Antonio Gramši [PDF]

Zitiervorschau

BIBLIOTEKA MEĐUNARODNI RADNIČKI POKRET

N A S L O V O R IG IN A L A

Giansiro Ferrata PREFAZIONE ALLE 2000 PAGINE DI GRAMSCI, I

Urednik BRANKO PETRICEVIC

Prevod i napomene Dr MOMCILO D. SAVlC

ĐANSIRO FERATA

ANTONIO GRAMŠI

IZDAVAČKO PREDUZECE „RAD" BEOGRAD 1969.

Potpuni opis delà i rada Antonija Gramšija,1 obuhvatanje njihovih glavnih linija i tačno ukazi­ vanje na to kako su se razvijale u svim svojim vido­ vima, predstavlja poduhvat koji bi mogao da se obavi jedino u okviru jedne obimne knjige. Ova reč o Gramšiju držače se, počev od izvesnog momenta pa nadalje, hronološkog reda, zaustavlja­ jući se na njegovim značajnim spisima. Ti spisi će predstavljati i osnovnu temu ove knjige. Međutim, smatram opravdanim da otpočnem sa pismima iz zatvora.2 Ona predstavljaju polaznu tačku za upoz­ 1 Antonio Gramši rođen je u Alesu, u blizini Kaljarija, na ostrvu Sardiniji, 23. januara 1891, kao četvrto od sedmoro dece službenika Frančeska i njegove supruge Bepine, domaćice. Gramši je dugo živeo u mestu Gularci, pored gradića Abasante, takođe na Sardiniji. Otac mu je bio ro­ dom iz Formije, u Kampaniji, izgleda albansko-grčkog po­ rekla, dok je majka bila starinom sa Sardinije. U detinjstvu je povredio kičmu, što je ostavilo izvesne posledice na njegovo zdravlje kroz čitav život. Pošto je u Gularci završio osnovnu školu i, kasnije, gimnaziju u obližnjem gradu Santu Lusurđu, prešao je u Torino, gde je započeo filološke studije 1911. godine. Na čelo Komunističke partije Italije došao je posle Amadea Bordige. Uhapšen je 8. XI 1926, a osuđen 1928. na 20 godina robije, što mu je kasnije, opštom amnestijom, sniženo na 10 godina. Umro je 27. aprila 1937. u bolnici, nekoliko dana posle izdržane kazne. 1 Pod Pismima iz zatvora obuhvaćena su ona Gramšijeva pisma koja je u toku svog tamnovanja uputio majci, ženi, svastici, sestrama i deci, izuzimajući četiri koja su upućena prijateljima. Objavljena prvi put tek posle oslo­

5

navanje značajnog odnosa kakav je Gramši bio uspostavio između sebe i svojih savremeanika, jer se već u njima nailazi, na svakom listiću, na organsku sintezu pomenutog odnosa. Pa ako želimo da definišemo Gramšijevu aktivnost, pisma će nam dobrodoći, jer ćemo tu naići na uporno ponavljanje reći kao što su sa v , ceo , p o t p u n . I dok čitamo pi­ sma, videćemo da reči izbijaju iz jednog naročitog uzbuđenja, uzbuđenje čoveka koji oseća kako se u opsegu jedne knjige stiču najrazličitiji razlozi s ciljem da priznaju vrednost životu. Nesumnjivo da u sličnim razlozima treba naći opravdanje što su se prva mišljenja o Pismima iz zatvora zaustavila na klasicističkom terminu. Ovaj termin je predstavljao pravo iznenađenje i samim tim kako je došao do izražaja. Ako su mnogi očeki­ vali njihovo publikovanje kao pojavu ,,retkog“ do­ kumenta o jednom izuzetno značajnom čoveku, o njegovoj tragediji i njegovoj hrabrosti, i ako je momenat objavljivanja tog dokumenta pomogao da se Gramšijeva istorija poveže s našom,® ipak se nije moglo zamisliti bogatstvo tema i životnih elemenata koje se u njima krije, kao ni njihov razvoj i odraz u stilu punom istine, što je odmah po objavljivanju knjige postalo jasno. Mišljenje koje je tom prilikom izrekao Kroče345 predstavljalo je iznenađenje u pra­ vom smislu reči. Ono se kod njega svodilo na pot­ rebu da se Gramši izdvoji od marksističkih obrazaca kao i od norme koja je nastala pod neposrednim komunističkim uplivom, tj. da se Gramši postavi kao moralni lik, shodno svom potresnom rasuđiva­ nju, u Sveskama „Kritike",6 u tradicionalni niz lič­ bođenja, 1947. godine, tj. na deset godina posle autorove smrti, ova pisma su visoko ocenjena po svojoj književnoj vrednosti, te im je iste godine dodeljena nagrada Viaređo, najviše italijansko priznanje za književnost. 3 Autor Gramšijeve biografije naglašava da su pisma izdata 1947. godine prvi put u izdanju Einaudi, Torino. 4 Benedeto Kroče (1866—1952), jedan od najvećih po­ java italijanske estetike, kritike i filozofije. 5 Naziv publikacije koju je uređivao Kroče.

6

nosti kome pripadaju Đordano Bruno,6 Kampanela7 i Viko.8 Sasvim je drugačije Kroče primio narednu knjigu, jer je baš Istorijski materijalizam i filozofija Benedeta Kročea otvorila put zbirci beležaka koje je Gramši napisao u zatvoru. Zapostavljajući kritiku ideja, polemika je našla svoj pravi put, pa ga je čak i prevazišla. Opravdavala su se, na svaki način, raz­ ličita rasuđivanja o Gramšiju, koji je ocenjivan od trenutka do trenutka po suštini svoje političke misli, kao i ono što se odražava u Pismima iz zatvora. Jasno je da Gramši nije sagledan s onog gledišta sa koga je pisao. Celovitost delà političara i pisca ipak nas na­ vodi da se na njemu zadržimo kao na c e 1i n i. U kulturi jednog razdoblja teškog kao i naše, snage i namere koje su odjeknule u Gramšiju, navodeći ga na lično usavršavanje, dovoljne su da nas upoznaju, kad proučimo njegov život i rad, kako su se suštin­ ski mnogostruko ali i organski povezano kretale njegova misao i delatnost, tako da obrazuju polje potpuno uklopljenih stremljenja. Putevi koje nam Gramši otvara su različiti, i to u izuzetnim merama, ali se svi dosledno slivaju istim tokom, podsećajući na sistem arterija i vena kod koj'ih sam krvotok di­ rektno povezuje periferiju s centrom. Naše izlaganje nastojaće da što bolje objasni jednu tako retku či­ njenicu. A to je i razlog što već u uvodu krećemo • Đordano Bruno (1548—1600), italijanski filozof i knji­ ževnik. Spaljen na lomači kao jeretik. 7 Tomazo Kampanela (1568—1639), jedan od najvećih mislilaca svog vremena, inače dominikanac. Više puta osu­ đivan kao jeretik, pokušao je da u rodnoj Kalabriji digne ustanak protiv Španaca, oslanjajući se na Turke. Neuspeh svoga poduhvata platio je sa trideset godina tamnovanja. Najveći deo svojih delà napisao je u tamnici. Među njima se ističe Grad Sunca, delo napisano na latinskom jeziku, u kome, iako utopistički, pokušava da pruži predstavu jednog društva zasnovanog na komunističkom uređenju. 8 Đambatista Viko (1668—1744), italijanski filozof, so­ ciolog, estetičar i pravnik.

7

od Pisama iz zatvora, jer ona očigledno predstav­ ljaju ogledalo jedne savesti koja se odrazila u svojim delima. Niz Gramšijevih pisama pojavio se u Einaudijevom izdanju 1947. godine, tj. ubrzo po završetku antifašističkog rata. Već je bilo prohujalo deset go­ dina od smrti čoveka koji je, l!išen slobode u Rimu 8. novembra 1926. godine, samim tim završio i svoj neposredno aktivni deo života. Gramši je izašao na glas već 1919. godine, tj. otkada je stao da doprinosi više nego iko drugi ure­ đivanju i objavljivanju lista „Ordine nuovo“. Ovaj „nedeljni pregled socijalističke misli", koji je 1921. godine prerastao u dnevniJist, već je ukazivao h a ' neobično ' originalne smemice i snage. Govoreći samo površno o njegovim prvim brojevima, moramo podsetiti na borbu za fabričke savete, koju je „Or­ dine nuovo“ podržavao zajedno s torinsklim radni­ cima među kojima je časopis našao svoju prirodnu sredinu. Mladi Sardinac koji se preselio u Torino, prihvativši se socijalističkih shvatanja još od 1914. godine, već duže vremena je bio poznat mno­ gima po svojoj intelektualnoj snazi i usplamsalosti, kao i po izvesnoj ideološkoj oštrini, što mu je kao ličnosti davalo neobičnu vrednost. Pijero Gobetd mi­ sli na ove godine kada posvećuje Gramšiju i nekim njegovim drugovima više prostora u časopisu ,,La rivolucione liberale**.9 Rascep u Livornu iz 1921. go­ dine doveo je do stvaranja Komunističke partije Jtaliie.10 Takozvani ordinovisti (saradnici prvobitno nedeljnog, a kasnije dnevnog lista „Ordine nuovo**) nisu u početku sprovodili u svom listu glavne smer# Pijero Gobeti (1900—1926), rodom iz Torina, novinar, pisac, književni i pozorišni kritičar, poznati antifašista. Umro je u izgnanstvu u Parizu, od posledica batina i mu­ čenja kojima su ga izložili fašisti. Sarađivao je, između ostalog, i na gorepomenutom nedeljnom časopisu. Ovde se misli na br. 7, I, od 2. aprila 1922. godine. 10 Komunistička partija Italije nastala je — kako ćemo dalje videti — 1921. godine u Livornu, izdvajanjem od Socijalističke partije Italije. 8

nice na koje je ukazivala Partija. Ali već posle 1922. godine Gramši je postavio osnove koje će po­ služiti za izbijanje na vrh Partije i njemu, i Toljatiju i ostalim drugovima iz „torinske grupe'1- Kon­ gres u Lâonu, održan 1926. godine, ukazao je konačno na pobeđiT Gramšijeve linije nad linijom kakvu je postavio Arnadeo Bordiga,11 koji je duže vremena bio najugledniji među partijskim rukovodiocima. U međuvremenu nastavljao se u životu Partije period koji je započeo zločinom nad Mateotijem.12 Gramšijeva delatnost u tome periodu, počev od na­ stojanja da se antifašistička strujanja vinu iznad zaparloženosti u koju se upalo na Aventinu,13 pa sve do govora koji je održao 1925. godine u Parlamentu povodom nacrta zakona o „tajnim društvima", jasno je pokazivala da ova ličnost predstavlja najljućeg Musolinijevog neprijatelja. Još mnogo pre procesa na kome se njegov glas digao u jednom trenutku pre nego što mu je izrečena presuda, u jednoj reče­ nici koja je odjekivala skoro proročanski — „vi ćete 11 Amadeo Bordiga, rodom iz Napulja, inženjer, bio je na čelu frakcije koja je rukovodila osnivanjem Komuni­ stičke partije Italije i imala odlučujuću reč sve do IV kon­ gresa, održanog u Lionu januara 1926. godine. Bordiga jc isključen iz Partije 1929. godine. Pokret stvoren oko Bordige nazvan je ,,bordigizam“. Bordigizam je u Italiji obeležen sektaštvom i nihilizmom. Pozitivan za vreme prvog svetskog rata i u vreme oktobarske revolucije, on se za­ snivao na uzdržavanju od parlamentarnih izbora („apstencionizam"). Ovaj pokret je svoje prave nedostatke pokazao tek po osnivanju Komunističke partije Italije, a to su, iz­ među ostalih: dogmatizam, n ^ o v e z a n o st,m a sa m a , nedinamičnost u organizacionom radu, neshvatanj'e načela_* Đakomo Mateoti (1885—1924), istaknuti socijalista reformističkog krila, jedno vreme sekretar Ujedinjene so­ cijalističke partije Italije, poznati antifašista. Ubili su ga fašisti. Suđenje njegovim ubicama održano je tek u zimu i proleće 1947. godine. 11 Mesto u Rimu na kome se nalazi zgrada Parlamenta.

9

odvesti Italijy jednog dana u propast, a tada će biti naša"3uznost da je spašavamo*' — taj čovek, na či­ jem še telu obitavao prilično vidljiv nedostatak, koji se unekoliko iskupljivao produhovljenošću njegovih očiju i bujnom kosom, već je predstavljao, kako u moralnom tako i u političkom pogledu, tipičnog protivnika fašizma. P u n i h d v a d e s e t g o d i n a, izjavio je javni tužilac Izgro1415povodom suđenja koje J e obavljeno 1928. godine, posle duge i nameštene istrage, m o r a ć e m o d a o s u j e ć u j e m o d e l o v a n j e o v e p a m e t i . I stvarno, presuda je glasila na dvadeset godina, pa je osuđenik počeo da je izdržava u kaznionici Turi.uBariju, a kasnije, od 1933. do 1937. godine, nastavio u zatvoru u Ćivitavëkiji i na dvema klinikama,13 sve dok se nije do­ godilo ono što se Već u Turiju moglo naslućivati. Gramši je, već po svom idejnolm stavu, uvek ostajao povezan s antifašističkom borbom. Ako su se snage koje su pružale otpor fašizmu dugo osećale podeljene u mnogo čemu, Gramši, koj'i je neretko uzimao živo učešće u njihovoj diskusiji, uzdigao se vremenom iznad običnih borbi, iznad svakodnevnih i ponekad suviše ličnih vidova političkih raspri. Ko­ munisti su već osećali da dh on vodi, jer je velika većina njih prihvatala njegovu akciju, a časopis „Lo Stato operajo", kome se na čelu nalazio Toljati, da­ vao je mnogo prostora odrazima Gramšijeve misli.16 Što se tiče antifašističkih 9naga, one su počele da mu odaju zasluženo priznanje i da ga proučavaju, 14 Mikele Izgro, javni tužilac pod fašističkim režimom. Istakao se na Specijalnom sudu, prvenstveno u procesu protiv Gramšija, preteranom revnošću. 15 U zatvorskoj bolnici u Ćivitavekiji Gramši je ostao od 19. novembra do 7. decembra 1933, odakle je prebačen na kliniku Kuzumano u Formiji. Tu je držan, pod strogim nadzorom, sve do 26. avgusta 1935, čak i po obnarodovanju Ukaza o uslovnom puštanju na slobodu od 25. oktobra 1934. Iz Formije je upućen u kliniku Kvisana u Rimu. 16 Časopis ,,Lo Stato operajo" izlazio je u Parizu od marta 1927. do avgusta 1939, a potom u Njujorku od 1940. do 1943. godine. Nezavršen Gramšijev esej, Neke teme ju­ žnjačkog pitanja, objavljen je u njemu u januaru 1930. go­ dine, IV, br. 1. 10

zapostavljajući svaku polemiku. Na vrlo osetljivom terenu južnjačkog pitanja, na kome je Gramšijeva najmasovnija i najzrelija diskusija (između diskusija kakve su se u to vreme vodile) omogućila, zahvalju­ jući napisu koji je 1930. godine objavio ,,Lo Stato operajo“, da se izrode vatrene prepirke, — baš na ovom terenu došli su do izražaja, za kratko vreme, dodirne tačke i usloVi koji su omogućili razvoj jed­ nog širokog kriterija za povezivanje antifašističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Sada se u Torinu jasno javljao, kako preko fabričkih saveta tako i preko „Ordina nuova“, a delom zahvaljujući i Gobetijevom radu, stvaralački podsticaj u misli jednog marksiste koji se pokazao prijemčivim za najbolje kročeansko učenje. Samim tim moramo istaći da je za Gramšija i za neke njegove drugove još u njiho­ vim mladim danima bilo od bitnog značaja pozna­ vanje ideologije An tonija Labriole, marksiste koji je zauzeo svoje mesto u klasičnoj filozofiji i u italijanskoj kulturi.17 Kada je Staljin izašao kao pobednik iz unutra­ šnje krize koja je jedno vreme vladala u boljševič­ kom pokretu i kada je Komunistička partija Italije samim tim već prihvatila date joj direktive, Gramši je, bilo još uvek živ ili mrtav, predstavljao, između istine i legende, dramatličnu suštinu takvog ustroj­ stva. _Prihvatanje staljinističkih pravila od strane italijanskih~ komunista javlja se u njegovim uspo­ menama kao činjenica koju treba žaliti ili, ukoliko nailazimo na odobravanje, njega treba shvatiti kao nešto što se odnosi na privremenu, uslovljenu i isto­ vremeno dijalektičku praksu. Njegove uspomene su imale posebnu boju, boju kojom je zračio i sam Gramši, pa su 'iz nje dobile jači polet one snage koje su došle do posebnog obeležja objedinjavanjem 17 Antonio Labriola (1843—1904) predstavlja jednog od najranijih nosilaca materijalističke i marksističke misli u Italiji. Profesor filozofije na Univerzitetu u Rimu, Labriola je zadužio marksističku misao nizom radova počev od 1887. godine. Gramši je neobično cenio njegove radove i razra­ đivao njegove ideje.

11

u pokret otpora, a mlada Partija više poverenja i ubeđenosti u svoju vlastitu sposobnost kad se našla u mnogim neprilikama. Iskrivljavali su stvarnost svi koji su joj se uopšteno suprotstavljali, govoreći 0 odnosu između italijanskih i sovjetskih smernica, likom čoveka koji je već ranije delotvomo shvatio ,,boljševizaciju“ Komunističke partije Italije. Među­ tim, ostala je duboka razlika između njegovog lika 1 bilo kakvog nastojanja da se okviri marksizma suze. Stoga je i prirodno što se posle oslobođenja mnogo očekivalo od njegovih neizdatih spisa. No re­ zultati mogu uvek da se odraze i onako kako se ne predviđa. Supruzi, dvojici sinova koji su se tek nedavno rodili (mlađega nikada nije ni video), članovima po­ rodice na Sardiniji i nekima među prijateljima, a naročito svastici Tatjani, koja mu je bila glavna podrška i najudaljenija svetla tačka do koje je do­ pirao njegov pogled iz tamnice, on je napisao, počev od novembra 1926. pa do prvih meseci 1937. godine, više stotina pisama. U izdanju Einaudija ima ih preko dve stotine. Mi ćemo se pozivati i na neka druga, koja se sada objavljuju po prvi put. Nesum­ njivo da sva ta pisma otkrivaju nove i vrlo značajne elemente života koji je proveo u zatvoru, a ukazuju i na neke bolne momente kao i na izvesne odveć tragične trenutke. Ali ne smatram da će opšti zna­ čaj već objavljenog Gramšijevog epistolara da se i suštinski izmeri'i publikovanjem do danas neobjav­ ljenih pisama. Objavljena i neobjavljena pisma upu­ ćuju na karakter čoveka koji se unosi sam u sebe, iz dana u dan, baveći se suštinom koja opravdava one zadatke kojima se ranije posvetio. Pa I povre­ meno izbijanje strašne nepodnošljivosti postajalo je u njemu p o j e d i n o s t koja mora da se uključi u c e 1i n u, te da tako predstavlja deo prirodnog dara. U Gramšijevim pismima se i na prvi pogled sreće izvesna povezanost koja je tipična odlika nje12

govog karaktera, tj. na pun p ri­ rode, što daje prvom elementu pravo značenje 0 unutrašnjoj snazi koja se zasniva na razumu. Ne­ koliko dana posle hapšenja, pišući ženi i govoreći joj o jednom kratkom budućem periodu koji će mo­ rati da prožive i o potrebnom nastojanju da ga pro­ žive dostojno, Gramši nam otkriva neočekivanu prazninu svoga duha koji je stvoren za akciju. Tih dvadeset redova predstavljaju za čitaoca presek na kome se odražava ne samo smrtna presuda za čoveka koji ih piše (početak jednog jedinog toka koji će se, naposletku, završiti smrću), već i predosećanje, svesno poimanje Gramšija koji je nedavno lišen slobode da neće moći da se izbavi u okvirima svojih predviđanja. I stalno u epistolaru vrlo snažni mo­ menti osvetljavaju ovakvo ili slično pomanjkanje iluzija. Pa kakvo je držanje i mogao da ima kad je tako svestrano, tačno i do pojedinosti bio stalno u vezi sa stvarnošću! Dva meseca koja je proveo u konfinaciji ili u prebacivanju iz jednog mesta u drugo, pre nego što je u Milanu započela istraga protiv njega, postaju u pismima neiscrpan pripovedački izvor. Posle prvog tragičnog saznanja, pisma nanovo obiluju pričanjem mnogih novih iskustava do kojih je Gramši došao, opisuju mesta i ličnosti dajući i mišljenja o njima. Oseća se da je tužni preokret u njegovom životu razbudio i stare utiske 1 nekadašnja saznanja koji su mu se ranije duboko urezali u svesti, počev od godina koje je proveo na Sardiniji pa sve do momenta koji su mu ostali kao upečatljivi usled posebnog dodira sa životom. Nje­ gov svet je sada omeđen kružnicom koju njegov duh može vremenom da obuhvati u celostiNesumnjivo da je ovom buđenju doprinela, dok je bio u Ustici,18 i pretpostavka (pa delimično i nada) da će se fašistička „kazna" pretvoriti u naslućivanih pet godina konfinacije. Ali je njegovo prevođenje u milanski zatvor ubrzo opovrglo pomenuto naslu­ ćivanje. U nizu pisama iz San Vitora1®nailazi se na 11 Ostrvo sa zatvorom severno od Sicilije. " San Vitore je poznati zatvor u Milanu.

13

neverovatno suprotstavljanje životnih snaga i inte­ lekta (što bi se moglo i moralo nazvati misaono-moralnim n a d a h n u ć e m ) razlozima koji su ga navodili da svoje dane posveti bolnoj diskusiji sa zatvorom i istragom. Tek što je stigao u San Vitore, jedno Gramšijevo pismo, u kome on priča o mukama koje je pretrpeo za devetnaest dana prilikom putovanja od Ustike do Milana, uzaptio je istražni sudija.20 I dalje se oko zatvorenika drži čitava špijunska mreža, a on će dokazati da mu to nije nepoznato u zahtevu koji je uputio predsedniku Specijalnog suda. To su neki od razloga koji udaljuju epistolar od svakog pokušaja da se svede na običan popis sudskih pojedinosti ili drugih nevolja. Ali opet ostaje ona vrednost koju sam već pomenuo. Uoči drugog pretresa u Milanu, održanog 19. marta 1927. godine, jedno pismo upu­ ćeno Tatjani ukazuje na Gramšijevu nameru koja će dovesti do Svezaka iz zatvora, tj. na metodski rad u raznim kritičkim i istorijskm pravcima. Tu nala­ zimo njihovu prvu shemu: „Ispitivanje kako se for­ miralo javno mnjenje u Italiji prošlog veka...; proučavanje uporedne lingvistike...; studija o Pirandelovom pozorištu21 i o preobražaju italijanskog pozorišnog ukusa čiji je nosilac Pirandelo i čijem je usmeravanju lično dorineo ...; esej o . •. (tačkice su Gramšijeve) romanima u nastavcima i o narodnom ukusu u književnosti. “ U sklopu pisama spisak uka­ zuje na sklad između krupnih i sitnih srazmera stvari kako ga je doživeo i saopštio sam pisac u vreme boravka u Ustici i kasnije, čitav ovaj sklop sitnih epizoda i ličnosti (ali i ocrtanih takvom snat# Gramšijevim procesom i njegovim životom u zatvoru detaljnije se bavi u svoja dva delà Domeniko Cukaro: Vita del carcere di Antonio Gramsci („Zatvorski život Antonija Gramšija"), Milano, 1954. i II processone (Gramsci e i diri­ genti comunisti dinanzi al Tribunale Spéciale") [„Veliki proces (Gramši i komunistički rukovodioci pred Specijalnim sudom)"], Rim, 1961. 11 Luiđi Pirandelo (1867—1936), poznati italijanski knji­ ževnik. Svojevremeno je, pored ostalog, izazvao pravu re­ voluciju pozorišta.

14

gom koja im neprestano uliva život), između daleko širih beležaka, ne dozvoljava nam nikad da zabora­ vimo suštinu događaja, a u međuvremenu udahnjuje pojedinostima koje opisuje izvestan humanizam koji se odrazio baš u dodiru s ljudima, dakle, humanizam koji je nastao iz ličnog iskustva koje se nikada nije svelo na ličnu meru. Nesumnjivo da izvestan pose­ ban smisao za konkretnost kod Gramšija jedinstveno dolazi do univerzalnog maha, što se naročito ogleda u slobodnom izrazu kojim autor prilazi istoriji. Pošto je osuđen u.Bipau. 4. juna 1928. godine, Gramši je u julu stigao u kaznionicu Turi posle jednog drugog vrlo dugog putovanja za vreme koga je strašno propatio. „Vidi se da su bolovi koje sam osećao u Rimu i za koje sam mislio da potiču od jetre predstavljaju samo početak zapaljenja koje se javilo kasnije", veU on Tatjani u pismu od 20. jula. „ .. U Beneventu sam proveo dva paklena dana, iz­ vijao sam se kao crv, nisam mogao ni da sedim, ni da stojim ni da se opružim. Lekar mi je rekao da imam unutrašnju vatru i da se ne može preduzeti ništa..." U stvari, bila je reč o prvom akutnom na­ padu nekih bolesti koje su se već raširile po njego­ vom organizmu. Njihove posledice on će osećati i kasnije, naročito u želucu i crevima, sve dok, 1931. godine, izUv krvi nije ukazao na vrlo ozbiljnu krizu. Tek dve godine kasnije jedan lekar boji nije pripadao zatvorskoj službi, dobivši naposletku doz­ volu da poseti bolesnika, našao je da Gramši ima začetak tuberkuloze, arteriosklerozu i sve podloge koje ukazuju na neminovnu opasnost.22 MaU broj pisama (čak i među neobjavljenim) omogućava da dokučimo nešto više o najdramatičnijim trenucima koji se odnose na njegovo fizičko stanje. Svi ti tre-21 21 Reč je o profesoru Umbertu Arkanđeliju, koji se tada nalazio u Rimskoj bolnici. Na intervenciju Gramšijeve svastike Tatjane i profesora Pijera Strafe, koji je kasnije predavao političku ekonomiju u Kembridžu (a bio prijatelj Gramšijevog brata Karla i sarađivao u listu „Ordine nuovo"), Arkanđeli je detaljno pregledao bolesnika i svoj nalaz završio sledećim rečima: „Gramši neće moći da izdrži duže

15

nuci svode se obično na brze nagoveštaje za kojima se nižu vesti izložene mirnim tonom, dok su neuo­ bičajeni dugi i mučni izveštaji o vlastitom fizičkom stanju. Međutim, lako je osetiti da je Gramši dublje utonuo u vlastite muke. Ponekad izbija teška tuga iz samih rečenica ili na prvi pogled vedrih stranica, u kojima pomućena jasnoća i izražajna svetlost ne mogu da otklone dzvestan veo koji se uvukao između misli i reči. Ta pojava, s druge strane, biva osuje­ ćena njegovom intelektualnom snagom koja uvek daje izlaganju izvestan jedinstven i siguran ton. Osmog februara 1919. godine počinje rad na Sveskama. O tome nam svedoči i jedan naslov: „Prva sveska (8. februar 1929) — Primedbe i beleske“. Tako stoji na čelu spiska glavnih tema koje uzima u razmatranje. Kasnije pisma ukazuju na razvoj kakav je započeo iz beležaka u onim smerovima koji su danas čuveni, kao što su književnost i na­ cionalni život, intelektualci i rad na kulturi, istorijski materijalizam i Kročeova filozofija, Makijaveli,23 risorđimento.***?Međutim, ona nikada ne pokazuju kontinuitet u radu. Ali ga možemo naslutiti po broju ili karakteru knjiga koje navodi pišući Tatjani, po tematskom zadržavanju na nekim predmetima, što povremeno ukazuje na ideju o svakodnevnom redu. Pri površnom prelistavanju epistolara kojim danas raspolažemo (ili prvog Einauddjevog izdanja) može nam izmaći veliki deo ovakvih ukazivanja kao i neki odjeci koji predstavljaju odraz sve težih muka. Zar nije ostao skoro isti zvuk u tihom, harmoničnom u uslovima u kojima sada živi. Smatram neophodnim da se prebaci u neku građansku bolnicu ili kliniku ukoliko je nemogućno da mu se da uslovno oslobođenje." Taj izveštaj imao je svojevremeno krupan odjek u svetskoj štampi za­ hvaljujući pomenutom prof. P. Strafi i aktivnosti Komuni­ stičke partije Italije. ** Nikolo M akijaveli (1469—1527), italijanski renesansni mislilac i pisac. Predstavlja najviši domet renesanse poli­ tičke misli koja se najbolje ogleda u njegovom delu Vla­ dalac. u Risorđimentom se naziva čitav politički i kulturni pokret prve polovine prošlog veka koji prethodi ujedinjenju Italije.

16

i upečatljivom izrazu, „visokom" kao što se može reći da je visoka bujica koja, ispunjavajući sav pro­ stor između svojih obala, nadahnjuje ga svetlošću koju sobom nosi? Zar ne izbija stalno prava pri­ rodna sreća čim se baci na pričanje i razmišljanje 0 neznatnim zgodama, kada se seti sopstvene dece, uspomena iz detinjstva i mnogih događaja sa Sar­ dinije, kao i ljudi sa kojima se upoznao tamo ili ka­ snije, dok svako pričanje može da ima prijatno, ali 1 određeno, ponekad i grubo usmeravanje i navo­ đenje na sopstvena saznanja? Suštinska obeležje, međutim, nije promenjeno. Jedino bolest koja ga muči biva sve jača, što izi­ skuje i veći napor njegove snage kako bi joj se suprotstavio. Ravnoteža između negativnog i pozi­ tivnog nanovo se uspostavlja po povećanim merilima. Tih godina, tj. od 1928. do 1933, kod Gramšija su se osetile posledice ćudi nekih ličnosti koje su se svakodnevno nalazile pored njega. Naročito zatvor­ ski lekar (kako govore izveštaji koje je pokupio Domeniko Cukaro) dap je svoj prilog najgorim okol­ nostima-25 Susreti s ostalim zatočenicima, prijatelj­ stvo sa Sandrom Pertinijem sve dok je ovaj ostao u Turiju,26 zatim to što je mogao za vreme susreta, u kraćem periodu, da održi niz časova i da vodi po­ litičke i kulturne razgovore — sve je to predstav­ ljalo olakšanja koja su se brzo prekidala ili sve više ograničavala usled bolesti koje su se pojačavale. Usamljen u toku celog dana i svake noći u svojoj ćeliji, zatvorenik je osećao kako oko njega uporno*• 25 Upor. D. Cukaro, Vita del carcere. . . (Zatvorski ži­ v o t...), str. 64 i dalje. *• Sandro Pertini (1896), advokat i novinar, član ru­ kovodstva Socijalističke partije Italije i jedno vreme njen sekretar. Kao^aktivni antifašista prebegao je u Francusku 1921. godine, oclakle se ilegalno vratio u domovinu 1929. go­ dine. Uhvaćen od fašista nešto kasnije, osuđen je na sedam godina robije. Posle izdržane kazne fašisti su ga konfinirali. Oslobođen je tek posle kapitulacije Italije, kada je uzeo učešće u pokretu otpora. Posle oslobođenja biran je za po­ slanika i imenovan za senatora. Uređivao je više listova. 2 Antonio Gramši

17

bdiju neprijateljska lica. Žena i deca su mu živeli u Sovjetskom Savezu, udaljeni hiljadama kilometara od njega. Tatjana, koja mu je bila tako draga, mogla je da kod njega izazove duboka osećanja i uznemi­ renja. Ali pisanje u sveskama značilo je sve drugo samo ne raditi f ü r e w i g ili za večnost, kako je on još ranije rekao, nameravajući da se baci na pro­ učavanje i saopštavajući tu vest Tatjani. Trebalo je da se izdigne iznad prazne ili neprijateljske zone, što je značilo ne samo da iznađe svet ideja, već i jedan novi oblik akcije, kako političke tako i kul­ turne. Usamljenost je predstavljala za njega naj­ dublje odricanje, jer, zaista, osnovna crta Gramši jevog marksizma svodi se na duboku veru u ljude. Njegovo marksističko shvatanje razmatra istorijske snage u kojima se oseća prisustvo ličnosti. I dok se bavi ispitivanjem političkih uslova, Gramši se sve­ strano povezuje sa životom. „Čitam mnogo, i knjige i časopise, kažem mnogo, relativno mnogo, s obzirom na intelektualni život kakav se može voditi u zatočeništvu. Ali sam, što se tiče čitanja, izgubio mnogo od uikusa. Knjige i časopisi daju samo uopštene ideje, pružaju okvire glavnih strujanja kojima se odvija život u svetu (s više ili manje uspeha), ali ne mogu da dadu nepo­ sredan, direktan i živ odraz Petra, Pavla, Marka i pojedinačnih stvarnih ličnosti. . . Nedostaje mi baš onaj tanani utisak: kako bih mogao, bar u opštim crtama, da shvatim čitav život u celini? Pa i moj vlastiti život skoro kao da je umrtvljen i paralisan . . . “ Međutim, ovo pismo koje je 19. novembra 1928. godine uputio ženi, pismo koje upoređuje Gramšijevu nesanicu u zatvoru sa nesanicom nekog mladog radnika koga je Gramši upoznao u Torinu, i besnog zbog svog nepoznavanja stanja u Japanu, ponavljam, oVo pismo se završava time što kaže da p a r a l i z a nema čemu da se nada. „... Čitao sam dosta knjiga o katoličkom radu. Evo novog Japana: kroz koje će sve faze proći francuski radikalizam da bi se izdvojio i ovaplotio u jednoj katoličkoj fran­ cuskoj partiji? Ovaj problem „ne da mi da spavam", 18

kao što se desilo onom mom mladom prijatelju. A prirodno, i drugi.*' Na taj način „problemi" su prerastali Petra, Pavla i Marka, razvijajući se i da­ lje u svakodnevnim mislima i na stranicama na kojima su se ovaploćavali. Odvojeni od zatvora, a prisutni kao stvarne jedinke u svesti po kojoj se kreću, u ruci koja im označuje tananim i vrlo ja­ snim rukopisom vidove koji su sazreli u Gramšijevoj svesti, oni se pretvaraju u ogromnu biološku tka­ ninu. Proživeti ih na takvom stepenu i u tadašnjim uslovima, znači imati u sebi dovoljno snage da se nadoknadi svaka „normalna" pomoć, kao i ličnosti koje ne postoje i mnogi drugi istraživački instru­ menti kojih nema. No Gramši uspeva i više, pret­ vara Sveske u područje na kome neumorno seje, obdelava i očekuje plodove, služeći se tuđim isku­ stvima, — i to u prvom redu objašnjava kako Pisma stalno dobij aju sve sigurniji ton, uprkos svakoj kri­ zi, sve dok se posao odvija. Ovom čoveku bila je potrebna celovita povezanost sa životom. I on je nije izgubio. On je to osećao i više nego ikada živeo je zbog toga. Epistolar, dakle, ni u kom slučaju ne predstav­ lja zbirku koja je pisana sebe radi, koja se odnosi samo na pisca i na političara. On se pre zasniva na jednom planu više izražajne doslednosti, naročito kada se uporedi s jednom bibliografijom koja je velikim delom sastavljena od zbirki misli ili unutra­ šnjih beležaka u vezi s jednom „nezaključenom" tematikom, od članaka, od političkih zapisa i od dokumenata za akciju. Međutim, bilo je i još uvek se nailazi na pozivanje jednog vrlo značajnog delà naše kulture na razne momente iz njegovog delà i ujedno na njihova značenja, što je i najbolji dokaz direktnog ili indirektnog uticaja Gramšijeve misli. Ništa se ne može shvatiti o Gramšiju ako se njegova unutrašnja „ličnost" izdvoji od osnovnih okvira marksizma-lenjinizma, od povezanosti koja postoji između Makijavelijevog Vladaoca i savremene kla­ 2*

19

sne borbe, kao i od pitanja fabričkih saveta u ono vreme kada se ono stalo razvijati. Prirodno, s ovak­ vim ukazivanjima može se i dalje nastaviti, a ne­ sumnjivo da nije dovoljno proučavati jednu istorijsko-ličnu vezu sa raznih vidova. Ta veza je objek­ tivna. Ona se konkretno tiče delà i posledica koje je ono izazvalo. Kod Gramšija ličnost se razvija stalno u praksi, u povezanoj akciji, usmerenoj ka mnogim ciljevima. N o v a č i n j e n i c a nalazi se u mno­ štvu elemenata koji učestvuju u takvoj praksi, pot­ puno i strogo podređeni cilju, ali tako da politički i duhovni smer kao i metodska angažovanost i pri­ rodni postupak tu stoje skoro uravnoteženo. To i ob­ jašnjava što neki ovde vide duboke alternative do kojih se došlo „lično,“, zahvaljujući snazi jedne unu­ trašnje sinteze. Ali delo u celini (a ne neka nje­ gova posebno mogućna dimenzija) predstavlja ok­ vir u koji je stavljeno i pitanje alternativa. Svaki suprotni kritički stav može da se tiče samo delà kao celine, tj. čitave njegove dijalektike. Počev od mladalačkih spisa pa sve do Svezaka, karakteristični su momenti postojanosti, od kojih se mnoštvo njih uklapa u Gramšijevu dijalektiku. Nje­ gov opšti razvoj daje novu snagu onim uslovima koje sam nastojao da prikažem, kao i jedinstvenom zahtevu koji je živo povezan s krajnje kompleksnim elementima. On je mogao, najpre, do dođe do afir­ macije u okviru nagoveštaja ili težnje, dok je pove­ zanost intelektualne aktivnosti s političkom angažovanošću (i pre toga i, ukratko, u razvitku svojih najodgovornijih obldka) zahtevala ozbiljnu probu. Poznato je da njegov dijalog s Kročeom seže od Svezaka pa do mladalačkih dana. Do kročeovskog upečatka Gramši je došao još u vreme svojih uni­ verzitetskih studija, koje je započeo 1911. godine, odmah pošto je otputovao sa Sardinije i uspeo da dobije stipendiju za studiranje na univerzitetu. Dok je pohađao gimnaziju u Kaljariju, već se pokazao 20

kao privržen socijalističkim idejama.27 Prateći kul­ turna stremljenja raznih pravaca koja je ozbiljno razvijao Univerzitet u Torinu sa nekoliko odličnih profesora i konkretnom intelektualnom naukom, mladić se (kao prijatelj Toljatija, koji je stupio te iste godine na ovaj univerzitet) sve do 1914. godine malo posvećivao aktivnoj politici. Ali mesto koje je dao socijalističkim shvatanjima u svojoj svesti i zna­ čaj prvih njegovih dodira sa radničkim Torinom jasno dolaze do izražaja kada govori o ovom peri­ odu. Godine 1914, dok nastavlja studije na Filolo­ škom fakultetu,28 Gramši je već socijalistički borac koji započinje saradnju sa listom „Grido del Popolo“ i otkriva, smelo zapanjujući sve, svu origi­ nalnost svog talenta. Malo vremena mu je do­ voljno da ispuni svoje obećanje i da pokaže kako se treba držati pri partijskom radu. Godine 1917, posle velike avgustovske pobune u Torinu protiv rata, on rukovodi gradskom socijalističkom sekci­ jom. Članci koje je objavio u ,,Gridu“, čiji je stvar­ no direktor, i u listu ,,Avanti!“ odvijaju se po izvesnoj već određenoj ideološko-političkoj liniji u jednom vrlo širokom istorijskom okviru, u kome tačno rasuđivanje o situaciji u Rusiji od februara do oktobra dolazi do izražaja u vrlo informativnim izveštajima. Gramši stiže do lenjinizma otkrivajući njegovu konkretnost putem vlastitog razmišljanja o klasnoj borbi i o držanju socijalista za vreme rata, o italijanskoj i međunarodnoj kulturi, o istoriji Ru-*26 27 Gramši je još na rodnoj Sardiniji imao prilike da se uveri kako su školovanje nastavljala obično deca imuć­ nih roditelja, dok su za siromašnije vrata viših škola bila zatvorena. 26 O Gramšijevim školskim danima i njegovom studi­ ranju govori, između ostalih, više puta i Palmiro Toljati, npr., u knjizi koja je objavljena pod naslovom Gramsci („Gramši"), Firenca 1955. Tu P. Toljati posvećuje svom sta­ rom prijatelju i saborcu jedno poglavlje pod naslovom Pensatore e uomo d’azione („Mislilac i čovek od akcije"). Pre toga se P. Toljati zadržao na periodu Gramšijevih uni­ verzitetskih studija u članku Gramsci sardo („Sardinac Gramši"), objavljenom u časopisu „Il Ponte", sept.-okt. 1951, br. 9—10.

21

sije i o već tragičnim problemima koji su u toku u Torinu. Ali nigde se ne susreće ni zračka sumnje ili unutrašnjeg kolebanja — kod ovog mladića koji je tek nedavno postao svestan onoga za šta se za­ laže — kad je reč o podsticajima i kriterijima ide­ alističkog tipa koji navode na jedan socijalizam bli­ zak lenjinizmu. Godine 1917, list „La ćita futura", jedini broj ovog organa pijemontske socijalističke omladine koji je u celosti uredio Gramši, objavio je, pored raznih njegovih napisa, i jedan članak Kročea, jedan Salveminija29 i jedan đentilijanca30 Armanda Karlinija.31 Kroče je tu predstavljen kao „najveći evrop­ ski mislilac u ovom trenutku". U njegovom spisu, objavljenom pod naslovom Religija i spokojstvo (koji je nešto kasnije publikovan u „Kritici"), tvrdi se da moderan čovek „koji veruje u besmrtnost ra­ zuma" može da zapostavi tradicionalne religije. Na ovu temu svog mladalačkog pristupa Kročeu Gramši će da se navrati opet u jednom pismu iz zatvora, 2® Gaetano Salvem ini (1873—1957), istoričar, profesor univerziteta, političar i autor više istorijskih delà. Ušao je vrlo mlad u Socijalističku partiju Italije, ali ju je i kritikovao zbog preteranog zalaganja isključivo za severnoitalijansko radništvo. Ustao je protiv Đolitijevog načina uprav­ ljanja, a od 1911. do 1920. godine nalazio se, sa De Viti De Markom, na čelu nedeljnog lista ,,Unita“. Zalagao se da Italija uđe u prvi svetski rat, te je u njemu i lično učestvo­ vao kao dobrovoljac. Bio je poslanik 1919. godine. Kasnije, po dolasku fašizma na vlast, osuđen je kao neprijatelj re­ žima i pokretač ilegalnog lista „Non molare“. Ubrzo je uspeo da pobegne iz zatvora i nastavio je život u Francu­ skoj, Engleskoj i Sjedinjenim Državama, u kojima je na Harvardskom univerzitetu predavao istoriju i objavio niz radova na raznim jezicima. Posle rata vratio se u domovinu i dobio 1948. godine katedru na Univerzitetu u Firenci. 30 Đouani Đentile (1875—1944), poznati italijanski filo­ zof, dugogodišnji Kročeov saradnik. — Đentilijanac je pri­ padnik njegove škole. 31 Armando Karlini (1878), filozof i profesor Univerzi­ teta u Pizi. Bio je i poslanik. Ostavio je niz filozofskih radova.

22

datiranom 17. avgusta 1931. godine. I na tom mestu dao je odličan prilog resa van ju samog ovog prob­ lema. „Čini mi se da je to najveći prilog svetskoj kulturi koji su dali italijanski intelektualci.“ Ali baš u Sveskama dolaze do posebnog značaja ideje koje je o Kročeu izrekao u navedenom broju. Jer tu stoji doslovno: ,,U februaru 1917. godine, u ne­ koliko kurzivom datih redova ispred Kročeovog članka Religija i spokojstvo, .. . napiso sam: Kao što je hegelijanizam predstavljao premisu filozofije prakse u XIX veku, u momentu kada je nastajala savremena filozofija, isto tako kročeanska filozo­ fija može da bude premisa nastavka filozofije prak­ se naših dana, za naše generacije.“ Filozofija prak­ se, kao što je poznato, u Sveskama je termin kojim se češće zamenjuje pojam marksizma. A pararela Hegel—Kroče, u onom smislu kako smo to sada pokazali, znači mnogo za Gramšijevu misao poslednjih godina. Komentar koji je Gramši dao na svoj već pomenuti stari kurziv nastavlja se sledećim recima: „Pitanje je tada bilo naznačeno u jednom nesumnji­ vo primitivnom i potpuno neodgovarajućem obliku, jer u to vreme pojam jedinstva teorije i prakse, filozofije i politike meni nije bio jasan, pa sam ja radije težio da postanem kročeanac- Ali sada (ne mora to da bude plod zrelosti i sposobnosti kakve iziskuje sam zadatak) imam utisak da ovaj stav treba ponovo prihvatiti i prezentirati ga u kritički obrađenom obliku.“ Obraditi ga znači p r e č i s t i t i r a č u n e s Kročeom — zaključuje se u ovoj belešci Svezaka — tako da se dođe do p o l a g a n j a r a č u n a , i to u najdubljem smislu reci. „Potrebno je da nasledstvo klasične nemačke filozofije ne samo bude popisano, već da se pretvori u delotvomi život..." — pri čemu će biti oslobođeno svega ono­ ga što mu je nametnuo neoidealizam Kročea i Đentilea. „Jednom takvom radu, jednom Anti-Kročeu 23

(možemo pretpostaviti, i Anti Đentileu),3233 koji bi u savremenoj kulturnoj atmosferi mogao da ima zna­ čaj i važnost kakve je imao Anti-Diring za genera­ cije pre prvog svet^kog rata, vredelo bi da čitava grupa ljudi posveti deset godina delatnosti.“ Ova stranica živo pokazuje na koji je način Gramši kao mladić prihvatio Kročeovo delo. Ona nam ujedno omogućava da shvatimo kako je jedan mladi marksista, usmeren ka lenjinizmu, mogao u ovom slučaju da razvije ideološke motive a da ne upadne u krizu. Kroče je bio i ostao za Gramši ja, pre svega, odraz izvesnih određenih istorijskih stepena, povezanih, s jedne strane, s klasičnom nemačkom filozofijom, a s druge, s uslovima koji su po­ stojali za stvarno „nastavljanje“ marksističke misli u Italiji. Polemika protiv pozitivizma, kako su je shvatili Gramši i Toljati,33 našla je u Kročeovom delu dvostruk primer, tj. spekulativne postojanosti i moderne kritičko-istorijske vitalnosti, koja se od­ nosi na filozofiju prakse kako ju je sagledao Anto­ nio Labriola. Pažnja koju su dva mlada studenta Univerziteta u Torinu posvetila Antoniju Labrioli dobila je i dublji razvoj. Diskusiju između Labriole i Kročea, koja se vodila na marksističkim gledi­ štima i kasnije, kada ih je Kroče napustio, dva mla­ dića rešavala su jasno u korist Labriole. Ali je La­ briola već bio dao najbolje od sebe u ono vreme kad je Kroče otpočinjao' da seje filozofsko-istorijske ideje po italijanskoj 'kulturi. Gramši je usvojio neke od njih, potčinjavajući ih zahtevima marksizma, dok je druge još pre toga u celosti odbacio. Pa zašto tadašnja uravnoteženost, kad je reč o prihvatanju 32 U svom referatu o Gramšiju, poznati italijanski kritičar i mislilac Euđenio Garen rekao je: „Anti-Kroče treba da predstavlja u isti mah i Anti-Đentilea. Današnji đentilijanizam ostaviće svetlotamne posledice na slici, te je potrebno da se jače istaknu." Videti u Studi gramsciani („Studije o Gramšiju"), Rim 1958. 33 O tome govori i već pomenuti članak P. Toljatija Pensatore e uomo d’azione („Mislilac i čovek od akcije"), na koji su se već pozivali mnogi autori koji su se interesovali za život i rad A. Gramšija.

