Duh i život [PDF]

Zitiervorschau

DUH I ŽIVOT Veza duha i života spada u one probleme, čija obrada mora da računa sa komplikovanim faktorima u tolikoj meri da se moramo čuvati da se i sami ne upletemo u verbalne mreže, sa kojima bi hteli da odgonetnemo veliku zagonetku. Kako smo drugačije u stanju da uključimo u kretanje misaonog toka one skoro bezgranične komplekse činjenica, koje označavamo kao »duh« ili »život«, nego da ih dramski pri-kažemo pomoću verbalnih pojmova, tih žetona intelekta? Ova nedoumica u odnosu na verbalni pojam izgleda mi teška, ipak čini mi se da je posebno na mestu onda kada se neko sprema da govori ο fundamentalnim stvarima. Sigurno da su nam reči duh i život vrlo prisne, čak prastari poznanici, figure koje se već hiljadama godina pomeraju tamo-amo na šahovskoj tabli mišljenja. Problem je, izgleda, započeo u prastaro doba kada je neko došao do otkrića koje zbunjuje da životni dah, koji u poslednjem ropcu napušta telo samrtnika, znači nešto više od strujanja vazduha. Stoga jedva da je slučajno da onomatopej-ske reči kao ruah, ruh, roho (hebrejski, arapski, sva-hili) označavaju i duh, ništa manje jasno od grčkog πνεύμα i latinskog spiritus. Da li stvarno znamo — pri svom Doznavaju verbalnog pojma — šta je zapravo duh? Ili, da li smo ['1] Predavanje održano 29. oktobra 1926. u Literarnom društvu Augsburg u okviru ciklusa predavanja »Priroda i društvo«.

1

sigurni da kada upotrebimo ovu reč svi mislimo na jednu te istu stvar? Da nije reč »duh« mnogoznačna i neizvesna, pa čak sumnjivo mnogoznačna? Ista reč — duh — upotrebljava se za nepredstavljivu, trans-cendentnu ideju sveopšteg značenja; banalno, kao pojam koji odgovara engleskom »mind«; nadalje, kao sinonim za intelektualistički »vic«, onda za avet, zatim za nesvesni kompleks, spiritističke pojave koje prouzrokuju pomeranje stolova, automatsko pisanje, lupu itd., i zatim u prenosnom smislu za dominantni stav izvesne socijalne grupe — »duh koji tamo vlada« — i najzad u materijalnoj otelotvorenosti — kao recimo u alkoholnim pićima špiritus. Ovo nije rđava šala, već, s jedne strane, poštovanja dostojna starina nemačkog jezika, s druge, međutim, parališuća sputanost misli, tragična kočnica za sve one koji se nadaju da na lestvicama reči dopru do nadzemaljskih visina čistih ideja. Jer, čim se izgovori reč duh, nisu dovoljna sva ograničenja trenutno naglašenog smisla da potpuno spreče mnogoznačno prelivanje te reči. Zbog toga moramo postaviti fundamentalno pitanje, šta zapravo treba označiti sa rečju duh kada se koristi u vezi sa pojmom život? Ni u kom slučaju ne srne se ćutke pretpostaviti da, u osnovi uzev, svako tačno zna šta se misli pod rečima »duh« i »život«. Nisam filozof, već samo empiričar, tako da sam u svim težim slučajevima sklon da odlučujem na osnovu iskustva. Gde, međutim, ne postoji opipljiva iskustvena podloga, tu radije ostavljam nabačena pitanja bez odgovora. Stoga ću uvek nastojati da apstraktne veličine svedem na njihov iskustveni sadržaj, da bih donekle bio siguran da i sam znam ο čemu govorim. Moram priznati da u stvari ne znam šta je duh, a isto tako malo znam šta je život. »Život« poznajem samo u obličju živog tela; čak ni nejasno ne naslućujem šta bi život po sebi i za sebe u apstraktnom stanju mogao još da znači izvan te obične reči. Stoga moram, za sada, da umesto ο životu govorim ο životu tela, a umesto ο duhu, ο psihičkom. Ovo ni u kom slučaju ne činim stoga da bih u postavljenom pitanju izbegao razmatranje odnosa tela i duše; naprotiv, nadam se da ću upravo pomoću iskustvene podloge omogućiti duhu stvarno postojanje — a ovo ne na račun života. Pojam živoga tela zadaje objašnjenju, potrebnom za naše svrhe, svakako manje teškoća od opšti-jeg pojma života, pošto je telo stvar koja se može predočiti i iskusiti, što je od izvanredne pomoći čo-vekovoj mogućnosti predstavljanja. Stoga ćemo se lako složiti u tome da je telo interno povezani sistem materijalnih jedinica prilagođen potrebama života i, kao takav, čulima shvatljiva pojava živog bića, ili, jednostavnije rečeno, svrhovno raspoređena materija koja omogućava život biću. Da bi se izbegle ne-jasnosti, želeo bih da skrenem pažnju na to da u definiciji tela nisam uveo i izvesno »nešto«, naime ono što ja nejasno označavam kao živo biće. Sa ovim razdvajanjem, koje za sada neću ni zastupati ni kriti-kovati, telo ne treba shvatiti samo kao mrtvo gomilanje materije, već kao materijalni sistem koji priprema i omogućuje življenje, ipak uz uslov da ono bez prisustva živog bića ne bi moglo živeti, uprkos sve spremnosti. Jer, sasvim nezavisno od mogućeg značenja živog bivstva, samom telu nedostaje nešto neophodno za život, naime psihičko. To znamo, naj-pre, iz neposrednog iskustva na nama samima, posredno iz iskustva sa bližnjima, zatim iz posrednih naučnih zaključaka na višim kičmenjacima i, pošto nema razloga koji bi govorili protiv, na nižim životinjama i biljkama. Treba li sada »živo biće«, ο kome sam govorio prethodno, da izjednačim sa psihičkim koje nam je tako reći neposredno opipljivo u čovekovoj svesti i da ponova postavim prastaro dvojstvo duše i tela? Ili, da li bilo gde postoji razlog koji bi opravdao odvajanje živog od duše? Time bi i dušu shvatili kao svrhovni sistem, kao ustrojstvo ne samo materije pripremne za život, već žive materije, ili, tačnije, ustrojstvo životnih zbivanja. Uopšte nisam siguran da će ovo mišljenje naići na opšte odobravanje, pošto se toliko naviklo na gledište da su duša i telo živo dvojstvo, tako da je čovek jedva bez daljnjega sklon da dušu smatra samo ustrojstvom životnih procesa koji se odigravaju u telu. Koliko naše iskustvo uopšte omogućava zaključke ο bivstvu duše, pokazuje nam psihičke procese kao pojavu zavisnu od nervnog sistema. Poznato je sa dovoljnom sigurnošću da uništavanje izvesnih de-lova mozga uslovljava odgovarajuće psihičke ispade. Kičmena moždina i mozak sadrže najbitnije spojnice senzornih i motornih puteva, takozvane refleksne lukove. Sta se pod tim misli najbolje ću pokazati na jednom jednostavnom primeru. Prstom se dodirnuo vreo predmet — vrelina je odmah dovela u stanje razdraženja nervne završetke koji prenose dodir. Razdraženje menja stanje celog sprovodnog puta sve do kičmene moždine a odatle do mozga. Ali već u kičmenoj moždini, koja prima dodirnu draž, dalje se prenosi promena stanja na susedne motorne ganglij-ske ćelije, koje sa svoje strane šalju draži u mišiće ruke, što uslovljava iznenadnu kontrakciju i povlačenje šake. Sve ovo se dešava takvom brzinom, da svesni opažaj bola često

2

nastupa tek onda kada je ruka već povučena. Reakcija je, dakle, usledila automatski i postala je svesna tek naknadno. Ali ono što se dešava u kičmenoj moždini biće opažajnom Ja privedeno u obliku slike dopunjene pojmovima i nazivima. Na osnovu ovakvog refleksnog luka, dakle, od draži koja se kreće od spolja ka unutra i podstre-ka koji sledi od iznutra ka spolja, može se stvoriti slika procesa koji leže u osnovi psihičkog. Uzmimo sada manje jednostavan primer: čujemo nejasan ton koji u početku nema nikakvog drugog uticaja do da nam daje povoda da ga slušamo da bismo saznali šta znači. U ovom slučaju zvučna draž izaziva u mozgu čitav niz predstava, slika, koje se spajaju sa zvučnom draži. To su delom tonske slike, delom vidne slike, delom osećajne slike. Pri tom reč slika koristim naprosto u smislu predstave. Psihičko nešto, naravno, može postati sadržaj svesti, to jest postati predstava tek onda ako je predstavljivo, upravo ako se sliva u sliku. Stoga sve sadržaje svesti nazivam slikama, pošto, u stvari, predstavljaju od-slikavanje procesa u mozgu. Nizu slika, pokrenutom zvučnom draži, iznenada se pridružuje tonska slika sećanja, skopčana sa vidnom slikom, naime kloparanje zmije zvečarke. Neposredno skopčano sa tim, usledio je alarmni signal celoj telesnoj muskulaturi. Refleksni luk je potpun; ali u ovom slučaju razlikuje se od prethodnih činjenicom što je izmetu senzorne draži i motornog podstreka ubačen moždani proces, psihički niz slika. Iznenadna napetost tela retrogradno izaziva pojave na srcu i krvnim sudovima, koji se psihički izražavaju kao strah. Na ovaj način može se načiniti predstava ο vrsti psihičkog. Ono se sastoji od odraza jednostavnih procesa u mozgu i od odražavanja takvih odraza u skoro beskrajnom nizu. Ovako stvorene slike imaju svojstvo svesnosti. Bivstvo svesti je zagonetka čije reše-nje ne znam. Ali, čisto formalno, može se reći da psihičko nešto postaje svesno tek kada stupa u odnos sa Ja. Ako ove veze nema, onda je ono nesvesno. Zaborav pokazuje kako često i kako lako sadržaji gube svoju vezu sa Ja. Stoga svest rado upoređujemo sa svetlošću reflektora. Samo predmeti na koje pada svetlosni snop stupaju u polje opažanja. Međutim, predmet koji je slučajno u tami nije prestao da postoji, on se samo ne vidi. Tako se i nama nesvesno psihičko nalazi negde i to najverovatnije u ništa drugačijem stanju do kada ga Ja opaža. Ovo čini dovoljno razumljivim svest kao vezu prema Ja. Ali kritička tačka je Ja. Sta treba razu-meti pod Ja? Očigledno, i pri svoj jedinstvenosti Ja radi se ο vrlo raznovrsno sastavljenoj veličini. Ja počiva na odrazu čulnih funkcija, koje prenose draži od spolja i iznutra, dalje počiva na ogromnoj zbirci slika prošlih zbivanja. Svim ovim izvanredno raznolikim delovima potrebna je čvrsta veza koju čini svest. Čini se da je svest neophodni preduslov čove-kovog Ja. Ali bez Ja ne može se zamisliti ni svest. Ova na izgled protivurečnost rešava se, možda, na taj način što Ja shvatamo kao odraz, svakako ne jednog jedinog već mnogih zbivanja i njihove skladne igre, naime svih onih zbivanja i sadržaja od kojih se sastoji svest sopstvenoga Ja. Njihovo mnoštvo stvarno čini jedinstvo, pri čemu veze svesti, kao neka vrsta teže, privlače pojedine delove u pravcu verovatno fiktivnog centra. Stoga ne govorim samo ο Ja, već ο kompleksu Ja, sa osnovanom pretpostavkom da je Ja promenljivog sastava i stoga nestalno, pa prema tome ne može biti jednostavno Ja. Na ovom mestu se na žalost ne mogu osvrnuti na klasične promene Ja koje se susreću kod duševnih bolesnika ili u snovima. Pomoću ovog shvatanja Ja kao sastava psihičkih elemenata logično smo dovedeni do pitanja: da li je Ja centralna slika, isključivi predstavnik celog čovekovog bića? Da li je ono u vezi sa svim sadržajima i funkcijama i da li se izražava kroz njih? Na ovo pitanje moramo odgovoriti odrečno. Ja--svest je kompleks koji ne obuhvata celinu čovekovog bića — ona je pre svega beskrajno više zaboravila nego što zna. Ona je beskrajno mnogo čula i vi-dela a toga nikada nije postala svesna. Misli se razvijaju s one strane njene svesti, štaviše one čekaju spremne a da ona ništa ο tome ne zna. Ja jedva da ima maglovitu predstavu ο neverovatno važnoj regulaciji unutrašnjih telesnih zbivanja kojoj služi simpatički nervni sistem. Ono što Ja u sebi obuhvata, to je možda najmanji delić od onog što bi u sebi morala da obuhvata jedna potpuna svest. Zbog toga Ja može biti samo delimičan kompleks. Možda je Ja onaj jedinstveni kompleks, čije unutrašnje jedinstvo znači svest? Ali nije li možda svako jedinstvo psihičkih delova upravo svest? Nije jasno zašto bi samo jedinstvo izvesnog dela čulnih funkcija i izvesnog dela sećajnog materijala trebalo da predstavlja svest a ne i jedinstvo drugih psihičkih delova. Kompleks viđenja, slušanja, itd. ima jaku i dobro organizovanu unutrašnju povezanost. Nema razloga da se ne pretpostavi da bi i ovo moglo biti svest. Kao što pokazuje slučaj gluve i slepe

3

Helen Keler, da bi se uspostavila ili omogućila svest dovoljni su čulo pipanja i osećanje sopstvenog tela. Stoga svest sopstvenog Ja zamišljam kao sastav različitih »čulnih svesti«, pri čemu se samostalnost pojedinačne svesti gubi u jedinstvu nadređenog Ja. Kako Ja ni u kom slučaju ne obuhvata sve psihičke delatnosti i pojave, to Ja u sebi ne sadrži sve odražaje, a i volji uz sve napore ne uspeva da prodre u izvesne njoj zatvorene regione, naravno da se postavlja pitanje da li postoji jedinstvo svih psihičkih aktivnosti koje bi bilo slično svesti sopstvenog Ja, neka vrsta više ili šire svesti, u kojoj bi naše Ja bilo opažajni sadržaj, kao što je na primer u mojoj svesti akt viđenja, i koja bi kao i ovaj bila stopljena u višoj povezanosti sa meni nesvesnim aktivnostima. Naša svest ο sopstvenom Ja mogla bi da bude uključena u jednu potpunu svest, kao manji krug u većem. Kao što akt viđenja, slušanja itd. proizvodi odraz, koji se, vezan za Ja, pokazuje u svesnosti dotične radnje, tako se i Ja, kao što je već pomenuto, može razumeti kao odraz svih svojih obuhvatnih delatnosti. Skoro bi se smelo očekivati da sve psihičke delatnosti ostavljaju odraz i da je to čak njihova suštinska priroda, inače ih uopšte ne bismo mogli nazvati »psihičkim«. Zbog toga nisu jasni razlozi zašto nesvesne psihičke delatnosti ne bi trebale da imaju svojstva slikovnosti kao i one koje su predočive mojoj svesti. A kako je čovek, kako nam izgleda, jedna u sebi zatvorena životna jedinica, onda nam je vrlo blizak zaključak da bi odrazi svih psihičkih delatnosti bili sažeti u opštu sliku celog čoveka koju on sagledava i saznaje kao Ja. Protiv ove pretpostavke ne bih mogao da navedem neke bitnije razloge, ali ono će ostati dokono sanjarenje sve dok ne nastane potreba da se time nešto objasni. I kada bi nam za objašnjenje izvesnih psihičkih činjenica bila potrebna mogućnost postojanja neke više svesti, ipak bi to sve ostalo na čistoj pretpostavci, pošto dokazivanje neke više svesti od one nama poznate daleko prevazilazi mogućnosti našeg razuma. Uvek postoji mogućnost da u tami s one strane naše svesti stvari mogu izgledati sasvim drugačije nego što možemo da zamislimo, čak i uz naj-smeliju pronicljivost. U daljem toku mog izlaganja još ću se vratiti na ovo pitanje. Stoga ćemo ga ostaviti po strani i ponovo se posvetiti prvobitnom pitanju duše i tela. Iz prethodno rečenog mogao se steći utisak ο odražaj-nom bivstvu duše. Duša je sled, niz slika u najširem smislu, ali ne slučajna uporednost ili uzastopnost, već iznad svih mera smisaon i svrhovan sastav, u slikama izražena očiglednost životnih delatnosti. I isto kao što je životno spremnoj materiji tela potrebno psihičko da bi bila sposobna za život, tako i duša mora pretpostaviti živo telo, da bi njene slike mogle da žive. Duša i telo su par suprotnosti i kao takvi izraz jednog bića, čija priroda se ne može spoznati ni iz materijalnih pojava ni iz unutrašnjeg neposrednog opažaja. Zna se da po prastarom shvatanju čovek nastaje iz susreta duše sa telom. Ali tačnije je reći da se jedno nesaznajno živo biće — ο čijoj prirodi se naprosto ne može ništa reći do da time nejasno označavamo zbirni pojam života — od spolja pojavljuje kao materijalno telo, iznutra sagledano, međutim, kao niz slika životnih delatnosti koje se odvijaju u telu. Jedno je isto što i drugo, tako da nas spopada sumnja da na kraju krajeva to čitavo odvajanje duše i tela nije ništa drugo do svesna razumna mera razdvajanja jednog te istog činjeničnog stanja u dva vida, kojima smo nepravično pripisivali čak i samostalno postojanje. Naučnom postupku nije uspelo da odgonetne zagonetku života, ni u organskoj materiji niti u tajanstvenom nizu slika duše, zbog čega smo još uvek u potrazi za živim bićem, čije postojanje moramo transponirati s one strane iskustvenoga. Ko poznaje ponore fiziologije, njemu će se od toga zavrteti u glavi, a ko nešto zna ο duši, on će biti očajan zbog pomisli da bi ovo čudnovato ogledalno biće ikada trebalo da bilo šta makar i približno »sazna«. Sa ovog stanovišta čovek lako može da izgubi sve nade da se bilo šta može otpočeti sa onom nejasnom, tajanstvenom stvari koju nazivaju duh. Samo jedno mi izgleda jasno, naime: kao što je »živo biće« zbirni pojam života u telu, tako je i »duh« zbirni pojam psihičkog bića, zbog čega se pojam duh često meša i upotrebljava umesto pojma duša. Kao takav »duh« spada u isti »onaj svet« kao i »živo biće«, to jest u iste maglovite neizdvojenosti. I sumnja da duša i telo na kraju krajeva nisu jedna te ista stvar važi i za prividnu suprotnost duha i živog bića. Oni su naime isto tako jedna te ista stvar. Da li su ovakvi zbirni pojmovi uopšte potrebni? Zar ne bismo mogli da se zadovoljimo sa već i tako dovoljno tajanstvenom suprotnošću duševnog i te-lesnog? Sa prirodno-naučnog stanovišta ovde bismo morali da se zaustavimo. Ali postoji i stanovište spoznajnog morala, koje ne samo da nam omogućuje već nas i tera da idemo

4

dalje i da preskočimo tu na izgled neprelaznu granicu. To stanovište je psihološko. U dosadašnjem izlaganju oslonac mi je bilo realističko stanovište prirodno-naučne misli, ne dovodeći pri tom u sumnju osnovu na kojoj stojim. Da bih ukratko mogao da objasnim šta podrazumevam pod psihološkim stanovištem, moram da pokažem da su isključiva opravdanja realističkog stanovišta podložna ozbiljnoj sumnji. Uzmimo, na primer, ono što jednostavni razum smatra nečim najrealnijim, naime materiju: ο prirodi materije imamo samo nejasne teorijske pretpostavke, slike, koje je stvorila naša psiha. Talasno kretanje ili sunčeva emanacija koji pogađaju u oko, preko opažanja prevode se u svetlost. Psiha prepuna slika je ono što svetu dodeljuje boje i zvu-ke, a što se tiče one najrealnije, racionalne sigurnosti — iskustva, ono je i u svom najjednostavnijem obliku još uvek preko svake mere komplikovani sklop psihičkih slika. Tako, u neku ruku, od neposrednog iskustva nema ništa do zapravo samo psihičkog. Psihičko sve posreduje, prevodi, filtrira, alego-riše, rastače, pa čak i falsifikuje. Mi smo uvijeni u oblak promenljivih slika beskrajnih preliva u tolikoj meri da čovek prosto zaželi da, zajedno sa onim poznatim sumnjivcem, uzvikne: »Ništa nije sasvim istinito — a i to nije sasvim istinito.« Ta magla oko nas je tako gusta i tako varljiva, da smo morali da iznađemo egzaktne nauke da bismo mogli da ugrabimo bar zračak takozvane »stvarne« prirode stvari. Svakako da jednostavnijem razumu ovaj jasan svet neće izgledati maglovit, ali ako ga uronimo u dušu primitivnog čoveka i njegovu sliku sveta posmatramo sa svešću kulturnog čoveka naslutićemo svu gustinu sutona u kome se još nalazimo. Sve što znamo ο svetu i šta neposredno doživljavamo su sadržaji svesti, koji pritiču iz dalekih, tamnih izvora. Ne bih želeo da osporavam ni relativnu vrednost realističkog esse in re, niti idealističkog esse in intellectu solo stanovišta, već mi je namera da ove krajnje suprotnosti sjedinim pomoću esse in anima, zapravo pomoću psihološkog stanovišta. Mi živimo neposredno samo u svetu slika. Ako ovo stanovište uzmemo ozbiljno, onda iz toga proističu naročite posledice, naime, pri tom se vrednost psihičkih činjenica ne može podvesti ni pod kritiku saznanja ni pod prirodno-naučno iskustvo. Jedino pitanje biće: da li sadržaj svesti postoji ili ne? Ako postoji, onda je on važeći već samim tim postojanjem. Prirodna nauka može se prizvati samo onda, ukoliko sadržaj pretenduje da bude iskaz ο određenoj stvari koja se može sresti u spoljnjem iskustvu; kritika saznanja samo onda ako se nešto što se ne može saznati postavi kao da je saznato. Uzmimo primer koji svako zna: prirodna nauka nije nigde otkrila Boga, kritika saznanja dokazuje nemogućnost spoznaje Boga, međutim, duša odudara od svega svojim tvrđenjem ο iskustvu Boga. Bog je psihička činjenica neposredne iskustvenosti. Kada ne bi bilo tako, ο Bogu nikada ne bi bilo ni reči. Činjenica je punovredna u samoj sebi tako da joj nije potreban bilo kakav nepsihološki dokaz a nepristupačna je svakom obliku nepsihološke kritike. Ona može biti čak naj neposrednije a time i najrealnije iskustvo, koje se ne može ni ismejati niti dokazivanjima osporiti. Samo ljudi sa nerazvijenim čulom za činjenice ili su-jeverna zatucanost mogu se boriti protiv ove isti-

ne. Sve dok iskustveno saznanje Boga ne zahteva opštu važnost ili apsolutno postojanje Boga, nemoguća je svaka kritika, jer se iracionalan fakat, kao na primer činjenica da postoje slonovi, ne može kri-tikovati. Ipak saznanje Boga spada u relativno opšte važeća iskustva, tako da svako otprilike zna šta se misli pod izrazom »iskustveno saznanje Boga«. Naučna psihologija mora to priznati kao činjenicu koja se relativno često susreće. Takođe ne smemo tako jednostavno preći ni preko onoga što je ozloglašeno kao sujeverje. Ako neko tvrdi da je video duhove ili da je omađijan, i da mu to znači više od obične priče, onda se opet radi ο činjenici koja je opšte poznata u toj meri da svako zna šta se misli pod »duh« ili »omađijavanje«. Stoga možemo biti sigurni da u ovakvom slučaju imamo posla sa određenim psihičkim kompleksom činjenica, koje su u ovom smislu isto tako »realne« kao i svetlost koju vidim. Doduše ja ne znam kako bih u spoljnem iskustvu mogao dokazati duh umrlog, niti mogu predstaviti logična sredstva pomoću kojih bih bio u stanju da nužno nešto zaključim ο nastavku života posle smrti, pa ipak moram da se pomirim sa činjenicom da duša u svim vremenima i svim mestima iznosi svoje iskustveno saznanje ο duhovima, kao što isto moram uzeti u obzir i činjenicu da mnogi ljudi poriču ovo subjektivno iskustvo. Posle ovih više-manje opštih razlaganja vratio bih se pojmu duha, koji nigde nismo mogli da obuhvatimo sa

5

našim ranijim realističkim stanovištem. »Duh« označava (isto kao i »Bog«) predmet psihičkog iskustva, koji se ne može nigde dokazati u spoljnem svetu i racionalno se ne može raspoznati. Ako se jednom oslobodimo predrasude da svaki pojam moramo svesti ili na predmete spoljneg iskustva ili na apriorističke kategorije razuma, onda našu pažnju i radoznalost možemo posvetiti onom čudnom i još nepoznatom biću, koje se označava rečju duh. U jednom ovakvom slučaju uvek je korisno baciti pogled na verovatnu etimologiju naziva, pošto vrlo često 2 Jung. Odabrana dela. III

upravo istorijat reči baca začuđujuće svetio na prirodu psihičkog predmeta koji joj je u osnovi. »Duh«, nemačka reč »Geist« je od davnina, još u staronemačkom a zatim u anglosaksonskom reč »gast«, označavala nadzemaljsko biće, nasuprot telu. Po Klugeu (Kluge) osnovno značenje reči nije sasvim sigurno, ipak izgleda da postoje veze sa staro-nordijskim geisa, besneti, sa gotskim us-gaisyan, razjariti nekog, sa švajcarskonemačkim üf-gaista, biti van sebe i sa engleskim aghast, uzbuđen, ljutit. Ovu vezu najbolje ilustruju drugi govorni obrti. »Spopao ga bes« znači da je nešto palo na njega, sedi na njemu, zajašilo ga, uzjašio ga đavo, on je opsednut, nešto je ušlo u njega itd. Na prepsihološkom stupnju a i danas u pesničkom jeziku, koji svoje dejstvo ima da zahvali svom još živom primitivizmu, afekti se rado personifikuju kao demoni. Zaljubiti se znači: pogodila ga Amorova strela. Erida je bacila jabuku razdora među ljude itd. Kada dođemo »izvan sebe od besa«, onda očigledno da više nismo identični sa samim sobom, već da smo u posedu nekog demona, duha. Praatmosfera iz koje je nekada proistekla reč duh živi još u nama, svakako na psihičkom stupnju koji se nalazi nešto ispod svesti. Ali kako pokazuje moderan spiritizam, potrebno je vrlo malo da bi se ponovo izneo na površinu onaj komad primitivne vrste duha. Ako bi se etimološko poreklo pokazalo kao ispravno (što je vrlo verovatno), tada bi »duh« u ovom smislu bio odraz personifikovanog afekta. Ako se neko upusti u neobazrive komentare i priče, onda se kaže da nije držao jezik za zubima već da mu je, zajedno sa njim, jezik odlutao, čim se očigledno izražava da je njegov govor postao samostalno biće koje ga je povuklo i odbeglo zajedno s njim. Psihološki bismo rekli: svaki afekat je sklon da postane autonomni kompleks, da se odvoji od hijerarhije svesti i da, kad god je to moguće, povuče za sobom i Ja. Stoga nije nikakvo čudo što primitivni razum u tome vidi udeo stranog, nevidljivog bića, duha. U ovom slučaju duh je odraz samostalnog afekta,

zbog čega su stari duhove podesno nazivali i imagines, slike. Obratimo sad pažnju drugim načinima upotrebe pojma duh! Fraza »on je radio u duhu njegovog pokojnog oca«, još je dvosmislena, jer reč duh u ovom slučaju označava i duha nekog mrtvog i način shva-tanja. Drugi govorni obrti su: »U njega se uselio novi duh«, »iz njega zrači novi duh«, čime treba da se izrazi obnavljanje stava. Osnovna predstava je opet uzimanje u posed od strane duha, koji je, na primer, u nekoj kući postao spiritus rector. Međutim, isto tako se zabrinuto može reći: »U toj porodici zavladao je zao duh.« Ovde se više ne radi ο personifikaciji afekata, već ο predočavanju celokupnog raspoloženja ili — izraženo psihološki — stava. Rđav stav, izražen kao »zao duh«, shodno naivnom shvatanju ima otprilike istu psihološku funkciju kao i personifikovani afe-kat. Ovo bi moglo da bude mnogima čudno pošto se pod stavom obično zamišlja »postaviti se prema nečemu«, dakle delatnost sopstvenog Ja a samim tim i namera. Stav i raspoloženje ni izdaleka nisu uvek produkti volje, već za svoju svojstvenost mnogo češće imaju da zahvale psihičkom inficiranju, pri-meru i uticaju okoline. Kao što je poznato ima ljudi čiji loš stav truje atmosferu, njihov zao primer de-luje zarazno, zbog njihove odvratnosti drugi ljudi postaju nervozni. U školama može samo jedan napa-san učenik da pokvari duh celog razreda, i obrnuto, vedro i bezbrižno raspoloženje deteta može da obasja i razvedri inače mučnu porodičnu atmosferu, što je, naravno, moguće samo onda kada se stav svakog pojedinca poboljšava pomoću dobrog primera. Tako se stav može probiti i protiv svesne volje — »loše društvo upropašćava dobre običaje.« Ovo se najjasnije vidi u masovnoj sugestiji. Stoga se stav ili način shvatanja mogu, kao i afekat, nametnuti od spolja ili da potiču iznutra i zbog toga se i izražavaju istim govornim metaforama. Na prvi pogled stav izgleda znatno kompliko-vaniji od afekta. Pri bližem istraživanju ovo, među2*

19

6

tim, nije slučaj, pošto je većina stavova svesno ili ne-svesno sagrađena na nekoj sentenci, koja često ima karakter poslovice. Ima stavova čija se duboka sen-tenca odmah oseća ili čak i primećuje, odakle potiče mudra izreka. Često se stav može okarakterisati jednom jedinom rečju, po pravilu, idealom. Ne retko suština stava nije ni sentenca ni ideal, već poštovana i podražavana osoba. Vaspitanje koristi psihološke činjenice i pokušava da pomoću sentenca i ideala sugeriše prigodne stavove, od kojih u stvari mnogi ostaju aktivni celog života kao trajna nad-predstava. One su, kao i duhovi, uzeli u posed nekog čoveka. Na primitivnom stupnju je čak vizija učitelja — majstora, pastira, Pojmena ili Pojmandra ona koja personificira vodeću nadpredstavu i konkretizuje je do slikovne pojave. Ovde se približavamo pojmu »duh«, koji daleko prevazilazi animistički oblik reči. Poučna sentenca ili mudra izreka je po pravilu rezultat velikog iskustva pojedinca, zbir pogleda i zaključaka, zgusnutih u par značajnih reči. Kada se, na primer, reč jevanđelja »Imajte, kao da nemate ništa«, podvrgne podrobnoj analizi, uz pokušaj da se rekonstruišu svi oni doživljaji i reakcije koji su doveli do ovakve suštine životne mudrosti, onda čovek mora da se divi obilju i zrelosti životnog iskustva, koji se nalaze iza svega ovoga. To je »impozantna« reč koja se snažno uti-skuje u najintimnije težnje i ove, ponekad, trajno zauzima. One sentence ili ideali, koji u sebi sadrže obimna životna iskustva i duboka razmišljanja, čine ono što označavamo kao »duh« u najboljem značenju te reči. Ako nadpredstava ove vrste zadobije neograničenu prevlast, onda život proživljen pod ovim vodstvom nazivamo duhovno uslovljen ili duhovni život. Sto je bezuslovniji i što je prinudniji uticaj nadpred-stave, tim više ova ima prirodu autonomnog kompleksa, koji se svesti ο sopstvenom Ja suprotstavlja kao nepobitna činjenica. Ne treba međutim prevideti da ovakve sentence ili ideali — ne izuzimajući ni najbolje — nisu čarobne reči bezuslovnog dejstva, već da mogu zagospodariti samo pod izvesnim uslovima, naime onda kada im od samog subjekta nešto izlazi u susret — afekat koji je spreman da prihvati ponuđeni oblik. Samo pomoću reakcije osećanja može ideja, ili već šta je nadpredstava, postati autonomni kompleks; bez ovog ideja ostaje zamisao, pojam podređen svesti, samo intelektualni žeton, bez određujuće snage. Ideja samo kao intelektualni pojam nema nikakvog uticaja na život, pošto u ovom stanju ne znači ništa više od čiste reči. Obrnuto, kada ideja dostigne značaj auto-nomnog kompleksa, onda preko raspoloženja deluje na život ličnosti. Ovakvi autonomni stavovi ne smeju se smatrati nečim što se ostvaruje pomoću naše svesne volje i našeg svesnog izbora. Kao što sam prethodno rekao da je svemu tome potrebna pripomoć osećanja, isto tako sam mogao reći da mora postojati nesvesna spremnost s one strane svesne volje da bi se oformio autonomni stav. Čovek tako reći ne može hteti da bude duhovan. Jer kojegod principe mi izabrali i prema njima stremili, sve je uvek podređeno našem mišljenju i našoj svesti i zbog toga nikada ne može postati nešto što bi bilo nezavisno od svesne samovolje. Stoga je pre pitanje sudbine koji će princip vladati našim stavom. Neko će sigurno postaviti pitanje da li onda uopšte ima čoveka kome bi sopstvena slobodna volja bila vrhovni princip, tako da mu je svaki stav odabran namerno. Ne verujem da je bilo ko dostigao, ili da će dostići, ovu božansku sličnost, ali znam da mnogi teže ovom idealu, pošto su opsednuti herojskom idejom apsolutne slobode. Negde su svi ljudi zavisni, svi su nekako odredljivi, jer nisu bogovi. Naša svest ne izražava čovekovu totalnost, već jeste i ostaje deo. Već sam u uvodnom izlaganju naznačio mogućnost da naša svest ο sopstvenom Ja nije neophodno i jedina svesnost u našem sistemu, već je možda nesvesno podređeno široj svesti, isto kao što su jednostavniji kompleksi podređeni Ja-kompleksu. Uopšte ne znam kako bih mogao da dokažem da u nama postoji svest viša ili dalja od svesti sopstvenog Ja, ali ako takva postoji, onda bi morala znatno da ometa svest sopstvenog Ja. Šta time mislim želeo bih da razjasnim na jednostavnom primeru: pretpostavimo da naš optički sistem ima sopstvenu svest i da je stoga jedna vrsta ličnosti koju bismo mogli da označimo kao »očna ličnost«. Recimo, sada je očna ličnost otkrila izvanredno lep pogled i utonula diveći se ovom otkriću. Iznenada akustički sistem čuje signal automobila. Optički sistem je nesvestan ovog opažanja. Od Ja slede sad naređenja mišićima, koja su optičkom sistemu nesvesna, da telo premeste na drugo mesto u prostoru. Pokret iznenada

oduzima objekt očnoj svesti. Da oči mogu da misle, one bi došle do zaključka da je svet svetlosti izložen svim mogućim tamnim smetnjama. Nešto slično moralo bi da se desi našoj svesti kada bi šira svest postojala, svest koja bi, kako sam prethodno naveo, bila odraz celog čoveka. Postoje li zaista takve tamne smetnje, koje se ne pokoravaju volji i koje ne može odstraniti nikakva namera? I da li postoji negde u nama nešto nedodirljivo, u šta bi mogli sumnjati da je izvor ovakvih smetnji? Na prvo pitanje bez dalnjega možemo odgovoriti potvrdno. Na stranu neurotičari, već kod normalnih ljudi bez teškoća možemo posmatrati svakojaka zadiranja i smetnje iz druge sfere — iznenadna promena raspoloženja, nalet glavobolje, nekud je odletelo ime poznanika koga upravo treba predstaviti, neka melodija proganja nas ceo dan, čovek bi želeo nešto da uradi ali volja za tim je neobjašnjivo iščezla, čovek zaboravlja ono što ni po koju cenu nije želeo da zaboravi, unapred se raduje kako će se ispavati a san nikako ne nailazi, ili spava a fantastični, neprijatni snovi ometaju spavanje, traže se naočare koje su na nosu, novi kišobran se ostavlja neznano gde. Ovaj spisak lako bi mogao da se produži u beskonačnost. A ako čak ispitujemo psihologiju neurotičara, onda se krećemo usred tih najparadoksalnijih smetnji. Nastaju neverovatni simptomi oboljenja a da ipak nijedan organ nije bolestan. Bez i najmanjeg telesnog poremećaja temperatura skače na preko 40°C, bez

ikakvog razloga nailaze stanja straha praćena gušenjem, prisilne predstave čiju besmislenost uviđa i sam pacijent, promene na koži koje nailaze i nestaju ne hajući ni za uzrok ni za terapiju. I ovde je spisak beskrajan. Naravno, za svaki slučaj postoji pogodno ili nepogodno objašnjenje koje, međutim, već slede-ći slučaj ne razjašnjava. Ali postojanje smetnji je više nego sigurno. Što se tiče drugog pitanja, porekla smetnji, treba obratiti pažnju na to da je medicinska psihologija uvela pojam nesvesnog i podnela dokaze da te smetnje počivaju na nesvesnim procesima. To je dakle isto kao kada bi naša očna ličnost otkrila da pored vidljivih moraju postojati još i nevidljivi odredni faktori. Ako sve nije obmana, onda izgleda da su ne-svesni procesi sve drugo ali ne i neinteligentni. Njima naročito nedostaje automatski i mehanički karakter. Oni stoga po finoći ni na koji način nisu manje vredni od svesnih procesa, naprotiv, ne tako retko oni znatno nadmašuju svesni uvid. Naša zamišljena optička ličnost može u to da sumnja, da li iznenadni poremećaji njenog svetlosnog sveta potiču iz neke svesti. Pa tako i mi možemo da sumnjamo u jednu širu svest a da pri tom nemamo više razloga za sumnju nego optička ličnost. Međutim, kako nam neće uspeti da se prenesemo u stanje šire svesti, što bi bilo i njeno poimanje, onda bi bilo sasvim umesno da te tamne sfere sa našeg stanovišta nazovemo nesvesno. Na ovom mestu izlaganja opet sam se vratio na ranije već načeto pitanje više svesti, pošto je problem životno određujuće snage duha, kojim se ovde bavimo, povezan sa procesima s one strane svesti sopstvenog Ja. Prethodno sam više uz put primetio da ideja bez afekta nikada ne može postati životno određujuća veličina. Nastajanje izvesnog duha nazvao sam i sudbinskim pitanjem, da bih time izrazio da naša svest nije u stanju da voljno stvori autonoman kompleks. On nije autonoman dok se ne sudarimo sa njim, kada nam očevidno pokaže svoju nad-moćnost nad svesnom voljom. On je, naime, i jedan 23

od onih poremećaja koji potiču iz tamne sfere. Kada sam prethodno rekao da ideju mora susresti reakcija osećanja, pod tim sam mislio na nesvesnu spremnost koja preko svoje afektivne strane dopire do dubina koje više nisu pristupačne našoj svesti. Tako naš svesni razum nikada ne može razoriti korene neurot-skih simptoma; za ovo su potrebni emocionalni procesi, koji izgleda da mogu uplivisati i na simpatički nervni sistem. Isto tako bismo mogli reći da, kada to široj svesti izgleda pogodno, svesti sopstvenog Ja prisilna ideja se postavlja kao naređenje. Onaj ko je svestan svog vodećeg principa zna sa kakvim neporecivim autoritetom ovaj raspolaže našim životom. Ali po pravilu svest je isuviše zaokupljena dostiza-vanjem postavljenih ciljeva, tako da nikada ne polaže računa ο prirodi duha koji određuje njen život. Posmatrano psihološki, fenomen duha izgleda, kao i svaki autonomni kompleks, kao Ja-svesti nadređena ili bar dodeljena namera nesvesnog. Ako bismo bili pravedni prema suštini onog što nazivamo duh, onda bi umesto nesvesnog pre morali govoriti ο višoj svesti, pošto nas

8

pojam duha navodi da s njim povezujemo i misao ο njegovoj nadređenosti nad Ja-svešću. Nadređenost nije duhu pripisana kao plod svesnog mudrovanja, već se ovo u njegovoj pojavi ocrtava kao bitno svojstvo, kao što se može videti iz svedočanstava svih vremena, počev od Svetog pisma do Ničeovog Zaratustre. Duh psihološki nastupa kao lično biće katkad vizionarski razgovetno. U hrišćan-skoj nauci on je treće lice trojstva. Ove činjenice dokazuju da duh nije uvek samo oblikovana ideja ili sentenca, već u svom najjačem i najneposrednijem očitom prikazivanju čak razvija svojstven samostalni život, koji se oseća kao život bića nezavisnog od nas. Sve dok se duh može označiti i opisati pomoću shvatljivog principa ili izražajne ideje, on se ne oseća kao samostalno biće. Ali kada njegova ideja ili njegov princip postanu nesagledivi, kada poreklo i cilj njegovih namera postane mračan a ipak se silom probijaju, tada se nužno doživljava kao samostalno biće, kao neka vrsta više svesti, i tada njegova nesaglediva, nadmoćna priroda više ne može da se izrazi pojmovima ljudskog razuma. Tada se naša izražajna sposobnost maša drugih sredstava — ona stvara simbol. Pod simbolom ni u kom slučaju ne podrazume-vam alegoriju ili samo znak, već upravo sliku koja treba da najbolje označi nejasno naslućenu prirodu duha. Simbol ne obuhvata i objašnjava, već ukazuje na daleki, neshvatljivi, nejasno naslućeni smisao koji se nalazi izvan njega a koji se ne može zadovoljavajuće izraziti nijednom rečju našeg današnjeg jezika. Duh, koji se može prevesti u pojam, je psihički kompleks još unutar dohvatnog područja naše svesti. On neće produkovati niti činiti išta više od onoga što smo uložili u njega. Ali duh, kome je za izraz potreban simbol, predstavlja psihički kompleks koji sadrži stvaralačku klicu nesagledivih mogućnosti. Najbolji primer je istorijski utvrđena i pregledna delotvor-nost hrišćanskih simbola. Ako se bez predrasuda sagleda efekat ranohrišćanskog duha na um skromnih, prosečnih ljudi drugog veka, onda čovek može samo da se čudi i divi. Ali ovaj duh je bio stvaralački kao retko koji. Stoga nije čudo što je taj duh smatran božjom promisli. Upravo je nadmoćnost ove promisli, koja se jasno osećala, ono što je pojavi duha dodeljivalo karakter otkrovenja i bezuslovni autoritet — opasno svojstvo; jer ono što bismo eventualno smeli da nazovemo viša svest, ni u kom slučaju nije uvek »više« u smislu naših svesnih vrednosti, već je često u najoštrijoj suprotnosti sa našim prihvaćenim idealima. Ova hipotetična svest zapravo bi trebalo da se označi kao »šira«, da ne bi došlo do zablude da je ova uvek viša u intelektualnom ili moralnom smislu. Duhova ima mnogo, vedrih i tmurnih. Stoga se ne sme izvesti zaključak da je duh nešto apsolutno, već je to nešto relativno, čemu je potrebna dopuna i popuna, a to se ostvaruje kroz život. Postoji isuviše mnogo primera gde je duh zaposeo čoveka u tolikoj meri, da čovek više nije ni živeo već samo duh, i to ne u smislu života koji bi za čoveka bio bogatiji i potpu-

niji, već na po život štetan način. Ovim ni u kom slučaju ne smatram da je smrt hrišćanskih mučenika besmisleno i nepotrebno uništenje — naprotiv, jedna takva smrt može značiti potpuniji život nego nešto drugo — pod tim mislim na duh izvesnih sekti koje potpuno negiraju život. Čemu duh ako je ovaj istre-bio ljude? Strogo montanističko shvatanje sigurno da je odgovaralo najvišim moralnim zahtevima tog vremena, ali je uništavalo život. Stoga verujem da i duh koji odgovara našim najvišim idealima nalazi svoja ograničenja u životu. Sigurno je on neophodan životu, jer je čist Ja-život, kao što nam je isuviše dobro poznato, krajnje nedovoljna i nezadovoljavajuća stvar. Samo je život, koji se živi u izvesnom duhu, vredan života. Čudno je da život, koji se živi samo iz sopstvenog Ja, po pravilu ne samo toj osobi već i drugima deluje tupo. Obilje života zahteva više od sopstvenog Ja, potreban mu je duh, to jest nezavi-stan i nadređen kompleks, koji je očigledno u stanju da oživi sve one psihičke mogućnosti do kojih ne može dopreti svest sopstvenog Ja. Ali, kao što strasti koje streme slepom, nesputanom životu, tako ima i strasti koje bi duhu, zbog njegove stvaralačke nadmoći žrtvovale sav život. Ova strast od duha stvara zloćudni tumor koji besmisleno razara ljudski život. Život je kriterijum istine duha. Duh koji čoveka izvlači iznad svih životnih mogućnosti a ispunjenje traži samo u sebi je zabludan duh — ne bez čovekove krivice, kome je ostavljena mogućnost da se poda ili ne. Život i duh su dve sile, ili neophodnosti, između kojih je postavljen čovek. Duh daje njegovom životu smisao i mogućnost najvećeg razvitka. Ali život je neophodan duhu, jer njegova istina nije ništa ako ne može da živi.

OSNOVNI PROBLEM DANAŠNJE PSIHOLOGIJE Pošto je srednji vek kao i antika, pa čak i celo čovečanstvo od svojih prvih početaka, polazilo od ubeđenja u postojanje supstancijalne duše, u drugoj polovini devetnaestog veka nastala je psihologija »bez duše«. Pod uticajem naučnog materijalizma sve ono što se nije moglo videti očima niti opipati rukama, postalo je sumnjivo, pa čak i više od toga, ozloglašeno, jer je bilo sumnjivo da je metafizičko. Kao »naučno« a time i uopšte dopušteno važilo je samo ono što je ili priznato kao materijalno ili se moglo izvesti iz čulno opažajnih uzroka. Ovaj preokret se dugo pripremao, on nije počeo tek sa materijalizmom. Kada je gotsko doba sa svojim visokim stremljenjima, koje se podizalo na osnovi usko ograničenoj kako geografski tako i po gledanju na svet, sa duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja, tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa horizontalom moderne svesti. Svest više nije rasla u visinu, već u širinu, geografski i po svom gledanju na svet. Vera u supstancijalnost duhovnog polako je uzmicala pred rastućim ubeđenjem u osnovnu sup-stancijalnost psihičkog, sve dok najzad — tokom skoro četiri stoleća — vrhunska svest evropskih mislilaca i istraživača nije duh sagledala u potpunoj zavisnosti od materije i materijalnih uzroka. [1] Predavanje održano 1931. u Beču. objavljeno u: Europäische Revue. VII (1931) pod naslovom: Die Entschleierung der Seele.

