Akumulacija kapitala [PDF]

Zitiervorschau

ROSA

LUXEMBURG

AKUMULACIJA KAPITALA PRILOG EKONOMSKOM OBJAŠNJENJU IMPERIJALIZMA

1956 kultura

PREDGOVOR

Potsticaj za ovaj rad dao mi je popularni Uvod u političku ekonomiju koji sam već poduže vremena pripremala za istog izdavača, ali su me u njegovom dovršenju stalno sprečavale moja delatnost na Političkoj školi ili agitacija. Kada sam januara ove godine opet pristupila da tu popularizaciju Marxovog ekonomskog učenja privedeni kraju bar u osnovnim crtama, naišla sam na neočekivanu teškoću. Nikako mi nije polazilo za rukom da sa dovoljnom jasnoćom prikažem celokupni proces kapitalističke proizvodnje u njenim konkretnim odnosima kao ni njenu objektivnu istorisku granicu. Pri posmatranju izbliza došla sam do uviđavnosti da je to ne samo pitanje prikaza nego i problem koji teoretski stoji u vezi sa sadržinom II toma Marxovog „Kapitala" i koji istovremeno zahvata i praksu današnje imperijalističke politike kao i njenih ekonomskih korena. Ako je moj pokušaj, da taj problem naučno egzaktno obuhvatim, uspeo, onda bi ovaj rad mogao, osim čisto teoretskog interesa, imati, kako mi se čini, i neko značenje za našu političku borbu sa imperijalizmom. Decembra 1912

R.

L.

PRVI ODELJAK PROBLEM REPRODUKCIJE

Glava prva PREDMET ISTRAŽIVANJA

Među besmrtne Marxove zasluge za teoretsku političku ekonomiju spada njegovo postavljanje problema reprodukcije celokupnog društvenog kapitala. Karakteristično je da u istoriji političke ekonomije susrećemo samo dva pokušaja egzaktnog izlaganja problema: na njenom početku, kod oca fiziokratske škole, Quesnaya, i na njenom završetku, kod Karla Marxa. U međuvremenu problem ne prestaje da muči buržoasku političku ekonomiju, ali ona nikada nije umela ni da ga postavi svesno i u njegovom čistom obliku, izdvojen od srodnih sporednih problema s kojima se ukrštava, a još manje da ga reši. Međutim, s obzirom na osnovni značaj ovog problema može se na ovim pokušajima do izvesne mere pratiti uopšte razvitak same naučne ekonomije. U čemu se sastoji problem reprodukcije celokupnog kapitala? Doslovno uzevši, reprodukcija je naprosto ponovna proizvodnja, ponavljanje, obnavljanje procesa proizvodnje, pa se na prvi pogled i ne vidi u čemu bi se zapravo pojam reprodukcije razlikovao od opšte razumljivog pojma produkcije, i zašto bi ovde bio potreban nov, neobičan izraz. Međutim, baš u ponavljanju, u stalnom povraćaju procesa proizvodnje sadržan je momenat važan po sebi. Pre svega, regularno ponavljanje proizvodnje je opšta pretpostavka i osnova za regularnu potrošnju, a tim preduslov za kulturni opstanak ljudskog društva u svim njegovim istoriskim oblicima. U ovom smislu je u pojmu reprodukcije sadržan kulturnoistoriski momenat. Proizvodnja se ne može ponovo preduzimati, reprodukcija se ne može izvršivati ako ne postoje određeni preduslovi: oruđa, 3

sirovine i radna snaga kao rezultat prethodnog perioda proizovodnje. A na najprimitivnijim stepenima kulturnog razvoja, u počecima ovlađivanja spoljnom prirodom, ova mogućnost obnavljanja proizvodnje zavisi još svagda, više ili manje, od slučaja. Sve dotle dok uglavnom lov ili ribolov pretstavljaju osnovu opstanka društva, regularnost u ponavljanju proizvodnje često prekidaju periodi opšteg gladovanja, Kod nekih primitivnih naroda zahtevi reprodukcije, kao procesa koji se regularno ponavlja, već su vrlo rano našli tradicionalan i društveno obavezan u određenim obredima religioznog karaktera. Tako, prema temeljitim istraživanjima Spencera i Gillena, kult totema kod australiskih crnaca u osnovi nije ništa drugo nego u religioznu ceremoniju ustaljena tradicija izvesnih mera koje su društvene grupe od pamtiveka redovno ponavljale radi pribavljanja i očuvanja svoje animalne i biljne hrane. Ali tek obrađivanje zemlje motikom, pripitomljavanje domaćih životinja i gajenje stoke radi ishrane omogućuju regularno kružno kretanje potrošnje i proizvodnje, a to i jeste karakteristika reprodukcije, Utoliko dakle, sam pojam reprodukcije pojavljuje kao nešto više od prostog ponavljanja; on sadrži već izvesnu visinu ovlađivanja spoljnom prirodom od sirane društva, ili, ekonomski izraženo, izvesnu visinu proizvodnosti rada. S druge strane, sam proces proizvodnje na svim stepenima društvenog razvitka pretstavlja jedinstvo dvaju različitih tako tesno međusobno povezanih — momenata: tehničkih i društvenih uslova, to jest određenog uobličenja odnosa ljudi prema prirodi i međusobnog odnosa ljudi. Reprodukcija zavisi u jednakoj meri od obe ove vrste odnosa. Koliko je ona povezana sa uslovima tehnike ljudskog rada i koliko je i sama rezultat određenog stepena razvitka proizvodnosti rada, upravo sad srno pomenuti. Ali postojeći društveni oblici proizvodnje nisu od manje određujućeg značaja. U nekoj primitivnoj komunističkoj agrarnoj opštini reprodukciju, kao i celi plan privrednog života, utvrđuju radni ljudi u svojoj celokupnosti i njihovi demokratski organi: Odluka o ponovnom započinjanju rada, njegova organizacija, briga za potrebne preduslove — sirovine, oruđa, radnu snagu i, najzad, određenje obima i rasporeda reprodukcije rezultat su planske saradnje svih u granicama opštine. U robovlasničkoj privredi ili na feudalnom imanju reprodukcija se iznuđava na osnovu odnosa gospodstva nad ličnošću i reguliše u svim pojedinostima, pri čemu granicu njenog obima pretstavlja u datom momentu pravo vladajuće sredine da raspolaže većim ili manjim krugom tuđe radne snage. U kapitalistički proizvodećem društvu reprodukcija dobija sasvim osoben oblik, što se vidi po Izvornim upadljivim momentima 4

U svakom drugom istoriskom poznatom društvu, reprodukcija se regularno vrši ukoliko to omogućavaju preduslovi: postojeća sredstva za proizvodnju i radna snaga. Jedino spoljašnji uzroci: neki pustošeći rat i l i velika kuga, koji dovode do smanjenja stanovništva — i time do masovnog uništenja radne snage i zaliha sredstava sa proizvodnju — obično imaju za posledicu da se reprodukcija na čitavim velikim područjima, na kojima je ranije cvetao kulturni život, za duže ili kraće vreme ne vrši, ili se vrši samo u neznatnoj meri. Slične pojave mogu se delimično izazvati i despotskom odredbom o planu proizvodnje. Ako volja faraona u starom Egiptu prikovala hiljade felaha kroz decenije za izgradnju piramida, ili ako je u novom Egiptu Ismailpaša otkomandovao 20 000 felaha kao kulučare za gradnju Sueckog Kanala, i l i ako je car Schi-hoang-ti, osnivač dinastije Tsin, 200 godina pre hrišćanske ere, pustio da 400 000 ljudi umru od gladi i iscrpenosti i satro celo jedno pokoljenje da bi sagradio „Veliki zid" na severnoj granici Kine, — to je u svim tim slučajevima imalo posledicu da su velike površine seljačke zemlje ostale neobrađene, da je regularni privredni život ovde prekinut za duge periode vremena. Ali ovi prekidi u reprodukciji imali su u svakom takvom slučaju sasvim vidljive, jasne uzroke u tome Sto se plan reprodukcije u celini jednostrano određivao odnosom gospodstva. U kapitalističkim proizvodećim društvima vidimo nešto drugo. U izvesnim periodima vidimo da postoje sva materijalna sredstva za proizvodnju kao i radna snaga potrebna za reprodukciju, da, s druge strane, potrebe društvene potrošnje ostaju nepodmirene i da je uprkos tome reprodukcija delimično i l i sasvim prekinuta, i l i se delimično vrši samo u smanjenom obimu. Međutim, ovde za teškoće procesa reprodukcije nisu odgovorna despotska upletanja u privredni plan. Vršenje reprodukcije, naprotiv, zavisi ovde, osim od svih tehničkih uslova, još i od čisto društvenog uslova da se proizvode samo oni proizvodi za koje postoji pouzdan izgled da će se moći realizovati, razmeniti za novac, i to ne samo realizovati uopšte nego i s profitom određene uobičajene visine u zemlji. Profit kao krajnji cilj i određujući momenat vlada, dakle, ovde ne samo proizvodnjom nego i reprodukcijom, to jest ne samo pitanjem kako i šta svagdašnjeg procesa rada i raspodele proizvoda nego i pitanjem da li će se, u kom obimu i kom smeru, proces rada opet vršiti kada se jedan radni period završi. „Ima li proizvodnja kapitalistički oblik, ima ga i reprodukcija."* Dakle, usled takvih čisto istorisko-društvenih momenata proces reprodukcije u kapitalističkom društvu dobija u celini * K. M a r x , str. 165.

„Kapital",

tom I,

izdanje

„Kulture",

Beograd

1947,

5

oblik osobenog, vrlo zamršenog problema. Već spoljna karakteristika kapitalističkog procesa reprodukcije pokazuje njegovu specifičnu istorisku osobenost: on obuhvata ne samo proizv o d n j u nego i promet (proces razmene), on pretstavlja njihovo jedinstvo. P r e svega kapitalistička proizvodnja je proizvodnja bezbrojn i h p r i v a t n i h proizvođača bez i k a k v o « plansko« regulisanja m e d u k o j i m a je razmena Jedina društvena veza. Koprodukciji nalazi ovde svaki put kao oslonu tačku za u t v r đ e n j e društvenih potreba jedino Iskustva prethodnog radnog perioda. Ali, ta iskustva su p r i v a t n a Iskustva pojedinih proizvođača koja ne nalaze n i k a k a v o b u h v a t a n d r u š t v e n izraz. Dalje, to nisu nikada pozitivna i neposredna iskustva o d r u š t v e n i m potrebama, nego su uvek posredna i negativna koja omogućuju da se iz kretanja cena datog m o m e n t a stvori z a k l j u č a k o tome da je proizvedena količina proizvoda p r e v e l i k a i l i p r e m a l e n a u odnosu na platežno sposobnu p o t r a ž n j u . Koristeći pak ova iskustva o prot e k l o m periodu proizvodnje, r e p r o d u k c i j u uvek započinju p o j e d i n i p r i v a t n i proizvođači. O t u d a se u sledećem periodu može opet p o j a v i t i samo p r e m n o g o i l i premalo proizvoda, p r i č e m u pojedine g r a n e p r o i z v o d n j e i m a j u svoj sopstveni t o k , tako da se kod j e d n i h može p o k a z a t i premnogo, a kod d r u g i h , n a p r o t i v , p r e m a l o proizvoda. A l i p r i uzajamnoj tehn i č k o j zavisnosti gotovo s v i h p o j e d i n i h grana proizvodnje p r e m n o g o ili p r e m a l o proizvoda u nekoliko većih vodećih g r a n a p r o i z v o d n j e i m a za posledicu o v u istu pojavu i u većini ostalih g r a n a p r o i z v o d n j e . T a k o se s vremena na v r e m e n a i z m e n i č n o p o j a v l j u j e opšte o b i l j e i opšta nestašica proizvoda u odnosu na d r u š t v e n u p o t r a ž n j u . Iz ovoga već proizlazi da r e p r o d u k c i j a u k a p i t a l i s t i č k o m d r u š t v u dobija osoben oblik, d r u k č i j i od s v i h d r u g i h istoriskih o b l i k a proizvodnje. Prvo, s v a k a g r a n a p r o i z v o d n j e k r e ć e se do izvesnih granica nezavisno, što dovodi s v r e m e n a na v r e m e do kraćih ili dužih prek i d a u r e p r o d u k c i j i . D r u g o , r e p r o d u k c i j e u pojedinim granama o t s t u p a j u od d r u š t v e n e potrebe i otstupanja periodično dovode do opšte nepodudarnosti, posle čega dolazi do opšteg prekida rep r o d u k c i j e . Na t a j n a č i n k a p i t a l i s t i č k a reprodukcija pruža s a s v i m osobenu s l i k u . D o k r e p r o d u k c i j a u sasvim drugom o b l i k u p r i v r e d e — ne u z i m a j u ć i u o b z i r nasilna upletanja spolja — teče n e p r e k i d n i m r a v n o m e r n i m k r u ž n i m kretanjem, kapitalistička r e p r o d u k c i j a — da se u p o t r e b i poznati izraz Sismondija — m o ž e se p r i k a z a t i kao n e p r e k i d a n niz pojedinih spirala s nav o j i m a k o j i su ispočetka m a l i , z a t i m sve veći, na k r a j u vrlo v e l i k i , posle čega dolazi do n a g l o g stezanja, a sledeća spirala 6

počinje ponovo m a l i m n a v o j i m a da bi do prekida opisala isti lik. Periodična smena najvećeg proširenja reprodukcije i njezinog naglog stezanja do delimičnog prekida, to jest ono što se označava kao periodični ciklus depresije, visoke k o n j u n k t u r e i krize, to je n a j u p a d l j i v i j a osobenost kapitalističke reprodukcije. Međutim vrlo je važno još na početu utvrditi da p e r i odična smena k o n j u n k t u r a i kriza, doduše, pretstavljaju bitne momente reprodukcije, ali ne i problem kapitalističke reprodukcije po sebi, to jest sam problem. Periodična smena k o n j u n k tura i krize su specifična forma kretanja u kapitalističkom načinu proizvodnje, ali nisu samo to kratanje. Da bi izložio problem kapitalističke reprodukciju u s v o j svojoj čistoti, moramo, štaviše, ne obazirati se upravo na ovu periodičnu smenu k o n j u n k t u r a i na krize. Ma koliko to izgledalo čudnovato, to je ipak sasvim racionalan metod, zapravo jedino moguć naučni m e tod i s t r a ž i v a n j a . Da bi se problem vrednosti pokazao u čistom o b l i k u i rešio, ne smemo se obzirati na kolebanja cena. Shvatanje "vulgarne" ekonomije nastoji uvek da problem vrednosti reši ukazivanjima na kolebanja ponude i potražnje. Klasična ekonomija od S m i t h a do Marxa posmatra stvar na sasvim obrnut način i tvrdi da kolebanja u uzajamnom odnosu ponude i potražnje mogu da objasne samo otstupanje cene od vrednosti, ali ne i samu vrednost. Da bismo pronašli šta je vrednost roba, moramo prići problemu sa pretpostavkom da se ponuda i potrošnja održavaju u ravnnteži, to jest da se cena i vrednost roba poklapaju. staje delovanje ponude i potražnje. U p r a v o to isto važi i za problem reprodukcije celokupnog kapitala u kapitalističkoj privredi. Periodična smena k o n j u n k t u r a i krize deluju tako da se kapltalistička reprodukcija po pravilu koleba oko platežno sposobnih celokupnih potreba društva, udaljujući se od n j i h čas prema gore, ćas opet spuštajući se ispod njih gotovo do potpunog prekida. M e đ u t i m , a k o se uzme duži period, ciklus sa promenl j i v i m k o n j u n k t u r a m a , onda se uravnotežuju visoka konjunktura i kriza, to jest najveća prenapetost reprodukcije sa n j e n i m najnižim nivoom i n j e n i m prekidom, to u proseku celog ciklusa dobijamo izvesnu srednju veličinu reprodukcije. O v a j prosek nije samo teoretska zamišljena slika nego i realna objektivna činjenica. Jer uprkos naglih k o n j u n k t u r n i h kolebanja, uprkos k r i z a , p o t r e b e d r u š t v a bivaju v i š e m a n j e z a d o v o l j e n e reprodukcija ide dalje svojim zamršenim tokom, a proizvodne snage se sve više r a z v i j a j u . K a k o se to, dakle, ostvaruje ako krize i smena k o n j u n k t u r a ne uzmemo u obzir? - Ovde zapravo počinje sam problem, a pokušaj da sa problem reprodukcije reši uka-

7

zivanjem na periodičnost kriza u osnovi je isto tako osoben vulgarnoj ekonomiji kao i pokušaj da se problem vrednosti reši kolebanjima ponude i potražnje. Uprkos tome mi ćemo dalje videti da je politička ekonomija stalno pokazivala sklonost da problem reprodukcije, tek što ga je kollko-toliko svesno postavila ili bar naslutila, nehotično pretvori u problem kriza i da tako sama sebi spreči da dođe do rešenja. Kad u daljem izlaganju budemo govorili o kapitalističkoj reprodukciji, onda pod njom valja uvek razumeti onaj prosek koji se pokazuje kao srednja rezultanta smena k o n j u n k t u r i unutar nekog ciklusa Celokupnu kapitalističku proizvodnju ostvaruju privatni proizvođači, čiji broj je neograničen i stalno se menja, i koji proizvode nezavisno jedan od drugog, bez svake društvene kontrole osim posmatranja kolebanja cena i bez svake društvene veze osim robne razmene. Kako se iz ovih nebrojenih, u z a j i m n o nepovezanih kretanja ostvaruje celokupna stvarna proizvodnja? Ako se tako postavi pitanje — a to je prvi opšti oblik u kome se problem neposredno javlja — onda se pritom previđa da privatni proizvođači u tom slučaju nisu obični proizvođači robe, nego kapitalistički proizvođači, kao i to da celokupna društvena proizvodnja nije proizvodnja radi zadovoljenja potreba potrošnje uopšte, a ni prosta robna proizvodnja, nego kapitalistička proizvodnja. Pogledajmo do k a k v i h promena dovodi ta činjenica u samom problemu. Proizvođač koji ne proizvodi samo robe, nego kapital, mora pre svega da proizvodi višak vrednosti. Višak vrednosti je k r a j n j i cilj i glavni motiv kapitalističkog proizvođača, Proizvedene robe moraju da mu posle realizacije ne samo pokriju sve njegove izdatke nego i da mu donesu preko toga izvesnu količinu vrednosti kojoj ne odgovara nikakav utrošak sa njegove strane i koja je čist su višak. Sa stanovišta ovakve proizvodnje viška vrednosti raspada se od kapitalista predujmljeni kapital — da on to i ne zna i uprkos lupetanjima koja on sam sebi i svetu trabunja o „nepokretnom - i „obrtnom" kapitalu — u jedan deo k o j i pretstavlja njegove utroške na sredstva za proizvodnju (radne prostorije, sirovine i pomoćne materije, oruđa), i u drugi deo koji se izdaje na najamnine. P r v i deo k o j i svoju veličinu vrednosti, upotrebom u procesu rada, prenosi bez promene na proizvod, Marx naziva postojanim delom kapitala, a drugi deo koji prisvajanjem neplaćenog najamnog rada dovodi do povećanja vrednosti, do stvaranja viška vrednosti, on naziva prom e n l j i v i m delom kapitala. Sa ovo tačke gledišta sastav vrednosti svake robe koja je proizvedena na kapitalistički način odgovara normalno f o r m u l i p + p r + v, 8

pri čemu p pretstavlja utrošenu postojanu kapital-vrednost, to jesi deo vrednosti upotrebljenih m r t v i h sredstava za proizvodnju koji je prenet na robu, pr znači utrošeni promenljivi deo kapitala, to jest deo kapitala koji je izdan na najamnine, i najzad, v pretstavlja višak vrednosti, to jest priraštaj vrednosti koji potiče od neplaćenog dela najamnog rada. Sva tri dela vrednosti sadržana su u konkretnom obliku proizvedene robe — kako svakog pojedinog primerka tako i ukupne mase r o b i posmatrane kao celina, bilo da se radi o pamučnoj tkanini ili o baletskim pretstavama, cevima iz livenog gvožđa ili liberalnim novinama. Proizvodnja r o b i nije svrha kapitalističkog „proizvođača, nego samo sredstvo za prisvajanje viška vrednosti. Međutim, dokle god se višak vrednosti nalazi u robnom obliku, on je za kapitalistu neupotrebljiv. On mora, pošto bude proizveden, biti realizovan i pretvoren u svoj čisti oblik vrednosti, to jest u novac. Da se to dogodi i da kapitalist prisvoji višak vrednosti u obliku novca, mora da i celokupni njegovi utrošci kapitala odbace robni oblik i da mu se vrate u novčanom obliku. Tek ako to uspe, ako se, dakle, celokupna masa r o b i proda za novac po svojoj vrednosti, onda se postiže svrha proizvodnje. Formula odnosi se sada na kvantitativni sastav novca koji je dobijen p r o d a j o m roba, tačno onako kao što se ranije odnosila na sastav vrednosti roba: jedan njegov deo (p) nadoknađuje kapitalistu njegove izdatke na utrošena sredstva za proizvodnju, drugi (pr) njegove izdatke na najamnine, a poslednji (v) čini u gotovom novcu očekivani višak, „čistu dobit" kapitalista.* Ovo pretvaranje kapitala iz prvobitnog oblika, k o j i pretstavlja polaznu tačku svake kapitalističke proizvodnje, u mrtva i živa sredstva za proizvodnju (to jest sirovine, oruđa i radnu snagu), a iz ovih. Živim procesom rada, u robe, i najzad, iz robi, procesom razmene, ponovo u novac; — i to u riše novca nego u početnom stadij u m u — ova transformacija kapitala nije, međutim, potrebna samo za proizvodnju i prisvajanje viška vrednosti. Svrha i potsticajni m o t i v kapitalističke proizvodnje nije kakav-takav višak vrednosti, u bilo kojoj količini, koji bi se jednokratno prisvojio, nego višak vrednosti bez ograničenja koji neprekidno raste, u sve većoj količini. To se, međutim, uvek može postići * U o v o m p r i k a z u uzimamo da je višak vrednosti istovetan sa profitom, što se zaista i dešava kod celokupne proizvodnje o kojoj se dalje jedino i radi. Osim toga, ne u z i m a m o u obzir podelu viška vrednosti na n j e g o v e p o j e d i n e delove: preduzetničku dobit, kamatu na kapital. rentu, j e r je ta podela za p r o b l e m reprodukcije zasada bez važnosti.

samo istim čarobnim srodstvom: kapitalističkom proizvodnjom, to jest prisvajanjem neplaćenog najamnog rada u procesu proizvodnje roba i realizovanjem roba koje su na taj način proizvedene, Proizvodnja koja se vazda iznova otpočinje, reprodukcija kao regularna pojava, dobija time u kapitalističkom društvu sasvim nov motiv koji je bio nepoznat u svakom drugom obliku proizvodnje. Inače, u svakom drugom istoriski poznatom načinu privrede, određujući momenat reprodukcije su neprestane društvene potrebe potrošnje, bilo da su to potrebe potrošnje svih trudbenika u agrarnokomunističkoj zajednici marke koje bivaju određene na demokratski način, ili potrebe antagonističkog klasnog društva koje bivaju određene na despotski način, robovlasničke privrede, feudalnog imanja i tome slično. U kapitalističkom načinu proizvodnje za pojedinog privatnog proizvođača — a samo takvi dolaze ovde u obzir — vođenje računa o društvenim potrebama potrošnje uopšte nije pobuda za proizvodnju. Za njega postoji jedino platežno sposobna potražnja, a i ova samo kao neophodno sredstvo za realizovan je viška vrednosti; proizvodnja proizvoda za potrošnju koji zadovoljavaju platežno sposobnu potrebu društva je zbog toga, doduše, imperativna nužnost za individualnog kapitalista, ali je isto tako i zaobilazan put sa gledišta pravog motiva: prisvajanja viška vrednosti. To je taj motiv koji nagoni takođe na to da se reprodukcija stalno obavlja. Proizvodnja viška vrednosti je ta koja u kapitalističkom društvu čini da reprodukcija životnih potreba u celini postaje perpetuum mobile. Sto se tiče reprodukcije, kojoj je polazna tačka u kapitalističkom smislu uvek kapital, i to u svom čistom obliku vrednosti, u novčanom obliku, njoj se može očigledno samo tada pristupiti ako su proizvodi prethodnog perioda, robe, pretvoreni u svoj novčani oblik, realizovan u Kao prvi uslov reprodukcije pojavljuje se, dakle, za kapitalističkog proizvođača uspešna realizacija roba proizvedenih u prethodnom periodu proizvodnje. Sada dolazimo do druge važne okolnosti. Određivanje obima reprodukcije — u privatnom privrednom načinu proizvodnje — zavisi od volje i nahođenja individualnog kapitalista. Međutim, njegov glavni motiv je prisvajanje viška vrednosti, i to prisvaj a n j e viška vrednosti u Što bržoj progresiji. Prisvajanje viška vrednosti može se ubrzati samo proširenjem kapitalističke proizvodnje koja stvara višak vrednosti, U stvaranju viška vrednosti krupno preduzeće ima u svakom pogledu prednost nad sitnim preduzećem. Kapitalistički način proizvodnje ne stvara, dakle, samo stalni motiv za reprodukciju uopšte, nego motiv za stalno proširenje reprodukcije, za obnavljanje proizvodnje u većem obimu nego ranije.

10

Ne samo to, Kapitalistički način proizvodnje ne utvara iz gladi kapitalista za viškom vrednosti samo pokretačku snagu za neumorno proširenje reprodukcije, nego pretvara ovo proširenje upravo u apsolutan zakon, u privredni uslov opstanka individualnog kapitalista. Pod vladavinom konkurencije za individualnog kapitalista je jevtinoća roba najvažnije oružje u borbi za mesto na prodajnom tržištu. Svi trajni metodi za sniženje troškova proizvodnjo roba — koji ne postižu izvanredno povećanje viška vrednosti smanjenjem najamnine i l i produženjem radnog vremena i koji mogu čak da naiđu na svakojake prepreke — svode se ustvari na proširenje proizvodnje. Bilo da se radi o uštedama na zgradama i oruđima ili o primeni izdašnijih sredstava za proizvodnju ili o dalekosežnoj zameni ručnog rada mašinama ili o brzom iskorišćavanju povoljne tržišne konjunkture za nabavku jevtinih sirovina —- u svim slučajevima krupno preduzeće ima prednost nad sitnim i srednjim preduzećem. O v e prednosti povećavaju se u vrlo širokim granicama zajedno sa proširenjem pred uzeća. Svako povećanje jednih kapitalističkih preduzeća nameće se samom konkurencijom drugim preduzećima kao uslov njihovog opstanka. Odatle proizlazi stalna tendencija ka proširenju reprodukcije, koja se neprekidno, mehanički, u talaslma, širi celom površinom privatno proizvodnje. Za individualnog kapitalista proširenje reprodukcije izražava se u tome što on jedan deo prisvojenog viška vrednosti p r i p a j a kapitalu, akumulira. Akumulacija, pretvaranje viška vrednosti u a k t i v n i kapital, kapitalistički je izraz proširene reprodukcije. Proširena reprodukcija nije pronalazak kapitala. Štaviše, ona je odvajkada pravilo u svakom istoriskom obliku društva k o j e se nalazi na privrednom i kulturnom usponu. Prosta rep r o d u k c i j a — puko stalno ponavljanje procesa proizvodnje u p r e đ a š n j e m obimu — jeste, doduše, moguća i može se posmatrati u d u g i m razdobljima društvenog razvoja. Tako je to, naprimer, u p r a s t a r i m a g r a r n i m komunističkim seoskim zajednicama, gde se p r i r a š t a j u stanovništva ne posvećuje pažnja postepenim proš i r e n j e m proizvodnje, nego periodičnim izdvajanjem potomstva i o s n i v a n j e m isto tako sićušnih i samodovoljnih filijalnih opština. Isto tako p r u ž a j u stara sitna zanatska preduzeća u I n d i j i ili K i n i p r i m e r tradicionalnog ponavljanja proizvodnje koje se nasleđivalo iz generacije u generaciju, u istim oblicima i u istom o b i m u , M e đ u t i m , u s v i m t a k v i m slučajevima prosta reprodukcija je osnova i siguran znak opšteg privrednog i kult u r n o g zastoja. S v i odlučujući napreci u proizvodnji i kulturni

ramide, rimske vojne ceste, grčka umetnost i nauka, razvoj zanatstva i gradova u Srednjem veku, bili bi nemogući bez proširene reprodukcije, jer jedino postepeno povećanje proizv o d n j e p r e k o n e p o s r e d n i h p o t r e b a i s t a l n i p o r a s t stanovništva

kao i njegovih potreba čine istovremeno privrednu osnovu i socijalni potstrek za odlučujuće kulturne progrese. Naročito razmena i zajedno s njom postanak klasnog društva i njegov istoriski razvoj sve do kapitalističkog oblika privrede ne bi se mogli ni zamisliti bez proširene reprodukcije. Međutim, u kapitalističkom društvu proširena reprodukcija dobija neka nova obeležja. Pre svega ona ovde postaje, kao što je već navedeno, prinudni zakon za individualnog kapitalista. Prosta reprodukcija pa i samo nazadovanje reprodukcije nisu, doduše, isključeni ni u kapitalističkom načinu proizvodnje. Štaviše, oni pretstavljaju periodične pojave kriza posle — isto tako periodičnog — Ipak,

tendencija

kretanja

reprodukcije

— putem periodičnih

nost da ide ukorak s ovom opštom tende ispadanje iz konkurentske borbe, to jest privrednu smrt. — Isto to se radi još o nečem drugom. U svakom čisto naturalnom ili pretežno naturalnoprivrednom načinu proizvodnje — u nekoj agrarnokomunističkoj seoskoj zajednici Indije, ili na nekom rimskom poljoprivrednom imanju („villa") sa robovskim radom, ili na feudalnom i m a n j u Srednjeg veka, — pojam i svrhu reprodukcije odnose se samo na količinu proizvoda, na masu proizvedenih predmeta potrošnje. Potrošnja kao svrha određuje obim i karakter kako procesa rada u pojedinostima tako j reprodukcije uopšte. U kapitalističkom načinu privrede je drukčije. Kapitalistička proizvodnja nije proizvodnja za svrhe potrošnje, nego proizvodnja vrednosti. Odnosi vredn o t i određuju celokupni proces proizvodnje kao i celokupni proces reprodukcije. Kapitalistička proizvodnja nije proizvodnja predmeta potrošnje, ni proizvodnja roba uopšte, nego je proizvodnja viška vrednosti. Proširena reprodukcija, dakle, znači u kapitalističkom smislu: proširenje proizvodnje viška vrednosti. vodnje roba, u krajnjoj liniji, dakle, u obliku proizvodnje predmeta potrošnje. Međutim, ova dva gledišta se u reprodukciji neprestano razilaze usled pomeranja u stepenu proizvodnosti rada. Ista vekičina kapitala i veličina viška vrednosti, napredujući sa povećanjem proizvodnosti, pretetaviće se u većoj kollčini predmeta potrošnje. Proširenje proizvodnje u smislu proizvodnje

12

veće mase upuotrebnih vrednosti ne mora, dakle, još da bude samo po sebi proširena reprodukcija u kapitalističkom smislu. O b r n u t o , kapital može bez p r o m e n e u p r o i z v o d n o s t i rada, u i z v e s n i m g r a n i c a m a , p o v e ć a n j e m stepena eksploatacije — naprimer sniženjem najamnina postići veći višak vrednosti a da ne p r o i z v o d e veću k o l i č i n u proizvoda. M e đ u t i m , u o v o m kao i u o n o m s l u č a j u proizvode se u j e d n a k o j m e r i e l e m e n t i p r o š i r e n e r e p r o d u k c i j e u k a p i t a l i s t i č k o m smislu. Naime, o v i elem e n t i su: v i š a k v r e d n o s t i , i to kao v e l i č i n a v r e d n o s t i i k a o z b i r m a t e r i j a l n i h sredstava za proizvodnju, Proširenje proizvodnje v i š k a v r e d n o t i postiže se po p r a v i l u povećanjem k a p i t a l a , a o v o se postiže p r i p a j a n j e m k a p i t a l u jednog dela p r i s v o j e n o g v i š k a vrednosti. P r i t o m je svejedno da li se k a p i t a l i s t i č k i višak v r e d n o s t i u p o t r e b l j a v a z a p r o š i r e n j e starog preduzeća i l i kao samostalan ogranak za osnivanje n o v i h preduzeća. Proširena r e p r o d u k c i j a u kapitalističkom smislu dobija, dakle, s p e c i f i č n i izraz porasta k a p i t a l a p r o g r e s i v n i m k a p i t a l i z o v a n j e m viška v r e d n o s t i . ili. k a k o to Marx naziva, akumulacijom kapitala. Opšta f o r m u l a p r o š i r e n e r e p r o d u k c i j e u r e ž i m u k a p i t a l a p r i kazuje se, dakle, na sledeći način: (p + pr) +

v

/x + v'

p r i č e m u v / x p r e t s t a v l j a k a p i t a l i z o v a n i deo viška vrednosti, p r i s v o j e n o g u r a n i j e m periodu p r o i z v o d n j e , a v' n o v i višak v r e d n o s t i k o j i j e p r o i z v e d e n i z uvećanog kapitala. O v a j n o v i višak v r e d n o s t i biće j e d n i m d e l o m ponovo kapitalizovan. S t a l n i t o k o v o g n a i z m e n i č n o g p r i s v a j a n j a viška vrednosti i k a p i t a l i z o v a n j a v i š k a v r e d n o s t i k o j i s e u z a j a m n o u s l o v l j a v a j u , p r e t s t a v l j a proces proširene r e p r o d u k c i j e u k a p i t a l i s t i č k o m smislu. S a m o što se mi o v d e n a l a z i m o tek p r i opštoj a p s t r a k t n o j f o r m u l i r e p r o d u k c i j e . P o g l e d a j m o pobliže k o n k r e t n e uslove k o j i su p o t r e b n i za o s t v a r e n j e ove f o r m u l e . P r i s v o j e n i višak v r e d n o s t i , pošto j e n a t r ž i š t u srećno s k i n u o r o b n i o b l i k , p o j a v l j u j e s e kao određena suma novca. U ovoj f o r m i o n i m a a p s o l u t n i o b l i k v r e d n o s t i u k o m e može započeti s v o j u ž i v o t n u p u t a n j u kao kapital. Međutim, u t o m obliku on se I s t o v r e m e n o n a l a z i tek n a p r a g u s v o j e p u t a n j e . N o v c e m s e n e može s t v o r i t i n i k a k a v višak vrednosti, Da bi višak vrednosti k o j i je određen za akumulaciju bio s t v a r n o i kapitalizovan, mora da uzme konkretan oblik k o j i ga t e k o s p o s o b l j a v a d a d e l u j e k a o p r o i z v o d n i k a p i t a l , t o jest kao k a p i t a l k o j i stvara n o v višak vrednosti. Zato je nužno da se 13

on, isto kao i originalni kapital, raspada na d deo, na mrtva sredstva za proizvodnju, i na promenljiv deo koji pretstavljaju najamnine. Tek tada će se on moći, po uzoru na stari kapital, podvesti pod formulu

p

+

pr

+

v,

Ali za to nije dovoljna samo dobra volja kapitalista da akumuliše, kao ni njegova ‚‚štedljivost" i „apstinencija", sa kojima on veći deo svog viška vrednosti upotrebljava za proizvodnju, umesto da ga u ličnom luksuzu potpuno proćerda. Štaviše, za to je potrebno da on na robnom tržištu nađe konkretne oblike koje namerava da da svom novom priraštaju kapitala, dakle, u prvom redu, upravo materijalna sredstva za proizvodnju - sirovine, mašine itd, - koja su mu potrebna za planiranu i izabranu vrstu proizvodnje, da bi postojanom delu kapitala dao proizvodni oblik. Drugo, mora da bude sposoban za transformaciju i onaj deo kapitala koji je određen da bude promenljiv, a za to je potrebno dvoje: pre svega da se na radnom tržištu nalazi u dovoljnom broju dodatne radne snage koja je baš potrebna da bi se novi priraštaj kapitala stavio u kretanje, i z a t i m — kako radnici ne mogu živeti od novca — da se na robnom tržištu nalaze i dodatne životne namirnice za koje mogu novouposleni radnici razmeniti deo promenljivog kapitala koji su dobili od kapitalista. Ako postoje svi ti preduslovi, tada može kapitalist staviti u kretanje svoj kapitalizovani višak vrednosti i pustiti da on, kao kapital koji je u procesu, stvara nov višak vrednosti. Time zadatak još nije konačno rešen Novi kapital zajedno sa proizvedenim viškom vrednosti nalazi pre svega još u obliku nove dodatne mase roba bilo koje vrste. U tom obliku je novi kapital samo tek predujmljen, a višak vrednosti koji je on proizveo nalazi se tek u obliku koji je za kapitalista neupotrebljiv. Da bi novi kapital odgovorio svojoj životnoj svrsi, mora da se oslobodi svog robnog oblika i da se, zajedno sa viškom vrednosti koji je proizveo, vrati u ruke kapitalistu u čistom obliku vrednosti, kao novac. Ako to no pođe za rukom, onda su novi kapital i višak vrednosti posve ili delimično propali, kapitalizovanje viška vrednosti je promašeno, a akumulacija nije izvršena. Da bi se akumulacija stvarno izvršila, neophodno je, dakle, potrebno da dodatna količina roba, koju je novi kapital proizveo, osvoji sebi mesto na tržištu da bi mogla biti realizovana. Tako vidimo da je proširena reprodukcija u kapitalističkim uslovima, to jest kao akumulacija kapitala, skopčana sa čitavim nizom osobenih uslova, Pogledajmo ih tačno. Prvi uslov: proizvodnja mora da stvara višak vrednosti, jer je višak vrednosti

14

elementarni oblik u kome je porast proizvodnje u kapitalističk o m s m i s l u j e d i n o moguć. Ovaj uslov mora da se tačno ispuni u samom procesu proizvodnje, u odnosu između kapitalista i radn i k a , u proizvodnji roba. Drugi uslov da bi višak vrednosti k o j i je odrođen za proširenje reprodukcije bio p r i s v o j e n , mora da, po tačnom ispunjenju prvog uslova, bude najpre realizovan, doveden u novčani oblik. Ovaj uslov nas dovodi na robno tržište gde izgledi za razmenu odlučuju o daljoj sudbini viška vrednosti, d a k l e i o s u d b i n i buduće reprodukcije. Treći uslov: pod p r e t p o s t a v k o m da je realizovanje viška vrednosti pošlo za r u k o m i da je jedan deo realizovanog viška vrednosti pripojen kapitalu r a d i akumulacije, mora novi kapital najpre da dobije proizvodni o b l i k , to jest oblik m r t v i h sredstava za proizvodnju i oblik radne snage, z a t i m mora deo kapitala koji je razmenjen za radnu snagu da p r i m i oblik životnih namirnica za radnike. Ovaj uslov nas dovodi ponove na robno tržište i na radno t r ž i t e . A k o se ovde nađe što je potrebno. ako se proširena reprodukcija r o b i ostvari, onda dolazi usto č e t v r t i uslov: dodatna količina roba, k o j a p r e t s t a v l j a novi kapital zajedno sa novim viškom vrednosti, mora da se realizuje, da se p r e t v o r i u novac. Tek ako to pođe za r u k o m , onda se izvršila proširena reprodukcija u kapitalis t i č k o m smislu. O v a j poslednji uslov dovodi nas ponovo na r o b n o tržište. T a k o se kapitalistička reprodukcija, kao i proizvodnja, neprestano o d v i j a između m e s u proizvodnje i robnog tržišta, između p r i v a t n e kancelarije i fabričkog prostora, gde je „neovlašćenima p r i s t u p strogo zabranjen" i gde je suverena volja i n d i v i d u a l n o g kapitalista v r h o v n i zakon, i robnog tržišta kome n i k o ne propisuje zakone, i gde ne važi nikakva volja i nikakva razboritost. M e đ u t i m , baš u proizvoljnosti i anarhiji koje vlad a j u na robnom tržištu individualni kapitalist dolazi do osećanja da je zavisan od društva, od celine individualnih proizvođača i potrošača. Za proširenje njegove reprodukcije njemu su pot r e b n a dodatna sredstva za proizvodnju i dodatna radna snaga p o r e d ž i v o t n i h namirnica za ovu. Međutim, da li ih ima, to zavisi od momenata, okolnosti i procesa k o j i se o d v i j a j u iza njeg o v i h leđa, posve nezavisno od njega. Da bi mogao realizovati s v o j u povećanu masu proizvoda, n j e m u je potrebno prošireno tržište, a l i s t v a r n o proširenje potrošnje uopšte, a naročito za r o b o m t a k v e vrste k a k v u on ima, stvar je prema k o j o j je on posve nemoćan. N a v e d e n i uslovi, k o j i svi izražavaju imanentnu protivnost i z m e đ u p r i v a t n e proizvodnje i potrošnje i njihove društvene povezanosti, n i s u n i k a k v i novi m o m e n t i koji se p o j a v l j u j u tek u r e p r o d u k c i j i . To su opšte protivrečnosti kapitalističke proiz-

15

vodnje. A l i oni pretstavljaju naročite teškoće procesa reprodukcije i to iz sledećih razloga: sa gledišta reprodukcije, naročito proširene reprodukcije kapitalistički način proizvodnje ne pojavljuje samo sa svojim opštim osnovnim obeležjima nego i sa određenim ritmom kretanja, kao proces koji je u toku, pri čemu izlazi na videlo specifično međusobno shvatanje pojedinih zupčanika njegovih perioda proizvodnje. Sa tog gledišta, dakle, pitanje ne glasi u svojoj opštosti: kako može svaki individualni kapitalist naći sredstva za proizvodnju i radnu snagu k o j i su mu potrebni i proizvedene robe na tržištu prodati, iako ne postoji ni društvena kontrola ni plan k o j i bi međusobno uskladili proizvodnju i potražnju? Odgovor na ovo pitanje glasi: s jedne strane, težnja individualnih kapitala za viškom vrednosti i njihova međusobna konkurencija, kao i automatska delovanja kapitalističke eksploatacije i kapitalističke konkurencije staraju se da se proizvode svakovrsne robe, dakle i sredstva za proizvodnju, kao i da sve b r o j n i j a klasa proletarizovanih radnika uopšte stoji na raspoloženju kapitalu. S druge strane, otsustvo svakog plana u ovoj međusobnoj povezanosti ispoljava se u tome da se ravnoteža ponude i potražnje u svim oblastima postizava samo putem stalnih otstupanja od njihove međusobne usklađenosti, putem kolebanja cena svakog časa i putem k o n j u n k t u r n i h kolebanja i kriza periodično. Sa gledišta reprodukcije pitanje glasi drukčije: kako je moguće da neplansko snabdevanje tržišta sredstvima za proizvodnju i radnom snagom kao i uslovi prođe, k o j i se menjaju neplanski i neproračunljivo, obezbeđuju individualnom kapitalistu sredstva za proizvodnju, radnu snagu i mogućnost prođe k o j i odgovaraju u datom momentu njegovim potrebama akumulacije, dakle, u količini i vrsti koje rastu u nekom određenom k v a n t i t a t i v n o m odnosu? Izrazimo stvar preciznije. Kapitalist proizvodi prema f o r m u l i koja nam je poznata u sledećem odnosu: 40 p + 10 p r + 10 v, pri čemu je postojani kapital četiri puta veći nego promenljivi, a stopa eksploatacije iznosi 100 procenata. Masa roba će tada pretstavljati vrednost od 60. Pretpostavimo da je kapitalist u mogućnosti da polovinu svog viška vrednosti kapitalizuje i da pripaja tu polovinu starom kapitalu u istom sastavu kapitala. Sledeći proizvodni period izrazio bi se tada u formuli: 44 p + 11 p r + 11 v = 66. pretpostavimo da je kapitalist i nadalje u mogućnosti da kapltalizuje polovinu svog viška vrednosti i to tako svake godine.

16

Da bi to mogao ostvariti, potrebno je ne samo da prosto uopšte nado, nego da nade u određenoj progresiji sredstva za proizvodnju radnu snagu i tržište koji odgovaraju njegovom napretku u akumulaciji.

Glava druga ANALIZA PROCESA REPRODUKCIJE KOD QUESNAYA I KOD ADAMA SMITHA Dosada smo razmatrali reprodukciju sa stanovišta i n d i v i dualnog kapitalista, tipičnog pretstavnika, agenta reprodukcije, k o j u ostvaruju sve sama pojedina privatna kapitalistička p r e duzeća, Ovo razmatranje nam je već prilično ukazalo na teškoće ovog problema. A l i čim pređemo sa posmatranja individualnog kapitalista na celokupnog kapitalisti, teškoće rastu i postaju van redno zamršene Već površan pogled pokazuje da se kapitalistička reprodukcija kao društvena celina ne sme da shvati prosto kao m e hanički zbir pojedinih privatnokapitalističkih reprodukcija. Mi smo, naprimer. videli da je jedna od osnovnih pretpostavki za proširenu reprodukciju idivudualnog kapitalista odgovarajuće proširenje njegovih mogućnosti realizacije roba ni tržištu. M e đ u t i m , ovo proširenje može individualnom kapitalistu poći za rukom ne usled apsolutnog proširenja mogućnosti realizacije robe uopšte, nego usled konkurentske borbe na račun drugih i n d i v i d u a l n i h k a p i t a l i s t i , tako da jednome koristi ono t l o drugi, ili više d r u g i h kapitalista k o j i su istisnuti sa tržište, k n j i ž e kao gubitak. O v a j postupak doneće j e d n o m kapitalistu kao pr - Irenu reprodukciju ono što će d r u g i m a n a t u r i t i kao deficit u reprodukciji. Jedan kapitalist će moći da ostvari proširenu reprodukciju, drugi neće moći da ostvari ni prostu reprod u k c i j u a kapitalističko društvo u celini zabeležiće samo lokalno pomeran je, a ne k v a n t i t a t i v n u promenu u reprodukciji. Isto tako može se proširena reprodukcija jednog kapitaliste vršiti sredstvima za proizvodnju i radnom snagom k o j e su d r u g i k a p i talisti oslobodili bankrotstvom dakle, p o t p u n i m i l i delimičnim napuštanjem reprodukcije. O n svakodnevni događaji dokazuju d a j e reprodukcija celokupnog društvenog kapitala nešto drugo nego beskrajno povećaru r e p r o d u k c i j a i n d i v i d u a l n o g kapitaliste, da se r e p r o d u k ciji pojedinih k a p i t a l a , štaviše, neprestano u k r š t a j u i da se u svom d e l o v e ju svakog m o m e n t a mogu u većoj i l i m a n j o j meri međusobno p o l i r a t i . D a k l e , p r e nego što počnemo sa istraživa-

17

njem mehanizma i zakona celokupne kapitalističke proizvodnje, potrebno je da postavimo pitanje; šta treba da razumemo pod reprodukcijom celokupnog kapitala i da li je uopšte moguće da se nešto n a l i k na celokupnu proizvodnju iskonstruiše iz haotične mase nebrojenih kretanja individualnih kapitala, koja se svakog trenutka menja ju po pravilima koja se no mogu kontrolirati m proračunati i koja delimično teku paralelno jedno pored drugog, a delimično se ukrštaju i potiru. Da li uopšte postoji neki celokupni društveni kapital i šta uopšte pretstavlja taj pojam u realnoj stvarnosti? To je prvo pitanje koje mora sebi da postavi naučno istraživanje zakona reprodukcije. Otac fiziokratske škole, Quosnay, koji je pristupio problemu sa klasičnom neustrašivošću i jednostavnošću, u prvom svitanju političke ekonomije kao i buržoaskog privrednog poretka, uzeo je bez daljega, kao samo po sebi razumljivo, da celokupni kapital postoji kao realna, delujuća veličina. Njegov čuveni „Tableau economique" k o j i do M a r x a nije niko odgonetnuo, prikazuje sa malo brojeva kretanje reprodukcije celokupnog kapitala, za koje Quesnay istovremeno smatra da mora da se shvati kao oblik robne razmene, to jest istovremeno kao prometni proces. »Tablica pokazuje kako se jedan po vrednosti određen godišnji rezultat nacionalne proizvodnje putem prometa tako raspodeljuje, da... može da se vrši njegova prosta reprodukcija... Bezbrojni individualni činovi prometa odmah su obuhvaćeni u njihovom karakterističnom društvenom masovnom kretanju — prometu medu velikim, funkcionalno određenim, ekonomskim i klasama društva."* K o d Quesnaya društvo se sastoji iz t r i klase: iz proizvođačke klase, to jest iz poljoprivrednika, iz sterilne koja obuhvata sve one koji rade izvan poljoprivrede: u industriji, trgovini, slobodnim profesijama, i iz klase zemljoposednika, uključujući vladaoca i primaoca desetka. Celokupni nacionalni proizvod poj a v l j u j e se u ruci proizvođačke klase kao količina životnih namirnica i sirovina u vrednosti od 5 m i l i j a r d i livri. Od toga dve milijarde pretstavljaju godišnji preduzetnički kapital poljoprivrede, i jedna milijarda godišnje rabaćenje stalnog kapitala, a dve m i l i j a r d e su čisti dohodak k o j i ide zemljovlasnicima. Osim ovog celokupnog proizvoda imaju poljoprivrednici — koji su ovde zamišljeni u čisto kapitalističkom smislu kao zakupci — dve m i l i j a r d e l i v r i novca u ruci. Promet se sada odvija na taj način što klasa zakupaca plaća zemljoposednicima dve milijarde u novcu (rezultat prethodnog prometnog perioda) na ime zakupnine. N j i m e klasa zemljoposednika kupuje za jednu milijardu * K. str, 288.

18

Marx,

„Kapital",

tom

II,

Izdanje

„Kulture", Beograd 1947,

životna sredstva od zakupaca,, a za drugu milijardu industriske proizvode od sterilne klase. Zakupci sa svoje strane kupuju za onu milijardu koja im se vratila industriske proizvode, nakon

čega steri u njenim rukama poljoprivredne proizvodnje za jednu milijardu sirovine itd, kao naknadu za godišnji preduzetnički kapital, i za jednu m i l i j a r d u životna sredstva. Na taj n a č i n se na kraju novac vratio na svoju polaznu tačku, to jest klasi zakupaca, a proizvod je podeljen među sve klase, tako da je svima osigurana konsumpcija, a ujedno su proizvođačka kao i sterilna klasa obnovila svoja sredstva za proizvodnju, dok je klasa zemljoposednika dobila svoj dohodak. Sve pretpostavke za reprodukciju postoje, svi uslovi za promet su održani i reprodukcija može započeti svoj redovni tok.* U daljem toku svog istraživanja videćemo kako je ovo izlaganje i pored sve genijalnosti nepotpuno i primitivno. Ovde treba svakako istaći da Quesnay nije na pragu naučne političke ekonomije ni najmanje sumnjao u mogućnost prikaza celokupnog društvenog kapitala i njegove reprodukcije. M e đ u t i m , već kod Adama Smatha počinje zajedao sa dubljom analizom odnosa kapitala zbrka u jasnim i velikim potezima fiziokratskog shvatanja. Smith je prevrnuo celu osnovu naučnog prikaza celokupnog kapitalističkog procesa time što je postavio onu k r i v u analizu cena koja je posle njega dugo vrem e n a vladala buržoaskom ekonomijom, naime, teoriju po kojoj, doduše, vrednost roba pretstavlja količinu rada koji je na njih utrošen, ali po kojoj se ujedno cena sastoji samo iz ovih t r i j j u komponenata: najamnine, profita kapitala i zemljišne rente. K a k o se to očigledno mora odnositi i na celokupnost roba, na nacionalni proizvod, to dolazimo do zbunjujućeg otkrića, da vrednost roba proizvedenih na kapitalistički način u svojoj celini, doduše, pretstavlja sve isplaćene najamnine i profite kapitala. * Vidi "Analyse du Tableau économique" u J o u r n a l de ture, du commerce et des finances" od Duponta. 1776, rtr. 206 i dalje u Onckenovom izdanju dela F. Quesnaya. Quesnay îzričito primečuje da promet k o j i je on opisao ima za pretpostavku dva uslova: trgovinski saobraćaj i poreski sistem koji se zasniva jedino na renti: „Mais ces données ont des conditions sine quabus nos; efles supposent que la liberté du commerce soutient le debït des productions a un bon p r i x - -, elles supposent d'ailleurs que le oritivateur n ait a poyer directement ou indirectement d'autres charges que le revenu, dost une partie, par exemple les deux septiemes, doit former le revenu de douvrerain." ( I I . str. 311,) ("Međutim, ovi podaci pretstavljaju uslove, kondicije sine quabus non; oni pretpostavljaju da sloboda trgovine podržava prodaju proizvodnji po povoljnoj ceni — —, oni pretpostavljaju uostalom da zemljoradnik ne treba da plaća direktno ili indirektno druge dažbine osim dohotka od koga jedan deo, naprimer dve sedmine, treba da pretstavlja dohodak vladara.")

19

pored rente, to jest celokupni višak vrednosti, i da ih, dakle može zameniti, ali da pritom nijedan deo vrednosti robne mase ne odgovara postojanom kapitalu koji je upotrebljen za proizv o d n j u o v i h roba. Prema Smithu formula vrednosti colokupnog kapitalističkog proizvoda je pr + v. „Čini se, da ta tri dijela (najamnina, profit i zemljišna renta) — kaže Smith tumačeći svoje poglede na primeru žita — ne sačinjavaju ni neposredno ni konačno cijelu cijenu žita. Možda bi se moglo pomisliti, da je č e t v r t i dio potreban za nadomještanje zakupnikova kapitala ili za nadopunu trošenja i iskorištavanja njegove tegleće stoke i drugog poljodjelskog oruđa. A l i treba imati u vidu, da se cijena svakog poljodjelskog oruđa, kao na primjer radnog konja, sama sastoji iz ista tri dijela: iz rente od zemlje na kojoj je uzgojen, iz rada na timarenju i uzgoju konja, i iz profita zakupnika, koji p r e d u j m l j u j e i jedno i drugo, i rentu tog zemljišta i nadnice za taj rad. Prema tome, iako cijena žita može plaćati i cijenu i održavanje konja, cijela cijena se ipak ili neposredno ili konačno svodi na ista tri dijela: rentu, rad i profit."* Šaljući nas, kako kaže M a r x , na taj način od Pontija do Pilata (od nemila do nedraga). Smith uvek rastvara postojani kapital na pr + v. Naravno, prigodice je S m i t h u to posumnjao i padao ponovo u suprotno shvatanje. U Drugoj knjizi on kaže: „U Prvoj knjizi sam pokazao, da se cijena najvećeg dijela robe svodi na tri dijela, od k o j i h jedan plaća nadnice za rad, drugi profite od kapitala, a treći rentu od zemlje, koja je upotrebljena, da se roba proizvede i dopremi na tržište. A kako je to slučaj, kako smo primijetili, s obzirom na svaku pojedinu robu uzetu zasebno, onda to mora biti i s obzirom na svu robu, koja sačinjava cjelokupni godišnji proizvod tla i rada svake zemlje, uzetu zajedno. Cjelokupna cijena ili zamjembena vrijednost tog godišnjeg proizvoda mora se svesti na ta ista t r i dijela, i mora se dijeliti među različite stanovnike zemlje i l i kao plaća za njihov rad, i l i kao profit od n j i h o v a kapitala, ili kao renta od njihove zemlje." Ovde sada S m i t h zastaje i neposredno posle toga izjavljuje: „ A l i , iako se na taj način cjelokupna vrijednost godišnjeg proizvoda tla i rada svake zemlje dijeli među njezine različite stanovnike i sačinjava njihov dohodak, ipak, kao Sto u renti nekog privatnog posjeda, razlikujemo brutto i netto rentu, to bismo isto mogli razlikovati i u dohotku svih stanovnika neke velike zemlje," „Brutto renta nekog privatnog posjeda sadržava sve, što z a k u p n i k plaća. Netto renta je ono, što ostaje slobodno vlasniku. * I, izdanje

Adam Smith, „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda" „Kultura", Zagreb 1052, str. 48.

pošto se odbiju troškovi upravo, popravaka i svih drugih nužnih tereta, i l i ono što sebi on može dopustiti, da stavi u svoju zalihu, namijenjenu neposrednoj potrošnji, ili da potroši na svoj sto, kočiju, ukrase svojoj kući i pokućstvo, na svoja priv a t n a uživanja i zabave, a da ne ošteti svoje imanje. Njegovo stvarno bogatstvo nije razmjerno s brutto, već s njegovom netto rentom." ‚‚Brutto dohodak svih stanovnika neke velike zemlje sadržava cjelokupni godišnji proizvod njihova tla i rada, a njihov netto dohodak ono, što im ostane slobodno poslije odbitka troškova uzdržavanja, prvo, njihova stalnog, i, drugo, njihova opticajnog kapitala, ili ono Sto oni mogu, a da ne načnu svoj kapital, stavu: u svoju zalihu, namijenjenu neposrednoj potrošnji, ili potrošiti na svoje uzdržavanje, udobnost i zabave. I njihovo stvarno bogatstvo nije u razmjeru s njihovim brutto, već s n j i hovim netto dohotkom."* Međutim, Smith ovde unosi deo vrednosti celokupnog proizvoda k o j i odgovara postojanom kapitalu, samo zato da bi ga u sledećem trenutku ponovo izbacio rastvaranjem na najamnine, profite i rente. I na kraju ostaje pri svojoj izjavi:

‚‚ ...Kao što strojevi i oru stalni kapital pojedinca ili društva, ne čine sastavni dio ni brutto ni netto dohotka kapitala pojedinca ni društva, tako ni novac pomoću kojega se cjelokupni dohodak društva redovito dijeli među sve njegove različite članove, sam ne čini sastavni dio tog dohotka."** Postojani kapital (koji Smith naziva fiksnim (fixed), nepokretnim) stavlja se. dakle, u isti red s novcem i ne ulazi uopšte u celokupni proizvod društva (njegov „bruto-dohodak"), uopšte ne postoji kao deo vrednosti celokupnog proizvoda! K a k o i sam car gubi svoje pravo gde ničega nema, tako se očigledno iz prometa, iz uzajamne razmene tako sastavljenog celokupnog proizvoda može postići samo realizacija najamna ( p r ) i vrška vrednosti (v), a nikako se ne može naknaditi postojani kapital, tako da dalji tok reprodukcije postaje nemoguć. Doduše, Smith je znao sasvim tačno, i nije mu bilo ni n a k r a j pameti da ospori da svaki pojedini kapitalist pored fonda najamnina, to jest promenljivog kapitala, treba za obavljanje posla i postojanog kapitala. Međutim, za celokupnu kapitalističku proizvodnju pri gornjoj analizi cena roba nestao je postojani kapital bez traga, na zagonetan način, i time je problem reprodukcije celokupnog kapitala iz osnova doveden na stranputicu. A k o je najosnovnija pretpostavka problema, to jest * 1 c, str 254.

**

21

1

prikaz celokupnog društvenog kapitala, dožlvela brodolom, jasno je da je posle toga i cela analiza morala pretrpeti slom. Pogrešnu teoriju A. Smitha preuzeli su Rlcardo, Say, Sismondi i drugi, i svi su se spotakli prilikom razmatranja problema reprodukcije o ovu elementarnu teškoću: o prikaz celokupnog kapitala. Sa gornjom teškoćom pomešala se jedna druga, odmah na p o č e t k u naučne analize. Šta je to celokupni društveni kapital? Kod pojedinca stvar je jasna: njegov kapital su njegovi preduzetnički izdaci. Vrednost njegovog proizvoda donosi mu — pod pretpostavkom kapitalističkog načina proizvodnje, dakle, najamnog rada — pored njegovih ukupnih izdataka još i suvišak, to Jest višak vrednosti, koji ne naknađuje njegov kapital, nego pretstavlja njegov čisti dohodak koji on može potpuno potrošiti a da ne okrnji svoj kapital, dakle, njegov fond potrošnje. Naravno, kapitalist može da jedan deo ovog čistog dohotka "uštedi", to jest da ga sam ne potroši, nego da ga pripoji kapitalu, Međutim, to je druga stvar, nov proces, stvaranje novog kapitala koji će takođe biti ponovo naknađen, skupa sa su viškom, iz sledeće reprodukcije. A l i za pojedinca je uvek i u svakom slučaju kapital ono što mu je bilo kao poslovni predujam potrebno za proizvodnju, a dohodak ono što on troši i l i može tratiti za sebe kao fond potrošnje. A k o sada zapitamo kapitalista: šta su najamnine koje on isplaćuje svojim radnicima, onda će odgovor glasiti: one su očigledno jedan deo njegovog poslovnog kapitala. Međutim, ako pitamo: šta su ove najamnine za radnike koji ih primaju, onda odgovor ne može nikako gla«iti: one su kapital. Za radnike primljene najamnine nisu kapital nego dohodak, fond potrošnje. Uzmimo drugi primer. Fabrikant mašina proizvodi u svojoj fabrici mašine. Njegov proizvod je godišnje izvestan broj mašina. M e đ u t i m , u ovom godišnjem proizvodu, u njegovoj vrednosti, nalazi se kako kapital koji je fabrikant predujmio tako i postignuti čisti dohodak. Jedan deo mašina koje je on proizveo, pretstavlja, dakle, njegov dohodak i određen je da u prometnom procesu, u razmeni taj dohodak formira. Međutim, ko od našeg fabrikanta kupuje njegove mašine taj ih očigledno ne kupuje kao dohodak, da bi ih potrošio, nego da ih upotrebi kao sredstvo za proizvodnju. Za njega su ove mašine kapital. Ovim primerima dolazimo do rezultata: šta je za jednoga kapital, za drugoga je dohodak, i obratno. Kako se može pod tim okolnostima iskonstruisati nešto nalik na celokupni društveni kapital? Zaista, gotovo cela naučna ekonomija do M a r x a stva-

22

tala je zaključak da no postoji niknkav društveni kapital.* Kod S m i t h a v i d i m o još kolebanje i protivrečnostl u o v o m pitanju, a isto tako i kod Ricarda. A l i već j e d a n S a y i z j a v l j u j e kategorički : „ N a t a j način raspodeljuje se ukupna vrednost proizvoda u društvu. K a ž e m ukupna vrednost, j e r ako m o j p r o f i t p r e t s t a v l j a samo deo vrednosti proizvoda, na čijoj sam proizvodnji sarađivao, to preostali deo pretstavlja profit m o j i h saproizvođača k o j i su pored mene takođe proizvodili. F a b r i k a n t sukna k u p u j e v u n u od zakupca; on plača raznovrsne radnike i prod a j e sukno koje je tako proizvedeno po ceni koja mu naknaduje njegove izdatke i ostavlja mu izvestan profit. On smatra kao profit, kao fond za svoj dohodak u svojoj industriji samo ono Sto mu preostane kao Čist dohodak, po odbitku njegovih troškova. A H . o v i troškovi bili su samo p r e d u j m o v i koje on čini d r u g i m proizvođačima raznih delova dohotka i koje če on sebi n a k n a d i t i u bruto vrednosti sukna. To što je on platio zakupcu za v u n u bio je dohodak zemljoradnika, njegovih pastira, sopstveni ka zakupnog imanja. Zakupac smatra kao svoj neto proizvod samo ono šio mu preostane nakon izmirenja svojih r a d n i k a svog zemljovlasnlka M e đ u t i m , eno što je on n j i m a platio p r e t s t a v l j a l o je deo dohotka ovih poslednjih: to je bila n a j a m n i n a za r a d n i k e , a zakupnina za zemljovlasnika, dakle, za j e d noga dohodak od rada, a za drugoga dohodak od njegovog zem l j i š t a . A sve je to naknadila vrednost sukna. Ne možemo sebi pretstaviti nijedan deo vrednosti ovog sukna k o j i ne bi služio tome da p l a t i n e k i dohodak. Sva je njegova vrednost na t a j način apsorbovana. „ I z ovoga se v i d i da se izraz čisti proizvod može p r i m e n i t i samo na pojedine p r e d u z e t n i k u ali da su dohoci svih pojedinih p r e d u z e t n i k a uzeti zajedno i l i dohoci društva r a v n i nacionaln o m sirovom proizvodu tla, kapitala i industrije (tako S a y zove rad). T o ruši sistem ekonomista X V I I I stoleća (fiziokrata), k o j i su s m a t r a l i k a o društveni dohodak samo čisti proizvod' t l a i k o j i su z a k l j u č i v a l i da društvo može potrošiti samo vrednost koja odgovara o v o m čistom proizvodu, kao da društvo ne bi moglo potrošiti celu vrednost k o j u je stvorilo!"** Say dokazuje ovu t e o r i j u na način n j e m u svojstven. D o k je Adam Smith nastojao da p r u ž i dokaz na taj način što je s v a k i p r i v a t n i k a p i t a l uputio na svoje mesto proizvodnje da bi ga p r e t v o r i o u prost proizvod rada, a svaki proizvod rada. u strogo k a p i t a l i s t i č k o m smislu, shvatao kao zbir plaćenog i ne* O Rodbertusu i n j e g o v o m specifičnom p o j m u ..nacionalnog k a p i t a l a " g o v o r i ć e m o niže u d r u g o m o d e l j k u . * * I l i , 8 a y , „ T r a i t é d ' E c o n o m i e P o l i t i q u e " , l i v r e second, chapx V . S - c m e éd. P a r i s 1 8 7 6 , s t r . 376.

plaćenog rada. kao pr + v, i tako došao do toga da je konačne celokupni društveni proizvod rastvorio na pr + v, Say se, naravno, požurio da ove klasične zablude sigurnom rukom ‚‚popravi" i sroza na obične vulgarnosti. Sayevo dokazivanje zasniva se na tome da preduzetnik u svakom stadijumu proizvodnje plaća sredstva za proizvodnju (koja su za njega kapital) drugim ljudima, pretstavnicima r a n i j i h stadij uma proizvodnje i da ovi ljudi ta plaćanja sa svoje strane delimično stavljaju u džep kao sopstven dohodak, a delimično upotrebljavaju kao naknadu za izdatke koje su oni sami predujmili da bi i drugim ljudima p l a t i l i njihov dohodak. Smithov beskrajni lanac radnih procesa pretvara se kod Sava u beskrajan lanac uzajamnih predujmova na dohodak i naknada iz prodaje. I radnik je takođe ovde sasvim izjednačen sa preduzetnikom: njemu se dohodak ‚ ‚ p r e d u j m l j u j e " u najamnini i on ga sa svoje strane plaća obavljenim radom. Tako se konačna vrednost celokupnog društvenog proizvoda p o j a v l j u j e kao zbir samih „predujmljenih' dohodaka, a u procesu razmene ide se za t i m da se svi predujmovi naknade. Karakteristično je za Sayevu plitkost to što on društvenu povezanost kapitalističke reprodukcije pokazuje na p r i m e n i proizvodnje satova, to jest na grani koja je tada bila (a delimično je još i danas) čisto manufakturnog karaktera, u k o j o j se „ r a d n i c i " p o j a v l j u j u i kao sitni preduzetnici i u kojoj je proces proizvodnje viška vrednosti maskiran samim sukces i v n i m aktima razmene proste robne proizvodnje. Na t a j način Say n a j g r u b l j e izražava zbrku koju je napravio S m i t h : celokupna masa proizvoda k o j u godišnje proizvede društvo utroši se u svojoj vrednost: na same dohotke; ona se, dakle, godišnje u potpunosti i potroši. Ponovno započinjanje proizvodnje bez kapitala, bez sredstava za proizvodnju, postaje zagonetka, a kapitalistička reprodukcija nerešljiv problem. A k o se uporedi pomeranje koje je problem reprodukcije pretrpeo od fiziokrata do Adama Smitha, onda ne možemo a da ne v i d i m o kako delimičan napredak tako i delimičan nazadak. Karakteristično za ( fiziokratski ekonomski sistem bilo je shvatanje da jedino poljoprivreda stvara su višak, to jest višak vrednosti, i da je prema tome poljoprivredni rad jedini proizvodni rad u kapitalističkom smislu. Shodno tome, vidimo u „Tableau economique" da „sterilna" klasa manufakturnih radn i k a , stvara vrednost samo za one iste dve milijarde koje troši na sirovine i životne namirnice. Shodno tome i odlaze u razmeni celokupne manufakturne robe klasama zakupaca i zemljopos e d n i k a popola, dok satna manufakturna klasa uopšte ne troši svoje sopstvene proizvode. Tako manufakturna klasa u vrednosti svoje robe vrši r e p r o d u k c i j u zapravo samo utrošenog opti-

24

čajnog kapitala, dok se ovde uopšte ne stvara dohodak preduzetničke klase. Jedini dohodak društva preko svih izdataka kapitala koji dolazi u promet stvara u poljoprivredi, a troši ga klasa zemljoradnika u obliku zemljišne rente, dok klasa zakupaca takođe samo naknaduje svoj kapital: jednu milijardu kamata od fiksnog kapitala i dve milijarde opticajnog poslovnog kapitala, što se ukupno materijalno sastoji u dve trećine iz sirovina i životnih namirnica i u jednoj trećini iz manufakturnih proizvoda. Nadalje pada u oči da Quesnay postojanje stalnog kapitala, koji on naziva prvobitnim predujmovima (avances primitives) za razliku od godišnjih predujmova (avances annuelles), prihvata uopšte jedino u poljoprivredi. Kod njega, izgleda, kao da manufaktura radi bez ikakvog fiksnog kapitala samo sa poslovnim kapitalom koji se godišnje obrće, i da shodno tome ne stvara u svojoj godišnjoj robnoj masi nikakav deo vrednosti za naknadu rabaćenja fiksnog kapitala (kao zgrada, oruđa itd.).* Nasuprot ovim očiglednim nedostacima, donosi engleska klasična škola odlučujući napredak pre svega time što svaku vrstu robe proglašava za proizvodnu, to jest što otkriva da se višak vrednosti stvara kako u manufakturi tako i u poljoprivredi. Mi kažemo: engleska klasična škola jer Adam Smith i u ovom pogledu, pored jasnih i odlučnih izjava u pomenutom smislu, pada katkada lako i sam ponovo u fiziokratsko shvatanje. T e k kod Ricarda teorija radne vrednosti dobija svoj n a j viši i najdosledniji oblik koji je u okviru buržoaskog shvatanja mogla podići. Odatle sledi da u m a n u f a k t u r n o m sektoru celokupne društvene proizvodnje moramo uzeti da se godišnje proizvodi izvestan višak preko celokupnog uloženog kapitala, čist dohodak, to jest višak vrednotu isto kao i u poljoprivredi.**

• Uostalom, treba p r i m e t i t i da M i r a b e a u u s v o j i m ‚‚Explications" uz „ T a b l e s u " na Jednom mestu izričito pominje fiksni k a p i t a l sterilne klase" «Les avances p r i m i t i v e s de cetîe classe p o u r établissement de manufactures, p o u r instruments, machines, moulins, forges et autres usines ... 2000000000 l." ( T a b l e a u Ecnomique avec ses explications. Mil sept cent s o i x a n t e , p, 82). (‚‚Prvobitni p r e d u j m o v i ove klase za osnivanje m a n u f a k t u r a , za oruđa, mašine, mlinove, železare i druge f a b r i k e ... 2 000 000 000 l") U s v o m nacrtu „ T a b l e a u " - a , k o j i stvara z a bunu, n a r a v n o ni M i r a b e a u ne uzima u obzir o v a j fiksni k a p i t a l ster i l n e klase. * * S m i t h f o r m u l i š e takođe posve uopšteno: „Vrijednost k o j u r a d nici d o d a j u s i r o v i n a m a , u t o m slučaju se d i j e l i na dva dijela, od k o j i h jedan d i o p l a ć a n j i h o v e nadn cijeli k a p i t a l u s i r o v i n a m a i nadnicama, k o j e je on predujmio." ( A . Smith, 1 c , l, str. 46). U originalu; »The value w h i c h the w o r k m e n add to the m a t e r i a l s , t h e r e f o r e resolves itstlf in this case into t w o parts, of which the one pays their wages, the other the profits of their e m p l o yer u p o n the whole stock of m a t e r i a l s and wages w h i c h be advanced".

25

S

druge

strane

Smith

je

otkrićem

da

svaka

vrsta

rada

ima

pro-

d u k t i v n o svojstvo, da stvara višak vrednosti, bez obzira da li se vrši u manufakturi ili u poljoprivredi, došao na to da i poljip r i v r e d n i rad mora proizvesti pored zekljišne rente za klasu zemljoposednika još i suvišak za klasu zakupaca p r e k o celok u p n i h n j e n i h izdataka u kapitalu. Tako je i nastao pored naknade knpitala još godišnji »dohodak klase zaukupaca.* Konačno je S m i t h . sistematskim produbljivanjem pojmova ‚‚avances primltives" i »avances annuelles", koje je izneo Quesnay pod rub r i k o m fiksnog i o b r t n o g kapitala između ostaloga jasno pokazao da je m a n u f a k t u r n o m sektoru društvene p r o i z v o d n j e isto tako potreban fiksni k a p i t a l , pored obrtnog, kao i poljoprivredi, a sledstveno tome da je potreban i odgovarajući deo vredrnosti za naknadu rabaćenja tog kapiitala. Tako je Smith bio na najboljem putu da sredi pojmove o društvenom k a p i t a l u i dohotku i da ih egzaktno p r i k a ž e . Vrhunac jasnoće do kuje je on dopro u tom pogledu izražava sledeća formulacija: „ I a k o je, nesumnjivo, celokupni godišnji p r o i z v o d tla i rada svake zemlje konačno namjenjen podmirenju potrošnje n j e z i n i h stanovniku i tome, da im p r i b a v i d o h o d a k , ipak, kad prvo dolazi sa zemlje ili iz ruku p r o d u k t i v n i h r a d n i k a , on se prirodno d i j e l i na dva dijela. Jedan od n j i h , i to često veći dio, u p r v o m je redu n a m i j e n j e n nadomještanju k a p i t a l a i l i obnovi životnih n a m i r n i c a , sirovina i gotova rada, k o j i su se i z v u k l i iz nekog kapitala. Drugi dio n a m i j e n j e n je stvaranju dohotka ili vlasniku tog kapitala kao profit od njegova k a p i t a l a , ili nekoj drugoj osobi k a o renta od njezine zemlje"** (‚‚Wealth of Nations", ed McCuloch A u drugoj knjizi, u I I I poglavlju, s p e c i j a l n o o i n d u s t r i j s k o m r a d u : ‚ ‚ . . . R a d m a n u f a k t u r n o g radnika općenito povećava vrijednost sirovina na koje se primjenjuje z a vrijednost i z d e ž a v a n j a t o g r a d n i k a i z a v r i j e d n o s t p r o f i t a n j e g o v a gospodara. Naprotiv, rad kućnog sluge ne povećava vrijednost I a k o m a n u f a k t u r n o m r a d n i k u n j e g o v g o s p o d a r p r e d u j m l j u j e nadnicu, m a n u f a k t u r n i r a d n i k ustvari ne stoji gospodara nikakva izdatka, jar se općenito vrijednost te nadnice vraća zajedno s p r o f i t o m u povećanoj v r i j e d n o s t i predmeta" (1 c, I, str 327)

* „ R a d n i c i . . . koji se upotrebljavaju u pol uzrokuju, kao radnici u manufakturma, teprodukciju vrijednosti koja je jednaka njihovoj vlastitoj portošnji ili kapitalu k o j i ih zapošljava, zajedno s p r o f i t o m njegovog vlasnika, već uzrokuju i reprodukuju mnogo veće vrijednosti. Iznad i povrh kapitala zakupnika i svih n j e g o v i h profita, o n i redovito u z r o k u j u reprodukciju rente vlasnika z e m l j e « (1 c l str. 327), ** 1 c., I, str 299. Naravno, Smith pretvara već u sledećoj rečenici kapital sasvim u najamnine, u promenljivi kapital: , T h a t part o f the annual p r o d u c t o f t h e l a n d a n d labour o f a m y c o u n t r y w i c h r e p l a ces a capital, never is inimedletly employed to maintain any b u t product i v e h a n d s . I t p a y s t h e w a g e s o f p r o d u c t i v e l a b o u r only. T h a t which i s

26

» B r u t t o d o h o d a k s v i h s t a n o v n i k a n e k e v e l i k e z e m l j e sad r ž a v a c j e l o k u p n i g o d i š n j i p r o i z v o d n j i h o v a tla i r a d a , a n j i h o v n e t t o d o h o d a k ono, što im ostane s l o b o d n o p o s l i j e o d b i t k a t r o škova u z d r ž a v a n j a , p r v o n j i h o v a stalnog, i , d r u g o , n j i h o v a o p t i c a j n o g k a p i t a l a , i l i ono š t o oni m o g u , a d a n e n a č n u s v o j k a p i tal, staviti u svoju zalihu, namijenjenu neposrednoj potrošnji, ili p o t r o š i t i na svoje uzdrmavanje. udobnost l z a b a v e , i n j i h o v o stvarno bogatstvo nije u r a z m j e r u s n j i h o v i m brutto, već s n j i h o v i m netto dohotkom."* O v d e se p o j a v l j u j u pojmovi celokupnog kapitala i dohotka u o p š t e m i s t r o ž e m s h v a t a n j u nego u „ T a b l e a u e c o n o m i q u e " : d r u š t v e n i dohodak oslobođen j e d n o s t r a n e povezanosti s p o l j o p r i v r e d o m . k a p i t a l u oba svoja o b l i k a , fiksnog i o b r t n o g k a p i t a l a , proširen u b a z u c e l o k u p n e d r u š t v e n e p r o i z v o d n j e . N a m e s t o r a z l i k o v a n j a d v a j u sektora p r o i z v o d n j e , p o l j o p r i v r e d e i m a n u f a k t u r e , k o j e d o v o d i do p o m e t n j e , ovde su u p r v i r e d istaknute druge kategorije koje su od funkcionalnog značaja: razlikovanje kapitala i dohotka. z a t i m razlikovanje fiksnog i obrtnog kapitala. Odatle S m i t h prelati na analizu uzajamnog odnosa i t r a n s f o r m a c i j a o v i h k a t e g o r i j e u n j i h o v o m d r u š t v e n o m k r e t a n j u : u p r o i z v o d n j i i p r o m e t u to jest u d r u š t v e n o m procesu r e p r o d u k c i j e . O n o v d e ističe r a d i k a l n u r a z l i k u i z m e đ u f i k s n o g i o b r t n o g k a p i t a l a sa d r u š t v e n e t a č k e gledišta: „ O č i t o je, da se c j e l o k u p n i trošak u z d r ž a v a n j a stalnog k a p i t a l a ( t r e b a d a glasi: f i k s n o g M. G. ) m o r a i s k l j u č i t i iz n e t t o d o h o t k a d r u š t v a . Ni sir o v i n e , k o j e su p o t r e b n e za o d r ž a v a n j e k o r i s n i h s t r o j e v a i o r u đ a , n j i h o v i h korisnih zgrada i t d , ni proizvod rada koji je potreban za p r e r a đ i v a n j e t i h sirovina u prikladni oblik, nikada ne mogu s a č i n j a v a t i j e d a n d i o n e t t o d o h o t k a d r u š t v a . Doduše, c i j e n a tog r a d a m o ž e s a č i n j a v a t i j e d a n dio n e t t o d o h o t k a d r u š t v a , j e r r a d n i c i k o j i s u t a k o uposleni, m o g u s t a v i t i c i j e l u v r i j e d n o s t s v o j i h n a d n i c a u s v o j u z a l i h u , k o j a j e n a m i j e n j e n « neposrednoj p o immediately destined for constituting a revenue, either as profit or as rent, m a y m a i n t a i n indifferently either pitnluctlve or unproductive hands" (Ed. McCulloch, sv. I I . sv Il (..Onaj dio godišnjeg proizvoda tla i rada svake z e m l j e k o j i nadomješta kapital, nikada se ne upotreb l j a v a neposredno za drugo nego za uzdržavanje proizvodnih radnika. On plaća nadnice samo produktivnog rada. O n a j dio godišnjeg proizvoda rada i z e m l j e k o j i je neposredno namijenjen tome, da sačinjava dohodak, kao p r o f i t i l i kao renta, može bez razlike uzdržavati produktivne ili neproduktivne r a d n i k e " )

* 1 c. I, str. 254 (U Hanžekovićevom prev d r u g i m citatima Iz Smitha reć „fixed" prevedena sa reči „stalan", a reč ‚‚circulating" sa „opticajan - . Međutim, doseledno pojmovima buržoaske politička ekonomije, mi, prevodeći izlaganja same autorke o učenju S m i t h a i drugih buržoaskih ekonomista, koristimo reči „fiksni" i »obrtni". — (Napomena prevodioca.)

27

namijenjenu neposrednoj potrošnji, cijena u zalihu radnika, a proizvod u zalihu drugih ljudi, kojih se uzdržavanje, udobnosti i zabave povećavaju radom tih radnika."* Ovde nailazi Smith na važno razlikovanje između radnika koji proizvode sredstva za proizvodnju i onih koji proizvode sredstva za potrošnju. Kod p r v i h on primećuje da sastavni deo vrednosti, koji oni stvaraju u naknadu za svoje najamnine, dolazi na svet u obliku sredstava za proizvodnju (kao sirovine, mašine i t d ) . to jest da ovde deo proizvoda koji je odredim u dohodak radnicima postoji u takvom naturalnom obliku koji ne može nikako služiti za potrošnju. Što se tiče druge kategorije radnika, Smith primećuje da se ovde, nasuprot tome, celokupni proizvod pojavljuje u obliku artikala potrošnje, dakle kako onaj deo u njemu sadržane vrednosti koji nadoknadu je najamnine (dohodak) radnika, tako i ostali deo (Smith nije izrično kazao, ali prema smislu njegov bi zaključak trebalo da glasi: tako i deo koji pretstavlja utrošeni fiksni kapital). Mi ćemo dalje videti koliko se ovde Smith približio čvornoj tački analize sa koje je Marx pristupio rešavanju problema Međutim, opšti zaključak pri kome ostaje sam Smith, ne istražujući dalje osnovno p i t a n j a sledeći je: Svakako sve ono što je određeno za održavanje i obnavljanje fiksnog kapitala društva ne može uračunati u čisti dohodak društva. Kod obrtnog kapitala je drukčije. ‚‚Iako je tako cjelokupni trošak uzdržavanja stalnog (fixed) kapitala nužno isključen iz netto dohotka društva, nije tako s troškom uzdržavanja opticajnog (circulating) kapitala. Od čet i r i sastavna dijela, iz kojih se taj posljednji kapital sastoji iz novca, živežnih namirnica, sirovina i gotova rada, ova tri posljednja, kao što smo već primijetili, redovito se izvlače iz opticajnog (circulating) kapitala i ulažu bilo u stalni (fixed) kapital društva ili u zalihu, namijenjenu neposrednoj potrošnji. Svaki dio tih potrošnih dobara, koji se ne upotrebljava za uzdržavanje opticajnog kapitala, ide u cijelosti u stalni kapital i sačinjava dio netto dohotka društva. Uzdržavanje tih t r i j u dijelova opticajnog kapitala zato ne izvlači dio godišnjeg proizvoda iz netto dohotka društva, osim onoga, što je potrebno za uzdržavanje s t a l n o g (fixed) kapitala."** Iz ovoga se vidi da je Smith ovde strpao u kategoriju obrtnog kapitala prosto sve osim već primenjenog fiksnog kapitala, dakle, kako životna sredstva i sirovine tako i celokupni robni kapital koji još nije realizovan (dakle, delimično još jednom ista * **

28

1,

C, 1

C,

I I

životna sredstva i sirovine, a delimično robe koje p r e m a svom n a t u r a l n o m o b l i k u određene da nadomaeste fiksni kapital), i da je p o j a m obrtnog kapitala učinio dvosmislenim i neodređenim. A l i pored ove zbrke on p r a v i p r i t o m još j e d n u d a l j u važnu razliku: „ O p t i c a j n i (circulating) kapital društva različit je u tom pogledu od opticajnog kapitala pojedinca. O p t i c a j n i kapital nekog pojedinca potpuno je isključen od toga, da sačinjava neki dio n j e g o v a netto dohotka, k o j i se mora sastojati jedino iz n j e g o v i h profita. A l i , iako opticajni (circulating) kapital svakog pojedinca sačinjava dio opticajnog kapitala društva, k o j e m u pripada, n i j e on iz tog razloga također potpuno isključen od toga, da sačinjava dio netto dohotka društva." S m i t h objašnjava ovo sledećim p r i m e r o m : ‚ ‚ I a k o se sva dobra u dućanu trgovca nikako ne s m i j u stav i t i u njegovu vlastitu zalihu, koja je namijenjena neposrednoj potrošnji, U se dobra mogu staviti u zalihu, n a m i j e n j e n u neposrednoj potrošnji d r u g i h l j u d i , koji, iz dohodaka, koji potječu u d r a g i h fondova, mogu trgovcu redovito nadoknađivati v r i jednost t i h dobara, zajedno s profitima, a da ne u z r o k u j u nikak v o s m a n j e n j e ni njegova ni svog kapitala."* S m i t h je ovde pronašao osnovne kategorije u odnosu na r e p r o d u k c i j u i na k r e t a n j e celokupnog društvenog kapitala. F i k s n i i o b r t n i kapital, privatni kapital i društveni kapital, priv a t n i dohodak l društveni dohodak, sredstva za proizvodnju i sredstva za potrošnju ovde su u t a k n u t i kao velike kategorije i d e l i m i č n o su nagovešteni u svom stvarnom, objektivnom u k r štanju, a delimično u t o p l j e n i u s u b j e k t i v n i m teoretskim protivrečnostima S m i t h o v e analize. Uska, stroga i klasično prozirna š e m a f i z i o k r a t i z m a raspala se ovde u gomilu pojmova i odnosa k o j i na p r v i pogled p r e t s t a v l j a j u haos. M e đ u t i m , iz ovoga haosa izlaze već donekle na videlo nove veze društvenog procesa rep r o d u k c i j e k o j e su obuhvaćene dublje, modernije i ž i v l j e nego kod Quesnaya, a l i k o j e ostaju nedovršene u haosu kao M i k e l a n đ e l o v R o b u s v o m m r a m o r n o m bloku. T o j e samo j e d n a slika k o j u S m i t h prilaže problemu. M e đ u t i m , on ga istovremeno obuhvata i sa sasvim druge strane — sa stanovišta analize vrednosti. U p r a v o ona ista teorija o svojstvu s v a k o g rada da stvara vrednost, teorija koja je učinila kor a k n a p r e d u p o r e đ e n j u sa fiziokratima, zatim strogo kapitalističko r a z l i k o v a n j e svakog rada na plaćeni rad (koji naknađuje n a j a m n i n u ) i na neplaćeni rad (koji stvara višak vrednosti), kao i konačno stroga podela viška vrednosti no njegove dve glavne kategorije: p r o f i t i z e m l j i š n u rentu — što sve pretstavlja na-

* 1 c . I , str, 256. 29

predak u poređenju sa fiziokratskom analizom — zaveli su Smitha na čudnovatu t v r d n j u da se cena svake robe sastoji iz najamnine + profit + zemljišna renta, ili, kraće, Marxovim izrazom iz pr + v. Otuda je sledilo da se i celokupnost roba, koja je društvo godišnje proizvelo, u svojoj ukupnoj vrednosti bez ostatka raspada na ova dva dela: na najamnine i na višak vrednosti. Ovde je trenutno potpuno nestala kategorija kapitala, društvo ne proizvodi ništa nego dohodak, ništa nego artikle potražnje, koje društvo potpuno i potroši. Reprodukcija bez kapitala postaje zagonetkom, a analiza problema u celini snažan, korak unazad u poređenju sa fiziokratima. Smithovi poslednici p r i h v a t i l i su njegovu dvostruku teorija baš sa krive strane. Dok su važni zameci egzaktnog prikaza p r o b l e m a ko;e on daje u Drugoj knjizi, ostali sve do Marxa netaknuti, dotle je analizu cena koja je iz osnova pogrešna j k o j u je on dao u P r v o j knjizi, najveći deo njegovih poslednika preuzeo kao dragoceno nasleđe, bilo da ju je bezbrižno prihvatio, kao Ricardo, bilo da ju je utvrdio u plitku dogmu, kao Say. G d e su kod S m i t h a postojale plodne sumnje i stimulirajuće protivrečnosti, tu je kod Saya nadmena apodiktičnost vulgarnog ekonomista. Za Saya postaje Smithova napomena, da za jednog može biti kapital ono što za drugog može biti dohodak, razlog da svako razlikovanje između kapitala i dohotka proglasi uopšte kao besmisleno na društvenom merilu. Naprotiv, besmislicu da se celokupna vrednost godišnje proizvodnje pretvara u same dohotke i da se potroši, S a y uzdiže na stepen apsolutne dogme. Kako, dakle, društvo svako godine svoj celokupni proizvod potpuno potroši, to se društvena reprodukcija, koja tako funkcioniše bez sredstava za proizvodnju, pretvara u godišnje ponavl j a n j e bibliskog čuda: stvaranje sveta iz ničega. U ovom stanju ostao je problem reprodukcije sve do Marxa.

Glava treća KRITIKA

SMITHOVE ANALIZE

Da rezimiramo ukratko rezultate do kojih je doprla Smithova analiza. O n i se mogu izraziti u sledećim tačkama:

1. Postoji fiksni kapital društ deo čistog društvenog dohotka. T a j fiksni kapital čine ‚‚sirov i n e k o j e služe za održavanje korisnih mašina i industriskog oruđa" i „proizvod rada potreban za pretvaranje ovih sirovina u zahtevani oblik". I kad Smith proizvodnju ovog fiksnog kap i t a l a još izričito suprotstavlja proizvodnji neposrednih život-

nih namirnica kao naročitom načinu proizvodnje, on ustvari pretvara fiksni kapital u ono što M a r x naziva postojanim, to jest u deo kapitala k o j i postoji u s v i m m a t e r i j a l n i m sredstvima za proizvodnju, nasuprot radnoj snazi. 2. Postoji obrtni kapital društva. Od njega, međutim, posle izdvajanja fiksnog dela kapitala (to će reći: postojanog) ostaje samo kategorija životnih sredstava koja, međutim, ne pretstavlja za društvo kapital, nego čisti dohodak — fond potrošnje. 3. Kapital i čisti dohodak pojedinaca ne poklapaju se s k a pitalom i čistini dohotkom društva. Ono što je za društvo samo fiksni kapital (hoće reći postojani), za pojedinca može biti ne kapital, nego dohodak, fond potrošnje, naime, u delovima v r e d nosti fiksnog kapitala, najamnine za radnike i profiti za k a p i taliste. I obrnuto, obrtni kapital pojedinaca može za društvo da ne bude kapital, nego dohodak, i to naročito ukoliko pretstavlja životna sredstva. 4. Ostvareni godišnji ukupni društveni proizvod ne sadrži u svojoj vrednosti ni atoma kapitala, nego se sav deli na t r i vrste dohotka: najamnine, kapitalističke profite i zemljišne rente. Ko bi hteo da iz ovde izloženih odlomaka misli stvori sebi sliku godišnje reprodukcije celokupnog društvenog kapitala i njenog mehanizma morao bi ubrzo da očajava zbog posla. Kako se, najzad, uprkos svemu, društveni kapital stalno obnavlja svake godine, kako se kroz dohodak obezbeđuje svakome potrošnja i istovremeno individue zadržavaju svoje gledište o kapitalu i o dohotku — sve to se nalazi još beskrajno daleko od rešenja. Potrebno je sebi pretstaviti celu idejnu zbrku i obilje protivrečnih gledišta pa da bi se shvatilo koliko je svetlosti uneo tek Marx u problem. Počnimo sa poslednjom dogmom Adama Smitha koja je već sama bila dovoljna da rešenje problema reprodukcije u k l a sičnoj političkoj ekonomiji razbije. Koren Smithovog čudnog »hvatanja da bi se vrednost celokupnog društvenog produkta morala bez ostatka rastvoriti na same najamnine, profite i zemljišne rente, leži upravo u njegovom naučnom poimanju teorije vrednosti. Rad je izvor svake vrednosti. Svaka roba je, posmatrana kao vrednost, proizvod rada i ništa više. A l i svaki obavljeni rad je istovremeno, kao najamni rad, — ovo identifikovanje ljudskog rada sa kapitalističkim najamnim radom je upravo ono što je klasično kod Smitha — i naknada za izdate najamnine i suvišak iz neplaćenog rada, kao profit za kapitalista i renta za zemljovlasnike. Sto važi za svaku pojedinu robu

31

mora da važi i za c društvo godišnje proizvodi je kao količina vrednosti samo proizvod rada. I to kako plaćenog tako i neplaćenog rada, i rastvara se, dakle, takođe na same najamnine i profite, pored renti. Naravno, kod svakog rada dolaze još u obzir sirovine, oruđa itd. Ali šta SU drugo i same sirovine i oruđa nego takođe proizvodi rada, i to opet delimično plaćenog a delimično neplaćenog rada. Možemo koliko nas je volja ići unazad, okretati i obrtati stvar kako hoćemo u vrednosti, odnosno u ceni svih roba nećemo naći ništa što ne bi jednostavno bilo ljudski rad. A l i svaki rad se deli na deo koji nknađuje najamnine i na deo koji ide kaitalistima i zemljoposednicima. Nema ničeg drugog osim najamnina i profita, ali ipak postoji kapital — kapital pojedinaca i kapital društva. Kako izaći iz ove oštre protivrečnosti. Da se da se ovde stvarno radilio o teškom teoretskom pitanju, dokaz je okolnost koliko se dugo sam M a r x zadubljivao u ovu materiju, a da spočetka nije mogao krenuti napred i naći izlaza, kao što se to može p a t i t i u njegovim „Teorijama o višku vrednosti".* Ali ipak mu je rešenje sjajno uspelo, i to na osnovu njegove teorije vrednosti. Smith je bio potpuno u pravu da vrednost

p

šta drugo nego rad. On je bio isto tako u pravu kad je rek svaki rad (posmatran kapitalistički) rastvara se na pla nadoknađuje najamnine) i neplaćeni rad (koji kao višak vrednosti odlazi u ruke raznih klasa koje poseduju sredstva za proizvodnju). Ali on je zaboravio, ili pre bismo rekli prevideo da rad, pored svojstva da stvara novu vrednost, ima i svojstvo da staru vrednost sadržanu u sredstvima za proizvodnju, prenosi na novu robu proizvedenu t i m sredstvima. Pekarev radni dan od 10 časova ne može stvoriti veću vrednost nego onu od 10 časova, a tih 10 časova se u kapitalističkom smislu rastvaraju na plaćene i neplaćene, na pr + v. A l i roba proizvedena u tih 10 časova sadržaće više vrednosti nego što je stvara 10 časovni rad. Naime, ona će sadržati još i vrednost brašna, utrošla peći, radionice, goriva itd., ukratko rečeno, svih sredstava za proizvodnju koja su potrebna za pečenje h vrednost robe bi se mogla jednostavno rastvoriti na pr + v samo u slučaju kad bi čovek radio u vazduhu, bez sirovina, bez oruđa i bez radionice. Ali kako svaki materijalni rad pretpostavlja bilo kakva sredstva za proizvodnju, koja su i sama proizvod prošlog rada, to se mora ovaj prošli rad, to jest njime stvorena vrednost, preneti i na novi proizvod. * ‚‚173 Teorije str - 238 o višku vrednosti" I. izdanje „Kultura", Beograd

32

Ovde se ne radi o procesu koji važi samo za kapitalističku proizvodnju, nego se radi o opštim osnevama ljudskog rada nezavisno od istoriskog oblika društva: Rukovanje oruđima koje sam čovek izrađuje jeste osnovna kulturnoistorijska karateristika l j u d s k a društva. Pojam prošlog rada koji prethodi svakom novom i priprema mu osnovu za delatnost, izražava kulturnoistorisku povezanost između čoveka i prirode, trajni lanac uzajamno isprepletenih radnih napora ljudskog društva čiji se postanak nazreva u sivom praskozorju nastajanja društvenog čoveka, a kraj može postići samo sa propašću čitavog kulturnog čovečanstva. Svaki ljudski rad imamo, gakle, da shvatimo kao rad koji se vrši korišćenjem sredstava za rad koja su već i sama proizvod ranijeg rada. Dakle, svaki nov proizvod sadrži ne samo novi rad koji mu je dao poslednji oblik nego još i prošli rad, koji ga je snabdeo materijom, oruđem za rad itd.. U proizvodnji vrednosti. to jest u proizvodnji roba, u koju spada i kapitalistička proizvodnja, ova pojava ne iščezava, ona samo prima poseban izraz. Ona se izražava u dvostrukom karakteru rada koji je proizveo robu i koji se pojavljuje, s jedne strane, kao koristan, konkretan rad bilo koje vrste, koji na neki način stvara koristan predmet, upotrebnu vrednost, a s druge strane, kao apstraktan, opšti, društveno potreban rad stvara vrednost. U svom prvom svojstvu on čini ono što je ljudski rad uvek činio: prošli rad koji je sadržan u korišćenim sredstvima za proizvodnju, prenosi na novi proizvod, samo što se prošli rad sada j a v l j a kao vrednost, kao stara vrednost. U svom drugom svojstvu on stvara novu vrednost, koja se, sa kapitalističkog stanovišta, rastvara na plaćeni i neplaćeni rad, na pr + v. Prema tome, vrednost svake robe mora da sadrži kako staru vrednost koju rad, u svojstvu korisnog, konkretnog rada, prenosi sa sredstava za proizvodnju na robu tako i novu vrednost koju stvara taj isti rad u svom svojstvu kao društveno potreban svojim pukim utroškom, svoj i m trajanjem. Smith nije mogao da povuče ovu razliku, jer nije razlikovao dvostruki karakter rada kao stvaraoca vrednosti, i Marx veruje na jednom mesta da u ovoj osnovnoj zabludi Smithove teorije vrednosti mora da leži pravi dublji izvor njegovu čudnovate dogme, prema kojoj se sva proizvedena masa roba rastvara bez ostatka na p + v*. Ovo nerazlikovanje dvostrukog karaktera rada koji proizvodi robe: konkretnog, korisnog i apstraktnog, društveno potrebnog, jeste ustvari jedna od najistak* ‚‚Kapital", tom II, str. 356.

n u t i j i h karakteristika ne samo Smithove teorije vrednosti nego i teorije vrednosti cele klasične škole. Ne brinući se za društvene posledice svoje teorije, klasična ekonomija je videla u ljudskom radu jedinog stvaraoca vrednosti, i ovu teoriju razradila do one jasnoće koju nam pruža Ricardova formulacija. Ali osnovna razlia između Ricardove i Marxove teorije radne vrednosti -- razlika koja je ne samo pogrešno shvatila buržoaska ekonomija, nego je većinom ostala neuzimana u obzir i u popularizacijama Marxova učenja -jeste ta što Ricardo, u smislu svog opšteg prirodnopravnog shvatanja buržoaske privrede, smatra i stvaranje vrednosti takođe čisto prirodnim svojstvom ljudskog rada, individualnog konkretnog rada individualnog čoveka. Ovo shvatanje se ispoljilo još oštrije kod A d a m a Smitha koji je, naprimer, ‚‚sklonost za razmenu" proglasio za osobenost ljudske prirode, i to pošto ju je prethodno uzaludno tražio kod životinja, kao kod pasa i tako d a l j e . Uostalom Smith, iako sumnja u „sklonost za razmenu" kod životinja, smatra da životinjski rad ima svojstvo da stvara vrednost isto kao i ljudski rad. On to čini naročito u p r i k a z i m a kad ponovo pada u fiziokratsko s h v a t a n j e : "Nijedan jednako v e l i k i kapital ne pokreće veću količinu produktivnog rada nego kapital zakupnika. Ne samo njegove radne sluge i njegova radna stoka -- radnici i radna stoka, k o j i se upotrebljavaju u poljodjelstvu, ne samo uzrokuju, kao radnici u m a n u f a k t u r a m a , r e p r o d u k c i j u vrijednosti, koja je jednaka njihovoj vlastitoj potrošnji ili kapitalu k o j i ih zapoš l j a v a , zajedno s profitima njegovih vlasnika već uzrokuju i reprodukciju mnogo veće vrijednosti. I z n a d i povrh kapitala zakupnika i svih njegovih profita, oni r e d o v i t o uzrokuju reprodukciju rente vlasnika zemlje."* Ovde najdrastičnije dolazi do lzražaja to da je S m i t h smatrao stvaranje vrednosti neposredno fiziološkim svojstvom rada, manifestacijom čovekovog životinjskog organizma. Kao što pauk ispreda paučinu iz svog tela, t a k o radni čovek stvara vrednost, — radni čovek naprosto, s v a k i čovek, k o j i proizvodi korisne predmete, j e r je radni čovek po svojoj p r i r o d i proizvođač roba, kao što ljudsko društvo po prirodi počiva na razmeni i kao što je robna p r i v r e d a n o r m a l n a f o r m a ljudske prirode. T e k je M a r x video u vrednosti naročit društveni odnos koji nastaje pod određenim istoriskim uslovima, što ga je dovelo do toga da r a z l i k u j e dve strane rada k o j i proizvodi robe: konkretni, individualni r a d i bezrazlični d r u š t v e n i rad, a tim *

34

A.

Smith,

1.

c.

I,

str.

326.

razlikovanjem je tek jasno sinulo, kao u svetlosti blještave svetiljke, rešenje zagonetke novca. Da bi na ovaj način, u k r i l u buržoaske privrede, statički razlikovao dvostruki karakter rada. razlikovao radnog čoveka i proizvođača roba, stvaraoca vrednosti, M a r x je prethodno morao da, u istoriskom razvoju, postavi dinamičko d i f e r e n c i ranje proizvođača roba od radnog čoveka uopšte to jest da shvati proizvodnju roba samo kao određen istoriski oblik d r u štvene proizvodnje. Jednom rečju, M a r x je morao, da bi odgonetnuo hijeroglife kapitalističke privrede, pristupiti Istraživ a n j u sa dedukcijom koja je suprotna dedukciji klasika. Umesto da pristupi istraživanju sa verovanjem u „normnlno-ljudsko" buržoaskog načina proizvodnje, on je, sa ulaženjem u njegovu istorisku prošlost, morao metafizičku dedukciju klasika da preokrene u njenu suprotnost, u dijalektičku dedukciju. * Iz ovog se vidi da je za Smitha bilo nemoguće da jasno diferencira obe strane rada kao stvaraoca vrednosti, ukoliko taj rad s jedne strane prenosi staru vrednost sredstava za proizvodnju na novi proizvod, a s druge strane istovremeno stvara novu vrednost. Ipak n a m izgleda da njegova dogma o rastvar a n j u celokupne vrednosti na pr + v potiče još i iz drugog izvora. Ne može se pretpostaviti da je Smith ispustio iz vida samu činjenicu da svaka proizvedena roba sadrži, pored vrednosti stvorene p r i l i k o m svoje neposredne proizvodnje, još i vrednost svih sredstava za proizvodnju utrošenih u svojoj proi z v o d n j i . U p r a v o kroz to što nas on, da bi pokazao potpuno rastvaranje ukupne vrednosti isključivo na pr + v, stalno vodi iz jednog proizvodnog stadijuma u drugi raniji ili, kako se M a r x izražava, vodi nas od Pontija do Pilata (od nemila do nedraga), S m i t h dokazuje da je on svestan same te činjenice, čudnovato je p r i t o m samo to da on takođe i staru vrednost sredstava za proizvodnju rastvara uvek iznova na pr + v i tako konačno u tu f o r m u l u stavlja celokupnu vrednost sadržanu u robi. On to čini u pasusu o ceni žita k o j i smo već citirali: „Na p r i m j e r , j e d a n dio cijene žita plaća rentu vlasniku zemlje, d r u g i plaća nadnice ili uzdržavanje radnika i tegleće stoke uposlenih u proizvodnji žita, a treći dio plaća profit zakupnika. Č i n i se da ta t r i dijela ne sačinjavaju ni neposredno ni konačno c i j e l u c i j e n u žita. Možda bi se moglo pomisliti, da je i četvrti dio potreban za nadomještanje zakupnikova kapitalu ili za nadopunu trošenja i iskorišćavanju njegove tegleće stoke i drugog poljoprivrednog oruđa. A l i treba i m a t i u vidu, da se cijena svakog poljoprivrednog oruđa, kao na p r i m j e r radnog konju, sama * R, Luxemburg „Die Neue Zeit", X V I I I , tom II, str. 164.

35

sastoji iz tri d i j e l a : iz rente od zemlje, na kojoj je uzgojen, iz rada na t i m a r e n j u i uzgoju k o n j a , i iz p r o f i t a zakupnika, k o j i p r e d u j m l j u j e i jedno i drugo, i r e n t u tog zemljišta i nadnice za t a j rad. P r e m a tome, iako cijena žita može plaćati i c i j e n u i održavanje konja, cijela se cijena ipak ili neposredno i l i konačno svodi na ista t r i dijela: rentu, rad i profit," O n o što je S m i t h a zbunilo, čini n a m se da je sledeće: 1. S v a k i r a d se o d v i j a n e k i m sredstvima za proizvodnju. Ali ono što p r i n e k o m odrođenom r a d u p r e t s t a v l j a sredstva za proiizvodnju (sirovinu, oruđe itd.) jeste i samo proizvod nekog ran i j e g rada. Za p e k a r a je brašno sredstvo za proizvodnju kome on dodaje n o v rad. A l i i samo brašno je proizašlo iz rada mlin a r a za koga ono n i j e bilo sredstvo za proizvodnju, nego proizvod, u p r a v o onako kao što je sada pecivo za pekara. Ovaj proizvod je pretpostavljao žito kao sredstvo za proizvodnju, ali a k o pođemo još k o r a k nazad, žito n i j e bilo za zemljoradnika sredstvo za proizvodnju, nego proizvod. Ne može se naći nijedno sredstvo za p r o i z v o d n j u k o j e sadrži vrednost a da ne bi bilo proizvod nekog r a n i j e g r a d a . 2. S kapitalisti k o j i j e o d početka d o k r a j a u p o t r e b l j e n z a p r o i z v o d n j u n e k e robe može se konačno svesti na o d r e đ e n u količinu obavljenog rada. 3. Celokupna vrednost robe, podrazumevajući sve izdatke k a p i t a l a , j e d n o s t a v n o se r a s t v a r a na određenu k o l i č i n u rada. Što važi za s v a k u r o b u , m o r a v a ž i t i i za celokupnost roba koje je d r u š t v o godišnje proizvelo: i n j i h o v a celokupna vrednost se svodi na neku količinu obavljenog rada. 4. S v a k i rad, o b a v l j e n u uslovima k a p i t a l i z m a , d e l i se na d v a d e l a : plaćeni deo k o j i n a k n a đ u j e n a j a m n i n e , i n e p l a ć e n i , k o j i s t v a r a p r o f i t e i r e n t e , t o jest v i š a k vrednosti. Svaki rad obavljen u uslovima k a p i t a l i z m a odgovara f o r m u l i pr + v.* S v e dosadašnje t e z e s u p o t p u n o tačne i nepobitne. N a č i n n a k o j i j e S m i t h i z r a z i o o v e teze d o k a z u j e snagu i s i g u r n o s t n j e g o v e naučne a n a l i z e i n j e g o v n a p r e d a k u p o r e đ e n j u sa fiziokratima u s h v a t a n j u v r e d n o s t i i viška vrednosti. Samo što j e o n k o d teze 3 . , u z a k l j u č k u , n a p r a v i o g r u b u omašku: c e l o kupna vrednost godišnje p r o i z v e d e n e robne mase r a s t v a r a se na količinu rada k o j i je i z v r š e n u t o j godini, dok on s a m na dru-

* Ovde ne uzimamo u obzir da se k o d S m i t h a , s vremena na vremepojavljujesuprotnoshvatanje,pokomesecenarobanerastvara na pr + v, nego je vrednost robe sastavijena iz pr + v . To brkanje je važnije za Smithovu teoriju vrednosti nego za predmet radi kojeg nas sada interesuje njegova f o r m l a pr + v.

36

nacija proizvede u jednoj godini neophodno uključuje i rad ranijih godina - naime, rad uključen u preuzetim sredstvima za proizvodnju.

ključak izvučen iz četiri gornje sasvim pravilno postavljene proizvodnje roba od strane društva, rastvara bez ostatka na pr + v . Smith identifikuje pravilnu tezu da svaka vrednost šnom tezom da svaka vrednost ne pretstavlja ništa drugo nego pr + v. Formula pr+ v izražava funkciju živog rada u kapitalističkim ekonomskim odnosima, naime, dvostruku funkciju: 1. Naknadu promenjenog kapitala (najamnina); 2. stvaranje viška vrednosti za kapitalista. Ovu funkciju vrši najamni rad za vreme njegova korišćenja od strane kapitalista, i realizacijom vrednosti robe u novac kapitalist isto tako izvlači nazad prom e n j i v i kapital predujmljen u najamnine kao što višak vrednosti stavlja u svoj džep. Prema tome, pr + v izražava odnos svaki put sa proizvodnjom robe. Čim se proda i odnos pr + v za kapitalistat realizuje u novac, tada se taj odnos i nje-

gov trag u robi - gasi. Na robi i njenoj vredno vidi u kakvom odnosu je njena vrednost stvorena i da li je uopšte stvorena plaćenim i neplaćenim radom; jedina nesumnjiva činjenica je to da roba s a d ž i određenu k o l č i n u društveno potrabnog rada, što dolazi do izražaja u njenoj razmeni. Dakle, za samu razmenu kao i za upotrebu robe potpun je svejedno da li se rad sadržan u robi rastvarao na pr + V ili nije. U razmeni igra ulogu samo kvantitet rada kao vrednost. a u upotrebi igra ulogu samo njegovo konkretno svojstvo, njegova timni odnos između kapitala i rada, društvenu funkciju najam-

nog rada koja se potpuno gasi u proizvodu. D izdanim delom kapitala koji je uložen u sredstva za proizvodnju, sa postojanim kapitalom. Kapitalist mora pored na-jamnog rada da nabavi još i sredstva za proizvodnju, jer svaki rad potrebuje za svoju aktivnost još i sirovina, oruđa, zgrada, itd. Kapitalistički karakter i ovog uslova proizvodnje ispoljava se time što se ta sredstva za proizvodnju pojavljuju baš kao p, kao kapital, to jest, 1. kao vlasništvo neke druge osobe a ne onih koji rade, odvojeno od radne snage, kao vlasništva onih koji ne rade, i 2. kao prost predujam, kao izdatak u cilju proizvidnje viška vrednosti. Postojani kapital p pojavljuje se ovde samo kao osnovica za pr + v. A l i postojani kapital izra-

žava još i nešto više, naime, funkciju sredstava za proizvodnju u ljudskom procesu rada, nezavisno od ma koje istoriskodruOgnjene Zemlje za proizvodnju njegovog porodičnog kajaka, komunističkoj seljačkoj opštini u Indiji pri obradi opštinskih oranica, egipatskom felahu pri setvi njegovih seoskih polja kao i pri gradnji piramide za faraona, grčkom robu u maloj atenskoj mauufakturi, feudalnom kmetu, srednjovekovnom esnafskom zanatliji i modernom najamnom radniku. Sredstva za proizvodnju proizašla iz ljudskog rada jesu izraz kontakta između ljudskog rada i prirodne materije i stoga su opšti, večni preduslov ljudskog procesa proizvodnje. Oznaka p u formuli p + pr + V izražava, dakle, određenu funkciju sredstava za proizvođnju koja ne isčezava sa prestankom rada. Dok je za razmenu kao i upotrebu robe potpuno bez značaja da li je ona proizvedena plaćenim ili neplaćenim radom, najamnim radom, robovskim, kmetovskim ili nekim drugim radom, za upotrebu robe je od odlučujuće važnosti da li je ona samo sredstvo za proizvodnju ili životna namirnica. Činjenica da je pri proizvodnji mašina upotrebljen plaćen i neplaćen rad od značaja je samo za fabrikanta mašina i za njegove radnike. Za društvo koje dolazi do mašina putem razmene od značaja je samo njeno svojstvo sredstva za proizvodnju, njena funkcija u procesu proizvodnje. I sasvim tako kao što je svako društvo u svojoj proizvodnji oduvek moralo da vodi računa o važnoj funkciji sredstava za proizvodnju, što se u svakom periodu proizvodnje brinulo da se proizvedu potrebna sredstva za proizvodnju u sledećem periodu, tako isto i kapitalističko društvo može svake godine započeti svoju robnu proizvodnju po formuli pr + v, to jest eksploatisati najamni rad samo tada ako postoji potrebna količina sredstava za proizvodnju za obrazovanja postojanog kapitala kao plod ranijeg perioda proizvodnje. Ova specifična povezanost svakog proteklog perioda proizvodnje sa sledećim, koja pretstavlja opštu, večnu osnovu društvenog procesa reprodukcije, a koju se sastoji u tome što jedan deo proizvoda svakog perioda biva namenenjen za proizvodna sredstva sledećeg perioda, — izmakla je Smithovom oku. Njega kod sredstava za proizvodnju nije interesovala njihova specifična funkcija u procesu proizvodnje u kome su ona upotrebljena, nego samo činjenica da su ona sama, kao i svaka druga roba, proizvod najamnog rada primljenog na kapitalistički način. Specifično kapitalistička funkcija najamnog rada u procesu proizvodnje viška vrednosti potpuno mu je sakrivala opštu, večnu funkciju sredstava za proizvodnju u procesu rada.

38

Njegov pogled, pod uticajem buržoaskog shvatanja, nije uopšte video iza posebnog društvenog odnosa između najamnog rada i kapitala, odnos između čoveka i prirode. Ovde, čini nam se, leži pravi izvor čudnovate dogme Adama Smitha prema kojoj se celokupna vrednost društvenog godišnjeg proizvoda rastvara na pr + v. Smith je prevideo da je p kao prvi član formule p + pr + v nephodni izraz za opštu društvenu osnovu kapitalističke eksploatacije najamnog rada. Vrednost svake robe mora, dakle, da bude izražena u formuli p + pr + v. Postavlja se sada pitanje dokle se ovo može primeniti na eelokupnost roba proizvedenih u nekom društvu. Osvrnimo se na Smithove sumnje o tome, naime, na njegovu postavku prema kojoj se fiksni i obrtni kapital kao i dohodak pojedinca ne poklapaju sa istim kategorijama sa društvenog stanovišta. Što je za jednoga obrtni kapital, za drugoga nije kapital nego dohodak, kao, naprimer, predujam kapitala za najamnine. Ovo tvrđenje počiva na zabludi. Kad kapitalist isplaćuje radnicima najamnine, on im ne daje promenljivi kapital koji odlazi u ruke radnika da bi sr preobrazio u njihov dohodak, nego on daje samo vrednosni oblik svog promenljivog kapitala za njegov prirodni oblik - radnu snagu. Promenljivi kapital je uvek u rukama kapitalista: prvo u novčanom obliku, zatim u vidu radne snage koju je kupio, kasnije u obliku dela vrednosti proizvedenih roba, da bi mu se konačno opet posle realizacija roba u novčani oblik - za priraštajem — vratio. S druge strane, radnik nikada ne dolazi do poseda promenljivog kapitala. Za njega radna snaga ne pretstavlja nikada kapital, nego njegovu sposobnost (sposobnost da radi, jedino što on poseduje). Ako on nju otuđi i ako dobije novac kao najamninu, ova najamnina opet ne pretstavlja za njega kapital, nego cenu njegove prodate robe. Konačno, činjenica da radnik primljenom najamninom kupuje životne namirnice ima sa funkcijom, koju je taj novac imao kao promenljivi kapital u rukama kapitalista, isto tako malo veze kao i privatna upotreba koju vrši svaki prodavac robe sa primljenim novcem. Prema tome, ne postaje promenljivi kapital kapitalista radnikovim dohotkom, nego to postaje cena radne snage koju je radnik prodao, a promenljivi kapital ostaje, kao i pre, u rukama kapitalista i kao takav funkcioniše. Isto tako je pogrešna pretpostavka da je dohodak (višak vrednosti) kapitalista, koji se nalazi, naprimer, u još nerealizovanim mašinama, što je slučaj kod fabrikanata mašina — fiksni

39

kapital za nekog drugog dohodak fabrikanta mašina nisu same mašine ili deo mašine, nego višak vrednosti r a d njegovih najamnih radnika. Posle p r o d a j e mašina ostaje

ovaj dohodak kao i rani d a j e p r o m e n i o s a m o p o j a v n i o b l i k i z o b l i k a m a š i n e pretvorio se u novčani oblik i obratno l u p a c mašine nije došao do poseda svog fiksnog kapitala tek kupovinom m a š i n e , j e r ga je on držao u rukama i ranije kao određen n o v č a n i kapital. Kapovinom mašine on je tom kapitalu dao s a m o odgovarajući materijalni oblik, kakav mu je bio potreban da bi k a p i t a l mogao da funkcioniše kao produktivan. Pre p r o d a j e m a š i n e kao i nakon njene prodaje, dohodak (viška vrednosti) ostaje u r u k a m a fabrikanta mašina, a fiksni kapital u rukama drugoga — kapitalističkog kupca mašina. Tačno o n a k o k a o i u p r v o m primeru, promenljivi kapital ostaje uvek u r u k a m a k a p i t a l i s t a , dohodak u r u k a m a radnika. Kod Smitha i njegovih p o m e t n j u j e izazvalo što su oni kod kapitalističke robne razmene p o b r k a l i upotrebni oblik roba s njihovim odnosima vrednosti i z a t i m što nisu razlikovali pojedina kružna kretanja kapitala od k r u ž n o g kretanja robe se zajamno prepliću iz koraka u k o r a k . Jedan isti akt r o b n e r a z m e n e m o ž e , p o s m a t r a n s j e d n e s t r a n e , b i t i akt p r o m e t a k a p i t a l a a s d r u g e s t r a n e o b i č n a robna r a z m e n a , radi zadovoljenja potreba potrošnje. Pogrešna. postavka: što je za jednoga kapital za drugoga je dohodak, i o b r n u t o , svodi se,

znači, na pravilnu po za drugog je obična robna razmena, i obrbuto. K r o z ovo dolazi do izražaja sama sposobnost preobražaja karpitala u njegovom kretanju i isprepletenost raznih interesnih s f e r a u društvenom procesu razmene; oštzo ocrtano postojanje k a p i t a l a u opreci prema dohotku i to u oba njegova izrazita o b l i k a k a o postojanog i promenljivog — time se ne ukida. Pa ipak, sa svojim tvrđenjem da se k a p i t a l i dohodak pojedinaca ne poklapaju potpuno sa ovim k a t e g o r i j a m a celokupnosti, S m i t h se približava blizu istini; a l i su za samo otkriće povezanosti bile potrebne još dalje k a r i k e .

MARXOVA ŠEM A PROSTE REPRODUKCIJE Razmotrimo formulu

p + pr + v kao izraz celokupnog društvenog proizvoda. Radi li se ovde samo o teoretskoj konstrukciji, o apstraktnoj šemi, ili ova formula u p r i m e n i na celokupno društvo i m a realan smisao, ima objektivnu društvenu egzistenciju? T e k je Marx teoretski istakao p o s t o j a n i kapital, p, kao k a tegoriju osnovnog značaja. Već i sam Smith koji radi isključivo sa kategorijama fiksnog i obrtnog kapitala pretvara ustvari i nesvesno za sebe fiksni kapital u postojani, to jest on pod n j i m podrazumeva ne samo sredstva za p r o i z v o d n j u koja se godinama rabate nego takođe i takva koja b i v a j u godišnje u celini apsorbovana u proizvodnju.* Sama njegova dogma da se celokupna vrednost rastvara na pr + v i argumenti kojima on to dokazuje vode ga tome da razlikuje dve kategorije uslova za proizvodnju ž i v i rad i sva mrtva sredstva za proizvodnju. S druge strane, kad on pokušava da od individualnih kapitala i dohodaka iskonstruiše društveni proces reprodukcije, preostaje mu ustvari kao „fiksni" kapital — postojani. S v a k i pojedini kapitalist upotrebljava za proizvodnju svoj i h roba izvesna materijalna sredstva za proizvodnju: zgrade, sirovine, oruđa. Za proizvodnju celokupnosti roba, u datom društvu, očigledno je potrebna celokupnost sredstava za proizvodnju upotrebljenih od strane individualnih kapitalista. Postojanje ovih sredstava za proizvodnju u društvu jeste sasvim realna činjenica, iako ona postoje jedino u obliku privatnih individualnih kapitala. Ovde dolazi do izražaja opšti, apsolutni uslov društvene proizvodnje u svim njenim istoriskim oblicima. Naročiti kapitalistički oblik ispoljava se u tome što materijalna sredstva za proizvodnju funkcionišu upravo kao p, kao kapital, to jest k a o svojina onog koji ne radi, kao pol suprotan proletarizovanoj radnoj snazi, kao pendant najamnom radu, Promenljivi kapital, pr, jeste suma najamnina u društvu u toku godišnje proizvodnje stvarno plaćenih. I ta činjenica i m a r e a l n u objektivnu egzistenciju, mada se ona pojavljuje u bezbrojnim individualnim najamninama, U svakom društvu broj radne * Radi jednostavnosti u smislu uobičajenog načina izražavanja, mi, ovde i ubuduće, govorimo uvek o godišnjoj proizvodnji, što uglavnom odgovara samo za poljoprivredu. Za industriski period proizvodnje i obrt k a p i t a l a nije uopšte potrebno da se poklapaju sa promenom godine.

41

snage stvarno uključene u proizvodnju i njeno godišnje održavanje jesu pitanja od osnovne važnosti. Naročiti kapitalistički oblik ove kategorije, kao pr, kao promenljivi kapital, znači 1. da radni ljudi dobijaju sredstva za opstanak u vidu najamnine to jest kao cenu za svoju prodatu radnu snagu kao kapital u svojini drugih, neradnih posednika materijalnih sredstava za proizvodnju; 2. kao sumu novca, to jest samo kao obličje vrednosti svojih životnih sredstava. Isto tako pr izražava da su radnici „slobodni" — u dvostrukom smislu: lično slobodni i slobodni od svih sredstava za proizvodnju kao i da je robna proizvodnja o p i t i oblik proizvodnje u datom društvu. Konačno, v — višak vrednosti — predstavlja eolokupnu sumu svih viškova vrednosti koje su postigli individualni kapitalisti. U svakom društvu obavlja se višak rada, pa će se, naprimer, morati da obavlja i u socijalističkom društvu. I to u trostrukom smislu: kao količine rada za održavanje neradnih ljudi (za rad nesposobnih, dece, staraca, invalida, javnih činovnika i takozvanih liberalnih profesija, svih k o j i ne uzimaju neposrednog učešča u procesu proizvodnje*), kao fond osiguranja društva za slučajeve elementarnih nesreća koje ugrožavaju godišnji uspeh proizvodnje (nerodice, šumski požari, po-

plave) i, konačno, ka porasta stanovništva bilo zbog kulturnog podizanja potreba. Kapitalistički oblik viška rada ispoljava se dvostruko: 1. u tome što se višak rada obavija kao višak vrednosti, to jest u robnom obliku koji se može realizovati u novac; 2. što se pojavljuje kao svojina neradnih pesednika sredstava za pvoizvodnju. Najzad, obe figure pr + v pretstavljaju zajedno isto tako objektivnu veličinu opšteg važenja: celokupnu sumu živog rada obavljenog u društvu u toku jedne godine. Svako ljudsko društvo, bilo kog istoriskog oblika, mora da se interesuje za ovu činjenicu, kako u odnosu na postignute rezultate, tako i u odnosu na postojeću i raspoloživu radnu snagu uopšte. Podela na pr + v je takođe opšta pojava nezavisna od pojedinih Istoriskih oblika društva, kapitalistički izraz ove podele ne ispoljava se samo u kvalitativnim osobenostima jedne i druge figure koje su upravo istaknute nego takode i u njihovom kvantitativnom odnosu, u tome da pr pokazuje tendenciju da bude spušteno * U planski uređenom društvu, zasnovanom na kolektivnoj svojini na sredstva za proizvodnju, podela između intelektualnog i fizičkog rada nema potrebe da se vežo za posebne kategorije stanovnika. Ali, ona će se uvek ispoljavati u postojanju određenog broja intelektualnih radnika koji moraju da budu materijalno održavani, pri čemu ove razne funkcije mogu pojedinci da v r l e naizmence.

