ili sama situacija. To što ove osobe nikada ne priznaju samima

424

sebi sopstvene greške, već stalno okrivljuju druge, ukazuje da se one panično boje osećanja krivice. One će pokazati ljutnju, bes, mržnju, pa, čak, i tugu, ali ne i osećanje krivice. Njihov sistem normi i vrednosti je izuzetno strog, što se može videti kada okrivljuju druge, a u čemu i leži razlog zbog kojeg bi njihova sopstvena krivica bila ravna katastrofi. One, zbog toga, svoje kriterijume usmeravaju ka drugima, a nikako ka sebi. Iako ove osobe ne pokazuju krivicu, one poseduju unutrašnju strukturu koja omogućava osećanje krivice. Zbog toga je njihova jedina šansa da izbegnu krivicu u tome da sebi dokažu da se ti kriterijumi ne mogu primeniti na njihove postupke. Upravo u tome leži velika sposobnost ovih ljudi da ne budu objektivni i da redefinišu stvarnost kako bi drugi ispali odgovorni i krivi. Ovde nije reč o manipulaciji, već o nesvesnom mehanizmu odbrane kojim se izbegava krivica, a što objašnjava rigidnost i upornost kojima ovi ljudi dokazuju svoje tumačenje stvarnosti. Represoma fantazija kojom ovi ljudi izjednačavaju krivicu i katastrofu je u tome da će, ukoliko budu krivi, biti odbačeni i nevoljeni. Ovi ljudi u stvari nisu ni sposobni da osete odraslo osećanje krivice, već infantilnu krivicu u kojoj su izjednačeni osećanje lične bezvrednosti i osećanje krivice. Oni zbog toga moraju uvek biti u pravu kako bi dokazali da su jednako vredni kao i drugi, i da mogu biti voljeni. Istori-jska pozadina ovog obrasca je očajnička borba deteta s bratom ili sestrom za ljubav roditelja, u kojoj je jedini način da se bude voljen u tome da se dokaže da je drugi kriv i da je drugi taj koji ne treba da bude voljen (infantilna krivica). Iako se svi mehanizmi odbrane koji su opisani u psihoanalizi mogu primeniti na nesvesno osećanje krivice, reparacija je mehanizam koji je specifičan za osećanje krivice. Subjekt neutrališe fantazam o šteti koju je svojim zamišljenim agresivnim postupkom naneo objektu prema kome je ambivalentan, tako što naknadno postaje, u stvarnosti ili u fantaziji, dobronameran i susretljiv prema istom objektu. Drugi mehanizam odbrane koji je specifičan za osećanje krivice je korupcija superega. Subjekt pokušava da izađe na kraj s potisnutim osećanjem krivice tako što projektuje svoj superego na neku moćnu figuru iz svoje okoline, da bi, potom, pokušao da joj se dodvori ili da je zavede. Iznuđivanje naklonosti takve roditeljske figure je simbolički izjednačeno s dobijanjem ,,oproštaja” i neutralisanjem osećanja krivice.

425

Defekt krivice Kada neko pokazuje odsustvo socijalnih normi u svom vrednosnom sistemu, tada nije u mogućnosti da oseti krivicu u onim situacijama u kojima bi je drugi ljudi osetili. Ustanovljeno je da ova „bezosećajnost”, ili, preciznije, „bezsaosećajnost”, može nastati tokom procesa socijalizacije na tri tipična načina (Schiff, 1983). Prva mogućnost jeste da je dete odraslo u porodici koja ima devijantne vrednosti i moralne norme u odnosu na širi društveni kontekst. Ono što društveni moral zabranjuje, porodični moral podstiče, a kako dete društveni moral ne usvaja direktno, već posredno, preko porodice, ono će usvojiti devijantne porodične vrednosti.382 Antisocijalni čin koji proističe iz ovakvog obrasca je manifestacija devijantnog sistema vrednosti. Druga vrsta psihološke pozadine koja stoji iza nekog anti-socijalnog čina koji nije praćen osećanjem krivice je u tome da je dete odraslo u moralno normalnoj porodici, ali da su roditelji propustili da mu prenesu neke norme i neke vrednosti. Kao da je detetu ostavljeno da samo zaključi da li je nešto dobro ili loše. Pošto je osnovna funkcija normi koje postavljaju roditelji socijalizacija detetovih nagona, postoji velika verovatnoća da će dete popustiti pred nagonskim impulsima.383 Kod ovakvih osoba se bezosećajnost ispoljava samo u nekim aspektima života, dok su sposobni da osete krivicu u drugim aspektima. Verovatno je najčešći oblik ispoljavanja ovog poremećaja povezan s nekim seksualnim devijacijama, kada dete i ne zna šta je u redu, a šta nije, jer njegovi roditelji nikada i nisu s njim govorili o seksu. Treći proces kojim nastaje defekt osećanja krivice se takođe odnosi na poremećaj socijalizacije. U ovom slučaju dete koje je bilo usvojilo određene norme, odbacuje te norme zbog poremećaja u odnosu s roditeljima Kada roditelj svojim postupcima izazove mržnju deteta, dete odbacuje svaku mogućnost da liči na roditelja i kod sebe suzbija svaku karakternu sličnost s roditeljskom figurom. Time dete ne isključuje samo negativne aspekte roditelja, već i sve one druge, pozitivne aspekte u koje spadaju i moralne norme. Njegova pozicija postaje negativno određena u odnosu na vrednosti roditeljske kulture. 382U većini porodica deca se kažnjavaju kad nešto ukradu, a u nekim porodicama se kažnjavaju zato što su dozvolila da budu uhvaćena u kradi. 383To odgovara zamišljenim „Šupljinama” u sadržaju superega ili superego lakunama (Johnson & Szurek, 1952).

426

Krivica u psihopatologiji Neke opsesivne neuroze pokazuju da je njihova dinamika organizovana oko potisnutog osećanja krivice. Prisilne radnje koje se sastoje u tome da osoba nekoliko puta pro-verava da li je isključila šporet, zatvorila plin ili zavmula slavinu, praćene su osećanjem zabrinutosti, ali je u njihovoj pozadini osećanje krivice. Osoba brine za posledice radnji za koje se oseća odgovornom, a smisao ove brige je upravo u prisilnoj prevenciji osećanja krivice. Osoba koja ima prisilu da pere ruke, odnosno da se često tušira, može imati potisnuto osećanje krivice koje se konkretizuje u osećaj osobe da je „prljava”. Osećanje krivice je preterano kod anankastičkih ličnosti, koje ne prave razliku između greške i greha, tako da i najmanja greška kod njih izaziva osećanje krivice. Sasvim suprotan ekstrem su antisocijalne ličnosti, koje ne osećaju krivicu ni kada drugim ljudima nanose veliku štetu i patnje. Neke reaktivne depresije koje se javljaju nakon gubitka drage osobe nastaju tako što osoba spaja osećanje tuge i osećanje krivice. Ona sebi prebacuje da gubitka ne bi bilo „samo da” je nešto drukčije uradila, odnosno zbog toga što dragoj osobi, dok je bila živa nije rekla neke značajne stvari. U ovom slučaju, osećanje krivice blokira proces tugovanja, tako da žalost i krivica traju preterano dugo. Osećanje krivice može preći u osećanje depresivno sti onog trenutka kada osoba procenjuje da je njen greh neoprostiv i da za nju, zbog toga, više nema budućnosti. Za razliku od osećanja samomržnje i samoprezira koja su carski put za samoubistvo, osećanje krivice nije usmereno ka uništenju bića, već ka ispaštanju.384 Prema našem mišljenju, osećanje krivice vodi u samoubistvo samo onda kada osoba nekim svojim postupkom poništi neku svoju suštinsku vrednost, kada ima utisak da je poništila svoju esenciju, da joj se „srušio svet” i da je dalji život potpuno besmislen, tako da osećaj besmisla i apsurdnosti daljeg života postaje pravi razlog za samoubistvo, a ne osećanje krivice samo po sebi. U sudskoj psihijatriji je poznato da postoje određeni zločinci čija je kriminalna radnja motivisana prigušenim ili potisnutim osećanjem krivice. To su takozvani zločinci iz osećanja krivice. Psihodinamski 384U psihijatrijskoj literaturi često se dovodi u vezu osećanje krivice i samoubistvo. Osnovni razlog za to jeste nerazlikovanje krivice od bezvrednosti i mortida. Veoma je lako utvrditi da se u većini opisanih slučajeva pod etiketom „osećanje krivice” kriju osećanja samomržnja-mortido i samoprezir-bezvrednos

427

zaplet kod ovih osoba je tragičan: oni vuku osećanje krivice iz svoje rane prošlosti, koje je difuzno i nedefinisano. Pošto ih to osećanje progoni, oni ga konkretizuju u određenoj kriminalnoj radnji i to na način koji omogućava da budu brzo uhvaćeni. Tada nastupa paradoksalni obrt, jer ovi ljudi pokazuju znake olakšanja i rasterećenja kada su uhvaćeni. Kazna za zločin koji su počinili razrešava ih hroničnog prigušenog ili potisnutog osećanja infantilne krivice. U ovu grupu spadaju i ljudi koji se prijavljuju vlastima kada saznaju da je počinjen neki zločin tvrdeći da su oni počinioci.

LJUBAV

Definicija: Osećanje ljubavi je prijatno osećanje koje subjekt oseća prema onom objektu koji doživljava izuzetno vred-nim i koji smatra sastavnim đelom svoga intimnog sveta.385

Svrha ljubavi Sviđanje i želja, kao i zadovoljstvo koje se javlja kada se ova dva osećanja ispune, omogućuju subjektu da uspostavi pozitivan odnos prema objektima u spoljašnjem svetu. Pozitivan odnos subjekta prema objektu koji je zasnovan na sviđanju i na želji, nije trajan odnos, jer kada subjekt dosegne predmet želje i oseti zadovoljstvo, objekt mu može postati dosadan. Osećanje ljubavi doprinosi uspostavljanju trajnog pozitivnog odnosa prema objektu, čime se unosi konstantnost u relaciju subjekta i objekta. U tom smislu ljubav se može shvatiti kao jedna želja koja traje bez obzira na to što je ostvarena i koja, kao takva, stalno nanovo postaje izvor zadovoljstva. 385Pojam ljubav je prenatrpan brojnim različitim značenjima. Koncentracija vređnosnih, mističnih i simboličnih konotacija učinila je ovaj pojam gotovo neupotrebljivim i doprinela misitifikaciji ljubavi. Upućujemo na našu monografiju Formule ljubavi čiji je osnovni cilj definisanje predstava o ljubavi i stvaranje diferentnijeg pojmovnog i leksičkog sistema u ovoj oblasti (Milivojević, 1995).

428

Svrha ljubavi, u najširem značenju pojma ljubav, je vezivanje bića za neke spoljašnje objekte, a krajnji cilj vezivanja je kreiranje intimnog dela sveta. Suočena sa svetom u kojem vlada carstvo različitosti osoba na osnovu svojih kriterijuma bira i vezuje se za objekte kojima se okružuje. Na taj način ona oko sebe kreira intimni deo sveta u kojem je potpuno adaptirana i u kojem može da bude onakva kakva jeste.386

Struktura ljubavi Svaki subjekt doživljava svoj voljeni objekt kao nešto što je izuzetno vredno i dobro. Kako sličan odnos postoji prema objektu sviđanja i želje, potrebno je odrediti poseban kvalitet odnosa ljubavi. Ono što je glavna odrednica subjek-tovog odnosa prema voljenom objektu, a čega nema kod sviđanja, i što je samo relativno prisutno kod želje, to je subjektova internalizacija objekta. Objekt koji postoji u spoljašnjem svetu, kroz proces pounutrašnjenja dobija stalnu mentalnu reprezentaciju u unutrašnjem, psihičkom svetu subjekta. Mesto voljenog objekta u psihičkom svetu je po mnogo čemu posebno. Intemali-zovani objekt se nalazi u najintimnijem krugu psihičkih sadržaja koji okružuju subjektovo Ja. Takva bliskost čini da objekt postaje referentno uporište samog subjekta koji je u stalnom unutrašnjem odnosu s objektom. Intemalizovani objekt je obuhvaćen subjektovom ego granicom (ja i mi) i postaje konstitutivni element subjektovog bića. Kako subjekt slobodno bira koji će objekt voleti, a u skladu sa svojim kriterijumima kojim procenjuje njegovu vrednost, on kroz odnos ljubavi, u stvari, bira u svetu samo neke od svih mogućih objekata i stvara svoj intimni svet u kome se objektivizira kao ličnost. Intemalizacijom objekta se postiže da odnos između subjekta i objekata postaje stalni unutrašnji odnos koji traje i kad neki objekt nije prisutan u spoljašnjem svetu. Iz ovakvog psihičkog sklopa proističu sva ponašanja koja se mogu protumačiti kao subjektova vezanost za objekt, a osećanje ljubavi je samo afektivna posledica ovih mentalnih operacija.

Objekti ljubavi i vrste ljubavi Kako se ljudi veoma razlikuju po tome šta procenjuju kao dobro, lepo i vredno, bilo koji objekt može postati objekt ljubavi. Najgrublja 386Zdravo funkcionisanje podrazumeva sposobnost za bliskost (pravo Ja u intimnom delu sveta) i sposobnost za distancu (Persona u javnom delu sveta).

429

klasifikacija objekata ukazuje da oni mogu biti drugi ljudi, životinje i biljke, predmeti, geografski predeli, određene aktivnosti ili situacije, kao i apstraktni koncepti (Bog, istina, znanje, pravda, nacija, domovina, itd.). Najjednostavnijom klasifikacijom tipova ljubavi razlikuju se razne ljubavi u odnosu na vrstu objekta ljubavi. Kada je u pitanju nekakva podela i klasifikacija različitih vrsta ljubavi koje postoje između dve osobe, tu vlada jedno šarenilo i nesaglasnost. Osnovni problem je u tome što je pojam ljubav preterano uključiv, tako da ta reč obuhvata mnogo različitih odnosa: od sviđanja, naklonosti, poštovanja i prijateljstva, do erotske ljubavi, zaljubljenosti i seksualne strasti. Osnovna podela ljubavi između dve osobe je na erotsku ljubav (koja može biti seksualna i aseksualna ili platonska) i na druge vrste ljubavi u koje ubrajamo ljubav roditelja prema deci, ljubav dece prema roditeljima, bratsku i sestrinsku ljubav, ljubav prema bližnjem (agape), milosrdnu ljubav (karitas), ljubav prema čovečanstvu (filantropiju), itd.

