Društveni sistemi [PDF]

Zitiervorschau

Biblioteka THEORIA

NIKLAS LUMAN

DRUŠTVENI SISTEMI OSNOVI OPŠTE TEORIJE

Prevela s nemačkog i predgovor napisala LIDIJA TOPIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA SREMSKI KARLOVCI • NOVI SAD

2001

Naslov originala Niklas Luhmann, Soziale Systeme. Grundriß einer allgemeinen Theorie, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1999 7 .

TEORIJA SISTEMA KAO OKVIR ISTRAŽIVANJA VISOKO SLOŽENIH SAVREMENIH DRUŠTAVA Pošto je marksizam izgubio poziciju vrhovne teorije otvorio se prostor za (re)afirmaciju drugih i drugačijih stanovišta kojima će se tumačiti društvo u njegovoj celovitosti. Najnovije iskustvo pokazuje ne samo nedovoljnost, već i neefikasnost marksističkog odgovora na važna društvena pitanja. Kako zadržati teoriju kao vrhovnu ako ona nije uspela da ukaže na osnovne pravce kretanja i promene koje su se mogle očekivati u savremnim, visoko razvijenim društvima? Prognozirajući propast suparničkih sistema, doživela je krah poretka u ime kojeg je i stvorena. Njena neplodnost sigurno ne znači i njeno odbacivanje en bloc. Ona će svakako ostati inspiracija za negovanje one misli o stvaranju idealnog društva koja prožima koncepcije o društvu od njihovog nastanka, da bi doživela vrhunac u periodu razvoja industrijskog društva, žestoko noseći zamisao i ostvarenje Francuske revolucije. Ali, Marksova teorija zakazuje na etapi konstituisanja postindutrijskog društva. Struktura i odnosi u društvu suštinski se menjaju i shema eksploatacija/samoafirmacija, alijenacija/dezalijenacija više ne funkcioniše. To inspiriše nove pokušaje tumačenja visoko razvijenih i visoko složenih društava među kojima teorija sistema zauzima jednu od vodećih pozicija. Inspirisan Parsonsovim (Parsons) Društvenim sistemom Luman 70-tih godina sada već prošlog veka razvija u Nemačkoj svoju teoriju nadovezujući se ne samo na kibernetiku Vinera (Wiener) i teoriju sistema fon Bertalanfija (von Bertalanffy), već i na rezultate nemačkog učenja o institucijma u radovima Frajera (Freyer), Gelena (Gehlen) i Selskog (Schelsky). Svoje shvatanje sociologije koja ima u vidu društvo u njeggvoj celovitosti Luman izlaže u okviru teorije sistema. Pojam sistema nastao je kao rezultat tendencije interdisciplinarnog izučavanja fenomena, kao

5

pokušaj ujedinjenja rascepkanih naučnih disciplina. U tom smislu formulišu se zajednički osnovni analitički pojmovi koji se primenjuju u različitim disciplinama. To su pre svega pojmovi otvorenog i zatvorenog sistema, interdependencije, izolacije i interakcije, centralizacije i decentralizacije. Pomoću ovih pojmova organizuje se sadržaj različitih podataka u smisaone celine. U delu Društveni sistemi Luman proširuje listu osnovnih pojmova i obrađuje: smisao, vreme, događaj, element, odnos, kompleksnost, kontingenciju, delanje, komunikaciju, sistem, okolinu, svet, očekivanje, strukturu, proces, samoreferenciju, samoorganizovanje, autopoiesis, individualnost, opažanje, samoopažanje, opisivanje, samoopisivanje, jedinstvo, refleksiju, diferenciju, informaciju, interpretaciju, interakciju, društvo, protivrečnost, sukob itd. Mada se već iz prvih analiza uočava da ima u vidu teoriju delanja, strukturalizam, funkcionalizam, fenomenologiju i hermeneutiku, on zadržava naziv »teorija sistema« jer u opštoj teoriji sistema nalazi najvažnije podsticaje za sopstveno izlaganje. Dok je tradicionalno kauzalno mišljenje tragalo za nepromenljivim odnosima između uvek jednog uzroka i uvek jedne posledice, gubeći pri tom širi heuristički smisao i spremnost da se ustanove sheme alternative, sistemsko stanovište ukazuje na nedovoljnost uzročne analize za tumačenje savremenih pojava i traži njeno zamenjivanje funkcionalnom analizom. U krajnjoj liniji, kaže Luman, uzročni metod je samo deo funkcionalnog metoda jer »pretpostavka jednog uzroka, odnosno jedne posledice zapravo je apstrakcija koja ispunjava odredjenu funkciju poretka« (Luhmann, 1968: 15). Interpretacija sveta kao uzročne stvarnosti samo je jedno od tumačenja koje sputava, jer teorija uzročnog zakona postulira slučaj sa zatvorenim spoljašnjim granicama u kojima nema mogućnosti razmene ni na strani uzroka ni na strani posledice. Metodologija uzročnog istraživanja važi, tako, samo za veštačke situacije. Kako je svet beskrajno složen, Luman traga za onim mehanizmima koji su u stanju da ga pojednostave i u tom smislu analizira pojam cilja. Ustanovljavanje ciljeva ima funkciju redukcije beskonačne složenosti. Ova se funkcija ne može shvatiti u okviru teorije delanja, već pretpostavlja teoriju sistema delanja. Pojam cilja značajan je zbog toga što se odnosi i na uzročni i na vrednosni kontekst. On čini prelaz. Njegovo delovanje je u obema oblastima potrebno i određenjem cilja postiže se u oba slučaja redukcija složenosti. Luman odbacuje kao previše uske okvire Veberove teorije delanja. Dokle god se ciljevi interpretiraju kao ciljevi delanja ne mogu se organizovani društveni sistemi zasnivati na ciljevima bez pitanja: čiji ciljevi? Ovo pitanje, po njegovom mišljenju, ukazuje na nužnost kom-

6

pleksnije teorije kao što je teorija moći ili konsenzusa koja se ne može tumačiti po shemi cilj/sredstvo jer sama treba da objasni ustanovljavanje cilja. U teorijama o konsenzusu se polazi od pretpostavke da vlast omogućuje postavljanje ciljeva koji bi za pojedinca bili nedostižni. Teorija ciljnoracionalne organizacije bi morala da pokuša da predstavi svoje područje istraživanja u obliku niza ciljeva i sredstava. Ovo je moguće ako se posmatra tok delanja u organizovanom sistemu (npr. u procesu proizvodnje) koji u krajnjem proizvodu ima svoj jednoznačni cilj. Cilj programira moguća sredstva neutrališući one vrednosne aspekte koji se pojavljuju u neočekivanim posledicama ovih sredstava. Kako u savremenom složenom stanju društva ovakav izolovani odnos ima ograničene analitičke mogućnosti, Luman uvodi »stanje sistema« kao formulu za kompleksno stanje stvari koje ima u vidu više vrednosnih orijentacija i zato se ne može podrediti samo jednom cilju. U teoriji sistema posebno mesto zauzima pojmovno razlikovanje strukture i procesa pošto svaki sistem koji želi da opstane u promenljivoj okolini mora istovremeno da se sastoji iz promenljivih i nepromenljivih (konstanti i varijabli). Ovome nasuprot stoje ona mišljenja koja idu za podređivanjem stanja sistema cilju sistema što omogućava racionalizovanje odnosa strukture i procesa. Luman ističe da se istraživanjem procesa odlučivanja, komunikacije i elektronske obrade podataka došlo do uvida da racionalizacija toka komunikacije i odlučivanja implicira strukturne odluke. U osnovi teorije sistema, bilo daje reč o teoriji ličnosti ili o teoriji društvenih sistema, nalazi se model obaveznog odlučivanja. Ova teorija formuliše uslove pod kojima odluke važe kao obavezne. Ona se takođe bavi određenjem onih problema koje sistem treba da reši ukoliko želi da opstane u nekontrolisanoj okolini. Problem složene okoline Luman izvodi iz Ešbijevog (Ashby) zakona o »requisite variety«, po kome se sistemi nalaze u neprijateljskoj okolini, zbog čega moraju da budu tako strukturisani da im na raspolaganju stoje metode zadiranja u okolinu radi njenog menjanja, koje je u funkciji trajanja sistema. Ukoliko su različitiji oblici u kojima se pojavljuju ugrožavanja iz okoline utoliko moraju da budu raznovrsnije mogućnosti reagovanja sistema. S tim u skladu, teorija sistema otvorenih prema okolini ne može se zadovoljiti onim optimalnim modelima koji u sebi sadrže jednoznačna rešenja, već mora da ih zameni modelom funkcionalnih ekvivalenata kao pravom mogućnosti funkcionalne teorije. Strukture sistema, ukoliko žele da održe svoju identičnost u promenljivoj okolini koja se ne može kontrolisati, moraju da se sastoje iz premisa za odlučivanje koje imaju više različitih primena i tako označavaju samo granice promene konkretnog ponašanja. 7

Pošto se sistemi nalaze u njima neprijateljskoj okolini problem postojanja je osnovni problem teorije sistema koji nema u vidu već redukovanu okolinu već sveobuhvatni odnos sistem/okolina. Problem postojanja podrazumeva kompleks problema koji bi morao da bude rešen, ukoliko sistem treba da ostane nepromenljiv u promenljivoj okolini i zbog toga formula trajanja i teorija sistema nužno pretpostavljaju plodan međusobni odnos. U suprotnosti između formule cilja (koja je koncipirana u vezi s pojedinačnim delanjem) i formule postojanja (koja se odnosi na sistem), Luman vidi istu suprotnost koja postoji između uzročne teorije i ideologije, a »promena frontova i položaja problema je uslovljena napretkom društvenih nauka od teorije faktora ka teoriji sistema« (Luhmann, 1968: 103). Lumanova teorija sistema nalazi svoje podsticaje, kao što smo već napomenuli, u kibernetici N. Vinera i opštoj teoriji sistema fon Bertalanfija. U vezi s reči kibernetika asocira se pre svega opčinjenost problemom postojanosti u krajnje složenom, promenljivom svetu i pokušaj da se ova stanja varijabli objasne procesom komunikacije. Okolnost da kibernetika postavlja nepromenljivost kao problem, ne kao suštinu bivstvovanja, čini je neontološkim, funkcionalističkim postupkom istraživanja i dovodi je u neposrednu blizinu sociološke funkcionalističke teorije sistema. Kibernetska teorija ima u vidu pre svega onaj slučaj u odnosu sistem/okolina kada sistem treba da se održi nepromenjen uprkos delovanju promenljivih faktora okoline. Pri rešavanju ovog problema mogu se koristiti dve funkcionalno ekvivalentne strategije sistema. Sistem može da traži da se održe stabilna konkretna stanja bez pretpostavke ponašanja okoline, pri čemu mora da kompenzira pojedinačna promenljiva delovanja iz okoline onako kako ona (neočekivano) dolaze. Ovo je strategija kibernetskog pojma cilja koja, utoliko što ima u vidu nepredvidljive promene u okolini, indirektno vodi računa o njenoj stvarnoj složenosti. Druga se strategija sastoji u tome što sistem koordinira svoja delanja u odnosu na apstraktni cilj koji posmatran iz okoline, ma koliko se menjao, ostaje konstanta i nudi sistemu osnovu za postojanje. U ovom slučaju sistem racionalizuje više mogućih sredstava za dostizanje postavljenog cilja. Ova kibernetska teorija sistema zbog indirektnog vođenja računa o složenoj okolini traži svoju dopunu, jer sa tehnikom postavljanja cilja ne iscrpljuje pretpostavke o stabilizaciji sistema. Lumanovu teoriju društvenog sistema ne zadovoljava ni Bertalanfijeva teorija koja sistem tumači kao celinu sastvaljenu iz delova jer vodi ka izolovanom tumačenju sistema koje se teško može prihvatiti kao plodan metod za analizu organizovanog stanja stvari ili društvenih 8

sistema. Razlaganje postojećeg po shemi celina/deo slično je razlaganju procesa po shemi uzrok/posledica (odnosno cilj/sredstvo) koje vodi ontološkom shvatanju suštine postojećeg, ograničavajući se pri tom samo na unutrašnji poredak sistema. Tumačenje sistema kao celine koja se sastoji iz delova vodi njegovom izolovanom posmatranju, a odnosi sa okolinom se mogu shvatiti samo tako što se sistem posmatra kao deo sveobuhvatnijeg sistema. Po Lumanu, spoljašnjost se mora uključiti u tematsko određenje pojma sistema da bi se uopšte razumela njegova unutrašnjost. »Sistemi su identiteti koji u složenoj promenljivoj okolini zadržavaju razlikovanje unutrašnjosti i spoljašnjosti u procesu stabilizacije« (Luhmann, 1971: 73). Određenjem granica i konstituisanjem razlike između spoljašnjosti i unutrašnjosti nastaju područja različite složenosti. Svet je složeniji od svakog sistema u svetu, tj. u svetu je moguće više događanja nego u sistemu. U poređenju sa svetom sistem razlikuje kompleksnost i tako stvara viši poredak sa manje mogućnosti u kome se mogu bolje orijentisati doživljaji i delanja (Luhmann, 1968: 121). Ova redukcija spoljne kompleksnosti na obim koji omogućuje doživljaj i delanje u svim ljudskim formacijama sistema izvodi se na temelju smisla, pa se tako teorija društvenih sistema ne može poistovetiti sa drugim sistemima niti se može konstruisati kao društvena kibernetika. Luman vidi osnovnu razliku između biokibernetskih i društvenih sistema u činjenici da se organizmi integrišu na bazi života, a društveni sistemi na bazi smisla. Dok je u biokibernetskim sistemima jasno dat ograničen sistem za koji se empirijski može utvrditi prošlost, sadašnjost i budućnost, u društvenim sistemima treba »neprestano imati u vidu da se radi samo o smisaonim granicama; a smisaone granice nisu drugo do sredstva odabiranja« (Luhmann, 1971a: 13). Smisaone granice dele sistem i okolinu kao područja različite složenosti. Okolina ima uvek veću složenost od sistema i konačno neodređenu složenost sveta uopšte. Vrlo iznijansirane analize smisla i ireverzibilnosti/reverzibilnosti vremena Luman će razviti kasnije u Društvenim sistemima. Svi problemi sistema i svi rezultati koji su mu potrebni da bi se održao svode se u krajnjoj liniji na osnovni problem redukcije kompleksnosti i promenljivosti. U tu svrhu sistemu stoje na raspolaganju strategije kao što su: zamena objektivne situacije subjektivnom, institucionalizacija određenih oblika obrade iskustva, diferenciranje okoline, diferenciranje unutrašnjosti sistema ili snabdevanje sistema sposobnošću da u određenoj meri dopusti neodređenost sopstvene strukture. Ove su strategije funkcionalno ekvivalentne u odnosu na osnovni problem apsorpcije složenosti i promenljivosti.

Jedna od tehnika za uspostavljanje granica sistema, njegove autonomije i izbegavanja opasnosti tako što će prepoznati ona stanja ili promene u sistemu koje su važne za njegovu postojanost, jeste tehnika ustanovljavanja cilja. U krajnjoj instanci postavljanje cilja ima funkciju redukcije složenosti. Visoko složeni, protivrečni sistemi često zahtevaju zamenu jedintvenog cilja sistema ustanovljavanjem više protivrečnih ciljeva. Teorija sistema kao strategija složenih društvenih stanja nema razloga da spreči sistem da u svom trajanju jednom sledi jedne, drugi put druge ciljeve i da se pri tom ponaša nekonzistentno. Ona ne samo da može, već i mora da dozvoli protivrečnosti. Pored tehnike cilja kao sredstva za smanjenje složenosti može se primeniti i kondicionalna tehnika koja podrazumeva utvrđivanje određenih uzroka koji uvek kada nastupe treba da izazovu posledicu bez obzira na konkretnu konstelaciju u kojoj oni nastupaju zajedno sa drugim uzrocima ili uopšte mogućim uzrocima. Daleko pogodniji model i od modela cilja i od kondicionalnog modela ako/onda jeste model input/output koji svojom opštošću i gipkošću prevazilazi oba. Ovaj model u teoriji sistema postaje ekvivalent za tradicionalni pojam cilj/sredstvo. Utvrđivanje outputa kao cilja i inputa kao sredstva jeste posebna vrsta uključivanja sistema u njegovu okolinu. Ovaj se model zasniva na pretpostavci da sistem diferencira svoje odnose sa okolinom prema uzročnoj shemi tako što jedne stvrstava u uzroke druge u posledice i ovako podeljene stavlja u međusobni odnos, stabilizuje ih i u skladu s tim specijalizuje granice sistema. Cilj je takvo razvrstavanje empirijske građe koje omogućuje njenu jednostavnu, mašinsku primenu. Obrađeni podaci pomažu da se složenost sistema tako reši da problemi u najvećoj mogućoj meri iščeznu. Ovo je ujedno i cilj Lumanove teorije kao takve. Sistem se učvršćuje stabilizacijom granica između sistema i okoline u okviru kojih se može održati nepromenljiv poredak više vrednosti sa manje mogućnosti (dakle, redukovana kompleksnost). Tako se neodređena složenost sveta preobraća u određene probleme samoodržanja. Sistem uvodi problematiku sveta delimično u sopstvene okvire i tu je rešava uz pomoć precizno usmerenih metoda obrade informacija (Luhmann, 1968: 76). Kompleksnost sistema mora biti u odgovarajućem odnosu prema kompleksnosti okoline. »Ukoliko je kompleksnije strukturisan sam sistem i ukoliko više različitih stanja može da preuzme, utoliko kompleksniji može biti i njegov svet, utoliko on može da postoji na okolini adekvatniji, smisaoniji i prosvećeniji način, utoliko je njegova subjektivnost primerenija svetu« (Luhmann, 1970: 76). Pri tom Luman izri-

10 VI

čito napominje da se društveni sistemi sastoje iz očekivanih delanja, ne iz ljudi. Sociološka teorija sistema raskida sa tradicionalnim učenjem utoliko što čoveka ne shvata delom društvenog sistema, već kao okolinu koja stvara probleme (Luhmann, 1971: 36). Iz toga sledi da se odnosi ljudi u društvenom sistemu i humanost njegovih institucija ne mogu shvatiti po shemi celina i deo, već po shemi sistem i svet (Luhmann, 1971: 37). U središtu Lumanove teorije sistema nalazi se ideja stvarnosti koncipirane po tezi »sve je moguće«, kao jednostavno kontingentni svet. Teorije sistema koje preuzimaju problem sveta koji nije određen samo postojećim, već i nepostojećim (drugim mogućnostima) ne smeju da budu strukturalno-funkcionalne teorije koje započinju istraživanje dajući prednost strukturama; one moraju biti funkcionalno-strukturalne i moraju da istražuju funkcije strukture, rešenje problema kompleksnosti sveta kroz stvaranje strukture i predstave o okolini, one moraju da sagledaju funkciju stvaranja sistema i da sve probleme obrađuju kao već izvedene probleme, kao preformulisane probleme sveta sa smanjenom kompleksnošću. Smisao ovako shvaćenog istraživanja transcendentalno-fenomenoloških problema nalazi se, teorijski kao i praktično, u povećanju ljudskog potencijala za shvatanje i redukciju složenosti sveta kroz stvaranje sistema (Luhmann, 1970: 78). Po Lumanu pojam kompleksnosti treba da označi da postoji više mogućnosti doživljaja i delanja nego što je aktualizovano. Pojam kontingencije treba da kaže daje u horizontu aktuelnog doživljavanja ukazivanje na mogućnost daljeg doživljavanja i delanja samo mogućnost i da otuda može biti i drukčije nego što se očekuje. Kompleksnost praktično znači prinudu selekcije. Kontingencija praktično znači opasnost od razočarenja i nužnost prepuštanja riziku (Luhmann, 1971a: 32-33). II Vrlo uopšteno, Luman vidi društvo kao funkcionalno diferencirano u komunikativne podsisteme kao što su politika, ekonomija, pravo, nauka, religija itd. To su autopojetički ili samoreferentni zatvoreni sistemi koji funkcionišu po binarnom kodu (npr. legalan/nelegalan za pravni sistem, istinit/lažan za nauku itd.). Ovo neposredno utiče na nemogućnost kontrolisanja ili upravljanja operacijama nekog sistema od strane drugog sistema. Shvatanje društvenih podsistema kao autopojetičkih, zatvorenih sistema koji sve informacije stvaraju interno, uključujući i samu diferenciju sistem/okolina, implicira da upravljanje može

biti samo samoupravljanje. Dakle, kada je u pitanju samopuravljanje ekonomije onda to znači da politički sistem ne sme uticati na ekonomske tokove i da politika ne može obnoviti ekonomiju, delove ekonomije ili pojedinačna preduzeča, jer je za to potreban novac, a to nas ponovo vraća ekonomiji. Ako se posmatra ekstremno kompleksan sistem društva kao celine mora biti jasno da više ne važi mehanizam koji je pretpostavljala stara kibernetska teorija upravljanja, naime relativno direktna uzročnost koja čini mogućim da se output sistemskog mehanizma javlja gotovo trenutno kao promena inputa, kao u paradigmi: počinje grejanje, postaje toplije. Luman ističe da se sve dešava u velikoj crnoj kutiji sistema - crnoj kutiji viđenoj spolja, ali i iznutra. Ipak, upravljanje je moguće zato što ono pretpostavlja samo izbor diferencija s obzirom na diferencije koje želi da minimalizuje. Sve dotle dok posmatrač posmatra bez uzbuđenja ono može da funkcioniše i, ako se prihvatanje prebacuje iz jedne diferencije u drugu, upravljanje može da se obavlja — npr. može iz prilično socijalističkog programa da pređe na državu izobilja, pa na program smanjenja ekoloških razlika. Ali, u svakom slučaju mehanizam pretpostavlja da ne postoji stara kibernetika (Luhmann, 1997: 50). Ostaje pitanje da li se ovo menja ako se promeni sistemska referenca i analizira mogućnost samoupravljanja podsistema društva. Lumana posebno zanima u kom se smislu može govoriti o samoupravljanju u ekonomiji, ili mnogo uže, o samoupravljanju u preduzeću. Ukoliko se ekonomija shvati kao autopoiesis plaćanja, onda je jasno da svako ekonomsko upravljanje ima posla sa razlikama u novčanim zalihama. Dalje, ako se upravljanje shvati kibernetski kao minimalizovanje razlika, problem je uvek u minimalizovanju razlika izraženih u novčanim sumama. Ovo ne preporučuje implicitno monetarnu politiku centralne banke, već samo kaže da nema drugih mogućnosti. Upravljanje koje ne orijentiše svoje programe u pravcu razlika monetarne zalihe nije samoupravljanje ekonomskog sistema. Ono može, na primer, biti još uvek politički razumno ako teži ka smanjenju broja nezaposlenih. Ali, ako neko želi da ispita zašto neko ima tu ideju i šta želi da uradi upravljajući u tom smislu, on mora da posmatra politički, a ne ekonomski sistem. On će morati da vidi kako politički sistem posmatra ekonomski sistem i koje (možda »perverzne«) efekte proizvodi kada deluje u skladu sa svojim sopstvenim opservacijama. Program upravljanja može biti planiran potpuno idealistički, npr. pod maksimom: što je moguće više profita! Operacionalizacija bi onda predvidela precizne korake u cilju utvrđivanja očekivanja u odnosu na sume i vremenske periode.

*

Pod uslovima funkcionalno diferencirane društvene strukture nepromenljiva polazna tačka svake analize ostaje samoreferentna autonomija funkcionalnih podsistema. Ovo znači: svaki funkcionalni sistem se orijentiše u odnosu na svoje sopstvene diferencije, prema sopstvenoj konstrukciji realnosti i pema svom sopstvenom kodu. Ne postoji pokušaj upravljanja koji može da eliminiše ovu diferenciju ili daje premosti. Ali, svaki sistem uključuje programe u svoj operacionalni kontekst, a oni mogu biti planirani kao programi smanjenja razlika; programi, dalje, mogu markirati smetnje ili ciljeve u odnosu na koje će odrediti ono stanje sistema koje se približava smanjenju razlika. Sistem ustanovljava diferenciju koda i programa koju Luman upotrebljava u analizi problema samoupravljanja u ekonomiji (Luhmann, 1997: 49). Kodovi su nepromenljivi za sistem koji se identifikuje preko njih. Ekonomski sistem nikada neće sumnjati da postoji razlika između plaćenog i neplaćenog. Programi se, s druge strane, mogu menjati, ali pod uslovom da kod ostane nepromenjen. Ova karakteristika diferencije između kodiranja i programiranja se može koristiti pri spoljnim intervencijama, u ovom slučaju je reč o intervenciji politike u ekonomiju. Pod uslovom daje sačuvana sistemska razlika, i pod daljim uslovom da se u politici mogu realizovati samo politički a u ekonoiji ekonomski programi, politika može vrlo dobro da vidi kao svoj zadatak uticanje na program smanjenja razlika na temelju kojih funkcioniše ekonomija. Takve intencije ostaju politički programi. Ako oni treba da utiču na ekonomiju nije dovoljno da se posmatraju samo politički relevantni brojevi (npr. prosečni dohodak, brzina promena u prihodu, broj nezaposlenih, regionalne razlike u ovim brojevima itd.). Politika nema kibemetske mehanizme (grejanje/hlađenje) koji bi mogli uticati na ove brojeve. Oni su rezultat složene kooperacije institucija samoupravljanja (programa za smanjenje razlika) u ekonomiji. Otuda politika može samo da stvori uslove koji utiču na program i na taj način na samoupravljanje u ekonomiji. Politika može nešto da zabrani, da kreira troškove, da načini uslove za promenu, ali pitanja ekonomije moraju ostati u nadležnosti ekonomije. Neposredna ispitivanja pokazuju daje u većini slučajeva suština u uticanju na relativno atraktivne programe, mada sam rezultat upravljanja nije cilj politike niti se može nazvati političkim uspehom. Moguće je, na primer, da kontrola okoline dovede, neke firme do bankrotstva zato što se ona ne može finansirati ili je to moguće uz pomoć nedostižnih kredita. Relevantna razlika postaje veća umesto manja. Ali, politika će pokazati kao svoj uspeh meru zagađenosti okoline, primenjivaće svoje programe Za smanjenje razlike s obzirom na ovaj podatak, a

13

neće prikazati kao rezultat svog programa broj bankrotiranih preduzeća. Ukoliko politika registruje pustošenje koje ovo izaziva ona može pokušati sa uvođenjem programa za prevenciju od bankrotstva i, polazeći od empirijskih podataka, da pokuša da smanji broj bankrotstava na godinu dana ili da poveća broj firmi spašenih od bankrotstva. Ali, ovo su politički programi i ostaje da se vidi koje deformacije mogu povratno izazvati u ekonomskim programima. Ako je pomoć dostupna, bankrot može postati primamljiv (Luhmann, 1997: 53)! Drugi problem postaje očigledan sa propašću politički inspirisanih projekata razvoja u nerazvijenim zemljama. Politika je pokušala da stvori pogodnosti za profit i da tako stimuliše aktivnost; ali stvarna ekonomija ne pokušava da umnji razlike mogućeg profita, već razlike mogućeg rizika. Ovo je znak da politika može postići političkim programima politički uspeh ili politički neuspeh i da na taj način može upravljati sobom, ali da u samoupravljanje ekonomije može intervenisati samo i ukoliko bi to moglo da pogodi pravac i uslove za ekonomsko minimalizovanje razlika. Verovatno ista ovakva protivrečnost postoji u industrijski visoko razvijenim regionima u većem stepenu nego što to pretpostavljaju preovlađujući politički (ali i tržišno-teorijski, tj. ekonomski) koncepti upravljanja. U svakom slučaju, čovek prvo mora da posmatra kako drugi sistem radi pre nego što može da utiče na njegovo samoupravljanje; a posledica ovde predstavljene teorije je da je čak i ovo posmatranje moguće samo sa njegovim sopstvenim konstrukcijama stvarnosti i samo uz pomoć samokonstruisanih iformacija, prema tome pomoću informacija koje se (kao tržišni podaci) mogu dobiti gotove od posmatranog sistema. Posmatrano kao celina upravljanje je uvek u isto vreme minimalizovanje i povećavanje razlika. Ako je istina da svaka opservacija, svaki opis i u specifičnom smislu svako upravljanje kao operacija markira razlike i time uzrokuje (ekskluzivne) efekte koji grade sistem, onda se nikako ne može očekivati da ovaj problem ikada bude rešen kao vrsta dijalektičke sinteze. Njegovo uključivanje u samoopisivanje savremenog društva Luman vidi kao zadatak naučne analize i sociološkog prosvećivanja. Svoj raskid sa tradicijom prosvetiteljstva Luman pokazuje vrlo eksplicitno u analizi odnosa morala i politike. On proučava stavove prema ovom problemu od rane modeme (Makijavelija) do savremenog društva i konstatuje da i pored veličanstvenih podviga u promišljanju fenomena tradicija više ne pomaže. Uvođenje morala u politiku dovodi do paradoksalnih rešenja i ukrštanja funkcionalno odvojenih entiteta što najpre ukazuje na neuvažavanje osnovnog principa redukcije kompleksnosti.