42

na fiziološki i socijalni m i n i m u m k o j i je potreban za opstanak radnih ljudi a da v pokazuje t e n d e n c i j u stalnog porasta u odn o s u p r e m a p r i n a n j e g o v u štetu. Poslednja okolnost i z r a ž a v a , najzad, p r e v l a đ u j u ć u osobenost kapitalističke p r o i z v o d n j e : č i n j e n i c u da je pravi cilj ove proizvodnje i n j e n a g l a v n a pobuda — stvaranje i prisvajanje viška vrednosti. Vidi se da odnosi k o j i leže u osnovi kapitalističke formule celokupnog p r o i z v o d a i m a j u opšte važenje i oni će u svakom planski o r g a n i z o v a n o m o b l i k u p r i v r e d e biti predmet svesnog regulisanja od s t r a n e d r u š t v a — u komunističkom društvu od s t r a n e c e l o k u p n o s t i r a d n i h l j u d i i n j i h o v i h demokratskih o r g a n a , u društvu k o j e počiva na klasnoj vladavini od strane posedničkog j e z g r a i njegove despotske vlasti. U kapitalističkom obliku p r o i z v o d n j e nema planskog regulisanja celine. Celokupnost kapitala k a o i r o b a društva sastoji se ustvari iz zbira bezbrojnih rascepkanih i n d i v i d u a l n i h kapitala i pojedinih robnih stavova. Sa ovim se postavlja p i t a n j e da li same ove sume u kapitalističkom d r u š t v u i m a j u n e k i viši smisao nego što je prosto statističko i z l a g a n j e k o j e je usto još v r l o netačno i kolebljivo. A l i a k o n a t u p r o i z v o d n j u p r i m e n i m o m e r i l o društva kao celine, onda dolazi do i z r a ž a j a da je potpuno samostalno, suvereno individualno postojanje privatnokapitalističkih preduzeća samo istoriski uslovljeni oblik, dok mu je osnov društvena povezanost. I a k o i n d i v i d u a l n i k a p i t a l i d e l u j u sasvim samostalno, a neko društveno r e g u l i s a n j e potpuno nedostaje, celokupno kretanje svih k a p i t a l a v r š i se kao jedinstvena celina. I ovo celokupno k r e t a n j e ispoljava se, takođe, u specifično kapitalističkim oblicima. D o k se k o d svakog planski organizovanog oblika proizvodnje r e g u l i s a n j e odnosi p r e svega na odnos između celokupnog o b a v l j e n o g r a d a , k a o i rada k o j i ima da se obavi, i sredstava za p r o i z v o d n j u ( p r e m a našoj f o r m u l i između (pr + v) i p) ili između sume p o t r e b n i h sredstava za život i potrebnih sredstava za p r o i z v o d n j u (u f o r m u l i isto (pr + v) prema p), u kapitalističkim u s l o v i m a sa d r u š t v e n i m radom potrebnim za održavanje m r t v i h sredstava za p r o i z v o d n j u kao i žive radne snage, postupa se kao sa celinom, kao sa kapitalom kome se nasuprot stavlja o b a v l j e n i višak rada kao v, višak vrednosti. Odnos obe ove veličine v i ( p + p r ) je realan, objektivan, opipljiv odnos kapitalističkog društva, naime, prosečua profitna stopa, koja stvarno postupa sa svakim p r i v a t n i m k a p i t a l o m samo kao sa delom zajedničke celine, celokupnog društvenog kapitalu, kome ovaj d o d e l j u j e p r o f i t k a o deo ukupnog viška vrednosti isceđe43 43

nog u društvu, deo k o j i odgovara njegovoj veličini bez obzira na količinu k o j u je on stvarno postigao. Celokupni društveni kapital skupa sa svojim odgovarajućim pandanom, celokupnim društvenim viškom vrednosti, nisu dakle samo realne veličine objektivnog postojanja, nego n j i h o v odnos, prosečni profit, vodi i usmerava — posredstvom m e h a n i z m a zakona vrednosti — celokupnu razmenu, naime, k v a n t i t a t i v n e odnose razmene pojedinih vrsta roba, nezavisno od n j i h o v i h posebnih odnosa vrednosti, kao i društvenu podelu rada, to jest dodeljivanje odgovarajućih delova kapitala i radne snage pojedinim oblastima proizvodnje, razvoj proizvodnosti rada, naime, s jedne strane stimulisanje individualnih kapitala na pionirske radove, da bi se uzdigli iznad prosečnog profita, a s druge strane širenje napredaka koje su postigli pojedinci na u k u p n u proizvodnju itd. Jednom rečju: celokupni društveni k a p i t a l kroz prosečne profite potpuno vlada tobože samostalnim k r e t a n j e m individualnih kapitala.* F o r m u l a p + pr + v ne odgovara, dakle, samo sastavu vrednosti svake pojedine robe nego i celokupnosti kapitalistički proizvedenih roba u nekom đruštvu. Ali ovo se odnosi samo na sastav vrednosti. I z v a n toga prestaje analogija. Pomenuta formula je, naime, potpuno tačna ako hoćemo da analiziramo - na razne njegove sastavne delove — celok u p n i proizvod društva k o j e proizvodi na kapitalistički način, kao celinu, kao proizvod rada jedne godine. Figura p pokazuje nam koliko je prošlog rada, k o j i je obavljen u r a n i j i m godinama u o b l i k u sredstava za proizvodnju, preuzeto u proizvod ove godine. Figura pr + v pokazuje sastavni deo vrednosti proizvoda k o j i je stvoren n o v i m radom isključivo u poslednjoj godini, i, konačno, odnos između pr i v pokazuje n a m razdeobu godišnjeg radnog programa društva na održavanje radnika i održavanje onih koji ne rade. Ova analiza ostaje tačna i merodavna takođe i za reprodukciju individualnog kapitala, bez ikakvog obzira na materijalni oblik proizvoda k o j i je on stvorio. * „Kad se govori o društvenom načinu posmatranja, kad se, dakle, posmatra celokupni društveni proizvod, koji uključuje kako reprodukciju društvenog kapitala, tako i individualnu potrošnju, ne sme se pasti u manir koi je Proudhon kopirao iz buržoaske ekonomije, pa stvar posmatrati tako kao da bi neko društvo s kapitalističkim načinom proizvodnje posmatrano en bloc, kao celokupnost, izgubilo taj svoj specifični, istorijski ekonomski karakter. Naprotiv. Mi onda imamo posla sa ukupnim kapitalistom. Celokupni kapital pojavljuje se kao akcionarski kapital svih pojedinačnih kapitalista zajedno. Ovo akcionarsko društvo ima sa mnogim drugim akcionarskim društvima zajedničko to da svako zna šta unutra meće, ali ne šta će izvući." („Kapital*. tom II, str. 355, 356.).

44

Kod kapitalista industrije mašina p kao i pr i v se uvek ponjegovog kolege iz industrije šećera p kao i pr i v dolaze na svet iz procesa proizvodnje u obliku šećera. Kod vlasnika zabavnog lokala oni su pretstavljeni u telesnim dražima igračica i "akrobatima". Oni se razlikuju jedan od drugog u bezrazlič-

nom proizvodu samo kao njegovi alikv A ovo je potpuno dovoljno za reprodukciju individualnog kapitala. Jer reprodukcija individualnog kapitala počinje sa vrednosnim obilčjem kapitala, njena polazna tačka je izvesna suma novca koja prelazi iz realizacije gotovog proizvoda. Prema tome, farmula p + pr + v je data osnova za podelu te sume novca na jedan deo za kupovinu materijalnih predstava za proizvodnju, na drugi, za kupovinu radne snage i na treći za ličnu potrošnju kapitalista u slučaju da se radi o prostoj reprodukc i j i kao što mi ovde najpre pretpostavljamo, ili u slučaju da se radi o proširenoj reprodukciji samo jednim delom za ličnu potrošnju kapitalista a drugim delom za uvećanje kapitala. Razume se samo po sebi da se kapitalist mora — da bi opet pristupio stvarnoj reprodukciji sa ovako podeljenim novčanim kapitalom — da obrati na robno tržište da bi došao do materijalnih pretpostavki proizvodnje: sirovina, oruđa itd. kao i radne snage. Da će individualni kapitalist tada na tržištu stvarno i naći sredstva za proizvodnju i radnu snagu, potrebne

za učnom ideologu, vulgarnom ekonomistu, izgleda to takođe samo po sebi razumljivo. Drukčije je kad se radi o celokupnoj društvenoj proizvodnji. Sa gledišta celokupnog društva razmena roba može da

iz delova celokupnog proizvoda, ali ona ne može da izmeni njegov materijalni sastav. Kako posle tako i pre ove izmene mesta, do reprodukcije celokupnog kapitala može da dođe samo onda kada se u celokupnom proizvodu, proizašlom iz poslednjeg proizvodnog perioda nalaze: 1. dovoljna količina sredstava za proizvodnjur; 2. dovoljne količine životnih sredstava za održavanje ranijeg broja radne snage; 3. last not least životna sredstva potrebna za "pristojno" održavanje klase kapitalista sa njihovom družinom. Ovde dospevamo u novu oblast: iz čistih odnosa vrednosti na materijalne momente. Sada se radi o upotrebnom obliku celokupnog društvenog produkta. Što je za individualnog kapitalista potpuno bez Interesa, za celokupnog kapitalista postaje ozbiljna briga. Dok je individualnom kapitalistu svejedno da li je šija ili vrat, da li je roba k o j u je proizveo m a š n a , š e ć e r , veštačko đubrivo ili list slobodoumne inteligencije, samo pod

45

pretpostavkom da može naći k u p c a za n j u k a k o bi izvukao svoj k a p i t a l skupa sa v i š k o m vrednosti, za c e l o k u p n o g kapitalista, od ogromne je važnosti da n j e g o v c e l o k u p n i p r o i z v o d ima sasvim određeni u p o t r e b n i o b l i k , i to da se U t o m celokupnom proizv o d u m o g u naći t r i s t v a r i : sredstva za p r o i z v o d n j u za obnavI j a n j e procesa rada, prosto ž i v o t n o sredstva za održanje radničke klase i bolja ž i v o t n a sredstva sa o d g o v a r a j u ć i m luksuzom za o d r ž a v a n j e samog celokupnog k a p i t a l i s t a . Štaviše, želja u o v o m pogledu n i j e opšta i m a g l o v i t a , nego je s a s v i m tačno kvant i t a t i v n o određena. P i t a m o ii se k o l i k e k o l i č i n o stvari svih t r i j u k a t e g o r i j a su potrebne c e l o k u p n o m k a p i t a l i s t u , dobićemo, tačan p r o r a č u n u v e k pod p r e t p o s t a v k o m p r o s t e reprodukc i j e k o j u u z i m a m o za polaznu t a č k u — u sastavu vrednosti celokupnog proizvoda prošle godine. F o r m u l a p + pr + v koju smo dosada shvatali u c e l o k u p n o m k a p i t a l u , k a o i u individualnom, kao prostu količinsku raspodelu c e l o k u p n e vrednosti, to jest količine rada uložene u godišnji p r o i z v o d d r u š t v a , sada se p o j a v l j u j e istovremeno kao data osnova materijalne raspodele proizvoda. Jasno je da celokupni k a p i t a l i s t , da bi započeo rep r o d u k c i j u u istom o b i m u , m o r a da z a t e k n e u svom novom celokupnom proizvodu toliko sredstava za p r o i z v o d n j u koliko odgovara veličini p, t o l i k o prostih ž i v o t n i h sredstava za radnike k o l i k o odgovara sumi n a j a m n i n a p r , i t o l i k o f i n i j i h životnih sredstava ta sebe i svoju p r a t n j u k o l i k o i z i s k u j e veličina v. Z n a č i , sastav vrednosti društvenog g o d i š n j e g proizvoda prevodi se u m a t e r i j a l n i oblik ovog proizvoda na sledeći način: da bi prosta reprodukcija bila moguća, u k u p n o p d r u š t v a mora da se ponovo p o j a v i kao k v a n t i t a t i v n o o d g o v a r a j u ć a sredstva za proizvodnju, pr kao životna sredstva r a d n i k a a v k a o životna sredstva kapitalista. O v d e dolazimo n a očiglednu r a z l i k u i z m e đ u i n d i v i d u a l n o g kapitalista i celokupnog kapitalista. P r v i r e p r o d u k u j e s v a k i put svoj postojani i p r o m e n l j i v i k a p i t a l k a o i svoj v i š a k vrednosti 1. sva t r i dela u j e d n o m j e d i n s t v e n o m p r o i z v o d u istog m a t e r i j a l n o g oblika, 2. u bilo k o m o b l i k u k o j i je k o d s v a k o g indiv i d u a l n o g kapitalista po svojstvu različit. C e l o k u p n i k a p i t a l i s t p r o i z v o d i svaki deo vrednosti svog godišnjeg p r o i z v o d a u n e k o m d r u g o m m a t e r i j a l n o m o b l i k u i to: p kao sredstvo za p r o i z v o d n j u , pr kao životna sredstva r a d n i k a i v k a o ž i v o t n a sredstva k a p i t a l i s t a . Z a r e p r o d u k c i j u i n d i v i d u a l n o g k a p i t a l a bili su m e r o d a v n i samo odnosi vrednosti, dok su m a t e r i j a l n i uslovi bili pretpostavljeni kao pojava robne r a z m e n e k o j a je s a m a po sebi r a z u m l j i v a . Za r e p r o d u k c i j u celokupnog k a p i t a l a o b j e d i n j u j u se odnosi vrednosti sa m a t e r i j a l n i m m o m e n t i m a . U o s t a l o m , 46

jasno je da Individualni kapital može na stvar da gleda sa čistog stanovišta vrednosti i materijalne uslove da posmatra kao neki nebeski zakon samo utoliko ukoliko, naprotiv, celokupni kapital vodi računa o materijalnim momentima. Ako ukupno p društva ne bi bilo godišnje reprodukovano u obliku iste količino sredstava za proizvodnju, tada bi svaki individualni kapitalist uzalud obigravao robno tržište sa svojim u novac realizovanim p, on ne bi mogao da nađe potrebne materijalne uslove za svoju individualnu reprodukciju. Sa gledišta reprodukcije nećemo, znači, izaći na kraj sa opštom formulom p + pr + v za celokupni kapital — što predstavlja dokaz više da je pojam reprodukcije nešto realno i više nego neka puka parafraza pojma produkcije. Mi moramo, naprotiv, da povučemo razlike materijalne prirode i celokupni kapital — umesto do ga pretslavimo kao jedinstvenu celinu — treba da pretstavimo u njegova tri glavna odeljka, ili, radi uprošćenja i kako to teoretski, pre svega, ne pretstavlja nikakvu nezgodu, treba da ga posmatramo u dva odeljka: kao proizvodnju sredstava za proirvodnju i kao proizvodnju životnih sredstava za radnike i kapitaliste. Svaki odeljak mora biti posmatran odvojeno, pri čemu svaki od njih treba da sadrži osnovne uslove kapitalističke proizvodnje. Ali istovremeno moramo istaći, sa gledišta reprodukcije, uzajamne veze oba odeljka. Jer oni upravo posmatrani samo u uzajamnoj povezanosti pokazuju osnove reprodukcije celokupnog društvenog kapitala kao celinu. Tako dolazi pri prikazu celokupnog kapitala i njegovog celokupnog proizvoda do izvesne modifikacije ako pođemo od individualnog kapitala. Kvantitativno, kao veličina vrednosti. p društva sastoji se tačno iz sume individualnih postojanih kapitala, a ovo važi i za obe druge figure pr i v. Ali oblik pod kojim se oni pojavljuju je modifikovan. Dok se p individualnih kapitala iz procesa proizvodnje ponovo pojavljuje kao delić vrednosti beskrajnog šarenila upotrebnih predmeta, u celokupnom proizvodu ono se pojavljuje takoreći svedeno na određenu količinu sredstava za proizvodnju. A isto tako su pr i v, koji se kod individualnog kapitalista opet pojavljuju kao isečci najšarenije robne kaše, u eolokupnom proizvodu svedeni na odgovarajuće količine životnih sredstava za radnike i kapitaliste. To je takođe činjenica s kojom se Smith takoreći sudario u svojim razmatranjima nepodudarnosti kategorija fiksnog kapitala, obrtnog kapitala i dohotka kod Individualnog kapitalista i kod društva. Došli smo do sledećih rezultata;

47

1. P r o i z v o d n j a celokupnog d r u š t v a p o s m a t r a n a u celini može se i z r a z i t i isto k a o i p r o i z v o d n j a i n d i v i d u a l n o g kapitalista u formuli p + pr + v. 2. D r u š t v e n a p r o i z v o d n j a se raspada u d v a odeljka: proi z v o d n j u sredstava za p r o i z v o d n j u i p r o i z v o d n j u životnih sredstava. 3. Oba o d e l j k a se vode na k a p i t a l i s t i č k i n a č i n , to jest kao proizvodnja viška vrednosti, te f o r m u l a p + pr + v nalazi prim e n u u pojedinostima t a k o đ e u s v a k o m p o j e d i n o m odeljku. 4. Oba o d e l j k a su upućena j e d a n na d r u g i i stoga moraju da p o k a z u j u izvesne k v a n t i t a t i v n e odnose. I to j e d a n mora da proizvodi sva sredstva za p r o i z v o d n j u za o b a o d e l j k a a drugi mora da proizvodi sva ž i v o t n a sredstva za r a d n i k e i kapitaliste oba odeljka. Polazeći sa ovog stanovišta Marx je konstruisao sledeću formulu kapitalističke reprodukcije: II.

I. 4 0 0 0 p + 1 0 0 0 p r + 1000v = 6 0 0 0 u s r e d s t v i m a za proizvodnju 2 0 0 0 p + 5 0 0 pr + 5 0 0 v = 3000 u s r e d s t v i m a za p o t r o š n j u . *

B r o j e v i ove f o r m u l e i z r a ž a v a j u v e l i č i n e vrednosti, d a k l e , količine novca k o j e s u p r o i z v o l j n o uzete, a l i n j i h o v e s r a z m e r e su egzaktne. O b a o d e l j k a r a z l i k u j u se j e d a n od d r u g o g po upotrebnom o b l i k u p r o i z v e d e n i h r o b i . N j i h o v m e đ u s o b n i promet vrši se na sledeći način: p r v i o d e l j a k s n a b d e v a sredstvima za p r o i z v o d n j u c e l u p r o i z v o d n j u , d a k l e , s e b e k a o i d r u g i odeljak; iz toga već p r o i z l a z i da za n e s m e t a n i t o k r e p r o d u k c i j e (ovde se još u v e k r a d i o prostoj r e p r o d u k c i j i — o p r o i z v o d n j i u star o m o b i m u ) c e l o k u p n i p r o i z v o d p r v o g o d e l j k a (6000 I ) m o r a d a bude r a v a n vrednosti z b i r a p o s t o j a n i h k a p i t a l a u oba odeljka (I 4000 p + II 2000 p). I s t o t a k o d r u g i o d e l j a k s n a b d e v a životn i m s r e d s t v i m a celo društvo, d a k l e , k a k o v l a s t i t e r a d n i k e i k a p i t a l i s t e t a k o i sve iz p r v o g o d e l j k a . Iz toga s l e d i da je za nes m e t a n i tok potrošnje i p r o i z v o d n j e i n j i h o v o o b n a v l j a n j e a r a n i j e m o b i m u potrebno d a u k u p n a k o l i č i n a ž i v o t n i h sredstava k o j u d a j e d r u g i o d e l j a k b u d e p o v r e d n o s t i j e d n a k a iznosima d o h o t k a s v i h zaposlenih r a d n i k a i k a p i t a l i s t a d r u š t v a (ovde 3000 II = [1000 pr + 1000 v] I + [500 pr + 5 0 0 v] I I ) . Mi smo ovde samo u s t v a r i i z r a z i l i u o d n o s i m a vrednosti ono što je osnov ne samo k a p i t a l i s t i č k e r e p r o d u k c i j e , nego rep r o d u k c i j e svakog društva. U s v a k o m d r u š t v u k o j e proizvodi bez obzira k a k v o g je društvenog o b l i k a — u m a l i m p r i m i t i v n i m seoskim o p š t i n a m a b r a z i l s k i h B a k a i r a , u v e l i k o m ojkosu s a r o b o v i m a j e d n o g T i m o n a A t e n j a n i n a i l i n a c a r s k i m feudal* „Kapital", tom II, str. 323,

48

nim dvorovima Karla Velikog - raspoloživa količina rada društva mora biti tako raspodeljena da bude proizvedeno u dovoljnim količinama kako sredstava proizvodnju tako i životnih sredstava. Prva m o r a j u čak biti dovoljna kako za direktnu proizvodnju ž i v o t n i h sredstava t a k o i za buduće obnavljanje samih sredstava za proizvodnju, a životna sredstva moraju biti dovoljna za održavanje radnika zaposlenih na njihovoj proizvodnji kao i na proizvodnji sredstava za proizvodnju i povrh toga za održavanje svih neradnih ljudi. Utoliko je Marxova šema u svojim opštim proporcijama opšta, apsolutna osnova društvene reprodukcije, samo što se ovde društveno potrebni rad pojavljuje kao vrednost, sredstva za proizvodnju kao postojani kapital, rad potreban za održavanje radnih ljudi kao promenljivi kapital, a rad potreban za održavanje neradnih kao višak vrednosti. A l i u kapitalističkom društvu promet između ta dva velika odeljka počiva na robnoj razmeni, na razmeni ekvivalenata. Radnici i kapitalisti odeljka I mogu dobiti od odeljka II toliko životnih sredstava koliko oni sami mogu njemu dati u svojoj vlastitoj robi, u sredstvima za proizvodnju. A l i potreba odeljka II za sredstvima za proizvodnju je određena veličinom njegovog postojanog kapitala. Iz toga, dakle, izlazi da suma promenljivog kapitala i viška vrednosti u proizvodnji sredstava za proizvodnju (ovde (1000 pr + 1000 v) I) mora biti jednaka postojanom kapitalu u p r o i z v o d n j i životnih sredstava (ovde 2000 p I I ) Gornjoj šemi mora se staviti još jedna važna napomena, pretpostavljeni postojani kapital oba njena odeljka ustvari je s a m o deo postojanog kapitala primenjenog od strane društva. Ovaj se rastvara na stalni —- zgrade. oruđa, radna stoka -, koji funkcioniše u više proizvodnih perioda, ali u svakom periodu ulazi u proizvod samo sa j e d n i m delom svoje vrednosti — u razmeri prema vlastitom rabaćenju —, i na opticajni — sirov i n e , pomoćne m a t e r i j e , m a t e r i j a l za ogrev i osvetljenje —, koji u svakom proizvodnom periodu ulazi u novi proizvod sa celom svojom vrednošću. M e đ u t i m , za reprodukciju dolazi u obzir samo deo sredstava za proizvodnju koji stvarno ulazi u proizvodnju vrednosti, dok ostali, izvan proizvoda preostali deo stalnog kapitala, k o j i produžuje da funkcioniše, treba, doduše, imati u vidu, ali može p r i egzaktnom prikazu društvenog prometa biti ostavljen po strani, a da ne šteti time tačnost prikaza. Ovo se može lako dokazati. Pretpostavimo da se postojani kapital 6000 p I-og i II-og odeljka, k o j i stvarno ulazi u godišnji proizvod ovog odeljka, sastoji iz 1500 p stalnog i 4500 opticajnog kapitala, pri čemu 1500 p stalnog pretstavlja godišnje rabaćenje zgrada, ma-

49

šina, radne stoke itd. Ovo godišnje rabaćenje neka pretstavlja 10% od celokupne vrednosti stalnog kapitala koji se primenjuje. Tad bismo ustvari imali u oba odeljka 15000 p stalnog i 4500 p opticajnog kapitala, dakle, ukupno 19500 p + 1500 pr celokupnog društvenog kapitala. Ali čitavi stalni kapital, čiji je vek (pri 10% godišnjem rabaćenju) pretpostavljen na 10 godina, mora biti obnovljen tek posle 10 godina. Međutim, svake godine jedna desetina njegove vrednosti ulazi u društvenu proizvodnju. Ukoliko bi se celokupni stalni kapital društva u istoj meri rabatio i imao isti vek, tada bi on morao — pri našoj pretpostavci — da se odjednom obnovi u celosti svakih deset godina. Ali, ovo nije slučaj. Od raznih upotrebnih oblika i delove stalnog kapitala jedni traju kraće, drugi duže, rabaćenje i vek su sasvim različiti kod raznih rodova i individua stalnog kapitala. Iz toga sledi da ni obnavljanje, reprodukcija stalnog kapitala u njegovom konkretnom upotrebnom obliku ne treba nikad da se vrši odjednom u celosti, nego da se neprestano na raznim tačkama društvene proizvodnje vrši obnavljanje jednih delova stalnog kapitala, dok drugi delovi produžuju funkcionisanje još u svom starom obliku. Desetpostotno rabaćenje stalnog kapitala, koje smo u svom primeru pretpostavili, ne znači, dakle, da svakih 10 godina mora da dođe do jednokratne reprodukcije stalnog kapitala u vrednosti od 15000 p, nego da se mora svake godine prosečno obnavljati i nadomestiti deo ukupnog stalnog kapitala koji odgovara desetini vrednosti tog kapitala; to jest da u odeljku I koji treba da pokrije celokupnu potrebu društva u sredstvima za proizvodnju, godišnje pored reprodukcije svih sirovina, pomoćnih materija itd. opticajnog kapitala u vrednosti od 4500 mora da dođe još takođe i do stvaranja upotrebnih oblika stalnog kapitala, dakle, zgradi, malina itd. u iznosu od 1500, koji odgovara stvarnom rabaćenju stalnog kapitala; ukupno 6000 p. što je i u šemi takođe pretpostavljeno. Ako odeljak I nastavi da obnavlja na ovaj način svake godine desetinu stalnog kapitala u njegovom upotrebnom obliku, tada će se pokazali da će svakih deset godina celi stalni kapital društva biti u svim svojim delovima nadomešten novim primercima, da je, znači, u gornjoj šemi potpuno uzeta u obzir reprodukcija i onih njegovih delova koje smo, po vrednosti, ostavili postrani. Ovo zbivanje se praktično ispoljava u tome, što svaki kapitalist iz svoje godišnje proizvodnje, posle realizacije roba, ostavlja nastranu izvesnu sumu novca za amortizaciju stalnog kapitala. Ova pojedina godišnja otpisivanja moraju prvo dostići izvesnu visinu, pre nogo što kapitalist stvarno obnovi svoj stalni

50

kapital, odnosno nadomesti d r u g i m , za proizvodnju sposobnijim primercima. Ova naizmenična delatnost godišnjeg rezervisanja novčanih iznosa za o b n a v l j a n j e stalnog kapitala i periodičnog k o r i š ć e n j a a k u m u l i s a n e sume n a s t v a r n o o b n a v l j a n j e s t a l n o g kapitala ne p o k l a p a se, m e đ u t i m , kod r a z n i h i n d i v i d u a l n i h kapitalista tako da j e d n i još s k u p l j a j u novac dok drugi već preduzimaju o b n a v l j a n j e . Na o v a j način dolazi svake godine d o o b n a v l j a n j a dela stalnog kapitala. N o v č a n i p r o c e s i o v d e s a m o m a s k i r a j u s t v a r n o z b i v a n j e koje k a r a k t e r i š e p r o c e s reprodukcije stalnog kapitala. Čak kad i izbliza p o s m a t r a m o stvari, to je u p o t p u n o m redu. S t a l n i k a p i t a l u z i m a , doduše, u svojoj celosti učešće u procesu p r o i z v o d n j e , ali samo kao masa upotrebnih predmeta. Zgrade, mašine, r a d n a stoka ulaze u proces rada celom svojom telesnom konstitucijom. A l i u p r o i z v o d n j u vrednosti oni ulaze samo j e d n i m d e l o m svoje vrednoti, te otuda i p r o i z i l z i upravo n j i h o v a osobenost k a o stalnog kapitala. K a k o se u procesu r e p r o d u k c i j e (pod pretpostavkom proste reprodukcije) ide samo za tim da se opet n a k n a d i u njihovom prirodnom o b l i k u vrednost s t v a r n o utrošena u životnim sredstvima kao i u sredstvima za p r o i z v o d n j u , u t o k u godišnje proizvodnje, to stalni kapital dolazi u obzir za r e p r o d u k c i j u samo u meri u kojoj je stvarno ušao u proizvedene robe. Ostali deo vrednosti koji je u c e l o k u p n o m o b l i k u stalnog kapitala od odlučujuće je važnosti za p r o i z v o d n j u k a o proces rada, ali postoji za godišnju d r u š t v e n u r e p r o d u k c i j u kao proces stvaranja vrednosti. Uostalom, proces k o j i ovde dolazi do izražaja u odnosima vrednosti važi isto tako za svako društvo, pa i za ono koje ne proizvodi robe. K a d a , n a p r i m e r , k a ž e m o da je za stvaranje čuvenog jezera M o e r i s i n j e m u p r i p a d a j u ć i h kanala Nila u s t a r o m Egiptu, onog d i v n o g j e z e r a o kome n a m priča Herodot da je "stvoreno r u k a m a " , bio potreban desetogodišnji rad h i l j a d e felaha i da je za o d r ž a v a n j e o v i h najveličanstvenijih vodnih postrojenja sveta svake godine bila p o t r e b n a puna radna snaga daljih 100 felaha ( b r o j k e su, r a z u m e se, proizvoljne) onda se može reći da je brana j e z e r a M o e r i s sa k a n a l i m a posle svakih sto godina bila iznova reprodukovana, a da ustvari postrojenja nisu bila iznova o d j e d n o m u celosti izgrađivana svakog stoleća. To je tako i s t i n i t o da je onda kad je sa b u r n i m p o k r e t i m a političke istorije i s t r a n i m o s v a j a n j i m a došlo do već uobičajenog zanemarivanja s t a r i h k u l t u r n i h tvorevina, k a k v e su, naprimer, pokazali i Englezi u I n d i j i , i k a d je iščezlo r a z u m e v a n j e za potrebe r e p r o d u k c i j e s t a r o d r e v n e k u l t u r e , a v r e m e n o m iščezle i celo jezero Moeris, sa vodom, nasipima i k a n a l i m a , sa obe piramide 51

u svojoj sredini i kolosom, kao i drugim čudesnim stvarima, ne stojalo. Samo deset redaka u Herodotu, m r l j a na Ptolomejevoj karti sveta kao i tragovi slarih kultura i velikih sela i gradova svedoče da je nekada izvirao bogat život iz veličanstvenih vodnih postrojenja onde gde se danas prostiru napuštene peščane pustinje u unutrašnjosti Libije i napuštene baruštine duž morske obale. šema proste reprodukcije sa stanovišta stalnog kapitala da izstalni kapital tek bio stvoren. Ustvari, društvo poseduje više obavljenog rada nego što pretstavlja deo stalnog kapitala koji svaki put ulazi u vradnost godišnjeg proizvoda i biva od njega opet naknađivan. U brojkama našeg primera: celokupni društveni kapital ne iznosi 6000 p + 1 5 0 0 p r kao u šemi, nego 19500p + 1500pr. Godišnje, od stalnog kapitala koji prema našoj pretpostavci iznosi 15000 p, 1500 biva, istina, reprodukovano u obliku odgovarajućih sredstava za proizvodnju. Ali tako biva svake godine i utrošeno u toj istoj proizvodnji. Posle deset upotrebni oblik, kao zbir predmeta. A l i posle deset godina kao i u svakoj godini društvo poseduje 15000 p u stalnom kapitalu, dok godišnje stvara samo 1500 p. ili u postojanom kapitalu poseduje ukupno 19500, dok stvara samo 6000 p. Očigledno mora da je društvo taj suvišak od 13500 stalnog kapitala stvorilo svošto to proizilazi iz naše šeme reprodukcije. Svaki društveni radni dan u godini oslanja se već ovde, kao na datu podlogu, na mnogo ranije tokom godine obavljene i nagomilane radne dane. Ali sa ovim pitanjem prošlog rada, koji je osnova svakom sadašnjem radu, mi se prenosimo na „početak svih početaka"

koji u privrednom razvoju čoveka i u prirodnom razvoju materije. Šema reprodukcije ne želi i ne treba da pretstavi početni momenat društvenog procesa in statu nascendi, nego ga uzima usred toka, kao kariku u "života beskrajnom lancu". Prošli rad je uvek pretpostavka društvenog procesa reprodukcije, ma koliko god ga mi daleko retrospektivno prosleđivali. Kao što društveni rad nema kraja, tako nema ni početka. Počeci osnova procesa reprodukcije gube se u onom osvitu istorije civilizacije koji pripada legendi, u kome se gubi i priča o nastajanju Herodotovog jezera Moeris. Sa tehničkim napretkom i razvojem kulture menja se oblik sredstava za proizvodnju, nezgrapni palaeolyti bivaju zame-

52

njeni brušenim oruđem, kamena oruđa finim bronzanim i gvozdenim, ručno oruđe parnom mašinom. Ali i pored svih mena u obliku sredstava za proizvodnju i u društvenim oblicima procesa proizvodnje društvo poseduje kao podlogu svog procesa rada uvek određenu količinu opredmećenog prošlog rada, koja mu služi kao baza za godišnju reprodukciju. U kapitalističkom načinu proizvodnje, prošli rad društva, nagomilan u sredstvima za proizvodnju, dobija oblik kapitala, i pitanje o postanku prošlog rada, koji čini osnov procesa reprodukcije, pretvara se u pitanje u p o t a n k u kapitala. Ovaj je, dakako, mnogo manje legendaran, a mnogo više ispisan k r v a vim slovima u istoriji novog vremena kao poglavlje o takozvanoj prvobitnoj akumulaciji. Ali sama činjenica da mi ne možemo ni zamisliti prostu reprodukciju drukčije nego pod pretpostavkom prošlog nagomilanog rada, koji nadmašuje po obimu rad obavljen godišnje za održavanje društva, dotiče osetljivo mesto proste reprodukcije i dokazuje da je ona, ne samo za kapitalističku proizvodnju nego i za kulturni napredak uopšte, samo fikcija. Da bismo egzaktno pretstavili samu ovu fikciju — u šemi — moramo kao njenu pretpostavku da uzmemo rezultate prošlog procesa proizvodnje koji nam nije mogao biti ograničen na prostu reprodukciju, već je, štaviše, bio usmeren na proširenu reprodukciju. Da bismo objasnili ovu činjenicu na primeru, možemo celokupni stalni kapital društva uporediti sa železnicom. Trajašnost, dakle i godišnje rabaćenje raznih delova železnice su vrlo različiti. T a k v i delovi kao što su vijadukti i tuneli mogu trajati stotinama godina, lokomotive desetinama godina, oatali vozni materijal pohaba se u vrlo kratkim rokovima, delimično za nekoliko meseci. Ali, pritom dolazi do izvesnog prosečnog rabaćenja koje traje, recimo, 30 godina; dakle, godišnje će se gubili na vrednosti 1 / 30 od ukupne sume. O v a j gubitak na vrednosti biva neprestano naknađivan delimičnom reprodukcijom železnice (koja može uzeti vid opravki) time što danas biti obnovljena kola, sutra deo lokomotive, a prekosutra deonica koloseka. Na ovaj način posle 30 godina (po našoj pretpostavci) biće stara železnica zamenjena novom, pri čemu se iz godine u godinu ostvaruje ista količina rada društva, dakle, vrši prosta reprodukcija. A l i na ovaj način železnica može da bude samo reprodukovana, ne može biti proizvedena. Da bi dospela u upotrebu i da bi njeno postepeno rabaćenje upotrebom bilo postepeno naknađivano, železnica prvo mora da bude u celini dogotovljena. Železnica se može opravljati komad po komad, ali se ne može osposobiti za upotrebu komad po komad, danas osovina, sutra kola. To

53

je upravo ono što karakteriše stalni kapital, što on materijalno kao upotrebna vrednost svaki put ulazi u procesi rada u svojoj celokupnosti. Da bi, dakle, odjednom dogotovilo njen upotrebni oblik, društvo mora za njenu proizvodnju da koncentriše odjednom veću količinu rada, Ono mora - da govorimo u brojkama svog primera da za izgradnju železnice svoju količinu rada, koja se u toku 30 godina utroši na opravke, koncentriše na, recimo, dve ili tri godine. U ovom periodu Izgradnje ono mora, prema tome, da uloži količinu rada koja premašuje prosek, znači, mora da pristupi proširenoj reprodukciji, posle čega se, po završetku izgradnje železnice, ono može v r a t i t i na prostu reprodukciju, Razume se pritom se ne sme svagdašnji celokupni stalni kapital društva zamisliti kao jedinstven, u svojim delovima povezan upotrebni predmet ili kompleks predmeta koji moraju uvek da budu odjednom proizvedeni. A l i sva važnija oruđa za rad, zgrade, saobraćajna sredstva, poljoprivredna postrojenja iziskuju za svoju proizvodnju veći izdatak koncentrisanog rada, što je isto tako tačno za modernu železnicu i vazdušni brod kao i za nebrušenu sekiru od kamena i ručni mlin. Iz toga sledi da se prosta reprodukcija sama po sebi može zamisliti samo u periodičnim smenama sa proširenom reprodukcijom, što je ualovljeno ne samo k u l t u r n i m napretkom i porastom stanovništva uopšte nego i ekonomskim oblikom stalnog kapitala ili sredstava za proizvodnju, k o j i u svakom društvu odgovaraju stalnom kapitalu. Marx se direktno ne bavi ovim protivrečjem između oblika stalnog kapitala i proste reprodukcije. On samo ističe potrebu stalne „hiperprodukcije", dakle, proširene reprodukcije u vezi sa neravnomernom kvotom rabaćenja stalnog kapitala koja je u jednoj godini veća, u drugoj manja, a što može s vremena na vreme da ima za posledicu deficit u reprodukciji u slučaju kada bi se strogo pridržavala prosta reprodukcija. On se ovde, dakle, bavi proširenom reprodukcijom sa stanovišta fonda osiguranja društva u stalnom kapitalu, a ne sa stanovišta same njegove proizvodnje.* U sasvim drugoj vezi M a r x u t v r đ u j e indirektno, kako nam se čini u potpunosti, gore izloženo shvatanje. Analizirajući pretvaranje dohotka (revenue) u kapital u tomu I I , deo 2 „Teorija o višku vrednosti", on raspravlja pitanje osobene reprodukcije stalnog kapitala, čije naknađivanje već samo po sebi pruža fond akumulacije i izvlači sledeće zaključke: * „Kapital", tom II, str. 385-387. Uporedi takođe i o nužnosti proširene reprodukcija sa stanovišta fonda osiguranja uopšte, I, c., str. 131.

54

"A to

izvesnog niza godina mora naknaditi in natura. T a k o upotre-

blj je na raspolaganju za nova ulaganja kapitala i koja anticipira anticipira ta nova ulaganja. Naprimer, graditelj mapina počinje svoju proizvodnju tokom ove godine. On daje, recimo. u t o k u godine za 12000 f. st. mašinerije. Za prostu reprodukciju mašinerije koju je proizveo on bi na taj način i m a o u t o k u s v a k e od 11 narednih godina da proizvodi samo za 1000 f. s t , pa čak ni ta godišnja proizvodnja ne bi se godišnje utrošila. Još m a n j e bi se n j e g o v a p r o i z v o d n j a u t r o š i l a a k o b i o n u p o t r e b i o ceo s v o j k a pital. Da bi ovaj produžio proizvodnju i da bi se s a m o n e p r e k i d n o g o d i š n j e r e p r o d u k o v a o , p o t r e b n o j e novo n e p r e k i d n o proširivanje one fabrikacije kojoj su te m a š i n e p o t r e b n e . Još više je potrebno ako on sam akumuliše. Tu je, d a k l e , čak i

ulo Pr

dru p r o d u k c i j i u o v o j o b l a s t i , t o j e s t a k o d r u š t v o svake godine p r i menjuje istu količinu rada za p r o i z v o d n j u s t a l n o g k a p i t a l a (što je praktično isključeno, ono mora u o s t a l i m oblastima p r o i z vodnje svake godine da se p r i h v a t a p r o š i r a v a n j a p r o i z v o d n j e . A l i a k o d r u š t v o o v d e o d r ž a v a samo p r o s t u r e p r o d u k c i j u , tada o n o m o r a d a u t r o š i n a p r o s t o o b n a v l j a n j e j e d n o m ostvarenog stalnog kapitala samo n e z n a t a n deo rada p r i m e n j e n o g na n a n j e g o v o s t v a r a n j e , i l i - d a bismo stvar izrazili obrnuto - d r u š t v o m o r a , s v r e m e n a n a v r e m e , d a b i sebi stvorilo v e l i k e investicije stalnog kapitala, čak i pod p r e t p o s t a v k o m proste rep r o d u k c i j e u p o t p u n o s t i , d a periodično p r i m e n i p r o š i r e n u r e p r o d u k c i j u . Uporedo sa kulturnim n a p r e t k o m m e n j a se ne samo o b l i k nego i obim sredstava za p r o i z v o d n j u — tačnije: u n j i m a n a g o m i l a n i d r u š t v e n i r a d . D r u š t v o ušteđuje, p r e k o r a d a potrebnog za svoje neposredno o d r ž a v a n j e , sve više radnog vremena i radne snage, koje k o r i s t i za p r o i z v o d n j u sredstava Beograd, 1954. str 517. Podvučeno kod M a r x a .

55

za p r o i z v odruštvo d n j u u sve većem obimu. Kako se ovo u procesu reprodukcije? Kako stvara - kapitalistički izraženo - izizražava svog godišnjeg

širenu reprodukciju, k o j o m se ovde još ne možemo da bavimo. Glava peta OPTICAJ NOVCA

P r i l i k o m p r o m a t r a n j a p r o c e s a r e p r o d u k c i j e d o sada s e n i smo uopšte o b a z i r a l i n a o p t i c a j n o v c a . N e m i s l i m o pritom n a novac k a o pretstavnika vrednosti i meru v r e d n o s t i , j e r su svi odnosi društvenog rada bili pretstavljeni i m e r e n i upravo kao u novcu izražavani. Sadaje, međutim, p o t r e b n o da se ispita data šema proste reprodukcije i sa gledišta n o v c a k a o sredstva razmene. Da bi se r a z u m e o društveni proces p r o i z v o d n j e , mora se, k a o što je već s t a r i Quesnay smatrao, p r e t p o s t a v i t i da se u posedu društva, p o r e d izvesnih sredstava za p r o i z v o d n j u i za potrošnju. n a l a z i još i izvesna suma n o v c a * P o s t a v l j a se dvos t r u k o p i t a n j e : u čijim rukama i k o l i k a m o r a da bude ta suma. Prva, a to je izvan sumnje, jeste č i n j e n i c a da najamni r a d n i c i p r i m a j u s v o j u n a j a m n i n u u n o v c u d a b i n j i m e kupili sebi ž i v o t n a sredstva. S društvenog gledišta, u procesu reprod u k c i j e d o l a z i m o d o t o g a d a r a d n i c i d o b i j a j u običnu uputnicu na o d r e đ e n f o n d ž i v o t n i h sredstava k o j i im b i v a doznačen, kao u s v a k o m d r u š t v u bez obzira na to k a k a v je istoriski oblik * U svom sedmom razmatranju uz "Tableau" ( " T a b l i c u " ) , pošto je polemisao protiv merkantilističke teorije novca koja izjednačava novac s a bogatstvom, Q u e s n a y k a ž e : " * * * * * * . " ( " M a s a n o v c a n e k e n a c i j e n e m o ž e se drukčije povećati nego povećanjem same njene reprodukcije: u pro-

tivnom, uvećanje mase novca mogao bi se vršiti samo na štetu godišnje reprodukcije b o g a t s t v a . - - Po tome da li ima više i l i manje novca ne treba ceniti blagostanje države; takođe se misli da je gotovina koja je jednaka dohodku vlasnika zemlje mnogo više nego dovoljna za zemljoradničku naciju gde se promet vrši regularno i gde se trgovina obavlja s poverenjem i u punoj slobodi." ("Analiza "Ekonomske tablice"", izdanje Oncken, str 324 i 325.)

56

proizvodnje Ali okolnost da radnici ovde ne dobijaju svoja životna sredstva direktno, nego putem robne razmene, isto toliko je bitna za kapitalistički oblik proizvodnje kao i okolnost da oni svoju radnu snagu stavljaju na raspoloženje posednicima sredstava m proizvodnju ne direktno na osnovu nokog odnosa lisnog gospodstva, nego posredstvom robne razmene, naime, prodajom radne snage. Prodaja radne snage i slobodna kupovina životnih sredstava od strane radnika jesu odlučujući momenat kapitalističke proizvodnje. I jedno i drugo se izražavaju i realizuju novčanim oblikom, promenljivog kapitala — pr. Pre svega, novac, dakle, dolazi u opticaj isplatom najamn i n i . Kapitalisti oba odeljka, svi kapitalisti moraju pre svega da bace novac u promet, svaki u iznosu najamnina koje je isplatio. Kapitalisti odeljka I moraju da poseduju u novcu 1000, a kapitalisti odeljka II 500, koje isplaćuju svojim radnicima. U našoj šemi na ovaj način ulaze u opticaj dva novčana iznosa; I 1000 pr i II 500 pr. Oba bivaju preko radnika plasirana u životna sredstva, to jest u proizvode odeljka II, Time se održava radna snaga, to jest reprodukuje promenljivi kapital društva u svom naturalnom obliku — kao osnovica za ostalu reprodukciju kapitala. Osim toga, na ovaj način se kapitalisti II istovremeno oslobađaju svog celokupnog proizvoda 1500, i to 500 ustupaju vlastitim radnicima, 1000 radnicima iz odeljka I. Kapitalisti II su ovom razmenom došli u posed iznosa od 1500 u novcu: 500 im se vratilo kao vlastiti promenljivi kapital, k o j i će kao takav moći da ponovo dođe u promet, koji je, dakle, svoje kretanje privremeno završio. A 1000 je novopribavljena realizacijom jedne trećine sopstvenog proizvoda. Za ovu 1000 u novcu k u p u j u kapitalisti II od kapitalista I sredstva za proizvodnju, za obnovu utrošenog vlastitog postojanog kapitala. Ovom kupovinom odeljak II je obnovio u naturalnom obliku polovinu potrebnog postojanog kapitala ( I I p), a za to je kapitalistima I otišla suma novca od 1000. Za ove poslednje, ovo je samo njihova vlastita suma novca k o j u su oni isplatili radnicima u v i d u n a j a m n i n i a koja im se sada, posle dva akta razmene, vraća, da bi kasnije opet mogla da funkcioniše kao promenljivi kapital, čime je kretanje ove novčane sume prethodno iscrpeno. Ipak društveni promet još nije završen. Kapitalisti I još nisu realizovali svoj višak proizvoda koji se nalazi u obliku za n j i h neupotrebljivom, u obliku sredstava za proizvodnju, da bi k u p i l i životna sredstva za sebe, a kapitalisti II još nisu obnovili drugu polovinu svog postojanog kapitala. Ova dva akta razmene poklapaju se u veličini vrednosti kao i materijalno, j e r kapitalisti I dobijaju životna sredstva iz 57

odeljka II za realizaciju sopstvenog viška v r e d n o s t i I 1000 v, dok o n i s a s v o j e s t r a n e s n a b d e v a j u k a p i t a l i s t e I I z a t o s r e d s i v i m a z a p r o i z v o d n j u I I 1000 p k o j u o v i m a n e d o s t a j u . Međut i m , za posredovanje ove r a z m e n e t r e b a n o v a suma novca. Mi bismo, istina, m o g l i d a s u m e n o v c a k o j e s u r a n i j e s t a v l j a n e u k r e t a n j e bacimo u p r o m e t j o š n e k o l i k o p u t a , p r o t i v čega s e teoretski ne bi i m a l o šta da p r i g o v o r i . I p a k , p r a k t i č n o ovo ne dolazi u obzir, jer potrebe potrošnje k a p i t a l i s t a m o r a j u biti zadovoljavane isto t a k o n e p r e k i d n o k a o i p o t r e b e r a d n i k a , z n a č i obe i d u p a r a l e l n o sa procesom p r o i z v o d n j e i m o r a j u b i l i posredovane p o s e b n i m s u m a m a n o v c a . I z toga s l e d i d a k a p i t a l i s t i oba odeljka, s v i k a p i t a l i s t i , m o r a j u i m a t i u r u c i , p o r e d i z n o s a novca za p r o m e n l j i v i k a p i t a l , još i z a l i h u n o v c a za r e a l i z o v a n j e sopstvenog v i š k a v r e d n o s t i u p r e d m e t e p o t r o š n j e . S d r u g e strane, p a r a l e l n o sa p r o i z v o d n j o m — z n a č i , p r e r e a l i z o v a n j a celokupnog p r o i z v o d a — i d e n e p r e k i d n a n a b a v k u i z v r s n i h del o v a postojanog k a p i t a l a , n a i m e , n j e g o v o p t i c a j n i deo ( s i r o v i n e i pomoćne m a t e r i j e , sredstva za o s v e t l j e n j e i t d ) . Iz toga p r o i z lazi da m o r a j u i m a l i u r u c i izvesne n o v č a n e iznose ne samo k a p i t a l i s t i I za p o k r i ć e s v o j e v l a s t i t e p o t r o š n j e , nego takođe i kapitalisti II za pokriće svojih potreba u postojanom kapitalu, Razmena I 1000 v u s r e d s t v i m a za p r o i z v o d n j u za II 1000 p u ž i v o t n i m s r e d s t v i m a v r š i se, d a k l e , p o s r e d s t v o m novca, k o j i p r e d u j m l j u j u d e l o m k a p i t a l i s t i I za s v o j e p o t r e b e p o t r o š n j e a delom kapitalisti II za svoje potrebe proizvodnje.* Od ove novčane sume 1000, k o j a je p o t r e b n a za o v u r a z m e n u , s v a k i odel j a k k a p i t a l i s t a može d a p r e d u j m i p o 500 i l i m o g u u t o m d a izvrše p o d e l u u d r u g o j s r a z m e r i ; u s v a k o m s l u č a j u , d v e s t v a r i su jasne: 1. n j i h o v a c e l o k u p n a z a l i h a n o v c a m o r a da b u d e dov o l j n a da se i z v r š i razmena i z m e đ u I 1000 v i II 1000 p; 2. ma k a k o b i l a suma novca razdeljena, posle i z v r š e n e c e l o k u p n e d r u štvene razmene svaka g r u p a k a p i t a l i s t a o p e t se n a l a z i u posedu j e d n a k e sume novca k o l i k u j e b i l a b a c i l a u p r o m e t . Poslednje v a ž i sasvim opšte za c e l o k u p n i d r u š t v e n i p r o m e t : pošto se p r o m e t i z v r š i , novac se u v e k v r a ć a na s v o j u p o l a z n u t a č k u , t a k o da posle svestrane razmene s v i k a p i t a l i s t i s u p o s t i g l i d v e s t v a r i : p r v o d a svoje proizvode, p r e m a č i j e m s u n a t u r a l n o m o b l i k u b i l i ravnodušni, zamene z a p r o i z v o d e t a k v o g n a t u r a l n o g o b l i k a k a k a v j e n j i m a potreban, b i l o z a s r e d s t v a z a p r o i z v o d n j u , b i l o za sredstva za sopstvenu p o t r o š n j u , i d r u g o , da se novac, k o j i * Marx smatra („Kapital", II, *tr. 340) za polaznu tačku ove razmene samo novčani izdatak od strane kapitalista I I . Ovo ni u čemu ne menja novčani rezultat prometa, kao što F. Engels tačno napominje u fusnoti, ali kao pratpostavka društvenom prometu ovu napomena nije tačna; pravilniji ja prikaz samog Marxa (1, c., str, 325). 58

su sami bacili u promet da bi posredovao ovaj akt razmene, nalazi opet u njihovoj ruci. shvatljiva. Ovde zapravo roba i novac stalno menjaju svoja mesta, posed robe i s k l j u č u j e posed novca, novac stalno zauzima mesto koje roba uprazni, i obratno. To potpuno važi i za svaki individualni akt robne razmene pod č i j i m se oblikom odvija društveni p r o m e t . A l i sam on je više nego robna razmena, naime — promet kapitala. Za ovaj promet je upravo karakterustično i bitno da on ne vraća kapital u ruke kapitalista samo kao veličinu vrednosti sa priraštajem, naime, sa viškom vrednosti, nego da on takođe posreduje društvenu reprodukciju, dakle, obezbeđuje naturalni oblik proizvodnog kapitala (sredstva za proizvodnju i radnu snagu) kao i održavanje neradnih ljudi. Kako celokupni društveni proces prometa polazi od kapitalista k o j i se nalaze u posedu i sredstava za proizvodnju i novca potrebnog za posredovanje prometa, to se, po završetku svakog kružnog kretanja društvenog kapitala, mora sve da nađe ponovo u n j i h o v i m rukama, i to kod svake grupe i svakog i n d i vidualnog kapitalista u srazmeri prema n j i h o v i m plasiranjima. U rukama radnika novac se nalazi samo prolazno da bi posredovao razmenu i z n a đ u novčanog oblika i naturalnog oblika promenljivog kapitala, u rukama kapitalista je to pojavni oblik dela njihovog kapitala, mora se, dakle, uvek opet njima da vrati, — Dosada smo posmatrati promet samo u k o l i k o se on odvija između oba velika odeljka proizvodnje. Osim toga je još preostalo: od proizvoda prvog odeljka 4000 u vidu sredstava za proizvodnju k o j i ostaju u odeljku I, da bi obnovili njegov sopstveni postojani kapital 4000 p, zatim u d r u g o m odeljku 500 u životnim sredstvima, koja takođe ostaju u istom odeljku, naime, kao sredstva za potrošnju vlastite klase kapitalista u iznosu njihovog viška vrednosti II 500 v. Kako je proizvodnja u oba odeljka kapitalistička, to jest neregulisana p r i vatna proizvodnja, to razdeoba vlastitog proizvoda svakog odeljka među njegove individualne kapitaliste — kao sredstva za proizvodnju odeljka I i l i kao sredstva za potrošnju odeljka II - ne može da se odvija drukčije nego samo putem robne razmene, dakle, v e l i k i m brojem pojedinih akata kupovine i prodaje između kapitalista istog odeljka. Za ovu razmenu, dakle kako za obnavljanje sredstava za proizvodnju u I 4000 p tako i za obnavljanje sredstava za potrošnju kapitalističke klase u II 500 v. kapitalistima oba odeljka potrebno je da I m a j u u r u kama takođe izvesne sume novca. Ovaj deo prometa sam po sebi ne pretstavlja ništa naročito interesantno, j e r ima karakter prostog robnog prometa. Ovde i kupac i prodavac pripadaju

59

samo do smene mesta novca i robe unutar iste klase i odeljka unapred u rukama klase kapitalista, i on je deo njihovog kapitala.

neobično. Da je za ovaj promet potrebno da društvo poseduje izvesnu sumu novca, mora odmah i z g l e d a t i samo po sebi raproizvodnje jeste robna proizvodnja, čime je dat i opticaj novca,

da postoji i novac koji može da igra ulogu novčanog kapitala. I konačno, čim novac funkcioniše upravo kao kapital, — u našoj šemi imamo posla isključivo sa kapitalističkom proizvodn j o m - time je rečeno da se ovaj novac mora da nalazi kao k a p i t a l u svakom obliku u posedu klase kapitalista, koja ga baca u promet d a b i j o j s e s a p r o m e t a o p e t vratio. Samo jedan detalj može na prvi pogled da nas začudi: Ako kapitalisti ubacuju celi novac koji je u opticaju u društvu, iz toga s l e d i da kapitalisti i za realizovanje svog sopstvenog viška kao da kapitalisti kao klasa m o r a j u da plate svoj aopstveni vršak vrednosti svojim vlastitim novcem. I kako klasa kapitalista mora več odranije da ima u posedu odgovarajući novac još p r e svake realizacije proizvoda svakog proizvodnog perioda to može da izgleda na p r v i pogled da prisvajanje viška vrednosti ne počiva, kao što je to ustvari, na neplaćenom radu najamnog radnika, nego da je rezultat puke robne razmene u k o j u klasa k a p i t a l i s t a sama unosi novac u jednakom iznosu. K r a t k o razmišljanje razbija ovu k r i v u predstavu. Posle opšteg završetka prometa nalazi se klasa kapitalista kao i pre toga u posedu svog iznosa novca, k o j i j o j se vraća ili ostaje u njenim rukama, dok je ona pored toga stekla i potrošila životna sredstva u jednakom iznosu; - da se dobro razumemo, mi uvek ostajemo p r i glavnoj pretpostavci šeme reprodukcije: prosta reprodukcija, to jest obnavljanje proizvodnje u starom obimu i korišćenjc celog proizvedenog viška vrednosti u cilju lične potrošnje kapitalističke klase. zadržimo p r i jednom periodu reprodukcije, nego ako posmatramo više perioda u njegovoj sukcesivnosti i uzajamnoj isprepletenosti Ono što kapitalisti danas bacaju u opticaj kao novac

60

za realizovanje svog sopstvenog viška v r e d n o s t ; n i j e naime, ništa drugo nego novčani o b l i k n j i h o v o g v i š k a v r e d n o s t i iz p r o šlog proizvodnog perioda. A k o k a p i t a l i s t m o r a za k u p o v n u svojih životnih sredstava da p r e d u j m l j u j e iz s v o g v l a s t i t o g džepa, dok se njegov novoproizvedeni višak v r e d n o s t i nalazi u naturalnom o b l i k u n e u p o t r e b l j i v o m za p o t r o š n j o i l i se n j e g o v upotrebljivi n a t u r a l n i o b l i k nalazi u t u đ i m r u k a m a , onda je novac koji je on sada sam sebi p r e d u j m i o , s d r u g e s t r a n e , dospeo u njegov džep kao rezultat realizacije n j e g o v o g v i š k a vrednosti iz prethodnog perioda. I ovaj novac će mu se o p e t vratiti kad bude realizovao svoj n o v i v i š a k v r e d n o s t i k o j i j e sakriven u robnom o b l i k u . Prema tome, u t o k u mnogih p e r i oda izlazi da klasa kapitalista po p r a v i l u iz prometa i z v l a č i u svoje mreže pored s v i h n a t u r a l n i h oblika svoga k a p i t a l a j o š i svoja sopstvena sredstva za potrošnju, pri č e m u njen p r v o b i t n i iznos novca ostaje stalno u n j e n o m posedu netaknut. Iz posmatranja opticaja novca izlazi za i n d i v i d u a l n o g k a pitalista da on nikada ne može svoj novčani k a p i t a l da p r e tvori u punom iznosu u sredstva za proizvodnju, n a p r o t i v , u v e k mora da ostavi izvestan deo kapitala u novčanom o b l i k u za c i ljeve promenljivog kapitala, za najamnine, i d a l j e m o r a da zadrži rezerve kapitala za t e k u ć u k u p o v i n u sredstava za p r o i z vodnju u t o k u perioda proizvodnje. A l i osim ovih r e z e r v i k a pitala mora on posedovati zalihu novca u svrhe lične potrošnje. Za proces reprodukcije celokupnog društvenog kapitala iz toga proizlazi nužnost proizvodnje i reprodukcije novčanog materiala. K a k o se ona, prema našoj pretpostavci, isto tako m o r a podrazumevati kao kapitalistička proizvodnja i reprodukcija, — a po Marxovoj šemi. o k o j o j smo govorili, mi poznajemo samo kapitalističku p r o i z v o d n j u — to šema mora da izgleda zapravo kao nepotpuna. Uz d v a velika odeljka društvene proizvodnje: proizvodnje sredstava za proizvodnju i proizvodnje sredstava za potrošnju morao bi da bude pridodat kao treći odeljak p r o izvodnja sredstava za razmenu, za k o j e je upravo k a r a k t e r i stično da ne služe ni proizvodnji ni potrošnji, društveni rad pretstavljaju u bezrazličnoj r o b i nesposobnoj da zadovoljava potrebe. Istina, novac i proizvodnja novca, k a o i r a z mena i robna proizvodnja mnogo su s t a r i j i od kapitalističkog načina proizvodnje. A l i tek u o v o m poslednjem promet novca je postao opšti o b l i k društvenog prometa i kroz to b i t n i elemenat društvenog procesa reprodukcije. T e k bi prikaz p r o i z vodnje i reprodukcije novca u n j i h o v o j organskoj isprepletenosti sa oba druga odeljka društvene proizvodnje dao iscrpnu šemu celokupnog kapitalističkog procesa u n j e g o v i m bitnim tačkama. 61

Ovde se mi svakako udaljavamo od Marxa. Marx uvrštava proizvodnju zlata (radi jednostavnosti celokupna proizvodnja novca svodi se na proizvodnju zlata) u prvi odeljak društvene proizvodnje. ,,Proizvodnja zlata spada, kao i proizvodnja metala uopšte, u klasu I. u kategoriju koja obuhvata proizvodnja sredstava za proizvodnju."* Ovo je tačno samo utoliko ukoliko se radi o proizvodnji zlata u smislu proizvodnje metala, to jest metala za industrijske svrhe (nakit, zubno plombe itd.) Kao novac, zlato nije metal, nego otelovljenje apstraktnog društvenog rada i kao takvo isto tako nije sredstvo za proizvodnju kao ni sredstvo za potrošnju. Uostalom, jedan pogled na samu šemu reprodukcije pokazuje do kakvih bi nas nezgoda moralo da dovede brkanje sredstava za razmenu sa sredstvima za proizvodnju. Ako postavimo pored oba odeljka društvene proizvodnje šematski prikaz godišnje proizvodnje zlata (u smislu novčanog materijala), dobićemo sledeća t r i niza: I. 4000p + 1000pr + 1000v = 6000 u sredstvima za proizvodnju II. 2000p + 500 pr + 500 v = 3000 u sredstvima za potrošnju III. 20p + 5 pr + 5 v = 30 u novčanim sredstvima Veličina vrednosti 30 (koju je Marx izabrao kao primer) očigledno ne odgovara količini novca koja godišnje u društvu optiče, nego samo onom delu ove količine novca koji se godišnje reprodukuje, dakle, godišnjem rabaćenju novčanog materijala koji pri nepromenjenom obimu društvene reprodukcije i pri nepromenjenom trajanju obrta kapitala kao i pri istoj brzini robnog prometa ostaje u proseku jednak. Posmatramo li treću jednačinu kao sastavni deo prve, kao što to hoće Marx, doći ćemo do sledeće teškoće: postojani kapital trećeg odeljka 20 p sastoji se iz stvarnih, konkretnih sredstava za proizvodnju kao i u druga dva odeljka (zgrada, alata, pomoćnih matrija, posuda itd.), ali proizvod ovog odeljka 30 ns koji pretstavlja novac ne može u svom naturalnom obliku da funkcioniše kao postojani kapital ni u jednom procesu proizvodnje. Prema tome prvog odeljka 6000 sp tada dobijamo društveni deficit u sredstvima za proizvodnju u istom iznosu vrednosti koji će reprodukciji u jednakom obimu onemogućiti i l i u odeljku I ili u odeljku II. Prema dosadašnjoj pretpostavci - koja čini osnov materijalnom upotrebnom obliku jeste polazna tačka reproduk* "Kapital", tom II, str. 388.

62

cije u celini: proporcije šeme zasnivaju se na ovoj pretpostavci, bez nje bi se ona rastvorila u haos. Tako je prva temeljna relacija vrednosti počivala na jednačini: I 6000 sp = I 4000 p + II 2000 (otprilike u odnosu I 20 p + II 10 p) da bude upotrebljeno kao sredstvo za proizvodnju ni od jednog odeljka. Druga temeljna relacija izvedena iz prve počiva na jednačini I 1000 pr + I 1000 v = II 2000 p. Za proizvodnju zlata to bi značilo da ona uzima toliko sredstava za potrošnju drugog odeljka koliko ona njemu daje u sredstvima za proizvodnju. I ovo je isto tako netačno. Proizvodnja zlata, istina, uzima celokupnom društvenom proizvodu kako konkretna sredstva za proizvodnju, koja primenjuje kao postojani kapital, tako i konkretna sredstva za potrošnju za svoje radnike i kapitaliste, u iznosu svog promenljivog kapitala i viška vrednosti. Sam njen vlastiti proizvod ne bi ni u kojoj proizvodnji mogao da funkcioniše kao sredstvo za proizvodnju. kao što ne bi mogao da uđe u ljudsku potrošnju kao životno sredstvo. Uvrštavanje proizvodnje novca u odeljak I, prema tome, narušilo bi sve materijalne i vrednosne odnose Marxove šeme i oduzelo j o j njeno važenje. Marxsov pokušaj da proizvodnju zlata svrsta u odeljak I (sredstva za proizvodnju) kao njegov deo dovodi ga do sumnjivih rezultata. Prvi akt prometa između ovog novog pododeljka, kako Marx naziva I ns i odeljka II (sredstava za potrošnju) sastoji se. kao obično, u tome da radnici odeljka I ns sa novčanim iznosom (5 pr) koji su primili od kapitalista kao najamnine kupuju sredstva za potrošnju od odeljka II. Novac upotrebljen pritom još nije proizvod nove proizvodnje, nego novčana zaliha kapitalista I ns koja potiče iz količine novca zatečene u zemlji odranije, što je potpuno u redu. Ali Marx sada daje kapitalistima II zadatak da sa u novcu primljenih 5 prvo kupe zlata od I ns ,.kao robni materijal", on se, znači, prebacuje iz proizvodnje novca u industrisku proizvodnju zlata, koja sa problemom proizvodnje novca ima isto tako malo veze kao i sa proizvodnjom masti za obuću; ali kako od oduzetih I na 5 pr još uvek preostaje 3, s kojima kapitalisti II ne znaju šta da počnu, jer ih ne mogu upotrebiti kao postojani kapital, to Marx postavlja tvrdnju da oni ovaj novčani iznos — nagomilavaju kao blago. Ali da se ne bi kroz to pojavio deficit u postojanom kapitalu odeljka II, koji treba ceo da se razmeni za sredstva za proizvodnju (I = pr + v), Marx nalazi sledeći izlaz: „To se ovaj novac mora sav preneti iz II p u II v, pa bilo da se ovo sastoji iz potrebnih životnih namirnica i l i luksuznih artikala, a nasuprot tome odgovarajuća robna vrednost 63

preneti iz II v u II p. R e z u l t a t : Jedan deo viška vrednosti naDok smo mi posmatrali reprodukciju samo godišnjeg rabaćenja novčanog materijala, najednom se pojavilo nagomilavanje novčanog blaga, dakle, suvišak u novčanom materijalu. Ovaj suvišak nastaje — ne zna se zašto — na račun kapitalista odeljka životnih namirnica, koji treba da vrše apstinenciju, odricanje ne možda zato da bi proširili svoju vlastitu proizvodnju viška vrednosti, nego da bi bilo dovoljno životnih sredstava za radnike proizvodnje zlata. Međutim, za ovu hrišćansku vrlinu, kapitalisti odeljka II bivaju dosta loše nagrađeni. Oni ne samo da ne mogu uprkos "apstinencije" da preduzmu preširenje svoje proizvodnje nego čak nisu u stanju ni da preduzmu svoju proizvodnju u ranijem obimu. Jer može se odgovarajuća „vrednost robe" i preneti iz II v u II p, ne radi samo o vrednosti nego o materijalnom konkretnom obliku ove vrednosti, te kako sada deo proizvoda odeljka I postoji u novcu koji ne može da bude upotrebljen kao sredstvo za proizvodnju, to odeljak II uprkos apstinencije ne može da obnovi materijalno u punom obimu svoj postojani kapital. I tako bi pretpostavka š e m e : prosta reprodukcija bila narušena u dva pravca: u nagomilavanju viška vrednosti u blago i u deficitu postojanog k a p u l a Sami rezultati do kojih je Marx došao dokazuju da proizvodnja zlata ne može da bude uključena u neki od oba odeljka a da pritom ne bi sama šema bila razorena. Ovo se može zaključiti već na osnovu prve razmene između odeljka I i II. Proučavanja o razmeni novoproizvedenog zlata u okviru postojanog kapitala odeljka I, koje je Marx nameravao, u rukopisu se nije nalazilo, kao što ističe Fr. Engels ("Kapital", tom II, str 390, napomena 55). Ovo bi još samo povećalo nezgode. Uostalom, sam Marx potvrđuje naše shvatanje i iscrpljuje pitanje u dve reči kad on tako sažeto i tačno kaže: "Novac sam po sebi nije neki elemenat stvarne reprodukcije."** Izdvajanje proizvodnje novca kao posebnog trećeg odeljka celokupne društvene proizvodnje ima još jedan važan razlog. Marxova šema proste reprodukcije važi kao osnovica i polazna tačka procesa reprodukcije ne samo za kapitalistički nego — mutatis mutandis - i za svaki planski uređeni privredni poredak naprimer za s o c i j a l i s t i č k i . Proizvodnja novca, naprotiv, otpada zajedno sa robnim oblikom proizvoda, to jest sa privatnim vlasništvom na sredstva za proizvodnju. Ona čini "lažne troškove" anarhičnog načina proizvodnje, kapitalizma, specifi* "Kapital", tom II, s t r , 390. ** 1. c , s t r . 408. 64

čan teret društva sa privatnom privredom koja dolari do izražaja u godišnjem utrošku znatne količine rada za izradu proizvoda koji ne služe ni kao sredstva za proizvodnju ni kao sredstva za potrošnju. Ovaj specifični utrošak rada društva koje proizvodi na kapitalistički način, koji iščezava u društveno regulisanoj privredi, nalazi najegzaktniji izraz kao poseban odeljak u opštem procesu reprodukcije celokupnog kapitala. Pritom je potpuno svejedno da li mi mislimo na zemlju koja sama proizvodi zlato, ili na zemlju koja ga uvozi iz inostranstva. U potonjem slučaju razmena samo posreduje jednak utrošak društvenog rada k o j i je bio neposredno potreban za proizvodnju zlata. Iz dosadašnjeg izlaganja se vidi da problem re celokupnog kapitala nije tako prost kao što se to često zamišlja sa čistog stanovišta kriza, pri čemu se pitanje otprilike ovako postavlja: kako je moguće da u neplanskoj privredi bezbrojnih individualnih kapitala celokupne potrebe društva bivaju pokrivane njegovim celokupnom proizvodom? Ukazivanje na stalne oscilacije proizvodnje oko potražnje, to jest na periodičnu smenu konjunkture, trebalo bi tada da nam pruži odgovor. Kod ovakvog shvatanja, koje celokupni društveni proizvod tretira kao bezrazličnu robnu kašu i društvenu potrebu na podjednako maglovit način, prevoda se najvažnije: differentia specifica kapitalističkog načina proizvodnje. Kapitalistički problem reprodukcije k r i j e u sebi, kao Što smo videli, čitavo mnoštvo egzaktnih odnosa koji se tiču kako specifično kapitalističkih kategorija tako i — mutatis mutandis — opitih kategorija ljudskog rada, a njihovo sjedinjavanje kako u svojoj protivrečnosti tako i u svojoj podudarnosti pretstavlja sam problem. Marxova šema je naučno rešenje problema. Treba da se pitamo kakav značaj ima analizirana šema procesa reprodukcije za stvarnost. Prema ovoj šemi celokupni društveni proizvod ulazi lepo bez ostatka u promet, potrebe potrošnje bivaju potpuno zadovoljene, reprodukcija se odvija g l a t k o , opticaj novca ide za robnim prometom, kružno kretanje društvenog kapitala se tačno zatvara. Kako stvar izgleda u životu? Za planski vođenu proizvodnju daje šema u svojim odnosima tačnu osnovu podele društvenog rada — uvek p r i p r a v l j a j u ć i prostu reprodukciju, to jest proizvodnju u nepromenjenom obimu. U kapitalističkoj privredi nema nikakve planske organizacije celokupnog procesa. Stoga u njoj j ne ide ništa t a k o glatko po matematičkoj formuli kao što to u šemi izgleda. Kružno kretanje reprodukcije, naprotiv, odvija se uz stalno otstupanje od šematskih razmera, što se ispoljava.

65

u oscilacijama cena iz, dana u dan, u stalnim kolebanjima profita, u neprekidnim strujanjima kapitala iz jedne grane proizvodnje u drugu, u periodičnim cikličkim oscilacijama reprodukcije između prenapetosti i krize. Ipak. porod svih ovih otstupanja šema pretstavlja onaj društveno potrebni prosek oko koga se ova kretanja vrše i kome ona uvek opet teže, kad god se od njega udalje. Ovaj prosek čini da se kolebljiva kretanja individualnih kapitala ne izvrgnu u haos, nego bivaju vraćena na određenu zakonitost, koja osigurava dalju egzistenciju društva uprkos otsustvu njegovog plana. A k o se uporedi Marxova šema reprodukcije sa „Tableau economique" Quesnaya, odmah pada u oči velika sličnost kao i velika razlika. Ove dve šeme na početku i na kraju putanje razvoja klasične političke ekonomije jesu jedina dva pokušaja egzaktnog prikaza prividnog haosa koji pretstavlja celokupno kretanje kapitalističke proizvodnje i potrošnje u njihovoj uzajamnoj isprepletenosti i njihovoj rascepkanosti na bezbrojne privatne proizvođače i potrošače. Obe svode zbrkanu haotičnost u kretanju individualnih kapitala na nekoliko prostih velikih povezanosti u kojima je osigurana mogućnost egzistencije i razvoja kapitalističkog društva. uprkos njegovom nereguliranom anarhičnom mehanizmu. Obe, naime, ujedinjuju u sinteza dva gledišta, koja su t e m e l j celokupnog kretanja društvenog kapitala: da je ono istovremeno, kao kretanje kapitala, proizvodnja i prisvajanje viška vrednosti, a kao društveno kretanje proizvodnja i potrošnja materijalnih sredstava neophodnih za ljudski kulturni opstanak. U obe šeme promet proizvoda kao robni promet posreduje celokupni proces, a kretanje novca se u obe šeme v r t i samo kao spoljni izraz na površini kretanja robnog prometa. A l i u izvođenju ovih dveju velikih osnovnih linija leži dubok razmak između obe šeme. Quesnayev „Tableau" čini, istina, proizvodnju viška vrednosti stožernom tačkom celokupne proizvodnje, ali njegova šema shvata višak vrednosti još pod naivnim feudalnim oblikom zemljišne rente, to jest uzima pogrešno parcijalni oblik kao celinu. Ona, takođe, pretvara materijalno razlikovanje u celokupnog proizvoda u drugu stožernu tačku društvene reprodukcije, a l i je shvata sa stanovišta naivne suprotnosti između poljoprivrednih i manufakturnih proizvoda, znači, pogrešno uzima spoljne razlike u materijama kojima radni čovek ima da radi za osnovne kategorije ljudskog procesa rada uopšte.

66

Kod Marxa je proizvodnja viška vrednosti shvaćena u svom čistom i opštem, dakle, apsolutnom obliku proizvodnje kapitala. Istovremeno su uzeti u obzir večiti materijalni uslovi proizvodnje u osnovnom realizovanju sredstava za proizvodnju i sredstava za p o t r o š n j u i o d n o s i jednih i drugih sveden na egzaktan odnos vrednosti.

Marxovom šemom, tada se uglavnom ukazuju dva preduslova. Pre svega, Marxo-

rada u robnoj proizvodnji: konkretnog korisnog rada ko bne vrednosti i apstraktnog opšteljudskog rada koji stvara društveno potrebne vrednosti. Ova genijalna osnovna misao Marxove teorije vrednosti, koja mu

vrednosti i gledišta matrijalnih povezanosti. Drugo, osnovica šeme je oštro razlikovanje između postojanog i premenljivog kapitala, na osnovu koga

kategorije, proizvodnje, sredstvima za proizvodnju i dredstvima za potrošnju. Svim ovim gledištima približava se klasična ekonomija posle Quesnaya, naime, kod Smitha i Ricarda. Kod Ricarda je teorija vrednosti dobila onu strogu for-

mulaciju koja čini da je ona zbog toga često zamenjivana sa Marxovom teor vrednosti. Sa stanovišta svoje teorije vrednosti Ricardo je smatrao takođe pogrešnim Smithovo rastavljanje cene svih roba na pr + v, koje je pričinilo toliko

neprilika u analizi reprodukcije; no, on se nije dalje brinuo za ovu Smithovu pogrešku, kao što se nije , kao što se nije zagrejao ni za problem rodukcije u njenoj celini. Uopšte, Ricardova

smislu korak unazad u odnosu prema Sm korak unazad u odnosu prema fiziokratima. Ako je Ricardo razradio osnovne kategorije buržoaske ekonomije — vrednost, najamninu, višak vrednosti, kapital - mnogo preciznije ijednostavnije negoli ijedan njegov prethodnik, on ih je tretirao na mnogo krući način. Adam Smith je imao mnogo više smisla za žive uzajamne celine. A k o on u nekoj prilici i nije mnogo p te isti problem našao dva ili, kao kod problema vrednosti, čak t r i do četiri 67 razna rešenja i što je u raznim de-

lovima analize smelo sam sebi protivrečio, to su ga upravo njes raznih strana i shvati u kretanju. Prepreka o koju su se morala da spotaknu obojica - Smith i Ricardo — bila je njuhov buržoaski skučeni horizont. Da bi se shvatile osnovne katrgorije kapitalističke proizvodnje: vrednost i višak vrednosti u n j i h v o m živom kretanju, kao društveni proces reprodukcije, moralo se to kretanje da shvati istoriski, pa i same kategorije kao istoriski uslovljene forme opštih radnih odnosa. Iz ovoga izlazi da je problem reprodukcije celokupnog kapitala mogao da reši samo koji socijalist. Između "Tabelau economique" i šeme reprodukcije u II tomu "Kapitala" leži, ne samo vremenski nego i sadržajno, cvetanje i k r a j buržoaske ekonomije.

gove protivurečnosti dovodile do

Ono što nedostaje šemi proste reprodukcije očevidno je: ona izlaže zakone oblika reprodukcije k o j i pod kapitalističkim šdnosima proizvodnje može da se dogodi samo kao slučajan izuzetak. Pravilo kapitalističkog načina privrede, još više nego ijednog drugog nije prosta reprodukcija, nego proširena reprodukcija.* Ipak šema ima potpuno naučno značenje. I to u dvostrukom smislu. Praktično i p r i proširenoj reprodukciji na najveći deo ukupnog proizvoda treba uvek gledati kao na prostu reprodukciju. Ova potonja čini široku bazu na koju dolazi svagdašnje proširenje proizvodnje preko dotadašnjih granica, Teoretski analiza proste reprodukcije pretstavlja isto tako neophodnu polaznu tačku svakog egzaktnog naučnog prikaza proširene reprodukcije. Prema tome, šema proste reprodukcije celokupnog društvenog kapitala sama po sebi vodi izvan svojih sopstvenih granica: ka problemu proširene reprodukcije celokupnog kapitala. * „Pretpostavka proste reprodukcije, da je I (pr + v) = II p, ne

ne isključuje da u industrijskom ciklusu od 10—11 godina, neka g često ima manju godišnju proizvodnju od prethodne, dakle da se čak ne izvrši ni prosta reprodukcija u odnosu prema prošloj godini. Nego bi se, uz prirodno godišnje uvećavanje stanovništva, i prosta reprodukcija mogla vršiti samo utoliko ukoliko bi odgovarajući veći broj neproizvodnih službenika u trošenju onih 1500 koje z vaju celokupni višak vreednosti. Ali akumulacija kapitala, dakle, stvarna

68

("Kapital",

tom

II,

str.

433.)

Mi već poznajemo istorisku osobenost proširene reprodukcije na kapitalističkoj osnovici: ona mora da se pretstavi kao akumulacija kapitala, to je istovremeno njen specifični oblik i njen uslov. To znači: celokupna društvena proizvodnja — koja je na kapitalističkoj osnovici proizvodnja viška vrednosti može svaki put da bude proširena samo u onom smislu i u onoj meri u kojoj dosadašnji aktivni kapital društva dobija priraštaj iz viška vrednosti koji je proizveo. Upotreba dela viška vrednosti - i to rastućeg dela — na proizvodne ciljeve umesto za ličnu potrosnju klase kapitalista ili na nagomilavanje blaga — to je osnovica proširene reprodukcije pod kapitalističkim odnosima proizvodnje. Elemenat proširene reprodukcije celokupnog društvenog kapitala jeste — baš kao i kod ranije pretpostavljene proste reprodukcije — reprodukcija individualnog kapitala. Jer se celokupna proizvodnja — posmatrana bilo kao prosta bilo kao proširena — stvarno odvija samo pod oblikom bezbrojnih samostalnih kretanja reprodukcije privatnih individualnih kapitala. Prva iscrpna analiza akumulacije individualnog kapitala data je u I tomu Markovog „Kapitala", sedmi odeljak, glava 22 i 23. Ovde M a r x tretira podelu viška vrednosti na kapital i dohodak, okolnosti koje, nezavisno od podele viška vrednosti na kapital i dohodak, određuju akumulaciju, kao i stepen eksploatacije radne snage i produktivnosti rada, zatim povećavanje stalnog kapitala u odnosu na opticajni, kao momenat akumulacije i, konačno, stalno stvaranje industriske rezervne armije istovremeno kao posledicu i pretpostavke procesa akumulacije. Marx se uzgred obračunava sa dve misli buržoaske ekonomije koje se odnose na akumulaciju: sa više vulgarnoekonomskom „teorijom apstinencije", koja podelu viška vrednosti na kapital i dohodak, pa prema tome i samu akumulaciju, pretstavlja kao moralno junaštvo kapitalista, i sa zabludom klasične ekonomije, prema kojoj se celi kapitalizovani deo viška vrednosti koristi isključivo na to „da bi bio potrošen od strane radnika proizvođača", to jest odlazi na najamnine radnika koje će trebati novo zaposliti. Ova pogrešna pretpostavka koja gubi potpuno iz vida da svako proširenje proizvodnje mora da se izrazi ne samo u povećanju broja zaposlenih radnika nogo takođe i u povećanju materijalnih sredstava za proizvodnju (zgrada, oruđa, a u svakom slučaju bar sirovina) očevidno se zasniva na pogrešnoj „dogmi" Adama Smitha o kojoj smo već govorili. Iz zablude po kojoj se cena svih roba — ostavljajući potpuno postrani postojani kapital rastvara bez ostatka na same najamnine i višak vrednosti, rezultirala je i pretpostavka da je za proširenje proizvodnje dovoljno da se izda više kapi69

tala u najamnine. Čudnovato je da i Ricardo koji je uvideo, makar i prigodice, pogrešnost Smithovog učenja, uzima takođe „Treba razumeti, da svi proizvodi jedne zemlje bivaju potro-

šeni, ali n proizvode troše oni koji reprodukuju novu vrednost ili oni koji je ne reprodukuju. Kad kažemo da je dohodak ušteđen i pripoj kapitalu, tada mislimo da deo dohotka, za koji je rečeno da je pripojen kapitalu, troše produktivni radnici umesto, neproduktivnih." Prema ovom čudnovatom shvatanju, po kome ljudi potroše sve izrađene proizvode, dakle, prema tome u celokupnom društvenom proizvodu nema mesta za nepotrošna sredstva za proizvodnju: oruđa i mašine, sirovine i zgrade - proširena reprodukcija se odvija takođe na čudnovat način, naime tako što umesto jednog dala f i n i j i h životnih sredstava za klasu kapitalista u iznosu kapitalizovanog viška vrednosti, proizvode prosta životna sredstva za nove radnike. Neko drugo pomeranje osim onog unutar proizvodnje životnih sredstava, klasična teorija proširene reprodukcije ne poznaje. Da se Marx, kao od šale obračunao sa ovom elementarnom Smithovom i Ricardovom greškom razume se samo po sebi posle onoga što je već rečeno. Upravo onakvi kao što kod proste reprodukcije — pored proizvodnje potrebne količine životnih sredstava za radnike i kapitaliste — mora da dođe do redovnog obnavljanja postojanog kapitala, materijalnih sredstava za proizvodnju, mora isto tako i kod proširenja proizvodnje jedan deo novog dodatnog kapitala da bude upotrebljen za povećanje postojanog dela kapitala, to jest za uvećanje materijalnih sredstava za proizvodnju. Ovde dolazi u obzir još jedan drugi zakon koji je otkrio Marx. Postojani deo kapitala k o j i je klasična ekonomija stalno zaboravljala neprestano raste u odnosu prema promenljivom, za najamnine izdatom delu. Ovo je samo kapitalistički izraz opštih delovanja sve veće produktivnosti rada. Sa tehničkim napretkom živi rad je u stanju da u sve kraćem vremenu stavi u pokret sve veće količine sredstava za proizvodnju i preradi ih u proizvode. S kapitalističkog gledišta ovo znači progresivno smanjivanje izdataka za živi rad, za najamnine u odnosu prema izdacima za mrtva sredstva za proizvodnju. Proširena reprodukcija mora, dakle, ne samo nasuprot Smith — Ricardovom shvatanju da počne uvek sa podelom kapitalizovanog dela viška vrednosti na postojani i promenljivi kapital, nego ova podela mora sa tehničkim napretkom proizvodnje da dodeljuje relativno sve veći udeo za postojani, a relativno sve manju kvotu za promenljivi deo kapitala. Ova neprestana kvalitativna promena u sastavu kapitala pretstavlja specifični pojavni oblik akumula70

ci Druga strana ovog stalnog pomeranja u odnosu postojanog dela kapitala prema promenljivom jeste ono što Marx naziva stvaranjemrelativneprekobrojnostiradničkogstanovništva,to jest za srednje potrebe o p l p đ a v a n j a k a p i t a l a prekobrojnog i zbog toga suvišnog radničkog stanovništva. Proizvodnja ove uvek postojeće rezerve nezaposlenih industriskih radnika (ovde pod

komandom trgovačkog k a p i t a l a ) , k o j a sa svoje strane čini nužnu pretpostavku naglog povećanja proizvodnje u danima visoke konjunkture, u k l j u č e n a je u specifične uslove akumulacije kapitala.**

* "Spe ganskom sastavu kapitala, ne samo da idu u korak s napretkom akumučacije, ilisauvećavanjemdruštvenogbogatstva,negokoračajunesravnjivo brže, jer prostu akumulaciju, odn. apsolutno uvećavanje celokupnog kapitala kapitala. Tako se, dakle, postavljanjem akumulacije, razmera postojanog prema promenljivom kapitalu, ako je isprva bila 1:1, menja u 2:1, 3:1, 4:1, 5:1 itd., tako se prema uvećavanju kapitala. sada preobraća u radnu snagu progresivno samo 1/2, 1/3, 1/4, 1/5, itd., njegove celokupne vrednosti umesto r a n i j e 1 / 1 ,. a naprotiv u sredstva za proobim celokupnog kapitala, već obim njegovog promenljivog sastavnog

dela,

da se srazmerno s njime uvećava kan što smo ranije pretpostavljali. Ona se smanjuje u odnosu prema veličini celokupnog kapitala i u ubrzanoj progresiji s rastenjem ove veličine. Istina, s rastenjem celokupnog kapitala raste i njegov promenljivi sastavni deo, ili njemu pripojena radna snaga, ali u srazmeri koja stalno biva manja. Intervali, u kojimse akumulacija vrši kao prosto uvećavanje proizvodnje na datoj tehničkoj osnovici bivaju sve kraći Ne samo da biva potrebno da se akumulacija neki dodajni broj radnika daje veličine ili čak da bi se, usled stalnog reobražavanja

pretvara se sa svoje strane opet u izvor novih promena u sastavu kapitala, i l i pon

desetogodišnjeg ciklusa perioda srednje živostl, velikog poleta, krize i zastoja, ciklusa prekidanog m a n j i m kolebanjima, počiva na stalnom formiranju, na većem ili manjem usisavanju, i na ponovnom formiranju industrijske rezervne a r m i j e , ili suvišnog stanovništva. Sa svoje strane, promene industrijskog cuklusa regr u t u j u suvišno stanovništvo i postaju jednim od naj*nijih uzroka njegove reprodukcije," Kapital, tom I str. 523

("Kap ** "K

Prema tome, iz akumulacije individualnog kapitala ima da izvedemo sledeća četiri momenta proširene reprodukcije; 1. Obim proširene reprodukcije je u izvesnim granicama nezavisan od porasta kapitala i može ga preteći. Metodi ovome vode jesu: povećanje eksploatacije radne snage i snage prirode, povećanje produktivnosti rada (u ovo poslednje je uključeno povećanje efikasnosti stalnog dela kapitala), onog dela viška vrednosti k o j i je namenjen za kapitalizovanje, na postojani i promenljivi kapital. ranje u odnosu postojanog kapitala prema promenljivom, pri čemu deo kapitala izdat na mrtva sredstva za proizvodnju stalno raste u srazmeru prema izdatom na najamnine. ste obrazovanje industriske rezervne armije. Ovi momenti dobijeni već iz kretanja reprodukcije individualnog kapitala pretstavljaju ogroman napredak prema analizi buržoaske ekonomije. Sada se, međutim, radilo o tome da se, polazeći od kretanja individualnog kapitala prikaže akumulacija celokupnog kapitala. Prema šemi proste reprodukcije morali su se sada i za prošrenu reprodukciju staviti u međusobne egzaktne odnose, pod uglom posmatranja akumulacije, kako momenti vrednosti proizvodnje viška vrednosti tako i materijalni momenti procesa rada (proizvodnja sredstava za proizvodnju i proizvodnja sredstava za potrošnju). Odlučujuća razlika između proširene i proste reprodukcije sastoji se u tome da kod potonje celi višak vrednosti troši klasa kapitalista sa svojom pratnjom, dok kod prve deo viška vrednosti biva izuzet od lične potrošnje svog posednika, ali ne da bi bio tezaurisan, nego da bi bio pripojen aktivnom kapitalu, da bi bio kapitalizovan. Da bi ipak ovo moglo stvarno da se dogodi potrebno je da novi dodatni kapital nađe i materijalne preduslove za svoje delovanje. Ovde, dakle, dolazi u obzir konkretni sastav celokupnog društvenog proizvoda. M a r x kaže već u I tomu "Kapitala" p r i razmatranju akumulacije individualnog kapitala: „Pre svega, godišnja proizvodnja mora da pruži sve one predmete (upotrebne vrednosti) iz kojih se imaju naknaditi oni materijalni sastavni delovi kapitala k o j i su u toku godine utrošeni, Kad se to odbije, ostaje netto-proizvod, i l i višak proizvoda u kome je sadržan višak vrednosti. A iz čega se taj višak proizvoda sastoji? Možda u stvarima određenim da zadovoljavaju potrebe i ćefove kapitalističke klase, koje dakle ulaze u

72

2. Polarna tačka svake stvarne akumulacije jeste

3. Akumulaciju

4. Druga propra

njen fond potrošnje? Ali ako bi to bilo sve, onda bi sav višak vrednosti bio profućkan i vršila bi se samo prosta reprodukcija. Da bi se akumulisalo, mora se jedan deo viška vrednosti pretvarati u kapital. Ali, osim da se prave čudesa, u kapital se mogu pretvarati samo takve stvari koje su upotrebljive u procesu rada, tj, sredstva za proizvodnju, a zatim stvari koje služe radnikovom održavanju, tj. životne namirnice. Prema tome, jedan deo godišnjeg viška rada mora se upotrebljavati za izradu dodajnih sredstava za proizvodnju i životnih namirnica, kao višak preko količine koja je potrebna za naknadu predujmljenog kapitala. Jednom reći: višak vrednosti može se pretvoriti u kapital samo zato, što višak proizvoda, čija je on vrednost, već sadrži materijalne sastavne delove novoga kapitala."* Svakako da nisu dovoljna ni dodatna sredstva za proizvodnju i dodatna životna sredstva za radnike: potrebna je još i dodatna radna snaga da bi se proširena reprodukcija stavila u kretanje. A l i ovaj uslov, prema Marxu, ne pretstavlja nikakvu naročitu teškoću. „I za ovo se već pobrinuo mehanizam kapitalističke proizvodnje reprodukujući radničku klasu kao klasu koja zavisi od najamnine, a čija obična najamnina dostiže ne samo za njeno održanje, već i za njeno množenje. Ove dodajne radne snage različite dobi, kojima radnička klasa svake godine snabdeva kapital, ima ovaj još samo da pripoji dodajnim sredstvima za proizvodnju koja se već nalazi u godišnjoj proizvodnji, pa je pretvaranje viška vrednosti u kapital gotova stvar."** Ovde Imamo prvo rešenje koje Marx daje problemu akumulacije celokupnog kapitala. Ne baveći se dalje u prvom tomu »Kapitala" pobliže ovom stranom pitanja, Marx se vraća problemu tek na kraju drugog toma svog glavnog dela: poslednja, 21 glava posvećena je akumulaciji i proširenoj reprodukciji celokupnog kapitala. Pogledajmo sada izbliže šematski prikaz akumulacije kod Marxa. Posle primera šeme proste reprodukcije, koje smo već upoznali, Marx konstruiše šemu proširene reprodukcije. Upoređenjem obe šeme postiže se da se razlika koja među njima postoji najjasnije istakne. Pretpostavimo da celokupni godišnji proizvod društva pretstavlja vrednosnu veličinu od 9000 (pod kojom se mogu ra* „Kapital", tom I, str. 470. **

73

l

zumeti m i l i o n i r a d n i h časova ili, izraženo na kapitalistički način u novcu, b i l o koja suma novca). Ovaj ukupni proizvod biva razdeljen na sledeći način

P r v i odeljak pretstavlja srodstva za proizvodnju, drugi životna sredstva. Jedan pogled na brojčane srazmere pokazuje da ovde može da dođe samo do proste reprodukcije. Sredstva za proizvodnju proizvedena u prvom odeljku jednaka su zbiru sredstava za proizvodnju koja su stvarno utrošena u oba odeljka a čije prosto obnavljanje dozvoljava samo ponavljanje proizvodnje u r a n i j e m obimu. S drugo strane, celi proizvod odeljka ž i v o t n i h sredstava ravan je z b i r u najamnina kao i viškova vrednosti u oba odeljka; to pokazuje da postojeća životna sredstva dozvoljavaju takođe samo uposlenje ranijeg broja radne snage i da istovremeno takođe celi višak vrednosti odlazi u životna sredstva, to jest u ličnu potrošnju klase kapitalista. A l i uzmimo sada isti colokupni proizvod od 9000 u sledećem sastavu:

Ovde pada u oči dvostruka nosrazmernost. Proizvodna količina sredstava za proizvodnju (6000) premaša u vrednosti za 500 količinu stvarno utrošenu u društvu (4000 p + 1500 p). Istovremeno količina proizvedenih životnih sredstava (3000) u poredenju sa sumom plaćenih najamnina, to jest potreba radnika (1000 pr + 750 pr) kao i sa sumom postignutih viškova vrednosti (1000 v + 750 v) pretstavlja deficit od 500. Iz toga sledi da — kako je smanjivanje broja zaposlenih radnika isključeno — potrošnja klase kapitalista mora da bude manja od viška vrednosti k o j i je ona prisvojila. Time su ispunjena oba preduslova koja su potrebna za proširenu reprodukciju na kapitalističkoj osnovi: jedan deo prisvojenog viška vrednosti ne biva konsumovan, nego upotrebljen u proizvodne ciljeve, a istovremeno bivaju proizvedena sredstva za proizvodnju u uvećan o j količini, da bi kapitalizovani višak vrednosti mogao da bude stvarno upotrebljen na proširenje proizvodnje. A k o smo našli kod šeme proste reprodukcije da su njemu društveni osnovni uslovi uključeni u sledeći egzaktni odnos:

74

zbir proizvedenih sredstava za proizvodnju (proizvod odeljka I) mora po svojoj vrednosti da bude ravan postojanom kapitalu oba odeljka, a zbir proizvedenih životnih sredstava (proizvod odeljka II) ravan zbiru promenljivog kapitala i viškova vrednosti u oba odeljka to moramo za proširenu reprodukciju da izvedemo obrnut egzaktan dvostruk odnos. Opšta pretpostavka proširene reprodukcije jeste: proizvod odeljka I je po vrednosti veći od postojanog kapitala oba odeljka zajedno, proizvod odeljka II je isto tako po vrednosti manji od sume promenljivog kapitala i viškova vrednosti u oba odeljka. Ali s ovim mi smo još daleko od toga da smo iscrpli analizu proširene reprodukcije, mi stojimo, pre bi se reklo, tek na njenom početku. Naime, sada moramo da pratimo izvedene odnose šeme u njihovom daljem delovanju u toku prometa i odvijanja procesa reprodukcije. A k o se prosta reprodukcija može da uporedi sa jednim te istim k r u g o m k o j i m ona uvek iznova protiče, to proširena reprodukcija liči, po Sismondijevim rečima, spirali koja ide uvek naviše. Dakle, treba najpre da ispitamo pobliže navoje ove spirale. Prvo opšte pitanje p r i t o m jeste: kako se odvija, dakle, pri pretpostavkama koje su nam sada poznate, stvarna akumulacija u oba odeljka, tako da svi kapitalisti kapitalizuju jedan deo svog viška vrednosti i istovremeno nalaze potrebne materijalne preduslove proširene reprodukcije. Marx je razjasnio pitanje pomoću siledećeg šematskog prikaza: Pretpostavimo da polovina viška vrednosti odeljka I biva akumulisana. Kapitalisti, dakle, upotrebljavaju 500 za svoju potrošnju, a 500 p r e t v a r a j u u kapital. Ovaj dodatni kapital od 500 mora, kao što sada znamo, da bi se aktivirao, da bude razdeljen na postojani i promenljivi. Pretpostavimo da odnos oba kapitala, uprkos proširenju proizvodnje, ostaje isti kao kod orginalnog kapitala, to jest 4 : 1. Tada će kapitalisti odeljka I svoj dodajni kapital od 500 tako razdeliti da će za 400 kupiti nova sredstva za proizvodnju, a za 100 novu radnu snagu. Nab i j a n j e novih sredstava za proizvodnju za 400 ne pretstavlja nikakvu teškoću: znamo da je odeljak I već proizveo suvišnih sredstava za proizvodnju za 500. Od toga su 4/5 bile upotrebljene unutar odeljka I da bi se izvršilo proširenje proizvodnje. Ali odgovarajuće povećanje promenljivog kapitala za 100 u novcu nije dovoljno, nova dodatna radna snaga mora naći i odgovarajuća životna sredstva, a ova mogu b i t i uzeta samo iz odeljka II. Sada se, dakle, vrši promet između obadva velika odejka. Ranije, k o d proste reprodukcije, odeljak I je uzimao za 75

1000 životnih sredstava od odeljka II za sopstvene radnike, sada on mara preko toga da uzme za radnlke za 100 više životnih sredstava. Odeljak I ć e , p r e m a t o m e p o č e t i p r o š i r e n u reprodukciju na sledeći način: 4400 p + 1100 pr. Odeljak II sa svoje strane prodajom dodatnih životnih sredstava od 100 je u stanju da od odeljka I pribavi sredstva za proizvodnju u istom iznosu više nego dosada. Ustvari je od ukupnog viška vrednosti u odeljku I još preoastalo 100. Njih sada pribavlja odeljak II, da bi i on sa svoje strane preduzeo proširenje proizvodnje. A l i ni ovde se ne može mnogo učiniti samo sa više sredstava za proizvodnju: da bi se ona stavila u pokret, potrebna je dodatna radna snaga. Pretpostavimo i ovde da će dosadašnji sastav kapitala biti zadržan, znači da je odnos postojanog prema promenljivom kapitalu 2 : 1; tada je potrebno za akumulaciju dodatnih asredstava za proirvodnju od 100, nove radne snage za 50. Ala, za ovu radnu snagu potrebna su takođe u iznosu njihovih najamnina nova životna sredstva, koja daje sam odeljak II. Od celokupnog proizvoda odeljka II moraju, prema tome, pored dodatnih životnih sredstava od 100 za nove radnike odeljka I da budu upotrebljena više nego dosada još i životna sredstva za 50 za sopstvene radnike odeljka I I . Drugi odeljak počinje proširenu r e p r o d u k c i j u sledećim srazmerama: 1600 p + 800 pr. Sada je celokupni proizvod odeljka I (6000) ušao potpuno u promet: 5500 je bilo potrebno za prosto obnavljanje starih utrošenih sredstava za proizvodnju u oba odeljka, 400 je bilo upotrebljeno za proširenje proizvodnje odeljka I. 100 za istu svrhu u odeljku II. A što se tiče celokupnog proizvoda odeljka II (3000), 1900 je upotrebljeno za povećane ekipe radne snage u oba odeljka. Preostala 1100 u životnim sredstvima služi za ličnu potrošnju kapitalista, za trošenje njihovog viška vrednosti i to: 500 u odeljku I, 600 za kapitaliste odeljka II, koji su od svoga viška vrednosti 750 kapitalizovali samo 150 (100 za sredstva za proizvodnju i 50 za najamnine radnika). Sada može proširena reprodukcija da se odvija. Zadržimo li istti stepen eksploatacije - 100%, kao i kod prvobitnog kapitala, tada ćemo u sledećem periodu imati:

76

Celokupni proizvod d r u š t v a je porastao sa 9000 na 9800, višak vrednosti u p r v o m odeljku sa 1000 na 1100, u drugom odeljku sa 750 na 800, cilj kapitalističkog proširenja proizvodnje: povučena proizvodnja viška vrednosti, postignut je. Istovremeno materijalni sastav celokupnog društvenog proizvoda opet daje višak sredstava za proizvodnju (6600) preko stvarno utrošenih (4400 + 1600) za 600, kao i deficit životnih sredstava (3200) u poređenju sa dosada plaćenim najamninama (1100 pr + 800 pr) i p o s t i g n u t e viškom vrednosti (1100 v + + 800). O v i m je već opet da u materijalna osnovica kao nužnost da se deo viška vrednosti upotrebi ne za potrošnju klase kapitalista, nego za ponovno proširenje proizvodnje. Drugo proširenje proizvodnje i p o v ć a n a proizvodnja viška vrednosti proizlaze tako sami od sebe sa svojim matematičkim egzaktnim odnosima te prvog proširenja. Jednom već otpočeta akumulacija kapitala stalno mehanički prelazi svoj postignuti nivo. K r u g se pretvorio u s p i r a l u koja se sve više navija kao pod pritiskom nekog prirodnog matematičkog merljivog zakona. Ako pretpostavimo u sledećim godinama uvek isto kapitalizovanje polovine viška vrednosti u odeljku I, p r i čemu zadržavamo isti sastav kapitala i stepen eksploatacije, tada ćemo dobiti sledeću p r o g r e s i j u u reprodukciji celokupnog kapitala:

Tako bi posle pet godina akumulacije celokupni društveni proizvod porastao od 9000 na 14348, celokupni društveni kapital od 5400 p + 1750 pr = 7150 na 8784 p + 2782 pr = 77

1464 v + 1065 v = 2520 v, pri čemu se lično utrošeni višak vrednosti od 1500 pre početka akumulacije popeo na 732 + + 958 (u poslednjoj godini) = 1690.* Klasa kapitalista je, dakle, mogla da više kapitalizuje, da vrši više "apstinencije'' a ipak istovremeno da lepše živi. Društvo je postalo bogatije u materijalnom pogledu: bogatije u sredstvima za proizvodnju, bogatije u životnim sredstvima i istovremeno u kapitalističkom smislu: ono proizvodi sve veći višak vrednosti. Celokupni proizvod ulazi potpuno u društveni promet; on služi delom za proširenje reprodukcije, delom za ciljeve potrošnje. Potrebe akumulacije kapitalista poklapaju se istovremeno sa materijalnim sastavom celokupnog društvenog proizvoda: to je onako kao što je Marx rekao u I tomu "Kapitala" porasli višak vrednosti može da se pripoji kapitalu upravo zato jer društveni višak proizvoda od samog početka dolazi na svet u materijalnom obliku sredstava za proizvodnju, u obliku koji upravo ne dozvoljava nikakvu drugu upotrebu nego primenu u procesu proizvodnje. U isto vreme proširenje r e r o d u k c i j e izvršava se pod strogim održavanjem zakona prometa: uzajamno snabdevanje oba odeljka proizvodnje dodatnim sredstvima za proizvodnju i životnim sredstvima vrši se kao razmena ekvivalenata, kao robna razmena, pri čemu akumulacija u jednom odeljku upravo omogućava i uslovljava akumulaciju drugog. Komplikovani problem je tako pretvoren u šematsku progresiju čudesne jednostavnosti. Gore započeti lanac jednačina može se produbiti u beskonačnost. Treba se samo pridržavati jednostavnih pravila povećanju postojanog kapitala u prvom odeljku, mora uvek do odgovara određeno povećanje njegovog promenljivog kapitala, ali sa ovim poslednjim je apriorno određeno koliko veliko može da bude povećanje postojanog kapitala u drugom odeljku, ovo opet mora da bude praćeno odgovarajućim povećanjem promenljivog kapitala. Konačno, veličinom povećanog promenljivog kapitala u oba odeljka je uvek dato koliko od celokupne sume životnih sredstava preostaje za ličnu potrošnju klase kapitalista. Konstatovaće se da se količina životnih sredstava koja je preostala za privatnu potrošnju kapitalista najtačnije poklapa sa nekapitalizovanim delom viška vrednosti u oba odeljka. Produženje šematskog razvoja akumulacije, uz pomenutih nekoliko lako shvatljivih pravila, nema, kao što je rečeno, nikakvih granica. A l i sad je vreme da se zapitamo: ne dolazimo li do tako čudesno prostih rezultata stoga što stalno vršimo samo izvesne matematičke vežbe sabiranjem i oduzima* "Kapital", tom II, str, 423-427.

78

= 11566, a višak vrednosti od 1000 v + 500 v =

teče li nam akumulacija stoga tako nesmetano u beskonačnost, jednačinama. Drugim rečima, vreme je da se osvrnemo na kon-

jer papir podnosi tako strpljivo da ga ispisuj

kr

Glava sedma Prvo proširenje proizvodnje izgledalo je ovako:

Već ovde dolazi jasno do izražaja uzajamn

mulacije u oba odeljka. Ali ova zavisnost je osobene prirode. Akumulacija ovde polazi od odeljka I, dok odeljak II samo strane odeljka I. Marx ovde provodi akumulaciju kapitalizujući u I polovinu viška vrednosti, a u II upravo samo onoliko koliko je potrebno da se obezbedi proizvodnja i akumulacija u I. Pritom on dozvoljava da kapitalisti odeljka II troše 600 v, dok kapitalisti I odeljka, koji prisvajaju vrednost dva p u t a veću i mnogo veći višak vrednosti, troše samo 500 v. U sledećoj godini on uzima da kapitalisti I opet kapitalizuju polovinu svog viška vrednosti, a kapitaliste II, on, ovog puta više nego u prošloj godini i samovoljno, "prisiljava" da kapitalizuju onoliko koliko iziskuje I, pri čemu za potrošnju kapitalista II ovaj put

sledi kretanje, i to obim akumulacije biva o

prilično čudnovat rezultat akumulacije. Marx opisuje proces na sledeći način: "Nek se sad pod I produži akumulisati u istoj srazmeri, dakle 550 v troši se kao dohodak, a 550 v akumuliše, Prvo se onda 1100 I pr naknađuje sa 1100 II p, zatim ima još 550 I v da 1650 I (pr + v). A l i je postojani kapital II, koji se ima naknaditi, samo 1600, dakle(!) ostalih 50 mora se dopuniti iz 500 II v. Ako ovde za prvi mah ne uzmemo u obzir novac, onda kao rezultat ove transakcije imamo: u fondu potrošnje kapitalista i radnika 1650 (pr + v), realizovano u robama II p. 79

I. 4400 p + 550 v (koje se ima kapitalizovati

II. 1650 p (naime 50 po gornjem dodalo iz II v) + + 750 v (fond potrošnje kapitalista).

A l i ako u II ostane stari odnos između pr i p, onda se za 50 p mora p r e d u j m i t i još 25 p r ; tih 25 mora se uzeti iz 750 v; dakle dobijamo: I I , 1650 p + 825 pr + 725 v. Pod I ima da se kapitalizuje 550 v; ako ostaje raniji odnos, od toga 440 sačinjava postojani kapital, a 110 promenljivi. Ovih 110 i m a j u se eventualno (!) crpsti iz 725 II v, t j . sredstva potrošnje u vrednosti od 110 potroše radnici I umesto kapitaliste I I ; dakle, ovi poslednji su prisiljeni (!) da kapitalizuju tih 110 v koje ne mogu potrošiti. To č i n i da od 725 II v preostane 615 II v. Ali k a d II ovako pretvori t i h 110 u dodajni postojani kapital, onda mu treba još i dodajni promenljivi kapital od 55; i ovaj se mora opet uzeti iz njegovog viška vrednosti; kad se to odbije od 615 II v, ostaje 560 za potrošnju kapitalista II i sada dobijamo, pošto su izvršeni svi aktuelni i potencijalni prenosi o v a k v u kapital-vrednost:

Doneli smo ovaj opširni citat j e r on drastično pokazuje kako M a r x ovde postiže akumulaciju u I na račun odeljka I I . Isto tako grubo postupa on sa kapitalistima odeljka životnih sredstava u sledećim godinama. U trećoj godini on im dopušta po istom p r a v i l u da akumulišu 264 v i troše 616, ovog puta više nego u obe prethodne godine. U četvrtoj godini on dopušta da kapitalizuju 290 v, a 678 da potroše, u petoj oni akumulišu 320 v, a troše 745 v. Pritom M a r x čak kaže: "Ako stvar treba da teče normalno, onda se akumulacija u II mora izvršiti brže nego u I, j e r će inače onaj deo od I (pr + v), koji se ima pret v o r i t i u robe II p, porasti brže nego II p za koje se jedino može razmeniti."** A l i navedene cifre ne samo da ne pokazuju bržu a k u m u l a c i j u nego pre pokazuju kolebljivu akumulaciju u II odeljku, p r i čemu kao pravilo služi sledeće: Marx sprovodi a k u m u l a c i j u sve dalje, dopušta odeljku I da proizvodi na široj osnovici; akumulacija u II odeljku pojavljuje se samo kao posledica i uslov akumulacije I odeljka: prvo, da bi preuzela suvišna sredstva za proizvodnju, drugo, da bi isporučila potrebni * "Kapital", tom I I , str. 425. ** "Kapital", tom II, str. 426.

80

višak u potrošnim sredst tiva kretanja ostaje celo vreme na strani I odeljka, II odeljak se pojavljuje kao pasivan privesak. Tako i kapitalisti II svaki put smeju samo toliko da akumulišu, moraju toliko da potroše, toliko je potrebno za akumulaciju u I. Dok odeljak I svaki put kapitalizuje polovinu viška vrednosti a polovinu troši, što povlači kao redovno proširenje proizvodnje, tako i lične potrošnje klase kapitalista, oba kretanja u odeljku II o d v i j a j u se u skokovima na sledeći način:

Ne postoji nikakvo v i d l j i v o pravilo u ovoj akumulaciji i p o t r o š n j i , obe služe samo potrebama akumulacije u I. Da su apsolutni brojevi šeme u svakoj jednačini uzeti proizvoljno, razume se samo po sebi, i to ne umanjuje njenu naučnu vrednost. Ono o čemu se radi jesu srazmere veličine, koje treba da izraze egzaktno određene odnose. Ali srazmere akumulacije u odeljku I diktirane jasnom zakonitošću kao da su iskupljene potpuno proizvoljnom konstrukcijom srazmera u odeljku II, i ova okolnost daje povoda za proveravanje unutarnjih povezanosti izraženih analizom. Ali. moglo bi se pomisliti da se ovde radi samo o primeru ne naročito srećno izabranom. Sam Marx se ne zadovoljava navedenom šemom, nego odmah na to daje drugi primer da bi rasvetlio kretanje akumulacije. Sada su cifre jednačine poređane na sledeći način:

Ovde vidimo da je, za razliku od ranijeg primera, u oba odeljka isti sastav kapitala, naime, srazmera postojanog prema promenljivom je jednaka 5 : 1. Ovo pretpostavlja: već znatan razvoj kapitalističke proizvodnje i prema tome proizvodne snage društvenog rada; znatno već ranije izvršeno proširenje razmera proizvodnje; konačno, razvoj svih uslova koji stvaraju relativnu prenaseljenost u radničkoj klasi. Mi, dakle, ne izvodimo više, kao u prvom primeru, početni prvi prelaz sa proste reprodukcije * "Kapital", tom II, str. 427.

na proširenu, koji uostalom ima samo apstraktnu teoretsku vrednost, nego

toka na već dozvoljene visokom stepenu razvitk su potpuno i ne menjaju u

treba da se rukovodimo pri odvajanju pojedinih *** spirale reprodukcije. I ovde opet Marx uzima za polaznu tačku kapitalizovanje polovine

lista i troši polovinu **** vrednosti - 500,a drugu polovinu akumuliše. Onda bi se moglo pretvoriti (1000 pr + 500v ) I = 1500 u 1500 II p. Pošto je IIp ovde jednako samo 1430, to se mora dodati 70 od viška vrednosti odbivši to

od 285 II v ostaje 215 II v. Dakle dobijamo: potrošnje kapitalista i radnika.

I. 5000 + 500 v (za kapitalisanje) + 15

II. 1450p + 70 v (za kapitalisanje) + 2

dodajnog postojanog kapitala zahteva promenljiv kapital od 10/9 - 14; ovih

II. (1400p + 70p) + (285 pr + 14pr) +201

17.

Prema

II

od

1715

način: U odeljku I, 500 v, koje će biti kapitalizovane, dele se na 5/8 = 417 p + 1/4 - 83 pr.) Ova 83 preuzimaju jednak iznos od II v, koji kupuje elemente postojanog kapitala i prema tome se pripaja ka IIp. tome, imamo posle prometa:

na

1899,

dakle

za

nepunu

1/9

.

Ako se bude i dalje akumuliralo u istoj proporciji tad ćemo na kraju druge godine dobiti: i na kraju treće godine

82

Za t r i godine celokupni društveni kapital se povećao od 6000 I + 1715 II = 7715 na 7629 I + 2229 II = 9858, a celokupni proizvod od 9000 na 11 500. Ovde se akumulacija, za razliku od prvog primera, odvijala ravnomerno u oba odeljka u prvom kao i u drugom počev od druge godine kapitalizovala se polovina viška vrednosti, a polovina trošila. Proizvoljnost prvog primera izgleda, dakle da leži samo na loše izabranim nizovima brojeva. Ipak treba da proverimo da li ovog puta nesmetani tok akumulacije ne p r e t stavlja nešto više od matematičkih operacija sa spretno izabranim brojkama. Ono što pada u oči jednako u prvom i u drugom primeru, kao opšte pravilo akumulacije, jeste uvek sledeće: da bi do akumulacije uopšte moglo doći. mora odeljak II svaki put da uloži toliko na proširenje postojanog kapitala koliko odeljak I ulaže, prvo, na proširenje potrošenog dela viška vrednosti i, drugo, na proširenje promenljivog kapitala. Ilustrovano na p r i meru prve godine, mora. naime, prvo da se doda postojanom kapitalu u II iznos od 70. Zašto? Jer ovaj kapital dosada pretstavlja 1430. A l i ako kapitalisti I hoće da polovinu svoga viška vrednosti (1000) akumulišu a polovinu da troše, onda su im potrebna životna sredstva za sebe kao i za svoje radnike u iznosu od 1500. N j i h oni mogu dobiti od odeljka II samo u razmenu za sopstveni proizvod — sredstva za proizvodnju. A l i kako je odeljak II pokrio svoju sopstvenu potrebu u sredstvima za proizvodnju samo u iznosu sopstvenog postojanog kapitala (1430), to do razmene može da dođe samo u slučaju ako se odeljak II odluči da svoj postojani kapital uveća za 70, to jest da proširi svoju sopstvenu proizvodnju, što se ne može ostvar i t i drukčije nego kapitalizovanjem odgovarajućeg dela viška vrednosti. A k o ovaj iznosi u odeljku II 285 v, to moraju od toga 70 da budu pripojeni postojanom kapitalu. Ovde je u t v r đen p r v i korak u proširenju proizvodnje kod II kao uslov i posledica proširenja potrošnje kapitalista I. Pođimo dalje. Dosada je klasa kapitalista I mogla da utroši za ličnu potrošnju tek polovinu svoga viška vrednosti. Da bi mogla drugu polovinu da kapitalizuje, ona mora iznos od 500 da podeli bar prema dotadanjem sastavu, dakle da pretvori 417 u postojani, 83 u promenljivi kapital. Prva operacija nije skopčana ni sa k a k v i m teškoćama: kapitalisti I raspolažu suviškom sopstvenog proizvoda u iznosu od 500 k o j i se sastoji od sredstava za proizvodnju, čiji naturalni oblik mu, dakle, omogućava da bude preuzet di83

rektno u proces proizvodnje: tako se vrši proširenje postojanog kapitala odeljka I iz odgovarajućeg iznosa sopstvenog proizvoda ovog odeljka. A l i da bi odgovarajući 83 mogli takođe da budu aktivirani kao promenljivi kapital, potrebna su u istom iznosu životna sredstva za nove radnike koje treba uposliti. Ovde drugi put izlazi na videlo zavisnost akumulacije u I odeljku II; I mora od II da uzme za svoje radnike za 83 više životnih sredstava nego dosada. Kako ovo biva opet samo pomoću robne razmene, to ova potreba odeljka I može da bude zadovoljena samo pod uslovom da odeljak II sa t v o j e strane izjavi spremnost da proizvode odeljka I, to jest sredstva za proizvodnju, primi za 83. Kako on sa sredstvima za proizvodnju ne može da uradi ništa drugo nego da ih upotrebi u procesu proizvodnje, to se za odeljak II stvara mogućnost a istovremeno i potreba da svoj postojani kapital ponovo proširi i to za 83, zbog čega od viška vrednosti ovog odeljka opet 83 bivaju izdvojeni od lične potrošnje i upotrebljeni za kapitalizovanje. Drugi korak u proširenju proizvodnje odeljka II je uslovijen proširenjem promenljivog kapitala odeljka I. Sada kod odeljka I postoje svi materijalni uslovi akumulacije i proširena reprodukcija može da počne. Nasuprot tome, kod odeljka II je najpre došlo samo do dvokratnog proširenja postojanog kapitala. Iz ovog izlazi da je, ako novostečena sredstva za proizvodnju treba da budu stvarno korišćena, potrebno odgovarajuće povećanje broja radne snage. Ako se zadrže dosadanje srazmere za novi postojani kapital od 153, potreban je novi p r o m e n l j i v i od 31. Ovim je rečeno da opet mora da bude kapitalizovana isto tolika količina viška vrednosti. Fond lične potrošnje kapitalista II pojavljuje se onda kao ostatak viška vrednosti (285 v), a posle odbitka dvokratnog povećanja postojanog kapitala (70 + 83) i odgovarajućeg povećanja promenljivog (31), ukupno 184, kao ostatak u iznosu od 101. Posle sličnih manipulacija u drugoj godini akumulacije, kod odeljka II se vrši podela viška vrednosti sa 158 za kapitalizovanje i 158 za potrošnju kapitalista, u trećoj godini 172 i 170. Mi smo ovaj proces stoga tako točno posmatrali i korak po korak pratili jer pritom jasno izlazi da je akumulacija u odeljku II potpuno zavisna i potčinjena akumulaciji u I. Istina, ova zavisnost se više ne izražava u svojevoljnim pomeranjima p r i podeli viška vrednosti u I I , kao što je to bio slučaj kod prvog primera Marxove šeme, ali sama činjenica zavisnosti je ostala, čak i ako se sad višak vrednosti u obu odeljka deli lepo u dve polovine — za ciljeve kapitalizovanja i za ličnu potrošnju. Uprkos ovom brojnom izjednačenju klase kapitalista u oba

84

odeljka, jasno je vidljivo da je celo kretanje akumulacije pokrenuto i aktivno odelotvoreno od strane odeljka I, dok je odeljak II pasivno učestvovao. Ova zavisnost nalazi izraza i u sledećem egzaktnom pravilu: akumulacija može da nastupi samo istovremeno u oba odeljka, i to pod uslovom da odeljak životnih sredstava svaki put proširuje svoj postojani kapital tačno za onoliko za koliko kapitalisti odeljka sredstava za proizvodnju proširuju svoj promenljivi kapital i svoj fond lične potrošnje. Ova proporcija (priraštaj II p - priraštaj I pr + priraštaj I v) je matematička osnovica Marxove šeme akumulacije, bez obzira u kakvim bismo je sve brojčanim proporcijama mogli primera radi prikazati. Sada treba da proverimo da li ovo strogo pravilo kapitalističke akumulacije odgovara stvarnim odnosima. Vratimo se najpre prostoj reprodukciji. Marxova šema glasi kao što se sećamo:

I ovde smo utvrdili određene proporcije na kojima počiva prosta reprodukcija. Ove proporcije bile su: 1. Proizvod odeljka I ravan je (po vrednosti) zbiru oba postojana kapitala u I i II. 2. Postojani kapital odeljka II, kao što izlazi iz tačke 1, ravan je zbiru promenljivog kapitala i viška vrednosti u odeljku I, 3. Proizvod odeljka II, kap što izlazi iz tačaka 1 i 2, ravan je zbiru promenljivog kapitala i viška vrednosti u oba odeljka. Ovi odnosi šeme odgovaraju uslovima kapitalističke robne proizvodnje (svakako reducirane na prostu reprodukciju). Tako, naprimer, proporcija 2 je uslovljena robnom proizvodnjom, to jest okolnošću da preduzimači svakog odeljka mogu da dobiju proizvode drugog odeljka samo u razmenu za ekvivalente. Promenljivi kapital i višak vrednosti odeljka I uzeti zajedno izražavaju potrebu ovog odeljka u životnim sredstvima. Oni moraju da budu pokriveni iz proizvoda odeljka II, ali se oni mogu dobiti samo u razmenu za jednaku količinu vrednosti proizvoda I, to jest sredstava za proizvodnju. Kako odeljak II sa ovim ekvivalentom zbog njegovog naturalnog oblika ne može niša drugo da uradi nego da ga upotrebi u procesu proizvodnje kao postojani kapital, to je ovim data veličina postojanog kapitala odeljka II. A k o bi ovde došlo do disproporcije, ako bi, naprimer, postojani kapital u II (kao veličina vrednosti) bio veći od (pr + v) I, to on ne bi mogao da bude potpuno pretvoren u 85

sredstva za proizvodnju, j e r bi odeljak I imao suviše malu po-

trebu za životn m a n j i od (pr + v) I, tada radne snage ovog odeljka ne bi mogle da budu zaposlene u r a n i j e m o b i m u ili kapitalisti ne bi mogli da potroše celi svoj višak v r e d n o s t i . U svim slučajevima pretpostavke proste r e p r o d u k c i j e su bile narušene.

Ove proporcije tako nisu vimo sebi za trenutak, umesto kapitalističkog, socijalistički način proizvodnje, dakle, planski regulisanu privredu u kojoj je, umesto razmene, s t u p i l a društvena podela rada. Neka bi u ovom društvu postojala podela rada na proizvodnju sredatava za proizvodnju i na p r o i z v o d n j u životnih sredstava. Pretstaćine društvenog rada, a na proizvodnju životnih sredstava

vimo sebi, dalje vodnju sredsta

žanje celog radnog dela društva godišnje bilo dovoljno 1500 radnih jedinica (dana, meseci i l i godina) i to prema protpostavtci od toga 1000 u o d e l j k u sredstava za proizvodnju, 500 u odeljku životnih sredstava, p r i čemu svake godine bivaju korišćena sredstva za proizvodnju iz ranijeg radnog perioda, koja sama

članova društva smislu) - dece, staraca, bolesnika, j a v n i h službenika, umetnika i naučnika - zahteva znatan povećani rad. Osim toga svako kulturno društvo treba za osiguranje za sva vremena za slučajeve nevolje elementarne prirode izvestan fond osiguranja. Uzmimo da održavanje s v i h neradnih l j u d i zajedno sa fondom osiguranja iziskuje upravo još jednom onoliko rada koliko i sopstveno održavanje radnih l j u d i , znači takođe još jednom toliko sredstava za proizvodnju. Tada bismo dobili prema ranije uzetim brojevima sledeću šemu regulisane proizvodnje: I. 4000 p + 1000 pr + 1000 v = 6000 u sredstvima za proizvodnju. II. 3000 p + 500 pr + 500 v = 3000 u životnim sredstvima, pri čemu p p r e t s a v l j a utrošena materijalna sredstva za proizdruštveno potrebno radno vreme za sopstveno održavanje radnih ljudi, a v za održavanje neradnih zajedno sa rezervnim fondom.