Osećanje voleti i osećanje biti voljen Kada se govori o ljubavi kao o emociji ili sentimentu, obično se misli da je ljubav jedinstveno i nedeljivo osćanje. Takva predstava o ljubavi je nastala zato što se ljubav tradicionalno posmatra kao jednostrani odnos subjekta prema objektu.387 Kada se radi o obostranom odnosu ljubavi, kada je ljubav uzvraćena, i kada je svaki subjekt istovremeno i objekt ljubavi, tada, iznenada, otkrivamo da se ljubav sastoji iz dva osećanja. Jedno je subjektov doživljaj svoje ljubavi prema Drugom ili osećanje vole ti, a drugo je subjektov doživljaj da je on objekt ljubavi drugog ili osećanje biti voljen.388 Kod uzvraćene ljubavi postoje, prema tome, dva odvojena osećanja: ono koje osećamo kad „dajemo” ljubav i ono koje osećamo kad je „primamo”. Te dve emocije se međusobno bitno razli-

387Individualističke teorije u psihologiji i filozofiji, koje su posvećene proučavanju pojedinca, ljubav predstavljaju kao jednostranu relaciju individualnog bića prema nekom drugom biću. Otuda tradicionalna podela na subjekt i objekt ljubavi. Tek transakcionim pristupom koji analizira pojedinca u recipročnom odnosu s bar još jednim pojedincem, postaje jasno da je ljubav prvenstveno odnos, i da kod uzvraćene ili obostrane ljubavi pojedinac istovremeno jeste i subjekt i objekt ljubavi, za razliku od jednostrane ili neuzvraćene ljubavi u kojoj je on samo subjekt, a druga individua samo objekt. 388Kada razmatramo osećanja voljenja i voljenosti na lingvističkom nivou, interesantno je primetiti da se u većini jezika koristi ista reč za obe emocije, s tim što se za osećanje „voljenosti-od-strane-drugog” standardno koristi pasivni oblik glagola voleti: „biti voljen”. Sasvim je drukčije u, na primer, japanskom jeziku gde se za poseban pojam „biti voljen” koristi posebna reč amaeru (Doi, 1963). Kako je veoma teško shvatiti ona subjektivna stanja za koja ne postoje posebne, standardizovane reći, nepostojanje dodatno otežava i zamagljuje poimanje dvostruke prirode osećanja ljubavi.

430

kuju, što se najbolje može primetiti kada se osećaju razdvojeno, kada se doživljaj vo-ljenosti javlja bez doživljaja voljenja i obratno. Gledajući s pozicije razvoja ljudske jedinke, osećanje „biti voljen” ili osećanje voljenosti je prvo koje se javlja od svih osećanja ove vrste. To je osećanje koje oseća malo dete koje je u poziciji da prima ljubav svojih roditelja. Taj prvobitni doživljaj malog deteta daje voljeno, Balint (1967) je nazvao primarna ljubav. Osećanje voleti drugog javlja se u nešto kasnijim fazama razvoja, kada dete počinje da pokazuje svoju ljubav prema roditeljima. Osećanje voleti, koje se pridodaje osećanju biti voljen, upravo je zasnovano na osećanju voljenosti: malo dete voli zato što je voljeno. Pokazivanje ljubavi prema roditelju je, u najvećem broju slučajeva, automatski praćeno roditeljskim uzvraćanjem ljubavi. Od najranijeg doba, ovaj transakcioni obrazac u kome svaki znak detetove ljubavi biva odmah sus-retnut roditeljskim pokazivanjem ljubavi prema detetu, čini jedan cirkulami sistem međusobnog potkrepljivanja u is-poljavanju ljubavL Zbog toga, dete koje hoće da potvrdi svoje osećanje biti voljeno, brzo nauči da ga izazove pružanjem ljubavi roditeljima, koji, odmah pokazuju svoju naklonost prema detetu, što kod njega izaziva željeno stanje. Možemo zaključiti da je osećanje voleti zasnovano na uzvratnom, razvojno ranijem osećanju biti voljen, i da dete pokazivanjem svoje ljubavi prema drugom, indirektno zadovoljava svoju potrebu za biti voljeno. Postoji još jedan razlog koji doprinosi nejasnoći pojma voljenost, a on je u domenu onoga što bi se moglo nazvati etika ljubavi. Kada je subjekt saznao da ga voli neko ko mu se nimalo ne sviđa, on može reagovati na tri načina: može mu biti neprijatno, može biti ravnodušan, i može u tome uživati. Kada je reakcija subjekta neprijatno osećanje, u njemu možemo naslutiti osećanje krivice. To je zbog toga što subjekt polazi od činjenice da je neuzvraćena ljubav bolna za onoga koji voli, a uzrok te patnje je u odbijanju uzvraćanja ljubavi. Zato se objekt neuzvraćene ljubavi oseća odgovornim za sub-jektovu patnju i ukoliko ne pokuša da ga uveri da odustane od svoje ljubavi i nade da će se ona ipak ostvariti, osoba pazi da svojim ponašanjem ne da subjektu povod da se nada. Osoba izbegava da liči na one koje poznajemo iz života i literature, koji uživaju da su voljeni i koji, umesto da uzvrate ljubav, na razne načine iskorišćavaju subjekt neuzvraćene ljubavi. Osećanje biti voljen, kada nije u okviru uzvraćene ljubavi, uvek ima negativnu kulturnu konotaciju.389

431

Samoljubav i ljubav prema drugom Pojam vole ti sebe pomalo je paradoksalan, jer se u njemu izjednačava subjekt koji voli, s objektom koji je voljen. Kod samoljubavi osoba uspostavlja unutrašnju relaciju između onog dela sebe koji voli i onog dela koji je voljen. Smatramo da ne postoji nikakva urođena ljubav prema sebi, nego da je samoljubav rezultat razvoja psihičkih struktura.390 Kao što smo istakli u poglavlju o samoose-ćanjima, dete intemalizuje svoje roditelje (roditeljski intro-jekti), koji, kao unutrašnji objekti, postaju organizatori nekih psihičkih struktura i funkcija.391 Tako roditeljska ljubav postaje intemalizovana, odnosno unutrašnja kategorija. Kada se tokom vremena intemalizovani sadržaji konstituišu kao unutrašnja psihička struktura, dete reprodukuje onaj stav koji su roditelji imali prema njemu - i to kao sopstveni stav prema sebi. Prema tome, roditeljska ljubav prema detetu se intemalizuje i transformiše u detetovu ljubav prema samom sebi. Dete koje nije bilo voljeno, neće samo sebe voleti, kao što će dete koje je bilo obožavano, obožavati samo sebe. Potrebno je praviti razliku između samopoštovanja i samoljubavi. Dok je poštovanje osećanje koje subjekt oseća prema onome za koga procenjuje da kao ličnost ima neke pojedinačne izuzetne vrednosti, subjekt oseća ljubav prema osobi koju doživljava da je vredna kao celina. U tom smislu, poštovanje je, uslovno rečeno, neka vrsta parcijalne Iju-bavi. Slično, samoljubav je odnos prema sebi kao prema celovitom biću, dok je samopoštovanje odnos prema nekim svojim izuzetnim kvalitetima. Ljubav prema drugome i ljubav prema sebi često izgledaju kao međusobno isključive kategorije: kao da samoljubav isključuje ljubav, i kao da ljubav isključuje samoljubav. Kada neka osoba poima samoljubav 389U grčkim mitovima nailazimo na mit o Anaksareti, koju Artemida kažnjava pretvarajući je u kameni kip zbog njene neosetljivosti za patnje Ifisa koji je, bivajući nesrećno zaljubljen u Anaksaretu, počinio samoubistvo. U mitu o Narcisu, njegov osnovni zločin je neosetljivost na ljubavno udvaranje Ajmenija, kome šalje mač da se samoubije, Što, takode, izaziva Artemidin gnev, koja mu šalje samozaljubljenost kao kaznu. U oba mita Artemida kažnjava neosetljivost, surovost bića koje je voljeno, pokazanu prema biću koje voli. Ni Anaksareta ni Narcis nisu kažnjeni zbog toga što nisu uzvratili ljubav, oni su kažnjeni što su ravnodušni ili što surovo uživaju u tome da su voljeni. Kako ne pokazuju saosećanje sa onima koji ih vole, oni krše osnovnu etiku ljubavi. Narcis je opšteprihvaćen, ali pogrešan, oblik pravog imena Narkis, što u prevodu znači neosetljivi, ravnodušni, odakle i dolaze reči kao što su narkoza i narkotik. 390Instinkt samoodržanja i preživljavanja se ne može izjednačiti sa samo-Ijubavlju, osim, možda, u metaforičnom smislu. Samoljubav podrazumeva mentalne strukture koje omogućuju subjektov odnos prema samome sebi, kao i afektivni kvalitet koji zbog toga nastaje. 391Prema psihičkoj topografiji koju daje transakciona analiza, roditelji se memorišu u ego stanju Roditelj. Novije verzije psihoanalize lociraju intemalizovane roditeljske objekte u superego koji je u ortodoksnoj psihoanalizi imao samo ograničavajuću i prohibitivnu funkciju, tako da prema savremenom shvatanju superego ima i suportivnu funkciju, što uključuje i ljubav.

432

i ljubav kao đihotomne konstrukte, ona veruje ili da voli druge ili da voli sebe, ili je altruista ili je egoista. Često kulturna zajednica vrši opresiju ljubavi prema sebi tako da se, na osnovu ove pogrešne dihotomije, pojedinci podstiču da odbace ,,e-goizam” i da se opredele za altruizam. Ovaj izbor se opravdava uveravanjem da će ljubav koja se prima od drugih potpuno zameniti i nadoknaditi osećanje samovoljenosti.392 Kao što postoje ljudi koji vole sebe, a ne vole druge ljude, ili koji vole druge, ali ne vole sebe, tako postoje ljudi koji ne vole ni sebe ni druge, ili koji malo vole sebe i malo vole druge, ili koji jako vole sebe i jako vole druge. Dakle, ne postoji univerzalan zakon koji bi regulisao objektivni odnos između ove dve vrste ljubavi, nego ljudi, kako se radi o subjektivnim pojavama, konstruišu pojedina značenja, da bi, zatim, živeli te svoje iskonstruisane „stvarnosti”. Ne samo da je moguće istovremeno voleti druge i vo-leti samoga sebe, već je to potrebno i nužno, ako se želi ostvariti skladan odnos ljubavi. Međutim, između samo-ljubavi i ljubavi postoji jedna potencijalna protivrečnost: u brojnim životnim situacijama suprotstavlja se ljubav prema sebi i ljubav prema drugome. Osoba koja voli Često se nalazi u situaciji u kojoj su njene individualne potrebe i želje u sukobu s partnerovim. Tada je potrebno da osoba donese odluku o tome čije će želje zadovoljiti: svoje ili partnerove. Ovaj konflikt želja je, po svojoj suštini, konflikt između ljubavi prema sebi i ljubavi prema partneru. Međutim, bez obzira šta osoba odluči - bilo da prvenstvo da svojim željama, bilo partnerovim - to ne znači negaciju onog drugog. Afirmacija samoljubavi ne znači nužno negaciju ljubavi, kao što ni afirmacija ljubavi ne znači negaciju samoljubavi. Ova protivrečnost i dijalektička napetost koja se uspostavlja između dve suprotne tendencije ne samo da ne znači da se one međusobno ne isključuju - umesto đihotomne logike po tipu „ili jedno ili drugo”, moramo ih shvatiti u odnosu međusobnog uključivanja: „i jedno i drugo”, na šta je, među prvima, ukazao From (Fromm, 1957) -nego i da njihovo eventualno suprotstavljanje treba shvatiti kao dijalektičku tenziju. Socijalno potiskivanje samoljubavi ima arhetipske korene koji dosežu sam fundament logike organizacije ljudske zajednice: svaka ljudska zajednica mora biti zasnovana na međusobnoj ljubavi članova zajednice. 392Druga pogrešna predstava o odnosu ljubavi i samoljubavi nije prava dihotomija kojom jedna ljubav potpuno isključuje drugu, nego dozvoljava da one mogu istovremeno postojati, ali da višak jedne istovremeno mora značiti i manjak druge. Prema tome, što više volimo sebe to manje volimo druge, i obratno. Ovde se implicira da je količina ljubavi konstantna i da njen višak prema jednom objektu istovremeno mora značiti isti toliki manjak prema drugom objektu.

433

Čitav sistem kohezi-onih veza koje spajaju pojedince u zajednicu sastavljen je od različitih vrsta naklonosti koje bismo, uslovno, mogli nazvati veze ljubavi. One uspostavljaju sistem međusobne identifikacije i solidarnosti koji zajednicu čine zajednicom.393 U ovakvoj mreži odnosa interesi pojedinca (princip samoljubavi) mogu biti u sukobu s interesima zajednice (princip ljubavi prema drugom). Zbog toga zajednica svojim kulturnim obrascem uvek daje prednost zajedničkom interesu nad pojedinačnim interesom. Dakle, ljubav prema sebi je potencijalno destruktivna za organizaciju društva i zbog toga je društvo, u većoj ili manjoj meri, potiskuje. Zato se samoljubav socijalno etiketira, ne kao vrlina, nego kao mana. Ovo apriorno stavljanje samoljubavi u negativan kontekst izražava se u jeziku pežorativnim izrazima kao što su: „sebičnost”, „samoživost”, „samoljublje”, „egoizam”, „narcisoidnost”, itd. S druge strane, kada zajednica dozvoli afirmisanje samoljubavi, klatno može otići u suprotnom pravcu kada se formira kultura narcizma (Lash, 1979).

Bezuslovna ljubav i uslovna ljubav Veoma je važno praviti razliku između uslovne i bezu-slovne ljubavi.394 Uslovna ljubav je ljubav koja treba da se zasluži, za koju je potrebno ispuniti neki uslov đa bi se dobila. Za razliku od uslovne, bezuslovna ljubav ne postavlja nikakve uslove, drugi se voli onakav kakav jeste, kakav postoji, bez obzira šta uradio ili ne uradio. Roditelji vole svoje dete zato Što postoji, tako đa dete ništa ne mora da uradi da bi bilo voljeno.395 Kada se dete rodi, ono nije sposobno da nešto uradi kako bi zaslužilo roditeljsku ljubav. Zbog toga, prva ljubav koja se pruža detetu mora biti bezuslovna ljubav. Kada majka voli dete zato što postoji, kada ono niti može, niti treba nešto da uradi da bi bilo voljeno, dete razvija osećanje da je voljeno, a koje smo nazvali bezuslovna voljenost. Ovaj doživljaj bezuslovne voljenosti veoma je važan za 393U zajednici postoje i odnosi antipatije, ali oni su od manjeg značaja za društvenu organizaciju jer samo doprinose uspostavljanju određene dinamike u zajednici. Ukoliko odnosi anatipatije nadvladaju veze ljubavi, zajednica se diso-cira i prestaje da postoji. 394From (Fromm, 1957) je pisao o uslovnoj i bezuslovnoj ljubavi, dok kod Žanea (Janet, 1932) nalazimo pojmove koristoljubiva i nekoristoljubiva ljubav. 395Apsolutna ili potpuna bezuslovna ljubav ne postoji jer uvek postoji neki razlog ili uslov zbog koga je neko voljen. U našem primeru roditelji bezuslovno vole svoje dete upravo zbog toga što je njihovo. Uvek se voli neko zato što je prethodno zadovoljio kriterijume osobe koja voli (zadovoljio uslove). Takode, ako se naknadno ispostavi da osoba koja je bila objekt ljubavi ipak ne ispunjava subjektove kriterijume, on će prestati da je voli.