Ukoliko se pažljivije pogledaju strukturalne promene društvenog sistema može se zapaziti pre svega visok stepen diferencijacije, interne dinamike i uzajamne zavisnosti funkcionalnih sistema. Pored političkog sistema moraju se analizirati ekonomija, nauka, zakonodavstvo, obrazovanje, zdravstvo, religija i porodica u njihovom savremenom obliku. Razvoj u pravcu diferenciranja otežava shvatanje društva kao integrisanog na temelju morala. Nije dovoljno puko ustanovljavanje enklava sa izvesnom količinom amoralnosti kao što je neiskrenost u politici, naučno istraživanje koje se ne obazire na svoje posledice ili seksualni interes za partnera koji prevaziiazi zahtev za reprodukcijom, jer već ovo izdvajanje ukazuje na shvatanja karakteristična za srednji vek i ranu modemu. Po Lumanu, danas ipak možemo videti i moramo prihvatiti da vrednosti funkcionalnog sistema nisu moralne vrednosti (Luhmann, 1994:29). Dakle, nema mnogo smisla prosuđivati o vlasništvu nasuprot nevlasništvu u moralnim terminima, tj. jedno karakterisati kao moralno dobro, a drugo kao moralno loše. Isto se odnosi na vlast i opoziciju, bolest i zdravlje, istinu i neistinu kao rezultat istraživanja ili pobedu i poraz kao rezultat u sportu. Dvostruko vrednosno kodiranje funkcionalnih sistema ne može nikako biti kongruentno sa moralnim kodom dobro/loše i tako celokupna samoorganizacija ovih funkcionalnih sistema izmiče moralnoj kontroli. Doduše, napominje Luman, povlačenje moralnosti iz ovih sfera je zahtevano i sankcionisano moralom. Bila bi to uvreda za našu moralnu senzibilnost ako bi partija na vlasti sebe smatrala moralno superiornom samo zato što ima većinu u tom trenutku. Isto bi tako bilo problematično moralno osuđivanje nekoga samo zato što je izgubio proces na sudu i bio na suprotnoj strani zakona u tom specifičnom slučaju. Mi više ne posmatramo bolesti kao božju kaznu za moralno problematično ponašanje; istovremeno ne tražimo opravdanje u božjim delima kada se radi o patnji nedužnih ljudi. Kada dobitnici Nobelove nagrade intervenišu tako što neke akcije podržavaju, a druge osuđuju, onda to nema opravdanja u njihovim izuzetnim dostignućima, već predstavlja oblik zloupotrebe zaslužene reputacije stečene u oblasti kojom se bave. Da li ovo znači da učenje o prudentia više ne zadovoljava? Da li su naši problemi rezultat različite vrste kompleksnosti tako da traže druge instrumente posmatranja i opisivanja od onih koji nam stoje na raspolaganju (Luhmann, isto)? Luman je sasvim precizan. Povlačenje morala iz kodiranja funkcionalnih sistema je moralno opravdano i može se pravdati. Moral dopušta sopstveno povlačenje u moralnim terminima i odriče se prava da zadire u opcije koje se održavaju preko dvojakog vrednosnog koda funkcionalnih sistema. On se odriče bilo koje uloge u mehanizmu se-

15

lekcije u školama, u političkim manifestacijama, u ekonomskoj politici i sličnom. Čineći tako moralni sistem procenjuje sebe u moralnim terminima, a protezanje morala na druge funkcionalne sisteme smatrao bi moralno sumnjivim. Moralni sistem sam mora biti dovoljno nezavisan da bi bio u stanju da odlučuje o sopstvenoj primenljivosti ili neprimenljivosti. Na taj način on odgovara na datu funkcionalnu diferenciranost društvenog sistema. Moral više nije doktrina o dobrom, urednom životu punom vrline, već je akademska teorija koja se bavi opravdavanjem moralnih sudova. Pri tom nema sumnje da samim etičarima nije teško da opravdaju svoje mišljenje. Ako neko pokuša da sugeriše drukčije stanovište, sledi rasprava; oni polaze od svojih moralnih shema i postupaju sa onim ko se usudi da samo pita za razloge kao sa nekim ko želi da pruži ozbiljne argumente u negiranju njihovog moralnog stanovišta u korist nečeg lošeg. Ali raspravljanje na ovom nivou, po Lumanu, prisiljava ili na moralnu naivnost ili na moralni cinizam i daleko je od etike u bilo kom smislu (Luhmann, 1994: 30). Etika sposobna da se primeni na savremene uslove mora biti u stanju da procenjuje da li moralni standardi mogu ili ne mogu da se primene. Morala bi da se bavi moralom kao formom koja ima dve strane, dobru i lošu, od kojih obe dolaze do izražaja. Viđeno na ovaj način, moralno prosuđivanje konstruiše kvalifikacije o dobrom i lošem. Ako se nešto vidi kao dobro znači da nešto drugo mora biti loše. Univerzalizovanje ovog moralnog koda dopušta da ljudi svuda i uvek donose moralne sudove o svim vrstama problema. To znači da se traži odgovor na pitanje pod kojim uslovima je dobro ili loše posmatrati neku opciju kao dobru ili lošu. Lumana ne interesuje određenje ko je moralno dobar ili loš, već kakve su posledice u operativnom smislu ovih razlika. Svakodnevna je činjenica da je politička komunikacija prožeta moralnim aspektom i nema oskudice u šarolikim tvrdnjama koje se mogu čuti ili pročitati. Takođe se može pretpostaviti da mediji utemeljeni na ovim aspektima doprinose utisku da je politička kultura satkana od kulture uzajamnog vređanja koje mora biti dovoljno direktno kako bi bilo razumljivo svakome (ma koliko mu bilo ograničeno razumevanje politike). Istovremeno, ako bi moralni ukori bili precizni i štetni onda bi politička pozornica odavno bila prazna. Ovaj specifični fenomen je naročito uočljiv u vreme izborne kampanje. To Lumana podseća na Hofmanovu priču o princezi Brambili: dva lava su tako svirepo navalila jedan na drugoga da na kraju od njih nije ostalo ništa osim repova. Ali ko će biti zainteresovan da bira između dva repa (Luhmann, 1994: 32)?

Ovo može delovati neozbiljno, ali se događa pred očima glasača. Ne radi se o posebnoj aktivnosti i njenom izražavanju moralnosti, već o činjenici da političari delaju na temelju - manje ili više opravdane, ali konačno nedokazive - zablude da birači odlučuju vođeni moralnim kriterijumima. A to sasvim jasno protivreči osnovnom postulatu demokratskog političkog sistema po kome se izbor vrši između vladajuće i opozicione partije. To je zalaganje za izbor koji je moralno otvoren. Svaka partija koja sebe predstavlja kao demokratsku mora prihvatiti demokratske akreditive drugih partija. Suština je da se u istim moralnim uslovima sopstveni program prikaže kao politički bolji ili da se ukaže na akcije u prošlosti kao na razlog da se nastavi isto ili da se promeni delovanje. Ukoliko bi bilo moguće da se u moralnim terminima odredi koja partija zaslužuje priznanje, a koja ne, onda bi politički izbori bili posledica moralnog prosuđivanja, a ne test političke uspešnosti ili davanje prednosti određenom političkom kursu (Luhmann, isto). Sociolozi pokušavaju da shvate razloge zbog čega su stvari takve kakve su. Možda su u pitanju tendencije u dvopartijskom sistemu sa vrlo malim kvantitativnim razlikama između vodećih partija, tako da je svako sredstvo dobrodošlo da se osvoji vitalnih nekoliko procenata u glasovima birača. Igra moralnih senki može da posluži da se održi utisak da glasači imaju izbora - makar to bio samo izbor između dobrih i loših političkih snaga. Ovim se može objasniti dosta toga, ali ako su takva objašnjenja tačna onda to znači da u krajnjoj instanci moramo gledati u pravcu političkih konstelacija koje određuju da li će i kako partijska politika pribeći moralnim argumentima. Političari su tada sami žrtve političke moći kada se radi o njihovom moralnom samopredstavljanju. Luman se izričito zalaže za strukturalnu neidentičnost moralnog i političkog koda i ukazuje na kontradikciju između komunikativne prakse političara i funkcionalnih postulata demokratije za koje tvrde da ih podržavaju. Nema jednostavne redukcije politike na moral, osim u političkim sistemima u kojima se oponenti međusobno diskvalifikuju preko moralnih iskaza i na taj način se nadaju da će ukloniti protivnike iz političke arene. Ipak, ovo ne obuhvata na odgovarajući način odnos politike i morala. U pitanju su dve različite podele, dva različita oblika biranja između pozitivnih i negativnih vrednosti, zbog čega se moraju očekivati izvesna preplitanja. Luman se čak i ne zalaže za sklad između ova dva kodiranja. Taj sklad bi, izraženo terminima koji nisu ni moralni ni politički, suviše drastično redukovao kompleksnost sistema. Ali, ne želi ni političare koji delaju nemoralno. Pa ipak je, sasvim precizno, reč o ne-

2 Društveni sistemi

17

zavisnosti političkog koda od moralnog procenjivanja koje za sebe traži specifičnu moralnost - kao što je etika političkog poštenja (Luhmann, 1994: 33). Analogija se može potražiti u sportu. Ovde bi takođe bilo neprihvatljivo, moralno neprihvatljivo, ako bi se pobeda i poraz preobratili u moralnu sudbinu. Razlika između njih se odnosi samo na kriterijume vezane za sport. Upravo iz ovog razloga ovde postoji moralno shvatanje koje se odnosi na praksu dopingovanja koja potkopava i čak razara sportski kod i njegove kriterijume. Visoka amoralnost funkcionalnog koda zato traži moralnu pozadinu. Ona je kompatibilna sa sistemom morala koji nastoji da osigura da razlikovanje između pobede i poraza govori publici nešto o atletskim (sportskim) dostignućima takmičara, a ne o dostignućima savremene biohemije. Drugi primer predstavljaju plagijati i falsifikovanja podataka u nauci. Ovo su slučajevi sa kojima se suočavaju etičke komisije na američkim univerzitetima. I ovde je sistemski kod, suštinska razlika, sporna tačka koja se može održati preko poverenja i morala. U političkoj sferi nailazi se na paralelne probleme u slučaju korupcije koja podriva pravni poredak države i u slučaju nelegalnog pribavljanja infromacija koje se odnose na unutrašnje probleme političkih partija. U prvom slučaju reč je o razlici između službene moći i javnosti, u drugom između vlasti i opozicije. Poređenje sporta, nauke i politike pokazuje vrlo specifičnu zavisnost funkcionalnih sistema i morala. Kodovi koji definišu ove sisteme nisu dovoljni da ih i kontrolišu. Oni traže podršku spolja. U uslovima u kojima mas mediji služe kao čuvari morala, bavljenje moralnom kontrolom funkcionalnih sistema poprima oblik skandala. Ovo pruža brojne prednosti - čovek bar zna šta treba da izbegava i čega mora biti svestan. Skandali ističu jedinstvenost, oni ističu individualni pad i tako dopuštaju da se normalni poslovi odvijaju neopaženo. Svako koga uhvate biva žrtvovan kako bi ostali mogli da nastave kao i do tada. Ovo traži da se loše vladanje definiše i gledaocima pruža mogućnost da reaguju iznenađeno i ogorčeno. Sve je ovo povezano s mehanizmima vršenja selekcije koja se koristi u medijskim reportažama. Pa ipak, postoje izvesne nepogodnosti povezane sa skandalima kao formom političkog ponašanja. One se tiču individua i potvrđuju preovlađujuće precenjivanje individua u političkom sistemu. Pre svega, brojne zaista skandalozne pojedinosti u načinu informisanja ne mogu biti objekt skandala u političkom sistemu. Mada se tako zovu ne mogu izazvati moralno ogorčenje, već samo rezignaciju i apatiju. Luman ovde misli na povećavanje broja slučajeva ozbiljnih loših finansijskih planova koji se 18

ne mogu do kraja shvatiti osim ako se ne pretpostavi namera da se prevari javnost; drugi primer su isto tako ozbiljne ekološke nesreće u već visoko osetljivom kontekstu. U takvim situacijama može se kritikovati ceo sistem ili se može optužiti odgovorno lice, ali sam mehanizam se ne može poremetiti. Spolja posmatrano, čovek može steći utisak daje državna birokratija konstruisana kao društvena mreža sa osnovnim ciljem da uveri da se ništa ne dešava kada se nešto dešava (Luhmann, 1994: 35). Ova Lumanova razmišljanja potvrđuju osnovni stav po kome politički sistem nije zamišljen kao nešto što se može kontrolisati na temelju moralnih kriterijuma. On se može kontrolisati samo politički. Ovim se ne sugeriše da stvarni život ne želi da bilo kako sledi moralni put ili da je moral nešto zastarelo u savremenom društvu i da postoji još samo u obliku ličnog ogorčenja. Čini se da politički sistem, a to se može primeniti i na druge sisteme, sam ustanovljava domet i formu u kojoj će moral postati relevantan. Politička etika bi morala da ima u vidu pre svega sistemsko samoupravljanje. Ovo ipak dopušta izvesno nekontrolisano bujanje morala. Ljudi su skloni da morališu zato što im moralni kontrast dobro/loše pruža mogućnost da sebe postave na strani anđela. Sa ovim etika takođe mora računati. Sve je ovo učinilo sumnjivom tradicionalnu interdependenciju morala i razuma koja je pretpostavljala moralnu integraciju društva. To je bilo moguće u uslovima ’potpune kontrole’ suseda i tradicionalnog oblika života u selima i gradovima koji se odvijao u aristokratskim režimima. Apstraktnost prosvetiteljskog shvatanja pojma uma ukazuje na kraj ovakvog načina života i konačno vodi do njegovog ukidanja. Sada se individue mogu osećati posebno slobodno jer su shvatile da niko ne zauzima ono moralno stanovište koje dopušta da se govori u ime celokupnog društva. Iščezla je nevidiljiva ruka koja vodi, a sa njom i vrhovni suveren. Raspravljajući o budućnosti demokratije Luman ističe da će ona zavisiti od usvojenog pojma demokratije, a na temelju različito shvaćene budućnsti mogu se uočiti problemi već u sadašnjosti. Ako demokratija znači razum i slobodu, emancipaciju od društveno uzrokovane nepunoletnosti, od gladi i nevolje, političkog, rasnog, polnog i religioznog ugnjetavanja, ako ona znači mir i zemaljsku sreću svake vrste onda, kaže on, stvari izgledaju doista loše. I to tako loše da postoji velika verovatnoća da će izgledati još gore ukoliko pokušamo nešto da učinimo. Zato o ovim temama on i ne govori. Njih prepušta drugim teoretičarima. U potrazi za što preciznijim pojmom demokratije Luman najpre određuje šta demokratija nije. Dakle, demokratija nije vladavina naroda nad narodom. Pretpostavka da narod pomoću pravila može da vlada

19

sobom teorijski je nekorisna. Ali, demokratija nije ni princip po kome sve odluke moraju biti donete participacijom; to bi značilo rastvaranje svih odluka u odluke o odlukama. Rezultat bi morao biti beskrajno opterećenje odlučivanjem, gigantska teledemobirokratizacija i konačno netransparentnost u odnosima moći sa prednošću onih koji su unutar ovih zbivanja i tačno mogu da vide i shvate stvari i da plivaju u mutnoj vodi (Luhmann, 1990: 47). Ovo negativno određenje demokratije jugoslovenskom čitaocu može sasvim živo da dočara neefikasnost odlučivanja u ne tako davno vladajućem samoupravljanju. Umesto toga Luman predlaže da se demokratija shvati kao podela na vrhu i to kao sasvim jednostavna podela na vrhu izdiferenciranog političkog sistema na temelju razlikovanja vlasti i opozicije. »U terminima teorije sistema može se govoriti o kodiranju političkog sistema pri čemu kodiranje prosto znači da se sistem orijentiše u odnosu na razliku između pozitivnih i negativnih vrednosti: razlika istina/laž, u slučaju nauke, pravda/nepravda u slučaju legalnog sistema, imanentnost/transparentnost u slučaju religijskog sistema i u slučaju političkog sistema precizna razlika vlast!opozicija« (Luhmann, isto). Sve dok je društvo kao celina bilo hijerarhijski uređeno preko principa stratifikovane diferenciranosti, ovakva podela na vrhu je bila nezamisliva ili se asocirala sa iskustvima kao što su šizma, odnosno građanski rat, dakle, sa neredom i bedom. Tek kada se društvo tako strukturisalo da mu nije bio potreban vrh, već horizontalna podela na funkcionalne sisteme, postalo je moguće da se u politici operiše sa podeljenim vrhom. U ovoj situaciji, karakterističnoj i neizbežnoj za savremeno društvo, politika gubi mogućnost reprezentacije celine kao takve. Usled toga stiče mogućnost sopstvenog kodiranja. Ovu tvrdnju Luman testira na primeru političara koji se pojavljuje sa pretenzijama Mesije i traži da uredi društvo kao celinu. Takav političar nesumnjivo dolazi u sukob sa demokratijom. On doživljava opoziciju kao pokušaj sprečavanja realizacije njegovog zadatka. On radi, kao što je to odlično pokazao Marsel Goše (Gauchet), u skladu sa jednom drugom razlikom, onom između situacije i cilja ili između imanentnosti i transparentnosti. On kao rezultat stvara protivnike, čak i neprijatelje unutar sistema i legitimiše njihovu poziciju u ovoj unutrašnjoj razlici odnosom prema nekoj drugoj, ekstremnoj razlici. Ovde se čitaocu može činiti da Luman anticipira postizbomu situaciju u Srbiji 1996/97 godine i ona tumačenja krize sistema koja su dovodila u neposrednu vezu opoziciju i strane sile, čineći od jednostavne izborne procedure postupak s onu stranu ovozemaljskih moći, pošto se ni posle dva meseca nisu mogli prebrajati rezultati glasanja u mestima u kojima je opozicija dobila

većinu, a nije se mogla utvrditi ni nadležnost institucija sistema koje su u ovom konkretnom slučaju imale moć donošenja konačne odluke. Na ovo se nadovezuje dramatičnost postizbomih oktobarskih zbivanja u Srbiji 2000-te koja nam je još sveža u sećanju. Manipulisanja izbornim rezultatima na najvišoj sudskoj instanci diskvalifikovala su prethodni poredak u Jugoslaviji snažnije od svih kritika koje su mu upućivane tokom protekle decenije. Kodiranje političkog sistema na pozitivnu veličinu - vlast, i negativnu - opoziciju, korelira sa diferencijacijom političkog sistema kao jednog od mnogih funkcionalnih sistema u društvu. Ova diferencijacija znači da sistem mora delovati unutar, ne izvan visoko kompleksnog društvenog okruženja koje se neprestano menja zahvaljujući autonomnoj dinamici funkcionalnih sistema ekonomije, nauke, kulture, vojske i drugih. Promené koje nastaju u ovim sistemima stvaraju turbulentno okruženje za politiku koja mora da deluje kao zatvoreni sistem, kao autopojetički sistem koji sam mora da se kodira i programira za kontingenciju. Strukturalni pronalazak koji rezultira dobio je ime demokratija na temelju istorijskog razvoja i istorijskog rezona. Ako kôd vlast/opozicija treba zadržati, a Luman to smatra neophodnim, onda to traži tačan opis onih situacija u kojima se već sada opažaju funkcionalni deficiti i, samim tim, opasnost degeneracije u pravcu narodnih demokratija. Po Lumanu, kôd koji omogućuje da sve što se može učiniti politički relevantnim služi ili vlasti ili opoziciji, osigurava visoki stepen otvorenosti za događaje i informacije. On istovremeno funkcioniše kao vrsta ugrađenog permanentnog stimulusa za traženje tema ili za inovacije. S druge strane, garantovanje spontanosti istovremeno podstiče one strukture sistema koje teže ograničavanju broja mogućnosti fiksirajući očekivanja i navike. Sve što dolazi izvan strukture mora se ili prilagoditi već postojećoj strukturi ili tražiti njenu promenu sve dok se ne iscrpi za to raspoloživa imaginacija, resursi i volja za učestvovanjem1. 1 O neiscrpnosti imaginacije i volje za učestvovanjem možda najrečitije govore zbivanja u Beogradu tokom demonstracija koalicije Zajedno 1996/97. »Bombardovanje« zgrade televizije i novinske kuće Politika ubojitim jajima i papirnatim avionima, »oduvavanje kordona« svirkom u duvačke instrumente, »dezinfekcija Terazija« nakon održanog kontra-mitinga, šetnja domaćih ljubimaca, pa diskoteka na točkovima »plavi kordon« u nizu sličnih događanja, plenili su inventivnošću i pre svega miroljubivošću učesnika. Situacija se na mnogo dramatičniji način ponavlja 2000, a bager postaje simbol odlučnog otpora korumpiranom režimu kome je odsviran kraj.

21

Ovaj samozasluženi gubitak spontanosti predstavlja opšti proces razvoja autopojetičkih sistema. Politički sistem nije izuzetak. Uostalom, to je i Mihels (Michels) imao na umu kada je formulisao svoj zakon gvozdene oligarhije. Čak i alternativne grupe i partije zelenih, ističe Luman, kat-tad moraju doći u situaciju kada su izložene ne samo pradatom poretku, pritisku da mu se prilagode, već i ovom procesu gubljenja spontanosti. Kao reakcija na to može se pokušati sa ponovnim haotizovanjem sistema, ali se ne može izbeći proces zadobijanja strukture. »Čak i tamo gde se radi o sukcesiji, smenjivanje gubitka spontanosti i rehaotizacije je autonomni dinamički proces političkog sistema bez inherentne garancije da će se u ovom procesu o važnim društveno-strukturalno datim temama na odgovarajući način raspravljati« (Luhmann, 1990: 49). Govoreći o funkcionalnim deficitima sa kojima se susreće demokratski princip danas, Luman ukazuje i na strukturalne karakteristike demokratskih partija. One su dovršile ono što je bilo otvoreno pitanje u 19. veku: sačuvale su preciznost koda u smislu čvrste partijske strukture koja političkim organizacijama omogućuje da prežive promenu od vlasti do opozicije i obrnuto, i da sačuvaju svoju formu. I to je dobro. Ali, kako koristiti kodnu diferencijaciju za odlučivanje o važnim političkim pitanjima? Demokratija normalno znači da izbor određene političke partije ili koalicije uključuje odluku o političkom programu koji se razlikuje od programa drugih partija. Ovo pretpostavlja binarnu suprotnost partijskih programa, na primer, između konzervativnih i progresivnih ili, pošto ova podela više ne funkcioniše, između restriktivnih i ekspanzivnih ili, ako ekonomija to ne dopušta, opredeljenje se vrši između ekologije versus ekonomije itd. Samo u ovom smislu može se praviti izbor između mogućih pravaca u političkom kursu. Ali ovo podrazumeva rizik, pa otuda programi nude obilje kao lekovita voda iz Kontreksvila (Contrexville): dobra je za bubrege, krv, jetru, cirkulaciju, pluća i sve ostalo. I ima takav ukus. Spremnost da se kaže šta se ne može izbegava se usled rizičnosti da će se izgubiti pristalice, a ako se to ipak dogodi, najčešće se radi o ekscesu u vidu pojedinačnog istupanja. Dalju slabost demokratije Luman vidi u činjenici, vrlo karakterističnoj za savremene političare, da preuzimaju ulogu onih koji će naučiti narod koga treba poštovati, a koga ne i to u vidu moralne sankcije primenjene na pojedince ili partije u celini. Ovo nas vraća na odnos morala i politike i Lumanovu distancu od svake politike zavisne od morala. 22

Istorijski posmatrano, kaže Luman, demokratija je kopile rođeno iz veze raison d’état i moralnosti. Doktrina državnog razloga bila je razvijena na temelju srednjovekovnog prirodnog zakona, a potom preneta u političku teoriju. Njen problem je problem tipične paradoksalnosti: nužnost legalnog opravdavanja prekršaja zakona u cilju višeg interesa, najpre crkve, a potom i plemstva. Posle mnogo rasprava ovaj je problem rešen u smislu neizbežne arbitraže na vrhu svake hijerarhije. Ali ova »najviša« distanca prema moralu ne može se preuzeti u demokratiji, u sistemu sa podelom na vrhu. Shema vlast/opozicija ne sme biti opterećena, ni na strani vlasti ni na strani opozicije, mišljenjem da smo samo mi dobri i vredni poštovanja, a druga strana loša zbog čega je treba odbaciti. To bi značilo daje mogućnost promene vlasti i opozicije došla u pitanje; a to, opet, znači staviti pod znak pitanja sam kôd demokratije. Luman navodi primer Mek Kartija (Me Carthy): onog trenutka kada je optužio Demokratsku stranku za komunizam on je završio svoju političku karijeru. U politici se politički oponent ne može tretirati kao neizbirljiv. A to se dešava ukoliko politička shema postaje kongruentna sa moralnom shemom. Lumana je pre svega interesovalo otkrivanje specifičnih opasnosti koje se mogu pojaviti u demokratskom ustrojstvu. On želi da locira tačke u kojima sistem radi na nedosledan i samougrožavajući način u odnosu na sopstvene strukturalne zahteve. Suviše rigidna autonomna dinamika politike ili suviše centralizovano orijentisana politika, koja ne dozvoljava uključivanje kontroverznih društvenih tema, može proizvesti funkcionalne deficite baš kao i moralizovanje političkih tema. A ako ovi problemi od strukturalnog značaja za demokratiju stvaraju značajne teškoće, logično je pretpostaviti da se time samo još više udaljujemo od poželjnih stanja sa više jednakosti, više slobode, više subjektivnog samoostvarivanja i više mira, bolje ekološke ravnoteže i pravednije raspodele dobara. Ako je marksistička sociologija opijala svojim učenjem o besklasnom, harmoničnom svetskom poretku bez sile i potčinjavanja, onda sociološka teorija koja insistira na efikasnosti, administrativnoj regulisanosti, decizionističkom pravu i oportunističkoj ideologiji može da posluži kao sredstvo za otrežnjenje, jer omamljenost, kao što smo videli, nije najbolji pratilac na ne tako jednostavnom putu društvene nauke. »Na taj način novodošli neće biti zavaran prirodom sveta; na taj način stanovnik sveta neće shvatati demagoge kao polubogove« (J. Brodski). Lidija TOPIĆ

23

LITERATURA 1.