86

Ako sada p r o v e r i m o p r o p o r c i j e šeme, dobićemo sledeće: robna proizvodnja, dakle kao ni razmena, ovde ne postoje, nego samo društvena podela rada. Proizvodi odeljka I b i v a j u dodeljeni u potrebnoj k o l i č i n i r a d n i m l j u d i m a odeljka II, a proizvodi odeljka II b i v a j u dodeljeni s v i m r a d n i m i n e r a d n i m l j u dima (u oba odeljka), kao i rezervnom f o n d u — ne zato što ovde vrši razmena ekvivalenata, nego što društvena organizacija planski u p r a v l j a c e l o k u p n i m procesom, zato što postojaće potrebe m o r a j u da budu pokrivene i j e r p r o i z v o d n j a zapravo i ne poznaje neki d r u g i c i l j nego p o k r i v a n j e društvenih potreba. Uprkos tome proporcije veličina zadržavaju p u n u važnost. Proizvod u I mora da bude ravan I p + II p; to naprosto znači da u I odeljku sva sredstva za p r o i z v o d n j u korišćena od strane društva u njegovom godišnjem procesu rada m o r a j u da b u d u svake godine obnovljena. Proizvod II mora b i t i ravan z b i r u (pr + v) I + (pr + v) II; to znači da društvo treba svake godine da proizvede u ž i v o t n i m sredstvima onoliko k o l i k o odgovara potrebama svih njegovih radnih i neradnih članova, pored unašanja u rezervni fond. Proporcije šeme izgledaju isto tako p r i rodne i neophodne u planski regulisanom kao i u kapitalističkom, na robnoj razmeni i a n a r h i j i zasnovanom o b l i k u privrede. Ovim je dokazana objektivna društvena važnost šeme, — bez obzira na to što se upravo na prostu reprodukciju, kako u kapitalističkom tako i u regulisanom društvu, može m i s l i t i samo teoretski. dok u praksi može ona da se dogodi samo izuzetno. Pokušajmo sada da na isti način proverimo šemu proširene reprodukcije. Pretstavimo sebi socijalističko društvo i uzmimo za osnovu svog proveravanja šeme drugog Marxovog primera. Sa stanovišta regulisanog društva mi moramo p r i ć i stvari, p r i rodno, ne od odeljka I, nego od odeljka II. Zamislimo da d r u štvo rapidno raste, odakle proizlazi rastuća potreba za životnim sredrtvirna za radne i neradne ljude. Ova potreba se penje tako brzo da će ako zasad ostavimo postrani napretke u produktivnosti rada b i t i potrebna vazda rastuća količina rada za proizvodnju životnih sredstava. Potrebna količina životnih sredstava, izražena u društvenom radu sadržanom u njima, penje se iz godine u godinu — recimo — u odnosu 2000 — 2215 — 2399 -- 2600 itd. Da bi se proizvela ova rastuća količina životnih sredstava, tehnički je potrebna rastuća količina sredstava za proizvodnju, koja - merena u društvenom radnom vremenu - raste u sledećem odnosu iz godine u godinu: 7000 — 7583 - 8215 - 8900 itd- Dalje, pretpostavimo da je za to proširenje proizvodnje potrebno godišnje izvršenje rada od 2570 87

— 2789 — 3030 — 3284 (brojevi odgovaraju dotičnim sumama od [pr + v ] I + [pr + v] II). I konačno, da je razdeoba godišnje ostvarenog rada takva da od toga svaki put polovina biva upotrebljena za održavanje samih radnih ljudi, č e t v r t i n a za održavanje onih koji ne rade, poslednja četvrtina za proširenje proizvodnje sedeće godine. Tada dobijamo za socijalističko društvo proporcije druge Marxove šeme proširene reprodukcije. Ustvari, proširenje proizvodnje u svakom društvu, tako i u regulisanom, moguće je samo tada 1. ako društvo raspolaže rastućim brojem radne snage, 2. ako neposredno održavanje društva u svakom radnom periodu ne iskazuje celo njegovo radno vreme, tako da deo vremena može da bude posvećen brizi za budućnost i za njene rastuće zahteve, 3. ako iz godine u godinu biva proizvedena dovoljno rastuća količina sredstava za proizvodnju, bez koje se ne može ostvariti progresivno proširenje proizvodnje. Sa o v i h opštih gledišta posmatrana Marxova šema proširene reprodukcije zadržava, prema tome, — mutatis mutandis— svoje objektivno važenje i za planski regulisano društvo. Ispitajmo sada važenje šeme za kapitalističku privredu. Ovde treba pre svega da postavimo pitanje; šta je polazna tačka akumulacije? Sa ovog stanovišta treba da pratimo uzajamnu zavisnost procesa akumulacije u oba odeljka proizvodnje. Nesumnjivo je da je i u kapitalističkim uslovima odeljak II upućen na odeljak I toliko koliko je njegova akumulacija vezana na odgovarajuću količinu raspoloživih dodatnih sredstava za proizvodnju. Obrnuto, akumulacija u odeljku I je vezana za odgovarajuću dodatnu količinu životnih sredstava za dodatnu radnu snagu. A l i iz toga sada nikako ne proizlazi da je dovoljno pridržavati se oba uslova da bi akumulacija u oba odeljka stvarno počela, i iz godine u godinu se automatski odvijala, kao što to izgleda prema Marxovoj šemi. Navedeni uslovi akumulacije su zapravo samo uslovi, bez k o j i h do akumulacije ne može da dođe. Isto tako volja za akumulacijom može da postoji u I kao i u II odeljku. Ali sama volja i tehnički preduslovi akumulacije nisu dovoljni u kapitalističkoj robnoj privredi. Da bi se stvarno akumuliralo, to jest da bi proizvodnja bila proširena, za to je potreban još dalji uslov: proširenje platežno sposobne potražnje za robom. Odakle potiče, dakle, stalno rastuća potražnja, koja se nalazi u osnovi progresivnog proširenja proizvodnje u Marxovoj šemi? Pre svega, jasno je jedno: ona nikako ne može poticati od samih kapitalista I i II, t j . od njihove lične potrošnje. Naprotiv, akumulacija se upravo sastoji u tome da oni jedan — i to u

88

najmanju ruku apsolutno rastući - deo viška vrednosti ne troše sami, nego n j i m e stvaraju dobra koja drugi upotrebljavaju. Lična potrošnja kapitalista, doduše, raste sa akumulacijom, ona čak može i da raste a pogledom na celokupnu utrošenu vrednost. Ipak, samo deo viška vrednosti se upotrebljava za potrošnju kapitalista. Osnova akumulacije je baš netrošenje viška vrednosti od strane kapitalista. Za koga proizvodi ovaj drugi akumulisani deo viška vrednosti? Prema Marxovoj šemi, kretanje počinje od odeljka I, od proizvodnje sredstava za proizvodnju. Ko ima potrebu za ovim umnoženim sredstvima za proizvodnju? Šema odgovara: potrebna su odeljku II da bi mogao da proizvodi više životnih sredstava. A l i kome su potrebna povećana životna sredstva? Šema odgovara upravo odeljku I, jer on sada ima više zaposlenih radnika. Mi se, očigledno, vrtimo u krugu. Proizvoditi više sredstava za potrošnju samo zato da bi se moglo održavati više radnika i proizvoditi više sredstava za proizvodnju samo zato da bi se mogao taj višak radnika da zaposli - to je sa kapitlističkog stanovišta apsurdnost. Za pojedinog kapitalista je, dakako, radnik isto tako dobar potrošač, tj. kupce njegove robe - ako je platežno sposoban — kao i kapitalist ili inače ma ko drugi. U ceni robe k o j u prodaje radniku svaki pojedini kapitalist realizuje svoj višak vrednosti isto onako kao i u ceni svake robe koju prodaje bilo kom drugom kupcu. Drugačije stoji stvar sa stanovišta kapitalističke klase uzete u celini. Ova daje radničkoj klasi u celini samo uputnicu na tačno određen deo celokupnog društvenog proizvoda u visini promenljivog kapitala. Kada, dakle, radnici kupuju životna sredstva, tada oni samo vraćaju nazad klasi kapitalista od n j i h primljenu sumu najamnina, uputnicu u visini promenljivog kapitala. Oni ne mogu prebijenu paru više da vrate, pre nešto manje, naime. ako mogu da „štede" da bi postali samostalni, da bi postali mali preduzetnici, što je ipak izuzetak. Jedan deo viška vrednosti troši klasa kapitalista sama, u obliku životnih sredstava i zadržava u svom džepu za njega uzajamno razmenjeni novac. A ko uzima od nje proizvode u kojima je opredmećen drugi, kapitalizovani deo viška vrednosti? Šema odgovara: delom sami kapitalisti, proizvodeći nova sredstva za proizvodnju radi proširenja proizvodnje, delom novi radnici koji su potrebni za primenu t i h novih sredstava za proizvodnju. Ali da bi uposlili nove radnike da rade novim sredstvima za proizvodnju, mora - sa kapitalističkog gledišta - prethodno postojati neki cilj za proširenje proizvodnje, neka novu potražnja za proizvodima koji treba da se proizvedu. 89

Moglo bi se možda odgovoriti: p r i r o d n i priraštaj stanovhipotetičkog proučavanja proširene reprodukcije u socijalističkom društvu pošli od porasta stanovništva i njegovih potreba. Ali ovde, u socijalističkom društvu, potreba društva bila je dovoljna osnovica kao što je ona tu i j e d i n i c i l j proizvodnje. U kapitalističkom društvu problem izgleda drukčije. O kom se stanovništvu govori, kad govorimo o njegovom priraštaju? Mi priznajemo ovde - u M a r x o v o j šemi - samo dve klase stanovništva: kapitaliste i radnike. Priraštaj klase kapitalista je već obuhvaćen u rastućoj apsolutnoj veličini utrošenog dela viška vrednosti. U svakom slučaju, on ne može da potroši višak vrednosti u potpunosti, jer bismo se tada v r a t i l i na prostu reprodukciju. O s t a j u radnici. I radnička klasa se umnožava prirodnim priraštajem. Ali ovaj priraštaj sam po sebi ne interesuje ni najmanje kapitalističku privredu, kao polazna tačka porasta potreba. Proizvodnja ž i v o t n i h sredstava za pokriće I pr i II pr nije sama sebi cilj, kao što je to u društvu u kome radni ljudi i zadovoljenje njihovih potreba čine osnovicu privrednog sistema. U odeljku II (u kapitalističkom sistemu) ne proizvodi se toliko životnih sredstava zato što radnička klasa iz I i II mora da bude ishranjena. Obratno. Određeni b r o j radnika u I i II može svakodnevno da se prehrani zato što n j i h o v a radna snaga može pod datim uslovima prođe da bude oplođena. To znači da polazna tačka za kapitalističku p r o i z v o d n j u nisu dati broj radnika i njihova potreba, nego same ove veličine su ono stalno kolebljivo "zavisno p r o m e n l j i v o " kapitalističkih izgleda na profit. Treba se, dakle, zapitati, ne znači li prirodni priraštaj radničkog stanovništva takođe i novo povećanje platežno može biti slučaj. U našoj šemi j e d i n i izvor novčanih sredstava za radničku klasu jeste p r o m e n l j i v i kapital. P r o m e n l j i v i kaital anticipira, prema tome, priraštaj radništva. Jedno ili drugo, ili su najamnine tako odmerene da i s h r a n j n j u i novi naraštaj radnika, a tada novi naraštaj ne može ući još jadnom u račun kao osnovica proširene potrošnje. I l i to nije slučaj, i onda moraju mladi radnici, novi naraštaj, sami da rade da bi dobili najamninu i životna sredstva. Tada je zaposleni novi naraštaj već obuhvaćan u broju zaposlenih radnika. Prirodni priraštaj stanovništva, prema tome, ne može da nam objasni proces akumulacije u Marxovoj šemi.

p

Ali ipak! Društvo se ne sastoji — i u režimu kapitalizma — samo od kapitalista i najamnih radnika. Pored ove dve klase

90

postoji još velika masa stanovništva: zemljoposednici, nameštenici, pripadnici slobodnih profesija: lekari, advokati, umetnici, naučnici, postoji još crkva sa svojim služiteljima, sveštenstvom, i najzad država sa s v o j i m činovnicima i vojskom. Svi ovi slojevi stanovništva ne mogu se u b r o j i t i ni u kapitaliste ni u najamne radnike u kategoričkom smislu reči. Ali n j i h društvo mora da hrani i održava. Prema tome, biće svakako da su ovi slojevi koji postoje izvan kapitalista i radnika, oni čija tražnja čini neophodnim proširenje proizvodnje. I p a k je ovaj izlaz, pri bliže posmatranju, samo prividan. Zemljoposednike kao potrošače rente, to jest jednog dela kapitalističkog viška vrednosti, očevidno, treba p r i b r o j a t i klasi kapitalista: njihova potražnja je ovde, gde posmatramo višak vrednosti u njegovom nepodeljenom primarnom obliku, već uzeta u obzir u potrošnji klase kapitalista. Slobodne profesije dobijaju svoja novčana sredstva, tj. svoje uputnice na deo društvenog proizvoda najvećim delom direktno ili i n d i r e k t n o iz r u k u klase kapitalista k o j i ih isplaćuju mrvicama svoga viška vrednosti. Utoliko n j i h treba kao potrošače viška vrednosti sa n j i h o v o m potrošnjom u b r o j i t i u klase kapitalista. Isto važi za sveštenstvo, samo što ono izvlači svoja sredstva delimično i od r a d n i h l j u d i dakle iz radničkih najamnina. Konačno, država se sa s v o j i m činovnicima i vojskom održava iz poreza, a ovaj počiva ili na višku vrednosti ili na radničkim najamninama. Uopšte, mi ovde poznajemo — u granicama Marxove šeme — samo dva izvora dohotka u društvu radničke najamnine i l i višak vrednosti. Tako, s v i navedeni slojevi naroda izvan kapitalista i radnika mogu da se pojave samo kao paraziti ove dve vrste dohotka. Pozivanje na ove "treće osobe kao na kupce M a r x sam odbacuje kao prosto izvrdavanje: „Svi članovi društva k o j i ne figurišu direktno u reprodukciji, sa radom i l i bez rada, mogu svoj udeo u godišnjem robnom proizvodu — dakle svoja sredstva potrošnje — dobijati od prve ruke samo iz r u k u onih klasa k o j i m a proizvod pripada od prve ruke — proizvodnih radnika, industrijskih kapitalista i zemljoposednika. U t o l i k o su n j i h o v i dohoci materialiter (stvarno) izvedeni iz najamnine (proizvodnih radnika), profita i zemljišne rente, te se stoga prema o n i m originalnim dohocima p o j a v l j u j u kao izvedeni. A l i s druge strane, primaoci ovih u ovom smislu izvedenih dohodaka p r i m a j u ih na osnovu svoje društvene f u n k cije kao k r a l j , pop, profesor, kurva, najamni v o j n i k itd,. te mogu, dakle, ove svoje f u n k c i j e smatrati o r i g i n a l n i m izvorima svojega dohotka."* Nasuprot ukazivanju na potrošače kamata i zemljišne rente kao na kupce M a r x kaže: „ A l i , ako se onaj deo * "Kapital", t o m I I , str. 300

91

viška vrednosti roba, koji industrijski kapitalista mora da ustupi kao zemljišnu rentu ili kamatu drugim suvlasnicima viška vrednosti, kroz duže vreme ne može da realizuje prodajom samih roba, onda je kraj plaćanju rente ili kamate, te stoga zemljovlasnici i kamatoprimaoci ne mogu izdajući tu rentu ili k a m a t u služiti kao dei ex machina (bogovi iz mašine) koji po volji ununovčavaju delove godišnje reprodukcije. Isto tako stoji i sa izdacima svih tzv., neproizvodnih radnika, državn i h č i n o v n i k a , l e k a r a , a d v o k a t a i t d . i s v i h drugih i z t e " š i r o k e p u b l i k e " koja političkim ekonomistima čini "uslugu" da objasni što ovi nisu objasnili.* K a k o se na ovaj način unutar kapltalističkog društva nik a k o ne treba da otkriju vidljivi kupci roba, u kojima se nalazi akumulisani deo viška vrednosti, to preastaje još samo jedno: spoljna trgovina. Ali nastaju mnogi prigovori protiv ovog metoda, da se spoljna trgovina posmatra kao udobno mesto istovara za proizvode sa kojima se inače u procesu reprodukcija ne zna šta da počne. Ukazivanje na spoljnu trgovinu znači samo izbegavanje rešenja i pokušaj da se teškoća koja se sreće u analizi prebaci sa jedne zemlje na drugu, a da se pritom ne reši. Analiza procesa reprodukcije uopšte se ne odnosi na pojedinu kapitalističku zemlju na kapitalističko svetsko tržište, za koje su sve zemlje unutrašnja tržišta. Marx ovo izričito ističe već u p r v o m tomu "Kapitala" p r i razmatranju akumulacije: "Ovde se apstrahuje od međunarodne trgovine koja domaće vrste roba zamenjuje inostranim i pomoću koje neka nacija može da preobraća luksuzne predmete u sredstva za p r i z v o d n j u i životne namirnice, i obratno. Da bismo predmet proučavanja shvatili u njegovoj čistoti, oslobođenog sporednih okolnosti koje bi mogle smetati, moramo ovde ceo trgovinski svet posmatrati kao jednu naciju i pretpostaviti da se kapitalistička proizvodnja svugde ustanovila i da je zavladala svima granama p r o i z v o d n j e . * * Analiza stvara istu teškoću ako stvar posmatramo još i sa druge strane. U marxovoj šemi akumulacije pretpostavljeno je da deo društvenog viška vrednosti, koji podleže kapitalizovanju, od samog početka dolazi na svet u naturalnom obliku, koji uslovljava i dozvoljava njegovu primenu u vidu akumulacije. Jednom reči: višak vrednosti može se pretvoriti u kapital samo zato, što višak proizvoda, čija je on vrednost, već sadrži ma* "Kapital", tom ** "Kapital", tom I str. ***

92

II

str. ***

terijjalne sastavne delove novoga kapitala."* Izraženo u clframa šeme imamo: I. 5000 p + 1000 pr + 1000 v = 7000 u sredstvima za proizvodnju II. 1430 p + 285 pr + 285 v s = 2000 u sredstvima za potrošnju. Ovde može višak vrednosti u iznosu od 570 v da bude kapitalizovan, jer on postoji od samog početka u sredstvima za proizvodnju a ovoj količini sredstava za proizvodnju odgovara prekobrojna količina životnih sredstava u iznosu od 114 v, prema tome, ukupno može biti kapitalizovano 684 v. A l i ovde preplavljeni proces prostog prenosa odgovarajućih sredstava za proizvodnju u postojani kapital, a životnih sredstava u promenljivi kapital protivreči osnovama kapitalističke robne proizvodnje. Ma u kom se naturalnom obliku nalazio, višak vrednosti ne mpže biti direktno preveden u mesto proizvodnje, radi akumulacije, nego on prvo mora da bude realizovan, razmenjen u novac.** Višak vrednosti odeljka I u iznosu od 500 mogao bi da bude kapitalizovan, ali on mora u ovom c i l j u prvo da bude uopšte realizovan, on mora prvo da odbaci svoj naturalni oblik i da uzme svoj čisti oblik vrednosti, pre nego što se opet pretvori u proizvodni kapital. Ovo se odnosi na svakog individualnog kapitalista, a l i važi takođe i za društvenog kapitalista, jer je realizovanje viška vrednosti u čistom obliku vrednosti jedan od osnovnih uslova kapitalističke proizvodnje i p r i društvenom promatranju reprodukcije "ne sme se pasti u manir k o j i je Proudhon kopirao iz buržoaske ekonomije, pa stvar posmatrati tako kao da bi neko društvo s kapitalističkim načinom proizvodnje, poesmatrano „en bloc", kao celokupnost, izgubilo taj svoj specifični, istorijski ekonomski karakter. Naprotiv. Mi onda imamo posla sa ukupnim kapitalistom."*** Višak vrednosti, prema tome mora neizostavno da prođe kroz novčani oblik, on p r v o mora da odbaci oblik viška proizvoda, pre nego što ga opet uzme u c i l j u akumulacije. Šta su i ko su, međutim, kupci viška proizvoda odeljaka I i II? Da bi se samo realizovao višak vrednosti odeljaka I i II, mora prema prednjem već da postoji izroda između I i II. Samo tako bi višak vrednosti bio pretvoren u novac. Da bi ovaj realizovani višak vrednosti mogao da bude * 1.c., str 479. ** Mi se ovde ne abaziremo na slučajeve gde deo proizvoda, naprimer ugalj u r u d n i c i m a , možc da opet uđe u proces proizvodnje direktno bez razmene. Za kapitalističku proizvodnju uzetu u celini ovo su izuzetni slučajevi. Vidi Marx, „Teorie o višku vrednosti", tom I I , deo 2. str, 522 i d. *** "Kapital", tom I I , str, 355.

93

ciju, za to je potreban izgled na još veću buduću prođu koja isto tako l e t i izvan samih odeljaka I i I I . Ova prođa za višak vrednosti mora, prema tome, u svakoj godini da poraste za akumulisanu stopu viška vrednosti. Ili obrnuto: akumulacija može samo u onoj meri da nastupi u kojoj raste prođa izvan odeljaka I i II. Glava osma MARXOVl POKUŠAJI REŠENJA TEŠKOĆE

Mi nalazimo da potpuno neobaziranje na opticaj novca u šemi proširene reprodukcije, koje nam proces akumulacije prikazuje tako lakim i jednostavnim, dovodi do velikih nezgoda. Pri analizi proste reprodukcije ovaj metod se pokazao kao potpuno opravdan, Tamo gde se proizvodnja vršila isključivo radi potrošnje i na n j u bila sračunata novac je služio samo kao prolazni posrednik p r i razdeobi društvenog proizvoda između različ i t i h grupa potrošača i pri obnavljanju kapitala. Ovde, pri akumulaciji, novčani oblik ima bitnu funkciju, on ne služi više samo kao posrednik u robnom prometu već i kao pojavni oblik kapitala, kao momenat u prometu kapitala. Preobražaj viška vrednosti u novčani oblik jeste bitni ekonomski preduslov kapitalističke akumulacije, iako ona ne pretstavlja bitan momenat stvarne reprodukcije. Prema tome, između produkcije i reprodukcije ovde leže dve metamorfoze viška proizvoda: odbacivanje upotrebnog oblika a zatim primanje naturalnog oblika koji odgovara ciljevima akumulacije. Nije važno što se možda radi o delovima godina koji bi ležali između pojedinih perioda proizvodnje. Sto se nas tiče, to bi mogli da budu meseci, i l i metamorfoze pojedinih delova viška vrednosti u odeljku I i II mogle bi da se ukrštaju vremenski u svom smenjivanju. Ove smene godišnjih perioda u stvarnosti označavaju ne interv a l vremena, nego sukcesiju ekonomskih preobražaja. Ali ovi sukcesija mora da se održi bez obzira na to da li ona iziskuje kraće i l i duže vreme, ako treba da se održi kapitalistički karakter akumulacije. Tako sa time opet dolazimo na pitanje: ko realizuje akumulisani višak vrednosti? Marx sam oseća prazninu u svojoj, naizgled, besprekornoj šemi akumulacije pa je problemu pristupao u više navrata sa raznih strana. Čujmo ga. ‚‚U Prvoj knjizi pokazali smo kako akumulacija teče za pojedinačnog kapitalistu. Unovčavanjem robnog kapitala unovčava se i višak proizvoda koji pretstavlja višak vrednosti. Ovaj 94

dalje još upotrebljen za pro

višak vrednosti, p a t v o r e n tako u novac, kapitalista ponovo pretvara u dodajne naturalne elemente svog proizvodnog kapitala. U sledećem kružnom kretanju proizvodnje uvećani kapital daje uvećani proizvod. A l i se pojave kod individualnog kapitalu moraju pokazati i u celokupnoj godišnjoj proizvodnji, sasvim kao što smo kod posmatranja proste reprodukcije videli da se sukcesivno taloženje — kod individualnog kapitala — njegovih istrošenih stalnih sastavnih delova u novcu, k o j i se gomila kao blago, izražava i u godišnjoj društvenoj reprodukciji."* (Kurziv R. L.) Dalje, Marx istražuje mehanizam akumulacije upravo sa ovog stanovišta, tj pod uglom gledanja da višak vrednosti, pre nego što biva akumulisan, mora da prođe kroz novčani oblik. „Kad na pr. kapitalista A kroz jednu ili više godina prodaje količine robnog proizvoda koje je on sukcesivno proizveo, on time onda sukcesivno pretvara u novac i onaj deo robnog proizvoda k o j i je nosilac v i t k a vrednosti — višak proizvoda — dakle višak vrednosti koji je proizveo u robnom obliku, zgrće taj novac postepeno i tako se stvara potencijalni novi novčani kapital; potencijalan zbog svoje sposobnosti i određenja da se pretvori u elemente proizvodnog kapitala. U stvari on izvršuje jednostavno obrazovanje blaga, koje nije neki elemenat stvarne reprodukcije. P r i tome se njegova delatnost sastoji isprva u tome da iz prometa sukcesivno izvlači opticajni novac, kod čega naravno nije isključeno da je opticajni novac koji on tako tura pod katanac, i sam bio — pre no što je ušao u promet — deo nekog drugog blaga... Novac se iz prometa izvlači i gomila kao blago prodajom robe bez narednog kupovanja. A k o se ova operacija shvati tako kao da se generalno izvršuje, onda se ne da videti otkuda treba da dođu kupci, pošto u tome procesu — a on se mora shvatiti kao opšti, pošto se svaki individualni kapital može nalaziti u proceduri akumulisanja - svako hoće da proda da bi stvorio blago, a niko da kupi. Kod bismo prometni proces između različitih delova godišnje reprodukcije zamislili da teče u pravoj l i n i j i — što je pogrešno, j e r se on s malo izuzetaka sastoji vazda iz kretanja koja su uzajamno povratna — morali bismo početi s proizvođačem zlata (odn. srebra), k o j i kupuje a da ne prodaje, i pretpostaviti da svi drugi njemu prodaju. Onda bi sav godišnji društveni višak proizvoda (nosilac celokupnog viška vrednosti) prešao na njega i sve bi ostale kapitaliste delile među sobom pro rata (prema udelu) njegov višak proizvoda koji od prirode * „Kapilal", tom I I , str. 405

95

postoji u novcu, naturalnu pozlatu njegovog viška vrednosti jer je onaj deo proizvoda proizvođača zlata, k o j i ima da naknadi njegov funkcionalni k a p i t a l , već vezan i već je njime raspoloženo. Onda bi višak vrednosti proizvođača zlata, proizveden u zlatu, bio jedini f o n d iz kojega bi sve ostale kapitaliste izvlačile materiju za pretvaranje u zlato svog godišnjeg viška proizvoda. On bi, dakle, po v e l i č i n i vrednosti morao biti jednak celom društvenom godišnjem v i š k u vrednosti, koji se prvo mora učauriti u oblik blaga. Ove besmislene pretpostavke pomogle bi jedino za to da se objasni mogućnost jednog opšteg istovremenog zgrtanja blaga, čime sama reprodukcija, osim na strani proizvođača zlata, ne bi odmakla ni za jedan korak. Pre no što rešimo ovu prividnu teškoću, treba da razlikujemo itd,"* (Kurziv R.L.) Ovde Marx naziva teškoću u realizovanju viška vrednost, prividnom. A l i celo dalje proučavanje do kraja drugog toma ‚‚Kapitala" služi savlađivanju ove teškoće: M a r x prvo pokušava da reši pitanje ukazivanjem na obrazovanje blaga, koje neizbežno proizlazi iz separisanja raznih postojanih kapitala u procesu prometa. Kako se razna i n d i v i d u a l n a plasiranja kapitala nalaze u raznom dobu starosti, ali jedan deo plasiranja biva uvek obnovljen tek posle dužeg vremenskog perioda, to vidimo da u svakom momentu poneki i n d i v i d u a l n i kapitalisti već obnavljaju svoja plasiranja, a drugi za to sumo s t v a r a j u rezerve iz prodaje svoje robe, dok ne postignu v i s i n u potrebnu za obnavljanje stalnog kapitala. Tako se na kapitalističkoj osnovici obrazovanje blaga odvija uvek paralelno sa društvenim procesom reprodukcije kao ispoljavanje i uslov osobenog obrta stalnog kapitala. Recimo da A proda 600 ( = 4 0 0 p + 100pr + 100v) kapitalisti B - u (koji može p r e t s t a v l j a t i v i l e od jednog kupca). On je prodao robu u vrednosti od 600 za 600 u novcu, od čega 100 pretstavlja višak vrednosti k o j i on izvlači iz prometa i zgrće kao novac; ali ova 100 u novcu samo je novčani oblik viška proizvoda koji je bio nosilac jedne vrednosti od 100. (Da bi problem obuhvatio u svoj čistoti, M a r x je ovde pretpostavio da se kapitalizuje celi višak vrednosti, znači, uopšte se nije obazirao na deo viška vrednosti upotrebljenog na ličnu potrošnju kapitalista; istovremeno, kako A', A'', A''' tako i B', B'', B''' pripadaju ovde odeljku I.) Obrazovanje blaga uopšte nije proizvodnja, dakle već unapred n i j e ni neki i n k r e m e n t proizvodnje. Kapitalistova akcija sastoji se kod toga samo u tome da novac, dobijen prodajom viška vrednosti od 100, oduzme prometu, da ga zadrži i stavi zabranu na njega. O v u operaciju ne vrši samo * ,,Kapital", tom II, str. 400, 407.

96

A, nego je na mnogobrojnim tačkama prometne periferije vrše i druge kapitaliste, A', A'', A'''... Ovo obrazovanje blaga izvršuje A samo utoliko ukoliko obzirom na njegov višak proizvoda - istupa samo kao prodavacm a ne iza toga i kao kupac. Dakle njegova sukcesivna proizvodnja viška proizvoda - nosioca njegovog viška vrednosti koji treba unovčiti - pretpostavka je njegovog obrazovanja blaga. U datome slučaju, gde se posmatra samo promet u o k v i r u kategorije l, naturalni oblik viška proizvoda, kao i celokupnog proizvoda, od kojega sačinjava jedan deo, jeste naturalni oblik jednog elementa postojanog kapitala I, t j . spada u kategoriju sredstava za proizvodnju koja proizvode sredstva za proizvodnju. Šta iz toga biva, tj. za koju f u n k c i j u služi u rukama kupaca B, B', B'' itd., videćemo odmah. Ali što ovde treba prvo imati u vidu jeste ovo: Ma da A povlači iz prometa novac za svoj višak vrednosti i gomila ga, on s druge strane baca u p r e n e t robu a da za n j u ne izvlači drugu robu, čime se i B, B', B'' itd. sa svoje strane osposobljavaju da u promet ubace novac i da za njega izvuku samo robu. U datome slučaju, ova roba ulazi, kako po svom naturalnom obliku, tako i po svojoj nameni u postojani kapital B-a, B', B'' itd. kao stalni ili tečni elemenat. "* Sav ovde opisani proces za nas nije nov. M a r x ga je već podrobno izložio pri prostoj reprodukciji, jer je on neophodan za objašnjenje kako se postojani kapital društva obnavlja pod uslovima kapitalističke reprodukcije. Zbog toga je najpre potpuno nejasno kako ovaj postupak treba da nam pomogne da rešimo osobenu teškoću na k o j u smo naišli p r i analizi proširene reprodukcije. Ta teškoća se sastojala u sledećem: u c i l j u akumulacije jedan deo viška vrednost! kapitalisti ne troše, nego ga pripajaju kapitalu za proširenja proizvodnje. Pitamo se sada: gde su kupci za ovaj dodatni proizvod, k o j i ne troše sami kapitalisti, a koji još manje mogu potrošiti radnici, budući da je njihova potrošnja potpuno pokrivena iznosom svagdašnjeg promenljivog kapitala? Gde je potražnja za akumulisani višak vrednosti, i l i kako Marx formuliše: otkuda dolazi novac da bi platio akumulisani višak vrednosti? A k o nam se u odgovoru na to ukazuje na proces obrazovanja blaga k o j i je rezultat postepene i vremenski odvojene obnove postojanog kapitala kod pojedinih kapitalista, tada se ne vidi uzajamna povezanost ovih stvari. A k o B, B', B'', itd. kupuju od svojih kolega A, A', A'' sredstva za proizvodnju u c i l j u obnove svog stvarno utrošenog postojanog kapitala, tada se u tom slučaju nalazimo u grani*

‚‚Kapital",

tom

II,

ste

400.

97

cama proste reprodukcije, i stvar nema baš nikakve veze sa našom teškoćom. A ako se pretpostavi da kupovina sredstava za proizvodnju od strane B, B', B'' itd. služi za proširenje njihovog postojanog kapitala u c i l j u akumulacije, to se na to odmah nadovezuje više pitanja. Pre svega: otkuda B, B', B'' imaju novac da k u p u j u od A, A', A'' dodatni višak proizvoda? Oni su sa svoje strane mogli da dođu do novca takođe samo prodajom vlastitog viška proizvoda. Pre nego što pribave nova sredstva za proizvodnju za proširenje svojih preduzeća, t j , pre nego što se pojave kao kupci viška proizvoda namenjenog akumulaciji, oni moraju prvo da se oslobode svog vlastitog viška proizvoda t j . da se pojave kao prodavci. No kome su B, B', B'' itd. prodali svoj višak proizvoda? Vidi da je teškoća samo prebačena sa A, A', A'' na B, B', B'' ali da nije otklonjena. U toku analize za jedan momenat izgleda kao da je teškoća ipak rešena. Posle male digresije Marx je ponovo prihvatio nit proučavanja na sledeći način: „U slučaju koji ovde promatramo, ovaj se višak proizvoda unapred sastoji iz sredstava za proizvodnju sredstava za proizvodnju. Tek u ruci kapitalista B, B', B'' itd. (I) ovaj višak proizvoda funkcioniše kao dodajni postojani kapital; ali on je to virtualiter (po svojoj sposobnosti) još pre no što se proda, već u ruci A, A', A'' (I) k o j i obrazuju blago. Kad posmatramo samo obim vrednosti p r o d u k c i j e sa strane I, mi se još nalazimo u o k v i r u granica proste reprodukcije, j e r nikakav dodajni kapital nije bio pokrenut da stvori ovaj virtualiter dodajni postojani kapital (višak proizvoda), n i t i neki višak rada veći od onoga koji je utrošen na osnovici proste reprodukcije. Tu razlika leži samo u obliku primenjenog viška rada, u konkretnoj prirodi njegovog posebnog korisnog načina. On je utrošen na sredstva za proizvodnju za I p umesto za II p, u sredstva za proizvodnju za sredstva za proizvodnju, umesto u sredstva za proizvodnju za sredstva potrošnje. Kod proste reprodukcije bilo je pretpostavljeno da se celi višak vrednosti I troši kao dohodak, dakle na robe II; on se dakle, sastojao samo iz takvih sredstava za proizvodnju koja ima da naknade postojani kapital II p u njegovom naturalnom obliku. Da bi se, dakle, izvršio prelaz od proste na proširenu reprodukciju, mora proizvodnja u odeljku I biti kadra izrađivati manje elemenata postojanog kapitala za II, ali onda za isto toliko više za I... Izlazi, dakle, da se - ako stvar posmatramo samo po obimu vrednosti - u okviru proste reprodukcije proizvodi materijalna podloga proširene reprodukcije. To je prosto višak rada radničke klase I, koji je direktno utrošen na proizvodnju sredstava za proizvodnju, na stvaranje virtuelnog dodajnog kapi98

tala I. Stvaranje virtualnog dodajnog novčanog kapitala sa strane A, A', A'' (l) — sukcesivnim prodavanjem njihovog viška proizvoda k o j i je obrazovan bez ikakvog kapitalističkog novčanog izdatka — ovde je, dakle, prosto novčani oblik dodajno proizvedenih sredstava za proizvodnju I."* Ovde izgleda da se teškoća rasplinula pod našim rukama. Akumulacija ne iziskuje nikakvih novih novčanih izvora: ranije su sami kapitalisti trošili svoj višak vrednosti, znači morali su da i m a j u u rukama odgovarajuću zalihu novca, j e r znamo već iz analize proste reprodukcije da klasa kapitalista sama mora da baci u opticaj novac potreban za realizovanje svog viška vrednost. Sada klasa k a p i t a l i s t i za jedan deo svoje novčane rezerve (naime B, B' B'' itd.) umesto sredstava za potrošnju kupuje u istom vrednosnom iznosu nova dodatna sredstva za proizvodnju, da bi proširila svoju proizvodnju. O v i m se u rukama drugog dela kapitalista (naime A, A', A'' itd.) sakuplja novac u istom iznosu. ‚‚Ovo obrazovanje blaga ni na k o j i način nema za pretpostavku dodajno bogatstvo u plemenitom metalu, već samo promenu funkcije novca k o j i je dosad opticao. On je upravo funkcionisao kao prometno sredstvo, sad funkcioniše kao blago, kao nastajući, virtuelno novi novčani kapital."** Tako bismo izašli iz teškoće. Samo nije teško pronaći koja nam je okolnost ovde učinila rešenje lakim: Marx je ovde razmatrao akumulaciju u njenom prvom pojavljivanju in statu nascendi, gde je ona kao pupoljak upravo ispupila iz proste reprodukcije. Po obimu vrednosti proizvodnja ovde još nije proširena, samo su njen raspored i njeni materijalni elementi drugačije sređeni. I zato nije nikakvo čudo da tada i novčani izvori izgledaju dovoljni. A l i rešenje koje smo našli i traje samo za trenutak: samo za prelaz od proste reprodukcije ka proširenoj, tj. upravo za slučaj zamišljen samo teoretski, ali k o j i u stvarnosti ne dolazi u obzir. A l i ako se akumulacija već duže vremena vrši, pa svakog perioda proizvodnje baca na tržište veću masu vrednosti nego ranije, tada se pitamo: gde su kupci za ove dodatne vrednosti? Rešenje koje smo našli sada nas ostavlja potpuno na cedilu. Osim toga i ono samo je prividno. P r i bližem posmatranju ono se okreće protiv nas upravo u istom onom mom e n t u u kome nam izgleda da nam je pomoglo da izađemo iz škripca. Naime, ako razmotrimo akumulaciju upravo u onom momentu kad se ona sprema da izađe iz krila proste reprodukcije, njena prva pretpostavka je: smanjenje potrošnje ka* **1,

c,

99

‚‚Kapital", str

tom

II, 412

str.

pitalističke klase. U istom momentu kad nalazimo mogućnost da pomoću ranijih prometnih sredstava preduzmemo proširenje proizvodnje, u istoj meri gubimo stare potrošače. Jer, za koga treba da preduzima proširen sutra kupiti od B, B', B'' (I odeljka) povećanu količinu proizvoda koje su oni proizveli tako što su novac ‚‚otkinuli od usta", da bi njime od A, A', A'' (II odeljka) otkupili nova sredstva za proizvudnju? Vidi se da je ovde bilo prividno rešenje, a ne teškoća, i Marx se sam u sledećem momentu vraća na pitanje odakle B, B', B'' uzimaju novac da bi od A, A', A'' otkupili njihov višak proizvoda. ‚‚Ukoliko proizvodi što ih proizvode B, B', B'' itd. (I) i sami opet u naturi ulaze u njihov proces, razume se samo sobom da se pro tanto (utoliko) jedan deo sopstvenog njihovog viška proizvoda neposredno (bez posredstva prometa) prenosi u njihov p r o v o d n i kapital i ulazi u ovaj kao dodajni elemenat postojanog kapitala. Ali pro tanto (utoliko) oni i ne unovčavaju višak proizvoda kapitalista A, A' itd. (I). Ne uzimajući ovo u obzir, otkuda novac dolazi? Znamo da su svoje blago obrazovali kao A, A' itd. prodajom svaki svojih viškova proizvoda i sad dospeli do mete gde njihov u blago nagomilani, čisto virtuelni novčani kapital treba efektivno da funkcioniše kao dodajni novčani kapital. Ali se s time samo okrećemo u krugu. Pitanje je još uvek odakle dolazi novac koji su B-ovi (I) ranije izvukli iz prometa i nagomilali?"* Odgovor koji Marx istovremeno daje, opet izgleda iznenađujuće jednostavan. ‚‚Ali već iz posmatranja proste reprodukcije znamo da se u rukama kapitalista I i II mora nalaziti izvesna masa novca radi prometa njihovog viška proizvoda. Tamo novac, koji je služio samo za to da se kao dohodak potroši na sredstva potrošnje, vraćao kapitalistima u meri u kojoj su ga preduimali radi prometa svojih respektivnih roba; ovde se ponovo javlja isti novac, ali sa izmenjenom funkcijom A-ovi i B-ovi (I) pružaju sebi naizmenično novac za pretvaranje viška proizvoda u dodajni virtuelni novčani kapital, i naizmenično bacaju novostvoreni novčani kapital natrag u promet kao kupovno sredstvo."** Ovde smo ponovo zapali u prostu reprodukciju. Savršeno je tačno da kapitalisti A i kapitalisti B stalno gomilaju malo po malo novac da bi s vremena na vreme obnovili svoj postojani (stalni) kapital i tako uzajamno jedni drugima pomogli u reali* ‚‚Kapital", tom II, str. 414. ** 1. c 100

zaciji svog proizvoda. A l i ovo skupljeno blago ne pada s neba Ono pretstavlja samo, malo po malo, skupljeni talog vrednosti stalnog kapitala koja je postepeno prenesena na proizvode, talog koji je prodajom proizvoda komad po komad realizovan. Na ovaj način, skupljeno blago može da bude uvek dovoljno samo sa obnovu starog kapitala; ono nikako ne može preko tih granica da služi za kupovinu dodatnog postojanog kapitala. Ovako mi još uvek ne bismo b i l i izvan granica proste reprodukcije. I l i pak dolazi kao nov dodatni novčani izvor deo prometnih sredstava koja su dosada služila kapitalistima za njihovu ličnu potrošnju a koja sada treba da budu kapitalizovana. A l i ovim opet dolazimo na k r a t k i izuzetni trenutak koji je prelaz od proste reprodukcije ka proširenoj, koji se samo teoretski može zamisliti. Dalje od ovog skoka akumulacija nije makla ni za stopu; mi se, ustvari, samo vrtimo u krugu. Kapitalističko obrazovanje blaga, dakle, ne može nam pomoći da se izvučemo iz teškoća. I to se moglo predvideti, j e r je samo postavljanje pitanja ovde krivo. Kod problema akumulacije ne radi se o tome otkuda dolazi novac, nego o tome: otkuda dolazi potražnja za dodatni proizvod koji nastaje iz kapitalističkog viška vrednosti. To nije tehničko pitanje opticaja novca, nego ekonomsko pitanje reprodukcije celokupnog društvenog kapitala. Jer. čak, kad apstrahujemo pitanje, k o j i m se Marx dosada jedini bavio odakle B, B' itd (I odeljka) imaju novac da k u p u j u od A, A' itd. (I odeljka) dodatna sredstva za proizvodnju, to posle izvršene akumulacije iskrsava još važnije pitanje: a kome će B, B' itd (I odeljka) sada prodati svoj narasli višak proizvoda? Marx ih konačno izvodi da jedni drugima prodaju svoje proizvode! ‚‚Može da bude da razni B, B', B'' itd. (I), č i j i virtuelni novi novčani kapital ulazi u operaciju kao aktivan kapital, moraju svoje proizvode (delove svog viška proizvoda) kupovati jedan od drugog i prodavati jedan drugome. Pro tanto (utoliko) se novac predujmljen prometu viška proizvoda — kad proces teče normalno — vraća različnim B-ovima, u istoj srazmeri u kojoj su takav novac predujmili za promet svojih dotičnih roba."* „ P r o tanto" nije nikakvo rešenje pitanja, jer, konačno, B, B', B''' itd. (I) nisu se odrekli dela svoje potrošnje i nisu svoju proizvodnju proširili zato da bi kasnije kupovali jedan od d r u goga svoj uvećani proizvod — naime, sredstva za proizvodnju. Uostalom, to je moguće takođe samo u ograničenoj meri. Prema Marxovoj pretpostavci postoji, naime, izvesna podela rada, *

101

‚‚Kap

unutar odeljka I, pri čemu A, A', A'' itd. (I) proizvode sredstva za proizvodnju sredstava za proizvodnju, B, B', B'' itd. (I), naprotiv, sredstva za proizvodnju sredstava za potrošnju. Dakle, ako bi proizvod A, A' itd i mogao da ostane unutar odeljka I, to je proizvod B, B', B'' itd. apriorno zbog svog naturalnog obliku određen za odeljak II (proizvodnja životnih sredstava). Akumulacija kod B, B' itd. vodi nas, dakle, upravo ka prometu između I i II. Ovim sam tok Marxove analize potvrđuje da, ako treba da dođe do akumulacije unutar odeljka I, konačno direktno ili indirektno — mora da postoji povezana potražnja za sredstvima za proizvodnju u odeljku životnih sredstava. Ovde, dakle, kod kapitalista odeljka II treba da tražimo kupce za dodatni proizvod odeljka I. Drugi Marxov pokušaj da reši problem odnosi se ustvari na potražnju kapitalista odeljka II. Njihova potražnja za dodatnim sredstvima za proizvodnju može i m a t i samo smisao da povećaju svoj postojani kapital II p. A l i nvde je sva teškoća jasno pala u oči: „ A l i uzmimo da A (I) pretvara svoj višak proizvoda u zlato prodajući nekome B-u iz odeljka II. To se može dogoditi samo tako da A (I). pošto bude prodao sredstva za proizvodnju B-u (II), ne kupi iza toga sredatva potrošnje; dakle samo njegovom jednostranom prodajom. A ukoliko se sad II p dade iz oblika robnog kapitalu pretvoriti u naturalni oblik proizvodnog postojanog kapitala samo time što se ne samo I pr, nego i bar jedan deo od I v razmenjuje za jedan deo od II p. koje II p postoji u obliku sredstava potrošnje: a međutim A pretvara u zlato svoje I v time što se ova razmena ne izvršuje, već naprotiv naš A povlači iz prometa novac koji je prodajom svoga I v dobio od II, umesto da ga kupovinom pretvori u sredstva potrošnje II p — to se na strani A-a (I) zbiva obrazovanje dodajnog virtuelnog novčanog kapitala, ali na drugoj strani leži nepokretno jedan deo postojanog kapitala B-a (II), po veličini vrednosti jednak, u obliku robnog kapitala, a da ne može pretvoriti u naturalni oblik proizvodnog, postojanog kapitala. Drugim rečima: Jedan deo roba B-a (II), i to prima facie (na prvi pogled) deo bez čije se prodaje njegov postojani kapital ne može sasvim ponovo pretvoriti u proizvodni oblik, postao je nesposoban za prodaju; stoga s obzirom na njega dolazi do hiperprodukcije, koja, takođe s obzirom na njega, koči reprodukciju čak i u neizmenjenom razmeru."* Pokušaj akumulacije na strani odeljka I prodajom dodatnog viška proizvoda odeljka II ovde je imao potpuno neočeki* „Kapital", tom II, s t r . 416, 417.

102

van rezultat: deficit na s t r a n i kapitalista II, da preduzmu ni prostu reprodukciju. Prispevši na ovu čvornu tačku, Marx se zadubljuje sasvim detaljno u analizu da bi prišao „Pogledajmo samo a k u m u l a c i j u u o d e l j k u II nešto pobliže. Prva teškoća u odnosu na II p, t j . njegovo ponovno pretvaranje iz jednog sastavnog dela robnog kapitala II u naturalni oblik postojanog kapitala II, tiče se proste reprodukcije. Uzmimo raniju šemu: (1000 pr + 1000 v) I razmenjuje se za: 2000 II p. Ako se sad recimo polovina viška proizvoda I, dakle

I onda ovaj deo viška proizvoda, zadržan u I, ne može da naknadi nijedan deo od II p. Umesto da se pretvori u sredstva potrošnje... treba da služi kao dodajno sredstvo proizvodnje u samom I. Tu f u n k c i j u on ne može vršiti istovremeno u I i u II. Kapitalista ne može izdati vrednost svog viška proizvoda na sredstva potrošnje i u vreme sam proizvodno utrošiti višak proizvoda, tj. p r i p o j i t i ga svom proizvodnom kapitalu. Umesto 2000 I (pr + v) može se, dakle p r e t v o r i t i u 2000 II p samo 1500, naime (1000 pr + 500 v) I; dakle 500 II p ne može se iz svog robnog oblika ponovo p r e t v o r i t i u proizvodni (postojani) kapital II."* Dosad smo se još jasnije ubedili o postojanju teškoće, a l i nismo učinili ni koraka napred ka njenom rešenju. Uostalom ovde, na analizi, s v e t i se što M a r x za objašnjenje problema akumulacije celo vreme uzima za osnovu f i k c i j u početnog prelaza od proste ka proširenoj reprodukciji, dakle, momenat r a đanja akumulacije, umesto da je zahvati usred njenog toka. No ova fikcija, koja nam je dok smo posmatrali akumulaciju samo u o k v i r u odeljka I, makar i za trenutak, davala prividno rešenje: kapitalisti I, budući da su se odrekli jednog dela svoje dojučerašnje privatne potrošnje, najednom su i m a l i u rukama novo novčano blago, k o j i m su mogli da počnu kapitalizovanje sama ta fikcija, sada, kada se obraćamo odeljku II, samo još više povećava teškoću. Jer se ovde „odricanje" od strane kapitalista I ispoljava u bolnom gubitku potrošača na čiju je potražnju računala proizvodnja. Kapitalisti odeljka II, s kojima smo mi hteli da napravimo eksperimenat, da li ne pretstavljaju dugo tražene kupce za dodatni proizvod ankumulacije u odeljku I, utoliko manje nam mogu pomoći da se izvučemo iz teškoće što se oni sami nalaze u škripcu i pre * „ K a p i t a l " , tom II, str. 418,

103

stvari

sasvim

bliz

svega ne znaju šta će sa s v o j i m v l a s t i t i m neprodatim proizvodom. V i d i se do k a k v i h nezgoda dovodi pokušaj da se akumulacija kod j e d n i h kapitalista o d v i j a na štetu d r u g i h kapitalista. Z a t i m M a r x pokušava da obiđe teškoću, da bi odmah zatim ovaj pokušaj sam odbacio kao izvrdavanje. Naime, neprodan višak u odeljku II k o j i proizlazi iz a k u m u l a c i j e u odeljku I, mogao bi se posmatrati kao neophodna robna rezerva za sledeću godinu. Na ovo M a r x odgovara s v o j o m uobičajenom temeljitošću: ‚‚1. Ovakvo p r a v l j e n j e rezerve i njegova nužnost važi za sve kapitaliste, za I i za II. Posmatrani kao p u k i prodavci robe, oni se r a z l i k u j u samo t i m e što p r o d a j u robe različitih vrsta. Rezerva u robama II i m a za pretpostavku r a n i j u rezervu u robama I. A k o tu rezervu zanemarimo na jednoj strani, moramo to u č i n i t i i na drugoj. A ako je uzmemo u obzir na obema stranama, onda se na problemu ništa n i j e izmenilo. — 2) Kao što se ova godina na s t r a n i II završava robnom r e z e r v o m za iduću godinu, tako je i otpočela s robnom rezervom na istoj strani, rezervom koja je došla iz prošle godine. Moramo je, dakle, p r i analizi godišnje reprodukcije — svodeći ovu na njen n a j a p s t r a k t n i j i izraz — obadva puta brisati. Ostavljajući ovoj godini s v u n j e n u proizvodnju, d a k l e i ono što ona kao robnu rezervu ustupa idućoj godini, mi j o j s druge strane uzimamo robnu rezervu k o j u je dobila od prošle godine, i s time stvarno imamo pred sobom celokupni proizvod prosečne godine kao predmet analize. — 3) Jednostavna okolnost, da nas teškoća koju treba obići n i j e sukobila kod posmatranja proste reprodukcije, dokazuje da se radi o specifičnoj pojavi koja nastaje samo usled različitog grupisanja (u odnosu na reprodukciju) elemenata I, usled izmenjenog grupisanja, bez kojega uopšte ne bi moglo da bude reprodukcije u proširenom razmeru."* Ali poslednja primedba je upravljena p r o t i v dosadašnjih pokušaja samog M a r x a da se specifična teškoća akumulacije reši momentima k o j i već p r i p a d a j u prostoj reprodukciji, naime, onim obrazovanjem blaga u r u k a m a kapitalista koje je vezano za postepeni o b r t stalnog kapitala, a koje nam je ranije, u okviru odeljka I, trebalo da objasni akumulaciju. M a r x , dalje, prelazi na šematski prikaz proširene reprodukcije, ali se već u idućem t r e n u t k u , p r i analizi svoje šeme opet sudara sa istom teškoćom, samo u nešto drukčijem obliku. On pretpostavlja da kapitalisti odeljka I akumulišu 500 v, ali da kapitalisti odeljka II sa svoje strane moraju 140 v da pretvore u postojani kapital, da bi omogućili akumulaciju onim prvim, i pita; *

104

„Kapital",

tom

II.

‚‚II, dakle, mora k u p i l i 140 I v gotovim novcem se taj novac ne vrati narednom prodajom robe klasi I. A to je proces koji se postojano ponavlja pri svakoj novoj godišnjoj proizvodnji, ukoliko je ona reprodukcija u uvećanom razmeru. Otkuda klasi II izvire novac za to?"* U daljem izlaganju Marx pokušava sa raznih strana da ovaj izvor pronađe. Pre svega, on podvrgava bližem razmatranju izdatak kapitalista II za promenljivi kapital. Ovaj se nalazi. dakako, u novčanom obliku. Ali om se nikako ne može oduzeti od svoga cilja: od kupovine radne snage, da bi možda poslužio za kupovinu onih dodatnih sredstava za proizvodnju. „Ovo stalno ponavljano udaljavanje (promenljivog kapitala) od polazne tačke i vraćanje na nju - kapitalistov džep — ni na koji način ne umnožava novac koji se skita ovim krugom. To, dakle, nije neki izvor novčane akumulacije." Marx zatim uzima čak u razmatranje sva moguća izvrdavanja, da bi ih kao takva odbacio. ‚ ‚ A l i stoj! Ne da li se tu napraviti neki mali profit?" uzvikuje on i ispituje ne bi li kapitalisti, obaranjem najamnina svojih radnika ispod normalnog prosečnog nivoa, mogli da postignu uštedu na promenljivom kapitalu i tako dođu do novog izvora novca za ciljeve akumulacije. Ovu pomisao on, naravno, odbacuje ustranu pokretom ruke: ‚‚Ali se ne sme zaboraviti da stvarno plaćenu normalnu najamninu (koja ceteris paribus (pod inače jednakim okolnostima) određuje veličinu promenljivog kapitala) kapitalista nikako ne plaća iz dobrote, nego da je pod datim okolnostima mora plaćati. Time je ovaj način objašnjenja odstranjen.*** On čak ulazi u skrivene metode „ušteda" kod promenljivog kapitala - truk-sistem, falslfikovanja itd. — da bi na k r a j u primetio: „To je ista operacija kao pod 1, samo prerušena i izvedena obilaznim putem. Mora se, dakle, ovde isto onako odbaciti kao i prva." Na ovaj način su ostali bez rezultata svi pokulaji da se iz promenljivog kapitala izvuče nov novčan izvor za ciljeve akumulacije: „Dakle se sa 376 II pr ne da ništa postići za pomenutu svrhu."*** Marx se tada obraća na novčanu zalihu kapitalista II, koju oni drže u džepu za promet svoje sopstvene potrošnje, da bi proverio - nije li ovde preostala neka količina novca koja bi se dala upotrebiti za ciljeve kapitalizovanja. A l i on je sam nazvao ovaj pokušaj čak ‚‚još s u m n j i v i j i m " nego što su b i l i raniji: „ T u stoje j e d n i prema drugima samo kapitaliste iste klase, k o j i jedni drugima i jedni od drugih prodaju i kupuju sredstva potrošnje * „ K a p i t a l " , tom

105

*** l c, str. 422, 423. I I , str. 421, ** l c, str. 421, 422.

koja oni proizvode. Novac, potreban za ovu razmena, funkcioniše samo kao prometno sredstvo i mora se, ako je tok normalan, vraćati natrag učesnicima, prema tome kako su ga bili predujmili prometu, da bi stalne nanovo prošao istu putanju." Zatim dolazi još jedan pokušaj koji, naravno, spada u kategor i j u onih „izvrdavanja" koje Marx bezobzirno odbacuje: pokušaj da se objasni obrazovanje novčanog kapitala u rukama jednih kapitalista odeljka II podvalama prema d r u g i m kapitalistima istog odeljka, najme, prilikom međusobne prodaje sredstava za potrošnju. Izlišno je na ovom pokušaju se zadržavati. Zatim još jedan ozbiljan pokušaj: „ I l i , pak, jedan deo od II v. k o j i se pretstavlja u potrebnim životnim sredstvima, pretvara se u o k v i r u odeljka II neposredno u nov promenljiv kapital."* Kako može ovaj pokušaj da nam pomogne da se izvučemo iz teškoća, t j . da se pokrene akumulacija, nije sasvim jasno. Jer 1. ako nam obrazovanje dopunskog promenljivog kapitala u odeljku II još ne pomaže, budući da još nismo ostvarili ni dodatni postojani kapital II, nego smo upravo b i l i na putu da to tek omogućimo; 2. ako se p r i i s p i t i v a n j u ovaj put radilo o tome da se otkrije novčani izvor u odeljku II za kupovinu dodatnih sredstava za proizvodnju odeljka I, a ne o tome da se sopstveni dodatni proizvod odeljka II smesti gde bilo u sopstvenu proizvodnju; 3. ako pokušaj treba da znači da dotična životna sredstva mogu da budu „direktno", tj bez posredstva novca, upotrebljena u proizvodnji odeljka II opet kao promenljivi kapital, čime bi odgovarajuća količina novca iz promenljivog kapitala postala slobodna za ciljeve akumulacije, tada bismo morali da odbijemo pokušaj. Kapitalistička proizvodnja pod normalnim uslovima isključuje isplatu radnika direktno u životnim sredstvima; novčani oblik promenljivog kapitala, samostalna transakcija između radnika kao kupca roba i proizvođača sredstava za potrošnju, jeste jedna od b i t n i h osnova kapitalističke privrede. Sam M a r x ističe sledeće u vezi s jednom drugom stvari: „ M i znamo da se stvarni promenljivi kapital sastoji iz radne snage, pa dakle i dodajni. N i j e kapitalista I onaj koji kupuje od II potrebna životna sredstva za rezervu, ili ih nagomilava za dodajne radne snage koje će imati da zaposli, kako je to morao činiti držalac robova; sami radnici trguju sa odeljkom II."** Ovo se odnosi na kapitaliste II jednako kao i na kapitaliste I. Ovim je gornji Marxov pokušaj iscrpen. * „Kapital", tom I I , str, 423,

106

**

l.

c.,

str

Na kraju, on nas upućuje na poslednji de 21. glavu II-gog toma, k o j i je Engels smestio pod IV kao ‚‚Naknadno". Ovde nalazimo kratko objašnjenje: ‚‚Prvobitni novčani izvor za II jeste pr + v proizvodnje zlata I, razmenjeno za jedan deo od II p; samo ukoliko proizvođač zlata nagomilava višak vrednosti i l i ga pretvara u sredstva za proizvodnju I, dakle proširuje svoju proizvodnju, ne ulazi njegovo pr + v u I I ; s druge strane, ukoliko akumulacija novca, sa strane samog proizvođača zlata, konačno dovodi do proširene reprodukcije, ulazi u II deo viška vrednosti proizvodnje zlata k o j i nije utrošen kao dohodak, za dodatni promenljivi kapital proizvođača zlata, favorizira u II novo obrazovanje blaga i l i pruža nova sredstva za kupovanje od I, a da direktno njemu opet ne prodaje."* Tako smo, pošto su propali svi mogući pokušaji da se objasni akumulacija, pošto smo vođeni od Pontija do Pilata, od nemila do nedraga, od A I do B I, od B I do B II, konačno dospeli do istih proizvođača zlata, č i j e je uvlačenje u stvar, Marx odmah na početku analize okarakterisao kao „besmisleno". Ovim se završava analiza procesa reprodukcije a s njom i II-i tom ‚‚Kapitala", a da nam nije dala dugo traženo rešenje teškoće.

TEŠKOĆA SA GLEDIŠTA PROMETNOG PROCESA Analiza je, po našem mišljenju, imala grešku što je Marx tražio rešenje problema postavivši ga nepravilno u obliku p i tana o „novčanim izvorima". Međutim, radi se o efektivnoj potražnji, o korišćenju roba, a ne o novčanim izvorima da bi se one platile. U pogledu na novac, kao sredstvo prometa, moramo ovde, pri razmatranju procesa reprodukcije u celini, pretpostaviti da kapitalističko društvo uvek raspolaže količinom novca potrebnog za svoj prometni proces i l i da ono ume da za ovu svrhu pribavi sebi surogate. Ono što treba objasniti jesu vel i k i društveni akti razmene koji bivaju izazvani realnim ekon o m s k i m potrebama. Ne sme se ispustiti iz vida da kapitalistička višak vrednosti, pre nego što može da bude akumulisan, neizostavno mora da prođe novčani oblik. A l i , ipak, mi nastojimo da pronađemo ekonomsku potražnju za viškom proizvoda, ne interesujući se dalje za poreklo novca. Jer kao što sam Marx, * ‚‚Kapital", tom I I , str. 434. 435

na jednom drugom mestu, kaže: „Tada novac na jednoj strani oživotvorava proširenu reprodukciju na drugoj, jer njena mogućnost postoji i bez novca: pošto novac sam po sebi nije neki elemenat stvarne reprodukcije."* Da pitanje o „novčanom izvoru" za akumulaciju pretstavlja potpuno jalovo formuliranje problema akumulacije, pokazuje se kod samog Marxa u drugom savezu. Naime, ista teškoća mu je zadala posla već jednom u II tomu ..Kapitala" pri proučavanju prometnog procesa. Već pri posmatranju proste reprodukcije, pri prometu viška vrednosti, on postavlja pitanje: „Ali, robni kapital se mora unovčiti pre no što se ponovo pretvori u proizvodni kapital, i pre no što se utroši višak vrednosti koji se u njemu nalazi. Otkuda dolazi novac za to? Ovo pitanje izgleda na prvi pogled teško, i dosad na njega nije odgovorio ni Tooke ni ko drugi ." I on sa svom bezobzirnpšću ulazi u srž problema: „Uzmimo da je opticajni kapital od 500 f st., koji je predujmljen u novčanom obliku, ma kakav bio njegov obrtni period, celokupni opticajni kapital društva, tj kapitalističke klase. Nek višak vrednosti bude 100 f. st.. Pa kako može čitava kapitalistička klasa stalno izvlačiti iz prometa 600 f. st., kad u njega stalno ubacuje samo 500 f. st.?"** Da se dobro razumemo, ovde se radi o prostoj reprodukciji u kojoj celi višak vrednosti biva upotrebljen za ličnu potrošnju klase kapitalista. Pitanje je trebalo, prema tome, od početka postaviti preciznije: kako kapitalisti, pošto su za postojani i promenljivi kapital stavili u opticaj svega 500 funti sterlinga u novcu, mogu pribaviti svoja sredstva potrošnje u iznosu viška vrednosti — 100 funti sterlinga? Onda je odmah jasno da onih 500 funti sterlinga, koje stalno aluže kao kapital za kupovinu sredstava za proizvodnju i za isplaćivanje radnika, ne mogu istovremeno služiti za pokriće lične potrošnje kapitalista. Dakle, otkud dolazi dodatni novac od 100 funti sterlinga, koji je kapitalistima potreban za realizovanje svog vlastitog viška vrednosti? Marx odmah odbija sva teoretska izvrdavanja kojima bi se možda moglo pribeći u odgovoru na pitanje: „Ne sme se sada pokušati obići teškoća zgodnim izgovorima. Na primer: Sto se tiče postojanog opticajnog kapitala, jasno je da ga svi ne plasiraju u isto vreme. Dok kapitalista A prodaje svoju robu, dakle dok za njega predujmljeni kapital * ** 1. c , str. 203

108

„Kapital",

tom

II

str.

406,

uzima novčani oblik, dotle za kupca B njegov kapital, koji pokojim A svome proizvedenom robnom kapitalu ponovo daje novčani oblik, daje B svome ponovo proizvodni oblik, pretvara ga iz novčanog oblika u sredstva za proizvodnju i radnu snagu, ista novčana suma funkcioniše u dvostranome procesu kao u svakoj prostoj kupovini P - - N . S druge strane, kad A ponovo pretvori novac u sredstva za proizvodnju, kupuje on od C-a, a ovaj s tim plaća B-a itd. Onda bi bilo objašnjeno otkuda novac, Ali: Kapitalistički karakter procesa proizvodnje ni na koji način ne menja nijedan od zakona koje smo izneli odnosno količine novca koji optiče u robnom p r o m e t u (knj. I gl. 3). Kad se, dakle, kaže da društveni opticajni kapital koji se ima predujmiti u novčanom obliku iznosi 500 f. s t . onda je tu već uzeto u račun da je ovo a jedne strane suma koja je istovremeno bila predujmljeni, ali da s drge strane ova suma pokreće veći proizvodni kapital nego što je 500 f. st. jer naizmenično služi kao novčani fond raznih proizvodnih kapitala. Dakle, ovaj način objašnjavanja već pretpostavlja da postoji onaj novac čiju egzistenciju on treba da objasni. Zatim bi se moglo reći: Kapitalista A proizvodi artikle koje kapitalista B troši individualno, neproizvodno. Dakle, B svojim novcem unovčava A-ov robni kapital, i tako ista novčana suma služi za unovčavanje B-ovog viška vrednosti i A-ovog opticajnog postojanog kapitala. Ali, ovde je još neposrednije pretpostavljeno rešenje pitanja na koje treba da se odgovori. Naime, odakle B dobija novac za pokriće svog dohotka? Kako je on sam unovčio taj deo viška vrednosti svog proizvoda? Onda bi se, dalje, moglo reći da se onaj deo opticajnog promenljivog kapitala koji A stalno preduima svojim radnicima stalno vraća istome iz prometa, a da samo jedan naizmeničan deo toga leži stalno kod njega samog za plaćanje najamnine. Međutim, od izdavanja do povratka protive izvesne vreme sa koje novac isplaćen u najamnini može pored ostaloga služiti i u unovčenje viška v r e d n o t i . A l i mi, prvo, znamo da što je to vreme veće, to veća mora biti i masa novčane rezerve koju kapitalista A stalno mora držati in petto (spremljenu). A drugo, radnik izdaje novac, kupuje njime robe, te dakle pro tanto unovčava višak vrednosti koji se preduima u obliku promenljivog kapitala, služi pro tanto i za to da unovči višak vrednosti. Ne ulazeći ovde još dublje u to pitanje, kazaćemo ovde samo ovoliko da potrošnja cele kapitalističke klase i neproizvodnih lica koja od nje zavise ide jednovremeno uporedo s potrošnjom 109

stoji u novčanom obliku, naprotiv uzima obl stava za proizvodnju, koje upravo A proizvo

r a d n i č k e klase; dakle, u isto v r e m e k a d r a d n i c i b a c a j u novac u p r o m e t m o r a j u i k a p i t a l i s t e bacati novac u p r o m e t da bi svoj višak vrednosti i z d a l i k a o d o h o d a k ; d a k l e , za o v a j višak novac se m o r a izvući iz prometa. G o r n j e o b j a š n j e n j e samo bi smanjilo k o l i č i n u k o j a j e z a o v o potrebna, a l i j e n e b i o t s t r a n i l o . Naposletku bi se m o g l o reći: K o d p r v o g p l a s i r a n j a stalnog k a p i t a l a stalno se u p r o m e t baca j e d n a v e l i k a k o l i č i n a novca k o j i tek postepeno, m a l o po malo, u t o k u godina, opet izvlači iz prometa o n a j k o j i ga je u nj ubacio. Ne može li ta suma biti dovoljna da u n o v č i višak v r e d n o s t i ? Na o v o se ima odgovoriti da je u sumi od 500 f. st. ( k o j a u k l j u č u j e i o b r a z o v a n j e blaga za potrebne rezervne fondove) možda već obuhvaćena primena ovo sume kao s t a l n o g k a p i t a l a ako i ne od s t r a n e onoga koji ju je ubacio, a ono od strane koga d r u g o g . O s i m toga je kod sume k o j a se i z d a j e za n a b a v k u proizvoda k o j i služe kao stalni k a p i t a l već p r e t p o s t a v l j e n o da je plaćen i višak vrednosti k o j i se nalazi u tim robama, a u p r a v o se i p i t a o t k u d a t a j novac dolazi". Na o v u poslednju t a č k u mi smo dužni, m i m o g r e d , da obrat i m o n a r o č i t u p a t n j u . J e r ovde M a r x o d b i j a d a realizovanje viška vrednosti, čak pri prostoj r e p r o d u k c i j i , objasni obrazovan j e m blaga za periodično o b n a v l j a n j e s t a l n o g kapitala. Kasnije, kada se rad: o m n o g o težoj r e a l i z a c i j i v i š k a v r e d n o s t i k o d akum u l a c i j e , on se više p u t a vraća, kao što smo videli, u v i d u opita, na isto o b j a š n j e n j e k o j e je odbacio kao „zgodno izvrdavanje". T a d dolazi rešenje k o j e z v u č i nešto neočekivano: ‚‚Opšti odgovor već je dat: K a d i m a da cirkuliše robna masa od x X 1000 f. s t . onda k o l i č i n a novčane mase potrebna za ovaj promet ostaje apsolutno ista, b i l o da ta robna masa sadrži i l i ne sadrži višak vrednosti, b i l o da je proizvedena k a p i t a l i s t i č k i ili ne. Sam problem, dakle, ne postoji. K a d su inače d a t i uslovi, brzina novčanog opticaja i t d , i z i s k u j e se neka određena novčana suma da bi c i r k u l i r a l e robne vrednosti x X 1000 f. st., potpuno nezavisno od okolnosti da li neposrednim proizvođačima t i h roba pripada mnogo i l i m a l o od te vrednosti. U k o l i k o ovde neki problem postoji, on se podudara s opštim problemom: otkuda dolazi novčana suma potrebna za robni promet neke zemlje."* Odgovor je savršeno tačan. Na pitanje: o t k u d dolazi novac za p r o m e t viška vrednosti? odgovoreno je p r i opštem pitanju: o t k u d dolazi novac da stavi u p r o m e t izvesnu k o l i č i n u roba u zemlji? Podela mase vrednosti o v i h roba u postojani kapital,

110

promenljivi kapital i višak vrednosti sa stanovišta novčanog prometa kao takvog ne postoji i sa ovog gledišta nema nikakvog smisla. Dakle, samo sa gledišta novčanog prometa ili prostog robnog prometa ‚‚problem ne postoji". A l i problem postoji sa stanovišta društvene reprodukcije u celini, samo ne sme da bude tako k r i v o formulisan da nas odgovor vraća u prosti robni promet, gde problem ne postoji. Pitanje, dakle, ne glasi otkud dolazi novac da realizuje višak vrednosti? nego mora da glasi: gde su potrošači za višak vrednosti? Tada se samo po sobi razume da novac mora da se nalazi u ruci ovih potrošača i da od n j i h mora b i t i bačen u opticaj. Sam M a r x se celo vreme vraća na problem, lako je tek malo pre toga izjavio da on ne postoji: ‚‚A međutim postoje samo dve polazne tačke: kapitalista i radnik. Sva lica drugih kategorija ili moraju p r i m a t i novac od ovih dveju klasa za svoje usluge, ili su, ukoliko ga dobijaju bez protivusluge, suvlasnici viška vrednosti u obliku rente, kamate itd.. Što višak vrednosti ne ostaje ceo u džepovima industrijskog kapitaliste već ga ovaj mora deliti s d r u g i m licima, nema n i kakve veze s pitanjem k o j i m se sad zanimamo. Pita se kako on unovčava svoj višak vrednosti. a ne kako se docnije deli novac koji se za nj dobije. Za naš slučaj, dakle imamo kapitalistu još da smatramo kao jedinog vlasnika viška vrednosti. A što se tiče radnika, već je rečeno da je on samo sekundarna polazna tačka, dok je kapitalista primarna polazna tačka novca k o j i radnik baca u promet. Kada ga radnik izdaje plaćajući. životna sredstva, novac, k o j i je prvo predujmljen kao p r o m e n l j i v i kapital, već izvršuje svoj drugi p r o m e t . Dakle, kapitalistička klasa ostaje jedina polazna tačka novčanog prometa. K a d joj za plaćanje sredstava za p r o i z v o d n j u treba 400 f. st., a za plaćanje radne snage 100 f. st., onda baca u promet 500 f. st.. A l i višak vrednosti k o j i se nalazi u proizvodu, p r i stopi od 100%, jednak je vrednosti od 100 f. st.. K a k o može onda iz prometa stalno izvlačiti 600 f. st., kad u njega stalno ubacuje samo 500 f. st.? Iz ničega ne biva ništa. Celokupna klasa kapitalista ne može iz prometa izvlačiti ništa što prethodno u nj nije bilo ubačeno." Marx dalje odbacuje još jedno izvrdavanje, k o j i m bi se možda moglo pokušati da se reši problem, naime, koriščenje brzine u opticaju novca, koja dozvoljava da se sa m a n j e novca dovede u promet veća masa roba. Ovaj izlaz ne vodi, naravno, ničemu, jer je brzina opticaja novca već uzeta u obzir, kad se uzme da je za promet mase roba potrebno toliko i toliko f u n t i sterlinga. Za ovim dolazi konačno rešenje problema: 111

„Doista, ma kako paradoksalno izgledalo na prvi pogled, sama kapitalistička klasa baca u promet novac koji služi za ostvarenje viška vrednosti koji se nalazi u robi. Ali nota bene (treba zapaziti): ona ga ne ubacuje kao predujmljen novac, dakle ne ubacuje ga kao kapital. Ona ga izdaje kao kupovno sredstvo za svoju individualnu potrošnju. Ovaj novac, dakle, nije ona predujmila, ma da je octa polazna tačka njegovu prometu."* Ovo razgovetno i. iscrpno rešenje najbolje dokazuje da problem nije bio prividan. Ono isto tako ne počiva na tome što smo otkrili neki nov „novčani izvor", da bismo realizovali višak vrednosti, nego što smo našli potrošače ovog viška vrednosti. Prema Marxovoj pretpostavci mi se i ovde nalazimo još na tlu proste reprodukcije. To znači da klasa kapitalista sav svoj višak vrednosti upotrebljiva za ličnu potrošnju. Kako su kapitalisti potrošači viška vrednosti, to nije toliko paradoksalno nego, štaviše, samo po sebi razumljivo da oni moraju imati u džepu novac da bi sebi prisvojili naturalni oblik viška vrednosti — predmete potrošnje. Prometni akt razmene proizlazi kao nužnost iz činjenice što individualni kapitalisti svoj individualni višak vrednosti ili individualni višak proizvoda ne mogu kao robovlasnici, direktno trošiti. Naprotiv, naturalni materijalni oblik viška vrednosti, po pravilu, isključuje ovu upotrebu. A l i celokupni višak vrednosti svih kapitalista nalazi se pod pretpostavkom proste reprodukcije — izražen u celokupnom društvenom proizvodu u odgovarajućoj količini sredstava za potrošnju za klasu kapitalista, kao što celokupnoj sumi promenljivih kapitala odgovara po vrednosti jednaka količina životnih sredstava za klasu radnika i kao što postojanom kapitalu svih individualnih kapitalista skupa odgovara po vrednosti jednaka količina materijalnih sredstava za proizvodnju. Da bi individualni višak vrednosti koji je nepodesan za potrošnju razmenili za odgovarajuću količinu životnih sredstava, potreban je dvostruki akt robnog prometa: prodaja sopstvenog viška proizvoda i kupovina životnih sredstava iz društvenog viška proizvoda. Kako se ova dva akta odvijaju isključivo unutar klase kapitalista, između pojedinih kapitalista, to i novac, igrajući pritom ulogu posrednika, ide ovde samo iz jedne kapitalističke ruke u drugu, ostajući uvek u džepu klase kapitalista. Kako prosta reprodukcija unosi u razmenu uvek istu količinu vrednosti, to za promet viška vrednosti svake godine služi ista količina novca, te bi se moglo u krajnjem slučaju, pri izuzetnoj temeljitosti, možda, postaviti * „Kapital", tom II, str. 206.

112

pitanje odakle je ova novčana suma, koja služi za posredovanje sopstvene potrošnje kapitalista, došla nekad u džepove kapitalista? A l i ovo pitanje prelazi u drugo opšte pitanje: otkuda je uopšte došao nekada prvi novčani kapital u ruke kapitalista, onaj novčani kapital od koga su pored toga što se on upotrebljava za proizvodna plasiranja, jadan deo uvek morali da zadrže u dtepu za ciljeve lične potrošnje? Ali, tako postavljeno pitanje vodi nas u fazu tzv. „prvobitne akumulacije"* tj. istoriskog postanja kapitala, i ispada iz okvira analize prometnog procesa kao i procesa reprodukcije. Tako je stvar jasna i nedvosmislena - da se dobro razumemo: tako dugo dok se nalazimo na t l u proste reprodukcije Ovde je problem realizacija viška vrednosti rešen samim pretpostavkama proste reprodukcije, on je zapravo anticipiran u njenom pojmu. Ona upravo i počiva na tome da celi višak vrednosti troši klasa kapitalista a time je rečeno da višak vrednosti moraju da kupe oni, tj da individualni kapitalisti moraju da ga otkupe jedni od drugih. ,,U ovom slučaju — kaže sam Marx — bili smo uzeli da je novčana suma koju kapitalista baca u promet za podmirenje svoje individualne potrošnje do prvog povratka njegovog ka pitala tačno jednaka višku vrednosti koji on proizvodi, ta koji zato ima i da unovči. Očigledno je da je ova pretpostavka proizvoljna u odnosu na pojedinačnog kapitalistu. Ali ona mora biti tačna za celokupnu kapitalističku klasu, kad pretpostavimo prostu reprodukciju Ona pretpostavka izražava samo ono što i ova kaže, naime da ne neproizvodno troši sav višak vrednosti, ali i samo on, dakle nijedan delić prvobitne glavnice k a p i t a l a " * A l i prosta reprodukcija na kapitalističkoj osnovici u teoretskoj ekonomiji pretstavlja imaginarnu veličinu, naučno toliko opravdanu i neophodnu imaginarnu veličinu kao što je koren od -1 u matematici. Ipak problem realizacije viška vrednosti nije ovim nikako rešen za stvarnost, tj proširenu reprodukciju ili akumulaciju. I ovo sam Marx po drugi put potvrđuje, Čim produžuje svoju analizu. Otkuda dolazi novac za realizovanje viška vrednosti pod pretpostavkom akumulacija, tj ne trošenja, nego kapitalizovanja dela viška vrednosti? Prvi odgovor koji Marx daje glasi: ‚‚Što se, prvo, tiče dodajnog novčanog kapitala, zahtevnnog ta funkcionisanje rastućeg proizvodnog kapitala, njega pruža onaj deo ostvarenog viška vrednosti što ga kapitalista baca u promet kao novčani kapital umesto kao novčani oblik dohotka. Novac je već u ruci kapitalista. Samo mu je primena drukčija ." * „Kapital", tom II, str. 207, 208.

113

Ovo objašnjenje kao i njegova nedovoljnost poznati su nam još iz proučavanja reprodukcije. Odgovor se, naime oslanja isključivo na momenat prvog prelaza od proste reprodukcije ka akumulaciji: još juče su kapitalisti trošili celi svoj višak vrednosti, znači, imali su u džepu i odgovarajuću količinu novca za njegov promet. Danas se odlučuju da deo viška vrednosti „uštede" i da ga produktivno plasiraju, umesto da ga proćerdaju. Zato im je potrebno zlato — pod pretpostavkom da su umesto luksuznih predmeta proizvedena materijalna sredstva za proizvodnju — da drukčije upotrebe samo deo svog ličnog novčanog fonda. A l i prelaz od proste ka proširenoj reprodukciji je teoretska fikcija isto tako kao što je i prosta reprodukcija samog kapitala. I Marx produžava odmah dalje: »Ali, usled dodajnog proizvodnog kapitala, kao njegov proizvod, u promet se baca jedna dodajna masa robe. Sa ovom dodajnom robnom masom istovremeno je u promet bačen deo dodajnog novca potrebnog za njeno ostvarenje, naime ukoliko je vrednost te robne mase jednaka vrednosti proizvodnog kapitala istrošenog u njenoj proizvodnji. Ova dodajna novčana suma upravo je predujmljena kao dodajni novčani kapital i zato se vraća natrag kapitalisti obrtom njegovog kapitala. Ovde se postavlja opet isto pitanje kao gore. Otkuda dolazi dodajni novac za realizovanje dodajnog viška vrednosti k o j i sad postoji u robnom obliku?" A sad, kad je problem opet postavljen u svoj svojoj oštrini, umesto rešenja dobijamo sledeći neočekivani odgovor: ‚‚Opšti odgovor opet je isti. Suma cena cirkulirajuće robne mase nije uvećana zato što su se popele cene date robne mase nego zato što je masa sada cirkurirajućih roba veća nego masa ranije cirkulirajućih, a da to nije izravnato nekim padom cena. Dodajni novac, zahtevan za promet te veće robne mase veće vrednosti, mora se pribaviti ili uvećanim ekonomisanjem cirkulirajuće novčane mase — pa bilo to izravnavanjem plaćanja itd.. bilo sredstvima koja ubrzavaju opticanje istih novčanih komada — i l i pak pretvaranjem novca iz oblika blaga u oblik opticajnog novca. Ovo rešenje se svodi na sledeće objašnjenje: Kapitalistička reprodukcija, pod uslovima neprekidne i rastuće akumulacije, baca na tržište sve veću i veću masu robne vrednosti. Da bi se pustila u promet ova masa roba rastuće vrednosti, potrebna je sve veća količina novca. No ova rastuća količina novca mora da bude takođe pribavljena, Sve je ovo besumnje tačno i jasno, ali problem o kom se radilo ovim nije rešen, nego je iščezao. * „Kapital", tom II, str. 275, 276.

114

I l i jedno ili drugo, ili se posmatra celokupni društveni proizvod (kapitalističke privrede) pfosto kao robna masa određene vrednosti, kao ‚‚robna kaša", i vidi, pri uslovima akumuiacije, samo porast ove bezrazlične robne kaše i njene mase vrednosti. Tada će trebati samo da se konstatuje da je za promet ove vrednosne mase potrebna odgovarajuću količina novca, da ova količina novca mora da raste ako raste masa vrednosti — ako ubrzanje prometa i njegovo ekonomisanje ne uravnoteže priraštaj vrednosti. I na poslednje pitanje: otkuda konačno dolazi sav novac, može se dati odgovor sa Marxom: iz rudnika zlata. To je takođe je robnog prometa. Ali tada ne treba unositi takve pojmove kao što su postojani i promenljivi kapital i višak vrednosti, koji ne pripadaju prostom robnom prometu, nego prometu kapitala i društvenoj reprodukciji i tada ne treba da se postavlja pitanje: otkuda dolazi novac za realizaciju društvenog viška vrednosti, i to: 1. pri prostoj reprodukciji, 2, pri proširenoj rep r o d u k c i j i ? Ovakva pitanja nemaju sa stanovišta prostog robnog i novčanog prometa nikakvog smisla ni sadržine. Ali ako su se ova pitanja već postavila i ako se proučavanje usmerilo na kolosek prometa kapitala i društvene reprodukcije, onda se odgovor ne sme tražiti u sferi prostog robnog prometa, da bi se — budući da ovde problem ne postoji i na njega se ne može dati odgovor — na kraju objavilo: na problem je već davno dat odgovor — problem uopšte na postoji. Prema teme, samo formulisanje pitanja kod Marxa bilo je celo vreme krivo. Nema nikakve vidljive svrhe da se postavi pitanje: otkuda dolazi novac za realizovanje viška vrednosti? Nego pitanje treba da glasi: otkuda dolazi potražnja, gde je platežno sposobna potreba za viškom vrednosti? Da je pitanje bilo tako postavljeno od samog poretka, ne bi bila potrebna tako dugotrajna okolišenja da bi se jasno pokazalo da li je problem rešiv ili nije. Pod pretpostavkom proste reprodukcije stvar je prilično prosta kako kapitalisti troše celi višak vrednosti, to su upravo oni sami kupci, oni pretstavljaju potražnju za društvenim viškom vrednost, u celom njegovom obimu, te prema tome om moraju da imaju u džepu sitni novac potreban za promet viška vrednosti. A l i upravo iz ove iste činjenice jasno izlazi da pod uslovom akumulacije, tj. kapitalizovanja jednog dela viška vrednosti, klasa kapitalistia ne može sama da otkupi, da realizuje, celi svoj višak vrednosti, Tačno je doduše da treba pribaviti dosta novaca da bi se realizovao kapitalizovani višak vrednosti — ako on uopšte treba da bude realizovan A l i ovaj novac nikako ne može doći iz džepova samih kapitalista. Na115

protiv, baš zbog pretpostavke akumulacije oni nisu potrošači svog viška vrednosti čak i kad bi — uzevši apstraktno — imali za ovo dovoljno novca u džepu. Ali ko drugi može da pretstavlja potražnju za robama u kojima je sadržan kapitalizovani višak proizvoda? „Prema našoj pretpostavci — opšta i isključiva vladavina kapitalističke proizvodnje — nema osim te klase uopšte nikakva druge do radničke klase Sve što radnička klasa kupuje jednako je sumi njene najamnine, jednako sumi promenljivog kapitala predujmljenog od celokupne kapitalističke klase " Prema tome, radnici su u stanju još manje nego klase kapitalista da realizuju kapitalizovani višak vrednosti. Ali neko ipak mora da ga kupi da bi kapitalisti ponovo imali u rukama predujmljeni akumulisani kapital. A, međutim, osim kapitalisti i radnika, ne mole se neki drugi kupac zamisliti. „Kako će tu onda celokupna kapitalistička klasa akumulisati novac?"* Realizovanje viška vrednosti izvan ove dve jedine postojeće društvene klase izgleda isto toliko neophodno koliko nemoguće. Akumulacija kapitala je dospela u začarani krug. U II tomu „Kapitala" u svakom slučaju, ne nalazimo rešenje problema. Ako bismo se hteli zapitati — zašto se u Marxovom „Kapi ta]u" ne može naći rešenje ovog važnog problema kapitalističke akumulacije, to se pre svega mora uzeti u obzir okolnost da II tom „Kapitala* nije bio dovršeno delo, nego rukopis koji je bio prekinut „usred reči". Već i spoljna forma naročito poslednje glave ovog toma pokazuje da su to više pribeleške za sopstveno potsećanje mislioca nego gotovi rezultati namenjeni prosvećivanju čitaoca. Ovu činjenicu nam dovoljno potvrđuje najpozvaniji svedok — naime, izdavač II-og toma, F r i e t r i c h Engels. U svom predgovoru za II tom on na sledeći način izveštava o stanju predradnji i rukopisa koji su ostali iza Marxa, a k o j i su trebali da posluže kao osnov za ovaj tom: „Samo nabrajanje rukopisnog materijala koji je Marx ostavio za II knjigu dokaz je s kakvom nesravnjivom savesnošću, s kakvom strogom samokritikom je on težio da izradi svoja velika ekonomska otkrića pre no što ih objavi; samokritikom koja mu je tek retko pružala mogućnost da sadržinu i oblik izlaganja prilagodi svome vidokrugu koji je stalno proširivao novim studijama. Evo iz čega se taj materijal sastoji: Prvo, jedan rukopis pod naslovom: Zur K r i f t k der Politiichen Oekonomie, 1472 strane kvart-formata u 23 sveske, pisan od avgusta 1861 do juna 1863. To je nastavak prve sveske * „Kapital", tom I I , str. 278, 279.

116

koja je pod tim naslovom izišla u Berlinu 1860. g. Ma koliko da je ovaj rukopis dragocen, za ovo izdanje II knjige nije se mogao iskoristiti... Rukopis koji po datumu dolazi iza ovoga

jeste rukopis III knjige.. Iz narednog perioda - pos drugu knjigu zbirka od četiri rukopisa u folio formatu, koje je sam Marx obeležio sa I do IV. Od toga je rukopis I (150 strana), koji datira verovatno od 1865. ili 1867., prva samostalna, ali više ili manje fragmentalna obrada II knjige u njenom sadašnjem rasporedu. I od toga se nije ništa dalo upotrebiti. Rukopis III sastoji se delomiz grupisanih citata i uputa na Marxove izvode — k o j i se većinom odnose na prvi odeljak II knjige delom iz obrada pojedinih tačaka, naročito kritike načela A. Smitha o stalnom i oputicajnom kapitalu i o izvoru profita, zatim jedan prikaz odnosa stope viška vrednosti prema profitnoj stopi, što spada u III knjigu. Uputi su pružali malo novog materijala za eksploatisanje, obradesu kasnijim redakcijama bile pretečene kako za II, tako i za III knjigu, morale su, dakle, i one većinom b i t i ostavljene po strani - Rukopis IV je za štampu spremna obrada prvog odeljka i prvih glava drugog odeljka Druge knjige, te je i upotrebljen tamo gde po redu dolazi. Ma da se ispostavilo da je napisan pre rukopisa II, on se ipak zbog savršenijeg oblika, korisno mogao upotrebiti za dotični deo knjige: bilo je dovoljno dodati ponešto iz rukopisa II. — Ovaj poslednji rukopis je jedina donekle završena obrada Druge knjige i datira od 1870. Zabeleške o konačnoj redakciji izričito kažu: ‚‚Za osnovu se mora uzeti druga obrada." Posle 1870 nastupila je opet pauza, pglavito usled bolesti. Kao što je obično činio, Marx je to vreme ispunio studijama; mnogobrojne sveske sa izvodima iz toga vremena ispunjene su agronomijom, američkim i osobito ruskim prilikama na selu, novčanim tržištem i bankarstvom, zatim prirodnim naukama: geologijom i fiziologijom, a osobito samostalnim matematičkim radovima. Početkom 1877 osećao se toliko oporavljen da je ponovo mogao pristupiti svom pravom radu. Od kraja marta 1877 datiraju upute i pribeleške iz gornja četiri rukopisa kao osnovice za novu obradu Druge knjige, čiji početak imamo u rukopisu V (56 folio-strana) On obuhvata prve četiri glave i još je nedovoljno izrađen: bitni momenti tretiraju se u primedbama ispod teksta, materijal je više sabran nego pročiščen, ali to je poslednja potpuna izrada najvažnijeg dela prvog odeljka. - Prvi pokušaj da se iz ovoga napravi rukopis spreman za štampu pretstavlja rukopis VI (posle oktobra 1877, a pre jula 1878) samo 17 strana u kvartu, obuhvatajući najveći deo prve glave 117

a drugi — poslednji — rukopis V I I , „2 j u l i 1878", samo 7 fo~ lio-strana. Marxu je u to vreme, izgleda, postalo jasno da bez potpune revolucije njegovog zdravstvenog stanja nikada neće doći do toga da dovrši obradu Druge i Treće knjige, kakva bi njega samog zadovoljila. Doista, rukopisi V — V I I I nose na sebi i odviše često tragove silne borbe protiv bolesti koja ga je pritiskivala. Najteži komad prvog odeljka bio je nanovo prerađen u rukopisu V; ostatak prvog i čitav drugi odeljak (izuzev sedamnaestu glavu) nisu pružali nekih znatnijih teorijskih teškoća; naprotiv mu se činilo da je veoma nužno preraditi treći odeljak reprodukciju i promet društvenog kapitala. Naime, u rukopisu II, reprodukcija je prvo bila tretirana bez obzira na novčani opticaj čijim se posredstvom ona vrši, a onda opet s obzirom na njega. To je trebalo otstraniti i celi odeljak uopšte tako preraditi da odgovori proširenom piščevom vidokrugu. Tako je postao rukopis VIII, jedna sveska od svega 70 strana kvarta; ali šta je Marx umeo da sabije u taj prostor, pokazuje upoređenje sa štampanim trećim odeljkom, po odbitku mesta umetnutih iz rukopisa II. I ovaj rukopis samo je privremeno pretresanje predmeta, pri čemu se u prvom redu radilo o tome da se utvrde i razviju nova gledišta prema rukopisu II, zanemarujući momente o kojima se nije imalo šta novo reći. Tu je uvučen i proširen i jedan bitan komad glave X V I I drugog odeljka, k o j i i inače donekle zahvata u treći odeljak. Logički red često se prekida, raspravljanje mestimično pokazuje praznine, a naročito je p r i k r a j u sasvim fragmentarno. A l i što je Marx hteo reći, to je na ovaj i l i onaj način tu i rečeno. To je materijal za Drugu knjigu, iz kojega je, po i z j a v i koju je Marxe ukratko pred smrt učinio svojoj kćeri Elinor, trebalo da ja „nešto načinim"."* Čovek mora da se zadivi ovom „nešto" koje je Engels uspeo da stvori iz takvog materijala. Iz njegovog preciznog izlaganja proizlazi sa savršenom jasnoćom, za pitanje koje nas interesuje, da od t r i odeljka koji obrazuju II tom, za prva dva: o kružnom kretanju novčanog i robnog kapitala kao i o troškovima prometa i u obrtu kapitala, rukopis k o j i je ostavio Marx — bio je najspremniji za štampu. Nasuprot tome, treći odeljak koji obrađuje reprodukciju celokupnog kapitala, pretstavlja samo zbirku odlomaka, čija je prerada izgledala samo M a r x u „preko potrebna". A iz ovog odeljka je poslednja, dvadeset prva glava, koja nas posebno interesuje: akumulacija i proši• „ K a p i t a l " , t o m I I , Predgovor, str. IX-XII

118

rena reprodukcija, ostala najnedovršenija od cele knjige. Ona obuhvata sve u svemu samo 35 štampanih stranica i prekida se PorEd ove speljne okolnosti, od velikog uticaja je, između ostalog, bio još jedan drugi momenat. Proučavanje društvenog procesa reprodukcije počinje kod Marxa, kao što smo videli, od Smithove analize, koja je propala, između ostalog, zbog pogrešnog stava o sastavu cena svih roba iz pr + v. Polemika sa ovom dogmom dominira celom analizom procesa reprodukcije kod Marxa. M a r x svu svoju pažnju posvećuje dokazivanju da celokupan društveni proizvod mora da služi ne samo potrošnji u iznosu raznih izvora dohodaka nego takođe i obnavljanju postojanog kapitala. A l i , kako za ovo dokazivanje najčistija teoretska forma nije data kod proširene, nego kod proste reprodukcije, to Marx razmatra reprodukciju pretežno sa određenog stanovišta koje je sasvim suprotno akumulaciji — pod pretpostavkom da celi višak vrednost troše kapitalisti. Koliko je silno M a r x o v o m analizom ovladala polemika protiv Smitha svedoči to što se on u toku celog svog rada bezbroj puta i sa raznih strana vraćao na ovu polemiku. Tako su joj posvećeni već u I tomu 7 odeljak, glava 22, str 486—488, u II tomu str 291—321,str. 332, str 356-358. str 391—393.* U drugom delu trećega toma Marx se opet prihvata problema celokupne reprodukcije, ali se p r i t o m odmah opet baca u zagonetku koju je Smith postavio i posvećuje j o j celu 49-u glavu (str. 721—739) i zapravo još i celu 50-u glavu (str 739—760). Konačno, u „Teorijama o višku vrednosti" opet nalazimo podrobne polemike protiv Smithove dogme u I tomu. str. 159 -239, drugom delu II-og toma, str 382, 385. 411, 412, 505—529. Sam Marx u više mahova naglašava i podvlači da on upravo u problemu naknađivanja postojanog kapitala iz celokupnog društvenog proizvoda vidi najteže i najvažnije pitanje reprodukcije.** Na taj način je drugi problem, problem akumulacije, naime, realizovanje viška vrednosti za ciljeve kapitalizovana, bio potisnut u pozadinu i konačno od Marxa — jedva opet načet. P r i ogromnom značaju ovog problema za kapitalističku p r i v r e d u nije nikakvo čudo što on uvek i uvek ponovo zanima buržoasku ekonomiju. Pokušaji da se reši životno pitanje kapitalističke privrede, naime, pitanje da li je praktično moguća akumulacija kapitala, iskrsavaju stalno u toku istorije ekonomske nauke. Na ove istoriske pokušaje, pre Marxa kao i posle Marxa, da se reši pitanje, mi sada prelazimo. * Vidi I i II tom „Kapitala". ** Vidi napr. ‚‚Kapital", tom II, str. 208 369, 376.

119

usred

analize.

DRUGI ODELJAK ISTORISKI PRIKAZ PROBLEMA PRVI OKRŠAJ SPOR I Z M E Đ U S I S M O N D I J A — M A L T H U S A I SAYA—RICARDA—MACCULLOCHA Glava deseta SISMONDIJEVA TEORIJA REPRODUKCIJE P r v e ozbiljne sumnje da je kapitalistički poredak stvoren po podobi božjoj pojavile su se u buržoaskoj političkoj ekonom i j i pod neposrednim u t i s k o m p r v i h k r i z a u Engleskoj u god i n i 1815 i 1 8 1 8 / 1 9 . O k o l n o s t i k o j e s u d o v e l e d o o v i h k r i z a b i l e su zapravo spoljne, naizgled slučajne prirode. D e l o m je bila Napoleonova k o n t i n e n t a l n a blokada k o j a je E n g l e s k u za izvesno v r e m e veštački otsekla od n j e n i h e v r o p s k i h tržišta i p r i t o m u k r a t k o m vremenu pomogla znatan razvoj vlastite industrije u n e k i m oblastima u kontinentalnim državama, delom je bila m a t e r i j a l n a iscrpenost k o n t i n e n t a d u g i m p e r i o d o m r a t o v a ono što j e posle p r e s t a n k a k o n t i n e n t a l n e b l o k a d e s m a n j i l o o č e k i v a n u p r o đ u za engleske proizvode. No obe p r v e krize bile su ipak dovoljne da bi savremenicima predočile, u svoj njegovoj grozoti, naličje medalje društvenog oblika n a j b o l j e g na svetu. P r e t r p a n a t r ž i š t a , m a g a c i n i p u n i r o b a z a k o j e nije b i l o k u p a c a , m n o g o b r o j n a bankrotstva, a s druge strane vapijuća beda radn i č k i h m a s a — sve j e t o p r v i p u t i s k r s l o p r e d oči t e o r e t i č a r a , k o j i su u s v i m t o n o v i m a s l a v i l i i o b j a v l j i v a l i h a r m o n i č n e lepote b u r ž o a s k o g laissez f a i r e . S v i t a d a š n j i t r g o v i n s k i i z v e š t a j i , časopisi, p r i č e p u t n i k a , o b a v e š t a v a l i su o g u b i c i m a e n g l e s k i h trgovaca. U I t a l i j i , N e m a č k o j , R u s i j i , u B r a z i l i j i , Englezi su prodavali svoje robne zalihe budzašto sa g u b i t k o m od do V 3 . U 1818 g o d i n i ž a l i l i s u s e n a R t u D o b r e N a d e d a s u s v i

120

dućani pretrpani evropskom robom, koja fe nuđena po nižoj ceni nego u E v r o p i , a da se n i j e m o g l a prodati. Iz K a l k u t e su se čule slične žalbe. Č i t a v i r o b n i t o v a r i v r a ć a m su iz N o v e Holandije u Englesku. Prema izveštaju jednog savremenog p u t n i k a , u S j e d i n j e n i m D r ž a v a m a ,,s k r a j a n a k r a j o v e o g r o m n e i tako bogate zemlje, n i j e bilo ni j e d n o g grada, ni jedne v a r o šice u k o j o j k o l i č i n e r o b e i z l o ž e n e n a p r o d a j u n e b i z n a t n o premašivale sredstva kupaca, mada su se prodavci trudili da namame kupce dugoročnim kreditima i bezbrojnim vrstama platežnih olakšica, o b r o č n i m p l a ć a n j e m i p r i m a n j e m roba m e sto isplate n o v c e m " . U to isto v r e m e čuo se u E n g l e s k o j o č a j n i č k i k r i k r a d n i k a . U „Edinburškoj reviji" ( „ E d i n b u r g h Review") od m a j a 1820 o b j a v l j e n a j e adresa n o t i n g a m s k i h č a r a p a r a , u k o j o j s u sadržane sledeće reči: „ P r i č e t r n a e s t o č a s o v n o m do šesnaestočasovnom~ d n e v n o m r a d u m i z a r a đ u j e m o s a m o č e t i r i d o s e d a m šilinga nedeljno i s t o m zaradom m o r a m o da p r e h r a n i m o s v o j e žene i decu. D a l j e , k o n s t a t u j e m o da smo, i p o r e d toga što smo hlebom i v o d o m ili k r o m p i r i m a i solju m o r a l i da zamenimo z d r a v i j u h r a n u k o j a se r a n i j e u v e k mogla obilato da v i d i na eng l e s k i m s t o l o v i m a , često b i l i p r i s i l j e n i d a posle z a m o r n o g rada č i t a v o g d a n a , p o š l j e m o s v o j u d e c u g l a d n u u k r e v e t s a m o da! ne čujemo njihov va^aj za hlebom. Najsvečanije izjavljujemo da za poslednjih osamnaest meseci j e d v a da smo ikada i m a l i osećaje

sitosti."*

* I z v o d iz interesantnog d o k u m e n t a n a l a z i se u recenziji" k n j i g e „Ohservations on the I n j u r i o u s Consequences of the Restrictions u p o n Foreign Commerce. By a M e m b e r of the l a t e P a r h a m e n t " . L o n d o n 1820. O v a j članak p r i s t a l i c a slobodne t r g o v i n e slika, uopšte, položaj r a d n i k a u Engleskoj u n a j m r a č n i j i m bojama. I z m e đ u ostalog o n \ n a v o d i sledeće činjenice: „...The m a n u f a c t u r i n g classes in Great B r i t a i n have been suddenly reduced f r o m affluence a n d p r o s p e r i t y to the e x t r e m e of p o v e r t y and misery. In one df t h e debates in t h e late Session of P a r l i a m e n t , it was stated, t h a t t h e wages of weavers of Glasgow and its v i c i n i t y , w h i c h , w h e n highest, h a d averaged about 25 s. or 27 s. a week, h a d been reduced in 1816 to 10 s.; a n d in 1819 to the w r e t c h e d p i t t a n c e of 5 s. 6 d. or 6 s. T h e y have n o t since been m a t e r i a l l y augmented." („...Radne klase u V e l i k o j B r i t a n i j i su o d j e d - n p u t bačene iz izobilja i prosperiteta u k r a j n j u s i r o t i n j u i bedu. U debatama na posleđnjem zasedanjii' P a r l a m e n t a , bilo je gov.ora o t o m e da su prosečne n a j a m n i n e tkača Glasgowa i njegove okoline, k o j e su, dok su bile na n a j v e ć o j visirji, iznosile prosečno 25 i l i 27 šilinga nedeljno, b i l e u 1816-oj g o d i n i snižene na 10 šilinga; a u 1819-oj na bedan obrok od 5 šilinga i 6 p e n i j a i l i 6 šilinga. Od toga vremena one se n i s u m a t e r i j a l n o povećale.") U L a n c a s h i r u , p r e m a i s t o m i z v o r u , n e d e l j n a zarada tkača, k r e t a l a se p r i 15-časovnom r a d n o m d a n u između 6 i 12 šilinga, dok su „poluizgladnela deca" za 2 i l i 3 šilinga nedeljno r a d i l a dnevno po 12 do 16 časova. Beda u Y o r k s h i r u b i l a je, možda, još veća. U pogledu adrese n o t i n g h a f n s k i h , čarapara, pisac kaže da je on

1 Skoro u isto vreme, O w e n u Engleskoj i Sismondi u F r a n cuskoj d i g l i su tada svoj glas sa najžešćim optužbama p r o t i v k a p i t a l i s t i č k o g društva. A l i dok se O w e n kao p r a k t i č a n Englez, i kao g r a đ a n i n p r v e industriske zemlje, p r e t v o r i o u p o b o r n i k a socijalne r e f o r m e v e l i k i h poteza, švajcarski m a l o g r a đ a n i n se izgubio u š i r o k i m optužbama p r o t i v nesavršenstva postojećeg društvenog poretka i p r o t i v klasične ekonomije. A l i u p r a v o o v i m Sismondi je buržoaskoj e k o n o m i j i dao mnogo t v r đ e orahe da ih l o m i nego Owen čija se plodonosna p r a k t i č n a delatnost obraćala d i r e k t n o p r o l e t a r i j a t u . Da je Engleska, a osobito p r v a engleska k r i z a dala p o t streka S i s m o n d i j u za n j e g o v u s o c i j a l n u k r i t i k u , on n a m sam to opisuje iscrpno u predgovoru za 2 izdanje svog dela ,,Nouveaux principes d'economie p o l i t i q u e ou de la richesse dans ses raports avec la p o p u l a t i o n " . ( P r v o izdanje je izašlo 1819, d r u g o osam godina docnije.) ,,U Engleskoj sam izvršio svoj zadatak. Engleska je s t v o r i l a n a j z n a m e n i t i j e ekonomiste. N j i h o v a učenja se još danas t a m o p r e d a j u sa udvostručenom revnošću... Sveopšta utakmica ili želja da se sve više proizvodi i po sve j e v t i n i j o j ceni, u Engleskoj je već odavno v l a d a j u ć i sistem. Ja sam taj sistem napao kao opasan, sistem k o j i je omogućio n a j o g r o m n i j e napretke engleske i n d u s t r i j e , ali k o j i je u svom t o k u bacio r a d n i k e u strašnu bedu. Smatrao sam da treba da se p o r e d o v i h t r z a j a bogatstva postavim, da o s v o j i m i z l a g a n j i m a još j e d n o m r a z m i s l i m i da ih u p o r e d i m sa činjenicama. Proučavanje Engleske u č v r s t i l o m e j e u m o j i m „ N o v i m p r i n c i p i m a " . U ovoj čudesnoj z e m l j i k o j a je, r e k l o bi se, u sebe s k l o n i l a v e l i k o iskustvo da bi m o g l a da poučava ostali svet, video sam da se proizvodnja povećava a užici s m a n j u j u . Izgleda da su tamo mase stanovništva kao i f i l o z o f i zaboravili da porast bogatstva n i j e cilj p o l i t i č k e ekonomije, nego sredstvo, k o j i m se ona služi da bi unapredila sreću svih. Ja sam tu sreću t r a ž i o u s v i m klasama, ali je nigde n i s a m mogao da-> nađem. V i s o k a engleska a r i s t o k r a t i j a stvarno je postigla t a k a v stepen bogatstva i raskoši k o j i prelazi sve što bi se moglo v i d e t i k o d s v i h ostalih naroda. M e đ u t i m , ona sama ne uživa u i z o b i l j u k o j e je, k a k o izgleda, stekla na račun d r u g i h klasa; nedostaje j o j sigurnost: lišavanje se u svakoj p o r o d i c i p r i m e ć u j e daleko više nego obilje... M e đ u ovom t i t u l i s a n o m i n e t i t u l i s a n o m a r i s t o k r a t i j o m trgovina zauzima značajno mesto; njena preduzeća s a m i s p i t a o s t a n j e i da je došao do z a k l j u č k a da i z j a v e r a d n i k a ni u . n a j m a n j o j m e r i n i s u p r e t e r a n e ( „ T h e E d i n b u r g h R e v i e w " , M a y 1620, N L X V I , str. 331 i d.). 122

obuhvataju celi svet, njeni nameštenici prkose polarnom ledu i ekvatorskoj žezi, dok svaki od šefova, koji se okupljaju na berzi, raspolaže milionima. U isto vreme, u svim ulicama Londona, kao i u ulicama ostalih velikih gradova Engleske, u dućanima je izložena roba koja bi bila dovoljna da podmiri potrošnju celog sveta. Ali, donosi li bogatstvo engleskom trgovcu onu sreću koju je ono u stanju da pruži? Ne, ni u jednoj zemlji nisu bankrotstva tako česta. Nigde, ovi ogromni imeci, od kojih bi svaki bio dovoljan za javni zajam za izdržavanje nekog carstva ili neke republike, nisu takvom brzinom rasuti na sve strane sveta. Svi se tuže da nema dovoljno poslova, da su oni teški i malo unosni. Pre nekoliko godina dve strašne krize upropastile su deo bankara, a pustošenje se proširilo na sve engleske manufakture. Istovremeno, jedna druga kriza upropastila je zakupce i učinila da je .njeno povratno dejstvo osetila sitna trgovina. S druge strane, ova trgovina nije bila u stanju, uprkos svojoj ogromnoj proširenosti, da pruži mladim ljudima zaposlenje; sva mesta su zauzeta i u gornjim slojevima društva kao i u donjim najveći deo uzaludno nudi svoj rad, u nemogućnosti je da dođe do neke zarade. Da li je ovo nacionalno blagostanje, čiji materijalni napreci zasenjuju sve oči, konačno poslužilo za dobro sirotinje? Daleko od toga. U Engleskoj narod ima isto tako malo udobnosti u sadašnjosti, kao što ima malo sigurnosti za budućnost. Na selu više nema seljaka; oni su prisiljeni da ustupe mesto nadničarima; u gradovima skoro više nema nikakvih zanatlija, ili nezavisnih malih industrijalaca, nego samo fabričkih radnika. Industrijalac (što treba da znači najamni radnik, R. L.), da upotrebimo reč koju je sam ovaj sistem skovao, ne zna više, šta to znači imati profesiju, on naprosto dobija najamninu, a kako mu ova najamnina ne može da bude podjednako dovoljna u sva vremena, on je skoro svake godine prisiljen da moli milostinju iz kredita za uboge. Ova bogata nacija našla je za korisnije da proda sve zlato i srebro koje je posedovala, da pređe na novčane uputnice i da celi svoj promet vrši posredstvom hartije. Ona se tako. dabome, lišila najznačajnije prednosti platežnog sredstva, stalnosti cene: imaoci novčanih uputpica na banke po unutrašnjosti zemlje izlažu se svakodnevno opasnosti da kroz česta i u izvesnoj meri epidemična bankrotstva budu upropašćeni, a cela država je u svim svojim imovinskim odnosima izložena najvećim trzajima kada neka neprijateljska invazija i l i neka revolucija uzdržavaju kredit Nacionalne banke. Engleska nacija našla je da je eko- ; nomičnije odreći se vrsta obrađivanja zemlje koje zahtevaju 123

mnogo ručnog rada i otpustila je polovinu obrađivača zemlje koji su živeli na njenim poljima, kao što je učinila i sa zanatlijama u gradovima; tkači su ustupili mesto ,,power looms" (parnom razboju) i danas umiru od gladi; ona je našla za ekonomičnije da sve radnike gurne na najnižu najamninu, s kojom bi mogli da žive, tako da radnici, k o j i su samo još proleteri, ne osećaju nikakvog straha da se survaju u još goru bedu podižući sve brojniju porodicu; ona je našla da je ekonomičnije da Irce hrani samo krompirima i da im daje za odelo samo prnje i tako svaki brod donosi dnevno legije Iraca k o j i rade po jevtinijoj ceni nego Englezi, te ove isteruju iz svih zanata. Sta su, prema tome, plodovi ovog ogromnog nagomilanog bogatstva? Jesu li oni imali neki drugi efekat, a ne da rasprostiru brige, lišavanja, opasnost potpune propasti svih klasa? Nije li Engleska, kad je zaboravila ljude radi stvari, žrtvovala cilj sredstvima."* Mora se priznati da ovo ogledalo koje pretstavlja kapitalističko društvo otpre skoro stotinu godina ne ostavlja da se poželi ništa ni jasnije ni potpunije. Sismondi stavlja prst u sva ranjava mesta buržoaske ekonomije: ruševine sitnog zanatstva, depopulaciju sela, proletarizovanje srednjih slojeva, bedu radnika, potiskivanje radnika mašinama, nezaposlenost, opasnosti kreditnog sistema, socijalne suprotnosti, nesigurnost egzistencije, krize, anarhiju. Njegova opora i snažna skepsa, pala je kao osoben piskav diskord posred sitnog optimizma vulgarnoekonomskog zanašanja harmonijom koje se baškarilo u Engleskoj kao j u Francuskoj, sada onde u licu MacCullocha, ovde J. B. Saya, i koje je ovladalo celom oficijelnom naukom. Moguće je sebi lako pretstaviti kakav dubok i mučan utisak mora da su proizvele, naprimer, sledeće misli: „Raskoš je moguć samo tada kada se kupuje, radom drugoga, a naporni rad bez odmora moguć je samo onda kad hoće da se nabave ne lakomislene drangulije, nego životne potrebe." (I, 60.) „Premda pronalazak mašine koja umnogostručava snage čoveka pretstavlja blagodat za ljude, nepravilna raspodela njenih blagodati pretvara je u bič siromašnih." (I, XXI.) „Profit preduzetnika nije ništa drugo nego pljačka radnika, on ne profitira zato što njegovo preduzeće donosi mnogo više nego što ono košta, nego zato što on ne plaća onoliko koliko ono * I. C. L. S i m o n d e de S i s m o n d i : , , N o u v e a u x p r i n c i p e s d'economie po!iitique" ( „ N o v i p r i n c i p i p o l i t i č k e e k o n o m i j e " ) . N e m a č k i p r e v o d o d R o b e r t a Pragera, B e r l i n 1901, I , X I I I , p o d n a s l o v o m , „ N e u e G r u n d s a t z e der Politischen Okonomie". 124

košta, jer on radniku ne daje dovoljnu naknadu za njegov rad. Ovakva industrija je društveno zlo, ona gura one koji rade u krajnju bedu, pravi se samo kao da sopstveniku obezbeđuje jedino obični profit od kapitala." (I, 71.) „Od onih koji među sobom dele nacionalni dohodak, jedni stiču svake godine novim radom novo pravo na to, drugi već su ranije stekli na to trajno pravo prvobitnim radom, koji je godišnji rad učinio unosnijim." (I, 86.) „Ništa ne može sprečiti da svaki novi pronalazak u primenjenoj mehanici ne smanji broj radnog stanovništva. Ono je stalno izloženo ovoj opasnosti i buržoasko društvo ne zna ni za kakav lek protiv toga." (II, 258.) „Besumnje doći će vreme kada će nas naši unuci, zato što smo radne klase ostavili, bez zaštite, smatrati ne manjim varvarima nego što oni smatraju kao i mi satni što smatramo za varvare nacije koje su sa tim klasama postupale kao sa robovima." (II, 337.) Sismondi, dakle, ide u svojoj kritici do kraja; on otklanja svako ulepšavanje i svaki izgovor koji ide za t i m da pravda neke od mračnih strana kapitalističkog bogaćenja, na koje on ukazao, kao .privremene rane prelaznog perioda i završava svoje proučavanje sledećom primedbom protiv Saya: ,,Otpre sedam godina ja sam izložio ovu bolest društvenog tela, sedam godina ona nije prestajala da se povećava. U takvom neprestanom bolovanju ja ne mogu da vidim samo neugodnosti koje uvek prate prelazne periode i verujem da sam time, što sam se vratio na poreklo dohotka, pokazao da su zla od kojih mi trpimo neminovne posledice grešaka naše organizacije, koje nipošto neće skoro prestati."* Naime, Sismondi vidi izvor svih zala u disproporciji između kapitalističke proizvodnje i raspodele dohotka k o j u je ona stvorila, te on tu zahvata u problem koji nas interesuje, problem akumulacije. Rukovodni motiv njegove kritike klasične ekonomije je ovaj: kapitalistička proizvodnja biva potsticana na bezgraničnu ekspanziju bez ikakvog obzira na potrošnju, a ova je odmerena dohotkom. „Svi noviji ekonomisti— veli on — stvarno su priznali da javni imetak, ukoliko je on samo skup privatnih imetaka, nastaje, uvećava se, deli se i propada istim procesima kao i imetak svakog privatnika. Svi su znali sasvim dobro da je pri privatnom imetku dohodak, onaj deo na koji se mora obratiti sasvim posebna pažnja, da se prema dohotku mora da ravna potrošnja i l i rashod, ako- se ne želi razaranje kapitala. A l i kako * 1 c., II, str. 358.

125

u javnom imetku iz kapitala jednoga nastaje dohodak drugoga, oni su b i l i u neprilici kako da odluče šta je kapital a šta dohodak, te su smatrali za najjednostavnije da ovaj poslednji u svojim računanjima ostave potpuno postrani. Izostavivši da odrede tako bitnu količinu, Say i Ricardo su došli do uverenja da je potrošnja neograničena sila, ili, u najmanju ruku, da su njene granice određene samo proizvodnjom, dok je ona ustvari ograničena dohotkom. Oni su mislili da svako proizvedeno bogatstvo uvek nalazi potrošača i obodrili su proizvođače da stvore ovu pretrpanost tržišta, koja danas pretstavlja bedu civilizovanog sveta, umesto što je trebalo da upute proizvođače da mogu računati samo na one potrošače koji imaju dohodak."* Sismondi je, dakle, u osnovu svog shvatanja stavio učenje o dohotku. Šta je dohodak, a šta kapital? Ovom razlikovanju cn je obratio najveću pažnju i nazvao ga „najapstraktnijim i najtežim pitanjem nacionalne privrede". Četvrta glava u II knjizi posvećena je qvom pitanju. Sismondi počinje proučavanje uobičajenom robinzonadom. Za „individualnog čoveka" razlikovanje između kapitala i dohotka bilo je „još tamno", tek je u društvu ono postalo stvar „koja menja sve iz osnova". A l i takođe i u društvu ovo razlikovanje je vrlo teško, naime, zbog one već poznate nam priče buržoaske ekonomije, prema kojoj ,,ono što je za jednoga kapital, za drugoga postaje dohodak", i obratno. Sismondi preuzima ovu zbrku koju je napravio Smith a koju je Say pretvorio u dogmu i u osnovu legitimnog opravdanja tupavosti i površnosti i doslovce kaže: ,,Mi stalno brkamo u svom duhu prirodu kapitala i dohotka; vidimo da ono što je za jednoga dohodak, za drugoga postaje kapital i jedan te isti predmet, dok prelazi iz ruke u ruku. dobija jedno za drugim najrazličitija imena, dok njegova vrednost, koja se odvaja od potrošenog predmeta, izgleda kao jedna natčulna količina, koju ovaj troši, a onaj razmenjuje, koja kod ovog propada zajedno sa samim predmetom, a kod drugoga se opet obnavlja i tako dugo traje koliko i promet." Posle tog mnogo obećavajućeg uvoda, on se baca u teški problem i izjavljuje: Svako bogatstvo je proizvod rada. Dohodak je deo bogatstva, prema tome mora da potiče iz istog izvora. Međutim, „uobičajeno" je razlikovanje t r i j u vrsta dohotka, koje se nazivaju renta, profit i najamnina, i koji potiču iz t r i različita izvora: od zemlje, akumulisanog kapitala i rada". Što se tiče prve postavke, ona je, razume se, pogrešna; pod bogatstvom u društvenom smislu razume se suma korisnih predmeta — upotrebnih vrednosti, ali ove nisu samo proizvod rada nego i prirode. 1. c., I , X I X . .

126

koja za n j i h daje materijal i podupire svojim snagama ljudski rad. Nasuprot tome, dohodak je pojam vrednosti, on pokazuje obim raspolaganja jednog^li više lica delom bogatstva i l i celokupnog društvenog proizvoda. Kako Sismondi društveni dohodak proglašava delom društvenog bogatstva, moglo bi se pomisliti da on pod dohotkom društva podrazumeva njegov stvarni godišnji fond potrošnje. Ostali nepotrošeni deo bogatstva bio bi onda društveni kapital, i mi bismo se na taj način približili, u najmanju ruku u slabim konturama, traženom razgraničenju između kapitala i dohotka na društvenoj osnovi. Sam Sismondi već u idućem trenutku prihvata „uobičajeno" razlikovanje t r i j u vrsta dohotka, od kojih samo jedna potiče iz „akumulisanog kapitala", dok se kod drugih pored kapitala pojavljuje još i „zemlja" i „rad". Pojam kapitala pritom začas opet iščezava u maglu. No pođimo dalje za Sismondijem. On se trudi da objasni u njihovom postojanju t r i vrste dohotka koje odaju antagonističku društvenu bazu. Sasvim pravilno on uzima za polaznu tačku izvestan nivo proizvodnosti rada: "Zahvaljujući naprecima industriske radinosti i nauke koji su potčinili čoveku sve prirodne snage, svaki radnik može svakog dana da proizvede sve više i više nego što mu je potrebno za potrošnju." Pošto je tako pravilno istakao produktivnost rada kao neophodnu pretpostavku i društvenu osnovicu eksploatacije, on daje za stvarno postajanje eksploatacije tipično objašnjenje u smislu buržoaske ekonomije: „ A l i u isto vreme za koje njegov (radnikov) rad stvara bogatstvo, bogatstvo bi ga, kad bi se on njime počeo da koristi, slabo osposobljavalo za rad; takvo bogatstvo" skoro nikada ne ostaje u "rukama onoga k o j i je prinuđen da koristi svoje ruke za svoje podržavanje." Pošto je tako eksploataciju i klasnu suprotnost, potpuno u saglasnosti sa sledbenicima Ricarda i Malthusa, učinio neophodnim stimulusom proizvodnje, on je došao na stvarni osnov eksploatacije: odvajanje radne snage od sredstava za proizvodnju: ‚‚Uopšte, radnik nije mogao da zadrži vlasništvo na zemlju: međutim, zemlja ima proizvodnu snagu, k o j u je ljudski rad na svoje zadovoljstvo regulisao za potrebe čoveka. Onaj k o j i poseduje zemlju na kojoj se obavlja rad zadržava za sebe, kao nagradu za koristi dobijene zahvaljujući ovoj proizvodnoj snazi, deo plodova rada u čijem je stvaranju imala učešća i njegova zemlja." Ovo je renta. Dalje: „Radnik, u sadašnjem stanju civilizacije, nije mogao da sačuva vlasništvo na dovoljnu zalihu predmeta potrošnje koje treba za vreme izvođenja svog rada do momenta dok ne nađe kupca za proizvode svog rada. On više ne poseduje sirovine,

koje moraju često izdaleka da se dovoze a koje on treba za izvođenje svog rada. Još manje on poseduje skupocene mašine, koje su olakšale njegov rad i učinile ga beskrajno produktivnijim. Bogataš koji poseduje ova prehranbena sredstva, ove sirovine, ove mašine, može sam da se uzdrži od rada, jer je on u izvesnom smislu gospodar rada onoga kome isporučuje sredstva za rad. Kao platu za koristi koje je stavio radniku na raspoloženje on grabi sebi pre svega drugoga najveći deo plodova rada." Ovo je profit kapitala. Ono što ostaje od bogatstva posle dvokratnog skidanja skorupa, od strane zemljoposednika i kapitalista, jeste radnička najamnina, dohodak radnika. I Sismondi tome dodaje: ,,On ga troši, a da se ovaj ne obnavlja." Sismondi postavlja ovde kod najamnine — isto kao i kod rente — da je njeno neobnavljan je karakteristika dohotka — za razliku od kapitala. No ovo je tačno samo u odnosu na rentu i na potrošeni deo profita kapitala; naprotiv, deo društvenog proizvoda koji se troši kao najamnina potpuno se reprodukuje: u radnoj snazi najamnog radnika — za njega samog kao roba koju on uvek iznova može da iznese na tržište da bi od njene prodaje živeo, i za društvo kao materijalni oblik promenljivog kapitala, koji pri godišnjoj ukupnoj proizvodnji mora uvek da se ponovo pojavi, ako reprodukcija ne treba da bude u deficitu. Pa ipak ovo što je dosada rečeno jeste u redu. Dosada smo saznali samo dve činjenice: proizvodnost rada dozvoljava eksploataciju radnih ljudi od strane neradnih, odvajanje radnih od sredstava za proizvodnju čini eksploataciju radnih stvarnom osnovopi podele dohotka. No šta je dohodak, a šta je kapital, mi još uvek ne znamo i Sismondi pristupa tome da to objasni. Kao što ima l j u d i koji mogu da igraju samo ako počnu iz ugla gde stoji peć, tako Sismondi mora uvek da uzme zalet od svog Robinsona. ,,U očima izolovanog individualnog čoveka — celo bogatstvo nije bilo ništa drugo nego zaliha skupljena za momenat potrebe. Međutim, već i on razlikuje dve stvari p r i tom čuvanju; jedan deo, koji on čuva da bi ga kasnije upotrebio za svoju neposrednu i l i gotovo neposrednu upotrebu, i drugi deo, koji je on namenio za korišćenje u novoj proizvodnji Tako je trebalo da ga jedan deo njegovog žita ishrani do iduće žetve, drugi deo, koji je on namenio za setvu, trebalo je da u narednoj godini donese plod. Formiranje društva i zavođenje razmene omogućavalo je da se skoro do u beskonačnost uvećava ova setva, ovaj plodonosni deo akumulisanog bogatstva: ovo se zove kapital." Ovo se zove samo benetanje. Po analogiji setve, Sismondi ovde identifikuje sredstva za proizvodnju sa kapitalom, što je 128

nepravilno u dvostrukom smislu. Prvo, sredstva za proizvodnju nisu sama po sebi kapital, nego su to samo pod sasvim određenim istoriskim uslovima, drugo, p o j a m kapitala nije iscrpen sredstvima za proizvodnju. U kapitalističkom društvu — pretpostavivši sve ono što je Sismondi ispustio iz vida — sredstva za proizvodnju su samo deo kapitala, naime, postojani kapital. Ono što je ovde zbunilo Sistmondija, to je, očevidno, pok u š a j da pojam kapitala poveže sa materijalnim momentima društvene reprodukcije. Dokle god je on gore imao u vidu individualnog kapitalista, on je uporedo sa sredstvima za proizv o d n j u smatrao sastavnim delom kapitala i životna sredstva radnika — što je, opet, sa materijalnog stanovišta reprodukcije individualnog kapitala pogrešno. No čim on pokušava da razmotri materijalne osnove društvene reprodukcije i priprema se da tačno razlikuje sredstva za potrošnju od sredstava za proizvodnju, pojam kapitala mu se rastapa u rukama. Ali sam Sismondi oseća, da se jedino sredstvima za proizv o d n j u ne može da vrši ni proizvodnja, ni eksploatacija, štaviše, on ima pravilno osećanje da težište odnosa eksploatacije leži upravo u razmeni sa živom radnom snagom. I pošto je tako kapital sasvim sveo na postojani kapital, on ga neposredno iza toga sasvim svodi na promenljivi kapital: „Zemljoradnik koji je ostavljao sve žito, za koje je verovao da će mu biti potrebno do iduće žetve, uvideo je da bi za njega bilo podesnije da suvišak svog žita upotrebi na to da ishrani druge ljude, koji su za njega zemlju obrađivali i učinili da novo žito rodi; kao i one koji predu njegov lan i t k a j u njegovu v u n u " itd. „Pri ovoj delatnosti zemljoradnik je razmenjivao deo svog dohotka za kapital (tako stoji u strašnom prevodu gospodina Pragera; ustvari, trebalo bi da glasi: pretvarao je deo svoga dohotka u kapital) i to je ustvari proces kojim se stvara nov kapital.* Žito koje je on požnjeo osim onoga što mu je trebalo za ishranu pri njegovom vlastitom r a d u i osim onoga što je morao da zaseje da bi održao svoje gazdinstvo na staroj visini, sačinjavalo je bogatstvo koje je on mogao da dade drugom, da rasipa ili trošila besposlici, a da usled toga ne postane siromašniji, to je bio dohodak; ali ako ga je on upotrebio za održavanje radnika koji će ponovo da proizvode, ili ako ga je razmenio za rad ili za plodove rada svojih manuelnih radnika, * „En faisant cette o p é r a t i o n le c u l t i v a t e u r changeait u n e p a r t i e d e s o n r e v e n u e n u n c a p i t a l ; e t c'ést e n e f f e t t o u j o u r s a i n s i q u ' u n c a p i t a l n o u v e a u s e f o r m e . " ' ( „ N o u v e a u x p r i n c i p e s etc.", seconde é d i t i o n , t o m e p r e m i e r , p . 88.) ( „ V r š e ć i o v u . r a d n j u o b r a đ i v a o z e m l j e p r o m e n i o je j e d a n deo svog d o h o t k a u k a p i t a l ; i u s t v a r i se u v e k t a k o s t v a r a nov kapital.")

