Политички чланци 1919-1939 Politički članci 1919-1939 [PDF]

Zitiervorschau

Милош Црњански

ПОЛИТИЧКИ ЧЛАНЦИ 1919-1939.

Београд, 2017.

КЊИГА 32 (ЈУГОСЛАВИЈА, 1919-1935)

ВАСПИТАЊЕ И РЕВОЛУЦИЈЕ

Сви би ми били за револуцију, да оне зависе од нас и да се дају водити. Али револуција не зависи у свом развоју од људи, него од прилика, у томе је њена трагичност, па и њена узалудност. Ниједна се још револуција није развијала по вољи, него увек као комедија разних нехотичних прилика. Узрок јој је душевни развој материјални, а судбина замршена игра глупих, неочекиваних страсти и случајева. Па била та револуција хришћанство, или браће Граха, или византијске, или немачких сељака, или енглеске, или тзв. „велика” Француска. Тако ће бити и са данашњом бољшевичком. И ниједна не постиже свој циљ насиљем, него са сто других снага, које су све: васпитање. Узалудне су револуције, које мењају материјалан поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем. А васпитање није само школа, него почевши од новина све што се види и чује у јавности, то су и железнице и добри путеви и хигијена, то је сав и сваки рад на земљи. Масе уопште не праве револуцију, њу праве групе људи. Али би последње оправдање револуције било да она убрзава прогрес, међутим све су револуције доказ да се човечанство развија ужасно лагано и не водећи бриге о револуцијама. Крв, и лешине су узалудне, револуције се сврше, а постигну увек само оно што би се могло и без насиља постићи. Свет не мења насиље, него симпатија. Осим тога револуције не рачунају са непромењивим чињеницама и зато подлежу, промену 1 свој првобитни циљ и свршавају компромисом. Хришћанство је прва светска револуција, која је успела да покори скоро цео свет, па ипак је учинило компромис, јер није рачунало са материјалним узроцима, као што данас бољшевизам заборавља душевне узроке, који су га довели. Револуције су све сличне, слични почеци, етапе и свршеци. Па и вође, тј. они, који мисле да су вође, слични карактери и приватне црте чак и у тако различитих типова, као Катилина и Мирабо, Савонарола и Робеспијер. Говорници конвента говоре плагијате из Цицерона, а мењшевици јако и тачно личе на жиронду. Никад се револуције не развијају како вође хоће. Али то је природно. Маса не иде по ничијој вољи, вође се често мењају.

1

Читава Француска револуција пролази као комедија, у којој једна женска тоалета има више уплива на развој догађаја, него сви говори великих патриота. Међутим данашње револуције нису више сличне онима, јер су материјалне. Оне неће и немају више да промене душевне разлике класа, него материјалне. Но ако је тако, онда отпадају све теорије, све сентименталности, и то се може учинити само строго рачунајући са практичним и стварним приликама. Како смешно изгледа тада диктатура пролетера у Русији. У Русији наступају степске земљорадничке државе. Робеспијер је био луд од теорија Русоа, а Лењин је исто тако теоретичар, и ако бољшевизам у Русији победи, то би била победа не комуниста, него диктатура књижевних мољаца и социолога, која ће као све теоријско трајати кратко време. Данашње револуције имају друге узроке, не оне које револуционари тако гласно спомињу. Ако је ко гладан, па у глади својој хоће да отима, то још не значи да је он комуниста, и да зна шта је то, а најмање да би он да има сам да једе, уделио гладном половину.

Напротив масе су више него ико подле, немилосрдно бруталне, себичне и што је горе, превртљиве. Данашње револуције су комедије. Немачка је лажна. Зар та толико компромитована странка немачких социјалиста да изненада постане боља него што беше. Данашње револуције око нас су револуције преторијанске. Револуције незадовољних војника, а све револуције широких социјалних слојева, а најмање организованих. Терор, али не организација. А никакви терор дуго трајати не може. Данашње револуције подигли су војници, измучени, преварени, понижени и злостављени горе него животиње, вашљиви и подивљали војници. И јер су то биле масе, као никад, зато су тако опсежне. А друштво још није развијено за комунизам. Масе што данас иду за револуцијом, не знају о чему се ради. Оне су себичније, превртљивије него толико нападана „буржоазија”. Пијани војници који пљачкају, несретни су, али нису комунисте. Комуне се могу васпоставити само савесним, а не себичним јединицама. * Услед ратног слома у јесен 1918. године, а под великим утицајем Октобарске револуције, Немачку су од јесени 1918. до пролећа 1919. потресали догађаји познати као Немачка револуција. У Берлину су избиле демонстрације које су довеле до пада монархије, а цар, престолонаследник и династија емигрирали су у Холандију 9/10. новембра. Већ 9. новембра проглашена је република, а наредног дана је власт прешла у руке Већа народних пуномоћеника. Међутим, и у републиканском табору било је несугласица. Његов најрадикалнији део, окупљен око Спартаковог савеза и личности Карла Либкнехта и Розе Луксембург, дошао је у сукоб са новим властима. У уличним борбама и Либкнехт и Луксембург су ухапшени и убијени по одлуци републиканских власти (у извршењу фрајкора) у јануару 1919. До крвавог гушења републике Већа дошло је и у Минхену. По окончању револуционарних немира власти су успеле да изврше консолидацију републике, која је трајала до 1933. године и доласка националсоцијалиста на власт.

2

Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске. То се може, може бити, разумети, али називати револуцијом никад.

Но рећи ће ми се, све је то морало у почетку тако бити, све ће се то рашчистити и побољшати. Не, то не може бити, јер данашње друштво није васпитано за револуцију. Не само да не може бити комуне, него ни љубави међ људима у Европи, јер је цела Европа без широког васпитања маса. То се може надокнадити за сто, али не за десет година. Америка је зрела за социјалну револуцију, за комунизам, али не ово друштво дегенерисаних, разних менталитета, економских, моралних и политичких услова, који се не могу ни обићи ни променити никаквом диктатуром, јер свака је диктатура кратка. Није чудо што се измучена Европа брани и грчи, себична, а навикла на нерад, на пријатан живот, али да би јој револуција помогла, то не признајемо, напротив. Настао би хаос, у којем би се трала најстрашнија трагикомедија поштених, а у коме би обешењаци шићарили и користили се. Нека се донесе закон да раденици помажу међусобно једно друго и неће се моћи спровести. Европа нема en masse1 части, али је има појединце. Зато треба пре свега васпитање маса. Васпитање је да нестаје бракова међ родитељима и децом, међ сродницима, да нестаје педерастија, која беше по негди у масама уобичајена, васпитање је хришћанство; васпитање ће бити кад ни жена ни мушки не допусти проституцију, васпитање је и социјализам, а васпитање ће бити, дође ли до комунизма. Ако Европа хоће револуцију, па добро, нека се побрине прво да спреми за њу масе. А ово што се данас зове револуција, то је трагикомедија и себична маскерада људи. Данас се за новац чини све, нико неће да трпи, нико неће да ради. Мењају се не само начела, него и народности, и заклетве итд. Све је себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија. Али и да их има, оно што оне постигну, може се постићи и мирним путем, али ако не, онда тек широким васпитањем маса. Каква је маса са којом данас располаже револуција. Али она је морално, и у сваком погледу још гора од буржоазије. Зато јој је нужна диктатура. Да сакрије много, врло много. Али се хаос не да сакрити. Данашња маса није за револуцију. До данас није било класне револуције. Ни Грахусова, ни Спартакусова, ни немачких сељака, а најмање литерарно филозофска Француска, која је само помогла буржоазији. Али је она и немогућа, класе се развијају по економским законима, а у материјалним законима нема скока, са кола на аутомобил прелази човечанство лагано. Велика, несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције привремене појаве и узалудне, постижу само оно што се и без њих развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али постепено. 1

у целини (прим. прир.)

3

Револуције су бедне маскераде у радионици човечанства, за њима остаје само више посла, а воле их само они, који не воле рад. Јер рад значи тешку трагичну субину човека, једину, која је часна.

Јединство, 12. VII.1919.

4

НАШИ МАЂАРИ1

Наш раздор са Хрватима и Словенцима полако постаје државни проблем опасан, али и обичан после уједињења, скоро бих оптимистички рекао филаделфијски. Везе и патње векова чине своје, а страх од бивших отаџбина помаже. Осим тога, све се јаче оцртава нова, крај свега централна идеологија нашег најјачег племена, логичан историјски завршетак. Мапа државна са својим шареним пегама разних племена и вера, мада нема лепоту неког старог државног плашта од једног комада свиле, румена од крваве боје нашег племена, ишарана мрежом једног језика, ипак већ личи на заставу. Тајна прикривена борба, наставак мировних конференција, и код нас се на све стране стишава. Једино још у северним областима нашим, где је комад Мађарске остао у нама, букти глупо и тврдоглаво. Од ње је можда већа, али није ближа, опасност од чулних и фанатичних, узаврелих муслиманских маса, које чекају мутне судбине; од ње је можда несноснија, али није грубља, надутост наших економски јаких швапских гомила, ма колико њини политички програми „безазлени” били (Ишту на пр.3 да војску служе само у Војводини, а не и на Балкану). Ипак, дивља иредента, непријатељ у рођеној кући, нешто што предратна, безбрижна Србија није познавала, са шпијунима, саботажом, вечном заседом на северној граници, осећа се највише код наших Мађара. То није атмосфера одушевљења на каквој чајанци немачког посланства, нити тужакање по немачким „културним” журналима, нити обесно шапутање по муслиманским кафанама, него једна територија несигурна на сваком кораку. У извештајима из Пеште, о Божићу*, предвидео сам да је Мађарска завршила прву романтичну етапу према реваншу и да започиње другу, организовану кампању озбиљног подривања и систематских, скривених напада. Кад 6и нашу границу и северне области изненада могао да обасја један чудан рефлектор, који просијава све, шта би се све дало видети! Једна огромна, помало и смешна шпијунажа, са централама у Печују и Сегедину, и мравињак, што путује за њу тамо-амо, жене, трговци, родбина. На граници, као и на чешкој и на румунској, сваки час по један покољ, приређен услужно за талијанску штампу. *У питању су извештаји објављени у: Путописи, II, Дела, том 9, књига 20, Београд, 1995, 9-42.

5

Гувернер Хорти** у посети код појединих пукова, при освештању застава, која се завршују са бомбастом химном: верујем у једнога Бога, верујем у једну отаџбину верујем у једну божанску вечну правду, верујем у васкрс Мађарске. Али све то почиње да се чува за домаћу употребу. Према иностранству раде трговина, путници и нарочито они који су остали. Новине, чак и спортске, и даље пишу „поседнуте области”, Загреб као унутрашњост, уопште о чешким, румунским и нашим градовима, као да граница нема. Ипак, место вике и буке покушавају, најновије, систематски, да тачно извиде и обману иностранство. При томе још падају у стари занос, готови одмах за сутра на авантуре. Занимљива је била ова недеља посетâ4 њиног министра председника у Паризу, Лондону, Риму. Наши Мађари, чија је штампа, крај свих љубазности, сасвим разумљиво, барометар Мађарске, и сами завршише први, безглави период своје иреденте. Прошло је доба напада на жандарме у Бачкој, саботаже и паљења локомотива, псовке и увреде краља покушаја са француским консулатима, уводних чланака о плебисциту и неизвесним границама. Тихо и неприметно мења се начин. Још увек се смештају извештаји из Пеште и Београда, смишљено помешано, тако да се често побркају. Спомињу се сваки час мађарски закони, који у Војводини још важе, понављају сваки дан чудни пријатељски предлози споразума. Главно је да се не осети граница, која немилосрдно дели. Свака маленкост, неповољна за нас, смешта се, нарочито вести партијске, хрватске, маћедонске бојадишу се помало. Главно је да још траје сумња и неизвесност. Краљ, краљица, парламенат још нису никако успели да добију придев „наш”, још се пишу са предлогом, који значи неког краља, неку краљицу, неки парламенат. Уосталом у рубрици парламента, свакако из техничких разлога често имате извештај и пештанског парламента. Мешају, још мешају. Треба дакле и ми сад, да прегледамо старе и поставимо нове белешке на оном делу карте наше земље, где су уписани они, од вајкада црвеним знацима. Али није ту реч само о једној агитацији и нелојалности, него поводом свега тога, у вези са њима нешто више. Није ту реч само о мрежи иностранства баченој на нас, о националном лудилу, него о Средњој Европи, о паклу здравих и младих племена где чекају гробови и кужне долине, које покорене тек, трују грозницом, као некад око Равене. ** Миклош Хорти (1868-1957) био је мађарски поморац, политичар и регент. Постао командант аустроугарске морнарице 1918. године. Као министар рата учествовао је у сузбијању владе Беле Куна. Постао је регент 1920. године. У Другом светском рату подржавао је Осовину. Увео земљу у рат окупиравши део Југославије. Због настојања да склопи сепаратни мир, Немци су га заробили 1944. године. По ослобођењу емигрирао је у Португал, где је и умро.

.

6

Реч је о нападу отровног мравињака, тајној економској заседи, о шатровачком препаду на веселу и сељачку младост нашег народа, који се после пет стотина година опет враћа из села у градове. У први мах то се чини мало фантастично, после два три чланка већ неће бити сасвим невероватно.

Политика, 23. V 1923.

7

ПРЕ АНЕКСИЈЕ 1 , 2

Овде, где осећају да се нешто иза кулиса спрема, највидније је и то да се ријечко питање срозава. Пре четири године, у Паризу, Вилзон му је посвећивао читаве посланице, а талијанска делегација, на притајену радост осталих, напуштала је због њега, мировну конференцију. Затим су дошли напади на савезничке флоте, кондотијерски успех против великих сила, узбуна Европе, падање влада на том питању и најпосле ето остају само туче и разговори, а нама је то најмање у интересу, иза кулиса, под притиском тршћанских националиста и спекуланата, у којима нема више шта да тражи европска јавност, наше право, а најмање сама Ријека. Опасно је по нас што изгледа, да иза свега овога, што се очекује, има само пријатељских сцена између сенатора Контаринија у Риму и нашег посланика г. Антонијевића, отприлике овако: „Ама драги г. Антонијевићу, кавалијере карисимо, што ћемо живот загорчавати тим глупостима, та то је питање другога реда и ја се чудим да вас Србе уопште занима. Обуците се Ви лепо и дођите да ми то свршимо отмено и тихо. Доказаћу Вам статистиком да та лука ништа не ваља, даћемо вам жељезнице, а пре свега мир. Ваши су успеси у миру. Италија ври за Ријеком, мада нам је мало стало до ње, Вами то могу рећи.” Највећа наша грешка је, што смо допустили да ријечко питање постане локално. Још једном нам се даје прилика, да заузмемо став, који нам онемогућује да њену слободу напустимо, и кад би хтели, јер је њена будућност нужна не само нама, него свим земљама у залеђу њеном, до Јужне Русије. Читаву грандиозну слику дунавског базена, средњеевропске индустрије, треба још једном да дигнемо против Италије, да иза себе поставимо државе и народе, велике правде, које ми штитимо. Чак дотле, да бранимо слободу Ријеке за Мађарску без мора. Да још једном станемо пред свет, као браниоци живота, трговине, промета целе Средње Европе. О томе ставу нигде се код нас не говори. Против тога става Италија, са садашњом руљом на Ријеци, отвореном протекцијом Трста и јавним убиством Ријеке, могла би само привремено и теже успевати. Открило би се видно да Ријеку хоће да убију и да су је убили.

8

Погрешка је била и то, што смо се за доба Д’ Анунцијева* сасвим испуцали, а сад смо сасвим занемели. Ма колико да је подмитљивих официра и авантуриста, па и олоша, дошло за њим, на Ријеку, он је ипак значио огроман пламен, који је буктао за сву Италију. Било је грозничаво и разочарано доба народа, што у рату није много добио, напона тешке ратне индустрије и капитала, што је тражио терена и вере да је Далмација обећана земља. Г. Нити** [ни]како2 није хтео рат, ни ријечку авантуру, али је Д’ Анунцио ипак био логична последица талијанског дивног и многог говора и херојства омладине, коју немамо узрока баш ми да исмевамо. А најпосле, тај кондотијере био је дубоко Талијан и, на свој начин, легалан на Ријеци. То доба је протутњало и распало се. Фашизам је на пуној власти, али и одговорности и страху. Пун је, мада то крије, социјалних и синдикалних мука и само привидно херојски. Све је више у проблемима унутрашњим, у послу и раду, а Италија о Ријеци полако већ добија, само не признаје, горак појам. Да смо сад гласнији, отворено би је утерали у став убице Ријеке, који у своме интересу гуши целу Средњу Европу. Талијански је трговац опљачкао Беч, сад је на послу у Немачкој, а на Ријеци је само неколико батинаша и јефтиних полтрона. Један огроман блеф управљан 3 из Трста. Оно што сад влада на Ријеци, бедна је и криминална инфамија, а по легалности, националном хероизму и талијанству ни за ђон Д’ Анунција, ма колико он груб према нама био. Још једном је прилика да у слободи Ријеке гласно, и све гласније, бранимо, не хрватску индустрију дрвета, него возове, благостање, здравље у Средњој Европи и наше ново место у свету. Не осећамо грдњу, планинску силу наше земље и грешимо страшно, ако ћутањем новина допуштамо талијанској штампи да нашу веру уписане у говоре и част прља сумњом да радо жртвујемо Хрвате и да смо, тајно, сами повукли границу наших интереса и видика, до Босне и Боке. Још једном је прилика да у наше сељачке гужве унесемо слику мора и пута у свет. А да нам на том путу садашња Италија, чудна и егзалтирана, ипак не значи опасност, ни својим насиљем и застрашивањем, то она

* Габријеле Д’Анунцио (1863-1938) био је игалијански песник и писац. Подржавао је заузимање Либије и учешће Италије у Првом светском рату. Учествовао у Првом светском рату као авијатичар. Са групом присталица 1919. године ушао је у Ријеку, прогласивши је слободним градом и израдивши њен устав. Истеран је из Ријеке 1920. године, након чега се повукао и посветио литератури. Иако је значајно утицао на фашистички покрет и идеологију, није имао већег удела у самом покрету. Преминуо је 1938. године. ** Франческо С. Нити (1868-1953) био је италијански политичар и професор, министар пољопривреде и индустрије у Ђолитијевој влади 1911-1914, затим министар финансија, а од 1919. премијер Италије. Због противљења фашизму и напада на Мусолинија напустио је Италију, у коју се вратио по окончању Другог светског рата, наставивши да учествује у политичком животу земље до своје смрти.

9

код куће најбоље зна.

Политика, 2. VIII 1923.

10

РАДНИЧКА ВЛАДА* И МАЂАРСКА1

Необично је, да поводом изненадног споразума са Италијом** и нагле промене у држању талијанске владе према нама, баш у време доласка на владу радничке партије у Енглеској, нико није истакао однос између фашистичке и радничке странке и последице, које су се од тога могле очекивати. Али ако се ти догађаји и нису доводили у везу, неизбежно ћемо сви приметити утицај тог кабинета на данашњи режим у Мађарској, што ће можда довести и до већих промена, за нас врло важних. Познато је да режим, који влада данас у Мађарској, није много измењена, предратна констелација видљивих и невидљивих политичких партија, углавном са жељом савеза са Немачком, хегемоније на Дунаву и бивших граница Мађарске. Са страшним белим терором, обновом феудалства, краљевством без краља, које чека Хабзбурге, тај режимвећ пет година чека на реванш према државама „наследницама”, за своје „поседнуте” крајеве, мрзећи нарочито нашу државу. Тек после пет година, заморен и често осрамоћен прикрио је своја оружја за боља времена, ровећи потајно, али издржљиво и даље. _______________________ * Лабуристичка партија Велике Британије израсла је из Радничког представничког комитета формираног 1900. године. Улази у парламент 1906. године и мења име у Лабуристичка партија. Лабуристи су настављачи снажне деветнаестовековне синдикалне традиције борбе за права радника. Фебруара 1918. Године Лабуристичка партија прогласила се за националну сгранку, односно за партију која не заступа само уске интересе најамних радника. Програм лабуриста био је социјалистички, али умерен, како у захтевима тако и у тактици. Први значајнији успех странка је остварила на изборима 1922. године, када је, освојивши више гласова од Либералне странке, постала друга по величини политичка партија у Британији. Прву лабуристичку владу формирао је јануара 1924. године Ремзи Макдоналд, али се она одржала непуних годину дана. Након Другог светског рата Лабуристичка партија је формирала прву већинску и стабилну владу под Клементом Атлијем. До данас су Лабуристичка и Конзервативна странка две кључне партије у политичком животу Велике Британије. ** Југословенско-италијански споразум, такозвани Римски споразум, потписан је 27. јануара 1924. године између Игалије и Југославије. Током првих година на власти Мусолини је водио помирљиву спољну политику, у циљу консолидације режима. У том контексту потписан је и Римски споразум, који је донекле редиговао одлуке Рапалског уговора из 1920. Најважнија одлука Римског споразума везана је за статус Ријеке, која више није имала статус слободног града-државе под управом Лиге народа, већ је припала Италији. Југославија је добила луку Сушак.

11

У комбинацијама своје спољне политике тај режим, који се, изгледа, већ годинама ослања на већину мађарског народа, употребљавао је против нас извесну симпатију Енглеске. То значи један део лордова и парламентараца енглеских, везаних традицијама, илузијама и интересима за мађарско племство и парламенат. Много је у томе помогло и то, што је енглеска влада, испрва, после примирја, стварала своје мишљење под утицајем својих експерата и комисија, који су необавештени, задобијени мађарском госпоштином, у Пешти, представљали тај режим као спасоносан, хришћански и добар. Отуда она често повољна решења у корист Мађарске, последњих година. Отуда и честа путовања мађарског министра председника у Лондон. Доласком на владу радничке партије у Енглеској, однос се Мађарске према њој сасвим изменио. Енглеска радничка партија доказала је више пута, својим изасланствима, гласањем и говорима у парламенту, да је противник данашњег режима у Мађарској режима белог терора, феудалног угњетавања, социјалног насиља. Она је у вези и пријатељству са добрим делом мађарске емиграције и мађарске опозиције, остацима партија октобарске Мађарске, републиканске, са амбицијама федеративним и споразумним на Дунаву. И ових дана позват је Макдоналду*** у Лондон један од вођа емиграције и двоје од виђених противника данашњег режима, а пештанска и лондонска штампа говори и о промени енглеског посланика у Пешти. Нема сумње да енглеска радничка партија на влади не може испунити нека нарочита очекивања, нити ићи у крајност према Мађарској. Али ће без сумње мађарска опозиција и емиграција, све оно што код Мађара жели споразум са суседима, демократизацију земље, европеизирање, имати у енглеској влади јак ослонац, тако да то може довести до значајних промена. Свакако да режим реванша, насиља, феудалства, мађарских обешењаклука и хабсбурговштине сада има да рачуна са сасвим новим односима према енглеској влади. То се већ види у питању зајма у иностранству. Положај мађарске опозиције, која расте и мађарске емиграције, која ће се свакако ускоро вратити у отаџбину, ако се промени, може значити корениту измену и у нашим односима према Мађарској. Те партије су, углавном, оне, које су Мађарску хтеле повести новим путем, које су склопиле примирје и које искрено и без задњих намера примају стање створено мировним утоворима, а желе да својој отаџбини помогну пријатељским и новим везама са суседима. У својим борбама мало их је до сад помагало иностранство. Емиграцију, која је својим везама и штампом учинила многе услуге, обавештавајући Европу, и борећи се против режима терора и реванша, нисмо искористили. _______________________ *** Ремзи Макдоналд (1866-1937) био је британски лабуристички политичар. На челу Лабуристичке странке 1911-1914. и 1922-1931. Премијер и министар спољних послова у првој лабуристичкој влади Велике Британије 1924. Поново премијер 1929-1931. и 1931-1935. Поражен на изборима 1935. године.

12

Што је чудније, ни Чешка није умела, мада је режим ту емиграцију једнако оптуживао издајством и плаћеништвом. Њени листови престадоше, њени се редови проредише и значајнију улогу играју још само у Америци, на чије јавно мнење често утичу. Треба признати, да смо и од овог режима, који већ годинама влада и који, изгледа, има већину мађарског народа за собом, могли добити што нам треба и да би и он, кад изгуби илузије, феудалан, реакционаран и корумпиран пристао сасвим лепо да се нагоди и припитоми. Исто тако: да је опозиција и емиграција, са лепим, слободњачким и хуманим традицијама само мањина Мађара, а да њен застарели спољнополитички програм Дунавска Федерација не значи баш нарочите перспективе за нас. Ипак, снажењем и чак доласком на власт партија опозиције и емиграције у Мађарској, са тежњама нових односа, економских веза, интернационалних помоћи, можда би се видик наш на Северу, где су Мађари одвајкада оштар хрид у мору Славенства, после толико столећа сасвим разведрио. За наш народ, опкољен чулним и брзоплетим суседима, то не би било индиферентно.

Политика, 8. II 1924.

13

СА ВЛАДОМ ИЛИ ОПОЗИЦИЈОМ МАЂАРСКЕ?

Терор послератне Мађарске, њене гласне и ратоборне пароле, помешане тужакањем у иностранству, стални инциденти на границама према суседима и шпијунажа, навели су јавно мишљење, и наше и осталих европских држава, на мишљење да се на Дунаву јавља једна нова Бугарска и да Војводина, Бургенланд, Ердељ и Словенска треба да играју улогу четири Македоније. Хорти и његова влада, то се не да порећи имали су на својој страни већ четири године, само симпатију феудалних и реакционарних кругова западних, па и ту помешану презирањем, а симпатија осталог света била је на страни мађарске емиграције и опозиције, која се тек стварала. Ових дана међутим, тај режим бележи много успеха, а опозиција и емиграција горка разочарања. Изгледа да је влада Мађарске успела да убеди западне државе, да је Октобарска револуција и република била само сан разузданих војника а бели терор са убиствима и вешањем у маси, нужна господска реакција. Дипломатски додири постали су тако љубазни, да је и наш посланик у Пешти поздравио поетичним метафорама оне, које је недавно још наш министар спољних послова, гласно, чак и у нашем парламенту оптужио као најгори европски канај. Изгледа дакле да се и ми, по нужди, поводимо за општим европским цинизмом и покушавамо да своје интересе заштитимо, без сентименталности за опозиционарну страну Мађарске, која нас можда и није нарочито задужила. То би нам се тим мање могло пребацити, што тај режим изгледа представник Мађарске и што је са тим, до инфамије озлоглашеним режимом давно се споразумела дипломатија Италије, попустила му влада Француске, нерешљива према њему чак и радничка влада Мак Доналда, добронамерна према њему влада Румуније, а Чешка скоро би требало рећи срдачна. Свакако да се та промена у односима може бранити и приличном еволуцијом тог режима. Интернирања, вешања, хапшења као да су обустављена. Корумпирано и лукаво, тај камелеонски режим, под којим су батинали наше путнике, тукли наше аташеје, попустио је у свим правцима и примио, привидно бар, много тачака из програма своје опозиције и емиграције. И та нова љубазна фразеологија у односима са

14

Мађарском разумљива је са његове стране и те како ових дана, у доба иностраног зајма, измена и олакшица у плаћању ратне оштете. Режим у Мађарској при крају је свог хучног отпора према суседима, у финансијском слому и паници, која може бити прелазна као у Аустрији, али која повлачи неминовно за собом промену у хусарском држању према суседима и превласт меркантилних слојева и утицај економских нужности. Али ми, који ћемо том променом мало, скоро ништа добити, упоредимо ли се нпр. са индустријском Чешком, требали би много ладније да улазимо у те нове односе и да испитамо још једном, нема ли у Мађарској опозиција толико значаја и будућности да грешимо, ако је коначно обиђемо? Тим више, што је она била та, која је својом мартирском борбом и досад створила оно мало разборитих момената у држању феудалне и обесне Мађарске, што јој пријатељство западних демократија, нарочито енглеске радничке партије, ускоро може много помоћи и што најновији избори стално показују да није далеко време, када ће моћи потпуно обуздати свој режим, а рачунати и на преузимање владе. Без жеље за мешањем у туђе ствари, која је, уосталом, код суседа природна, разлике између режима и опозиције у Мађарској толико су дубоке и вековне, да нас морају стално определити за једне или друге и да не дозвољавају опортунистичко колебање. Географске, економске и социјалне околности, које су независне, одлучују, углавном, неизбежно, односе између суседа и са њима мора водити рачуна и влада и опозиција. Мора се признати чак и то, да су влада и опозиција у тешкој тактичкој борби међусобно много штошта побркале, што их са гледишта суседа, у последње време, чини мало сличнима. Ипак, читав јаз дели традиције и амбиције мађарског режима и мађарске опозиције. Мађарска опозиција у тактички врло тешком положају, напуштена од суседног иностранства, са љагом револуције на себи, која данас није добра препорука код влада, учиниће се, привремено, можда и слаба. Оптужена вешто издајством мађарских идеала и круне Светог Стефана, пред својом провинцијом, она можда не може још да игра улогу жандарма и сталоженог банкара, Европи сад толико драгу. Али заварати се тиме, превидети оно неумитно и неизбежно, што нам налаже став уз мађарску опозицију, особито сад, кад је емиграција изгубила своју моћ, примити режим, који познајемо већ, као и бугарски, за могућ у суседству, без отпора, значило би заборавити све и да се није научило ништа. За привремене добити од корумпираног, феудалног мађарског режима, не би требало заборављати жељу да се, макар и моралном силом, обнови она Мађарска, која је склопила примирје, зажелела нов, људски и мирни положај на Дунаву и која и по својој политичкој прошлости, васпитању, амбицијама, карактеру једина можда значи трајно и ново доба у историји наших односа. Понадати се да ће и овај режим полако моћи нешто слично, било би врло плитка илузија, која би нам се горко

15

осветила. Мађарска опозиција, њен већи део, који је далеко снажнији, него што то број посланика показује, видно се разликује од режима, по свом унутрашњем, али и спољнополитичком програму. И да није сасвим искрен, изгубити тај савез духова, значило би тешку грешку на северу, мада нам та опозиција није тако блиска, нити је славенска, као што је била Стамболискова*.

Политика, 19. III 1924.

* Александар Стамболијски (1879-1923) био је бугарски политичар републиканских убеђења и предводник Бугарског земљорадничког народног савеза. Због својих симпатија према Антанти утамничен током Првог светског рата. Председник владе постао је 1919. године. Био је потписник мира у Неију. Организовао је своје присталице у Наранџасту гарду, којом је вршио притисак на противнике. Присталица измирења са Југославијом, потписује Нишки споразум 1923. године. Због оваквог курса замерио се ВМРО, чију се активност обавезао да сузбија. Убијен у пучу 1923. године. Веома популаран међу неким југословенским политичарима након смрти (Димитрије Љотић, Светислав Хођера, Драгољуб Јовановић) због својих славенофилских убеђења и политике сарадње са Југославијом. Његови југословенски обожаваоци су понекад због своје превелике ревности и долазили у сукоб са властима. Тако је број листа Панчевац од 17. августа 1937. године био забрањен због текста о Стамболијском који је имао наслов „Највећи Југословен”, јер је сматрано да тај епитетможе припадати само краљу Александру.

16

СРАМОТА СРПСКЕ ЦРКВЕ У РУМУНИЈИ

Дуж наше границе, око вароши Темишвара, Арада и Беле Цркве остало је доста наших села у Румунији, на 60 хиљада нашег народа. Можда је то било неизбежно, али за тај свет тим страшније, што је српска војска год. 1918. допрла у све те крајеве, пронела уверење да је све српско да ће све те земље српских деспота, Бранковића и Лазаревића, све до Мориша, остати наше, у нашој држави, па се затим повукла. Ти крајеви, са финим поднебљем и небројеним споменицима наше прошлости, господства и славе, налазе се сад у беди. Изумиру и губе своје српство, брзо и очајно, јер су напуштени и заборављени. По селима, процес румунизирања вршиће се јако, тим лакше, што су ти крајеви већ давно изнемогли. Без школа, наших учитеља и свештенства пропаст српског живља у Румунији питање је неколико година и без терора румунског. Оно међутим што је неочекивано, срамно и одвратно јесте то: да је главни узрок те пропасти срамота, саблазан и нискост баш оног, што је кроз столећа историје наше ширило снагу и отпор у робовању. Епархија у Темишвару, која би требала да је центар утехе, помоћи за тај део нашега народа, постала је центар скандала, калуђерске лакомости, разврата и бестијалности. Једина власт, једина моћ која би тамошњи народ наш могла да окупи, сачува, води, постаје легло срамоте, раздора и прљавости, све ради два-три анимална представника оног сталежа који живи од многих капитала, па и моралних, некадашњих хаџи Ђера и Рувима. Ти крајеви, пуни успомена, поносити и осетљиви, Темишвар Саве Текелије, који сва наша коњица неће никада заборавити, Арад Пере Сегединца и Чаково Доситеја Обрадовића и сиромашна села насељена свим нашим племенима, чак до брда Црногораца, заборављених сасвим, дочекали су да их срамоте, понижавају, муче као ђаволи баш они, који певају Богу заједно са анђелима. У Румунији су остала наша села сасвим без главе. Школе су затворене, јер ко ли ће тамо да иде за учитеља? Попови се разиђоше, јер нема више богатих општина, а стари манастири Св. Ђурађ, Бездин и Златица остадоше као и друге наше старе цркве, запуштени и празни. Села тону у туђину и изумиру. Понегде се јави по који знак живота, по неко певачко друштво по нека читаоница, тамбурашко друштво, али брзо пропада. Нема центра откуда би нешто управљало, надзиравало,

17

саветовало и бранило. Темишвар, у ком је српство већ давно изумирало, између старих градских бедема, крај лепе цркве са иконостасом Данијела,* кога сад хоће да порумуне, постао је варош калуђерских, друштвених скандала, који се свршавају пред туђинским гледиштем и судом, уз грохотан смех, на наш рачун. Епископ српски напустио је Темишвар и тиме нанео тежак удар нашој тамошњој цркви, нимало нужан, а поставио за свога заступника архимандрита, који ће изгледа завршити под истрагом. Депутације Темишвараца, грађана и запрепашћених људи долазе у Београд и обијају прагове, тражећи помоћи од напасти која их је снашла. Не од Румуније, од своје рођене цркве. У Румунији је аграрна реформа, која наше манастире и општине није нимало штедила, извршила свој задатак. Црквена општина Темишвара са три цркве и више вишеспратних зграда, ипак би имала моћи да се о школовању деце и чувању нашег језика брине, да није легло свађа и раздора, који се завршавају пред судом. Господа председници црквених општина „задржавају добар део кирије за себе” - како се у парници против г. Велимира Ненадовића установило. Викар епископски међутим, тог истог председника брани са амвона, а тужитеље клеветницима назива које ће он „гвозденим бичем у мишју рупу отерати”. Капела, у општинском дому црквене општине, задужбини за стипендије ђака, претворена је у магацин за сир и млеко, Млекарског Подузећа председника црквене општине. Кирија за просторије тог подузећа „по вољи”. Најамнику који је плаћао 25.000 леја кирије отказано је, место њега се уселио г. председник. Најпосле у цркви долазио скоро до шамарања са учитељем и скидају се гласно „сунце и небо”. Збор 24. маја 1925. упутио је своју резолуцију Патријарху и свој српској браћи. Набројао је све штете, пљачке и срамоте и сад чека спаса. Резолуцију су потписали: др Миливој Стефановић као председник и учасници Пера Костић, Лаза Петровић, Ђура Мијатовић, Никола Живковић, Мита Крајован, Исак Мишковић, Милан Мађарев, Анђелко Арсић, Љубомир Арсић, Иван Савулов, Јоца Ђорић, Милан Јовановић, Милан Јовичин, Миливој Стојков, Ђура Николић, Милутин Ненадовић, Душан Поповић, Војин Лукић, Ђока Станков, Сава Везелић, Владимир Остојић, Пера Удицки, Милан Настасић, Ђока Деспотовић, Јован Лазић, Иса Тапавички, Богољуб Петровић, Пера Стефановић, Милутин Манојловић, Милан Цветковић, и др. Несретни граждани Темишвара. * Константин Данил/Даниел (1802-1873) био је српски барокни сликар. Рођен је у Лугошу у Румунији од оца Руса и мајке Српкиње. Био је аутор иконостаса у српској цркви у Темишвару, који је сликао од маја 1838. до новембра 1843. године.

18

Опустела је дакле стара наша црква, неки већ одоше у Румуне, а у двор владичански „ниједна учитељица не сме да се усуди сама да уђе.1 Кад је тако у великом старом граду, где су се кнезови наши одмарали, где је на надгробном камену Стефана Радичевића отац дао урезати ружу и под њом речи „таки е био” како ли је у оним равним, мрачним селима, где жандарм влада и куд нико за ових шест година од нас отишао није? У Румунији нам остадоше стари чувени манастири: Св. Ђурађ, па Бездин и Златица, од којих је Бездин најлепши и најбогатији, пред шумом, у мору пшенице над којом круже јастребови високо изнад цвркута шева, са видиком безмерним2 и облачним. У јесен кад вино зажути тај се манастир чини као неки стари господски двор. Има ли у њему школа, апотека, болница, радионица, шта ли? Постоји ли, као и остали наши манастири, ради просвете народне, помоћи, земљорадње, ради сиромаха, вољних и невољних у име Христа? Имали у њему бар француске веселости и хуманости, или бар доброћудности талијанских манастира, скромности и радиности фрањевачке? Не, у њему већ годинама траје борба калуђера и пљачка и разврат. Отац Георгије Драгић, намесник, већ три године под истрагом, опљачкао је манастир са више од милион леја. Секао је манастирску шуму, развлачио вино, продавао, харчио, под милошћу свога пријатеља заменика српског архиепископа у Темишвару. Извештаји комисије и истражни записници причају један прљав роман манастирског живота. Из званичног „списка” заклетог манастирског шумара установљено је да је посечено и опљачкано на хиљаде кубних метара манастирске шуме. Читава кола старог вина нестајала су ноћу. Краве манастирске отеране су кући приватној кући намесниковој, а овце на салаш, јер је отац Ђура забринут за своју душу, купио својим рођацима спахилук. Одоше и манастирске каруце. Пријатељица оца Георгија, г-ђица Лина из Арада, са својтом, читаве сезоне грожђа проводи у манастирском винограду. Пријатељица г-ца Роза из Печке одсела у засебној соби манастира. Али има отац проигумен и једну Софију из истог места, са њом је у манастиру ноћ пред Митров дан провео, а сутрадан у селу Торњи св. службу служио и паству своју карао. О Св. Јовану, крсној слави својој „кола је у порти терао, са свирцима и женскима, те на ћошку св. цркве све поизвртао. Намесник Георгије није тада врат сломио него му је Господ само гадно лице раскрвавио и онаказио.” О јадни моји јасенови и тополе, шта сте дочекали какви да вас секу. Комисија која је тек ради форме изаслата утврдила је огромну штету, али је још увек необрачунато 409 хектолитара вина и 31 хектолитара ракије, за име Христа. Па трске у вредности од 60 хиљада леја, па рогоза у вредности од 70 хиљада леја; па винограда, па новца. На признаницама намесниковим налазе се потписи душа, које и не

19

живе. Монах Стефан исказује следеће. Кад је једном видео велику хрпу новаца код намесника и питао га шта то ради, игуман му је одговорио: „Ако3 не узмем ја, долази сад онај (епископски викар из Темишвара) па ће узети он. А не постане ли владика тај ће у Вршцу директор банке бити.” Свако јутро, у Београд обасјан сунцем, сазидан високо, долазе екскурзије, депутације, соколи, шарено одевена школска деца. Једни да виде, други да се изјадају, трећи да ишту, помоћи, правде. Треба је дати. Једна централна идеологија, централни осећај нужни су пре свега, Београд треба да куца као срце у држави. Депутација из Темишвара, која сад обија прагове и тражи спаса од чуда и покора својих светих отаца, заслужила је правду. Она је штампала један чудан и наиван проглас упућен „српској влади”, арх. синоду и целом милом српском народу, који почиње овако: Вапај...

Време, 3. VII 1925.

20

КАД СЕ ВИСОКОПРЕЧАСНИ РАЗУЗУРИ

После ратова и уједињења, наша црква, Патријаршија, владике сви су напрегли своје скромне силе да што више подигну углед монаштва, ванредну светињу наших манастира, значај богословства, уопште углед свештеничког чина. На свим државним прославама, на свим националним манифестацијама видимо представнике клира на првом месту, у сјају и висини, која и доликује том узвишеном позиву. Једна широка акција за очување прошле моћи, за потчињавање разочараних маса,за стицање првог места међу класама води се непрекидно од стране нашег вишег клира и то с правом. Никада наше црквене власти нису биле моћније и утицајније него данас и никада дивна амбиција наших богослова није имала више наде него данас, када је наша црква успела да још једном постане представник највиших вредности наших: националних, друштвених и нарочито моралних. Код нас је сад доба дубоке црквене обнове, после оних предратних индиферентности. У школама већ врши се једна ванредна употреба утицаја на младеж, из моралних разлога толико потребна, и даје се чврста основа најсуптилнијег знања о нашој цркви, о одеждама црквеним о догматима, о греху, о трима доказима постојања Бога. Сваки ко, као и ми, носи у души дубоку љубав према нашем православљу, радоваће се свим тим појавама послератним, уверен да са интересима појединца, материјалним разлозима итд. то нема никакве везе, него да је то чиста љубав нашег клира према свом народу, досад тако често доказана. Друго је питање богатства и појединачних појава, Богу хвала тако ретких, похлепе, саблазни и срамоте међу представницима хришћанске скромности, чистоте, сиромаштва и човекољубља. Исто тако и устајалости, јаловости наших задужбина, огромних богатстава манастирских, која би могла да помажу, воде просвећују читаве области, место да служе за склониште, једног, двојице, највише тројице калуђера, решених и тако место гојења и уживања на молитву, пост и аскетски занос верских, свемирских лепота. Но особито је онај део наше цркве овде у питању, који је остао у оквиру туђих држава, где од представника цркве зависи напредак, или пропаст нашега народа. Епархиjа будимска у Мађарској и епархија темишварска у Румунији последњи су остаци наше историје и

21

прошлости у тим државама. Онај ко се тамо, на мртвој стражи српства и православља, као представник наше Свете Цркве покаже недостојан, заслужује да га осветле немилосрдном и бљештећом светлошћу скандала. Душе умиру, села српска нестају полако, породице се ломе, 60 хиљада очајних бића, изгубљених за своје племе и завичај, трзају се и грче у туђини. Онај који том свету распетом још додаје оцат саблазни и срамоте, заслужио је да стоји откривен и везан о стуб недостојности. У Истри, сиротој, голој, малој Истри, која је остала лепој и културној Италији, за коју је лако осетити симпатија, учитељи, занатлије, мали људи трпели су тучу и рушење домова у доба националне борбе. Зар монах, калуђер, свештеник у Румунији, у богатом и меканом Банату нема дужности да у случају потребе отрпи стоти део тога? Епископ др Георгије Летић, био је прошле године да освешта нова звона темишварске цркве. У говору који је држао опомињао је народ да поштује власт, моћ, јер без ње настаје анархија, опомињао је народ да буде веран поданик узвишенога владара Румуније и сваки ће рећи да је право тако. Али да његов заменик у Темишвару, денунцира властима своје потчињене који му сметају, да трпи пљачку манастира Бездина на милионе, да је штити, да прети, да разара веру и сваку правду, у црквене власти наше и најпосле да дозволи да га оптужују најгорим развратом и начином блудника, срамота је нашег калуђерства. Високо пречасни господин Стефан Николић, епископски Викар у Темишвару, архимандрит, већ давно води борбу против својих верних, са амвона у цркви, иза кулиса код румунских власти и код наших, црквених. У тој борби, тај телесно лепо развијени првосвештеник, не бира средства. Манастир Бездин, стародревна и најбогатија наша задужбина у Банату опљачкана је на милионе. Три године већ епископски Викар штити оптуженог и од изасланих комисија осуђеног намесника манастира, пријатељ му је и гост, изгледа и саучесник. Истражни записници те афере доказали су пљачку. Намесник отац Георгије Драгић стекао је велико имање својој породици, рачуне није могао да положи, а јавно се хвалио Викаревим саучешћем. Јеромонах П. Дошен и Љубомир Голуб епарх. рач. ревизор својим потписима сведоче да је претио самоубиством а мешао у ствар архимандрита. Епископски Викар међутим код истраге прети и обећава да ће кривац штету надокнадити а покушава тужитеље да завади и збуни. Отворено казује да ће из Србије њега поставити да истрагу води и он ће знати да је води. Породица намесникова прети калуђерима тужитељима да ће их ножем ућуткати. После истраге, весеља у манастиру до зоре. Г. Милоје Марцикић, епарх. адм. референт обавио је истрагу и утврдио истину, али је зато отеран из Румуније. Главног тужитеља, фанатичног, аскетског монаха Љубичића пребацили су преко границе као бунтовника. Намесник успева пријатељством Викара да све забашури, да своје имање прода

22

румунском натарошу Капуцу и да му новац, велике суме смештене по банкама не заплене. Викар напротив забрањује даљу истрагу и долази, са својом госпођом мајком на летовање у манастир. Краде се веш из манастира. Међу документима које нам је депутација Темишвараца ставила на расположење, осим оних који се односе на пљачку има и оваквих: куварице потписом своје руке причају о љубави са госпођицом Ј. из Варјаша, о састанцима у двору владике, љубоморним сценама. О спавању у манастиру, у који се доводе увек по две женске, кад је Викар гост намесников. Још је чудније и бедније писмо учитељице Зорке Србованове из Нађфале, у коме један део гласи овако:... „када сам стигла на станицу, а пред станицом седи на столици еп. Викар Стефан Николић и завија цигарету. Кад ме је видео, а он узрогачио очи од радости што ће самном да путује, а ја онако слаба и телесно и душевно почела сам дрхтати, па не могу од страха ни да га молим да ми не укине корицу хлеба, а моја будућност само од њега зависи. Док сам ја у њега укочено гледала, железница стиже и он ми рече да идемо заједно у један купе да 6и мало разговарали. Вече се спустило, осветљење није било нигде. Ја сам од њега очекивала утехе и благу реч, а он када је видео да је сасвим мрак почео је да ме задиркује, да ме глади и да ми тепа, а ја сам дрхтала и стрепила, грозница ме је страшно тресла, после грознице имала сам необичну ватру, у тој топлоти почела ме несвест мучити. Да бих дошла к себи изађох до прозора, али он за мном и почеме гладити с преда, ја скрстила руке на моје груди, али он ме ухвати око појаса да ме привуче к њему. Али ја сам била врло опрезна, те му подметем у истоме тренутку песницу у трбуху и он ме је одмах пустио. Када смо стигли и ја хтела скочити из воза, он ме шчепао и пољубио у образ...” Још је реалистичнији опис у причању једне друге учитељице, гђице Десанке Лазићеве: „И ја сам остала као и ти без мајке, а плата је била мала око 700 леја, па ни то нисам добијала редовно. Била сам код г. Викара и он ми је дао 500 леја и рекао ми да дођем после подне код њега има нешто да ми каже. Истога дана после подне отишла сам у двор горе куцам у врата и он је одмах откључао. Кад сам ушла унутра видела сам да је у кошуљи и гаћама. Рекао ми је: ’3наш Десо било ми је јако врућина, па се раскомотих. Ти ћеш ме извинити.’ Понудио ми је да седнем до њега и почео је бити неучтив, ја се уплаших јер је и иначе страшан. Почела сам да бежим око стола а он за мном. Рекао ми је да узалуд бежим и вичем, Јер је, он све закључао и нигде никог нема. Ја сам хтела да скочим кроз прозор са другог ката и рекла сам му да је свињче и ђубре, а он ме од онда јако мрзи.” Тако изумиру наши стари крајеви, око Темишвара, где је јесен увек тако лепа и где служба божија и мирис тамјана у цркви остаје једна веза са лепом брдовитом1, старом Србијом. Где је црква и православље српско фина и болна утеха и Бог једини смисао у страшном хаосу свега тога, што

23

се са нашим народом догађа. Као што се види епархија темишварска у добрим је рукама. Еј вала.

Време, 4. VII 1925.

24

ДО СКОПЉА, КРОЗ ВАЗДУХ1

Главни Одбор Аеро Клуба, чији сам члан, приредиће у месецу октобру, у једној великој и новој грађевини у Београду изложбу авиона, да би се и наш свет одушевио лепотом апарата што лете кроз облаке и упознао изблиза [са]2 снагом и моћи тог најстрашнијег оружја од када свет постоји и могућностима које та справа пружа у развитку саобраћаја и везе са целим светом, кроз ваздух. Као прва тачка обавештавања за ту изложбу решено је бацање летака на Београд, што је у недељу извршено и што ће се понављати све до почетка изложбе авиона која ће бити приређена уз авијатичарске свечаности какве Београд досад још није видео. Управа Аеро Клуба решена је да истраје у буђењу авијатичарске свести и одушевљавању наших маса за ту најлепшу грану спорта, за то најмодерније саобраћајно средство и најефикасније оружје у одбрани земље, тим више, што су остали народи у томе од нас већ далеко одмакли. Ништа се на свету не да упоредити [са]3 лепотом летења и ништа није равно сензацијама вртлога на хиљаде метара изнад земље. И док се тзв. трули Запад надмеће у жртвама и одушевљењу у освајању небеса, код нас се јавност плаши авијатичарским несрећама, које нису чешће од аутомобилских и у широкој маси необавештених све дубље укорењује мишљење да ми нисмо способни да створимо своју авијацију и да је летећи апарат једна столица дигнута у ваздух са које се испада као крушка. Наше новине пропуштају да се обавесте о неуморном раду у нашој младој авијатици, о њеним успесима који су необични и вичу и јадикују и што је најгоре лажно увеличавају сваки несретни случај на нашим летилиштима, мада су ти несретни случајеви неизбежни и врло малобројни, а врло често далеко мање страшни од ужаса које провинцијски „дописници” тако ревносно јављају читалачкој публици. Место општег одушевљења тако, код нас влада потпуна апатија у масама и потпуно неразумевање у индустрији. Једино војска ради неуморно на заштити нашег неба и на стварању авијатике која ће моћи и хтети да служи земљи. Ужас будућег рата у ком ће из ваздуха долазити и смрт свима и тзв.

25

„неспособнима”, па чак и женама и деци замишљен је и описан довољно, а позната су и нечувено скромна средства, која су досад код нас утрошена на спремање одбране земље из ваздуха. Само једно опште одушевљење и свест у свим слојевима код нас, могло би ту помоћи. У суботу 3. о. м. три наша војна авиона најновије врсте полазила су из Новога Сада где је засад највећи аеродром за Скопље. Аеро Клуб је искористио ову прилику и добио дозволу за мене да учествујем у том лету, који се редовно понавља, али који је један од тежих и најлепших. Командант наше авијатике ђенерал г. Станојловић, сав брижан и одушевљен за своје оружје и жељан помоћи и симпатије јавности за рад својих војника, испричао ми је за сву нашу јавност следећу анегдоту као драгу успомену и опомену из најтежих дана Србије. Краљ Петар је уморан у повлачењу једнога дана застао на једном положају код Багрдана. Видео је наше стрељачке редове прибијене уз тло и непријатељске густе масе како надиру све ближе. Једна наша батерија била је пласирана ванредно у једном заравњу и могла је да бије ванредно и са близине. Али је батерија ћутала. Старачки и огорчено, Краљ је позвао на одговорност команданта батерије, зашто пропушта згоду у овако тешком моменту за своје? - али му командант показа немачке авионе који су кружили [у]4 ваздуху и који би били, да се батерија само мрднула, засули све бомбама и што је горе открили тачно положаје наше артиљерије. Тада Краљ очајним хумором поче да се вајка на свог министра, коме је говорио да се набаве и авиони, али му једнако одговараху, како је то оружје још несигурно, неиспробано и како ћемо ми чекати да га други испробају. Био је ванредно ведар дан у суботу када су апарати пошли са новосадског аеродрома, који се сад увелико спрема и гради. Велики ангари, подземни резервоари за бензин, већ су готови и аеродром ће, са ванредном Фрушком гором у позадини, ускоро бити раван европским летилиштима. Командант летилишта пуковник Југовић већ је јурио својим апаратом по ледини, ношен пилотом поручником Рупчићем који се пре неколико дана вратио са француског курса, долетевши, боље од ма којег Француза за 8 сати из Париза у Нови Сад. Други апарат се сав тресао од снаге и пилот, млади поручник Његован, из старе породице личких Његована, један од најфинијих и најозбиљнијих наших официра свакако убрзо га је дигао у ваздух. Наш авион, зелено офарбан, са турелама за пушке машинске као и други са мотором од 400 коњских снага, најновијег француског типа Бреге 19. није хтео одмах да пали. Мој пилот капетан г. Узелац, дрмусао га је љутито. То је тај капетан Узелац што га кажњавају због сувише смелих бравура, јер воли да се шета

26

по крововима кућа, да загледа у цркве и да прође под прозорима своје веренице, што ће једном свакако платити својим животом. Лакомислен и детињаст, он је у свом апарату мудрији од свих стараца, а по небу се тумба као каква тица. Свог Белог Орла зарадио је над Албанијом. Пошто му је пумпа од бензина цурила завезао ју је својом марамом и ми смо пошли. Брзином тркачког аутомобила апарат јурне по земљи, трава се тресе, и одмах затим дивна лакоћа и мекост ваздуха. Ангари и куће јуре испод нас а ми смо већ над Дунавом и руменим виноградима каменичким и зеленим врбацима, у киши сунца, јутарњој и росној. Звезда тврђаве Петроварадина жути се испод нас и тишина воде и брда. Сат пред нашим коленом показује 10 и 20 час. кад смо над зеленим шумама Фрушке горе у којима се беле манастири потоци и путеви. Све је видно и сваки пашњак за пребројати. Карловци налево у разливеној води губе се под маглом. Стражилово је као велики травом зарастао гроб, сам дубоко и далеко. Као тице авиони лете под командом. Напред командант, десно и лево пратиоци, на истој висини, са истим покретима. Бели облаци далеко, уоколо по видику. У апарату који једнако дрхти необична је мирноћа, мада мотор заглушује својим прштањем и страховитим олујем хелисе. Испод леве ноге видим бусолу која показује правац нашег југа, а десно села и шуме Срема, који је из ваздуха један лепи запуштени врт у јесени. Лет у затвореном, салонском авиону не може се упоредити са летом у отвореном војничком авиону у ком се, између турела за пушке машинске седи на једном широком појасу, са грудима пуним брда и неба и хладног и дивног облака. Две гвоздене полуте за ноге то је све, остало су жице, алуминијум и справе. Кад се устане може се до паса нагнути над земљом и миловати планине. Јутро у авиону, хладно и осунчано, лепше је од свега другог, што може да се доживи. Умори се од ваздуха и наслања глава на ребрате велике и сребрне рибе, што плови кроз ваздух сигурније од аутомобила по друму. Лево од нас путује други. Изгледа као једна цигара, на којој се једна чигра страховито брзо врти. Играчка за децу. Мали точкићи на њој за додир земље. Према облацима права детињарија. Пред ногама ми је везан шешир у авиону. Да не излети. Тако изгледа и живот. Изнад њега натписи париских фирми. На висини смо од 1300 метара. У магли доле појављује се Београд. Сад је 10 сати и 34 минута. Глава мога пилота, одевена5 у браон кожу гледа ме весело из огледала. Рукама ми показује да је гладан. Апарат лети без његових руку неколико минути. Читаоци то не верују, али сви пилоти врло добро знају да је то могуће. Може ли то ауто, трамвај, кола. Пловимо мирно и брзо. Доле под нама остало је све што је ружно, друштва, људи, преваре, зависти. Сунце нам сија право у очи, острва су дуга и зелена, Сава сасвим румена, и Авала мала и као жбун у башти.

27

Десет сати четрдесет два минута било је кад смо почели да се пењемо све навише, над огромним видиком орубљеним белим облацима и кад нам се указа надземаљска лепота Србије. Пошли смо да тражимо Мораву, која ће нас водити све до Лесковца.

Време, 6. X 1925.

28

НАДЗЕМАЉСКА СРБИЈА1

Авион, високо горе у висинама неба, сигурнији је од аутомобила на друму, ништа му се не може десити, ни онда ако мотор престане да ради, само ако доле има равнице, или какве ливаде у долини да се спусти. Авијатичарске несреће дешавају се при додиру са земљом, или ниско над њоме. Високо горе може се без страха тумбати и превртати као тица. Земља доле видна је из авиона као какав врт, кроз који тек прођоше чистачи. Сваки пут, пропланак, речица, варош може се јасно видети и са 3000 м. висине. Ствари су необично јасно оцртане и светле, а видик је огроман. Лет се чини скоро непомичан и диван пролазак над земљом и облацима, а земља доле ванредно је тиха, као и небеса. Ничег ружног нема у том пловљењу над водама. Ништа се не може десити изненада авиону у висини. Не може се распасти, не може се преврнути, не може се скрхати; што је више све је сигурнији. Једино што није искључен пожар мотора - али је тако редак. Број погинулих у нашој авијатици мањи је далеко од броја мртвих од железничких несрећа. Сваки дан, и по неколико пута наши апарати лете и проценат несрећа је незнатан, мада се вежбе врше све опасније. Авион, то је једна фотеља од алуминијума, мирна и дивна над земљом, из које се гледа у небеса. Авион не зна за немогућности. Он се дигао досад на 12.000 метара. Он је облетео свет. Он се преврће без опасности у ваздуху. Он силази до ваших прозора, он пролеће испод вашег моста. Он ће вам ноћу долазити са бомбама које бију више од читаве батерије. Он ће, без напора да вас тачно гађа засути вас газним бомбама што ће загушити читаве срезове. Он прелеће мора и пустиње. Авала је за њега један жбун. До Скопља стиже обично за два сата. У апарату капетана Узелца који је, скинувши руке са волана2, гледао земљу и показивао ми места, пишући руком у ваздуху почетна слова њиних имена, ја сам у суботу 3. о. м. пре подне угледао једну надземљску Србију, обасјану сунцем, коју никад заборавити нећу. Било је 10 сати и 42 минута када смо се у висини од 1700 м. упутили Морави, која нас води до Скопља. Под нама је Србија била, жбуновита као врт. Србија је плаветнило, пуно белих облака, брда и магле у даљини, а земља јој је ружичаста. Села су се јављала у зеленилу

29

као стада, на падинама шума. Мотор је равномерно прштао, он је као срце. Сава остаје сасвим румена. У даљини виде се већ планине. У једанаест сати ми смо већ високо изнад две хиљаде метара. Апарат је потпуно миран, а дан ванредно леп. Над шумама плове облаци као дим. Место квадратне поделе као у Срему овде се виде њиве неједнаке, а речица доле је све више. Космај се чини шумица из далека, а Паланка бело стадо оваца. Облаци са десна изгледају као гомила вате и грудве снега у диму. Крила авиона, мада су замазана, бљеште осунчана. Србија под нама, модра и зелена, све се више таласа, мада се преоране њиве још виде; над њоме3 је венац белих јесењих облака. Празнина доле све је већа, шуме све црње. Путујемо тако мирно по облацима, гледамо се у огледалу над воланом и разговарамо знацима мада у апарату има телефон. Мирније него тице наши апарати седају на облаке. Човек се тако лако навикне да изиграва Бога. Букуља нам баца увис први ветар. Брда и облаци путују са нама све даље и све више. Лево се плави низ врхова у видику. Над Тополом смо. Опленац са црквом пролази сасвим и близу у дубини. У 11 и 30 пењемо се опет. Алтиметар над левим коленом показује 2400 м. Србија надземаљска, непомична и хладна сва је стигла под наше облаке чије огромне сенке плове доле по земљи. Хладно је, дува и у рукавице које ми сметају при бележењу. Мој пилот, који је у обичном комбинезону, и који се није надао да ће командант прелетати брда тако високо, игра и скаче на своме седишту. Апарат лети сам и сигуран. Један мали облак као димчић лети ниско по земљи. Загледани смо у Лепеницу и Гружу и удишемо њине шуме. Брда се ту разливају, а Морава вијуга лудо тамо-амо. Путеви су потпуно видни, они силазе у реку и прекидају се без моста, прегазе реку, па се настављају. Препознајем Крагујевац по крововима магацина и састанак Западне и Јужне Мораве са Крушевцем. Као бич вода се доле обавија око дрвећа, а апарати су пуни облака и хладноће. Идемо у посету команданту на висини од 3400 м. Његов шал лепрша из апарата и он нам маше руком према Јастрепцу. Тонемо све дубље у море белих облака што стоје, а доле једнако траје непомични пролаз шума и висија. Хладно је и дремеж хвата. Сат показује 11 сати и 50 минута. Замор долази и очи гледају цеви и резервоаре. Лево, у облацима један диван рт. Изгледа много виши него што је. Биће да је Шиљак Ртња, висок 1566 метара. Румен је и облачан. Појављују се огромне планине. Путеви доле прави и дуги. Ниш је био ванредно леп са својим старим градом и чистим улицама, ситним као играчке. А пред нама, над Топлицом, огромни врхови што се диме. Они нас чекају и дижу се све више. Издалека су неизмерни, што ближе, Копаоник се све више спушта у дубину. Иза тих огромних, шумовитих планина виде се поново равни. Зар је могуће да је то тамо, доле, тако потпуно немоћно и да нас бије само ужасним ветром који нас једва љуља. Десно Суво Рудиште 2140 м., лево Сува планина, зар тако мирна у диму облака?Потпун мир у мору

30

црних гора, облака и неба. Ниједног орла није било. Код Лесковца командант узима нов правац и пење се све више. Идемо право у те неизмерно црне планине. Оно што је после дошло било је неописано дивно. У 12 сати и 15 м. алтиметар показа 3500 м. Руке ми помодреле мада их сунчам. Доле се све црни. Да ли су оне ужасне планине тамо лево граница бугарска? Саме огромне бразде доле. Пустош и нигде људи. Сребрне змије у понорима потоци. У 12 сати и 40 минута 3800 метара. По мапи идемо преко Скопске Црне Горе. Сад не сме мотор да се квари. Кад би сад стао ко зна куда би сишли. Некуда у земљу. Ибар или Пољаница текли би над нама. Не знам више где смо, а хладно је до цвокотања. Сан и дремеж хвата. Спава се над планинама и небесима. Очи су упрте у један ванредни врх, биће да је Стрешер. У дну авиона мој шешир још увек везан, крај њега мала локва уља и бензина. Алтиметар показује 4000 метара. Апарат поручника Његована од нас лево лети још више. У 1 сат и 14 минута полазимо ниже. Нешто се плави доле. Лепенац. Затим налазим и Вардар. Иза њега још огромније масиве планине. Љубичаст Љуботен4 диже се пред нама. Дивно црвенило појављује се у небу. Оштри ртови се плаве. Како брзо јуримо доле. Све је црвено и јабланови се појављују. У један сат и 18 м. познао сам Душанов мост. Скопље са дивним минаретима, источњачким, жутим падинама. Видим дно Вардара и спрудове. Небо плаво као од аметиста. Пропадамо доле на куће, у ветар, у Вардар у лудим скоковима. То апарати праве поздрав Скопља. Сва три апарата окрећу се, врте, падају све по команди. Лелујају се, скоро додирују земљу. Капетан Узелац прескаче кровове, да би га другови препознали. Три године је провео у тој вароши. Летимо, падамо, вијугамо. Скопље је као сунцокрет, жуто и црвено. Плава копља минарета играју око нас. Свет застао на улицама и гледа - оваке апарате не виде често. Три круга и три апарата, мирни као голуби у војном реду трче пред ангаре. Дижемо наочари и затварамо очи од топлоте. У Скопљу је као у Азији све плаво и топло, али у очима је све хладно, тврдо и брдовито, у њима је остала надземаљска лепота Србије.

Време, 7. X 1925.

31

ЗА ЧАСТ И НАПРЕДАК НАШЕ АВИЈАТИКЕ1

Три наша војна авиона, која су у суботу 3. о. м. прелетела Србију и спустила се у Скопљу, вратила су се у недељу по сунчаном небу, натраг у Бачку. Тај пут наши војни авиони често прелазе; мада је тежак, он је за њих само обична служба као за пешака проста вежба. Над Скопском Црном Гором преко Копаоника они прелећу мирноћом пешачког хода, ветрови их бију, а провалије вребају смрћу. У ваздуху они су само један део наше војске, тврд, горак и сиромашан, једино што још није окужено од послератног обешењаклука и цинизма. По духу нема авијатике нашој војној авијатици равне. Ја сам уверен да би ти млади пилоти и ти сиромашни апарати, устреба ли, стигли и тукли громовима сваког преко гора и мора. Псећа је то служба у ваздуху, што убија и смрви после неколико година. Нека се то зна, и баш зато: троструки поздрав нашој омладини која се трпа у авијатику. Никакве банке, протекције и места, никакви занати не могу дати уживања, што даје и један само месец лета, у авиону. Оно што нам недостаје то су механичари, они који знају сваку жилу, сваки куцањ срца у мотору. Њих нема. Љубавника машине, челика и алуминија, брзине до 400 км. на сат, виткости авиона, која је слађа од виткости жена. Проблем наше авијатике је у одушевљењу. Позвани и надлежни чине своје. И Министар Војни и Министар Трговине чине своју дужност. Авиони нису купус који се усоли да стоји, није нужна дрека да их је мало. Имаћемо их доста. Оно што нам треба то су срца њина: мотори. Оно што нам недостаје то су љубавници њини: механичари. Тзв. хероја биће доста. Зато смо у недељу стојали над Београдом и бацали летке, на којима је писало: Дижите очи, одушевите се за нашу авијатику, радите за

Аеро-Клуб. Зато ће се још овог месеца отворити изложба авиона у Београду, да би сви могли да видите, опипате, додирнете, растворите те справе које вас чине сличне боговима и које вам на груди спуштају небеса. Пут од Скопља до Новога Сада кроз ваздух, представља низ

32

огромних висија, дубоких урвина, најлепших наших планина, река и потока, а свршава се над топлим и руменим Сремом у коме се све планине стишају и сва земља смири, посута јесењим дрвећем. У недељу пре подне наша три апарата, која су без најмањег инцидента долетела до Скопља, поздрављала су Душанов град ванредним круговима, вијузима за полазак. Опет је био ведар дан. Шар планина осванула је дивна и љубичаста, али је Љуботен био облачан. Водна планина изнад града била је црвена, а по пољу јесења топлота, пуна шева, падала је на високе скопљанске јабланове. Око апарата, монтери, у радничкој блузи давали су азијској слици нечег, новог и американског. Није било никаквог ветра, али су читаве олује чекале у Ибарској долини. Пошли смо као тице, у фигурама лудим и лакомисленим, бацали смо се изнад Скопља увис, у знак поздрава оружју и лепом дану над Душановим мостом. Пошли смо према Косову. Над морем шума црне и страшне Скопске Црне Горе, у коју за авион нема силаска без сигурне смрти пловили смо све више налево, крај љубичастог Љуботена високог две и по хиљаде метара. Лепенац се зеленио под нама као старо сребро једва видан у зеленом вртлогу непроходних шума и мирису огромних сунчања која су лила чак на магловите далеке Проклетије. У апарату који је водио поручник Његован добили смо госта, тако их је било тројица. Двоје морају да чуче и седе међу турелама пушке машинске и зато сам их често видео како при изласку из белих облака устају и стоје бијени ужасним ветром до паса откривени и нагнути над земљом, у висини од 3000 м. Тада устадох и ја у поздрав Љуботену и белој сребрној Неродимци која је текла као низ суза у најстаријем и најтужнијем крају наше земље. Кад се устане у авиону који лети гуши се од ветра, који тресе руке, а срце бије. До паса се стоји у небесима и облацима, а види - до Босне и Албаније? Изгледа оку да даљине не постоје и да је Косово доле једна лепа ливада, а Голеш лево мали шумарак и стена. Ситница је тужан поточић. Ветар удара у груди, али ја се једнако подижем и стојим. Мој пилот капетан Узелац нагнуо се десно изнад провалија и скинуо опет руке са волана. Он се шали. Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, веровали, тражили. У његовом љубичастом врхунцу је вечна лепота због ње све ово и пишемо. Шар планина је лепша од свих планина на свету. У 11 часова и 10 над Приштином на апарату поручника Рупчића нешто није било у реду. Видех како мој пилот постаде и те како озбиљан. У неколико кругова сишли смо са висине. Падали смо стрмоглав на десно крило да би стигли апарат који се нагло спуштао на земљу.

33

Свет обично мисли да авион, кад мотор нешто добро не ради, пада и сурвава се и сви ломе вратове, а то није тако. И без мотора авион је тица којој ваздух прија, коју ваздух још дуго држи и која се мирно и без опасности спушта, ако само има где, ако само нађе мало равни. Као болесно срце, мотор много раније опомиње својим неуредним прштањем на силазак. Често једна мала оправка, па се лети даље. Сва Приштина истрча да нас види кад смо додирнули земљу. Шарени свет трчао је пољем према нама, док смо ми још кружили и задивљени тражили Грачаницу, која оста као и сви други манастири, ситна као играчка. Апарат је имао пад и остао је у Приштини. (Јуче је пао код Ужица, без икакве опасности). Ми смо у 11 сати и 25 м. наставили за Београд. Тада нас је чекао најтежи део пута. Мрак и ветрови Копаоника и велике рупе у облацима над Топлицом. Модро и хладно зјапиле су под нама урвине и шуме пуне облака као белог дима. Пропланци се овде не жуте него црне, а огромне црне сенке белих облака путују испод нас. Ту нема јесени. Све је црно и зелено. Као ужасни таласи шуме се љуљају до неба. Копаоник се дими и застире цео видик, ветрови нас бију и дрхтимо. Апарат се често затресе и јурне у ветар, али се увек смирује. Пилот се не шали више. Облаци су све гушћи. У дну једва се виде вароши. Све до 11 сати и 40 м. ми смо у магли провалија и шума, над морем гора, са картом у хладној руци. Лево од нас планине су невероватне, ужасне и бескрајне, боје модре, а врхови црни. Видик је сав плав, али у белим облацима, који стоје, као и ови испод нас. Горе се дижу пред нама све више. Шта ли нас тамо чека? Опет је дакле ту та хладна и страшна Србија над земљом, над којом се види само плаво небо, а у којој ничег нема само црних шума. Оне су нам близу, алтиметар показује 2600 м. Код Крагујевца смо изашли из облака и све је опет било румено. У 11 сати и 53 м. нашли смо опет Мораву. Сенке су тада мирније путовале указаше се ливаде и села и ужасни ветрови остадоше горе. Сишли смо ниже и угледали румене њиве и хајдучке путеве како се испод шума беле. Ветар нас пријатно љуља а оштар врх Суве планине сад је леп и далек. Морава под нама непомична вијуга. Жута је. Дуж њених обала пут бео и раван, без престанка. Читаве километре пут се бели прав и успављује као да по њему путујемо. Мора да је дивно овде кад је месечина. Небо је иза врхова планина плаво као наша језера у Словеначкој. Две се Мораве играју и сливају, три се вароши стапају у ливадама. Облаци опет надолазе. Подне је било прошло кад се изгубисмо у облацима над Букуљом и Космајем. Ти бели облаци што стоје сакривали су нам видик сваки час. Само Ртањ једнако плави у даљини и види се увек и дуто у руменилу над земљом.

34

У 12 сати и 40 м. мој пилот шаље пољупце на земљу, то се у даљини јавља Авала. Пловимо мирно, облаци нам сметају, али је над њима небо плаво и фино као свила. Једва смо 50 м. изнад облака, не бојимо се више нема планина. И да искочим чини ми се да бих пао у те беле облаке меке као снег и вата. Ветар је пријатан и дремеж опет обухвата. Пут се свршава. Поточић један кроз шуму. Црква. Око више не мари за ствари. Замор је наступио. Све плови и пролази, то је најлепше. Сунце ми сија на груди. Дно је доле ружичасто и топло. Потпун је мир. Апарат је постао змај. Јури и дрхти. Сав је избушен да буде што лакши. У 12 сати и 42 минута падосмо на Београд. Вртлог кућа био је одмах ту. Дижем се и сечем канап који везује пакете са лецима у поздрав Београду, а за част и напредак наше авијатике. Двор се љуља под нама. Пред Дифранком столови празни. Пред Москвом стоје људи. Засипам кровове лецима, али их ветар баца увис као лептирове, а рука ми удара о турелу машинске пушке и обара ме у апарат. Калемегдан, неки шлепови пролећу пода мном, али смо за трен ока опет над Скупштином. Немогуће је стојати на ногама у апарату, једнако се љуља. Прескачемо улице. Београд је празан, узалуд машемо руком. Задоцнили смо подне. Вратили смо се по Дунаву уморни и топли. Посетили смо воде и винограде. Силазили смо на 5 метара на Дунав. Капетан Узелац терао је своје. Шетали смо у јесени. Посетили смо Стражилово. Додирнули смо жуто лишће. Преко Петроварадина смо прешли по крововима, у Новом Саду били смо на првом спрату једне куће. Љуљали смо се над јесењом травом. Као аутомобил ушли смо чак у ангар. Кад смо изашли ћутали смо. Од дивљења. Осам сати били смо у ваздуху. Шар планина и Срем додирнули су се на нашим грудима. Постоји једна надземаљска Србија и један дивни Београд. Постоји нешто чисто и ванредно, отаџбина једна, далеко од свих ружноћа око нас. Постоји нешто невероватно лепо, над нама у ваздуху.

Време, 8. X 1925.

35

ОПАСНОСТ ЗА СУШАК

После ослобођења, ниједан крај у коме живи наш народ није имао тежих часова од нашег сиромашног и остављеног Хрватског приморја. Читава села изгубила су могућност зараде и читаве фабрике стоје напуштене већ неколико година. Жеља за исељавањем нигде није била јача и необузданија него у том класичном крају хрватске историје, где је сиромаштво обузело читаве слојеве помораца и приморских радника, који су дотерани до очајања. Судбина и неизбежне економске последице политичких промена погодиле су својим сарказмом баш тај крај, где је пукла прва бунтовничка пушка против Аустрије и где је занос уједињења био најгорчи и најдубљи. Годинама сам гледао умирање туђинске Ријеке, али са страшним и поразним дејством и на наше приморје депримирано и психички и економски већ и тако губитком Истре. Године владавине неодговорних елемената уз нашу обалу, тешки потреси и национални бол, до стишавања најновијег доба пробудили су у том крају осећај горчине и напуштености, који не смемо дозволити да се укорени. Хрватско приморје, и по својој економској вредности достојно је свих оних жртава које смо спремни поднети за остале делове нашег Јадрана. Особито Сушак, велики гра[д]1 који је толико препатио морамо извући из горког уверења да се о њему не брине и да га остављамо судбини. Не може се променити факат да је Сушак лука Словеначке и половине Хрватске, а у међународном погледу Угарске, на којој сад зарађује Трст који и у нашем увозу игра улогу, коју не сме играти. Сплит са новом јадранском железницом постаје наша главна лука, то се јасно види, али то још не повлачи за собом нужду да Сушак буде запуштен. Сушак је, од годину-две дана, откада на Ријеци владају нормални односи, почео нагло напредовати. Закрчен робом, товаром, нарочито дрвета, осим тога, директним увозом, он је, крај мртве Ријеке чинио се као лука којој предстоји лепа будућност и чије цветање оставља и те како трага у целом економском животу хрватског залеђа, Словеначке, па чак и Војводине засад. Никаквих разлога нема да се Сушак као лука запусти, због неког страха да не смета нашим новим и можда важнијим лукама Сплиту и Шибенику, напротив напуштајући луку Сушак, или шкодећи јој ми директно издајемо читав део нашег економског територија Трсту,

36

гојећи га нашом сиротињом. Осим тога терамо у очајање, ионако слабо пласиране, наше масе Хрватског приморја. Нова железничка тарифа међутим, ако се не поправи у корист Сушака у стању је да паралише сваки живот те наше најуређеније луке. Делегација града Сушака и Трговачка и Обртничка Комора из Загреба интервенисала је зато јуче код Министра Саобраћаја и скренула му пажњу на сада актуелни тарифни проблем Сушака, који спада у њихову област. Упркос што нова тарифа предвиђа многа снижења, положај Сушака, по тој тарифи много се погоршава, што се одмах испољава ако се упореди његов положај по досадашњој тарифи са новим. По старој тарифи имао је Сушак углавном две предности: у првом реду био је према свом природном положају и досадашњој тарифи ближи свом залеђу за 220 односно 947 километара од Шибеника односно Сплита, те је овом положају одговарала и висина возарине. У другом реду имао је Сушак и повлашћену тарифу у релацијама са словеначким станицама, која је била за 30 одсто ниже од нормалних ставова железничке тарифе. Ове су предности и биле узрок да је Сушак успео привући упркос велике конкуренције Трста и Ријеке увоз робе и извоз па му је бар донекле био осигуран његов напредак. Ова се повољна ситуација сад мења увођењем нове тарифе. Сад је Сушак изгубио не само тарифску предност свог ближег географског положаја, него је услед ступања на снагу лучких тарифа данас возарина за све релације са Сушаком скупља него са Сплитом и Шибеником. Поред тога је укинута и повлашћена тарифа у релацијама са словеначким станицама, услед чега је возарина за извесне врсте робе за Сушак и од Сушака уопште скупља по новој него што је била по старо) тарифи. До сада је била возарина за вагон дрвене грађе: Љубљана-Сушак дин. 1250 Љубљана-Шибеник дин. 1670 Љубљана-Сплит дин. 1790 а данас тај исти вагон: Љубљана-Сушак дин. 1215 Љубљана-Шибеник дин. 1100 Љубљана-Сплит дин. 1170 Разлика у тарифи, погоршаној по Сушак достиже код једног вагона дужица, ако је у питању Шибеник дин. 1065, ако је пак у питању Сплит 1135 по старој тарифи, а по новој 165 односно 65 динара. На штету Сушака је и тарифа за маст, рибе, шећер, вино, воће, гвоздене робе, коже, дрвених буради и брашно. Највидније се испољава погоршана ситуација за Сушак у релацијама са словеначким станицама те је по новој тарифи возарина виша него по старој за жел. прагове дин. 275 по вагону, за дрвени угаљ дин. 95, за пиво у извозу дин. 545, за вино и воће дин. 620 по вагону.

37

Јасно је дакле да је економска ситуација Сушака новом жел. тарифом сасвим погоршана и да прети опасност да ће увоз и извоз кроз Сушак сасвим опасти и Сушак постати мртва лука. Упропастиће се знатне инвестиције нашег привредног света на Сушаку, а што је најгоре Трст ћемо силом начинити луком једног дела наше земље. Сушак и са њиме Северно хрватско приморје, чија је будућност уско везана са Сушаком увиђа потпуно оправданост мера, којима се помажу, остале наше домаће луке, а нарочито Сплит и Шибеник, али не увиђа нужду да се Сушак мора упропастити у ту сврху. Нептунске конвенције предвиђају примену тарифског паритета за Ријеку само у оној мери, у којој оне постоје за станицу Сушак, док је пристаниште Сушак изузето испод паритета, те не постоје никакве препреке да се пристаништу Сушак даду повластице које су одобрене у погледу тарифе и за остале домаће луке. Већ губитком Истре и Ријеке изгубио је наш многобројни живаљ у „иностранству” повољну могућност зараде, економским напуштањем Сушака била би угрожена зарада становништва Сушака и Северног хрватског приморја и Горског Котара у свему око 1.000.000 људи, што сигурно није у интересу наше привреде, ни чувања наше отпорне снаге према туђинској економској пенетрацији. У осталом, ако су економске промене неизбежне, оне се не проводе нигде овако немилосрдно, безглаво и стрмоглав. Због свега овога, јуче је делегација трговаца обртника и индустријалаца града Сушака и Загребачке Трг. Обртничке Коморе посетила Министра Саобраћаја и предала му следећу молбу: 1.2 да се возарина на Сушак пристаниште изједначи са тарифама за Шибеник. Сушак је, у националном интересу вољан, иако је географски ближи свом залеђу, жртвовати свој пређашњи повољни тарифски положај, али као животни минимум тражи изједначење бар са много даљим Шибеником, да би могао конкурисати Ријеци и Трсту. 2.3 да се приликом остварења јадранских транзитних тарифа са Мађарском предвиди специјална редакција за Сушак, која би бар један део транзита привукла у нашу домаћу луку Сушак. 3.4 да краљевска влада приступи погребном уређењу и изграђењу станице и луке Сушак и учини их што способнијим за конкуренцију са Ријеком. 4.5 најпосле да се изградњом везе Кочевље - пруга Загреб-Сушак створи краћа и сигурнија веза Сушака са Словеначком као природним залеђем и тиме паралише необично јака конкуренција Трста.

Време, 16. X 1925.

38

НАША ПРВА ИЗЛОЖБА АВИОНА

После много неразумевања, нехата и неверице, пропаганда за авијатику славила је најпосле и код нас један видан успех. Без много помоћи, Главни Одбор Аеро Клуба у Београду, успео је ипак да приреди прву нашу изложбу авиона, која и у том скромном облику може имати трајног успеха код нашег света, који није, још довољно обавештен о судбоносном значају авијатике, ни цивилне, ни војне. Добром вољом браће Милетића, београдских индустријалаца, који су своју палату ставили на расположење Аеро-Клуба, а нарочито обилном потпором г. ђенерала Станојловића команданта авијатике, Београду је у палати Обилићев венац бр. 6 стављено на разгледање из непосредне близине, као у неком приватном стану све што се у таквим приликама захтевати може. Авиони од наивног до најмодернијег типа, расклопљени делови, крила, мотори, справе, поучне слике, фотографије наших авионских фабрика, све је то стављено у непосредни додир са публиком, која је већином досад видела све то само из далека, у ваздуху или на папиру. У том непосредном и јаком утиску изблиза лежи значај ове прве изложбе код нас. Изложбу је отворио председник Главног Одбора Аеро Клуба пуковник г. Андра Петровић, у присуству Краљева изасланика пуковника г. Миливоја Драгутиновића и Министра Војног ђенерала г. Душана Трифуновића, па господе ђенерала Калафатовића, Кушаковића, Васића и једног представника Народне Скупштине. Осим г. Смодеја сви остали посланици били су изгледа спречени да присуствују. Отмене публике било је довољно али што је нарочито значајно после свечаности, било је много простог света и омладине, искрено одушевљених, који су препунили просторије. У свом говору, председник Главног Одбора Аеро Клуба рекао је између осталог: „Иако је наша прва аеронаутичка изложба скромна по размерима иако је она само минијатура великих сличних изложби у Паризу, Лондону и другде, она има, смело ћемо рећи и једну надмоћ над њима. На тим великим изложбама гро публике сачињавају снобови данашњице, а састанци нашег Аеро Клуба доказују да код нас и обичан свет показује врло много љубави за наш посао.”1 „Ми смо уверени да кад будемо успели убедити појединце наше

39

интелигенције, јер на жалост има их које још треба убеђивати, о значају наше авијатике, како војне тако и цивилне, кад будемо овако непосредно заинтересовали њине осећаје, наш ће успех бити осигуран. Данас већ имамо остварен велики број сталних интернационалних ваздушних линија. Проблем летења и ноћу, који је тако дуго мучио духове решен је. А наша земља, која је по својој топографији предестинирана да буде чвор великог интернационалног саобраћаја, нема ниједне националне линије, нема ниједне сопствене фабрике већега стила. Навршило се ових дана 10 година од страдања Београда, а многом и многом Београђанину још су пред очима страховито дејство бомби са тевтонских авиона. Многи се Београђанин сећа како је очајно кршио руке гледајући како му деца гину пред очима од крилатог непријатеља, а све зато, што нисмо имали својих аероплана да нам бране наше небо. Па зар ћемо допустити сада, после толиког горког искуства да нас будуће недаће затекну опет тако? Но, када би авијатика била само бојно оружје никада не би постигла тако огромни напредак, нити би могла побудити тако свестрано интересовање. Значај авиона на економском пољу равна се, ако није можда претежнији, са значајем бојне авијације.”2 За човека данас нема препреке. Авиони су смештени у приземним, великим просторијама и на првом спрату. Право је чудо како су смештени тако у згради. Свет их раздрагано обилази, додирује, дечаци са заносом, који никада неће заборавити, загледају моторе, окрећу туреле машинских пушака, дискутују поједине справе, фине апарате и слушају објашњења пилота механичара. Крај школских апарата, изложен је стари наш апарат типа Блерио који је летео над Скадром год. 1913. у рату, а који је сад само једна музејска ствар. Толико је наиван и слаб и лак, да изгледа као комарац. Па ипак је то апарат са којим се прелетао Ла-Манш. Изложен је и ратни тип француске војске на западном бојишту за време светске војне Бреге 14. То је херој са којим се ратовало. Мотор тог апарата је већ прилично јак 300 коњских снага. Ширина му је 14 метара, дужина 10, а висина 3 и по метара. Тај већ лети са брзином од 165 километара. Изложен је и апарат борац Спад. Тај се пење до 7000 метара, брзином од 207 километара лети, преврће се и пуца. Али је највише света око најмодернијег типа Бреге 19, са којим је Д’Оази летео до Јапана, из Париза. То је апарат који прелеће Сахару, целу Европу, са таким апаратом дошао је недавно наш поручник Радовић, најхрабрији акробат, без икаквог инцидента из Париза до Београда. По дивним сликама наше земље снимљеним из ваздуха свет се тиска и загледа цеви и ребра мотора јаког 400 коњских снага, сво тврдо

40

тело апарата од алуминија, који лети са 210 километара брзине, а тежак је 2 и по тоне. Свечаности Аеро-Клуба трају и даље. Авиони круже и преврћу се над Београдом. Чисти и сигурни. Наши.

Време, 18. X 1925.