N. Luhmann (1968), Zweckbegriff und Systemrationalität, J. C. B. Mohr (P. Siebeck), Tübingen.

2.

N. Luhmann (1970), Soziologische Aufklärung, Westdeutscher Verlag, Köln und Opladen.

3.

N. Luhmann (1971), Politische Planung - Aufsätze zur Soziologie von Politik und Verwaltung, Opladen.

4.

N. Luhmann (1971a), »Moderne Systemtheorien als Form gesamtgesellschaftlicher Analyse«, u: N. Luhmann, J. Habermas, Theorie der Gesellschaft oder Sozialtechnologie - Was leistet die Systemforschungl , Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M.

N. Luhmann (1990), »The Future of Democracy«, Thesis Eleven, N°. 26. 6.

N. Luhmann (1994), »Politicians, Honesty and the Higher Amorality of Politics«, Theory, Culture & Society, SAGE, London, Thousand Oaks and New Delhi, Vol. 11.

7.

N. Luhmann (1997), »Limits of Steering«, Theory, Culture & Society, SAGE, London, Thousand Oaks and New Delhi, Vol. 14.

DRUŠTVENI SISTEMI Osnovi opšte teorije

«F -

1

PREDGOVOR Sociologija se nalazi u teorijskoj krizi. U celini uspešno empirijsko istraživanje proširilo je naše znanje ali nije dovelo do izgradnje celovite stručne teorije. Kao empirijska nauka sociologija ne može da se odrekne zahteva za preispitivanjem svojih iskaza na činjenicama koje su uzete iz stvarnosti, bez obzira koliko će biti stari ili novi mehovi u koje će se dobijeno razliti. Ali ona na ovom principu ipak ne može da utemelji osobenost svog predmetnog područja, niti sebe kao jedinstvenu naučnu disciplinu. Rezignacija ide tako daleko da se ovo više i ne pokušava. Ova je dilema razorila i sam pojam teorije. Delom se pod teorijom podrazumevaju empirijski proverljive hipoteze o odnosima među činjenicama, delom pojmovni napor u sveobuhvatnom, zapravo neodređenom smislu. Doduše, za oba pravca je zajednički jedan minimalni zahtev: teorija mora otvoriti mogućnosti poređenja. Inače ostaje sporno na osnovu koje vrste samoograničavanja čovek može zaslužiti pravo .da svoje poduhvate nazove teorijom. Ovaj spor i ova nesigurnost istovremeno su uzrok i posledica nedostatka jedinstvene teorije struke u odnosu na koju bi se čovek mogao orijentisati kao što se orijentiše prema primeru za ugled, ili prema »paradigmi«. Oni koji se interesuju za opštu teoriju prevashodno se vraćaju klasicima. Ograničenje preko kojeg se stiče pravo da se u naslovu navede teorija legitimisano je posezanjem za tekstovima koji ovaj naslov već imaju ili se pod njim obrađuju. Zadatak je tada postojeće tekstove secirati, tumačiti i nanovo kombinovati. Ono što čovek nema poverenja sam da stvori, pretpostavlja kao već postojeće. Klasici su klasici zato što su klasici; oni se u da27

našnjoj upotrebi dokazuju preko samonavođenja. Orijentisanje na velika imena i specijalizacija na takvim imenima može proizaći kao teorijsko istraživanje. Na apstraktnijem nivou na ovaj način nastaju teorijski sindromi kao teorija delanja, teorija sistema, interakcionizam, teorija komunikacije, strukturalizam, dijalektički materijalizam - kratke formule za komplekse naziva i misli. Nova dostignuća mogu se tada očekivati iz kombinacija. Marksizmu će se ubrizgati nešto teorije sistema. Interakcionizam i strukturalizam, tako se predstavlja, uopšte nisu toliko različiti kao što se pretpostavljalo. Veberova »istorija društva«, jedan i za marksiste prihvatljiv pojam, sistematizuje se uz pomoć Parsonsove tehnike unakrsnih tabela. Teorija delanja rekonstruiše se kao teorija strukture, teorija strukture kao teorija jezika, teorija jezika kao teorija teksta, teorija teksta kao teorija delanja. Imajući u vidu takva amalgamiranja, opet je moguće i nužno da se čovek potrudi da bi ponovo dostigao formu svojstvenu klasicima. Svaki biografski detalj vodi do traga i klasiku obezbeđuje sigurnost u odnosu na ono što se iz njega izvodi. Sve ovo nije ni nezanimljivo ni neplodno. Ali što se klasici više vraćaju u istoriju struke to postaje nužnije razlikovanje njihove teorijske i biografske, apstraktne i konkretne dispozicije. Ali, može li se bez njih pošto se ovako izdele? U prilog ovome sociologija bi mogla da navede tumačenje po kome je u tribalnim odnosima neophodna orijentacija na genealogiju. Čovek se pritom sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da lije genealoško uvođenje ograničenja jedina mogućnost da se opravda preuzimanje naslova teorija. Kao rezultat ovoga, posmatrača zbunjuje pre svega brzo narastanje kompleksnosti ove rasprave o teoriji. Stručno znanje koje mora da nosi dalje istraživanje postaje utoliko kompleksnije ukoliko čovek bolje poznaje vodeće autore i ukoliko na višem nivou utvrđuje zahteve za analizom njihovih tekstova u kontekstu njihove sekundarne literature, ukoliko se više bavi igrom kombinatorike i ukoliko više promenu emfaze (na primer, de-subjektivaciju ili re-subjektivaciju) prenosi iz jednog teorijskog okvira u neki drugi. Tada se jedinstvo sociologije ne pojavljuje kao teorija, i svakako ne kao pojam njenog predmeta, već kao čista kompleksnost. Struka nije samo netransparentna, ona poseduje svoje 28

jedinstvo u svojoj netransparentnosti. Kompleksnost se ograničava samo u perspektivi i svaki pokušaj utoliko više varira ukoliko se može kontrolisati. Dakle, čak ako bi se, pre ili kasnije, moralo računati sa iscrpljivanjem misaonog bogatstva klasika, ostalo bi još dosta toga da se uradi sa samoproizvedenom tamom. U pitanju je, dakle, odnos kompleksnosti i transparentnosti. Moglo bi se reći i: odnos netransparentne i transparentne kompleksnosti. Ovom problemu ne izmiče odustajanje od izgradnje jedinstvene stručne teorije. On jedino izbegava da to utvrdi. Ali, upravo sa ovim počinje rad na takvoj teoriji. Ona postavlja svoj odnos predmeta kao odnos netransparentne prema transparentnoj kompleksnosti. Ona nikada ne traži za sebe: odražavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takode ni: iscrpljivanje svih mogućnosti saznanja predmeta. Otuda ne ni: isključivost zahteva za istinom u odnosu na druge konkretne teorijske poduhvate. Ali svakako: univerzalno shvatanje predmeta u smislu da ona kao sociološka teorija obrađuje sve što je društveno, a ne samo isečke (kao što su, na primer, slojevitost i pokretljivost, specifičnosti savremenog društva, modeli interakcije itd.). Teorije sa zahtevom za univerzalnošću lako se prepoznaju po tome što se same pojavljuju kao sopstveni predmet (jer, ako bi to želele da isključe, morale bi da se odreknu univerzalnosti). Time su, a to važi za sve »global theories« (»globalne teorije«) (i, na primer, za kvantnu fiziku), obesnaženi određeni delovi klasične teorije nauke; tako, pre svega, sve što je povezano s nezavisnim potvrđivanjem (confirmation) zahteva za istinitošću teorije. Dakle, čovek bi uvek mogao da kaže da je zagrizao pogrešnu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da bude nerešiv. Ali, onda bi se zaista od kritičara moglo zahtevati da za oblast teorijskih iskaza razvije odgovarajuće alternative i da se ne zadovoljava upućivanjem na svoju teoriju po kojoj se, u zasenjujućem kontekstu razvijenog kapitalizma, stvarnost ne može shvatiti. Teorije sa zahtevom za univerzalnošću su, prema tome, samoreferencijalne teorije. One na svojim predmetima uvek uče nešto i o sebi samima. Zato su same prinuđene da sebi daju jedan ograničeni smisao - na primer, smisao teorije kao vrste prakse, kao neke vrste strukture, kao načina za rešavanje problema, kao

29

našnjoj upotrebi dokazuju preko samonavođenja. Orijentisanje na velika imena i specijalizacija na takvim imenima može proizaći kao teorijsko istraživanje. Na apstraktnijem nivou na ovaj način nastaju teorijski sindromi kao teorija delanja, teorija sistema, interakcionizam, teorija komunikacije, strukturalizam, dijalektički materijalizam - kratke formule za komplekse naziva i misli. Nova dostignuća mogu se tada očekivati iz kombinacija. Marksizmu će se ubrizgati nešto teorije sistema. Interakcionizam i strukturalizam, tako se predstavlja, uopšte nisu toliko različiti kao što se pretpostavljalo. Veberova »istorija društva«, jedan i za marksiste prihvatljiv pojam, sistematizuje se uz pomoć Parsonsove tehnike unakrsnih tabela. Teorija delanja rekonstruiše se kao teorija strukture, teorija strukture kao teorija jezika, teorija jezika kao teorija teksta, teorija teksta kao teorija delanja. Imajući u vidu takva amalgamiranja, opet je moguće i nužno da se čovek potrudi da bi ponovo dostigao formu svojstvenu klasicima. Svaki biografski detalj vodi do traga i klasiku obezbeđuje sigurnost u odnosu na ono što se iz njega izvodi. Sve ovo nije ni nezanimljivo ni neplodno. Ali što se klasici više vraćaju u istoriju struke to postaje nužnije razlikovanje njihove teorijske i biografske, apstraktne i konkretne dispozicije. Ali, može li se bez njih pošto se ovako izdele? U prilog ovome sociologija bi mogla da navede tumačenje po kome je u tribalnim odnosima neophodna orijentacija na genealogiju. Čovek se pritom sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da li je genealoško uvođenje ograničenja jedina mogućnost da se opravda preuzimanje naslova teorija. Kao rezultat ovoga, posmatrača zbunjuje pre svega brzo narastanje kompleksnosti ove rasprave o teoriji. Stručno znanje koje mora da nosi dalje istraživanje postaje utoliko kompleksnije ukoliko čovek bolje poznaje vodeće autore i ukoliko na višem nivou utvrđuje zahteve za analizom njihovih tekstova u kontekstu njihove sekundarne literature, ukoliko se više bavi igrom kombinatorike i ukoliko više promenu emfaze (na primer, de-subjektivaciju ili re-subjektivaciju) prenosi iz jednog teorijskog okvira u neki drugi. Tada se jedinstvo sociologije ne pojavljuje kao teorija, i svakako ne kao pojam njenog predmeta, već kao čista kompleksnost. Struka nije samo netransparentna, ona poseduje svoje

28

jedinstvo u svojoj netransparentnosti. Kompleksnost se ograničava samo u perspektivi i svaki pokušaj utoliko više varira ukoliko se može kontrolisati. Dakle, čak ako bi se, pre ili kasnije, moralo računati sa iscrpljivanjem misaonog bogatstva klasika, ostalo bi još dosta toga da se uradi sa samoproizvedenom tamom. U pitanju je, dakle, odnos kompleksnosti i transparentnosti. Moglo bi se reći i: odnos netransparentne i transparentne kompleksnosti. Ovom problemu ne izmiče odustajanje od izgradnje jedinstvene stručne teorije. On jedino izbegava da to utvrdi. Ali, upravo sa ovim počinje rad na takvoj teoriji. Ona postavlja svoj odnos predmeta kao odnos netransparentne prema transparentnoj kompleksnosti. Ona nikada ne traži za sebe: odražavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takode ni: iscrpljivanje svih mogućnosti saznanja predmeta. Otuda ne ni: isključivost zahteva za istinom u odnosu na druge konkretne teorijske poduhvate. Ali svakako: univerzalno shvatanje predmeta u smislu da ona kao sociološka teorija obrađuje sve što je društveno, a ne samo isečke (kao što su, na primer, slojevitost i pokretljivost, specifičnosti savremenog društva, modeli interakcije itd.). Teorije sa zahtevom za univerzalnošću lako se prepoznaju po tome što se same pojavljuju kao sopstveni predmet (jer, ako bi to želele da isključe, morale bi da se odreknu univerzalnosti). Time su, a to važi za sve »global theories« (»globalne teorije«) (i, na primer, za kvantnu fiziku), obesnaženi određeni delovi klasične teorije nauke; tako, pre svega, sve što je povezano s nezavisnim potvrđivanjem (confirmation) zahteva za istinitošću teorije. Dakle, čovek bi uvek mogao da kaže da je zagrizao pogrešnu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da bude nerešiv. Ali, onda bi se zaista od kritičara moglo zahtevati da za oblast teorijskih iskaza razvije odgovarajuće alternative i da se ne zadovoljava upućivanjem na svoju teoriju po kojoj se, u zasenjujućem kontekstu razvijenog kapitalizma, stvarnost ne može shvatiti. Teorije sa zahtevom za univerzalnošću su, prema tome, samoreferencijalne teorije. One na svojim predmetima uvek uče nešto i o sebi samima. Zato su same prinuđene da sebi daju jedan ograničeni smisao - na primer, smisao teorije kao vrste prakse, kao neke vrste strukture, kao načina za rešavanje problema, kao

našnjoj upotrebi dokazuju preko samonavođenja. Orijentisanje na velika imena i specijalizacija na takvim imenima može proizaći kao teorijsko istraživanje. Na apstraktnijem nivou na ovaj način nastaju teorijski sindromi kao teorija delanja, teorija sistema, interakcionizam, teorija komunikacije, strukturalizam, dijalektički materijalizam - kratke formule za komplekse naziva i misli. Nova dostignuća mogu se tada očekivati iz kombinacija. Marksizmu će se ubrizgati nešto teorije sistema. Interakcionizam i strukturalizam, tako se predstavlja, uopšte nisu toliko različiti kao što se pretpostavljalo. Veberova »istorija društva«, jedan i za marksiste prihvatljiv pojam, sistematizuje se uz pomoć Parsonsove tehnike unakrsnih tabela. Teorija delanja rekonstruiše se kao teorija strukture, teorija strukture kao teorija jezika, teorija jezika kao teorija teksta, teorija teksta kao teorija delanja. Imajući u vidu takva amalgamiranja, opet je moguće i nužno da se čovek potrudi da bi ponovo dostigao formu svojstvenu klasicima. Svaki biografski detalj vodi do traga i klasiku obezbeđuje sigurnost u odnosu na ono što se iz njega izvodi. Sve ovo nije ni nezanimljivo ni neplodno. Ali što se klasici više vraćaju u istoriju struke to postaje nužnije razlikovanje njihove teorijske i biografske, apstraktne i konkretne dispozicije. Ali, može li se bez njih pošto se ovako izdele? U prilog ovome sociologija bi mogla da navede tumačenje po kome je u tribalnim odnosima neophodna orijentacija na genealogiju. Čovek se pritom sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da li je genealoško uvođenje ograničenja jedina mogućnost da se opravda preuzimanje naslova teorija. Kao rezultat ovoga, posmatrača zbunjuje pre svega brzo narastanje kompleksnosti ove rasprave o teoriji. Stručno znanje koje mora da nosi dalje istraživanje postaje utoliko kompleksnije ukoliko čovek bolje poznaje vodeće autore i ukoliko na višem nivou utvrđuje zahteve za analizom njihovih tekstova u kontekstu njihove sekundarne literature, ukoliko se više bavi igrom kombinatorike i ukoliko više promenu emfaze (na primer, de-subjektivaciju ili re-subjektivaciju) prenosi iz jednog teorijskog okvira u neki drugi. Tada se jedinstvo sociologije ne pojavljuje kao teorija, i svakako ne kao pojam njenog predmeta, već kao čista kompleksnost. Struka nije samo netransparentna, ona poseduje svoje

28

jedinstvo u svojoj netransparentnosti. Kompleksnost se ograničava samo u perspektivi i svaki pokušaj utoliko više varira ukoliko se može kontrolisati. Dakle, čak ako bi se, pre ili kasnije, moralo računati sa iscrpljivanjem misaonog bogatstva klasika, ostalo bi još dosta toga da se uradi sa samoproizvedenom tamom. U pitanju je, dakle, odnos kompleksnosti i transparentnosti. Moglo bi se reći i: odnos netransparentne i transparentne kompleksnosti. Ovom problemu ne izmiče odustajanje od izgradnje jedinstvene stručne teorije. On jedino izbegava da to utvrdi. Ali, upravo sa ovim počinje rad na takvoj teoriji. Ona postavlja svoj odnos predmeta kao odnos netransparentne prema transparentnoj kompleksnosti. Ona nikada ne traži za sebe: odražavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takođe ni: iscrpljivanje svih mogućnosti saznanja predmeta. Otuda ne ni: isključivost zahteva za istinom u odnosu na druge konkretne teorijske poduhvate. Ali svakako: univerzalno shvatanje predmeta u smislu da ona kao sociološka teorija obrađuje sve što je društveno, a ne samo isečke (kao što su, na primer, slojevitost i pokretljivost, specifičnosti savremenog društva, modeli interakcije itd.). Teorije sa zahtevom za univerzalnošću lako se prepoznaju po tome što se same pojavljuju kao sopstveni predmet (jer, ako bi to želele da isključe, morale bi da se odreknu univerzalnosti). Time su, a to važi za sve »global theories« (»globalne teorije«) (i, na primer, za kvantnu fiziku), obesnaženi određeni delovi klasične teorije nauke; tako, pre svega, sve što je povezano s nezavisnim potvrđivanjem (confirmation) zahteva za istinitošću teorije. Dakle, čovek bi uvek mogao da kaže daje zagrizao pogrešnu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da bude nerešiv. Ali, onda bi se zaista od kritičara moglo zahtevati da za oblast teorijskih iskaza razvije odgovarajuće alternative i da se ne zadovoljava upućivanjem na svoju teoriju po kojoj se, u zasenjujućem kontekstu razvijenog kapitalizma, stvarnost ne može shvatiti. Teorije sa zahtevom za univerzalnošću su, prema tome, samoreferencijalne teorije. One na svojim predmetima uvek uče nešto i o sebi samima. Zato su same prinuđene da sebi daju jedan ograničeni smisao - na primer, smisao teorije kao vrste prakse, kao neke vrste strukture, kao načina za rešavanje problema, kao 29

našnjoj upotrebi dokazuju preko samonavođenja. Orijentisanje na velika imena i specijalizacija na takvim imenima može proizaći kao teorijsko istraživanje. Na apstraktnijem nivou na ovaj način nastaju teorijski sindromi kao teorija delanja, teorija sistema, interakcionizam, teorija komunikacije, strukturalizam, dijalektički materijalizam - kratke formule za komplekse naziva i misli. Nova dostignuća mogu se tada očekivati iz kombinacija. Marksizmu će se ubrizgati nešto teorije sistema. Interakcionizam i strukturalizam, tako se predstavlja, uopšte nisu toliko različiti kao što se pretpostavljalo. Veberova »istorija društva«, jedan i za marksiste prihvatljiv pojam, sistematizuje se uz pomoć Parsonsove tehnike unakrsnih tabela. Teorija delanja rekonstruiše se kao teorija strukture, teorija strukture kao teorija jezika, teorija jezika kao teorija teksta, teorija teksta kao teorija delanja. Imajući u vidu takva amalgamiranja, opet je moguće i nužno da se čovek potrudi da bi ponovo dostigao formu svojstvenu klasicima. Svaki biografski detalj vodi do traga i klasiku obezbeđuje sigurnost u odnosu na ono što se iz njega izvodi. Sve ovo nije ni nezanimljivo ni neplodno. Ali što se klasici više vraćaju u istoriju struke to postaje nužnije razlikovanje njihove teorijske i biografske, apstraktne i konkretne dispozicije. Ali, može li se bez njih pošto se ovako izdele? U prilog ovome sociologija bi mogla da navede tumačenje po kome je u tribalnim odnosima neophodna orijentacija na genealogiju. Čovek se pritom sme pitati da li se u tribalnim odnosima koji sebe opisuju kao pluralizam, mora ostati i da lije genealoško uvođenje ograničenja jedina mogućnost da se opravda preuzimanje naslova teorija. Kao rezultat ovoga, posmatrača zbunjuje pre svega brzo narastanje kompleksnosti ove rasprave o teoriji. Stručno znanje koje mora da nosi dalje istraživanje postaje utoliko kompleksnije ukoliko čovek bolje poznaje vodeće autore i ukoliko na višem nivou utvrđuje zahteve za analizom njihovih tekstova u kontekstu njihove sekundarne literature, ukoliko se više bavi igrom kombinatorike i ukoliko više promenu emfaze (na primer, de-subjektivaciju ili re-subjektivaciju) prenosi iz jednog teorijskog okvira u neki drugi. Tada se jedinstvo sociologije ne pojavljuje kao teorija, i svakako ne kao pojam njenog predmeta, već kao čista kompleksnost. Struka nije samo netransparentna, ona poseduje svoje

28

jedinstvo u svojoj netransparentnosti. Kompleksnost se ograničava samo u perspektivi i svaki pokušaj utoliko više varira ukoliko se može kontrolisati. Dakle, čak ako bi se, pre ili kasnije, moralo računati sa iscrpljivanjem misaonog bogatstva klasika, ostalo bi još dosta toga da se uradi sa samoproizvedenom tamom. U pitanju je, dakle, odnos kompleksnosti i transparentnosti. Moglo bi se reći i: odnos netransparentne i transparentne kompleksnosti. Ovom problemu ne izmiče odustajanje od izgradnje jedinstvene stručne teorije. On jedino izbegava da to utvrdi. Ali, upravo sa ovim počinje rad na takvoj teoriji. Ona postavlja svoj odnos predmeta kao odnos netransparentne prema transparentnoj kompleksnosti. Ona nikada ne traži za sebe: odražavanje kompletne stvarnosti predmeta. Takode ni: iscrpljivanje svih mogućnosti saznanja predmeta. Otuda ne ni: isključivost zahteva za istinom u odnosu na druge konkretne teorijske poduhvate. Ali svakako: univerzalno shvatanje predmeta u smislu da ona kao sociološka teorija obrađuje sve što je društveno, a ne samo isečke (kao što su, na primer, slojevitost i pokretljivost, specifičnosti savremenog društva, modeli interakcije itd.). Teorije sa zahtevom za univerzalnošću lako se prepoznaju po tome što se same pojavljuju kao sopstveni predmet (jer, ako bi to želele da isključe, morale bi da se odreknu univerzalnosti). Time su, a to važi za sve »global theories« (»globalne teorije«) (i, na primer, za kvantnu fiziku), obesnaženi određeni delovi klasične teorije nauke; tako, pre svega, sve što je povezano s nezavisnim potvrđivanjem (confirmation) zahteva za istinitošću teorije. Dakle, čovek bi uvek mogao da kaže da je zagrizao pogrešnu jabuku - ne onu sa drveta saznanja. Svaki sukob bi tako mogao da bude nerešiv. Ali, onda bi se zaista od kritičara moglo zahtevati da za oblast teorijskih iskaza razvije odgovarajuće alternative i da se ne zadovoljava upućivanjem na svoju teoriju po kojoj se, u zasenjujućem kontekstu razvijenog kapitalizma, stvarnost ne može shvatiti. Teorije sa zahtevom za univerzalnošću su, prema tome, samoreferencijalne teorije. One na svojim predmetima uvek uče nešto i o sebi samima. Zato su same prinuđene da sebi daju jedan ograničeni smisao - na primer, smisao teorije kao vrste prakse, kao neke vrste strukture, kao načina za rešavanje problema, kao 29

neke vrste sistema, kao vrste programa odlučivanja. Razlika u odnosu na druge vrste prakse, strukture itd. treba da se izgradi u domenu predmeta. Tako univerzalna teorija, i to upravo kao teorija diferencijacije, može sebe da shvati kao rezultat diferenciranja. Njeno ograničenje, koje joj opravdava naslov teorije, leži u nesamovoljnom prepuštanju samoreferentnosti. Time je upravo rečeno ono što se nalazi u temelju teorijskog programa ove knjige. Namera da se ukloni neka vrsta praga pred kojim stagniraju danas uobičajene rasprave o teoriji u sociologiji. Ovaj prag se može obeležiti pomoću tri podatka o diferencijaciji: (1) U pitanju je, od Parsonsa bezopasno, formulisanje univerzalne stručne teorije. Ali carstvo predmeta koje joj pripada nije više pretpostavljeno supstancijalno, kao isečak sveta (faits sociaux) kojeg sociologija spolja posmatra. Ono se ne shvata ni samo kao korelat njenog analitičkog formiranja pojmova u smislu Parsonsovog »analitičkog realizma«. Ono je pre zamišljeno kao celokupni svet koji je povezan sa sistemskom referencom društvenih sistema, tj. povezan je sa razlikom između sistema i okoline koja je karakteristična za društvene sisteme. (2) Jedan dalji, u ovome implicirani, aspekt sastoji se u razlikovanju asimetrično i cirkulamo postavljenih teorija. Univerzalna teorija posmatra svoje predmete - i sebe samu kao jedan od svojih predmeta - kao samoreferencijalne odnose. Ona ne pretpostavlja saznajno teorijske kritierijume čija se pozadina ne može propitati, već ustanovljava - kao tu nedavno i mnogi filozofi i prirodni naučnici - prirodnjačku (naturalističku) epistemologiju. To opet znači: njena sopstvena procedura saznanja i njeno prihvatanje ili odbacivanje kriterijuma koji ovde važe, za nju je nešto što se odvija u njenom sopstvenom području istraživanja, u disciplini nauke kao dela sistema savremenog društva. (3) Na kraju, ovde treba računati sa već uobičajenim prigovorom »decizionizma«. On nije sasvim neopravdan. Sistemi imaju sposobnost da evoluiraju samo ukoliko mogu da odlučuju o neodlučivom. Ovo važi i za zamisli teorije sistema, čak i za logiku, što se od Gedela može dokazati. Ali, to se ni u kom slučaju ne završava samovoljom nekih (ili čak svih) pojedi30

načnih odluka. To se sprečava entropijom ili kompleksnošću. Naime, postoji i treće obeležje praga. Sociološka teorija koja želi da konsoliduje odnose u struci ne samo da mora da bude kompleksnija, ona mora da bude mnogo kompleksnija u poredenju s onim što su klasici struke i njihovi egzegetičari, pa i sam Parsons, pretpostavljali. Ovo zahteva druge teorijsko tehničke mere koje se odnose na spoljnu i unutrašnju postojanost i sposobnost pripajanja i, ne kao poslednje, to zahteva izgradnju refleksije o kompleksnosti (dakle, i pojma kompleksnosti) u samoj teoriji. Prema tome, problem pragova nalazi se i na jednom mnogo višem, samorefleksivnom stepenu pojmovne kompleksnosti. To jako ograničava mogućnosti varijacije i isključuje sve vrste arbitrarnih odluka. Svaki korak mora biti prilagođen. I sama samovolja na početku, kao u Hegelovom sistemu, uzeće samovolju u nastavku izgradnje teorije. Tako nastaje konstrukcija koja samu sebe nosi. Njoj nije bilo potrebno da se zove »teorija sistema«. Ali, ukoliko bi se htelo da obeležja konstrukcije ostanu konstantna i da se eliminiše pojam sistema, moralo bi se pronaći nešto što bi moglo da očuva njegovu funkciju i da preuzme njegovo mesto u teoriji; a to bi bilo jako slično pojmu sistema. Ove razlike, uobičajene za struku, čine potpuno razumljivim zbog čega sociologija zastaje pred jednim takvim pragom, penuša se i bez jasnog duktusa sakuplja kompleksnost. Napredak je ipak moguć samo ukoliko se u vezi s ovim stavovima - i to u vezi sa svim, jer su oni povezani - teži jednoj drukčijoj skici teorije. Teško da u samoj sociologiji postoje uzori za ovako nešto. Zbog toga ćemo morati da se nadovežemo na uspešne interdisciplinarne teorijske razvoje koji su struci strani i da izaberemo stavove za teoriju samoreferencijalnih, »autopojetičkih« sistema. Mi ćemo u nastavku, za razliku od tekućih izlaganja teorije koja, ukoliko uopšte, preuzimaju malobrojne pojmove iz literature, definišu ih u kritičkom polemisanju sa zatečenim smislom da bi potom sa njima radili u kontekstu tradicionalnih pojmova, pokušati da povećamo broj korišćenih pojmova i da ih odredimo u uzajamnom odnosu. Radi se o pojmovima kao što su: smisao, vreme, događaj, element, odnos, kompleksnost, kontingencija,