434

dalji razvoj deteta, jer predstavlja jezgro onoga što se naziva bazično osećanje lične vrednosti, a što je važno za detetovo suočavanje sa socijalnim svetom tokom daljeg razvoja. Analogno, ukoliko je dete prikraćeno za bezuslovnu ljubav svojih roditelja, ono razvija osećanje bazične nevrednosti, jedan inferioran stav u odnosu na druge ljude i svet. Tokom prvih godina života dete oseća osećanje bezuslovne voljenosti samo u onim situacijama u kojim roditelji iskazuju takvu ljubav prema detetu. Intemalizacijom roditeljskog stava prema sebi, dete je sposobno za samoljubav, i to onu vrstu samoljubavi koju smo označili kao bazična ili bezuslovna samoljubav, što nije ništa drugo do jedna vrsta autonomnog osećanja lične vrednosti. Roditelji uvode princip uslovnosti u davanju ljubavi svom detetu na stepenu njegovog razvoja kada je sposobno da shvati uslov koji je postavljen i kada je sposobno da ga ispuni (druga godina). Uslovna ljubav pripada domenu vas-pitanja i socijalizacije, odnosno onim razvojnim fazama kada počinje detetovo vaspitanje. Postoje mnogi neprijatni zadaci koje dete treba da ispuni tokom svog odrastanja pa mora naučiti da prevazide i ovu neprijatnost i uradi zadatak iako je neprijatan. Ono što ga na to motiviše je roditeljska ljubav.396 Dete se angažuje u potrebnim, ali neprijatnim aktivnostima jer se plaši da bi ga roditelji mogli odbaciti ako to ne učini, odnosno da bi bilo nagrađeno izlivima roditeljske ljubavi kada ispuni zadatak. U prvih nekoliko godina dete jednostavno nije dovoljno kognitivno zrelo da bi moglo da poveže frustraciju svoje želje od strane roditelja s njihovom ljubavlju prema njemu. Ono veruje da kada roditelji frustriraju neku njegovu želju, pokazuju mu da ga ne vole (osećanje infantilne frustracije). Tako je i s kaznama koje roditelji primenjuju da bi naterali dete da odustane od nekih neprihvatljivih ponašanja. Dete jednostavno nije u stanju da shvati da ga roditelj koji se ljuti na njega i koji ga kažnjava, u stvari voli, već kaznu doživljava kao negaciju ljubavi (osećanje infantilne krivice). Zbog toga, u prvim godinama razvoja roditeljska frustracija i kazna kod deteta nužno pokreću separacioni užas i strah od odbacivanja, a roditeljske pohvale izazivaju osećanje volje-nosti i prihvaćenosti. Kada dete integriše predstavu o roditeljskoj frustraciji i o roditeljskoj ljubavi, odnosno o ljut-nji i ljubavi, ono će shvatiti da ga roditelji vole i kad frustriraju njegove želje 396Frojd je prvi opisao ovaj sukob koji se javlja u detetu kao sukob između principa zadovoljstva i principa realnosti. Princip realnosti se odnosi na socijalnu realnost, na razna moranja koja postavljaju roditelji a dete mora da ispuni. Bezuslovnu ljubav povezujemo s principom zadovoljstva, a uslovnu s principom realnosti.

435

ili kažnjavaju njegovo ponašanje, tako da se neće plašiti separacije i odbacivanja. Tada kazne nemaju onoliku moć koliku su imale u prethodnom periodu i nisu tako snažan motivator za promenu ponašanja, ali primarna socijalizacija i personalizacija su već obavljeni. Prema tome, vaspitanje putem nagrade i kazne se, u principu, zasniva na dečjem strahu od gubitka ljubavi i roditeljskoj „manipulaciji” ljubavlju, i to bez obzira da li roditelji koriste fizičku kaznu ili neki suptilniji pristup.397 Osnovna mudrost i veština podizanja dece leži u proporciji bezuslovne i uslovne ljubavi koju roditelji pružaju tokom vaspitanja. Izvesno je da u prvoj godini dete ima apsolutno pravo na potpunu bezuslovnu ljubav, ali da se postepeno, kako teče razvoj, u odnos prema detetu moraju unositi i ona ponašanja - frustracija i kazna - koja će dete shvatiti kao uslovljavanje ljubavi. Roditelji, uglavnom, padaju u dve zamke: ili se detetu daje previše bezuslovne ljubavi ili se detetu daje previše uslovne ljubavi. Kada se detetu pruža isključivo ili pretežno bezuslovna ljubav, nedostatak komponente uslovnosti će doprineti da dete postane nedovoljno socijalizovano. Ono postaje razmaženo, lenjo, nezrelo i zaustavljeno na jednom infantilnom stepenu razvoja. Ono nije naučilo da toleriše frustracije i od okoline stalno zahteva da mu zadovolji želje, pri čemu ne obraća pažnju na zahteve okoline i potrebe drugih ljudi. Kao posledica neispunjenog procesa socijalizacije, ovakvi ljudi, kada odrastu, postanu sebični, egoistični, narcisoidni, anti socijalni, ili, pak, pribegavaju različitim supstancama poput alkohola, droga ili hrane, kojima neutrališu neprijatnost usled frustracije. Kao posledica roditeljskog stava u kome dominira bezuslovna ljubav, kod ovakvih ljudi postoji jedna hipertrofirana bezuslovna samoljubav i grandiozna slika o samom sebi; oni osećaju samopoštovanje bez obzira na to da li nešto urade ili ne urade. Ukoliko je dete, uglavnom, dobijalo uslovnu ljubav, ono postaje preterano socijalizovano. Roditeljski stav: ,,Vo-leću te ako učiniš to i to” se intemalizuje, tako da osoba isti takav stav zauzima prema sebi: „Volim sebe samo ako učinim to i to”. U doživljavanju samog sebe, kod ovih osoba, dominira uslovna samoljubav. Da bi osoba mogla da sebe voli i poštuje prvo mora ispuniti nekadašnji roditeljski uslov koji sada nameće 397Možda bismo mogli izvući sledeći zaključak: svako vaspitanje je zasnovano na detetovom strahu da će roditelji prestati da ga vole i na roditeljskoj eksploataciji ovog straha. Ova činjenica nema negativan predznak, jer je dete zaista potrebno socijalizovati kako bi bilo sposobno da jednoga dana samostalno živi u ljudskom društvu.

436

sama sebi: da bude savršena, uslužna, dobra, jaka, uspešna, itd. Kada u vaspitavanju deteta nema dovoljno bezuslovne roditeljske ljubavi ono ne razvija bazičnu samoljubav, nego jedno osećanje bazične nevoljenosti. Roditeljsku poruku u kojoj se ljubav uslovljava: ,,Vo-leću te ako uradiš to i to”, ova deca doživljavaju kao: JNe volim te, ali ću te voleti samo ako uradiš to i to”. Dakle, uslovna ljubav se Često doživljava kao neljubav. Na toj podlozi se može tumačiti određena prisila i grčevitost kojom određeni ljudi ispunjavaju neke imperative ili moranja, jer je ispunjenje tih uslova jedini način da se oni osete voljenima i samovoljenima. To je način na koji nastaju određeni poremećaji kao što su opsesivne ličnosti, različite neuroze, depresije, kao i drugi psihički i psihosomatski poremećaji. Kada je reč o ljubavi između odraslih, dijalektička tenzija bezuslovne i uslovne ljubavi je i tu zastupljena: drugi se bira zbog toga što je takav kakav je, ali, kako nikada nije idealan, njemu se postavljaju određeni uslovi koje mora da ispuni da bi bio voljen. Iako, kao što smo ranije napomenuli, apsolutno bezuslovna ljubav ne postoji jer uvek ima neki uslov koji potencijalni objekt ljubavi mora prethodno ispuniti da bi bio voljen. Dakle, bezuslovno prihvatanje partnera nije dominantna odlika ljubavi odraslih. Samim tim što ljubav nije bezuslovna, prestanak voljenja odnosno raskid odnosa ljubavi postaje mogućan. Zbog toga u ljubavi odraslih uvek postoje određeni uslovi koji se zadovoljavaju, a čije neispunjenje vodi raskidu. Kada u ljubavi preterano dominira princip uslovnosti, ona se pretvara u manipulaciju odbacivanjem, a kada predominira princip bezus-lovnosti ona se pretvara u patološku simbiozu.

Ljubav i zaljubljenost Iako subjekt koji voli ne može na osnovu kvaliteta svog osećanja ljubavi odrediti da li se radi o ljubavi ili o „zaljubljenosti, između ova dva osećanja postoji suštinska razlika.398 Priroda psihičkog mehanizma zaljubljivanja se najbolje može analizirati na primeru zaljubljivanja na prvi pogled, kada subjekt naglo shvata, na osnovu svojih telesnih simptoma, da se zaljubio u osobu koju prvi 398Većina ljudi uspostavlja sledeću distinkciju između ljubavi i zaljub-ljenosti: a) Zaljubljenost je daleko jača od ljubavi, b) Zaljubljenost traje daleko kraće od ljubavi. Većina pokušava da pomiri suprotnost između zaljubljenosti i ljubavi tako što smatra da ljubav počinje zaljubljenošću. Ovo verovanje nije tačno, jer ljubav ne mora početi zaljubljenošću, već može nastati i iz ravnodušnosti, sviđanja, prijateljstva, pa i iz konflikta.

437

put vidi u svom životu. Osoba koju je subjekt susreo, podseča po nekoj svojoj fizičkoj ili karakternoj osobini na subjektovu mentalnu predstavu o idealnom partneru. Zbog ove sličnosti subjekt munjevito projektuje svoju idealizovanu predstavu o pravom partneru na osobu koju je sreo, tako da prema toj osobi zauzima odnos kao da je ona utelotvorenje te predstave.399 Zbog toga mnoge zaljubljene osobe imaju utisak da poznaju svog partnera iako ga prvi put vide u svom životu. Posledice ove projekcije su različite: -Zaljubljeni subjekt ne uspostavlja odnos prema svom objektu koji je zasnovan na realnosti, već odnos koji je zasnovan na projekciji. Time zaljubljeni negira da je druga osoba onakva kakva zaista jeste, već je smatra onakvom kakvom bi želeo da ona jeste. Zbog toga odnos zaljubljenosti nije odnos realnosti, već odnos privida, iluzije i falsifikata stvarnosti. Zaljubljeni ne voli drugoga, već svoju iskrivljenu ili nepotpunu predstavu o drugome. -Intenzitet osećanja „ljubavi” u zaljubljenosti je maksimalan mogući, jer se objekt doživljava kao najbolji mogući, a time i kao najznačajniji. To je posledica apsolutnog poklapanja između onoga što subjekt traži (mentalna predstava o idealnom partneru) i onoga za šta veruje da je našao (projektovana mentalna predstava o idealnom partneru koju subjekt ne razlikuje od same osobe na koju je projektovao). Iz tih razloga zaljubljenost se javlja kao hronično i intenzivno osećanje, odnosno kao strast. -Zaljubljenost nije opsednutost drugom osobom, već unutrašnjim kompleksom (animom ili animusom) s kojim je osoba, projekcijom, došla u kontakt. Ovaj kompleks s čijim se sadržajima subjekt preokupira, odgovoran je za njegovo emocionalno stanje, za doživljaj gubitka slobodne volje i za preokupiranost sadržajima vezanim za objekt zaljubljenosti. Važno je shvatiti da, iako subjekt doživljava da je preokupiran mislima o voljenom ili voljenoj, on je, u stvari, preokupiran svojim kompleksom, animusom ili animom. -Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko se projekcija može održati na datoj osobi. Kada realne osobine druge osobe svojim kvalitetom i svojom brojnošću toliko odstupe od projektovanih očekivanja, subjekt se odljubi i razočara. Kada se realni kvaliteti objekta razlikuju od projektovanih, ali se ipak svide subjektu, zaljubljenost može preći u ljubav. 399U Jungovoj analitičkoj psihologiji ova idealizovana predstava naziva se animus, ukoliko je to predstava o idealnom ili pravom muškarcu, odnosno an-ima, ako je to predstava žene.

438

Zaljubljivanje je prirodan razvojni proces kojim osoba integriše i neutrališe predstavu o idealnom partneru i postiže psihičku zrelost. Upravo kroz cikluse zaljubljivanja i od-ljubljivanja, osoba postepeno postaje sposobna da sagleda realnosti osoba koje bira za erotske partnere. Kako je fan-tazmatski odnos prema drugima povezan s fantazmatskim odnosom prema sebi, zaljubljivanje je karakteristika puberteta i adolescencije, sve do postizanja psihičke zrelosti. Kada se ostvari zrelost i kada se integriše identitet ličnosti, zaljubljivanje postaje prava retkost.400

Samoljubav i samozaljubljenost Kao što je potrebno razlikovati ljubav od zaljubljenosti, isto tako je potrebno razlikovati samoljubav od samoza-Ijubljenosti. Samozaljubljenost podrazumeva opsednutost sobom, odnosno jednom idealizovanom predstavom o samome sebi. Kao što zaljubljeni ne vidi dobro objekt zaljubljenosti, tako ni samozaljubljeni ne vidi dobro svoje prave kvalitete i mane. Nerazlikovanje samoljubavi i samo-zaljubljenosti jedan je od osnovnih razloga što je pojam narcisoidnosti veoma maglovit u psihoanalitičkoj literaturi.401 Razjašnjenju razlike između onoga što se nazivalo „zdrava narcisoidnost” od patološke narcisoidnosti, najviše je doprineo Fedem (1952), koji razlikuje objekt-libido, čime označava onu količinu libida, odnosno energije ljubavi, koju osoba usmerava prema drugima, od subjekt-libida, libida koji se usmerava prema samoj osobi, a koji odgovara samoljubavi. Prema ovom autoru, narcizam je patološki onda kada se objekt-libido investira u Ja umesto u druge ljude.402

Tipovi ljubavnog sentimenta U dosadašnjem izlaganju videli smo da ono što se naziva ljubav jeste mozaik različitih osećanja, odnosno ponašanja i odnosa. Ukoliko ukrstimo pojmove: „voleti” i „voljenost”; „ljubav prema drugom”

400Integrisana ličnost može osetiti u prvom kontaktu da joj se neko sviđa, kao što može maštati o tome kakva je ta osoba, ali za razliku od zaljubljene ličnosti, ona nikada ne gubi distancu prema svojim fantazijama. Dok zaljubljenom osobom upravljaju njene fantazije, integrisana ličnost upravlja svojim fantazijama. 401Mit o Narcisu nije mit o samoljubavi, to je mit o samozaljubljenosti. 402Strogo uzevši, samozaljubljenost je samo jedan od oblika patološkog narcizma. Drugi oblik nastaje kao posledica premeštanja ljubavi s drugih, kada osoba „dokaže” da su drugi pokvareni, zli i sebični, tako da ih ne treba voleti, nego se treba samo-brinuti za sebe i svoje potrebe. Poseban oblik narcizma je paradoksalni narcizam, kada je subjekt spreman na žrtve, odricanja, odbacivanje materijalnih vrednosti, gladovanje, prosjačenje i druge pokore, kako bi, polazeći od nekog metafizičkog sistema, poništavajući svoje „lažno” Ja, ostvario svoje „pravo Ja”.