41

КО ЈЕ БИО БИСКУП ШАРИЋ*

Да један црквени великодостојник, фанатик, огорчен, амбицозан, циник западне у политичке авантуре, у завере против свога краља и државе, у борбу против свога народа, то не би било сасвим ново. У старом веку, у средњем веку, у свим земљама, код незнабожаца и хришћана, било је примера да они, чија глава митру носи, заслепе од својих клерикалних жеља, понтификалне раскоши и зажеле да се уздигну и над владара и над државу. Било је у историји владика, чак и у нашој, који су изгубили памет од свога богатства и моћи. У великим послератним променама граница, не би било чудо да је се догодила по нека црна, тврдоглава увреда и према нашој земљи, од стране анационалног и туђинског свештенства, наших бивших непријатеља. Тим боље по цркву, ако видимо да је више свештенство скоро свих вероисповести чинило најлакше националне и држављанске концесије и компромисе, тумачећи ту лабавост једино жељом да истакне хумане и каритативне намере свога деловања. Не само у Чешкој и Пољској и Румунији, него и другде више свештенство се особито чувало да се истакне у борби против нових држава, њених представника, а најмање владара. __________________ * Иван Шарић (1871-1960) био је римокатолички свештеник и бискуп. Основну школу и исусовачку гимназију завршио је у Травнику, студирао је теологију у Сарајеву, а докторирао на Загребачком свеучилишту. Заређен је у свештеника 1894. године. По смрти сарајевског надбискупа др Јосипа Штадлера 1918. године, Иван Шарић је посвећен за капитуларног викара, а 1920. године од папе предложен за сарајевског надбискупа, на шта је југословенска влада пристала тек 1922. године. Надбискуп Шарић био је поборник клерикалне антијугословенске струје у католичкој цркви. Године 1932. лично је предао папи меморандум против режима краља Александра усвојен на бискупској конференцији 22. новембра 1932. Учествовао на многим еухаристичким конгресима по Европи и Јужној Америци, организовао један у Сарајеву 1932, често путовао по Европи и САД, био активни присталица усташког покрета током 30-их година. Поздравио је са одушевљењем успостављање Независне Државе Хрватске 1941, у децембру 1941. објавио је своју „Оду Поглавнику”, а током рата је подржавао усташке акције против Срба и устаничких покрета. Пред улазак партизана у Сарајево 1945. побегао у Загреб, а одатле у Аустрију, Швајцарску и на крају у Шпанију. Организовао је пребацивање Анте Павелића из Аргентине, преко Чилеа, до Мадрида, где га је лично сачекао 1957. године. Умро је у Мадриду 1960. године, а његови посмртни остаци пренесени су у Сарајево 2007. године, три дана по посети папе Јована Павла Другог том граду.

42

И код промена на нашим границама разнородно свештенство, особито више држало се углавном коректно, тим пре, што и сама Света Столица у Риму, истиче своје опште хришћанске, хумане и узвишене намере, далеко од свих политичких интрига. Тим више запрепашћује случај сарајевског бискупа, са којим се ових дана бави сва наша штампа, јер и један мали део оног чиме га терете, довољан је да га прикаже као неку шпанску, језуитску сањалицу, или затрованог, инквизиторског каријеристу, који се повампирио из гробља покојне Аустрије. Бог да прости покојног бискупа Штадлера**, он и његово доба изгледа, после овог просто ружичасто, а тај противник племенит и отворен. Постоји опасност, да рад овог бискупа поквари све, што се између Срба и Хрвата, последњих година, у погледу верске љубави догодило, под утицајем братства и поштовања, које се прелива са нашег католичког свештенства, фрањевачке доброте и правога хришћанства и хуманости и загребачке свештеничке културе и увиђавности, на православни део нашег народа. Прошлост се многих заборавила при Ослобођењу. На прошлост бискупа др Ивана Шарића бачен је, по потреби густ, вео, иначе би се нелагодно осећао. Па ипак, сетимо се само како су и наши пречански, православни високодостојници дуго спомињали у цркви аустријског цара. И од сарајевског бискупа очекивало се да ће да заборави. Заборав је тако леп и користан. У Босни, проблем Његове Преузвишености, сарајевског бискупа није нимало компликован. Босна је имала своју србофилску епоху, по програму Калаја.*** ______________________________ ** Јосип Штадлер (1843 -1918) био је католички свештеник и надбискуп врхбосански. Школовао се за свештеника у Славонској Пожеги и Загребу, а затим на језуитском универзитету Грегоријани, где је промовисан у доктора филозофије и теологије. Посвећен је за свештеника у Риму 1868, потом се вратио у Загреб где је радио као професор. По аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине (1878), на том простору основана је 1881. Врхбосанска надбискупија са седиштем у Сарајеву, а први надбискуп постао jе др Јосип Штадлер 1882. године. Основна делатност надбискупа Шгадлера била је мисионарска, везана за јачање утицаја римокатолицизма на простору Босне и Херцеговине. Надбискуп Штадлер умро је 1918. године, а наследио га је надбискуп Иван Шарић. *** Бенјамин Калај (1839-1903) био је један од најзначајнијих представника аустроугарске управе у Босни и Херцеговини. Рођен је у Пешти 1839. године. Пре одласка у Босну и Херцеговину обављао је дужност генералног конзула у Београду (1868-1875). Имао је значајног удела у склапању Тајне конвенције (1881) између Аустроугарске и Србије. Године 1882. именован је на место заједничког министра финансија Двојне монархије и тада је под његову управу дошла и Босна и Херцеговина. Управитељ Босне и Херцеговине остао је до своје смрти у јулу 1903. године. У његово време у Босни и Херцеговини на снази је био покушај увођења босанске нације. Период његове управе карактерише потпуна контрола политичког живота, борба против српског националног покрета и контрола образовног система.

43

После се ветар променио. Аустрија је начинила нов рачун. Бацила је Хрвате против Срба, дражењем црквеним, залуђивањем бедних сељака и насељавањем фанатично васпитаног чиновништва. Бискуп Шарић је ванредни ђак језуитског семеништа у Травнику. Семеништа у ком се спремао за своју каријеру. У Сарајеву он је успео својим теолошким тирадама особито у славу династије Хабзбурга и заслужио да га почасте називом који је пронашао говорник силе и славе Аустрије, на којег се у својим говорима угледа, Абрахама и Санта Клара, а који значи „звездани аустријанац Astriacus Austriacus”1. Бискуп Шарић је био најмилији владика Фрање и покојног Фердинанда. Пред нама лежи његова књига Вирибус Унитис1 (гесло цара Фрање Јосифа која је штампана код „Фоглера и друга”2 у Сарајеву год. 1914).3 Та књига има дивот слике Фрање, Вилима, Фердинанда, Карла и Зите, под њима су бискупови стихови, који позивају у бој, како он сам пише „за свету и праведну ствар наше славне Хабзбуршке монархије”. То је прошлост.Ко би данас то пребацивао његовој преузвишености? Преварио се човек. Отужнији су прогласи његови јадним и сиромашним хрватским сељацима којима је писао из свога богатог дворца: „Цара 4 Фрању и Виљема захвално потомство нашег рода звездама ће оковати име, славити их до Судњега дана.” (стр. 5) Али су најотужнији његови говори војсци, која је полазила на ратиште, да умре. Те говоре је особито радо држао. После сваког долазио је из Беча орден. Људима, који су кроз који дан лежали распорених трбуха у блату, разбијеног чела и испалих црева, његова преузвишеност говорила је водњикавим стилом о Марији, светом Jурају, светом Флоријану и светом Маурицију (стр. 29) а све у славу цара Фрање. Човека језа хвата кад помисли да је са тим љигавим и добро награђеним фразама у име Христа и Марије слато толико људи у смрт. Начин тих својих свечаности описује у својој књизи овако: „Величанствени5 и уједно неописиво ганутљиви призори одигравали се у сарајевском логору, гдје су се спремали наши честити, Богу и Цару до смрти одани момци, да пођу на обрану својега Краља и Домовине своје. На замолбу војничке области дошао је у 9 сати прије подне у пратњи свјетовнога и редовнога свећенства у војнички логор пресвијетли господин помоћни бискуп врхбосански др Иван Шарић, да проговори нашим домаћим војницима, босанским католицима, да зазове на њих и на њихово оружје благослов Свевишњега, и да их одушевљене још више одушеви за свету одбрану Краља и Домовине. 1

Уједињеним снагама (прим. прев.)

44

Падала је киша, а наши је јунаци примали као благослов с небеса и раздрагана срца очекивали долазак својега натпастира, да чују још последњи пут ријеч Божју, прије него што пођу онамо, камо их зове Цар и Домовина. Пресвијетли господин бискуп, обучен у понтификалије, приступи у пратњи свећенства међу војску. Глазба засвира ’На молитву’ 6. Војска салутира, а на лицима опажаш гануће и свету озбиљност. Затим ступи пред војнике јуначна појава ФМЛ. витеза Ајслера пл. Ајсенхорта, који се у име зборнога заповједника опрости од војске и позва храбру босанску момчад, да се покаже достојном повјерења и уздања, што га ставља у њу Његово Величанство, врховни наш Војсковођа. Иза овога кратког наговора пође у средину пресвијетли господин бискуп др. Шарић, а с њим свећенство и часништво, те проговори војницима.”7 Да наведемо од речи до речи нека места из тих, дирљивих говора: „Приступимо у духу к превишњему Пријестолу нашега љубљенога Цара Ослободитеља (курсив је бискупов), он као сунце на високом Божјем небу свијетли и сја не само својој Монархији, него васколиком свијету. Цар и Краљ Фрањо нашој мукотрпној Босни донио је златну слободу.” (стр. 34). Улизица, пре свега, аутор Вирибус Унитиса пропевао је. На стр. 43. душа му је проговорила Аустрији у стиховима. То је био сарајевски бискуп др Иван Шарић, али је много горе оно што је он сад. Држава не сме олако да дигне своју руку, али ако је дигне, онај на кога је дигне мора под земљу. Питање онога што бискуп Шарић већ две године чини, није никакво интерно питање наше католичке цркве, нити католичког свештенства, не, оно је страшан напад против целога нашега народа, против целе наше државе, против мира и будућности наше намучене земље. Против опаког и немилосрдног моћног и лукавог, преподобног и препреденог непријатеља борба се води до краја. Против мржње и презирања, срамоћења и увреда одговара се хладним оружјем пресуде. Бискуп Шарић имао је прилике да осети топлоту ове земље, почасти, опроштај и братске опомене. Наставио је борбу, - нека се не чуди да ће му маска бити скинута са лица. Бискуп Шарић покушаће можда да постане мученик католички, али у томе не може успети. Његов терор над осталим нашим бискупима познат је, али на нашој страни је фини и велики хуманизам католичке цркве, велика и нова жеља зближења која се шири у Светој Столици, правда и интерес хришћански, част државе и факта која Његову Преузвишеност бискупа сарајевског

45

приказују, као грдног кривца пред народом чије га је млеко задојило и пред земљом која од њега очекује утехе хришћанске и љубави место увреда и отрова.

Време, 25. X 1925.

46

„НЕ ДЈЕЛА” ДР ИВАНА ШАРИЋА

Бискуп Сарајева г. др Иван Шарић, говорник аустријских пукова који полазе у рат, заносни и мистични љубавник Фрање, Карла Виљема и покојног Фердинанда смирио се био после ослобођења. Не само то, дотерао је до ордена Св. Саве, што није ласкаво у ствари ни за њега, ни за нас. Ми смо мислили само на отаџбину своју, на нову државу Срба и Хрвата, а он свакако на своју прошлост. Без речи за патњу и бол свог народа за ужас и лудило света, раскошним речима, водњикавим компилацијама из црквених аутора, славио је велеможне, пресветле и пресјајне, команданте и ерцерцоге, да после Ослобођења, можда у недостатку сјаја и каријере дворске прелије сву Боску1, сироту босанску, католичку паству што се кукурузом храни, отужним својим тирадама, исписаним из финих и пламених, француских клерикалних писаца, чијој топлоти његова ледена пренемагања нису ни близу. Изгледао је осталим бискупима, својим вишим властима можда, као храбри вођ, тај рђави стихотворац и конзеквентни компилатор, крај којег је бискуп Учелини*, као једна велика, мраморна статуа, народне а високо латинске, хрватске наше цркве; оронули и телом и духом др Анте Бауер** ипак господска појава, а љубљански владика много озбиљнији и тврђи клерикал, а ђаковачки прави каваљер своје речи. ________________________ * Фран Тице Учелини (1847-1937) био је римокатолички свештеник и бискуп. Преводилац Дантеове Божанствене комедије 1909, која је због Учелинијеве посвете слози Хрвата и Срба забрањивана у Аустроугарској. Јавно је иступао против антијугословенске делатности Стјепана Радића и ХСС-а. Бискуп Учелини је доследно бранио југословенство и југословенске државне интересе, чак и током преговора са Ватиканом око конкордата. Поздравио је завођење личног режима краља Александра, противио се антисоколским акцијама католичког епископата, као и клерикализму РКЦ, због чега је долазио у немилост дела католичког клера. ** Анте Бауер (1856-1937) био је римокатолички теолог и загребачки надбискуп. Школовао се у Вараждину и Загребу, а богословију је завршио у Будимпешти. По завршетку студија запослио се на Загребачкој богословији. Постао је загребачки надбискуп 1911. године. Од почетка свог деловања писао је полемичке чланке против материјалистичке филозофије и опирао се покушајима секуларизације. Био је дугогодишњи уредник утицајног Католичког листа. Подржао је рат против Краљевине Србије, али је по слому Аустроугарске поздравио и уједињење југословенских народа. Представљао је средњу струју католичког клерикализма у Краљевини Југославији. Подржавао је оснивање Крижара и иницирао је бискупску посланицу против Сокола 1932. године. Преминуо је 1937.године, а на месту загребачког надбискупа наследио га је Алојзије Степинац.

47

Бискуп сарајевски успео је да их све терорише и они су пошли путем који ко зна куда води? Ствари које сарајевски бискуп у овој држави чини, а против ње, није чинио никад нико, откада она постоји. Начин на који сарајевски бискуп, његови органи, његова штампа, дражи и васпитава босанске католике у мржњи, вређању и презирању „иноверије”, како се консеквентно оперише против српског дела нашег народа није никад употребљен у доба Штадлерово. Уопште г. бискуп сарајевски понајјачи је још у проналажењу вербалних надимака. Од последњег времена окренуо је своје громове против Ст. Радића*** кога титулише „Апостата”, надимком римског цара који је био многобожац и љути противник хришћанства. У ствари да није бискуповог рада у иностранству његово би питање било анахронизам и врло литерарно, литерарно у рђавом смислу. Овако оно постаје озбиљан скандал, озбиљнији од скандала удружења црно-жутих**** официра. Тишина сарајевског бискупа после Ослобођења, покривена орденом Светога Саве, није дуго трајала. Данас је већ јасно да је г. бискуп др Иван Шарић решен да своју неугодно прекинуту каријеру до југословенског кардинала, или до хрватског мученика Св. Себастијана безобзирно настави. _____________________ *** Стјепан Радић (1871-1928) био је хрватски политичар. Студирао је права у Загребу и Прагу и политичке науке у Паризу. У младости је више пута хапшен. Током Првог светског рата се залагао за хрватско-словеначку државу у оквиру Хабзбуршке монархије. Од 1918. године иступао је против унитаристичке и централистичке концепције уређења Краљевине СХС, признавао је југословенски државни оквир, али се залагао за федералистичко уређење и пуно признање хрватске националне индивидуалности. Противио се монархистичком уређењу и династији Карађорђевића. Апстинирао је заједно са посланицима Хрватске републиканске сељачке странке, на чијем је челу био од рада у Скупштини, истовремено радећи на интернационализацији хрватског питања, како у западној Европи, тако и у СССР-у. Његов пут у Совјетски Савез 1924. године изазвао је жестоке реакције у земљи, због снажног антикомунистичког става краља и Владе, па је и ухапшен. Године 1925, Радић признаје монархију и устав, а странку преименује у Хрватску сељачку странку, што је довело до уласка посланика ХСС-а у владу. Године 1927. наступа још један заокрет у Радићевој политици. Тада у савезу са дотадашњим политичким противником Светозаром Прибићевићем настаје Сељачко-демократска коалиција, која се све више залаже за промену устава и преуређење земље. У усијаној атмосфери у Народној скупштини, посланик Народне радикалне странке Пуниша Рачић је 20. јуна 1928. Убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, и ранио Стјепана Радића, који је умро од последица атентата 8. августа 1928. године. **** Односи се на удружења бивших војника Аустроугарске (по бојама своје заставе познате као Црно-жута монархија).

48

Узев у обзир теновске разлоге те његове жеље,немамо права да сумњамо да ће једно од тога неизбежно постићи, Nihil obstat. 1 Ми смо видели ко је био бискуп Шарић Фердинанду и Поћореку, да видимо ко је он сада? Најбоље да га сагледамо негде на сцени свога пастирскога рада. Нека је то неки „католички дан” које радо приређују нпр. у Брчком. Бискуп се довози аутом (у име апостола) из Добоја. На улазу у град подигнут је славолук, баш као неком књазу. Мужари пуцају, а звона звоне. Девојчица Станислава Колешкова предаје му киту цвећа. Цео је град у заставама, а многобројно грађанство „већином иновјерци” - поздравља симпатично госта. Госпође Хрватског Женског Удружења исплеле су венце. Пред славолуком „изашао је Преузвишени из аута”. Кроз шпалир у бело обучених девојака, „које су га посипале цвећем” ушао је у цркву. Свештеник монсењер др Илија Виолони поздравио га је добродошлицом и „зажелио да се преко руку надбискупових излије из Пресв. Срца Еухаристичког Бога, кому ће бити посвећен сутрашњи 'католички дан’2, благослов”. Увече био је свечани дочек, „орлова и орлица”*****, узданице католичког покрета и када су стигли и сврстали се у ред, жупник др Виолони поздравио их је, јер су ступили „на босанско тло намочено дедовском крвљу”. Ту свету борбу (свакако против муслимана?) стављао је жупник, као пунокрвни Хрват3 „као баштину у руке младом орловском покрету”. „Боже дај” - наставља бискупов лист - „да се та лијепа нада што скорије испуни, па да наши Орлови постану крижари католичке обнове у Херцег-Босни.” Као што се види сарајевски бискуп проповеда крижарски рат, свакако против муслимана, зар не? После су орлови4 и орлице отпевали надбискупу „Љубимо Те, наша дико” - а на позив видљиво тронутог бискупа сироту нашу свету, хрватску химну. Као што се види ловорика довољно да се на њима отпочине. Сутрадан је народ у масама приступао сакраментима. Са свих страна скупљали се сељаци из славонских и босанских села, чак из 40 км. далеке Бијелине5 долазио је народ уморан и измучен наш народ. Бискуп их је нахранио телом Христовим. У девет сати дошао је бискуп Акшамовић из Ђакова. 1

Нема препреке. (прим. прир.)

***** Католички орао био је хрватска католичка омладинска организација, коју су основали Иво Протулипац и Иван Мерз. Католички орао је представљао одговор РКЦ на либералну организацију југословенских сокола и утицај која је либерална идеологија имала кроз васпитно-образовни систем југословенске краљевине. Хрватски католички орао је постао најбројнија организација Католичке акције (преко 60.000 чланова), па је 1923. године основан Хрватски орловски савез. Рад орлова је забрањен успостављањем личног режима краља Александра 1929. године. Иво Протулипац се затим посветио оснивању нове Крижарске организације.

49

„Пресвијетли се је довезао у ауту” бележи јасним стилом нашег бискупа перо. У десет сати била је „Теофорична процесија”. Затим служба божија под ведрим небом. На концу држао је бискуп говор, подигао и показао бога скривеног у хостији. То његов лист описује овако: „То6 је било најлепше што је тај дан видело Брчко. Оне многе хиљаде очију, што су све биле непомично упрте у једну тачку у ону златну Показницу међу цвијећем. Оне хиљаде и хиљаде очију, које су миловале Исуса погледима. И Христос је у онај час морао излити ријеке милости у срца тога вернога пука. Јест, улио је.” И после тога велики јавни збор изгласао је ванредну резолуцију, високо уздижући све што су бискупи предложили. Као што се види г. бискуп могао би бити презадовољан. Па ипак је, у истом броју свога листа штампао један безуман напад против ове државе, која је и Хрватима отаџбина и домовина. На стр. 8. Недјеле7 штампао је исправку о Видовданским „херојима”. Признаје да је „по жељи краљевске владе у Београду и по католичким црквама служена задушница, само жели да се установи да католици и данас Принципа и његове другове који су имали удела у уморству сматрају за „ординарне злочинце”, - „злочина који је у последицама својим изазвао страховиту несрећу на сав наш народ” - „поводом овога подмуклог злочина”. И зато се католици „унаточ нашега такозванога ослобођења” итд. „Ми се на тај дан молимо за католичке војнике, који су пали на српским, талијанским, руским и другим бојиштима” итд. „А за иновјерце, поготово за убојице у католичким црквама не може бити јавне службе божје.” То је писано, кратко и јасно, у броју 28. год. 1924. После тога је почео своју борбу за Маријине конгрегације, које су употребљавали да фанатишу и раздраже младеж. Тада је 27. Децембра 1924. први пут успео да терорише и остале бискупе и да их отворено поведе против државе, у почетку само истицањем цркве над државом, одмах затим оваким прогласима школама: „католичким ђацима довикујемо, не дајте се! Нека устану проти вас којекакви директорчићи и нека вас дисциплинирају, па да видимо, ко ће извући краћи крај.”„Ако би се пак нашао професор, или директор, који би се дрзнуо дирати у ђака-орла, тај ће осетљивије упамтити своју дрзовитост, него ли његов ђак.” У броју 18. од 1925. год. његов лист нам већ отворено прети (стр.59) „али ништа зато. Свака сила за времена”. А у броју од 24. маја 1925.10 г. бискупово „гласило” достигло је врхунац јесности11, поводом интерконфесионалног закона. Ту пише: „јасно је да ову наказу од законске основе, па макар она била и примљена у сабору и

санкционисана по краљу, неће никада бити ваљаним законом за католике!’ Ето то је бискуп г. др Иван Шарић сад, онај што је био најпокорнији

50

слуга „цара ослободиоца Босне Фрање Јосифа Првог”. Па ипак ни то није све. До овде он је само једна непријатна карикатура исусовачке мегаломаније, коју смо ми у својој историји већ имали и са више етичког оправдања, оно међутим, што бискуп Шарић ради у питању конкордата и Светог Јеронима, ма како то патетично и невероватно звучало граничи12 завером према држави и свом народу.

Време, 26. X 1925.

51

ПИТАЊЕ ГЛАГОЉИЦЕ И КОНКОРДАТА

Увреда, срамота би била, кад 6и сарајевски надбискуп г. др Иван Шарић хтео своју улогу улизице, декорисану орденима бечким, коју је играо пред крвницима нашега народа, ћесарима, Поћореком и генералима у Сарајеву, да мете1 на рачун католичке цркве и католичанства уопште. Ништа га сем незајажене амбиције, није приморавало да испадне псалмопевац и пузавац Аустрије у почетку рата, као ни покојног новосадског владику нашег, да са амвона објави рат „злочинцима и непријатељу”. Католик и фрањевац био је и онај који је пред бичем коњичког пуковника свемогућег Стјепана Тисе, министра председника, у Сарајеву, пре свих узео шешир и презриво и хрватски рекао, без обзира „ајдемо”. Ванредне традиције католичке цркве, фрањевачка љубав, хуманост, а нарочито отменост католичка нису га могле научити тону и начину потмуле борбе и ровења, коју његова Недјела2 а после ње други његови листови воде, дражећи католике против „иноверије”, државних власти, закона, домовине. Само језуите, некад, војници папини, интриганти престола, интернационални завереници, који не знају за отаџбину, за породицу, за ма какво милосрђе, радили су тако фанатично, против свега, што је било на путу „јединоспасавајуће цркве” међу „иноверијом”. Али какав ужасан анахронизам и бестидност угледати се, данас, на њих када католичка ренесанса, баш у национално осетљивим државама, Француској и Италији, слави ренесансу, својим залагањем за социјалне, националне, а нарочито државне потребе и идеале. Када се у свету све припрема за велико и коначно измирење свих хришћанских цркава, па чак и јеврејски проповедници у американским. Какав удар баш за саму католичку цркву нашу, која ће, што је било предвидети, имати да се бори против огромног таласа националних жеља у хрватском делу нашега народа. Када сам Ватикан гледа, да бригом својом обухвати, као целину „скупину Срба, Хрвата и Словенаца”. Партикуларни фанатизам против православља као „иноверије” и против државе, као узвишеног закона и за католике, којим одишу прошлост и садашња „гласила” каптола врхбосанскога надбискупа Ивана Шарића, значи опасност пре свега за нашу католичку цркву, а за државу и наш народ више једну дубоку увреду.

52

Тај фанатизам и мржња, прошлошћу и садашњошћу рада сарајевског бискупа довољно образложена, достигла је свој врхунац у његовом, нарочито прикривеном, раду против глагољице у католичкој цркви и предаји завода Св. Јеронима нашој држави. Завод Св. Јеронима, чије се питање много непријатније него питање Св. Наума,* већ годинама провлачи кроз нашу штампу представља имање у вредности од 35 милиона динара, зграде које је Аустрија још од 18. века употребљавала за школовање свога „скјавонскога, илирскога”, у ствари хрватскога свештенства. Тај завод, као и други њему слични, других народа, дао је нашим католицима доста великих људи. Кроз њега су прошли историчар Луцић, дипломата Градић, бискуп Марњавић, песник Бараковић, па у новије доба Рачки, Црнчић, Парчић, па ниједноме од њих није то сметало да буду врсни родољуби и одушевљени Југословени. Полако је тај завод, у папинском Риму постајао, оно што и треба да буде, нека врста експозитуре наше католичке цркве и католичког хрватства, а сада католичког југословенства. Само Аустрија, чији је амбасадор вршио од Папе признату протекцију и контролу над заводом, чак прегледао и рачуне завода, гледала је да се не узакони, што је уосталом било непрекидно обичај да ректор завода буде Словен, а што и јесте природно. После светскога рата на тај завод могле су имати права Италија и наша држава, као наследнице. Наша га је држава захтевала по наследном праву, за Аустријом, а нарочито по праву јединог представника „илирског, скјавонског” народа, који је тај завод столећима имао. Тешким жртвама, на другој страни, наша је држава успела и да га добије од другога наследника: Краљевине Италије, која га је, можда са мало права, али дефакто држала у рукама. Споразумом од 27. јануара 1924. Краљевина Италија признала је да је завод Св. Јеронима инострани, не италијански, да ужива иста права као и друге Eglises Nationales etrangères à RomeI да повластице које је уживала Аустрија 4 прелазе на нашу Краљевину. Тако је једина држава која нам је та права могла оспоравати, одрекла их се „exclusivementII [...]”.3 Наша је држава, њен значај, њен ауторитет, њен напор, њене жртве

* Манастир Свети Наум налази се на југу Охридског језера, на граници између данашње Македоније и Албаније. Након ослобођења тих крајева од стране српске војске 1912. године и настанка Албаније, између две државе настао је територијални спор око манастира. По окончању Првог светског рата, одлуком Конференције амбасадора 1922. године, манастир је припао Албанији. Краљевина СХС је захтевала арбитражу Друштва народа, која је поново пресудила у корист Албаније. То питање коначно је решено преправком граница билатералним споразумом - Краљевине СХС и Албаније. Албанији је у замену за манастир Светог Наума предато село Лин. I II

Стране националне цркве у Риму (прим. прир.) искључиво.

53

било оно што је сачувало, не, него добило тај стари католички завод, од огромног значаја за наше католике Хрвате, а сарајевски надбискуп данас онај, који би хтео да га отме. Добивши завод Св. Јеронима дефакто од Италије, наша је држава морала да санкционише своје право у Ватикану. И после привидног успеха искрсле су тешкоће. Ми као „шизматичка” држава нисмо могли бити тако драги као љубимац Свете Столице „апостолски” Хабзбурзи. Наша је држава као протектор, и то не само правни, него и национални, захтевала да стави свој грб и југословенску заставу на свој завод у Риму. Захтевала је да се њеним пристанком именује ректор, а да у управном већу завода чују и њен глас. Ватикан, полако и увиђавно, примао је све те предлоге, а оданде откуда је невероватно, дигао се отпор и завера. У броју 28. од 18. јула 1924. надбискуп Иван Шарић проговорио је кроз своју Недјељу против своје домовине. Кампања коју његов лист води у тој ствари, називала је рад наше државе за добитак Св. Јеронима „недостојним послом”, а о самом заводу написано је „хрватски завод

Св. Јеронима опет је угрожен”. „Без ичијег је питања и без ичије дозволе, сасвим неовлашћено и протуправно стављен у цркви Св. Јеронима државни грб С.X.С. и извјешена застава на заводној згради.” Паралелно са кампањом у листу, сарајевски надбискуп почео је свој терор међу осталим бискупима, своје одласке у Рим, после којих је један од ватиканских великодостојника, Талијан, рекао: „Па шта ћу вам ја, кад су сами ваши бискупи против вас.” И не само то. Југословенски бискупи (!) решили су 27. јуна 1925. под духовним вођством бискупа Шарића, да: се наше посланство из зграда завода исели, а нарочито: да се цркви врате имања „отета аграрном реформом”. Под тим условом они су готови да неке тачке „своје државе” усвоје. Уосталом конференција од 13. октобра ове године у Загребу јасно је проговорила. Бискуп Акшамовић и Бонефатић изјавили су, да бискупат југословенски сматра, да „треба бити опрезан за сваки случај политичкога сукоба”, у питању Св. Јеронима. Не треба пренаглити са државним знацима у заводу Св. Јеронима. Да га у случају рата Италија не би посела, као што је то учинила за време светскога рата „јер га је сматрала аустријским”. О драгоцена увиђавности и духовита предострожности! Дакле нека завод Св. Јеронима не буде јутословенски и не постане видно наш, само зато, да му се нешто не деси, кад ми сви будемо горели у рату. О забринутости узвишена. Паралелно са преговорима о Св. Јерониму воде се и преговори о припреми југословенског конкордата са Светом Столицом и употреби

54

старославенског језика у литургији наше католичке цркве. Зашто се сарајевски бискуп и под његовим вођством остали боре против државе у питању завода Св. Јеронима јасно је: у том заводу треба да се васпитава наше католичко свештенство, у каквом духу то није свеједно ни за државу, ни за наше народно јединство, ни за нашу будућност. Словенски језик, у католичкој служби велики је хрватски идеал за који се хрватско свештенство дивно бори још од столећа Гргура Нинскога. Око год. 1890. до 1910. када је у околини Сплита избио као пожар покрет за старословенски језик у католичкој литургији, колико премештања, гоњења, патње особито код млађег свештенства, због те борбе. Против Беча и Пеште, борило се за словенство. А какав је значај старословенског језика у католичкој литургији за наш народ данас свакоме је разумљиво. Наш католички бискупат, под притиском одушевљења при Ослобођењу, које онда сарајевски бискуп још није називао „тако звано”, и сам је год. 1918. у новембру замолио Св. Столицу да прошири употребу старословенског језика у католичкој литургији „где год то народ жели”. У свом нацрту конкордата ти бискупи су прихватили, пред нашом Владом и питање решавања глагољице у конкордату, што ове године, у свом нацрту поднетом Ватикану, одбијају. Воћка, коју залива г. надбискуп Иван Шарић, а о томе има података, сазрела је обилатим плодом. Да 6и избегли незгоду противљења својој отаџбини и своме народу, они су у Загребу нашли и згодну формулу: желе да место слабачког конкордата између Ватикана и наше државе који, како сами кажу „како нас историја учи може и престати да важи” употреба глагољице не буде државни уговор, него, не питајући за ауторитет, част и право своје домовине „некако дар, посебна одлука Св. Столице”. Да би то засладили они наводе да је то питање изостало и из конкордата Краљевине Србије и Ватикана, склопљеног год 1914. и унето само у форми кодицила. Јасно је шта се хоће у бискупату. У самом Риму зна се то врло добро. Могли би да наведемо имена честитих великодостојника, Талијана, који су се згражали, над целом овом кампањом. Остаће вечна наша срамота, да је сам Св. Отац Папа морао да утера у ред своје сепаратистичко стадо словеначких ходочасника у Риму. Па и овај једини, на око исправни разлог, те бесомучне кампање против стабилизације наше државе и њеног положаја у Риму није прав и подметнут је закулисном намером. Јер у кодицилу конкордата Краљевине Србије и Ватикана од 24. јуна 1924 4, под потписом Миленка Веснића и кардинала Мери дел Вала јасно пише да овај кодицил улази „и као саставни део конкордата”.

55

О сарајевском надбискупу г. др Ивану Шарићу, уосталом, биће још довољно речи. Време, 4. XI 1925.

56

ГРОБЉА СРБИЈЕ РАСУТА ПО СВЕТУ

Последњих дана наша је штампа објавила више вести о уређењу наших ратничких гробаља. Тако се чуло да су наша војничка гробља у Чехословачкој сад врло лепо уређена и да се на томе много ради и у Немачкој и у Алжиру. Најпосле, изгледа да је и Грчка решена да нам уступи земљиште за уређење гробља на острву Видо, где ће свакако бити концентрисани војнички гробови расути по Крфу и где се мора подићи достојан споменик Онима који су непоклекли прешли Албанију и створили огромни морални капитал Србије у свету, од којег сва наша држава живи. Жалосно је само што је штедња на буџету обухватила и оне суме које су нужне за ликвидирање овог питања, што је много узнемиравало нашу јавност. Свакако је проблем уређења војничких гробаља Србије један од најтежих, јер обухвата огромне просторе Европе, где су засејане кости српског војника, стварног зидара ове државе.

Србија има гробова својих у: Албанији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Мађарској, Аустрији, Чехосповачкој, Пољској, Русији, Белгији, Холандији, Швајцарској, француској Африци, Француској и Малој Азији. Појединце њени су гробови расути свуд по свету. На страну гробове оних многобројних и безимених, што су враћени своме пореклу као изнемогли туђинци, без игде иког свога, или као птице селице, пропале на путу у даљини и обична статистика оних који су знани и забележени, чији се гроб зна, језовита је и грозно величанствена. Србија је својом смрћу обухватила сав свет. У Албанији имамо гробље у Тирани, али је она цела наше гробље. У Грчкој, Крф је цео наше острво смрти, што плови у Јонском мору као један зелени венац од борова и маслина над Србијом, за вечна времена. Број гробаља на Крфу је 76, гробова на хиљаде. Македонија до Солуна има више гробаља која, ако их не спасемо, нико више ускоро неће моћи да нађе. У Бугарској само тачно забележних српских гробова има 3954. У вароши Пловдиву 703, у Лому 136, у Горњем Паничереву 1 987, у Софији 680, у Шумену 269. А незнаних? У Румунији, увароши Араду 832, у Темишвару 431,у Добруџи по

57

свим местима дуж фронта: у Кокарци, у Хардали, Текадерису, Абти итд. У близини наше банатске границе у Рудни, у Вел. Сентмиклушу итд. Много официра и на хиљаде војника Југословенске Дивизије. Само познатих 1998. У Пољској имамо гробља у којима су помешали Београђане са Бошњацима аустријским заробљеницима, тако да се међу православнима, у великом миру смрти, сместио и неки Ибрахим Бојвић. Тако је у гробљу Ново Радомско. Велика су још гробља у Лублину са 251 и у вароши Протркову са 52 гроба. У Мађарској има, мада је њена територија смањена, само познатих мртваца 4355 у гробљима Србије. Највећа су гробља крај Острогона, Ђура, старих вароши, некад давно насељених српским трговцима, где и сада стоје наше старе, напуштене цркве. У Вароши Ђуру има 705 гробова, у Шопрону 1048, у Сомбатхељу 203 гроба, на Ракошу 306, а у Цегледу, чије се коњичке касарне многи интернирци сећају, 342 гроба. У Чехословачкој, на територији некадашњих лагера за интернирање, што су пре били мађарски, Србија има страховиту војску од 15.574 мртваца. Највећа су гробља у Нађмеђеру са 5.475 гробова, па у Коморану, Братислави, Оломуцу, Брну, Прагу, Пардубицама итд. Чеси чине све да нас помогну при уређењу тих грозних шума наших крстача. Подигнуто је више лепих споменика. У Аустрији наша су гробља исто тако безмерна. У Доњој Аустрији гробља су наша у Бечу, Мелку, Ст. Пелтену, Вајдхофену, Кремсу итд. У Горњој Аустрији исто су тако расута. Маутхаузен има 4.817 записаних гробова, Ашах 5.435. У Штајерској је 2.394 гробова. У Бургенланду, у Нежидеру 3,676, у Болдогасоњу 4.873, свега познатих 21.856 гробова. У Белгији имамо мало гробље у Лиежу. У Холандији 107 гробова. У Нимегану 22, у Милингену 29, у Дортрехту 15, у Делфту 13 итд. У Француској су мала гробља у Тулону, Ниму, Туру, Нарбони, Паризу итд. У Италији помешана са аустријским заробљеницима. У Тунису 2.529 гробова. У Алжиру 397 гробова. Али их има и у Смирни и у пустињама Мале Азије. Постоји читав народ мртвих, што је разнео име и прах Србије по свету. Она је вечна.

Време, 30.1 1926.

58

УСПОМЕНЕ СА ЛЕТА БЕОГРАД-СКОПЉЕ И НАТРАГ1

Обично путници који лете, а често и пилоти, кад се после сећају свога путовања истичу занимљиве појединости, па и ситне догађаје и анегдоте које се дешавају на апарату или у апарату, са пилотом и справама које су за лаика чудне и пуне тајанствености. Особито мали инциденти који могу бити лако узрок смртоносног пада с неба занимају писце, а и читаоце опис летења авионом. Можда је то утицај авијатичарске литературе која се ширила за време рата, када су они који су летели били усредсредили сву пажњу свога духа на апарате од којих је зависио не само њихов живот, него и добро земље, са које су узлетели. Један Фонк збиља није имао много разлога да посматра земљу поетично, нити да записује своје мисли, а писци авијатичарске литературе енглеске и американске, у својим књигама истицали су пре свега то спортско, пуно аксидана, што њина публика воли. Већ први пут када сам се решио да пишем о лету, ја сам се решио да пишем поетично, са једним чисто словенским умором за авантуру, да пишем пре свега о лепоти земље, наше сестре земље. Потпуно разумем оне који пишу, а и оне који читају пре свега бравуре, смртне опасности, изненађена2 лета, рад, компликовано биће саме летилице, чуда апарата, али нека буде дозвољено и мени да на све то не обраћам пажњу, да заборавим у ваздуху оно, што је са мном и да гледам, занесеном душом оно што је пода мном и нада мном, око мене: лепоту неба, наше мајке неба, дивоту сунца, брата нашег сунца и чар земље, сестре наше земље. Потпуно разумем језу од милине свих оних који прилазе авиону са жељом спорта, утакмице и борбе и готов сам, ако ми се само прилика буде дала на сваки, па и најчуднији лет, који ћемо вршити над нашом земљом и морем. И мене је, при игри фудбала, мало занимала лепота пролећа, неба и околине, а дрхтао сам од жеље голова, трикова, дриблова, победе. Па ипак, у ваздуху, већ при првом лету, мене је слабо занимало хоћемо ли успети у виражима, превртањима, још мање куца ли редовно срце мотора и какав је патент олтиметра, апарат чији је састав витак и лепши и од женског, за мене је био само једна тица што ме носи кроз надземаљске лепоте. У том смислу, ја сам управо недостојан да пишем о авиону.

59

На земљи, пре поласка, да, тада ми је мило да превучем руком по жицама, што у ваздуху горе фијучу, да под тврдим алуминијом наслутим и дрво ребара летилице, што у радионицама личи толико на саонице Ескима. Отворе ли мотор, под његовим компликованим, челичним саставом, моје очи радосно назиру лепоту примењене геометрије, питагорејских3 формула и звезда. Мотор авиона то је исто, што и један компликован стих. Ментални рад и сласт. Али кад се дигнемо са земље, постајем аљкав и слабо ме занима шта како функционише. Крај мене слободно нек иде све тумбе, опасност зна само пилот, а ја гледам, задивљен, у најлепшем сну. Пасти из авиона, за мене би било, као пасти са отомана, кад заспим и сањам земљу Тоскане. Препао бих се доцкан и умро бих пре него што бих имао времена да умрем од страха. Зато и не сматрам да знам све сласти летења које зна пилот. Ја их и не тражим. Летети то је за мене сести у једну фотељу која се шета на небу изнад река и гора, воћњака и планина. А да је та фотеља заиста сигурна, сигурнија од којекаквих брзих возова, што зависе од напитих скретничара, или од бродова што се вуку по води, загушљиви и смрадни као готови мртвачки сандуци, то ми је доказао мој драги акробат Бајдак, тај чудни плави Рус, што је са мном играо главачке неки руски балет, на 2500 м високо изнад Петроварадина. У том првом, вртоглавом превртању по небу, изгубио сам интерес за ситнице апарата и сав сам се смирио, јер приметих први пут ванредну надземаљску лепоту земље, која опија, изнемогне, успава. Неколико секунди хуке мотора и ужасног ветра пропелера, који бије у чело и лице, неколико тренутака јурњаве фабричких димњака, кровови4 и дрвећа, па одмах затим мир и чистота небеса. Земља доле сва видна и сасвим друте боје, из висине. Све се слива у тамно зеленило, само се Дунав светли и савија, као змија. Сва је земља чудно уређена, дрвеће, пољане, брда, воде. Лепа звезда од камена под нама, град. Ништа се од жуте јесени не осећа, као да и није свела. Купамо се као риба у бојама плавим и руменим и небо је близу. Дивни Бог који је створио земљу. И лепоту Срема, мекшу и нежнију од свих, у нашој земљи, ја сам увидео тек из авиона који је водио наш мајор Томић. Фрушка гора, кад се гледа из ваздуха, љуља се и таласа, покрива се свилама вода и небеса. Плава брда Србије виде се далеко, са југа воз, мали као играчка, дими и трчи у дубини. Кад се авион накриви земља се грли и прилегне уз образ и на њу се уморно спушта глава. Бранков обелиск доле бели се непомично, а Фрушка гора, кад се спустимо ниже постаје румена, фина башта, испресецана стазама.

60

Тако сам и лепоту Србије, невероватну, угледао тек са крила летилице ове јесени, са ескадрилом пук. Југовића, у апарату капетана Узелца, што је прелетела, тамо и натраг, Скопску Црну Гору, у висини на 4000 м. Са земље се ништа не види. Додир са воћњацима, расцветаним баштама и шумама интиман је свакако, али ситан. Тек онај, ко би је угледао са небеса, заволео 6и лудо Србију, лепоте њене ради. Земља је из авиона чиста и видна као да су њом прошли чистачи. Сваки пут, речица, пропланак, врх види се јасно са висине. Србија је сва жбуновита, Србија је плаветнило, пуно белих облака, брда и магле у даљини, а земља јој је ружичаста. Села се њена јављају у зеленилу као стада, на падинама шума. Космај се чини шумица издалека. Један мали облак као димчић лети ниско по земљи. Лево у облацима један диван рт, шиљак Ртња, висок 1566 м. Румен је и облачан. Спава се, сан и дремеж хвата над планинама и небесима. Скопље је дивно са белим минаретима, источњачким, жутим падинама. Види се дио Вардара и спрудови, а небо је плаво као од аметиста. Скопље је као сунцокрет, жуто и црвено. Плаве се копља минарета. Љуботен, висок две и по хиљаде метара како је љубичаст. Љуботен је Србија, Србија коју смо сањали, веровали, тражили. У његовом врхунцу је вечна лепота. Уоколо као ужасни таласи шуме се љуљају до неба. Модро и хладно зјапе урвине, а сребрно тече Неродимка, као низ суза у најстаријем и најтужнијем нашем крају.

Наша Крила, јануар 1926.

61

ДИНАРСКИ ТИП АВИОНА

Мајору Томићу, капетану Узелцу, бившем руском капетану Бајдаку, мојим пилотима, као знак поштовања.

У мају године 1934. лепо, плаво небо Ураније било је препуно летилица. Осунчане, оне су падале, вејале, трепериле, мале као пахуље, у висини. Две недеље сва је Уранија ослушкивала прштање мотора изнад мирисних кампања, над старим градовима, шареним као лонци са цвећем. Трке авионске, над летилиштем Аузона, трајале су цео дан, од јутра до мрака, а ноћу су вршени покушаји са читавом ескадрилом летилица које су изводиле бомбардовање Урана и Невала са бомбама, што су се распадале у шарене, бљештеће звезде и свеће. Утисак је био неописан; те две недеље срце Ураније тукло је у делиричном бунилу. Ноћно стизање и одлазак четири путничка авиона који су, ради манифестације, прецизношћу што је изазивала дивљење, обишли, трипут, линију: Аузона, Триполи, Тунис, Марсељ, Париз, Лондон, Хамбург, Берлин, Праг, Варшава, Москва, Букурешт, Бежанија, Пешта, Беч, Милано, Рим, Аузона, без иједног инцидента, изазивало је читаву буру на уранској берзи, скакањем папира уранских фабрика. Особито летови до Америке, у којима је било свега једног пада, доводили су масу, која је грабила ванредна издања новина, до урлања од радости, пред американским посланством, што је било наместило на свом крову радиофон и филм, тако да је маса, сваких пет минута, читала нове вести. У Буенос-Аиресу, гомила омладинаца унела је братску, уранску заставу у парламент, да је председник пољуби, изговоривши при томе заносни поздрав, у ствари политичку заклетву, Уранији. Најпосле када је, последњи дан, Талијан, мајор Галуцо, тукао светски рекорд брзине са 824 км. на сат одушевљење је прешло у несвест. Док су хиљаду војних летилица, од челика, у примерном реду, изводиле маневре, пре подне над Ураном, а по подне над Каналом, дан се завршио са делењем награда. Ту су победиоце делиричне масе растрзале, кличући њина имена и вукући им аутомобиле. Американца поручника Брајтона који се тај дан дигао на 15 7621 метара висине препала је, у том урнебесу, мука. Јапанца Норитаку који је дан пре, са својим другом Хајашијем, завршио, изнад летилишта, непрекидан лет од 84 часова, извукли су из аутомобила. Французи су успели да се повуку кроз дворски врт, поздрављани мање

62

радо. Госпођа Арман која је тог дана начинила за један сат 999 лупинга, сва бледа, однесена струјом масе, издизана високо у једној фотељи, више је пута пољубљена. Полиција је, против гомиле, била потпуно немоћна. Свечаности су се завршиле трком хидроплана у Нуманцији. Талијани су нарочито били разочарани буром која је кварила утакмице. Један Грк добио је трку „де Пинедо”, а већину осталих трка добише Французи који су се, неочекивано, баш на мору истакли, где су Талијани били самопоуздани. Бура је беснела толико да су трке скраћене. Италија је оплакивала смрт неколико најбољих хидропилота. Они су, под сваку цену, хтели да добију те трке на мору. Свечаности на пијаци Св. Нуманција отказане су уопште. Урански Аеро-Клуб2 давао је својим гостима, пред полазак, вечеру у Гранд Хотелу. Киша и бура престајале су, али је вечера, крај све љубазности домаћина, прошла доста хладно. Ванредне лепотице нумантијске, ватромет пред хотелом, нарочити поклони свакој делегацији, и дивна шпанска вина, све то није могло да озари магловиту кишу, што је пробијала кроз зидове и горчину и тмурни подсмех који се осећао у гостопримству домаћина, разочараног после толико напора, због неправде судбине. Дан пре тога још, они су били уверени, да ће на том свом највећем митингу изненадити цео свет. Млади и плахи, плакали су јавно, за својим друговима и изгубљеном победом, а после, са латинским подсмевањем, гостили су те разне униформе и фракове, што су жвакали безбрижно и наздрављали шампањем. Пред зору, кад су се многи били већ разишли, Американци су заборавили мртве и почели ђискати. Под застртим светњацима седело је још неколико фракова и дама, сасвим обнажених леђа. Мотори су прштали у чуновима пред хотелом. Цело вече, једна група при столу била је предмет нарочите пажње, не толико од стране гостију, већ од домаћина. За њоме, свуд где се појавила, шапутало се - „Југословени”. Смештена на свом броду, она је чекала да се врати на „Ловријенац” који је био усидрен пред острвом Сан Нуманцио. Та необична љубазност, којом се поступало са њима, није нимало била пријатна. Истина, јавно се уверавало у мирољубивост Ураније али је однос остајао хладан. У Нуманцији, дошло је и до малог инцидента, при прегледању Арсенала, где су председника општине питали о шпанским победама, извојеваним са војницима Скјавонским, Бокељима и Приморцима. Уопште, крај све пажње обеју страна, без сваког видног узрока, говорили су иронично једно с другим. На својим француским апаратима, у бризи да штеде, ти гости се нису баш истакли, али су примећени јако. Ван сваког програма, на запрепашћење публике, полазећи на трке, они су пролетели испод трибина, као од шале. Тројица су сишла на улицу у Урану, трчали једно време, па се опет дигли. Најпосле добили су трку за најмањи утрошак бензина, за дуге путе. Слетали су на терен у

63

врашком, мал не пешадијском растојању. У војним тркама, малобројни у маси великих апарата, они су се ипак, двапут, истакли. Имали су свега једног рањеника, са разбијеном главом. Они су били последњи који су напуштали Гранд Хотел, после свечане вечере и здравица Уранији. Ветар је био легао и кроз облаке и влагу изгледало је да свиће леп дан. Велике барке натоварене зељем вукле су се по води. Мутни канали, најежени од хладноће, чекали су да забрује звона. У млечној, сивој магли која се увила око белог „Ловријенца”, јахте изасланства краљевства С.X.С. светлела је само једна љубичаста, светиљка, на катарци. Брод је био, својом силуетом, заклонио барок ванредно лепе цркве Сан Салвадор на чије кубе беше пало неко далеко сунчање, што се тек почело преливати, преко дугих и плитких, пешчаних спрудова. Таласи су били легли и по мору се ваљале само пене. Брод је био спреман за полазак, његова сирена заурлала би и њен се глас одбијао од мраморног трга пред државним двором. Кад је брод запарао, одлазећи, зелени, шпански океан и оставио за собом сенку Нуманција, таласи су се сасвим стишали и љуљали га као колевку. Рањени пилот, са зашивеном жилом на глави, побледео је био и смирио се потпуно. Доктор га је привезао за постељу и загледао задовољно, а болничари су брисали и прали око њега. Кајиту потпуно белу, пуну тешког мириса, обавила је млечна тама зоре и шум таласа, кроз који се удар машине чуо као кроз сан. У полутами3, лежао је широм отворених очију, завијен завојима као дете и дрхћућим уснама шапутао нешто, мислећи да виче. Грозница је била наступила, али је срце рањеника тукло добро, и лекар оде. „Ловријенац” је мирно пловио по мору. Дан је пролазио лагано. „Ловријенац” је улазио у Кварнер, под Крком, тучен страховитом буром. Огромни зелени таласи преливали су брод и по њему су цуриле плаве, румене, жуте, неранџасте воде. Крв му је опет шиктала из ране и кад је погледао своје грчевито стиснуте песнице, виде да су црвене као руже. На броду је владала страшна паника, чули су се урлици, трчање, крхање над његовом главом. Врата његове кајите лупала се као кидана страховитим ветром, а у њима се сваки час јављао по који друг, са грозно изнакаженим лицем, вичући: „На нас пуцају, пуцају, Урани, Урани.” - „Урани”, чуло се како јаучу, на целом броду. Дрхћући сав, он се довуче до прозора, малог и округлог, и виде, у страшном комешању таласа и пене, велику оклопницу, што их је тукла на одстојању од неколико стотина метара. Сирене брода урлале су једнако, а топови непријатеља севали су непрекидно, као куле светиљке. Канонада је трајала већ дуго, али је била непрецизна. На броду се једнако разлегао јаук и вика, вапај људски и урлик сирене. Разрогаченим очима

64

он разазна како јуре према обали, неком белом градићу, изнад којег се, на стенама, видела нека стара рушевина. Виде како се невероватном брзином ближи обала, са руменим стењем, и пристаниште пуно људи који су трчали тамо-амо, кршећи руке и вичући. Брод је јурио да се насуче у плићаку. Кроз дим и крхање, једнако су топови грмели и он јасно виде, у кљуну брода, натпис С.ХII., онај исти натпис који је видео и на авиону, што је био крив, на тркама, да је пао. Неизмеран бес га обузе. Кроз његов мозак муњевитом брзином почеше пролетати мисли и слике са утакмице, на којој се унесрећио. Са колико радости беше пошао у Уранију, на трке! Сав умазан бензином и уљем, он је, сву ноћ, радио са људима, код засебног воза који је ишао за Аузону. Прво је било решено да се лети, директно, из Бежаније, после из Мостара, са летилишта, право преко мора. После су добили наређење да иду возом. Колико нада, колико тегобе! У страшном ковитлању ванредних, скупоцених апарата, од алуминија и челика, само што нису плакали, над својом светињом. Све је то летело, летело. Американци, са својим огромним „Хедзенима”, ишли су до Норвешке, Сенегамбије, Персије, Индије и враћали се, предвече, натраг на писту. Он је у мислима јасно видео полуделе трибине, препуне људи, што су врвели као мрави. Девојке и жене, што су се тискале око његовог апарата, са цвећем у руци. Сав свој јад. Огорчене другове, у тркама са надмоћним машинама, грабећи места. У војничким тркама хтели су, пошто-пото, да се истакну и то им је донекле успело. О ти велики народи! Та Урана, пуна свечаности, сва од мрамора и то изазивачко шегачење са њима. Сети се куће на Сави, између магазина и дасака и сиротиње код куће. Сети се како су били надмени према њима и како су се хвалили, да ће поробити мале народе, и да мали народи остају увек мали. Говорили су против рата, али је он, раздражен, говорио баш за рат. Рат где се не пита, па онда да их видимо. Са митраљезом под руком. Да их онда види, те огромне омнибусе од челика, напарфамисане пилоте, и сву ту публику, што се одушевљавала крхањем њиних вратова. Сјајан као визија, пред очи му истрча његов тврди моноплас „Лориол”, и дошло му је да плаче и виче. У ваздух, у ваздух горе, сви ти што пролећу крај трибина, уживају и часте се на рачун малих. У ваздух, у прштање мотора и митраљеза. О да их он добије под митраљез, за све те алузије о малој флоти која се ложи цепаницама и ескадрилама, што митраљирају овце. Осети како му се, при тој помисли, апарат преврће, сева, пуца право према Сунцу. Падају око њега апарати као лишће. Грчевито стегнутом десном руком, он је стискао обарач и викао раздраган: рат, рат, рат. Сав тај мир, глупи и понижавајући живот, пун баналности, сви ти магазини, сви ти обешењаклуци, око његовог дома. Нашто та жалост, за ким жале, зар за тим бедним животом, свакодневицом сплетака и коњошења? Изненада угледа, сасвим јасно, бледо лице и уплакане очи своје сестре, отпуштене из службе; а за њом целу своју породицу, а за тим

65

сву улицу, цео град, у нереду. Није осећао никакву жалост ни за чим. Виде једну улицу у Ници, у којој је бубао из књига и једну солунску кафану, пуну војника. Раздрага се и чу грување топова, изнад ровова. У магли је назирао четинаре и обронке планине испод себе. Било је јутро и он се умивао над ровом, на Ветернику. Како је била добра та хладна вода, како је било дивно то јутро, никад лепше у животу. Сетивши се, како су их надмено поздрављали, он се муњевитом брзином залете свом апарату који је био спреман за трку. Говорили су једнако о индустрији и надмоћи својој, а о његовом сељачком крају4, са презирањем. Хтео је да их надмаши баш у најлуђој трци. Први пут је била исписана, на једном митингу, трка за спуштање на неравном терену. Американци су излазили са нарочитим апаратима, али и остали су имали сасвим нове машине за ту трку, Па ипак, крхали су се редом. Он полете као луд, проби се испод трибине, под циком и дреком света, преврну се преко десног крила, као буре, тек уздигнут у ваздух, и муњевитом брзином појави се, над страшним тереном, на који је требало слетити. Салвадор XII, један Уранац који је пре њега пошао, већ скоро додирну долину, између брежуљака и ровова, али се опет диже. Три пута је наилазио и три пута побеже од брега. Он је међутим треперио као кобац изнад павиљона жирија, који беше скривен иза зида, са операционим столом, филмским апаратом, новинарима и телефоном. Пред павиљоном, сав разбијен, лежао је један мали американски апарат. За часак га обузе гнушање од тих играчака, а све те трке учинише му се луда раскош, али затим спусти кљун своје птице и поче да тоне падином брежуљка, прескачући ровове, затим се нагло окрете, потрча пољаном између дубоких јендека. Стаде на брежуљку, али се опет ваљало дићи. Виде кроз стакло наочари како му машу и његов мотор опет затрешта. Точкови пођоше већ уз брдо, на ивици намештене провалије, кад свом снагом трже волан на груди. Чу трескање и прскање и осети да одлети. Одмах се појави, још једном, над тереном и спусти се низ брежуљак. Застаде и виде како људи трче према њему. Реп апарата био је препукао и као чудо стајао је на земљи. У моменту кад су му прилазили вичући и загледајући реп од апарата, он изненада јурну и полете. Био је већ над урнебесом публике, кад осети како апарат вуче надесно, али он целим телом лежаше на волану. Муњевито је клизио и падао. Уранац му дође тик под апарат. Виде његово уплашено лице и трзање руку тамо-амо. Он се сав наже и као тица раширених крила паде изнад хангара. Осећао је да ће без штете додирнути земљиште старта. Ту где се најмање надао, чекала га је она шепртља. Била се препала од његовог клизања и покушала да му сиђе с пута. Дошао му је под мотор. Он дрекну и кроз светину што је урлала јурну ка земљи, разрогачених, бесних очију. Између две заставе, успео је да апарат тресне на лево крило, па се распаде сав. Кад је опет отворио очи, лежао је сав мокар на једној постељи и са њега је цурило море, зелене, плаве, модре воде. Другови су трчали око њега. Соба у којој је био, била је пуна људи и он виде како се грче око

66

два телефона. У први мах, он се осећао врло добро. Глава га више није болела, лице су му брисали и чуо је сасвим јасно шта говоре. Али он дрекну од ужаса кад чу шта говоре. Од синоћ је рат са противником на другој страни Балкана. Дубровник је цело јутро био бомбардован. Лаке, непријатељске флоте тукле су нашу обалу, са кратког одстојања, као од шале. Пошто су се, при уласку у Боку, где су покушали изненађење, загушили у отпору наших разорача и ватри обалних батерија, наишли су на мине и тучени хидропланима. Све то узалуд, јер су се затим шетали пред Дубровником и Гружом и за пола сата завили их у ватру, дим и гар. Телефонска веза била је прекинута и јављано је само да се наши очајно држе. Хидропланска база из Боке је тражила помоћ аероплана из Мостара. Пред Сплитом је стало оделење од три дреднота, на одстојању нами недостижном, и тачно, у минуте, палило острва, вароши и целу обалу плотуном. Сплит је горео још од четири сата ујутру. Шибеник је био пре неколико минута запаљен, сав у рушевинама, препаднут и пун мртвих. Два наша стара торпиљера, противно наређењу да се отпор не даје на мору, изашли су у далеке воде и пропали славно у Вишком каналу, не учинивши ништа. Све је то дошло тако изненада. Истина, већ три недеље трајале су туче и нереди дуж целе границе, али се на њих било навикло. О рату нико ни говорио, ни сањао није. Пред поноћ је дошла вест да нам је оглашен рат. Очигледно је било да су желели, што пре, да нам запале и поруше сву обалу. Она је за неколико сати била претворена у прах и пепео, али нигде није покушавано искрцавање. Дуж целе обале јурила је светина и јаукала. Међу острвима и најбеднији наши бродови борили су се лудо. Очигледно желели су да посао сврше брзо. Кад је сунце одскочило, паљба је престала. Код телефона ужаснути људи чупали су косе. Колико је био у бесвесном стању није знао. Кад је опет дошао к себи, био је већ у неком великом аутобусу, положен између другова што су на грудима имали црвени крст. Запрепашћени паником која се ширила Приморјем, они су гледали да се што пре дочепају железничке пруге за Загреб. Кроз шуме, они су бежали из тог пакла. Разрушена места расула су своје масе према унутрашњости и ти збегови људи и жена, просјака за цео живот, урлали су у ноћи. Није било много мртвих, али бескућника на двеста хиљада. Цела обала је била порушена. Тек дубље, у огромним шумама, нађоше мир, куд никакав непријатељ није смео. Путеви су били закрчени светом, што је ишао у војску, у вароши. Све је то било овијено безграничном тугом и они су плакали као деца. У возу, њему је било опет зло, глава му је горела, цепао је са себе одело и јаукао. Возови су звиждали, грмели, дували као ветар, а он је једнако губио свест. Мрак, звиждање возова и киша је опет лила. Хтео је

67

да запита где су, али су га другови гледали разрогаченим очима и ћутали. Најпосле чу да стижу у Загреб. Подиже се и слушаше шта се говори по станици. Паника је била огромна, дуж границе се већ водиле борбе, са оклопљеним аутомобилима противниковим. Тамо је било боље. Овде је пропаст далматинске обале доводила људе до лудила. По улицама су тукли пацифисте батином по глави. Стотине и стотине људи, жена и деце, лежало је на станици, међу шинама, око возова, пуних војника. Сва станица је била закрчена и по њој се гасиле лампе. Јаукање, дозивање из мрака, са свих страна. Рачун непријатеља је био добар. Ужас се ширио по земљи. У мраку, кроз отворен прозор, чуо је како око воза јаучу. Пруге жељезничке бомбардоване су цео дан. Љубљана је од синоћ горела. Ништа ту није помагао плач, ни јаук, сељаци су почели да пуцају ловачким пушкама и сикирама ишли на оклопљене аутомобиле. Узалуд се поправљали разрушени насипи, сваки сат појављиваху се ескадриле противника и пакао је почињао опет на земљи. Систематски су рушили пруге и паника, коју су нарочито изазивале бомбе са гасом, расла је. Изненада сав Загреб зајаука, свим сиренама својих фабрика и звонима цркава, и гомиле избезумљених појавише се по улицама. Огромне свеће, као велике буктиње, падаху са неба и осветљаваху све уоколо, као дан. Одмах затим насташе страховите експлозије. Противник је први пут почео да бомбардује Загреб из ваздуха. Вичући, избезумљене гомиле газиле су се по мраку. Неко се сети да осветли пут, кроз јаук жена и врисак деце. Он виде зачас пакао око себе, искривљена лица, зид што се рушио на њих, а по земљи крваве и раскидане лешине и куће како падају. Јак, оштар мирис који је терао сузе на очи и тукао главу страшним боловима, као гвозденим штаповима, захвати га и он виде још само како се тетура и гуши у магли. На загребачку станицу пала је прва бомба са гасом. Како је дошао до Београда, није ни сам знао, али ту је већ било мирније. Сећао се да је, гушајући се са једним ложачем, успео да се попне на једну локомотиву, усијаног казана, сећао се јурњаве кроз ноћ, војничких возова што су ишли на север. Европа је била запрепашћена, држани су врло лепи говори. Говорило се да је Француска упутила ултиматум. Друштво Народа издавало је билтен за билтеном и одредило шесточасовни рок за прекид непријатељства. Влада је у Скупштини непрекидно заседавала, у присуству нарочитог посланика Друштва Народа који је стигао авионом. Све је било у хаосу, раздражено, очајно, јер нигде није било спаса. То више није био рат, по земљи, то је био ужас из ваздуха, дављење, убијање нејаких и невиних, у масама. Као да је настао потоп, све је као зверје тражило склоништа. Београд је чекао бомбардовање. Други дан, после изненадне објаве рата, вратио се већ пакао који је иначе чекан мало доцније. Масу је доводило до лудила баш то, што

68

ово није био рат који се сносио као неки наш уобичајени народни обичај. Ово је био рат и деци и жени и кући и болницама и дању и ноћу. У Загребу, новине су о том донеле слике, испревртано је и гробље. Гинуло се на спавању, при ручку, на улици, у подруму, као од земљотреса. Гас је давио људе као мишомор мишеве. У иностранству, где се јавно мњење било згрозило извештајима, уз много сажаљења, пробудило је то и радозналост. Новинари су једнако стизали. Земља је била још при свести. Огромне просторије поља и шума србијанских, босанских и личких нису још биле осетиле ураган бомбардовања, а Херцеговци и Црногорци пуцали су на противника из револвера. У први мах, све је функционисало, али су вароши биле упропашћене. Словеначка, скоро сва, горела је већ два дана. Сва се расељавала у шуму. Железничке пруге, па и мала села, бомбардована су тамо, по напред спремљеном програму. Загреб је, за два дана тучен, пет пута, бомбама са гасом. Изгледало је да противник има тајно слетилиште у Мађарској, јер су се апарати бомбаши појављивали и са севера и тукли Војводину, већ трећи пут. Ужас је изазивала наша слабост. Свет је по земљи био занемео од чуда. То више није могло да се смрви, дохвати, задави. Руке су се грчиле узалуд, то је било горе [у]5 ваздуху. Није могло ни да се сагледа, долазило је као пакао са неба. Сцене које су се одигравале за време напада биле су демонске. Ипак, са свих страна, надирале су масе, вођене официрима, у вароши, да се опреме. Оне су биле још доста мирне, а подивљале од огорчења. Сви су друмови били закрчени колима, коњаницима, аутомобилима и гомилама, у неком кретању које нико није разумео, али које се као страшан талас сливало према Западу, помешано возовима и топништвом, Никада још таква војска није ишла на ратиште. Прве њене гомиле, што су се попеле у словеначке горе, тукле су се тако, да су долине одјекивале од јаука. Већ други дан, као чудо неко, дође вест да су се нека коњичка оделења и бомбаши појавили и изгинули дубоко на непријатељском земљишту. Страшан бол, уздржан столећима, под гањањем и мучењем разних туђинштина, запалио је сву земљу. Тукло се ножевима, разбијало кундацима и бомбама све што се нашло у надирању на Љубљану и Марибор. Свет је био запрепашћен дивљином којом су те масе ушле у прве бојеве. Штампа околних држава дрхтала је сва од ужаса. Као да је6 шумско биће свих тих гомила које су живеле по планинама и падинама Велебита, Динаре, Ивана, Ртња и никад немале мира, одједном пробудило делирично. Са својим поповима, иконама, посланицима оне су се ваљале према граници распаљене фотографијама разрушених села, побијених жена и деце и стоке. Већ први напади сјурили су се на упадаче зверски. Ударало се и тукло као по пањевима. Ипак је ужас, што је преплавио земљу, трајао. Јер узалуд су прве непријатељске масе, што су ушле у земљу, растопиле се брзо у горама као лањски снег, из ваздуха је тукло, непрекидно тукло. Први пукови који су бачени на ратиште митраљирани су из ваздуха у гомилама.

69

Тукли су их као мраве по земљи, гасом што се дизао за сат-два и остављао за собом пусте и спржене шуме. Све, па и најмање станице, према граници, у Словеначкој, биле су већ други дан порушене. Загреб је био упропашћен гасом, као кугом. Паника је расла. Пруге су биле испрекидане као жиле, а војска се тетурала, гушећи се. Изгледало је да се полази у рат, не против људи, већ против земљотреса који нико није могао да дохвати и заустави. Изгледало је као да људи, голих руку, ратују против вулкана и гасова, што су гушили и давили. Па ипак, само је јунаштво, јунаштво било оно, што је у том грозном метежу, надошлом тако страховито изненада, донекле спасавало и тело и душу и давало утехе. Земљом се ширио, после првог самртничког урлика, из новина, са фотографија штампе, други талас, талас бесног отпора. Станице, што су брањене бомбом у руци, противнички одреди, што су падали на колена под ножем; први наши апарати, добре старудије, што су пропале у двобоју са густим ројевима непријатељских тица, али у грозним борбама, прве батерије које су ишле напред, извучене на планину, кроз гас, кроз пакао, обухватили су својом славом сву земљу, као пијанство. Цео тај рат надменог, богатог противника, из трговачких рачуна и полуделе охолости, изазвао је дивљу мржњу. Бог, стари крвник, хтео је да никад мира не буде, па нек му буде. Он је трчао по улицама, крвав и задржаван, ношен на рукама, до зграде према којој је пружао руке. У ходницима велике зграде ђенералштаба, голом се руком пробијао кроз жандарме, док није свом силом главе и прсију упао на једна врата. У великој дворани, у маси официра, он познаде свог старог команданта који је млатарао рукама, пред огромном картом на зиду, са дубоким испупчењима наше земље. „Карађорђа Ви њима, господо” - викао је кроз сузе старац, „удрите их у груди, по носу, па шта Бог да. Шта оклевамо? Ви знате да немам довољно ни мотора, ни људи, ни апарата. Они долазе на хиљаде. Из Загреба јављају да су бацили 42 000 8 кг кенита и гаса за 35 минута. Зидани Мост”9 - и он удари песницом по карти, да се сав раскрвави „од10 данас у 9 сати пре подне, не постоји више. Остала су само згаришта. О железницама немојте више ни да ми говорите.” Око његове крваве главе, у завоју, вртели су се ти људи са страшном галамом. Био је застао у вратима, где га старац дочека и поче љубити. Француска је збиља дала ултиматум. Друштво Народа је у свечаној седници, пошто је успоставило директну радиофонску везу са Ураном искало прекид сваке борбе. Тражило је протекторат Енглеске и Америке и Италије. У Урани су били улични бојеви и демонстрације пред француским посланством. Талијанска влада поднела је извештај о нападу дуж целе границе који су извршили прво Урани. О черечењу и паљењу наших граничара, о бомбардовању Загреба и уличним борбама у Марибору. Држава је, после два дана забуне, почела да ради. Транспорти су, ма и прекидањем, ишли доста тачно. Фронт је почео и на карти да се види.

70

Јаукањем нашим испунила се била Европа. Изгледало је да и Италија наша савезница жели прекид непријатељства. У Риму је беснела страховита политичка борба партија. Зар да се сврши? Па то су они и хтели! И неће они рат! Та ми ћемо водити рат колико им је воља. Ако је до туче зубима, бољи су наши зуби. Они би хтели све брзо да сврше. Није за нас опасност рат, него његови први дани. „Први дани” - викао је стари господин, ударајући кроз плач у карту. „Запалили су вароши, упропастили пруге, побили нам жене и децу, срушили нам Далмацију, па сад хоће пред Друштво Народа. Да нам можда плате, шта ли? Ко убије да се убије, ко удари да се удари, чистији је то посао. Варош, за варош, село, за село, па онда да правимо мир, прави мир, а не као досад, ми куће, ми побијене бабе, ми вешала, ми окупацију, ми ово, ми оно, па тек они мир, мир. Карађорђа ви њима. Дајте ви мени да чиним што хоћу”11 - викао је и пришао је крвавом младићу: „Синко мој, прошло је то, сад ћемо и ми по носу, по носу. По глави, и ми по глави. Нису ни наши носеви гори од других. За наше дете, уранско дете, за нашу бабу, уранску бабу. Сви су ратови вођени на нашој земљи”12 јаукну очајно. „Нећемо више ратове у својој кући, у својој земљи. Нећемо више мира на нашим згариштима. Господо - ја имам нови тип авиона, динарски тип и овај младић биће им вођ.”13 Смех, миловање по лицу, осетио је. Глава га више није болела, могао је да се усправи и био је тако радостан. Испод Београда, свег угашеног у ноћи, крај широке воде румене Саве, на летилишту Бежаније, између хангара, радионица, светиљака, врвело је и прштало, трештало. Београд на брегу, са својом црном масом, црнио се као гроб. Само са високог врха, са кубета Скупштине, обасјавали су рефлектори небеса тражећи. Прве противничке летилице тукле су се то вече над Калемегданом. Петнаест великих апарата бомбаша типа Салвадор XXX, дошли су над Београд први пут. Двојица су пала над Босном. Један је скинут, доста ниско над кућама, и разбио се у великим окнима кафане Москве. Топови са околних падина радили су, углавном, прилично, а становништво се држало ванредно. У Позоришту су чак, пошто је прошла паника од детонација, наставили балет. Први напад показао се слаб и прошао је без гаса, а већина летилица вратила се брзо и сконцентрисала напад на мониторе дунавске, који су били у Барањи, код мађарске границе. Ту је запажено четрдесет апарата. Кроз два сата, јављено је, из Загреба, нових око двеста на броју, али се нису појављивали. Ужас је био ипак разбијен. Наше тице су се чупале ванредно, а град је био пун људи, највише младића, у које се толико сумњало, што су се, шалом и смехом, јављали за службу, код авијатике. Сензација Београда, тога дана, били су наши нови апарати „динарског” типа. Сваки од тих аероплана, иако је и сам пропао, срушио је са собом и по један велики, огромни урански апарат. У ствари, то су били обични апарати који су имали заповест да се стрмоглаве у

71

непријатеља и да се, са њим заједно, сруше у смрт. На бежанијском летилишту, у мраку који се спуштао, испрекиданим звиждуком возова и грмљавином дизалица, што су товариле маске против гаса, намењене крајевима дуж Саве, владала је грозничава ужурбаност. Из Париза су то послеподне стигли први Французи. Затим посланици Друштва Народа. У Скупштини је једнако трајала ванредна седница. Она је 6и ла у радиофонским преговорима са Римом. Чим су, међутим, склоњени ти страни апарати, у мраку је настао прави хаос. Ескадрила за ескадрилом извлачена је на пољану уз сјај малих лампи, и око апарата јурили су монтери, као без главе, па ипак у реду. Јача светлост је допирала само из великог, гвозденог, средњег хангара, где је, у цвећу, на крилима разрушених непријатељских апарата, лежало тело петорице пилота. Уз свеће, у маси резервног особља и неколико сродника, попови су служили опело. Непомични војници, држећи кордон који је бранио прилаз осталим деловима летилишта, жутили су се у својој новој опреми, на пламену свећа, као дуси. Код левог хангара, испод зида велике телефонске централе, стајао је командант у гомили пилота, обучених као да ће на Северни пол, завијених и повезаних, бришући сузе. Грлио је његову крваву главу и шапутао: „Плачем14, јер сте сви тако млади, а не треба да се вратите. Ти полазиш одмах. Мајор Михаловић полази за пола сата. Њега сам двапут молио да се одрече овог првог пута; има деце. Он ми је одговорио да су све то илузије...” „Илузије”,15 - зачу се из гомиле човек, са два велика стаклена ока на челу, на капи од коже. - „Госпођа може наћи мужа, деца ће имати шта да једу, а да ли ће бити честити и добри људи то не зависи од мене. Све остало су илузије. И непријатности. Немам шта да губим. Ово овде није сан, да ћу ја сачувати оне крајеве где сам се родио, што већ два дана урлају тучени као пси. Није илузија да ће сутра ујутру врискати Конал који се тако дерао и желео рат. Није илузија, господине ђенерале, да ће и они осетити пакао. Бићемо једнаки. Уосталом, све се то мене не тиче. Хоћу просто да свршим један посао, јер мислим да ови наши јадници имају право и ја ћу га добро свршити, уверавам нас. Сићи ћу им на кровове, а нећу се вратити не бојте се...” Гомила око њега заграја и једва се чу како ђенерал тихо наставља: „Ићи ћете без спуштања, изнад њине висине. Они долазе обично на три хиљаде метара. Много је шпијуна, тражите, ако буде, облаке, сувише је ведро. И ви ћете, као и он, држати се Саве, па онда право. Имате да идете пет хиљада метара високо код нас, а даље ме се не тиче. Радите како знате. До ноћас још ниједан наш авион није прешао границу. То су утврдили и у Женеви. То сад дискутују и тамо”16 – и он показа руком, кроз таму, у сноп светлости рефлектора - „али17 од ноћас ми ћемо егализирати. Они рачунају на панику. Хоће да нас убију још пре него што уопште изађемо на границу. Да нас задаве, угуше, да створе од нас беднике, дрипце којима ће пљувати у лице. Да опет буде као у

72

прошлости. Ја сам то предвиђао. Од нас зависи све. Они су већ давно изгубили памет. Нећу да вам кажем да ви браните земљу. Сецаше нас и Турци и Бугари и Грци и Арбанаси и Мађари и Швабе, сваки ђаво. Сад кад смо дахнули душом зар да нас задаве?” „Вас петнаест носите 45 00018 кила. Знам да се нећете вратити, али да ћете свршити то. Ова ће земља дочекати да се у њој песма ори, жито зре и буде збиља мир. Сутра ујутру и Конал ће урлати од страха. Е доста. Јесу ли одабрани пилоти? Ко иде са вама?” „Поднаредник19 Круљ, господине ђенерале”20 - јави се из гомиле поларних медведа човек, у замазаном комбинезону, чија огромна црна сенка одскочи, по гвозденом зиду хангара. „Аха,21 Круљ, ти ли си толико певао пре подне?” „Ам22 пак не бум плакал, кад је свеједно, господине ђенерале.” 23 „А24 јесте ли сви спремни?” „Кај25 имамо да будемо спремни, из висине од хиљаде метара не боли. Пада се как гума.”26 Неки грохотан смех прели се по свој тој журби и спремању, преко апарата, што су у мраку изгледали као страшне вране и утону у реку, што се светлила, и у жита околна, од куда је ћарлијао ветар у велике, мрачне хангаре. Тада се старац окрете Њему. Он осети како се исправи и како га другови подржавају. Сноп рефлектора са Торлака сину у небо и укрсти се са млазом светлости, што је са кубета Скупштине прелетео преко њих, осветливши за тренут апарате, гомиле монтера, аутомобиле. Војници са ножем на пушци, стојали су око летилица. Тада се опет зачу: „Капетан Катанић са вас осамнаест бомбаша иде на Аузону. У Мостару ћете ступити у везу са хидропланском станицом у Кумбору, они већ увелико раде. Они ће вам дати последње информације. Тамо је све за вас спремно. Мајор Михаловић има да руши, ви да посејете ужас. Задавите ли само десет улица у Аузони, разорите ли само два-три места, видећете шта ће сутра бити код њих. Од вас зависи све. Капетан Катанић и једанаест 'Лориола’27 водиће вас и браниће вас. Ви сте први ударац, од вас зависи све. Кроз два-три дана биће мир, али ће и они имати да јаучу. - Запамтиће Карађорђа. - Ја сам господодао своју реч да имам нов тип авиона ’динарски’28 тип. Ви знате штато значи. Тај тип то сте ви и ваш апарат и нећете се вратити. Не знам шта да Вам кажем о Отаџбини, ја иштем од вас све. Не у име еполета, у име сажаљења према вашој земљи која је увек патила. Где год један од вас буде пао, шириће се уоколо пустош. Правду за велике и за нас мале. Не брините за нас, ови први дани решиће све. Земља ће остати вечна, а пешадија ће тући и Бога. Главно је да ви скинете овај ужас, ову мору са нас, да нас не понизе и згазе као пса. Само им ви можете помрсити рачуне. Нису застали пред нашом сиротињом, пред нашом прошлошћу. Кад је воља божја да нас увек газе, нек буде једанпут његова воља да и ми не останемо дужни. „Палите”29 крикну очајно старац и потрча према апаратима - „на30 своја места господо. Ниједне речи више. Знак Мостара за ноћас је б-б.” У олуји мотора који су почели страховито да прште и пуцају, људи

73

су трчали тамо-амо, као суманути, али неми. Као црне вране, један за другим, све по три апарата јурнули су у мрак, затреперили у светлости рефлектора и изгубили се горе, у звезданој ноћи. Над Београдом као да је грмело. Један се вратио, потрчао између хангара и застао, али се одмах затим пребацио преко Саве.31 Као звезде из мрака, са висине, прснуше ракете. Јављале су да је све у реду. Као кад душа полети небу, осетио је да се диже у висину. У мраку доле јасно је видео ушће Саве у Дунав, а назирао је и рушевине града. Београд је био мрачна маса јаркова, иза њега тамна хумка Авале, а даље потпуна тама и мрак. Угасио је мали рефлектор, испод точкова, па га опет палио и почео је шибати светлошћу острва и врбаке у дубини доле, па прелете Земун, пун светлуцања. Мотор је прштао одлично. Он ослухну још једном, промени неколико брзина, спусти се ниже и прелете, свега неколико десетина метара, изнад брда, над Вишњицом. Затим, пуним гасом, баци се над светао Дунав и обасја рефлектором мост Београд-Панчево, чију је огромну гвоздену конструкцију, још незавршену, и пуну раденика и светиљка, нашао одмах. Преврте се, у пет-шест лупинга, и јурну у дубину, додирнувши скоро велике кровове слагалишта жита, испод града. Дигао се опет над Бежанију. Све је на апарату радило одлично. Тада погледа на сат који је фосфоресцирао и виде да је поноћ и седам минута. Поче да се диже увис и кад алтиметар показа 1200 метара стаде и поче кружити скоро око своје осовине. Угасио је све светиљке на апарату, изузев малу, под хелисом. Имао је још осам минута времена. Полако је спазио изнад себе и под собом другове; бројао их је лагано и нађе свих једанаест. Њине мале лампе, као звездице, дизале су се и падале, у одређеним фигурама. Смотри велику осветљену елипсу доле, на летилишту, у којој се сјало јако осветљено велико Т, и виде како се дрхтање осталих апарата исправља у један правац, на црном небу, изнад светлих река. Сноп светлости са врха Скупштине обасу их, тако да је за тренут заслепио и одмах ишчезну. Упорно је гледао, кроз мрак, са дигнутим наочарима на чело, право на реп осветљеног великог Т, на земљи. Одатле, тачно кад је било поноћ и петнаест минута и на његовом сату, синуше у мраку Морзеови знаци. Он је из висине јасно видео, сав нагнут у мрак, бележећи на малу осветљену плочицу, крај свога алтиметра, слова. Светлост доле згасну на један минут. Затим опет заигра и даде му шифру. Брзо је писао пред собом и за три минута разумео је: „Носачи32 полазе, свуд празно.”33 Он убриса брзо, загрли левом руком волан и целим телом баци се напред. Јурну у мрачно небо, начини велики круг око осталих једанаест који су скоро непомични треперили, очекујући да се вођ издвоји, и одлете. Виде још у снопу светлости доле како се тешки апарати дижу са земље. Његови другови, све по тројица, геометријском тачношћу полетеше за њим. Ноћ је била ведра и он се држао Саве, увећавајући једнако брзину. Журио је да се што пре дохвати утоке Дрине. Кад виде да мотор

74

беспрекорно ради, он притисну малу ручицу испод барометра и мотор се ућутка. Не би се више чуо ни триста метара над земљом. У том тренутку, у Београду, зазвонило је на столу помоћника шефа ђенералштаба, и кроз телефон ађутант чу глас команданта авијатике који му даде дуг низ бесмислених сугласника и самогласника, а кроз пет минута шеф је читао на своме столу извештај, већ дешифрован: „Ескадрила3412 Лориол, вођ капетан Катанић, пошла. Ескадрила 18 Потез - Арман, дигла се у ваздух. Полази. Небо свуд празно. Код Љубљане крађа јучерашње шифре из ваздуха, радиофоном.” У том тренутку, у Београду, угашеном, маса света стојала је пред Скупштином, дуж осветљених аутомобила, и гледала игру рефлектора, са кубета. Унутра је бурна седница једнако трајала, у присуству посланика Друштва Народа. Војска се сливала према станици. Нашао је утоку Дрине, кроз двадесет и два минута. 35 Рефлектор који је још јучер стигао ту и одмах намештен, већ је од поноћи непрекидно бацао свој сноп светлости према југу. Он зачас погледа карту и мрачан терен пред собом, разгледа мали навиграф, узе правац са деклинацијом од рефлектора и јурну у мрак, дижући се у висине. Остали апарати иза њега, као ласте, поновише, за тили час, исти маневар и полетеше нечујно све навише. Неколико минута видео је доле ток Дрине, затим се све више пењао, у облаке, тражећи плаве рупе небеса.36 Алтиметар му ускоро показа 2000, затим 3000, па 3500 метара висине. Са очима упртим у бусолу и свој нов новцати навиграф, он је оберучке држао волан, подајући се више својој слутњи правца у тами, на том путу добро познатом. Никаквих помоћних станица није имао више да очекује, летели су кроз ноћ, у неизвесност. Сат један прошао је тако, у бдењу над апаратима, кад поче да пропада и зађе у кишу. Упадајући у велике рупе облака, он се напрезао само да сачува висину, тучен у лице кишом која није још била неиздржљива. Није имао појма где су остали, и помишљао је са страхом, да ли ће стићи? Каткад му се чинило да доле види црне урвине. Било му је наређено да не тражи летилиште Рајловац. Озарен лампицом, над главом, коју је сваки час гасио, прегледао је справу против пожара, јер му се било учинило да осећа дим. Затим зари уморан поглед у таму око себе која се ковитлала. Био је изишао из кише. Уморан, без мисли, јурио је, тако му се чињаше, бескрајно дуго, сасвим насумце, кад је зашао у јак ветар. Покушавао је да га надвиси и западао у све јаче олује, ознојивши се сав у борби. Летео је кроз таму, што је гушила и ковитлала се као дим. Чинило му се да спава полуотворених очију. У три сата, поче још више да се диже и нађе,37 изнад облака, чисто, мајско, звездано небо. Загледан у звезду зорњачу, јурио је све већим брзинама, над котлинама облака. Затим се опет сав наже над справе. Чинило му се, да је далеко скренуо с пута. Сети се другова који сад иду на другу страну, у ваздух

75

пун непријатеља, али је завидео мајору који ће моћи да јури три сата право на Конал. У три сата и двадесет пет минута, у великима рупама облака, бојећи се да ће налетети на планине, поче да тражи земљу. Нашао је море. Није још свитало, свет је био обавијен тешком провидном тамом. Препознаде острво Хвар. Пуним гасом полете натраг, спуштајући се све ниже. Нашао је полуострво Пељешац, ушће Неретве и, пошто је кружио једно време, полете право на планине. Ниско, над урвинама голим, кроз облаке, загледан кроз рупе у модар хаос камена, у три сата и четрдесет и осам минута, угледа, у дубокој низини, млаз светлости који је давао двапут слово б. Јурну над ту светлост, угасив све своје светиљке и кружећи у круг, у црној маси планина, док догледом не угледа сјај елипсе доле и велико осветљено Т. Кроз пет минута бацио се доле, атерирао је у светлости рефлектора, над великим сијалицама смештеним у земљи. Око њега се стрчаше аутомобили и људи. Ушао је у велику радионицу. Петорица су већ били стигли. Командант, један мали артиљеријски официр, загрли га и изљуби. Од два сата сви његови рефлектори, са околних форова, звали су. Да су ноћас дошли неријатељи, имали 6и запаљене лампе, као наручене. Стизао је и седми. Видели су горе, у мраку, јасно, његов рефлектор и точкове, како са два лупинга пада ближе земљи, али одједном све се брже стаде вртети и јурну грозном брзином, у земљу. По летилишту се разлеже очајна вика. Апарат је пао негде са оне стране Неретве, у стење. Аутомобили одјурише са летилишта. После четири сата дошла су још двојица, и они су се вратили са мора. Остали нису стизали. Са језом помишљаху на могућност судара. У гомили раздраганих официра, у песми и свирци пришао је одмах телефону. Станица хидропланска јавила му се кроз два минута, из Боке. Јављала му је очајне борбе цело прошло вече. Сутра у зору спремали су напад на Бугастис, дознали су били да је две трећине непријатељске флоте тамо. Имали су више похватаних радиограма. На путу, противника није имао да очекује. Јављаху се досад само хидроплани. Код флоте, међутим, било је два брода носача авиона. Њине висине нису прелазиле три хиљаде метара. Долазили су у ројевима. Самаца још није било. Бомбардовали су само Боку, остали су били ловци. После урагана флоте, ово им је изгледа било споредно бојиште. Кад је дешифровао извештаје, наслонивши главу на прозор, дуго је гледао журбу по летилишту, око апарата које су спремали. Кад је свануло, нешто после пет сати, стигла је ескадрила Потез-Арман, свих осамнаест тешких апарата, у најбољем реду. Дуго су били чак над Црном Гором. Нису се журили да стигну по мраку. Снабдевање је отпочело одмах. На зеленој пољани, уз румену Неретву, са плавим, голим стенама уоколо, по којима се белели стари форови од бетона, обавијени маглом, они су се спремали за последњи полазак. Бомбе су биле монтиране, огромне и тешке, на велике апарате бимоторе, па су се један по један дизали увис, поздрављајући пуцањем

76

митраљеза. Још један је био стигао и тако се после и њих осам ловаца сијаху треперећи, изнад великих Армана, преоптерећених бомбама. Из веселог круга мостарских пилота, који су те зоре добили први пут дозволу за нападе, позваше га још једном телефону. Дуго је дешифровао извештај. Хидростаница је од пет сати била у борби, по наређењима, која су тек стигла, из Бежаније. Са својим „динарским типовима” напала је све ескадриле противника, око Бугастиса. Има их који су се стрмоглавили на лађе, само да би могли да спусте своје бомбе, са својих старудија. Тридесет и два апарата, „динарског типа”, изгубљено је досад, али изгледа да се излупана противничка флота удаљава, и да је сва раштркана у диму. Са разрушене Корчуле, јављају да се чују страховите детонације. Ако сад полази, нека иде лево и врло високо, иначе ће улетети право у гужву. Он се још једном осврну, да, око хангара и над белим минаретима, упије очима сав тај дивни, росни мајски дан, пун плавих голети, падина зелених, источњачких јабланова и вртова, па пође апарату. Као месечар ходао је међу плавим и замазаним монтерима који су га ћутке поздрављали. Кад је увукао главу под крила, и добио контакт, појурио је травом, у плава дивна брда. У кругу све ужем, облетао је своје другове, без свести, сав задивљен Сунцем, што се рађало, у стенама. Лориоли, у ратном распореду, летели су раштркано и право. Армани више збијени, офарбани сиво, секли су ваздух као неке огромне цигаре, што могу да начине ватру и да лете. Он је летео далеко пред њима, увијен плавим небом, под собом са смртоносним бескрајним кршем, из кога је црпео последњу снагу. Сунце је буктало доле, над летилиштем, као запаљено велико буре уља и бензина. Пењао се једнако, сви за њим. Алтиметар показа 2000, па 2500, па 3000, па 4000 метара. У стењу је било доста „вате”, белих облака, али са великим рупама, у којима се црвенио крш. Било је 5 сати и 52 минута. Хелиса му се окретала са 2400. Још једном виде криву слику аеродрома, па се баци улево, према врху Снјежнице, што се белио на сунчању. Наилазио је на ваздушне спрудове и скакао прилично, али је све ишло добро. За собом је имао све у реду. Одупро је рамена о пречаге и испуцао два-три рафала из митраљеза. Све је радило по вољи. Крш се доле сливао, у њему добро познате таласе ванредних боја, око му је још налазило кроз облаке плаву Неретву и беле тврђаве по врховима. Окретао је апарат дрхћући у круг, а остали су то радили истом тачношћу, само су велики бомбаши застајали и кружили тромо. Бушећи ваздух, пуним гасом, окретао је око руке земљу и урвине доле. Тражио је облаке, у које је хтео да се сакрије и једнако, са језом по леђима, гледао догледом видик; али је небо било празно. Хелиса му је хладила чело, а дивне, јутарње боје миловаху му душу; дисао је као у снегу. Планине око њега, тонуле су све дубље, издалека изгледаху огромне. Дан је био леп. Тачно у шест сати, он је нашао облаке и кроз њих оде још више.