31

delanje, komunikacija, sistem, okolina, svet, očekivanje, struktura, proces, samoreferencija, zatvorenost, samoorganizovanje, autopoiesis, individualnost, opažanje, samoopažanje, opisivanje, samoopisivanje, jedinstvo, refleksija, razlika, informacija, interpretacija, interakcija, društvo, protivrečnost, sukob. Brzo će se videti da uobičajeni odnosi teorija, kao teorija delanja, strukturalizam, ulaze u ovu mešavinu. Mi zadržavamo »teoriju sistema« kao , znak firme, pošto se u području opšte teorije sistema mogu naći najvažniji prethodni radovi za tip teorije kojoj težimo. Naime, rad sa ovim pojmovima se ne odvija bez oslanjanja (i ne retko: u odnosu suprotstavljanja) na zatečeno teorijsko bogatstvo, ali pojmove treba, koliko god je to moguće, izoštriti u uzajamnom odnosu. Svako određenje pojma mora se tada čitati kao ograničenje mogućnosti daljih određenja pojmova. Tako se celovita teorija shvata kao samolimitirajući kontekst. Kod velikog broja takvih pojmova nemoguće je, barem u pojedinačnim tekstualnim izlaganjima, da se svaki pojam poveže sa svakim drugim. Postoje linije sa prvenstvom povezivanja koje istovremeno centralizuju određene pozicije pojmova - na primer: delanje/događaj, događaj/element, događaj/proces, događaj/samoreprodukovanje (autopoiesis), događaj/vreme. Sama teorija se piše duž takvih linija sa prvenstvom ali se pritom definitivno ne isključuju druge mogućnosti kombinovanja. Tako izlaganje teorije na sebi upražnjava ono što preporučuje: redukciju kompleksnosti. Ali redukovana kompleksnost za nju nije isključena kompleksnost, već je ukinuta kompleksnost. Ona ima otvoren pristup drugim kombinacijama - pretpostavljajući da će se voditi računa o njenim određenjima pojmova, odnosno da će oni biti izmenjeni u skladu s mestom teorije. Naravno, ako bi se napustila ravan određenja pojmova, pristup drugim mogućnostima linijski bi vodio iščezavanju u magli i čovek bi opet imao posla sa neodređenom, neprerađenom kompleksnošću. Zamisao ove teorije nužno vodi izlaganju na neuobičajeno apstraktnom nivou. Let se mora odvijati iznad oblaka, i treba računati sa prilično gustim slojem oblaka. Čovek se mora osloniti na sopstvene instrumente. Povremeno je moguće pogledati dole uputiti pogled na predele sa putevima, naseljima, rekama ili peščanim žalima, koji podsećaju na nešto prisno; ili pogledati ve32

l i k i deo oblasti sa ugašenim vulkanima marksizma. Ali niko ne treba da postane žrtva iluzije da će ova malobrojna uporišta biti dovoljna da se letom upravlja. Međutim, apstrakcija se ipak ne sme pogrešno shvatiti ni kao čista artistika ni kao povratak na »samoanalitički« relevantnu formalnu nauku. Niko, naravno, neće hteti da ospori da u stvarnom svetu postoji nešto kao što su smisao, vreme, događaji, delanja, očekivanja itd. Sve ovo je istovremeno iskustvena stvarnost i uslov za mogućnost diferenciranja nauke. Odgovarajći pojmovi služe nauci kao sonde pomoću kojih se teorijski kontrolisan sistem prilagođava stvarnosti; sa njima neodređena kompleksnost prelazi u određenu, u kompleksnost upotrebljivu unutar nauke. Oslanjajući se na Sosira (Saussure), Kelija (Kelly) i druge moglo bi se formulisati i ovako: pojmovi ostvaruju kontakt nauke sa stvarnošću (a to uvek znači, pa i ovde: uključujući i kontakt sa njenom sopstvenom stvarnošću) u vidu iskustva o različitom. A iskustvo o različitom je uslov mogućnosti dobijanja informacije i obrade informacije. Tačku po tačku možemo utvrditi slaganje pojma sa stvarnošću, na primer između pojma smisla i fenomena smisla, a da pritom ne mora postojati svet čoveka. Ipak je odlučujuće da nauka, gradeći sisteme, prevazilazi ta slaganja od-tačke-do-tačke; da se ona ne ograničava na to da kopira, imitira, odražava, predstavlja; već da organizuje iskustvo o različitom i time dobijanje informacija za koje će graditi odgovarajuću posebnu kompleksnost. Pritom odnos sa stvarnošću mora ostati očuvan; ali, s druge strane, ni nauka, a posebno sociologija, ne sme dopustiti da je stvarnost obmane. Tako posmatrana apstrakcija je saznajno teorijska nužnost. Ona je problem pri pisanju knjiga i zahtev upućen čitaocima. Ovo naročito važi u slučaju kada teorija dostigne stepen kompleksnosti koji se više ne može predstaviti linijski. Tada bi, zapravo, svako poglavlje moralo da započne nečim novim i da se privede kraju. Uprkos tome dijalektičke teorije pokušavaju sa linijskim prikazivanjem kao što to čini na kraju i sam Sartr u Kritici dijalektičkog uma. Ali tada imaju posla s problemom prelaza i ovde sebe vide izostavljenim iz pokušaja direktnog uključivanja u akciju. Pokušaj koji se izlaže u nastavku poznaje ovu sudbinu i zato mora da na ovo obrati pažnju kako bi ga izbegao. Ovde se u jednom acentrično koncipiranom svetu, i u jednom acentrično kon3 Društveni sistemi

33

cipiranom društvu, razvija policentrična (i u skladu s tim višeslojna) teorija. Autor čak i ne pokušava da dovede u sklad oblik teorije i oblik izlaganja. Knjiga se mora čitati kao sled poglavlja samo zato što je tako napisana. Sama teorija mogla bi se izložiti i u nekom drugom sledu, a ona se nada da će čitalac imati dovoljno strpljenja, fantazije, umešnosti i radoznalosti kako bi sagledao šta se pri takvim pokušajima opisivanja događa u teoriji. Plan teorije više liči na lavirint nego na autostradu koja vodi do srećnog kraja. Odabrani sled poglavlja u ovoj knjizi sigurno nije jedini mogući, a ovo važi i za izbor pojmova koji su istaknuti kao teme poglavlja. Sigurno sam mogao da dođem do drugih rešenja i u pitanjima koje pojmove izvan discipline, ali za sistem uporedne, treba uvesti, a koje ne, i u kojim slučajevima je povezivanje s teorijsko istorijskim materijalom važno, a u kojim nije. Isto važi za meru u kojoj su raniji pokušaji i indirektna uputstva zadržali nelinijski karakter teorije i za izbor neophodnog minimuma. I dok je teorija, što se tiče pojmovnih shvatanja i izlaganja sadržaja, napisana gotovo sama od sebe, dotle su me problemi doterivanja koštali puno vremena i razmišljanja. Zahvaljujući pomoći Nemačke zajednice istraživača mogao sam da se godinu dana usredsredim na ovaj zadatak. Nadam se da rezultat zadovoljava. Bilefeld, decembra 1983.

34

Niklas Luman

UVOD: PROMENA PARADIGME U TEORIJI SISTEMA

Danas je »teorija sistema« zbirni pojam za vrlo različita značenja i vrlo različite ravni analize. Reč ne upućuje na jednoznačni smisao. Ako bi se pojam sistema preuzeo u sociološkoj analizi bez daljih razjašnjenja, nastala bi prividna preciznost koja bi bila lišena osnove. Tako dolazimo do kontroverznih situacija kada možemo samo da pretpostavimo, ili da iz argumentacije naknadno zaključimo, da učesnici misle različito kada govore o sistemu. Istovremeno se može opaziti da se naglo razvija polje istraživanja označeno kao »opšta teorija sistema«. Za razliku od sociološke rasprave o teoriji koja se oslanja na uzor klasika i zaklinje na pluralizam, u opštoj teoriji sistema, i u interdisciplinarnim nastojanjima koja su s njom povezana, nalazimo duboke promene, možda čak »naučne revolucije« u Kunovom smislu. Sociološka izgradnja teorije mogla bi da dobije mnogo ukoliko bi bila u stanju da se uključi u ovaj razvoj. Promene dispozicija u opštoj teoriji sistema, pre svega u poslednjoj deceniji, idu više u susret sociološkim teorijskim interesima nego što se to obično opaža. Ali one primoravaju na jedan stepen apstrakcije i složenosti koji u dosadašnjim sociološkim raspravama o teoriji nije bio uobičajen. U ovoj knjizi ćemo pokušati da uspostavimo ovu vezu, da zatvorimo ovu pukotinu. U cilju prethodne orijentacije smeli bismo da se zadovoljimo razlikovanjem tri ravni analize i postavljanjem pitanja kako se »promena paradigme« u teoriji sistema odražava na opštu teoriju društvenih sistema. Skica data ovde pojašnjava ovu nameru. 35

Čovek može govoriti uopšteno o sistemu kada pred očima ima ona obeležja čija izostajanja mogu staviti pod znak pitanja karakter nekog predmeta kao sistema. Ponekad se jedinstvenost celine takvih obeležja označava kao sistem. Iz opšte teorije sistema neočekivano nastaje teorija opšteg sistema 1. Ovaj se problem ponavlja na svim stupnjevima konkretizacije s povremenim odgovarajućim ograničenjima. U nastavku ćemo izbegavati ovu upotrebu govora. Ne želimo da pojam (ili model) nekog sistema ponovo nazovemo sistemom zato što nismo spremni da pojam (ili model) organizma, mašine, društva ponovo nazovemo organizmom, mašinom, društvom. Drukčije rečeno, ni na temelju najvišeg stepena apstraktnosti teorije nećemo sebi dopustiti da doprinesemo da se saznajna sredstva (pojmovi, modeli itd.) označavaju predmetnom terminologijom - i to zbog toga nećemo jer se takva odluka ipak ne bi održala u konkretnijim područjima istraživanja. Dakle, iskaz »postoje sistemi« govori samo da postoje predmeti istraživanja koji pokazuju obeležja koja čine opravdanom upotrebu pojma sistema; ali i obrnuto, ovaj pojam služi tome da se apstrahuju stanja stvari koja su u okviru ovog stanovišta uzajamno uporediva, a sa drukčijim stanjima stvari jednaka/nejednaka. Takvu pojmovnu apstrakciju (usmerenu ka teoriji) treba razlikovati od samoapstrakcije predmeta (usmerene ka strukturi). Pojmovna apstrakcija omogućuje poređenja. Samoapstrakcija omogućuje ponovnu upotrebu istih struktura u samom predmetu. Ali, obe se moraju držati strogo odvojeno. Tada, i samo tada, mogu se utvrditi i ukrštanja. Mogu postojati sistemi koji pojmovne apstrakcije koriste za samoapstrakciju, tj. strukture zadobijaju tako što svoja obeležja upoređuju sa obeležjima drugih sistema. 1 Neočekivano, ali i vrlo svesno. Tako, na primer, kod Jean-Louis Le Moigne, La théorie du système général: théorie de la modélisation, Paris 1977. Po Le Muanju jedinstvo opšteg sistema leži u funkciji veštačkog objekta koji apsolutno služi kao model za objekte.

36

Može se, dakle, ispitati u kojoj meri pojmovna apstrakcija počiva na samoapstrakciji u predmetima i utoliko se može proširiti na poređenje struktura. Apstraktnu shemu tri ravni izgradnje strukture koristimo kao pojmovnu shemu. Ona najpre služi za poređenje različitih mogućnosti izgradnje sistema. Međutim, prilikom izgradnje ovog poređenja nailazimo na samoapstrakciju u području predmeta. Moguće je, i događa se, da sistemi na sebi primenjuju obeležja pojma sistema, npr. razlikovanje spoljašnjosti i unutrašnjosti. Utoliko se ne radi samo o analitičkoj shemi. Nama poređenje sistema upravo služi kao ispitni postupak za pitanje u kojoj meri sistemi počivaju na samoapstrakciji i otuda su jednaki, odnosno nejednaki. Razlikovanje tri ravni izgradnje sistema odmah čini vidljivom tipičnu grešku ili barem nejasnoće u dosadašnjim raspravama. Poređenja između različitih vrsta sistema moraju se zadržati u istoj ravni 2 . Isto važi i za negativna razgraničenja. Već pomoću ovog pravila eliminišu se brojne, neplodne strategije teorije. Tako, na primer, nema mnogo smisla ako se kaže da društva nisu organizmi, ili ako se u smislu tradicije škole pravi razlika između organskih tela (koja se sastoje iz uzajamno povezanih delova) i društvenih tela (koja se sastoje iz međusobno nepovezanih delova). Isto tako »krivo« stoji i pokušaj da se na temelju teorije interakcije konstruiše opšta društvena teorija. Ovo važi i za nedavno nastale tendencije, stimulisane pronalaskom kompjutera, koje pojam mašine primenjuju u ravni opšte teorije sistema 3 (što izaziva isto tako neopravdana isključivanja pojma). Razlikovanje ravni treba da ustanovi plodne odnose poređenja. Iskazi o jednakosti mogu se onda prevesti na sledeću, višu ravan. Društveni sistemi i psihički sistemi jednaki su utoliko što su sistemi. Mogu postojati i jednakosti koje važe samo na delovima prostora u ravni poređenja. Na primer, psihički i društveni sistemi mogu se okarakterisati 2

Ovog pravila se pridržava, ne formulišući ga kao princip, na primer, Do3 nald M. Mac Kay, Brains, Machines and Persons , Londonand 1980, Tako A. M. Turing, Computing Machinery Intelligence, Mind 59 (1950), str. 433^460. Videti i Edgar Morin , La Méthode, tom 1, Paris 1977, str.’ 155 i sl. Kritično o ovome, sa ukazivanjem na nerešene probleme samoreferencije, Alessandro Pizzomo, »L’incomplétude des systèmes«, Connexions 9 (1974),

37

upotrebom smisla, ali ne mogu mašine i organizmi. Čovek se tada, u skladu s postavljenim problemima jedne opšte teorije, mora upitati šta se u mašinama i organizmima može iskoristiti kao funkcionalni ekvivalent smisla. Uključivanje određenih vrsta sistema u određene ravni u početku može biti manje-više intuitivno. Ono se može korigovati ukoliko to zahtevaju rezultati istraživanja. To takođe važi za najpre induktivno dobijenu listu vrsta sistema. Međutim, takve korekture se mogu izvesti samo ukoliko diferencijacija ravni kao takva ostane nedirnuta. Ugrozi li se različitost ravni - tako, na primer, ako se »život« kao osnovni pojam ne upotrebljava kao nešto specifično za organizme - postaje neizbežna regresija na jednostavnije oblike teorije. Naredna istraživanja drže se strogo ravni opšte teorije društvenih sistema. Ona ne nude, na primer, teoriju društva - društvo shvaćeno kao sveobuhvatni socijalni sistem i na taj način kao jedan slučaj među ostalima 4 . Ali opšta teorija sistema se ne predstavlja za sebe. Njoj se, ipak, mora posvetiti dovoljna pažnja pošto je naša ideja vodilja pitanje kako se promena paradigme koja se ocrtava u ravni opšte teorije sistema odražava na teoriju društvenih sistema. Za ono što smo prethodno nazvali »promena paradigme« takođe je dovoljna gruba orijentacija. Mi se ne nadovezujemo na pokušaje koji žele da otkriju šta je Kun mogao da misli kada je uveo pojam paradigme; oni se danas smatraju beznadežnim. Nama je važno samo jedno razlikovanje 5 , ono između superteorije6 i vodeće diferencije. 4 Ovde se nadovezujemo na jedno shvatanje u sociologiji, koje se uvek iznova zastupa, po kome sociologija ne može i ne treba da se shvati kao nauka o društvu tako, na primer, Leopold von Wiese, System der Allgemeinen Soziologie als

Lehre von den sozialen Prozessen und den sozialen Gebilden der Menschen (Beziehungslehre), 2. Aufl., München 1933, ili nedavno posebno naglašeno u

Friedrich H. Tenbruck,5 »Emile oder die Geburt der Gesellschaft aus o dem Za koje Dürkheim nisam našao primere ili paralele u literaturi nauke nauci. 6 Bliska joj je recimo »istraživačka tradicija« (»research tradition«) kod Larry Laudon, Progress and its Problems: Toward a Theory of Scientific Growth, Berkeley 1977.

38

Superteorije su teorije sa univerzalističkim zahtevima (to takođe znači: one se odnose na sebe same i na svoje protivnike) 7. Vodeće diferencije su razlikovanja koja upravljaju mogućnostima obrade informacija u teoriji. Ove vodeće diferencije mogu dobiti kvalitet vladajuće paradigme ukoliko superteoriju tako organizuju da praktično celokupna obrada podataka sledi iz njih. Tako je, na primer, superteorija evolucije preko Darvina i sledbenika preuređena kao diferencija varijacije i selekcije. Ranije se nastojalo da se ukupnost rezultata evolucije protumači pomoću odgovarajućih jedinica, preko početka (arche, osnov) ili preko superinteligentnog proviđenja, pa je shodno tome evolucija shvatana kao razvoj ili stvaranje. Od Darvina ova shvatanja jedinica, koja jedino dopuštaju razlikovanje u odnosu na neodređeno drugačije, bivaju zamenjena jedinicom diferencije (varijacija/selekcija, kasnije varijacija/selekcija/restabilizacija, a delom i: slučaj/nužnost, red/nered). Kada neka superteorija dostigne vrlo visoko centralizovanje-diferencije moguća je i promena paradigme. Teorija sistema je posebno upečatljiva superteorija. Tako osporavanoj, njoj se sigurno ne može osporiti proces sazrevanja, a mi ovo svodimo na to da ona može da gleda unazad na istoriju koju obeležavaju superteorijske ambicije, centralizovanja diferencije i promena paradigme. Mnogo je teže odlučiti se u vezi s pitanjem da li se i ukoliko ovaj razvoj može označiti kao »napredak« ili je on čak doveo do akumulacije znanja. Pogleda li se jedan vek unazad, postaće vidljive, u onome što tek sada počinje da se naziva teorijom sistema, dve predispozicije koje pogađaju same temelje. U oba slučaja zatečena pojmovnost ne može se jednostavno objasniti kao neistinita ili neupotrebljiva; ona će se sa nameravanim promenama proširiti, uvesti u novu teoriju i tako »ukinuti«. Nova teorija je ponekad sadržajno bogatija od one koja joj je prethodila, ona dostiže višu kompleksnost; i baš iz ovog razloga postepeno postaje primerenija za obradu društvenih stanja stvari.

7

Sažeta skica je u: Niklas Luhmann, Soziologie der Moral, u: Niklas Luhmann/Stephan H. Pfürtner (Hrsg.), Theorietechnik und Moral, Frankfurt 1978, str.

39

Tradicija preuzeta iz antike, starija od pojmovne upotrebe termina »sistem« 8, govorila je o celinama koje se sastoje iz delova. Problem ove tradicije bio je u tome što se celina morala dva puta promisliti: kao jedinstvenost i kao ukupnost delova. Doista se moglo reći celina je ukupnost delova, ili ona je više od pukog zbira delova; ali time nije bilo objašnjeno kako se celina, kada se sastoji samo iz delova i ostatka, može valjano upotrebiti u ravni . delova kao celina. Kako se u području društvenih odnosa pretpostavlja da se društva sastoje iz individua kao što se celina sastoji iz delova, odgovor se mogao formulisati na temelju uvida u zajednički život ljudi. Ljudi su morali da budu u stanju da spoznaju celinu u kojoj žive i morali su da budu spremni da svoj život urede u skladu s ovim saznanjem. Ovo je moglo da se posmatra kao uslov njihovog bivstvovanja kao delova, kao uslov njihovog učestvovanja, njihove participacije i time njihove prirode. Rizik ovog zaoštravanja u saznanju (koje je moglo da prevari) i u volji (koja je mogla da oslabi) mogao se shvatiti kao moment opšteg propadanja, odnosno nesavršenosti prirode, koja je sa svoje strane zahtevala da se razlikuju delovi koji vladaju od delova kojima se vlada. Pritom je i u vladajućim delovima posebno zaoštreno važio problem: da oni moraju imati tačan uvid u istinsku volju kako bi celinu u celini mogli da »predstavljaju«. Društvene pretpostavke i osnovi znanja ovog koncepta temeljno su se promenili na prelazu u moderno društvo. Konačno 8 O istoriji terminologije koja počinje tek oko 1600. godine uporediti, npr., Otto Ritschl, System und systematische Methode in der Geschichte des wissenschaftlichen Sprachgebrauchs und der philosophischen Methodologie , Bonn 1906; Mario G. Losano, Sistema e struttura nel diritto , tom 1, Torino 1968; Alois von der Stein, »Der Systembegriff in seiner geschichtlichen Entwicklung«, u: Alwin Diemer (Hrsg.), System und Klassifikation in Wissenschaft und Dokumentation, Meisenheim am Glan 1968, str. 1-13; Hans Erich Troje, »Wissenschaftlichkeit und System in der Jurisprudenz des 16. Jahrhunderts«, u; Jürgen Blühdom/Joachim Ritter (hrsg.), Philosophie und Rechtswissenschaft: zum Problem ihrer Beziehungen im 19. Jahrhundert, Frankfurt 1969, str. 63-88; Friedrich Kambartel, »’System’ und ’Begründung’ als wissenschaftliche und philosophische Ordnungsbegriffe bei und vor Kant«, u: Blühdom/Ritter a. a. O., str. 99-113.