24

i odbacivanju, podseća u Sveskama ,,pre“ na „Kročeove“ tendencije? Razlog je taj što su poseban na­ čin povezanosti s velikom tradicionalnom filozofi­ jom, preko Kročea, i neposredan dodir s istorijom i modemom kulturom već označavali za Gramšija izuzetnu ideološku važnost. Nastavimo čitanje pojedinih stranica Svezaka. Tu se može primetiti, između ostalog, kako je po­ vezanost sa „klasičnom filozofijom" i dalje pred­ stavljala za Gramšija osnovni smisao, naročito u poslednjem periodu njegovog života i rada. „Ovo [kritički rad na onom što je kao pasivno ili aktivno nasleđeno od kročeanskog idealizma] predstavlja jedini istorijski plodan metod koji omo­ gućuje da se pravilno i odgovarajuće nastavi s filo­ zofijom prakse, da se ovaj pojam, koji se malo-pomalo — usled zahteva koji neposredno nameće ži­ votna praksa — ,vulgarizovao’, vine do one visine koju treba da dostigne u cilju rešavanja najrazno­ rodnijih zadataka koje današnji razvoj borbe na­ laže, tj- da preraste u novu potpunu kulturu, koja će nositi osnovna obeležja protestanske reformacije i francuskog prosvetiteljstva, a ujedno imati i kla­ sicističke odlike grčke kulture i italijanske rene­ sanse, dakle, u kulturu koja će, prihvatajući Kardučijeve reči,34 sintetizovati Maksimilijana Robespjera i Imanuela Kanta, tj. politiku i filozofiju, povezu­ jući ih jednim dijalektičkim jedinstvom koje će biti shvatljivo ne samo jednoj francuskoj ili nemačkoj društvenoj grupi, već i evropskoj i svetskoj." Ton ovog odlomka je vrlo visok, ali reči ne­ maju za cilj da dadu atletsko-herojsku meru jednog kulturno usmerenog poduhvata. Gramši veli da jedna ideologija koja se propoveda kao univerzalna i đelotvoma treba stalno i da bude svesna svoje univer­ zalnosti. Ona ne može da se ograniči na poređenje sa nadstrukturama, čak i kada od njih zavise ušlovi u kojima delà. Sinteza Robespjera i Kanta pred­ M Đozue Karduči (1835—1907), profesor Univerziteta u Bolonji, književnik i pesnik. Jedan od najistaknutijih pesnika ujedinjene Italije prošlog veka.

25

stavlja sliku moralnih, a ne samo intelektualnih snaga koje treba da se uklope u jednu takvu poli­ tiku koja neće samo na recima raditi na postupnom oslobađanju čoveka. Reč je o sintezi koja se lepo može primetdti na mladom torinskom socijalisti u trenutku kada je trebalo da shvati lenjindzam, koji se bacao na preobražaj tadašnje Rusije, dok se on bavio b u d u ć i m g r a d o m . Pa ako pojam je­ dinstva teorije i prakse, filozofije i politike, nije još uvek kod Gramšija bio jasan, ipak ga treba na ovom mestu opravdati, jer se 1917. godine Kroče kao antišovinista, koga više nisu podržavali bivši vočanski35 moralisti i borci za angažovanu kulturu, približavao Gramšiju na jednoj zoni ideološkog pro­ stora na kome je delao, i na kome nije mogla a da ne delà najbolja socijalistička misao. Prema Đolitiju36 i njegovom dvosmislenom neutralističkom sta­ vu u ratu koji je nastupio uoči Kaporeta,37 mladić koji je sanjao o b u d u ć e m g r a d u nije gajio nikakvo poštovanje. Kroče je za njega i dalje osta­ jao na jednom sasvim drugačijem planu, čak i kada bi se povela reč o praktičnoj stvarnosti. Tek bli­ zina lenjinističke revolucije oanogućiće Gramšiju da izvrši tačno izdvajanje između kročeovske filozofije i konkretnog istoricizma. Od novembra 1917. godine (u Rusiji je bio oktobar i padalo je dosta lišća) sazrevao je u Gramšiju Anti-Kroče. Sto se tiče grada koji mu je svakodnevno bio pred očima, on je držao, počev od januara 1916. go­ 35 Voče — časopis liberalnog smera koji je izlazio iz­ među 1908. i 1916. godine. Njegov glavni zadatak bio je oslobađanje Italije od provincijalizma u koji je upala i ot­ varanje prema evropskim kulturnim strujanjima. Preko njega su se Italijani prvi put upoznali s novijim engleskim i, naročito, francuskim pesnicima i književnicima. Časopis se bavio i političkim idejama, uglavnom marksističkim, da­ jući posebno mesto revizionistima. 39 Đovani Đoliti (1841—1928). državnik, više puta mi­ nistar i predsednik vlade. Smatra se najvećim italijanskim buržoaskim političarem po ujedinjenju Italije posle Kavura. 37 Kaporeto predstavlja mesto na kome su austrougar­ ske i nemačke oružane snage nanele strašan poraz italijan­ skim trupama u prvom svetskom ratu.

26

dine, na jednoj strani pijemontskog „Avantija!" ru­ briku Soto la mole („Pod gomilom”), nebu vrstu beležaka koje su zadirale u torinski život, u javne i privatne epizode koje su kružile gradom, kao i u ideje i raspoloženje onoga koji paše. Tu je stalno reč o upečatljivom repertoaru polemika i moralnih raspri koje se tiču „sitnih stvari", kako ih Gramši naziva u jednoj belešći meseca jula 1917. godine.38 Nailazimo među tim napisima na upadice s politič­ kim značenjem, na hirove, na nagoveštaje „ličnog" dnevnika, kao i na ozbiljno zalaganje da se rese tuđe sudbine i da se usmere masovna zbivanja. Me­ đutim, u „Gridu del Popolo" pojavljuje se uskoro poduži članak Istorijske uspomene i život predilja pamuka. I dok se u njemu zadržava na nekim rad­ ničkim borbama u Pijemontu, proučavajući ih, Gramši pokazuje neobičan smisao za povezivanje dokumentarne tačnosti sa vatrenim pripovedanjem. Uostalom, kod njega nisu retke stranice ovako ne­ posredne oštrine između stranica koje se tiču krup­ nih političkih pitanja i rata, perspektiva socijalizma i njihove povezanosti s kulturom. Kada je reč o Gramšijevim Mladalačkim spi­ sima, oni su nepotpisani izuzev stranica u „Cita futura"- One poseduju vrlo visok stepen povezano­ sti, te se mogu izdvojiti kao prvi potpuno izražajan rezultat jedne originalne ideologije. Ali istinska pa­ žnja koju skreću na sebe ovi spisi, po mom mišlje­ nju, ne zavisi samo od elemenata koji su već pro­ dubljeni i raščlanjeni u misli. Cak i kad na njih bacimo letimičan pogled, shvatićemo da se u njima vrši proces formiranja Gramšijeve dijalektike. U trećem od tih spisa (po hronološkom redu), objav­ ljenom pod naslovom Svetlost se ugasila, Gramši se s pijetetom priseća Renata Sere3' nekoliko meseci posle njegove smrti na Podgori, i to jednim tonom koji ponekad čudno podseća na „serijansku" muzi-*• 38 U Sveskama, kao i u Pismima iz zatvora, Gramši se zalaže i za sitne stvari, te ustaje protiv uopštavanja. *• Renato Sera (1884—1915), pisac više eseja. Njegovi radovi su svojevremeno uživali opšti ugled.

27

kalnost rečenice, koja opet može da ne izazove es­ tetski utisak, jer se pri pažljivom čitanju ne zau­ stavljamo na njemu. Članak počinje sećanjem na „nekog sirotog dečaka koji nije mogao da pohađa .učene’ klupe škole u svom selu usled slabog zdravlja*4, tako da je mo­ rao da se sam priprema kako bi završio osnovnu školu, što se tada nazivalo „pripremnim ispitom". Prijavljujući se za ispit, on je predao učitelju „išpartanu molbu, da bi skrenuo pažnju na sebe, ispisanu najlepšim rukopisom", a dobio je odgovor: „U r edu, s l a ž e m se, a l i z a r t i m i s l i š d a j e i s p i t t a k o l a k ? P o z n a j e š li, npr . , 84 č l a n a S t a t u t a ? A siroti dečko, smlaćen ovak­ vim pitanjem, počeo je da drhti, pa se plačući vra­ tio kući i više nikada nije zaželeo da se pojavi na ispitu." Kritikujući ovu pojavu, nastavlja Gramši, „imam utisak da su mnogi učitelji slični ovome koga sam pomenuo, a njima je Sera dao lekciju o čovečnosti. U tome je on nastavio putem Frančeska De Sanktisa, najvećeg kritičara koga je Evropa ikad imala".40 U širokom opisu koji se završava De Sanktisom i Serom nema ni pomena o Kročeu: . Oni su saradniai na poeziji i čitaoci poezije". Dvadeseti novembar 1915. godine. Broj koji je „Voče" posve­ tio Seri pojavio se već krajem oktobra, te Gramši mora da ga je pročitao. Izraz koji je upotrebio, s ar a d n i c i n a p o e z i j i , odnosi se neposredno na časopis. Da li je u tom trenutku za mladog saradnika „Grida del Popolo" Kročeova književna kri­ tika bila na strani „učenja o čovečnosti" ili na strani učitelja osnovne škole koji je bio spreman da zaplaši đaka celim Statutom? Možemo pretpostaviti da se nalazio usred dveju suprotnih zona. Nikad se kod Gramšija neće naći razvoj koji se zasniva na temelju „kanonskog" dr­ žanja, usmerenog ka estetskim činjenicama i pita­ njima, kako. to srećemo kod Kročea. Vrlo je poznato mišljenje koje je izrekao u Sveskama (elementi toga 40 Frančesko De Sanktis (1817—1883), čuveni italijanski: književni kritičar.

28

mišljenja danas su izloženi poglavito u knjizi Knji­ ževnost i nacionalni život, u izdanju Einaudija) o kritici De Sanktisa upoređujući je sa kritikom Kročea. Gramšijevo mišljenje najavljuje se već u celosti u napisu Umetnost i borba za novu kulturu, na 6. stranici pomenute knjige u Einaudijevom iz­ danju: ...... De Sanktisova kritika je borbena, a ne .hladno’ estetska, jer predstavlja kritiku jednog pe­ rioda ispunjenog kulturnim borbama i suprotstavlja­ njem antagonističkih pojmova života. Analize sadržine, kritika .strukture’ delà, tj. logičke i istorijsko-savremene doslednosti u nizu ideja koje su umetnički predstavljene — sve je to povezano već pomenutom kulturnom borbom. I baš na tome kao da se zasniva duboka čovečnost i humanizam De Sank­ tisa .. . Prijatno je kad se u njemu oseti rasplamsali žar čoveka koji živo učestvuje, koji ima čvrsta mo­ ralna i politička ubeđenja, pa ih ne krije, i čak i ne pokušava da ih sakrije. Kroče uspeva da razluči ove različite elemente kritičara koji su u De Sanktisu bili organski spojeni i isprepletani. U Kročeu žive iste kulturne pobude kao i u De Sanktisu, ali u pe­ riodu ekspanzije i svog trijumfa. Borba se nastav­ lja, ali za izvesnu rafiniranost u kulturi (u jednoj određenoj kulturi), ali ne i za njeno pravo na ži­ vot, jer su se strast i romantični žar sklopili u spo­ koj stvo višeg reda i u blagost punu dobronamemosti. Međutim, i kod Kročea ovaj stav nije stalan, jer nastupa defanzivna faza, ne agresivna i žestoka, te se stoga njegova kritika ne može uporediti s kri­ tikom De Sanktisa." Kada smo već na ovom momentu, možemo se pozvati i na jedan vrlo upečatljiv i značajan odlo­ mak u napisu datom pod naslovom Kroče i knji­ ževna kritika, koji se nalazi nešto dalje u istoj zbir­ ci, na strani 19. „Kročeova estetika prerasta u nor­ mativnu. Pa da li se pretvara u .retoriku’? Trebalo je da pročitamo njegovu Aesthetica in nuce... Jedno tvrđenje u njoj kaže kako je najvažniji z a ­ d a t a k savremene estetike da bude .obnova i od­ 29

brana klasicizma protiv romantizma, sintetičkog i formalnog i teoretskog momenta, u kome je su­ ština umetnosti, a protiv afektivnog, što umetnost, kao takva, mora da resi sama po sebi*. Ovaj odlo­ mak pokazuje kakve su Kročeove .moralne’ preoku­ pacije, i pored njegovih estetskih preokupacija, tj. njegove .kulturne’, pa, shodno tome, i .političke’ preokupacije. Moramo se upitati da li estetika kao nauka može da ima i druge zadatke, pored dužno­ sti da izgradi izvesnu teoriju umetnosti i lepote, tj. izraza. Ovde estetika znači .krtika na delu’, na .kon­ kretnom’, ali zar kritika na delu ne bi trebalo samo da kritikuje, tj- da gradi istoriju umetnosti na kon­ kretnom, od .individualnih umetničkih izraza’?“ To je samo jedan vid problema (koji se mnogo puta nalazi u Književnosti i nacionalnom životu) kad je reč o odnosu između ukusa i kulture, estetskog mišljenja o delima i mišljenja koje se zasniva na učešću, angažovanosti, kulturnom i političkom zala­ ganju, jer ovaj problem je vezan za pitanje obeležja i vrednosti umetnosti. Suštinske linije ovog problema kod Gramšija izložićemo jednom drugom prilikom, a ovde ćemo se pozabaviti pregledom nje­ govih mladalačkih spisa. Pa šta se, dakle, promenilo u vreme kada su pisane Sveske u odnosu na prve sudove koje je Gramši doneo o De Sanktdsu i, prećutno, o Renaitu Seri? Stvarno, promenjeno je samo to što u članku Svetlost se ugasila, pored posebnih vidova pristu­ panja poetsko-evokativnim obeležjima u umetnosti i kritici, predstavlja antidoktrinarsku i antinormativnu polemiku, tj. zahtev da se uspostavi nepo­ sredni odnos između delà i kritičara, tako da se proširi i na odnos između kritičara i čitaoca Već ostavljen na stranu u članku, Kroče je tu prikazan kao kritičar koji ima negativno značenje, kao i ka­ snije u Sveskama. Ideološka linija Gramšija se bit­ no ne menja, — ali dolazi do izražaja nepoverenje prema Kročeu koga je nekada prihvatao kao „oslo­ bodioca" od lažnih normativa, kao rušioca „profesorskih“ kanona. Između ostalog, Gramši u zatvoru 30

razvija i pojam toga šta predstavlja jedna estetska norma u široko kulturnom smislu, a samim tim, i u političkom. Upravo, posmatrano sa jednog takvog gledišta, članak o Seri, koji se inače najmanje ističe originalnošću, tj. najviše je izložen ufcicajima sa strane, označava početak jednog izrazito ličnog puta kada znamo kako će se kasnije pokazati karakteri­ stične teze kod zrelog Gramšija, kao što je, na primer, teza o h e g e m o n i j i i o n a c i o n a l n o -n a r o d n i m obeležjima. I stvarno, da li možemo odvojiti slaganje sa Serinom kritikom od moralnog divljenja koje čla­ nak pokazuje prema autoru Ispita savesti i prema njegovom liku čoveka kakav je došao do izražaja krajem života? ». . . Sada ne možemo očekivati više ništa od Renata Sere. Rat ga je posekao, rat o kome je on pisao pribegavajući jasnim rečima i upotreb­ ljavajući pojmove u kojima je bilo mnogo novih pogleda i novih utisaka. Jedna nova čovečnost treptala je u njemu . . . “ A te rečenice su vrlo smele s obzirom na to da je mladi Gramši odavno zauzeo socijalistički stav, poglavito ako smatramo da reči i pojmovi na (koje se odnosi članak, uz vatreno Gramšijevo odobravanje, označavaju u Ispitu save­ sti, naposletku, prihvatanje rata. Ali Gramnši je još pre toga dokazao da rat potpuno odbacuje. Nešto kasnije dokazao je da prihvata najozbiljnije oblike revolucionarne opozicije kad je nastupio kompro­ mis između neutralnosti i „nacionalnih angažovanosti“, do kojih je došlo za vreme socijalističke kon­ ferencije u Cimervaldu.41 No raspravljajući o Kon­ gresu španskih socijalista u listu „Grido del Popolo“, nešto pre objavljivanja članka o Seri, ipak je blagonaklono podvukao neke „izjave uz neskrivene 41 Reč je o konferenciji koja je održana u Cimervaldu (Švajcarska) od 5. do 8. septembra 1915. na inicijativu So­ cijalističke partije Italije. Učestvovali su predstavnici raz­ nih socijalističkih partija ili njihovih grupa. Tridesetak na­ cija imalo je svoje delegate. Konferencija je ustala protiv rata. Ali najvažniji zaključak ovog skupa u krilu II internacionale bio je taj što se stvorio krug oko Lenjina, tzv. cimervaldska levica.

31

simpatije za Četvornu antantu, u čijoj se pobedi jedino ogleda mogućnost da se nanovo uspostave i stvore povoljniji uslovi za razvitak socijalizma"A neki socijalisti sećali su se, i kasnije, s nepoverenjem prvog spisa koji je autor objavio pod na­ slovom Aktivna i delotvorna neutralnost. U njemu se, u načelnim linijama, odobrava — shodno per­ spektivi iz jeseni 1914. godine — tumačenje italijanske neutralnosti kakvo je dao Musolini u poslednjem broju „Avantija", koji je sam uređivao, pod naslovom Od potpune neutralnosti do delimične i delotvorne neutralnosti. U svemu tome bilo je ne beznačajnih grešaka pri ocenjivanju istonijsko-političke situacije. Gramši je zbog toga, i posle mnogo vremena, prinuđen da ulazi u polemike i da snosi posledice intriga koje su mu priređivali protivnici iz socijalističkih i komu­ nističkih redova, i pored neznatnih okvira samih grešaka i svog nekadašnjeg neiskustva koje ih je delimično uslovilo. Ali do sada u čitavoj toj stvari malo se radilo na produbljavanju opravdanih i bit­ nih razloga. Italijanski socijalistički pokret, inače vrlo povodljiv kad je reč o prečišćavanju računa, svodio se, usled logično-intuitivruih nedostataka, sve više na pozicije sektaštva. Njegove pozitivističke težnje nisu sada išle u prilog razumevanju osnovnih obezežja jednog „nacionalnog" idealizma, koji je od rata u Libiji42 pa do bitke na Mami već bio uhvatio zamaha, daleko više nego što je to bio slu­ čaj sa antidemokratskim i borbenim nacionalizmom. Pa i sam Salvemini, koji se svojevremeno odlučno odupro italijanskom poduhvatu u Libiji, pretvorio se za vreme svetskog rata u posrednika. Cak i mnogi drugi pisci, bilo da su pripadali krugu oko časopisa ,,Voče“ ili da nisu, složili su se s mišljenjem da pravedna stvar predstavlja prevaru. Među buržoazi­ jom koja je dotad bila prilično spremna za demo­ kratske razgovore, bilo u širokim narodnim sloje­ vima ili kod omladine (naročito kod ove poslednje), 42 Italija je objavila rat Turskoj 1911. godine i posle kraće borbe uspela da zauzme Libiju i Dodekanez.

32

„patriotsko** osećanje, neprijateljstvo prema Au­ striji, simpatije za Francusku (a njih su često veštački podgrejavali umešni „stručnjaci**) — sve je to vatreno radilo za ulazak u rat. Službenom soci­ jalističkom pokretu nedostajao je odgovarajući je­ zik, te nije mogao da se suprotstavi takvim okolno­ stima oslanjajući se na šire slojeve proletarijata koji je, velikim delom naklonjen pacifizmu, često navođen na prilično neuspešan način protestovanja usled same svoje izolovanosti. I niko nije bolje od Gramšija shvatio opasnosti i pretnje koje je na­ metala ovakva situacija, jer su se one u potpunosti odrazile tek u poratnom periodu. Više nego plod idealističkih „težnji**, u njemu se trenutno rađalo prilično nerazgovetno naslućivanje o jednom odnosu koji je trebalo da poveže revolucionarna socijalistička stremljenja s postoje­ ćim raspoloženjima, tj. s onim duhovnim stanjima koja su bila slična stanjima kakva su već dovela do Ispita savesti, te je tako, iako je najpre kritički istupio prema ratu, odlučio da ga prihvati. Pošto je polemika uperena protiv patriota svih struja, bilo iz Torina ili drugih, bila dovoljno ponavljana u već pomenutoj rubrici Pod gomilom, Gramši je objavio 6. maja 1916. godine u „Avantiju** članak o Sarlu Pegiju i Emstu Psikariju, dvojici pisaca koji su verovali u rat i uzeli učešće u njemu.43 Isticao je na­ ročito prvog od njih, osvetlj avaj ući njegov moralni lik, počev od udela koji je imao u Drajfusovoj aferi, pa preko njegovog hrišćansko-socijalističkog rada i „slavljenja narodne, provincijske Francuske** u životu Jovanke Orleanke, sve do niza etičko-društvenih pitanja u „Cahiers de la Quinzaine“. Pominjući da u ,,Cahiersu sarađuje i Romen Rolan, čla­ nak je ukazivao na dužu i zajedničku privrženost Gramšija i Toljatija autoru Zana-Kristofa, privrže­ 43 Reč je o dvojici francuskih pisaca koji su skoro istovremeno izgubili živote na bojištu, iako pod različitim okolnostima. Njihova smrt izazvala je svojevremeno burne odjeke u naprednim pokretima. 3 Antonio Gramši

33

nost koja se kod njih ispodjila i ranije, usled Rolanovog borbenog pacifizma.44 Da li treba pomenuti i ,,spiritualističke“ razlo­ ge? Stvarno, Gramši postiže da njihovo pretežno moralno obeležje, u sklopu ovih mladalačkih spisa, dobije izrazito istorijsko-političko značenje. Mesec dana pre nego što je objavljen članak o Pegiju, u ,,Gridu“ se pojavio Jug i rat, već značajan kratak pregled društvenog problema u južnoj Italiji, počev od srednjeg veka pa do ujedinjenja, a s posebnim zadržavanjem na poslednjih tridesetak godina. To je ujedno i prvi od Gramšijevih izvanrednih pri­ loga rešavanju južnjačkog pitanja. Povod za ovaj članak dao mu je jedan govor koji je Antonio Labriola održao u Parlamentu kao i Salandrin4546odgo­ vor. Na ograničenom prostoru, lucidno i kritički ve­ zujući se za događaje (tako da u tome podseća na Katanea49), Gramši daje jedan istorijski presek. Razni članci, s druge strane, odnose se na razvitak torinske industrije i, u vezi s tim, na socijalne i po­ litičke posledice. Tu se već nailazi na sagledanje jednog jedinstvenog problema kakav predstavlja Italija. Novina u ideološkom pogledu javlja se u Socijalizmu i kulturi, članku koji je objavljen u „Gridu del Popolo“ 29. januara 1916. godine. Navo­ deći jedan citat iz Novalisa47 i jedan iz Vika, Gram44 Gramši je održao u Klubu torinskih socijalista, 25. avgusta 1916, predavanje o Romenu Rolanu i njegovom delu. Povod ovog predavanja bilo je objavljivanje na italijanskom jeziku Rolanovog Au dessus de la mêlée. 45 Antonio Salandra (1853—1931), advokat i profesor univerziteta. Objavio je više delà iz oblasti prava i među­ narodnih odnosa. Član više italijanskih vlada i jedno vreme predsednik vlade. Kasnije je imao niz drugih, između osta­ log, i diplomatske dužnosti. Povukao se iz javnog života 1925. godine. 46 Karlo Kataneo (1801—1869), predstavlja jednu od lepih figura italijanskog risorđimenta, kao patriota, repubblikanac i federalista. Nije pripadao socijalističkim strem­ ljenjima, ali je njegova misao ostavila dubok trag u shvatanjima kasnijih lombardijskih socijalista. 47 Novalis (1772—1801), pseudonim nemačkog pesnika Fridriha Leopolda fon Hardenberga.

34

ši prikazuje kako se u njegovoj misli razvijao sam pojam h e g e m o n i j e pre nego što se definitivno uobličio posle čitanja Lenjinovih delà. A tu se na­ ilazi i na neka pitanja koja sam pomenuo govoreći o Seri i Pegiju. „Viko .. . daje političko tumačenje čuvene Solonove izreke: .Poznaj sebe samoga’, koju je kasnije Sokrat prisvojio s filozofskog gledišta, misleći da je Solon ovom izrekom hteo da natera plebejce, koji su smatrali da su ž i v o t i n j s k o g p o r e k l a dok su plemići b o ž a n s k o g p o r e k l a , da razmisle o samim sebi, te da im se prizna da su i s t e p r i ­ r o d e k a o i p l e m i ć i , pa da, shodno tome, nastoje da s njima budu izjednačeni u g r a đ a n s k i m p r a v i m a . A tek posle, kada je formirana svest o ljudskoj jednakosti plebejaca i plemića, u njoj vidi osnovu i istorijski razlog nastajanja demokratskih država u starom veku . . . “ P o z n a j s e b e s a m o g a iz prvog citata iz­ rečeno je prema romantičarskom shvatanju koje mu je dao Novalis. Međutim, prihvatanje pravog „transcendentnog ja“, u kome Novalis sagleda „vrhunski problem kulture'*, poistovećeno je u članku s rad­ ničkom klasom koja dolazi do svesti o sebi i dru­ gima. Reč je o stvarnoj svesti, koja vuče korene iz samih stvari i koja se, s druge strane, ne odnosi na enciklopedijsku kulturu u rđavom pozitivističkom smislu (tj. kao na „sud koji se puni i preliva empi­ réčkim podacima"). Ono što se tiče ekonomskih struktura naznačeno je u članku pre posredno nego neposredno, ali se u njegovo prisustvo ne može sumnjati......... Putem kritike kapitalističke civiliza­ cije izgradila se ili se izgrađuje jedinstvena svest proletarijata, a kritika znači kultura, a nikako do­ brovoljna i prirodna evolucija. . . “ Ako je ekonom­ ska struktura predstavljena pridevom k a p i t a l i ­ s t i č k i , skup svesnih uslova nalazi se u imenici c i v i l i z a c i j a . Zatim Gramši nastoji da dokaže da imati kritičku svest znači suprotstaviti svoje ja ostalima, razlikovati se od drugih ,,i, kad je već uspostavljen cilj", rasuđivati ,,o činjenicama i doga3*

35

■đajima ne samo u sebi i za sebe, već i kao o vrednostima koje pokreću ili koče“. A to „se ne može postići ako se ne upoznaju i drugi, njihova istorija, nastojanje i napori koje su obavili da bi bili to što jesu, da bi stvorili civilizaciju koju su stvorili, a koju mi želimo da zamenimo svojom .. Izraz „hegemonija" počeo je kod Gramšija u Sveskama, kao i ranije kod Lenjdna, u suštini da ukazuje na položaj jedne klase koja raspolaže izvesnim solidnim ideološkim i političkim jedinstvom, zasnivajući na tome svoju moć da dođe do upliva nad ostalim klasama ili nad društvenim slojevima.48 Lenjin razrađuje ovaj krupan zaključak po marksi­ stičkoj teoriji, rukovodeći se pri tome vlastitim borbenim iskustvom- Za Gramšija, objedinjavanje politike i filozofije, i pored sve svoje ideološke sa­ držane, povlači istorijski značaj etičko-političkog mo­ menta, povezivanja strukture i nadstrukture, pa i u smislu prelaska sa n e o p h o d n o s t i n a s l o ­ b o d u . „ . . . Struktura koja se pokazuje u spoljnoj snazi tako da mrvi čoveka, asimilira ga prema sebi i čini ga pasivnim, pretvara se u sredstvo slobode, u instrumenat koji će poslužiti za stvaranje jednog novog eticko-politiôkog oblika. . . “ Radnička klasa bila je daleko od mogućnosti da sebi obezbedi he­ gemoniju u onakvoj Italiji na koju je mladi Gramši mislio. Međutim, u toj istorijskoj fazi sve je više i sve jasnije dolazio do izražaja jedan etičko-politički preobražaj, jer je s vremena na vreme svetski rat, bušeći po starom ideološkom terenu, davao kul­ turnim snagama i svim njihovim problemima izvestain novi smisao koji je unapred ukazivao na jasne posledice ekonomskog preobražaja. Gramši snažno ističe postojanje povezanosti između ovog svetskog fenomena i italijanskog socijalističkog pokreta. Po­ moću svojih spisa on još uvek ne može da vrši znatniji upliv, koji se, inače, oseća u jednom užem 48 Kad je reč o pojmu h e g e m o n i j a , treba imati u vidu da Gramši vrlo često upotrebljava ovu reč. Ona je inače bila predmet proučavanja mnogih koji su se interesovali za tokove kojima se odvijala Gramšijeva misao.

36

krugu. Sve do 1919. godine i do pokretanja lista „Ordine nuovo“, delovanje njegovog intelektualnog rada ne prelazi okvire povezivanja s pojedincima ili s posebnim grupacijama, koji su uglavnom bolje primetili njegovu snagu nego njegovi čitaoci. Pa ipak je još uvek tu onaj Gramši koji se formira, dok su mu osobine kojim ga je nagradila priroda tek u sazrevanju. Kada posmatramo s ovog gledišta, onda je od posebnog interesa proučiti zašto se to­ liko pažnje posvetilo delatnostima Sere i Pegija, po­ što su one međusobno jako različite, a podudaraju se jedino po svom čisto javnom značenju. Pa i raz­ lozi koji navode na hegemoniju ne opravdavaju se na pozitivistički način, tj. zbrajanjem podataka o vmoći“ s ideološkim i ,,kultumim“ podacima. Ova dva pisca pošla su u smrt iskazujući svesno jednu svoju istinu, vezanu za događaje u ko­ jima su ozbiljno našli sebe dok su pokušavali da ih tumače pisanom rečju ili da stvarno učestvuju u njima. Sam rat je poremetio izvesne moralne poj­ move koje su mu oni pripisivali. Ali način na koji su oni išli za njima ostao je očuvan- Suditi tako, od strane jednog marksiste koji nije samo prividno takav, znači prekoračiti svaki instrumentalistički oblik povezanosti s istorijom. To predstavlja ujedno jednu od tipičnih premisa Gramšijevog značaja u marksizmu-lenjinizmu na planu nacionalnih stvar­ nosti i u okviru celine. S druge strane, u čitavom mladalačkom delu nailazi se i na pozivanje da se široko shvati krite­ rij n a c i o n a l n o-n a r o d n o g koji nije uvek pra­ vilno osvetljen u Sveskama, a ponekad su ga izneverili i sami autorovi tumači. Poznato je da se je­ dan deo Književnosti i nacionalnog života nepreki­ dno odnosi na tu temu. Njegov naslov je Nenacio­ nalno i nenarodno obeležje italijanske književnosti. Izvesni delovi ove knjige, kao i drugih, između ko­ jih posebno Risorđimento i Intelektualci i rad na kulturi, navraćaju se mnogo puta na ovu temu. Druga beleška o Pojmu „nacionalnog i narodnog koja počinje na 103. strani Književnosti i nacional37

nog života, doprinela je možda više od svake druge da se nađe dvosmislenost u značenju koje je Gramšijevo delo kao celina dalo ovom pitanju. Ima u tom članku izvestan pojednostavljen tok, neka nemar­ nost, koja se vidi čak i po upotrebi priideva s e ­ l j a č k i za književnost koja nosi narodno obeležje. I naročito treba podvući da se ovde mnogo puta nailazi na diskusiju koja se ograničava na nepo­ sredno narodnjački smer književnosti ili kulture, zapostavljajući sve ono što menja, u živom odnosu s raspoloženjem i shvatanjem jednog naroda, daleka delà koja sama po sebi imaju neposredno „narodni" karakter. Spis se dugo zadržava na romanima u na­ stavcima, kao i na „književnosti koja propagira na­ uku, kao u Francuskoj . . . " Sasvim je jasno da u opsegu Gramšijevog delà pitanje kreće od sociolo­ ških okvira, pa preko, poezije, stiže sve do stva­ ralačke ili kulturne ili filozofske proze, koje su shvaćene različito. Pravi Gramšijev naglasak pada na one umetničke ili kulturne vrednosti koje pot­ puno slobodno daju nacionalno-narodno obeležje, ponekad i uopšteno, ali uvek istinito i originalno. Ali, ne retko, zapažanja u Književnosti i nacional­ nom životu omogućavaju da se pogrešno shvati di­ skusija ili, još bolje, navode na izvesnu normu koja odgovara — ozbiljno govoreći — krilatici o s p u ­ š t a n j u u n a r o d (dakle, krilatici čiji su čudni fašistički oblici i dali tih godina podsticaj Gramšiju da se poduhvati ove teme). A u tom slučaju ostaje po strani poslednji i odlučujući elemenat, tj. pre­ lazak sa neposrednog na posredno, odnosno od ti­ pično „narodnog" na narodno što označava i unu­ trašnje priznanje. Reč je samo Oi jednoj od mnogobrojnih tema koje ćemo naći kada izbliza pogledamo Sveske. Tu su beleške o Danteu, o italijanskoj književnosti raznih stoleća, o kotsmopolitskim vidovima italijanske tradicije pa sve do verdijevske melodramePotpun sud o risorđimentu, puna i produbijujuća analiza rada na kulturi i njegovih veza sa „krup­ nim" intelektualcima — sve to omogućava da na 38

svetio dana izbije širok Gramšijev nacionalno-narodni kriterij sa svojim konkretnim (ako ne i lite­ rarnim) okvirima. Nailazi se tu i na mesta na ko­ jima je osuđivao, iako nešto prebrzo, mnoge savremene književnike čiji su pozitivni ili negativni kva­ liteti zahtevali (ukoliko se želelo da se donese uspešan sud) niz drugih opita kakve je Gramši već duže vremena vršio samo na području koje mu je za to di­ rektno davalo povoda. Ali zbog toga ne gubi zna­ čenje etičko-politička komponenta prezira prema italijanskoj kulturi za vreme fašizma. No od zna­ čaja je osetiti da Gramši, i pored sve svoje realno­ sti koju je pokazao kao mislilac i pisac, prevazilazi takve posebne sudove. Čak i teme koje je voleo, ukoliko kreću od saznanja do kojih je došao po­ stepeno, rečito to potvrđuju, a njegove mladalačke stranice mnogo puta se navraćaju na savremenu materiju pomoću primera. (Tu treba izuzeti ,,preteranu osećajnost" kada je reč o kritici Sere, što se da shvatiti kod mladića koji bi, po svojoj prirodi, ostao izvrstan pisac, i pored svih teških okolnosti.) Kako se naslućuje u najranijim Gramšijevim spisima, nacionalno-narodni kriterij u osnovi proističe iz istorijske analize. To se primećuje još u Beleskama 6 ruskoj revoluciji, od 28. aprila 1917. godine, jer se u njima iskazuje ubeđenje da će pomenuti narod, uskoro, preći na drugu revoluci­ onarnu fazu, na fazu socijalizma. Industrijski pro­ letarijat, možemo tu pročitati, ,,i kulturno" je u stanju da pređe odmah u nju, dok je seljački pro­ letarijat, „koji poznaje tradicionalne oblike ,obščine’ [zajedničkog posedovanja zemlje] i sam spre­ man na jedan novi društveni oblik". A kako u Rusiji nema zrele buržoazije koja bi se nametnula kao rukovodeća klasa, nije bilo niti će biti jakobinske faze („čisto buržoaske pojave") kao u revo­ lucionarnoj Francuskoj, koja je dovela do zamene starog državnog uređenja novim. I Gramši na ovom mestu skreće pažnju na jedan unutrašnji, etičko-psihološki razlog među razlozima koji posebno iz­ dvajaju rusku situaciju. On se sasvim iskreno po39

živa na momenat oslobođenja osuđenih krivaca i na njihovo bratimljenje s protivnicima despotizma. Jedna rečenica je zapanjujuća na prvi pogled. „Covek je postao o b i č a n z l o č i n a c , u ruskoj re­ voluciji, čovek tkao Imanuel Kant, teoretičar pot­ punog morala je propovedao, čovek koji kaže: Pro­ stranstva nebeskog svoda su nada mnom, a glas moje savesti u m eni.. Međutim, ako se prenese u istorijsko-društve­ ne okvire, tvrđenje dobija konkretni smisao. Revo­ lucionarni polet nastavljao se u Rusiji i van okvira za koje su vezani krupni pokreti čovečanstva, u kojima je mnoštvo radnika, seljaka i vojnika shva­ tilo sada svoju ličnu stvaralačku snagu pri dono­ šenju novog društvenog zakona, ne manje presud­ nog nego što je „potpuni" moral- Čitava jedna knji­ ževnost skupila je i opisala karakteristične stavove u tom narodu kako bi se onemogućili propisi jed­ nog zakona koji je bio drugačiji od zakona koji se prisno osećao, kao i njihove tradicionalne posledice na svakodnevnu stvarnost, kako bi se onemogućili kada se jedna karika na lancu slomi i čovek oseti da može i dalje da radi na oslobađanju. „Običan zločinac", koji se tada pokazuje spremnim na svaku žrtvu za jednu stvar koja nije lično njegova pred­ stavlja u ruskoj prozi prilično tipičnu ličnost, tako da se na ovom mestu nećemo duže zadržavati na njemu. Na taj način ovaj fenomen se uklapa u nacionalno-narodna obeležja jedne zajednice koja, po građanskom običaju, nije naviknuta da guši takve izraze svog unutrašnjeg života. Pa i to je bio razlog što je Gramši pravilno ocenio da je Rusija 1917. go­ dine usmerena ka socijalizmu, i to neposredno po­ sle dvosmislene februarske revolucije. U julu on tvrdi da se boljševička stremljenja već poklapaju s tokom razvoja onih činjenica koje nisu pod kontrolom Kerenskog, te smatra da se ne može zaustaviti njoj suprotna akcija, ona koju vode još „Lenjin i njegovi drugovi". A pošto se obisti­ nila oktobarska revolucija, u „Avantiju" se pojav­ ljuje najpoznatiji dz ovog niza članaka, Revolucija 40

protiv „Kapitala".*9 Pošto je jedan marksizam koji se prividno zasnivao na naučnim zakonima i ranije, a često još i sada, pobijao da će u Rusiji, bez buržoaske faze, socijalizam moći da se čvrsto dograbi vlasti, Gramši piše, paradoksalno tvrdeći, da je sada obavljena „revolucija protiv Kapitala Karla Marksa“. I on to objašnjava ovako: „Marksov Kapital bio je u Rusiji više knjiga buržoazije nego proletarijata. Kritički se dokazivala fatalna potreba da se u Ru­ siji formira buržoazija, da se otpočne kapitalistička era, da se uspostavi uređenje zapadnjačkog tipa . .. Ali su činjenice odnele prevagu nad ideologijom." Zatim diskusija, kako uzima maha, ulazi u fazu rav­ noteže: Ako boljševici pobijaju tvrđenje Kapitala, ne pobijaju i njegovu postojanu i tvoračku misao". Ova misao „ima stalno pred očima, kao glavni istorijski činilac, ne grube ekonomske činjenice već čoveka, tj. društvo ljudi, ljude koji se međusobno približa­ vaju, koji se međusobno shvataju, razvijaju putem ovakvih veza (civilizacije) društvenu i kolektivnu volju, pa, pošto su svesni ekonomskih činjenica, rasuđuju o njima i saobražavaju ih svojoj volji, sve dok je ona pokretač ekonomije i nosilac objektivne stvarnosti..." Marks je predvideo — tvrdi Gramši — ono što se moglo predvideti, ali je svetski rat sa svojim posledicama prevazišao opsege predviđanja. Istorijski proces promenio je svoj ritam. Rusija je zapala u vrtlog užasnih saznanja koja su dobila od­ raz u novoj „društvenoj volji"- I nije više bilo neophodno nikakvo postepeno prelaženje sa despotizma na socijalizam. U prvo vreme vladaće kolek­ tivizam „bede i trpljenja", a kasnije „onakva eko­ nomska zrelost koja je, po Marksu, neophodan uslov kolektivizma". Gramši u svoje vreme nesumnjivo nije bio je­ dini italijanski socijalista koji je tako mislio. U ovom49 49 Reč je o dugotrajnoj polemici koja se svojevremeno vodila i u socijalističkim, a naročito u socijaldemokratskim krugovima, tj. da li se, na osnovu Marksovog Kapitala, može pravdati revolucija u jednoj kapitalistički nerazvije­ noj zemlji, u ovom slučaju oktobarska revolucija u nekada­ šnjoj carskoj Rusiji.

41

ili onom obliku, počev od mnogih rukovodilaca pa sve do širokih masa (a kod ovih poslednjih s tak­ vim žarom koji se ubrzo rasplamsao), raširilo se tokom leta ubeđenje da lenjinizam predstavlja pra­ vi stožer za okupljanje revolucionarne Rusije. Goldenberg i drugi sovjetski delegati, došavši u Italiju meseca avgusta s jednim mešovitim diplomatsko-društvenim programom, naišli su na naročito lep prijem u Torinu kod širokih masa koje su klicale Lenjinu, i to Lenjinu koji je živeo u Finskoj i za kojim je postojao nalog za hapšenje. Serati,10 tada­ šnji direktor ,,Avantija“, potvrdio je da ovom pri­ likom ni sam ne oseća drugačije. Pa i među samim reformistima prigovori i razlozi za neslaganje s lenj mističkim stavom bili su skoro ublaženi iz drugih pobuda u godini Kaporeta.5051 Tim više i Torino iz dana avgustovskih pobuna smeo je da se nada i da veru je u pobedu boljševika.52*54Držeći se svega toga, Gramši je samo snažno ukazao na raspoloženje 50 Đačinto Menoti Serati (1872—1926) predstavlja vrlo interesantnu ličnost italijanskog socijalističkog pokreta. Stalno hapšen i proganjan, dobar deo života proveo je u Svaj carskoj i Americi. Bavio se raznim poslovima. Bio je, između ostalog, i novinar, jedno vreme i direktor „Avantija“. Učestvovao je 1915. godine na konferenciji u Cimervaldu kao predstavnik Socijalističke partije Italije. Kasnije je prišao III internacionali i bio na čelu delegacije Italijanske socijalističke partije na II kongresu Kominterne. Bio je protiv raskida s reformistima, ali je 1924. godine, priznavši svoje greške, stupio u KP Italije. 51 Iako su, počev od 1917. godine, mnogi italijanski socijalisti stali da pokazuju razumevanje za nacionalnu stvar, tj. za rat koji se vodio na frontu protiv Centralnih sila, ipak su s mnogo simpatija pratili i događaje koji su se u to vreme razvijali u dalekoj Rusiji. 54 Dok su se u toku maja nizom demonstracija torinski radnici izjašnjavali uglavnom za neutralni stav u prvom svetskom ratu, dotle je između 22. i 25. avgusta došlo u gradu do pobune usled nedostatka životnih namirnica, u prvom redu hleba. Pale su i mnoge žrtve. Iako se u to vreme pisalo i govorilo o 500 mrtvih i 2.000 ranjenih, na osnovu dokumenata može se utvrditi da je bilo najviše pe­ desetak mrtvih i oko dve stotine ranjenih. Međutim, veliki broj učesnika pobune bio je uhapšen, a od njih su 882 lica izvedena na sud.

42

i mišljenje masa, aid su povod za ogovaranje dali neki jeretički vidovi njegovog članka, jer u njemu čitamo: „[Boljševici] proživljavaju marksističku misao, ono što nikad ne umire, što predstavlja nastavljanje italijanske i nemačke idealističke misli i što se kod Marksa pokvarilo usled unošenja pozitivističkih i naturalističkih detalja .. U „Kritika sociale" i u raznim socijalreformističkim krugovima bilo je već duže vremena kri­ tike na račun Gramšija. A otada pa ubuduće stalno se nastavljaju optužbe zbog spiritualističkog volu­ ntarizma i revolucionarnog sindikalizma po ugledu na Sorela53 i sa priličnim uticajem Bergsonovih fi­ lozofskih ideja. Prvi put ga je bergsonovcem na­ zvao advokat Troci,54 koji se tada, kao i Gramši, borio na levici Partije. A to se dogodilo za vreme zasedanja u Firenci, nešto pre nego što je izašao onaj „neoprezni" članak.55 Ako se radilo samo o pri­ vremenom maksimalisti,56 kako je to ocenio Troci,*59 sî Zori Sorel (1847—1922), inženjer do svoje 45. godine, kasnije se posvetio filozofskim i sociološkim studijama. Njegova aktivnost pada između 1903. i 1919. godine kada je izdao svoja glavna delà. Poznat je kao teoretičar revolucio­ narnog sindikalizma. Lično je smatrao da vrši reviziju mar­ ksizma postupajući levičarski. Prvih dvadeset godina našeg veka njegov uticaj se osećao znatno u Francuskoj i Italiji. M Mario Troci, advokat iz Firence; u njegovoj kance­ lariji je održan jedan značajan sastanak italijanskih soci­ jalista za vreme prvog svetskog rata. 95 Reč je o već pomenutom sastanku koji je održala grupa italijanskih socijalista sa predstavnicima Socijalističke partije Italije 18. i 19. novembra 1917. godine u Firenci. Na sastanku je bilo oko 40 učesnika, među kojima i Gramši. 59 Maksimalizam u Italiji označava centristički po­ kret Socijalističke partije koji je nastao na Kongresu u Bolonji 1919. godine. Cilj mu je bio, pozivajući se na ekstre­ mizam, da pomiri reformistička strujanja sa revolucionar­ nim. Reformizam označava u Italiji revizionizam, tj. opor­ tunistička tumačenja marksizma.