77

Алтиметар показа 6000 метара висине. За њим су ишли сви. Тада лудо поче јурити напред. Кроз осам минути виде море и Мљет и зађе у прозрачну светлост неба. Са оком упртим у справе, ишао је не осврћући се. Минути су пролазили у сјају јаких осветљења, од којих је све сијало као сребро. Погнуте главе, гледао је само напред, у ћилим облака под њим, и у мутно, смућено море, што је, чињаше му се, видео понекад. Прође пола сата. Тада се осврте и погледа сенке апарата на облацима. Ловачка ескадрила ишла је геометријском тачношћу, али, у распореду апарата за бомбардовање, одмах осети, на левом крилу, једну празнину. Да ли је пао у море, да ли се вратио, је ли још негде у облацима? Свуд је био мир. У шест сати и четрдесет и осам минути, он поче лагано да иде наниже. Двадесет минути прође над облацима. Доле је дан био светао. У седам сати и осам минути, кроз облаке, виде у дубинама налево остругу талијанске чизме, и плаве врхове горе Гаргано. Срце му се стеже. Тражећи облаке, он се крио и вукао све више десно. Дан је био све више сунчан и море бескрајно плаво. Непријатељска земља се појави као жут и плав спруд, у мору. Ишао је све навише. Вукао их је увис на 7000 метара. Испод њега се ваљао дим облака. Крила апарата бљештала су страховитом светлошћу; празнина доле била је све већа, каткад све црња. Је ли то модра и зелена, непријатељска земља? Ветра уопште нема, као рибе у мирном језеру апарати38 плове у формираним фигурама. Низ врхова тамних појављује се доле. Прелазили су јонска острва завијена у огромне сенке. Било је хладно и он је губио присуство духа. Сан, искрхан, једва је држао волан, али је апарат летео сам и сигуран. Један мали облачак заостао је. Загледан у апарат и справе, није ни видео огромне планине како протичу доле, пео се по врховима. Он се сав удуби у мали навиграф, издиже се два-три пута да нађе врх Велике Стене Италије и онда пође право на једну тачку у даљину. Доцније, двапут наиђоше на кишу, и почеше да тону доле, у облаке, сви за њим. Каткад, у рупама међу облацима, виде огромне бразде. Сребрне змије, што су можда биле реке. Очи су му биле упрте у даљину. Дивно црвенило појавило се тамо. Оштре линије заплавише, у 8 сати и 22 минута угледа Тиренско море и, кад поче силазити кроз облаке, кроз једну рупу, муњевитом брзином спази црну масу Републике Аузоне. Мал не јаукну и паде. Дрхтавица га обузе. Алтиметар је показивао 4000 метара и небо је било празно. Нису их очекивали. У лудом трку окрете се и, кроз Лориоле који су кружили скоро у једном месту, он се добаци до реда великих, сивих Армана, заморених путем. Седамнаест их је кружило тешко, у реду. Урлајући скоро и дрхћући сав, прелетео их је, прескакао, а они су били тешки и мирни. Тада се појави кружећи пред њима и поче нагло да се спушта. Као јастреб вијугао је стрмоглав доле, са њим седамнаест тешких апарата.

78

Све је било свршено за неколико минути. Као орлови, ти велики апарати сишли су у сигурну смрт. Седамнаест тешких тичурина појавило се изненада над Ураном и док је доле започињао луди ужас, страх и пакао, они су јурили преко огромне масе зграда, великих зидина, у страховитој грмљавини експлозије које они у апаратима својим нису чули. Већина је пропала над градом, од потреса својих сопствених бомби и ватре топова. Сишли су тако ниско, као што никад апарати сишли нису. По зидовима, разбијени, лежали су као грозне немани и змајеви, у диму и пламену, али се око њих рушила варош, као у земљотресу. У ствари, пропаст не би била тако велика, али је паника била ужасна. Изгледало је као да вулкан све руши, као да све гори. На све стране отварала се земља, нестајале зидине и палили вртови. У ствари, свега су неки крајеви вароши порушени, али је утисак био грозан. Полуделе гомиле бежале су улицама, гушале се и давиле. Изгледало је као да је све било разривено. Станица је била пуна испретураних, сударених возова, цркве су лупале у звона, огромна кубета се рушила. За десет минути, све је било свршено. Хиљаде и хиљаде килограма најстрашнијег експлозива пало је, и немани, што су тај пакао са неба стресле, лежале су раскидане и разбијене у парампарчад, међу рушевинама. Свега три, од тих великих, сивих тичурина, видело се како, изнад острва беже према мору, дижући се, све навише. Уран је урлао свим сиренама својих фабрика, лупао звоницима, дрекао јауком стотине хиљада људи. Као разривен мравињак, врвео је доле. Тад, када се мислило да је свему већ крај, у избезумљен пакао пале су нове бомбе, са гасом.39 Иако малобројне, оне су, разбацане по улицама Урана, гушиле и давиле као куга. Под пљуском фонтана, у сенци мраморних кубета, био је ужас људских гомила, тучен митраљезом, из тица, са крилима од челика. Нових осам апарата убијало је, са одстојања од сто метара. Они су летели по улицама, међу дворовима, над крововима, и тукли кишом и градом пламених рафала. Пљусак огња убијао је у масама. Примећени су, тек када су пали са неба. Читава јата домаћих тица узлетала су, али доцкан. Уран био је овијен жутим огњем пакла, куге, крви, смрти, неизмерне људске патње и лудила. И док су се остали, као дивљи соколови, чупали и превртали, међу непријатељским тицама, узимајући по тројицу на себе, један сребрни апарат треперио је, високо горе, преврћући се лако по небу. Кад је „Ловријенац” ушао у пристаниште Сушака, на њему је умирао рањени пилот који се унесрећио на тркама летилишта у Шпанији. Доктор је кршио руке над том непредвиђеном смрћу. Рањеник је, док су пловили по мирном мору, бунцао сву ноћ у грозници. Талијански Аеро Клуб послао је, са Ријеке, свог нарочитог изасланика, да поздрави учаснике на тркама из Краљевства С.X.С., пре

79

него што напусте земљиште Италије. Изасланик је, пошто је примио саучешће, за погинуле талијанске пилоте у Венецији, у салону брода, напијао је здравицу нашим пилотима и слави наше авијатике, најпосле чврстом пријатељству на Јадрану.40 Рекао је да је живот леп, да је рат бесмислен, и да верује у будућност своје и њине земље, у миру и правди. Пуковник, вођ наших, напио је Италији Мацинија, Кавура и подсетио присутне да је та Италија, у ратовима Србије, имала своју добровољачку легију и да је то земља Сунца и Љупкости. Кад је доктор, пошто је испричао да му је несретни пацијент сву ноћ сањао рат, показао рањеника изасланику, овај је, пред свима пољубио самртника у чело, ознојено од мука. Па је затим, са једним веселим, детињастим, талијанским осмехом прошапутао: „Био је само сан.”4'

Наша Крила, март и април 1926.

80

ДАН И НОЋ НА ТОЧКУ ВРЕМЕНА*1

У срцу Београда, некад сунчаном и веселом, старинском, преко пута Коларца, при силаску у Скадарлију, где су некад редакције уз чашицу љуте чекале да стигну Пестер Лојд2 и Преса3 да би се што написало, стоји сад нова, каменита кућа Време4. Београд више није онај стари, пун башта и малих кућерака, па и редакције више нису оно што некад беху, каванице за шалу и по неки љути чланак против владе. Београд се дигао високо, тврда профила, над водама и земљама под собом, па и редакција његовог журнала налази се сад у друкчијој згради, са бежичним брзојавом, дугим ходницима редакција, великим дворанама штампарија, својом телефонском и електричном централом итд. Кроз такву зграду не лете више политичке песмице, чланци о пољопривреди и светосавски говори, већ хука времена што носи и новинара и папире и кризе и судбину читавих наших забачених крајева и страних земаља. У исти час када нешто зна Париз, Лондон или Рим, зна то и Београд. У исти дан када нешто штампа Берлин, штампа то и Београд. Оно пак што Београд чита ујутру, или после подне, чита у Времену5 Скопље у подне. Пре неколико година и министарска кијавица беше државна и партијска тајна. Сад сва земља, у исти дан, види и зна шта се мисли и ради. Штампа - полако - замењује рад парламента. Ништа није заморније и невероватније од 24 часа живота једног великог листа. Пред зору, кад Београд дубоко спава, осим железничке станице, ова осветљена, велика зграда изгледа исувише озбиљна, да би иког подсећала на старе веселе редакције наших листова. Прозори су јој осветљени као окна дворана за операције у некој болници. Кнез Михаило тада, црн и непомичан, показује на њу, кроз тихе и празне улице. Чувар на капији. Рус, једини је коме је све то ничево и који стоји загледан у звезде. _______________________ * Лист Време је излазио једанпут дневно у Београду у периоду између 1921. и 1941. године. Основала га је група радикалских политичара око Момчила Нинчића уз подршку краља Александра. Лист је од почетка имао прорежимски карактер. Милан Стојадиновић је по доласку на власт преузео контролу листа. Једно време уредник је био Станислав Краков.

81

Тај део дана, у зору, једина је тишина у тој згради. Осим светиљке дежурног, све дрема, једино у својој чекаоници продавци новина приређују тада тихе боксерске утакмице. Пре подне се спрема Вечерње Време**6. Дан почиње пријатном тишином пред буру. На другом спрату где се налазе редакције, још је полутама, под мрачним светлом и дуж црвених ћилимова. Електрична централа, од које сва зграда трепти кад је у пуном раду, тихо сјаји. Почетак дана и не слути на буру. Замор од прошлог дана влада неко време. Прво се јаве телефони. Неко тровање. Неко село из унутрашњости пита има ли кризе? Из Панчева питају колико је г. Љуби Јовановићу година? Ти јутарњи часови су мили и драги целој редакцији. Прошли дан претреса се још једном. Пет гажења аутом. Репортер за трке, у кабриолеу, престигао је општински аутобус за Топчидер. Господин Мајкић пошто је изговорио: опрости, праштам, праштамо, изгубио се. Телефон зврји, из Босне јављају поплаву. У 8 сати и 2 минута, у телефонској централи, неман се јавља. Један свежи девојачки глас, непрекидно виче. Када у три по подне буде дошла друга госпођица, тај глас ће бити промукао и туп. Прва језа пролази кроз зграду. Из великог стоваришта истоварује се хартија и смешта у лифтове што је разносе у спратове. На првом спрату где су слагачнице рад већ тече. Погурени над својим столовима људи раде. Огласи који се после шарене по улицама, илустрације, плакати, акције итд. умећу се ту под тешке ваљке намазане бојом. Девојке раднице стоје испруженом руком и као из чељусти гвоздених зверова ваде одштампан папир. У непрекидном сагибању и покрету њином има нечег бескрајно тужног, а одевене су у црно као удовице. У књиговезници свежњи шарених папира. У цинкографији безбројне фине плоче на којима су фотографије. На једној врбица. На другој г. Пашић. На трећој коњска трка. На четвртој машина за вештачко легање пилића. На петој г. Мусолини. У том одељењу раде неколико наших илустрованих листова, најфиније штампе, наслове и слике Времена7. Читаве хрпе клишета распоређују се после редом у ормане. Каталогисане те слике чекају згодан тренутак да се јаве. Сви су ту. Владари и министри, славни људи и славне зграде, филмске глумице итд. Све је то спремно за сваки случај. Ни поплаве, ни земљотреси, ни женидба, ни погреб, не долазету изненада. Сваки чека своје време. ___________________ ** Лист Вечерње Време је излазио једанпут дневно у Београду током 1925. и 1926. године. Власник листа било је Акционарско друштво „Време”, а уредник Светислав Шумаревић.

82

По нека машина је право чудо. Тутњи и ради, без помоћи људске. Притиснутим ваздухом захвата папир, узима га у челичне прсте, преврће, сможди, одштампа и враћа на место где треба. Ако погреши, сама стане. У великој дворани полако слажу прве рукописе, послате доле из редакције. Седам линотипа као гвоздених разбоја, раде. Мајстори куцају прстима као на писаћој машини. Чим које слово притисну његов се калуп аутоматски спушта на машине и кад се скупи ред, челичне ручице га саме шаљу у машину, где га притискују на вривено8 олово, што се у самој машини кува. Тако се излију потребна слова да се после опет врате и разлију, у хуку електричне струје и зврјању слова што капљу као небројене бројанице. Брзином лекарском при оперисању, прегледају се ту плоче за штампу и говори као у брзојаву, кратко и мало. Доле, у приземљу, велике машине за штампање листа још ћуте. Велике као локомотиве, оне су у стању да за један сат одштампају 40 000 9 бројева. У засебном оделењу кувају олово. Пећ се црвени као у паклу. Неко иза ње жвиждука. Горе, међутим, на другом спрату грозница обухвата зграду. Трчи се, телефони зврје, виче се. Полутаме је нестало, сунчање пробија кроз стакло и зидове. У малим одељењима, новинари увелико раде. Отварам тихо врата бокса бр. 5. Лампа гори. Празно. На зиду слике лешине П. Д. који је убијен пре две године. Фотографије оне жене што је допутовала нема из Грчке. План Београда. Фотографије отисака прстију. То је криминално оделење Времена10. Ту, у том телефону су сви прошли и будући злочини, несреће Београда. Тровања, разбојништва, крађе, фалисификати. То је тај телефон који је довољно слушати само месец дана да се заборави смех. Бокс је празан, новинари су негде на терену, или разгледају документа најновијих афера. Сад им одлично иде. Крај њих је бокс број 4. Какав други мирис. Парфем г. Световског. Ту се робује монденом Београду. У овој малој соби дух свих будућих балова, чајанки, флертова. Цео бокс као да је обавијен креп воалом. Ту се зна о тоалетама: чак и ??????11 плаћа. О лепим браколомствима. Госпођицама о којима би било немилосрдно рећи све што се зна. Мирише на тугу оних чије тоалете нису споменуте на тркама. Лампа не гори, дискретна полутама. Три корака даље у једном боксу потпуна тишина. Ту су чланци о посмртном животу. Кроз стакло се чује како неко говори о факирима. Кроз идуће стакло на вратима чује се разговор о Ћани12 бегу. У идућем боксу преводе један француски роман. Господин Бањац завршава прву политичку ситуацију дана. Код идућих врата наилазим на спорт. У подне кућа је сва у грозници. Меркантилна штампарија слаже, штампа, тутњи. Цео први спрат трешти од куцања Линотипа. Лифтови јуре горе-доле. Електричне сијалице сјаје од подрума до крова.

83

Кад се погледа кроз прозор напољу тих априлски дан. Београд осунчан, улица много мирнија, него ходници ове куће. Изузев собу „спољне политике” и двеју лепих дактилографкиња, нигде питомости и смеха. Јурњава свуд. У подне Вечерње Време13 готово је. То је лист намењен Београду, лак, интересантан, брз. Најновије вести су готове, репортери који су јурили по вароши вратили су се. У зиду, дубоко, две кабине стенографа. Бео зид, телефон, лампа, ништа више. Погурени стенографи сатима бележе. Изређају се у телефону све вароши унутрашњости, поплаве, афере, банке, велики жупани. Из собе бежичног брзојава доносе вест [о]14 смрти велике феминисткиње Елен Кеј. Чанг-Цо-Линов син ушао је у Пекинг. Лист је скоро готов, једино још политичка страна није извесна. Промукло, уредник г. Шумаревић виче да машина чека. У Скупштини, у Главном Одбору отпочело је гласање. Имамо још 20 минута на расположењу до штампања. Неко је видео г. Винавера*** како се успузао уз један ауто, па гледа кроз прозор. Довикнуо је само толико да г. Љуба Јовановић говори уздигнутом руком и да је врло леп у тој пози. Технички директор г. Ујвари, замрљан и уморан долази двапут. Пет минута смо у задоцњењу. У том уредник виче као луд код телефона. Из Скупштине јављају прве резултате гласања. То је права лудница. Има две трећине, нема две трећине. Фали шездесет стотих. Деле људе на половину и трећину, буди бог с нама. Кроз три минута читава прва страна мења се, брише, допуњава. Барусави и изнемогли директор и уредник, као самоубице, тетурају се низ степенице у радионицу и велика машина, као локомотива затутњи. ВЕЧЕРЊЕ ВРЕМЕ15 излази. После подне почиње клонулошћу као и јутро. Прво се разлије по кући талас привремене тишине. Радници се мењају и новинари мењају. Али после три сата напор, још јачи него пре подне, почиње опет. _____________________ *** Станислав Винавер (1891-1955) био је срлски књижевник јеврејског порекла. Школовао се у Шапцу, Београду и Паризу. Као добровољац учествовао у балканским ратовима. Учествовао је и у Првом светском рату и, повукавши се са војском из земље, био упућен у Москву да сарађује на прикупљању добровољаца за српску војску. Био је сведок Октобарске револуције. У Краљевини СХС био је члан водећих литерарних кругова и сарадник многих листова. Постао је дописник Политике и Времена и велики део каријере провео је у иностранству, извештавајући из Немачке, Швајцарске, Пољске, Чехословачке, Румуније. Између 1934. и 1938. године запослен у Централном пресбироу, у којем је постао шеф публицистичког одсека. Након тога био је аташе за штампу у југословенском посланству у Прагу. Заробљен у Априлском рату, провео је остатак рата у немачким заробљеничким логорима. По завршетку рата одлучио да се врати у комунистичку Југославију. По повратку у земљу бавио се превођењем страних писаца и писањем есеја.

84

Телефони зврје, они обилазе целу државу. Стенографи бележе све што чују од Љубљане, Загреба, Приморја, Босне, Скопља. Бежична станица до пред вече покупила је хрпу извештаја са глобуса. Све то на папирима плавим, жутим и зеленим бачено је на сто директора Луковића и чека одабирање. У малим стакленим собама новинари опет раде. Криминалитет ради на неком самоубиству девојке под расцветаном воћком изнад Смедеревског ђерма16. Мондени г. Световски посетио је скулптора нашег који прославља и једну Францускињу, пријатељицу нашега народа, затим одлази на чај код госпође једног бившег министра. Г. Херенда нашао је новог хипнотизера и провео два сата у разговору о Ђани бегу. Фотографије докумената, у афери Стандард Ојл донесене су у редакцију. Од сутра почиње акција за ваздушни саобраћај Београд-Загреб. Електрична централа испрекидано сјаји, лифтови раде, а машине слагача треште као и пре подне. Док се Београд полако скупља у сусрет лепом априлском вечеру, рад за велико Време17 које се штампа ноћу тече све бурније. „Асови” Времена18 гг. Краков**** и Винавер стижу, уморни и бурни са посла. Упадају у своје собе и пишу као у грозници. Њин бокс носи број 7. На једним вратима посетница пољског племића, гравирана, посетница коју је помиловала рука Ните Налди.***** На другим вратима карта Винавера. То је она посетница од које се сви препадну кад је виде. Пошто се пре два дана вратио из Белгије и Париза, г. Краков шаље у лист слику лепе Ните Налди коју ће сутра читаоци гутати очима. Осим тога одлази директору са вешћу коју још нико у држави не зна и која ће сутра запрепастити унутрашњост: измирење г. Никића и Радића. __________________ **** Станислав Краков (1895-1968) био је српски писац, официр, новинар и филмски радник пољског порекла. Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату, у којима је неколико пута рањаван. После рата уписао је права, али није завршио факултет. Почео је да се бави новинарством и од 1921. године сарађивао у режимском листу Време, чији је директор постао 1934. године. Поред Времена сарађивао је и у другим листовима. Бавио се промоцијом авијатике у Југославији и једно време уређивао лист Наша крила. Био је и један од кључних људи за развој југословенског радија, као и директор Радио Београда 1940-1941. године. Такође, био је један од пионира југословенског филма, снимивши неколико филмова, од којих се издвајају За част отаџбине (1930) и Кроз земљу наших царева и краљева (1932). Политички десничарских опредељења, био је истакнути члан Народне одбране, ЈНП Збора и Југословенског антимарксистичког комитета. Током Другог светског рата, сарађивао је са владом Милана Недића, чији је био рођак. Уређивао је колаборационистички лист Обнова. Пред комунистима се 1944. године повукао у Аустрију и одатле у Француску, где је провео остатак живота. ***** Нита Налди (1894-1961) била је америчка глумица ирског порекла. Рођена као Мери Дули у Њујорку, започела је каријеру на Бродвеју. Од 1919. године почела је са снимањем немих филмова у којима је обично глумила заводницу. На врхунцу каријере била је током двадесетих, а постепено је губила популарност након 1929. године.

85

Винавер, пошто је пре три дана стигао из Грчке, са заклетве Пангалоса, никако да стигне да опише Свету Гору и своје утиске о грчкој уметности који су ванредни. Сав прашњав, он прска пером по папиру. Сав је још под утиском демонског, прећутаног заплета у Главном Одбору. Кроз пет минута, преврнувши три столице, одјурио је опет низ степенице. Јавили су му да влада подноси оставку. Зграда је сад већ сва топла. Од електричних струја, машина, ваздух је врућ и ходници су пуни. Нагрнуо је свет у чекаоници: посланици, даме, сиротиња са тужбама. Улазим у собу директора. Време од 7 увече до поноћи значи најгрознији напор плућа и мозга у тој кући. Телефонски и по трећи пут обилазе се сви квартови, све вароши у унутрашњости, проверавају се све вести. Скупштина, кућа министара, партијски клубови све се то још једном обилази, испитује уходи [ради]19 најновијих вести. Пред поноћ тек, ако нема изненађења, види се јасно сутрашњи број. Тада се, док су све машине спремне за последњи напор, све стиче у соби директора. Пошто је својој кћери, једној лепој девојчици дао двадесет динара за биоскоп и добио зато мио осмех, срушио се разочаран у фотељу. Ствар са оставком владе, пола сата пре штампања броја, опет се компликује. Догађаји се врте као у лудници. На његовом столу хрпа артије и слика. Са тог стола види се јасно све што се тога дана збило у нашој држави, али да ли се може и слутити шта ће се збити? Пошто је од јутра до 3 сата провео над спремањем Вечерњег Времена и појео свој ручак, три метра далеко од машина, у свом стану, вратио се за свој сто, где ће седети до зоре. Дан и ноћ сутрашњег броја сад су јасни. Грозница у радикалној странци. Измирење код радићеваца. Вести из унутрашњости. Фотографије. Пошто је обилазио боксове новинара, разаслао их, дочекао и опет разаслао, говорио 197 пута у телефон уредник почиње да одабира, размешта оно што има за сутра, да му даје облик и душу. Данас је врло миран дан - каже. Кроз отворен прозор види се вечерња улица и мирни кровови. Шум машина у доњим спратовима хуји и успављује. Данас је био врло миран дан. И док сва кућа светли и трепери од јурњаве и рада, - „драги Црњански”, каже, „кроз који дан је Ускрс. За ускршњи број напишите нешто о пролећу. Нешто ведро, весело. Можете споменути и наше старе земље и манастире, али највише пролеће. Наш народ је сад без вере. Пре је имао своје Косово и ратове. Сад полако губи своју душу. Видите Београд се подиже, држава, ма шта причали јури напред, али губимо душу. Огромне су нам зграде, силна војска, моћ, напор на све стране, али како замарају те кризе, политика, та јурњава. Хоћу бар овај један, ускршњи број да буде светао, да ми читаоци одахну. Штампаћу песме, путописе. Растко ће писати о Шпанији. Пишите ми Ви штогод о пролећу, али ведро, весело.”

86

Доле тад загрме машина тешка као локомотива. Та страшна, црна неман која на један сат може да одштампа 25.000 примерака тутњи страшније него брзи воз из близине. Друг директоров, главни уредник г. Богдановић улази, уморан и својим непрекидним осмехом и тихим гласом каже... „Коста задржи, мораћемо целу страну да пребацујемо, влада ће дати изјаву, задоцнићемо једно петнаест минута.”20 Кроз прозор видим аутомобиле што чекају да појуре на станицу са првим комплетима Времена за унутрашњост. Црни се велика маса Београда. Поноћ је. Кућа дрхти од напора машине. Кад смо у топлој ноћи, после једног сата прошли празним улицама, видесмо код Лондона г. Винавера како нешто живо говори г. Сршкићу. Београд је спавао. Испод Академије, при стубу електричне лампе један жандарм читао је Време11. Број од пре пет дана, поцепан и мастан. Допао му се Наполеон који је био насликан млад и леп, у бици код Арколе, пре сто година.

Време, 1-3. V 1926.

87

АВИЈАЦИЈА БРАТСКЕ ЧЕХОСЛОВАЧКЕ

Још између 1760. и 1770. вршени су покушаји летења у Чешкој, са дрвеним крилима, потпомогнутим са балонима. При једном таквом „летењу” нашао је измислилац тих крила смрт. Године 1784. Тадеј Ханка, угледајући се на браћу Монголфије, летео је својим балоном, а године 1790. Француз Бланшар дигао се неколико пута у ваздух са једним балоном Монголфије, у Прагу. 1851. извршио је лет балоном у Прагу Енглез Каксуел, а у години 1874. Француз Беде, док је године 1877. Чех Видра поновио исте продукције. Када је у јубиларној години 1891. приређена изложба у Прагу летело је мноштво балона над градом и те године основано је и чешко друштво за авијатику, под именом „Чешка сполечност аеронаутичка”. Друштво се разишло године 1896. и тек 1903. основан је „Ваздухопловетски Клуб”. Када је у години 1907. аероплан почео потискивати балон из употребе међу Чесима се јавише многе присталице нове справе. Нарочито се међу њима истакао инжињер Каспар, који је већ у години 1910. имао у Прагу уређену школу летења. Са њим споменути ваља и одушевљене поборнике авиона Цихака, Чермека, Шимунека, Лаглерову и друге. У исто доба јављају се и први конструктори данашњих чехословачких фабрика, инжињери Бенеш, Хајн, Хусник и Шмолик. Они, и друге присталице авијатике, основаше пред рат, године 1913. „Авијатички Клуб”. У аустријској армији био је приступ авијацији Чехословацима знатно отежан, но при закључењу мира налазило се је ипак доста извежбаног авијатског персонала у служби војне авијатике. Осим тога пак, и при легијама за границама организоване су авијатске јединице, са доста високим бројем добро извежбаних авијатичара. Од ових треба на првом месту поменути првог министра војног Чехословачке Републике, ђенерала-авијатичара Милана Р. Штефаника, који је трагично погинуо приликом пада једног авиона. Даље, пилота Хофмана, који је, бивши окружен великим бројем непријатељских авиона, намерно гурнуо најближи непријатељски авион, и с њиме заједно погинуо. Обновљена држава је дакле имала довољно стручњака-авијатичара, али трпела је много недостатком материјала и згодних летилишта. Данас има Чехословачка Република примерно уређених неколико летилишта (у Прагу, Хебу, Марианским Лазњима, Брну, Оломоуцу, Простјејову, Братислави, Нитри и Кошицама), три велике творнице авиона, четири

88

фабрике авионских мотора и цео низ завода, који израђују помоћна средства авионска и који лиферују материјал; две домаће линије, једну саобраћајну и другу међународну, три авионска пука, четири Аероклуба, довољно извежбаног персонала и радника, четири стручна часописа и много успеха на међународном пољу спортском. Сам председник Републике је велики присталица авијатике, коју много подупире. Иначе највећи потпомагач домаће авијатике је наравно Министарство војно, а војни авијатичари су за сада главни авијатичарски елемент у земљи. Велики рад извршен је такође на пољу авијатске пропаганде у најширим слојевима народа. Баш ових дана прелази ова заслужна делатност потпуно у компетенцију основане свенародне „Масарикове авијатске лиге” која по угледу на сличне организације у иностранству треба да концентрише што више чланова и рашири опште интересовање за авијатику. Цивилна авијатика спада у компетенцију министарства грађевина, које такође настоји, да чехословачка авијатика иде упоредо са осталим светом. Овај уред управља данас „Чехословачке државне аеролиније” које изводе летење на прузи Праха-Братислава-Кошице.1 Другу домаћу линију Праха2-Марианске Лазње, обавља самостално фабрика „Аеро”. Међународну везу посредује Међународно авијатско друштво (Compagnie Internationale de Navigation Aérienne) која изводи летење на линији Париз-Праг, Праг-Беч-Београд-Букурешт и Праг-Варшава. Осим „Аероклуба Чехословачке Републике” и „Удружења чехосл. пилота” постоје у земљи још Аеро-клубови у Плзњу, Брну, Храдец Краљевски. Такође немачки авијатичари имају своје удружење. Западночешки аероклуб у Плзњу изучио је неколико пилота - спортиста. Од авијатских листова у земљи ваља споменути Letectivi који издаје Аероклуб Чехословачке Републике, Извештаје о авијатици који издаје војни авијатски завод и часопис Letec орган чехословачких пилота. Веома важна институција у Републици јесте „Масариков авијатски фонд” највиша инстанција авијатска, у којој су заступљена сва министарства и који подупире веома много домаћу авијатику. Издаје такође авијатску литературу. Највеће дело те литературе јесте Модерни велмоц од А. Хартмана. Први значајни успех чехословачке авијатике на пољу међународном било је учествовање на међународним утакмицама у Цириху, где су се елегантни авиони Шмоликови лепо репрезентирали. Исте године 1923. на међународном конкурсу туристичких авиона добио је пилот Др Здењек Лхота у Брислу награду белгијског краља са спортским авионом Авија БХ-5, са мотором Анзани 70 кс. Ова је победа тим већа и интересантнија, што је победник летео директно на утакмицу са истим мотором из Прага и опет натраг, тј. 1600 км, што је у оно доба за спортни авион било вредно пажње. Исте пак године приликом конференције Ф. А. И. и међународне изложбе у Götteborg-у, чехословачки пилот Карват и наредник Врецл били су једини од учесника, који су одговарали условима, тј. извршили

89

су пут од Прага у Götteborg и натраг ваздухом. Остали народи су транспортирали своје авионе железницом или лађом. У години 1923. приређена је утакмица у брзини за награду Председника Републике, коју је добила творница „Аеrо” (пилот Новак са мотором А-18б). Као врло интересантно извршење лета авионом у истој години треба још навести летење потпуковника Шкале заједно са министром војним Чехословачке Републике Удржалом из Прага у Нови Сад, Мостар и натраг. Био је употребљен авион А-10 (limusine). У ГОДИНИ 1924. била је приређена III3 међународна изложба авиона, на којој су узеле учешћа Енглеска, Француска и Немачка. Изложба је упозорила на одлично стање чехословачке авијатике. И у овој је години приредио Савез Чехословачких пилота помоћу Министарства Народне Одбране Чехословачке Републике, које је омогућило старт пилота и стројева, утакмицу за награду Председника Чехословачке Републике, коју је поново задобила творница „Аеrо” и пилот Новак на истом апарату као и лане, опет на прузи 200 км. Приликом ове утакмице учињен је рекорд у другим категоријама и то на авионима А-12 и то: Капет. Ј. Каllа: Светски рекорд на прузи 100 км. Нар. В. Каšpar: „ „ „ „ 200 км. пилот F. Lehky „ „ „ „ 100 км. пилот F. Lehky „ „ „ „ 200 км. У години 1924. учињена су још два успела лета авијатских ескадрила и то 4 авиона типа Ш-6 око држава Мале Антанте под вођством п-пук. Шкале на прузи: Праха - Братислава - Загреб - Нови Сад – Турн Северин - Букурешт - Јаши - Клуж - Кошице - Нитра - Праха. Други лет трију авиона А-12 на свечаност у Крагујевац. Вредан пажње је лет Праг-Брисел-Париз-Лондон и натраг на малој „Avii” са мотором Walter 60 кс. Пруга у целини износи око 1800 км., у чему је урачунато и прво прелетање канала Ла Манш чехосл. пилотом, Zd. Lhota чехословачким авионом и мотором. Скоро после овога лета учинио је један друти лет Dr. Lhota на истом апарату и то Праг - Беч - Будимпешта - Нови Сад - Београд и натраг, тј. 1700 км. И летење без мотора има у Чехословачкој лепих успеха. На првом народном конкурсу у Медланкама код Брна, који је приредио у октобру Моравски Аероклуб помоћу Аероклуба Чехословачке Републике, и Министарства Народне Одбране, изведен је диван спорт. Осим авиона домаће конструкције учествовао је аероплан без мотора, на коме је потпуковник Шкала летео два сата, 21 минут, 31 секунду и тако је учинио народни рекорд. Ни у год. 1925. популарни пилот, аматер Dr. Zdrenék Lhota није заостао. Од његових спортских лета, треба навести лет Праха-Рим4 и натраг, опет на авиону Аvia BH-9 са мотором Walter 60 кс. Други лет на даљину, организован министарством грађевина изведен на прузи Праха-Беч-Трст-Верона-Милано-Марсељ. Приликом овога лета узет је авион De Havilland, који је увршћен у парк авиона ,Дехосл.5 државних аеролинија” као авион за покушаје.

90

15. септембра 1925. имала је чехосл. авијатика значајни успех на пољу спортском. Тога је дана капет. Алојс Вихарек на аероплану А-11 једним летом од 13 часова 20 минута прелетео пругу од 1900 км. те тако учинио пет чехосл. народних рекорда: у истрајности, на даљину, брзином на 500 км. на 1000 км. и на 1500 км. У истом времену, на авионима истога типа, једна ескадрила од четири мотора, управљана војним авијатичарима, извела је лет из Прага за Копенхаген и натраг, да врати данским авијатичарима њихову посету у год. 1924. Најважнији догађај у год. 1925. био је конгрес Ф. А. И. сазван у Прагу Аероклубом Чехословачке Републике од 19-25. септембра. Тада су приспели у Праг репрезентанти светског авијатског спорта, да тамо третирају савремена питања авијатског спорта. Чехословачка је учинила предлог, да буде заведена класа рекорда за авионе практично употребљаване у транспорту. Предлог је био примљен. Рад свечане скупштине био је обогаћен предавањем поларног истраживача Roal Amundsena и III6 утакмицом у брзини за награду Председника Републике, коју је овога пута присвојила творница „Милош Бонди и друг” пилотом Карлом Фричом на авиону ВН-21 са мотором Hispano Suiza 380 км. Машина је конструкција Ing. Бенеша и Ing. Хајна. Постигнута је брзина 301 км. сат. Красан је лет извео поручник Јира, који је поново на авиону Avia BH-9 мотор Walter 60 кс. отпутовао почетком октобра из Прага за Лондон, куда је хтео приспети још истога дана. Но због густе магле над Каналом, могао је лет свршити тек трећега дана, када после петог покушаја ипак полази му за руком проћи кроз густу маглу. Други занимљиви и успешни лет био је лет 12 авиона из Прага у Варшаву и натраг. Ова је екскурзија вођена ђенералом Чечеком, шефом војне авијатике. Авиони, који су учествовали, домаћи су производ и мотори су домаћи. У исто је време опет Dr. Lhota одлетео на малој „Авији”7 преко Беча за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и за Румунску, под веома тешким климатским условима. Но највећи успех Чехословачке у години 1925. био је учињен свршетком године. Чехосл. авион победио је у међународном конкурсу спортских авиона за награду „Coppa d’Italia” поред дивних авиона талијанских, француских, немачких и белгијских. Пилот Фрич на авиону творнице Bondy BH-11 са мотором Walter 60 кс. 154 км. брзине. Учињена му је такође та почаст, да је од стране славног De Pinedo именован почасним чланом италијанског Аероклуба. Дивног су успеха постигли у овој години Чехосл. држ. аеролиније. Укупан број летова: 870, на 273.300 км. за 2458 часова. Дневни просечни лет: 79.2%, укупна извршност 93%, транспортовано 604 лица, терета 18.024 кг. поште и пошиљака 476 кг. Несреће никакве. Према решењу Министарског Савета М. С. Бр. 3. од 24. фебруара т. г., Средишна Управа Аеро-Клуба одредила је из своје средине за посету Чесима: ГГ. Тадију Сондермајера, аеронаут. инжињера; Андру М.

91

Петровића, пуковника; Јакова Ђорђевића, ваздух. мајора; Драгутина П. Савића, ваздух. мајора. Од стране Аеро-Клуба, а по одобрењу Господина Министра Војске и Морнарице, са Изасланством је пошао и пилот ловац поручник г. Драгутин Рупчић. Од стране Аеро-Клуба упућени су са Изасланством као представници штампе: Г. Петар Лазаревић, сарадник Политике-, и г. М. Световски, сарадник Времена. У Прагу, управа Чехословачког Аеро-Клуба, сачинила је програм рада Изасланства по данима, кога се је програма Изасланство строго придржавало за све време бављења. Изасланство је посетило фабрику „Валтер” у којој се поред аутомобила израђују авионски мотори „Валтер” Н. Р., од 60 коњских снага, утврђен са пет цилиндра у виду звезде; затим мотор Б. М. В. од 240 коњских снага „Валтер-Н. Р.-Јупитер” од 450 коњских снага. Фабрика је инсталирана и организована на модерној основи; са капацитетом у нормалним приликама до 200 авионских мотора; са предвиђањем, да се при појачаној производњи и сведеној искључиво на авионске моторе може произвести годишње по 1500 мотора. Производња мотора стављена је под ригорозну контролу саме фабрике, како по изради детаља, тако и при склапању. Како у фабрици има поруџбина за војску то се у истој налази војна контролна комисија. Фабрика је основана на капиталу чисто националном, у форми Безименог Акционарског Друштва. Стручни персонал је искључиво Чехословачки. Фабрика израђује првокласни материјал. Изасланство је посетило фабрику тешке машинске производње „Брајтфелд-Данек”. Ова фабрика производи и авионске моторе; имају дозволу за израду „Хиспано-Сиза” од 300 коњских снага. Капитал је у овој фабрици чисто национални. Етаблисмани су концентрисани на малом простору. У овој фабрици израђен је и авионски мотор „Перун” од 500 коњских снага. Изасланство је обишло и фабрику авиона „Авија” (Бонди). Ова је фабрика подигнута по ослобођењу и основана је на приватном капиталу. Највећим делом фабрика израђује војне аероплане са изванредно организованим послом у погледу поделе рада. Просторије су искоришћене врло економично. Пада у очи особито обраћање пажње на контролисање квалитета сировина употребљених за израду аероплана. Капацитет је производње један аероплан дневно, а рачуна се са ојачањем овог капацитета. Ускоро ће се ова фабрика преместити у нове етаблисмане у близини војног аеродрома код Кбели где ће се посао развити у знатно јачој мери. Приликом обиласка аеродрома, који припада фабрици „Авија”,

92

сопственик г. Бонди, понудио је за пробни лет нашем пилоту ловцу, поручнику г. Драг. Рупчићу, један моноплас „Авија” са мотором „Хиспано-Сиза” 300 Н. Р. (дрвена конструкција). Пилот, поручник г. Рупчић, извршио је два лета проткана са свима акробацијама, којима је на присутне учинио врло јак утисак, о свом пилотском таленту. По силаску, поручнику г. Рупчићу изразили су сви присутни срдачна честитања. Увече, приређен је Банкет од стране Чехословачког Аеро-Клуба у част Изасланика. Изасланство је поздравио срдачним говором председник Ч. X. Аеро-Клуба народни посланик г. Брадач, на чији је поздрав одговорио у име Изасланства пуковник г. Андра Петровић. Кроз говоре провејавала је обострана тежња ужој колаборацији Аеро-Клуба. Изасланство је аутомобилима отпутовало у Младу Болеславу североисточно од Прага, у циљу посете фабрике „Laurin-Clement”. Ова фабрика поред производње свих образаца својих аутомобила израђује и авионске моторе (по дозволи) „Лорен-Дитрих” 400 и 450 коњ. снага. Изасланство је посетило војну авионску фабрику. Директор фабрике и г. Шмолик, главни конструктор, провели су Изасланство кроз све просторије фабрике, почев са Оделењима прве прераде дрвених делова, па до Оделења за монтирање. Сви авиони раде се за војску; карактеристика им је: ојачање челичним деловима у труповима (физелонима). Сутрадан, изасланство је посетило фабрику „Аеро”. Фабрика ова производи искључио аероплане. Основана је на приватном капиталу. Карактеристично је да је у ово предузеће један адвокат уложио 20.000.0008 Ч. X. круна. Фабрика је ангажована искључиво војно-државним потребама. Специјалисте запослене у фабрици, искључиво су цивилна лица. Поред фабрике постоји и војно-контролна комисија. Овде се израђују аероплани двоседи, типа саме фабрике. У проучавању је нови тип аероплана биплана, двоседа са мотором 400 коњских снага. Производња елиса нарочито развијена и практично организована просечна израда 1500 ком. годишње. У фабрици се раде и фино-механички инструменти за аероплане. Фабрика је новог датума (послератна) подигнута је на најмодернијој основи. Снабдевена је машинама последњег изума. Затим је Изасланство посетило фабрику аутомобила „Праха”. Поред аутомобила свих категорија, фабрика израђује и велике контраавионске рефлекторе, димензија 1 м. и 1.50 м. - од 1 мил. до 2 мил. свећа.

93

Диспозитиви за маневровање, при осветљавању, веома су олакшали спретност покрета. Управљање светлосног снопа у свим правцима полулопте. Рефлектор је постављен на реморкеру, вучен је специјалним трактером: на шосеама развија брзину до 45 км. Ове рефлекторе узела је у своје наоружање и Чехословачка војска. Услед њихових особина интересују се њима и остале Државе. Увече, а на позив Чехословачког Аеро-Клуба, Изасланство је присуствовало опери у Народном Позоришту. Изасланство је аутомобилима приспело у Пилзен и одмах посетило „Шкодину фабрику”. Ова фабрика је представник најјаче централизације металних производа; почев од најделикатнијих делова за машине фине механике, па до тешких објеката на артилеријским оруђима највећих калибара. У времену обиласка Изасланство је затекло у монтажи једну локомотиву из серије од пет најмодернијих, конструисаних по плану главног инжињера конструктора. Ово су брзовозне машине са три цилиндра намењене за брзе и путничке возове до 120 км. на час. Поред горњега фабрика израђује и авионске моторе, „Хиспако-Сиза” од 350 коњских снага. По обиласку „Шкодине фабрике” Изасланство је посетило Аеродром Пилзенског Аеро-Клуба. Овај Клуб спада у најактивније у земљи. О овоме најбоље сведоче резултати постигнути у стварању групе сопствених аероплана (око 7 комада). - На овим Аеропланима вежбају се резервни пилоти и пилоти аматери. Авиони су уступљени Клубу од стране Државе по сниженој цени. Целокупну режију издржава Клуб под државном субвенцијом. Карактеристично је, да су инсталације на Аеродрому (два хангара и павиљон за канцеларије) као и наведени број аероплана резултат последње године дана, јер им је ранија тековина била упропашћена пожаром. Пре поласка Изасланство је, по изјављеној жељи Директора „Шкодине фабрике” обишло и Оделење ове фабрике где се израђују електрични мотори, елеватори, мостови, краници и багери. Чланови Изасланства гг. мајори Ђорђевић и Савић, посетили су ђенерала г. Чечека, Директора Чехословачке Авијације ради измене мисли по начелним питањима организације Војне Авијатике.

И овом приликом г. ђенерал Чечек је изјавио своје мишљење о целисходности узајамног упућивања ваздухопловних официра у обострана ваздухопловства, ради изједначења погледа и узајамног упознавања. Одржана је, по узајамно изјављеној жељи информативна конференција између нашег Изасланства у својству представника Средишне Управе нашег Аеро-Клуба, с једне, и представника Министарства Грађевина, Народне Одбране, Спољних Послова и

94

Аеро-Клуба с друге стране. Предмет дискусије био је измена гледишта о колаборацији на развоју ваздушног саобраћаја између обеју земаља; постигнут је потпун споразум о тешњој сарадњи Аеро-Клуба обеју земаља на пољу авијатичке пропаганде. На овој конференцији присутни су се потпуно сложили у мишљењу: 1. Да би требало довести у везу ваздухопловне линије Праг-Трст и ону Београд-Загреб на чијем се васпостављању ради код нас. – У том циљу њихови присутни на седници изјавили су, без резерве, да ће стога своју линију: Праг-Трст повести преко Загреба; 2. Да би било од користи, ако би се, будућим споразумом респективних Влада, омогућило практично усавршавање наших ваздухопловних стручњака код Чехословачких индустријских предузећа, ваздушних цивилних Линија и других стручних организација. Са њихове стране и у овом погледу изражена је велика предусретљивост; и 3. Да би било од узајамног интереса, да Аеро-Клубови обеју земаља ступе у тешњу сарадњу и узајамно извештавање о предузетим мерама у тактици спровођења својих програма, те како би се узајамно користили стеченим искуством у овом смислу. У 20 часа на позив Удружења Чехословака Добровољаца Српске Војске у Светском Рату, Изасланство је отишло на пријатељски састанак. Овом приликом изложен нам је циљ овог Удружења, који се састоји у култу одржавања успомена, на духовно зближење постигнуто у заједничким борбама, у прошлом рату. Чехословачко ваздухопловство стекло је домаћој индустрији обилан извор у свом материјалном елементу. Поред етаблисмана који су оспособљени за производњу мотора и осталих металних пандана аеропланима створена је од свршетка рата и специјална индустрија аероплана чисто домаћег типа, конструисаних са ослонцем на стечена научна искуства у земљама које су у том погледу претходиле овој земљи. Капацитет производње, у аеропланима, подигнут, је до те мере, да у потпуности задовољава потраживање у земљи, а осећа се и потреба овог производа и на страним тржиштима. Стручни технички кадар за ваздухопловство, формира се у самој земљи. Линије су ослоњене у финансијском погледу на Државу, чиме се искључују евентуалне несутласице које би могле наступити у мимоилажењу интереса приватног капитала са онима, које пред собом има сама Држава. Буџет цивилне авијатике у овој години стоји на висини од 42.000.000 Чех. круна. Овим буџетом располаже Министарство Јавних Радова у чијем саставу постоји Оделење компетентно за сва питања

цивилног ваздухопловства; на челу овога Оделења налази се актуелно инжињер г. Јанак. Аеро-Клуб има карактер чисте спортске организације. У том

95

циљу њихова досадања акција, поред осталих компонента - на пољу неговања спорта, изразило се је и на популарисању пилотске вештине,

тиме што ради на устројству чисто националних пилотских школа, које ће се такође користити војним аеродромима. Ембрио једне овакве школе створен је већ у Пилзену.

У свом раду аеро-клуб, је морално и материјално подржан Државом. На управи аеро-клуба стекле су се најугледније личности; Председник је клуба народни посланик г. Брадач; а тако исто у фигури секретара свога Клуба г. Копецког - представљена је и војно-државна политика. Г. Копецки је виши официр из ваздухопловства (штабни капетан) који својом активношћу у спровођењу програма Аеро-Клуба служи као спроводник војно-државних идеја. Како је овај Клуб имао карактер затвореног друштва, то се је приступило образовању „Масарикове Летеће Лиге” са програмом прикупљања чланова из целокупног народа. Од акције ове Лиге очекују се велики резултати у смислу ширења ваздухопловних идеја у народу. За леп успех које је Изасланство у својој мисији постигло, има да благодари и ода пуну хвалу ГГ.: 1. Ђенералу Станиславу Чечеку, Директору Чехословачке Авијације; 2. П-пуковнику Ј. Сметани, Команданту 1. Ваздухоплов. пука; 3. Мајору Китлеру, Шефу 18. Бироа у Дирекц. Авијације; 4. Штабном капетану-пилоту, Вацлаву Каховецу; 5. Инжињеру Зденку Јанаку Начелнику Авијатичког Оделења у Министарству Јавних Радова; 6. Инжињеру Министарства Јавних Радова - Авијатичког Оделења г. Хуто Берунском; 7. Народном Посланику Бохумилу Брадачу, председнику Чехословачког Аеро-Клуба; 8. Витезлову Кумпери, потпредседнику Чехословачког Аеро Клуба; 9. Штабном капетану Јарославу Копецком, Генералном Секретару Чехословачког Аеро-Клуба; 10. Доктору права Зденку Лото, председнику Удружења Чехословачких Пилота; 11. Бенјамину Салатину, Секретару Министарства Спољних Послова. У свима приликама именована господа су жртвовала сво време, само да Изасланству створе могућности, да се што боље упозна, како са индустријом аеронаутичком, тако и са индустријом ваздушног саобраћаја и организацијом Аеро-Клуба у њиховој земљи, која је испољена била са пуно искрености и крајњим поверењем. После посете четворице министара Владе Срба, Хрвата и Словенаца, после посете команданта наше авијације, ђенерала г. Станојловића, посета које ће свакако имати дубоких последица на пољу

96

зближавања наше и чехословачке авијације и Наша Крила имала су прилике да осете ванредне утиске које остављају, у свакоме ко их обиђе, чехословачка авијација, чехословачки Аеро-Клуб, њине фабрике, њини аеродроми, сјајни апарати и круг одличних пилота. Сваког Југословена наша браћа Чеси и Словаци дочекују братски, дубоким поверењем и широком предусретљивошћу. Чим се пређе њина граница осети се чар једне уређене земље, која збиља воли нашу и топлота једног здравог, вредног, чврсто организованог народа, јединог можда на свету који нам је бескрајно одан. Земља је њина стара и лепа, са дивним старинским градовима и модерним, од дима и гара поцрнелим, индустријским центрима. Весеље и рад осете се дубоко помешани у чешком бићу. Чехословачко-југословенска9 лига подигла је нашим војницима, умрлим у логорима, диван споменик у старој вароши Оломауцу. Наш Аеро Клуб позван на свечаност преноса костију мртвих наших хероја, испослао је свога првог потпредседника г. ђенерала Душана Цветковића и уредника Наших Крила. При свечаностима које су трајале два дана, на којима су узели учешћа сви родови војске, велике масе грађанства, град Оломауц, примио Је министре наше Владе, топло и срдачно. Изасланици Аеро Клуба дошли су ту у додир са авијатичарским пуком и члановима Масарикове Летачке Лиге и понели прве утиске ванредног рада и реда, напора и успеха који влада у чехословачкој авијацији. Аеро Клуб Чехословачки бацио је на костурницу наших мртвих свој венац из авиона, а пет великих, тешких, чешких бомбардера летело је над погребом. Аеродром чешки значи поље минуциозне уређености, организованости, искоришћавања. Пук, под командом великог нашег пријатеља, пуковника Сазиме, био се вратио са ратних вежби, пуцања убојним мецима на циљ у ваздуху. Платно, које је један авион вукао за собом, било је потпуно изрешетано од ловаца који су стрмоглав јурили на њега, тукли га мецима као градом, и преврћући се изводили најтеже акробатије, као у озбиљном сукобу. Све то без иједног инцидента. Тај снажан утисак убојне моћи још се повећава у Прагу, лепим утиском цивилне авијације Чехословачке. Праг је центар чехословачких цивилних пруга, као и станица интернационална и на његовом летилишту Кбели полазак и долазак чешких путничких аероплана врши се примерним редом. Прошла година чехословачких пруга прошла је без иједне несреће. Уредништво Наших Крила имало је прилике да види организацију тих саобраћајних ваздухопловних пруга и да им се искрено диви. Жеља Чехословака да своје пруге прошире преко Братиславе до Загреба (за Трст), била би, ако се оствари важан датум у зближавању и колаборацији наших братских авијација. Аеро Клуб Краљевства С.X.С. посветиће целу ову јесен и зиму припремању те колаборације, која би уз нашу прву домаћу пругу Загреб-Београд била од ванредног значаја за нашу домаћу индустрију ваздухопловства, која се тек подиже. Желети је зато, у интересу што уже сарадње са Чесима, како Наша Крила мисле, да и наш

97

капитал са 15-20% учествује у изградњи те ваздухопловне пруте која би нас од Загреба, преко Трста и Братиславе, везала за сву Европу, а нарочито за братску Чехословачку. Ванредан је утисак који остаје после посете ма које фабрике аероплана у Чешкој. Трезвеност поделе рада, необична свежина капитала који се не боји европске конкуренције, чешки ред, самопоуздање и задовољство у раду чине те фабрике заиста великим организацијама чешког отпора и снажне воље животне. Наша Крила посетила су и прегледала исцрпно Државну Творницу Аероплана крај Прага, под вођством најславнијег чехословачког конструктора, инжињера г. Шмолика који је конструисао први чешки авион и чија фабрика, дигнута државним капиталом, али слободна и покретна као да је приватна, може послужити као углед. Творница за аероплане била је утемељена месеца октобра 1918. Створила се је од магацина бивше Аустро-Угарске у Прагу. Сви чешки радници и стручњаци састали су се у изложбене павиљоне Праха VII - Изложба, одмах првих дана после преврата, а са управом госп. Инж. Шмолика ставили су прве темеље данашње државне творнице аероплана. Инж. Шмолик био је запослен, за време рата у државној творници аероплана у Бечу и у неколико приватних творница за аероплане као статик и конструктор аероплана. Своје вишегодишње и богато образовање употребио је при конструкцији својих нових типова аероплани који по њему носе знак „Š”. Државна творница за аероплане је творница са већим делом капитала који је државни, али биће у најкраћем времену преведена на акције. Иначе је творница под управом Рашиновог закона 104. Управитељ творнице је госп. инж. Лацина семерчни управитељ инж. Јареш а шефконструктер инж. Шмолик. У творници, од њезиног постанка било је израђено до данас свега 15 типова летала š а то: š 1, š 2, š 3, š 4, š 5, š 6, š 7,š 8, š 12, š 13, š 14, š 18, š 19, š 20, š 21. У овом броју типова налазе се све врсте10 аероплана и то: школски елементарни š 18, школски усавршени š 5, школски акробатски š 21, једносед š 7, š 12, š 4, š 14, š 13 и š 20; двојесед š 1, двојесед извиднички š 2, бомбардовачки š 6, транспортни š 19, утакмички p 8. У садашње време граде, се целокупне серије š 6, š 18, š 19, š 20, š 21. Задњи именовани типови, главни š 18, š 20 и š 21, су на врхунцу модерне израде летилица. Покушајно оделење ради на новим типовима š 16, š 17, š 15, š 24. „Државна творница за аероплане” гради све типове, осим школских, из дуралуминија и дрва (конструкција мешана). Тип š 17 гради се на кушњу цео од ковине. У задњој години постигла је творница такав успех својих типова, да су наручивани и од других држава. Велике бетониране сале те фабрике, где се ради груба прерада дрвета ванредно су простране. Читави спратови елиса. Под земљом

98

електромотори. И последњи отпадак дрвета искоришћен је, иде у котлове. Дрво је из Шумаве и Подкарпатске Русије, пре сваког лепљења контролисано, печатом. Велики западноевропски ниво рада у тим загрејаним дворанама, међу полуголим радницима. Све је под стаклетом. Сваки комадић који дохватимо има печат од две контроле. Исто су тако лепе и радионице шаблона, па финијих делова, крила, лонжерона и малих комадића. Ванредна је постепеност прелаза на монтажу, трезвеност и ред, неусиљеност и веселост по тим радионицама; кроз отворена врата види се зелена густа, богата раж. Чује се тиха песма у радионици где жене шију крила. Као звери у кавезу, леже готови делови мотора и аероплана у великим радионицама, иза шаблона од челика. Читави стокови готових челичних делова из чувене фабрике Полди и Худ. Раденик добије нпр. 25 комада шрафова, поквари ли само један, мора да тражи други, ван реда. У једној дворани оправљају и туђе апарате без горчине. Кроз врата се виде велике зграде Војног Летачког Студијног Завода који се тек довршује, где ће вршити сва аеродинамичка проучавања и опите. То дивљење које обузима према напорима те чехословачке индустрије која из дубоке сопствене снаге гради, не оставља Вас ни на аеродрому. Чешки авијатичари постигли су светске рекорде, побеђивали на светским утакмицама, за мотор Валтер, за име Становског зна сваки на свету ко се занима авијацијом, па ипак, на њиховим теренима влада нека ведра скромност. Наша Крила имала су срећу да их спроводи командант пука г. пуковник Сметана, одликован недавно Белим Орлом. Пада у очи одмах нека чешка неусиљеност на терену и велика маса војних (ванредно плаћених) механичара (којих ми имамо тако мало). Читаве серије ловачких А21 одлетеле су оштро у зрак, у сјајном поретку. И док су на другој страни аеродрома полазили интернационални авиони за Париз, и чешки за Брно, Маријине Лазни т. д. Наша Крила имала су част да им се представе најновији апарати, оригинално чешки, за много већу прецизност бомбардовања, митраљирања, фотографисања итд. Утисак свега тога је неизгладљив. Додир између Аеро-Клуба Р.Ч.С. и С.X.С. одувек је више него срдачан. Посета Уредништва Наших Крила употребљена је за договор још тешњих веза па чак и измене материјала органа Аеро-Клуба Р.Ч.С. и органа нашег Аеро Клуба Наша Крила. Секретар чехословачког Аеро Клуба г. штабни капетан Копецки прихватио је врло срдачно и предлог о једној посети изасланика Чехословачког Аеро Клуба у Београду, приликом утакмица за Краљев Пехар 6. септембра ове године, о чему су преговори у току. Тако би ове јесени отпочела нова епоха у односима између Аеро

99

Клубова обеју земаља и разумевањем меродавних фактора довела до сарадње, досад само жељене, наше и чешке индустрије, наших и чешких стручњака, наших и чешких пријатеља авијације, на велику корист њину, али и нашу. Чехословачка авијација стекла је светски глас, њена индустрија, њене организације блиске су нам и братске. У сарадњи са њима треба тражити програм нашег будућег рада, верујмо без разочарања и на обострано задовољство.

Наша Крила, јул и август 1926.

100

УТАКМИЦА ЗА ПЕХАР КРАЉА АЛЕКСАНДРА I

До сада најважнији лет наше војне авијатике, извршило је дванаест наших пилота, са дванаест наших извиђача, 6. септембра, на дан рођења Њ. В. Престолонаследника Петра, управо сјајним успехом. Пруга авионске трке за Краљев Пехар ишла је од Н. Сада до Скопља = 390 км„ затим од Скопља до Загреба = 640 км. 1, најпосле од Загреба до Н. Сада = 320 км„ у правој линији, разуме се. Свега у трокуту 1350 км. Етапе саме не би биле баш врло дуге за апарат моћи издржљивости какав је Бреге XIX сескиплан, али узев у обзир планински терен под итинерером, тешкоћу навигације над тим балканским тереном и то, што апарати нису спремани уопште за трку, већ употребљени неприпремани, из ескадриле, као за ратну службу, успех ове трке чини се врло позитиван. Тим више, што је терен за принудни атерисаж, особито од Скопља до Загреба, управо страшан. Старт је протекао радосно, у понедељак 6. септембра ујутро, почев од 5 сати. Дан је био врео и сух. Публика је врло рано поврвела на летилиште. На аеродрому видесмо званично команданта армије ђенерала г. Докића, изасланика Мин. Војске и Морнарице ђенерала г. Недића и срећног, насмејаног домаћина ове свечаности седога команданта нашег ваздухопловства ђенерала г. Станојловића. Публику је, пре подне, занимала једна ескадрила ловаца Девоатина која је вршила акробатије, а после, падобранџије који су скакали са висине. Са прве етапе Београд-Скопље вратио се пре подне, убрзо, поручник Видале, пошто се мучио у магли до Крагујевца. Он је донео вест: плафон врло низак и свуд густа магла, мада је у Новом Саду био сунчан дан. Прва етапа са равницом и сребрном Моравом, са масивима Рудника, Копаоника и провалијама Скопске Црне Горе и Ибра, до љубичастог Љуботена, прошла је добро. У Скопље је стигло једанаест апарата. У маси света, авијатичаре је дочекао и један од најкултурнијих наших министара, Мин. Саобраћаја г. Васа Јовановић, велики пријатељ авијације и командант армије ђен. г. Јанко Вукотић са жупаном г. Вилдовићем. Први је стигао у Скопље апарат поручника Бајдака; пут је прешао за два сата. Други поручник Пајевић; трећи наредник Јаклић итд. Већ та прва етапа показала је да су оправдане велике наде полагане у наше пилоте. Било је свега једног, кратког атерисажа путем, код Чачка, због магле,

101

са апаратом наредника Фијатека који је у Скопље стигао једанаести, Док су се такмичари борили са тешко дебелом маглом, над урвинама Санџака и Босне, на аеродрому Новосадском, после летења ескадрила, почело је скакање из авиона, са парашитом. Први је код нас скочио из авиона, мали п. поручник Долански, родом из Винковаца, са очима плавим као споменак, весео и скроман дечко који је имао комисијски да опроба падобран купљен за наше ваздухопловство. То се врши на тај начин да се падобран избацује из апарата неколико пута са једним џаком песка. Потпоручник Долански, без дозволе старешина, упростио је ствар. Без тих џакова песка и дуготрајних проба, он је просто сам сео у апарат са пилотом и скочио са висине. Кад о томе прича очи му још више поплаве, а лице му постане сасвим дечачко. То је тако дивно по његовом причању. Испужа се на труп авиона, погледа доле са 2000 метара, полако отпусти прсте, кратак пад и већ је дивна тишина. Човек се њиха у плавом ваздуху, над рекама и пољанама, селима и шумама, ванредно тихо као да стоји. Над главом му се бели као огроман цвет, бео парашит. Потпоручник Долански сваком топло препоручује да скочи са висине, каже да је дивно. Осим њега, јављаху се безбројни да скачу. Скочио је поручник Павао Буркуш, са 1000 м.; скочио је поручник Антун Шимуновић са 2000 м.; скочио је поручник Фрања Пирц и поднаредник Фрања Егар коме се падобран тек после неколико десетина метара отворио, јер је био стегао под пазух превезе. Публика је нетремице гледала увис, како се нешто мало, црно појави из апарата, - човек, како отпадне са авиона, како над њим забели као процветао бео цвет падобран и почне лагано да пада, уз урнебесно и раздрагано клицање. Дотле су се такмичари пробили кроз најтежу и најдужу етапу, над страшном Босном, над којом увек хује ветрови, изнад урвина и планина. На путу до Загреба залутао је и стари мајстор пилот мајор Навратил и морао да се спусти код Карловца због несташице бензина. При спуштању, на загребачком аеродрому, десила се прва, и срећом једина несрећа ове трке, без тежих последица. При спуштању, над многобројном публиком, апарат енергичнога и бујног поруч. Драгољуба Пајевића узео је кратко атерисаж, ударио се и капотирао. Срећом пилот, као и извиђач, капетан г. Матејић били су лакше повређени. Десет апарата је стигло у Загреб. После подне, после 2 сата, на аеродрому у Новом Саду чекала је такмичаре маса света и сви званични представници, комисија која је утврдила ред победилаца, командант ваздухопловног пука п. пуковник Југовић и једно сунчано послеподне, са топлом зеленом травом за одмор и тица и људи. Први се појавио на хоризонту и слетео апарат поручника Бајдака, са навигатором капетаном г. Павлом Ценчићем. Они су уједно и победиоци целе трке са временом од 7 часова, 9 минута и 7 секунада, не рачунајући одморе у Скопљу и Загребу, који су, по одредбама трке, неутралисани.

102

Пехар Краљев припада ескадрили поручника Бајдака, који је добио и златан сат Њ. Вел. Краља, украшен бриљантима. Други се појавио апарат наредника Богумила Јаклића који је, после израчунатог времена, добио четврто место и награду Аеро Клуба. Његов извиђач био је потпоручник Драгослав Јунгић. Њино време израчунато је овако: 7 сати, 47 минута и 35 секунада. Трећи се појавио апарат капетана Маркићевића. Кад се израчунало време, видело се да заузима треће место и добија награду Команданта Ваздухопловства ђен. г. Станојловића. Друг капетана Маркићевића у апарату био је механичар Виктор Никитин, а време у лету 7 сати, 42 минута и 16 секунада. Четврти се појавио апарат поручника Евгена Његована. Кад му се израчунало време видело се да је добио друго место и награду Мин. Војске и Морнарице. Његов је навигатор био капетан Драги Гвозденовић, а време у лету 7 сати, 16 минута и 55 секунада. Кад би одредбе трке урачунавале неутралисано време одмора у време лета овај апарат би био мењао своје место са првим, са првенством од 24 минута. Тада би се и време целокупног лета продужило за један сат и нешто више. Исто послеподне стигли су још на мету и апарати наредника Кежмана, капетана Ферда Градишника и капетана Сергија Шебаљина, чија је издржљивост и сигурност лета, иако није награђена, али зато од не мање вредности. После објаве резултата, авијатичаре, уз френетичан поздрав публике, поздравио је командант армије ђенерал г. ТЈ. Докић, заступник Њ. В. Краља. Затим их је поздравио ђенерал г. Недић, изасланик Министра Војске и Морнарице. Срдачно и родитељски, дубоко задовољан, поздравио је победиоце затим Командант Ваздухопловства ђен. г. Станојловић, коме Наша Крила могу само честитати на овом ванредном успеху наше авијатике. Уз поздрав Краљу који је прихватила и маса, после поделе награда, све је нагрнуло авијатичарима који су за једно пре подне видели равну Бачку, нежни Срем, плаву Србију, топлу Стару Србију, тамну Босну и веселу Хрватску и за неколико часова обишли скоро целу нашу дивну земљу, кроз магле и плава небеса.

Наша Крила, октобар 1926.

103

НОВА ЕТАПА У РАДУ АЕРО-КЛУБА

По интенсијама Њ. В. Кнеза Павла Карађорђевића, Председника Аеро-Клуба који је у више махова долазио у додир са вођством клуба и утицао при формирању идућих тачака у програму рада наше организације, Централна Управа Аеро-Клуба „Наша Крила” приступа ове године новој етапи у своме тешком, али плодоносном раду, на стварању предуслова и основа једне наше моћне авијације, ваздушног саобраћаја, изобразбе цивилних пилота и механичарског подмлатка, уопште практичне примене свога програма. Пропаганда Аеро-Клуба која је у год. 1921, 1922, 1923. вршена, углавном живом речју, (оснивањем месних Одбора у унутрашњости земље и путем предавања), појачана је год. 1924. популарисањем авијације и њених потреба код нас путем велике дневне штампе. Крајем год. 1925. и првом половином 1926. показало се да су авијатичарски митинзи најјаче средство наше пропаганде. Авијатичарске свечаности, са изложбом авиона и скакањем са падобраном, првим у нашој земљи и Београду уопште, приређене од стране Главног Одбора Београдског и авијатичарски митинзи у Сарајеву, Загребу и Скопљу дали су одличних резултата у погледу пропаганде код шире публике. Иако скромне по свом програму, те приредбе привукле су велики број гледалаца. Авијатичарске свечаности посматрало је живим учешћем, у Београду преко 30.000 хиљада људи, у Сарајеву преко 15.000 људи, а у Загребу преко 40.000 људи. По овоме се може закључити да се овакве приредбе најбоље могу искористити у сврху пропаганде за авијацију и програм нашег Клуба. Публика при тим приредбама највише учествује и све што се догађа, догађа се пред њеним очима, па оставља дубок утисак у њој. Ти авијатичарски зборови, уз потпору Команданта наше војне авијације, разуме се, постају сад главно средство у пропаганди Аеро-Клуба, не напуштајући никако ни пропаганду преко месних одбора, пододбора, дневне штампе, предавања итд. Централна Управа Аеро-Клуба израђује при томе још једну важну тачку свога новог програма рада, а та је: приредба једне интернационалне утакмице авиона у нашој земљи. Поучена сјајним моралним успехом Трке за Пехар Краља која је високо дигла поуздање Клуба у будућност сличних спортских манифестација наше авијатике, Централна Управа Аеро-Клуба, по предлогу г. Свет. Хођере, припрема једну интернационалну трку авиона око земаља Мале Антанте. Главни секретар Клуба учествовао је зато у лету наше

104

ескадриле по земљама Мале Антанте и Пољске, са специјалном мисијом да преговара у ту сврху са вођством Аеро-Клубова у Чехословачкој, Пољској и Румунији. Та трка биће од јаког значаја за развитак и престиж наше авијације, у првом реду војне. На таквим тркама додуше не учествује маса света, али су оне ипак од великог значаја за пропаганду, јер масе и тада прате напето догађаје утакмице, чекају, узбуђено, објављивање резултата итд. Авијатичарске трке, поред популарисања авијације, које врше, подижу престиж ваздухопловства, а резултати при таквим тркама од велике су користи цивилном и војном ваздухопловству, јер дају сигурну оцену разних типова авиона који су узели учешће у тркама. Зато је дакле Средишна Управа Аеро-Клуба решила да настави приређивање авијатичарских митинга по свим већим градовима наше земље, а за приредбу своје велике интернационалне трке око земаља Мале Антанте, да набави техничке и механичке потребе (хронометре, барографе, апарате за дисање на великим висинама итд.) и да образује Спортску Комисију како то статути Међународне Аеронаутичке Федерације налажу. Тим поводом одлази на вишенедељени аеронаутички курс у Париз, секретар Клуба г. кап. инв. М. Милетић. Месним одборима ставиће се на расположење апарати, чија куповина предстоји, као што га има Одбор у Скопљу, за пропаганду. Рачунајући особито на одушевљење код омладине, у жељи сем тога да створи зачетак наше цивилне авијације Централна Управа ради на отварању једне пилотске школе у Београду. Аеро-Клуб ће на тај начин пружити велику помоћ и нашем војном ваздухопловству, врбовањем међу омладином и вежбањем резервних пилота. Карактеристичан је случај који се догодио после извршеног првог скока са падобраном у нашој земљи. Више од 10 младих људи пријавило се за скок. Та пилотска школа тренираће свршене пилоте који живе у грађанству. Обучаваће нове пилоте по угледу француских пилотских школа: Les écoles boursières. Осим тога, Средишна Управа Аеро-Клуба, узима и даље активног учешћа у припреми рада Друштва за Ваздушни Саобраћај чији је уговор са државом потписан, а које ће отпочети на пролеће саобраћај Београд-Загреб, задржавајући себи иницијативу рада на стварању ваздушног саобраћаја Београд-Скопље, Београд-Сарајево итд. У тим радовима који нису без препрека и тешкоћа, узимају учешћа сви чланови нове Средишне Управе изабране на главној скупштини 30. маја о. г. под вођством својих потпредседника гг. ђен. Д. Цветковића и В. Тјуричића нач. Мин. Фин.Радећи на новом своме програму, Средишна Управа Аеро-Клуба ушла је тако у нову етапу свога напора у год. 1926. означеној светлим жртвама, али и снажним успесима авијације у нашој земљи.

Наша Крила, новембар 1926.

105

НАШЕ ПОМОРСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО

Наше послератно поморство уопште бори се са великим тешкоћама, мада у себи носи ванредне традиције богатства и поморске моћи бокељске, или старих Дубровчана, или Сењана. Поморство наше на Јадрану налази се, после Ослобођења, тек у првој фази прегруписавања пристаништа, стварања капитала, а као што трговачко поморство, тако и наша ратна флота далеко је још од моћи достојне наше прошлости на Јадрану. Зависно од њих поставља се и питање, тек у почетку решавања, нашег поморског ваздухопловства. Нажалост, иако је прошло осам година, није било могуће радити на стварању једне модерне, добро снабдевене и опремљене ваздушне флотиле на нашем горком Јадрану, дуж наше голе, незаштићене обале. Ипак, далеко од сваког песимизма, ми верујемо да је то време само пропуштено, али не и изгубљено, и да се за то време, на друтој страни, накупило толико незадовољених енергија, студија и искустава, по оној пословици: у се и у своје кљусе, 1 да ће сада све то букнути у напору строго целисходном и у одушевљењу бескрајном. Хидропланско одељење нашег Ваздухопловства на Јадрану, како сви знаци говоре, још ове године, започеће нов одсек свога развитка, пун и снажан. То сведочи, пре свега, посета Њ. В. Краља који је од рата ту први пут опет летео, ту, над морем Немањића. Исто тако и инспекција Мин. Војске и Морнарице, ђен. г. Душана Трифуновића, првог поборника нашег авијатичарског наоружања; затим посета енергичнога вође нашег ваздухопловства ђен. г. Станојловића и систематска брига Команде наше Морнарице да ојача своја крила, тамо у своме гнезду, под Ловћеном.2 У бурној пропасти аустријске флоте, од које нам не остаде ни голи костур, остадоше нам само празни хангари њеног ваздухопловства, у станици близу Херцег Новога3. Ускоро после примирја, ми нисмо имали ни пет, па ни три хидроплана који би могли летети над морем. Изузев зграда и неколико неупотребљивих ратних апарата, све друго је требало понова стварати. Данас ми имамо скоро довољно хангара, радионица за поправку, одељења за школу, метеорологију, бежични брзојав итд. Сталним радом и дозиђивањем наша хидропланска база добија изглед једне модерно уређене и одржаване поморске, ваздухопловне базе. У материјалном4 погледу летећег материјала1, стање после

106

примирја било је управо очајно. И важно је истаћи да је ту помогла чисто домаћа, наша подузетност и радиност. Фабрика аероплана и хидроплана из Новога Сада „Икарус” под вођством свог директора г. Димитрија Коњовића дала је нашем поморском ваздухопловству свој тип школског апарата, и лиферовала га је на опште задовољство стручњака и комисија, годинама и у већем броју, па га израђује и даље у све већим наруџбинама. Тај школски тип наше домаће фабрике, изузев куповину неколико француских апарата К.А.М.С., био је једини тип хидроплана нашег ваздухопловства. То је апарат тип Шм. - а његове су карактеристике следеће: Седишта 2 Мотор 100 к. с. Укупна дужина чамца 9.75 м. Размак крила 14.50 м. Властита тежина 730 кг. Оптерећење 280 кг.6 7 Укупна тежина 1010 кг. 2 Терет на м 26.5 кг. Терет на к. с. 10 кг.8 Брзина летења 150 км/с Брзина пењања у 8' на 1000 м. Брзина при америсажи 45 км/с Погонски материјал за 3 сата. О том апарату домаће конструкције и домаће израде постоје врло ласкава мишљења наших војних стручњака. Енглези који су, при последњој посети енглеске флоте у Боки, летели на тим апаратима, изразили су о њима више него ласкаве судове. Једном серијском апарату тога типа поклонио је, при својој посети Морнарици, своје високо поверење и Њ. В. Краљ и летео над дубинама Јадрана без икакве припреме, својом познатом, хладном решеношћу. У последње време, фабрика „Икарус” лиферује тај тип, мало модификован, са мотором од 160 к. с. за обалско извиђање. Вредно је истаћи да се за ово три године није догодила ни једна једина несрећа хидропланска у Боки, при којој би се било посумњало на материјал израде. Из до сада реченог назире се већ чињеница, да ми до сада нисмо имали ни један једини ратни тип хидроплана, ни један Једини апарат у нашем поморском ваздухопловству способан да се употреби као оружје. На голој бокељској обали, имали смо свега ту једну базу хидроплана у Ђеновићу, али то је у ствари била само једна одлична пилотска школа. Ту, при улазу у Боку, је класично тло нашег поморског богатства и класично море и српске и хрватске поморске моћи, све до XIX 9 века. У безграничној лепоти тог плавог језера, под модрим Ловћеном, бијеним безбројним муњама, у близини некад пребогатога Рисна, чувенога Пераста, светскога гласа, под боровим шумама и бокорима ружа које и у јануару цвате, беле се, још из далека, хангари, бетонирани граунди,

107

писте за спуштање хидроплана на колицама у воду, зграде метеоролошке станице, радионица за оправку и преглед мотора и делова апарата, за аеронаутичке огледе итд.10 Живот те, одлично уређене хидропланске базе, у близини нашег поморског арсенала, поморских слагалишта и докова пролази сваки дан у беспрекидном раду и напору и жртвама. У ствари та база наших хидроплана у Боки осим које имамо дуж целе јадранске обале свега још једну малу станицу у близини Трогира, тек у стварању, била је до сада само једна одлична пилотска школа, без ратничке моћи. Не треба међутим заборавити да авијатика значи, у првом реду ипак пилоте и да је вредност авијације ипак вредност пилота.11 Потребе поморског ваздухопловства састоје се свуд из следећих типова: 1.12 Један школски тип, биплан, са мотором од 100 к. с. Највећа брзина 125 км. - брзина при америсажи 65 км. двокормилаж. Наша морнарица задовољава своје потребе тога типа, са одличним успехом, из домаће фабрике „Икарус”13. 2.14 Обалски извиђачки тип, биплан, би-15 или триплас, са мотором до 260 к. с., са брзином од 160 км. - плафон до 4000 м. акциони радијус 6 сати. Може се употребити као прелазан тип и за школовање, али му је главна сврха обалско извиђање. Такав један тип био би за нашу Морнарицу врло потребан, јер омогућује извиђање обале и обалских рупа и конвоирање ратних и трговачких јединица, наших миноносаца, торпедњача, каботаже међу острвима и одржавање везе са обалом. З.16 Прекоморски тип, за далека извиђања: биплан, триплас, са радио-станицом и апаратом фотографија, са брзином преко 200 км., плафоном до 6500 м., мотором од 400 до 450 к. с., са акционим радијусом од 6 сати. У свом сиромаштву материјала17 уопште, а у потпуном недостатку ратних апарата, Команда нашег поморског ваздухопловства, на подстрек Команданта целокупног нашег Ваздухопловства, а нарочито Мин. Војног и Морнарице, учинила је све да до таквог типа, не нагомилавајући материјал18, ипак дође. Њена комисија обишла је скоро све хидропланске фабрике у Европи и после свестраних студија и опита, изабрала чувени апарат светскога гласа, немачког типа, швајцарске фабрике, Дорниер-Вал, за сада најсавршенији тип хидроплана на свету. Апарат којим је шпански мајор Франко прелетео из Шпаније у Јужну Америку, преко Атлантског океана, са мотором Б. М. В. Баварских Моторних Радионица којим је недавно швајцарски пилот и познати рекордмен Мителхолцер успоставио седам нових светских рекорда за хидроплане, тукавши бивше американске рекорде са 40 до 60%. Неколико апарата тога типа треба кроз који месец дана да се појаве у нашој хидропланској бази и тиме би наоружање нашег поморског ваздухопловства и стварање једне озбиљне поморске флоте започело. Но Мин. Војске и Морнарице хтело је, одличном осетљивошћу

108

аеронаутичких закона, да један такав тип добије од своје домаће индустрије. Фабрика хидроплана „Икарус”19 у Новоме Саду израдила је, по добивеном мандату, један такав тип и са њиме завршава пробе, у рукавцу Дунава, где је незаборавни Иво Шуман дао свој живот за част и напредак наше авијације. Карактеристике тога апарата су следеће: Седишта Мотор Укупна дужина чамца Размак крила Властита тежина Оптерећење Укупна тежина Терет на м2 Терет на к. с. Брзина летења Брзина пењања Брзина америсаже Погонски материјал за 5.5 сати.

3-4 355-450 9500 15.50021 1050 750 1800 42.5 7.2 20026 5000 м. за 25 70-80

Та карактеристика ће се узививањем једног мотора јаче коњске снаге и другим променама још знатно променити. Свакако да би серија овог домаћег апарата имала важну улогу у нашој поморској авијацији. 4.28 Бомбардерски тип29 (искључиво за ноћно бомбардовање, пошто би се по дану употребљавао горе наведени тип),30 биплан и биплас, мотор најмање од 400 до 50031 к.с.,32 моћ ношења експлозива преко 600 кг., акциони радијус 8 сати; брзина 150 км. 5.33 Борбени, шасерски тип. Морао би бити сувоземни апаратнајмодернијег типа, а употреба би му била одбрана најважнијих поморских центара, где би имали свој аеродром. Постоји гледиште да уопште аероплан треба да истисне хидроплан, али то гледиште, над морем, не може се озбиљно бранити. За време светскога рата енглески аероплани долазили су из Јужне Италије да нападају и бомбардују Боку. Храбри и изврсни, они су ипак имали безброј несразмерних губитака, баш зато што нису имали под собом могућност атерисажа. Осим тога војни задаци34 хидроплана: сарадња са подморницама, торпиљерима, пратња трговачких транспорта, нужда силаска на воду, све то искључује замену хидроплана аеропланом. 6.35 Фото-моноплан: хидроавион са мотором од 300 к. с., 36 два митраљеза и фотоапаратом. Употреба: брзо рекогносцирање дању, ваздушна борба над морем. Брзина преко 200 км., плафонска висина 6000 м. у најкраћем времену тј. јака моћ успона. 7.37 Торпедни хидроавион, са сплавом; мотор од преко 600 к. с.

109

до 1200 к. с. један или два 45 цм.38 или 53 цм.39 торпеда и брзина преко 140 км. У нашем поморском ваздухопловству, по једном стручњаку, постоји следећа потреба ескадрила: увек по 36 школских апарата спремних и исправних. На 9 хидростаница, дуж обале, 9 обалских извиђачких ескадрила са по 12 апарата. Три станице за далекоизвиђачке хидроплане, у 6 ескадрила по 12 апарата. Три40 ескадриле41 бомбардера са 24 апарата у ескадрили (успех само у масама). У три главна поморска станишта 3 ексадриле ловаца са по 12 апарата у ескадрили, 36 фотомонопласа. Још две ескадриле бомбардера, са по 24 апарата,42 свега једно 26 ескадрила са43 408 апарата. То би могао бити програм за првих 10 година. Пошто је трајање живота једног апарата у миру око 5 година, годишње би требало градити око 80 апарата да се одржи горњи број. Писац овог чланка44 имао је прилике да проведе ово лето, неколико дана на дивном жалу јадранском, у нашој хидропланској бази, у Боки. Осим успомена брижног рада и реда, свакидашњег45 напора тог ваздухопловног одељења46, брижљивости Команданта и џентлменске срдачности официра, писац је отуда понео и незаборавне утиске једног лета над Боком и спољним хридинама Боке Которске, на отвореном мору. У апарату команданта пилотске школе, одлично уређене, тако да може служити за углед, поручника фрегате г.47 Никше Нарделија, са којим је апаратом летео и Њ. В. Краљ, дигли смо се рано ујутру над море, у море ваздуха, бистрије и мање плаво од воде. Били смо нерасположени, јер је дан пре, баш кад сам стигао, пао са висине 80048 м. један хидроплан у спирали. Пилот, поручник Хумајер, Словенац, покушао је на 80 м. над водом још да га извуче и успео је толико да је пао на крило, сломио апарат у парампарчад, разбио и сам себе, тако да су га извукли крвавог из таласа, али спасао се од смрти. Сунчање је доле, кад смо пошли, осветљавало болницу на обали. При поласку, у плавом језеру, чамац нам је тупо одскакао од воде. Море је тихо, мотор слаб. То није челични лет Бристол Фајтера, ни његови лупинзи у руци Бајдака, нити је то мирно кружење Брегеа над Фрушком гором, под руком мирног мајора Томића, то није ни страшан удар и ураган Лореновог 450 к. с. у јурњави над Београдом, скоковима над Скопљем и дрхтањем,49 4000 м. високо,50 над Шаром под необузданом вољом капетана Узелца, то је лет диван, спортски, лет галеба у плаветнилу и руменилу стена Паштровића. Пилот Нардели у белом комбинезону изгледа као играч тениса. Кад погледамо десно, доле,51 у зеленој шуми, манастир Савина. Гледамо мирно као са брда. Све је састављено од сунчања, мора и ваздуха. Кад пођосмо преко Оштре Пунте на отворену пучину видех да је тај лет лепше од свега што сам дотле видео. Ветар нас заљуља. У далеком плаветнилу пруга неба. Дижемо се и видимо до Будве и Дубровника, са висине. На води нас једнако прати сенка апарата. Утврђења из висине

110

чине се као шкољке, а пред нама плаветнило, плаветнило бескрајно. Утврђења сад јасно показују своје спирале, геометрију. Мисли блуде далеко. Ништа се не види само пучина, даљина. Црногорска горостасна обала замодри дубоко плаво и52 тишина. Једна једрилица као бео лептир. Ту у зраку чистом пухом53 ветра, загледан54 у Ловћен, вадим слику Ива Шумана и гледам је. Смрт је као лет хидропланом на пучину. По води доле јуре остали хидроплани и полећу као мали инсекти, далеко, у тишини. Спуштамо се врхом чамца управо у стене, изнад антена бежичнога брзојава. Ловћен је пепељаст и сур. Ерцег Нови пун црвених леандера55. Мали воз дими и спушта се из крша, као играчка. Пилот, у рукавицама, повлачи ручицу и ми падамо у круг над морем. Какав ванредан спорт. Топло, бистро и чисто. Море, ваздух, високе планине. Јуримо над водом, као у моторном чамцу, крај белих кућа, затим опет идемо увис. Кад смо,56 сишли једва сам проговорио од дивоте: „А57 Ловћен, зашто ме нисте носили над гроб Његоша?” „У вис од 2500 метара? Е мој драги, кад дођу нови апарати” одговара ми пилот снуждено. Мотор нам је стао на неколико стотина метара од хангара. Дошли су по нас моторним чамцем, а пилот је љутит гунђао. То је за њих, као кад воловска кола дођу по аутомобил.