40

pronađeno, u 18. veku izgrađeno stanovište koristilo je kategoriju opštosti. Celina sveta, odnosno celina čovečanstva bila je kao opštost prisutna u čoveku. Rasprava koja se na ovo nadovezivala imala je posla sa oblikom u kome je svet, ili čovečanstvo, bilo prisutno u čoveku. Odgovor se tražio u pojmu uma, običajnom zakonu ili sličnim apriorizmima, u pojmu obrazovanja kao i u pojmu države. Stari smisao za nedovoljnost, za koruptibilnost odnosa pod kapom nebeskom, nadvladan je idealizmom. Tako su u velikoj meri mogli da se apstrahuju društveni odnosi, konačno čak da se postulira »sloboda vladanja« kao temeljni uslov neometanog prisustva onog opšteg u čoveku. O opštem se mislilo kao o neporočnom i nerizičnom sa obiljem nadoknada, ma koliko Francuska revolucija pričala protiv toga; tako je ono moglo da se pojavi sa zahtevom za ostvarenjem. Duh, odnosno materija, morali su da krenu na dugačak put realizovanja opšteg u posebnom. Sve je to danas predmet sećanja sa više ili manje opominjućih visokih tonova 9 ; u suštini, ovaj misaoni gest nije bio istinski zamenjen već je samo oformljen. Teško je sagledati kako bi se napor ove vrste još jednom mogao nadmašiti. Ukoliko je tačna naša pretpostavka da je sve ovo bilo uslovljeno i motivisano shemom celine i njenih delova, onda bi se moralo videti da li bi prvo morala da se zameni ova shema pre nego što se potraži semantika koja bi mogla da zameni figuru »opšteg u posebnom«. Pred ovom istorijskom pozadinom postavlja se pitanje da li se i kako upravo za ovo nadležna teorija sistema odvojila od paradigme celine i njenih delova. U prvi mah tradicionalno razlikovanje celine i dela biva zamenjeno razlikovanjem sistema i okoline. S ovim preokretom, u kome Ludvig fon Bertalanfi stoji kao prominentni autor, bilo je moguće dovesti u uzajamni odnos teoriju organizma, termodinamiku i teoriju evolucije 10 . U teorijskom opisivanju tada se po9 Uporediti, na primer, Michael Theunissen, Selbstverwirklichung und Allgemeinheit: Zur Kritik des gegenwärtigen Bewusstseins, Berlin 1982. 10 Dobar pregled nudi I.V. Blauberg/V.N. Sadovsky/E.G. Yudin, Systems Theory. Philosophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 15 i si. Uporediti takode Ernst von Weizsäcker (Hrsg.), Offene Systeme 1: Beiträge zur Zeitstruktur von Inforamtion, Entropie und Evolution, Stuttgart 1974; Alfred Kuhn, The Logic of Social Systems: A Unified, Deductive, System-Based Approach to So-

41

javljuje razlika između otvorenih i zatvorenih sistema. Zatvoreni sistemi se definišu kao granični slučaj: kao sistemi za koje okolina nema značaja ili ima značaja ali samo preko vrlo specifičnih kanala. Teorija se bavi otvorenim sistemima. Ono što je bilo zamišljeno kao diferencija celine i dela preformulisano je u teoriju diferenciranja sistema i tako ugrađeno u novu paradigmu. Diferenciranje sistema nije ništa drugo do ponavljanje diferencije između sistema i okoline u okviru sistema. Pritom celokupni sistem služi sebi samom kao okolina za sopstvene tvorevne delova sistema i zbog toga na nivou delova sistema dostiže viši stepen neizvesnosti usled pojačanog delovanja filtera u odnosu na konačno nekontrolisanu okolinu. Diferencirani sistem se, prema tome, ne sastoji više prosto iz određenog broja delova i odnosa među delovima; on se mnogo pre sastoji iz manje ili više velikog broja operativno upotrebljivih diferencija sistem/okolina koje povremeno, na različitim linijama presecanja, rekonstruišu ukupni sistem kao jedinstvo dela sistema i okoline. Diferenciranje se tako obraduje po opštem obrascu izgradnje sistema, a pitanje u kojim oblicima i do koje kompleksnosti je moguće diferenciranje sistema može se povezati sa početnom diferencijacijom koja konstituiše celokupni sistem. Sada se može bolje rešiti središnji problem sheme celina/deo. Uvek se zahtevalo da delovi moraju biti homogeni u odnosu na celinu. To je onda moralo da znači da su sobe, ne cigle, delovi kuće, a poglavlja, ne slova, delovi knjige. S druge strane, inividualni ljudi su važili kao delovi društva. Teško daje postojao teorijski siguran kriterijum homogenosti, utoliko više što je za ovo mišljenje bilo teško da napravi razliku između pojma dela i elementa 11. Osim toga, po ovoj paradigmi jedna realna podela isključivala je drugu (isto tako moguću). Tako se slojno društvo nije moglo zamisliti drugačije osim kao podeljeno na slojeve (na primer, ne sa istom realnom vrednošću kao podeljeno na grad/secial Science, San Francisco 1974; Fred Emery, Futures we are in, Leiden 1977; Jacques Eugène, Aspects de la théorie générale des systèmes: Une recherche des universaux, Paris 1981. 11

Značajan pokušaj je: Uuno Saarnio, »Der Teil und die Gesamtheit«,

Actes du XIème Congrès International de Philosophie, Bruxelles 1953, Bd. 5, Amster-

dam-Louvain 1953, str. 35-37.

v

lo ili prema funkcionalnom težištu) 12. Teorija sistem/okolina diferenciranja nudi u svakom pogledu bolje mogućnosti analize; i isto tako tačnije razumevanje homogenosti kao i razumevanje mogućnosti da se odmah primene različita stanovišta o diferenciranosti delova sistema. Na ovaj način okarakterisane prednosti prebacivanja na vodeću razliku sistema i okoline vidljive su i u sociologiji. Klasična sociologija se s pravom obeležavala pomoću »intra-unit-orientation« (»orijentacije na unutrašnju jedinicu«) 13 - i to baš u njenom pojmu diferencijacije. Nasuprot ovome noviji razvoji teorije daju prednost, ukoliko su uopšte orijentisani sistemsko teorijski, pojmu sistema koji je u odnosu sa okolinom, i to pre svega u istraživanju organizacije. U sociologiji svakako nije došlo do prebacivanja na »otvorene sisteme« potpuno netendenciozno. Ona je ovde pospešila kritiku status quoa društvenih odnosa i povezala se sa tendencijama »reforme« društvenih struktura, planiranja, menadžmenta i kontrole - ne u krajnjoj liniji zbog toga što se osnovno polje njene primene nalazi u području organizovanih društvenih sistema 14. Odnos prema okolini shvatao se prema shemi input/output, strukture su se shvatale kao pravila transformacije, funkcije kao upravo ove transformacije na koje se moglo uticati nadalo se - preko varijacije struktura 15. Dok ova paradigma otvorenih sistema u okviru teorije sistema može važiti kao ostvarena i opšte priznata, sa njom povezani, naredni korak o prevaziđenom radikalizmu, pojavljuje se u rasprava-

12

13

14

U vezi s ovim uporediti razlikovanje dva različita stanovišta hijerarhije, naime celina/deo i centar/periferija, koja vode vrlo različitim pretpostavkama o poretku kod Gerhard Roth, »Biological System Theory and the Problem of Reductionism«, u: Gerhard Roth/Helmut Schwegler (Hrsg.), Self-organizing Systems: An Interdisciplinary Approach, Frankfurt 1981, str. 106-120 ( 1 1 1 i sl.). Tako Gianfranco Poggi, »A Main Theme of Contemporary Sociological Analysis: Its Achievements and Limitations«, The British Journal of Sociology 16 (1965) str. 283-294. Uporediti skeptični osvrt Michael Keren, »Ideological Implications of the Use of Open Systems Theory in Political Science«, Behavioral Science 24 (1979), str. 311-324. Ovo ograničenje na promenu organizacija dalo je povoda da se teoriji sistema u odnosu na društva prigovori detematizacija, dakle (!) konformizam. I

43

ma tek u poslednje dve decenije. U pitanju su prilozi za teoriju samoreferencijalnih sistema. Baš kad treba nema ni dovoljno razrađenih, ni opšte zapaženih, a da i ne govorimo o prihvaćenim teorijskim osnovima; ali, dovoljno je očigledno da se mogu proceniti konsekvence za teoriju društvenih'sistema. Osim toga, upravo ova otvorena situacija podstiče na to da se radovima u oblasti društvenih sistema doprinese opštoj teoriji samoreferencijalnih sistema. U prvom zamahu razvoja koristio se pojam samoorganizacije i oko 1960. sa tri veća simpozijuma on dostiže izvestan vrhunac16. Pojam samoorganizacije ipak se odnosio - gledano unazad može se reći »samo« - na strukture jednog sistema. Njihova promena sopstvenim sredstvima razumljivo je da važi pre svega kao jedan posebno težak, i time za teoriju sistema izuzetno primamljiv problem. On, ipak, u svojoj širini ne obuhvata sve ono što se danas razume kao samoreferencija. U međuvremenu je veza sa jedinstvom - bilo sistema, bilo njegovih delova - potisnula vezu sa strukturom (mada je, naravno, nije isključila). Teorija samoreferencijalnih sistema tvrdi da se diferenciranje sistema može ostvariti samo preko samoreferencije, tj. na taj način što se sistemi pri konstituisanju svojih elemenata i njihovih elementarnih operacija odnose na sebe same (bilo da se radi o elementima istog sistema, ili operacijama istog sistema ili o jedinstvu istog sistema). Da bi ovo omogućili sistemi moraju da proizvedu i koriste opis svog sopstva; oni moraju, u najmanju ruku, da budu sposobni da primene unutar sistema razliku između sistema i okoline kao orijentaciju i kao princip proizvodnje informacija. Otuda je samoreferencijalna zatvorenost moguća jedino u okolini, samo u okviru ekoloških uslova 17. Okolina je nužan korelat samoreferencijalnim operacijama, jer upravo ove operacije ne mogu da se okončaju u okviru premise solipsizma 18 (moglo bi se 16

Systems,

Uporediti Marshall C. Yovits/Scott Cameron (ed.), Self-organizing

Oxford Goldstein

Jacobi/Gordon D. (ed.), Self-organizing 17 Systems, Washington 1962; Heinz von Foerster/George O ovome temeljno Heinz von Foerster, »On Self-Organizing W. Systems and 18 O ovome ubedljivo Heinz von Foerster, »On Constructing a Reality«, u; Wolfgang F. E. Preiser (ed.), Environmental Design Research, Bd. 2, Stroudsbourg

44

1960;

Marshall

Yovits/George

T.

reći i: zato što sve što u njoj igra ulogu, uključujući i samo sopstvo, mora biti uvedeno preko razlikovanja). Razlikovanje (u međuvremenu klasično) između »zatvorenih« i »otvorenih« sistema biva zamenjeno pitanjem kako samoreferencijalna zatvorenost može proizvesti otvorenost. I ovde, dakle, dolazi do »ukidanja« starije osnovne razlike u jednoj kompleksnijoj teoriji koja sada omogućuje da se govori o uvođenju samoopisivanja, samoopažanja i samopojednostavljivanja u sisteme. Sada se diferencija sistem/okolina može razlikovati iz perspektive posmatrača (na primer: naučnika) od razlike sistem/okolina koja se primenjuje u samom sistemu pri čemu se posmatrač, opet, može zamisliti samo kao samoreferencijalni sistem. Refleksivni odnosi ove vrste ne revolucionišu samo klasičnu subjekt-objekt epistemologiju; oni ne ukidaju dogmatizam i ne »naturalizuju« samo nauku; oni kreirajući jednu mnogo kompleksniju teoriju proizvode i mnogo kompleknije razumevanje objekta. 1 U kontekstu teorije sistem/okolina još su bili mogući relativno jednostavni teorijski odnosi. Tako se ova teorija mogla tumačiti, na primer, kao puko proširivanje uzročnih odnosa: u svim uzročnim objašnjenjima morali su se imati u vidu kako interni tako i eksterni faktori; sistem i okolina su se nalazili u nekoj vrsti ko-produkcije. Teorija samoreferencijalnih sistema podleže ovom uzročnom modelu. Ona posmatra uzročnost (kao i logičku dedukciju i svaku vrstu asimetričnosti) kao neku vrstu organizacije samoreferencije; ona »tumači« razliku sistema i okoline tako što su samo samoreferencijalni sistemi sebi stvorili mogućnost da uređuju uzročnosti preko distribucije na sistem i okolinu. Takva teorija traži formalne pojmove koji su nastanjeni u ravni relacionisanja odnosa. Za izradu teorije samoreferencijalnih sistema, koja u sebe preuzima teoriju sistem/okolina, neophodna je nova vodeća diferencija, dakle, nova paradigma. Za ovo nam se nudi diferencija identiteta i diferencije 19 . Samoreferencija se može ostvariti u ak19 Ko tačno čita primetiće daje reč o diferenciji identiteta i diferencije, a ne o identitetu identiteta i diferencije. Na ovom se mestu već granaju naredna razmišljanja o dijalektičkoj tradiciji - ma kolike se sličnosti mogle pojaviti u nastavku. Jedan od malobrojnih autora koji je modemi funkcionalizam doveo do ovih

45

tuelnim operacijama sistema samo ukoliko jedinstvo (bilo kao element, kao proces ili kao sistem) može da se identifikuje preko sebe samog i da se u odnosu na druge postavi kao različito. Sistemi moraju da izađu na kraj sa diferencijom identiteta i deferencije ako se reprodukuju kao samoreferencijalni sistemi; ili, drukčije rečeno: reprodukcija je održavanje ove razlike. Ovo pre svega nije teorijski, već potpuno praktični problem; i nije relevantno samo za smisaone sisteme 20 . Nauka koja želi da bude dorasla takvim sistemima mora u tom slučaju da obrazuje pojmove na odgovarajućem nivou i samo je za nju, prema tome, diferencija identiteta i diferencije uputstvo za izgradnju teorije, paradigme. U opštoj teoriji sistema ova druga promena paradigme izaziva značajna pomeranja uporišta - sa interesa za dizajn i kontrolu ka interesu za autonomijom i senzibilitetom za okolinu, sa planiranja ka evoluciji, sa strukturalne stabilnosti ka dinamičkoj stabilnosti. U paradigmi celine i njenih delova neobjašnjive osobine su morale negde da se rasporede - bilo kao osobine celine (koja je više od zbira svojih delova), bilo kao osobine hijerarhijskog vrha koji reprezentuje celinu 21. Naprotiv, u teoriji samoreferencijalnih sistema sve što pripada sistemu (uključujući eventualne vrhove, granice, viškove vrednosti itd.) uračunato je u samoproizvodnju i time gubi mistifikaciju za posmatrača 22. Time se uvode tendencije razvoja koje teoriju sistema čine na novi način interesantnom za sociologiju. osnovnih problema je Alfred Locker, »On the Ontological Foundations of the Theory of Systems«, u: William Gray/Nicholas D. Rizzo (ed.), Unity Trough Diversity: A Festschrift for Ludwig von Bertalanffy, New York 1973, Bd. 1, str. 537-572. Ali Loker se u pogledu konačno važećeg stanovišta stapa sa funkcionalizmom i dijalektikom: »U krajnjoj liniji funkcionalizam vodi ka ujednačavanju, tj. identitetu identiteta i razlike« (str. 546). Ovo navodim da bih prepustio dijalektičarima da objasne kako ovaj krajnji identitet treba shvatiti. Za funkcionalističku teoriju sistema je dovoljno da pode od (nekad slučajno izabranih) diferencija. Na ovo ćemo se u vezi s problemima samoreferencije još jednom vratiti. Upor. Poglavlje 11. 20 Misli se na istraživanja o sposobnosti diskriminacije imuno sistema organizama. Uporediti N. M. Vaz/F. J. Varela, »Self and Non-Sense: An Organismcentered Approach to Immunology«, Medical Hypotheses 4 (1978), str. 231267. 21 Obe mogućnosti mogu se dobro pratiti naročito u političkoj semantici, na primer, u obliku dužnosti lojalnosti nasuprot “zajedničkom dobru« ili u obliku momenta suvereniteta državnog vrha koji se ne može redukovati. 22 Ovo antihijerarhijsko ili bolje: meta-hijerarhijsko posmatranje naročito je upadljivo u pojmu autopoiesis. To se često naglašava. Upor. Gerhard Roth, a.a.O.

v

Očigledna je činjenica da ova dva podstreka za oba pomeranja ne dolaze iz sociologije. Stimulativno su delovale najpre termodinamika i biologija kao teorija organizma, kasnije i neuropsihologija, teorija ćelija i teorija kompjutera; dalje, naravno, interdisciplinarno povezivanje u teoriji informacija i kibernetici. Sociologija nije bila isključena samo kao sudelujuće istraživanje; ona se u ovom interdisciplinarnom kontekstu pokazala kao nesposobna da uči. Ona u nedostatku sopstvenih prethodnih, temeljnih teorijskih radova nije mogla da vidi šta se događa 23. Zbog loga ostaje upućena na bavljenje činjenicama koje je sama proizvela, a što se tiče teorije, na bavljenje klasicima koje je sama stvorila. Primer istovremeno pokazuje da svaka vrsta samoreferencijalnog zatvaranja ne omogućuje kompleksniji pogled na okolinu. Pri povećavanju povezanosti čovek se, uvek, mora pitati koji su to posebni uslovi pod kojima sistemi takve veze mogu realizovati i na taj način učestvovati u evoluciji. Na ovoj aktuelnoj naučnoteorijskoj pozadini naredna razmatranja se shvataju kao pokušaj preformulacije teorije društvenih sistema na temelju stepena razvoja opšte teorije sistema. Opšta teorija sistema treba da se potvrdi u susretu sa sociološkim materijalom, i u vezi s tim, rezultati apstrakcija i iskustva u formiranju pojmova koji interdisciplinarno već postoje, ili se tek ocrtavaju, treba da se učine korisnim za sociološka istraživanja. Nadam se da se jedan od najvažnijih rezultata ovog povezivanja sa korisnošću na obe strane sastoji u osavremenjivanju pojma elementa. Teorija o samoproizvodnim, autopojetičkim sistemima može se uvesti u područje sistema delanja samo ako se pođe od toga da elementi od kojih je sistem načinjen ne mogu imati trajanje, dakle neprekidno se moraju samoreprodukovati u sistemu ovih elemenata. To daleko prevazilazi puko stvaranje radi zamene izumirućih elemenata, a nedovoljno je objašnjeno i upućivanjem na odnose sa okolinom. Ne radi se o prilagođavanju, ne radi se ni o razmeni materije, radi se o jedinstvenoj prinudi na autonomiju

23 Izuzetak koji treba priznati teoriji opšteg sistema delanja Talkota Parsonsa istovremeno opravdava osnovnu tezu: da je sopstvena teorija uslov za sposobnost učenja u interdisciplinarnom kontekstu, baš kao što u ravni opšte teorije sistema samoreferencijalna zatvorenost korelira sa otvorenošću za kompleksnost okoline.

47

koja proizlazi iz toga što sistem u svakoj, pa i u povoljnijoj okolini, prosto može prestati da postoji ukoliko prisutni elementi, iz kojih se on sastoji, nisu snabdeveni sposobnošću povezivanja, dakle smislom, kako bi se reprodukovali. Za ovo mogu biti date različite strukture; ali mogu uspeti samo one koje se suprotstavljaju trendu trenutnog (ne samo: postepenog, entropijskog) ukidanja.

48

Prva glava

SISTEM I FUNKCIJA

I Naredna razmišljanja polaze od činjenice da postoje sistemi. Ona, dakle, ne započinju sa saznajnoteorijskom sumnjom. Ona nisu povezana ni sa pozicijom odstupanja u smislu »samo analitičke relevantnosti« teorije sistema. A svakako treba izbeći usku interpretaciju teorije sistema kao puke metode za analizu stvarnosti. Sasvim je razumljivo da iskazi ne smeju biti pomešani s njihovim specifičnim predmetima; čovek mora biti svestan da su iskazi samo iskazi, a naučni iskazi samo naučni iskazi. Ali, oni se odnose, svakako u slučaju teorije sistema, na stvarni svet. Dakle, pojam sistema označava nešto što je stvarno sistem i tako preuzima odgovornost za potvrđivanje svojih iskaza u stvarnosti. Ovo najpre treba utvrditi samo kao markiranje pozicije. Time su data samo vrlo gruba uputstva u poređenju sa stepenom problema saznajnoteorijske, odnosno, naučnoteorijske rasprave. Ona samo nagoveštavaju put kojim se moramo vratiti do saznajnoteorijskog položaja problema, naime put koji vodi preko analize realnih sistema stvarnog sveta. Znači, prvo se mora izgraditi teorija sistema koja se direktno odnosi na stvarnost. Dešava li se ovo u okviru zahteva za univerzalnim važenjem za sve što je sistem, onda ova teorija obuhvata i sisteme procedure analize i saznanja. Prema tome, ona se sama pojavljuje u stvarnom svetu kao jedan među mnogim drugim njenim predmetima. Ona prisiljava sebe samu da sebe samu obrađuje kao jedan od svojih predmeta. Tako sebe može

4 Društveni sistemi

49

da poredi sa svojim drugim predmetima. Takvo poređenje preuzima funkciju kontrole: teorija sistema mora biti podobna da poređenje izvede i u datom slučaju da iz njega uči. Iz toga nastaje jedna vrsta vemosti teoriji saznanja preko teorije sistema a otuda, povratnim delovanjem, jedna vrsta testa podobnosti teorije sistema: ona mora da reši i ovaj zadatak pored drugih. Ovi zahtevi kulminiraju u nužnosti da se terorija sistema postavi kao teorija samoreferencijalnih sistema. I upravo skicirana procedura implicira samoreferenciju u smislu-da teorija sistema uvek mora imati pred očima ukazivanje na sebe kao na jedan od svojih predmeta; i to ne samo prilikom obrade ovog specifičnog predmeta teorije sistema kao programa rada naučnog sistema, već neprekidno, pošto ona u svom celokupnom programu istraživanja mora da vodi računa da li se primenjuje ili ne primenjuje na sebe samu. Klasičnu teoriju saznanja karakteriše, naprotiv, namera da se izbegnu samoreferencije kao čiste tautologije i otvaranja za apsolutno proizvoljno. Uopšte, kada je sa stanovišta »teorije saznanja« dat jedinstveni naučni program onda je on obeležje. Razlozi za ovo se moraju shvatiti vrlo ozbiljno. Ali, to su razlozi koji se javljaju u opštoj teoriji sistema. Oni su povezani s diferencijom sistema i okoline i kazuju da ne može postojati ni isključivo samoreferencijalno izgrađeni sistem ni sistem sa proizvoljnom okolinom. Ovi bi uslovi mogli da budu nestabilni u tom smislu što bi u njima svaki proizvoljni događaj mogao da dobije mesto po vrednosti1. Iz ovoga proizlazi da se samoreferencija ostvaruje jedino kao model povezivanja s neproizvoljno strukturiranom okolinom i drugačije se ne može ostvariti. Ali, ovo se ne odnosi na specifično saznanje već na opšte stanje stvari i sistemi koji su specijalizovani za saznanje možda bi mogli da uče kroz analizu drukčijih sistema kako sebe same da prilagode ovom stanju stvari. Ovo se, ne kao poslednje, odnosi i na mogućnosti logike samoreferencijalnih sistema o kojima se danas mnogo raspravlja. Sada se može uže shvatiti naša teza da postoje sistemi: postoje samoreferencijalni sistemi. Ovo najpre znači u jednom sasvim opštem smislu: postoje sistemi koji su u stanju da uspostave od1

Uporediti, npr., Henri Atlan, »Du bruit comme principe d’auto-organisation«, Communications 18 (1972), str. 21-36; novo izdanje istog autora, Entre le cristal et la fumée: Essai sur l'organisation du vivant, Paris 1979.

nose sa sobom i da ove odnose diferenciraju shodno odnosima sa svojom okolinom 2. Ova teza obuhvata sistem kao činjenicu i uslove njegovog opisivanja i analize preko drugih (isto tako samoreferencijalnih) sistema. Time, ipak, još ništa nije rečeno o stepenu apstraktnosti teorijsko-pojmovne analize koja je moguća u naučnom sistemu. I ovde se moraju razlikovati reference sistema. Naučni sistem može da analizira druge sisteme sa onih stanovišta koja njima samima nisu pristupačna. U ovom smislu se mogu otkriti i tematižovati latentne strukture i funkcije. Baš obratno, često se, i upravo u sociologiji, nalaze situacije da sistemi prilikom samoobrađivanja razvijaju oblike posezanja za kompleksnošću koji nisu pristupačni naučnoj analizi i simulaciji. Tada se govori o »black box« (»crnoj kutiji«). Odnos relativne slabosti, odnosno nadmoćnosti tuđih, i sopstvenih, analitičkih mogućnosti istorijiski varira; on zavisi od stepena naučne izgrađenosti teorije i teško gaje danas odmah utvrditi usled brzine razvoja teorija, pre svega u opštoj teoriji sistema. Relativno sigurnije tačke oslonca čovek dobija ukoliko pođe od toga da se teorija sistema može odnositi na vrlo raznolike sisteme. U skladu s tim postoje različiti stepeni opštosti »te« teorije sistema. Pored jedne opšte teorije sistema mogu se izgraditi teorije specifičnih tipova sistema. U ovom smislu mi ograničavamo naredna istraživanja na teoriju društvenih sistema. Time se isključuju (mnogo kritikovane) direktne analogije između društvenih sistema i oraganizama, odnosno mašina, ali ne i orijentacija na jednu opštu teoriju sistema koja pokušava da reši složenije zahteve. Metodski gledano, mi dakle ne biramo put analogije već zaobilaznicu generalizacije i respecifikacije. Put analogije bi nas zaveo da sličnosti smatramo nečim suštinskim. U ovom pogledu se zaobilaznica generalizacije i respecifikacija pre može smatrati neutralnom; ona u svakom slučaju analizu čini više osetljivom za razlike između tipova sistema. Mi pre svega naglašavamo nepsihički karakter društvenih sistema. 2 Na ovom mestu smo formulisali »diferenciraju shodno« a ne »razlikuju se od« da bismo izbegli komplikaciju svesti. Ovo važi pre svega za biološka i neuropsihološka istraživanja o samoreferencijalnim sistemima. Ali naravno da će u području društvenih sistema moći da se govori »mogu se razlikovati«.

51

Međutim, ne sme se poći od toga da vraćanje na najopštiju ravan onih iskaza koji apsolutno važe za sisteme u daljoj analizi vodi ka najboljoj mogućoj apstrakciji premisa. To znači: nerefleksivno se poveravati nekoj vrsti rodne logike koja sama smatra pojmovne zahteve konstruisanja rodova kao važna obeležja stvari. Međutim, ne postoji činjenično imanentna garancija za koincidenciju opštosti i suštinskih formi. Opštosti mogu biti trivijalne. Ukoliko želimo da kontrolišemo plodnost uopštavanja moramo pojmove u najopštijoj ravni analize da postavimo ne kao pojmove obeležja, već kao pojmove problema. Tada opšta teorija sistema ne utvrđuje suštinska obeležja koja se mogu pronaći bez izuzetka u svim sistemima. Ona se pre formuliše kao govor o problemima i rešenjima problema, koji istovremeno čini shvatljivim da se za određene probleme mogu dati različita, funkcionalno ekvivalentna rešenja problema. U apstrakciju rodova tako se ugrađuje funkcionalna apstrakcija koja, sa svoje strane, vodi poređenju različitih tipova sistema 3. U ovom smislu mi orijentišemo opštu teoriju društvenih sistema na opštu teoriju sistema i tako zasnivamo upotrebu pojma »sistem«. Teoriji društvenih sistema se, s njene strane, postavljaju univerzalni zahtevi i zato govorimo o »opštoj« teoriji. To jest: svaki društveni kontakt se shvata kao sistem sve do društva kao celine koja uzima u obzir sve moguće kontakte. Drugim recima, opšta teorija društvenih sistema postavlja zahtev za obuhvatanjem celokupnog predmetnog područja sociologije i u tom smislu zahtev da bude univerzalna sociološka teorija. Takav zahtev za univerzalnošću je princip selekcije. On znači da se misaono dobro, podsticaji i kritika usvajaju samo kada je, i ukoliko je ona, sa svoje strane, usvojila ovaj princip. Iz ovoga proizlazi specifičan poprečni položaj u odnosu na klasične sociološke kontroverze: statika versus proces, sistem versus sukob, monolog versus dijalog, a projektovano na sam predmet, društvo versus zajednica, rad 3 Tako postavljena poređenja heterogenih tipova sistema nalaze se i bez eksplicitnog oslanjanja na funkcionalnu vezu problema. Videti, npr., u vezi s problemom promenljivosti horizonta budućnosti u zavisnosti od struktura i procesa sistema Edgar Taschdijan, »Time Horizon: The Moving Boundary«, Behavioral Science 22 (1977), str. 41-48. Svesno zadržana funkcionalna perspektiva podsticala bi na to da se jače naglase razlike u rešenju problema i razlozi koji postoje za to.

versus interakcija. Takva suprotstavljanja prisiljavaju svaku stranu na odustajanje od zahteva za univerzalnošću i na samoprocenjivanje njene sopstvene opcije; u najboljem slučaju na privremene konstrukcije sa ugradnjom suprotnosti u sopstvenu opciju. Takvi teorijski stavovi nisu samo nedijalektički zamišljeni, oni se prevremeno odriču korišćenja dometa sistemskoteorijske analize. Ovo se može znati od Hegela i od Parsonsa. S druge strane, zahtev za univerzalnošću ne znači zahtev za apsolutnom tačnošću, za jedinim važenjem i, u ovom smislu, za nužnošću (nekontingentnošću) sopstvenog stava. Ukoliko bi neka univerzalistička teorija htela da postane deo ove zablude samohipostaziranja, a to je uvek prisutno, jer ona mora da pretpostavi principe sa kojima radi, vrlo bije brzo urazumila samoreferencija nečeg boljeg. Čim bi se u okviru svojih predmeta ponovo otkrila, čim bi sebe samu analizirala kao program istraživanja za deo sistema (sociologija) dela sistema (nauka) društvenog sistema, zadovoljila bi se da sebe samu shvati kao nekontingentnu. Nužnost i kontingencija njenog »sopstva« za nju bi bili shvatljivi kao diferencija artikulacije samoreferencije. Smisao upravo skiciranog istraživačkog programa traži da se ovo pre svega ima u vidu. Ovo se može dogoditi prilikom razlikovanja zahteva za univerzalnošću i zahteva za isključivošću; ali i saznanjem da se strukturalno kontingentno mora ustanoviti kao operativno nužno sa posledicom stalne apsorpcije kontingentnosti preko uspeha, navike, commitments (obaveza) u sistemu nauke.