43

ne treba se čuditi što su Treves5758i Prampolini5* dali stroga mišljenja. Na pitanje ideološkog povezivanja sa sindikal­ nim pokretom Gramši se navraća više puta između 1918. i 1921. godine. Mi smo se ovde zaustavili na nekim od njih. Najpovoljniji trenutak da se podu­ hvati tog problema doći će sa fabričkim savetima. Pogledajmo sada jedno od njegovih objašnjenja, uzeto iz članka Osvajanje države koji je izišao u „Ordinu nuovu“ 12. jula 1919. godine. „ .. Sindi­ kalni pokret, koji se predstavio kao začetnik jedne prirodno slobodnjačke tradicije, bio je u stvari jedno od tolikih pritvorstava jakobinskog i apstrak­ tnog duha. Iz toga i nastaju njegove greške, jer on nije uspeo da zameni Socijalističku partiju na po­ slu pripremanja radničke klase za revoluciju." Onaj koji je tako pisao nije se nikada slagao sa alterna­ tivama pomenutog pokreta, ni sa njegovim željama ni sa njegovom „prirodnošću", čiji je cilj bio da direktna politička akcija sindikalnih snaga bude iznad snage radničkih partija, kako to dolazi do 57 Klaudio Treves (1869—1933), književnik i jedan od najranijih socijalista u Italiji. Brzo je prišao reformistima i nalazio se među njihovim rukovodiocima. Vrstan novinar, uređivao je više listova, najpre Grido del popolo, u Torinu, jedan od prvih socijalističkih listova, pa kasnije Tempo i Avanti!, kome je jedno vreme bio na čelu. Sarađivao je u nizu drugih listova i časopisa, stalno se zalažući za stavove reformista. U toku prvog svetskog rata digao je glas protiv krvoprolića, zahtevajući da Italija očuva neutralnost. Po izbijanju oktobarske revolucije pokazao se neprijateljski raspoložen prema svemu što je u vezi s komunizmom. Kada su 1922. godine iz Socijalističke partije Italije izbačeni re­ formisti (i on među njima), počeo je da uređuje reformi­ stički dnevni list Đusticija. Kasnije, 1926. godine, bio je prinuđen da emigrira u Francusku. Umro je u Parizu. 58 Kamilo Prampolini (1859—1930) predstavlja jednog od poznatih italijanskih socijalista. Najpre monarhista, još kao mlad prišao je radničkom pokretu i učestvovao u osni­ vanju Socijalističke partije Italije. Stalno se držao njenog reformističkog krila. Uređivao je više partijskih listova. Nekoliko puta biran je za poslanika, ali je više puta i hapšen zbog svojih naprednih ideja. Posle dolaska fašizma na vlast povukao se iz javnog života, obavljajući dužnost knji­ govođe kod jedne firme u Milanu.

44

izražaja shodno tipu države u kojoj on delà. Na jednoj osnovnoj tačci, prilazeći joj kritički, Gramši ipak pokazuje da se slaže sa Sorelom, jer se ne po­ ziva slučajno na ono što je ovaj prihvatio od Bergsona. Ta tačka se zasniva na tome što se obojica snažno suprotstavljaju determinističkim kriterijima, tj. svakom mehanizmu i „naučnom" fatalizmu u sagledanju društva. Ljudska volja predstavlja za obojicu odlučujuću snagu u istoriji, i to pre svega u revolucionarnom smislu. Međutim, u Gramšijevoj misli volja samo retko ima takvo mesto da bi mogla da ograniči vrednost objektivnih elemenata, prvenstveno vrednost ekonomskih struktura. Objektivni ušlovi se ovde uvek daju kao deo koji ne može da reši sve, a koji, i pored toga, ne­ prestano nosi svoju suštinsku vrednost. Način kako treba shvatiti volju ne mora da znači stvarno i v o l u n t a r i z a m . Međutim, on omogućava da se jasno ukaže na odlučan prilog koji voljni i delotvorni čin — iz raznih razloga koji ga čine tak­ vim — pruža razvoju objektivnih uslova i njihovom delovanju. U tome što je Gramši izazivao nepoverenje u krilu svoje Partije, u svakom slučaju treba videti višestruki fenomen. Mnogi, čak i oni koji su radili zajedno s njim, nalazili su da je veliki broj članaka koje je on objavio težak za čitanje- Smatrali su ih suviše „visokim", govorili su da su plod intelektu­ alca koji je pre sklon da se bavi nekim problemima kulture nego da odgovara obavezi obaveštavanja čitaoca. Ponekad se nisu tužili isključivo zbog toga što nisu razumevali neki od Gramšijevih članaka. Prekorevali su ga zbog kulturnog i kritičkog smera koji je zauzimao pri pisanju, zbog toga što je uvo­ dio u socijalalističko područje „suvišna" znanja druge prirode i što je često upotrebljavao termine kao s p i r i t u a l n i i m o r a l n i . Bavljenje bergsonističkim shvatanjima ostajalo je samo po sebi teren manevrisanja za neke naukom zapojene poje­ dince koji su bili svesni da lako mogu da se od­ 45

reknu otrova poprskanog znanjem. Ali članci po­ svećeni Šamisu5960 ili Mihelšteteru,00 o d b r a n i S u 1 c a ili odbacivanju esperantističke utopije, pretvarali su se u prilično neprijatnu celinu za razne čitaoce onih listova u kojima su se članci po­ javljivali. Sa tog gledišta, Gramši tada nije imao drugove za akciju. Toljati i ostali koji su kasnije mogli da sarađuju na „Ordinu nuovu“ nalazili su se pod oružjem. Ali ni tada ovom tako postojanom radniku, koji se veoma angažovano zalagao radeći na marksističkoj istini, nije nedostajalo odlučnih i vatrenih pristalica. Međutim, mnogi su se pitali: Da li je Gramši partijski čovek? Čemu tolike kom­ plikacije u ime jedne kulture koja se udaljuje od nas i koja nema ničeg zajedničkog s marksizmom? Povodeći se za tekstovima koji su mogli da dadu mesto takvom nespokojstvu ili da se izlože polemikama nižeg reda, lako je u njima naići na odsustvo svake stvarne povezanosti s jezikom koji je strujao kroz Partiju. Na praktičnom terenu i unu­ trašnjoj politici socijalističkog pokreta, to je pred­ stavljalo znak preloma koji nikada neće biti zalečen. Odatle je kasnije nastupilo i otcepljenje u Livornu, a onda i pitanje jedne italijanske komu­ nističke partije koja će se organizovati kao potpuno angažovana. No, s druge strane, jasno je da je rat došao, na žalost, na vreme da u Italiji spreči pri­ rodni razvitak mnogih pojedinosti sa područja zna­ nja i misli koje su se već bile pojavile na svetlosti dana s neoidealizmom i razvile preko ,,Vočea“. Kriza idealističko-vočanske kulture u godinama futurizma mogla je da izdrži jednu fazu sređivanja unutar ideja koje su se brzo formirale ili u njihovoj bli­ zini, negde između ambicija pune intelektualne snage i avangardističkih naleta. A bilo je mesta i za 59 Adalbert fon Samiso (1781—1831), Francuz koji je, kao dete plemića, za vreme francuske revolucije napustio domovinu zajedno s roditeljima. Nastanio se u Nemačkoj i postao nemački književnik. U njegovim delima govori se, između ostalog, i o psihičkoj patnji emigracije. 60 Karlo M ihelšteter (1887—1910), italijanski pesnik i mislilac. Završio život samoubistvom.

46

drugačiji rad, što je označavalo i polazak sa novih baza. Marksistički pokret omladinaca koji su se ja­ vili u Torinu oko 1914. godine imao je istorijski nove osnove, delimično i pod uticajem idealističke i vočanske kulture. Za njih nije bilo jednostavno održavati veze s pozitivističkim socijalističkim strem­ ljenjima. Put koji je Gramši hteo da otvori 1914. go­ dine nije polazio s linije raznorodnog partijskog novinarstva. Dajući 1917. godine Budući grad, on je pisao i ovo: „[Pre rata] nosio sam se mišlju da s nekim drugovima pokrenem jedan novi časopis socijalističke sađržine koji bi predstavljao žarište novih moralnih snaga, novog (ovde je cenzura iz­ brisala jednu reč, verovatno pridev r e v o l u c i ­ o n a r n o g ) i idealističkog smera naše omladine. On je trebalo da podstakne na razmišljanje, da ukaže na akciju i na puteve misli.“ Pitanje je da li bi se jedna slična inicijativa, i pored podstreka koji je nastojao da joj da Gramši, pretvorila u životvorno glasilo lokalne omladine. Mnogo je prirodnije pri­ pisati joj sasvim drugačiji značaj, čiji se prvi elemenat već može zamisliti, jer bi se svodio na rastu­ ranje pomenutog lista među zaostale marksiste u Italiji koji su se još uvek bavili polemikom između Antoni ja Labriole i Kročea, na novo tumačenje tek­ stova koje je s takvom polemikom vezano, kao i na čitanje većeg broja p r a v i h t e k s t o v a , što vočeanci u većini slučajeva nisu radili, bar ne budna duha. A bilo je možda i potrebno sačekati 1945. go­ dinu da bi angažovanost ostalih čitalaca naišla na opravdanu otvorenost. Ne znam do kada. Ovde ću morati da se pozovem na jedan svoj raniji spis, uvod u antologiju ,,Vočea“.81 Ali i kada se vodi računa o onome što je mogućno, uspeva se jedino da se pobeleže neki vidovi stvarnosti. Za vreme rata Gramši je delao u uslovima eksperimentalistlčke usamlje­ nosti. I samo tako treba shvatiti njegovo privremeno zastranjivanje.* #1 Pomenuta Antologija, koju je sredio Đ. Ferata i na­ pisao joj uvod, objavljena je u Rimu 1961. godine.

47

Vrlo privlačne beleške za svakog čitaoca u rub­ rici Pod gomilom, pozotfišna kritika kojom se on bavio, još uvek u „Avantiju“,02 kao i svi ostali članci uprošćenije namene ili sadržine — sve mu je to već stvorilo popularnost s kojom je mogao da računa u Torinu, dok je njegova lična želja bila da ukloni neizvesnost kod udaljenijih čitalaca, koji su mogli da ga prihvate ili da ga ne razume ju. Tako, na pri­ mer, van Torina, malo je u to vreme bilo onih koji su, po svojim idejama, bili iznad jednog „vrlo intelektualnog“ Gramšija, ali su se svi nalazili na ivici marksizma, i to takvog marksizma koji je pre bio zainteresovan za vrhove Partije nego za njene struk­ ture. Što se tiče Gramšija, on je godinama učestvo­ vao u radničkom pokretu i proučavao ga angažujući se politički, tako da se i sam, više ili manje uz­ gredno, upleo u novinarski rad maiksističkog smera, delimično zahvaljujući sve jačem povezivanju s po­ jedincima i grupama. U leto 1917. godine — kada su hapšenja posle avgustovske pobune u Torinu po­ remetila partijske redove — nove odgovornosti, koje sam već pominjao, uzele su široke okvire. Jedan sporan Gramšijev prijatelj, Anđelo Ta­ ška,6263 biće ubrzo svedok tog događaja, pa će napisati mnogo kasnije: „Ove veze predstavljale su za njega pravo otkrovenje, a na njemu je radio vrlo pa­ žljivo." Neki su nazivali njegov način razgovora naučnim i sokratskim, hilo da je opštio s „intelektu­ alcima" ili „radnicima". Nesumnjivo da su avgustovski dani 1917. godine, duboki tragovi koje su oni 62 U ovoj rubrici ,,Avantija“ Gramši je s osobitom lju­ bavlju i strašću uređivao pozorišnu kritiku, počev od 13. januara pa do 16. decembra 1917. Na ovaj predmet Gramšijeve delatnosti su se i posebno osvrtali pojedini istraživači njegove misli. Činjenica je da u člancima o pozorištu Gramši ne ide kročeovsko-estetskim putem, već scenskim prikazima prilazi kritičko-ideološki, pokušavajući da iznađe da li odgovaraju ukusu širokih narodnih masa. 0:' Anđelo Taška je socijalista i Gramšijev prijatelj koji je, zajedno s Gramšijem, Toljatijem i Teračinijem, po­ krenuo 1919. godine u Torinu časopis „Ordine nuovo“. U daljem izlaganju biće reči o njegovom držanju prema Gramšiju i prijateljima.

48

ostavili, povezanost kakva se uspostavila između njihove sadržine i ruskih događaja i Kaporeta, dali mnogo materijala Gramšijevom s o k r a t i z m u , koji se sada nalazio u centru radničke klase u To­ rinu. U suštini, reč je o uzajamnom uslovu praktično-intelektualnog razvoja. Posledice su morale da se osete za vreme „Ordina nuova“. Ali se one već mogu nazreti u sve većoj jasnoći i tačnosti piščevog poli­ tičkog izraza, u drugoj ačij im razmerama, pa i raz­ nolikosti predmeta kojima se bavi. Tako, na primer, kod njega postepeno sve više iščezava kultura spiritualističkog ttipa. Ako logički realizam dolazi do izražaja, počev od 1918. godine, kontrolišući stvara­ lački proces, takođe biće jasno da i organizaciona aktivnost u okviru radničke klase, problemi, pozi­ tivne i negativne istine o Socijalističkoj partiji zau­ zimaju u novim spisima sve više prostora. Tu negde, u vreme pisanja članka Naš Marks, koji se pojavio 4. maja 1918. godine u „Gridu del Popolo“, povo­ dom stogodišnjice Marksovog rođenja, izgleda da je zaključen prvi period aklimatizacije između pisca i borbenog socijalističkog stremljenja. A posle toga suštinski ništa novo. Možemo pročiati: „ . .. Voluntarizam? Ova reč ne znači ništa, ili se upotrebljava u proizvoljnom značenju. Volja, gledano marksistički, znači svest o cilju, što dalje označava stvarno poznavanje sopstvene snage i sred­ stava putem kojih ona može da se odrazi u akciji. Prema tome, prvenstveno znači razlikovanje, izdva­ janje klase, nezavistan politički život od života druge klase, potpunu i sređenu organizaciju usmerenu na posebne i vlastite ciljeve, bez zastranjivanja ili oklevanja" Slični pojmovi susreću se u raznim ra­ nijim člancima. Mogla bi da se sastavi jedna mala antologija koja bi sezala od 1918. godine pa do prvog spisa, Aktivna i delotvorna neutralnost, u kome su neki socijalisti i dalje nailazili na buržoaske smernice. U njemu je Socijalistička partija predstavljena kao „potencijalna država, koja uzima maha kao su­ protnost buržoaskoj državi, te nastoji, u svakodnev­ noj borbi s buržoaskim društvom i razvijajući svoju 4 Antonio Gramši

49

unutrašnju dijalektiku, da pripremi i izgradi svoja tela koja će je savladati i preuzeti*4. Posmatrajući s ovog gledišta, nije se promenilo ništa, pa ni novi Gramši nije ublažio polemiku protiv doktrinarski vatrenih marksista niti je prestao da naziva d uh o m istorijsku tkaninu misli i ljudske akcije. Je­ dino je politička volja dobila snažniji izraz. Tek on sada samo izuzetno gleda na posebne idejne d inte­ lektualne snage, dok bi, da se epoha razvijala dru­ gačije, njegov posao bio da ih široko i tačno podvr­ gne marksističkim ispitivanjima. Povremeno se poziva na sadašnje stanje, a kasnije se opet navraća na revolucionarne perspektive od 1918. godine do jedne bliske budućnosti, tako kako dolaze do izra­ žaja jedna za drugom, bilo pojedinačno ili skupa. Stalno učestvuje u akcijama partijske levice kako bi se Partija oslobodila bar neuravnoteženosti koje su izbijale na desnici. Mali (ili vrlo mali) broj vrhunskih političara u Italiji oseća da on raspolaže izrazom krupnog revolucionara koji se postepeno formira. Njegovom izrazu treba posvetiti mnogo pažnje, jer se odmah prilično uzdigla diskusija u Partiji, a i u Gramšiju ubrzala politička aktivnost na daleko Širem, italijanskom nivou. Ali pažnja se javlja gde hoće i gde može. U Torinu je Gramši skrenuo pažnju na sebe. I tamo je mogao da nađe, sem istorijekiih korena, iako čisto humanih, i isku­ stva koja će ubrzo, posle završetka rata, obeležiti i kraj njegove mladosti. U sebi nije imao ničeg tribunskog. „Pošto imam slab glas, okupili su se oko mene da me slušaju. . . “, pisao je JulkÜ 25. maja 1925- godine, pričajući joj kako su se držali fašistički poslanici dok je držao onaj svoj čuveni govor, jedini koji je izgovorio pred Parlamentom. Za vreme rata održao je više preda­ vanja u torinskim socijalističkim krugovima. A izu­ zimajući usko političku diskusiju, ne zna se za druge slučajeve u koj'ima je javno govorio, sve do vremena fabričkih saveta. I Barberisi, Boeri, Rabecani i El­ vira Coka i Marija Đudiče, zahvaljujući svojoj re50

čitosti, ostali su duže prisutni kod socijalističko-revolucionarnih masa Torina nego Gramši.84 Međutim, ono što je, od leta 1917. godine pa do početka 1919, najavljivalo vreme „Ordina nuova“ nije predstavljalo avangardu koja se otcepila od ve­ ćine radničkih snaga i prekinula veze s njihovim načinom poimanja savremenih događaja. Dobar deo onih 150.000 tada zaposlenih u torinskoj industriji65 obrazovao je u to doba nešto što se mnogo razliko­ valo od industrijskog proletarijata po ostalim italijanskim gradovima, jer se ostali proletarijat suštin­ ski delio na neodlučne maksimaliste koji su sve više uzimali maha i na one koji su pokazivali stare re­ formističke težnje. Poznato je kako je do posebnih okolnosti doveo industrijski razvoj u Torinu i pre 1914. godine, kao i kakva su bila obeležja radničke borbe u njemu. Samo po spoljnoj i naizmeničnoj prevazi u m e r e n j a k a ili e k s t r e m i s t a (usmerenih tada uglavnom ka revolucionarnom sindiikalizmu) ona su odgovarala opštem italijanskom fenomenu. Pre svega, drugačiji su bili objektivni uslovi u gradu automobila, kako su još tada neki počeli da ga nazivaju. 80.000 radnika 1913. godine u Torinu (dok se ukupan broj stanovnika grada peo na 450.000)68 predstavljalo je proporcionalno mnogo više nego što je na drugom mestu činila kvalifikovana radna snaga, vična novim radnim metodima i usko* 84 Reč je o nizu pojedinaca iz redova „nepopustljivih" socijalista koji su, kao daleko veštiji govornici i demagozi, bili u Torinu daleko poznatiji među radničkom klasom nego Gramši. M Ovaj broj dat je na osnovu prilično proizvoljnih proračuna. Međutim, oni se mogu prihvatiti kao verovatni kada se zna da je Torino u toku 1917. godine imao 185.587 lica na platnim spiskovima, dok je sledeće godine grad bro­ jao 525 hiljada stanovnika. ** Za poznavanje ovog perioda radničkog i socijali­ stičkog pokreta u Torinu vrlo je značajna odlična knjiga Paola Sprijana, Socialismo e classe operaia a Torino dal 1892 al 1913 („Socijalizam i radnička klasa u Torinu od 1892. do 1913. godine"), Torino 1958. 4*

51

povezana s industrijskim problemima. Godine 1915, krupan trgovac svilom Bonfon-Krapon, poreklom Francuz, koji je nešto kasnije osnovao, u Torinu Industrijsku ligu, pre nego što je stvorena Industrij­ ska konfederacija, pisao je tim povodom: „ . . . U Torinu sam često imao prilike da diskutujem s radnicima kada sam se nalazio na čelu Industrijske lig e. . . Komisije kolje su slali radnici u cilju pregovaranja s poslodavcima bile su, pri­ rodno, sastavljene od najboljih elemenata. A one su ipak dozvoljavale da odlučuje masa. Sada pak mogu da priznam divljenje koje sam osećao prema ovim ljudima, jer su posle mukotrpnog radnog dana umeli ne samo da brane uporno, živo i neumorno interese drugova, već su bili u stanju i da raspravljaju o ne­ razumljivim razlozima sa kojih su polazili industijalci suprotstavljajući im se. Nije uvek bilo reči o tehničkim pitanjima niti o jednostavnim zahtevima za podizanje nadnica. Govorilo se i o načinu raspodele, naučne podele rada i si. Nije bilo retko čuti radnike kako logično, pa čak i rečito, razvijaju tačne teorije, i to uz takve argumente kojima je teško suprotstaviti se.“87 I baš su Bonfon-Krapon i njemu bliski torinski industrijalci pokušali 1913. godine da sprovedu izvesno svoje tumačenje o pravu zatvaranja fabrike prilikom štrajka koji je bio duži od d e v e d e s e t d a n a u automobilskim radionicama. Pošto su štrajkači (a svi su radili u pomenutim radionicama) pri­ mali novčanu pomoć od drugih metalaca, Industrij­ ska liga je proglasila obustavu posla po fabrikama u kojima su oni radili. Protiv takve odluke ustao je Đoliti, koji je tada bio na vlasti. Upravnik Torina obavestio je da oni koji vrše zatvaranje fabrika neće moći „da povere nadzor nad postrojenjima policij­ skim snagama". Pošto su najpre žestoko protestovali, industrijalci iz Lige odustali su od zatvaranja. Cak67 67 Upor. Louis Bonnefon-Craponne, L’Italie au travail, Pariz 1915.

52

su ubedili Bonfon-Krapona da da ostavku,88 pa se on uskoro i potpuno povukao i stao da piše svoje memoare. Štrajk se završio punom pobedom rad­ nika. To je bilo utoliko značajnije što je porazan završetak imao jedan drugi štrajk radnika automo­ bilske industrije, onaj koji 1912. godine nije vodio Fiom,99 već sindikalni revolucionari. Ovi momenti biće dovoljni da ukazu na dvo­ struko oibeležje torinske situacije kao i na to kako se ona razvijala od toga vremena do ratnih dana. S jedne strane, poslodavci i radnici mogli su da se sretnu na planu uzajamnog poštovanja, da se osete bližim nego na drugim mestima, skoro kao „učesnici" u jednoj naročito odmakloj industrijskoj stvarnosti. S druge strane, među njima se opet razvijala izvesna posebno oštra borba, pri čemu nisu bili isklju­ čeni ni napadi kada se očekivala neposredna korist. Snage koje su se suprotstavljale već duže vremena istupale su u vrlo sređenim i opreznim organizacio­ nim oblicima, čiji su ishodi bili vrlo sumnjivi, tako da ih je pre ili posle odbacivala sama logika „evo­ luirane" situacije- Godine 1912. štrajk sindikalista bio je kao udar vetra koji u celosti odgovara atmo­ sferskoj neravnoteži koja je usmerena odjednom na jednu tačku. Stari torinski reformisti već su bili izgubili, nešto ranije, veliki deo svog uticaja u ma­ sama, koje su se povlačile iz tradicionalnih sindi­ kata. Ovom fenomenu doprineo je i priliv novih radnika.70 Ali je revolucionarni sindikalizam pre-*• *8 Čak je u listu Tribuna u Rimu 27. maja 1913. ob­ javljen jedan članak, verovatno s odobrenjem italijanske vlade, u kome se kaže da je stranac Luj Bonfon-Krapon izazvao teškoće u italijanskom javnom životu. •* Fiom je skraćenica koja označava Federaciju itali— janskih metalurških radnika. 70 Tendencija napuštanja tradicionalnih sindikalnih organizacija osetila se u Italiji oko 1910. godine. U relativno kratkom roku zabeleženo je da je broj organizovanih me­ talurških radnika opao sa trideset na deset hiljada. To je i bio razlog što su sindikalisti revolucionari preuzimali vodstvo radnika iz ruku redovnih sindikata. Tako je u To­ rino došao iz Bolonje radnički tribun Fulvio Cold, te je snažno uticao na one radnike koji su 17. januara 1912. za-

53

trpeo meuspeh na ovom pokušaju. Fiom, kome se na čelu nalazio» mladi Bruno Buoci,* 65*71 doveo je do revanša najnapredniju radnu snagu, i počev otada — bez povratka na reformističku hegemoniju — u Torinu je bila označena granična linija između demagoških ekstremista i sindikalnih borbi. Fiom pod vodstvom Buocija i Aleanca kooperativa72 i da­ lje su za vreme rata ispitivali vrednost elemenata čvrste organizacije, povezujući je odlučno i uporno s revolucionarnim pobudama koje su postojale kod torinskih radnika. Moglo je da potekne mnogo krvi na barikadama avgusta 1917. godine. A za vreme svih krupnih štrajkova u Torinu ponavljao se jedan karakterističan fenomen: potpuni prekid rada i so­ lidarnost u akciji između najbolje i najgore plaćenih (ista solidarnost ogledaće se i kasnije pri sastavlja­ nju i sprovođenju u život novih ugovora sa poslo­ davcima). Međutim, tek što se avgustovska pobuna smirila, veliki broj radnika koji je s mnogo elana učestvovao u njoj, pojavio se u fabrici tiho i pri­ vidno mimo. Mnogo puta i u manje tragičnim okol­ nostima moglo je da se naiđe na nešto slično, tj. na sklad između borbene č v r s t i n e i p r a k t i č počeli štrajk pošto su prethodno napustili tradicionalne sindikate. Štrajk se završio ozbiljnim porazom radnika posle 65 dana. 71 Bruno Buoci (1881—1944) poreklom iz radničke po­ rodice, borac za radnička prava, bio je dvaput poslanik, sekretar Fioma i, kasnije, od 1925. godine, sekretar Gene­ ralne konfederacije rada. Pod fašizmom je emigrirao u Francusku. Posle okupacije Francuske Nemci su ga predali italijanskim vlastima, koje su ga konfinirale. Odmah po kapitulaciji Italije započeo je nanovo svoju aktivnost i na­ stavio je do 4. januara sledeće godine kada su ga ubili Nemci prilikom povlačenja iz Rima. 72 Već pomenuti Bruno Buoci, najpre šef odeljenja kod firme Mireli u Milanu, a od 1905. godine nastavnik u Insti­ tutu za zanatstvo i umetnost u Viđevanu, ušao je 1910. go­ dine u sekretarijat Fioma, te je počeo da daje smernice organizaciji koja je već godinu dana pre toga imala ze­ maljsko sedište u Torinu. Aleanca kooperativa je u Torinu više godina razvijala značajnu aktivnost, poglavito time što je povezivala Opšte udruženje radnika i Udruženje železničara. Naročitu aktivnost razvila je u toku prvog svetskog rata.

54

n o g držanja prema zahtevima koje su nametali posao i zarada za vreme mnogih i značajnih epizoda radničke borbe u Torinu. Tako je ovde jedan uspeli ishod išao u prilog otklanjanju suprotnosti između umerenog i neumerenog radikalizma koje vode u ćorsokak. Novine koje je doneo rat išle su u prilog porastu nepomirljivih težnji. A one nikako nisu smanjile, već uvećale, čak i unutar najraspaljenijih zona, onaj realistički smer od koga je izbijanje dugo prikrivane srdžbe gotovo udaljilo, u trećoj godini b e s m i s l e n o g p o k o 1j a,73 veliki deo masa. Privezanost za fabrike nije kod torinskih radnika nikada bila tako jaka. Fiat — piše Gramši — pretvorio se u državu u malom, sa okolinom i uticajem koji preobražavaju grad u neuralgičnu tačku novog ital'ijanskog kapitalizma; „pomoćna1* preduzeća ili ona koja su se nalazila pod direktnim državnim rukovodstvom, dajući moguć­ nost zaposlenja i oslobađanja od vojne službe; pi­ tanja koja su torinski industrijalci rešili usled veoma povoljnih i, ujedno, teških okolnosti — sve je to moglo samo da se duboko odrazi na raspoloženje radnika. Sve jača svest, često i ponos, ispoljavali su se u međuvremenu u ovoj ,,klasi“. Malo su je se ticali prekori — koji su joj se vrlo prezrivo upući­ vali na stranicama torinske štampe — zbog šićardžijskog raspoloženja i hedonističkog i skupog samoushićenja. Nadnice su bivale sve veće, ali su i cene rasle sve brže. Radni časovi bili su uglavnom znatno povećani- Pored ostale robe koje povremeno nije bilo, u radnjama se često danima nije nailazilo ni na hleb. Pa ako se pokoji radnik osetio oduševlje­ nim što je u koverti sa nadnicom našao više novca nego obično, ostali su nastojali da se nekako snađu kako najbolje znaju i umeju. I niko nije znao do koje su se visine ispeli industrijski profiti i koliko su trošili novi bogataši. A pak se znalo da je eko­ nomska situacija proletarijata u Torinu bila bolja T* Autor je upotrebio termin koji je svojevremeno iz­ rekao papa Benedikt XV.

55

nego u ostalim delovima Italije, računajući Đenovu i Milano.74 Ovi razlozi išli su u prilog, samom svo­ jom suprotnošću, već posebno naglašenom i istaknu­ tom spoju mnogih obeležja, što je torinsku radničku klasu postepeno uvlačilo na područje onakvih ten­ dencija koje su na drugim mestima bile „blokirane**. Ona je proživljavala strašno nespokojstvo usled unutrašnjih saznanja i dubokog i dinamičnog raz­ mišljanja. I kad govorimo s ovog gledišta, ne smemo da zapostavimo ono što se u prvom redu tiče Đolitija. Torino je bio jedini italijanski velegrad u kome se vladajuća buržoazija i dalje delom zalagala za angažovanje u ratu, dok je delom ispoljavala pacifi­ stičko raspoloženje. Teofilo Rosi, tadašnji predsednik opštine, u nekoliko navrata meta Gramšijevih po­ lemika i satira, usudio se da otvoreno kaže 1917. go­ dine: „Đoliti leži danas više nego ikada na srcu Italijanima.** On je bio prisiljen da da ostavku, dok je skandal bio zataškan, ali ne i zaboravljen. ,,Neutralistička sredina, piše Paolo Sprijano u svojoj odličnoj studiji O radničkom Torinu u svetskom ratu (1914—1918),75 bila je vrlo prostrana, ulazila je u krugove industrijalaca, među Đolitijeve pristalice i kierikalce, u opštinu, pa i samu policiju.** Izrazi kao neutralizam ili pacifizam mogu samo približno da ukažu na razne vrste otpora, na nejasna raspo­ loženja, na uljuljkivanje između službe savojskoj dinastiji i osnovnih zadataka koje je s r e d i n a na koju ukazuje Sprijano htela da privoli na rat. Ali je Đoliti u očima mnogih još uvek predstavljao božanstvo, te se njegov mitsko-politički ugled nije slagao ni sa kakvim oduševljavanjem za dramu koja je raspaljivala tolika srca. 74 To je u Gramšijevo vreme predstavljalo činjenicu u poređenju sa situacijom u kojoj se nalazio radnički stan­ dard u druga dva italijanska industrijska centra. 75 Naslov originala Sprijanovog delà glasi: Torino operaia nella grande guerra (1914—1918), Torino 1960. Govoreći o Gramšijevom radu u Torinu, Đ. Ferata je — kako sam veli — mnogo puta uzimao podatke iz ove izvrsne knjige.

56

U Torinu se potpuni pacifisti, tj. radnici, nisu osećaH usamljenim. A za vreme procesa pokrenutih protiv učesnika u avgustovskoj pobuni, neke ugledne ličnost živo su ukazale na „oskudicu izazvanu ratom i na ekonomske i društvene teškoće'1. Među tim ličnostima nalazio se i Dino Oliveti, sekretar Indu­ strijske lige. Sve je to ulazilo na područje jednog stanja stvari koje se moglo nazvati dijalektičkim, i pored sve nejasnoće na koju upućuju pridevi čije je značenje suviše široko. Na području političkih zbivanja i raspoloženja moglo se govoriti o više­ strukoj povezanosti između antagonističkih klasa, što se uglavnom svodi na povezanost do koje je došlo na ekonomsko-društvenom području. Nova generacija revolucionarnih socijalista i neki mladi anarhisti79 — i sami želeći, kao i njihovi vršnjaci socijalisti, da se nađu u prvim redovima Gramšijevih slušalaca — morali su, usled političke klime samog grada, da se duhovno otvore, što se nije de­ šavalo na drugim mestima. Gramši i njegovi drugovi sa univerziteta pri­ padali su toj generaciji. Dvadesetogodišnja«, uoči rata, takvi socijalisti studenti i radnici počeli su da m i s l e imajući pred očima jednu neokapitalističku Italiju (koja se još uvek mikroskopski ocrtavala trouglom Milano—Đenova—Torino), a u kojoj same ideje nisu više omogućavale onakav odnos kakav je postojao u prošlom veku između znanja i raspolo­ ženja ili između „apsolutnog" sistema duha i empi­ rijskih saznanja. Sada je dolazila do izražaja snaga onih sistema koji su se odražavali u praksi, a onaj koji se obrazovao na takvim otkrićima shvatao je da kročeansko učenje predstavlja praksu. Još konkret­ nije za neke mlade socijaliste, opadanje reformizma* T* Od njih su bili najpoznatiji: Sardinac Mauro Garino, Gramšijev vršnjak i zemljak, i Pijetro Ferero. Povezani za revolucionarnim sindikalistima do 1912. godine, bacili su se na posao već od sledeće godine da bi privukli nezavisne radnike u Fiom. Možda je ovo u isti mah prvi primer „dijalektičkog" odnosa između socijalistički nastrojenih torinskih omladinaca i brojnih torinskih anarhista i pripad­ nika drugih političkih struja.

57

i tipično zaustavljanje revolucionarnog sindikalnog pokreta 1912. godine u Torinu, označavali su u raz­ nim vidovima, iako nejasno, potrebu prelaženja na izvastan sasvim savremen plan, i to ne p r a g m a ­ t i č k i u ustreptalom smislu kakav j e u Papini ju77 video jedan idejni savremenik revolucionarnih sindikalista, već solidno sazdan od objektivnih odnosa i voljnih odluka, tako da je delotvoran poput novih fabrika. Već se tada moglo naslućivati da svaki društveni determinizam prerasta u spontaneizam, jer treba da ljudi prevaziđu kretanje stvari, a ako na to nisu pripremljeni, moraće da to učine nasumice. S druge strane, vredi rečenica koju smo nedavno sreli u Našem Marksu: Voluntarizam ili ne znači ništa (sem u sholastioi) ili postaje sinonim proizvolj­ nosti. Stari Morgari,78 socijalista koji je odrastao u Torinu u vreme De Amičisa,79 ali još uvek krepak i duhovno svež, sa svojim ,,integral!izmom“ koji je unekoliko pokvario zahvaljujući prilozima koje mu je dao Enriko Feri,80 prijateljski se odnosio prema neodređenim ti krupnim zahtevima mladih. 1913. go-78*0 77 Đovani Papini (1881—1956), poznati italijanski knji­ ževnik. Jedno vreme bio je i urednik časopisa Voče. 78 Odino Morgari (1865—1929) bio je sekretar Socijali­ stičke partije Italije, a kratko vreme i direktor „Avantija". On je tvorac tzv. „integralizma", pokreta kome je bio cilj da na neki način izmiri umerene socijaliste i socijaliste re­ volucionare. 76 Edmondo De Amičis (1846—1908), poznati italijanski književnik. Svojevremeno je bio najtipičniji predstavnik sitne buržoazije u italijanskoj literaturi. Krajem prošlog veka italijanska buržoazija je pokazivala prilično simpatije za socijalistička strujanja, naravno, u okvirima svojih poi­ manja. Takav je bio i De Amičis, koji je i do danas ostao poznat čitalačkim krugovima, uglavnom kao pisac knjige za decu Srce. On je prišao socijalizmu 1891. godine, ali ni­ kada nije uzeo aktivno učešće u političkim borbama. 80 Enriko Feri (1859—1929), briljantni govornik i poz­ nati profesor krivičnog prava. Kratko vreme početkom ovog veka nalazio se na čelu ,,Avantija“. Pripadao je Socijalistič­ koj partiji Italije i izmenjao sve njene struje. Vodio je po­ lemiku sa mnogim italijanskim socijalistima. Inače, po svojim shvatanjima, nikada nije pripadao socijalizmu. Prema Musoliniju je bio dobronameran, te je imenovan za senatora.

58

dine oni su gledali u Musolinija kao u revolucio­ narnu nadu koja je obećavala savremenu sadržinu. Agitator Musolini već se bio poduhvatio krupnih odgovornosti. Uređivao je ,,Avanti“, okrećući oko ili, još bolje, kolutajući jednim od svojih čarolijskih očiju prema Salveminiju, dok je drugim nastojao da galvanizira Partiju. Nesumnjivo da se takav dvo­ struki pravac sviđao mladim torinskim socijalistima. Za njih je to značilo prevazilaženje beskrajnih anti­ teza u koje je socijalistička polemika upadala iz go­ dine u godinu. Međutim, Musolini je kasnije ukazao na svoju razrokost u listu „Popolo d’Italija". Buoci nije uspevao da se uspešno odvoji od usko sindikal­ nih pitanja. U tom momentu je Serati na partijskom vrhu predstavljao ono što je najbolje. Ipak, od njega se nije mogla zahtevati čvršća logika o jedinstvu koje je strašno želeo, jer je mešao antireformizam i opoziciju koja nije bila sklona avanturama (umesto da ih poveže u organsku cel'inu). Tako su ovi mla­ dići, izgleda, bili nespokojni, i to u dužem periodu. Tražili su izvestan novi red. Jedan od njih koji je još bio dečak 1914. godine, Mario Montanjana, u Uspomenama jednog torinskog radnikaS1 opisuje skoro nezaboravno svoj prvi susret s Gramšijem- Upisan u policijske spiskove kao opa­ san i podozriv posle učešća u neredima u vreme 81 Mario Montanjana (rođen u Torinu 1897. godine) metalurški radnik i poznati komunistički borac. U Socija­ lističku partiju Italije ušao je 1913. godine, a Komunističkoj partiji pristupio je, odmah po njenom osnivanju, 1921. go­ dine. Po dolasku fašizma na vlast bio je stalno proganjan i hapšen, što ga je prinudilo da emigrira u Francusku. Po­ četkom drugog svetskog rata francuske vlasti su ga zat­ vorile kao podozrivog. Iz Francuske je uspeo da pobegne 1 da se prebaci u Meksiko. Amerikanci mu posle rata nisu dozvoljavali povratak u domovinu sve dok nije postao član Nacionalnog saveta 1946. godine, kada je definitivno došao u Italiju. Bio je i član Ustavotvorne skupštine i, kasnije, član Parlamenta. Jedno vreme nalazio se i na čelu lista ZJnita. Svoje pomenuto delo, značajno za italijanski socija­ listički i radnički pokret, objavio je u Rimu 1949. godine u 2 sveske pod originalnim naslovom: Ricordi di un operaio torinese („Sećanja jednog torinskog radnika").

59

avgustovskih događaja, što je platio sa godinu i po dana robije, Montanjana je kasnije izdržao još jedno od uobičajenih zatvaranja iz p r e v e n t i v n i h r a z l o g a . I posle dva dana izašao je iz zatvora Karčeri nuove. „Dok smo se približavali kancelariji u kojoj je vršen prijem uhapšenih, u jednom .krugu’ zatvora video sam bar tuce zatvorskih stražara koji su stajàli unaokolo i pobožno slušali jednog čovečuljka obučenog u tamno odelo. On im je govorio osmehujuôi se. Bio je to Gramši. Za trideset i šest časova, koliko je proveo u svojoj ćeliji, Gramši je uspeo da osvoji i očara mnoge tamničare, Sardince kao i on, obraćajući im se na rodnom dijalektu svo­ jim jednostavnim i narodskim recima, ali istovre­ meno punim osećanja, sadržine i ideja". Neki od tih stražara odlazili su kasnije više puta da ga posete u „Avantiju". A bilo je među njima i takvih koji su, ostavivši zatvorsku službu, i sami postali socijalisti. Ni torinske radnike jezik ovog č o v e č u l j k a nije privlačio manje, bilo da je s njima vodio pojedi­ načne razgovore ili govorio u grupi. Čuveno je ono što je on postigao u pogledu držanja prema brigadi Sasari, mada su je mnogi u gradu mrzeli zbog rev­ nosti koju je pokazala prilikom uguši van ja nemira u avgustu 1917. godine. Zalažući se do krajnjih gra­ nica, on je uspeo, posredno ili neposredno, da ubedi veliki broj ljudi i žena da se pokušaju približiti vojnicima ove brigade, tako da su, naposletku. posledice njegovog zalaganja daleko prevazišle sva očekivanja. Zabrinute zbog raspoloženja ovih trupa, vojne vlasti su 1918. godine udaljile brigadu Sasari iz Torina i uputile je na razna odredišta.82 I deset rodina kasnije osetiće se Gramšijeva „osvajačka" snaga i „čar" kod mnogih drugova iz zatvora u Turiju.83 Stvarno, on nije bio nametljiv niti je umeo da 82 Gramši se seća ovog momenta u više svojih spisa. Posebno mu daje mesto u članku Neke teme južnjačkog pitanja. 83 Na osnovu sećanja Sandra Pertinija, jednog od Gramšijevih sapatnika u zatvoru Turi u Bariju — kako je zabeležio autor više delà o Gramšiju, Domeniko Cukaro —

60

laska, ali nije bio ni zajedljiv ili sklon da se grubo odnosi kad bi mu neko protivurečio, pa je sve to ostavljalo kod onih koji su ga okružavali utisak da ih neverovatno prisno razume i da iz njega izbija prava pravcata dobrota. I to mu je omogućavalo da pre dođe do izražaja kada se služio živom reći nego člancima. Dakle, izmenio se način njegovog rada. Između ostalog, otkada se iz dana u dan nalazio zaokupljen političkim odgovornostima, on je pokazivao i interesovanje za institucije ili „udruženja" koja će se ubuduće baviti organizovanjem rada na socijalistič­ kom prilaženju kulturi i na njenom proučavanju. U članku Udruživanje na području kulture, objav­ ljenom u „Avantiju" od 18. decembra 1917. godine, on se pridružio predlogu koji su dala dva druga, tj. založio se da se n a r o d n a k u l t u r a u Torinu postavi na socijalističkim osnovama. „ .. . Treba imati klasne ciljeve i klasne okvire — tvrdio je on tim povodom — treba imati jednu tako postavljenu proletersku ustanovu da joj se ci­ ljevi jasno sagledaju. . . U Torinu je proletarijat dostigao jednu od najviših tačaka razvoja, ako ne i najvišu u Italiji. Socijalistička sekcija je, što se tiče političkog delovanja, pokazala sasvim određenu klasnu individualnost; ekonomske organizacije su jake, a na području zadrugarstva uspeli smo da stvorimo snažnu instituciju kao što je Aleanca ko­ operativan Nedostaju nam još institucije u kojima bismo se pripremali i navikavali da „ne čekamo pri­ liku da se bacimo na diskusiju o našim pitanjima i da utvrdimo smerove naše akcije. Kad nas brzina nagna, mi donosimo prebrze zaključke o nekim pi­ tanjima . . . Tako se objašnjava i pojava idolopoklonstva, što nije odlika našeg pokreta". Članak se na­ stavlja ovim recima: „Postoje filozofska, religiozna i moralna pitanja koja politička i ekonomska akcija veliki borac za socijalizam je i u zatvoru stalno bio vedar i pravio šale sa ostalim osuđenicima ukoliko su mu prilike to dozvoljavale. Upor. Vita del carcere. . . („Zatvorski ži­ vot . . . “), str. 61—64.

61

nameću kao istinu a da o njima ne mogu da diskutuju ekonomska i politička tela na svojim sastan­ cima . . . Socijalizam predstavlja potpuno sagledan je života, jer ima filozofiju, mistiku i moral. Udruženje bi trebalo da predstavlja pravo mesto na kome bi se diskutovalo o ovim problemima, na kome bi se oni razjašnjavali i propagirali.“ U stvari, ideologija se nije izmenila, nije promenila nlivo, jer se tiče socijalističke kulture kao celine, pošto u njoj ističe „visoka" pitanja. Samo sada imamo razloga da se prihvatimo organske aktivnosti na kolektivnom planu, jer smo ubeđeni da ćemo moći da je punom snagom sprovedemo u deloInače, takva 'institucija nije stvorena. Nije lako zamisliti ni kakvi bi bili njeni rezultati u jednom vrlo prolaznom periodu za socijalizam, pa i za samog Gramšija. On se u raznim prilikama navraćao na ovaj nacrt kao na izvesnu, još uvek nejasnu težnju koja je mogla da bude od interesa za sovjetski „Prolet-kult“ Lunačarskog i za grupe oko „Klartea".84 Međutim, u „Gridu del Popolo" (do oktobra 1918. godine, kada je list prestao da izlazi), Gramši je mogao da dâ, na dosta popularan način, bar jedan ličn'i prilog koji se očekivao da pruži izvesna razja­ šnjenja povodom nekih osnovnih tema, ukazujući na novu socijalističku svest, i to služeći se više savremenom istorijom nego držeći se vrhova ili osnove nekakve ideološke razrade. „Mali nedeljni partijsko-propagandni list", piše Gobeti, „postao je 1918. godine časopis za kulturu i filozofiju. Objavio je prve prevode ruskih revo­ lucionarnih spisa i predlagao da se priđe političkom tumačenju onih akcija koje sprovode boljševici. Iako se na čelu lista kao direktor nalazio drugi, Gramšijev mozak bio je pokretač ovakvih težnji. 84 Gramši se u svojim delima često interesuje za „pro­ letersku kulturu*' Lunačarskog kao i za snage koje su se okupljale oko „Klartea**, čiji je tvorac bio francuski pisac Anri Barbis (1873—1935).

62

Lenjinov lik izgledao mu je kao volja koja herojski teži oslobođenju .. .“8S I to „herojska** i praktično-pozitivna volja, tj. potpuno politička. Dok je najpre samo pregledao materijal koji se odnosi na proučavanje boljševičke revolucije, tako da bi mogao da služi i njemu i ostalima, Gramši je sada uveliko posvećivao svoje nove spise o međunarodnoj politici Sovjetskom Sa­ vezu i perspektivama koje bi od njega mogla da očekuje radnička borba u svetu. Oštrina po kojoj je prednjačio (ona se i ranije mnogo puta odražavala u njegovim spisima) naišla je sada na ovom polju na solidnije osnove. Stranice o Vilsonu, o projektu osnivanja Društva naroda i o sagledavanju njegovih klasnih težnji u vezi sa sovjetskom budućnošću, s ekonomsko-društvenim problemima Francuske i Italije — sve to više nego u posebnoj meri ukazuje na neke savremene istine. Kada ih čitamo, sećamo se sjajnog početka jednog ranijeg spisa: „Naučna aktivnost se velikim delom zasniva na naporu ma­ šte: Ko nije u stanju da gradi hipoteze neće nikada biti naučnik. I u aktivnosti ogroman udeo pripada mašti. Ali u političkoj aktivnosti hipoteza se ne svodi na mrtve činjenice, na materiju koja ostaje gluva prema životu. Mašta u politici ima za elemente ljude, ljudsko društvo . . Nekoliko meseci kasnije on piše u Štivima: „Tri ratne godine dovele su do vidnih izmena u svetu. Ali je od svih izmena najznačajnija sledeća: Tri ratne godine učinile su s v e t o s e t l j i v d m . Mi o s e ć a m o svet, dok smo ranije o njemu samo m i s l i l i . Osećali smo naš mali svet.. . a uklapali smo se u najširu zajednicu tek naprežući misli, uz ogroman umni napor. Sada je uklapanje postalo prisnije. . . Vidimo ljude, mnoštvo ljudi i tamo gde smo do juče videli samo države ili pojedince koji su ih predstavljali. . . Nesvesno smo bili mistici. Ili smo davali suviše značaja trenutnim istinama i či­ njenicama ili im nismo davali nikakav.. . A to izes Navedeno prema već pomenutom časopisu La rivolucione liberale.