Наша Крила, октобар 1926. Алманах Јадранска Стража, 1927.

111

О НАШИМ НАРОДНИМ ШАРАМА

Већ је четврт века, како са болом у души посматрам пропадање наших народних шара! Већ је четврт века како их са нарочитом страшћу воденим бојама пресликавам, не би ли бар „будуће покољење” из њих неки наук извело... Наша стара уметност још није испитана; наше старе шаре још нису нашле свога Вука... Стога су оне и заборављене, иако је у њима изражена читава историја нашег народа!... Она није писана крвљу већ вуном, златом, свилом и платном, ненаоружаном руком наших патријархалних домаћица и девојака. Душу и занос наше везиље мислим да је најдубље појмио Растко Петровић1. Са каквим су страхопоштовањем наше старе везиље прилазиле: ђерђеву, свиленом концу и испреденом злату, то се најбоље види из Старога веза Јефимије Госпође2: „...Кроз3 уски прозор сиви трак сутонски пада у ћелију манастирску. На небу увек сјаје звезде и бела, сјајна магла путује средином небеском. Капље восак низ свећу и прави таласе, као дуге плаве косе младићске. Ефимији4 пред очима магла горе јој очни глобови али боде она мудро по тешкој свили црвеној. Велики је бол растрже, и дуга је њена страсна Недеља. Ничу слова златном жицом везена, јеца туго дубоком свила дамаска, а кад се у оку суза појави везиља је брише рукавом монашке одежде, да не капне на покров свилени, мучни рад тешких година...”5 У Скопској Црној Гори и дан дањи наше везиље по вас боговетни дан везу по својим белим кошуљама дуге црне јаблане са црвеним плодом међ гранама... Свака цура граби „да навезе драгом кошуљице на недрима око крупне гране и у гране крила лабудова...” Треба посматрати, - вели Станислав Краков6 - празником кад се скупе ове жене у одећи свој истканој и извезеној сопственим рукама, негда девичанским. Цео околни пејсаж, јабуке пуне плодова, брегови, језера, чамци, ликови љубљених младића, небеска плаветнила продужују се, постављају се по тим белим кошуљама, по разнобојним кецељама и јаглуцима, својим бојама, својим упрошћеним облицима, које је проста примитивна рука као неки татуаж поређала по себи. И цео унутарњи духовни свет, мотиви, религије, страсти, испољене су такође, рукотворене су код наших примитиваца на њиховом оделу. Тако се,

112

можда, цела легенда сеоског, пасторалног живота може читати на овим тканинама, које се све више губе... Милош Црњански7 је такође дубоко схватио нашу орнаментику и први најубедљивије изнео њену важност у погледу стварања наше националне културе. „Ми морамо8, - вели он, - основати Школу, која би скупила наш орнаменат сељачки. Академија Наука би издала књигу о шарама нашим, а иза Београда би се сазидала фабрика, која би победоносно продавала по свету све могуће предмете покривене нашим живописним ћилимовима и фиоментима...” Гледајући свилене предмете јапанске, на којима мале птице по снежним гранама трепере као сузе смрзнуте - ма се и нехотице морамо запитати: зашто наших шара нема нпр. на прстену, чаши или завеси?!... Оне би, одиста, шарене као живот, испуниле исти новим смислом... Ако пак пођемо путем обрађивања тих шара на стварима, рубљу, оделу, украсима, архитектури, - то ћемо доћи даље до чаробне могућности за стварање већих и интимнијих дела, која су у тесној вези са животом... Кроз наш би живот духнуо благи, миомирни поветарац, пун мириса жита и поља... То 6и, одиста, био почетак препорођаја наше уметности...

Време, 23-26. IV 1927.

113

МАЂАРСКИ ДЕТЕКТИВ, ПА ПРАВОСЛАВНИ ПРОТА

Године 1902-1903. живео је у Пожуну, данашњој Братислави, један млади Мађар, немирна духа, тада фратар католичког монашког реда Св. Фрање, по имену Геза Борош. Пошто му се није свидео живот манастирски, отишао је за сеоског учитеља. Као учитељ, он се нарочито истакао говорничким даром, те је у почетку рата у Ђуру, и околним селима постао чувен својим харангама за рат! - против Србије. У пролећу 1907. године прекинувши своје учитељовање дошао је у Пешту, где је ступио у детективе. Тада је већ имао и жену и децу. Пошто је годину дана био детектив у државној служби, отворио је биро приватног детектива и примао и неукусне послове. Тако је, при једној бракоразводној парници, за паре, пристао да створи ситуацију, па је преваром покушао да доведе госпођу, која је била у питању, у сраман положај. Исти тај човек рукоположен је од нишког владике Доситеја за православног свештеника! Како се то могло догодити? Талентовани Мађар постао је год. 1916. чиновник министарства богомоља у Пешти и служио, у том положају до 1920. Тих година, умало се није кандидовао за посланика. После револуције у Мађарској г. Геза Борош постаје уредник Радничких Новина1 У то доба, упознао је једног човека, несталног и занимљивог као и он. Био је то бивши мађарски војни свештеник, Иштван Немет, који је бацио мантију и узео жену. Тај човек, без службе и занимања учинио је своме пријатељу занимљив предлог. Пошто је, каже, у православној цркви тако мало попова, то би они могли да се покрсте, па да постану православни свештеници. Као пример, да то није баш тако тешко извести, навео је свога бившег друга по имену Тибор Винера, који је постао православни поп у Ходмезевашархељу 2. Како Борош Геза сада изјављује у Пешти Наплоу3 они су хтели као Мађари да се сместе у православној цркви у Мађарској и да на тај начин послуже својој Отаџбини! Владика Будимски, др Георгије Зубковић, коме су се затим обратили, изгледа међутим да је осетио то и можда још више и није хтео

114

да им испуни врућу жељу за ступање у крило православне цркве. Он их је упутио будимскоме проти, да их прво испита и подучи у православљу. Код проте су почели да уче и православну литургију. Занимљиво је да г. Борош ни данас не може да се сети када су иступили из недара католичке цркве. Заморени отпором будимскога владике, два Мађара, пођоше другим путем. Године 1924, фебруара месеца, они долазе у Београд. Обративши се Св. Синоду, они су изјавили своју топлу жељу да их приме за православне свештенике. Занимљиво је да је, при преласку у православље г. Борош покрстио и једну своју ћерку, док је друга и гђа Борош остала верна католичкој цркви. Тако су преко Св. Синода дошли својим молбама до владике нишког Доситеја. Отпутоваше у Ниш и владика Доситеј рукоположи их, те посташе православни свештеници обојица! Поставши тако, септембра месеца год. 1926. православни попови, они се врате у Мађарску, али их владика др Зубковић не дочека радошћу, него запрепашћењем. Пошто је владика Зубковић дојурио у Београд и објаснио свој протест против ових свештеника, њина је ствар дошла пред владике сакупљене у Карловцима. Св. Синод решио је тада, пошто их је морао признати за свештенике, да их пошаље у Америку! Оно, што затим долази личи сасвим на комедију на рачун наше цркве. Вративши се у Пешту, два Мађара тј. сада два православна свештеника нису показивали баш много воље да пођу у Америку и усреће наше исељенике својим тумачењем светог Евангелија. 4 Хусарски капетан Аладар Сез де Мађер запрепастио се једном видевши свог познаника у мантији православног попа. „Шта то би, ако бога знаш?” питао је г. Гезу Бороша. На што му је овај одговорио: „Постао сам православни поп. Успео сам. Добро сам научио православну литургију!’5 (Курзив је његов.) Инспектор полиције Бартко, исто се тако зачудио, угледавши на трбуху свог некадашњег детектива плави појас. „Што, ти си збиља постао попа?”6 - питао га је. „Да, сине, јесам” - одговорио је г. Борош. Ускоро, међутим, Геза Борош није могао више да сноси прекоре своје породице. Душа му се узнемирила. Годинама је био у католичким конгрегацијама и зажелео је да се опет врати у крило католичке матере цркве, мада га је владика нишки Доситеј у мају 1926. Начинио протом ешперешом, само да га приволи да пође у Америку. Али је тада г. Геза Борош већ спремао нову етапу своје каријере. Обијао је прагове католичке Папинске Нунцијатуре и успео да га Папин Нунције г. Чезаре Орсениго упути у Рим, где га је примио Св. Отац Папа. У јуну месецу, овог лета, кардинали примише нашег проту у крило грчкокатоличке, унијатске цркве, а Св. Отац Папа наименова га

115

својим коморником, у приватној аудијенцији. Тако се свршава, као последња сензација у Пешти, ових дана, једна чудна каријера, једног чудног човека. Али да ли је све то било баш тако наивно, и коме је у интересу да у Мађарској буде православних Мађара и то свештеника, то би требали да запитамо да ли знају наши, како се оно зову: „надлежни”.

Политика, 11. IX 1927.

116

У ИСТРИ...

Видети1 је, само једанпут, доста је да се осети колико је, у души наша. Као и Горица, са својим Словенцима брђанима, тако је и Истра, са својим Хрватима, приморцима, срце наших западних племена. У њој има и неколико црногорских села, православних досељеника, али у њој и међу католицима има имена као: Јовановићи, Милановићи, Радетићи, имена, каквих, кроз коју годину, ако овако потраје, у Истри више бити неће. Рицинус и батине решиле су да Словенин не може бити посланик у италијанском парламенту, још пре четири године, али ипак остадоше двојица. Сасвим је сигурно, међутим, - готови смо, после поверљиве конференције свих партијских секретара фашиста из „Јулијске Венеције”, да се на то кладимо - да у идућем парламенту ниједног бити неће, па били мањи од маковог зрна, и клерикалнији од самог Светог Оца Папе. Не само то. Него запишимо ову годину 1927. Последња је то година за словеначке и хрватске листове у Истри, последња и за последње наше школе. Кроз годину дана ниједног разреда бити неће, ниједног певачког друштва, ниједног удружења, па да је само фудбалско, па да је само женска задруга за одевање сирочади. Ниједног словенског натписа, после Тиранског Пакта*, ни једне једине собе, у коју би Славенство могло да се склони и да дише. Пре него што је Италија ослободила Истру, (фашисте кажу: ми смо вас ослободили) Истра је била под Аустријом, матором намигушом, која је имала праксе. Аустрија је дозвољавала и наше соколе и друштва и школе и новине. Тако је имала увек готов списак националиста и „опасних”. __________________________ * Први тирански пакт потписан је 1926, а Друти тирански пакт 1927. Године између Италије и Албаније. На овај начин, две земље су ушле у одбрамбени савез, што је за последицу имало појачано италијанско присуство у Албанији. Тирански пактови били су плод спољнополитичких концепција и империјалних амбиција италијанског фашистичког руководства и представљали су увод у окупацију Албаније 1939. године.

117

Док је требала мира, она их је, на тај начин, задржавала од оног најопаснијег: од мржње и саботаже роба, од очаја претученог бедника. Давала им је илузију да се својим беседама, националним прославама, хрватским и словеначким заставама, чују до небеса, а кад је мобилисала, стрпала их је, по списку, у затвор. Италија, јединствена и талијанска у свој целини, од рта Сицилије до Пиемонта, без праксе, у погледу народних мањина, удара их од почетка чизмом и жели преконоћ да их прогута. Затворила им је школе, штампу, узела им је најпосле и име које су из мајчиних уста чули и цркву у којој се својим језиком молили Богу. Богу који је истарском сељаку, као и горичком, конзервативном, мио и драг, дражи од свега. Па ипак, кад је недавно кнегиња од Аосте посетила Истру, крај свих карабинијера и „удоваца” (наши фашисте, због црних кошуља, капа итд. називају: удовцима), у селу Бргудима, на једном телеграфском стубу, осванула је наша застава. Жандарми, после бесне истраге пронашли су трговца у селу Матуље, код кога је платно било купљено. Најпосле ухватише и делију, у селу Бргату. Звао се Антун Примц. Словенац је. Петнаест дана, у затвору, разуме се, провео је, на батинама. Сад је на лечењу. Истра је затворена, из ње излаза нема. Пасош добијају само конфиденти и трговци који иду да продају у Југославији. Често се деси и кад пасош дају, да га добије муж, али жена не. Ако га пак добије жена, не добије га муж. Као код нас жупани, тако у Истри, префекти спроводе поверљиве наредбе владе. О садржини тих наредаба брину се секретари фашистичке партије који су фанатици. После Тиранског пакта, спроводи се оштро италијанизација имена. При упису крштенице и при регрутовању поталијанаши се свако хрватско и словеначко име. Најокрутнији, али често и најувиђавнији су при томе, јужњаци, чиновници и официри, Сицилијани, Наполитанци. Ти бурни и весељаци, који долазе у непознате северне крајеве о нашем народу ништа не знају. Мисле просто да је то нека стока. Догађало се недавно, у апотеци Понтони, у Горици. Апотекар је раздавао лекарије, публика је чекала. Дохвативши кутију лекова, апотекар је прозивао сопственике: Константино Красин - викао је. На то је устао један дечко: - Је госпуд фармацет, па јаж се не зовем Константино. Тако со написали, па се оче је жил, (отац се љутио), кер ја сам Стојан Красник. Константино ме зовеју на магистрату. Примање регрута у Трсту. Капетан галами. Пошто се извикао пред четом, наређује да иступе из строја аналфабете, они који не знају да пишу. Момчад, скоро сами Словенци, стоји мирно. Иступају свега

118

неколико Талијана. Мислећи да га нису разумели капетан надаје дреку. Тада иступа један од момака и протумачи да они сви знају да пишу.2 То вече исти капетан, као измењен долази међу момчад, да слуша песму. А знате да Словенци, у хору, збиља лепо певају. Упис регрута на истом дворишту касарне. Име сваког Словенца и Хрвата поталијанаши се. Писар записује, капетан крсти. Иступа војник и гласно виче своје име: Хрвоје Булат. Са Булатом је лако - пишите Булати наређује капетан. Затим додаје обесно: - Ben, e cosa vuol dir Hrvoje? (а шта значи Хрвоје?) - Un uomo forte, signor capitano! (значи јаког човека), одговара

уплашено писар. - Ben, allora sara Ercole (добро онда ће бити Ерколе = Херкулес) наређује љутито капетан и додаје поносито: од тога ни њин Хрвоје не може бити јачи.

Политика, 14. XI 1927.

119

МОДЕРНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ

Суботички мађарски лист Бачмеђеи Напло1 доноси у божићњем броју интервјуе са неким нашим писцима. Лист доноси разговоре са Црњанским, Драинцем, Крклецом, Т. Манојловићем, Миличићем, В. Петровићем и Ујевићем. Црњански2, по мишљењу мађарског листа, једини који се у великим београдским листовима бави мађарским питањима, рекао је да он није непријатељ Мађара, како се то верује у Војводини, али да није сентименталан у овом погледу; да нема никаве анимозности, „иако 3 не може да заборави да је у темишварској пијаристичкој гимназији морао много да пати због свог србовања”. Он је у току разговора највише говорио о везама мађарске и наше књижевности, а још више о самој мађарској књижевности и утврдио да она данас нема на пример једног Адија*, ма колико била интересантна иначе. „Ми Срби Војвођани ми смо увек ценили Адија, али пошто смо за време Мађара били иредентисте то смо више волели Русе и Французе, а о мађарском утицају није могло бити ни говора.”4 Црњански побија сваки утицај групе око Њугата5 на нашу књижевност, иако је у београдским књижевним круговима неки признају. Будућност Мађарске, политичку, види у врло црним бојама. О нашој књижевности рекао је ово: „Треба да се боримо за повратак у српске дубине. Као што су Французи у Алзасу чезнули за сновима 'француства’6 који све обухвата, тако и ми треба да у сваком спису, у свакој мисли, реконструишемо своју српску прошлост.”7 Р. Драинац8 у интервјуу иступа као вођа наших надреалиста. У његовом стану има 16 варијација његовог лика, рађених према схватањима разних мајстора. „Ја сам”,9каже Драинац, „почео10 да пишем 1917. на француском. По повратку основао сам 1920. Хипнос11, и њиме огроман покрет. Ја имам”12 каже даље он, „једини13 од наших књижевника следбенике, ученике. Радио сам у свима часописима и листовима осим на Књижевном Гласнику14, где ни после педесет година нећу сарађивати.”15 За време боравка у Паризу 1925. Драинац је могао 5 6 да утврди да су надреалисти, не познавајући међутим његове радове, * Ендре Ади (1877-1919) био је један од најзначајнијих мађарских песника 20 века. Припадао је првој генерацији књижевника окупљених око часописа Њугат. О њему је Црњански писао 1919. године: Есеји и чланци, I, Дела, том X, књига 21, Београд, 1999, 13-15.

120

пошли истим путевима. Иначе тамо је свирао у оркестру Синема Макс Линдера. Песме му се сада преводе на енглески, пошто су многе преведене већ на француски. По убеђењу је индивидуални анархиста, не признаје никакве теорије, у свему је спонтан и интуитиван. Уметност ће се иначе американизирати. Највећи је наш песник, по Драинцу, Растко Петровић. Крклец16 је рекао да нема југословенских књижевника који би могли живети само од књижевности. Они су приморани да буду негде запослени. Хонорари су мали, књижевност са вишег места није помогнута, надлежни се не интересују. Иначе говорио је о плановима Пен-Клуба, и рекао да се он сада највише занима популаризовањем модерних Руса. Т. Манојловић17 говорио је о књижевној кризи последњих година, о Пен-Клубу, о везама са Западом, али је рекао да ми ипак треба да имамо највише везе са Русима. Миличић18 каже да нашој књижевности предстоје велике борбе. В. Петровић19 говорио је највише о културном значају Војводине, о прошлости војвођанске уметности, и о Матици Српској. Ујевић20 је био врло кратак и рекао отприлике ово: „Господине, ја не читам и не пишем ништа. Нисам више ни песник ни писац, а нисам зато јер немам времена за то. Ни воље. Хоћу да идем одавде. Хтео бих у Јужну Америку. Нисам ни Србин, ни Хрват; ја сам интернационалан. Најбољу своју песму још нисам штампао и њу неће нико читати.”21

Време, 29. XII 1927.

121

АКЦИЈА ЛОРДА РОТЕРМИРА*

У лето ове године, лорд Ротермир, (Rothermere), брат покојног „краља штампе” у Енглеској, лорда Нортклифа, започео је своју кампању за промену граница Трианонског Мировног Уговорa**, у корист Мађарске. Власник Daily Mail-а,1 и других енглеских, американских и канађанских журнала, он је своју кампању водио сваки дан у 70 разних листова. Његова је намера била то, да утичући на јавно мнење у Енглеској, задобије за свој план и владу В. Британије, за измену чехословачке, румунске и наше границе, у корист Мађарске. Тврдио је, да су земље отете Мађарској, као некад Елзас и Лорен, само нова бурад пуна барута, за будуће ратове. По В. Британији распростро је стару карту „хиљадугодишње”2 Мађарске и земаља које треба Мађарима вратити.

* Харолд Хармсворт, виконт од Ротермира (1868-1940) био је британски предузетник специјализован за новинско издаваштво. Заједно са братом покренуо лист Дејли мејп (Daily Mail), а временом преузео контролу над бројним другим британским листовима. Током Првог светског рата учествовао у раду владе Лојда Џорџа. Временом се окренуо антикомунизму, и његов лист је објавио чувено Зиновљевљево писмо 1924. године, изазвавши жесток скандал у Великој Британији. Подржавао је Британску унију фашиста и њеног вођу сер Освалда Мозлија. Активно је позивао на ревизију Тријанонског уговора и проширивање мађарских граница услед опасности од ширења бољшевизма. Написао је чланак „Место Мађарске под сунцем” у којем је изнео свој план за ревизију граница. Постојале су индиције да је за овакав став крива његова љубав према титуларној мађарској принцези Штефани фон Хоенлое, као и да је он имао аспирација на мађарску круну. Упркос подршци коју је исказивао и за Хитлера, био је гласан заговорник британског наоружавања. Умро је 1940. године. ** Тријанонски мировни уговор склопљен је између сила Антанте и Мађарске по окончању Првог светског рата у дворцу Тријанон у Паризу 4. јуна 1920. године. Њиме су утврђене границе нове мађарске државе и ограничен број војних снага. Овим споразумом део мађарског становништва остао је ван граница мађарске државе (у оквиру Румуније, Краљевине СХС, Чехословачке). Незадовољна потписаним споразумом, Мађарска се убраја у ред ревизионистичких држава, заједно са Немачком и Италијом пре свега, које су настојале да промене статус кво уређен на Париској мировној конференцији.

122

Да је, као његов покојни брат, имао у рукама и Тајмс, можда би имао и више успеха. Јер извесног успеха је ипак имала. Пре свега, опила је својим обећањима Мађарску толико да је била изгубила памет, као пред ратом. Узбунила је Чехословачку, чији је Министар Спољних Послова одговарао на отворена писма лорда Ротермира. Узбунила је, нарочито Словачку, где је дошло до бојкота против мађарских занатлија и трговаца, као одговор на бунтовне и издајничке говоре мађарских посланика и говорника по зборовима. У ствари, кампања племенитог лорда нападала је највише кредит, економску независност и консолидованост Чеха, који не траже помоћи енглеског капитала, са којим лорд Ротермир, јако богат, има врло много асоцијација. Као противник Совјетске Русије лорд Ротермир гледа у републици Чехословачкој, пуној социјализма, слаб ослонац за оне намере конзервативаца, за које му се чини феудална и шовинистичка Мађарска права предстража. Румунија, која стоји пред тешком кризом, имала је ипак снаге, да пред Друштвом Народа одбије покушај Мађарске, инспирисан кампањом племенитога лорда. Што се тиче нас, које у овој кампањи најређе спомињу, лорд је био мање јасан. Тражио је само да се Мађарима врати Војводина, изгледа без Срема. Осим тога и плебисцит за наше Немце, који, како је он информисан, једва чекају да се врате у рај Св. Стефана. Кампања лорда Ротермира нашла је, природно, великог одзива у талијанској3 штампи, па и у бугарској. Међутим лорд Ротермир, засут стотинама хиљада поздравних брзојава, писама и поклона захвалности, из Мађарске створио је и две-три сензације у току своје кампање, а обећава их још. Тако је успео да Daily Mail4 добије писмо од Лојда Џорџа*** које је иако неодређено, одјекнуло прилично међу гледаоцима ове игре ватром, угашеном тек пре девет година, крај које је, уосталом, и племенити лорд провео тешких часова, изгубивши, на бојишту, једног сина.

*** Дејвид Лојд Џорџ (1863-1945) био је либерални британски политичар. Више пута био на министарским позицијама, а премијер коалиционе либерално-конзервативне владе 1916-1922. У том периоду суочавао се са изазовима Првог светског рата, предводио је британску делегацију на конференцији мира у Версају, а истовремено се суочавао са ирским устанком који је отпочео 1916, а завршио се стварањем самосталне Ирске 1921. године. Спровео је изборну реформу 1918. године, којом је дато бирачко право свим мушкарцима изнад 20 година и женама изнад 30, чиме је бирачко тело Велике Британије утростручено. Након 1922. године више никада није био на позицији премијера, нити министра, али је остао утицајан у британском друштву и политичком животу. Био је на челу Либералне странке 1926-1931. године.

123

У својој изјави Лојд Џорџ, један од четворице твораца Версаљског**** и Трианонског Мира, 7 (big four - велика четворица), каже да не зна колико је Мађара предато под власт Чеха, Румуна и Срба, али да сматра да ревизија мировних уговора није немогућа. Био је, уосталом, заборавио да је присуствовао потпису и изради Трианонског Мира. Највећи успех лорда Ротермира изгледа, остаће то, што је, скоро у исто време кад је он започео своју кампању, у Енглеском Доњем Дому основан комитет за проучавање стања на границама Мађарске. Тај комитет (Hungarian Committe) спремао се да свечано посети Пешту, где су га Мађари радосно очекивали, али испало је тако да је у посету Мађарској ишао само син лорда Ротермира, који је с оцем члан тога комитета. Остаје нам дакле, привремено, да пратимо рад тог комитета у енглеском Доњем Дому, који може бити значајнији по будућност Трианонских граница, од новинарске кампање лорда Ротермира. Тим пре, што у том комитету има и неколико утицајних и интересантних парламентараца и политичара. Такав је нпр. лорд Годфри Р. Чернвуд, члан Горњег Дома, биограф Линколна и Рузвелта, па лорд Едмонд Фирмој, па лорд Волтер Г. Ф. Филимур, члан Горњег Дома, председник Енглеске Црквене Уније, писац великог дела, Мировни Уговори трију столећа и поуке које дају. Затим: лорд Томес В. Л. Њутон, бивши подсекретар Иностраних Дела, лорд Кристеф Б. Томсон, бригадни генерал, аташе В. Британије у Букурешту год. 1915-16. 8 а год. 1927. министар Ваздухопловства. Сер Робер Гоуер, приватни секретар Бал[д]винов 9, бивши секретар Бонар Лоа и Рамзе Макдоналда, интерпелант у Доњем Дому, у корист Мађарске, као лорд Њутон у Горњем. Сер Хенри Скисер, проф. Универзитета у Лондону, правни саветник Радничке Партије, посланик радника града Лидеа. Бивши министар колонија Ј. X. Томес и други.

Политика, 5.1 1928.

**** Версајски уговор био је мировни уговор склопљен по окончању Првог светског рата између чланица Антанте и Немачке. Уговор је потписан 28. јуна 1919. године, по завршетку конференције у Версају (18. јануар - 28. јун 1919). Са осталим чланицама Централних сила склопљени су посебни мировни уговори 1919-1920. Одредбе уговора које се односе на Немачку подразумевале су да Немачка уступа Алзас и Лорену Француској, као и одређене области Белгији, Пољској, Чехословачкој и Данској. Сарска област је интернационализована и стављена под контролу Друштва народа, Рајнска област је демилитаризована, а Данциг је добио статус слободног града под заштитом Друштва народа. Немачка је разоружана, обавезана да плати репарације и одузете су јој колоније које су стављене под мандат Друштва народа.

124

УСКРСНУТИ И НА СТРАШНОМ МЕСТУ ПОСТОЈАТИ1

Онег што чини најбитнију нашу снагу, тајанствене и недокучиве наше снаге, да умиремо тек, кад 6и други већ давно били мртви и да ускрснемо3, кад други више ускрснули не би, најмање смо свесни. Столећима навикли на изумирање, што нам је својим страхотама већ разрило земље, једва и примећујемо неизмерно дно нашег живота, откуда столећима непролазно клија и расте све бурнија наша судба, све потпуније наше биће, све раскошнија наша моћ. Као неверицом примамо оно4 што нам се5 пред очима дешава, место да са уживањем посматрамо, како нам расте трава и како нам пупа грање и тамо где се беше сасушило. Навикли на лелек и зло, никако да се освестимо и прогледамо, видевши да смо избили из земље и гробница, на траву мокру од пролећа, на земљу по којој се може ходити и играјући, 6 поскакујући. Тужакамо се, превијамо, од болова у стомаку7 дижемо руке небу, као да нам се кров над главом руши и млатарамо рукама злослутно, над разбијеним ускршњим јајима. „Ајте к врагу” - кажу нам разочарано суседи, „шта дречите, као да вас кољу, а овамо сте све грлатији, све главатији, све задриглији, па само ђискате.” Не осећамо како под нама клија и дрхти8 велика једна, млада земља, која тек има да рађа и чији смех тек има да се разлеже. Не знамо да беде, што смо их имали на врату и скинули са врата, сад имају други и не слутимо да су змије што су нам гмизале око деце, прешле преко плота. Ускрс је и пролеће сасвим сигурно, и за нас већ једном, и круг Сунца над нама не може задржати никаква рука. За Македонско је, за Стару Србију изгледа треба бринути, али зар и под њом не креће хиљаду и хиљаду жила. Зар јој се нису вратили, проседим главама они, који су јој ишли гаравим наусницама? Зар неизмерно дивни руб њених планина не знају данас и тамо, где пре десет година о њој ни појма имали нису? За лепоту Шар планине умреће задивљени и они који можда пре десет година ни име јој чули нису. Зар можемо уопште тајанствену моћ оних брђанских живота знати9 што у својој скромности ћуте и дишу, дуж Ибра и Дрине, дуж Врбаса и

125

Уне, чије ћемо последице осетити непримећене и не знајући за њих, као ни за снагу босанске патријархалности, хрватског сеоског живљења међу воћњацима, шкртости словеначког занатлије? Али ослушкујући живот неких србијанских бачија на Миџору, или витешко кинђурење неке10 црногорске граничарске колоније или наковње чађаве од дима и гара угља, негде у неком сурдуку словеначком, или шкрипу наших дизалица над лађама на Јадрану, или тежак удар мотике изгладнелог херцеговачког копача11, ипак се чује како куца, куца, куца срце наше и шапуће: „Ускрс, Ускрс, остаћемо, остаћемо, живи.”12 Не схватамо да ускрснуће није случајност, већ последица дубоких извора, који неће усахнути за столеће, или два, а камоли за коју десетину година13 и не знамо да је Онај, ко је ускрснуо14 затегао15 у својим коленима невидљиве жиле и тетиве тајанствених16 снага, па је кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати.

Време, 14-17. IV 1928. Банатски гласник, 3. V 1929.

126

НАШЕ ПОМОРСКО ВАЗДУХОПЛОВСТВО

Није пријатан факт, да је код велике масе нашег света завладала извесна апатија, за велике напоре, које наш државни апарат, у многим гранама државних послова ипак чини. Познато је, да читави слојеви нашег становништва, често по покрајинама различито, са извесном неверицом причају добре вести, које им се саопштавају о успесима у нашој трговини, саобраћају, хигијенским установама итд. Томе је, уз остале узроке, који потичу из разних, неизвесних недостатака организованости и дисциплинованости нашег јавног мнења, највише крива гласна и бесомучна граја нашег политичко-партијског живота, чије се и најтише инфамије надалеко у народу чују, преко јако умножених гласова наше штампе, а које широке масе узимају, као отров, сувише дословно и озбиљно. Отуда она антипатична иронија, према сваком поузданом раду и према сваком победоносном билансу нашег државног апарата, ма у којој грани државног рада то било, која се и неретко сусреће у нашој јавности и коју нарочито наша патриотска удружења осећају и знају. Нужно је дакле, што већом пажњом пратити те појаве слабости срца наше јавности и лечити га збиљском пропагандом за све оно, што је у напору нашег државног апарата честито и хвале достојно, а често управо грандиозно, а чега има много више у нашој младој држави, него што се мисли. О нашем п о м о р с к о м в а з д у х о п л о в с т в у , које ми не издвајамо никад из оквира нашег послератног поморства уопште, јер сматрамо да је са њим у нехотичној вези, писали смо већ, опширно, у овом истом Алманаху (види: Алманах „Јадранске Страже”, од 1926. год.). Довољно је упоредити и факта, која смо тамо навели и факта, која ћемо навести у овогодишњем нашем чланку, па да се радосно увиди колико се, у стварању свега оног, што је нашој држави, нашем приморју, нашем Јадрану потребно, ипак успева и ради. Наше послератно поморство, то сви верују, кренуло је новом снагом. Тонажа наше трговачке морнарице и њен трговачки биланс, скромно, али даномице, показују успех. Наша туристичка пропаганда у Далмацији и туристички промет порасли су толико, да скоро превазилазе данашње наше потребе и могућности. Једино наша приморска индустрија и експорт преживљују привремене тешкоће.

127

Наша ратна флота, која, због положаја наше земље не може бити само израз наших поморских потреба, већ мора бити и стратегијска количина, према ратним могућностима наше будућности, почела је свој развитак стварањем школских одељења (служба торпиљера, миноносаца, „Далмације”), али и једним малим, модерним, убојним одредом (торпедни чамци, подморнице) који ће ако Бог да свакако стално да расте. Њој, најсиромашнијем делу наоружања наше земље, потребна је највише пажња и љубав наше јавности, брига наших надлежних, потпора одушевљења и пропаганде - „Јадранске Страже”'. Са њом у вези, и н и к а д б е з ње, јесте и питање снаге, потреба, будућности, па и вредности н а ш е г п о м о р с к о г ваздухопловства. Поморско наше ваздухопловство било је, до прошле године, врло сиромашно и задовољавало је само ш к о л с к е потребе. За годину дана само, оно је начинило велики корак унапред и данас се већ може рачунати, иако још ограниченом, његовом у б о ј н о м снагом. Идућих година, међутим, ако се буде бринуло за његову индустрију у земљи и остварио програм на чијем се испуњавању, види се, ради, наше поморско ваздухопловство постаће количина, са којом ће се морати рачунати, када се буде расправљало о обрамбеним могућностима приморја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за случај рата, па и стратегијским могућностима наше војне силе на Јадрану, што уједно значи да ће се наше поморско ваздухопловство морати узимати у обзир, и кад се буде рачунало о могућностима ратних прилика на Средоземном мору, а шта то значи, јасно је свакоме. Развитак тог нашег оружја највише ће нам помоћи да, чувајући своје и не дирајући у туђе, очувамо својој земљи мир. Тај п р о г р а м с к и напор, који је видан у стварању нашег поморског ваздухопловства, најздравија је појава у животу тога рода нашег оружја. У раду на стварању нашег поморског ваздухопловства није било појава нестручности, лутања, шепртљања, ни губљење времена и расипавање државног новца.

* Јадранска стража била је југословенска патриотска организација основана 1922. године у Сплиту. Њен задатак био је према статуту „да се у нашем народу гаји интерес за одбрамбену, културну и привредну потребу наше отаџбине на мору и приморју”. Иницијатор био је професор гимназије у Сплиту Силвије Алфиревић. Овакве организације постојале су и у другим земљама међуратне Европе. Након оснивања, организација се почела ширити по Југославији, али и међујугословенским исељеништвом. Према неким проценама, организација је имала око 180 000 чланова. Званичан лист био је Алманах Јадранска стража за који је Милош Црњански понекада и писао. Симбол Јадранске страже био је буздован Краљевића Марка извађен из мора, по угледу на народно предање да је Марко бацио свој буздован у море са жељом да га народна слога извади.

128

База нашег поморског ваздухопловства, по природном положају идеална, показује један систематски напор изградње себе саме у убојну базу, матицу нашег поморског ваздухопловства, у ванредном фјорду Боке Которске, под дивним Ловћеном. Друге базе, помоћнице, дуж наше обале, спремају се. Наша обала неће остати незаштићена. Основа сваког ваздухопловства је школски апарат и кадар школских пилота. Добри пилоти, у дрвеним сандуцима, не могу чинити чуда по ваздуху, али ни најмодернији апарати не вреде у рукама грубим незналице или недоученог ђака, где се своје или туђе неисправне и неозбиљне сведоџбе плаћају животом. Школски апарат нашег поморског ваздухопловства био је за све време од Ослобођења апарат фабрике „И к а р у с”, из Новог Сада, који се показао изврстан и који је довољно и често похваљен. То је хидроплан чамац Ш. М. 1. и Ш. М. 2. са 100, односно 160 коњских сила, који се и данас у школама нашег поморског ваздухопловства употребљује, нарочито цењен од командних кругова. Тај апарат похвалили су и странци, при несрећама, није пребацивана до данас још ни једна једина неисправност. Фабрици „И к а р у с”, домаћем, нашем подузећу мора се свакако признати да је у првим годинама стварања нашег поморског ваздухопловства имала врло видну улогу, достојну признања. Те врсте апарата употребило је до сада наше поморско ваздухопловство 140 комада и употребљаваће их још. Уз ту фабрику и те апарате прикључило се ове године још једно домаће, наше предузеће: фабрика „Змај”, Штерића и комп. у Земуну. Та фабрика израђује нашем поморском ваздухопловству хидроплане фабрике „Ханрио”, који су, за школске потребе, употребљени и у Француској, и за чију је градњу код нас лисанс откупило Министарство Војске и Морнарице. Први апарати тог новог и младог предузећа већ су примљени и тако се може очекивати, да ћемо, ускоро, моћи све потребе нашег поморског ваздухопловства, и у најширем облику, што се тиче школских апарата да потпуно подмиримо. Пилотска школа наше хидропланске базе, под командом нашег мајстора пилота пор. б. бр. г. Никше Нарделија, Дубровчанина, свакако је најуређенија, најстручнија у свом педагошком систему и практично пилотској обуци, међу свим нашим школама те врсте. Њени су резултати одлични, а највиднији, најприметнији и лаику: малени број несрећних случајева у нашем поморском ваздухопловству. Летење школским апаратима наше поморске авијације је највеће уживање које се даје замислити. Пошто путник седи уз пилота, а мотор се налази иза леђа, то је летење над плавим Јадраном и дивном обалом најлепши и најпријатнији спорт, на коме наша омладина треба младим официрима пилотима наше морнарице само да завиди, а који сваком посетиоцу нашег Јадрана, најтоплије препоручујемо. Што се тиче у б о ј н и х апарата нашег поморског ваздухопловства, у том погледу, од прошле године, постоји велики напредак. Ради се на

129

томе да се наше поморско ваздухопловство снабде ратним апаратима, које ће израђивати домаће, наше предузеће, у земљи, независно од иностранства, што је први и прави поступак сваког ваздухопловства, а док то не буде могуће, да се у иностранству набаве хидроплани који су за сада најбољи на свету и на којима се наши пилоти могу извежбати руковању са тим тешким и најновијим средством и оружјем. Израда тих убојних апарата, у нашој земљи поверена је од команде нашег поморског ваздухопловства, које чини део наше морнарице, засад, фабрици „Икарус” која је дала нашој морнарици школски апарат. Фабрика „Икарус” створила је пре свега, један тип за обалско извиђање. То је апарат хидроплан чамац, који се употребљује и за школу, али који већ значи оружје, извиђача, који ће посматрати непријатеља у близини обале, тражити га и откривати га у рупама, увалама итд. наше обале (где се могу сакрити непријатељске подморнице, хидроплани и мале јединице флоте), затим је то апарат који ће помагати каботажу међу острвима, рад наших миноносаца који ће постављати мине дуж обале на потребним местима, пратити наше мање флотне јединице итд. У ту сврху саградила је поменута фабрика х и д р о п л а н И. О. Б. биплан, на коме може бити узидана радио-станица и фотографски апарат. Тај биплан има више од 15 м. ширине горњих и 14 м. доњих површина крила. Уз дрвене делове, има и везе од челика, а носач мотора је од дуралуминија. Мотор од 350 к. с.1 (можда са: 375 X. П. Либерти Нави). Брзина 165 км. на сат. Плафон 5000 м. висине. Акциони радијус 750 км. Као што и лаик из ових непотпуних података може видети, ова машина представља већ сасвим озбиљан апарат, који би и у рату могао успети да дејствује. Команда нашег поморског ваздухопловства, међутим, жели да што пре има и један апарат способан за далеко, прекоморско извиђање, који би сјединио у себи карактеристике о б а л н о г и прекоморског извиђача. По тој жељи фабрика „И к а р у с” израдила је и приказала х и д р о п л а н И. М. Тај хидроплан је сескиплан (биплан, са слободно учвршћеним доњим крилом и горњим, које је дуже са још пола 2 од доњег) и није много различит у величини од апарата И. О. Б. Код овог, далеко снажнијег апарата, међутим, површине крила нису више превучене платном, већ су покривене површином од дрвета. Мотор од 400 до 600 књ. снага. Брзина 190 км. Плафон 5800 м. Акциони радијус 750 км. Оба ова типа испробана су већ у нашој хидропланској бази у Боки Которској и показала одличне особине у ваздуху. Прве серије апарата И. М. већ се израђују за нашу морнарицу, тако да ће наше поморско ваздухопловство снабдевати се добрим делом из домаћих радионица, које су већ данас способне да израђују све апарате, и металне, које је иностранство примило као најбоље, покушавајући уз то створити и

130

самосталан, свој тип у б о ј н о г хидроплана, који ће бити исто онако изврстан, поуздан и економичан, као што је био и тип школски. На тај начин, ми смо делимично већ способни, да подмиримо своје потребе у б о ј н и х хидроплана, код своје куће, у својим радионицама, независно од иностранства. Шта то значи за случај рата свакоме је јасно. Неће проћи, међутим, можда ни година дана и наше поморско ваздухопловство моћи ће, ако устреба, све своје потребе да подмири код куће, по оној старој: у се и у своје кљусе. Са таквим материјалом, уз људски материјал чија је вредност позната, и чије квалитете не само ми поносито уздижемо, већ и иностранство признаје, стање нашег поморског ваздухопловства биће сасвим друго, него што беше још прошле године. При том напору стварања једног истински убојног, поморског ваздухопловства наше земље, који ће бити крунисан успехом само онда ако буде завршен стварањем потребне индустрије у земљи, треба нарочито истаћи набавке страних апарата, којима се покушавало решити бар привремено проблем нашег поморског ваздухопловног наоружања. О тим набавкама, из рачунљивих разлога не може се много рећи, али је за стишавање нашег скептичног јавног мишљења довољно рећи толико да је, иако скроман, али известан осећај оптимизма и у том погледу потпуно оправдан. Наша обала ни у погледу тешких ратних хидроплана неће остати незбринута и није далеко дан, када ћемо своју земљу моћи да бранимо над Јадраном, па чак ударце и да враћамо. Апарати, који су, засад, набављени, разуме се у врло скромном броју, према снази наших државних финансија и, нажалост, према врло недовољним буџетима, свакако да су најбољи на свету, у овој врсти. Хидроплани, који у нашој морнарици привремено попуњују, иако недовољно по броју, бомбардерски тип и торпедни тип јесу апарати швајцарско-немачке3 фабрике Дорниер, од којих је огромни В а л хидроплан чамац, а апарати Д. О. Д. хидроплани на пловцима, и једни и други од метала. Дорниер Вал апарат био је хидроплан којим је мајор Франко прелетео из Шланије у Јужну Америку преко океана и то је апарат са мотором Б. М. В. Баварских Моторних Радионица којим је прошле године швајцарски пилот, познати Мителхолцер, успоставио седам светских рекорда. Апарати тога типа су огромне металне конструкције, немачки гломазне и дурашне, страховито оружје будућег ваздушног рата, праве морске немани од метала. Торпедни хидроплани Д. О. Д. нису мање страшни, по свом склопу прорачунатом да уништава. То су машине врло модерне, при том једноставне, последња реч технике која гради поморске апарате. За лаика, довољно је да види слике тих апарата, па да наслути да су набавке нашег поморског ваздухопловства зацело способне да растерају скепсу забринутих пријатеља нашег приморја.

131

Ти исти апарати, међутим, биће за наше пилоте и механичаре и права „виша школа”, из које ће изаћи спремни да приме, за случај опасности, потпуно спокојно у руке судбину нашег приморја и одбрану слободе Јадрана, у ваздуху. Ти исти апарати, међутим, са малим изменама могу послужити и цивилним потребама, потребама саобраћаја. Место да из фабрике изађу као грозна и страшна средства за рат, они могу бити опремљени и као нова и удобна средства за саобраћај. В а з д у ш н и С а о б р а ћ а ј д у ж Д а л м а ц и ј е , надајмо се да није идеја, која ће се остварити тек у далекој будућности. Корисност таквог саобраћаја дуж обале и међу острвима, са преносом поште, и лети, за време сезоне, и путника, сасвим је схватљива. Ваздушни саобраћај дуж наше обале хидропланима сигурно да би био моћно средство за економско и туристичко дизање нашег Приморја и ту идеју „Јадранска Стража” не би требала да остави неприхваћену. Најпосле, са потребама нашег поморског ваздухопловства у вези, са напором да се то ваздухопловство развије, уско скопчано, за његову будућност од пресудног значаја, јесте и решење питања самосталности тога ваздухопловства у односу према сувоземном ваздухопловству. Треба ли поморско ваздухопловство оставити у оквиру поморства, тј. поморске снаге, флоте, или га треба подредити сувоземном ваздухопловству? Разумљиво је, да при решавању тако важног питања треба узети у обзир пример великих сила, особито пример великих поморских сила као што су Енглеска, Америка, Француска, Јапан, па и Италија. Наша велика савезница Француска има поморско ваздухопловство, независно од сувоземног, као део морнарице. Италија је у последњим својим маневрима имала врло непријатних искустава, поводом покушаја да се поморско ваздухопловство подреди и помеша у сувоземном. Уосталом решење питања у корист поморске тезе, да поморско ваздухопловство остане део флоте, има у себи врло много очевидних разлога и доказа. Море остаје море, морнар остаје морнар. Године и године требају морнару док упозна море и све што је над морем и у мору. Сувоземни пилот никада се над морем не може мерити са морнарем ни у погледу навигације, ни у погледу распознавања објеката. Само морнар распознаје разне бродове, поморске појаве, да и не говоримо о тактичним формацијама флоте, које треба препознати, извиђати и нападати, или бранити. Па и сам аероплан и хидроплан захтевају још увек свог човека, јер су сем аеродинамичких, све друге прилике у раду хидроплана друге. Тешко да би специјалне врлине, које сваки наш хидропилот мора имати, а још мање специјална знања и искуства могао имати и наш сувоземни пилот, бар у садањем стању авијације и без штете које би при томе осетила наша морнарица. Свакако, питање, ако се и код нас буде појавило, сједињења и мешања поморског и сувоземног ваздухопловства

132

не треба решити на брзу руку, већ после дужег испитивања разлога за и против. Ове године дакле стање нашег поморског ваздухопловства, не само у моралном, већ и у материјалном погледу даје све наде на једну лепшу будућност, после кратког периода немаштине. Иако врло скромним кораком, ипак идемо у сусрет једном убојном поморском ваздухопловству, што ће се појавити као облак челичних галебова над Краљевском Морнарицом заштитницом нашег Јадрана. У нади једне још напорније, али и још радосније године поморског ваздухопловства, од „Ј а д р а н с к е С т р а ж е” свима пилотима, ђацима и механичарима трипут „здраво”.

Алманах Јадранска Стража, 1928/29.

133

НАСЛЕДНИК ПРЕСТОЛА НА ЈАДРАНУ

Велика, симболична моћ понављања старе наше народне славе јесте, у враћању сваке године на летовање, на Јадрану, Н а с л е д н и к а П р е с т о л а , по вољи свога узвишенога Оца, Освајача тог горког нашег мора, на чијим обалама се први пут прочу име хрватских и српских владара, удар флоте и мача Томислава и Војислава, Звонимира и Михајла, Крешимира и Бодина, звук звона Немањиних и Савиних задужбина, али и слободни, непригушени урлик морепловаца и крвавих бораца, лађара Неретвљана, гњураца Омишких и пустолова морлачких. Дубоко пак схватање сутрашњице и данашњице, са њеним одушевљењем за наше приморје и јадранске спортове, огледа се у решености, да се у невину душу П р е с т о л о н а с л е д н и к а , ј о ш у р а н о м детињству, усаде успомене које се не заборављају, са тих летовања на нашем дивном Јадрану, на старој класичној обали Дубровника, под плавом, горостасном Боком, на домаку нашег сиромашног, али чистог и веселог острвља. Сваки, ко год је имао ту срећу да види П р е с т о л о н а с л е д н и к а Петра,намору,или на ратном броду, или у обичном чамцу, или на сунцем опаљеној хриди, могао је схватити колико незаборавних и радосних утисака Он скупља тако, весело и безбрижно, летовањем у једноме од најлепших крајева нашег приморја и наше земље уопште, на полуострву Лападу, том полуострву најчистијег мора и тишине. Сваки ко год је могао да види Његов војнички поздрав, ручицом поцрнелом од сунчања, пролазећим лађама; сваки ко год је могао да види његове очи, док је на Гундулићевом тргу, у старом граду, хранио голубове, или Његово усхићење кад је прилазио морнарима и галебовима, могао је да схвати, колико ће такво летовање оставити успомена и слика у души П р е с т о л о н а с л е д н и к о в о ј , радосних, поносних и благородних, у једној синтези храбрости, човекољубља и племенитости, да воли море као што га сви волимо, да се радује лепој нашој земљи, као што је сви гледамо, да осећа њене жалости као што их сви осећамо и да стоји и да расте, над Јадраном, као оличење новог доба, нових генерација наше расе. Његов долазак и Његов пут био је попраћен хиљадама поздрава, искреног и дубоког одушевљења, љубави и поштовања, али је најлепши поздрав Сину Краљевом, свакако, био онај који је написао у Дубровнику, наш велики песник кнез Иво Војновић, у чијем је поздраву, боље но у ма

134

коме другом бираним речима мајстора израза, речено оно, што су сви осећали и желели да кажу, а који је поздрав гласио овако: „Краљевићу, дијете наше, добро нам дошао, добро нам дошао! Не чујеш ли складни поздрав прастаре господске земље која се Теби на част обукла чаробним рухом што је га јој из давнина сам Бог скројио? И бори и чемпрес и маслине и бусови свадбене мрче и други посмјех вријеса, све се живо то уздигло, накитило да их Ти, златно наше Дијете, препознаш а они Тебе, па да Те цвијетним очима својим помилују и да с висина поруче веселу вијест небу и мору: 'Дошао1 је онај кога су староставне круне Душанове и Томисла- вове навјештавале, а да се праунуци од праунука, после надчовјечних патња које само Бог на крсту могаше претпрјети, напокон развеселе до краја свих крајева, јер се свима њима родио Син, а с њиме и Јединство и Власт и Моћ народа нашег. Данас Малашан Дијете, а сутра Господар часова и вијекова, непобједив, срећан, славан, цар свих Југословена.’ Па док Ти се данас Лапад клања и Твоје анђеоске ноћи прати шушкањем вјетрића и звончићима штурака, а Ти пак дању урони у то наше божанско море, па га добро погледај и у њ се загледај. Не бој се га, Сине Отаџбине. Као све што је велико и силно, његов гњев је свет. Јао га се ономе, који га превари и помути! За то да сву чудност његове нарави упознаш, сваки га дан дланом ручице сркни и онда ћеш сам себи да кажеш: ’Ко рече да је горко? Море је слано као света со, што ми је крстом на усне положише. Дакле, у мору је сва мудрост и вас благослов Народа и Круне наше.’ Тако ћеш, Дијете Краља нашег и златне Мајке Твоје, говорити кад те наше сунце и наше море ожаре и снагом опашу. А дотле слушај тићу што често бори чемпресима у Лападу причају како на Михаљу један велики и славни властелин спи, који је пред зору нашег освјешћења пјевао своју најљепшу пјесму Карађурђевку у славу јунака од јунака, прадједу Твоме Карађорђу, спаситељу свеукупног народа нашег. А тад ћеш сазнати зашто Те Дубровник позна, части, љуби, као правог Јединца и Насљедника прошлости и пјесме своје. У то име живио наш Престолонасљедник и Краљевић Петар!” Дочек и путовање Престолонаследника протекли су, и прошле године, у бури одушевљења и радости свих слојева народа у Приморју. Њ. Вис. Престолонаследник Петар стигао је дворским возом 6. јуна у Сплит. На станици су га поздравили представници цивилних и војних власти, а пред станицом, у огромној маси света, поворка школске деце која му је искрено и срдачно, дуго клицала. На обали у пристаништу Сплита чекао је, будућег Господара Јадрана, моторни чамац, који је Престолонаследника, чијује пратњу водио адмирал г. Прица, превезао на ратни наш брод крстарицу „Далмацију”. Наша прва крстарица праћена торпиљером Т. 5 прошла је затим

135

лепршавим заставама крај наших дивних острва и лука у Јадрану, крај Хвара и Корчуле, што су одјекивали од клицања и заронила кљуном, у таласе старог и славног, дубровачког мора. По подне, сва обасјана сунцем, „Далмација” је бацила сидра у пристаништу Гружа, где су јој у сусрет поврвели мали бродови. Престолонаследник је летовао у романтично лепој и класично мирној вили, која беше некад двор чувене породице Гундулића. У тој вили, названој „Солитудо”, међу боровима и чемпресима, као и у своме маломе купатилу Он је могао несметано да ужива у снази наше земље и нашег мора и да упија у себе сву чистоту даха приморскога биља и ветра са пучине. Данима у сјају мора и небеса купан, обасјан сунцем, Он је јачао своје тело и дух за будућност, у којој га чекају наде целог нашег народа, први пут срећног, мирног, уједињеног, после толиких векова патње и мука.

Алманах Јадранска Стража, 1928/29.

136

МАЈОР МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ

Живот је највећа вредност и ништа не би било већа саблазан за нове генерације, него да виде да се заборавом покривају они, који су се одушевљено жртвовали. Генерација српских официра, што је победоносно тукла три рата, једно за другим, пре петнаест година, ванредна је нарочито ради њене психолошке, душевне непоколебљивости, у оних шест крвавих година, када је ишла из рата у рат. Све су њене битке тучене у налету, у оној најлепшој пози војничкој, када се у једну руку узима застава, у другу сабља и иде напред, пред осталима. Сем тог јуначког става те светле генерације, остале у вечности, пред најбољим мртвима нашег народа, оно што је чини толико драгоценом у историји прошлих десетина година, то је: да је цела била један дубоки и друштвени израз предратне Србије, слој који је народ истурио пред собом, за извршење великог народног посла, а у коме се није преварио. У светском рату, разуме се, биле су у питању огромне масе детаља, али се важност првих дана августа године 1914. не може заборавити. Велики рат тек је започео, али је за душе, душе које су са зебњом чекале прве вести пораза, или победе, тих грозничавих дана, било судбоносно шта ће чути. Што се тиче српских армија, и после два рата, оне су почеле и тај велики рат победом, - психолошки, за нашу народну ствар од пресудног значаја, - да га победом оне и заврше. Цер, планина, сама по себи идеална слика, незаборавна је са бојева, решених јуришем, нарочито зато, јер су добивени у првој, грозничавој стрепњи, против једног огромног и неморалног царства, које, уопште, још и није веровало у рат, већ у „казнену експедицију”. Баш са тог, толико народног, нашег гледишта, не треба заборавити оне који су јурнули да се жртвују, у тим првим данима, када се радило о томе да ли ће се сачувати вера, снага јача од свих друтих. А са војничког гледишта, тај елан, после два рата, безброј патњи и не треба нарочитог истицања. Он је одмах разумљив и неупоредив. Ма коју од тих личности које су се истакле у српским армијама, што су форсираним маршевима ишле на непријатеља, да описујем морао бих истицати исте вредности. Први дани августа 1914. морали субити тешки за све српске пукове,

137

измучене у два прошла рата. Аустрија је била зашла у Србију. Зар није било судбоносно хоће ли се моћи отпочети рат добро још једном? Трећег августа Аустрија још задире у Србију, у осећању силе, добре и богате опреме, царства, у нади „казнене експедиције”, брзе победе и гажења. Да су душе тада клонуле? Под Цером, тога дана, против аустријских корпуса, међу осталима, стоји и комбинована дивизија.1 Прави израз сиромаштва и измучености српске војске. После марша од три дана и две ноћи2, у тек почетој великој борби њена се три пука ломе, али се и тог грозничавог дана 5. прекобројни пук упорно држи. Један његов батаљон, под командом мајора Милутина Мих. Петровића, на положају „Кик”, нарочито. Четвртог августа, та дивизија иде на Цер. То је судбоносни тренутак напада, који ће аустријске масе бацити преко Дрине и у Саву, показати да нема ни говора о некој казненој експедицији, него да је отпочео рат једног народа против једног царства. Пред вече батаљон мајора Милутина Петровића на висини је Цера. Он види са шестсто метара један део Србије, своје рођене груде, али зна већ и остало, о чему се у овом рату ради. Искрвављен, чује, да му непријатељ подилази и његов командант, у том критичном тренутку неће да га чека. Полази му у сусрет. Увече, када је пропаст аустријска већ видна, он лежи, на шаторском крилу, на ком су га војници изнели из пљуска челичног и лома бомби, мртав. Крај њега његов омиљени коњ Малин3 и тужни, мали фокстеријер Бари, који је свуд ишао за њим и кога нису могли да одвоје од гроба. Таква херојска смрт само је један пример од многобројних, сличних, али њена војничка светлост, шири се још више, кад се имају остали подаци живота тог човека, који се за вечност успео на врх Цера. Имао је 33 године, кад је јурнуо да да4 живот. Пре тога три дана и две ноћи он је водио своје људе, све ближе Церу, у смеху и шали, чикајући се са својим батаљоном, као брат с братом. Па ипак, зар није имао права да буде уморан? Са својом четом у VIII пуку он је прошао у првом рату сва бојишта Старе Србије. Његови Пожаревљани неће га заборавити у страшним данима Битољске битке, нити на јуришу код села Кукуречана, у сумрак 5. нов. 1912. Откуда дакле тај непоколебљиви мир и решеност до смрти, тога човека и толиких њему сличних? Израз тог одличног официра никада није био марцијалан, лик је његов миран, као у смеђих људи са плавим очима. Строги васпитач 46 класе Војне Академије водио је своју чету, по бојиштима, шалећи се и мазећи је, називајући је „четицом” и онда, када се око ње земља кидала од челика и ватре. У часовима одмора, он је на самом бојишту писао своје фељтоне за Штампу као да је желео да душе још многих буду уз њега у мраку и сјају ратничког живота?

138

Није ли на дну тог живота, пука, школе, академије, непрекидних ратних задатака, погибија и победа, дубока вера једног великог посла - која га је, из сиромашне чиновничке породице, из педантног официрског живота, одвела до тог ванредног тренутка смрти на висину Цера? Није ли то душа читаве једне генерације официра, светлих са војничких гледишта, али светлих и као најдубљи друштвени израз предратне Србије, при потреби да се једном народни посао сврши и сврши добро? Мајор Милутин Мих. Петровић оличава читаву једну ванредну официрску генерацију и као официр у пуку, и као старешина у Академији Војној и као ратник у турском и бугарском рату. Његов моменат у бици на Церу, биће славан. Читава његова војничка личност води порекло од оних лепих личности из прошлости, као што је на пример мајор Илић на Јавору. Но, дошавши у прилику да видим, из писама и докумената, његов остали живот и мисли и душу његових другова, видео сам да је у њиховој херојској смрти и радном животу најдивнија та свест, мирна и непоколебива, безлична, скромна, али поносита, ради припадности онима који ће свој посао извршити и добро свршити. Каква душевна снага, тек ту, у раду тог одличног официра, витеза Карађорђеве Звезде, у разумевању и одушевљењу које се осећа у речима његовог водника Слободана Стојановића, узданице своје матере, удовице учитељице, који је исто тако погинуо, или његовог команданта пука потпуковника Тодора М. Павловића, официра који је имао докторат и који је исто тако погинуо. Код свих њих: лако и скромно ношење своје судбине и један непрекидни низ свесне смрти за нешто добро, светло, по врховима брда и планина. Зато је, међу тим безбројним жртвама гест мајора Милутина Мих. Петровића на висини Цера, тако видан. Није могуће да су све те смрти биле узалуд.

Политика, 19. XI 1929.

139

СМЕЊИВАЊЕ ГЕНЕРАЦИЈА

Г. МИЛОШ1ЦРЊАНСКИ:2

Десет милиона мртвих и двадесет милиона скрханих телеса и преображених душа деле предратну прошлост што се још једва назире, у годинама послератних промена, једном заувек, од садашњости и будућности. Неприродно је и неморално очекивати, прижељкивати, упињати се, крај свега тога, да све остане по старом. Свет већ има други лик. Сахара, Индије, Америке, промењене су. Колоси лете по ваздуху. Измењена су осветлења, саобраћај, брзине, машине. Живот Њујорка, Лондона, Париза, Берлина није предратни, као што није више то ни по селима. Справе радија, апарати снимања, као и нови закони хемије, оптике, таласа гласа, несхватљиви су предратним појмовима. Па зар према људима тог света, људима од челика и Дианама витким, њиним женама, што смењују предратно човечанство, треба имати мање поверења? Или им треба натурити предратна одела, мисли, књиге и навике? Светао и вечан узрок спокојства треба да влада при смени поколења, невидљив само за оне који су слепи код очију. Била реч о држави, о судби народа нашег, или о сновима душа. Снага наше земље, оцењена у туђини, огромна је, крај оног што ми сами, обневидели од дугих патњи и одучени од радости, у њој видимо. Требало би приметити успехе наше науке, обнову, после педесет3 година, нашег драмског песништва, замах наших подузећа, напоре наших радионица, наших рудника итд. Зар није лудо, при томе, хтети задржати нашу књижевност на оном пре рата и за оне пре рата? Она је, међутим, уз многе друге успехе, нарочито видна сад, својим богатством сазнања, лепотом својих израза бројем изненадних, наших извора. Баш тамо где се највише напада, од паланчана наше књижевности, у раскоши говора њена је снага и смена највећа, од говедарског језика, чије је планине, шум река, врхунце чисте и долине топле, предвиђао стари Вук, колики пут до садашњег! Ускршњи дани пролећа, над Београдом, смена мртве зиме и људских живота, те чудне збрке жари и таме, осветљавају ипак, после рата, већ годинама, као злослутне гавранове над видиком, јато дебелојериста нашег књижевства, забринуто над забринутима.

140

При смени која је неизбежна, тресу услужно старе клепетуше, вичући да је настало лудо доба и, како од старијих чуше, пропажденије. Док путем дотле, са Авалом плавом, трагом жртава Сербије, корача нова држава, живот наш, поворка свих нас што носимо бреме, дишући тешко кроз светле наде. Док једна нова слика старог града плови по води и облацима и само још деца гледају маторог пегаза, што је заостао, узјогунио се, па се рита.

Време, 19-22. IV 1930.

141

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

Пре овог Ускрса, имали смо неколико наших манифестација за Велику Британију и њену уметност. Међувремено, у Лондону, траје изложба наше уметности. Треба поздравити, тим поводом, талас симпатије, што расте, у нашој јавности, према Британији и енглеској култури. У том истом Лондону, изванредних збирки уметности, свих делова света, први пут се одала част нашој култури и нашем народу, за време рата, не само за његову несаломљиву, војничку, савезничку верност, већ и за издржљивост његове душе, велике и у патњи. Мештровић и његове песме у камену, о нашој прошлости, одатле су се рашчуле на свету. Народ оних ванредних помораца и војника, што су имали толиког удела у општој победи, има права на нашу захвалност и штовање и због других својих особина, у миру, још више. Енглеске болнице, ред, човекољубље, енглески начин, остадоше у сећању нашег света колико и енглеско оружје. Приближити се Енглеској рада, Енглеској мисли, науке, технике, све више, значи открити за нашу јавност читав један свет. Судбина историјска хтела је да смо у прошлости лик Велике Британије видели само у даљини, као у магли. Царица Индија, краљица свих мора, Енглеска је, кроз цео један век љубоморно чувала обале и мореузе, којима је владао уморни, болесни старац Европе, наследник калифа. Бригом да очува мора и земље Турске, Енглеска је раскидала опојни сан панслависта, отаца и дедова наших. Отуда код нас тако мало успомена из прошлости, клицања њеним белим фрегатама. Каква заблуда, међутим, сећати је се само по тој прошлости и бркати политичку формулу кабинета Питовог, Каслриговог и др. са срцем енглеског народа, или гласом Лондона, који је, баш у оно доба, одушевљен грчким речима за слободу Балкана, само у овом месецу године 1824. приложио два и по милиона ливара, топове за устанике и живот свог највећег песника као и друтих својих синова. Велика Британија, Англосаксонци уопште, нису изостали, ни у прошлости, ни за ким, када се жртвовало за слободу и достојанство човека. Где је год британска стопа стала, на глобусу, појавио се и лик пионира, оног што крчи шуме, гради путеве, лечи болести, лик великог брата човековог. Индија, садања мода светске штампе, била би, без Енглеза, хаос врелих џунгли, просјака и парија, гладних и венеричних гомила. Велика Британија - чија снага, кажу, опада - више него икад, сад

142

после рата, радна, свесна, поуздана, сја привлачна, не само над морима, него у свим појавама међународног и приватног живота. Англосаксонци, за које кажу да малаксавају, напротив, једини су оптимистички део човечанства. Ускоро, њино име, може постати синоним беле расе. Упознати стару Енглеску, дома, школе, колонија, поморства, непрекидно ведрог схватања живота које прелази са оца на сина, вековима, упознати нову Енглеску социјалног рада, технике, међународних идеала, која мисли за цело човечанство и сав глобус, значиће1, за нашу јавност, ново спокојство. Читав низ племенитих научника, реалних наука, животворних, радних, апарата, машина, пролази кроз сећање, при самој помисли на Енглеску. Душе надземаљских, енглеских песника лебде у зрачним висинама, над њом. Зелене, свеже траве шире се до река енглеских, река и пољана спорта, до залива поморства. Музика стара, верска, уздиже помисао на њу, и музика нова, весела, игре којима смо стресли грозоту прошлог, светског помора. Велика Британија нема пропаганде и нису јој потребне славопојке, али она, сама по себи, изазива дивљење и поверење. Манифестације симпатија према британском свету и великој енглеској култури, у последње време све чешће, треба радосно поздравити.

Правда, 22. IV 1930

143

ВЕЛИКА ЛУКА СУШАК

Свест о значају „плућа” наше земље, јадранских пристаништа за извоз и прекоморску трговину, толико је већ јака и у оним крајевима нашим, који немају додир са морем, да није ваљда потребно више нарочито доказивати вредност и потребе наше, можда, најважније луке Сушака, који тако видно и замашно расте. Резолуција коју су стручњаци Министарства саобраћаја, финансија, трговине и индустријских комора Љубљане и Загреба, донели пре неки дан о потреби изградње и проширења луке Сушака, Бакра и Мартиншчице, убедљива је сама по себи. Али је потребно поводом те конференције, нарочито у овој години „Слободне зоне” на Ријеци, истаћи широј, нашој јавности неколико главних података о Сушаку, нашој и сад већ економски најважнијој луци, података које вреди и понављати, јер су од истоветног интереса за сву нашу земљу. Развитак Сушака уочљив је из неколико статистичких података, непобитно. Године 1924. буџет вароши износио је динара 6.011.000 1 а године 1930. динара 28.439.275 2, док ове године износи динара 31.633.6853. У вароши су започети велики комунални радови на уређењу улица и периферије, водовода (у Мартиншчици, са електричном снагом), на проширењу мреже осветљења итд. На Брајдици, у пристаништу, отпочеће грађење радничке кујне која ће дневно давати јела за 1000 радника. Ту ће се подићи и раднички дом који ће имати две стотине соба. Овог пролећа преуређен је и трг. Већи, пак, успех, међународног значаја који је сасвим противан очекивању са извесне стране и који је подигао наш престиж увелико, јесте непрекидни напредак сушачке луке. Њен промет у години 1924. износио је 177.189 тона, године 1929, пак, 696.018 тона. Ове године може достићи милион. Кроз сушачку станицу (добар део је туризам) прошло је у години 1924 - 176.528 путника и 28.663 вагона; у години 1929. 283.421 путника и 76.875 вагона. Промет непрестано расте. После гласних полемика о нашим јадранским лукама, сада статистике говоре да је Сушак, тј. будући систем лучки Сушак-Мартиншчица-Бакар, способан да преузме улогу Ријеке и њено место у привредној карти Европе. Занемарити употребу, грађење и уздизање Сушака, Бакра и Мартиншчице, (засаде летовалиште деце), у корист ма каквог начина употребе ријечке луке, значило би, за нашу државу, неку врсту привредног покушаја самоубиства, у туђу корист. Оживљавање тог лучког система значи и оживљавање наше обале од границе до Шибеника, и стварање поуздане будућности за читав један део, сиромашан, а врло раден, нашег народа.

144

Пре рата, лука великог економског територија у рукама мађарског капитала, ријечко је пристаниште дигнуто неприродно и нагло. У поседу кратких и брзих веза са срцем Европе, са истим залеђем које је сад у нашој земљи или у рукама чешким и румунским, наш лучки систем Сушака развиће се исто тако нагло али природно. У њему ће се, схватљиво, увозити и извозити не само један део чешког и румунског промета, већ и добар део „мађарског” увоза годишњег, који је био тада 10.542.194 квинтала, као и извоза који је био квинтала 5.063.784. Спречити ту велику будућност Сушака није више могуће, просто, јер су на привредној карти света немогући Гибралтари. Сушак, чију је важност и Мађарска пре рата осетила, те је желела да га прошири, остаје увозна и извозна лука нашег економски најјачег подручја Дравске и Савске бановине. Експансивност тог подручја још ће порасти изградњом кратке везе Кочевје - сушачка пруга4, која се спрема. Значај пак Сушака за извоз дрвета са територије пре мађарског извоза (1.587.674 5 квинтала) уређењем луке само расте. Нема ни услова, ни потребе, да се та његова улога омаловажи, форсирањем силаска тог промета чак до Шибеника, или Сплита које, изградњом унске пруге, чека још већи задатак. Главни проблем Сушака је сад већ јасан: то је наћи места, ако се узме да ће наш увоз и даље долазити највише из Чешке, Немачке и Аустрије, за наш извоз који се служи првокласном железницом са страна Зидани Мост–Загреб6, Вараждин-Загреб, Београд-Загреб, Љубљана-Карловац и Госпић-Огулин. Извоз, у ком ће настати скок тек изградњом споменуте везе Кочевје, када ће добар део робе (и туризма) који сад силази у Трст, па и Ријеку свакако сићи на Сушак. Јасно је да тај повољни систем железничких, готових, врло добрих веза привреда не може напустити као и то да он прешно тражи подизање складишта. Путнички саобраћај ту је све гушћи. Туризам из Немачке, Аустрије, Чешке, а сад и Пољске и Мађарске, показује знаке све бујнијег развитка. Потребе таквог саобраћаја, железничка станица, бродарство, пристаниште само отежавају решење главног проблема. Закрчен до сада дрветом (већ у год. 1921. тона 1.300.000 7) Сушак је сад одтерећен завршетком железнице Бакар-пристаниште, али кад се узме у обзир и остали промет робе, (већ год. 1921. тона 700.000) доста незнатно. Потреба изградње луке у Мартиншчици тако је с правом ушла једногласно у резолуцију стручњака. Тим пре што је она, бар за дрво, лако остварљива и не спада у скупе, далеке замисли. Док се наша индустрија дрвета не развије и дрво не почнемо код своје куће прерађивати, нажалост, главна маса нашег извоза тамо остаје сирово дрво. На срећу, међутим, то омогућује привремену једноставност наших лука, заосталих, разуме се, по уређењу иза других лука па и Ријеке. То што у њима, међутим, већ сада наша јавност треба радосно да прихвати то је тај полет и успех, које ето тај наш део државе, на доглед

145

Учке, видно доказује. У старом нашем хрватском приморју, као некад у доба демонстрација за Србију, пред сушачким хотелом „Континенталом” 8, наша песма, југословенски брод и свака барка, рад и роба дочекују се пуним поуздањем у се.

Време, 25. V 1931.

146

СВЕТИ САВА1

Отац Савин, велики жупан Немања, сја кроз векове, и сад још, као да пре њега ничег било није. Права неман, ратник, Немања је ипак пре свега државник. Сужањ Византије, изведен са конопом око врата пред Комнена, он је водан по цариградским улицама као варварин и роб, али је био виши од свих уоколо, стасом, па и душом. Крвави мач владара, заменио је монашком ризом, спустивши, издишући, седу своју главу на голи камен, у тишину надземаљског. Представља, тако, лепу нашу фреску која може да блиста, и крај западних икона свог времена. Зачетник велике династије, он је и заштитник средњевековних облика културе, крштен од калуђера католичких, сахрањен у манастиру православних. Велики при том стишавању два огромна, верска таласа, што се тад мрачно склапају над главама нашим, био је велики и као балкански владар. Богатство његово доказују његови изасланици цару Барбароси, чак у Нирнберг. Женидбени преговори, за синовца, са Андексима, чувеним, раскошним, графовима меранским, чији је дом био прави врт романске и немачке културе. Женидба његовог сина Стефана, прво принцезом Византа, затим унуком најсилнијег дужда Млетака. Степен разумевања те династије за књигу оног времена, чувено Евангелије Мирослава. Уз Св. Саву, светла је и фреска његовог брата Стефана Првовенчаног мецене манастира, писаца и уметника. Византинац, у најлепшем смислу те речи, ретор и писац дубоког знања, тај велики војник треба да се спомене увек уз млађег брата. Јер у раду Св. Саве, највећем раду просветном, код нас, у Средњем веку, ко зна колико је замисли, подстрека, напора Стефанових. Традиција тих времена, када је црква била поука души, анархичној и жалосној, и само у њој било закона животних и моралне стеге допрла је и у наше најниже слојеве. Снажна, вековима, у нашем народу, не само сликама искушеништва и одрицања од света, монашког занесењаштва, као на Пчињи, у Рилу итд. већ и строгим формама државног, јавног и приватног живота, практичним предањем поуке Немањиног најмлађег сина, Растка, названог, у калуђерству, Сава. Од тог доба тек, слика нашег народа на Балкану, пуна је боја нашег мраморног неимарства, зелених и модрих, надземаљских светлости

147

нашег сликарства, трептавих пламенова жижака, крај којих бдију, у ноћи, писци црнорисци, ученици белог Хилендара: од тог века тек имамо средњевековне ктиторе, просветитеље, што дижу болнице до Сирије и Синаја, оставив за собом траг једне светле, средњевековне наше културе. Сава, син Немањин, монах од ране младости, чијем примеру после, следе толики Немањићи, оличава најбоље снаге једне династије, просветитељске исто толико, колико и ратничке, на земљишту горком Балкана. Он је, у нашем предању, стуб векова, на ком и сад још почива поверење већине нашег саблажњеног народа. Спремаху га да влада и за раскошну женидбу, кад је занесен причама монаха светогорца, Руса, одбегао. Одрекав се младости и лепоте своје, чувене као и лепота мушка брата му Стефана, изгубио се у шумама у којима је, уз дубоки глас рогова и лавеж паса, ловио јелене: побегао у гору, где је и сам у жеђи духовној, као хришћански јелен, тражио извор надземаљског. Једнак са испосницима, мада је био судбина читавог једног народа, живећи по пећинама и урвинама, где су монаси становали: „као птице кад се угнезде. Бијени кишом и ветровима, паљени сунцем и знојем, мрзнући се, од зиме и студени”. Вративши се, носећи мртво тело очево, да би над њим помирио браћу, завађену око престола, он је снагом ума, силом душе, скоро као владар управљао државом од год. 1219. откада је био архиепископ, раскошна, средњевековна слика, кога завидљиво клевета архиепископ охридски, туђинац који је дотле господарио и по Рашкој. Дипломат и државник брата свога краља, он је дуго прва личност Балкана, али у горчини и богослов Синаја, хаџија до Голготе, са које се враћа да умре у Бугарској, којој је, као и свом народу, донео независност цркве. Ученик цркве атонске, зналац догмата и сирских мистика, био је ипак пре свега народан и практичар. Хилендар који је дигао са оцем и братом остаје средиште нашег духовног живота, кроз цео средњи век. Пишући мали животопис очев, он почиње и изворну нашу књижевност која је, после, тако богата. Доводећи зидаре, мраморнике и сликаре из Византа, дизао је цркве и по селима, у оскудици, или по древној, словенској успомени, од балвана. А где ни то није могао, тамо је, како Доментијан каже, дизао бар крст. Краљеви и цареви наши, тако, великаши и сабори наши, после њега, у његовом бићу налазе утехе и поуке. У његовој цркви која је тек у народ увела закон хришћанског брака, а говорила, као и Методијева, народним језиком, што су сузно тражили од Рима и глагољаши католици. Писменост у његовом добу постаје општа и његови ученици, епископи и књижевници, надмоћни и над војинством, постају вођи. Кад је нестало државе, народ се склонио у његову народну цркву, једини кров над главом. Тако је сачувао у њој могућност нашег Ускрса под Турцима, као што је латински свет сачувала западна црква. При буђењу народне свести, јединства свих Словена, у XIX веку, спомен на њега, велика његова литерарна и школска легенда, постала је

148

општа света сен која је невидљиво стојала уз сваког нашег писменог појединца, усадив му удушу осећај дубоке и незаслужене наше патње и жудњу бољитка, у једном новом времену, које је обећавала нашем народу свака словенска књига.

Време, 27.1 1932.

149

ТРАГЕДИЈА ОКО ДРВЕТА

Огромни комплекси наших шума, као што је познато, представљају још неискоришћен, или зло искоришћен, иметак наше земље. Шуме србијанске и босанске, црногорске и личке, хрватске и словеначке значе највећи део нашег народног блага. Сада, у доба економске депресије криза је захватила и ту нашу шумску производњу која са аграрним производима сачињава највећу позицију нашег извоза. Та криза се осећа нарочито у оним крајевима где је дрво извор прихода не само за државу, већ и општине и приватног капитала и где је много људских судбина везано за прођу, обраду и извоз дрвета. Као што је Славонија, Срем, Бачка и Банат везан за аграрне продукте, тако је главно и једино врело Горског Котара и Лике шумска производња дрвета. У тим крајевима налазе се 120 наших стругара („пилана”). У Горском Котару 60, са 64 венецијанска јарма и 43 модерна железна јарма са годишњим капацитетом од 280.000 кубних метара обловине. У Лици 20 стругара индустријског типа и 30 стругара поточара, са годишњим капацитетом од 200.000 кубних метара облог дрвета. У луци Сушака, нашем највећем тржишту дрвета, и у Сењу, ми смо имали прилике да видимо стање депресије те индустрије која је видна и у брдима изнад Приморја, и читав низ позваних људи који живе, раде, боре се и зарађују око дрвета дао нам је своје изјаве. Из њих смо могли да наслутимо колико се и око те индустрије ради напорно, бори, али преживљује и трагедија. Сушачка лука извози у првом реду као и мали Сењ дрво из Горског Котара и Лике, али и једног дела Словеније и Босанске Крајине. Живост у њој, последњих година неиздржљива, попустила је и понегде леже мртва складишта. Годишње се у сушачкој луци прима око 500.000 до 600.000 кубика дрвета, па се ту онда сортира и укрцава у бродове. Главно тржиште за наше дрво остаје Италија, али га извозимо и у друге земље око Средоземног мора. За време конјунктуре у години 1928. и 1929. извозили смо га и у Средњу и Јужну Африку, Индију и Америку. Али се тај успех показао само привремен и неприродан. Производња је чак снижена на ЈЕДНУ ЧЕТВРТИНУ пређашњих година, те се у горама не диме многе стругаре што су занемеле а у пристаништима лежи дрво као мртвачки сандуци.

150

Уз Румунију, Пољску и земље Севера, прошле године, појавила се била на тржишту као наш конкурент и Русија Совјета са својим дампингом, али је кризом обухваћена и она. У години 1931. и њен извоз пао је са око два и по милиона кубичних метара у свету, а према Италији баш осетљиво. На италијанском тржишту ипак нам је она нанела, несолидношћу, највише штете, мада је много јаче напала тржишта енглеска, холандска, немачка и белгијска. Ипак се осећа да нам на блиском италијанском тржишту, опет, полако препушта.

ЈЕДАН ОД ИЗВОЗНИКА УЛУЦИ СУШАКА РЕКАО НАМ ЈЕ: -Совјетска1 Русија направила је лом на тржиштима дрвета, али, по моме мишљењу главна опасност од њеног дампинга према нама је прошла. То не значи да она није у стању да на тржишта извезе још свога дрвета. Она је у год. 1931. извезла само једну трећину свог годишњег прираста и има још велике резерве. Ипак, њена продаја, на италијанском тржишту, опада, јер она и није била израз неког трговачког реда, него само покушај уношења забуне, разарања, стварања трговачког хаоса. Ми се враћамо из далеког света, свом природном тржишту, на обалама средоземним. Италијанске гросисте враћају се нама. Наш квалитет дрвета, наше мере најбоље конвенирају италијанској пијаци, и ускоро може доћи опет до конјунктуре, јер је и грађевинска криза у Италији прошла2. Закон о заштити домаће дрварске индустрије задоцнио је нажалост и нема оног дејства којег би био имао да је спроведен ранијих година. Наша администрација губи се у ситницама, и то отежава кризу. Индустрија „Ратковић и друг” у Мелницама код Сења не ради већ годину дана само зато, што још није решена њихова представка за снижење шумске таксе која је била установљена у годинама конјунктуре. Тиме је пак погођена радна снага у два среза, Оточац и Сењ, где је запослено око 300 шумских радника.

ТАЈНИК УДРУЖЕЊА ДОМАЋЕ ШУМСКЕ ИНДУСТРИЈЕ ГОВОРИО НАМ ЈЕ: - Можда би се дале постићи веће цене дрвету, него ли су данас на сушачком тржишту, па би то утицало на кризу целе индустрије, али зато би било потребно продуценте повезати у заједницу и преко заједничког продајног уреда изравно пласирати ово дрво на иностраним тржиштима. Зато нам недостају финансијска средства. Удружење мисли да 6и држава, која је нашла средства за експорт жита, требала да нађе средства и за колективну продају производње наших многобројних средњих и малих струтара. Мислим да би зато било довољно око 10 милиона динара. Тиме би се дигла цена, спасле многе стругаре које су приморане да продају своје дрво у бесцење, посредницима на сушачком тржишту, само да би могле плаћати радну снагу. Највећа опасност за нашу производњу и извоз дрвета остаје авет

151

контингентирања увоза у поједине државе. Француска нам је одобрила, сувише мали део у свом увозу, по нашем мишљењу и наше представништво тамо треба да се труди да то поправи. Ако и Шпанија и остале државе буду контингентирале увоз и повеле се за примером Француске, онда нам остаје само најближе тржиште а то је Италија која годишње увози преко 1 и по милиона кубика дрвета, тако да би могла да преузме целу нашу продукцију. Продаја на сушачком тржишту, то је најгоре, неорганизована је и упућена на превелики број агената који раде често и без обртница. Наше је мишљење да је лек и ту да се продаја сведе на форму задругарске продаје која би била кадра да спасе и подигне нашу продукцију. Ту треба да се умеша држава.

ЈЕДАН ТРГОВАЦ СРЕДЊЕГ СКЛАДИШТА КРАЈ БАРКИ НАТОВАРЕНИХДАСКАМА КАЖЕ: - Конзум дрвета је сада пао на трећину. Осећа се и ту помањкање новца. Платежни рокови се више не одржавају. Протести меница се множе. Некада су ове барке господине извозиле дрво у Албанију, за готов новац, несолидна утакмица сад је и тамо увела кредите на рокове који се више ни тамо не одржавају. Видите сами трговци Албанези признају да се чуде што смо са продаје за готово и злато прешли на кредит. Криза је и у Италији. Трговци који су пре рата деценијама плаћали тачно, сад не плаћају уредно. У повољном положају, због руског дрвета почели су строжије да примају робу и траже оне мере за нижи обрачун које се пре плаћале више. Тесани лес рађен 13/16 ст3 плаћа се као 12/15 ст. Неки наши трговци почели су тако да га дају из несолидне конкуренције и сад је то постао изанс. Грађу за сандуке наранџе сад Италијани требе и од бољих тестона тог дрвета праве дрво за индустрију намештаја. И на томе губимо. А они добијају при томе и на царини при увозу. Совјетски дампинг је изгледа прошао. Руска роба је ужа него наша и Италијани траже шире дрво. Засада мешају обе робе и нашим дрветом поправљају квалитет. Медија дрвета је пре била око 24 ст4 сад је око 30 ст. Поскупио је и кредит, због недостатка новца поскупио и новац, морамо да држимо готов новац, да дајемо а конто стругарама у Словенији и Горском Котару. Једном речју, господине, криза је још ту, још смо у тешкој борби и главобоље и бриге имамо доста.

ЈЕДАН ПОДУЗЕТНИК ЗА ИСКРЦАЈ И УКРЦАЈ, ПРЕ И САМ РАДНИК, КАЖЕ: - Пре три године држао сам раднике и примао послове и дању и ноћу. У луци није било места. По 1000 до 1200 радника радило је овде куд сад пролазите. Сад их неће бити ни 300. Пре смо конкурисали Ријеци при сваком истовару бар са 2-3 динара, сад више не могу ниже доле са

152

ценом. Накупило се много сељака из околине и све то хоће у раднике, јер као сезонски радник радије ради овде него да код куће копа земљу. Боље му се исплаћује, нарочито му се пре боље исплаћивало. Зарађивао је по 70 дин. дневно, сад мора бити задовољан кад му платим 50. А плаћам и благајнички фонд за осигурање. У Шибенику и Сплиту радна снага је далеко јефтинија. Много сам изгубио господине на такси дизалица за утовар. Закључио сам послове по 225 динара таксе, а од 1. априла о. г. они дигли на 450 динара. Требали су нас обавестити бар 2 месеца пре, зар не, господине?