II Opšta teorija sistema danas se ne može predstaviti kao konsolidovana celina osnovnih pojmova, aksioma i izvedenih iskaza. Ona, s jedne strane, služi kao zbirna oznaka za vrlo različite istraživačke poduhvate koji su, sa svoje strane, utoliko opšti što ne određuju područje svoje primene i njegove granice. S druge strane, ova istraživanja kao i istraživanja specifičnih tipova sistema (na primer u oblasti mašina za obradu podataka) vode do saznanja o problemu i do pokušaja da se ova saznanja pojmovno urede. Zahvaljujući saznanju problema i pokušajima da se oni na 53

odgovarajući način formulišu oblast nauke počinje da se menja sve do onih promenjenih tvrdnji o kojima smo govorili u uvodu. U daljem izlaganju nadovezaćemo se na njih 4. Stanje u istraživanju ne dopusta da započnemo s izveštajem o sigurnim rezultatima i da ove rezultate u smislu »applied systems research« (»primenjenog istraživanja sistema«) preuzmemo u sociologiji. Međutim, ono nam omogućava da zgusnemo osnovne pojmove o onome što je dobro poznato u literaturi i da ih dovedemo u takvu vezu koja ima u vidu interese za probleme i iskustva sociološkog istraživanja. 1. Danas postoji konsenzus u struci da kao polazna tačka svake sistemskoteorijske analize treba da posluži diferencija sistema i okoline 5. Sistemi nisu samo slučajno, i nisu samo radi prilagođavanja, oni su strukturalno orijentisani na svoju okolinu i bez okoline ne mogu da postoje. Oni se konstituišu i održavaju kroz stvaranje i održavanje diferencije prema okolini, i koriste svoje granice za regulisanje ove razlike. Bez diferencije prema okolini ne bi bilo ni samoreferencije jer je diferencija funkcionalna premisa samoreferencijalnih operacija 6. U ovom smislu je održavanje granica (boudary maintenance) održavanje sistema. Granice pritom ne nanose štetu vezama. Ne može se ni uopšteno tvrditi da su interne interdependencee više od interdependencija sistem/okolina 7. Ali pojam granice znači da se uređuju procesi prelaženja granica (na primer, razmena energije ili informacija) pri prelaženju granica pod drugim uslovima trajanja (na 4 U vezi s aktuelnim izveštajem o istraživanju i ukazivanju na mogućnosti primene u društvenoj nauci upor. Stein Bräten, »Systems Research and Social Science«, u: George J. Klir (ed.), Applied Systems Research : Recent

Developments and Trends, New York 1978, str. 655-685. Dalje upor. R. Felix Geyer/Johannes van der5 Zouwen (Hrsg.), Sociocybernetics, toma, Leiden 1978. Diferencija sistema i okoline može 2se apstraktnije zasnovati ukoliko se vratimo na opštu, primarnu disjunkciju teorije forme koja se definiše samo pomoću pojma diferencije: oblik i drugačije. Upor. u vezi s ovim Ph. G. Herbst, Alternatives to Hierarchies, Leiden 1976, str. 84 i si., i temeljno: George Spencer Brown, Laws of Form, 3. izdanje, New York 1972. 6 Ovde, kao i u Uvodu, navodimo: von Foerster, a.a.O. (1973). 7 Tako, npr., Karl W. Deutsch, The Nerves of Government: Models of Political Communication and Control, New York 1963, str. 205.

primer, drugi uslovi iskorišćavanja ili drugi uslovi konsenzusa) 8. Ovo istovremeno znači da kontingencije u toku procesa variraju otvorenost za druge mogućnosti već prema tome da li se on odvija za sistem u sistemu ili u njegovoj okolini. Samo ukoliko je ovo slučaj postoje granice, postoji sistem. Ovome ćemo se vratiti iscrpnije u 7. poglavlju. Okolina zadržava svoje jedinstvo tek kroz sistem, a samo relativno prema sistemu. Ali, ona je sa svoje strane ograničena otvorenim horizontima, a ne prohodnim granicama; ona sama nije sistem9. Ona je za svaki sistem neka druga pošto svaki sistem izuzima samo sebe iz svoje okoline. U skladu s tim ne postoji samorefleksija, a naročito ne sposobnost delanja okoline. Pripisivanje okolini (»eksterno pripisivanje«) je, sa svoje strane, strategija sistema. Ali, sve ovo ipak ne znači da okolina zavisi od sistema ili da bi sistem mogao da uređuje svoju okolinu do mile volje. Mnogo pre, kompleksnost sistema i okoline - ovome ćemo se još vratiti - isključuje svaki totalitarni oblik zavisnosti u jednom ili drugom smeru. Jedna od najvažnijih konsekvenci paradigme sistem/okolina je sledeća: mora da se pravi razlika između okoline nekog sistema i sistema u okolini ovog sistema. Ovo razlikovanje ima značaj koji se teško može preceniti. Tako se pre svega mora praviti razlika odnosa zavisnosti između okoline i sistema i odnosa zavisnosti između sistema. Ova razlika torpeduje staru tematiku vladavine/služenja. Da li će, i u kojoj meri, biti izgrađeni odnosi u kojima jedan sistem dominira nad drugim nije u krajnjoj liniji zavisno od 8 »Definicija normi jezikom sistema traži da se susretnemo s normativnim razlikama kada prelazimo granice i vodi nas do sumnje da bismo takođe mogli da otkrijemo normativne razlike prilikom prelaženja granica supsistema«, 9 formulisaDrukčije, ranije kao i kasnje, rašireno shvatanje. Videti, npr.,

George J. Klir, An Approach to General Systems Theory, New York 1969, str. 47 i sl.; Karl W. Deutsch, »On the Interaction of Ecological and Political Systems: Some Potential Contributions of the Social Sciences to the Study of Man and His Environment«, Social Science Information 13/6 (1974), str. 5-15. Kao kritika pre svega R. C. Buck, »On the Logic of General Behaviour Theory«, u: Herbert

55

toga u kojoj meri odnosi oba sistema, i u kojoj meri odnosi u sistemu zavise od okoline. U ovom smislu »apsolutna« vlast od koje su polazili stariji modeli država, nikada nije bila jaka, nikada vlast koja determiniše, već je pre bila modus opisivanja sistema koji je isticao značajnu moć odlučivanja sistema o sebi samom. Sistemi u okolini sistema su, sa svoje strane, orijentisani na njihove okoline. Ipak, nijedan sistem ne može potpuno da raspolaže stranim odnosima sistem/okolina čak ni kada je u pitanju destrukcija10. Zato je svakom sistemu njegova okolina data kao zamršeni, kompleksni sklop uzajamnih odnosa sistem/okolina ali, istovremeno, i kao jedna kroz sopstveni sistem konstituisana celina koja traži samo selektivno opažanje. 2. Diferencija sistema i okoline kao paradigma teorije sistema prisiljava na to da se diferencija celine i dela zameni teorijom diferenciranja sistema 11. Diferenciranje sistema nije ništa drugo do ponavljanje izgradnje sistema u sistemima. U okviru sistema može doći do diferenciranja daljih diferencija sistem/okolina. Celokupni sistem time dobija funkciju »interne okoline« za delove sistema, i doista, za svaki deo sistema na specifičan način. Diferencija sistem/okolina se, dakle, ponovo udvostručuje, a celokupni sistem umnožava sebe samog kao mnoštvo internih diferencija sistem/okolina. Svako diferenciranje dela sistema i interne okoline je, opet, celovit sistem - ali u različitoj perspektivi. Zbog toga je diferenciranje sistema postupak povećavanja kompleksnosti sa značajnim konsekvencama za ono što se tada još može opažati kao jedinstvenost ukupnog sistema. U smislu diferenciranja je sadržano da se ono može posmatrati kao jedinstvo, kao unitas multiplex. Diferencija u značajnoj meri drži zajedno diferentno; ali, ono je diferentno, nije indife10

11

Ovde bi se razmišljanja mogla nadovezati na relativnu prednost internog diferenciranja sistema, što ćemo za momenat da analizu da bismo ne bismo Uzanemarimo ovom trenutku da zanemarujemo, izlaganje

pojednostavili, da sa teorijom samoreferencijalnih sistema obnovljena zamena paradigme počinje da stavlja novu vodeću diferenciju, naime onu identiteta i diferencije, na mesto paradigme sistem/okolina. Ovo možemo da zanemarimo pošto se ovim ništa ne menja za teoriju diferenciranja sistema. Ona se samo uvodi u apstraktnije postavljene okvire teorije.

rentno. Ukoliko se diferenciranje može dovesti na jedinstven princip (kao što je, na primer, hijerarhija) može se i jedinstvo sistema očitati u principu konstruisanja njegovog diferenciranja. Sistem kroz diferenciranje dobija na sistematičnosti, on dobija pored svog identiteta (diferenciranjem od drugog) jedno novo shvatanje jedinstva (diferenciranjem od sebe samog). On može da dostigne jedinstvo u vidu primata određene forme diferenciranja, možda kao jednakost svojih delova sistema, kao čiste serije, ili poredak po rangu, kao diferenciju centra i periferije, kao diferenciranje funkcionalnih sistema. Pritom su oblici diferenciranja koji više iziskuju (koji su neverovatniji) istovremeno središnja evolutivna dostignuća koja, kada se dogode, stabilizuju sisteme najednom višem stepenu kompleksnosti. Od šezdesetih godina postoje tendencije da se diferenciranje sistema opisuje kao »hijerarhija«. Time se nije mislilo na liniju instanci, ni na lanac naređivanja od vrha na dole. Hijerarhija je u ovom kontekstu pre značila samo da delovi sistema mogu ponovo da izdiferenciraju delove sistema i da na ovaj način nastaje tranzitivni odnos suštine sadržavanja u suštini sadržavanja 12. Očigledne su racionalne prednosti hijerarhije. Ali one zavise od toga da li se dalji delovi sistema mogu izgraditi samo u okviru delova sistema. Ovo je, ipak, nerealna pretpostavka 13 . Ona može važiti u velikoj meri za organizacije pošto se one učvršćuju na temelju formalnih 12

Upor., npr., Complexity«,

Herbert

A.

Simon,

»The

Architecture

of

Procee-

dings of the American Philosophical Society 106 (1962), str. 467—482;

takode

u:

isti,

The Sciences of the Artificial, Cambridge Mass. 1969; Gordon Bronson,

»The Hierarchical Organization of the Central Nervous System: Implications for Learning Process and Critical Periods in Early Development«, Behavioural Science 10 (1965), str. 7-25; Donna Wilson, »Forms of Hierarchy: A Selected Bibliography«, General Systems 14 (1969), str. 3-15; Lancelot L. Whyte/Albert G. Wilson/Donna Wilson (ed.), Hierarchical Structures, New York 1969; John H. Milsum, »The Hierarchical Basis for Living Systems«, u: George J. Klir (Hrsg.), Trends in General Systems Theory, New York 1972, str. 145-187; E. Leeuwenberg, »Meaning

57

pravila. U celovitom društvenom sistemu zaista se može poći od osnovne sheme diferenciranja - bilo daje ono segmentamo, bilo da je stratifikacijsko, bilo da je funkcionalno diferenciranje; ali ovo sigurno ne znači da su dalje izgradnje sistema moguće samo u okviru time utemeljene grube podele 14 . Zbog toga se u ravni opšte teorije društvenih sistema mora praviti pojmovna razlika između diferencijacije i hijerarhizacije. Hijerarhizacija bi prema tome bila poseban slučaj diferencijacije 15 . Hijerarhizacija je neka vrsta samopojednostavljivanja mogućnosti diferencijacije sistema 16. Ona pored toga olakšava posmatranje sistema 17 (uključujući naučne analize). Ukoliko posmatrač može da pretpostavi hijerarhiju, on onda može da odredi dubinsku oštrinu svog opažanja i opisivanja prema tome koliko hijerarhijskih ravni može da obuhvati. Međutim, ne može se poći od toga da evolucija, manje ili više nužno, daje kompleksnosti oblik hijerarhije. Sasvim očigledno su i drugi oblici jednog mnogo haotičnijeg diferenciranja našli mogućnosti da se posvedoče i prežive. 3. Prebacivanje na diferenciju sistema i okoline ima duboke konsekvence za razumevanje uzročnosti. Linija razdvajanja sistema i okoline ne može se shvatiti kao izolovanje i obuhvatanje »najvažnijih« uzroka u sistemu, ona pre preseca uzročne povezanosti i pitanje je: sa kog stanovišta? Sistem i okolina uvek zajedno deluju na sve efekte - u samom području društvenih sistema već i zbog toga što bez svesti psihičkih sistema jedva da može doći do komunikacije. Zbog toga treba objasniti zašto je, i kako, uZročnost podeljena na sistem i okolinu. Ne nudeći prerano kriterijume jedne takve podele možemo problem u najmanju ruku tačnije da formulišemo i da ga povežemo s drugim momentima teorije sistema. Ovo činimo pomoću pojma 14

Jedan dobar, brižljivo izrađen primer za ovo daje Gunther Teubner, Organisationsdemokratie und Verbandsverfassung, Tubingen 1978. 15 A opet, poseban slučaj je i onaj koji nazivamo stratifikacija. On je dat kada se primami supsistemi dovode, sa svoje strane, u odnos rotiranja. 16 »Hijerarhijska ograničenja kao samo-simplifikacija inicijalnog haosa vrlo kompleksnih sistema«, formuliše Howard H. Pattee, »Unsolved Problems and Potential Applications of Hierarchy Theory«, u: Pattee, a.a.O., strr. 129-156 (135). U vezi s ovim uporediti naročito Leeuwenberg, a.a.O.

produkcije (i njegovih derivata: reprodukcije, samoreprodukcije i autopoiesisa). O produkciji ćemo govoriti kada se neki, ali ne svi uzroci potrebni za izazivanje određenih delovanja mogu staviti pod kontrolu u nekom sistemu. Suština pojma nije u tehničkoj proračunatosti ili čak mašinskoj izvodljivosti (ovo bi, ipak, moglo da bude izabrano stanovište izgradnje sistema) već je u ovom neki, ali ne svi. Ovo diferenciranje omogućuje selekciju, a selekcija omogućuje dokazivanje. Otuda se kompleks »produkcionih uzroka« može zajedno pojaviti u toku evolucije (ali i kasnije, uz pomoć planiranja), a kada se jednom zajedno pojavi, on je u stanju da usto asocira pogodne uzroke okoline. Može se misliti na mogućnosti koje nudi nagomilavanje stanovnika u naseljima, kasnije u gradovima, i na mitologiju radinosti koja sa tim nastaje 18. Čovek ne sme da pođe od prirodnih zakona, već od prednosti selekcije da bi shvatio produkciju. Samo ako se, i upravo zato što se čovek odriče »ovladavanja« ukupnošću uzroka, dolazi do apstrakcija koje se ostvaruju preko samoorganizovanja i samoreprodukovanja; samo ovim putem nastaje višak produkcionih mogućnosti. Na primer, višak mogućnosti razmnožavanja organskih sistema, u vezi s kojima, opet, mogu da deluju selektivni faktori evolucije. 4. Diferencija sistem/okolina mora se razlikovati od druge, isto tako konstitutivne diferencije: od diferencije elementa i relacije. U onom, kao i u ovom slučaju, jedinstvo diferencije se mora zamisliti kao konstitutivno. Onoliko malo koliko postoje sistemi bez okoline ili okoline bez sistema, toliko malo postoje elementi bez relacijskih povezivanja ili relacije bez elemenata. U oba slučaja diferencija je jedinstvo (kažimo i: »to« jedinstvo) ali ona deluje samo kao diferencija. Samo kao diferencija ona omogućuje da se isključe procesi obrade informacija. Uprkos ovoj formalnoj sličnosti važno je (a između ostalog i pretpostavka je za pojam kompleksnosti) da se obe distinkcije brižljivo razlikuju 19. Otuda postoje dve različite mogućnosti da se

18

19

Upor. Christian Meier, Die Entstehung des Politischen bei den Grichen, Frankfurt 1980, str. 435 i sl. gde govori o »svesti o moći« kod klasičnih Grka. Andras Angyal koristi sličnu, manje preciznu razliku koja je zarobljena u mišljenju o celini i delovima, »The Structure of Wholes«, Philosophy of Science 6 (1939), str. 25-37.1 Angyal izvlači konsekvencu da sisteme nije moguće definisati

posmatra dekompozicija nekog sistema. Jedna je usmerena na izgradnju delova sistema (ili tačnije: internih odnosa sistem/okolina) u sistemu. Druga razlaže na elemente i relacije. U jednom slučaju radi se o sobama u kući, u drugom slučaju o ciglama, gredama, ekserima itd. Prva vrsta dekompozicije vodi dalje u teoriju diferenciranja sistema. Druga se uliva u teoriju kompleksnosti sistema. Tek ovo razlikovanje čini smisaonim i netautološkim ako se kaže da se sa povećavanjem diferencijacije, ili sa promenom oblika diferencijacije povećava kompleksnost sistema 20. Elementi se mogu brojati i broj matematički mogućih relacija između elemenata može se izračunati na osnovu njihovog broja. Nabrajanje ipak redukuje odnose između elemenata na kvantitativni izraz. Elementi zadobijaju kvalitet samo tako što se relaciono uzimaju u obzir, dakle, dovode se u međusobni odnos. U stvarnim sistemima (relativno) male veličine ovo se dešava samo selektivno, tj. samo tako što se druge, takođe zamislive relacije, izostavljaju. Kvalitet je, dakle, moguć samo kroz selekciju; ali selekcija je nužna u kompleksnosti. Na ovo ćemo se vratiti prilikom tumačenja pojma kompleksnosti. Cesto se o elementima tako govori kao da se oni mogu identifikovati samo analitički; njihovo jedinstvo je jedinstvo samo u cilju opažanja, planiranja, dizajniranja. Ova jezička upotreba, ipak, nikada nije saznajnoteorijski zadovoljavajuće promišljena (isto tako malo kao i s ovim povezan govor o »samo analitičkim« sistemima, strukturama itd.). Čini se da nas ona vraća do matematičke zamisli sveta ranog novog doba u čijim je okvirima stvarno važilo da se meme jedinice, razmere i agregacije mogu birati samovoljno i samo u cilju primene. Čim kvantitativna teorija krene u pravcu kvalifikovanja, više se ne sme duže gubiti iz vida da - i kako - sam sistem kvalifikuje elemente iz kojih se sastoji kao takve. kao mnoštva sastavljena od elemenata slučajeva dešava se upravo ovo, a to onemogućuje »sistem« i »kompleksnost«. Videti jedan 20 Boudon, Za analize koje koriste ovaj nacrt

i relacija. Ali u najvećem broju da se analitički razdvoje pojmovi od mnogih primera, Raymond A upor. Niklas Luhmann,

Gesellschaftsstruktur undSemantik , Bd. I, Frankfurt 1980, naročito zaključak, str. 34.

i

Međutim, isto tako neodrživa je i tradicionalna, suprotna pozicija: pretpostvaka konačno supstancijalnog, ontološkog karaktera elemenata. Drukčije nego što to izbor reči i pojmovna tradicija dopuštaju da se pretpostavi, jedinstvo nekog elementa (na primer, nekog delanja u sistemu delanja) nije ontički dato. Ono se mnogo pre kao jedinstvo konstituiše tek u sistemu koji polaže pravo na element kao element u relacijama 21 . Ovo de-ontologizovanje i funkcionalizovanje stava o elementima ušlo je u tok modernog naučnog pokreta preko matematizovanja prirodnih nauka. Ono što može da ■ se broji može i dalje da se razlaže sve dok postoji operativna potreba. Ali, ovoj perspektivi pridružila se i teorija delanja mada ne polaže pravo na matematiku kao na teorijsku tehniku. I delanja zahvaljuju svoje jedinstvo sklopu odnosa u sistemu u kome su ona konstituisana kao delanja 22. Na ovo ćemo se još vratiti. Za razliku od sholastičkog pojma relacije koji se posmatrao kao manje vredan jer se relacija odnosila na nešto drugačije od nje same, ovaj obrt dovodi do revalorizacije valjanosti poretka relacija. Ali, on pre svega relativizuje pojam elementa. Ukoliko bi čovek postavio pitanje šta »su« elementi (na primer, atomi, ćelije, delanja) uvek bi se susreo s visokokompleksnim stanjima stvari koja se moraju pripisati okolini sistema. Element je, dakle, upravo ono što u sistemu fungira kao jedinica koja se više ne može razlagati (mada je, mikroskopski posmatrano, visokokompleksni sastav). »Da se ne može dalje razlagati« istovremeno znači: da se sistem konstituiše i menja samo kroz odnose njegovih elemenata, a ne njihovim razlaganjem i reorganizovanjem. Ovo ograničenje, koje je za sam sistem konstitutivno, ne treba uzimati prilikom opažanja i analiziranja sistema. Ukoliko se ono prihvati, a cilj je, na primer, neuropsihološka analiza delanja, onda ipak mora da se ukine diferencija sistem/okolina koja važi za sam sistem, i da se pređe na drugu ravan izgradnje sistema. 21 Ovde istovremeno leže temelji pojma samoreferencijalnih sistema, na šta ćemo 22doći u daljem tekstu. O tome potpuno jasno Talcott Parsons, The Structure od Social Action, New York 1937, str. 43: »Baš kao što jedinice u mehaničkom sistemu u klasičnom smislu, čestice, mogu da budu definisane govorom o njihovim svojstvima, veličini, brzini, položaju u prostoru, pravcu kretanja itd., tako i jedinice u

61

Čini se da se teorijski može sporiti oko toga da li je jedinstvo nekog elementa moguće tumačiti kao emergenciju »odozdo« ili kao konstituisanje »odozgo«. Mi se odlučno zalažemo za ovo drugo shvatanje. Elementi su elementi samo za sisteme koji ih koriste kao jedinice i oni su to samo u ovim sistemima. To je formulisano pojmom autopoiesis 23. Jedna od najvažnijih konsekvenci je: da sistemi višeg (emergentnijeg) reda mogu biti manje kompleksni od sistema nižeg reda pošto oni sami određuju jedinstvo i broj elemenata iz kojih se sastoje, dakle, u sopstvenoj kompleksnosti su nezavisni od realne osnove. Ovo takođe znači: da neophodna, odnosno, dovoljna kompleksnost nekog sistema nije determinisana »materijalom«, već se u svakoj ravni izgradnje sistema može nanovo utvrditi u vezi s relevantnom okolinom. Emergencija nije, prema tome, prosto akumulacija kompleksnosti, već je raskid i novi početak izgradnje kompleksnosti. Na odgovarajući način važi da jedinstvo delanja nije psihološko već sociološko stanje stvari; ono se ne ostvaruje kroz dekompoziciju svesti na manje jedinice koje se više ne mogu deliti, već kroz društveni proces.pripisivanja 24. 5. Središnji pojam teorije sistema, regulisanje, odnosi se na relaciju između elemenata. Sistemi nisu prosto relacije (u pluralu!) imeđu elemenata. Uzajamni odnos relacija mora na neki način da bude uređen 25. Ovo pravilo koristi osnovni oblik regulisanja, to znači: određena relacija između elemenata realizovaće se samo pod pretpostavkom da nešto drugo jeste, odnosno nije,

23 24

O ovome će u nastavku biti više reči.