129

svojih tkača, svojih rudara, ono se pretvorilo u trajnu vrednost, koja se uvećavala i nije mogla da propadne: pretvorilo se u kapital." Ovde se izmešalo mnogo kukolja sa žitom. Za održavanje proizvodnje na staroj visini, tj. za prostu reprodukciju, izgleda da je nužan još postojani kapital, iako se on začudo svodi samo na opticajni kapital (setva), dok se, nasuprot tome, proizvodnja stalnog kapitala potpuno zanemaruje. No za proširenje reprodukcije, za akumulaciju, izgleda, da je i opticajni kapital suvišan, celi kapitalizovani deo viška vrednosti biva pretvoren u najamnine za nove radnike, koji očigledno rade u vazduhu, bez ikakvih sredstava za proizvodnju. Isto gledanje formuliše Sismondi još jasnije na drugom mestu: „Prema tome, bogataš brine za dobro siromašnih kada na svom dohotku v r š i uštede i dodaje ih ovom kapitalu, jer, vršeći sam raspodelu godišnje proizvodnje, on ostavlja sve ono što naziva dohotkom da bi ga sam potrošio, nasuprot tome, sve ono što on naziva kapitalom, prepušta siromašnima kao dohodak." (1. c., I, 84.) A l i u isto vreme Sismondi umesno ističe tajnu pravljenja profita i čin rađanja kapitala: višak vrednosti nastaje iz razmene kapitala za rad, iz promenljivog kapitala, a kapital nastaje iz akumulacije viška vrednosti. No, p r i svemu tome mi nismo u č i n i l i nikakav znatniji napredak u razlikovanju kapitala i dohotka. Sismondi sada pokušava da razne elemente proizvodnje i dohotka pretstavi u odgovarajućim delovima celokupnog društvenog proizvoda: „Preduzetnik, isto kao i zemljoradnik ne upotrebljava celo svoje proizvodno bogatstvo na setvu; jedan deo on upotrebljava na zgrade, na mašine, na oruđe koje čini rad lakšim i plodonosnij i m ; isto tako kao što zemljoradnik jedan deo bogatstva upotrebljava na dugotrajne radove k o j i zemlju čine plodnijom. Tako vidimo kako nastaju razne vrste bogatstva i kako se malo po malo razdvajaju. Jedan deo bogatstva koje je društvo nagomilalo biva upotrebljen od svakog svog imaoca na to da rad učini korisnijim time što će bogatstvo trošiti postepeno, i na to da čovekov rad prenese na slepe sile prirode; ovo se naziva nepokretnim (fiksnim) kapitalom i pod n j i m se podrazumevaju krčevine, kanali za navodnjavanje, fabrike i mašine svake vrste. Drugi deo bogatstva je namenjen tome da bude potrošen, da bi se reprodukovao u proizvodu k o j i je stvorio, ne prestajući da menja oblik, ali zadržavajući pritom svoju vrednost; ovaj deo, k o j i se naziva obrtnim kapitalom, obuhvata u sebi setvu, sirovine namenjene preradi i najamnine. Konačno, od ovog drugog dela odvaja se treći deo bogatstva: vrednost za koju gotov proizvod premašuje u njega uložene predujmove. Ova 130

vrednost, koju smo nazvali dohotkom od kapitala, određena je za to da bude bez reprodukovanja potrošena." Pošto je tako pokušao da s natezanjem izvrši podelu društvenog kapitala na nesamerljive kategorije: nepokretni (fiksni) kapital, obrtni kapital i višak vrednosti, pokazuje se neposredno iza toga da Sismondi kad govori o nepokretnom (fiksnom) kapitalu, misli zapravo na postojani, a kad govori o obrtnom kapitalu misli na promenljivi, j e r ,'.sve što je stvoreno", određeno je za ljudsku potrošnju, ali nepokretni (fiksni) kapital biva samo „indirektno" potrošen, obrtni kapital, nasuprot tome, „služi fondu koji je, u obliku najamnina, određen za ishranu radnika". Na t a j način, mi bismo se opet unekoliko približili podeli celokupnog proizvoda na postojani kapital (sredstva za proizvodnju), promenljivi kapital (životna sredstva radnika) i višak vrednosti (životna sredstva kapitalista). Ali ipak sva o b j a š n j e n j a koja je Sismondi dosada dao po ovom predmetu koji on sam naziva osnovnim he mogu se podičiti osobitom jasnoćom i u ovoj zbrci se svakako ne opaža nikakav napredak u poređenju sa Smithovim „blokovima misli". Sismondi to sam oseća i pokušava sa uzdahom da — „ovo k r e t a n j e bogatstva je savršeno apstraktno i za njegovo razumev a n j e je potrebna napregnuta pažnja". — sada problem objasni „najjednostavnijim od svih metoda". P r e m a tome, opet odlazimo u ugao gde stoji peć, tj. Robinsdnu samo što je Robinson sada pater familias i pionir kolonijalne politike. „Izolovani farmer, u udaljenoj koloniji na ivici pustinje, požnjeo je u jednoj godini sto vreća žita: u blizini nema tržišta kamo bi ga mogao odneti; ovo žito mora u svakom slučaju da bude potrošeno u roku od godine dana, inače ono za f a r m e r a ne bi imalo vrednosti; ali ovaj sa celom svojom porodicom ne može da potroši više nego trideset vreća; ovo će biti njegov rashod, razmena njegovog dohotka, ovih trideset vreća neće se ni za koga više r e p r o d u k o v a i . On će, tada dovesti radnike, iskrčiće šume, isušiće močvare u svom susedstvu i privešće kulturi deo pustinje. Ovi radnici poješće daljih trideset vreća žita; za njih će ovo biti rashod, oni su u stanju da naprave ovaj rashod kao cenu svog dohotka, t j . rada; za farmera to će biti razmena, on je ovih trideset vreća pretvorio u nepokretni (fiksni) kapital. (Ovde Sismondi p r e t v a r a promenljivi kapital čak u nepokretni (fiksni). On hoće da kaže: za ovih trideset vreća koje su dobili kao najamninu radnici proizvode sredstva za proizvodnju, koja će farmer moći da upotrebi za proširenje svog nepokretnog (fiksnog) kapitala.) Sada mu preostaje još četrdeset vreća; njih će on posejati u ovoj godini, umesto dvadeset koje je posejao u prošloj godini, ovo će biti njegov obrtni kapital koji je on 131

udvostručio. Tako je potrošeno stotinu vreća, ali od ove stotine, sedamdeset je za njega sigurno plasirano i pojaviće se znatno umnožene, jedne u narednoj žetvi, druge u potonjim žetvama. Izolovanost farmera, kog smo izabrali kao primer, dozvoljava nam da upoznamo još bolje granice takve delatnosti. Ako on u ovoj godini može da potroši samo šezdeset vreća od stotine koju je požnjeo, ko će u idućoj godini pojesti dve stotine vreća, koje će biti dobijene povećanjem njegove setve? Reći će se: njegova porodica, koja se umnožila. Besumnje, ali ljudska pokolenja se ne umnožavaju tako brzo kao sredstva za održavanje. Kad bi naš farmer imao dovoljno ruku da svake godine udvostruči ovog časa pomenutu delatnost, njegova žetva žita bi se svake godine udvostručila, dok bi se njegova porodica mogla udvostručiti u najboljem slučaju svakih dvadeset i pet godina." Bez obzira na naivnost primera, na kraju se pojavljuje odlučujuće pitanje: gde je kupac za kapitalizovani višak vrednosti? Akumulacija kapitala može da poveća proizvodnju društva do u beskonačnost. Ali kako je sa potrošnjom društva? Ova je određena dohocima razne vrste. Ovo važno pitanje izložio je Sismondi u V glavi 2 knjige: „Razdeoba nacionalnog dohotka na različite klase građana." Ovde Sismondi čini nov pokušaj da celokupni proizvod društva prikaže u delovima: ,,S ove tačke gledišta nacionalni dohodak se sastoji iz dva dela: jedan obuhvata godišnju proizvodnju, a ta pretstavlja korist koja nastaje iz bogatstva; drugi deo je sposobnost za rad, koja izvire iz samog života. Pod bogatstvom mi sada podrazumevamo isto tako svojinu na zemlju kao i kapital, a pod korišću podrazumevamo isto tako neto dohodak koji dobijaju zemljovlasnici, kao i profit kapitalista." Na taj način bivaju kao „bogatstvo" izdvojena iz „nacionalnog dohotka" sva sredstva za proizvodnju; a nacionalni dohodak se raspada na višak vrednosti i na radnu snagu, ili, tačnije, njen ekvivalenat — promenljivi kapital. Mi bismo, prema tome, ovde imali, iako ne dovoljno jasno istaknutu, podelu na postojani kapital, promenljivi kapital i višak vrednosti. Ali, neposredno zatim ispostavlja se da Sismondi pod „nacionalnim dohotkom" podrazumeva celokupni godišnji društveni proizvod. „Godišnja proizvodnja, ili rezultat svih godišnjih radova, sastoji se, isto tako, iz dva dela: jedan deo je korist koja izvire iz bogatstva, drugi deo je sposobnost za rad koju izjednačavamo sa delom bogatstva za koji se on razmenjuje, odnosno sa sredstvima za održavanje radnika." Ovde celokupni proizvod društva, po vrednosti, biva rastvoren u dva dela: promenljivi kapital i višak vrednosti, a postojani kapital iščezava, i mi dospevamo na Smithovu dogmu, prema kojoj se cena svih roba 132

rastvara na pr + v (ili sastoji iz pr + v) ili, d r u g i m rečima, celokupni proizvod se sastoji samo iz sredstava za potrošnju (za radnike i kapitaliste). Odavde se Sismondi približava p i t a n j u realizacije celokupnog proizvoda. Kako se, s jedne strane, suma dohodaka u d r u štvu sastoji iz n a j a m n i n a i profita od kapitala kao i od zemljišne rente, dakle, pretstavljena sa pr + v, a s druge strane se celokupni proizvod društva u isto vreme rastvara po vrednosti na pr + v, to se „nacionalni dohodak i godišnja proizvodnja međusobno uravnotežuju" i m o r a j u da budu jedno drugom ravni (po vrednosti): „Čela godišnja proizvodnja troši se godišnje, ali kako to delimično čine radnici, koji daju u razmenu za nju svoj rad, oni je p r e t v a r a j u u (promenljivi) kapital i reprodukuju ga; drugi deo troše kapitalisti, koji za njega r a z m e n j u j u svoj dohodak." „Celokupni godišnji dohodak određen je da bude r a z m e n j e n za celokupnu godišnju proizvodnju." Iz toga Sismondi, konačno, u šestoj glavi 2 knjige: „Uzajamno određivanje proizvodnje potrošnjom i rashoda prihodom", konstruiše sledeći egzaktni zakon reprodukcije: „Dohodak prošle godine mora da plati proizvodnju ove godine." Kako sada pri ovakvim pretpostavkama treba da se odvija kapitalistička akumulacija? Ako celokupni proizvod mora da bude bez ostatka potrošen od strane radnika i kapitalista, tada očevidno ne izlazimo iz proste reprodukcije, a problem akumulacije biva nerešljiv. Ustvari, Sismondijeva teorija izlazi na to da proglasi akumulaciju nemogućom. Jer, ko treba da kupi suvišak proizvoda u slučaju proširenja proizvodnje, kad je cela društvena potražnja pretstavljena tzbirom n a j a m n i n a radnika i ličnom potrošnjom kapitalista?. Sismondi formuliše i objektivnu nemogućnost akumulacije u sledećem stavu: Posle svega toga mora se reći da nikada nije moguće celokupnu godišnju proizvodnju (pri proširenoj reprodukciji R. L.). razmeniti za celokupnu proizvodnju prethodne godine. Ako proizvodnja postepeno stalno raste, mora razmena svake godine da p r o u z r o k u j e mali gubitak, koji u isto vreme pretstavlja poboljšanje buduće situacije." Drugim rečima: akumulacija mora pri realizaciji celokupnog proizvoda svake godine da stvori suvišak koji se ne može prodati. Ali Sismondi je ustuknuo pred poslednjom konsekvencijom toga i odmah se spasava „na s r e d n j u liniju" malo razumljivim izvrdavanjem: „Ukoliko je ovaj gubitak mali i ako se dobro raspodela tada ga podnosi svako, ne tužeći se na svoj dohodak. U ovome se upravo I sastoji ekonomičnost naroda i niz ovih malih žrtava uvećava kapital i nacionalno bogatstvo." Naprotiv, ukoliko se akumulacija bezobzirno forsira, tada suvi133

šak koji ne može da se proda prerasta u opštu nevolju i mi imamo krizu. Sismondijevo rešenje se tako pojavljuje kao sitnoburžoaski izlaz koji se sastoji u prigušivanju akumulacije. Polemika protiv klasične škole, koja se zauzimala za neograničeni razvoj proizvodnih snaga i proširenje proizvodnje, jeste stalan Sismondijev refren, te je celo njegovo delo posvećeno opomenama od fatalnih posledica neograničenog stremljenja ka akumulaciji. Sismondijevo izlaganje je dokazalo njegovu nesposobnost da proces reprodukcije shvati kao celinu. Ne govoreći o njegovom neuspelom pokušaju da kategorije kapitala i dohotka društveno razgraniči, njegova teorija reprodukcije boluje od osnovne zablude koju je preuzeo od Ad. Smitha, naime, od pretstave da se celokupni godišnji proizvod gubi bez ostatka na ličnu potrošnju, ne ostavljajući nikakav deo vrednosti za obnavljanje postojanog kapitala društva, isto tako da se akumulacija sastoji samo u pretvaranju kapitalizovanog viška vrednosti u dodatni promenljivi kapital. Ako su, kasnije, Sismondijevi kritičari, kao, naprimer ruski marksist Iljin*, ukazujući na ovu osnovnu omašku u analizi vrednosti celokupnog proizvoda, mislili da će celu Sismondijevu teoriju akumulacije moći odbaciti sa superiornim smeškom kao neodrživu, kao „besmislicu", to su samo time dokazali da oni sa svoje strane uopšte nisu zapazili sam problem o kome se kod Sismondija radilo. Da je samim uzimanjem u obzir onog dela vrednosti u celokupnom proizvodu koji odgovara postojanom kapitalu, problem akumulacije još daleko od toga da bude rešen, najbolje dokazuje kasnija analiza samoga Marxa, koji je prvi otkrio ovu grubu omašku Ad. Smitha. Ali još drastičnije je ovo potvrdila okolnost u sudbini same Sismondijeve teorije. Sa svojim shvatanjem Sismondi je zapao u najoštriji teoretski spor sa pretstavnicima i vulgarizatorima klasične škole: sa Ricardom, Sayom i MacCullochom. Obe strane zastupale su ovde dva suprotna stanovišta: Sismondi — nemogućnost akumulacije. Ricardo, Say i MacCulloch, naprotiv, njenu bezgraničnu mogućnost. Ali u odnosu na tu Smithovu omašku, obe strane su stajale na potpuno istoj platformi; kako Smith tako i njegovi protivnici, pri reprodukciji nisu obraćali pažnju na postojani kapital, i niko nije Smithovoj zbrci u pitanju rastvaranja celokupnog proizvoda na pr + v na tako pretenciozan način dao žig nepokolebljive dogme kao što je to učinio upravo Say. * Vladimir Iljin, „Ekonomske studije i članci", Petrograd 1899. 134

Ova zabavna okolnost trebalo bi da bude, zapravo, dovoljna da dokaže da mi još dugo nećemo biti u s t a n j u da rešimo problem akumulacije kapitala ako, zahvaljujući Marxu, samo znamo da celokupni društveni proizvod mora da sadrži, pored životnih sredstava za potrošnju radnika i kapitalista (pr + v), još sredstva za proizvodnju (p) u cilju obnove već istrošenih, i da se prema tome akumulacija sastoji ne samo iz povećanja promenljivog kapitala nego tak ode i iz povećanja postojanog kapitala. Mi ćemo kasnije videti do koje je nove zablude u odnosu na akumulaciju dovelo ovo naročito naglašavanje postojanog dela kapitala u procesu reprodukcije. No, ovde bi moglo da bude dovoljno konstatovanje č i n j e n i c i da Smithova zabluda, u odnosu na reprodukciju celokupnog kapitala, ne pretstavlja možda n e k u s p e c i j a l n i slabost u Sismondijevoj poziciji, nego, naprotiv, zajedničko tle na kome se razvio prvi spor oko problema akumulacije. Iz toga samo sledi da se buržoaska ekonomija poduhvatila zamršenog problema akumulacije, a da nije savladala elementarni problem proste reprodukcije, kao što naučno istraživanje, ne samo u ovoj oblasti, korača čudnom isprekidanom linijom i često kao da počinje da gradi gornje spratove zgrade pre nego što je temelj završen. Ovo u svakom slučaju svedoči o tome kakav je tvrd orah dao Sismondi svojom kritikom akumulacije buržoaskoj ekonomiji da ga razbije kad ona, uprkos svim providnim slabostima i bespomoćnostima njegove dedukcije, ipak nije mogla da izađe s n j i m na kraj.

Glava jedanaesta MACCULLOCH PROTIV SISMONDIJA Sismondijevi Kasandrini vapaji protiv bezobzirnog širenja vladavine kapitala u Evropi, izazvali su protiv njega oštru opoziciju sa tri strane: u Engleskoj Ricardovu školu, u F r a n cuskoj Smithovog vulgarizatora J. B. Saya i sensimoniste. Dok su se Owenove ideje u Engleskoj, koje su isticale tamne strane industriskog sistema, a naročito krize, često poklapale sa Sismondijevim idejama, škola drugog velikog utopista, St. Simona, koja je naglašavala ideju o ekspanziji k r u p n e industrije širom sveta i o neograničenom razvoju proizvodnih snaga ljudskog rada, osećala se silno uznemirena Sismondijevim vapajem straha. Ali nas ovde interesuje, s teoretskog gledišta, plodonosni spor između Sismondija i sledbenika Ricardovih. U ime ovih, n a j p r e je MacCulloch u oktobru 1819, dakle, odmah nakon pojave dela ,,Nouveaux Principes", napisao u „Edinburškoj 135

reviji", („Edinburgh Review") anonimnu polemiku protiv Sismondija, koju je, kako se govorilo, odobrio sam Ricardo.* Na ovu polemiku Sismondi je 1820 odgovorio u Rosijevim „Analima pravosuđa" („Annales de Jurisprudence") pod naslovom: „Proučavanje pitanja: raste li u društvu istovremeno sa sposobnošću proizvodnje i sposobnost potrošnje."** * Članak u „Edinburškoj reviji" bio je ustvari uperen protiv Owena. Na 24 štampane strane on je oštro napao četiri sledeća dela: „A New View of Society, or Essays on t h e Formation of H u m a n Character", „Observations on the Effects of t h e M a n u f a c t u r i n g System", „Two Memorials on Behalf of t h e Working Classes, presented to the Governments of America and Eurotpe", i, najzad, „Three Tracts, and an Account of Public Proceedings relative to the Employment of the Poor". Anonimni autor pokušava da do k r a j n j i h sitnica dokaže Owenu kako njegove reformatorske ideje ni n a j m a n j e ne dopiru do stvarnih uzroka bede engleskog proletarijata, jer ovi stvarni uzroci su prelaz na obradu neplodnijih zemljišta (Ricardova teorija zemljišne rente!), carine na žito i visoki porezi koji pritiskuju i zakupca i falbriikante. Dakle, slobodna trgovina i laisser faire — to je alfa i omega! P r i - n e s m e t a n o g a k u m u laciji svaki p r i r a š t a j proizvodnje, sam po sebi, stvoriće p r i r a š t a j potražnje. Ukazujući na Saya i Jamesa Milla, autor ovde o k r i v l j u j e Owena za „potpuno neznanje": „In his reasonings, as well as in his plans, Mr. Owen shows himself profoundly ignorant of all the laws which regulate the production a n d distribution of wealth." („U svojim rasuđivanjima i u svojim planovima gosp. Owen se pokazuje potpunim neznalicom svih zakona koji regulišu proizvodnju i podelu bogatstva.") A od Owena autor prelazi na Sismondija, pri čemu sam spor on formuliše na sledeći način: „... He (Owenl conceives that w h e n competition is unchecked by any artificial regulations, and industry permitted to flow in its natural channels, the use of machinery m a y increase the supply of the several articles of wealth beyond the d e m a n d for them, and by creating an excess of all commodities, throw t h e working classes out of employment. This is the position which we hold to be f u n d a m e n t a l l y erroneous; and as it is strongly insisted on by the celebrated M. de Sismond: in his „Nouveaux Principes d'Economie Politique", we must entreat the indulgence of our readers while we endeavour to point out its fallacy, and to demonstrate, that the power of consuming necessarily increases with every increase in the. power of producing-" „Edinburgh Review", okt. 1819, str. 470. („... On [Owen] misli, ako utakmica nije zaustavljena nekim veštačkim regulisanjima, i ako je industriji dopušteno da teče svojim prirodnim kanalima, da upotreba mašina može povećati suvišak pojedinih artikala bogatstva preko njihove potražnje i stvarajući suvišak svih roba, lišiti radne klase zaposlenja. To je t v r d n j a za koju držimo da je iz osnova pogrešna: a kako pri n j o j čvrsto o s t a j e slavljeni gosp. de Sismondi u svojim ..Nouveaux Principes d'Economie Politique", moramo moliti svoje čitaoce za oproštenje što želimo da istaknemo n j e n u netačnost i da pokažemo da moć potrošnje neminovno raste sa svakim porastom moći proizvodnje.") ** Naslov članka glasi u originalu: „Examen de cette question: Le pouvoir de consommer s'accroit-il toujours d a n s la societe avec le pouvoir de produire?" Nije nam bilo moguće da nabavimo Rosijeve anale, ali Sismondi je u svoje drugo izdanje „Nouveaux Principes"-a uneo član a k u celini.

136

Sismondi k o n s t a t u j e sam u svom odgovoru da je njegova tadašnja polemika s t a j a l a u znaku senki trgovinske krize: „Ova istina, koju obojica tražimo (Sismondi, naime, nije znao, kada je odgovarao, ko je anonimni autor iz „Edinburške revije" [„Edinburgh Review"]) u današnje vreme je od najvećeg značaja. O n a može da važi kao osnovna za političku ekonomiju. Opšte opadanje nastupa u trgovini, u m a n u f a k t u r i i čak, bar u nekim zemljama, u poljoprivredi. P a t n j a je toliko dugotrajna, toliko izvanredna, nedaća je ušla u toliko velik broj porodica, nemir i obeshrabrenje u sve, da izgledaju ugroženi temelji privrednog poretka... Za ovo propadanje države koje je izazvalo toliko veliko v r e n j e davana su dva suprotna objašnjenja. Radili ste previše, kažu jedni; radili ste premalo, kažu drugi. Ravnoteža će, govore prvi, biti tek tada uspostavljena, mir i blagostanje tek će se tada povratiti, kada budete potrošili celi suvišak roba, koji neprodan p r i t i s k u j e tržište, i kada u budućnosti budete saobrazili svoju proizvodnju sa potražnjom kupaca; ravnoteža, kažu drugi, nastupiće samo onda kada udvostručite svoje napore da akumulišete i reprodukujete. Varate se ako mislite, da su naša tržišta p r e p u n j e n a , samo je polovina naših magazina puna, napunimo i drugu polovinu, ova nova bogatstva će biti razmenjena jedna za druga i uliće nov život u trgovinu." Ovde je Sismondi sa vanrednom jasnoćom istakao i formulisao pravo žarište spora. Ustvari, dela t v r d n j a MacCullocha stoji i pada sa konstatacijom da je razmena ustvari razmena roba za robe. Prema tome, svaka roba pretstavlja ne samo ponudu nego i potražnju sa svoje strane. U vezi s tim dijalog se odvijao na sledeći način: MacCulloch: „Potražnja i ponuda su izrazi koji su samo korelativni i promenljivi. P o n u d a jedne vrste dobra određuje potražnju za nekim d r u g i m dobrom. Tako, potražnja za nekom datom količinom poljoprivrednih proizvoda nastaje onda kada se u razmenu za njih nudi količina industriskih proizvoda čija je proizvodnja koštala isto toliko koliko i proizvodnja poljoprivrednih proizvoda, a, s druge strane, s t v a r n a potražnja za ovom količinom industriskih proizvoda n a s t a j e kada sa kao protivvrednost nudi količina poljoprivrednih proizvoda koji su prouzrokovali iste izdatke".* Lukavstvo Ricardovog sledbenika je očevidno; on je rad da se na novčani opticaj ne obazire i stvar pretstavi tako kao da se robe neposredno k u p u j u i plaćaju robama. Iz uslova visoko razvijene kapitalističke proizvodnje najednom smo prebačeni u vremena primitivne trampe, kakva još * 1. c., str. 470.

137

danas može da cveta u u n u t r a š n j o s t i Afrike. Daleko p r a v o jezgro mistifikacije sastoji se u tome što pri prostom robnom p r o m e t u novac igra samo ulogu posrednika. Ali upravo uplet a n j e ovog posrednika, koje je u p r o m e t u R — N — R (roba — novac — roba) razdvojilo oba akta — p r o d a j u i kupovinu — i učinilo ih vremenski i prostorno j e d a n od drugog nezavisnim, ima za posledicu da p r o d a j u nipošto ne mora odmah da prati kupovina i, drugo, da kupovina i p r o d a j a nikako nisu vezane za ista lica, nego se, s a m o u r e t k i m izuzetnim slučajevima odvij a j u m e đ u istim „personae dramatis". Ali ovu besmislenu netačnu p r e t p o s t a v k u upravo čini MacCulloch, kada jedno d r u gom suprotstavlja, s jedne s t r a n e industriju, a s d r u g e s t r a n e poljoprivredu istovremeno kao kupca i prodavca. Opštost k a tegorija koje su usto još prikazane u svojoj celini kao vršioci razmene, maskira ovde stvarnu rascepkanost ove društvene podele rada, koja vodi do bezbrojnih privatnih akata razmene, pri kojima se p o k l a p a n j e kupovina sa p r o d a j a m a u z a j a m n i h roba p o j a v l j u j e kao jedan od n a j r e đ i h izuzetaka. MacCullochovo uprošćeno s h v a t a n j e robne r a z m e n e uopšte čini ekonomsko značenje i istorisku p o j a v u novca p o t p u n o nerazumljivim, kada ono od robe pravi direktno novac i netačno joj p r i d a j e svojstvo neposredne razmenljivosti. No Sismondijev odgovor je svakako n e s u m n j i v o prilično nespretan. Da bi dokazao neprimenljivost MacCullochovog prikaza robne r a z m e n e za kapitalističku proizvodnju, on nas vodi na Lajpciški s a j a m knjiga: „Na s a j a m k n j i g a u Lajpcigu dolaze svi knjižari iz cele Nemačke, svaki sa četiri ili p e t dela, k o j a je izložio, a od kojih je svako delo u pojedinom i z d a n j u š t a m p a n o u 500 ili 600 p n meraka. Svaki od n j i h r a z m e n j u j e svoje k n j i g e za druge i odnosi kući 2400 svezaka, kao što je 2400 doneo na s a j a m . Ali on je odneo četiri različita dela, a donosi kući 200 različitih dela. To je korelativna i promenljiva p o t r a ž n j a i proizvodnja Ricardovog učenika. J e d n a k u p u j e drugu, jedna plaća drugu, jedna je posledica druge, ali p r e m a našem mišljenju, p r e m a m i š l j e n j u k n j i ž a r a i publike, p o t r a ž n j a i potrošnja još nisu počele. Loša knjiga, pa ma ona u L a j p c i g u bila i razmenjena, pokraj svega ostaje n e p r o d a n a (ovo je g r d n a Sismondijeva zabluda! R. L.), n j o m e će isto tako malo biti i s p u n j e n e police k n j i žara, bilo zbog toga što niko n e m a p o t r e b e za njom, bilo što je potreba za n j o m već zadovoljena. K n j i g e r a z m e n j e n e u L a j p cigu prodavače se samo tada ako k n j i ž a r i n a đ u privatna lica koja ne s a m o da ih traže nego su s p r e m n a da podnesu i n e k u žrtvu da bi ih izvukla iz prometa. Tek ova lica p r e t s t a v l j a j u 138

stvarnu potražnju." Uprkos svojoj naivnosti, ovaj primer jasno pokazuje, da Sismondi ne naseda lukavstvu svoga protivnika i da zna o čemu se ovde u suštini radi.* Sad MacCulloch dalje pokušava da razmatranja sa apstraktne robne razmene skrene na konkretne socijalne odnose: „Uzmimo, naprimer, da je zemljoradnik stotini radnika predujmio hranu i odeću, a da su mu ovi proizveli namirnice koje su dovoljne za 200 ljudi, dok je fabrikant sa svoje strane stotini radnika predujmio hranu i odeću, za koje će mu ovi napraviti odeće za dve stotine ljudi. Tada će zakupcu, posle odbitka hrane i odela za svoje sopstvene radnike, ostati na raspoloženju još hrane za stotinu drugih, dok će fabrikantu, posle naknade odela za svoje sopstvene radnike, preostati još sto odela za tržište. U ovom slučaju obe vrste robe biće razmenjene jedna za drugu, suvišak namirnica određuje potražnju za odelima, a suvišak odela određuje potražnju za hranom." Ne zna se šta bi trebalo više da nas začudi pri ovoj hipotezi: besmislenosti konstrukcije, koja postavlja na glavu sve stvarne odnose ili bezazornost sa kojom je upravo sve ono što je trebalo dokazati već unapred stavljeno u premise, da bi zatim važilo kao „dokazano". Svakako, prema ovome, sajam knjiga u Lajpcigu pokazuje se kao obrazac dubokog i realističkog načina mišljenja. Da bi dokazao da u svako vreme, za svaku vrstu roba može biti stvorena neograničena potražnja, MacCulloch uzima za primer dva. proizvoda koji spadaju u najnasušnije i najelementarnije potrebe, svakog čoveka: hranu i odeću. Da bi dokazao da se robe mpgu u svakoj proizvoljnoj količini uneti u razmenu, bez obzira potrebu društva, on uzima primer u kom su dve količine „proizvoda apriorno, u dlaku tačno, prilagođene potrebama, gde, dakle, društveno ne postoji nikakav suvišak, ali pritom društveno potrebnu količinu naziva ,,suviškom" — naime, u odnosti na ličnu potrebu proizvođača za svojim sopstvenim proizvodom, i tako sjajno dokazuje da svaki proizvoljni „suvišak" u robama može da bude razmenjen odgovarajućim „suviškom" u drugim robama! Da bi konačno dokazao da razmena među različitim privatno proizvedenim robama * Sismondijev sajam knjiga u Lajpcigu, kao mikrokozmos kapitalističkog svetskog tržišta, uostalom proslavljao je posle 55 godina jedno radosno uskrsnuće — u naučnom „sistemu" Eugena Dühringa. I kad Engels u svome kritičkom šibanju zlosrećnog univerzalnog genija objašnjava tu ideju time što se Dühring kroz, n j u pokazuje kao „pravi nemački literatus", što on prave industriske krize želi da objasni zamišljenim krizama na Lajpciškom sajmu knjiga, buru na moru burom u čaši vode, to je veliki mislilac (Dühring) ; opet i ovde, kao i u tolikim mnogim slučajevima koje je Engels utvrdio, jednostavno napravio tihu pozajmicu kod nekog drugog. 139

može da bude ostvarena — uprkos toga što njihove količine, njihovi troškovi proizvodnje, njihov značaj za društvo, prirodno m o r a j u da budu različiti — on uzima kao primer dve apriorno potpuno jednake količine roba, potpuno jednakih proizvodnih troškova i potpuno jednake opšte neophodnosti za društvo. Ukratko, da bi dokazao da su u neplanskoj kapitalističkoj privatnoj privredi krize nemoguće, on konstruiše strogo planski regulisanu proizvodnju, u kojoj uopšte nema nikakve hiperprodukcije. Ali glavna dosetka dovitljivog MacCullocha leži u nečem drugom. U debati se radi o problemu akumulacije. To što je mučilo Sismondija i čim je on mučio Ricarda i njegove sledbenike bilo je sledeće: gde naći kupca za suvišak roba ako deo viška vrednosti biva kapitalizovan, tj. upotrebljen za proširenje proizvodnje preko društvenog dohotka, umesto da bude privatno potrošen od strane kapitalista? Šta biva sa kapitalističk i m viškom vrednosti, ko k u p u j e robe u kojima se on nalazi? Tako je pitao Sismondi. A ponos Ricardove škole, n j e n zvanični pretstavnik na katedri Londonskog univerziteta, autoritet za t a d a n j e engleske ministre liberalne partije, kao i za londonski City, božanstveni MacCulloch, odgovorio je na to time što je konstruisao primer u kome se uopšte ne proizvodi nikakav višak vrednosti! Njegovi „kapitalisti" samo se muče u ime Isusovo sa poljoprivredom i fabričkom proizvodnjom: celi d r u štveni proizvod skupa sa „suviškom" dovoljan je samo za potrebe radnika, za najamninu, dok „zakupac" i „fabrikant" gladni i goli u p r a v l j a j u proizvodnjom i razmenom. Na ovo je Sismondi dreknuo sa opravdanim nestrpljenjem: „U momentu kada ispitujemo šta biva sa suviškom proizvodnje nad potrošnjom radnika, ne sme se izgubiti iz vida ovaj suvišak, koji obrazuje neophodni profit rada i neophodni udeo poslodavca." Ali Vulgarus (MacCulloch) h i l j a d u puta potencira svoju besmislenost kada čitaocu sugeriše „da postoji hiljada zakupaca" i isto tako „hiljada f a b r i k a n a t a " koji postupaju isto tako genijalno kao i onaj pojedinac. Naravno, razmena teče opet glatko po želji. Konačno, on postavlja da se „kao rezultat spretnije primene rada i uvođenja mašina" produktivnost rada povećava tačno za dvostruko, i to na t a j način što „svaki od hiljade zakupaca, koji p r e d u j m l j u j e svojoj stotini radnika h r a n u i odelo, dobija n a t r a g običnih namirnica za dve stotine osoba i osim toga šećer, duvan i vino, koji su jednake vrednosti kao i ova hrana", dok svaki fabrikant analognom procedurom, pored dosadašnje količine odeće za sve radnike, dobija još i „vrpce, čipke i batiste", „na čiju je proizvodnju utrošena ista suma i 140

koji će sledstveno tome imati razmenlijvu vrednost koja je ravna ovim dvema stotinama komada odeće". Pošto je tako istorisku perspektivu potpuno izvrnuo i pretpostavio n a j p r e kapitalističku privatnu svojinu sa n a j a m n i m radom, a zatim u kasnijem stadijumu onaj nivo proizvodnosti rada koji eksploataciju uopšte čini mogućom, on sada uzima da se ovaj progres u proizvodnosti rada vrši u svim oblastima u potpuno istom tempu, da višak proizvoda svake grane proizvodnje sadrži potpuno istu vrednost, da se deli na potpuno isti broj lica, a zatim postavlja da se razni viškovi proizvoda jedni za druge razmen j u j u , — i gle tada! — sve se opet r a z m e n j u j e glatko i bez ostataka, na opšte zadovoljstvo. Pritom je Mac, pored mnogih drugih besmislenosti, učinio još i tu što je dopustio da se njegovi „kapitalisti", koji su dosad živeli od vazduha i svoju profesiju obavljali u Adamovom kostimu, sada h r a n e samo šećerom, duvanom i vinom, a svoja tela ukrašavaju samo vrpcama, čipkama i batistima. Ali glavna dosetka leži, opet u naglom obrtu kojim je on izbegao sam problem. Šta biva od kapitalističkog viška vrednosti, tj. od viška vrednosti koji ne biva upotrebljen za vlastitu potrošnju kapitalista, nego za proširenje proizvodnje? To je bilo pitanje. A MacCulloch na ovo odgovara, jedanput: da se uopšte ne obazire na proizvodnju viška vrednosti, i drugi put — da celi višak vrednosti upotrebljava u proizvodnju luksuznih predmeta. No ko je kupac za novu proizvodnju luksuznih predmeta? P r e m a MacCallochovom primeru očevidno upravo kapitalisti (njegovi zakupci i fabrikanti), jer osim ovih, u njegovom primeru, postoje još samo radnici. P r e m a tome, imamo potrošnju celog viška vrednosti za lične ciljeve kapitalista, ili drugim rečima: prostu reptodukciju. MacCulloch, dakle, odgovara na p i t a n j e o k a n a l i z a c i j i viška vrednosti ili tako što se ne obazire na bilo kakav višak vrednosti, ili tako što u istom momentu kada višak: vrednosti nastaje, umesto akumulacije pretpostavlja prostu reprodukciju. Iluziju, kao da ipak govori o proširenoj reprodukciji, on postiže Opet smicalicom — kao i ranije kod tobožnjeg r a z m a t r a n j a „suviška" — naime, time što prvo konstruiše nemoguć slučaj kapitalističke proizvodnje bez viška vrednosti, da bi zatim pojavu viška vrednosti čitaocu, sugerisao kao proširenje proizvodnje. No Sismondi nije bio potpuno dorastao tim izvijanjima škotskog akrobate. On, koji je dosada svoga Maca korak po korak pritiskao uza zid i dokazao mu očevidnu besmislenost", sam se zapleo u odlučujućoj tačci spora. Trebalo je da svom protivniku na gornju razmetljivost hladnokrvno izjavi: „Prepoštovani! Svaka čast gipkosti vašega duha, ali vi hoćete da se 141

kao j e g u l j a izmigoljite od stvari. Ja celo v r e m e pitam: ko će da bude k u p a c viška proizvoda, ako će kapitalisti, umesto da p o t puno rastraće svoj višak vrednosti, upotrebiti ga za ciljeve akumulacije, t j . za proširenje proizvodnje? A vi mi na to odgovarate: e pa, oni će ovo p r o š i r e n j e proizvodnje preduzeti u vidu proizvodnje luksuznih p r e d m e t a , a ove luksuzne predmete, prirodno, potrošiće oni sami. Ali ovo je opsenarstvo. Jer, ukoliko kapitalisti izdaju višak vrednosti na luksuzne p r e d m e t e za same sebe, oni ga troše, a ne a k u m u l i š u . Ali radi se u p r a v o o tome da li je akumulacija moguća, a ne o ličnom luksuzu kapitalista. Dakle, ili d a j t e — ako m o ž e t e — jasan odgovor na ovo, ili sami idite onamo gde se dobij a vaše vino i raste vaš duvan, a što se m e n e tiče, i biber." Umesto da je tako pritisnuo Vulgarusa, Sismondi je najednom postao moralan, patetičan i socijalan. On uzvikuje: „Ko će se pojaviti sa potražnjom, ko će uživati, da li seoska i gradska gospoda ili njihovi radnici? U njegovoj (Macovoj) novoj pretpostavci imamo suvišak proizvoda, profit od rada. Kome on ostaje?" I on sam odgovara sledećom tiradom: „Mi dobro znamo — i istorija trgovine nas dovoljno uči — da radnik nema koristi od u m n o ž a v a n j a proizvoda rada: njegova n a j a m n i n a neće biti uvećana. Ricardo je jednom sam rekao da to ne s m e da bude, ako se neće da dopusti o p a d a n j e javnog bogatstva. Jezovito iskustvo nas, naprotiv, uči da n a j a m n i n a zapravo skoro uvek biva s m a n j e n a u srazmeru sa tim povećanjem. Ali, u čemu se tada sastoji e f e k a t porasta bogatstva za javno blagostanje? Naš autor je pretpostavio hiljadu zakupaca koji u ž i v a j u dok sto hiljada p o l j o p r i v r e d n i h radnika rade, hiljadu f a b r i k a n a t a koji se obogaćuju dok sto hiljada zanatlija stoji pod njihovom komandom. Do Eventualne sreće koja se može postići u v e ć a n j e m lakomislenih luksuznih naslađivanja, dolazi na t a j način samo stoti deo nacije. No bi li ovaj stoti deo, koji je pozvan da potroši celi suvišak proizvoda radničke klase, bio u s t a n j u da to učini i onda k a d ova proizvodnja neprekidno raste z a h v a l j u j u ć i napretku mašina i kapitala. Po pretpostavci autora mora zakupac ili f a b r i k a n t da svaki p u t kada se nacionalni proizvod udvostruči, svoju p o t r e b u ustostruči; ako je n a cionalno bogatstvo, zahvaljujući p r o n a l a s k u tolikih mašina, danas sto p u t a toliko koliko je bilo u v r e m e kada je ono pokrivalo samo proizvodne troškove, d a n a s mora svaki gospodar da troši toliko proizvoda koliko bi bilo dovoljno za o d r ž a v a n j e deset h i l j a d a radnika." I ovde Sismondi opet v e r u j e da je ušao u t r a g n a s t a n k u kriza: „Pretpostavimo doslovno da bogataš može da potroši proizvode koje je proizvelo deset hiljada radnika, m e đ u tim proizvodima vrpce, čipke i svilenu robu, čije 142

nam je poreklo pisac pokazao. Ali pojedinac čovek ne bi mogao da potroši u istom odnosu proizvode poljoprivrede: vina, šećer, začine koji se kod Ricarda pojavljuju u procesu razmene (Sismondi, koji je tek docnije upoznao anonimnog pisca „Edinburške revije" („Edinburgh Review"), u početku je očigledno sumnjao na Ricarda da je on pisao članak), bili bi suviše za trpezu jednog jedinog čoveka. Oni neće biti prodani, ili bolje rečeno, neće se više moći održati odnos između poljoprivrednih i fabričkih proizvoda koji se pojavljuje kao osnovica celog njegovog sistema." Mi vidimo, dakle, kako je Sismondi upao u MacCullochovu klopku: umesto da uskrati odgovor na pitanje o akumulaciji ukazivanjem na _proizvodnju luksuznih predmeta, on, ne primećujući pomeranje bojnog polja, ide za svojim protivnikom u ovu oblast i ovde smatra za potrebno da zameri samo dve stvari. Prvo, on MacCullochu stavlja moralni prigovor zbog toga što on višak vrednosti prepušta kapitalistima umesto masi radnih ljudi, te se na taj način zapleće u polemiku protiv raspodele u kapitalističkom načinu privrede. Drugo, on nalazi neočekivano put sa ove stranputice natrag ka prvobitnom problemu, koji on, međutim, sada već ovako postavlja: kapitalisti, dakle, troše celi višak vrednosti u luksuz. Lepo! Ali, zar je neki čovek u stanju da svoju potrošnju tako, brzo i tako bezgranično proširuje kao što napreci produktivnosti rada omogućuju porast viška proizvoda? Ovde je, dakle, Sismondi sam ostavio na cedilu svoj vlastiti problem i umesto da teškoću kapitalističke akumulacije vidi u nestašici potrošača, pored radnika i kapitalista, on sad nalazi teškoću proste reprodukcije u fizičkim granicama potrošačke sposobnosti samih kapitalista. Kako potrošačka sposobnost kapitalista za luksuz ne može da ide ukorak sa proizvodnošću rada, dakle, sa porastom viška vrednosti, mora doći do hiperprodukcije i kriza. Mi smo već ranije ovaj tok misli našli kod Sismondija u njegovim „Novim principima", (,,Nouveaux Principes"), i mi u tom nalazimo dokaz da njemu samom njegov problem nije uvek bio sasvim jasan. Nikakvo čudo. Problem akumulacije može se shvatiti u svoj oštrini samo onda ako se raščisti sa problemom proste reprodukcije. A koliko je Sismondi u tome još zapinjao, to smo već videli. Uprkos svemu tome, Sismondi nije nikako, u prvom slučaju, kada je ukrstio oružje sa epigonima klasične škole, bio slabija strana. Naprotiv, on je konačno naterao na uzmak svoga protivnika. Iako je Sismondi krivo shvatao najelementarnije osnove društvene reprodukcije, te je zanemarivao postojani kapital, sasvim u duhu Smithove dogme, to on u tome, svakako, 143

nije zaostajao iza svoga protivnika: za MacCullocha takođe ne postoji postojani kapital, njegovi zakupci i fabrikanti ,,predujmljuju" samo hranu i odeću za svoje radnike, i celokupni društveni proizvod sastoji se samo od hrane i odeće. Iako su tako oba međusobno jednaki u elementarnoj pogrešci, Sismondi beskrajno nadmašuje svoga Maca po svome smislu za protivrečnosti kapitalističkog načina proizvodnje. Na Sismondijevu skepsu u pogledu mogućnosti realizacije viška vrednosti, Ricardov sledbenik mu je konačno ostao dužan odgovora. Isto tako Sismondi je nadmoćan i onda kada on sitom zadovoljstvu propovednika harmonije i apologeta, za koga „ne postoji nikakav višak proizvodnje iznad potražnje, nikakva pretrpanost tržišta, nikakve patnje", baca u lice vapaj očajanja nottinghamskih proletera, kada dokazuje da zavođenje mašina po prirodnoj nužnosti stvara „suvišno stanovništvo", najzad i naročito, kad ističe opštu tendenciju kapitalističkog svetskog tržišta sa nje govim protivrečnostima. MacCulloch jednostavno osporava mogućnost opšte hiperprodukcije i za svaku delimičnu hiperprodukciju on ima u džepu oprobano sredstvo: „Može se prigovoriti", kaže on, „da se, prihvatajući načelo, da se potražnja stalno uvećava srazmerno sa proizvodnjom, ne može objasniti pretrpanost i zastoj koje stvara nesređena trgovina. Mi odgovaramo vrlo spokojno: pretrpanost je posledica uvećanja neke naročite klase roba, kojima ne odgovara srazmeran porast roba koje mogu da im posluže kao protivvrednost. Za vreme dok naša hiljada zakupaca i isto toliki broj fabrikanata svoje proizvode razmenjuju i jedan drugom pružaju tržište, hiljada novih kapitalista koji se pridružuju društvu, od kojih svaki zapošljava u zemljoradnji stotinu radnika, bez sumnje mogu povući za sobom neposrednu pretrpanost tržišta poljoprivrednim proizvodima, jer nedostaje istovremeno povećanje proizvodnje manufakturnih roba koje oni treba da kupe. Ali ako jedna polovina ovih novih kapitalista postane fabrikantima, oni će proizvoditi manufakturne robe, koje su dovoljne za kupovinu bruto produkta druge polovine. Ravnoteža se opet uspostavlja i hiljada i pet stotina zakupaca će sa hiljadom i pet stotina fabrikanata razmeniti svoje odgovarajuće proizvode sa upravo istom lakoćom sa kojom su hiljada zakupaca i hiljada fabrikanata razmenili ranije svoje proizvode." Na ovu lakrdiju koja „savršeno spokojno" balansira s motkom po magli, odgovara Sismondi, ukazujući na stvarna pomeranja_i prevrate svetskog tržišta koja su se izvršila na njegove oči: ,,...U divlje zemlje je unesena kultura i politički prevrati, izmena u finansiskom sistemu, mir, odmah su omogućili da u 144

luke starih zemalja koje se bave poljoprivredom uplove brodovi sa tovarima koji su bili skoro jednaki njihovim ukupnim žetvama. Ogromne provincije na obalama Crnog Mora koje je Rusija nedavno civilizovala, Egipat, koji je nedavno doživeo promenu vladavine, Berberija, kojoj je bilo zabranjeno gusarenje, odjedanput su ispraznili ambare Odese, Aleksandrije i Tunisa otpremivši njihove zalihe u italijanske luke; ove zemlje izazvale su takve prekomernosti žita da je delatnost zakupaca duž svih morskih obala počela donositi gubitke. Ostala Evropa nije sigurna od sličnog prevrata, izazvanog ogromnim proširenjem nove zemlje, koja se na obalama reke Misisipija odjednom počela obrađivati, i koja izvozi sve svoje proizvode. Čak uticaj Nove Holandije može jednog dana da bude uništavajući po englesku industriju, ako ne u pogledu životnih namirnica, čiji je transport suviše skup, a ono s. obzirom na vunu i druge poljoprivredne proizvode, čiji prevoz je lakši." A kakav savet je dao MacCulloch u vezi sa ovom agrarnom krizom u Južnoj Evropi? Polovina novih poljoprivrednika treba da postanu fabrikanti! Na što odgovara Sismondi: „Ovaj savet može se ozbiljno dati samo Tatarima na Krimu ili egipatskim felasima" — i on tome dodaje: ,,Još nije došao momenat za podizanje novih fabrika u prekomorskim zemljama ili u Novoj Holandiji." Vidi se da je Sismondi savršeno jasno shvatio da je industrijalizacija prekomorskih oblasti samo pitane vremena. Ali Sismondi je isto tako potpuno svestan da širenje svetskog tržišta mora da donese ne rešenje teškoće, nego samo njenu reprodukciju u višem stepenu, još jače krize. On je unapred utvrdio kao naličje ekspanzionističke tendencije kapitalizma: još veće zaoštravanje konkurencije, još veću anarhiju proizvodnje. On čak ukazuje prstom na osnovni uzrok kriza, kada tendenciju kapitalističke proizvodnje, da pojuri izvan svih granica tržišta, na jednom mestu oštro formuliše: „Često se objavljivalo — kaže on na kraju svoje replike protiv MacCullocha — da će se ravnoteža opet uspostaviti i rad opet početi, ali jedna jedina potražnja izazvala je svaki put kretanje koje je daleko prelazilo stvarne potrebe trgovine, a za ovom novom aktivnošću uskoro je dolazila još mučnija pretrpanost tržišta." Na ovako duboke zamahe Sismondijeve analize u stvarna protivrečja kretanja kapitala, Vulgarus sa londonske katedre, sa svojim brbljarijama o harmoniji i nadigravanjem pole hiljade trakama nakićenih zakupaca i hiljade od vina blaženih fabrikanata — nije imao šta da odgovori.

145

Glava dvanaesta RICARDO PROTIV SISMONDIJA Za Ricarda, očevidno, stvar nije bila rešena sa MacCullochovim odgovorom na Sismondijeve teoretske prigovore. Za razliku od poslovnog „škotskog arhipodvaladžije" kako Marx naziva MacCullocha, Ricardo je tražio istinu i sačuvao pritom pravu skromnost velikog mislioca.* Da je Sismondijeva polemika protiv samog Ricarda, kao i protiv njegovog „učenika", ostavila na Ricarda dubok utisak, dokazuje to što je on iz osnova izmenio svoj stav prema pitanju delovanja mašina. Ovde u p r a v o pripada Sismondiju zasluga da je po prvi put pokazao naličje medalje klasičnog učenja o harmoniji. U IV knjizi svojih ,,Nouveaux Principes" u VII-oj glavi: „O podeli rada i o m a šinama" i u VII-oj knjizi, glava VII, koja nosi značajan naslov: ,,Mašine s t v a r a j u suvišak stanovništva", Sismondi ie napao učenje koje su raširili Ricardovi apologeti, o tome da mašine s t v a r a j u isto toliko, ili još i više prilike za rad n a j a m nim radnicima, nego što su im oduzele potiskivanjem živog rada. Protiv ove takozvane teorije kompenzacije Sismondi je istupio sa svom oštrinom. Njegovi ,,Nouveaux Principes" pojavili su se 1819 — dve godine posle Ricardovog glavnog dela. U trećem izdanju svojih „Principles" u godini 1821, dakle već posle polemike između MacCullocha i Sismondija, Ricardo je uvrstio novu glavu (XXXI), gde otvoreno priznaje svoju zabludu i i z j a v l j u j e potpuno u duhu Sismondija: „da mišljenje radničke klase o tome da je primena mašina često pogubna po njihove interese, ne počiva na predrasudi i zabludi, nego se potpuno podudara sa pravilnim osnovnim principima nacionalne i d r žavne privrede." Pritom se on, isto kao i Sismondi, osetio pobuđenim da se ogradi od sumnjičenja, kao da je on protiv tehničkog progresa, ali se spasava, istina m a n j e bezobzirno od Sismondija, izgovorom da zlo dolazi samo postepeno: „Da bih osvetlio osnovnu postavku, pretpostavio sam da su usavršene mašine trenutno otkrivene i p r i m e n j e n e u čitavoj proširenosti. Ali u stvarnosti do ovih otkrića je dolazilo postepeno i ona više * K a r a k t e r i s t i č n o je da je Ricardo, k a d a je 1819 bio i z a b r a n u Parlamenat, on k o j i je tada već uživao n a j v e ć i u g l e d zbog s v o j i h ekon o m s k i h dela, pisao jednom svom p r i j a t e l j u : „Jamačno znate da s e d i m u D o n j e m domu. B o j i m se da od mene tu neće i m a t i v e l i k e koristi. D v a p u t a sam pokušao da govorim, a l i sam govorio sa strašnom tremom, t e sam o č a j a n d a l i ć u savladati s t r a h k o j i m e o b u h v a t i k a d slušam z v u k svoga glasa." O v a k v e „ t r e m e " b i l e su b r b l j i v c u Cullochu savršeno nepoznate.

146

deluju na primenu već ušteđenog i akumulisanog kapitala nego na povlačenje kapitala iz dosadašnjeg plasiranja." Ipak problem kriza i akumulacije nije davao Ricardu mira. U poslednjoj godini svoga života, 1823, ostao je nekoliko dana u Ženevi, da bi sa Sismondijem lično diskutovao o ovom predmetu. Kao plod ovih razgovora pojavio se u maju 1824 u „Revue Encyclopedique" Sismondijev članak: „O ravnoteži potrošnje i proizvodnje",* („Sur la balance des consommations avec les productions"). U svojim „Principles", Ricardo je u odlučujućem pitanju potpuno preuzeo od plitkog Saya učenje o harmoniji u odnosima između proizvodnje i potrošnje. U glavi XXI on kaže: ,,Say je dovoljno dokazao da još nema tako velikog kapitala koji ne bi u nekoj zemlji mogao da bude primenjen, jer potražnji postavlja granice samo proizvodnja. Svako proizvodi samo sa namerom da svoj proizvod sam potroši ili da ga proda, a svako prodaje samo sa namerom da kupi druga dobra koja će mu služiti neposredno za potrošnju ili za to da budu primenjena u budućoj proizvodnji. Onaj koji proizvodi postaje na taj način neminovno ili sam potrošač svog proizvoda, ili kupac i potrošač proizvoda nekih drugih proizvođača." Protiv ovog Ricardovog shvatanja Sismondi je već u svojim ,,Nouveaux Principes" žestoko polemisao, te se i usmena debata obrtala isključivo oko gornjeg pitanja. Činjenicu postojanja kriza koje su upravo bile tek prošle u Engleskoj i drugim zemljama, Rtcardo nije mogao da ospori. Radilo se samo o njihovom objašnjenju. Značajno je, pritom, jasno i precizno formulisanje problema sa kojim se Sismondi složio sa Ricardom u početku njihove debate: obojica su isključivala pitanje spoljne trgovine--Sismondi je. dobro shvatio značaj i nužnost spoljnej trgovine za kapitalističku proizvodnju, kao i potrebu njenog širenja. U ovome on nije nikako zaostajao iza Ricardove škole * Sismondi nam a toj diskusiji priča sledeće: „Gospodin Ricardo, čija je nedavna smrt duboko ožalostila ne samo njegovu porodicu i njegove prijatelje nego i sve one koje je ozario svojom svetlošću, sve one koje je zagrejao svojim plemenitim osećanjima, zaustavio se na nekoliko dana u Ženevi, u poslednjoj godini svoga života. Diskutovali smo zajedno, u dva i l i tri navrata, o ovom osnovnom pitanju po kome su naša gledišta bila s u p r o n a . U svoje razmatranje on je uneo toliko uglađenosti, dobronamernosti, Ijubavi za istinu kojom se odlikovao i takvu jasnoću, kakvu sam njegovi učenici nisu očekivali, naviknuti da budu na vrhuncu apstrakcije kakvu je on od njih iziskivao u svom kabinetu." Članak „O ravnoteži" je otštampan u 2 izdanju ,,Nouveaux Principes", tom II, str. 408.

147

slobodne trgovine. On ju je čak znatno nadmašio dijalektičkim shvatanjem te tendencije kapitala za ekspanzijom; on je jasno izjavljivao da industrija „biva prinuđena da traži prođu na tuđim tržištima, gde je ugrožavaju još veći prevrati",* on je, kao što smo videli, pretskazivao nastajanje opasne konkurencije za evropsku industriju u prekomorskim zemljama, što je oko 1820 godine ipak pretstavljalo delo dostojno poštovanja, koje je svedočilo o dubokom Sismondijevom pogledu na odnose kapitala u svetskoj privredi. Pri svem tom Sismondi je bio daleko od toga da problem realizacije viška vrednosti, problem akumulacije postavi u zavisnost od spoljne trgovine kao jedine mogućnosti spasenja, kao što su mu docnije kritičari hteli da sugerišu. Naprotiv, već u glavi šestoj druge knjige, Sismondi sam izričito veli: „Da bi se ova proračunavanja mogla lakše pratiti i radi uprošćenja ovog pitanja, mi smo dosada spoljnu trgovinu ostavili potpuno postrani i pretpostavili da jedna nacija postoji sasvim sama za sebe; ljudsko društvo je samo ova izolojvano postojeća nacija, i sve što je tačno u odnosu na naciju bez spoljne trgovine, isto tako je tačno i za celi ljudski rod." Drugim rečima: Sismondi je stavio svoj problem tačno pod iste pretpostavke pod koje ih je docnije stavio i Marx, posmatrajući celo svetsko tržište kao isključivo kapitalistički proizvodeće društvo. U ovim pretpostavkama, on se složio i sa Ricardom: „Mi smo, obojica, kaže on, isključili iz pitanja slučaj kada nacija više prodaje strancima nego što od njih kupuje i tako nalazi rastuće spoljno tržište za rastuću proizvodnju u zemlji. Naš zadatak nije da rešavamo pitanje da li će uspesi ili neuspesi rata ili politike neke nacije moći pribaviti nove potrošače: mora se dokazati da ih ona sama sebi stvara kada povećava svoju proizvodnju." Ovde je Sismondi problem realizacije viška vrednosti sa svom oštrinom tako formulisao kako ovaj problem pred nas istupa u političkoj ekonomiji u sve kasnije vreme. Ricardo, naime, ustvari tvrdi da proizvodnja sama sebi stvara prođu; u tome on, kao što smo videli i kao što ćemo još videti, ide Sayovim stopama. Teza koju je Ricardo formulisao u sporu sa Sismondijem glasila je: „Pretpostavimo da stotina zemljoradnika proizvodi hiljadu vreća žita, a stotina fabrikanata vune da proizvodi hiljadu aršina sukna; apstrahujmo sve druge proizvode korisne za čoveka, sve posrednike među njima i pretpostavimo da su ovi proizvođači jedini na svetu: tako oni razmenjuju svoju hiljadu * Knjiga dohotka."

148

IV,

glava

I V : „Trgovačko

bogatstvo

ide za porastom

aršina za svoju hiljadu vreća; pretpostavimo da su, blagodareći progresu industrije, proizvodne snage narasle za desetinu, tada će isti ti ljudi razmeniti hiljadu i sto aršina za hiljadu i sto vreća i svaki od njih će biti bolje odeven i bolje ishranjen; nov progres povišava razmenu na hiljadu i dve stotine aršina za hiljadu i dve stotine vreća i tako dalje: porast proizvodnje stalno uvećava užitke proizvođača."* Sa dubokim sramom se" mora konstatovati da dedukcije velikog Ricarda stoje ovde možda još na nižem nivou nego dedukcije „škotskog podvaladžije" MacCullocha. Opet smo pozvani da prisustvujemo kao posmatrači harmoničnom i gracioznom nadigravanju između „aršina" i „vreća", pri čemu je baš ono što treba da bude dokazano — a to je njihov odnos proporcionalnosti — jednostavno pretpostavljeno. Ili još bolje: sve pretpostavke problema o kojima se radilo naprosto su zbog toga ostavljene postrani. Problem, predmet spora — da to ponovo opet konstatujemo — sastojao se u sledećem: ko je potrošač i kupac suviška, proizvoda koji nastaje kada kapitalisti proizvode robe preko potrošnje svojih radnika i svoje vlastite potrošnje, tj. kada deo viška vrednosti kapitalizuju i koriste na to da prošire proizvodnju, da uvećaju kapital? Na ovo odgovara Ricardo ne dotičući se uopste ni jednom rečju uvećanja kapitala. On nam u raznim etapama proizvodnje ocrtava samo postepeno povišenje proizvodnosti rada. Prema njegovoj pretpostavci biće uvek sa istim brojem radne snage proizvedena prvo hiljada vreća žita i hiljada aršina vunene tkanine, zatim hiijada i sto vreća i hiljada i sto aršina, zatim hiljada i dvesta vreća i hiljada i dvesta aršina i tako graciozno dalje. Ne uzimajući u obzir dosadno prikazivanje vojnički ravnomernog pokreta maršovanja na obe strane i podudaranje samog broja p r o m e t a koji treba da budu razmenjeni, u celom primeru nema ni reči o prpširenju kapitala. Mi celo vreme imamo pred sobom ne proširenu reprodukciju, nego prostu reprodukciju, pri kojoj raste samo masa upotrebnih vrednosti, ali ne i vrednost celokupnog društvenog proizvoda. Kako je za razmenu važna ne količina upotrebnih vrednosti, nego samo njihova veličina vrednosti, a ova u Ricardovom primeru ostaje uvek ista, to se on ustvari ne miče s mesta, mada se pravi kao da analizira progresivno proširenje proizvodnje. Konačno, kod Ricarda uopšte nema kategorija reprodukcije do kojih nam je stalo. MacCulloch najpre izvodi svoje kapitaliste da proizvode bez viška vrednosti i da žive od vazduha, ali on bar priznaje postojanje radnika i ukazuje na njihovu potrošnju. Kod Ricarda nema ni * , , N o u v e a u x P r i n c i p e s " , ' 2 ed., s t r . 416.

149

govora o radnicima, a razlika i z m e đ u promenljivog kapitala i viška vrednosti — uopšte ne postoji. Nasuprot tome, već je m a n j e važno da se Ricardo, u p r a v o kao i njegov učenik, nimalo ne obzire na postojani kapital: on hoće da reši problem realizacije viška vrednosti i p r o š i r e n j a proizvodnje, ne pretpos t a v l j a j u ć i ništa više nego da postoji izvesna količina roba koje b i v a j u u z a j a m n o razmenjene. Ne p r i m e ć u j u ć i potpuno p o m e r a n j e bojnog polja, Sismondi se v a l j a n o potrudio da fantazije svog slavnog gosta i protivnika, — pri čijim se pretpostavkama, kako se on žalio, „mora izgubiti iz vida v r e m e i prostor k a o što to čine nemački m e t a fizičari", —- spusti na zemlju i raščlani u njihovim nevidljivim protivrečnostima. On kalemi Ricardovu hipotezu na „društvo u njegovoj faktičnoj organizaciji sa radnicima bez svojine, čija se n a j a m n i n a u t v r đ u j e utakmicom i koje njihov gazda može da otpusti kad mu više nisu potrebni", j e r — p r i m e ć u j e Sismondi koliko tačno toliko .skromno — „naši planovi se baš odnose na ovu p r i v r e d n u organizaciju". I on otkriva raznovrsne_teškoće i konflikte s kojima su skopčani progresi proizvodnosti rada pod kapitalističkim uslovima. On d o k a z u j e da p o m e r a n j a u tehnici rada koja je Ricardo pretpostavio, s društvene tačke gledišta, m o r a j u da dovedu do sledećih alternativa: ili će u odnosu na porast proizvodnosti odgovarajući deo radnika biti otpušten, i tada ćemo dobiti na jednoj s t r a n i suvišak proizvoda a na d r u goj strani nezaposlenost i bedu, dakle, v e r n u sliku savremenog društva; ili će suvišni proizvod biti upotrebljen za o d r ž a v a n j e radnika u jednoj novoj grani proizvodnje: u proizvodnji l u k suznih predmeta. Dovde dospevši, Sismondi se uzdiže iznad Ricarda odlučnom nadmoćnošću. On se n a j e d n o m seća da postoji postojani kapital i sada je on t a j koji je odlučno pritesnio engleskog klasičara: „Da bi se mogla osnovati nova m a n u f a k tura, m a n u f a k t u r a luksuznih p r e d m e t a , potreban je takođe i nov kapital; m o r a j u da se g r a d e mašine, p o r u č u j u sirovine, mora da s t u p i u dejstvo daleka trgovina, jer se bogataši ne zadovoljavaju rado užicima proizvedenim u njihovoj blizini. Gde nalazimo sada t a j novi kapital k o j i je možda mnogo z n a t n i j i nego o n a j p o t r e b a n poljoprivredi?... Naši radnici za proizv o d n j u luksuznih predmeta još su daleko od toga da jedu žito naših zemljoradnika, da nose odela naših fabrika, oni još nisu tu, možda još nisu rođeni, njihovi zanati još ne postoje, sirovine, koje oni treba da obrade, još nisu stigle iz Indije: svi oni kojima oni treba da d a j u hleba uzalud na njega čekaju." Sismondi sad uzima u obzir postojani k a p i t a l ne samo u proizvodnji luksuznih p r e d m e t a nego takođe i u poljoprivredi, i dalje Ricardu odgovara: „Potrebno je da se ne uzima u obzir v r e m e 150

kad se pretpostavlja da će zemljoradnik koji, z a h v a l j u j u ć i p r o nalasku mašina ili n a p r e t k u p o l j o p r i v r e d n e radinosti, može da poveća proizvodnu snagu svojih r a d n i k a za trećinu, naći i k a pital, dovoljan za p r o š i r e n j e eksploatacije za j e d n u trećinu, za p o v e ć a n j e svojih poljoprivrednih oruđa, oračkog pribora, stoke, ambara, i obrtni kapital, koji mu je p o t r e b a n da dočeka ostvar e n j e svojih prihoda." Ovde Sismondi kida sa basnom klasične škole po kojoj se pri p o v e ć a n j u kapitala celi dodatni k a p i t a l troši isključivo na n a j a m n i n e , na varijabilni kapital, i po t o m e se jasno odvaja od Ricardovog učenja, — što ga ipak n i j e smetalo da, tri godine kasnije, u drugom i z d a n j u svojih ,,Nouveaux Principes", bez revizije propusti sve one pogreške k o j e se zasnivaju na onom učenju. P r o t i v jednostavnog Ricardovog u č e n j a o harmoniji, Sismondi ističe, dakle, dva odlučujuća m o m e n t a : s jedne strane, objektivne teškoće proširenog procesa r e p r o d u k c i j e koji u kapitalističkoj stvarnosti nikako ne teče t a k o glatko kao u m a glovitoj hipotezi Ricarda, a s druge strane, činjenicu da se svaki tehnički n a p r e d a k u proizvodnosti društvenog r a d a pod kapitalističkim uslovima vrši uvek na r a č u n r a d n i č k e klase i otkup l j u j e n j e n i m p a t n j a m a . I još u trećoj važnoj stvari pokazuje Sismondi svoju superiornost u u p o r e đ e n j u sa Ricardom: n a s u prot Ricardu sa njegovom grubom tesnogrudošću, za k o j u osim buržoaske privrede uopšte ne postoje neki drugi oblici društva, Sismondi zastupa široke horizonte dijalektičkog s h v a t a n j a : „Naše oči su se — kaže on — toliko navikle na ovu novu organizaciju društva, na ovu opštu k o n k u r e n c i j u , k o j a se izvrgla u n e p r i j a t e l j s t v o između klase bogatih i klase radnih ljudi, da više sebi ne možemo ni zamisliti n e k u d r u g u v r s t u egzistencije, mada nas ostaci tih egzistencija sa svih s t r a n a okružuju. Ver u j e se da ću moći biti doveden do a p s u r d a ako mi se predoče greške ranijih sistema. Ustvari, dva ili tri sistema organizacije nižih klasa izređala su se jedan za drugim, ali, da li smemo — zbog toga što su oni, pošto su n a j p r e stvorili nešto dobroga, odmah zatim prouzrokovali strašne m u k e ljudskom rodu, — izvesti zaključak da mi danas imamo p r a v i sistem, da nećemo otkriti osnovni nedostatak sistema n a j a m n o g rada, kao što smo ga otkrili kod sistema ropstva, vazalstva i esnafa? Dok su vladala ta t r i sistema, takođe se nije moglo zamisliti kakav bi se sistem mogao zavesti u m e s t o n j i h : p o b o l j š a n j e postojećeg poretka izgledalo je isto toliko nemoguće koliko i smešno. Besumnje, doći će vreme, k a d a će nas naši unuci, zato što smo r a d n e klase ostavili bez zaštite, s m a t r a t i ne m a n j i m v a r v a r i m a nego što i mi sami s m a t r a m o za v a r v a r e nacije k o j e su sa tim klasama 151

postupale kao sa robovima." Svoje duboko razumevanje za istoriske odnose Sismondi je dokazao izjavom u kojoj je sa epigramskom oštrinom razlikovao ulogu proletarijata u modernom društvu od uloge proletarijata rimskog društva. Ne manje dubok pokazuje se Sismondi kada u svojoj polemici protiv Ricarda analizira ekonomske osobenosti robovlasničkog sistema i feudalne privrede i njihovo relativno istorisko značenje, konačno, kada kao preovlađujuću opštu tendenciju buržoaske ekonomije konstatuje: ,,da potpuno odeli svaku vrstu vlasništva od svake vrste rada". Tako se i drugi sukob Sismondija sa klasičnom školom završio, kao i prvi, neslavno za njegovog protivnika.* Glava trinaesta SAY PROTIV SISMONDIJA

Članak Sismondija protiv Ricarda, objavljen 1824 u majskom broju „Revue Encyclopedique", izazvao je konačno na pozornicu tadašnjeg „prince de la science economique", J. B. Saya, tobožnjeg pretstavnika, baštinika i popularizatora Smithove škole na kontinentu. U julu iste godine, Say je, pošto je već u svojim pismima Malthusu polemisao u „Revue Encyclopedique" protiv Sismondijevog shvatanja, odgovorio u članku pod naslovom: „O ravnoteži između potrošnje i proizvodnje", na što je Sismondi opet objavio kratak odgovor na odgovor. Red polemičkih turnira bio je, dakle, stvarno obratan od reda teoretskih zavisnosti. Jer je upravo Say bio onaj koji je prvi saopštio Ricardu ono učenje o bogodanoj ravnoteži između proizvodnje i potrošnje koju je ovaj predao u nasledstvo MacCullochu. Ustvari, Say je već u godini 1803 u svom delu „Udžbenik političke ekonomije" („Traite d'Economie Politique"), u XXII-goj glavi I-ve knjige: „O tržištima", postavio sledeći lapidarni stav:,,... proizvodi se plaćaju proizvodima. Ako stoga jedna nacija ima suviše pro* K a d stoga gospodin Tugan-Baranovski, u interesu Say—Ricardovog stanovišta k o j e je i on zastupao, saopštava o sporu između Sismondija i Ricarda, da je Sismondi bio p r i s i l j e n da „prizna pravilnost učenja, koje je osporavao i da svome p r o t i v n i k u u č i n i sve potrebne ustupke", da je Sismondi „napustio svoju v l a s t i t u teoriju, k o j a dosada ima t o l i k o mnogo pristalica" i da je „pobeda u o v o m sporu na Ricardovoj s t r a n i " (Studije o t e o r i j i i i s t o r i j i trgovinskih kriza u Engleskoj, 1901, str. 176), to je tako — t v r d i m o — lakomislen sud, kome ne znamo mnogo p r i mera u o z b i l j n i m naučnim delima.

152

izvoda jedne vrste, onda postoji sredstvo da ih proda, a ono se sastoji u tome da se proizvedu proizvodi druge vrste."* Ovde imamo najpoznatiju formulaciju mistikacije koju je prihvatila Ricardova škola i škola vulgarnih ekonomista kao ugaoni kamen učenja o harmoniji.** Glavno Sismondijevo delo, uzeto u osnovi, pretstavljalo je neprekidnu polemiku protiv ovog stava. Međutim, u „Revue Encyclopedique" Sav okreće oštricu i izvodi sledeći zapanjujući obrt: „... Kada se prigovara da svako ljudsko društvo, blagodareći ljudskoj inteligenciji i preimućstvu da koristi snage koje mu pružaju priroda i veština, može da proizvodi sve predmete pogodne za zadovoljenje svojih potreba i za povećanje svojih užitaka u većoj količini nego što je to društvo u stanju da potroši, to bih ja pitao, kako to da mi ne poznajemo nijednu naciju koja je potpuno opskrbljena, jer je čak i kod onih koje važe kao cvatuće sedam osmina stanovništva lišeno mase proizvoda koji se smatraju neophodnim, neću da kažem kod bogatih porodica, nego čak i u skromnom domaćinstvu? U ovom trenutku ja boravim u selu koje se nalazi u jednom od najbogatijih kantona Francuske. Pa ipak, od tamošnjih dvadeset kuća ima ih devetnaest u kojima, kad * „L'argent ne remplit q u ' u n office passager dans ce double échange. Les échanges terminés, il se trouve q u ' o n a p a y é des produits avec des produits. En conséquence q u a n d une nation a t r o p de produits d a n s un genre, le moyen de les écouler est d'en créer d ' u n a u t r e genre." (,,U ovoj dvostrukoj razmeni novac vrši samo p r o l a z n u službu. Kad se razmene završe, o n d a se nalazi da su proizvodi plaćeni proizvodima. P r e m a tome, kad neka nacija ima suviše proizvoda j e d n e vrste, sredstvo da ih proda jeste da proizvede proizvode druge vrste.") (J. B. Say, „Traité d'Economie Politique", Paris 1803, t o m I, str. 154.) ** Ustvari Sayu je ovde pripadalo samo pretenciozno i dogmatsko f i k s i r a n j e misli k o j e su drugi iskazali. Kao što je na to Bergmann u svojoj „Istoriji teorija krizâ" (Stuttgart 1895) s k r e n u o pažnju, nalaze se potpuno slične misli o identičnosti p o n u d e i p o t r a ž n j e i o prirodnoj ravnoteži između n j i h već kod J o s i a h a Tuckera (1752), kod Turgota u njegovim n a p o m e n a m a uz f r a n c u s k o izdanje Tuckerovih pamfleta, kod Quesnaya, Dupont de Nemoursa i drugih. I p a k t a j „jadnik" Say, kako ga je Marx jednom nazvao, pripisuje sebi čast velikog otkrića „théorie des débouchés kao glava u č e n j a o h a r m o n i j i i svoje delo skromno izjednačava sa otkrićem t e o r i j e toplote, poluge i kose ravni! (Vidi njegov Uvod i P r e d m e t n i registar uz 6 i z d a n j e njegovog „Traité" 1841: „C'est la théotae des échanges et des débouchés — telle qu'elle est développée dans cet o u v r a g e — qui changera la politique du monde." str. 51 i 616) („Teorija razmena i „tržišta" — o n a k o k a k o je izložena u ovome delu — izmeniće politiku sveta.") • J a m e s Mili razvija ista stanovišta u svom delu „Commerce defended", k o j e je o b j a v l j e n o 1808. Marx ga je nazvao p r a v i m ocem t e o r i j e p r i r o d n e ravnoteže između proizv o d n j e i prođe.

153

U njih uđem, vidim samo prostu h r a n u i ništa što bi govorilo o udobnom životu porodice, ništa od stvari k o j e Englezi naziv a j u „konforom" itd.* Obrazu odličnoga Saya t r e b a se diviti. On je bio t a j koji je tvrdio da u kapitalističkoj p r i v r e d i ne može da bude teškoća, ne može da bude nikakvog suviška, nikakvih krizâ, nikakve nevolje, j e r se robe u z a j a m n o k u p u j u , te samo treba sve više proizvoditi da bi se sve svršilo na opšte zadovoljstvo. U n j e govoj ruci je ovaj s t a v p r e t v o r e n u dogmu vulgarnoekonomskog učenja o harmoniji. Sismondi je protiv ovog istupio sa oštrim protestom i dokazao neodrživost ovog s h v a t a n j a ; on je ukazao na to da n i j e moguće prodati svaku količinu robâ, nego da svagdašnji dohodak društva ( pr + v ) p r e t s t a v l j a k r a j n j u granicu do koje može da se realizuje n e k a količina robâ. Ali kako se n a j a m n i n e r a d n i k a svode na goli m i n i m u m egzistencija, a potrošačka sposobnost klase kapitalista ima takođe svoje prirodne granice, to širenje proizvodnje vodi ka zastoju na tržištu, ka krizama i još većoj bedi n a r o d n i h masa. Sada se p o j a v l j u j e Say i odgovara sa majstorski s i m u l i r a n o m naivnošću: Da, ako vi tvrdite da je uopšte moguće proizvoditi suviše mnogo proizvoda, onda otkuda to da u n a š e m d r u š t v u ima tako mnogo p a ćenika, golih i gladnih? Objasnite mi, grofe Orindure, ovo protivrečje prirode? Say, u čijem se sopstvenom stavu glavna smicalica sastoji u tome da on ignoriše novčani opticaj i da operiše neposrednom robnom razmenom, sada podmeće svom protivniku kao da ovaj govori o p r e t e k u proizvoda, ne u odnosu na kupovna sredstva društva, nego u odnosu na njegove stvarne potrebe! P r i t o m Sismondi, u p r a v o što se tiče ove kardinalne tačke svojih dedukcija, zaista n i j e ostavio nikakve s u m n j e . On u knjizi II, glava VI svojih „Nouveaux Principes" izričito kaže: ,,Čak i onda kada u d r u š t v u ima vrlo veliki b r o j ljudi koji se loše hrane, loše o d e v a j u i loše s t a n u j u , to društvo traži samo ono što može da kupi, ali k u p o v a t i može samo svojim dohotkom." Nešto dalje Say i s a m to dopušta, ali o d m a h zatim izvodi novo p o d m e t a n j e svome protivniku: „Ne nedostaju u nekoj n a ciji potrošači — veli on — nego sredstva za k u p o v a n j e . Sismondi v e r u j e da će ta sredstva biti z n a t n i j a ako proizvodi budu ređi i p r e m a tome skuplji a njihova proizvodnja b u d e donosila radnicima veću najamninu."** Ovde S a y pokušava da teoriju Sismondija, koji napada same t e m e l j e kapitalističke organizacije, n j e n u a n a r h i j u u proizvodnji i celi n j e n način raspodele, svede * „Revue Encyclopédique", t o m X X I I I , juli 1824, str. 20. ** 1. c., str. 21.

154

na vlastiti vulgarni metod mišljenja, ili tačnije rečeno, metod brbljanja: on parodira njegove ,,Nouveaux Principes" u odbranu „retkosti" roba i visokih cena. I on, nasuprot Sismondiju, peva slavopojku uspehu kapitalističke akumulacije, on govori da će nacije — ako proizvodnja bude življa, radna snaga brojnija, obim proizvodnje proširen — „biti bolje i opštije snabdevene". Pritom on veliča stanje industriski razvijenih zemalja u poređenju sa srednjevekovnom bedom. A nasuprot tome, „maksime" Sismondija, po mišljenju Saya, k r a j n j e su opasne za buržoasko društvo: „Zašto on (Sismondi) zahteva proučavanje zakona koji bi obavezali preduzetnike da garantuju egzistenciju radnika zaposlenih kod njih? Ovakvo proučavanje paralizovalo bi preduzetnički duh; već sama bojazan da bi država mogla da se umeša u privatne ugovore pretstavlja bič i ugrožava blagostanje nacije.** Nasuprot ovom opštem apologetskom brb l j a n j u Saya, Sismondi još jednom vraća debatu na njenu suštinu: „Sigurno je da nisam nikada odricao da je Francuska od vremena Luja XIV udvostručila svoje stanovništvo i svoje potrebe umnogostručila, kao što mi se to prebacuje; ja sam samo tvrdio da je umnogostručavanje proizvoda dobro, ako ono biva traženo, plaćeno i upotrebljeno, a da ono, naprotiv, znači zlo kada za njim nema potražnje i kada sva nada proizvođača počiva na tome da odvoje potrošače .od proizvoda preduzeća koja konkurišu njegovim proizvodima. Ja sam nastojao da pokažem da se prirodni tok razvitka nacija sastoji u progresivnom povećanju njihova blagostanja i prema tome i povećanju njihove potražnje za novim proizvodima i sredstava za njihovo plaćanje. Ali posledice naših ustanova, našeg zakonodavstva, koje su •lišile radničku klasu svake sopstvenosti i svake, zaštite, u isto vreme su potstakle na neregulisan rad koji nije u skladu ni sa * 1. c., s t r . 29. S a y o p t u ž u j e S i s m o n d i j a k a o k r v n o g n e p r i j a t e l j a buržoaskog društva u sledećoj patetičnoj deklamaciji: „C'est contre l'org a n i s a t i o n m o d e r n e d e la. société; o r g a n i s a t i o n q u i , e n d é p o u i l l a n t l ' h o m m e q u i t r a v a i l l e de- t o u t e a u t r e p r o p r i é t é q u e celle d e ses b r a s , n e lui d o n n e a u c u n e g a r a n t i e c o n t r e u n e c o n c u r r e n c e d i r i g é e à s o n p r é j u d i c e . Q u o i ! p a r c e que.',l ; a s o c i é t é g a r a n t i t à t o u t e e s p è c e d ' e n t r e p r e n e u r la libre d i s p o s i t i f de ses capitaux, c'est à dire de sa propriété, elle dépouille l'homme qui t r a v a i l l e ! Je le répète: rien de plus d a n g é r e u x q u e des v u e s qui c o n d u i s a n t à r é g l e r l ' u s a g e d e s p r o p r i é t é s . " J e r , „les b r a s e t les f a c u l t é s " - „ s o n t ; a u s s i d e s p r o p r i é t é s " ! („To j e p r o t i v s a v r e m e n e organizacije d r u š t v a organizacije koja, lišavajući čoveka koji r a d i svakog, vlasništva o s i m njegovih r u k u , ne d a j e mu n i k a k v e gar a n t i j e protiv k o n k u r e n c i j e u s m e r e n e na njegovu štetu. Pa šta! zar z a t o što d r u š t v o g a r a n t u j e s v a k o m p r e d u z e t n i k u s l o b o d n o r a s p o l a g a n j e svojim kapitalima, to jest svojim vlasništvom, da ono lišava svega čoveka k o j i radi! Ja p o n a v l j a m : nema ništa opasnije od gledišta koja vode ka regulisanju upotrebe vlasništva." J e r „ruke i sposobnosti" — „jesu t a k o đ e vlasništva"!)

155

potražnjom ni sa kupovnom moći i, p r e m a tome, još više pooštrava bedu." I on zaključuje debatu t i m e što poziva site propovednike u č e n j a o harmoniji da razmisle o prilikama „koje se opažaju kod bogatih naroda, kod kojih zajedno sa m a t e r i j a l nim bogatstvom neprestano raste j a v n a beda, kod kojih klase, koje sve proizvode, svakim danom bivaju sve više dovedene u položaj da ne mogu ništa da uživaju". U ovoj piskavoj disonansi protivrečnosti kapitalizma završava se prvi okršaj za problem akumulacije kapitala. — Ako rezimiramo tok i rezultate ovog prvog spora, to se mogu utvrditi dve tačke: 1. Uprkos svoj zbrci u Sismondijevoj analizi, ispoljava se njegova nadmoćnost nad Ricardovom školom i nad tobožnjim šefom Smithove škole: Sismondi posmatra stvari sa stanovišta reprodukcije, on nastoji — koliko može — da objasni pojmove vrednosti: kapital i dohodak i m a t e r i j a l n e momente: sredstva za proizvodnju i sredstva za potrošnju u njihovom uzajamnom, odnosu u celokupnom društvenom procesu. U tome je on n a j bliži A. Smithu. Samo što on protivrečnosti celokupnog procesa, koje se kod Smitha p o j a v l j u j u kao njegove subjektivne teoretske protivrečnosti — svesno ističe kao osnovni tok svoje analize, a problem akumulacije kapitala formuliše kao čvornu tačku i glavnu teškoću. U ovome Sismondi pretstavlja nesumnjiv napredak p r e m a Smithu. Nasuprot tome, Ricardo sa svojim epigonima, kao i Say, zastaje u toku cele debate isključivo u pojmovima prostog robnog prometa; za n j i h postoji samo formula R — N — R (roba — novac — roba), pri čemu je oni još izvrću u direktnu robnu razmenu i misle da su ovom jalovom teorijom iscrpli sve probleme procesa reprodukcije ^ akumulacije. To je korak unazad u p o r e đ e n j u sa Smithom, i Sismondi je odlučno u preimućstvu p r e m a toj skučenosti! Upravo kao socijalni kritičar on ovde pokazuje mnogo više smisla za kategorije buržoaske ekonomije negoli n j e n i zakleti apologeti, isto kao što je kasnije Marx kao socijalist pokazao beskrajno više r a z u m e v a n j a za differentia specifica kapitalističkog privrednog mehanizma do tančina nego cela buržoaska politička ekonomija. Kad Sismondi (u knjizi VII, glava VII) uzvikuje Ricardu: „Šta! Bogatstvo je sve a ljudi ništa?", to u tome dolazi do izražaja ne samo „etička" slabost njegovog sitnoburžoaskog shvatanja u p o r e đ e n j u sa strogom Ricardovom klasičnom objektivnošću nego i socijalnim osećanjima izoštreni pogled kritičara na žive društvene povezanosti ekonomike, dakle, takođe na njene protivrečnosti i teškoće, kome nasuprot stoji k r u t a S k u čenost apstraktnog shvatanja Ricarda i njegove škole. Spor je samo podvukao da Ricardo kao i epigoni Smitha u podjednakoj 156

meri nisu bili u stanju ni da shvate zagonetku akumulacije koju im je zadao Sismondi, akamoli da je reše. 2. No rešenje zagonetke je bilo već i time onemogućeno što je cela diskusija bila bačena na sporedni kolosek i koncentrisana oko problema kriza. Izbijanje prve krize ovladalo je prirodno diskusijom, ali je isto tako prirodno, na obe strane, omelo da se uvidi činjenica da krize uopšte ne pretstavljaju problem akumulacije, nego samo njenu specifičnu spoljašnju formu, samo jedan momenat u cikličkoj figuri kapitalističke reprodukcije. Iz toga je proizašlo da se debata, na kraju krajeva, morala završiti dvostrukim quiproquo: pritom je jedna strana izvodila direktno iz kriza nemogućnost akumulacije, a druga strana je izvodila direktno iz robne razmene nemogućnost kriza. Dalji tok kapitalističkog razvitka trebalo je da dovede obe dedukcije podjednako ad absurdum. Pri svemu tome Sismondijeva kritika ostaje prvi teoretski poziv na uzbunu protiv vladavine kapitala od visokog istoriskog značaja: on naveštava propadanje klasične ekonomije, koja nije mogla da reši probleme koje je sama probudila. Kad Sismondi uzvikuje uplašeno gledajući na posledice kapitalističkog gospodstva, to on, sigurno, nije bio reakcionar u tom smislu da bi možda maštao o povratku na pretkapitalističke odnose, mada on, ponekad sa zadovoljstvom, daje preimućstvo patrijarhalnim oblicima proizvodnje u poljoprivredi i zanatstvu nad vladavinom kapitala. On se protiv toga više puta i vrlo energično ograđivao, tako napr. u svome članku protiv Ricarda u „Revue Encyclopedique": „Već čujem kako mi se stavljaju prigovori da se protivim usavršavanju zemljoradnje i tehnike i svakom ljudskom progresu, da ja, besumnje, varvarstvo pretpostavljam civilizaciji, budući da je plug mašina, a ašov još starija mašina i da bi prema mom sistemu trebalo da čovek obrađuje žemlju samo go1im rukama. Ja ništa slično nisam rekao i moram, jednom za svagda, da se ogradim protiv svakog zaključka koji se pripisuje mom sistemu, a koji ja sam nisam izvukao. Mene nisu razumeli, ni oni koji me napadaju ni oni koji me brane, i ja sam često crvenio kako zbog svojih saveznika tako i zbog svojih protivnika... Neka se dobro upamti: ja ne upućujem prigovore ni protiv mašina ni protiv napretka civilizacije ili pronalazaka, nego protiv današnje organizacije društva, organizacije, koja, za vreme dok lišava radnika svake druge sopstvenosti osim njegovih ruku, ne daje mu ni najmanju zaštitu protiv konkurencije, protiv besomučnog trgovanja koje se uvek svršava na njegovu štetu i čija žrtva, prirodno, on mora da bude." Polazna tačka Sismondijeve kritike jesu, besumnje, interesi proletarijata, i on je potpuno u pravu kada svoju 157

osnovnu t e ž n j u ovako formuliše: „ J a želim jedino da n a đ e m sredstva k a k o bi se plodovi r a d a obezbedili onima koji obavl j a j u rad, a koristi od mašina dale onima k o j i ih s t a v l j a j u u aktivnost." Dakako, kada je trebalo da pobliže okarakteriše društvenu organizaciju, kojoj on teži, on to izbegava i p r i z n a j e svoju nesposobnost: „ P i t a n j e šta sada treba da radimo je veoma teško i mi nikako n e m a m o n a m e r u da se danas n j i m e bavimo. Želimo da ubedimo ekonomiste, potpuno, koliko smo sami u to ubeđeni, da je njihova n a u k a dosada išla pogrešnim p u t e m . Ali mi n e m a m o dovoljno p o v e r e n j a u sebe da im pokažemo pravi put: p o t r e b n o bi bilo isuviše veliko n a p r e z a n j e našega u m a da bismo sebi pretstavili uobličenje društva k a k v o bi trebalo da bude. Ta gde bi se našao toliko j a k čovek da bi zamislio organizaciju koja još ne postoji, da bi video budućnost kad n a m je tako teško upoznati sadašnjost?" Ovo otvoreno p r i z n a n j e nesposobnosti, da se p r e k o kapitalizma sagleda u budućnost, koje je dao oko 1820 god., ne služi Sismondiju na s r a m o t u — jer je to bilo vreme k a d a je gospodstvo k r u p n o g industriskog kapitala tek prekoračilo istoriski prag i k a d a je i d e j a socijalizma bila moguća tek u utopiskom obliku. Ali k a k o Sismondi, na ovaj način, nije mogao da ide ni dalje od kapitalizma ni iza kapitalizma, to je za n j e g o v u kritiku preostao samo sitnoburžoaski s r e d n j i put. Skepsa u odnosu na mogućnosti p u n o g razvitka k a p i t a l i m a , i sa ovim proizvodnih snaga, dovela je Sismondija do toga da poziva na prigušivanje akumulacije, na u m e r a v a n j e juriša u š i r e n j u gospodstva kapitala. A u tom leži reakcionarna s t r a n a njegove kritike.* * M a r x se u svojoj i s t o r i j i opozicije p r o t i v Ricardove škole i n j e nog tumačenja samo k r a t k o dotakao Sismondija. On kaže na j e d n o m mestu: „ J a Sismondija i s k l j u č u j e m iz svog istoriskog pregleda j e r k r i tika n j e g o v i h pogleda pripada d r u g o m delu pregleda — k o j i m se ja mogu b a v i t i tek posle ovog spisa — r e a l n o m k r e t a n j u k a p i t a l a ( k o n kurencije i k r e d i t ) " . („Teorije o v i š k u v r e d n o s t i " , t o m I I I , str. 52.) Ipak, nešto dalje, u vezi sa Malthusom, M a r x posvećuje jedan pasus — a osnovnim c r t a m a svakako iscrpan — i S i s m o n d i j u : „Sismondi d u boka oseća, da kapitalistička p r o i z v o d n j a sebi p r o t i v r e č i ; da n j e n e forme, n j e n i p r o i z v o d n i odnosi, s jedne strane, potstiču na neobuzdan razvoj p r o i z v o d n i h snaga i bogatstva; da su o v i odnosi, s druge strane, uslovljeni; da n j e n a p r o t i v r e č j a i z m e đ u upotrebne vrednosti i p r o m e t n e vrednosti, robe i novca, k u p o v i n e i prodaje, proizvodnje i potrošnje, kapitala i n a j a m n i n e itd. u z i m a j u u t o l i k o veće razmere u k o l i k o se dalje r a z v i j a proizvodna snaga. On, naime, oseća osnovnu protivrečnost, neobuzdani r a z v i t a k proizvodne snage i uvećanje bogatstva k o j e se u sto vreme sastoji od roba i mora se u n o v č i t i ; s druge strane kao osnovu ograničavanje mase proizvođača na neophodne životne namirnice. O t u d a kod njega k r i z e nisu slučajnosti kao k o d Ricarda, nego bitne e r u p c i j e manentnih p r o t i v r e č n o s t i na visokom stepenu i u određenim periodima. No on se stalno koleba: t r e b a li država da sputava proizvodne snage d a b i i h u č i n i l a a d e k v a t n i m p r o i z v o d n i m odnosima, i l i p r o -

158

Glava četrnaesta MALTHUS I s t o v r e m e n o k a d i S i s m o n d i , Malthus j e p o v e o d e l i m i č n o r a t p r o t i v R i c a r d o v e škole. U d r u g o m i z d a n j u s v o g d e l a k a o i u s v o j i m p o l e m i k a m a Sismondi se poziva na Malthusa kao na g l a v n o g svedoka. On je u „ R e v u e Encyclopedique" ovako f o r m u l i s a o s v o j r a t n i p o h o d u z a j e d n i c i sa M a l t h u s o m : "S druge strane, M a l t h u s je u Engleskoj t v r d i o ( p r o t i v R i c a r d a i S a y a ) , k a o što s a m to i ja p o k u š a o na k o n t i n e n t u , da p o t r a ž n j a n i j e neophodna posledica p r o i z v o d n j e , da potrebe i ž e l j e č o v e k a , s v a k a k o , n e m a j u g r a n i c a , ali d a o v e p o t r e b e i o v e ž e l j e m o g u da budu zadovoljene potrošnjom samo utoliko ukoliko su sjedinjene sa sredstvima razmene (prometnim sreds t v i m a ) . M i smo t v r d i l i d a n i j e d o v o l j n o o v a s r e d s t v a r a z m e n e p r i b a v i t i d a b i ona d o s p e l a u r u k e onih k o j i i m a j u o v e ž e l j e i l i p o t r e b e , da je č a k č e s t o s l u č a j da s r e d s t v a r a z m e n e u d r u š t v u rastu, a da se p o t r a ž n j a za r a d o m ili n a j a m n i n a s m a n j u j u ; da tada ž e l j e i potrebe j e d n o g dela stanovništva ne m o g u da budu izvodne odnose da bi ih učinila adekvatnim proizvodnim snagama? On pritom često beži u prošlost, postaje laudator temporis acti i hteo bi regulisanjem dohotka u odnosu na kapital ili raspodele u odnosu na proizvodnju da savlada protivrečnosti, ne shvatajući da odnosi i raspodele nisu ništa drugo nego proizvodni odnosi sub alia specie. On ubedljivo prosuđuje protivrečnosti buržoaske proizvodnje, no on ih ne shvata, i zbog toga ne razume ni proces njenog raspadanja. (A kako bi on to mogao kad se ova proizvodnja nalazila tek u stadiju svoga formiranja? R. L.) Ali šta kod njega u Osnovi leži, to je, ustvari, slutnja da proizvodnim snagama koje su se razvile u krilu kapitalističkog društva i materijalnim i socijalnim uslovima stvaranja bogatstva moraju da. odgovaraju nove forme prisvajanja ovog bogatstva; da su buržoaske forme prisvajanja ovog bogatstva samo prelazne i pune protivrečnosti, u kojima bogatstvo dobija uvek samo jedno protivrečno postojanje, i u isto vreme svugde istupa kao vlastita surotnost. Bogatstvo uvek ima za pretpostavku siromaštvo, i razvija se samo kada njega razvija —" (1. c., str. 55). U „Bedi filozofije" Marx odgovarajući Proudhonu navodi na nekoliko mesta Sismondija, ali se o njemu izjašnjava samo u sledećem kratkom stavu: „Ljudi koji, kao Sismondi, žele da se vrate pravilnoj srazmernosti proizvodnje, želeći pritom da zadrže osnove savremenog društva, jesu reakcionari, jer oni, da bi ostali dosledni, morali bi da žele vraćanje i svih drugih uslova industrije ranijih vremena." U „Prilogu kritici političke ekonomije", Sismondi je dva puta kratko pomenut: jednom je kao poslednji kilasičar buržoaske ekonomije u Francuskoj upoređen sa Ricardom u Engleskoj; na jednom drugom mestu je istaknuto da je Sismondi u sporu sa Ricardom naglašavao specifični društveni karakter rada koji stvara vrednost. — Konačno, u „Komunističkom manifestu" Sismondi je nazvan glavom sitnoburžoaskog socijalizma.

159

zadovoljene i da potrošnja takođe opada. Konačno smo tvrdili da nedvosmisleni znak blagostanja društva nije rastuća proizvodnja bogatstava, nego rastuća potražnja za radom ili rastuća ponuda najamnine koja pruža nagradu za rad. Ricardo i Say nisu odricali da je rastuća potražnja za radom znak blagostanja, ali su tvrdili da potražnja mora nastati iz porasta proizvodnje. Malthus i ja to odričemo. Mi tvrdimo da su oba ova povećanja posledice uzroka koji su uzajamno potpuno nezavisni, a katkada čak i suprotni. Po našem mišljenju tržište se pretrpava, kada potražnja za radom nije prethodila proizvodnji i nije ju pratila: nova proizvodnja tada postaje uzrok propasti, a ne blagostanja." Ove reči ostavljaju utisak kao da je između Sismondija i Malthusa, bar u njihovoj opoziciji protiv Ricarda i njegove škole, postojala široka saglasnost i zajednica po oružju. Marx smatra Malthusovo delo „Principles of Political Economy" koje je objavljeno 1820 direktno plagijatom dela ,,Nouveaux Principes" koje je izašlo godinu dana ranije. U pitanju koje nas interesuje često postoji između obojice u mnogom pogledu direktna suprotnost. Sismondi kritikuje kapitalističku proizvodnju, on je odlučno napada, on je njen tužilac. Malthus je njen apologet. Ali ne u tom smislu da odriče njene protivrečnosti, kao MacCulloch ili Say, nego u obrnutom smislu, što on protivrečnosti brutalno uzdiže na stepen prirodnog zakona i smatra ih apsolutno neprikosnovenim. Sismondijeva misao vodilja jesu interesi radnika; cilj kome on stremi, makar i u opštoj i neodređenoj formi, jeste temeljna reforma raspodele u korist proletarijata. Malthus je ideolog interesa onog sloja parazita kapitalističke eksploatacije koji se hrane od zemljišne rente i na državnim jaslima, a cilj za koji se on zauzima jeste dodeljivanje što je moguće većeg dela viška vrednosti ovim „neproizvodnim potrošačima". Opšte Sismondijevo stanovište je pretežno etičko, socijal-reformatorsko: on „ispravlja" klasike, ističući nasuprot njima „da je jedini cilj akumulacije potrošnja", on zastupa prigušivanje akumulacije. Malthus, naprotiv, oštro izjavljuje da je akumulacija jedini cilj proizvodnje i preporučuje neograničenu akumulaciju od strane kapitalista, akumulaciju koju on hoće da dopuni i osigura bezgraničnom potrošnjom njenih parazita. Konačno, polazna tačka Sismondijeve kritike bila je analiza procesa reprodukcije, odnos kapitala i dohotka u društvenom razmeru. Malthus u svojoj opoziciji protiv Ricarda polazi od apsurdne teorije vrednosti i iz nje izvedene vulgarne teorije viška vrednosti. 160

koja hoće da objasni kapitalistički profit iz povišenja cena na vrednost roba.* U šestoj glavi svog dela „Definitions in Political Economy" koje se pojavilo 1827, a koje je posvetio J a m e s Millu, Malthus se okreće iscrpnom kritikom protiv stava o identičnosti pon u d e i potražnje. U svojim „Elements of Political Economy", str. 233, Mili je izjavio: „Šta se time nužno mislilo kada kažemo da su ponuda i potražnja jedna drugoj prilagođene (accomodated to one another) ? To znači da se dobra koja su proizvedena nekom količinom rada r a z m e n j u j u za dobra koja su proizvedena jednakom količinom rada. Ako se složimo sa ovom pretpostavkom, onda je sve ostalo jasno. Tako, ako se par cipela proizvodi jednakom količinom rada kao i šešir, ponuda i potražnja će biti prilagođene jedna drugoj dokle god se razm e n j u j u jedno za drugo šešir i cipele. Ako bi se desilo da cipele padnu u vrednosti u poređenju sa šeširom, to bi ovo pokazalo da je na tržište doneseno više cipela nego šešira. Cipela bi, tada, bilo više nego što je potrebno. Zašto? Zato što proizvod izvesne količine rada u cipelama ne bi mogao više da bude razmenjen za drugi proizvod iste količine rada. Ali zbog istog tog uzroka postojeća količina šešira bi bila nedovoljna, jer bi izvesna suma rada, pretstavljena u šeširima, bila sada razmenjena za veću sumu rada u cipelama." Protiv ovih plitkih tautologija Malthus je istakao dvoje. P r e svega, on skreće Millu p a ž n j u na to da njegova konstrukcija lebdi u vazduhu. Stvarno, proporcija u kojoj se r a z m e n j u j u šeširi i cipele može da ostane potpuno nepromenjena, a opet mogu i jedni i drugi da postoje u suviše velikoj količini u poređenju sa potražnjom. A to će se ispoljiti u tome što će i jedni i drugi biti prodavani po cenama koje stoje ispod troškova proizvodnje (sa jednim umerenim profitom). „No, može li se u tom slučaju, reći", pita on, „da ponuda šešira odgovara potražnji za šeširima, ili da ponuda cipela odgovara potražnji za cipelama, kada se kako ove tako i oni nalaze u t a k v o m višku da se ne mogu razmeniti pod uslovima koji obezbeđuju njihovu stalnu ponudu?"** Malthus, dakle, ovde s u p r t s t v l j a Millu mogućnost opšte hiperprodukcije: ,,U p o r e đ e n j u sa troškovima proizvodnje, sve se robe mogu p e n j a t i i padati (u ponudi) jednovemeno."*** Drugo, on p r o t e s t u j e protiv omiljenog manira kod Milla kao i Ricarda i njegovih epigona da svoje teze kroje na direktnu * K. M a r x , „Teorije o višku Vrednosti",, t o m I I I , str. 1—29, gde je Malthusova teorija vrednosti i p r o f i t a detaljno analizirana. ** Malthus, „ D e f i n i t i o n s in Political Economy", 1827, str. 51. * * * 1. c., str. 64.

161

razmenu proizvoda. „Odgajivač hmelja", kaže on, „koji donosi na tržište možda stotinu vreća hmelja, misli toliko na ponudu u šeširima i cipelama koliko i na sunčane pege. O čemu on onda misli? I šta on hoće da dobije u razmenu za svoj hmelj? Izgleda da je g. Mili mišljenja da bi odavalo najveće neznanje u političkoj ekonomiji ako bi se reklo da odgajivač hmelja hoće novac. Ipak se ja ne plašim od opasnosti da ću biti proglašen velikom neznalicom, i izjavljujem da je upravo novac ono što on (odgajivač hmelja) potrebuje." Naime, renta koju mora da plati vlasniku zemlje, kao i najamnine koje mora da plati radnicima, kao, najzad, i kupovina sirovina i alata koje on treba za produženje svojih plantaža mogu da budu pokriveni samo novcem. Na ovoj tačci insistira Malthus sa velikom podrobnošću; on nalazi da je upravo ,,zapanjujuće" to što poznati ekonomisti pribegavaju najsmelijim, najnemogućnijim primerima radije nego pretpostavci novčane razmene.* Uostalom, Malthus se zadovoljava time što nam opisuje taj mehanizam po kome suviše velika ponuda, padom cena ispod troškova proizvodnje, automatski povlači ograničavanje proizvodnje i obrnuto. „Ali ova tendencija da se prekomerna ili nedovoljna proizvodnja leče prirodnim tokom stvari, nije nikakav dokaz da ova zla ne postoje." Vidi se da se Malthus, uprkos svom dijametralno suprotnom stanovištu po pitanju kriza, kreće potpuno istim kolosekom kao Ricardo, Mili, Say i MacCulloch: za njega takođe postoji samo robna razmena. Društveni proces reprodukcije sa svojim velikim kategorijama i vezama, koji je Sismondija u celini zahvatio, ovde nije ni najmanje uziman u obzir. Pri tolikim mnogostrukim suprotnostima u osnovnom shvatanju između Sismondijeve kritike i Malthusove kritike, postoji zajedničko samo u sledećem: * „I suppose they are a f r a i d of the imputation of thinking t h a t wealth consists in money. But though it is certainly true t h a t w e a l t h does n o t c o n s i s t i n m o n e y , i t i s e q u a l l y t r u e t h a t m o n e y i s a m o s t p o w e r f u l a g e n t i n t h e d i s t r i b u t i o n o f w e a l t h , a n d t h o s e w h o , in. a c o u n t r y w h e r e all e x c h a n g e s a r e p r a c t i c a l l y e f f e c t e d b y m o n e y , c o n t i n u e t h e attempt to explain t h e principles of d e m a n d and supply, and t h e v a riations of w a g e s a n d profits, by r e f e r r i n g chiefly to hats, shoes, corn, suits of c l o t h i n g , &c, m u s t of n e c e s s i t y f a i l . " (1. c„, S. 60, n a p o m e n a . ) „ P r e t p o s t a v l j a m d a s e oni p l a š e d a ć e i m s e p r i p i s a t i m i š l j e n j e d a s m a t r a j u d a s e b o g a t s t v o s a s t o j i u n o v c u . A l i je, m a d a j e s i g u r n o t a č n o d a s e b o g a t s t v o n e s a s t o j i u n o v c u , isto t o l i k o t a č n o d a j e n o v a c n a j s n a ž n i j i činilac u r a s p o d e l a b o g a t s t v a . I o n i k o j i u z e m l j i g d e se s v e r a z m e n e obavljaju pomoću novca produžuju sa objašnjavanjima principa ponude i p o t r a ž n j e , n a t a j n a č i n što u z i m a j u p r i m e r u g l a v n o m s a š e š i r i m a , c i p e l a m a , ž i t o m , o d e l i m a itd., m o r a j u n e m i n o v n o d a pogreše.")

162

1. Obojica, nasuprot Ricardovim sledbenicima i Sayu, odbacuju stav o apriorno učvršćenoj ravnoteži između potrošnje i proizvodnje; 2. obojica tvrde da postoji mogućnost ne samo delimičnih nego i opštih kriza. Ali ovde zajedničko prestaje. Dok Sismondi uzroke kriza traži u niskom nivou najamnina i u ograničenoj sposobnosti za potrošnju kapitalista, dotle Malthus, obrnuto, niske najamnine pretvara u prirodan zakon kretanja populacije, a za ograničenu potrošnju kapitalista on nalazu naknadu u potrošnji parazita viška vrednosti, kao što je plemstvo, sveštenstvo, čije sposobnosti za trošenje bogatstava i za luksuz nemaju granica: crkva ima dobar stomak. I kada oba, Malthus i Sismondi, za izbavljenje kapitalističke akumulacije i za njeno spasenje iz škripca traže kategoriju potrošača koji kupuju, a ne prodaju, to je Sismondi traži u cilju da suvišak društvenog proizvoda preko potrošnje radnika i kapitalista, dakle, kapitalizovani deo viška vrednosti proda, a Malthus — da uopšte stvori profit. No kako lica koja primaju rentu i žive na račun države, koja samo moraju tek da dobiju kupovna sredstva uglavnom iz ruke kapitalista, mogu ovima da pomognu u prisvajanju profita kupovinom roba sa povišenjem cene, za Malthusa, naravno, ostaje tajna. Pri ovako velikim suprotnostima, oružani savez između Malthusa i Sismondija bio je prilično površne prirode. I ako je Malthus, kako Marx kaže, Sismondijeve ,,Nouveaux Principes" pretvorio u Malthusovu karikaturu, to je Sismondi Malthusovu kritiku protiv Ricarda učinio nešto suviše Sismondijevom, ističući samo ono što je zajedničko i citirajući ga kao glavnog svedoka. S druge strane, on, svakako prigodice, podleže Malthusovom, uticaju, kada unekoliko preuzima njegovu teoriju državnog rasipništva kao nužnog pomagača akumulacije, teoriju koja direktno protivreči njegovoj sopstvenog polaznoj tačci. Uopšte uzevši, Malthus nije uneo u problem reprodukcije ništa svoga, on ga čak nije ni razumeo; on se vrti u svom sporu sa Ricardovim sledbenicima, kao što su se ovi vrteli u svom sporu sa Sismondijem, uglavnom u pojmovima prostog robnog prometa. U prepirci između njega i Ricardove škole radilo se o neproduktivnoj potrošnji parazita viška vrednosti, to je bila prepirka o razdeobi viška vrednosti, a ne spor o društvenim osnovama kapitalističke reprodukcije. Malthusova konstrukcija se srušila čim su fiksirane njegove apsurdne greške u teoriji profita. Sismondijeva, kritika se održava, a njegov problem ostaje nerešen čak i ako se primi Ricardova teorija vrednosti sa svim svojim konsekvencijama. 163

DRUGI OKRŠAJ SPOR IZMEĐU RODBERTUSA I VON KIRCHMANNA Glava petnaesta VON KIRCHMANNOVA TEORIJA REPRODUKCIJE I druga teoretska polemika o problemu akumulacije potstaknuta je aktuelnim zbivanjima. Dok je Sismondi na svoju opoziciju klasičnoj školi bio potstaknut prvom engleskom krizom i bedom radničke klase koju je ona izazvala, to je Rodbertus skoro dvadeset i pet godina docnije za svoju kritiku kapitalističke proizvodnje crpao povod u pojavi revolucionarnog radničkog pokreta koji je u međuvremenu izbio. Ustanci tkača svile u Lionu i čartistički pokret u Engleskoj sa svojom kritikom protiv „najboljeg" od svih društvenih oblika odzvanjali su u tišima buržoazije sasvim drukčije nego neodređene aveti koje je prva kriza izazvala na pozornicu. Najstariji socijalnoekonomski spis Rodbertusov koji potiče verovatno s k r a j a tridesetih godina, a pisan je bio za list „Augsburger Allgem. Zeitung" ali ga ovaj nije hteo objaviti, nosi značajni naslov: „Zahtevi radnih klasa" i počinje rečima: „Šta hoće radne klase? Hoće li drugi moći da im to uskrate? Hoće li to, što one traže, biti grobnica savremene kulture? — Da će u svoje vreme istorija ova pitanja Dostaviti sa velikom upornošću, znali su misaoni ljudi, a čartistički zborovi i zbivanja u Birminghamu pokazali su to jasno i običnom svetu." Uskoro će, četrdesetih godina, najživlje previranje revolucionarnih ideja doći do izražaja u Francuskoj u n a j raznovrsnijim t a j n i m udruženjima i socijalističkim školama — Proudhona, Blanquija, Cabeta, Louis Blanca itd. — i u Februarskoj revoluciji, u proklamaciji „prava na rad", u junskim danima, u prvom opštem ratu između dva sveta kapitalističkog društva, izazvati epohalnu eksploziju protivrečnosti prikrivenih u njegovom krilu. Što se tiče kriza, kao drugog vidljivog lika ovih suprotnosti, to iz perioda drugog spora raspolažemo neuporedivo bogatijim materijalom za razmatranja nego što je 164

bilo početkom dvadesetih godina stoleća. Diskusija između Rodbertusa i von Kirchmanna vodila se pod neposrednim utiscima kriza iz godine 1837, 1839, 1847, pa čak i pre prve svetske krize 1857 (zanimljivo delo Rodbertusovo: „Die Handelskrisen und die Hypothekennot der Grundbesitzer"* potiče iz godine 1858). Unutrašnje protivrečnosti kapitalističke privrede izvršile su na Rodbertusove oči sasvim drukčije oštru kritiku učenja engleskih klasika i njihovih vulgarizatora o harmoniji u Engleskoj i na Kontinentu nego u doba kada je Sismondi bio digao svoj glas. Da je Rodbertusova kritika, uostalom, stajala pod neposrednim uticajem Sismondijeve, dokazuje citat iz Sismondija o Rodbertusovom najstarijem radu. Sa savremenom francuskom literaturom opozicije protiv klasične škole Rodbertus je, dakle, bio dobro upoznat; možda je on manje poznavao mnogobrojniju englesku literaturu, pa u toj okolnosti i ima, kako je poznato, legenda nemačkog profesorskog sveta o takozvanom „prioritetu" Rodbertusa pred Marxom u pitanju „utemeljenja socijalizma", svoj jedini slabi koren. Profesor Diehl u svojoj skici o Rodbertusu u ,,Handworterbuch der Staatswissenschaften" piše: „Rodbertusa valja nazvati pravim osnivačem naučnog socijalizma u Nemačkoj, jer je već pre Marxa i Lassalla on svojim spisima iz godine 1839 i 1842 dao potpun socijalistički sistem, kritiku Smithovog učenja, novu teoretsku osnovicu i predloge za socijalnu reformu." Ovo je on ponovio 1901 (drugo izdanje), časno, smerno i bogobojažljivo, posle svega i uprkos svemu onome što su za razbijanje ove profesorske legende bili napisali Engels, Kautsky i Mehring. Da je, uostalom, monarhistički, nacionalno i pruski raspoloženi socijalist" Rodbertus, koji je bio komunist za budućnost od posle 500 godina, a za sadašnjost pristalica čvrste stope eksploatacije od dvesta procenata, nasuprot međunarodnom „prevratniku" Marxu u očima svih nemačkih naučnika poetičke ekonomije jednom zauvek svagda morao osvojiti palmu „prioriteta", razume, se samo po sebi i ne može biti pokolebano ni najubedljivijim dokazima. Ipak, nas ovde zanima druga strana Rodbertusove analize. Isti taj Diehl nastavlja svoj panegirik na sledeći način: „Ali Rodbertus nije delovao samo kao pionir socijalizma, nego i celokupna nauka političke ekonomije kao takva ima njemu da zahvali za veliki potstrek i unapređenje, a teoretska politička ekonomija naročito za kritiku klasičnih političkih ekonomista, za novu teoriju podele dohotka, za razlikovanja logičkih i isto* „Trgovinske krize i nevolje zemljovlasničkih hipoteka".

165

riskih kategorija kapitala itd." Sa pomenutim velikim Rodbertusovim podvizima, a naročito sa onim „itd.", imamo nameru da se ovde pazabavimo. Spor između Rodbertusa i von Kirchmanna izazvan je glavnim delom prvoga: „Prilog saznanju naših državnoprivrednih prilika", objavljenim 1842, na koje je von Kirchmann odgovorio dvema raspravama u časopisu ,,Demokratische Blätter": „O zemljišnoj renti u socijalnom pogledu" i „Društvo razmene", a Rodbertus je na ovo replicirao 1850 i 1851 godine svojim „Socijalnim pismima". Tako je diskusija došla na teoretsku oblast na kojoj je trideset godina ranije izvojevana polemika između Malthus—Sismondija i Say—Ricardo—MacCullocha. Već u svom najranijem spisu Rodbertus je izrekao misao da će u današnjem društvu, pri rastućoj produktivnosti rada, radnička najamnina zauzimati sve manji udeo u nacionalnom proizvodu — misao za koju je on izjavio da kao na svoju „polaže pravo", koju je on tada, pa sve do svoje smrti, dakle kroz tri decenije, stalno ponavljao u raznim varijacijama. U tome padajućem udelu najamnine Rodbertus vidi opšti koren svih zala današnje privrede, naročito pauperizma i kriza, koje skupa on označava kao „socijalno pitanje sadašnjice". Von Kirchmann sa ovim objašnjenjem nije saglasan. On smatra da pauperizam dolazi kao posledica delovanja rastuće zemljišne rente, a krize da su posledica nedostatka tržišta. O ovome on naročito ističe da „najveći deo socijalnih zala ne leži u nedostatku proizvodnje, nego u nedostatku prođe proizvedenih dobara da je neka zemlja utoliko više ižlozena opasnostima bede i oskudice ukoliko je u stanju više da proizvede, ukoliko više raspolaže sredstvima da zadovolji sve potrebe". I radničko pitanje sadržano je u ovome, jer i „izvikano pravo na rad svodi se, na kraju krajeva, na pitanje tržišta". „Vidi se, zaključuje von Kirchmann, da je socijalno pitanje skoro istovetno sa pitanjem tržišta. Pa i same nedaće mnogo ozloglašene konkurencije iščeznuće čim se otvore sigurna tržišta robe; tada će od sve povike ostati samo njene dobre strane: ostaće utakmica da isporučuje dobre i jevtine robe, ali će iščeznuti borba na život i smrt koja ima svoj osnov samo u tržištima koja su nedovoljna za sve."* Razlika u shvatanjima Rodbertusa i von Kirchmanna očita je Rodbertus vidi koren zla u nepravilnoj raspodeli nacionalnog * Von K i r c h m a n n o v i argumenti su k o d Rodbertusa vrlo opširno od reči do reči navedeni. P o t p u n p r i m e r a k „Demokratische B l ä t f e r " sa originalnim člankom, p r e m a u v e r a v a n j u Rodbertusovog izdavača, ne može da se dobije.