439

i „ljubav prema sebi”; i „uslovnu” i „bezuslovnu ljubav”, dobijamo šest osnovnih kategorija ljubavnog osećanja: -Osećanje bezuslovne voljenosti od drugog; -Osećanje us lovne voljenosti od drugog; -Osećanje bezus lovne samoljubavi; -Osećanje uslovne samoljubavi; -Osećanje bezus lovne ljubavi prema drugome; -Osećanje uslovne ljubavi prema drugome. Ako tome pridodamo razliku između ljubavi i zaljubljenosti, dobijamo još neke kategorije ljubavnog osećanja: -Osećanje zaljubljenosti u drugog; -Osećanje da smo objekt zaljubljnosti nekog drugog; -Osećanje samozaljubljenosti.

Ljubav i sviđanje Sviđanje je osećanje zadovoljstva u prisustvu nekog objekta, ali koje nije praćeno neprijatnim osećanjem u odsutnosti tog objekta. Ljubav smo odredili kao osećanje zasnovano na intemalizaciji objekta tako da se sviđanje samo uslovno može nazvati ljubavlju. To je važno shvatiti jer se u svakodnevnom govoru često upotrebljava „voleti” kada se misli na „sviđanje”.403

Ljubav i želja Struktura želje se poklapa sa strukturom ljubavi, ali se ljubav ne može redukovati na želju. Subjekt oseća želju i za objektom želje i za objektom ljubavi, on je frustriran kada nije u mogućnosti da dosegne ove objekte, a zadovoljan kada je s njima u kontaktu. Obe emocije podrazumevaju ostvarenu intemalizaciju objekta i obe pokreću subjekt na prilaženje objektu (ponašanje prilaženja i ponašanje traže--nja). 403Problem je semantičke prirode jer je u našem jeziku uobičajeno da kada nam se nešto sviđa, kažemo da to volimo: „Volim kupanje u moru.” Slično je i u engleskom (to love) i francuskom (aimer), dok je sasvim različito u italijanskom, gde se ova greška ne pravi i gde se amare ne koristi čak ni za izražavanje ljubavi prema deci, nego isključivo za ljubav prema partneru (Arieti, 1967).

440

Dok se želja može ugasiti svojim zadovoljenjem i ostvarenjem, tako da subjekt više ne želi objekt koji je ranije bio predmet želje, ljubavna želja je želja za trajanjem odnosa s voljenim objektom, tako da njeno ostvarenje ne vodi njenom gašenju. Odnosi koji liče na ljubavne, ali koji se gase kada se ostvari želja jednog od učesnika, nisu odnosi ljubavi.404 Ljubavna želja je naročito izražena kada su voljene osobe razdvojene, i tada se pretvara u ljubavnu žudnju ili čežnju.

Ljubav i saosećanje Kada je voljeni objekt neko živo biće, subjekt s njim saoseća. To naprosto znači da je subjektu stalo kako se oseća njegova voljena osoba i da on svojim ponašanjem teži da doprinese da joj bude dobro, kao i da joj ne bude loše. Na emocionalnom planu, subjekt će saosećati u prijatnim osećanjima objekta, kao što će saosećati i s njegovim neprijatnim osećanjima. Dakle, ljubav uključuje saosećanje i brigu za voljenu osobu. Možemo reći da je princip sao-sećajnosti osnovni princip ljubavi u najširem smislu te reči.

Ljubav i poštovanje Dok je odnos ljubavi odnos prema celovitosti nekog bića i njegovom totalitetu, odnos poštovanja je odnos prema parcijalnim kvalitetima nekog bića. Dok ljubav priznaje voljenom objektu njegovu ukupnu vrednost, poštovanje priznaje neku parcijalnu vrednost. Kao što poštovanje ne mora biti sastavni deo odnosa ljubavi, tako ni ljubav ne mora biti sastavni deo odnosa poštovanja.

Ljubav, strah od gubitka ljubavi i ljubomora Ljubav je osećanje koje se može samo slobodno uzvratiti, a koje se ne može narediti ili uzrokovati. Zato uvek postoji mogućnost da bi voljena osoba mogla prestati da uzvraća ljubav. Stoga je izvesna strepnja da bi se to moglo dogoditi, sasvim prirodna komponenta odnosa ljubavi. 404To je posebno karakteristično za one ljude koji pokušavaju da ostvare odnos ljubavi, iako ih ne motiviše ljubavna želja, već neka druga prikrivena Želja (seksualna želja, želja za samopotvrđivanjem, želja za osvetom, itd.).

441

Ljubomora je posebna vrsta straha od gubitka ljubavi: to je strah da bi voljena osoba mogla đa zavoli nekog drugog. Zbog toga i osećanje ljubomore ima svoje prirodno mesto u složenom odnosu ljubavi.

Ljubav i tuga Tuga je osećanje koje se javlja kada se izgubi nešto što je, uslovno rečeno, bilo voljeno. Tuga proističe iz odnosa ljubavi jer je ona emocionalna reakcija na gubitak voljenog objekta. Tugovanje je posledica intemalizacije objekta, kojoj više ne korespondira stvarni objekt u spoljašnjem svetu.

Ljubav, ljutnja, prezir i mržnja Ljutnja i ljubav su sasvim spojivi: ljutnja je odnos prema neprihvatljivom ponašanju, a ljubav je odnos prema osobi. Zato je mogućno ljutito tražiti od voljene osobe đa promeni neko svoje ponašanje. Dok je ljutnja sasvim prirodno osećanje u svakom dugotrajnijem odnosu ljubavi, mržnja i prezir su, po definiciji, nespojivi s odnosom ljubavi. Subjekt voli osobu koju ocenjuje da veoma vredi, dok mrzi ili prezire osobu koju ocenjuje da ne vredi, da je bezvredna ili zla. Zbog toga osobe koje mogu istovremeno da vole i da mrze ili preziru isti objekt jesu u snažnom unutrašnjem konfliktu.

Ljubav kao mreža osećanja Ljubav nije samo osećanje koje se oseća prema nekom objektu, već i jedan kompleksan sistem ili mreža emocionalnih odnosa koja je zasnovana na tom osećanju: Sviđanje: osećanje zadovoljstva u prisustvu objekta; Zelja: osećanje nedostatka ili zadovoljstva pri pomisli na odsutni objekt; Frustracija: osećanje nezadovoljstva u odsutnosti objekta; Briga i saosećanje: težnja da objektu bude dobro; Ljubavna strepnja: osećanje strepnje da bi ljubav mogla da prestane; Ljubomora: osećanje straha usled mogućnosti da objekt ode s nekim trećim; Tuga: osećanje koje se javlja prilikom trajnog gubitka voljenog objekta; itd.

442

Predstava o ljubavi i signali ljubavi Kada osoba koja je subjekt voli osobu koja je objekt, onda će subjekt svoje osećanje objektivizirati kroz određena ponašanja, a to znači da će se ponašati u skladu sa svojom predstavom o ljubavi. Ta ponašanja će za subjekt imati značenje signala ljubavi, ponašanja kojima se pokazuje i dokazuje ljubav prema drugom, kojima se objektu stavlja do znanja da je voljen. Ukoliko objekt deli sa subjektom sličnu predstavu o ljubavi, onda će on biti u stanju da to određeno ponašanje zaista prepozna kao znak ljubavi. Ukoliko se u objektovoj predstavi o ljubavi ta ponašanja ne poistovećuju s načinima na koje se pokazuje ljubav, onda ih on neće prepoznavati kao znak ljubavi ili se, čak, može desiti da ta ista ponašanja prepoznaje kao znak nedostatka ljubavi. S druge strane, subjekt očekuje da mu objekt uzvrati ljubav i on će tražiti od objekta takva ponašanja koja su u subjektovoj predstavi o ljubavi izjednačena sa znakovima ljubavi. Ukoliko objekt manifestuje takva ponašanja subjekt će znati da je ljubav uzvraćena, ali ukoliko objekt pokaže neka druga ponašanja, subjekt ih neće registrovati kao znak ili signal uzvraćene ljubavi.405 Predstava o ljubavi definiše ponašanja kojima se pokazuje ljubav drugom („davanje ljubavi”), kao što definiše i ponašanja koja se tumače znakom ljubavi drugoga („primanja ljubavi”). U tom smislu predstava o ljubavi je sistem kodova kojim se kodira (šifrira) signal ljubavi upućen drugome, i kojim se dekodira (dešifruje) tuđe ponašanje kao signal ljubavi. U tom sve tlu treba sagledati važnost jednog pravila koje ističe da ljudi Čine drugima ono što bi želeli da drugi njima čine. Kada je ljubav u pitanju, to znači da ljudi često emituju one signale ljubavi koje bi želeli da primaju. Partner kome je potrebna nežnost drugog partnera kao signal ljubavi, može to manifestovati tako što će početi da mazi drugoga. Ovo pravilo nije univerzalno, jer postoji Čitav niz signala ljubavi koji nisu univerzalni, nego su specifični za određeni pol. Tako, na primer, 405Subjekt će ostvariti ljubav, ne onda kada je zaista ostvari, nego kada ostvari svoju predstavu o ljubavi. Ukoliko se partnerovo ponašanje ne uklapa u subjektovu predstavu, on će verovati da ga partner ne voli i da ljubav nije ostvarena. Iako većina u kasnijem životu modifikuje svoju predstavu o ljubavi kako bi bila funkcionalnija, čime odustaje od fantazama o ljubavi koji su izgrađeni u dednjstvu i adolescenciji, manjina se rigidno drži ove predstave i odbija da pravi „kompromise”, što se može završiti uverenjem da za njih na ovom svetu nema prave ljubavi. Reč je o svojevrsnoj ljubavnoj gnoseologiji, koja se u terapiji otkriva pitanjima kao što su: „Kako drugi treba da se ponaša da biste znali da vas voli?” i „Kako vi treba da se ponašate da bi drugi znao da vi njega volite?”

443

muškarac koji pokazuje ljubav ženi na jedan određen način, ne očekuje da mu ta žena uzvrati na isti takav način, nego na način koji je u njegovoj predstavi o ljubavi definisan kao „žensko izražavanje ljubavi”. Kada se umeša kultura u načine na koje se izražava ljubav, tada se postiže opšta saglasnost o tome šta je signal ljubavi. Tako je, na primer, opšteprihvaćeno da kada muškarac pokloni ženi buket ruža to znači izjavu ljubavi. Često se kaže: „Ljubav se sastoji iz sitnica”, ali se uopšte ne radi o sitnicama i „malim pažnjama”, nego o veoma značajnim signalima ljubavi koji su potrebni da bi se ljubav potvrdila, da nije prestala, da je partner i dalje voljen. Često u psihoterapijskom radu tražimo od klijenta da zamisli šta bi za njega bila prava ljubav i da tu svoju fantaziju opiše. Većina ljudi konkretizuje svoju predstavu o ljubavi u predstavu o pravom partneru, tako da je potrebno uložiti izvestan napor da se fantazija razradi u predstavu o međuljudskom odnosu.406

Ljubav u psihoterapiji Frojd je prvi ukazao na mogućnost zaljubljivanja tokom psihoterapije, kako pacijenta u terapeuta (pozitivni transfer), tako i terapeuta u pacijenta (pozitivni kontratransfer), kao i na brojne komplikacije koje su s tim povezane (Freud, 1915).407 Pored zaljubljivanja koje je zasnovano na projekciji i fantazmima, u terapijskom odnosu je mogućno i osećanje ljubavi koje je zasnovano na realnoj proceni drugoga. Karl Rodžers (Rogers, 1951) možda je najbolje defini-sao tezu o „terapijskoj ljubavi”, odnosno o terapijskom odnosu u kome se pacijentu pruža mogućnost da bude bezus-lovno voljen, čime se stvaraju uslovi da to korektivno iskustvo koje pruža terapeut, bude usvojeno kao pacijentov stav prema samome sebi.408 Danas se smatra da su razu-mevanje, interesovanje i prihvatanje pacijentovog bića (ali ne i đisfunkionalnog načina na koji on misli, oseća ili se ponaša) bitna dimenzija svakog psihoterapijskog odnosa, ali se ovi elementi ne mogu nazvati odnosom 406Ova predstava ima tri elementa: ja, drugi i odnos. Neke osobe, prvenstveno žene, imaju veoma razrađenu fantaziju koja je, u stvari pravi mali sce-nario. To je znak da ovakva osoba mnogo svoje energije investira u ljubav i da je ta „romantična” fantazija proizvod čestog maštanja o ispunjenju ljubavnih želja. Inače, ova terapijska tehnika nam omogućuje da prikupimo važne informacije o predstavi o ljubavi ili o ljubavnom scenariju date osobe. 407Kako je transfer ili „prenos” vrsta projekcije, reč je o fascinaciji i zaljubljivanju koji ne moraju nužno imati erotsku konotaciju.