63

razitije ukazuje na današnju našu dužnost da se i sami što više sredimo. Svet nam se približio me­ hanički, usled pobuda i snaga koje su bile van nas . . . [Ali] bili smo jedini koji smo pripremali drugačiju budućnost, bolju od sadašnjice. Svi ob­ manuti, a naročito čitavo ono ogromno mnoštvo koje su tri godine držale na svetlosti isto rije i obavezale ga da se interesu je za kolektivan život, očekuju od nas spasenje i novi red.“ Pooštrena osetljivost sveta, potreba za novim logičkim redom, smisao odgovornosti prema svima koji tome nejasno teže — sve to, odražavajući se neposredno u Italiji, ulazi, po Gramšiju, u područje pojačanog interesovanja za socijalističku politiku i za njene osnove unutar Partije. S jedne strane, on već nužnim oseća dužnost da usmeri socijalističku politiku pravim putem, shodno perspektivama koje su se javile u vezi s krupnim međunarodnim doga­ đajima koji su sazreli. S druge strane, ta ista p l e n i t u d o t e m p o r u m koja ulazi u četvrtu godinu rata, navodi ga na pomisao kako je mogućan brz razvoj reformatorskih snaga u socijalističkom pok­ retu. Istorija je sada postala tako dinamična da do­ pušta krupne promene, a na socijalističkom polju dolaze do izražaja novine koje idu u prilog levid. Godine 1918. antireformistička ofanziva skoro je blizu da postigne odlučujuće rezultate posle koleba­ nja u godini Kaporeta. Nacionalni kongres, održan u Rimu meseca septembra i pored sveg nastojanja vlade da ga spreči, dovodi „nepomirljive*4 do pre­ vage.89 Aktivnost parlamentarne grupe, koja se uljuškivala recima i delima idući u prilog ratnom angažovanju, službeno je stavljena pod kontrolu Partije, pa rezolucije pominju i disciplinu, iako će kasnije da dođu do „jedinstvenih" bojazni. Čitav86 86 Pokušaj da se ovom prilikom isključe iz Socijalis­ tičke partije najkompromitovaniji reformisti — kako su to zahtevali neki istaknuti članovi — nije urodio plodom. Ima se utisak da je sastanak održan godinu dana ranije u Fi­ renci bio od ogromnog značaja za dalji život i razvoj Partije.

64

niz članaka, počev od Tvoje nasledstvo od 1. maja 1918. godine, pa preko Klasna nepomirljivost i italijanska istorija od 18. maja, Politika za sebe (29. jun) i Posle Kongresa (14. septembar), i sve do Dužnost da budemo snažni, pokazuje kako Gramši intenzivno učestvuje u diskusiji o osnovnim pita­ njima socijalističkog pokreta. Svaki idejni razlog odražava se sada u aktivnoj službi Partiji. Kao pri­ mer političke analize najznačajniji je Klasna nepo­ mirljivost i italijanska istorija. On predstavlja odgo­ vor na dva članka objavljena u „Štampi", u kojima đolitijansko glasilo, uz prividno informativnu objek­ tivnost i uz priželjkivanje boljih vremena, ukazuje na sve izraziti je približavanje pravcu kojim se kreće reformistički i centristički socijalizam- U svom du­ žem odgovoru Gramši zauzima stanovište prema čitavom pitanju đolitijanskih tradicija s opreznom „liberalno-progresističkom" linijom, uz oslanjanje na monopole (tj. strogi protekcionizam), i sa savezni­ cima na levici. U svom izlaganju, kad je reč o eko­ nomskim i političkim smernicama savremene Ita­ lije, Gramši poistovećuje svoje težnje s tezama libe­ ralizma, pa se izjašnjava u prilog pritisku koji vrši savremena kapitalistička industrija koja gospodari buržoaskom državom onemogućavajući ili potčinjavajući parazitske slojeve. Ne želeći da se upliće u borbu između buržoazije i buržoazije tako da time preuzme i režimsku odgovornost (izopačavajući se politički po ugledu na reformiste), Socijalistička partija moraće u celosti da teži svom revolucionar­ nom cilju. Ili „Socijalistička partija ne osvaja dr­ žavu, već je smenjuje. Ona smenjuje režim, ukida vladavinu partija, umesto slobodne konkurencije uvodi organizovanu proizvodnju i razmenu. . Evo odmah iz tog članka najinstruktivnijeg odlomka. Treba ga smesta i u celini pročitati ako želimo da imamo potpunu sliku koja se u Gramšijevoj ideolo­ giji odnosi na fabričke savete: „Nepomirljivost ne znači nerad, jer prisiljava i ostale da se kreću napred i da delaju. Ona se ne zasniva na ludosti, kako vešto upliće ,Štampa* (npr., 5 Antonio Gramši

65

,na jednostavnoj i jevfinoj hipotezi da će se radnici vratiti iz rovova, pošto su izvojevali mir, orni i od­ lučni i politički sposobni da ostvare socijalizam'). Reč je o načelnoj politici, o politici proletarijata svesnog svoje revojuconame misije pri ubrzavanju kapitalističke evolucije društva, uz reagovanje koje objašnjava haos buržoaske proizvodnje i politike, koji prisiljava moderne države da nastave svoju prirodnu misiju razvijanja feudalnih institucija koje se još uvek javljaju, i posle sloma starog društva, zaustavljajući istoriju. Nepomirljivost je jedini na­ čin na koji se može voditi klasna borba. To je i je­ dini dokumenat koji svedoči da se istorija razvija i stvara solidne, suštinske vrednosti, a ne ,povlašćene sinteze', proizvoljne sinteze, sazdane na osnovu saglasnosti između teza i antiteza koje su se udru­ žile, kao vatra i voda u pričama za decu.. . Nepo­ mirljivi su slobodnjaci. Oni ni po koju cenu ne žele posrednike, a najmanje na vlasti. Zakon slobode treba da dejstvuje celovito- On se nalazi u samoj buržoaskoj aktivnosti, te predstavlja reaktivnu kise­ linu koja joj neprestano raščlanjava kadrove, prisi­ ljavajući ih da se poboljšaju i usavrše. Krupna anglosaksonska buržoazija došla je do sadašnje pro­ izvodne snage putem ovakve neumoljive igre slo­ bodne konkurencije. Zar je nepopustljivost lenjost? Ne! Ali pokret nije samo fizički akt, već i intelek­ tualni, čak pre intelektualni nego fizički, izuzimajući slučaj kod marioneta. Oduzmite proletarijatu klasnu svest, pa ćete videti da je marioneta, a ne pokret!" Novo Gramšijevo interesovanje za liberističku ekonomiju 1918—19. godine nije promaklo pažnji nekih od njegovih čitalaca. No verujem da nije do­ voljno rasvetljen odnos između ovog vida njegove tadašnje misli i ideološkog sistema kome će istorijski prilog dati bitka za fabričke savete. Videćemo bolje, povodom takvog već neminovnog argumenta, kakav će smer uzeti pomenuti odnos. A sada pod­ vlačimo jedan njegov karakterističan elemenat, po­ zivajući se na članak Torino, provincijski grad, koji je Gramši objavio u „Avantiju" 17. avgusta 66

1918. godine i koji se nalazi među Mladalačkim spisima: „ . . . Torino je moderan grad, ali i malo italijanski, jer velika masa njegovih stanovnika inten­ zivno živi i skladno predstavlja jedan društveni organizam koji je sav ustreptao, u svim svojim je­ dinkama. Pustolovina, paradoks i diletantizam ne žive u takvim sredinama: u njima se traži umereni rad, strpljivost i marljivost. Kretanje napred je sporo, ali sigurno, jer stalno pokazuje stvarni uspon. Iako je sporo, ono pripada svima, ćelom organizmu koji postaje sve čvršći, koji napreduje kao glava rimske kornjače koja obara snažne zidove. U Torinu proleteri hoće da upravljaju, ne žele, 'kao u haluci­ naciji, da služe svim šarlatanima koji se pojave na trgu i koji umeju da se snađu. Na tome se zasniva snaga torinskog proletarijata kao i značaj njegove uloge u italijanskom životu. Torino predstavlja čvrsto organizovano jezgro, i kod buržoazije i kod proletarijata... Ovaj grad pokazuje da se Italija može organizovati, i to voljom i svešću Italijana, a nikako zahvaljujući apstraktnim shemama duhov­ nih pustolova koji pustoše divne italijanske centre.” Iste godine, 25. maja, moglo je da se pročita, u vezi s Torinom, i sledeće: „ . . . Pred sobom ne­ mamo ni demokrate ni neke reformiste. Imamo jednu smelu kapitalističku buržoaziju bez predra­ suda, imamo snažne organizacije, imamo ćelovit socijalistički pokret, raznolik, pun poleta i intelek­ tualnih težnji.” Da bi se razumela suština ovih mnogo puta navođenih rečenica čiji je početak za diskusiju (i polemika sa „Štampom” govori kako je Gramši bio svestan da ima pred sobom, ništa manje, nego krupnog zaštitnika r e f o r m i s t a , Đoilitija), treba dodati prethodnim tvrđenjima: Bilo da je više volela „Štampu” od agresivne „Gazete del Popolo”, „smela” buržoazija „bez predrasuda” praktično se izdvajala od ostalih italijanskih buržoazija po svom ekspanzivnom i svesnom kapitalističkom modernom stremljenju. Nasuprot njoj stajala je jedna radnička klasa koja je imala mnogo iskustva u istom smislu. 67

Između dve snage bilo je suprotnosti, ali i duboke povezanosti. I sve ono što Gramši piše o anglosak­ sonskim zemljama, još dok se u njemu uobličava lenjinistički primer, ukazuje na opravdano i zna­ čajno mesto koje treba dati povezivanju s u p r o t ­ n o s t i i o d n o s a . On stvarno nije verovao dia će revolucionarni proletarijat odjednom preo vladati u Italiji po završetku rata. Nepomirljivost socijalista nije predstavljala za njega ni u kom slučaju odlazak u kancelariju, u kojoj će se primiti mandat za obra­ zovanje jednog novog sovjetskog režima kad se voj­ nici „budu vratili iz rovova". On je video da je ovaj problem pun nepoznatih i da je težak. I shvatio je da „nepomirljivost. . . obavezuje i ostale da idu napred i da delaju“. Oni neće ostati skrštenih ruku i čekati da im fabrike oduzme socijalistička Italija. Bilo da su smanjene ili nisu mogućnosti za razvoj snage jednog novog italijanskog kapitalizma (a ne samo torinsikog), Gramši je predviđao da će on, u vezi sa socijalističkim stremljenjima, imati pri­ lično težak spor. Intelektualni progres, i „sve jača svest" radničke klase moral'i su da budu u skladu sa zahtevima jedne borbe koja ni u kom slučaju nije imala predrasuda. To je ulazilo u opseg rada jedne bolje Socijalističke partije, smele i organski pove­ zane. Shodno društvenom i sindikalnom razvitku stvari u Torinu, Gramšijeva ideologija je sada težila da živo prevaziđe okvire koje su nametali ekstre­ misti (ili, sada, apstraktni maksimalisti) i reformisti (odnosno pasivni centar). On je zahtevao nepomir­ ljivost koja će se pothranjivati praktičnošću, ra­ cionalnom, idejnom i etičko-političkom snagom, spremnu da iskoristi revolucionarne mogućnosti po­ što dh je prethodno aktivno pripremila, ali i da uvek pruži dokaza p svojoj postojanosti. Ima u tome nečeg shemationog, ali se nazire i pojava izvesnog idealizma, nesumnjivo kada su­ dimo o istorijskoj aktuelnosti slobodnjačkih smernica posmatranih s buržoaskog gledišta. Marljiv čitalac naprednih ekonomista, izrazito „naprednih" publicista koji su ukazivali na stare i nove težnje

kapitalističke Evrope poslednjih dana rata, Gramši je još uvek suviše ideološki vezan za neposrednu budućnost italijanske i svetske stvarnosti. On nije primećivao (a i gde je mogao naći jasnu viziju koja se pripremala u ovom smislu?) da postoji izrazito raspoloženje za kompromis i za empirijske sinteze između suprotnih gledišta, d njih će uskoro sama kriza kapitalizma učiniti vidljivim. On je tako, do­ nekle, upadao u optimističko proricanje. Pripisivao je raznim snagama otpora i kapitalističkog razvoja blisku borbenu budućnost, ne isključujući ni mo­ gućnost udara, dok će stvarno spor, inače žestok po mnogim vidovima, nastojati da isključi preokrete u buržoaskim klasnim institucijama, čak i u vrto­ glavim godinama nacizma. Pa ako su neki socijalisti mogli da tada dokuče, bilo ovako ili onako, da ostaje nešto apstraktno u Gramšijevim kriterijima (veza­ nim za sugestije koje su dolazile od liberalističke kampanje De Viti De Marka, od Salveminija i od Precolinija, da bi se kasnije razvile oko Gobetija),97 87 Činjenica je da Gramši nije ni jednog trenutka podlegao iluzijama o liberalizmu u kapitalističkom režimu. 0 tome svedoči i njegov članak objavljen u „Avantiju" od 25. maja 1919. pod naslovom Einaudi o dell’utopia liberale („Einaudi ili o liberalnoj utopiji"). Tu stoji doslovno: „Za­ panjujuće i nepojmljivo čudo: kapitalisti nisu hteli nikada da znaju za svoje prave interese. . . “ Članak La politica del „se" („Svoja politika") pokazuje dalje kako su „kulturni mesijanizam" Salveminija i De Viti De Marka imali u Gramši ju vtIo ozbiljnog kritičara, počev od 1918. godine. No, s druge strane, nemogućno je pobiti da je Gramši u svojim mladim danima pretrpeo i izvestan uticaj Salveminija. Međutim, od isto tolike važnosti za formiranje mladog Gramši ja su i listovi: ,,La Voče", „L’Unita" i ,,La Voče po­ litika". Antologiju dvaju poslednjih listova pripremili su 1 izdali Frančesko Golcio i Augusto Gvera, Torino 1962. Antonio De Viti De Marko (1858—1943), profesor Uni­ verziteta u Mačerati, Paviji i Rimu, poslanik i borac za rešenje južnjačkog pitanja. Odstranjen je sa dužnosti 1931. godine, jer nije hteo da položi zakletvu na vemost faši­ stičkom režimu. Ostavio je više delà iz oblasti finansijskih nauka. Dužepe Precolini (1882), književnik i jedno vreme urednik časopisa „Voče". Godine 1930. bio je prinuđen da

ipak je, na žalost, bila zapostavljena krupna lekcija za Partiju, mada je bila vrlo značajna za nov tok ove snažne i smele misli. Mko nije hteo da shvati koliko je konkretnog i pokretačkog ta lekcija donosila. U njoj se odraža­ vala čitava jedna produhovljena sintetična snaga, sada na takvom stepenu intelektualnog uvida i snažne r e č i (usred tolikih nagvaždanja u socija­ lističkoj polemici), da je, baš zato što nije prihvatila konstruktivni smer svega toga i preko tradicionalnih okvira, davala tačnu meru jedne u stvari osuđene situacije. I samo tada, u tom poslednjem činu iz­ među krize korenitog socijalizma pre rata i ogrom­ nih, strašnih odgovornosti posle rata, samo tada Italijanska socijalistička partija i Konfederacija rada mogle su da postave osnove u cilju samostalnog unutrašnjeg obnavljanja. Još tada je Serati, s neko­ liko najznačajnijih između „partijskih kadrova", pozitivno ocenio neke tipične izraze Gramšijeve mi­ sli- Ali nastojanje da se sprovedu u delà torinski aspekti ostajalo je i za njihove dobronamerne oči samo uporna smetnja. Nisu obraćali pažnju na ono što je oko njih navodilo na racionalno postavljanje u vezi s predstražama novih težnji koje su išle pu­ tem socijalističke Italije. A onaj koji stoji napred, primoran je da se izjasni akcijom, da sam otpočne prve korake i da da maha vlastitim ubeđenjima. Cim se rat završio, uskoro su bile povučene i retorske krilatice o p o v r a t k u v o j n i k a iz r o v o v a . I mada su se na razne načine kritikovala ružičasta predviđanja u pogledu situacije koja će nastupiti posle rata, postojalo je gotovo svuda verovanje u bolju, jasniju i moralniju logiku po završet­ ku jednog ovako krupnog događaja koji su svi osetili. Mogle su se zamisliti i daleko veće političkonapusti fašističku Italiju, pa je prešao u Njujork i tu po­ stao profesor Kolumbija univerziteta. Luiđi Einaudi (1874), profesor finansijskih nauka na Univerzitetu u Torinu, saradnik mnogih listova i političar. Neprijatelj fašizma. Imao je više političkih dužnosti. Na kraju je postao i predsednik Republike (1948—1955).

70

društvene bure nego što su se odigrale posle potpi­ sivanja primirja. Ali se nije očekivalo razlivanje mutnih voda, ni u politici ni u shvatanjima, naj­ manje među pobednioima. Na ovom predmetu neću se posebno zaustav­ ljati da bih uštedeo prostor. Hiljade knjiga govore o njemu, pa će se među čitaocima naći i takvi koji će tim povodom reći nešto ii u prilog Gramšiju. Sto se tiče italijanskog socijalističkog pokreta, poznato je da već tada, u tom periodu, neobičnom prilivu novih masa i revolucionarnim stremljenjima nije odgova­ rao nikakav sistem konkretnih političkih razloga, jer demagogija, napuštanje sudbine koja se kovala ,,pre ili posle” počev od događaja pa do duhovnog raspo­ loženja, dofctrinarstvo usmereno na ekstremne za­ datke kao i razne taktike bez ikakve jedinstvene mere, uz pozivanje na zahteve koje je i samo pre­ viranje italijanske situacije činilo apstraktnim (neke od njih je, npr., Konfederacija rada objavila u maju 1917. godine)88 — sve se to uskomešalo kao u snaž88 Milanski ,,Avanti!“ objavio je 2. februara 1919. sledeće: 1. — Oblik republikanske vladavine na osnovu narod­ nog predstavništva, koje će vršiti vlast tako što će Skup­ ština imati pravo da se sama saziva i da obavlja svoje poslove. Senat se ukida. Davanje opšteg prava glasa svim građanima bez obzira na pol. Izbori putem vrlo široke liste i proporcionalni broj predstavnika. Pravo naroda na i n i ­ c i j a t i v u , r e f e r e n d u m i g l a s a n j e . Neograničeno pravo na sastanke, organizovanje, štrajk i propagandu. Uki­ danje političke policije; 2. — Spoljna politika biće u rukama izvršne vlasti i vršiće se isključivo na osnovu odluka Skup­ štine. Takvi „zahtevi", koji su se javili još u maju 1917, bili su potvrđeni u januaru 1919. godine na Kongresu Ge­ neralne konfederacije rada u Bolonji. Tom prilikom je D’Aragona izjavio: „Konfederacija se zalaže za sazivanje Ustavotvorne skupštine, ali s izborima na osnovu profesio­ nalnih kategorija." Međutim, i pored svih ovakvih zahteva, nije bilo nikakve političke baze koja je mogla ovakve za­ hteve socijalista da sprovede u život. Ludoviko D’Aragona (rođen 1876), reformistički orga­ nizator radničke klase, koristio je svoj visoki položaj u rukovodstvu Generalne konfederacije rada da pokret usmeri udesno. Neposredno po završetku prvog svetskog rata na­ lazio se među socijaldemokratima koji su nastojali da

71

nom viru vezujući se, s ogromnim poverenjem u so­ cijalističke ideale, za njihovu istorijsku opravdanost kao i za ubeđenje da se staro liberalno uređenje u Italiji postepeno bliži kraju. Pored oduševljenja i poleta, postojala je i šira težnja da se srede one sna­ ge koje su se — kako se činilo — nalazile u vodstvu. I dugo je sindikalna borba postizala pozitivne re­ zultate, samim tim što je povezivala bitke za posti­ zanje radničkih prava s angažovanjem da se ona očuvaju.89 Neotklonjiv nedostatak nalazio se — kako je već Više puta naglašavano — u suprotnosti izme­ đu revolucionarnih ciljeva, koje su mnogo puta iz­ nosili predstavnici partijske desnice, i odsustva bilo kakve pripremljenosti ili zajedničke težnje da se oni sprovedu u delo. I na ovako nepostojanom terenu delala je većina socijalističkih snaga. „Kao svoj zadatalk", u decembru 1918. godine, Partija je preko svog rukovodstva zahtevala da se predloži „uspostavljanje Socijalističke Republike i diktature proletarijata sa sledećim ciljevima: 1. podruštvljavanje sredstava za proizvodnju i razmenu (...); 2. sprovoiđenje raspodele sredstava vršiće se is­ ključivo od strane zajednice, a preko zadružnih i opštinskih jedinica; 3. ukidanje vojne ojbaveze i opšte razoružanje u skladu s ujedinjenjem svih pro­ leterskih republika u Socijalističku internacionalu; 4. prelaženje privatnih stanova i bolničke službe u kompetenciju opština; preobražaj birokrati je, koja će se poveriti direktnom vođenju službenika.”90 Ta­ kav program, na koji je različito ukazivano, bilo bez ikakve bojazni u pogledu postupnih razjašnjenja ili drugačije, nije doveo u to vreme do otvorenog pre­ kida političke akcije između svojih punih podržavalaca i onih koji su mu se suprotstavljali (kolebajući zaustave radnički pokret. Za vreme fašizma držao se pa­ sivno, dok je posle kapitulacije Italije imao istaknute du­ žnosti. 89 Tek po završetku rata radnički zahtevi doveli su do širih i značajnijih uspeha. 90 Navedeno iz milanskog „Avantija" od 13. decembra 1918.

72

se u pogledu njegovih republikanskih predrasuda), tvrdeći kako se on približava buržoaskoj levici u očekivanju ustavotvorne skupštine. Zahvaljujući predlozima koje je dao Niti91 i Đolitijevim prizivima, mit o ustavotvornoj skupštini u to poratno vreme mogao je da se učini aktuelnim dok se imalo pred očima uzimanje fabrika. On je pomogao Đolitiju da odstrani s o c i j a l i s t i č k u o p a s n o s t pre nego što mu se fašizam odlučno suprotstavio.92 Posle članka o Italijanskim katolicima, objav­ ljenog u ,,Avantiju“ 22. decembra 1918. godine, Gramši nije mogao više da skriva svoje nepoverenje u novu političku i nacionalnu stvarnost. U toku ne­ koliko sledećih meseci njegovih članaka je manje, a i nisu tako interesantni. Ukratko, on daje novom, pijemontskom „Avantiju” (koji je od 5. decembra 1918. godine počeo da izlazi umesto stare t r e ć e s t r a n e koju je Torino dodavao milanskom izda­ nju), čiji je redaktor, daleko manje nego što je pru­ žao socijalističkim novinama. Predstavljajući jedan njegov članak u petnaestodnevnom listu „Enerđije nouve“ (br. 7—8, 1—28. februara 1919. godine), osamnaestogodišnji direktor Gobeti je pisao: „ .. . Objavljujemo ove beleške prijatelja Gramšija, da­ jući na znanje da iz zdravstvenih razloga on sada nije mogao da razradi ono što je ranije na brzinu napisao, pročitavši prethodno Đulijanov članak.* *l Frančesko Saverio Niti (1868—1953), profesor finansijskih nauka na Univerzitetu u Napulju, poslanik od 1904. godine, više puta ministar i predsednik vlade. Posle dolaska fašizma na vlast emigrirao u Francusku. Nemci su ga, po okupaciji Francuske, lišili slobode. Po oslobođenju postao senator. Autor više naučnih delà. ** U članku Jedan vladin program, objavljenom u „Avantiju" od 30. maja 1920, Gramši je svoje mišljenje o Đolitiju izrazio sledećim rečima: Đoliti želi da Ustavotvornu skupštinu pretvori u karikaturu koja će iznaći najbolji način za galvanizaciju leševa. . . “ Njegova polemika sa Nitijem, koji je želeo da bude pokrovitelj Ustavotvorne skupštine, kreće sa istih pozicija. 81 Balbino Đulijano (rođen 1879), političar i filozof. Bo­ rio se u redovima nacionalista i postao ministar i senator pod fašizmom. Ostavio više filozofskih delà.

73

Gramšdjev spis nosi naslov Država i suverenitet, a zbilja ima posebno fragmentarno obeležje. Kao i kasnije, 1922. godine (samo tom prilikom opravdano), možemo smatrati da se u „zdravstvenim razlozima" kriju i posledice izvesne moralne krize. U članku se sreću i rečenice koje, shodno ovoj hipotezi, istovre­ meno ukazuju na dalje intelektualno pregnuće u pogledu fabričkih saveta. „Treba vaspitati nezrele elemente u radničkoj klasi na konkretnoj ulozi i važnosti rada, te pripre­ miti ih za osnivanje nove države koja će svoju fun­ kciju vršiti na proizvodnom činu i na dinamizmu r ada. . . ” „Konkretni problem današnjice, uzev da je rat, rušeći i uništavajući izvore bogatstva, doveo ljude do pomahnitalosti ukazujući na opasnost da će polovina čovečanstva Skapati od iznurenosti usled fiziološke nemogućnosti da individualistički režim slobodne konkurencije obnovi ruševine i pruži nove životne mogućnosti — konkretni problem današnji­ ce koja se nalazi u punoj društvenoj katastrofi, kada je sve raspušteno i kada je svaka autoritativna ve­ ličina bespovratno uzdrmana — svodi se na to da se pomogne radničkoj klasi da preuzme političku vlast, da se prouče i iznađu odgovarajuća sredstva kako bi se predaja državne vlasti obavila sa što manje prolivanja krvi, kako bi nova komunistička država potpuno došla do izražaja posle kratkog perioda re­ volucionarnog tero ra. . . ” Ove rečenice kao da ukazuju na teško nespokojstvo, naročito kada imamo pred očima Gramšijevu ideologiju o savetima čiji prvi podsticaji — još uvek usmereni na iznalaženje istorijskih poda­ taka — sežu u 1918. godinu.94 Izraz u suštini nespo­ kojan, s izvesnim znacima pesimizma u članku ob­ javljenom u „Enerđije nouve“ (izraz koji kao da iz­ 94 Osnovna ideja „Ordina nuova“, tj. fabrički saveti, sazreli su kod Gramšija još u toku rata, jer je Toljati, za vreme jednog kratkog boravka u Torinu, govorio s njim duže o tome, te mu je Gramši naložio da pokupi potrebnu dokumentaciju o engleskom pokretu shop stewards i da nađe neki spis Amerikanca De Leona.

74

među redova povremeno traži odbranu od diskusije s Balbinom Đulijanom), verovatno je u vezi s nesi­ gurnim i popustljivim Gramšijevim držanjem pre­ ma Taški u vreme kada su otpočinjali rad na časo­ pisu „Ordine nouvo”. On je naslućivao krupne teš­ koće za poduhvat koji je sazrevao u njegovoj misli, znajući da će se kasnije svom dušom baciti na posao. Četiri nekadašnja druga s Univerziteta, dvadesetosmogodišnji Gramši, dvadesetsedmogodišnji Ta­ ška, dvadesetšestogodišnji Toljati i dvadesetčetvorogpdišnji Teračini,95 osnovali su „nedeljnu reviju so­ cijalističkog smera” koja je izašla 1. maja 1919. go­ dine. Po završetku rata nanovo su se našli, te je brzo ostvarena stara ideja o pokretanju zajedničkog časopisa. Toga posla prihvatili su se meseca aprila, pošto je Taška pre toga uspeo da reši pitanje njego­ vog finansiranja-98 Ne zna se mnogo kakve su preli­ minarne razgovore vodili, ali je poznata čuvena di­ skusija koja će se dramatično odraziti već na poče­ cima ovog nedeljnog časopisa. Gramši to opisuje u• •5 Umberto Teračini (rođen 1895), advokat, Gramšijev školski drug. Sa 14 godina bio je sekretar Federacije soci­ jalističke omladine za Pijemont, dok je 1920. godine postao član rukovodstva Socijalističke partije Italije. Po osnivanju Komunističke partije Italije u Livornu (1921) član je njenog Izvršnog komiteta, te ju je predstavljao na III kongresu Intemacionale. Posle dužeg proganjanja od strane fašizma u Italiji i povremenih putovanja u Sovjetski Savez, 1926. godine je uhapšen i osuđen na 26 godina robije, od kojih je izdržao 11, pa je potom konfiniran. Po kapitulaciji Ita­ lije prebegao u Švajcarsku. Posle oslobođenja otadžbine postao je član Nacionalnog saveta i predsednik Ustavotvorne skupštine. Imenovan je za senatora 1948. godine. •• Redakcija „Ordina nuova“ je u početku raspolagala sa šest hiljada lira. Prvi broj lista imao je na naslovnoj strani sledeći napis kao program: „Ovaj broj izlazi da bi­ smo se okupili, da bismo se upoznali, da bismo osetili prvi plodan dodir sa svežim vazduhom i prve težnje onih koji su obuzeti istim željama koje imamo i mi. On predstavlja poziv za mobilizaciju socijalističkih težnji i raspoloženja, kako bismo dali pravo mesto i vrednost programu socijali­ stičke države." Dalji podaci se nalaze u knjizi: Paolo Sprijano, Antologia delV „Ordine nuovo" („Antologija .Ordina nuova’“), Torino 1963.

75

članku Program „Ordina nouva”, koj'i je izašao u dva nastavka 14. i 28. avgusta 1920. godine. „ . . . Šta je predstavljao „Ordine nuovo“ u svo­ jim prvim brojevima? Antologiju, samo antologiju i ništa više, . . . nesređenost, proizvod jednog osred­ njeg intelektualizma, koji je, pojavljujući se, tražio idejnu obalu i izvestan život u akciji. Takav je bio onaj „Ordine nuovo“ kakav smo pustili u javnost posle niza zasedanja i konferisanja koje smo obavili u aprilu 1919. godine, posle niza konferisanja punih nepotrebnih reći, . . . na kojima je drug Taška, odu­ darajući od dobrih tradicija dobroćudne i mirolju­ bive porodice italijanskih socijalista, odbio predlog da posvetimo svoje snage „pronalaženju** izvesne tradicije sovjeta u italijanskoj radničkoj klasi i tra­ ženju niti realnog italijanskog revolucionarnog ra­ spoloženi r. Nazivamo ga realnim, jer se povezuje s opštim raspoloženjem Radničke intemacionale, jer je plod jedne realne ‘istorijske situacije, jer je pro­ izvod same radničke klase .. Kao odjek ove stranice suštinski se ima smatrati i ono što je kasnije napisao Gobeti: „Posle svojih prvih meseci u kojima se „Ordine nuovo“ zanosio besplodnim pokušajima i izveštačenošću (jedine vredne stvari u njemu predstavljalo je nekoliko sjajnih hronika u kojima je otkrio svoj zajedljiv talenat Palmiro Toljati), Gramši je postavio kao središni problem diskusiju o fabričkim savetima.** Međutim, sva ta mišljenja i beleške treba primati oprezno. Raznii patetično-akademski članci Anđela Taške (kao što je vrlo nesrećni Posle komune), poneki na­ pis „sa željom da se objave sitne zapanjujuće novo­ sti i dobro usmerene upečatljivosti** (na tome je Gramši stalno insistirao u toku svoje polemike, iako s vrlo malo uspeha) — eto, takvi su bili nedostaci koji su se javljali u prvim brojevima „Ordina nuova“ za sve one koji nisu poznavali unutrašnja redakciona pitanja. A ova pitanja su se vrtela oko toga da li će se sistematski krenuti u traženje „tra­ dicije ruskih sovjeta u italijanskoj radničkoj klasi 76

Gramšijevi napisi, već u početnim brojevima, za­ jedno s člancima Toljatija i sa živom dokumentaci­ jom i svedočanstvima o raznim predmetima — od Barbisovog teksta o grupi ,,Klarte“ do izvrsnog na­ pisa Eneje Mate („automobilskog radnika") o fab­ ričkim odnosima — sve to, samo po sebi, upućuje na pozitivan bilans, pa se čak i nekoliko Taskinih članaka bavi problemima ovog vida. I taj vid je sada jasno označen u antologiji „Ordiina nuova“ u redakciji Paola Sprijana, iako uvod te knjige ne­ sumnjivo preteruje kad ocenjuje prve brojeve časo­ pisa dok ukazuje na najozbiljnije među već pomenutim nedostacima u nekim Taskinim člancima. Ali, nesumnjivo, sasvim drukčiji problem predstavljala je diskusija u redakciji između Gramšija i Taške, s obzirom na to da su dugo jedan drugom proti vurečili povodom teme o savetima. Kada je u avgustu 1920. godine izašao Program „Ordina nuova", stvarno se još uvek nije izgubilo sećanje na veliki aprilski štrajk u Torinu, čiji je ishod označavao krizu za dalju praksu saveta, te se očekivalo da se fabrike zauzmu.®7 Između ostalog, i sami „delikatni" događaji nudili su Gramšiju i Taški mogućnost za diskusiju. I koreni i razvoj raspre doveli su do ogorčenih stavova kod oba pro­ tagonista. Ako se na ovaj spor osvrnemo kao na celinu, moraćemo ipriznati da su Taksini razlozi bili delimično opravdani, a to je priznao i sam Gramši ukazujući na neke osnovne pogreške u bici za savete. AK njegov uporni kritičar i cenzor kori­ stio je vrlo neoprezno svoje razloge kao i činjenice u kojima nije bio u pravu. Pa ako se on možda i pokazao kao čovek koji je bio u stanju da predvidi tok stvari, ipak se, s druge strane, kao pedagog po­ kazao neveštim i zajedljivim, tako da je izazvao i veći otpor nego što je zasluživao. „ .. ..Da li u Italiji postoji, kao institucija rad­ ničke klase, nešto što može da se uporedi s ruskim97 97 Zauzimanje fabrika počelo je u Milanu krajem avgusta i skoro odmah potom proširilo se i na ostale gradove.

77

sovjetima, što može da zarnenl njihovu prirodu? Da li postoji nešto što nam dozvoljava da utvrdimo da je sovjet opšti oblik, a ne samo ruska institucija; da sovjet predstavlja, svuda gde god postoji proleter­ ska borba za odlučivanje po fabrikama, oblik po­ moću koga radnička klasa nastoji da dođe do izra­ žaja; da sovjet predstavlja samoupravljanje radnič­ kih masa; da postoji klica ili želja za bilo kakvom vladom sovjeta u Italiji, u Torinu?" To su pitanja na kojima se zasniva osnovna nit Gramšijevih čla­ naka u diskusijama objavljenim u „Ordinu nuovu“, kao što se vidi i iz spisa datog u dva nastavka avgusta 1920. godine. I na takva pitanja Gramši je lično odgovarao odmah: „Da, u Italiji, u Torinu, postoji začetak radničke vlade, začetak sovjeta. On počiva na Unutrašnjoj komisiji. Proučimo ovu radničku in­ stituciju, izvršimo anketu, pa proučimo i kapitali­ stičku fabriku, ali ne kao organizaciju za materi­ jalnu proizvodnju, jer bismo u tom slučaju morali da imamo posebno obrazovanje koje nemamo. Proučimo kapitalističku fabriku kao neophodan ob­ lik radničke klase, kao politički organizam, kao .nacionalno područje* radničkog samoupravljanja." „Ova reč predstavlja novinu," nastavlja članak, „a nju je odbacio glavom drug Taška. . . On je želeo da se ne započne nikakva neposredna propa­ ganda među radničkim masama, on je hteo spora­ zum sa sekretarima federacija i sindikata, on je želeo da se održi sastanak s pomemitim sekretarima i da se izgradi plan za jednu zvaničnu akciju..." Nastojeći da uspostavi vezu između „Orddna nuova" i sindikalnih rukovodilaca pre nego što se po samim fabrikama razvije p r o p a g a n d a slična onoj na koju je ukazivao Gramši, Taška je unapred preuzimao deo opravdanih sumnji u vezi sa savetima. Sprijano je s pravom podsetio da je Taška, još pre rata, zajedno s „mladim sindikalnim organizatorima Metalurške federacije (Buocijem, Kastanjom i Gvarnijerijem)", dao svoj ozbiljan pri­ log kako bi se otklonila šteta nastala usled s i n d ik a l i s t i č k e p u s t o l o v i n e koju „su prihvatili 78

i pretrpeli radnici automobilske industrije u Torinu u nesrećnom štrajku preko zime 1911—12. godine". Da li je stvarno predstojala nova sindikalistička pu­ stolovina u trenutku kada je trebalo da se mase neposredno obaveste (i da li samo obaveste?) o sa­ dašnjim ili budućim odnosima između internih ko­ misija i radničkih saveta, pri čemu se o tome ne bi govorilo unapred predstavnicima „redovnih" sindi­ kata? To pitanje je postojalo, i moralo je da zabri­ njava i više nego što su navodili razlozi na kojima je Gramši zasnivao svoje izdvajanje iz redova sindikalističkih revolucionara. Neki socijalisti nisu hteli ni da čuju za ove razloge ili su ih naprosto odbacivali. U sindikalnim krugovima sve je išlo na ruku tome da se prihvate njihovi „utisci", iako će oni kasnije, kad bude došlo do mučnog zaokreta u aprilu 1920. godine, stvarno doprineti izolovanju torinskog proletarijata. I sve dotle Taška je dobro video, a Gramši i njegovi najbl'iži drugovi pokazali su da to primećuju, jer su se, iz ovog ili onog raz­ loga, ograničavali u prvim brojevima časopisa samo na kratke osvrte pri razmatranju ovog pitanja. Međutim, ovaj problem je b»io daleko širi od zakonsko-proceduralnih pitanja, pa čak i kad je reč 0 njihovim ranijim ili kasnijim političkim posledicama. Toljati nam pomaže da i to razumemo: „Da li je socijalističko rukovodstvo shvatalo da se njegov pravi zadatak zasniva na tome što će se dati novi smer nepreglednim narodnim masama, uključujući 1 srednji sloj? što će se staviti na čelo jednog zaista nacionalnog pokreta koji će imati snage da preuredi čitavo italijansko društvo na novim temeljima? ... To je bila stvarna tema „Ordina nuova". Polazne tačke bile su, s jedne strane, revolucionarno isku­ stvo radničke klase Torina, a, s druge, sve oštrije borbe u tim trenucima.. .“98 U Srednjoj Evropi su, još januara 1919. godine, ubijeni Roza Luksemburg i Karl Libkneht. U trenutku kada je nastao „Ordine nuovo", u Mađarskoj se približavala kraju tragična M Upor. Marčela i Mauricio Ferara, Conversando con Togliati (,,U razgovoru sa Toljatijem“), Rim 1953, str. 42.

79

priča o Beli Kunu. A kada je isteklo vreme primirja, sve političke i društvene snage, počev od krajnje desnice do krajnje levice, koristeći dvosmislene igre i lažne ciljeve, zamke i podmetanja (dok je još od­ jekivala mitraljeska paljba), spojile su se oko versaljske Evrope idući putem izgradnje. U Italiji, 15. aprila 1919. godine, došlo je do nacional'ističko-futurističkog požara u sedištu ,,Avantija“ u Milanu, i to u trenutku kada su socijalističke mase održavale komemoraciju jednom radniku koga je ubila poli­ cija. Radilo se o trenutnoj epizodi. Ali nered koji je nastupio u italijanskom socijalističkom pokretu, po­ metnja koja je vladala i kod njegovih pristalica i protivnika — sve to nije išlo u prilog korišćenju ikakvog epizodnog događaja. Taška je bio u pravu kad je govorio: Trebalo je pitanje radničkih saveta, i u Torinu i na svakom drugom mestu, objasniti lepo sindikatima, pa i nekima od krupnih partijskih rukovodilaca, tako da se kasnije, u momentu akcije, ne bi dali na posao samo najvredniji italijanski rad­ nici i socijalisti. Ali dokle d i s k u t o v a t i o p l a n u službeno-sindikalne strategije? Do koje go­ dine? Možda do Ustavotvorne skupštine? S prilično iskrenosti i rečitosti, a uz mnogo za­ jedljivih zahteva, Taška u svom eseju (koji stoji negde između istorijskog i polemičkog), na koji sam se već pozivao," opravdava svoju staru raspravu s Gramšijem samim vremenom kao i hitnošću koju su tada nalagali drugli vidovi, usko povezani s ovim problemom. On je očekivao da samo vreme odluči, savetujući da se pođe regularnim putevima, dok drugi nije više verovao da u Italiji vreme predstav­ lja socijalističku monetu, te je kao prvo želeo da se približi grupi buntovnika i metalurških radnika u Torinu, pa da se tako ostvari izvesna povezanost koja ne bi bila ni delimična ni nesređena. To vre­ mensko pitanje — koje se dramatično odrazilo, kao »» Upor. I prim i d ied anni del partito comunista italiano („Prvih deset godina Komunističke partije Italije"). Objavljeno je u pet nastavaka nedeljnog lista ,,I1 Mondo", počev od 18. aprila 1953.

80

što sam pomenuo — predstavljalo je temu na koju se Gramši često navraćao u toku 1919. i 1920. go­ dine. Čitaoci to mogu i da primete na više stranica njegovih tadašnjih tekstova. U pomenutom eseju Taška korektno povezuje taj razlog za stvarno po­ stojanje živih osnova sa kojih će se krenuti (s čime se slagao i Gramši) da bi se obavila jedna nova akcija. Posebna industrijska i radnička stvarnost u Torinu omogućavala je takve inicijative koje su drugde bile nemogućne. I odatle je trebalo krenuti, ne oslanjajući se na oprezno rasuđivanje rukovodi­ laca ili pregalaca koji su tvrdili da stvari još uvek nisu sazrele, i to ne iz podlosti, već iz bojazni da ne zasnuju jedan jedinstveni kriterij koji su samo (predstojeće) ekonomske bitke mogle da pokažu delotvornim. Inače, nikad u Torinu ideologija saveta nije prerasla u isključive političke ili sindikalne oblike klasičnog tipa, kako su se oni odražavali u italijanskom socijalističkom pokretu. Hitnost slu­ čaja nije vodila računa o tome što izlaže opasnosti revolucionarni pokret ubacujući ga u goruću klimu najvećeg delà Evrope da bi ,,doprmela“ jednom društvenom ratu. Ona je predstavljala za Gramšija potrebu da se otpočne ozbiljan rad na pripremanju jedne socijalističke Italije, i to pre nego što gomi­ lanje novih grešaka i očekivana protivnička protivofanziva (ili popuštanje radničkog elana u Torinu) ne stvore nove teškoće kakve neće moći da se ot­ klone više godina. Glavni rezultat postignut pre izvesnog vremena, tj. osmočasovni radni dan, kao i razni dalji uspesi na ekonomskom planu, sve je to poslednjih meseci ulivalo radničkom pokretu veće poverenje i davalo mu podstrek za dalju primenu vlastitih snaga. Isto­ vremeno, italijanska privreda nije nikad ranije pro­ življavala takav period suprotnosti, koje su se javile kao posledica jednog razvoja i krize izvesnih stavova u vreme rata. Ukazivati jedino na hleb i buter (kao što će Gramši ubrzo pisati) kao na stalni cilj trud­ benika (a i da ne govorimo o sve većem broju ne­ zaposlenih), predstavljalo bi kriterij bez ikakvog 6 Antonio Gramši

81

smisla. Pitanje Unutrašnjih komisija već je ranije došlo do izražaja, a u Torinu je više nego na drugim mestima ukazivano na njegov poseban značaj. Indu­ strijska liga Bonfon-Krapona nije se varala, jer je ovo područje pretilo i nastavljalo s pretnjom. Posle rata i zvanično se priznalo pravo radnika da po svim fabrikama imaju svoje predstavnike koji će, u okviru Unutrašnjih komisija, učestvovati u prego­ vorima ili u diskusijama s fabričkim upravama. I to je, s osmočasovnim radnim danom, predstavljalo najtipičniju sindikalnu pobedu. Gramšijevo zadrža­ vanje na ovom vidu socijalističkog problema kao i nagli izlivi njegovih misli odgovarali su živo činje­ nici što su Unutrašnje komisije postajale istovre­ meno organizmi koji su, iz dana u dan, sve više ve­ zivani za redovne norme, za konkretnu stvarnost u fabrici, tj. za predstavničko telo kod svih sporova koji bi nastali između radnika i plaćene mašine. Ako se dobro primene, one dovode istovremeno do uspeha u radu i do poboljšanja radničkog položaja, štaviše, odražavaju u svaikoj fabrici ograničenje prava vlasnika, pa i „načelo" priznavanja da su svi živi delovi jednog organizma upravo organi, a ne samo točkovi, te već samim tim postavljaju pitanje odnosa raspodele između proizvođača i proizvedenih dobara. Ukoliko je tanani ja i višestruka tehnika rada, utoliko je potrebnije razmatranje ovog pitanja. U gradu automobila radnici su obavljali posao ve­ likim delom po jednom planu koji ih je podsticao da ne zaborave ove momente. Međutim, pitanje je koliki je broj industrijskih radnika, tehničara i slu­ žbenika aktivno učestvovao u novoj stvarnosti koju su nalagale Unutrašnje komisije i koji je broj italijanskih trudbenika mogao intimno da je oseti kao takvu. Komisije su bile obrazovane u krilu sindikata, vezujući se u svakoj fabrici za jednu grupu koja je delom odražavala raspoloženje članova sindikata, dok je delom popunjavana odozgo, od ličnosti u koje je hijerarhija imala poverenje. Biranje Unutrašnje ko­ misije od strane svih onih koji rade u fabrici, „bilo 82

da su radnici ili službenici'*,100 članovi sindikata ili ne, kao i prihvatanje glasačkog sistema koji polazi od pojedinih radnih sekcija — to će uskoro biti ele­ menti reforme koju je u Torinu postigao „Ordine nuovo". Svako krupno preduzeće ili svaka grupa ma­ njih tvornica limaće u njoj svoje neposredno pred­ stavništvo koje će nastati na samim radnim mestima time što će ga birati svi radnici, tehničari i službe­ nici, shodno tome šta oni s v a k o d n e v n o rade, isto tako kao što su nekada, u vreme buržoaskih revolucija, nastali nekadašnji parlamenti u koje su ulazili predstavnici zanatske delatnosti i službenici, predstavnici skladišta i kancelarija. I sam karakter buržoaske tradicije u anglosaksonskim zemljama objašnjava živ interes nekih sindikalnih i socijali­ stičkih struja u Engleskoj i u Sjedinjenim Državama za predstavničke oblike industrijskog proletarijata (i njegovih pomagača) direktno po fabrikama.101 100 Tako se doslovno kaže u programima saveta kao i u nizu Gramšijevih članaka. 101 Reč je uglavnom o shop stewards committees u Engleskoj, kao i o pokretu koji je nastao oko udruženja I. W. W. (Industrial Workers of the World), osnovanog u Cikagu 1905. godine kao suprotnost organizaciji American Federation of Labour, koja je imala za cilj klasnu saradnju. Teoretičar pokreta I. W. W. bio je Amerikanac Daniel De Leon (1852—1914), rodom sa Kurasaa. Iako je zapostavio or­ ganizacione faktore i političku disciplinu, De Leon je bio u stanju da uveliko zainteresuje Lenjina usled direktne veze koju je uspostavio između radničkih predstavnika i života u fabrici, povezujući, između ostalog, predstavnike po in­ dustrijama u kojima su zaposleni, a ne na osnovu mesta stanovanja. Upor. Artur Rensom, Coni'ersaz oni con Lenin („Razgovori s Lenjinom") u „Ordinu nuovu“ od 13. sep­ tembra 1919. Tekst je kasnije preštampan i objavljen u posebnoj knjižici pod naslovom Sei settimane in Russia nel 1919 („Šest nedelja u Rusiji 1919. godine”), Milano 1920. Sto se tiče Gramšija, on je pisao 2. avgusta 1919, opet u „Ordinu nuovu“, pod naslovom II p ro le ta ria t americano („Američki proletarijat”): ..Svaki član udruženja I. V/. W., na kor'.c god mestu i bilo u kojoj industriji zaposlen, smatra se delegatom rada ili — kako bismo mi kazali — organizatorom, te obavlja svoju dužnost na svom mestu dok vrši svoj posao.” A na ovu Gramšijevu izjavu već je bilo pozivanja kod nekih autora. 6*

Gramši je naročito mnogo pažnje posvetio radu Amerikanca Daniela De Leona, bilo kao teoretičara bilo kao organizatora radničkih saveta. Dakle, De Leonovom radu koji je došao do izražaja početkom veka, tako da ga je kasnije i Lenjin proučavao. Taj Amerikanac bio je od značaja i za Lenjina, i pored sve svoje stvarnosti koja je usko vezana za jednu praktičnu sredinu. A zar to možda nije, i to sasvim jasno, imalo neke veze s izvesnim vidovima t o r i ns k e situacije, vrlo razvijene u kapitalističkom smi­ slu i vrlo otvorene prema revolucionarnim tenden­ cijama? Slobodnjaštvo, na koje je Gramši tada gledao s istorijsko^dijalektičke podloge, kao i najširi razlozi koji su navodili njegovu misao i njegovo ra­ spoloženje na ozbiljno zalaganje za živu, dinamičnu i društveno konkretnu slobodu — odražavali su se nanovo u njegovoj borbi za savete. Međutim, ra­ zumljivo je da ga je na to u prvom redu podstaklo tadašnje revolucionarno vrenje u Evropi. U njemu nema ničega od one nejasne težnje, podložne korporativizmu, koji su mnogi socijalisti ili „obavešteni demokrati" u posleratnoj Italiji upravljali u prividno slične pravce i koji će se odraziti u nastojanju re­ formista i unitarista na Bdlonjskom kongresu, okto­ bra 1919. godine, jer se u geslu koje predstavlja pomirljivi socijalizam kaže: „Politička vlast preći će u ruke radničkih saveta." Gramši nije postavio pitanje u okviru opšteg iskupljenja. Međutim, bilo je neophodno udariti temelje jednoj novoj zgradi, pa joj omogućiti da se razvija solidnije nego što su omogućavale raznorodne situacije u Srednjoj Evropi koja se nalazila u trzavicama.102 Revolucionarni do­ 142 Republika koja je počivala na savetima u Mađar­ skoj, u vreme revolucije Bele Kuna, pala je početkom avgusta 1919. godine. Ona je ujedno pokazala kakvu opasnost treba očekivati od nedovoljne organizacione pripremljenosti saveta, kao i sve ostale posledice koje iz toga proizlaze. U svom broju od 21. avgusta 1920, II, br. 3. „Ordine nuovo“ doneo je polemiku između Karla Radeka i Paula Levija objavljujući je — s malim izmenama — prema tekstu publikovanom u časopisu Die Internacionale („Internacionala") i komentarišući, između ostalog, sledećim recima: „Revolu-

84

prinos jednoj borbi koja se već vodi — pisao je Gramši — ne sme da se svede na naglu romantičku akciju radi akcije, već treba nastojati da metodičnost i smelost prerastu u nešto što nije moralna i instrumentalna žrtva. I on sam je tražio metod. Ne bi imalo smisla ispitivati kakav je bio uski odnos između ovog začetnog metoda i stvarne t r a ­ d i c i j e s o v j e t a , takve kako bi je on nazvao 1920. godine. Ako s o v j e t — kao što znamo — u ruskom jeziku znaci ,,savet“, a'ko je čitavom sov­ jetskom iskustvu, bilo pre ili posle oktobarske revo­ lucije, Gramši već dao izvesne određene linije u svojim radovima, ostajalo mu je još mnogo što je trebalo na ovom mestu produbiti. A, s druge strane, on nije želeo da njegova upoređenja između Rusije i Torina imaju ičeg bukvalnog. Čitava polemika usmerena protiv Gramšija, koja se i dalje nastavlja usled načina na koji on tumači ruske sovjete uzi­ majući ih za primer fabričkim savetima,10* gubi iz vida središno pitanje. „Ordine nuovo“ nije nastojao da prenese na italijanski jezik ili na torinski dijalekt tačne istorijsko-izražajne okvire ruskog sovjetizma. On je želeo da tome da slobodan prevod, što je bilo sasvim opravdano, tj. da iznađe i uspostavi osnovnu povezanost u jednoj stvarnosti koja nastupa, kako za ruski i sovjetski lenjinizam tako, još opravdani je, i za italijanski i torinski. Ta činjenica je sasvim na mestu kad zahteva samo malo poklonjene pažnje, te da bude svakom jasna. Pa i polemika Anđela Taške nije sišla na ovaj teren ni onda kada se ozbiljno usprotivila suštinskom shvatanju Gramšijeve misli. Taška je, u suštini, opažao da nema nikakvog smi­ sla diskutovati o jednom ili drugom osnovnom vidu ove misli. On je ušao u opoziciju i protivurečio je*10 čiju diže masa." Povodom pomenute polemike Gramši se često osvrće na pitanje funkcionisanja saveta s revolucio­ narnim ciljevima u Nemačkoj. Paul Levi (1883—1930), nemački advokat i političar. Clan Komunističke partije Nemačke koji je bio protiv ustanka 1921. godine, zbog čega je isključen iz Partije. 10S O tome će još biti reči u toku daljeg izlaganja.