166

proizvoda, a von Kirchmann u tržišnim granicama kapitalističke proizvodnje. Pri ovoj konfuziji u von Kirchmannovim izlaganjima, naročito u njegovoj idiličnoj pretstavi kapitalističke konkurencije, svedene na pohvalnu utakmicu za najboljom i najjevtinijom robom, kao i u svođenju izvikanog prava na rad na pitanje tržišta, Kirchmann ipak pokazuje donekle više razumevanja za ranjavu tačku kapitalističke proizvodnje: njene tržišne granice, nego Rodbertus koji se vezuje samo na pitanja raspodele. Ovde je, dakle, von Kirchmann taj koji opet prihvata problem, koji je ranije bio stavio na dnevni red Sismondi. Pa ipak von Kirchmann nije sporazuman sa objašnjenjem i rešenjem problema od strane Sismondija; on čak stoji više na strani Sismondijevih oponenata. On ne samo da akceptira Ricardova teoriju zemljišne rente, ne samo Smithovu dogmu „da se cena robe sastoji iz samo dva dela, iz kamate od kapitala i najamnine" (von Kirchmann pretvara višak vrednosti u „kamatu od kapitala"), nego i Say—Ricardovu tezu da se proizvodi kupuju samo proizvodima a proizvodnja sama sebi da stvara prođu, tako da gde izgleda da je na jednoj strani previše proizvedeno, na drugoj strani da je proizvedeno samo premalo. Vidi se, von Kirchmann ide stopama klasika, ali u svakom slučaju to je „nemačko izdanje klasika" sa mnogobrojnim „ako" i „ali". Tako von Kirchmann nalazi, prvo, da Sayev zakon prirodne ravnoteže između proizvodnje i potražnje „stvarnost još ne iscrpljuje", pa dodaje: „U prometu leže prikriveni još i drugi zakoni koji sprečavaju čisto ostvarenje tih stavova, i kada bismo ih otvorili, tada bi mogla biti objašnjena sadašnja pretrpanost tržišta, a njihovim otkrićem možda otkriven i put kako da se to veliko zlo izbegne. Mi verujemo da u sadašnjem društvenom poretku postoje tri odnosa koji dovode do protivrečnosti između onoga nepobitnog Sayevog zakona i stvarnosti." Ti odnosi su: „suviše nejednaka raspodela proizvoda" — tu von Kirchmann, kao što vidimo, naginje u izvesnoj meri Sismondijevoyi shvatanju —, teškoće koje priroda pričinjava čovečjem radu u proizvodnji sirovina, i najzad nedostaci trgovine kao posredničke operacije između proizvodnje i potrošnje. Ne upuštajući se pobliže u obe poslednje „smetnje" Sayevog zakona osmotrimo von Kirchmannovu argumentaciju u vezi sa prvom tačkom: "Prvi odnos — izjavljuje on — može se kraće izraziti činjenicom „da radnička nadnica stoji suviše nisko" i da iz toga nastaje zastoj u prođi. Onome koji zna da se cene roba sastoje iz dva dela: iz kamate od kapitala i radničke najamnine, može ovo tvrđenje izgledati neobično; ako je radnička najamnina niska, niske su i cene roba, a ako su nadnice visoke, visoke su 167

i cene roba. (Kao što se vidi, von Kirchmann prima Smithovu dogmu čak i u njenoj najnaopakijoj verziji: cena se ne rastvara na radničku najamninu + višak vrednosti, nego se ona sastoji iz njih kao njihova jednostavna suma, — shvatanje gde se sam Smith najviše udaljio od svoje teorije radne vrednosti.) Najamnina i cena stoje tako u pravom srazmeru i uzajamno se uravnotežuju. Engleska je samo zato ukinula svoje carine na žito, meso i druge životne namirnice da bi postigla obaranje radničkih najamnina i tako omogućila kapitalistima da daljim pojevtinjenjem robe potisnu na svetskim tržištima svakog drugog konkurenta. To je, međutim, samo delimično tačno, i ne utiče na srazmer u kom se proizvod deli između kapitala i radnika. U suviše nejednakoj raspodeli između kapitala i radnika leži prvi i najvažniji razlog što se Sayev zakon u stvarnosti ne izvršuje, zbog čega uprkos proizvodnji u svima granama sva tržišta ipak pate od prenatrpanosti." Ovo svoje tvrđenje von Kirchmann izlaže opširno na jednom primeru. Po ugledu na klasičnu školu on nas, razume se, vodi u zamišljeno izolirano društvo, koje nam pruža neotporan iako ne i zahvalan objekt za eksperimente iz političke ekonomije. Zamislite neko mesto, sugeriše nam von Kirchmann, koje ima ni manje ni više nego 903 stanovnika, i to tri prpduzetnika sa po tri stotine radnika. Mesto podmiruje svojom proizvodnjom sve potrebe svog stanovništva i to preko tri preduzeća od kojih se jedno stara za odeću, drugo za ishranu, osvetljenje, ogrev i sirovine, treće za stanove, nameštaj i oruđa. Svakome od ta tri odeljka preduzetnik sam obezbeđuje potreban „kapital i sirovine". Plaćanje radnika u svakom od ova tri preduzeća vrši se tako da radnici polovinu godišnjeg proizvoda dobijaju u vidu najamnine, a druga polovina ostaje preduzetniku kao „kamata od njegovog kapitala i kao preduzetnička dobit". Količina robe koju svako od ovih preduzeća isporučuje upravo je dovoljna da pokrije potrebe sva 903 stanovnika. Tako to mesto ima obezbeđene „sve uslove opšteg blagostanja" za sve svoje stanovnike i sve prema tome polazi uvek čilo i vesela srca na rad. Ali posle nekoliko dana se radost i blagostanje preobraćaju u opšti vapaj i škrgut zuba: na von Kirchmannovom ostrvu blaženih dešava se, naime, nešto što niko ne bi onde očekivao, baš kao ni da se sruši nebo; izbila je prava pravcata, moderna industriska i trgovinska kriza! Onih 900 radnika imaju samo najneophodnije i najoskudnije: odeću, hranu i stanovanje, a tri preduzetnika imaju svoje magacine pune odeće i sirovina, a stanove prazne; oni se žale na nedostatak prođe, a radnici, obratno, na nedovoljno zadovoljenje svojih potreba. A otkud su izbile illae lacrimae? Da li zato, kako pretpostavljaju Ricardo 168

i Say, što od jednih proizvoda ima previše, a od drugih premalo? Nipošto! odgovara von Kirchmann; u „mestu" na njegovom ostrvu, postoji pravilno proporcionisana količina svih stvari, koje bi sve tačno bile dovoljne da podmire sve potrebe društva. Šta je onda „prepreka", otkud kriza? Prepreka je prosto naprosto samo u raspodeli. Ali će sopstvene reči von Kirchmanna biti najveće uživanje pritom: „Prepreka da se ova (neometana razmena) ipak ne vrši leži isključivo i jedino u raspo deli tih proizvoda; raspodela nije vršena podjednako na sve članove, nego preduzetnici zadržavaju za sebe polovinu na ime kamate i dobiti, a samo polovinu daju svojim radnicima. Jasno je da radnik odeće sa svojom polovinom proizvoda može da razmeni samo polovinu proizvoda za hranu i stan itd. i jasno je i to da preduzetnici ne mogu da se otarase svoje druge polovine, jer nijedan radnik nema više nikakav proizvod da bi ga mogao razmeniti s njima. Preduzetnici ne znaju šta da otpočnu sa svojom zalihom, a radnici ne znaju šta da otpočnu sa svojom glađu i svojom golotinjom." A čitaoci opet, dodajemo mi, ne znaju šta da otpočnu sa konstrukcijom gospodina von Kirchmanna. Njegov detinjasti primer stvarno nas baca iz zagonetke u zagonetku. Pre svega je nedokučivo na kojoj osnovici i za koji cilj je izmišljena raspodela proizvodnje na tri odeljka. Ako se u sličnim primerima Ricardovim i MacCullochovim obično zakupci suprotstavljaju fabrikantima, to je po našem mišljenju samo zastarela pretstava fiziokrata o društvenoj reprodukciji koju je Ricardo preuzeo, mada je ona izgubila svaki smisao usled njegove teorije vrednosti, koja je bila protivna fiziokratskoj, i mada je već Smith učinio značajne napretke u otkriću pravih stvarnih osnova društvenog procesa reprodukcije. Ipak smo videli da se ono fiziokratsko razlikovanje poljoprivrede i industrije, kao osnovica Reprodukcije, u teoretskoj političkoj ekonomiji tradicijom zadržalo tako dugo dok Marx nije uveo u nju svoje epohalno diferenciranje dvaju društvenih odeljaka: proizvodnje sredstava, za proizvodnju i proizvodnje sredstava za potrošnju. Von Kirchmannova tri odeljka nemaju, međutim, nikakvog smisla. Kako su to nabacani jedno preko drugog i oruđa, i nameštaj, i sirovine, i životne namirnice, a odela čine odeljak za sebe, jasno je da pri celoj raspodeli na tri odeljka nisu bila merodavna nikakva stvarna stanovišta reprodukcije, nego čista samovolja. Mogao se isto tako dobro ili rđavo izmisliti i odeljak za životne namirnice, odeću i građevine, drugi za apotekarske robe, i, treći za četkice za zube. Von Kirchmannu je, očigledno, stalo bilo jedino do toga da nagovesti društvenu podelu rada i da za razmenu pretpostavi po mogućnosti ,,pod169

jednako velike" količine proizvoda. A razmena sama, ma koliko, se celokupno dokazivanje vrtelo upravo oko nje, u p r i m e r u von Kirchmanna ne igra nikakvu ulogu, jer se kod njega ne raspod e l j u j e vrednost, nego količina proizvoda, masa upotrebnih vrednosti kao takvih. Sa druge strane u interesantnom „mestu" von Kirchmannove uobrazilje, u njegovom „mestu" vrši se prvo raspodela proizvoda, a zatim po izvršenoj raspodeli treba da bude opšta razmena, dok u zemaljskom svetu kapitalističke proizvodnje, kao što je poznato, razmena, naprotiv, otpočinje raspodelu proizvoda i posreduje je. Pritom se pri von Kirchmannovoj raspodeli dešavaju n a j č u d e s n i j e stvari: istina, cena proizvoda, dakle i celokupnog društvenog proizvoda, sastoji se, „kao što se zna", samo iz „ n a j a m n i n e i k a m a t e od kapitala", samo iz pr + v, pa dakle i celokupni proizvod se, prema tome, raspodeljuje individualno bez ostatka između radnika i p r e d u zetnika, i pritom je, na svoju nesreću, von Kirchmann zadržao u slabom sećanju da je za svaku proizvodnju potrebno i tako nešto kao oruđa i sirovine. On zato u svoje „mesto" pod životnim namirnicama krijumčari sirovine, a pod n a m e š t a j e m oruđe; ali se postavlja pitanje: kad dođe do opšte raspodele, kome će pripadati ove nesvarljive stvari: radnicima kao n a j a m n i n a , ili kapitalistima kao preduzetnička dobit? Svaka od ove dve strane lepo bi zahvalila na njima. I pod takvim pretpostavkama treba tada da dođe do kulminacije pretstave: do razmene između r a d nika i preduzetnika. Osnovni akt razmene kapitalističke proizvodnje, akt razmene između n a j a m n i h radnika i kapitalista, von Kirchmann pretvara iz razmene između živog rada i kapitala u razmenu proizvoda! Ne prvi akt: razmena između radne snage i promenljivog kapitala, nego drugi akt: realizovanje najamnine primljene iz promenljivog kapitala biva stavljen u središte celog mehanizma, i obrnuto, celokupna robna razmena kapitalističkog društva svodi se isključivo na tu realizaciju najamnine! A onda dolazi ono što je najlepše: ta razmena između radnika i preduzetnika, koja je došla u žarište celog privrednog života, pri pobližem r a z m a t r a n j u nije uopšte nikakva razmena, do n j e uopšte ne dolazi. J e r kad svi radnici dobiju svoju n a j a m n i n u u naturi, i to u polovini svog sopstvenog proizvoda, razmena može da se vrši još samo među samim radnicima koji sada r a z m e n j u j u svoju n a j a m n i n u koja se sastoji kod jednih samo od odeće, kod drugih samo od životnih namirnica, a kod trećih samo od nameštaja, tako da svaki radnik realizuje svoju n a j a m n i n u po trećinu u hrani, odeći i nameštaju. Sa preduzetnicima cela ova razmena nema nikakve veze. Preduzetnici pak sede, za svoj račun, sa svojim viškom vrednosti koji se sastoji od polovine od svega onoga što je ovo društvo proizvelo 170

od odeće, životnih namirnica, nameštaja i, njih trojica, samohrani i prepušteni sami sebi, ne znaju ni sami šta da otpočnu sa svim tim tricama. U ovoj nesreći, koju je stvorio sam von Kirchmann, ne bi mogla nimalo pomoći nijedna ma kako velikodušna raspodela proizvoda. Naprotiv, ukoliko je veći deo društvenog proizvoda koji je dodeljen radnicima, utoliko bi oni manje posla imali sa preduzetnicima pri njegovoj razmeni, jer bi u tom slučaju bio povećan samo obim uzajamne razmene među radnicima. Svakako da bi u tom slučaju preduzetnicima ostala na leđima manja količina viška proizvoda, ali ne možda zato što bi razmena tog viška proizvoda bila olakšana, nego samo zato jer bi bio umanjen sam višak vrednosti. O razmeni viška proizvoda između radnika i preduzetnika ne bi moglo biti reči ni sada kao ni ranije. Mora se priznati da na ovako srazmerno malom prostoru nanizana tolika gomila detinjarija i ekonomskih besmislica premašuje čak i onu meru koja bi se mogla upisati u dobro jednom pruskom državnom tužiocu; — von Kirchmann je, kao što je poznato, bio državni tužilac i to, što mu čini čast, u dva maha disciplinski kažnjeni državni tužilac. Pa ipak, posle svojih preliminarija, koja su tako malo obećavala, von Kirchmann se ustremljuje direktno na stvar. On uviđa da je neupotrebljivost viška vrednosti ovde nametnuta njegovom sopstvenom premisom: konkretnim upotrebnim oblikom viška vrednosti. On sada preduzetnike upućuje da polovinom količine društvenog rada prisvojenog kao višak vrednosti ne proizvode "proste robe" za radnike, nego luksuzne robe. Kako je „suština luksuzne robe da ona potrošački omogućuje da troši više kapitala i radne snage nego što je to moguće pri prostoj robi", to će ova tri preduzetnika sama samcata da postignu da onu celu polovinu ukupnog društvenog rada potroše u čipkama, otmenim kočijama itd. I tako, neće ništa preostati što se ne bi moglo prodati, i kriza će biti srećno prebrođena, hiperprodukcija će biti onemogućena jednom zauvek, kapitalisti i radnici će biti u sigurnim odnosima, a čudesno, sredstvo, koje je von Kirchmann, pronašao, koje je omogućilo ta dobročinstva i uspostavilo ravnotežu izrneđu proizvodnje i potrošnje zove se: luksuz! Drugim rečima: savet koji ovaj dobri čovek daje kapitalistima koji ne znaju šta da otpočnu sa svojim viškom vrednosti koji se ne može realizovati, glasi: neka ga sami pojedu. U kapitalističkom svetu je, dabome, i luksuz već odavno poznat kao pronalazak, — ali krize su besnele i besne ipak. — Odakle dolazi to? „Odgovor može biti samo taj — poučava nas von Kirchmann — da taj zastoj u prođi dolazi u stvarnom svetu samo otuda što još uvek ima premalo luksuza, ili drugim rečima: da se u redovima kapitalista, to jest redovima onih koji 171

imaju sredstva za potrošnju, još uvek suviše malo troši." Ta neumesna apstinencija kapitalista dolazi iz rđave navike, koju je politička ekonomija pogrešno negovala: od sklonosti za štednjom u cilju „proizvodne potrošnje". Drugim rečima: krize dolaze od akumulacije, — to je von Kirchmannova osnovna teza. On je dokazuje opet još jednim primerom dirljive naivnosti. Pretpostavite, veli on, „slučaj koji bi u političkoj ekonomiji bio pohvaljen kao bolji", kad bi preduzetnici rekli: Mi nećemo da utrošimo svoje prihode do poslednje pare na sjaj i luksuz, nego ćemo ih opet produktivno uložiti. Šta znači to? Ništa drugo nego otvoriti nove poslove raznih vrsta pomoću kojih bivaju opet stvarani proizvodi; prodajom ovih proizvoda nastaće kamate (von Kirchmann misli na profit) za onaj kapital koji je nastao od nepotrošenih prihoda koje su trojica preduzetnika uštedeli i plasirali. Tri preduzetnika se reše, dakle, da na ličnu potrošnju utroše proizvod od 100 radnika, to jest da svoj luksuz znatno ograniče, i da radnu snagu ostalih 350 radnika sa kapitalom, koji su oni koristili, utroše na podizanje novih preduzeća proizvodnje. Sad nastaje pitanje: u kojim preduzećima proizvodnje treba da budu korišćeni ovi fondovi? „Tri preduzetnika imaju da se opredele ili da opet zasnuju preduzeća za prostu robu, ili preduzeća za luksuznu robu", — jer po von Kirchmannovoj pretpostavci postojani kapital ne biva reprodukovao a celokupni društveni proizvod se sastoji iz samih sredstava za potrošnju. Ali time bivaju preduzetnici stavljeni pred dilemu koja nam je već poznata: ako proizvode „proste robe", nastaće kriza, jer radnici nemaju sredstava da kupe još i za dopunska životna sredstva, budući da su već izmireni dobijenom polovinom vrednosti proizvoda, a ako proizvode luksuznu robu, moraju je opet sami i potrošiti. Tertium non datur (trećega nema). Ni spoljna trgovina ne može ništa izmeniti na dilemi, jer efekat trgovine leži samo u tome da "poveća raznovrsnost roba unutrašnjeg tržišta", ili da poveća proizvodnost. "Ili su, dakle, inostrane robe — proste robe, u tom slučaju kapitalist ih neće kupiti, a radnik ih opet ne može kupiti, jer nema sredstava, ili su luksuzne robe, — u tom slučaju radnik je, prirodno, još manje u stanju da ih kupi, a kapitalist ih, radi svoje težnje da štedi, isto tako neće kupiti." Koliko god su svi ovi von Kirchmannovi argumenti primitivni, kroz njih ipak sasvim lepo i jasno probija njegova osnovna misao kao i mora teoretske nacionalne ekonomije do svog punog izražaja: u društvu sastavljenom isključivo od radnika i kapitalista akumulacija se pokazuje kao potpuno nemoguća. Von Kirchmann iz toga izvlači zaključak te bez ikakvog uvijanja pobija akumulaciju, „štednju", „proizvodnu potrošnju" viška vrednosti; protiv kla172

sične ekonomije koja ove zablude propoveda oštro polemiše; a kao lek protiv kriza koje n a s t a j u sa porastom produktivnosti r a d a preporučuje sve veći luksuz. Vidi se, koliko je von Kirchmann u svojim teoretskim premisama bio prosta karikat u r a Ricardo—Sayeva, toliko je on u svojim zaključcima karik a t u r a Sismondijeva. Bilo je ipak potrebno da se p i t a n j a koja je von Kirchmann postavio osmotre sasvim oštro, kako bi se pravilno mogla oceniti Rodbertusova antikritika i ishod spora. Glava Šesnaesta RODBERTUSOVA KRITIKA KLASIČNE ŠKOLE Rodbertus zahvata stvari dublje od von Kirchmanna. On koren zla traži u samim osnovama društvene organizacije i vladajućoj školi slobodne trgovine o b j a v l j u j e ogorčen rat. Dabome, on ne polazi u rat protiv sistema nesmetanog robnog prometa ili slobode radinosti koje on u celini i potpuno prihvata, nego protiv manchesterstva, protiv laissez faire u u n u t r a š n j i m socijalnim odnosima privrede. U njegovo vreme je, posle perioda burncig poleta klasične ekonomije, već bila uzela m a h a ona neskrupulozna apologetika koja je u basnoslovnom vulgarnom ekonomistu i idolu svih filistara gospodinu Fredericu Bastiatu sa njegovim „harmonijama" našla najuspeliji izraz. Uskoro su i razni Schulzei počeli da h v a t a j u maha po Nemačk o j kao mizerne ćiftinske imitacije francuskog proroka harmonija. Protiv tih beskrupuloznih „torbara, slobodne trogovine" digao se Rodbertus sa svojom kritikom. „Pet šestina nacije je — uzvikuje on u svom ,,Prvom socijalnom pismu" upućenom von Kirchmannu (1850) — neznatnošću svog dohotka ne samo isključeno od najvećeg dela blagodeti civilizacije, nego podleže s vremena na v r e m e i najužasnijim erupcijama stvarne bede i stalno je izloženo njenoj neposrednoj opasnosti. A ipak su to upravo stvaraoci svekolikog, bogatstva društva. Njihov rad počinje sa izlaskom-a završava sa zalaskom sunca, t r a j e do u samu noć, ali nikakav napor ne može da izmeni ovu sudbinu. Oni ne mogu da povise svoj dohodak, pa samo gube i poslednji slobodni trenutak; koji bi im još preostao za obrazovanje njihovog duha. Spremni smo da poverujemo da je n a p r e t k u civilizacije toliko p a t n j e bilo potrebno za njegovo postolje. Ali evo odjednom zračak mogućnosti da ova žalosna neizbežnost bude prom e n j e n a : pojavio se niz najčudesnijih pronalazaka, — pronalazaka koji ljudsku radnu snagu više nego ustostručavaju. 173

Nacionalno bogatstvo — nacionalna imovina u odnosu na b r o j stanovništva — raste radi toga u sve većoj progresiji. Ja p i t a m : može li biti prirodnije posledice, pravednijeg zahteva, nego da stvaraocima onog starog i ovog novog bogatstva bude nekako obezbeđena korist iz tog povećanja? — da_se ili i njihov dohodak poveća, ili njihovo radno v r e m e smanji, ili da što veći broj n j i h pređe u redove onih srećnika koji su privilegovani da ubiru plodove rada? Ali državna privreda, ili, bolje rečeno, nacionalna privreda, bila je k a d r a da ostvari samo suprotnost od svega toga. Istovremeno dok nacionalno bogatstvo raste, r a ste i osiromašenje onih klasa, čak posebni zakoni m o r a j u da spreče još veća produženja radnog dana, a broj radnih klasa r a ste u većem srazmeru od b r o j a drugih klasa. Pa i to nije dosta! Stostruko pojačana radna snaga koja za pet šestina nacije nije donela nikakvo olakšanje, postaje periodično još i baukom poslednje šestine nacije, a time celog društva." „Kolike protivrečnosti dakle, a naročito na privrednom polju! A kolike protivrečnosti na društvenom polju uopšte! Društveno bogatstvo raste, a pratilac tog porasta bogatstva je porast siromaštva i bede. — Stvaralačka snaga sredstava za proizvodnju je u porastu, a posledica toga je njihovo odbacivanje. — Društveni uglovi iziskuju da materijalni položaj radničkih klasa bude uzdignut na više podjednak stepen sa njihovim političkim položajem, a privredni uslovi odgovaraju na sve to njihovim sve većim unižavanjem. — Društvu je potreban nesmetan uspon njegovog bogatstva, a današnji rukovodioci proizvodnje m o r a j u t a j uspon da zaustavljaju, kako ne bi bila povećana beda. — Samo se jedno nalazi u harmoniji! Naopakim prilikama odgovara naopaki stav vladajućeg dela društva, naopako traženje uzroka tih zala onde gde on ne leži. To je egoizam koji se često zaogrće plastom morala. On kao uzroke pauperizma optužuje poroke radnika. Njihovoj tobožnjoj nenasitosti i neekonomičnosti p r i pisuje krivicu za zločinstva koja nadmoćne činjenice nad n j i m a vrše; a kada pri tim činjenicama ni sam ne može više da zatvori oči pred neodgovornošću radnika, tada stvara teoriju ,,o neophodnosti siromaštva". Bez p r e s t a n k a taj egoizam p o r u č u j e radnicima samo ora et labora, kao dužnost njihovu propoveda im apstinenciju i štedljivost, i bedi radništva, u k r a j n j o j liniji, dodaje još i povrede njihovih prava od strane zavoda za p r i nudnu štednju. On ne vidi da slepa sila prometa pretvara molitvu p r e rada u kletvu p r i n u d n e nezaposlenosti, da — štedljivost znači nemogućnost ili svirepost, i da je konačno moral 174

ostao uvek bez efekta u ustima onih o kojima pesnik zna da „potajno piju vino a javno propovedaju vodu"."* Mada ove reči, hrabre po sebi, — trideset godina posle Sismondija i Owena, dvadeset godina posle optužbi engleskih socijalista Ricardove škole, najzad posle čartističkog pokreta, posle Junske bitke i, last not least, posle pojave Komunističkog manifesta, — nisu mogle pretendovati na to da imaju pionirski značaj na ovome polju, sada se utoliko više radilo o naučnom fundiranju tih optužbi. Rodbertus tu daje ceo sistem koji se može svesti na sledeće zbijene stavove. Istoriski postignuti nivo proizvodnosti rada u zajednici sa „institucijama pozitivnog prava", to jest privatnim vlasništvom, blagodareći zakonima „prometa prepuštenog samom sebi", izazvali su čitav niz naopakih i nemoralnih pojava. Tako 1. prometnu vrednost namesto „normalne", „konstituisane vrednosti" i time današnji metalni novac umesto pravog „svojoj ideji odgovarajućeg" „papirnatog bona" ili „radnog novca". „Prva (istina) je: da su sva ekonomska dobra proizvod rada, ili, kako se to još i drukčije obično izražavalo, da je jedino rad produktivan. Taj stav još ne znači da je vrednost proizvoda uvek ravna koštanju rada, drugim rečima, da bi rad već danas mogao da pretstavlja i merilo vrednosti." Naprotiv, istina je „da to još nije državno-privredna činjenica, nego tek državno-privredna ideja".** „Kad bi.se vrednost mogla konstituirati prema radu koji je na proizvod utrošen, još bi se i mogao zamisliti novac koji bi bio, da tako kažemo, kao napismena priznanica iz listova istrgnutih iz opšte konto-knjige, ispisane na najjevtinijem materijalu, na dronjku. Takve priznanice dobio bi svako za vrednost koju je proizveo i koju bi on opet ostvario kao uputnicu na isto toliku vrednost dela nacionalnog produkta koji se ima razdeliti... Ako, međutim, vrednost iz koga bilo razloga ne može ili još ne može biti konstituisana, onda novac sam po sebi mora pretstavljati onoliku vrednost koliku treba da likvidira, da već sam nosi sa sobom kao zalogu ili jemstvo, i zato da bude već sam izrađen od dragocenog dobra, zlata ili srebra."*** Ali čim se javlja kapitalistička robna proizvodnja, odmah se sve p o s t a v l j a l a na glavu: „Konstituisanje vrednosti mora nestati jer vrednost može da postoji, još samo kao prometna vrednost."**** A „kako vrednost nije mogla biti konsti* Dr. K a r l Rodbertus-Jagetzow, „ S c h r i f t e n " , B e r l i n 1899, Band I I I , str. 172—174, 184. ** 1. c., str. 104, 105. * * * 1. c., I, str. 99. * * * * 1. c., I, str. 175.

175

tuisana, ni novac ne može biti samo novac, on ne može potpuno da odgovara svojoj ideji".* „Pri pravičnoj naknadi pri razmeni (morala bi) prometna vrednost proizvoda biti ravna količini rada koji je u nju utrošen; morale bi u proizvodima biti razmenjivane uvek jednake količine rada." Ali i pod pretpostavkom da svako proizvodi upravo upotrebne vrednosti koje drugi potrebuje, „moralo bi, jer se ovde radilo o ljudskom saznanju i volji, ipak da uvek prethodi pravilno izračunavanje, izravnan je i utvrđenje količina rada sadržanih u proizvodima koji se razmenjuju, pa bi o tome morao postojati zakon kome se učesnici razmene pokoravaju".** Kao što je poznato, Rodbertus sa naglaskom ističe svoje pravo na prioritet prema Proudhonu u otkriću „konstituisane vrednosti", što mu se laka srca može priznati. Kako je ta „ideja" bila samo bauk koji je izvesno vreme pre Rodbertusa u Engleskoj teoretski korišćen ali praktično već bio pokopan, i kako je „ideja" bila ništa drugo nego utopističko izopačenje Ricardovog učenja o vrednosti, to je najbolje pokazao Marx u svojoj „Redi filozofije" kao i Engels u svome predgovoru ovome delu. Zato nije potrebno da se dalje bavimo ovom „pesmom budućnosti na dečjoj svirajci". 2. Iz „procesa razmene" proizašla je „degradacija" rada na robu, a radnička najamnina na „vrednost koštanja" umesto fiksne kvote njenog udela u proizvodu. Rodbertus svoj zakon najamnine izvodi smelim istoriskim skokom neposredno iz ropstva, pri čemu on specifična obeležja, koja kapitalistička robna proizvodnja stavlja na eksploataciju, smatra samo za varljive laži i sa moralne tačke gledišta grmi na njih: „Tako dugo dok su još sami proizvođači bili vlasništvo neproizvođača, dok je postojalo ropstvo, bio je privatni interes „gospodara" jedino merodavan i on je jednostavno određivao veličine onoga dela (radničkog udela). Otkada su proizvođači postigli punu ličnu slobodu, ali i ništa više preko toga, sporazumevaju se obe strane o visini najamnine unapred. Najamnina je, kako se to danas kaže, predmet „slobodnog ugovora", to jest predmet konkurencije. Time je, dabome, rad podređen istim zakonima prometne vrednosti kojima podležu i proizvodi, on sam dobija prometnu vrednost; visina njegove najamnine zavisi od delovanja ponude i potražnje." Pošto je stvari tako postavio na glavu, i prometnu vrednost radne snage izveo iz konkurencije, odmah posle toga, naravno, on njenu vrednost izvodi iz njene prometne vrednosti: „Rad dobija u režimu zakona prometne vrednosti, kao i proiz* 1. c., I, str. 176. * * 1. c., I I , str. 65.

176

vodi, neku vrstu „vrednosti koštanja" koja ispoljava privlačnu snagu na njegovu prometnu vrednost, na iznos najamnine. To je onaj iznos najamnine koji je potreban da ga „održava na snazi", to jest koji mu daje snagu za sopstveno produžavanje, pa makar samo u njenom potomstvu, to je takozvano „neophodno održavanje". Ali to za Rodbertusa nije konstatacija objektivnih ekonomskih zakona, nego jedino predmet moralnog ogorčenja. Tvrđenje klasične škole da ,,rad nema veće vrednosti nego koliko najamnine dobija" Rodbertus naziva „ciničnim", i on se odlučuje na to da otkrije „niz zabluda" koje su dovele do tih „grubih i nemoralnih zaključaka".* „Isto toliko ponižavajuća pretstava kao i ova bila je ona koja je radničku najamninu ocenjivala prema nužnom održavanju ili u istom smislu kao i opravku mašina, pa se i kod rada koji se pretvorio u razmenljivu robu, kod tog načela, izvora svih dobara, govorilo o „prirodnoj ceni" ili „koštanju" kao i kod njegovog proizvoda, i tu prirodnu cenu, to koštanje rada stavljalo u iznos dobara koji je potreban da bi se rad uvek iznova mogao dovesti na tržište." Taj karakter robe i odgovarajuće utvrđivanje vrednosti radne snage nisu, međutim, ništa drugo nego zlonamerna izvrtanja škole slobodne trgovine, i umesto da, kao engleski Ricardovi učenici, ukaže na protivrečnosti unutar kapitalističke robne proizvodnje: između određivanja vrednosti rada i određivanja vrednosti stvorene radom, Rodbertus, kao dobar Prus, optužuje kapitalističku robnu proizvodnju zbog protivrečnosti sa pozitivnim državnim pravom. „Koliko apsurdno neopisivo protivrečje u shvatanju onih nacionalnih ekonoma", uzvikuje on „koji hoće da u oblasti prava dadu radnicima pravo suodlučivanja o sudbini društva, a nacionalnoekonomski još uvek žele da se sa njima postupa samo kao s.a robom!."** Postavlja se samo pitanje: zašto radnici trpe još uvek ovako ludu i vapijuću nepravdu? — prigovor koji je, na primer, von Hermann digao protiv Ricardove teorije vrednosti. Na to Rodbertus odgovara: „Šta bi trebalo da su učinili radnici, da posle svog oslobođenja, nisu hteli da podnose takvo uređenje? Zamislite sebe u njihovom položaju! Oni su oslobođeni goli, ili u ritama, sa ničim drugim osim svoje r a d n e snage. Sa ukidanjem ropstva ili kmetstva prestala je moralna ili pravna obaveza gospodara da bivše svoje robove hrane ili da se staraju o njihovim neophodnim potrebama. Ali njihove potrebe su i dalje ostale; oni su morali da žive. Kako je trebalo da se svojom radnom snagom staraju za taj život? Da uzmu nešto od * 1. c., I, str. 182—i84. * * 1. c- I I , str. 72.

177

raspoloživog društvenog kapitala i da time proizvode sredstva za svoje održavanje? Ali kapital u društvu pripadao je već drugima, a ne njima, i izvršioci „prava" ne bi to trpeli." Šta je drugo preostalo, dakle, radnicima? „Samo jedna alternativa: ili srušiti pravni poredak društva, ili pod približno starim privrednim uslovima, iako u izmenjenom pravnom položaju, vratiti se svojim ranijim gospodarima, sopstvenicima zemlje i kapitala i kao najamninu primati što su ranije dobijali kao piću!" Srećom za čovečanstvo kao i za prusku državu, radnici su bili „tako pametni" da civilizaciju ,,ne izbace iz njenog koloseka" pa su se radije herojski potčinili podlim zahtevima svojih „pređašnjih gospodara". Tako je nastao kapitalistički sistem najamnine i zakon najamnine kao „približno ropstvo", kao proizvod zloupotrebe sile kapitalista i bezizlaznog položaja kao i pitome pokornosti proletera, ako ćemo da verujemo na reč pionirskim teoretskim objašnjenjima istoga Rodbertusa koga je, kao što je poznato, Marx teoretski „pokrao". U pogledu ove teorije najamnine „prioritet" pripada svakako Rodbertusu, jer su engleski socijalisti i ostali socijalni kritičari najamni sistem analizirali sa mnogo manje sirovosti i primitivnosti. Originalno je pritom da Rodbertus celi utrošak moralnog zgražanja nad postankom i ekonomskim zakonima sistema najamnina nije koristio da izvede zaključke da treba učiniti kraj takvoj užasnoj nepravdi, „apsurdnoj i neopisivoj protivrečnosti". Ni blizu! On uzastopno umiruje svoje savremenike da njegovo urlanje protiv eksploatacije ne bi shvatili suviše tragično: nije on lav, nego samo pitomo jagnješce, stolar Schnock*. Etička teorija zakona najamnine je samo potrebna da se iz nje izvuče dalji zaključak: 3. Iz određivanja najamnine putem „zakona prometne vrednosti", proizlazi, naime, da sa napretkom produktivnosti rada udeo radnika na proizvodu biva sve manji. Tu smo dospeli na Arhimedovu tačku Rodbertusovog „sistema". „Padajući udeo najamnine" je „njegova sopstvena" najznačajnija ideja koju on od pojave svog „Prvog socijalnog pisma" (verovatno 1839) stalno ponavlja sve do svoje smrti i „pretenduje" na nju kao na svoje vlasništvo! Istina, ta „ideja" je prost logički zaključak iz Ricardove teorije vrednosti, istina, ona je sama po sebi sadržana u teoriji fonda najamnina, koja je od klasičara pa do pojave Marxovog „Kapitala" vladala buržoaskom političkom ekonomijom. Ipak Rodbertus misli da je sa ovim" „otkrićem" postao neka vrsta Galileja u političkoj ekonomiji pa svoje učenje o „padajućem udelu najamnine" poteže kao objašnjenje * 1. c., I V , str. 225.

178

svih zala i protivrečnosti u kapitalističkoj privredi. Iz padajućeg udela najamnine on izvodi pre svega pauperizam, koji kod njega, pored kriza, čini „socijalno pitanje". I bilo bi zgodno naklonjenoj pažnji savremenika željnih Marxove krvi preporučiti činjenicu da, doduše, nije Marx, nego upravo Rodbertus, koji je mnogo bliži njihovom srcu, onaj koji je po svim pravilima postavio teoriju pauperizacije i to u najgrubljem njenom izrazu; i, za razliku od Marxa, nije je uzimao u obzir samo kao simptom, već je od nje napravio centralnu tačku svog „socijalnog pitanja". Treba samo pogledati njegovo dokazivanje apsolutne pauperizacije radničke klase kako je to izvedeno u „Prvom socijalnom pismu" upućenom von Kirchmannu. Osim toga mora „padajući srazmerni udeo najamnine" da povuče i objašnjenje drugih osnovnih pojava „socijalnog pitanja": kriza. Tu Rodbertus prilazi problemu ravnoteže između potrošnje i proizvodnje i dodiruje celokupni kompleks spornih pitanja koja stoje sa njim u vezi, pitanja o kojima se u svoje vreme vodila borba već između Sismondija i Ricardove škole. Poznavanje kriza kod Rodbertusa je, prirodno, počivalo na mnogo bogatijem činjeničkom materijalu stvarnog života nego kod Sismondija. U svom „Prvom socijalnom pismu" Rodbertus prikazuje četiri krize: 1818—19, 1825, 1837—39 i 1847. Blagodareći dužem posmatranju, Rodbertus je bio u stanju da delimično dublje osmotri samu suštinu kriza, nego što su bili u mogućnosti njegovi prethodnici. Tako on već 1850 formuliše periodičnost kriza i to njihovo povraćanje u sve kraćim intervalima ali u sve većoj oštrini: „Svaki put, u srazmeri sa porastom bogatstva, strahota ovih kriza je bivala sve teža i žrtve koje one gutaju bile su sve veće. Kriza 1818—19, mada je već bila izazvala paniku u trgovini i zabrinutost u nauci, bila je relativno beznačajna u poređenju sa krizom 1825—26 godine. Ova je kapitalu Engleske zadala takve rane da su i najslavniji državni upravljači nacionalne privrede sumnjali u njeno potpuno ozdravljenje, a ipak je ova kriza bila još premašena onom iz 1836—1837. A krize iz 1839—40 i 1846—47 nanele su još težu pustoš nego njihove prethodnice." „Međutim, po dosadašnjim iskustvima krize se vraćaju u sve kraćim vremenskim razmacima. Od prve krize do treće prošlo je 18 godina, od druge do četvrte 14 godina, a od treće do pete 12 godina. Već se množe znaci pretstojeće nove nesreće, mada je neosporno 1848 godina njeno izbijanje zadržala."* Dalje, Rodbertus zapaža da se kao redovne preteče krize obično javljaju vanredan polet proizvodnje, veliki tehnički' napreci industrije: „svaka pojedina od njih * 1. c., I I I , str. 110, 111.

179

(kriza) došla je posle izvanrednog perioda industriskog procvata".* On na osnovi istorije kriza opisuje da „one dolaze stalno samo posle značajnog porasta produktivnosti".** Rodbertus pobija vulgarno shvatanje koje želi da krize učini samo novčanim i kreditnim poremećajima i kritiku je celo promašeno Peelovo zakonodavstvo o banknotama; on opširno dokazuje svoje shvatanje u sastavu „O trgovinskim krizama i nevoljama hipoteka" iz godine 1858, gde između ostalog veli: „Varaju se stoga isto tako oni koji trgovinske krize smatraju samo novčanim, berzanskim ili kreditnim krizama. One takve izgledaju samo spolja pri svom prvom nastupu."*** Vredi napomenuti isto tako i oštar pogled Rodbertusov na značaj spoljne trgovine, u vezi sa problemom kriza. Sasvim isto tako kao i Sismondi, on konstatuje neminovnost ekspanzije kapitalističke proizvodnje, ali ujedno i činjenicu da usled toga mora da porastu razmeri periodičnih kriza. „Spoljna trgovina", veli on u svom delu „Prilog osvetljenju socijalnog pitanja", drugi deo, sveska I, — „odnosi se prema trgovinskim zastojima kao dobročinstvo prema pauperizmu, — oni se u krajnjoj liniji samo uvećavaju".**** A u navedenom članku „Trgovinske krize i nevolje hipoteka" on veli: „Što bi se za sprečavanje budućih izbijanja „kriza" moglo primeniti, jeste samo sredstvo sa dve oštrice: proširenje spoljnjeg tržišta. Živo nastojanje za ovakvim proširenjem je najvećim delom ništa drugo do morbidni nadražaj koji izvire iz obolelog organa. Budući da na unutrašnjem tržištu jedan faktor, proizvodnost, vazda raste, a drugi, kupovna snaga, za najveći deo nacije ostaje vazda isti, trgovina mora da traži da neograničenost drugog faktora dopuni na spoljnim tržištima. Ono što ovaj nadražaj umiruje, usporava barem novo izbijanje zla. Svako novo spoljno tržište nalik je stoga na odlaganje socijalnog pitanja. Na isti način deluje kolonizacija u nekultivisane zemlje. Evropa sebi podiže tržište gde ga dosad nije bilo. Ali tim sredstvom se, u osnovi, zlo samo zabašuruje. Kad nova tržišta budu zasićena, onda se pitanje samo ponovo vraća svojoj staroj polaznoj tačci, ograničenom faktoru kupovne snage nasuprot neograničenom faktoru proizvodnosti, i novo izbijanje biva udaljeno samo od manjeg tržišta, da bi na većem izbilo u još širim dimenzijama i u još žešćim incidentima. A kako zemlja ipak ima granice i stoga i zadobijanju novih tržišta jednom mora * ** *** ****

180

1. 1. 1. L

c., c., c„ c-,

I I I , s t r . 108. I, s t r . 62. IV, str. 226. III, s t r . 186.

doći kraj, to najzad mora doći kraj i samom odlaganju rešenja pitanja. Ono najzad mora biti definitivno rešeno."* * 1. c., IV, str. 233. U vezi sa o v i m z a n i m l j i v o je v i d e t i k a k o je Rodbertus, pored sve svoje etičke halabuke o sudbini nesrećnih radnih k l a s a , u p r a k s i i s t u p a o k a o k r a j n j e r a z u m a n i r e a l i s t i č k i misleći p r o r o k k a p i t a l i s t i č k e k o l o n i j a l n e p o l i t i k e u smislu d a n a š n j i h „ s v e n e m a c a " . „ O d a v d e " , piše on, u n a p o m e n i uz n a v e d e n i stav, „ m o ž e se na b r z i n u p o g l e d a t i z n a č a j o t v a r a n j a Azije, p o s e b n o K i n e i J a p a n a , ovih n a j b o g a t i j i h t r ž i š t a s v e t a k a o i o d r ž a n j a I n d i j e pod e n g l e s k o m vlašću. Socijalno pitanje time dobija vremena (ogromni osvetnik eksploatisanih pokazuje ovde eksploatatorima na naivan n a č i n , sredstvo k a k o ć e š t o više m o ć i p r o d u ž i t i s v o j u „ s u l u d u i z l o č i n a č k u z a b l u d u " , s v o j e „ n e m o r a l n o " s h v a t a n j e , i s v o j u „ v a p i j u ć u n e p r a v d u " ! ) j e r (ova filozofska rezignacija je neuporediva) sadašnjosti nedostaje za rešenje socijalnog pitanja i nekoristoljubivosti i moralne ozbiljnosti kao i uviđ a v n o s t i . D r u š t v e n o p r i v r e d n a k o r i s t s a m a p o s e b i s v a k a k o još n i j e d o v o l j a n p r a v n i o s n o v z a n a s i l n u i n t e r v e n c i j u . O s i m toga n e o d r ž i v a je i s t r i k t n a p r i m e n a m o d e r n o g p r i r o d n o g i i n t e r n a c i o n a l n o g p r a v a n a s v e n a c i j e z e m l j i n e kugle, m a k o m k u l t u r n o m s t e p e n u one p r i p a dale. (Ko ovde ne bi p o m i s l i o na r e č i D o r i n e n a u M o l i e r o v o m „ T a r t u f f u " : ,,Le ciel défend, de v r a i e , c e r t a i n s c o n t e n t e m e n t s , m a i s il y a avec lui des accommodements...") Naše međunarodno pravo je proizvod hrišćanskoetičke kulture i p r e m a tome, jer celokupno pravo počiva na u z a j a m n o sti, ono može d e l i m i č n o poslužiti s a m o k a o m e r a z a o d n o s e p r e m a n a r o d i m a k o j i p r i p a d a j u i s t o j k u l t u r i . N j e g o v a p r i m e n a p r e k o tog k r u g a b i l a bi p r i r o d n o p r a v n a i m e đ u n a r o d n o p r a v n a s e n t i m e n t a l n o s t , od k o j e b i n a s izlečile i n d i s k e grozote! H r i š ć a n s k a E v r o p a b i m o r a l a , štaviše, da p r i m i u sebe p o n e š t o od o s e ć a n j a , k o j a su G r k e i R i m l j a n e p o b u d i l a da sve d r u g e n a r o d e s v e t a s m a t r a j u za v a r v a r e . T a d a bi se i u n o v i j i m nacijama Evrope probudio onaj svetsko-istoriski nagon koji je rukovodio S t a r e d a s v o j u d o m a ć u k u l t u r u p r o š i r e š i r o m cele z e m l j e (orbis t e r r a rum). Oni bi tada zajedničkom akcijom Aziju ponovo osvojili za i s t o r i j u . A na tu zajednicu n a d o v e z a l i bi se n a j v e ć i s o c i j a l n i napreci, čvrsto obezbeđenje evropskog mira, s m a n j e n j e vojsaka, k o l o n i z a c i j a A z i j e u s m i s l u s t a r o r i m s k o m ) d r u g i m r e č i m a , p r a v a solid a r n o s t i n t e r e s a u s v i m a o b l a s t i m a d r u š t v e n o g života." P r o r o k e k s p l o a tisanih i u g n j e t a v a n i h sa svojom vizijom kapitalističke kolonijalne e k s p a n z i j e o v d e s k o r o p o s t a j e p e s n i k . A t a j p o e t s k i polet m o r a biti u t o l i k o više c e n j e n k a d s e z n a d a s e „ h r i š ć a n s k o e t i č k a k u l t u r a " b a š t a d a p o k r i l a t o l i k i m d e l i m a slave, kao što je bio, n a p r . , o p i j u m s k i r a t u K i n i i „indiske g r o z o t e " — n a i m e ; grozote E n g l e z a p r i l i k o m k r v a v o g u g u š e n j a u s t a n k a s e p o y a . U svom, " D r u g o m s o c i j a l n o m p i s m u " , god i n e 1850, R o d b e r t u s je mislio da bi, doduše, i s t o r i j a m o r a l a „ponovo da razmahne bičem revolucije nad društvom", ukoliko bi nedostajala „ m o r a l n a s n a g a " z a r e š e n j e socijalnog p i t a n j a , t o j e s t z a i z m e n u n e p r a v i č n e r a s p o d e l e b o g a t s t v a . (1. c., II, str. 83). O s a m godina d o c n i j e on, k a o v a l j a n P r u s , p r e t p o s t a v l j a k a o b o l j e d a s e b i č h r i š ć a n s k o e t i č k e kolonijalne politike zavitla nad urođenicima u kolonijalnim zemljama. I s a s v i m je to l o g i č n o da „ p r a v i osnivač n a u č n o g s o c i j a l i z m a u N e m a č k o j " b u d e i v a t r e n p r i s t a l i c a m i l i t a r i z m a i da n j e g o v e reči o „ s m a n j e n j u v o j s a k a " t r e b a s h v a t i t i s a m o k a o licentia p o e t i c a u b u j i c i reči. U s v o m „Prilogu o s v e t l j e n j u socijalnog p i t a n j a " , II deo, p r v a sveska, o n r a z l a ž e da, „celi n a c i o n a l n i p o r e s k i t e r e t n e p r e s t a n o g r a v i t i r a nadole, čas u p o s k u p l j e n j u c e n a r o b e na k o j u se t r o š i n a j a m n i n a , čas u p r i t i s k u

181

Rodbertus je anarhiju kapitalističke privatne proizvodnje posmatrao kao faktor koji stvara krize, samo kao jedan među drugim faktorima, ne kao pravi uzrok kriza uopšte, nego kao izvor određene podvrste kriza. Tako on o izbijanju „krize" u von Kirchmannovom „mestu" veli: „Ja neću sada da tvrdim da se ta vrsta zastoja prođe ne pojavljuje i u stvarnosti. Tržište je danas veliko, mnoge su potrebe i mnogo ima grana proizvodnje, proizvodnost je znatna, znaci zahteva su nejasni i varljivi, preduzimači bez uzajamnog poznavanja obima svoje proizvodnje, — može, dakle, lako da se desi da se oni prevare u količini određene potrebe roba i da tržište pretrpaju." Rodbertus otvoreno izjavljuje da bi ovakve krize mogle biti izbegnute samo putem planske organizacije privrede, putem „potpunog preobražaja" današnjih svojinskih odnosa, spajanjem svih sredstava za proizvodnju „u ruke jedne jedine društvene vlasti". On se žuri, naravno, da i u ovom slučaju odmah doda, radi umirenja duhova, da ostavlja otvoreno pitanje da li je takvo stanje moguće, „ali u svakom slučaju to bi bila jedina mogućnost da se spreči ovakva vrsta zastoja prođe". On ističe, dakle, ovde da on anarhiji današnjeg načina proizvodnje pripisuje odgovornost samo za izvesni specijalni pojavni oblik kriza. Rodbertus sa ironijom odbacuje Say—Ricardovu tvrdnju o prirodnoj ravnoteži između potrošnje i proizvodnje i, sasvim kao i Sismondi, prevagu daje kupovnoj sposobnosti društva koju on, opet kao i Sismondi, čini zavisnom od raspodele dohodaka. Ali ipak nikako ne prihvata Sismondijevu teoriju kriza, osobito u njenim zaključcima, i zauzima protiv n j e oštar stav. Dok je Sismondi, naime, u bezgraničnom proširenju proizvodnje, bez obzira na granice dohotka, video izvor zla i prema tome propovedao kanalisanje proizvodnje, Rodbertus se, suprotno tome, zalaže za najsnažnije i bezgranično proširenje proizvodnje, bogatstva, proizvodnih snaga. Društvu je, misli on, potrebno nesmetano povećanje njegovog bogatstva. Ko odbacuje bogatstvo društva, on odbacuje s njegovom moći i društveni napredak, a sa ovim i sve njegove vrline; ko sprečava napredak društvenog bogatstva, koči uopšte napredak samoga društva. Svako povećanje znanja, htenja i sposobnosti u društvu vezano je za pona novčanu radničku n a j a m n i n u " , p r i čemu opšta v o j n a obaveza „ p o smatrana sa stanovišta državnih tereta, za radne klase ne znači više ni porez, nego ona dobija k a r a k t e r višegodišnje konfiskacije celog dohotka". Tome on brzo dodaje: „ D a ne b i h bio k r i v o shvaćen, primećujem, da sam odlučan pristalica današnjeg našeg v o j n o g ustrojstva (dakle, pruskog vojnog ustrojstva kontrarevolucije), ma koliko ono i bilo teško za radne klase i ma koliko izgledale visoke finansiske žrtve koje se od posedničke klase za njega zahtevaju." (1. c., I I I , str. 34.) Ne, nema pogovora, Schnock n i j e lav!

182

većanje bogatstva.* Polazeći sa toga stanovišta, 1 Rodbertus je toplo preporučivao sistem emisionih banaka k o j e je smatrao kao neizbežnu osnovicu brzog i neograničenog proširenja osnivačke delatnosti. Kako njegov članak o nevolji hipoteka iz godine 1858, tako već i rasprava objavljena 1845 o pruskoj novčanoj krizi, posvećene su tome dokazivanju. On se i direktno polemišući okreće protiv opomena u duhu Sismondijevom, pri čemu on, i u ovom slučaju, p i t a n j u prilazi p r v o na svoj etičkoutopiski način. „Preduzetnici — deklamuje on — nisu u suštini drugo do narodnoprivredni činovnici koji kada, naprezanjem svih snaga, s t a v l j a j u u pogon nacionalna sredstva za proizvodnju, koja im je institucija vlasništva neopozivo poverila, čine samo svoju dužnost. J e r kapital postoji, ponavljam, samo u cilju proizvodnje." A dalje on nastavlja na stvar: „Ili da li bi trebalo da oni (preduzetnici) akutne slučajeve oboljenja učine čak hroničnim time što bi otpočetka i stalno radili manjim snagama od onih koje u svojim sredstvima s t v a r n o imaju, i na taj način niži stepen žestine iskupe p e r m a n e n t n i m t r a j a n j e m zla? Čak i kada bismo bili tako ludi da im t a k a v savet damo. oni ne bi mogli da ga poslušaju. Po čemu bi svetski proizvođači mogli da prepoznaju da je neko tržište već na r u b u oboljenja? Svi oni proizvode, a da jedan za drugog ne znaju; oni rade u svim uglovima i k r a j e v i m a zemlje za tržište udaljeno stotine milja tako ogromnim snagama da je proizvodnja ciglo jednog meseca dovoljna da prekorači onu granicu — kako se onda može zamisliti da tako raskomadana a ipak tako moćna proizvodnja može da blagovremeno stekne pregled o toj dovoljnosti? Gde su ustahove, kao, naprimer, statistički biroi, koje bi bile obaveštavane, o toku stvari i bile im pritom od pomoći? Ali što je još gore, jedini b a r o m e t a r tržišta jeste cena, njeno p e n j a n j e i padanje. Ali ona n i j e kao barometar koji pretskazuje temper a t u r u tržišta, nego barometar koji meri t e m p e r a t u r u kakva jeste. Pada li cena, znači da je granica već prekoračena i da je zlo već nastupilo."** Ova, bez sumnje, protiv Sismondija upućena polemika pokazuje da su između obojice u s h v a t a n j u krize postojale vrlo bitne razlike. Pa kada Engels u „ A n t i - D ü r i n g u " kaže*** da o b j a š n j a v a n j e kriza sumpkonsumpcijom potiče od Sismondija, i da ga je Rodbertus preuzeo od njega, onda to, strogo uzeto, n i j e tačno. Rodbertusu i Sismondiju je zajednička samo opozicija protiv klasične škole i o b j a š n j e n j e kriza uopšte raspodelom dohotka. Ali i tu Rodbertus ima svoju bubicu u * 1. c., III, s t r . 182. ** 1. c., IV, s t r . 231. *** v i d ; „ A n t i - D ü h r i n g " , p r o v o d u i z d a n j u „ K u l t u r e " , B e o g r a d 1953, n a p o m e n a na s t r a n i 343. — Prev.

183

glavi. Nije nikad dohodak radničke mase uzrok hiperprodukcije, pa ni ograničena sposobnost potrošnje kapitalista, kao kod Sismondija, nego samo činjenica što dohodak radnika sa n a pretkom proizvodnosti rada pretstavlja sve m a n j i deo vrednosti proizvoda. Rodbertus svome protivniku izričito dokazuje da zastoji u prođi ne izviru iz beznačajnosti udela radnih klasa: „Pretstavite sebi — poučava on von K i r c h m a n n a — da su ti udeli tako maleni da ovlašćenici pritom i m a j u samo goli život, ali f i k s i r a j t e udele samo u kvotu, u srazmerni deo, koji zauzim a j u iz proizvoda, pa dopustite zatim da se proizvodnost rada poveća i vi ćete imati i stalnu posudu za vrednosti koja može da primi u sebe sve veću sadržinu; na t a j način imaćete i sve veće blagostanje i radnih klasa... Obrnuto, pretstavite sebi udele radnih klasa koliko hoćete visoke, pa dopustite da oni pri porastu proizvodnosti padnu na sve m a n j u kvotu nacionalnog proizvoda, to će ti udeli, doduše, dotle dok ne budu svedeni na njihovu d a n a š n j u beznačajnost, još uvek štititi od prevelikog lišavanja, jer će njihova proizvodna sadržina biti još uvek znatno veća od današnje, ali će oni ipak odmah čim počnu da padaju, povući za sobom nezadovoljenje koje se povećava u naše trgovinske krize, nezadovoljenje koje izbija bez krivice kapitalista i samo zato j e r su obim svoje proizvodnje podesili prema datoj veličini udela."* Dakle, „padajući udeo n a j a m n i n e " je stvarni uzrok kriza; a jedino efikasno sredstvo protiv n j i h je zakonska odredba koja bi utvrdila da udeo radnika u nacionalnom p r o d u k t u pretstavlja stalnu i nepromenljivu kvotu. U ovu čudnu misao mora čovek dobro prodre ti da kako treba oceni n j e n ekonomski sadržaj. Glava sedamnaesta RODBERTUSOVA ANALIZA REPRODUKCIJE P r e svega, šta treba da znači s h v a t a n j e da s m a n j e n j e udela radnika mora „odmah" da izazove p r e k o m e r n u proizvodnju i trgovinske krize? Ovo shvatanje će biti razumljivo samo ako pretpostavimo da Rodbertus shvata da se „nacionalni proizvod" sastoji iz dva dela: udela radnika, i udela kapitalista, dakle, pr + v, p r i čemu se ova dva dela mogu u z a j a m n o razmenjivati. Stvarno, Rodbertus mestimice govori skoro u tom smislu. U svom „Prvom socijalnom pismu" on veli: „Siromaštvo radnih klasa * 1. c., I, str. 59.

184

nikad ne dozvoljava da njihov dohodak postane korito nabujale proizvodnje. Suvišak proizvoda koji bi u rukama radnika ne samo poboljšao njihov položaj nego u isto vreme bio i teg koji bi podigao vrednost ostatka koji preostaje kod preduzetnika i time im stvorio uslov za produženje njihovih preduzeća u dosadašnjem obimu, umanjuje vrednost celog produkta u očima preduzetnika tako duboko da onaj uslov iščezava, i u najboljem slučaju radnike prepušta njihovoj naviknutoj oskudici."* „Teg", koji u rukama radnika povećava „vrednost" kod preduzetnika „zadržanog ostatka", može da ovde znači samo potražnju. Tako bismo srećno prispeli u von Kirchmannovo čuveno „mesto", gde radnici sa kapitalistima vrše razmenu svojih najamnina višak proizvoda, i gde krize nastaju radi toga što je promenljivi kapital mali a Višak vrednosti veliki. O ovom neobičnom shvatanju pisali smo već gore. Na drugim pak mestima Rodbertus iznosi drukčije shvatanje. U „Četvrtom socijalnom pismu" on svoju teoriju tumači tako da stalno pomeranje u srazmeru potražnje koja je pretstavljena udelom radničke klase i potražnje koju stvara udeo klase kapitalista mora stvoriti konačnu disproporciju između potrošnje i proizvodnje: „Ali kako! Ako sada preduzetnici, doduše, nastoje da se održe stalno u granicama onih udela, ali su se ti udeli kod samih radnika, velike većine društva, neprimetno ali sa neodoljivom snagom stalno sve više i više smanjivali? Ako su se oni kod tih klasa, stalno u istoj meri smanjivali, kao što se proizvodnost uvećavala?" ,,Da li radi toga kapitalisti, dok proizvodnju podešavaju i moraju da podešavaju samo prema dosadašnjoj veličini udela, da bi bogatstvo učinili opštim, ne proizvode ipak i stalno preko dosadašnjih udela i tako prouzrokuju stalno nezadovoljenje potreba koje se penje do zastoja prođe?"** Prema tome, pojavu kriza treba da objasnimo ovako nacionalni proizvod sastoji se iz izvesne količine „prostih roba" kako bi to rekao von Kirchmann, namenjenih radnicima i finijih roba namenjenih kapitalistima. Količina ovih prvih pretstavljena je sumom najamnina, a ovih drugih celokupnim viškom vrednosti. Ako se kapitalisti u svojoj proizvodnji drže toga, a proizvodnost rada se pritom razvija, onda već u narednom trenutku mora da se ispostavi nesrazmera. Jer današnji udeo radnika nije više onaj jučerašnji, nego manji; ako je juče, recimo, potražnja „proste robe" iznosila šest sedmina nacionalnog proizvoda, to onda danas iznosi samo još pet sedmina; i preduzetnici koji su svoja preduzeća podesili za šest sedmina * 1. c., I I I , str. 176. * * 1. c., I, str. 53, 57.

185

„proste robe" sa bolnim iznenađenjem će morati konstatovati da su suviše proizveli roba za jednu sedminu. Ako, poučeni ovim iskustvom, ushtednu da sutra svoju proizvodnju podese tako da proizvedu „proste robe" samo za pet sedmina u k u p n e vrednosti nacionalnog proizvoda, onda se izlažu opasnosti novog razočarenja jer će prekosutra udeo n a j a m n i n a pretstavljati začelo još samo četiri sedmine, itd. Ova originalna teorija izaziva odmah čitav niz blagih s u m nji. Ako naše trgovinske krize potiču isključivo otuda što „udeo n a j a m n i n a " radničke klase, promenljivi kapital, čini sve m a n j i deo u k u p n e vrednosti nacionalnog proizvoda, onda t a j fatalni zakon u sebi samom krije, u isto vreme, i lek protiv zla koje je pričinio, jer se hiperprodukcija odnosi na sve m a n j i deo celokupnog proizvoda. Rodbertus, istina, voli izraze kao „ogromna većina" potrošača, „velika narodna masa" potrošača čiji udeo sve više opada; ali nije važno koliki broj glava sudeluje pri potražnji, već kolika je vrednost koju ona pretstavlja. A ta vrednost, prema Rodbertusu, čini sve neznatniji deo celokupnog proizvoda. Ekonomska osnovica kriza time postaje sve uža i postavlja se samo pitanje: k a k o dolazi do toga da su krize, uprkos tome, kako to Rodbertus utvrđuje, prvo, opšte, i, drugo, sve žešće. Ako, dalje, udeo n a j a m n i n e čini jedan deo nacionalnog proizvoda, onda višak vrednosti, prema Rodbertusu, čini drugi deo. Što se na kupovnoj snazi radničke klase gubi, prirasta kao kupovna snaga kapitalističke klase; ako pr postaje sve manje, zato v postaje sve veće. Po sopstvenoj gruboj šemi Rodbertusovoj kupovna snaga društva u celini svojoj ne može usled toga biti izmenjena. Sam on veli: „Ja znam vrlo dobro da, konačno, ukoliko udeo radnika pada, utoliko prirasta udelima korisnika renti (kod Rodbertusa „renta" znači višak vrednosti) pa da, prema tome, kupovna snaga stalno i u celini ostaje sebi jednaka. Ali što se tiče proizvoda koji je iznet na tržište, kriza izbija već pre nego što je ovaj p r i r a š t a j mogao da dođe do izražaja."* U najboljem slučaju može, dakle, da se radi o tome da se u istoj meri ispostavlja kod „prostih roba" da ih je previše, a kod finijih roba namenjenih kapitalistima da ih je premalo. Rodbertus ovde nehotice nailazi na osobenu stazu teorije Say— Ricardove, koju je on tako vatreno pobijao: hiperprodukciji na jednoj strani, odgovara redovno nedovoljna proizvodnja na drugoj strani. A kako se udeli vrednosti radničke i kapitalističke klase stalno p o m e r a j u na štetu radnika u korist kapitalista, to će naše trgovinske krize u celini dobijati sve više k a r a k t e r periodične nedovoljne proizvodnje, umesto hiperprodukcije! Ali * 1. c., I, str. 206.

186

pustimo ove zagonetke. Sto se iz svega ovoga vidi to je da Rodbertus sa svojim stanovištem da je nacionalni proizvod po vrednosti sastavljen samo iz dva dela, iz pr i v, prihvata potpuno shvatanje i tradiciju klasične škole koju on sa toliko žestine pobija, — samo što je on svoje shvatanje začinio još i time da kapitalisti sami konzumiraju celokupni višak vrednosti. On to izriče suvoparno na više mesta; tako u svom „Četvrtom socijalnom pismu": „Prema tome, moramo upravo, da bismo prvo pronašli princip rente (viška vrednosti) uopšte, princip raspodele proizvoda rada na najamninu i rentu, ostaviti postrani uzroke koji dovode do diferenciranja rente na zemljišnu rentu i na rentu od kapitala."* U „Trećem pismu": „Zemljišna renta, dobit kapitala i radnička najamnina, ponavljam, jesu dohoci. Zemljoposednici, kapitalisti i radnici hoće od toga da žive, to jest da podmiruju svoje neposredne ljudske potrebe. Dobra koja oni dobijaju kao svoj dohodak m o r a j u za t a j cilj biti upotrebljiva."** Nigde nezgrapnije nije formulisano falsifikovanje kapitalističke privrede nego što je to učinio Rodbertus prikazujući njeno postojanje radi proizvodnje za neposrednu potrošnju, pa, sigurno, i u tome ima Rodbertus lovorike „prioriteta" pred Marxom i pred svim vulgarnim ekonomistima. A da kod čitaoca zaista ne bi nastala s u m n j a o toj njegovoj konfuziji, u istom pismu, malo dalje, on kapitalistički višak vrednosti kao ekonomsku kategoriju stavlja neposredno u isti red sa dohotkom antičkih robovlasnika: „Sa prvim s t a n j e m (ropstvo) spojena je najprostija naturalna privreda; deo proizvoda rada koji je oduzet od dohotka, radnika ili robova i čini vlasništvo gospodara ili sopstvenika, pripašće nepodeljen kao renta jedinom sopstveniku zemljišta, kapitala, radnika i proizvoda rada; čak se ovde ni kao pojmovi ne mogu razlikovati zemljišna renta i dobit kapitala"***. Najizrazitiju ekonomsku razliku između eksploatacije u režimu ropstva i moderne kapitalističke eksploatacije, Rodbertus vidi u cepanju viška vrednosti, to jest „dohotka" oduzetog od radnika, na zemljišnu rentu i dobit kapitala. Nije specifična istoriska forma podele novostvorene vrednosti između rada i kapitala, nego je podela viška vrednosti na razne korisnike, koja je bez ikakvog značaja za proces proizvodnje, — odlučujuća činjenica kapitalističkog načina proizvodnje! Inače kapitalistički višak vrednosti ostaje kao celina isto što je bila „jedna jedina renta" robovlasnika: privatni fond potrošnje eksploatatora! * 1. c., I, str. 19. ** 1. c., I I , str. 110. * * * 1. c., I I , str. 144.

187

Naravno da Rodbertus samome sebi protivreči i opet na drugim mestima, pa se potseća i na postojani kapital i na potrebu njegovog obnavljanja u procesu reprodukcije. On u tom slučaju umesto podele ukupnog proizvoda na dvoje: pr + v, uzima podelu na troje: p + p r + v . U svom „Trećem pismu" on razlaže o oblicima reprodukcije u doba robovlasničke privrede: „Budući da će gospodar želeti da deo robovskog rada bude upotrebljen za održavanje u jednakom stanju ili čak i poboljšanje polja, stada i oruđa u poljoprivredi i fabrikaciji, to će se ono, što se danas naziva „naknada kapitala", izvesti tako da će deo nacionalnog produkta privrede uvek odmah neposredno i bez posredovanja razmene, pa čak i bez prometne vrednosti biti korišćen za održavanje imetka u ranijem stanju."* I onda prelazeći na kapitalističku reprodukciju veli: „Sada će deo vrednosti proizvoda rada biti korišćen ili uračunat kao „naknada kapitala" radi održanja imanja u ranijem stanju; u tom cilju će deo vrednosti proizvoda rada u novčanoj najamnini radnika biti korišćen za njihovo održavanje i konačno će ostati deo vrednosti u rukama sopstvenika zemljišta, kapitala i proizvoda rada kao njihov dohodak ili renta."** Ovde imamo izričito podelu na tri dela: na postojani kapital, promenljivi kapital i višak vrednosti. Isto tako on još jednom izričito, u „Trećem pismu", formuliše kao osobenost svoje „nove" teorije: „Pošto je, dakle, prema ovoj teoriji, pri dovoljnoj proizvodnosti rada, onaj deo vrednosti proizvoda koji posle naknade kapitala preostane kao dohodak — usled sopstvenosti zemlje i kapitala — razdeljen između radnika i sopstvenika kao najamnina i renta... itd."*** Rodbertus je ovde, kako izgleda, napravio odlučan korak dalje u analizi vrednosti ukupnog proizvoda od one koju je dala klasična škola; nešto dalje on čak direktno kritikuje Smithovu „dogmu"; i treba se samo čuditi što su učeni obožavaoci njegovi, gospoda Wagner, Dietzel, Diehl i kompanija, propustili da i ovde svom ljubimcu u jednom tako važnom pitanju ekonomske teorije obezbede „prioritet" ispred Marxa. — Stvarno pak i u ovom slučaju sa prioritetom stvar stoji tako isto labavo kao i sa njegovom teorijom vrednosti uopšte. I onde gde Rodbertus naizgled dolazi do neke pravilne uviđavnosti, već u sledećem trenutku ona se pokazuje kao nesporazum ili u n a j manju ruku kao krivo shvatanje. Koliko je malo Rodbertus znao šta da počne sa podelom nacionalnog proizvoda u troje, * 1. c., I I , str. 146. * * 1. c., I I , str. 155. * * * 1. c., I I , str. 223.

188

u koju je ulazio pipajući, pokazuje n a j b o l j e baš njegova kritika Smithove dogme, koja glasi od reči do reči: „Vi znate da svi naučnica nacionalne ekonomije, već od Ad. Smitha pa nadalje, vrednost proizvoda r a s t v a r a j u u n a j a m n i n u , zemljišnu rentu i dobit kapitala, pa da, p r e m a tome, ideja da se dohodak raznih klasa i pogotovo rente zasniva na podeli proizvoda nije nova. Ali ekonomisti odmah nailaze na stranputicu. Svi oni, ne izuzimajući čak ni Ricardovu školu, pre svega, p a d a j u u grešku što ne s h v a t a j u celi proizvod, finalni proizvod, celi nacionalni proizvod kao jedinicu u kojoj učestvuju radnici, zemljoposednici i kapitalisti, nego deobu sirovog proizvoda s h v a t a j u kao posebnu deobu u kojoj učestvuju samo dva učesnika. Tako ti sistemi vide već i u samom sirovom proizvodu kao i samom proizvodu fabrikacije, u svakom od njih, posebno dobro dohotka. — Druga njihova greška je, zatim, — ovde sa izuzetkom Ricarda a i Smitha — što prirodnu činjenicu, da rad bez sudelovanja materije, dakle bez zemlje, ne može proizvoditi nikakvo dobro, s h v a t a j u kao ekonomsku činjenicu, a kao p r i m a r n u shvatili su društvenu činjenicu da se u podeli rada upotrebljava kapital u današnjem smislu te reči. Tako oni postavljaju fikciju da postoji osnovni privredni odnos za koji oni, pri podeli na posede zemljišta, kapitala i rada u društvu, svode udele tih raznih posednika na t a j način što zemljišna r e n t a proizlazi iz saradnje zemlje koju zemljoposednik daje za proizvodnju, dobit kapitala iz saradnje kapitala koji kapitalist na to upotrebi, a n a j a m n i n a najzad iz s a r a d n j e rada. Sayova škola koja je tu zabludu n a j finije isprela, s t v a r a sebi čak pojam proizvodne službe tla, kapitala i rada, k o j a odgovara proizvodnom udelu onih raznih sopstvenika, da bi opet iz takve p r o d u k t i v n e službe objasnila udeo na proizvodu. — Na sve se, najzad, nadovezuje, treće, čak besmislica, koja tvrdi: dok n a j a m n i n a i delovi rente bivaju izvedeni iz vrednosti proizvoda, da opet i vrednost proizvoda biva izvedena iz n a j a m n i n e i delova r e n t e i da se oni tako međusobno jedno na drugom zasnivaju. Kod nekih se ta besmislica manifestuje tako da u dva uzastopna poglavlja pokušavaju da utvrde „uticaj renti na cene proizvodnje" i „uticaj cena proizvodnje na rente*" Sa ovim izvrsnim kritičkim p r i m e d b a m a od kojih je poslednja naročito fina i u izvesnom smislu anticipira odnosnu kritiku u drugovi tomu Marxovog „Kapitala", Rodbertus mirno prihvata glavnu omašku klasične škole i njenih vulgarnih epigona, naime, potpuno z a n e m a r u j e dela vrednosti celokupnog proizvoda koji je potreban za n a k n a d u društvenog postojanog * 1. c., I I , str. 226.

189

kapitala. Ta zbrka mu je i olakšala da se uhvati u koštac protiv „padajućeg udela najamnina". Vrednost ukupnog društvenog proizvoda raspada se pod kapitalističkim oblicima proizvodnje na tri dela, od kojih jedan odgovara vrednosti postojanog kapitala, drugi iznosu najamnine, to jest promenljivom kapitalu, i treći celokupnom višku vrednosti kapitalističke klase. U ovom sastavu vrednosti će onaj deo vrednosti koji odgovara promenljivom kapitalu bivati relativno sve manji, i to iz dva razloga. Prvo, u okviru figure p + p r + v pomera se odnos p prema (pr+v), to jest odnos postojanog kapitala prema novoj vrednosti u smeru što p postaje relativno sve veće a (pr+v) sve manje. To je jednostavan izraz rastuće proizvodnosti ljudskog rada, koji važi apsolutno za sva društva koja ekonomski napreduju, nezavisno od njihovih istoriskih oblika i koji znači samo da "živi rad postaje sposoban da za sve kraće vreme sve veću količinu sredstava za proizvodnju preradi u upotrebne predmete. Kako (pr + v) u odnosu na ukupnu vrednost proizvoda pada,, to sa njima pada i pr kao deo vrednosti ukupnog proizvoda. Opirati se tome, hteti to padanje zaustaviti, znači, drugim rečima, protiviti se napretku produktivnosti rada i njegovim opštim posledicama. Zatim i u sastavu (pr+v) nastaje pomeranje u pravcu relativnog smanjenja pr, i relativnog povećanja v, to jest da od stvorene nove vrednosti sve manji deo otpada na najamnine a sve veći biva prisvajan kao višak vrednosti. To je specifično kapitalistički izraz progresa produktivnosti rada, ali on u kapitalističkim uslovima proizvodnje ima apsolutnu važnost isto tako kao i onaj prvi zakon. Hteti državnim merama zabraniti da pr bude sve manje u srazmeri prema v, znači hteti zabraniti da se progresivna produktivnost rada, koja smanjuje troškove proizvodnje svih roba, odnosi i na osnovnu robu, radnu snagu, znači ovu jednu robu hteti izuzeti ispod ekonomskih delovanja tehničkih progresa. I još više: „padajući udeo najamnina" je samo drugi izraz rastenja stope viška vrednosti, koja pretstavlja najjače i najefikasnije sredstvo zaustavljanja pada profitne stope, i zbog toga pretstavlja pokretački motiv kapitalističke proizvodnje uopšte, a naročito tehničkog progresa u toj proizvodnji. „Padajući udeo najamnina" hteti ukinuti zakonskom intervencijom znači isto što i isključiti raison d'etre kapitalističke privrede, otseći ruke i noge njegovom životnom principu. Pretstavimo stvar konkretno. Pojedini kapitalist, a i kapitalističko društvo kao celina, ne poznaju uopšte vrednost proizvoda kao zbir društveno potrebnog rada, niti su u stanju da je tako shvate. Kapitalist n j u poznaje samo u izvedenom, i putem konkurencije na glavu postavljenom obliku troškova proizvodnje. Dok se 190

vrednost proizvoda raspada na delove vrednosti p + pr +v, u svesti kapitalista se, naprotiv, troškovi proizvodnje sastoje iz p + p r + v . Pa i oni mu pred oči izlaze u pomerenoj perspektivi i preobraženom obliku 1. kao rabaćenje njegovog stalnog kapitala, 2. kao njegovi izdaci na opticajnom kapitalu uključivši tu i izdatke na radničke najamnine, 3. kao „uobičajena", to jest prosečna profitna stopa na ukupni njegov kapital. Kako sada treba da postupi t a j kapitalist, recimo, p r i n u đ e n nekim zakonom u Rodbertusovom smislu, da sačuva „stalni udeo n a j a m nina" u odnosu na celokupnu vrednost proizvoda? Ova misao mu je isto toliko duhovita kao kada bi se zakonom želelo da utvrdi: da pri izradi svih roba sirovina nikad ne sme da iznosi ni m a n j e ni više od jedne trećine celokupne cene roba. Jasno je da je glavna misao Rodbertusova, na k o j u je on bio ponosan kao na Archimedovo otkriće i u koju se uzdao da će radikalno da izleči kapitalističku proizvodnju, sa svih gledišt4 kapitalističkog načina proizvodnje prava i rekordna glupost, do koje se moglo i dospeti samo onom konfuzijom o teoriji vrednosti koja kod Rodbertusa kulminira u neuporedivorn stavu: da „proizvod mora sada (u kapitalističkom društvu) imati isto tako prometnu vrednost kao što je u antičkoj privredi morao imati upotrebnu vrednost".* U antičkom društvu moralo se jesti hleba i mesa da bi se od toga živelo, a sada se ljudi zasite već kada znaju cene mesa i hleba! A ono što n a j j a s n i j e proizlazi iz cele Rodbertusove fiksne ideje o „fiksnom udelu n a j a m n i n a " jeste njegova potpuna nesposobnost da shvati kapitalističku a k u mulaciju. Već iz ranijih citata moglo se razabrati da on, dosledno naopakim s h v a t a n j i m a da je svrha kapitalističke proizvodnje izrada predmeta potrošnje radi zadovoljenja „čovečjih potreba", ima u vidu isključivo jednostavnu, prostu reprodukciju. Kod njega se uvek čuje o „naknadi kapitala" i o neophodnosti da kapitalisti budu osposobljeni da održavaju „svoja preduzeća u dosadašnjem obimu." Njegova glavna ideja je neposredno uperena protiv a k u m u l a c i j e , kapitala. Utvrditi stopu viška vrednosti, sprečiti n j e n porast, znači isto što i paralizovati akumulaciju kapitala. Stvarno je za Sismondija kao i za von Kirchmanna p i t a n j e o ravnoteži proizvodnje i potrošnje bilo pitanje akumulacije, to jest proširene kapitalističke reprodukcije. Obojica su poremećaje u ravnoteži reprodukcije izvodili iz akumulacije, čiju mogućnost su obojica odricali. Samo što je jedan kao sredstvo protiv n j e preporučivao kočenje proizvodnih snaga uopšte, a drugi preporučivao * 1. c., I I , s t r . 156,

191

rastuću upotrebu tih snaga u luksuznoj proizvodnji, u potpunoj komsumpciji viška vrednosti. Rodbertus u ovom slučaju ide svojim sopstvenim putevima. Dok su se oni (Sismondi i von Kirchmann) trudili da sa m a n j e ili više uspeha shvate pojavu kapitalističke akumulacije, Rodbertus se bori protiv samog njenog pojma. „Ekonomisti posle Smitha su jedan drugom redom govorili i kao opštu i apsolutnu istinu postavljali da kapital nastaje samo štednjom i akumulacijom."* Protiv ove „zablude" diže se u borbu Rodbertus naoružan do zuba, i na šezdeset štampanih strana dokazuje na dlaku da kapital ne nastaje štednjom, nego radom, da „zabluda" ekonomista u pitanju „štednje" potiče otuda što oni imaju pogrešna shvatanja da produktivnost leži u kapitalu; a ta zabluda da potiče konačno iz druge zablude: da je kapital — kapital. Von Kirchmann sa svoje strane je dobro shvatio šta se krije iza kapitalističke „štednje". On sasvim zgodno veli: „Akumulacija kapitala se, kao što je poznato, ne sastoji iz prostog gomilanja zaliha ili prikupljanja metalnih i zlatnih zaliha, koje potom leže neiskorišćene po podrumima sopstvenika, nego ko hoće da štedi čini to u cilju da ili sam, ili preko drugih lica, svoju ušteđevinu ponovo upotrebi koristonosno, da bi iz nje izvlačio dohotke. Ovi dohoci su mogući samo u slučaju ako ovi kapitali budu upotrebljeni za nova preduzeća koja su posredstvom svojih proizvoda kadra da odbace one tražene kamate. Jedan gradi brod, drugi žitnicu, treći kultiviše pustu ledinu, četvrti naručuje novu mašinu za tkanje, peti kupuje više kože i uzima više pomoćnika da bi proširio svoju obućarsku r a d n j u itd. Tek pri takvoj upotrebi ušteđeni kapital može doneti kamate (treba reći: profit), što ustvari i jeste konačni cilj svake štednje".** Što von Kirchmann ovde bespomoćnim rečima ali u celini pravilno izlaže, nije ništa drugo nego proces kapitalizovanja viška vrednosti, kapitalistička akumulacija, koja pretstavlja celi smisao „štednje" koju je klasična ekonomija „počevši od Adama Smitha" sa pravilnim instinktom preporučivala. Von Kirchmann je sa svog gledišta sasvim konzekventan kada, jer — prema njegovom shvatanju, kao i prema Sismondijevom — krize proizlaze neposredno iz akumulacije, ustaje protiv akumulacije, protiv "štednje". Rodbertus je, međutim, ovde „temeljniji" čovek. Na svoju nesreću on je iz Ricardove teorije vrednosti došao do saznanja da je rad jedini izvor vrednosti, dakle i kapitala. I ta elementarna mudrost n j e m u je potpuno dovoljna pa * 1. c., I, str. 240. * * 1. c., I I , str. 25.

192

da postane potpuno slep za sve komplikovane odnose proizvodnje kapitala i kretanja kapitala. Kako kapital nastaje radom, to je onda akumulacija kapitala, to jest „štednja", kapitalizovanje viška vrednosti — čista podvala. Da bi raspleo ovaj, zamršeni čvor zabluda „nacionalnih ekonoma počevši od Adama Smitha", on uzima, kao što se samo po sebi razume, nekog „izolovanog domaćina", i na tom nesrećnom crvu vrši dugotrajnu vivisekciju, da bi na njemu dokazao sve što mu je potrebno. Tako on tu nalazi već i „kapital", to jest, razume se, čuvenu „prvu motku" koja nacionalnoj ekonomiji „počevši od Smitha" mlati plodove svoje teorije kapitala sa drveta saznanja. Da li motka proizlazi možda iz „štednje"? pita se Rodbertus. I kako svaki normalan čovek razume da štednjom ne može da se proizvede motka, nego da je Robinzon motku morao da napravi iz drveta, time je samo po sebi već dokazano da je „teorija štednje" skroz pogrešna. Dalje: „izolovani domaćin" svojom motkom mlati sebi sa drveta plod; taj plod je njegov „dohodak". „Da je kapital izvor dohodaka, to bi se ovaj odnos morao pokazati već u ovom prvobitnom i najjednostavnijem procesu. Može li se, međutim, bez nasilja nad stvarima i pojmovima, motka nazvati izvorom dohotka ili dela dohotka, koji je sadržan u omlaćenom plodu, može li se taj dohodak u celini, ili delimično, svesti na motku kao njegov uzrok, sasvim ili delimično smatrati za proizvod motke?"* Zaista ne. A kako plod nije proizvod motke kojom je omlaćen, nego drveta na kome je rastao, time je Rodbertus, i opet, dokazao da su ekonomisti „počevši od Smitha," grubo grešili tvrdeći da prihod potiče od kapitala. Pošto je taka. na „privredi" Robinzona objasnio sve osnovne pojmove političke ekonomije, Rodbertus tako stečeno saznanje prenosi najpre na zamišljeno, društvo „bez kapitala i bez vlasništva nad zemljom", to jest sa komunističkim, posedom, a posle toga još na društvo „sa kapitalom i vlasništvom nad zemljom", to jest na današnje društvo. I gle! Svi zakoni Robinzonove privrede, tačka po tačka, pokazali su se kao dobri u obe ove društvene forme. Tu Rodbertus postavlja teoriju kapitala i dohotka, koja pretstavlja vrhunac, njegove utopističke fantazije. Pošto je otkrio da kod Robinzona „kapital" jednostavno i prosto čine sredstva za proizvodnju, to on i u kapitalističkoj privredi identifikuje kapital sa sredstvima za proizvodnju i na taj način, jednim zamahom, kapital svodi na postojani kapital, i protestuje u ime pravičnosti i morala protiv toga što se sredstva za održanje radnika, njihove najamnine smatraju kao kapital. On se žučno bori protiv pojma promen* 1. c., t , str. 250.

193

ljivog kapitala, jer je t a j p o j a m svemu kriv. „Kad bi nacionalni ekonomi hteli samo — a p e l u j e on — da obrate p a ž n j u mome izlaganju i da bez p r e d r a s u d a ispitaju da li su u p r a v u oni ili ja! Tu leži čvorište svih zabluda vladajućeg sistema o kapitalu, tu je k r a j n j i razlog teoretske i praktične nepravičnosti p r e m a radničkim klasama."* „Pravičnost" traži, naime, da se „realna dobra od kojih je sastavljena n a j a m n i n a " radnika ne r a č u n a j u u kapital, nego u kategoriju dohotka. Rodbertus, istina, zna vrlo dobro da za kapitalista n a j a m n i n e koje je on „predujmio" čine deo njegovog kapitala, isto onako kao što je to i drugi deo pred u j m l j e n u mrtva sredstva za proizvodnju. Ali za Rodbertusa to važi samo za individualni kapital. A čim počne, da razmatra društveni celokupni proizvod i celokupnu proizvodnju, on kapitalističke kategorije proizvodnje proglašava za iluziju, pakosnu izmišljotinu, i „nepravičnost". „Sasvim nešto drugo nego kapital sam po sebi, predmeti kapitala, kapital sa stanovišta nacije, jeste privatni kapital, kapital kao imovina, kapital kao sopstvenost, ono što se danas obično podrazumeva pod imenom „kapital."** Individualni kapitalisti proizvode kapitalistički, ali društvo kao celina tačno onako kao i Robinzon, to jest kao celokupni sopstvenik, komunistički: ,,Da sada celokupni nacionalni proizvod na svim raznim stepenima proizvodnje u većim ili m a n j i m delovima pripada kao sopstvenost pojedinim privatnim licima, koja nikako ne mogu da b u d u ubrojena u prave proizvođače, da pravi proizvođači t a j celi nacionalni proizvod s t v a r a j u uvek samo u službi tog malog b r o j a vlasnika, a da sami nisu suvlasnici na svojim sopstvenim proizvodima, sve to sa tog opšteg i nacionalnog stanovišta ne čini nikakvu razliku." Dabome, da * 1. c., str. 295. I tu je Rodbertus celog svog života preživao uvek jedne iste ideje, k o j e je 1842 izneo u svom delu „Prilog saznanju": „Međutim se čak za današnje s t a n j e otišlo tako daleko da se ne samo radnička najamnina nego i rente i profit uračunavaju u troškove dobara. Ovo shvatanje zaslužuje stoga da se temeljito opovrgne. Dve stvari čine osnovu toga shvatanja: a) kriva pretstava o kapitalu, u kojoj se radnička n a j a m n i n a računa u kapital na isti način kao pomoćne materije i oruđa, dok ona ustvari stoji na istoj liniji sa rentom i profitom; b) brkanje troškova proizvoda sa izdacima preduzetnika ili troškovima preduzeća." („Zur Erkenntnis", Neubrandenburg und Friedland, G. Barnewitz, 1842, str. 14.) ** 1. c., I, str. 304. Tačno tako već i u „Prilog saznanju": „Mora se razlikovati kapital u užem ili pravom smislu od kapitala u širem smislu ili fonda preduzeća. Onaj obuhvata stvarnu zalihu oruđa i materija, ovaj fond koji je potreban za pokretanje preduzeća pod današnjim uslovima podele rada. Onaj je za proizvodnju apsolutno neophodni kapital, a ovaj relativna nužnost nametnuta samo današnjim prilikama. O n a j deo je, dakle, kapital u užem i pravom smislu reči, samo sa n j i m se poklapa pojam nacionalnog kapitala." (1. c., str. 23, 24).

194

se iz ovog nameću izvesne osobenosti odnosa i za društvo kao celinu, naime, prvo „razmena" kao posrednik i, drugo, nejednaka raspodela proizvoda: „Koliko god malo smetaju sva ta delovanja da, kao i ranije, k r e t a n j e nacionalnog proizvoda i njegovo uobličenje ostanu uglavnom isti (kao pod vlašću komunizma), tako isto ona i sa nacionalnog stanovišta ne m e n j a j u ni u kom pogledu već odranije postojeću suprotnost izrneđu kapitala i dohotka." Sismondi se trudio, u znoju lica svoga, kao i Smith i mnogi drugi, da p o j a m kapitala i dohotka razmrsi iz protivrečnosti kapitalističke proizvodnje; Roabertusa u tom pogledu nimalo ne boli glava za društvo kao celinu: on se, jednostavno, ne obzire na specijalne određene oblike kapitalističke proizvodnje; on „kapitalom" naziva sredstva za proizvodnju, a „dohotkom" sredstva za potrošnju i — nikom ništa! „Sopstvenost zemljišta i sopstvenost kapitala i m a j u bitan uticaj samo na individualne učesnike prometa. Ako pak naciju shvatimo kao celinu, to prestaje ovaj uticaj na individue."* Kao što se vidi čim pristupi pravom problemu: kapitalističkom celokupnom proizvodu i njegovom kretanju, Rodbertus za istoriske osobenosti proizvodnje pokazuje omalovažavanje tipično utopisti; za njega bi, kao saliveno, odgovaralo ono što je Marx rekao za Proudhona: da onoga časa čim počne govoriti o društvu kao celini, on čini to tako kao da je ono prestalo biti kapitalističko. S druge strane, upravo na Rbdbertuso,vom slučaju može se još jedanput videti koliko je bespomoćna celokupna politička ekonomija pre M a r x a tapkala u mestu sa svojim nastojanjem da dovede u saglasnost materijalno gledište procesa rada sa gledištima kapitalističke proizvodnje o vrednosti, i oblika k r e t a n j a individualnog kapitala sa oblicima k r e t a n j a celokupnog d r u štvenog kapitala. Ovi napori se kreću obično između dva ekstrema: vulgarnog shvatanja po uzoru Saya i MacCullocha, za koje uopšte postoje samo istoriske koncepcije individualnog kapitala, i utopiskog shvatanja po uzoru Proudhona i Rodbertusa, za koje postoje samo stanovišta procesa rada. Tek posle ovih lutanja nauči se čovek da ceni ono ogromno svetio koje je Marx svojom šemom jednostavne reprodukcije bacio na celi problem, u kojoj su sva ta stanovište obuhvaćena kako u svojoj skladnosti t a k o i u svojoj protivrečnosti i gde je zlokobna zbrka mnogobrojnih tomova razrešena u cigla dva niza brojeva zapanjujuće jednostavnosti. Da pri takvom s h v a t a n j u kapitala i dohotka kapitalističko prisvajanje postaje neobjašnjivo, jasno je samo po sebi. Rodbertus ga jednostavno proglašava „pljačkom" i optužuje ga * 1. c., I, str. 292.

195

pred f o r u m o m prava svojine k o j u ono s r a m n o vređa. „Kad, dakle, — ta lična sloboda (radnika) koja pravno u k l j u č u j e u sebi sopstvenost na vrednost proizvoda rada, zbog p r i n u d e koju nad radnikom vrši svojina na zemlju i kapital, u praksi dovodi do eksploatacije onog vlasničkog prava (radnikovog na vrednost proizvoda), — to izgleda kao da neki veliki instinktivni strah, da bi istorija iz toga mogla izvući svoje stroge neumoljive silogizme, sopstvenike zadržava da ne priznaju ovu veliku i opštu nepravdu."* „Zato je najzad ta (Rodbertusova) teorija u svima svojim pojedinostima potpun dokaz da su svi oni hvalioci današnjih odnosa svojine, koji ipak ne mogu da se oduče da sopstvenost zasnivaju na radu, u p u n o j protivrečnosti sa svojim sopstvenim principom. Ona dokazuje da današnji odnosi svojine počivaju upravo na opštoj povredi toga principa, i da ona velika individualna i m a n j a koja se u d a n a š n j e m društvu gomilaju, ...sa svakim novorođenim radnikom povećavaju pljačku k o j a se odvajkada nagomilava u društvu."** A kad je višak vrednosti na t a j način proglašen za „pljačku", to porast stope* viška vrednosti izgleda kao „čudnovata greška u današnjoj nacionalno-ekonomskoj organizaciji".*** Proudhon je u svom prvom p a m f l e t u ispreo b a r e m paradoksalni i grubi ali revolucionarno zvučeći stav Brissota: svojina je krađa. Rodbertus dokazuje da je kapital krađa izvršena na svojini. Ako se s tim uporedi u prvom tomu Marxovog „Kapitala" glava o preobražaju zakona vlasništva u zakone kapitalističkog p r i s v a j a n j a , koja pretstavlja remek-delo istoriske dijalektike, moći će se još jednom utvrditi Rodbertusov „prioritet". U svakom slučaju Rodbertus je svojom deklamacijom protiv kapitalističkog pris v a j a n j a sa stanovišta „prava vlasništva" onemogućio sebi da shvati postanak viška vrednosti iz kapitala, kao što je ranije deklamacijama protiv „štednje" onemogućio sebi r a z u m e v a n j e postanka kapitala iz viška vrednosti. I tako Rodbertusu nedos t a j u sve pretpostavke za r a z u m e v a n j e kapitalističke a k u m u lacije pa je, najzad, doterao tako daleko da je i pred von Kirchmannom izvukao kraći k r a j . Rezimirajmo: Rodbertus hoće neograničeno proširenje proizvodnje, ali bez svake „štednje", to jest bez kapitalističke akumulacije! On hoće neograničeno pojačanje proizvodnih snaga — ali i stalnu stopu viška vrednosti p u t e m državnog zakona! J e d n o m rečju: on pokazuje savršeno n e r a z u m e v a n j e pravih osnova kapitalističke proizvodnje, koju želi da r e f o r * 1. c., I I , str. 136. * * 1. c., I I , str. 225. * * * 1. c „ I, str. 61.

196

miše, kao i n a j z n a č a j n i j i h rezultata klasične političke ekonomije protiv kojih sa svojom kritikom r a t u j e . Zato profesor Diehl, naravno, veli da je Rodbertus u teoretskoj nacionalnoj ekonomiji svojom „novom teorijom dohotka" i razlikovanjem logičkih i istoriskih kategorija kapitala (onaj svesni „kapital po sebi" u suprotnosti sa individualnim kapitalom) delovao kao pionir. I zato ga profesor Adolf Wagner, dabome, naziva „Ricardom ekonomskog socijalizma" da bi tako svoje vlastito n e r a z u m e v a n j e u odnosu na Ricarda, kao i u odnosu na Rodbertusa i na socijalizam dokumentovao jednim udarcem. Lexis čak nalazi da je Rodbertus „svom engleskom suparniku" u n a j m a n j u r u k u ravan u snazi apstraktnog mišljenja, ali da ga daleko n a d m a š u j e u „virtuoznosti otkrića n a j d u b ljih povezanosti pojava", u „živahnosti f a n t a z i j e " i, pre svega — u svom „etičkom s t a v u prema privrednom životu". Ono, međutim, što je Rodbertus u teoretskoj ekonomiji, osim kritike Ricardove zemljišne rente, stvarno dao: njegovo mestimično sasvim jasno razlikovanje viška vrednosti r profita, njegovo t r e t i r a n j e viška vrednosti kao celine sa svesnim razlikovanjima njegovih parcijalnih pojava, njegova delimično izvrsna kritika Smithove dogme o sastavu vrednosti roba, njegovo oštro formulisanje periodičnosti kriza i analiza oblika pod kojima se one p o j a v l j u j u — dragoceni pokušaji da bi analiza napredovala dalje od Smith—Ricardove, koji su delimično neuspeli zbog konfuzije u osnovnim s h v a t a n j i m a — sve su to za oficijelne obožavaoce Rodbertusa bila španska sela. Franz Mehring je već upozorio na čudnu sudbinu Rodbertusovu da za svoja tobožnja veličanstvena stvaranja u domenu političke ekonomije bude dignut u nebesa, a za svoje stvarne političke zasluge od tih istih ljudi da bude tretiran kao „glup deran". U našem slučaju ne radi se čak o protivrečnostima između njegovog ekonomskog i političkog dela: u oblasti političke ekonomije njegovi kadioci podigli su mu veliki spomenik na peščanom polju na kome je on sa beznadnim žarom utopiste celog života kopao, dok su ono nekoliko skromnih leja, u koje je on bio stavio plodne sadnice, prepustili da se uguše u korovu i budu zaboravljene."* * Uostalom, najgori spomenik su mu p o d i g l i izdavači njegovih dela posle njegove smrti. Ta učena gospoda: profesor Wagner, dr. Kozak, Moritz W i r t h i kako se s v i oni ne zovu, k o j i se u predgovorima posmrtnog izdanja njegovih dela uzajamno grde kao r u l j a nevaspitanih slugu u pretsoblju, r a s p r a v l j a j u svoja lična ogovaranja i sitne surevn j i v o s t i i jedan drugoga, coram publico ruže, nisu p r i t o m pokazali ni najelementarniju b r i g u i p i j e t e t da bi u t v r d i l i vreme kad su nastali pojedini Rodbertusovi rukopisi koje su pronašli. Tek M e h r i n g je trebao da ih poduči da n a j s t a r i j i Rodbertusov rukopis ne potiče iz godine 1837, kako je to profesor Wagner suvereno rešio, nego da može poticati n a j -

197

u celini uzevši, ne može se tvrditi da se problem a k u m u lacije posle p r v e naučne kontraverze, u obradi pruskopomeranskoj, pomakao sa svog starog mesta. Ako je u međuvremenu ekonomska nauka o harmoniji sišla sa visine Ricarda na BastiatSchulzea, to se i socijalna kritika u istoj srazmeri srozala od Sismondija na Rodbertusa. I dok je Sismondijeva kritika iz godine 1819 pretstavljala istoriski događaj, Rodbertusove reformne ideje su već pri p r v o j svojoj pojavi, a docnije pogotovo, pretstavljale bedan nazadak. U polemici između Sismondija i Say—Ricarda jedna strana je dokazivala nemogućnost akumulacije zbog kriza i upozoravala na opasnosti od razvoja proizvodnih snaga. Druga strana pak dokazivala je nemogućnost kriza i preporučivala neograničen razvoj akumulacije. Svaka od njih je, uprkos apsurdnosti polazne tačke, bila na svoj način dosledna. Von Kirchmann i Rodbertus, obojica, polaze od činjenice kriza, a nisu ni mogli drukčije. Ma koliko da su sada, posle pola veka istoriskih iskustava, krize upravo svojom periodičnošću jasno pokazale da r a n i j e iz godine 1839, jer se u n j e m u odmah u p r v i m redovima govori o istoriskim zbivanjima iz čartističkog pokreta k o j a spadaju u tu godinu, što je jedan profesor nacionalne ekonomije takoreći po službenoj dužnosti morao da zna. Prof. Wagner pak, k o j i se u predgovoru Rodbertusovih dela toliko p r a v i važan i svojom užasnom „zauzetošću" svakog trenutka postaje dosadan, i k o j i uopšte samo sa s v o j i m „kolegama po struci" govori sa omalovažavanjem ostalog prostog sveta, pred skupom svojih kolega po struci p r i m i o je elegantnu M e h r i n g o v u l e k c i j u kao v e l i k i čovek — ćutke! Prof. D i e h l je u ,,Handworterbuch der Staatswissenschaften" datum 1837 jednostavno ispravio na 1839, a da ni slova n i j e napomenuo kada ga je i ko ga je prosvetio. Vrhunac je postignut u novom „za narod" namenjenom „ n a j j e v t i n i j e m " izdanju iz 1899 od P u t t k a m m e r a i Muhlbrechta, jedinom koje je pozavađanu gospodu izdavače m i r o l j u b i v o sjedinilo, ali je n j i h o v e svađe preuzelo u predgovore; izdanje u kome je r a n i j a Wagnerova sveska II postala sveska I, ali se Wagner ipak izvodi da u uvodu sveske I I I i dalje neprestano m i r n o govori o svesci I I ; gde je „ P r v o socijalno pismo" dospelo u svesku I I I , „ D r u g o " i „Treće" u svesku I I , a „Četvrto" u svesku I; gde tekući red „ S o c i j a l n i h pisama", „ K o n t r o v e r z i " delova „Priloga saznanju" i sveske, hronološke i logične povezanosti, datum izdavanja i datum postanka spisa, sve to pretstavlja besprimeran haos, kao o t p r i l i k e slojevi zemljine kore posle n e k o l i k i h v u l k a n s k i h erupcija. Jamačno iz pijeteta prema profesoru Wagneru u tome izdanju je — godine 1899 — zadržan d a t u m najstarijeg Rodbertusovog rada 1837 godine, iako Mehringova pouka potiče već iz 1894 godine! Treba uporediti ovo izdanje sa Dietzovim izdanjem M a r x o v e zaostavštine p r i ređenom od Mehringa i Kautskog, pa će se v i d e t i kako se u p r i v i d n o s p o l j n i m stvarima odražavaju d u b l j e povezanosti: tako se ceni naučno nasleđe majstora klasnosvesnog proletarijata, a onako se od strane zvaničnih naučnika buržoazije traći zaostavština čoveka k o j i je, prema n j i h o v o j sopstvenoj zainteresovanoj legendi, bio prvoklasan gen i j ! Suum cuique (Svakom svoje) — glasila je Rodbertusova parola.

198

nisu ništa drugo do oblik kretanja kapitalističke reprodukcije, ipak je i tu problem proširene reprodukcije celokupnog kapitala, akumulacije, potpuno identifikovan sa problemom kriza i time gurnut na mrtvi kolosek traženja nekog sredstva protiv kriza. Jedna strana vidi pritom lek u potpunoj potrošnji viška vrednosti od strane kapitalista, to jest u odustajanju od akumulacije, — dok druga strana vidi to sredstvo u zakonskom utvrđivanju stopa viška vrednosti, to jest takođe u odricanju od akumulacije. Naročito Rodbertusova bubica zasniva se na shvatanju da je on očekivao i preporučivao neograničen porast proizvodnih snaga i bogatstva bez kapitalističke akumulacije. U vreme kad će visoki stupanj zrelosti kapitalističke proizvodnje naskoro omogućiti Marxu da da njenu fundamentalnu analizu, poslednji pokušaj buržoaske ekonomije, da savlada problem reprodukcije, izrodio se u besmislenu detinjastu utopiju.

TREĆI OKRŠAJ STRUVE, BULGAKOV I T U G A N BARANOVSKI PROTIV VORONCOVA I NIKOLAJ-ONA Glava osamnaesta PROBLEM U NOVOM IZDANJU U istoriski sasvim drukčijem okviru nego što su bila oba prva, odigrala se treća kontroverza o pitanju kapitalističke akumulacije. Ovoga puta radnja se odigravala početkom osamdesetih do sredine devedesetih godina, a njena arena je bila Rusija. Kapitalistički razvitak na Zapadu bio je već dostigao svoju zrelost. Nekadašnje ružičasto shvatanje klasičara Smith— Ricarda u početnom stadiju razvitka kapitalističkog društva bilo se već odavno raspršalo. I zainteresovani optimizam vulgarno-manchesterskog učenja o harmoniji bio je zanemeo pod poraznim utiscima sloma sveta sedamdesetih godina, kao i pod žestokim udarcima klasnih borbi koje su se počevši od šezdesetih godina rasplamsale u svima kapitalističkim zemljama. Pa i od samih socijalnoreformnih zakrpljenih harmonija, koje su naročito u Nemačkoj paradirale još početkom osamdesetih godina, ostao je ubrzo samo mamurluk; dvanaest godina vremena iskušenja izuzetnog zakona protiv Socijaldemokrati je dovelo je do gorkog otrežnjenja, pocepalo konačno sve kulise harmonije i otkrilo golu stvarnost suprotnosti u kapitalističkim odnosima u punoj njihovoj oštrini. Optimizam je otada bio moguć još samo u taborima radničke klase koja je bila na usponu, i u redovima njenih teoretskih prvaka. Optimizam, dabome ne u odnosu na prirodnu ili veštački stvorenu unutrašnju ravnotežu kapitalističke privrede i njeno večno trajanje, već u tom smislu što razvitak proizvodnih snaga koji ona moćno unapređuje, upravo svojim unutrašnjim protivrečnostima stvara odlično istorisko zemljište za progresivni razvitak društva u nove ekonomske i socijalne oblike. Negativna tendencija depresije u prvom periodu kapitalizma koju je nekad Sismondi jedino 200

imao pred očima, a k o j u je još Rodbertus video četrdesetih i pedesetih godina, bila je sada izravnata tendencijom uspona: puno nade i pobedonosno uzdizanje radničke klase u n j e n o j sindikalnoj i političkoj akciji. Tako je u to doba bilo stanja društva u Zapadnoj Evropi. Drukčije je, dabome, bilo u to doba u Rusiji. Tu sedamdesete i osamdesete godine u svakom pogledu p r e t s t a v l j a j u period u n u t r a š n j e krize, sa s v i m n j e n i m m u k a m a . K r u p n a industrija je slavila upravo tek svoje nastojanje pod uticajima perioda visokih zaštitnih carina. U otpočetom ubrzanom unapređivanju kapitalizma od strane apsolutističke vlade pretstavljalo je p r e kretnicu uvođenje carine u zlatu 1877 godine na zapadnoj granici. „Prvobitna a k u m u l a c i j a " kapitala napredovala je u Rusiji s j a j n o pod"zaštitom raznih potpora, garantija, p r e m i j a i državnih porudžbina, i ubirala profite, koji su u to doba na Zapadu već spadali u carstvo bajke. U n u t r a š n j e prilike Rusije u to doba pružale su, međutim, sve pre nego privlačnu i optimističku sliku. Na selu je propadanje i r a s p a d a n j e seljačke privrede pod pritiskom fiskalnog isisavanja i novčane privrede urodilo strahovitim s t a n j e m , periodičnim gladnim godinama i periodičnfm seljačkim nemirima. S druge strane, fabrički proletarijat u gradovima još nije bio socijalno i duhovno konsolid o v a n u modernu radničku klasu. Pogotovo u najvećem industriskom s r e d i š n j e m okrugu Moskva—Vladimir, n a j z n a č a j n i j e m sedištu ruske tekstilne industrije, proletarijat je najvećim delom još bio srastao sa poljoprivredom i bio poluseljački. P r e m a tome, primitivni oblici eksploatacije izazivali su i primitivne manifestacije odbrane. Tek početkom osamdesetih godina spontane pobune fabričkih radnika u moskovskom okrugu, u kojima su razarane mašine, dale su povoda za p r v e osnove fabričkog zakonodavstva u carskoj imperiji. Ako je privredna strana javnog života u Rusiji pokazivala tako na svakom k o r a k u piskave disonance prolaznog perioda, to je n j o j odgovarala i kriza u duhovnom životu. „Narodnjački", samonikli ruski socijalizam koji se teoretski zasnivao na osobenostima ruskog a g r a r n o g uređenja, posle neuspeha svog k r a j nje revolucionarnog izražaja: terorističkih akcija preko partije „Narodnaja volja", bio je politički bankrotirao. Na drugoj strani pojavili su se prvi spisi Georgija Plehanova tek 1883 i 1885, i trebalo je da oni u Rusiji unesu marksistički metod mišljenja, ali su - izgleda — za još otprilike jedan decenij bili od neznatnog uticaja. U t o k u osamdesetih, a delimično i devedesetih godina, u d u h o v n o m životu ruske inteligencije — upravo opoziciono nastrojene socijalističke inteligencije — prevlađivala 201

je originalna mešavina samoniklih ostataka narodnjaštva i nadohvat prikupljenih elemenata Marxove teorije, — mešavina čija je najizrazitija crta bila skepsa u pogledu mogućnosti razvitka kapitalizma u Rusiji. Pitanje: da li da Rusija kapitalistički razvitak proživi po primeru zapadnoevropskom zanimalo je rusku inteligenciju vrlo rano. Ona je i u Zapadnoj Evropi videla n a j p r e samo tamne strane kapitalizma, njegovo razorno delovanje na tradicionalne p a t r i j a r h a l n e oblike proizvodnje, i na blagostanje i sigurnost egzistencije širokih narodnih masa. Na drugoj strani izgledala je ruska seljačka kolektivna svojina na zemlju, čuvena „obščina" kao mogućna polazna tačka za viši socijalni razvitak u Rusiji, koji će mimoilazom kapitalističkog stadijuma sa njegovim patn j a m a kraćim i m a n j e m u k o t r p n i m putem nego zapadnoevropske zemlje Rusiju dovesti u obećanu zemlju socijalizma. Zar da ta srećna mogućnost, ta jedinstvena istoriska prilika, bude proigrana time što će se u Rusiji ubrzavati presađivanje kapitalističkog načina proizvodnje uz pomoć države, uništiti seljački oblik poseda i proizvodnje, i širom otvoriti vrata proletarizovanju, bedi i nesigurnosti egzistencije radnih masa? Ovo osnovno pitanje zaokupljalo je duhovni život ruske inteligencije od seljačke reforme, pa i pre nje; od Hercena a pogotovu od Cerniševskog ono je bilo središnja os oko koje se izradio ceo pogled na svet — „narodnički", „narodnjački". Ovaj duhovni pravac koji se izražavao pod raznim vidovima i tendencijama — od izrazito reakcionarnih učenja „slavjanofila" do revolucionarne teorije terorističke partije — stvorio je u Rusiji ogromnu književnost. Sa jedne strane ona je stvorila bogat materijal na polju pojedinačnih istraživanja privrednih oblika ruskog života, naročito o „narodnoj proizvodnji" i n j e nim osobenim oblicima, o poljoprivredi seljačke opštine, o seljačkoj domaćoj radinosti, „artelu", kao i o duhovnom životu seljaštva, o sektama i slično. Sa druge strane razvila se osobena beletristika kao umetnički odraz socijalnih odnosa punih suprotnosti, u kojima se borilo staro sa novim i korak u korak sa svih strana sve više pritiskivalo d u h masom teških problema. Najzad iz istog tog korena sedamdesetih i osamdesetih godina nikla je originalna domaća filozofija istorije koja je želela da „subjektivni metod u sooiologiji", „kritičku misao" napravi merodavnim faktorom istoriskog razvitka, ili tačnije: da deklasiranu inteligenciju učini nosiljom istoriskog napretka. Ona je u P e t r u Lavrovu, Nikoli Mihailovskom, prof. Karejevu i V. Voroncovu našla svoje glavne pobornike. 202

Od te cele obimne i vrlo razgranate oblasti „narodnjačke" književnosti nas ovde zanima samo jedna strana: borba mišljen j a o izgledima kapitalističkog razvitka u Rusiji, pa i ova samo ukoliko se oslanjala na opšta r a z m a t r a n j a društvenih uslova kapitalističkog načina proizvodnje. A to zbog toga što će ta r a z m a t r a n j a osamdesetih i devedesetih godina u ruskoj polemičkoj literaturi igrati veliku ulogu. P r e svega radilo se o ruskom kapitalizmu i njegovim izgledima, ali je diskusija koja se razvila iz toga sasvim prirodno obuhvatila opšte probleme razvitka kapitalizma, pri čemu su primer i iskustva Zapada igrali n a j z n a č a j n i j u ulogu kao dokazni materijal. Za teoretski sadržaj potonje diskusije jedna činjenica je bila od presudnog značaja: ne samo da je Marxova analiza kapitalističke proizvodnje, kako je ona izložena u prvom tomu „Kapitala", već bila postala zajedničko dobro obrazovane Rusije, nego je 1885 izišla bila i druga k n j i g a sa analizom reprodukcije celokupnog kapitala. To je diskusiji dalo bitno drukčije obeležje. Problem kriza nije više prikrivao, kao što je to bilo u prethodnim slučajevima, pravo jezgro diskusije. Pitanje reprodukcije ukupnog kapitala, akumulacije, u svom čistom obliku, bilo je po prvi p u t postavljeno u centar diskusije. Analiza se nije više gubila u bespomoćnom t a p k a n j u oko pojmova dohotka i kapitala, individualnog kapitala i celokupnog kapitala. Stajalo se sada već na čitavoj podlozi Marxove šeme društvene reprodukcije. I najzad, ovoga p u t a nije se uopšte više radilo o sporovima između manchesterstva i socijalne reforme, nego između dve varijante socijalizma. Skepsu u pogledu mogućnosti kapitalističkog razvitka zastupali su u duhu Sismondija i delimice Rodbertusa sitnoburžoaski „narodnjački" konfuščiki, konfuzna v a r i j a n t a ruskog socijalizma, pozivajući se i sami mnogostruko na Marxa, dok je optimističko s h v a t a n j a p r e t s t a v l j a o marksističku školu u Rusiji. Nastupila je bila, dakle, potpuna promena scenerije. Od dvojice glavnih pretstavnika „narodnjačkog" pravca jedan je bio Voroncov, poznat u Rusiji uglavnom pod svojim književničkim pseudonimom ,,V. V." (početna slova imena), čudan svetac, koji je u političkoj ekonomiji bio potpuno konfuzan a kao teoretičar nije se mogao uopšte uzeti ozbiljno. Drugi, naprotiv, Nikolaj-on (Danielson), bio je čovek širokog obrazov a n j a i temeljit poznavalac marksizma, izdavač ruskog prevoda prvog toma Marxovog „Kapitala", lični p r i j a t e l j Marxa i Engelsa i sa obojicom u : živoj ličnoj prepisci (koja je na ruskom jeziku objavljena 1908 godine). Naročito Voroncov je osamdesetih godina vršio veliki uticaj na javno m i š l j e n j e ruske inteligen203

cije; on je t a j protiv koga je ruski marksizam u prvom r e d u morao da izvojuje pobedu. U p i t a n j u opštih mogućnosti razvitka kapitalizma u Rusiji, koje n a s ovde zanima, protiv obojice imenovanih pretstavnika skepse pojavio se devedesetih godina čitav niz protivnika iz redova nove generacije ruskih marksista naoružanih istoriskim iskustvom i p o z n a v a n j e m Zapadne Evrope; među n j i m a su, pored Georgija Plehanova, bili prof. Kablukov, prof. Manuilov, prof. Isajev, prof. Skvorcov, Vladimir Iljin. Petar Struve, Bulgakov, prof. Tugan Baranovski i drugi. U daljem izlaganju mi ćemo se uglavnom ograničiti na poslednju trojicu jer je svaki od n j i h dao m a n j e ili više p o t p u n u kritiku teorije u onoj oblasti koja nas na ovome mestu zanima. T a j delimično s j a j n i turnir koji je devedesetih godina držao u punoj napetosti socijalističku inteligenciju Rusije i koji je završio nesumnjivom pobedom marksističke škole, zvanično je otvorio vrata marksizmu kao istorisko-ekonomskoj teoriji u n a u k u Rusije. „Legalni" marksizam zauzeo je tada otvoreno i javno katedre, revije i tržište ekonomske literature Rusije, sa svima t a m n i m stranama tog položaja. Deset g o d i l a docnije, k a d a je ruski kapitalizam svoje optimističko naličje pokazivao na ulicama u revolucionarnom ustanku proletarijata, od cele ove plejade marksističkih optimista — sa j e d n i m izuzetkom — n i j e d a n se nije mogao naći u taboru proletarijata. Glava devetnaesta GOSPODIN VORONCOV f NJEGOV „SUVIŠAK" Sto su se pretstavnici „narodnjačke" teorije u Rusiji bili počeli baviti pitanjem kapitalističke reprodukcije, razlog je bio u njihovom verovanju da kapitalizam u Rusiji nema izgleda, i to zbog nedostatka tržišta. V. Voroncov je svoju teoriju u tom smislu razradio u časopisu „Otečestveni zapisi" i u drugim časopisima u čitavom nizu članaka, koji su 1882 sabrani u knjigu i objavljeni pod naslovom „Sudbina kapitalizma u Rusiji", posle toga, 1883, u m a j s k o m broju istog časopisa u članku pod naslovom „Suvišak pri snabdevanju tržišta robama", u septembarskom broju časopisa „Ruska misao" 1889 u članku „O militarizmu i kapitalizmu", u knjizi „Naši pravci" 1893, i najzad 1895 godine u obliku knjige pod naslovom „Crte teoretske političke ekonomije". Stav Voroncovljev p r e m a kapitalističkom razvitku u Rusiji ne može se tako lako shvatiti. On ne stoji ni na strani čisto slavjanofilske teorije koja iz „osobenosti" ekonomske s t r u k t u r e Rusije i njenog osobenog „narodnog duha" 204

i z v o d i apsurdnost i pogubnost kapitalizma u Rusiji, ni na strani marksista koji u kapitalističkom razvitku vide neizbežnu istorisku etapu, koja i za rusko društvo može da prokrči jedino prohodni put socijalnog napretka. Voroncov je dokazivao da je kapitalizam u Rusiji prosto nemoguć, da on nema korena i nema budućnosti. Podjednako je apsurdno kapitalizam u Rusiji bilo anatemisati bilo želeti, jer u Rusiji nedostaju sami životni uslovi za kapitalistički razvitak, tako da bi svi sa velikim žrtvama skopčani napori da država u Rusiji razvije kapitalizam bili uzaludne žrtve. Ako se pak pogleda pobliže, onda se vidi da Voroncov u suštini vrlo mnogo sužava ovu svoju tvrdnju. Ukoliko se nema u vidu akumulacija kapitalističkog bogatstva, već kapitalistička proletarizacija sitnih proizvođača, nerigurnost egzistencije radnika, i periodične krize, Voroncov nikako ne osporava postojanje tih pojava u Rusiji. Naprotiv, on u predgovoru svojoj knjizi „Sudbina kapitalizma u Rusiji" izričito kaže: „Poričući mogućnost vladavine kapitalizma kao oblika proizvodnje u Rusiji, ja neću ništa da kažem o njegovoj budućnosti kao oblika i stepena eksploatacije narodnih snaga. Voroncov, dakle, misli da kapitalizam nije u stanju da u Rusiji dostigne onaj stepen zrelosti kao na Zapadu, ali da proces odvajanja neposrednih proizvođača od sredstava za proizvodnju treba svakako očekivati i u ruskim uslovima. Voroncov čak ide još i dalje. On nikako ne osporava mogućnost razvitka kapitalističkih oblika proizvodnje u izvesnim granama ruske industrije pa čak ni mogućnost kapitalističkog izvoza iz Rusije na spoljna tržišta. Sam on veli u svojoj raspravi „Suvišak pri snabdevanju tržišta": ,,U nekojim granama industrije kapitalistička proizvodnja se razvija vrlo brzo (razume se: u ruskom smislu ove reči)."* „Vrlo je verovatno da Rusija, kao i druge zemlje, ima izvesna prirodna preimućstva usled kojih može istupiti kao prodavac izvesnih vrsta roba na spoljnim tržištima; lako je moguće da će kapital ovo koristiti i odgovarajuće grane proizvodnje uzeti u svoje ruke,... to jest nacionalna podela rada će našem kapitalizmu olakšati da se u izvesnim granama učvrsti. Ali za nas se ne radi o tome. Mi ne govorimo o slučajnom učešću kapitala u industriskoj organizaciji zemlje, nego pitamo: da li je verovatno da bi celokupna proizvodnja Rusije mogla biti postavljena na kapitalističku osnovu?".**

U ovom obliku skepsa gospodina Voroncova dobija očito prilično drukčiji izgled nego što se u prvi mah moglo pretpostaviti. On sumnja u to da će kapitalistička proizvodnja ikada * "Otečestveni zapisi", 1883, V, Savremeni pregled, str. 4.

205

biti u s t a n j u da ovlada celokupnom proizvodnjom u Rusiji. Tu majstoriju n i j e ona dosada potpuno izvela ni u jednoj zemlji na sve'tu, čak ni u Engleskoj. Takvu skepsu u pogledu budućnosti ruskog kapitalizma trebalo bi, dakle, p r e svega shvatiti sa internacionalnog gledišta. I zaista tu Voroncovljeva teorija izlazi na sasvim opšta r a z m a t r a n j a o prirodi i životnim uslovima kapitalizma, ona se oslanja na opšte teoretske poglede o procesu reprodukcije celokupnog društvenog kapitala. Voroncov na sledeći jasan način formuliše naročitu povezanost, kapitalističkog načina proizvodnje sa p i t a n j e m tržišta: „Nacionalna podela rada, podela svih industriskih grana na zemlje zainteresovane u svetskoj trgovini nema sa kapitalizmom ničega zajedničkog. Tržište koje se na taj način stvara, potražnja za proizvodima raznih zemalja koja n a s t a j e iz ovakve podele rada među narodima, nema, po svome karakteru, ništa zajedničkog sa tržištem koje je potrebno kapitalističkom načinu proizvodnje. ... Proizvodi kapitalističke industrije dolaze na tržište u drugom cilju: njih se ne tiče p i t a n j e da li su podmirene sve potrebe zemlje; n i j e potrebno da oni bezuslovno, namesto sebe, pruže preduzetniku neki drugi materijalni proizvod koji bi poslužio za ličnu potrošnju. Njihova je glavna svrha: da realizuju višak vrednosti prikriven u sebi. A kakav je to višak vrednosti koji sam po sebi kapitalista interesuje? Sa stanovišta sa koga mi ovo pitanje posmatramo, pomenuti višak vrednosti jeste suvišak proizvodnje iznad potrošnje u unutrašnjosti zemlje. Svaki radnik proizvodi više nego što sam potroši, a svi ti suvišci sakup l j a j u se u malo ruku; posednici ovih suvišaka troše ih sami, pa ih u tome cilju u unutrašnjosti svoje zemlje kao i u stranim zemljama r a z m e n j u j u za najraznovrsnija životna sredstva i l u k s u z e predmete; pa ipak, koliko god jeli, pili i plesali — oni nisu u s t a n j u da spiskaju čitav višak vrednosti; još uvek preostaije znatan ostatak koji oni nisu u s t a n j u da razmene za neki drugi proizvod, nego ga se m o r a j u sasvim naprosto otresti, pretvoriti ga jednostavno u novac, j e r će inače ionako propasti. Kako nema nikoga u zemlji ko bi t a j ostatak od n j i h preuzeo, to on mora biti izvezen u inostranstvo — i tu leži uzrok zašto zemlje koje se kapitalizuju ne mogu da izađu na k r a j bez spoljnih tržišta." Gornji citat koji smo mi preveli doslovno sa svima osobenostima Voroncovljevog načina izražavanja, može čitaocima poslužiti da naslute duhovitost ovog ruskog teoretičara, p r i čijem čitanju čovek proživljava najdragocenije trenutke. * 1. c., s t r . 14.

206

Iste poglede je Voroncov docnije, 1895, obuhvatio u svojoj knjizi „Crte teoretske ekonomije". Poslušajmo šta on tu kaže. Voroncov polemiše protiv pogleda Say—Ricarda, naročito još i protiv pogleda J. St. Milla, koji su osporavali mogućnost opšte hiperprodukcije. Pritom on otkriva ono što niko pre njega n i j e znao: on je pronašao izvor svih zabluda klasične škole u pogledu kriza. Taj izvor leži u pogrešnoj teoriji troškova proizvodnje kojoj se buržoaska ekonomija potčinjava. Sa stanovišta troškova proizvodnje (koje Voroncov uzima bez profita, što takođe niko pre n j e g a n i j e učinio) profit kao i krize svakako da se ne mogu ni zamisliti ni objasniti. Ali treba se naslađivati sopstvenim rečima tog originalnog mislioca: „Prema učenju buržoaske političke ekonomije vrednost proizvoda je određena radom u t r o šenim za njegovu proizvodnju. Ali tek što je dala definiciju vrednosti, ona na n j u odmah zaboravlja pa pri daljem objašnjen j u ona pojave razmene zasniva na drugoj teoriji, u kojoj je rad zamenjen troškovima proizvodnje. Tako se dva proizvoda u z a j a m n o r a z m e n j u j u u tolikim količinama da na obema stran a m a budu jednaki troškovi proizvodnje. Pri takvom s h v a t a n j u razmene za suvišak roba u zemlji stvarno nema mesta. Neki proizvod godišnjeg rada radnika sa toga stanovišta se pojavl j u j e kao pretstavnik izvesne količine materijala iz koga je izrađen, oruđa koja su pritom porabaćena, i proizvoda koji su služili za održanje radnika za vreme perioda proizvodnje. Pri njegovoj pojavi na tržištu on (sigurno „proizvod"! R. L.) ima zadatak da izmeni svoj upotrebni oblik, da se ponovo preobrazi u sirovinu, u proizvode za radnika i u vrednost potrebnu za obnovu oruđa za rad; a posle toga procesa njegovog r a s t a v l j a n j a na sastavne delove nastaće proces njihovog ponovog s p a j a n j a , proces proizvodnje, i u toku tog procesa biće utrošene sve n a v e dene vrednosti, ali će zato nastati proizvod koji pretstavlja kariku između minule i buduće potrošnje." Iz toga sasvim osobenog pokušaja da se društvena reprodukcija prikaže kao neprekidan proces sa stanovišta teorije troškova proizvodnje, sledi momentano, kao iz puške ispaljen, sledeći zaključak: „Ako, dakle, posmatramo celokupnu masu proizvoda neke zemlje, nećemo naći nikakvog suviška robe koji bi prelazio potrebe društva; sa stanovišta teorije vrednosti buržoaske nacionalne ekonomije, suvišak koji ne bi mogao naći prođu uopšte ne može da postoji." Pošto je Voroncov sa k r a j n j e samovoljnim nasiljem nad „buržoaskom teorijom vrednosti" dobit kapitala isključio iz troškova proizvodnje, to on t a j svoj propust odmah posle toga pretvara u veličanstveno otkriće: „Ali navedena analiza otkriva još jednu crtu u donedavnoj vladajućoj teoriji vrednosti: pokazuje se da na terenu te teorije nema mesta ni za profit 207

kapitala." Tu dolazi dokazivanje k o j e z a p a n j u j e svojom k r a t koćom i jednostavnošću: „Stvarno, ako moj proizvod, koji pretstavlja troškove proizvodnje od 5 rubalja, b u d e zamenjen za drugi proizvod iste vrednosti, onda će ono što s a m ja dobio biti dovoljno samo da pokrije moje stvarne izdatke, a za svoje odricanje (tačno tako rečeno! R. L.) neću dobiti ništa." I sada Voroncov zahvata problem u njegovoj osnovi: „Tako se ispostavlja da je na tlu strogo logičnog razvitka ideja buržoaske političke ekonomije sudbina suviška robe na tržištu ista kao i sudbina kapitalističkog profita. Ta okolnost d a j e n a m pravo da zaključimo da su obe pojave u međusobnoj zavisnosti, da je mogućnost jedne uslovljena p o s t o j a n j e m druge. I zaista: tako dugo dok ne postoji profit, ne postoji ni suvišak roba... Drukčije je ako se p r o f i t stvara u zemlji. On ne stoji ni u kakvoj organskoj vezi sa proizvodnjom, on je pojava koja nije tehnički-prirodno uslovljena i vezana za ovu poslednju, nego samo svojom spoljnom, društvenom formom. Proizvodnji su za njeno produženje potrebni... samo sirovina, oruđa, životna sredstva za radnike i ona sama zato troši samo odgovarajući deo proizvoda; suvišak pak, koji čini profit i koji ne nalazi za sebe mesta u stalnom elementu industriskog života, — u proizvodnji, — mora za sebe da traži druge potrošače koji sa proizvodnjom nisu organski vezani, potrošače koji do izvesnog stepena i m a j u s l u č a j a n karakter. On (suvišak) takve potrošače može naći, ali je moguće da ih ne nađe u potrebnoj meri; u tom slučaju mi ćemo na tržištu imati suvišak robe."* U najvećoj meri zadovoljan sa ovako „jednostavnim" objašnjen j e m koje je višak proizvoda oglasilo kao izmišljotinu kapitala a kapitalista kao „slučajnog" potrošača koji „nije organski" povezan sa kapitalističkom proizvodnjom, razvija Voroncov dalje, na osnovu Marxove „dosledne" teorije radne vrednosti koju je on, prema sopstvenoj izjavi, dalje „koristio", razvitak kriza neposredno iz viška vrednosti, i to na sledeći način: „Ako se ono što u troškove proizvodnje ulazi u obliku n a j a m n i n e utroši od radnog dela stanovništva, to višak vrednosti, sa izuzetkom onog dela koji je potreban za proširenje proizvodnje, zahtevano od tržišta, mora biti uništen (doslovno tako! R. L.) od strane samih kapitalista. Ako su oni u stanju da to učine, i ako to i učine, onda nema suviška roba, ako pak nisu i ne učine to — tada n a s t a j e hiperprodukcija, industriska kriza, istiskivanje radnika iz fabrika i druge nezgode." Ko je pak, u k r a j n j o j liniji, kriv za sve te nedaće? P r e m a gospodinu Voroncovu kriv je „nedovoljan elasticitet ljudskog organizma, * „ C r t e t e o r i s k e političke e k o n o m i j e " , P e t r o g r a d 1895, str. 157.

208

koji nije u s t a n j u da proširuje svoje sposobnosti trošenja onom brzinom kojom raste višak vrednosti". Tu genijalnu misao on formuliše još i ovim rečima: ,,I tako Ahilova peta cele kapitalističke industriske organizacije leži u nesposobnosti preduzetnika da potroše celi svoj dohodak." Pošto je, dakle, Ricardovu teoriju vrednosti koristio u „doslednoj" Marxovoj formulaciji, Voroncov sada dolazi do Sismondijeve teorije kriza koju i usvaja u što sirovijoj i uprošćenijoj formi. I dok izlaže shvatanje Sismondijevo, on, dabome, misli da prima Rodbertusovo. „Induktivni metod istraživanja doveo je do iste teorije kriza i osiromašenja, koju je Rodbertus objektivno bio postavio",* i z j a v l j u j e on pobednički. Šta Voroncov podrazumeva pod „induktivnim metodom istraživanja", koji on suprotstavlja „objektivnom", nije, razume se, sasvim jasno, ali pošto kod gospodina Voroncova ništa nije nemoguće, moguće je da pod n j i m treba razumeti i Marxovu teoriju. Ali ni Rodbertus nije mogao da prođe „nekorigovan" kroz ruke ovog originalnog ruskog mislioca. Rodbertusovoj teoriji čini Voroncov samo tu ispravku što iz n j e isključuje ono što je kod Rodbertusa bila centralna tačka celog sistema: u t v r đ e n j e udela n a j a m n i n a u vrednosti celokupnog proizvoda. P r e m a gospodinu Voroncovu i ta bi mera, naime, bila samo palijativno sredstvo protiv kriza jer „neposredni uzrok pomenutih pojava (hiperprodukcija, nezaposlenost itd.) n i j e u tome što je udeo radnih klasa u nacionalnom dohotku premalen nego u tome što kapitalistička klasa nije u s t a n j u da potroši svake godine onu masu proizvoda koja joj pripadne."** A pošto je upravo odbacio Rodbertusovu reformu raspodele dohotka, Voroncov, najzad, stiže p u t e m svoje „strogo logične konzekvencije" do sledeće prognoze buduće sudbine kapitalizma: „Ako posle svega ovoga industriskoj organizaciji koja vlada u Zapadnoj Evropi bude suđeno da i dalje cveta i napreduje, to će biti moguće samo pod uslovom da se nađu sredstva koja će uništiti (doslovno tako! R. L.) onaj deo nacionalnog dohotka koji prelazi sposobnost potrošnje kapitalističke klase a ipak dolazi u njene ruke. Najjednostavnije rešenje ovoga pitanja bila bi odgovarajuća izmena u podeli nacionalnog dohotka među saučesnike proizvodnje. Kapitalistički režim bio bi za dugo vreme osiguran kad bi preduzetnici od svakog porasta nacionalnog dohotka za sebe zadržali samo toliko koliko im je * „ M i l i t a r i z a m i kapitalizam",'„Ruska misao", 1889, k n j . I X , str. 78. * * 1. c., str. 80.

209

potrebno za zadovoljenje svojih želja i ćefova, a ostatak prepustili radničkoj klasi, to jest masi stanovništva."* Tako, najzad, kaša sastavljena iz Ricarda, Marxa, Sismondija i Rodbertusa završava otkrićem da bi kapitalistička proizvodnja bila od hiperprodukcije radikalno izlečena i da bi mogla za sva vremena da „cveta i napreduje" ako bi samo kapitalisti digli ruke od kapitalizovanja viška vrednosti, i odgovarajući deo viška vrednosti poklonili radnicima. Međutim, dok se kapitalisti ne u r a z u m e da prime dobri savet gospodina Voroncova, oni se drže drugih sredstava, kojima svake godine „unište" deo svog viška vrednosti. Među ta isprobana sredstva spada, između ostalog, savremeni militarizam, i to, — kako gospodin Voroncov, n e u m i t a n kao smrt, zna da sve stvari izvrne tumbe, — tačno u onoj meri u kojoj troškovi militarizma ne bivaju izmereni sredstvima radne i narodne mase, nego iz dohotka kapitalističke klase. Ali, p r e svega drugog, sredstvo spasenja kapitalizma nalazi se u spoljnoj trgovini. A to je, međutim, „Ahilova peta" ruskog kapitalizma. Kao poslednji za stolom svetskog tržišta, ruski kapitalizam ostaje praznih šaka pri konkurenciji starijih kapitalističkih zemalja Zapada, i tako ruski kapitalizam sa gubitkom izgleda na inostranim tržištima gubi ujedno i n a j osnovniji uslov svoje životne sposobnosti. Rusija će, dakle, ostati „carstvo seljaka" i „narodne proizvodnje". „Ako je sve to tačno — zaključuje Voroncov svoju raspravu o „Suvišku pri snabdevanju tržišta robama", — onda se iz toga nameću granice vlasti kapitalizma u Rusiji: poljoprivreda mora biti izuzeta ispod njegovog voćstva; ali i u oblasti industrije ne sme njegov razvitak suviše uništavajuće delovati na domaću radinost koja je pri našim klimatskim prilikama (!) za blagos t a n j e velikog dela stanovništva neophodna. Ako bi čitalac primetio na to da se kapitalizam neće upuštati u ovakve kompromise, mi mu odgovaramo: utoliko gore po njega." Tako, na završetku, gospodin Voroncov pere ruke i za svoju ličnost o t k l a n j a svaku odgovornost za dalju sudbinu privrednog razvitka u Rusiji. Glava dvadeseta NIKOLAJ-ON Drugi teoretičar „narodnjačke" kritike, Nikolaj-on, pristupa poslu sa drukčijim ekonomskim obrazovanjem i stručnošću. J e d a n od najtemeljitijih poznavalaca ruskih privrednih * 1. c., str. 83. Uporedi „ C r t e itd.", str. 196.