Sigurno bi bilo pogrešno reći da su filozofija ili prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Uvek je bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligentnih naučnika u oblasti prirodnih nauka, koji su, zbog višeg uvida i dubljih razmišljanja, u svemu tome učestvovali ne bez protesta pa se čak i opirali, ali njima je nedostajala popularnost a njihov otpor naspram velikog talasa opšteg, emocionalnog povlašći-vanja fizičkog pokazao se nemoćnim. Ne treba vero-vati da je takav snažni preokret gledanja na svet potekao iz racionalnih razmišljanja, pošto uopšte nema racionalne misli koja bi mogla da dokaže ili negira duh ili materiju. Oba pojma su, kao što to danas zna svaki inteligentan čovek, ništa drugo do simboli, postavljeni za nepoznate faktore, čije postojanje je potvrđivano ili osporavano zavisno od ćudi individualnih temperamenata ili od duha vremena. Intelektualne špekulacije ništa nije ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim fenomenom a samim tim da je smatra, u krajnjoj liniji, igrom elektrona ili, s druge strane da bezakonje koje vlada u atomskom jezgru oglasi za duhovni život. Da je metafizika duha u devetnaestom veku za-menjena metafizikom materije, intelektualno uzevši je čista opsena, međutim, psihološki to je nečuvena revolucija pogleda na svet. »Onaj svet« preobraća se u ovaj svet, svako obrazlaganje i svaka svrhovnost, pa čak i svaki smisao nalaze se samo u empirijskim granicama — na izgled, tako smatra naivni razum, sve nevidljivo unutrašnje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti temelje na takozvanim činjenicama. Upravo je beznadežno pokušati da se filozofski obradi ovaj iracionalni preokret. Bolje je ne činiti ovaj pokušaj, pošto, ako neko danas duhovni ili duševni fenomen svede na funkciju žlezda, može doži-veti pobožno poštovanje od strane sugrađana, međutim ako neko pokuša da raspad atoma zvezdane materije objasni kao emanaciju stvaralačkog duha sveta, ti isti sugrađani će ga žaliti kao duševno nenormalnog. A ipak su oba objašnjenja podjednako logič na, podjednako metafizička, podjednako voljna i podjednako simbolična. Saznajno teorijski je isto do-pustljivo čovekovo poreklo izvoditi iz životinjskog stabla, kao i životinjska stabla iz čoveka. Ali, kao što je poznato, Dakueu (Dacqué) je sagrešenje u odnosu na duh vremena akademski uzeto za zlo. Sa duhom vremena se nije šaliti, pošto je on religija, bolje rečeno veroispovest ili »vjeruju«, čija iracionalnost ne ostavlja nijednu prekobrojnu želju ali koji istovremeno ima neprijatno svojstvo da za sebe zadržava apsolutno merilo svih istina, polažući pravo da su sve vrline na njegovoj strani. Duh vremena se ne može obuhvatiti kategorijama ljudskoga razuma. On je »penchant«, osećajna sklonost koja, iz nesvesnih razloga, sa nadmoćnom sugestijom deluje i povlači sa sobom sve slabije duhove. Drugačije misliti nego što se danas misli, uvek ima primesu nečeg protivzakonitog i štetnog, pa čak nepristojnog, patološkog ili bogohulnog i zbog toga je socijalno opasno za pojedinca. Besmisleno on pliva protiv matice. Kao što je ranije bila sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve što jeste jednom rođeno i stvoreno stvaralačkom voljom duhovnog Boga, tako je i devetnaesti vек otkrio samu po sebi razumljivu istinu da sve potiče iz materijalnih uzroka. Danas duševna snaga ne izgrađuje telo, već obrnuto, iz svog hemizma materija stvara dušu. Ovaj preokret bi bio smejurija da nije jedna od najvećih istina duha vremena. Popularno je i stoga pristojno, razumno, naučno i normalno tako misliti. Duh treba zamisliti kao epifenomen materije. Sve se svodi na ovaj zaključak i kada se ne kaže baš »duh« već »psiha«, i ne baš »materija« već »mozak«, »hormoni« ili instinkti i nagoni. Duši dati sopstvenu supstanciju suprotno je duhu vremena, pošto bi to bila jeres. Sada smo otkrili da je voljno, intelektualno nasilje naših praotaca bila pretpostavka da čovek ima supstancijalnu dušu, da je ona božanske prirode i stoga besmrtna, da postoji sopstvena duševna snaga koja izgrađuje telo, održava njegov život, leči njegove bolesti i da je duša sposobna da živi nezavisno od tela, da postoje bestelesni duhovi sa kojima opšti duša i duhovni svet s one strane našeg empirijskog ovog sveta, iz koga duši pritiče nauka ο duhovnim stvarima čije se poreklo ne može naći u ovom vidljivom svetu. Međutim, opšta svest još nije otkrila da je isto tako nadmena i fantastična naša pretpostavka da je prirodno da materija proizvodi dušu, da su majmuni stvorili čoveka, da je Kantova »Kritika čistoga uma« nastala iz harmoničnog sadejstva gladi, ljubavi i energije, da ćelije mozga fabrikuju misli i da sve to drugačije ne može biti. Ko je zapravo ova svemoguća materija? Opet je to stvaralački Bog, koji je samo sada odbacio svoj antropomorfizam i za to poprimio obličja univerzalnog pojma, ο kome svi uobražavaju da znaju šta sе pod njim

11

zamišlja. Naša opšta svest je, doduše, nečuveno narasla u širinu i daljinu, ali na žalost samo prostorno a ne i vremenski, inače bismo imali znatno življe istorijsko osećanje. Kada naša opšta svest ne bi bila samo efemerna, već istorijska, znali bismo za slične preobražaje bogova još iz vremena grčke filozofije, što bi nam moglo dati povoda za malo kritike naše sadašnje filozofije. Ali duh vremena vrlo efikasno sprečava ovakva razmišljanja. Tom duhu istorija znači samo arsenal pogodnih argumenata, tako da se, na primer, može reći, još je stari Aristotel znao... itd. Pred ovakvim stanjem stvari čovek se stvarno mora zapitati odakle duh vremena crpi ovu strahovitu snagu. On je bez sumnje vrlo važan psihički fenomen, prejudicijum, koji je u svakom slučaju tako bitan da uopšte ne možemo dospeti do našeg problema duše dok prethodno njemu ne udovoljimo. Kao što sam prethodno pomenuo, neodoljiva sklonost da se prvenstveno sve objasni iz fizičkog odgovara horizontalnom razvitku svesti poslednjih četiri stoleća. Horizontalna tendencija proističe kao reakcija na isključivu vertikalu gotskog doba. To je etnopsihološka pojava, koja se kao takva uvek nalazi s one strane individualne svesti. Tačno kao primitivci tako i mi najpre postupamo sasvim nesvesno, da bi

tek posle duga vremena otkrili zašto smo tako postupali. U međuvremenu zadovoljavamo se svakojakim neprikladnim racionalizacijama. Kad bismo bili svesni duha vremena, znali bismo da smo skloni da prvenstveno objašnjavamo iz fizičkog zato što je ranije isuviše mnogo objašnjavano iz duhovnog. Ovo saznanje odmah bi nas kritički usa-glasilo u odnosu na naš »penchant«. Samima sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga činimo istu grešku. Mi precenjujemo materijalne uzroke i mislimo da je tek sada nađeno tač-no objašnjenje, pošto uobražavamo da nam je materija poznatija od »metafizičkog« duha. Ali materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. Ο njoj ne znamo ništa. Tek sa ovim saznanjem vraćamo se u stanje ravnoteže. Ovim nikako ne osporavamo usku povezanost psihičkog sa fiziologijom mozga, žlezda i tela uopšte, mi smo duboko uvereni u činjenicu da su naši sadržaji svesti u velikoj meri determinisani čulnim opažanjima, da nam nesvesni hereditet uti-skuje nepromenljiva fizička i psihička karakterna svojstva, na nas ostavlja najdublji utisak sila nagona koja može da sputa, podstakne ili modifikuje duhovne sadržaje. Moramo priznati da je ljudska duša, bilo gde došli sa njom u dodir, najpre i pre svega verni odraz svega što nazivamo materijalnim, empirijskim, ovostranim u uzroku, svrsi i smislu. I najzad, shodno priznanjima, čovek se pita da duša na kraju krajeva nije pojava drugog reda, takozvani epifenomen i sasvim zavisna od fizičkog supstrata. Naš praktični razum i ovostranost se slažu sa ovim, a samo naša sumnja u svemoć materije je ono što nam može dati povoda da kritički osmotrimo ovu naučnu sliku duše. Ovakvom posmatranju duše već je zamereno da sve duševno čini nekom vrstom izlučevine žlezda — misli kao sekret mozga — i da je to psihologija bez duše. U ovakvom sagledavanju duša svakako da nije nikakav ens per se. nikakva pa i za sebe postojeća stvar, već samo izraz fizičkih materijalnih procesa. Da ovi procesi imaju svojstvo svesti to je najzad tako, 3 Jung. Odabrana dela. III

33

a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni govora ο psihi, pošto tada ni ο čemu ne bi bilo govora, pošto ovo, naime, uopšte i ne postoji. Dakle, svest je conditio sine qua non psihičkog, to jest i sama duša. Zbog toga su sve moderne »psihologije bez duše« psihologije svesti, u kojima psihički nesvesno ne postoji. Naime, ne postoji jedna moderna psihologija, već više njih. To je čudnovato, pošto postoji samo jedna matematika, jedna geologija, jedna zoologija, j edna botanika itd. Ali postoji tako mnogo psihologija, da američki univerzitet može svake godine da publiku-je debelu svesku pod naslovom Psychologies oj 1930 itd. Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija. Naime, isto tako nema samo jedne filozofije, već mnogih. Ovo stanje pominjem zbog toga što između filozofije i psihologije postoji neraskidiva veza, veza koja je zajamčena povezanošću njihovih predmeta — kratko rečeno objekt psihologije je duša, objekt filozofije je svet. Do nedavno psihologija je bila posebni deo filozofije, ali se sada približava, kako je prorekao Niče, uspon psihologije, koji preti da proguta filozofiju. Unutrašnja sličnost obe disciplino sastoji se u tome što su obe sistematsko formiranje mišljenja ο predmetima koji su izvan potpunog

12

iskustva i zbog toga ne mogu biti dovoljno obuhvaćeni empirijskim razumom. Zbog toga ovi draže spekulativni razum na formiranje mišljenja, koje onda sledi u takvom obimu i takvoj raznorodnosti, da je filozofiji, kao i psihologiji potrebno mnogo debelih svezaka da bi obuhvatila sva različita mišljenja. Obe discipline ne mogu da izađu na kraj jedna bez druge, a stalno jedna drugoj liferuje neizgovorene i obično nesvesne pretpostavke. Moderno ubeđenje u primat fizičkog u krajnjoj liniji vodi u »psihologiju bez duše«, to jest psihičko u tome ne može biti ništa drugo do biohemijski efe-kat. Moderna, naučna psihologija, koja objašnjava sa stanovišta duha, uopšte ne postoji. Danas se niko ne bi mogao da usudi da naučnu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne, od tela nezavisne duše. Ideja duha po sebi, jednog u samom sebi postojećeg duhovnog svetskog sistema koji bi bio neophodna pretpostavka postojanja autonomne individualne duše, kod nas je u najmanju ruku krajnje nepopularna. Svakako moram dodati da sam još godine 1914. pri takozvanoj Joint Session Aristotelian Society, Mind Association i British Psychological Society prisustvovao simpozijumu u Bedford Collegeu u Londonu, koji je postavio pitanje: Are individual minds contained in God or not? Da li su individualne duše obuhvaćene u Bogu ili ne? Da je neko u Engleskoj pokušao da ospori naučni karakter ovih društava, kojima pripada »creme« engleske inteligencije, ne bi našao naklonjenog slušaoca. Stvarno, ja sam izgleda bio jedini koji se čudio ovoj diskusiji koja je omogućila da se ponovo čuju argumenti XIII veka. Ovaj slučaj je znak da ideja autonomnog duha, čije postojanje se pretpostavlja kao samo po sebi razumljivo, još nije izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu, niti da je postala srednjovekovni fosil. Sećanje na ovu činjenicu može nam, možda, dati hrabrosti da se uoči i »psihologija sa dušom«, to jest nauka ο duši koja bi bila zasnovana na pretpostavci autonomnog duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne sme da nas uplaši, pošto hipoteza duha nije ništa fantastičnija od hipoteze materije. Kako stvarno nemamo pojma kako psihičko može proisteći iz fizičkog, a psihičko ipak nekako jeste, postoji, slobodni smo da pretpostavimo i obrnuto, da psiha proističe iz duhovnog principa slične nedostupnosti kao materija. Ovakva psihologija svakako ne bi mogla da bude moderna, pošto je suprotno od ovog moderno. Zbog toga moramo, hteli ne hteli, da se vratimo na nauku ο duši naših praotaca, jer su oni bili ti koji su stvorili ovakvu pretpostavku. Staro shvatanje je bilo da je duša esencijalni život tela, životni dah, neka vrsta životne sile, koja za vreme trudnoće ili rođenja ili oplođenja prelazi u fizis, u prostornost i ponovo napušta samrtno telo sa poslednjim izdisajem. Duša je po sebi i za sebe neprostorno biće, a pošto je pre i posle telesnog po-

stojanja, ona je i bezvremena i praktički besmrtna. Ovo gledište je, posmatrano sa stanovišta moderne naučne psihologije, čista iluzija. Kako ovde ne želimo da se bavimo »metafizikom«, pa ni modernom, potrebno je bez predrasuda ispitati empirijsku opravdanost ovog starog shvatanja. Imena koja ljudi daju svom iskustvu su često direktno obaveštajna. Odakle potiče reč duša? Seele (duša), kao i englesko soul, gotsko saiwala, staroger-mansko saiwaló, etimološki je srodno sa grčkim aio-los, pokretno, šareno, sjajno. Grčka reč psiha kao što je poznato naziva se i leptir. Saiwalò je, s druge strane, srodno staroslovenskoj reči sila, snaga. Ova povezanost baca svetio i razjašnjava praznačenje reči Seele: ona je pokretačka sila, životna snaga. Latinski naziv animus, duh, i anima, duša, je isto što i grčko anemos, vetar. Druga grčka reč za vetar, pneuma, isto tako znači i duh. U gotskom srećemo istu reč kao us-anan, izdisati, a u latinskom an-helare, teško disati, U staronemačkom spiritus sanctus je prevođeno kao atum, Atem (dah). U arapskom je rih, vetar, ruh, duša, duh. Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha, koja je u vezi sa psiho, dihati, psihos, svež, psihros, hladan, i fiza, meh. Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grčkom i arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom ustalasanog vazduha, »hladnog daha duhova«. Zbog toga najverovatnije i primitivno shvatanje daje duši nevidljivo vazdušasto telo. Razumljivo je bez daljnjega da se, pošto je disanje znak života, dah smatra životom, isto kao i kretanje i pokretačka snaga. Drugo primitivno shvatanje vidi dušu kao vatru ili plamen, pošto je toplota isto tako znak života. Čudnovato, ali ipak ne retko primitivno shvatanje identifikuje dušu sa imenom. Ime individue je njena duša,

zbog toga i običaj da ,sе davanjem imena predaka inkarnira duša pretka u novorođenče. Ovo shvatanje ne znači svakako ništa drugo do priznavanje svesti sopstvenog Ja kao izraza duše. Često se duša identifikuje sa senkom, zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na senku. Stoga je i opasno podne (južnjački čas duhova), pošto je tada senka sasvim mala. što je isto što i životna ugroženost. Senka izražava isto ono što su Grci nazivali sinopados, pozadi sledeći, osećanje neshvatljive žive prisutnosti, zbog čega su i duše nestalih označavane kao senke. Ovi nagoveštaji mogu pokazati kako je prashva-tanje doživljavalo dušu. Psihičko izgleda kao životni izvor, kao primum movens, kao duhovna ali objektivna prisutnost. Stoga i primitivni čovek zna da razgovara sa svojom dušom, ona ima u njemu glas. pošto ona nije isto što i on sam i njegova svest. Za praiskustvo, psihičko nije zbirni pojam svega subjektivnog i voljnog kao što je to za nas, već nešto objektivno, što živi iz samog sebe i počiva na samom sebi. Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano, pošto se ne samo na primitivnom stupnju, već i kod kulturnog čoveka psihičko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj meri izvan kontrole naše svesne volje. Tako, na primer, obično ne možemo potisnuti emocije, loše raspoloženje ne možemo preobratiti u dobro, snove ne možemo niti naručiti niti otkazati. Čak i najinteligentnijeg čoveka mogu povremeno da opsednu misli kojih nije u stanju da se oslobodi ni uz najveći napor volje. Naše pamćenje može načiniti sulude skokove kojima možemo samo bespomoćno da se čudimo, a na pamet nam padaju i fantazije koje niti smo ikada tražili niti očekivali. Mi samo volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da smo gospodari u sopstvenoj kući. U stvarnosti smo strahovito upućeni na to da naše nesvesno psihičko samo od sebe ispravno funkcioniše i da nas u danom slučaju ne ostavlja na cedilu. Kad se proučava psihologija neurotičara, onda je čoveku direktno smešno što uop-šte ima psihologa koji psihu poistovećuju sa svešću. A psihologija neurotičara se, kao što je poznato, samo nebitno razlikuje od psihologije takozvanih normalnih, jer ko danas sasvim sigurno nije neurotičan? S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo što staro shvatanje duše kao nečeg nezavisnog, ne samo objektivnog već i direktno opasno samovoljnog ima svog opravdanja. Dalja pretpostavka da je ovo tajanstveno biće koje izaziva strah istovremeno izvor života, psihološki je isto tako razumljivo, pošto iskustvo pokazuje kako Ja-bivstvo, naime svest, proističe iz nesvesnog života. Psihički život malog deteta postoji bez dokazive svesti sopstvenog Ja, zbog čega prve godine jedva da ostavljaju neke tragove sećanja. Odakle dolazi sve ono dobro i korisno što nam pada na pamet? Odakle oduševljenje, inspiracija i svako povišeno životno osećanje? Primitivni čovek u dubini svoje duše oseća životni izvor, on je duboko impresioniran stvaralačkom de-latnošću njegove duše, zbog toga veruje u sve ono što deluje na dušu, naime u magične obrede svih vrsta. Zbog toga je za njega duša život uopšte, za koji on ne uobražava da ga modelira, već da u svakom pogledu zavisi od nje. Ideja ο besmrtnosti duše, ma kako nam zvučala nečuveno, primitivnoj empiriji nije ništa izvanredno. Sigurno da je duša nešto neobično. Ona se ne može tačno lokalizovati u prostoru, gde ipak sve postojeće zauzima određeni prostor. Mi pretpostavljamo kao sigurno da su naše misli u glavi, ali već pri osećanjima postajemo nesigurni, pošto izgleda da ona pre nastanjuju predeo srca. Osećaji su potpuno raspoređeni preko celoga tela. Naša teorija je, doduše, da je sedište svesti u glavi. Ali Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi što veruju da su njihove misli u glavi. Svaki razuman čovek misli srcem. Izvesna crnačka plemena svoju psihičku lokalizaciju ne fiksiraju ni za glavu ni za srce, već za trbuh. Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridružuje se činjenica da psihički sadržaji uopšte poprimaju vanprostorni karakter, čim napuste sferu ose-ćaja. Koje prostorno merilo možemo primeniti za misli? Da li su one male, velike, duge, tanke, teške, tečne, prave, kružne ili kakve? Ako hoćemo da načinimo živu predstavu nekog četvodimenzionalnog bića u određenom prostoru, onda nam je za to sigurno misaono biće model. Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi se postojanje psihe moglo jednostavno osporiti! Ali ovde imamo neposredno iskustvo ο nečemu postojećem, usađenom u našu izmerenu, odmerenu trodimenzionalniu stvarnost, kojoj zapanjujuće nije slično u svakom po- gledu a ni u detaljima, a ovu ipak odražava. Duša bi mogla biti matematička tačka a istovremeno i čitav svet zvezda nekretnica. Naivnom shvatanju ne možemo zameriti što smatra da se ovako paradoksalno biće graniči sa božanstvom. Kada nema prostora, onda nema ni tela. Telo umire, ali nevidljivo, van-prostorno, može li ono da nestane? Osim toga život i duša su bili pre no što je bilo

sopstveno Ja, a kada Ja ne postoji, kao za vreme spavanja ili besvesti, ipak postoje život i duša, kao što pokazuju snovi ili kao što se može videti na drugom. Zašto bi naivno shva-tanje, s obzirom na ovakva iskustva, trebalo da osporava da duša živi s onu stranu tela? Moram priznati da u ovom takozvanom sujeverju mogu da sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima istraživanja nasleđa ili psihologije nagona. Da je staro shvatanje duši pridavalo više, čak božansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na činjenicu da su stare kulture, unazad sve do primitivnog čoveka, snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja. Nesvesno stvarno raspolaže sa subliminal-nim opažanjima čiji se domašaj graniči sa čudom. Za priznavanje ovog stanja na primitivnom stupnju snovi i vizije koriste se kao važan izvor informacija, a na ovoj psihologiji nastale su moćne, prastare kulture, kao indijska i kineska, od kojih su obe do u tančine, filozofski i praktično razradile unutrašnji put spoznaje. Uvažavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja niukom slučaju nije tako iluzionističko, kako bi to hteo naš zapadni racionalizam. Mi smo skloni da prihvatimo da svo saznanje u krajnjoj liniji uvek potiče od spolja. Danas, međutim, sigurno znamo da nesvesno raspolaže sadržajima koji bi, kada bi mogli da se privedu u svest, značili nepregledan porast saznanja. Moderna ispitivanja instinkata, na primer kod insekata, sabrala su bogat empirijski materijal, koji u najmanju ruku dokazuje da bi čovek, kada bi u danom slučaju tako postupao kao određeni insekt, posedovao moćno saznanje. Naravno da se nikako ne može dokazati da su insekti svesni svog znanja, ali da su ovi nesvesni sadržaji psihička funkcija u to neće sumnjati zdrav ljudski razum. Tako i čovekovo nesvesno sadrži celokupnu životnu i funkcionalnu formu niza predaka, tako da u svakom detetu postoji saobrazna psihička funkcionalna spremnost već pre svake svesti. I u odraslom, svesnom životu ova nesve-sna instinktivna funkcija je prisutna i delatna. U njoj su nagoveštene i prisutne sve funkcije svesne psihe. Nesvesno opaža, ima namere i slutnje, oseća i misli slično svesti. Ovo nam je dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije i ispitivanja funkcije snova. Samo u jednom pogledu postoji bitna razlika između svesnog i nesvesnog funkcionisanja psihe. Dok je svest doduše intenzivna i koncentrovana. ona je čisto efemerna (kratkotrajna) i usredsređena na neposrednu sadašnjost i na ono sledeće, a takođe raspolaže samo individualnim iskustvenim materijalom, koji obuhvata nekoliko decenija. Daljno pamćenje je veštačko i u suštini se sastoji od naštampanog papira. Stvar stoji sasvim drugačije sa nesvesnim. Ono, doduše, nije koncentro-vano i intenzivno, već polutamno do tamnog, ono je izvanredno ekstenzivno i može na najparadoksalniji način sastaviti najheterogenlje elemente, pored neodređene količine podpragovnih opažanja raspolaže sa neizmernom riznicom nataloženog životnog iskustva svih predaka, koji su samo svojim postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Ako bi nesvesno moglo da se personifikuje, onda bi to bilo kolektivni čovek, s one strane polnih specifiteta, s one strane mladosti i starosti, rođenja i smrti, a raspolagao bi sa približno besmrtnim ljudskim iskustvom od jednog do dva miliona godina. Ovaj čovek bi naprosto bio iznad smena vremena. Sadašnjost bi mu značila isto toliko kao bilo koja godina u stotom milenijumu pre Hristovog rođenja, on bi snevao vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostičar na osnovu svog ne-izmernog iskustva. Jer on je bezbroj puta doživeo život pojedinca, porodice, plemena i naroda, i u životnim unutrašnjim osećanjima poseduje postajanje, bujanje i proticanje. Na žalost, ili možda srećom, on sanja; bar nam tako izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne uključuje sopstvenu svest svojih sadržaja, u šta, s druge strane, nismo sasvim sigurni, isto tako malo kao kod insekata. Takođe izgleda da ovaj kolektivni čovek nije osoba, već nešto kao beskrajna struja ili možda more slika ili oblika, koji nam pritiču u svest u snu ili u nenormalnim psihičkim stanjima. Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj beskrajni iskustveni sistem nesvesne psihe označili kao iluziju, pošto je naše vidljivo i opipljivo telo sasvim sličan iskustveni sistem, koji u sebi još uvek nosi vidljive tragove prastarog razvitka, a nesumnjivo je svrhovna, funkcionalna celina, inače uopšte ne bismo mogli da živimo. Nikome ne bi palo na pamet da uporednu anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se ne može smatrati iluzijom istraživanje kolektivno nesvesnog ili vrednovanje ovog kao izvora saznanja. Gledano sa našeg spoljneg stanovišta, duševno nam u suštini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja, pomoću kojih ono nije samo prouzrokovano, već uzročno sazdano. Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo objasniti samo od spolja i preko svesti. Kao što znate, Frojdova psihologija je načinila ovaj pokušaj. Ovaj poduhvat, međutim, mogao bi da ima stvarnog uspeha samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo nešto što nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. Ali nesvesno je uvek već prethodno tu, pošto je ono još od

iskona nasleđena funkciona spremnost. Svest je kasnije rođeni potomak nesvesne duše. Bilo bi pogrešno život predaka objašnjavati iz poznih epigona (nasljednika), stoga je, po mome mišljenju, pogrešno nesvesno posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Obrnuto je, stoga, sigurno tačnije. Ali to je gledište stare psihologije koja je, poznavajući neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje leži skriveno ispod praga efemerne (privremene), individualne svesti, pojedinačnu dušu uvek posmatrala samo kao zavisnu od duhovnog svetskog sistema. Ona nije samo stvorila hipotezu, već joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da je ovaj sistem biće sa voljom i svešću, čak da je osoba, i ovo biće nazvala je Bogom, i ovaj joj je bio zbirni pojam sve realnosti. On joj je bio najrealnije biće, prima causa, iz kog se jedino mogla objasniti duša. Ova hipoteza ima psihološko opravdanje pošto se ne može smatrati neopravdanim da se biće, koje je u poređenju sa čovekom skoro besmrtno i skoro sa večitim iskustvom, nazove božanskim. Prethodno rečeno opisuje problematiku psihologije koja se za objašnjenje osnova ne poziva na fizički, već na duhovni sistem, čiji primum movens nije materija i njeni kvaliteti niti energetsko stanje, već Bog. Ovde je vrlo blizu iskušenje da se, uz ukazivanje na modernu prirodnu filozofiju, energija ili élan vital nazove Bog i da se time duh i priroda shvate kao jedno. Sve dok se ovakav eksperimenat ograničava na maglovite visine spekulativne filozofije, ostaje bezopasan. Ali ako sa tim otpočnemo da operišemo u nižim sferama naučnog iskustva, ubrzo ćemo se zaplesti u bezizlazne nejasnoće, pošto se ovde radi ο praktički važnim objašnjenjima. Mi se, naime, ne bavimo psihologijom sa čisto akademskim zahtevima, čija su objašnjenja praktički beznačajna, već nam je potrebna praktična psihologija, koja je praktički tač-na, koja daje takva objašnjenja koja se moraju potvrditi u svojim praktičnim rezultatima. Na bojnom polju praktične psihoterapije upućeni smo na životne rezultate, gde ne možemo postavljati teorije koje se ne tiču pacijenata ili im čak štete. Ovde je često čak životno važno da li se objašnjava iz fizičkog ili iz duhovnog. Ne zaboravimo da naturalističkom gledištu sve što je duh izgleda kao iluzija, i da obrnuto, duh često mora da odriče i savlada nešto što je nametljiva fizička činjenica, da bi sam mogao da postoji. Ako priznajem samo prirodne vrednosti, pomoću moje fizičke hipoteze ću obezvredniti, omesti ili čak razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. Ako, međutim, krenem u krajnjoj liniji samo prema duhovnim orijen-tacionim tačkama, onda ću pogrešno shvatiti i izvršiti nasilje nad prirodnim čovekom u njegovom fizičkom pravu postojanja. Ne mali broj samoubistava u psihoterapijskom postupku rezultat je ovakvih promašaja. Da li je energija Bog ili Bog energija, malo me brine, jer to i inače ne mogu znati. Međutim, potrebno je da znam kako se to mora psihološki objasniti. Moderna psihologija više ne stoji na jednom ili drugom stanovištu, već između na opasnom ne-samo--nego-i-ono-drugo, jednoj od najzavodljivijih prilika zа krajnje beskarakterni oportunizam! To je neosporno najveća opasnost coincidentia oppositorium, intelektualnog oslobođenja od suprotnosti. Kako može iz ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da nastane nešto drugo do bezoblična i neusmerena neodređenost? Prednost jednoznačnog principa objašnjenja je, nasuprot ovome, očigledna bez daljnjega — on dozvoljava gledište koje daje smer. Neosporno da se ovde radi ο vrlo teškom problemu. Mi moramo imati realnost, realnu osnovu objašnjenja na koju bismo mogli da se pozovemo, dok je nemoguće da moderni psiholog i dalje uporno nastoji na fizičkom stanovištu, kada mu je jednom postala jasna opravdanost duhovnog stanovišta. Ali ovo drugo stanovište neće moći da sasvim usvoji, pošto se ne mogu zanemariti osnove relativne važnosti fizičkog stanovišta. Na šta čovek, dakle, treba da se osloni? Za rešenje ovog problema moja razmišljanja su se kretala uglavnom ovako: konflikt između prirode i duha je odraz paradoksnog psihičkog bića, ono ima fizički i duhovni aspekt koji izgleda kao protivureč-nost, pošto suštinu psihičkog u krajnjoj liniji ne ra-zumemo. Uvek kada čovekov razum hoće da se iskaže ο nečemu što u krajnjoj osnovi nije shvatio i ne može da shvati, on mora, ako je pošten, da se suoči sa protivurećnošću. a da bi ovu bar donekle upoznao, on mora da je raskine u njene suprotnosti. Konflikt između fizičkog i duhovnog aspekta samo je potvrda da je psihičko u krajnjoj liniji neobuhvatno nešto. Bez sumnje to je naše jedino neposredno iskustvo Sve što saznajem je psihičko. Čak i fizički bol je psihički odraz koji trpim, sva moja čulna opažanja koja mi nameće svet neprobojnih stvari koje ispunjavaju prostor su psihičke slike koje jedino predstavljaju moje neposredno iskustvo, pošto su samo one ono što moja svest ima kao neposredni objekt. Da, moja psiha menja i krivotvori stvarnost, tako da su mi potrebna veštačka pomoćna sredstva da bih mogao da odredim kakve su stvari izvan mene, da je, na primer, ton

treperenja vazduha određene frekvence a da je boja određena talasna dužina svetlosti. U osnovi uzev mi smo uvijeni u psihičke slike u tolikoj meri da uopšte nismo u stanju da izvan nas prodremo u suštinu stvari. Sve što možemo da saznamo sastoji se od psihičkog materijala. Psiha je najrealnije bivstvo, pošto je jedina neposrednost. Na ovu realnost može da se pozove psihologija, naime na realnost psihičkog. Ako pokušamo da dublje prodremo u ovaj pojam, izgleda nam kao da izvesni sadržaji ili slike potiču iz takozvane fizičke sredine, kojoj pripada i moje telo, druge pritiču iz takozvanog duhovnog izvora, i izgleda da se razlikuju od fizičkih stvari, ali zbog toga nisu manje realne. Da li zamišljam kakav ću kupiti automobil, ili u kakvom se stanju trenutno nalazi duša mog pokojnog oca, da li me ljuti neka spolj-na činjenica ili misao, psihički je podjednako realno. Samo jedno se odnosi na svet fizičkih, a drugo na svet duhovnih stvari. Kada moj pojam ο realnosti pomerim na psihu, gde je jedino stvarno na mestu, tada prestaje konflikt između prirode i duha kao osnova objašnjenja. Oni postaju samo oznake porekla za psihičke sadržaje, koji se tiskaju u moju svest Kada me opeče vatra, ne sumnjam u realnost vatre Ali kada strahujem da bi mogao da se pojavi duh, tada tražim zaštitu iza pomisli da je to samo iluzija. Međutim, kao što je vatra psihička slika određenog predmetnog zbivanja, čija je fizika u krajnjoj liniji još nepoznata, tako je i moj strah od aveti psihička

slika duhovnog porekla, isto tako realna kao vatra, pošto mi stvara realni strah, isto kao što mi vatra uzrokuje realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji ističe strah od aveti, nepoznato mi je isto kao što mi je nepoznata priroda materije. I kao što mi ne pada na pamet da prirodu vatre objasnim drugačije do pomoću hemijskih i fizičkih pojmova, tako isto i ne pomišljam da strah od aveti razumem drugačije do pomoću duhovnih faktora. Činjenica da je neposredno iskustvo samo psihičko i da zbog toga neposredna realnost može biti samo psihička, objašnjava zašto su primitivnom čo-veku duhovi i magična dejstva isto tako predmetni kao i fizički događaji. Primitivni čovek svoje pra-iskustvo još nije pocepao u suprotnosti. U njegovom svetu još se uzajamno prožimaju duh i materija, a bogovi još tumaraju po šumama i dolinama. On je još kao dete, tek polurođeno, još sneno zatvoren u svoju dušu, u svet kakav stvarno jeste, još neizobli-čen saznajnim teškoćama tek svitajućeg razuma. Iz raspada duha i prirode Zapad je sačuvao prirodu u koju veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve više upliće sa svim bolnim i očajničkim pokušajima produhovljavanja. Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju objašnjava kao Maja, da bi dre-mao u sumraku azijatske prljavštine i bede. Ali kako postoji samo jedna zemlja, a Istok i Zapad ne mogu jedno čovečanstvo da razdvoje u dve različite polovine, tako još postoji psihička realnost u prvobitnom jedinstvu i čeka na napredak čovekove svesti od vere u jedno a osporavanje drugog do priznavanja oba kao konstitutivnih elemenata jedne duše. Ideja psihičke realnosti mogla bi se označiti kao najbitnija tekovina moderne psihologije, kada bi kao takva bila priznata. Ali izgleda mi da je opšti prodor ove ideje samo pitanje vremena. Ona mora da prodre, pošto već samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihičke pojave procenjuju u svojim specifičnostima. Bez ove ideje neizbežno se pomoću objašnjenja povremeno vrši nasilje nad polovinom psihičkog. Međutim, sa ovom idejom stičemo mogućnost 4Γ»

da obeštetimo onu stranu duševnog života koja se izražava u sujeverju i mitologiji, u religijama i filozofiji. A ovaj aspekt duše zbilja nije za potcenjivanje. Istina koja se prima preko čula možda je dovoljna razumu, ali ona nikada ne daje smisao čovekovog života, koji zahvata i osećaje i izražava ih. Snage ose-ćaja su, međutim, često faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odlučuju u dobrom kao i u zlu. Ako te snage ne pomognu našem razumu, onda je ovaj obično nemoćan. Da nas nisu, možda, razum i dobra na-mera odvratili od svetskog rata ili od bilo kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su možda najveći duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma, kao na primer, preobražaj antičke privrede u sred-njovekovnu? Ili eksplozivno širenje islamske kulture? Kao lekara, naravno da me neposredno ne dotiču ova pitanja od svetskog značaja, ja imam posla sa bolesnikom. Ako je već bila predrasuda dosadašnje medicine da bolest po sebi i za sebe treba tretirati i lečiti, ipak se u novije vreme sve jače čuju glasovi koji ovo mišljenje oglašavaju zabludom i zalažu se ne za lečenje bolesti, već bolesnog čoveka. Ovaj isti za-htev nameće nam se u lečenju duševnih bolesti. Sve više i više skrećemo pažnju sa vidljivih oboljenja i usmeravamo je na celog čoveka, pošto

smo uvideli da upravo duševne bolesti nisu lokalizovani, usko ograničeni fenomeni, već simptomi izvesnog krivog stava celokupne ličnosti. Stvarno izlečenje stoga se nikada ne može očekivati od lečenja ograničenog jedino na smetnje, već samo od lečenja celokupne ličnosti. U vezi sa ovim sećam se jednog vrlo instruktivnog slučaja. Radilo se ο vrlo inteligentnom mladom čoveku, koji je na osnovu podrobnog proučavanja stručne medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku prave, izvanredno napisane monografije, tako reći spremne za štampu i zamolio me da pročitam manuskript i da mu onda kažem zbog čega još uvek nije ozdravio, iako bi, prema njegovom naučnom mišljenju, morao zapravo biti zdrav. Na osnovu te literature morao sam da mu priznam da bi on mo гао biti izlečen ako se radilo samo ο uvidu u kauzalnu strukturu neuroze. Što nije izlečen mora da je uzrok u tome što on u svom opštem stavu prema životu pravi principijelnu grešku, koja se svakako nalazi s onu stranu simptomatologije njegove neuroze. Već u njegovoj anamnezi uočio sam da zimu često provodi u Nici ili Sen Moricu. Zapitao sam ga ko zapravo plaća ove izlete, pa se ispostavilo da neka sirota učiteljica, koja ga voli, odvaja od rođenih usta da bi ušteđenim novcem omogućila mladiću ove oporavke. U ovoj nesavesnosti leži osnov neuroze i objašnjenje zašto ne pomaže ni sav naučni uvid. U ovome je principijelna greška, u moralnom stavu. Pacijent je smatrao moje mišljenje krajnje nenaučnim, pošto moral nema ničega zajedničkog sa naukom. On je verovao da se nemoralnost, koju on u suštini nije podnosio, može naučno zbrisati, a konflikt i ne postoji, pošto mu ljubavnica daje novac dobrovoljno. Naučno se ο ovome može misliti kako god ko hoće, što, međutim, ne menja činjenicu da velika većina civilizovanih ljudi jednostavno ne podnosi ovakav stav. Moralni stav je realan faktor, sa kojim mora računati psiholog ukoliko želi da izbegne teške pogreške. Isto važi i za činjenicu da su izvesna racionalno neosnovana religijska ubedenja za mnoge ljude životna neophodnost. To su, opet, psihičke realnosti, koje mogu da izazovu i da izleče bolest. Kako često sam čuo ovaj uzvik od mojih bolesnika: »Kada bih samo znao da moj život ima bilo kakav smisao i svrhu, tada mi uopšte ne bi trebala sva ova neurotska priča!« Da li je dotični bogat ili siromašan, da li ima ili ne porodicu i položaj, ništa ne znači, pošto mu ove činjenice ni izdaleka nisu dovoljne kao životni smisao. Mnogo pre se radi ο iracionalnoj neophodnosti takozvanog duhovnog života, koji dotični ne može steći ni preko univerziteta, ni biblioteka, niti preko crkve. On ga ne može primiti jer taj život dotiče samo njegov razum ali ne obuhvata njegovo srce. U jednom ovakvom slučaju ispravno upoznavanje duhovnog faktora od strane lekara je naprosto po život važno, a ovoj neophodnosti pacijentovo nesvesno izlazi

u susret utoliko što, na primer, u snovima proizvodi sadržaje čija se priroda mora suštinski smatrati religioznom. Prevideti duhovno poreklo ovih sadržaja znači pogrešno lečenje uz odgovarajući neuspeh. U stvari, duhovne opšte predstave su neophodni sastavni deo duševnog života, koji se može dokazati kod svih naroda koji koliko-toliko uživaju artikuli-sanu svest. Njino delimično odsustvo ili čak njihovo uzgredno osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti kao znak degeneracije. Pošto je dosadašnji razvitak psihologije bacao težište na fizičku uslovljenost duše, budući zadatak psihologije biće istraživanje duhovne uslovljenosti psihičkih procesa. Prirodna istorija duha danas se nalazi još u stanju koje se može uporediti sa stanjem prirodnih nauka u XIII veku. Tek smo započeli da skupljamo iskustva. Ako moderna psihologija uopšte sme da se hvali da je skinula veo sa prekrivene slike duše, onda je to onaj veo koji je do sada skrivao njenu biološku pojavu od istraživačkog pogleda. Današnje stanje mogli bismo da uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku, kada se započelo sa upoznavanjem anatomije, dok se ο psihologiji nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni život duše poznat tek u najmanjim delićima. Doduše, danas znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene koji, na primer, čine osnovu inicijacije, poznate iz psihologije primitivnih naroda, ili stanja uslovljenih jogi postupcima. Ali još nam nije uspelo da utvrdimo njihovu svojstvenu za-konomernost. Jedino znamo da veliki deo neuroza počiva na poremećaju ovih procesa. Psihološkim istraživanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne koprene sa slike duše, pošto je ova nepristupačna i tamna kao i sve duboke tajne života. U osnovi uzeto ne možemo učiniti ništa više do da pričamo ο tome šta smo već pokušali i šta još planiramo da činimo u budućnosti da bi bar približno rešili tu veliku tajnu.

18

III ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET ANALITIČKA PSIHOLOGIJA I POGLED NA SVET Nemačka reč »Weltanschauung« (pogled na svet, nazor ili nazori ο svetu) jedva da se može prevesti na neki drugi jezik. Iz ovakvog stanja stvari može se izvesti zaključak da ova reč ima posebnu psihološku osobinu; naime, ona ne izražava samo neki pojam ο svetu — takav pojam bi se mogao prevesti bez dvoumljenja — već istovremeno i način kako neko sagledava svet. U reči »filozofija« krije se nešto slično, ali intelektualno ograničeno, dok reč »Weltanschauung« obuhvata sve vrste zauzetih stavova prema svetu, uključujući i filozofski. Tako postoji estetski, religiozni, idealistički, realistički, romantični, praktični pogled na svet — da nabrojimo samo neke od mogućih. U ovom smislu pojam Weltanschauung ima vrlo mnogo zajedničkog sa pojmom Einstellung (zauzimanje stava, podešenost, pripravijenost); stoga bi se Weltanschauung mogao opisati kao pojmovno formulisano zauzimanje stava. Šta se podrazumeva pod zauzimanjem stava? Stav je psihološki pojam koji označava psihičke sadržaje usmerene određenom cilju ili posebno orijen-tisane pomoću takozvane nadpredstave. Ako bismo naše psihičke sadržaje uporedili sa vojskom i različite oblike zauzetih stavova izrazili posebnim stanjima armije, onda bi se, na primer, pažnja mogla pred I1] Predavanje održano 1927. u Karlsrueu. U novom obliku izašlo u: Seelenprobleme der Gegen war t, Psychologische Abhandlungen III (1931).

staviti pomoću koncentrisane armije koja se nalazi u pripravnosti, okružena izviđačkim jedinicama. Čim su dovoljno poznati jačina i pozicije neprijatelja, stanje se menja — armija se stavlja u pokret u pravcu određenog cilja napada. Na sasvim sličan način menja se psihičko zauzimanje stava. Dok je u stanju čiste pažnje vodeća ideja bila opažanje, pri čemu su, po mogućstvu, potiskivani sopstveni misaoni rad kao i ostali subjektivni sadržaji, sada se, prilikom prelaska u aktivno zauzimanje stava, javljaju u svesti subjektivni sadržaji, koji se sastoje od ciljne predstave i dejstvenih impulsa. Kao što armija ima glav-nokomandujućeg sa generalštabom, tako i psihički stav ima opštu vodeću ideju koja se oslanja i zasniva na obimnom materijalu, kao što su iskustvo, načela, afekti i slično. Čovek, naime, ne postupa jednostavno tako, u neku ruku izolovano reagujući na određenu draž, već se svaka naša reakcija odvija pod uticajem kompli-kovanih psihičkih preduslova. Da bi opet iskoristili vojničko poređenje, ova zbivanja mogli bismo da uporedimo sa onima u velikom glavnom štabu. Običnim vojnicima može izgledati tako kao da se jednostavno odbija napad, ili da se jednostavno napada pošto je primećen neprijatelj. Naša svest je uvek sklona da igra ulogu prostog vojnika i da veruje u jednostavnost njene akcije. U stvarnosti, međutim, na ovom mestu i u ovom trenutku se bori, pošto postoji opšti plan napada, prema kome se ovaj obični vojnik još pre nekoliko dana pomerio na ovu tačku. A ovaj opšti plan opet nije samo reakcija na izveštaje izviđača, već stvaralačka inicijativa glavnokomandu-jućeg, uslovljena akcijom neprijatelja a možda i sasvim nevojničkim, običnom vojniku nepoznatim političkim razlozima. Ovi poslednji faktori su vrlo kompleksne prirode i leže daleko izvan vojnikovog shva-tanja, a izvanredno su jasni samo glavnokomanduju-ćem armije. Ali i njemu su nepoznati izvesni faktori, naime njegovi sopstveni preduslovi sa njihovim kom-plikovanim pretpostavkama. Tako se akcija armije nalazi pod jednim jednostavnim i jedinstvenim naredbodavnim telom koje je, međutim, sa svoje strane rezultat sadejstva nesagledivih komplikovanih faktora. Tako se i psihička akcija odvija na osnovu slične komplikovane pretpostavke. Pri svoj jednostavnosti impulsa ipak svaka nijansa njegovog posebnog svojstva, njegove jačine i smera, njegov vremenski i mesni tok, njegov nameravani cilj itd., počiva na posebnim psihičkim pretpostavkama, upravo zauzetom stavu, koji se, opet, sa sveje strane sastoji od konstelacije sadržaja, čija raznolikost jedva da je saglediva. Ja je glavnokomandujući vojske; njegova razmišljanja i odluke, njegovi razlozi i sumnje, njegove name-rе i očekivanja su generalštab a njegova zavisnost od spoljnih faktora je zavisnost glavnokomandujućeg od teško sagledivih uticaja glavnog štaba i politike koja operiše s one strane u tami. Mi nećemo isuviše opteretiti naše poređenje ako odnos čoveka prema svetu stavimo u ove iste okvire — čovekovo Ja kao glavnokomandujući male armije u borbi sa njegovom okolinom, ne retko rat na dva fronta, napred borba za opstanak, pozadi borba protiv sopstvene buntovne nagonske prirode. Čak i kad se nije pesimista, naš opstanak se oseća pre kao borba nego bilo šta drugo. Stanje mira je desideratum, i kada je neko sa svetom i sa samim sobom zaključio mir, onda je to značajan događaj. Shodno više ili manje hroničnom ratnom stanju potreban nam je brižljivo organizovan stav, a ako zbog nekog ispunjenja treba da izbije trajni duševni mir, onda njegov stav mora da poseduje još viši stepen najbrižljivije pripreme i najfinije prorade, čak i ako stanje mira bude skromnog veka. Naime, psihički je mnogo lakše živeti u stanju kretanja, u ustalasavanju i srnirivanju zbivanja, nego u uravnoteženom mirovanju, pošto u ovom stanju — bez obzira na njegovu divljenja dostojnu visinu i ispunjenje — preti zagušenje u nepodnošljivoj dosadi. Stoga se ne varamo kada pretpostavljamo da duševna stanja mira, to jest raspoloženje bez konflikta, vedro, promišljeno i uravnoteženo — ukoliko dovoljno dugo traje — uvek počivaju na posebno razvijenom stavu. Možda će se neko čuditi što reči stav dajem prednost pred rečju »pogled na svet«. Sa pojmom »zauzimanje stava« jednostavno sam ostavio otvorenim pitanje da li se radi ο svesnom ili nesvesnom pogledu na svet. Naime, neko može biti komandant sop-stvene vojske i uspešno izdržati borbu za opstanak i čak postići relativno sigurni mir a da nema svesno izgrađeni pogled na svet. Ο pogledu na svet, među-tim, smemo govoriti tek kada je neko bar načinio ozbiljan pokušaj da ovaj stav formuliše pojmovno ili očigledno, da samom sebi razjasni zašto tako postupa i tako živi.

20

Čemu onda pogled na svet — zapitaće me neko — ako se može i bez tako nečega? Međutim, može mi se isto tako postaviti pitanje: čemu svest kada se i bez nje isto tako dobro prolazi? Jer, šta je na kraju krajeva pogled na svet? Ipak ništa drugo do proširena ili produbljena svest! Razlog zašto postoji svest, zašto ova teži tome da se proširi i produbi, vrlo je jednostavan: bez svesti nije tako dobro kao sa njom. Očigledno se zbog toga majka priroda rešila da među svim njenim nečuvenim kuriozitetima stvori i najčudnovatiji — svest. Čak i skoro nesvesni primitivni čovek može da se prilagodi i potvrdi, ali samo u svom primitivnom svetu i zbog toga u drugačijim uslovima postaje žrtva bezbrojnih opasnosti, koje mi, na višem stupnju svesti, izbegavamo sa lakoćom. Sigurno u višoj svesti rastu opasnosti ο kojima primitivac i ne sanja, ali ostaje činjenica da je zemlju osvojio svestan a ne nesvestan čovek. Da li je ovo u krajnjoj i nadljudskoj nameri povoljno ili nepovoljno, nije naše da odlučujemo. Viša svest uslovljava pogled na svet, Svaka svest od osnova i namera je klica pogleda na svet. Svaki napredak u iskustvu i saznanju znači korak dalje u razvitku pogleda na svet. I sa slikom koju misleni čovek stvara ο svetu, тепја se i on sam. Onaj čovek čije se sunce još okreće oko zemlje drugačiji je od onoga čija je zemlja sunčev trabant. Ideja ο besko-

načnosti Đordana Bruna predstavlja jedan od najvažnijih početaka moderne svesti. Čovek čiji kosmos visi u empireumu je drugačiji od onog čiji je duh prosvećen Keplerovom vizijom. Onaj kome je još problem šta bi mogao biti rezultat od dva puta dva, drugačiji je od onog za koga nema ništa nesumnjivi-ieg od matematičkih apriorističkih istina. Drugim rečima, nije svejedno da li i kakav pogled na svet po-seduje neki čovek, pošto mi ne stvaramo sliku sveta već nas ova menja u svom povratnom dejstvu. Shvatanje koje stvaramo ο svetu je slika onog što nazivamo svet. I ta slika je ono, prema čijim osobinama orijentišemo naše prilagođavanje. Kao što je rečeno, ovo se ne dešava svesno. Prosti vojnik u rovu nema uvida u poslove generalštaba. Svakako da smo mi generalštab a isto tako i glavnokomandujući armije. Ali skoro uvek je potrebna nasilna odluka da se svest odvoji od trenutne, možda hitne angažova-nosti da bi se stav usmerio opštim problemima. Ako to ne činimo, onda ostajemo nesvesni svog stava i tada nemamo pogled na svet, već samo nesvesno zauzeti stav. Ako se ο tome ne vodi računa, ne obraća pažnja na to, onda vodeći razlozi i namere ostaju nesvesni i izgleda kao da je sve vrlo jednostavno i samo se tako zbiva. U stvarnosti, međutim, dolazi do kom-plikovanih pozadinskih zbivanja, sa razlozima i na-merama, čijoj se suptilnosti ništa ne može zameriti. Tako ima mnogo naučnika koji izbegavaju da oforme pogled na svet, pošto ovo, navodno, nije naučno. Ovim ljudima očigledno nije jasno šta zapravo, time čine. Ono što se stvarno dešava je da oni sami sebi namerno ostavljaju vodeće ideje u tami, drugim rečima sebe drže na stupnju svesti koji je dublji i primitivniji nego što odgovara njihovoj svesnoj sposobnosti. Izvesna kritičnost i skepsa ni u kom slučaju nisu uvek izraz inteligencije, već obrnuto, naročito onda kada se skepsa koristi da se prekrije nedostatak pogleda na svet. Ne retko više nedostaje moralne hrabrosti nego inteligencije. Čovek ne može da sagleda svet a da sebe ne sagleda, onako kako neko vidi svet vidi i sebe, a za to je potrebno mnogo hrabrosti. Stoga je uvek fatalno nemati pogled na svet. Imati pogled na svet znači: stvoriti sliku ο svetu i ο sebi, znati šta je svet i šta sam ja. Verbalno uzev to bi bilo suviše mnogo. Niko ne može znati šta je svet, isto tako malo šta je on sam. Ali cum grano salis može da glasi: najbolje moguće saznanje. Najbolje moguće saznanje zahteva znanje a gnuša se od neosnovanih pretpostavki, samovoljnih tvrđenja, autoritativnih mišljenja. Ono traži dobro obrazložene hipoteze, ne zaboravljajući da je svo znanje ograničeno i podložno zabludama. Ako slika ο svetu koju smo stvorili nema povratnog dejstva na nas same, onda se čovek može zadovoljiti sa bilo kakvim lepim ili inače ugodnim prividom. Samoobmana, međutim, obratno đeluje na nas, čini nas nestvarnim, budalastim i nesposobnim. Pošto se borimo sa varljivom slikom sveta, podleže-mo nadmoći stvarnosti. Na ovaj način saznajemo kako je važno i bitno imati brižno zasnovani i izgrađeni pogled na svet. Pogled na svet je hipoteza a ne verska dogma. Svet menja svoj lik — tempora mutantur et nos in illis — a pošto nam je svet shvatljiv samo kao psihička slika u nama, kada se promeni slika, neće uvek biti lako da se utvrdi da li se

21

promenio svet, ili mi, ili oboje. Slika ο svetu može se promeniti u svako doba, kao što se i u svako doba može promeniti naše shvatanje ο nama samima. Svako novo otkriće, svaka nova misao može svetu promeniti izgled. To treba uzeti u obzir, inače ćemo odjednom živeti u zastare-lom svetu, sa staromodnim relikvijama dubljih stupnjeva svesti. Svako će jednom dočekati svoj kraj, ali u interesu življenja je da se ovaj trenutak pomeri što je moguće dalje, a to može uspeti samo onda kada se ne dopušta da se slika sveta zaledi i fiksira, već se svaka nova zamisao oprobava da li nešto dodaje našoj slici sveta ili ne. Kada sam prihvatio diskusiju oko problema veze između analitičke psihologije i pogleda na svet, onda, iz ugla gore pomenutog stanovišta nameće se pitanje: da li saznanja analitičke psihologije dodaju našem pogledu na svet nešto novo ili ne? Da bismo ovo pitanje mogli pozitivno da tretiramo, moramo prvo objasniti suštinu analitičke psihologije. Ono šta obele-žavam ovim nazivom je poseban pravac psihologije, koji se bavi takozvanim kompleksnim psihičkim fenomenima, nasuprot fiziološkoj ili eksperimentalnoj psihologiji, koja pokušava da kompleksne fenomene po mogućstvu razloži u njihove elemente. Oznaka »analitički« potiče od činjenice što se ovaj pravac psihologije razvio iz prvobitne Frojdove »psihoanalize«. Frojd je psihoanalizu identifikovao sa svojom seksualnom teorijom i teorijom potiskivanja i time je doktrinarno fiksirao. Stoga izbegavam izraz »psihoanaliza« kada diskutujem ο drugim a ne samo tehničkim stvarima. Što se tiče Frojdove psihoanalize, ova se sastoji od tehnike koja nam dozvoljava da takozvane potisnute, nesvesno postale sadržaje ponovo privedemo svesti. Ova tehnika je terapijska metoda, određena za tretiranje i lečenje neuroza. U svetlu ove metode izgleda kao da neuroze nastaju tako što se neprijatna sećanja i tendencije, takozvani inkompatibilni sadržaji potiskuju iz svesti i postaju nesvesni pomoću neke vrste moralnog resantimana, koji počiva na va-spitnim uticajima. Tako posmatrano, nesvesna psihička delatnost, takozvano nesvesno, izgleda uglavnom kao receptaculum svih sadržaja koji su neprijatni svesti kao i svih zaboravljenih utisaka. Ali s druge strane ne mogu se zatvoriti oči pred činjenicom da upravo inkompatibilni sadržaji potiču iz ne-svesnih nagona, dakle da nesvesno nije samo receptaculum, već upravo majka onih stvari kojih svest želi da se oslobodi. Međutim, mi smemo da pođemo korak dalje: nesvesno stvaralački produkuje nove sadržaje. Sve što je ikada stvorio čovekov duh poteklo je iz sadržaja, koji su u krajnjoj liniji bili nesve-sne klice. Dok Frojd posebno naglašava prvi aspekt, ja ističem ovaj poslednji, a da ne osporavam prvi. Iako nije nebitno da čovek obilazi sve neprijatnosti i trudi se da ih, po mogućstvu izbegne i zbog toga rado zaboravlja sve ono što mu ne odgovara, ipak mi izgleda znatno važnije utvrditi u čemu se zapravo, sastoji pozitivna delatnost nesvesnog. Posmatrano sa ove strane nesvesno se pojavljuje kao celokupnost svih sadržaja koji se nalaze in stetu nascendi. Ova neosporna funkcija nesvesnog uglavnom je ometana jedino potiskivanjima iz područja svesti i ovi poremećaji prirodne delatnosti nesvesnog su svakako osnovni izvor takozvanih psihogenih oboljenja. Nesvesno se možda može najbolje razumeti ako se shvati kao prirodni organ sa njemu specifičnom, produktivnom energijom. Ako zbog potiskivanja njegovi produkti ne naiđu na prijem u svesti, onda nastaje neka vrsta povratnog zastoja, ustave, neprirodna in-hibicija korisne funkcije, isto kao kada je žuč, normalni produkt funkcije jetre, ometena u isticanju u crevo. Zbog potiskivanja nastaju pogrešni psihički odvodi. Kao što žuč prelazi u krv, tako i potisnuti sadržaj iradira u druga psihička i fiziološka područja. U histeriji su naročito ometene fiziološke a u drugim neurozama, kao opsesivnim i prisilnim neurozama, uglavnom psihičke funkcije uključujući i snove. Kao što se u somatskim (telesnim) simptomima histerije i u psihičkim simptomima ostalih neuroza (takođe i psihoza) može dokazati dejstvo potisnutih sadržaja, to se isto može učiniti i za snove. San je, po sebi, normalna funkcija, koju može omesti staza, ustava, isto kao i druge funkcije. Frojdova teorija snova uzima u obzir, pa čak objašnjava snove samo pod ovim uglom, naime kao da oni nisu ništa drugo do simptomi. Kao što je poznato i sa drugim duhovnim područjima psihoanaliza postupa na sličan način, na primer sa umet-ničkim delima, gde međutim na bolan način dolazi na videlo da umetničko delo nije simptom, već genuino stvaralaštvo. Stvaralačko delo može se razumeti samo iz njega samog. Ali ako se shvati kao patološki nesporazum, koji neko želi da objasni kao neurozu, tada iz ovog pokušaja objašnjenja nastaje kuriozum dostojan žaljenja. Isto važi i za snove. San je svojstveni produkt nesvesnog, koji je pomoću potiskivanja samo izopa-

čen i izobličen. Zbog toga se uvek zabasa na stranputicu ako se pokuša da se san objasni samo kao simp-lom potiskivanja. Ograničimo se za trenutak na rezultate Frojdove psihoanalize. U njenoj teoriji čovek se pojavljuje kao nagonsko biće. koje se u različitim odnosima sudara sa zakonskim ograničenjima ili moralnim normama kao i sopstvenim uvidom i zbog toga je prinuđen da potiskuje izvesne nagone sasvim ili njihov delimični udeo. Cilj metode je da se ovi nagonski sadržaji privedu svesti i da se otkloni njihovo potiskivanje pomoću svesne korekture. Opasnosti, koja potiče od njihovog oslobađanja, suprotstavlja se objašnjenje da ovi nisu ništa drugo do infantilne maštane želje, koje pristojan čovek jedino može da potisne. Takođe se pretpostavlja da se one mogu »sublimirati«, kako glasi tehnički izraz, pod čim se podrazumeva neka vrsta preokreta u korisni oblik prilagođavanja. Ako neko veruje da se ovo može načiniti voljno, on se svakako vara. Ali tamo gde ne postoji ova nužnost ili neumoljiva potreba, »sublimacija« nije ništa drugo do samoobmana, novo, ovaj put nešto suptilnije potiskivanje. Da li se u ovoj teoriji i u ovom shvatanju čoveka nalazi nešto što bi bilo korisno za naš pogled na svet? Smatram, jedva da ima nešto. Dobropoznati raciona-listićki materijalizam s kraja devetnaestog veka je ono što kao vodeća ideja stoji iznad psihologije tumačenja Frojdove psihoanalize. Odatle ne proističe nikakva drugačija slika sveta i zbog toga ni neki drugačiji čovekov stav prema svetu. Ali ne sme se zaboraviti da je samo u malom broju slučajeva stav upli-visan teorijom. Daleko efikasniji put ide рreko faktora osećanja. U svakom slučaju nisam u stanju da sagledam kako suvo teorijsko izlaganje treba da dopre do osećanja. Ja bih mogao da iznesem vrlo iscrpnu statistiku kaznenih zavoda a pri tom će moj čitalac zaspati. Ali ako ga provedem kroz zatvor ili duševnu bolnicu, on neće zaspati, već će biti pod dubokim utiskom doživljenog. Da li je Buda proučavao neku nauku? Ne, susret i viđenje starosti, bolesti i smrti bili su ono što je zažeglo njegovu dušu. Tako nam zapravo ništa ne kazuju delom jednostrana, delom pogrešna shvatanja Frojdove psihoanalize. Ali, ako bacimo pogled u psihoanalizu stvarnih slučajeva neuroza i tamo sagledamo kakva pustošenja mogu da načine takozvana potiskivanja, kakva razaranja donosi neobraćanje pažnje na elementarna nagonska zbivanja, tada stičemo — blago rečeno — snažan utisak. Nema oblika ljudske tragedije koja u danom slučaju ne proističe iz ove borbe čovekovog Ja protiv nesvesnog. Ko je ikada video užase tamnica, azila za duševne bolesti i bolnica, taj će, zahvaljujući utisku koji će načiniti ove stvari, znatno obogatiti svoj pogled na svet. Sa istim će se sudariti kada baci pogled u ponor ljudskih patnji koje se otvaraju iza neuroze. Koliko puta sam čuo uzvik: »Pa to je užasno! Ko bi tako nešto pomislio!« Čovek stvarno ne može osporiti da je to snažan utisak koji se prima sadejstvom nesvesnog kada se pokuša da se, sa neophodnom savesnošću i temeljno istraži struktura neuroze. Takođe je zasluga nekome pokazati sirotinjske četvrti Londona, a ko je video slums, više je sagledao nego onaj ko ih nije video. Ali to je samo pod-sticaj, a još ostaje neodgovoreno pitanje: šta treba time da se postigne? Psihoanaliza je zderala odoru sa činjenica koje su bile vrlo malo poznate i čak načinila pokušaj da se njima pozabavi. Ali kakav stav ima za tako nešto? Da li je njen zauzeti stav nov, drugim rečima da li je veliki utisak bio plodonosan? Da li je on promenio sliku sveta a time i unapredio naš pogled na svet? Pogled na svet psihoanalize je racionalistički materijalizam, pogled na svet u suštini praktične prirodne nauke. A ovakav pogled osećamo nedovoljnim. Kada za jednu Geteovu pesmu smatramo da je produkt njegovog kompleksa prema majci, kada se Napoleon objašnjava kao slučaj protesta muškarca a Franjo Asiški potisnutom seksualnošću, onda nas obuzima duboko nezadovoljstvo. Nedovoljan je ovakav pogled i nije pogodan u odnosu na najznačajniju stvarnost stvari. Gde ostaju lepota, veličina i svetost? Ove su ipak žive stvarnosti bez kojih bi ljudski život bio tu-poglav preko svake mere. Gde ostaje pravi odgovor-na pitanje nečuvenih patnji i konflikata? U ovom odgovoru moralo bi da zazvuči bar nešto što bi podse-ćalo na veličinu patnji. Ali ma koliko da je poželjan čisto razumni stav racionalizma, toliko ovaj prelazi preko smisla patnje. Ova se gura u stranu i oglašava nevažnom. Bila je velika larma ni oko čega. Mnogo štošta spada u ovu kategoriju, ali ne sve.