444

ljubavi. Što je više ljubavi u terapijskom odnosu, to se odnos više skučava i pretvara u pedagoški odnos. Količina terapeutove ljubavi prema pacijentu je u direktnoj proporciji s terapeutovim gubitkom objektivnosti i terapijske moći. 409

Ljubav u psihopatologiji Ljubav je kulturno određena kao jedna od najznačajnijih životnih vrednosti, pa čak i kao smisao života, tako da sve životne situacije u kojima je ova vrednost ugrožena postaju veoma stresne situacije, neretko s posledicama. Ljubavni stresovi, na primer, postaju „okidači” za različite mentalne i emocionalne poremećaje.410 Moglo bi se reći da je ljubavni poremećaj uzrok dekompenzacije u dve trećine mladih i odraslih pacijenata. Iako ne postoji zvanična no-zologija „ljubavnih poremećaja”, partnerska i bračna terapija uglavnom se bave raznovrsno poremećenim odnosima ljubavi. Raskid i odbačenost od voljene osobe jedno su od najčešćih reaktivnih kriznih stanja koja zahtevaju psihoterapijsku intervenciju jer posledice mogu biti značajne, sve do samoubistva. Erotomanija je posebna vrsta hronične paranoične psihoze, u kojoj dominiraju sistematizovane sumanute ideje da je neka značajna i popularna ličnost zaljubljena u obolelog. Nakon faze nadanja može slediti faza protesta i gneva, a za njom faza osvete. Dok je danas erotomanija relativno retka, češće su erotomanske sumanute ideje koje se javljaju u sklopu paranoidne shizofrenije.

408Jedna hipoteza je da se klijent, u ovom ograničenom odnosu s terapeutom, pomera iz doživljaja sebe kao bezvrednog, neprihvatljivog i nevoljenog bića do shvatanja da je prihvaćen, poštovan i voljen. Ovde ’ljubav’ ima svoje, možda, najdublje i najuopštenije značenje - da je neko duboko shvaćen i duboko prihvaćen” (str. 159). „Kako klijent proživljava stav prihvatanja koji mu pmža terapeut, on je u stanju da zauzme i doživi isti takav stav prema samome sebi. Kako on zbog toga počinje da prihvata, poštuje, da se sviđa i da voli samoga sebe, u stanju je da doživi ove stavove i prema drugima” (Rogers, 1951, str. 160). 409„To je isto kao i paradoksalni zaključak da je jedini način da se vole nečiji pacijenti u tome da se oni ne vole, ili, bolje, da se vole na jedan metafizički način” (Selvini Palazzoli i sar., 1978, str. 127). 410Kao što smo već istakli, potrebno je praviti razliku između sistema stresa, dela ličnosti koji daje odgovor zbog čega je u nekom trenutku nastao neki poremećaj, i sistema dekompenzacije, dela ličnosti koji daje odgovor na pitanje zašto se razvio baš taj određeni poremećaj, a ne neki drugi.

445

LJUBOMORA Definicija: Ljubomora je vrsta straha koji subjekt oseća kada procenjuje da postoji opasnost da osoba koju on voli, zavoli nekog trećeg. Pozitivna funkcija osećanja ljubomore jeste u tome što ona motiviše osobu na akciju kojom će sačuvati ljubav voljene osobe.

Struktura ljubomore Nema ljubomore bez ljubavi. Da bi se neko plašio da će izgubiti ljubav voljene osobe, prvo je mora voleti. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Zbog toga su strah i strepnja od gubitka ljubavi neke od prirodnih osećajnih komponenti odnosa ljubavi. Drugi može prestati da voli iz različitih razloga, tako da postoji više vrsta straha od gubitka ljubavi, ali kada se osoba plaši da će drugi prestati da je voli zbog nekog trećeg, tada je reč o osećanju ljubomore. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Reč ljubomora je složenica sastavljena iz dva pojma: ljubav i moriti.411 Međutim, nije svaka ljubavna patnja isto što i ljubomora. Svaki odnos ljubavi u sebi sadrži težnju za trajanjem, tako da je od ljubavi nerazdvojiva strepnja da bi ona mogla prestati. Subjekt može strepeti da će voljena osoba prestati da ga voli, a da ne oseća ljubomoru. Kada voljena osoba zaista prestane da ga voli, subjekt oseća žalost koja, takođe, može postati prava mora. Osećanje ljubomore je posebna vrsta strepnje od gubitka ljubavi: mora biti prisutan neko treći, kome bi voljena osoba mogla „pokloniti” svoju ljubav, čime bi prestala da voli ljubomornog subjekta. Kako je ljubav nešto što se samo slobodno može davati, i kako uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog drugog, osećanje ljubomore je prirodni sastojak odnosa ljubavi. Ljubav je po svojoj prirodi ekskluzivno osećanje, dakle, osećanje koje 411Glagol moriti ima trojako značenje: I. ubijati, uništavati; 2. mučiti, kinjiti; 3. zamarati (Moskovljevič, 1966). Sva tri značenja su koncentrisana u pojmu ljubomora. Na primer, u slovenačkom jeziku se za ljubomoru koristi reč Ijubosumje, sumnja u ljubav, što preciznije upućuje na prirodu ovog osećanja.

446

se oseća samo prema jednom objektu ili prema malom broju objekata. Ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti, strah da bi voljena osoba mogla da zavoli nekog drugog, ili da bi drugog mogla da voli više.412 Ova osobina ljubomore naročito je izražena kod dece, koja rađanjem mlađeg brata ili sestre počinju da se plaše da će ih roditelji manje voleti. Zbog ekskluzivnosti ljubavi, ljubomora - strepnja od apsolutnog ili relativnog gubitka ljubavi-izražava se ne samo među decom i u poligamnim bračnim zajednicama, nego i u svim Čvrsto povezanim grupama u kojima se naklonost autoriteta mora deliti. Kada neko nije siguran u ostvareni odnos ljubavi, tada će njegov prag za ljubomoru biti jako snižen: osoba će u svakom, pa i najmanjem znaku naklonosti, simpatije ili sviđanja, koje njena voljena osoba upućuje nekom trećem, videti seme iz koga će, ukoliko nešto ne preduzme, brzo proklijati cvet ljubavi. S druge strane, ukoliko je osoba narcisoidna, ili iz bilo kog drugog razloga presiguma u ostvareni odnos ljubavi, njen prag na ljubomoru će biti previsok, tako da neće opaziti one situacije u kojima se neko drugi bori za naklonost njenog partnera, tako da se može osvestiti i pokrenuti na akciju tek onda kada je suviše kasno.

Taktike ljubomore Kada osećanje ljubomore prvenstveno definišemo kao jedno specifično osećanje straha, mnogi se, verovatno, neće složiti s nama. Razlog tome je što se u glavama mnogih ljudi predstava o ljubomornoj osobi sastoji u slici ljutite i besne osobe koja može postati fizički nasilna. Taj nesporazum nastaje zbog toga što se ne pravi razlika između osnovnog osećanja, u ovom slučaju straha od konkurentskog preotimanja objekta ljubavi, i osećanja i ponašanja koja se javljaju kao reakcija na osnovno osećanje (meta-emocija). Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mrznja-unište-nje, tuga-povlačenje i strah-ugađanje. 412 Poseban problem predstavljaju granice isključivosti ljubavi između muškarca i žene, erotske ljubavi. Iako kulturni obrazac zapadnog čoveka određuje đa treba voleti samo jednog partnera, izvesno je da je moguće erotski voleti dva ili više partner. Osoba koja je pogrešno uverena da se može voleti samo jedan partner, u svakom znaku naklonosti koji njen partner uputi nekom trećem vidi znak smanjenja partnerove ljubavi. Ovo verovanje: „ili voli mene ili voli njega”, značajno doprinosi preteranom osećanju ljubomore. Međutim, preterana ljubomora se može osećati i kada osoba zna da je moguće voleti i jednog i drugog, s tim što je akcenat na tome koga voli „više”.

447

Sklop ljutnja-napad U životinjskom svetu, kod male dece, i u tradicionalnim društvima, situacija koja izaziva ljubomoru rešava se kroz sklop ljutnja-napad i to kroz napad koji je usmeren ka „uljezu”. Cilj ovog napada je zastrašiti, oterati ili poniziti rivala. Ljutnja i bes mogu biti izraženi kao direktna agresivnost ili mogu biti izraženi kao kultivisani oblik rafiniranog nadmetanja s uljezom, gde je cilj ljubomorne osobe da uljeza simbolično „pobedi”: da dokaže svoju superiornost i da u očima voljene osobe uljeza prikaže kao inferiornijeg od sebe. Kod odraslih ljudi koji odustaju od „necivilizovanog” ispoljavanja ljubomore, sklop ljutnja-napad se uglavnom usmerava ka samoj voljenoj osobi. Voljena osoba se doživljava kao krivac, kao onaj koji daje povoda, koji izaziva i provocira približavanje treće osobe. Smisao ljutnje i napada je iznuđivanje drukčijeg ponašanja voljene osobe. Kada ovakvo ponašanje ljubomorne osobe nije funkcionalno -kada ne rešava problem - ljubomorna osoba ne odustaje, nego eskalira, pojačava svoj zahtev za promenu ponašanja: ljutnja prelazi u bes, bes u fizičko nasilje. Ovim zaoštravanjem pristupa na koji ljubomorna osoba pokušava da reši problem, odnos ljubavi postaje paradoksalan: ljubomorni pokušava da strahom i zastrašivanjem dodatno veže voljenu osobu za sebe, tako da veza postaje neka vrsta kaveza u kojoj ni jedan ni drugi partner ne osećaju zadovoljstvo. Ljubomora koja je strah od gubitka voljene osobe i koja treba da spreči gubitak, postaje razlog za njen gubitak. Kontraljubomora je sofisticirani oblik sklopa ljutnja-napad, a sastoji se u tome da osoba koja oseti ljubomoru počinje da se ponaša na način koji će kod partnera izazvati isto takvo, ako ne i jače, osećanje ljubomore. Ovde se uspostavlja simetrija u ponašanju, tako da oba partnera recipročno eskaliraju u izazivanju osećanja ljubomore kod onog drugog. Kada se dođe do određene granice, ciklus se prekida jer partner koji je u većem strahu odustaje od izazivanja ljubomore i počinje da pokazuje znake ljubavi. Ako se granica prekorači, ovo ponašanje može uništiti odnos ljubavi.413 413Mučno osećanje ljubomore može postati razlogom preljube ljubomornog subjekta. Kada sumnja da ga partner vara izaziva osećanje inferiornosti i nepo-željnosti kod ljubomornog subjekta, on ta osećanja može kompenzovati sop-stvenim neverstvom. Na taj način uspostavlja se ravnoteža - simetrija - i poravnanje s partnerovim stvarnim ili umišljenim neverstvom.

448

Sklop mržnja-uništenje Subjekt koji reaguje sklopom ljutnja-napad postaje agresivan, odnosno zahteva promenu ponašanja. On rivala doživljava kao protivnika. Međutim, subjekt koji reaguje sklopom mržnja-uništenje postaje destruktivan, a destrukcija može biti usmerena ka biću voljene osobe ili ka biću rivala koga doživljava kao neprijatelja. Predstava o drugom je dehumanizovana, on se ocenjuje kao zao, kao uništitelj ko-jeg je potrebno uništiti. Rival je zao zato što bez ikakvog povoda sa subjektove strane svesno i namemo pokušava da upropasti njegov odnos ljubavi. Zbog toga subjekt fantazira o osveti, o tome kako će rivala uništiti emocionalno, socijalno ili fizički, ili, čak preduzima takve akcije. Objekt ljubavi postaje zao jer je izneverio i prevario osobu i upropastio joj život. Zbog toga ljubomorna osoba veruje da ima pravo da osvetnički kinji ili da ubije osobu koju i voli i mrzi. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistava motivisano osećanjem ljubomore. Interesantno je da je češće ubijanje partnera nego rivala.

Sklop tuga-povlačenje Osoba koja reaguje povlačenjem u situaciji u kojoj oseća ljubomoru, u stvari oseća tugu koju može „ponosno” prikrivati. Njeno povlačenje, bilo fizičko, bilo emocionalno (zatvaranje u sebe), jasan je signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Ona samo naizgled odustaje od odnosa ljubavi i prepušta partneru da odluči kome će podariti svoju ljubav, nadajući se da će ona biti ponovo izabrana. Dok sklop ljutnja-napad kod voljenog partnera izaziva osećane straha, sklop tuga-povlačenje je usmeren ka izazivanju osećanja krivice. Povlačenje je poruka koja glasi: „Ja patim zbog tebe, a ti ćeš, ako me voliš, prestati s takvim ponašanjem i ponovo me učiniti srećnim”. Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouniŠtavanja čija je tran-sakciona funkcija poruka: „Ako me još voliš, zaustavi me!”, a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samou-bistvom.

449

Sklop strah-ugađanje Četvrti sklop koji proističe iz ljubomore je sklop strah-ugađanje, a njegova suština je u tome da osoba motivisana strahom od gubitka, čini sve da bi što više ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugađanje je poruka partneru koja pokazuje koliko je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio ako bi je napustio. Sva ponašanja koja smo opisali kao ljubomorne taktike mogu biti adekvatna u određenim uslovima, kao što mogu biti i neadekvatna. Zbog toga je potrebno ustanoviti neka razgraničenja između adekvatnog i neadekvatnog osećanja ljubomore.

Adekvatna i neadekvatna ljubomora Adekvatna ljubomora, je ona koja nastaje u situacijama u kojima zaista postoji mogućnost da neko treći zadobije ljubavnu naklonost voljene osobe, koja se izražava na društveno prihvatljiv način i koja se ispoljava kroz takve akcije koje rezultiraju u očuvanju odnosa ljubavi. Kako se osećanje ljubomore javlja kada subjekt procenjuje da bi voljena osoba mogla svoju ljubav usmeriti prema nekom trećem, ljubomora će se javiti bez obzira da li je ova procena tačna ili pogrešna. Dakle, za osećanje ljubomore uopšte nije bitno da zaista postoji takva situacija, dovoljno je da subjekt neku situaciju doživljava kao takvu. Ljubomoru, koja je reakcija na stvarnu situaciju, možemo označiti kao reaktivna ljubomora, za razliku od fantazmatske ljubomore koja je reakcija na subjektovu fantaziju o realnoj situaciji.414 Mnogo puta je teško napraviti razgraničenje između stvarnog i umišljenog, naročito kada se radi o tako suptilnim signalima i značenjima kao što je to pokazivanje ljubavne naklonosti.415 Druga linija razgraničenja adekvatne i neadekvatne ljubomore je 414Pojam reaktivna ljubomora upotrebili su Panić i Jovanović (1990) u svojoj monografiji. 415To nije teško samo subjektu, već i terapeutu, bez obzira koliko je treniran da uočava suptilne razlike. Jedan od mojih učitelja, dr Josif Vesel, profesor psihijatrije na Beogradskom univerzitetu, često je isticao da je potrebno biti naročito oprezan u evaluaciji ljubomore koja se javlja kao dominantan simptom u kliničkoj slici nekih duševnih bolesnika. Naime, dešavalo se da osoba bude hospitalizovana zbog svoje „sumanute ljubomore”, da bi se, kasnije, igrom slučaja, pokazalo da je osoba imala sasvim opravdan razlog za svoju ljubomora i da je lekar zaveden koristoljubivim svedočenjem supružnika i drugih osoba iz „bolesnikove” sredine. Međutim, bez obzira da li je ljubomora realna i reaktivna, bitno je kako subjekt reaguje na takvu situaciju, jer nekada neverstvo samo „otkačinje” patologiju koja je do tada bila tolerantna. 416Nekada je kriterijum „konstruktivnost” sasvim odvojen od kriterijuma „objektivnost” i „socijalna prihvatljivost”. Svedoci smo da neadekvatna ljubomora nekim parovima upravo pomaže da učvrste svoj odnos ljubavi. Da bi to bilo tako, objekt ljubomore mora verovati: „Što je veća ljubomora, to je veća i ljubav.”