ЈЕДАН ДИРЕКТОР НАСЛАЊА СЕ НА ЈЕДНУ РУДУ И ГОВОРИ: - Ако нам и не буде лакше, радујемо се, ето, кад нас тако запитате за наше муке, ви, новинари. Осећамо се у једној широј заједници која брине о нама и не напушта нас. Криза још траје. Ето видите дрво ми баци „Јадвар”, повлашћено друштво што има веза код вас у Београду, овде из вагона, а трговац има да га „витла”, да га прозрачи. Пре су ови моји радници по тројица на дан истоварили по 2 вагона. Сваки је могао да заради по 100 динара на дан. А сад је срећан кад добије четрдесет, ето разговарајте са овим.

ЈЕДАН РАДНИК, ЗА КОГА ЈЕ КРИЗА ДРВЕТА КРВАВАИ ЗНОЈНА ПОРОДИЧНА ТРАГЕДИЈА, КАЖЕ: - Право да вам кажем, ако ово овако потраје не знам више шта ћу. Погледајте ме како сам поцепан. Пре сам имао рада сваки дан и на дан добијао по 60-70 динара лако. Већ неколико месеци пролази по неколико дана док овако нађем рада. За станарину имам да платим до 400 динара и то ми је најтеже; јести, некако и набавим штогод, али стан за породицу да платим то је највећа мука. Од године 1923. никад ми теже није било. У акорду зарађивао сам просечно годинама по 70 динара на дан. Сада сви мање једемо и морамо да штедимо на храни. Покушали смо и са организацијом, али видите у организацији бистрији искористи ситуацију па и сам постане подузетник. Имамо их таквих и у организацији лучких радника. Овде шкартирамо дрво, тежак је то посао. Ево видите овог што ради са мном. Зове се Иван Томц, има 64 године. Готов је. Не може више. Срећа је његова што му чланови породице имају нешто земље, тамо горе. Кроз који дан нас напушта, враћа се у село.

У СЕЊУ, КРАЈ НАСЛАГА ДРВА Г. ХЕЛЕБРАНТ, ПОЗНАТИ ПИСАЦ У СТРУЧНИМ ЧАСОПИСИМА ДРВЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ, РЕКАО НАМ ЈЕ РЕЗИГНИРАНО: - Код нас се увек тражи помоћи од државе, а нико не признаје своје кривице. Криза индустрије дрвета је тешка, нема сумње, али има много шта и у њој, што 6и требало оштро критиковати.

153

Не можемо да конкуришемо иностранству, јер су нам продукциони трошкови велики. Творничке режије за време конјунктуре попеле су се високо, а сад су непријатне и нису смањене. Не треба прећутати ни наша мизерабилна фабричка уређења и наше нестручно вођење стругара. То је рак-рана наше кризе. Код нас се ради на немодерним машинама које спадају у старо гвожђе и квалитет наше индустрије дрвета зато не вреди колико њен квантитет. Наша шумска индустрија не би смела једноставно, у име социјалних мотива да одбацује рационализацију погона, јер ћемо иначе подлећи иностраној конкуренцији других народа, па ће социјалност наша претрпети још много већи удар. Због нерентабилности стаће и остале стругаре. По моме мишљењу највише би помогло сад једна само за дрвену индустрију основана новчана институција која би тражила исто толико стручан и солидан пилански рад, као и капацитет наших стругара у ефекту мали је и слаб, јер не знамо и не пазимо на елементарне захтеве технике резања. Колико је пилана, које код продукције од 100 кубика робе бацају у пилотину и отпатке од 3 м3, више него што би требало. Колико штете дакле код нас за народни иметак. За 1 кубични метар робе треба у Америци 2.3 сати, у Шведској 3.5 сати, у Немачкој 7.6 сати, у Аустрији 8.5 сати. Код нас још више. И то је узрок наших тешкоћа и висине наших продукционих трошкова. Било би време, да се при анкетама отворено говори и о слабој организацији наших стругара. У доба конјунктуре отимањем шума на лицитацијама, са ниском ценом робе, многе су наше дилетантске стругаре отежавале опстанак здравим предузећима. Нек сада пропадну, и то ће бити добит у овој кризи.

Време, 12. V 1932.

154

РАСПЕЋА УКРЦАНА У БРОДОВЕ

Ничег лепшег на мору од једног новог, поноситог брода. Био он пароброд што се забели издалека, једрењача пуна ветра што плови по запенушаним таласима увек има лепоту једног јутарњег белог облака на плавом небу. Колико је, међутим, за један такав брод, издалека лак као бели лептир, везано интереса и патњи, људских нада и борби. Криза бродарства на мору, после рата, траје већ годинама, у свету. Понегде, као у Енглеској, једно време, она је била катастрофална, а допрла је и до нас. Понегде, као у Немачкој, обнова поморства, постала је симбол државног васкрсења, понегде, као у Италији знак силе и моћи владајућег режима који свесно одређује нове тенденције и правац, не само бродарству трговачком, него и само држави као броду. Код нас је стварање поморства истоветно са стварањем народа и државе и једно без другог не да се ни замислити. Криза бродарства још траје, и привезаних, мрачних бродова има још по свим лукама света, па ипак има, као авети и код нас, али криза нашег поморства није у томе. Криза нашег поморства је у томе што у понеким деловима наше отаџбине, као и у понеким сталежима нашег народа још нема поморске свести. У томе што се наша трговачка морнарица тек ствара. Што се ствара на рушевинама једне пропале силне царевине и наших неактуелних више поморских традиција. Што стварање трговачке морнарице наше за државу може бити и сме бити само један од неколико животних проблема, мада за наше Приморје он јесте прво и једино питање живота. Што у нашем бродарству још нису донесени сви потребни закони, уведен сав потребан ред и нарочито социјална заштита нижег бродарског особља. Као кризу нашег бродарства још не треба сматрати незапосленост бродова, већ пре свега замршену збрку интереса око стварања наше трговачке морнарице: стално тражење све већих1 субвенција од државе, тенденцију бродовласника засада да само што пре повећају тонажу, искористив повољне цене за бродове, нарочито у Енглеској, тешкоће уложеног капитала друштава нарочито после пада фунте, и опозицију помораца погођених снижењем и тако ниских плата. Ту кризу не би могла да реши никаква поморска конјуктура, већ само један нов осећај заједничких интереса, свест о томе да нам је море потребно не само као пучина погодна за игру судбине и капитала, нити

155

као бескрај за класне борбе, него као једно велико, величанствено економско ослобођење, не много мање важно од политичког, за цео наш народ, у коме за сваког има права, али и дужности. 2 - Паничне су често вести што се шире о кризи бродарства, о привезаним лађама у пристаништу, о бродовима што плове празни итд. Зар је ова година заиста тако страшна? - питали смо једног од директора великих наших друштава на Сушаку, чије лађе плове не само по Јадрану, већ и до Шпаније, дуж Африке, до Канарских острва. „Криза бродарства, ако и није тако грозна као пре годину дана на Западу, још траје. Према иностранству код нас је још ружичасто. Уосталом, ми смо баш ових дана нашли један излаз који би нас спасао ове године. Према споразуму који је наша држава закључила са Француском, имало 6и се извести ове године 12.000 до 15.000 вагона пшенице за Француску. Или Дунавом, или железницом преко Сушака и Сплита, па морем до Марсеља. Према садашњим железничким тарифама извоз нашег жита преко румунског Дунава био би јевтинији, али разлика у прилог извоза преко Браиле само је привидна. Транспорт Дунавом извршио 6и се само делимично3 бродовима под нашом заставом, а од Браиле до Марсеља био би готово сав у туђим бродовима. Тиме се од зараде искључујемо не само ми, домаће поморство, него и домаће луке са својим људством. А свакако није у интересу наше привреде да се нашим теретом алиментирају стране луке и страно бродарство и одузима зарада и домаћој радној снази. Кад би се жито извозило за Марсељ преко Сушака и Сплита, цео транспорт остао би у домаћим рукама. Зарадиле би државне железнице, домаће луке и бродарство и наш радни свет. Железнице би код оволиког промета требале да спусте тарифу само да би се жито и зарада обрнули нашем Приморју. То питање је за нас најважније ове године. Шпанију смо навели на закључење уговора само тако да смо јој за наш извоз дрвета обећали увоз воћа. Међутим, девизне одредбе стварају толике тешкоће да су Шпанци горко разочарани. То може да нам цео промет поморски са Шпанијом укочи. Пад цена за превоз је општи. Талијани могу још успешније да нам конкуришу и неки наши експортери грабе да искористе ту повољну прилику. Не рачунају с тим да кад наше лађе стану, да ће онда Талијани по вољи дизати своју цену. Цемент од кога је живело у Далмацији толико људи, има конкурента у Белгији, Енглеској итд., али видите ту је пад цена довео до једне нове музике будућности, срдачне и искрене сарадње извозача, крцатеља и бродара. Зато бродови наши са цементом плове. Контингентирање увоза дрвета у Француску и њене афричке колоније зауставило је највише наших бродова, ако се на то реши и Шпанија биће још горе.” Водећа личност међу нашим стројарима, поморцима, каже нам:

156

„Криза бродова свуд још траје, али је код нас једва има. Постоји криза нашег положаја, наших плата, и старијег и млађег стројарског особља. Спорови наши суде се још по законима и едиктима поморским из доба Марије Терезије. Потребан нам је пре свега закон, држава да нас социјално заштити, да нам се у иностранству не смеју због наших свађа и сукоба који се дешавају, јер људи нису анђели ни кад реда има, а камоли кад ствари нису одређене. Лучке власти у суђењу наших спорова дају само нека мишљења арбитражне нарави али свакако Вам је јасно да то није доста. У Холандији, у Француској, друштва и особље везани су колективним уговорима којима је држава дала форму и силу закона. Ми сматрамо да би само такав уговор начинио и код нас у поморству реда. Питање колика мора да буде посада бродова, где су злоупотребе честе, питање је, по нашем мишљењу еминентне важности за поправак стања у нашем поморству као и питање квалификације, школа и испита нашег особља, особито стројара. Од стројара и капетана, уопште особља зависи судбина бродова, не треба дозволити, ни у чијем интересу, да се ту ради без обзира и укрцава по вољи. Трговачка морнарица треба да буде извор благостања и задовољства за наше Приморје, а не горчина и невоља.” Један мали власник једног моторног чамца и једне барке којом се возе гости купалишта казао нам је ово: „Не могу се, разуме се, упоредити са Лојдом, али кризу поморства осећам и сам. Ако Чехословаци збиља буду могли износити из своје земље само 1000 ч. к. а Немци само 220 марака, онда мој моторни чамац и ове моје две барке остају празне. Нећу имати кога да возим до Врбника, нити ноћу кад је месечина ван. Криза је верујте тешка. За цели април и почетак маја зарадио сам досад 130 динара. Возио сам једне сватове до Омишаља и једног лекара из Земуна са женом у шетњу, сат. Увик сам говорел да немам среће на мору, интера немено.”

Време, 15. V 1932.

157

РИБАРСТВО СЕВЕРНОГ ЈАДРАНА

Исус им рече: не треба да иду. Подајте им ви нека једу. А они рекоше: немамо овде до само пет хлебова и две рибе. Наше северно приморје до Сења чувен је крај исељеника. Отуда и, под нормалним приликама, свет је обично у туђини тражио хлеба. Сад, када су свуд тешке прилике, слика ТОГ краја још је мртвија1 и питање: какви су изтеди овогодишњег рибарства, важније је још него пре. Кад брод који обилази поједина мања места горњег Јадрана уплови у камените луке обично су лукобрани застрти мрком мрежом. Од камена, голог камена та мала места не би могла живети. Море треба само да их исхрани. Увече, док пароброд оставња за собом пенушави трагу смарагдном мору, из свих тих села и варошица излазерибарске барке, на кљуну са карбидном лампом. Сиротиња то наша иде на рибу. И тек понегде, ретко још, дуж наше обале, зачује се по који рибарски мотор. Све је још патријархално, али време рибарских бродова, индустрије рибарства и пролетерства народа и ту је већ стигло. И долази дан када ће рибарска берза на Сушаку диктирати цене и тон нашег рибарства, као и сваке друге робе. Отегнуте песме наших рибара заглушиће шум машине. Риболов наш био је до сада онакав какав беше од старина у нашем северном приморју и није био организован, ни рационалан. Није се рентирао и домаћи су га се држали више од невоље, него са дубоком свешћу да је то њихова привредна грана на којој једино може хлеб да им процвета. Иако риба има и на северу у нашем мору довољно – познат је облик нашег приморја и његове топле, за рибу згодне обале које је долазио дуго година да посећује и рибар туђинац са друге стране Јадрана - наше рибарство, после рата, почело је од почетка да се дави у немоћи организације, у рукама посредника који су нашу рибу пребацивали преко границе на пијаце суседа, у незајажњивости појединог капитала који је гледао само своју, привремено, претерану корист. За малог човека, за обичног рибара, риба је доносила хлеб и исхрану породице обично само за време лета кад је за госте купалишта и путника дошлих из иностранства требало доносити више рибе. Наша унутрашњост према Загребу и Београду, једва је и знала за нашу морску рибу, коју је, док је дотле стигла већином била и поскупила по кг. до 100 одсто па и 200 одсто. Исто тако ни наша индустрија конзервиране рибе није одмах

158

успевала да потисне страну, чак ни да се озбиљно појави крај ње у земљи и бољитак се и ту био јавио теку задње време. Питање рибарства на горњем Јадрану постало је дакле и са те две последње тачке гледишта актуелно. Често се у нас сања да би наш извоз мото да се поправи и рибом. Међутим, познато је, да ни количином, ни ценом, не можемо на европским пијацама, и кад бисмо на њих изишли, да конкуришемо риби из северних мора. Наше рибарство могло би рачунати на извоз само на блиским пијацама нашим границама и као и наша индустрија конзервиране рибе, само тамо, где цена и количина не играју главну улогу, него где се тражи нарочита врста и каквоћа. Међутим, у самој нашој земљи за сву нашу рибу, има пијаца и потрошача. Продају и пренос треба само организовати. По подацима из „Рибарског листа”* у год. 1930. целокупна производња наша дуж Јадрана износила је око 6.533.7362 кг. рибе. Једна десетина од тога ишла је у иностранство. Око 6 милиона кг. рибе остаје нам за потрошњу у земљи. Тако, док у Енглеској појединац потроши рибе у години око 25 кг. код нас на становника земље не отпада ни пола кг. рибе на годину.

Да наше рибарство настави успешно свој развитак потребна би била прво пропаганда која би навикла нашу унутрашњост да тражи морску рибу, затим организација транспорта рибе итд. Од ушћа Ријечине код Сушака до Бојане добија наша земља, дакле, око седам милиона разне рибе, али се зна да би тај број могао да се лако повећа. У рибарском алату и баркама лежи око 50 милиона динара, али би се и много већи капитал уложен у ту индустрију свакако исплатио. Последње године наше рибарство почело је да се нагло модернизује. Набавља бродове, нове мреже, моторизира се, уређује све машински, на погон, технички. У Италији, код нашег суседа, последњих година нарочито се много пажње поклањало рибарству, скупштинари су чак у парламенту основали засебну „Групу парламентараца за рибарство”. Подизање рибарства, нарочито у нашем сиромашном, северном приморју било би и од јаког политичког и културног утицаја, док је у данашњем свом стању још само мучан живот наслеђен као и алати и старинске мреже од предака. Без пашњака, сточарства, земљорадње, северно приморје наше мора живети од рибе. Риба на горњем Јадрану, риба је селица, тако да је дуж целе обале, свака рибарска година неизвесна. Иде ли риба, или је изостала, то је питање и ове године откуда наш горњи Јадран бије срећа, или несрећа. * Рибарски лист је излазио једанпут месечно у тиражу од 600 примерака у Сарајеву од 1926. до 1941. године. Власник и издавач било је Средишње рибарско друштво.

159

По подацима једног од најбољих познавалаца нашег рибарства, године рибом богате и сиромашне мењају се и ређају нагло и безумно. Има година на пр. 1907. и год. 1922. када је разлика у лову била скоро ТРИНАЕСТОРОСТРУКА! А од тих разлика зависи и зарада, дакле и начин живота већине овдашњег народа. Држава обично помаже рибарство тзв. премијама, које су нпр. у Француској уобичајене још од год. 1767. и које су у тој истој земљи каткад биле два пута веће од саме вредности ухваћене рибе. У 18. веку премије су се давале и у Шведској, и у Енглеској и у Холандији.3 „Хоћемо ли и ми стићи скоро дотле да наше рибарство дуж горњег Јадрана може да исхрани овај напаћени свет у овом кршу?” – питали смо, једног од најпознатијих наших познавалаца рибарства, који је и сам био велики подузетник на мору. Наслоњен, на лукобран Цриквенице стари господин, мрзовољан и политички, одговорио нам мрзовољно и о рибарству. „Килограме, пуне барке, папира, написао сам ја о томе господине, па ми је већ досадно да о рибарству и његовим невољама говорим. За њега се изгледа не интересује ни враг, а о њему се изгледа најмање питају да даду своју реч рибари. Све се то решава бирократски. Ја сам и као рибар индивидуалист и сматрам да је најновији покрет задругарства код нас у северном приморју створио много зла. Треба пустити нек свако ради како зна. А кад се баш хоће да се више њих сложе, па добро, нек се сложе у послу, али као индивидуе. Код нас је сад свима, ушао у главу црв задругарства, али од тог задругарства опет рибар нема користи. Само кад је нешто да се добије од државе јаве се те задруге да поделе новац што се даје за рибарство. Тако се и ових дана гуркају око добивених 500.000 динара. Ја сам зато, господине, да се удружују индивидуе, али по свом слободном избору, а не да рибаре те тзв. задруге. Питање нашег рибарства решавају често људи који сами рибари никад нису били, или рибу, ни као рибу у мору, ни као робу, не познају. Као што не познају рибарске плате. Како хоћете онда да кажу, саветују, или учине нешто корисно? Тако ми је недавно питао мишљење званично један инжињер. А ја му кажем: ’Ма4 ће рећ да се Ви мешате у посао нас рибара? Кад се инжењери састанете да вијећате, зовете ли да Вам соли памет неки судија?’5 Наши све иду и ’студирају’6 питање рибарства на Северу, али ово овде од Сушака до увале Св. Магдалене то море, ја Вам кажен не знају. Не знају. Међутим, између појединих места подигоше праве плотове. Ми не смемо да ловимо тамо, ено видите, испред Селаца, а они овде испред Цриквенице. Ако је то паметно... Питате ме за рибаре. Па знате Ви како је нашим7 светом. За мало вина, на све клима главом.”8

160

На мору, пред дивним Омишаљем, што се као шпанско село румени и модри, изнад плавих залива, на високој стени, један од најагилнијих задругара острва Крка, кога рибари цене као свог школованог, младог вођу, каже нам убедљиво и срдачно: „Управник сам рибарске задруге у Омишаљу која је на горњем Јадрану свакако најјача. Највећи недостатак за нас, господине, је у томе, да не примењују довољно ни оно законодавство о рибарству које постоји. Или га овде у овим крајевима не примењују свуд једнако. Интенсије закона и виших власти, док стигну кроз ниже, до нас, изгубе се, и у томе је прва наша невоља. Оно што је у једном месту рибарима дозвољено, у другом им је забрањено. Своједобно Министарство пољопривреде и вода израдило је законски нацрт, али кад је анкетиран, одбачен је, мада нико није дао место тога нов. По моме мишљењу, и већине рибара, тај пројекат није био лош. За унапређење задругарства био је добар, а кад нема бољег и са правног гледишта, засада идеалан. Наш риболов дели се територијално. На општине. На једну миљу пред својом општином смеју да лове само општинари. Даље свако. Међутим, по мом мишљењу, решење питања било би у томе да професионални рибар добије право да лови у свим општинама тј. Водама општина. То је већ било у пројекту и то би било најбоље решење. Тај пројект је предвиђао9 и сталешку заштиту и питање квалификација. А све то треба решити пре свега. Што право на риболов има свако, нарочито је зло у нашем рибарству. Замислите шта би рекли на такво право обртници? Рибарити сме ко хоће; као и пољопривреда и рибарење није заштићено. На социјалну структуру нашег рибарства ја гледам као задругар. Да сам пољопривредник био бих то и у пољопривреди. Постоје истина о користи од задругарства при рибарењу опречна мишљења по моме мишљењу, овде на граници нарочито у задругарству је најбоље решење. Оно од рибара радника ствара малопоседнике. Не треба дозволити да се и у нашем рибарству развију противности дотле да са једне стране буду рибари пролетери а са друге велики предузетници. Као у индустрији. У Далмацији, и економски у рибарству је постигнуто много успеха. Риболов се модернизовао, моторизовао, уведене су нове мреже „пливарице” итд. Рибарство је постало рентабилније и економичније. На горњем Јадрану, код нас, та питања се тек недавно расправљају. Заслуга зато припада највише загребачкој Трговачкој комори. Мрачна страна нашег рибарства је још увек, да рибар још увек нема своје мреже и алата. Они већином припадају гостионичару летовалишта, трговцима рибом и само рибару не. Где задруга нема ту је рибар најамник и његова годишња зарада не премаша 1.500 до 3.000 динара. Риба која се улови нема пијацу и цене за свежу рибу тако постају апсурдне. А ту јефтину рибу, после, потрошач ипак плаћа 100 насто

161

скупље. Као Ћипикови Пауци чекају рибу посредници на обали, а рибар заостао од времена мисли да тако мора бити. Тек у најновије доба добили смо вагоне који могу да преносе свежу рибу до Загреба и даље па ће сад ваљда настати бољи дани за рибаре. Идеал би требао да буде једна берза за рибу на Сушаку. Појавила би се са њом боља понуда и тражња. Само засад би и то било преурањено јер је пијаца слаба. Више користи засад значило би остварење организације рибара на задружној основи, која би се бавила купњом и продајом, али ће и то ићи тешко без капитала и у неповерењу које и ту влада.”10 Под Врбником, човек који је рибарио не само по нашем Јадрану, већ и по океанима, пошто нам је дуго причао, говори: „Треба да нас пусте да рибаримо дуж обале где хоћемо, а не да нас деле овако по општинама. Ако мало јаче завеслам овде пред Крком одох у забран од 1 миље. Моји преци су од памтивека рибари и ја ћу бити рибар до смрти, али верујте није ми лако. Не помажу нам ни задруге. И ту смо ми рибари само скупине. А власници су они чији су мотори. У ствари то су још увек маскиране задруге. Риба се истина дели на дел, али ту долазе сад разна правила итд. Хоћете да Вам кажем отворено? Без Италије нема тржишта. Кад Фиума и Трст купује онда је добро. Било би добро и да има теретни ауто. Две уре по поноћи да пође из Цриквенице, ујутру би био у Загребу. За наше социјално питање. Нека нам даду јефтинији петролеј, па Бог. Лампа и мотор са петролејем то нам је највећа мука. Поделом на општине и те ’једне миље’ од обале, ловимо увек на истом месту, па нам риба бежи. Није ни она луда. А има места на мору за сваког, дуж обале. Ја сам био међу онима који су у Америци први почели да лове тунине око Лос Анџелоса, а овде због ових бановинских прописа оставио сам се и тога. Тамо је било нашег света око туноловки што је имао и по 40.000 до 50.000 долара. А овде имам видите само ову мају и барку. Нек пусте правог рибара да лови куд хоће и нек дигну ову једну миљу пред општинама.”11 Ето то мисли Иван Цар Соларић, рибар.

Време, 22. V 1932.

162

БРИГЕ ОКО ДУБРОВНИКА

Дубровник, бисер нашег Јадрана, окружен лепим грађевинама старе славе, банкар некада целога Балкана, трговац Босне и Србије, господар рудника, доживео је време да му све то ништа не помаже сад, када над свим законима владају закони економије, испреплетани са свих страна света, замршени. Стари град Працата и Гундулића, поносит на своје обичаје, дух својих кућа и породица, мора, с дана у дан, да тражи хлеба и у нови живот, новог пута. Некада раскошна република племства и богатог пука, једрилица што су биле знане до Индије, стара варош сад има скоро немогућ задатак да брише све те успомене и граби места у једном новом свету што се ствара на обалама Јадранског и свих мора. То не иде без брига и тешкоћа, од којих су ове, побележене у нашој анкети, само један мали део.1 Од све те дубровачке прошлости, госпару не може да се живи, а прва брига данас то је како да се учини да може да живи сав тај свет који ево видите врви кроз древна градска врата, са Пила. Дубровник има да живи од туризма и само од туризма, о томе треба говорити госпару пре свега и после свега. Од туризма, и само од туризма, Дубровник може да живи.

То каже директор „Путника”.2 У јуну месецу, ове године, мислили смо да долази катастрофа. Странаца је било мање за 50%. У јулу и августу, међутим, госпару јачи је био промет него прошлих година. Дошли су опет Немци и Аустријанци, а све је више и Енглеза. Новост за наш туризам су Белгијанци, одлични гости што добро троше. Њих нам је довела ажанс „Броок” 3. Сестра власника те агенције удата је у Ваљеву, и ето то нам је донело око 200 гостију. Појављују се и Французи, а што њих карактерише то је да то није свет, као немачки који долази, пре свега, да се одмори, да се наужива, и здравља ради, већ да види, нарочито старине. Наш званични туристички уред у Холандији успео је да нам доведе прилично и Холанђана. Још је већи успех у Варшави, код Пољака. Последица тих путовања у нашу земљу, не само материјални, већ и морални успех, мислим да је довољно јасан. Ето већ два дана Дубровник је пун ових дечака и младића, што их видите како су се размилели по вароши, госпару. То су енглески ђаци. Очарани су и Дубровник више никад заборавити неће.

163

Имамо, разуме се, и ми своје муке и бриге. Један од наших несолидних пансиона, растераће нам госте, и не можемо да га сломијемо. Тако исто никако да решимо ситне потребе, да добијемо законске основе, при довођењу у ред шофера, да униформишемо носаче, а о путевима да вам и не говорим. Нигде горих путева него у нашој околици. На њима је уштеђено кажу 200.000 динара, али зар је на томе требало покушати да се штеди? Оно што нам је највише потребно то би била једна контролна власт за сва питања туризма као што су другамо лечилишна повереништва. И више љубави још за Дубровник и схватања да туризам

није подизање сваког села, него концентрација туризма на неколико најлепших, најпогоднијих места. Дубровник је данас рекламиран већ у целом свету, али оно што му недостаје, а то би била последња етапа која би га изједначила са великим летовалиштима и зимовалиштима француске ривијере, то би био касино, курсалон, како хоћете, али свакако један комплекс зграда који нам недостаје, а где би стран свет могао да нађе разоноде, јер овако кад падне киша, кад се поквари време, преседне му и Дубровник, и сва његова слава и прошлост и лепота. Туризам је, госпару, главно питање Дубровника и треба га решавати онако као што економ, трговац, хотелијер решава. Јер је, пре свега, економско питање и ту нема места, ни сентименталности, ни јадиковању над прошлошћу. Нове зграде, путеве, посла свим сиромашним слојевима може овде донети само туризам, госпару. Нек долази ко хоће, и ђак, и студент, и спортист и богат и сиромах, школе, соколи, мушко и женско, само нек ми не долазе грудоболни, јер овде их чека погоршање болести, па и смрт. Сунце и море, госпару, нема сумње, то су лекови који код лакших оболења плућа, одлично помажу. То каже лекар, познат као специјалист за плућа у Дубровнику. Често и у јануару и у фебруару код нас сатима може да се сунча. А тај зимски излаз у природу још је бољи од летњег. Un hiver vaut bien deuh étésI. Само све то није за оне који су већ озбиљно болесни од плућа. За њих је санаторијско лечење и ништа друго. Првих година, после рата, овде је био прави ужас. Болесници нагрнуше са Севера, тако да је најпосле општина морала да интервенише. Долазили су нарочито из Војводине и умирали, нарочито деца. Море и Сунце заиста лечи, али уморне и слабе, рахитичну децу, шкрофулозне итд., али не и туберкулозне. Што се тиче и самог Дубровника, он има заиста дивну, здраву климу, али није здрав, Јер му је ниска социјална и економска хигијена. Морталитет је у њему висок, наталитет мали. Много је људи рђавог телесног састава. Ретки су са добрим зубима. Плућни катари и венеричне болести јако су раширене. Упадљиво су слаба деца основних школа, тек код гимназиста стање је боље, јер их спорт спасава. Код женске деце туберкулоза је нарочито честа. А свему томе је главни кривац у Дубровнику, нехигијенски стан и слаба храна. __________________

164

I Зима

је вреднија од два лета. (прим. прир.)

Деца због слабе исхране често умиру од пролива, находиште је било пре неколико година права „фабрика анђела”. Туберкулозни износе у Дубровнику око 30% али одмах да додам да је све то ништа према Београду који, ту, можда ставља светски рекорд. Уз то, још нешто: бројно напредовање становништва не задовољава. У Дубровнику се касно ступа у брак. Годишње ми имамо око 268 погреба, нарочито у слоју радника и занатлија, тако да годишњи прираст износи већином свега око 40 становника на хиљаду. (Око 3.5. Загреб 9.76). За

последњих 20 година број становника Дубровника једва се мења. Стотине и стотине станова овде, госпару, не виде сунца, ни јула ни августа, па чак ни ветрови не могу да прочисте зрак ових кућа. Уз дим и прашину имамо мемлу средњега века. Кад се ради, а нарочито кад се јавни послови раде, не сме се бити песимист. Треба гледати само напред и борити се за оно што се хоће. Тешкоће Дубровника су у томе, да крај државе и бановине дођемо до наших приреза које плаћамо. Општинске прирезе треба да трошимо на Дубровник. Да нам то дозволе то нам је сад највећа брига.

То каже начелник старога града Св. Влаха. Питате зашто не помажемо јаче туризам. Зато што немамо чим, драги госпару. Да вам наведем само најновији пример. Ето Будва данас приређује банкет тим француским туристима што су дошли у Дубровник засебном лађом, а што су већином интелектуалци, професори итд. Будва дакле има и добила је од бановине, а Дубровник нема. Ми сматрамо да је братски оно што је братски, али ипак не иде тако од наших приреза брату све, а нами ништа. Трамвај је, између Гружа и Дубровника стао. Нема сумње, у сезони промета странаца нарочито то је којешта, али општина ту најмање може. Све зависи хоће ли се најпосле споразумети интересенти, аутобуско друштво, Српска банка, и друге групе. Општина је уложила много око водовода. Тешкоће Прве хрватске штедионице погодише и наш зајам. Мада, госпару, параграф 8 не обухвата, изриком се каже, самоуправна тела. Једном речју, од нас се тражи да радимо, да стварамо, али ако се тражи то, треба и да нас питају, и да нас каткад послушају. Ето дубровачка филхармонија свакако је нешто чиме се можемо и пред домаћима и пред странцима поносити. Скоро једино још она репрезентовала је културну улогу Дубровника. Ни динара потпоре за њу нисам могао да издејствујем. Наш кулук, наш општински прирез требао би да остане, бар неким делом, и нама, госпару, ето то треба рећи. Видели сте у Гружу привезане наше бродове и „Куманово” и „Ловријенац” и друге. Криза бродарства, госпару. А код слободне пловидбе још горе. Не помажу ту интервјуи по новинама. Треба да радимо ћутке и стиснувши зубе. Доћи ће дан кад ће сва Југославија разумети оно старо наше дубровачко: боље је пловити по мору, него вуцарати се по камењу. За сада има још много незнања и несхватања у

165

нас, за потребе бродарства, али криза, узроци кризе сада су општи у свету. Зато и није моменат да говоримо, пред јавношћу, нешто нарочито обзиром на наше тегобе и неприлике. Ми се још увек надамо, капитал је у дубровачким рукама и подељен у ситно и то је добро. Свака породица има по мало акција, издржаћемо. Дубровник ће се и даље држати мора.

То ми је рекао акционар бродарског друштва. Дубока религиозност Дубровника, његова је највећа срећа. Уосталом верских питања код нас и не може бити. Православних ту немамо, бискупија је сва католичка. Обраћам вам пажњу на наше сјемениште. То је завод, конвикт са 50 свећеничких кандидата. И друге наше школе, међутим, могу вам слободно рећи, на великој су висини. Наше је васпитање ауторитативно, госпару, али религиозно, и спомените то, нарочито, патриотско. Оно што би нашу јавност могло интересовати, то је пинакотека коју ево у бискупском двору стварам. (Ту нас је преузвишени бискуп провео кроз раскошне одаје старе палате из 16-тог века, са ренесанским [т]аваницама4, барокним олтаром капеле итд.). Бискупи дубровачки увек су високо ценили уметност. И ја сам њихов следбеник. Па ето скупио сам из влажних и мрачних кутова цркава ове ванредне слике да не пропадну и намештам их овде где ће и странци и домаћи моћи да их удобно посматрају као у музеју. Погледајте ову школу Рафаела и Тицијана, овог Св. Фрању од Рибере или ког даровитог његовог ученика. Ову запуштену слику Медовића коју сам спасао и све друго. Највећа радост би ми била да ваше новине у Београду забележе да бискупски двор у Дубровнику не заборавља културни свој задатак који је у граду Св. Влаха одувек вршила католичка црква.

То ми је рекао преузвишени бискуп Дубровника. Са новинарског гледишта, била би права сензација завршити овај чланак о једној другој али врло незгодној бризи бискупије у Дубровнику, што је морала у својој близини да трпи, заиста без потребе, једну кућу греха, око које су се дуго ломили интереси и протекционашка копља, али је боље да се о тој интимној сензацији дубровачкој ћути. Дубровник, крај свега, плови на нашем плавом мору као прави бисер који брани тврда каменита шкољка наших древних хрватских и српских земаља, Захумља и Приморја. Над њим чиста и блага лепрша се застава Св. Влаха.

Време, 15. IX 1932.

166

ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИЦА БИТКЕ НА КУМАНОВУ 1912-1913.

Улазак Србије у рат, у јесен године 1912, ових дана пре двадесет година, изненадио је и задивио је, као што је познато, Европу. Не зато што је рат балканских народа против отоманског султаната био неочекиван, него зато што је Србија ушла у тај рат једном неслућеном готовошћу и невиђеном спремношћу. Беч, са својом штампом успео је био, већ од времена окупације Босне и Берлинског конгреса, године 1878. да о Србији изради, за „Европу”, једну лажну слику распрострту свуд, где се уопште знало што о Србији. На тој слици наш је народ био унижен, престоница је имала све црте оперетских краљевства, војска је била приказана као башибозлук, а официрски кор, као да је из неког очајног Мексика. Велико једно дотрајало царство, пре свог распада, осећало је надмени презир према свом планинском суседу. Сав је свет уосталом био под утиском те бечке лаке илузије, да, одлазећи у рат, Србија одлази у своју пропаст, последњу халуцинацију преживелих Хабзбурга. Чак и Јужни Словенци1 у зебњи и неспокојству тих првих кишних дана октобра, скоро и не знајући ближе ту сељачку, србијанску масу што беше створила ослободилачку државу, тешили су се легендама Црне Горе и њених бојева. На границу је, међутим, косовску, изишла била тад већ она Србија коју су сви најмање познавали, а која је била скоро чудесна у својој зрелости државној и војничкој. Она је имала за собом велико искуство царинског рата са Аустријом и улазила је у рат са економским предвиђањем врло прецизним. Доћи ће дан кад ће рударство на нашем Југу, воћарство, солунски мост у Азију, потврдити рачун хладног разума који се у тој држави ни тада није губио. Она је извела границом коње, ухрањене за тај час, дугу поворку вуче бивола, пукове који, сад, на сликама, тамни, опаљени, несхватљиви, улазе у Скопље, тврди, силовити, на лицу са оном помешаном светлошћу, сељака и велмужа, коју је омогућила, у тој војсци, само опијеност херојском, народном песмом, у којој је сјај царева, манастира и оружја, допро до дна народа. Незнаном дотле војском, Србија је дошла до Куманова и првом њеном битком, са ње, спала је оперетска завеса. Кад је у јесењи сумрак 10. октобра почео да одступа турски 7. корпус пред

167

моравском дивизијом, што је осванула у јесени испрва питома и мирна под артиљеријском ватром, уз песму „Ој Мораво, моје село равно”, што се чула код села Четирце, то није значило само обнову старе славе србијанског оружја, него дизање главе читавог једног народа. Улазак у рат Србије године 1912. био је само логичан завршетак наших, скоро већ две стотине година, непрекидних немира, патњи и бунџилука. Хрпу војничких похода, у туђинским војним архивама, гомилу саборских вапаја, у конфузним политичким, панславистичким, тирадама, гужву једне разбарушене литературе, једног малог народа, његовог дрекавог новинарства, видела је у нашој историји деветнаестог века тзв. званична Европа. Није ни сањала да ће војничка акција запечатити све то фактима који се више нису могли мењати. Нема сумње, омирски бојеви Црногораца, око Скадра, као пре тридесет и четири године, око Никшића, испунише још једном ступце туђинске и словенске штампе, али оно што је Европу запањило беху победе Србије географски скоро несхватљиве. Ударивши у лице непријатеља код Куманова, српске армије, пређоше реке и планине и за неколико дана док су по Европи бележили ужурбано Једрене, Драч на Јадрану, Солун на Јегеју, научише и древно ратничко име Срби, Срби што је после порасло до миракула. Кумановска битка, прва битка дотле незнане војске, има сву тамну лепоту великих, судбоносних битака. Непознате српске армије са визијом старе, немањићске Србије, пећских манастира и Маркова Прилепа, иду у сусрет Турцима, царевини Босфора, скоро без одређеног, ратног плана, са јединим задатком безуветним: тамо, где ће непријатељ свакако бити, све три да се нађу. Никакав потхват једног народа не може се, по својој моралној вредности, упоредити са заносом једног жељеног рата. Не заваравајмо се, на дан ове битке бар, признајмо: нема величанственијег призора, нема дубљег осећаја заједнице, нема чистијег узвишења мисли и душе, од битке, од учешћа у бици једног народа. Кумановска битка тучена је у модром, небесном смирају јесени, под огранцима Козјака и планина Скопске Црне Горе, и није имала боју прљавог, рововског клања, садашњих бојева. Киша, ситна јесења киша дала јој је меланхоличну светлост облака што пролазе. Пошто нису имали времена да се дуже укопавају, непријатељи су осећали грозничави дах судбинске неизвесности, заривши се у земљу, само брзим утврђивањем, ни толико дубоко колико је гроб. Вечност која је у боју год. 1389. Турцима дала боље положаје, при одмазди, после петсто година, одредила је случајем нашој армији (армија I Престолонаследника Александра) доминирајуће положаје. У нашем тумачењу било је неке неумитне строгости и разборитости која није могла бити неразумљива нашим сељачким масама. У турском налету и безумној катастрофи било је нечег пропало господског, азијског.

168

Први дан, у потпуној неизвесности, наша армија, скоро је стајала под артиљеријском грмљавином; у ватру зађоше само моравска, дунавска и један део дринске дивизије. Око 30.000 људи, са 60 топова. Други дан, као на косидбу, оде у огањ цела армија сем 3. и 15. пука; око 80.000 људи и 138 топова. Код Турака мозак је радио наопако. Они су бацили на нас целу своју вардарску армију (див. ђен. Зеки паша) први дан, а други дан, кад је скопљанску, редифску дивизију обузела паника, они су давали отпор само деловима армије. Док се није претворио у дебакл. Рат је, после, постао она страшна авет борбе оруђа, више него оружја, патње у земљи, у блату, више него у пожару бојева. У кумановској битки све је још било као у епу. Тучена је на домаку плавих измаглица Косова, на Пчињи и у близини Жеглигова где је право славље балканско, некад, имало још сву дубину оданости надземаљском, у пределу пчињског Прохора. На челу армије тукла се још младост сељачка, гиздава, и коњица. Таласала светла сенка једног Престолонаследника што пре тога није било, ни у добу устанка, ни ратова XIX века. У царско Скопље дошао је за сином седи Краљ који је био оличење свих народних и грађанских врлина, као из прича. Бој је био пун прошлих, сјајних војничких епизода. Једна једина битка била је довољна да Турци открију пред рајом балканском сав очај својих катастрофа, да предаду планине целе Старе, царске Србије сав ток Вардара све долине Македоније. После Кумановске битке почело је опојно пијанство јунаштва нашега, што је, као што је познато било толико да су новине јављале битке као победе до којих су армије преко Прилепа и крвавог Битоља, играјући коло и газећи реке, тек имале да стигну. Јесен, у дане Кумановске битке, била је пуна телеграфских жица чије је хујање разносило, све даље, иронични, гласни смех Словена, на рачун Аустрије и њеног света. Показало се, да је на дну тих брзопролазних влада у Београду владала ипак једна дубока разборитост стечена у традицијама малих и презрених, балканских паланака и патријархалних домова. Показало се да је тај официрских кор, о чијим је перјаницама Беч, по Европи, толико шала ширио, најбољи сталеж наш, једини који се није носио са народом, који се није преварио у њему, и који је знао, кад му је требало показати куда да затресе земљу кораком, пред њим да мре. Србија и њени топови, бели и мирни волови њених војничких пролаза, полако, појавише се у задивљеним зеницама Европљана као нека стара, архајска слика. Та Србија, што је исуканим мачевима загазила у Јадран, та Србија што је у исти мах грмела тешким топовима код Једрена, та Србија што је застала као укопана, да у интересу нечег вишег, него што је пуста, ратна слава, пропусти савезника у Солун, та Србија је била, не само на Балкану, него и далеко даље неочекивана.

169

Наш народ је доказао Кумановом2 и последицама те битке, да је кадар да деценијама припрема, смишља, жуди, и у ниском животу, и у дуготрајној патњи, да би, у одређеном му тренутку, испунио. 3 Он треба и може мирно да прими своју судбину. Кумановска битка, која је Србији вратила све земље прошлости, у свом своме сјају, није ништа друго, до војнички завршетак свих оних политичких, друштвених, па и литерарних акција које је пречански романтизам, војнички живот хрватских крајина, програмске препирке наших партија, у другом облику, прижељкивао. Србија је на Куманову, почела да игра улогу оног брата коме је усуд поверио мач и зато што га је носила чистог, истинским жаром, неокаљаним ликом, њен бој на Куманову остаје зрачни, светао сноп, под којим та битка има вредност једног добро урађеног рада, нимало мање тешког и племенитог, него што 6и био да је сав народ изишао на поља под Шаром да у зноју лица свог оре и копа. Дуж целе наше земље, наш народ ратнички је још и ко му одузима тај лик одузима му и душу. Оно што је омогућило песму у бици на Куманову, најбоље је у нама и ако нам се и то одузме, ничег више нећемо имати до траља. Велика једна лаж шири се данас по свету и ратом, битком и војском називају се упрљане слике оног што рат, битка и војска нису били. У дане Кумановске битке, док идемо напред, у далеке таме будућности, за нама остају светли ти жеглиговски сутони, у којима Србија, од пре двадесет година, нема ничег у себи што би могло да нас удари горчином сумње, или стида. Док „земља, као нека барка, заљуљана их носи у вечност”, војници Србије нестају у њој, заувек, са сликама болним нагоричанских положаја, облака над Вардаром, сребрне, далеке пруге језера охридског. Али, у шапату и сећању на ту Србију, може се бити само уз њу, или у срамном табору против ње. Трећега нема.

Време, 23. X 1932.

170

ОСЛОБОЂЕЊЕ СКОПЉА

Као удар динамита, под Турском, затутњала је, кроз балканске планине, у октобру године 1912. битка код Куманова, али је њен одјек био туп. Улазак у Скопље1, прснуо је тек небу под облаке, раскошно, као нека светла петарда I армије, високо бачена, што је обасјала, видно, све наше крајеве, тако да се из свих груди оте крик. Турци су чекали да код Битоља даду најтежу и најкрвавију битку, али је њин пораз, у Скопљу, при повлачењу, у паници, био већ пун. Они што беху дојахали охоло, за постиђеним оклопницима Мрњавчевића, у зиму године 1392, напуштали су сад варош, разбијени. Бацали су оружје и нападали последње возове на железничкој станици да би, што пре, напустили онај град, што је све до пада Цариграда, био престоница турских султана. За њима, у сумраку, у предвечерју задњих октобарских дана, под тамним сенкама минарета скопљанских, палила су се већ кандила Св. Спаса. У том тренутку наш свет, није ни мислио на планине пуне руда, на плодна широка, скопска поља. Био је заборавио да је Скопље вековима било чувено тржиште, да су низ Вардар до Солуна пловили кораби, да је и сада у средишту Балкана, на вечном мосту између Европе и Азије. При вести, да је Скопље повраћено, кроз сузе, у свим нашим крајевима, затрепта слутња, да је то уопште повратак наш, после пет векова, из сна, на чврсто тло државе. Без свих оних атрибута што чине народ народом, пет столећа смо, оно што је у других стварала непрекидна држава, остваривали заносом православља, мислима, моралом, Србијом којој су били одани бегунци, свештеници, војници под туђином, племена, братства, гомиле. Знајући увек да је тамо у Скопљу, као у сну, смер свега тога, права држава. И кад већ од ње не оста ни прах, кад се манастирима скопским није више знао ни траг, тамо где су некад, скршивши велмуже, ушли Турци, добивши Скопље од Краљевића Марка, продреше сада сељаци Србије. Прошлост се не враћа, али она сја у свему што никне на њеном тлу. Скопље Немање, главом вишег од свих савременика, страшног и раскошног Милутина, Душана што га називаше „светли град”, није било оно Скопље у које пукови Србије уђоше. Изменила га беху столећа. Ипак је значај уласка у тај град у том, да је њим Србија, испрва раја једног пашалука, затим уточиште свих збегова, најпосле светла кнежевина свих идеала, патњи2 за њу, свих партија, у мислима, у судбини

171

Српства, пред Богом и пред људима, оживотворила оно што се од ње, сиромашне и остављене самој себи дрхћући очекивало. И као у болној једној и горкој грозници и тај сјај, толико векова у тами ишчекиван, прешао је преко Српства само као краткотрајни јесењи светли вео ваздуха и привиђења народа што је Скопљу био кренуо. Сагледала се сен толиких, горких сањарија свих српских крајева, Душанов двор и гроб, где је била израсла трава, осветила се прошлост, али у њој Србија није заостајала. Улазак Престолонаследников и долазак седог Краља Петра, сачуваше на себи, и у безмерном праву тог тренутка, сјај кандила, испред светих ћивота. Место тријумфалног преноса престонице у Скопље, у прошлост, Србија је бирала садашњост, занос Београда, пробијеног свим стрелама туђинским, нов политички сан вароши која је никла из устанка, града што је кроз цео XIX век стојао иза сваког покрета војвођанског, босанског, па и хрватског и љубљанског. Учено патњом, вековима, у којима није ни имало државе, у којима је постојало само силом душе и чврстином снаге у себи, Српство је, само сагледавши Скопље као сан, вратило се у Београд Србије, престоницу што је ратовала уз бана хрватског 1848. године, говорила кроз говоре словеначких посланика у бечком парламенту, шапутала у националном делирију босанске омладине. Вратило се годинама тамница, вешала, понижења и јаука. Зато данас, на дан уласка у царско своје Скопље, у тамној сени свега онога што је против њих, та прошлост и Србија, светле опет. Треба веровати у њих.

Време, 26. X 1932.

172

ИЛУЗИЈА БР. 1 ХУНГУРА

Мађари су имали, све до распада своје „хиљадугодишње” државе, читав низ разлога којима су доказивали да Угарска треба да буде вечна и непроменљива. У том програму, прва тачка, наоко безазлена, а тобоже неизбежна, била је често понављана и отприлике, овако је гласила: Угарска, географски лепша и срећнија од свих других земаља, већ по самом своме плодном тлу земља благословена од Бога, већ самом географском заокругљеношћу својих граница чини једну нераздвојну целину. Ту основну паролу својих државних тирада, Мађари су се трудили да, популарним изрекама и сликама, школама и књигама, уз припомоћ цркве и штампе, кроз све манифестације власти, усаде у сваку главу, у границама круне Св. Стефана. Иста је политичка идеја тих „природних” граница и код заступника идеологије „правде за Мађарску”, ревизије Трианонског уговора дипломатским, мирним путем, помоћу савеза, са почетком макар само исправке граница. Најпосле, и у очима најпопустљивијих, најразборитијих, најмирољубивијих Мађара, под видом економске заједнице у Подунављу и разних отрцаних формула дунавских конфедерација, сјаји та географска и историјска фатаморгана хиљадугодишње Мађарске од Карпата до Адрије. Нема сумње да је, сад опет гласнији, крекет, у хору политичких бара код нашег северног суседа, поручен, и да је тамо домаћа потреба. Ипак, крајње је време да се тај занос за географском лепотом бивше Угарске, почне и код нас сматрати као непролазна, мађарска, политичка опсесија. Да ли под пропагандом туђина, да ли под хипнозом својих успављача, свеједно. Мађари су заиста занети тим привиђењем бивших географских граница, њином лепотом, и, загледани у ту трептаву своју илузију, данашњу своју земљу, њене праве потребе и проблеме, више и не виде. Неће да виде. Крај све мешавине крвне, у сржи својој још увек народ азијски, они ће тек сад, кад се помало заборавио изгубљени рат и слом у години 1918. узјахати, несрећни, за том утваром. Позвани да стану, да се тога окане, они ће одсад, то је већ видљиво, не само дерњавом својих

173

историјских сталежа, већ и тзв. заведеним масама целог свог народа довикивати, да се оног не одричу. Не, не, никада. (Nem, nem soha). Нема сумње, кад цео народ бежи од јаве пред собом, а то се Мађарима неће десити први пут, најлакше му је ако појури за неким сном. А међу њима, илузија бр. 1. Хунгура, чак није ни најлуђа. Хиљадугодишњи тај сан, диван и незабораван Угрима, географска лепота и целина бивше Мађарске, иако никад нису биле стварност, нити јава, имале су увек привлачну раскош привиђења на равнима азијатским. У њима се виде и сад плодне, бескрајне равнице земље црнице, широке, пловне реке, језера и баруштине, пуне риба и дивљачи. Валовите падине, засуте цвећем воћњака, топлих, питомих брежуљака са којих теку чувена вина, зелене, безмерне пустаре, са ђермовима на видику, шумовита брда, слапови кроз које се пробијају дрво и сплавови, тамне горе рудокопа и далеке, високе планине сточара, са врховима што се губе у облаке. У халуцинацијама политичким Мађара, та земља још постоји нераздвојна, и само је Дунав дели на две поле, између Истока и Запада. Окрећући главу од своје данашње земље, Мађари, све више, постају народ који, за друге, не за себе, јури за једним сном. Уз покрете фаталисте, Азијата, који своје крволочне бесове, и свој плач после тога, сматра својом горком судбином, они почињу да чине и гестове сенке једног монголског коњаника, што се врти у седлу у срцу Европе, над једним географским привиђењем, сад већ и без тла. Мада и сада имају своје равни низије дуж Тисе, старе своје вароши и рударска брда Матре, лепоту токајских брегова и падина, где се чује наречје Палоца, крај преко Дунава, плодан као врт, у таласастим брежуљцима, изненадним брдима, чудног облика пуних рудног блага и црног дијаманта, што се огледају у најеженој површини великог Блатног језера око којег је земља још плоднија, они се тетурају опет у сну за Карпатима на Истоку, тражећи ради географске лепоте и природних граница Словачку, милу, сироту Русинску и давно румунски Ердељ, влашку Шумадију, а на Западу, рецимо гласно ми, оно што цеде кроз зубе, море и своју, како је називају, „здружену државу” (társorszàg): Славонију и Хрватску. Узалуд би било доказивати колико је усиљена, намештена, та теорија географске целине и „природних” граница бивше Угарске. Мађари је истичу у неком послератном безумљу, можда и прорачунатом, као прву тачку свог политичког програма, безобзирношћу уверења дервиша. На страну то, што је она, у савременим појмовима права и основа потраживања међу народима апсурдна, лажна је свакако као и илузија бр. 2 Хунгура: да је за народе бивше Угарске та земља била земља где тече мед и млеко. Никада „хиљадугодишња” Мађарска тих „природних” граница није ни постојала. Она је плод политичке маште и превласти мађарских „историјских” сталежа изричито реторичарских, правашких, и на основу прерогатива „државотворних”. Карта и граница те Мађарске ишарана је у

174

песак, штампом барокних првака по зборовима племства и свештенства, кроз векове, али нити је та Угарска била таква, кад је основана за Св. Стефана, нити је била непрекидна кроз столећа, нити је у њој мађарски народ зашао до тих граница, са својих пустара и њива пењући се, у брда и планине. У „хиљадугодишњој” Мађарској, „природних” граница и географске „заокругљености”, историчар вековима, наилази на Чешку, Турску, Хрватску, Влашку, Пољску и Немачку, о чијем се царству у том географском јединству може говорити, бар са толико права као каткад о Краљевини Мађарској. Да Хрватску и српски „status in stato” и не спомињемо. Кроз природну границу Карпата, пројахаше Татари и опустише и спалише Угарску као да граница њених није ни било. Паскјевич, царски, руски генерал, прошетао је кроз њих у години 1849. и стигао тачно на раван где је сва Мађарска, пред њим, положила оружје. Географска целина ништа није сметала, кад је у северној Угарској васкрсла романтичка и панславистичка Словачка, географско јединство Мађаре није сачувало да чак и Русини задрже свој шумски крај, толико, да се тамо, сем жандара, на дан хода, ни за највеће славе мађарске, није сретало Мађара. Крај све светле прошлости историјске, мађарске, румунски сељак, без ичије помоћи, узео је био, још пре рата, кнежевину Ердеља. У ствари, крај свег спољног блеска, насељени Азијат, у мукотрпном животу, Мађар је већ хиљаду година тамо где је и данас. Као народ, он већ вековима живи и умире на тој земљи, где му је и сада држава и где му је још од доласка из Азије завичај. Историјска Угарска, никада није била оно, што сада, и од почетка лудила мађаризације у 18. и 19. веку, мађарски, сталешки политичари, својим масама као трептаву илузију, предсказују. Становништво од 20 милиона Мађара, „државних” Мађара, по теорији шовенској помађарених Шваба, производ је луде илузије административне и племићске, сталешке државе, чија је глава била једна банкарска и ноћничка Пешта. Сан о лепоти географске Угарске, њеног јединства, о коме се сад опет тако гласно труби, кад се превиди туђински утицај, пуши се из главе чиновничких слојева што су примали плату по Хрватској, Ердељу и Словачкој. Да би се још једном остварила та географска Угарска поћи ће можда у крв милион тзв. заведених мађарских сељака, али је једно извесно, да би до „природних” граница волели да стигну, пре свега, бивши морнарски официри, пензионисани срески начелници, ишпани и зубари, и за њима сва она униформисана чиновничка Мађарска, и џентрија у кратким кожним капутима, што се тиска око крмила у Пешти. Мит о географској лепоти и заокругљености, само је прва тачка оног дугог низа лажи које политичка алегорија Хунгарије као пробрано бисерје, носи без стида, око свога врата.

175

Заиста, на Истоку, на „природним” границама, био је тамни, горски венац Карпата већ вековима око Угарске. Кад су Мађари, дошав из Азије, кроз њега ушли, они су, и сами деца Истока, обрадовали се да их са истока брани. А нису чули да се за њима, тај планински ланац, као горостасна брана од храстовине, затвара, и да се налазе, пред Западом, као у клопци. Вратили су се и отуда, са одсеченим ушима, што су им одсекли Немци кад су у биткама осрамоћени, јер отуда, ни после, никада, није било природних граница, да их од германизације брани. У ствари, скоро сваког столећа, за њих је постојала опасност да их ускоро не буде. Беснило једне кампање против наше државе, потреба опсене пре свега код њих самих код куће, може тој Мађарској визије, да би била примамљива, додати атрибуте једног хиљадугодишњег правног стања и географског јединства и лепоте, планинских венаца, река и језера, до миле воље. Она тиме не постаје, ни у прошлости истинитија, ни у будућности остварљивија. Основа њена никад није била једна крв и душа целог становништва, ни воља заједничке будућности појединих делова, па чак ни надмоћ једног народа, ни сталежа, над осталима, бар то што ствара државу. Празна фанфаронада и лаж је и пакост, што се сад за утеху тог несрећног народа баца пред њега, о географској неизбежности, као што је била то и она прича о благостању у бившој „хиљадугодишњој” у којој је Мађар, прави Мађар остао надничар. И тада је просечни Мађар био опијен и викао, латински, раздраган, да нема живота изван Мађарске, па ако га и има, онакав, као у Мађарској, није. Extra Hungariam non est vita, non est ita. Што ипак не мења факт, да је из те земље био највећи број исељеника у Америку. И данас, просечни Мађар, верује да је васкрс једне прошлости која му се приказује рајска, на прагу. Што ипак не мења факт да се сва та земља срозава до дна, на коме никад тако дубоко била није. Ускоро, од њених извесних фактора, разбарушених при послу фалсификатора, збуњених својим мађарским парадоксима, историјским, економским, социјалним, моћи ће да се очекује све. Језива, при томе, није, ни најмање, та нова мађарска, хусарска улога у будућем рату који ти кругови припремају, него наша наивност већ дванаест година. У неком болном атавизму ратника, у нас се дуго мислило да су стреле хунгурске уперене на друге мађарске суседе, а не толико против нас. Показало се да нам не остаје ни та ваjна утеха. Против нас се ложи, пре свега, луда локомотива мађарске, послератне иреденте која нам на границу довлачи већ познате силуете и куфере. У илузији бр. 1 Хунгура, географско лудило гледа, закрвављеним очима, то се ових дана открило сасвим, пре свега према Хрватској и нашим прекосавским крајевима. Међу споменицима иреденте у Пешти, око кипа Југа, највише се сада плету мађарске наде. У ствари, као што се концепције револуционарне потиру само концепцијама револуционарним, тако и на овај сан може доћи само снага

176

другог сна. Идеја панслависта, која није гора од њихове, ни географски, велика жудња стапања свих Словена, а пре свега северних и јужних које раздваја неколико десетина километара, што се могу покидати у будућности коју Мађари изазивају, а која може прогутати, пре свих, баш њих. У привиђењу тог сна, на мађарској равни, где ће остати, временом, само траг њихових копита, и у прошлости су одувек, место мађарских илузија, живеле и умирале словенске земље. За велико Словенство, они су само једна велика коњичка сенка што нас је тлачила и харчила и која је, како то они сами охоло признају разделила словенско море. Данас у Мађарској, изгледа, шири се делириј прижељкивања и припремања нашег распада и свега једна сићушна, елитна мањина политичара и уметника слути да је том народу спас само у добру са нама. Дође ли једном дан да оживи сан о Панславији, а његово остварење не чини се нимало невероватније од мађарског сна, иако је привремено исто толико далеко од јаве, под условима политичким и које сами припремају нестаће Мађара, као што је, пре њих ветар разнео све друге Азијате, што се џилитаху ту дуж Тисе, Дунава, Драве и Саве. Тада може доћи и дан када ће ти Мађари, што данас јуре за сном хунгурске паше од мора до Карпата, без икаквог увиђања времена у коме живе и судбине своје, плакати горко над својом данашњом земљом коју неће да виде.

Време, 9. XI 1932.

177

ИЗ ТОПА У КРУНУ СВ. СТЕФАНА

Угарска је недељива. Њене границе од Карпата, до Дунава и Саве и Јадранског мора природне су и чине нераздвојну целину. Не сме се у њих дирати, оне су исте, већ хиљаду година. То је била основна парола мађарског шовенизма, пре рата. Она је то остала и после мировног уговора у Трианону, само се гласније дречи. Оваква, каква је после рата, Мађарска не може да постоји, ни политички, ни економски. Она је богаљ, са одбијеним удовима (Sconkamagyarorszàg) вичу мађарски парламентарци и новинари. Овакве границе њене узрок су свакој немаштини у њој, пропадању свега, моралној кризи мађарског друштва, кризи индустрије, земљорадништва, вароши и села, итд., итд. Једини спас је у васкрсу, оне бивше. То је свакидашња теза мађарских државника и демагога. Међутим, кад је Мађарима, и крај географске карте непроменљивих природних граница Хунгарије, понестајало разлога, ни тада се не би морали враћати стварности. Бог Мађара (a magyarok istene) сетио би их тада да им са неба слеће у помоћ, десница и круна Св. Иштвана. Уз географску недељивост Угарске, тако, стојала им је на расположењу и једна мистична. По тој теорији круна Св. Стефана има мистичну моћ да чува и повраћа све земље које је икад имала и све те земље, биле чешке, румунске, хрватске, или српске, невидљиво, али вечно, њена су својина. Св. Стефан био је први краљ Хунгура, син последњег везира Гејзе и он је први привео свој дивљи, азијатски народ хришћанству. Зато га западна црква сматра за светитеља. Коњички народ, под чврстом стегом, брз, војнички одлично организован, као што је познато, мађарски је народ, као и Хуни, Авари и Татари, кроз IX и X век п. Христа пљачкао по Европи и својом лаком, страшном коњицом допирао до Цариграда и Пиринеја. Смирио се тек и скрасио, кад га је, год. 955. код Аугзбурга, немачко царство сатрло. Византија је, после битке у планини Беласици ослепила заробљене Словене тако, да их је вратила дома остави[вши]1 само сваком стотом једно око. Немачка је од Мађара оставила у животу само неколико, па и те је вратила кући тек пошто им је, за сећање, одсекла уши. Народ их је презриво дочекао и назвао „тужни Мађари” (bús Magyarok). Крстећи своје Хунгуре, што су тек после те грозне војничке пропасти припитомили се земљорадњи, син Гејзин је добио од папе

178

Силвестра II краљевску круну и крунисан је њоме. Рим му је послао и крст да се пред њим свечано носи, као знак и право назива покрститеља „апостолског краља”. Та круна, по мађарској теорији, била је после знак законитости и право свих мађарских владара, до последњег Карла IV2 аустријског цара који је, као што је познато, при покушају да се врати на престо, после „битке” код Будаерша, где је пру[т]3 који данас Мађарском влада из топова лупао на дворски воз, предат Енглезима. Њему више није помогла, мада је она по тој теорији и светиња народна над светињама, и власник свих бивших „мађарских” земаља, во вјеки вјеков, и неприкосновена ауреола. Круна Св. Иштвана, по тој теорији, у коју 6и мађарске владе хтеле да верују, не само Мађари, него и становништво „отетих” земаља, затим и Чеси и Румуни и Хрвати и Срби, па и сва Европа, има за собом, не само „хиљадугодишњу” владу него и правне атрибуте, и у мађарском државном праву, и у међународном погледу. По тој теорији, могли су други народи, под Мађарима, тражити своју слободу и своје земље, на основу савремених појмова, права економских, националних, итд., потреба, па најпосле и победе оружја и потписаних и премапотписаних мировних уговора, све то има да падне под мистичним правом и моћи круне Св. Стефана. Право на живот, на своју прошлост, на своју будућност, на промене набоље, свакога, на територији од Карпата до Јадранског мора, поклопљено је јуридичком неприкосновеношћу круне Св. Иштвана, и под њом „природних” мађарских граница, онаквих какве су биле већ „хиљаду” година. Други народи могли су дизати против њих чак и побуне, имати свој засебан свет, ван тих граница, коме су тежили, припадати сасвим другој раси, другој култури, вери, социјалном поретку, све то остаје неважно. Они и са њима и земље бивше Угарске остају својина круне Св. Стефана. Очигледно, данас, у доба економских права и закона, у међународним односима, у доба политичког реализма и натурализма, пред оваквом мистичном тезом, као што је св. стефанска, најпаметније је да се осмехне и занеми. Ако Мађари очекују васкрс своје предратне државе, (која, у ствари, није ни постојала) у оним бившим границама, ухвативши се, као за реп једној птици, за ову мистичну ауреолу средњовековне своје реликвије, онда ће свакако - то се може и без поруге рећи - дуго, још дуго чекати. Њина теорија и мистична моћ св. стефанска лебди међу нормалним појмовима савремених политичких парола у Европи, као грал. Да ли ће се из њега излећи, као феникс, мађарски реванш то идемо да видимо. Засад је питање само: зар је тај који је био у Риму, те мистичне круне што лебди, Парсифал? Монархију би у Мађарској, у краљевини без краља, нема сумње, примили скоро сви. Свештенство и већина официрског кора су

179

легитимисте тј. чекају ступање на престо престолонаследника Отона, Карловог сина, дакле Хабзбурга*. Познато је, међутим, да сем њега, има још један члан те династије који се нада престолу. Надвојвода Албрехт. У јавности он репрезентује [...]4 Велика већина сељаштва, у тзв. странци „малих газда” припада теорији да за круну Св. Стефана треба бирати новог краља, по древном мађарском обичају „слободних бирача” (szabad királyvàltók). Пре рата, у Мађарској, велики народни празници били су дани успомена из револуције против Аустрије и Хабзбурга. Октобар 6. дан вешања мађарских генерала, после полагања оружја пред царским, руским генералом Паскјевичем. Дан који је прилично занемарен. Март 15. дан Петефијев, кад је Пешта почела буну године 1848. против Аустрије. Сад помало и заборављен. Не може се порећи да је сад највећи празник, мада је одувек био поштован, август 15. дан крунисања првог краља Св. Стефана године 1000. папином руком. Мађарска је сва у знаку те прославе. Стотине хиљада становника Пеште, и унутрашњости, са села, упирало је, и ове године, очи и све мисли у символе и реликвије Св. Стефана. У њима лежи нада васкрса бивше државе, предратних, лепих времена, лаког живота. И сам поглавар државе сматра ту свечаност литије свете деснице и прославе круне као главну. У одори адмирала бивше аустријске флоте, као да пропала Аустрија и сад постоји, окружен безбројним официрима, у невероватној раскоши, он се клања мистичном значају круне Св. Иштвана, сигурног знака васкрса оне Угарске која је смањена на своје заиста праве границе мировним уговором у Трианону. Помало већ оперетски, у овом нашем безбожном времену, звучи што се сад Мађарска, у интернационалном туризму назива само „земљом Св. Стефана”. Пољска, и после три поделе, имала је у свом националном заносу и уверењу европског месијанства, нечег тврдокорног и узвишеног.

_______________________ * Отон Хабзбуршки (1912-2011) био је син Карла Хабзбуршког, последњег владара Аустроугарске. Након смрти оца 1922. године постао је у очима хабзбуршких легитимиста легални наследник аустроугарског престола. У наредном периоду водио је кампању за обнову Аустроугарске. Био је жесток противник нацизма и 1938. године је напустио Аустрију након аншлуса. Највећи Другог светског рата провео је у САД. После рата вратио се у Европу.

180

Трагедија мађарског народа је у томе, да крај тих звучних средњевековних назива, носи на себи жиг фалсификатора француских франака.** Мада Мађарска, у својој штампи уфитиљених, хусарских бркова, псује на све светиње народне својих суседа, о том поштовању за ту стару реликвију, треба иронично рећи само оно што се мора. Пре свега круна Св. Стефана и није круна Св. Стефана. Од оне круне коју је папа Силвестар II послао Иштвану I у круни мађарских владара једва шта и има. Извесно је, међутим, по признању самих мађарских археолога и историчара, и то најодличнијих, да је она, скоро цела, али доњи део, венац, онај прави део круне, златна круна од византијског цара Михајла Дукаса. Украшена православним иконицама, са грчким натписима, међу којима је израђен и лик краља Гејзе, са натписом „Гејза верни краљ Угарске”. Место „апостолске” круне Св. Стефана, најблаже речено могло би бар са толико исто права да се говори о мистичноj моћи круне која је Гејзина круна. Њу је краљ Гејза добио на дар због услуге коју је учинио византијском цару, још док је био само краљевић, при опсади тадашњег, грчког Београда, отпустивши посаду кући, при договору о предаји. Моменту дакле у ком нема ничег апостолског, него, како се из оног „верни краљ Угарске” може закључити можда чак и почетка једног претендентског вазалства (год. 1072). Први угарски краљеви већ, по оно) теорији треба да осећаjу нарочити значаj те круне. Није, међутим, извесно, по ономе што се зна о њиним крунисањима да су јој давали већи значаj од других уобичaјених Insignia regisI. На страну то што је већ у почетку своје историје затурена, она се котрља кроз крваве векове више немоћно, као неки накит, него што моћно сија, мистичном снагом, у стварању држава и народа дуж Дунава. _______________________ ** Децембра 1925. године је у Хагу један мађарски официр био ухапшен док је покушавао да размени фалсификовану новчаницу од 1000 франака. Његово хапшење довело је до хапшења још двојице мађарских официра у Хагу. Међу њиховим стварима пронађени су милиони фалсификованих франака. Ухапшени су били чланови иредентистичке организације Национална федерација,дубоко повезане са Хортиjевим режимом. У сржи завере био је покуша) да се истовремено упливом велике количине фалсификованих франака дестабилише Француска, као главни противник ревизије Тријанонског уговора, и да се прибави огромна количина исправног новца за акције у иностранству. Истрагом је утврђено да су налогодавци били принц Лајош Виндишгрец, шеф полиције Имре Надаши, који је омогућавао фалсификаторима да добију пасоше за излаз из земље и други. Вероватно је са постојањем завере био упознат и премиjер Бетлен. Завереницима jе, уз велики публицитет, суђено у Мађарској, и осуђени су на симболичне казне. Афера jе довела до извесних смена у Бетленовом кабинету. 1

краљевских знамења (прим. прир.)

181

Прошлост круне Св. Стефана могла би да пружи Мађарима наук да су и они били мали народ, раскрвављен у туђим вихорима, и да их jе сан о власти од Карпата до Јадрана, и као народ, скупо стао. Таj наук пре свега. На основу бурне прошлости те своје средњевековне реликвије, утонути у безумље тражења остварења једног сна, то може само један толико бруталан народ (Herrschervolk) као хунгурски, чија је политичка историја одувек само једна болна збрка џилитања. По средњевековним појмовима није требало много па да се титула једне туђе земље присвоји, али је то увек била само једна празна игра са хералдизким цвећем и тицама. Мађарски краљ Бела III, после једног ратовања у пољским и руским земљама, узео је на се титулу „краља Галиције и Лодомерије”. Да ли ће зато Мађари тражити Пољску, видећемо. Мађарски краљ Емерик, сматрао је да му је довољна и породична свађа и гостовање по Бугарској и Србији, па да назив краља и тих земаља узме у већ обилан низ празних и звучних титула мађарских владара. Наследници његови и аустријски цареви до последњег, до светског рата, носили су те присвојне називе. Нико им није кварио то задовољство. Тако је и са мистичном теоријом моћи и својине свете круне Св. Стефана. Чешки краљ, у лето 1304. понео је ту круну у своју земљу из Будима као пртљаг. Његов син, пошто су му Мађари постали досадни, поклонио ју је, заједно с правом на незаборавну Хунгурску, Отону, баварском херцегу. Идући у Мађарску да се крунише, Баварац је у Фишаменду изгуби и једва је опет нашао. Што му све није сметало да га Мађари свечано крунишу. Идући у Трансилванију да проси девојку заробљен је после и затворен, а круну му је ердељски војвода, без икаквог осећаја мистичног јединства, узео. Да би нови мађарски краљ Наполитанац Карло Роберт могао да се крунише изасланик папин, кардинал Гентилис наручио је код златара нову, без икаквог мистицизма. Што је најлепше, за мађарску теорију њеног права, кад је тај кардинал на земаљском збору код Будима, у јесен 1308, у дугом латинском говору тумачио света права круне папине, мађарски је сабор заурликао да тражи слободно бирање. Тек августа 27. год. 1310. успео је Карло Роберт да се праве круне дочепа. Њена мистична моћ, међутим, показала се као врло немоћна, кад су у питању мађарски великаши. Они за права круне Св. Стефана нису хајали. Ни краљу Матијашу, највећем мађарском краљу није била мистична круна наклоњена. Иако је био син Јанка Хуњадија и идол свог народа, о коме сељаци и данас кажу: „Умро5 је краљ Матијаш, оде и правда” (Menghalt6 Mátyás kiraly oda az igarzság), ипак је морао да гледа како се круна Св. Стефана пет година угнездила у плавој, бујној коси Фридриха III немачког цара, који је њоме год. 1459. био и крунисан. Мистични грал

182

мађарске недељивости вратио се у земљу тек кад је краљ Матијаш за њен мистични сјај платио 60.000 златника. Истина је и разумљиво је да су теорије јавног и државног права и њеног мистичног суверенитета, постале за време осионости Хабзбурга и мађарских устанака. Тада је круна Св. Стефана постала путир у којој сја непролазност мађарске државе и њене идеје. Само ни тада теорија о њеној свемоћи није била више, него једна поетична скаска. Хабзбурзи су круну Св. Стефана држали у ризницама својим старог гвожђа и старог злата. Она им је, као и Мађарима, служила само за паролу. Истинску веру у њу, и покорност пред њом, по оној теорији, тражили су увек само од оних што су били далеко од њеног сјаја и од Словена. Највећи међу Хабзбурзима Јосиф II није хтео ни да хаје за њу и није се њоме ни крунисао. Тек на самрти скоро дозволио је да је изваде из старежа и врате у земљу и пренесу у Будим. Франц Јозеф, исто тако, није је спочетка удостојио ни погледа, а за време револуције 1849. доживела је света реликвија читаву гангстерску авантуру. Као што је познато, закопана је у земљу, у близини Оршаве. Народ верује да је том приликом, на њој, искривио се крст. Што све није сметало да засија после, кад је опет ископана, на глави највећег крволока мађарског народa***, коме је до смрти било мрско и реч-две мађарски да проговори. Круну, као и државне границе, чине моћним крв која владара за свој народ, из кога је поникао везује, реалне потребе државе које у владару налазе реализатора, и пре свега оданост људи оном човеку за кога су, као за оличење народно готови да се жртвују. Онај који је на глави носио круну Св. Стефана, све те особине и за Мађаре ретко је имао, а за Словене у тзв. земљама круне Св. Стефана никада. Проблеми око мистичног задатка круне Св. Стефана могу бити, или не бити централна питања унутрашње и спољне политике мађарске, они остају ипак само један велики покушај обмане, и преваре. Мит о круни Св. Стефана, у иностранству, и у њиној земљи уосталом, највише је баш заслугом оног круга, чији сви путеви сад изгледа воде у Рим. Они који су, кад им је то из личних и партијских разлога требало, ударали у апостолску круну из топова, могу у Риму мољакати неку другу круну, светињу круне Св. Стефана и њену мистичну моћ, о којој бајке за децу причају више повратити неће7. Као што су од лажних банкнота били спремни да праве француске франке, ко зна шта ће још бити готови и са апостолском круном да ураде? ________________________ *** Највећи крволок Мађарског народа - односи се на хабзбуршког цара Франца Јозефа (1848-1916).

183

Шампион тих кругова, шампион мађарског реванша уопште, председник садашње мађарске владе, на овом хаџилуку у Рим, о проблемима круне Св. Стефана, и васкрсу бивших граница нарочито није говорио. Само то, бар код нас, не би требало никога да изненади. Амбициозни генералштабни официр, авантурист пре свега, председник мађарске владе, сетивши се грмљавине топова којом су у мит круне Св. Стефана тукли, увидео је можда и сам да треба, овог пута, да буде ћутљиви Парсифал мистичне тице коју су Мађари грчевито ухватили за реп. За штампу, за јавност, кроз многобројне микрофоне г. Гембеш**** постао је у Риму тенор за привреду. Никога, међутим, ни у својој земљи, том песмом није убедио. Сви знају врло добро шта се спрема иза кулиса, кад тако еминентан гост гостује. Уосталом зна се прошлост г. Гембеша, знају се његове пароле, зна се и то ко га је довео на власт и шта се од њега тражи и о чему он сања. За штампу света програм његовог бављења у Риму је економски. Успех је свој, по томе, постигао у питању контингента извоза мађарске стоке. Међутим, иако се свет данас радо кљука буникама пацифизма које се, то је бар непобитно, извозе, а не цене у тзв. побеђеним државама, ипак ће ваљда тај сталеж, што одувек звецка сабљом и игра чардаш, бити последњи коме ће се моћи веровати у овом лудом столећу хипокризије. Пре одласка у Рим, председник мађарске владе дражио је своје масе, поздрављао руље идеје реванша, са цезарским гестовима над Пештом. Пред најновијим шампионом круга око мистичне круне Св. Стефана пошле су на Драву „хрватске усташе” после локомотива што су пребацивале љубазно, извесне куфере. Не може се сумњати више да се у кругу око чувара круне Св. Стефана сања о повратку, крвавом, чешких, румунских и највише

хрватских и српских наших земаља. У земљи где лимун цвате кисео и жут, политички авантурист пре свега, шампион Мађара сањао је свакако о сасвим другој, а не привредној каријери. Под плавим небом Рима, вазал једног далеко јачега, маштао је о свом поласку у „земље Св. Стефана” пред легијама хунгурским, што имају одсада своје криве ноге добрих јахача да укруте по такту римског поздрава. Опозиционарна штампа мађарска сама је рекла, ових дана, да би председник владе, кад 6и хтео да решава заиста финансијска и привредна питања, путовао у Париз, или Праг, или Београд. _____________________________ **** Дула Гембеш (1886-1936) био је мађарски политичар и армијски официр у Првом свегском рату. По завршетку рата, 1919. године се на страни адмирала Хортија борио против Мађарске Совјетске Републике Беле Куна. Био је министар одбране 1929, а премијер 1932-1936. У спољној политици нагињао је сарадњи са Италијом и Немачком.

184

Досад је Италија учествовала у мађарском извозу свега са 8 одсто. Са четири пута мање него мала аустријска република. Досад је у Мађарској, од свих иностраних кредита, италијанског новца било само 2 одсто. Три пута мање, него из осиромашене мале републике аустријске. Мање него новца из Чехословачке, државе против које Мађари воде већ царински рат. Неким чудом сад, мађарски народ треба да верује да ће све то после повратка из Рима да се измени, набоље. Нашој земљи, иако се и тај привредни споразум спрема на њен рачун, то може мирно да се чини не баш вероватно. Вероватно би, међутим, могло бити да је овај свој успех мађарски витез Св. Стефана платио невидљиво са неколико бисера из круне Св. Стефана, бар у сну и у том је актуелност мита и мистичне теорије о тој старој средњевековној реликвији која би, да може заиста да ствара чуда, у Будиму, пре свега проплакала.

Време, 15. XI 1932.

185

РЕВАНШ МАЂАРСКОГ СЕЉАКА

Мада се ти последњи дошљаци из Азије, већ хиљаду година џилитају, у срцу Европе, Мађари су скоро непознати свету. У већини земаља нашег континента, о њима се зна мало, нешто неизвесно од онога што приче и скаске кажу средњевековних хроника и турских ратова. Два-три народа занимали су, у доба романтизма, мађарски устанци против Хабзбурга и Мађарске, слободарске борбе, али то је било мал не све. Пред светски [рат]1, мађарски народ, у туђини, јављао се, изричито, у лажном сјају оперете и хусарских улога. Мађарска, циганска виолина, мађарска пустара са чардама и бећарима, мађарска паприка и, пре свега, Мађарице по ноћним локалима, то су сазнања и појмови о том народу, што су се пушили у мозговима, кад би се уопште пробудила2, неким поводом, при заплетима међународним, та вечита сањива тзв. европска свест. Мађари, ратнички и коњички народ, охол, али и тврд у темену, сносили су ту необавештеност туђине о њима, вековима, доста лако. Јашући, скоро непрекидно, у сјајној, војничкој опреми своје худе судбине, они су били сасвим уобразили да блистају надалеко и да их гледа цео свет. Сматрали су да су, у прошлости, извршили огроман задатак одбране Европе и западне културе од поплаве разорних Турака и да имају права на свечани назив тврдог зида пред Хришћанством, којим их је почастила римска црква, на латинском. У ствари, та улога у служби Хабзбурга, у прошлости, један од главних разлога њине трагедије и њине заосталости у садашњости, није им, од Европе, никада била награђена, чак ни пажњом. У томе, они су делили судбину Хрвата и Срба којима се не може порећи да су се жртвовали са њима, па чак и унесрећили још више, пред тим вековима крвавим зидом, на међи Запада. Ни после светског рата, о мађарском народу не зна се много више него пре. Сукоб интереса великих, европских држава, на Дунаву, свим оним што га прикрива: хрпом пацифистичке штампе, исписаним папиром финансијских и економских „експерата”, прашином коју уздиже моторизовани милитаризам, јачи него икада, није открио вео са

186

те равни дуж Тисе и Дунава, са једног малог, засебног света, заосталог далеко више него што се обично мисли, који је, један од најчитанијих, мађарских писаца назвао: „земља слуга” (szolgàk orszàga). Када се говори о сродству међу европским народима, мађарски народ потпуно је усамљен. Он међу свим европским народима нема ниједног сродника. Та истина оставила је дубоког трага у свести Мађара, још дубљег у њиховој подсвести. Многи тренуци у њиховој прошлости разумљиви су само ако се то не заборавља. Исто тако и њихова туробна садашњица. По научној теорији, уопште примљеној, Мађари су последњи талас Азијата у Европи, са пољана испод Урала и Алтаја. Питање око кога се мађарски научници још препиру, остаје само да ли су прво дошли у додир и мешали се са номадским масама турско-татарским, па после са гомилама угро-финским или обратно. Народ мађарски носи у себи дубоко и охоло предање да је потомак Хуна. Мешани свакако и изударани, међу другим азијским, коњичким гомилама, што су обалама Црног мора гурали се ка Западу, Мађари нису могли бити многобројни, као што то нису били ни ти остали Азијати што су се појављивали као олуја, али брзо и нестајали. Да Мађари при свом номадском померању нису могли бити бројан народ, кад су се скрасили између Тисе и Дунава крајем IX века то доказује прво што су непрекидно имали предање да су само један део народа који на пољима Башкира, под Уралом, има своју земљу, где је, у XIII веку, те тамо остале Мађаре нашао доминиканац фратар Јулијан кога је мађарски краљ Бела IV послао био међу њих да их покрсти. Ту Мађарску у даљини спомиње тамо и једно посланство које је путовало у земљу монголскога кхана средином XIII века. Међутим, и тај део мађарског народа, што је непрекидно гинуо и селио се, кроз та крвава времена, морао је у броју страховито опасти, баш пре него што је, кроз Карпате, ушао у данашњи свој завичај. Кад се поче насељавати на пољима дуж Дњепра и Дњестра, на Пруту, један се део мађарског народа опет одвојио и по мађарским историчарима одселио чак на границе Персије, под Кавказом. И онај део, међутим, што је остао, смањио се још више. Први рат који су Мађари у Европи имали водили су против Бугара у служби византијског цара Лава VI. Да им се зато освети, цар бугарски Симеон сачекао је да својом коњицом оду на Запад у пљачку, и упавши у њихове шаторе покла им све што није било отишло на војску, старце, жене, децу. Та пропаст је на Мађаре, кад су се вратили утицала толико, да је била непосредни повод да и та своја насеља напусте и да се на равни дуж Тисе и Дунава населе. Узгред, не треба можда ни споменути дакле колико има трагичне ироније у томе, када сад Мађарска реванша, уз сабљу коју је поклонила турском народу и Бугарима, са расном, „рођачком” дирљивошћу нуди своју душу и срце.

187

Нема сумње да је мађарски народ, при стварању своје државе на Тиси и Дунаву, уз Немце, био фаталан по Словенство. Мађари се, као што је познато диче тиме, да су крајем IX века разорили словенске кнежевине моравске и кнежевине под Блатним језером, те да су тако разделили словенско море и тиме, пошто они увек спасавају друге, спасли германски и латински свет Запада. У ствари ти пљачкаши Европе, скоро сто година, топили су се нема сумње, у крвавим походима на Запад и нису могли бити више од једног танког слоја окупатора над словенским земљорадничким масама, непрекидним, изгледа већ у VI веку од Балтика до Црног мора и Јадрана. Мађари истичу да је њихова власт морала бити врло човечна, јер док су њихове војске, скоро сваке године одлазиле далеко против њих није било побуна. У ствари, сва та тамна столећа почетка њине државе толико су препуна трагова Словенства да се њихова сила, државна, бар тада, чини више једна средњевековна фреска пуна оружја, него једна стварност на рекама и брдима, у пољопривреди и обичајима, у широким народним слојевима. Чињеница је да су, пре него што посташе европски народ, још једном страховито страдали и изгинули у даљини, у походу на Немачку. Не могу порећи ни то да се изненада јавља, место њиних азијских гомила народ мађарски, земљораднички, чије су све речи које означују сељачке алате, жита и послове како њине лингвисте саме кажу пореклом и видљиво словенске. Познато је, уосталом, да је велики део речника мађарског, иначе толико далек сваком другом језику европском пун словенских речи, разуме се деформисаних. Истакнути наш историчар г. Фердо Шишић*, подвлачи познату хипотезу, да је мађарски народ при стварању своје државе у XI веку, био на прагу да се, као и азијски народ Болгара, утопи у Словенство. Цариградска црква била је у његовим највишим врховима захватила корена, и средином X века постаје владика Ердеља монах Јеротеј. Од доњег Дунава до Мориша влада „православни” Ухтум, противник Св. Стефана, првог мађарског краља. Нема сумње да у мађарском народу, кога је од стапања са Словенством тада, сачувало папинство и латинска црква, има словенске крви и много словенских трагова, али би била обмана мислити да су Мађари, кроз векове изгубили свој азијски лик и срж своју предака својих освајача. * Фердо Шишић (1869-1940) био је хрватски историчар. Школовао се у Загребу и Бечу. Био је професор средњовековне историје на Загребачком свеучилишту. Политички је био активан у оквиру Хрватско-српске коалиције и Странке народног напретка. Првенствено се бавио хрватском историјом касног средњег века, али је временом почео да пише и о новијој хрватској историји.