Greška leži, kao što je pomenuto, u činjenici da takozvana psihoanaliza ima, doduše, naučno ali samo racionalno shvatanje nesvesnog. Kada se govori ο nagonima, tada se misli da se time izražava nešto poznato. U stvarnosti govori se ο nečem nepoznatom. U stvarnosti znamo jedino da nam iz tamnih sfera psihe pridolaze uticaji koji nekako moraju biti primijeni u svest da bi se otklonili štetni poremećaji drugih funkcija. Potpuno je nemoguće bez daljnjega reći koje su prirode ova dejstva, da li počivaju na seksualnosti, na nagonu za moći ili drugim nagonima. Ona su naprosto dvoznačna ili čak mnogoznačna kao i samo nesvesno. Već sam prethodno naglasio da je nesvesno rezervoar za sve zaboravljeno, proteklo i potisnuto, ali ono je isto tako ona sfera u kojoj se sreću sva subli-minalna zbivanja, na primer, čulni opažaji koji su isuviše slabi da bi mogli da dopru do svesti i najzad to je plodno tle iz koga raste sva psihička budućnost. Kao što znamo da neko potiskuje nepodesnu želju i da na taj način može da prisili njenu energiju da se pridruži nekoj drugoj funkciji, znamo isto tako da neko ne može privesti u svest njemu daleko doseća-nje, zbog čega njegova energija ometajući otiče u drugu funkciju. Često sam video slučajeve kod kojih nenormalne seksualne fantazije iznenada potpuno nestaju υ trenutku kada se u svesti pojavi nova misao ili sadržaj, ili gde migrena trenutno prestaje kada neka nesvesna pesma postane svesna. Kao što se seksualnost može nesvojstveno izraziti u fantaziji, tako se isto stvaralačka fantazija može nesvojstveno

izrazili u seksualnosti. Kao što je jednom rekao Vol-ter: »En etimologie n'importe quoi pent designeu n'importe quoi«, to isto moramo reći i za nesvesno U svakom slučaju nikada ne znamo unapred šta je šta. U odnosu na nesvesno imamo samo dar naknadnog znanja, a izvan ovoga je a priori nemoguće da se bilo šta sazna ο stanju stvari u nesvesnom. Svaki zaključak u ovom pogledu je priznato i prihvaćeno »kao da«. Pri ovakvom stanju stvari nesvesno nam izgleda kao veliko X, od koga, što je jedino nesumnjivo, potiču znatni uticaji. Jedan pogled na religiju i svetsku istoriju može nam pokazati kako su istorijski značajna ova dejstva. Jedan pogled na patnje današnjeg čoveka pokazuje to isto. Mi se izražavamo samo nešto drugačije. Pre pet stotina godina se govorilo »nju je opseo davo«, sada ona ima histeriju; ranije se govorilo on je omađijan, sada se to naziva neuroza želuca. Činjenice su iste, samo je ranije objašnjenje, psihološki uzev, skoro egzaktno. Danas imamo racio-nalističke oznake simptoma, koje su, zapravo, besadržajne. Jer kada kažem da je nekoga opseo zao duh time opisujem činjenicu da opsednuti zapravo nije legitimno bolestan, već da pati zbog nevidljivog duhovnog uticaja, kojeg se ne može osloboditi ni na koji način. Ovo nevidljivo nešto je takozvani autonomni kompleks, nesvesni sadržaj koji je izmakao dohvatu svesne volje. Naime, kada se analizira psihologija neuroze, otkriva se takozvani kompleks koji se ne ponaša kao sadržaji svesti, naime da odlaze i nestaju po našoj želji, već on prati sopstvene zakone; drugim rečima je nezavistan, autonoman, kako glasi tehnički izraz. On se ponaša kao đavolak koji se ne može uhvatiti. A kada se — što odgovara namerama psihoanalize — kompleks privede u svest, onda se uzvikne sa olakšanjem: »Ah, to je bilo ono što mi je tako smetalo!« I na izgled time je nešto dobijeno — naime simptomi se gube; kompleks je, kako se to kaže, ra-zrešen. Možemo se pridružiti Geteovom uzviku: »Razjasnili smo!«. Ali sa Geteom moramo nastaviti: »Ipak se pojavljuju sablasti u Tegelu!«. Tek sada se razot kriva pravo stanje stvari; naime, postaje nam jasno da do ovog kompleksa uopšte nije moglo doći da mu naša priroda nije dodelila tajnu nagonsku snagu. Šta pod time mislim, objasniću na jednom primeru. Jedan pacijent pati od neurotskih simptoma želuca koji se sastoje od bolnog zatezanja, slično stanje gladi. Analiza je otkrila infantilnu čežnju za majkom, takozvani kompleks majke. Sa ovim novostečenm uvidom simptomi su se izgubili, ali zato je ostala čežnja, koja se, uz konstataciju da to nije ništa drugo do infantilni kompleks majke, nikada nije mogla uto-liti. Ono što je prethodno quasi bilo fizička glad i fizički bol, postalo je psihička glad i psihički bol. Čovek čezne za nečim i zna da samo pogrešno misli na majku. Postoji činjenica zasad neutoljive čežnje, a odgovor na ovo pitanje je znatno teži nego svodenje neuroze na kompleks majke. Čežnja je stalni zahlev, mučna, aktivna praznina, koja se samo privremeno zaboravlja ali se nikada ne može prevazići snagom volje. Ona se uvek iznova javlja. Pre svega se ne zna odakle potiče ova čežnja, čovek možda čak i ne zna za čim zapravo čezne. Ο tome se može mnogo štošta nagađati, ali jedino šta se sigurno može reći ο tome jeste

24

da nesvesno nešto koje se nalazi s onu stranu kompleksa majke izražava ovaj zahtev i nezavisno od naše svesti, nepristupačno našoj kritici, uvek iznova podiže svoj glas. Ovo nešto je ono što označavam kao autonomni kompleks. Iz ovog izvora potiče nagonska snaga, koja prvobitno održava infantilno zahteve u odnosu na majku i time prouzrokuje neurozu, pošto će odrasla svest odbaciti i potisnuti kao nespojiv jedan ovakav dečji zahtev. Svi infantilni kompleksi u krajnjoj liniji se svode na autonomne sadržaje nesvesnog. Primitivni duh je ove strane i nerazumljive sadržaje personifikovao kao duhove, demone i bogove i pokušao sakralnim i magijskim ritualima da udovolji njihovim zahtevima. U pravom priznavanju činjenica, da se ova glad ili žeđ ne mogu utoliti ni jelom ni pićem niti vraćanjem u majčino krilo, primitivni duh je stvorio slike nevidljivih, surevnjivih i ambicioznih biča. koja su uticajnija, jača i opasnija od čoveka, pripadnici nevidljivog sveta koji je ipak stopljen sa vidljivim, tako sjedinjen da duhovi čak stanuju u loncima. Duhovi i vradžbine su uzroci oboljenja kod primitivaca. Kod njega su se autonomni sadržaji projektovali u ove natprirodne figure. Nasuprot tome naš svet je oslobođen od demona — sve do značajnih ostataka. Ali ostali su autonomni sadržaji i njihovi zahtevi. Oni se delimično mogu izraziti u religijama, ali što se religije više racionalizuju i razvodnjavaju — skoro ne-izbežna sudbina — tim zamršeniji i tajanstveniji postaju putevi na kojima nas ipak stižu sadržaji nesvesnog. Jedan od najuobičajenijih puteva je neuroza, šta bi čovek najmanje naslućivao. Pod neurozom obično se zamišlja nešto manje vredno, medicinsko »quantité négligeable«. Neopravdano, kako smo vi-deli! Iza neuroze se kriju oni snažni psihički uticaji, koji leže u osnovi našeg duhovnog stava i njegovih najuticajnijih, vodećih ideja. Racionalistički materijalizam, ovaj na izgled nepodozriv duhovni stav, je psihološki pokret protiv misticizma. Ovaj je potajni antagonist koga treba suzbiti. Materijalizam i misticizam nisu ništa drugo do psihološki par suprotnosti, isto kao ateizam i teizam. To su dva zavađena brata, dve različite metode kojima se pokušava da se nekako izađe na kraj sa dominantnim nesvesnim utica-jima, jedna pomoću odricanja, druga pomoću priznavanja. Stoga, ako treba da obeležim ono najbitnije što je analitička psihologija mogla da doprinese našem pogledu na svet, onda je to saznanje da postoje ne-svesni sadržaji koji ističu neporecive zahteve ili zrače uticaje sa kojima se svest nolens volens mora uhvatiti ukoštac. Moje dosadašnje izlaganje moglo bi se smatrati nezadovoljavajućim kada bih ono nešto, koje sam označio kao autonomni sadržaj nesvesnog, ostavio u ovom neodređenom obliku bez pokušaja da opišem ono do čega je, ο ovim sadržajima, empirijskim putem doprla naša psihologija.

Da je, kako pretpostavlja psihoanaliza, time dat definitivan i zadovoljavajući odgovor, da je npr. prvobitna, infantilna zavisnost od majke uzrok čežnje, sa ovim saznanjem moralo bi i da naiđe razre-šenje. Postoje ovakve infantilne zavisnosti, koje stvarno nestaju kada se podrobno sagledaju. Međutim, ova činjenica ne treba da zavede ka uverenju da je u svim slučajevima tako. U svim slučajevima nešto zaostaje, ponekad na izgled tako malo da je slučaj praktički završen, ponekad, međutim, tako mnogo da ni pacijent ni lekar nisu zadovoljni sa rezultatom, često čak tako mnogo da se ima utisak kao da se uopšte ništa nije ni desilo. Osim toga tretirao sam veliki broj pacijenata koji su bili svesni svog prvobitnog kompleksa do u najsitnije pojedinosti, a da im ovaj uvid ništa bitnije nije pomogao. Uzročno objašnjenje može naučno biti relativno zadovoljavajuće, ali ono ipak u sebi ima nešto psihološki nezadovoljavajuće, ukoliko čovek sa ovim objašnjenjem još ne zna i isto tako ne vidi šta da čini sa osnovnom nagonskom energijom. Ako znam da epidemija tifusa potiče od inficirane pijaće vode, time još nije otklonjeno zagađivanje izvora. Stoga je zadovoljavajući odgovor dat tek onda kada se zna šta je ono nešto, koje je održalo infantilnu zavisnost do u odraslo doba i na šta cilja ovo nešto. Kada bi se čovekov duh rađao kao potpuna tabula rasa, ne bi bilo ništa od ovih problema, pošto tada u duhu ne bi bilo ničega što ovaj nije stekao ili što nije u njega presađeno. Ali u individualnoj čove-kovoj duši ima mnogih stvari koje ovaj nikada nije stekao, pošto se čovekov duh ne rađa kao tabula rasa, isto tako kao što svaki čovek nema sasvim nov i jedinstven mozak. Čoveku je mozak urođen, što je rezultat razvitka — beskrajno dugog niza predaka. Ovaj mozak se stvara u svakom embriju u svoj svojoj izdiferenciranoj potpunosti, i kada započne sa funkcionisanjem, nepogrešivo daje rezultate koji su već bezbroj puta pre toga produkovani u nizu predaka. Cela anatomija čoveka je nasleđen sistem, identičan sa ancestralnom konstitucijom, koji će ne-

25

65

pogrešivo funkcionisati na isti način kao pre. Usled toga je mogućnost da se produkuje nešto novo, suštinski različito od ranijeg, neznatno mala. Dakle, svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i nama bitni, pošto ovi odgovaraju na-sleđenom organskom sistemu. Oni su čak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe. Moj čitalac ne mora da se plaši da ću govoriti ο nasleđenim predstavama. To mi je strano. Autonomni sadržaji nesvesnog ili dominante nesvesnog, kako sam ih nazvao, nisu nasleđene predstave, već nasle-đene mogućnosti, čak neophodnosti da se ponovo stvaraju one predstave koje su dominante nesvesnog od davnina izražavale. Sigurno da svaka religija ove zemlje i svako vreme imaju svoj jezik, koji može beskrajno da varira. Ali od malog je značaja da li u mitologiji junak savladava čas aždaju, čas ribu ili neko drugo čudovište; fundamentalni motiv ostaje isti i to je zajedničko dobro čovečanstva, a ne prolazno uobličavanje različitih područja i epoha. Tako se čovek rađa sa svojom komplikovanom duhovnom podlogom, koja ni iz daleka nije tabula rasa. I najsmelijoj mašti pomoću duhovne nasledne mase povučene su određene granice, a i kroz veo naj-divljije fantastike svetlucaju one dominante, koje su od davnina inherentne čovekovom duhu. Izgleda nam vrlo čudnovato kada otkrijemo da duševni bolesnik razvija fantazije koje se skoro identično mogu sresti kod primitivnog čoveka. Međutim, bilo bi čudnovato kada ne bi bilo tako. Sferu psihičke nasledne mase nazvao sam kolektivno nesvesno. Svi sadržaji naše svesti su stečeni individualno. Kada bi se čovekova psiha sastojala jedino i samo iz svesti, onda ne bi postojalo ničeg psihičkog što ne bi tek nastalo tokom individualnog života. U tom slučaju uzalud bismo tražili bilo kakve uslove ili uticaje iza prostog kompleksa vezanog za roditelje. Dovođenjem u vezu sa ocem i majkom iskazala bi se i poslednja reč, pošto su oni figure koje su najpre i isključivo uplivisale na našu svesnu psihu. U stvarnosti, međutim, sadržaji naše svesti nisu na-

stali samo preko dejstva individualne okoline, već su ovi uplivisani i raspoređeni pomoću psihičke nasled-ne mase, pomoću kolektivno nesvesnog. Sigurno da je upečatljiva slika individualne majke, ali je još upe-čatljivija činjenica da je ova slika stopljena sa nesve-snom spremnošću, naime sa urođenim sistemom ili slikom, koji svoje postojanje ima da zahvali stanju da se majka i dete odvajkada nalaze u simbiotskom odnosu. Tamo gde u ovom ili onom smislu nedostaje individualna majka, nastaje gubitak, tj. zahtev za ispunjenjem kolektivne slike majke. Instinkt je tako reći nezadovoljen. Iz toga često nastaju neurotski poremećaji, ili bar karakterološke svojstvenosti. Kada ne bi postojalo kolektivno nesvesno, tada bismo naprosto mogli sve učiniti vaspitanjem, bez štete ljudi bi mogli da se obogalje do psihičke mašine ili da se odgajaju do zamišljenog ideala. Ali svim ovim nastojanjima povučene su uske granice, koje zahtevaju ispunjenje skoro nesavladljivih zahteva. Kada bi na primeru pacijenta sa neurozom želuca trebalo tačno da označim šta je ono nešto u nesve-snom, koje s onu stranu ličnog kompleksa majke podržava kako neodređenu tako i mučnu čežnju, onda odgovor glasi: to je kolektivna slika majke, ne ove lične majke, već naprosto majke. Ali zašto, sigurno će se postaviti pitanje, ova kolektivna slika izaziva ovakvu čežnju? Odgovoriti na ovo pitanje nije sasvim lako. Kada bismo mogli neposredno da predstavimo šta je kolektivna slika, koju sam tehnički označio i kao arhetip, tada bi bilo jednostavno razumeti njeno dejstvo. Da bih ovo objasnio, razviću sledeću misao: veza majka—dete je svakako najdublja i najupečatljivija od svih koje poznajemo; dete je tokom čitavog vremenskog perioda tako reći deo majčinog tela! Kasnije je godinama deo psihičke atmosfere majke i na taj način je sve prvobitno u detetu tako reći nerazdvojivo stopljeno sa slikom majke. Ovo nije tačno samo za pojedinačne slučajeve, već se potvrđuje i istorijski. To je apsolutni doživljaj niza predaka, naprosto organska istina, kao međusobna veza polova. Naravno tako se i u arhetipu, u kolektivno nasleđenoj slici majke, nalazi onaj izvanredni intenzitet veze, koji pre svega instinktivno navodi dete da se grčevito vezuje za majku. Sa godinama prirodno da čovek prerasta majku, ali ne isto tako prirodni arhetip, pod pretpostavkom da

se on više ne nalazi u stadijumu skoro životinjskog primitivizma, već da je dostigao izvesnu svesnost a time i izvesni stupanj kulture. Ako je samo instinktivan, njegov život protiče bez samovolje, koja uvek pretpostavlja svest. On protiče prema nesvesnim zakonima, i nigde ne nastaje odstupanje od arhetipa. Ali ako bar donekle postoji de-lotvorna svest, onda se svesni sadržaj uvek precenju-je u korist nesvesnog, odakle proističe iluzija da se prilikom razdvajanja od majke ne dešava ništa drugo do da je neko prestao da bude dete te individualne žene. Svest poznaje samo individualno stečene sadržaje, i zbog toga poznaje samo individualnu majku i ne zna ništa ο tome da je ova istovremeno nosilac i reprezentant arhetipa, da je tako reći »večita« majka. Odvajanje od majke je, međutim, zadovoljavajuće samo onda, kada je obuhvaćen i arhetip. Isto, naravno, važi i za odvajanje od oca. Nastajanje svesti a time i relativne slobode volje uslovljava mogućnost odstupanja od arhetipa a time i od instinkta. Ako dođe do odstupanja, onda dolazi do disocijacije između svesti i nesvesnog, a time i do opažljive, obično vrlo neprijatne aktivnosti nesvesnog, i to u obliku unutrašnje, nesvesne vezanosti, koja se ispoljava simptomatski, to jest indirektno. Tada nastaju situacije u kojima izgleda kao da čovek još uvek nije slobodan od majke. Primitivni duh ove dileme doduše nije shvatio ali ih je stoga tim jasnije osetio, pa je stoga uključio vrlo važne rituale između detinjstva i odraslog doba, rituali zrelosti za ženidbu i udadbu i osveštavanje muškaraca, čija je, sasvim nedvosmisleno, svrha da magijski prouzrokuju odvajanje od roditelja. Ove pripreme bile bi sasvim izlišne, kada se veza sa roditeljima ne bi osećala isto tako magijski. Ali magijsko je sve gde su upleteni nesvesni uticaji. Ovi rituali ne smeraju samo odvajanje od roditelja, već i prevođenje u odraslo stanje. Tome se pridružuje potreba da ne sme preostati nijedna čežnja za detinjstvom, to jest da se prekriju zahtevi ozleđenog arhetipa. Ovo se dešava na taj način što se intimnoj povezanosti sa roditeljima suprotstavlja druga veza, naime ona sa klanom ili plemenom. U ovu svrhu služe različita te-lesna obeležja, kao obrezivanja i ožiljci, kao i mistične pouke koje mladi čovek stiče prilikom posvećenja. Rituali posvećivanja su često izrazito surovi. Ovo je način za koji, iz njemu nepoznatih razloga, primitivni čovek smatra da je neophodan da udovolji zahtevima arhetipa. Jednostavno odvajanje od roditelja nije mu dovoljno, već mu je potrebna drastična ceremonija koja izgleda kao žrtva onoj sili koja bi mogla da zadrži mladog čoveka. Iz ovoga se bez daljnjega može prepoznati snaga arhetipa: on prisiljava primitivnog čoveka da postupa protiv prirode, da joj ne bi potpao. To je, zapravo, početak svih kultura, neizbežna posledica svesnosti sa njenim mogućnostima da odstupi od nesvesnih zakona. Našem svetu su odavno postale strane ove stvari, ali time priroda u nama nije ništa izgubila u svojoj snazi. Naučili smo samo da je potcenjujemo. Međutim, u nedoumici smo kada se suočimo sa pitanjem, kako treba da se ponašamo u susretu sa dejstvom nesvesnih sadržaja. Za nas više ne vrede primitivni rituali. To bi bio veštački i nadasve neuspešan korak unazad. Za to smo već isuviše kritični i psihološki odmakli. Ako bi mi se postavilo ovo pitanje, ja bih bio u nedoumici. Mogao bih reći samo toliko da već godinama kod velikog broja mojih pacijenata po-smatram na koje će puteve instinktivno zakoračiti da bi udovoljili zahtevima nesvesnih sadržaja. Naravno da bismo daleko prevazišli okvire jednog predavanja izveštajem ο ovakvim posmatranjima. U vezi sa ovim uputio bih na stručnu literaturu, gde je podrobno razrađeno ovo pitanje. Ako mi je uspelo da u današnjem predavanju prenesem saznanje da su u našoj sopstvenoj nesve-snoj duši aktivne one snage koje je čovek odvajkada u prostoru projektovao kao bogove i tu ih počastvo-vao žrtvama, onda sam potpuno zadovoljan. Sa ovim saznanjem možemo uspeti da dokažemo da svi ovi raznoliki religijski obredi i ubeđenja, koji su odvajkada imali tako veliku ulogu u ljudskoj istoriji, ne potiču od voljnih pronalazaka i mišljenja pojedinaca, već da mnogo pre za svoje poreklo ima da zahvale postojanju uticajnih nesvesnih sila, koje čovek ne sme da zapusti bez poremećaja duševne ravnoteže. Ono što sam pomenuo u vezi primera kompleksa majke, naravno da je samo jedan od mnogih slučajeva. Arhetip majke je jedan jedini slučaj kome se lako može dodati niz drugih arhetipova. Ovo mnoštvo nesvesnih dominanti objašnjava raznolikost religijskih predstava. Svi ovi faktori su još uvek aktivni u našoj duši, samo su prevaziđeni njihovi izrazi i njihova procena, ali ne i njihovo stvarno postojanje i dejstvo. Činjenica da ih sada možemo razumeti kao psihičke veličine, je nova formulacija, nov izraz koji će možda omogućiti da se otkriju novi putevi, na kojima se mogu uspostaviti nove veze sa njima. Ovu mogućnost smatram vrlo značajnom,

pošto kolektivno nesvesno ni u kom slučaju nije neka vrsta opskurnog ugla, već svemoćna naslaga iskustva predaka od pre bezbroj miliona godina, eho preistorijskih svetskih zbivanja, kome je svako stoleće dodavalo nemerljivo mali iznos varijacija i diferencijacija. Pošto je kolektivno nesvesno u krajnjoj liniji naslaga svetskih zbivanja koja se izražava u strukturi mozga i simpati-kusa, onda ono u svojoj celovitosti znači neku vrstu bezvremene, u neku ruku večite slike sveta koja je suprotstavljena našoj trenutnoj svesnoj slici sveta. To znači, izraženo drugačije, ništa manje do drugi svet, ogledalo sveta, ako se tako hoće. Ali za razliku od slike u ogledalu, nesvesna slika ima njoj svojstvenu energiju, nezavisnu od svesti, zahvaljujući kojoj može razviti snažna dejstva na psihu, dejstva koja se ne šire na površini sveta, već utoliko jače utiču na nas iznutra, iz mračnih dubina, nevidljiva za svakog onog ko nije podvrgao dovoljnoj kritici trenutnu sliku sveta i na taj način i samom sebi ostao skriven. Da svet ima ne samo jedno spolja već i jedno unutra, koje ne samo da spolja nije vidljivo, već u bezvremenoj prisutnosti nadmoćno deluje na nas iz najdublje i na izgled najsubjektivnije pozadine duše, smatrani saznanjem koje nezavisno od činjenice da je ono stara mudrost, u ovom obliku zaslužuje da se smatra novim faktorom koji formira pogled na svet. Analitička psihologija nije pogled na svet, već nauka, i kao takva liferuje građu ili oruđa, čime čovek može izgraditi, razoriti ili poboljšati svoj pogled na svet. Danas ima veliki broj onih koji u analitičkoj psihologiji vide pogled na svet. Želeo bih da je to, jer onda bih bio oslobođen napora istraživanja i sumnji a izvan toga mogao bih jasno i jednostavno da pokažem koji put vodi u raj. Na žalost, dotle još nismo došli. Ja eksperimentišem samo u okviru pogleda na svet, pokušavajući da razjasnim sebi koji je značaj i opseg novih zbivanja. A ovo eksperimentisanje je u izvesnom smislu put, pošto je, najzad, i naše sopstve-no postojanje eksperimenat prirode, pokušaj sa jednom novom kombinacijom. Nauka nije nikada pogled na svet, već samo oruđe za tako nešto. Da li će neko prihvatiti ovo oruđe ili ne, to pitanje zavisi od protupitanja, koje dotičnom već služi kao pogled na svet. Jer niko nije bez pogleda na svet. U krajnjem slučaju on ima bar taj pogled na svet, koji mu je nametnulo vaspitanje i okolina. Ako mu taj pogled na svet, na primer, kaže da je »najveća sreća dece ovog sveta biti ličnost«, onda će on bez ustezanja dobrovoljno prihvatiti nauku i njene rezultate, da bi time kao oruđem izgradio pogled na svet a samim tim i samog sebe. Ali ako mu njegovo hereditarno shvatanje govori da nauka nije oruđe, već sama po sebi cilj i svrha, onda će on slediti parolu, koja se od pre oko sto pedeset godina sve više i više ispoljava kao punovažna, praktički presudna. Pojedinci su se, doduše, očajnički ovome opirali, pošto se njihova ideja ο savršenstvu i smislu uzdizala iz usavršavanja čovekove ličnosti a ne iz diferenciranja tehničkih sredstava koje neminovno vodi u krajnje jednostranu diferencijaciju jednog nagona, na primer, nagona za saznanjem. Ako je nauka svrha samoj sebi, onda čovek ima svoj raison d'etre samo kao intelekt. Ako je umetnost svrha samoj sebi, onda kreativna sposobnost znači jedinu čo-vekovu vrednost, a intelekt dopada u sobu za starež. Ako je sticanje novca svrha samom sebi, onda nauka i umetnost mirno mogu da spakuju svoje prnje. Niko ne može osporiti da je moderna svest skoro bezna-dežno razbijena u ove svrhe po sebi. Na taj način se ljudi odgajaju samo kao pojedinačni kvaliteti, tako da i sami postaju oruđa. Tokom poslednjih sto pedeset godina doživeli smo mnogobrojne poglede na svet — dokaz da je pogled na svet diskreditovan, jer što je bolest teže lečiti, tim više za nju ima lekova, a što više ima sredstava, tim je svako pojedinačno ozloglašenije. Izgleda kao da je fenomen »pogled na svet« kao zastareo postao neupotrebljiv. Teško se može predstaviti da je ovaj razvitak čist slučaj, žalosna i besmislena nastranost, pošto nešto po sebi pogodno i valjano obično ne iščezava sa vidika tako žalostivo i podozrivo. Taj pogled mora da je imao u sebi nešto nekorisno i loše. Stoga moramo postaviti pitanje: u čemu je greška pogleda na svet uopšte? Izgleda mi kao da se fatalna greška dosadašnjeg pogleda na svet sastoji u tome što ovaj polaže pravo da je objektivno punovažna istina, u krajnjoj liniji čak neka vrsta naučne očevidnosti, što onda dovodi do nepodnošljivih posledica da, na primer, isti dragi Bog mora da pomogne Nemcima, Francuzima, Englezima, Turcima i mnogobošcima, i najzad svima protiv svih. Moderna svest u svom daljem shvatanju svetskih zbivanja sa grozom je odbacila ovakvu mon-struoznost, da bi potom pokušala pre svega sa filozofskim surogatima. Ali se ispostavilo da su i ova polagala pravo na punovažnu istinu. To ih je diskre-ditovalo tako da smo konačno dospeli do izdiferenci-ranih rascepa sa njihovim ništa manje nego preporučljivim posledicama.

Osnovna greška svakog pogleda na svet je njegova čudnovata sklonost da važi za istinu samih stvari, dok je on u stvarnosti samo ime koje dajemo stvarima. Da li ćemo se u nauci svađati oko toga da li ime planete Neptun odgovara suštini ovog nebeskog tela i da je samim tim jedino »pravo« ime? Nipošto — i to je razlog zašto se nauka nalazi na višem stupnju, pošto ona poznaje samo radne hipoteze. Samo primitivan duh veruje u »prava imena«. U bajci se patuljak Rumpelštilhen razbija u komade kada se pozove pravim imenom. Poglavica krije svoje pravo ime i za svakodnevnu upotrebu dodaje prosto ime, da ga niko ne bi omađijao pomoću poznavanja njegovog pravog imena. Egipatskim faraonima u reči i slici davana su u grobnici prava imena bogova da bi mogao da ih savlada pomoću poznavanja pravog imena. Posedovanje pravog imena Boga kabalisti (poznavaocu predan ja, tajanstvenog tumačenja Starog zaveta) znači apsolutnu magijsku moć. Ukratko: za primitivni duh pomoću imena postavljena je sama stvar. »Ono što kaže, biće«, glasi stara izreka Ptaha. Pogled na svet pati od ovog dela nesvesne pri-mitivnosti. Kao što je astronomiji nepoznato da su stanovnici Marsa ovdašnjima uložili reklamaciju zbog pogrešnog nazivanja njihove planete, isto tako možemo mirno pretpostaviti da je svetu strahovito svejedno što mislimo ο njemu. Ali zbog toga ne treba da prestanemo da mislimo ο njemu. Mi to i ne činimo, već nauka živi dalje kao ćerka i naslednica starih, propalih pogleda na svet. Čovek je onaj ko je osiromašio pri ovom preokretu. U pogledu na svet starog stila on je svoj duh naivno unosio u stvari, svoj lik je smatrao licem sveta, sebe video kao sliku i priliku Boga, čiju divotu nije bilo isuviše teško platiti kaznama pakla. U nauci, međutim, čovek ne misli na sebe, već samo na svet, na objekat — on se odvojio i svoju ličnost žrtvovao objektivnom duhu. Zbog toga je naučni duh etički viši od pogleda na svet starog stila. Ali mi počinjemo da osećamo posledice ovog propadanja čovekove ličnosti. Svuda se postavlja pi tanje pogleda na svet, pitanje smisla života i sveta. U naše vreme su brojni i pokušaji vraćanja na poglede na svet starog stila, naime na teozofiju, odnosno za izgovor lakše — antropozofiju. Mi imamo potrebu za pogledom na svet, u svakom slučaju ima ga mlađa generacija. Ako ne želimo da se razvijamo unazad, onda novi pogled na svet mora da svako su-jeverje svede na njegovu objektivnu važnost, on mora da prihvati da je samo slika koju mi bojimo i crtamo za ljubav naše duše, a ne magijsko ime kojim postavljamo objektivne stvari, Pogled na svet nemamo za svet, već za nas. Naime, ako ne stvorimo sliku sveta kao celine, onda nećemo videti ni nas, pošto smo mi ipak verni odraz upravo tog sveta. A samo u ogledalu naše slike sveta možemo se potpuno sagledati. Mi se pojavljujemo samo u slici koju smo mi stvorili. Samo u našem stvaralačkom delu potpuno izlazimo na svetio dana i upoznajemo same sebe kao celinu. Nikada svetu ne stavljamo lice drugačije od našeg sopstvenog, i upravo zbog toga moramo to da činimo da bismo našli sami sebe. Čovek se nalazi iznad samosvrhe nauke i umetnosti, čovek je tvorac svojih oruđa. Nigde ne stojimo bliže najvećoj tajni porekla svega nego u spoznaji sopstvenog bivstva, koje stalno uobražavamo da poznajemo. Ali dubine svemira su nam poznatije od naših sopstvenih dubina, gde možemo skoro neposredno da oslušnemo stvaralačko postojanje i postajanje a da ih uopšte ne shvatimo. U ovom smislu analitička psihologija nam daje nove mogućnosti svojim upućivanjem na postojanje maštanih slika, koje izrastaju iz tamne psihičke pozadine i tako nas obaveštavaju ο zbivanjima u nesve-snom. Sadržaji kolektivno nesvesnog su rezultat psihičkog funkcionisanja niza predaka, dakle u svojoj celovitosti prirodna slika sveta, stopljena i sažeta iz iskustva miliona godina. Ove slike su mitske i stoga simbolične, pošto izražavaju sklad doživljavajućeg subjekta sa doživljenim objektom. Samo po sebi je razumljivo da su sva mitologija i sva otkrovenja proistekli iz ovog iskustvenog izvora i zbog toga će i sve buduće ideje ο svetu i ljudima poteći iz njega. Svakako bi bilo pogrešno pretpostaviti da se ove maštane slike nesvesnog mogu neposredno upotrebiti, tako reći kao otkrovenje. One su samo sirovina kojoj je, da bi dobila smisao, potrebno da se prevede na jezik odgovarajućeg doba. Ako uspe ovo prevođenje, onda je naš saznajni svet pomoću simbola jednog pogleda na svet ponovo spojen sa praiskustvom čo-večanstva; istorijski, opšti čovek u nama pruža ruku upravo nastalom individualnom čoveku, doživljaj koji je blizak onome doživljaju primitivnog čoveka, koji se u ritualnom obedu mitski spaja sa totemom predaka. U ovom smislu analitička psihologija je reakcija na preteranu racionalizaciju svesti, koja se, u težnji da stvori

7:;

usmerene procese, izoluje protiv prirode i tako čoveku otima njegovu prirodnu istoriju i prenosi ga u racionalno ograničenu sadašnjost, koja prekriva kratak vremenski period između rođenja i smrti. Ovo ograničenje rađa osećanje slučajnosti i besmislenosti i ovo osećanje je ono što nas sprečava da život proživljavamo sa onom značajnošću, koja za-hteva da se potpuno iscrpi. Život postaje površan i više čoveka ne predstavlja potpuno. Na taj način mnoštvo ovog neproživljenog života potpada nesve-snom. Živi se kao kad se hoda u tesnim cipelama. Kvalitet večnosti, koji je tako karakterističan za život primitivnog čoveka, potpuno nedostaje našem životu. Opkoljeni našim racionalnim zidinama mi smo izolovani od večnosti prirode. Analitička psihologija se trudi da probije zidove, ponovo iskopavajući maštane slike nesvesnog, koje je nekada zaturio racionalni um. Ove slike se nalaze s one strane zidova, one pripadaju prirodi u nama, koja duboko zatrpana leži na izgled iza nas a protiv koje smo se ušan-čili iza zidova razuma. Iz toga je nastao konflikt sa prirodom, koji analitička psihologija nastoji da otkloni, i to ne sa Rusoovim »natrag prirodi«, već što, zadržavajući srećno dostignuti moderni stupanj razuma, obogaćuje našu svest sa poznavanjem prirodnog duha.

Ko je uspeo ovo da sagleda, opisuje utisak kao silan. Ali taj se neće moći dugo da raduje ovom utisku, jer se odmah postavlja pitanje, kako se može asimilovati ovo novo stečeno. Naime, pokazalo se da je nespojivo ono s ove strane i ono s one strane zida. Ovde se pojavljuje problem prevoda na savremeni jezik ili možda problem novog jezika uopšte, a time je već postavljeno pitanje pogleda na svet, naime onog pogleda na svet, koji treba da nam pomogne da sa našim istorijskim čovekom nađemo takav sklad čiji duboki akordi neće biti zagušeni prodirnim tonovima racionalne svesti ili, obrnuto, da neprocenji-va svetlost individualnog duha ne utrne u beskrajnoj tami prirodne duše. Jedva da smo dospeli do ovog pitanja a već moramo da napustimo područje nauke, pošto nam je sada potrebna stvaralačka odluka da naš život poverimo ovoj ili onoj hipotezi; drugim rečima ovde počinje etički problem, bez koga se ne može zamisliti pogled na svet. Dakle, zaključkom da analitička psihologija doduše nije pogled na svet, ali da je dala značajan doprinos u formiranju takvog pogleda, smatram da sam ovo na zadovoljavajući način razložio u prethodno rečenom.

30

IV STVARNOST I NADSTVARNOST

STVARNOST I NADSTVARNOST Ο nadstvarnosti ne znam ništa. Stvarnost sadrži sve ono što čovek može znati, pošto je stvarno ono što deluje. Ako ne deluje, tada se ništa ne primećuje i tada se ο tome ne može ništa ni znati. Stoga sam u stanju da nešto kažem samo ο stvarnim stvarima, međutim, ništa ο nadstvarnim ili nestvarnim ili pod-stvarnim. Izgleda kao da je nekome palo na pamet da nekako ograniči pojam stvarnosti, tako da atribut »stvaran« pripadne samo određenom isečku stvarnosti. Način mišljenja takozvanog zdravog ljudskog razuma i uobičajenog govora zasniva ovo ograničenje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj stvarnosti čulima osetnih predmeta prema poznatoj izreci: Nihil est in intellectu quod non antea fuerit in sensu, a ovo bez štete po činjenicu da u razumu postoji mnoštvo onoga što ne potiče iz čulnih utisaka. U ovom smislu »stvarno« je sve ono što direktno ili indirektno potiče ili bar izgleda da potiče iz sveta primljenog čulima. Ovo ograničenje slike sveta odgovara jednostranosti zapadnog čoveka, kojom se netačno opterećuje grčki duh. Ograničavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine sveta doduše nemerljivo veliki, ali ipak tek komad i time stvara tamno područje, koje se mora nazvati nestvarno ili nadstvarno. Istočna slika sveta ne poznaje ove ograničene okvire, zbog čega joj nije ni potrebna filozofska nadstvarnost. Naša [l] Objavljeno u: Querschnitt, XII (1933).

32

svojevoljno isečena stvarnost je stalno ugrožena od »nadčulnog«, »natprirodnog«, »nadčovečnog« i slično. Istočna stvarnost uključuje sve ovo. Zona smetnji kod nas počinje već sa pojmom psihičkog. U našoj »stvarnosti« psihičko ne može biti ništa drugo do dejstvo iz treće ruke, prvobitno stvoreno iz fizičkih uzroka, »sekret mozga« ili šta drugo u zavisnosti od ukusa. Pri tome se veruje da je ovaj privesak materijalnog sveta kadar da prevaziđe samog sebe i da spozna ne samo tajne fizičkog sveta, već i samoga sebe u obliku »duha«, i to sve ovo a da mu ne pripada nijedna druga do indirektna stvarnost. Da li je misao »stvarna«? Da, samo utoliko ako se — prema ovom načinu mišljenja — odnosi na realnost osetnu za čula. Ako to nije slučaj, onda je ona »nerealna«, »nestvarna«, »fantastična«, i time se odbacuje kao nepostojeća. To se dešava praktički neprestano, iako je to filozofska čudovišnost. Misao je bila i jeste, iako se ne odnosi na opipljivu stvarnost, ona čak dejstvuje, inače je niko ne bi znao. Pošto rečca »je« u našem načinu mišljenja nagoveštava materijalno bivstvo, »nerealna« misao mora se zadovoljiti sa mračnim postojanjem u nadstvarnosti, koja praktički znači isto što i nestvarnost. A ipak misao je za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarnosti, možda je neko čak sa tim špekulisao i tako uzrokovao bolni deficit u svom bankovnom potraživanju. Shodno ovome našem praktičnom pojmu stvarnosti izgleda da je potrebna revizija, tako da čak i svakodnevni čitalački materijal počinje da u svoje horizonte uvlači raznorazne »nad-«. Sa ovim se slažem jer stvarno nešto nije u redu sa našom slikom sveta. Naime, teorijski isuviše malo a praktički tako reći nikada ne mislimo na to da se svest uopšte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa bilo kakvim materijalnim objektom. Mi opažamo samo slike, koje posredno primamo preko komplikovanog nervnog aparata. Između nervnih završetaka čulnih organa i slike koja se pojavljuje u svesti uključen je nesvesni proces koji fizičku činjenicu, na primer, svetlosti preobražava u psihičku sliku »svetlost«. Bez ovog

komplikovanog i nesvesnog procesa preobražavanja svest uopšte ne može da opazi ništa materijalno. Posledica ovog je da se neposredno doživljena stvarnost sastoji od brižljivo pripremljenih slika i da mi, prema tome, neposredno živimo samo u svetu slika. Da bismo makar samo približno utvrdili stvarnu prirodu materijalnih stvari, potrebni su nam kom-plikovani aparati i metode fizike i hemije. Ove nauke su, zapravo, pomoćna sredstva koja treba da osposobe čovekov duh da iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihičku stvarnost. Dakle, daleko od toga da to bude materijalni svet, psihički svet je taj koji omogućuje indirektne i hipotetične zaključke ο svojstvima stvarne materije. Samo se psihičko sreće sa neposrednom realnošću, i to u svim oblicima psihičkog, štaviše i »nerealnim« predstavama i mislima, koji se ne odnose ni na kakvo »spolja«. Ako ovakve sadržaje nazovemo uobraženje ili sumanutost, time nismo ništa oduzeli od njihovog dejstva, pošto nema »realne« misli koju ne bi mogla u datom slučaju »nerealna« misao da odgurne u stranu, pri čemu ova druga pokazuje znatno veću snagu i dejstvo nego prva. Veća od svih fizičkih opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava, kojima naša svest ο svetu hoće da ospori bilo kakvu stvarnost. Naš toliko slavljeni um i naša bezmerno precenjivana volja pokazali su se nemoćni naspram »nerealnih« misli. Svetske sile koje drže u ruci napredak i propast čovečanstva su nesvesni psihički faktori, a oni stvaraju i svest a time i conditio sine qua non postojanja sveta. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naša duša. Na tome se može proceniti veličina greške koju čini naša zapadna svest, kada duši priznaje stvarnost jedino proisteklu iz materijalnih uzroka. Istok je svakako mudriji, koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u duši. Između nepoznatog suštastva duha i materije nalazi se stvarnost duševnog, psihička realnost, jedina realnost koju možemo neposredno iskusiti.

Ž IVOTNA

PREKRETNICA

Govoriti ο problemu čovekovih doba starosti je izvan svega ambiciozan zadatak, pošto se pod tim podrazumeva ništa manje do slika celokupnog duševnog života od kolevke pa do groba. U okvirima jednog predavanja možemo udovoljiti ovakvom zadatku samo u opštim crtama; razumljivo da se ovde ne radi ο opisivanju normalne pshilogije različitih doba starosti, već ćemo se pozabaviti »problemima«, teškoćama, sumnjama, kolebanjima, jednom rečju pitanjima na koja se može dati više od jednog odgovora, uz to odgovora koji nikada nisu dovoljno sigurni niti nesumnjivi. Zbog toga ne mali broj stvari moramo zamisliti pod znakom pitanja, pa čak i gore od toga — ponešto moramo prihvatiti za gotovo a ponekad moramo čak i da špekulišemo. Kada bi se duševni život sastojao samo od činjenica — što je, uostalom, još uvek slučaj na primitivnom stupnju — tada bismo mogli da se zadovoljimo čvrstom empirijom. Ali duševni život kulturnog čoveka pun je problema, pa čak uopšte se ne može ni zamisliti bez problema. Naša psihička zbivanja su najvećim delom razmišljanja, sumnje, eksperimenti — sve one stvari koje uopšte ne poznaje nesvesna. instinktivna duša primitivnog čoveka. Za postojanje te problematike treba da zahvalimo porastu svesti; [1] Predavanje, u izvodu objavljeno u: Neue Zürcher Zeitung, 14/16. mart 1930. U drugom obliku pod naslovom Die Seelenprobleme der Lebenswende objavljeno u: Gegenwart, Psychologische Abhandlungen III (1931).