85

kako mu je padalo na pamet, a, stvarno, bio je preopterećen radom na ozbiljnim i opasnim pita­ njima: na pitanjima Unutrašnjih komisija, saveta, sin­ dikata, Socijalističke partije, kao i taktičkim i, delimično, strateškim pitanjima kako će povezati sve snage koje su neophodne za poduhvat. I na tom mestu će pokazati svoje najznačajnije nedostatke, ne uspevajući da pruži maha svojim izrazitim diskusionim sposobnostima.104 O njegovim postavkama već sam dao svoj sud, a čitalac će i sam da ga stvori prateći razvoj doga­ đaja. Na svaki način treba podsetiti na nesiguran hod kakav je Taška već od samog početka utisnuo časopisu „Ordine nuovo“, i pored svih svojih suštin­ ski dobrih d stvaralačkih namera, kao i raznih izvora pomoći koje mu je pribavio. Patetičko-akaidemski Taška bio je od štete ordinovističkim prilozima onoga Taške koji je bio Buocijev prijatelj, kao i po­ zitivnim odrazima njegove sindikalne delatnosti. „ . . . On je došao u politiku s pretežno literarnim obrazovanjem, misleći da je propagandista i apo­ stol “, kaže Gobeti, koji se često izražava realnom jednostavnošću. „Prilazio je problemu sitnog vla­ sništva držeći se skoro sitnoburžoaski sentimen­ talno; u njegovom poimanju nalazilo se nešto pat­ rijarhalno, istovremeno nešto Bakunjinovo i Turatijevo.“105 I taj ton je zajedljivo unosio u diskusiju 104 Upor. Injacio Silone, Angelo Tasca, un socialista ostinato („Anđelo Taška, jedan tvrdoglavi socijalista"), u „Tempo présente", sept.-okt. 1962, VII, br. 9—10. Autor pomenutog članka se uglavnom slaže sa Đuzepe Tamburanom, Antonio Gramsci („Antonio Gramši"), Mandurija, 1963, iako Tamburano ne daje postepenu analizu situacija kroz koje su prolazili saveti u Torinu. Pored drugih autora koji su se dodirivali ovog pitanja, treba pomenuti i P. Toljatija s njegovim spisom Gramsci e U leninismo („Gramši i lenjinizam"), str. 419. i dalje. 105 Filipo Turati (1857—1932), advokat; rano se pove­ zao s radničkim pokretom usled pritiska koji je vladajuća klasa primenjivala prema radništvu. Godine 1886. napisao je reči za Himnu radnih ljudi, okupljao je progresivne in­ telektualce i pokrenuo časopis Kritika Sočale. Bio je među osnivačima Socijalističke partije Italije i njen poslanik

86

s Gramšijem, koji, opet, nije bio mnogo strpljiv u ovakvim slučajevima. Uskoro je u „Ordinu nuovu“ sazrela pobuna protiv Taške. Člankom Radnička demokratija, od 21. juna 1919. godine, Gramši i Toljati su zajedno, u saglasnosti s Teračinijem, formulisali i kriterije jednog pokreta za radničke i seljačke savete u Ita­ liji. Njihov članak može se nazvati i proglasom. Tu još uvek nema termina „radnički savet“. U početku je već postojećim radničkim „institucijama" pripisi­ vana dužnost koju treba da obave kako bi se s uspehom prešlo na socijalističku državu. U uvodnom delu ističu se dva pitanja. „Kako savladati ogromne društvene snage koje je rat ra­ spustio? Kako ih srediti i dati im politički oblik koji će sam u sebi sadržavati sposobnost da se normalno razvija, da se neprestano popunjava, sve dok ne po­ stane kostur socijalističke države u kojoj će se oteloviti diiktatura proletarijata?" Uzev da su u tom smislu ograničene mogućnosti Socijalističke partije i Konfederacije rada („ispoljavanje društvene snage Partije i Konfederacije vrši se preko širokih slojeva trudbenika, a posredno prestižem i entuzijazmom, autoritativnim pritiskom, pa čak i neaktivnošću"), pitanje institucija koje bi se mogle pretvoriti u jezgro buduće države upućuje na sledeće tvrđenje: „Tvornica i njene Unutrašnje komisije, socija­ listički krugovi i seljačke zajednice predstavljaju centre proleterskog života na kojima neposredno treba raditi." A odatle, poput primera, nameće se tema Unu­ trašnjih komisija. „Unutrašnje komisije su organi 1896. godine. Zbog revolucionarnih ideja i izazivanja nemira u Milanu osuđen je 1898. godine na dvanaest godina robije, od čega je izdržao dve. Za vreme svetskog rata bio je za nemešanje, a prema oktobarskoj revoluciji odnosio se ne­ prijateljski. Neposredno posle rata, kada je trebalo dići glas protiv fašizma, on je ustao protiv nasilja uopšte. Propovedao je pacifizam i opšte razoružanje. Svojim načelima je ostao veran i pod fašizmom, te je, posle donošenja vanrednih zakona u Italiji, bio prisiljen da pređe u Francusku. Umro je u Parizu.

87

radničke demokratije koja treba da se oslobodi ograničavanja kakva joj nameću vlasnici. I tim or­ ganima, kao takvim, treba udahnuti život i ener­ giju . . . Razvijene i ojačale, Unutrašnje komisije će moći sutra da budu organi proleterske vlasti koja će zameniti kapitalizam na svim njegovim korisnim dužnostima, u rukovođenju i upravljanju. Već danas radnici moraju da se prihvate biranja najširih skup­ ština, sastavljenih od najboljih i najsvetijih dru­ gova, držeći se sledeće lozinke: .Svaka vlast u tvor­ nici tvorničkim komitetima*, koja će biti u skladu s drugom: „Sva državna vlast radničkim i seljačkim savetima‘.“ Već i sami citati govore da r a d n i č k a d em o k r a t i j a nije pružana na usko radnički način niti vezivana za torinsku situaciju. I dok na partij­ skoj skupštini u Torinu Buoci kritiku je nove orga­ nizacione forme „sovjetskog tipa“, Gramši, uzima­ jući u odbranu opšti kriterij um, odbacuje tumačenja regionalnog tipa. Ali dodaje: „Danas su stvarni i ob­ jektivni ušlovi izmenjeni, jer je neograničena moć kapitalizma unutar fabrike i proletarijata u državi ograničena i pod aktivnom kontrolom. Reč je, dakle, 0 tome da se prizna i organski sredi jedna postojeća 1 eksperimentalna činjenica i da se da pravni oblik objektivnoj stvarnosti. . . “ A šta je nudilo garantir? da će se, i u tom slučaju, energično, uporno i sre­ đeno odvijati jedna objektivna stvarnost ove vrste? (Ona je bila poverena, kako je Gramši zahtevao, ne­ posrednim predstavnicima trudbenika, bilo da su pripadali sindikatima ili ne.) Lako je odgovoriti da je, izuzimajući „seljačke zajednice" i „krugove" na koje je ciljao članak-proglas, vrlo mali broj sektora industrijske Italije raspolagao u tom momentu uslovima pogodnim za sličan opit. U stvari, samo pove­ zanost jednog centra kao Torino s podsticajem koji je pružala Gramšijeva grupa dopuštala je da se poveruje u brz uspeh. „Izborni sistem", nastavlja Radnička demokratija, „trebalo bi da se menja prema opsegu tvornica. Međutim, trebalo bi nasto­ jati da se izbor jednog delegata vrši na svakih pet­

naest radnika podeljenih prema kategoriji (kao što je slučaj u engleskim tvornicama), te tako stići, po­ stupnim izborima, do jednog komiteta sastavljenog od fabričkih delegata koji će obuhvatati predstav­ nike rada kao celine (radnike, službenike, tehničare). Trebalo bi nastojati da u rejonski komitet uđu de­ legati i drugih trudbeničkih kategorija koji stanuju u istom rejonu . . Sve to, kako se po sebi razume, treba jasno da ima revolucionarni cilj, tj. diktaturu proletarijata kao izraz svakog postignuća. Razlozi koji su tako jasno izraženi isključivali su neposredno sprovođenje ideje na nacionalnom planu. U stvari, Gramši nije to nikad podržao. On je tražio drugo, kolektivnu akciju (socijalističkih i sindikalnih snaga) kako bi s e postupni razvitak sistema b r a ­ n i o na nacionalnom nivou od neminovnog suprot­ stavljanja vlasnika i buržoaske države. Ograničiću se na to da ukratko ukažem na neke od tekstova koji se duže zadržavaju na vrlo širokom problemu radničkih saveta u svetu ili se posebno osvrću na njihovo iskustvo u Torinu.100 Iz njih će 109 O fabričkim savetima postoji brojna literatura. 0 njima se pisalo u Italiji posebno u periodu 1921—22. go­ dine. Pomenućemo samo: M. Gvamijeri, I Consigli di fabbrica („Fabrički saveti“), Cita di Kastelo, 1921; F. Pergolezi, Sindacalismo operaio („Radnički sindikalizam"), Cita di Ka­ stelo. 1922. Vrlo je bogata podacima (a daje i sovjetsko iskustvo) zbirka II controllo operaio („Radnička kontrola"), Milano, 1921 (sveska br. 4 edicije Problemi della rivoluzione („Problemi revolucije") koju izdaje Società Editrice Avanti („Izdavačko društvo Avanti"). U njoj se nalaze spisi: P. Toljatija, R. Arskoga, N. Buharina, P. Borgija, E. Mata, K. Radeka, N. T. Avilova i Dž. Rida. Upor. Regolamenti sui Consigli di fabbrica e sulla trasformazione degli organismi sindacali („Pravila o fabričkim savetima 1 o preobražaju sindikalnih tela“) koje je odobrio Gene­ ralni savet rada, Torino 1920. Što se tiče Gramšijeve kon­ cepcije i njegovih iskustava u pogledu fabričkih saveta, kao i diskusije koja je o njima svojevremeno vođena u Torinu, upor. F. Platone i drugi u Trent’anni di vila del P. C. I. („Trideset godina života Komunističke partije Italije"), po­ sebna sveska ,.R;našite“, Rim, 1951; R. Gviduči, Socialismo e verità („Socijalizam i istina"), Torino, 1956; A. Karačolo, Sulla questione Partito — Consigli di fabbrica nel pensiero di Gramsci („O pitanjima odnosa između Partije i fabričkih

89

čitalac moći da dobije izvesne prilično jasne teorij­ ske i istolrdjske pojmove. Činjenica je da su tvornički događaji pružili vrlo konkretne elemente da bi se shvatio Gramšijev stav u čitavom pitanju, bilo u njegovim spisima ili u političkoj praksi. Nijedan njegov tadašnji ili kasniji spis nema u ovom smislu teorijsko obeležje. Dva meseca posle pojave članka Radnička de­ mokratima, Fiat-Breveti i Fiat-Centar preinačili su Unutrašnje komisije vezane do tada po kriterij umu sindikalnog vodstva, u Savete, i to preko „komesara odeljenja“, biranih opštim pravom glasa.107 U ,,Ordinu nuovu“ od 13. septembra 1919. izlazi drugi proglas fabričkih saveta: Komesarima odeljenja saveta u Gramšijevim shvatanjima"), u ,,Rađonamenti“, maj-okt. 1957; F. Feri, Consign di fabbrica e partito nel pensiero di Cramsci („Fabrički saveti i Partija u Gramšijevom shvatanju"), u „Rinašita", septem. 1957; razni spisi koji se posredno ili neposredno tiču ovog predmeta u Studi gramsciani („Studije o Gramšiju"); Rim 1958, i La cità fu­ tura („Budući grad“); kao i Antologia degli scritti di Gramsci („Antologija Gramšijevih spisa") u redakciji K. Salinara i M. Spinela, 2 sveske, II izdanje, Rim, 1963. Obaveštenja u širem smislu daju: L. Valijani, Storia del socialisms ne I secolo X X („Istorija socijalizma XX veka"), Rim-Firenca-Milano; G. D. H. Cole, A Short History of the British Working Class Movement, 3 sveske, II izdanje, London, 1938; E. Dolléans, Histoire du m ouvement ouvrier, 2 sve­ ske, Paris, 1936. (Postoji i italijanski prevod Storia del movim ento operaio („Istorija radničkog pokreta")), Milano, 1953. Sto se tiče De Leona i I. W. W., pored brojnih De Leonovih delà (npr., The Burning Question of Trade Unionism, Njujork, 1904; Industrial Unionism, Njujork, 1958; Socialist Re­ construction of Society, Njujork, 1901 itd.), videti: Daniel De Leon, the Man and his Work (A Symposium published by the socialist Labor Party), Njujork, 1919; P. F. Brissenden, The I. W. W., Njujork 1920; P. William, Communism and Society, London 1920. Lenjinovo mišljenje o I. W. W. i De Leonu videti u: A. Poletajev, Lenin e il movimento ope­ raio americano („Lenjin i američki radnički pokret"), u „Voprosi istoriji", I, 1952, str. 82—105. Pored toga značajna su delà još: M. Misiroli, UEuropa sotto la tormenta („Ev­ ropa u oluji"), Milano, 1932, i A. Taška, Nascita e avvento del fascisms („Postanak i dolazak fašizma"), I izdanje, Firenca, 1950. 107 Prvi primer dala je industrija Fiat-Breveti.

90

tvornica Fiat-Centar i Breveti. U njemu se jasno podvlači smisao praktičke odgovornosti kao i tačna povezanost sa zadacima koje će ova institucija obav­ ljati iz dana u dan na radnim mestdma. Jedno od njegovih opravdanja odnosi se na koristi koje će sistem imati za proizvodnju. „Disciplina koja će se uspostaviti s novim sistemom dovešće do poboljšanja proizvodnje. Ali ovo predstavlja samo ostvarenje jedne od teza sa kojima socijalizam istupa. Ukoliko više ljudske proizvodne snage, oslobađajući se rop­ stva na koje kapitalizam želi da ih večno veže, po­ stanu svesme sebe, oslobode se i slobodno se organizuju, utoliko će biti i bolji način na koji će se one koristiti, jer će čovek uvek bolje raditi od roba. . . “ Druga ukazivanja odnose se dalje na bu­ duće perspektive: ...... Centralni organi koji će na­ stati za svaku grupu odeljenja, za svaku grupu fab­ rika, za svaki grad, za svaku oblast, sve do Vrhovnog nacionalnog radničkog saveta, nastaviće, razviće i učvrstiće rad na kontroli, na pripremi i na sređi­ vanju čitave klase u cilju preuzimanja vlasti." Dve hiljade radnika Fiat-Brevetija izabralo je, među prvima, svoje komesare, a među njima samo če­ tiri su se uzdržali od glasanja. Gramši posvećuje je­ dnu od Hronika „Ordina nuova“,108 još 13. septembra, ovom izuzetnom događaju. „ . . . Tvornički izbori obavljaju se jednostavno kao odraz rada, . . . a rad­ nici, koji se ne odvajaju od svog tvoračkog posla, čuvaju svu čestitost svog karaktera, pa i sam njihov glas predstavlja jedan proizvod . . . “ Mnoge rečenice u ovoj hronici imaju idealistički ton, ali se sam čin razvijao tako da je izazvao duboko uzbuđenje među onima koji su ga podstakli i ostvarili. Međutim, Gramši objašnjava da, iako su glasali i članovi i nečlanovi sindikalnih organizacija, ipak „su svi iza­ 108 H r o n i k e su, počev od drugog broja lista, ispu­ njavale njegovu prvu kolonu. Iako stalno anonimne, naj­ veći broj njih može se ipak pripisati Gramšiju. Neke su, istina, napisali Toljati i Taška. Poslednjih godina već pominjani Sprijano nastojao je da izdvoji šta je u njima plod Gramšijevog pera.

91

brani 'komesari bili članovi sindikata (izuzev jednoga koji se povukao)*4. Početkom novembra sastaje se skupština komesara koji već predstavljaju nekoliko najvećih fabrika u Torinu. U Programu koji je tada usvojen utvrđuje se da i nečlanovi sindikata „mogu (i treba) da iskažu svoju volju glasanjem, ali ne mogu imati pravo na kandidovanje, tj. njih treba da zastupa jedna autoritativna ličnost koja će kontrolisati sindikate, kojih oni nisu svesni, kao i dru­ štveni život, koji oni ne poznaju**. Preko trideset hiljada metalurških radnika imalo je u tom momentu svoje Savete. Fiat-Lingoto i Fiat-Diato, Savil’jano i Lanca bili su među tvorni­ cama predstavljenim u skupštini. Nekoliko nedelja pre toga — krajem septembra — uspešno je okon­ čan opšti metalurški štrajk koji je u Torinu trajao gotovo dva meseca. Pored ekonomskih razloga, po­ vod štrajku bilo je to (piše Gramši u članku Posle pobede metalurških radnika) što su „poslodavci... želei i da okončaju radničke želje u pogledu novog uređenja po fabrikama shodno socijalističkim kriterijima**. Iako je bio iskazan na dvosmislen način, otpor industrijalaca protiv novog predstavničkog sistema po tvornicama bio je za momenat slomljen uz maksimalni sporazum koji je praktično davao radnicima pravo na Savete. Gramši, Toljati i Teračini, sa ne malim brojem drugova koji su od početka prišli pokretu (reč je 0 onima koji su odmah prihvatili inicijativu na nivou konkretnih radničkih mogućnosti u torinskim okvi­ rima), pomogli su njegov razvoj neumornim radom na vrbovanju novih pristalica, održavajući u krat­ kom periodu brojne sastanke i skupove. „Naše teze su se odlično pokazale prilikom opita**, piše Gramši u hronici 20—27. septembra. „Na brojnim skupovima koje smo održali (a samo u toku jednog popodne va pozvani smo da održimo četiri) nije niko protivurečio. Staviše, slušaoci su odmah pokazivali da su shvatili glavnu ideju, jer su iz nje izvlačili posledice 1 tačne zaključke koji se tiču njihove fabrike sa svim njenim proizvodnim odsecima.** I kakva pro92

mena u Gramàijevom tonu od pojave prve hronike povodom Saveta! Od sada pa ubuduće nema više plemenite dvosmislenosti jednog ideal ižirajućeg iz­ raza. Izveštaji i komentari koji se odnose na pokret drže se za kost realnosti (ali ne više za njen veštački ili suviše „izdvojen*4 kostur). Iz broja u broj „Ordine nuovo“ je sve više prostora posvećivao ovoj temi. Posle novembarske skupštine Gramši je napisao Program komesara odeljenja. On predstavlja vrlo značajan dokumenat ovog pitanja, posmatrano sa društvenog, političkog i moralnog gledišta. Pored vodećih linija (otvorenih „za stalne i korenite izmene“) u pogledu svega što se odnosi na demokrat­ sku promenu unutar Unutrašnjih komisija, Program obavezuje komesare da dosledno prate ekonomske i finansijske događaje na kojima se zasniva stvar­ nost u radionici, a insistira na zadatku da „prouče buržoaske sisteme proizvodnje i procese rada**, sa ciljem da se poveća proizvodnja i da se dođe do novih iskustava koja će ubuduće biti potrebna soci­ jalistima. „Treba svima uliti svest da će do komu­ nističke jednakosti doći tek kada proizvodnja po­ stane snažna . . . “ Radničke škole, kolektivna k a s a u z a j a m n e p o m o ć i u fabrici, koja će nasto­ jati da otvori menzu uz pomoć moćne Aleance kooperative, kako bi obroci bili što hranljiviji, pet­ naestodnevni izveštaj za svaku fabriku ili grupu manjih tvornica — eto, to su neki od ciljeva ovog nacrta spartanske suštine u onom smislu u kome je pozdravljao Spartu — kako vele svedoci — i čestiti Atinjaniin Sokrat. Nesumnjivo, još uvek pratimo razvoj Gramšijevog p o z n a j s e b e s a m o g a , onako kako ga poznajemo od klasičnih uspomena do novih odnosa prema pitanju hegemonije. Među mnogima koji su u Italiji ili inostranstvu, hteli ili ne hteli, bili iznenađeni veličinom podu­ hvata, nalazio se i Žorž Sorel, koji je stalno pratio što se događa u Kročeovoj domovini, a tada je sarađivao u ,,Rondd“. On je objavio u „Resto del Karlino“ svoje mišljenje koje je od posebnog interesa. „ . . . Boljševičko zakonodavstvo pruža nam pragma­

tičan prevod komunizma. Ono je uspostavilo po fa­ brikama kontrolne savete, imenovane od strane rad­ nika. Pa umesto da traže od Kauckog i njegovih suparnika nacrt budućeg grada, pustimo ih neka se industrijski obrazuju i dolaze do sve širih prava po tvornicama, razvijajući komunističku delatnost! Eksperimenat koji se vrši u tvornicama Fiata ima veći značaj nego svi spisi koji su objavljeni pod okri­ ljem „Noje Cajta“ (časopisa nemačkog doktrinarskog marksizma)." Gramši je odgovorio s izrazom najdublje sim­ patije prema Sorelu: ,,U vaše najbolje vrline vi ste ubrojali malo i osobine dvojice vaših učitelja: Marksovu oštru lo­ giku i uzbudljivu i narodnjačku Prudonovu rečitost. A vi se niste zatvorili ni u kakvu formulu, te danas, čuvajući ono što je životvorno i novo u vašoj dok­ trini, tj. izričit zahtev da se proleterski polet održi u vlastitim oblicima, da udahne život vlastitim in­ stitucijama, vi možete pratiti s punim duhovnim razumevanjem stvaralački pokret koji su započeli ruski radnici i seljaci, a možete još nazvati .drugo­ vima’ italijanske socijaliste koji žele da pođu putem takvog prim era..." Treba, međutim, istaći da se Gramši nije sla­ gao sa sindikalističkom teorijom, jer se oštro osvr­ tao na to kako se ona otelovila u Italiji. Nekoliko nedelja kasnije, u članku Sindikalizam i Saveti, on je to okarakterisao kao „konglomerat demagogije, pseudorevolucioname prazne rečitosti i nedisciplinovanog i neodgovornog duha . . . Italijansku praksu pseudorevolucionarnog sindikalizma kao i praksu reformističkog sindikalizma opovrgao je torinski pokret odeljenjskih komesara. I to dvostruko, jer reformistički sindikalizam predstavlja višu fazu pseudorevolucionarnog sdndikalizma". Predstavlja, dakle, višu fazu, dodaje on, jer „ako sindikat može sam u buržoaskom režimu da osigura postojano tržište nadnica i da odstrani neke od najopasnijih neizvesnosti koje zadiru u fizički i moralni integritet radnika, jasno je da je reformi­ 94

stička praksa postigla ove rezultate bolje od pseudorevolucionarne prakse'*. U članku je polemika sa sindikalizmom uperena, jasnije nego ikada ranije, protiv shvatanja kojim su se rukovodili funkcionari r e f o r m i s t i č k i h sindikata. Posebno moramo podvući: „Normalni sindikalni razvoj znači ujedno i opadanje borbenog duha kod masa, jer dok jača materijalna snaga, istovremeno slabi ili sasvim ne­ staje borbeni duh." Nekoliko dana pre toga Gramši je ukazao na negativnu ulogu koju su klasični sindi­ kati razvijali u Mađarskoj do revolucionarnog po­ raza u avgustu. Ne stoje u vezi ni s ‘kakvim tekstom „Ordina nuova" niti s kakvom redaktorskom aktivnošću že­ stoke kulturne kritike povodom volontarizma i spontaneizma. Potrebno je još jednom napomenuti da je Gramši pripisivao osnovnu vrednost volji ljudi u istoriji, te je smatrao nemogućnim bilo koji istorijski, iako izrazito kolektivan događaj, ako mu nije uti­ snuta posebna želja koja je usko povezana, sa svoje strane, s istorijskim mogućnostima i dostignućima. Već u Prošlosti i sadašnjosti mnoštvo sitnih napada na dvostruki front volontarizma i spontaneizma (čak i današnjih) i dalje dobij a u Gramši jevim Sveskama najprikladniji odgovor koji nas nagoni da pomišljamo kako ćemo udaljiti od starih dogmat­ skih spletova dobronameme polemičare. „Istovre­ meno je torinski pokret bio optužen kao .spontaneistički’ i .volontaristički’ ili bergsonijanski). Pa ako se oprečna optužba proanalizira, dokazaće se plod­ nost i opravdanost koje je imao u svom smeru. Taj smer nije bio .apstraktan’, nije se sastojao od me­ haničkog ponavljanja naučnih ili teorijskih formula, nije mešao politiku i stvarnu akciju s tananom te­ oretskom raspravom, već je primenjivan na žive ljude koji su se formirali u određenim istorijskim odnosima, s određenim shvatanjima, gledištima i fragmentamim poimanjem sveta itd., što je bilo plod .spontane’ povezanosti datog ambijenta materijalne proizvodnje sa .slučajno’ okupljenim društveno ne­ jednakim elementima. Elemenat .spontanosti’ nije 95

bio ni zapostavljen ni potcenjen. On je o d r e đ e n , usmeren i očišćen od svega što ga je moglo uprljati, tako da je postao homogen, i to živo i istorijski delotvomo, shodno modernoj teoriji. [A pominjanje .spontanosti’] pružalo je masi .teorijsku’ svest o tome da je tvorac i s t o r i j s k i h i institucional­ nih v r e d n o s t i , da je osnivalac d r ž a v a . Ova­ kvo objedinjavanje .spontanosti’ i .svesnog smera’ ili .discipline’ predstavlja — u pravom smislu, stvarnu političku akciju podređene klase, ukoliko se radi o masovnoj poditici, a ne o jedinstvenoj pusto­ lovini nekih grupa koje se pozivaju na mase." U Sveskama se nalaze i druge stranice koje se odnose na ovu vrstu problema. One stoje i ispred i iza već navedenog odlomka, a obuhvataju i poznatu p r i č u o d a b r u . One zaslužuju ispitivanje i u pravcu koji je daleko od prohujale istorije radničkih saveta. Treba ih tanano razmotriti u vezi sa sada­ šnjim diskusijama o kulturi i o socijalističkoj knji­ ževnosti. (Spontanost, disciplina . . .) Da li Gramši nije znao ili je zanemarivao stro­ ge norme koje su u toku 1919. i 1920. godine u So­ vjetskom Savezu preduzimame — sve određenije i shodno potrebi — da se organizuje i podstakne pro­ izvodnja po svim fabrikama i po svim sektorima, a ne samo da se uzdigne na viši nivo u novom po­ retku? On je znao za njih, te su u njemu mogle da izazivaju samo teške misli, nespokojstvo i da ga nagnaju na dalju dokumentaciju i istraživanje. Me­ đutim, brojne su stranice iz kojih se vidi da on ni­ kada nije izgubio veru u oslobodilačku snagu lenjinizma i Sovjetskog Saveza, i pored sve težine prak­ tičnih razloga i već neminovnih (ili, u svakom slu­ čaju, propuštenih) nedostataka i pogrešaka ljudi pri tumačenju takvih razloga. Videćemo kako se ova tema postepeno razvija u Gramšijevoj misli. S dru­ ge strane, on je iskustvima do kojih je došao italijanski lenjinizam davao izvestan nezavisan smisao i vrednost, tako da ga nikakav povezani odnos nije mogao zaustaviti, već samo pretvoriti u širi pokret, u dinamično nizanje različitih procesa. 96

„Da li će italijanski komunistički revolucionar­ ni pokret da se povede za ruskim boljševičkim po­ kretom? On će ga podržavati samo u ovome: u kla­ snoj nepopustljivolsti i u hladnokrvnoj analdzi toka kojim se razvijaju događaji u Italiji. . Posle So­ cijalističkog kongresa u Bolonji, održanog u oktobru i završenog većinskim pri hvatanjem izbornog maksimalizma koji je predložio Serati,109 jedno Lenjinovo pismo upućeno ovome i objavljeno u „Avantiju“ 6. decembra (ono je već i ranije postalo pred­ met mudrih skretanja), kao da je pružalo jemstvo politici Partije, dok joj je istovremeno preporuči­ valo da se strogo čuva p r e r a n o g u s t a n k a (upor. Gramšijev članak Kvalifikovani revolucionar). Sami reformisti i ,,Stampa“ vddeli su u tome ma­ mac. Što se tiče Seratija, on je u tome našao povod za polemiku o fabričkim savetima, pa je pisao, iz­ među ostalog, da „diktatura proletarijata pred­ stavlja svesnu diktaturu Socijalističke partije", pri čemu se pozivao na svoju raniju diskusiju uperenu protiv plenarnog sistema kod izbora saveta. Gramši je, pre svega, odgovorio člankom Partija i revolu10# O ovom kongresu, koji je od osobitog značaja za istoriju Socijalističke partije Italije, biće i dalje govora. Seratijevski maksimalizam javio se sa svojim stavom koji je dobio 48.411 glasova od 66.700, 14.800 otišlo je maksimalistima koji su bili „za saradnju" sa reformistima, dok se 3.400 izjasnilo za nepomirljiv i apstencionistički stav (da­ kle, protivnici izlaska socijalista na parlamentarne iz­ bore). Među poslednjima je bio i Bordiga. On je zahtevao da se desni elementi izbaci iz Partije. Međutim, svi su bili jedinstveni kada je trebalo izjasniti se za III (komunisti­ čku) intemacionalu. S ogromnom većinom je proklamovano „da je ruska revolucija, najsrećniji poduhvat u istoriji proleterijata, omogućila u svim zemljama s kapitalističkim uređenjem lakšu ekspanziju socijalizma”. Odmah potom rečeno je: „Kongres je ubeđen da će proletarijat morati da pribegne upotrebi sile da bi se odbranio od nasilja kojim se služi buržoazija, kao i da bi osvojio vlast i uspeo da organizuje ona postignuća do kojih je već došao." U daljem tekstu se isticala potreba da se stvore „nova proleterska te!a (saveti sastavljeni od radnika, seljaka i vojnika, saveti javne ekonomske uprave itd.)“ još u buržoaskom režimu, a da se oslone na diktaturu proletarijata posle osvajanja vlasti „silom*. 7 Antonio Gramši

97

čija, primjećujući kako spoj „instinktivnih sličnosti i težnji'* u vezi s „uspostavljanjem ruske Sovjetske Republike" ide u prilog „revolucionarnom mitu po kome se uspostavljanje proleterske vlasti shvata kao diktatura sistema sekcija u Socijalističkoj partiji". On potom nastavlja: „Ovakvo shvatanje je bar ne­ što manje utopističke nego poimanje po kome su sindikati i berze rada nosioci razvojnih oblika u re­ volucionarnom procesu. Komunističko društvo može da se shvati jedino kao .prirodna’ tvorevina, usko povezana s instrumentima proizvodnje i razmene, dok se revolucija može sagledati kao istorijski čin priznanja .prirodnosti’ ove tvorevine." Protiv Seratija, koji je optuživao grupu oko „Ordina nuova" „zbog čudnog brkanja ruskih sovjeta, politički i in­ strumentalnih organa vlasti po završenoj revoluciji, i fabričkih komiteta, t e h n i č k i h organa proiz­ vodnje i industrijskog uređenja", Gramši ustaje suštinski s originalnošću svoje ideologije, ukazujući da je težnja prerevolucionarnih sovjeta ka socija­ lističkoj Rusiji slična istorijskom iskustvu pomenutih t e h n i č k i h o r g a n a , kao i engleskom i američkom sindikalizmu koji su suštinski interesovali Linjina (što sam već pominjao).110 Ukratko, on se nije bukvalno držao lenjinizma koji je ostvaren u Sovjetskom Savezu, kao što se nikada doslovno nije prihvatao ni Marksovih sudova koje su doktrinaši, nekad verno nekad i pogrešno, izdvajali iz ori­ ginala. Možda sada neki elementi Gramšijeve ideo­ logije o Savetima ne mogu da se tačno uklope u marksizam-lenjinizam, ali je u ovakvim slučaje­ vima reč o bukvalnom problemu. Živo jezgro, revo­ lucionarno stvaralaštvo bez izdvojenog s p o n t an e i z m a ili v o l u n t a r i z m a , dobilo je počasno mesto. Pisana, usmena i organizaciona aktivnost kruga oko „Ordina nuova", naročito od leta 1919. do 1920. godine, navodi nas stalno na Marksovu izreku, po kojoj proletarijat predstavlja n a s l e d n i k a ne1,0 „Ordine nuovo" se duže zadržavao na ovoj temi.

m a č k e f i l o z o f i j e . I to sam naglašavao ne samo u vezi s Hegelom, već i dok sam govorio 0 mladom Gramšiju koji je još •» Farinata delji Uberti je poznata ličnost iz istorije Firence. Kao gibelin, neposredno pre Danteovog rođenja, zbacio je vlast gvelfa, ali je sprcčio pustošenje Firence. Dante ga je stavio u Pakao svoje Komedije.

155

za njega ništa u tom trenutku. Dante podvlači tu njegovu duhovnu snagu [...] Kavalkante106 pada nauznak. Farinata ne pokazuje nijednim znakom da je pogođen; Dante analizira negativno Farinatu da bi naslutio (tri) pokreta kod Kavalkantea: promenu lika, glavu koja pada i leđa (koja se savijaju. Ipak ima nečeg promenjenog i kod Farinate. [...] Dante ne ispituje Farinatu samo ,da bi obavestio’, on ga ispituje zato što je ostao zapanjen Kavalkanteovim nestankom [...] Strukturalistički stav nije samo struktura, već je — kako vidimo — i poezija, jer predstavlja potreban elemenat drame koja se zbi­ la."167 I Gramši odmah nastavlja: „Zapažanja do ko­ jih sam došao mogla bi da dadu mesta primedbi: da je reč o kritici neizrečenog, o istoriji nepostojanog, 0 apstraktnom istraživanju valjanih namera koje nikada nije postalo kohkretna poezija, iako su mu ostali izvesni spoljni tragovi u mehanizmu struk­ ture." Dakle, u ovom slučaju bi se mogao odnositi na spolj ne brige književnog ili afektivnog porekla (prema Gvidu Kavalkantiju) metod pedagoške suvopamosti u koji je — po Danteovoj želji — upao Farinata na mestu o kome se govori. „No da li se može sačiniti poezija van sveta konkretnog izraza 1 van jezika ikoji se istorijski obistinio? Dakle, ni­ kakav ,voljni’ elemenat praktičnog ili razumnog karaktera nije potkresao krila Danteu: on ,je leteo krilima koja je imao’ — da tako kažemo — i nije se dragovoljno odricao ni od čega." Ovi redovi vrlo dobro odgovaraju obeležjima onih Gramšijevih momenata života i rada koji su jo« Kavalkante Kavalkanti je otac Danteovog najpri­ snijeg prijatelja, Gvida Kavalkantija, koji je i sam bio pesnik i umro relativno mlad. U Paklu Dante obveštava oca da mu je sin mrtav. 187 Za dalja obaveštenja o Gramšijevim pogledima na X pevanje Danteovog Pakla, upor. Rino Dal Saso, II rapporto struttura-poesia nelle note di Gramsci sul Decimo Canto dell’Inîerno („Odnos između strukture i poezije u Gram­ šijevim beleškama o X pevanju Pakla")» u Studi gramsciani („Studije o Gramšiju"), str. 123—142.

156

protekli u vreme bordigijanskog rukovodstva — sve do onog stepena kada mogu metaforički da nađu analogiju proživljene stvarnosti i poetske činjenice — tako da ostaje otvoreno pitanje da li i sam Gramši nije pomišljao na njih, dok se u zatvoru navraćao na svoj stari problem X pevanja. Kao što je poznato, Farinata i Kavalkante nalaze se u Dan­ teovom Paklu zato što su, ne poznavajući sadašnjost, suviše želeli da predvide budućnost. Otuda i Kavalkanteova „drama", jer je na osnovu reći koje mu je uputio Dante poverovao da mu je sin Gvido mrtav. Na tom mestu naišlo bi se na odjek nečega što se zameralo Gramšiju posle 1924. godine, a što su mu drugi zamerili i nedavno: da je umeo da predvidi na vreme pretnju jednog fašističkog (ili sličnog) režima u Italiji, a da joj nije kasnije dovoljno verovao kada je bila sasvim blizu. No ovom prilično neja­ snom tačkom analogije pozabavičemo se kasnije i zafcljučićemo je ukratko. Mnogo življa je tačka koja govori o odnosu između neposredne poetske istine i takođe poetske vrednosti „strukture". Na­ ročito je vrlo živa povezanost s činjenicom da Dante nije sebi p o t k r e s a o krila u tim stihovima, „leteo je krilima koje je imao", ne odričući se „dra­ govoljno ničega". Ako Gramšijevi spisi pružaju dovoljno dokaza — iz faze u fazu — da se njima iskazuje onako kako je autor u potpunosti osećao da mora da se izrazi (a ne drugačije), onda nas član­ ci iz 1921. i 1922. godine čine često manje sigurnim kad je reč o istovetnosti njegovog ubeđenja i izraza. Oni imaju, često, pri svakom nastupu, neku snagu koja nije neposredno ubedljiva i sugestivna na čitavom prostoru na kome je data materija o kojoj se govori, te se ova naslućuje. Smatram da je nepo­ trebno da i dalje objašnjavamo razloge ovih novih ograničenja. Gramšijeva mišljenja o X pevanju pomažu nam, u svakom slučaju, da ne zaboravimo veoma čvrsto i zasnovano ubeđenje Ikoje je on imao u pogledu neizbežnosti rascepa koji se odigrao u Livornu. Sa komunističke strane bilo je pokušaja da se rascep 157

obavi samo sa reformistima, i to tako što će oni nastaviti svojim parlamentarnim putem s novim hipotezama da dođu do vlasti, a što će se sve više učvršćivati veze između jedne krupne radničke par­ tije u Italiji i lenjinističke Internacionale. Većina u italijanskom organizovanom socijalističkom po­ kretu odlučila je drugačije. Bilo je, dakle, sada po­ trebno „leteti sopstvenim krilima", shvatiti i Bordigu toga trenutka u neminovnom smislu njegove rukovodeće uloge. Pa čak ako Gramšijevi spisi — uzev uopšte — lete sada mnogo manje u visinu i u širinu nego ranije, zbog tog „strukturalnog" ele­ menta ne gubi se njihova „poezija", ne umanjuje se u celosti njihovo najživlje značenje usmereno na akciju. I nikad se ovaj nadahnuti predstavnik mar­ ksizma ne pretvara u vrača ili deterministu koji u svakom roku u budućnosti vidi kako se sprovode u delo njegovi opravdani razlozi. Mi kažemo da mu je tada izgledalo „verovatno" dia će videti — pre ili posle — kako njegova Partija (toga trenutka po imenu lenjinistička) odnosi prevagu nad bordigijanskom fazom. Krilo ove verovatnoće bilo je za njega u isti mah „struktura" i „poezija" — sve ide u pri­ log tome — u svakodnevnom mučnom, bolnom i strašnom dodiru s Italijom koja se prepuštala fa­ šizmu. Članke je sada pisao odgovorni urednik jednog d n e v n o g l i s t a u najtežim političkim, tehnič­ kim i administrativnim okolnostima. S pravom su se setili u jednoj nedavnoj polemici108 i pitanja nji­ hove pripadnosti, mada se o njima mnogo i često govori. Oni skoro nikada nisu potpisani, te nas dovode mnogo puta u neizvesnost, bilo zbog sadržine ili jezika, tako da ne znamo da li potpuno ili ne­ potpuno pripadaju piscu kojim se bavimo ili, naposletku, nemaju nikakve veze s njim. U to vreme168 168 Povodom Gramšijevog autorstva nekih članaka o kojima je na ovom mestu reč pojavile su se dve beleške u časopisu Rinašita, br. 38 i 40, od 28. septembra i 12. otkobra 1963, pod naslovom Gramsci falsificato („Falsifikovani Gramši").