188

Уосталом, у мађарском народу има безбројних присталица политичке оријентације не само према Риму него и према немачком народу, али са Словенством саосећа само једна незнатна мањина. Културна оријентација према Словенству била је у Пешти, пре неколико година3, права сензација и њену идеологију заступаху свега један хипермодеран музичар и један конфузан песник. Политичара, словенских концепција4, кад нису свесно или несвесно империјалисте према хрватским земљама једва је било и једва и има. Увиђавност, да мађарски народ подбадан против Словенства а нарочито против Југославије као државе, срља у опасност, тек се у Мађарској јавља. У опозицијама мађарских влада, интенсијама реванша и васкрсавања Угарске од Карпата до Ловћена и Истре једва смо имали неколико5 млаких и бојажљивих пријатеља. Мађарски народ на својим равницама нема сумње већ вековима иде онамо куд га његови политички сталежи, свештенство, племство, широки слој мађаризацијом створеног6 шовенистичког средњег сталежа води. Далеко заостао за срећнијим народима, [ш]то7 мађарски сталежи који владају брижно крију, без школа, сиромашан, политички је заиста слута. Као остатак једне снажне азијске расе, тај народ је сачувао своје чврсте кости, своју издржљивост8 која га чини најбољим копачем и најјефтинијим надничарем али га је суморни фатализам његов учинио и политички наивним. За војску Мађари ако устреба даће велики број здравих регрута, али о рату и миру њино сељаштво неће умети да решава. Незаштићено оно ћути и не види куд га воде, а гласа покорно за племством коме је стало до бивших граница и својих имања, своје „историјске” улоге. Терор административни, слабо социјално законодавство, криза земљорадње још чини те широке масе мађарског народа немоћним да политички утичу. Елита, међутим чији сви путеви сада воде у Рим, већ давно није елита. Сва је мудрост њена у томе да виче да је мировни уговор у Трианону свему крив и да због њега мађарски народ треба да загази поново у крв. Нема сумње да трубачи реванша рачунају у Мађарској са мађарским фатализмом и крволочношћу пре свега. Позната је анегдота о стрпљивости мађарског сељака који путује возом у Пешту и игра се, као9 што се Грк игра бројаницом, својом бритвом. Све до Пеште певуши тихо „отварам, затварам” - „отварам, затварам” да тек, кад10 воз уђе у пештанску станицу, изговори „бритвицу”. Сва је мађарска штампа, прошле године, данима била под тешким утиском једног догађаја11 који се одиграо у једној малој паланци у близини престонице. Два војника Мађара, који12 беху дошли кући на одсуство, из ћефа, закорачише врата на гостиони у којој је свет, јер је била недеља, веселио

189

се и играо. Па кад су изазвали тучу, док су жене у вриску скакале кроз прозор, почеше да секу немилице тако да је све утонуло у јауку, ужасу и крви. Питање је сада још само да ли извесни кругови мађарски рачунају на ове и овакве инстинкте, при политичком уводу у једну нову епоху мађарског народа. И значи ли то да у том народу нема и један други светлији свет, у ком би могао да нађе изворе утехе, чак и кад би било и зрна истине у том решету речи реванша које, у ноћничкој и загушљивој ноћи пештанској стално ради.

Време, 17. XI 1932.

190

МОРЕ, МОРЕ...

Србија, као држава, при уласку у рат, пре двадесет година, у јесен, била је испраћена сумњама и многима, нарочито свом највећем злотвору Аустрији, остала је несхватљива. Да једна, сељачка заједница, демагогије, непрекидних трзавица, сиромаштва, партијске збрке, без свег оног сјаја што државу чини државом, - како је описиваху, - крене после пет векова, путевима херојских урвина балканских, ка величини средњевековног Српства и немањићских граница, то се у свету европских сила гледало најблаже речено, злослутим ниподаштавањем. Па чак и у српским крајевима са зебњом, у први мах, јер се читав наш народ био одвикао од радости и оне воље што се решава, у одсудном тренутку, на живот или смрт. Тек доцније, показало се да је та Србија, и као држава, била једна горка и чврста мешавина скромности и патријархалне упорности, способна не само да оцени могућности, него и да се држи тврдокорно својих концепција и, што је најтеже, да се савлада и у најгрознијој дрхтавици која обузима пре, или после, при сваком стварању државе, јединог заноса достојног увек и појединаца и читавог народа, када се чини, неко време, да је све пропало и све узалуд. Армије Србије, извршиоци те воље, зачудиле су свет антисловенски, још више. Чудна, засебна творевина једне, по општем мишљењу слабе државе, оне су се показале као исто тако, неочекивано светао, део Српства, у који је наш народ, одувек, мање сумњао него у политичке слојеве. Творевина једног прошлог, романтичног Београда, патријархалног чиновништва и сиромашне, запуштене, али фанатичне, србијанске паланке, српска војска имала је за собом много више уздања, од саме србијанске политике. У то биће Србије, у ту њену реч, никад није посумњала, ни после сливничког, лудог пораза, ни аустријска, словенска млађарија, словеначка и хрватска, ни тзв. „интелигенција” пречанска, патетична, нити једна босанска касаба. Победоносна грмљавина србијанских топова, изнад старих наших црквица код Куманова, у јесен пре двадесет година, потресла је из основа мишљење света о нама, док се, међутим, крвавим сељачким налетом на нож, обележавала наша македонска граница, Србија је нашла реч која је до дна душе потресла нас саме.

191

Ванредна, у својој прецизности, војничкој и пред Једреном, и пред Солуном, и код Битоља, и код Скадра, она је из целе своје средњевековне, царске прошлости, истргла ону реч, коју сваки разуме, и у садашњости, која сваког опија, плава и таласаста, бескрајна и безмерна, која на свим језицима иста је и дивна је, и указала је на њу, иза крвавих бојишта, блатних путева, завејаних планина, као у неко плаво Сунце што се, у даљини, разлива: Море, море. Стари краљ што никад није крио да је поникао из народа, Престолонаследник пред војскама, влада и партије и саме те армије, у пролазу кроз земље фресака, куле Војиновића, и тврђаве Мрњавчевића, нема сумње завршаваху тих дана велики један рат и тежак народни посао, на ком се давно радило и патило. Ипак, решењем да иде на море, тек, Србија, као држава, показала је да у њој, под свим оним што је било површно има једна неугасива жар упорности и блистава светлост оне воље коју споменусмо, што дели душу од животиња, а која чини да се за нешто више од обичног, ниског, природног, човек, или цео народ, реши, у одсудном тренутку, на сјај, или на смрт. Решење да српска војска, без обзира на тешкоће што су се на политичком хоризонту јављале има да избије на Јадран, тренутак је кад Србија завршава рат за себе и почиње за све нас. У том тренутку показале се њена државна снага, вредност њених политичких слојева, чија је основа била, крај свих збрка, једна светла слободарска тврдокорност, коју остали наши крајеви, толико, нису имали. Не заборавимо да су, те године, на мору, биле значајне и словеначке борбе, по задругама и општинама око Трста и у Трсту, нико неће порећи ни то да је наш народ дуж хрватског приморја преживео, увек, у бурној жудњи слободе на мору, против Венеције, али и за њу, векове славе. Треба ли, међутим, зато, окренути главу од оне која је, после толиких векова, сишла на море Јадранско, не пузећи, већ прокрчивши себи пута оружјем? Пре двадесет година, док је србијански други позив гацао и умирао у јесењим, хладним кишама, на путу за Љеш и Медову, док је коњица уморна раздрагано дизала се у седлу, загазивши у пучину, витлајући сабљама, језа је прелазила по свим нашим људима, били они на Тиси, по Крајини, у Загребу, или на Шаргану. Да је нов један народ појавио се на обали морима2 о том је глас пукао по свету тек када се на Јадрану, где смо већ вековима били, појавила србијанска армија и кад је излаз на море затражила прва, независна наша држава. Аустрија, нема сумње, тешко је подносила повећање територије српске, али тек око забране Србији да има мора3 почела је да се понаша као полудела. Избивши на море, Србија се само враћала у своју раскошну прошлост, али је тада, пре двадесет година, изгледало, као да се на

192

обалама јадранским, после једног туробног, војничког прелаза арбанашких планина који ће се, после четири године, грозно, поновити, јавља први пут. Јадран, најлепше море на свету, био је, уосталом, добром делу нашег народа, тада, сензација. После неколико векова патничког живота, по шумским колебама и у земљи укопаним избама, наш народ је, занет тим плаветнилом незнаним осетио нешто блиско и бистро, бурно и питомо, горко и лако. Био је заборавио да је на том мору почивала рука жупана наших и да су, у истини, и под туђином, већ дванаест векова наши били ти жалови, испод Дукље и Травуније, ти таласи испод Котора и Драча и изнад Дубровника, до млетачког залива. У древна времена до тог мора спуштала се од расцветаног Срема земља Часлава и пловиле су по њему, чак до Апулије, црне лађе, оштрих кљунова, Михајла и сјајног, мрког Бодина. Јадран је био море Немањића, и Немања је у Котору био сазидао двор, али је то море било и море Томислава, хрватске славе, завичај хрватских морнара светског гласа. Кад се данас прегледају новине из свих наших крајева, оних дана, тек онда се види колико је наш свет наслутио да се изласком Србије на море тек наша заједничка држава рађа4. У првим тренуцима балканских ратова још се и могло мислити да ће васкрснути само сјајна и раскошна, средњевековна, српска држава, царство балканско, при завршетку тих ратова било је јасно да Србија прима на себе и програм најбољих синова нашег народа, дрхћући, занетих сањара. Догађаји су се, после толиких векова за неколико година, сурвавали и сустизали.

Време, 18. XI 1932.

193

ГРАНЧИЦА МИРА НА КРВАВОЈ САБЉИ

Мада пацифисте још грлато певају своје химне вечном миру, небеса над главама нашим, очевидно, муте се и нису, ни према Северу нашем, плава. Народи, окупљени опет око великих, европских сила, супарница, покушавају још разне начине споразума, али се већ оружају грозничаво, за идући рат. Једини разлози, што се још слушају и, привремено бар, стишавају противнике, економски су. При заједничким надама и сновима економског бољитка још једино, два народа сад пристају да се уразуме и да приђу једно другоме чак са извесном нежношћу ближњега. Расне симпатије и антипатије, у тешком, економском стању после рата, не играју више важну улогу у међународној политици. Културни интереси, да идеалистичке, политичке побуде и не споменемо, у савести „јавног мнења” појединих држава и њихових одговорних влада, нису тек у наше доба постали празне фразе. Они су то одвајкада. Најмање, ипак, при раду на зближавању народа, узима се озбиљно песак прошлости. Срдачни односи међу појединим државама, најређе се зидају на некој заједничкој ратној историји, или неком давно прошлом „братству” оружја. Међутим, при покушају да се успоставе срдачнији додири, између нашег народа и Мађара, фраза о неком заједничком витештву и заједно проливеној крви у прошлости, као тенор неки безбрижан, скоро се увек понавља. А нити је достојна савременог схватања, нити је корисна у садашњем апарату спољне политике, нити је, што је најгоре, историјски истинита. Напротив, истина је да је наша прошлост, баш са мађарске стране и чемерна и крвава. Кад је реч о будућности најбоље је покрити је густим слојем праха заборава. Нема сумње, та ратничка прошлост, са Мађарима, као свест заиста је црвена нит и скоро једина, што се код њих кроз народ провлачи. Да смо народ ратнички, противник достојан итд. то је, на жалост, заиста, једина добра реч која о нама, из Мађарске, до нас допире. Помен о некој заједничкој, ратничкој прошлости, о нашем народу тамо, у свим слојевима, живи. У крекету концерта у корист ревизије Трианонског мировног утовора, кад год се у Мађарској о нашем народу говори, то је, у основи, једина похвална фраза која се понавља. У јавности, при трвењу партија, у штампи, у парламенту, па и у

226

владајућим круговима, само поводом тог сећања „на заједничку ратничку прошлост”, овлада Мађарима извесни разбор мишљења, што се најпосле увек јавља код противника који су се носили и трли вековима. При непрекидном истицању те тезе, донекле, има покушаја и да се узвитлају, не толико уопште наше ратничке традиције, колико баш хрватске, „заједничке” са мађарским, али, у целости, тај осећај ратничке симпатије према нама није неискрен. Чињеница је да је једини приснији званични политички гест до сада, између нас и Мађара, био говор гувернера Хортија у Мохачу, кад је одао пошту нашој „заједничкој” ратничкој прошлости, у ратовима нашим против Турака. Не треба помишљати на данашње војне припреме, ратничке савезе које Мађарска има, или спрема, довољно је сетити се само мађарског изасланства које је, скоро у исто време, носило почасну сабљу на дар Гази Мустафа Кемалу*, па да се овај говор гувернера адмирала, смежура као цвет што се тронуто баца на гробове хероја и брзо заборавља. Као зид пред светом културе, хришћанства и Запада, леже, заиста, кости Мађара, Хрвата и Срба, по турским бојиштима, од 14. до 19. века, али историја тога зида и ратовања није толико привлачна за наш народ, да би се на њему могла подићи, икада, нека заједничка творевина наша и Мађара. Историјска је истина не само братство оружја нашег са њиховим, него, уз њих, и наша патња. И сем те заједнице против Турака, постоји у прошлости, то се не да побити, непрекидни ратни антагонизам Мађара и Хрвата, а што се тиче Срба, једна вековна крвава сабља, што лежи жедна између нас и Мађара, као, на несрећу, и између нас и Бугара. Крајем Средњег века, пред битку на Мохачу (1526) нема сумње, може да се говори о братству на оружју, Хрвата и Срба и Мађара. Кад је пропала деспотовина у Србији, Босна, Херцеговина, наш је народ, уз европско хришћанство, крвавио се да не пропадне, тада узданица Балкана, краљевина Угарска. Међутим, ако се погледа у столећа пре, и у вековима после те битке, у којој је пропала и Угарска, теорија о заједничкој ратничкој прошлости нашој, уз Мађаре, искривиће се и изгубиће привлачност једног наредничког огледала, срдачног, уфитиљеног хусара. _________________________ * Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938) био је турски официр и политичар. Учествовао је у Првом светском рату. У бици код Дарданела се борио против Британаца и стекао титулу паша. Предводио је националистичку побуну против поделе Турске 1919-1922, током које су протерани Грци. Након тога, од 1921. био је на челу привремене владе у Анкари. Постао је први председник Републике Турске 1923, и остао је на том положају до смрти. Спровео је низ друштвених и политичких реформи у циљу трансформације Турске из феудалистичке апсолутистичке монархије у модерну републику. Реформе су укључивале и политичку еманципацију жена, као и прелазак на латинично писмо. Циљ им је био потискивање традиционалног исламизма у корист секуларног турског национализма.

Ратничке шајке што су се тада тукле против Турака, на Дунаву,

имале су црвену боју српске крви. У њу се мешала само у малој мери плава крв мађарских племића, заповедника. Када темишварски граф Канижи Павле продире 1480. до Крушевца, уз њега се враћа и око 60.000 наших избеглица, а и у његовој војсци добар је део Срба, само све то нема неког „заједничког” значаја, ни смисла. Историјска теорија о некој заједничкој, ратничкој прошлости нашег народа и Мађара, на основу битке на Мохачу, па и других битака против Турака, најблаже речено пригодна је, брзоплета и непотпуна. Она остаје само једна лака фраза, на том бојишту којим је прошла као олуја сен султана Сулејмана Величанственог, пред којим је јахао у сјају везир Соколовић, онај који је обновио патријаршију пећску. Кад је реч о њој, нема сумње, може се рећи да је наша крв текла и капала мученички са турских сабаља, али треба додати у исти мах и са мађарских. У сваком случају, у оба случаја, у садашњости, о том се не може мислити, ни рећи, оно што је прошлост. Последњи наши деспоти, пред Мохачку битку давали су отпор, уз Мађаре, муслиманству, као светле сени једног света што је пропадао и нестајао заувек. Наук који нам Мађари нуде, из тог доба, братства оружја са њима, данас, само је прах крпа некад свилених и великих стегова и барјака прошлих народа. У последњем тренутку, пред пропаст своје средњевековне државе, Мађари су заиста прогледали и задобили на своју страну ратничке масе и личности Хрвата и Срба, али је било касно. Светлост са Истока турских сабаља разливала се већ по крви и њиној и нашој, да остане на њој, вечним трагом, као језива месечина, скоро три столећа. Пред буром турском српски народ крајем XV века већ се таласа. Прво 60.000 избеглица, уз темишварског грофа Павла Канижија, затим 50.000, трагом битака мађарског заповедника Београда Розгоњија, хрватског бана Матије Гереба и Бернардина Франкопана напуштају Србију, идући да посеју кости дуж границе угарске, али зато јер је

била постала наша. Последњи потомак деспота Ђурђа деспот Јован води рат, уз београдског заповедника Канижија, али Мађар ту изгледа увек као епизода. Деспотство најпосле добијају Хрвати, Бериславићи и историја сремска завршава се тако, о пропасти Угарске, деспотом српским, Хрватом, који помаже, дарива и подиже српске цркве. Нема сумње, 500 јунака под Мађаром бране Шабац, под вођством капетана угарских Шимуна Логодија и Ендре Торме, али само зато јер бране мађарски Банат. Шајкашки вођ Марко Скоблић, у Земуну, гине са својих 400 људи, али са визијом немањићском. У тадашњој одбрани Београда остају светла и мађарска имена, уз српска, то нико не спори, Блажа Олаха, Јована Боте, али је у хришћанској Угарској, крај све проливене крви наш народ чекала „судба” нечистих „шизматика”. У Срему, године 1523. братски сатиру Турке надбискуп Калоче, Павле Томори и вођ дунавских, војних шајки Радич Божић, двојица који

226

ће и на Мохачу крвити се раме уз раме. Католички надбискуп очараће чак и Павла Бакића да остави кућу на Венчацу и пређе преко Саве, где ће постати последњи „деспот” српски и „капетан наших хусара” бечког ћесара, али зар је тиме пала истина да је, после, калочка бискупија најфанатичнији злотвор Срба? Ни пре, ни после Мохачке битке, у ратничкој нашој заједничкој прошлости са Мађарима, нема ничег сем неколико светлих војничких епизода, пролазних, и једне крваве, тамне патње нашег народа, од

Мађара, што је стална. Она је почела већ доласком Хунгура, што су срушили словенске кнежевине методијанске културе и, дивљи и крволочни, вековима, као неки азијатски садистички клин, делили Словенство и од IX века били, непрекидно, несрећа Словенства. Пријатељских, ратничких, привремених епизода са Мађарима има, у ратовима нашим против Бугара и Византа, још од доба Петра Гојниковића, али и једне непрекидне, крваве таме, на нашим северним границама. Мађарске хорде упадају, од почетка, у државу Часлава, кога су ту негде, можда пред нама, око Земуна, засули стрелама и задавили у савске баруштине. Што се тиче заједничке, светле, ратничке прошлости Мађара и Хрвата, свако дете зна да већ за време краља Дмитра Звонимира коњица Угра тлачи и гази по Хрватској и да под њеним копитама пада у прах слободни стег и те словенске, средњевековне прошлости. Последњи хрватски краљ, као што је познато, остаје крвави леш, у модрушким планинама, изнад Велебита, на смрт изударан мађарским сабљама. Мађарски краљеви пошто су се дограбили хрватског престола, називају се од год. 1338. и краљеви Босне. У јесен год. 1150. заједно са Србима губе битку против „лава буколеонскога” - византинског цара. Грци своју победу уздижу толико да је опевају у стиховима, тумачећи име Уроша од грчког Уреин, јер је велики жупан тобоже заслужио тај надимак од тренутка када се био пред грчким херојима препао. У ствари име Уроша азијског је, можда чак и угарског, корена, као што је Бјела, име толиких мађарских краљева, тог времена, свакако словенског. Мађарица седи на престолу хрватском, а после Српкиња, на мађарском. Изгледало је заиста да ће се ти ратнички народи, помешати. У сенци мађарског престола, тада, влада у ствари брат краљице, жене Беле II слепога, надор угарски и бан хрватски у исти мах, Белош. Човек који управља и вољом синова зета свог, потоњих мађарских краљева Гејзе II, Ладислава II и Стефана IV. За време Немањића, међутим, иако каткад још савезници у рату, Мађари већ примају на себе улогу крволочних џелата, испрва у некој мистичној покорности и оданости оновременог Рима. Чим је опасност са Истока, тада од Византа, минула, кидају „светлу, заједничку, ратничку прошлост” и чине све да савезничке земље покоре. (Мађари се поносито називају у науци: ein HerrschervolkI).

Урош I један од првих краљева српских већ крвави се по Мачви са Мађарима и као сужањ стоји пред угарским престолом год. 1268. Драгутин, његов син, добија, после, за жену, кћер мађарског краља Иштвана V, али тај брак скупо нас је стао. Против Чеха, уз мађарску војску, пролива се и крв српске војске! Демонски лепи Урош II Милутин, заводи сестру жене свога брата, монахињу са острва Маргитиног крај Пеште и доживљује са њом, пуном азијатске крви, половецког порекла, један страсни и несрећни брак. Мађари, међутим, логорују на Колубари, у септембру 1319. год., док мађарски везир, Стефан Лацкфи узима на јуриш Београд и спали га. Кроз четири године, Мађари ратују са нама око Рудника. Метеж и крвав траг означавају тада и њине пролазе Хрватском, чији отпор, завадивши је у исти мах са братском Босном, угушују крволочно у долини Цетине, где одводе у робље и бана хрватског Младена Шубића, првог Зринскога. Ни појава Турака, на Балкану, Мађаре није изменила. У залеђу Душанове државе они су стална заседа. Харче по њој год. 1335, затим у лето 1342. крваво плаве Мачву, поседају Београд и Голубац. Док је Душан за ромејског цара и чешког краља Карла IV брат за кога се осећа везан и „племенитим словенским језиком”, за Мађаре наш је народ само „шизматик” против кога треба повести крсташке ратове. Као на крваву даћу, одмах по смрти Душановој, мађарска војска опет улази у Србију, а осталом делу нашег народа, већ тада, стављају дилему, или да убија рођену браћу, или да буде кажњен као издајник угарске, свете круне. Босанци, тада, први пут, крај све везе оружја са њима, неко време, налазе се прешли на српску страну. Под Рудником, међутим, скоро цело пролеће и лето год. 1359. разлива се наша крв под ударом мађарских сабаља. И то не гине нека властела, него је то покољ наших сељака. Мађари нас кољу, презирући нас као „јеретичку веру”, са правом верском мржњом. Битком на Марици год. 1371. као што је познато почиње за наш народ страшно турско доба. На Мађаре је дошао ред тек столеће доцније. Уз хришћанство, наш је народ почео да гине, све чешће, уз Мађаре. На турској страни краљевић Марко, пред битку, моли се Богу за победу хришћанског оружја, његов брат Дмитар, доцније, избеглица у Угарској, капетан мађарског утврђења Вилагоша, ко зна шта је, пред биткама, осећао? На три године, пред Косовску битку, ратници кнеза Лазара мора да се крве са Мађарима, по Мачви, под Београдом и код Кулпина. ____________________ I

суверена нација (прим. прир.)

Тек удадбом своје кћери, за мађарског крајишког бана, успео је да спречи да му, при одласку на Косово, Мађари не ударе у леђа. Њина војска била је на то спремна. Као гавран, на крвавом разбојишту, мађарска војска, већ после

226

четири месеца по косовској погибији, у новембру 1389. крчи свој пут мачем до Груже. Тражећи „своју државу” мађарски краљ тера Лазареву породицу из Крушевца право у Турке. Тако да се српска крв, већ у лето 1390. пролива у бојевима против Мађара, уз Турке. Српска војска год. 1397. упада у јужне крајеве Угарске, без милосрђа, а мађарске чете кољу и пустоше по Хрватској и по долинама Босне. Мађарски краљ убија заробљенике из тог похода, у Печују, на грозан, садистички начин, са страшном мржњом. Његова војска кличе погубљењу и мучењу бана хрватскога Иваниша Хорвата, оног бана што је учествовао у Косовској бици са хрватском, помоћном војском. Одговор на то дали су српски оклопници у Никопољској бици. На страни турској, син косовског мученика, пред лицем цвета тадашњих француских, енглеских и немачких витезова јуришао је на мађарски стег и оборио га је у прашину. Тек када је Угарска, пред смртном опасношћу прогледала, а турски султани, после смрти Бајазитове, зажелели да униште Лазаревиће, деспот је наш постао вазал хришћанства и наши мачеви зид на границама угарским. Први господин краљевства Угарског, виши главом, оружјем и раскошним богатством од свих других на мађарским државним саборима, деспот Стефан добија тад Београд, Мачву, неоцењива добра у мађарским земљама, златне руднике итд. И тек тада, српски деспот окончава рат и добија од султана, за Мађаре, мир. Насеља српска, српских ратника била су последице тог „братства оружја” и мало се данас у Мађарској зна да су најбољи крајеви мађарски нпр. дебрецински, најчистији крај, пуни трага српских насељеника и српске крви. Мађарске војске пустошиле су, међутим, и даље и тукле се, у јесен год. 1408. по Босни, а мађарски краљ, две године доцније, долази и сам да стави на главу своју круну краља Босне и Србије. Наследник деспота Стефана, унук кнеза Лазара, несрећни Ђурађ Бранковић од свих је досад виднији пример оне трагичности која се за наш народ крила у „братству оружја” са Мађарима. Српски деспот и први угарски великаш, он испрва брани утврђења Раванице са помешаним српским и мађарским групама, али већ год. 1437. мађарске војске пустоше његове земље дивљачки као да се такмиче са Турцима. Када мађарска краљица остаје удова, деспот, за тренут, има изгледа да његов син Лазар, женидбом, на основу тог вековног „братства оружја”, постане краљ Мађара. Краљица удова, међутим, одбија са презиром и ужасом „шизматика”. Најпосле, када у „заједници ратничкој” наша средњевековна држава, уз Мађаре, заувек пропада, деспот Ђурађ Бранковић дочекао је да га остарелог, на државном сабору угарском, гуркају да промени вером. Па и то, да од мађарских сабаља, у грозној ноћи, при нападу на његову кућу у Купинову, изгуби три прста са старачке руке и мал не главу. Ратничка наша прошлост до Мохачке битке, уз Мађаре, непрекидни је скоро низ трагедија. Ту истину не може изменити ни то да је Угарска, у задњи час, пред своју пропаст, политичку оријентацију према нашем

народу узела озбиљније. Мађарске чете за време Хуњадија, краља Матијаша, стоје на Неретви, емиграција српска сваким даном расте. „Црна” војска мађарскога краља најбољим је делом српска, а коњица његова коњица Дмитра Јакшића и његовог брата. Милош Белмушевић заповедник је краљеве коњице (hussarones) и истиче се, уз угарски барјак чак и у Шлеској. Око сина Гргурова, унука Ђурђевог Змајдеспота Вука Бранковића, српска војска, прослављена, одлази у рат против Чеха и Пољака. Нема сумње, у бици на Крбавском пољу, док су гинули, Хрвати и Мађари приредили су као неку утакмицу јунаштва и надметања, без обзира на Турке и смисао свет тог рата. Таква су онда била времена. И међу1 мађарским коњаницима Петра Деција2 („Вино пије Дојчин Петар”) и српских оклопника Змајдеспота и Јакшића, орила се, тако, другарска, изазивачка шала и песма јуначка, али3 ни то, као ни онај хрватско-мађарски неупоредиви еп одбране Сигета, не може порећи чињеницу да сва та жртва српска4 и хрватска, уз Мађаре, није имала никаква смисла. После пада, заувек, мађарског краљевства, и тај спомен „светле, ратничке заједнице” губи се и ишчезава. Васкрсла је, али у војсци најамника и дичних слуга Хабзбурга, чији је Мађарска поносити витез и сада. Данас најчистији5, мађарски крајеви, онда наше крви, хајдука, дадоше војску аустријским војсковођама, уз чете хрватских и српских крајишника. Када 1663. Никола и Петар Зрински6 почињу7 да туку Турке, онда је та мађарска, у ствари, само хрватска сабља. Мађари, као и Срби, нашли су своју историју у оквиру турског султаната, и само су Хрвати били они, што не знају за компромис са Турцима и држе се Петровог: Vincere aut mori.II Мађарска, уосталом, беше страховито опустела, и јужно од Дебрецина, Јегра, Ваца једва је и било Мађара. Пред аустријском војском, рат преузеше Срби (1715. у Пешти било је остало 188 кућа, а читав приход надбискупије калочке био је годишње свега 2500 форината.) XVIII8 век је столеће9 буђења мађарског национализма, и мађарско племство је тада почело да сања да Мађаре, кад није имало крви да их рађа, почне у других народа да ствара. „Братство оружја” за ратова Марије Терезије само је патња нашег сељаштва и славе мађарског племства. ____________________ II

Победити или умрети. (прим. прир.)

Хрватски и српски граничари гину на Рајни, слуњски и градиштански крајишници лупају на капијама Берлина, у октобру 1757. под командом мађарског племића, Андрије Хадика, фелдмаршала. Да као хвала за све то

226

братство оружја добију гањања због православља, хрватског језика и српских традиција. Мађари укидају крајину у Потисју и Поморишју 1743. и стварају своје вармеђе у Славонији 1745. Као и при паду Византије, тако и при паду Турске наша браћа по оружју, Мађари постају крвници својих бивших савезника. У XIX веку тражити примере за нашу „светлу, ратничку прошлост значи са згражањем10 зажмурити над крволочним ратом хрватских и српских, царских војски и Ракоцијевих, мађарских куруца, и зверских сцена крвавог сукоба 1848. до грозота светског рата. Тражити неки почетак срдачнијих додира између нашег народа и Мађара, спомињући једнако неко братимство на сабљи у прошлости давној, значи говорити данас, и нами и Мађарима, или у ветар, или крваве лажи, а у лажи су, и кад је реч о прошлости, кратке ноге. Истинска реч за мир била би, кад би се Мађарима рекла гола истина о оним покољима, безумним клањима, пијаним војнама које су вековима водили на све стране. Ту истину, досад, у лице, рекао им је само њин највећи песник Ади. Теорија о неком нашем братимству војничком, данас, не треба тумачити зашто, луда је и грозна, цинична гримаса. И најнаивнија пацифистичка парола, међу нама и Мађарима, од ње је кориснија, честитија и боља. Неко ново, реално, опште мирољубље и ту, између Тисе и Дунава, економска заједница, пацифистичке методе у спољнополитичким додирима итд. много би више користиле, и нама и Мађарима, од жарког брбљања и понављања неког, посебног, ратничког, витешког, срдачног братимства на сабљи што је, тобоже, у нашој прошлости, међу нама владало. А што се тиче бруталног, мађарског, непрекидног милитаризма, што као Феникс, против Словена, већ вековима увек понова се рађа, он ће престати кад једном опет, можда кроз једну десетину година, у тутњави једног новог панславизма, на Карпатима, засутим костима мужика, васкрсне опет словенска Русија, неизбежна и неумрла. Тек онда. Заувек.

Време, 27. XI 1932.

НАРОД НА ДАН УЈЕДИЊЕЊА

Као што је познато, некада, омиљена је била теорија, пореклом

немачка, по којој Словени, уопште, не умеју да стварају државе. Међутим, та теорија била је само једна од оних брзоплетих изрека које је, пре, наука толико волела, кад је била жељна да своје резултате објави популарно. Она је поникла у мозговима немачких историчара, који су проучавали средњевековну историју Словена, великих сељачких маса, што су се Немцима, чиниле аморфне. Немачки научници, крајем 19. века, велике шовенисте, били су, кад су дошли до тог уверења, под утиском пропадања древних словенских „држава” полапских Словена, што су се претопиле у Пруску, Саску итд. а нису, при томе, узимали у обзир, занети својом победничком прошлошћу, неколико основних чињеница које тај период стварања словенских држава тумаче. Пре свега, да су германски народи одмакли били Словенима скоро са неколико столећа. Да су стварали прве своје државе на територији некадашњег римског империја, класичног тла чврстих државних институција или у заветринама Европе као у тихим лукама прошлости нпр. на полуострвима скандинавским итд. Да су их стварали у вековима распадања бившег света, уз помоћ хришћанске цркве, у средњем веку свемогуће. Док су Словени, при свом размештају по Европи наишли баш на њих, у епохама њине свеже снаге, што је већ била организовала нове германске државе као зид, пред античким и романским европским светом, у који Словени никад нису ни ушли. Тако да су остали, већином у оним пределима ветровитим, иза Одре и Дунава и Прута, варварске Европе коју је недавно Пјер Мак Орлан назвао „она друга Европа” „l’ autre Europe”. Прећутали су затим да су Словени изгубивши два-три столећа, пре но што добише своју улогу на позорници историје европске, изгубили затим још неколико столећа, док су се преко глава њиних преливали Азијати што су осталу Европу једва такли. Хуни, Авари, Казари Печенези, Хунгури, Болгари, Татари и др. Најпосле, да су Словени, скоро кроз цео средњи век имали хришћанску цркву која је била тад постала немилосрдна и политичка, ређе за мајку, чешће за маћеху. У ствари, пропаст полапских1 словенских држава у Немачкој, после дугог и крвавог отпора не даје много права да се поставља онаква теорија. Средњевековна историја Чешке, Пољске и Русије још мање. Има неколико државних творевина германских у средњем веку, чији је нестанак био мање неизбежан, од губитка полапских, словенских народа. Немачке државе што пропадају за сан о ромејском царству, немачки државни сукоби за време верских ратова, у доба реформације, немачке трагедије у отимању о превласт, северних немачких крајева и јужних, двоструко немачко срце Пруске и Аустрије за такву једну теорију, о неспособности стварања држава, нису мање упадљиви утисци од распадања Пољске, или гломазног хода, кроз историју словенске Русије.

226

Напротив, ако су Словени изгубили нешто, ударивши о немачке средњевековне државе, у једној историјској епохи савршеног формирања европског и германизиране, римске цркве, нема сумње, да су много добили у залеђу своме према Истоку. Сви су словенски народи још ту, и све словенске државе постоје. Да је појава једне словенске Русије, наместо садашње државе марксистичке и III интернационале, питање само неколико година, у то баш Немци, зачетници оне теорије, најмање могу да сумњају. Поред теорије о словенској заосталости, са исто толико права, могла би да се постави и популарише теорија о словенској тежини и неистрошености, крај теорије слабости, при формирању држава, и теорија словенске снаге асимилације. На крају крајева сами су опет Немци створили теорију да будућност свакако припада Словенима. Постојала је и једна друга теорија још, из провидног извора о томе да Словени могу да буду државотворни само онда, кад туђин њима завлада. Историја је, у жељи да популарно тумачи једну појаву сасвим другог значаја причала бајку о томе како су Руси позвали туђинце да дођу и њима владају и како су моравски Словени својевољно изишли пред копите мађарских везира и нудили им со и хлеб, воду, земљу и траву. Кад се, међутим, удуби истински у средњевековну прошлост словенских држава, скоро се од почетка стиче сазнање да су стваране као силином неког крвавог гејзира са дна народа. Чешка са својим народним династима и личностима, Хуса и Жишке. Русија са својим царским и бојарским, али простим, народним колосима државотворних центара господина Новгорода и Москве, у неколико примера већ, могу да побију ону бајку. Кад би се уосталом, владари стране крви, у Пољској, у којој је баш непрекидан низ сталежа чисто словенских, што мрзе туђинско, а стварају државе, схватио као доказ за ову другу теорију, што би тек онда било теорија код других европских, западних народа, у том смислу. Што се тиче нас, Јужних Словена кроз цео средњи век ми смо стварали своје државе, као што је познато, баш са династима и поглаварима увек наше крви, а под туђином повлачили смо се као пуж у своју кућу, или у фантастичне замене државе у држави. Хрвати у планине приморја и своје бане, Срби у православље. Код нас је хрватски краљ Дмитар Звонимир исечен на книнском пољу кад је затражио од свог народа да иде да се крви у туђину за туђина, а да је у Србији одувек био жив прецизни осећај покоравања само своме, то доказује ред светлих сени не само Немањића, Лазаревића, Бранковића, него и Његуша и највише баш шумадијског Карађорђа који је доказ против туђинске тезе вредан један за све остале. Ништа ту не доказује противно то што2 је словенски кмет, хрватски сељак, српски тежак био верни војник, кроз столећа, аустријским ћесарима. Кад год је туђинштина притисла га он се бунио, а његову послушност на добро туђинске државе задобијали су ти ћесари само хрватским именима, бојама, традицијама, српским ћивотима, које су морали као идоле неуклониве, крај себе, црвенећи, да трпе. И само са тим осећајем својега, гротескно, говорио је тај прост свет: „Ајде, морам ја царски бефел

извршит.” И данас, кад нема над нама туђина, оно што код нас има памети, очевидно нису више они који су школовани, него они што имају наборано чело сељака. Да се створи држава, једна, од свих наших различитих крајева, ту где је створена, требало је, као нигде ни на једном месту Европе, вековних мука. Па ипак наш је народ извршио своје Уједињење неких педесет година после уједињења Немачке и Италије и то заиста није касно. У средњем веку оно што је разлог сједињења и распадања појединих држава и делова није исто што и данас и то што Хрватска и Србија нису већ онда створиле једну државу не значи ништа, као ни у случају других народа. У расцепканим географским деловима Балкана, у формирању наших покрајинских држава, подељених црквама римским и цариградским, на раскршћу тадашњем европском, као на неком мосту између Запада и Истока, у сфери интереса разних народа, ипак је нагон за јединством у свим нашим крајевима оставио трага у концепцијама банова и краљева, деспота и црквених великодостојника и војника. Наши историчари, у новије доба, па и страни, кад су могли да обухвате о нашој прошлости више и виднијих извора, приметили су да до стварања засебне средњевековне Хрватске и Србије можда не би било ни дошло, да није дошло до расцепа цркава и пропасти ћирило-методске културе. Исто тако, да је сем војничких помоћи Томислава Србима, бана Иваниша Хорвата у бици на Косову, [,..]сти3 бана Шубића, зета Душановог, који је назван „штит Хрвата” и других популарних примера јасна у Босни једна заједничка хрватска и српска концентрација јединствене државе већ тада. Држава у данашњем смислу јединствена, строга целина, потреба је најновијих времена и непозната је скоро до револуције Француза. Нашем народу, 85% нашег народа, од Птуја до Охрида, после турских столећа уопште, и није било потребно неко нарочито спремање за јединство. Туђинштина и словенштина његова биле су свесне супротности за нашег сељака одвајкада. Неумитном стрпљивошћу он је чекао судбоносна времена. Ратови са Турцима створили су велику мешавину Срба и Хрвата коју ништа више, и никада, не може разделити. И кад је најпосле чуо оно што се већ зуцкало, и словенски кмет који је био најдаље, и хрватски орач и српски копач знао је о чему се ради. Два царства, аустријско и турско, кроз своју прошлост створили су предиспозиције за једну нову јединствену државу у оним нашим крајевима и кад се данас о томе препире, превиђа4 се једна основна истина, да је изнемоглост и пролазност Аустрије и Турске логично присиљавало ту код нас на стварање једне државе. Кад на карти бивше Аустрије и Турске више нема, наше државе мора да буде. Да је Уједињење, ипак, извршено са неком опојном радошћу неочекиваног, томе је узрок, осим осталих и тај што је у нашим школованим слојевима била до дна душе продрла једна чудна контрадикција. Рад на Уједињењу био је вековима литераран, сањарски и пре свега конфузан што је схватљиво. Са идејама, са сновима,

226

замишљање мразних садржаја и форама, немачки слојеви који су прошли кроз школе стварали су и пре и после 1871. у Немачкој забуну, па чак и мржње међу племенима. У Италији пијемонтешкој и напуљској, као што је познато још више. И код нас сељачки слојеви, блиски тврдој земљи, а једноставни, држе се најразборитије, док се тзв. интелигенција, са безброј осетљивости, амбиција, сујета, планова, решења и замора, изнемоглости, најблаже речено, често затрчава. Њена јаловост можда је отуда, што је жарки фанатизам словеначких романтичара, хрватских патриота, пречанских политичара, био замро у једном модерном песимизму којим се 19. век уопште, а нарочито код нас, завршавао. Да не споменемо раније фанатике Уједињења, Словенце, Хрвате и Србе до год. 1867. школовани слојеви још су и очекивали нешто што би било лом и стварање држава, затим је настало четрдесет година скепсе. Жар савременика херцеговачких устанака, Милетићевог доба и српско-турских ратова, био је узбуђење што се брзо угасило. Аустрија је тих четрдесет година проживела у подгојености и миру набреклог болесника који и не сања да му је близу смрт као што то не слуте ни његови драги познаници. Целом Европом, уосталом ширило се тада то лажно спокојство предратног живота, прекидано само уздасима по орфеумима. Ако је и маштала тада, па и узвикивала о том Уједињењу, наша тзв. интелигенција, за буран неки рад и гест њему у сусрет није више била у основи орна. Само су национални фанатици још веровали у тим слојевима да је час близу. Иначе то више нису били људи године 1848. ни у Љубљани, ни у Загребу ни у Београду. Политику нису више правили они који су некада ишли за баном Јелачићем, песницима словеначким за посланицима мајског сабора, нити Карађорђевићском кнежевином што је тада обележавала, оружјем, наше данашње северне границе. У партије су били ушли људи фразеологије, који више нису видели да се државе не стварају брбљањем и застајањем, него милом или силом, вером и моралом, или крвљу и оружјем.

Под Хедерваријем* у Хрватској и Обреновићем у Србији нико више није очекивао заправо оно што је данас стварност. Кад је већ цео свет осећао да је своме циљу близу, наша интелигенција била је правовремено клонула и обамрла. И неоспорно је да је тек драматичним доласком на престо династије Краља Ослободиоца и Кумановском битком Србије, кренута лавина политичких догађаја, а не маштања -5 националних изненађења, снага, удара, узвика, алии гестова обамрлих школованих слојева и да су се тада позитивни резултати претицали, уз грмљавину промена у целом свету. Данас, нема сумње, стварање Југославије, значи опет тешкоћу која је пре свега у једној контрадикторној снази нашој која у основи није ни

негативна, ни несхватљива. Са једне стране је народ, скоро цео везан за земљу, архајски6 и патријархалан. Са друге стране школовани слојеви, конфузни, али спремни на новотарије. Треба народу који никад не каска, него увек лагано корача сачувати традиције, образ и душу која реагира истим појмовима и пресудама и у славонским, и у личким и у босанским, и у србијанским планинама. Треба приметити консервативност нашег света и у Словеначкој и у Хрватској и у Србији. Треба, без зазора, увидети да је наш народ заостао на орању, на токама сребрним, на пушци, од свега тога што се по варошима брбља и ради и треба имати поверења у ту његову архајску, чврсту целину, коју ништа не може да поткопа више. С друге стране треба ићи брже са тим нашим школованим слојевима, различитим али у дну пуним истог родољубивог политичког елана. Нема данас више те Европе која би се лако усудила да покуша да мења карту на којој су крваво обележене и наше границе. И треба много политичке хистерије па да се верује да би ма који народ, или влада, данас, примили на себе одговорност да се мешају у унутрашњост једне друге државе. Оне који су данас за облик прошле, историјске, прегазиће само време. Стварање већих целина, сједињених крајева карактеристика је новог доба. То је економски и културни императив, који је пре рата, био омогућио и србијанским и хрватским социјалистима да буду добри „Југословени”. Нема сумње да је борба и патња Српског народа, у раду на сједињењу Српства, једна од најчуднијих и најдивнијих, непрекидних, светлих страница најновије историје европске, осветљених кандилима манастира, прозорима тамница, и шумских, закислих ватрица, одржаваних прахом __________________________ * Карољ Куен Хедервари (1849-1918) био је мађарски велепоседник и бан Хрватске 1883-1903. На том положају је спроводио политику мађаризације, ограничавања аутономије коју је Хрватска добила нагодбом са Угарском из 1868, успоставивши власт која је игнорисала историјска права Краљевине Хрватске и експлоатисала супротности које су постојале између Хрвата и Срба. Његов режим постао је симбол аустроугарског угњетавања. Године 1903. постао је премијер Мађарске, а на тој функцији био је поново 1910-1912.

барута, али није истина да истом снагом паралелно не траје и борба хрватских сељака, мање видна можда, али нимало мање горка, као и она сељачка, организована, штедљива и паметна словеначких кметова. Ако је српска активност својим политичким мученицима, јеком пушака, фанатичким чувањем традиција и морала, велика, хрватска пасивност тврдокорне стрпљивости и непопустљивости, под туђином, и у америчкој емиграцији, није мање поштовања достојна, као ни словеначка на муци са сто ситних и лукавих отрова и ђавола. Излаз је и у том национализму само у проширењу видокруга, у разборитости која и по крчмама зна већ да каже, да је свакако била дивна наша Србија, да није

226

била гора ни Хрватска, да је била добра за народ и питома Словенска, али да је од свих ипак боља и лепша и снажнија Југославија. У њој, проблеми што су заплетени очигледно су проблеми школованих наших сталежа, варошког елемента у коме има и много туђинског, туђег нама и циничног, али највише, и иначе, меланхолије, скепсе, и конфузности. Ако се југословенска концепција Уједињења схвати као логични и неумитни завршетак прошлости, програм безобзирног корачања напред на грудима са родном грудом нашом, онда је она светла, треба да буде немилосрднија, и док никад не заборавља да је наш народ архајски, од његових школованих сталежа, пуних покрајинских сујета, и традиција, треба да тражи безобзирније да иду напред. Данашња немачка држава прелази и преко живота онога кога год нађе да јој се супротставља при ходу у име неумитнога, талијанска држава таквог кажњава, без праштања, куршумом у леђа. Наша будућност не зависи од таквих метода. Ипак данас је већ и код нас јасно, да нова држава тражи и један нови сталеж народа који ће стајати једноставно уз машину државе док она ваља, крши, ломи и одбацује. Тих неколико хиљада наше интелигенције не требају да имају ни брбљиве интелекте ни сјајне у мозгу планове него вере и морала. Живот који се рађа, кад ма где настане спокојство и тишина, ствара и остварује, по једном вечном реду, сам. Кад се појављују крајности и апсурди знак је да је једно време при крају и да издише. Место да остане фантом непрекидних теоријских дискусија Југославија је постала терен модеран, проблема путева, индустрије и економских тешкоћа итд. Затварање политичких лудорија отворило је уставе озбиљности рада предузећа, бироа, железничара, лекара, зидара, економа, задрута, учитеља и др. Кад се на дан Уједињења, четрнаести пут, над народом нашим и земљом, у хуку овог света што се повија под нама размишља, утисак се врло прецизно може изразити. Нови се свет један рађа и у њему, на својим њивама, пољима, воћњацима 85 одсто нашег народа после толиких горких и крвавих векова стоје прави, кошчати и разборити, разборитији него многа господа. Брижни, али исти свуд, док им на хрвање иде у сусрет опет црна земља, тврђа за њих још, откад нестаде на њој старог нашег ратничког и патријархалног живота. Међутим, оно што је уморно, конфузно, меланхолично, то је наш свет по варошима. Земља са својом судбином као строј ипак се окреће и кад је реч о њој у питању су сви они што желе да помогну, млади, безимени, готови да згазе и да буду згажени. Четрнаест година већ код нас нема потребе прошлости, већ дубоког нагона живота, после толиких смрти. И та Југославија која није политичка партија, већ судбина свих нас, што крвавим и пламеним колима пред нама већ вековима јури, живела је и у облику незаборавне Србије, и у облику вечне Хрватске, и у облику

древне Словенске, да једном буде јединствена. О њој, данас, за све живо у нашем народу, има само једна могућа фраза: У име мртвих и будућих, морамо приклонити главе пред њом. Натраг се више не може. Кроз нових четрнаест година, оно што нас данас разочарава и тишти спашће са нас и остаће за нама само као ружан сан.

Време, 1. XII 1932.

226

ВАН ИЗ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ЗИДИНА

На обалама Средоземног мора, дуж нашег Јадрана, али и по другим морима, путник који пролази толико пута, сусреће слике вароши, древних зидина, пропалих тврђава, давних, средњевековних кула и градова. Оне су прави рај за цртача романтичних кутова, за сликаре који траже занимљиве контрасте светлости и сенке, за путописце који путују да виде прошлост и да њом засите литерарне жеље имућне буржоазије и оних који немају да плате путне трошкове до тих далеких обала и земаља, о којима у реклами путничких бироа и по бедекерима увек пише да су „très pittoresque”I. У таквим градовима, по Шпанији и Грчкој, у Сирији, као и на нашем приморју, стално се сусрећу путници, беспослен свет, или жељан одмора и освежавања после напорне јурњаве за новцем. Познато је да, на пример, атински Акропољ, коме долазе да се диве хиљаде и хиљаде странаца доноси у буџету прихода Грчке једну позамашну суму као што и у приходима наше државе добит од посете странаца у нашем приморју није нимало без значаја. Вароши преостале из прошлих векова, често сачуване са свим својим споменицима бивших столећа и култура, остаће заувек главна привлачност туризма и путничког романтизма. Французи за таква места имају прецизан израз Les villes d’artII и нема сумње да градови као Авињон, Нирнберг, наш Дубровник, имају вредност уметничку и културну која је неприкосновена и у којој сваки прозор, свака балустрада, сваки камен, дише прошлом лепотом, и заслужује заштиту. У земљама високог схватања уметничке вредности старина, где оне значе и дубок извор прихода, као на пример у Италији, колевци ренесансне културе, често се чине сизифски напори да се лепота старина сачува, па и обнови. Позната је, тако, сензационална обнова мозаика у Равени коју је извршио један од најзаслужнијих европских археолога и конзерватора сенатор Корадо Ричи, историчар уметности првог реда. Велелепни византијски храм Сан Витале, у ком је вода допирала до колена и у коме ________________________ I II

„веома сликовити” (прим. прир.) Градови уметности (прим. прир.)

су мозаици о Јустинијану и Теодори почели да пропадају обновљен је заслугом нарочито тог човека тако да је мозаик, сав од ситних, мајушних каменчића, скидан комадић по комадић и опет, после чишћења, враћан на своје место. У крајњем реду уметничког схватања лепоте једног дела из прошлих векова, таква обнова чини нам се чак погрешна и, лично, ми смо имали прилике да будемо непријатно изненађени од новог новцатог бљеска једног зида старог толико столећа. Напор, међутим, италијанских конзерватора, тај рад г. Корадо Ричија грандиозно документује. У нас, конзервирање уметничких споменика, последњих година, било је предмет опште пажње јавности и никакви груби инциденти, не могу побити истину да су позвани у чувању уметничког изгледа старина показали правог схватања, па чак и драконске строгости. Познато је да је у Дубровнику дошло до тога да се захтев археолошког чувања старина ставља изнад права садашњих потреба, и да ниједна врата неки трговац не може, на својој кући, да мења по вољи. Полемика пак, која се огорчено водила око стила виле богаташа Зиндинга на Плочама, дуж целог приморја, доказује колико је код нас уметничким круговима, позваним надлештвима и штампи, стало до тога да се слика средњевековна наших приморских градова нетакнута сачува. Често, у великом одушевљењу, при томе, жртвовани су археологији чак и елементарни принципи саобраћаја, економских потреба и највишег принципа модерног урбанизма, хигијене1. Поводом таквих полемика, међутим, кад је реч о вредности средњевековних слика вароши као уметничких старина, чији лик треба заиста брижљиво чувати, као неке лепе медаље, не сме се превидети ипак ни та истина да свака медаља, па и ове, има ону другу страну о којој се обично не говори. Та друга страна медаље зове се обично смрад и нечистоћа, тескоба и

морталитет, маларија и туберкулоза. Модерна Италија са највише искуства у том питању изградње градова, прва је издала паролу: „Ван2 из средњевековних зидина.”3 На пољане, на ваздух, на сунце. У нашем приморју ми треба да пођемо њеним стопама и да понављамо: школе, игралишта, деца, болнице, али и паркови, свака

новоградња, свака нова кућа, ван из средњевековних зидина. Наша земља, после рата, постигла је највиши успех у борби са маларијом. Она је ту опаку и подмуклу болест, ма колико је они којима конкуришемо туризмом подметали, као да је још има, у вашем приморју, потпуно уништила. Била би, међутим, опасна самообмана која би нам се горко осветила, када би превидели недовољни отпор, међу средњевековним зидинама дуж нашег Јадрана, против срдобоље, других мијазми и туберкулозе које не прете хотелима и летовалиштима, али [прете]4 сиромашнијим, широким нашим слојевима.

226

Довољно је прегледати статистике Шибеника и преглед лекара др Орлића у Дубровнику па да се згранемо над опасношћу која од мрачних зидина, влажних, средњевековних волти и рупчага, тесних улица, у нашим, наоко „питорескним”, старим деловима приморских градова прети највише, разуме се, школској деци и сталном затвореном становништву градова. Нека средњовековни лик тих градова остане уметничка и културна светиња, али нека нов живот једног младог народа изиђе из те намотиње и мрачних тескоба. На камен наш, у поље мирисно од кадуна и маслина, под пожар Сунца, ван из средњевековних зидина, то нека буде мисао сваког ко зида па и најскромнији кућерак дуж наше обале, здање, надлештво, школу и болницу. Изнад тешкоћа око пијаца, навике прошлости, треба тамо поставити закон здравља и лепоте која је у свим архитектурама овог света поштовања достојна, али која је у ведрини живота, у новом једном добу новог урбанизма, једино, истинска.

Време, 20. XII 1932.

КРФ, ПАНТЕОН НАШЕ РАТНЕ СЛАВЕ1

Данас је, први пут после оних историјских година повлачења српске војске, преко Албаније, на Крф ступио Њ. В. Александар Карађорђевић Краљ Југославије. На оним обалама, на којима су Га тада гледали како болан и изнемогао седи међу рушевинама Својих армија, загледан у грозне слике херојске пропасти, Он се појавњује победоносан, у тријумфалном походу преко мора, једина личност у бури ових година што прођоше, која се не колеба, и која се све више уздиже. Иде да се поклони сенима гробаља, обишавши југословенска бојишта, у тренутку када Своју земљу, као поносит брод, уводи у Балкан, никад мирни, као уједну нову луку мира. У чему је та еманација снаге која зрачи, и кроз овакву тешку депресију савремених недаћа, из тог Краљевог похода? У Његовој личности, пре свега, која све изнова изненади својом прецизношћу геста и идеја. Пре осамнаест година Он је, болестан, одбијао понуду енглеског адмирала да и дан раније него што је завршено укрцавање остатака једне од најсветлијих армија пође на то острво. Сад, нема сумње, у државним пословима, у судбоносним састанцима са шефовима држава, обилази цео Балкан да би завршио пут код гробова, код оних гробова у којим аје невидњива основа државе која је створена. У једном непрекиднорадном животу, Он, истом оном оштрином профила којом је гледао у неизбежне визије рата, гледа сад у судбину читавог једног дела Европе што зависи од мира. Херојске слике прелаза војске, умирања на Виду, преноса војводе Путника преко планина, узвишена слика седога Краља Петра на кари коју вуку четири вола, сцене драматичне крфског позоришта, претвореног у скупштину, заседања владе и Југословенског одбора, све је то већ само епопеја и слика. Једини из тог светлог привиђења, Он још стоји стално јасно као јава и, пред гробовима, док су за друге то као надземаљски мит само моменти, на Његовом животу то има сву моћ једног непрекидног величанственог континуитета.2 Острва, острва, како су чудна у плавим модрим пучинама. Кипар,

226

позоришна сцена најгрознијих ужаса за време турских ратова. Хиос, Хиос, позорница страшних грчких покоља. Крит, откуда се Грчка, већ један век, обнавља. Па и друга острва, све до оног далеког, у Океану, што занавек остаде тамна сен титанска, Св. Јелена, усамљена хридина. Крф, међу њима, имао је најфантастичнију судбину. Или зар је војничка историја Србије тако обична? Није ли она само врхунац морални једног дугог тока ствари, и пре свега идеја, што су дале снагу једном народу коме сем војничке славе скоро ничег није остало, да изврши дела потребна, да би се наша историја завршила стварањем државе што је добило облик правог миракула. Том својом историјом Србија се уздигла, уздигла изнад толиких народа. Нема сумње, једна елита, сталеж који је окупљен око идеја, готов да мре и да прегази, може да ствара и без обзира на прошлост, али још никад није створена ниједна држава, а да се у њој није знало где јој је била срчика, откуда је поникла и ко је, ње ради, пролио највише суза и самртничког зноја. Непролазна је та прошлост са крфских гробаља и једина парола за сав наш народ која може прецизно и утешно спустити се на мреже које држе ове наше крајеве: Крф се наставља. Нема сумње садашњост наша сва је модерна, проблем преласка из једног у друго, економски пре свега, али зар би вредело живети и у највећем изобиљу без идеја. Класа идеја, неумитна и незбуњена, што нам је за ових петнаест година највише недостајала, о прошлости мора имати одређене појмове. Нека после једног бунила чује оне који јој немо говоре, мртве. Траже да се наставља, она епоха, кад је наш народ, гледали га кроз рад словеначких задруга, кроз упорне борбе за школе у Цељу, или гледали га кроз хрватске немире, суђења и политичке процесе Аустрије, или га гледали кроз војничке напоре Србије, у сваком случају био не само прегалац, него и самим собом сасвим начисто. Непролазност уздиже нашу голготску историју и обнавља и обнављаће је, одсада, занавек, кад год је заборав буде прелио. Заталасаће се то Јонско море у које је сахрањено на хиљаде мртвих, иначе тако плаво и мирно док се у њему над костима читаве једне војске тумбају и играју делфини. Иза небеса каменитих, албанских, без биља и живота, издалека, правог планинског пакла, стена белих као креч, Крф ће у плаветнилу увек бити засут венцима белих облака. Читава једна држава имаће тако, у даљини, знамен. Они што су пошли из Краљева, док још мирисаху у јесени ливаде и брда, док још стизаху вести о доласку француских пукова у помоћ, они што су клецали путевима кад поче да пада киша, по блату и друмовима, закрченим од кола, оружја, пешака, војске, жена и деце, они што прођоше стародревну Рашку и манастире до Косова, они што су са језом гледали

прва отимања око хлеба и прве који остадоше да умру у блату почиваће мирно, јер су испунили удес свој. Сва та обала до Крфа, страшна и ужасна, где су умирале групе измешаних коњаника и пешака, заједно са преврнутим коњима, сви ти лешеви дуж Љеша и Медове, у киши која је падала без престанка, зар може да се заборави? Никакав потхват ниједног народа не може се, по својој моралној вредности, упоредити са патњама једног до краја примљеног рата и нема величанственијег призора, нема дубљег осећаја заједнице, нема чистијег узвишења мисли и душе, од битке, од учешћа у битки једног народа. На крају свега што је препатила Србија, чекала је та ужасна гробница каменита и плава, што се сад, после толиких година опет подиже у средиште догађаја око наше државе, из мора. У плазму нашег збивања, тако, утиснута је опет слика тог острва, и као идеја, она нам свим мислима и жилама, свим жицама дрхћућим што држе земљу која је створена, јавља, да има непролазности, да има у оном што нас распоређује сталног смисла, смрт је јача од нашег дахтања и жвакања, уздиже нас до сени бивше Србије. Невидљиво, на Крфу смо, у плаветнилу, из њега читав се наш народ и живот наставља.

Време, 7. X 1933.

226

НА ИЗВОРИМА ПРОПАГАНДЕ ПРОТИВ МИРА

Највећи скандал, са политичком позадином, којим је светска штампа отворила нову годину 1934, открио је јасно где се налазе и какви су по своме политичком моралу они кругови мађарске пропаганде за мењање граница чехословачких, румунских и наших, који су, недавно, приредили пропагандно путовање по Енглеској ревизионисте грофа Белтена. При очевидном и непрестаном напору да задобију свим, и најнижим средствима, поједине политичаре и штампу европских земаља, о тим круговима пештанским и нехотице се намеће једно питање: шта ли раде код куће? Сав театралан декор у Пешти мађарске пропаганде против данашњих граница исувише је већ познат да би га требало понова приказивати. Ревизионистички кругови у том погледу, потпуно су успели; као и мађарска циганска музика, и они својим тужним мелодијама и лупом чардаша, неизбежни су и да нема ових афера, скоро би били и симпатични. Међу данашњим театралностима политичким у Европи, које су помутиле мозак и народима за које се увек веровало да су мирни и разборити, хај, хај, у овим круговима где кочијаши имају уфитиљене брке, а грофови пале цигарету хиљадарком, добијеном на коцки, театрални испади били би бар разумљиви, по традицији. Много је, међутим, већи, и, спрема се да буде крваво озбиљнији, грех тог полуделог сталежа који се сматра еминентно политичким, према новим генерацијама мађарским које пристижу и које ће те хазардне рачуне једног дана страшно платити. Да би наш читалац видео каква је та пропаганда код куће, каква је и једна само кап у мору мађарске ревизионистичке литературе којом су поплављене те, у сваком другом погледу запуштене равни, варошице, школе и та села у којима, по једном мађарском песнику „и срећа је одрпана несрећа”, ми ћемо, укратко, приказати само једну књигу, популарну књижицу, бачену у народ и омладину у огромном броју примерака. То је ЈУГОСЛАВИЈА1 у збирци Историја после рата2, коју уређује

г. Вашка Геза (Уредништво: Будимпешта. VI Аради-уца3 8. Чек Пошт. штед. 27.195). Препоручена од Одељења за штампу мађарског Мин. спољних послова под бр. 36338/1931-3. А од мађарског Мин. Просвете - одељење савета за омладинску књижевност под бр. 46/931 са препоруком: „Погодна 4 је да је прибаве све средње школе, учитељске препарандије, пољопривредне школе и грађанске и основне (за V и VI разред).” Ми ћемо из те књижице од 104 стране, навести само ситне исписе, изоставивши она поглавља која 6и својим увредљивим речником и клеветама о највишим органима наше државе ову сензацију увећали до апсурда. И из наведеног, сваки ће моћи да замисли шта се данас, петнаест година после рата, сипа из Пеште у мозак мађарских ученика и публике. Од поглавља до поглавља, од стране до стране, навешћемо неколико навода у дословном преводу. Никога, разуме се, неће зачудити да се у тој књизи, већ на првој страни, наши пречански крајеви називају „украђени” од Мађара, Далмација „откинута” од Аустрије итд. На тај политички речник у Мађарској, и са катедре, и са званичне стране, већ смо навикли. Исто тако неће задивити ни то да се у мађарским школама ето чита да је наша земља „у вртлогу етнографског хаоса”, да је српски народ „згазио под ноге културно јаче и свесније народе, који неће никад заборавити да су још недавно имали удела у организованијој и сјајнијој управи једне друге државе”. Што се тиче тог „удела” у власти и те „сјајније” управе и најпосле већ оминозне „културе”, ако ико „српски народ” о томе ваљда већ може имати своје мишљење? Да је тај српски народ, по овој препорученој мудрости „подјармио братске народе” у Југославији (на стр. 7), да је „гледиште Београда да су Хрвати католички Срби”, а да су Хрвати у истини „по мешавини аварске и мађарске крви коњички народ”, док Срби трчкарају увек пешке „у опанцима” и да то „уопште искључује могућност разумевања међу њима” и да „из Београда јури бујица источног барбаризма уништавајући према срцу Европе” такве бургије читају се у нас, мислим, већ давно са сажалењем, мирно, после ручка, кад мислимо на наше добре суседе. Као захвалност нарочиту од стране једне политичке средине, у којој су се - сетимо се само светле5 успомене грофа Апоњија* - увек ређали ___________________ * Гроф Алберт Апоњи (1846-1933) био је мађарски племић и политичар. Члан мађарског парламента од 1872. до 1918. године, на челу уједињене опозиције партија које су се противиле Аустро-угарској нагодби из 1867. године од 80-их година. Као министар просвете Краљевине Угарске донео је низ закона 1907. године познатих као „Апоњијев закон”, чиме је процес мађаризације кулминирао. Тим законом су школе немађарских народа потпале под јурисдикцију мађарског Министарства просвете, и мађарски језик је постао обавезан. Након Првог светског рата предводио је мађарску делегацију на мировној конференцији у Паризу.

226

племенити поборници права мањина, можемо да забележимо и то, да је, по овој књизи, Југославија што се тиче мањина, према њима „колико је год могуће маћеха” и да их мучи „у Београду измишљеним југословенским језиком” и плаћањем6 порезе „за цивилну листу српског патријарха” чијом се помоћу „стара7, србијанска застава понова прокријумчарила, док су остале племенске забрањене. А зашто? Зато, по овој књизи (стр. 16) јер је „српска влада увидела тек год. 1924” да „католичке Југословене не може присилити (àteröszakolàsàt) у православље”! - Док је „само Ватикан спасао мађарску и немачку мањину да је не пословене словенским богослужењем у цркви”, али ни он не може да спречи „гоњење свештеника” (стр. 17). Што се тиче просвете у Југославији, помоћу ње се „врши, од почетка, немилосрдно посрбљавање” (стр. 19) и „држава не преза ни од најгрубљег насиља у интересу посрбљавања под сваку цену” (стр. 20). После тих општих обавештења, књига од стр. 21 излаже мађарској публици и мађарским школама „Историју Југославије” од постанка до данас. Књига ту, са очигледним уживањем прича како је Србија „пала на колена пред победоносном офанзивом, у јесен 1915 године” (стр. 21) и како су Хрвати „одговорили оружаним устанком на проглас Уједињења 5 дец. 1918 год. тако да је у Загребу дошло до крвавих уличних борби у којима је српска војска потукла хрватске домобранце”. Не мањом тачношћу (на стр. 35) прича како је „у Београду, бомбом убијен министар унутрашњих дела Драшковић”. Затим „насиља југословенских власти од којих се коса дизала” приликом утврђивања границе, када је нарочито у Међумурју за „честите Венде” дошло време „неописивих страхота” (стр. 39). Узгред, ваљда ради духовите пропаганде свог домаћег туризма, ова званично препоручена књига (на стр. 40) обавештава своје читаоце да „у Београду, по трговима, сваки споменик шири спомен таквог човека који није умро природном смрћу”. На стр. 42 велича побуну у Загребу која је била - каже - августа 21. год. 1921. када су „два дана праштале пушке по улицама Загреба” и када је „и Босна кренула те је била побуна сарајевског гарнизона, којем су се придружили и други гарнизони. Побуну је Београд успео да угуши у крви, тек после очајног напора . Ово, уосталом, није последња наша крв која тече за ту публику мађарских ревизиониста, она се пролива на стр. 69 опет. Најкрвавији су, међутим, дани на стр. 74 ове књиге када је „по наређењу владе из Београда за 1 дец. 1928 на загребачку катедралу истакнута српска застава” и када су Загреб скршили само „убилачка оружја српске војске и жандармерије”. После овако бурних акорда племенитог чардаша ове Историје, после рата8 коју у Пешти министарства јавно препоручују, оно што се пише о нама (на стр. 78) да ми „спремамо рат” помоћу Народне одбране,

која припрема засада „повратак у прадревну веру, свих Југословена” а затим превласт Словена над целим светом, звучи већ скоро као невина прича на мађарском пропагандном цимбалу. У почетку овог кратког - и само делимичног - приказа, подвукли смо да изостављамо она поглавља у којима се говори о Владару, владама и политичарима у нашој држави. Да смо и тај део књиге навели нико нам не би веровао да је могуће да је то у ма којој суседној држави штампано, а камоли препоручено званично. Ето овако се пише у сиротој, мирољубивој и тешко ожалошћеној Пешти оних ревизионистичких кругова које је афера Стависког** опет, за тренут, открила, а које ова књига приказује код куће, у Мађарској, коју су, као што је познато, ти кругови, „еминентно политички”, вековима усрећавали и коју, како сви знаци говоре спремају се тек да усреће.

Време, 16.1 1934.

** Афера Стависког је избила 1933. године. У центру афере је био Александар Стависки, руски емигрант који је у Француској имао низ финансијских послова. Године 1933. је откривено да су обвезнице које је он издавао безвредне, што је довело до истраге. По откривању малверзација Стависки је пронађен мртав, под неразјашњеним околностима. Француска десна опозиција веровала је да је Стависки убијен како не би компромитовао бројне угледне личности из француске владе. Влада је заиста настојала да заташка скандал, што је само појачало сумње. Десна опозиција је започела са демонстрацијама, које су оцењене као покушај државног удара и полиција је отворила ватру на демонстранте, у којој је 15 људи убијено. Афера Стависког имала је велики одјек. И у Југославији је његово име такође постало, међу десничарским интелектуалцима, симбол корупције и неморала.

226

соколи*

За време Наполеонових ратова, када је отпор и понос немачког народа био на најнижем ступњу, један фанатик, Фридрих Лудвик Јан, „отац гимнастике”, као што су га после звали, решио се да пробуди своје земљаке: гимнастиком. У историји о устанку у Пруској, онај исти Ранке који је написао и историју србијанског устанка, описао је те велике дане немачког народа као ванредну поему. Гимнастичарски савез, у почетку смешан свакоме, луда замисао једног филолога, постао је доцније, основа преображаја пруског, не само националног, него и друштвеног. Вођ1 гимнастичара који је од омладине створио чувене Литцо-хусаре постао је, после, велики демагог, како су га противници називали и задро је својим идејама дубоко у душу немачких маса и говорио јој у политичком заносу, као пре у војничком, из тамнице. _____________ * Соколски покрет основан је 1862. године у Чешкој под идејним вођством Мирослава Тирша. Први покрет на југословенском простору основан је у Љубљани 1863. године под именом „Јужни сокол”, али је од аустроугарских власти забрањен. Хрватски соко настаје 1874. године, а српски 1905. године. Соколски покрет је у Аустроугарској одувек имао за циљ национално освешћивање Словена, што га је неумитно доводило у сукоб са аустроугарском државом. Посебно жестоки притисци били су усмерени на српску соколску организацију, јер су, услед нарастајућег сукоба Аустроугарске и Србије, соколи посматрани као српска „пета колона”. Сва соколска друштва забрањена су пред избијање рата. Од делегата три национална сокола 1919. године створен је Соколски савез СХС. Савез, који је убрзо променио име у Југословенски соколски савез, стајао је чврсто на позицијама националног јединства, прописујући да су чланови могли бити само припадници пројугословенских странака. Интерни сукоби у Југословенском соколу резултирали су стварањем Хрватског сокола 1922. године. У основи, Југословенски соко је могао да рачуна на подршку државе, али она није била снажна нити систематска, те је стога соколство остало масовно у пречанским крајевима, док је у другим деловима Југославије чланство било малобројно. Посебно жесток отпор соколству пружало је католичко свештенство које је у његовим антиклерикалним и либералним вредностима видело претњу. По проглашењу шестојануарске диктатуре створен је Соко Краљевине Југославије, док су остала соколска удружења забрањена.

Кад год се, међутим, доцније, на дну свих немачких успеха, војски, акција широких слојева, радника, тражио узрок успеха, јављала се сен тог чудног човека који је први научио свој народ да за идеје креће у масама и чврстим формацијама. И са тог, многима антипатичног примера германског, али још више из најновије историје Чехословачке, може лако да се извуче наук шта је кадра да учини гимнастичарска организација, идеја уосталом прастара, у сличним приликама. Ако је постанак и ослобођење Чехословачке, индустријске, сиве, материјалистичке на први поглед, а поетичније од толиких других, прави миракулум, онда је у том чуду сва слава сокола, јер је Чехословачка у њима била пре но што је постала. Код нас, са чисто гимнастичког гледишта није се о соколству, од почетка, имало право гледиште. Пребацивала им се крута организација, одора, вежбање у затвореним зградама. Сва она маса што је на фудбалским утакмицама као у циркусу урлала, сматрала је да може изрећи негативан суд о гимнастичарима. Једна истина, велика, енглеска, спортска, вредност лаке атлетике на ваздуху, у природи, (која је код нас остала, крај свих напора да се распростре, минимална у процентима) искористила се да се њоме покрију појаве „спорта” у нас сасвим нездраве. У ствари, у масама, а то је код спорта прво и главно питање, вредност показује само соколска гимнастика, она продире у народ, у села, она је једина која даје здравља за хиљаде и хиљаде и она ће бити та која ће, и код нас, појавити се са својим великим бројевима, и као пливачка, и као планинарска и као скијашка. У сваком случају, она је далеко над ситним групама, у прљавштини професионализма, ограничених нарочито на веће вароши и окупљених око кладионица. Са гледишта ширег, здравља народа, само велике масе нашег соколства, реалних, не комичних трезвењака, конзеквентних гимнастичара, кроз дужи низ година, не кретена рекордера, вежбача по селима заслужују признања. Али, по нашем личном мишљењу вредност духовна тих наших гимнастичара, ту хигијенску вредност њину још далеко премаша. У Европи, идућих година, перспективе, ни економске, ни политичке па ни духовне, то је већ јасно у последње време, нису ружичасте. Ми се не можемо надати, у прошлости се заиста никад нисмо ни надали, да ћемо моћи мирно да дремамо негде у запећку, у бурним временима. Наш народ, као и друге народе, очекују економске тешкоће, али и толике друге које је, у својим брдима и планинама, по својим селима вековима био вико да подноси. Питање је, међутим, где је онај сталеж који ће нас одржати духовно, један једноставни, али етички слој који

226

просто мисли и расуђује, али не мисли у небулозама, нити у хиперболама, него са основним појмовима људског искуства одговара на нова искушења и панике. По моме мишљењу он је у тим гимнастичарима, у тој великој маси неистакнутих, али и неистрошених људи, јаких у провинцијама, распоређених судбином кроз све наше крајеве, сва занимања, нимало неокрњене снаге у способности да пође за идејама, блиским још нашем народу пуном традиција, у људима који су повезани, уосталом и симболима и осећајима. Зато, кад би ме неки демон, по застарелом обичају да посећују песнике, кушао иронијом којом би пружао руком у оно што ни код нас не ваља и показао ми наше хипохондричне и изнурене генерације и питао ме, шта имам још на то да приметим, за ове идуће тешке године, рекао бих му са емфазом, па да видиш, имам њих још у којима има душе и етике, расуте по целој земљи, али осетљиве и разумне, једноставне, али тврде оданости идејама једне идеологије која није осрамотила, имам соколе. Ниједан податак, тако ми се чини, у последње време, у нас није био раван по чистоти и значају свом, оном о раду на селу, међу сељaцима, сељака наших херцеговачких сокола. Штедња и помоћ, сасвим обичних, економских, потреба, отварање народних домова и библиотека, али пре свега та братска заједница блиска народу, све је то у соколима далеко над осталим нашим потезима на добро. У њима ратничке, али и хумане традиције нашег народа, које се могу непобитно оцртати на једном огромном делу наше земље, где год је била под Турцима, логично се настављају. Вредност њина, међутим, пре свега је морална. Они на један непосредан начин, то се већ приметило контролишу живот и појаве у свима нашим паланкама, по свима нашим мањим местима. Доћи ће дан кад ће то и за велике наше вароши бити дан полагања рачуна. Има само једна социјална акција која може бити дубока, то је национализам. Никакве друге пароле не могу навести људе, најмање нашег човека, да се одриче и да практично, у својој средини, штити слабије, чисти чаршије, приближи оне који сем свог личног живота стварају и државу. Ако соколи, крај своје велике, херојске, будуће улоге прихвате иницијативу и те социјалне, националистичке акције, прегледају своје и туђе радове, стварност вароши или села, у којима живе и осете да је фанатична одбрана свега што се мучи животом око њих, куће занатлија, општина, изнурени ситни свет, као и највиши символи нација, онда ће соколство постати као једна светла површина над свим нашим тешкоћама и бедама. У времену распадања најседефастијих култура, што прскају као мајмунска огледала, доказало се да људи у масама имају једноставне потребе и да се покоравају само простим, али јасним идејама. Код нас њих има у соколима.

Као што је познато на сваком острвцету далматинском има црквица, на сваком раскршћу шумадијском какав гроб и водица, ниједан брежуљак словеначки није без капелице, ниједан прелаз по хрватским крајевима без распећа, али у свим тим пределима, у слици кућа и фабрика, основа националног оптимизма, по мом мишљењу, је соколски дом. У њему је идеја братства и покоравања, у њему свечаност свакидашњице. Соколски домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у хроникама нашег свакодневног живота. Треба још само неколико узлета, идеја и воље међу соколима, и они ће постати жарка визија. Јер соколи су, у ствари, у нашем народу, једини сталеж који се као светао зид креће још увек кораком хоплита (јединим, под којим се, колико знам, заиста тресе земља). Прошлост као светла и мученичка традиција још сја на тим лицима, а у будућност нашу једино они никад нису сумњали. 384.000 чланова, мушкараца и жена, здравих, једнаких, братских, навиклих да заповеде и слушају, у кошуљама боје крви наше, зар то не значи једну велику наду нашу и утеху? У тренутку ма каквих мрачних облака око нас и међу нама, њих се треба сетити. Они постају полако велики непримећен регулатор свега што се у нас догађа и по најзабаченијим местима, економска, социјална, морална функција. Са пером својим, над својим младим лицима, ти људи скромни у својим срединама, са својим различитим положајима, бригама, породицама, ипак у једном свечаном ставу држе све конце које нам плету дани што долазе. Поверење политичко једног песника, за данас, кад се уоколо у нас осврне, пада на руку њихових триста хиљада мушких десница, триста хиљада срца и што ми је милије триста хиљада мозгова који разборито мисле и добро мисле, онако како су, у нашем народу, борци увек мислили. Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав: Здраво соколи!

Време, 25. II 1934.

226

ЛЕКАР И ПОРНОГРАФИЈА

Друштвени хроничар у нас, у последње време, хтео не хтео, морао је да се бави проблемима нашег лекарског сталежа. Исувише. Изгледа, међутим, да ће се та дискусија још и продужити, па да ће имати и звучно финале. Тако сви знаци говоре. За сада је најактуелнији проблем: однос лекара и порнографа, бар према ономе што се на седницама Српског лекарског друштва догађа. И иначе, узалуд би неко побијао да сексуална питања нису данас на дневном реду. Напротив, о њима и звани и незвани расправља. Овако, враћена у круг лекара, она су нема сумње највише на своме месту. На седници Српског лекарског друштва, један психијатар, овако је означио, огромни значај тих питања: „Говорити1 о сексуалном питању значи говорити о свима гранама науке.2 Друштвени хроничар, свакако, не сме прећутати да при томе мисли у себи: „нажалост” и да треба да хвалимо Бога што постоји механика, физика, геологија. Да тога није свака наука, и све гране науке, од недавна, биле би сперматичне. Лекари пре свега, семитски фројдизам, (паралелан семитском историјском материјализму), криви су што се данас до апсурда шири „у свим гранама” медецине теорија сексуалне основе. Па ако је „сексуално обавештавање” омладине данас карикатура, до тога је дошло заслугом рђавих лекара и педагога. Ако је сексуални нагон, и све његове појаве, толико доминантан са хигијенског гледишта да му лекари морају дати прво место у „свим гранама” свога заната, онда су требали са тим оружјем у руци да буду пажљивији. Уношење тезе сексуалне потребе, сексуалног иживљавања, сексуалног права, сексуалних узрока, сексуалних питања „у све гране” њине науке, била је револуција а у револуцији још никад нико није успео да одреди докле је нешто популаризација, света популаризација, а где почиње порнографија. Свакако, најопаснија је за лекаре, (да пацијенте, друштво, и не спомињемо), то, што се „болесно” ускоро, кад је реч о сексуалној хигијени неће моћи разликовати од „нормалног”. Блажено доба наших баба. И тада су жене сањале козаке, са Џидама, али то није била нимало фројдовска појава.

У нашим приликама, наш лекарски сталеж имао је, по нашем мишљењу огромну задаћу: социјалну хигијену наших заосталих крајева, један важан и велики посао народни. За сада он је слободно могао да пређе преко „порнографских” појава у литератури полног обавештавања које је апсолутно, па и код нас, корисно. Начин расправљања случајева међу нашим лекарима, од неког времена, бар се нами, са гледишта хроничара тако чини, почиње да бива утолико незгодно што не дели општи значај питања, и научни, од унутарњег, сталешког. Напротив, меша их. Нема сумње ништа не би било за једног лекара поразније него доказати му да је прешао границу и отишао у порнографију, али признати ваља, те су границе и научно врло растегљиве. Много више спада то питање, у проблем рекламе у нас, у питање наших издавачких прилика, него у проблем лекар-порнограф. Било како било, расправљање о том питању код нас, од неког времена, није најсрећније. Наша је земља, са гледишта социјалне хигијене, толико широко поље рада, да сензација око књиге о којој је реч, (а коју ми не узимамо као пример, него само као повод ове хронике) никако не користи. Најмање њеним критичарима, ако су им интенсије да њено „разорно” дејство, или њен пример обележе. У сваком случају, у данима кад јавност стоји под утиском новинских вести о дефлорисању девојака пацијенткиња, за време хлороформисања у чачанској болници, лекар - порнограф изгледа бар другостепени проблем којим се не треба, тако дуго занимати. Сталешке организације наших лекара, не смеју дозволити да на њих падне сен и најмања сен „помпијерства”. Завршне тезе, међутим, поводом ове књиге, да је „основни принцип медицине: да код омладине спречи испољавање полног нагона, односно обљубе, до 25 година код мушкарца, а до 21 године код девојака” изгледају, међутим најближе речено, пале из облака. Питање је шта би на то рекла наша дична омладина?

Време, 10. III 1934.

226

ОКЛЕВЕТАНИ РАТ1

Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозан план толиких генерација од Косова наовамо, данас су повучени, скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност. И данас, кад се спрема велика прослава двадесетогодишњице првих регрута из тада тек ослобођене Јужне Србије, морао је један књижевник да истакне величину те ратничке екстазе која је водила у крв и ров плаховите прве ратнике ослобођеног Југа. И они су, као и сви ратници, изостали од величања незаборавног полета. Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније, осећајући дубоко значај великих жртава.2 После страшног и, што је било теже, дугог рата, донедавна ми смо сви били под утиском једног огромног, нажалост као увек пролазног, таласа пацифизма. Сам по себи тај пацифизам, после таквог рата, не би био ништа ново на свету, а био би и врло схватљив. Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда. У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора, а није имао ни обзира. Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека, неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира. У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга, над непобитним подацима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да никад више неће бити рата. Да ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијег против силе која за правду не пита. Сем тога да сви признамо да је рат не само грозота, већ и безумље, срамота, да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа, једном речју најнижи ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада. Па онда и то да је непотребна војска. У ствари, кад се прегледа географска карта света, та пацифистичка пропаганда има своје нарочите територије и црте. На страну јужноамериканске3 државе и афрички континент, сасвим колонизирано подручје, без утицаја, и на територији Кине, и на многим обалама океана, пацифистичке тираде, саме по себи, звуче као горка иронија. Ни за Сједињене Државе, међутим, не би се могло рећи да су у некој

густој атмосфери пацифизма, пре би се могло тврдити да су у заносу херојског доба милитаристичких, примењених идеја. Крај свих његових, многобројних, радничких слојева, ни за Јапан се не би могло рећи да је укочен неком пацифистичком пропагандом, напротив. Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно, из побеђених држава, пре свега. Енглеска је, по нашем мишљењу, једина, где се пацифистичке мисли, без лажног патхоса, систематски, спроводе и у политичкој идеологији, и по школама и у штампи. А не ради се то ни недостојно, ни претерано, ни заслепљено. Француској заиста нису били потребни они испади лажних пацифиста. Она је и сама толико потресена својим страшним и великим жртвама, да јој је и радост победе била загорчана. У њој, у судбини бивших ратника, (а то је цео француски народ) има много трагичног и тешког и ништа не показује ужас тих реалних пацифиста боље и њину болну сумњу у будућност него израз, лак и грозан, којим се идући рат просто назива: „le prochaine derniére”I. То звучи истинито и јасно: рат је нешто што, кад дође, не да се избећи. Пацифизам, после рата, није имао одлике размишљања, увиђања, логичног расуђивања. Пропаганда за мир није била, или бар није успешно била, разложна, разборита, заснована на убеђивању економским разлозима, него је више била дефетистичка и фанатична, пролазна. Снагу је своју често црпла из клеветања рата и војника. Крај свих грозота ратова у прошлости, Европа је ипак, већ неколико пути, имала светле епохе дуготрајног мира, већих политичких и што је више духовних и културних заједница. Никада, међутим, она још није имала толику илузију клеветања рата. У побеђеним државама, разочарања, страх, очај једне инфамне позадине, за све недаће и све беде своје, оклеветали су рат, који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву, пре свега, војника. Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник, у побеђеним државама да га светина презире и исмева. Рат је требало упрљати сасвим, војника унизити сасвим, јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита пропаганда. Да би се после оргије у рату, што брже изишло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. Нарочито из Немачке расута је тада огромна пропаганда исмевања и прљања, не само против милитаристичких идеја и принципа, него и против саме војске, као такве. У великом делу немачке пацифистичке литературе, у роману: На западу ништа ново, изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били, кад су чучећи у круг војници вршили. _________________ I„следећи

последњи” (прим. прир.)

226

Једини тренутак непомућене радости. Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није било, у људском животу, од учешћа свесног у битки. Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху, он ће им показивати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни било.4 Докази неизбежности моралне вредности, докази патриотизма, херојства, рату уопште нису ни потребни, он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс. Сфинкс је, чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде као у заносу од када је света и века. Паралелно, међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника. Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда. Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војски. Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну. У ствари никаква државна организација, па ни партијска, не вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што је познато, била је организована по војничким принципима, а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима. И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности, да друге и не спомињем, у многим народима војска. Уз опште право гласа, нема сумње, иста је вредност и општа војна обавеза и ако се може дати карикатура касарне, иста таква карикатура онда је и школа. И најмодернијем човеку, ако је уопште приступачан разлозима, може се говорити са емфазом о војсци, па са њом у вези и о рату. Велики преображаји света, велике епохе у историји појединих народа, сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа. Вредност тих принципа је непролазна. У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде, (наш народ, заиста, не треба учити шта је патња у рату), имао је своје нарочите црте. Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто. Још више, међутим, клеветали су рат Србије зато да би се добиле партијске позиције. Нигде „пацифистичка” пропаганда није била луђа. Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним, интелектуалним, само су приче. Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбоље и он је и данас, на целој територији где су били Турци не само најздравији,

најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажњен. Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност, његов биолошки значај у развитку и „напретку” човечанства, морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира. Живот мирнодопски, иначе, сам по себи, пун гада, мизерија, очаја и нискости, не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата. У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у рату и болних жртава - у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за жвакањем, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости” које пацифисте сматрају „правом на живот” човека. Нискост људи, разврат, разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може рећи да човека поживотињи, за мир би се могло рећи много више. Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је символ мира и потребе мира. Па ипак, то је једини сталеж који никад није ратоборан, кога ратна хука никада не хвата, а ипак, то је једини сталеж који мртве не клевета. Нема у њему подсмеха према војнику, јер су исто и у најдубљим тренуцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања живота под сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата. Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала одвајкада која прати увекраспадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојишта без моралног пада. Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и гажен вековима, заиста се не може прикачити шлем хушкача. Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је ратник и треба му говорити ратничким појмовима. Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити место тога? Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан, шта ћете имати том намученом народу лепога рећи? Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата. На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда, кад смо у интересу унутарњих партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицеве на рачун Кајмакчалана. Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост5 са недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог „пацифизма”, то је било тада.

226

Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.

Време, 16. III 1934.