450

procena načina na koji osoba izražava svoju ljubomoru. Ljubomora je neadekvatna i kada postoji opravdan razlog za takvo osećanje, ali kada je način izražavanja socijalno neprihvatljiv. To je naročito povezano sa sklopovima mržnja-uništenje i tuga-povlačenje, koji, u krajnjem slučaju, mogu dovesti do ubistva ili samoubistva. Ukoliko pođemo od svrhe koju ima osećanja ljubomore, onda je bitno koliko je ljubomora konstruktivna, koliko doprinosi razrešenju stimulusne situacije. Konstruktivna ljubomora rezultira akcijama koje su efikasne u razrešenju problema: ljubomorno ponašanje zaista doprinosi očuvanju odnosa ljubavi. S druge strane, kada izražavanje ljubomore doprinosi udaljavanju osoba i uništenju odnosa ljubavi, tada je reč o destruktivnoj ljubomori416

Ljubomornost kao karakterna crta Kada neka osoba često, uglavnom u neopravdanim situacijama, pokazuje znake ljubomore i ljubomornog ponašanja, tada zaključujemo da je to obrazac koji je za nju karakterističan - koji je deo njenog karaktera.417 Kada je osećanje ljubomore emocionalna dispozicija ono može biti rezultat različitih psihodinamskih logika: Ljubomora iz inferiornosti je takav oblik ljubomore koji se javlja kod osoba koje veruju da su inferiorne i da nisu dovoljno vredne. 418 Zbog takvog stava prema sebi one se boje da će im neko drugi, ko je vredniji i superiorniji, „preoteti” voljenu osobu. Za njih je sasvim izvesno da će im voljena osoba, a koju, inače, doživljavaju vrednijom od sebe, jednom biti preoteta, samo je pitanje trenutka kada će se to desiti. Ljubomora je za njih samo način odlaganja definitivnog gubitka. Jedna od osnovnih osobina ove ljubomore je njena usmerenost na budućnost (ljubomorna strepnja), jer osoba iščekuje definitivan gubitak partnera. Panić i Jovanović (1990) u svom istraživanju ukazali su da se ljubomora više javlja u periodu adolescencije i involucije, odnosno u onim individualnim razvojnim fazama kada ličnost prolazi kroz krize identiteta tako da je nesigurna u sebe i svoju vrednost. 417Ljubomornost je karakterna cita kada osoba tokom čitavog svog života i s različitim partnerima ispoljava osećanje ljubomore („karakteropatska ljubomora”), za razliku od drugih poremećaja koji se manifestuju kao naglo i neočekivano is-poljavanje preterane ljubomore, a koje odstupa od dotadašnjeg načina života subjekta. 418Osobe veruju da nisu dovoljno privlačne, lepe, pametne, muževne ili ženstvene, potentne, uspešne, da im je penis mali i slično. U psihijatriji i psihoanalizi posebno je dobro obrađena situacija u kojoj osoba postaje ljubomorna jer sumnja u dovoljnost svoje seksualne moći da zadovolji partnera.

451

Projektivna ljubomora je kada osoba drugome pripisuje svoje svesne ili nesvesne želje, fantazije i impulse. Suština je u tome što osoba ono što radi ili što želi da radi, projektuie na drugog, a kao rezultat ona (a ne drugi) oseća ljubomoru. 419 Paranoidna ljubomora je karakteristična za paranoidne, preterano sumnjičave osobe koje ne veruju ljudima. U sklopu opšteg nepoverenja prema ljudima nalazi se ljubomora i ne-poverenje i prema partneru (ljubomorna sumnja). Sličan je mehanizam kod ljudi koji veruju nekim ljudima, ali koji ne veruju osobama suprotnog pola.420 Paranoidna ljubomora ne mora imati sumanuti kvalitet, već se više radi o precenjenim idejama. Sestrinska ili bratska ljubomora je ljubomora koja se javlja kod osoba koje potiču iz porodica s više dece, u kojima roditelji nisu uspeli da razreše problem dečje međusobne ljubomore i zavisti (Kainov kompleks). Ove osobe su naučile da ne mogu tako lako da zadrže nešto za sebe, jer se uvek pojavi „brat” ili „sestra” koji im to oduzme. To su osobe koje su razvile posesivnost kao oblik preživljavanja i koje veruju da je jedini način da sačuvaju nešto za sebe - da to stalno brane od „uljeza”.

Neurotična, karakteropatska i psihotična ljubomora Jedan od načina klasifikacije različitih oblika neadekvatne ljubomore je njihovo dovođenje u vezu s neurozama, poremećajima ličnosti i psihozama. Za neurotičnu ljubomoru je karakteristično da se javlja u nekom životnom trenutku ili prema jednom partneru, odnosno da nije karaktema crta koja prati osobu kroz čitav život, i da je ego-distono osećanje. Osoba napravi ljubomornu scenu da bi se posle izvesnog vremena uverila da nije u pravu, iskreno izvinjavala partneru i molila za oproštaj. Naravno, u sle-dećoj situaciji čitav ciklus se ponavlja. Ove osobe shvataju da su preterano ljubomorne i da će, ako tako nastave, 419Postoje tri vrste projekti vne ljubomore: jedna, u kojoj subjekt svoje svesne ili potisnute želje za preljubom projektuju na partnera, i druga, naročito izražena u zaljubljenosti, kada subjekt toliko idealizuje objekt da smatra da se on mora svakome dopadati, tako da svoje želje prema partneru projektuje na treču osobu, a zatim je, potpuno neosnovano, doživljava kao suparnika. Treća vrsta projekcije se odigrava kada se subjektu dopadne treći, pa svoj stav projektuje na partnera koga optužuje da mu se sviđa treći. 420To su osobe s ubeđenjem tipa: „Sve žene su kurve” i „Svi muškarci varaju svoje žene”. Ova ubedenja su osnovni životni aksiomi koje je subjekt usvojio u ranoj mladosti, i od kojih polazi u svojim odnosima s osobama suprotnog pola, tako što pokušava da ih potvrdi tražeći i nalazeći „dokaze” u ponašanju svog partnera.

452

izgubiti partnera, tako da se samostalno javljaju na psihoterapijski tretman. Za razliku od neurotične ljubomore, karak-teropatska i psihotična ljubomora najčešće su ego-sintona osećanja. Osoba veruje da je u pravu tokom ljubomorne scene, kao i nakon nje. Naknadno eventualno izvinjenje i pravdanje ima samo manipulativni karakter. Ove osobe ne dolaze dobrovoljno na terapiju, tako da je nužna prisilna hospitalizacija kada postoji opasnost da bi mogli ugroziti partnera ili sebe, ili, u slučaju poremećaja ličnosti, dolaze zbog drugih problema kao što su alkoholizam, psihosomatske tegobe ili kako bi sprečili razvod. Kod ličnosti s abnormalnim crtama, ideje ljubomore imaju kvalitet fiksne ideje, one su izuzetno čvrsto organizovane, prate osobu tokom čitavog njenog života, ali nemaju kvalite! sumanutosti. Ka-rakteropatska ljubomora može poprimiti intenzitet strasti i kvalitet patološkog afekta, što može dovesti do destruktivnih akcija. Psihotična ili sumanuta ljubomora je manifestacija potpunog prekida s realnošću i nepokolebljivog bolesnog uverenja u partnerovo neverstvo. Razlikujemo dve vrste sumanute ljubomore: paranoičnu i paranoidnu. Paranoična ljubomora je u granicama mogućeg, sistem ideja je dobro organizovan, konzistentan i logičan, a što može zavesti do-bronamemog sagovomika da je osoba u pravu. Sadržaj paranoidne ljubomore je izvan granica mogućeg (žena ga vara s marsovcima), ideje su bizarne, nesistematične i pune proti vrečnosti. Psihotična ljubomora se često javlja iznenada, kroz neočekivani „uvid” u partnerovo ponašanje. Bolesnik prvo krije svoje sumnje da bi uhodio i kontrolisao partnera. Međutim, sve činjenice interpretira u korist svog sumanutog aksioma, tako da nije u stanju da se razuveri. Zbog toga postaje agresivan i od partnera uporno traži „priznanje”. Partner nema šansi da ga razuveri, a ako „prizna”, zaveden uve-ravanjem da će to umanjiti subjektove muke, stanje se samo pogoršava. Bolesnik može postati izuzetno surov i destruktivan, tako da prisilna hospitalizacija može postati nužna.

Negacija i prigušivanje ljubomore Za razliku od ljudi kod kojih je ljubomornost karakterna crta, postoje i ljudi koji gotovo nikad ne osećaju ljubomoru. Kao što smo već istakli, ljubomora je prirodni pratilac ljubavi, tako da bi se moglo reći za osobe koje ne osećaju ljubomoru ni u kakvoj situaciji, da, istovremeno, poka-

453

zuju nedovoljnu sposobnost da vole.421 Ljubomoru kao potisnuto i ego-distono osećanje često nalazimo kod onih osoba koje su odrasle u porodicama u kojima je preterana ljubomora zagorčavala brak njihovih roditelja. Ove osobe su zaključile da svaka ljubomora uništava ljubav, brak i sreću, tako da se užasavaju svoje sopstvene ljubomore, kao i bilo kakvog znaka partnerove ljubomomosti. Potisnuto osećanje ljubomore se izražava indirektno i simbolično, kroz snove, simbolične radnje, raznorazne simptome i poremećaje, tako da subjekt nije svestan da se radi o njegovoj ljubomori. Tokom talasa „slobodne ljubavi” i „seksualne revolucije” koji je zapljusnuo našu civilizaciju, a prvenstveno sub-kulturu mladih, i koji je trajao do sredine osamdesetih kada se pojavila sida, ljubomornost i ljubomora su postali društveno nepoželjna individualna stanja kojih je pojedinac trebalo da se oslobodi po svaku cenu. Ovakav kulturni obrazac koji ljubomori a priori stavlja negativnu konotaciju, poznat je i u današnjem načinu razmišljanja. Društvena opresija ljubomore se na individualnom planu svodi na potiskivanje osećanja ljubomore, odnosno na pojavu stida kada se ljubomora oseti ili ispolji.

Razvoj osećanja ljubomore Osećanje ljubavi je razvojno starije od osećanja ljubomore. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo uplašiti da će neki rival preoteti roditeljsku ljubav. Ono što se opisuje kao dečja ljubomora, često u sebi sadrži, pored ljubomore, elemente separacionog straha, zavisti i mržnje. Dete svoju ljubomoru prvobitno usmerava ka drugoj deci, a naročito ka braći i sestrama. Boduen (Baudouin) je opisao Kainov kompleks da bi označio ljubomoru među decom, a naročito reakciju starijeg deteta na rađanje mlađeg. Mlađe dete, takođe, postaje ljubomorno na starije, prvo zbog toga što se starije stalno ističe kao uzor, a kasnije zbog privilegija koje ono, kao starije, ima. Kada uđe u edipalnu fazu, dete može postati ljubomorno na roditelja istog pola, tako da govorimo o edipalnoj ili incestuoznoj ljubomori. Ljubomora se retko kod dece ispoljava kao jasno i diferencirano 421To se može lako primetiti kod jedne vrste narcisoidne ličnosti, u Čijem referentnom okviru, zbog samoidealizovanja i samozaljubljenosti, posiaje gotovo neverovatno da je „voljena” osoba može napustiti zbog nekog drugog. Narcisoidna ličnost je ljubomorna samo na one osobe koje doživljava kao sebi dostojne ili kao bolje od sebe, i to bez obzira da li postoji razlog za ljubomoru. Ukoliko se njihova izabranica ili izabranik upusti u odnos s „nedostojnim” drugim, oni osećaju prezir, a ne ljubomoru.

454

osećanje. Najčešće su to agresivni postupci koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti, emocionalna regresija, zaostajanje u razvoju neke funkcije (govor) ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi, spazmi, mucanje, enureza, enkompreza, itd.). Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na „bolesno” dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuđivanja potvrda tuđe ljubavi kroz bolest i poremećaj.

Pseudoljubomora Pod pseudoljubomorom podrazumevamo ono ponašanje koje liči na ljubomorno ponašanje, ali koje se ne zasniva na ljubavi kao ni na strahu od gubitka voljene osobe. Motiv koji pokreće subjekt može biti zavist, ali i osećanje poseda, sujeta ili interes. Poseban oblik pseudoljubomore je posebna vrsta separacionog straha, kada se subjekt boji da bi gubitkom objekta postao nesposoban za samostalan život. U ovom slučaju nije u pitanju odnos ljubavi, već odnos zavisnosti i patološka simbioza, strah od gubitka „voljenog” objekta je, u stvari, strah za samog sebe.

Ljubomora u psihopatologiji Fantazmatska i preterana ljubomora sastavni je fenomen u brojnim paranoidnim stanjima422 Osećanje ljubomore i propratna mentalizacija mogu imati kvalitet precenjene ili fiksne ideje, kada ljubomorni subjekt dozvoljava istina, malu mogućnost da nije u pravu, i sumanute ideje, kada je nepokolebljiv u svojim uverenjima bez obzira na snagu suprotnih dokaza. Sumanuta ideja preljube se izražava kao čvrsto ubeđenje da je partner neveran ili da se neko treći bezobzirno udvara subjektovom partneru. Kod posebne vrste paranoje, koja se naziva kronična ljubomorna sumanu-tost,423 sumanuta ideja i ljubomorno osećanje su jedini znaci poremećaja, a čitav sistem sumanutih ideja je logično i konzistentno izgrađen. Očuvanost i normalnost drugih as-pekata ličnosti, kao i logičnost sumanutog sistema, čine da se ova psihoza teško dijagnostikuje. Kada se sumanuta ljubomora javlja u sklopu, paranoidne 422Istražujući sadržaje mentaiizacije u paranoidnim stanjima, Ignjatović (1979) je utvrdio da sumanute ideje ljubomore ima jedna četvrtina obolelih s dijagnozom paranoidnog stanja. 423Drugi nazivi su: strastvena psihoza ljubomore, Otelov sindrom, sindrom ljubomornog muža, konjugalna ili bračna paranoja, monomanija ljubomore, itd.