158

Gramšiju se često dešavalo da samo postavi osnovu članka ili da mu da oblik, pa odmah potom da ga poveri na dalji rad nekom redaktoru, ukoliko je bio prinuđen da se bavi drugim poslom ili ukoliko je ispravljao članke koje mu je slao Partijski cen­ tar u Milanu. Dakle, ne odlučuje uvek to što ćemo poznati neke tipične vidove njegovog stila i nje­ gove misli da bismo zaključili kako je neki spis pot­ puno njegov. A u Partiji su neki, iako ne mnogi, pokušavali da pišu „kao Gramši“. Da li je Gramši u toku 1921—22. godine mogao da veruje u ,,brz“ revolucionarni razvitak marksi­ stičkih ustanova u Italiji? Pa ako nije zbilja verovao, ako ga je ofanziva protivničkih snaga čak naterala da u bliskoj budućnosti uoči potpuno reak­ cionarni ishod, zašto se nije suprotstavio nastavlja­ nju oštre polemike sa socijalistima i zaprekama koje je stvarala bordigijanska politika, istupajući u ko­ rist Jedinstvenog radničkog fronta protiv fašizma? Odgovor na prvu tačku je jednostavan. Za Gramšija su bile bez značenja one jednakosti koje demagogija pretpostavlja između revolucionarne si­ tuacije i brze mogućnosti da se udari po vlasti. On je to više puta i dokazao. Za njega je bilo revolu­ cionarno to što samo u sebi nosi znak i konkretni smisao suštinskog i životvornog prelaska s jedne društvene forme na drugu. Torinski radnici su mu dali dokaza o svojoj stvaralačkoj snazi neposredno posle rata, a na podstrek oktobarske revolucije. No već od 1917. ili 1918. godine odlučujući problem u razvitku tih snaga zvao se — govoreći gramšijanski — obnova Socijalističke partije. Zamislimo kakve je mogućnosti konkretnog i suštastvenog započinja­ nja s revolucionarnim ishodom on sagledao 1921—22. godine za Italiju u skorom vremenskom roku! Me­ đutim, stari poredak je sve više pokazivao da opada i da se izopačava. Došlo je vreme kada se u dru­ štvenom ratu svakodnevno nailazilo na desetine mrtvih. Male vojske fašista napadale su na gra­ dove i na seoska naselja u kojima se još nije na­ metnulo njihovo zakonodavsto. One su osvajale, na159

stoj ale da ukinu svaki politički život, da potpuno preuzmu kontrolu nad protivnicima (kako im je već bilo pošlo za rukom u čitavim oblastima). Razaranje sindikalnih ili političkih institucija i privatne imo­ vine, pljačke, zbacivanje opštinskih tela i odbora na najnedopustiviji način — sve se to dešavalo iz dana u dan, a da država nije čvrsto istupila da bi to sprečila (štaviše, „snage poretka“ pojavljivale bi se na mnogim mestima kako bi osujetile otpor) niti je prestala da se naziva naprednom i da se poziva na poštovanje „građanskih prava". Ovaj krvavi metež predstavljao je, kao takav, dokaz da se čitavo italijansko društvo poremetilo. Držati visoko glavu i prodirati s Partijom i dalje među mase koje je nisu odbacivale, organizovati komunističku struk­ turu u jeku borbe protiv fašizma značilo je, dakle, za Gramšija, stvarno razvijanje revolucionarnih snaga, i to s jedne nove moralne i „duhovne" os­ nove, koja je bila i materijalno čvrsta. Bes koji se rasplamsao sada u Italiji protiv marksizma mogao je da dovede do režima krajnje desnice, ali ne i do društvenog sređivanja. U tom smislu postojali su objektivni uslovi za razvitak jedne transformatorske snage, koja se sastojala i od ljudi, a ne samo od stvari. I tu se nalazi jedan elemenat — mislim — od važnosti i za drugi odgovor, tj. o jednom problemu koji nije tako jednostavan, -iako je na prethodnim stranicama već ukazano nekoliko puta kako ga treba rešiti. Postojanost i „čvrstina" komunista u borbi protiv fašizma s jedne potpuno klasne pozicije, nisu mogle da odgovaraju Gramšiju na jednoj čisto defanzivnoj liniji prema četama u crnim košuljama i ukoliko su ciljale da pre ili posle ustoliče jednu čisto fašističku vladu. S jedne strane, ozbiljnom mu se činila kao što smo videli — i opasnost da se socijalisti pretope, zajedno s narodnjacima, u nešto što naliči na parlamentarnu demokrati ju, koju će „umereni" fašizam moći brzo da preokrene u svoju korist, prelazeći ili ne, malo-pomalo, na otvoreno formiranje režima. S druge strane, pomoći politiku 160

antifašističkog otpora u okvirima, manje-više, statutarnim i socij alno-liberalističkim, kao što su bili okviri kojima se usmeno dobar deo maksimalizma počev od leta 1921. godine, predstavljalo je — po njegovom mišljenju — gušenje svega što je posto­ jalo kao životvorno u novoj Partiji, pri čemu se, verovatno, ne bi postigao nikakav uspeh na poli­ tičkom polju. I ko bi tada shvatio ozbiljno komu­ niste da su izjavili kako se zalažu za liniju liberalne restauracije. A, inače, kakve su perspektive stvar­ nog proleterskog jedinstva na strateškom planu, iako samo ,,defanzivnom“, nastale iz sve haotičnijeg vrenja u italijanskom socijalizmu posle Livoma? Nije, dakle, trebalo biti šlep pa ne videti šta se događa u neposrednoj blizini kada se već primećivala opasnost izdaleka, te isključivati pomisao da je Gramši bio spreman na sporazum sa socija­ listima. Između ostalog, on je i dalje studirao faši­ zam da bi u svojim spisima dokazao da mu pripisuje vrlo širok i dubok značaj u raznim vidovima za či­ tavu italijansku stvarnost. Pogledajmo članak koji je objavio pod naslovom Rijeka.1™ Ne želeći da se poistoveti sa pseudorealistima Bombačijevog tipa koji su zagazili u oportunizam već u prvim danima Komunističke partije, Gramši je rekao da su vrlo značajna izvesna italijanska razmišljanja povodom pitanja Rijeke, jer bi se, u toku polemike uperene protiv Danuncija, mogla opravdati neka shematična i prezriva sadržina stavova. To je u isti mah pred­ stavljalo vraćanje jednom korisnom elementu koji se nalazio u njegovim mladalačkim spisima. Zbog toga je bio nanovo napadnut. Tim povodom (nala­ zimo se uoči Livoma, kada se vodi živa diskusija sa socijalistima) Gramšijev članak daje najpre izvestan odgovor koji može da se lepo primeni i na temu o kojoj je ovde reč: „ . . . Istina je da je Partija pokazala, u vezi sa događajima na Rijeci, istu onakvu političku nespo*•» Reč je o već pomenutom Danunciovom upadu na Rijeku, izvedenom u duhu fašističkih metoda i politike. 11 Antonio Gramši

161

sobnost i onakvu neumešnost da organizuje prole­ tarijat kao rukovodeću klasu kakvu je već pokazala povodom nereda izazvanog poskupljenjem životnih namirnica, zatim povodom nereda od 2—3. decem­ bra 1919. godine, onda u vezi s generalnim štrajkom u Torinu 1920. godine, kao i povodom zauzimanja metalurških fabrika. Da li to znači da je u svakoj ovakvoj prilici Partija morala da ,diže’ revoluciju? Ovakvo pitanje ironično postavljaju reformisti, a, postavljajući takvo pitanje, reformisti jasno poka­ zuju da se nalaze van života proletarijata i da ne razumeju ništa što se događa u istorijskom periodu kroz koji sada prolazimo. Dužnost Partije je da ukaže na smer masama koje vode borbu, da ih ide­ ološki uputi i da ih organizuje t a k o đ e za jednu odsudnu akciju koju bi mogla da n a m e t n e (obe reči podvukao Gramši) sama potreba kakvu iziskuje angažovana borba. Period kroz koji sada prolazimo obeležen je upravo time što mu se ne mogu predvideti istorijska kretanja, jer na takve tokove utiču ne samo događaji nacionalne, već i događaji među­ narodne politike (naročito poslednji).. Ovakvo rasuđivanje je neopozivo danas za sva­ koga u kome se nije nalazio reformista ili unitarista koji je želeo Pirove pobede kao Serati. Savez koji je Lenjin predlagao Serati ju povodom turati jevaca, po­ što ih je Partija isključila, mogao je, možda, da do­ vede stvar u red. U svakom slučaju trebalo je za takvo savezništvo iznaći izvesnu političku bazu na temelju novih mentalnih vidika kao i ideologija koje će biti elastičnije i ne mnogo odbojne pri suprot­ stavljanju. Kada čitamo članke kao Rijeka, istovre­ meno osećamo ono što je već tada onemogućavalo mnogim socijalistima i nekim komunistima da razu­ meju Gramšija, kao i ono što bi moglo da tada učini njegov glas daleko jasnijim da nije bio prinuđen da se toliko ograničava. Sada neposredno osećamo da je zbilja stalno imao pred očima to kako će i dalje slobodno razvijati svoju misao i svoju sposobnost prodiranja u 'blisku i daleku istoriju. Napustivši su­ više uzan odnos s torinskim krugom, što se trudio da 162

učini još pre izvesnog vremena, Gramši je osećao da se u njemu nalazi ono što je dovoljno da se sada pridobije izvestan mnogo širi italijanski auditorij um, i partijski i nepartijski. A to se, zbilja, i dogodilo 1925. godine. Međutim, to stvarno ne govori ni o kakvoj hipotezi o uspehu u toku 1921—22. godine protiv navale fašizma i njegovog postepenog prodi­ ranja. Gramšijev otpor sazreo je mnogo vremena posle 1925. godine. Znamo i zbog kojih događaja. No, ukratko, Gramši nije bio — kao što dokazuju i njegovi spisi — šlep kod očiju, pa da ne vidi savremenu situaciju. Međutim, ući ćemo na područje zahvalnih hipo­ teza pripisujući mu sasvim određenu političku nameru kad je ostao vezan za bordigizam (od leta 1921. do leta 1922. godine), i pored kritike koje je Internacionala uperila na sektaštvo Italijanske partije. Di­ rektive i preporuke same Intemacionale od januara 1922. godine, po kojima treba primeniti jedan „jedin­ stveni front svih proleterskih partija*' u svakoj zem­ lji shodno lokalnim okolnostima, pri čemu ne otvara­ ti put suprotnostima među partijama nadovezivale su se na Teze o taktici, izglasane na III kongresu u170 170 Teračini i Đenari bili su tom prilikom glavni pred­ stavnici Komunističke partije Italije na Kongresu, dok su se na čelu Socijalističke partije Italije nalazili Lazari i Mafi. Komunistička partija Nemačke, kojoj se od 1919. go­ dine stala suprotstavljati ekstremistička Komunistička rad­ nička partija Nemačke, započela je da radi, idući svojim putem u toku zime 1920—21. godine, na Jedinstvenom frontu. Lenjinove reči na III kongresu Intemacionale od­ nose se i na otvoreno pismo od 8. januara 1921. godine, ko­ jim Jedinstvena nemačka komunistička partija predlaže akciju „Jedinstvenog fronta". U Tezama III kongresa uka­ zano je na ovo otvoreno pismo kao na primer za ugled. Upor. Lenjin, već pomenuti rad Sul movimento operaio italiano („O italijanskom radničkom pokretu"), str. 171. i dalje. Kostantino Lazari (1857—1927) uzeo je još kao mlad učešće u radničkom pokretu. Lično je mnogo uticao pa dalji razvoj radničkog pokreta u Italiji, mada je to plaćao hapšenjima i proganjanjima. U Socijalističkoj partiji Ita­ lije zauzimao je visoka mesta, a njen sekretar bio je iz11'

163

Moskvi juna i jula 1921. godine.170 Komunistička partija Italije, deo Komunističke partije Nemačke kao i deo Komunističke partije Austrije, dali su neke amandmane na pomenute teze i time jasno ukazali na svoje ekstremističke težnje, nastojeći da se što manje otvore prema „suparničkim" partijama kao i da ograniče pripremni rad onih tela u kojima se sprovode određeni poslovi i zajednička odbrana. Lenjin je 28. juna (u Govoru o italijanskom pitanju) potvrdio, „odgovarajući posebno drugu Lazariju", razloge koji su doveli do isključenja Socijalističke partije iz III internationale, do koga je došlo posle Livoma, dok su samo komunisti ostali kao jedina italijanska sekcija pomenute Internacionale. Lenjin se 1. jula obratio, ne manje jasno, delegatu Komu­ nističke partije Italije, Teračiniju, rekavši mu, iz­ među ostalog: .......Da bismo pobedili, potrebno je da imamo simpatije narodnih masa. Potpuna većina nije uvek potrebna, ali da bi se pobedilo i da bi se sačuvala vlast, potrebna je ne samo većina radničke klase — ja ovde upotrebljavam izraz »radnička klasa' u onom smislu kako se on upotrebljava u Zapadnoj Evropi, tj. sa značenjem industrijskog proletarijata — već među 1912. i 1919. godine. Biran je za poslanika 1919. i 1921. godine. Iako je pripadao socijalističkoj levici, nedovoljno sagledanje marksizma upućivalo ga je često na centrizam. Na Kongresu Internacionale u Moskvi zalagao se za prijem Socijalističke partije Italije u ovu međunarodnu organi­ zaciju umesto Komunističke partije, ali je u celosti prih­ vatio 21 tačku. Kasnije se borio za izbacivanje reformista iz Socijalističke partije. Međutim, i pored grešaka koje je njegova Partija povremeno mogla da napravi, on joj je ostajao uvek veran. Fdbricio Mafi (1868—1955), lekar, član Komunističke partije Italije. Kao mlad borio se u redovima Socijalističke partije Italije. Više puta bio prinuđen da emigrira, počev od 1898. godine. Komunističkoj partiji prišao 1924. godine. Iste godine postao i poslanik, dok su ga dve godine kasnije fašisti osudili na dugogodišnju robiju.

164

i većina eksploatisanih kao i radnika među stanov­ ništvom seoskih naselja .. .“171 Iz svega izloženog u govoru, iz čitavog smera koji je zauzet prema novim metodima sporazumevanja s nekomunističkim snagama, ogledala se pove­ zanost (nikad ranije tako jasna na međunarodnom planu) sa principima koje je Lenjin izrekao počet­ kom veka. Određivale su se granice tog razvoja za politiku savezništva koja je dala mesta nastajanju sve složenijih pitanja. Prirodno je onda oceniti kao tvrdoglav komunizam Bordiginog tipa. Kada su ja­ nuara i februara 1922. godine u Italiji u središtu pažnje bili pitanje Jedinstvenog fronta kao i pitanje pridruživanja Aleance rada, komunističko rukovod­ stvo prihvatilo je njihove načelne razloge i nastojalo je da nešto od toga sprovede u život, i to uz bezre­ zervno korišćenje onog zalaganja koje su pokazali drugi. Gramši nije bio zadovoljan pokušajima Taške, Graciadeija i Bombačija koji su hteli da se više za­ lože u odnosima sa socijalistima i da se više vežu za novu liniju Intemacionale. U istom smislu, on je za svoj račun razvio jednu vrlo opreznu i, svakako, ograničenu akciju, odobravajući napokon na Komu­ nističkom kongresu u Rimu, marta meseca, Teze o taktici koje je podneo Bordiga. One su dobile 31.000 glasova, a obrnuto mišlje­ nje nešto više od 4.000. Delegat Intemacionale na ovom Kongresu, Kolarov, i sam je morao da interveniše ozbiljno ističući ono što je odvajalo Teze od pravih kriterija kojim se rukovodio Jedinstveni front, kao i od ostalih neopozivih lenj mističkih sta­ vova. On se ograničio time što je izjavio da je ovakvo glasanje samo „savetodavno", a ne i defini­ tivno, te pruža mogućnost da se stvar preispita. Me­ đutim, Gramši i Taška podneli su Kongresu Teze sindikalne sadržine. U njima se izlagala, uz izvesno uzdržavanje pri svoj objektivnosti kojom je pisanje 171 Lenjin, op. cit., str. 180. Kritike koje su uperene na Teračinija nalaze se u Discorso in difesa della tattica del1’ I. C. „Govor u odbranu taktike Komunističke intemacionale“).

165

obavljeno (kao da bi se izbegla opasnost od sukoba između dvaju autora), tema o odnosima između sin­ dikata i sa veta. Prethodne godine objavljen je 5. marta u „Ordinu nuovu“ jedan Gramšijev članak pod naslovom Sindikati i saveti, posle čega je Taški Konfederalni kongres u Livornu ponudio priliku da uspe malo ulja na stare razmirice. Gramši je tada pisao, polazeći od diskusija koje su se vodile u Sov­ jetskom Savezu, da od toga kako se bude postavilo pitanje sindikata „može umnogome zavisiti da li će biti više ili manje čvrstine u opštoj organizovanosti revolucionarnih snaga, pa, u krajnjoj liniji, i same revolucije". Isticao je nanovo savete podsećajući na termine koje je nedavno upotrebila Internacionala, a prema kojima „se postavlja u ovom istorijskom periodu jedan nov problem pred proletarijat, prob­ lem kontrole a [...] prirodni i posebni organi borbe za kontrolu jesu fabrički saveti".172 Kasnije nikak­ vog znaka života, od marta 1921. godine pa sve do Sindikalnih teza nema ni pomena o ovom predmetu koji je bio veoma drag našem autoru. Nije izvesno da li je u zimu 1921—22. godine, dok se davalo maha gorućem pitanju Jedinstvenog fronta koji je mogao i« Upor. Alberto Karačolo, Serrati, Bordiga e la polemica contro il blanquismo („Serati, Bordiga i polemika protiv blankizma") (u zbirci eseja o Gramšiju objavljenoj pod naslovom La cità futura), str. 104. i dalje i beleška 29. Tu se razmatraju razni stavovi izloženi u rimskim Sindi­ kalnim. tezama uz pozivanje na članak Sindikati i saveti. Ukazujući na glavne niti, Karačolo ističe neke važne ele­ mente Teza koji se nedvosmisleno vezuju za klasičan pe­ riod borbe za savete. („Da bi se postigla samostalnost na industrijskom polju, radnička klasa mora da prevaziđe ok­ vire sindikalne organizacije i da izgradi izvesnu novu or­ ganizaciju na osnovama koje će joj odista služiti kao pred­ stavništvo a neće je predstavljati birokratski. Drugim rečima, mora da obuhvata čitavu radničku klasu, tj. uklju­ čujući i one radnike koji ne pripadaju sindikalnoj organi­ zaciji. Sistem Fabričkih saveta predstavlja konkretan istorijski odraz težnje proletarijata za vlastitom samostalno­ šću.") U belešci 29 A. Karačola, videti kako se ukazuje na članak o Sindikatima i savetima, naročito na onom mestu gde se tvrdi da je dužnost saveta da organizuje „trud­ beničke mase koje su zaposlene kod krupnih preduzeća

166

da ugrqzi kompaktnost Partije pod Bordiginim vod­ stvom, došlo do jednog posebnog sporazuma između Bordige i Gramšija. To je prvom omogućilo da sprovede u život svoje Teze o taktici uz izvesne izmene, a drugom da se slobodno nagodi s Taškom (koji se već otvoreno pokazivao kao Bordigin pro­ tivnik) u pogledu Sindikalnih teza, umnogome se pozivajući na fabričke savete. Tako je Gramši mo­ gao da izađe iz perioda političkog maloletstva u koje ga je doveo Bordiga. On je mogao sada da izađe iz tog perioda štedeći Partiji sve posledice izvesne su­ štinske raspre koja je trebalo da se rasplamsa iz­ među generalnog sekretara Bordige i direktora „Ordina nuova“ (a ona se već ranije nametnula u vezi s prihvatanjem teza Internacionale).*173 u kapitalističke formacije koje će predstavljati prelaznu fazu između privatnog vlasništva i komunizma. . Pozi­ vanje članka na Internacionalu zasniva se na tezama II kongresa, iz 1920. godine. Na poseban vid neposredne aktuelnosti ukazuje se i pozivanjem na „diskusiju koja se da­ nas razvija u Ruskoj komunističkoj partiji povodom fun­ kcija profesionalnih sindikata u periodu diktature proleta­ ry ata.“ Blankizam predstavlja posebnu struju radničkog pokreta XIX veka. On se zasniva na utopističkom socija­ lizmu, jer se zalaže za brzu, iznenadnu i neprekidnu ustaničku taktiku bez povezivanja s masama. Lenjin je svoje­ vremeno ukazao na razliku između blankizma i marksizma. Ovo učenje je tako nazvano po svome tvorcu, francuskom revolucionaru Luju Ogistu Blankiju (1805—1881). 173 Sve ukazuje na to da je početkom 1922. godine Gramši bio usamljen s nekolicinom drugova. Neki su tvr­ dili kako on radi za komunističku desnicu, mada je nje­ govo delovanje s tim nespojivo. Nastavljanje ove polemike je kasnije ozbiljno poljujalo odnose među komunistima, pošto je bilo bez ikakve koristi za Jedinstveni front, na­ ročito kada se ima u vidu Bordigina nepopustljivost i po­ metnja koja je postojala na socijalističkom polju. Takve prilike otkriva Gramši u pismu iz Beča od 1. marta 1924, upućenom Skočimaru i Toljatiju (upor. str. 227. već pomenutog Toljatijevog delà La formazione del gruppo diri­ gente ...) („Formiranje rukovodeće grupe. . . “). Tu se pominje kako je 1921. godine, nešto pre početka leta, jedan delegat Internacionale, ,,Kjarini“, pozvao Gramšija „da uđe u Izvršni komitet kako bi se stvorila protivteža Ama-

167

Posle dva meseca Gramši je otputovao u Mo­ skvu. Praveći uvod za već pomenut dopis o „Formi­ ranju rukovodeće grupe Komunističke partije Italije“, Toljati se pitao kakvi su bili razlozi koji su postepeno doveli do osipanja rukovodeće ćelije ,,Ordina nuova“ — tj. da se Teračini uputi u Sekreta­ rijat Partije, da se „Toljati udalji iz Torina i da mu se poveri rukovođenje dnevnikom ,Komunist* u Rümu“, kao i neki drugi iz raznih razloga. „Da nije bila reč o nekom planu bordigijanskog rukovodstva koje je vršilo ovakva pomeranja kako bi sprečilo obrazovanje jedne opozicione grupe i time što je uputio Gramšija u Moskvu [...] kao delegata u Izvršni komitet Komunističke internationale? Na to je teško dati odgovor."174 Odnosi koji su nastupili između Gramšija i Bordige pokazuju niz pojedinosti, tako da zahtevaju vrlo tanano istraživanje i rekonstrukciju. Međutim, mnogi elementi njihove raspre nisu nikad potpuno došli na videlo. Zbog drugih, trebalo je razviti di­ skusiju pred neposrednim svedocima, što je bilo sa­ svim teško ili nemogućno. Da li je možda i sam deu [Bordigi] i kako bi sf zauzelo njegovo mesto". Gramši povodom toga nastavlja: „Odgovorio sam da ne želim da se upuštam u spletke takve prirode, jer ako se želi da se dođe do drugog rukovodstva, neka se pitanje postavi poli­ tički." Nešto kasnije, za vreme IV kongresa Internacionale, novembra 1922, Rakoši („Pingvin", kako su ga međusobno nazivali italijanski komunisti) ponudio je Gramšiju „da postane starešina Partije eliminišući Amadea, koga će inače Komunistička internacionala isključiti iz svojih redova ako nastavi kako je započeo." Međutim, treba dodati da je u svom već pomenutom pismu Gramši povodom ovog pitanja napisao i sledeće, nastojeći da se ne upušta u spletke: „ni­ sam u stanju nikako (a najmanje lično) da verujem da se može izvršiti zamena Amadea bez prethodnog rada na preorijentaciji Partije." Mauro Skočimaro (rođen 1893) član rukovodstva Ko­ munističke partije Italije. Mlad je prišao socijalističkom pokretu. Godine 1926. osuđen na dugogodišnju robiju. Po­ sle rata bio je ministar. Maćaš Rakoši (rođen 1892), bivši mađarski komuni­ stički rukovodilac. 174 Upor. P. Toljati, La form azione. . . („Formiranje. . . “), str. 22.

168

Gramši doprineo da ga odrede za zastupnika po­ slova u Moskvi? Dajući odgovor Lazariju i Teračiniju, u leto 1921. godine, Lenjin je potvrdio razloge koji su navodili Gramšija da veru je u sebe. Dva lica osnovnog problema partijske politike, tj. postojanost i živ odnos s ostalim snagama, Lenjin je nanovo osvetlio na izvestan način (usudio bih se da kažem — gramšijanski). Međutim, otkako nije bio u Mo­ skvi, tj. od Kongresa 1920. godine, Gramši je došao' do iskustva u pogledu jedne dobro poznate stvari: odsutni skoro nikad nisu u pravu. I sada je želeo da to malo ispravi. Lenjinova podrška uticala je tada da se jave mnoga neodobravanja prema „Ordinu nuovu“ u italijanskom socijalističkoim i komunistič­ kom pokretu. Sta se kasnije moglo pročitati u odgo­ voru Lazariju? „Vi ste raspolagali sa 98.000 gla­ sova", kazao mu je Lenjin 1921. godine, „ali ste više voleli da ostanete sa 14.000 reformista nego da idete sa 58.000 komunista. Č a k i d a o v i n i s u b i l i p r a v i k o m u n i s t i , da su s a m o i p o d r ­ ž a v a l i Bor di gu, — što n i j e tačno, j e r j e B o r d i g a , p o s l e II k o n g r e s a , s a s v i m i s k r e n o i z j a v i o da o d u s t a j e od s v a ­ kog a n a r h i z m a i a n t i p a r l a m e n t a r i z m a — v i s t e m o r a l i d a i d e t e s a n j i m a." Podvukao sam ono što označava objektivno, a ne samo na osnovu psiholoških pretpostavki, najverovatniji razlog krajnje Gramšijeve opreznosti prema Bordigi tokom 1921—22. godine. On je znao da je Lenjin strog sudija bordigizma, i to iz više razloga. Ali je znao da to stvarno ne smeta Lenjinu, kao što nije smetalo ni njemu lično da u Bordigi vidi jednu ličnost koja je u datom momentu prikladna da vodi Partiju. Da li je onda važno iskazivati lična mišlje­ nja o onim nadama koje je gajio Gramši dok je išao u Moskvu? Njemu je nesumnjivo stalo da upo­ zna izbliže Sovjetski Savez kao i razne elemente III intemacdonale. To je bio i značajan preokret u nje­ govom lenjmističkom iskustvu. I to mu je ostao i glavni preokret, sve do 1926. godine, kada je uha­ pšen. Da li je i on sam osetio da je taj preokret to­ 169

liko značajan za njegova shvatanja u budućnosti, to ne ulazi u istorijsko pitanje samog predmeta. On je bio fizički iscrpen, nespokojan u pogledu svega, mučilo ga je ono što se zbivalo u Italiji kao i što nije uspevao da mu se jednostavno, neposredno, strano i duboko suprotstavi svim onim što je kao lično i o p š t e živelo u njegovoj misli, koja je obi­ lovala razlozima. U Sovjetskom Savezu morao je da ostane nekoliko nedelja. Posle sastanka Izvršnog komiteta (i Proširenog plenuma), Zinovjev mu je savetovao da provede neko vreme na lečenju u ,,sanatorijumu" Sjerebrjancg Bora, tj. Srebrne šume, na periferiji Moskve, — i on je tu ostao do kraja jula, pa se i upoznao sa svojom budućom suprugom, Julkom. Kasnije je često morao da nastavlja te­ čenje u Srebrnoj šumi. „Ja očekujem. . pisao je Julki u avgustu, „možda ću ostati u Moskvi još nedelju dana, možda dve nedelje, možda mesec dana, možda ćemo još moći da provedemo u razgovoru neki sat, pa čak i da malo prošetamo. Pišite mi. Sve vaše reći pričinjavaju mi zadovoljstvo i ulivaju mi snagu (vidite li? slabiji sam nego što sam verovao i nego što sam mislio da drugi veruju).“ Kao delegati, s Gramšijem, u Izvršnom komi­ tetu, uzeli su takođe učešće na junskim sastancima Bordiga i Đenari. Za vreme sastanaka, ustajući pro­ tiv Rimskih teza, Zinovjev je onemogućio otvaranje prema socijalistima, a teze je preinačio tako što su predstavljate poziv u pravom smislu na solidarnost između Komunističke partije i Seratijevih maksimalista. „ . . . Serati je nesumnjivo počinio ozbiljnu grešku pri političkom ocenjivanju, a sada — što nije za nas važno — on polaže sebi računa o gre­ škama koje su došle do punog izražaja u zagrejanoj atmosferi Kongresa u Livornu. Dakle, danas je pra­ vi momenat da prihvatimo — i to ovog puta sasvim sigurno da ga možemo rešavati u onom smislu koji želimo — pitanje stvarnog Jedinstvenog proleter­ skog fronta, delotvorne zajednice talijanskih komu­ nista sa Aleancom rada.“175 ns Navod uzet iz: F. Belini i Đ. Gali, op. cit., str. 69.

170

Bordiga je prezrivo primetio da se ništa nije izmenilo. Serati i njegovi maksimalističfci drugovi ostajali su i dalje bez ikakvih odluka, kao i ranije. Diskusija se sada vodila uglavnom oko jedne tačke, tj. o težnji seratijevaca da se najzad otcepe od refor­ mista. Lazari, Mafi i neki drugi sa njima, koji su neposredno posle Moskovskog kongresa iz 1921. go­ dine obrazovali u Socijalističkoj partiji Italije frak­ ciju Treće internacionale, dolazili su sve do značaj­ nijih rezultata. Iako teško, jedna grupa maksimalista približavala se njihovim gledištima, a tog istog meseca Zinovjev je mogao da se obrati Gramšiju. Bordigi i Đenariju, ukazujući r.a „rad na sređivanju" (s Komunističkom partijom ili za sada bar s Inter­ nacionalnom) za koji je Serati „bio spreman". Bor­ diga je odgovorio: Cak i da su turatijevci stvarno bih isključeni iz Socijalističke partije, ne bi se moglo imati poverenje u nered koji postoji u Seratijevoj misli i u političku grupu oko njega. Među poslednjima, kada je trebalo izjasniti se u toku sa­ stanaka, Gramši je rekao malo reči, ali ukazujući na shvatanje koje se razlikovalo od Bordiginog poi­ manja. Vrlo smireno, on se složio s time da okviri koje je razjasnio Zinovjev predstavljaju sami po sebi čitavu logiku III internacionale, te da je reč samo o sagledavanju razvitka do koga će uskoro do­ vesti nova kriza socijalista.178 Vrativši se u Moskvu posle lečenja u Srebrnoj šumi, Gramši je video da predstavnici Kominterne nisu bili sigurni da li će njegov skorašnji povratak u Italiju biti pogodan. Odnosi su se održavali uglav17# Čitavo držanje kakvo je Gramši zauzimao prema pitanju Jedinstvenog fronta, i pre i posle juna 1921, kao i sve što je ono nalagalo bilo je vezano za razvoj situacije koja se postepeno odvijala u Socijalističkoj partiji. To vredi i za pitanje sjedinjenja. Ostali momenti koje je na­ metala sama stvarnost uslovljavali su — kao takvi — kri­ terije kojih se Gramši držao povodom ovog problema. Či­ njenica je, međutim, da mnogi Gramšijevi komentatori, go­ voreći o ovom momentu, zapostavljaju njegov odnos prema vrlo promenljivim momentima u političkoi situaciji koja je vladala u Socijalističkoj partiji.

171

nom preko Zinovjeva i Buharina. Što se tiče Lenjina, on je u maju dobio prvi napad paralize, te je tek u oktobru nastavio političku delatnost u nešto širem obimu. Za sada nema vesti niti se znaju ne­ posredna Gramšijeva mišljenja o ovom periodu koji je proveo u Sovjetskom Savezu, mišljenja koja bi značila nešto više od kratkih i fragmentarnih nagoveštaja, izuzimajući, naravno, dokumentaciju o glav­ nim političkim diskusijama. Međutim, i ti nagoveštaji stalno ukazuju na duboku povezanost između njegovog shvatanja i svega što je humano, na pove­ zanost s ličnostima i događajima s kojima je dolazio u bliži dodir za vreme svog života u Moskvi. On piše Julki kako se iz petnih žila zalaže da proširi svoje osnovno poznavanje ruskog jezika. No sve do zime 1922—23. godine ne može da se potpuno otr­ gne od fizičke krize i od iscrpenosti koje je osetio u prethodnom zimskom periodu. Ono što se događa u Italiji i što oktobra meseca omogućava marš na Rim odražava se na njemu vrlo bolno, da je lako shvatiti kakve je posledice moglo da ostavi na njegoyo zdravstveno stanje. On nije napustio Sovjetski Savez. I sve se više u toku rada povezivao s Intemacionalom. A prvih dana oktobra 1922. godine, Socijalistička partija na Kongresu u Rimu, iako s malom većinom, odlučila je da se reformisti izbace iz Partije, dok oni koji su ostali prihvata ju zatim Seratijev dnevni red. „Pošto je odstranila iz svog krila reformističko-centristički blok, Socijalistička partija Italije ponovo se vraća III international!. “177 Da li nije utrt put spa­ janju s komunistima? Istina, na IV kongresu In­ ternationale, u toku novembra 1922. godine, kome 177 Većina kojoj se na čelu nalazio Serati bila je vrlo heterogena. Istovremeno se Baratono suprotstavljao kidanju veza sa reformistima. Pored 23.329 glasova koji su pripali Seratijevoj tendenciji, mnogo manje su dobili pripadnici „grupe Vela“ (desni maksimalisti) i ,,trečeinternacionalisti“, koji su od pre izvesnog vremena pristali na potpuno usva­ janje 21 tačke koje je postavila Internacionala. Međutim, grupa Vela je odmah pokazala da je protiv svakog „nepo­ srednog" pregovaranja u cilju sjedinjavanja s komunistima.

172

su, pored Gramšija, prisustvovali Bordiga i Đenari s mnogim drugim 'komunističkim delegatima — a od strane Socijalističke partije Italije Serati i Mafi —, Zinovjev je predložio da se imenuje jedan ko­ mitet za sporazum između dveju Partija, kako bi se utvrdili uslovi i način neposrednog sjedinjavanja. Gramšd je izjavio da blagonaklono prihvata takvu inicijativu kao i da ona treba najpre da se ostvari sa socijalistima Treće intemacionale, koje je pred­ stavljao Mafi. S njim se u celosti slagao i Skočimaro, dok se Taška s malim brojem drugih izjasnio za neposredno sjedinjavanje sa ćelom Socijalistič­ kom partijom. Bordiga, koji je još uvek uz sebe imao većinu italijanskih delegata, složio se, posle nava­ ljivanja sa više strana, sa suštinom Zinovjevljevog predloga, te je izjavio da je u svakom slučaju nameran da se povinuje odlukama Kongresa, ali nije odobravao metode koje je predložila Internacionala, te je nastojao da odloži čitavo pitanje i da dobije u vremenu. Pošto je Kongres glasao za Zinovjevljev predlog, komunistički delegati Italije pristali su na dnevni red Gramšija i Skočimara, u kome je formulisan smer sjedinjavanja.178 Bordiga je odbio da uđe u Komitet, obrazovan od podjednakog broja članova Komunističke i So­ cijalističke partije Italije, u cilju njihovog sjedinje­ nja. Bili su izabrani i ušli u njega: Gramši, Skočimaro i Taška od komunista, a Serati, Mafi i Toneti od socijalista. Nešto kasnije, odlučeno je da će Gramši i Serati rukovoditi zajedno listom ,,Avanti“. No do svega ovoga nije došlo, čak ni delimično. Pošto je najpre odugovlačio u Moskvi kad se po­ velo pitanje „Avantija", Serati je bio uhapšen od­ mah po povratku u Italiju. Međutim, 3. januara 1923. pojavio se u ,,Avantiju“ jedan Nenijev čla­ nak pod naslovom: Da li postoji raspuštanje Socija­ 178 Međutim, kao Sto smo već pomenuli, jedna struja Socijalističke partije Italije neprijateljski se odnosila pre­ ma sporazumu sa komunistima na bazi preporuka koje je dala Internacionala.

173

lističke partije? U Seratijevom odsustvu, „grupa Vela“, još od socijalističkog Kongresa u Rimu ne­ prijateljski raspoložena prema težnjama za sjedi­ njavanje s komunistima, uspela je da postepeno ubedi glavnog redaktora i vršioca dužnosti direk­ tora „Avantija", Nenija, da svojim člankom zahteva da se rad na sjedinjavanju bar odloži i da se iznese među socijaliste kao predmet jednog refe­ renduma. Nastupila je kratka borba po Seratijevom povratku iz Sovjetskog Saveza. Ona se završila Seratijevim hapšenjem, posle čega je, nešto kasnije, uhapšen i Neni. Fašistička isleđenja usmerena pro­ tiv komunista sprovodila su se već mesecima, još od prvih dana Musolinijeve vlade prilično metodičnije.179 U svakom slučaju „vanredni" Kongres koji su socijalisti održali u Milanu, aprila 1923. go­ dine, odobrio je smer grupe Vela-Neni, izjašnjava­ jući se protiv Lazarijevog pokreta za sjedinjavanje s komunistima, i to sa 5.361 glasom protiv 3.908. Stanje u članstvu svelo se na ove brojeve. U toku 1923. i 1924. godine Serati i Mafi, s ćelom grupom „Padine rose“ i s ostalima koji su bili okupljeni oko 179 Metod fašističkog ' proganjanja protivnika otpočeo je još u vreme marša na Rim. Najpre je zauzeta štampa­ rija u kojoj se štampao „Komunist", koji je u Rimu ure­ đivao Toljati. Urednik je bio izložen „udarcima korbača", i jedva je izbegao da prođe i daleko gore. Ubrzo potom opljačkano je i sedište „Ordina nuova" u Torinu. Kada se Bordiga s ostalim delegatima vratio u Italiju posle odr­ žavanja IV kongresa, u januaru 1923, Partija je stvarno već bila prinuđena da se povuče u ilegalnost. Bordiga je bio uhapšen s Ruđerom Grijekom 3. februara 1923. Suđenje i njemu i mnogim drugima (među kojima su bili optuženi ,,u odsustvu" Gramši i Teračini) obavljeno je u oktobru. Iako optuženi za zaveru protiv državne bezbednosti, svi su oslo­ bođeni. U isto vreme — kako ćemo videti — privremeno rukovodstvo Partije prešlo je na Toljatija, koji je takođe bio uhapšen 21. septembra sa Taškom, Đenarijem i drugima. Posle tri meseca istrage svi su pušteni na slobodu. Ruđero Grijeko (1893—1955) agronom i publicista, ure­ đivao više listova. Clan Izvršnog komiteta Komunističke partije Italije; kasnije poslanik koga su fašisti izbacili iz Skupštine; bio je osuđen na višegodišnju robiju. Poslednji rat proveo je u Sovjetskom Savezu. Između ostalog, bavio se i agrarnim pitanjima.

174

frakcije III intemacionale, postepeno su izbacivani iz Socijalističke partije i prelazili su komunistima. Sa svoje strane, Komunistička partija nije još resila pitanje Bordige. Za početak, međutim, to je bilo povoljno, jer su sazrevali uslovi koji su uka­ zivali da će se prebroditi razne opasnosti. Objavljena po prvi put u „Feltrinelijevim Ana­ lima" 1960. godine, a zatim u jednoj posebnoj knji­ zi (s nekim još neizdatim pojedinostima) krajem 1962. godine, prepiska koja se odnosi na „Formiranje rukovodeće grupe Komunističke partije Italije u toku 1923—24. godine" predstavlja — između osta­ log — i najznačajniji prilog našoj obaveštenosti o Gramšijevom povratku i o njegovom daljem učešću u najkrupnijim i najodgovornijim političkim poslo­ vima.180 U Beleškama o Makijavelijy^cuveno je nje­ govo povezivanje ideologije Vladaoca sa komuni­ stičkom praksom. Njegova prepiska iz 1923—24. go­ dine pokazuje prvi put potpuno jasno da on radi lično na jednom analognom planu. Tu se nailazi na novu oštrinu i novu izražajnu volju da se upotrebe određena sredstva kako bi se postigao jedan poli­ tički cilj, koji će se sada u Komunističkoj partiji zasnivati na prihvatanju Gramšijeve linije umesto dosadašnje Bordigine. Ako akcija koja je postepeno dovodila do cilja nije nikako izneveravala i ako je odgovarala u objektivnom smislu potpuno zdravim razlozima, u njoj nas može iznenaditi tanana i bri­ žljiva potraga za odgovarajućim instrumentima kao i neposredna tačnost u njihovom postupnom primenjivanju. Međutim, u pismima iz Beča, grada u kome sada rukovodi uredom III intemacionale, Gramši se ujedno uveliko zalaže da se obnovi peri­ odični list „Ordine nuovo" (sada kao petnaestodne­ vni, a ne više kao nedeljni list) i da otvori svoje stranice, kao nekada, za sve ideje i sva pitanja koji su istovremeno političkog i kulturnog smera. Sto se tiče Komunističke partije, koja je sada izložena 180 Kako bi mogao da bude bliže italijanskim proble­ mima, Gramši je prešao iz Moskve u Beč prvih dana de­ cembra 1923. godine.

175

političkom pritisku i nasilju od strane fašizma koji je uzeo vlast, ona je spasila organizacione okvire i nije izgubila radničku osnovu, ali je u njoj, od pre nekog vremena, nastupila izvesna ideološka kri­ za u vezi s teškoćama u odnosima s Internacionalom i s unutrašnjim polemikama. Požar i pljačka u sedištu dnevnika „Ordine nuovo", koji su podmetnuli fašisti odmah posle marša na Rim, kao da daje ma­ terijalnu sliku prilika koje su se zbile do 1924. go­ dine. Iz Beča Gramši je podvlačio razlike koje po­ stoje između jednog političkog organizma „vojnog" tipa i jedne partije aktivne u svim pravcima svoje ideologije. On se često u svojoj prepisci seća isku­ stava sa fabričkim savetima. Greške koje je tom prilikom našao pripisao je „lokalizovanju" ovakve inicijative kao i strateškim nepodobnostima, ali je potvrdio životvornost ovog načela, te predložio da se pokuša njegova primena i na druge načine. U pi­ smu od 21. marta 1924, „pesimizam" nekih intelek­ tualaca koji su se još sećali „Ordine nuova",101 na­ ilazi na razumevanje koje im ukazuje na neposred­ nu mogućnost da im ;se pruži zajednički rad. U njemu se oseća ista energičnost i pri postavljanju viastitog zahteva kao i pri raspravljanju pitanja fàbrickih saveta, u vezi s čvršćim odnosom sa sna­ gama kojima se raspolaže po seoskim naseljima. Sve to predstavlja elemente jedne opšte perspektive u kojoj zalaganje da se odrede odgovarajuća sredstva 181 Reč je osobito o već pominjanom Pijeru Strafi, kao i o Zinu Zini, čestom saradniku „Ordina nuova“. Oni su pisali Gramšiju 1924. godine pokazujući kako su „do krajnosti pesimisti" zbog tadašnje političke situacije. Strata je predlagao „stvaranje sindikata po ugledu na američke I. W. W.“, dakle takve sindikate koji bi bili u stanju da se bore u Italiji u uslovima ilegalnosti. Gramši je njegovu su­ gestiju unekoliko prihvatio primenjujući je za svoje dalekoročne planove. Polazeći od pitanja intelektualaca, on u pismu daje mnogo mesta političkom značenju. „Pročitao sam, npr., govor Amendole koji mi se čini veoma značaj­ nim [...] Da li je mogućno da načelo kojim se rukovodi Ustavotvorna skupština postane aktuelno? (Putem politič­ kih direktiva koje će opozicija nametnuti fašizmu)." Gramši

176

za d o b i j a n j e većine u Partiji ukazuje na izvesnu unutrašnju nameru, koja se svodi na ostvari­ vanje nekih karakterističnih ciljeva, kakvi su već od nekog vremena sazreli u Gramšijevoj misli. U njegovoj prepisci ipak nigde se ne nailazi na interesovanja koja izlaze iz okvira čisto političkih pitanja. I kada se Gramši vratio u Italiju, posle izbora od 1924. godine (ušao je sada u Parlamenat kao poslanik Venetske oblasti, iako nije lično uče­ stvovao u izbornoj kampanji), svaka njegova aktiv­ nost usmeravala se na partijsku diskusiju, na odnos Komunističke partije sa socijalistima i na antifaši­ stičku borbu, dakle, na tok događaja koji je za njega imao jedan jedinstveni smer. Sjedinjavanje komunista i socijalista, to ključno pitanje i niz pro­ blema koji su stavljali na probu, počev od zime 1922—23. godine, raznovrsne težnje komunista i nji­ hove odnose sa III internacionalom — sve to nije više predstavljalo, u leto 1924. godine, temu od neposrednog interesa. Međutim, nekadašnja sumnja odražavala se sada u unutrašnjoj polemici među ko­ munistima kao i u polemici među radničkim parti­ jama, pa i u samim stavovima koje su one zauzele prema fašizmu. Svaku „konjunkturu'* toga leta potisnuo je za kratko vreme u drugi plan slučaj Mateoti. Mateotijevo ubistvo, 10. juna 1924, kao i neposredni moral­ ni revolt koji je izazvalo u zemlji i njegovi politički odjeci — sve se to pretvorilo u događaj koji je tre­ balo da okupi oko sebe sve strepnje i sve nade posle toga raspravlja o odnosima sa socijalistima, ukazujući tako na „ovaj krupan istorijski problem", i to držeći se stalno potpuno demokratski. Deo Strafinog pisma objavljen je u petnaestodnevnom „Ordinu nuovu" uz Gramšijev ko­ mentar. Đovani Amendola (1886—1926), otac Đorđa Amendole, člana sadašnjeg rukovodstva Komunističke partije Italije. Istakavši se još mlad kao liberal i antifašista, postao je po­ slanik 1919. godine, državni podsekretar 1920, a ministar 1922. godine. Tokom 1924. godine bio je vod ustavne opozi­ cije na Aventinu. Sačekavši ga u zasedi, fašisti su ga pre­ mlatili, tako da je od posledica tih batina umro u emi­ graciji u Kanu. 12 Antonio Gramši

177

jednog istorijskoig perioda. Međutim, to nije bitno pomerilo okvire rada na obnovi koji su Gramši i grupa oko njega već stali da sprovode u život u Komunističkoj partiji.1*2 Razdor između ordinovista i bordigiijanaca, pokazujući kako se dva pojma me­ đusobno sve više suprotstavljaju, svodio se na jedan od onih sukoba koje svaka istorijska novina može samo da zaoštri. Što se tiče njenih odnosa, Gramšijeva najodređenija ideologija iz perioda 1924—25. godine prisno se poziva na onu ideologiju s kojom smo se sretali poslednjih dana njegovog torinskog perioda. Me­ đutim, ona je sprovođena u život na terenu nepo­ sredne akcije koja je imala za cilj obnovu Komuni­ stičke partije, te je već dovela do bitne promene time što je povezala razne delove sistema i što je ulila život celini. Ovde se utiče na razvitak voljom koja pokreće sve konkretni je odnose i, u izvesnom smislu, posreduje između ideološkog sistema i živog centra prakse ili „Partije4* — koja je još uvek pro­ blematična u svojoj dužnosti vođe — dok se oseća delavanje jedne sasvim centralne stvarnosti, usmerene istovremeno na međunarodne pravce komuni­ zma i na odnose prema nacionalnoj ,,bazi“, a spre­ mna da primi (ili u okvire same Partije ili uopšte u radničku klasu, pri njenim odnosima s drugim slojevi-82 i 82 većina koja je u Gramšiju priznavala pokretača one linije za koju se zalagala postojala je od proleća 1924. go­ dine ne samo u Izvršnom, već i u Centralnom komitetu. Prilikom nacionalne konferencije koja je održana na Komu 1924. godine, stav koji je pokazala baš „većina Centralnog komiteta" bio je potpuno oboren u završnom glasanju kada se bordigijanska „levica" izjasnila protiv, jer je za nju dalo glas 35 federalnih sekretara od ukupno 45. Međutim, kako nije bio u stanju da sazove kongres Partije u tadašnjim italijanskim prilikama, novi Centralni komitet je obrazovan shodno odlukama koje je doneo V kongres Intemacionale (održan odmah posle konferencije na Komu). Bordiga je odbio da uđe u njega. Počev od 12. februara 1924, postojao je novi komunistički dnevnik ,,Unita“, kome je ime predlo­ žio Gramši. List je izlazio u Milanu, a direktor mu je bio Otavio Pastore. U njemu su nalazile mesta one direktive koje su odobravali partijski vrhovi, dakle, linija koja će doći do potpune pobede na Kongresu u Lionu 1926. godine.