Do suprotnog stanovišta moglo bi da se dođe sa formulacijom Edgar Morina, La Méthode, tom II, Paris 1980, str. 311: «... kvalitet globalnih organizacija koje se pojavljuju "dole" postaje kvalitet elementarne osnove za izgradnju kom- 25 W. Ross Ashby već ovde uvodi (gde bi, po mom mišljenju, pojam sistema bio sasvim dovoljan) pojam organizacije: »Tvrdo jezgro pojma (organizacije, N. L.) je, po mom mišljenju, u "uslovljenosti". Onog časa kada odnos između dva entiteta A i B postane uslovljen vrednošću C ili prilikama, tada je prisutna nužna komponenta "organizacije". Tako je teorija organizacije delimično ko-ekstenzivna s funkcionalnom teorijom u više od jedne varijable« ( Principles of the Self-organizing System, ».

slučaj. Uvek kada govorimo o »uslovima«, odnosno o »usloviina mogućnosti« (i u saznajnoteorijskom smislu), mislimo na ovaj pojam. U ovom smislu se relacije između elemenata mogu uzajamno regulisati; jedna se može pojaviti zato što se i druga pojavila. Ali, može da se radi i o postojanju određenih elemenata, o prisustvu katalizatora ili o ostvarivanju relacija višeg stepena među relacijama, kao što su »forme« u Marksovoj teoriji. Minimalni slučaj sistema je, prema tome, puka količina relacija među elementima. Ona se reguliše preko pravila uključivanja/isključivanja kao i preko uslova brojivosti, na primer, zadržavanje konstantnog reda za vreme brojanja. Mi pretpostavljamo, mada to ne možemo teorijski tačno da utemeljimo, da sistemi moraju da budu najmanje količine relacija među elementima, ali da se oni na tipičan način odlikuju daljim regulisanjima i time višom kompleksnošću. Uspešna regulisanja kojima se postiže da ono što je moguće njima postići zaista nastaje, deluju tada kao ograničenja (constraints). Čovek ih se ne može odreći, mada se ona uvode kontingentno, a da ne izostaje ono što je zahvaljujući njima moguće. 6. Sa sledećim korakom uvodimo problem kompleksnosti i time ponavljamo analizu odnosa sistem/okolina sa obogaćenjima koja porizlaze iz uvažavanja kompleksnosti 26 . Kompleksnost je ono stanovište koje verovatno najviše dovodi do izražaja iskustvo o problemima novijih istraživanja sistema 27 . Ona se u ovim iskustvima koristi pretežno nedefinisano u funkciji katalizatora 28. Ovo, ipak, otežava radove s pojmom koji 26

Za jedan pregled mnogih i zaista heterogenih shvatanja ovog pojma upor. Devendra Sahal, »Elements of an Emerging Theory of Complexity per se«, Cyber- 27 I J. V. Blauberg/V. N. Sadovsky/E. G. Yudin, Systems Theory: Philosophical and Methodological Problems, Moskau 1977, str. 84 i si. vide u porblemu

kompleksnosti jedinu tačku konsenzusa u inače vrlo raznorodnim teorijama sistema. Isto tako Helmut Willke, Systemtheorie: Eine Einführung in die Grundprobleme, Stuttgart 1982, str. 10 i sl. Upor. i Gilbert J. B. Probst, Kybernetische Gesetzeshypothesen

als

Basis

für

Gestaltungs-

und

Lenkungsregeln

im

Manage-

28

Za izbegavanje definicija mogli bi se, naravno, dati i stroži razlozi; na primer, razlog samoreferencije: kompleksnost je za pojmovno prevođenje suviše

63

se mogu kontrolisati. Mi biramo, ne bez uporišta u literaturi, pojam orijentisan na problem i definišemo ga na temelju elementa i relacije 29 . Ovo ima tu prednost što je pojam primenljiv i na ne-sisteme (okolina, svet) i što on, zato što je definisan bez primene pojma sistema, može da obogati sistemskoteorijske analize preko zamenljivih stanovišta. Mi, ipak, zadržavamo vezu s teorijom sistema preko napred skicirane teze da ono što povremeno fungira kao element ne možemo da odredimo nezavisno od sistema. To obuhvata dobro poznatu tezu da »organizovana kompleksnost« može da se ostvari samo kroz formiranje sistema; pošto »organizovana kompleksnost« ne znači ništa drugo do kompleksnost sa selektivnim odnosima između elemenata 30. Ukoliko se pođe od ove osnovne pojmovne (ali istovremeno uvek za sistem relativne) diferencije elementa i relacije odmah se vidi: pri porastu broja elemenata koji moraju da se održe zajedno u nekom sistemu ili za neki sistem kao njegova okolina 3I, čovek vrlo brzo nailazi na prag od koga više nije moguće da se svaki element dovede u vezu sa svakim drugim. 32 S ovim nalazom može da se poveže jedno određenje pojma kompleksnosti: kao kompleksnost želimo da označimo neku količinu povezanih elemenata kada se na temelju imanentnih ograničenja kapaciteta povezivanja elemenata više ne može svaki element u svakom momentu povezati sa nekim drugim. Pojam »imanentno ograničenje« ukazuje na kompleksnost povezivanja elemenata koja nije na raspolaganju sistemu i koja istovremeno omogućuje njegovu »sposob29

Uporediti napomene N. Luhmann, Komplexität, u: isti, Soziolgische Auf30 Bd. 2, Opladen 1975, str. 204-220. klärung, Upor. Warren Weaver, »Science and Complexity«, American Scientist 36 (1948), str. 536-544; Todd R. La Porte. Organized Social Complexity: Challenge to Politics and Policy , Princeton 1975. Upor. Takode Anatol Rapoport, »Mathematical General System Theory«, u: Willian Gray/Nicholas D. Rizzo (ed.), Unity Through Diversity: A Festschrift for Ludwig von Bertalanffy, New York 1973, Bd.

I, str. 437-468 (438): »Sistemsko teorijski pogled se fokusira na pojavne 31 osobine »Moraju da se održe zajedno« ovde treba da znači da za sistem postoje si32 tuacije uUkojima mnoštvo elemenata treba da se obradi jedinstvo. vezi s jednim (retkim) pristupom ovom stanju kao stvari u sociološkoj literaturi videti, npr., William M. Kephart, »A Quantitative Analysis of Intragroup Rela-

nost da bude jedinstven«. Utoliko je kompleksnost stanje stvari koje samo sebe uslovljava: time što već elementi moraju da budu konstituisani kao kompleksni da bi mogli da fungiraju kao jedinice za više ravni izgradnje sistema, ograničava se njihova sposobnost povezivanja, a kompleksnost se kroz to reprodukuje kao neizbežna datost na svakoj višoj ravni izgradnje sistema. Ova samoreferencija kompleksnosti se tada, kao što smo prethodno pokazali, »intemalizuje« kao samoreferencija sistema. Kompleksnost u navedenom smislu znači nužnost selekcije, nužnost selekcije znači kontingenciju, kontingencija znači rizik. Svako kompleksno stanje stvari počiva na selekciji relacija između elemenata koju koristi da bi se konstituisalo i održalo. Selekcija plasira i kvalifikuje elemente mada bi za njih bile moguće i druge relacije. Ovo »i drukčije je moguće« označavamo tradicijom obogaćenim terminom kontingencije. Ono istovremeno ukazuje na mogućnost izostajanja najpovoljnijeg uobličavanja. Preko nužne selekcije i preko regulisanja selekcije može se objasniti kako iz donjeg sloja vrlo sličnih jedinica (npr. malih vrsta atoma, vrlo sličnih ljudskim organizama) mogu biti izgrađeni vrlo raznovrsni sistemi. Kompleksnost sveta, njegovih vrsta i rodova, njegovih sistemskih građevina nastaje, dakle, tek kroz redukciju kompleksnosti i kroz selektivno regulisanje ove redukcije. Samo se tako dalje objašnjava da trajanje onoga što onda fungira kao element, može da se usaglasi sa samoregeneracijom sistema. Time je apstraktna teorija kompleksnih veza dovedena do tačke na kojoj se tumačenja teorije evolucije i sistema moraju zaustaviti. A koji će se odnosi ostvariti između elemenata ne može se dedukovati samo iz kompleksnosti; to proizlazi na svakom nivou formiranja sistema iz diferencije sistema i okoline i iz uslova njihovog evolutivnog potvrđivanja. S druge strane, problem diferencije sistem/okolina može se sa suprotnog stanovišta protumačiti pomoću pojma kompleksnosti. Uspostavljanje i održavanje diferencije sistema i okoline postaje problem zbog toga što je okolina za svaki sistem kompleksnija od samog sistema. Sistemima nedostaje »requisite variety« (»nužna raznolikost«) (Ashby), koja bi bila neophodna da bi se na svako stanje okoline reagovalo, odnosno, da bi okolina mogla da se uredi potpuno adekvatno sistemu. Drugim recima, nema usaglašavanja između

5

Društveni sistemi

65

sistema i okoline tačka-po-tačka (stanje koje bi, uostalom, ukinulo diferenciju sistema i okoline). Upravo zbog toga postaje problem da se ova diferencija, uprkos padu kompleksnosti, uredi i održi. Slabljenje kompleksnosti mora da se nadoknadi preko strategija selekcije. Činjenica da je sistem prinuđen na selekciju proizlazi već iz njegove kompleksnosti. Koji će se poredak izabrati u relacijama njegovih elemenata proizlazi iz diferenciranja kompleksnosti u odnosu na okolinu. Oba aspekta se mogu analitički objasniti na ovaj načim. Međutim, oni čine samo dve strane jednog istog stanja stvari pošto sistem može da bude kompleksan samo preko selekcije nekog poretka 33. Teza daje okolina za svaki sistem kompleksnija od samog sistema ne pretpostavlja konstantnost opadanja kompleksnosti. Generalno važi, na primer, daje evolucija moguća samo pri dovoljnoj kompleksnosti okoline sistema i da je u ovom smislu ko-evolucija sistema i okolina. Viša kompleksnost u sistemima postaje tek onda moguća kada okolina ne pokazuje slučaj podele već je, sa svoje strane, preko sistema selektivno strukturisana u okolinu 34. Odnos kompleksnosti između okoline i sistema mora da se shvati kao odnos stupnjevanja i čovek mora da se pita od kojih faktora zavisi ovo stupnjevanje i njegovo novo uravnoteženje. Ovim predložena kombinacija problema kompleksnosti i teorije sistema zahteva obnovljenu obradu pojma kompleksnosti. U kom smislu može da se govori o diferenciranju kompleksnosti, opadanju kompleksnosti, redukciji kompleksnosti kada se kompleksnost definiše kao nužnost selekcije 35 ? Literatura se bavi teško33

U uvodu za »Scope and Reduction« kod Keneth Burke, A Grammar of Motives, 1945, novo izdanje Cleveland 1962, str. 59 to znači: »Ljudi tragaju za rečnicima koji će verno odražavati stvarnost. Da bi došli do ovog cilja oni moraju da razviju rečnike koji su izbori iz stvarnosti. A svaki izbor iz stvarnosti mora u izvesnim uslovima da funkcioniše kao skretanje od stvarnosti. Dotle dok rečnik 34 zadovoljava odražavanja možemo daEcology: ima neophodan Upor.potrebe F. E. Emery/E. L. Trist, Towards areći Social Contextual Ap-domet. preciation of the Future in the Present, London-New York 1973, str. 45 i si. 35

66

Renate Mayntz mi je prva ukazala na ovaj problem.

ćama merenja jednog očigledno vešedimenzionalnog pojma 36. Naš problem se ipak odnosi na prethodno pitanje uspostavljanja relacija u sebi kompleksno izgrađenog pojma kompleksnosti. Merenje i poređenje može da pođe kako od broja elemenata tako i od broja među njima ostvarenih relacija. O većoj, odnosno manjoj kompleksnosti (diferenciranju kompleksnosti, opadanju kompleksnosti) može se govoriti uvek kada je u oba slučaja prisutna manja komplesnost. To je slučaj odnosa sistema i njegove okoline. Naprotiv, o redukciji kompleksnosti trebalo bi da se govori u užem smislu uvek kada se sklop relacija nekog kompleksnog sastava može rekonstruisati preko drugog sastava sa manje relacija 37. Samo kompleksnost može da redukuje kompleksnost. To može biti slučaj u spoljnom odnosu, ali i u unutrašnjem odnosu sistema prema sebi samom. Tako se održava mit, ograničen mogućnostima usmenog prenošenja, svet i usmerenost na situaciju u nekom plemenu 38. Gubitak kompleksnosti mora se tada uhvatiti boljom organizacijom selekcije (na primer: povećavanjem zahteva za verodostojnošću). Kao svaka relacija, i redukcija kompleksnosti polazi od elemenata. Ali pojam redukcije označava još samo relacioniranje relacija. Teorijsko-istorijski posmatrano, ovo složeno shvatanje problema redukcije je postalo nužno zbog toga što je morao da se napusti ontološki pojam elementa kao najprostije, dalje nedeljive jedinice bića (atom). Dok se pretpostavljala takva jedinica zajemčena garancijom bića, redukcija kompleksnosti je mogla jednostavno da se shvati kao vraćanje na takve jedinice i njihove relacije. U ovom smislu se i danas vodi spor o »redukcionizmu«. Teorijska osnova za njega je ipak otpala od kada je moralo da se doda da se elementi uvek konstituišu u sistemu koji se iz njih sastoji i da svoje jedinstvo zahvaljuju samo kompleksnosti ovog siste36 Upor., npr., razlaganje na više podeljenih merljivih dimenzija kod Todd R. La Porte, »Organized Social Complexity: Explication of a Concept«, u: isti (ed.), 37 Organized Challenge Politicsformulacija and Policy,kao Princeton. N. J. U Social prilog Complexity: ograničenja govori itoistorija što je

primena kod 38 Jerome S. Bruner et al., A Study of Thinking, New sYork 1956. Eric A. Havelock govori u vezi homerovskim epovima o »plemenskoj enciklopediji« - videti Preface to Plato, Cambridge Mass. 1963; isti, The Greek

67

ma 39 . Onda se mora napustiti pretpostavka ontološke asimetrije »prostog« (nerazloživog, dakle, nerazorivog) i »kompleksnog« (razloživog, dakle, razorivog). Na mesto tekućih problema - kako iz takvih »delova« nastaje »celina« i u čemu treba videti njen višak vrednosti - dolazi potpuno drukčije shvatanje kompleksnosti koje se u potpunosti mora formulisati kao diferenciranje kompleksnosti. Mora se razlikovati neshvatljiva kompleksnost siste- < ma (odnosno, okoline) koja bi nastala ukoliko bi se sve povezalo sa svačim, od strogo strukturisane kompleksnosti koja, sa svoje strane, može da počiva samo kontingentno; i mora se razlikovati kompleksnost okoline (u oba oblika) od kompleksnosti sistema (u oba oblika) pri čemu je kompleksnost sistema manja, a to se, opet, mora nadoknaditi korišćenjem njene kontingencije, dakle, putem njenih obrazaca selekcije. U oba slučaja je diferencija dve kompleksnosti princip koji u stvari prisiljava na selekciju (i utoliko daje formu); a ukoliko se ne govori o stanjima već o operacijama onda su oba redukcija kompleksnosti, naime redukcija jedne kompleksnosti preko neke druge 40. Sa stanovišta ove nužnosti redukcije (koja proizlazi iz kompleksnosti) izgrađen je drugi pojam kompleksnosti. Tada je kompleksnost u ovom drugom smislu mera za neodređenost ili za nedostatak informacija. Kompleksnost je, tako posmatrano, informacija koja nedostaje sistemu da bi mogao potpuno da shvati i opiše svoju okolinu (kompleksnost okoline), odnosno, sebe samog (kompleksnost sistema) 41. Sa stanovišta pojedinačnog ele39 Blauberg et al. (1977) a.a.O. str. 16 i si. daju dobar prikaz ovog obrta ali ga ne dovode do konsekvence teorije samoreferencijalnih sistema. Slično, ali sa 40 uvođenjem problema samoreferencije, Yves Barel, Le paradoxe et le Na ovom mestu treba ukazati na to da do daljih diferencija

između odnosa kompleksnosti dolazi čim neki sistem dovrši samoopisivanje (odnosno, opisivanje okoline). Kibemetika ovde govori o »modelima«. Videti samo Roger C. Conant/W. Ross Ashby, »Every Good Regulator of a System must be a Model of that 41 System«, International Journal of Systems Science 1 (1970), Descriptions str. 89-97. Tada Uporediti, npr., Lars Lofgren, Complexity of Systems: »A Foundational Study«, International Journal of General Systems 3 (1977), str. 97-214; Henri Atlan, Entre le cristal et la fumée: Essai sur V organisatin du vivant, Paris 1979, posebno str. 74 i si.; isti, »Hierarchical Self-

68 %

menta, na primer, za određena delanja ili procese obrade informacija sistema, kompleksnost je relevantna samo u ovom drugom smislu, dakle, samo kao horizont selekcije. A ovo drugo shvatanje može da se upotrebi u smisaonim sistemima da bi se kompleksnost sistema ponovo uvela u sistem - kao pojam, kao nepoznata ali upravo zbog toga delotvoma veličina, kao faktor straha, kao pojam za nesigurnost i rizik, kao problem planiranja i odlučivanja. Razlikovanje oba pojma kompleksnosti pokazuje, prema tome, da sistemi ne mogu da shvate, a tek ne da problemalizuju svoju sopstvenu kompleksnost (tačnije: svoje okoline). Sistem stvara i reaguje na neizoštrenu sliku sebe samog. Korisno je da se na ovom mestu umetne jedno sećanje na Kanta. Kant je sa predrasudom ustanovio da se mnoštvo (u obliku smisaonih činjenica) mora dati, a jedinstvo konstituisati (sintetizovati). Tek razdvajanje ovih aspekata, dakle, tek problematizovanje kompleksnosti, čini subjekta subjektom - i to subjektom povezanosti mnoštva i jedinstva, ne samo stvaraocem sinteze. Teorija sistema raskida sa polaznom tačkom i otuda ne primenjuje pojam subjekta. Ona ga zamenjuje pojmom samoreferencijalnog sistema. Tada može da formuliše stav da se svako jedinstvo koje se upotrebljava u sistemu (bilo da je jedinstvo elemenata, jedinstvo procesa ili jedinstvo sistema) mora konstituisati kroz ovaj sistem, a ne može proizaći iz njegove okoline. 7. Ovo povezivanje problematike kompleksnosti i analize sistema potvrđuje se u jednoj tačnijoj interpretaciji funkcije granica sistema 42 . Sistemi imaju granice. Po tome se razlikuje pojam si-

ving Systems: Noise and Meaning«, u: Milan Zeleny (ed.),Autopoiesis: A theory of Living Organization, New York 1981, str. 185-208. Upor. i Robert Rosen, »Complexity as a System Property«, International Journal of General Sustems 3 (1977), str. 227-232, za koga kompleksnost znači nužnost mnoštva opisa sistema već prema odnosu interakcije. 42 Teorijske obrade pojma granice su retke i malo plodne.Kao važniji prilog uporediti Roy R. Grinker (Hrsg.), Toward a Unified Theory of Human Behaviour: An Introduction to General Systems Theory, New York 1956, naročito, str. 278 i si., 307 i sl.; P. G. Herbst, »A Theory of Simple Behaviour Systems«, Human Relations 14 (1961), str. 71-93, 93-239 (posebno str. 78 i si.); Wilhelm Aubert, Elements of Sociology, New York 1967, str. 74 i sl.; Raimondo Strassoldo, Temi di sociologia delle relazioni internazionali: La societa globale, Ecologia delle potenze, La teoria dei contini, Gorizia 1979, naročito str. 135 i sl. Dosta materijala dalje u: Confini e regioni: II potenziale di sviluppo e dipace delle periferie: Atti del con-

69

stema od pojma strukture 43 . Granice se ne smeju zamisliti bez onog »iza«, one, dakle, pretpostavljaju stvarnost onostranosti i mogućnost prekoračenja 44 . Po opštem mišljenju one zbog toga imaju dvostruku funkciju podele i povezivanja sistema i okoline 45. Ova dvostruka funkcija može se objasniti pomoću razlikovanja elementa i relacije i time se ona istovremeno vraća na tematiku kompleksnosti. Kada su granice jasno definisane, elementi se moraju pripisati ili sistemu ili njegovoj okolini. Relacije, naprotiv, mogu postojati i između sistema i okoline. Granica, dakle, deli elemente ali ne nužno i relacije; ona deli događaje ali dopušta da se odvijaju uzročna delovanja. Ovaj po sebi stari i neosporeni pojam granice pretpostavka je novijih razvoja u teoriji sistema koji razliku između zatvorenih i otvorenih sistema više ne shvataju kao suprotnost tipova, već kao odnos stupnjevanja 46. Pomoću granica sistemi mogu istovremeno da se otvaraju i zatvaraju dok dele interne interdependencije od interdependencija sistem/okolina i obe dovode u uzajamni odnos 47 . Utoliko su granice evolutivna tekovina par exellence; svi viši razvoji sistema, a pre svega razvoj sistema sa interno zatvorenom samoreferencijom pretpostavljaju granice. vegno »Problemi e prospettive delle regioni di frontiera«, Gorizia 1972, Trieste 1973; Peter G. Brown/Henry Shue (éd.), Boundaries: National Autonomy and its Limits, TotowaN. J. 1981. 43 Tako Jiri Kolaja, Social Systems in Time and Space: An Introduction to the Theory of Recurrent Behavior, Pittsburgh 1969. 44

Upor. René Descartes, Les principes de la philosophie II, 21, navedèno prema Œuvres et lettres, éd. de la Pléiade, Paris 1952, str. 623. 45 U vezi s teritorijalnim granicama uporediti, npr., Guillaume de Greef, La structure générale des sociétés, tom 2, Brussel-Paris, 1908, npr. str. 246, 250; Jean-Francois Lemarignier, Recherches sur T hommage en marche et les frontières féodale, Lille 1945; Roger Dion, Les frontières de la France, Pa46 Upor., pre svega, Edgar Morin, La Méthode, tom 1, Paris 1977, naročito 47 Nešto preciznije formulisano to znači: da moraju da budu dati kako interno tako i eksterno uravnoteženi odnosi između zavisnosti i nezavisnosti; da se oba ova odnosa uzajamno nalaze u neproizvoljnom odnosu koji, između ostalog, mora dozvoliti redukciju kompleksnosti. Ova nešto izraženije raščlanjena formulacija

70

Za ovu funkciju podele i povezivanja granice se mogu izdil'erencirati kao posebna ustrojstva. Ona tada opažaju upravo ovu funkciju preko specifičnih rezultata selekcije. Samoselektivnost ustrojstva granica, graničnih zona i graničnih mesta tada ne redukuje samo eksternu već i internu kompleksnost sistema 48 sa posledicom da kontakt posredstvom granica nijednom sistemu ne može da posreduje punu kompleksnost drugog sistema, čak ni kada bi kapacitet za obradu informacija po sebi za to bio dovoljan 49 . Interna organizacija selektivnog uspostavljanja odnosa pomoću izdiferenciranih graničnih organa tada dovodi do toga da sistemi postaju jedni za druge neodredljivi i nastaju novi sistemi (sistemi komunikacije) za uređenje ove neodredljivosti. Kod apstraktnog pojma granice, kod pojma čiste diferencije između sistema i okoline, ne može se odlučiti da li granice pripadaju sistemu ili okolini. Diferencija sama je, logično posmatrano, nešto treće 50 . Naprotiv, ako se uz to problem opadanja kompleksnosti prihvati kao pomoć u tumačenju, granice se mogu odnositi na funkciju stabilizovanja ovog opadanja za koje samo sistem može da razvije strategije. Posmatrano sa stanovišta sistema tada se radi o »self-generated-boundaries« (»samo-proizvedenirn-granicama«) 51, o membranama, pokožici, zidovima i kapijama, pograničnim stražama i mestima određenim za kontakte. Prema tome, utvrđivanje granica je, pored konstituisanja za sistem specifičnih elemenata, najvažniji zahtev diferenciranja sistema. Granice mogu da važe kao dovoljno utvrđene kada problemi graničnih tokova, ili uređenja zbivanja prema unutra ili spolja 48

Upor. u vezi s ovim, specijalno za organizovane društvene sisteme, Niklas Luhmann, Funktionen und Folgen formaler Organisation , Berlin 1964, str. 220 i 49 sl.Upor. o ovome Donald T. Campbell, »Systematic Error on the Part of Human Links in Communication Systems«, Information and Control 1 (1958), str. 334-369; J. Y. Lettvin et al., »What the Frog’s Eye Tells the Frog’s Brain«, 50 O ovome Herbst, a.a.O., str. 88 i sl. sa konsekvencom trojstva osnovnog pojmovnog stava. U tekstu gore skicirana razmišljanja služe, posmatrano teo- 51 U smislu Roger G. Burker, Ecological Psychology: Concepts and Methods for Studying the Environment of Human Behaviour, Stanford Cal. 1968, str. 11 isl. Upor. od istog, »On the Nature of the Environment«, Journal of Social Issues 19/4 (1963), str. 17-38.

71

koja ostaju otvorena, mogu da se obrade specifičnim sredstvima sistema - dakle, kada imuno sistem može da koristi sopstvene načine delovanja da bi efikasno diskriminisao između spolja i unutra ili kada društveni sistem, koji se sastoji iz komunikacije, kroz komunikaciju može da odluči da li je nešto komunikacija ili nije. (Naučnom) posmatranju može još uvek da ostane analitički nejasno kako granice prolaze, ali to ne opravdava posmatranje razgraničavanja sistema kao puko analitičko određenje 52 (mada je, naravno, drugačije kada se radi o razgraničenju objekata istraživanja!). Posmatrač koji se interesuje za stvarnost ovde ostaje upućen na operativne mogućnosti naređivanja sistema. Posmatrano iz razvojnodinamičke perspektive, granice su rezultati koje je moguće povećati. Ovaj aspekt smo označili pojmom diferenciranja sistema. Formiranje granice prekida kontinuitet procesa koji povezuju sistem s njegovom okolinom. Povećavanje učinka granica sastoji se u povećavanju pogleda u kojima se ovo događa. Diskontinuiteti koji pritom mogu da se stvore mogu da budu apsolutno uređeni diskontinuiteti koji sistemu omogućavaju procenjivanje njegovih kontakata s okolinom. Posmatrači sistema mogu da opažaju pri jasnijem diferenciranju i više kontinuiteta između sistema i okoline i više prolaznih procesa (na primer: socijalizacijom utvrđenih delanja) nego što sam sistem postavlja u temelj svoje prakse. Stanovište po kome se granice ustanovljavaju pod pritiskom učinka, stanovište dakle, po kome postaje neophodno određenje i održanje granica koje će tražiti više, proizlazi iz gore predstavljene razlike između ukupne okoline i sistema u okolini nekog sistema. Granice sistema uvek ograđuju neku okolinu; međutim, zahtevi koji im se postavljaju variraju kada sistem u svojoj sopstvenoj okolini mora da razlikuje različite druge sisteme (i njihove okoline) i svoje granice mora da postavi na ovim razlikama. U najjed52 Češće se nailazi na zastupanje suprotnog shvatanja. Upor., npr., Alfred Kuhn, The Study ofSociety: A Unified Approach, Homewood 111. 1963, str. 48 isledeće; David Easton, A Framework for Political Analysis, Englewood Cliffs N.J. 1965, str. 65. On izričito formuliše da su i sistemi koji se posmatraju, a naročito nauke, samoreferencijalni sistemi koji sve što utvrđuju, usaglašavaju sa njima samima. Ali, ovo važi sasvim uopšteno i još uvek ne dovodi do zadovoljavajućeg ka-

nostavnijem slučaju on obrađuje svoju okolinu kao neki drugi sistem. Tako su državne granice često koncipirane kao granice u odnosu na neku drugu državu. To, ipak, postaje sve više iluzorno ako se odnosi prema ekonomskom, političkom, naučnom i vaspitnom »inostranstvu« više ne mogu definisati pomoću istih granica 53 . Kod takvih zahteva definicija granica se premešta prema unutra i potvrđuju se samoreferencijalni zatvoreni sistemi koji svoje granice određuju preko svojih načina delovanja i sve kontakte sa okolinom posreduju preko drugih nivoa stvarnosti. 8. Pojmovno razlikovanje (pojma) sistema i (pojma) kompleksnosti ima središnju poziciju u narednoj analizi - upravo zato što se bavimo kompleksnim sistemima. Ko ne može da razlikuje sistem i kompleksnost zazidava sebi pristup ekološkom krugu problema. Jer, ekologija ima posla sa kompleksnošću koja nije sistem pošto ona nije regulisana nekom svojom diferencijacijom sistem/okolina 54 . Upravo ovde nailazimo na teškoću da u ovom slučaju shvatimo jedinstvo raznolikosti; ono se ne stvara kao samoreferencijalni sistem već se konstituiše tek putem opažanja, odnosno, zahvatanja. Ovome ćemo se vratiti 55. Na ovom mestu treba još samo na primerima da se pokaže, i to najpre na pojmu prilagođavanja, kako zajednička skladna igra analize sistema i analize kompleksnosti vrši prestrukturisanje klasičnog pojmovnog arsenala teorije sistema i prevodi ga u teoriju samoreferencijalnih sistema. Prvobitno je ovaj pojam označavao jednostavan odnos sistem/okolina. Potom se sistem, da bi mogao da preživi, prilagodio svojoj okolini. Izazov preobražaja bio je očigledan: i okolina se može prilagoditi sistemu i mora, u najmanju ruku, da bude podobna za razvoje sistema 56. Na teorijskoj ravni ovaj preobražaj vodi najpre u cirkulamu tautologiju: sistemi se mogu prilagoditi okolini kada je okolina prilagođena sistemu, i obrnuto. 53 Ovde i Niklas Luhmann, »Territorial Borders at System Boundaries«, u: Raimondo Strassoldo/Giovanni Delli Zotti (Hrsg.), Cooperation and Conflict in Border 54 Areas, Mailandsklop 1982, str. sistem« 235-244.ne poznaje ovo važno činjenično Pojmovni »eko

stanje. 55 o njemu pre bi trebalo govoriti o eko-kompleksu. Umesto VidetilO. glavu. 56

Upor. Lawrence J. Henderson, The Fitness of the Environment: An Inquiry into the Biological Significance of the Properties of Matter, New York 1913.