455

shizofrenije, sumanuti sistem je nelogičan, bizaran, nesistematizovan, a sumanute ideje ljubomore se smenjuju s drugim sumanutostima. Kod nekih alkoholičara je opisana patološka ljubomora (alkoholna ljubomora ili alkoholna paranoja), simptom koji nekada opstaje i nakon povlačenja drugih simptoma alkoholizma. Reč je o sindromu koji kod različitih pacijenata može imati različite mehanizme nastanka i razvoja. Neki alkoholičari su počeli da piju da bi se oslobodili prigušenog osećanja ljubomore, a kod drugih je ona posledica psihičke dezorganizacije usled organskih oštećenja mozga.424

TUGA

Definicija: Subjekt oseća tugu ili žalost u situacijama u kojima procenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vredno.

Struktura tuge Pošto je kontekst u kome se javlja osećanje tuge „značajni gubitak”, razmotrimo koji su to objekti čiji gubitak izaziva osećanje tuge. Osobe su tužne kada izgube dragu osobu, bilo da ona umre ili da ih napusti na neki drugi način; kad izgube neki predmet ili materijalno dobro; kada izgube deo tela ili neku svoju telesnu funkciju; kada izgube određeni socijalni status ili propuste određenu životnu šansu; itd. Izgubljeni objekt za kojim se tuguje, uvek je značajan za subjekt i uvek jeste neki bitan deo ustrojstva sub-jektovog sveta. Objekt koji se gubi uvek je intemalizovan u subjektovim psihičkim strukturama i u njega je subjekt investirao određeno pozitivno značenje i važnost. Drugim re-čima, izgubljeni ob424Razvoju patološke ljubomore mogu doprineti, pored psihičkih, i neki biološki procesi. Oštećenje jetre koje kod alkoholičara izazivaju udruženo alkohol i ishrana deficitarna vitaminima, smanjuju broj jetrinih ćelija koje razgrađuju ženske polne hormone (estrogene) koji se normalno luče u malim količinama kod svakog muškarca, tako da raste koncentracija ovih hormona u krvi. To kod nekih alkoholičara izaziva rast dojki (ginekomastija), smanjuje polni nagon i ometa erekciju. Prema ovoj teoriji, ljubomora alkoholičara je reakcija na njihovu sop-stvenu polnu nemoć.

456

jekt za kojim se tuguje uvek je neka vrednost. Što je izgubljeni objekt bio značajniji, to se njegov gubitak doživljava s većom tugom. Tuga je, po svojoj prirodi, hronična emocija ili raspoloženje, koje, u nekim situacijama, može preći u afekt. Hronično osećanje je moguće zbog toga što ga subjekt održava specifičnim mislima i predstavama o izgubljenom objektu. Dakle, tužno raspoloženje je samo emocionalni izraz jednog procesa koji se u domenu mentalizacije manifes-tuje kao preokupacija predstavama o izgubljenom objektu. Izgubljeni objekt nije samo spoljašnji, nego je i unutrašnji objekt koji je ugrađen u sistem predstava o svetu date osobe. Onog trenutka kada je on u spoljašnjosti izgubljen, unutrašnji, intrapsihički svet osobe se mora prilagoditi novonastaloj situaciji. Nastali gubitak značajnog objekta prisiljava osobu da reorganizuje ustrojstvo svog unutrašnjeg sveta kako bi ga, ponovo, prilagodila realnosti. Ovaj proces odvajanja od značajnog unutrašnjeg objekta koji više ne postoji u spoljašanjem svetu - rad tuge ili proces žalovanja - suština je tugovanja. Osećanje tuge je vezano za situaciju u sadašnjosti ili u prošlosti u kojoj je nestao gubitak značajnog objekta, ali ono može biti vezano i za budućnost: anticipatorna žalost nastaje kada osoba veruje da je sasvim izvesno da će u budućnosti nešto izgubiti, tako da postaje žalosna kao da se gubitak već dogodio.425

Svrha tugovanja Za razliku od nekih drugih osećanja, čija je funkcija manje ili više očigleda, funkcija osećanja tuge nije, na prvi pogled, dovoljno jasna. Kada razmišljamo o tome šta čovek može dobiti time što oseća tugu, dolazimo do tri funkcije tuge: -prorada i klarifikacija vrednosnog sistema; -„razvezivanje” od izgubljenog objekta i adaptacija na nove uslove življenja; i -afirmacija postojećih socijalnih veza individue. Jedna od osnovnih funkcija tuge kod odraslih ljudi je preispitivanje i restruktuacija vrednosnog sistema individue. Kako emocije osećamo samo u onim situacijama koje su nam bitne, važne, mi smo tužni ne

425Slično je kod zavisti i kod razočaranosti, jer osoba doživljava gubitak nečega što nije imala, ali se nadala da će imati.

457

onda kada gubimo bilo šta, nego samo onda kada gubimo nešto što nam je vredno. Što nam se više čini da nam je ono što smo izgubili bilo važno, to je veći intenzitet naše žalosti. Iako ovi principi po kojima se odvija emotivni život deluju jednostavno i logično, mi ih, uglavnom, nismo sves-ni, nego ih primenjujemo nesvesno i intuitivno. To znači da je moguće da nas osećanje tuge iznenadi, da postanemo tužni zbog gubitka nečega što u našoj svesti nije zauzimalo neko posebno važno mesto. U ovim situacijama upravo je osećanje tuge unutrašnji signal našoj svesti da smo izgubili nešto što nam je važno. Osećanje tuge pokreće preispitivanje našeg vrednosnog sistema kako bismo shvatili šta nam je zaista važno i kako bismo pokušali da to, ako je moguće, povratimo, odnosno da to u nekoj sličnoj, budućoj situaciji tražimo i zadržimo. Kada nam je nešto važno, to zapravo znači da je reprezentacija tog objekta u našem unutrašnjem svetu napunjena posebnom psihičkom energijom (katekirana). Kontakti s realnim spoljašnjim objektom održavaju energetski naboj predstave objekta u unutrašnjem svetu. U situacijama kada se u spoljašnjem svetu gubi značajni objekt, nužno dolazi do energetskih promena i restruktuacije unutrašnjeg sveta. Struktura unutrašnjeg sveta nije slučajna jer on, u osnovi, nastaje intemalizacijom spoljašnjeg sveta. Jednim svojim đelom - koji mi zovemo referentni okvir - unutrašnji svet jeste sistem značenja, mapa koja služi da bi se osoba snalazila u spoljašnjem svetu. Gubitkom značajnog objekta nastupila je bitna promena u spoljašnjem svetu, tako da je osoba prisiljena da revidira svoju mapu, da dekatektuje in-temalizovani objekt, kako bi mapa ponovo odgovarala spo-ljašnjoj teritoriji. Gubitak značajnog i važnog aspekta realnosti je uvek veliki gubitak, praćen bolnom tugom, a revidiranje unutrašnjeg sveta nije nimalo jednostavan proces. Zbog toga mnoge osobe koje su suočene s gubitkom značajnog objekta pokušavaju da to ne prihvate, da negiraju da se gubitak uopšte desio. Kada prihvate da je zaista nastao gubitak, proces revidiranja, može da otpočne. Žalovanje je, prema tome, proces dekatektiranja intemalizovanog objekta. Prevedeno na svakodnevni jezik moglo bi se reći da osoba koja se vezala mora da se razveze kako bi ponovo mogla da se vezuje. Žena koju je muž napustio nakon pet godina srećnog braka i s kojim nije u mogućnosti đa kontaktira jer se preselio u drugu zemlju, mora da s njim raščisti u svojoj glavi. Ona mora da povuče svoju ljubav iz intemalizovane predstave svoga bivšeg muža, da izrazi bes, zamerke, da

458

razluči šta je bilo dobro, a šta je bila greška u njihovom odnosu. Ona mora da, kako to kažu geštalt terapeuti, „završi posao” s njim. Tek tada ona postaje sposobna za novu ljubav i novo vezivanje. Tugovanje joj, u svojoj emocionalnoj i mentalnoj komponenti, omogućuje da se adaptira na nove životne okolnosti.426 Obe funkcije tuge koje smo dosad opisali spadaju u psihičke funkcije, ali možemo zapaziti još jednu funkciju koju bismo svrstali u socijalne funkcije. Reč je o tome da u društvenom svetu svako izražavanje emocije ima, samo po sebi, značenje određene poruke - transakcije, koja poziva određenu reakciju socijalne sredine. Komunikaciju na osnovu ovih signala najbolje je pratiti u kontekstu u kome se ona formira, a to je odnos majke i deteta. Detetov plač, ili njegova potištenost postaju signali koji pozivaju roditeljsku utehu. Dete koje je tužno i plače zato što mu se razbila omiljena igračka, majka teši nudeći mu sebe i svoju ljubav umesto izgubljenog objekta. Ova ljubav neće vratiti slomljenu igračku, ali će detetu ukazati na druge važne aspekte realnosti. Potpuno isti mehanizam nalazimo i u društvenim ritualima koji prate žalovanje nakon smrti voljene osobe: solidarnost rođaka i prijatelja ne može vratiti mrtvu osobu, ali ima funkciju podrške, utehe, nuđenja ljubavi zajednice i ukazivanja na preostale životne vrednosti.

Ljubav i tuga Ljubav i tuga su dva aspekta jednog istog procesa vezivanja za objekte. Kako se tuga javlja kada subjekt gubi nešto što, uslovno rečeno, voli, možemo reći da je tuga prirodni pratilac osećanja ljubavi. Prijatna osećanja koja prate postojan odnos prema nekim objektima, kao zadovoljstvo, sreća i ljubav, čine emocionalni osnov psihološkog vezivanja za takve objekte i njihovu „ugradnju” u intimni svet subjekta. Međutim, izgleda da je u prirodi ovog vezivanja dvostruka uloga emocija: prijatna osećanja se osećaju u prisustvu objekta, a neprijatna u njegovom odsustvu. Možemo se zapitati zašto ne bi bilo dovoljno da se vezanost uspostavlja samo prijatnim osećanjima prema nekom objektu, odnosno zašto se vrednosni sistem ne bi preispitivao samo na os426Slično je s posebnom vrstom tugovanja koja se naziva nostalgija, a koju osoba oseća za starim krajem ili za „dobrim starim vremenima”. Hronično osećanje nostalgije koje nalazimo kod nekih iseljenika znači da se oni nisu emotivno „razvezali” od rodnog kraja, kao ni da se nisu potpuno vezali za svoju novu sredinu

459

novu inteniz-iteta prijatnih osećanja koja se osećaju prema različitim objektima. Odgovorom na ova pitanja otkrivamo svrhu postojanja neprijatnog osećanja žalosti. Pozitivno vezivanje za objekte osećanjem prijatnosti nije dovoljno. Kada bi se ljudi vezivali za objekte samo prijatnim osećanjima, tada bi u odsustvu ili nedostatku značajnih objekata bili sasvim ravnodušni. Priroda se pobririula da ovo „pozitivno” vezivanje pojača i „negativnim” vezivanjem: sposobnošću subjekta da u nedostatku značajnog objekta oseća neprijatna osećanja. Funkcija ovih neprijatnih osećanja je da motivišu osobu da potraži objekt vezivanja, odnosno da putem njih ona „zna” da joj nedostaje nešto što joj je značajno. Prema tome, neprijatnost nas motiviše da se pokrenemo u akciju i da dosegnemo značajni objekt, čime se, automatski neprijatnost prekida i zamenjuje osećanjem prijatnosti. Ovaj psihološki mehanizam dvostrukog vezivanja za značajni objekt nalazi se u osnovi vezivanja deteta za majku i na izvestan način jeste koren kasnijih ljubavnih vezivanja.

Tuga i autonomija: infantilna i odrasla tuga Na primeru deteta koje je vezano za majku kroz dvostruki emocionalni sistem „ljubav - strah i tuga” lako je ukazati na adaptivne funkcije tuge. Kad se majka udalji od deteta u nepoznatoj sredini ili kad je majka suviše dugo odsutna od deteta koje se nalazi u poznatoj sredini, dete oseća nedostatak majke kao neprijatnost, a zatim počinje da plače, i, eventualno, kreće u akciju kako bi potražilo majku. Glasan plač deteta je poruka - poziv, koju dete upućuje majci. Bilo da majka prilazi detetu bilo da dete prilazi majci, neprijatnost smenjuju prijatnost, sigurnost i ljubav. Sasvim je jasno da je ovaj mehanizam potpuno u funkciji preživljavanja deteta, jer dete nije u stanju da preživi bez odrasle osobe koja brine o njemu. Zbog toga detetova tuga za majkom ima poseban kvalitet: dete ne samo da je tužno zbog stvarnog ili prividnog gubitka majke, nego je i preplavljeno velikim strahom zbog gubitka osobe koja brine o njemu i koja ga štiti od sveta (separacioni strah). Gubitak majke dete doživljava kao nešto užasno što ugrožava njegovo sopstveno postojanje. Ovo osećanje nije tuga, kao što ćemo kasnije videti, nego jedno pravo osećanje depresije. Ekvivalent tuge nalazimo kod dece kada gube objekte koji su daleko manje značajni nego što je to majka: omiljena igračka i slično.

460

Kada je izgubljeni objekt neka voljena osoba, osnovna razlika izmađu dečje, infantilne tuge i tuge odrasle osobe leži u različitim egzistencijalnim pozicijama deteta i odraslog. Za razliku od dečje zavisnosti, odrasla osoba je u stanju da sama brine o sebi, da preživi bez obzira na nedostajanje voljene osobe. Kod odraslih osoba infantilnu zavisnost je zamenila odrasla autonomija, tako da tuga ima sasvim drukčiji kvalitet nego kod kod dece. Autonomna ličnost oseća gubitak i tugu, ulazi u proces žalovanja koji je, u stvari, proces odvajanja od značajnog objekta i pri-hvatanje njegovog gubitka, a sve s ciljem da se razvije sposobnost za novo vezivanje i za dalje konstruktivno življenje.