178

ma) niz istinskih znanja d preporuka koji su u stanju da dovedu do rezultata. I dok se nastavljao; rad kako bi se ova centralna stvarnost snažno odrazila unu­ tar Partije, dolazeći do izražaja na snagama koje su joj osporavale podršku većine komunista, politički pokret u Italiji zahtevao je krajnju određenost u pogledu hitnih mera i odluka koje su mogućne u novim fašističkim uslovima. Nije bilo mesta ni za šta „drugo". Nije se mogao prepustiti ideologiji ili nizu kritičko-istorijskih razloga onaj zamah koji bi odražavao punu unutrašnju razradu i u partijskoj diskusiji. Međutim, u ovom periodu Gramši nam je omogućio da jasno sagledamo koji su njegovi ka­ rakteristični razlozi. Rad koji je on razvio od 1924. godine do Kon­ gresa u Lionu navodi nas na jedno pitanje na koje smo već ukazali, tj. na problem demokratskog cen­ tralizma. Članak objavljen pod naslovom Samrtni čin frakcionaštva u listu ,,Unita“ od 14. juna 1925. ističe smisao koji ovaj problem ima u okviru ne­ posredne diskusije među komunistima. Članak se odnosi na jednu od „Dvadeset i jedne tačke" 'koje su bile od značaja za vreme Kongresa u Livornu u vezi s alternativom koja će dovesti do rascepa iz­ među socijalista i komunista. „Partija koja pripada Komunističkoj internacionali treba da se zasniva na .demokratskom centralizmu’. U sadašnjoj situaciji zaoštrenog građanskog rata Komunistička partija biće u stanju da ispuni svoju dužnost jedino akoj bude organizovana što je mogućno centralističnij e . . . “ Ova, tj. dvanaesta tačka, od 21 koje je Le­ ttj in utvrdio kao organizacionu osnovu svake partije koja je u skladu sa III intemacionalom, nastavlja tvrdnjom da rukovodeći centar, zasnovan na poverenju upisanih članova, treba da ima „moć, ugled i najšira ovlašćenja". A ove termine treba ispitati bez optimizma, računajući kako su oni bili upotreb­ ljavani u Staljinovo vreme. Kakav smisao daje de­ mokratskom centralizmu Gramšijeva akcija kada se on do krajnosti zalaže za rad na centralizaciji? Nje­ govi spisi daju čitaocu delimičan odgovor na to 12*

179

pitanje. Evo jednog elementa Gramšijevog shvatanja centralizacije: ...... Kad je reč o pitanju proleterske dikta­ ture, suštinski problem nije u tome ko fizički vrši komandnu ulogu. Osnovni problem sastoji se u pri­ rodi odnosa koji starešine ili starešina imaju s par­ tijom radničke klase, tj. u odnosima koji postoje između takve partije i radničke klase: — da li oni predstavljaju jednostavnu hijerarhiju u vojničkom smislu ili su istorijskog i organskog obeležja?.. . Problem se svodi na životno pitanje marksizma, na to da li on zaista predstavlja najdublje tumačenje prirode i istorije. . To možemo pročitati u članku koji nosi naslov Starešina, koji je Gramši objavio u prvom broju petnaestodnevnog lista „Ordine nuovo“ od 1. marta 1924. godine.183 On je održao komemoraciju Lenjinu, koji je izda­ hnuo 21. januara 1924. godine. Tom prilikom je re­ kao i sledeče: „ . . . Isto držanje velike većine ruske buržoazije koja je govorila: — jedna republika s Lenjinom na čelu bez Komunističke partije predstav­ ljala bi naš ideal — imalo je ogromno istorijsko značenje. To je bio dpkaz da proletarijat ne obavlja vlast samo fizički, već i da duhovno gospodari... Diktatura proletarijata je ekspanzivna, ali ne i gušilačka. U njoj se nailazi na stalno kretanje odozdo ka vrhu, na neprestanu dzmenu putem svih društve­ nih kapilara, neprekidno kruženje ljudi. Čovek koga danas oplakujemo zatekao je jedno društvo u raspa­ danju, ljudski prah, bez reda i discipline.. . I sve je to sređeno i obnovljeno, od fabrike do vlade, pa čak i dalje, od vlade do istorije, sredstvima jedne nove klase, pod rukovodstvom i kontrolom prole­ tarijata." 18 188 .„Ordine nuovo’ nastavlja svoje objavljivanje u istom formatu i s istim namerama s kojima je počeo da se štampa u Torinu 1. maja 1919. godine", je prva kurzivom napisana rečenica u novom listu. Međutim, uskoro će se primetiti da se struktura ovog časopisa umnogome razlikuje od nekadašnjeg lista. U svakom broju može se konstatovati da Gramšijevi članci predstavljaju najbolje priloge koje je list dobijao.

180

Na ovom mestu se nailazi izvestan koristan uput za odgovor na koji smo ukazali. Nije potrebno obja­ šnjavati kako se može primeniti na jedno mišljenje o staljinizmu; to je već jasno. Ono se daleko prevazilazi ako se pođe za nekim od onih razmišljanja koje smo ukratko prikazali. „Problem se svodi na životno pitanje marksizma, na to da li on zaista predstavlja najdublje tumačenje prirode i dstoririje. . . “ Nesumnjivo da se revolucionarna suština marksizma uopšte ne slaže sa l i b e r a l n i m kri­ terijima u političkoj borbi, te takvu suprotnost prenosi i na odnose među strujanjima u bilo kojoj marksističkoj partiji. I sada Gramši ukazuje na svu opsežnost odsudnog problema koji se tiče, uzev u celini, istorijskih rezultata jedne prakse koja je pri­ znata kao marksistička. Marksistička „prava" ne mogu da se mere odvojeno od rezultata, što se svodi na pravilo svake revolucionarne snage. Ako se prvo merilo, prema rezultatima koje postiže određeni tip marksističke organizacije, tiče njegovih istinskih odnosa sa radničkom klasom, poslednje, i razumljive, dala je sama istorija u najširem smislu svoga kre­ tanja, tj. čitava istorijska sadržinia na koju taj tip organizacije ume da se pozove sopstvenom aktivno­ šću. A u Rusiji „proletarijat nije vršio samo fizičku vlast, već i duhovno vladao..." Zaista ne u apstrak­ tnom smislu. On je došao da tumači, u jeku vlastite revolucije, krupne nadležnosti jednog „duha" koji se dugo angažovao u traženju novih formi društve­ nog međuljudskog i političkog izražaja. I lenjinizam se dao na političko, razvijanje i sprovođenje onih težnji koje se ne mogu zamisliti bez pomenutog zahteva, pri čemu ih je lišio, sa svoje strane, spontaneističkog nereda kao i narodnjačke nestalne fragmentamosti.184 S druge strane, sovjetska kultura 1M Autor ovim terminom obuhvata vrlo široko znače­ nje, koje se može odnositi na značajno i beznačajno literarno stvaralaštvo koje često — vrlo protivurečno — odražava bitnu potrebu da se približi narodu. Poznato je da je Leniin — koji je uvek umeo da tačno odmeri politički stav — znao da vrlo dobro prosudi o pozitivnim i negativnim društvenim posledicama takve literature. 181

Lenjinovog doba puna je (čak i preliva) pokretima i delima 'boja pokazuju duboku povezanost s tom prošlošću. Prenoseći sve to na italijansko područje, reč je o dimenzijama koje se poklapaju sa Gramšijevim „demokratskim centralizmom". Imenica u ovom izrazu predstavlja jedinstvenu garanti ju si­ stema, dok pridev „demokratski" određuje da se podrazumeva radnička klasa kao politička snaga koja vrši preinačavanje i za sebe i za druge slojeve. Ako je na stranicama jednog njegovog nezavršenog eseja — kome je on, 1926. godine, uoči hapšenja, dao naslov Neke teme južnjačkog pitanja — naj­ bolja kultura našeg liberalizma predmet oštre po­ lemike, to je zato što ona nije tunela da izrazi, u istorijskim okvirima, razloge izvesne neophodne re­ volucije ili što ih je baš obrnula, želeći da ih sa­ čuva umesto da ih preinači. Demokratija koja menja, čije je središte radnička klasa putem svoje nepo­ sredne volje i predstavništva koje sama bira i odo­ brava, predstavlja živi temelj na kome počiva Gramšijev demokratski centralizam. Ono što je on iskusio za vreme Mateotijevog slučaja moglo je samo da ga do krajnjih granica liši poverenja u itaiijansku buržoaziju, u institucije i u političke forme po kojima je ona dugo vremena dobijala priznanje. Mnogobrojni utisci „iz života" (po mnogim vidovima slični najživljim i najubedljivijim stranicama iz Pisama iz zatvora) koji pokazuju kako mu jača nepoverenje, nalaze se u pismima ženi, koja je tih godina skoro stalno bila daleko od njega, posle kratkih perioda zajedničkog života.185 On je već primetio da su parlamentarni protivnici jedva raspoloženi da se tuku do kraja s fašizmom, u toku krajnje kritične faze kojom je ovaj prola­ zio, kao i da italijanski socijalistički pokret, počev od reformista pa sve do maksimalista, potkazuje da se nije osloboidio starih osnova za koje su vezane njegove slabosti. Opšti štrajk, koji su predložili ko­ munisti nešto posle otkrivanja zločina, kada su se 185 Gramši se, počev od decembra 1923, sa svojom su­ prugom sreo samo nekoliko puta, i to na vrlo kratko vreme.

182

strah od Musolinijeve vlade i gnušanje zbog njenih zlodela proširili po celoj zemlji, nije više smatran „mogućnim". Zatim je odbačen i drugi predlog ko­ munista, tj. da se sve opozicione partije ujedine u svom Parlamentu, odnosno u jednom Antiparlamentu koji će stajati nasuprot Parlamentu u kome je vlada računala samo na izvesnu većinu koja je ovlašćuje da može sprovoditi sistem ugnjetavanja.180 Reč je 0 sasvim poznatim vidovima onoga što je sve jasnije odvajalo komunističku opoziciju od opozicije par­ tija koje su ostale na Aventinu. Međutim, ako zbi­ lja želimo da shvatimo pravac u kome je Gramši usmerio — s drugovima koji su se okupili o|ko njega 1 postali kasnije vrlo široka većina — rad na obnovi Partije, ne smemo zapostaviti ono što se događalo u Sovjetskom Savezu. Pa ako pcsmatramo s te strane, pisma koja je uputio Julki u toku perioda od 1922. do 1926. go­ dine bacaju mnogo svetlosti u političkom smislu. U njima se često nailazi, iako vrlo odmereno i opre­ zno, na zabrinutost usled razdora između boljševič­ kih rukovodilaca koji je počeo da se nagoveštava još uoči Lenjinove smrti. Ako su u Sveskama jasno iskazani negativni sudovi o stavovima Trockoga, čak i kada je reč o direktnom poređenju sa Staljinovim stavovima u istim pitanjima, jedno pismo Julki, od 13. januara 1924, ukazuje na nespokojstvo usled Staljinove agresivnosti, koja se nazirala u unutrašnjim diskusijama među boljševičkim rukovodiocima. „Još ne poznajem tačne okvire diskusije koja se razvijala u Partiji. Video sam samo rezoluciju CK (Central­ nog komiteta) o partijskoj demokratiji, ali nisam video nikakvu drugu rezoluciju. Ne poznajem čla­ nak Trockoga kao ni Staljinov članak. Ne umem da objasnim napad ovog poslednjeg, jer mi je on izgle­ dao prilično neodgovoran i opasan. Ali me možda 180 Takav predlog uputila je 20. oktobra 1924. Parla­ mentarna komunistička grupa Opozicionom komitetu, a ob­ novila ga je 10. novembra. Samo dva dana kasnije Reposi je kao predstavnik Parlamentarne komunističke grupe iza­ šao pred Skupštinu da bi pročitao jednu izjavu protiv fašizma. Upor. Stefano Merli, op. cit., str. 680.

183

nepoznavanje materijala nagoni da rasuđujem rđavo. Eto, to je razlog koji me navodi da od tebe potražim neko obaveštenje i izvestan neposredan utisak.“ Dok se Grarnši konkretno bavio pitanjima na kojima su se pojavljivala, već tada, raznorazna razmimodlažemja između Internacionale i italijanskih komunista, sigurno nije imao optimističku sliku o suprotnim stavovima onih čija je dužnost bila da nastave Lenjinov rad. I 27. marta 1924. jed­ no pismo Teračiniju, koji je tada boravio u Moskvi, jasno unosi u stvaralački rad Italijanske komuni­ stičke partije nespokojstvo i zabrinutost međuna­ rodnog obeležja: „ . . . Bio bih ti zahvalan ako bi me obavestio o sadašnjem stanju pitanja Trocki—Zinovjev. Izgleda mi, ono će se odraziti na V kongresu. . . Kako se razvijala — kad je reč o ovom problemu — disku­ sija s Poljskom, Francuskom i Bugarskom partijom? Imam utisak da je pitanje odveć interesantno i puno nepredviđenih mogućnosti. Ono nameće čitav niz načelnih i organizacionih problema, koji će morati da se reše pre ili posle. . . Na svaki način ja iz dana u dan bivam sve dublje ubeđen u sledeće: da mi u našoj zemlji moramo raditi tako kako bismo izgra­ dili jednu snažnu, politički i organizaciono dobro opremljenu i otpornu partiju, sa nizom opštih, sa­ svim jasnih i sasvim postojanih ideja u svesti poje­ dinaca, tako da se onemogući osipanje pri svakom iskrsavanju pitanja koja će se svakodnevno javljati kao sve brojnija i opasnija kako se bude razvijala situacija i kako objektivno bude jačao revolucio­ narni pokret. Bilo bi poželjno da se na ovim proble­ mima zadržimo dugo kako bismo međusobno bili u mogućnosti da ih rešavamo postepeno onako kako se budu javljali, i da pri tome budemo jednoglasni i ubeđeni da će nam podršku dati čitava grupa. Jedna od krupnih snaga ruskih drugova je i ta, kao što je, s druge strane, nedostatak otvoiranosti, sla­ bost ostalih Partija, jer one neprestano srljaju u 184

opasnost da se ospu i u svojim osnovnim jezgrima koja su ostavljala utisak čvrste postojanosti.1,187 Godine 1926, neposredno pred hapšenje, Gramši će izraziti u jednom dokumentu, koji je danas poznat ograničenom broju ljudi, i pored toga što je čuven — posebno zbog gadnog izopačavanja kome je bio izložen jedan deo njegove sadržine —, daleko veće nespokojstvo usled razdora i razmimoilaženja na vrhu boljševičkog pokreta u Sovjetskom Save­ zu.187188 On će izjaviti da se plaši vrlo ozbiljnih posledica po čitav komunistički pokret u svetu ukoliko se i dalje nastavi sa takvim razdorima. Ukazivanje na „zajedničko raspoloženje" nekih drugova, u pi­ smu Teračiniju koje smo malo pre videli, postaje — posmatrano u ovakvoj perspektivi — prvenstve­ no izraz jedne potrebe. Još tada nije bila reč o potpuno odanom ubeđenju, već o jednom dobro shvaćenom problemu koji je postao predmet svakog mogućeg o p t i ­ m i z m a volje. Godinu dana kasnije, u martu 1925, Intemacionala je izjavila da je u Evropi nastupila faza „rela­ tivne stabilizacije kapitalizma". Od pre nekoliko meseci u Sovjetskom Savezu polemike i unutrašnji razdori među boljševicima ukazivali su na alterna­ tive između teorije permanentne revolucije i daleko kcmpleksnijih osnova na koje su se pozivali, jedan za drugim, Kamenjev i Staljin, Zinovjev i Buharin, protiv Trockog, zalažući se, između ostalog, za sprovođenje radničko-seljačke linije aktivnosti. Pomenuti razdori nisu — nesumnjivo — već po svom poreklu bili čisto teoretskog smera niti su se ticali u celosti međunarodne strategije, jer je Sovjetski Savez bio sav u previranju usled krupnih zamaha 187 Upor. P. Toljati, La formazione. . . („Formira­ nje . . . “), str. 263. 188 Upor. apel koji je Gramši uputio Centralnom komi­ tetu Sovjetske komunističke partije. Anđelo Taška ga je objavio u časopisu Problemi della rivoluzione italiana, br. 4, aprila 1938. Časopis je izlazio u Francuskoj.

185

politike NEP-a, opasnosti koje je ona nametala i po­ trebe da se planski priđe novim zadacima na polju industrijalizacije.189 Ma koliko bili neizvesni i smušeni odjeci bolj­ ševičke konjunkture među italijanskim komunisti­ ma, oni su ipak dodavali nove razloge pometnje na već postojeće (inače, vrlo ozbiljne) na italijanskom području. A ti razlozi su ponekad bili uporni, dvo­ smisleni i sitni u okviru unutrašnje partijske borbe. Kad smo već ovde, treba se podsetiti da se u toku 1924—25. godine antagonizam ,,gramšijanske“ i ,,bordigijanske" struje odvijao na izrazito paradoksalan način. Većina glavnih rukovodilaca iz središne par­ tijske organizacije — pošto se odlučila 1923. godine za pretežno tajne forme rada na koje je fašistička vlada prisiljavala komunističku delatnoist — stajala je, počev od proleća 1924. godine, sa Gramšijem, držeći i „desnicu" na svojoj strani dok je polemisala sa Bordigom. Sa svoje strane, Bordiga je, bar 1924. godine, računao na dobru većinu među nižim ru­ kovodiocima i ličnostima koje su bile zadužene za provincijske federacije. Konferencija održana u maju 1924. godine na Komu pokazala je to jasno još jed­ nom. Kako je bilo nemogućno održati redovan kon­ gres u tadašnjim političkim uslovima, pitanje no­ vog rukovodećeg centra rešio je privremeno V kongres Intemacionale. Došavši u Moskvu s Toljatijem, Taškom i drugim italijanskim delegatima, Bor­ diga opet nije naišao na saglasnost Intemacionale u pogledu svoje ekstremističke linije, te je odbio da uđe u novi Centralni komitet, čija je većina, u tom slučaju, bila sastavljena onako kako je najviše od­ 189 Upor. La „Rivoluzione permanente“ e ii socialismo in un paese solo (1924—1926) („ .Permanentna revolucija’ i socijalizam u jednoj jedinoj zemlji (1924—1926“), Rim, 1963. Reč je o sabranim spisima N. Buharina, J. Staljina, L. Trockoga i G. Zinovjeva, koje je odabrao i sredio Đulijano Prokači. Ove stranice tekstova korisne su za svakoga ko želi da se obavesti o ovom istorijskom, ideološkom i političkom periodu kroz koji je prošao sovjetski komunizam.

186

govaralo grupi oko „Ordina nuova“.100 U njega su ušli i Serati i Mafi, ikoji su bili pristupili komuni­ stima. Dakle, na ključni period pitanja Mateoti prispelo se s jednom Partijom koja više nije bila ras­ položena — kad je reč o njenim rukovodećim nadležnostima — na sektašenje i na ekskluzivizme koji su preovlađivali u bordigijanskoj fazi. Već dve godine radilo se na oslobođenju od takvih tenden­ cija, te je privremeni red već udarao temelj jednoj drugačijoj politici. Ali koliko je starih i novih pro­ tivnika fašizma želelo da se bori zajedno; s komuni­ stima? Kakvo je bilo raspoloženje socijalista koji su ostali s Velom191 i Nenijem — da ne govorimo o re­ formistima — za konkretan sporazum s Partijom koja je predstavljala u Italiji III Intemacionalu? A sve je to uslovljavalo ne samo politiku antifaši­ stičkog sporazuma, u očima Gramšija i njegovih najvrednijih drugova, već je ograničavalo i unu­ trašnju akciju u Partiji. Sektaštvo i ekstremizam, protiv kojih su se mučno borila najodgovornija mesta, računali su — na širokim, bližim i daljim sekto­ rima — ne samo na stare navike, već i na sve ono što je praktično izdvajalo Partiju. Sam neuspeh na Aventinu predstavljao je kartu u njihovim rukama. Energičnost i oduševljenje koji su se bili razbudili među mnogim borcima i „posustalim** simpatize­ rima italijanskih komunista, čim je zločin nad Ma1W Na Komu su bila potvrđena postojeća rukovodeća tela. Jedini izuzetak predstavljalo je to što je Gramši ušao u Izvršni komitet, dok ga je Skočimaro zamenio, u svojstvu italijanskog predstavnika, u Predsedništvu Intemacionale. Peti kongres Intemacionale održan je juna i jula. Pošto se Bordiga najpre držao dvosmisleno, a kasnije stao da se otvoreno suprotstavlja, Centralni komitet Komunističke par­ tije Italije bio je popunjen nekim novim članovima, pri Čemu je uspešno isključena levičarska grupa. Toljati (sa Bordigom) ušao je u Izvršni komitet Intemacionale, i taj položaj je držao sve do 1943. godine, tj. do raspuštanja In­ temacionale. »« Arturo Vela (1886—1943), socijalista. Zauzimao je značajne položaje u Federaciji socijalističke omladine, a ka­ snije u Socijalističkoj partiji. Pripadao je maksimalistima.

187

teotijem otvorio novu epohu antifašističke borbe,1®2 neposredno su želeli i fizičku akciju, pa su zahtevali ustaničke poduhvate i nepošteđnu borbu. Bilo je, međutim, i takvih koji su, sa svoje strane, želeli da prepuste »sudbinu kralju, nekadašnjim ministrima, j a v n o m m n e n j u i nekoj vrhovnoj ustanovi. I pored svih tananih razmišljanja na političkom ni­ vou, ipak je bilo najbolje ne očekivati ništa dobro od starih italijanskih političkih snaga, te je sve to snažno ukazivalo na komuniste. Bordigini pobornici su se nanoyo raspalili, te da nije bilo prestiža koji je sobom nosila Intemacionala, bilo bi potrebno mnogo vremena da bi se obuzdala levičarska opozi­ cija u Partiji. Kada je umro Lenjin i kada su stale da izbi­ jaju duboke nesuglasice između nastavljača nje­ govog delà, trebalo je da se komunisti pokažu sa­ svim postojano lenjinistički raspoloženi za praktičnu akciju kako bi predstavljali — u Italiji koju je podjarmio fašizam — Intemacionalu bez kolebljivog i ikapitulantskog držanja. Gramši je nesumnjivo sa simpatijom prihva­ tio u toku 1923—24.‘godine deo polemike Trockoga uperene protiv funkcionera i, naročito, protiv birokratizadje koja je već uhvatila maha u boljševič­ kom aparatu, kao i uopšte u Sovjetskom Savezu. On je već imao iskustva s ovakvim ranama u Italiji, nastalim usled razdora između socijalista i komu­ nista. Trocki je bio tumač velikog broja mladih ljudi i intelektualaca (kao i ne malog broja starih revolucionarnih boraca) koji su želeli da dadu nov ideološki zamah lenjinizmu u svetu, dinamičnije i102 102 Sve političke opozicione snage bile su tada galvani­ zirane. Sto se tiče komunista, oni su, za nešto manje od godine dana, udvostručili broj svoga članstva zahvaljujući masovnoj propagandi 1924. godine, pokazujući, čim je bila odobrena politička akcija, svu svoju organizacionu sposob­ nost i elan.

188

„otvorenije*** nego što je to radila Intemacionala.198 I Gramši nije mogao da duhovno ostane gluv za njihove razloge. Ali intelektualistički elementi i stra­ sni ekstremizam Trockijeviih teza, kako se jasno videlo iz Oktobarskog učenja u jesen 1924. godine, nisu imali ništa privlačno za njega koji je, u pi­ smima iz Beča i u „Ordinu nuovu“, stao 1924. go­ dine da konkretno razvija sasvim drugačije oblike lenjmističkog zamaha, radeći na praktično-ideološkom „otvaranju**. Jasno odvajanje radničke revo­ lucije i interesa sitnih i srednjih seljačkih slojeva, upravo politički prezir prema muziku, na kakav se nailazi u više Trockijevih delà194 — sve je to bilo nespojivo sa stvarnim Gramšijevim stavovima, sa samom suštinom njegove originalne misli, pa i sa njegovim posebnim raspoloženjem. Torino, torinske fabrike i radnici — sve je to moglo da ga rasplamsa više nego što treba za jednu avangardnu, iako iz­ dvojenu italijansku bitku. Naročito 1921. godine on je preterano suprotstavljao — greška, uostalom, koju mu do danas skoro niko nije ozbiljnije preba­ cio, ukoliko mogu o tome dobro da prosudim na nizu odgovarajućih tekstova — jednu Komunističku partiju kao eksponenta radničke klase i socijalistič­ kog pokreta narodnjacima koji se okupljaju oko se­ oskih centara.193 Međutim, ove greške su uvek bile na nečemu zasnovane, bilo na posebnoj pažnji koju *M Upor. G. Prokači, op. cit., str. 15—16. On se, između ostalog, seća „izvesnog razočaranja intelektualnih i revo­ lucionarnih avangardi studenata Moskovskog univerziteta koji su, u toku jeseni 1923. godine, nameravali da odu u Nemačku, te da tamo izvedu pravu revoluciju, pošto im se revolucija u Rusiji činila kompromitovanom i ukolotečenom . . . “ Mnoga nespokojstva ove vrste su plod k r u g a k o j i s e o b r a z o v a o o k o L u n a č a r s k o g . Tu je postojala izvesna kulturna sredina koja nije mogla da pro­ makne Gramšijevom interesovanju. ,M Buharinov rad O teoriji stalne revolucije, iz de­ cembra 1924. godine, pun je polemičnih primedbi koje se tiču ovog predmeta. 1M Takvo Gramšijevo suprotstavljanje u ovom slučaju nije ukazivalo na želju da partija radničke klase poveća svoj uticaj među seljaštvom.

189

je posvećivao pitanjima seoskih područja od doline reke Poa do. krajnjeg Juga — računajući i pitanja koja se tiču fašizma — bilo u samom izrazu i neodstranjivom akcentu čoveka koji je još uvek bio snažno vezan za iskustva koja je doživeo u najra­ nijoj mladosti na Sardiniji. Sada, preko Jedinstvenog fronta došlo se, zah­ valjujući Intemaciomali, na široku nadležnost rad­ ničke i seljačke vlade. Formula nije sadržavala jedino jače povezivanje radničkih i seljačkih zahteva u Jedinstvenom komunističko-socijalističkom frontu kakav je bio poželjan za mnoge zemlje, već je značila i postepeno prilaženje pojedinim zada­ cima borbe, time što bi se usmeravali prema otvo­ renijim ili zatvorenijim institucijama u političko-predstavničkom smislu. To je ujedno predstavljalo u da tom momentu jačanje revolucionarnog rada na nedovoljno razvijenim kontinentima, na svim p os u s t a l i m ih čisto kolonijalnim p o d r u č j i m a , te se pokazalo sastavnim delom lenjinizma već 1920. godine. Reč je o razlozima koje je Gramši živo osećao, jer su se u čitavom svom međusobnom spletu svodili na zajednički problem koji je za njega značio hegemoniju proletarijata putem sile ili privole. Te razloge trebalo je presaditi u Italiju, tako reći, ne odvajajući ih od pravog izraza Internacionale niti preterujući s obzirom na njene formulare, na spoljni mehanizam njenih recepata i doza koje je predlagao doktor Zinovjev. Jer kad ne bi bilo određenog odnosa sa Internacionaloan, čitava poli­ tička struktura na kojoj je radio Gramši s drugim sadašnjim rukovodiocima Partije pretrpela bi po­ raz. Međutim, suviše marljivim održavanjem pomenutog odnosa ne samo da se gubila prirodna pove­ zanost sa postojećim pitanjima u Italiji, već se mnogo očekivalo od nesigurnog delà jedne institu­ cije koga je bila izložena ozbiljnim krizama, a i nije se odlikovala naročitim ugledom među i talijanskim komunistima u toku 1924. i 1925. godine. 190

Po jednodušnom mišljenju drugova, protivnika kao i, manje-više, neutralnih posmatrača, Gramši je u tom periodu pokazao svoju izvanrednu umešnoBt.190 Ovde je naročito važno videti da je ta umešnost sve više odgovarala u punoj meri onom poslu koji je trebalo obaviti. Da bismo to zbilja razumeli, moramo da se pa­ žljivo osvrnemo na niz članaka u petnaestodnevnom listu „Ordine nuovo“ iz 1924. godine, dakle, na one članke koje smo ovde već pominjali i navodili. U trećem broju, za 1—15. april, Gramši kaže, iz­ među ostalog: „Odziv na koji su naišla dva prva broja može da se pripiše samo stavu koji je „Ordine nuovo“ imao u prvim godinama svog objavljivanja, a taj stav se pretežno zasnivao na sledećem: 1. što je umeo da pretoči na italijanski istorijski jezik osnovne zahteve iz učenja i taktike Komunističke intemaciomale; u toku 1919—1920. godine to je zna­ čilo parolu za osnivanje fabričkih saveta i kontrolu nad proizvodnjom, tj. masovno organizovanje svih proizvođača kako bi se izvršila eksproprijacija eksproprijatora [...] — 2. što je podržao u krilu Socijalističke partije (a to je tada značilo u krilu većine proletarijata) celovit program Komunističke intemacionale, a ne samo neki njegov deo [...] A naš sadašnji program treba da stvori, u situaciji kakva je danas u Italiji, stav kakav smo prihvatili 1919—20. godine. . . “ Nekolika redova ispod toga on nastavlja: „Hi­ tan problem i neophodna parola današnjice svodi se na jednu radničku i seljačku vladu. Reč je o tome da takva parola bude na ustima svih, da se poveže sa konkretnim italijanskim uslovima, da pokaže kako izbija iz svakog momenta našeg nacionalnog 184 U već pominjanoj Storia del partito comunista italiano („Istoriji Komunističke partije Italije"), čiji su autori F. Belini i Đ. Gali, koja se inače pokazala neprijateljskom prema Gramšiju u ovom periodu, oseća se bolno čuđenje koje je zavladalo Bordiginim pristalicama kad su videli da su se i d e a l i s t i i k n j i ž e v n i c i nekadašnjeg „Ordina nuova“, u prvom redu Gramši, preobrazili u vrlo vešte branioce političke linije. 191

života, kako se u njoj sadrže zahtevi svih partija i težnje na koje je fašizam razbio političku volju radničke klase, a naročito seljačkih masa. To, ra­ zumljivo, ne zinači da mi treba da zapostavimo pi­ tanja koja su u užem smislu radnička i industrij­ ska, već obrnuto..." Pozivajući se stalno na najuspešniju prošlost i na trenutno na j neminovni je zahteve, njegove reći zaista zadiru duboko u prilike u zemlji i razvijaju se, od marta do septembra, u člancima koje je ob­ javljivao pomenuti petnaestodnevni list. Sa tog gle­ dišta su značajni Jug i fašizam i Italijanska kriza. Reč je o dvema analizama onoga što se postepeno menjalo (u toku godine i po dana fašističke vlada­ vine) u dinamici italijanskog društva. Polazeći od južnjačkog pitanja i od krize sitne buržoazije, ispi­ tivanje se, naposletku, usmeruje na čitav sklop okolnosti koje idu u prilog opoziciji fašizma, u spletu raznih slojeva, oko kojih i pod kojima, uikoliko fa­ šizam ne bude hteo, neće moći da se kreće, jer je vezan za stare konzervativne zakone, a njegova snaga može da se umanji jednim dobro učvršćenim savezništvom radničke klase sa seljacima. „Jug je postao rezerva za ustavnu opoziciju**, kaže Gramši u martu. „Jug je još jednom pokazao da se, teritorijalno* odvaja od ostale zemlje, kao i svo­ ju želju da ne bude nekažnjivo uvučen u jedan si­ stem — koji bi značio samo povećanje starog pritiska i nekadašnjeg iskorišćavainja — krijući se iza niza ustavnih i parlamentarnih stavova formalne demokratije, koji ipak imaju svoju vrednost i svoj zna­ čaj ako Fašistička partija Italije bude našla za shodno da treba da obezglavi pokret njegovih idola kao što su Orlando197 i De Nikola,198 a da treba 187 Vitorio Emanuele Orlando (1860—1952), pravnik i profesor univerziteta. Ministar i predseđnik vlade za vreme prvog svetskog rata. Napustio kasnije univerzitetsku kari­ jeru da ne bi položio zakletvu fašističkom režimu. Posle pada fašizma postao član Nacionalnog saveta i Ustavotvorne skupštine. Autor više pravnih delà. "*s Enriko De Nikola (1877), političar, advokat i posla­ nik. Borio se u redovima ustavne levice od 1909. do 1924.

192

ujedno da učini ustupke koje je dala. Ukratko, Musolini je samo primenio đolitijansku taktiku u novoj situaciji, izrazito težoj i komplikovanijoj nego što su bile sve pređašnje situacije . . A odmah zatim evo i suštinskog jezgra narednog eseja, Neke teme južnjačkog pitanja, opet u tom članku koji su do sada zapostavljali mnogi Gramšijevi čitaoci: „ .. ,La štampa' (kao predstavnik posebne buržoaske opozicije prema fašizmu) sagleda južnjačku opasnost, pa pokušava da je reši time što će rad­ nička aristrokratija ući u severno-pijemontski vlada­ jući sistem hegemonije, drugim recima, pokušava da postigne da revolucionarne snage Juga budu nacio­ nalno obezglavljene, tako da se omogući savezništvo između seljačkih masa s Juga, koje same nikada neće biti u stanju da obore kapitalizam, i radničke klase sa Severa [...] Južnjačke mase seljaštva do­ bile su ogromnu važnost na revolucionarnom polju. Ili će proletarijat putem svoje političke partije uspeti da u ovom periodu obezbedi sistem savezni­ štva na Jugu ili će seljačke mase potražiti političke rukovodioce u samom svom krugu, [...], te će po­ stati rezerva kontrarevolucije. [...] Parola kojom se bude rukovodila radnička i seljačka vlada moraće stoga da posebno vodi računa o Jugu, a neće smeti da pobrka pitanje južnjačkog seljaštva sa oštrim pi­ tanjima odnosa između grada i sela u jednom eko­ nomskom jedinstvu koje je u celini potčinjeno ka­ pitalističkom režimu..." Taj članak je napisan u Beču. U to isto vreme Gramši je izražavao mišljenje u pismima prijate­ ljima da Jug može da se pretvori u „grob fašizma". Problemi seoskih područja na severu, „poraz sred­ njih slojeva", sve veća opozicija intelektualaca u Italiji prema Musolinijevoj vladi, suprotnosti, kom­ promisi između Crkve i fašizma — sve je to u pregođine. Zauzimao vrlo visoke položaje u državnoj admini­ straciji. Posle pada fašizma nije razvio posebnu političku aktivnost. Po oslobođenju postao prvi Predsednik Republike Italije. 13 Antonio Gramši

193

pisci predmet beležaka koje će se odmah, za dru­ gove, pretvoriti u poziv da se u pogodnom momentu prošire politička gledišta, te da se ne ostane pri verovanju da Partija treba da računa jedino na svoje snage. I članci i pisma, međutim, napominju da treba osloboditi stega i stalnog rada kadrove rad­ ničke klase, pa naći mogućnost da se razbudi poveirenje u raspoloženju masa kako bi politički došle do izražaja.199 Iz marta 1924. godine je članak Protiv pesimi­ zma. Njega smo razmotrili i videli kako nabraja neke nedostatke u komunističkoj delatnosti, onako kako su se gomilale počev od Livorna. Taj isti čla­ nak, protiv „tamnog i ozbiljnog oblaka pesimizma koji se nadneo nad najodanije i najodgovornije borce i koji predstavlja krupnu opasnost, možda najveću u sadašnjem trenutku", zaključuje: „... Postoji naša Partija. Ona predstavlja nešto, jer je pokazala da predstavlja nešto. A mi imamo u nju neograničeno poverenje, kao u najbolji, najzdraviji i najčestitiji deo italijanskog proletarijata." Nešto pre toga Gramši je tvrdio: „Dok je naša Partija bila prinuđena, kao italijanska sekcija, da ograniči svoju delatnopt na borbu protiv fašizma u cilju svog fizičkog očuvanja kao i očuvanja svoje prvobitne prirode, ona je, kao in­ ternacionalna partija, delala, pa i danas delà, kako bi otvorila nove puteve budućnosti, kako bi proši­ rila opseg svog političkog delovanja i kako bi oslo­ bodila nezainteresovanosti jedan deo narodnih masa [...] Delatnost Intemaoionale bila je jedno vreme jedina koja je omogućila našoj Partiji da se delotvomo poveže sa širokim narodnim masama." Ovi spisi su odličan dokaz Gramšijevog poznavanja di­ jalektike. Izraz Internacionalna partija nije origi­ nalna Gramšijeva tvorevina, već je došao iz same Intemaoionale. Ali se u sklopu njegovih reči ne svodi na običan izraz. I kao takav, on nema nikakvo 189 Upor. pismo Teračiniju od 19. aprila 1924. godine kao i La formazione . . . („Formiranje. . . “) P. Toljatija. 194

fonmalističko značenje koje mu je nametnuto spolja, već ukazuje na svoju suštinu. U to vreme italijansfci komunistički pokret po­ čeo je živo da ukazuje na svoju prirodu i na stva­ ralačku odgovornost kakva se ogleda u jednoj in­ ternacionalnoj partiji koja ima svoje obaveze kakve iz takvog stava proizilaze, ali uz duboko proveravanje sopstvene situacije. Naposletku, stalno ukaziva­ nje na zalaganje Internationale u pogledu rada Je­ dinstvenog fronta kao i na približavanje komunista — i u Italiji (naročito u njoj) — socijalistima — sve to ukazuje da kriterij mase izlazi iz apstrakcija ko­ jima su se zanosili „patrioti" Komunističke par­ tije,200 te neophodno nameće povezivanje s ostalim političkim snagama. Nešto ranije pominjao sam centralističke okvire demokratskog centralizma. On, nesumnjivo, predstavlja bolnu tačku i kad je reč o akciji koju su razvili Gramši i ostali da bi se nametnuli starom, bordigijanskom centru. Pa kakvim je demokratskim instrumentima bilo mogućno služiti se u teku poduhvata čiji je cilj bio da pokaže ko treba da preliminarno obavi organizaciju terena na kome će se završiti bitka? Pa i u naše vreme štampa raspoložena prema Bordigi ponavljala je da je ve­ ćina partijskih kadrova ostala dugo s one strane, na nacionalnom području, i posle smenjivanja rukovo­ deće grupe. Međutim, nije istina da se Bordiga uvek prepuštao kongresima Kominterne kako bi odabrao ljude koji su pogodni kao rukovodioci Partije do njenog narednog kongresa. Vredno je držati se Gramšdjeve linije koja ukazuje na jednu značajnu v e ć i n u kod svih mogućih obračuna u aparatu koji je obrazovan od 1921. do 1922. godine. Reč je o onom smeru koji je izbijao iz negovih spisa u ,,OrM0 Partijski patriotizam naziva se stav onih komuni­ sta koji su između 1922. i 1926. godine uporno branili „ori­ ginalnu" liniju Komunističke partije Italije protiv direktiva koje je postavljala Internacionala. 13*

195

dinu nuovu" (kako smo več videli) i koji nije čekao da tek 1926. godine bude opšteprihvaćen.201 Kao i što se moglo očekivati, razgovori o idea­ lizmu, spdiritualizmu i kapitalističkim tendencijama nastavljeni su već na Komu, u maju 1924. godine, a na njih su se često navraćali protivnici Gramšijeve linije sve do Livomskog kongresa, navodeći bezbroj puta da oni sežu sve do prvobitnog „Ordina nuova“. „Opozicija", piše Gramši u listu „Unita" od 24. fe­ bruara 1926, u već navedenom izveštaju o rezulta­ tima Kongresa, „opet je iščeprkala neke članke ili delove članaka drugova iz partijske većine da bi do­ kazala kako su oni tek relativno kasno prihvatili u celosti pojam istorijskog materijalizma onako kako on proizilazii iz delà Marksa i Engelsa, a da su se, sa svoje strane, ranije zalagali za istorijski materi­ jalizam kakav je tumačio Benedeto Kroče." U raz­ ličitim nijansama ponavljalo se i to da komunistima nije koristilo što imaju kao rukovodioce l j u d e o d p e r a . Dakle, sve sami izlivi unutrašnje marksi­ stičke polemike. U Sta da se radi?, 1902. godine, Lenjin se neprestano navraća na neke optužbe po­ vodom „književnog ludila", koje je na njega uperio Nadeždiin u istom periodu kada je nastalo jedno ču­ veno pismo „ekonomista": „. . . . Nemajući dovoljno strpljenja da pričeka da dođe do dovoljnog okupljanja snage radnika za ovu borbu (protiv apsolutizma), ,Iskra' počinje da traži saveznike među liberalima i intelektual­ cima .. .“2M Danas je sasvim nemogućno razjasniti do koje je mere, neposredno u periodu koji je nastao posle zločina nad Mateotijem, uporna opozicija u Partiji ukočila zalaganje nove rukovodeće grupe koja je nastojala da uspostavi pozitivne odnose između ko­ munista i nekomunista. Ima se utisak da to pitanje 201 Posle sloma koji je doživeo frakcionaški pokušaj, u leto 1925. godine, sve su se više osećali znaci osipanja „bordigijanske tendencije". 20* Upor. Lenjin, Opere scelte („Izabrana dela“), Moskva 1947, sv. I, str. 242. i dalje.

196

nikada neće niko rešiti. Eeč je o pitanju u čiji sastav ulazi mnoštvo elemenata vezanih za psihologiju po­ jedinaca ili dobrim delom i neprihvatljivih. Od ja­ nuara do maja 1924. godine Gramši se zalagao u svojim člancima i u političkim diskusijama koje se nalaze u pismima iz Beča — u celini — za što jače otvaranje prema snagama i pokretima koji leže van Partije, što se kasnije nije dogodilo u nizu zbivanja koji su se odigrali od zločina nad Mateotijem pa do 1926. godine. Cim se vratio u Italiju u maju 1924, on je morao da se suprotstavi — kao što srno videli — na koferenciji na Komu, otporu koji su pokazi­ vali ekstremisti. Cak i drugovi koji su se nalazili neposredno oko njega nisu bili ubeđeni da mogu da za kratko vreme izvrše suštinsku izmenu u politici Partije, a da se ne izlože optužbama zbog p a r l a m e n t a r i s t i č k o g i z o p a č a v a n j a , čime se Bordiga poslužio na Komu, ustajući protiv zalaganja na približavanju r a d n i k a i s e l j a k a d sprovođenju direktiva Intemacionale. Gramši je zbilja osetio u atmosferi koja se kuvala oko njega da tom pitanju treba prići oprezno, kao što se, naposletku, i pokazalo prilikom glasanja. Trebalo je da protekne još malo vremena pre nego što je izvršen zločin nad Mateotijem. Sve rede izlaženje brojeva „Ordina nuova“, kao i njegovo potpuno prestajanje u aprilu, biće da je bilo i posledica sve jače Gramšijeve zau­ zetosti političkim radom. Međutim, petnaestodnevni list je mogao da znači mnogo, posle jula, da je pra­ vilno razvio borbenu akciju povezavši je sa antifa­ šističkom diskusijom. Nije isključeno da je njegovom prestanku dobrim delom doprinela bojazan od ekstremizma.203 U svakom slučaju čitava istorija italijanske ko­ munističke partije ukazivala je sada da će prestati 103 Gramši se 1924. godine nanovo vratio u Italiju posle dvogodišnjeg odsustva. U domovini se našao pred situacijom sa kojom je morao da se bori, jer su svi istupali po jednoj liniji, budno i koristili se jednom zajedničkom logikom. Nije bilo jednostavno da se navikne na domaću situaciju kako bi mogao protiv nje da se bori.

197

sa svojom stalnom i plodnom politikom otvaranja prema onim snagama za koje se sigurno zna da po­ nudu neće prihvatiti. Inter nacionala je usmeravala Partiju na „aktivnu“ politiku prema nepokretnim snagama na Aventinu, ali komunistički rukovodioci nisu očekivali nikakve podsticaje da bi predložili — kao što znamo — opšti štrajk u čitavoj zemlji posle ot­ krivanja zločina, a nisu ih čekali ni kad im je bilo jasno da jedino Antiparlamenat može da omogući izlazak (čitavoj opoziciji) iz stanja zaparloženosti. Međutim, kako nije bilo nikakve težnje da se iz ovakve situacije izađe ni u nizu ideja koje su preovlađivale među političarima na Aventinu, trebalo je da Partija poseduje naročitu zrelost kako bi snažno nametnula dve pravilne direktive, tj. usvajanje po­ sebne komunističke linije i određeni poziv i podsticaj na jedinstvenu borbu protiv fašizma. „Mogu se počiniti (i, na žalost, čine se) vrlo ozbiljne greške. . . situacija se razlikuje od oblasti do oblasti. A da bi mogla da se kontroliše i usmeri, potrebno je da ima jednu veliku partiju, naviknutu na sistematski rad, partiju koja je u stanju da odgo­ vori, u svim svojim sastavnim elementima, zahteviima koje potraži središte." Tako Gramši piše Julki 21. jula, u periodu kada se uveliko verovalo — toga mišljenja bio je i on sam — da će fašizam pasti vrlo brzo na ovaj ili onaj način. Još uvek s poverenjem (iako s nešto većim nespokojstvbm) u tok stvari, mada ne i ubeđen da će raspoloženje masa ići u pri­ log razvoju situacije, oin 18. septembra piše u jed­ nom drugom pismu: „Navala na našu p. [Partiju] je vrlo ozbiljna. Propagandom smo za mesec dana utrostručili član­ stvo, list [,,Unita“] nam je povećao tiraž za 120% u poređenju sa stanjem od pre tri meseca, naša lite­ ratura se sve više traži, sindikalne organizacije se obrazuju oko naših ćelija. Zapanjuje odziv na koji naša propaganda nailazi među seljaštvom. Naša po­ ljoprivredna sekcija štampala je 2.000 knjižica za jedno Nacionalno udruženje za odbranu seljaštva, a samo iz sreza Sijene zatraženo nam je 5.000 knji­ 198

žica. Ali, prirodno, to ne znači i da smo se resili svih teškoća..." Nešto pre toga ubijen je fašistički poslanik Kazalini, što je poslužilo fašističkom listu „Popolo d’Italija" da se izravna govoreći da je neki zanese­ njak ubio Mateotija, ali da je sada poginuli jedan od naših „velikodostojnika11, pa prekinimo sa moral­ nim naklapanjem, te ćemo nastojati da vas ostavimo u životu.204 „ .. Ja, koji sam ranije ostavljen na miru, počeo sam da dobijam pratnju. Tih dana pre­ poznao me je neki torinski fašista koji me je potom pokazao društvu svojih prijatelja. Da bi me ,odbranila‘, policija je stala da me prati, tj. da mi otežava svako kretanje..." Kad god se navraćao na R u­ s i j u , uvek prilazeći tome jednim ironično-makijavelistdčkim tonom, Musolini je odmah ukazivao na komunističku opasnost i skretao pažnju na sve one koji su je predstavljali u Italiji, i na poslanike i na radnike. U stvari, takva opasnost predstojala je od fašizma. Da su se okupili u čvrsto udruženje, spremno na svakovrsnu borbu, i komunisti i borci za s l o b o d n u I t a l i j u , i socijalisti sa jakobinskim zamahom koji je koštao života Mateotija, kao i mnogi drugi Italijani koji su polagali bar na pat­ riotizam, teško je da ne bi, u neprestanim udarima i protivudarima, došao kraj Musolinijevom radu i dvadeset godina ranije. Ali na njih se malo moglo računati da će ubrzati proces. Gramši je dobro uočio da je i potrebno i oprav­ dano da antifašisti izađu iz Paralamenta, kao što je shvatio i vrednost m o r a l n o g p i t a n j a , u leto 1924. godine. Zalažući se na onome što je odvajalo komunističku opoziciju od svih ostalih opozicija — pošto je propala mogućnost sporazuma za razvoj događaja na Aventinu — podvukao je kao korisno za partijsku akciju ono što je svako znao, tj. ono što se nalazilo u ideologiji i u nacionalnoj istoriji kao internacionalno. Pa da li je bilo mogućno ube*°« Ubistvo fašističkog poslanika Armanda Kazalinija izvršeno je 12. septembra. Ubica je bio neki nepozvani koji je svojevlasno hteo da osveti Mateotijevu smrt.