73

Kada se jednom dostigne ovaj stadijum plodne tautologije čovek mora da se raspita za pomoć. Kako se istovremeno povećalo i razumevanje za probleme strukturalne kompleksnosti, lako je shvatljivo zašto se za njom mora posegnuti. Ovaj teorijski razvoj daje podstrek za prelaz sa paradigme sistem/okolina na paradigmu samoreferencije. Kompleksni sistemi ne moraju da se prilagode samo svojoj okolini, oni moraju da se prilagode i svojoj sopstvenoj kompleksnosti. Moraju da izađu na kraj sa internim neverovatnoćama i nedovoljnostima. Moraju da razviju ustanove koje se upravo na tome podižu, otprilike ustanove za redukovanje odstupajućeg ponašanja koje je moguće tek na temelju postojanja osnovnih dominantnih struktura. Dakle, kompleksni sistemi su prinuđeni na samoprilagođavanje, i to u dvostrukom smislu sopstvenog prilagođavanja na sopstvenu kompleksnost 57. Samo se tako može objasniti da sistemi ne mogu da prate bez lomova promene svoje okoline, već moraju da uzimaju u obzir i druga stanovišta prilagođavanja sve do konačno potpunog samoprilagođavanja. Kada su u pitanju kompleksni sistemi, menja se i pojam selekcije. Selekcija se sada više ne može shvatiti kao uzrok nekog subjekta, niti analogno delanju. Ona je nesubjektivno zbivanje, operacija koja se pokreće etabliranjem neke diferencije. I ovde je Darvin najvažniji preteča zbog toga što evolutivnu selekciju nije tumačio kao volju nekog poretka, već okoline. Filozofija kontingencije i pragmatizam izgrađeni su na ovome i ovom su shvatanju selekcije dali najveći mogući ontološki domet, a i sociologija je dozvolila da ono upečatljivo deluje na nju 58 . Od tada selekcija važi kao osnovni pojam svake teorije organizacije pri čemu se izbegava vezivanje za sistem koji tumači nastajanje poretka na te57

Videti takođe: adaptation de soi a soi (prilagodavati sebe na sebe) kod

58

Robert K. Merton navodi ujednom ranijem radu F. C. S. Schillere.

EdVideti, Science, Technology and Society in Seventeenth Century England, 2 izdanje, New

York 1970, str. 229. U vezi s Mertonovim shvatanjem selekcije uporediti i Manfred Kopp/Michael Schmid, »Individualles Handeln und strukturelle Selektion: E. Dürkheim und M. Weber als Theoretiker struktureller Evolution«, Zeitschrift für Sociologie 10(1981), str. 17-37.

melju nadmoćne sopstvene snage reda 59 . Na mesto ovog vraćanja mi stavljamo povratak na diferenciju. Svaka selekcija pretpostavlja ograničenja (constraints). Vodeća diferencija uređuje ova ograničenja, verovatno sa stanovišta upotrebljivo/neupotrebljivo, mada sam izbor ne utvrđuje. Diferencija ne determiniše ono što mora da se izabere. Pritom se najpre čini da je diferencija sistem/okolina ta koja prisiljava da se sam sistem preko sopstvene kompleksnosti prisili na selekciju. Slično semantičkom prostoru »prilagođavanja« i u semantičkom prostoru »selekcije« pripremljena je teorija samoreferencijalnih sistema. 9. Sledeća središnja tema zove se samoreferencija. Tek u novijim istraživanjima sistema ona privlači pažnju koja se brzo uvećava i pod naslovima samoorganizacija ili autopoiesis 60 . Odgovarajući pojmovi prodiru i u sociološke teorije koje se ne označavaju jasno kao teorije sistema 61. Pritom se pojam samoreference (refleksije, refleksivnosti) oslobađa svog klasičnog mesta 59 U vezi s ovim upor., Robert B. Glassman, »Selection Processes in Living Systems: Role in Cognitive Construction and Recovery From Brain 60 Damages«, U vezi sa »samoorganizacijom« upor. napomenu 16 u Uvodu. U

vezi

s

autopoiesis pre svih videti Humberto R. Maturana, Erkennen: Die Organisation und Verkörperung von Wirklichkeit: Ausgewählte Arbeiten zur biologischen Epistemologie, Braunschweig 1982, i Milan Zeleny (ed.), Autopoiesis: A Theory of Living Organization, New York 1981. Dalje, možda: Manfred Eigen,

»Selforganization Macromolecules«,

of

Matter

and

the

Evolution

of

Biological

Die Naturwissenschaften 58 (1971), str. 465-523; Heinz von Foerster, »Notes

pour une épistemologie des objets vivants«, u: Edgar Morin/Massimo Piatelli-Palmarini (ed.), L'unité de l’homme: Invariants biologiques et universaux culturels, Paris 1974, str. 401-417; Klaus Merton, Kommunikation: Eine Begriffs- und Prozeßanalyse, Opladen 1977; Peter M. Hejl et al. (Hrsg.), Wahrnehmung und Kommunikation, Frankfurt 1978; Niklas Luhmann, »Identitätsgebrauch in selbstsubstitutiven Ordnungen, besonders Gesellschaften«, u: Odo Marquard/Karlheinz Stierle (Hrsg.), Identität. Poetik und Hermeneutik, tom VIII, München 1979, str. 315-345; Niklas Luhmann/Karl Eberhard 61 Reflexionsprobleme im Erziehungssystem, Stuttgart 1979; Francisco J. Schorr, Videti središnju poziciju pojma refleksivnog opažanja akcije kod Anthony Giddens, Central Problems in Social Theory: Action, Structure and Contradiction in Social Aalysis, London 1979, ovde, istina, povezanu s pretpostavkom subjektiv-

75

u svesti čoveka ili u subjektu 62 i prenosi se u druge predmetne oblasti, naime u stvarne sisteme kao predmet nauke. Na ovaj način se istovremeno uspostavlja izvesna distanca prema čisto logičkim teškoćama samoreferencije. One tada znače još samo: da u stvarnom svetu postoje sistemi čije opisivanje preko drugih sistema u ovima (!) dovodi do logičkih protivrečnosti koje se ne mogu razlikovati 63. Pojam samoreferencija označava jedinstvo koje je za samo sebe element; proces, sistem. »Za samo sebe« - znači: nezavisno od oblika posmatranja preko drugih. Pojam ne definiše samo, on sadrži iskaz o stvari, jer on tvrdi da se jedinstvo može ostvariti samo kroz operacije koje uspostavljaju relacije; uvek je unapred prisutno da se ono mora realizovati i to ne kao individua, kao supstanca, kao ideja sopstvene operacije. Pojam može i mora da se shvati vrlo uopšteno - već prema tome šta se misli sa »sopstvom« i kako se shvata referencija. Može se, na primer, govoriti o samim sobom nameravanim delima (pri čemu je namera sastavni deo dela) ili o u sebi samim sadržanim količinama (pri čemu je sadržavanje sastavni deo količine). Referenca tada precizno primenjuje operaciju koja konstituiše sopstvo i pod ovim uslovom postaje ili suvišna ili paradoksalna. Ona postaje paradoksalna ako se doda mogućnost poricanja, a poricanje se odnosi ili na sopstvo koje obaveštava ili je obavestilo, a između obe ove mogućnosti ne može da se odluči na temelju samoreferencije. Postati paradoksalan znači: gubitak odredljivosti, dakle, mogućnosti povezivanja sa daljim operacijama. Prema tome, samoreferencija nije po sebi ništa loše, zabranjeno, ili nešto što treba izbegavati 64 (ili nešto što ovde tačno odgovara: nešto što 62 Ovom određenju pozicije bila bi potrebna izvesna kvalifikovanja. Najvažnije je zaista: da je u srednjem veku povezivanje samoreference sa svešću uvek imalo i odnos prema osećanju (sentire), a u novom dobu ide zajedno s »uživanjem užitka« i da je s tim bilo povezano (mada potcenjeno) ukazivanje na egzistenciju (da63 samo: na saznanje). Upor., možda, Joseph de Finance, »Cogito kle ne O ovome opširnije u 8. glavi. 64 Upor. u vezi s ovim i C. P. Wormell, »On the Paradoxes of Self-Reference«, Mind 67 (1958), str. 267-271; Lars Löfgren, »Unfoldment of Selfrefe-

76 V

sme da bude dozvoljeno samo u subjektu i tu mora da ostane zatvoreno); ali, kada samoreferencija vodi paradoksima, onda se moraju sresti dodatne mere za sposobnost povezivanja. Ovaj problem upućuje na izgradnju sistema. On istovremeno preko problema kompleksnosti obogaćuje analitički instrumentarijum teorije sistema. Samoreferencija u formi paradoksa ima neodredljivu kompleksnost. Sistemi koji operišu samoreferencijalno mogu, prema tome, da budu kompleksni samo kada im polazi za rukom da ovaj problem reše, dakle, da izgube paradoksalnost. Sistem može da se okarakteriše kao samoreferencijalan kada elemente iz kojih se sastoji sam konstituiše kao funkcionalna jedinstva 65 i u svim odnosima između ovih elemenata dopušta da ide uporedo upućivanje na ovo samokonstituisanje reprodukujući, dakle, na ovaj način u hodu samokonstituisanje. Samoreferencijalni sistemi nužno deluju u ovom smislu u samokontaktu i oni nemaju neki drugi oblik za kontakt sa okolinom do samokontakt. U ovo je uključena teza rekurencije kao teza indirektne samoreferencije elemenata: elementi omogućavaju, jedni preko drugih, tekući povratni odnos na sebe same, možda pojačavanje nervne aktivnosti ili tekuće određenje jednog delanja preko očekivanja drugog delanja. Samoreferencijalni sistemi su u ravni ove samoreferencijalne organizacije zatvoreni sistemi pošto u svom samoodređenju ne dozvoljavaju druge oblike sporenja. Tako društveni sistemi ne primenjuju svest, a lični sistemi ne primenjuju promenu učestalosti u nervnom sistemu (pri čemu se, naravno, ne poriče daje neprimenjeni uslov mogućnosti sistema, naime infrastrukturalni uslov mogućnosti konstituisanja elemenata). Da bi učinili jasnijim koliko se mnogo ovaj pojam bazalne samoreferencije razlikuje od starije rasprave o »samoorganizaciji«, Maturana i Varela su za njega predložili oznaku » autopoiesis«66. Danas se još ne može sa sigurnošću proceniti domet ove rence in Logic and Computer Science«, u: Finn V. Jensen/Brian H. Mayoh/Karen K. Moller (ed.), Proceedings from the 5th Scandinavian Logic Symposium, Aal- 65 Ovaj iskaz smo unapred prihvatili kada smo uveli pojmove elementa i 66 Uporediti napomenu 60.

77

pojmovne promene i njen odnos prema problemima koji su bili raspravljani u filozofiji svesti i u filozofiji života (Fihte, Šeling). Time je u svakom slučaju za teoriju sistema učinjen jedan dalekosežni korak kada je samoodnošenje preneseno iz ravni formiranja sistema i promene sistema u ravan konstituisanja elemenata. Autopoiesis ne pretpostavlja nužno da one vrste operacija pomoću kojih sistem sebe samoreprodukuje uopšte ne postoje u okolini sistema. U okolini živih organizama nalaze se drugi živi organizmi, u okolini svesti druge svesti. U oba slučaja je, ipak, za sistem svojstven proces reprodukcije samo interno primenljiv. On se ne može upotrebiti za povezivanje sistema i okoline, dakle, ne mogu se istovremeno uzeti drugi život i druga svest i prevesti u jedinstveni sistem. (Transplantacija organa je mehanički zahvat, a ne slučaj koji mi ovde isključujemo: da život sam unosi život). U društvenim sistemima je ovo činjenično stanje u dvojakom smislu drugačije: s jedne strane, izvan komunikacionog sistema društva uopšte ne postoji komunikacija. Sistem jedini primenjuje ovaj tip organizacije i utoliko je nužno - stvarno zatvoren. S druge strane, ovo ne važi za sve druge društvene sisteme. Oni zbog toga moraju da definišu svoje specifične načine operisanja ili da putem refleksije utvrde svoj identitet da bi mogli da odrede koje smisaone celine omogućavaju internu samoreprodukciju sistema, dakle, uvek iznova treba da se reprodukuju. Ukoliko čovek vodi računa o ovoj važnoj razlici, on može da se upita da li uopšte ima smisla da se ona premosti u ravni opšte teorije sistema pomoću opšteg pojma autopojetičkog sistema. Mi smatramo mogućim ovaj opšti pojam, čak nužnim - delimično zbog toga što omogućava sažimanje niza iskaza o takvim sistemima; delimično otuda što upućuje na evolutivni kontekst u kome se izgradilo, s jedne strane, izraženije posebno mesto društvenog sistema i, s druge, njegovo interno omeđivanje problema. Jedna od najvažnijih konsekvenci nalazi se u području teorije saznanja: ako se i elementi iz kojih se sastoji sistem kao celina konstituišu u samom sistemu (ma koliko uvek bila kompleksna »baza« kao energija, materijal, informacija) otpada svaka vrsta bazalne zajednice sistema. Ma šta fungiralo kao jedinstvo, ono se ne može spolja opažati, već samo dokučiti. Zato se svako opažanje mora pridržavati sheme diferencije na temelju koje se mogu 78

izvesti povratni zaključci šta za razliku od drugoga fungira kao jedinstvo. Nijedan sitem ne može analitički da dekomponuje neki drugi da bi došao do krajnjih elemenata (supstanci) u kojima saznanje može da pronađe krajnje uporište i pouzdanu saglasnost sa svojim objektom. Mnogo pre, svako opažanje mora da primenjuje shemu diferencije pri čemu se jedinstvo diferencije konstituiše u sistemu koji se sada opaža, a ne u već opaženom. Ovo ni u kom slučaju ne isključuje samoopažanje, ali se samoopažanje mora brižljivo razlikovati od jedinstva reprodukcije jedinica sistema (autopoiesis). Samoreferencijalna, u ravni elemenata »autopojetička« reprodukcija mora da se drži one tipike elemenata koja definiše sistem. Utoliko: reprodukcija! Tako u sistemima delanja moraju uvek iznova da se reprodukuju delanja, a ne ćelije, makromolekuli, pretpostavke itd. Upravo se ovo osigurava putem samoreferencije elemenata 67. Time su postavljene izvesne granice varijacija. Ešbi je u ovom smislu govorio o »essential variable« (»suštinskoj promeni«) sistema 68 . Međutim, kao elementi kompleksnih sistema u obzir dolaze samo kompleksi koji u njima još nisu utvrđeni, dakle elementi za koje nije dato samo neko utvrđeno izvođenje. Strukture se mogu razviti samo pri dovoljnoj otvorenosti u datom okviru koji bliže određuje koju poziciju i koju funkciju čuvaju pojedinačni elementi. Za ukupno područje sistema otvorenih prema okolini (na primer, psihičkih ili društvenih sistema) sa ovim prelazom sa »samoorganizacije« na »autopoiesis« menja se osnovni problem na koji se teorija odnosi. Dok se polazilo od problema izgradnje strukture i promene strukture, i u ovome videla dinamika sistema, mogao se stavovima teorije učenja priznati osnovni teorijski rang 69 . Problem je tada u posebnim uslovima u kojima je verovat67

Ovo ćemo jasnije obraditi u vesi s Vajthedom kada budemo analizirali temporalnost elemenata društvenih sistema (događaje). Upor. u okviru 8. glave 68 Uporediti i Arvid Aulin, The Cybernetic Laws of Social Progress: Toards a Critical Social Philosophy and a Criticism of Marxism, Oxford 1982, str. 8 i si. 69 Delom čak u obliku da se individualno učenje posmatra kao osnovni proces promene strukture u društvenom sistemu. Videti o ovome, Michael Schmid,

79

no ponavljanje nekog sličnog delanja, odnosno očekivanje ponavljanja nekog sličnog doživljaja. Naprotiv, za teoriju autopojetičkih sistema prvenstveno se postavlja pitanje kako se uopšte dolazi od jednog elementarnog događaja do nekog drugog; osnovni problem ovde ne leži u ponavljanju već u sposobnosti povezivanja. Umesto toga, diferenciranje samoreferencijalnog zatvorenog reprodukcionog odnosa pojavljuje se kao neminovno * i tek u odnosu prema tako formiranom sistemu mogu se formulisati problemi izgradnje sistema i promene sistema. Drukčije rečeno, strukture moraju - ukoliko ne žele da ukinu svoje sopstvene temelje egzistencije - da omoguće sposobnost povezivanja autopojetičke reprodukcije, a ovo ograničava područje mogućih pramena, mogućeg učenja. Posebno se mora pomenuti jedna važna strukturalna konsekvenca koja nužno proizlazi iz samoreferencijalne izgradnje sistema. To je odustajanje od mogućnosti unilateralne kontrole. Mogu postojati različiti uticaji, hijerarhije, asimetričnosti, ali nijedan deo sistema ne može da kontroliše druge, a da i sam ne podleže kontroli; a u takvim okolnostima je moguće, čak u smisaono orijentisanim sistemima vrlo verovatno, da se svaka kontrola vrši uz anticipaciju protivkontrole. Osiguranje jedne, uprkos tome, još asimetrične strukture (možda: u unutrašnjim sistemskim odnosima moći) zahteva otuda uvek posebne pripreme 70 . Delimično se ovo problematizovanje kontrole umanjuje usled naglašavanja samoopažanja. Opažanje u ovom sklopu, to znači u ravni opšte teorije sistema, ne znači drugo do: upravljanje razlikama 71. Samo u slučaju psihičkih sistema pojam pretpostvlja svest (moglo bi se reći: povodom opažanja nastaje za sistem svojstven medijum svesti). Drugi sistemi moraju da zadobiju svoje sopstvene mogućnosti opažanja. Samoopažanje je, prema to70 Na ovom mestu se posebno jasno pokazuje u uvodu pomenuti prelaz torije 71 sa dizajna i kontrole na autonomiju. sistema Utoliko se upotreba jezika nadovezuje na logiku Spencer Brown. Upor., npr. Humberto R. Maturana, »Autopoiesis«, u: Zeleny a.a.O. (1981), str. 21-33 (23): »Osnovna kognitivna operacija koju izvodimo kao posmatrači jeste operacija razlikovanja. Pomoću ove operacje definišemo jedinstvo kao entitet različit od pozadine, karakterišemo oba, jedinstvo i pozadinu, svojstvima kojima V

me, uvođenje diferencije sistem/okolina, koja se uz njegovu pomoć konstituiše u sistem; ono je istovremeno operativni momenat autopoiesisa pošto se prilikom reprodukcije elemenata mora osigurati da će se oni reprodukovati kao elementi sistema, a ne kao bilo šta drugo. Ovaj koncept samoreferencijalnog - zatvorenog sistema nije u suprotnosti sa sistemima otvorenim prema okolini; zatvorenost samoreferencijalnog načina operisanja je mnogo pre oblik proširivanja mogućeg kontakta s okolinom; ona se povećava tako što konstituiše elemente sa većom sposobnošću određenja, kompleksnost za sistem moguće okoline. Ova teza je u suprotnosti kako sa klasičnom suprotnošću teorija otvorenih i zatvorenih sistema 72 tako i s pojmom autopoiesisa Maturane koji za izgradnju odnosa sistem/okolina zahteva posmatrača kao drugi sistem 73. Ako se, ipak, pojmovi opažanja i samoopažanja postave u ravan opšte teorije sistema koja je, kao što je napomenuto, povezana s pojmom autopoiesis, samoopažanje postaje nužna komponenta autopojetičke reprodukcije. Upravo se na ovoj osnovi javlja mogućnost razlikovanja organskih i neurofizioloških sistema (ćelije, nervni sistemi, imunosistemi itd.) od smisaono konstituisanih fizičkih i društvenih sistema. Za sve ove ravni izgradnje sistema važi osnovni zakon samoreferencije, ali za prvu naznačenu grupu u jednom radikalnijem i isključivijem smislu nego za smisaone sisteme. I smisaoni sistemi su utoliko potpuno zatvoreni jer se samo smisao odnosi na smisao i samo smisao može da promeni smisao. Na ovo ćemo se vratiti 74 . Ali, granice sistema i okoline drugačije su obuhvaćene u smisaonim strukturama i procesima nego u nervnim sistemima. One pretpostavljaju (ne: po sebi) smisao za procese samoreferencijalnih sistema tako da takvi sistemi mogu interno da operišu sa razlikom sistema i okoline. Smisao omogućuje pri svim internim operacijama tekuće upućivanje na sam sistem i na više ili manje elaboriranu okolinu; pri tom se izbor 72

Upor. programski: Ludwig von Bertalanffy, »General Systems Theory«, 73 Systems 1 (1956), str. 1-10. General Videti, na primer, Humberto Maturana, »Stratégies cognitives«, u: Morin/Piatelli-Palmarini a.a.O. str. 418—432 (426 i si.) i u vezi s ovim kritičke 74 primedVideti 2. galvu. Društveni sistemi

81

težišta orijentacije može držati otvorenim i prepustiti priključnim operacijama koje u isto vreme reprodukuju smisao sa upućivanjem na spoljašnjost i unutrašnjost. U ovome se jasno vidi evolutivna dobit od tekovine »smisla« na temelju samoreferencije izgradnje sistema koja se više ne može zaustaviti: ona leži u novoj vrsti kombinacije zatvorenosti i otvorenosti prema okolini sistemske građevine; ili drugim recima: u kombinaciji diferencije sistem/okolina i samoreferencijalne izgradnje sistema. • U okviru ovog posebnog područja smisaonih sistema; koje će nas u nastavku interesovati samo delimično, naime, u slučaju društvenih sistema, svrstavanje smisla u okolinu (na primer: eksterno pripisivanje uzročnosti) može da se iskoristi za rešavanje problema cirkulamosti koji je prisutan u svakoj samoreferenciji. Samoreferencija i s njom date interdependencije svih smisaonih momenata ostaju očuvane; ali odnos prema okolini uzglobljuje se interno kao prekidač interdependencije 75 : sistem asimetrizuje sam sebe! 10. Samoreferencija pretpostaljva princip koji bi se mogao označiti kao višestruka konstitucija. Kasnije ćemo ovu misao iscrpnije obraditi sa stanovišta »dvostruke kontingencije«, a ovde se ograničavamo na nekoliko opaski u okviru skice osnova opšte teorije sistema. U literaturi se govori i o dijalogu ili o mutualistic (uzajamnim) (i kao takvim: »meaning tight«) (»smisaono povezanim«) sistemima 76 ili o konverzaciji 77. Ponekad je zamišljen zahtev (najmanje) dva kompleksa sa divergentnim perspektivama za konsti75

U vezi s ovim videti i Norber Müller, »Problems of Planning Connected with the Aspect of Reflexivity of Social Processes«, Quality and Quantity 10 76 str. 17-38 (22 i si.). (1976), Tako Stein Brâten a.a.O. (1978), str. 658 i si. Upor. i, od istog, Competing Modes of Cognition and Communication in Simulated and Self-Reflective Systems, 77 Ms. Oslo 1978. Tako Gordon Pask u mnogim objavljenim radovima. Videti naročito

Conversation, Cognition and Learning, Amsterdam 1975; Conversation Theory : Applications in Education and Epistemology, Amsterdam 1976; isti, »Revision of the Foundations of Cybernetics and General Systems Theory«, Vlllth International Congress on Cybernetics 1976, Proceedings Namur 1977, str. 83-109; isti, »Organizational Closure of Potentially Conscious Systems«, u: Zeleny a.a.O.,

str. 265-308.

*

tuisanje onoga što u sistemu fungira kao jedinstvo; što obrnuto znači: da se ovo jedinstvo u analizi sistema ne može ukinuti u pravcu divergencije kompleksa koji ona konstitutiše. Uopšte bi se moglo istraživati povratno delovanje ovog uzajamno-dijaloškog, konverzacijskog jedinstva i njegovog »jezika« na komplekse koje ono konstituiše i može se, na primer, postaviti pitanje u kojoj meri i u kojim granicama ono dopušta njihovu »individualizaciju«. Coveka ovo malo podseća na »dijalektiku«; ali, apsolutno nije rečeno da konstituisanje jedinstva zahteva negiranje međusobne protivrečnosti u perspektivi različitih kompleksa; isto tako može da se radi o komplementarnosti očekivanja raznolikog ponašanja, na čemu se zaustavio Parsons u teoriji opšteg delanja. Teza o višestrukoj konstituciji ima u teoriji sistema efekat dubljeg postavljanja pojma komunikcije i u vezi s tim drukčijeg određenja pojma kompleksnosti nego što je to u tradiciji. Ova preraspodela u odnosu na starija sredstva mišljenja je tako važna, da se u ovo moramo posebno upustiti 78. O komunikaciji se može govoriti samo, ma kako mogao da izgleda proces tehničke opreme, kada promena stanja kompleksa A korespondira promeni stanja kompleksa B, mada bi oba kompleksa mogla da imaju druge mogućnosti određenja stanja. Utoliko komunikacija znači ograničenje (postaviti ograničenja sebi samom i drugima) 79. Ovaj pojam komunikacije se može ugraditi u teoriju kompleksnih sistema samo ako se napusti stara zamisao da se sistemi sastoje iz elemenata i relacija između elemenata. Ona se zamenjuje tezom da ustanovljavanje odnosa iz razloga kompleksnosti zahteva se78 Vrlo jasno predstavljanje nalazimo kod W. Ross Ashby, »Principles of Self-Organizing Systems«, u: Heinz von Foerster/George W. Zopf (ed.),

Principles of Self-Organization, New York 1962, str. 255-278, novo izdanje u: Walter Buckley (ed.), Modern Systems Research for the Behavioural Scientist, Chicago

1968, str. 108-118 (haročito 109). Više smisla za zagonetnost ovog stanovišta: da mora postojati najmanje dva «nečega« koji samo zajedno stvaraju razliku, dakle 79 Uobičajeno se formuliše: komunikacija pretpostavlja takva ograničenja; ona pretpostavlja, na primer, jezik i norme koji regulišu prihvatanje, odnosno odbijanje saopštenja. I ovo je tačno. Ali u pogledu naše teze o samoreferenciji mora se imati u vidu da se ova ograničenja, sa svoje strane, izgrađuju u toku