34

problemi su dar Danajaca kulturi. Odstupanje i stavljanje sebe u suprotnost prema instinktu stvara svest. Instinkt je priroda i hoće prirodu. Nasuprot tome svest može da želi samo kulturu ili njenu negaciju i bilo gde da je, na krilima Rusoove čežnje, stremi povratku prirodi, »kultiviše« prirodu. Ukoliko smo još priroda, mi smo nesvesni i živimo u sigurnosti instinkta lišenog problema. Sve ono u nama što je još priroda zazire od problema, pošto je ime ovog zadnjega sumnja, a svuda gde vlada sumnja tu su i nesigurnost i mogućnost različitih puteva. Ali gde izgledaju mogući različiti putevi, tu smo daleko od sigurnog vodstva instinkta i prepušteni plašnji. Ovde bi trebalo da naša svest čini ono što je priroda uvek činila za svoju decu, naime da odlučuje sigurno, nesumnjivo i jednoznačno. I tu nas ophrvava isu-više ljudska plašnja da svest, naša prometejska tekovina, na kraju ipak ne može da učini isto kao priroda. Problem nas vodi u bezočinsku i bezmaterinsku usamljenost, u besprirodnu napuštenost, gde smo prisilno upućeni na svest i to ni na šta drugo do na svest. Mi ne možemo ništa drugo, već moramo da na mesto prirodnog zbivanja postavimo odluku i reše-nje. Tako svaki problem znači mogućnost proširenja svesti, ali istovremeno i prinudu rastanka sa svim onim nesvesnim dečjim i prirodnim u čoveku. Ova prinuda je toliko beskrajno važna psihička činjenica da predstavlja jedan od najhitnijih simboličkih nastavnih predmeta hrišćanske religije. To je žrtva čisto prirodnog čoveka, nesvesnog, naturalnog živog bića, čija je tragedija započela već jedenjem jabuke u raju. Onaj biblijski greh pridolaskom u svest izgleda kao bekstvo. U stvari tako nam izgleda svaki problem koji nas prisiljava na veću svesnost, čime nas sve više udaljuje od raja detinjaste nesvesnosti. Svako rado skreće pogled sa problema: ako je moguće njih ne treba pominjati, ili bolje, čovek osporava njihovo postojanje. Čovek želi jednostavan, siguran i gladak život i zbog toga su problemi tabu. Čovek želi sigurnost a ne sumnju, želi rezultate a ne eksperimente, ne uviđajući pri tom da sigurnosti mogu nastati samo kroz sumnje a rezultati samo kroz eksperimente. Tako se i veštačkim odricanjem problema ne dolazi do uverenja, naprotiv, potrebna je dalja i viša svest da bi se dospelo do sigurnosti i jasnosti. Ovaj duži uvod bio mi je potreban da bi se razjasnila suština našeg predmeta. Tamo gde se radi ο problemima, instinktivno se opiremo da prođemo kroz mračnosti i nejasnosti. Mi želimo samo da čujemo ο jednoznačnim rezultatima, a pri tom potpuno zaboravljamo da ovi rezultati mogu uopšte da postoje samo onda kada smo prošli kroz tamu. Ali da bismo mogli da prodremo kroz tamu, moramo da anga-žujemo sve one mogućnosti rasvetljavanja kojima raspolaže naša svest; kao što sam već rekao, moramo čak i špekulisati. Jer pri tretiranju psihičke problematike stalno se saplićemo ο principijelna pitanja, koja su najrazličitiji fakulteti uzeli u zakup kao sop-stveni domen. Teologe uznemiravamo ili ljutimo ništa manje od filozofa, medicinare ništa manje od va-spitača, mi čak tapkamo i po radnom području biologa i istoričara. Ova ekstravagantnost ne potiče iz naše radoznalosti, već iz stanja što je čovekova duša svojstvena mešavina faktora, koji su istovremeno predmet proširenih nauka. Jer, čovek je svoje nauke stvorio iz sebe i svojih posebnih svojstava. One su simptomi njegove duše. Stoga, ako postavimo neminovno pitanje: zašto čovek, u prilično očitoj suprotnosti prema životinjskom svetu, uopšte ima probleme? tada dospevamo u nerazmrsivo misaono klupko, koje su stvorile mnoge hiljade britkih mozgova tokom milenijuma. Na ovom umetničkom delu neću da započinjem Sizifov posao, već ću se samo potruditi da jednostavno iznesem ono što bi, po mome mišljenju, moglo da posluži kao doprinos odgovoru na ovo principijelno pitanje. Problema nema bez svesti. Stoga pitanje moramo postaviti drugačije, naime: kako to da čovek uopšte ima svest? Ja ne znam kako je došlo do toga, jer nisam bio prisutan kada su prvi ljudi postali svesni. Ali, formiranje svesti i danas još možemo posma-trati kod male dece. Naime, možemo videti sledeće: kada je dete prepoznalo nekoga ili nešto, tada ose-ćamo da dete ima svest. Zbog toga je i drvo poznavanja u raju rađalo tako fatalne plodove. Ali šta je prepoznavanje? Mi govorimo ο spoznaji kada nam je uspelo da npr. nov opažaj uklopimo u već postojeći spoj, i to tako što u svesti nemamo samo opažanje već istovremeno i komade već postojećih sadržaja. Spoznavanje počiva, dakle, na zamišljenim spojevima psihičkih sadržaja. Sadržaj lišen povezanosti ne možemo prepoznati, a njega ne možemo ni biti svesni, ukoliko se naša svest još nalazi na tom dubokom, početnom stupnju. Prvi oblik svesti, koji je pristupačan našem posmatranju i saznanju, izgleda da je samo spoj dva ili više psihičkih sadržaja. Stoga je na ovom stupnju svest još uvek sasvim vezana za predstavu nekoliko nizova spojeva, i zbog toga je samo sporadična i kasnije se ne može privesti u sećanje. I stvarno za prve godine života ne

postoji kontinuirano sećanje. Iz ovog perioda najviše što postoji su ostrva svesti, kao pojedinačna svetla ili osvetljeni predmeti u mrkloj noći. Ova ostrva se-ćanja, međutim, nisu oni najraniji, zamišljani spojevi sadržaja, već ona sadrže nov, vrlo važan niz sadržaja, naime onih koji predstavljaju sami subjekt, takozvano Ja. Takođe i ovaj niz je najpre samo predočen, kao prvobitni nizovi sadržaja, zbog čega dete ispravno u početku govori ο sebi u trećem licu. Tek kasnije kada je Ja-niz ili takozvani Ja kompleks, ve-rovatno putem uvežbavanja, zadobio sopstvenu energiju, nastaje osećanje Ja bivstva ili osećanje subjekta. To bi mogao biti trenutak kada dete počinje da govori ο sebi u prvom licu. Na ovom stupnju izgleda da se nalazi početak kontinuiteta pamćenja. U suštini to bi, dakle, bio kontinuitet sećanja sopstvenog Ja. Dečji stupanj svesti još ne poznaje probleme, pošto još ništa ne zavisi od subjekta, već je dete još sasvim zavisno od roditelja. Situacija je takva da izgleda kao da dete još nije potpuno rođeno, već kao da se još nosi u duševnoj atmosferi roditelja. Psihičko rođenje a samim tim i svesno razlikovanje od roditelja normalno se odvija tek sa upadom seksualnosti u doba puberteta. Sa ovom fiziološkom skopčana je i duhovna revolucija. Naime, preko somatskih pojava Ja je naglašeno u tolikoj meri da sebi često sasvim nesrazmerno pribavlja važnost. Otuda i izreka »mladost-ludost«. Do ovog doba psihologija individue je pretežno nagonska i stoga bez problema. Takođe i kada se subjektivnim nagonima suprotstavljaju spoljna ograničenja, ova suzbijanja ne dovode do konflikta individue sa samom sobom. Individua se potčinjava ili izbegava sukob, potpuno jedinstvena sa samom sobom. Ona još ne poznaje unutrašnji razdor zbog problema. Ovo stanje može naići tek kada spoljna ograničenja postanu i unutrašnja, kada se jedan nagon buni protiv drugog. Psihološki izraženo to bi značilo sledeće: problemsko stanje, unutrašnji razdor javlja se onda, kada pored Ja-niza nastane i drugi niz sadržaja sličnog intenziteta. Ovaj drugi niz je, zbog svoje energetske vrednosti, od istog funkcionalnog značenja kao Ja-kompleks, tako reći drugačije, drugo Ja, koje u datom slučaju čak može prvom Ja oduzeti vodstvo. Iz toga proističe sukob sa samim sobom, problemsko stanje. Bacimo kratak pogled na upravo rečeno: prvi oblik svesti, čisto prepoznavanje, je anarhično ili haotično stanje. Drugi stupanj, naime stupanj formiranja Ja-kompleksa, je monarhistička ili monistička faza. Treći stupanj opet donosi napredak u formiranju svesti, naime svest dvojstva, dualističko stanje. Ovde smo zapravo dospeli do naše teme, naime problematike doba starosti. Najpre ćemo se zadržati na mladalačkom dobu. Ovaj stupanj obuhvata period od godina neposredno posle puberteta do otprilike polovine životnog veka, koja se nalazi negde između 3 5 . i 40. godine. Sigurno bi mi neko želeo da postavi pitanje zašto počinjem sa drugim stupnjom čovekovog života kao da dečji stupanj nema problema? Dete je pod normalnim uslovima bez problema, ali sa svojom komplikovanom psihom svakako da roditeljima, va-spitačima i lekarima predstavlja prvorazredni problem. Tek odrastao čovek može sumnjati u samog sebe i stoga biti nejedinstven sa samim sobom. Izvori problema ovog doba starosti su svima nama dobro poznati. Za većinu ljudi to su životni zahtevi, koji često naprečac prekidaju dečje snove. Ako je individua dovoljno pripremljena, prelazak u profesionalni život može proći glatko. Ali ako postoje iluzije koje su u kontrastu sa stvarnošću, tada nastaju problemi. Niko ne stupa u život bez pretpostavki. Ove pretpostavke su obično pogrešne, one ne odgovaraju spoljnim uslovima sa kojima se čovek sreće. Često se radi ο isuviše velikim očekivanjima, ili ο potcenjivanju spoljnih teškoća, ili ο neopravdanom optimizmu, ili ο negativizmu. Mogao bi se sastaviti dugi spisak svih onih pogrešnih pretpostavki koje izazivaju prve svesne probleme. Ali nije uvek sukob subjektivnih pretpostavki sa spoljnim datostima ono što stvara probleme, već možda isto tako često unutrašnje psihičke teškoće; one postoje i onda kada se spolja sve odvija glatko. Izvanredno često to je poremećaj psihičke ravnoteže uzrokovan seksualnim nagonom, a možda isto toliko često osećanje niže vrednosti, koje može dovesti do nepodnošljive osetljivosti. Ovi unutrašnji konflikti mogu postojati i kada je spoljnje prilagođava-nje postignuto na izgled bezbrižno; izgleda čak da su oni mladi ljudi, koji moraju da se teško bore za opstanak, pošteđeni unutrašnjih problema, dok oni kod kojih je prilagođavanje iz bilo kojih razloga proteklo lako, razvijaju seksualne probleme ili konflikte manje vrednosti. Problemske prirode su često neurotske, ali bila bi teška greška problematiku mešati sa neurozom, pošto je odlučujuća razlika između njih dveju ta što je neurotičar bolestan pošto nije svestan svojih problema, dok čovek

36

ophrvan problemima pati od svojih svesnih problema, a da nije bolestan. Ako se pokuša da se iz skoro neiscrpne raznolikosti individualnih problema mladalačkog doba izvuče zajedničko i esencijalno, onda se sudaramo sa određenom karakteristikom koja izgleda da je prisutna u svim problemima ovog stupnja — više ili manje jasno zadržavanje na dečjem stupnju svesti, opiranje sudbinskim silama u nama i oko nas, koje hoće da nas upetljaju u ovaj svet. Nešto želi da ostane dete, sasvim nesvesno ili pak svesno samo svoga Ja, da odbije sve strano ili da ga bar podredi svojoj sopstvenoj volji, da ništa ne čini ili da bar sprovede svoju moć ili svoje zadovoljstvo. Tu leži nešto od tromosti materije, to je zadržavanje u dotadašnjem stanju čija je svest manja, uža, egoističkija od svesti dualističke faze, u kojoj je individua postavljena pred neminovnost da drugo, strano isto tako prihvati kao svoj život, da ga spozna i prihvati kao takođe-Ja. Otpor se usmerava prema proširenju života, koje je bitna oznaka ove faze. Već dugo pre toga započelo je ovo proširenje, ta »dijastola života«, da se poslužim Geteovim izrazom. Već sa rođenjem, kada dete izlazi iz najuže ograničenosti u majčinom telu, započinje ovo proširenje i od tada se nezadrživo nastavlja, dostižući vrhunac u problemskom periodu, kada individua počinje da mu se opire. Šta bi se desilo individui kada bi se jednostavno preobrazila u strano, drugo Ja, koje je isto tako Ja. a dosadašnje Ja jednostavno pustila da nestane u prošlosti? Izgleda da bi to bio sasvim utrven put. Ipak je namera religijskog vaspitanja — počev od svlačenja starog Adama do rituala ponovnog rađanja primitivnih naroda — da čoveka preobrazi u ono što dolazi, novo, puštajući staro da odumre. Psihologija nas uči da u duši, u izvesnom smislu, nema ničega starog, ničega što bi stvarno moglo odu-mreti, čak je i Pavlu ostao jedan kolac čitav život zabijen u mesu. Onaj ko se brani od novog i regredira u prošlost u istom je neurotskom sklopu kao onaj koji, identifikujući se sa novim, beži od prošlosti. Jedina razlika je u tome što jedan otuđuje prošlost a drugi budućnost. Obojica principijelno čine isto — oni spašavaju svoju uskost svesti, mesto da ovu razbiju pomoću kontrasta suprotnosti i da na taj način izgrade dalji i viši stupanj svesti. Ova konsekvenca bila bi idealna, kada bi mogla da se sprovede u ovoj fazi života. Naime, izgleda da se priroda ni najmanje ne nalazi na nekom višem stanju svesti, čak naprotiv; i zajednica ne zna da ceni ove psihičke veštine, ona u prvoj liniji nagrađuje dela a ne ličnost; cenjenje ličnosti obično je posmrtno. Ove činjenice iznuđavaju određeno rešenje. naime ograničavanje na dostupno, diferenciranje određenih sposobnosti, koje su suštinsko bivstvo socijalno sposobne individue. Uspeh, stvaranje, korisnost itd. su ideali koji izgleda da pokazuju put iz zbrke problema. Oni su zvezde vodilje za proširenje i učvršćenje našeg fizičkog postojanja, za naše razrastanje u svetu, ali ne i za dalje razvijanje čovekove svesti, naime onoga što se naziva kultura. Za mladalačko doba svakako da je ovakva odluka normalna i u svakom slučaju bolja od zadržavanja u problemskom stupnju. Problem se, dakle, rešava tako što se ono što je prošlošću dato prilagođava mogućnostima i zahtevi-ma onoga što dolazi. Čovek se ograničava na dostupno, što psihološki znači odricanje od svih drugih psihičkih mogućnosti. Na ovaj način jedan gubi deo dragocene prošlosti, drugi deo dragocene budućnosti. Svi se sećamo nekih prijatelja i školskih drugova, idealnih mladih ljudi koji su mnogo obećavali a koje godinama potom srećemo skučene i sasušene u nekom šablonu. To su takvi slučajevi. Veliki životni problemi nikada nisu zauvek re-šeni. Ako su u jednom trenutku verovatno rešeni. onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha izgleda da nisu u njihovom rešenju, već u tome da neprekidno radimo na njima. Jedino to nas čuva od za-glupljivanja i statičnosti. Tako je i rešenje problema mladalačkog doba, pomoću ograničenja na dostupno, od ograničene vremenske važnosti i, u osnovi uzev nije dugog veka. U svim prilikama je značajan podvig izboriti socijalnu egzistenciju i svoju prvobitnu prirodu tako preformirati da više ili manje odgovori ovom obliku egzistencije. To je unutrašnja borba sa samim sobom i borba sa sredinom, koja se može upo-rediti sa borbom dečjeg doba za egzistenciju sopstvenog Ja. Ta borba se za nas obično odvija u tami, ali ako sagledamo sa kojom se upornošću kasnije zadržavaju dečje iluzije, pretpostavke, egoističke navike itd., iz toga možemo odmeriti koji je intenzitet ranije bio upotrebljen u njihovom stvaranju. Tako se dešava i sa idealima, uverenjima, vodećim idejama, stavovima itd. koji nas u mladosti uvode u život, za koje se borimo, patimo i sa

kojima pobeđujemo — oni srastaju sa našim bićem, mi se, na izgled, preobražavamo u njih i stoga ih nastavljamo ad libitum sa onom očitošću, sa kojom mladi čovek svome Ja nolens volens pribavlja važnost pred svetom ili pred samim sobom. Što se čovek više približava sredini života i što mu je više uspelo da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, tim mu više izgleda da je otkrio pravi tok života i prave ideale i principe ponašanja. Zbog toga se drži da su oni večito vredni a nepromenljivi stav prema njima oglašava se vrlinom. Pri tom se previđa vrlo bitna činjenica da postavljanje socijalnog cilja ide na račun totalnosti ličnosti. Na ovaj račun ide mnogo, isuviše mnogo — život, koji je možda mogao biti i proživljen, ostaje u prostoriji za starež kao prašnjiva sećanja, ponekad ispod sivog pepela nalazi se užareno ugljevlje. Statistika pokazuje povećanu učestalost depresija muškaraca oko četrdesete godine. Kod žena neurot-ske smetnje po pravilu počinju nešto ranije. U ovoj životnoj fazi, upravo između trideset pete i četrdesete, priprema se značajna promena čovekove duše. Svakako da u početku to nije svesna i upadljiva promena, naprotiv radi se ο indirektnim znacima promena, koje izgleda da imaju svoj početak u nesve-snom. Ponekad je to kao sporo menjanje karaktera, drugi put se ponovo javljaju osobine koje su se izgubile u dečjem dobu, ili dosadašnje sklonosti i intere-sovanja počinju da blede a na njihovo mesto stupa ju druga, ili — što je vrlo često — dotadašnja uve-renja i principi, naročito moralni, postaju sve krući i čvršči, što postepeno, oko pedesete, može prerasti u netrpeljivost i fanatizam — kao kada bi ovi principi bili ugroženi u svojoj egzistenciji, tako da bi upravo stoga morali da se potenciraju. Opijenost mladosti ne razbistrava se uvek u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Ove pojave najbolje se mogu zapaziti kod nešto jednostavnijih ljudi. Ponekad se ove javljaju ranije, nekad kasnije. Kako mi izgleda često je njihovo javljanje odgođeno činjenicom što su roditelji dotične osobe još u životu. U tim slučajevima kao da je mladalačka faza nepravedno produžena. Ovo sam naročito zapazio kod muškaraca gde je otac dugo živeo. Njegova smrt bi onda delovala kao naglo sazrevanje, tako reći katastrofalno. Poznavao sam jednog pobožnog čoveka koji je bio crkveni tutor; kod njega se posle četrdesete postepeno razvila nepodnošljiva moralna i religiozna netrpeljivost. Pri tom je njegova narav postajala pri-metno sve sumornija. Konačno je izgledao kao turobni crkveni stub. Tako je dogurao do pedeset pete godine, kada je jednom, usred noći, iznenada skočio iz postelje i rekao ženi: »Sad mi je jasno. Ja sam zapravo propalica.« Ova samospoznaja nije ostala bez praktičnih posledica. Poslednje godine svog života proživeo je burno, na šta je otišao veliki deo njegovog imetka. Očigledno ne baš nesimpatičan čovek. koji je bio sposoban za oba ekstrema. Vrlo česti neurotski poremećaji odraslog doba imaju zajedničko jedno, naime želju da psihologiju mladalačke faze prenose preko praga četrdesete godine. Ko ne poznaje onu dirljivu staru gospodu, koja uvek iznova mora da podgreva studentske dane i jedino sećanje na njihovo homersko junačko doba može da zapali njihov životni plamen, dok su, izvan ovoga beznadežno odrvenjeni filistri. Po pravilu oni imaju prednost koja nije za potcenjivanje, naime da nisu neurotični, već samo, za običan svet, dosadni i stereotipni.

38

Neurotičar je upravo onaj kome u sadašnjosti nikada ne uspeva onako kako bi želeo pa zbog toga ne može da ga raduje ni prošlost. Kao što ranije nije mogao da se oslobodi detinjstva, tako i sada ne može da se oprosti od mladalačke faze. Na izgled on ne može da se snađe u sivim razmišljanjima starenja i zbog toga grčevito gleda unazad, pošto mu je nepodnošljiv pogled unapred. Kao što se detinjasti čovek užasava pred nepoznatostima sveta i života, tako i odrasli uzmiče pred drugom polovinom života, kao da ga tamo čekaju nepoznati, opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne bi mogao da preuzme, ili kao da mu dosadašnji život izgleda tako lep i skupocen da ne bi mogao bez njega. Da li je to, možda, u krajnjoj liniji strah od smrti? To mi ne izgleda verovatno, pošto je po pravilu smrt još uvek daleko i zbog toga nešto apstraktno. Naprotiv, iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, čudnovata promena duše. Da bih ovo okarakterisao, uzeo bih za primer dnevnu sunčevu putanju. Treba zamisliti sunce, produhovljeno ljudskim osećanjima i ljudskom svešću trenutka. Izjutra ono se rađa iz noćnog mora nesvesnog i sagledava daleki, šareni svet, koji se širi sve više što je sunce više na nebeskom svodu. U ovom širenju svog kruga uticaja, uzrokovanog penjanjem, sunce će shvatiti svoj značaj i svoj najviši cilj sagledati u najvišoj mogućoj visini a time i u najvećem mogućem obimu svog napretka. Sa ovim uverenjem sunce dostiže nepredvidljivu podnevnu visinu — nepredviđenu, pošto njegovo jednokratno individualno postojanje nije prethodno moglo da poznaje kulminacionu tačku. U dvanaest časova, u podne počinje silazak. A silazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno, izgleda kao da skuplja svoje zrake. Svetlost i toplota se smanjuju do konačnog gašenja. Sva poređenja hramlju. Ovo poređenje, međutim, ne hramlje ništa više od drugih. Francuska izreka cinično i rezignirano sažima istinu ovog poređenja. Ona glasi: Si jeunesse savait, si vieillesse pouvait (Kad bi mladost znala, kad bi starost mogla). 95

39

Srećom, mi ljudi nismo sunca, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. Ali ipak je nešto sunčano u nama, jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalne priče, već psihološke istine, čak više od toga — to su fiziološke činjenice, pošto podnevni prevrat menja čak i telesna svojstva. Posebno kod južnih naroda sreće se da se kod starijih žena razvijaju grub dubok glas, porast naušnica, zatim grub izraz lica i različite druge maskuline osobine. Obrnuto, fizički muški habitus se ublažava kroz ženske crte, kao što su specifično taloženje masnog tkiva i blaži izraz lica. U etnološkoj literaturi sreće se interesantan iz-veštaj ο jednom indijanskom poglavici i ratniku kome se u životnom zenitu pojavio veliki duh u snu i saopštio mu da od sada ostaje sa ženama i decom, mora da nosi ženske haljine i da jede ženska jela. On je poslušao ovo snoviđenje a da to nije štetilo njegovom ugledu. Ova vizija je verni odraz psihičke podnevne revolucije, početka zalaska. Vrednosti, pa čak i telo preobražavaju se u suprotnost, bar naznačeno. Muškost i ženstvenost zajedno sa psihičkim svojstvima mogli bi se, na primer, uporediti sa određenom zalihom supstancije, koja se donekle neravno-merno troši u prvoj polovini života. Muškarac utroši svoje velike zalihe muške supstancije i preostaje mu još samo mali iznos ženske supstancije, koja sada do-speva u upotrebu. Obrnuto, žena aktivira do tada ne-korišćen iznos muškosti. Ova promena je mnogo više uočljiva u psihičkom nego u fizičkom domenu. Koliko često se, na primer, sreće da je sa muškarcem svršeno sa njegovom četrdeset petom — pedesetom godinom a da tada žena oblači pantalone, otvara malu prodavnicu gde muž još eventualno ima ulogu pomoćnika. Ima žena čija se socijalna odgovornost i socijalna svest uopšte budi tek posle četrdesete godine. U modernom društvenom životu, naročito u Americi, posle četrdesete godine break down, nervni slom je izvanredno čest događaj. Ako se tačnije ispitaju žrtve, onda se

vidi da ono što je slomljeno jeste dotadašnji muški stil, a da je preostao feminiziran muškarac. Obrnuto, u istim krugovima se zapažaju žene koje u ovim godinama razvijaju neobičnu muškost i tvrdoću uma, što gura srce i osećanja u pozadinu. Vrlo često su ovi preobražaji praćeni bračnim katastrofama svih vrsta, pošto nije teško predstaviti šta se dešava kada muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um. Najgore u svemu ovome je što pametni i obrazovani ljudi žive ne znajući za mogućnost ovakvih promena. Oni sasvim nespremni stupaju u drugu polovinu života. Ili, da li bilo gde postoje škole, ne samo visoke, već više škole za pedesetogodišnjake, koje ih pripremaju za budući život i njegove zahteve isto kao što osnovne i visoke škole uvode u svet i život naše mlade ljude? Ne, krajnje nepripremljeni stupamo u popodne života, još gore, to činimo sa pogrešnim pretpostavkama naših dotadašnjih istina i ideala. Mi ne možemo popodne života živeti prema istom programu kao i jutro, pošto ono čega je izjutra mnogo, uveče će biti malo, i ono što je izjutra istina, uve-če neće biti tačno. Bavio sam se isuviše velikim brojem starih ljudi i sagledao tajne odaje njihovih duša, tako da ne može a da me ne potrese istina ovih osnovnih pravila. Čovek koji stari treba da zna da se njegov život više ne uspinje niti širi, već da neumoljivi unutrašnji proces neminovno dovodi do sužavanja života. Za mladog čoveka je skoro greh ili bar opasnost da se isuviše mnogo bavi samim sobom, za starijeg je dužnost i neophodnost da svoje biće podvrgne ozbiljnom razmatranju. Sunce uvlači svoje zrake da bi osvetlelo samog sebe, pošto je svoju svetlost rasulo po svetu. Umesto ovoga mnogi starci radije postaju hipohondri, cicije, princibdžije i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, jadna zamena za prosvet-ljavanje svog bića, ali neizbežna posledica sumanu-tosti da se drugom polovinom života mora upravljati sa principima prve polovine. 97

Pretnodno sam rekao da nemamo škola za četrdesetogodišnjake. To nije sasvim tačno. Naše religije su od davnina ovakve škole ili su bile nekad. Ali za koga su one to još danas? Koliko je od nas ljudi koji stare u jednoj ovakvoj školi stvarno vaspitano za tajnu druge polovine života, za staračko doba, smrt i večnost? Čovek sigurno ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu, kada ova dugovečnost ne bi odgovarala njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne života mora da ima sopstveni smisao i svrhu i ne može biti samo žalosni

privezak prepodneva. Smisao jutra je neosporno razvitak individue, njenog utvrđivanja i razmnožavanja u spoljnem svetu i briga oko potomstva. To je očigledno prirodni cilj. Ali kada je postignut ovaj cilj, čak obilato ispunjen, treba li stica-nje novca, osvajanje i proširivanje egzistencije i dalje da se nastavljaju i preko svakog razumnog smisla? Ko ovakav zakon jutra, dakle, prirodni cilj, bez posebne potrebe prenese i u popodne života, biće prinuđen to da plati psihičkim gubicima, isto kao što mladić, koji hoće da svoj dečji egoizam prenese i u odraslo doba, svoju grešku plaća socijalnim neuspe-sima. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo su čista priroda a ne kultura. Kultura se nalazi s onu stranu prirodnog cilja. Da li onda kultura može biti smisao i cilj druge polovine života? Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su skoro uvek starci čuvari misterija i zakona, a u ovima se u prvoj liniji izražava kultura plemena. Kako u ovom pogledu izgleda situacija kod nas? Gde je mudrost naših starih? Gde su njihove tajne i snoviđenja? Kod nas stari se skoro radije poistovećuju sa mladima. U Americi je skoro ideal da otac bude brat svog sina a majka po mogućstvu mlada sestra svoje ćerke. Ne znam koliko se od ove zabludelosti može dovesti u vezu sa reakcijom na ranije preterano pridavanje značaja plemenitosti a koliko sa pogrešnim idealima. Ovo poslednje bez sumnje postoji — ovim ljudima cilj nije ispred već iza njih. Zbog toga streme

unazad. Čovek im se mora pridružiti — teško je sagledati koje bi ciljeve trebalo da ima druga polovna života osim onih koje ima prva — proširenje života, korist, uticajnost, pravljenje dobrog utiska u socijalnom životu, promišljeno guranje potomaka u pogodne brakove i dobra nameštenja — dovoljno životnih ciljeva! Na žalost nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo oduzimanje života, dok ranije ideale osećaju izbledelim i istroše nim. Sigurno da su ovi ljudi već ranije svoju životnu zdelu bili dobro napunili i ispraznili do dna, tada bi se u starosti osećali drugačije, oni ne bi ništa zadržavali, jer sve što bi još htelo da gori, bilo bi već sa-gorelo, tako da bi im dobrodošao mir starosti. Ali ne smemo zaboraviti da je vrlo mali broj ljudi umet-nik života i da je pri tom umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština — kome bi uspelo da ceo pehar isprazni u lepoti? Stoga velikom broju ljudi preostaje mnogo šta nedoživljeno — često čak mogućnost koja se i pored najbolje volje ne bi mogla doživeti, i tako ovi prekoračuju prag starosti sa neispunjenim zahtevom, što im onda automatski usme-rava poglede unazad. Za ovakve ljude je posebno ubitačno da gledaju unazad. Njima bi bio neophodan pogled unapred, cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju obećanja onog sveta, cilj iznad i izvan ovog sveta, koji smrtnom biću omogućava da drugu polovinu života proživi sa istim stremljenjem ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko današnjem čoveku bili prihvatljivi ciljevi proširenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja nekakvog nastavka života posle smrti. A ipak kraj života, naime smrt, može biti razborit cilj samo onda ako je život ili toliko bedan da je čovek najzad radostan što uopšte prestaje, ili kada vlada ubeđenje da sunce sa istom doslednošću, sa kojom je u podne dospelo do zenita, traži i svoj zalazak »da bi obasjalo daleke oblake«. Ali verovati danas je postala tako teška veština, da je postala skoro nepristupačna obrazovanom delu čovečanstva. Čovek se isuviše navikao na misao da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje najrazličitija protivurečna mišljenja i nikakvi ubedljivi dokazi. Pošto sa vremena, uspešna reč »nauka« ima na izgled bezuslovnu ubedljivost, čovek traži »naučne« dokaze. Međutim, oni među obrazovanima koji misle, sasvim tačno znaju da ovakav dokaz spada u filozofske nemogućnosti. Naprosto, čovek ο tome ne može ništa da zna. Da li bih uz to još smeo da primetim da čovek iz istih razloga ne može znati da li se ipak nešto dešava posle smrti. Odgovor je non liquet, niti pozitivan, niti negativan. Jednostavno ne znamo ništa naučno ο tome i sa tim smo u istovetnom položaju kao, na primer, sa pitanjem da li na Marsu ima ljudi ili ne; pri tome stanovnicima Marsa, ako ih ima, je sasvim svejedno da li odričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje. Ali ovde se budi moja lekarska savest, koja ima nešto bitnije da kaže po ovom pitanju. Naime, zapazio sam da je ciljno usmeren život uopšte bolji, bogatiji, zdraviji od besciljnog, i da je bolje sa vremenom ići napred nego protiv vremena unazad. Psihijatru izgleda starac koji ne može da se odvoji od života isto tako slabačak i bolešljiv, kao mladić koji nije kadar da izgradi život. I stvarno, u velikom broju slučajeva radi se ο istoj detinjastoj požudi,

41

istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, kako kod starih tako i kod mladih. Kao lekar ubeđen sam da je, tako reći, higijenskije u smrti sagledati cilj kome treba da se stremi, a da je opiranje nešto nezdravo i nenormalno, pošto ono drugu polovinu života lišava cilja. Zbog toga smatram izvanredno razložnim sve religije sa ciljem na onom svetu, posmatrano sa stanovišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će se u toku sledećih četrnaest dana srušiti na moju glavu, onda će sve moje životne funkcije biti pod uplivom ove misli; nasuprot tome ako se osećam sigurnim, onda u njoj mogu da živim ugodno i normalno. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli da mislimo da je smrt samo prelaz, deo nepoznatog, velikog i dugog procesa življenja. Iako najveći broj ljudi ni izdaleka ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, ipak iz instinktivne potrebe svi je traže. Isto je i sa psihičkim stvarima. Najveći broj ljudi je od davnina osećao potrebu neprekidnosti. Zbog toga se sa našom konstatacijom ne nalazimo postrani, već usred glavnog druma čoveko-vog života. Stoga u smislu života mislimo tačno i onda kada ne razumemo šta mislimo. Da li ikad razumemo ono što mislimo? Mi razumemo samo ono mišljenje, koje nije ništa drugo do jednačina, iz koje nikada ne proizilazi više od onoga što je uloženo. To je intelekt. Izvan njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima, koje su, starije od istorijskog čoveka, urođene čoveku od pradavnih vremena i koje, nadživljavajući svaku generaciju, večito žive, ispunjavaju dubine naše duše. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima. U stvarnosti se ne radi ni ο veri niti ο znanju, već ο podudaranju našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog, koje su nepredstavljive majke svake misli koju je ikada u stanju da dokuči naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja ο životu s onu stranu smrti Nauka je inkomenzurabilna sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su naprosto tu, i čiju svrhovnost i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitne žlezde koja se pre devetnaestog veka isto tako s pravom mogla oglasiti besmislenim organom. Za mene su praslike nešto kao duševni organi, ο kojima vodim računa, stoga sam ponekad prinuđen da kažem nekom starijem pacijentu: »Vaša slika Gospoda ili vaša ideja ο besmrtnosti je atrofična, zbog toga se i poremetio metabolizam vaše duše.« Vispre-nije i dublje nego što mislimo je staro φάρμακον αθανασίας, lek besmrtnosti. Na kraju želeo bih da se za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka dele se u četiri dela. Prva istoč-

na četvrt je detinjstvo, ono stanje bez problema, gde smo problem za druge ali još nismo svesni sopstve-ne problematike. Svesna problematika se prostire preko druge i treće četvrtine, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje gde, nezavisno od stanja naše svesti, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su krajnje različiti ali imaju jedno zajedničko, naime uronulost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, psihologija deteta, iako teška, može se ipak raspraviti pre od psihologije starca, koji opet tone u nesvesno, progresivno gubeći se u ovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema, zbog toga ih ovde nisam ni razmatrao.

VI

DUŠA I SMRT

DUŠA I SMRT Često mi je upućivano pitanje šta mislim ο smrti, ο onom neproblematičnom kraju čovekove egzistencije. Smrt nam je poznata naprosto kao kraj. To je završna tačka koja se često stavlja pre kraja rečenice, izvan koje postoje samo još sećanja ili posle-dična dejstva kod drugih. Za onoga koga je ovo snašlo, međutim, poslednja zrnca peska istekla su u donji deo stakla; zakotrljani kamen se smirio i stao. S obzirom na ovakvu smrt život nam obično izgleda kao protok, kao rad navijenog sata, čiji je konačni prestanak rada razumljiv sam po sebi. Nikada više nismo ubeđeni u »protok« života, nego kada se ljudski život ugasi pred našim očima i nikada se prodornije i neprijatnije ne postavlja pitanje smisla i vrednosti života, nego kada smo svedoci kako poslednji dah napušta još živo telo. Kako nam drugačiji izgleda smisao života kada vidimo mladog čoveka zaokupljenog dalekim ciljem kako izgrađuje svoju budućnost nego kada neizlečivi bolesnik ili starac mučno i nemoćno očekuju svoj kraj. Mladost — tako nam izgleda — ima cilj, budućnost, smisao i vrednost. Ići do kraja je, međutim, besmisleni prestanak. Ako se neki mladić plaši sveta, života i budućnosti, svako ga sažaljeva i smatra nerazumnim i neurotičnim — kukavnim zabušantom. Ali ako stariji čovek oseća potajnu grozu, pa čak samrtni strah pri pomisli da [1] Prvi put objavljeno u: Europäische Revue, Χ (1934), zatim u: Wirklichkeit der Seele, Psychologische Abhandlungen IV (1934).

45

njegova razumna životna očekivanja od sada iznose samo još toliko i toliko godina, tada se neprijatno podsetimo izvesnih osećanja u sopstvenoj duši; čovek po mogućstvu skreće pogled i razgovor prebacuje na drugu temu. Ovde otkazuje optimizam sa kojim se osuđuje mladost. Za svaki slučaj čovek, doduše, ima pri ruci nekoliko pogodnih životnih mudrosti, koje, kad se ukaže prilika, štedro deli drugima, na primer »svako mora jednom umreti«, »niko ne živi večito«, itd. Ali kada je čovek sam, a noć pri tom tako mračna i tiha da se ništa ne čuje i ništa ne, vidi do misli, koje saniraju i oduzimaju godine života kao duge nizove onih neprijatnih činjenica koje nemilosrdno pokazuju koliko je već odmakla kazaljka na časovniku, kada se oseća sporo i nezadrživo približavanje onog crnog zida, koji će nepovratno progutati sve ono što volim, želim, imam, čemu se nadam i stremim, tada se sve životne mudrosti izgube u nekom nepronalažljivom skrovištu, a besanog čoveka ophrvava strah kao preteča omča. Kao što postoji veliki broj mladih ljudi koji se u osnovi panično plaše života za kojim ipak tako žude, možda je još veći broj starih ljudi koji ose-ćaju isti strah pred smrti. Da, došao sam do zaključka na osnovu mog iskustva da upravo oni mladi ljudi koji se plaše života, kasnije isto toliko pate od straha od smrti. Dok su mladi, tvrdimo da imaju infantilni otpor protiv normalnih životnih zahteva; kad ostare, onda bi zapravo trebalo reći isto, naime, da se isto tako plaše normalnih životnih zahteva. Ali, čovek je toliko ubeđen da je smrt jednostavno kraj određenog toka, tako da nikome po pravilu uopšte ne pada na pamet da smrt slično shvati kao cilj i ispunjenje, kao što se to bez daljnjega čini u susretu sa ciljevima i namerama poletnog, mladalačkog života. Život je energetsko oticanje kao i svako drugo. Ali svaki energetski proces je u principu ireverzibilan i zbog toga jednoznačno usmeren na jedan cilj, a cilj je stanje mirovanja. Svaki proces konačno nije ništa drugo do početni poremećaj tako reći večitog stanja mirovanja, koje stalno teži da se ponova uspostavi. Život je čak teleološko par excellence, stremljenje cilju a živo telo je sistem svrhovitosti, koje teže da se ispune. Kraj bilo kog toka je cilj. Svaki tok je kao trkač koji sa najvećim naprezanjem i naporom stremi da dostigne svoj cilj. Mladalačka čežnja za svetom i životom, za ostvarenjem veoma napregnutih nadanja i dalekih ciljeva je očevidno stremljenje životnom cilju, koje se odmah preobraća u strah od života, neurotske otpore, depresije i fobije ako se zastane bilo gde u prošlosti ili ustukne pred rizicima, bez kojih se ne može postići postavljeni cilj. Sa postizanjem zrelosti i vrhunca biološkog života, koji se otprilike podudara sa sredinom života, ni u kom slučaju ne prestaje stremljenje životnom cilju. Sa istim intenzitetom i nezadrživošću, sa kojom se išlo uzbrdo do sredine života, sada se ide nizbrdo, pošto se cilj ne nalazi na litici, već u dolini, odakle je i počeo uspon. Krivulja života je kao parabolična linija hica. Ometen u svom početnom stanju mirovanja, metak se penje i ponovo se vraća u stanje mirovanja. Psihološka životna krivulja ne podudara se sa ovom prirodnom zakonomernošću. Neslaganje obično počinje rano, pri usponu. Hitac se uspinje biološki, ali psihološki okleva. Čovek zastaje iza svojih godina, zadržava svoje detinjstvo, kao neko ko ne može da se odvoji od tla. On zadržava kazaljku i pri tom uobražava da i vreme stoji. Ako se, najzad, sa izve-snim zakašnjenjem ipak uspeo na liticu, onda se, psihološki, tu ponovo organizuje odmor, iako već tada može zapaziti da se na drugoj strani neminovno spušta, ipak se bar pogledom grčevito hvata za jednom dostignutu visinu. Kao što se nekada plašnja nalazila kao smetnja pred životom, tako se i sada nalazi pred smrti. Doduše, priznaje se da se zbog straha pred životom zakasnilo sa usponom, ali se upravo zbog zakašnjenja sada podiže utoliko veći zahtev za zadržavanjem na postignutoj visini. Postalo je očigledno da se život probio uprkos svih otpora (zbog kojih se sada — ah, tako mnogo, kaje), ali nezavisno od svog saznanja ipak se pokušava da se zaustavi život. Na taj način psihologija jednog takvog čoveka gubi svoje prirodno tle. Njegova svest se nalazi u vazduhu, dok se ispod nje parabola spušta sa uvećanom brzinom. Hranljivo tle duše je prirodni život. Ko ovo ne prati, ostaje da lebdi u vazduhu i ukoči se. Zbog toga odrveni tako veliki broj ljudi u zrelom dobu, oni gledaju unazad i grčevito se hvataju za prošlost sa potajnim strahom od smrti u srcu. Bar psihološki oni izmiču životnom procesu i zbog toga ostaju ukopani kao spomen-stubovi od soli, sa živahnim sećanjima na mladost ali ne nalazeći kontakta sa sadašnjošću. Od sredine života ostaje živahan samo onaj, ko želi da umre sa životom. Jer, ono što se dešava u tajnom času životnog podneva jeste povraćaj parabole, rađanje smrti. Život u drugoj polovini nije uspon, razvitak, umnažanje, prelivanje, presipanje, već smrt, pošto je njegov cilj kraj. Ne želeti vrhunac života isto je što i ne želeti njegov kraj. Oboje je: ne želeti živeti. Ne želeti živeli isto znači što i ne želeti umreti Postajanje i nestajanje su jedna te ista krivulja.

46

Ovu nesumnjivu istinu, ako je ikako moguće, svest ne prihvata. Čovek je po pravilu fiksiran za svoju prošlost i zastaje u mladalačkim iluzijama. Biti star je krajnje nepopularno. Čovek izgleda da ne obraća pažnju na to da je ne moći ostariti isto toliko besmisleno koliko i ne moći izrasti iz dečjih haljina. Čovek od trideset, koji je još infantilan, za žaljenje je, ali mladalački sedamdesetogodišnjak, zar to nije prekrasno? A ipak su oboje perverzni, bez stila, psihološki protivprirodni. Mladić, koji se ne bori i ne pobeđuje, propustio je ono što je najbolje u njegovoj mladosti, starac koji ne zna da osluškuje tajnu potočića koji žubore sa litica u doline, bez smisla je, duhovna mumija koja nije ništa drugo do skamenjena prošlost. On stoji izvan svog života, ponavljajući se, slično mašini, do krajnje izanđalosti. Kakva je to kultura kojoj su potrebne ovakve kreature! Naša statistički postojeća dugovečnost je kulturna tekovina. Primitivni ljudi samo izuzetno dostižu duboku starost. Tako sam među primitivnim plemenima u istočnoj Africi sreo samo mali broj ljudi sa sedom kosom, koji su mogli biti stariji od šezdeset godina. Ali oni su bili stvarno stari, i to tako kao da su oduvek bili stari, tako da su se potpuno uživeli u svoju starost. Oni su u svakom pogledu bili ono što su bili. Mi smo uvek samo više ili manje ono što smo zapravo. Izgleda tako kao da je naša svest malo skliznula sa svog prirodnog položaja i da se više dovoljno ne snalazi sa prirodnim vremenom. Kao da patimo od neobuzdanosti svesti, koja nas obmanjuje da je životno vreme čista iluzija i da se zato može me-njati po volji. (Čovek se pita odakle svest zapravo crpi svoju sposobnost da bude protivprirodna i šta znači ova samovoljnost). Kao što se putanja metka završava na cilju, tako i život nalazi svoj kraj u smrti, koja je, prema tome, cilj celog života. Čak i njegov uspon i njegov vrhunac su samo stupnjevi i sredstva da se postigne cilj, naime smrt. Ova paradoksna formula nije ništa drugo do logični zaključak iz činjenice cilja i svrhovnosti života. Ne verujem da je ovo silogistička igrarija sa moje strane. Usponu života pridajemo cilj i smisao, zašto ne i silasku? Rođenje čoveka je vrlo značajan trenutak, zašto to nije i smrt? Mladog čoveka dvadeset i više godina pripremaju za potpuno razrastanje njegove individualne egzistencije, zašto se dvadeset i više godina ne treba pripremati za svoj kraj? Svakako, sa vrhuncem čovek je očito nešto dostigao, on jeste i on ima. Ali šta se postiže smrću? Nesimpatično mi je, u trenutku kada bi se moglo nešto očekivati, iznenada izvaditi iz džepa veru i od mog čitaoca zahtevati da čini upravo ono što nikada nije mogao, naime da veruje u nešto. Moram da priznam da ni ja ne bih mogao. Zbog toga na ovom me-stu neću tvrditi da je smrt drugo rođenje i da prevodi čoveka preko groba u produženo postojanje. Smeo bih bar da pomenem da consensus gentium ima izričita shvatanja ο smrti, koja se jasno izražavaju u svim velikim religijama sveta. Čak se može tvrditi da je većina ovih religija komplikovani sistem pri prema smrti, i to u takvoj meri da život stvarno u smislu moje gornje paradoksne formule ne znači ništa drugo do pripremu za konačni cilj, smrt. Za obe najveće žive religije, hrišćanstvo i budizam, smisao postojanja se ispunjava u svom kraju. Sa epohom prosvećivanja razvilo se i mišljenje ο bivstvu religija, koje zaslužuje pomen zbog svoje široke rasprostranjenosti, iako je tipični prosvetitelj-ski nesporazum. Po ovom mišljenju religije su nešto kao filozofski sistemi i kao i ovi, mora da su izmišljeni u nečijoj glavi. Neko je nekad pronašao Boga i ostale dogme i sa ovim fantazijama »za ispunjenje želja« vuče čovečanstvo za nos. Ali ovom mišljenju se suprotstavlja psihološka činjenica da se religijski simboli upravo vrlo teško mogu smisliti čovekovim umom. Oni uopšte ne potiču iz duha, već od negde drugde, možda iz srca, u svakom slučaju iz nekog psihičkog dubokog sloja, koji vrlo malo sliči svesti koja je uvek samo površina. Zbog toga religijski simboli imaju izraziti »karakter otkrovenja« i predstavljaju spontane produkte nesvesne psihičke delatnosti. Oni su sve drugo samo ne izmišljeni; oni su postepeno rasli tokom hiljada godina, kao biljke, kao prirodna otkrovenja duše čovečanstva. I danas još uvek možemo posmatrati spontano nastajanje pravih religijskih simbola kod pojedinih individua, gde izrastaju iz nesvesnog kao strano cveće, dok svest u nedoumici okleva, ne znajući zapravo šta da otpočne sa ovim rođenjem. Bez velike teškoće da se zaključiti da ovi individualni simboli sadržajno i formalno potiču iz istog nesvesnog »duha« (ili ma šta to bilo) kao i velike religije čovečanstva. U svakom slučaju iskustvo pokazuje da religije ni u kom slučaju nisu ' produkt svesnog uma, već da potiču iz prirodnog življenja nesvesne duše, izražavajući ovu adekvatno. Naime, time se objašnjava njihova univerzalna raširenost i njihovo strahovito istorijsko dejstvo na čovečanstvo. Ovakvo

47

dejstvo bi bilo nerazumljivo, kada religijski simboli ne bi bili bar psihološke prirodne istine. Znam da mnogi ljudi imaju teškoća sa rečju »psihološki«. Zbog toga, u cilju smirivanja ovih kritičara, dodajem da nijedan čovek ne zna šta je »psiha« i da se isto tako malo može navesti dokle dopire »psiha« u prirodi. Zbog toga je psihološka istina isto tako pristojna i dobra stvar kao fizička istina, koje se, kao ova na psihu, ograničava na materiju. Kako smo videli u religijama izraženi consensus gentium ide na ruku mojoj paradoksnoj formuli. Izgleda, dakle, da opštoj duši čovečanstva više odgovara kada smrt smatramo smisaonim ispunjenjem života i njegovim pravim ciljem umesto besmislenim prestankom. Onaj ko dakle ispoveda prosvetiteljsko mišljenje, psihološki se izolovao i nalazi se u suprotnosti sa svojim sopstvenim opšteljudskim bićem. Ova poslednja rečenica sadrži osnovnu istinu svih neuroza, jer suština neurotskih smetnji u krajnjoj liniji se sastoji od otuđenja instinkta, u otceplji-vanju svesti od izvesnih psihičkih osnovnih činjenica. Stoga prosvetiteljska mišljenja neočekivano zapadaju u neposredno susedstvo neurotskih simptoma. Ona su, u stvari, kao i ovi, iskrivljeno mišljenje koje stupa na mesto psihološki ispravnog mišljenja. Ovo poslednje, naime, ostaje uvek spojeno sa srcem, dubinom duše, korenom. Jer — prosvećivanje ili ne, svest ili ne — priroda se priprema za smrt. Kada bismo mogli da direktno posmatramo i registrujemo misli mladog čoveka tokom sanjarenja, onda bi pored nekolicine slika sećanja uglavnom naišli na fantazije koje se bave budućnošću. I stvarno, daleko najveći deo fantazija sastoji se od anticipacija. Stoga su fantazije velikim delom pripremne radnje ili psihička uvežbavanja usmerena na izvesne buduće realnosti. Kada bismo isti eksperimenat mogli da sprovedemo sa nekim starijim čovekom — naravno, da to on ne primeti — onda bismo zbog gledanja unazad našli veći broj slika sećanja nego kod mladog čoveka, ali pored toga iznenađujuće veliki broj anticipacije budućnosti, uključujući i smrt. Sa gomilanjem godina razmišljanja ο smrti umnažaju se u začuđujućoj meri. Stariji čovek se nolens volens priprema za smrt. Zbog toga sam mišljenja da već sama priroda brine za pripremu kraja. Pri tom je objektivno svejedno šta ο tome misli individualna svest. Ali subjektivno je ogromna razlika da li svest drži korak sa dušom ili se čvrsto drži mišljenja koja srce ne poznaje. Jer, isto je tako neurotično ne postaviti se prerna smrti kao prema cilju, kao u mladosti potiskivati fantazije koje se bave budućnošću. U mom prilično dugom psihološkom iskustvu načinio sam niz posmatranja kod osoba, čiju sam ne-svesnu duševnu aktivnost mogao da pratim sve do neposredne blizine smrti. Po pravilu bliski kraj su karakterisali oni simboli sa kojima se u normalnom životu najavljuju psihološke promene stanja, naime simboli ponovnog rađanja kao i promene mesta, putovanja i slično. Ukazivanje na približavanje smrti višestruko sam mogao da pratim u serijama snova sve do preko godinu dana unazad, i u slučajevima gde spoljna situacija nije davala povoda za takva razmišljanja. Umiranje, dakle, započinje dugo pre stvarne smrti. Uostalom, to se često manifestuje i u specifičnim promenama karaktera, koje mogu dugo vremena prethoditi smrti. Sve u svemu začudilo me koliko se malo nesvesna duša bavila smrću. Shodno tome smrt bi bila nešto srazmerno beznačajno, ili se naša duša ne brine oko toga šta će slučajno snaći individuu. Ali izgleda da se nesvesno utoliko više interesu je kako čovek umire, naime da li stav svesti odgovara umiranju ili ne. Tako sam jednom imao u tretmanu 62 godišnju pacijentkinju. Ona je bila još sveža i osrednje inteligentna. Njeni intelektualni okviri nisu joj omogućavali da razume svoje snove. Na žalost bilo je isuviše jasno da ona nije htela da stekne uvid u situaciju. Njeni snovi su bili vrlo jasni, ali isto tako neprijatni. Ona je sebi utuvila u glavu da je besprekorna majka svojoj deci, ali deca uopšte nisu delila ovo mišljenje, a i njeni snovi zastupali su sasvim suprotno ubeđenje. Posle nekoliko nedelja besplodnog napora bio sam prinuđen da prekinem terapiju, pošto sam bio mobilisan (ovo se dešavalo za vreme rata). Međutim, pacijentkinja se razbolela od

neizlečive bolesti koja je, posle nekoliko meseci, dovela do agonalnog stanja, koje je svakog trenutka moglo da označi kraj. Najviše vremena provodila je u nekoj vrsti delirijuma ili somnambulizma, kada je u ovom specifičnom duhovnom stanju spontano ponovno prihvatila prekinutu analitičku proradu. Ponovo je prepričavala svoje snove i pred sobom pri-hvatala sve ono što je preda mnom uporno osporavala i još mnogo šta drugo. Ova autoanalitička obrada trajala je nekoliko sati dnevno tokom šest nede-lja. Na kraju ovog perioda ona se smirila kao pacijent pod normalnom terapijom i potom umrla.