210

odnosa, on je već 1880 pobudio pažnju javnosti svojom raspravom o kapitalizovani u poljoprivrednih dohodaka (u časopisu „Slovo"). Trinaest godina docnije, pobuđen velikom glađu u Rusiji 1891 godine, on je izdao knjigu pod naslovom: „Crte naše društvene privrede posle reforme", u kojoj nastavlja svoje ranije istraživanje i na osnovu naširoko zasnovanog materijala, bogato dokumentovanog činjenicama i brojkama, nastoji da dokaže razvitak kapitalizma u Rusiji, da je t a j razvitak za ruski narod postao izvor svih njegovih zala pa i gladi. Svoja razmat r a n j a o sudbini kapitalizma u Rusiji Nikolaj-on zasniva na određenoj teoriji o uslovima razvitka kapitalističke proizvodnje uopšte, a ta teorija je upravo ono što nas zanima. Za kapitalistički način privređivanja tržište je od presudnog značaja. Svaka kapitalistička nacija se zbog toga trudi da sebi obezbedi što veće tržište. Ona se p r e svega obraća, dabome, na svoje sopstveno u n u t r a š n j e tržište. Na izvesnom stepenu razvitka kapitalističkoj naciji n j e n o u n u t r a š n j e tržište nije više dovoljno, i to iz sledećih razloga: Celi novi godišnji proizvod društvenog rada može da se podeli na dva dela: jedan deo koji radnici dobijaju u vidu svojih najamnina, a drugi deo koji kapitalisti p r i s v a j a j u sebi. Prvi deo je u s t a n j u da iz prometa izvuče samo onu količinu sredstava za život koja po svojoj vrednosti odgovara sumi najamnina plaćenih u zemlji. Usto, kapitalistička privreda ima izrazitu tendenciju da t a j deo u sve većoj- meri s m a n j u j e . Metodi koje ona u tome cilju p r i m e n j u j e jesu: produženje radnog vremena, povećanje intenziteta rada, povećanje njegove proizvodnosti posredstvom tehničkih usavršavanja, koja omogućuju da se namesto muških radnih snaga postavljaju ženske i nedorasli i koja, najzad, omogućuju da odrasli radnici delimično budu sasvim istisnuti sa rada. Pa i u slučaju kad n a j a m n i n e ostalih uposlenih radnika rastu, nikad taj porast ne može biti ravan uštedama kapitalista koje su uslovljene ovim pomeranjima. Iz svega toga nameće se zaključak da se uloga radničke klase kao kupca na u n u t r a š n j e m tržištu sve više s m a n j u j e . Usto se razvija još i drugi proces: kapitalistička proizvodnja, korak po korak, p r o š i r u j e svoju vlast na zanate koji su kod poljoprivrednog stanovništva bili sporedno zanimanje; ona na t a j način seljaštvo lišava vrela privređivanja jednog za drugim, a to utiče da kupovna snaga seoskog stanovništva prema proizvodima industrije sve više slabi, tako da se u n u t r a š n j e tržište i s te strane sve više sužava. Osvrnemo li se, međutim, na udeo kapitalističke klase, vidimo da ni ona nije u s t a n j u da realizuje celi novostvoreni proizvod, ali iz sasvim obratnih razloga. Ma koliko velike bile potrebe potrošnje ove klase, ona ipak ne može da lično potroši celi godišnji višak pro211

izvoda: prvo, što deo od toga mora da se primeni za proširenje proizvodnje, za tehnička poboljšanja koja su svakom individualnom kapitalistu n a m e t n u t a kao uslov opstanka u k o n k u r e n t skoj borbi; drugo, što sa porastom kapitalističke proizvodnje raste i ona grana proizvodnje koja obezbeđuje proizvodnju sredstava za proizvodnju, kao što su rudarstvo, industrija m a šina, itd. i čiji proizvod po svom upotrebnom obliku apriorno isključuje ličnu potrošnju a uslovljava f u n k c i j u u svojstvu kapitala; treće, najzad, što veća proizvodnost rada i ušteda kapitala, koja može biti postignuta masovnom proizvodnjom jevtinih roba, društvenu proizvodnju u p u ć u j e sve više upravo u pravcu proizvodnje masovnih artikala koju šaka kapitalisti n i j e u s t a n j u da potroši. Mada višak vrednosti nekog kapitalista može biti realizovan u višak proizvoda drugih kapitalista, i obratno, to se ipak odnosi samo na proizvode jedne određene grane, naime, grane životnih sredstava. Ali glavna pobuda kapitalističke proizvodnje nije zadovoljenje potreba lične potrošnje. To se odražava i u tom što proizvodnja životnih sredstava u celini stalno sve više zaos t a j e prema proizvodnji sredstava za proizvodnju. „Na t a j način vidimo da, kao što proizvod svake fabrike daleko p r e m a š u j e potrebe radnika, uposlenih u toj fabrici, i preduzetnika za tim proizvodom, isto tako i celokupni proizvod neke kapitalističke nacije daleko p r e m a š u j e potrebe celokupnog uposlenog stanovništva, i p r e m a š u j e ih upravo zato jer je nacija kapitalistička, jer n j e n a društvena podela s n a g a n i j e sračunata na zadovoljenje stvarnih potreba stanovništva, nego jedino na zadovoljenje platežno sposobnih potreba. Isto onako, dakle, kao sto individualni fabrikant ni jedan jedini dan ne može opstati kao kapitalist, ako bi proda njegove robe bila ograničena samo na potrebe njegovih radnika i na njegove lične potrebe, tako se ni razvijena kapitalistička nacija ne može zadovoljiti samo svojim sopstvenim u n u t r a š n j i m tržištem." Tako kapitalistički razvitak ima tendenciju da na izvesnoj visini samome sebi pravi smetnje. Te s m e t n j e u k r a j n j o j liniji potiču odatle što sve veća proizvodnost rada s obzirom na odvaj a n j e neposrednih proizvođača od sredstava za proizvodnju ne dolazi u korist celog društva, nego samo pojedinih preduzetnika, dok mase radne snage i radnog vremena tim procesom bivaju „oslobođene", postaju suvišne i ne samo za društvo izgubljene nego mu p a d a j u još i na teret. Stvarne potrebe n a r o d n e mase mogu samo u toj meri biti bolje zadovoljene ako prevagu dobije „narodni" način proizvodnje zasnovan na s p a j a n j u proizvođača sa sredstvima za proizvodnju. Ali kapitalizam nastojava da pri212

grabi upravo te sfere proizvodnje i da tako uništi glavni faktor svog sopstvenog procvata. Zar nisu, naprimer, periodične gladi u Indiji, do kojih je dolazilo svake desete ili jedanaeste godine, bile uzrokom periodičnosti industriskih kriza u Engleskoj. U tu protivrečnost dospeva pre ili docnije svaka nacija koja je pošla putem kapitalističkog razvitka, jer ona leži u samom tom načinu proizvodnje. Ukoliko pak jedna nacija docnije pođe putem kapitalizma, utoliko oštrije se izražava ova protivrečnost, jer posle zasićenja unutrašnjeg tržišta ona nije u stanju da nađe zamenu na inostranom, jer je ovo već izranije zauzeto od starijih konkurentskih zemalja. Iz svega ovoga proizlazi da su granice kapitalizmu postavljene rastućom bedom koju uslovljava njegov sopstveni razvitak, porastom broja suvišnih radnika koji nemaju nikakve kupovne moći. Rastućoj proizvodnosti rada, koja neobično brzo podmiruje svaku platežno sposobnu potrebu društva, odgovara rastuća nesposobnost sve većeg broja narodnih masa da zadovolje svoje najhitnije potrebe, suvišku roba koje se ne mogu prodati odgovara oskudica širokih masa u najnužnijem. To su opšti pogledi Nikolaj-ona.* Kao što se vidi, Nikolaj-on poznaje svoga Marxa i oba prva toma „Kapitala" dobro je iskoristio. Pa ipak je cela njegova argumentacija čisto sismondiska: kapitalizam vodi čak ka sužavanju unutrašnjeg, tržišta pauperizacijom masa, sva nesreća u modernom društvu dolazi. dakle, od razaranja „narodneg" načina proizvodnje, to jest od uništenja sitnih preduzeća — to su njegovi rukovodni motivi. Kod Nikolaj-ona slavljenje jedinospasavajućeg sitnog preduzeća kao osnovni ton celokupne njegove kritike dolazi do izražaja mnogo jasnije i otvorenije nego kod Sismondija.** Na kraju krajeva je realizacija kapitalističkog celokupnog proizvoda u granicama društva nemoguća, ona može uspeti još samo blagodareći inostranim tržištima. Ovde Nikolaj-on, uprkos sasvim različitim polaznim teoretskim tačkama, zajedno sa Voroncovom dolazi do istog zaključka čiji smisao, primenjen na Rusija, pretstavlja ekonomsko obrazloženje skepse u pogledu na kapitalizam u Rusiji. U Rusiji kapitalistički razvitak ima samo mračne strane, samo pauperizaciju narodnih masa, jer je on od spoljnih tržišta apriorno otsečen i zato je razvijanje kapitalizma u Rusiji kobna „greška". * Uporedi „ C r t e naše socijalne privrede", naročito str. 202—205, 338—341. ** U p a d l j i v u sličnost, stava r u s k i h „ n a r o d n j a k a " sa shvatanjem Sismondijevim dokazao je u pojedinostima Vlad. I l j i n 1897 u raspravi „ P r i l o g karakteristici ekonomskog romantizma".

213

Stigavši dovde, Nikolaj-on je zagrmeo kao starozavetni prorok: „Umesto da se držimo starodrevnih vekovnih tradicija, umesto da razvijamo nasleđeni princip čvrste povezanosti neposrednih proizvođača sa sredstvima za proizvodnju, umesto da koristimo tekovine zapadnoevropske nauke, da ih primenimo na oblike proizvodnje koji počivaju na seljačkoj sopstvenosti sredstava za proizvodnju, umesto da proizvodnost njihovog rada uvećamo koncentracijom sredstava za proizvodnju u njihove ruke, umesto da se ne povodimo za zapadnoevropskim oblikom proizvodnje ali da koristimo njegovu organizaciju, njegovu snažnu kooperaciju, njegovu podelu rada, njegove mašine itd. itd., umesto da razvijamo princip koji leži u osnovici seljačkog zemljoposeda i da ga primenimo na seljačku obradu zemlje, umesto da seljaštvu u tome cilju otvorimo pristup ka nauci i n j e n o j primeni, umesto svega toga mi smo udarili sasvim suprotnim putem. Mi ne samo da nismo sprečili razvitak kapitalističkih oblika proizvodnje, iako su oni zasnovani na eksproprijaciji seljaštva, nego smo, obrnuto, svim svojim snagama potpomogli posunovraćenje celog svog privrednog života koje je dovelo do gladi 1891 godine." Nesreća je napredovala već daleko; pa ipak još nije dockan za povratak. Naprotiv, za Rusiju se nameće preka potreba p o t p u n e reforme ekonomske politike, s obzirom na preteču proletarizaciju i preteću propast, kao što su u svoje vreme bile potrebne Aleksandrove reforme posle Krimskog rata. Socijalna r e f o r m a koju Nikolaj-on p r e p o r u č u j e potpuno je utopiska i tim se oštrije nego kod Sismondija ističe sitnoburžoaska i reakcionarna strana shvatanja, što ruski „ n a r o d n j a k " o tom piše za sedamdeset godina docnije. P r e m a njegovom mišljenju, naime, jedini način spasenja Rusije od kapitalističke poplave bila bi: stara „obščina", na kolektivnoj svojini na zemlju zasnovana seoska opština. Na n j u bi — razume se merama koje su ostale t a j n o m Nikolaj-ona — trebalo nakalemiti rezultate moderne k r u p n e industrije i savremene naučne tehnike, kako bi ona mogla da posluži kao osnova za viši „podruštvljeni" oblik proizvodnje. Rusija nema drugog izbora osim tu alternativu: ili n a p u š t a n j e kapitalističkog razvitka ili propast i smrt.* * 1. c., str. 322 i, sledeće. Fr. Engels je stanje u Rusiji ocenjivao drukčije. U više mahova on je pokušavao da ubedi N i k o l a j - o n a da je za Rusiju put krupnoindustriskog razvitka neizbežan, i da su patnje Rusije samo tipične protivrečnosti kapitalizma. Tako on piše 22 septembra 1892 godine: „Ja, dakle, t v r d i m sada da industriska proizvodnja sadašnjice bezuslovno znači k r u p n u i n d u s t r i j u sa primenom pare, elektriciteta, mehaničkih vretena i razboja, i najzad sa mašinskom proizvodnjom samih mašina. Od onoga trenutka kada je Rusija uvela kod sebe železnice, za n j u je i uvođenje svih onih n a j m o d e r n i j i h sredstava

214

Posle poražavajuće kritike kapitalizma Nikolaj-on dolazi do istog starog univerzalnog leka „narodnjaka", koji je već pedesetih godina, tada naravno sa mnogo više prava, stavljen za proizvodnju postalo već unapred rešeno pitanje. Vi morate b i t i u s t a n j u da sami svoje sopstvene lokomotive, vagone, železnice itd. popravljate i usavršavate, a da biste to mogli r a d i t i j e d i n o , vi morate b i t i u stanju da sve te s t v a r i koje v a l j a da popravljate, kod svoje kuće i konstruišete. Od onoga trenutka k a d je ratna tehnika postala jedna od grana k r u p n e i n d u s t r i j e (oklopni brodovi, moderna a r t i l j e r i j a , brzometke i repetirke, čelični naboji, bezdimni barut itd.), k r u p n a i n dustrija, bez koje se sve to ne može proizvoditi, i za vas je postala politička neophodnost. Sve te stvari ne mogu b i t i izrađene bez visoko razvijene metalne industrije, a ova opet ne može da se razvija bez odgovarajućeg razvitka s v i h drugih industriskih grana, naročito t e k stilne industrije." I dalje u istom pismu: „Dokle god je ruska i n d u s t r i j a upućena ssamo na svoje unutrašne tržište, njeni proizvodi mogu p o k r i v a t i samo u n u t r a š n j u potrebu. Ta potreba će rasti samo v r l o sporo, i meni se čini, štaviše, da će se ona p r i sadašnjim uslovima ruskog života m o r a t i pre da umanji. Jer jedna od neizbežnih posledica krupnoindustriskog razvitka leži upravo u tome da ona svoje sopstveno unutrašnje tržište razara posredstvom istoga procesa k o j i m ga je stvorila. Ona ga stvara razarajući osnovu seljačke domaće radinosti. Seljaštvo, međutim, ne može ž i v e t i bez domaće radinosti. Seljaci će b i t i uništeni kao seljaci; n j i h o v a kupovna moć biće svedena na m i n i m u m i dok se ne snađu u n o v i m uslovima života, kao proleteri, oni će pretstavljati v r l o usko tržište za novostvorene fabrike i preduzeća. Kapitalistička proizvodnja je ekonomika prelazna faza puna u n u t r a š n j i h protivrečnosti, k o j e se r a z v i j a j u i postaju v i d l j i v e samo u razmeru njenog sopstvenog razvitka. Ta tendencija, da sebi stvara t r žište, i da ga u isto vreme uništava, čini j e d n u od t i h protivrečnosti. Druga takva protivrečnost je ono bezizlazno stanje" do koga ona dovodi i koje u zemlji bez inostranih tržišta, kao što je Rusija, nastupa brže nego u zemljama koje su, manje i l i više, već ospasobljene za konk u r e n c i j u na otvorenom, svetskom tržištu. To po izgledu sasvim bezizlazno stanja, kod ovih p o t o n j i h zemalja, međutim, nalazi izlaz u her o j s k i m sredstvima trgovinske politike, to jest u nasilnom otvaranju n o v i h tržišta. Poslednje novo tržište za prođu engleske robe koje je nedavno otvoreno na t a j način i koje se pokazalo kao sposobno da privremeno oživi blagostanje jeste — Kina. Zato engleski k a p i t a l polaže t o l i k o na gradnju železnica u K i n i . A l i kineske železnice znače razaranje cele osnove kineskog sitnog seoskog gazdinstva i domaće radinosti; ali kako ovo zlo ovde neće b i t i ni donekle izravnato r a z v i t k o m sopstvene krupne industrije, to će stotine miliona naroda b i t i predane potpunoj nesposobnosti za život. Kao posledica takvog stanja mora se p o j a v i t i masovno iseljavanje k a k v o svet dosada n i j e video, i Amerika, A z i j a i Evropa biće preplavljene omraženim Kinezima. Ovaj novi konk u r e n t u r a d u konkurisaće američkom, australiskom i evropskom radu na osnovu kineskih shvatanja o zadovoljavajućem standardu života, a kineski nivo života je, kao što se zna, n a j n i ž i od svih na svetu. A k o u čitavom sistemu proizvodnje u E v r o p i do toga vremena ne bude izvršen prevrat, biće potrebno da t a j p r e v r a t tada otpočne." („Pisma K a r l a M a r x a i Engelsa N i k o l a j - o n u " , Preveo (na ruski) G. Lopatin, Petrograd 1908, str. 79.) — Mada je Engels r a z v i t a k p r i l i k a u Rusiji

215

kao „specifično ruska" zaloga višeg socijalnog razvitka; Engels je to sredstvo, međutim, 1875 u ,,Volksstaat"-u, u članku „Izbeglička literatura", označio kao za život nesposoban zaostatak prastarih ustanova sa reakcionarnim karakterom. „Dalji razvitak Rusije u buržoaskom pravcu", pisao je Engels tada, „uništio bi, malo po malo, i tu opštinsku svojinu, a da ruska vlada pritom ne bi trebalo da se umeša sa „bajonetima i k n u t o m " (kako su to zamišljali revolucionarni „narodnjaci". R. L.). — Pod pritiskom poreza i zelenaštva opštinska svojina na zemlju nije više nikakva blagodat, ona p o s t a j e okov. Seljaci od n j e često beže, sami ili sa porodicom, da bi se prehranjivali kao pečalbari, a zemlju napuštaju. Jasno je da je opštinska svojina u Rusiji već davno preživela svoje doba procvata i po svoj prilici ide ususret svome raspadanju." Time je Engels, već osamnaest godina pre Nikolaj-on ovog glavnog dela o pitanju „obščine", pogodio pravo u nišan. Kad je Nikolaj-on posle toga ponovo h r a b r o dočarao istu avet „obščine", to je utoliko bio loš istoriski anahronizam što je otprilike već decenij docnije pogreb „obščine" izvršen po državnoj potrebi. Apsolutistička vlada koja se kroz pola stoleća na svu silu trudila da za čisto fiskalne ciljeve veštački održi aparat seljačke zemljišne opštine bila je primorana da ovaj Sizifov posao sama napusti. Uskoro se na agrarnom pitanju, kao n a j m o ć n i j e m faktoru ruske revolucije, pokazalo sasvim jasno koliko je stara „narodnjačka" iluzija dospela u pozadinu borbe usled stvarnog ekonomskog toka stvari, i obrnuto, koliko je snažno kapitalistički razvitak u Rupratio sa toliko pažnje i pokazivao za njega najveće interesovanje, ipak je odlučno odbijao svako mešanje u r u s k i spor. On se o tome izjasnio u svome pismu od 24 novembra 1894, dakle k r a t k o pred svoju smrt, ovako: „ M o j i ruski p r i j a t e l j i obasipaju me skoro posvednevno i nedeljno molbama da istupim sa s v o j i m primedbama p r o t i v r u s k i h časopisa i k n j i g a u k o j i m a su reči našeg A u t o r a (tako on naziva M a r x a u pismu. R. L.) ne samo k r i v o tumačene nego i netačno navedene; p r i t o m ti p r i j a t e l j i t v r d e da bi moje mešanje b i l o dovoljno da se stvar dovede u red. A l i ja sve takve predloge o d b i j a m stalno i neopozivo, j e r ja se ne mogu — a da p r i t o m ne zanemarim sadanji p r a v i i o z b i l j n i rad — mešati u polemiku k o j a se vodi u dalekoj z e m l j i i na j e z i k u na kome ja još uvek ne mogu čitati tako slobodno i lako kao što to mogu na zapadnoevropskim jezicima koje b o l j e poznajem, i u književnosti o k o j o j ja, u najboljem slučaju, d o b i j a m u r u k e samo poneke slučajne fragmente, a da p r i t o m ni izbliza nisam u mogućnosti da spor makar i približno sistematski i tačno p r a t i m u s v i m n j e g o v i m fazama i pojedinostima. Svuda ima l j u d i k o j i se, k a d jednom zauzmu n e k i određen stav, nimalo ne ustručavaju da za s v o j u odbranu izvrću tuđe misli i da se služe svakojakim nečasnim sredstvima, pa kad se to pokazalo prema našem Autoru, b o j i m se da ni sa m n o m neće postupati sa više obzira pa me, najzad, p r i s i l i t i da uđem u spor n a j p r e r a d i odbrane drugih, a posle radi sebe samoga." (1. c., str. 90.)

216

siji, koji su oni oplakivali i proklinjali kao mrtvorođence, umeo da manifestuje svoju životnu sposobnost i svoj plodni rad posred m u n j e i grmljavine. Taj obrt stvari će još jednom, i poslednji put, u svim izmenjenim istorisklm prilikama imati da utvrdi da socijalna kritika kapitalizma, koja teoretski polazi od sumnje u njegovu sposobnost razvitka, sa logičkom fatalnošću vodi u reakcionarsku utopiju — kako ona u Francuskoj 1819, tako ona u Nemačkoj 1842 i 1893 u Rusiji.* Glava dvadeset prva TREĆA LICA" I TRI SVETSKA CARSTVA STRUVEA Osvrnimo se sada na kritiku gornjih pogleda kako su je dali ruski marksisti. Petar Struve, koji je 1894 u listu „Sozialpolitisches Zentralblatt" (III god., broj 1) u članku pod naslovom „Prilog oceni kapitalističkog razvitka Rusije" dao iscrpnu ocenu Nikolajonove knjige, objavio je 1894 na ruskom jeziku knjigu „Kritičke napomene pitanju ekonomskog razvitka Rusije", u kojoj „narodnjačke" teorije podvrgava mnogobrojnoj kritici. U pitanju koje nas ovde zanima Struve se, međutim, ograničava kako u odnosu na Voroncova tako i u odnosu na Nikolaj-ona uglavnom na dokaz da kapitalizam ne s m a n j u j e svoje u n u t r a š n j e tržište, već, obrnuto, da ga proširuje. Pogreška Nikolaj-onova, koju je on preuzeo od Sismondija, očevidna je kao na dlanu. Obojica su izlagali samo jednu stranu procesa kapitalističkog razaranja starodrevnih tradicionalnih oblika proizvodnje sitnog preduzeća. Oni su videli samo opadanje blagostanja koje je iz toga proiz* Uostalom, preživeli prvaci teoretičari n a r o d n j a č k o g pesimizma, n a r o č i t o gospodin V . Voroncov, ostali s u v e r n i s v o j i m s h v a t a n j i m a d o k r a j a , u p r k o s s v e g a što se u m e đ u v r e m e n u o d i g r a l o u R u s i j i — č i n j e n i c a k o j a više služi n a čast n j i h o v o m k a r a k t e r u n e g o n j i h o v o j p a m e t i . G o d i n e 1902 p i s a o je g o s p o d i n V. V. sa p o z i v o m na k r i z u iz g o d i n e 1900—1902: „ D o g m a t s k o u č e n j e n e o m a r k s i z m a g u b i n a g l o s v o j u m o ć n a d d u h o v i m a i čak n j e g o v i m zrvaničnim a p o l o g e t i m a p o s t a l o je j a s n o da su n a j n o v i j i u s p e s i i n d i v i d u a l i z m a b i l j k a b e z korena... U p r v o m deceniju dvadesetog veka vraćamo se tako usled toga istom s h v a t a n j u e k o n o m s k o g r a z v i t k a R u s i j e , k o j e j e p o k o l e n j e s e d a m d e s e t i h godina prošlog v e k a z a v e š t a l o s v o j i m n a s l e d n i c i m a . " (Vidi časopis „ N a r o d n a p r i v r e d a " , o k t o b a r 1902, n a v e d e n o kod A . F i n n - J e n o t a j e v s k o g „ S a v r e m e n a p r i v r e d a R u s i j e " (1890—1910), P e t r o g r a d 1911, s t r . 2.) U m e s t o da uvide da n j i h o v a t e o r i j i „nema korena", ovi poslednji Mohikanci n a rodnjaštva još i d a n a s govore da „nema k o r e n a " ekonomska stvarnost; živ p r i m e r n e t a č n o s t i B a r r e r e o v i h reči: ,,il n ' y a q u e les m o r t s q u i ne reviennent pas" („samo m r t v i se ne vraćaju").

217

lazilo, p a d a n j e širokih slojeva stanovništva u bedu. Oni nisu primećivali šta znači druga ekonomska strana ovog procesa: ukid a n j e n a t u r a l n e privrede i dolazak robne privrede u selo na n j e n o mesto. Ali to znači da kapitalizam, uvlačenjem u svoje područje sve novijih krugova r a n i j e samostalnih i samodovoljnih proizvođača, na svakom koraku pretvara u kupce svojih roba i nove slojeve koji to pre nisu bili. Tok kapitalističkog razvitka je, dakle, upravo obrnut od onoga kako ga „narodnjaci" slikaju po ugledu na Sismondija: kapitalizam ne uništava svoje u n u t r a š n j e tržište nego ga sebi stvara prvenstveno prodiranjem novčane privrede. Sto se naročito tiče Voroncovljeve teorije o nemogućnosti realizacije viška vrednosti na u n u t r a š n j e m tržištu, n j u Struve pobija na sledeći način. Osnovna teza Voroncovljeve teorije je u tome da se razvijeno kapitalističko društvo sastoji samo iz preduzetnika i radnika. Nikolaj-on takođe celo vreme operiše sa istom pretstavom. Sa te tačke realizacija celokupnog kapitalističkog proizvoda se i ne može shvatiti. Voroncovljeva teorija je utoliko tačna „kad konstatuje činjenicu da višak vrednosti ne može biti realizovan ni potrošnjom kapitalista, ni potrošnjom radnika, nego da pretstavlja potrošnju trećih lica".* Ali, prema tome, treba utvrditi da takva „treća lica" u svakom kapitalističkom društvu zaista i postoje. P r e t s t a v a Voroncovljeva i Nikolaj-onova n i j e ništa drugo nego fikcija „koja nas ni za dlaku ne može pomaći u pravcu razumevanja nekog industriskog procesa".** Ne postoji kapitalističko društvo, pa makar koliko ono bilo razvijeno, koje bi se sastojalo iz samih preduzetnika i radnika. ,,U samoj Engleskoj sa Walesom na svaku 1000 privredno sposobnih stanovnika na industriju otpada 545, na trgovinu 172, na poljoprivredu 140, na neodređeni i nestalni n a j a m n i rad 81, na državnu službu, slobodne profesije itd. 62." Dakle, i u samoj Engleskoj postoje u masama „treća lica", i upravo ona su ta koja pomažu realizaciju viška vrednosti, ukoliko on nije utrošen u potražnji samih preduzetnika. Da li je potrošnja „trećih lica" za realizaciju celog viška vrednosti dovoljna, to p i t a n j e Struve ostavlja otvoreno, u svakom slučaju „suprotno od toga trebalo bi da bude tek dokazano".*** Za Rusiju kao veliku zemlju sa ogromnim stanovništvom to se sigurno ne može dokazati. Rusija je upravo u srećnom položaju da joj inostrana tržišta nisu potrebna i u tome je ona — tu S t r u v e * „ K r i t i č k e primedbe...", str. 251. * * 1. c., str. 255. * * * 1. c., str. 252.

218

pravi pozajmicu iz duhovnog blaga profesora Wagnera, Schafflea i Schmollera — u istom srećnom položaju kao i Sjedinjene Američke Države. „Ako primer Sjedinjenih Američkih Država nešto dokazuje, onda dokazuje samo jedno, naime, činjenicu da kapitalistička industrija pod pogodnim okolnostima može dostići vrlo visok stepen razvitka, oslonjena gotovo isključivo na domacće tržište''* O v a j s t a v očevidno i l u s t r u j e neznatni industriski izvoz Sjedinjenih Američkih Država 1882 godine. Kao opštu tezu Struve postavlja sledeće: „Ukoliko je veća teritorija i veći broj stanovništva neke zemlje, utoliko m a n j e su joj potrebna inostrana tržišta za n j e n kapitalistički razvitak." Polazeći sa toga stanovišta on s t v a r a zaključak u pogledu kapitalizma u Rusiji — upravo obrnuto od „narodnjaka" — i vidi njegovu s j a j n i j u budućnost nego u drugim zemljama. „Napredni razvitak poljoprivrede na bazi robne proizvodnje mora stvoriti tržište na koje će se ruski industriski kapitalizam osloniti u svome razvitku. To tržište može neodređeno rasti u razmerama sa ekonomskim i kulturnim dizanjem zemlje i uporedo s tim napredovaće potiskivanje n a t u r a l n e privrede. U tome pogledu kapitalizam u Rusiji se nalazi u boljem položaju nego u drugim zemljama."** I Struve izlaže u pojedinostima, u živopisnim bojama o t v a r a n j e novih tržišta u Rusiji, blagodareći sibirskoj železnici, u Sibiriji, u S r e d n j o j Aziji i P r e d n j o j Aziji, u Persiji, u balkanskim zemljama. Struve nije zapazio da je u zaletu svojih prorokovanja od „neodređeno rastućeg" unutrašnjeg tržišta prešao na sasvim određena inostrana tržišta. Nekoliko godina docnije on je politički stajao u logoru tih priželjkivača * 1. c., str. 260. ,,?..Struve je potpuno na k r i v o m p u t u kada situaciju u Rusiji upoređuje sa onom u Sjedinjenim A m e r i č k i m Državama da bi opovrgao ono što on naziva Vašim pesimističkim m n e n j e m o budućnosti. On kaže da će r đ a v e posledice najnovijeg kapitalističkog razvitka u Rusiji b i t i prebrođene sa jednakom lakoćom kao u Sjedinjenim A m e r i č k i m Državama. P r i t o m on sasvim gubi iz vida da Sjedinjene Države od svog početka p r e t s t a v l j a j u novu buržoasku državu, da su ih osnovali sitna buržoazija i seljaci k o j i su pobegli pred evropskim feudalizmom da bi izgradili čisto buržoasko društvo. U R u s i j i pak imamo osnovu p r i m i t i v n o g komunističkog karaktera, takoreći gentilno društvo koje prethodi civilizaciji, — k o j e se sada, dabome, raspada, a l i još uvek pretstavlja osnovu na k o j o j operiše i deluje kapitalistička revolucija (jer je to stvarno socijalna revolucija). U A m e r i c i se novčana privreda potpuno stabilizovala već više od stotinu godina unazad, dok je u Rusiji naturalna privreda donedavno bila gotovo opšte pravilo bez svakog izuzetka. Otuda svakome m o r a b i t i jasno da nagovešteni preobražaj u Rusiji mora i m a t i mnogo s i l n i j i i žešći k a r a k t e r propraćen sa neuporedivo većim patnjama nego što je to b i l o u A m e r i c i . " Engelsovo pismo N i k o l a j - o n u 17 oktobra 1893. „Pisma...", str. 85. ** 1. c., str. 284.

219

ruskog kapitalizma, čiji liberalni program imperijalističke ekspanzije je on još kao „marksist" teoretski zasnovao. Iz Struveove argumentacije govori stvarno samo snažan optimizam u odnosu na neograničene sposobnosti razvitka kapitalističke proizvodnje. Što se pak tiče ekonomskog obrazloženja ovakvog optimizma, ne može se reći da ono ima jaku osnovu. Struveovi glavni oslonci akumulacije viška vrednosti jesu „treća lica". Šta on pod tim podrazumeva nije otkrio dovoljno jasno; ali njegova ukazivanja na englesku statistiku po profesijama pokazuju da on pod n j i m a podrazumeva razna lica u privatnoj i državnoj službi, liberalne profesije, ukratko, slavnu „veliku publiku", na koju buržoaski vulgarni ekonomisti obično ukazuju sa neodređenim gestom kad zapadnu u ćor-sokak, a za koju je Marx rekao da ekonomistima čine „usluge", da objasne stvari za koje inače nema objašnjenja. Jasno je, ako se govori o potrošnji kapitalista i radnika u smislu kategorija, da se kod toga ne podrazumevaju preduzetnici kao individualne ličnosti, nego kapitalistička klasa kao celina, zajedno sa celim svojim priveskom nameštenika, državnih činovnika, liberalnih profesija itd. Sva ta „treća lica", koja zacelo postoje u svima kapitalističkim društvima, ekonomski su uglavnom paraziti viška vrednosti, ukoliko se ne p o j a v l j u j u delimično i kao paraziti radničkih najamnina. Ti slojevi svoja sredstva za kupovinu mogu izvoditi ili iz radničke n a j a m n i n e ili iz viška vrednosti i oni to, ukoliko je moguće, rade i jedno i drugo; ali uglavnom treba ih smatrati za parazite viška vrednosti. Njihova potrošnja je time uključena u potrošnju kaprtalističke klase, i kad ih Struve uvodi na mala vrata na pozornicu i pretstavlja ih kapitalistu kao „treća lica" da ga izvuku iz neprilike i pomognu mu da realizuje višak vrednosti, to će prepredeni šićardžija odmah na prvi pogled u toj „velikoj publici" prepoznati parazitsku bratiju k o j a mu iz njegovog džepa prvo izvlači novac da bi onda tim njegovim novcem kupovala njegove robe. Sa Struveovim „trećim licima" ne može se, dakle, ništa otpočeti. Isto tako neodrživa je i njegova teorija o inostranoj prođi i o njenom značaju kapitalističku proizvodnju. Struve ovde ide u potpunosti stopama " n a r o d n j a k a " u njihovom mehaničkom shvatanju, po kome kapitalistička zemlja, p r e m a šemi profesorskog udžbenika, n a j p r e što temeljnije popase ,,unutrašnje tržište", da bi se, posle toga, kad ovo bude potpuno ili približno iscrpeno, osvrnula na inostrana tržišta. Odavde Struve, idući stopama Wagnera, Schafflea i Schmollera, dospeva do besmislenog s h v a t a n j a da zemlja sa „velikom teritorijom" i sa mnogobrojnim stanovništvom u svojoj kapitalističkoj proizvodnji može 220

činiti „samodovoljnu celinu", i da ona na „neodređeno vreme" može izaći na k r a j i samo sa svojim u n u t r a š n j i m tržištem.* Stvarno je kapitalistička proizvodnja od iskona svetska proizvodnja i ona počinje već od svoje kolevke — obratno od onoga što joj propisuje pedantski recept nemačke katedarske mudrosti — da proizvodi za svetsko tržište. Njene pojedine pionirske grane u Engleskoj, kao tekstilna industrija, industrija železa i uglja, tražile su sebi prođu po svim zemljama i delovima sveta, dok u unutrašnjosti zemlje raspadanje seljačkog poseda, propad a n j e zanatstva i stare domaće radinosti još ni izbliza nisu bili završeni. Neka kogod pokuša izaći sa takvim m u d r i m predlogom, naprimer, p r e d nemačku hemisku industriju, ili nemačku elektrotehniku, da svoju delatnost, umesto što stvarno rade za svih pet delova sveta, ograniče na u n u t r a š n j e nemačko tržište koje još nije iscrpeno u tolikim drugim g r a n a m a domaće industrije i koje čak biva snabdeveno masovno spolja industriskim proizvodima. Ili objasnite nemačkoj mašinskoj industriji da ne treba da ide na inostrana tržišta jer se, p r e m a statistici nemačkog uvoza, crno na belo, vidi da veliki deo potreba Nemačke * Reakcionarnu stranu nemačke profesorske t e o r i j e o „ t r i svetska carstva" — V e l i k o j B r i t a n i j i , R u s i j i i Sjedinjenim Državama — pokazuje, između, ostalog, jasno profesor Schmoller u svom stoletnom trgovinsko-političkom r a z m a t r a n j u u kome sa setom k l i m a svojom sedom naučničkom glavom nad „neomerkantilističkim", to će reći i m p e r i j a l i s t i č k i m prohtevima t r i arhizlikovca, i pledira za snažnu nemačku m o r naricu i evropski carinski savez uperen p r o t i v Engleske i A m e r i k e r a d i „ciljeva sve više duhovne, moralne i estetske k u l t u r e , kao i radi socijalnog napretka", pa veli: „ I z te svetske ekonomske zategnutosti za Nemačku, kao p r v a njena dužnost, nameće se stvaranje snažne mornarice, pa eventualno i da bi, za borbu tako opremljena, bila tražena kao saveznica od svetskih sila. Ona ne može i ne treba da tera osvajačku p o l i t i k u , kao ove t r i svetske sile (kojima gospodin Schmoller, kako to veli na d r u g o m mestu, „ne čini n i k a k v e zamerke" „što su ponovo pošle putevima ogromnog kolonijalnog osvajanja"). A l i ona mora b i t i sposobna da slomi eventualnu t u đ u blokadu Severnog Mora, da zaštiti svoje kolonije i svoju v e l i k u trgov i n u i da državama k o j e se sa n j o m udruže obezbedi istu zaštitu. Nemačka, kao i Austro-Ugarska i Italija, ujedinjene u t r o j n i savez, i m a j u sa Francuskom zadatak da umere agresivnu p o l i t i k u t r i svetske sile koja ugrožava sve osrednje države, jer to treba želeti u interesu političke ravnoteže, u interesu održanja svih ostalih država: one, zajedno, m o r a j u da obezbede: umerenost u osvajanju, u sticanju kolonija, u jednostranoj, preteranoj zaštitnoj carinskoj politici, u eksploataciji svih slabijih i rđavom postupanju sa njima... Od toga takođe zavise i c i l j e v i celokupne više duhovne, moralne i estetske k u l t u r e , kao i svekolikog socijalnog napretka, k o j i u dvadesetom stoleću ne podnose podelu čitave zemlje na t r i svetska carstva i brutalan „neomerkantilizam" k o j i ona osnivaju. („Die Wandlungen in der europaischen Handelspolitik de XIX Jahrhunderts", Jahrbuch für Gesetzgebung, V e r w a l t u n g und V o l k s w i r t schaft, X X I V , S. 381.)

221

u toj vrsti proizvoda biva pokriven uvozom iz inostranstva. Sa stanovišta ove šeme „spoljne trgovine" ne može se ni prići ovakvim povezanostima svetskog tržišta sa njihovom hiljados t r u k o m razgranatošću i n i j a n s a m a podele rada. Industriski razvitak Sjedinjenih Država, koje su danas opasan k o n k u r e n t Engleske na svetskom tržištu, pa čak i u samoj Engleskoj, kao što t u k u i nemačku konkurenciju, naprimer, u elektrotehnici na svetskom tržištu pa i u samoj Nemačkoj, — sve ovo je oborilo nemilosrdno Struveove dedukcije koje su, uostalom, bile zastarele već u času kad ih je on stavljao na h a r t i j u . S t r u v e prihvata i grubo s h v a t a n j e ruskih narodnjaka prema kome se međunarodne povezanosti kapitalističke svetske p r i vrede sa njenom istoriskom tendencijom s t v a r a n j a živog jedinstvenog organizma sa društvenom podelom rada, koja se oslanja na celu raznovrsnost prirodnog bogatstva i uslova za proizvodn j u na svetu, svode uglavnom na prostu brigu trgovca za „tržište". Fundamentalna uloga neograničenog snabdevanja kapitalističke industrije životnim sredstvima, sirovinama i pomoćnim materijama, i radnom snagom, što je sve sračunato za svetsko tržište isto kao i proda gotovih roba, gubi se iz vida ili veštački sužava pri fikciji t r i samodovoljna svetska carstva Wagnera i Schmollera: Engleske sa kolonijama, Rusije i Sjedinjenih Država, koje Struve preuzima od nemačkih profesora. Sama istorija engleske p a m u č n e industrije, koja u sebi sadrži skraćenu istoriju kapitalizma u celini, i čije su poprište kroz celo XIX stoleće bili svih pet svetskih kontinenata, pretstavlja na svakom koraku potsmeh ovom profesorskom detinjastom shvatanju, čiji jedini realni smisao leži u tome što daje zavijeno teoretsko opravdanje sistema zaštitnih carina. Glava dvadeset druga BULGAKOV I NJEGOVA DOPUNA MARXOVE ANALIZE Drugi kritičar „narodnjačke" skepse, S. Bulgakov, odmah naprosto otklanja Struveova „treća lica" kao kotvu spasenja kapitalističke akumulacije. Kad mu se ona pomenu, on samo sleže ramenima. „Većina ekonomista (pre Marxa), veli on, rešavala je p i t a n j e u tome smislu što je zamišljala kao neizbežna neka „treća lica" da bi kao neki deus ex machina presekla Gordijev čvor, to jest potrošila višak vrednosti. Kao takva lica p o j a v l j u j u se čas zemljoposednici koji žive raskošno (kao kod Malthusa), čas kapitalisti koji žive raskošno, čas militarizam i 222

slično. Bez takvih vanrednih sredstava višak vrednosti nije u s t a n j u da nađe sebi prođu, on se g u b i na tržištima i izaziva hiperprodukciju i krize."* „ T a k o gospodin Struve smatra da se kapitalistička proizvodnja u svom razvitku može osloniti na potrošnju nekih fantastičnih trećih lica. Ali gde je izvor kupovne snage „velike publike" čije je naročito opredeljenje da utroši višak vrednosti?"** Bulgakovsa svoje strane celi problem apriorno postavlja na analizu ukupnog društvenog proizvoda i njegove reprodukcije kako ju je dao Marx u drugom tomu „Kapitala". On odlično shvata da r e š e n j e pitanja akumulacije mora početi prvo od jednostavne reprodukcije, i da se mora ući u tančine njenog mehanizma. Ovde je, naime, važno da čovek bude načisto sa potrošnjom viška vrednosti i najamnina onih grana proizvodnje koje izrađuju proizvode koji se ne mogu trošiti za ličnu potrošnju, a s druge s t r a n e sa prometom onoga dela ukupnog društvenog proizvoda koji pretstavlja utrošeni postojani kapital. To je, međutim, sasvim nov zadatak koga ni ekonomisti nisu bili svesni i koji je tek Marx postavio. ,,U cilju rešenja tog zadatka Marx sve kapitalistički proizvedene robe deli u dve velike i bitno različite kategorije: u proizvodnju sredstava za proizvodnju, i proizvodnju sredstava za potrošnju. U samoj ovoj podeli sadržano je više teoretskog smisla nego što ga ima u svima prethodnim p r e p i r k a m a o teoriji tržišta."*** Kao što se vidi, Bulgakov je izrazit i oduševljen pristalica Marxove teorije. On formuliše takođe kao zadatak svoje studije teoretsko proveravanje učenja da kapitalizam ne može postojati bez inostranih tržišta. ,,U tome cilju a u t o r je koristio vrlo znač a j n u ali — ne znamo zašto — u nauci skoro neprimenjenu analizu društvene reprodukcije koju K. M a r x daje u drugom odeljku drugog toma „Kapitala". Mada se ta analiza ne može smatrati kao završena, ona ipak po našem mišljenju i u svojoj neobrađenoj verziji pruža dovoljno osnova za drugo rešenje p i t a n j a tržišta nego što je ono koje su usvojili gospoda Nikolajon, V. Voroncov i drugi, a koju oni p r i p i s u j u K. Marxu."**** Rešenje pak koje je Bulgakov sam izveo iz samog Marxa on formuliše na sledeći način: „Kapitalizam može pod izvesnim prilikama opstati isključivo blagodareći u n u t r a š n j e m tržištu; ne postoji nikakva u n u t r a š n j a nužda, osobena kapitalističkom na-j činu proizvodnje, da jedino spoljnje tržište može progutati su* S. Bulgakov, „O tržištima za kapitalističke proizvode", teoretska studija, Moskva 1897, str. 15. ** 1. c., str. 32, napomena. *** 1. c., str. 27. **** 1. c., str. 2, 3.

223

višak kapitalističke proizvodnje. To je zaključak do koga je autor došao studijom pomenute analize društvene reprodukcije." Sada smo, dakle, radoznali da čujemo Bulgakovljevo dokazivanje u prilog navedene teze. Ono pre svega ispada neočekivano jednostavno. Bulgakov verno pruža već poznatu nam Marxovu šemu proste reprodukcije sa komentarima koji njegovom r a z u m e v a n j u čine svaku čast. Zatim navodi isto tako poznatu nam Marxovu šemu proširene reprodukcije — i time je traženi dokaz već pružen. „Na osnovu rečenoga, nije više teško odrediti u čemu će se sastojati akumulacija: I (odeljak sredstava za proizvodnju) mora proizvesti dodatna sredstva za proizvodnju potrebna za proširenje proizvodnje kako za sebe tako i za II (odeljak sredstava za potrošnju), a II će opet morati da isporuči dodatna sredstva za potrošnju za proširenje promenljivog kapitala I i II. Ako pustimo iz vida novčani opticaj, onda se proširenje proizvodnje ograničava na razmenu dodatnih proizvoda I, koje treba II, i dodatnih proizvoda II, koji su potrebni odeljku I." Bulgakov ovde verno sledi Marxove izvode pa i ne zapaža da njegova teza dosada ostaje još uvek samo na hartiji. On misli da je tim m a tematičkim formulama rešio p i t a n j e akumulacije. Van svake je s u m n j e da se zaista mogu zamisliti proporcije koje on prepisuje od Marxa. Isto tako je sigurno, da ako treba da se izvrši proširen j e proizvodnje, da se ono može izvršiti u ovim formulama. Ali Bulgakov previđa glavno pitanje: za koga se vrši proširenje proizvodnje, čiji mehanizam on istražuje? Kako se akumulacija može prikazati na hartiji u matematičkim proporcijama, samim tim ona je za Bulgakova već izvršena. Ipak, tek što je stvar proglasio za rešenu, već idućeg trenutka pri pokušaju da novčani opticaj uvuče u analizu, on nailazi na pitanje: odakle potiče novac kod I i II, potreban za kupovinu dodatnih proizvoda? Mi smo kod Marxa videli kako se r a n j a v o mesto njegove analize — pravo pitanje gde se nalaze potrošači za proširenu proizvodnju — p o j a v l j u j e stalno u nepravilnom obliku pitanja dodatnih novčanih izvora. Bulgakov ovde ropski sledi Marxov metod posmatranja i preuzima isto zavodljivo postavljanje pitanja, a da i ne zapaža p o m e r a n j e u n j e m u sadržano. On, naravno, u t v r đ u j e da „sam Marx u svojim rukopisnim sveskama po kojima je izrađena II knjiga „Kapitala", na ovo pit a n j e nije dao odgovor". Utoliko zanimljiviji mora biti odgovor koji pokušava da na to pitanje, na svoju ruku, izvede jedan Marxov ruski đak. „Nama izgleda", veli Bulgakov, „da celom Marxovom učen j u n a j b o l j e odgovara sledeće rešenje. Novi promenljivi kapital u novčanom obliku koji II isporučuje za I i za sebe, nalazi svoj 224

robni ekvivalent u višku vrednosti II. Već pri r a z m a t r a n j u proste reprodukcije mi smo videli da kapitalisti m o r a j u sami da ubacuju u opticaj novac za realizaciju svoga viška vrednosti, i da se t a j novac, najzad, vrača u džep kapitalista od kog je i potekao. Količina novca, potrebna za promet viška v r e d n o s t i određuje se opštim zakonom robnog prometa vrednošću roba u kojoj je ona uključena, podeljena prosečnim b r o j e m obrtaja novca. Isti zakon se p r i m e n j u j e i ovde. Kapitalisti II moraju imati izvesnu sumu novca za promet svog viška vrednosti, oni, prema tome, m o r a j u imati izvesnu novčanu zalihu. Ta zaliha mora biti dovoljno velika, da bi bila dovoljna kako za promet onog dela viška vrednosti koji pretstavlja fond potrošnje, tako i onoga koji kao kapital t r e b a da bude akumulisan." Bulgakov dalje razvija stanovište da je za pitanje koliko je potrebno u zemlji novca za promet određene količine roba potpuno svejedno da li deo tih roba p r e t s t a v l j a višak vrednosti ili ne. „Ali opšte pitanje: odakle uopšte dolazi novac u zemlju, rešava se u tome smislu da ovaj novac dolazi od proizvođača zlata." Ako je sa proširenjem proizvodnje potrebno u zemlji više novca, onda se, prema tome, proširuje i proizvodnja zlata.* I tako smo, eto, srećno prispeli do proizvođača zlata, koji već kod Marxa igra ulogu boga iza kulisa, deus ex machina. Mora se priznati da Bulgakov nije opravdao one nestrpljive nade koje su polagane u njegovo novo r e š e n j e problema. „Njegovo" rešenje pitanja nije se ni za korak odmaklo od analize koju je dao Marx. Ono se svodi na sledeća t r i k r a j n j e jednostavna stava: Prvo pitanje: Koliko novaca je potrebno da se kapitalizovani višak vrednosti realizuje? Odgovor: toliko koliko je potrebno prema opštem zakonu robnog prometa. Drugo pitanje: odakle kapitalisti uzimaju t a j novac' da kapitalizovani višak vrednosti realizuju? Odgovor: baš oni ga m o r a j u imati. Treće pitanje: odakle uopšte dolazi novac u zemlju? Odgovor: od proizvođača zlata. Način o b j a š n j e n j a koji je po vanrednoj jednostavnosti svojoj više sumnjiv nego ubedljiv. Ipak, teoriju o proizvođačima zlata kao bogu iza kulisa, deus ex machina, kapitalističke akumulacije nije potrebno pobijati. Sam Bulgakov je to već lepo učinio. Osamdeset stranica dalje, on u sasvim d r u g o m pitanju, raspravljajući o teoriji fonda najamnine, protiv koje se ori bez ikakve vidljive potrebe zapleo nadugo i naširoko u polemiku, ponovo se vraća na proizvođača zlata. I tu odjednom razvija sledeće odlučno razmatranje: ,,Već nam je poznato da među drugim proizvođačima postoji i proizvođač zlata koji s jedne strane čak i pri prostoj * 1. c., str. 50—55.

225

reprodukciji povećava apsolutnu količinu opticajnog novca: u zemlji, a s druge strane k u p u j e sredstva za proizvodnju i s r e d stva za potrošnju, a da sa svoje s t r a n e robu ne prodaje, pri čemu on za kupljene robe plaća neposredno opštim ekvivalentom razmene koji pretstavlja sam njegov sopstveni proizvod. Ne bi li proizvođač novca eventualno mogao učiniti uslugu da kod II otkupi njegov celi akumulisani višak vrednosti i da za to plati zlatom, koje će II posle toga upotrebiti za kupovinu sredstava za proizvodnju kod I i za proširenje promenljivog kapitala, tj. za kupovinu dodatne r a d n e snage? Kao stvarno inostrano tržište javlja se p r e m a tome proizvođač zlata. Ipak je to potpuno a p s u r d n a pretpostavka. Prihvatiti n j u značilo bi da se proširenje društvene proizvodnje učini zavisnim od proširenja proizvodnje zlata. (Bravo!) To sa svoje strane pretpostavlja porast proizvodnje zlata, koji niukoliko ne odgovara stvarnosti. Ako je proizvođač zlata obavezan da kod II preko svojih radnika otkupi celi akumulisani višak vrednosti, onda to znači da njegov promenljivi kapital svakog dana i svakog časa mora da raste. Ali odgovarajući tom porastu mora, isto tako, da raste i postojani kapital i višak vrednosti, dakle, cela proizvodnja zlata morala bi uzeti upravo ogromne razmere. (Bravo!) Umesto statističkog p r o v e r a v a n j a ove apsurdne pretpostavke (što bi uostalom bilo možda i skoro nemoguće), dovoljno je upozoriti na činjenicu k o j a sama ruši ovu pretpostavku. Ta činjenica je — razvitak kredita koji prati razvitak kapitalističke privrede. (Bravo!) Kredit ima tendenciju s m a n j i v a n j a količine novca u opticaju (naravno relativno, ne apsolutno) i p o j a v l j u j e se kao nužna d o p u n a razvitka privrede sa robnim prometom, koja bi inače zbog nedostatka metalnog novca vrlo brzo naišla na svoje granice. S m a t r a m da je suvišno da ovde brojkama dokazujem koliko m a l u ulogu igra metalni novac u poslovima razmene. Na t a j način, postavljena hipoteza stoji u neposrednoj i očiglednoj protivrečnosti sa činjenicama i mora biti odbačena."* Bravissimo! Vrlo lepo! Ali sa ovim je Bulgakov u isto vreme „odbacio" i svoje dosada jedino objašnjenje pitanja kako i preko koga biva realizovan kapitalizovani višak vrednosti. Uostalom, i ovim sopstvenim p o b i j a n j e m samoga sebe, on je samo nešto opširnije izložio ono što je M a r x rekao jednom jedinom reči, kad je hipotezu o proizvođaču zlata koji guta celokupni društveni višak vrednosti nazvao „besmislenom"! Dabome da Bulgakovu, kao i ruskim marksistima uopšte, koji su se ovim pitanjem iscrpno bavili, pravo rešenje leži na * 1. c., str. 132 i dalje.

226

sasvim drugoj strani. Kako on, tako i Tugan Baranovski i Iljin, polagali su težište na to da suprotna s t r a n a — skeptici — u odnosu na mogućnost reprodukcije čini kapitalnu grešku u analizi vrednosti celokupnog proizvoda. Oni, pogotovo Voroncov, smatrali su da se celokupni društveni proizvod sastoji iz sredstava za potrošnju i polazili su od pogrešne pretpostavke da pravi cilj kapitalističke proizvodnje leži uopšte u potrošnji. Tu — izjavljuju marksisti — leži koren čitavog krivog shvatanja i iz tog izvora potiču sve umišljene teškoće realizovanja viška vrednosti, zbog kojih su skeptici razbijali glavu. „Blagodareći tom pogrešnom s h v a t a n j u ova škola je sama sebi stvorila nepostojeće teškoće: kako normalni uslovi kapitalističke proizvodnje pretpostavljaju da potrošni fond kapitalista pretstavlja samo jedan i to m a n j i deo viška vrednosti, dok se veći deo odbija za proširenje proizvodnje, onda je jasno da teškoće koje je sebi uobrazila ova škola, „narodnjaci", ustvari uopšte i ne postoje."* Pada u oči sa kojom somorazumljivošću Bulgakov previđa sam problem, pa izgleda čak i ne sluti da tek pri pretpostavci proširene reprodukcije pitanje: za koga? postaje neotklonjivo, to jest ono pitanje koje je vrlo sporedno pri pretpostavci lične potrošnje ukupnog viška vrednosti. Sve te „umišljene teškoće" raspršavaju, kao dim, dva Marxova otkrića koja njegovi ruski sledbenici neumorno suprotstavljaju svojim protivnicima. Prvo je činjenica da sastav vrednosti društvenog proizvoda nije p r + v , nego p + p r + v , i da sa naprecima kapitalističke proizvodnje deo p u tome stavu u srazmeru prema pr biva sve veći, dok u isto v r e m e u višku vrednosti kapitalizovani deo stalno raste u srazmeru prema delu za potrošnju. Sa ove tačke Bulgakov postavlja celu teoriju o odnosu proizvodnje prema potrošnji u kapitalističkom društvu. Ona kod ruskih marksista, a naročito kod Bulgakova, igra tako važnu ulogu da je potrebno da je upoznamo u potpunosti. „Potrošnja — veli Bulgakov — podmirenje društvenih potrebarcini samo sporedan momenat prometa kapitala Obim proizvodnje određuje se obimom kapitala, a ne veličinom društvenih potreba. Razvitak proizvodnje ne samo da nije praćen porastom potrošnje, već između jedne i druge postoji čak i nepomirljiv antagonizam. Kapitalistička proizvodnja ne poznaje drugu potrošnju osim platežno sposobne, a platežno sposobni potrošači mogu biti samo oni koji p r i m a j u najamnine ili višak vrednosti, i njihova kupovna snaga odgovara tačno obimu tih dohodaka. Mi smo, međutim, videli da osnovni zakoni razvitka kapitalističke proizvodnje i m a j u tendenciju da smanje * 1. c., str. 20.

227

relativnu veličinu promenljivog kapitala, kao i fonda potrošnje kapitalista (ma koliko ona apsolutno bila u porastu). Može se, dakle, reći da razvitak proizvodnje umanjuje potrošnju.* Na taj se način uslovi proizvodnje i potrošnje nalaze u protivrečnosti. Proširenje proizvodnje ne može se izvesti i ne izvodi se za račun potrošnje. To proširenje je, međutim, osnovni unutrašnji zakon kapitalističke proizvodnje koji prema svakom individualnom kapitalistu uzima oblik strogog imperativa konkurencije. Izlaz iz ove protivrečnosti je taj da tržište za dodatnu količinu proizvoda pretstavlja samo proširenje proizvodnje. „Unutrašnja protivrečnost traži da se izgladi proširivanjem spoljašnjeg polja proizvodnje." („Kapital", tom III, 1, str. 196.) (Ovde Bulgakov navodi jednu Marxovu rečenicu u sasvim izvrnutom smislu, na šta ćemo se navratiti docnije.) Upravo smo pokazali kako je to moguće. (Bulgakov misli na analizu šeme proširenja reprodukcije.) Pritom veći deo toga proširenja očigledno otpada na odeljak I, to jest na proizvodnju postojanog kapitala, a samo (relativno) manji deo na odeljak II, koji proizvodi dobra za neposrednu potrošnju. U tome pomeranju samo u odnosu odeljka I i II sa dovoljno jasnosti dolazi do izražaja uloga koju igra potrošnja u kapitalističkom društvu, kao i ukazivanje na to gde treba tražiti najvažnije tržište kapitalističkih roba."** ,,...I u tim uzanim okvirima (zainteresovanosti za profitom i kriza) i na tom trnovitom putu kapitalistička proizvodnja može da se razvija neograničeno, bez obzira na smanjenje potrošnje i njemu uprkos. U ruskoj literaturi je češće ukazivano na nemogućnost znatnog porasta kapitalističke proizvodnje bez spoljnih tržišta, i to s obzirom na smanjenje potrošnje. Pritom je uloga potrošnje u kapitalističkom društvu bila sasvim pogrešno ocenjena. Ispustilo se iz vida da potrošnja uopšte nije svrha kapitalističke proizvodnje, da proizvodnja ne živi od porasta potrošnje, nego od proširenja spoljašnjeg polja proizvodnje koje upravo stvara tržište za kapitalistički proizvedene proizvode. Na rešenju nerešljivog zadatka: iznalaženje sredstava za proširenje potrošnje, koju kapitalistički način proizvodnje teži da umanji, mučio se čitav niz istraživača Malthusove škole, koji nisu mogli da se zadovolje površnim učenjem o harmoniji škole Ricardo—Say. Tek je Marx dao analizu stvarne povezanosti: on je pokazao da porast potrošnje fatalno zaostaje i da mora zaostajati iza porasta proizvodnje, ma kakva „treća lica" bila pronalažena. Zato potrošnja i njen obim ni na koji način ne mogu biti smatrani kao neposredna granica proširenju pro* Podvučeno kod Bulgakova. ** 1. c., str. 161.

228

izvodnje. Otstupanje od ove prave svrhe proizvodnje kapitalistička proizvodnja plaća krizama, ali je ona nezavisna od potrošnje. Proširenje proizvodnje nalazi svoju granicu jedino u obimu kapitala i samo od njega ona zavisi."* Ovde se teorija Bulgakova i Tugana Baranovskog podmeće direktno Marxu. Ruskim marksistima je toliko izgledalo da ona neposredno proizlazi iz Marxovog učenja i da se u njegovo učen j e organski uključuje. Još jasnije tu teoriju formuliše Bulgakov na drugom mestu kao neposredno o b j a š n j e n j e same Marxove šeme proširene reprodukcije. Pošto kapitalistički način proizvodnje već prodre u neku zemlju, njegov u n u t r a š n j i razvitak počinje da se odvija po sledećoj šemi: „Proizvodnja postojanog kapitala sačinjava odeljak I društvene reprodukcije, koji već sam otvara samostalnu potražnju u obimu sopstvenog promenljivog kapitala odeljka I, kao i fonda potrošnje svojih kapitalista. Odeljak II sa svoje strane otvara potražnju za proizvodima I. Na t a j način se već od samog početka kapitalističke proizvodnje stvara zatvoren krug, u kome kapitalistička proizvodnja ne zavisi ni od kog spoljnog tržišta, već je sama sebi dovoljna i sposobna da se posredstvom akumulacije razvije takoreći automatski."** A na drugom mestu on je zabasao čak i do ovog nezgrapnog formulisanja svoje teorije: „Jedino tržište za proizvode kapitalističke proizvodnje je ta proizvodnja sama."*** Cela smelost ove teorije, koja je u r u k a m a ruskih m a r k sista postala glavno oružje kojim su na p i t a n j u tržišta tukli svoje protivnike, „narodnjačke" skeptike, može se. samo tada pravilno oceniti ako sebi predočimo u koliko neverovatnoj protivrečnosti ta teorija stoji sa svakodnevnom praksom, sa svima poznatim činjenicama kapitalističke stvarnosti. I još više: toj teoriji koja je t r i j u m f a l n o objavljena kao n a j o v e j a n i j a marksistička istina, moramo se čuditi još u većoj meri ako pomislimo da ona počiva na jednostavnom kolosalnom quiproquo. Ali ovo p i t a n j e ćemo raspraviti pobliže kasnije kada bude reč o Tuganu Baranovskom. Na pogrešnom s h v a t a n j u o odnosu potrošnje p r e m a proizvodnji u kapitalističkom društvu Bulgakov gradi, dalje, skroz naopaku teoriju spoljne trgovine. Sa stanovišta gornjeg shvat a n j a reprodukcije spoljnoj trgovini stvarno nema mesta. Ako kapitalizam u svakoj zemlji odmah, od prvlh početaka svoga razvitka, izgrađuje sebi onaj poznati „zatvoreni krug" u kome * 1. c., str. 167. ** 1. c., str. 210. Naše podvlačenje. * * * 1. c., str. 238.

229

se neograničeno sam oko sebe v r t i kao mačka oko svoga repa, i ako je samome sebi dovoljan, ako sam sebi stvara neograničeno tržište i ako je samom sebi stimulus za proširenje, onda je svaka kapitalistička zemlja ekonomski sama po sebi zatvorena „samodovoljna" celina. S p o l j n a trgovina bi tada bila shvatljiva samo u j e d n o m slučaju kao sredstvo da se prirodni nedostatak zemlje na izvesnim proizvodima tla i klime pokrije uvozom spolja, samo kao nuždom nametnuti uvoz sirovina ili životnih namirnica. I stvarno Bu1gakov, pošto je tezu „narodn j a k a " postavio direktno na glavu, stvara teoriju međunarodne trgovine kapitalističkih država u k o j o j uvoz poljoprivrednih proizvoda čini psnovni aktivni elemenat, a industriski izvoz pretstavlja samo nuždom n a m e t n u t o pokriće toga uvoza. Međunarodni promet roba izgleda tu kao uslovljen ne p r i r o d o m načina proizvodnje, nego prirodnim uslovima zemalja — u svakom slučaju teorija koja nije p o z a j m l j e n a od Marxa, nego od nemačkih naučnika buržoaske političke ekonomije. Kao što je S t r u v e svoju šemu o tri svetska carstva pozajmio od Wagnera i Schafflea, tako je Bulgakov od pokojnog Lista pozajmio podelu država u kategorije prema „poljoprivrednom s t a n j u " i „poljoprivrednomanufakturnom s t a n j u " , koju on modificira prema napretku vremena u „ m a n u f a k t u r n o s t a n j e " i „agrikult u r n o m a n u f a k t u r n o stanje". P r v u kategoriju je sama priroda osudila na nedostatak vlastitih sirovina i životnih namirnica, i zbog toga je ona upućena na spoljnu trgovinu; potonju kategoriju pak priroda je snabdela svima potrebama i ona može da ignoriše međunarodnu trgovinu. P r i m e r prve kategorije je Engleska, druge Sjedinjene Američke Države. Za Englesku bi u k i d a n j e spoljne trgovine značilo ekonomsku agoniju i smrt, za Sjedinjene Države pak samo prolaznu krizu posle koje bi začelo potpuno ozdravile: „ovde se proizvodnja može razvijati neograničeno na bazi u n u t r a š n j e g tržišta."* Ta teorija, koja p r e t s t a v l j a dostojno nasledstvo nemačke političke ekonom i j e sve do današnjeg dana, izvesno nema ni p o j m a o povezanostima kapitalističke svetske privrede i današnji svetski promet svodi otprilike na osnovice iz doba Feničana. Tako, naprimer, profesor Bucher docira: „Zabluda je ako se misli da se iz olakšanja u internacionalnom prometu iz e r e liberalizma sme izvući zaključak da se period nacionalne privrede približuje k r a j u i da ustupa mesto periodu svetske privrede... Istina je da danas vidimo u Evropi niz država koje n e m a j u nacionalne samostalnosti u s n a b d e v a n j u dobrima utoliko ukoliko m o r a j u da znatne količine sredstava za svoju ishranu i užitke * 1. c., str. 199.

230

povlače iz inostranstva, dok je njihova industriska proizvodna delatnost daleko prerasla preko nacionalne potrebe i stalno proizvodi suviške čija vrednost mora da u stranim oblastima potrošnje bude oplođena. Ali, koegzistencija takvih zemalja industriske proizvodnje i zemalja proizvodnje sirovina, koje su uzajamno jedna na drugu upućene, ta "međunarodna podela rada", nije ništa drugo nego znak da se čovečanstvo nalazi pred usponom na viši stepen razvitka, koji bi pod imenom svetske privrede... morao biti suprotstavljen r a n i j i m s t e p e n i m a . Jer, s jedne strane, još nijedan privredni stepen nije garantovao: stalno p u n u a u t a r h i j u zadovoljenja potreba; svaki je ostavljao izvesne praznine koje su na ovaj ili onaj način morale biti popunjene. S druge strane, svaka takozvana svetska privreda, dosada barem, nije pokazala pojave koje bi od nacionalne privrede otstupale u bitnim obeležjima; veliko je pitanje da li će se u doglednom vremenu u tome išta izmeniti."* Kod Bulgakova iz ovoga shvatanja proizlazi svakako neočekivan * K. Bucher „Entstehung der V o l k s w i r t s c h a f t " , 5 izd., str. 147. N a j n o v i j e delo na ovome p o l j u je teorija profesora Sombarta prema kojoj mi ne urastamo u svetsku privredu, već, o b r n u t o , od, n j e se sve više udaljujemo. , , K u l t u r n i narodi, t v r d i m štaviše to, danas su u odnosu na s v o j u celokupnu p r i v r e d u ne bitno više, nego pre manje povezani uzajamnim t r g o v i n s k i m odnosima. Pojedina nacionalna privreda n i j e danas u većoj, nego p r e se može reći da je u m a n j o j m e r i uvučena u svetsko tržište nego što je bila pre 100 i l i pre 50 godina. U n a j m a n j u ruku, međutim,... pogrešno je shvatiti da internacionalni trgovinski odnosi d o b i j a j u srazmerno povećano značenje za modernu nacionalnu privredu. O b r n u t o je tačno." Sombart se sa i r o n i j o m osvrće na shvatanje o r a stućoj internacionalnoj podeli rada, na rastuću potrebu spoljnih tržišta, ma koliko unutrašnje tržište ne bilo sposobno da se u odgovarajućoj meri proširi; Sombart sa svoje strane je uveren da „pojedine nacionalne privrede postaju sve savršeniji m i k r o k o z m i i da unutrašnje tržište za sve radinosti premašuje sve više po svom značaju svetsko tržište". („Die deutsche V o l k s w i r t s c h a f t im neunzehnten J a h r h u n d e r t " , 2 izd., 1909, str. 399—420.) — Ovo poražavajuće otkriće pretstavlja, dabome, usvajanje bizarne šeme k o j u je izmislio sam gospodin profesor, prema k o j o j kao zemlja izvoznica — ne znamo samo zašto — treba da važi jedino i i s k l j u č i v o ona zemlja k o j a svoj uvoz plaća suviškom poljoprivrednih proizvoda k o j i premaši sopstvene potrebe, plaća dakle „ t l o m " . Prema toj šemi „zemlje izvoznice" su Rusija, R u m u n i j a , Sjedinjene Države Amerike, Argentina, a Nemačka, Engleska, Belgija — nisu. K a k o k a p i talistički razvitak u Sjedinjenim Državama i u R u s i j i može pre i l i k a snije t r a ž i t i suvišak p o l j o p r i v r e d n i h proizvoda za unutrašnje potrebe, postaje jasno da će u svetu b i t i sve manje „zemalja izvoznica" pa će i svetska privreda m o r a t i jednog dana iščeznuti. D r u g o Sombartovo otkriće je da velike kapitalističke zemlje, zato jer nisu ,,zemlje_izvoznice", svoj uvoz u sve većoj meri dobijaju "badava", naime kao kamatu na izvezene kapitale. Za profesora Sombarta izvoz kapitala isto kao i izvoz industriske robe nema značaja: ,,S vremenom ćemo doći tako daleko da.uvozimo, a da ne izvozimo." (1. c., str. 422.) Moderno, senzacionalno i nacifrano.

231

zaključak; njegova teorija neograničene sposobnosti razvitka kapitalizma ograničena je samo na neke zemlje sa prirodnim uslovima. U Engleskoj, naprimer, kapitalizam u dogledno vreme mora propasti zbog iscrpenosti svetskog tržišta, dok mu u isto v r e m e pretstoji neograničen procvat i razvitak usled „samodovoljnosti" u Sjedinjenim Državama, Indiji i u — Rusiji. Ipak, nezavisno od ovih očitih čudnovatosti, Bulgakovljeva argumentacija u odnosu na spoljnu trgovinu krije takođe u sebi fundamentalno nerazumevanje. Glavni Bulgakovljev argumenat protiv skeptika od Sismondija do Nikolaj-ona, koji su mislili da se u cilju ostvarenja kapitalističkog viška vrednosti m a r a zvati u pomoć inostrano tržište, j e s t e sledeći: ovi teoretičari su spoljnu trgovinu posmatrali očevidno kao „bezdanu provaliju" koja, nepovratno, guta sav onaj suvišak kapitalističke proizvodnje koji se ne može prodati u zemlji. Nasuprot tome, Bulgakov t r i j u m f u j u ć i ističe da spoljna trgovina uopšte nije nikakva „provalija", a pogotovu da ona nije „bezdana", da ona pretstavlja dvosek mač, da izvoz ide uvek skupa sa uvozom i da se oni prilično održavaju u ravnoteži. Sve ono, dakle, što se na jednoj granici izveze, na drugoj granici će biti opet uvezeno, samo u izmenjenom upotrebnom obliku. „Za uvezene robe, k o j e p r e t s t a v l j a j u ekvivalent izvezenih, mora se naći prođa u granicama danog tržišta: ali prođe na n j e m u nema, znači, dakle, da ispomoć sa spoljnom prođom povlači za sobom samo nove teškoće."* Na drugom mestu on veli da je izlaz koji su ruski „narodnjaci" otkrili za realizaciju viška vrednosti: spoljna tržišta, „mnogo m a n j e srećan nego što je bio izlaz koji su bili našli Malthus, von Kirchmann i sam Voroncov kao pisac rasprave o militarizmu i kapitalizmu".** Bulgakov pokazuje ovde da on, pored sveg svog oduševljenog izlaganja Marxovih šema reprodukcije, nikako nije shvatio u čemu je suština problema oko koga su tapkali skeptici od Sismondija do Nikolajona; on otklanja spoljnu trgovmu kao tobožnji izlaz iz teškoća, jer ona višak vrednosti koji je našao prođu „makar to bilo i u izmenjenom obliku", ponovo uvozi u zemlju. Bulgakov, dakle, misli, u saglasnosti sa grubom pretstavom von Kirchmanna i * 1. c., str. 132. ** 1. c., str. 236. Ovo gledište još oštrije formuliše V. I l j i n : „ R o m a n tičar (tako on naziva skeptike) veli: k a p i t a l i s t i ne mogu u t r o š i t i višak vrednosti, dakle, m o r a j u ga prodati u inostranstvo. Ja p i t a m : d a j u li možda k a p i t a l i s t i svoj proizvod inostrancima badava, i l i ga možda bacaju u more? A k o ga prodaju, to znači da za njega d o b i j a j u e k v i v a l e n t ; ako pak izvoze izvesne proizvode, to znači da oni druge opet uvoze." („Ekonomske studije i članci", str. 26.) Uostalom I l j i n daje mnogo prav i l n i j e objašnjenje uloge spoljne trgovine u kapitalističkoj p r o i z v o d n j i nego Struve i Bulgakov.

232

Voroncova, da se radi o tome da određena količina viška vrednosti bude uništena, da iščezne sa lica zemlje, i ne sluti da se radi o realizaciji, o metamorfozi robe, dakle, upravo o „izmenjenom obliku" viška vrednosti. I tako Bulgakov, najzad, iako drugim putevima, dolazi u isti Rim kao i Struve: on o b j a v l j u j e samodovoljnost kapitalističke akumulacije koja sama guta svoje proizvode kao Kronos svoju decu, i rađa se iz same sebe, sve moćnija. Sa ove pozicije još je samo jedan korak ka vraćanju od marksizma buržoaskoj ekonomiji. Taj korak je srećno napravio Tugan Baranovski. Glava dvadeset treća "NESRAZMERNOST" GOSPODINA TUGANA BARANOVSKOG Ovoga teoretičara uzeli smo da r a z m a t r a m o kao poslednjeg, mada je on svoje s h v a t a n j e na ruskom jeziku formulisao već 1894, p r e Struvea i Bulgakova. To činimo delimično iz razloga što je on tek docnije svoju teoriju razvio na nemačkom jeziku i u zrelijoj formi u delima „Studien zur Theorie und Geschichte der Handelskrisen in England" 1901 i u „Theoretische Grundlagen des Marxismus" 1905 godine, a delimično i zbog toga j e r je on iz zajedničkih postavki navedenih marksističkih kritičara izvukao najdalekosežnije konsekvencije. I Tugan Baranovski, kao i Bulgakov, polazi od Marxove analize društvene reprodukcije. I on je u toj analizi našao k l j u č za snalaženje u celokupnom složenom i z b u n j u j u ć e m kompleksu pitanja. Ali dok je Bulgakov istupao kao oduševljen učenik Marxov, trudeći se da samo verno razvija njegovo učenje i svoje zaključke pripisivao Marxu, Tugan Baranovski, obrnuto, poučava Marxa da n i j e razumeo kako da koristi svoje sopstveno sjajno istraživanje procesa reprodukcije. Najvažniji opšti zaključak do koga je Tugan došao na osnovu Marxovih stavova i koji čini stožer cele njegove teorije jeste t a j da kapitalistička akumulacija — nasuprot s h v a t a n j i m a skeptika — ne samo što je moguća kod kapitalističkog oblika dohotka i potrošnje nego da je ona uopšte nezavisna od dohotka i potrošnje. Nije potrošnja, nego je proizvodnja sama_sebi najbolje tržište. Zato je proizvodnja identična sa prođom, i j e r je proširenje proizvodnje samo po sebi neograničeno, zato nema granica ni sposobnost apsorbovanja njenih proizvoda. „Navedene šeme", veli on, „morale bi naočigled dokazati osnovni princip, koji je 233

sam po sebi vrlo jednostavan, ali koji pri nedovoljnom razumev a n j u procesa reprodukcije društvenog kapitala lako izaziva zamerke, naime, princip da kapitalistička proizvodnja sebi stvara tržište. Ako je samo moguće društvenu proizvodnju proširiti, ako su proizvodne snage dovoljne za to, to pri srazmernoj podeli društvene proizvodnje mora i potražnja u odgovarajućoj srazmeri da raste, jer pod t i m uslovima svaka novoproizvedena roba pretstavlja novu k u p o v n u snagu za nabavku d r u g i h roba. Iz upoređenja proste reprodukcije društvenog kapitala sa n j e govom reprodukcijom na proširenoj osnovici može se izvući zaključak od najveće važnosti, da je u kapitalističkoj privredi potražnja za robama, u izvesnom smislu, nezavisna od celokupnog obima društvene potrošnje. Celokupni obim društvene potrošnje može se smanjivati a istovremeno u k u p n a društvena potražnja za robama rasti, ma koliko to izgledalo apsurdno sa stanovišta „zdravog ljudskog razuma"."* I na isti način dalje: „Kao rezultat naše apstraktne analize procesa reprodukcije d r u štvenog kapitala, proizašao je zaključak da pri srazmernoj podeli društvene proizvodnje ne može doći do suvišnog društvenog proizvoda."** Sa ove tačke Tugan revidira Marxovu teoriju kriza koja, prema Tuganu, bazira na Sismondijevoj „supkonsumpciji": „Prošireno s h v a t a n j e — koje je do izvesne m e r e i s a m Marx zastupao — da beda radnika, koji čine ogromnu većinu stanovništva, radi nedostatka p o t r a ž n j e čini nemogućom realizaciju proizvoda kapitalističke proizvodnje koja se sve više širi — treba okarakterisati kao pogrešno. Mi smo videli da kapitalistička proizvodnja sama sebi stvara tržište, a potrošnja je samo jedan od momenata kapitalističke proizvodnje. Kad bi društvena proizvodnja bila planski organizovana, kad bi rukovodioci proizvodnje imali potpun pregled tržišta i moć da r a d i kapital iz jedne grane proizvodnje slobodno prenose u drugu, onda ponuda roba nikad ne bi mogla premašiti potražnju, bez obzira na ma koliko nisku društvenu potrošnju."*** Jedina okolnost koja periodično dovodi do pretrpanosti tržišta jeste nedostatak srazmere pri proširenju proizvodnje. Tok kapitalističke akumulacije pod takvom pretpostavkom Tugan izlaže na sledeći način: „Šta bi... radnici... proizvodili pri srazmernoj podeli proizvodnje? Očevidno svoja sopstvena životna sredstva i sredstva za proizvodnju. A čemu bi ova služila? Proširenju proizvodnje u narednoj godini. Proizvodnji kojih proizvoda? Opet sredstava za proizvodnju životnih sred* „Studien zur Theorie England", Jena 1901, str. 25. * * 1. c., str. 34. * * * 1. c.. str. 33.

234

und

Geschichte

der Handelskrisen in

stava za radnike — i tako bez k r a j a i konca."* Ova igra sa pitanjima i odgovorima, mora se primetiti, n i j e nikakvo podrugivanje samom sebi, nego je zamišljena kao nešto sasvim ozbiljno. I tako se, eto, za akumulaciju kapitala o t v a r a j u beskrajne perspektive: „Ako je... proširenje proizvodnje p r a k tički bezgranično, onda moramo uzeti da je i proširenje tržišta isto tako bezgranično, jer pri srazmernoj raspodeli društvene proizvodnje, za proširenje tržišta nema nikakve druge granice, osim proizvodnih snaga kojima društvo raspolaže."** Kako proizvodnja na t a j način stvara sama svoju prođu, to i spoljnoj trgovini kapitalističkih država biva dodeljen osobeni mehanički zadatak sa kojim smo upoznati već kod Bulgakova. Spoijno tržište je, naprimer, za Englesku neophodno potrebno. Ne dokazuje li to da kapitalistička proizvodnja stvara suvišan proizvod za koji na u n u t r a š n j e m tržištu n e m a mesta. Zašto je Engleskoj uopšte potrebno spoljno tržište? Zbog toga jer se znatan deo kupovne snage Engleske izdaje za nabavku inostranih roba. Uvoz inostranih roba za u n u t r a š n j e tržište Engleske čini apsolutno nužnim i izvoz engleskih roba na inostrano tržište. Kako Engleska ne može biti bez inostranoga uvoza, to i izvoz za nju 'pretstavlja uslov njenog opstanka, jer inače ne bi imala čime da plati za svoj uvoz."*** Ovde je, dakle, poljoprivredni uvoz t a j koji daje potstreka, koji se mora označiti kao odlučujući faktor, a isto tako nalazimo dve kategorije zemalja „jedne poljoprivrednog i jedne industriskog tipa", koje su od prirode upućene na razmenu jedna s drugom — potpuno prema šemi nemačkih profesora. Kakvo je sada dokazivanje za ovakvo smelo rešenje problema akumulacije kod Tugana Baranovskog, rešenje kojim on osvetljava i problem kriza i čitav niz d r u g i h problema? Teško je poverovati, ali je utoliko značajnije to utvrditi: dokazivanje Tugana sastoji se isključivo i jedino u Marxovoj šemi proširene reprodukcije. Ni više, ni manje. Tugan Baranovski istina na više mesta govori visokoparno o svojoj „apstraktnoj analizi procesa reprodukcije društvenog kapitala", o „gvozdenoj logici" svoje analize, ali cela njegova „analiza" svodi se ipak samo na kopiju Marxove šeme proširene reprodukcije, samo sa d r u k čije izabranim brojkama. U celoj Tuganovoj studiji nema nigde ni traga nekog drugog dokaza. U Marxovoj šemi stvarno teku glatko, kao po koncu, akumulacija, proizvodnja, realizacija, razmena, reprodukcija. I dalje „akumulacija" stvarno može da * 1. c., str. 191. ** 1. c., str. 231. Podvučeno u originalu. *** 1. c., str. 35.

235

se produžuje ,,ad infinitum". naime, dokle god ima dovoljno h a r t i j e i mastila. I ta bezazlena vežbanja sa aritmetičkim jednačinama na hartiji Tugan Baranovski sa punom ozbiljnošću prik a z u j e kao dokaze da se stvari zaista tako razvijaju i u samom životu. „Navedene šeme morale su jasno dokazati"... A na drugom mestu on Hobsona, koji je bio uveren u nemogućnost akumulacije, pobija na sledeći način: „Šema broj 2 reprodukcije društvenog kapitala na proširenoj osnovici odgovara Hobsonovom r a z m a t r a n j u slučaja akumulacije kapitala. Da li se vidi, međutim, u toj šemi n a s t a j a n j e kakvog suvišnog proizvoda? Ni na koji način!"* Dakle, kako ,,u šemi" ne nastaje nikakav suvišak proizvoda, tako je i Hobson već pobijen i stvar je time rešena. Naravno, Tugan Baranovski zna vrlo dobro da u gruboj stvarnosti ne teče baš sve tako glatko. Ima stalnih kolebanja pri razmeni i periodičnih kriza. Ali krize se p o j a v l j u j u samo zato j e r se ne obraća pažnja na srazmere pri proširenju proizvodnje, to jest jer se svet ne drži unapred razmera „šeme broj 2". Kad bi se svi držali te šeme, onda ne bi bilo kriza i u kapitalističkoj proizvodnji sve bi išlo glatko, kao na hartiji. Ali će Tugan morati priznati da se — kad proces reprodukcije u celini raspravljamo kao proces u stalnom toku — krize mogu opravdano i apstrahovati. Makar se „srazmernost" svakog trenutka i remetila, u proseku k o n j u n k t u r a ona se uvek ponovo uspostavlja putem samih otstupanja, p u t e m svakodnevnih koleb a n j a cena i periodično p u t e m kriza. Da se ona u celini, kako bilo da bilo, stvarno održava, dokazuje okolnost što kapitalistička privreda i dalje postoji i razvija se, a inače bismo već odavno doživeli veliki haos i slom. Prosečno, kao konačni rezultat, Tuganova „srazmernost" se održava, iz čega treba zaključiti da se stvarnost upravlja p r e m a šemi br. 2. I kako se ta šema može provoditi do u beskonačnost, to i akumulacija kapitala može da se vrši ad infinitum. Pri svemu ovome ne pada u oči rezultat do koga je došao Tugan Baranovski, naime, s h v a t a n j e da šema uistinu odgovara stvarnostima života — videli smo da je tako isto mislio i Bulgakov — nego okolnost da n i j e smatrao za potrebno da postavi pitanje: da li je „šema" tačna i što, umesto da dokaže šemu, on. obrnuto, šemu samu, aritmetičku vežbu na hartiji, uzima kao dokaz da se stvari u životu zaista onako razvijaju. Bulgakov se pošteno trudio da Marxovu šemu prenese na konkretne odnose kapitalističke privrede i kapitalističke razmene, pokušavajući da se probije kroz teškoće koje su iz toga proizlazile, u čemu, na* 1. c., str. 191.

236

ravno, nije uspeo, dok se najzad nije zaglibio u Marxovoj analizi, mada je potpuno jasno gledao na n j u kao nezavršenu, prekinutu. Tuganu Baranovskom nisu potrebni nikakvi dokazi, on sebi ne razbija mnogo glavu oko problema: kako se aritmetičke proporcije rešavaju na zadovoljavajući način i kako se one po volji mogu dalje produžiti, onda mu je to u p r a v o dokaz da kapitalistička akumulacija može produžiti svoje stalne i beskrajne navoje — pod rezervom poznate „srazmernosti", koja se pak, što ni Tugan neće osporiti, na ovaj ili o n a j način ipak uplete. Tugan Baranovski ima, dabome, jedan posredan dokaz da šema sa svojim v a n r e d n i m rezultatima odgovara stvarnosti, da ona pretstavlja n j e n verni odraz. To je činjenica što je u kapitalističkom društvu, sasvim u saglasnosti sa šemom, ljudska potrošnja stavljena iza proizvodnje, što je prva sredstvo a druga sama sebi cilj, kao što je ljudski rad izjednačen sa „radom" mašina: „Tehnički napredak dolazi do izražaja u tome što značaj sredstava za rad, mašine, u sve većoj meri uzima maha u poređenju sa živim radom, radnikom. Sredstva za proizvodnju igraju sve veću ulogu u procesu proizvodnje i na robnom tržištu. Radnika potiskuje mašina, a u isto v r e m e biva potisnuta u pozadinu i potražnja koja potiče iz potrošnje radnika u upoređ e n j u sa potražnjom koja nastaje iz proizvodne potrošnje sredstava za proizvodnju. Cela mašinerija kapitalističke privrede dobija karakter nekog mehanizma koji kao da postoji sam za sebe, u kome se potrošnja ljudi p o j a v l j u j e kao jednostavan momenat u procesu reprodukcije i prometa kapitala."* Ovo otkriće Tugan smatra kao osnovni zakon kapitalističkog načina privrede, a potvrda za to dolazi do izražaja u sasvim opipljivoj pojavi: sa odvijanjem kapitalističkog razvitka raste sve više odeljak sredstava za proizvodnju u poređenju sa odeljkom sredstava za potrošnju, na štetu ovoga. Upravo je sam Marx, kao što je poznalo, postavio ovaj zakon i njegov šematski prikaz reprodukcije počiva na tome zakonu, mada Marx nastala p o m e r a n j a u interesu uproštenja, u d a l j e m razvijanju svoje šeme cifarski nije uzimao u obzir. Tu, dakle, u automatskom porastu odeljka sredstava za proizvodnju u poređenju sa odeljkom sredstava za potrošnju, našao je Tugan jedini objektivni egzaktni dokaz za svoju teoriju: da je u kapitalističkom društvu ljudska potrošnja sve manje važna, a proizvodnja da u sve većoj meri postaje sama sebi cilj. Ovu misao on uzima kao ugaoni kamen celokupne svoje teoretske zgrade. „U svim industriskim zemljama, proglašava on, pokazuje se ista pojava — svuda razvitak nacionalne privrede ide stopama istog osnovnog zakona. * 1. c., str. 27.

237

Montana industrija koja stvara sredstva za proizvodnju celokupne moderne privrede dolazi u sve većoj meri u prvi plan. Time u relativnom n a z a d o v a n j u izvoza onih britanskih fabrikata koji služe neposrednoj potrošnji dolazi do izražaja i s a m osnovni zakon kapitalističkog razvitka: ukoliko više n a p r e d u j e tehnika, utoliko više n a z a d u j u sredstva za potrošnju u odnosu na sredstva za proizvodnju. Potrošnja ljudi igra sve m a n j u ulogu u odnosu na proizvodnu potrošnju sredstava za proizvodnju."* Mada je Tugan i ovaj „osnovni zakon" u potpunosti i gotov uzeo od Marxa kao i sve d r u g e svoje „osnovne" misli, ukoliko one p r e t s t a v l j a j u nešto opipljivo i egzaktno, on ipak n j i m n i j e zadovoljan i žuri se da Marxa odmah pouči z n a n j e m koje je on od Marxa crpao. Tako je Marx opet, kao ćorava koka, našao biser, samo što on, eto, ne zna šta bi sa njim otpočeo. Tek je Tugan Baranovski znao da ovo „osnovno" otkriće oplodi za nauku. U njegovoj ruci ovaj otkriveni zakon odjednom rasvet l j u j e celi mehanizam kapitalističke privrede: tu, u tome zakonu porasta odeljka sredstava za proizvodnju na račun odeljka sredstava za potrošnju, dolazi bistro, jasno, egzaktno i merljivo do izražaja da je za kapitalističko društvo lična ljudska potrošnja sve m a n j e važna, da o n a čoveka stavlja u isti red sa sredstvom za proizvodnju, da je, dakle, Marx bio potpuno u zabludi kad je u svoje vreme mislio da samo čovek stvara višak vrednosti a ne takođe i mašina, da ljudska potrošnja pretstavlja granicu za kapitalističku proizvodnju, iz čega m o r a j u danas da se p o j a v l j u j u periodične krize, a sutra će morati proizaći za kapitalističku privredu slom i k r a j sa užasom. Ukratko, u „osnovnom zakonu" porasta sredstava za proizvodnju na račun sredstava za potrošnju ogleda se kapitalističko društvo kao celina, sa svojim specifičnim bićem, onako kako ga Marx n i j e shvatio, a Tugan Baranovski ga je, najzad, srećno odgonetnuo. Već r a n i j e smo videli k a k v u je odlučujuću ulogu igrao pomenuti kapitalistički „osnovni zakon" u sporu između ruskih marksista i skeptika. Bulgakovljeve izjave su nam već poznate. Isto tako se izražava jedan drugi marksist u svojoj polemici protiv „narodnjaka", V. Iljin, koga smo već pomenuli: „Kao što je poznato, zakon razvitka kapitalističke proizvodn j e sastoji se u tome da postojani kapital raste brže nego promenljivi, to jest da se sve veći deo novoformiranih kapitala obraća odeljku društvene proizvodnje za izradu sredstava za proizvodnju. Razumljivo je da ovaj odeljak mora bezuslovno brže rasti nego odeljak za proizvodnju sredstava za potrošnju, * 1. c., str. 58.

238

to jest nastupa upravo ono što je Sismondi proglašavao kao „nemoguće", „opasno" itd. Prema tome, sredstva za potrošnju u opštoj masi kapitalističke proizvodnje zauzimaju sve m a n j e i m a n j e mesta. A to je ono što potpuno odgovara istoriskoj misiji" kapitalizma i njegovoj specifičnoj socijalnoj strukturi: prva se, naime, sastoji u razvitku proizvodnih snaga društva, (proizvodnja radi proizvodnje) a druga isključuje korišćenje ovih od masa stanovništva."* Tugan Baranovski, naravno, i tu ide dalje od drugih. Uživajući u paradoksima, on sebi dozvoljava šalu da pruži matematički dokaz kako su akumulacija kapitala i proširenje proizvodnje mogući čak i pri apsolutnom o p a d a n j u potrošnje. Ovde ga je Kautsky ulovio u naučno ne baš salonskom manevru, naime, u tom kako je svoju smelu dedukciju podesio za jedan specifičan momenat: za prelaz od proste ka proširenoj reprodukciji, momenat koji teoretski može poslužiti samo kao izuzetak, ali praktično uopšte ne dolazi u obzir.** * Vladimir Iljin, „Ekonomske studije i članci. Prilog karakteristici ekonomskog romantizma". Petrograd 1890, str. 20. Od istoga autora potiče, uostalom, i tvrdnja da proširena reprodukcija počinje tek sa kapitalizmom. Iljin nije opazio da mi, sa jednostavnom reprodukcijom, koju on uzima kao zakon za sve pretkapitalističke načine proizvodnje, po svoj prilici još ni danas ne bismo bili dalje od paleolitskih strugaljki. ** „Die Neue Zeit", XX god., 2, Krisentheorien, str. 116. Kad Kautsky brojkama dokazuje Tuganu, na osnovu produženja šeme proširene reprodukcije, da potrošnja mora bezuslovno rasti, i to „tačno u onom istom srazmeru kao što raste masa vrednosti sredstava za proizvodnju", na to treba učiniti dve napomene: Prvo, Kautsky, isto kao i Marx u svojoj šemi, nije imao u vidu napredak proizvodnosti rada, pa zato potrošnja izgleda relativno veća nego što bi odgovaralo stvarnosti. Drugo, da porast potrošnje na koju Kautsky tu ukazuje, dolazi sam kao posledica, rezultat proširene reprodukcije, a nije njena osnova i njena svrha: on uglavnom proizlazi iz porasta promenljivog kapitala, iz porasta korišćenja novih radnika. Ali održavanje tih radnika ne može se smatrati ni kao cilj ni kao zadatak proširenja reprodukcije, isto tako uostalom kao ni rastuća lična potrošnja kapitalističke klase. Upozorenje Kautskoga obara, dakle, potpuno posebnu mušicu Tuganovu: njegovu zamisao da konstruiše proširenu reprodukciju i pri apsolutnom opadanju potrošnje; naprotiv, on ne ulazi u osnovno pitanje odnosa proizvodnje prema potrošnji sa stanovišta procesa reprodukcije. Na jednom drugom mestu istog članka mi istina vidimo ovo: „Kapitalisti kao i radnici eksploatisani od njih. sa povećanjem bogatstva prvih i rastućim brojem drugih, stvaraju sve veće tržište, ali ne toliko brzo kao što raste akumulacija kapitala i produktivnost rada, i ovo tržište ne može samo biti dovoljnu za sva ona sredstva za potrošnju koja stvara kapitalistička krupna industrija. Ona mora naći dopunsko tržište izvan svoje sfere u profesijama i nacijama koje još ne proizvode kapitalistički. Ona ga i nalazi i proširuje isto tako sve više, ali ne isto tako i dovoljno brzo. Jer to dopunsko tržište hi izbliza nema one elastičnosti i sposobnosti širenja kapitalističkog procesa proizvodnje. Čim se kapitalistička proizvodnja razvije u krupnu industriju, kao što je to u

239

Sto se tiče Tuganovog „osnovnog zakona", Kautsky veli da je on prosta prividnost koja se pojavljuje samo zato što Tugan Baranovski ima u vidu samo uobličavanje proizvodnje Engleskoj bilo već u prvoj četvrti devetnaestoga veka, ona stiče mogućnost tako naglog razvitka na skokove da ubrzo prerasta svako proširenje tržišta. Tako je svaki period prosperiteta, kome sleduje znatno proširenje tržištan apriorno osuđen na kratkovečnost i kriza se pojavljuje kao njegov neizbežni završetak. To bi bila u najkraćim potezima, koliko mi znamo, teorija kriza koju je zasnovao Marx i koju primaju svi „ortodoksni" marksisti" (1. c., str. 80). Kautsky ne ulazi u to da dovede u saglasnost shvatanje o realizaciji celokupnog proizvoda sa Marxovom šemom proširene reprodukcije možda zato, kao što se to vidi iz citata što on problem posmatra isključivo sa gledišta kriza, to jest sa gledišta društvenog proizvoda kao bezrazlične robne mase u njenoj celokupnoj količini, a ne sa gledišta njenog raščlanjavanja u procesu reprodukcije. Ovo poslednje pitanje, izgleda, dodirnuo je pobliže i L. Bouding koji u svojoj sjajnoj kritici istoga Tugana Baranovskog daje ovu formulaciju: „Da u kapitalističkim zemljama proizvedeni višak proizvoda nije — sa izuzecima koje ćemo docnije navesti — zadržao točkove proizvodnje u njihovim kretanjima, nije razlog u tome što je proizvodnja veštije raspoređena na razne sfere i l i što je iz proizvodnje pamučnih roba postala proizvodnja mašina, nego zato što, na osnovu činjenice da su neke zemlje kapitalistički ranije preobražene nego ostale i što i sada ima još zemalja koje su ostale kapitalistički nerazvijene, kapitalističke zemlje zaista imaju spoljni svet u koji su mogle da ubace proizvode koje kod kuće nisu mogle da potroše, sasvim svejedno da li su proizvodi bili pamučne ili železne robe. Time ne mislimo reći da prelaz od pamučnih roba na železne kao na vodeći proizvod nema možda značaja za glavne kapitalističke zemlje. Naprotiv, značaj je od vrlo velike važnosti. A l i njegova važnost je sasvim drukčija nego što mu je daje Tugan Baranovski. On pokazuje početak kraja kapitalizma. Dok su kapitalističke zemlje izvozile robu za potrošnju, dotle je bilo izgleda za kapitalizam u tim zemljama. Tada još nije bilo reči o tome koliko je velika sposobnost apsorbovanja nekapitalističkog spoljnog sveta za kapitalistički proizvedene robe, i koliko dugo će ona još da traje. Porast proizvodnje mašina za izvoz u glavnim kapitalističkim zemljama na štetu dobara za potrošnu pokazuje da su i oblasti koje su ranije stajale po strani od kapitalizma i zbog toga važile kao preuzimaoci viška proizvoda kapitalističkih zemalja, sada uvučene u vrtlog kapitalizma, Pokazuje da se i njihov sopstveni kapitalizam razvija, da one same proizvode dobra za svoju sopstvenu potrošnju. Sada, kada se one nalaze u početnom stadijumu svoga kapitalističkog razvitka, njima su još potrebne kapitalistički proizvedene mašine. A l i uskoro oni ni njih više neće trebati. One će same proizvoditi svoju železnu robu, isto onako kao što sada proizvode svoje pamučne robe i robe za ostalu potrošnju. Tada one ne samo da će prestati da budu preuzimači viška proizvoda pravih kapitalističkih zemalja nego_će i same proizvoditi viškove proizvoda koje će teško moći prodati." ("Die Neue Zeit", X X V god., 1, Mathematische f'ormein gegen" Karl Marx, S. 604.) Bouding ovde pruža vrlo značajne prognoze velikih komplikacija u razvitku međunarodnog kapitalizma. Dalje on u tom savezu dolazi logički na pitanje imperijalizma. Nažalost pri završetku rasprave on svoju oštru analizu upućuje krivom stazom, kada celokupnu proizvodnju za vojsku i celi sistem međunarodnog izvoza kapitala u nekapitalističke zemlje stavlja pod pojam

240

U starim zemljama kapitalističke k r u p n e industrije: „Tačno je" veli Kautsky, „da broj mesta na kojima se direktno izrađuju proizvodi za ličnu potrošnju sve više pada srazmerno rastućoj podeli rada p r e m a ostalim mestima proizvodnje koja izrađuju za one p r v e i jedno drugom oruđa, mašine, sirovine, transportna sredstva itd. Dok je u prvobitnoj seljačkoj privredi lan u gazdinstvu koje ga je proizvodilo obrađivan sopstvenim oruđem i pripreman za ljudsku upotrebu, sada v a l j d a stotine preduzeća sudeluju na izradi jedne košulje, proizvodnji sirovog pamuka, proizvodnji železničkih šina, lokomotiva i vagona, koji ih dovezu do pristaništa" itd. "Pri međunarodnoj podeli rada radi se o tome da pojedine zemlje — stare industriske zemlje — svoju proizvodnju za ličnu potrošnju još samo sporo mogu da šire, dok proizvodnja sredstava za proizvodnju kod n j i h i dalje brzo n a p r e d u j e i za puls njihovog ekonomskog života oostaje ona mnogo merodavnija nego proizvodnja sredstava za potrošnju. Ko pitanje postavlja samo sa stanovišta j e d n e nacije, lako dolazi do uverenja da proizvodnja sredstava za proizvodnju može stalno brže da raste negoli proizvodnja sredstava za potrošnju, da ona za ovu nije vezana." Ovo pitanje, to jest shvatanje da je proizvodnja sredstava za proizvodnju nezavisna od potrošnje, jeste, naravno, vulgarnoekonomska fatamorgana Tugana Baranovskog. Nije tako i sa činjenicom kojom on želi da potkrepi ovaj s v o j pogrešni zaključak: brži porast odeljka sredstava za proizvodnju u poređenju sa ptorastom odeljka sredsjava za ptrošnju. Ta činjenica se ne može poreći, i to ne samo za stare industriske zemlje nego svuda gde tehnički napredak dominira proizvodnjom. Na n j e m u počiva Marxov "osnovni"zakon tendenciskog p a d a n j a profitne stope. Ali uprkos tome ili upravo zato velika je greška kad Bulgakov, Iljin, i Tugan Baranovski uobražavaju da su u tome zakonu otkrili specifično biće kapitalističke privrede, kao privrede za koju je proizvodnja sama sebi cilj, a da je ljudska potrošnja samo od sporednog značaja. Porast postojanog kapitala na račun promenljivog samo je kapitalistički izraz opštih delovanja rastuće produktivnosti rada. Formula p > pr iz kapitalističkog jezika prenesena na jezik društvenog procesa rada znači samo toliko: ukoliko je viša produktivnost ljudskog rada, utoliko je kraće vreme u kome se "rasipništva". — Uostalom, mora se u t v r d i t i da Bouding, tačno kao i Kautsky, zakon bržeg porasta odeljka sredstava za proizvodnju u poredenju sa odeljkom životnih sredstava smatra kao zabludu Tugana Baranovskog.

241

određena količina sredstava za proizvodnju pretvara u gotove proizvode.* To je opšti zakon ljudskoga rada koji je bio u važnosti isto tako u svim pretkapitalističkim oblicima proizvodnje, i koji će biti u važnosti i u budućnosti, u socijalističkom društvu. Izražen u materijalnom upotrebnom obliku celokupnog društvenog proizvoda t a j zakon se mora manifestovati u sve većoj upotrebi društvenog radnog vremena na izradi sredstava za proizvodnju, u upoređenju sa proizvodnjom sredstava za potrošnju. Čak u socijalistički organizovanoj, planski rukovođenoj društvenoj privredi ovo p o m e r a n j e bi moralo ići znatno brže nego u sadašnjoj kapitalističkoj. Na prvom mestu u poljopri* „ A k o apstrahujemo od p r i r o d n i h uslova, kao plodnosti tla itd. i od umešnosti nezavisnih proizvođača k o j i rade izdvojeni, umešnosti k o j a se ipak više očituje k v a l i t a t i v n o u valjanosti negoli k v a n t i t a t i v n o u masi izrađevine, društveni stepen proizvodnosti rada izražava se u relativnom obimu sredstava za proizvodnju k o j a jedan radnik sa istim naprezanjem radne snage pretvara u proizvod za dato radno vreme. Masa sredstava za proizvodnju, s k o j i m a on funkcioniše, uvećava se s proizvodnošću njegova rada. Tu ova sredstva za proizv o d n j u i g r a j u dvostruku ulogu. Uvećanje j e d n i h jeste posledica, uvećan j e d r u g i h jeste uslov za uvećavanje proizvodnosti rada. Na pr.: Uz m a n u f a k t u r n u podelu rada i p r i m e n u mašinerije prerađuje se za isto r r e m e više sirovina, u proces rada ulazi dakle veća masa sitrovina i pomoćnih materija. To je posledica povećanja proizvodnosti rada. S druge strane, masa primenjenih mašina, tegleće marve, mineralnog gnojiva, cevi za odvodnjavanje itd., jeste uslov za uvećavanje proizvodnosti rada. Isto tako i masa onih sredstava za proizvodnju k o j a je skoncentrisana u zgradama, džinovskim pećima, t r a n s p o r t n i m sredstvima itd. A l i , bilo uslov i l i posledica, uvećanje obima sredstava za proizvodnju, naspram radne snage k o j a im je pripojena, izražava porast proizvodnosti rada. — Uvećanje ove poslednje ispoljava se dakle u opadanju mase rada u odnosu prema masi sredstava za p r o i z v o d n j u koja ona pokreće, i l i u opadanju veličine subjektivnog f a k t o r a procesa rada u poređenju s njegovim o b j e k t i v n i m činiocima." ( „ K a p i t a l " , t o m I, str. 517—5,19). I još na jednom drugom mestu: „ R a n i j e smo v i d e l i da s r a z v i t k o m proizvodnosti rada, pa dakle i s r a z v i t k o m kapitalističkog načina proizvodnje — k o j i razvija društvenu proizvodnu snagu rada više no svi drugi r a n i j i načini proizvodnje — stalno raste masa sredstava za proizvodnju koja su procesu jednom za svagda pripojena u o b l i k u sredstava za rad i k o j a u n j e m u stalno nanovo funkcionišu tokom dužeg i l i kraćeg perioda (zgrade, mašine itd.), i da je rastenje te mase pretpostavka i posledica r a z v i t k a društvene proizvodne snage rada. Uvećavanje bogatstva u o v o m o b l i k u , uvećavanje k o j e n i j e samo apsolutno nego i relativno (upor. k n j . I, gl. 23, 2), karakteristično je pre svega po kapitalistički način proizvodnje. A l i , m a t e r i j a l n i oblici egzistencije postojanog kapitala, sredstava za proizvodnju, ne sastoje se samo iz ovakvih sredstava za r a d nego i iz m a t e r i j a l a za r a d na n a j r a z l i č n i j i m stupnjevima obrade, i iz pomoćnih materija. S razmerom proizvodnje i jačanjem proizvodne snage rada pomoću kooperacije, podele rada, mašinerije itd., raste masa sirovine, pomoćnih m a t e r i j a itd., k o j e ulaze u svakodnevni proces reprodukcije." ( „ K a p i t a l " , tom I I , str. 100.)

242

vredi će primena racionalne naučne tehnike na najširoj osnovi biti omogućena tek kada p a d n u ograde koje razvitku poljoprivrede postavlja privatna zemljišna sopstvenost. Iz toga bi u velikoj oblasti proizvodnje nastao ogroman prevrat, koji bi se odrazio kao opšti rezultat u obimnom istiskivanju živog rada mašinskim radom, i u preduzimanju tehničkih zadataka n a j v e ćeg stila, za koje danas ne postoje nikakvi uslovi. Drugo, primena mašinerije u procesu proizvodnje uopšte biće postavljena na novu ekonomsku bazu. U sadašnjosti mašine se ne p o j a v l j u j u kao k o n k u r e n t živom radu, nego samo kao konkurent plaćenom delu živog rada. Najniža granica primenljivosti mašine u kapitalističkoj proizvodnji određena je koštanjem radne snage koju je ona istisnula. To znači da za kapitaliste mašina dolazi u obzir samo tada ako n j e n a cena koštanja — pri istoj proizvodnoj sposobnosti — iznosi m a n j e nego što iznose nadnice radnika koje ona istiskuje. Sa stanovišta društvenog procesa rada, koji može biti merodavan samo u socijalističkom društvu, mašina ne mora stupiti u konkurenciju sa radom potrebnim za održavanje radnih ljudi, nego sa celokupnim njihovim obavljenim radom. To znači da za društvo u kome ne igraju ulogu stanovišta. profita, nego je merodavna ušteda l j u d skoga rada, primena mašine već tada može biti ekonomski imperativ ako n j e n a izrada košta m a n j e rada nego što ona ušteđuje na živom radu. Mi puštamo iz vida da u mnogim slučajevima upotreba mašina može doći u obzir gde su u p i t a n j u zdravlje i slični obziri prema interesima r a d n i h ljudi, pa i u slučaju da ona ne dostigne ekonomski minimalnu granicu uštede. U svakom slučaju raspon između ekonomske primenljivosti mašina u kapitalističkom i u socijalističkom društvu u n a j m a n j u r u k u odgovara razlici između živog rada i njegovog plaćenog dela, to jest t a j raspon može biti tačno izmeren celim kapitalističkim viškom vrednosti. Iz toga proizlazi da će se sa isključenjem kapitalističkih profiterskih interesa i sa uvođenjem društvene organizacije rada, granica za p r i m e n u mašina momentano pomeriti za celi iznos kapitalističkog viška vrednosti i da će se, prema tome, tek tada otvoriti ogromno nepregledno polje za njen osvajački pohod. Tada bi se opipljivo moralo pokazati da kapitalistički način proizvodnje, k o j i tobož daje potstreka najvišem razvitku tehnike, stvarno radi svojih imanentnih profiterskih interesa pretstavlja veliku socijalnu smetn j u tehničkom napretku, a da će o t k l a n j a n j e te s m e t n j e tehnički napredak silno krenuti pa će kapitalistička proizvodnja prema tome novom napretku izgledati kao dečja igračka. Izražen u sastavu društvenog proizvoda, t a j tehnički preokret može značiti samo to da proizvodnja sredstava za pro243

izvodnju u socijalističkom društvu — merena radnim vremenom — mora nesravnjeno brže porasti u poredenju sa proizvodnjom sredstava za potrošnju nego danas. I tako se odnos oba odeijka društvene proizvodnje, u kome su ruski marksisti videli specifični izraz kapitalističke izopačenosti, nipodaštavanja potreba ljudske potrošnje, pokazao, naprotiv, kao verni izraz napredujućeg savlađivanja prirode posredstvom društvenog rada, izraz koji bi najizrazitije morao da se pokaže tek tada kad ljudske potrebe postanu jedino merodavno stanovište proizvodnje. Jedini objektivni dokaz za „osnovni zakon" Tugana Baranovskog, prema tome, ruši se kao „osnovni" quiproquo, a cela njegova konstrukcija, iz koje je on izveo „novu teoriju kriza" zajedno sa „nesrazmernošću", svodi se na svoju papirnatu osnovu: na šemu proširene reprodukcije koju je ropski prepisao od Marxa. Glava dvadeset četvrta KRAJ RUSKOG „LEGALNOG" MARKSIZMA Zasluga je ruskih „legalnih" marksista a naročito Tugana Baranovskog što su u borbi sa skepticima kapitalističke akumulacije oplodili nauku izlaganjem analize društvenog procesa reprodukcije i njegovog šematskog prikaza prema II tomu Marxovog „Kapitala". Ali kako je Tugan Baranovski šematsko izlaganje pogrešno smatrao za samo rešenje problema namesto za njegovu formulaciju, on je došao do zaključaka koji su same osnove Marxovog učenja morali postaviti na glavu. Tuganovo shvatanje da kapitalistička proizvodnja može sama za sebe da stvori neograničenu prodaju i da je nezavisna od potrošnje odvelo ga je ravno ka Say—Ricardovoj teoriji o prirodnoj ravnoteži među proizvodnjom i potrošnjom, potražnjom i ponudom. Razlika je samo u tome što su se Say— Ricardo kretali isključivo na liniji prostog robnog prometa, dok Tugan to shvatanje jednostavno prenosi na promet kapitala. Njegova teorija kriza iz „nesrazmernosti" jeste, u osnovi uzeto, parafraza stare plitke Sayeve apsurdnosti. Ako je neke robe suviše proizvedeno, to dokazuje jedino da je neke druge robe proizvedeno premalo; samo što Tugan ovu apsurdnost iznosi jezikom Marxove analize procesa reprodukcije. I kada on, nasuprot Sayu, izjavljuje da zaista postoji mogućnost opšte hiperprodukcije, i to ukazujući na opticaj novca, koji je Say sasvim zanemario, to Tuganove zadovoljavajuće operacije s Marxovom šemom stvarno počivaju na onom istom zanemarenju novčanog 244

opticaja kako je to bivalo kod Saya i Ricarda praksa pri problemu kriza: „šema br. 2" postaje odmah puna bodlji sa zakačaljkama čim počne da se t r a n s p o n u j e na novčani opticaj. Na tim bodljama i zakačaljkama ostao je Bulgakov viseći kada ie pokušao da do k r a j a domisli p r e k i n u t u Marxovu analizu. To s p a j a n j e od Marxa pozajmljenog oblika mišljenja sa sadržajem Say—Ricardovih ideja Tugan Baranovski je skromno krstio kao svoj „pokušaj sinteze Marxove teorije sa klasičnom političkom ekonomijom". I tako se optimistička teorija koja je branila mogućnost i sposobnost razvoja kapitalističke proizvodnje protiv sitnoburžoaskih sumnji, posle skoro jednog veka, i preko Marxovog učenja, u licu svojih legalnih pretstavnika vraća opet svojoj polaznoj tačci: Say—Ricardu. Tri „marksista" najzad prispevaju do buržoaskih „harmonista" dobrih starih vremena, tik pre pada u greh i p r e izgnanstva buržoaske političke ekonomije iz r a j a nevinosti, — k r u g je zatvoren. „Legalni" ruski marksisti besumnje su ostali pobednici nad svojim protivnicima, „narodnjacima", ali oni su pobedili isuviše. Sva trojica — Struve, Bulgakov, Tugan Baranovski — u vatri borbe dokazali su više nego što je trebalo dokazati. Radilo se o tome da li je kapitalizam uopšte, a naročito u Rusiji, sposoban za razvitak; navedeni marksisti su sposobnost kapitalizma toliko temeljno izložili da su teoriski dokazali čak i mogućnost n j e govog večnog postojanja. Jasno je ako se pretpostavi mogućnost neograničene i beskrajne akumulacije kapitala da je dokazana i neograničena životna sposobnost kapitala. Akumulacija je specifično kapitalistički metod proširenja proizvodnje, razvitka proizvodnosti rada, zamaha proizvodnih snaga, ekonomskog napretka. Ako je kapitalistički način proizvodnje u s t a n j u da obezbedi neograničeni porast proizvodnosti snaga, ekonomski napredak, onda je on nesavladljiv. Najvažniji objektivni oslonac naučne socijalističke teorije lomi se, politička akcija socijalizma, idejna sadržina proleterske klasne borbe p r e s t a j e da bude refleks ekonomskih procesa, a socijalizam prestaje da bude istoriska neophodnost.'.Dokazivanje koje je krenulo od mogućnosti kapitalizma, prispelo je do nemogućnosti socijalizma. Tri ruska marksista bila su svakako svesna da su u borbi napustila pozicije. Oduševljen kulturnom misijom kapitalizma, Struve se, naravno, nije mnogo brinuo zbog gubitka dragocene zaloge.* Bulgakov je pokušao za nuždu da začepi brešu * Godine 1901 u izdatoj zbirci svojih r u s k i h članaka, Struve u uvodu veli: „Godine 1894 k a d je objavio svoje „ K r i t i č k e napomene po p i t a n j u ekonomskog razvitka Rusije", autor je u f i l o z o f i j i bio k r i t i č k i pozitivist, u sociologiji i p o l i t i č k o j e k o n o m i j i izrazit iako ne skroz

245

provaljenu u socijalističkoj teoriji drugom zakrpom te iste teorije: on se nadao da kapitalistička privreda, uprkos svojoj imanentnoj uravnoteženosti između proizvodnje i prođe, ipak mora da propadne, i to zbog opadanja profitne stope. Tu nešto maglovitu utehu Bulgakov je sam odbacio kad, zaboravljajući na poslednju dasku za spasavanje k o j u je bio pružio socijalizmu, odjednom poučava Tugana Baranovskog: da opadanje profitne stope za k r u p n e kapitale biva izravnato porastom kapitala.* Najzad Tugan Baranovski, najkonsekventnije od svih, sa grubom razdraganošću primitivca, ruši sve objektivne ekonomske stubove socijalističke teorije i podiže u svom duhu „lepši" svet na temelju „etike". Individua protestuje protiv privrednog poretka koji svrhu (čoveka) preobraća u sredstvo, a sredstvo (proizvodnju) "u svrhu".** Koliko su slaba i otrcana bila nova f u n d i r a n j a socijalizma pokazala su sva tri imenovana marksista na svojoj ličnosti, jer su socijalizmu okrenuli leđa tek što su mu dali nova f u n d i r a n j a . Dok su se mase u Rusiji borile zalažući svoje živote za ideale novoga društvenog poretka koji će u svoje vreme s v r h u (čoveka) postaviti iznad sredstava (proizvodnje), sklonila se „individua" u zavetrinu i u Kantu našla filozofsko i etičko smirenje. Legalni ruski marksisti završili su praktično onde kuda ih je odvela njihova teoretska pozicija: u taboru buržoaskih „harmonija". ortodoksni marksist. Otada su kako pozitivizam tako i na n j e m u zas n o v a n i (!) m a r k s i z a m a u t o r u p r e s t a l i b i t i j e d i n a istina, p r e s t a l i s u d a p o t p u n o o p r e d e l j u j u n j e g o v p o g l e d n a svet. O n j e bio p r i n u đ e n d a n a s o p s t v e n u r u k u traži i i z r a d i n o v i d e j n i s i s t e m Z a d r t i d o g m a t i z a m koji sve one koji drukčije misle ne samo da pobija nego ih usto i mor a l n o - p s i h o l o š k i uhodi, v i d i u t a k v o m r a d u s a m o „ e p i k u r e j s k u n e p o stojanost uverenja". On nije u stanju da shvati da je pravo kritike s a m o p o sebi j e d n o o d n a j d r a g o c e n i j i h p r a v a žive, m i s a o n e i n d i v i d u e . Tog p r a v a a u t o r n e misli d a s e o d r e k n e p a m a k a r m u s t a l n o p r e t i l a o p a s n o s t d a b u d e pod o p t u ž b o m zbog „ n e p o s t o j a n o s t i " . („O r a z n o v r s n i m t e m a m a " , P e t r o g r a d 1901.) * B u l g a k o v , 1. c., str. 252. ** T. B a r a n o v s k i , „ S t u d i j e " , str. 229.

TREĆl ODELJAK ISTORISKI USLOVI A K U M U L A C I J E Glava dvadeset peta PROTIVREČNOSTI ŠEME PROŠIRENE REPRODUKCIJE U prvom odeljku utvrdili smo da Marxova šema a k u m u l a cije ne daje odgovor na pitanje: za koga se ustvari vrši proširena akumulacija? Ako se šema uzme doslovno onako kako je ona izložena u II t o m u „Kapitala" na završetku, onda izgleda kao da je kapitalistička proizvodnja isključivo sama realizovala svoj celi višak vrednosti i da je kapitalizovani višak vrednosti upotrebila za sopstvene potrebe. To Marx potvrđuje svojom analizom šeme, u kojoj on više puta pokušava da promet te šeme ostvari isključivo novčanim sredstvima, to jest potražnjom kapitalista i radnika, — pokušaj koji ga, najzad, odvodi ka proizvođaču zlata da ga uvede u reprodukciju kao boga iza kulisa, deux ex machina. Tu dolazi i ono vrlo značajno mesto u I tomu „Kapitala", koje se mora shvatiti u istom smislu: „Pre svega, godišnja proizvodnja mora da pruži sve one predmete (upotrebne vrednosti) iz kojih se i m a j u naknaditi oni materijalni sastavni delovi kapitala koji su u toku godine utrošeni. Kad se to odbije, ostaje netto-proizvod, ili višak proizvoda u kome je sadržan višak vrednosti. A iz čega se t a j višak proizvoda sastoji? Možda u stvarima određenim da zadovoljavaju potrebe i ćefove kapitalističke klase, koje dakle ulaze u n j e n fond potrošnje. Ali ako bi to bilo sve, onda bi sav višak vrednosti bio profućkan i vršila bi se samo prosta reprodukcija. Da bi se akumulisalo, mora se jedan deo viška vrednosti pretvarati u kapital. Ali, osim da se p r a v e čudesa, u kapital se mogu pretvarati samo takve stvari koje su upotrebljive u procesu, rada, t j . sredstva za proizvodnju, a zatim stvari koje služe radnikovom održavanju, tj. životne 247

namirnice. P r e m a tome, jedan deo godišnjeg viška rada mora se upotrebljavati za izradu dodajnih sredstava za proizvodnju i životnih namirnica, kao višak preko količine koja je potrebna za n a k n a d u predujmljenog kapitala. J e d n o m reči: višak vrednosti može se pretvoriti u kapital samo zato što višak proizvoda, čija je on vrednost, već sadrži m a t e r i j a l n e sastavne delove novoga kapitala." („Kapital", tom I, str. 479.) Tu se za akumulaciju p o s t a v l j a j u sledeći uslovi: 1. Višak vrednosti koji treba da bude kapitalizovan pojavl j u j e se u naturalnom obliku kapitala (kao dodatna sredstva za proizvodnju i dodatna životna sredstva za radnike). 2. P r o š i r e n j e kapitalističke proizvodnje izvodi se isključivo vlastitim (kapitalistički proizvedenim) sredstvima za proizvodn j u i životnim sredstvima. 3. Obim svagdašnjeg proširenja proizvodnje (akumulacije) dat je apriorno svakog puta obimom viška vrednosti (koji se ima kapitalizovati). On ne može biti veći jer je vezan za količinu sredstava za proizvodnju i životnih sredstava, koja prets t a v l j a j u višak proizvoda, ali ne može biti ni m a n j i jer bi, inače, deo viška proizvoda u svom n a t u r a l n o m obliku bio neupotrebljiv. Ova otstupanja prema gore ili dole mogu izazvati periodična kolebanja i krize koje ovde nećemo razmatrati; u proseku višak proizvoda koji se ima kapitalizovati mora da se poklapa sa stvarnom akumulacijom. 4. Kako kapitalistička proizvodnja sama apsorbuje svoj višak proizvoda, to za akumulaciju kapitala nema granica. Ovim uslovima odgovara i Marxova šema proširene reprodukcije. Tu se akumulacija odvija a da se nimalo ne vidi za koga, za koje nove potrošače se konačno proizvodnja sve dalje proširuje. Šema pretpostavlja otprilike sledeći razvitak: industrija uglja se proširuje, da se proširi i industrija železa. Ova se proširuje, da se proširi mašinska industrija. Ova se proširuje radi proširenja proizvodnje sredstava za potrošnju. A ova posledn j a se, sa svoje strane, proširuje radi održavanja rastuće armije radnika u industrijama uglja, železa, mašina i svojih sopstvenih radnika. I tako ,,ad infinitum" u k r u g u — prema teoriji Tugana Baranovskog. Da Marxova šema, posmatrana sama, stvarno dozvoljava takvo tumačenje, dokazuje sama okolnost što Marx prema vlastitim, izrečnim i ponovnim t v r d n j a m a uopšte preduzima da prikaže proces akumulacije celokupnog kapitala u društvu sastavljenom isključivo od kapitalista i radnika. Mesta koja se odnose na to nalaze se u svakom tomu „Kapitala". U I tomu, upravo u glavi o „ P r e t v a r a n j u viška vrednosti u kapital" kaže se: „Da bismo predmet proučavanja shvatili 248

u njegovoj čistoti, oslobođenog sporednih okolnosti koje bi mogle smetati, m o r a m o ovde ceo trgovinski svet posmatrati kao jednu naciju i pretpostaviti da se kapitalistička proizvodnja svugde ustanovila i da je zavladala svima g r a n a m a proizvodnje" (str. 479, napomena 21a). U II tomu tu pretpostavku susrećemo više puta. Tako u glavi XVII o p r o m e t u viška vrednosti čitamo: „Postoje samo dve polazne tačke: kapitalista i radnik. Sva lica drugih kategorija ili m o r a j u primati novac od ovih dveju klasa za svoje usluge, ili su, ukoliko ga dobijaju bez protivusluge, suvlasnici viška vrednosti u obliku rente, kamate itd... Dakle, kapitalistička klasa ostaje jedina polazna tačka novčanog prometa" (str. 266). Dalje u istoj glavi, naročito o opticaju novca pod pretpostavkom akumulacije, kaže: „Ali teškoća n a s t a j e onda kad ne pretpostavimo delimičnu, već opštu akumulaciju novčanog kapitala u kapitalističkoj klasi. Prema našoj pretpostavci — opšta i isključiva vladavina kapitalističke proizvodnje — nema osim te klase nikakve druge do radničke klase" (str. 278). To isto opet nalazimo u XX glavi: „...jer tu ima samo dve klase: radnička klasa, koja raspolaže samo svojom radnom snagom; kapitalistička klasa, koja ima monopolski posed društvenih sredstava za proizvodnju kao i novca" (str. 344). U III tomu, kod izlaganja celokupnog razvitka kapitalističke proizvodnje, Marx veli izričito: „Zamislimo k a o da je celo društvo sastavljeno jedino od industrijskih kapitalista i najamnih radnika. Zatim ostavimo po strani promene cena, koje sprečavaju velike delove celokupnog kapitala da se naknade u svojim prosečnim proporcijama, i koje, kod opšte povezanosti celog procesa reprodukcije, kakvu osobito razvija kredit, uvek m o r a j u izazvati privremene opšte zastoje. Ostavimo po strani takođe i prividne poslove i špekulativne razmene, koje kreditni sistem potstiče. Onda bi neku krizu bilo moguće objasniti jedino nesrazmerom proizvodnje u raznim granama, kao i nesrazmerom u kojoj bi potrošnja samih kapitalista stajala p r e m a njihovoj akumulaciji. Ali kako stvari stoje, naknada kapitala p r e d u j m l j e n i h u proizvodnju zavisi velikim delom od potrošne sposobnosti neproizvodnih klasa, dok je potrošna sposobnost radnika ograničena delom zakonima najamnine, delom time što se oni u p o t r e b l j a v a j u samo dok se mogu upotrebljavati s profitom za kapitalističku klasu" (str. 421). Ovaj poslednji citat odnosi se na p i t a n j e kriza koje mi razmatramo; ali o v a j citat nedvosmisleno pokazuje da Marx 249

„kako stvari stoje" stavlja k r e t a n j e celokupnog kapitala u zavisnost jedino od tri kategorije potrošača: od kapitalista, radnika i „neproizvodnih klasa", to jest od slojeva koji čine privesak kapitalističke klase („kralj, pop, profesor, kurva, n a j a m n i voj nik"), — slojeva koje on u II tomu „Kapitala" sa p u n i m pravom tretira kao pretstavnike izvedene kupovne snage i p r e m a tome kao parazite viška vrednosti ili najamnine. Najzad u „Teorijama o višku vrednosti", knjiga II, deo 2, str. 530 Marx formuliše opšte pretpostavke, pod kojima a k u m u laciju, u odeljku „Akumulacija kapitala i krize", na sledeći način: „Mi ćemo ovde razmotriti samo oblike koje kapital dobija na različnim stupnjevima svoga razvitka. Nećemo, dakle, izlagati realne odnose u čijim granicama se stvarni proces proizvodnje vrši. Stalno ćemo pretpostavljati da se roba prodaje po svojoj vrednosti. Nećemo razmatrati ni konkurenciju kapitala, kao ni kredit, kao ni stvarni sastav društva, koje se nipošto ne sastoji samo iz klasa radnika i industriskih kapitalista, gde, dakle, potrošači i proizvođači nisu identični. Prva kategorija, [potrošači], (čiji su dohoci delom sekundarni, izvedeni iz profita i najamnine, a ne prvobitni) mnogo je šira od druge, [kategorije proizvođača], i otuda način kako troši svoj dohodak i obim ovog poslednjeg proizvode veoma velike modifikacije u ekonomskoj s t r u k t u r i a specijalno u procesu prometa i reprodukcije kapitala." I tu, dakle, Marx, iako govori o „stvarnom u r e đ e n j u društva", ima u vidu samo parazite viška vrednosti i najamnina, dakle, samo privesak kapitalističkih glavnih kategorija proizvodnje. Nema, dakle, s u m n j e da je Marx želeo da pretstavi proces akumulacije u društvu koje se sastoji isključivo iz kapitalista i radnika, pod opštom i isključivom vladavinom kapitalističkog načina proizvodnje. Pod tim pretpostavkama njegova šema ne dopušta drugo t u m a č e n j e nego proizvodnju radi proizvodnje. Potsetimo se na drugi primer Marxove šeme proširene reprodukcije. Prva

250

godina

Druga

godina

Treća

godina

Četvrta

godina

Ovde se akumulacija iz godine u godinu stalno vrši u toj meri da svaki p u t od postignutog viška vrednosti polovinu potroše kapitalisti, a druga polovina se kapitalizuje. Kod kapitalizovanja se stalno uzima ista tehnička baza za dopunski kapital kao i za prvobitni kapital, to jest isti organski sastav ili podela na postojani i promenljivi kapital, i ista stopa eksploatacije (uvek 100 procenata). P r e m a Marxovom s h v a t a n j u u I tomu „Kapitala", kapitalizovani deo viška vrednosti pojavl j u j e se apriorno u obliku dodatnih sredstava za proizvodnju i životnih sredstava za. radnike. I jedno i drugo služe tome da sve više pojačaju proizvodnju u odeljcima I i II. Za koga .treba da služi to sve veće jačanje proizvodnje, to je iz M a r x ovih pretpostavki šeme nedokučivo. Dabome da sa porastom proizvodnje raste u isto vreme i potrošnja društva: raste potrošnja kapitalista (u prvoj godini ona iznosi, izražena u vrednosti, 500 + 142, u drugoj 542 + 158, u trećoj 586 + 171, u četvrtoj 635 + 185), a raste i potrošnja radnika: n j e n tačni indeks, izražen u vrednosti, jeste promenljivi kapital koji iz godine u godinu raste u oba odeljka. Ipak — apstrahujući sve ostalo — rastura potrošnja kapitalističke klase u svakom slučaju ne može biti smatrana kao svrha akumulacije; naprotiv, ukoliko ta potrošnja postoji i raste, nema; akumulacije; lična potrošnja kapitalista dolazi u okvir proste reprodukcije. Štaviše, postavlja se pitanje: za koga proizvode kapitalisti ako i ukoliko sami ne troše nego se „odriču", to jest akumulišu? Još m a n j e se može s m a t r a t i da je držanje sve veće radničke a r m i j e cilj neprekidne akumulacije 251

kapitala. Kapitalistički, potrošnja radnika je posledica a k u m u lacije, a nikad joj nije svrha i pretpostavka, osim ako osnove kapitalističke proizvodnje ne bismo postavili na glavu. A u svakom slučaju radnici mogu konzumirati uvek samo deo proizvodnje, koji odgovara promenljivom kapitalu, i ni za mrvu više. Ko realizuje, dakle, ovaj stalno rastući višak vrednosti? Šema odgovara: kapitalisti sami, i samo oni. A šta rade sa svojim rastućim viškom vrednosti? Šema odgovara: u p o t r e b l j a v a j u ga za sve veće proširenje svoje proizvodnje. Ti kapitalisti su, dakle, fanatici proširenja proizvodnje radi proširenja proizvodnje. Oni određuju da se rade sve novije i novije mašine, da bi n j i m a stalno opet gradili nove mašine. Ali ono što mi na t a j način dobijamo nije akumulacija kapitala, nego rastuća proizvodnja sredstava za proizvodnju, bez ikakve svrhe, i samo smelost jednoga Tugana Baranovskog i njegovo uživanje u paradoksima potrebni su da se pretpostavi da ta neumorna vrteška u praznom vazdušnom prostoru može da bude veran teoretski odraz kapitalističke stvarnosti i prava konsekvencija Marxovog učenja.* Osim nacrta analize proširene reprodukcije, koji je odmah na početku prekinut i koji nalazimo u II tomu „Kapitala", Marx je vrlo opširno i jasno izložio svoje opšte shvatanje o k a r a k t e rističnom toku kapitalističke akumulacije u svom celom delu. a naročito u III tomu. Potrebno je samo uživeti se u to s h v a t a n j e pa da se odmah zapaze bez teškoće nepotpunosti šeme na k r a j u II toma. Ako šemu proširene reprodukcije ispitamo sa stanovišta Marxove teorije, moramo naći da ona u više pogleda stoji sa n j o m u protivrečnosti. P r e svega, šema nikako ne uzima u obzir napredujući porast proizvodnosti rada. Ona uprkos akumulacije iz godine u godinu pretpostavlja stalno isti sastav kapitala, to jest istu tehničku osnovicu procesa proizvodnje. T a j postupak je po sebi za uprošćenje analize potpuno dopustiv. Neobziranje na promene u tehnici, koje teku uporedo sa procesom akumulacije kapitala i koje su nerazdvojne od njega, m o r a j u se uzeti u račun, barem naknadno, kad se istražuju konkretni uslovi realizacije celokupnog društvenog proizvoda i reprodukcije. Ako se uzmu u obzir napreci produktivnosti rada, onda iz toga proizlazi da stvarna masa društvenog proizvoda — kako sredstava za proizvodnju tako i sredstava za potrošnju — još brže raste nego masa n j e * „ N i k a d o r i g i n a l n i mislioci ne izvlače apsurdne konsekvence. O n i to o s t a v l j a j u l j u d i m a kao što su Say i MacCulloch." ( „ K a p i t a l " , tom I I , str. 316, 317.) Mi ovde dodajemo: i Tuganima Baranovskima.