Tuga i depresija Upravo razlika između autonomije i zavisnosti jeste ono što deli osećanje tuge od osećanja depresije zbog gubitka voljene osobe kod odraslih ljudi. Depresivno osećanje odraslih slično je infantilnoj tuzi: osoba veruje da nije u stanju da nastavi svoj život bez značajnog objekta, oseća beznadežnost, besmisao, besperspektivnost i, eventualno, želju da umre. Iako postoji mišljenje da je razlika između tuge i depresije kvantitativna, odnosno da je depresija neka vrsta neograničene tuge, danas se smatra da između tuge i depresije postoji kvalitativna razlika. Situacija gubitka i osećanje tuge predstavljaju samo prvi čin u razvoju depresivnog osećanja, o čemu raspravljamo u sledećem poglavlju.

Adekvatna tuga Da bi osećanje tuge moglo biti označeno kao adekvatno, ono treba da zadovolji sledeće uslove: -mora postojati gubitak značajnog objekta; -intenzitet tuge treba da bude u skladu sa značajem izgubljenog; -način izražavanja tuge treba da bude socijalno prihvatljiv; -dužina tugovanja treba da bude u skladu sa socijalnim očekivanjima.

Neadekvatna tuga: preterana tuga Osoba koja preteruje u količini svog tugovanja to može raditi na dva načina. Prvi se sastoji u tome da na važan gubitak reaguje preterano

461

snažnom ili nekontrolisanom tugom. Drugi se sastoji u tome da osoba reaguje adekvatnim ili, čak, nešto smanjenim intenzitetom tuge, ali da je vremenski period tugovanja preterano dug. Osoba koja eksalira intenzitetom svoje tuge, najverovat-nije sumira osećanje tuge koja se javlja kao reakcija na gubitak u sadašnjosti (adekvatna tuga kao reakcija na gubitak sada i ovde) s tugom koja dolazi iz njene prošlosti, a koja nije prorađena (rezidualna tuga iz prethodne situacije). Takvi ljudi mogu reagovati i veoma intenzivno na veoma male povode. Poseban problem nastaje kada osoba izgubi najviše vrednovani objekt (kao što je to u našoj kulturi gubitak deteta), i kada je razumljivo da oseća najintenzivniju tugu. Reč je o problemu neograničene tuge, kada osoba, nakon emocionalnog Šoka, dozvoljava da je tuga potpuno obuzme, da je preplavi, da je parališe. Postavlja se pitanje da li neograničena ljubav prema izgubljenom objektu vodi u neograničenu tugu, ili je i najintenzivnija tuga ograničena. Prema našem mišljenju i najintenzivnija tuga je ograničena subjektovom ljubavlju prema sebi i njegovim nagonom za samoodržanjem, koji ga usmeravaju ka tome da živi i dalje i da misli na svoju budućnosti uprkos gubitku najvažnijeg objekta. Kada je stvarno u pitanju reakcija „neograničene tuge”, tada ona više pripada osećanju depresije nego osećanju tuge. Nekada je veoma teško odrediti da li neka žalost predugo traje. I ovde presudni momenat imaju kulturni faktori, jer u svakoj kulturi postoje kulturni obrasci kojima se proces žalovanja pretvara u socijalni čin kojima se on struktuira i ritualizuje.427 Tako se, u našoj kulturi, uzima da najveća žalost za voljenom osobom traje četrdeset dana, a da je normalno da se bude u žalosti godinu dana nakon smrti osobe, nakon čega se skida crnina kao spoljašnje obeležje žalosti.428 Od psiholoških faktora koji doprinose da otpočeti proces tugovanja postane preterano dug i da se ne završi emocionalnim razvezivanjem od izgubljenog objekta, verovatno je najvažnije osećanje krivice koje, udruženo s osećanjem tuge, 427Ovo se poklapa s Bemovim zapažanjem da je većini ljudi potrebno oko Sest nedelja da emocionalno prihvate i da se adaptiraju na značajni gubitak (Berne, 1947, str. 49-50). 428Ranije skidanje crnine, koje simbolizuje „skraćenu” žalost, postaje predmet moralne osude. S druge strane, članovi zajednice vrše pritisak na osobu koja nosi crninu duže od godinu dana da je skine i da se okrene životu. Kulturna uslovljenost „normalne” dužine žaiovanja je evidentna i u psihijatrijskim udžbenicima u kojima se, u zavisnosti od kulture, za normalnu dužinu tugovanja uzimaju periodi od tri meseca do godinu dana. Slično je bilo i u različitim kulturama XII veka: posredstvom Gazalija (Ghazali) i njegovog Saveta vladarima saznajemo da je u islamskoj kulturi bilo propisano da žena mora biti u žalosti tačno četiri meseca i deset dana, dok u Zakoniku ljubavi, koji je rezultat rada Sudova ljubavi u Francuskoj XII veka, nailazimo na jedan član koji izričito reguliše ovo pitanje: „Propisuje se da jedan od ljubavnika ostane udov dve godine nakon smrti drugoga.”

462

vodi vrsti patološke žalosti (Nemiah, 1961). Jedan od oblika kvalitativne eskalacije tuge poznat je kao paradoksalna žalost (Beck, 1986). Tako, na primer, osoba oseća tugu u situaciji koju je dugo priželjkivala i u kojoj bi po svim kriterijumima trebalo da oseća zadovoljstvo i sreću (bolje radno mesto, udaja, itd.). Tuga koja se oseća je posledica doživljavanja jednog skrivenog aspekta opisane situacije, jer nekad dobitak nečega i ostvarenje jedne želje istovremeno znači i gubitak nečega drugog. 429 Osobe koje u neadekvatnim kontekstima reaguju osećanjem tuge i žalosti, u detinjstvu su naučile da njihova tuga ima moć da pokrene njihove roditelje na akciju zadovoljavanja njihovih želja. Zaključak do kog su ove osobe kao deca došli mogao bi glasiti: „Ako budem tužan, dobiću ono što želim”; odnosno: „Ako ne budem tužan, neću dobiti ono što želim”. Na taj način tuga postaje fiksirani obrazac kojim se iznuđuje željena reakcija drugih. Tuga postaje svojevrsna poruka drugima koja glasi: „Vi ste krivi što ja ovoliko patim, a to možete izmeniti tako što ćete mi zadovoljiti želju”. Kao i kod drugih iznuđivačkih osećanja, kada ne usleđi željena reakcija drugih, osoba ne odustaje, nego pojačava svoju tugu jer veruje da nije dobila ono što je želela samo zbog toga što nije bila dovoljno jako ili dovoljno dugo tužna. Krajnja eskalacija je fantazija o samou-bistvu (i eventualni pokušaj), koje bi trebalo da drugima pokaže koliko su krivi zbog toga što nisu zadovoljili sub-jektovu želju. Ovo pojačanje može tugu kvalitativno izmeniti i pretvoriti je u depresiju. Dramatizaciju tuge i patnje, inscenirane pokušaje samoubistva i slično, nikako ne treba shvatiti kao svesne manipulacije, iako oni to mogu biti, već ih uvek treba shvatiti ozbiljno kao naučene obrasce emocionalnog reagovanja koji su najčešće nesvesni.

Neadekvatna tuga: negacija tugovanja Osobe koje žele da budu „jake” teže da stoički podnose gubitke važnih objekata, jer bi doživljavanje i izražavanje tuge značilo njihovu „slabost” i nižu vrednost. Ego-đis-tonost tuge se održava raznim supresomim fantazijama i ube-đenjima kao što su verovanja da bi tuga preplavila osobu i pretvorila se u hroničnu depresiju ili rezultirala samoubis-tvom. 429Paradoksalna tuga može biti adekvatno osećanje čija je funkcija da osobu upozori na vrednost onoga što gubi. Ukoliko je preterano jaka i ukoliko osoba negira pozitivne aspekte date situacije, tada je ona neadekvatna.

463

Osobe koje potiskuju ili negiraju tugu pokazuju indirektne znake u vidu tužnih snova, plakanja tokom nekih scena u romantičnim filmovima, itd.430 Osobe koje prigušuju tugu svesne su neprijatnog osećanja koje osećaju, koje je nekad nedefinisano, a nekad je to prepoznatljiva tuga. Postoji jedan praktičan način da se otkrije da li se radi o prigušivanju ili o potiskivanju tuge: osobe koje prigušuju tugu sebi dozvoljavaju da budu tužne i da plaču kad su same i kad nisu izložene pogledu drugih, dok osobe koje potiskuju tugu to ne čine ni kad su same. Negacija tugovanja je štetniji mehanizam od priguši-vanja tugovanja. U najlakšem slučaju, osoba koja prigušuje tugu je prikraćana samo za afirmaciju svojih socijalnih veza. Osoba koja pri značajnom gubitku negira tugu, blokira svoj proces vezivanja i razvezivanja od značajnih objekata. Ono što je karakteristično za osobe koje potiskuju žalost je istovremeno potiskivanje i prijatnih osećanja kao što su zadovoljstvo, radost i ljubav (Goulding i Goulding, 1979). Ova veza je razumljiva jer je upravo izbegavanje pozitivnog emocionalnog vezivanja za objekte svojevrsna prevencija žalosti koja bi se mogla javiti kada bi ti objekti bili izgubljeni. Zbog toga negirana, pa samim tim i nedoživljena i neizražena žalost blokira proces uspostavljanja prijatnih emocionalnih veza sa značajnim objektima. Kada osoba prigušuje tugu ona koristi razne oblike kontrole ovog neprijatnog osećanja: -suzbija osećanja neprijatnosti kroz prijatnost koja se javlja kao p sledica unošenja hrane, seksa, intenzivnog „zabavnog” društvenog života, itd.; -intenzivno se preokupira nekim drugim sadržajima u vezi s poslom, decom ili nečim trećim, a s ciljem da se iz svesti istisnu sadržaji pov zani s tugom; -anestezira osećanja tuge kroz alkohol, droge ili seda-tivne lekove. Za osobe koje suprimiraju i negiraju tugu karakteristično je da blokiraju svoj proces žalovanja i odvajanja, i da, na nesvesnom nivou, ostaju vezane za partnera. Blokiran proces žalovanja (neelaborirana 430Potiskivanje i negaciju tuge možemo uzeti kao sinonime koji označavaju isti mehanizam. Potrebno je praviti razliku između negacije gubitka kada osoba poriče da je nastao određeni gubitak jer bi to saznanje ugrozilo osnovne premise njenog ustrojstva sveta, i negacije tugovanja, kada je osoba svesna gubitka, ali poriče postojanje žalosti.

464

tuga) bitno utiče na psihičko funkcionisanje osobe: enkapsulira tugu i sprečava njeno razrešenje, a što se može primetiti u vidu „ispada tuge” u stresnim situacijama. Neka istraživanja ukazuju da neeiaborirana tuga utiče na psihosomatsko funkcionisanje, da smanjuje funkcionalni nivo imunoloških mehanizama i da doprinosi nastanku pojednih oboljenja (maligni tumori). Psihoterapijska tehnika koja omogućava razrešenje blokiranog procesa žalovanja je tehnika opraštanja,431 a koja se koristi nakon terapeutovog korigovanja supresome ili eskalatome fantazije vezane za osećanje tuge. Suština ove tehnike jeste u tome da se u terapijskoj situaciji rekonstruiše dijalog s izgubljenim objektom, i da subjekt, u tom okviru, izrazi svoja neizražena osećanja prema objektu - da završi emocionalne „poslove” s objektom. Iako je reč o simulaciji, tehnika je efikasna kao da se radi o dijalogu sa stvarnom osobom.

Sažaljenje Osećanje žalosti se ne javlja samo kao subjektova reakcija na gubitak značajnog objekta, ono se može javiti kao saosećanje s tuđim gubitkom i njegovom žalošću. Sažaljenje je posledica identifikacije s drugim čovekom, a njegov intenzitet je direktno proporcionalan stepenu postignute identifikacije. Saosećanje, pa i sažaljenje, najveće je s onim ljudima koje subjekt voli ili doživljava kao bliske. Saosećanje s nepoznatom osobom je manifestacija pripadnosti istoj zajednici.432 U nekim slučajevima osećanje sažaljenja može provocirati subjektovo autentično osećanje tuge, naročito kad gubitak koji je doživela druga osoba podseća na gubitak koji je subjekt pretrpeo u prošlosti.433

Žaljenje i samosažaljenje Tugovanje za nekim objektom je svojevrsna relacija prema tom objektu, ali, kako je objekt bio bitan deo sveta osobe koja tuguje, ona može ući i u odnos sa samom sobom i žaliti sebe zbog nastalog gubitka. 431Ova tehnika potiče iz Morenove Psihodrame, a dodatno su je usavršili Friz Perls u Geštalt terapiji, i Guldinzi u Terapiji nove odluke u okviru transak-cione analize. 432„Sažaljenje je najčistiji izraz osećanja zajednice. Kad ga nađemo u nekom Čoveku, onda smemo đa budemo spokojni što se tiče njegovog osećanja zajednice. Jer taj afekt pokazuje koliko je neko sposoban da se uživi ili uoseti u položaj svog bližnjega” (Adler, 1926, str. 211). 433Sažaljenje nema samo značenje saosećanja s tugovanjem druge osobe, već značenje saosećanja s bilo kojom vrstom neprijatnog osećanja koje drugi proživljava.

465

U najvećem broju slučajeva žalost za nekim objektom pomešana je s osećanjem samosažaljenja. Samosažaljenje, koje se javlja kao meta-emocija u odnosu na žalost, jer subjekt saoseća sa samim sobom, pojačava intenzitet osećanja žalosti, Što može dostići preterani intenzitet ili, pak, može kvalitativno prerasti u depresivnost.

Tuga kao transakcija Izražavanje tuge je poziv za utehu i saosećanje (sažaljenje).434 Osobe koje su bliske, kao i osobe koje osećaju osnovnu ljudsku solidarnost reaguju sažaljenjem i utehom, što, u slučajevima velikih gubitaka poprima oblik kulturnog rituala kojim se struktuira žalost i žalovanje. Kako je smrt paradigma nenadoknadivog gubitka, ovi rituali su najviše povezani sa socijalnom reakcijom na smrt nekog člana zajednice. Kada između članova zajednice predominiraju veze antipatije, žalost jednog subjekta kod drugih izaziva zluradost.

Tuga u psihopatologiji Nekada je gubitak najznačajnijeg objekta uzrok pokušaja samoubistva ili samog samoubistva. Značajan gubitak i žalost su često samo uvod u razvoj depresivnog sindroma, tako da se ove osobe ne ubijaju zato što su tužne, nego zbog toga što je njihova tuga prerasla u depresiju. Gubitak