48

Iz ovog i bezbroj sličnih iskustava moram, dakle, izvesti zaključak da naša duša nije ravnodušna na umiranje individue. Prisila da se sve što je bilo pogrešno ispravi, koja se tako često zapaža kod samrt-nika, slaže se i dopunjava prethodni zaključak. Kako se naposletku moraju tumačiti ova iskustva, problem je koji prekoračuje kompetence neke iskustvene nauke kao i naše intelektualne mogućnosti, pošto u zaključak nužnim načinom spada i iskustvo smrti. Na nesreću ovaj događaj posmatrača prenosi u stanje koje mu onemogućava objektivno saop-štavanje svojih iskustava i zaključaka, koji proisti-ču iz smrti. Svest se kreće u uskim granicama, razapeta u kratkom vremenskom intervalu između početka i kraja, koji je za oko trećinu skraćen periodičnim spavanjem. Život tela traje nešto duže, on počinje ranije i vrlo često prestaje kasnije od svesti. Početak i kraj su neminovni aspekti svakog zbivanja. Ipak, pri bližem razmatranju strahovito je teško odrediti gde nešto počinje i gde nešto prestaje, pošto događaji i zbivanja, počeci i završeci, tačno uzev, čine nedelji-vu neprekidnost. Mi delimo procese u svrhu diferenciranja i raspoznavanja, znajući pri tom da je svako odvajanje u osnovi približno i konvencionalno. Time ne zahvatamo neprekidnost zbivanja u svetu, jer »početak« i »kraj« su u prvoj liniji neophodnosti našeg svesnog procesa spoznaje. Sa dovoljnom sigurnošću mogli bismo doći do zaključka da je indivi113

dualna svest došla do kraja u odnosu na nas same. Da li je time prekinut i kontinuitet psihičkog zbivanja ostaje neizvesno, pošto je ograničavanje psihe na mozak danas nesravnjivo manje sigurno nego pre pedesetak godina. Psihologija mora najpre da svari izvesne parapsihološke činjenice, sa čim nije još ni započela. Izgleda, naime, da nama nesvesnoj psihi pripadaju svojstva koja bacaju sasvim čudnovato svetlo na njen odnos prema prostoru i vremenu. Pod ovim mislim na prostorne i vremenske telepatske fenomene, koje je, kao što je poznato, mnogo lakše ignorisati nego objasniti. Nauka se do sada, uz nekoliko slavnih izuzetaka, odnosila vrlo komotno u ovom pogledu. Međutim, moram priznati da su mi zadale teške glavobolje takozvane telepatske sposobnosti psihe, pošto izraz »telepatija« još ni izdaleka ništa ne objašnjava. Prostornovremensko ograničenje svesti je nadmoćna činjenica u tolikoj meri da bi svako razbijanje ove fundamentalne činjenice bio zapravo događaj od najveće teorijske važnosti, pošto bi se time dokazalo da je prostornovremenska ograničenost otklonljiva određenost. Poništavajući uslov bila bi psiha, kojoj bi se, prema tome, vremenska prostornost pridodavala kao relativno, uslovno svojstvo. U danom slučaju, međutim, mogla bi da razbije ograničenje vremenske prostornosti, i to nužnim načinom zahvaljujući njenom najhitnijem svojstvu relativne bezvremenosti i besprostornosti. Ova, kako mi izgleda, vrlo bliska mogućnost je od nesagledivog dometa, tako da bi trebalo da duh istraživača podstak-ne na najveće napore. Naš današnji razvitak svesti je toliko zaostao (izuzeci potvrđuju pravilo!), da mu još nedostaju naučna i misaona oruđa da bi mogao da u dovoljnoj meri oceni telepatske činjenice u njinom značenju. Na ovu grupu pojava samo sam ukazao da bih nagovestio da zatvaranje psihe u mozak, to jest njeno prostorno ograničenje ipak nije tako samo po sebi razumljivo i nepobitno, kao što se smatra. Ko ima uvida u neka saznanja već postojećeg i dovoljno proverenog parapsihološkog dokaznog materijala, zna da su posebno takozvane telepatske pojave neosporne činjenice. Objektivno sagledavanje i kritika postojećih zapažanja moraju utvrditi da se zbivaju opažanja koja se delom odigravaju kao da nema vremena a delom kao da nema prostora. Iz ovoga se naravno ne može izvesti metafizički zaključak da, shodno ovome, u stvarima po sebi nema ni vremena ni prostora i da je zbog toga čovekov duh u kategoriji vremena i prostora kao utkan u maglovitoj iluziji. Naprotiv, prostor i vreme nisu samo naj-neposrednija, najnaivnija izvesnost, već i empirijska očiglednost, budući da se sve i svaka opažajnost tako zbiva kao da se dešava u vremenu i prostoru. S obzirom na ovu nadvladavajuću izvesnost shvatljivo je da razum ima velike muke sa prihvatanjem telepatskih fenomena. Ali onaj ko pravično sudi ο činjenicama, taj neče moći a da ne prizna da su prividna besprostornost i bezvremenost najkarakterističnije svojstvo ovog fenomena. Najzad, naivna shvatanja i neposredna izvesnost su, strogo uzev, samo dokaz psihološkog apriorizma opažajnih formi, koje naprosto ne dopuštaju nijednu drugu formu. Što naša mogućnost opažanja uopšte nije u stanju da imaginira besprostorno-bezvremenski oblik postojanja, na kraju krajeva uopšte nije dokaz da jedan ovakav oblik po sebi nije moguć. I kao što se iz svojstva prividne bezvremene

besprostornosti ne sme izvući apsolutni zaključak ο bezvremeno-besprostornom obliku postojanja, isto tako nije dozvoljeno iz prividnog opažanja prostorno-vremenskog kvaliteta zaključiti da nema besprostorno-bezvremenskih oblika postojanja. Sumnja u apsolutnu važnost vremensko-prostornog shvatanja ne samo da je dozvoljena, nego, s obzirom na postojeće iskustvo poželjna. Hipotetička mogućnost da psiha dotiče i bezvremeno-besprostorni oblik postojanja je naučno znak pitanja, koje se do daljnjega mora uzeti ozbiljno. Psiholozi se oprezno moraju pridružiti idejama i sumnji današnje teorijske fizike, jer filozofski uzev, »ograničenost prostora« šta znači drugo do relativizaciju kategorije prostora? Vrlo lako moglo bi slično da snađe i kategog

riju vremena (kao i kauzalnosti). Sumnje u ovom pogledu su prema tome manje proizvoljne nego nekad. Suština psihe dopire u mračnosti daleko izvan naših kategorija poimanja. Duša sadrži tako mnogo zagonetki kao beskraj sa svojim galaksijama, pred čijom uzvišenom beskonačnošću jedino duh lišen mašte neće priznati svoje ništavilo. Pri ovoj krajnjoj nesigurnosti čovekovog shvatanja pomama za pro-svećivanjem drugih ne samo da je smešna već sumorno prazna. Dakle, ako neko iz duboke duševne potrebe ili slažući se sa prastarom mudrosti čovečanstva ili iz psihološke činjenice javljanja »telepatskih« opažanja treba da izvuče zaključak da psiha u svojim dubinama prelazi u besprostorno-bezvre-menski oblik postojanja i da, prema tome, spada u ono što se nedovoljno i simbolično naziva »večnost«, onda mu kritični razum ne može suprostaviti nijedan drugi argumenat osim naučničkog »non liquet«. Povrh toga on bi bio u prednosti koja nije za potce-njivanje, da se slaže sa »penchant«-om čovekove duše, koje univerzalno rasprostranjeno postoji još od nezapamćenih vremena. Ko ne izvuče ovaj zaključak iz skepse, ili iz pobune protiv tradicije, ili iz nedostatka hrabrosti, ili zbog površnosti psihološkog iskustva, ili zbog praznog ignorisanja, ima statistički malo verovatnoće da postane pionir duha, ali pored toga apsolutnu sigurnost da će doći u sukob sa istinama svoje krvi. Da li su one u krajnjoj liniji apsolutne istine ili ne, nikada nećemo moći dokazati. Dovoljno je da su one prisutne kao »penchant«, a dobro nam je poznato šta znači zapasti u nepromišljeni konflikt sa ovim »istinama« — znači isto što i svesno zapostavljanje instinkata, naime iskorenjenje, dezorijentacija, besmislenost i kako se već zovu svi ti simptomi manje vrednosti. Jedna od najzlokobni-jih socioloških i psiholoških greški, kojima je inače naše doba tako bogato, je to što se tako često smatra da, počev od nekog datog trenutka, nešto može postati sasvim drugačije, na primer, čovek se može iz osnove promeniti, ili bi se mogao pronaći obrazac ili istina koja bi značila sasvim novi početak itd. Još

uvek je čudo ako je nešto postalo bitno drugačije ili se čak poboljšalo. Skliznuće sa istina krvi prouzrokuje neurotsku neumornost, nešto čega bi danas malo-pomalo mogli imati dovoljno. Neumornost, neprestana zaposlenost nečim dovode do besmislenosti, a besmislenost života je duševna bolest, koju naše doba još nije obuhvatilo u njenom celokupnom obimu i njenom celokupnom domašaju.

50

VII SINHRONICITET KAO PRINCIP AKAUZALNIH VEZA

PREDGOVOR Sa sastavljanjem ovog spisa tako reći razreša-vam obećanje koje se godinama nisam usuđivao da ispunim. Izgledale su mi isuviše velike teškoće problema kao i njegov prikaz; isuviše velika intelektualna odgovornost, bez koje se ne može obraditi ovakav predmet; najzad, isuviše nedovoljna moja naučna priprema. Što sam ipak prevazišao otpor i latio se ove teme, desilo se uglavnom stoga što se, s jedne strane, iz decenije u deceniju gomilalo moje iskustvo sa fenomenom sinhroniciteta, a s druge, moja istraživanja istorije simbola, naročito onih ο simbolu ribe, sve više su mi približavala problem i najzad zbog toga već dvadeset godina u mojim spisima tu i tamo nagoveštavam postojanje pomenutog fenomena, bez njegove bliže obrade. Želeo bih da privremeno dokrajčim nezadovoljavajuće stanje pitanja, pokušavajući da povezano iznesem sve ono što se odnosi na ovaj problem. Ne bi trebalo da mi se prebaci uobra-ženost zbog toga što na sledećim stranicama postavljam neobične zahteve na račun otvorenosti duha i dragovoljnosti mojih čitalaca. Od njih se ne zahte-vaju samo ekskurzije u tamne, podozrive i zabludama zašipljena područja ljudskog iskustva, već se i opterećuju mislenim teškoćama, koje sobom donosi tre[l] Zajedno sa monografijom Wolfgang Pauli Der Einfluss archetypischer Vorstellungen auf die Bildung naturwissenschaftlicher Theorien bei Kepler objavljeno kao sveska Naturerklärung und Psyche, Studien aus dem C. G. Jung — Institut IV. ni

tiranje i rasvetljavanje jednog tako apstraktnog predmeta. Kako već svako može zaključiti listajući nekoliko stranica, ni u kom slučaju se ne radi ο potpunom opisivanju i razjašnjenju zamršenog činje-ničkog stanja, već samo ο pokušaju da se problem razvije tako da, ako ne svi a ono bar mnogi njegovi aspekti i veze, postanu vidljivi a time da se, kako se nadam, otvori prilaz jednom još mračnom području, koje je međutim od najvećeg značaja za pogled na svet. Kao psihijatar i psihoterapeut često sam dolazio u dodir sa ovim problemima i mogao sam da se uve-rim od kolikog su značaja za čovekovo unutrašnje iskustvo. Najčešće se radi ο stvarima ο kojima čovek ne govori glasno da ne bi bio izložen ismejavanju lišenom duha. Uvek iznova sam se čudio koliko mnoštvo ljudi je imalo iskustva ovakve vrste i kako su brižljivo čuvali ove neobjašnjivosti. Stoga moj udeo na ovom problemu nije zasnovan samo naučno, već i ljudski. Prilikom obavljanja moga rada uživao sam u interesovanju i delotvornoj potpori od strane niza lica, koja pominjem u tekstu. Na ovom mestu želeo bih da izrazim posebnu zahvalnost gospođi dr L. Frej-Ron (Frey-Rohn). Ona je sa velikom predanošću obradila astrološki materijal. Avgusta 1950.

53

C. G. Jung

A. EKSPOZICIJA Kao što je poznato rezultati moderne fizike su doprineli značajnoj promeni naše prirodnonaučne slike sveta, budući da je uzdrmala apsolutnu važnost prirodnih zakona i pretvorila je u relativnu. Prirodni zakoni su statističke istine, to jest oni su tako reći bez izuzetka važeći samo tamo gde se radi ο makro-fizičkim veličinama. Međutim, u području vrlo malih veličina ova predskazanja postaju nesigurna, odnosno nemoguća, pošto se vrlo male veličine više ne ponašaju shodno poznatim prirodnim zakonima. Filozofski princip, koji je u osnovi našeg opažaj a prirodnih zakonomernosti, je kauzalnost. Ako se veza uzroka i dejstva ispostavi samo kao statistički važeća i samo kao relativno istinita, onda se princip kauzalnosti u krajnjoj liniji može samo relativno koristiti za objašnjavanje prirodnih procesa i time pretpostavlja postojanje jednog ili više drugih faktora, koji bi bili neophodni za objašnjenje. To znači da je povezivanje događaja već prema okolnostima i druge a ne samo kauzalne prirode i da zahteva i drugačiji princip objašnjenja. U makrofizikalnom svetu čovek će se uzalud obazirati za akauzalnim događajima, već jednostavno stoga što se uopšte ne mogu predstaviti nekauzalno spojeni, ne-objašnjivi događaji. Ali to uopšte ne mora da znači da se ovakvi i ne dešavaju. Njihovo postojanje logično proizilazi — bar kao mogućnost — iz premise statističke verovatnoće.

54

Prirodnonaučna pitanja su uperena na pravilne i, ukoliko su eksperimentalna, reproduktivne događaje. Na taj način ostaju izvan posmatranja jednokratna ili retka zbivanja. Osim toga eksperimenat nameće prirodi ograničene uslove, pošto je izaziva da daje odgovor na pitanja koja su izmislili ljudi. Zbog toga je svaki odgovor prirode opterećen vrstom pitanja a rezultat predstavlja mešoviti produkt. Na ovome bazirani, takozvani prirodnonaučni pogled na svet stoga ne može biti ništa drugo do psihološki prejudicirani delimični pogled, kome nedostaju svi oni ipak ne nevažni aspekti, koji nisu obuhvaćeni statistički. Da bi se ove jednokratnosti, odnosno retkosti mogle nekako shvatiti, izgleda da je čovek upućen na isto tako »jednokratne« pojedinačne opise. Iz toga bi proistekla haotična zbirka kurioziteta, koja podseća na one stare prirodnjačke kabinete gde se, pored fosila i anatomskih malformacija, nalazi i rog nosoroga, koren mandragore i osušena morska sirena. Deskriptivne prirodne nauke, pre svega biologija u najširem smislu, vrlo dobro poznaju ovakve »jednokratnosti«, njima je potreban, na primer, samo jedan egzemplar nekog po sebi krajnje neverodostojnog živog bića, da bi se dokazalo njegovo postojanje. Svakako da u ovom slučaju mnogi posmatrači imaju prilike da se pomoću sopstvenih čula osvedoče da takvo biće postoji. Ali gde se radi ο prolaznim događajima, koji ne ostavljaju nikakve druge dokazive tragove, osim možda tragova sećanja u pojedinim glavama, tu nije dovoljan usamljeni svedok a i više njih nije dovoljno da jednokratno zbivanje označi kao bezuslovno ve-rovatno. Dovoljno je poznata nepouzdanost iskaza svedoka! U ovom slučaju se nameće neophodnost ispitivanja da li je na izgled jednokratni događaj stvarno jednokratan i da li bilo gde postoje ista ili bar slična zbivanja. Pri tom consensus omnium igra psihološki doduše značajnu, ali empirijski nešto tugaljivu ulogu. On se samo izuzetno pokazao korisnim pri dokazivanju činjenica. Empirija ga doduše ne zanemaruje, ali se radije ne oslanja na njega. Apsolutno jednokratni, prolazni događaji, čije se postoja nje ne može niti osporiti, niti dokazati nikakvim sredstvom, nikada ne mogu biti predmet iskustvene nauke; međutim, ređa zbivanja vrlo su poželjna ukoliko postoji veći broj pouzdanih pojedinačnih posma-tranja. Pri tom takozvana mogućnost ne igra nikakvu ulogu, jer kriterijum ove izvodi se samo iz vremenski uslovljene, shvatljive pretpostavke. Nema nijednog apsolutnog prirodnog zakona čiji bi autoritet mogao da prizove čovek u cilju potpore svojih zabluda. On može samo da zahteva po mogućstvu veliki broj pojedinačnih posmatranja. Ako ovaj broj, statistički posmatrano, ostaje unutar slučajne verovatnoće, onda je time dokazano da se radi ο slučaju; ali time nije postignuto i objašnjenje. Nađen je izuzetak od pravila. Kada se, na primer, broj oznaka kompleksa nalazi ispod verovatnog broja poremećaja koji se može očekivati kod asocijacijskog testa, onda to ni u kom slučaju ne opravdava pretpostavku da u tom slučaju nema kompleksa. Ali to nije sprečilo da se reakcijski poremećaji smatraju slučajnostima. Iako se upravo u biologiji krećemo na području gde su kauzalna objašnjenja često nezadovoljavajuća ili skoro nemoguća, ipak se ovde nećemo baviti problemom biologije, već upravo pitanjem da li uopšte ima ne samo mogućnosti već i činjeničnosti akauzal-nih zbivanja. U okviru našeg iskustva postoji beskrajno daleko područje, čiji je opseg tako reći isto toliko velik kao i domet zakonomernosti — to je svet slučaja,* koji ne izgleda da je kauzalno povezan sa koincidirajućim činjeničnim stanjem. Zbog toga ćemo se najpre pobliže pozabaviti sa bivstvom i shvatanjem slučaja. Čovek je navikao da pretpostavlja da je slučaj samo po sebi razumljivo pristupačan kauzalnom objašnjenju i da je označen kao »slučaj« ili »koincidencija« samo zbog toga što nije otkrivena ili još nije otkrivena njegova kauzalnost. Kako je čovek obično ubeđen u ap* Reč »Zu-fall« (slučaj, udes, sudbina) je kao i »Ein-fall« (upad, prodor, nastajanje, dosećanje, domišljanje) izvanredno ilustrativna — to je nešto što se kreće ka nekome, kao da je privučeno od ovoga.

solutnu važnost zakona kauzalnosti, ovo objašnjenje slučaja smatra se zadovoljavajućim. Ali, ako je princip kauzalnosti samo relativno važeći, onda iz toga proističe zaključak da, iako se pretežna većina slučajeva može kauzalno objasniti, ipak mora postojati ostatak koji je akauzalan. Stoga se nalazimo pred zadatkom da izdvojimo slučajne događaje i da akau-zalne odvojimo od kauzalno objašnjivih. Naravno da se može pretpostaviti da broj kauzalno objašnjivih daleko nadmaša broj zbivanja sumnjivih na akauzal-nost, stoga se, zbog površnosti ili predubeđenja po-smatrača lako mogu prevideti relativno retki akau-zalni fenomeni. Čim se pređe na tretiranje slučaja, nameće se neophodnost brojčanog svrstavanja ispitivanog događaja. Procena iskustvenog materijala ne može uslediti bez kriterijuma diferenciranja. Po čemu treba akau-zalne spojeve raspoznavati i odvajati od kauzalnih, kada se sve

55

slučajnosti mogu istraživati na njihovu kauzalnost? Na ovo se može odgovoriti da se akau-zalni događaji najpre mogu očekivati tamo gde, posle bližeg razmatranja, kauzalna veza izgleda nezamisliva. Kao primer može poslužiti lekarima dobro poznati fenomen »duplicitas casuum«, dupliranje slučajeva. Ponekad se radi ο triplikatu pa i većem broju, tako da Kamerer (Kammerer) govori ο »zakonu serije«, dajući izvanredne primere.* U većini ovakvih slučajeva ne postoji čak ni udaljena verovatno-ća kauzalne povezanosti koincidentnih događaja Ako, na primer, moram da utvrdim da moja tramvajska karta ima isti broj kao i karta za pozorište. koju sam uzeo neposredno posle vožnje a isto veče još usledi telefonski poziv, kada mi se saopštava da me zove taj isti broj, onda mi kauzalna povezanost izgleda preko svake mere neverovatna, pa čak i uz pomoć najsmelije mašte ne bi moglo da se smisli kako bi uopšte mogla da postoji neka veza, iako svaki slučaj za sebe evidentno poseduje svoju kauzalnost. S druge strane poznato mi je da slučajna zbivanja pokazuju tendenciju neperiođičnog formiranja grupa. * Kammerer: Das Gesetz der Serie.

što neophodno mora biti slučaj, pošto bi inače postojao periodični, redovan poredak događaja, što upravo isključuje slučajnosti. Kamerer je, u svakom slučaju, mišljenja da gomilanje1, odnosno serije slučajnosti, doduše izmiču dejstvu jednog zajedničkog uzroka,2 što znači da su akauzalni, ali su ipak izraz inercije, opšte moći ostajanja u istom stanju.3 Istovremenost »gomilanja upo-rednih istovetnosti« on objašnjava »imitacijom«.4 Time protivureči samom sebi, pošto gomilanje slučajnosti ni u kom slučaju nije »pomereno izvan područja objašnjivog«5, već shodno svim očekivanjima nalazi se u okviru ovog i stoga se, ako se ne može svesti na jedan zajednički, onda se može dovesti u vezu sa više uzroka. Njegovi pojmovi ο serijama, imitaciji, atrakciji i inerciji spadaju u kauzalno zamišljenu sliku sveta i ne kazuju ništa više od gomilanja slučajnosti koje odgovara statističkoj i matematičkoj verovatnoći. Kamererov činjenični materijal sadrži samo gomilanja slučajnosti, čija je jedina »zakono-mernost« verovatnoća, to jest ne postoji nikakav vidljivi povod da se bilo šta traži iza svega ovoga. Iz svojih tamnih razloga, međutim, on ipak traži dalje i više od onoga što krije čista verovatnoća, naime zakon serije, koji bi želeo da uvede kao princip pored kauzalnosti i finalnosti.6 Kao što je rečeno ova ten dencija uopšte nije zajamčena njegovim materijalom. Ovu očiglednu protivurečnost mogu objasniti samo time da L. e, S. 130. L. c, S. 36. 93. i 102 3 L. c, S. 117: "Zakon serije je izraz zakona inertnosti objekata koji učestvuju u tvom ponavljanju. Iz nesrazmerno veće istrajnosti, koja jc, svojstvena telesnom i energetskom kompleksu, objašnjava se zadržavanje identične konstelacije i propratno javljanje ponavljanja kroz vrlo duge vremenske intervale" itd. 4 L. c, S. 130. 5 L. c, S. 94. 6 Numinoznost serije slučajnosti raste proporcionalno broju njenih članova. To znači da je na taj način uslovljena konstelacija nesvesnih (po svoj prilici arhetipskih) sadržaja, odakle se stiče utisak kao da je serija >>uzrokovana. Odabrana dela, III

257

tirano dete kome su stalno potrebni nega, pažnja i odgajanje. To je deo čovekove ličnosti, koji teži da se razvije u celovitost. Ali od ove celovitosti čovek našeg vremena udaljen je kao nebo od zemlje. U prigušenoj slutnji svog defekta on se dokopao vaspitanje deteta i oduševljava se dečjom psihologijom na osnovu omiljene

113

pretpostavke da u njegovom sop-stvenom vaspitanju i dečjem razvitku mora da je nešto išlo naopako, nešto što se može izgladiti u slede-ćim generacijama. Ova namera je, doduše, dostojna hvale, ali se razbija ο psihološku činjenicu da na de-tetu ne mogu korigovatiTujeđnu" grešku koju još uvek i sam činim. Prirodno da deca nisu toliko glupa, kako to mislimo. Ona isuviše dobro primećuju šta je pravo a šta nije. Andersenova bajka ο kraljevoj novoj odeći sadrži besmrtnu istinu. Koliko roditelja mi je najavilo pohvalnu nameru da svojoj deci uštede iskustvo koja su sami morali da iskuse u de-tinjstvu. A kada bih ih zapitao: »Ali da li ste sigurni da ste prevazišli ove greške?«, oni bi bili sasvim ubeđeni da su kod njih sva oštećenja davno korigo-vana. Ali u stvarnosti to nije bio slučaj. Ako su kao deca bili odgajani isuviše strogo, oni su svoju sop-stvenu decu upropašćivali neukusnom, neverovatnom tolerancijom; ako su im u detinjstvu bila uporno skrivana izvesna životna područja, onda su svojoj deci otkrivali ista ta područja sa istom takvom upornošću i prosvetiteljski. Oni su, dakle, padali samo u drugu krajnost, najjači dokaz tragičnog daljnjeg postojanja starih grehova! To su potpuno previđali. Sve ono što želimo da promenimo kod dece, treba najpre da pažljivo proverimo da to nije nešto što bi bilo bolje promeniti u nama, tako, na primer, naš pedagoški entuzijazam. Možda je to namenjeno nama. Možda pogrešno shvatamo pedagošku potrebu, pošto bi nas neprijatno podsetila na to da smo i sami još uvek na neki način deca i da nam je u velikoj meri potrebno vaspitanje. U svakom slučaju izgleda mi ova sumnja bezu-slovno umesna ako se želi da se već deca odgajaju kao »ličnosti«. Ličnost je klica u detetu, koja se po-

gfppgnn revija .^τηρ |ЦИД ' Ц 6 3 Sta konačno daje povoda nekom da bira sopstveni put i da se na taj način kao iz magle izdigne iz nesvesnog identiteta sa masom? Nužda ne može biti, jer nevolja nailazi na mnoge i svi oni se spašavaju pomoću konvencije. Ne može biti ni moralna odluka, pošto se čovek po pravilu odlučuje za konvencije. Sta je to, dakle, što neumoljivo odlučuje u korist neobičnog? To je ono što se naziva unutarnje opredjeljenje; iracionalni faktor koji sudbinskTgura~Ea~ emanrTpa^ cTjT_CjCl_sfäda i njegovih utabanih puteva. Prava ličnost uvekima opredeljenje i veru je u njega, ima veru u njega kao u Boga, iako je to, kako bi rekao obični čovek, samo individualno osećanje opredelje-nja. Ovo opredeljenje, međutim, deluje kao zakon božji, od koga nema odstupanja. Ova činjenica, da mnogi stradaju na svom sopstvenom putu, onome ko ima opredeljenje ne znači ništa. On mora da se povinuje sopstvenom zakonu, kao da"je to demon koji mu šapatom poveraviTnove, retke puteve. Ko ima opredeljenje, čuje unutrašnji glas, on je opredeljen. Zbog toga legenda i veruje da on ima privatnog demona, koji ga sa vetu je i čije zadatke ima da izvršava. Najpoznatiji primer ove vrste je Faust, a istorij-ski slučaj je daimonion Sokratov. Primitivni vrači su imali svog zmijskog duha, kao što je i Eskulap, zaštitni patron lekara, predstavljan pomoću epidau-rijske zmije. Ovaj je osim toga imao privatnog demona Kabira Telesfora, koji mu je izgleda čitao ili davao recepte. Imati unutarnje opredeljenje znači u praznače-nju: biti oslovljen od nekog glasa. Najlepše primere ovoga nalazimo u ispovestima starozavetnih proroka. Da ovo nije samo starodrevni fagon de parler, dokazuju ispovesti istorijskih ličnosti, kao Getea i Napo-leona — da pomenemo samo dva bliska primera koji od svog osećanja opredeljenosti nisu pravili nikakvu tajnu. Opredeljenje ili osećanje opredeljenja nije samo prerogativ velikih ličnosti, već i malih sve do najmanjeg formata, samo sa smanjenjem veličine ovo 264 postaje sve maglovitije i nesvesnije. Izgleda kao da se glas unutrašnjeg .demona sve više udaljuje i da govori rede i

nejasnije. Naime, što je ličnost manja, tim više postaje neodređena i nesvesna i konačno se ne-različita stapa sa zajednicom, predajući na taj način svoju celovitost dok se za to rasplinjuje u celini grupe. Na mesto unutrašnjeg glasa stupa glas socijalne grupe i njenih konvencija, a na mesto opredeljenja kolektivne potrebe. Ali ne malom broju se dešava, ta-kođe i u ovom nesvesnom socijalnom stanju, da ih pozove individualni glas, usled čega se ovi odmah razlikuju od drugih osećajući da su suočeni sa problemom ο kome drugi ništa ne znaju. Najčešće je nemoguće drugima objasniti šta se desilo, pošto je ra-zumevanje zacementirano pomoću najjačih predrasuda. »Covek je kao svi ostali«, »tako nešto ne postoji«, a ako se javilo, onda je naravno »bolesna pojava«, osim toga krajnje je nekorisno »misliti da takva preterana uobraženost može imati nekog značaja«, već da je to »ništa drugo do psihologija«. Upravo ova poslednja zamerka je danas izvanredno popularna. Ona proističe iz neobičnog potcenjivanja psihičkog, koje se smatra kao nešto lično hotimično samim tim i beznačajno, što je paradoksalno i pri svem psihološkom oduševljenju. Nesvesno nije »ništa drugo do fantazija!« Sve u svemu samo se »nešto izmišlja« itd. Covek sebi izgleda kao mag koji opčinjava psihički život uobličavajući ga po svojoj volji. Negira se neugodno a sublimuje neželjeno, strah se »objašnjava«, zablude ispravljaju i na kraju se smatra da je sve vrlo spretno aranžirano. Pri tom se zaboravilo najvažnije — naime, da je psihičko samo "svojim najsićušnijim delom identično sa svešću i njenim čarobnjačkim veštinama, dok je nesravnjivo veći deo nesvesno, koje se nepokretno i nepristupačno, čvrsto i teško kao granit isprečava između nas i stvarnosti, spremno da se uvek, shodno nepoznatim zakonima, sruči na nas. Gigantske katastrofe koje nam prete nisu elementarna zbivanja fizičke ili biološke prirode, već psihička zbivanja. U užasnim raz-merama nama prete ratovi i revolucije, koji nisu 26 5 ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko miliona ljudi može podlegnuti nekoj sumanu-tosti, i tada će ponovo izbiti svetski rat ili neka razorna revolucija. Umesto da je izložen divljim životinjama, strmim liticama, nabujalim vodama, današnji čovek je prepušten svojim psihičkim elementar-".· nim silama. Psihičko je velika sila, koja mnogostruko prevazilazi sve zemaljske sile. Prosvećivanje, koje je obezbožilo prirodu i čovekove institucije, previdelo je boga užasa, čije je sedište u duši. Ako je igde na me-stu strah od Boga, onda je to strah od prevlasti psihičkog. Ovo je sve ipak čista apstrakcija. Svako zna da »sveznajući« intelekt sve ovo može reći ovako a ipak i sasvim drugačije. Međutim, nešto je sasvim drugo kada ovo objektivno, kao granit čvrsto i kao olovo teško psihičko pristupi pojedincu kao unutrašnje iskustvo i saopšti mu razgovetnim glasom: »Tako mora biti«. Tada se on oseća opredeljen, upravo onako kao socijalne grupe kada ih pozove rat, revolucija ili bilo kakvo drugo ludilo. Nije uzalud baš naše doba ono koje vapi za spasilačkom ličnošću, to jest za onim ko se razlikuje od neizbežne kolektivne sile i time se bar psihički oslobađa i drugima pali svetionik pun nadanja, koji najavljuje da je bar jednom uspelo da umakne zlokobnom identitetu sa grupnom psihom. Zbog svoje nesvesnosti grupa, naime, nema slobodnog odlučivanja, zbog čega u njoj psihičko deluje kao nesputani prirodni zakon. Dolazi do kauzalno povezanog toka, koji se smiruje tek sa katastrofom. Kada oseća opasnost od psihičkog, narod uvek čezne za junakom koji ubija aždaju, zbog toga vapaj i krik za ličnošću. Ali kakva posla ima pojedinačna ličnost sa nevoljom mnogih? Ona je u prvom redu deo celine naroda, i isto kao svi drugi prepuštena sili koja pokreće celinu. Jedino što jednog čoveka razlikuje od svih drugih jeste njegovo opredeljenje. Njemu je ono nesavladivo, svuda prisutno psihičko doviknulo da je njegova nevolja i nevolja naroda. Ako posluša glas, onda postaje različit i izolovan, pošto se resio da se povinuje zakonu koji mu pristupa iz sopstvene unutarnjosti. »Njegovom sopstvenom zakonu«, svi će uz-viknuti. Ali on sam bolje zna, on mora bolje znati: to je sam zakon, samo opredeljenje, tako malo »njegovo« kao lav koji ga ubija, iako je to nesumnjivo lav koji ga ubija, a ne nekakav drugi lav. Samo u ovom smislu može se govoriti ο »njegovom« opredeljenju, »njegovom« zakonu. Već sa odlukom da svoj put postavi iznad svih puteva, on je najvećim delom ispunio svoje spasilačko opredeljenje. Sebi je on poništio važnost svih ostalih puteva. On je iznad svih konvencija postavio svoj zakon i na taj način se sasvim izdvojio, što ne samo da ne sprečava veliku opasnost već čak i dovodi do opasnosti. Konvencije su, naime, po sebi bez-dušm mehanizmi, koji nisu u stanju da učine ništa više od onopa što obuhvata rutina života. Stvaralački život je, međutim, uvek s one strane konvencija. Zbog toga dolazi do toga da, kada dominira čista rutina života u obliku starinskih konvencija, mora uslediti destruktivna provala

stvaralačkih snaga. Ovaj prodor je katastrofalan samo kao masovna pojava, međutim, nikada u pojedincu koji se svesno potčinjava ovim višim silama, stavljajući im na raspolaganje svoje moći. Mehanizam konvencija drži 1 j ude nesvesno, pošto tada kao divljač mogu poći pu-tem "naviknutih pmmpna ho-? n^r^odnostisvesne odluke. O v u nenamemo d«*istvo i najboljih konvencija je neizbežno, pa ipak ne manje užasna opasnost, ρυ-= što, kao kod životinja tako i kod ljudi, koji kroz rutinu ostaju nesvesni, dolazi do panike-sa svim njenim nesagledivim posledicama, kada_jiaiđu novi uslovi. nepredviđeni starim konvencijama. Ličnost, međutim, ne dozvoljava da je obuzme panika odraslih, pošto su strahovi i užasi ostali iza nje. Ona je dorasla promeni epohe i neznano i nevoljno postala vođa. Sigurno da su svi ljudi međusobno slični, jer inače ne bi mogli da podlegnu istom ludilu, i sigurno da je psihička osnova na kojoj počiva individualna svest univerzalno istovetna, jer se inače ljudi me đusobno nikada ne bi mogli razumeti. Tako u ovom smislu i ličnost sa njenim jedinstvenim psihičkim svojstvima nije nešto apsolutno jednokratno i jedinstveno. Jedinstvenost važi samo za individualnost ličnosti, kao što važi i za svaku individualnost. Postati ličnost nije apsolutni prerogativ genijalnog čoveka. On može čak biti genijalan a da nema ili da nije ličnost. Ukoliko svaka individua ima njoj urođeni životni zakon, onda svaka ima teorijsku mogućnost da pre svega sledi ovaj zakon i na taj način da postane ličnost, to jest da dostigne celovitost. Ali kako živa bića egzistiraju samo u obliku živih jedinki, to jest individua, životni zakon u krajnjoj liniji uvek je usmeren na individualno proživljen život. Dakle, iako objektivno psihičko, koje se u osnovi ne može zamisliti drugačije do kao univerzalna i istovetna datost, znači isti psihički preduslov za sve ljude, ono Se ipak, čim hoće da se pojavi, mora individualizovati, pošto nema drugog izbora do da se odrazi kroz jedinku. Može se međutim desiti da obuhvati čitavu grupu kada ono, shodno prirodi vodi do katastrofe, i to jednostavno stoga što deluje samo nesvesno, što ga nijedna svest ne asimiluje i što se uvršćuje u sve druge već postojeće životne uslove. Samo onaj ko sili naišlog unutrašnjeg imperativa svesno može reći da, postaje ličnost; ko joj, međutim, podlegne, upada u siepi tok zbivanja i biva uništen. Veličina i spašen je_svake prave ličnosti jer~u tome što se sa slobodnom odlukom žrtvuje svom opredelji°r)jii 1 ~У" ρ»·"""^1 у "vjn if^^'iaPη u stvarnost, što doživljeno nesvesno a grupi dovodi samo do propasti. Jedan od najblistavijih primera života i smisla ličnosti, koji nam je sačuvala istori ja, jeste Hristov život. Prema rimskom ludilu veličine, od koga nije patio samo Cezar već i svaki Rimljanin — ci vis Ro-manus sum —, pojavio se protivnik u hrišćanstvu, koje je, usput primećeno, bilo jedina religija koju su Rimljani stvarno progonili. Suprotnost se pokazivala uvek tamo gde su se sukobljavali kult Cezara i hri-šćanstvo. Ali kako saznajemo iz nagoveštaja evange lista ο duševnom razvitku Hristove ličnosti, ova suprotnost je igrala odlučujuću ulogu i u duši tvorca hrišćanske religije. Priča ο iskušenjima jasno nam pokazuje sa kakvom se psihičkom silom sukobio Hri-stos — to je bila đavolska sila tadašnje psihologije, koja ga je u pustinji dovodila u ozbiljna iskušenja. Ovaj đavo je bio objektivno psihičko koje je u svojoj stezi držalo sve narode Rimske imperije; zbog toga je i đavo obećavao Hristu sva zemaljska carstva, kao da je od njega hteo da stvori Cezara. Sledeći svoj unutrašnji glas, svoje opredeljenje i poziv, Isus se dobrovoljno izložio napadu imperijalističke sumanu-tosti, koja je sve ispunjavala — i pobednike i pobe-dene. Na taj način je spoznao prirodu objektivno psihičkog, koje je ceo svet guralo u patnje i negovalo čežnju za spasenjem, koja je našla svog izraza i kod mnogobožačkih pesnika. Ovaj psihički napad, kome se svesno izložio, on nije potisnuo niti je dozvolio da ga ovaj potisne, već ga je asimilovao. I tako je od svemoćnog Cezara postalo duhovno kraljevstvo a od imperium Romanum univerzalno, vansvetsko božje, carstvo. I dok je ceo jevrejski narod kao Mesiju očekivao kako imperijalistički tako i politički delotvor-nog junaka, Hristos je svoju mesijansku opredelje-nost manje ispunio svojoj naciji nego rimskom svetu, i čovečanstvu ukazao na staru istinu da tamo gde vlada sila nema ljubavi, i da tamo gde vlada ljubav ne vredi nikakva sila. Religija ljubavi bila je prava psihološka suprotnost rimskoj đavolskoj sili. Primer-hrišćanstva najbolje ilustruje moja prethodna, apstraktna izlaganja. Ovaj na izgled .jedinstveni život je postao-obožavani'simbol zbog toga što je psihološki prototip jedinog' smisaonog života, naime života koji stremi individualnom^ to jest apsolutnom i bezuslovnom ostvarenju svog, njemu svojstvenog zakona. U tom smislu možemo da se složimo sa Tertulijanovim uzvikom: »Anima naturaliter Christiana !«

118

Obožavanje Hrista kao i Bude ne začuđuje, ali ubedljivo pokazuje ogromno uvažavanje sa kojim čovečanstvo susreće ove junake a samim tim i ideal razvijene ličnosti. Ako danas izgleda kao da će šlepa i destruktivna prevaga besmislenih kolektivnih sila gurnuti u pozadinu ideal ličnosti, onda je to samo prolazna pobuna protiv premoći istori je. I ako je pomoću revolucionarne, neistorijske a stoga i neobrazovane sklonosti novim generacijama dovoljno razrušena tradicija, ipa_k_^e_Jierjyi^biti ponovo traženi i nalaženL. Ideal ličnosti je neuništiva^potreDa Cove»— kove duše, koja se, sve što je nepodesnija tim fana-tičnije brani. Cak i kult Cezara bio je pogrešno shvaćeni kult ličnosti, a moderni protestantizam, čija teologija sve više potkopava Hristovo božanstvo, našao je pribežište u Hristovoj ličnosti. Velika i tajanstvena stvar lebdi oko onoga što se naziva »ličnost«. Sve što se ο tome može reći uvek je nedovoljno i neadekvatno tako da uvek preti opasnost da se diskusija izgubi u kako obilnom tako i praznom brbljanju. Cak i pojam ličnosti je u običnom govoru tako nejasno i loše definisana reč, da će se teško naći dva čoveka koja pod tim razume ju jedno te isto. Ako ovde predlažem određeno shvatanje, onda ne uobražavam da je time izrečena poslednja reč. Zeleo bih da se sve ovo što sam ovde rekao posmatra kao pokušaj mog približavanja problemu ličnosti, bez polaganja prava da se ovaj i reši. Zapravo, moj pokušaj radije bih shvatio kao opis psihološkog problema ličnosti. Ovde pomalo otkazuju sva obična psihološka sredstva i tinkture, isto kao i kod problema genijalnog ili kreativnog čoveka. Izvođenje iz familijarnog herediteta ne uspeva sasvim: danas tako omiljena romantika detinjstva, blago rečeno, kreće se u svom prenosnom značenju; objašnjavanje pomoću nevolje — bolest, nedostatak novca itd. — isuviše je površno. Ovome se uvek pridružuje nešto iracionalno, nešto što se ne može racionalno obraditi, neki deus ex machina ili asylum ignorantiae, ovaj poznati nadimak Boga. Ovde izgleda da problem zadire i u vanljudsko područje, za što se oduvek postavlja neko od imena božjih. Kao što se vidi i ja sam moram da pomenem unutrašnji glas i da ga označim kao nešto snažno objektivno psihičko, da bih okarakterisao njegovo dejstvo u postaj an ju ličnosti, koje u datom slučaju izgleda subjektivno. Mefistofel u Faustu nije personifikovan stoga što to dramski ili scenski bolje odgovara no kada bi Faust moralizovao sàm ili na zidu crtao sopstvenog đavola. Prve reči posvete: »Opet se približujete, vi nestalne prilike ...« nešto su više od estetskog efekta. To je, kao đavolov konkreti-zam, priznanje objektivnosti psihičkog iskustva, tiha ispovest da je ipak tako bilo, ne iz subjektivnih želja, strahovanja ili nahođenja, već nekako iz samog sebe. Sigurno, samo glupak bi mogao da misli na aveti, ali izgleda da nešto kao primitivni glupak vreba svuda ispod površine razložne dnevne svesti. Zbog toga večita sumnja da li je na izgled objektivno psihičko stvarno objektivno ili na kraju krajeva samo uobražen je. Ali odmah se postavlja pitanje: da li sam namerno tako nešto uobrazio, ili je to u meni već zamišljeno? Problem je sličan onome kod neurotičara koji pati od uobraženog karcinoma. On zna i hiljadama puta mu je rečeno da je uobraženje, a on me opet strašljivo pita: »Da, ali kako je došlo do toga da tako nešto uobrazim? Ja to uopšte neću.« Odgovor na ovo je: ideju ο karcinomu on nije uobrazio, već se ona uobrazila u njemu bez njegovog predznanja i bez njegove dozvole. Osnova ovog zbivanja je to što se u njegovom nesvesnom odvija psihičko raste-nje, »bujanje«, koje se ne može privesti u svest. On oseća strah od ove unutrašnje delatnosti. Ali kako je sasvim uveren da unutra, u njegovoj duši ne može biti ničega onog što on ne zna, onda se ovaj strah mora odnositi na somatski karcinom, ο kome zna da ne postoji. A ako uprkos tome ima strah od toga, onda će mu stotine lekara potvrditi da je strah sasvim bez osnove. Tako je neuroza zaštita od objektivne unutrašnje delatnosti duše ili nešto skuplje plaćeni pokušaj da se umakne unutrašnjem glasu a samim tim i opredeljenju, pošto je ovo »bujanje« ona objektivna od svesne volje nezavisna delatnost duše, koja bi htela da unutrašnjim glasom progovori kroz svest i da na taj način čoveku privede njegovu celovitost. Iza neurotske izvitoperenosti kriju se opredeljenost, sudbina i postajanje ličnosti, potpuno ostvarenje životne volje urođene individui. Covek bez amor fati je neurotičan on zanemaruje samog sebe, tako da nikada neće moći da izrekne onu Ničeo-vu misao: »Covek se nikada ne izdiže više do onda kada ne zna kuda će ga još odvesti njegova sudbina. U istoj meri u kojoj čovek, neveran sopstvenom zakonu, nije postao ličnost, propustio je smisao svog života. Srećom i trpeljiva prUoda dobrodušna vućlnl ljudi nikada ne postavlja pitanje smisla njihovog života. A tamo gde niKo ne pita, niko nema ni potrebe za odgovorom. Strah od karcinoma neurotičara dakle ima pravo, on nije uobraženje već posledični izraz psihičke činjenice koja egzistira u izvansvesnom području, nedostižnom volji i

119

uvidu. Ako bi sam sa sobom otišao u pustinju i u samoći oslušnuo samoga sebe, možda bi dočuo ono što bi mu rekao unutrašnji glas. Ali po pravilu naopako obrazovani kulturni čovek je sasvim nesposoban da percipira doktrinarno nezajam-čeni glas. Za ovo su znatno više sposobni primitivni ljudi, među njima bar vrači mogu da razgovaraju sa duhovima, drvećem i životinjama, pa to spada čak u njihov profesionalni postupak, to jest u ovim obličjima oni susreću objektivno psihičko, psihičko ne-Ja. Kako je neuroza poremećaj razvitka ličnosti, tako smo mi psihijatri već profesionalno prinuđeni da se bavimo na izgled dalekim problemima ličnosti i njenim unutrašnjim glasom. U praktičnoj psihoterapiji ove inače nejasne i često u frazama izvrgle psihičke činjenice, izviru iz tame njihove nezhanosti i približuju se vidljivijim sferama. Ipak ovo sé dešava samo izuzetno retko spontarfo kao kod starozavetnih proroka; po pravilu moraju se teško i s naporom privoditi u svest ona činjenična stanja koja su uslovila poremećaj. Ali tako sagledani sadržaji sasvim odgovaraju »unutrašnjem glasu« i znače sudbinsko opredeljenje, koje ako ih prihvati i rasporedi svest, dovode do razvitka ličnosti. 5 U angloameričkom pripisuje Kromvelu.

celokupnom

izdanju

ova

izreka

>«.·

Kao što velika ličnost socijalno dejstvuje rešava-jući, razrešavajući, preinačavajući i sređujući, tako i rađanje sopstvene ličnosti ima lekovito dejstvo na individuu. To izgleda kao kada se ustajali močvarni rukavac ponovo ulije u maticu nekad izgubljene struje ili kao kada se skloni kamen navaljen nad semenom, koje tada može da proklija i da mladica otpočne sa svojim prirodnim rašćenjem. Unutrašnji glas je glas punijeg života, šire, obimnije svesti. Zbog toga se u mitološkom smislu rađanje heroja ili simbolično ponovno rađanje poklapa sa izlaskom sunca, pošto postajanje ličnosti ima isto značenje kao i povećanje svesnosti. Iz istog razloga većina heroja se označava atributima sunca, a trenutak rađanja njihove velike ličnosti naziva se prosvetlja-vanje. Strah, koji većina prirodnih ljudi oseća od unutrašnjeg glasa, nije tako detinjast kao što bi moglo da se pomisli. Sadržaji koje susreće ograničena svest, kako pokazuje klasični primer Hristovog života ili isto tako karakterističan doživljaj Mare iz legende ο Budi, uopšte nisu tako bezazleni, već po,pravilu znače opasnost koja je specifična za dotičnu individuu. Po pravilu ono što nam pruža unutrašnji glas nije ništa dobro, već zapravo zlo. To mora biti pre svega zbog toga što čovek obično nije toliko nesvestan svojih vrlina koliko mana, a i stoga što znatno manje pati od dobrog nego od zla. Kao što sam prethodno pomenuo, unutrašnji glas prinosi svesti ono od čega pati celina, to jest narod kome čovek pripada, ili čo-večanstvo čiji smo deo. Ali ovaj glas to pruža u individualnom obliku, tako da čovek u početku može da pomisli kao da je sve to zlo individualna osobina njegovog karaktera. Unutrašnji glas unosi zlo tako ubed-Ijivo da bi doveo do toga da mu čovek podlegne. Ako mu ne podlegne, onda u naše Ja ne prodire ništa od tog prividnog zla, i tada ne može doći do obnavljanja i izlečenja. (Zlo unutrašnjeg glasa nazivam »prividnim«, što zvuči isuviše optimistički). Ako Ja potpuno podleže unutrašnjem glasu, tada deluju njegovi sadržaji, kao kada bi umesto njih bilo isto toliko đavoli Jung, Odabrana dela, III

273

la, drugim recima ovome sledi katastrofa. Ako Ja podlegne samo delimično i uspe da se samopotvrdom spase od potpunog uništenja, tada može asimilovati glas i tada se ispostavlja da je zlo bilo samo loš privid, dok je u stvarnosti nosilac spasenja i rasvetlja-vanja. »Luciferično« je pravi i nedvosmisleni smisao karaktera unutrašnjeg glasa i zbog toga ono postavlja čoveka pred poslednju moralnu odluku, bez koje on nikada ne može da dođe do svesnosti niti da postane ličnost. U unutrašnjem glasu često je pomešano najniže i najviše, najbolje i najbezočnije, istina i laž, što sve otvara ponor pometnje, obmane i razočaranja. Naravno da je smešno kada se glasu prirode, koja je prema svemu blagonaklona i razorna, pripisuje zloba. Ako nam ona prvenstveno izgleda zla, onda to uglavnom potiče od stare istine da je dobro uvek neprijatelj boljeg. Ali mi bismo bili luckasti kada se ne bismo držali od davnina ukorenjenog dobrog, dok je god to moguće. Ali kako Faust kaže: Kada dospemo do dobrog ovog sveta, Tada se bolje naziva obmana i varka!

120

Dobro, na žalost, nije večito dobro, pošto inače ne bi bilo ničega boljeg. Ako treba da naiđe bolje, onda dobro treba da uzmakne. Zbog toga je rekao majstor Ekhart (Meister Eckhart): »Bog nije dobar, jer bi inače mogao biti bolji.« Zato postoje razdoblja u svetskoj istoriji (naše bi moglo tu da spada), gde dobro mora da uzmiče i zbog toga izgleda ono što je određeno da postaje bolje, u početku kao zlo. Kako je opasno ove probleme makar i dodirnuti pokazuje upravo izrečena rečenica; jer kako se lako može prokrijumčariti zlo kada se jednostavno izjavi da je to potencijalno bolje! Problematika unutrašnjeg glasa je puna tajnih zamki i klopki. To je najopasnije, najklizavije područje, isto tako opasno i besputno kao sam život, ako se odrekne ograda. Ali onaj ko neće da izgubi svoj život, neće ga ni dobiti. Rađanje junaka i život junaka uvek je ugrožen. Tipični primeri su Herine zmije koje

ugrožavaj u/odo j če Hérkula, piton koji hoće da uništi rođenje boga svetlosti Apolona, vitlejemski pokolj dece. Postajanje ličnosti je smelost, i tragično je da upravo demon unutrašnjeg glasa istovremeno znači i najveću opasnost i nezamenljivu pomoć. Tragično je, ali logično. Prirodno je da je tako. Da li se zbog toga čovek može ljutiti na čovečanstvo i na sve one dobronamerne pastire stada i zabrinute očeve, kada podižu zaštitne zidove, postavljaju delotvorne slike i preporučuju prohodne pute ve koji zaobilaze ponore? Na kraju krajeva heroj, vođa i spasitelj je onaj ko otkrije novi put ka višoj sigurnosti. Moglo bi se ostaviti sve po starom da ovaj novi put bezuslovno ne zahteva da bude otkriven i da čovečanstvo ne pati pod svim patnjama Egipta, šve dok novi put nije pronađen. Neotkriveni put u nama je kao nešto psihički živo, što klasična kineska filozofija naziva »Tao« i upoređuje sa vodenim tokom koji neumoljivo teče svome cilju. Biti u Taou znači potpunost, celovitost, ispunjeno opredeljenje, početak i cilj i potpuno ostvarenje smisla egzistencije koji je urođen stvarima. Ličnost je Tao.

16·

121

PROBLEMI MODERNE PSIHOTERAPIJE Psihoterapija, naime terapija duše i psihička terapija, danas je za popularno shvatanje identična sa psihoanalizom. Reč »psihoanaliza« je postala opšte dobro u tolikoj meri da svakome ko koristi ovu reč izgleda i da razume šta se pod time misli. Ali šta ova reč zapravo označava, laiku je najčešće nepoznato: ona tačno označava — prema želji njenog tvorca — samo metodu koju je inaugurisao Frojd, kojom psihičke komplekse simptoma redukuje na izvesna potisnuta nagonska zbivanja i pošto ova procedura nije moguća bez odgovarajućih shvatanja i znanja, pojam psihoanalize uključuje i izvesne teorijske pretpostavke, naime Frojdovu seksualnu teoriju, i to onako kako je izričito postavio njen autor. Međutim, nasuprot tome laik upotrebljava pojam psihoanalize naprosto za sve one moderne pokušaje kojima se pokušava da se približi psihi naučno-metodološkim putem. Tako i Adle-rova škola mora sebi da dozvoli da se uvrsti u rubriku sa oznakom »psihoanaliza«, iako su Adlerova shvatanja i metode na izgled nepomirljivo suprotni Frojdovim. Zbog toga i Adler sam svoju psihologiju ne označava kao »psihoanaliza« već kao »individualnu psihologiju«, dok ja za moje shvatanje dajem prevagu izrazu »analitička psihologija« "i pod time mislim na nešto kao opšti pojam koji u sebi obuhvata [l] Objavljeno u: Sch weizerisches buch (Basel, 1929). (Ges. Werke XVI, 1958).