252

gove vrednosti, kako je šema pokazuje. Druga strana toga porasta mase upotrebnih vrednosti jeste takođe i p o m e r a n j e odnosa vrednosti. Po gvozdenoj logici Marxovog dokazivanja, koje čini jedan od ugaonih kamenova njegove teorije, sve veći razvitak proizvodnosti rada izražava se u tome što pri rastućoj a k u m u laciji kapitala sastav kapitala kao i stopa viška vrednosti ne mogu ostati konstantni kao što se to u Marxovoj šemi pretpostavlja. Naprotiv: sa napretkom akumulacije mora i (postojani kapital) da raste u oba odeljka ne samo apsolutno nego i relativno u odnosu na pr + v ili prema celokupnoj novostvorenoj vrednosti (društveni izraz proizvodnosti rada); u isto vreme mora da raste postojani kapital u odnosu na promenljivi, a isto tako višak vrednosti u odnosu na promenljivi kapital ili stopa viška vrednosti (kapitalistički izraz produktivnosti rada). Sto ove promene ne n a s t u p a j u doslovno svake godine, ništa ne m e n j a na stvari, kao ni to što se oznake „prva, druga, treća itd. godina" u Marxovoj šemi ne odnose na kalendarske godine i mogu da znače koje bilo vremenske intervale. Najzad, promene u sastavu kapitala kao i u stopi viška vrednosti mogu biti proizvoljno označene u prvoj, trećoj, petoj, sedmoj itd. ili u drugoj, šestoj, devetoj itd. godini. Radi se o tome da one uopšte i kao periodična pojava budu uzete u obzir. Upotpunimo li šemu u tome smislu, videće se da i kod takvog metoda akumulacije svake godine mora nastajati rastući deficit u sredstvima za proizvodnju i rastući suvišak u sredstvima za potrošnju. Tugan Baranovski, naravno, koji je u s t a n j u da na hartiji savlada sve teškoće, konstruiše jednostavno šemu sa drugim proporcijama, pri čemu promenljivi kapital iz godine u godinu u m a n j u j e za 25 procenata. I k a k o hartija i ovu aritmetičku vežbu Tuganovu strpljivo podnosi, to pretstavlja za Tugana razlog da t r i j u m f a l n o „dokazuje" da čak i pri apsolutnom s m a n j i v a n j u potrošnje akumulacija i d a l j e teče kao po koncu. Ali i Tugan, najzad, mora priznati da njegova pretpostavka apsolutnog s m a n j e n j a promenljivog kapitala stoji u otsečnoj protivrečnosti sa stvarnošću. Promenljivi kapital, naprotiv, raste apsolutno u svima kapitalističkim zemljama, on samo relativno zaostaje u odnosu na još brži porast postojanog kapitala. Pretpostavimo međutim, — što odgovara s t v a r n o m razvitku — iz godine u godinu samo brži porast p o s t o j a n o g a sporiji porast promenljivog kapitala, kao i porast stope viška vrednosti, tada se p o j a v l j u j e nesrazmera između materijalnog sastava društvenog proizvoda i sastava vrednosti kapitala. Uzmimo, naprimer, da je u Marxovoj šemi umesto stalne srazmere između postojanog i promenljivog = 5:1, stalno rastući viši sastav za priraštaj kapitala u drugoj 253

godini 6 : 1, u trećoj 7 : 1, u četvrtoj 8 : 1 . Pretpostavimo, dalje u saglasnosti sa višom proizvodnosti rada, takođe i stalan porast stope viška vrednosti — recimo, umesto stabilne stope viška vrednosti od 100 procenata, uprkos relativnog opadanja promenljivog kapitala — redovno navedeni višak vrednosti u Marxovoj šemi. Pođimo, najzad, od redovnog kapitalizovanja polovine prisvojenoga viška vrednosti (izuzev odeljak II, po Marxu, u prvoj godini kapitalizuje više od polovine, naime: 184 od 285 v). Tada dobijamo sledeći rezultat: Prva

godina

Druga

godina

Treća

godina

Četvrta

godina

Ako bi se akumulacija razvijala na ovakav način, onda bi se pojavio deficit u sredstvima za proizvodnju u drugoj godini za 16, u trećoj za 45, u četvrtoj za 88 a u isto vreme bi se pokazao višak sredstava za potrošnju u drugoj godini za 16, u trećoj za 45, u četvrtoj za 88. Deficit u sredstvima za proizvodnju može delimično da bude samo prividan. Usled porasta proizvodnosti rada porast mase sredstava za proizvodnju je brži nego porast njihove mase vrednosti, ili, drugim rečima, nastaje p o j e v t i n j a v a n j e sredstava za proizvodnju. Kako se pri sve većem razvitku tehnike proizvodnje ne radi pre svega o vrednosti, nego o upotrebnoj vrednosti, o materijalnim elementima kapitala, to se može, uprkos s m a n j i v a n j u vrednosti do izvesne mere, stvarno pretpostaviti dovoljna količina sredstava za proizvodnju potrebnih za sve veću akumulaciju. To je ista ona pojava koja, među ostalim, zadržava pad profitne stope i čini ga samo tendenciskim. Na 254

svaki način pak, kao što naš slučaj pokazuje, pad profitne stope ne bi bio zadržan, nego potpuno ukinut. Naprotiv, ista okolnost u k a z u j e na mnogo jači suvišak sredstava za potrošnju koja se ne mogu realizovati nego što to proizlazi iz sume vrednosti toga suviška. Ostalo bi tada jedino ili da se kapitalisti odeljka II prisile da taj višak sami potroše, kao što Marx inače sa n j i m a postupa, što bi za te kapitaliste zakon akumulacije opet skrenulo u pravcu proste reprodukcije, ili bi t a j suvišak morao biti smatran kao suvišak bez prođe. Može se, dabome, odgovoriti da bi se deficitu u sredstvima za proizvodnju koji se u našem primeru pojavio, moglo vrlo lako doskočiti; treba samo pretpostaviti da kapitalisti odeljka I svoj višak vrednosti kapitalizuju u pojačanoj meri. Stvarno ne postoji nikakav apsolutan razlog za pretpostavku da kapitalisti svaki put samo polovinu svoga viška vrednosti kapitalizuju, kako to Marx u svom p r i m e r u pretpostavlja. Napretku proizvodnosti rada može da odgovara stalno rastuća kvota kapitalisanog viška vrednosti. Ta pretpostavka sama po sebi je utoliko više dopuštena jer je i p o j e v t i n j e n j e sredstava za potrošnju kapitalističke klase vezano za napredak tehnike, tako da relativno s m a n j e n j e vrednosti njihovih utrošenih dohodaka (u p o r e d e n j u sa kapitalizovanim delom) može da se za tu klasu izrazi u istom ili čak povećanom standardu života. Tako smemo, naprimer, pretpostaviti da će m a n j a k koji smo ustanovili u sredstvima za proizvodnju za odeljak I biti pokriven prenošenjem jednog dela konsumiranog viška vrednosti I (koji se u ovom odeljku, kao i svi delovi vrednosti proizvoda, p o j a v l j u j e u vidu sredstava za proizvodnju), u postojani kapital, i to u drugoj godini u iznosu od 11 4 /7, u trećoj od 34, u četvrtoj od 66.* Rešenje jedne teškoće, međutim, samo povećava drugu. Potpuno je jasno: ukoliko više kapitalisti odeljka I svoju potrošnju relativno ograniče, da bi omogućili akumulaciju, utoliko više se na strani odeljka II pokazuje ostatak sredstava za potrošnju koja n e m a j u prođe i, prema tome, nemogućnost da postojani kapital uvećaju m a k a r i na dotadašnjoj tehničkoj osnovi. Pretpostavka: sve veće relativno ograničavanje potrošnje među kapitalistima i, moralo bi da bude upotpunjeno drugom pretpostavkom, naime, rastućim relativnim povećanjem privatne potrošnje kapitalista II, u b r zanjem akumulacije u I odeljku p u t e m njenog usporavanja u II, razvitkom tehnike u I p u t e m njenog nazatka u II. * B r o j k e se pokazuju kao razlika između veličine postojanog k a p i t a l a k o j u smo za odeljak I pretpostavili p r i stalnom r a z v i t k u tehnike i veličine k o j u smo uzeli p r i nepromenljivoj tehnici u M a r x o v o j šemi ( „ K a p i t a l " , t o m I I , str. 431, 432),

255

Ovi rezultati nisu nikakva slučajnost. Ono što našim gorn j i m pokušajima sa Marxovom šemom želimo da pokažemo jeste sledeće. Napredujuća tehnika mora se, prema Marxu. izraziti u relativnom porastu postojanog kapitala u p o r e đ e n j u sa promenljivim. Iz toga proizlazi nužnost stalnog pomeranja u podeli kapitalizovanog viška vrednosti između p i pr. Kapitalisti Marxove šeme nisu, međutim, ni n a j m a n j e u mogućnosti da tu raspodelu vrše po miloj volji, jer su u svom poslu kapitalizovanja apriorno vezani za materijalni oblik svog viška vrednosti. Kako prema Marxovoj pretpostavci celokupno proširenje proizvodnje mora biti preuzeto isključivo sopstvenim kapitalistički proizvedenim sredstvima za proizvodnju i potroš n j u — druga mesta proizvodnje i drugi načini proizvodnje tu ne postoje, kao ni drugi potrošači osim kapitalista i radnika oba odeljka — i kako na drugoj strani postoji pretpostavka glatkog toka akumulacije tako da celokupni proizvod oba odeljka u prometu biva bez ostatka utrošen, proizlazi sledeći rezultat: tehničko uobličenje proširene reprodukcije u ovom slučaju kapitalistima je unapred strogo propisano materijalnim oblikom viška proizvoda. Drugim rečima: prema Marxovoj šemi proširenje proizvodnje može i mora biti preduzeto uvek samo na takvoj tehničkoj osnovici pri kojoj celokupni stvoreni višak vrednosti odeljka I kao i odeljka II biva iskorišćen, pri čemu se mora još imati u vidu da oba odeljka do svojih odnosnih elemenata proizvodnje mogu doći samo p u t e m uzajamne razmene. Na t a j način je svagdašnja podela viška vrednosti, koji se ima kapitalizovati, između postojanog i promenljivog kapitala kao i podela dodatnih sredstava za proizvodnju i sredstava za potroš n j u (za radnike) između odeljka I i II unapred određena i utvrđena naturalnim i vrednosnim odnosima oba odeljka šeme. Ti naturalni i vrednosni odnosi izražavaju sami već sasvim određeno tehničko uobličenje proizvodnje. Tim je rečeno da pri produžavanju akumulacije pod pretpostavkom Marxove šeme svagdašnja data tehnika produkcije već unapred određuje i tehniku sledećeg perioda proširene reprodukcije. To znači: ako sa Marxovom šemom pretpostavimo da se kapitalističko prošir e n j e proizvodnje uvek preduzima sa viškom vrednosti proizvedenim unapred u obliku kapitala, dalje, — što pak znači samo drugu stranu iste pretpostavke — da akumulacija jednog odeljka kapitalističke proizvodnje može da se odvija samo u najstrožoj zavisnosti od akumulacije drugog odeljka, onda proizlazi da je pomeranje u tehničkoj osnovi proizvodnje (ukoliko se ono izražava odnosom p prema pr) nemoguće. To isto može se shvatiti još i na drugi način. Jasno je da progresivni viši organski sastav kapitala, to jest brži porast 256

postojanog kapitala u poređenju sa promenljivim, mora naći svoj materijalni izraz u bržem porastu proizvodnje sredstava za proizvodnju (odeljak I) u poređenju sa proizvodnjom sredstava za potrošnju (odeljak II). Takvo otstupanje u tempu akumulacije oba odeljka je p r e m a Marxovoj šemi direktno isključeno jer ona počiva na svojoj strogoj ravnomernosti. Samo po sebi ne stoji ništa na p u t u s h v a t a n j u da sa napretkom akumulacije i njene tehničke osnove društvo stalno neki veći deo viška vrednosti, koji se ima kapitalizovati, ulaže u odeljak sredstava za proizvodnju umesto u onaj sredstava za potrošnju. Kako su oba odeljka proizvodnje samo grane iste društvene celokupne proizvodnje, ili, ako se hoće, p r e t s t a v l j a j u delimična preduzeća celokupnog kapitalista, to se protiv pretpostavke takvog progresivnog prenošenja jednog dela akumulisanog viška vrednosti — saobrazno tehničkim potrebama — iz jednog odeljka u drugi nema šta napomenuti, to odgovara i stvarnoj praksi kapitala. Ali pretpostavka je moguća samo dotle dok višak vrednosti namenjen kapitalizovanju imamo u vidu kao veličinu vrednosti. Ali Marxovom šemom i njenim povezanostima t a j deo viška vrednosti vezan je za određen naturalni oblik stvari namenjen neposredno kapitalizovanju. Tako se višak vrednosti odeljka II izražava u sredstvima za potrošnju. A kako ova mogu biti realizovana samo od odeljka I, to nameravano prenošenje jednog dela kapitalizovanog viška vrednosti iz odeljka II u odeljak I ne može uspeti, prvo, zbog materijalnog oblika tog viška vrednosti, sa kojim odeljak I očigledno ne može ništa da počne, i, drugo, zato što odnosi razmene između oba odeljka dovode do toga da prenošenju jednog dela viška vrednosti u proizvodima II u prvi odeljak mora da odgovara prenošenje jednake vrednosti u proizvodima I u drugi odeljak. Brži porast odeljka I u poređenju sa odeljkom II u okviru povezanosti Marxove šeme prosto nije moguće postići. Kako god, dakle, osmotrimo tehničko p o m e r a n j e načina proizvodnje u toku akumulacije, ono se ne može da ostvari a da ne naruši osnovne. odnose Marxove šeme. Dalje: Prema Marxovoj šemi svagdašnji kapitalizovani višak vrednosti u sledećem proizvodnom periodu ulazi svaki put neposredno i bez ostatka u proizvodnju, jer on apriorno ima naturalni oblik, koji njegovu upotrebu (osim potrošljivog dela) dopušta samo na t a j način. S t v a r a n j e i tezaurisanje viška vrednosti u obliku novca, kao kapitala koji traži plasiranje, prema toj šemi je isključenog Za individualni kapital sam Marx Uzima kao svagdašnje slobodne novčane oblike kapitala: prvo, postepeno taloženje novca koje odgovara r a b a ć e n j u stalnog kapitala i koje je n a m e n j e n o njegovom docnijem obnavljanju, drugo, 257

novčane sume koje p r e t s t a v l j a j u realizovani višak vrednosti ali koje još nisu dostigle n u ž n e minimalne granice za plasiranje. Oba izvora slobodnog kapitala u obliku novca ne dolaze, međutim, u obzir sa stanovišta celokupnog kapitala. Jer, pretpostavimo da se jedan deo realizovanog društvenog viška vrednosti zamrznuo u novčanom obliku i da traži plasiranje, onda odmah nastaje pitanje: ko je tome delu oduzeo naturalni oblik i ko je dao novaca za to? Ako odgovorimo: pa, drugi kapitalisti, onda mora kod klase kapitalista, kako je to u šemi kroz dva odeljka prikazano, i t a j deo viška vrednosti da važi kao stvarno plasiran, kao upotrebljen u proizvodnji, i mi bismo bili dovedeni do plasiranja viška vrednosti neposrednog i bez ostatka. Ili možda zamrzlost dela viška vrednosti u r u k a m a izvesnih kapitalista u obliku novca znači zadržavanje odgovarajućeg dela viška proizvoda u njegovom materijalnom obliku u rukama drugih kapitalista, nagomilavanje realizovanog viška vrednosti kod jednih — nemogućnost realizacije viška vrednosti kod drugih, mada su kapitalisti jedni za druge jedini kupci viška vrednosti. Time bi bio p r e k i n u t glatki tok reprodukcije pa dakle i akumulacije, kako je izložen u šemi. Imali bismo krizu, ali ne krizu zbog hiperprodukcije, nego zbog p u k e namere akumulacije, krizu k a k v u je zamišljao Sismondi. Na jednom mestu svojih „Teorija" Marx veli izričito da on „ovde uopšte ne istražuje slučaj kad je akumulisane više kapitala nego što se može uložiti u proizvodnju, naprimer, u obliku novca koji kod b a n k a r a leži neupotrebljen. Otuda pozajmljivanje inostranstvu" itd.* Marx te pojave u p u ć u j e u odeljak o konkurenciji. Ali važno je da se ustanovi da njegova šema direktno isključuje stvaranje ovakvog suvišnog kapitala. Konkurencija, ma koliko široko da obuhvatimo n j e n pojam, očigledno ne može tek stvoriti vrednosti, dakle ni kapital, koji ne proizlazi iz procesa reprodukcije. Šema na taj način isključuje proširenje proizvodnje u skokovima. Ona dozvoljava stalno proširenje koje ide tačno ukorak sa s t v a r a n j e m viška vrednosti i počiva na identitetu između realizacije i kapitalizovanja viška vrednosti. Iz istog razloga šema pretpostavlja takvu akumulaciju koja podjednako zahvata oba odeljka, dakle, sve grane kapitalističke proizvodnje. Skokovito proširenje prođe izgleda tu isto tako isključeno kao i jednostrani razvitak pojedinih kapitalističkih grana proizvodnje koje bi druge daleko pretekle. Šema, dakle, pretpostavlja k r e t a n j e celokupnog kapitala koje protivreči stvarnom toku kapitalističkog razvitka. Istoriju * „Teorije", k n j . II, deo 2, str. 520.

258

kapitalističkog načina proizvodnje karakterišu na prvi pogled dve činjenice: s jedne strane, periodična ekspanzija u skokovima celog polja proizvodnje, s druge najveća neravnomernost u razvitku raznih grana proizvodnje. Istorija engleske pamučne industrije, kao najkarakterističnija faza u istoriji kapitalističkog načina proizvodnje od poslednje četvrti osamnaestog veka pa do u sedamdesetih godina devetnaestog veka, sa stanovišta Marxove šeme bila bi potpuno neobjašnjiva. Najzad, šema je u suprotnosti sa s h v a t a n j e m celokupnog kapitalističkog procesa i njegovog toka kako ga je Marx izložio u III tomu „Kapitala". Osnovna misao toga shvatanja je imanentna protivrečnost između neograničene sposobnosti širenja proizvodne snage i ograničene sposobnosti širenja društvene potrošnje pod kapitalističkim uslovima raspodele. Čujmo kako to Mane sam iscrpno opisuje u XV glavi: „Razvijanje u n u t r a šnjih protivrečnosti zakona" (padajuće profitne stope): „Pod pretpostavkom da postoje potrebna sredstva za proizvodnju tj. dovoljna akumulacija kapitala, stvaranje v i š k i vrednosti ne nalazi druge kakve granice osim radničkog stanovništva, kad je data stopa viška vrednosti, dakle stepen eksploatacije rada; niti druge kakve granice osim stepena eksploatacije rada, k a d je dato radničko stanovništvo. A kapitalistički proces proizvodnje sastoji se po svojoj suštini u proizvodnji viška vrednosti, pretstavljenog viškom proizvoda ili onim alikvotnim delom proizvedenih roba u kome je opredmećen neplaćeni rad. Ne sme se nikad zaboraviti da je proizvodnja tog viška vrednosti — a ponovno p r e t v a r a n j e jednog njegovog dela u kapital, ili akumulacija, sačinjava sastavni deo te proizvodnje viška vrednosti — neposredna svrha i pobuda koja opredeljuje kapitalističku proizvodnju. Stoga se ova nikad ne sme prikazivati kao nešto što ona nije, naime kao proizvodnja koja za svoju neposrednu svrhu ima užitak, ili proizvođenje sredstava užitka za kapitalistu (a dabome još mnogo m a n j e za radnike. R. L.). Tako radeći, potpuno se ispušta iz vida n j e n specifični karakter koji se pokazuje u čitavoj njenoj u n u t r a š n j o j suštini. „Dobijanje tog viška vrednosti sačinjava neposredni proces proizvodnje, koji, kao što je rečeno, nema drugih granica nego one što su gore navedene. Čim je količina viška rada koja se dade iscediti opredmećena u robama, višak vrednosti je proizveden. Ali je sa ovom proizvodnjom viška vrednosti završen samo prvi čin kapitalističkog procesa proizvodnje, neposredni proces proizvodnje. Kapital je usisao toliko i toliko neplaćenog rada. S razvitkom procesa koji se izražava p a d a n j e m profitne stope, masa ovako proizvođenog viška vrednosti naraste u 259

ogromnoj meri. Sad dolazi drugi čin procesa. Celokupna robna masa, celokupni proizvod, kako onaj deo koji n a k n a đ u j e postojani i promenljivi kapital, tako i onaj koji pretstavlja višak vrednosti, mora se prodati. Ne dogodi li se to, ili se dogodi samo delimično, ili samo po cenama koje stoje ispod cena proizvodnje, onda je doduše radnik eksploatisan, ali se njegova eksploatacija za kapitalistu ne ostvaruje kao takva, može biti skopčana s nikakvim ili samo delimičnim ostvarenjem isceđenog viška vrednosti, pa i s delimičnim ili p o t p u n i m gubitkom njegova kapitala. Uslovi neposredne eksploatacije i uslovi n j e n e realizacije nisu identični. Oni se razilaze ne samo vremenski i mesno, nego i pojmovno. Jedni su ograničeni samo proizvodnom snagom društva, drugi srazmernošću različitih grana proizvodnje i potrošačkom snagom društva. Ovu poslednju pak ne određuje ni apsolutna snaga proizvodnje, ni apsolutna snaga potrošnje nego snaga potrošnje na osnovici antagonističkih odnosa raspodele, koja potrošnju velike mase društva svodi na minimum koji se može menjati samo u okviru više ili m a n j e uskih granica. Nju zatim ograničava i nagon akumulacije, nagon za uvećanjem kapitala i za proizvodnjom viška vrednosti u proširenom razmeru. Ovo je za kapitalističku proizvodnju zakon, dat stalnim revolucijama u samim metodima proizvodnje i obezv r e đ i v a n j e m postojećeg kapitala koje je s n j i m a stalno skopčano, opštom konkurentskom borbom i nužnošću da se proizvodnja poboljšava, a n j e n razmer proširi, prosto kao sredstvo za održan j e i pod kaznom propasti. Zato se tržište stalno mora proširivati, tako da njegovi odnosi i uslovi koji n j i h regulišu sve više uzimaju obličje prirodnog zakona nezavisnog od proizvođača, sve više izmiču njihovoj kontroli. U n u t r a š n j a protivrečnost traži da se izgladi proširivanjem spoljašnjeg polja proizvodnje. Ali što se proizvodna snaga više razvija, to više ona dolazi u opreku sa uskom osnovicom na kojoj počivaju odnosi potrošnje. Na ovoj osnovici, p u n o j protivrečnosti, nikako nije protivrečnost što je preobilje kapitala spojeno sa rastućim preobiljem stanovništva; jer ma da bi se, spojivši to dvoje, masa proizvedenog viška vrednosti popela, upravo se time uvećava protivrečnost između uslova pod kojima se ovaj višak vrednosti proizvodi, i uslova pod kojim se on ostvaruje."* Uporedimo li ova izlaganja sa šemom proširene reprodukcije, vidimo da se to dvoje nikako ne slaže. P r e m a šemi ne postoji nikakva imanentna protivrečnost između proizvodnje viška vrednosti i njegove realizacije, štaviše postoji imanentna identičnost. Višak vrednosti rađa se ovde apriorno u naturalnom * K. M a r a , „ K a p i t a l " , t o m I I I , str. 195, 196.

260

obliku sračunatom isključivo za potrebe akumulacije. Već iz mesta proizvodnje on izlazi kao dopunski kapital. Time je obezbedena mogućnost njegove realizacije, naime, u samom nagonu akumulacije kapitalista. Oni, kao klasa, određuju unapred da se višak vrednosti, koji su prisvojili, proizvodi isključivo u materijalnom obliku, koji njegovu upotrebu za dalju a k u m u laciju omogućuje i uslovljava. Ostvarenje viška vrednosti i njegova akumulacija ovde su samo dve s t r a n e jednog te istog procesa, pojmovno one su identične. Za proces reprodukcije, kako je on izložen u šemi, sposobnost potrošnje društva nije zbog toga nikakva granica proizvodnji. Tu se odvija proširenje proizvodnje iz godine u godinu automatski, a da potrošačka sposobnost društva ne prekoračuje njene „antagonističke odnose raspodele". To automatsko odvijanje proširenja akumulacije je, naravno, „za kapitalističku proizvodnju zakon — pod kaznom propasti". Ali prema analizi u III tomu „zato se tržište stalno mora da proširuje", „tržište" koje je očevidno iznad potrošnje kapitalista i radnika. A kada Tugan Baranovski neposredno posle toga sledeći stav kod Marxa: „ u n u t r a š n j a protivrečnost traži da se izgladi proširivanjem spoljašnjeg polja proizvodnje" tumači tako kao da je Marx „spoljašnje polje proizvodnje" zamišljao kao proizvodnju samu, onda on time čini nasilje ne samo smislu jezika nego i celom jasnom toku Marxove misli. „Spoljašnje polje proizvodnje" u ovom smislu sasvim jasno i nedvosmisleno nije proizvodnja sama, nego potrošnja koja „mora biti stalno proširivana". Da je Marx mislio to a ne nešto drugo, dovoljan je dokaz, naprimer, sledeće mesto u „Teorijama o višku vrednosti": „Zato Ricardo dosledno poriče potrebu proširivanja tržišta s proširivanjem proizvodnje i povećanjem kapitala. Sav kapital koji u nekoj zemlji postoji, može se u toj zemlji i korisno upotrebi ti. On zato polemiše protiv A. Smitha, koji je, s jedne strane, njegovo (Ricardovo) gledište postavio i, sa svojim običnim razumnim instinktom, n j e m u i protivrečio."* I još jedno drugo mesto kod Marxa pokazuje jasno da je n j e m u potpuno strana bila ideja Tugana Baranovskog o proizvodnji radi proizvodnje: ,,Sem toga se, kao što smo videli (knj. II, odeljak III), vrši stalan promet između postojanog kapitala i postojanog kapitala (i kad se ne uzme u obzir ubrzana akumulacija), koji je" isprva utoliko nezavisan od individualne potrošnje što nikad u n j u ne ulazi, ali koji je ipak n j o m e definitivno ograničen, pošto se proizvodnja postojanog kapitala nikad ne vrši radi njega samog, već samo zato što od toga kapi* „Teorije", k n j . I I , deo 2, str. 564.

261

tala više treba onim oblastima proizvodnje čiji proizvodi ulaze u individualnu potrošnju."* P r e m a šemi u drugom tomu, na koju se Tugan Baranovski jedino poziva, tržište je, istina, istovetno sa proizvodnjom. Proširiti tržište znači ovde proširiti proizvodnju, jer je proizvodn j a u ovom slučaju isključivo sama sebi tržište (potrošnja radnika je samo jedan momenat proizvodnje, naime, reprodukcije promenljivog kapitala). Zbog toga proširenje proizvodnje i proširenje tržišta i m a j u jednu istu granicu: veličinu društvenog kapitala ili stepen već postignute akumulacije. Ukoliko viška vrednosti biva više isceđeno -— u naturalnom obliku kapitala — utoliko više može biti akumulisano, a ukoliko se više akumuliše, utoliko više viška vrednosti može biti stavljeno u oblik kapitala, koji- -je njegov naturalni oblik, može biti realizovano. P r e m a šemi ne postoji, dakle, u analizi trećeg toma označena protivrečnost. Tu u procesu — kako je u šemi izloženo — ne postoji nikakva nužnost stalnog proširenja tržišta preko potrošnje kapitalista i radnika, a ograničena sposobnost potrošnje društva ne pretstavlja nikakvu s m e t n j u za nesmetano odvijanje i neograničenu sposobnost proširenja proizvodnje. Šema, istina, dozvoljava krize, ali isključivo zbog nedostatka srazmere u proizvodnji, to jest zbog nedostatka društvene kontrole nad procesom proizvodnje. Ona, međutim, isključuje duboku osnovnu protivrečnost između sposobnosti proizvodnje i sposobnosti potrošnje kapitalističkog društva koja proizlazi u p r a v o iz akumulacije kapitala, koja se periodično ispoljava u krizama i koja kapital prisiljava na stalno proširenje tržišta.

Glava dvadeset šesta REPRODUKCIJA KAPITALA I NJENA ISTORISKA SREDINA Marxova šema proširene reprodukcije nije n a m mogla, dakle, da objasni kako se proces akumulacije u stvarnosti odvija i istoriski probija. U čemu je razlog? Ni u čemu drugom nego u pretpostavkama same šeme. Ta šema nastoji da proces akumulacije izloži pod pretpostavkom da su kapitalisti i radnici jedini pretstavnici društvene potrošnje. Mi smo videli da Marx kroz sva tri toma "Kapitala" konsekventno i svesno k a o teoretsku pretpostavku svoje analize uzima opštu i isključivu vladavinu kapitalističkog načina proizvodnje. Pod tim uslovima, kako * K. M a r x , „ K a p i t a l " , t o m III, deo I, str. 250, 251.

262

prema šemi osim kapitalista i radnika ne postoje, dabome, nikakve druge društvene klase, ne ostaje drugo nego da sva ,,treća lica" kapitalističkog društva: činovnici, liberalne profesije, sveštenstvo, itd., treba da budu ubrojana kao potrošači u te dve klase, a naročito u kapitalističku klasu. "Ova pretpostavka je možda teoretska ispomoć, a u stvarnosti niti je bilo, niti postoji igde neko samodovoljno kapitalističko društvo za isključivom vladavinom kapitalističke proizvodnje. Takva pretpostavka je potpuno dozvoljeno teoretsko sredstvo za nuždu tamo gde ona ne m e n j a uslove samog problema, nego samo pomaže da budu izloženi u svojoj p u n o j jasnoći. Tako i pri analizi proste reprodukcije celokupnog društvenog kapitala. Tu problem sam počiva na sledećoj fikciji: u d r u š t v u koje proizvodi kapitalistički, koje, dakle, proizvodi višak vrednosti, celokupni višak vrednosti utroši ona ista klasa koja t a j višak prisvaja, kapitalistička klasa. Potrebno je izložiti kako se u takvim prilikama mora da odvijaju društvena proizvodnja i reprodukcija. Ovde samo postavljanje problema pretpostavlja da proizvodnja nema drugih potrošača osim kapitalista i radnika, što potpuno odgovara Marxovoj pretpostavci opšte i isključive vladavine kapitalističkog načina proizvodnje. Jedna fikcija se teoretski poklapa sa drugom. Isto tako dozvoljena je pretpostavka apsolutne vladavine kapitalizma pri analizi akumulacija individualnog kapitala, kako je izložena u I tomu "Kapitala". Reprodukcija individualnog kapitala je elemenat ukupne d r u štvene reprodukcije. Ali elemenat čije k r e t a n j e teče samostalno, u suprotnostima sa k r e t a n j i m a ostalih, pri čemu celokupno k r e t a n j e društvenog kapitala ne daje možda mehaničku sumu individualnih k r e t a n j a kapitala, nego na svoj način pomeren rezultat. Ako se suma vrednosti individualnih kapitala kao i njihovih odgovarajućih delova: postojanog kapitala, promenljivog kapitala i viška vrednosti, i poklapa n a j t a č n i j e sa veličinom vrednosti celokupnog društvenog kapitala, njegova oba sastavna dela i celokupnog viška vrednosti, ipak se potpuno odvaja materijalno pretstavljanje tih veličina vrednosti u respektivnim delovima društvenog proizvoda od materijalnog otelovljenja odnosa vrednosti individualnih kapitala. Odnosi reprodukcije individualnih kapitala ne poklapaju se, dakle, ni u svom materijalnom obliku, ni jedni s drugima, ni sa odnosima celokupnog kapitala. Svaki individualni kapital vrši svoj promet, pa, dakle, i akumulaciju potpuno na svoju r u k u i pritom — pri normalnom toku prometnog procesa — od drugih zavisi samo utoliko što svoj proizvod mora da.;uopšte realizuje i što za svoju individualnu delatnost mora da ima potrebna sredstva za proizvodnju. 263

Da li su ta realizacija i sama ta sredstva za proizvodnju vezana za kapitalističke proizvođačke krugove, to je za individualni kapital sasvim svejedno. Naprotiv, n a j p o v o l j n i j a teoretska pretpostavka za analizu akumulacije individualnog kapitala je s h v a t a n j e da kapitalistička proizvodnja pretstavlja jednu istorisku sredinu toga procesa, to jest da je ona postigla opštu i isključivu vladavinu.* Ali sad nastaje p i t a n j e da li pretpostavke koje važe za individualni kapital smemo smatrati kao dopustive i za celokupni kapital. Da je Marx zaista uslove akumulacije celokupnog kapitala identifikovao sa uslovima akumulacije individualnog kapitala, p o t v r đ u j e on sam izrično na sledećem mestu: „Pitanje valja sad ovako formulisati: Pretpostavljajući opštu akumulaciju, to jest pretpostavljajući da se kapital više ili m a n j e akumuliše u svima granama proizvodnje, što je ustvari uslov kapitalističke proizvodnje, i što je isto toliko nagon kapitaliste kao kapitaliste, kao što je nagon zgrtača blaga da zgrće novac (ali što je i potrebno da bi kapitalistička proizvodnja išla napred) — koji su uslovi te opšte akumulacije, u čemu se ona sastoji?" I on odgovara: „Uslovi za akumulaciju kapitala su, dakle, sasvim isti kao i za njegovu prvobitnu proizvodnju i reprodukciju uopšte. A ti uslovi su bili: da se jednim delom novca kupi rad, drugim delom roba (sirovina i mašinerija itd.)"... „Akumulacija novog kapitala može se, dakle, obavljati samo pod istim uslovima pod kojima i reprodukcija već postojećeg kapitala."** U stvarnosti su realni uslovi kod akumulacije celokupnog kapitala sasvim drukčiji nego što su kod individualnog kapitala i kod jednostavne reprodukcije. Problem leži u sledećem: kako se odvija društvena reprodukcija pod uslovima da jedan rastući deo viška vrednosti ne biva konsumiran, nego upotrebljen za proširenje proizvodnje? Utrošak društvenog proizvoda, ostavljajući postrani naknadu postojanog kapitala, u potrošnji radnika i kapitalista ovde je apriorno isključen, a ta okolnost je n a j hitniji momenat problema. Ali time je isključeno da radnici i kapitalisti sami mogu realizovati celokupni proizvod. Oni mogu * „ U k o l i k o je veći kapital, u k o l i k o je r a z v i j e n i j a proizvodnost rada, u k o l i k o je" viši razvojni stepen kapitalističke proizvodnje uopšte, utoliko je veća i masa robe koja se nalazi na prelazu iz proizvodnje u potrošnju (industrisku i individualnu), u promet na tržištu, i u t o l i k o je veća sigurnost za svaki posebni kapital da će uslove svoje reprodukcije zateći gotove na tržištu." (K. M a r x , „ T e o r i j e o v i š k u vrednosti", k n j . I I , deo 2, str. 520.) ** K. M a r x , „Teorije o v i š k u vrednosti", k n j . I I , deo 2, str. 519, 520. „ A k u m u l a c i j a kapitala i krize". Podvučeno kod M a r x a .

264

da samo realizuju uvek samo promenljivi kapital, utrošeni deo postojanog kapitala i konsumirani deo viška vrednosti; a na t a j način mogu da obezbede samo uslove za obnovu proizvodnje u ranijem razmeru. Deo viška vrednosti koji treba da bude kapitalizovan ne može, naprotiv, nikako da bude realizovan od samih radnika i kapitalista. Realizacija viška vrednosti za svrhe akumulacije je, dakle, zadatak nerešljiv u društvu koje se sastoji samo iz radnika i kapitalista. Začudo svi teoretičari koji su analizirali problem akumulacije, od Ricarda i Sismondija do Marxa, polazili su upravo od te pretpostavke, koja je problem činila nerešljivim. P r a v o osećanje za neophodnost „trećih lica", to jest potrošača izvan k r u g a neposrednih agenata kapitalističke proizvodnje: radnika i kapitalista, za realizaciju viška vrednosti odvodio je do raznovrsnih iztoegavanja rešenja: do „neproduktivne potrošnje", koja je kod Malthusa izražena u ličnosti zemljoposednika, kod Voroncova u militarizmu, kod Struvea a ,.liberalnim profesijama" i drugim privescima kapitalističke klase, zatim do uvlačenja spoljne trgovine koja kod svih skeptika akumulacije od Sismondija do Nikolaj-ona igra važnu ulogu kao ventil» sigurnosti. Na drugoj strani nerešljivost zadatka je vodila ka odricanju akumulacije, kao kod Kirchmanna i Rodbertusa, ili u n a j m a n j u r u k u ka tobožnjoj nužnosti da bi se akumulacija po mogućnosti do potrebne m e r e sprečavala, kao kod Sismondija i njegovih ruskih epigona, „narodnjaka". Ipak su tek d u b l j a analiza i egzaktni šematski prikaz procesa celokupne reprodukcije koje je dao Marx, naročito njegov genijalni prikaz problema proste reprodukcije, mogli jasno da razotkriju p u n c t u m saliens problema akumulacije kao i ranjava mesta ranijih pokušaja njegovog rešenja. Analiza akumulacije celokupnog kapitala koja je kod M"arxa prekinuta tek što je otpočeta, i kpja je, povrh toga, kao što je rečeno, bila pod uticajem za problem nepovoljne polemike protiv Smithove analize problema, n i j e direktno dala nikakvo gotovo rešenje, nego ga je, šta više, na neki način otežala pretpostavkom o apsolutnoj vladavini kapitalističkog načina proizvodnje. Ali upravo cela analiza proste reprodukcije kod Marxa, kao i karakteristika kapitalističkog celokupnog procesa sa njegovim u n u t r a š n j i m protivrečnostima i njegovim odricanjem (u III tomu „Kapitala"), sadrže implicite soluciju problema akumulacije koja se nalazi u saglasnosti sa ostalim delovima Marxovog učenja kao i istoriskim iskustvom i dnevnom praksom kapitalizma, i daje mogućnost da nedostaci šeme budu upotpunjeni. Sama šema proširene reprodukcije pokazuje pri pobližem p o s m a t r a n j u čak u svim svojim povezanostima dalje preko sebe na odnose koji leže van kruga kapitalističke proizvodnje i akumulacije. 265

Mi smo proširenu reprodukciju dosada posmatrali samo sa jedne strane, naime, polazeći od pitanja: kako se višak vrednosti realizuje? To je bila teškoća sa kojom se skeptici dosada isključivo zanimaju. Realizovan je viška vrednosti pretstavlja ustvari životno p i t a n j e kapitalističke akumulacije. Ako u cilju uprosćenja pustimo potpuno iz vida fond potrošnje kapitalista, onda realizacija viška vrednosti iziskuje kao prvi uslov k r u g kupaca van kapitalističkog društva. Velimo: kupaca, a ne potrošača. J e r realizacija viška vrednosti sama po sebi apriorno ne kazuje apsolutno ništa o materijalnom obliku viška vrednosti. Odlučujuće je to da višak vrednosti ne može biti realizovan ni od radnika ni od kapitalista, nego od društvenih slojeva ili društava koja sama ne proizvode kapitalistički. Pritom se mogu zamisliti dva različita slučaja. Kapitalistička proizvodnja pruža sredstva za potrošnju iznad sopstvenih potreba (radnika i kapitalista), čiji su kupci nekapitalistički slojevi i zemlje. Naprimer, engleska pamučna industrija u toku prve dve trećine devetnaestog veka isporučivala je (a čini to delimično i sada) pamučne izrađevine seljaštvu i gradskoj sitnoj buržoaziji evropskog kontinenta, zatim seljaštvu u Indiji, Americi, Africi itd. U tim slučajevima radilo se o potrošnji nekapitalističkih slojeva i zemalja, koja je činila osnovu za ogromno proširenje pamučne industrije u Engleskoj.* Za tu pamučnu industriju razvila se u samoj Engleskoj takođe i odgovarajuća mašinska industrija koja je izrađivala vretena i razboje, dalje, oslanjajući se na n j u razvile su se industrije metala i uglja itd. U ovom slučaju je odeljak II (sredstva za potrošnju) realizovao u rastućem obimu svoje proizvode u vankapitalističkim društvenim slojevima,_pri čemu je on sa svoje strane putem vlastite akumulacije stvorio rastuću p o t r a ž n j u za domaćim proizvodima odeljka * Z n a č a j p a m u č n e i n d u s t r i j e za e n g l e s k i izvoz vidi se iz sledećih brojki: 1893: U k u p n i izvoz i z r a đ e v i n a 5540 m i l i o n a m a r a k a , od t o g a p a m u č n e i z r a đ e v i n e 1280 m i l i o n a m a r a k a = 23 p r o c e n t a . Železo i o s t a l e m e t a l n e r o b e n e p u n i h 17 p r o c e n a t a . 1898: U k u p n i izvoz i z r a đ e v i n a 4668 m i l i o n a m a r a k a , od toga 1300 m i l i o n a m a r a k a p a m u č n i h p r o i z v o d a = 28 p r o c e n a t a , železo i m e t a l n e r o b e 22 p r o c e n t a . U p o r e đ e n e s a ovim, b r o j k e z a N e m a č k u p o k a z u j u : 1898: U k u p n i izvoz 4010 m i l i o n a m a r a k a , od t o g a p a m u č n i proizvodi 231,9 m i l i o n a m a r a k a = 5 3 / 4 p r o c e n t a . D u ž i n a izvezene p a m u č n e p o m o d n e r o b e 1898 g o d i n e iznosila je 5 1 / 4 m i l i j a r d i j a r d i , od čega je 2 1 / 4 m i l i j a r d e otišlo u P r e d n j u I n d i j u (E J a f f e , „ E n g l e s k a p a m u č n a i n d u s t r i j a i o r g a n i z a c i j a izvozne trgovine", S c h m o l l e r o v „ G o d i š n j a k " , X X I V , str. 1033). 1908 iznosio je b r i t a n s k i izvoz s a m o p a m u č n o g p r e d i v a 262 miliona m a r a k a (Statist, g o d i š n j a k N e m a č k e 1910).

266

I (sredstva za proizvodnju) i time tome odeljku pripomogao da r e a l i z u j e višak vrednosti i poveća akumulaciju. U z m i m o obrnut slučaj. Kapitalistička proizvodnja izvozi sredšTVa za proizvodnju koja p r e m a š u j u njene potrebe i nalazi kupca u nekapitalističkim zemljama. Naprimer, engleska i n d u strija je isporučivala u prvo"] polovini devetnaestog v e k a konstrukcioni materijal za g r a d n j u železnica u američke fl australiske države. G r a d n j a železnica s a m a po sebi ne znači još ni izdaleka v l a d a v i n u kapitalističkog načina prcjizvodnje n nekoj zemlji. S t v a r n o su same železnice u o v i m slučajevim; bile samo jedna od p r v i h pretpostavki za prodiranje kapitali stičke proizvodnje. Ili, nemačka hemiska industrija šalje sreds t v a za proizvodnju, kao boje, koje nalaze m a s o v n u p r o đ u i nekapitalističkim zemljama Azije, A f r i k e itd.* Tu odeljak 1 kapitalističke proizvodnje realizuje svoje proizvode u v a n k a p i talističkim krugovima. Stalno progresivno proširenje u odeljku I, koje otuda nastaje, izaziva u zemlji kapitalističke proizvodnje odgovarajuće proširenje u odeljku II koji isporučuje životna sredstva za rastuću a r m i j u radnika odeljka I. ! S v a k i od ovih slučajeva razlikuje se od M a r x o v e šeme.i U jednom slučaju praizvod odeljka II premašuje potrebe oba odeljka, merene količinom promenljivog kapitala i k o n z u m i ranog dela viška vrednosti oba odeljka; u d r u g o m slučaju p r o izvod odeljka I premašuje količinu postojanog kapitala oba odeljka, pa i tada kada se i m a j u u v i d u njegova uvećanja u cilju proširenja proizvodnje. U oba slučaja višak vrednosti dolazjjTa svet u naturalnom obliku, koji bi njegovo kapitalizovanje omogućavao i uslovljavao u sastavu jednog od oba odeljka. — U stvarnosti oba tipična slučaja se na s v a k o m k o r a k u u k r š t a vaju, upotpunjuju i jedan s d r u g i m stapaju. Jedna ^ačka izgleda pritom nejasna. A k o se, naprimer, neki višak sredstava za potrošnju, recimo pamučne materije, p r o d a j u u nekapitalističke krugove, onda je jasno da te pamučne m a t e rije kao kapitalistička roba ne pretstavljaju samo višak v r e d nosti nego i postojani i promenljivi kapital. Izgleda kao s a s v i m proizvoljna pretpostavka da upravo te v a n k r u g a kapitalističkog društva prodate robe^ne pretstavljaju ništa drugo o s i m viška vrednosti. S druge strane pokazuje se da u o v o m s l u č a j u i d r u g i odeljak (I) realizuje ne samo svoj višak vrednosti nego da može i da akumuliše a da pritom svoje proizvode ne prodaje * Od anilinskih boja Nemačke šalje se, naprimer, jedna ,petina, a od njenog indiga polovina, u zemlje kao što su Kina, Japan, Britanska Indija, Egipat, aziska Turska, Brazilija i Meksiko. 267

- van kruga oba odeljka kapitalističke proizvodnje. Obe zamerke su, međutim, samo prividne i otpadaju kad se i m a u vidu da svaki odeljak pretstavlja srazmernu vrednost mase proizvoda u njihovim odgovarajućim delovima. Pod kapitalističkom proizvodnjom višak vrednosti je sadržan ne samo u celokupnom proizvodu nego i u svakoj pojedinoj robi. A l i to ne sprečava da se i celokupni društveni proizvod podeli na tri srazmerna dela, koja po svojoj vrednosti odgovaraju u društvu utrošenom postojanom kapitalu, promenljivom kapitalu i iznuđenom višku vrednosti, onako isto kao što individualni kapitalist pri sukcesivnoj prodaji svoje posebne robne mase izračunava najpre naknadu svog utrošenog postojanog kapitala, pa onda promenljivog kapitala (ili što- je nepravilnije ali odgovara praksi: najpre svog stalnog, pa onda opticajnog kapitala) da bi ostatak kupovine knjižio kao svoj profit. P r i prostoj reprodukciji ovim srazmerama vrednosti odgovara i materijalni oblik ukupnog proizvoda: postojani kapital se opet pojavljuje u obliku sredstava za proizvodnju, promenljivi u obliku životnih sredstava za radnike, višak vrednosti u obliku_žiyotnih sredstava za kapitaliste Međutim, prosta reprodukcija je u ovom kategoričk o m smislu — potrošnja celokupnog viška vrednosti od strane kapitalista, — kao što znamo, samo teoretska fikcija. Sto se tiče proširene reprodukcije ili akumulacije, prema Marxovoj šemi i tu postoji stroga srazmernost između sastava vrednosti društvenog proizvoda i njegovog naturalnog oblika: višak vrednosti se pojavljuje u svome za kapitalizovanje određenom delu apriorno prema proporcionalnoj podeli materijalnih sredstava za proizvodnju i životnih sredstava za radnike, koja odgovaraju proširenju proizvodnje na datoj tehničkoj osnovici. Ovo shvatanje, koje počiva na samodovoljnosti i izolovanosti kapitalističke proizvodnje, pokazuje se, kao što smo videli, već pri realizaciji viška vrednosti kao nemoguće. A l i ako pretpostavimo da višak vrednosti bude ostvaren izvan kapitalističke proizvodnje, time bi se pokazalo da njegov materijalni oblik nema ničega zajedničkog sa potrebama same kapitalističke proizvodnje. Njegov materijalni oblik odgovara potrebama onih nekapitalističkih krugova koji pomažu njegovoj realizaciji. Kapitalistički višak vrednosti zbogtoga_može — to zavisi od p n l i k a _ " H a ~ d o đ e " l i 3 ~ s w r u obliku, sredstava jza potrošnjuJsao, naprimer, u pamučnim materijama ih u obliku sredstava za proizvodnju kao, naprimer. u železničkom materijalu. To što pritom ovaj — u obliku proizvoda jednog odeljka realizovani — višak vrednosti pomaže posle toga realizaciji viška vrednosti drugog odeljka kod narednog proširivanja proizvodnje, ne menja ništa na činjenici da je društveni višak vrednosti kao 268

celina, delimično neposredno, delimično posredno, realizovan izvan oba odeljka. Ova činjenica je jednaka slučaju kada indiv i d u a l n i kapitalist realizuje svoj višak vrednosti, pa i onda kad je cela njegova roba u stanju da naknadi tek samo promenljivi i l i postojani kapital nekog drugog kapitalista. Realizacija viška vrednosti nije, međutim, jedini bitni momenat reprodukcije. Pretpostavimo da je odeljak I višak vrednosti plasirao izvan granica oba odeljka i da je bio u stanju da stavi u pokret svoju akumulaciju. Pretpostavimo, dalje, da on ima izgleda na novo uvećanje prođe u onim krugovima. T i m e je ipak data tek polovina uslova za akumulaciju. Između usnice i ruba čaše može još mnogo štošta da se desi. Sada se kao drugi preduslov akumulacije ispostavlja potreba nalaženja odgovarajućih materijalnih elemenata proširenja proizvodnje. Gde da ih uzmemo kada smo višak proizvoda ovog trenutka u obliku proizvoda I, to jest sredstava za proizvodnju, pretvorili u novac A to prodajom izvan kapitalističke proizvodnje? Transakcija,« koja n a m je pomogla pri realizaciji viška vrednosti, kao da je - * na druga vrata lišila nas pretpostavaka za transformaciju ovog realizovanog viška vrednosti u oblik produktivnog kapitala. I tako izgleda da smo bežeći od kiše upali u reku. Razmotrimo ovo pobliže. Mi ovde postupamo sa p, kako u odeljku I tako i u odeljku II, tako kao da je u pitanju ukupni postojani deo kapitala proizvodnje. To je, međutim, ić^o što znamo, netačno. S a m o radi uprošćenja šeme ovde je ispušteno iz vida da je p, koje figurira u odeljku I i II šeme samo jedan deo ukupnog postojanog kapitala, to jest onaj deo koji se nalazi u godišnjem prometu, koji je u periodu proizvodnje utrošen, odnosno prenesen na proizvode. Bilo bi, međutim, potpuno apsurdno pretpostaviti da je kapitalistička proizvodnja ili i koja druga u svakom periodu proizvodnje celokupni svoj kapital potrošila i da bi mogla u svakom periodu da ga stvori iznova. Naprotiv, u pozadini proizvodnje kako je ona u šemi prikazana, pretpostavlja se cela velika masa sredstava za proizvodnju, čije periodično celokupno obnavljanje je godišnjim obnavljanjem utrošenog dela u šemi nagovešteno. Sa porastom produktivnosti rada i proširenjem obima proizvodnje raste ta masa ne samo apsolutno nego i relativno u odnosu na onaj deo koji se u proizvodnji svagda utroši. A time raste i potencijalna efikasnost postojanog kapitala. Za proširenje proizvodnji dolazi u obzir najpre jače naprezanje toga dela postojanog kapitala bez neposrednog uvećanja njegove vrednosti. . ,,U ekstraktivnoj ^industriji, na pr. u rudnicima, sirovine ne sačinjavaju sastavci deo predujmljenog kapitala. Tu pred• i

269

met rada nije proizvod ranije izvršenog rada, već je besplatan poklon prirode — metalna rudača, minerali, kameni ugalj, kamen itd. Postojani kapital sastoji se ovde gotovo isključivo iz sredstava za rad, koja vrlo dobro mogu da podnose povećanu količinu rada (na pr. dnevnu i noćnu smenu radnika). Neka su sve druge okolnosti jednake, masa i vrednost proizvoda povećavaće se u upravnoj srazmeri prema primenjenom radu. K a o prvoga dana proizvodnja, ovde prvobitni tvorci vrednosti, pa dakle i tvorci materijalnih elemenata kapitala: čovek i priroda, idu zajedno. Zahvaljujući elastičnosti radne snage, područje akumulacije proširilo se, a da postojani kapital nije prethodno povećan. U poljoprivredi, seme i gnojivo igraju doduše istu ulogu koju i sirovine u industriji, i bez više seraena ne-možemo zasejati više zemlje, ali kad su sirovine i sredstva za rad već dati, poznato je kakvo čudotvorno delovanje na količinu proizvo.^ vrši čak i čisto mehaničko obrađivanje tla. Tako veća količina rada, koju daje dosadašnji broj radnika, povećava plodnost, ne tražeći preduimanje novih sredstava za rad. I u ovom slučaju imamo opet neposredno delovanje čovekovo na jpjyrodu, koje postaje neposrednim izvorom pojačane akumulacije bez inter-" vencije kakvog novog kapitala. Naposletku, u pravoj industriji svaki dodajni utrošak rada ima za pretpostavku i odgovarajući veći utrošak sirovina, ali ne nužno i sredstava za rad. A pošto ekstraktivna industrija i poljoprivreda snabdevaju prerađivačku industriju i sirovinama koje ona obrađuje, i sirovinama za njena sredstva za rad, to se ova koristi i onim viškom u proizvodima k j g ^ s u one proizvele bez preduimanja dodajnog kapitala. Iz ovoga izlazi ovaj opšti rezultat: Pripajajući sebi oba" pratvorca bogatstva, radnu snagu i zemlju, kapital stiče takvu naponsku snagu koja mu dopušta da elemente svoje akumulacije protegne i preko granica koje mu prividno postavlja njegova vlastita veličina, granica koje mu postavlja vrednost i masa^vee proizvedenih sredstava za proizvodnju u kojima on egzistira."* A, dalje, ne može se nikako da shvati zašto bi se sva sredstva potrebna za proizvodnju i potrošnju morala da proizvedu —- samo kapitalistički. Upravo to shvatanje leži, doduše, u osnovi M a r x o v e šeme akumulacije, ali ono ne odgovara ni svakodnevnoj praksi i istoriji kapitala ni specifičnom karakteru toga načina proizvodnje. U prvoj polovini devetnaestog veka višak vrednosti je u Engleskoj proizlazio velikim delom u obliku pamučnih materija iz procesa proizvodnje. Materijalni elementi * K. M a r x , „ K a p i t a l " , t o m I, str. 499, 500.

270

njegovog kapitalizovanja pretstavljali su, sa svoje strane, kao sirovi pamuk iz robovlasničkih država Američke Unije ili kao žito (životne namirnice za engleske radnike) sa poljana nevoljničke Rusije, istina, sigurno višak proizvoda, ali nipošto kapita- I listički višak vrednosti.-'Koliko je kapitalistička akumulacija j | zavisna od tih nekapitalistički proizvedenih sredstava za pro- lij izvodnju pokazuje pamučna kriza u Engleskoj usled prekida u plantažne kulture američkim Secesionim ratom, ili kriza u | evropskoj industriji platna usled prekida dovoza lana iz f e u - ^ dalne Rusije povodom rata na Istoku. Treba se, uostalom;' potsetiti samo na u l o g u koju igra uvoz seljačkih, dakle, nekapitalistički proizvedenih žitarica za ishranu mase industriskih radnika u Evropi (to jest-kao elemenat promenljivog kapitala) pa da se uvidi koliko je^ kapitalistička akumulacija svojim materijalnim elementima povezana za nekapitalističke sfere. S a m karakter kapitalističke proizvodnje isključuje uostalom ograničavanje samo na kapitalistički proizvedena sredstva za proizvodnju. Bitno sredstvo u nagonu individualnog kapitala za povišenjem profitne stope jeste njegovo nastojavanje za pojevtinjenjem elemenata postojanog kapitala. S druge strane, stalno povećavanje proizvodnosti rada, kao najvažniji način za povećavanje stope viška vrednosti, uključuje bezgraničnu korisnu upotrebu svih materija i uslova koje daju priroda i zemlja i vezano je za nju. Kapital u tom pogledu s obzirom na svoje biće i svoj način postojanja ne trpi nikakvih ograničenja. K a p i talistički način proizvodnje kao takav obuhvata dosada, posle više stotina godina svoga razvitka, tek deo celokupne svetske proizvodnje, njegov nastan je dosada bila uglavnom mala Evropa u kojoj, čak, postoji čitava oblast — kao seljačka poljoprivreda, samostalno zanatstvo — i veliki zemljišni prostor gde on još nije zavladao, zatim veliki delo vi Severne Amerike i pojedini krajevi na kopnu drugih delova sveta. Uopšte uzev, kapitalistički način proizvodnje dosad je ostao ograničen uglavnom na industriju u zemljama umerene zone, dok je, naprimer, na'Istoku i Jugu srazmerno neznatno napredovao. I kad bi on, prema tome, bio upućen na elemente proizvodnje koje može dobiti u tim uskim granicama, onda bi njegova sadanja visina čak celi njegov razvitak uopšte bio nemogućnost. Već od samog svog postanka kapitalistička proizvodnja u svojim oblicima i zakonima kretanja bila je sračunata na blaga i proizvođačke snage cele zemlje kao 'na riznicu proizvodnih snaga. U svom nagonu prisvajanja proizvodnih snaga za ciljeve eksploatacije, kapital pretražuje ceo" svet, on sebi pribavlja sredstva za proizvodnju iz svih uglova zemlje, otima ih, ili pribavlja ih od svih stepena kulture i od svih društvenih oblika. Pitanje obe-

i

271 mg.£pf. • mteK-

zbedenja materijalnih elemenata akumulacije kapitala, daleko od toga da je bilo rešeno materijalnim oblikom kapitalistički proizvedenog viška vrednosti, pretvara se pre u s a s v i m drugo pitanje, naime: za produktivnu upotrebu viška vrednosti potrebno je da kapital neprekidno i sve više raspolaže ćelom zemljinom kuglom, kako bi u izboru sredstava za proizvodnju kvalitativno i kvantitativno imao neograničen izbor. Trenutno iskoriščavanje novih sirovinskih oblasti u neograničenim količinama, kako u cilju da se kapital obezbedi od svih eventualnih promena i prekida u dovozu sirovina iz starih izvora, tako i za slučaj naglog proširivanja društvenih potreba, jeste jedna od neophodnih pretpostavki procesa akumulacije u njegovoj elastičnosti i u njegovim skokovima. K a d je Secesioni rat prekinuo dovoz američkog pamuka u E n g l e s k u pa je zbog toga u oblasti Lancashira izazvao poznatu „pamučnu glad", u najkraćem vremenu, kao da su činima dočarane, nastale su u Egiptu ogromne plantaže pamuka. Tu je orijentalna despotija udružena sa prastarim k u l u č k i m odnosima stvorila evropskom kapitalu polje delatnosti. S a m o kapital sa svojim tehničkim sredstvima može u tako kratkom vremenu da dočara ovakve čudesne prevrate. A l i on može samo na pretkapitalističkom tlu primitivnih socijalnih odnosa da razvije toliku komandnu vlast nad materijalnim i ljudskim proizvodnim snagama koje spadaju u takva čuda. D r u g i primer te vrste je ogromni porast svetske potrošnje kaučuka koji danas odgovara redovnoj isporuci sirove gume u vrednosti od jedne milijarde maraka godišnje. Privrednu bazu ove proizvodnje sirovina čine primitivni načini eksploatacije u afričkim kolonijama kao i u Americi, koji pretstavljaju razne kombinacije ropstva i kulučenja a koje primenjuje evropski kapital.* Istina, mora se istaći da smo, pretpostavljajući da prvi ili drugi odeljak u nekapitalističkoj sredini realizuje samo svoj višak proizvoda, time, radi proveravanja M a r x o v e šeme, uzeli najpovoljniji slučaj koji odnose reprodukcije pokazuje u njihovoj čistoti. U stvarnosti nas ništa ne prisiljava da pretpostavimo da se u proizvodu odgovarajućeg odeljka nijedan deo postojanog i promenljivog kapitala ne realizuje izvan kapitali* N a j n o v i j a o t k r i ć a engleske P l a v e k n j i g e o p r a k s i „ P e r u v i a n A m a zon Co., L t d . " u P u t u m a y o - u p o k a z a l a su da m e đ u n a r o d n i k a p i t a l čak i bez p o l i t i č k e f o r m e k o l o n i j a l n o g režima, n a t e r i t o r i j i slobodne r e p u b l i k e P e r u u r o đ e n i k e d o v o d i p r e m a sebi u s t a n j e k o j e g r a n i č i sa r o p s t v o m preduzeću, d a b i t i m e došao d o p r o i z v o d n i h s r e d s t a v a i z p r i m i t i v n i h z e m a l j a p u t e m p l j a č k e n a j v e ć e g a stila. Od 1900 ovo preduzeće e n g l e s k i h i egzotičnih k a p i t a l i s t a bacilo je na l o n d o n s k o t r ž i š t e o k o 4000 tona p u t u m a y o - k a u č u k a . U to isto v r e m e p o b i j e n o je o k o 30 000 u r o đ e n i k a a o n i h 10 000 p r e ž i v e l i h v e ć i n o m su od d o b i j e n i h b a t i n a p o s t a l i b o g a l j i . 272

stičkih krugova. Posle toga može kako proširenje proizvodnje tako i delimično obnavljanje istrošenih elemenata proizvodnje u svom materijalnom obliku biti izvršeno proizvodima nekapitalističkih krugova. Ono što bi gornjim primerima trebalo d a * bude objašnjeno, jeste činjenica da u najmanju ruku višak vrednosti koji treba da bude kapitalizovan i njemu odgovarajući deo kapitalističke mase proizvoda nije moguće realizovati u okviru j kapitalističkih krugova i da zbog toga on, bezuslovno, mora svoje kupce potražiti u nekapitalistički proizvodećim društven i m slojevima i oblicima. _J Tako između s v a k o g proizvodnog perioda, u kome se proizvodi višak vrednosti, i akumulacije koja tome sledi, u kojoj će on biti kapitalizovan, leže dve razne transakcije — pretvaranje viška vrednosti u njegov čisti oblik vrednosti, realizacija, i pretvaranje tog čistog oblika vrednosti u proizvodni oblik kapitala — koje se obe odvijaju između kapitalističke proizvodnje i nekapitalističkog sveta koji je okružuje. Tako se sa oba stanovišta: realizacije viška vrednosti, kao i pribavljanja elemenata postojanog kapitala, internacionalni promet apriorno pokazuje kao jedan od istoriskih uslova opstanka kapitalizma, internacionjlni-pT'nmpt knj i je u datim konkretnim odnosima u suštini razmena' između kapitalističkih i nekapitalističkih oblika proizvodnje. —J C ~ "Dosada smo aKumulaciJu"^osmatrali samo sa stanovišta f v i š k a vrednosti i postojanog kapitala. Treći osnovni elemenat i akumulacije jeste promenljivi kapital. ffiastuću~akumulaciju sfaTno prati rastući promenljivi kapital. U Marxovoj šemi kao odgovarajući njen stvarni oblik pojavljuje se u društvenom proizvodu rastuća masa životnih sredstava za radnike. Stvarni promenljivi kapital nisu međutim, životna sredstva za radnike, nego živa radna snaga za čiju reprodukciju su potrebne životne namirnice. M e đ u osnovne uslove akumulacije spada, dakle, njenim potrebama prilagođeni priliv živoga rada, koji biva od kapitala stavljen u pokret. Delimično će se povećanje te mase — ukoliko to prilike dozvoljavaju — postizavati produženjem radnog dana i'intenzifikacijom rada. Međutim, u oba slučaja ovo povećanje eivog rada ne izražava se, ili se izražava tek u neznatnoj meri -kao najamnina za prekovremeni rad u porastu promenljivog fkapitala> Oba metoda nalaze osim toga delimično u prirodnim), delimično u socijalnim otporima svoje određene prilično uzar^fe granice koje ne m o g u da pređu. P r o gresivni porast promeftijivog kapitala, koji prati akumulaciju, mora, dakle, naći svoj'izraz u rastućem broju zaposlene radne snage. Odakle dolazi tat, dodatna radna snaga? 18

Akumulacija kapitala

273

i'v;

• fif • i - ' • / ' .7 . Sš ,

•-

P r i analizi akumulacije individualnog kapitala M a r x na to pitanje odgovara na sledeći način: ,,A sad, da bi ovi sastavni delovi stvarno funkcionisali kao kapital, kapitalističkoj klasi potreban je dodatak rada. A k o se ne može povećati eksploatacija već zaposlenih radnika, bilo ekstenzivno ili intenzivno, moraju se zaposliti nove radne snage. I za ovo se već pobrinuo mehanizam kapitalističke proizvodnje reprodukujući radničku klasu kao klasu koja zavisi od najamnine, a čija obična najamnina dostiže ne samo za njeno održanje, već i za njeno množenje. Ove dodajne radne snage različite dobi, kojima radnička klasa svake godine snabdeva kapital, ima ovaj još samo da pripoji dodajnim sredstvima za proizvodnju koja se već nalaze u godišnjoj proizvodnji, pa je pretvaranje viška vrednosti u kapital gotova stvar."* Ovde se priraštaj promenljivog kapitala reducira jedino i direktno na prirodno uvećanje radničke klase, k o j u je kapital već uzeo pod svoju komandu, putem njenog razmnožavanja. To tačno odgovara šemi proširene reprodukcije koja prema Marxovoj pretpostavci kapitaliste i radnike poznaje kao jedine društvene klase, a kapitalističku proizvodnju kao jedini i apsolutni način proizvodnje. Pod tim pretpostavkama je prirodno umnožavanje radničke klase jedini izvor uvećanja postojećih radnih snaga pod k o m a n d o m kapitala. A l i to shvatanje stoji u suprotnosti sa zakonima kretanja akumulacije. Prirodno umnožavanje radnika ne stoji ni vremenski ni kvantitativno u odnosu sa potrebama akumulišućeg kapitala. Naročito ono nije u stanju, kako to M a r x sam sjajno izlaže, da ide ukorak sa momentalnim potrebama ekspanzije kapitala. Prirodno u m n o žavanje radničke klase, kao jedina osnova kretanja kapitala, isključilo bi odvijanje akumulacije u periodičnoj smeni snažne i slabe konjunkture, kao i u skokovi tom proširenju oblasti pro* K. M a r x , „ K a p i t a l " , t o m I, str. 479. Slično na j e d n o m d r u g o m m e s t u : „ N a j p r e , dakle, deo v i š k a vrednosti, i deo u ž i v o t n i m sredstvima odgovarajućeg m u v i š k a proizvoda, treba p r e t v o r i t i u p r o m e n l j i v i k a p i t a l , t o jest t r e b a n j i m e k u p i t i n o v rad. T o j e samo onda mogućno ako b r o j r a d n i k a raste i l i ako se radno v r e m e u t o k u k o j e g r a d e p r o d u žava... M e đ u t i m , to ne treba s m a t r a t i za stalno sredstvo a k u m u l a c i j e . R a d n i č k o stanovništvo može se povećati ako se prethodno n e p r o i z v o d n i r a d n i c i p r e t v o r e u proizvodne r a d n i k e , i l i ako se delovi stanovništva k o j i r a n i j e nisu r a d i l i , kao žene i deca, pauperi, u v u k u u proces p r o izvodnje. Poslednju t a č k u ćemo ovde sasvim izostaviti. Najzad, apsol u t n i m porastom r a d n i č k o g s t a n o v n i š t v a s porastom stanovništva uopšte. A k o a k u m u l a c i j a treba da bude stalan, n e p r e k i d a n proces, onda je t a j a p s o l u t n i porast stanovništva uslov, mada se ono s m a n j u j e u odnosu na u p o t r e b l j e n i k a p i t a l . Uvećavanje stanovništva j a v l j a se kao osnova a k u m u l a c i j e kao stalnog procesa. A l i t o p r e t p o s t a v l j a prosečnu n a j a m n i n u k o j a dopušta stalan porast r a d n i č k o g stanovništva, a ne samo n j e g o v u r e p r o d u k c i j u . " ( „ T e o r i j e o v i š k u v r e d n o s t i " , k n j . I I , deo 2, g l a v a : „ P r e t v a r a n j e dohotka u k a p i t a l " , str. 513, 514.) 274

izvodnje i time bi i s a m u akumulaciju učinilo nemogućom. Akumulacija iziskuje isto tako neograničenu slobodu kretanja u odnosu na porast promenljivog kapitala kao i u odnosu na elemente postojanog kapitala, dakle, neograničenu mogućnost raspolaganja prilivom radne snage. Prema M a r x o v o j analizi, ova potreba nalazi svoj egzaktni izraz u stvaranju „industriske rezervne armije radnika". M a r x o v a šema proširene reprodukcije svakako ne zna za t a k v u armiju i ne ostavlja za n j u mesta. Industrisku rezervnu armiju nije, naime, moguće stvoriti putem prirodnog umnožavanja kapitalističkog najamnog proletarijata. Ona mora imati druge društvene rezervoare iz kojih joj pritiče» radna snaga, — nadna snaga koja dotada još nije stajala pod komandom kapitala, i ggja~~biva u redove najamnog racfhišiviriuv^^ potrebi. Tu dodatnu r a d n u snagu kapitalistička proizvodnja može stalno povlačiti samo iz nekapi^ališTRkih slojeva I zemalja. U svojoj analizi TnduTstriske rezervriF^KTtije-fTTRapitaF'Ttom I, glava 23,3) M a r x ima u vidu. naravno, samo 1. istiskivanje starijih radnika upotrebom mašina, 2. pridolazak seoskih radnika u grad kao posledicu kapitalističke proizvodnje u poljoprivredi, 3. radnike od industrije odbačene sa neredovnim zaposlenjem i, najzad, 4. kao najdublji talog relativne prenaseljenosti — pauperizovane slojeve. Sve te kategorije pretstavljaju u raznim oblicima samo već izbačene proizvode kapitalističke proizvodnje, u ovom ili onom obliku istrošene najamne radnike proletere koji su postali suvišni. I poljoprivredni radnici sa sela koji se stalno sele u grad, kod M a r x a su najamni proleteri koji su ranije već stajali pod komandom poljoprivrednog kapitala, pa sada samo dospevaju u potčinjenost industriskog kapitala. M a r x je pritoiifbć^gledno imao u vidu engleske odnose na visokom stupnju kapitalističkog razvitka. Naprotiv, on u toj vezi ne raspravlja pitanje otkud stalno pritiče taj gradski i seoski proletarijat i ne obazire se na najvažnije vrelo toga priliva u odnosima evropskog kontinenta: na stalno proletarizovanje seoskih i gradskih srednjih slojeva, propadanje seljačke privrede i sitne zanatske privrede, dakle, upravo na stalni prelaz radne snage iz nekapitalističkih odnosa u kapitalističke, kao proizvod izlučenja ne •kapitalistič- ^ kih, nego pretkapitalističkih načina proizvodnje u progresivnom procesu njenog sloma i raspada. A ovamo spada ne samo raspad evropske seljačke privrede i zanatstva nego i raspad najraznovrsnijih primitivnih ' proizvodnih i društvenih oblika u vanevropskim zemljama.-, Kaogod što se kapitalistička proizvodnja ne može da ograniči na prirodna blaga-i proizvodne snage umerene zone, nego joj je za njen razvoj potrebna mogućnost raspolaganja svim

delovima sveta i u svima podnebljima, tako isto ona nije u stanju da izađe na kraj ni sa radnom snagom samo bele rase. Da bi iskoristio predele u kojima je bela rasa nesposobna za rad, kapital potrebuje druge rase, uopšte, kapital mora da ima neograničenu mogućnost raspolaganja ćelom radnom s n a g o m zemlje da bi njome pokrenuo sve proizvodne snage zemlje — ukoliko je to moguće u granicama proizvodnje viška vrednosti. A tu radnu s n a g u on nalazi najviše u čvrstim okovima tradicionalnih pretkapitalističkih odnosa proizvodnje iz kojih ova mora tek da bude „oslobođena" da bi, potom, bila regrutovana u aktivnu armiju kapitala. Proces izlučenja radne snage iz sastava primitivnih socijalnih odnosa i njeno usisavanje kapitalističkim sistemom najamnina- pretstavlja jedan od najneophodnijih |istoriskih osnova kapitalizma. Engleska pamučna industrija, kao prva izrazito kapitalistička grana proizvodnje, bila bi nemojguća ne samo bez p a m u k a južnih država Severnoameričke j Unije nego isto tako i bez miliona onih afričkih crnaca koji su presađeni u A m e r i k u da bi poslužili kao radna snaga na plantažama, a posle Secesionog rata su kao slobodni proletarijat prirasli klasi kapitalističkih najamnih radnika.* Značaj privlačenja potrebne radne snage iz nekapitalističkih država postaje za kapital vrlo osetljiv u formi takozvanog radničkog pitanja u kolonijama. Rešenju ovog pitanja služe s v i mogući metodi ,.blage sile", kako bi radna snaga podređena d r u g i m socijalnim autoritetima i uslovima proizvodnje od ovih bila otrgnuta i podvrgnuta komandi kapitala. Iz ove težnje proizlaze u kolonijalnim zemljama najčudnija mešavine između modernog najamnog sistema i primitivnih odnosa gospodstva i potčinjenosti.** Ove ilustruju opipljivo činjenicu da kapitalistička pro* T a b l i c a o b j a v l j e n a neposredno uoči Secesionog r a t a u S j e d i n j e n i m D r ž a v a m a sadržavala je sledeće p o d a t k e o v r e d n o s t i godišnje p r o i z v o d n j e r o b o v l a s n i č k i h država i o b r o j u zaposlenih robova, od k o j i h j e n a j v e ć i deo radio n a p a m u č n i m p l a n t a ž a m a : 1800 1810 1820 1830 1840 1850 1851

pamuka 5,2 m i L dol. 15,1 „ 26,3 34,1 74,6 101,8 137,3

robova 893.041 1,191.364 1,543.688 2,009.053 2,487.255 3,179.509 3,200.000.

(Simons, „ K l a s n e borbe u i s t o r i j i A m e r i k e " . Dopunska sveska uz „ N e u e Z e i t " , hr. 7, str. 39.) * * K a o t i p i č a n p r i m e r o v a k v i h m e š o v i t i h o b l i k a navodi b i v š i e n gleski m i n i s t a r B r y c e p r i l i k e u j u ž n o a f r i č k i m r u d n i c i m a d i j a m a n a t a . „ N a j z a n i m l j i v i j a u K i m b e r l y u , j e d i n s t v e n a p o j a v a u svetu, jesu dva

276

izvodnja ne može izaći na kraj bez radne snage iz drugih socijalnih formacija. M a r a , dabome, podrobno pretresa kako proces prisvajanja n e k a p i t a l i s t i č k i h sredstava za proizvodnju tako i proces preobražaja seljaštva u kapitalistički proletarijat. Cela 24 glava u I tomu „Kapitala" posvećena je opisu postanka engleskog proletarijata, poljoprivredne zakupničke kapitalističke klase takozvana „Compounda", u koje b i v a j u ukonačeni i zatvoreni urođenici uposleni u rudnicima. To su ogromni ograđeni prostori n a t k r i v e n i žič a n o m m r e ž o m u m e s t o k r o v a u c i l j u da se spreči da se što b a c i p r e k o zidova. P o d z e m n i h o d n i k v o d i u susedni r u d n i k . R a d i se u t r i smene po 8 časova, t a k o da r a d n i k nije' n i k a d duže p o d z e m l j o m od 8 časova uzastopce. N a u n u t r a š n j o j s t r a n i zida n a p r a v l j e n e s u k o l i b e u k o j i m a u r o đ e n i c i s t a n u j u i s p a v a j u . U u n u t r a š n j o s t i je bolnica, k a o i škola, u k o j o j r a d n i c i u s l o b o d n i m č a s o v i m a m o g u da uče č i t a n j e i pisanje. A l k o h o l n a pića se ne p r o d a j u . — S v i u l a z i se s t r o g o č u v a j u , n i k o m e n i j e dozvoljen pristup unutra, ni urođenicima, ni belima. Životne namirnice i s p o r u č u j e d u ć a n k o j i p r i p a d a k o m p a n i j i i n a l a z i se u g r a n i c a m a zidova. „ C o m p o u n d " r a d n i k a „ D e B e e r s " - j a m e i m a o je u doba m o j e posete 2600 u r o đ e n i k a s v i h m o g u ć i h p l e m e n a , t a k o da su se u n j e m u n a l a z i l i egzemplari najraznovrsnijih crnačkih tipova od Natala i Pondolanda na j u g u d o Jezera T a n g a n j i k e n a d a l e k o m i s t o k u . O n i dolaze s a s v i h s t r a n a , n a m a m l j e n i v i s o k i m n a j a m n i n a m a , obično od 18 do 30 m a r a k a n e d e l j n o , i o s t a j u tu po 3 meseca i duže, a p o n e k i p u t čak i na duže vreme... U t o m e p r o s t r a n o m , p r a v o u g a o n o m C o m p o u n d u v i đ a j u s e Z u l u i i z Natala, F i n g o i , Pondoi, T o m b u i , B a s u t o i , Bečuani, p o d a n i c i G u n g u n h a n e sa p o r t u g a l s k i h poseda, i z v e s t a n b r o j M a t a b e l a i M a k a l a k a i m n o g i t a k o z v a n i Z a m b e z i — m o m c i iz p l e m e n a k o j a ž i v e duž o b e o b a l e t e reke. N e i z o s t a j u čak n i B u š m a n i i l i b a r u r o đ e n i c i k o j i p o t i č u od n j i h . O n i s t a n u j u , dabome, m i r o l j u b i v o zajedno i u s v o j i m s l o b o d n i m časovima z a b a v l j a j u s e n a s v o j n a č i n . O s i m k o c k e v i d e l i k n o i i g r u s l i č n u engleskoj „ l i s i c a i guske", k o j a se i g r a sa k a m e n č i ć i m a na dasci; i m u z i c i r a j u na dva p r i m i t i v n a instrumenta: na tzv. kaferskom k l a v i r u * k o j i se sastoji iz železnih pločica n e j e d n a k e d u ž i n e u č v r š ć e n i h u o k v i r j e d n a do d r u g e i iz još p r o s t i j e g i n s t r u m e n t a n a p r a v l j e n o g od d e l i ć a t v r d o g d r v e t a n e j e d n a k e dužine, k o j i k l e p a n j e m m o g u d a i z a z o v u n e j e d n a k e glasove, r u d i m e n t e m e l o d i j e . M a n j i b r o j j e čitao i l i pisao p i s m a , a ostali su se z a n i m a l i k u v a n j e m i l i ć e r e t a n j e m . N e k a p l e m e n a b r b l j a j u bez p r e s t a n k a pa se u t o j č u d n o j c r n a č k o j r e t o r t i , i d u ć i od g r u p e d o grupe, č u j e č i t a v o tuce j e z i k a . Posle više meseci u p o s l e n j a c r n c i o b i č n o ovo m e s t o n a p u š t a j u , da se v r a t e s v o m p l e m e n u , sa u š t e đ e v i n o m stečenom u r u d n i k u k u p e sebi ženu i ž i v e opet u s v o j i m t r a d i c i o n a l n i m odnosima. (James B r y c e , „ I m p r e s s i o n s of S o u t h A f r i c a " , 1897, n e m a č k o i z d a n j e 1900, str. 206.) Na i s t o m m e s t u v i d i t a k o đ e i zaista ž i v i p r i k a z metoda. k a k o - s e - i L ^ T u ž n o j A f r i c i rešava „ r g i - m i r k n p i t a n j e " T u . saznajemo da crnce u K i m b e r l y u u W i t w a t e r s r a n d u , N a t a l u , M a t a b e - | l e l a n d u p r i s i l j a v a j u na r a d U r u d n i c i m a i' p l a n t a ž a m a na t a j n a č i n što I im oduzmu-svu zemlju s v u ..stoku, t o jest sva sredstva z a ž i v o t , š t o l ih p r o l e t a r i z u j u i u s t o još i d e m o r a l i š t i r a k i j o m (docnije, k a d već d o đ u \ u „Compound" kapitala,: n j i m a k o j i su se t a m a n n a v i k l i da p i j u , a l k o - I h o l n a .pića n a j s t r o ž e z a b r a n j u j u : o b j e k t e k s p l o a t a c i j e m o r a b i t i sa- 1 č u v a n u u p o t r e b l j i v o m stanju), najzad t e r a j u ih silom, hapšenjem, b i čevanjem u „najamni sijtem" kapitala.'-

277

»kao i industriskog kapitala. U M a r x o v o m opisu istaknutu ulogu ju ovom procesu igra pljačka kolonijalnih zemalja od strane levropskog kapitala. A l f s v e to, da se dobro razumemo, samn pori \jglom posmatranja tzv. ..prvobitne akumulacije". Navedeni procesi kod M a r x a ilus truju samo postanje, poradajni čas kapitala, označuju porođajne bolove pri izlasku kapitalističkog načina proizvodnje iz krila feudalnog društva. Č i m da teoretsku analizu procesa kapitala — proizvodnje i prometa — on se stalno vraća svojoj pretpostavci: opštoj i isključivoj vladavini kapitalističke proizvodnje. Mi vidimo, međutim, da je kapitalizam, i u svojoj punoj zrelosti, u svakom pogledu upućen na istovremeno postojanje nekapitalističkih slojeva i drustava^i'aj odnos se ne iscrpljuje puktm pitanjem tržišta za „suvišni proizvod" kako su taj problem postavili Sismondi i docnije kritičari i skeptici kapitalističke akumulacije. Proces akumulacije kapitala je s v i m svojim uslovima vrednosti i materijalnim uslovima: postojanim kapitalom, promenljivim kapitalom i viškom vrednosti vezan za nekapitalističke oblike proizvodnje. O v i poslednji pretstavljaju datu istorisku sredinu onoga procesa. Akumulacija kapitala se može pod pretpostavkom isključive i apsolutne vlasti kapitalističkog načina proizvodnje utoliko manje prikazati što se ona, štaviše,"bez nekapitalističke istoriske sredine ne može ni u k o m pogledu ni zamisliti. Naravno, Sismondi i njegovi sledbenici pokazivali su pravilan instinkt za uslove postojanja akumulacije kad su njene teškoće svodili jedino i samo na realizaciju viška vrednosti. Između uslova ove poslednje i uslova proširenja postojanog i promenljivog kapitala u njihovom materijalnom -©biiku postoji značajna diferencija. JCapit.al ne može izaći na kraj bez sredstava za proizvodnju i bez radne snage cele zemaljske trnfTeTža: nesmetano 0(^jjanjejjegavQg-iLkum_ulaćIonog kretanja njemu sij~p"5trebna prirodna blaga i radne snage svih krajeva 'sveta. K a k o se ti faktori nalaze faktično u pretežnoj v e c i n l u povezanostima pretkapitalističkih oblika proizvodnje — to je istoriska sredina akumulacije kapitala, — to iz toga proizlazi neobuzdani nagon kapitala da zavlada tim krajevima zemlje i društvima. Samoj po sebi kapitalističkoj proizvodnji bi bilo posluženo, naprimer, kapitalistički vođenim plantažama kaučuka kao što su, naprimer, već podignute u Indiji. A l i stvarna prevlast nekapitalističkih društvenih odnosa u zemljama onih proizvodnih grana stvara kod kapitala nastojanje da te zemlje i ta društva potčini sebi, pri čemu primitivni odnosi u svakom slučaju omogućuju tako vanredno brze i nasilne zahvate akumulacije k a k v i se pod čisto kapitalističkim društvenim -odnosima ne bi nikako mogli ni zamisliti. 278

Drukčije stoji sa realizacijom viška vrednosti. O v a je apriorno vezana za nekapitalističke proizvođače i potrošače kao takve. Postojanje nekapitalističkih kupaca viška vrednosti jeste, dakle, direktni životni uslov za kapital i njegovu akumulaciju, utoliko, dakle, odlučujuća tačka u problemu akumulacije k a pitala. B i l a to na ovaj ili na onaj način, kao istoriski proces, kapitalistička akumulacija upućena je u s v i m svojim odnosima faktički na nekapitalističke društvene slojeve i oblike. Rešenje problema, oko koga se provlači spor u političkoj ekonomiji skoro više od jednog stoleća, leži, dakle, između oba ekstrema: između sitnoburžoaske skepse Sismondija, K i r c h manna, Voroncova, Nikolaj-ona, koji su proglasili nemogućnost akumulacije, i gruboga optimizma R i c a r d a — S a y a — T u g a n a B a ranovskog, koji veruju da se kapitalizam može neograničeno oplođavati, — što je samo logična konsekvencija — da je on veoan. Rešenje, međutim, leži, u smislu M a r x o v o g učenja, u dijalektičkoj protivrečnosti: da su kapitalističkoj akumulaciji za' njeno kretanje potrebne nekapitalističke socijalne formacije kao njena sredina, da ona napreduje u stalnoj razmeni materija sa njima i da ona samo dotle može da postoji dok nalazi ovu| sredinu. Sa ove tačke m o g u da budu revidirani pojmovi unutrašnjeg i spolj nQ^_tržista. koji su igrali toliko istaknutu ulogu u teorets k o m sporu o problemu akumulacije. Unutrašnje i spoijno tržište sigurno igraju veliku i u osnovi različitu ulogu u toku kapitalističkog razvitka, ali ne kao pojmovi političke geografije, nego kao pojmovi socijalne ekonomije. Unutrašnje tržište je sa stanovišta kapitalističke proizvodnje kapitalističko tržište, ono je ta proizvodnja sama kao kupac svojih vlastitih proizvoda i izvor za nabavku svojih vlastitih elemenata za proizvodnju. V a n j s k o tržist^za kapital je nekapitalistička socijalna sredina koja apsorbuje "njegove proizvode da bi mu davala elemente za proizvodnju i radnu snagu. Sa tog stanovišta, ekonomski posmatrano, Nemačka i Engleska su u svojoj uzajamnoj razmeni roba jedna za drugu uglavnom unutrašnje, kapitalističko tržište, dočim razmena između nemačke industrije i nemačkih seljačkih potrošača kao i proizvođača za nemački kapital pretstavlja spoljne tržišne odnose/ K a o što se vidi iz šeme reprodukcije ovo su striktni, egzaktni pojmovi. U unutrašnjem kapitalističkom prometu mogu u najboljem slučaju biti realizovani samo određeni delovi vrednosti celokupnog društvenog proizvoda: utrošeni postojani kapital, promenljivi kapital i konzumirani deo viška vrednosti; naprotiv, onaj deo viška vrednost^koji je namenjen kapitalizovanju mora biti realizovan „napolju". A k o je kapita279

lizovanje viška vrednosti prava svrha i pokretačka pobuda proizvodnje, to je, s druge strane, obnova postojanog i promenljivog kapitala (kao i konzumiranog dela viška vrednosti) njena široka baza i njen preduslov. Ukoliko sa međunarodnim iazvitkom kapitalizma postaje kapitalizovanje viška vrednosti sve hitnijim i sve prekarnijim, utoliko široka baza postojanog i promenljivog kapitala kao mase, apsolutno, i u odnosu na višak vrednosti postaje sve moćnija. Otuda pojava puna protivrečnosti da stare kapitalističke zemlje jedne za druge pretstavljaju sve šira tržišta, da one jedne za druge postaju sve neophodnije i da, u isto vreme, jedna drugu sve surevnjivije suzbijaju kao konkurente u odnosima sa nekapitalističkim zemljama.* Uslovi kapitalizovanja viška vrednosti i uslovi obnove celokupnog kapitala dolaze sve više jedni s drugima u protivrečnost koja je, uostalom, samo odraz zakona padajuće profitne stope, zakona punog protivrečnosti.

Glava

dvadeset

sedma

BORBA PROTIV N A T U R A L N E PRIVREDE

Kapitalizam dolazi na svet i razvija se istoriski u nekapitalističkoj socijalnoj sredini. U zapadnoevropskim zemljama njega je opkoljavala najpre feudalna sredina, iz čijeg je krila on izašao — kmetstvo na selu i esnafsko zanatstvo u gradu, — onda, pošto je stresen feudalizam, dolazi pretežno seljačka-zanatska sredina, dakle, prosta robna proizvodnja u polj opriv f g d i i zanatstvu". O s i m toga, evropski kapitalizam j'e opkoljen o'gfoTTTnfm prostranstvom vanevropskih kultura koje pokazuju celu skalu stepena razvitka od najprimitivnijih komunističkih hordi nomada lovaca i sabirača do seljačkih i zanatskih proizvođača roba. U krilu te sredine probija se napred proces akumulacije kapitala. P r i t o m treba razlikovati tri faze: borbu kapitala sa natur a l n o g , privredom, borbu sa robnom privredom i konkurentsku borbu kapitala na svetskoj pozornici za ostatke uslova... afru-

nekapitalistički društveni, slojevi

kao

tržište za njegov višak

U o v o m pogledu t i p i č n i su odnosi i z m e đ u Nemačke i Engleske. 280

vrednosti, kao izvori za nabavku sredstava za njegovi] p r p izvođnju i kao rezervoarPradng_snage za njegov sistem najamnina. u Ža sve te ciljeveTcapital ne može ništa da počne sa oblicima naturalnoprivredne proizvodnje. U svima formacijama naturalne privrede — radilo se o primitivnim seljačkim opštinama sa kolektivnim vlasništvom na zemlju, feudalnim kmetskim odnosima ili slično — proizvodnja za sopstvene potrebe je karakteristika privrede pa zato ne postoji nikakva, ili postoji tek neznatna potreba za stranim robama i po pravilu ne postoji nikakav sjivišak vlastitih proizvoda, ili u krajnjem slučaju nikakva nužna potreba da se proizvođač otarasi suvišnih proizvoda.^A najznačajnije je međutim: svi oblici naturalnoprivredne proizvodnje počivaju na ovoj ili onoj vrsti povezanosti i sredstava za proizvodnju i radne snage. K o m u nistička seljačka opština kao i feudalno imanje i slično počivaju sa svojom privrednom organizacijom na sputavanju najvažnijeg sredstva za proizvodnju — zemlje — kao i radne snage pravom i običajem. Naturalna privreda stavlja, dakle, potrebama kapitala u svakom pogledu krute prepreke. Zato kapitalizam pre svega stalno i svuda vodi borbu za uništenje naturalne privrede u s v i m njenim istoriskim oblicima na koje naiđe, protiv robovlasničke privrede, protiv feudalizma, protiv primitivnog k o m u nizma, protiv patrijarhalne seljačke privrede. U toj borbi glavni metod čine političko nasilje (revolucija, rat), državni poreski..pritisak i jevtinoća roba, koji đehrmffTio idu uporedo, delimično sukcesivno jedno za drugim i međusobno se podrž a v a j . A k o se naslli e^amieštov~aT6~u ^"EorBr protiv TeudaTIzma u E v r o p i u revolucionarnom obliku (građanske revolucije u 17, 18 i 19 veku u krajnjoj liniji spadaju ovamo), to se ono u vanevrrtpskim zemljama^ u borbi protiv primitivnih socijalnih > ^ oblika, manifestovalo u obliku kolonijalne politike. Porjgski sistem kao T^T^ovina^.ojriiu_pri_menjivani u "f i m ~~priTiKama, naročito prema primitivnim zajednicama, "^pretsta^ilitL.Jiifiša-v i n u političkog nasilja i ekonomskih faktora koji se prisno "upotpunjavaju. Ekonomski ciljevi kapitalizma u borbi s društvima na bazi naturalne privrede jesu u pojedinostima sledeći: f n d a zavlada nfeposredno važnim izvorima proizvodnih snaga kao zemljom, -divljacima, prašiiiruum T ^XQiiicrai'lga;;:dru^ glffi® kamenjem i ruŠačama, proizvodima "egzotičnog biljnog carstva, kao kaučukefiri-itd.; 12^da radne snage „oslobodi" i prinudi da rade za kapital; {J3!>da uvede"rob5u privredu; ' 1 ?xda poljoprivredu odvoji od zanatstva.

P r i prvobitnoj akumulaciji, to jest u p r v i m istoriskim počecima kapitalizma u E v r o p i na isteku Srednjeg veka i do u 19 vek, „čišćenje seljaštva" u Engleskoj i u zemljama kontinentalne Evroptr-bilo "je najznačajnije sredstvo za masovno pretvaranje sredstava i radne snage u kapital. Taj isti zadatak vladajući kapital vrši i do današnjeg dana„U„s^svim_ drukčij im ogromnim dimenzijama putem .moderne kolonijalne politike. Iluzij a "j dočekivati "đače se kapitalizam ikada zadovoljiti samo sredstvima za~prOT7VTEđTriu do kojih može~3oci putem tegobne robom. Teškoća za kapital leži već u tome što se na ogromnim prostranstvima zemljine kugle, podesnim za eksploataciju, proizvodne snage nalaze u posedu društvenih formacija koje ili nisu naklonjene trgovini_robom, ili najvažnija sredstva za proizvodnju, do kojih je kapitalu stalo, uopšte ne nude na prodaju, jer oblici svojine i cela socijalna struktura to apriorno isključuju. Tu spada pre svega zemlja sa celim mineralnim bogatstvom u svojoj utrobi, kao i površine sa livadama, šumama, vodama, dalje, stočnim stadima primitivnih stočarskih naroda. Osloniti se na proces legalnog unutrašnjeg raspadanja tih naturalnih privrednih oblika proračunat na vekove i tek iščekivati njihove rezultate dok dovedu do eksproprijacije najvažnijih sredstava za proizvodnju putem robne trgovine — značilo bi za kapital isto to što i dići ruke od proizvodnih snaga tih oblasti. Iz toga izvodi kapitalizam, prema kolonijalnim zemljama nasilno pris\^jjmie naivažniiih sredstava za proizvodnta kad ž i v o t n o p i t a n j e K a k o su baš 'primitivne socijalne zajednice urođenika najjači bedem društva i njegovih materijalnih osnova opstanka, to se kao uvodni metod kapitala vrši sistematsko plansko razaranje i uništenje nekapitalističkih socijalnih zajednica na koje o n _ s V O m " š i r e n j u naiđe. Tu se ne ^faxTf*"vise 0 prvobitnoj akumulaciji, taj pTO"Ces~traje bez prekida sve do u današnje daneJ Svako novo kolonijalno širenje biva prema tome praćeno tim upornim ratom kapitala protiv socijalnih i ekonomskih povezanosti urođenika k a o i užasnom nasilnom pljačkom njihovih sredstava za proizvodnju i njihove radne j snage. Nada da će kapitalizam moći biti upućen na isključivo „miroljubivu utakmicu", to jest na uređenu trgovinu robom kao što ona postoji među zemljama koje kapitalistički proizvode, kao na jedinu osnovicu svoje akumulacije, počiva na doktrinarnoj obmani koja veruje da akumulacija kapitala može da opstane bez proizvodnih snaga i potražnje primitivnih formacija, 1 da se može osloniti na spori proces unutrašnjeg raspadanja naturalne privrede^ Kapitalistička akumulacija, sa svojom sposobnošću skokovnog širenja, isto onako kao što ne može da čeka 282

-:

na prirodni priraštaj radnog stanovništva i da se s n j i m zadovolji, isto tako ne može ni da sačeka prirodno sporo raspadanje nekapitalističkih formi i njihov prelaz na robnu privredu i da se s njim pomiri. I^apital ne poznaje drugoješeniejjitania osim nasilia, koje je stalan metod akurnulacije~kapi t aTa kao istori-glcog procesa, ne samo pri njegovom postanku nego i do današnjeg dana. Za primitivna društva u ovakvom slučaju radi se o njihovom „biti ili nc biti i7 7Tzato za njih nema drugog izbora nego otpor i borba na život i smrt do potpunog iscrpljenja i! istrebljenja. Zato su stalna vojnička okupacija kolonija, ustane urođenika i kolonijalne ekspedicije u cilju savlađivanja ustanakc na dnevnom redu kolonijalnog režima kao stalne pojave. Nasilni metod je direktna posledica sudara kapitalizma sa naturalnopri-J vrednim formacijama, koje stavljaju prepreke njegovoj akumu-j laciji. Bez njihovih sredstava za proizvodnju i radne snage^ka-j pital ne može da izađe na kraj, kao ni "bez njihove potražnje za njegovim viškovima proizvoda. Da bi_mog|o 3a uzme M Tufc sregsWa za proizvodn]u|^^dnu_snagu, da bi od njih stvorio kfipce svojih roba, kapTal^vesnoHičle za tim d a ' i h uništi kao sSfno'siairrc^šorf^me tvorevine. Taj metod je sa stanovišta kapitđlaTna^jcelišliođniji jer je on u isto vreme i najbrži i donosi najveći profit. D r u g a strana ovog metoda je porast militarizma., o čijem ćemo_značaju za akumulaciju govoriti u vezi 'sa drugim pitanjima u" daljem izlaganju. Klasični primeri primene ovog metoda kapitala u kolonijama izraženi su u politici Engleza__u IndiiiiFranc^ PraŠfara privredna organizacija Indusa — komunistička seoska zajednica — bila se u raznim svojim oblicima održala ' kroz hiljade godina i prešla dugu istoriju unutrašnjeg razvitka uprkos svima olujama ,,u sferi političkih oblaka". U šestom veku pre hrišćanske ere prodrli su u indisku teritoriju Persijanci i potčinili deo zemlje. D v a veka posle toga ušli su Grci i, kao nosioci potpuno strane kulture, ostavili iza sebe alekšandriske naseobine. D i v l j i S k i t i su prodrli u zemlju. Vekovima su u Indiji vladaTTi^rapiT Posle njih su se sa visina Irana spuštali Avganci, dok i oni nisu oterani divljim naletom tatarskih hordi iz Transoksanije. Strahote i uništavanja obeležavali su put kojim su prošli RJongoJi, cela sela su bila iskasapljena, a pitoma polja sa nežnim pirinčanim stabljikama crvenela su se od reka prolivene krvi. AU. jnduskajs e o s k a o pština jje sve nadžiygja. Jer muhamedanski osvajači kojT~£Tu~jeHmlIruge smerijivali, ostavljali su, najzad, unutrašnji socijalni život seljačke mase i njegovu tradicionalnu strukturu. O n i su jedino postavljali u provincijama svoje namesnike koji su kontrolisali vojnu organizaciju i skupljali od naroda namete. S v i osvajači su išli za tim 283

da zavladaju zemljom i da je pljačkaju, nijedan_jiij.a.-imao računa..-dl--od-^aroda oplj ačka njegove priiizvp^jle^inage i da mu razorLnjegovu socijalnu-organizaciju. Seljak je u carstvu velikog mogula "stranim osvajačima' rftorao da daje svoj godišnji danak u naturi, ali u svome selu on je mogao da živi nesmetano i na svom „sholgura" gaji pirinač kao i njegovi preci. Onda su došli Englezi, i kužni zadah kapitalističke civilizacije u kratkom vrerrtenu učinio je ono što hiljade godina ranije nisu bile u stanju i što nije učinio ni mač Nogajaca: da uništi celu socijalnu organizaciju naroda. Cilj engleskog kapitala je bio, u krajnjoj liniji, da s a m u osnovu opstanka induske opštine: zemlju, stavi pod svoju vlast. Toj sVrsi siaziia'^e, pre svega" odvajkada omiljena fikcija evropskih kolonizatora, po kojoj je sva zemlja u kolonijama vlasništvo političkih gospodara! Englezi s u n a k n a d n o ceTulndiju f)okTonili~kao privatni posed"velikom m o g u l u i njegovim namesnicima, da bi je, po tome, od njih baštinili kao njihovi „zakoniti" poslednicijNajugledniji naučnici političke ekonomije, kao James M i l i poduprli su ovu fikciju uslužno „naučnim" razlozima, tako naročito famoznim zaključkom: mora se pretpostaviti da svojina na zemlju u Indiji pripada vladaocu, „jer ako bismo pretpostavili da on nije bio sopstvenik zemlje, onda ne bismo znali reći ko je bio sopstvenik?"*]Prema tome, Englezi su već * Pošto je u s v o j o j „ I s t o r i j i B r i t a n s k e I n d i j e " bez o d a b i r a n j a i n e k r i t i č k i izneo svedočanstvo i z n a j r a z n o v r s n i j i h i z v o r a , i z M u n g o P a r k a , H e r o d o t a , V o l n e y a , Acoste, Garcilassa d e l a Vega, o p a t a Grosiera, B a r r o w a , D i o d o r a , S t r a b o n a i d r u g i h i s k o n s t r u i s a o tezu da je u p r i m i t i v n i m o d n o s i m a z e m l j a u v e k i s v u d a b i l a sopstvenost vladaoca, M i l i p o a n a l o g i j i i z v l a č i z a k l j u č a k i z a I n d i j u : „ F r o m these facts o n l y one conclusion can b e d r a w n , t h a t t h e p r o p e r t y o f t h e s o i l resided i n t h e sovereign; f o r i f i t d i d n o t reside i n h i m , i t w i l l b e i m p o s s i b l e t o s h o w t o w h o m it belonged." (James M i l i , „ T h e H i s t o r y of B r i t i s h I n d i a " , 4 ed., 1840, v o l . I , p,.311.) I z o v i h č i n j e n i c a može s e i z v u ć i samo j e d a n z a k l j u č a k : d a j e z e m l j a b i l a sopstvenost v l a d a o č e v a ; j e r a k o v l a s n i š t v o n i j e b i l o u r u k a m a v l a d a o č e v i m , onda b i b i l o nemoguće p o k a z a t i k o m e j e ono p r i padalo. O v o m k l a s i č n o m z a k l j u č k u b u r ž o a s k o g e k o n o m i s t e izdavač N . N . W i l s o n , k o j i j e k a o profesor s a n s k r i t a n a u n i v e r z i t e t u u O x f o r d u b i o t a č a n poznavalac s t a r o i n d i s k i h p r a v n i h odnosa, dodao j e v r l o z a n i m l j i v k o m e n t a r . Pošto j e već u u v o d u o k a r a k t e r i s a o a u t o r a k a o p a r t i s k o g borca, k o j i j e celu „ I s t o r i j u B r i t a n s k e I n d i j e " udesio r a d i o p r a v d a n j a „theoretical views of M r . B e n t h a m " (teoretski pogledi g. Benthama) i p r i t o m s u m n j i v i m s r e d s t v i m a dao k a r i k a t u r u i n d i s k o g n a r o d a ( a p o r t r a i t o f t h e H i n d u s w h i c h has n o r e s e m b l a n c e w h a t e v e r t o the o r i g i n a l , a n d w h i c h almost outrages h u m a n i t y , — p o r t r e t I n d u s a k o j i n e m a n i k a k v e sličnosti s a o r i g i n a l o m i k o j i j e s k o r o n a s i l j e n a d č o .večnošću), u č i n i o j e ovde sledeću n a p o m e n u : T h e g r e a t e r p a r t o f t h e t e x t a n d o f t h e notes h e r e i s w h o l l y i r r e l e v a n t . T h e i l l u s t r a t i o n s d r a w n f r o m M a h o m e t a n practice, s u p p o s i n g t h e m t o b e correct, h a v e n o t h i n g t o d o w i t h t h e l a w s a n d r i g h t s o f t h e H i n d u s . T h e y are n o t , h o w e v e r , 284

1793 gori* np u Bengal^proizveli sve zemindare, to jest zatečene f f f ^ m ^ n s k e < T^^age porezj^. ili i nasledne starešlne Jj:iia£a, u- sopstvi'iailie. zei'nEžMk -LL njihovim 'okruzima, k a k o ' l n na taj način stekli u zemlji brojne pristalice protiv seljaštva. Na isti način oni su postupali docnije pri n o v i m osvajanjima u provinciji Agri, u Oudhu i u Centralnim provincijama. Posledica toga je bio niz burnih seljačkih ustanaka u kojima su često bili proterivani ubirači poreza. Opštu pometn j u i anarhiju, koja je usled toga nastala, engleski kapitalisti! su znali iskoristiti da veliki.d£a_zemalja prigrabe u svoje ruke.; Z a t i m jeTporesko opterećenje! bezobzirno povišeno do te mere da je pro'gutalo skoro^elcJkupni plod rada stanovništva. Došlo se bilo tako daleko (prema zvaničnim svedočanstvima engleskih poreskih vlasti iz godine 1854) da su seljaci u okruzima Delhija i Allahabada smatrali kao korisno da svoje zemljišne udele daju pod zakup ili u zalog za s u m u novca koja na njih otpada-kao porez. P o d delovanjem takvog poreskog sistema even accurate, and M r . M i l l ' s quides have m i s l e d h i m . " (Veći deo t e k s t a i beležaka tu je sasvim beznačajan. P r i k a z i izneseni o m u h a m e d a n s k o j p r a k s i , p r e t p o s t a v l j a j u ć i da su tačni, n e m a j u ničega zajedničkog sa zak o n i m a i p r a v o m Indusa. Oni, m e đ u t i m , n i s u čak ni i s p r a v n i i i n f o r m a t o r i g. M i l l a su ga obmanuti.) W i l s o n otsečno osporava n a r o č i t o t e o r i j u o p r a v u sopstvenosti suverena na z e m l j u , n a r o č i t o u k o l i k o se tiče I n d i j e . (1. c., str. 305, napomena.) I H e n r y M a i n e m i s l i da su Englezi s v o j u početnu p r e t e n z i j u n a c e l o k u p n i z e m l j i š n i posed u I n d i j i , k o j u M a i n e smatra iz osnova pogrešnom, preuzeli od s v o j i h m u s l i m a n s k i h p r e t h o d n i k a : „The" assumption w h i c h the E n g l i s h f i r s t made w a s one w h i c h they i n h e r i t e d f r o m t h e i r M a h o m e t a n predecessors. I t was, t h a t a l i t h e soil beKonged in absolute p r o p e r t y to t h e sovereign, a n d t h a t a l i p r i v a t e p r o p e r t y i n l a n d existed b y his sufferance. T h e M a h o m e t a n t h e o r y and the corresponding M a h o m e t a n p r a c t i c e h a d p u t out o f sight t h e ancient v i e V of t h e sovereigns rights, w h i c h , t h o u g h it assigned to h i m a f a r larger share of t h e produce of the l a n d t h a n any w e s t e r n r u l e r has evef clamed, yet in n o w i s e denied t h e existance of p r i v a t e p r o p e r t y in land." ( „ V i i l a g e c o m m u n i t i e s in t h e East and West", 5 izd., 1890, str. 104.) (Prvo p r i s v a j a n j e k o j e su E n g l e z i i z v r š i l i b i l o je ono k o j e su n a s l e đ i l i od s v o j i h p r e t h o d n i k a m u s l i m a n a . To je b i l o : da sva z e m l j a p r i p a d a kao apsolutno vlasništvo suverenu, i da s v e k o l i k o p r i v a t n o vlasništvo u z e m l j i p o s t o j i po n j i h o v o j t o l e r a n c i j i . M u s l i m a n s k a t e o r i j a i odgovarajuća m u s l i m a n s k a praksa p u s t i l a je iz v i d a staro shvatanje p r a v a suverena 'koja, m a k o l i k o d a m u d o d e l j u j u daleko veći udeo u proizvodima z e m l j e nego što ih je i k a d imao ma k o j i z a p a d n j a č k i vladalac, i p a k n i k a d a n i s u osporavala p o s t o j a n j e p r i v a t n e s v o j i n e n a zemlju.) M a k s i m K o v a l e v s k i je, n a p r o t i v , t e m e l j i t o dokazao d a j e t o božnja « „ m u s l i m a n s k a teolrija i p r a k s a " p r o s t a engleska i z m i š l j o t i n a . (Vidi njegovu odličnu studiju na ruskom jeziku: „ K o l e k t i v n a svojina na z e m l j u , uzroci, t o k i posledica njenog p r o p a d a n j a " , M o s k v a 1879, deo I.) Engleski n a u č n i c i kao, uostalom, i n j i h o v i f r a n c u s k i d r u g o v i drže se čvrsto sada, n a p r i m e r , ^slične p r i č e k o j a se odnosi na K i n u , u k o j o j t v r d e da je sva t a m o š n j a z e m l j a p r i p a d a l a Caru. ( V i d i p o b i j a n j e ove legende kod D r . O. F r a n k e , „ P r a v n i odnosi u p i t a n j u zemljišne s v o j i n e u K i n i " , 1903.) .

t

1.

.

v ••'•.