НАША ЖЕНА И ЗАРАДА

Потреба штедње у државним финансијама избацила је на површину нашег друштвеног живота питање женске зараде о којем се расправља, а о којем не би више требало расправљати, јер је решено. Осим ако не желе да тврде да жену треба вратити у харем и да је једина зарада за жену која се допушта сеоска проституција и зарада варошких метреса, и противници запослења жена у масама у канцеларијама морају признати да су жене у свим слободним професијама од бабичлука до грађевинскога предузимача већ ту и да се своје зараде не мисле и не могу одрећи. На који начин се мисли потиснути огроман број тих жена, велики број и код нас, од права на зараду? Очигледно је да је реакција у том правцу немогућа. Жена1 зарађује крај човека а не против човека, и код нас већ, као домаћа радница, индустријска радница, занатлија и трговац, и по мањим местима. По градовима као што су Београд, Загреб, Љубљана, Сарајево, Нови Сад и други, велики број жена, у разним запослењима, у још већем броју употребљава своје право на зараду. На који начин се мисли свим тим женама одузети хлеб? Нико на то озбиљно, не може ни мислити. Економски и друштвени императив је да је жена потражила зараду поштеним својим радом и јасно је да јој то право на зараду нико не може одузети. Као и у других народа, и у нас, жена ће у све већем броју ступати у редове оних који зарађују и никаквих озбиљних разлога нема, да јој при томе треба сметати. Свет не може бити онакав какав је био за време наших баба. И само онај мушкарац који се осећа недорастао конкуренткињама прижељкује лицемерно да се жена лиши права на зараду. Обично у том правцу тражи се женин повратак у кујну и колевци. Није, међутим, извесно да ће у нашем столећу кујна уопште бити она светиња у породици која је била. Треба бити смешан па не видети да ће рад убудуће, проблем зараде, бити толики да ће и исхрана изгубити свој патријархалан, удобан начин за највећи број људи. Није жена крива што је престао значај варјаче и што је наступило време, па и код нас већ наступа, ресторана, ручаоница за читаве масе, конзерви, ручкова на претплату и тако даље. Није жена побегла од кујне, него већина не зна више шта ће у кујни.

226

А далеко је од истине да је жена, док је имала само ту бригу, била раденија, била је често већа ленштина. Повратак жене у кујну тражи се, нема сумње, да се економска ситуација мушкарца олакша, тај повратак међутим значио 6и само да се погорша. Сељак је, одувек, тражио од жене, не само кујнски рад него и пољопривредни, жену је чак по томе и ценио. Слично је томе данас у мањим слободним професијама. Жена којој кажу да се врати варјачи, никада у тим слојевима не би варјачом нашла мужа. Њено одрицање од одласка на зараду ради кујне удадбу не омогућава, него је искључује. Оно што се уопште подразумевало пре, под поетичним називом кујне, полако ће и у нас нестати. Цео дан, уз кафу крај ђувеча, или над ружичастим телом прасета, жена више, чучећи, неће проводити. Па ипак, њена исхрана, њена кујна за мужа, неће и не мора бити ни гора, ни нездравија. Не треба преувеличавати ни моралну ни сентименталну вредност тог „кујнског” занимања, добар друг у борби живота који не пада на терет другога, вреди колико она бивша дебела, зајапурена жена куварица. Исто је тако и са колевком. Не постоји жена, сем кад је деморалисана од мушкарца, која не носи у себи вечни нагон рађања. Никакве деформације јавног мишљења, рђавог примера, женског цинизма, нису у стању да ту чистоту у огромној маси жена угуше. Ако они који су против женске зараде хоће да траже неродиље, они ће их наћи пре међу женама, које живе на рачун мужевљеве зараде, него међу онима које имају зараде. Није се зарадом жена одрекла породице и колевке, она је само уз један терет примила на себе и други и сноси га најчешће далеко моралније, од мушкарца који постаје отац најчешће много мање очаран Божјом промисли. Патријархална жена мучила се економски у кући око извођења на пут своје деце само мужевљевом зарадом, данашња жена која за своју децу зарађује нимало није гора од наше матере. Потребно је много борнираности и бруталности да се дигне глас против ње. Немачка има велики покрет враћања на село. Очигледно редукција у нас чиновника и варошког становништва да би се вратили земљорадњи није потребна. Италија има велику паролу повратка жениног колевци. Код нас апсолутно статистика рађања нема никакве везе са узбуном која се дигла око питања жена и њиховог запослења и њине зараде. У нашим приликама, а оне нису сличне ни немачким ни италијанским, ни највећи поборник националног схватања социјалних питања не би могао да устврди да је прекомерна запосленост жена које зарађују ма каква опасност са гледишта неке расне теорије. Далеко од тога. Код нас, и то се помешало са дискусијом о праву и потреби уопште женског васпитања, школовања, зараде, еманципације, проблем се своди само на императив уштеде у државном буџету личних расхода. На проблем како да се изврши редукција, о којој се говори да је неизбежна,

државних чиновника и намештеника. Никако са тим не треба везивати, и мешати, питање женског права на зараду уопште. Ако је таква редукција неизбежна, нема сумње, да је решење где два чиновника примају плату, а чине једно, најмање зло брисати једну. То је тачно још од Соломуна. Само ако је игде опрезност на свом месту, она ваља овде, где су у питању два живота. Нема сумње, у нашем народу, сем једног малог варошког слоја, још је дубоко укорењено и здраво схватање да јачи, муж, треба да издржава жену. Ако му плата дакле достиже дотле мирне се душе може брисати жена. Исто тако и у случају породичних синекура. (Било би ипак, узгред, интересантно, трагати даље, за последицама таквог смањивања „привлачности” брачног друга.) Ако, међутим, самим тим што се отпушта жена, мањи чиновник и чиновница, који заједно једва састављају крај с крајем, нарочито кад имају и деце, треба да, неочекивано, буду лишени половине зараде, зар такво решење онда може да одушевљава? Још мање кад је реч о редукцији жена уопште. На страну да данас, и код нас, жене од чистача вагона до жена са докторатом, у државној служби, нимало нису горе на раду од својих мушких колега, којим би се посувраћеним појмовима уопште спорило жени, држављанину, матери и сестри оних који су државу и стварали, да самим тим што су жене буду дисквалификоване при тражењу зараде у државној служби? Зар не би био апсурд да једна мати исправно мисли о држави, о националној заједници, да јој даје сина, а да не сме да очекује од ње кору хлеба, за своје кћери? Проблем породице, морала, повратка жениног колевци неће се решити решењем уназад него кретањем напред. Нема сумње, да су наше прилике, наш друштвени развитак, али не жене, довеле дотле да ми имамо и карикатуру жене у државној служби. Али руку на срце није ли то незнатна мањина? Велика већина честитих жена, чиновница и намештеника, матера које раде за децу, жена које зарађују своју кору хлеба, све оно што је осиромашило ратом, или жељно да не седи скрштених руку, немамо права да осуђујемо у целини. Не само као учитељица у школи, што су јој и пре признавали и у нас, не само као лекарка и болничарка што јој и не споре, наша је жена и у администрацији, па и у техничким сервисима државним доказала оно, што више и не треба дискутовати, да је дорасла мушкарцу. Има много државних надлештава и досад, где оно што је најбоље урађено, раде жене. У руковању државним новцем, у административном раду, у статистици уопште моралних и службених вредности жене уопште не заостају за чиновницима. Уклањање женског особља, уопште, није

226

решење нашег чиновничког питања. Скоро све су оне храниоци породица које своју зараду носе кући. Нема сумње, да физиолошки и психолошки, жена при раду није оно што је човек, али њене негативне црте нису горе од многобројних и прећутаних негативних црта мушкараца чиновника. У нашем народу жена, прегалац, мученица често, а радница увек, давала је неку нарочиту, мистичну снагу раси у очима националиста. Њено учешће у јавном животу, њено право на зараду не треба спорити ни сад. У превирању, у друштвеној несигурности наших дана, и о жени суди се по онима које видимо на површини, али треба веровати да у нашем народу постоје велике женске масе чијем се уздизању треба радовати. Специјално питање уштеде у буџету личних расхода, не треба уопштавати тако да постане питање права на зараду, на права уопште, жена. Читавом својом чемерном улогом коју је вршила у нашем патријархалном животу, жена је у нас, већ давно, квалификована да се чује и да се пусти свуда где се будуће наше друштво ствара. Чак и кад се жене посматрају као неки засебан сталеж, оне су у нашој прошлости сваком бар равне и стрпљивошћу и жртвама. Не само стварање нашег чиновничког кадра, цела будућност наша друштвена, кад би само од њих зависила, не би била у горим рукама него кад је у мушким. Оне носе у себи принципе материнства, њина свест од наше не може бити гора.

Време, 27. III 1934.

УЧЕШЋЕ СТАРОСРБИЈАНАЦА У СТВАРАЊУ НАШЕ ДРЖАВЕ

Зато што је толико била под Турцима, зато што је у њој толико био уништен наш елеменат, Стара Србија била је постала за нас нека идеална иреалност коју нисмо умели да волимо више, просто, практично, као остале наше крајеве, него само кроз занос и кроз грознице. Они који не верују да се читаве масе могу покренути да мру и самим традицијама, фикцијама идејним, треба да прегледају графикон те грозничаве жудње за Старом Србијом која је тресла све наше генерације и пре почетка четничке акције*. Да је наша средњевековна држава била ту, у Призрену и Скопљу, да без њих, ни оно што се постигло било устанцима, нема смисла то је била слутња врло прецизна и традиција која није имала ни прекида, али величина тог нагона да за то мру била је у тадашњим нашим људима у Кнежевини Србији у томе што ту Стару Србију нису више могли видети у сјају и богатству, него у крајњој сиротињи и изумирању, у туђинштини у којој је још само могла бити фикција и осећај. Има у томе српском друштву, данас је то скоро неразумљива реч, честитост једна породична и дубока кад се у кнежевини почиње бавити тегобама Старе Србије. Прва звона која су тамо послата, први учитељи, иду у ствари као у неку болну провалију која се и не види. _____________________ * Српска четничка акција означава оружану акцију српских добровољачких (четничких) чета на подручју Македоније и Старе Србије током 19. и почетком 20. века. Иако се зачеци ове акције могу тражити и у периоду пре 1903. године, активност српских чета је свакако увећана после династијске смене. У организовању акције учествовали су најистакнутији људи и институције тога времена. Акцијом је руководило Министарство иностраних дела уз садејство других министарстава и приватних лица. У периоду од 1903. до 1912. Уочавају се три фазе: прва (1903-1905), у којој је кључна била приватна иницијатива уз садејство владе; друга (1906-1907), у којој је организација потпуно у рукама Министарства иностраних дела; трећа (1908-1912), у којој се обим акција смањио у склопу припрема за Први светски рат. Током трајања акције српске чете су водиле око 40 борби против Турака и бугарских чета. Четнички одреди су учествовали у балканским ратовима као део српске војске.

226

Иконе, предања, цареви на фрескама, гробља стара, црквице под земљом, Марков град код Прилепа, зар су то биле реалне основе на којима се могло кретати? Показало се да су реалније него многе друге. Оно што се1 мени у том покрету ка Старој Србији тада највише допада, то је да тај посао заноса за нечим што скоро и не постоји више воде у кнежевини, и доцнијој краљевини, људи трговци, занатлије, и пословни, који се иначе сновима не заносе. У томе како се ствара од почетка 19. века у нас мишљење да треба узети Стару Србију, да треба имати ту земљу нашег средњевековног господства, културе, уметности, како то мишљење продире својим кнезом Лазаром, Обил[...]2 али и савременим везама доле до нашег ситног упорног човека, ми Срби имамо доказ да смо у потпуности способни да обухватимо целине, али и да се држимо фикција, о којима се после види да су биле велики, добро свршени, народни послови. Држава никада не може бити мутна творевина, лабава, без форме; без тог Призрена, Скопља, без везе са прошлошћу, никада наш народ не би имао облик, свест, па ни образ једног народа. Стара Србија показала се, после, област богата економских могућности3, али када смо пошли према њој она је била сирота и наша нервна грозница. Нечега изван жвакања и грамжења, светлог, празничног нечег што не пролази у нама, било је у тој фикцији Старе Србије. То се јасно може приметити у раду свих оних који су на њу мислили у кнежевини, затим за време Стојана Новаковића, па све до првих четника. Оно што се, међутим, мање истицало то је велики удео тог старосрбијанског краја у нашем стварању уопште. Не мислим, при томе, само на познате појаве, на велике личности Првог устанка, родом из Старе Србије, чији ће значај да расте што се више буду познали, не мислим ни на онај елеменат, скромни, статички који је имао јака удела у стварању кнежевине и њеног варошког и економског живота. Сва је Србија натопљена знојем Старосрбијанаца. Мислим још више на старије време и наша народна збивања, у ком се удео Старосрбијанаца мање наглашава. Нико не спори расејаност тог елемента већ за време ратова кнежевине4 до Ниша и даље, нити онај квасац жртава и крви који су дали непосредно пред почетак четничке акције и ослободилачких ратова на самоме своме тлу, које су као кроз чудеса сачували, оно што би могло да се сада истакне то би било уопште једно шире схватање њиних клица у нашој прошлости. Има покушаја у нас да се богумилство у Босни схвати као израз нечег ванредног на дну нашег народа. Ја то мишљење не делим, али чак и да је тако онда у њему видим једну горку сеобу из крајева чија се прва војничка жртва у рекрутима, за ову државу сада прославља. А народ из тих крајева слутим, што више учим и размишљам и у далеким западним

нашим тачкама, у манастирима на Крки, у великој борби православља која се одиграла у манастирима и земљама на Пакри. За мене уопште сви наши северни крајеви, оно што се некад звало именом сна, Војводина, ништа нису друго него насеља тих Старосрбијанаца. У варошима, у издржљивости патријархалних слојева, у сваком занатлији, у сваком човеку који поштено ради целог живота и за душу другима оставља, ја видим само, као кроз маглу, кроз прошлост, тог нашег човека. И док пишем, поводом првих рекрута прошлог рата из Старе Србије, налазим у целој оној нашој ратничкој прошлости њих, налазим да стид и бол напуштања старих земаља под патријарсима отпада и да смо све те земље до Севера повезали у ствари војницима и смртима што нису узалуд однете са Југа. Тихи и скромни свет тих наших старих крајева заволео сам тако једном новом мишљу да су то они који нису само гинули код Смедерева него исти они који су нам сачували и северне крајеве, својим балканским елементом што је у Славонији и на равнима преко Дунава орао, копао и стојао мирно спреман да мре у пуковима Рашковића и Монастирлија. Свакако, улога старосрбијанског елемента у целом нашем стварању и збивању има нечег неизмерно позитивног у себи што, у толикој мери остали елементи немају.

Време, 6. IV 1934.

226

У СЛАВУ БРАНИЛАЦА БЕОГРАДА

Кад је рат завршен, многи су говорили: играјмо, певајмо, све то треба, што пре, заборавити, као ружан сан. Та парола била је дубоко неморална. У првим данима мира, заиста, свет као да се био претворио у дворану за плес, за жвакање и дахтање, за церекање. Ако би прве деценије после најстрашнијег крвопролића у историји човечанства, требало да се нечим упадљиво карактеришу оне би могле да се означе чињеницом да је то било доба када је човечанство силом хтело да отме жлезде мајмунима. Природа, говорило се тада, опоравља се од губитка, као и човечанство, бурним весељем, наглим плођењем и наука, ето, доказује сама неким чудноватим законима да се после ратова не рађају толико женска деца, него мушка. Природа сама хоће да надокнади губитак, а треба да се заборавља. Увек, после ратова, говорило се тада, настаје доба лаког морала, музике, игре, луксуза и тражења уживања. После крвавих епоха, било у ратовима, или револуцијама, човечанство се тако изнурено одмара. Треба да заборавља. Нема страшније и неморалније пароле од тога. Кад би у тој мисли била истина, онда би свака идеја, свако одушевљење, свака жртва била бесмислена, и више од тога, узалудна и луда. Према томе, покаткад, изгледа, као да се свака епоха, не само револуција, и ратова, него и сваке идеје и гледишта које прихвати човечанство дели на два дела. На почетак, када се одушевљава, слави и нада, и на завршетак, када се разочарава, попљује и жели да се заборавља. У сваком случају, тачка нискости, она је ту, кад се заборавља. Јер, има ли грозније саблазни од тог непрекидног клаћења међу крајностима уздизања једне идеје, потребе, једног општег посла, до звезда, и окретања главе од њега кад је свучен у низину, у плићак блата? Има ли разлога за песимизам, за нихилизам, за свако одрицање ма какве статике, ма какве дужности, ма какве обавезе, ма каквог морала, ма каквог истрајања, уз ма какву идеју, заједнички посао и патњу људи, који је отровнији од те пароле да се све свршава тим да се заборавља? Постоји читава једна заседа тих и таквих епоха исцрпености,

животињски тупих погледа, умора, и, као обичан рад, и велики посао народа, или човечанства, наставља се тек када почиње опет да се сећа1. Да се сећа, да постоји један непролазан свет идеја, према којем је живот само кратак сан и збрка, и да и најпростији човек може да се сети и осећа да постоји један непрекидни ред послова које врши не само он, него га је вршио, пре њега, и његов отац и његов дед. У непрекидном стварању једног народа, те епохе, када се жели само да се заборавља и када свест почиње опет да се сећа, постоје исто тако једноставно као и у ставу замореног копача који је био бацио мотику, легао изнурен, када се диже, отвара очи, тражи свој алат, позива и друге који леже крај њега, браћу, жене, децу и наставља рад, обухвативши погледом своју земљу, док и са десна и са лева настављају рад и остали копачи из истог села. Спокојство, свест, и закон неумитни да појединац припада само великом послу напретка човечанства, у наше доба искоришћују се само као пароле интернационалних организација, што вичу кроз апарате и плакате, у ствари ти појмови, већ давно, припадају и речнику националном када се говори о народним пословима који су ограниченији, али зато и мање фантастични, логичнији и реалнији. У име рада, на народном послу, по моме мишљењу, сад после двадесет година од рата и одбране Београда, треба и код нас закључити ту епоху даће, жвакања и дахтања, када се желело да се заборавља, И треба да се сећа и наставља. Србија, и српство пре двадесет година имали су тај прецизни осећај да се све даје при потреби народних послова. Може се говорити о тамним странама нашег давног живота после рата, али пре рата не. У српству, као у некој духовној организацији у којој су нестајале не само државне границе, него и социјалне и сталешке, не може се побијати да је заиста постојао један колективни осећај, постојала иста психолошка осетљивост, и дубока оданост да се, и кроз смрти ствара оно што је, за време нашег оца и деде, почело да се ради. У свим својим манифестацијама, пре рата, српство је имало не само једну логичну снагу, него и велику умешност вођења народних послова. Више од тога, међутим, значило је још да је имало морала. После двадесет година од одбране Београда та колективност мишљења и осећања у прошлости, још је виднија, ако се сетимо целог тог непрекидног тока борбе око стварања државе у српству, кроз све промене и тешкоће до тих дана. У одбрани Београда, нема сумње, има великих момената са чисто војничког гледишта, тим више што је, у почетку рата, пре двадесет година, у њега упирала очи сва Европа. По себи се разуме да се ни те војничке славе, која је једнака по својој вредности, и виша, свакој другој вредности добро урађених, колективних послова, не треба одрећи, из апсурдног схватања лажног пацифизма за чије бабе душу? Али је главна карактеристика епских борби око Београда, ипак,

226

морална. У одбрани Београда бранило се оно што смо најбоље имали, а то је једно високо мишљење о тој држави коју је Србија стварала, о тој вароши на коју су, после рата, бацали се блатом толико. У првим србијанским устанцима, када је стварање државе почело, данас се то најпосле све више истиче, учествовали су људи из свих наших крајева. Није их било, разуме се, много, али тек их је било. У борбама страшним и грозним, на адама, на периферијама и старим зидинама Београда, отпор је, разуме се, и то ванредан отпор са војничког гледишта, давала србијанска војска, али ако се прегледа именик и попис погинулих и учасника у разним одредима, види се да међу њима има људи скоро из свих наших крајева. Није их било, и није их могло бити, према току догађаја много, али тек их је било. Над тим адама, озеленелих врбака, над тим старим железничким пругама, дуж којих се закопавало, под тим предграђима која су сад изидана чак до огранака брда и околних села, из земље, њих сад ископавају. Кости и прах остају и све се заборавља. Али у ствари, чему сав тај живот велике вароши, све то дахтање и жвакање, ако се само заборавља? Значи ли да је сва та одбрана била само обмана? Није дакле с правом могло да се тражи од читавих одреда да се избришу из списка, јер их је чекао још само један задатак у Београду, и пред његовим предграђима, да добро сврше свој војнички посао који им је био поверен и да на њему изгину? Идеја да се створи велика једна наша држава, за наш народ, није имала права да се оствари и смртима? У одбрани Београда оно што је најчистије, и са војничког гледишта, то је та страшна разлика у средствима која је постојала између нападача и одбране нашег ситног човека. Безумник само, подлац, или уштва завидљива, може војнички отпор Србије називати милитаристичким паролама; извртати факта о војничкој одбрани нашег народа се не да. Начичкани дуж шлепова, закопани дуж железничких шина, и баруштина, са профилом једног разрушеног моста у очима, ту су гинули мали људи, ситан наш човек и сам из предграђа и кућица. Зар је он тих дана видео на души нешто ружно што треба да се заборавља и није ли он, мирно, са једноставношћу човека, навиклог да ради и добро уради своје ситне послове, радио и тај крупни посао? Нигде у целој тој одбрани Београда, састављеној, према ситуацији, од мешаних одреда, нема мрље и нема нискога. Према средствима, та одбрана, било би схватљиво и да је попуштала, и да се срамотила. Није рат игранка, и у њему, и међу обилно опредељеним војскама, под далеко, далеко повољнијим условима, природни нагон живота, слабост пред грозотама, доводила је до паника и до скљокања. Одбрана Београда, на обалама жуте Саве и мутна Дунава, под у јесен тако густим и влажним врбацима, ћути, заувек ућутала, у чистоти своје смрти која се не заборавља. И данас, у својим очима ја још видим тог ђенерала Живковића који је Београд бранио, како седи пред кафаном „Грчка краљица” 2, где сам за

столовима, тог лета, видео, уз кафу, не само трговце, и занатлије, разузурене и без много устручавања, него и најситнији свет калимегданских улица, доцније тврдокорно брањених „тврђава”. Тог човека који је командовао одбраном ваљда се и многи други тако сећају. Скроз и скроз цивил, литерат и нимало обожавалац дисциплина, ја у тој милитаристичкој личности одбране Београда, осећам у једном великом тренутку сећања, иза његове марцијалне појаве толико грађанских и људских врлина колико их не налазим баш лако, у портрету многих и многих наших цивила из тога доба. Видим у његовој високој појави, накривљене шапке и ћутљивог лица, плаве огранке брда и земље које једноставно бранио. У своме сећању на одбрану Београда налазим мисао да после једне епохе жвакања и дахтања, замора, после страховитих напора, долазе први тренуци сећања и да ће стварање оног што су ти ситни људи пред предграђима Београда, у одбрани Београда, бранили, упорно, да се наставља.

Време, 29. IV 1934.

226

ДОБРА СТРАНА БАРОН КАЊИНИХ* ДЕМАРША

Кад год је, последњих година, у нас била реч о могућности, о потреби, и неизбежности, успостављања пријатељских односа са Пештом, наше мишљење о том питању било је низ опаких илузија. Мађар је витез, говорило се у нас, и ми смо витези, борили смо се раме уз раме, против Турака, пре, или после, ми морамо живети као браћа. Загрлићемо се и играћемо, они нами за љубав коло, а ми врло радо чардаш. У ствари, у стварности спољнополитичких односа наша је држава могла рачунати већ неколико година на разумевање, на добру вољу и у Турској, али никад од стране владе у Пешти. Средњевековне, витешке реминисценције које не вреде на данашњим економским базама међународних односа ни колико мачкин реп, с времена на време, замагле наш поглед који упиремо према Пешти. Са једном наивном, брзоплетом и незналачком лакоћом, тешимо се већ годинама: неће нас Мађари, то се они љуте на Чехе, то се они срде на Румуне, али према нама они најмање траже. Неће витез на витеза. У ствари ако се прегледају дипломатске тешкоће, покушаји да нам се нашкоди у међународним односима, баш пештанске владе упорно раде против нас, већ годинама, са једном безобзирношћу, са једним цинизмом, који би био беспримеран да није безброј примера и у прошлости таквог држања према нашем народу уопште те владајуће, мађарске класе која себе назива историјском и која је заиста успела да историју мађарског народа начини низом трагедија, и ратовања не за интересе мађарске, него за туђе. У ствари, међутим, та наша вечна нада заљубљености у Пешту оснива се на врло лабавим, и још мање реалним очекивањима и занимљиво је аналисати је откад траје. У словеначким крајевима је никад није ни било, а у хрватским, ако се изузме политичка „концепција” неколико емиграната и издајица у иностранству, и мађарона у отменим _________________________ * Барон Калман Кања (1869-1945) био је министар спољних послова Мађарске 1933-1938. У том периоду Мађарска се све више приближавала Немачкој и Италији.

круговима, појмови о мађарским аспирацијама, кроз дуге и мучне политичке борбе које је хрватски сабор водио у Пешти, постали су прилично прецизни. Пре би се могло говорити о антипатијама, већ укорењеним ту, него о симпатијама које су наивне. У војвођанској културној кокетерији и у великој политичкој илузији српске кнежевине некад, треба тражити последње кругове те симпатије према Пешти који су се на воденој површини наших политичких илузија ширили и понављали. На њиховом дну био је дубок инстинкт који нас с правом привлачи том народу напаћеном као и наш, са цртама карактера оштрим и позитивним у многом, и та концепција да дуж Дунава, у интересу Европе и мира, треба створити што уже везе између држава, после рата. Уколико је та концепција основана на подацима економских потреба, она је и те како тачна, али кад је реч о режиму који у Пешти влада, и који ту концепцију пријатељства треба да прихвати она је страховито нетачна. Не споразум, не заједницу, чак ни примамљиве и романтичне облике дунавских федерација, та каста не жели да прими, оно што она жели у дунавском базену, и што ће до смрти желети, то је власт над осталима, ревизија државних граница и мађаризација. Антисемитизам, антидемократизам с почетка, реванш сада, ревизија, чак и у ропској улози туђег хусара, то је концепција политичка Пеште и „историјске” класе која њоме влада. Код нас се стално понавља илузија да су Мађари, против своје воље, били у обручу Аустро-угарске монархије и да су сентиментално били против нас у току рата. У ствари, они су били, не само основа те државе којој је један хрватски великаш већ пре два века наденуо име базилиска, него и аустроугарски експоненти. Власт, власт и силом, над Словацима, Румунима, Русима, Хрватима и Србима то је политичка концепција Пеште била и биће: држава мађарска, опојна мађарска фатаморгана, до Карпата, дуж Дунава, до Јадрана, и програм сваке владе и сваке Пеште која буде дошла, тише, или гласније, реванш и ревизија. Не само да при томе без те историјске касте чији је дични представник и његова екселенција барон Кања, није упућена више према Прагу, или Румунији како се од стране мађарске штампе каткад подмукло уверава, него напротив први на ударцу у том правцу остаје наш народ, наш живот, наша будућност, свака држава ма каква била, Јужних Словена која буде постојала. Против ње, та клика карташа, употребиће увек сва, па и најгаднија средства и од сензација тобожњег ушкопљења конзула Прохаске до саблазни да је наша држава крива за пограничне „инциденте” атентатора и плаћеника, махинација и лаж остала је увек иста. Под утицајем једног површног, либерализма нашег прошлог века, чија је главна црта била необавештеност о суседним државама, у нас је

226

укорењена та концепција непрекидних мађарских илузија. Сва је срећа у томе да се Пешта исто тако непрекидно труди да нас разочара. У њој, у њој пре свега, у тој касти, у којој је блистава дилломатска појава и барон Кања, познат са својих, „успеха” приликом сензација са Прохаскином мушкошћу, у састављању ултиматума, аката Фридјунговог процеса** и у најновије доба афера са фалсификованим францима и Стависковим чековима, бесмртна је она Аустрија која је вековима била за наш народ не само базилик, него и једна клеветничка баба. У нас се тако лако заборавља да је још у септембру 1918. када је, по једном мађарском писцу „већ и физички могла да се опипа упола остварена југословенска држава” занети дуалист из тог истог сталежа који влада у Пешти, гроф Тиса***, у Сарајеву, са „укоченошћу једног аутомата”, на ручку код Саркотића, викао: Аустроугарска је жива и она ће остати жива. Заиста, сва та махинација, молијерски инфамна, и сада, са пограничним „инцидентима” које је Европи презентирала стара екселенција барон Кања носи у својој озбиљности и комику реверанса једног вампира са Балплаца. Каста која Пештом влада потпуно је изгубила такт и према стварности и почиње да живи у примамљивим небулозама успомена из младости. У ствари, непрекидни низ покушаја оптужби против нас, само је одјек оног непрекидног понављања „не, не, никадa“ I које тај сталеж кад се тиче садашњих, мађарских граница, жучно и склеротично понавља. _______________________ ** Фридјунгов процес био је судски процес између аустријског историчара и публицисте Хајнриха Фридјунга и српских првака из Аустроугарске. Фридјунг је у својим новинским чланцима оптужио Министарство спољних послова Краљевине Србије да је у дослуху са четворицом српских посланика Хрватско-српске коалиције и да плаћа српске листове у Аустроугарској. Против ових чланака реаговали су посланици Хрватско-српске коалиције и чиновнициМинистарства спољних послова Краљевине Србије. Српски прваци су тужили Фридјунга и судски процес је отпочео у Бечу 1909. године. На суду се показало да су документи на којима је Фридјунг базирао своје тврдње фалсификовани и да је његова одбрана неодржива. Процес је завршен нагодбом, тужба је повучена, а Фридјунг је признао да су поједини докази неодрживи. По завршетку процеса дошло је до смена у Министарству спољних послова Аустроугарске оних људи који су били задужени за „набављање” Фридјунгових докумената. *** Стефан Тиса (1861-1918) био је мађарски гроф и политичар, премијер Мађарске 1903-1905. и 1913-1917. Након Сарајевског атентата иступао је против објаве рата Србији, услед страха од јачања словенског елемента у Аустро-угарској, али је ипак подржавао рат и савезништво са Немачком. Убијен је 31.октобра 1918, првог дана Мађарске револуције. I морално безумље (прим. прир.)

У концепцији старих карташа, и то карташа који, кад поноћ одбија, и кад губе, готови су да отмено покушају и преварантским картама, политичари клике тога „историјског сталежа помешали су у очају и појмове, и улоге, и логични ред предвиђања и времена. Не виде разлику између Женеве и Беча ултиматума, није их стид оних мађарских пукова што леже мртви и што су гинули, и после „примирја”, на висоравнима талијанског фронта 1918, не виде да промене у Немачкој значе занавек одлазак у гроб Хабзбурга, очекују напротив да ће их баш Савоја вратити, и играју се безбрижно не само миром централних, европских држава, него и опстанком уопште Мађарске и такве каква је. Јер јасно је да улога коју та каста у Пешти намеће својој земљи, пре или после мора довести до катастрофе Мађарске, не само политичке и моралне, него и државне. Оно што се енглески изражава са изразом moral insanityI, у тој касти која води мађарску политику сазрело је до скандалозних размера. То доказују не само успомене из доба њеног белог терора, него и сви њени покушаји ревизионистички, са банкнотама франака, са афером чекова, организацијом атентаторских и усташких логора, и најпосле и овом повампиреношћу афере Прохаске**** понова. Чак ни Италија, схватљиво, не може подржавати ревизинионистичке тежње до краја, а да ће она заступати обнову аустроугарску то спада у луде претпоставке, уопште, тих кругова. Уосталом, овакве оптужбе за пограничне инциденте, у исто време када на мађарској територији постоји читав један прикривен свет оружаног упада, није са те стране нов. У доба када је та иста каста покушавала да отме аустријске територије2 Бургенланда та иста комедија се понавља. Кад год је, баш у Друштву народа, мађарским владама отворен пут економског стварања једне заједнице дуж Дунава, та каста се престрашено латила својих метода из провинцијских касина и партијских карташких клубова. Недавно, пишући о дунавском проблему, француски министар финансија П. Е. Фланден јасно је одредио контуре тог вечног немира у Пешти. „Консолидација у државама у Средњој Европи, заиста, носила би у себи и одрицање Мађарске од територијалних захтева.” ____________________________ I Морално

безумље (прим.прир.

****Аферу конзула Прохаске (Призренску аферу) организовале су аустријске власти децембра 1912. године у циљу компромитације Србије. Наиме, бечка штампа је тврдила да су српске војне власти приликом уласка у Призрен физички малтретирале аустроугарског конзула Прохаску. Српска влада допустила је аустријску истрагу, која је показала да је конзул Прохаска био приморан да напусти Призрен, јер је подстицао Арбанасе на побуну против српских трупа.

226

Велико питање, при томе - писао је у истом чланку министар Фланден - у том је: до које мере мисле велике силе које су дезинтересиране да се за одржање мира заложе. Што се наше јавности тиче питање је у томе, када ће већ једном, кад је реч о Пешти, да изгуби све, па и последње илузије. Ревизија, успостављање Аустро-угарске монархије, то је опојни декор, пред којим „историјска” каста у Пешти врши своје мађије, на рачун општег права гласа, аграрне реформе, резултата октобарске, пештанске револуције, на рачун мађарског сељаштва уопште. Трострука маса државних чиновника, са добрим платама, тридесетороструки број официра и подофицира у Мађарској зебе од помисли да би са Малом антантом могло доћи до споразума. „Избеглице” из чехословачких, румунских и наших „отетих” крајева, сви бирачи тих владиних партија, „све пропалице мађарских сталежа”, како их један мађарски писац (Павле Сенде) назива, све то вапије за оваквим сензацијама „на граници” као што је и ова последња барон Кањина. Једно кратко време изгледало је да је влада г. Гембеша прешла на онај други пут, једини, спасавања, на рад, и економску организацију мађарске привреде, трговине и сталежа, али се показала немоћна. У дванаестом часу, решено је да се употреби стара, карташка тактика. Сензација и пракса ревизионистичких метафора. Било је заиста и крајње време. Наша јавност почела је већ да се враћа својој старој симпатији. Један пријатељ, пре неки дан, овако ми је, очаран, говорио о Пешти: У Мађарској влада за нас искрена симпатија. Неће витез на витеза. А живот у Пешти прави је рај. Лепотице се шећу и смеше на те, дуж Дунава. Уђеш у купатило, бато, и даш пет динара, па добијеш и масажу и музику, и дансинг, и маникир и педикир. Ејвала. Да није барон Кањиних „граничних инцидената” могло би нам се још десити да се и после Шапца и мачванских покоља заћоримо од симпатија.

Време, 16. V 1934.

***** Гр0ф Иштван Бетлен (1874-1947) био је мађарски политичар. Након Првог светског рата и почињања револуције у Мађарској био је на челу противреволуционарног покрета. Био је председник мађарске владе 1921-1931.

НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

Главне карактеристике нашег ошамућеног национализма су данас, повученост, самодопадљива разочараност, известан страх да нисмо довољно „напредни” у идејама, нарочито кад се упоредимо са противником који је посисао сву мудрост науке и економских доктрина и најпосле, што је најгоре, дубока увереност да су наши снови остварени. Кад се у нас говори о потреби једног новог националистичког елана, извесна апатија неоспорна је, на све стране. Тој апатији, и то је најлепше, наши национални кругови, друштва, па и поједине „националисте” страховито се ишчуђавају. Виде да њихова идеологија није више довољно у моди и место да погледају, без илузија, у огледало, растуже се и јадикују како то заиста нису очекивали. Међутим, према свему што се збило, то је било за очекивати. Сваки ће мислим признати да су наша национална одушевљења као кола узбрдо, и као кола низбрдо, дизала се до громопуцателних тирада и да су после тога, као алкохолици, падали у провалије очајања. Без неких нарочитих идеја, у нашој такозваној интелигенцији одвајкада се очекује да широка, национална маса има без много размишљања да подметне леђа и да гура, а да ће национални нагон и кад му памет легне да спава, излаз већ наћи, јер га Бог чува. У ствари, могло се рачунати унапред са овим последњим таласом апатије, јер је пун многих и видних и разумљивих узрока. На бившој, више филолошкој страни нашег национализма, на територији аустријској ватра победе сажегла је прошлост нажалост само као бенгалска ватра која нити пече нити претвара у пепео. Националистичка теза добила је једну безбрижну, илузионистичку ноту, али ако се боље прегледа, нарочито у школованим слојевима националистичким, њени су подаци такви да у данашњицу националну треба помешати извесну дозу песимизма. Ако се тај терен премери без националистичког заноса, сем нешто масариковаца, акције

226

земљорадничких задруга онога доба и организације Привредника*, до босанске, револуционарне акције, у целој тој пречанској националистичкој работи много је декламација и скоро све је лук и вода. Али и на другој страни очигледно се заборавља трагична закржљалост националистичког реализма и у радости победе нестаје зебња која је националисте с правом испуњавала при посматрању оне идеологије саботаже која је као узвишени принцип врлина грађанских не само код демагога и партија, него и код ширих маса у мозговима цветала. Факт је, међутим, да је и тамо, све до балканских ратова било много горчина у чашама које су националисте обилно испијали. А данас не само да не би било опасно, него би чак мислим било врло корисно да на националне тираде падне још једном сенка сећања на апатију у доба Ђуниса и грађанских врлина и демагогија из 1885. Јер просечни наш националист никако да се ослободи разузданог оптимизма, а с друге стране извесног снебивања, и да погледа право у очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих других и када је, само једна форсираност националистичког елана помогла. Не види истину која је неоспорна да је и на тој страни дуго требало да је управо тек отприлике у доба доласка Краља Петра дошло до тога да се мирне душе могло пропагирати оно фамозно: dulce et decorium, pro patria mori, што се очигледно одмах не разуме, а што ће рећи: слатко је и почаст је за отаџбину мрети. Ако је икада била националистичка идеја луда и лакомислена, она је то била онда када је на крају рата, уморна, легла да спава. Да смо остварењем првог степена националистичке идеологије, уобличењем племена, добитком државних форама, остварили све, то ће се показати, и већ се показало, као велика и болна илузија. Као и у другим верама и идејама, и у национализму снага и садржај не леже у првим степенима, него су дубље и далеко у даљим степенима. Далеко од тога да је свој задатак завршио и да је застарео, национализам још увек је потреба у нашем народу, још увек услов реалног политичког гледања на територији коју смо чврсто обухватили границама, и још више једини пут којим се у те форме може удахнути _________________________ * Српско привредно друштво „Привредник” основано је у Загребу 1897. Године на иницијативу Владимира Матијевића и његових сарадника. Идеја друштва била је да се помогне сиромашној а интелигентној српској деци из руралних средина да стекну основно образовање и да се оспособе за занатске и трговачке послове. На тај начин би се убрзало стварање српског средњег слоја, као споне између интелигенције и сељаштва, у Аустроугарској. Друштво је настало на алтруистичкој бази без жеље за новчаном добити. Такође, настојало је да се очува аграрни део српског становништва, који је због лоших материјалних услова често продавао земљу и исељавао се преко океана. Од оснивања па до избијања Првог светског рата „Привредник” је помогао да се 10 700 Срба обучи за око 80 различитих занимања и тиме значајно побољшао услове живота Срба у Аустроугарској.

душа. Да једна националистичка елита клоне баш онда кад помисли да је своје дело већ завршила, таквих је већ било примера. Али и ова пролазна, национална апатија је схватљива и њене појаве могу се посматрати и у прошлости, па и код срећнијих и већих народа. Распадање националистичких снага у Немачкој, било је очигледно после 1871. Осећај да немачка држава самом формом још није потпуно створена појавио се тек много доцније. Интегрална идеја таквог једног потпуног стварања народне државе појавила се, штавише, прво у горкој и наизглед чудњачкој пруској, интегралној тези, тек после пропасти током светског рата. Ни уједињење италичко, није прошло без те апатије после тријумфа. У првом степену своје битности после 1871. Италија је далеко мање националистичка, него у епохи ровитој комбинацији Кавура. Узгред буди речено, у политичком и друштвеном, па и идеолошком трвењу, после победе Наполитанаца и Пијемонтеза, не понавља се само та слика националне досаде и клонућа, него и много штошта ситно и карактеристично што се сад и у нашем збивању понавља. И код нас, данас, није тешкоћа у томе што је национални осећај изнурен, него у томе на којим основама да се изразим речником новинарског чланка, на којим паролама да се националистичка акција реорганизира. Противник је попио, као врана мозак, сву мудрост науке и економских доктрина, али у ствари искоришћује очигледно, само очај људи, потребу за вером, за надањем у ма шта, једну дијалектику која изражава пре свега канонизирано блаженство да се обећава и ни у шта не сумња. Факат је, међутим, да се национализму све може пребацити само не да [и]ма1 искуства и да на датој територији, на територији обухваћеној нашим границама, не само што има безмерни низ података потребних да се створи политичка концепција, него се показало да има и више политичког такта. Противник све више скида маску интернационалне обавештености и под њом се указује само наказа интернационалних самообмана и фраза, док национализам где год је кренуо, ствара. Нашем народу, још увек подељеном традицијама, остацима пропалих царстава2, црквама, расцепаним економским везама, заосталом бар сто година, престигнутом привредним новотаријама, потребан је још један, и баш завршни, елан националистичког окупљања, као озеблом сунца. Тај елан чекају, да и не спомињемо авети на граници, наше планинске и херојске земље, архаични крајеви наши које само националистичка осетљивост може да разуме. Имамо крајева каквих сличних уопште другде нема и самим тим они би и под увеличавајућим

226

стаклом наших идејних противника присилили оног који о њима брбља, да не брбља на основу статистике и пролетеризма обеју Индија. Националистичкој акцији, ако до ње и у нас дође, потребни су пре свега нови људи, са њима ће доћи и нове идеје. Проблеми такве акције обухватају, пре свега, питања крупна, али ни онај ко воли „реални” начин политичког и националног рада не треба да се национализма туђи. Без њега, на територији нашег државног живота, у психолошким и етничким подацима о нашим масама, изласкани успеха нема. Безмерно много националистичке стрпљивости и осетљивости треба да се у нас са првог степена остварења националистичких снова допре до других, виших и наша земља као целина, као зарада хлеба, као будућност, као заједничка кућа братства и племена, не може се помоћи никаквим потезима, ако немају у себи корен национализма. Најбоље у нашим бившим марксистима била је теза да је структура нашег друштва специјална и да је у њој питање решења „друштвеног проблема” неактуелно. По моме мишљењу, прва теза нашег национализма требала би да буде да линија његовог развитка у нас још није завршена, да наш народ неће постојати ако се из његовог ратничког дна не искристалише једна елита али да улога национализма нимало не мора бити застарела, него да напротив само она може бити у нас логична, па и социјална и економска. По моме мишљењу, све нијансе антинационалистичког гледања на ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и пара из мозгова наше такозване интелигенције која воли туђинско и која се већ тако давно размеће својим левичарским паролама и о оним 80 одсто сељаштва које стално узима у уста јако вара.

Време, 1. VI 1934.

Г. ЛУЈ БАРТУ* ТРИЈУМФАЛНО ЈЕ ДОЧЕКАН ОД НАРОДА У ВЕЛИКОМ ГРАДИШТУ, СМЕДЕРЕВУ И ОД ВЛАДЕ И ГРАЂАНА У БЕОГРАДУ

После свога избора за почасног грађанина Доњег Милановца г. Луј Барту искористио је, како рече, своје ново право грађанина да учини један предлог општини, која га је почаствовала назвавши улицу која води од паробродске станице до општине улицом Луја Бартуа, наиме он је предложио „као пуноправни грађанин” да та улица не носи име пролазног човека, него име непролазне и вечне Француске. Син сељака, г. Луј Барту, очигледно је био дубоко тронут дочеком у Доњем Милановцу, где је народ показао срдачно, неусиљено гостопримство и где су га жене дочекале љубећи га у руку, осветливши прозоре на кућама свечаном илуминацијом. Коло је до поноћи играло пред бродом „Краљ Александар Први” а соколи су на мосту брода поставили почасну стражу. На броду г. Луј Барту провео је вече очигледно задовољан и весео повукавши се пред поноћ на одмор. Ујутру око 8 сати брод са француским министром спољних послова наставио је пут поред наше обале, где су прангије почеле да грме и где су сва, и најмања села, дуж обале поздравила г. Луја Бартуа веселим махањем и виком „Живео!”. Г. Луј Барту сада је већ и сам научио то „живео” и неуморно, невероватном издржљивошћу, мада је 72 године стар поздрављао махањем свог береа са моста брода народ на обали, довикујући весело: „Живео!”, а женама: „Живеле!”

____________________ * Луј Барту (1862-1934) био је француски политичар. Министар у неколико влада, а први пут премијер Француске постао је 1913. После Првог светског рата био је два пута министар рата (1921-1922. и 1930-1931) и министар правде (1922-1924. и 1926-1929), и једном министар спољних послова 1934. Био је на челу француске делегације на Женевској конференцији 1922. и председник репарационе комисије. Преминуо од последица атентата у Марсеју током посете југословенског краља Александра Карађорђевића.

226

Мада брод који је носио француског министра спољних послова није по програму имао да се задржи у Великом Градишту, народ је толико био притиснуо пристаниште, девојке у народној ношњи давале су тако лепу слику, да је по жељи лично г. Бартуа брод пришао пристанишним штековима тако да је министар спољних послова братске Француске и ту имао прилике, уз грмљавину прангија, да поздрави бар у пролазу народ искупљен на обали. У Великом Градишту дочек је био нарочито срдачан и топао. Најлепши утисак оставила је међутим на г. Бартуа сељачка коњица, под југословенском заставом која је у најлепшем реду и у ванредној каријери пројурила обалом и пратила брод све док је то терен дозвољавао, приредивши пред очима очараног г. Луја Бартуа праву јуначку трку. Г. Луј Барту непрекидно је задивљен понављао: „Ма ово је као кад се трчи Гран При у Паризу” и додавао „мањифик, мањифик” (дивно, дивно). Нема сумње Велико Градиште осветлало је образ својим дочеком. За све време док је брод клизио по мирном и топлом Дунаву до града Смедерева г. Луј Барту је у најлепшем расположењу одушевљено величао лепоту наше земље у разговору са представницима париских листова. Дивно обрађена поља на обали, старе зидине града Рама, и најпосле величанствени профил кула Деспота Ђурђа Смедеревца (жалосно је да се та дивна, историјска грађевина не чува боље, она је француске новинаре довела до усхићења), очарали су наше госте и они нису могли да се нахвале колико им је мило да су овај крај Европе упознали. На пристаништу у Смедереву иста слика као у Великом Градишту. Маса света прекрила је кеј, соколи са заставом чекали су Бартуа на мосту, али оно што је нарочито падало у очи то је био срдачан поздрав сиромашнијег света који је употребио своју недељу да изиђе и дочека представника оне легендарне Француске која је за време рата, нашем народу учинила толико добра. Из њиних редова непрекидно се орило: „Живео” па чак је понеко довикивао „Вив ла Франс”I. Заступник председника општине града Смедерева г. Светислав Ристић дочекао је високог госта при излазу из лађе и окружен непрекидном кличућом гомилом, девојкама у народној ношњи и светом што је нагрнуо из оближњих улица, одржао следећи говор:

„Господине Министре братске нам Француске пресрећан сам што на тлу нашег старог града могу поздравити топлом и срдачном добродошлицом у име целокупног грађанства града Смедерева врлог сина пријатељске велике Француске и правог пријатеља увек одане вам Југославије. Добро нам дошли и Живели. Живела Француска.” Из стотине грла заорило се „Живела Француска”.

I

Живела Француска!” (прим. прир.)

Мада је сунце било страховито припекло и мада је тискање народа било скоро неиздржљиво г. Луј Барту сјајно расположен одговорио је председнику Општине одушевљено и гласно.

„Господине председниче општине и драги пријатељу! Ви сте са мало речи рекли велике ствари и очарали сте ме јер ја знам да је ваш поздрав израз ове вароши и овог народа који је толико одан идејама независности и слободе. Ја вам доносим поздрав Француске. Улазећи у град ја сам под утиском славне прошлости коју су ми зидине вашег старог града евоцирале. Ми знамо да овде имамо своје пријатеље и зато вас у име целе Француске срдачно поздрављам са живели моји пријатељи, живела Југославија.” Пошто је импровизирао овај кратки говор, г. Луј Барту пошао је усред раздрагане масе у варош, али време је било толико одмакло да је после проласка кроз улице пристаништа, свуд срдачно поздрављен, морао да се опрости од представника власти и да се врати. Све до поласка брода грађани Смедерева поздрављали су и даље свог високог госта. Занимљиво је да је једна група младих девојака обучених у народно одело просто пробила кордон на мосту брода и на срдачно махање г. Луја Бартуа притрчала му још једном да га поздрави и да му преда цвеће. Г. Луј Барту изјавио је жељу да се са њима слика и фотографи су весело начинили два снимка, на самом броду те раздрагане групе. Необично расположен, у сталном усхићењу и веселом разговору са министром помоћником г. Божидарем Пурићем који му је срдачно тумачио усклике који су се још чули на обали и послаником Француске, г. Нажијаром, који је као и његов шеф био очигледно расположен овако срдачним дочеком, г. Луј Барту сишао је у просторије нашег најлепшег речног брода „Краљ Александар” на ручак, тек када су куле Смедеревског града нестале у даљини. После ручка, који је протекао у најбољем расположењу, праћен непрекидним грувањем прангија са обале, г. Луј Барту попео се на кров брода када су око „Александра Првог”, којим је командовао капетан г. Јанко Поповић, почели да круже моторни и веслачки чамци Панчеваца, из којих су весело поздрављали, мушки и женски гласови министра спољних послова Француске са „Живео!” и „Вив ла Франс!” Грађанство Панчева изашло је на Дунав да поздрави брод који је носио нашег високог госта, а већина грађанства које је пошло да дочека брод укрцало се на засебно најмљену лађу „Прешерн”, који је дупке пун, тако да се био опасно нагнуо на једну страну, приближавао се броду на којем је путовао г. Барту. У једном крају брода школска деца обучена у бело, на крову војна музика која је непрекидно свирала Марсељезу, свет који кличе, све се више приближавао Александру Првом. Г. Луј Барту био је овим дочеком нарочито изненађен и непрекидно је поздрављао и довикивао „својим пријатељима” на другој лађи.

226

Кад су се бродови сасвим приближили једно другом са панчевачког брода поздравио је министра иностраних послова братске нам Француске г. Лазар Шуваковић градоначелник Панчева. Јасним гласом који је надалеко одјекивао г. Шуваковић је рекао:

„Српско Панчево које се ослободило идејама које су поникле у вашој драгој отаџбини Г. министре, у узвишеном примеру Француске револуције, после столетног робовања изашло је да вас поздрави и да поздрави у вама ону Француску која нам је заједно са мајком Србијом у овим крајевима донела ослобођење. Израз наше захвалности и оданости према вама и према Француској, то је ова наша радост, наша велика радост да можемо да вас на овом Дунаву срдачно поздравимо. На овом изласку српског Баната ми вас поздрављамо са 'Добро нам дошли г. министре ’ и у вама поздрављамо Француску у име грађана града Панчева у име српског Баната и у име целе лепе Југославије. Живео Г. Луј Барту! Живела Француска.” Док је са лађе, из чамаца на Дунаву далеко одјекивало раздрагано клицање Панчеваца, музика је на крову „Прешерна” интонирала нашу химну коју је г. Луј Барту, као и сви француски новинари, слушао голе главе у ставу мирно мада је сунце пекло скоро неиздржљиво са висине. Г. Станислав Винавер, помоћник шефа нашег Пресбироа, превео је дотле тихо министру спољних послова Француске говор који је био изрекао г. Лазар Шуваковић. У име „Удружења пријатеља Француске” поздравила је г. Луја Бартуа једна чланица лепим и кратким говором на француском. Затим је г. Луј Барту изишавши на командантски мост одржао Панчевцима следећи, опет импровизовани говор:

„Господине градоначелниче града Панчева, драги пријатељи Југословени! Можда бих теже подносио ову топлоту ваше климе коју сви на броду осећамо, да ваш дочек није исто тако топал и да ваш поздрав није исто тако врео из срца. Ми смо заједнички сносили патње прошлог рата и ја знам да сте ви са нама у Француској имали исте идеале, исте циљеве, иста очекивања. Ми смо победили у рату и ми ћемо победити и у миру. Ми смо победили у рату против неправде и ми ћемо победити и у миру за правицу. Ја сам уверен да се не варам у срдачности ваших осећања, ја сам на овом свом путу уверио се колика је та срдачност која везује Југославију и Француску која вам је од срца одана. Недавно сам био и у Чехословачкој, сада долазим из Румуније и свуд на свом путу ја сам осећао ту срдачну везу Мале антанте и Француске и ја је овде, међу вама драги пријатељи, још више осећам. Доносим вам братски поздрав Француске и поздрављам вас са: Живели!2 Живела Југославија!” Кад је г. Винавер с моста превео ове речи г. Бартуа на „Прешерну” се поново захорило клицање и свирање Марсељезе и чамци Панчеваца још дуго су пратили брод којим је г. Барту путовао према Београду.

Необично раздраган поздрављајући береом чамце и грађанство панчевачко које је стојало и на другој страни обале г. Луј Барту очекивао је да се у даљини укажу велики облици новог Београда. Када се у даљини појавише облици Панчевачког моста и иза њих куполе Нове скупштине и цркве св. Марка г. Луј Барту раширених руку очевидно очаран, међу париским новинарима понављао је неколико пута „Воала Белград, воала ла Југослави” и окренувши се г. Нажијару неколико пута додао на француском „Па то је дивно”. На зидинама Старог Калемегдана, на Дунавској обали, појавиле су се већ међутим масе Београђана који су изашли да дочекају првог министра иностраних послова наше велике савезнице који је дошао у Београд, не само као мио гост, него и као неусиљени и искрени пријатељ наше земље и нашег народа. Пошто су гг. Славко Којић, лични секретар нашег Министра спољних послова и Драган Протић помоћник шефа нашег протокола учинили последње припреме за напуштање брода г. Луј Барту стао је на мост за излазак поздрављајући већ издалека срдачно док је брод пристајао свог „срдачног пријатеља”, како га стално спомиње, г. Богољуба Јевтића**, нашег министра спољних послова. На пристаништу очекивала га је југословенска влада, председник Београдске општине и непрегледна маса грађанства. Пошто се срдачно поздравио са г. Богољубом Јевтићем и г. Мирославом Спалајковићем***, нашим послаником у Паризу, који су ушли на брод г. Луј Барту ступио је срдачно поздрављен на тло Београда.

Време, 25. VI 1934. ** Богољуб Јевтић (1886-1960) био је југословенски политичар и дипломата. Рођен у Крагујевцу, завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао се у Берлину и Цириху. Учествовао је и у балканским ратовима и у Првом светском рату. Ступио у дипломатску службу 1917. године и обављао низ задатака у Стокхолму, Паризу, Бриселу, Тирани, Бечу и Будимпешти. Приликом проглашења краљевог личног режима 1929. године напустио је Радикалну странку и приклонио се краљу. Био је министар Двора 1929-1932, а потом и министар спољних послова до 1934. године. Пратио је краља Александра приликом посете Француско), када је он убијен, и сматрао се чуваром његовог аманета. Постао председник Владе и спровео изборе 5. маја 1935. године, против Удружене опозиције и других мањих листа. Иако је убедљиво победио на изборима, кнез Павле му је већ у јуну ускратио поверење и мандат поверио Милану Стојадиновићу. У наредном периоду губи на важности, а на сцену се враћа тек после пуча 27. марта 1941. године, када од генерала Симовића добија ресор саобраћаја. Са Владом се повлачи из земље и борави у Лондону, на разним дужностима при емигрантским владама. Постаје амбасадор у Лондону 1943. године и остаје на том месту све до споразума Тито - Шубашић. Након 1945. године члан је низа емигрантских удружења, преминуо и сахрањен у Паризу. *** Мирослав Спалајковић (1869-1951) био је српски дипломата и политичар. Студирао је права у Паризу. Дипломатску каријеру почео је као секретар посланства у Петрограду 1900, а исте године премештен је за конзула у Приштини. Године 1911. постао је посланик Србије у Софији. Учествовао је у стварању Балканског савеза. У јесен 1913. привремено је заступао министра иностраних дела, а затим је до 1919. године био посланик у Петрограду. По окончању Првог светског рата био је министар иностраних дела у кабинету Стојана Протића, а од 1922. до 1935. посланик у Паризу. Био је члан Народне радикалне странке. Током Другог светског рата био је сарадник Милана Недића, и објављивао је текстове у колаборационистичкој штампи. По окончању рата живео је као емигрант у Паризу.

226

БАДЊАК БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ КРАЉА

Као великог краља славиће будућа поколења Блаженопочившег Краља Александра, као што га и ми сада славимо, али још више славиће га као вођу. Појам вође који води народ у нас дуго није био омиљен. Надриполитичари, и надриучењаци, били су створили, за време епохе једног лажног либерализма, наопак појам слободе гласача. Тумачили су како је у народу нашем велики демократизам, мада је очигледно да ту врсту разузданости коју су они величали нећете наћи, никад, ни у животу радника, ни нашег сељака. У свакој радионици, у свакој радничкој групи врло добро се зна ко решава и ко води. А у сељачкој кући и у сељачком животу уопште и нема многог брбљања, свачијег учешћа у расправљању, него влада и те како разбор, запт и ред. У ствари, времена једног Милетића, Крека, Супила, Пашића да споменемо само њих, демантују већ на први поглед то тврђење као да наш народ није свикао да га политички [в]оде1, или да не уме да воли и да иде за оним о коме верује да га добро води. Тек у последње време била је код нас, једна јалова група пискарала успела да, на пример, Николу Пашића, разборитог, издржљивог, умног, пуног такта, једном речју великог, прогласи за незналицу и штетног по наш народ, онда, када је баш он припремао најсветлије странице историје српства. Величина Блаженопочившег Краља Александра није била само у његовим узвишеним владарским цртама, него и у његовом политичком вођству. За све оне који су одани идеји стапања наших крајева, идеји стварања нове државе и новог јединства народа, расно и по матерњем говору, и по патњама, већ давно истог, велика личност Краља Александра била је велика не само по томе што је био краљ поданицима, него и што смо према Њему као вођи, могли да имамо и идејног поверења. Блаженопочивши Краљ који је на данашњи дан, са свима старим обичајима, дочекивао бадњак, одлично је слутио, да у своме пореклу, његова династија има престиж који је трајнији од свих других престижа,

свих других династија. Још пре две године, сред својих сељака, у Тополи, он је истицао у говору да је његов прадед са њиховим дедовима заједно живео и заједно радио, на народним пословима, исте ћуди и истих идеја. У тој истоветности и јединосушности са својим пореклом и свима нама, он је био не само будући владар него и идејна узданица свих оних који су желели стварање наше садашњости, без обзира. Још онда када је његова лађа пролазила крај Сплита, поздрављена од демонстраната, националиста, у душама наших људи, једно се знало као извесно: Он хоће што и ми сви, и ма шта дошло, нашу идеју Он неће никад напустити. Пишући на једном другом месту о Блаженопочившем Краљу, ми смо већ истакли да је та оданост његова послу народном који је имао да сврши, почела код њега од детињства. Лакши део живота, разоноде и пријатности, Он никад и не тражи. Задатку, својим идејама, нечем за чим цео народ жуди, Он је одан оном плахошћу и скоро горчином, коју сва деца која рано остану без мајке, носе у себи. Данас знамо и постоје јасни и непобитни подаци, да је Блаженопочивши наш Краљ знао и размишљао о политичким проблемима нашим, још као младић у царском, пажевском корпусу кадета, када су тамо долазили први пут они који су вршили пропаганду за идеју Југославије. У Петрограду, као толики наши политички људи, Он је окусио сласт замишљања једног великог, политичког стварања и рада, у завејаној безмерности руској. Занет великом сликом Русије која нас је све заносила неким, словенским, дубоким чежњама које су биле у свим нашим душама. Ту, при том учењу у Петрограду, зарила се у његово срце неизвадива стрела нашег политичког романтицизма који га је оспособио да се одушевљава и онда, када су сви малаксавали и да се нада и онда када се још нигде у нас нису тако надали. Без кривина, без обичних уживања, живот Блаженопочившег Краља, у непрекидној је оданости концепцији уједињења, стварању једне државе од Струмице до Алпа. Његов живот је био непрестано бдење у том правцу и ништа људско му није било тако блиско као светла његова политичка идеја која сад, после његове мученичке смрти, трепери на небу над нама као непомична и чиста сазвежђа и звезда. Од почетка свог учешћа у државним пословима, још за живота Краља Петра, наш Блаженопочивши Краљ показао је не само моћ воље и чврстине карактера, него и ту духовну способност заноса који га је оснажио да, пре свих, иде за том светлом сликом државе, које, да није било Њега, крај свих других, и свега другог, не би данас било. Времена су била таква и судбина наша, да је будућност народа

226

зависила, пре свега, од решења војничких проблема. Млади престолонаследник, далеко смелији и чвршћи у томе, од других, старијих, решио је питања војске, и не само спољна, него и унутрашња. То је, више свега, био предуслов, да се може појавити, победоносно, у Старој Србији, на челу армија. За време Великог рата, уз старог оца, Краља Петра, у очима народа и Он је постао војничка легенда. Али на страну та слава која је обухватала, општа, сав народ, његова личност расте, кад се позна и сазна, и тамо где је био остављен сам себи да историју ствара. На обали Драча, када је страховито повлачење преко албанских планина требало да се заврши, по прижељкивању нечијем, катастрофом, упорност тог младог команданта, болног и горког осмеха, сачувала је животе хиљадама и хиљадама. Први пут, после толиких деценија један наш политички и војнички вођ умео је да види Европу онакву каква и јесте и његово лично држање учинило је да је име Србије прешло узвишено преко Алпа. Далеко над обичном величином династа, Он је тај који дише и у вихору надирања у пробоју Солунског фронта. Његове личне карактерне црте су биле предуслов тог војничког елана и тај елан Он је имао и после у решавању наших политичких проблема. Ничему другом, идеји стварања једне државе од Струмице до Алпа, више него други, непоколебљивије него други, живео је наш Блаженопочивши Краљ. Он је прогледао људе и изнад њих стварао је државу, на људске слабости без обзира. Велико је да толики и тако дуго већ носе на души ту жељу да сви наши крајеви буду једно, да и нама сване, да не будемо туђе слуге, али је велико и то колико је један краљ, изнад свих нас, примио ту идеју, ломио се ње ради, и ишао, да би постала вечна, ње ради и у сусрет смрти. Не зато што је Он био краљ, него зато што је био такав човек, толико наш, Блаженопочивши Краљ уздиже се толико. Пренос његовог тела, језовита кукњава у ноћи клечећих гомила, тај воз што зажарен јури кроз нођ и носи идеју, ненапуштену до последњег даха, да се удахне живот једном напаћеном народу, да му се створе бољи услови живота, осећај да је човек, да више не треба да се увија и служи, зар је било последњих деценија ичега у нашој историји величанственијег и већег? У Њему, и после смрти, као највишем символу, живи она наша класа, која нам је за ових петнаест година највише недостајала, класа људи неумитних и незбуњених који о прошлости имају одређене појмове. Који хоће да наставе оно што се радило кроз упорне борбе за школе у Цељу, кроз хрватске немире у Аустрији и војничке напоре Србије. Јер Он није био само прегалац, него и самим собом сасвим начисто, у једном непрекидно радном животу. Он је знао да је 85% нашег народа, од Птуја до Охрида, после неколико столећа под Турцима и Хабзбурзима, сасвим непотребно неко

нарочито спремање за јединство. Туђин и наш сељак, и словеначки, и хрватски и српски, били су противници одвајкада. Неумитном стрпљивошћу чекали су ти сељаци судбоносна времена. У свом југословенству наш Блаженопочивши Краљ није био сањало, оштрим разумом он је видео да су два царства, аустријско и турско, у својој прошлости, створили све предиспозиције за једну нову јединствену државу. Наша интелигенција радила је деценијама на Уједињењу, али литерарно, сањарски, и конфузно. Само су сељачки слојеви, блиски тврдој земљи, а једноставни држали се разборито. Док се такозвана интелигенција, са безброј својих осетљивости, амбиција, сујета, планова и југословенских решења, најблаже речено, често затрчавала. Њена јаловост можда је отуда, што се из жарког фанатизма словеначких романтичара, хрватских патриота, пречанских политичара, прелазило лако у један дубоки, политички песимизам, који наш Блаженопочивши Краљ никад није осећао. Са својим осмехом, он се није никад колебао. Као у XIX веку, при крају, кад је већ цео свет осећао да је наш народ близу свога циља, наша интелигенција била се поколебала. Жар савременика херцеговачких устанака, Милетићевог доба, хрватских народњака из 1867. године био је згаснуо. И неоспорно је да је тек драматичним доласком на престо династије Краља Ослободиоца и Кумановском битком српског престолонаследника кренута лавина политичких догађаја, а не маштања, и да су се тек тада позигивни резултати претицали. Блаженопочивши наш Краљ био је прави политички вођ, и по својој дубокој осетљивости за ову контрадикцију у нас која у основи својој није ни негативна, ни несхватљива. Са једне стране народ скоро цео везан за земљу, архајски и патријархалан, са друге стране школовани слојеви, конфузни и без старинског морала. Народ, онај близак земљи, никад не каска, већ корача лагано, чува традиције, образ и душу, реагира по истим појмовима и у славонским, и у личким, и у босанским, и у србијанским планинама. Блаженопочивши Краљ имао је поверења у ту архајску, чврсту целину нашег народа која је постојала и пре и коју ништа не може поткопати. Није се колебао у својој политичкој концепцији, јер је она била чиста, мислена и ипак једноставна. Знао је да је интерес свих нас, да буде Југославија. Стварање већих целина карактеристика је новог доба и економски и културни императив југословенски бранили су, пре рата, и наше марксисте. Нема сумње да је Блаженопочивши наш Краљ, као учесник те епохе, дубоко ценио борбу и патњу српског народа, у раду на сједињењу српства, што је једна од најчуднијих и најсветлијих страница најновије европске историје, али Он је знао да је истом снагом, паралелно, трајала и национална борба хрватских сељака, мање видна можда, али нимало

226

мање горка, као и она сељачка, организована, штедљива и паметна словеначких кметова. У Његовим очима, више него код многих других, то је било једно исто, и као домаћин свега тога, Он је за ту идеју живео и пао. Краљев бадњак гори ове године над његовим гробом, али Његов погреб није сахрана Његових идеја. До последњег даха, а то је знао и најситнији човек у словеначким брдима, и најудаљенији поморац на нашим обалама, сви уопште у нашим крајевима, у питању нашем животном, да буде Југославија, Он се није никад поколебао, нити снебивао. Велики, далеко већи од многих, многих других, Он почива у гробници тополској, испунивши удео свој, али смрћу Његовом оно што је Он хтео добија још тајанственију, страшну моћ. Над смртима и животима, без обзира на све што је ситно и људско, Његова политичка идеја тек сада треба да постане неумитна. То осећају сви у нашој земљи. Краљ над нашим краљевима, Он ће и као вођ идејни остати свемогућ широм ове државе која је једино добро и словеначког, и хрватског и српског сељаштва, која постоји и коју нико и ништа више не може збрисати са нашег лица, а коју је Он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију, у својим умним, дубоким и тамним очима.

Време, 6-9.1 1935.

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ НАШ КРАЉ

Породица Карађорђевог деде сишла је из срца балканских, наших планина, из крша испод Дурмитора и Комова. То порекло с правом је узбудило народну машту. Нема примера династичког престижа те врсте, а наш Блаженопочивши Краљ осећао га је дубоко. Још недавно, пре него што ће пасти као жртва за нашу земљу, Он је, на једном ручку са сељацима у Тополи говорио о своме прадеди како је са њиховим дедовима орао и копао. Одушевљавати се личношћу нашег Блаженопочившег Краља било је лако и могло се искрено. Као пуна чаша наше крви, његова личност била је расни симбол, као и личност његова прадеда, па и у наше доба његова оца. У Блаженопочившем Витешком Краљу Александру I Ујединитељу била је и неизмерна дубина везе са нашим тлом, нашим народом и животима његових предака. Краљеви и поглавари држава које је посетио угледаху се на њега, али Он, у својој земљи сам по себи није био само Краљ, већ и идејни и политички вођ. Данас народи обожавају појам једног политичког вође, али када се упореде личности четири Карађорђевића који су владали над нама, прадеде, деде, оца и Блаженопочившег Краља, ко неће признати да је у њиховом животу мучна прошлост свих наших живота XIX столећа и обиље жалости, горчина и чврстина којом су одржавали континуитет, без колебања, без сумњања, контакта са свим нашим животима на почетку XX1 века. Наш Блаженопочивши Краљ није био велики само у својим узвишеним владарским цртама, него и у његовом политичком вођству. Идеја стапања свих наших крајева, стварања нове и велике државе, новог јединства нашег народа који је расно и по матерњем говору, и по патњама, већ, давно исти, имала је у њему неумитног поборника. Према Њему као вођи и последњи његов поданик могао је да има не само поданичке оданости, него и идејног поверења. Несаломљива једнодушност са највишим идејама у нашем народу, главна је карактеристика живота Блаженопочившег нашег Краља од почетка.

226

Као дете коме је мати рано умрла, у основној школи заједно са децом скромних грађана у Женеви, занатлија и часовничара, он је носио у себи националне утицаје његовог оца, кнеза удовца, који је својој деци заменио мајку, вративши се из босанског и херцеговачког устанка. И у пажевском, царском корпусу, у Петрограду, наш Блаженопочивши Краљ заносио се оним идејама које су тада испуњавале душе свих нас. Данас се зна и о томе постоје докази, да је већ тада размишљао о нашим политичким проблемима, занет великом славенском сликом Русије која нас је све заносила. Он је хтео што су тада сањали сви и ту идеју није напустио до смрти. Његов живот био је непрекидно бдење, без малаксавања, без икаквих баналних уживања, све у правцу стварања тог уједињења, једне државе од Струмице до Алпа. Ништа му људско није било тако блиско као та његова светла идеја која после његове мученичке смрти трепери на небу над нама као непомична и чиста сазвежђа и звезда. Нема сумње да је недавна епоха нашег народног живота велика по великом моралу и учешћу маса, али да није било Њега, крај свих других, и крај свега другог, наше државе не 6и данас било. Све је зависило, пре свега, од решења војничких проблема, и он их је решио. Треба видети фотографије са Крфа, лица у заносу његових простих војника, док је он у разговору са њима, требало је видети Њега, његове тамне очи док је стојао над гробовима, и осетити колико је припадао војницима. За време бомбардовања Београда, у почетку рата, као Регент, наш Блаженопочивши Краљ био је први међу вишим командантима уопште који је у француском апарату летео над Земуном и аустријским линијама. И после рата, он је авијацији чинио све као најпотребнијем оружју, све што се могло. Писац ових редова имао је прилике да лети, после неколико дана, са пилотом оног хидроплана којим је Блаженопочивши наш Краљ, изненада, у Кумбору, начинио један мали излет у небо, над Боком. Примивши рапорт наше младе морнарице, Он је хтео да свом душом осети ваздух нашег мора, да пролети над литицама оним црногорским, над којима лебди дух његовог претка највећег песника кога је наша раса дала, да на крилима обасјаним сунцем прође над оним каменитим капијама које су биле капије нашега ропства. „Изволите господо” - рекао је са осмехом својим министрима, наредивши да се припреми један обичан серијски аероплан, пред хангарима. Заузевши место крај нашег поручника бојног брода г. Никше Нарделија Дубровчанина, Он је својим умним и тамним очима мирно посматрао утврђења Боке и плаветнило далекога мора. Без поза, са једноставним речима, говорио је са пилотом о сигурности наших јадранских обала.

Био је Краљ, али је сваку дужност испуњавао неуморно и кад је поставио себи задатак да нешто проучи и упозна, радио је вредноћом и озбиљношћу скромног и ћутљивог официра. Његово лично држање било је велико и у величини албанске трагедије, али Он је тај који дише и у вихору надирања у пробоју Солунскога фронта. Његове личне карактерне црте биле су предуслов тог војничког елана и тај елан, уз чврстину једног дубоког познаваоца људи, Он је имао и после у решавању наших политичких проблема. Ничему другоме, идеји стварања једне државе од Струмице до Алпа, више него други, непоколебљивије него други живео је наш Блаженопочивши Краљ. Пренос његовог тела, језовита кукњава у ноћи клечећих гомила, тај воз што зажарен јури кроз ноћ и носи идеју, ненапуштену до последњег даха, да се удахне живот једном напаћеном народу, да му се створе бољи услови живота, осећај да је човек, да више не треба да се увија и служи, зар је било последњих деценија ичега у нашој историји величанственијег и већег? Краљ над нашим Краљевима, Он ће и као вођ идејни остати свемогућ широм ове државе која је једино добро и словеначког, и хрватског и српског сељаштва, која постоји и коју нико и ништа више не може збрисати са нашег лица, а коју је он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију, у својим умним дубоким и тамним очима.

Годишњак југословенског ваздухопловства, 1935.

226

КРВ ЈЕ ВЕСЕЛО ТЕКЛА ЗА ЧАСНИ И СВЕТЛИ ОБРАЗ БЕОГРАДА СЕПТЕМБАРСКИХ ДАНА ДЕВЕТСТО ПЕТНАЕСТЕ...

Кад је рат завршен било је људи који су говорили као деца: играјмо, певајмо, све то треба што пре заборавити. Као ружан сан. И нису запажали колико је та парола неморална. У првим данима мира, заиста, свет се био претворио у дворану за плес. Ако би прве деценије после најстрашнијег крвопролића у историји човечанства, требале да се нечим упадљиво карактеришу, оне би могле да се означе чињеницом да је то било доба када је човечанство силом хтело да отме жлезде мајмунима. Природа, говорило се по свршетку рата, опоравља се од губитка, као и човечанство, бурним весељем, наглим плођењем, треба јој пустити на вољу и заборавити рат. Увек, после ратова, говорило се, настаје доба лаког морала, музике, игре, луксуза и тражења уживања. После крвавих епоха у историји, било у ратовима, било у револуцијама, човечанство се изнурено одмара. И треба да заборавља. Нема страшније и неморалније мисли од тога. Кад 6и та мисао била све што остаје после толико страхота рата, онда би она била најстрашније од свега тога. Свако одушевљење, свака жртва била би бесмислена, и више од тога, узалудна и луда. Изгледа, као да се свака епоха, сваког гледишта које прихвати човечанство, не само после ратова, него уопште, дели на два дела. На почетак када се одушевљава, слави и нада и на завршетак када се разочарава, напушта оно чиме се одушевљавало и жели да заборавља. Али имамо грозније саблазни од тог непрекидног клаћења међу крајностима уздизања једне идеје, потребе, једног општег, или народног посла до звезда и окретања главе после од њега. Али кад прође та епоха исцрпености, тупих погледа, умора, као и у обичном раду, и у великим пословима народа, или човечанству, наставља се, онда када почне да се сећа.

Кад се сећа да постоји један непролазни свет идеја, у којем је појединац само кратак сан и збрка. Кад и најпростији човек увиди да постоји један непрекидни ред послова које не свршава само он, него га је вршио пре њега и његов отац, и дед, као што ће га радити патећи се и његова деца. У непрекидном стварању једног народа, те епохе, када се жели само заборавити и када свест почиње опет да се сећа, постоје исто тако једноставно и јасно као и у ставу замореног копача који баца мотику и леже изнурен, да би се после опет дигао отворио очи, потражио свој алат и позвао и другове да наставе копати. Да жртва оних који су, пре двадесет година у првим борбама око Београда, копали не би била узалудна треба их се пре свега, сећати. Састанак кајзер Виљема и Франца Фердинанда у Конопишту, састанак породице цара Николе II и румунског краљевског пара у Констанци, најпосле посета председника републике Поенкареа у Петрограду све су то били драматични, политички догађаји који су почели да занимају свет у лето 1914. Ипак, све то нису биле сензације као што је била драма у Сарајеву. Тако је и при првим сударима, првих дана рата, било неколико тачака на карти Европе које су биле привукле пажњу. Али ни у једну тачку нису очи биле упрте толико као у Београд. Прве борбе око Београда, у години 1914, али још више у идућој години, мада се знало да треба да падне одлука, биле су главне сензације рата. Оно што се дешавало око Београда, оно што ће се десити, ослушкивао је читав један део земље и човечанства, а нарочито наш народ без предаха1. Далеко више још но војнички, прве борбе око Београда, пре двадесет година, имале су огроман значај политички и морални. У одбрани Београда, тих септембарских дана, по старом календару, нема сумње има великих момената, великих и са чисто војничког гледишта. По себи се разуме да се ни те славе, један народ ако има образа, не треба да одриче у име неког апсурдног схватања лажног пацифизма. И тај војнички посао, по својој вредности није мањи, ако није виши, од сваког другог добро урађеног колективног посла једног народа. Али је главна карактеристика епских борби око Београда 24. септембра, морална. У одбрани Београда бранило се оно што смо најбоље имали, тај град према којем су толики, са надом руке пружали, једно високо мишљење о тој држави коју је Србија стварала. У почетку одбрану Београда био је организовао пок. генерал Михајло Живковић. Сећам га се, као литерат, како сам га у пролеће 1914. посматрао како једноставно седи пред кафаном „Грчка Краљица”, за

226

столом око којег нису сркали кафу само трговци и занатлије, разузурени и без много устручавања, него и најситнији свет калемегданских улица које су се противнику доцније чиниле тврђаве. Зашто је било у тој марцијалној појави, у једном великом тренутку, више грађанских и људских врлина, него у многим цивилима из тог времена? Нарочито осећања одговорности? Зато што је у његовој високој појави, накривљене шапке, у његовом гвозденом лицу, у његовим очима, неизвештачено дисала та земља са плодним брдима, и душа њеног просечног човека. Зато је ту земљу тако јединствено, али тврдокорно бранио са својим војницима. 1915. ових дана, та широка, народна, социјална црта отпора око Београда још је виднија. Ситни наш човек постао је велики у тим крвавим борбама, страшним и грозним, ту, под старим зидинама, дуж периферија, на адама, по врбацима. Отпор ванредан и са војничког гледишта, под тим железничким пругама на обали Саве и Дунава, по предграђима која су сад изидана чак до обранака2 брда и околних села, а која су онда била скромнија. Отпор ванреднији још ако се посматра изближе, ако се приђе тим малим, и социјално малим, људима који су израсли до колоса под ватром Макензенових џиновских армија. Сва припрема одбране од 15. септембра 1915. почев, под ђенералом Миливојем Момчиловићем, тада командантом X кадровског пука, била је што се материјала ратног тиче несразмерна према материјалијама противника, његовим огромним батеријама, муницијом и ударним масама. Дуж железничке пруге и савског кеја, код руске батерије торпеда која је имала задатак да спречи прилаз монитора и да, торпиљирањем, осујети постављање понтонског моста, стајао је наш човек са голим својим животом, ножем на пушци и кором хлеба. Све су то војнички подвизи каквих је мало било тих дана у другим земљама, то укопавање на обали Дунава, једна осматрачница на врху гвоздене куле ветрењаче на Дунавском кеју, на којој гине редом читава једна десетина осматрача из 1. чете 2. батаљона X кадровског пука. Сви први потези ту, под Београдом, носе на себи не само печат једног колективног херојства, него и људског прегарања, отпора јачем, при чему није било поуздања сем у се, и само у се. Сем тога, кад се прегледа именик и попис погинулих учесника у тим борбама, по разним одредима, види се да се ту тукла, ванредно, у првом реду србијанска војска, али да са њом већ и тада гину људи и из других наших крајева. Није ни било много, тих првих дана, и није их могло бити, према току догађаја, али тек било их је. У крвавом праху дуж савског кеја и дунавске пруге око Београда пала је са свих наших страна самртничка суза и чула се и њина песма из рова. Према опису учесника у тим борбама, тешко рањеног потпоручника

Ђорђа Роша, 24. септембра, „земља3 се тресла и стењала под тешким ударцима, а када је ноћ пала киша је почела да сипа и цело поприште било је осветљено огромним пламеном горућих зграда: електричне централе, кланице итд. У кланици затворена, урликала је живоспаљивана стока, чији су животињски крици допуњавали пакао, док су се фабрички димњаци стропоштавали уз страховиту детонацију, распаљивајући ]ош више црвени пламен... Прва очајна борба прса у прса, око понтонског моста, удар на нож Сремског одреда, под командом свога вође сада пуковника Кирхнера, борба 7. пука 2. позива и жандарма, бомбе поднаредника Денча Маћедонца, плотуни око стругаре Прометне банке, погибија потпоручника Милана Ерића, митраљези мајора Драгомира Поповића Варнице, потпоручника Младена Жујевића, јуриши потпоручника Војислава Ковачевића Лавчета, капетана Ресимића, капетана Кезића, читавог једног вода закићеног белим цвећем из разбијеног излога једне цвећарске радње, у неизбежну смрт, контранапад и погибија потпоручника Петра Павловића и његових људи, Живојина Швабића и његовог вода, и толиких других; све су то војничке епизоде тих првих два дана борбе око Београда које су узвишене још више као докази духовне снаге. Оне су свој врхунац и стилизацију нашле у патетичним реченицама које је огромни, дивовски мајор Драгутин Гавриловић, прочитао своме батаљону, пред одлазак у смрт: „Образ Београда, наше престонице има да буде светао. Војници! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања; наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, који више не постоје...”4 Србија, и српство, ето, пре двадесет година имали су то осећање прецизно да се све има дати по потреби народних послова. Може се говорити о тамним странама нашег јавног живота после рата, али пре рата - не! У српству као у некој духовној организацији у којој су нестајале не само државне границе које су га делиле, него и социјалне и сталешке, не може се побијати да је заиста постојао један колективни осећај, постојала исто психолошка осетљивост и дубока оданост, да се, и кроз смрт, ствара оно што је за време наших отаца и дедова почело да се ради, и то добро ради. У свим својим манифестацијама, пре рата, српство је имало не само једну логичну снагу, него и велику умешност вођења народних послова. Више од тога, међутим, значило је још да је имало морала. Прве борбе око Београда показале су га и доказале не само војнички. После двадесет година, та колективност осећаја и морала, ако се сетимо оних дана, још је јаснија и виднија.

226

Чему би био сав тај живот велике вароши, све то дахтање и жвакање, ако се оно заборавља? Зар је оно што је, пре двадесет година било у срцима људским било само обмана? Зар није, у име тога, могло да се тражи од читавих одреда да се избришу из списка, јер их је чекао само још један задатак под Београдом, да добро сврше свој војнички посао. Начичкани дуги5 шлепова, закопани дуж железничких шина, и баруштина, са профилом једног разрушеног, гвозденог моста у очима ту су гинули мали наши људи, ситан наш свет, из оних скромних предграђа и кућица. Зар треба заборавити? Ради чега? Зар је тај одред, ти сви одреди мртвих, видео на души нешто ружно што треба да се заборавља и није ли мирно, са једноставношћу човека навиклог да ради, и добро уради своје ситне послове, радио и тај крупни посао, пун поноситости и нада? Сиромашна, али неупоредива, одбрана Београда, пре двадесет година, састављена према ситуацији, од мешаних одреда, сва је без мрље и сва је светла. Једнодушна и непоколебива она је у себи имала упорни, колективни осећај српства. Духовна њена организација била је велика. На обалама зелене Саве и мутног Дунава, одбрана Београда, под влажним врбацима ћути заувек ућутана. У чистоти своје смрти и својих жртава. Али оно што је она дала 24. и 25. септембра, пре двадесет година, не треба да се заборави.

Време, 25. IX 1935.

ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ У СТАРОМ БЕЧЕЈУ ШЕФ ДРУЖИНЕ КРИЈУМЧАРА ДУВАНА

Органи финансијске контроле већ дуже времена трагају за једном организованом дружином кријумчара дувана која је нарочито у последње време растурала кријумчарени дуван у великим количинама по целом Потисју. Пратећи трагове кријумчара органи финансијске контроле су утврдили да они воде у Стари Бечеј. Даља истрага је донела управо сензационалне резултате пошто је на несумњив начин утврђено да са кријумчарима стоји у најтешњој вези нико други него сам председник старобечејске општине Јожеф Нађ. Финансијски контролни органи и органи жандармеријске станице рупили су изненада у кућу председника општине и том приликом детаљним претресом нашли у њој скривено стовариште кријумчареног дувана. Клупче истраге почело је тада да се омотава. Председник општине Јожеф Нађ имућан је економ. Због тога на њега нико није ни сумњао да се бави кријумчарењем дувана и других монополских артикала. Међутим, већ досадашња истрага открила је запањујуће чињенице. Утврђено је да је Јожеф Нађ имао главног јатака у свом посинку који живи у Бачком Градишту код кога су контролни органи пронашли такође веће количине кријумчареног дувана. Остали чланови ове кријумчарске дружине откривени су у Бачком Петровом-селу. Финансијски органи њих су ухватили на самом делу кријумчарења и то Лукача Радоца, Андраша Мезеија, Јожефа Хућаија и Шандора Кираља у тренутку када су из Торде преносили кријумчарени дуван, око 250 кг., који су купили за свога шефа Јожефа Нађа. Даљом истрагом пронађена су и лица од којих су кријумчари купили дуван. То су све државни садиоци дувана. Финансијски органи нашли су код њих 3500 динара које су добили од кријумчара. Тај новац је конфискован. Против свих кријумчара поведен је поступак. За обезбеђење наплате монополске казне код председника општине Јожефа Нађа заплењене су две вршаће гарнитуре и све остало покретно имање, пошто

226

ће казна изнети око 50.000 динара. Исто тако и код његовог посинка је заплењено све покретно имање. Сав кријумчарен дуван, укупно око 500 килограма, такође је конфискован и предат Дуванској станици у Петровграду. За хватање ове добро организоване кријумчарске дружине нарочитих заслуга имају старешина одељења Финансијске контроле у Новом Бечеју г. Стеван Бига и потпрегледник г. Ђорђе Хинић и Илија Потребић. Њима су помогли и органи жандармеријске станице, командир г. Богомир Станковић, поднаредник г. Милан Продановић и каплар г. Јосиф Торин.

Дан, 19. XII 1935.