Medizinisches

Jahr-

279

psihoanalizu i individualnu psihologiju- i druga nastojanja u području kompleksne psihologije. Kako ipak postoji samo jedna ljudska duša, laiku će izgledati da postoji i samo jedna psihologija, zbog čega će razlike smatrati ili subjektivnim cepidlaće-njem ili poznatim pokušajem malog čoveka da i sebi obezbedi malo slave. Lako sam mogao da produžim listu »psihologa« samo da sam pornenuo druga nastojanja koja nisu obuhvaćena pod »analitičkom psihologijom«. Stvarno postoje mnogobrojne metode, gledišta, shvatanja i ubeđenja, koja se međusobno bore. uglavnom zato što se međusobno ne razumeju i zbog toga se ni međusobno ne uvažavaju. Mnogostrukost i različnost psihološkog mišljenja našeg vremena stvarno je začuđujuća i za laika nepregledna i zamršena. Ako čovek u udžbeniku patologije nade da su za neku bolest dati brojni lekovi najrazličitije prirode, onda odatle može izvući zaključak da nijedno od tih sredstava nije delotvorno. I, dakle, ako je naznačeno mnogo različitih puteva koji bi trebalo da vode do naše duše, onda čovek mirno može pretpostaviti da nijedan od tih mnogih puteva apsolutno sigurno neće postići svoj cilj, a svakako najmanje onaj koji se fanatično hvali. Stvarno je mnoštvo savremenih psihologija izraz nedoumice. Pristup duši pa čak i sama duša pokazuju se postepeno kao velika teškoća, »rogobatan problem« da upotrebimo Ničeov izraz — i stoga nikakvo čudo što se gomilaju pokušaji da se neuhvatljivoj zagonetki priđe stalno s novog i novog kraja. Iz toga neophodno proističe mnoštvo gledišta i mišljenja. Svakako ste saglasni sa mnom da se, kada je reć ο psihoanalizi, ne ograničavamo na njenu užu definiciju, već da je reč uopšte ο uspesima i neuspesima svih onih nastojanja koji se danas preduzimaju u cilju rešenja problema duševnog života a koje sažimamo i pod pojmom analitičke psihologije. Uostalom, zašto je čovekova duša kao iskustvena činjenica danas odjednom postala tako interesantna! Tokom milenijuma to nije bilo. Ovo na izgled suvi280 šno pitanje samo bih nabacio, ali ne bih davao odgovor na njega. Naime, ono spada ovde, pošto su po-slednje namere današnjeg psihološkog interesovanja nekako podzemno povezane sa ovim pitanjem. Sve ono što danas ide pod laičkim pojmom »psihoanaliza« ima svog porekla u lekarskoj praksi, zbog čega je najveći deo u tom pojmu medicinska psihologija. Soba za konsultacije lekara utisla je ovoj psihologiji svoj očigledni pečat, što se ne odražava samo u terminologiji, već i u teorijskom shvatanju. Svuda na prvom mestu srećemo naučno-biološke pretpostavke lekara. Iz toga je najvećim delom nastalo otuđivanje između akademskih duhovnih nauka i moderne psihologije, jer psihologija u osnovi objašnjava iz iracionalne prirode, dok se, nasuprot tome, one prve zasnivaju na duhu. Ovo nastojanje, koje se već i onako teško može premostiti, povećava se kroz medicinsko biološku nomenklaturu, koja često deluje prilično »prestručno« i obično postavlja isuviše velike zahteve u odnosu na blagonaklono razumevanje. Pošto sam izrazio mišljenje da prethodno pome-nute opšte primedbe u odnosu na pojmovnu pometnju na ovom području još nisu sređene, hteo bih da se posvetim našem pravom zadatku, naime, da se pozabavimo rezultatima analitičke psihologije. Pri izvanrednoj raznolikosti nastojanja naše psihologije moguće je samo uz najveće napore da se postave rezimirajuća gledišta. Stoga, ako bih pokušao da namere i rezultate razvrstam u klase, ili bolje rečeno u stupnjeve, onda bi se to odvijalo uz izričitu •igradu privremenog poduhvata, kome se možda može prebaciti ista proizvoljnost kao i trigonometrijsko] mreži rasprostrtoj iznad neke zemlje. U svakom slučaju usudio sam se da opšti rezultat osmotrim sa ugla od četiri stupnja, naime i s p o v e s ti , r a z j a š n j a v a n j a , va -• < p i t a v an j a i p r e o b r a ž a v a n ju . Prapočetak sveg analitičkog psihičkog postupka leži u prauzoru ispovedanja. Kako ovo poreklo nema uzročnu vezu. već samo iracionalnu, psihičku dubinsku povezanost, čoveku sa strane nije bez daljnjega 281

moguće da osnove psihoanalize dovede u vezu sa religioznom institucijom ispovedanja. Cim je ljudskom duhu uspelo da pronađe ideju greha, nastalo je psihički skriveno, u analitičkom govoru — potisnuto. Skriveno je tajna. Posedovanje tajni deluje kao psihički otrov, koji nosioca tajne otuđuje od zajednice. Doduše, ovaj otrov u malim dozama može biti neprocenjiv lek, čak nezamenljivi pred-uslov za individualnu diferencijaciju, toliko da čovek već na primitivnom stupnju oseća neodoljivu potrebu čak da iznalazi tajne, da bi se pomoću njih sačuvao od stapanja u nesvesnost zajednice kao od smrtne ugroženosti duše. Ovom

instinktu diferenciranja, kao što je poznato, služe toliko raširena i prastara posvećenja sa svojim kultskim tajnama. Cak su i hrišćanske svete tajne još u pracrkvi važile kao mysteria i. kao i krštenje, praznovane su u izdvojenim prostorijama i pominjane samo alegorijskim jezikom. Koliko god je korisna tajna koja je podeljena sa mnogima, toliko je destruktivna samo lična tajna. Ona deluje kao krivica, koja nesrećnog posednika od-seca od zajednice sa drugim ljudima. Ako je čovek svestan onoga što krije, šteta je znatno manja nego ako ne zna da i šta krije. U ovom poslednjem slučaju skrivani sadržaj se više ne skriva svesno, već ga čovek taji čak i od samoga sebe; on se čepa kao samostalni kompleks i izdvaja od svesti i u području nesvesne psihe počinje da vodi neku vrstu vanrednog postojanja, neometanog od strane svesnog mešanja ili korektura. Kompleks tako reći formira malu zatvorenu psihu, koja, kako je pokazalo istustvo, samostalno razvija svojstvenu delatnost fantazije. Fantazija je uopšte samodelatnost psihe koja probija svuda gde. svesne inhibicije popuste ili sasvim nestanu, kao recimo u snu. Tokom spavanja fantazija izgleda kao san. Ali i na-javi mi i dalje sanjamo ispod praga svesti, a ovo naročito zahvaljujući potisnutim ili inače nesvesnim kompleksima. Usput rečeno, ne sastoje se nesvesni sadržaji samo od prvobitno sve-snih i naknadno, preko potiskivanja, nesvesno posta-lih kompleksa, već i nesvesno ima svojstvene sadrža282 je koji izrastaju iz nepoznatih dubina da bi postupno doprli do svesti. Nesvesna psiha ni u kom slučaju se ne srne predstaviti samo kao rezervoar sadržaja koje je odgurnula svest. Svi nesvesni sadržaji koji se ili odozdo približavaju pragu svesti ili su se samo nešto malo spustili, obično deluju na svest. Ova dejstva su — pošto se sadržaj kao takav ne pojavljuje u svesti — nužnim načinom posredna. Najveći broj takozvanih omaški svesti dovode se u vezu sa ovim poremećajima, isto tako svi takozvani neurotski simptomi, koji su sve u svemu — kako to medicina kaže — psihogene prirode. (Izuzeci su takozvano dejstvo šoka, kao kod eksplozija itd.). Najblaži oblici su omaške svesti — na primer govorne omaške, trenutna nemogućnost sećanja imena ili podataka, neočekivana nespretnost koja dovodi do ozlede ili slično, nesporazumi ili takozvane halucinacije sećanja — čovek misli da je tako nešto rekao ili učinio, netačno shvatanje pročitanog ili onoga što se čulo itd. U svim ovim slučajevima pomoću temeljnog istraživanja može se dokazati postojanje sadržaja, koji je posrednim i nesvesnim putem poremetio funk-cionisanje svesti. Opšte uzev oštećenja zbog nesvesne tajne su stoga veća nego zbog svesne. Video sam mnoge pacijente koji su, zbog teških životnih prilika u kojima su se slabije prirode teško mogle odbraniti od suicidalnih podsticaja, razvijali samoubilačke sklonosti, ali ove putem racionalne obrade sprečavali da postanu svesne i na taj način dovodili do stvaranja nesvesnog samoubilačkog kompleksa. Nesvesni samoubilački podstrek sa svoje strane dovodio je do svakojakih opasnih slučajnosti, npr. do iznenadnog napada nesvestice na nekom opasnom mestu, do okle-vanja pred automobilom, zamenjivanje sirupa za kašalj sublimatom, iznenadne želje za opasnim akrobat-skim zahvatima i slično. Ako u ovim slučajevima dođe do toga da samoubilački podstrek dopre u svest, onda svesna razboritost može delovati inhibitorno i na taj način pomoći pošto se tim putem svesno mogu prepoznati i izbegnuti suicidogene mogućnosti. 5 Svaka lična tajna deluje kao greh i krivica, bez obzira da li je to ili ne, posmatrano sa gledišta opšte prihvaćenog morala. Drugi oblik skrivanja je uzdržljivost, smernost. Ono što se obično suzbija su afekti. I ovde se mora istaći da je uzdržljivost korisna i spasonosna vrlina, zbog čega se samodisciplina sreće kao jedna od najranijih moralnih vestina još kod primitivnih naroda gde predstavlja deo rituala posvećivanja, uglavnom u obliku stoičkog podnošenja bola i straha i asketske uzdržljivosti. Ali ovde se uzdržljivost uči u okvirima tajnog skupa, kao poduhvat koji se deli sa drugima. Ali ako je uzdržavanje samo lično — i bez povezanosti sa religioznim shvatanjem — onda ono može kao lična tajna da deluje štetno. Zbog toga se kod onih sa isuviše vrlina sreću poznata stanja lošeg raspoloženja Γ razdražljivosti. Suzbijeni afekat je isto tako nešto što se skriva, гн*5$^ što se može skriti i pred samim sobom, vestina kojom uglavnom bolje vladaju muškarci, dok žene. osim retkih izuzetaka, imaju prirodnu odvratnost da afekat muče suzbijanjem. Suzbijeni afekat deluje isto tako izolirajuće i neprijatno kao i nesvesna tajna, i isto tako podstiče osećanje krivice. Isto kao što nam priroda donekle zamera ako pred čovečanstvom imamo neku tajnu, tako nam isto uzima za zlo ako naše emocije uskraćujemo bližnjima. U ovom pogledu priroda ima izraziti horror vacui i zbog toga na

duže vreme nije ništa toliko nepodnošljivo kao mlaka harmonija na temelju suzdržanih afekata. Potisnute emocije su često isto što i tajna. Međutim, često uopšte ne postoji neka tajna vredna pomena. već samo nesvesno zadržani afekti, koji imaju svoje poreklo u nekoj sasvim svesnoj situaciji. Aktuelna dominacija tajne ili afekta uslovljava najverovatnije različite oblike neuroza. U svakom slučaju je sa afektima vrlo štedra histerija uglavnom zasnovana na tajni, dok okoreli psihasteničar pati od poremećene probave afekata. Tajna i uzdržijivost su oštećenja na koja priroda na kraju I'eagUje boleSCU — shvaćeno samo onda kao oštećenje ukoliko su tajna i uzdržljivost isključivo lične prirode. Međutim, ako su podeljeni sa nekim drugim, onda je priroda zadovoljna, čak onda ovo mogu biti korisne vrline. Nepodnošljivo je samo lično uskraćivanje. To je kao kada bi čovečanstvo imalo neugasivo pravo na sve ono što je tamno, nepotpuno, glupo i krivo kod bližnjih, jer ovo su stvari koje se potajno čuvaju u cilju samozaštite. Izgleda da je prirodni greh prikrivati svoje slabosti, isto kao i isključivo iživljavati svoju manju vrednost. Izgleda kao da postoji neka vrsta savesti čovečanstva, koja znatno kažnjava svakog onog ko ne odbaci ponos svojih vrlina i vrednosti u korist ispovesti svoje grešne čoveč-nosti. Bez ovog njega deli neprobojni zid od osećanja da je čovek medu ljudima. Ovim se objašnjava neobični značaj istinite i ne-klauzulisane ispovesti, istina koja je svakako bila poznata svim inicijacijama i tajanstvenim kultovima starog veka, što potvrđuje ι antička izreka: »Oslobooi se onog što imaš i bićeš primljen. Ovu izreku lako možemo pridodati kao moto prvom stupnju psihoterapijske problematike. Naime, počeri psihoanalize u osnovi nisu ništa drugo do ponovno naučno otkriće stare istine; čak je i ime koje je dato prvoj metodi, naime kutar2a čišćenje, dobro poznati pojam antičkih ispovesti. Prvobitna ka-tartička metoda u suštini se sastoji u tome što se bolesnik po mogučstvu premesti u pozadinu njegove svesti, sa ili bez pomoći hipnoze, dakle u stanje koje se u istočnjačkom joga sistemu smatra stanjem meditacije ili kontemplacije. Ali za razliku od joga predmet posmatranja je sporadično izranjanje nejasnih tragova predstava, slika ili osećanja. koji se u tamnoj pozadini odvajaju iz nevidljivosti nesvesnog. Na ovaj način ponovo se vraća potisnuto i izgubljeno. Već je i to dobitak - iako ponekad neprijatan — pošto manje vredno. pa čak i odbačeno pripada meni i daje mi bivstvo i telo, to je moja senka. Kako mogu da postojim a da nt bacam senku? I tamno pripada mojoj celini, a pošto sam postao svestan moje senke, vraća mi se sećanje da sam čovek kao svi drugi ljudi. U svakom slučaju je ovim teškim ponovnim otkrićem sopstvene celine uspostavljeno ranije stanje, iz koga je proistekla neuroza, odnosno ot-cepljeni kompleks. Prećutkivanjem izolacija se može produžiti sa samo delimičnim poboljšanjem. Međutim, pomoću ispovesti čovečanstvo mi ponovo hrli u naručje, oslobođeno tereta moralnog izgnanstva. Ka-tartička metoda smera potpunu ispovest, i to ne inte-lektualno sagledavanje nekog činjeničnog stanja, već i provociranje zadržanih afekata, utvrđivanje činjeničnog stanja srcem. Dejstvo ovakve ispovesti na bezazlene prirode je veliko, sa često začuđujućim terapijskim efektom. Ipak, glavni učinak naše psihologije na ovom stupnju ne bih želeo da sagledam samo u tome što se na taj način izleči određen broj bolesnika, već mnogo pre u sistematskom isticanju značaja ispovesti. Ovo se, naime, tiče svih nas. Svi smo mi od svih nekako odvojeni nekim tajnama, a ponori između ljudi su spojeni varljivim mostovima mišljenja i iluzija, što predstavlja lakomislenu zamenu za postojani most ispovesti. Ovo ne bih želeo ni za šta na svetu da se shvati kao neki poziv. Covek ne može ni da zamisli kako bi neukusno bilo opšte međusobno ispovedanje gre-hova. Psihologija samo donosi zaključak da ovde leži ranjiva tačka prvog reda. Ova tačka se ne može uzeti neposredno u postupak, pošto je po sebi opet vrlo specifičan problem sa naročito šiljastim rogovima, što će nam objasniti sledeći stupanj, naime razjašnjavanje. Bez daljnjega je jasno da bi nova psihologija ostala na stupnju ispovesti, da se katarza pokazala kao svemoćno lekovito sredstvo. Pre svega ne uspe-va se uvek da se pacijenti približe nesvesnom toliko da su u stanju da opaze Senku. Naprotiv, mnogi su — i to posebno komplikovane, jake prirode — tako usidreni u svest da ih odatle ništa ne može pokrenuti. Oni su u stanju da razviju najžešći otpor protiv svakog pokušaja potiskivanja svesti; oni žele da svesno razgovaraju sa lekarem i da razumno iznesu i razlože svoje teškoće. Za ispovedanje imaju oni dosta, radi toga se ne moraju obraćati nesvesnom. Ovakvi pacijenti zahtevaju čitavu tehniku približavanja nesvesnom. Ovo je činjenica koja unapred znatno ograničava katartičku metodu u njenoj primeni. Drugo ograničenje

125

dolazi naknadno i odmah vodi u problematiku drugog stupnja, razjašnjavanja. Pretpostavimo da je u određenom slučaju došlo do katartičke ispovesti i da se izgubila neuroza, to jest simptomi su postali nevidljivi. Pacijent može biti otpušten kao izlečen. Ali on — ili posebno ona — ne može da ode. Pacijent je na izgled preko ispovesti vezan za lekara. Ako se ova na izgled besmislena veza nasilno prekine, dolazi do neprijatnog vraćanja u ranije, sada gore stanje. U izvesnim slučajevima ne mora doći do vezivanja — pacijent odlazi na izgled izlečen i fasciniran je svojom psihičkom pozadinom u tolikoj meri, da nastavlja sa katarzom sa samim sobom na račun svog životnog prilagođavanja. On je vezan za nesvesno, za sebe samog, a ne za lekara. Sa ovim pacijentima se očigledno dešavalo kao negda Tezeju i njegovom sa-putniku Peiritu, koji su sišli u had da bi izveli boginju podzemnog sveta, pa kada su umorni od spuštanja seli za trenutak, više nisu mogli da ustanu jer su čvrsto srasli za stenje. Ovi čudnovati i nepredviđeni slučajevi zahtevaju razjašnjavanje kao i prvo pomenuti slučajevi, koji su se pokazali nepristupačni dobrim namerama katarze. Iako su obe kategorije pacijenata na izgled sasvim različite, razjašnjavanje za obe počinje na istoj tački, naime kod fiksacije, kako je to ispravno pri-metio Frojd. Ova činjenica postaje neposredno jasna kod poslednje kategorije a naročito u slučajevima koji su posle katarze vezani za lekara. Slično je već primećeno kao neprijatna posledica pri terapijskom postupku hipnozom, bez mogućnosti razumevanja unutrašnjih mehanizama jedne ovakve veze. Ispostavilo se da ta veza u suštini odgovara vezi između oca i deteta. Pacijent zapada u neku vrstu dećje zavisnosti, kojoj se ne može odupreti — ni pomoću razboritog uvida. Fiksacija može imati čak izvanredni, snagu, u tolikoj meri začuđujuću da se iza toga smeji; naslućivati sasvim neobični motivi. Ali kako je vezivanje proces koji protiče izvan svesti, pacijent ne može iskazati ništa svesno ο tome; zbog toga se postavlja pitanje kako se može doskočiti ovoj novo; teškoći. Očigledno se radi ο neurotskoj vezi. ο novom simptomu, koji je provociran terapijskim postupkom Očevidni spoljni znak položaja je da je osećajno naglašena slika sećanja oca prenesena na lekara. zbog čega se lekar nolens volens pojavljuje kao otac i kao takav pacijenta u neku ruku čini detetom. Naravno detinjatost pacijentova nije nastala tek sada, već je bila uvek prisutna, samo je prethodno bila potisnuta Sada izbija na površinu i hoće ponovo da uspostav. detinjasto porodičnu situaciju, pošto je ponovo nađen već dugo izgubljeni otac. Ovaj simptom Frojci je veoma tačno nazvao prenus. Da dolazi do izvesn« zavisnosti od lekara sposobnog da pruži pomoć, zapravo je sasvim normalna i ljudski razumljiva pojava. Nenormalno i neočekivano u tome je njena neobična žilavost i nepristupačnost svesnoj korekturi. Jedna od glavnih Frojdovih zasluga je što je prirodu ove veze objasnio u njenom biološkom aspektu i time omogućio značajan napredak psihološkog saznanja uopšte. Danas je nedvosmisleno dokazano da je veza prouzrokovana postojanjem nesvesnih fantazija. Ove fantazije uglavnom imaju takozvani incestunzni karakter. Time je činjenica da fantazije ostaju nesvesne na izgled dovoljno objašnjena, jer se i od najskrupuloznije ispovesti ne može očekivati da poveri ovakve fantazije, koje jedva da su ikada bile privedene u svest. Iako Frojd ο incestuoznim fantazijama uvek govori tako kao da su ove potisnute, ipak je iskustvo pokazalo da ove u velikom broju slučajeva ili nikada nisu bile sadržaj svesti ili su bile svesne samo u obliku maglovitog nagoveštaja. zbog čega i nisu mogle biti svesno i namerno potisnute. Prema novijem iskustvu je verovatnije da si

incestuozne fantazije uvek bile i ostajale nesvesne, sve do trenutka kada su pomoću analitičke metode istrgnute na svetio dana. Time, međutim, nije rečeno da je izdizanje sadržaja iz nesvesnog zahvat u prirodi koji treba izbegava ti. Naravno da je to nešto kao hi-rurška operacija koja je, međutim, neophodna, pošto incestuozne fantazije omogućuju prenos kompleksa simptoma. Ovo je na izgled veštački produkt, ali stoga nema manje nenormalan aspekt. Dok katartička metoda uglavnom sopstvenom Ja ponovo vraća sadržaje koji se mogu privesti u svest, koji bi normalno trebalo da budu sastavni delovi svesti, dotle razjašnjavanje prenosa iznosi sadržaje koji jedva da su u takvom obliku ikada bili svesni. To je principijelna razlika između stupnja ispovesti i stupnja razjašnjavanja. Prethodno smo govorili ο dvema kategorijama slučajeva, ο takvima za koje se ispostavi da su nepristupačni katarzi, i ο drugima koji posle uspešne katarze potpadaju pod fiksaciju. Već je bilo reči ο onima koji razvijaju fiksaciju, odnosno prenos. Ali pored ovih, kao što je napomenuto, ima i takvih kod kojih ne dolazi do vezivanja za lekara, već naprotiv za

126

sopstveno nesvesno u čije mreže se onda upletu. U ovim slučajevima slika roditelja se ne prenosi na ljudski objekt, već ostaje predstava fantazije, koja, međutim, ima istu privlačnu snagu i dovodi do istog vezivanja kao i prenos. Prva kategorija, koja se bezuslovno ne prepušta katarzi, u svetlu Frojdovog istraživanja objašnjava se činjenicom da se dotični pacijenti još pre terapijskog postupka nalaze u iden-tifikacionom odnosu sa roditeljima, što im pruža autoritet, nezavisnost i kritičnost, zahvaljujući kojima se uspešno suprostavljaju katarzi. To su uglavnom obrazovane, izdiferencirane ličnosti, koje, kao drugi, ne postaju bespomoćne žrtve nesvesne delatnosti imaga roditelja, već se ovoj aktivnosti suprostavljaju na taj način što se nesvesno postavljaju identično sa roditeljima. Naspram fenomena prenosa otkazuje čista ispo-vest, što je i dalo povoda Frojdu za bitne promene 19 Jung, Odabrana dela, III

289

prvobitne Brojerove katartićke metode. Ono što je on činio nazvao je »metoda tumačenja«. Ovakav razvitak je sasvim logičan, pošto odnos prenosa posebno zahteva razjašnjavanje. Koliko se mnogo ovoga čini ο tome laik jedva da ima pojma, međutim, tim više to uviđa lekar koji se iznenada nalazi upleten u mrežu nerazumljivih, fantastičnih shvđtanja. Ono što pacijent prenosi na lekara mora biti protumačeno, odnosno razjašnjeno. Kako sam bolesnik uopšte ne zna šta prenosi, lekar je prinuđen da dobijene deliće fantazije podvrgne analitičkom tumačenju. Najneposredniji i najvažniji produkti ove vrste su snovi. Stoga je Frojd područje snova istraživao isključivo na potisnute i zato neprihvatljive želje i ovakvim radom otkrio one incestuo-zne sadržaje, ο kojima sam prethodno govorio. Naravno, ovakvim istraživanjem nije se dobio samo incestuozni materijal u užem smislu, već sve zamisli-ve prljavštine uopšte, za koje je sposobna čovekova priroda. A ovaj spisak je, kao što je poznato, vrlo dugačak. On već zahteva rad jednog čitavog života, da bi se donekle iscrpeo. Rezultat Frojdove metode razjašnjavanja je minuciozna obrada čovekove tamne strane, kakvu još nije poznavalo nijedno doba pre nas. To je najdelo-tvorniji protivotrov protiv svih idealističkih iluzija ο ljudskom biću. Stoga se ne treba čuditi što se svuda "podigao snažan otpor protiv Frojda i njegove škole. Ne bih želeo da govorim ο principijelnim iluzionistima, već bih želeo samo da istaknem da među protivnicima metode razjašnjavanja nije mali broj onih koji nemaju iluzija ο čovekovoj tamnoj strani a ipak stavljaju prigovor da se čovek ne srne jednostrano tumačiti sa svoje tamne strane. Konačno4 tamna senka nije bitna, već telo koje stvara senku. Frojdova metoda tumačenja je unazadno, takozvano reduktivno razjašnjavanje i ako je preterana i jednostrana, onda je destruktivna. Ali velika korist, koju je psihologija izvukla iz Frojdovog tumačenja, jeste činjenica da čovekova priroda ima i tamnu stranu, i to ne samo čovek, već i njegova dela. nje-

gove institucije i ubeđenja. Cak i naša najčistija i najsvetlija ubeđenja počivaju na dubokim tamnim osnovama, a čovek konačno ne može kuću razjasniti samo od krova naniže već i od podruma naviše, рп čemu ovo drugo objašnjenje ima prednost da je genetski ispravnije pošto se kuća ne zida od krova vet od temelja, a osim toga sve što se stvara, počinje od jednostavnog i sirovog. Nijedan razuman čovek ne može poreći da je smisaona Rajnahova (Reinach) priraena primitivnih totemističkih gledišta na tajnu večeru. Zbog toga će on isto tako malo odbiti primenu hipoteze ο incestu na grčke mitove ο bogovima. Sigurno da je za osećanje bolno svetle stvari tumačiti sa tamne strane i tako ih na izvestan način kaljati tužnom prljavštinom početaka. Ali ako se išta od lepote upropasti zbog razjašr4Manja sa tamne strane, onda to smatram slabošću tih lepih stvari ili slabošću čoveka. Užasavanje nad Frojdovim tumačenjima potiče isključivo iz naše varvarske ili detinjaste naivnosti, zbog koje čovek ne zna da visoko uvek stoji na dubokom a da »les extremes se touchent« stvarno spadaju u konačne istine. Nctaćno je samo kadu steknemo mišljenje da svetlost više ne postoji pošlo se sve objašnjava sa tamne strane. To je žalosna zabluda kojoj je podlegao i FrojdL^ Švetlosi pripadasenci, dobru pripada zlo i obrnuto. Zbog toga ne mogu da se tužim na potres, koji je izazvalo razjašnjavanje naših zapadnih iluzija i ograničenosti, već tu metodu pozdravljam kao neophodnu istorijsku

ispravku od skoro nesagledivog značaja; jer sa njom prodire filozofski relativizam, koji je danas matematičko-fizički otelotvoren u Ajnštajnu, a u osnovi dalekoistočna istina, čije se dejstvo još ne može sagledati. _J Nema ničeg nedelotvornijeg od intelektualnih ideja/Ali ako jé neka ideja psihička činjenica, koja prodire na sasvim različita područja, na izgled bez istorijske kauzalne povezanosti, tada je treba pažljivo razmotriti, pošto ideje, koje su psihičke činjenice, logički i moralno predstavljaju nepobitne i neuhvatljive snage koje su jače od čoveka i njegovog uma. 19-

291

On doduše veruje da stvara ove ideje, ali u stvarnosti one stvaraju njega, tako da nesvesno on postaje samo ^njihov glasnogovornik. Da bi se vratili našem problemu fiksacija, hteo 'jih da se pozabavim pitanjem dejstva razjašnjavanja. Vraćanje fiksacije na njene tamne pozadine obezvređuje pacijentovu poziciju; on ne može bez daljnjega da sagleda bezvrednu detinjatost svojih zahteva, zbog čega on, u jednom slučaju, sa povišenog gledišta voljnog autoriteta pada na skromniji nivo izyesne možda lekovite nesigurnosti, dok ìTdrugom slučaju spoznaje neminovnost da je postavljanje zahteva drugima infantilna ugodnost koja se mor^a zameniti većom sopstvenom odgovornošću. Onome kome unutarnji uvid može nešto reći, taj odatle izvlači svoje moralne zaključke i, naoružan ubeđenjem ο sopstvenoj nedovoljnosti, obrušava se u životnu borbu da u neprekidnom radu i doživljavanju utroši one snage i čežnje, koje su mu dotada davale povoda ili da se uporno drži detinjastih snova ili bar da čezne za njima. Normalno prilagođavanje i trpeljivost u odnosu na sopstvenu nesposobnost postaju njegove vodeće moralne ideje, uz moguće odsustvo sentimentalnosti i iluzija. Neophodna posledica toga je otuđivanje od nesvesnog kao od mesta slabosti i zastranjivanja, kao sa polja moralnog i socijalnog poraza. Problem koji se sada postavlja pacijentu jeste vaspitavanje ka socijalnom čoveku. Time dostižemo treći stupanj. Sam uvid, koji za mnoge moralno osetljive prirode poseduje dovoljno motivacione snage, zakazuje kod ljudi sa oskudnijom moralnom fantazijom. Ako kod ovakvih neka spoljna, preka nevolja ne podigne svoj bič, sama uviđavnost nije dovoljna čak i kada su najdublje ubeđeni u njihovu istinitost; a da ne govorimo ο svima onima koji su razumeli tumačenje, ali u osnovi ipak sumnjaju u sve to. A to su upravo opet duhovno izdiferencirani ljudi koji doduše uviđaju istinu reduktivnog razjašnjavanja, ali se ne mogu zadovoljiti samo sa obezvređivanjem svojih očekivanja i ideala. I u ovim slučajevima otkazuje snaga uvida. Metoda razjašnjavanja uvek pretpostavlja osetljive prirode, koje iz uvida mogu samostalno izvlačiti moralne zaključke. Uostalom razjašnjavanje dopire dalje od puke, nerazjašnjene ispovesti, pošto ono bar formira duh i time budi uspavane snage, koje takođe mogu pomoći. Ali ipak ostaje činjeniea da u mnogim slučajevima i razjašnjavanje ostavlja iza sebe doduše uviđavno, ali stoga ništa manje nesposobno dete. Osim toga osnovni Frojdov princip objašnjenja zadovoljstva i njegovog zadovoljenja je jednostran i stoga nedovoljan, kao što je pokazao dalji razvitak. Sa.ovog ugla ne mogu se objasniti svi ljudi. Nesumnjivo svi imaju ovaj ugao, ali on nije svuda glavni i odsudan. Poklonimo li gladnome lepu sliku, on bi radije hleba. Proglasimo li zaljubljenog predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, on bi mnogo radije imao svoju draganu u zagrljaju. U prošeku se svi oni ljudi koji nemaju teškoća sa socijalnim prilagođavanjem i socijalnim položajem pre mogu objasniti sa ugla zadovoljstva, nego oni koji su ispod nivoa prilagođenosti, tj. drugim recima zbog socijalne nedovoljnosti pate od potrebe za uvažavanjem i moći. Starijeg brata, koji ide očevim stopama i dospeva do socijalne moći, mučiće njegova zadovoljstva, nasuprot tome mlađeg brata, koji se oseća potisnutim i ornalovaženim od strane oca i starijeg brata, stalno će podbadati často-Ijublje i potreba za uvažavanjem i on će sve drugo podrediti ovoj strasti, tako da zadovoljstvo neće predstavljati nikakav problem, bar ne životno važan problem. U sistemu razjašnjavanja ovde se nalazi oset-ljiva praznina u koju je stupio Frojdov bivši učenik Adler. On je ubedljivo dokazao da se brojni slučajevi neuroza bolje i zadovoljavajuće mogu objasniti nagonom za moći nego principom zadovoljstva. Zbog toga je cilj njegovog tumačenja da se pacijentu pokaže kako on za osvajanje fiktivne važnosti »aranžira« simptome i koristi svoju neurozu. Kako čak u tu svrhu i njegov prenos i njegove ostale fiksacije služe zahtevu moći i tako predstavljaju

128

»muški protest« protiv uobraženog ugnjetavanja. Ono što je Adler imao na umu očigledno je psihologija ugnje-tenog ili socijalno neuspešnog, čija je jedina strast potreba za uvažavanjem. Ovi slučajevi su neurotski stoga što još uvek varljivo maštaju u ugnjetenom stanju i sa fikcijom vode borbu protiv vetrenjača, pri čemu potpuno onemogućuju upravo onaj cilj kome najviše streme. Adler uglavnom baca akcenat na stupanj razjašnjavanja, i to razjašnjavanja u gore navedenom smislu, i utoliko apeluje na unutarnji uvid. Ali karakteristično je za Adlera da on ne očekuje isuviše mnogo ad čistog uvida, već da je izvan toga jasno spoznao neophodnost socijalnog vaspitavanja. Dok_je Frojd istraživač i tumač, Adler je uglavnom vaspitač. Tako on postaje negativni Frojdov naslednik, budući da dete u bolesniku, sa njegovim korisnim uvidom, ne ostavlja bespomoćnim, već pokušava da od njega svim sredstvima vaspitanja stvori normalno prilagođenog čoveka. Ovo se očigledno dešava na temelju ubeđenja da su socijalno prilagođavanje i normalizacija krajnji cilj kome se stremi, a koji je bezuslovno neophodno i željeno ispunjenje čovekovog bića. Iz ovog osnovnog stava Adlerove škole proističe njegovo rašireno socijalno dejstvo a isto tako udaljivanja od nesvesnog, koje ponekad, kako izgleda, ide do potpunog negiranja. Kolebanje prema Frojdovom potenciranju nesvesnog je neminovna reakcija, koja, kako sam već prethodno pomenuo, odgovara prirodnom odbijanju svakog bolesnika koji stremi prilagođava-nju i lečenju. Jer ako nesvesno stvarno nije ništa , drugo do spremište svih neprijatnih tamnih strana j ćovekove prirode, uključujući preistorijski nataloženi mulj, onda čoveku stvarno nije jasno zašto bi u toj j močvari, u koju je jednom upao, ostajao duže nego što je neophodno. Za istraživača ta lokva može zna-ćiti svet prepun čuda, za običnog čoveka. međutim, to je stvar kojoj se radije okreću leđa. Kao što pra-budizam nerna bogova, pošto bi se morao osloboditi pozadine panteona od oko dva miliona bogova, tako se i psihologija u daljem razvitku mora distancirati od jedne tako u biti negativne stvari kao što je Froj-dovo nesvesno. Vaspitne namere Adlerovog pravca postavljaju se upravo onde gde prestaje Frojd i na taj način odgovaraju razumljivoj potrebi bolesnika da posle stečenog uvida nađu i put u normalan život. Samo po sebi je razumljivo da njemu nije dovoljno da zna kako je i odakle došla njegova bolest, pošto je retko uvid u uzrok bez daljnjega doveo i do uklanjanja zla. Naime, ne treba smetnuti s uma da iz pogrešnih neurotskih puteva nastaje isto toliko mnogo upornih navika, koje se uprkos sveg uvida ne gube sve dotle dok se ne zamene drugim navikama, koje se mogu postići samo pomoću učenja i uvežbavanja. Ovaj rad se može postići samo pomoću vaspitavanja. Pacijent mora biti u najpotpunijem smislu značenja te reči »upućen« na druge puteve, što se može postići samo pomoću vaspitavanja volje. Stoga je razumljivo zašto Adlerov pravac ima najviše eha upravo među učiteljima i sveštenicima, dok se Frojdov pravac sviđa uglavnom lekarima i intelektualcima, koji su svi skupa loši bolničari i vaspitači. Svaki stupanj razvitka naše psihologije ima u sebi nešto specifično konačno. Katarza sa svojim pražnjenjem navodi čoveka da poveruje da je sada sve izašlo na videlo, sve upoznato, doživljen svaki strah i prolivena svaka suza i da od sada mora biti sve dobro. Razjašnjavanje isto tako ubedljivo zaključuje: sada znamo odakle je došla neuroza, iskopana su najranija sećanja, iščupani poslednji koreni, a prenos nije bilo ništa drugo do željena detinjasta fantazija ili vraćanje u porodični roman; slobodan je put u život lišen iluzija, odnosno u normalnost. Vaspitava^Тгје dolazi na kraju i ukazuje na to da se krivo izraslo drvo ne može ispraviti ni ispovedanjem ni razjašnjavanjem, već da ga samo vesti baštovan može uvrstiti u pravilni drvored. Tek sada je postignuto normalno/ prilagođavanje. / Ova čudna konačnost, koju sadrži svaki stupanj, donela je sa sobom da danas ima katartičara, koji na izgled nisu ništa čuli ο tumačenju snova, frojdista koji ne razumeju nijednu Adlerovu reč, i adlerista koji neće ni da čuju za nesvesno. Svako je obuhvaćen specifičnom konačnošcu sopstvenog stupnja i zbog toga dolazi do one konfuzije mišljenja i shvatanja, koja toliko otežava orijentaciju u ovom području. Ali odakle potiče osećanje konačnosti, koja na sve strane prouzrokuje tako mnogo autoritativnih tvrdoglavosti? Tu pojavu ne mogu drugačije objasniti do činjenicom da u osnovi svakog stupnja leži i konačna istina, i da stoga uvek iznova ima slučajeva koji uver-ljivo dokazuju posebnu istinu. Istina je u ovom svetu prepunom zabluda nešto tako dragoceno, da niko ne želi da je izgubi zbog nekoliko takozvanih izuzetaka, koji se ne slažu sa njom. A ko sumnja u istinu neiz-bežno se smatra nevernom štetočinom i zbog toga se svuda u diskusiji mesa nota fanatizma i netrpeljivosti. A ipak svako nosi baklju spoznaje samo jedan deo puta, dok mu je ne uzme sledeći. Ako bi ovaj proces shvatili drugačije a ne lično, mogli bismo, na primer,

pretpostaviti da mi nismo lični stvaraoci naše istine, već njeni izložitelji, glasnogovornici savreme-nih psihičkih neophodnosti, čime bi se izbeglo mnogo otrova i gorčine, a naš pogled bi bio slobodan da sagleda duboke i nadlične povezanosti čovekove psihe. Covek uglavnom ne vodi računa ο tome da praktički katartičar nije samo apstraktna ideja, koji automatski ne može izneti ništa drugo do katarzu. I katartičar je čovek koji doduše misli ograničeno u svojim sferama, ali u svojim postupcima dela kao običan čovek. Ne nazivajući to tako i nesvestan toga, on nevoljno sprovodi čitav deo razjašnjavanja i vaspitava-nja, kao što i drugi sprovode katarzu a da to principijelno ne naglašavaju. Sve živo je živa istorija, čak i hladnokrvne životinje žive još u nama kao s/jus-entendu. Tako i tri do sada obrađena stupnja ariaiitiČkep^šmologije uopšte nisu istine od kojih je poslednja progutala i zamenila dve prethodne, već su to, naprotiv, principijelni aspekti jednog te istog problema i međusobno ni na koji način ne protivureče, isto tako malo koliko oproštaj protivureči ispovesti. Isto važi i za četvrti stupanj, preobražavanje. I ovaj stupanj ne treba da sebe smatra jedino važećom istinom. Sigurno i ono popunjava prazninu koju su ostavili prethodni stupnjevi, ali ono ispunjava dalju potrebu koja prevazilazi do sada postignuto. Da bi razjasnili šta namerava stupanj preobražavan ja i šta znači možda nešto čudnovat naziv »preobražaj«, moramo najpre položiti računa ο tome koje potrebe čovekove psihe nisu zapažene tokom ranijih stupnjeva; drugim recima, koji bi zahtev mogao biti dalji i veći, do biti prilagođeno, socijalno biće? Biti normalan čovek, najkorisnije je i najpodesnije što se može zamisliti. Ali već u pojmu »normalan čovek«, kao i u pojmu prilagođavanja leži ograničenje na prosečnost, koja nekom izgleda kao željeno poboljšanje, nekome koga već košta truda da izađe na kraj sa običnim svetom, nekome ko je, na primer, zbog svoje neuroze nesposoban da izgradi normalnu egzistenciju. »Normalan čovek« je idealni cilj za neuspe-šne, za sve one koji se nalaze ispod opšteg nivoa prilagođavanja. Ali za ljude koji mogu daleko više od prosečnog čoveka, ljude kojima nikada nije teško padalo da postignu uspehe i da urade više od prošeka, za takve je ideja ili moralna prisila da moraju biti ništa drugo do normalni, pojam Prokrustove postelje, nepodnošljive, samrtne dosade, sterilnog, beznade-žnog pakla. Shodno ovome ima Isto toliko neurotičara Itoji-se razbolj^vlt]u~samo zato Sto su normalni, kaol takvih kojTSTTboleshi jer ne~m~dgu biti normalni. Za-misao da neicoTrlozeniöirTiaTdeju da ove prve vaspi-tava u pravcu normalnosti, za ove ljude znači isto što i ružan san, jer u stvari njihova najdublja potreba je da mogu voditi nenormalan život. ~ Covek može da nađe zadovoljenje i ispunjenje samo u onome što još nema, kao što se ne može ni zasititi onim čega već ima previše. Biti socijalno i prilagođeno stvorenje nema nikakve draži za onoga kome je ovakvo stremljenje kao dečja igra. Pravičnost je_pravičnom na dugo uvek dosadna, dok je večno nepravičnom poštenje potajni daleki cilj. Potrebe i neophodnost čovekove su različite. Ono što je za jednog oslobođenje, za drugog je zatvor. Ista stvar je sa normalnošću i prilagođavanjem. Iako već biološka izreka kaže: čovek je životinja stada i zbog toga dostiže svoje potpuno ozdravljenje samo u svom socijalnom biću, ipak već sledeći slučaj okreće tumbe ovu rečenicu dokazujući nam da je čovek potpuno zdrav samo onda kada živi nenormalno i nesocijalno. Čoveka može da dovede do očajanja što u stvarnoj psihologiji nema opšte važećih recepata ili normi. y£ Ima samo individualnih slučajeva sa najrazličitijim potrebama i zahtevima, toliko različitim da čovek, u osnovi uzev, nikada unapred ne može znati kojim će putem poći određeni slučaj, zbog čega je najbolje da lekar ne računa sa prethodno stečenim mišljenjima. To ne znači, međutim, da ih odbaci, već da ih pri-meni na slučaj kao hipotezu mogućeg objašnjenja. I ovo ne da bi podučio ili ubedio, već više da bi pokazao bolesniku kako lekar reaguje na njegov poseban slučaj. Jer bez obzira kako se stvar postavila, odnos između lekara i pacijenta je lična veza unutar bezličnog okvira lekarskog postupka. Nikakvim veštačkim postupkom ne može se zaobići činjenica da je terapijski postupak produkt međusobnog uticaja u kome učestvuje celo biće kako pacijenta tako i lekara. U terapijskom postupku dolazi do susreta dveju iracionalnih datosti, naime dva čoveka koji nisu ograničene, odredive veličine, već pored svoje možda određene svesti sa sobom donose i neodređeno veliku sferu nesvesnog. Zbog toga je i za rezultat psihičke terapije često beskrajno mnogo važnija ličnost lekara (kao i pacijenta), nego ono šta lekar kaže i misli, iako ovo poslednje može biti smetnja ili korist, i to u okvirima koji nisu za potcenjivanje. Susret dve ličnosti je kao mešanje dva različita hemijska tela — ako uopšte dođe do jedinjenja, onda se oba menjaju. Kao što smemo očekivati u svakom stvarnom psihičkom terapijskom postupku, lekar ima uticaja na pacijenta. Međutim, do ovog uticaja može. doći samo ako pacijent utiče na njega. Lekaru ništa ne koristi ako izbegava pacijentov uticaj ograđujući se obla

130

kom očinsko profesionalnog autoriteta. Time samo sebi onemogućuje korišćenje krajnje korisnog organa upoznavanja. Nesvesno ipak pacijent utiče na njega i uslovljava promene u nesvesnom lekara, ove, mnogim psihoterapeutima poznate, čisto profesionalne, psihičke smetnje ili zapravo oštećenja, koja na najbolji način predstavljaju tako reći hemijski uticaj pacijenta. Jedna od najpoznatijih pojava ove vrste je prenosom prouzrokovani protiu-prenos. Ali češće su dejstva mnogo suptilnije prirode, koja se drugačije ne mogu formulisati do pomoću stare ideje prenošenja neke bolesti na zdravog, koji onda svojim zdravljem mora da savlada demona bolesti, a ovo ne bez negativnog uticaja na svoje opšte stanje. Između lekara i pacijenta postoje iracionalni faktori, koji prouzrokuju međusobno menjanje. Pri tom stabilnija, jača ličnost daje konačnu odluku. Već sam imao prilike da vidim mnoge slučajeve gde je pacijent asimilovao lekara uprkos svih teorija i profesionalnih namera, i to najčešće, ali ne uvek, na štetu lekara. Stupanj preobražavan ja zasniva se na činjenici za čije je jasno sagledavanje bilo potrebno više od četvrt veka opsežnog praktičnog iskustva. U priznavanju ove činjenice čak je i Frojd prihvatio moj za-htev da i lekar sam mora biti analiziran. Sta znači ovaj zahtev? On ne znači ništa drugo do da je lekar isto tako »u analizi« kao i pacijent. On je isto tako sastavni deo psihičkog procesa terapijskog postupka kao i pacijent. Zbog toga isto tako izložen promenljivim uticajima kao i on. Da, u toj meri da ako se pokaže da je lekar nepristupačan ovom uticaju, onda je lišen i uticaju na pacijenta i ukoliko je uticaj na njega samo nesvestan, u njegovom polju svesti nastaje praznina koja mu onemogućuje da tačno sagleda pacijenta. U oba slučaja kom-promitovan je rezultat terapije. Dakle, lekar je opterećen istim zadatkom sa kojim bi želeo da optereti pacijenta, naime, na primer, socijalno prilagođeno stvorenje, ili, u drugom slučaju, da bude upravo neprilagođen. Terapijski zahtev može biti, prirodno, odeven u hiljade različitih formula — već prema stanovištu lekara. Jedan veruje u preva-zilaženje inf ntilizma, on dakle mora da je preva-zišao svoj sopstveni infantilizam. Drugi veruje u ab-reagovanje svih afekata, dakle mora da je abreagovao sve svoje sopstvene afekte. Treći veruje u potpunu svesnost, on mora da je dostigao svesnost samoga sebe, ili bar da stalno stremi da ispuni svoje terapijske zahteve ako hoće da osigura ispravan uticaj na svoje pacijente. Sve ove terapijske vodeće ideje znače značajne etičke zahteve, koji se svi zajedno sažimaju u jednu istinu: Ti moraš biti onakav kakav bi hteo da deluješ. Samo pričanje oduvek je važilo kao prazno i naprosto nema tako spretnog i veštog postupka kojim bi se zadugo mogla skrivati ova jednostavna istina. Ne u šta je čovek uveren, već da je čovek uveren delovalo je u svim vremenima. Dakle, četvrti stupanj analitičke psihologije za-hteva primenu sistema u koga se veruje i na samog lekara, i to sa istom nepoštednošću, konsekventnošću i istrajnošću, koje lekar primenjuje na pacijentu. ~~ Kada čovek pomisli sa kakvom pažnjomAi kritičnošću psihijatar mora slediti svog pacijenta da bi otkrio sve njegove pogrešne puteve, promašaje, sve infantilne tajne, onda uopšte nije mali posao da to isto čini i na samom sebi. Covek obično samom seb\ nije dovoljno interesantan, a i niko nas ne plaća za intro-spektivne napore. A osim toga nipodaštavanje čove-kove duše je svuda tako veliko, da se samoposmatra-nje i bavljenje samim sobom već skorosmatra bolesnim. Covek očigledno ne naslućuje zdravlje u sopstvenoj duši zbog čega već bavljenje njome miriše na bolesničku sobu. Ovaj otpor lekar treba da savlada kod samog sebe, jer kako može neko vaspitavati ako sam nije vaspitan, kako da razjašnjava kada je ο samom sebi u mraku i kako da očisti kada je sam još nečist? Korak od vaspitavanja do samovaspitanja je logički napredak koji dopunjava sve ranije stupnjeve. Zahtev stupnja preobražavanje, naime, i da se lekar menja da bi bio sposoban da promeni bolesnika je, lako razumljivo, nepopularan zahtev; prvo, jer izgleda nepraktičan, drugo, jer bavljenje samim sobom podleže neprijatnim predrasudama i treće, jer je ipak ponekad vrlo bolno da lekar ispuni sva ona iščekivanja koja u datom slučaju usmerava na pacijente. Naime, poslednja tačka doprinosi nepopularnosti ovog zahteva, jer onaj ko želi da sebe samog vaspita i tretira, uskoro će otkriti da u njegovom biću ima stvari koje se nepovratno suprostavljaju normalizaciji ili da, uprkos temeljnom razjašnjenju i abreago-vanju, još uvek lebde i ometaju. Šta će uraditi sa tim stvarima? On doduše zna — i za to je profesionalno ^obavezan — šta treba sa tim da učini pacijent. Ali šta da uradi sa tim on sam, i to iz najdubljeg ubeđenja, kada se radi ο njemu lično? Ili ο njegovim najbližima? U svojim samoistraživanjima on će u sebi otkriti neku manju vrednost koja mu opasno približava njegove pacijente i možda čak slabi njegov autoritet. Sta da započne sa ovim

131

neprijatnim otkrićem? Ovo donekle »neurotsko« pitanje duboko će ga potresti, nezavisno od toga kako on sebi izgledao normalan. On će takođe otkriti da poslednja pitanja, koja njega pritiskaju isto toliko koliko i njegove pacijente, neće razrešiti nikakav terapijski postupak, da je rešenje koje pružaju drugi još uvek detinjasto i da ostaje detinjasto i da, ako se ne nađe rešenje, pitanje ponovo mora biti potisnuto. Neću dalje razmatrati niz problema proisteklih iz samoistraživanja, pošto za njih, danas, zbog nepoznavanja psihe, postoji isuviše malo in.teresovanja. Radije bih istakao da najnoviji razvitak analitičke psihologije vodi ka velikom pitanju iracionalnih faktora čovekove ličnosti a da u prvi plan stavlja ličnost lekara kao terapijskog faktora ili kao suprotnost tome, čime se zahteva sopstveni preobražaj, naime ^ samovaspitanje vaspitača. Na taj način se sve ono što se objektivno odigralo u istoriji naše psihologije — ispovest, razjašnjavanje i vaspitavanje, podiže na stupanj subjekta, drugim recima ono što se dešava pacijentu treba da se dešava i lekaru, da njegova ličnost ne bi imala nepovoljno povratno dejstvo na pa cijenta.. Lekar ne srne da pokušava da se izvuče od sopstvenih teškoća na taj način što će teškoće drugih tretirati tako kao da on sam nema nikakvih problema. Kao što se ranije Frojdova škola, zahvaljujući opsežnom otkriću nesvesne tamne strane, iznenada našla u situaciji da mora da raspravlja čak i religij-sko-psihološka pitanja, tako je i najnoviji zaokret doveo do toga da je etičkista^lejc^rapostaj neizbe-.ž^i^mObl^m. Sa ovim^pìtanjem^nedeljivo povezana samokntičnost i samoistraživanje zahteva shvatanje psihe sasvim drugačije od dosadašnjeg, čisto biološkog; pošto čovekova duša naprosto nije samo objekt prirodrio-naučno orijentisane medicine, ona nije samo bolesnik već i lekar, ne samo objekt, već i subjekt, ne samo funkcija mozga, već apsolutni predu-slov naše svesti. Ono što je nekada bila medicinska terapijska metoda ovde postaje metoda samovaspitanja a time se odjednom horizont naše psihologije širi u nenaslu-ćena područja. Odlučujuće više nije lekarska diploma, već ljudski kvalitet. Ovaj zaokret je značajan, pošto'se na taj način celokupni pribor psihijatrijske vestine, koji se razvio i sistematizovao u stalnoj ve-žbi na bolesniku, stavlja u službu samovaspitanja. samokompletiranja i time analitička psihologija razbija okove koji su je vezivali za konsultativnu le-karsku ordinaciju. Ona prevazilazi samu sebe i stupa u onu veliku prazninu koja je do sada bila psihički nedostatak zapadnih naspram istočnjačkih kultura. Mi smo poznavali samo psihičko potčinjavanje i savlađivanje, ali ne i metodski razvitak psihe i njenih funkcija. Naša kultura je još mlada, a mladim kulturama su potrebne sve vestine ukrotitelja zveri da bi se bar u određenu formu dovelo sve ono varvarsko i divlje. Za to je potreban jedan put, jedna metoda, što nam je, kao što sam rekao, nedostajalo. Izgleda mi da saznanje i iskustva analitičke psihologije mogu dati bar osnove za to, pošto u onom trenutku, kada prvobitna lekarska psihologija uzme za predmet samog lekara, ova prestaje da bude samo terapijska

metoda za bolesnika. Ona sada obrađuje i zdrave ili bar takve, koji polažu moralnog prava na psihičko zdravlje, čija bolest, stoga, jedino može biti patnja koja sve muči. Stoga ova psihologija ima ambiciju da postane opšte dobro i to u još većoj meri od prethodnih stupnjeva, koji su, svaki za sebe, već nosioci opšte istine. Ali između ovog zahteva i današnje stvarnosti leži ponor preko koga nema mosta. On se mora tek izgraditi kamen po kamen.