199

diti opoziciju, sastavljenu od monarhista i republi­ kanskih centrista, tj. političkih katolika ili pripad­ nika raznorodnih socijaldemokratskih težnji, da se pored njih nalaze italijanski predstavnici III inter­ nationale sa istim ciljevima? Cak je sada više nego ikada ranije vredela Bordigina teza, čiji je cilj bio da tako izdvoji komuniste od ostalih kako bi se slo­ bodnije kretali u svojoj akciji. Kako se brzo očeki­ vao slom vlade koja je bila u dosluhu s Mateotijevim ubicama, a budući da su u s t a v n e s t r a n k e na Aventinu već od samog početka odbile da se založe neposrednom masovnom akcijom, njima je sada išlo u račun da se potpuno odvoje od revolucionarnih ciljeva komunista. Na neposredno političkom terenu nije više koristila povezanost sviju opozicionih par­ tija. Ona je mogla da se uspostavi na jednom pri­ lično širem planu, tj. na povezivanju različitih „ideala" i drugoj ačij ih načina shvatanja i sprovođe­ nja borbe, dakle na planu jednog „civilizovanog dru­ štva" (kome će ubrzo Gramši da dâ posebno mesto u svojim delima) koje je bilo na putu da preraste u nosioca pojedinačnih, razbacanih i sve širih inici­ jativa, bez ikakvih političkih predrasuda, u cilju od­ brane kao i oružanog napada na fašizam. Svaka su­ protnost mogla je da'se otkloni u toku rada putem neposrednog povezivanja onakvih moralnih energija kojima su jasno raspolagali Gramši i Amendola, Salvemini, Gobeti, braća Roseli i mnogi drugi oko njih. Međutim, sve to znači samo san o nekakvom pružanju otpora dvadeset godina ranije. Nije posto­ jalo ništa što je bilo u stanju, u toku 1924. i 1925. godine, da učini delotvomim ono antifašističko je­ dinstvo koje je bilo uspostavljeno samo za kratko vreme zahvaljujući zločinu nad Mateotijem. „Fašistički režim umire ne samo zato što nije uspeo, već (poglavito) i zato što je doprineo ubrza­ vanju krize koja je stala da uzima maha u srednjim slojevima posle rata [...] Karakteristično obeležje fašizma sastoji se u tome što je uspeo da stvori jednu masovnu organizaciju iz redova sitne buržoazije [...] Kakvi moraju biti političko držanje i taktika 200

naše Partije u sadašnjem trenutku? Situacija je ,demokratska', jer su široke trudbeničke mase neorganizovane, razbijene i raspršene u bezobličan na­ rod. Pa, stoga, ma kakav neposredni obrt mogla da ima kriza, mi možemo da predvidimo jedino izvesno poboljšanje u političkom položaju radničke klase, a ne i njenu pobedničku borbu za vlast. . Eto, to su odlomci iz članka Italijanska kriza, objavljenog u „Ordinu nuovu" 1. septembra 1924. godine. Nje­ gova sadržina u celosti podseća na jedan referat koji je Gramši podneo Centralnom komitetu mesec i po dana pre toga.205 On, dakle, ulazi u najuzbudljiviji period, izazvan skoro neverovatnim zbivanjima i perspektivama slučaja Mateotd, što je ulivalo nadu da će Musoiini uskoro pasti. Već smo videli da je Gramši od samog početka shvatio značaj poveziva­ nja fašizma sa sitnom buržoazijom, jednog pitanja koje je postalo predmet čestih raspravljanja i disku­ sija u italijanskoj štampi posle marša na Rim.206 A sad je on ukazivao na ozbiljan metež koji je na­ stao u srednjim slojevima povodom prilika koje su se naglo ispostavile u junu, kao i na to što je dovelo do sadašnje drame pri ubrzavanju krize u sitnoj buržoaziji pod fašizmom. Fašizam se sam osetio ne­ sposobnim da zadovolji konkretne zahteve sitne i srednje buržoazije kao i njihove priveske po grado­ vima i selima, koji su ga već bili utoliko zadužili što* *os Izveštaj je objavljen u listovima ,,Unita‘‘ od 17. jula 1924. i u „Stato operajo" od 21. avgusta iste godine. Sve ono što se tiče predviđanja o padu Musolinijeve vlade (a ne i o brzom nestanku fašizma iz opsega krupnih političkih snaga u Italiji, kako su to svojevremeno neki mislili) treba da se oceni shodno političko-psihološkoj situaciji na koju smo ukazali. A ta situacija se osećala neposredno posle Mateotijevog ubistva, i to iz dana u dan sve jače. «>• Upor. Luiđi Salvatoreli, Nazionalfascismo („Nacionalfašizam"), Torino, 1923, kao i odgovor Luiđi Ansalda u đenovljanskom listu ,,I1 Lavoro" od 3. juna 1923. Salvato­ reli je nanovo odgovorio Ansaldu u časopisu „Rivolucione liberale" od 13. novembra 1923. Pomenuti tekstovi objavljeni su u: Nino Valeri, La lotta politica in Italia dall’unità al 1925 (Idee e documenti) („Politička borba u Italiji od ujedi­ njenja do 1925. godine (Ideje i dokumenti)"), Firenca, 1958.

201

se d sami nisu suprotstavili s malo mršave rulje svo­ jih uzbuđenih pripadnika kada je on započeo svoju konzervativnu pobunu. Ukratko, on je morao i dalje da se služi terorom, i posle mandata koji mu je dao kralj, dok su izbori od aprila 1924. godine samo predstavljali dokaz da će se, bez terora, čitav sistem uskoro osuti. To je i bio razlog za zločin nad Mateotijem.207 I dok se ital'ijanski proletarijat još nije po­ litički oporavio od nanetih mu udaraca, socijalista Mateoti pretvaraoi se sada u tragičnu zastavu jednog „bezobličnog naroda", sastavljenog od građana, rad­ nika i seljaka koji su želeli oslobođenje. Međutim, referat O italijanskoj krizi dao je Gramšijeve zak­ ljučke u nizu pitanja: „Kako će se naposletku završiti ovaj dualizam vlasti [vlada i Aventin sa svojim pristalicama]? Da li će doći do nagodbe između fašizma i opozicionih snaga? Pa ako ne dođe do nagodbe, da li ćemo se upustiti i u oružanu borbu? Nagodba se ne može potpuno isključiti. Čak je i vrlo verovatna. Kriza koja se nadnela nad zemljom nije prolazna pojava, te se i ne može odstraniti preduzimanjem sitnih mera i sitnim sredstvima, jer je reč o istorijskoj krizi italij anskog kapitalističkog društva [...] Da li će, onda, doći i do oružanog sukoba? Bitku krupnog stila izbeći će ili opozicione partije ili fašizam. Dogodiće se obrnut proces od onoga kojii se zbio u ok­ tobru 1922. godine. Onda je marš na Rim predstav­ ljao koreografsku paradu jednog molekularnog procesa pri kome su efektivne snage buržoaske dr­ žave (vojska, činovništvo, policija, štampa, Vatikan, masonerija, dvor itd.) prešle na stranu fašizma. Kad bd fašizam hteo da pruži otpor, on bi bio napokon slomljen u dugom građanskom ratu, koji ne bi mo­ gao da se odvija bez učešća proletarijata i seljaštva. Ni opozicione stranke ni fašizam ne žele borbu do kraja, pa će se sistematski angažovati da je izbegnu. Ali će fašizam, sa svoje strane, pokušati da očuva 207 Za čitavo vreme svoje vladavine fašizam je osećao potrebu da primenjuje silu u unutrašnjoj politici. Kasnije se to odrazilo i na međunarodnom planu.

202

izvesnu oružanu organizacionu osnovu, pa će je upotrebiti čim se ukaže nov revolucionarni talas .. Kako vidimo, nemogućno je bilo i tih meseci videti u Gramšiju čoveka — kao što su neki činili — koji je bio ubeđen da će se izvori fašizma iscrpsti u kratkom roku. On je pisao Julki 22. juna: „Kora­ čali smo po ivici vulkana koji je ključao. Odjednom, kada se niko nije tome nadao, [...] vulkan je izbio sipajući ogromnu reku užarene lave koja je prekrila čitavu zemlju, obavijajući sve na putu fašizmom. Događaji su se razvijali munjevitom, nečuvenom br­ zinom . . U istom pismu, dalje, stoji: „Danas je akutna faza krize prividno prevaziđena. Fašizam očajnički poziva na okupljanje svoje snage koje, iako smanjene, i dalje gospodare, jer ih podržava čitav državni aparat. . . “ To što on jasno vidi ovih meseci, predstavlja razbijanje onakvog režima ka­ kav se formirao tokom 1922. i 1923. godine. On vidi da mu se neki delovi postepeno gube i ostaju u blatu. On veru je da se u tom smislu ništa ne može izbeći, te da će nosioći italijanske stvarnosti, sve do monarhije, morati da menjaju put. Ali će ipak nešto ostati: fašizam koji nije u celosti i silom odstra­ njen iz političke situacije, već, naprotiv, očuvan u svojim raznim elementima, kako bi se nanovo bacio na posao čim se ukaže povoljan trenutak. P o l u f a š i z m o m naziva Gramši situaciju u koju su se upustili političari na Aventinu, odbacu­ jući svaku direktnu akciju. I, nesumnjivo, nije ni­ kakav sektaški porok ako se jasno izdvoji iz takvog smera akoija koju su preuzeli komunisti kao i ga­ ranti ja da će oni i dalje nastojati da je sprovedu u život. Međutim, nedostatak je ili pogreška to što su ostavljeni van ovih okvira svi oni koji su pokazivali najmanje polufašističko raspoloženje kao mnogi od onih na Aventinu koji su, sami po sebi, bili sve drugo, samo ne neborbeni. „ . . . Najsimpatičniji su bili Amendola i general Benčivenga iz ustavne opozicije“, veli Gramši Julki 22. juna, opisujući joj prve sastanke koje su održali opozicionari, „izjav­ ljujući da se slažu s načelom oružane borbe i da su 203

takođe spremni (bar na recima) da se stave pod komandu komunista ako oni budu u stanju da orgamizuju voj-sku protiv fašizma." Ponoviti to javno, proširiti diskusiju, ubaciti u druge etičko>-političke okvire onu s i m p a t i j u koja se pokazuje u pi­ smu Julki — to je ono što Gramši nije mogao da nađe u samom sebi ni u obnovi koja je nastala u mnogim unutrašnjim kretanjima u Partiji. Mateoti je još 1921. godine izjavio da treba p r u ž i t i i d r u g i o b r a z fašizmu. On je ka­ snije promenio mišljenje, dok Gramši stalno podseća da esprit de géométrie treba da se poveže sa osta­ lima, u svemu što se odnosi na shvatanje o ljudskim mogućnostima. Ovo je možda 1924. godine najkrajnije Mateotijevo učenje, naročito prema obrnutim shvatanjdma amtifašista, i pored njihovih zajednič­ kih očekivanja. U novembru su Gramšiju postali jasni razni vidovi fenomena koji su bili u toku. U pismu od 10. novembra on kaže Julki: ...... Tragedija i šala smenjuju se na sceni bez ikakvog reda. Nered je došao do takvog stepena kakav nije mogla da zami­ sli ni naj neobuzdani ja mašta. Pomišljam poneki put da sam i sâm kao slamka na ovom istorijskom ura­ ganu, ali imam dovoljno snage da sačuvam svu mo­ gućnu hladnokrvnost i da učinim ono što smatram dužnošću." A 26. novembra opet piše: ...... Prilično smo ojačali. Uspeli smo da održimo javne zborove pred tvornicama u prisustvu 4.000 radnika koji su klicali Partiji i Intemacionali. Fašisti nam ne ulivaju više strah. Bilo je i slučajeva da se posle zbora masa okupljala i udarala na kuće nekih fašističkih glavešina. Buržoazija se osula. Ona nije u stanju da obrazuje vladu u koju će imati poverenja, te će mo­ rati očajnički da se hvata za fašizam. Što se tiče opozicionih partija, one sve više slabe, a zaista rade samo toliko koliko je potrebno da nateraju Musolinija na nešto više obzira prema zakonskim for­ mama." U Gramšijevim recima mogu se naslutiti krupne suprotnosti koje će sazreti u italijanskoj situaciji 204

posle Musolinijevog govora od 3. jamiara. Sa pod­ ručja na kopne se politički manevrisalo između vlade i opozicionih stranaka prešlo se na drugo, tj. na te­ ren koji je predstavljao otvoreno i snažno poveziva­ nje saradnje između fašizma i monarhije, pri čemu je sistem, malo-pomalo, skoro u celosti, preuzeo po­ tencijal rukovodećih slojeva. A kao pojedinačna lica, pripadnici opozicije su stvarno postajali „slamka na istorijskom uraganu". Neki od njih, kao Amendola i Grobeti, naterani su da se brzo povuku, drugi, kao Gramši, dospeli su u zatvor, dok je za neke to zna­ čilo definitivno iseljenje iz Italije. Politička situacija u kasnu jesen 1924. godine kao da je išla u prilog, kao nikada do tada, ustavnoj opoziciji, ali je samo intervencija odozgo mogla da dovede do pobede. S druge strane, uskoro je trebalo da dođe do izra­ žaja aktivnost koju su razvili komunisti. Kada se, 12. novembra, ponovo otvorio Parlamenat, poslanik Reposi, član komunističke parla­ mentarne grupe, otišao je da održi svoj izolovani govor koji je značio i zvaničan prekid Komunističke partije s linijom koju je zastupala opozicija na Aventinu. Nešto kasnije, u toku 26. novembra, cela grupa je ušla u parlamentarnu dvoranu, shodno izjavi da treba računati i na nju kada se bude davao novi polet borbi protiv fašizma.208 Tih meseci Gramši se pokazao kao prvorazredna pojava i mnogima koji do tada o njemu nisu znali skoro ništa. Povratak komunističkih poslanika u Parlamenat i energični istupi njihove male grupe — bilo ih je devetnaest — protiv mnoštva sve ubeđenijih protivnika da će se režim sigurno održati i da je već krenuo u napad, stvarno su dali nov tok javnom mnenju u vezi s Partijom. Došlo je tim po­ vodom do ukrštanja raznih mišljenja: od potpune osude (i od negativnih reagovanja kod ne malog broja saboraca) pa sve do punog pristanka u redo­ vima vrlo dalekim od svake pomisli na komunizam. 108 O stavu komunističkih poslanika prema fašizma i Parlamentu, upor. S. Merli, op. cit., str. 679. i dalje. Tu je dat i spisak tadašnjih komunističkih poslanika.

205

Istovremeno svi su se interesovali za ovog n e o ­ b i č n o g čoveka, koji je već očito predstavljao in­ telektualno i pokretačko središte italijanskog lenjinizma. I kada je 16. maja 1925. govorio u Parla­ mentu o zakonskom nacrtu protiv tajnih udruženja, on je bio izjednačavan s nečim mnogo dubljim nego što je jedna isključivo politička akcija. Između ostaloga, ovde sam se setio i jedne re­ čenice koju je napisao Julki nekoliko dana posle pomenutog govolra: „Pošto mi je glas slab, okupili su se oko mene da bi me bolje čuli. . . “ U pismu stoji, pre toga, i ova rečenica: „Fašisti su se odlično poneli prema meni, dakle, s revolucionarnog gledi­ šta, otpočeo sam s neuspehom." Dopustili su mu „da kaže ono što je želeo, prekidajući ga neprestano je­ dino da skrenu nit govora, a ne želeći da ga saboti­ raju", te „nisam bio u stanju da se uzdržim od od­ govora, a to je išlo u prilog njima", nastavlja Gramši, „jer sam se zamorio, pa nisam uspeo da produžim onim pravcem koji sam mislio da dam svojoj diskusiji". Ta izjava je sama po sebi tačna, jer je čitav drugi deo govora bio išaran, sve u svemu, veštim prekidima, tako da se pretvorio u mucanje o onim temama koje su majstorski sročene na početku. Prihvatili su ga — posebno Musolini i drugi iz nje­ gove sredine — odustajući od ustaljenog pribegavanja zaglušujućoj dernjavi, ali pokazujući se mnogo puta spremnim da pobiju navode na novinarski način. Međutim, pošto „je izgubio nit", Gramši se isuviše potrudio da je uhvati. U razbijenom i frag­ mentarnom toku njegove diskusije, stalno se pojav­ ljivala potpuna ubeđenost jednog čoveka u osnova­ nost sopstvenih sudova o kojima je dugo razmišljao, a reč je bila očigledno, o genijalnom čoveku koji se nalazio na nivou dstorijskih ubeđenja. To krhko što je njegov glas često odavao, ta ljupkost povezana sa snagom i postojanošću njegovog fizičkog izgleda — sve je to pre dovodilo do uspeha nego do neuspeha. Gramši je na početku razvio analizu istih raz­ loga kojima je pribegavao i fašizam („osvojiti dr­ 206

žavu“) povodom zakona koji su sada predlagani. A analiza je uskoro prerasla i na najšira italijanska obeležja toga pitanja, pokazujući da je svesna zna­ čaja koji danas pružaju perspektive fašističkog rada u Italiji, možda i za Evropu. „Mi se nalazimo među malim brojem onih koji su ozbiljno shvatili fašizam, čak i kada je fašizam izgledao samo kao krvava lakrdija, kada se oko fašizma samo ponav­ ljala opšta mesta o ,ratnoj psihozi*. [...] Smatramo da ova faza »fašističkog osvajanja* predstavlja jednu od najznačajnijih koju je prešla italijanska drža­ v a . . . “ U nastavku izlaganja ocenjivanje takve faze italijanske istorije oslanja se na izvesno shvatanje koje nikad ranije Gramši nije iskazao tako jasno. Ono se svodi na sledeće: Fašizam je naslednik poznih formi kojima je liberalna država usmerila ono što je nasledila iz risorđimenta; a, istovremeno, u nizu nagomilanih protivurečnosti, on odražava u Ita­ liji produžetak života antirisorđimentskih i antiliberalnih snaga, počev od svega onoga što predstavlja k r u p a n p o s e d do sitnih agrarnih tumačenja ka­ toličke kulture. Gradski i seoski fašizam, sada daleko šire nego kada ih je Gramši prvenstveno vezivao za dva sloja sitne buržoazije, nose karakteristične vidove jedne duge italijanske krize. Najregresivniji nagon i jednog i drugog fašizma je taj što su antiliberalni i antirisođimentsni, te usmeravaju režim protiv masonstva, što predstavlja i pitanje konku­ rencije. Međutim, Gramši kasnije podvlači da faši­ zam ne predstavlja „čisto italijanski fenomen, mada se, usled izrazite slabosti kapitalizma, najjače razvio u Italiji. On je evropski i svetski fenomen, i kao ta­ kav od ogromne važnosti za razume vanje opšte posleratne laize, kako na području praktične delatnosti tako i na području ideja i kulture. . . “ U daljem izlaganju on ukazuje na izbor Hindenburga u Nemačkoj i na pobedu konzervativaca na izborima u Engleskoj kao na najnovije pri mere tendencije koja je već uzela maha. (U toku 1923—24. godine gajene su u Zapadnoj Evropi sasvim druge nade, zato što je u Francuskoj 207

formiran blok levice i što se očekivala još neka slična novina. To je predstavljalo podstrek za opo­ ziciju levog centra u Italiji, dok su pomenute „no­ vine" doprinele razilaženju između nekih kapitali­ stičkih interesa i Musolinijeve vlade.) Čitalac bi trebalo da se pozabavi daljim izlaga­ njem Gramši jevih pogleda u ovom govoru. U njima se ističu dva elementa. Dok Gramši kaže da ekonom­ ski sistem u koji je uključena Italija ne može da joj dopusti (naročito ne pod fašizmom) da reši osnovne probleme svoga naroda, sprečavajući mnoge da se isele, dotle ga korporativista Rosopii209 prekida: „Dakle, nacija treba da se širi u interesu proletari­ jata. “ Na to se svodi teorija imperijalizma siroma­ šnih, u nekoliko reci, na temeljima jedne Italije koja je za nas opustošena. Gramši odgovara: „Mi imamo svoje sopstveno shvatanje o imperijalizmu i o ko­ lonijalnom fenomenu, a oni predstavljaju, pre svega, izvoz finansijskog kapitala." To znači, drugim recima: Sta vam vredi što se stavljate na raspolaganje imperijalistima kad ne­ mate razvijeni kapitalizam? Pa i u samom izdvoje­ nom tonu odgovora nailazimo na duboiku povezanost lenjiniste Gramši ja sa suštinom buržoaske stvarno­ sti. On je potpuno ubeđen da se njegovo mišljenje zasniva na izvesnim zakonima kao i da revolucija proletarijata predstavlja problem koji se može ostvariti na osnovu tih momenata, na nivou koji fa­ šisti ne mogu postići. Dakle, ne postoji ništa što bi opravdalo njihovo „zanemareno" prisustvo u sukobu među klasama. Nešto ranije Gramši se ovako izra­ zio o ekspanziji fašizma na evropskom svetskam planu: „U sustini, kod nas se susreće fenomen istorijske regresije koji nije i neće ostati bez posledica na razvoj proleterske revolucije." Nekoliko meseci posle toga on će se baciti, zajedno sa Toljatijem, na pisanje Teza za Kongres u Lionu. U njima se ra­ sprava o fašizmu razvija i dalje tako što u formuli 209 Edmondo Rosoni, sindikalni funkcioner. Za vreme fašizma zauzimao istaknute položaje. Bio je i ministar.

208

0 nastajanju kapitalizma nalazi mogućnost za novu sintezu. U međuvremenu, nešto pre nego što je Rosoni stao da prekida Gramšija, počeo je u Parlamentu da se javlja južnjački problem. Nije slučajno što su 1 Musolini i ostali sve više upadali kad bi se Gramši navraćao na ovaj predmet, proširujući temu razgo­ vora na ono sevemjačko južnjaštvo lista „Korij ere delà sera“ (čiji je urednik tada bio Luiđi Albertini),210 možda ne tako tradicionalno kako to stoji u starijim i novijim Gramšijevim spisima, ali nesumnjivo oja­ čalo u prefašističkom periodu zahvaljujući Amendolinom ugledu.211 ,,Korijere“ kojim je rukovodio Albertini kao i demokratski pokret Juga (sastavljen od buržoazije, narodnih masa i omladine, i to ne samo intelektualne), na čelu sa Amendblom kao ti­ pičnim teritorijalnim predstavnikom u onom smislu kako je to pokazao Gramši — sve je to predstavljalo ozbiljnu zabrinutost i za Musolini ja i za ostale faši­ ste na neposredno političkom terenu, dok su komu­ nizmu često priznavali prednost glavnog suparnika na dužim stazama. U maju 1925. godine Napulj je predstavljao moralno središte jednog antifašizma koji je svuda na Jugu važio kao takav zahvaljujući nezaboravnim zajedljivœtima „Beka đala“ i njego­ vom smislu za živo i satirično preobražavanje do­ gađaja.212 Značajan momenat za stavove režima bio je susret između opozicionih buržoasko-reformističkih struja na Severn i južnjačkih intelektualno-gra2,9 Luiđi Albertini, poznati publicista. U to vreme već senator. Svojim intervencijama omogućio Musoliniju dolazak na vlast. 211 Mnoge stranice koje je Gramši objavio u listovima ,,La Štampa" i „Korijere delà sera" ukazuju na stav torinske grupe. Primećuje se, međutim, da su njegove ideje jasnije izražene u „Štampi" nego u „Korijere delà sera". 212 Polemičko-humoristički list „Beko dalo", koji je bio jako omiljen na severu, a nezgodan za fašiste, jer je rušio ugled njihovog rukovodstva. Činjenica je, međutim, da je fašizam 1924. godine upao u vrlo smešnu situaciju, te da mu nije bilo pomoći sa druge strane (npr., od monarhije), koja se zasnivala na izvesnom popuštanju, trebalo je još tada da doživi slom. 14 Antonio Gramši

209

đansko-narodnjačkih pokreta. I ponekad su čudno upečatljiva nastojanja koja su se javila kao plod takvih momenata. U listu ,,Mondo“ izašao je 1. maja 1925. Kročeov Proglas intelektualaca antifašista sa spiskom potpisa, koji je 10. maja prešao stotinu pri čemu su braća Albertini bili na čelu ovog dugog spiska. Šest dana kasnije Gramši ponovo govori i kaže fašistima da su oni „uvalili u istu bedu radničku aristokratiju i siromašno seljaštvo po celoj Italiji", pa podseća da su 800.000 njih ili približno čitaoci lista „Korijere", što ističe povodom političkog zna­ čenja koje se vidi u zabrinutosti Milana za Jug, a naročito ukazuje na nov stav svoje Partije (uza sve ono što ona predstavlja) prema sadržini prob­ lema. „ . . . U Italiji je kapitalizam mogao da se razvija ukoliko se država brinula U seljačkom sta­ novništvu, naročito na Jugu. [...] Vi možete da ,osvojite državu', možete preinačiti zakone, vi mo­ žete nastojati da onemogućite organizacijama da postoje u onim oblicima u koljima su postojale do danas, ali ne možete da se vinete iznad objektivnih uslova u kojima ste prinuđeni da se krećete. Vi mo­ žete jedino da prisilite proletarijat da se baci na traženje jednog, smera koji će se razlikovati od pravca kakav je do danas bio najuobičajeniji na po­ lju masovne organizacije. Mi želimo s ove tribine da kažemo italijanskom proletarijatu i seljačkim ma­ sama sledeće: Italijanske revolucionarne snage neće dozvoliti da ih slomite, pa nećete uspeti da ostvarite vaš magloviti san." Te reci predstavljaju podstrek i time što je, nešto pre, govoreći o odnosu Seveme i Južne Italije, Gramši rekao: „Radnički i seljački" zahtev javlja se iz same naše italijanske stvarnosti koja je omogućila obnavljanje jedne nacionalno divne kulture našeg veka, koju je marksizam veli­ kim delom nasledio i dalje razvio. Značajno je da je on to nagovestio u uslovima kada se parlamentarizam kidao u Italiji za sledećih dvadeset godina. I to je iskazivao čovek čiji je glas bio takav da se, fizički, jedva čuo u Skupštini, koja je još bila spremna da dozvoli zračak slobode. On je 210

bio čovek koji je od toga dana nanovo stekao glas, koji je kasnije naišao na odziv i odobravanje i u nje­ govoj biografiji. „Ja sam južnjak!", odgovorio je jednom od onih koji su bili najdosadniji s upadi­ cama. Ta rečenica se nije izgubila, već je očuvala pun odjek u parlamentarnoj hronici i dalje u vezi s tim pitanjem. Sardinac, — i mnogi su potom ovaj utisak vezali s nečim novim, neobičnim i nečuvenim u analima Montečitorija.213 I zaista, taj Sardinac je sjedinjavao u sebi niz obeležja, načina mišljenja i stavova ko(ji su ukazivali na njega kao na krupan i snažan lik, i pored svih stega (i fašističkih i osta­ lih), na uzor jedne već odavno p o r o b l j e n e i p o t č i n j e n e Italije, bačene među ponižene i uvređene, ali još uvek u stanju da jasno pruži potvrdu svojim životnim zahtevima. Gramši je predstavljao tada obezoružano i snažno prizivanje takve Italije. Jedan jedini put govorio je poslanik Antonio Gramši, a n e u s p e h koji on pripisuje sebi s r e v o l u ­ c i o n a r n o g g l e d i š t a preovlađuje na mnogim zakonodavnim skupštinama. Sada se vraćam na jednu stranicu Gramšijeve prepiske s Julkom, inače neposredno ličnog karak­ tera. Reč je o pismu datiranom 6. marta 1924. u Beču. U njemu, između ostaloga, stoji: „ . . . U toku mnogo vremena moji odnosi s dru­ gima predstavljali su nešto veoma komplikovano, umnogostručavanje ili podelu na mnogo delova sva­ kog stvarnog shvatanja kako bih time izbegao da drugi shvate to što sam ja stvarno osećao. Pa šta mi je omogućilo da se tom prilikom ne pretvorim u ukrućenu osobu? Buntovnički nagon koji me je kao dete usmeravao protiv bogatih, jer nisam mogao da produžim školovanje ja koji sam imao desetke iz svih predmeta u osnovnoj školi, dok su na dalje školovanje odlazila deca mesara, apotekara i trgo­ vaca tekstilom. Taj nagon, se postepeno proširivao na sve bogataše koji su ugnjetavali seljake na Sardi­ niji, te sam tada pomišljao da se treba boriti za na­ “ s Montečitorio — zgrada Parlamenta u Rimu.

14*

211

cionalnu slobodu ostrva. „Bacimo u more kontinentalce!“ — bio je moj stalni poklič u to vreme. Ka­ snije sam se upoznao s radničkom klasom jednog industrijskog grada, pa sam uhvatio ono što stvarno predstavljaju Marksovi spisi koje sam i ranije čitao iz čiste intelektualne radoznalosti. Tako sam se odu­ ševio za život, za borbu i za radničku klasu." Mnoga Gramšijeva pisma toga perioda imaju neujednačen tok, a takav je ponekad i njihov jezički izraz. Nesumnjivo da navedeni odlomak treba pri­ hvatiti kao pokušaj da se brzo i letimično ukaže na niz vrlo komplikovanih pitanja. Mislim da nije bez važnosti imati pred očima neobičnu svežinu i jedno­ stavnost kojima je Gramši ukazivao na svoja detinjska shvatanja i na evoluciju u mladosti u Torinu. Sve to doprinosi da se ne shvati apstraktno na čemu se zasnivao „unutrašnji" prilog (u sasvim ličnom smislu) neprestanom Gramšijevom interesovanju za ona društveno-politička i etičko-socijalna pitanja, kako teorijska tako i praktična, koja su shvaćena potpuno racionalistički na osnovu intuicije i mašte. Van diskusje je i da je sve to plod posebne prirode jednog čoveka. Ali samo delimično Ukazuje na pravo pitanje, koje predstavlja objektivnu vrednost onih puteva kojima je takva „priroda" išla i rezultata do kojih je dosegla. Dakle, od svojih najelementarnijih momenata do trenutaka punih objektivne sadržine, iskustvo kakvog se Gramši držao i kakvo je vidno ostavio u vlastitim spisima ističe se i s t o r i č n ošću k oj a je t ol i k o p r o m i š l j e n a kol i ­ k o s h v a ć e n a i p r o ž i v l j e n a , te je, kao takva, sve više ukazivala na njegovo revolucionarno zalaganje. Kako je poznato, Viko govori o lukav­ stvima proviđenja, pokazujući nam dovoljno kako treba da ih prevedemo na istorijska lukavstva. Ne pozivajući se na istoricističku mitologiju, možemo reći da je neobično značajan momenat bilo to što se Gramši preselio sa Sardinije, na kojoj je rođen, u torinsku sredinu, noseći one osobine i sposobnosti o kojima smo do sada govorili. Poseban momenat u njegovom razvoju predstavlja i to što su se kasnije 212

u njemu taložili i dalje i postupno razvijali elementi koji nisu ni najmanje skrnavili one elemente koje je poneo iz rodnog kraja. Reč je, kako vidimo, o biografskom momentu koji je jako individualiziran iz faze u fazu kao što je i struktura karaktera onoga na koga se taj momenat primenjuje, — ali odlučujuću sadržinu za oba predstavlja istoričnost, tj. organska povezanost s jed­ nom istofrijskom tvorevinom koja znači put ka ko­ munizmu. Sardinija nedoraslog Gramšija, s njego­ vim nezadovoljendm i buntovničkim „smislom" za pravdu koji je već tada upravljen na jednu potla­ čenu i žrtvovanu kulturu (desetke iz svih predmeta u osnovnoj školi odgovaraju, za njega, glasovima koje on dodaje tada kao sitan i skriven učitelj po nagonu svojoj zemlji i potlačenim snagama svojih saplemenika), predstavlja na ovom mestu romanti­ čan momenat socijalizma, ujedno idealističko-naturalistički i istovremen sa krupnim patriotskim po­ kretima, i pored „intelektualne ljubopitljivosti" koju je dečak mogao da usmeri na Marksa, čim je stigao u gimnaziju. Dok se bavi studijama u Torinu, on u tom gradu otkriva proletarijat i jasno ukazuje na njegove krupne i konkretne vrednosti. Tako torinski proletarijat postaje za njega naročito krupno otkriće, tj. izbor koji odgovara jednoj posebnoj si­ tuaciji kao i pojavi koja je u Italiji već stala da uzima istorijske razmere. Taj p r o l e t a r i j a t on je našao tu, u gradu u koji je došao da studira. A od­ mah je shvatio kakvi su najneposrednijii razlozi koji ga navode da ga stavi, ne na dno, već na vrh stepe­ nica društvenih vrednosti u toj prijatnoj, svestamoj i intimno dramatičnoj društvenoj stvarnosti. Kasnije je shvatio da je mesto koje je dao proletarijatu pot­ puno u skladu s najvišim kulturnim oblicima, kako se kasnije ispostavilo opravdanim posle čitanja Hegela, Marksa, Kročea i Antoni ja Labriole. I, zbilja, radnici u Torinu predstavljali su za njega školu na univerzitetskom nivou, pa su mu objašnjavali samo svojim položajem filozofiju prakse bolje nego stra­ nice koje je o tome pitanju ispisao profesor Man213

dolfo. Pa ipak sve to nije bilo dovoljno. Sta znači „objasniti"? Trebalo je objasniti sve da bi se tačno predstavila stvarnost. A kultura predstavlja niz ob­ jašnjenja koja prevazilaze sebe same, pa se stoga i sukobljavaju. Posebno obeležje mladog Gramšija nalazi se u smelosti koja je dobila prosvetiteljski ka­ rakter približavanjem raznih „tumačenja", među kojima i načina umiranja koje su prikazali Sera i Pegi, kako sam već pokušao da pokažem. On, t r o ­ struki i četvorostruki provincijalac na Sardiniji s početka ovog veka (kako sebe zove na početku članka Prošlost i sadašnjost), preobražavao se u kosomopolitu u najboljem smislu reči dolazeći postepeno do potpunog poimanja sveta, ne plašeći se prelaska na više stepenice koje su predstavljale opasnost za ostale, tj. on nije usporio, našavši se u okvirima živog intelektualnog iskustva, svoj neka­ dašnji dečački tok prema onome što je osećao kao pravedno, a protiv onoga što je bilo nepravedno. Ni­ kada ga nije usporio. Cak ni onda kada najviše poistovećuje politiku i filozofiju u sveskama iz zatvora, on nam omogućava da vidimo kako je i dalje ostao nedirnut prvobitni polet koji se, kad je reč o biranju između „pravednpg" i „nepravednog", odnosi na istorijsko-elementarna shvatanja u detinjskim uti­ scima. Pa i vreme u kome živimo kao da je sazdano tako da ukaže na vrednost slične okolnosti. Njegova logika, tako mladalačka i originalna po snazi kojom istupa i deluje na nas iz dana u dan, nikada se nije pokazala posebno prijemčivom za pozivanje na stara i nova zanovetanja bez rešenja. Svaki njegov pokušaj ograničavanja i svaka „poseb­ nost" otkrivaju empirijski i privremeni smisao u našoj sadašnjoj stvarnosti, ali nikakva dijalektika koja se razvija na najvišim-nivoima ne govori da je u stanju da potpuno suzbije snage koje kreću odo­ zdo, pokazujući svoje snažne želje. Kod Gramšija nisu drugačiji ni okviri ojnih pojava koje se odnose na kulturu. Na taj način, u jednom vrlo „ujedinje­ nom" svetu, opasnijim nego ikada ranije pokazuju se pokušaji da se ne postave jedinstvene vlastite 214

ideje, smernice i kriteriji za akciju, bilo da takva malodušnost može da predstavlja usku i duboku povezanost s naročitim stanjem stvari bilo što se svodi na beskrajno smenjivanje očekivanja i protivurečnih mera. Zaista, nikakav oblik aktivnosti uzet kao primer ne sadrži u praksi odgovor na tako kom­ pleksne zahteve i uslove. U tom smislu ništa ne služi kao dovoljan primer. Ostaje jedino vrednost onih primera koje je on ostavio. Gramši se pokazao u toku viže godina kao izrazito živ primer na raznim pod­ ručjima, u krilu jedne partije, u širim političkim i etičko-političkim okvirima kao i u oblasti svojih proučavanja koja ne odvajaju već spajaju kulturne zahteve. Danas ovaj primer služi kao snaga koja se sama obnavlja. On nam danas ukazuje bolje nego ranije na svoju neposrednu povezanost s time što predstavljamo kao i s time što želimo da budemo, a osećamo da to nismo. On nam na to ukazuje bolje nego ranije, jer zaista, nismo nikada osećali više potrebe za podstrekom kako bismo prodrli u suštin­ sko jedinstvo nas samih, ljudi kao celine, kao isto­ rije u koju stupamo drugačije nego ranije, iako ona još predstavlja „našu istoriju“ sve do naših najličnijih detalja. Ne želimo da nametnemo niti da pred­ ložimo ni za kakve današnje poduhvate okvire Gramšijevog rada. Posmatrano s ovog gledišta, nje­ govo delo je u sebi spojilo niz razloga koji navode onoga ko ga ispituje, već prema svom načinu prilaženja i posmatranja, da se složi ili ne složi s njego­ vim sudom, svojstvima i stepenom. Međutim, niko ne može činjenički da pobije, u kritičko-spekulativnim rešenjima do kojih je došla Gramšijeva misao, izvesnu duboku povezanost koja je nastala bez žrt­ vovanja posebnih elemenata istorijske i ideološke materije u kojima je pomenuta misao sazrela, već, nasuprot, time što su svi ti elementi, uz krajnju upornost, izlagani oštrom rasuđivanju. I otuda i sam odnos između objektiviiih sadržina i neposredno proživljene stvarnosti pretvara se u najneobičnije učenje, i to u jednom razdoblju koje je bilo bez organskih prisvajanja, uzev da je bilo prinuđeno 215

na o b j e d i n j a v a n j e i o b l i k o v a n j e bez a p s t r a h o v a n j a . Kod Graimšija vidimo da to predstavlja povezanost čoveka sa životom. Ali to nam pomaže da reaktiviramo smisao za čitavo ovo pita­ nje u našoj ličnoj- stvarnosti, da priznamo sebi kako je nemogućno da iziskujemo od sebe više nego što intimno predstavljamo, ali i kako se od čoveka ne može tražiti manje nego što mu je mogućno, a to je mnogo, jer u sebi sadrži mnogo novoga. Čitam na prvoj stranici rada Istorijski materi­ jalizam i filozofija Benedeta Kročea: ...... Pošto smo dokazali da su svi ljudi filozofi, mada na svoj vlastiti način, tj. nesvesno, zato što se i u tek najmanjem izrazu bilo kakve intelektu­ alne aktivnosti, ,jeziku', sadrži određeno poimanje sveta, prelazimo na drugi momenat, odnosno na momenat kritike i svesti, tj. na pitanje: Da li je bolje misliti bez učešća kritičke svesti, razbijeno i prema prilikama, tj. .povodeći se' poimanjem sveta koji nam je mehanički nametnula spoljna sredina, odno­ sno jedna od mnogih društvenih grupa u koju je svaki automatski uvučen onog dana kada stupi u svestan svet (koji može da se poklapa sa sopstvenim selom ili srezom, može da vuče korene iz parohije ili iz »intelektualne aktivnosti' paroha ili patrijar­ halnog starca kod koga .mudrost' nalaže zakone, iz neke sitne žene koja je nasledila mudrost veštica ili iz nekog stitnog intelektualca koji se ustajao u svojoj gluposti i nemoći da krene na posao) ili je bolje izgraditi svesno i kritički sopstveno shvatanje o svetu, dakle, shodno takvom radu sopstvenog ra­ zuma izabrati sferu delanja, uzeti živo učešće u iz­ gradnji istorije sveta, te tako postati sam sebi vođa, a ne prihvatati pasivno i ležeći upečatak koji se našoj ličnosti nameće spol ja?" Svaka humanistička tradicija zahteva da se upotpuni. Ovaj marksista koji je imao bogato unu­ trašnje iskustvo dovoljno dokazuje — kako verujem — da je dospeo do vrhunca maksime koja mu se postavila kao politička istina još od mladih godina: poznaj sebe samoga i k r e n i n a p o s a o . A na­ 216

stupiti s načelom jedinstva koje čini tvoju ličnost, to vredi truda. Potrebno je prihvatiti boravak u zatvoru (ili mučenje) kao karakteristično mesto za sazrevanje nekih činjenica koje ljudi kasnije neće zaboraviti. I u tom smislu ne možemo ništa primeniti povodom onoga što je napisao jedan savremeni pesnik, Pazolini, u jednom brzo sročenom eseju 1957. godine, po­ svećenom Stilističkoj slobodi (nalazi se na kraju knjige Passione e ideologia, objavljene u Milanu 1960. godine): „ . .. Nad Kročeom, bilo da prema njemu osećamo ljubav ili mržnju, nad Gobetijem, nad svakim drugim, vlada u našem političkom životu Gramšijev duh, duh .uhapšenog* Gramšija, koji je utoliko slo­ bodniji ukoliko je izdvojeniji od ljudi, van sveta, u jednoj situaciji koja, na Gramšijevu nesreću, podseća na Leopardija svedenog na čistu i herojsku misao." A iz zatvora Gramšijev jezik sada nas i dalje stiže tako da to prevazilazi sve njegove odluke, kao što se vidi iz pisma iz zatvora, tj. iz Svezaka. Pa kad kažemo da se sveo na čistu i herojsku misao čovek koji se tako izražava, to ni u čemu ne umanjuje njegovu povezanost sa životom koji se u stvarnosti odvija van zidina koje ga okružuju. Nalazeći sve više časova za čitanje, razmišljanje i istorijsko-kritički prostor na kome se njegova misao od momenta do momenta odmara, usmerujući veliki broj svojih beležaka definisanju nekih, ne slučajnih pojmova i sudova, Gramši je u zatvoru dao ovoj povezanosti daleko veću snagu nego kada je to obavljao nepo­ sredno, u vreme borbe, primenjujući je na stalno povezivanje niza okolnosti. Međutim, sada je i on sam postao osetljivija materija, te u nama njegov glas odjekuje dublje, jer je postigao onaj stepen unutrašnjeg prodiranja na kome kao da odgovaraju racionalna istina, mudrost i poezija. Ipak, ako že­ limo da se upustimo na ovo područje, potrebno je da krenemo dosta dalje, da se upustimo u niz raz­ 217

loga koji potpuno opravdavaju razvoj Gramšijeve misli kao f i l o z o f i j e , u njegove poslednje i pot­ puno organske izraze, zadržavajući se posebno na njegovom celovitom sagledanju istorijskog materi­ jalizma i njegovoj diskusiji sa kročeovskom misli, koja se vodiLa neprestano, bez „kvalitativnog skoka“ sa praktično-političkog područja. Ako uopšte nije prisutan pseudoracionalni idol kod Gramšija posle kvalitativnog skoka, ipak ostaje jasna razlika u me­ todu, u pristupu i u rezultatu, počev od filozofije pa do misli koja ostaje u okvirima angažovanih i usmerenih odnosa. On nije usmerio svoje ispitivanje na ovom području samo na one elemente koji se na njemu javljaju kao prvi ili najčešći („filozofija je intelektualna kategorija, to što ne mogu biti ni re­ ligija ni opšta svest"). Kao što je poznato, on je f il o z o f i j i suprotstavio i i d e o l o g i j e , upoređujući ih. Prema tome, baš iz neposrednog upoređenja filozofije i političkh ideologija — koje se mogu sve­ sti na „praktične tvorevine" i na „instrumente poli­ tičkog usmeravanja" — nameće se, kao filozofsko, i shvatanje vezano za maksimalnu aktivnost, jer, kako nije manje „istorijsko" ni „praktično" od ideologija, ima dalji cilj. Cilj se na ovom mestu svodi na pove­ zanost stvarne misli („ne ,misli', već to što se stvarno mišlju ujedinjuje ili razdvaja ljude") s jednom objedinjivačkom snagom koja obuhvata ceo svet i nje­ govu kulturu, kao i s t o r i j u u t o k u , kao s a m ž i v o t . Takav je nivo svesti do koga posebno seže filozofija prakse, a sama konkretnost cilja ne doz­ voljava da ona „mimo rešava suprotnosti koje po­ stoje u istoriji i u društvu", šta više, ona se poistovećuje s „teorijom takvih suprotnosti". Reč je o filozofiji koja znači uspon od zahteva do slobode putem i preko borbe podređenih slojeva, čijom he­ gemonijom — i nikako drugačije — može da se ostvari jedinstvo ljudskog roda. Borba znači još suprotnost ideologija, kao i „religija", kojima je neophodno, između ostalog, povezivanje s opštom svešću, jer uspostavlja vezu „između osnove i vrha, između ,običnih' i intelektualaca". To se duboko 218

tiče filozofije, koja se ne razlikuje od ideologije u kategoričkom smislu, već samo kao drugačiji stepen jedne jedine „istorijske kategorije", u koju ulaze isto tako i „budući i neposredni interesi". Ovakvi prelazi i prizivi na koje sam sada ukratko ukazao postaju kod Gramšija prirodni kao iskreno opisivanje vlastitog života, počev od prvih naslućivan ja morala pa do partijskog rada, od mla­ dalačkih spisa pa do onog njegovog načina života s prošlošću, sadašnjošću i budućnošću, koji daje fi­ lozofsku snagu njegovim Sveskama. U njima piše da ljudska priroda predstavlja istoriju. Dalje identifikovanje s filozofijom je kao božje carstvo, te zahteva da se u njega intimno veru je. Antonio Gramši sam po sebi pokazuje da treba da joj se dadu prave dimenzije biografske istine.

RAD Beograd Moše Pijade 12

Nacrt za korice Đorđe Simić

Štampa „Prosveta" Đure Đakovića 21 Beograd