:':.;"

285

u induska sela počelo je sa svih strana da se uvlači i učvršćuje zelenaštv0-i_da_kap rak razjeda iznutra socijalnu organizaciju.* Da bi ovaj proces ubrzali, Englezi šu~ doneli zakon koji je bio u gruboj suprotnosti sa svima tradicijama i p r a v n i m pojmovima seoske opštine: prinudno otuffivftfljp seoskih polja zbog poresjdh ^ostataka. Stara plemenska žajednica^ pokušavala^je' uzaludno a ^ s ^ z S s t i t i protiv ove mere putem prava preče kupovine tih zemalja od strane zajednice opštine ili u ime srodnih zajednica. Raspadanje je bilo u p u n o m jeku, na dnevnom redu su bile prisilne prodaje na javnim licitacijama, istupanja pojedinaca iz zajednice, zaduženja i eksproprijacija seljaka. A l i Englezi su pokušali da sve to nasilje, potpunu nesigurnost zemljoposedničkih odnosa i slom seljačkog gazdinstva Indusa, kao što je to obično bila njihova taktika u kolonijama, pretstave kao potrebu u interesu seliaka i radi njegove zaštite od urođeničkih ugnjetača i_^jsj3loa^at'ora.** E n ^ l e s k a j e . . p r v o veštaČkl' stvorila zernljlsj^jtristokratuu U Indiji na račun prastarin^ prava svoj ine j s e i j a č k i h opština, da .bi,, posle toga, seI|^vsržti|ila. ji Qd'tih u g n j e t a ^ i j d ^ b i , najzad, 'tu ,;bes|)ravno uzurpiranu zemlju" privela u miče engle.skih kapitalista! * „ T h e p a r t i t i o n o f i n h e r i t a n c e s a n d e x e c u t i o n f o r debt l e v i e d o n l a n d are d e s t r o y i n g the c o m m u n i t i e s — t h i s i s t h e f o r m u l a h e a r đ n o w - a - d a y s e v e r y w h e r e i n I n d i a . " (Podela n a s l e d s t v a i r a s p r o d a j a za h i p o t e k e na z e m l j u r a z o r i l i su z a j e d n i c e — to je f o r m u l a k o j a se danas č u j e po c e l o j I n d i j i . ) ( H e n r y M a i n e , 1. c., s t r . 113.) * * O v o t i p i č n o o s v e t l j e n j e z v a n i č n e engleske p o l i t i k e u k o l o n i j a m a n a l a z i se, n a p r i m e r , k o d d u g o g o d i š n j e g p r e t s t a v n i k a engleske v l a s t i u I n d i j i , L o r d a R o b e r t s a o d K a n d a h a r a , k o j i k a o o b j a š n j e n j e u s t a n k a sep o y a n i š t a d r u g o ne u m e da kaže nego same „ n e s p o r a z u m e " p o v o d o m očinskih namera engleskih upravljača: „ K o m i s i j i za naseljavanje k r i v o s e p r e b a c i v a l a n e p r a v i č n o s t k a d j e ona, što j e b i l a n j e n a dužnost, k o n t r o l i s a l a p r a v o n a posed z e m l j i š t a i n a p r a v n e osnove k o j e o t u d a p r o izlaze, k a k o b i p o t o m e z a k o n i t o g p o s e d n i k a n e k o g i m a n j a obavezala n a z e m l j a r i n u . . . Pošto s u b i l i u s p o s t a v l j e n i m i r i red, m o r a l a s u b i t i i s p i t a n a p r a v a n a z e m l j i š n i posed k o j i j e d e l i m i č n o bio stečen o t i m a č i n o m i n a s i l j e m , k a k o je to u o b i č a j e n o m e đ u d o m a ć i m r e g e n t i m a i d i n a s t i j a m a . Sa t o g gledišta o t v o r e n a su i s l e đ e n j a o p r a v u na posed i t d . R e z u l t a t i s l e đ e n j a b i o je da su m n o g e p o r o d i c e od položaja i u t i c a j a j e d n o s t a v n o p r i s v o j i l e s v o j i n u o d s v o j i h m a n j e u g l e d n i h suseda, i l i s u i m n a m e t n u l i t o l i k o teške poreske t e r e t e k o j i m a s u p o k l o p i l i c e l o k u p n o n j i h o v o i m a n j e . S v e j e t o sada n a p r a v i č a n n a č i n i z m e n j e n o . M a d a j e o v a m e r a određena sa v e l i k i m o b z i r o m i u n a j b o l j o j n a m e r i , v i š i m k l a sama j e i p a k b i l a k r a j n j e n e p r i j a t n a , a d a n i j e uspelo u m i r i t i mase. V l a d a j u ć e porodice s u n a m mnogo z a m e r i l e što smo p o k u š a l i d a dovedemo do p r a v i č n e podele p r a v a i r a v n o m e r n o g p o r e s k o g o p t e r e ć e n j a z e m l j i š n o g poseda. M a d a j e , s d r u g e strane, seosko s t a n o v n i š t v o od naše v l a d e d o vedeno u b o l j i položaj, i p a k ono n i j e u v i d e l o d a n a m e r a v a m o d a s v i m t i m m e r a m a n j i h o v položaj p o b o l j š a m o . " ( , , F o r t y - o n e Years i n I n d i a " , n e m a č k o i z d a n j e 1904, k n j . 1, str. 307.) 286

Tako je u Indiji u kratkom vremenu nastao veliki zemljišni pojgd, a seljaoi su u ogromnim oblastima pretvoflKT TI osiromašenu proleiarizovanu m a s u sitnih zakupaca sa kratkim zakupnini ragćpiflrerr ' """ "TTaj-^?ft=jos"na jednoj markantnoj okolnosti dola2Mia_iznižaja specjfični^metod kapitala u pitanj u j _pod p a r o l a m a ° l ^ b ^ ^ sređenih cjyjliz;,oyanih. odnosa.~Praksa je ubrzo pokazala šta se krilo iza !_toga. ZS"četrdeset godina koje su protekle od potčinjavanja Alžira, kao što je poznato, nijedna evropska država nije preživela tolike brojne promene ppliiičlcog sistema kao_Francuska. .Iza Restauracije je došla' Pulska revolucija i ' b u r z o a s S kraljevstvo, za ovim Februarska revolucija, D r u g a republika, D r u g a imperija, naizad g ^ m ^ H T ^ T ^ e ć a - T g ^ b l i k a . Plemstvo, krupni fihahsiJefi7~šTtna bTorzoazija, široki sloj^srednje buržoazije smenjivali su se u političkoj vlasti. A l i u celoj bujici ovih zbivanja ostala je nepromenjeha politika Francuske u Alžiru, koja je od početka do kraja ima^a uvek jedan i isti cilj i tamo na rubu afričke peščane pustinje najbolje otkrila da su se državni prevrati u Francuskoj u "toku X I X veka uvek okretali oko istog 291

f

osnovnog interesa: oko vladavine kapitalističke buržoazije i njenog oblika sopstvenosti. „Zakonski nacrt koji v a m je podnesen na proučavanje —• rekao je poslanik Humbert na sednici francuske nacionalne skupštine 30 juna 1873 kao izvestilac komisije za rad u agrarn i m odnosima u A l ž i r u -— nije ništa drugo do podizanje krova na građevini čiji je temelj postavljen čitavim nizom ordonanasa, dekreta, zakona i senatskih odluka, koji svi zajedno i svaki od njih napose idu samo za jednim ciljem: da utvrde privatno vlasništvo kod Arapa." Planskn, fivpsnn uništavanje i podela zajedničke s v o i i n e b i o je npp_omični p o l j r e r n a ~ k o m e se kretao kompas francusEe~kolonijalne politikebez obzira na sve vihore Ju unutrašnjem državnom životu u toku pola veka, i to iz sledeI čeg jasno spozna tog dvostrukog interesa. P r e svega, uništenje zajedničke svojine imalo je za zadatak da s l o m i moć arapskih rodova kao šflcij'alnih udruženja i da time razbije njihov uporni otpor protiv francuskog jarma, koji se, i uprkos svojoj vojnoj nađmocnosti Frahcuske,..manifestovao u. neprestanim pobunama nV';;!'n;i I koji je jmao_za posledicu neprestano ratno stanje_u koloniji.* Dalje, propast zajedničkog"vlasništva~bila je preduslov da počne privredno uživanje osvojene zemlje, to jest da se oduzme zemlja iz ruku A r a p a koli su ie držali odnazad hiljadu godina i . p r e d a . u T u k e francuskih k ^ t a l i s t a . Tome cilju pre svega služila je ista nama već poznata likcija, prema kojoj bi celokupno zemljište, prema m u s l i m a n s k o m zakonu, bilo svojina svagdašnjeg vladaoca. Tačno onako kao Englezi u Britanskoj Indiji, izjavljivali su guverneri Louis Philippa u Alžiru: da je postojanje zajedničke svojine čitavih plemena „nemogućnost". fNa osnovu ove fikcije najveći deo neobrađenog^ zemljišta, laime pašnjaci. Sump i livarte, proglašen je za državnu svojinu •korišćen za ciljeve kolonizacije. Stvoren je ceo sistem naselja izv. kantonmani (cantonnements), p r i k o m su francuski kolonisti (naseljeni posred rodovskih zemljišta, starosedeoci su imali da je zbiju na minimalne površine svog poseda. Uredbama izdatim 1830, 1831, 1840, 1844, 1845, 1846 ove krađe arapskih rodovskih zemalja dobile su „zakonski" temelj. Taj sistem naseljavanja iist.v,qfi nijp dftV p ^jdp^kolonpacijfi^_a£go .je samo.razvio neobuzdanu • i~ŽelenaŽtvo. A r a p i su u većini slučajeva umeli da oduzete zfemlje" kupe nazad, ali su pritom upali u teške dugove. F r a p r i i s k j j n n ? s k i oiajravcu. Naročito je z a k o n o d 16 j u l a l 8 5 1 , koji je sve sume_._£g]ižio_za * „ M o r a m o se p o ž u r i t i — r e k a o je p o s l a n i k D i d i e r u n a c i o n a l n o j s k u p š t i n i 1851 g o d i n e — da r a s t u r i m o r o d o v s k e zajednice, j e r su one p o l u g a s v a k e opozicije p r o t i v naše v l a d a v i n e . "

292

državnu svojinu i t a k o ^ j j j n i l i o n a hpkf.ara,piolaj&šn jaka ^ pola šikara, ukrao od cffocfenika, oduzeo osnov 0pstank.a,st-0Čarstyu. pod p l j u s k o n f S V i h lili^zakdnaT^brđonanasa i "drugih"mera, nastala je u svojinskim odnosima zemlje neopisana zbrka. U cilju iskorišćenja vladajuće grozničave spekulacije zemljom i u nadi skorog povratka zemlje, mnogi urođenici prodavali su Francuzima svoje zemlje, pri čemu je isti k o m a d zemlje prodavan u isto vreme dvojici i trojici kupaca, pa se pored toga ispostavljalo da prodani komad zemlje uopšte ne pripada prodavcima, nego rodu kao neotuđiva svojina. Tako je jedno društvo za spekulacije iz Rouena verovalo da je kupilo 20 000 hektara zemlje, pa se međutim, ustanovilo da je od sve te količine tek 1370 hektara moglo nazvati svojim vlasništvom. U d r u g o m slučaju predata površina od 1230 hektara bila je izdeljena na parcele od po 2 hektara. Došlo je do čitavog niza sudskih sporova, p r i čemu su francuski sudovi principijelno podržavalijsve parcelacije i zah t e v e k u p a c a . Nesignrnogt_^odnosa, spekulacije,- zelenaštvp i ariiSSJa^postali s.u^opšta. poTaVaTAli plan francuske vlade da usred arapskog stanovništva stvori jak oslonac u masi francuskih kolonista završio je mizernim neuspehom. Z b o g toga je francuska politika pod D r u g i m carstvom uzela drugi pravac: vlada je, posle trideset godina upornog odricanja zajedničke imovine, pri svoj svojoj evropskoj tvrdoglavosti, najzad morala da primi pouku, pa je konačno i zvanično priznala da ipak postoji nepodelj.ena_rodpvska svojina; ali to ipak samo zato da bi istim d a h o m ^ f ^ I a ^ o t r e b u prinudne parcelacije te svojine. Taj dvostruki smisao ima senatska odluka od 22 aprila 1863. General A l l a r d je izjavio u državnom savetu: „Vlada ne gubi iz vida da je opšti cilj njene politike slabljenje utieaja rodovskih starešina i rasturanje rodovfe. Na taj način ona će otstfaniti poslednje ostatke feudalizma (!), čiji branioci se pojavljuju kao opozicija vl&dinom predlogu... Uspos tavi janje __pjiyatnog.••vlasništva, naseljavanje evropskih kolonista posred a r a p ^ T T ^ ) dava«.,. to .će biti najsigurnija sredstva jza ubrzanje procesa rffsturanja rodovskih zajednica."* Z a k o n iz godine'!863" stvorio je naročite komisije u cilju pođele zemalja. Komisije su bile sastavljene ovako: jedan brigadni general ili kapetan kao predsedavajući, onda jedan potprefekt, jedan činovnik arapskih vojnih vlasti i jedan činovnik uprave domena. O v i m rođenim poznavaocima privrednih i socijalnih prilika Afrike stavljen je u dužnost trostruki zadatak: prvo, da tačno odrede granice * Navedeno k o d Koi£al£vskog, 1. c., str. 217. Poznato je da je u F r a n c u s k o j od V e l i k e r e v o l u c i j e u m o d i da se s v a k a o p o z i c i j a v l a d i naziva otvorenom i l i priiftivenom odbranom „feudalizma"!

rodovskog područja, zatim, da područje .svakog pojedinog roda rasporede" ha" pojedine njegove grane ili velike porodice i, konačno,' da" ova velikoporodična z e m l p ^ ^ r a z b i i u na pojedinačne privatne parcele. Ponod bTigtdinlliginerala u unulrašnjosT, Alžira bio je tačno izveden, komisije su se našle na licu mesta, p r i čemu su one bile geometri, parcelatori zemlje i povrh toga još i sudije u s v i m sporovima o zemlji, u istom licu. Generalni guverner Alžira imao je zadatak da sve deobne planove potvrdi u poslednjoj instanciji. Pošto su komisije deset godina radile u znoju lica svoga, rezultat njihovog rada bio je sledeći: od 1863 do 1873 od 700 arapskih rodovskih područja oko 400 je razdeljeno na velike porodice Već tu j e ' p o s t a v l j e n ^ ^ o v T u H l f i c6^"nejednakosti7 velikom "posedu i sitnoj parceli. Jer prema veličini područja i broju članova dolazilo je na člana negde 1 do 4 hektara, negde 100 hektara pa čak i 180 hektara zemlje. Sa raspodelom se, međutim, stalo kod velikih porodica. Uprkos s v i m brigadnim generalima rSspodeIF*porodičnog područja je naišla na nepremostive teškoće u običajima Arapa. Cilj francuske politike: stvaranie-in^ividualnog vlasništva i njegovo prevcfcđenje u pose]IX£aneuza, ponovo je bio uglavnom osujećen! Tek Treća republika, otvrvrerii b ^ ž o a s k i režim, imala Je sm.elosfi i cmizma_jia-J3ežIjik^ pripremnih r a ' i ^ ^ ' I I i ^ ^ g l l f i a r a t v a pristupi rešenju ovog pitanja sa druge ^g|ryrerDiFeTčFha"'Yaspođeial područja svih 7o5jarapsldh rodova na individualne udele, prisilno zavođenje priv^tno^, vlasništva u najkraćem roku, bio je otvoreno izrečeni cilj"zakona ko~JTje nacionalna skupština izradila 1873 godine. Izgovor za ovo pružile su očajne prilike u koloniji. Tačno onako kao što je velika glad u Indiji 1866 engleskoj javnosti drastično predočila krasne rezultate engleske kolonijalne politike i dala povoda za određenje parlamentarne komisije radi istrage o nepravilnostima, tako je i Evropa krajem šezdesetih godina bila alarmirana vapajima bede koji su se čuli iz Alžira, gde su masovna_glad i vanredno velika smrtnost među Ai^pima^jLcužalTbiTanš četrdesetogodišnje francuske vladavine. R a d i istraživahja'uzroka toga stanja i radi usrećivanja A r a p a n o v i m zakonskim merama postavljena je komisija koja je došla do jednodušnog zaključka: da A r a p e može da spase jedino privatno vlasništvo! Tek tada će, naime, svaki A r a p i n biti u mogućnosti da svoje imanje proda ili na njega uzme hipoteku da bi se tako mogao da štiti od bede. Da bi Arapima, dakle, bilo pomoženo u bedi koja je nastala, zbog krađe alžirske zemlje koju su Francuzi delimično već izvršili, kao i pod bremenom teških poreskih opterećenja i time nastalih zaduženja Arapa, objavljena je kao jedino sredstvo 294

spasenja: potpuna pred,aja A r a p a u kandže zelenaštva. Ta lakrdija p o d n e l S ^ ^ a č i o n i f f i o j " s k u p š t i n i sa s a s v i m ozbiljnim licem, i prihvaćena od tog slavnog tela sa isto tolikom ozbiljnošću. Besramnost „pobedilaca" Pariške komune slavila je orgije. Naročito dva argumenta poslužila su nacionalnoj skupštini kao obrazloženje novog zakona. Branioci tog zakonskog predloga stalno su naglašavali da sami A r a p i silno žele zavođenje privatne svojine. Stvarno pak to su želeli oni, naime, spekulanti zemlje i zelenaši u A l ž i r u koji su imali interesa da svoje žrtve „oslobode" od zaštite rodovske povezanosti i njihove solidarnosti. Naime, dokle god je u Alžiru važilo muslimansko pravo, davanje zemlje u zalog nailazilo je na nepremostivu smetnju u neotuđivosti rodovskog i porodičnog poseda. Tek zakon iz 1863 probio je tu smetnju. Ali, da bi zelenaši dobili slobodno polje rada, trebalo je smetnju potpuno otkloniti. D r u g i argumenat je bio „naučne" prirode. On je poticao iz istog duhovnog arsenala iz koga je poštovanja dostojni James M i l i crpao svoje nerazumevanje svojinskih odnosa u Indiji: iz engleske klasične političke ekonomije. Privatno vlasništvo je nužni preduslov svake intenzivnije, bolje obrade zemlje u Alžiru; bolja obrada zemlje je uslov za preveniranja gladi, jer jasno je da niko neće uložiti kapital ili intenzivan rad u zemlju koja nije njegova individualna svojina i čije plodove neće isključivo on uživati — tako su deklamovali, puni zanosa, naučno obrazovani Smith — R i c a r d o v i učenici. Činjenice su, naravno, govorile d r u g i m jezikom. One su pokazale da su francuski spekulanti privatnu svojinu, koju su stvorili u Alžiru, koristili za sve drugo samo ne za ihtenzivnyu r ; : Lvišu zemljoradnju. Od 400 000 hektara zemlje, koja je 1873 pripadMa Francuzima, 120 000 hektara se nalazilo u rukama dva kapitalistička udruženja, Alžirske i Setifkompanije koje svoja zemljišta uopšte nisu same obrađivale, nego su ih davale domaćem stanovništvu u zakup, a zakupci su ih obrađivali na način kao pre hiljadu godina. Jedna četvrtina ostalih francuskih vlasnika bavila se isto tako slabo zemljoradnjom. Na veštački način nije se moglo izbajati iz zemlje plasiranje kapitala, ni intenzivna obrada tla, ni oruđe, isto tako kao ni"kipifallstički odnosi uopšte. O v i su postojali samo u fantaziji francuskih spekulanata, gladnih profita, i u đoktrinarnoj m a g l i njihovih naučnih ideologa iz oblasti političke ekonomije. Radila se o pustoj želji da se A r a p i m a otme njihova baza opstanka; zemlja, pa su se pronalazili razni izgovori i prazne fraze obrazloženja zakona iz 1873 godine. I uprkos ovoj otrcanosti- argumentacije, uprkos očiglednoj lažljivosti - ' t;f-".'•..-.. 'JE m

295

njegovog obrazloženja prihvaćen je skoro jednoglasno (26 jula 1873) zakon koji bi imao da stanovništvu Alžira i njegovom materijalnom blagostanju zada smrtni udarac. Nije dugo prošlo pa se pokazao neuspeh ovog nasilnog poduhvata. Politika Treće republike je pretrpela slom zbog teškoća da naprečac uvede buržoasko privatno vlasništvo^ u prastare komunističkc--voMkoporodičhe zajeđnice, tačno onako kao što je na tome poslu pretrpela slom i politika-Drugog carstva. Z a k o n od 26 jula 1873, koji je bio dopunjen d r u g i m zakon o m od 28 aprila 1887, posle 17-godišnjeg važenja dao jesledeći rezultat: do 1890 godine bilo je izdato 14 miliona franaka TI postupku oko sređenja 1,6 miliona hektara zemlje. Računalo se da će produženje ovoga posla trajati do 1950 i da će morati stati daljih 60 miliona franaka. A l i cilj: uništenje velikog porodičnog komunizma — još uvek ne bi bio postignut. Jedino, međutim, što je pri svem tom bilo odista i nesumnjivo postignuto, to je besomučna spekulacija zemljom, bujno uspe van je zelenaštva i ekonomska propast domaćeg stanovništva. Neuspeh nasilnog uvođenja privatnog vlasništva odveo je potom ka novom eksperimentu. M a d a je alžirska generalna uprava već 1890 postavila komisiju, koja je zakone iz 1873 i 1887 preispitala i osudila, prošlo je ipak još sedam godina dok su se gospoda zakonodavci na Seini rešila da pristupe reformi u interesu upropašćene zemlje. N o v a mera je otstupila od prinudnog uvođenja privatnog vlasništva po sili državne vlasti. Z a k o n od 27 februara 1897 kao i pravilnik alžirskog generalnog guvernera od 7 marta 1898 predviđa/iu-uvađenie privatnogLviasništva po dobrovoljnom predlogu,sopstveni_ka ili kupaca.* A l i kako' oHredene zakonske klaužute "dopuštaju zavođenje privatne svojine na molbu jedaflfif-iVlasnika bez saglasnosti drugih suvlasnika zemljišta, i kako pritisak zelenaša moze u s v a k o m m o mentu da navede zaduženog posednika na „dobrovoljnu molbu", to novi zakon širom otvara vrata daljem razglodavanju i pljačkanju plemenske zemlje i velikoporodičnih poseda od strane francuskih i domaćih kapitalista. Osamdesetogodišnja vivisekcija nad Alžirom nailazi sada na sve slabiji otpor jer su A r a p i potčinjenjem TunisaJ.881,„pa najzad i Maroka, okruženi u j o š većoj meri od strane francuskog * Uporedi G. K. Anton: „Neuere Agrarpolitik in Algerien und T u n e s i e n " . J a h r b u c h f u r Gesetzgebung, V e r w a l t u n g u n d V o l k s w i r t s c h a f t , 1900, str. 1341 i d. 296

kapitala i predati mu bespomoćno na milost i nemilost. N a j n o viji uspeh francuskog režima u A l ž i r u je masovno iseljavanje A r a p a u A z i s k u Tursku.*

Glava

UVOĐENJE

dvadeset

osma

ROBNE PRIVREDE

D r u g i najvažniji preduslov kako za n a b a v k u sredstava za proizvodnju tako i za realizaciju viška vrednosti jeste u v l a čenje naturalnoprivrednih zajednica, po n j i h o v o m razaranju i usled njihovog razaranja, u robni promet i robnu privredu. S v i nekapitalistički s l o j e v i t i društva 'r^rajtr^* zaKgTpita! postati kupci r o b a j . marajn m ^ p r o d a v a t L a v o j e proizvnrip Tz.glpda da tu b a r e m ' p o č i n j u „mir" i „jednakost", do ut des," uzajamnost interesa, „miroljubiva u t a k m i c a " i „kulturni uticaji". A k o k a pital i može da od stranih socijalnih zajednica nasilno otme srpdst.va ?n proizvodnju i da radne ljude silom p r i n u d i da postanu objekt kapitalističke ekspToa taćije, ~6TTih~ip a ne može s i l o m učiniti kupcima, .njegovih roba, ne može i l i prisiliti da realizuju njegov višak vrednosti. O v o shvatanje izgleda da potvrđuje okolnost da transportna sredstva — železnice, brodarstvo. kanali----"—pretstavljaju-neophodne preduslove sirenja rn hri r» ~ p r ' v r e d e 11 nhla.^t.i* n a t u r a l n e privrede. Osvajački pohod robne privrede počinje najčešće veličanstvenim k u l t u r n i m delima modernog s a o b r a ć a j a ^ k a o š t o su železničke pruge koje pros^aji^^prasuj^gj^ ^robijajlPplanTffe^ telegn3skgT žice^tazapefa.-nad pustinjama, i okeanski parobrodi koji .piove^a-strane Ju^e. I p a k je miroljubivost tih prevrata samo prividna. T r g o v i n s k i odnosi istočnoindiskih kompanija sa zemljama začina bili su pljačka, iznuđivanje i prosta prevara pod zastavom trgovine, kao što su danas odnosi američkih kapitalista prema Indijancima u Kanadi, od kojih k u p u j u krzna, ili nemačkih trgovaca prema afričkim crncima. K l a s i č n i primer „blage" i * U g o v o r u o d r ž a n o m 20 j u n a 1912 u f r a n c u s k o j n a c i o n a l n o j s k u p štini, izvestilac k o m i s i j e z a r e f o r m u „ I n d i g e n a t a " ( a d m i n i s t r a t i v n o g p r a vosuđa) u A l ž i r u , A l b i n *R6zet r n a v o d i č i n j e n i c u da su iz o k r u g a S e t i f e m i g r i r a l e h i l j a d e A l ž i r a c ? . Iz T l e m c e n a se p r o š l e godine za mesec dana iselilo 1200 domorodaca. ; C i l j i s e l j a v a n j a j e S i r i j a . J e d a n i s e l j e n i k j e pisao iz svog n o v o g z a v i f a j a : „ S m e s t i o s a m se sada u D a m a s k i p o t p u n o s a m srećan. Nas A l ž i r a c a k o j i smo, se o v a m o d o s e l i l i i m a ovde u S i r i j i m n o g o ; o v d a š n j e v l a s t i d a l e sii n a m z e m l j e i olakšale d a d o đ e m o d o sredstava z a n j e n u o h t a d u . " A l ž i r s k a v l a d a o m e t a i s e l j e n j e n a t a j n a č i n što — u s k r a ć u j e pasoše. ( V i d i „ J o u r n a l O f f i c i e l " od 21 j u n a 1912, str. 1594 i d.) \ .'•, -v .. .

•

„miroljubive" trgovine robama sa zaostalim društvima pretstavlja moderna istorija Kine, kroz koju se, kao crvena nit, od početka četrdesetih godina pa čitavim 19 vekom protežu ratovi Evropljana sa ciljem da K i n u nasilno otvore robnom prometu. P u t e m misionara provocirano gonjenje hrišćana, od strane E v ropljana izazvani neredi, periodični k r v a v i ratni pokolji u k o j i m a bi trebalo da se bespomoćnost miroljubivog zemljoradničk o g naroda meri sa najmodernijom kapitalističkom ratnom tehnikom ujedinjenih evropskih velikih sila, teške ratne kontribucije sa celim sistemom javnog duga, sa evropskim zajmovima, evropskom kontrolom finansija i evropskim zaposedanjem tvrđava, iznuđeno otvaranje slobodnih luka i iznuđene koncesije evropskim kapitalistima za g r a d n j u železnica, — to su bile babice robnoj trgovini u K i n i od početka četrdesetih godina prošlog veka pa do izbijanja kineske revolucije. Period otvaranja Kine evropskoj kulturi, toJ.est_.xobn.Qm prometu sa evropskim Kapitalom,""maugurisan le /SpiiumskT^V ifr ^faTofo. u kom_je_Kina prisiljena da preuzima otrov ša~ tndiskih plantaža"'lla "ga pretvara u n o v a c za engleske kapitaliste. U 17 stoleču kulturu opijuma uvela je engleska Tstocno-indiska kompanija najpre u Bengalu, a onda je preko njene filijale u K a n t o n u ovaj otrov raširen u Kinu. Početkom 19 veka cena opijuma je toliko nisko pala da je on ubrzo postao „sredstvo za narodni užitak". Još 1821 uvoz opijuma u K i n u iznosio je 4628 sanduka po prosečnoj ceni od 1325 dolara po s a n duku, zatim je cena pala na polovinu, i 1825 popeo se kineski uvoz na 9621 sanduk, a 1830 na 26 670 sanduka.* Razorna dejstva otrova, naročito onih najjevtinijih vrsta koje troši siromašno stanovništvo, stvorila su j a v n u nevolju i kineske vlasti su bile izazvane na mučnu odbranu zabranom uvoza. Već 1828 je vicekralj Kantona zabranio uvoz opijuma, ali je to trgovinu uputilo samo na druge lučke gradove. Jednom od jiekinških cenzora bila je poverena istraga po ovom pitanju i on je dao ovo mišljenje. „Doznao s a m da pušači opijuma imaju tako jaku želju za tim škodljivim medikamentom da čine sve i sva samo da sebi pribave užitak ovoga. Kada ne dobiju opijuma u naviknuti čas, počinju im udovi da dršću, krupne kaplje znoja im teku niz čelo i lice, i oni postaju nesposobni i za najneznatniji posao. A čim * 1854 uvezeno je 77 379 s a n d u k a . D o c n i j e uvoz m a l o n a z a d u j e u s l e d p o v e ć a n j a domaće p r o i z v o d n j e . I p a k K i n a ostaje g l a v n i k u p a c o d i n d i s k i h plantaža, 1873—4 p r o i z v e d e n o je u I n d i j i 6,4 m i l i o n a k i l o g r a m a o p i j u m a , od čega je 6,1 m i l i o n a k i l o g r a m a p r o d a n o u K i n u . Još u v e k se i z I n d i j e u v o z i u K i n u i M a l a j s k i A r h i p e l a g godišnje 4,8 m i l i o n a k g u v r e d n o s t i 150 m i l i o n a m a r a k a . 298

im se donese lula opijuma, oni udišu nekoliko dimova od njega i smesta bivaju izlečeni. O p i j u m je, dakle, za sve one koji ga puše postao neizbežna potreba. I čovek se ne sme čuditi što pušači opijuma, ako ih mesne vlasti pozovu na odgovornost, mnogo radije podnose svaku kaznu nego da prokažu ime onog ko im opijum nabavlja. Katkada mesne vlasti dobij aj u i poklone da bi trpele ovo zlo, ili zadržale pokrenuto isleđenje. Većina trgovaca koji dovoze robu u K a n t o n krijumčari i opijum. Mišljenja s a m da je opijum mnogo veće zlo nego kocka i da pušače opijuma treba isto tako strogo kažnjavati kao i kockare." Cenzor je predložio da svaki utvrđeni pušač opijuma bude kažnjen sa 80 bambusovih šiba, a onaj koji ne bi hteo da prokaže prodavca sa sto šiba i tri godine izgnanstva. I, najzad, sa otvorenošću nečuvenom za evropske vlasti, ovaj perčinasti K a ton iz Pekinga zaključio je svoje mišljenje: „Izgleda da se opij u m uvozi većinom spolja preko nedostojnih činovnika koji ga u sporazumu sa nezajažljivim trgovcima šalju u unutrašnjost zemlje gde ga troše najpre mladi ljudi iz dobre porodice, potom bogati privatnici i-trgovci, a' najzad se on širi i među prosti svet. Ja sam saznao da se u svima provincijama pušači opijuma nalaze ne samo među civilnim činovništvom nego i u vojsci. D o k činovnici raznih okruga putem naredaba uvek iznova pooštravaju zakonsku zabranu prodaje opijuma, dotle puše njihovi roditelji, srodnici, potčinjeni i posluga i dalje, kao i ranije, a trgovci koriste zabranu da podignu cene. Č a k i policija, koja je isto tako za to uzeta u službu, kupuje ovaj arBkal, umesto da doprinese njegovom suzbijanju, i to je takođe razlog što se na sve zabrane r odredbe niko i ne osvrće."* Posle toga je izdan pooštren zakon 1833 koji: za svakog pušača opijuma predviđa sto šiba i dvomesečno stajanje na sramnom stubu. Guverneri provincija su obavezani da se u svojim godišnjim izveštajima osvrnu i na uspehe borbe protiv opijuma. Dvostruki uspeh ove borbe izlazi, dabome, na to da su s jedne strane u unutrašnjosti Kine, naime, u provincijama Honan, Sečuan i K v e j č a n stvorene velike plantaže afiona i da je, s druge strane. I^nglefika K i n i objavila rat da bi je prisilila da dozvoli\,slobocfčm uvozj Tako slavrnT^ol^a^^ ; k u l t u r r ^ i ' ^ " e ~ u obliku : Ogjjtrmske lule. *" P r v i napadaj otpočeo je na Kanton. Gradsko utvrđenje na glavnom ulazu Biserne Reke bilo je kako se samo može zamisliti * N a v e d e n o k o d m a j o r a n a r a s p o l o ž e n j u J . Scheiberta, „ D e r K r i e g in C h i n a " , 1903, str. 179. 299

primitivno. Njegov glavni objekt sastojao se iz brane od spletenih lanaca koja je svakog dana p r i zalasku sunca bivala u raznim otstojanjima pričvršćivana na usađene drvene trupce. Usto treba imati u vidu da su kineski topovi bili bez svakog uređaja za dizanje i spuštanje, da su u upotrebi bili, dakle, sas v i m bezazleni. Sa takvim, primitivnim utvrđenjem koje je taman još i moglo da spreči nekoliko trgovačkih brodova da uplove, dočekali su Kinezi engleski napad. D v a engleska ratna broda bila su dovoljira~đ5"~ove primitivne uređaje razlupaju i da E n glezima, 7 septembra 1839, nasilno otvore prolaz. Šesnaest ratnih džunki i trinaest brodova „upaljača" sa kojima su Kinezi dali otpor, bilo je slupano za tri četvrti časa i raspršeno kojekud. Posle te prve pobede, Englezi su svoju ratnu flotu još znatno pojačali i 1841 prešli u nov napad. Ovoga puta napad je bio izveden u isto vreme protiv flote i utvrđenja. K i n e s k a flota se sastojala iz nešto ratnih džunki. Već prva zapaljiva raketa prodrla je kroz ogradu u barutanu jedne džunke tako da je odletela u vazduh zajedno sa svojom ćelom posadom. Posle kratkog vremena jedanaest džunki zajedno sa admiralskim brodom uništeno je, ostatak je potražio spas u divljem bekstvu. Akcija na kopnu iziskivala je nekoliko časova više. P r i potpunoj neupotrebljivosti kineskih topova, Englezi su promaršovali posred samih utvrđenja, uspeli su se na neku važnu kotu koja je bila ostala potpuno nezaposednuta, i sa nje su strašno m r cvarili Kineze. Završni račun bitke bio je: na kineskoj strani 600 poginulih, a na engleskoj strani jedan mrtav i 30 ranjenih, od kojih je više od polovine povređeno u času kad je slučajno neki magacin baruta odleteo u vazduh. Nekoliko nedelja docnije Englezi su izveli novo herojstvo. Trebalo je da zauzmu tvrđavu A n u n g h o j i Severni Vantong. Za taj cilj Englezi su pripremili ništa manje od 12 liniskih brodova u punoj opremi. O s i m toga su Kinezi, opet, zaboravili na glavnu stvar, naime, da utvrde ostrvo Južni Vantong. Englezi su, dakle, tamo u najvećem spokojstvu iskrcali bateriju topova i tukli tvrđavu s jedne strane, a ratni brodovi su je držali s druge strane stalno pod vatrom. Bilo je potrebno samo nekoliko minuta da Kinezi budu najureni iz utvrđenja i da Englezi u njih uđu bez otpora. Neljudski prizor do koga je posle došlo — veli jedan engleski izveštaj — ostaće stalno predmet dubokog žaljenja za engleske oficire. Bežeći glavačke iz bombardovanih tvrđava, K i nezi su padali u duboke opkope oko tvrđava, iz kojih su vapili za spasenjem. Jame su bile visoko ispunjene telima Kineza, a na tu bespomoćnu ljudsku m a s u sepoyi su neprestano pucali — vele da je to bilo protiv zapovesti oficira. Tako je K a n t o n otvoren robnoj trgovini. 300

Isto tako je bilo i sa ostalim lukama. 4 jula 1841 pojavila su se tri engleska ratna broda sa 120 topova kod_ostrva na ulazu u grad Ningpo. Ostali brodovi su stigli sledećeg dana. Uveče je engleski admiral poslao kineskom guverneru poruku sa zahtevom da mu preda ostrva. Guverner je odgovorio da nema snage da se ovom zahtevu odupre, ali da on ne sme da ostrva ustupi bez naređenja vlade u P e k i n g u i da zato moli odlaganje. Ovo mu nije odobreno. U dva i po časa izjutra E n glezi su otvorili juriš na nebranjeno ostrvo. Za devet minuta tvrđava i kuće bili su pretvoreni u gomilu ruševina koja se pušila. Trupe su se iskrcale na napuštenu obalu na kojoj su ležali polomljena koplja, sablje, štitovi, puške i nekoliko mrtvih ljudi, i pošli su pod bedeme ostrvskog grada Tinghai da bi ga zauzeli. Potpomognuti vojnicima sa ostalih brodova koji su u međuvremenu stigli, Englezi su narednog jutra preduzeli juriš na gotovo nebranjene zidove i posle nekoliko minuta bili su gospodari grada. O v a slavna pobeda objavljena je sa engleske strane o v i m s k r o m n i m izveštajem: „Jutro 5 jula 1841 sudbina je odredila-kao^značajan dan kada je po p r v i put zastava Njenog Engleskog Veličanstva -zalepršala nad najlepšim ostrvom N e beskog Carstva Sredine, prva evropska zastava koja se~potaedonošno vije iznad ovih rascvetanih polja."* 25 avgusta 1841 Englezi su se pojavili pred gradom Amoj, čija je tvrđava bila naoružana sa nekoliko stotina topova najvećeg kineskog k a l i bra. P r i skoro potpunoj neupotrebljivosti ovih topova, kao i bespomoćnosti zapovednika, zauzimanje luke je opet bilo samo dečja igra. Engleski brodovi su se, sipajući stalno vatru, približavali zidovima Kulangsua, a onda je iskrcana pomorska pešadija i, posle kratke borbe, rasterala kineske trupe. Englezi su zaplenili u luci 26 ratnih džunki sa 128 topova koje je m o m čad bila napustila. K o d jedne baterije topova Tatari su se herojski oduprli protiv -koncentrisane vatre sa pet engleskih brodova, ali su im Englezi, koji su se bili iskrcali, zašli za leđa i izvršili nad njima pokolj do uništenja. Tako se završio slavni Opijumski rat. Ugovorom o m i r u 27 avgustajl8jy^iKngleži su dobili ostrva Hongkong, a Kanton, Amoj, FucoST-Ningpo' i Sangaj m o r a l f ^ s u brtr'" Otvoreni engiesKO] trgovini. PeljQae&tgo3iri^doffliij"e protiv K i n e je otpočeo drugi rat. Ovoga^puT^štTTiinglezi nastupali u društvu sa Francuzima. 1857 Kantori je isto onako herojski zauzet na juriš k a o u prvom ratu. Mfr'om u Tiencinu 1858 dozvoljen je uvoz opijuma, dozvoljena evropska trgovina i ulaz evropskim m i s i j a m a ~ u .unutrašnjost Kine. Već 1859 Englezi su otvorili nova" * M a j o r Scheibert, I; c„ str. 207. 301

neprijateljstva i resili da razore kineska utvrđenja na Peiho-u, ali su posle krvave bitke odbijeni sa 464 mrtva i ranjena * S a d su Engleska i Francuska istupile opet zajednički. Sa 12 600 engleskih i 7500 francuskih vojnika pod generalom C o u s i n - M o n tauban zauzeli su krajem avgusta 1860 najpre utvrđenje T a k u bez ijednog metka, i prodrli do Tiencina i dalje ka Pekingu. Na tome pohodu došlo je 21 septembra ? 186(L do krvave bitke kod Palikiao-a, koja je predala P e k i n g . r i a m n o s t i nemIIosr"ev= ropskim silama. Pobeđnici su ušli u gOto\ 7 6"opusteli grad Peking koji nije bio branjen; opljačkali su najpre carsku palatu, pri čemu je general Cousin, docnije maršal i „grof od Palikiao-a", učestvovao lično i revnosno, a' lord Elgin, potom, „za odmazdu", naredio da se ćela palata spali.** * C a r s k i u k a z - i z trećeg dana osmog meseca u desetoj g o d i n i H s i e n Fenga (6 s e p t e m b r a 1860) v e l i i z m e đ u ostalog: „ M i ni Engleskoj ni Francuskoj n i k a d nismo zabranjivali da sa K i n o m t r g u j u i mnogo godina i z m e đ u nas i n j i h j e v l a d a o m i r . A l i p r e t r i g o d i n e E n g l e z i su u zloj n a m e r i p r o d r l i u naš g r a d K a n t o n i naše s l u ž b e n i k e o d v e l i u z a r o b l j e n i š t v o . M i s m o tada o d u s t a l i o d s v i h m e r a odmazde j e r smo b i l i p r i n u đ e n i da p r i z n a m o da je vicekralj Jeh u p o r nošću s v o j o m u izvesnoj m e r i dao p o v o d a n e p r i j a t e l j s t v i m a . P r e d v e g o d i n e došao j e v a r v a r s k i v o đ E l g i n p r e m a severu i m i smo n a r e d i l i v i c e k r a l j u C i h l i a , T ' a n T i n g - H s i a n g u , d a ispita s t a n j e p r e nego b i s e p r e š l o n a pregovore. A l i v a r v a r j e i s k o r i s t i o našu nespremnost, n a p a o u t v r đ e n j e T a k u i pošao ka T i e n c i n u . U b r i z i da n a r o d u našem u š t e d i m o r a t n e strahote, mi smo i ovoga p u t a o d u s t a l i od odmazde i n a r e d i l i K u e i - L i a n g u da pregovara o miru. U p r k o s s r a m n i m zahtevima varvara n a r e d i l i smo K u e i - L i a n g u da pođe u S a n g a j r a d i predloženog t r g o v i n s k o g u g o v o r a i d o p u s t i l i , k a o d o k a z naše dobre v o l j e , n j e g o v u r a tifikaciju. Bez o b z i r a n a sve ovo, v a r v a r s k i v o đ B r u c e pokazao j e ponovo t v r d o g l a v o s t n a j n e r a z u m n i j e v r s t e i o s m o g meseca sa f l o t o m r a t n i h brodova pojavio se u pristaništu T a k u . Tu ga je S e n g - K o - L i u - Č i n žestoko napao i p r i s i l i o na brzo p o v l a č e n j e . Iz svega ovoga p r o i z l a z i da K i n a n i j e verolomno prekršila d a t u reč i da v a r v a r i nisu u pravu. U t e k u ć o j g o d i n i v a r v a r s k i v o đ i E l g i n i Gros ponovo su se p o j a v i l i na n a š i m obalama. A l i K i n a , n e želeći d a s e laća k r a j n j i h m e r a , d o z v o l i l a i m j e i s k r c a v a n j e i posetu P e k i n g u u c i l j u r a t i f i k o v a n j a ugovora. K o j e mogao v e r o v a t i u t o d a v a r v a r i k r o z celo t o v r e m e n i š t a d r u g o n i s u r a d i l i d o p l e l i spletke, d a s u s a sobom v o d i l i v o j s k u v o j n i k a i a r t i l j e r i j e , k o j o m su iz pozadine n a p a l i u t v r đ e n j a T a k u i posle r a s t e r i v a n j a posade d a s u m a r š o v a l i n a T i e n c i n ! " ( K i n a p o d c a r i c o m - u d o v i c o m , B e r l i n 1912, str. 25. U p o r e d i iz i s t o g dela celu g l a v u „ B e k s t v o u Jehol"). ** Operacije evropskih heroja u c i l j u otvaranja Kine robnom prom e t u vezane s u z a još j e d a n k r a s a n o d e l j a k i z u n u t r a š n j e i s t o r i j e K i n e . U b r z o posle p l j a č k a n j a l e t n j e p a l a t e M a n d ž u - s u v e r e n a , „ K i n e s k i G o r d o n " se u p u t i o na p o h o d p r o t i v b u n t o v n i k a u T a i p i n g u , i 1863 preuzeo čak k o m a n d u n a d c a r s k i m b o r b e n i m snagama. Poraz ustanka, n a i m e , bio j e delo u p r a v o engleske a r m i j e . A l i d o k j e z n a t a n b r o j E v r o p l j a n a dao ž i v o t e svoje, m e đ u n j i m a i j e d a n f r a n c u s k i a d m i r a l , da bi se u K i n i M a n d ž u - d i n a s t i j a održala, z a s t u p n i c i r o b n e t r g o v i n e s u b o r b e u K i n i 302

Sada je evropskim silama priznato p r a v o da u P e k i n g u drže Tiencin i ostali gradovi su nt.vnrpni^Jj^govini. D o k je u Engleskoj u Londonu, Manchesteru i drugim industriskim okruzimaT Antiopijumska liga vodila borbu protiv širenja_otrgya,--;i- : jedna od parlamenta postavljena komisija objSt^il'a^'da je uživanje opijuma škodljivo u najvišoj meri — obezbeđen je Čifu-konvencijom 1876 slobodan uvoz opijuma u Kinu. U isto vreme s v i državni ugovori sa K i n o m su Evroplj anTrna"— trgovcima kao i misionarima — osigurali n r a v o ptjcflnia zemlje u Kani. Pritom je pored vatre topova značajnu ulogu i g r a l i " ! svesna prevara. Dvosmislenost tekstova ugovora nije bila jedina pogodna poluga koja je evropskom kapitalu omogućavala postupna proširenja u zauzetim područjima ugovornih luka. Na osnovu poznatog drskog falsifikata u kineskom tekstu francuske dopunske konvencffe~od 1860 koji je izveo katolički misionar Delamarre kao tumač, od kineske vlade je kasnije iznuđeno priznanje da je misionarima dozvoljena kupovina zemljišta ne samo u ugovornim lukama nego u svima provincijama carstva.! Francus"ka diplomati] a kao i naročito protestantske m i s i j e b i l i su jednodušni u osudi prepredene prevare katoličkog oca; ali im to nije smetalo da energično insistiraju na izvršenju ovako falsifikovanog proširenog prava francuskih m i sija i da ta prava 1877 izričito prošire i na protestantske misije.* Otvaranje K i n e robnoj trgovini koja je počela Opijumskim* ratom zapečaćeno je nizom „zakupa" i kineskom ekspedicijom godine 1900, u kojoj su se trgovinski interesi evropskog kapitala otvoreno izmetnuli u pravu međunarodnu pljačku zemlje. S u protnost između početne teorije i završne prakse__evropsklh „nosilaca kulture" u K i n i ističe fino depeša carice-udovice. poslata engleskoj kraljici Viktoriji posle zauzeća utvrđenja Taku: „Pozdrav V a š e m Veličanstvu! — U svima pregovorima Engleske sa K i n e s k i m Carstvom otkako su uspostavljeni odnosi k o r i s t i l i d a b i s n a b d e v a l i o r u ž j e m k a k o one k o j i s u s e b o r i l i z a o t v a ranje Kine, tako i buntovnike p r o t i v k o j i h su se oni p r v i borili. „ P r i l i k a za s t i c a n j e n o v c a zavela je čestitog t r g o v c a o s i m toga i na ispor u k u o r u ž j a i m u n i c i j e obema s t r a n a m a , i k a k o su teškoće b u n t o v n i k a da se t i m a r t i k l i m a s n a b d e j u b i l e veće nego one s c a r s k e strane, pa su zato m o r a l i da p l a ć a j u veće cfene i na to p r i s t a j a l i , to su t r g o v c i r a d i j e v r š i l i i s p o r u k e b u n t o v n i c i m a i t a k o i m o m o g u ć a v a l i d a p o j a č a j u o t p o r n e samo p r o t i v c a r s k i h k i n e s k i h t r u p a nego i p r o t i v t r u p a Engleske i F r a n c u ske". (M. V. B r a n d t , „33 J a h r e in Ostasien", 1901, sv. I I I , „ C h i n a " , s t r . 11.) * Dr. O. Franke, „Oie Rechtsverhaltnisse am Grundeigentum in C h i n a " , L e i p z i g 1903, str. M i d.

303

između nas, nikada sa strane Velike Britanije nije bilo reči o povećanju njenog teritorijalnog poseda, nego samo o živoj želji da unapređuje interese svoje trgovine. Posmatrajući činjenicu da je naša zemlja sacla bačena u užasan rat, mi se potsećamo na to da veliki deo kineske trgovine, 70—80 procenata, otpada na Englesku. O s i m toga su Vaše7pomorske_carine najniže na svetu i vrlo je malo ograničenja inostranog" uvoza u V,aša pristaništa. Šve je to uticalo da su prijateljski odnosi" sa britanskim t r g o v c i m a u našim ugovornim lukama bili u poslednje pola veka od naše obostrane koristi. A l i je naprečac nastupila pEpmena i protiv nas se diglo opšte nepoverenje. Mi bismo vas m o l i n da promislite: ako bi putem kombinacije nekih okolnosti naša zemlja trebalo da izgubi svoju samostalnost i ako se Sile udruže da izvedu svoj već odavno nameravani plah da bi zauzele našu zemlju (u jednoj istovremeno poslatoj depeši japanskom caru, temperamentna T c u - H s i otvoreno govori o „zapadnim silama g l a d n i m zemlje, čije proždrljive tigrovske oči škilje na nas"), to će ta okolnost nesrećno i sudbonosno uticati na V a š u trgovinu. Zasada se naša država trudi s v i m silama da stvori vojsku i sredstva k o j i bi joj obezbedili zaštitu. U međuvremenu mi se oslanjamo na Vaše dobre usluge kao posrednika i očekujemo hitno V a š u odluku."* Međutim, svaki rat evropskih nosilaca kulture ispunjen je pljačkom i krađama na veliko u kineskim carskim palatama, j a v n i m zgradama, starim k u l t u r n i m spomenicima, kao godine 1860, kada su carsku palatu sa njenim basnoslovnim bogatstvom opljačkali Francuzi, ili 1900, k a d a su „sve nacije" kao za opkladu krale javno i privatno dobro. Zgarišta na ruševinama najvećih i najstarijih gradova, propast poljoprivrede na ogromn i m seoskim površinama, nepodnošljivi' poresld. pritisak radi podmirenja ratnih kontribucija, bili su pratioci s v a k e e v r o p s k e invazije koje su išle r u k u pod ruku sa širenjem rojme trgovine. S v a k a od preko 40 kineskih Treaty ports (ugovornih luka) iskupljena je potocima krvi, pokoljem i ruševinom. * ,,China u n t e r der K a i s e r i n - W i t w e " , str. 334.

Glava

dvadeset

deveta

BORBA PROTIV SELJAČKE

PRIVREDE

V a ž n a završna faza borbe sa naturalnom privredom je ^ P o d v a j a n j e poljoiffilvrede: ^ d - ž a n a t s t v a . I lštiskivanie zanatskog ~THU.cC ~tz set]al k e_.p gv r e de. Z a n a t s t v o se~ist.oriski j a v l j a kacrsporeano poljoprivredno zanimanje, a k o d nastanjenih k u l turnih naroda kao jjrivesak zemljoradnje. Istorija evropskog zanatstva Srednjeg velciTjeste istorija njegovog oslobođenja od poljoprivrede, njegovogjftcivajanj^ od vlastelinskog dvora, njegove specijalizacije i razvitka u esnafsku g r a d s k u robnu p r o izvodnju. U p r k o s tome što je z a n a l s k a - p r ^ v ^ n i a od xučnog rada napredovala preko manufakture..ka kapita^tičkoj~7abrici k r u p n e industfije ; na selu je u ^ ^ j a č k o m gazdinstvu ručn;_rad osta'0"c'yrs'lo v(3zan za poljoprivredu. K a o kućno sporedno zanimanje u vremenu slobodnom od poljskih radova ručni rad za podmirenje sopstvenih potreba igrao je u seljačkoj privredi značajnu ulogu.* Razvitak kapitalističke proizvodnje otima od seljačke privrede jednu g r a p u zanatske ..radinosti za., .drugom, da bi je koncentrisao k a o m&sovnu fabričku proizvodnju. Istor i i a tekstilne industrije ie za o v o tipičan primer. To isto zbiva se, m a k a r i manje upadljivo, i sa s v i m a d r u g i m g r a n a m a zanatske radinosti poljoprivrede. Da bi seljačke mase napravio k u k c e m svoje robe^kapital se trudi"da seljačku privredu svede najpre nagonu j e d n u g r a n u k o j o m ne može da zavlada o d m a h — a u evropskim s v o j i n s k i m odnosima uopšte ne bez teškoća — na DolioDr}yredu.** Po spoljnom izgledu reklo bi se da teče sve da ne može biti miroljubivije. Razvitak je neprimetan i u isto vreme izazvan čisto e k o n o m s k i m faktorima. Tehnička n a d • moćnost fabričke masovne proizvodnje sa svoj om specijalizacijom, sa svojom naučnom analizom i k o m b i n a c i j o m procesa * U K i n i se domaća zanatska r a d i n o s t do u n a j n o v i j e v r e m e o d r žala u š i r o k i m r a z m e r a m a čak i u g r a đ a n s k o m svetu, pa i u t a k o v e l i k i m i s t a r i m t r g o v i n s k i m - g r a d o v i m a k a o što su n a p r . N i n g p o sa s v o j i h 300 000 s t a n o v n i k a . „Još p r e j e d n o g l j u d s k o g v e k a žene su same i z r a đ i v a l e obuću, šešire, k o š u l j e i ostale: s t v a r i za s v o j e m u ž e v e i za sebe. U to doba svet u N i n g p o u bi se m n o g o čudio a k o bi n e k a m l a d a žena k u p i l a nešto od t r g o v c a Što bi b i l a u s t a n j u da i z r a d i i m a r l j i v o š ć u s v o j i h r u k u " . ( D r . N y o k - C h i n g - T s u r , „ D i e gevverblichen B e t r i e b s f o r m e n der S t a d t N i n g p o " , T u b i n g c n 1909, s t r . 51.) * * Poslednja faza i s t o p j e s e l j a č k e . p r i v r e d e p o d u t i c a j e m k a p i t a l i s t i č k e p r o i z v o d n j e postavljiš, dabome, o v a j odnos n a g l a v u . U p r o p a š ć e n i m s i t n i m s e l j a c i m a nameće se domaća r a d i n o s t za k a p i t a l i s t i č k e kaparaše i l i pak jednostavno: n a j a m n i r a d il - i n d u s t r i j i postaje za muškarce g l a v n o r a n i m a n j e , d o k p o l j o p r i v r e d n i *radovi prelaze n a g r b a č u žena, staraca i dece. P r i m e r za *ugled p r u ž a s i t n i s e l j a k W i i r t t e m b e r g a . 20

A k u m u l a c i j a kapitala

i.

.

one

proizvodnje, sa svojim izvorima nabavke sirovina za obradu sa svetskog tržišta i svojim usavršenim oruđima u poređenju sa primitivnim seljačkim zanatstvom postoji bez ikakve sumnje. Stvarno pak, u tome procesu odvajanja seljačke poljoprivrede od zanatstva značajjoj^ulogu i g r a j u ^poreskT^pritisak rat rasipanje jt^mToporisani^ n a c i o p a f n ^ zerfiljTsla, sredstva koja špMajtt p'biTj'eunii'ko u oblast nacionalne ekonomije, političkog nasilja i kaznenog zakonika. Nigde taj proces nije tako temeljito proveden kao u Sjedinjenim Amprik-«^ Železnice, to jest^evropsial Nffjavnom e'ngiesKi kapital k o rak po koHrk Vliđile su američkog farmera j^rgko nepreglednih poljana.-'i'gtbka i zapada "Umje" On je istrebljivao Indijance vatrenim oružjem, psima krvolocima, rakijom f sffillšOm, da ih onda, nasilno, preseljava sa istoka na zapad, da bi njihovu zemlju prisvojio kao „slobodnu zemlju", krčio i obrađivao. A m e r i č k i farmer, ,,čovek~s one strane šume", bio je u stara dobra vremena pre Secesionog rata sasvim drugi čovek nego što je današnji. Znao je on otprilike sve i na svojoj usamljenoj farmi snalazio se sasvim dobro bez ikakve veze sa spoljnim svetom. „Današnji američki farmer — pisao je početkom devetnaestih godina senator Peffer, jedan od vođa Saveza farmera (Farmers Alliance) — sasvim je drugi čovek nego što je bio njegov predak pre pedeset ili sto godina. M n o g i od starijih sećaju se još vremena kada su se farmeri u znatnoj meri bavili zanatstvom, to jest kad su s a m i izrađivali znatan deo onog što~im je za sopstvene potrebe bilo nužno. S v a k i farmer je imao celu zbirku potrebnih alata pomoću koj ih""" je " Izrađivao orrTrTjTjnrjt.a^vj 1 p , h]jg• j Z P ^ f f l " ? j Q o p a T c T T u c k e za p l u gove, rude zalčola i mnogo drugih drvenih sprava. O s i m ovih radova, farmer je proizvodio lan i kudelju. v u n u i pamuk. T e k stilne tkanine su bile izrađivane na 'farmama! one su kući predengj^jkane. U kući je izrađivana i odeća, rublje i drugo, I sve to je on sam trošio. Na svakoj farmi postojala je naročita radionica za tesarski, stolarski i bravarski rad, a u samoj kući je bila grebenara za češljanje vune i razboj. U - k u ć i su rađeni ćilimi, ćebad i druge posteljne stvari. Na svakoj farmi su d r žane guske, čijim pjpexjem_Lperjem su punjeni jastuci i perine: pretek se prodavao na tržištu najbližeg grada. Z i m i se na .kolima sa zapregom od 6 ili 8 konja v o V n n j T a _ . t . r y i š f p — n e k a d na" udaljenost"od~~po sto T d v e s t a - m i l i a - — psinicaT brašno, k u k u rfl'ŽTTTamO kupova^trza lduću^odiri 1 ' Vrilnni j;i1n"p r n h p , r-'V'^np materij^ršlicho. 1 hl5đn~farmerima se moglo naći raznih zanatlija. Za izradu kola na farmi bilo je potrebno jedna do dve godine. Materijal za takve potrebe nalazio se u blizini; vrsta g r a đevinskog drveta bila je tačno utvrđena ugovorom sa susedom. 306

U određenom roku drvo je moralo biti isporučeno, i tada se određeno vreme moralo da suši, tako da su obe strane tačno znale poreklo svakog pojedinog delića na kolima, odakle je koji deo došao i koliko dugo je bio sušen. U zimsko doba tesar je izrađivao susedima prozorske okvire, salone,,-vrata,-ukrase i grede za iduću sezonu. K a d su jesenji mrazevi došli, obućar je sedeo u kući farmerovoj u u g l u i izrađivao obuću za porodicu. S v e je to bilo rađeno kod kuće a veliki deo izdataka podmirivao se proizvodima sa farme. K a d je došla zima, bilo je vreme snabdevanja mesom: ono je spremljeno i osušeno stavljano u ostavu. Voćnjak je davao voće za sokove, za pekmez, za razne konzerve, u potpuno dovoljnim količinama za potrebe kućanstva preko cele godine i preko toga. Pšenica je bila vršena malo po malo prema potrebama, tačno koliko je bilo potrebe za gotovim novcem. Sve se očuvalo i potrošilo. Posledica takvog načina gazdovanja bila je da je za vođenje posla trebalo s r a z m e r n o j n a l o novca. Prosečno sto_dolara g o d i š l ^ g j m ^ farmu aa "pgđffitfiTve svoje "potrebe: za plaćanje slugu, za. opravku poljoprivrednih sprava, i za pokriće drugih slučajnih izdataka."* " O v a idila će posle/Secesionog rata?naglo-završiti. O g r o m n i državni dug od šest milijaTdi^dol^^^Toji .ieon naprtio Uniji, povukao je za sobom visoko p^OTgsk'g jpptefecetije\ Usto posle rata počinje grozničavo razviiahjg*""inudet'nog saobraćaja~industrne. naročito masmske industrije užTpripomoć'p.^'iiAp sCT^tttpp '--.''.'l^lL( -carira7)Radi p o t š L i i i c ^ ^ l a d h j e T e l e z n i c a i naseljavanja zemlje farmerima, železničkim društvima su davani ogromni pokloni iz nacionalnog zemljišnog fonda; samo 1867 dobila su ona preko 74 miliona hektara zemlje. Zatim je železnička mreža rasla takođe na besprimeran način. 1860 ona još nije iznosila 50 000 kilometara, 1870 imala je preko 85 000, a 1880 imala ja već više od 150 000 kilometara (u isto vreme od 1870 do 1880 ukupna železnička mreža u Evropi porasla je od 130 000 na 169 000 kilometara). Zeleznica i spekulanti zemljom jzazvali su m i r o v n o useljavanje jz^jiivrope u iJTedlnjene Države. Od 1869 do 1892, za'ŽS'gođihe, uselilo se više od 4,5 miliona ljudi. U vezi sa tim Unija se u sve većoj meri osamostaljavala od evropske, a naročito engleske industrije^ i .stvarala^slppslvene ^ ^manufakture. v r g d a j e r e v o l u c i o n i s a n a ^ h T j b r a m l e ^ p o m . Već~prvin godina posle graaansKog rata, sopstvenici plantaža južnih država bili * W . A . P e f f e r , „ T h e F a r m e r ' s siđe. H i s t r o u b l e s a n d t h e i r r e m e d y . " N e w Y o r k 1891. P a r t I I : - ' H o w w e got here. C h a p t . I : Changed c o n d i t i o n o f t h e F a r m e r . Str. 56—57. Upolfeđi A . M . Simons, „ T h e A m e r i c a n F a r m e r " , 2 ed, Chicago 1906, str. 74 ; i d. . 20*

307

su prinuđeni, zbog oslobođenja crnaca, 4a uvedu.mašinski plug. Naročito farme na Z S p a d u koje sU brzo nastajale ' u vezi sa gradnjom železnica postavljane su odmah od početka na najmoderniju mašinsku tehniku. ,,U isto vreme — pisao je iz vesta j poljoprivredne komisije Sjedinjenih A m e r i č k i h Država 1867 godine — dok je primena mašinerije na Z a p a d u zemljoradnju revolucionisala i odnos primenjenog ljudskog rada svela na najniži dotada postignuti stepen,... poljoprivredi se posvećuju istaknuti administrativni i organizatorski talenti. Farme od više hiljada hektara vođene su sa više spretnosti, sa smislom za celishodniju, ekonomičniju upotrebu raspoloživih sredstava i sa višim prinosom nego farme od 40 hektara."* Jednovremeno porastao je ogromno teret posrednih i neposrednih poreza. Usred građanskog rata izrađen ie nov finansiski zakon. Ratna tarifa od 30 juna 1864, koja čini osnovu današnjeg poreskog sistema, povisila je poreze na potrošnju i j i a m e r i . Ru^uT^o od~7ulqr s a tim " N *'' poceTojeprvo orgijanje carinske~^asute koja je one visoke ratne poreze uzela "kao Izgovor da bi teška "opterećenja domaće proizvodnjeizravnala zaštitnim carinama.** Gospoda Morrill, Stevens i drugi" džentlmeni koji su koristili rat da bi na juriš ostvarili svoj protekcionistički p r o g r a m zasnovali su sistem prema kome je carinska politika otvoreno i cinički postala oruđe svakog privatnog interesa, stvaranja viškova. S v a k i domaći proizvođač koji bi došao pred zakonodavni kongres sa traženjem posebne zaštite putem carine, da bi time mogao da puni svoje džepove, bio je uvek predusretljivo zadovoljen. C a rinski stavovi bili su toliko visoko dizani koliko god je ko tražio. „Rat je — pisao je Amerikanac Taussig — u m n o g o m pogledu delovao na naš nacionalni život osvežavajuće i oplemenjujuće. A l i njegovo neposredno delovanje na poslovni život i na * Navedeno k o d L a f a r g u e a , S e j a n j e ž i t a r i c a i t r g o v i n a ž i t o m u S j e d i n j e n i m D r ž a v a m a . „ D i e N e u e Z e i t " , 1885, str. 344. ( Č l a n a k j e n a j p r e o b j a v l j e n 1883 u j e d n o m r u s k o m časopisu.) ** „ T h e t h r e e r e v e n u e acts of J u n e 30, 1864, p r a e t i c a l l y f o r m one measure, a n d t h a t p r o b a b l y the greatest measure o f t a x a t i o n w h i c h the w o r l d has seen... T h e i n t e r n a l r e v e n u e act w a s a r r a n g e d , a s M r . D a v i d A . W e l l s h a d said, o n t h e p r i n c i p l e o f t h e I r i s h m a n a t D o n n y b r o o k f a i r : ,,Whenever y o u see a head, h i t i t ; w h e n e v e r y o u see a c o m m o d i t y , t a x i t " . Every t h i n g was taxed, and taxed heavily." ( „ T r i poreska zakona od 30 j u n a 1864 p r a k t i č k i čine j e d n u m e r u , i t o v e r o v a t n o n a j v e ć u z a k o n s k u m e r u o p o r e z o v a n j a k o j u j e svet i k a d video... U n u t r a š n j i z a k o n o d o h o t k u b i o j e izrađen, k a k o j e gospodin D a v i d A . W e l l s r e k a o , n a p r i n c i p u I r c a s a s a j m a u D o n n y b r o o k u : „ C i m opaziš n e k u g l a v u , u d r i j e ; č i m opaziš k a k v u r o b u , o p o r e z u j j e " . Sve je b i l o oporezovano, i oporezovano teško.") (F. W . Taussig, „ T h e T a r i f f H i s t o r y o f the U n i t e d States", N e w Y o r k 1888, s t r . 164.) 308

celo zakonodavstvo u pogledu novčanih interesa _bilo-je demorališuće. .Zakonodavac je često gubio iz vida graničnu liniju izmeđujavn'e dužnosti i privatnog interesa. Vglika imanja su Stvorena zahvaljujući zakonskim promenama, Kcje su zahtevane i propisivane od istih ljudi koji su bili korisnici novih zakona i zemlja je sa sažaljenjem gledala kako čast i poštenje političkih ljudi nisu ostali netaknuti." I ta tarifa koja je značila čitav prevrat u ekonomskom životu zemlje, koja je 20 godina imala da traje neizmenjeno i koja je u suštini uzev i dandanas ostala osnovica carinskopolitičkog zakonodavstva Sjedinjenih Država, progurana je za cigla tri dana u Kongresu i za dva dana u Senatu — bez kritike, bez debate, bez ikakve opozicije.* Ša tim preokretom u linansiskoj politici Sjedinjenih D r žava počela je besramna parlamentarna korupcija Unije, otvorena i nesavesna zloupotreba izbora, zakonodavstva i štampe kao oruđa golih interesa džepa krupnog kapitala. Parola ,,obogaćujte se", „Enrichissez-vous", postala je parola javnog života posle „plemenitog rata" za oslobođenje čovečanstva od „sramne mrlje ropstva"; Jankee, oslobodilac crnaca, slavio je orgije kao pustolov spekulacije na berzi, poklanjao je samome sebi, kao zakonodavac, nacionalna zemljišta, bogatio se putem carina i poreza,' mdhbpblima, prevarnim akcijama i krađama javne imovine. Industrija je procvetala. Sad su bila prošla vremena kad je mali i srednji farmer mogao da živi skoro bez gotovog novca, kad je svoje žito mogao da vrše samo prema potrebi, ovda-onda, kad mu je ustrebalo novaca. U T : . T ' ' i r . P r 1 l ' V g r n g f a r m g r je morao uvek-imati novaca, vrlo mnogomovaca d^t bi ,mogao da platrivoje-poreze; on je uskoro morao da prodaje sve što je"pfolzvuditrda bi opet sve što mu je bilo potrebno kupovao od m a n i i f a k t i i r i s f e kao r o b u . „ K a d se obratimo sadašnjici", veli Peffer, " v i d i m o da se skoro sve izmenilo. Naročito na ćelom Z a p a d u svi farmeri v r h u svoje žito istovremeno, i prodaju ga isto tako odjednom. Farmer prodaje svoju stoku, a kupuje sveže meso ili slaninu, prodaje .svoje svinje, a kupuje šunke i svinjsko meso, prodaje svoje povrće i voće, a kupuje ih k a o konzerve. A k o se uopšte gaji lan, umesto da bi ga upreo, pa potom iz njega tkao platno i izrađivao rublje za svoju decu kako je to činjeno pre pedeset godina, on ga ovrše, proda seme, a s l a m u spali. Od pedeset farmera jedva ako jedan gaji ovce; on ima u * „ T h e necessity of t d e situation, the c r i t i c a l state of the country, t h e urgent need of revenjae, m a y have justified this haste, w h i c h , it is safe to say, is u n e x a m p l c d in t h e history of civilized countries." („Pot r e b a situacije, k r i t i č k i položaj države, h i t n a potreba za p r i h o d i m a , t r e b a da opravda o v u b r z i n u k o j a je, to se može sa sigurnošću reći, bez p r i m e r a u istoriji c i v i l i z o v a n i h zemalja. (Taussig, L c., str. 168.)

309

v i d u postojanje velikih farmi za gajenje ovaca i odande uzima vunu, i to u već gotovom obliku, kao sukno ili odeću. Njegova odeća se više ne izrađuje kod kuće, nego kupuje gotovu u građu. Umesto da" sam izrađuje alat za svoje đomačinštvo', 'kao vile, grablje itd., on odlazi u grad da k u p i i đržalicu za sekiru ih za čekić; on kupuje gotove konopce i ulare i sav mogući pribor za vezivanje i vuču; kupuje sukna za odeću ili čak gotovu odeću; kupuje konzervisano voće, slaninu, meso, šunke, k u p u j e d a n a s skoro sve ono što ie nekada sam proizvodio, i za sve tO'potreban mu Jtf*Morate^ O s i m svega toga, i sto je čudmje~~"d"d svega drugoga, jeste sledeće: dok je ranije okućje Amerikanca bilo slobodno i bez dugova — ni jedno od hiljade nije bilo opterećeno hipotekom kao obezbeđenjem novčane p o z a j m i c e — i dok je p r i neznatnoj potrebi novca svaka farma raspolagala dovoljnom količinom novca, sada kada je potrebno deset puta više novca, imaju ga samo malo ili nimalo. O k o polovine farmi stoji pod hipotekarnim -dugom koji guta celu njihovu vrednost, a k a mate su ogromne. Razlog ovom čudnom preokretu leži u m a n u fakturama i fabrikama za obradu i preradu vune, lana, drveta, pamučnim predionicama i tkačnicama, fabrikama za konzerviranje mesa, voća itd., itd.; sitne farmer-ske radionice n^tnpilp su svoje mesto velikim gradskim preduzećigia. Susedna kolarska radionica ustupila je mesto velikom gradskom preduzeću gde se izrađuje sto do dvesta kola nedeljno; namesto obućarske radionice došla je velika gradska fabrika gde se najveći deo rada svršava mašinama.* I najzađ-je i poljoprivredni rad samog farmera postao mašinski rad. , , S a đ a ^ a r n ^ . 4 ) r ^ ^ mašinama? M a š i n a žanje, veže snopove, a pomoću pare se vrše. Za vreme oranja farmer usput može da čita svoje jutarnje novine, i dok žanje, sedi na pokrivenom sedištu na svojoj mašini.** A l i ovaj prevrat u američkoj poljoprivredi posle „Velikog rata" nije bio završetak, nego tek početak vrtloga u koji je farmer upao. Njegova istorija vodi automatski u drugu fazu razvitka kapitalističke akumulacije, koju ona u isto vieme odlično ilustruje. — Kapitalizam svuda suzbija i istiskuje naturalnu privredu, proizvodnju za sopstvenu potrebu, kombinaciju zemljoradnje sa zanatstvom, da bi na njihovo mesto postavio prostu robnu privredu. N j e m u je robna privreda potrebna kao proda za sopstveni višak vreanostT Robna proizvodnja je opšti * W. A. P e f f e r , L c., str. 58. ** W. A. P e f f e r , 1. c., I n t r o d u c t i o n , str. 6. S e r i n g r a č u n a da je s r e d i n o m 8 0 - i h godina neophodna g o t o v i n a z a j e d a n „ v r l o s k r o m a n p o č e t a k " na n a j m a n j o j f a r m i , na S e v e r o - z a p a d u i z n o s i l a 1200 do 1400 dolara. ( „ D i e l a n d w i r t s c h a f t l i c h e K o n k u r r e n z N o r d a m e r i k a s " , L e i p z i g 1887, str. 431.) 310

oblik u kome kapitalizam tek može da uspeva. A kada se na r u š e v i n a m a n a t u r a l n e privrede jednostavna robna proizvodnja jeSnom proširi, tadippoćinie odmah borba 'kapitalalprothz-jue. Sa rotmom proizvodnjom kapital ulazi u konkurentske odnose; pošto ju je oživotvorio, on joj onoga časa osporava sredstva za proizvodnju, radnu s n a g u i prođu. P r v o je bio cilj izolovanje proizvođača, njegovo odvajanje od zaštitničke povezanosti putem zajednice, zatim odvajanje ^zemljoradnje nd -zanatstva, a sada odvajanje sitnog i^bnoffproizvodača od sredstava za proizvodnj u. "" Afi'smo videli da je „Veliki rat" u Američkoj Uniji otvorio eru grandiozne pljačke nacionalnih zemljišta od strane moncn polističkih ..kapitalističkih društava i pojedinaca spekulanata. U vezi sa "grozničavim građenjem železnica, i još više sa spekulacijom v železnicama, nastala je besomučna spekulacija zemljištima, p r ^ Č e m i r i i iT5n j j ^ č l t a v e?obliiiiiv-.paIa--u ruke' pojeđfnihr^5ustolova~i komp^ni]a. Sa te strane je vođena ođ strane agenata, pravih jata' skakavaca, sistematska propaganda sa svim sredstvima vašarske nesavesne reklame, pomoću svakojakih obmana i podvala vođena je silna reka imigracije iz Evrope u Sjedinjene Države. Priliv useljenika y sf.aložio najpre u istočnim državama duž obajg-At.lantika. [ S S S i n i i više je u tim ^ oblastima raslajriaustrija, utoliko više se poljoprjvričla pomerala na Zapabt. '.T2itm centar" koji se 1850 nalazio kod Columbusa u drzavr Ohio, za narednih 50 godina se pomerio 99 milja prema severu i 680 milja prema zapadu. 1850 godine atlantske države su isporučivale 51,4% od ukupne žetve pšenice, a u 1880 samo još 13,6%; dok su centralne države na Severu isportičivale 1880 godine 71,1%, zapadne su isporučivale 9,4%. Godine 1825 kongres Unije je pod M o n r o e m zaključio da se Indijanci sa istoka Mississippija prebace^ na_Zapad. Crvenok o š c f s u se branili očajnički, ali su — onaj ostatak barem koji je još ostao pošteđen posle kasapljenja u 40 indijanskih ratova — kao nepotrebna starudija „očišćeni", kao čopor bivola proterani na Zapad, da bi tu bili zbijeni kao divljač u ograđenim „rezervacijama". Indijanac^je mnrap uzmaći_ pred farmep^mj. a onda je (jgšao f e r i / n a j a r m e r a . kO]i je mbfab'Tizmaei ~pn£c! kapitalom^jja ie i s a m potisnut na o n u s t r a n u ivussissipplja. —rftmerički farmer se selio "za zeiezničkom prugom ka zapadu i severo-zapadu u obećanu zemlju, kojom su ga zavaravali agenti velikih spekulanata zemljištem. A l i najplodnije zemlje i one na najboljim položajima koristila su kapitalistička "ćl'ruštya^-;> za krupna gazdinstva vođena na čisto kilplCSTlffi'čkoj osnovi. Pored farmera odvučenog u divljinu, nikla je njegova opasna 311

k.onkurentkin ja i smrtna neprijateljica „bonanzafarma", krupnokapitalističko poljoprivredno gazdinstvo. ^ a k v A " r a n i j e j o s n i j e bilo poznato ni u Starom-ni u ovom svetu. Tu je višak vrednosti proizvođen svim pomoćnim sredstvima moderne nauke i tehnike, „Olivier Dalrymple, čije ime je danas poznato na obema stranama Atlantskog Okeana — pisao je Lafargue 1885 — može se smatrati kao najbolji pretstavnik finansiske poljoprivrede. Od 1874 godine on vodi jednu parobfodšku ".liniju na Crvenoj Reci(1 6 farmi koje pripadaju jednom društvu finansijera, od ukupno"30 000 hektara. On je sve razdelio u

:

-

323

suprotnostima između kapitala i rada: obe nacije zapečatile su svoje dirljivo bratimljenje~~Tr~TTniji građanskim i političkim obespravljenjem pet miliona obojenog radničkog stanovništva od strane jednog miliona belih. P r i t o m nisu bili lišeni prava samo crnci B u r s k i h republika nego su delimično oduzeta i prava takođe i od crnaca,Kapskejkolonije, koji su od engleske vlade ranije bili dobili političku ravnopravnost. I upravo to plemenito delo, koje je imperijalističku politiku konzervativaca krunisalo besramnim nasiljem, trebalo je da završi baš liberalna partija — uz oduševljeno odobravanje svih „liberalnih kretena Evrope", koji su sa ponosom i ganutošću u punoj samoupravi i slobodi, kojejje Engleska poklpnila malohro jnom delu__hejih u .Tnžnn-j Africi slavili adkaž stvaralačke moći i Veilćme koji su 1 imanentm liberalizmu Engleske. — Propast samostalnog /zanatsty^-"usled kapitalističke konkurencije je poglavlje za sebe, koje je manje bučno ali zato ne i manje mučno. Kapitalistička k j i i a ^ odeljak ovog poglavlja. Nije potrebno pobliže ulazitiju jqvo. — Opšti rezultat borbe između kapitalizma i proste robne privrede je ovaj: kapital stupa s a m namesto proste rqbrie„pxivrede, pošto je pre toga n ^ u r a i n i j _ j ^ v r g a u zampyi.n!jnhr u toku poslednjih dvadesetak godina, kao i u Africi, služi gfftovo isključivo svrhama imperijalističke politike, privrednom monopoilsanju i političkom potčinjavanju zemalja interesne sfere. To važi za istočnoaziske i centralnoaziske železničke gradnje Rusije. R u s k o vojno zaposedanje Mandžurije pripremljeno je, kao što je poznato, odašiljanjem trupa radi osiguranja ruskih inženjera pri njihovim radovima na mandžurskoj železnici. Isti karakter imaju i Rusiji obezbeđene železničke koncesije u Persiji, nemačka železnička preduzeća u M a l o j Aziji i Mesopotamiji, kao i engleska i nemačka u Africi. Ovde se moramo osvrnuti na pogrešno shvatanje koje se Stiče plasirania7kap!tala^;U^ ^ tih'zemalia. Izvoz engleskog kapitala u A m e r i k u igrao je vec početkom dvadesetih godina prošlog veka ogromnu ulogu i bio je u velikoj meri uzrok prvoj prayo^ ind.ustriskoj-.i .trgovinskoj krizi koja je E n g l e s k u zadesila 1825 godine. Od 1824~gođirrg londonska berza bila je stalno preplavljena američkim hartijama od vrednosti. 1824—25 godine uzele su novostvorene države Južne i Centralne Amerike u L o n d o n u za više od 20 miliona funti sterlinga državnih zajmova. O s i m toga, tu ^ f ^ r o S a n a ogromna količina j u ž n o a f r i č k i h industriskih akcija i sličnih. N a g l i polet i otvaranje j l i ž n o s h f ^ č k i k - f r ^ ^ snažnom porastu igvoza j n g l ^ k i h ^ r o b a j i j u j n a a i a ^ ^ ^ i ^ s d ^ . 1821 godine 2,9 miliona funti sterlinga 1825 godine 6,4 miliona funti sterlinga Najvažniji predmet ovog izvoza bile su pamučne tkanine. Povodom jake potražnje koja se pojavila, engleska prorzvođnja pamuka je naglo proširena, mnoge nove fabrike su podignute. Sirovi p a m u k prerađen u Engleskoj imao je vrednost: 1821 godine 129 miliona funti sterlinga 1825 godine 167 miliona funti sterlinga Na taj način bili su pripremljeni s v i elementi krize. T u g a n i Baranovski postavlja sada pitanje: „Odakle su južnoameričke 328

države uzimale sredstva kada su bile u stanju 1825 godine da* k u p e dva puta više robe nego 1821? Ta sredstva su im isporu-, čili s a m i Englezi. Z a j m o v i -zaključeni na __londqnskoj berzi služili suijm. za nfacanieuvezeniTi r p l ^ k n g i e s k e t a b r i k e je obmanula potražnja Tćoju su''orirsami omogućili, i morali su, uskoro, da se vlastitini iskustvom pouče k o l i k o su neosnovane bile njihove preterarie nade."* \ \JJ o v o m slučaju se činjenica što je južnoamerička potražnja za engleskim robama bila izazvana engleskim kapitalom smatra kao nezdrava, neprirodna ekonomska pojava, kao „obm a n a ' U T u g a n i ne zapaža da on i ovde preuzima shvatanje teoretičara sa k o j i m on, inače, ne želi da ima išta zajedničkog. jShvatanje da bi se engleska kriza 1825 m o g l a objasniti „čudn i m " razvitkom odnosa između engleskog kapitala i južnoameričke potražnje pojavilo se već u vreme krize i nije niko drugi nego je baš S i s m o n d i postavio isto pitanje k a o i T u g a n B a r a novski, i u d r u g o m izdanju svojih „ N o v i h principa" opisao ove procese sa svom tačnošću: „Otvaranje ogromnog tržišta koje jv spanska A meri Ka pružila proizvodima industrije izgleda mi da je najznačajnije uticalo na ponovno ojačanje engleske manufakture. \Engleska vlada je bila istog mišljenja," i jedna dotle nepO^rTata aktivnost vršena je kroz s e d a m godina posle krize 1818 godine, kako bi engleski izvoz bio odvezen u najdalje krajeve Meksika, K o l u m bije, Brazilije, Rio de la Plate, Čilea i Perua. Pre nego što se ministarstvo rešilo da ove nove države prizna, već je bilo učinjeno što je trebalo da engleska trgovina bude zaštićena s t a n i cama pomorskogJamdarstva, koje su stalno...bile..okumcane ratn i m brodovima čiji'suTcomandanti i m a l i više diplomatskih nego vojničkih ovlašćenja. V l a d a je prkosila dreci Svete alijanse i Engleska" je "priznala nove republike upravo istog trenutka kada je cela Evropa odlučila da ih uništi.^Ali ma koliko velika bila tržišta koja je slobodna A m e r i k a pružala, ona ipak ne bi bila dovoljna da prime sve robe koje je E n g l e s k a proizvodila iznad potreba potrošnje da. zajmovi novih republika nisu iznenadno preko mere pojačali mjthova sredstva za k u p o v i n u engleske /| robe. S v a k a američka- država uzela je od Engleza^ u zajam neku s u m u da bi time učvrstila svbj režim i, m a d a je tO""bio kapital, trošila ju je neposredno ti istoj godini kacrprihođ, to jest utrošila ju je potpuno ns^ k u p o v i n u engleske"^ rObe za-javni račun, ili za plaćanje roba poslatih/za račun su jeđnovremeno mnogobrojna društva sa o g r o m n i m kapitalima * Tugan Baranovski,' H a n d e l s k r i s e n " , s t r . 74. ..

„Studien

zur

Theorie

und

Geschichte

der

329

za eksploataciju svih američkih rudnika, ali sav novac koji su oni izdali bio je u isto vreme u Engleskoj prihod za plaćanje mašina koje su oni neposredno koristili ili za plaćanje roba koje su slate u mesta u kojima je trebalo da rade mašine. Tako i dugo dok je potrajala ova čudna trgovina u kojoj su Englezi od | Amerikanaca tražili samo da za engleskiJfcapital. k u p u j u englej ske robe.jzgledaoje razvitak engleskih.manufakiura. s^alan. Na ; potražnju nije više iitiran dnhodak. nego engleskjjžaoiial: E n i glpzi su svoje sopstvene robe slali u A m e r i k u i tamo ih kupovali i i plaćali sopstvenim novcem, jedino što su sami sebi uskraći'. vali zadovoljstvo da ih sami uživaju]* Sismondi iz ovoga izvlači sebi svojstveni zaključak: ^ a s p i n o ^ p l m d a k ^ t o jest lična potr^žnja^čini s _£tyamu^ prod^^liTfbri.sti'i*"'"' ovaj sluč^^Ha^b!7pTOOvo^pozo^ip_na o p a s n o s t ^ k u m u l a c i j e > ^ I h S f v a r h o je postupak koji je prethodio krizi 1 8 ^ ' g o d i n e ^ ostat? tipičan sve do današnjeg vremena za period prosperiteta i ekspanziju kapitala, i „čudni" odnos čini jednu od najvažnijih osnovica akumulacije kapitala. Specijalno u istoriji engleskog kapitala ponavlja se taj odnos redovno pred svaku krizu, kako to T u g a n Baranovski potkrepljuje sledećim brojkama i činjenicama. Neposredni povod krize 1836 bila je pretrpanost tržišta Sjedinjenih Država engleskom robom. A b j J ^ s u e n g l e s k e robe plać^ae-^jjgleskiinjiovcem 1834 r o b n i u v o z ^ j ? 3 i r i j e n i h Američkih Država premašio je njihov izvoz za šest miliona dolara, a uvoz plemenitih metala u Sjedinjene Države premašio je izvoz za skoro 16 miliona dolara. Još u samoj godini krize. 1836, pretek uvoza robe iznosio je 52 miliona dolara, a ipak je pretek uvoza plemenitih metala bio još uvek 9 miliona dolara. Taj priliv novca-dolazio je,, kao i priliv robe, uglavnom iz Engleske, gde su železničke akcije Sjedinjenih Država kupovane u velikom broju. Godine 1835—36 osnovana je u Sjedinjenim Državama 61 nova banka sa kapitalom od 52 miliona dolara, pretežno engleskog porekla. Englezi su, dakie^J-ji^oga puJ^..svoj izvoz^finansirali sami. Isto tako engleslmn novcem plaćen je 1i>eSirimernTTnc3T|št?rski usnon. na.severu Sjedinjenih Država kpj.u.sg^ofegzgoTćon^ godina i"JcoiLje,. u krajnjoj. liniji,-^ovej^jd^ Taj kapital je u Sjedinjenim D r ž a v a m ? ¥ W o r i o prošireno tržište za englesku industriju. I ne samo engleski, nego je i ostali evropski kapital učestvovao prema svojoj mogućnosti u poslovima „čudne t r g o v i n e ^ ^ prema jednoj izjavi Schafflea za 5 godina —• 1849—1854 — * S i s m o n d i , ,,Nouveaux P r i n c i p e s " , t o m I I , k n j . I V , glava I V : „ T r g o v a č k o b o g a t s t v o dolazi sa p o r a s t o m d o h o t k a . " 330

uložena je po raznim evropskim berzama najmanje jedna milijarda forinata u američke hartije od vrednosti|MJ isto vreme izazvano oživljavanje svetske industrije završilo je svetskim slom o m 1857 godine. — Šezdesetih godina engleski kagRat~se pozur i T f l ^ s l m u A m e r i c i , l s t i taj odnos stvori i u Aziji. On se m a sovno''(SJEva u M a l u A z i j u i u Istočnu/InčEju^ preduzima tu veličanstvene železničke gradnje^— železnička mreža Britanske Indije iznosila je 1860 godine 1350, 1870 godine 7683, 1880 godine 14 977, 1890 godine 27 000 km — , ( i z čega je odmah proizašla povećana potražnja za engleskim robama. A l i je engleski kapital u isto vreme, tek što je Secesioni rat bio završen, potekao ponovo u Sjedinjene Države. Ogromne železničke gradnje u američkoj U n i j i šezdesetih i sedamdesetih g o d i n a j — železnička mreža iznosila je 1850 godine 14 151, 1860 godine 49 292, 1870 r godine 85 139, 1880 godine 150 717, 1890 godine 268 409 km — 'j, plaćene su uglavnom engleskim kapitalom. Jednovremeno je i materijal potreban za gradnju ovih železnica dovezen takođe iz-ETTgleske, sto je'jedan od glavnih uzroka skokovi tom razvitku engleske i n d j ^ s t r i i e u g j j a i zeTeza i potresu ovih grana zbog amerttein knzaTatitj, i M ^ n f f T T T v d e j e , dakle, doslovno važilo ornx_šlu jti'Bisinoiraiju izgledalo očigledna bezumnost: Englezi su Sjedinjenim Državama svojim sopstvenim železom i drugim materijalom podigli železnice. plaćali su za Jn^sgmilggpi svojim sopstvenim kŽpit5T&ih'" a j n r i r p U i uživanja" tOi železnica. la oezumnost je evropskom kapitalu ipak, uprkos periodičnim krizama, prijala tako dobro da je sredinom sedamdesetih godina londonska berza bila zahvaćena formalnom groznicom za inostranim zajmovima. Godine 1870—1875 zaključeno je u Londonu 260 miliona funti sterlinga takvih zajmova, — njihova neposredna posledica bila je nagli porast izvoza engleskih roba u egzotične zemlje; kapital je masovno odlazio tamo^ma koliko da_su te egzotične zemlje povremeno postajale bankroti. K r a j e m sedamdesetih godina su obustavile plaćanje Sgmata sasvim ili delimično: Turska, Egipat, Grčka, Bolivija, KosEanka7 Ekvador^ Honduras, Meksiko, Paragvaj, Peru, St. Domingo, Urugvaj, Venecuela. Uprkos tome, krajem osamdesetih godina pojavljuje se groznica za egzotičnim državnim zajmovima: Jugnogzneričke države, Južnoafričke kolonije y7-im a j u ogromne*ToIičine evropskog kapitalaj[Zajmovi Republike Argentme, naprimer, l z n o s i l i s u : 1874 godine 10 000 000 funti sterlinga 1890 godine 59 100 000 funti sterlinga 331

I tu Engleska gradi železnice vlastitim železom i vlastitim ugljem i plaća to vlastitim kapitalom. Argentinska železnička mreža iznosila je: 1883 godine 3 123 kilometra 1893 godine 13 691 kilometar U isto vreme popeo se engleski izvoz u Argentinu: 1886 godine železa mašina uglja

21,8 miliona funti sterlinga 10,1 „ „ ,, 9,8 1890 godine

železa mašina uglja

31,6 miliona funti sterlinga 16,4 „ „ „ 19,0

Za s a m u Argentinu iznosio je engleski celokupni izvoz 1885 godine 4,7 miliona funti sterlinga, a 4 godine docnije već 10,7 miliona funti sterlinga. |_U isto vreme engleski kapital posredstvom državnih zajmova otiče u/STJStratitgjZajmovi triju kolonija: Viktorije, N o vog Južnog VeJsa'i Tasmanije iznosili su krajem osamdesetih godina 112 miliona funti sterlinga, od čega je 81 milion funti sterlinga plasiran u gradnje železnica. Zeleznička mreža A u stralije iznosila je: 1880 godine 4 900 milja 1895 godine 15 600 milja I tu je Engleska isporučila u isto vreme i kapital i materijal za gradnju železnica. Zbog toga je i ona bila uvučena u vrtlog krizama 1890 u Argentini, Transvalu, Meksiku, U r u gvaju, i 1893 u Australiji. LtJ poslednja dva decenija u ovim odnosima je samo utoliko nastupila promena što pored engleskog kapitala, u inostranim plasiranjima, a naročito u zajmovima, aktivno učestvuju u znatnom iznosu i n e m a l i — f p n c u s k i i belgiski kapital. G r a d n j u železnica u M a l o f ASfJrTJTI peđesetin osamdesetih godina izveo je engleski kapital. Otada s e , M a l e Azije u pojačanoj meri dočepao nemački kapital i on izvodi veliki plan izgradnje 332

A n a d o l s k e i B a g d a d s k e železnice. Plasiranje neirtačkogJsapitala u Turskoj__izaziva povećan izvoz nemačkih roba u tu zemlju. I N e m a č k i izvoz za T u r s k u iznosio je 1896 godine 20 miliona1 maraka, 1911 113 miliona maraka, posebno pak za A z i s k u T u r s k u 1901 godine 12 miliona maraka, 1911 37 miliona maraka. I u o v o m slučaju uvezene nemačke robe plaćene su znatnim delom n e m a č k i m kapitalom, a N e m c i se, po rečima Sismondija, uzdržavaju od zadovoljstva da sami uživaju svoje sopstvene proizvode. Razmotrimo s t v a r i izbliže. i |Realizovani v i š a k vrednosti koji ne može biti kapitalizovan ^ u Engleskoj ili Nemačkoj i zato leži nezaposlen, ulaže se u Argentini, Australiji, K a p l a n d u ili Mesopotamiji u g r a d n j u /eleznica. vodogradnje, rudnike, itd. Mašine, materijal i slično_ povlače se iz zemljeTporekla kapitala i plaćaju .^..t'm kapitalom. 7\h tako se isto radi i u zemlji sa kapitalističkom proizvodnjom: kapital mora s a m da kupuje svoje elemente proizvodnje, m o r a se u njih uteloviti pre nego što može da se aktivira. Naravno, uživanje proizvoda ostaje u o v o m slučaju zemlji, dok se u p r v o m slučaju prepušta inostraneima. M e đ u t i m , cilj kapitalističke proizvodi^.,nij£-Jiživanje proizvoda^negO-sdžaK vrgdnosti^ akumulacna.JNezaposIeni kapital nije imao u zemlji mogućnosti akumulacije j*er nije bilo potrebg za dodatnim proizvodom. u inostransivu pak, gde kapitalistička proizvodnja j'oš nije razvijena, nastala je nova potražnja u jifi&apitalističkim sloj e v i m a j li on a s i l o m biva sTwranA .'-'/a kapital je upravo to p r e s U ^ ^ s t o ^ ^ u ž j ^ a ^ e " proizvOcnTjgrelazi naudruge. Jer potrošnja v l a s t i t i l f S d š a : "akumulacijenTopšte ne dolazi u obzir. „Uživanje" proizvoda mora s v a k a k o " da realizuju i plate novi potrošači. Z a t o novi potrošači moraju imati noyčana sredstva. O v a im obezbeduje, delimično, tfišto~vreme nastupajuća razmena roba. Na gradnje železnica i rudnika (rudnika zlata itd.) nadovezuje se neposredno ž i v a ' r o b n a trgovina. Ova p o s t ^ p ^ n ^ e ^ l ^ T ^ j j ^ ^ f a l e nrerlii jrnTjeri^' i/ ^a* deset m i l j a d a l j e m a š i n e k o j e s u p r i p a d a l e ovima. Tu jedno malo b r d o žičanih konopaca, a dvadeset sati d a l j e n a v i š e t o č k o v i z a t u u ž a r i j S . T u j e sedeo e n g l e s k i m o n t e r , g l a d a n i o č a jan, na g o m i l i f r a n c u s k i h \ a n d u k a , a tamo še d r u g i opijao do besvesti d o m a ć i m p i ć e m . E f e n d i j e i £ a t i b i t r č a l i su. — p r i z i v a j u ć i i s a m o g a A l a h a V -" 22

Akumulacija kapitala

«£•;

.

. "337

Treća vrsta mašina koje su E g i p t u odjednom bile potrebne u masi bili su aparati za čišćenje pamuka i prese za njegovo pakovanje. P o s t r o j b a za C i s m t j g ^ š m u k a nilcala su u građovima Delte tucetima. Sagasig, Tanta, S a m a n u d i drugi počeli su da se dime kao engleski fabrički gradovi. Kroz banke A l e k sandrije i K a i r a kotrljali su se veliki imeci. S l o m spekulacijama p a m u k o m nastupio je već naredne godine, k a d jecžaša^etkom' rata u Am£n3goj>---IIpiii--cena-funte pamuka za nekoliko dana od 2 T ^ n i ] a p a t a n a 15 i 12 i'najzad na.-6-penija. — biedeće godine fismail-pašai: se bacio na novu spekulaciju: na proizvodnju^acern^-.trsker"Trebalo je sada južnim državama Unije koje sir izgubile svoje robove praviti konkurenciju kulučarskim radom egipatskih felaha. Egipatska poljoprivreda je po drugi put stavljena na glavu. Francuski i engleski kapitalisti su našli novo polje najbrže akumulacije. Godine 1868 i 1869 naručeno je 18 džinovskih fabrika šećera sa kapacitetom proizvodnje od 200 000 kg šećera dnevno, dakle, sa kapacitetom nekoliko puta većim od kapaciteta najvećih dotada poznatih postrojenja. Sest od ovih bilo je poručeno u Engleskoj, dvanaest u Francuskoj — ali je zbog nemačko-francuskog rata većina porudžbina prešla u Englesku. Na svakib_JJ)_ki]pmetara duž toka reke Nila trebalo je da bude postavljena jedna od ovih fabrTR^T'kao' srečBSte okruga od 10 kvadratnih~kilometara površine koja je imala da isporučuje šećernu trsku. Svakoj fabrici trebalo je dnevno za puni rad dve hiljade tona šećerne trske. D o k su__stotine starih parnih plugova iz perioda..špekulacije pamuka._razbij.e.ne_ l_ežaJe__nriapkolo, poručene su stotine novih za" obradu šećerne trske. Hilj ade" felaha bilo je^gbnjeno na planfa2Te7~HoKIšiL drugeTuljade "kulučile na izgradnji kanala IbrahirjiijaT-' Batina i bič od kože nilskog konja zviždali su u punom dejstvu. Uskoro se postavilo i pitanje transporta: da bi ogromne mase šećerne trske bile dovezene u fabriku, morala je oko svake fabrike najbrže biti izgrađena žejeznička mreža, pokretne poljske železnice., leteće Jačane ..žefgžnice-, -ulične Jjffktimotiver f-sve fe ogromne porudžbinUrpate su u deo engleskom kapitalu. Godine 1872 otvorena je prva džinovska fabrika. Četirijhiliade kamila obavljale _su priy.remeno_p_osloye. . t r a n s p o r t XTi~ljeišp®TT£a žd rsd potrebne k o l i c i n e l r s k e pokazala kao prosta nemogućnost. Radno osoblje je bilo potpuno nepodesno, u ,pomoć — i z m e đ u Siuta i A l e k s a n d r i j e , t a m o i amo, i i z r a đ i v a l i b e s k r a j n e spiskove s t v a r i o č i j i m n a z i v i m a n i p o j m a n i s u i m a l i . P a i p a k je, n a j zad, j e d a n deo t i h aparata s t a v l j e n u p o k r e t . P a r n i p l u g je z a d i m i o u G o r n j e m E g i p t u . C i v i l i s a t i o n e t p r o g r e s s u opet u č i n i l i k o r a k d a l j e . " (..Lebendige K r a f t e , sieben V o r t r a g e aus dern Gebiete der T e c h n i k " , B e r l i n 1908, str. 219.) 338

felah-kulučar nije mogao biti bičem odjednom preobražen u modernog industriskog radnika. Preduzeće je pretrpelo slom, mnoge poručene mašine nisu čak ni postavljene. Sa spekulacijom šećera završava se 1873 g. period džinovskih kapitalističkih preduzeća u Egiptu. __ Ko j £ j % x k a p i t a l za taoreduzeća? Internacionalni zajmovi. Jednu godinu "pre svoje smrti (1863) Said-paša je uzeo p i v i zajam koji je nominalno iznosio 66jmiliona maraka, a stvarno je dobio, po odbitku provizija, diskonta i£3?pedeset miliona maraka u gotovu. On je ovaj dug, kao i ugovor o Suecu zaveštao Ismailu. Suecki Kanal natovario je na Egipat konačno dug od 340 miliona maraka. Godine 1864 Ismail je zaključio prvi svoj zajam koji je iznosio 114 miliona nominalno sa 7 procenata, u gotovom 97 miliona sa 8V4 procenata kamate. Ovaj zaj a m je utrošen za jednu, godinu, od čega je, istina, 67 miliona otišlo Tlrngfvij^jieckog Kanala kao naknada, a ostatak je uglavnom progutala epizoda pamučne groznice. Godine 1865 napravljen je preko Englesko-egipatske banke p r v i takozvani Dairazajam, za koji je kao zalog služio khedivov privatni posed; on je iznosio nominalno 68 miliona sa 9 procenata, stvarno 50 miliona sa 12 procenata. Godine 1866 posredovanjem firme Friihling i Goschen zaključen je nov zajam od 60 miliona nominalno, ili 52 miliona u gotovom, a godine 1867 preko Otomanske banke od nominalno 40 a stvarno 34 miliona maraka. Tekući dag iznosio je u to vreme 600 miliona. Za konsolidaciju jednoga dela ovog duga zaključen je 1868 preko bankarske kuće „Oppenheim i sinovci" Veliki zajam od nominalno 238 miliona sa 7 procenata kamate, a stvarno Ismail je dobio samo 142 miliona sa 13% procenata. To je bilo dovoljno da se podmire troškovi raskošnih svečanosti otvaranja Sueckog Kanala pred vrhovima evropskog dvorskog finansiskog sveta i polusveta, i da se podmiri tom prilikom razvijeno bezumno rasipanje i da se turskom sultanu, v r h o v n o m suverenu, tutne u ruke nov bakšiš u iznosu od 20 miliona. Godine 1870 došao je zajam preko firme Bischoffsheim i Goldschmidt u iznosu nominalnih 142 miliona sa 7 procenata, a stvarno 100 miliona sa 13 procenata. On. je služio tome da pokrije troškove šećerne epizode. Godine 1872 i 1873 došla su dva zajma preko Oppenhejma, jedan mali od 80 miliona sa 14 procenata i jedan veliki od nominalno 640 miliona sa 8 procenata koji je, pošto su menice otkupljene od bankara upotrebljene na isplatu, stvarno isplaćen. samo sa 220 miliona u gotovom, a time je leteći državni dug bio sveden na polovinu. 22*

339

Godine 1874 učinjen je pokušaj da se emituje^unutrašn ji zajam u iznosu jedne milijarde m a r a k a sa godišnjom" rentom od 9 procenata, ali je on doneo 68 miliona. Egipatski papiri su pali na 54 procenta svoje nominalne vrednosti. U k u p n i javni dug popeo se, za 13 godina, od Saiđ-pašine smrti, od 3 293 000 funti sterlinga na 94 110 000 funti sterlinga, to jest porastao rje za oko dve milijarde maraka.* Pretio, j e j i g p ^ r e d n L s I o j n . Na prvi pogled sve ove operaci.ie~kapi.taia pretstavljaju v r i hunac bez umij ^Jlledan zajapi ;jg_izazivao drugi, kamate starilT} j zajmova.podmirivane s u l z novffrfa'duz'^h]a7~5_ ogromTfe'poriid'žI engleskog i t r a n c u s k o g lnđip | striSfcog kapitala' plačane" su pozajmljenim engleskim. l _ f r a n l rji.tldm J^ajuta Iprn ] " ~ S ^ a r n o j e evropski kapital, uz opšte odmahivanje glavom i stenjanje Evrope zbog bezumnog ekonomisanja Ismailovog, pravio u E g i p t u besprimerne basnoslovne poslove koji su u svetskoistoriskoj životnoj putanji kapitala uspeli samo jedanput kao fantastično, modernizovano izdanje bibliskih debelih egipatskih krava. f Pre svega svaki zajam je bio zelenaška operacija pri kojoj ; je petina do trećina a i preko toga od tobožnje pozajmljene sume ostala zalepljena na prstima evrogskih^bankara. Zelenaške kamate morale su, međutim, biti na ovaj ili onaj način najzad plaćene. Odakle su priticala sredstva za njihovu isplatu? Ona su j svoj izvor morala imati u samom Egiptu. A taj izvor je bio i ( egipatski, fol.fh seljačka | priyr-eda. O n ^ j e ^ ^ ^ k r a ^ n j o i liniji. ^ đ ^ ^ ^ T ^ r i R j " y a i y p p , , ?ećim^^ t a l a T O n a je davala zemljište, jer je sve ono" sto je 'za kratko Vr@Tne~bilo naduvano do džinovskih razmera, kao khedivov privatni zemljišni posed, koji je služio kao osnova planovima navodnjavanja, pamučne i šećerne spekulacije, sve to nastalo je pljačkom i iznuđivanjem iz bezbrojnih sela. Seljačka privreja. je radne snage-za-vreme njene ek sp loaj&cije bilc> jijcna .sopstve 11 a brigaTKulučarškiTad telaha bio .ie~osnovica tehničkih čuda koja šu u"Egiptu stvarali evropski inženjeri i evropske mašine u postrojenjima za navodnjavanje, saobraćajnim sredstvima, u poljoprivredi i industriji Egipta. Na ustavama na N i l u kod K a l i u b a kao i na Sueckom Kanalu, na gradnji železnica kao i na izgradnji nasipa, na pamučnim plantažama kao i u fabrikama šećera radile su nepregledne čete seljakakulučara, oni su, prema potrebi, prebacivani sa jednog * E a r l of C r o m e r , „Das h e u t i g e A e g y p t e n " , n e m a č k i p r e v o d 1908, k n j . I , s t r . 11. 340

posla na drugi, i bezgranično eksploatisani. , I a k o se na svakom^ koraku morala pokazati tehnička granica kulučar- škeTadne snage u.svojoj upplrebljivostL za moderne, svrhe k a pitala. to je ovo s druge strane bogato naknađeno neograničenom komandom n g d j n a s o m ^ r a j a n j e m eksploatacije, životnim i radnjm uslovima radne snage, koja je ovde kapitalu data. u ruke. Seljačka privreda, međutim,.,nije: davala samo zemlju i radrnTlsnagu.nego l-nov^e. j o m e j f i . d 1 ^ ^ ^ ^ ^ ^ 1 sisT^m^kiijj, |e privrede na^o^1ahn'"na''"rvike' m u čila. Osnovni porez na seljačka"zemljišta", koji se stalno penjao, iznosio je krajem šezdesetih godina 55-maraka godišnje od hektara, dok je veliki posed u isto vreme""pfaćao 18 maraka od hektara, a kraljevska porodica od svojih ogrommfTprivatnih poseda nije plaćala ništa. Usto su dolazile uvek nove specijalne dažbine, kao n a p r i m e F z a održavanje uređaj a za navođnjavanje, koji su služili gotovo isključivo kraljevskim imanjima, po 2,5 marke od hektara. Za svako stablo datule felah je morao da plati po 1,35 maraka, za svaku kolibu od naboja u kojoj je stanovao po 0,75 maraka. Usto je dolazila glavarina za svako muško lice iznad deset godina u iznosu od 6,50 maraka. Ukupno, felasi su za vreme Mehmed-Alije plaćali 50 miliona, pod S a i d o m 100 miliona, a pod Ismailom 163 miliona maraka. Ukoliko je v i š e r a s l o zaduženje k o j ,PYr0Pgkflff V r " t 3 1 g utoliko se više m o r a ^ T š c e a n ^ i l ^ ^ e l j a g k e j T ^ r e d e . * Godine 18fey povišeni su" svi porezi za procenata i unapred naplaćenf za - godinu 1870. Godine 1&70 je porez na zemlju povišen z"a 8 maraka po~~hektaru. Sela u gornjem E g i p t u počela su da se raseljavaju, kolibe su propadale, zemlja je ostavljana neobrađena, da bi se izbegli porezi. Godine 1876 povišen je porez na stabla datule za 50 pfeniga* Čitava sela su izlazila da seku svoja stabla datule i puščanom paljbom morala biti odvraćana od toga. Godine 1879, misli se, da je oko 10 000 felaha, nastanjenih više Siuta, umrlo od gladi, budući da nisu bili u stanju da plate porez za navodnjavanje svojih polja, i pobili su svoju stoku, d a ' b r f a k o j z b š g l i . p l a ć a n j e .poreza od stoke.** * Uostalom, novac -špguljen sa leđa e g i p a t s k i h f e l a h a slivao se u džepove e v r o p s k o g k a p i i ^ l a još i z a o b i l a z n i m p u t e m p r e k o T u r s k e . T u r s k i z a j m o v i iz 1854, 1855J1871, 1877 i 1886 z a s n o v a n i su na u v i š e m a h o v a p o v e ć a n o m e g i p a t s k o m d a n k u , k o j i se: plaća neposredno E n g l e s k o j banci. * * „ I t i s stated b y r e j i d e n t s in. tjie D e l t a " , i z v e š t a v a „ T i m e s " i z A l e k s a n d r i j e 31 m a r t a 1879 f-godine,. „ t h a t t h e t h i r d q u a r t e r of t h e year's t a x a t i o n is n o w collectati, ;uid. the- o l d m e t h o d s of c o l l e c t i o n a p p l i e d . T h i s sounds s t r a n g e l y b'y t h e side of the n e w s t h a t people are d y m g b y t h e roadsiđe, t h a t g r e a t t r a c t s -of e o u n t r y a r e u n c u l t i v a t e d , because o f t h e f i s c a l burdens, ajiđ t h a t . tne. f a r m e r s h a v e s o l d t h e i r cattle, t h e 341

\ i i I j • .

S a d je felah najzad bio iscrpen do poslednje kapi krvi. Egipatska država je izvršila do kraja svoju funkciju kao aparat za isisavanje u rukama evropskog kapitala i postala suvišna. Khediv I s m a i l je razrešen dužnosti. Kapital je mogao pristupiti likvidaciji. ~~ Godine 1875 Engleska je kupiila 172 000 ajćcijd Sueckog Kanala za 80 miliona maraka, za što joj Egipat jos i sada mora da plaća -394 000 egipatskih funti kao kamatu. Engleske komisije za „sređenje" egipatskih finansija stupile su u akciju. CiKinoyafo-.jiLila..sc evropski kapital ponudio da radi „spašavanja" odobrava sve nove džinovske zajmove, nimalo se ne plašeći užasnog^stania | hapkrotirane p m l i e . R a d i konverzije svih dugova, Cowe i Stokes su predlagali zajam u iznosu od 1520 miliona maraka uz 7 procenata, dok je Rivers W i l s o n mislio da je potrebno 2060 miliona. Credit Foncier je kupio milione letećih menica i pokušao da celokupni dug konsoliduje zajmom u iznosu od 1820 miliona maraka, ali to nije uspeo. A l i ukoliko, je finansiska situacija bila očajnija i beznadnija, utoliko je bliži i neizbežriiji~bio"c'as kadST"jF~ceIg"žemlja, sa svima svojim proizvodnim snagama, morala da padne' u kandžo evropskog kapi-

se u " " A l e k s a n d r i i L Q d ~ " s i Ž n P engleskpg i franrnskng_kapita1g zavedena je l i ^ ^ r . r n T F ^ k r ^ t r o i a n a d egipatskim finaasijama. ,: tJ ime dvostruke kontrole pronađeni su sada novi porezi, selj aci | batinani i pritisnuti, tako da su plaćanja kamata, koja su 1876 j godine privremeno bila obustavljena, 1877 ponovo otpočela da i teku.* Sada su potraživanja evropskog kapitala postala cenw o m e n t h e i r f i n e r y , a n d t h a t the usurers are f i l l i n g the m o r t g a g e offices w i t h t h e i r bonds a n d t h e courts w i t h t h e i r suits o f foreclosure." ( „ U o b i č a j e n o je k o d s t a n o v n i k a u D e l t i da se treća č e t v r t i n a god i š n j e poreze u b i r a sada i da se p r i m e n j u j e s t a r i metod u b i r a n j a . U n o vinama to čudno zvuči da narod u m i r e k r a j puteva, da su v e l i k i delovi z e m l j e n e o b r a đ e n i , i to zbog p o r e s k i h t e r e t a , i da su s e l j a c i p r o d a l i s v o j u stoku, žene s v o j u spremu, a da zelenaši p u n e zalagaonice d o b i j e n i m o b v e z n i c a m a i sudnice s v o j i m z a h t e v i m a da se zaloge proglase p r o p a l i m a . " ) (Navedeno k o d T h . Rothsteina, E g y p t ' s R u i n , 1910, str. 69—70.) * „ T h i s p r o d u c e " , piše d o p i s n i k , , T i m e s " - a iz A l e k s a n d r i j e , ,,consists w h o l l y o f taxes p a i d b y the peasants i n k i n d , and w h e n one t h i n k s o f the p o v e r t y - s t r i c k e n , o v e r - d r i v e n , u n d e r - f e d f e l l a h e e n i n t h e i r m i s e r able hovels, w o r k i n g l a t e a n d e a r l y t o t i l i t h e pockets o f the creditors, the p u n c t u a l p a y m e n t of t h e coupon ceases to be w h o l l y a subject of g r a t i f i c a t i o n . " ( „ T a j p r o i z v o d se sastoji i s k l j u č i v o iz poreza k o j i su seliaci p l a t i l i d o b r o v o l j n o , i ako neko p o m i s l i n a b e d o m pogođene, n a p o r i m a slomljene, n e d o v o l j n o h r a n j e n e felahe u n j i h o v i m b e d n i m k r o v i n j a r a m a , k o j i r a d e o d zvezde d o zvezde d a b i n a p u n i l i džepove zajmodavaca, o n d a uredno plaćanje kupona prestaje uopšte b i t i predmet zadovoljstva.") (Navedeno k o d T h . Rothsteina, 1. c., str. 49.)

342

5

M

j

!

: tralna tačka privrednog života i jedino stana\ašte-finansisgj?akppca kao državna dažbina. Tek_ ^ " n j e g o v o j ruci zrno postaje roba, a kaoj^baJio^adela izjneđu viška vrednosti i promenljivog kapitala biva izvedena post festum, posle izvršene razmene između kapitala i radne snage. Ako, dakle, ovde imamo posla sa naknadnim prirastom potrošenog viška vrednosti, onda ta potrošnja organa kapitalističke države — makar ona bila izvršena i na štetu radničke klase — k a p i t a l i s t i č k e p r o i z v o d n j e i p o s m a t r a n j e s e l j a k a k a o svog sopstvenog p r e d u z e t n i k a , n a j a m n o g r a d n i k a i z e m l j o p o s e d n i k a u i s t o j osobi — b e s k r v n a a p s t r a k c i j a . E k o n o m s k a osobenost s e l j a š t v a — a k o ga već, s l i č n o R e n n e r u , s m a t r a m o kao n e d i f e r e n c i r a n u k a t e g o r i j u — sastoji se u p r a v o u tome što ono n e p r i p a d a n i k a p i t a l i s t i č k o m p r e d u z e t n i k u , n i n a j a m n o m p r o l e t a r i j a t u , i što ono ne p r e t s t a v l j a k a p i t a l i s t i č k u , nego prostu robnu proizvodnju.

358

ne dolazi u obzir kao sredstvo realizacije kapitalizovanog viška v reri n ostrfTTaproti rnn->g rpr-i- kad radnička klasa ne bi npsila najveći deo troškova održani a državnih činovnika i ,,na-\ jamnih vojnika", onda b i l e troškove u celinTmorali da nose j^pttalistr~sami. U tom slučaju~"5T"za održanje organa svoje klasne vladavine morali da odvajaju odgovarajući deo neposredno iz viška vrednosti, pa bilo to na račun svoje sopstvene potrošnje, koju bi morali srazmerno ograničiti, bilo, što je_j/erovatnije, na račun dela viška _vrednosti namenjenog kapitalizovanju. Oni bi mogli manje kipitalizovati "jer *bi m o r a l f d a izdaju više za neposredno održavanje svoje sopstvene klase. Prevaljivanje troškova za održavanje njihovog priveska većim delom na leđa radničke klase (i na pretstavnike proste robne proizvodnje: seljake i zanatlije), kapitalistima omogućuje da veći deo viška vrednosti oslobode za kapitalizovanje. To prevaljivanje ne znači odmah i mogućnost ovog kapitalizovanja, tj. ono još ne stvara novu oblast prođe, da bi tim oslobođenim viškom vrednosti moglo i stvarno da proizvodi nove robe i da ih i realizuje. D r u g a je stvar ako se poreskim sistemom u rukama države koncentrisana sredstva koriste za proizvodnju sredstava za rat. ^ ^ T T m š k o v i militarizma se pokrivaj^ ^ p l a v n o m na bazi p g - l "frednmpl^ uglavnomji iatfrflc^'klasj^ kvT5te~Tret>a posmatranj cjtfV^ftatr^tiFsi ice~rlidničke klase, ceo ovaj posao r-vodi se ekonomski na sledeće. A k o pretpostavimo da nije došlo do povećanja najamnina na nivo do koga su poskupela životna sredstva (do čega dolazi u sadašnje vreme u odnosu na pretežnu masu radničke klase i što pogađa takođe, pod pritiskom kartela i organizacija preduzetnika, u visokom stepenu i sindikalno organizovanu manjinu)*, onda posredno oporezivanje znači prenošenje jednog ttela_kupovne sna"ge"Tadničke klase na državu. PromenljivTTapital kao novčani kapital određene veličiTf^sTuži sada-kao i ranije tome da stavi u pokret odgovarajuću količinu živoga rada, dakle, odgovarajući postojani kapital da koristi za ciljeve proizvodnje i da proizvodi odgovarajuću količinu viška vrednosti. Pošto se taj promet kapitala završi, dolazi do raspodele između radničke klase i države: jedan deo količine novaca dobijenog pri raspodeli za radnu s n a g u biva ustupi jen_državj D o k je ranije ceo promenljivi kapital u svom materiJSTnom obliku kao radna s n a g a ' b i o prisvajan od kapitala, sada od novčanog oblika proihenljivog kapitala'ostaje u rukama * P i t a n j e k a r t e l a i -.trustova kao specifične p o j a v e i m p e r i j a l i s t i č k e faze n a t e r e n u u n u t r a š n j e k o n k u r e n t s k e b o r b e i z m e đ u p o j e d i n a č n i h grupa kaipitala o m o n o p o l i s a n j e r a s p o l o ž i v i h o b l a s t i a k u m u l a c i j e i o podelu p r o f i t a , leži i z v a n o k v i r a o v o g rada. :

••'.'

7

359

radničke klase samo jedan deo, dok drugi deo dospeva u posed države. Transakcija se vrši svaki put posle završenog prometa kapitala između kapitala i rada, takoreći iza leđa kapitala, ona neposredno niukoliko ne dodiruje onaj osnovni deoprrrmpta kapitala .i proizvQaiue...vižka..ji[Eednosti, i čak se to nje "u prvi mali ništa ne tiče. A l i zato ona zadire u uslove reprodukcije celokupnog kapitala.. Prenošenje jednog dela kupovne snage i raHnjrj^p klase_na-4fžavu-_znači da_je udeo radničke k l a s e u 1 potrošnji životnih namirnica u i š t o j ^srazrg'eri smanjen. Za cefoktfpru kapital to je istuvetno sa čfnjenicom da on pri jednakoj veličini promenljivog kapitala (kao novčani kapital i kao radna snaga) i pri jednakoj masi prisvojenog viška vrednosti mora proizvoditi manju količinu životnih sredstava za održanje radničke klase, da joj stvarno daje uputnicu na manji udeo u ukupnom proizvodu. Iz toga proizlazi da će pri reprodukciji ukupnog kapitala otsada biti proizvedena manja količina životnih sredstava nego što to odgovara veličini vrednosti "promenljivog kapitala, jer se izmenio sam odnos vrednosti između promenljivog kapitala i količine životnih sredstava, u koja on biva realizovan; visina posrednog oporezivanja se_izražava u povi• šenju cena životnih sredstava, dok novčanTlzfažlradne snage, prema našoj "pretpostavci ostaje neizmen j en'IlTšgrha'fhe rrienj a srazmerno prema-poskupljenju životnih sredstava. TJ k o m pravcu" ce"se vršiti pomeranje materijalnih odnosa reprodukcije? Relativnim umanjenjem količine životnih sredstava potrebne za obnovu radne snage oslobađa se odgovarajuća količina postojanog kapitala i živog rada. Taj postojani kapital i taj živi rad mogu biti"koriščeni za neku drugu proizvodnju, ukoliko se u društvu pokaže nova platežno sposobna potreba. Tu novu potrebu pretstavlja država sa delom radne snage radničke klase prisvojenim putem poreskog zakonodavstva. A l i potreba države, međutim, ovog puta nije usmerena samo na životna sredstva za održavanje državnih činovnika i posle onoga što je raspravljeno pod „trećim licima", nego na specifičnu vrstu proizvoda, na sredstva militarizma za rat na kqpnu_Lna_vodi. Da bismo pobliže osmotrili pomeranja koja se pritom pojavljuju u društvenoj reprodukciji, uzmimo opet kao primer drugu M a r x o v u šemu akumulacije: I. 5000 p + 1000 p r + 1000 v = 7000 sredstava za proizvodnju II. 1430 p+ 285 pr + 285 v = 2000 sredstava za potrošnju Uzmimo da će, zbog posrednih poreza i poskupljenja životnih sredstava izazvanog tim putem, realna nadnica, tj. po360

trošnja radničke klase u celini, biti umanjena u iznosu vrednosti o d R a d n i c i , dakle', i dalje, kao Pfanije, cfobijaju 1000~pr -1- 285 pr = 1285 pr u novcu, ali stvarno za tu količinu dobijaju sada životnih sredstava samo u vrednosti 1185. Novčani iznos od 100 koji je ravan iznosu poskupljenja životnih sredstava, odlazi državi kao porez. Ona usto ima još i porez od seljaka itd. u porezima za vojnu opremu, recimo, u iznosu 150, ukupno 250. Tih 250 pretstavljaju.sada novu potražnju za sredstvima,^a_£at. Nas pak zasada interesuje samo ona 100 koja potiče iz radnih najamnina. Za zadovoljenje ove potrebe u sredstvima za rat u vrednosti od 100, nastaje odgovarajući ogranak proizvodnje kome je — pod pretpostavkom jednakog, tj. prosečncg organskog sastava, k a k o je to uzeto u Marxovoj šemi — potrebno postojanog kapitala 71,5 i promenljivog 14,25: 71,5 p + 14,25 pr + 14,25 v = 100 (sredstva za rat) Za potrebe ove proizvodne grane moraju, dalje, biti stvorena sredstva za proizvodnju u iznosu vrednosti od 71,5 i životna sredstva u iznosu vrednosti od oko 13 (sa odgovarajućim smanjenjem realnih radničkih najamnina u iznosu od oko V13). Na ovo se može odmah odgovoriti da je dojait kapitala, nastala iz povećane prođe ove nove privredne oblasti, samo prividna, jer smanjenje stvarne potrošnje radničke klase imaće kao neizbežnu posledicu odgovarajuće ograničenje proizvodnje životnih sredstava. To ograničenje će se u odeljku II izraziti u sledećoj srazmeri: 71,5 p 4- 14,25 pr + 14,25 v = 100 Prema ovome moraće, međutim, i odeljak sredstava za proizvodnju da ograniči svoj obim, tako da će se oba odeljka, zbog smanjenja potrošnje radničke klase, u tom slučaju odvijati ovako:' I. 4949 p 4 989,75 pr + 989,75 v = 6928,5 II. 1358,5 p -f 270,75 pr + 270,75 v = 1900 A k o sada ta istd?: 100 posredstvom države oživotvori proizvodnju sredstava zaffat U istom iznosu vrednosti i prema tome opet oživi, i proizvodnju sredstava za proizvodnju, to onda na prvi pogled izgleda aarpo spoijno pomeranje u materijalnom obliku društvene proizvodnjo: umesto količine životnih sredstava proizvodi se količina sredstava za rat. Kapital je, dakle, na jednoj__strani__dpbio dno što je na drugoj strani bio izgubio.

I

Ili, stvar može biti izražena i ovako: ono što na prođi g u b i vel i k i broj kapitalista koji proizvode životna sredstva za ra~Hničke mase, ..to dobija~mala. "grupa_Prrnxiriih rndustirjaTica proizvo.t. Ipak, stvar se ovako postavlja samo dotle dok stojimo na stanovištu individualnog kapitala. Sa tog stanovišta, dabome, sas v i m je svejedno da li se proizvodnja usmerava na o v u ili o n u oblast^JZa individualni kapital uopšte ne postoje odeljci ukupne proizvodnje, k a k o ih šema razlikuje, nego prosto robe i kupci, zato je za individualnog kapitalista s a s v i m svejedno da li on proizvodi životna sredstva ili smrtonosna sredstva, konzerve, ili čelične oklope. Na ovo stanovište ..se_često_pozivaju protivnici militarjzma. „ da bi dokaza 1 i. _d a_p_rjyLe.dna plasjr^n"Ja~ipT3Th"a naoruzanja -za ^ kapital znače da jednim kapitalistima koristi ono što je od d r u savaju da ovo gledište nametnu radničkoj klasi, uveravajući da p u t e m posrednih poreza i državne_potrebe nastupa pomeranje u materijalnom o b l i k u " r e p r o d u k č i j e ; umesto druge robe, proizvode se krstarice i topovi, a blagodareći tome radnici-nalaze svoj^rTlpošIenje i zarađuju svoj-.Meb u i s t o j i l i većoj m e r i , svejedno da li ovde ili onde. Sto se tiče radnika, dovoljan je samo pogled na š e m u pa da se otkrije šta je u tom p r a v a istina. R a d i uprošćenja poređenja, pretpostavljamo da proizvodnja ratnog materijala upošljava isti broj radnika koliko je njih ranije bilo uposleno na proizvodnji životnih sredstava za najamne radnike; iz toga proizlazi da oni sada pri r a d n o m učinku, koji odgovara nadnici od 1285 pr, dobijaju životnih sredstava za 1185. Sa stanovišta celokupnog kapitala stvari p a k stoje drukčije. Za njega se ova lflO._u. jrukama^države, koja pretstavlja potra* U o d g o v o r u r u s k i h m a r k s i s t a V o r o n c o v u , k o j i je u svoje vrerne m n o g o s l a v l j e n , piše n a p r . p r o f . M a n u i l o v : „ O v d e s e m o r a strogo r a z l i k o v a t i p r e d u z e t n i č k a g r u p a k o j a p r o i z v o d i sredstva za r a t n e p o t r e b e i celokupnost k a p i t a l i s t i č k e klase. Z a f a b r i k a n t e k o j i p r o i z v o d e topove, p u š k e i d r u g i r a t n i m a t e r i j a l p o s t o j a n j e v o j s k e j e n e s u m n j i v o k o r i s n o i neophodno. M o g u ć e j e d a b i u k i d a n j e sistema oružanog m i r a z a f i r m u K r u p p značilo propast, a l i n e r a d i se o n e k o j zasebnoj g r u p i p r e d u z e t n i k a , nego j e d i n o o k a p i t a l i s t i m a kao k l a s i , o k a p i t a l i s t i č k o j p r o i z v o d n j i u c e l i n i . " Sa ovog posledn j e g s t a n o v i š t a m o r a se p r i m e t i t ' i da, „ a k o p o r e s k i t e r e t leži u g l a v n o m n a m a s i r a d n o g stanovništva, svako p o v e ć a n j e o v o g tereta u m a n j u j e k u p o v n u sposobnost tog s t a n o v n i š t v a , a i p o t r a ž n j u z i r o b o m " . O v a činjenica dokazuje „da militarizam, posmatran sa stanovišta proizvodnje r a t n o g m a t e r i j a l a , istina, obogaćuje neke k a p i t a l i s t e , a l i š t e t i ostale, n a j e d n o j s t r a n i o n z n a č i dobit, n a d r u g o j g u b i t a k " . ( „ D e r B o t e der I u r i s p r u d e n z " , 1890, sv. I, „ M i l i t a r i s m u s u n d K a p i t a l i s m u s " . )

362

žnju za sredstvima za rat, javi jaukao nova oblast prođe. Ta suma noSea prethodno -je bila promenljivi kapital. K a o takva ona je vršila svoju ulogu, razmenila'se za živi rad koji je proizveo v i šak vrednosti. Posle toga ona prekida promet promenljivog k a pitala, odvaja se od njega, i pojavljuje se kao nova kupovna snaga u rukama države. K a o da je nastala iz ničeg^TSna delu je u^ravc^airo Kao aa je pronađeno sasvim novo polje prođe. Naravno, kapital će u p r v o m redu imati za 1 OOjamanj£nu-pxflđu životnih sredstava za radnike. Za individualnog kapitalistu radnik je isto toliko dobar potrošač i kupac robe kao i svaki drugi, kao kapitalist, država, seljak, „inostranstvo" itd. Ne zaboravimo ipak da je za celokupni kapital ishrana radničke klase samo malum necessarium (nužno zlo), samo obilazni put ka pravom cilju proizvodnje: stvaranju i realizovanju viška vrednosti. A k o pođe za r u k o m da se iznudi ista količina viška vrednosti, a da se radnoj snazi ne mora proizvesti ista količina životnih sredstava, utoliko je sjajniji posao. Na k r a j u krajeva izlazi na isto kao kad bi — bez poskupljenja životnih sredstava — kapitalu uspelo da u odgovarajućoj meri obori novčane najamnine a da se pritom ne umanji obavljeni rad. Jer stalno obaranje najamnina ima kao dalju posledicu takođe smanjenje proizvodnje životnih sredstava. K a o god štp mu je svejedno da li će za potrebe radnika morati proizvoditi manje životnih sredstava, kad nad njihovim najamninama vrši džeparoški posao, pa štaviše radi taj posao sa voljom i ljubavlju kad god mu se ukaže prilika, isto tako kapitalu kao celina malo smetaju i žalbe što radnička klasa, blagodareći posrednom oporezivanju, koje ne biva izravnate povišenjem najamnina, pretstavlja manju potražnju životnih sredstava. Dabome, pri neposrednom " smanjenju najamnina razlika u promenljivom*kapitalu ostaje u džepu kapitalista i, pri neizmenjenim cenama robe, uvećava relativni vlSAjT" vrednosti, dok ona sada odlazi u ~đr'ža"vnu ksstrrftn s druge strane opšta i stalna smanjenja novčanih najamnina u svako doba su samo retko izvodljiva, a osobito pri visokoj razvijenosti sindikalnih organizacija. Lepa želja kapitala nailazi ovde na jake prepreke socijalne i političke prirode. Naprotiv, obaranje realnih najamnima, posredstvom posrednih poreza, izvodi se kratkim putem brzo, glatko i opšte, a da se otpor protiv toga u najviše slučajeva očituje tek posle dužeg vremena na političkom poljU; i ipez neposrednog ekonomskog rezultata. Proizađe li iz toga najzad smanjenje proizvodnje životnih sređstava7~to slT'činiOliHnj 5 sa stanovišta ukupnog kapt^a^ne^javlia^ kao sr.it« tak proai7Ti"eg~o~k"ao~~ušteda "tročkOva'pr'i proizvodnji viška vf||cffiostf.' Proizvodnja životnih 363

sredstava ™ ra^nifa* j^ste uslov sine g u a non u proizvodnji vižka vrednosti, najm&jza reprodukciju žive rarine_snage J jTinikada sredstvo za realizovanie viška vrednosti. ——~ "'' Uzmimo opet naš primer: I. 5000 p + 1000 pr + 1000 v = 7000 sredstava za proizvodnju II. 1430 p + 285 p r - f - 285 v = 2000 sredstava za potrošnju Na prvi pogled izgleda kao da će ovde odeljak II i kod proizvodnje sredstava za potrošnju za radnike proizvoditi i realizovati višak vrednosti, isto tako i odeljak I, ukoliko proizvodi sredstva za proizvodnju potrebna za proizvodnju tih životnih sredstava. A l i taj privid iščezava kad i m a m o u vidu ukupni društveni proizvod. Taj se pokazuje ovako: 6430 p + 1285 pr + 1285 v = 9000 Sada neka nastane smanjenje radničke potražnje za 100. Zbog odgovarajućeg ograničenja oba odeljka, pomeranja u reprodukciji izraziće se na ovaj način: I. 4949 p -f 989,75 pr + 989,75 v = 6928,5 II. 1358,5 p + 270,75 pr + 270,75 v = 1900 A društveni ukupni proizvod: 6307,5 p + 1260,5 pr + 1260,5 v = 8828,5 Na prvi ppgled može se utvrditi opšti deficit u obimu proizvodnje kao i u proizvodnji*viška vrednosti. Ah to samo dotle dok i m a m o t r v i d u , apsti , aktne~v^5Hne - v r ed n os t i u raščlan javan ju ukupnog proizvoda, a ne njihove materijalne povezanosti. A k o pogledamo pobliže, pokazuje se da dpficit pogađa potpuno troškove održavanja radne snage i samo'niih. Proizvodi se. dalie, manje, životnih, sredstava i sredstava za proizvodnju, a ovi su šTuziH isključivo o d r ž a n j u j a d l l i k a . Sada biva uposlen manji kapital i proizveden manji proizvod. A l i svrha kapitalističke proizvodnje nije da uopšte upošljava što veći kapital, nego da postigne što veći Smanjenje kapitala je ovde nastalo samo otuda što održavanje radnika iziskuje manji kap>tal. A k o je ranija vrednost ukupnih troškova održavanja uposlenih radnika u društvu bila izražena sa 1285, to onda nastali deficit u ukupnom proizvodu = 171,5 (9000—8828,5) mora u celini da se odbije od tih troškova održavanja i tada dobij amo izmenjen sastav društvenog.-pr.aizvoda: 364

6430 p + 1113,5 pr + 1285 v = 8828,5 Postojani kapital i višak vrednosti ostali su neizmenjeni, promenljivi kapital društva, plaćeni rad jedini je umanjen. Ili, kako nepromenjena količina postojanog kapitala može da iznenadi, uzmimo, što odgovara i egzaktnom odvijanju, i smanjenje postojanog kapitala koje odgovara smanjenju radničkih životnih sredstava, tada dobijamo sledeće raščlanjivanje celokupnog društvenog proizvoda: 6307,5 p + 1236 pr + 1285 v = 8828,5 U oba slučaja višak vrednosti ostaje neizmenjen. uprkos smanjenju ukupnog proizvoda, jer smanjeni su samo troškovi održavanja radnika i ništa drugo. Stvar se, dakle, može i ovako prikazati. Društveni celokupni proizvod može, prema svojoj vrednosti, b i t i raspoređen u t r i proporcionalna dela k o j i svagda pretstavljaju isključivo celokupni postojani kapital društva, celokupni promenljivi kapital i celokupni višak vrednosti i to tako kao da u p r v o m delu proizvoda ne bi bio sadržan ni atom novopridošlog rada, a u drugom i trećem ni atom sredstava za proizvodnju. Kako je ta masa proizvoda kao takva, prema svom materijalnom obliku, potpuno rezultat datog proizvodnog perioda iz koga je proizašla, to se može — mada je postojani kapital kao veličina vrednosti rezultat r a n i j i h proizvodnih perioda i samo se prenosi na nove proizvode — i ukupni broj zaposlenih radnika rasporediti u t r i kategorije: u takve k o j i proizvode isključivo celokupni postojani kapital društva, u takve čija je isključiva profesija da se staraju oko održavanja svih radnika i, najzad, u takve koji stvaraju isključivo ukupni višak vrednosti kapitalističke klase. Ukoliko bi se pojavilo ograničenje potrošnje radnika, onda bi bio otpušten samo odgovarajući broj radnika iz druge kategorije. Ali ti radnici ne stvaraju apriorno višak vrednosti za kapital, njihovo otpuštanje, dakle, sa stanovišta kapitala nije gubitak, nego đobitak, smanjenje troškova proizvodnje viška vrednosti. Na drugoj strani pak pojavljuje se država sa novom prođom i svim čarima nove oblasti za realizaciju viška vrednosti. Jedan deo novčane sume sadržane u prometu promenljivog kapitala iskače iz koloseka tog prometa i u rukama države pretstavlja novu potražnju, Što je poreskotehnički postupak drukčiji, naime, što je kapital stvarno predujmio državi iznos posrednih poreza i što se taj iznos tek cenom plaćenom pri kupovini roba od strane potrošača povrća kapitalistu, ne menja 365

ništa na ekonomskoj strani procesa. FJ