132

SUPROTNOST FROJD I JUNG Ο razlikama između Frojdovih i mojih nazora pre bi trebalo da piše neko ko se nalazi izvan začaranog kruga ideja koje se zovu »Frojd« i »Jung«. Ne znam da li zaslužujem da mi se poveri ona objektivnost koja bi trebalo da mi omogući da se nepristra-sno izdignem čak iznad mojih sopstvenih ideja. Da li to iko uopšte može? Sumnjam u to. A ako neko na izgled izađe na kraj sa ovom Minhauzenovom vešti-nom, onda se mogu opkladiti da njegove ideje, u krajnjoj liniji, nisu bile njegove sopstvene. Ideje koje prihvata veliki broj sledbenika ne pripadaju jedino njihovom takozvanom tvorcu, naprotiv on je sam rob svoje ideje. Takozvane istinite ideje, koje zanose, imaju u sebi nešto osobito; one potiču iz bezvremenosti, kao da su već uvek bile prisutne, iz materinskog, duševnog prauzroka, iz koga izrasta efemerni duh jednog čoveka kao biljka koja cveta, donosi plod i seme, vene i umire. Ideje vode poreklo iz većeg nego što je individualni čovek. Mi ih ne stvaramo, već smo stvoreni pomoću njih. Ideje su s jedne strane fatalno priznanje koje ne iznosi na svetio dana samo ono najbolje u nama, već i naše poslednje nekompetentnosti i lični jad. A tek ideje ο psihologiji! Odakle drugde mogu poticati do iz najsubjektivnijih područja? Da li nas iskustvo ο objektu može sačuvati od subjektivnog predubeđe[»] Objavljeno u: Kölnische Zeitung (Köln, 7. maj 1929) — Ges. Werke IV.

nja? Da nije svako iskustvo i u najboljem slučaju bar do polovine subjektivno tumačenje? S druge strane i subjekt je objektivna datost, deo sveta; i ono što proističe iz njega u krajnjoj liniji proističe iz sveta, kao što i naj rede i najneverovatnije živo biće nosi i hrani nama svima zajednička zemlja. Tako su upravo naj subjektivni je ideje one koje su najbliže prirodi i biću, i stoga se mogu nazvati i najistinitijim. Ali »šta je istina«? Za našu psihološku upotrebu pre svega ću sasvim odbaciti pomisao da smo mi, današnji ljudi uopšte u stanju da utvrdimo bilo šta »istinito« ili »pravo« ο bivstvu duše. Najbolje što možemo stvoriti je pravi izraz. »Pravi izraz« je ispovest i iscrpno prikazivanje subjektivno nađenog. Jedan će posebno težište stavljati na uobličavanje i stvaranje nađenog i zbog toga će uobražavati da je tvorac svog otkrića, drugi će isticati stav i zbog toga govoriti ο pojaut, pri čemu je svestan svog bića koje prima i percipira. Istina je negde između — pravi izraz je stav koji uobličauo i stvara. U tom primanju i u tom stvaralačkom aktu sadržano je sve ono čime se može pohvaliti i najambiciozniji zahtev današnjih psihologa. Naša psihologija je više ili manje srećno uobličena ispovest nekoliko pojedinaca; ukoliko su ovi više ili manje tipični, onda njihovu ispovest mogu prihvatiti mnogi drugi kao važeći opis. Ukoliko takvi, koji pripadaju nekom drugom tipu, ipak još pripadaju ljudskom rodu, srne se čak zaključiti da su i oni, svakako u manjoj meri, pogođeni ovom ispovešću. Ono što Frojd ima da kaže ο ulozi seksualnosti, infantilnog zadovoljstva i njegovog konflikta sa »principom realnosti«, ο incestu i sličnom u prvoj liniji je pravi izraz njegove lične psihologije. To je srećno uobličeni izraz subjektivno nađenog. Ja nisam Frojdov protivnik, iako taj pečat hoće da mi stavi kratkovidost kako njegova tako i njegovih učenika. Nijedan iskusni psihijatar ne može osporiti da nije sreo bar tuce slučajeva čija se psihologija u svim bitnim elementima slaže sa Frojdovom. Zbog toga je Frojd sa svojom subjektivnom ispovestipomogao rođenju velike ljudske istine. On sam je školski primer njegove psihologije, i svoj život i rad posvetio je ispunjenju ovog zadatka. Covek vidi onako kakav jeste. A kako drugi imaju i drugu psihologiju, oni i vide drugačije i drugačije se izražavaju. To je najbolje pokazao jedan od najranijih Frojdovih učenika, naime Alfred Adler — on je istovetni iskustveni materijal prikazao sa sasvim drugog ugla; njegov način sagledavanja je bar isto toliko ubedljiv kao Frojdov, pošto i Adler reprezen-tuje jedan tip psihologije koji se često sreče. Znam da mi zastupnici obe ju škola bez dvoumljenja ne daju za pravo, ali meni će dati za pravo istori ja i svi prav-doljupci. Nisam u stanju da uštedim prekor obema školama da čoveka tumače sa isuviše patološkog ugla. polazeći od njegovih defekata. Ubedljiv primer za ovo je Frojdova nemogućnost da shvati religijski doživljaj1 Nasuprot ovome ja bih želeo da razumevanje za čoveka radije crpim iz njegovog zdravlja a i da bolesnika oslobodim ove psihologije koju Frojd izlaže na svakoj stranici njegovog dela. Nisam u stanju da sagledam gde Frojd dopire izvan njegove sopstvene psihologije i kako oslobađa bolesnika od onog zla od koga još pati i lekar. Njegova psihologija je psihologija neurotskog stanja određenog tipa i zbog toga vredi samo u okviru odgovarajućeg stanja. U okvirima ovih granica Frojd je istinit i važeći, pa i tamo gde govori neistinu, pošto i evo pripada celokupnoj slici i zbog toga je istinito kao ispovest. Ali to nije zdrava psihologija, osim toga — a to je simptom bo-lesnosti — zasnovana je na nekritikovanom, nesve-snom gledanju na svet, koje je podesno da znatno suzi horizont doživljavanja i sagledavanja. Frojd se nepravedno odricao filozofije. Nikada nije kritikovao svoje pretpostavke, čak ni svoje lične psihičke premise. U svetlu mojih dosadašnjih navoda ovo će se lako shvatiti kao neophodnost, pošto bi mu kritika njegovih sopstvenih osnova uskratila mogućnost da 2

Up. Freud, Die Zukunft einer illusion.

naivno3 prikaže svoju svojstvenu psihologiju. U svakom slučaju oprobao bi teškoće sa kojima se ja susrećem. Slatko-gorki napitak kritičke filozofije nikada nisam prezrivo odbijao, već sam ga pažljivo ispijao bar in refracta dosi. Isuviše malo, reći će moji protivnici. Skoro isuviše mnogo, govore mi sopstvena osećanja. Lako, isuviše lako-samokritika truje izvanredno blago naivnosti, onaj dar koji je neophodan svakom stvaraocu. U svakom slučaju filozofska kritika mi je pomogla da sagledam subjektivni, ispoved-ni karakter svake psihologije — takođe i moje. Ali mojoj kritici moram da zabranim uskraćivanje moje sopstvene mogućnosti uobličavanja. Ja, doduše, znam da iza svake reči koju izgovaram stoji moje posebno i samo jednokratno biće na njemu specifičnim svetom i njegovom istorijom, ali ja ću slediti potrebu da ο 1Up. Freud, Die T r a u m d e u t u n g .

134

sebi samom govorim iza paravana navodnog iskustvenog materijala. Samo time već služim cilju ljudskog saznanja, kome je hteo da služi i Frojd i kome je, uprkos sVemu, i služio. Saznanje ne počiva samo na istini, već i na zabludi. Uvid u subjektivni karakter svake psihologije -stvorene od pojedinca mogli bi biti obeležje koje me najjače odvaja od Frojda. Kao dalje diferentno obeležje izgleda mi činjenica što nastojim da ne stvaram nikakve nesvesne i stoga nekritične pretpostavke. Kažem »nastojim«, jer ko je sasvim siguran da nema nesvesnih pretpostavki? Ja nastojim da izbegnem bar gruba predubeđenja i zbog toga sam sklon da priznam sve moguće bogove pod pretpostavkom da ovi deluju u čovekovoj duši. Ja ne sumnjam da se prirodni nagoni silno razvijaju u psihičkom području, bilo da je to Eros ili želja za moći. ali ja ne sumnjam ni u to da se ovi nagoni sudaraju sa duhom, jer oni se uvek sudaraju sa nečim i zašto ovo nešto ne bi trebalo nazvati »duh«? Koliko malo znam šta je duh po sebi i za sebe, isto toliko malo znam šta su nagoni. Jedno mi je isto toliko tajanstveno koliko i drugo, a isto tako nisam u stanju da jedno objasnim kao nesporazum drugog; jer nije nesporazum da zemlja ima samo jedan mesec — u prirodi nema nesporazuma, ovih ima samo u području onog što čovek naziva »razum«. Nagon i duh su u svakom slučaju s one strane mog shvatanja, to su pojmovi koje koristimo za nešto nepoznato, ali moćno dejstveno. Stoga je moj stav prema svim religijama pozitivan. U njihovom poučnom sadržaju ja ponovo prepoznajem one figure koje se sreću u snovima i fantazijama mojih pacijenata. U njihovom moralu vidim iste ili slične pokušaje koje čine moji pacijenti, iz sopstvenog izuma ili iz nadahnuća, da bi našli pravi put ophođenja sa silama psihe. Sveta radnja, ritual, inicijacija i askeza su mi preko svake mere interesantni kao naizmenične i raznovrsne tehnike u stvaranju pravoga puta. Isto tako je pozitivan moj odnos prema biologiji, prema prirodno-naučnoj empiriji uopšte, koja mi izgleda kao snažan pokušaj da se duša shvati od spolja ka unutra kao što mi je, obrnuto, religijska gnoza isto tako gigantski poduhvat ljudskog duha da iz duše dopre do saznanja. U mojoj slici sveta postoji jedno veliko spolja i jedno isto tako veliko unutra, a između ova dva pola stoji mi čovek, čas okrenut jednom čas drugom polu i, u zavisnosti od temperamenta smatrajući čas jedno čas drugo apsolutnom istinom i, u zavisnosti od toga da jedno ili drugo osporava ili da se za njega žrtvuje. дв. Ova slika je pretpostavka — sigurno, ali jedna koju neću napustiti jer mi je isuviše dragocena kao hipoteza. Ona mi je potvrđena heuristički i empirijski a osim toga potvrđena kroz consensus gentium. Iz ove hipoteze, koja sigurno potiče iz mene lično — iako uobražavam da sam je stekao iskustvom — proistekla je moja tipologija a isto tako moje pomirenje sa tako divergentnim gledištima, kao na primer sa Frojdovim. Iz slike suprotnosti, u kojoj vidim svet, proizašla mi je ideja psihičke energije koja isto tako mora da potiče iz suprotnosti kao i energija fizičkih zbivanja, koja uvek pretpostavlja neki pad, to jest postojanje suprotnosti kao toplo—hladno, visoko—duboko itd. Dok Frojd skoro isključivo predstavlja seksualnost kao psihičku nagonsku snagu, počevši tek posle moga odvajanja da uzima i druge faktore u obzir, ja sam sve više ili manje ad hoc konstruisane psihičke nagone ili snage obuhvatio energetskim pojmom, da bih isključio skoro neminovne proizvoljnosti jedne psihologije snage. Zbog toga više ne govorim ο snagama ili pojedinim nagonima, već ο »intenzitetima vrednosti«4. Time se ne osporava vrednost seksualnosti u psihičkom zbivanju, kako Frojd tvrdoglavo misli, već se obuzdava preplavljenost psihe seksualnom terminologijom a sama seksualnost se stavlja na njeno pravo mesto. Seksualnost je konačno — a toga se nikada neće odreći zdrav ljudski razum — samo jedan od bioloških instinkata, samo jedna od psihofizioloških funkcija, iako vrlo važna i sa značajnim posledicama. Ali šta bi se desilo kada, na primer, više ne bi trebalo da jedemo? Nesumnjivo da je psihička sfera kojoj pripada seksualnost danas znatno ometena, a kada čoveka jako boli zub, onda izgleda da se ceo psihički život sastoji samo od zubobolje. Vrsta seksualnosti koju opisuje Frojd je ona očigledna seksualna opsesija, koja se sreće svuda gde pacijent treba da bude istisnut ili izmamljen iz neke nepodesne situacije ili stava, neka vrsta ustavljenog seksualiteta, koji se odmah smanjuje do normalnih proporcija čim se oslobodi put razvitka. Najčešći zastoj je u porodičnom resentimentu, u emocionalnim dosadama takozvanog »porodičnog romana«, što dovodi do staze životne energije, a ova staza je ono što se neizbežno javlja u obliku takozvane infantilne seksualnosti. Pri tom se radi ο nepravoj seksualnosti, ο neprirodnom pražnjenju napetosti, koja zapravo pripada jednom drugom životnom području. Kakva je onda u krajnjoj liniji korist od plovidbe

135

po ovom poplavljenom području? Zapravo mnogo je bitnije — bar tako izgleda pravolinijskom razumu — otvoriti oticajne ka* Up. Uber psychische Energetik und das Wesen der Träume.

naie, to jest naći one mogućnosti ili stavove, koji nude energiji njoj potreban nagib, pad, inače ne dolazi do ničega drugog nego do circulus vitiosusa, na šta mi i liči Frojdova psihologija. Njoj nedostaje mogućnost da izmakne iz neumoljivih stega biološkog zbivanja. Očajnički se moramo pridružiti uzviku svetog Pavia: »Ko će me osloboditi od dodira sa smrću, mene, sirotog čoveka?« A naš kulturni čovek u nedoumici se pridružuje Faustu: »Ti si svestan samo jednog nagona«, naime putene veze koja vodi unazad do oca i majke, ili unapred do dece, koja potiču iz naše utrobe, »incest« sa prošlošću i »incest« sa budućnošću, praotački gr eh ovekovečen u »porodičnom romanu«. Odatle nas ništa ne može spasiti do duh, onaj drugi pol svetskog zbivanja; slobodu doživljavaju ne deca tela već »deca božja«. U Barlahovom (Barlach) Mrtvom danu demon majke kaže u tragičnom završetku porodičnog romana: »Čudnovato je samo to da čovek neće da nauči da je Bog njegov otac.« To je ono što Frojd nije nikada želeo da nauči i protiv čega se bore svi slično nastrojeni ili bar mu ne nalaze ključ rešenja. Teologija ne dolazi u susret onome ko traži jer ona zahteva verovanje, koje je prava pravcata karizma koju niko ne može da napravi. Mi moderni ljudi upućeni smo na to da ponovo doživimo duh, to jest dođemo do praiskustva. To je jedina mogućnost da se prekine začarani lanac biološkog zbivanja. Ovaj zauzeti stav je treći znak koji odvaja moja shvatanja od Frojdovih. Zbog toga mi se prebacuje misticizam. Ja se, međutim, ne smatram odgovornim za činjenicu što je čovek uvek i svuda na prirodan način razvio religijske funkcije i da je stoga čove-kova duša još od pamtiveka prožeta i natopljena religijskim osećanjima i predstavama. Ko ne vidi ovaj aspekt čovekove duše, on je slep, a ko želi da ga razjašnjavanjima ili prosvećivanjem ukloni, taj nema smisla za činjenice. Ili možda kompleks oca, koji potpuno prožima celu Frojdovu školu od glave do pete, dokazuje da dolazi do značajnog oslobađanja od fatalnosti porodičnog romana? Ovaj kompleks oca sa svojom fanatičnom krutošću i preosetljivošću je pogrešno shvaćena religijska funkcija, misticizam koji je ovladao biološkim i porodičnim. Sa svojim pojmom »Nad-Ja« Frojd čini stidljivi pokušaj da staru sliku Jehove prokrijumčari u psihološku teoriju. Ovakve stvari najbolje je odmah jasno reći. Zbog toga sam se trudio da stvari nazivam onim imenom, kojim su oduvek nazivane. Točak istorije ne treba vraćati unazad i ne treba poricati korak čovečanstva ka duhovnom, koji se čini već kod primitivne inicijacije. Sigurno da nauka ne samo srne već mora da sa ograničenim teorijama izdvaja delove pojedinih područja, duša je, međutim, svesti nadređena celovitost, majka i preduslov svesti i stoga je nauka samo jedna od njenih funkcija, koja nikada neće iscrpsti obilje njenog života. Psihijatar ne srne da se zavuče u njen patološki ugao i da se grčevito brani od zaključka da je i bolesna duša ljudska duša, koja i pored svoje bolesti nesvesno ima udela u celini duševnog života čovečanstva. Da, on će čak morati da doda da je Ja bolesno zbog toga što je odsečeno od celine i da je stoga izgubljeno kako za čovečanstvo tako i za duh. Ja je stvarno » mesto straha«, kako to Frojd 2 tačno tvrdi, naime samo dotle dok se ne vrati ocu i majci. Frojd trpi brodolom pred Nikodimovim pitanjem: »Može li on po drugi put ući u utrobu svoje majke i ponovo se roditi?« Istorija se ponavlja — si parva componere magnis licet — kao kućna raspra moderne psihologije. Od pre bezbrojnih milenijuma inicijacije propo-vedaju rođenje iz duha, a čudnovato da čovek stalno iznova zaboravlja da razume božansko začeće. To ne ukazuje na posebnu jačinu duha, ali posledice nesporazuma manifestuju se kao kržljavljenje, ogorčenost, skučenost i pustoš. Lako je odagnati duh, ali čorbi nedostaje so, »so zemlje«. Ipak duh stalno pokazuje svoju jačinu u tome što se bitno učenje starih posvećivanja dalje prenosi iz generacije u generaciju. Uvek iznova ima i ljudi koji su razumeli šta to znači da je

Bog njihov otac. U ovoj sferi ostaje očuvana ravnoteža između puti i duha. Suprotnost između Frojda i mene suštinski počiva na razlici principijelnih pretpostavki. Pretpostavke su neizbežne, a pošto su neizbežne, čovek nikada ne srne davati utisak kao da ih uopšte nema. Zbog toga sam pre svega na svetio dana izneo principijelne aspekte, pošto se 2

136

Das Ich und das Es.

pomoću njih najlakše mogu razumeti raznovrsne, sve do u pojedinačnosti zadiruće razlike između Frojdovog r mog shvatanja.

137

ARHAIČAN COVEK. Arhaičan znači početan, prvobitan. Reći nešto temeljnije ο današnjim civilizovanim ljudima spada u najteže i naj nezahvalni je zadatke koji se mogu zamisliti, pošto na njih treba da odgovori neko ko je sputan istim pretpostavkama i zaslepljen istim pre-dubeđenjima kao oni ο kojima treba da saopšti svoja razmišljanja. Međutim, u odnosu na arhaičnog čoveka nalazimo se u na izgled povoljnijoj situaciji. Mi smo vremenski daleko od njegovog sveta, nadmoćniji u duhovnoj diferenciranosti, tako da smo u mogućnosti da sa više osmatračnice sagledamo njegovu narav i njegov svet. Ovom rečenicom istovremeno sam predmetu mog predavanja postavio jedno ograničenje, bez koga ne bi bilo«moguće da se u opštim potezima opiše dovoljno obimna slika duševne pojave arhaičnog čoveka. Naime, žejeo bih da se ograničim na ovu sliku, budući da iz razmatranja isključujem antropologiju primitivnog čoveka. Ako uopšte govorimo ο čoveku, onda ne mislimo upravo na anatomiju, njegov oblik lobanje i njegovu boju kože, već mislimo na njegov ljudski psihički svet, na njegovu svest i njegov način življenja. A sve ovo je predmet psihologije. Stoga ćemo morati da se pozabavimo uglavnom arhaičnom, tj. primitivnom psihologijom. Uprkos ovog ograničenja ovim ćemo proširiti našu temu, jer arhaična psiP] Predavanje održano u čitalačkom klubu Hotingen u Cirihu, oktobra 1930. Objavljeno u: Europäische Revue. Berlin, 1931. (Ges. Werke X).

hologija nije samo psihologija primitivnog, već i modernog civilizovanog čoveka; ne možda psihologija pojedinih regresivnih pojava u modernom društvu, već naprotiv, svakog civilizovanog čoveka koji je, bez obzira na visinu svoje svesti, u dubljim slojevima psihe još uvek arhaičan čovek. Kao što je naše telo još uvek telo Sisara, koje u sebi sadrži čitav niz ostataka iz još ranijeg stupnja životinja sa hladnom krvi, tako je i naša duša razvojni produkt, koja, praćena od njenih početaka, obelodanjuje još uvek bezbrojne arhaizme. Svakako u početku, kada čovek dođe u prvi dodir sa primitivcima ili kada proučava naučna dela ο primitivnoj psihologiji, neće propustiti a da ne stekne duboki utisak stranosü, i čudesnosti arhaičnog čoveka. Upravo Levi-Bril, autoritet u oblasti primitivne psihologije, neumorno ističe ovu vanrednu različnost »etat prelogique« od naše svesti. Njemu, kao civili-zovanom čoveku, izgleda prosto neshvatljivo kako primitivni čovek jednostavno prelazi preko očiglednog iskustva i sa direktnim odricanjem opipljivih uzroka svoje » representations collectives« smatra eo ipso važećim, umesto da ih razjašnjava jednostavnim slučajem ili sa razumnom kauzalnošću. Pod » representations collectives« Levi-Bril podrazumeva opšte rasprostranjene ideje sa apriorističkim karakterom istine kao što su duhovi, vradžbine, snaga vrača itd. Činjenica da, na primer, ljudi umiru zbog duboke starosti ili zbog poznatih smrtonosnih oboljenja nama je naprosto sama po sebi razumljiva, ali primitivnom čoveku ne. Nijedan čovek ne umire zbog duboke starosti, kao argumenat navešće da ima ljudi koji su do-živeli još dublju starost. Nijedan čovek ne umire zbog neke bolesti, pošto je toliko ljudi ozdravilo ili se uopšte nije ni razbolelo od iste bolesti. Pravo objašnjenje za njega je uvek magija. Ili je čoveka ubio duh ili vradžbina. Mnogi samo smrt u borbi smatraju prirodnom. Drugi, svakako i ovu smrt smatraju ve-štačkom pošto je ili protivnik bio čarobnjak ili je nosio opčinjeno oružje. Ponekad ova groteskna ideja poprima još znatno upečatljiviji oblik. Tako je jedan

Evropejac ustrelio krokodila u čijem je želucu našao dve narukvice. Domoroci su prepoznali ove narukvice, pripadale su dvema različitim ženama koje su neko vreme pre toga bile prožderane. Odmah se razvila bučna diskusija oko vradžbina, budući da je ovaj sasvim prirodni događaj, koji nijednom Evropljaninu ne bi bio sumnjiv, pomoću duhovne predodre-đenosti (Levi-Brilova » representations collectives«) primitivnog čoveka dobio sasvim neočekivano objašnjenje. Krokodila je pozvao nepoznati čarobnjak i naredio mu da uhvati i da mu donese ove dve žene. Krokodil je izvršio ovo naređenje. Ali narukvice u želucu životinje? Krokodili, objasnili su, nikada ne jedu ljude bez naređenja. Krokodil je dobio narukvice od čarobnjaka kao nagradu. Ovaj dragoceni slučaj je jedan od zanimljivijih primera samo vol jnosti objašnjenja u »etat prélo-gique«, prelogičnog očigledno stoga što nam jedno ovakvo objašnjenje izgleda apsurdno nelogično. Ali to nam izgleda samo zato što polazimo od sasvim drugačijih pretpostavki nego primitivni čovek. Da smo, kao on, ubeđeni u postojanje čarobnjaka i drugih tajanstvenih sila, kao što smo ubeđeni u takozvane prirodne uzroke, njegov zaključak bio bi nam sasvim logičan. U suštini primitivni čovek nije logičniji ili nelogičniji od nas. Samo je njegova pretpostavka drugačija. I u tome leži razlika. Primitivac misli i živi sa sasvim drugačijim pretpostavkama nego mi. Sve što se ne odvija po nekom redosledu, sve što ga zbog # toga uznemirava, plaši ili čudi, on smatra da počiva na nečemu što bismo mi označili kao natprirodno. Za njega to svakako nije natprirodno, već spada u njegov iskustveni svet. Nama je prirodno objašnjenje: ova kuća je izgorela jer je u nju udario grom. Za primitivca je isto tako prirodno da kaže: čarobnjak je iskoristio munju zato da zapali upravo ovu kuću. Naprosto u svetu primitivnog čoveka nema ničega što se ne bi moglo, ako je samo donekle neobično ili upečatljivo, podvrgnuti ovome ili principijelno sličnom objašnjenju. Pri tome on postupa isto kao i mi: on ne razmišlja ο svojim pretpo21 Jung, Odabrana dela, III

321

stavkama. Za njega je a priori sigurno da je bolest i si. prouzrokovana pomoću duhova ili vradžbina. isto kao što smo i mi ubeđeni da bolest ima takozvani prirodni uzrok. Mi razmišljamo isto toliko malo ο vradžbinama koliko i on ο prirodnim uzrocima. Njegovo duhovno funkcionisanje po sebi i za sebe principijelno se ne razlikuje od našeg. Razlika je, kao što sam već rekao, isključivo u pretpostavci. Pretpostavljalo se da primitivni čovek ima drugačija osećanja i drugačiji moral, to jest da u neku ruku ima »prelogičnu« narav. U svakom slučaju primitivni ljudi

imaju drugačiji moral nego mi. Jedan crnački poglavica, zapitan ο razlici između dobra i zla, rekao je: ako ja mom neprijatelju otmem ženu, onda je to dobro, ali ako mi ih on ukrade, onda je to zlo. U mnogim mestima je užasna uvreda stati nekome na senku, ili je neoprostiv greh kožu morskog psa guliti metalnim nožem umesto kremenom. Ali budimo pravični: zar i kod nas nije greh ribu jesti nožem? Ili pozdraviti damu sa cigaretom u ustima? Ove stvari kod nas isto kao i kod primitivnog čoveka nemaju ničega zajedničkog sa etosom. Postoje čestiti i lojalni lovci na ljudske glave, ima takvih koji pobožno i savesno izvode grozne rituale, ubica iz najsvetijeg ubeđenja; i sve ono čemu se divimo u etičkom stavu, u osnovi ceni isto tako i primitivac. Njegovo dobro je isto tako dobro kao naše, njegovo zlo je isto tako rdavo kao naše. Samo su oblici drugačiji, ali etička funkcija je ista. Isto tako se smatralo da su njegova čula oštrija ili drugačija od naših. Međutim, on ima samo profesionalnu diferencijaciju prostornog čula ili ćula sluha i vida. Ako se postavi pred stvari koje su izvan njegovog područja, onda je i on začuđujuće spor i nespretan. Domorocima-lovcima, koji su imali vid kao u sokola, pokazao sam ilustrovane novine gde bi kod nas svako dete odmah prepoznalo ljudske figure. Ali moji lovci su okretali i okretali slike dok najzad nije jedan, prstima prateći konture, iznenada uzviknuo: pa to su beli ljudi! što je onda slavljeno kao veliko otkriće. Cesto neverovatno čulo orijentacije u prostoru mnogih primitivaca je profesionalno i objašnjava se apsolutnom neophodnošću snalaženja u šumama i savanama. Cak i Evropljanin počinje posle kraćeg vremena — iz straha da uprkos kompasu fatalno ne zaluta — da pazi na stvari ο kojima do tada nije ni sanjao. Ništa ne ukazuje na to da primitivni čovek u principu drugačije misli, oseća ili opaža. Psihičke funkcije su u biti iste. Ali pretpostavke su diugačije. Pored toga relativno malo znači što je opseg njegove svesti manji ili izgleda da je manji od našeg, ili da se on vrlo malo ili uopšte ne može da usredsredi na misaonu delatnost. Ovo poslednje Evropejac zapaža kao nešto strano. Tako moje crnačko veće nisam mogao nikada da zadržim duže od dva časa, jer po isteku ovog intervala ljudi su izjavljivali da su umorni. Isuviše im je bilo teško — a pri tom, u neusiljenorn razgovoru, postavljao sam im vrlo jednostavna pitanja. Međutim, isti ljudi u lovu ili na putovanjima pokazivali su začuđujuću koncentraciju i izdržljivost. Moj pismonoša je, na primer, neprekidno trčao 120 kilometara u jednom pravcu; ili posmatrao sam jednu ženu u šestom mesecu trudnoće, koja je nosila bebu na leđima i pušila dugu lulu, kako je skoro celu dugu noć pri 34° igrala oko razbuktale vatre, a da nije pala od iscrpljenosti. Dakle, ne može im se odreći sposobnost koncentracije u stvarima za koje su zaintereso-vani. Ako i mi moramo da se skoncentrišemo na neinteresantne stvari, uskoro primećujemo kako je mala sposobnost naše koncentracije. Mi smo isto tako malo nezavisni od emocionalnih impulsa kao i primitivan čovek. Sigurno da su primitivni ljudi jednostavniji ι detinjastiji od nas, u dobru kao i u zlu. Ali to nam ne deluje strano. A ipak, kada dođemo u dodir sa svetom arhaičnog čoveka, osećamo nešto čudovišno strano. Koliko mogu da analizujem ovo osećanje, ono uglavnom pretežno potiče iz toga što se arhaična pretpostavka u bitnim elementima razlikuje od naše, to jest primitivni čovek živi tako reći u jednom drugom svetu nego mi. To od njega stvara teško razumljivu zagonetku sve dotle dok ne upoznamo njegove pretpostavke. Isto tako mogli bismo reći: čim upoznamo naše pretpostavke, primitivni čovek nam više nije zagonetka. Naša racionalna pretpostavka je da sve ima svoje prirodne, opažajne uzroke. U to smo ubeđeni a priori. Kauzalnost u ovom smislu je jedna od naših najsvetijih dogmi. U našem svetu nema legitimnog prostora za nevidljive, samovoljne, takozvane natprirodne sile, osim ako sa modernim fizičarima ne siđemo u najsi-ćušniji tamni svet unutrašnjosti atoma, gde se. kako izgleda, dešavaju čudnovate stvari. Ali do toga je još daleko. Mi gajimo izrazitu odbojnost prema nevidljivim silama, pošto nije prošlo tako mnogo vremena od onda kada smo se oslobodili onog strašljivog sveta snova i sujeverja i stvorili sliku sveta, dostojnu naše racionalne svesti, najmlađeg i najvećeg čovekovog dela. Nas okružuje svemir koji se povinjava racionalnim zakonima. Doduše, mi ne poznajemo sve uzroke, ali oni će se otkriti, i oni će odgovarati razumnim očekivanjima. To je isto tako naša sama po sebi razumljiva nada. Doduše ima i slučajnosti, ali one su naprosto slučajne, tako da se ne može dirati u njima svojstvenu kauzalnost. Slučajnosti su nemile svesti koja voli red. One na smešan i zbog toga iritirajući način ometaju zakonomerni tok sveta. Sličnu odbojnost kao prema slučajnostima gajimo i prema nevidljivim svojevoljnim silama. One nas isuviše mnogo podsećaju na đavolčića ili na samovolju nekog deus et machina. One su najgori neprijatelji naših brižnih proračuna i stalna

140

opasnost pri svakom našem poduhvatu. One su uz to nerazumne i zaslužuju svaku osudu, ali ne treba im uskratiti poštovanje. Arapi u ovom pogledu imaju više poštovanja. Oni na svakom pismu pišu: Inšalah, ako je Bogu pravo ovo pismo će stići. Jer, uprkos svom ressentimentu i uprkos svoj zakonitosti nepobitno je tačno da smo uvek i svuda izloženi nepredvidivim slučajnostima. A šta je nevid-ljivije i svojevoljnije od slučaja? Sta je neizbežnije i fatalnije? U osnovi uzev mogli bismo isto tako reći: zakonitost, kauzalni tok je teorija koja se praktički potvrđuje u pedeset procenata, u ostalih pedeset prepuštena je volji demona slučaja. Sigurno da i slučaj ima svoje sasvim prirodne uzroke, čiju banalnost moramo, na našu nevolju, isuviše često da otkrivamo. Rado bismo se odrekli kauzalnosti, jer ono što ljuti u slučajnostima je nešto sasvim drugo: naime, da se mora desiti ovde i to baš sada, drugim recima da je tako reći namerna. Ona bar tako deluje, i u datom slučaju proklinje je i krajnji racionalista. Kako god da se slučaj tumačio, to ništa ne menja na činjenici njegove moći. Sto su bolje regulisani uslovi postojanja, tim je više isključen slučaj i tim manje je potrebno čuvati se od njega. Ipak, praktički se svako čuva od slučaja ili se nada i veruje u slučaj, iako zvanično prihvaćeno uverenje nema klauzulu slučajnosti. To je naša pretpostavka: pozitivno ubeđenje da sve bar teorijski opažljivo ima takozvane prirodne uzroke. Međutim, pretpostavka primitivnog čoveka je: sve izmiče nevidljivoj samovoljnoj sili, drugim recima sve je slučaj, samo on to ne naziva slučaj nego namera. Prirodna kauzalnost samo je privid i zbog toga nije vredna pomena. Kada tri žene odu po vodu na reku, pa krokodil dograbi srednju i odvuče je pod vodu, onda naše shvatanje kaže: čista je slučajnost da je od tri žene stradala srednja. Da je krokodil uopšte dograbio ženu sasvim je prirodno, pošto krokodili pokatkad žderu ljude. Ovim objašnjenjem situacija je sasvim nejasna. U čitavoj uzbudljivoj priči nije ništa objašnjeno. S pravom arhaični čovek ovakvo objašnjenje smatra površnim ili čak apsurdnim, jer prema ovom shva-tanju isto tako je moglo i da se ne desi ništa i tome bi odgovaralo isto objašnjenje. Evropejac uopšte ne uviđa kako je malo rekao ovim objašnjenjem. To je njegovo predubeđenje. Nasuprot tome primitivni čovek ima daleko veće zahteve. Za njega je ono što mi nazivamo slučajem, samovolja. Zbog toga je bila očigledna namera kro-

Rodila da dograbi srednju od tri žene, što je svako mogao da vidi. Ali otkud krokodilu ova namera? Krokodili obično ne žderu ljude. To je tačno kao i činjenica da u Sahari obično ne pada kiša. Krokodili su nedruževne životinje koje je lako zaplašiti. U роге-denju sa bezbroj krokodila broj ljudi koje su ubili je krajnje mali. Dakle, neočekivano je i neprirodno kada čoveka pojede krokodil. To mora biti objašnjeno. Od koga je krokodil dobio naređenje da ubije? Jer po pravilu on to ne čini zbog svoje sopstvene prirode. Primitivni čovek se u najvećoj meri zasniva na činjenicama sredine koja ga okružuje i s pravom se čudi i pita se ο specifičnim uzrocima kada se desi nešto neočekivano. Dovde se ponaša upravo kao i mi. Ali on ide dalje od nas. On ima jednu ili više teorija ο samovoljnoj sili slučaja. Mi kažemo: ništa drugo do slučaj. On kaže, sračunata samovolja. On baca glavno težište na onih drugih pedeset procenata svetskog zbivanja, dakle ne na čiste kauzalne povezanosti prirodnih nauka, već na zamršena i zapletena ukrštanja kauzalnog lanca koja nazivamo slučajnostima. On je odavno prilagođen zakonitostima prirode, zbog toga se plaši od sile nepredvidivog slučaja kao od samovoljnog, nepoznatog agensa. 1 u tome ima pravo. Zbog toga je razumljivo što mu sve neobično tera strah u kosti. U predelima južno od Elgona, gde sam boravio duže vremena, ima prilično mnogo mravo-jeda. Mravojed je noćna, vrlo plašljiva životinja i zbog toga se vrlo retko vida. Ali ako se desi da se mravojed vidi danju, onda je to tako krajnje neprirodno i deluje tako zapanjujuće kao kada bismo otkrili potok u kome voda teče uzbrdo. Kada bi stvarno bili poznati slučajevi gde voda razvija negativnu siiu teže, onda bi to bilo krajnje zabrinjavajuće otkriće. Naime, poznato nam je kolike nemerljive količine vode nas okružuju, tako da bismo lako mogli zamisliti šta bi se desilo kada bi se voda ponašala suprotni) zakonima. U otprilike ovakvoj situaciji nalazi se primitivni čovek. On tačno poznaje životne navike mra-vojeda. ali on ne zna njegov dejstveni donni kada mravojed iznenada probije svetski poredak. Primitivni čovek je u tolikoj meri pod utiskom postojećeg, da kršenje njegovog svetskog poretka ima nesagle-dive mogućnosti. To je portentum, omen, kao kometa ili eklipsa. Kako ova neprirodnost za primitivnog čoveka ne može imati prirodne uzroke, onda to mora biti nevidljiva

samovoljna sila, koja je naterala mra-vojeda da se pojavi po danu. Zastrašujuća manifestacija samovolje koja može razbiti svetski poredak, naravno da zahteva vanredne mere odbrane ili ublažavanja. Susedna sela se pozivaju i mravojed se s velikom mukom iskopava i ubija. Posle toga najstariji ujak (po majčinoj liniji) čoveka koji je prvi ugledao mravojeda mora da žrtvuje bika. Taj čovek silazi u jamu i dobija prvi komad mesa žrtvovane životinje. Potom jedu i ujak i ostali učesnici ceremonije. Na ovaj način okajana je opasna samovolja prirode. Mi ćemo se uzbuditi ako iz nepoznatih razloga voda iznenada počne da teče uzbrdo, ali ne ako danju ugledamo mravojeda, ili ako se rodi albino, ili ako dođe do pomračenja sunca. Mi poznajemo značaj ovih događaja i njihov opseg dejstva, ali primitivni čovek ne. Ono što se obično dešava za njega je čvrsto sklopljena celina u koju je i on uključen svim svojim bićem. Zbog toga je on krajnje konzervativan i čini stvari koje su oduvek činjene. Ako se bilo gde desi nešto što probija ovu celinu. onda je za primitivca nastala rupa u poretku sveta. Tada je bogzna šta sve moguće. Odmah se sa tim dovode u vezu svi, na bilo koji način značajniji događaji. Jedan misionar je pred svojom kućom učvrstio motku na kojoj je hteo da istakne zastavu svoje zemlje. Ovo nevino zadovoljstvo skupo ga je stajalo, pošto je neko vreme posle njegovog buntovnog postupka usledila razorna oluja, koja je, naravno, dovedena u vezu sa motkom za zastavu. To je bilo dovoljno da se podigne opšli ustanak protiv misionara. Za primitivnog čoveka sigurnost sveta se sastoji u pravilnosti običnih zbivanja. Svaki i/.uzetak od ovog izgleda mu kao opasni akt samovolje, koji se na odgovarajući način mora okajati, jer to nije samo trenutni prekršaj običnog, već istovremeno predznak daljih vanrednih događaja. To nam izgleda apsurdno ali potpuno zaboravljamo kako su ovakve pojave tumačili naši dedovi i pradedovi: na svet je došlo tele sa dve glave i pet nogu; u susednom selu petao je sneo jaje; jedna stara žena usnila je neki san; na nebu se pojavila kometa; u susednom gradu izbio je požar; godinu dana posle ovih događaja izbio je rat. To je stari način pisanja istorije, počev od starog veka sve do u XVIII vek. Ovo nama besmisleno gru-pisanje za primitivca je naprosto smisleno i uver-ljivo. I u tome je on, naime, neočekivano u pravu. Njegovo posmatranje je pouzdano. Iz najstarijeg iskustva on zna da su ovakve povezanosti stvarne. Ono što je za nas, koji jedino pazimo na smisao i kauzalnost svojstvenu pojedinom događaju, samo besmisleno gomilanje pojedinih slučajnosti, za primitivnog čoveka je logični niz omina i time najavljenih događaja, fatalna, ali potpuno konsekventna provala demonske samovolje. Tele sa dve glave i rat su jedno te isto, pošto je tele bilo samo anticipacija rata. Ova veza primitivnom čoveku izgleda tako sigurna i očigledna zbog toga što je za njega samovolja slučaja nesravnjivo značajniji faktor nego zakonomerno i pravilno odvijanje svetskih zbivanja i zbog toga što je on, brižljivo prateći vanredne događaje, daleko ranije otkrio zakonomernost grupe ili serije slučajnosti. Kod nas svaka klinika poznaje zakon duplicitas casuum. Jedan stari vircburški psihijatar običavao je redovno da kaže, kada bi na klinici prikazivao neki posebno redak slučaj: »Gospodo! Ovo je jedinstven slučaj. Sutra ćemo primiti još jedan.« Lično sam bio u situaciji da načinim slična posmatranja. Za vreme mog osmogodišnjeg rada u duševnoj bolnici upućen nam je jednom naročito redak slučaj sumračnog stanja, prvi koji sam video. U roku od dva dana došao je drugi, a potom više nijedan. »Duplicitas casuum« je s jedne strane klinička šala, s druge pak prapredmet primitivne nauke. Jedan noviji istraživač čak je oformio zaključak: »Magic is the science of the jungle.« Sigurno da su astrolozi i druge divinatorne metode bili nauka starog veka. Ono što se redovno dešava, vidi se tako i tako. Covek je pripremljen na to. Znanje i vestina isplate se samo tamo gde mračna samovolja ometa ono što je dato. Cesto je najpametnijem i najlukavijem čoveku plemena, vraču, poveren zadatak da tumači me-tereologiju događaja. Svojim znanjem on mora da objasni sve ono što je nečuveno i da ga pobedi svojom veštinom. On je učenjak, stručnjak, ekspert slučaja, a istovremeno arhivar naučne tradicije plemena. Okružen poštovanjem i strahom on uživa najveći autoritet, a ipak ne tako veliki da njegovo pleme potajno ne bi smatralo kako susedno pleme ima boljeg vrača. Najbolji lek nikada nije blizu, već se može dobiti samo iz najveće moguće udaljenosti. Uprkos izvanrednom strahu koji je pleme, kod koga sam jedno vreme stanovao, osećalo pred starim vračom, ipak su ga zvali samo za lakše bolesti životinja i ljudi; u svim ozbiljnijim slučajevima konsultovan je izvanredni autoritet, m'ganga (čarobnjak), koga bi uz visoku naknadu dovodili iz Ugande — partout comme chez nous. Slučajnosti se dešavaju prvenstveno u manjim i većim serijama ili grupama. Staro oprobano pravilo vremenske prognoze je da će, ako je više dana padala kiša i sutra biti kišovito. Poslovica kaže: »Nesreća nikada ne dolazi sama.« Ova mudrost poslovice je primitivna nauka

— u narodu u nju veruju i plaše je se, dok je obrazovani ismejavaju, uz preduslov da se njima nije desilo nešto izvanredno. Ovde moram da iznesem jednu neprijatnu priču. Meni poznata dama probudila se izjutra u sedam sati zbog čudnovatog zveckanja na noćnom stočiću. Posle kraćeg istraživanja otkrila je uzrok — gornji rub njene čaše, kružno u komadu širine oko 1 santimetar, prsnuo je i odvalio se. To joj je izgledalo čudno. Zvonila je po drugu čašu. Posle oko pet minuta istovetno zveckanje i ponova se odlomio gornji rub čaše. Ovaj put uznemirena zatražila je treću čašu. Dvadeset minuta kasnije isto zveckanje i ponova se odlomio gornji rub

čaše. Tri slučajnosti uzastopno bilo je isuviše i za njeno obrazovanje. Odbacila je na licu mesta vero-vanje u prirodne uzroke i ponovo preuzela primitivnu representation collective, ubeđeni«1 η stojanju samovoljne sile. To je slučaj sa mnogim modernim ljudima koji nisu tvrdoglavi, kada se suoče sa događajima kod kojih je otkazala prirodna kauzalnost. Zbog toga se i osporavaju ovakvi događaji. Oni su neprijatni pošto oni — i u tome se krije naš još živahan primitivizam — probijaju naš svetski poredak, a šta onda više n i j e moguče? Sa svojim verovanjem u samovoljne sile primitivni čovek ne stoji, kako se do sada verovalo, sasvim u vazduhu. več se oslanja na iskustvo. Grupacija slučajnosti opravdava ono što mi nazivamo suje-verjem, pošto je stvarno verovatno da se neobične stvari podudaraju po vremenu i mestu. Ne zaboravimo da nas ovde naše iskustvo ostavlja na cedilu. Mi nedovoljno posmatramo pošto smo drugačije nastrojeni. Nama, na primer, nikada neče ozbiljno pasti na pamet da sledeći niz činjenica posmatramo kao povezane jednu s drugom: izjutra jednom čoveku ule-tela je ptica u sobu, sat kasnije svedok je saobraćajnog udesa na ulici, po podne umire bliski rođak, uve-če kuvarica ispušta činiju sa čorbom, a noću, kasno došavši kući. on otkriva da je izgubio ključeve. Međutim, primitivnom čoveku ne bi promakao ni najsitniji detalj na ovom lancu događaja. Svaka nova karika lanca potvrdila bi njegova očekivanja, i on zbog toga ima prava, čak mnogo više prava nego što mu priznajemo. Njegovo strašljivo iščekivanje je potpuno opravdano, čak korisno. To je koban dan, i tog dana ne treba ništa preduzimati. U našem svetu ovo sujeverje bi bilo za osudu, u primitivnom svetu, međutim, najsvrsishodnija mudrost, pošto je tamo čovek izložen slučajnostima u mnogo većoj meri nego mi u našem zaštićenom i regulisanom životu. Covek ne može da nzikuje isuviše slučajnosti ako se nalazi u divljini. I Evropljanin mora to da oseti. Лко se Pueblo-indijanac ne oseća u skladu sa samim sobom, on neće otići na skup muškaraca. Ako bi se stari Rimljanin pri izlasku iz kuće spotakao ο prag, odustajao bi od svoje namere. To nam izgleda besmisleno, ali u primitivnim uslovima ovakav omen upućuje bar na opreznost. Ako nisam u skladu sa samim sobom, onda su moji pokreti sputani, pažnja ometena, rasejan sam, zbog toga se negde sudaram sa nečim, saplićem, ispuštam nešto, zaboravljam. U civilizovanim prilikama sve same ništavnosti, u prašumi pogibeljna opasnost! Saplesti se tamo znači — čovek se oklizne sa brvna klizavog od kiše koje, kao most pet metara visok, vodi preko reke pune krokodila. U visokoj travi gubim kompas, zaboravljam da napunim pušku i u džungli nailazim na trag nosoro-ga. Zamišljen sam i gazim na zmiju otrovnicu. Uve-če zaboravljam da blagovremeno obučem zaštitnu odeću od moskita i jedanaest dana kasnije umirem u prvom napadu tropske malarije. Da, dovoljno je čak prilikom kupanja zaboraviti da se drže zatvorena usta pa da se čovek razboli od smrtonosne dizente-rije. Sigurno da slučajnosti ove vrste za nas imaju svoje poznate prirodne uzroke u nešto rastresenom psihološkom stanju, ali za primitivnog čoveka to su objektivno uslovljena omina ili vradžbine. Ali može biti i drugačije. U području Kitošija južno od Elgona pošao sam na izlet u Kabras prašumu. Tamo sam u gustoj travi natrapao na otrovnu /.miju. U poslednjem trenutku uspelo mi je da je preskočim. Po podne moj prijatelj se vratio iz lova bled kao smrt drhteći celim telom — skoro ga je ujela preko sedam stopa duga mamba. koja je naletela na njega sa jednog termitnjaka. Njen ujed bi bio smrtonosan. Uspelo mu je da u poslednjem trenutku, sa udaljenosti od nekoliko koraka, ubije zmiju. Uvede u devet sati naš logor je napao čopor izgladnelih hijena, koje su prethodnog dana već napale jednog usnulog čoveka i rastrgle ga. Uprkos vatri prodrle su u kolibu našeg kuvara. koji je, uz veliku dreku, po-begao preko zida. Zatim se na čitavom putu nije desilo ništa. Ovakav dan bio je pun materijala za moje Crnce. Za nas jednostavno

143

redanje slučajnosti, za njih prirodno ispunjenje omena. koji se odigrao prvog dana našeg izleta u divljinu. Tamo smo, naime, sa našim kolima, zajedno sa mostom preko koga smo prelazili, pali u potok. Moji pratioci crnci su se pogledali kao da su hteli reći: »Baš je lepo počelo.« Na to je naišla tropska nepogoda koja nas je sasvim promočila tako da sam više dana bio u groznici. Uveče ovog dana mi beici smo se zgledali i nisam imao kud do da kažem mom prijatelju lovcu: »Skoro mi izgleda da je ovo počelo znatno ranije. Sećaš li se sna koji si mi ispričao još u Cirihu, neposredno pre našeg puta?« Naime, tada je on sanjao vrlo upečatljiv san. Sanjao je kao da je u Africi u lovu i da ga je iznenada napala džinovska mamba. Probudio se glasno vičući od straha. San je načinio na njega veliki utisak tako da mi je priznao da je mislio da to znači smrt nekoga od nas. Prirodno da je pretpostavljao moju smrt, jer dobar drug je, kako se nadamo, uvek neko drugi. Ali on je bio taj koji je kasnije oboleo od teške malarije koja ga je bila dovela skoro do ivice groba. Ovaj razgovor, naveden ovde gde nema zmija ni anopheles-komaraca, zvuči prazno. Ali treba zamisliti somotski plavu tropsku noć, džinovsko crno pra-šumsko drveće, zagonetne glasove noćne daljine, usamljenu vatru, napunjeno oružje oslonjeno pored vatre, mreže protiv komaraca, prokuvanu vodu za piće uzetu iz močvare i uz sve to ubeđenje, koje je pretočio u reči stari iskusni Afrikanac: »You know, this isn't men's — it's God's country. « Tamo nije čovek kralj već priroda, životinje, biljke i mikrobi. Ovo raspoloženje" spada k tome i čovek shvata da se najavljuju povezanosti koje smo ranije ismejavali. To je svet bezgraničnih sila, sa kojima se svakodnevno sreće primitivni čovek. Neobično za njega nije nikakva šala. On odatle izvlači zaključke — »To nije dobro mesto«, »dan nije povoljan« i ko zna koliko puta je izbegao opasnosti zahvaljujući ovom upozorenju! »Magic is the science of the jungle.« Portentum prouzrokuje trenutnu promenu dosadašnje delatnosti, izostavljanje planiranog poduhvata, promenu psihološkog stava. Sigurno sve same svrsishodne mere sa aspekta grupacije slučajnosti, uzimajući u obzir potpunu nesvesnost psihičkih kauzalnosti primitivnog čoveka. Mi smo naučili, zahvaljujući jednostranom davanju prevage takozvanim prirodnim uzrocima, da razdvajamo subjektivno psihičko od objektivno prirodnog. Nasuprot tome primitivni čovek ima svoju psihu napolju u objektima. Nije on taj koji se čudi, već je to objekt, koji je mana, obdaren čarobnom snagom, zbog čega sva nevidljiva dejstva, koja bi mi shvatili kao sugestiju ili snagu uobrazilje, za njega dolaze od spolja. Njegov predeo nije ni geografski ni geološki ni politički. On sadrži njegovu mitologiju i njegovu religiju-, sve njegovo mišljenje i osećanje, ukoliko mu je' ovo nesvesno. Njegov strah je loka-lizovan na izvesna mesta, koja »nisu dobra«. U svakoj šumi borave duhovi umrlih predaka. U svakoj pećini nalazi se đavo, koji davi svakoga ko kroči unutra. U svakom brdu boravi velika zmija, u svakom brežuljku je grob nekog kralja iz priča, na određenom izvoru, litici ili drvetu sve žene zatrudne, u špilji vreba zmijski demon, veliko drvo obdareno je glasom kojim zove izvesne ljude. Primitivni čovek nema psihologije. Psihičko je objektivno i zbiva se napolju. Cak su i njegovi snovi realnosti, ili ih uopšte ne zapaža. Moji ljudi iz Elgonija, na primer, sasvim su ozbiljno tvrdili da uopšte ne sanjaju, samo vrač katkad sanja. Kada sam ovog zapitao, odgovorio mi je da više ne sanja od kada su Englezi u zemlji. Da, još njegov otac je sanjao velike snove, on je znao kuda je odlutalo stado, gde su krave sa teladima, kada će izbiti rat ili naići pošast. Sada District Commissioner zna sve, a oni ne znaju ništa. On je bio rezigniran slično izvesnim Papuancima koji su vero-vali da je veliki deo krokodila prešao na stranu engleske administracije. Naime, jedan kažnjenik urođenik pobegao je iz zatvora i pri pokušaju da prepliva reku teško ga je osakatio krokodil. Zbog toga su smatrali da je to morao biti policijski krokodil. Sada u snu Bog razgovara sa Englezima a ne sa vračem Elgonija, pošto oni imaju silu. Funkcija snevanja je odlutala. Tako ponekad odlutaju i njihove duše i vrač ih potom hvata u kaveze kao ptice. Ili dolutaju strane duše i prouzrokuju bolesti. Ova projekcija psihičkog prirodno da stvara veze između ljudi, između ljudi i životinja i stvari, koje izgledaju neshvatljive. Jedan beli lovac ubija krokodila. Neposredno posle toga iz susednog sela dojuri mnoštvo ljudi i u najvećem uzbuđenju traži odštetu. Krokodil je, naime, bio izvesna žena u selu, koja je umrla u istom trenutku kada je ispaljen metak. Njena šumska duša očigledno je bio ovaj krokodil. Jedan drugi je ubio leoparda koji je napadao njegovu stoku. U isto vreme umrla je jedna žena u susednom selu. Ona je bila istovetna sa ovim leopardom. Levi-Bril je za ove čudnovate odnose skovao izraz » participation mystique«. Meni izgleda da reč »mističan« nije srećno izabrana, jer kod primitivnih ljudi se ne radi ni

ο čemu mističnom, već ο nečemu sasvim prirodnom. Samo nama to izgleda čudnovato, pošto su nam na izgled nepoznata ova psihička otcep-Ijenja. U stvarnosti se ovo, međutim, sreće i kod nas, samo ne u ovom naivnom, već nešto civilizovanom obliku. Tako je praktički samo po sebi razumljivo da čovek kod drugog pretpostavlja svoju sopstvenu psihologiju, da se drugom moraju sviđati iste stvari ili da će izazvati divljenje ono čemu se i mi divimo; ono što smatramo lošim, mora i za druge biti loše. Naše pravosuđe, na primer, tek je u najnovije vreme dostiglo stepen psihološke relativizacije presude. Izreka »Quod licet Jovi non licet bovi« još uvek izaziva otpor kod ljudi jednostavnije naravi. Jednakost pred zakonom znači još uvek skupocenu tekovinu. I sve loše i manje vredno, sve ono što čovek ne može da sagleda kod sebe, sasvim sigurno ima ovaj drugi, i zbog toga čovek mora da ga kritikuje, da se bori protiv njega, dok se pri tom nije desilo ništa drugo do što je jedna manje vredna duša iz jedne odlutala u drugu. Svet je još uvek pun »betes noires« i onih na kojima se kola lome, kao što je nekad sve vrvelo od veštica i vukodlaka. Psihološka projekcija, dakle Levi Brilova "participation mystique«, koja se zasluženo ističe kao po-rebno karakteristično svojstvo primitivnog čoveka, je jedna od najobičnijih psihičkih pojava koju mi samo obeležavamo drugim recima i po pravilu nećemo da je prihvatimo. Sve što je na nama nesvesno, otkrivamo kod suseda i shodno tome ophodimo se prema njemu. Danas ga čovek više ne primorava na probu otrovom, ne peče ga usijanim gvožđem i ne stavlja na muke. ali mu nanosi moralnu patnju tonom najdubljeg ubeđenja. Ono u njemu protiv čega se borimo po pravilu je naša sopstvena manja vrednost. Zbog svoje neizdiferencirane svesti i s tim povezanog potpunog nedostatka samokritičnosti primitivni čovek jednostavno projektuje nešto više od nas. A pošto mu sve izgleda apsolutno objektivno, to je njegov jezik odgovarajuće drastičan. Čovek sebi kao šalu može predstaviti ženu-leoparda, isto kao gusku, kravu, kokošku, zmiju, vola, magarca, kamilu itd. koji su svakome poznati kao ephitheta ornantia. Samo je pojam primitivne »šumske duše« lišen moralnog prizvuka sa prop ratnom uvredljivom notom; uz to je arhaični čovek isuviše naturalističan i suviše pod utiskom događaja, tako da je znatno manje od nas sklon za donošenje sudova. Pueblo domoroci su mi krajnje ubedljivo rastumačili da pripadam totemu medveda, dakle da sam medved, pošto se ne spuštam slobodno kao čovek niz lestve, već natraške, sa sve četiri kao medved. Ako bi me neko u Evropi oglasio pećinskim medvedom, onda bi to bilo isto sa nešto drugačijom nijansom. Motiv »šumske duše«, koji nam izgleda tako čudnovat kod primitivnog čoveka, kod nas je postao govorna figura kao mnogo šta drugo. Prevedimo metaforu u konkretno, pa ćemo dobiti primitivno gledište. Uzmimo na primer — »rukovoditi lečenjem«. Primitivno izraženo to je »rukopola-ganje«, »obraditi rukama«, upravo ono što vrač čini sa svojim pacijentima. Nama je teško razumljiv pojam ο »šumskoj duši« samo zbog toga što smo zapanjeni zbog konkretne predstave otcepljivanja duše i njenog boravka u nekoj divljoj životinji. Ali ako nekoga nazovemo kamilom, onda time ne mislimo da je on i u svakom pogledu poznati sisar kamila, već smatramo da je kamila samo u određenom smislu. Na taj način od dotičnog otcepljujemo komad ličnosti ili duše i odlom-ljeni komad personifikujemo kao kamilu. Tako je i žena-leopard čovek, samo njena »šumska duša« je leopard. Pošto je za primitivnog čoveka sve nesvesno psihičko u njemu i konkretno, onda- onaj koga je označio kao leoparda ima i dušu leoparda ili, pri još dubljem cepanju, duša leoparda živi kao stvarni leopard u šumarku. Projekcijom prouzrokovano označivanje nečega identičnim sa nečim drugim stvara svet u kome čovek nije samo fizički već je i psihički potpuno prisutan, na neki način on se stapa sa njim. On nigde nije njegov gospodar, već njegov deo. Tako su primitivci još daleko od ljudskog partikularizma. Oni ne sanjaju ο tome da budu gospodari stvaranja. Njihova zoološka klasifikacija se ne kruniše sa homo sapien-som, već najveće biće je slon, zatim dolazi lav, onda džinovska zmija ili krokodil, zatim čovek i onda niža bića. Covek je još podređen prirodi. On ne misli na to da bi mogao ovladati prirodom, zbog toga se njegova najveća težnja sastoji u tonie da se sačuva od njenih opasnih slučajnosti. Civilizovani čovek, međutim, pokušava da zagospodari prirodom i zbog toga je njegova najveća težnja usmerena Па prirodne uzroke, koji mu daju ključeve rešenja skrivenih dela prirode. Zbog toga mu je krajnje neprijatna i pomisao na samovoljne sile i mogućnost njihovog postojanja, jer s pravom on u njima naslućuje dokaz da bi na kraju bila uzaludna težnja da se ovlada prirodom. Sažeto hteo bih da konstatujem: principijelno svojstvo arhaičnog čoveka je njegov stav u odnosu na

145

samovoljnost slučaja, pošto je ovaj faktor svetskog zbivanja za njega od nesravnjivo većeg značaja nego prirodni uzroci. Samovolja slučaja sastoji se s jedne strane od stvarne grupacije slučajnosti, s druge pak u projekciji nesvesne psihe, u takozvanoj participation mystique. Za arhaičnog čoveka ova razlika sva-

kako da ne postoji, pošto je kod njega psihičko рго-jektovano toliko potpuno da se ne razlikuje od objektivnih, fizičkih zbivanja. Zbog toga su za njega slučajnosti intervencije duhova, to jest namerni akt samovolje, pošto on ne oseća da ga neobičnost potresa samo zbog toga što mu on pozajmljuje snagu sopstvenog čuđenja ili straha. Ovde se svakako nalazimo na opasnom tlu. Da li je neka stvar lepa zato što joj ja dajem lepotu? Ili me objektivno lepota stvari prisiljava da je priznam? Poznato je da su se veliki duhovi oprobavali sa problemom da li sveto sunce obasjava svetove, ili blistavo ljudsko oko. Arhaični čovek veruje u sunce, civilizovani u oči — ukoliko ne pati od pesničke bolesti, ili ukoliko uopšte razmišlja. On mora da prirodi oduzme dušu da bi mogao da ovlada njome, to znači da mora da joj oduzme sve arhaične projekcije, bar tamo gde teži da bude objektivan. U arhaičnom svetu sve ima dušu: duša čoveka, ili bolje rečeno, duša čovečanstva, kolektivno nesvesno; pošto pojedinac još nema dušu. Ne zaboravimo da hrišćanske svete tajne krštenja predstavljaju vrlo značajan kamen međaš u psihičkom razvitku čovečanstva. Krštenje daruje suštastvenu dušu; to ne čini pojedinačni, magijski ritual pokrštavanja, već ideja krštenja, koja čoveka izdiže iz arhaičnog identiteta sa svetom i preobražava ga u biće nadmoćnije od tog sveta. Sto je čovečanstvo dospelo do visina ove ideje, to je u najdubljem smislu krštenje i rađanje duhovnog, ne prirodnog čoveka. U psihologiji nesvesnog važi osnovno pravilo da svaki relativno samostalni deo duše ima karakter ličnosti, to jest on se odmah personificira čim mu se ukaže prilika za samostalno ispoljavanje. Najlepši primeri ovoga sreću se u halucinacijama duševnih bolesnika i u medijumističkom kontaktu. Tamo gde se projektuje samostalni psihički deo, nastaje nevidljiva osoba. U spiritizmu tako nastaju duhovi, kod primitivnog čoveka isto. Ako se bitniji deo duše projektuje na nekog čoveka, onda ovaj postaje mana, to jest neobično moćan, dakle čarobnjak, veštica, vukodlak itd. Primitivna ideja da vrač odlutale delove 22 Jung, Odabrana dela. III

duša hvata i stavlja u kaveze kao ptice najjasnije ilustruje prethodno rečeno. Ove projekcije čine da vrač poseduje manu, one čine da govore životinje, drveće i kamenje i iznuđavaju, pošto su zapravo de-lovi duše, bezuslovnu poslušnost individue. Iz ovog razloga je duševni bolesnik nepovratno prepušten njegovim glasovima, pošto su projekcije njegova sop-stvena psihička delatnost, čiji svesni subjekt je on isto tako kao što je i sve ono što čuje, vidi i čemu se pokorava. Psihološki posmatrano primitivna teorija, po kojoj je samovolja slučaja izliv namera duhova i čarobnjaka, predstavlja nešto najprirodnije, pošto ona predstavlja neizbežno zaključivanje. Ali ne varajmo se u ovom pogledu! Naime, ako bi jednom pametnom primitivcu izložili naše potpuno naučno objašnjenje, on bi nas okrivio da patimo od smešnog sujeverja i upravo odvratnog nedostatka logike, pošto on veruje da sunce osveti java svet a ne oko. Tako sam jednom od mog prijatelja, koji se zvao »Planinsko Jezero« i bio Pueblo-poglavica, doživeo postidan poziv na red kada sam pokušao da vesto nametnem argumenat sv. Augustina: »Non est hic sol dominus noster, sed qui ilium fecit.« Srdito je uzviknuo: »Ono, što tamo ide-pokazujući na sunce »naš je otac. Ti možeš da ga vidiš. Od njega dolazi sva svetlost, sav život nema ničega što ono nije stvorilo.« Uzbudivši se tražio je odgovarajuće reči i konačno uzviknuo: »Ćak i čovek u planini, koji luta sam, ne može bez njega čak ni vatru da užegne.« Jedva da se lepše može karakterisati ovo arhaično stanovište do ovim recima. Sva snaga je napolju, i samo pomoću nje umemo da živimo. Bez daljnjega se vidi kako religiozno mišljenje i u ove bezbožne dane održava u životu arhaično stanje duha. Bezbrojni milioni još uvek misle ovako. Kada smo prethodno govorili ο primitivnom osnovnom stavu prema samovolji slučaja, zauzeo sam gledište da je ovakav stav nešto svrsishodno a samim tim i pametno. Hoćemo li bar za trenutak da odvagnemo hipotezu da li primitivna teorija samovoljnih sila nema samo psihološkog već i stvarnog

146

opravdanja? Ja ne bih s neba pa u rebra mog čitaoca ubeđivao u činiehičnost postojanja vradžbina. Ja bih hteo samo sà njim da razmotrim do kakvog bi zaključka došao čovek ako bi kao i primitivac prihvatio da iz sunca dolazi sva svetlost, da su stvari lepe a da je komad čovekove duše leopard, jednom rečju da prihvati primitivnu mana-teoriju. Po ovoj teoriji le-pota pokreće nas, i nismo mi ti koji stvaramo lepotu. Neko jeste đavo, mi nismo naše zlo projektovali u njega i na taj način načinili ga đavolom. Ima upečatljivih ljudi, takozvanih mana-lično'sti, koji su ličnost sami po sebi i za svoje postojanje ne treba da zahvale našoj uobrazilji. Naime, mana-teorija kazuje da postoji nešto kao opšte rasprostranjena sila koja objektivno stvara izvanredno dejstvo. Sve što jeste, deluje, stvara, inače nije stvarno. A to može biti samo zahvaljujući njegovoj energiji. Postojanje je polje sile. Kao što se vidi, primitivna mana-ideja je nešto kao dodatak energétici. Dovde se lako može pratiti primitivno shvatanje. Ali ako ovo gledište, konsekventno samom sebi. ide dalje i psihičke projekcije, ο kojima smo prethodno govorili, preobraća u njihovu suprotnost tvrdeći: ne pretvara moja uobrazilja niti moje emocije vrača u čarobnjaka, već on jeste čarobnjak i na mene projektuje magičko dejstvo. ja ne haluciniram duhove već mi se oni javljaju zbog toga što oni tako žele — ako se postave ovakva tvrđenja, koja su doduše logični derivat mana-teorije, onda počinjemo da oklevamo i da se osvrćemo za našim lepim psihološkim projekcionim teorijama. Naime, ne radi se ni ο čemu manjem do ο pitanju: nastaje li psihička funkcija, duša ili duh ili nesvesno u meni, ili je psiha u počecima stvaranja stvarno napolju u obliku hoti-mičnosti i samovoljnih sila i postepeno urasta u čoveka tokom psihičkog razvitka? Da li su takozvani otcepljeni delovi duše bili stvarno nekada delovi cele duše neke individue, ili su 4iaprotiv bili po sebi postojeće psihičke jedinke, primitivno izraženo: duhovi, duše predaka ili slično, koji su se tokom razvitka

зз д inkarnirali u ljudima, postepeno stvarajući u njemu onaj svet koji sada nazivamo psihom? Ovaj zaključak svakako da zvuči zabrinjujući paradoksno. Ali, u osnovi uzev, on nije sasvim neshvatljiv. Ne samo da je religijsko shvatanje, već je delom i pedagoško da možemo u ljudima zasaditi nešto psihičko, čega prethodno nije bilo u njemu. Postoje sugestije i uticaji, pa čak i najmoderniji biha-viorizam u ovom pogledu gaji ekstravagantna očekivanja. Ideja kompleksnog srašćenja psihe, samo po sebi razumljiva, izražava se u primitivnom shvatanju u različitim oblicima, na primer u opšte proširenom verovanju u opsednutost duhovima, inkarnaciji duše predaka, doseljavanju duša, na primer prilikom kija-nja, kada još i danas kažemo »na zdravlje«, čime se misli: »Nadamo se da ti nova duša neće štetiti.« To je nešto kao kompleksno šrašćenje, ujedinjenje, kada osećamo kako tokom našeg sopstvenog razvitka iz protivurečnog mnoštva postepeno dospevamo do jedinstva ličnosti. Naše telo se sastavlja od mnoštva Mendelovih naslednih jedinica; stoga ne izgleda sasvim nemoguće da psiha možda ima sličnu sudbinu. Materijalistička shvatanja našeg doba imaju slično uverenje, koje zajedno sa arhaičnim ima istu tendenciju, to jest vodi do istog konačnog rešenja — naime, da je individua samo rezultat, koji se u jednom slučaju slio iz prirodnih uzroka, u drugom, primitivnom, nastao iz samovoljnih slučajnosti. U oba slučaja čovekova individualnost izgleda kao nebitni slučajni produkt neke dejstvene supstancije iz spolj-njeg sveta. Ovo gledište je sasvim konsekventno u svetlu arhaične slike sveta, u kojoj običan, pojedinačni čovek nikada nije suštinski, već neograničeno promenljiv i krajnje prolazan. Materijalizam se zaobilaznim putem preko najstrožijeg kauzalizma ponovo vratio primitivnom shvatanju. Ali materialista je radikalniji, pošto je sistematičniji od primitivca. Primitivan čovek ima prednosti nekonsekventnosti — on izdvaja mana-ličnost. Ova se tokom istorijskog razvitka vinula do počasnog mesta božjih figura, do heroja i božanskih kraljeva, koji, jedući večno postojeću hranu bogova, imaju udela u besmrtnosti. Ova ideja besmrtnosti individue, a time njene nesmanjene vrednosti, susreće se još na ranom arhaičnom stupnju, pre svega u verovanju u duhove; zatim u mitovima ο vremenu u kom još nije bilo smrti, koja je jednom došla na ovaj svet zbog nekog glupog nesporazuma ili zbog nečijeg nemara.

Primitivni čovek nije svestan ove protivurečno-sti u njegovim shvatanjima. Moji crnci su mi tvrdili da oni ne znaju ništa ο tome šta se sa njima dešava posle smrti. Covek je tada mrtav, više ne diše, leš se odnosi u šumu gde će ga pojesti hijene. Tako oni misle danju, međutim noću vrvi od duhova mrtvih, koji donose bolest ljudima i životinjama, napadaju i dave noćne putnike itd. Zbog ovih i sličnih protivu-rečnosti, od kojih prosto vrvi primitivni duh, Evro-pejac bi skoro iskočio iz sopstvene kože. On, naime, ne misli na to da i naš kulturni svet to isto čini. Ima univerziteta koji ideju ο božijoj intervenciji smatraju indiskutabilnom, a pored toga imaju i svoj teološki fakultet. Jedan materijalistički naučnik koji smatra skarednim da čak i najmanju varijaciju neke životinjske vrste dovede u vezu sa aktom božje samovolje, u drugoj fioci ima potpuno oformljenu hri-šćansku religiju, koja se možda svake nedelje očevidno potvrđuje. Zašto bi se onda uzbuđivali zbog primitivne nekonsekventnosti? Iz pramisli čovečanstva je upravo nemoguće izvesti ikakav filozofski sistem, već same antinomije, koje, međutim, u svim vremenima i u svim kulturama formiraju neiscrpnu osnovu celokupne duhovne problematike. Da li su representations collectives arhaičnog čoveka duboke, ili one samo tako izgledaju? Da li je smisao postojao već u početku, ili ga je tek kasnije stvorio čovek? Na ovo najteže pitanje ne mogu da odgovorim, ali zbog toga bih, na kraju, hteo da iznesem jedho zapažanje koje sam načinio kod brdskog plemena Elgonija. Raspitivao sam se i tragao levo i desno, uzduž i popreko za bilo kakvim tragom religijskih ideja i ceremonija i tokom više nedelja nisam našao ništa. Ljudi su mi omogućili da sve vidim i spremno su mi davali obaveštenja ο svemu. Bio sam u stanju da neposredno razgovaram sa njima, bez prepreke tumača-urođenika, pošto je veliki broj starijih ljudi govorio narečje suaheli. U početku su, doduše, bili uzdržani, ali kada je probijen led, naišao sam na prijateljski prijem. Oni nisu znali ništa ο religijskim običajima. Ali ja nisam popuštao. Jednom, pri kraju jednog od mnogih bezuspešnih razgovora, iznenada je uzviknuo jedan starac: »Izjutra, kada izlazi sunce, izlazimo iz koliba, pljujemo u šake i pružamo ih prema suncu.« Zamolio sam da mi pokažu i tačno opišu tu ceremoniju. Oni pljuju ili duvaju jako u šake koje drže pred ustima i zatim ih okreću sa dlanovima prema suncu. Zapitao sam ih šta to znači, zašto to čine, zašto duvaju ili pljuju u šake. Uzalud — »oduvek se tako činilo«, rekli su mi. Bilo je nemoguće dobiti bilo kakvo objašnjenje, tako da mi je postalo sasvim jasno da oni stvarno znaju samo da to čine ali ne i šta čine. U toj radnji oni ne vide nikakvog smisla. Istim gestovima oni pozdravljaju i mladi mesec. Pretpostavimo da sam apsolutni stranac i da sam došao u ovaj grad da bih istraživao vladajuće običaje. Prvo bih se uselio blizu nekoliko vila na Cirih-bergu, i tako bih uspostavio susedske odnose sa stanovnicima ovih kuća. Onda bih zapitao gospodu Mi-lera i Majera: »Ispričajte mi, molim vas, nešto ο vašim religijskim običajima.« Oba gospodina su zabezeknuta. Oni nikada ne idu u crkvu, ne znaju ništa i emfatično odriču da uopšte sprovode ikakve običaje. Proleće je i dolazi Uskrs. Jednog jutra zatičem gospodina Milera na neobičnom poslu — on revnosno hoda po vrtu i skriva obojena jaja dodajući im svojstvene idole zeca. On je uhvaćen in flagranti. »Zašto ste mi prećutali ovu krajnje interesantnu ceremoniju?« pitam ga. »Kakva ceremonija? To nije ništa. To se uvek čini za Uskrs.« »Ali šta znače ova jaja. idoli, skrivanje?« Gospodin Miler se lupa po glavi. On ne zna ni sam, isto tako ne zna šta znači božićna jelka, a ipak to čini, isto onako kao i primitivni čovek. Da li su. možda, daleki preci primitivnog čove-

ka bolje znali šta su činili? To je krajnje neverovat-no. Arhaični čovek samo čini, a tek civilizovani zna šta čini. Sta znači prethodno opisana ceremonija Elgoni-ja? Očigledno se radi ο žrtvovanju suncu, koje je za ljude u trenutku njegovog izlaska i samo tada »mun-gu«, to jest mana, božansko. Ako je pljuvačka, onda je to supstancija koja prema primitivnom shvatanju sadrži ličnu manu — lekovitu, magijsku i životnu snagu. Ako je dah, onda je to coho, arapski ruh, hebrejski ruah, grčki pneuma, vetar i duh. Radnja dakle kazuje: ja nudim bogu moju živu dušu. To je nema molitva, koja se izvodi pokretima i koja bi isto tako mogla da glasi: »Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj.« Da li se ovo dešava samo tako ili je ova misao bila mišljena i naumljena još pre čoveka? Sa ovim nerešenim problemom završio bih moje predavanje.

148

BRAK KAO PSIHOLOŠKA VEZA Kao psihološka veza brak je komplikovana tvorevina. Brak se sastoji od niza subjektivnih i objektivnih datosti, koje su delom heterogene prirode. Kako u mom prilogu imam nameru da se ograničim na psihološki problem braka, prinuđen sam da uglavnom izostavim objektivne datosti pravne i socijalne prirode, iako ove činjenice u izvanrednoj meri upli-višu na psihološke odnose između supružnika. Bilo kad da govorimo ο psihološkoj vezi, ovoj pretpostavljamo svest. Ne postoji psihološka veza između dva čoveka, od kojih su oba u nesvesnom stanju. Sa psihološkog gledišta oni bi bili lišeni nekog odnosa. Posmatrano sa nekog drugog stanovišta, na primer sa fiziološkog, uprkos tome oni bi mogli biti u nekoj vezi, ipak ovakva veza ne bi se mogla nazivati psihološkom. Svakako da ne dolazi u obzir pretpostavljena totalna besvest, ipak ima parcijalnih nesvesti znatnih opsega. U onoj meri u kojoj je izražena ovakva nesvest, ograničena je i psihološka veza. Kod deteta izranja svest iz dubine nesvesnog duševnog života, najpre kao pojedinačna ostrva, koja se postepeno sjedinjuju u »kontinent«, u povezanu svest. Uznapredovali duhovni proces razvitka znači širenje svesti. Sa trenutkom nastajanja povezane svesti data je mogućnost psihološkog odnosa. Svest je, koliko l1] Prvi put objavljeno u: Das Ehe-Buch. Eine neue Sinngebung im Zusammenklang der Stimmen führender Zeitgenossen. (Ges. Werke X).

149

dopire naše shvatanje, svest sopstvenog Ja. Da bih bio svestan samoga sebe, moram biti u stanju da sebe razlikujem od drugih. Samo tamo gde postoji ovakvo razlikovanje, može doći do psihološke veze. Iako uglavnom dolazi do razlikovanja, normalno je ovo nepotpuno, pošto su verovatno opsežna područja duševnog života nesvesna. U odnosu na nesvesne sadržaje ne dolazi do razlikovanja, i zbog toga u njihovom području ne može biti uspostavljena nikakva psihološka veza; u njihovom području još uvek vlada početno nesvesno stanje primitivnog identiteta Ja sa drugim (Ja), dakle potpuno odsustvo povezanosti. Mladić u dobu zrelom za brak poseduje svest ο Ja (devojka po pravilu više od mladića), ali još nije tako daleko od trenutka kada je ova izronila iz magle početne nesvesnosti. Stoga mladić poseduje daleka područja koja još uvek leže u senci nesvesnog i koja, sve dokle dopiru, ne omogućuju uspostavljanje psihološke veze. To praktično znači da je mladiću dato samo nepotpuno saznanje ο drugom kao i ο sebi samom, a i zbog toga može biti samo nedovoljno oba-vešten ο motivima drugog kao i ο svojim sopstve-nim. Po pravilu on postupa najvećim delom iz nesvesnih motiva. Naravno da mu subjektivno izgleda kao da je vrlo svestan; pošto čovek uvek precenjuje svesne sadržaje, jeste i ostaje veliko i iznenađujuće otkriće da je ono što smatramo konačno osvojenim vrhom, u stvarnosti samo najdonji stepenik vrlo dugog stepeništa. Sto je veći opseg nesvesnog, tim se manje pri sklapanju braka radi ο slobodnom izboru, što se subjektivno primećuje kroz prisilu sudbine, jasno uočljive u zaljubljenosti. Gde nema zaljubljenosti, ipak može postojati prisila, svakako u manje prijatnom obliku. Još nesvesne motivacije su lične i opšte prirode. Najpre to su motivi, koji potiču iz roditeljskog uti-caja. U ovom pogledu za mladića je merodavan odnos prema majci a za devojku odnos prema ocu. U prvoj liniji stepen vezanosti sa roditeljima nesvesno upli-više, olakšava ili otežava izbor bračnog druga. Svesna ljubav prema ocu potpomaže izbor bračnog dru ga sličnog ocu ili majci. Nasuprot tome nesvesna vezanost (koja svesno uopšte ne mora da se izražava kao ljubav) otežava ovakav izbor i dovodi do specifičnih modifikacija. Da bi ove razumeli, mora se u prvoj liniji znati odakle potiče nesvesna vezanost za roditelje i u kakvim uslovima ova prisilno modifi-kuje ili čak sprečava svesni izbor. Po pravilu se sav? iz veštačkih motiva sprečeni život, koji su roditelji mogli živeti u obrnutom obliku, prenosi na decu, to jest ova nesvesno bivaju usmeravana u onaj životni pravac koji treba da kompenzuje neispunjeno u životu roditelja^Zbog toga dolazi do toga da preterano moralni roditelji imaju takozvanu nemoralnu decu, da neodgovorni i raskalašni otac ima bolesno často-ljubivog sina itd. Najgore posledice ima veštačka ne-svesnost roditelja. Na primer, majka, koja se veštački održava nesvesnom, da ne bi ometala prividno dobar brak nesvesno vezuje sina za sebe, donekle kao zamenu za muža. Zbog ovoga je sin gurnut ako ne baš u homoseksualizam a onda je bar prinuđen na njemu zapravo neodgovarajuće modifikacije izbora. On će se, na primer, oženiti devojkom koja je očigledno podređena majci (sinovljevoj) i tako ne može biti konkurent majci, ili će se prepustiti ženi tiranskog i energičnog karaktera, koja treba da ga donekle oslobodi od majke. Izbor bračnog druga, pri nezakržljalom instinktu može ostati slobodan od ovih uticaja, ali oni ipak, ranije ili kasnije, postaju smetnja. "Više ili manje čisto instinktivni izbor sa gledišta održavanja vrste bio bi svakako najbolji, ali sa psihološkog stanovišta on nije uvek srećan, pošto između čisto instinktivne i individualno izdiferencira-ne ličnosti često postoji neobično velika razlika. U takvom slučaju pomoću instinktivnog izbora može se istina popraviti ili osvežiti rasa, ali zato se uništava individualna sreća. (Pojam instinkt, naravno, nije ništa drugo do zbirni pojam svih mogućih organskih i psihičkih faktora, čija nam je priroda najvećim delom nepoznata). Ako bi individuu trebalo smatrati samo instrumentom održanja vrste, onda bi daleko najbolja

150

-■

stvar bila instinktivni izbor bračnog druga. Ali pošto su njegove osnove nesvesne, to se na njemu može zasnovati samo neka vrsta bezličnog odnosa, što vrlo lepo možemo posmatrati kod primitivaca. Ako tu uopšte možemo govoriti ο »vezi«, onda je to samo bledi, distancirani odnos izrazito bezlične prirode, potpuno regulisan pomoću prenetih navika i predrasuda, uzor svakog konvencionalnog braka. Ukoliko razum ili lukavstvo ili takozvana skrbna briga roditelja nije aranžirala brak dece, i ukoliko kod dece primitivni instinkt nije osakaćen niti pogrešnim vaspitanjem niti potajnim uticajem zanemarenih i nagomilanih kompleksa roditelja, izbor bračnog druga će proisteći iz nesvesnih, instinktivnih motivacija. Nesvesnost prouzrokuje nerazlikovanje, ne-svesni identitet. Praktična posledica je da jedan ο drugome pretpostavlja istovetnu psihološku strukturu. Normalna seksualnost kao zajednički i prividno istovetan doživljaj pojačava osećanje jedinstva i identiteta. Ovo stanje se obeležava kao potpuna harmonija i uznosi se kao velika sreća (»jedno srce i jedna duša«); svakako s pravom, jer vraćanje onom početnom stanju nesvesnosti i besvesnog jedinstva je kao vraćanje u detinjstvo (stoga detinjasto ponašanje svih zaljubljenih), pa čak i više od toga, kao vraćanje u majčino krilo, u slutnjama prepuno more još nesvesnog, stvaralačkog obilja. Da, to je pravi i neosporni doživljaj božanstva, čija nadmoć gasi i guta sve ono što je individualno. To je zapravo komunija (tajna večera — zajednički obed vernih sa Hristom) sa životom i bezličnom sudbinom. Sama se do tada održavana tvrdoglavost biva savladana, žena postaje majka, muškarac otac i tako se oboma orobljava sloboda čineći od njih oruđe dalje protičućeg života. Veza ostaje unutar granica biološkog instinktivnog cilja, održanja vrste. Kada je ova svrha kolektivne prirode, shodno tome je i međusobna psihološka veza supružnika uglavnom kolektivne prirode i zbog toga se u psihološkom smislu ne može smatrati individualnom vezom. Ο individualnoj možemo govoriti tek onda kada je shvaćena priroda nesvesnih

motivacija i potpuno uklonjen početni identitet. Ret-ko ili tako reći nikada se brak glatko i bez kriza ne razvija u individualnu vezu. Bez bolova se ne može postati svesnim. Mnogi su pute vi koji vode tom postaj an ju svesnim, ali ovi slede izvesne zakonitosti. Uopšte uzev preobražaj počinje sa početkom druge polovine života. Sredina života je doba najveće psihološke važnosti. Dete počinje svoj psihološki život u skučenosti " u ograničenom krugu majke i porodice. Sa uznapredovalim sazrevanjem širi se horizont i sop-stvena sfera uticaja. Nade i namere usmerene su na proširenje lične sfere moći i posedovanja, požuda sve više povećava opsege prodora u svet. Volja individue postaje sve više identična sa prirodnom svrhom nesvesnih motivacija. Tako čovek u neku ruku udahnjuje stvarima svoj život, sve dok ove konačno ne započnu da žive same od sebe i da se umnažaju, sve dok ga neprimetno ne prerastu. Deca prestižu majke, očeve prestižu njihova dela, a ono što se teško, s mukom unelo u život, više ne može da se zadrži. U početku je to strast, onda postaje obaveza i konačno neizdrživi teret, vampir koji je isisao život svom stvaraocu. Sredina života je trenutak najvećeg razvitka, kada je čovek još u svom delu sa svom svojom snagom i svim svojim htenjem. Ali u ovom trenutku rađa se i veče, počinje druga polovina života. Strast menja svoje lice i sada se zove dužnost, htenje neumoljivo postaje moranje a zaokreti životnog puta. koji su ranije bili iznenađenje i otkrića, postaju navika. Vino je prevrelo i počinje da se bistri. Ako sve ide kako treba, čovek razvija konzervativne sklonosti. Umesto napred, nehotično se često gleda unazad i počinje da se polaže računa ο načinu kako se do tada odvijao život. Traže se sopstvene stvarne motivacije i čine se otkrića. Kritičko posmatranje sebe samog i sopstvene sudbine omogućuje čoveku da otkrije svoja svojstva. Ali ova saznanja ne pritiču mu tek onako, bez daljnjega, pošto se ovakva saznanja stiču samo preko jakih potresa. Kako su ciljevi druge polovine života drugačiji od onih u prvoj, zbog isuviše dugog zadržavanja mladalačkog stava nastaje neujednačenost htenja. Svest tera i dalje napred donekle povinujući se svojoj sop-stvenoj delatnosti; nesvesno, međutim, zadržava i tera nazad, pošto su iscrpljene snaga i unutrašnja volja za dalju ekspanziju. Ova neujednačenost sa samim sobom stvara nezadovoljstvo i kako čovek nije svestan svoga stanja, on po pravilu razloge projek-tuje na bračnog druga. Na taj način nastaje kritična atmosfera, neophodni preduslov postajanja svesnim. Ovo uostalom kod supružnika po pravilu ne počinje istovremeno. Ni najbolji brak ne može tako potpuno ugasiti individualne razlike da bi stanje supružnika bilo apsolutno identično. Obično se jedan u braku brže snalazi od drugoga. Jedan, zasnovan na pozitivnom odnosu prema roditeljima, imaće male ili uopšte neće imati teškoća u prilagođavanju na bračnog druga, nasuprot tome drugi je ometen duboko nesvesnom vezanošću za roditelje. Zbog toga će ovaj tek kasnije dospeti do potpune prilagođenosti a, pošto je teško stečena, verovatno će se i duže održati. Razlike' u tempu s jedne i opseg duhovne ličnosti s druge strane su momenti koji stvaraju tipičnu teškoću koja svoju aktivnost razvija u kritičnom trenutku. Ne bih želeo da se stekne utisak kao da pod »opsegom duhovne ličnosti« uvek podrazumevam posebno bogate ili nadarene prirode. Pod tim pre podrazumevam izvesnu komplikovanost duhovne prirode, koja se može uporediti sa kamenom sa bezbroj faseta nasuprot jednostavnoj kocki. To su mnogostrane, po pravilu problematične prirode, opterećene sa više ili manje međusobno uskladivim psihički na-sleđenim osobinama. Prilagođavanje na ovakve prirode ili njihovo prilagođavanje na jednostavnije prirode uvek je teško. Ovakvi ljudi sa donekle disoci-ranom osnovom po pravilu su sposobni da nespojive crte karaktera otcepljuju na duže vreme i da se na taj način prividno jednostavno razviju, ili njihova »mnogostranost« može davati posebnu draž njihovom složenom karakteru. U ovakvoj nešto lavirintskoj

prirodi lako se može izgubiti onaj drugi, to jest on u njima nalazi takvo obilje doživljajnih mogućnosti, tako da se njegov lični interes u tome potpuno iscrpi; sigurno ne uvek na prijatan način, pošto se njegovo bavljenje često sastoji u tome da traga na svim stranputicama i zaokretima prvoga. Ipak i na taj način se postiže mnoštvo doživljajnih mogućnosti, tako da se njima okupiraju čak potpuno zanesu jednostavnije prirode; on.e se utapaju u opsežnijim ličnostima tako da ne vide ništa više izvan njih. To je skoro redovna pojava: žena koja je duhovno skoro potpuno prisutna u mužu, muž koji je

152

osećajno skoro potpuno prisutan u ženi. Ovo bi se moglo označiti kao problem s adržanog i onog koji sadrži. Sadržani je uglavnom sasvim unutar braka. On se obraća nepodeljen drugome, prema vani ne postoje neke bitne obaveze niti interesi. Neprijatna strana ovog inače »idealnog« stanja je uznemiravajuća zavisnost od donekle nesagledive i stoga ne sasvim poverljive ili pouzdane ličnosti. Prednost je sopstve-na nepodeljenost — faktor koji nije za potcenjivanje u odnosu na psihičku ekonomiju. Onaj koji sadrži i koji shodno svojoj nešto diso-ciranoj osnovi i ima posebnu potrebu da se u nepo-deljenoj ljubavi prema drugom sjedinjuje sa samim sobom, biće u ovoj težnji koja mu teško pada pre-stignut od jednostavnije ličnosti. Dok u drugome traži sve moguće finese i komplikacije, koje bi trebalo da budu dopuna i protivna strana sopstvenim fasetama, on remeti jednostavnost drugog. Kako je jednostavnost u svim običnim uslovima u prednosti prema komplikacijama, on mora ubrzo da prestane sa pokušajima da jednostavnu prirodu dovede na suptilne i problematične reakcije. I njemu će drugi, koji shodno svojoj jednostavnoj prirodi u njemu traži jednostavne odgovore, ubrzo dovoljno zadati briga na taj način što će upravo pomoću očekivanja jednostavnih odgovora »konstelovati« (kako glasi tehnički izraz) komplikovanost prvog. Prvi mora nolens volens da se povuče pred ubedljivom snagom jednostavnosti. Duhovno (svesni proces uopšte) znači za ТЈ Jung. Odabrana dela, III

353

čoveka u toj meri napor da on u svim prilikama daje prednost jednostavnosti, čak i onda kada nije istinita. Jednostavna priroda deluje na komplikovanu kao isuviše mala soba, koja ne obezbeđuje dovoljno prostora. Nasuprot tome komplikovana priroda daje jednostavnijoj isuviše soba sa isuviše mnogo prosto a tako da ova više ne zna gde zapravo pripada. Tako prirodno "dolazi do toga da komplikovaniji u s-'oi sadrži jednostavnijeg. Onaj, međutim, u ovome ne može da se sadrži, on ga okružuje a da pri tom sam nije okružen. Ali kako možda ima još veću potrebu od ovog drugog da bude okružen, on se oseća izvan braka i zbog toga katkad igra problematičnu ulogu. Sto^ je god sadržani čvršći, tim se više onaj koji sadrži oseća istisnut. Čvrsto držeći se prvi prodire unutra, i sve što više prodire, tim manje može to isto da učini onaj drugi. Stoga onaj koji sadrži stalno više ili manje osmatra kroz prozor, u početku svakako nesvesno. Ali kada dospe do sredine života, onda se u njemu budi jaka čežnja za onim jedinstvom i nede-Ijivošću, koje bi mu, ч' -dìió_n7é^5voj_dTsociranoj prirodi, bila naročito nu„ a i tada se obično dešavaju stvari koje mu prinose konflikt do svesti. Onpostaje svestan da traži dopunu, sadržanost i nedeljivost, što mu je uvek nedostajalo. Za sadržanog ovaj događaj najpre znači potvrdu često bolno doživljene nesigurnosti; on otkriva da u sobama, koje prividno pripadaju njemu, žive i drugi, nepoželjni gosti. On gubi nadu u sigurnost i ovo razočaranje ga vraća njemu samom ako mu ne uspe da, pomoću očajničkih i nasilničkih napora, drugog natera da klekne i da na kolenima prizna da njegova čežnja sa jedinstvom nije ništa drugo do detinjasta ili bolesna fantazija. Ako mu ne uspe ovo nasilje, ipak mu prihvatanje odricanja pripravlja veliko dobro, naime saznanje da se ona sigurnost koju je stalno tražio u drugom nalazi u njemu samom. Na taj način on otkriva samog sebe a time i u svojoj jednostavnoj prirodi sve one komplikacije koje je uzalud u njemu tražio onaj koji sadrži.

Ako se onaj koji sadrži ne skrha pri pogledu na ono što se obično naziva bračni nesporazum, već poveruje u unutrašnju opravdanost svoje čežnje za jedinstvom, preuzima na sebe rastrzanost. Disocijacija se ne leci otcepljivanjem, već rastrzavanjem. Sve_ snage koje streme za jedinstvom, sve ono zdravo sto znači samog-sebe-hteti podići će se protiv rastrzavanja i na taj način postaće mu svesna mogućnost unutrašnjeg'sjedinjavanja koju je ranije uvek tražio spolja. Nepodeljenost kao svoje dobro on nalazi u sebi samom. ______ .... —« Ovo se izvanredno često zbiva u vreme životnog podneva, i na ovaj način čudnovata čovekova priroda iznuđava onaj prelazak iz prve u drugu polovinu života, preobražaj iz stanja u kome je čovek bio samo oruđe sopstvene nagonske prirode, u drugačije stanje u kome on više nije oruđe, nego ono što je

153

već uvek bio -— preobražaj od prirode u kulturu, od nagona u duh. Covek bi zapravo trebalo da se čuva da ovaj neophodni razvitak prekida pomoću moralnog nasilja, pošto je stvaranje duhovnog stava pomoću otceplji-š I van ja i potiskivanja nagona u stvari falsifikovanjel ΊΜišta ruje ogavnije od potajno seksualizovahe duhovnosti; ona je isto toliko nečista koliko i precenjena čulnost. Prelaz je, međutim, dugi put i većina zastaje na ovom putu. Kada bi se ceo ovaj psihički razvitak u braku i kroz brak mogao ostaviti u nesvesnom, kao što je slučaj kod primitivnog čoveka, onda bi se ovi preobražaji mogli sprovesti potpunije i bez isuviše velikog trenja. Među takozvanim primitivcima sreću se produhovljene ličnosti, pred kojima se može osetiti samo strahopoštovanje, kao pred potpuno sazrelim delom neometenog opredeljenja. Ovde govorim iz sopstvenog iskustva. Gde se, međutim, među današnjim Evropljanima nalaze one osobe koje nisu osakaćene nekim moralnim nasiljem? Mi smo još uvek dovoljno varvari da bismo verovali u isposni-štvo a i u njegovu suprotnost. Ali točak istorije se ne može vratiti. Mi možemo da stremimo samo napred ka zauzimanju onog stava, koji će nam dozvo"3

355

liti da živimo onako kako je svojstveno neometenoj opredeljenosti primitivnog čoveka. Samo pod ovim uslovom smo u stanju da duh ne izopačujemo u čulnost niti čulnost u duh, pošto oboje moraju živeti, pošto jedna dobija život od drugog. Bitni sadržaj psihološke veze u braku je ovaj ovde tako ukratko izneti preobražaj. Imalo bi se mnogo šta reći ο iluzijama, koje služe svrhama prirode i doprinose onim preobražajima, koji su karakteristični za srednje doba života. Prvoj polovini života svojstvena bračna harmonija (ukoliko je ikada uopšte došlo do ovakvog prilagođavanja) bitno je zasnovana (što se ispostavlja u kritičnoj fazi) na pro-jekcijama izvesnih tipičnih slika. Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene žene. Ova slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi sistem nasledne mase, »tip« (»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda, precipitat svih utisaka ο ženi, nasleđeni psihički sistem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo da izgleda. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku ο muškarcu. Iskustvo uči da treba tačnije reći: sliku ο muškarcima, dok se kod muškarca radi ο slici ο ženi. Kako je ova slika nesvesna, ona se uvek nesvesno projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhitnijih razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga skolastično pitanje: »Habet mulier animam?« smatram vrlo interesantnim, pošto sam mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja opravdana. Žena nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko-emocionalni, animus rezonujući karakter i stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu ο ženskoj erotici i osećajnom životu žene uopšte, počiva na projekciji njine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i fantazije žena ο muškarcima počivaju na delatnosti animusa, koji je neiscrpan u stvaranju nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti. Anima kao i animus karakteriše neobična mnogostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku projektuje na onog koji sadrži, dok ovom drugom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Sto je ovaj jednoznačniji i jednostavniji, tim manje uspeva projekcija. U svakom slučaju ova krajnje fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova žena koje izgleda kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro bi se moglo govoriti ο određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga« karakter, dvosmislenost ili više-smislenost; ne maglovita neodređenost u koju se ništa ne može uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize — koja je i stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja razoružava muškarca. 3 Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a više dobrih reči, značajnih reči u koje se može smestiti još mnogo što neizgovoreno. On mora biti i pomalo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim svetom, da bi mogla da se - Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She, i Benoit, L'Atlantide.

u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni heroj, neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko puta iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog pro-sečno inteligentnog čoveka. 4 Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaju u gorepomenuti tip koji sadržava ispunjenje ove slike maci doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje mogućnost da sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. Ovde izgleda da se otvaraju oni široki prostori, u kojima se čovek može osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u nečemu sadržan. Izričito kažem »izgleda«, pošto se radi ο dvosmislenoj mogućnosti. Kao što projekcija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od značaja, i još više od toga, da mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj destinaciji, tako i muškarac pomoću projekcije anime može da sebi razbudi »femme inspiratrice«. Ali možda je to češće iluzija sa destruktivnim ishodom. Neuspeh stoga, što verovanje nije bilo dovoljno jako. Pesimistima moram reći'da u tim psihičkim praslikama leže izvanredno pozitivne vrednosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da se čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti najapsurdnijih stranputica. Ova projekcija se ne srne shvatiti kao individualna i svesna veza. To nije niukom slučaju. Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali drugačijih od bioloških motiva. Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava leži'u osnovi projekcije anime. To su uglavnom duhovni sadržaji, često u erotskoj odori, očigledni komadi primitivnog mitološkog mentaliteta, koji se sastoji od arhetipova i čija celokupna slika predstavlja takozvano kolektivno nesvesno. Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne individualna. (Benoit, koji je u Atlantide stvorio fantastičnu figuru koja se do u pojedinosti podudara sa She, osporava da je to plagijat Hagardovog dela). Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije, onda se nasuprot kolektivno biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje onoga koji sadrži. Ako mu uspe da se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz konflikt naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz kolektivne u individualnu vezu. To znači isto što i potpuna svesnost veze u braku. Kako je svrha ovog članka analiza psihologije braka, ne možemo se zadržavati na psihologiji projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činjenice. Jedva da se može i započeti rasprava ο psihičkoj vezi u braku a da se bar .usputno ne pomene priroda kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao što je poznato u psihološkom pogledu ne shvata sé ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica, međutim, nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Ova iznenađujuća činjenica potiče iz neophodnog prece-njivanja aktuelnog sadržaja svesti. (Bez ovog nago-milavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan). Na taj način dolazi do toga da svako životno doba ima svoju sopstvenu psihološku istinu, tako reći svoju programatsku istinu, isto kao i svaki stupanj psihološkog razvitka. Ima čak stupnjeva do kojih dospeva samo mali broj — (što je) pitanje rase, porodice, vaspitanja, nadarenosti i strasti. Priroda je aristokratska. Normalan čovek je fikcija, iako postoje izvesne opšte važeće zakonomernosti. Duševni život je razvitak koji može da se zaustavi već na najnižim stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua podiže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju granicu. Shodno ovome ona stvara i svoje poglede i ube-đenja. Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu dostiže sa biološkom de-stinacijom, bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali broj zapada u'dublju neslogu sa samim sobom. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje konflikt ne može dostići dramatični napon zbog nedostatka energije. Ali proporcionalno socijalnoj sigurnosti raste psihološka nesigurnost, najpre nesvesno" i prouzrokuje neuroze; zatim svesno i prouzrokuje rastave, svađe, razvode i ostale »bračne nesuglasice . Na još višem stupnju uočavaju se nove mogućnosti psihološkog razvitka, kcije se graniče sa religijskom sferom, gde kritički sud dostiže svoj kraj. Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću ο onome što je moglo da usledi u sledećem stupnju razvitka. Po pra-

4 Srednje dobri opis animusa kod Marie Hay, The Evil Vineyard. Dalje, Elinor Wylie, Jennifer Lorn: a sedate extravaganza, i Selma Lagerlöf, Gösta Berling.

155

vilu je čak prilaz sledećem stupnju zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima, što je sigurno krajnje svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu. Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterična. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga neće dati zavesti da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada ne može izdat' jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.

Knjižnica TRAVNO

SADRŽAJ I. Duh i život

_

_

_

_

_

_

_

_

7

_

II. Osnovni problem današnje psihologije — III. Analitička psihologija i pogled na svet — IV.

Stvarnost i nadstvarnost

—

V. Životna prekretnica VI. Duša i sm rt

_

—

_

_

—

—

—

—

—

— —

—

—

—

—

_

—

_

VII. Sinhronicitet kao princip akauzalnih veza — Predgovor

—

A) Ekspozicija

—

—

—

—

—

— —

B) Prethodnice ideje sinhroniciteta C) Rezim e

_

_

_

_

_

_

VIII. Praktična upotrebivost analize snova IX. »Ulis« m onolog

_

_

Χ. Ο postajanju ličnosti

_

_

—

_ —

XI. Problemi moderne psihoterapije

_ — —

XII. Suprotnost Frojd i Jung _

_

—

XIII.

Arhaičan čovek

_

—

XIV.

Brak kao psihološka veza —

_

_

—

—

_

—

—

_

—

— —

—

_

—

_ —

227 —

—

— —

— —

162 201

_

_

121 — 123 182

—

—

— 119

—

— —

_

— —

— —

29

79 —

105

—

—

—

—

—

—■

— 51

— _

—

255 279

_ —

307 319 347

85