КЊИГА 33 (ЈУГОСЛАВИЈА, ИДЕЈЕ)

306

ИДЕЈЕ1

Последњих година, у целој Европи, узнемиреност људи била је непрекидна. Тумачење узрока сваковрсних недаћа гласило је, обично: општа економска криза*. Онима који су могли да обухвате својим схватањем слику нашег света, кроз безброј часописа, стручних новина, студија, чланака, протумачена је потреба дуте листе тих општих неприлика, отприлике, овим разлозима: четири године трајао је светски рат, прекинута је нормална светска производња, наступиле су промене на карти географској, издвојиле су се огромне територије Русије и Сједињених Држава, наступио је хаос трговачких односа, саобраћајних тарифа итд. У сваком случају, безизлазна ситуација тумачена је економским подацима. У последње време, то се, и најситнијем човеку, морало да чини апсурдно. Прво, на себи и својој околини он је осећао немаштину и све већу тешкоћу зараде, економску неизвесност, а, друго, он је у свету слушао економске вести које су личиле на бајке. Локомотиве су се ложиле кафом, спаљивано је жито, док су на другом крају умирали од * Светска економска криза, позната и као Велика депресија била је економска криза глобалних размера која је огпочела финансијским крахом у САД, падом Њујоршке берзе 29. октобра 1929. године, што је за непосредну последицу имало пад производње, раст незапослености и дефлацију. У САД је опоравак почео од 1933. године и везује се за администрацију Френклина Делана Рузвелта и програм опоравка Њу Дил. Услед финансијске и економске везаности за САД, криза се убрзо прелила и на другу страну Атлантика. Криза је имала не само економске, већ и дубоке друштвене, политичке и дипломатске последице. Ослабљен је француски систем савеза и финансијске доминације у Источној и Југоисточној Европи, Вајмарска република и демократија у Немачкој су доживеле крах 1933. године, Италија, а за њом и Немачка, почеле су се отворено залагати за ревизију версајског поретка. У Средњој и Југоисточној Европи од 30-их година отпочео је немачки економско-политички продор који постепено истискивао присуство Француске, коју је криза погодила нешто касније (од 1931. године). У Југославији је криза темељно потресла систем либералне економије, означивши почетак масовније државне интервенције у привреди.

305

глади, просипало се млеко, а демпинзи и разни валутарни експерименти звучали као приче. Није чудо, дакле, да је, изненада, место рационализма, наступио тренутак неког мистичног очекивања, не само код појединаца, него и код маса. У исти мах и време свих појава које такве тренутке прате: апатије, сулуде лакомислености и кикотања, плачевног и бруталног раздражења, што се смењују и, што је главно, детињастог јогунства у одбијању лекова. Тренутак, дакле, потребе јаких доза. Данас је јасно да није велики неред само у економским односима, него још већи у психи и главама. Да докажу потпуну немоћ рационалиста при решавању свих тих „криза”, можда нам иду у сусрет још луђе ствари на свету, али нужне више нису. Да је цео један свет рационализма у распадању, то више, ни за најобичнијег савременика, није тајна. Економске појаве тога распадања бележене су, дакле, прилично верно. На људске душе, на психу, на свет идеја, међутим, обраћали су мање пажњу. Већина је давно заборавила и да их има. Данас, најпосле, мере и полумере постале су смешне и велике, колективне политичке вере су оне што, једине, стварају стишавање, поверење, вољу рада, пристанак на жртву, дисциплину и оно што је, кад је о људима реч, потребније од свега другог: наду. Под застарелим наочарима рационализма, нема сумње, многи велики, политички успеси, театралног фашизма, мистичног хитлеризма, па и Совјета, губе много од својих резултата. Ипак, нико не може порећи да у чврстој руци вођа, у некој опојној, верској, снази политичког уверења, и, наравно, у колективном изједначењу идеја има, у данашњим приликама, спаса. У једном су сви, који данас о политичким питањима пишу, истог мишљења: нису логичка, ни рационалистичка, тумачења, ситни рад, крпарења, оно што човек данас на политичком пољу тражи, него је то пресек, широки, идејни замах и немилосрдна, извршна сила. Уосталом у оваква времена, то није ништа ново. Ако је икоја земља у Европи издвојена, - колико то може бити, из те економске и, што се све јасније оцртава, психичке кризе, наша је то свакако. То не значи, међутим, да може бити изузетак. Али ће, пре или после, постати смешан и политички мртав сваки, ко на наше проблеме гледа кроз немачке, талијанске, или руске наочари. Тезу очајног стања, незадовољства, страха пред сутрашњицом, подржавају у нас они који живе од прошлости, дакле од самообмана. Не само историја XIX века у Словенаца и Хрвата и Срба, не само патријархална економска структура, већине наших крајева, донедавна, брђански живот и ратничка психа највећег дела нашега народа, у областима докле су некада допирали Турци - а те области чине срж наше земље - него и социјална структура оних наших 80% сељака што се увек спомињу, чине нас државом која има своју нарочитубоју и нарочите

304

црте. До пре неколико година, то су у нас усвајали и марксисти. У нас, далеко од тога да буду пуке административне снаге, има сто снага националних још које, изједначене и окупљене, могу чврсто обухватити не само наше границе, сам појам државе, него и идеје стварања једног бољег нашег друштва. Далеко од тога да нам се чини сељаштво оно које својим традицијама смета изједначењу, или да нам се радништво чини сепаратистичко, ми у школованим главама видимо идејне збрке. Неприметна, а дубока, веза постојала је, међутим, од почетка XX века у нас између идеје јединства и наших недаћа. Са идејама јединства, чак и за време рата, ми смо имали оптимизма, трпљивости и морала. Првих година мира, нарочито при културном раду, хтели смо да повучемо дубоке бразде, имали смо широке погледе. Било је воље, рада, ширине у нас. Апатија, регионализам, провинцијализам исповрће код нас најниже инстинкте и ужива у неком задовољству и поносу најгоре врсте. „Нигде се не пије као код нас у Љубљани.” - „Нема на свету ужичког јагњета.” Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички завршетак досадашњих напора да се створи јединство и држава, него и потреба и једина нада. Социјалистичка странка у нас никада није побијала да је наше јединство услов, бољег и светлијег, радничког живота, у овом крају Европе. Сељак, свих наших племена, стално је слутио да је наше јединство једини његов излаз из ропства. Хипотеза да би то сељаштво поново робовало кад би индустријске области око нас узеле власт, макар и у најлевичарскијој и интернационалној форми, сасвим је вероватна. Метеж морала и идеја у нас, према томе, у градовима је, пуним туђинског елемента. Ту је потреба рашчишћавања идеја и повлачења видних, политичких линија. Наша национална идеја, јединства, стапања, ослобођења од туђинског, потврђена је хекатомбама. Најбољи међу нама, већ давно, прегарали су за ту идеју. Од визије нове државе и нације не може се одустати више. Једна дубока неморалност била би у забораву национализма. И боље би било да нас не буде, него да се брише, деформише и разлије, оно што, битно, чини оштре црте чистог лика нашег народа. Према томе, на дневном реду треба да буде: примена националних идеја.2

Идеје, 6. X 1934.

305

КОНТУРЕ ЖИВОТОПИСА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА ПРВОГ УЈЕДИНИТЕЉА

На пореклу и почетку Његових предака стоје стене високих планина, са којих су сишли, у долине испод Дурмитора и Комова. На Балкану, све што је било велико, били то богови, вере, хероји, паћеници, сишло је са планина. Као приказ живота у пољу, на грчком мрамору, само још древнији, изгледа опис тих селидби и настањивања у мемоарима проте Ненадовића, после сеобе патријарха Арсенија IV Шакабенте. Такво је и насељавање у Шумадији, Карађорђева деде. На крчевини, са рогатим благом и пчелама, Карађорђев отац већ је јасан портре нашег човека на почетку XVIII века. Тај ћутљиви хајдук, у крају у којем је хајдуковао после Станоје Главаш, више свега воли своје трмке1, свој пчелињак и носи већ на себи прве знаке дубоког унутрашњег живота. Он је скућио кућу онда, када је тај крај између Колара и Баточине, по запису француског посланика који је у то доба прошао туда, идући у Стамбол, сасвим још „опомињао на земљу каква је изгледала после стварања”. Кућа је била брвнара, са дрвеним капцима, место пода била је земља, са огњиштем, око куће са млекаром, кошем за кукуруз од прућа. Кад није могао да плаћа порезу, кмет му пред свима довикује: „кад немаш да даш, а ти иди одавде” и порезник сече сохе на кући, кућица се сруши. Већ у оцу Карађорђеву политички нагон и мисао балканска јасна је и опредељена. Он гине у воденици, радећи са официром који је дошао да извиди услове рата против Турске. Биографија Карађорђева, као што је познато, и без улепшавања, од почетка је не само као романсирана него и скоро натприродна. Али не само његови удари на Турке и доцнији његови војнички потези, него и његова душевна схватања, већ у младости, чине га извором дубоким каквих се шум чуо још само у нашим старим, народним песмама.

304

Код стрица Мирка у гостима, Карађорђе са братом од стрица полази у шуму, на срне. Наилази Турчин који тражи уловљену дивљач. Брат од стрица Карађорђа, Кузман, бежи, Карађорђе не да лова, већ убија. Али оно што звучи као прадревни шапат човечанства кроз тог младог човека, то се чује мукло, али разговетно у његовим речима, кад се љутито по повратку стрицу обраћа и вели: „и да не би старе среће, стриче, хтеде нам Турчин лов однети и нас под срамотом оставити”. - Под срамотом оставити! Животопис Карађорђев, онај прави, велики и широки, има тек да се напише. У њему за дубље гледање на његов рад и душу има за нове податке духовне читавог обиља. Али у сваком случају, данас у доба расних теорија, у блаженопочившем Витешком Краљу Александру I Ујединитељу сваки животопис мора отпочети неизмерном дубином његове везе са нашим тлом, нашим народом и животима његових предака. Ни живот Његовог деде Кнеза Александра, са сликама времена у доба буне год. 1848. и Кримског рата није без видних и романтично колорисаних оквира, а живот Краља Петра I прави је и велики роман, чија су последња поглавља, старост и рат, и повратак, постали и у очима најхуднијег Његовог поданика дивна легенда. Сами по себи, без икаквих династичких украса, ти животи носе у себи тајанствени сјај мучне прошлости свих наших живота XIX столећа и унутрашњи, духовни живот те тројице наших владара, колико је обиље жалости, горчина, чврстине и тужног осмехивања. У сваком случају, у духовном портрету блаженопочившег Краља Александра I већ на први поглед, већ после првог размишљања, оштро се примећују прецизне црте спојености и оданости према тим животима. Прва, велика црта карактера Витешког Краља Ујединитеља у тој је статичкој снази настављања живота предака без колебања и без сумњања, у континуитету контакта са свим нашим животима на почетку XX века. Велики и јединствени престиж те династије био је у томе да је блаженопочивши Краљ Александар I још недавна у кругу својих сељака у свом завичају могао да спомиње свога прадеду као једног равног међу њима. У великом и трагичном животу Блаженопочившег Краља, јер је то толико присна несрећа, ретко се спомињала жалост која га је пратила од почетка: одсуство мајчине неге и материнске љубави. Наш Блаженопочивши Краљ изгубио је мајку, као што је познато, кад му је било тек две године. Кнез Петар Карађорђевић, сенсирски официр и емигрант, вођ босанских и херцеговачких устаника повукао се беше у Женеву са Цетиња, посветивши се васпитању своје деце. Удовац Кнез који се сав предаје деци, у болној жудњи да им замени мајку, принц грађанин у Швајцарској који је напоредо са нашим социјалистима преводио Џона Стјуарта Мила, зар то није као прво поглавље једне велике биографије и великог друштвеног романа?

305

Мали кнежевић Александар ишао је у основну школу заједно са децом скромних грађана, занатлија и часовничара. Колико успомена и колико подсвесних утисака. Када је у царском, пажевском корпусу кадета у Петрограду први пут доживео завејану безмерност руску, дискусије друтова, читање књига и неку неизмерну потребу да воли, коју имају у души сви дечаци одрасли без матера, зар није, заувек, постао као занет великом сликом Русије која нас је све заносила, неким свесловенским, дубоким чежњама које су биле у свим нашим душама. Ту, у том петроградском учењу, као у зачељу сени Пушкина, зарила се у његово срце, заувек, неизвадива стрела нашег политичког романтицизма који га је оспособио да се одушевљава и онда, када су сви малаксавали и да се нада и онда када се још нигде у нас нису тако надали. Када је брод са српским Престолонаследником први пут пролазио крај оне обале, где сад пристаје његов мртвачки ковчег великог Владара, у оно доба Он је био поздрављен искрено од демонстраната, националиста. Данас када је у свету и код обичног света парола: конфор живота и уживања и разонода, тај наш владар који је неуморно и непрекидно живео само за своје концепције Уједињења, стварања једне државе од Струмице до Алпа, заслужио је заиста, велико политичко име Ујединитеља. Његов је живот био непрестано бдење у том правцу и ништа му људско није било тако блиско као светла његова политичка идеја која сад, његовом мученичком смрћу, трепери на небу над нама као непомична и чиста сазвежђа и звезда. Од почетка свог учешћа у државним пословима, још за живота Краља Петра, наш Блаженопочивши Краљ показао је не само моћ воље и чврстину карактера, него и ту духовну способност заноса који га је оснажио да, пре свих, иде за том светлом сликом државе које, да није било Њега, крај свих других, и свега другог, не би данас било. Контуре Његовог животописа помаљају се већ. Црте великог војника који своје војнике никада не оставља, црте великог државника који је прогледао људе и који изнад њих ствара државу, на људске слабости без обзира. А пре свега, са нечим горким око усана - мада је Његов осмех био увек тако ведар - Он ће значити, у сваком животопису највиши полет мисли да је једна иста крв текла вековима од Алпа до Струмице и да се за један исти народ, тако мучно, стварала на тој земљи држава коју је Он први носио, до свог последњег даха, као ванредну своју визију, у својим умним, дубоким и тамним очима.

Идеје, 13. X 1934.

304

НАЦРТ НАЦИОНАЛНОГ СКУПЉАЊА СНАГА

Ако је живот, посвећен остварењу једне идеје, највиша врста живота, онда је смрт и спровод нашега Краља Мученика заиста апотеоза оне идеје коју су наше ратне генерације, на свим странама где наш народ живи, под разним околностима и са разним националним нијансама, дрхћући носиле на срцу од детињства свога. Створена је држава, о којој смо сви сањарили, пре петнаест година, наша земља која нам се привиђала кроз сузе у жудним очима. Сад је ваља бранити не само на неком, неактуелном и имагинарном бојном пољу, него и на идејном које је пред нама. Трагика наших генерација, свих политичких нијанса, на крају рата и била је у томе да смо мислили, ето најзад време дошло да и ми поживимо, у ведрини и лакомислености мира, куда дубоко вуку људски нагони. Један наш песник певао је тада, да, после толике патње, треба лећи на Косово полеђушке и машити се пријатног, анималног живота. Данас нам је јасно, свима тих годишта, да за нас повлачења и одмора не може бити и нема. Напротив, док ово пишем, знам да у нас, националисте свих нијанса, данас осећају једно исто: „сад је тренутак, сви на своја места.” Уосталом, позитиве нашег политичког развитка биле су код нас и досад постигнуте само динамички. Основна вредност и главна црта нашег национализма, иако је наш народ велики у прегалаштву, били су и досад у замаху. Са нашим народом велики интервали пасивитета нису природни. У њему има, непрекидно, чак и кад се уситни, тог великог надирања, у безбројним примерима онога што је Масарик називао борбом помоћу „малих дела”. Мала дела, без престанка, сваки дан, ситног човека за човеком, добила су нам наш Југ, све наше крајеве испод Ристовца и, у тренутку општег покрета, она су се показала као велика дела. Песимисте у нас поставиле су теорију да све треба препустити времену. По њима, наша прошлост толико је пуна тегоба и патњи, да нам треба предаха.

305

Међутим, ако је икад тренутак прекида нашег националног фанатизма био опасан, он би то био сада и мислити политички добро у нас не значи бити за пасивитет, него баш обратно. Са закашњењем и не без разблажености примљен је у нас најпосле аксиом да је наша национална идеја плаћена горко, страшним жртвама и да зато треба да буде за свакога неприкосновена. Не као пример страних савремених појава, него као неизбежност и наша сопствена треба да нам је пред очима вековни закон политичког збивања да испред идеје пре него што постану баналне, иду увек епохе кад те идеје обухватају само један слој њима сасвим оданих људи, националиста. Проблем за нас националисте, свих нијанса, у данашње доба у томе је да се окупимо, да се из приватног, апатичног живота вратимо сви на своја места и да, у име наших мртвих, међу живима, понављамо само један покрет, без оклевања. Већина код нас види, још увек, само наше војничке жртве, поднете у рату, а само једна мањина слути да смо их имали, исто тако тешке, и на пољима друштвеним, патријархалним, духовним и пре свега моралним. Већина у нас још увек је осетљива не само на племенске традиције и регионалне своје интимности, него је још и под фасцинацијом идеја предратног тзв. либералног мишљења. По тој мудрости држава би била пре свега зато ту да буде за личност удобна. Она 6и била Јелисејско поље за перипатетична шетања и нагваждања политичара и бирача, стална тема препирке „интелектуалаца”, општа својина свих начитаних и несвршених ђака, доброћудна заједница у којој сваки може да игра како му ћеф свира и у којој село види своју срећу у слободи кувања ракије. Уз тобожњу јефтиноћу, трговине, саобраћаја, парничења и суђења. Уз изнимно апсурдну наставу школа, као знака напретка човечанства. Место таквих идеологија, потребно је данас, по нашем мишљењу, окупљање националиста свих нијанса, од словеначке Беле Крајине, од Новог Места и Чрномеља, па преко Карловца и Вараждина, Велебита и Пакре, кроз Приморја, босанска и херцеговачка брда, до војвођанских равни, шумадијских брегова и наше Старе Србије. У дну своме једног изричито истог елемента сељачког, војничких традиција који нема никаквих интереса да одржава традиције и лажне пароле својих капуташа. За тај наш недељиви слој потребно је да се активно споје све снаге наших националних досадашњих организација. По варошима може бити да 6и се могао развити морални дефетизам у основи туђинских слојева, једна лажна култура, притајена и разорна политичка индиферентност паука и шићарџија, чија су насељавања на сиротињи и честитости наших крајева историјски позната. Обично се, кад је реч о нашој народној будућности, брижно говори

304

о могућности будућих ратова. У истини опасности за нас нема претерано у спољним непријатељима. Наш народ, наша земља, и по суду војничких стручњака, и по очигледним чињеницама, не налази се у неповољним условима ма за каква модерна, па и фантастична, будућа војевања, ако их Европа не буде умела избећи. У неповољнијим условима него други свакако не. Опасности за наш народ, међутим, има много у нашим духовним проблемима. При њином решењу он може изгубити свој херојски лик, своје оштре црте и морал прекаљеног и вековног издржљивца, национални морал који је имала његова и најсиромашнија и најбеднија, брђанска кућа. Тај народ постоји неумитно, али не сме постојати даље мишљење да га треба оставити току ствари и току времена. Треба волети народ али више од њега треба волети светлу идеју о њему. Патријархалан, са сто својих ношњи, разних наречја, ћуди и обичаја, он је као хидра гутао политички ситнеж наших бивших партија. Оно што је од потребе нису либералне идеје, нити ласка појединим покрајинама и племенским делићима, него активност оних генерација које су са нашим народом биле на муци и које 6и му рекле шта треба неумољивим лицем. Проблеми садашњице, то је већ толико пута поновљено, економски су и социјални, али се они не дају решити без политичког идеализма. Нема сумње треба престати и уветом мрдати на дискусије државо-правних и националних хемороидичара, али без једног новог заноса националног, као што беху наши предратни, нами среће нема. Политички и социјални реализам још увек је могућ само кад се замишља у оквиру једног народа. Принципи по којима се од америчких радника тражило да приме са осмехом задовољства помисао усељавања јефтиније радне снаге кинеских и јапанских кулија 1, увек ће остати булажњење сањара и малобројних теоретичара који пре свега себе обмањују. Практично, са реализмом економским и политичким, за то имамо безброј примера, велики политички послови, при којима мора бити дисциплине, одрицања и жртава, свршаваће се и у нашем времену само на основу свести и инстинктивних ограничења у колективном, али у националном оквиру народа. Национални осећај, јак као нагон, још увек је једини у својим мистичним, природним и логичним нијансама, којим се од свакога мора и може тражити и у нас одговорности и политичког идеализма. Практично, код нас треба тежити што пре потпуној координацији рада наших националних удружења. Она су, свих нијанса, и до сада вршила своје задатке са чашћу, у заједници она би значила идејно повезаних преко пола милиона свесних чланова. Нису варошке традиције, него фолклорни подаци они којима наша национална удружења треба да обрате пажњу, а што се тиче идеологије

305

националне наших дана, после свега, она би требала да је што бурнија. Што идеалистичнија културно и политички наша идућа епоха, тим ће јаче стапати. Организација нашег општег националног замаха, још једном, прека је потреба, не само у лику спољашњег Јупитера, него и као присталица истих идеја, једномишљеника.

Идеје, 20. X 1934.

304

НАШ ЗАГРЕБ1

Никада нисам изгубио утисак који носим у себи из доба када је Загреб био наш брат и када је, усред2 рата и туђинског хаоса, осећао словенски и био за Србију. Никакви догађаји не могу да ишчупају из мене осећај3 да нема разлике међу нашим крајевима који су некад одолевали Турцима и заносили се идејом јединства не само целокупног нашег народа него и великог мора Словенства4. После једног пута, ових кобних и тешких дана, ја сам у Загребу осетио све то још једном, занет његовом прошлошћу и његовом садашњом, јесењом лепотом. Пред ковчегом Блаженопочившег Краља Загреб је манифестовао, онај прави наш Загреб, коме не припадају само неколико издајица и шачица бедних плаћеника. Загорје, са својим сеоским мирисом и тишином, у сељачком руху, плакало је над одром највишег оличења наше државне идеје као и Шумадија. На брегу, као тврђава, изнад модерног Загреба, стојао је натуштен и после сунцем обасјан Загреб прошлости, наш Загреб, народне историје. Изнад кровова трговачке вароши, у којој је било много туђинског духа и туђинаца, сунчале су се старе зграде, старе неколико векова, дворови, бански двори, палате хрватских старих породица, прво хрватско позориште, читаонице илирског покрета, трг Светога Марка,3 где је спаљен Губец. Трг на којем су године 1845. изгинули одушевљени србофили од аустријских6 пушака. Цела та слика као да се још једном наднела над одар Краља који је волео ту слику и коме је припадала. Оронуо и стар, тај део вароши био је тих дана нарочито миран и у њему је било само голубова. Некада ту су становали немачки и талијански7 насељеници, занатлије, а права маса наша и велможе хрватске у Приморју. Тек од XVIII8 века славенски елеменат9 узео је и ову узвишицу, али народ то и данас не зна и тврдо верује да је у њему одувек била стара слава и моћ народна. Тишина је сада под старим тврђавама, где су некад била Сурова дверце10 и Каменита врата11, под сводом светли олтар и слика Марије Матере Божије 12 пред којом клече сељанке. Шапат о Блаженопочившем Краљу иде и ту од уста до уста. Пред једним великим срцем Богородице, избоденим мачевима, трепере мале, многобројне свеће, међу цвећем. Под црним заставама и кућама завијеним у црно, ту горе, у старом, историјском Загребу, тражим оно место где је бан Хрватске барон Јосип

305

Јелачић год. 1848.13 положио заклетву пред српским патријархом Јосифом14 Рајачићем.15 У јесењем предвечерју цео тај део вароши још се једном појављује као мени драга слика. Сад је тај историјски део града дигнут високо и испод његовог пожутелог дрвећа указује се доле сва нова варош и поља и Сава. У тишини горе нема трамваја, ни кола, ну хуке. Као на гробљу, при сахрани која као да траје већ неколико дана, воћњаци су увенули и лишће опало. Са утисцима оне бескрајне, црне масе која је оплакала и испратила ковчег Краља, повукао сам се ту горе пред стару кућу Фрање Марковића који је певао старославенски16 еп. На мирном великом тргу, са фонтаном, осећао сам да исто срце које је куцало дуж личких, жељезничких17 пруга, увијених у црно, куца и овде. Из дубине допирали су мирни18 врхови јела и борова и круна дрвећа. Одмах до куће песникове је дом у којем19 је становао некада Петар Зрињски. Међу њима води стара улица са црним опуштеним заставама. Погнуте главе ишао сам до старе градске Већнице, где је кућа првог хрватског позоришта. Ту је, после толиких година немачких представа20 1840. јуна 10. први пут играна хрватска драма. Пред том кућом пало је највише жртава 1845. када је „хрватско вугерска” (мађаронска) странка водила последњу битку против Славјана, Илираца. Ту је пук пуковника Сарторија пуцао на одушевљене народњаке. Пук аустријских војника састављен од самих Талијана21. Моје мисли биле су остале код оних маса које су сатима стојале и нису се разилазиле из вароши, после одласка воза са посмртним остацима Витешког Краља Ујединитеља. Сад је реч о атентаторима, и код нас,22 и у иностранству. Али кад је већ реч о њима, не треба превидети оно што је очевидно.

Очевидно је да је у туђини огромним новцем учињено све да се искористи општа беспослица. Беда радничких маса које су годинама ван својих земаља, у страним државама, или у америчком исељеништву. На тај начин желело седа сеу атентаторске логоре одмами бар неколико десетина људи, расно наших, па да се од њих начине „усташе” и зликовци, уз припомоћ батина. То неколико имена, бедних плаћеника, у марсељској трагедији, у списку иследника уопште, игра врло споредну улогу. Већина, велика већина, криваца има типична имена и типичан23 лик оног туђинског, варошког елемента који је и пре рата мрзео Србију горе него врага и који је и сада мрзи као да је срце које још куца у Југославији.

* Атентат на краља Александра Карађорђевића извршен је у Марсеју 9. октобра 1934. године током званичне посете Француској. У организацији атентата учествовале су ВМРО и усташки покрет, а поред краља Александра, у атентату је погинуо и француски министар спољних послова Луј Барту.

304

То је онај елеменат нижег света који је своју „културу стекао по пиварама и туђинским касарнама, у којима се псовало и вређало све што је српско одвајкада. Не треба24 заборавити да је највећи живи историк хрватски г. Фердо Шишић јасно оцртао мржњу коју је тај елеменат имао и против свега што је било хрватско и народно све до XVIII25 века. У тој средини из које су никли типови који носе име Бжик, Поспишил, Ерих Лисак, Херенчић, Зингер, Кремзил и остала, 26 која заиста нису наша. Али оно што чини срж те банде, оно што чини мозак њен и срце то је аустријанштина, стара аустријанштина, душа црно-жута. Кватерник, Перчец, Перчевић, Дујић, Селетковић, 27 и други све су то бивши активни аустромађарски официри, црно-жути, или њихов пород. Мржња њихова на Србију, као и на родољубиву Хрватску, била је не само фанатична, плаћеничка, него и ниска, одувек подмукла мржња ренегата. За њих је у логору атентатора наставак рата у туђој служби и за туђински залогај који лижу покорно као псета. Оно што они дубоко мрзе то је била увек рука рођенога брата, оно чега се они стиде то је наша сељачка маса, оно што их је чинило дрскима, то је скромност и паћеничка трпељивост нашег света. Из њиховог28 круга били су не само најгори крволоци за време окупације, него одатле потиче и фама наше „некултурности”, заосталости, и свих других епитета којима су они у туђој служби, решавали лако проблеме нашег јединства. Та плаћеничка банда није никад била чак ни измет Хрватске, она је одувек измет туђинског, црно-жутог најамништва, од разних цукс-фирера све до господина Саркотића. Витешки Краљ наш Ујединитељ пао је од њиних плаћених метака исто онако мученички, јер је био светао, као и прва жртва, пре двадесет година код Шапца.

Време, 27. X 1934. Идеје, 10. XI 1934.

305

ЕУГЕН

Еуген то је омиљено име хрватских франковаца*. Еуген то звучи отмено, то звучи „шнајдиг”1, то подсећа на славног принца Еугена Савојског, идола некадашњих, црно-жутих официра. Цело то отмено друштво не воли уопште да говори хрватски, него му од срца иде само немачка реч. - (Перчевић пропагира Грич** међу нашим исељеницима, али интимну кореспонденцију, међу својим врлим родољубима обавља само немачки). Еуген, то се никад не мисли насамо, уз то се у мислима увек додаје „племенити каваљер”, der edle Ritter. Еуген, то је инкарнација франковлука, мржње на Србију, мржње на све што је народно, а нарочито сеоско, наше, сељачко. Ништа није нетачније, него и помисао да је банда Кватерникова републиканска, да је она у Марсељу гађала монархичку идеју. Напротив, Еуген то значи дубоку оданост монархизму, али не династији нашој која је поникла из дубине народа, Краљу чији је још прадед крчио и копао са својим сељацима у Тополи, Еуген то значи лакејску оданост али хабзбуршким царевима, верност али у Бечу, међу „пресвијетлима”, међу баронима, међу фон-овима. ____________________ * Фракција Хрватске странке права на челу са Јосипом Франком 1895. године одвојила се, због афере са спаљивањем мађарске заставе у Загребу, у Чисту странку права, познату под називом франковци. Њима је пришао и оснивач Странке права - Анте Старчевић. Они су се залагали за сарадњу са Бечом у циљу остварења хрватских националних интереса у оквиру Аустроугарске. Оштро су иступали против сарадње Хрвата и Срба у Хабзбуршкој монархији, против Хрватско-српске коалиције, учествовали су у иницирању Велеиздајничког процеса против Срба 1908, као и Фридjунговог процеса против представника Хрватско-српске коалиције. На тај начин су практично постали режимска странка у Аустроугарској. По окончању Првог светског рата обновљена Хрватска странка права истрајава на самосталности хрватске државе. Странка престаје да постоји 1929, и део чланства покреће усташки покрет. Реч „франковци” постаје у Краљевини СХС/Југославији назив за хрватске сепаратисте и практично је синониман термину „усташа”. ** Лист Грич је усташки, изразито антисрпски лист који је излазио у Бечу. Међу сарадницима био је и Бранимир Јелић, један од истакнутих хрватских политичких емиграната, који је сарађивао са покретом Анте Павелића и пре и после Другог светског рата, премда је од 1940. до 1945. године био у британској интернацији.

304

Еуген, то је инкарнација једног пропалог, варошког сталежа, као бајаги отменог који је према своме народу одувек био окрутан, који је свог малог човека са села хрватског од увек употребљавао за Мију, за уплашену звер, за сержана и хусара. Еуген у исто доба значи, међутим, одувек једно слугекањско наметање да, за Хабзбурге, понуди не само своје лакејске услуге, него и матерњи језик, име, па ако устреба и све на дому, и сву Хрватску. Нема веће политичке обмане у необавештеном иностранству, ни већег обешењаклука него што је та емигрантска парола „за независност”. То је парола најсвирепије лажи франковачке интелигенције, давно у служби бечких, црно-жутих монархиста. Еуген, то је уосталом исто тако давно извор свих клевета против српског народа кроз читав XIX век. Тип тих Еугена, и њиних породица побеснео је нарочито од онда од када је било постало јасно да ће Србија Карађорђевића после победа 1912. год. створити државу, државу која је једина могућност да сав наш народ једном престане да буде туђ слуга и туђа играчка. Државу која је уосталом никла из пепела, из пепела свих оних и свакога ко је год у нашим племенима, кроз прошла столећа, иоле имао образа и поноса. Са једном инфамном дрскошћу мађарска штампа доносила је конзеквентно вест да је у Марсељу погинуо „српски краљ” као да не постоји Југославија. Напротив оно што су Павелићеви и Перчецеви људи гађали то је био хрватски краљ у личности нашег краља мученика. Онај Краљ који је примио хрватске сељаке у сељачкој ношњи, сликао се са њима и који је ишао међу њих у Загреб и околину и онда када је знао да га вреба плаћена рука Еугена и разних Еугена. Никаква права, чак ни у свом циничном лагарању, нема та банда „барона” Саркотића да се сматра неком отменом кастом која води високу политику. Хрватски феудалци, већ пре неколико векова на страну историјски факт да су кројили капу мађарским Анжујцима и да су увек и поносито ломили се унутар хрватских граница, а не као жбири по туђим предсобљима, вековима су били и те како у отпору против Венеције, против мађарских династа и пре него ико против Хабзбурга. Никада међу њима није било туђих слугу и туђих плаћеника. Народ још памти трагедију Франкопана кога је венецијанска флота на превару одвукла са Крка, и далеко пре свих других у Европи, политичара, црквених великодостојника и писаца, један хрватски великаш био је онај који је први написао својим пером да је Хабзбург базилиск и где је он да ту нема живота. Ова нова и несхватљива политичка концепсија садашњих Еугена само је мудрост неколико плаћених пропалица заиста. Откуда то ђубре маловарошких покондирених тикава, племенитих ритера, да се сад истиче као неки далеки следбеник поносних Зрињских и Франкопана који су своје политичке идеје и гађење баш од тих Хабзбурга платили мученички, на пању, својим лепим песничким

305

главама у бечком Најштату. Еуген то значи надутост и конфузност, отменост и подмуклост црно-жутих фелдвебела, рехнунгсофицира, офисирсштелфертретера, оног сталежа изрода што би за царску пензију био продао не само свога народног Краља, него и маму и ћаћу и Хрватску. Та отменост касарнска, црно-жута издише у тим бечким Еугенима, ожењеним „бароницама”. Еуген, ништа то не значи на хрватском, далеко је то увек било од памети и горчина, од хрватског зноја и мука. Еуген то је последња црно-жута трагикомедија, са целим својим штабовима, часописима, „поглавницима” и представницима, Бонифацијима и Сервацијима. Последњи пут је Еуген био задовољан са Србијом, тамо око 1885. године, за време Сливнице и Обреновића, када је узвишени арбитар над свим нашим народним питањима била Аустрија. Der schöne Milan, „лепи Милан” у Бечу, у кафешантанима, или црногорски принц онако карикиран како су га Беч и Пешта хтели у оперети Весела удовица то су били југословенски симболи који су Еугену били по вољи. „Српски краљ” онакав после Сливнице, то је био последњи представник српства коме је Еуген пристао да салутира не без симпатија. Краљ Александар и Краљ Петар одувек су имали да очекују њине метке убица. Једног су жељно тражили 1915. године, другог су успели да сачекају после двадесет година. Краља Александра, неуморног радника, фанатика југословенске идеје, и светлог Србина, Еуген и сви Еугени мрзели су горе него што орла мрзи пузава випера. Тај плаћеник неких наших драгих суседа, тај чанколиз црно-жутих, бечких отмених кругова зар је могао, а да не побесни, видевши како се уздиже све више, она владарска породица, у чијим је рукама до звезда дигнута Србија, онај представник њен који је имао у себи мистицизма са дна народа и упорности да исто тако уздиже и Југославију. Еуген је расуо међу нашег малог човека, исељеника, сто клевета. Еуген је иначе очаран херојским подвизима и пробио је уши свету у славу милитаризма Јапанаца, победа код Лиманове и Лилебургаса***. За њега је само српска војска нимало чаробна. Еугену је само Краљева војничка слава сметала Од Еугена, од разних Еугена, није то нова повика на све што је наше, од њега је и „некултурност и корупција”, разуме се не код барона и наших драгих суседа, него зна се где, тамо где је Србија.

_____________________ *** Битка код Лиманове била је битка између Аустроугарске и Русије децембра 1914. године, у којој су Руси поражени, а битка код Лилебургаса, битка између Бугара и Турака у Првом балканском рату 1912. године, у којој су Бугари поразили Турке.

304

Еуген је тип „високе културе” и за њега нема стида. Он зна са колико је патње са колико поштења и патријархалне скромности наш балкански свет кућио кућу и државу. Еуген и Еуген већ годинама вичу „држте лопова”. Србија толиких честитих сељачких кућа, учитеља, попова, све је то за Еугена карикатура. Ништа не ваља и ништа није добро трубе његов Грич и други листови, разуме се не тамо где псето лиже господара и убица прима ореол у здравим валутама, него зна се тамо где је Србија. У нашег малог човека има више душе и културе, него у свим тим Еутенима, бароницама и „пресвијетлима” али то Еугену не смета. Њему би сметало само кад би једном ми престали да будемо наивни, кад би једном и ми почели да се светимо за сваку увреду на деветом колену. Јер да није било праштања и глупог сажалења за заблуделог брата „пресвијетлог” Саркотића, данас не би било ни баруна ни Еугена, ни једног Еугена од тих Еугена којима се сад бави Европа.

Идеје, 17. XI 1934.

305

НАША ХИЉАДУГОДИШЊА КУЛТУРА

Када се говори о нашој средњевековној просвети обично се истиче просвећеност византијска. Међутим, ми смо уверени да би много више требало истицати изворе који јасно говоре о словенској култури нашој на нашем тлу, хиљадугодишњој бар колико друге. Нема сумње да је паралелно са јаким латинским утицајима преко далматинских бискупија и Бара, Котора и Улциња, са много јачом снагом продирала већ скоро пре хиљаду година словенска култура, словенско хришћанство са Охрида. Та је прва истински била наша и народу једино блиска. У раду методијанске цркве и њених наследника несумњиво су основе словенске просвећености на Балкану уопште. Силина цариградске цркве била је у томе што је дозвољавала наш словенски језик у цркви. Тако је и књижевност и идеја словенског хришћанства хрватских глагољаша једино права и народна просвета у то доба у Хрвата. Словенском, црквеном просветом пословењен је и азијски народ Болгара. Латинска култура и латинска просвета, из раскошних, приморских градова и њених богатих цркава остала је само морска пена за наш народ на јадранским обалама. Не треба заборавити да је то латинско свештенство нашем народу тамо, у оно доба, дрско довикивало: „ниједан прави син римске цркве не може да се радује кад при олтару чује словенски в а р в а р с к и језик.” Само је та латинска просвета и црква привезала наш народ за средњевековну Мађарску, па после и уз Хабзбурге. Да су католици глагољаши победили, једна би црква можда била задобила и западне и источне наше крајеве и српска и хрватска средњевековна просвета стопила би се била у једно. У старој и заборављеној, охридској просвећености, међутим, једино, створена је права, наша просвета, у српским земљама, животом и радом Светог Саве и Немањића. На основу словенске, средњевековне културе ми заиста можемо говорити о н а ш о ј хиљадугодишњој култури која је од Шаре допрла до Кијева. Просвећеност у Словенаца, Хрвата, Чеха, Пољака добила је словенске црте тек доцније, у дугим и тешким народним борбама. Ако се замисли просветна моћ коју 6и један јединствени језик код свих Словена, једна књижевност, исто писмо могли имати, тек онда се да оценити трагика тог пропуштеног просветног момента у нашој прошлости. За Балкан, тај културни расцеп био је судбоносан,

304

а судбоносан је био и за цео наш народ. Да је верско-просветни рад Ћирила и Метода потпуно успео и одржао се кроз све векове као код нас у свим словенским народима, ко зна, не би ли дух који данас испуњава Европу и који над њом влада био сасвим друкчији и узвишенији. У сваком случају ништа не може побити истину да се једино код Срба, у нашем Средњем веку зачела и сачувала велика словенска просветна снага и само у балканским крајевима сачуваше велики трагови, сјајне, архитектуре и сликарства које данас проучава сва Европа, трагови сем тога једне широке материјалне културе, чији заштитници постадоше Немањићи, династија у сили и светлости својој тако изненадна да је за њене чланове, један наш писац с правом рекао лепу реч да беху „као метеори”. Значај те ванредне, просветилачке епохе српске, тим је виднији што баш у то доба, у словеначким земљама за наш народ влада потпуна тама, а у хрватским туђинска, приморска просвета под сенком Угарске и њеног крволочног лика пропада. Код нас се често сматра да су ретки подаци који говоре о приватном и културном животу Немањића. Кад се говори о њиховом богатству обично се спомиње женидбени уговор Немањиног синовца са меранским Андексима, чувеним раскошним грофовима, чији је дом био прави врт романске и немачке културе. Или се спомиње изасланство Немањино које је ишло немачком цару Фридриху у Нирнберг да тамо почне преговоре о савезу. Или се спомињу женидбе Стефана Немањића, прво принцезом Византа, а затим унуком најсилнијег дужда Венеције. По нашем мишљењу, ако је до тога, историчари би могли да скупе и истакну још много таквих момената силе и блеска средњевековне Србије, али по нашем мишљењу права дубока снага наше хиљадугодишње културе није само у тим династима, него у цркви и црквеној просвећености тадашњих времена и још више у моралу који је непоколебљив био вековима и који је био допро до дна народа. Утицаји Светог Саве, његовог личног живота, његовог духовног живота, његових главних замисли, цркве и државе трајале су неисцрпном снагом, све до доба цара Стефана Душана Силног, па и даље за све време Лазаревића и Бранковића. Али оно што је важније, паралелно иде са тим традицијама цео српски народ на Балкану. Његова култура заиста није нека фикција научних комбинација, него широка река душа, вековна историја. Духовни траг Савин може да се прати од почетка не само у породици, него и у цркви и држави Немањића и граје истом снагом и после његове смрти. Оном истом љубављу којом се волела књига у породици Немањића, још у време кад је писано Мирослављево јеванђеље, на двору Владислављевом сакупљена је библиотека старих црквених и научних дела. У доба трећег синовца Савиног, Уроша Србија је високо дигнута духовном и материјалном,

305

културом. У то доба по култури Србија је могла да се мери и те како са својим срећнијим суседима Угарском, Бугарском па и Византијом. Начела Савине социјалне правде и националне етике пробијају кроз све податке о саборима српских земаља, као и кроз историју тадашњег војинства, цркве и манастира, настављача не само његових идеја теократије, него и просвећивања. Далеко смо још од познавања свих средњевековних наших духовних центара, као и од именика свих оних сликара, скулптора, архитеката, философа и писаца, али словенске крви и словенских имена који су на горком и крвавом тлу Балкана стварали епохе наше оригиналне, словенске културе, по интенсијама Немањиног сина и његових ученика и потомака. Али нема сумње да се ближи време када ће о тој балканској култури да се у науци пишу нова поглавља. И нема сумње да је то за Европу исто такав талас изненађења као што је био и век који је прослављао наше народне песме. Словенски осећај и народна црта, у сваком случају остају главне карактеристике Савиних теолошких настојања. У ведријој, државној, па и црквеној атмосфери, у веселијем животу, него њихови сународници у хрватским и словеначким земљама, притиснути туђином, указују нам се у средњевековној прошлости масе становништва сељака, земљорадника. Ако у немањићкој епохи историје наше државе има величине, умногоме је то можда Савина заслуга, али да је морал, високи морал, кроз векове, највећег дела нашег народа, светла сен те руке над нама сачувала, то је чињеница јасна и извесна. После Савиног живота народ је пренео на себе све снажне црте његовог карактера. Његови етички појмови прешли су пут до наших најнижих балканских слојева. Чврстина и величина његовог карактера и морала појављује се већ у првим животописима о њему. У великих наших средњевековних писаца, у Доментијана, Теодосије, Данила, сазнање да је Сава не само један од највећих људи, него и од најморалнијих, види се јасно у речима којима ти писци трубе славу његову, али је то сазнање и данас непобитније него икада. Национална тенденција тако рано у Средњем веку иначе необична, у Савином раду потпуно је видљива. Тек кад се једном буде писала, неулепшана историја сваког зла које је нашем народу дошло, кроз столећа, од мађарских бискупа и грчких владика, од туђинаца црквених великодостојника међу прецима Словенаца и Хрвата, тек ће се онда оценити правом мером словенска огорченост Савина. Али хуманост и мистицизам допире од најнижих и до духовног живота краља. Демонске лепоте, страшни, али и велики краљ Урош II Милутин, у коме се још једном јавља силина и немилосрдност великог жупана Немање, доцнији идеал Душанов, по своме животу нимало сличан брату свога деде, скромном и чистом монаху, подлегао је ипак том духовном утицају који влада вековима после свим душама где год је било Србаља. У неком дубоком и грозном, мистичном усхићењу, тај велики владар интензивног, војничког, политичког па и дворског и

304

љубавног живота, дубоко је живео и у духовној наслади као заштитник књиге, мислилаца и ликовних уметника. Али у неком страшном контрасту своје окрутности, грешник и велики покајник, он је био створио за себе и утехе. Раскошан толико да је својом раскоши задивио чак и младе и мекушне дипломате грчке из Цариграда, тај краљ наш, који је своје дарове и богате задужбине расуо дуж, не само јадранских, него и левантинских обала, није могао да се отме души својој која га је с времена на време терала, да се утопи у човекољубље и осећај самилости који је Сава на својим аскетским плећима и у својим великим хладним очима, донео био чак са великих река Азије као највиши наук за човека. Краљ Милутин је, око свога двора окупљао све прокажене и богаље из Србије, па и суседних земаља и излазио међу њих као брат и прави наследник Савиних начела да им лично, душе своје ради, сладострасним својим, грозним рукамаудели милостињу и болове олакша. Све то у доба када се учтивост и друштвена игра после ручка код аристократа неких народа који нам данас пробише уши својом културом и традицијама, састојала у томе да се једно другом о главу оглодани батак и воловска кост фрља.

Идеје, 13. XII.1934.

305

ОТРОВНИ ПАУК

Требало би да памтимо оно што смо изгледа заборавили. Румуни су створили своју Румунију са мање крви и патње, са много пријатеља. Бугари су стварали своју државу са мање крви и много пријатеља. Грци су много патили од Турака, али најпосле државу им је стварала, са великом симпатијом, скоро сва Европа. За нас она некада није имала те симпатије, наш народ је све стварао у кукњави, у грозоти, ужасним жртвама. И скоро никада, није чуо добре речи. Словенци су се упорно, иако у сиромаштву борили за своје школе, али сву ту борбу пратила је непрекидна кампања туђинске штампе која их је грдила и понижавала. Као неки огромни, отровни паук, та је штампа плела своје отровне конце и око хрватских политичких борби код наших суседа, а кад би се уопште скупило све оно што је говорено у иностранству о нашем народу, без увиђања, неправедно, за време босанских и херцеговачких устанака, о црногорским патњама, о масакрирању нашег живља у Старој Србији, и о Србији самој, то би био докуменат који данас не 6и могао да се слуша без гађења. Велики, отровни паук инфамног, предратног Беча умео је да тка интриге и фаму око свих наших крајева и цео наш народ и сва наша земља били су у његовој мрежи. Тај начин стварања мишљења о нама, тај подмукли отров, више нам је шкодио него сви бајонети и топови Црно-жутог царства. За Европу која је о нама знала само ружно, и негативно, нову реч, први пут после дугог времена, рекла је војничка Србија. На бојним пољима балканских ратова, у легендарном прелазу преко албанских урвина, у васкресењу на Крфу. Главна црта за необавештене наше суседе, за целу Европу, пре двадесет година, у апотеози Србије било је то неочекивано изненађење да се све другаче свршава. Основно уверење националиста, и сада, треба да буде то: ми ћемо их још једном изненадити. А они нека само чекају наше расуло. Данас оног отровног паука и његове штампе више нема, али је чудно да његови конци, као са неког другог света још се увек спуштају. Наш народ сад има признање и поштовање толиких народа, али се ткање једног невидљивог паука наставља.

304

Некада, у свом националистичком огорчењу, наши романтичари називали су Европу: „трула” Европа. Она то више није. (Занимљиво је да је тако замишљају данас, романтично, још само наше назовимарксисте). У сваком случају време када су се о нашем народу могле причати бунике, у свету, заувек је прошло. Опасност лежи у томе, да се тај метод преноси унутра, на наша политичка и културна питања, и то невидљиво, као паучину, састављену од речи, неодговорног брбљања, дошаптавања и као бајаги уздисања за „добро” народа. Фантастичне лажи и бургије шириле су се некада, отровном мрежом црно-жутог паука, против срца нашег народа. Колико пута се писало да смо недорасли, бедни, неспособни, да се распадамо. Колико пута су се увеличавале наше тешкоће, трубило да смо некултурни, заостали, немогући. Док смо на једном мучном тлу, после толиких патњи, стварали чуда, савлађивали далеко веће тешкоће него други у својој историји, отровни паук непрестано је радио. На издисају сад споља, тај отровни рад се аветињски унутра наставља. Ми имамо читав низ духовних саботера којима то нимало не смета да буду у исти мах на масним положајима истог режима и исте државе коју грде, карикирају и клеветају ординарно. Тај тип „левичара” и „слободног мислиоца” типичан је у нас као и интернационалисте незналице. Комичан тип Срете („сретенизам”) који је ванредни, и због тога омрзнути Сремац сачувао од заборава још је најблаже чудо међу тим типовима који трчкарају и сад око нас у животу. Паук тка сад изнутра. Треба бити слеп па не видети како се сад међу нама шире његови конци злих вести, застрашивања, претњи, инфамија, малодушности. „Не иде” - „слаби смо” - „јесте ли чули шта се спрема” итд. Тамо где су се некад борили за словеначке школе, против туђина и непријатеља, неки паук шири сада фаму страха од рођеног брата. У души хрватског сељака, па и варошанина, невидљиви, отровни конци - то је и сувише познато - са дана у дан стежу срце. Сипају отров, карикирају државу, праве од националног осећаја гротеску, а плаше иностранством. Ништа није добро што долази из Београда, фантастичне се ствари спремају итд. Већ годинама, у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним крутовима свега што је национално. Државна ствар ниједна, не може да прође а да се против ње и о њој не причају бајке и још није био 1. у месецу, када се чиновницима није пуштало у уши да је крах близу. Откуда те непрекидне вести, откуда ти конци, где је тај паук који ту паучину тка? Човек који је оптимиста, коме је држава држава, а влада влада, издајица је странке, и разуме се, узвишених партиских идеала. Држава иде гигантским корацима напред али та фама непрестано је

305

стиже. Она прича не само о милијардским корупцијама, без којих наш човек већ не може бити, него и о најгорим намерама те против ове вароши, покрајине, те против оног дела народа, или племена. Невидљиво, отровни паук ради неуморно. Што је наше то никако не ваља, што је туђе то је увек изванредно. Не само књиге (а књигама се код нас за последњих петнаест година извршила једна огромна пљачка, и не само то него и превара нашег народа) и политичка мудрост из иностранства, а већ о трговини, капиталистичким обешењаклуцима да и не говоримо, све је то туђа рука и одлична реклама. Туђин нам се смеје у лице, он нас на филму прави Циганима, у Мостару, тамо где има више чојства и господства, урођеног господства, него у свим тим туђинским, проституисаним круговима пара. Не само литерарним и културним мајмунлуком што сам већ једном показао, него уопште отровом сумње у све што је наше, била то традиција, била то војничка улога Србије, епоха политичког разбора српско-хрватске коалиције, или политике оних Словенаца који су од почетка знали само за једну мисао водиљу: будућност уз будућност Београда. Национални рад, на свим пољима, заглибио се у апатији. У Љубљани била то књига, књижевност, друштво, све се ограђује кинеским зидом од националиста. У Загребу се игра „наши” - „ваши”, а у Београду читаве групе недоучених ђака и покондирених паланчана баве се само „интернационалним проблемима” и, док друти труну у тамницама, играју се салонског комунизма. Најлепше је у Сплиту, тамо се повампирила „медитеранејска култура”. Наше је мишљење да се не може очекивати борба против свега тога само од званичних фактора. Националисте морају видети да су то сад питања друштва. Србија пре рата, ма колико подељена партијама била је национално и духовно компактна. У њој није било саботаже, па ни мреже духовних, туђинских паука. После њене ратничке победе, широм целе Југославије, потребан је сад духовни отпор, који је тешкоћа културна, рад националиста. Остаци предратног отровног света покушавају, очевидно, да оно што су изгубили на бојном пољу против Србије добију сада подмукло политиком сепаратизма и анационалним идејама. Постоји, нема сумње огромни невидљиви апарат не само туђинског, кожодерског капитала, индустрије, пљачкаша, него и политичких идеолога, агитатора књигама, дошаптавањима, као бајаги безазленим културним средствима, све у циљу да се наш национализам надвлада. Многе хиљаде туђих поданика које добро знају шта раде код нас и многе хиљаде туђинског елемента који од срца прижељкује нашу пропаст, само је један део оних снага које се крију, али откривају око нашег народа и нашег национализма. Добар део марксизма који заноси омладину, само је маска разних сепаратиста.

304

У таквом стању ствари велики део наше скептичне, кафанске и „либералне” интелигенције, на оба ува спава. Сем тога диже нос и нећка се да прими и призна сувише просте и „застареле” формуле национализма. Па ипак, страховита жртва коју је наш народ понео недавно, погибијом Блаженопочившег Краља, отвориће и отворила је изгледа националистима очи. Пренос његовог тела, кроз целу земљу, онај воз кроз ноћ са зажареним светиљкама, погреб од Сплита, кроз Загреб и Београд, најузвишенија наша национална манифестација уопште откада наша држава постоји, потресли су и широке масе. На онима који у патњама и крви, у традицијама и у души тог народа виде полазну снагу свог политичког уверења, сад је да се јаве, окупе и размисле шта ће.

Идеје, 3.1 1935.

305

ПОБЕДА НАЦИЈЕ НАД МАРКСИЗМОМ

Са скоро 100 на 100%, при гласању у Сарској области*, обећања и предвиђања, за Маркса, нису се испунила. Скоро 100% на 100% гласало је у Сару за н а ц и ј у. Кад се узме у обзир дрека којом су марксистичка обећања дата, кад се узме у обзир новац и психоза застрашивања којом је марксистичка пропаганда у Сарској области радила, кад се узме у обзир, после свега тога, да гласање за статус кво није дало ни 10%, онда су марксистичка предвиђања најблаже речено испала смешна. Нема сумње да је пропаганда за Маркса, и у овом случају, имала на својој страни много лакоћа. Јеврејска емиграција из Немачке, емиграција интелектуалаца који су се разишли по целом свету, али раде и даље, свим силама, и свим средствима, испунила је светску штампу, радио, својим гласом претње, клевете и претказивања страхоте. Зар није било, све до јуче, речено да рударски елеменат, да радништво, да сељаштво у Сарској области неће ни да чује о повратку отаџбини и нацији. Да ће, до дна душе решено за Маркса, доћи у сукоб са националистима до грађанског рата? Па после свега тога, ето, у највећем миру, скоро 100% насто, гласа за н а ц и ј у. Тек ваљда нема у Сарској области само 10% сиромашног света? Тек ваљда нема 90% одвратног буржуја, плаћеника итд.? Гласање у Сарској области, велики је удар за марксизам данас. Оно је велика победа националног схватања и морала. _______________ * Плебисцит у Сарској области одржан је 13. јануара 1935. године. По одредбама Версајског утовора, Сарска област, која је до тада припадала Немачкој стављена је под управу Друштва народа, рудници Сара су стављени на располагање Француској на рок од 15 година, а након 15 година становништво је плебисцитом требало да се изјасни о даљој судбини територије. Референдум из 1935. године одлучио је у корист припајања Немачкој, што је ојачало нацистичку власт.

304

Није ово први пут, - ни последњи пут - да се марксистичка дрека показује пуна обмана и самообмана. И да се марксистичка обећања испуњавају само дотле док марксистичка пропаганда има у рукама своја страшна средства интернационалног пропагандног новца, тероризма, штампе и литературе. У Италији, у Немачкој, у Аустрији, у Шпанији политички марксистички извештаји годинама су били нетачни као метереологија. Обмане и самообмане, то су главне карактеристике марксистичке пропаганде, поред насиља, секташког терора, и искоришћавања до убиства и безнадежних побуна широких маса. Пролетери, на целом свету, иду данас у несрећу по рецепту једног нечовечног вођства које и није из пролетерских редова, него једна пропала буржоазија, литерарна, далеко од разборитости и гледања факта. Част марксизму правих марксиста, али и они скривено морају признати себи да је до повраћања одвратно данас то увлачење радне масе у авантуре без реалних, марксистичких основа. Има ли веће инфамије од недавне изјаве шпанског вође марксиста који је аутом и моторном јахтом која му стално стоји на расположењу, побегао у Француску где је изјавио да побуна у Астурији још није свршена.** Да, није свршена. Рудари су остали у Астурији, да гину и дршче, под горким условима рада још, јер се „предвиђања” марксистичке „елите” нису испунила. До идућег случаја. Цинизам једне увек исте „елите” марксистичких „интелектуалаца” који противнику у Немачкој стално баца на нос педерастију, а крије јадна више и сексуалних нарцизама, него икад досада иједна политичка елита. Њена обећања, њена тврђења, њена прогноза, све је то типично илузионистичка, површна, обмана и самообмана. Иако се данас пита откуд у свету толико реакција, цензура, запта, тој поштованој врсти „спасилаца” рудара и пролетера има да се захвали, пре свега. ____________________ ** Побуна рудара у шпанској области Астурији догодила се након изборне победе деснице на изборима у Шпанији 1934. године. Против владе устали су анархисти и комунисти и позвали на штрајк. Већина побуњеника је брзо пацификована, сем рудара у северној шпанској области Астурији, који су преузели контролу над неколико оближњих места прешавши у отворену побуну и отворивши ватру на војнике. Гушењем побуне руководио је генерал Франко, и она је брзо у крви скршена. Ова победа представљала је увод у шпански грађански рат.

305

Нема сумње да ће апарат Макс Брауна*** и сада наћи, за ових 90%, лако, тумачења. И да ће стадо марксиста примити та тумачења. Али нико неће побити тај факт, да је и крај толиких година удобног живота, валута, под претњом терора, при страху да иде можда много тешкоћа и осиромашење, компактна маса немачког сељака, па и много, много радника, рудара гласало за повратак нацији. Јер нема никакве сумње, још једном се показало да, догод буде сељака, земље, орања, пољског рада, живота који је ближи природи и појму Бога, и узвишенији, и човечнији, од свих варошких живота, та „елита” онаниста, фројдиста, начитаних марксиста и илузиониста, неће успети. Њина је грозота прошла, као колера, скоро по свим великим градовима европским и свим земљама, али су земље и нације остале. Нација немачка, нација шпањолска, издижу се из летаргије баш ових година више него икада, а иде дан, када ће загрмети још једном и највећа нација словенска, Русија. Само тада нико у њој неће више видети то „елитно” јато папагаја марксизма, одвратније у морбидности својој од најодвратнијих буржоазија. Петнаест година политичких гафова, петнаест година заглушне дреке на сва уста, погрешних маневара, пропуштања, затрчавања, непрорачунатих и непромишљених потеза, несрећа, срамота, то је биланс овог снобовског марксизма који живи од ратних страхота, од панике распаднутих војски и једне генерације дечака који нису уопште при себи јер су одрасли у једном свету који је био петнаест година ван себе. Да није било распадања руске војске и других страхота никада овај снобовски начин марксизма не би био успео. Далеко су дани Жореса****, част правим марксистима, наше крви, и блиским народним слојевима, али оно што данас битно чини марксизам то је горе од најгорег кулака. ______________________ *** Макс Браун (1892-1945) био је немачки политичар и новинар, један од руководећих људи Социјалдемократске партије Сарске области и њен челник 1928-1935. Након плебисцитарне одлуке о прикључењу Сарске области Немачкој, у којој је на власти била нацистичка партија, Макс Браун је емигрирао у Француску, а потом у Велику Британију, где је и умро 1945. године. **** Жан Жорес (1859-1914) био је француски политичар и писац. Оснивач Француске социјалистичке партије, подржавао је Драјфуса у афери која је избила у Француској, залагао се за социјално законодавство и антиклерикалне мере. Био је међу оснивачима часописа Иманите (L'Humanité) 1904. Честа тема његових текстова било је питање избегавања сукоба међу великим силама. Године 1905. пристао је на уједињење Француске социјалистичке партије и Социјалистичке партије Француске у Уједињену социјалистичку партију (Француску секцију радничке интернационале).

304

Марксизам, овај марксизам који је у крви окупао радништво Беча, рударе у Астурији, који је тучен националном дисциплином сад, са 100% насто у Сарској области, највише је крив за ово блесаво „политизирање” живота, за овај хаос не само цена, животних намирница, за сталне саботаже, за хаос који влада не само у индустрији и производњи, него и у несразмеру трошења вароши и села. Али тај и такав марксизам још је горе крив јер је баш он омогућио у свету толике реакционарне силе и онемогућио онај упорни рад на поправљању свога стања који је радништво, пре рата, вршило разборито, неумитно и без падања уназад. Нација, у свом осећају једнакости по крви, по души, својих чланова, нације у 90% као припадници сељаштва, замениће и на социјалном терену појам марксизма. То што се сељаштво изостављало из рачуна, за ових 15 година, скоро свуд у свету, то што се презирало својим „кулачким” менталитетом, то није било толико резултат једног далеко отишлог варошког развитка, колико једног далеко отишлог политичког снобизма. Политичке идеје, и програме, треба вратити, на орање, и сељака. Мада има неколико, и више европских метропола, са милионима становника, који полако почињу да личе на џазбандисте, бармене, и проститутке, 90% у Европи још увек живи на земљи и оре је и удише. Гласање у Сарској области показало је још једном снагу националне идеологије, снагу уопште појма отаџбине, осећај крвног сродства и патње заједничке, као и осећај националног тријумфа. Као крај неке идиотске, сексуално поентиране песме Фројдове деце, гласање у Сарској области1 показало је да су стихови Хермана и Доротеје2 још увек актуелни. Очигледно, у револуционарним предвиђањима, и интернационалном схватању, од Макса Брауна, бољи је Гете.

Идеје, 17.1 1935.

305

СЛАБОСТ НАШЕ ОДБРАНЕ ОД МАРКСИЗМА

Наша „буржоазија” има о марксизму, као политичком противнику, сасвим несавремене и сентименталне појмове. Комунист и комунистичка пропаганда то је за нашег „грађанина” нека врста младићске лудости која ће проћи и коју треба пустити да се истутњи. Наш човек, производ политичке демагогије која је трајала на свим пољима јавног живота деценијама, пред упорним марксистом од срца ће се продерати „алал ти вера”. Без икаквог познавања марксизма, или врло површног, као партијски човек на дну срца, наш политички човек, па и наш просечни човек, иде уз марксисту као саботера, са истом оном притајеном симпатијом којом гледа на божјака против кондуктера кад развали ноздрве или тресне пљуванак о патос трамваја. Пусти слободног човека. Иначе и те како без поштовања туђег политичког убеђења, препредена и пуна немилосрдног цинизма, наша буржоазија, без обзира на демагогију, примитивно саботерство његовог покрета, и данас меша марксисту и светли лик идеалисаног Светозара Марковића*.

___________________________ * Светозар Марковић (1846-1875) био је српски политички теоретичар, политичар и један од првих идеолога социјализма. Започео је студије на Техничком факултету Велике школе и упућен је као државни питомац на усавршавање у Русију 1866. године. У Русији је ступио у везу са револуционарним друштвима студената и одушевио се њиховим идејама. Због учешћа у тим организацијама морао је да напусти Русију 1869. и да настави школовање у Цириху. Тамо је постао члан Руске секције Прве интернационале и њен консултант за српска питања. Због критиковања српског Устава из 1869. године изгубио је државну стипендију и морао је да се врати у Србију. Учествовао је у раду Уједињене омладине српске и предводио њено лево крило. Основао је први социјалистички лист на Балкану 1871, Раденик. Због своје субверзивне активности осуђен је на годину и шест месеци затвора 1874. године. Пуштен је након девет месеци, али је преминуо убрзо након тога услед болести.

304

Она мери данашње марксисте појмовима које је стекла око Туцовића** и у њеној глави данашњи интернационалист једнак је са марксистом типа професора Ђурића. Нема сумње да се, нарочито стицајем политичких прилика оног доба покрет Светозара Марковића и његова личност може идеалисати и да је идеалисана. Нема сумње ни да је социјалистичка партија пре рата можда вредност у нас донекле и са националистичког гледишта. Најбољи израз националне свести наших тадашњих Бакуњиноваца дата је у писму Гаврила Принципа где је борба између свести да је потребно, пре свега, решити питање национално, и револуционарног идеализма, јасна. Све то, међутим, нема никакве везе са данашњим нашим марксистима и никаква смисла. Те реминисценције поводом марксизма само су опасна самообмана либерализмом ушкопљеног нашег „грађанског” сталежа. Оно што је било најбоље међу марксистима, давно је откинуто од радништва, ућуткано у дреци нових „савремених” марксиста и кад би се данас прегледао, без илузија, наш марксизам, нашло би се у њему скоро 90% немарксистичког елемента конфесионалне демагогије и сепаратистичког саботерства. Према њима наша буржоазија не би требала да има никаквих обзира. Комунистичка пропаганда, баш зато јер је за нашег човека нова успева код нас скоро без отпора. Та пропаганда, већ сама по себи, израђенија је и боља од свих других манифестација марксизма. Она има читаву скалу мајсторски прорачунатих ефеката. Наш буржоа који уме да се брани од хајдука, који на селу даје тип зеленаша хладна срца, стоји наивно и ошамућен пред игром марксизма. Зато је пропаганда марксистичка у нас тако илегална и закићена са толико туђег перја. О читавом низу комунистичких пропагандних елемената наш буржоа нема ни појма. ________________________ ** Димитрије Туцовић (1881-1914) био је српски социјалистички политичар и теоретичар. Организатор модерног радничког покрета у Србији, један од водећих људи Српске социјалдемократске странке, сарадник и касније уредник Радничких новина. Залагао се за марксистичку оријентацију српског социјалистичког покрета, за опште право гласа и боље услове за раднике. Д. Туцовић подржавао је ослобођење балканских народа, пропагирајући стварање Балканске федерације. Критиковао је балканске ратове као освајачке, а не ослободилачке, као и поступке српске војске у Албанији. Српска социјалдемократска странка је у парламенту гласала против ратних кредита уочи анексионе кризе, балканских ратова, као и Првог светског рата 1914, и тиме била једна од малобројних европских социјалдемократских партија која се противила ратним кредитима. Димитрије Туцовић је погинуо као српски официр крајем 1914. године.

305

Теза голготска о пролетеру код нас је потпуно успела. Кад би нас неко посматрао издалека изгледало би као да је у нас пролетерски проблем главни проблем нације и друштва. Толики други, економски, и што је важније духовни проблеми нису још ни дотакнути, али се зато сваки дан, све што зна да пише и чита, све што је ишло у школу, скупља око марксизма. Марксизму треба теза да је пролетер великомученик, а одмах и друга да је буржуј што одвратнија свиња. Марксизам издваја као изабрани народ пролетера, говори му да је цвет човечанства. Марксизам као поп с дана у дан уверава пролетера да је само он јадан и бедан, да треба да се прене и да влада. Што је најлепше наш буржоа се при томе снебива као неиспавана млада и све те тезе прима, па се стидљиво склања. Је ли игде показао вољу да се бори против марксистичког лицемерства? У сталежу свештенства, професора, младих „научника” универзитета, одборима „националних организациЈа? Не, он подлеже тој масовној хипнози као бубашваба. Пролетер, сам по себи, тобоже, инкарнација је свега доброг и племенитог, њега треба дићи на пиједестал, он је вазнесење човечанства. Да не би био „несавремен” нехуман и нарочито литерарно заостао буржоа све то гледа као да сања. Пролетеру је све дозвољено и све му се извињава, за њега и његову класу сви су забринути. У њему је идол морала па и лепота. Уметност као Венеру треба голишавог да слика само њега. Што је најодурније у тој комедији то је да све то не доноси никаквог бољитка нашем раднику, нарочито не оном који је расно наш, још у контакту са нацијом, и тек пошао са села. У ствари, све се то одиграва на површини тзв. интелигенције и читава та апотеза1 пролетера која га после тако скупо кошта (види: Аустрија, Немачка, Шпанија, Бугарска) код нас постаје права карикатура. Марксистичка пропаганда претвара нашу интелигенцију у аморфну масу која не зна да се брани и која изгледа напушта положаје традиција, положаје своје уопште, без удараца. Марксистима, бар теоријски, задржавши плате разуме се, пришла је читава једна класа кукавица. Земља наша стоји по страни и сељак гледа чудо што се око њега збива, али онај сталеж који има за дужност да се брани полако попушта. Пролетер није такав каквим га марксистичка пропаганда фарба и они који су делили хлеб са њим и рачунали на њега, знају да је његова права слика сасвим друга. Место њега високо се уздиже национална идеја, али наш буржоа сматра да је „несавремена”. У ствари то је једина идеја у име које у нас може да се тражи не само социјална правда, него и смисао сваког рада и логична веза са оним што је било. А све што није и неће у нацију има да зна шта га чека. Питање марксизма није полицијско питање, каквим га наша

306

буржоазија сматра, оно је питање друштва, оно је питање борбе и отпора. Нација, она је ту, у тих 80% сељака, јединосушних2, архаичних, у својим пољима и планинама. За њу, никакав социјални програм није широк доста, у име њено никаква строгост није тврда доста. Пролетерско питање није главно питање. Напротив. Марксистичка пропаганда израсла је у нас као печурка, у њој свега има, а највише непријатељства, мржње, подлаштва према свему оном што је наше, расно наше, наше по традицији, наше по духу. Марксистичка пропаганда у нас не заступа радника, ни реални програм његових интереса, нити је неки идеализам. Марксистичка пропаганда у нас једнака је са радом издајица у туђини, против ње наша буржоазија не уме да се бори, против ње наћи ће се лек тек онда када буде уздигнута као политичка идеја нација и раса, а та постоји. Она је ту и код Новог Места и Чрномеља и дуж Кордуна и на Пакри, и дуж Дрине и преко свих древних наших кршева, вртача и планина до светих језера. Једна иста и неприкосновена. Доћи ће дан када ће она судити уљезима.

Идеје, 16. II 1935.

325

ГОСПОДИН НОВГОРОД

По нашем мишљењу Русија није била никад једно са Европом, али не може то бити ни са Азијом, она је још увек засебан словенски свет, засад у власти комунистичке партије. Ма колико да су везе међу њима биле неоспорне, и у Немачкој, и у Мађарској, и у Аустрији, и у Шпанији, европски марксисти и руски марксисти ускоро ће се разићи. За европске марксисте руски ће постати мистичне месије које нису дошле и које су их издале а европски, за руске, једна непрекидна фаланга бедника и сметењака, конфузних и брбљивих који живе од самообмана, наслеђених од социјалиста. У сваком случају и Мађарска, и Немачка, и Аустрија и Шпанија биле су тешка разочарања за руске марксисте. Што је националистичка идеја освајала тек са појавом антиматеријализма и идеализма, под оминозним називима фашизма, расизма и других сличних политичких нијанса, после рата, томе, по нашем мишљењу ни досад није била узрок снага марксизма, као политичка концепција, него слаба одбрана либерализма и одурне демократије. Што је у Русији, тек после седамнаест година, куцнуо изгледа час национализма, и то је лако разумети. После рата, главна теза европске буржоазије била је сентиментална: западна култура, европски човек налази се на рубу пропасти. За борбу против марксизма требала је тек да дође једна нова пасма европска, жилава, немилосрдна, хладна по срцу, са рекордима на свим пољима и она је дошла. Она је изричито националистичка свуд где постоји могућност да се једна раса идеализира и где постоји потреба да се, пре свега, реше проблеми огромне већине становништва која је земљорадничка. За националисте, пад комунистичке партије у Немачкој, недавно гласање за Саар итд. били су велике, изгубљене битке марксистичких партија. Буржоазија је ликовала у свим земљама. Под утицајем крваве победе и у Шпанији, масонерије и либералне демократије - помоћу националистичке и сељачке реакције - буржоазија је чак, као увек лакомислена и цинична, претерала. Она сматра да сад све опет може да иде по старом.

324

По нашем мишљењу, међутим, свака победа против марксизма, са старим политичким, економским и етичким појмовима, и кад би била, била би само Пирова победа. И на Западу, по нашем мишљењу, марксизам побеђује тек једна нова националистичка идеологија, пруског, англосаксонског, норманског и кастилског идеализма и антиматеријализма. Без тога, све би се свршило само на привременом затишју глупих реакција. Са гледишта нашег национализма, без преурањене радости, ми спокојно очекујемо, најтежи удар марксистичкој пропаганди и илузионизму, тамо, где је парола „светска револуција” са којом марксизам стоји, или пада, бачена у ветар.* Националистичке тенденције у Русији искључиће марксистичке. То може доћи постепено, што је схватљиво, али може пројурити етапом и као олуја; на месту марксизма може нићи чак и панславизам. У сваком случају ми смо у добу кад, после седамнаест година, националистичка идеја, у Совјетима, јасно почиње борбу против марксизма. Било 6и смешно очекивати од тога нека чуда, и са нашег националистичког гледишта. У опредељивању политичком, уопште, заблесављења на једну једину страну, код нас у обичају, нису више по нашем укусу. Ипак, марксисти не треба да се варају. Ако у комунистичком табору у нас има велики број сепаратиста, аустријанчина, и других, у маси која не крије симпатију за Русију, то није у 80 одсто симпатија за марксизам, него за панславизам. Маркс и његов сарадник Енгелс падају са теоријом негације духовних и етичких аргумената у еволуцији људског друштва. Али без тих аргумената, кога врага и са каквим аргументима могу марксисти у нас да говоре уопште? Наш ситни буржоа и наш земљорадник није могао у првој епохи Совјета до 1922, нимало да се одушевљава. ______________________ * Учвршћивањем Стаљина на месту генералног секретара партије, пошто је поразио Троцког и „леву опозицију”, дошло је до дубоких промена у СССР-у. У основи је било привремено напуштање тезе о светској револуцији, услед неуспеха револуционарног таласа који је захватио Европу по окончању Првог светског рата, и концентрисање на изградњу социјализма у једној земљи. То је подразумевало напуштање Лењинове нове економске политике (НЕП) и укидање приватног поседа. Усвојен је програм колективизације сеоског газдинства и развоја привреде у складу са петогодишњим планом, у циљу индустријализације и електрификације земље. Нова политика довела је до обрачуна са „десном опозицијом” крајем 20-их година.

325

Панславистичка захвалност према царизму - а била би срамота да је није било - била је још увек жива. Убијање и уништавање, блесаво уништавање, није могло никоме да прија. Крвав, али разборит, наш најбољи део народа, тада је о томе најрадије ћутао. По нашем мишљењу пак доћи ће дан кад ће неко, за тих десет милиона убијених, да одговара. Пад троцкизма**, по нашем мишљењу, био је први тренутак када су националисте целог света могли да дигну главу. С троцкизмом пада, оно што је са нашег гледишта значило смртну пресуду свега што је словенско, балканско, свега што је наше, наших народних снага, наше нације уопште. Троцкизам уопште за нас значи све магловите, фаталне и хистеричне црте марксизма, ортодоксне и материјалистичке. Самообмане, вербализам, журналистички марксизам, далеко од радника и сељака, далеко од усева, од села, од живота, а највише од Русије, то је троцкизам. Јаук и галама што се од неког времена разлеже против Русије у табору хистеричних, литерарних марксиста, за нас је најбољи знак да иде време. Крене ли се та марксистичка интернационала једног дана против свога папе, за нас националисте значиће да је дошао тренутак. Господин Новгород, у новом лицу и подобију божјем, ће да загрми. Било би јако наивно мислити да је националистичка епоха у Русији сасвим близу. Ми врло мало знамо тачног из Русије. Али је неоспорно да је већ искључењем „Неп”-а, страног капитала и троцкиста, борбом против аналфабета и алкохоличара, увођењем златне подлоге новца итд. отпочео нов правац, ближи руском народу, него теорији марксизма у Русији. На последњим конгресима, политичким и партијским, незадовољство ортодоксних марксиста, теоретичара, троцкиста, - за нас националисте барометар отрова - избило је свом снагом. Јасно је да је тамо отпочео политички курс који се одваја од материјалистичког становишта и који све више води бриге о земљораднику и војсци. Један корак још само и биће Русија. _______________________________ ** Троцкизам означава идеолошко-политичке концепције Лава Троцког (1879-1940). Централна идеја је одрицање могућности социјализма у једној земљи без интернационалне социјалистичке револуције. Троцки је такође сматрао да пролетаријат може рачунати на подршку сељаштва само у првој фази револуције, али не и у изградњи социјализма. Сматрао је да треба допустити постојање фракција у оквиру Комунистичке партије. У оквиру Стаљиновог обрачуна са „левом опозицијом” у СССР-у Лав Троцки је разрешен свих функција 1927, а приморан да напусти СССР 1929. године. Допринео је настанку Четврте интернационале 1938. као алтернативе постојећој Коминтерни. У ширем смислу се под троцкизмом подразумева свака фракционашка делатност. Троцки је убијен од стране агената НКВД-а у Мексику 1940. године.

324

Карактеристично је да се марксистима чинило, недавно, у Москви, да је и Бетовен мање „романтик”, него најновија совјетска музика. У њој су критиковали сувишни романтизам и национализам. По схватању ортодоксних марксиста у Русији, која је сад један од главних фактора међународног мира спремају се на рат, али на патриотски рат, а постају издајице марксистичког идеала и интернационале. Сматра се чак да и унутрашње стање показује тај прелаз. Руски језик, веле, намећу свуд, украјински потискују итд. Нека је све то засад само израз партијских разрачунавања екстремиста и совјетске владе, место марксистичке Русије, по нашем мишљењу изненада појавиће се националистичка. У даљини разлежу се опет звуци звонцади руске тројке која се враћа са облака. По извештају недавном „заменика” војног комесара Тухачевског у војсци још увек на 49.3 одсто припада партији међу официрима 68.3 одсто међу командантима пукова 72 одсто. Ипак, из последњих изјава Молотова, јасно се назире да на марксизам свом силином леже сен руског сељаштва. Још један корак и испуниће се Достојевсково пророчанство. А тада, марксизам ће дубоко погнути главу, а за националисте ће доћи и тамо њиних пет минута.

Идеје, 23. II 1935.

325

НАЦИЈА И САБОТАЖА

Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника. У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, углавном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, углавном, за њу. Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, иако ефемерна мањина, нити је била, нити је сад за њу. Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих Јужних Словена а заборавља се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију. Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линија и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију? На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре. Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио. За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никад били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома. Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама. Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија. Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је

324

очевидно старачка и застарела. Сва у шљокама и звонцадима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеја, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форама. Теоријски, није било ничега што у нашим политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвата као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама. Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија. Пре седамнаест година, па и за седамнаест година, зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји н а ц и ј а. Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч најпосле каже као светиња. Разни смо државни остаци, племена, разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота. У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, јединосушна али је нису хтели. Не треба хитати, треба чекати време ће све лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати, а нарочито, за бога милога, не треба претити. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе, били су и резултати. Сви велики послови политички међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге. Кад су у последњи час XVIII века прокламована права човекова у име те идеје није се само мрело, него и уништавало. Кад је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, мада се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним, задовољством, ниједан цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао. У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има

325

потребе повлачења једне јасне линије политичких линија и, као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја. Мистерија смрти Онога који је ову државу са најбољима стварао, потпуно је довољна да у име њено са противницима политичким не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа. Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна - она може окупљати и делити дубље од сваког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су сад против ње. Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама. Није нимало тешко, ни у нас, одредити јасно што треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је у томе да ли је најпосле и у нас дошло време да се не прашта. Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај ко буде био неумитан да га изврши. У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја. Наш народ не би заслужио име народа кад би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега. Из основа наше расе, из дубине наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се више не може да расправља, пред којима има само да се поклони, или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека ма из којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и против ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајни политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова Перчеца и Павелића. Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

Идеје, 2. III 1935.

324

ЦРНОГОРСКА КРИТИКА1

Ниједан наш крај, ниједан део нашег народа није крајем прошлог века био толико омиљен и толико слављен као Црна Гора. Црна Гора поносито стење2, српске круне ти драго камење. Те стихове понављали су и декламатори, и школска деца, али и озбиљни људи, у свим крајевима, где год Србин живи, али су те стихове знали и одобравали и у другим крајевима нашим. Загреб, Праг, па и читава Русија, за Црну Гору и Црногорца имали су само лепих речи. У свих Јужних Словена, у словенофила уопште Црна Гора била је постала символ и најблаже речено, аутосугестија маса. Школовани кругови хрватски, нарочито литерарни, одавали су Црној Гори сваку пошту и онда, када је у Загребу, нажалост долазило до жалосних покрета и сцена против других. Али је френезијом да се Црна Гора слави, уздигне, дичи, била обузета нарочито Војводина. Војвођани су били створили читав култ славе црногорске и деценијама ударали у бубањ националне рекламе за њу. Иронија је историје да данас Црногорци никог не вређају толико, никог не исмевају толико као бившу Војводину и Војвођане. Када се те ствари у прошлости посматрају и премишљају долази се до уверења да је и могло бити само тако. Србија је била тада у антиромантичном политичком ставу, а Црна Гора пливала је сва, наизглед, у романтизму. Војвођани који су тада правили јавно мишљење својим новинама, литературом, и беседама, били су углавном у једном антишумадијском ставу. Критиковали су све у Србији и ништа им скоро у њој није било добро. Занимљиво је на пример сетити се колико су Војвођани гурали нестрпљиво Србију у рат 1875-6. Змај је на пример исмевао „београдске баке” а у бугарском рату имао више добрих речи често, у друштву, за противника, него за своју рођену браћу. У збрци интереса тог времена, у једном распарчаном народу, све те појаве не треба посматрати као трагедију. Било је у том покрајинском утркивању и врло много комичнога. Слободан Јовановић у својој тези да су Војвођани највише викали

325

тада за рат, а после дали најмање добровољаца поставио је једну тезу која је више весела него тачна. Не само да је било много реалних услова да добровољаца на Дрини буде мало, него је ипак међу њима Војвођана било највише. Из породице сам која је дала Пају Путника, команданта добровољаца на Дрини и ја имам о целој тој епохи не само своје мишљење него и интимне податке. Оно што је факат, остаје, а то је по моме мишљењу, да је бедно читати Змаја како демагошки исмева оног кнеза Михаила и ону Србију којој, крај свих својих заслуга није био достојан да даје лекције. Исто тако, када се, без обзира на све друго, тражи истина, налази се да је у загребачком слављу тадашњег црногорства основа аустријанштина. Онај ко сме да истини погледа јасно у очи видеће да Црна Гора крајем XIX века може да изгледа театрална и декоративна, али да не може имати ону вредност за догађаје коју су јој придавале славопојке. Занимљиво је да су о том црногорству крајем XIX века најбоље обавештени и најхладније судили они који су могли да га искусе, и који су му били најближи, Херцеговци и Приморци. Наши писци и политичари из тих крајева као и сви национални борци тог времена, јасно и неувијено говоре често о тој ствари. У сваком случају, на основу њих, и у тој епохи наше прошлости има много чега што би било боље да се не зна и што оставља на души дубоку горчину. Пред рат, исто тако слављена и символички уздизана, као што је била Црна Гора, прославила се Србија. Не само у Српству, него свуд у нашим крајевима разлила се једна нова аутосугестија маса: шумадинства. Линија која иде из ратова 1876, са Шуматовца, до супериорности србијанских политичких партија, и најпосле до ослобођења (ма ко шта говорио, први услов уједињења) показала се као реална. Нема ничег отужнијег него када се у политичким питањима место мозга, пита завист и инат. Неоспорно је, међутим, да се у последње време јавља једна непрекидна критика, и горе још, свега и свачега што долази из Београда. У једном делу „црногорске интелегинције” која је очигледно неправедна, а на страну то што је неразмишљена. Јер има ли чега луђег него да се консеквенто, док се егоизам све више шири у појединим нашим крајевима, све што је србијанско на један инфаман, начин карикира, инсинуише и разара? Има ли чега беднијег него теза да у Србији неко треба да се учи слободи и поносу политичком васпита? Да кажем ја: по моме мишљењу ничем југословенском није потребно да се оно што је српско, и што је светло и честито било, и што ни сада није горе од другога, и што ће опет светло и честито бити, прља и уништава.

324

А што се тиче политичких слобода и политичког разбора ко ће да учи оне који су доказали да знају шта је држава, зар они који су били војвођански гласачи, или, коалиције с баном и без бана, или они што истичу седам барјака када ветар дува? Опкољен непријатељима, наш народ не може журити, и да хоће, у социјалним реформама. Он мора, и да неће, преживети прво епоху националног утврђења и смирења. Постоји факт да, ма шта ко говорио, у већини критике данас, у већини незадовољства ван Србије, није основа слободоумна него саботажа, завист, рат који се води после рата; - против кога? Казаћу ја: крај свих умилних фраза и обећања, против оних који су били за ову државу; - а од кога? Од оних који нису никад били за њу. Трагична је данас црногорска критика по томе, што у њој преотима маха, не народ и онај сој наше крви који је био сан нашег детињства, него један букет политичке интелигенције и јоргована.

Идеје, 9. III 1935.

325

ВЕЛС РАЗГОВАРА СА СТАЉИНОМ

Загребачка „Нова Европа” у преводу Ј. Торбарине, објавила је, ових дана, прву књигу своје нове библиотеке коју намерава редовно да издаје, под насловом: „Крупна питања Нове Европе”. То су разговори са Стаљином које је објавио Велс (H. G. Wels) а око којих се била развила занимљива полемика у којој су учествовали Шо (Shaw)1 Ернест Толер, Кејнз (John Maynard Keynes2) и други. Велс путује као истраживач, иронично би се могло рећи као аматер који тражи по свету формуле спаса човечанства и уређења друштва. Он је био и пре рата у Москви. Тада му се Москва учинила азијатска тврђава и логор. Отприлике онакав какве је могао видети у руском балету. Године 1920. он је по други пут посетио Русију, у најцрње доба бољшевичке владе и тада је био врло меланхоличан. Овога пута он је аеропланом долетео у Москву да посети Стаљина и, како сам каже, да са Максимом Горким преговара о уласку бољшевичких писаца у П. Е. Н. клуб којем је, после смрти Голсвордијеве, постао председник. Овога пута „већ из зрака приметио је велике промене: нове грађевине, станове за раднике и творнице које су се дизале у свим правцима”. Како предговор господина Ј. Торбарине каже „на аеродромима било је на стотине авиона”! Очигледно, после посете Леди Астор, а нарочито после посете Шоа, ни Велс није могао да изостане. За његове социолошке конструкције и безмерна литерарна дела која су чувена, требало му је нових података. Он је у предсобље Стаљина ушао, очевидно, са самопоуздањем председника свих П. Е. Н. клубова на земљи. Његова дискусија са Стаљином јасно носи на себи траг тог схватања политичких проблема. Оно што је, после, Шоа толико разбеснело, а што ми, са националистичког гледишта, сматрамо само смешним, то је она доброћудност, најблаже речено, којом је, жовијално, Велс разговарао са Стаљином о револуцији, о томе како револуције настају, како се врши терор пролетеријата и како би било да се све то избегне, на тај начин што би владајућа класа, кад увиди да је економски посустала, сама својевољно предала свет пролетаријату. Велс је, нема сумње, учинио огромну услугу Стаљину, јер је у тим разговорима Стаљин испао, ако не велики, али свакако гвоздено логичан и неизмерног такта у политичком послу, док је Велс, као

324

представник западне идеологије социјалних писаца испао, најблаже речено, дедак. Треба бити васпитан у оном нарочитом духу енглеских политичких клубова, и што је горе енглеских друштава која шире „хуманистичке” политичке идеје, својим експозитурама у иностранству, па да се од ових разговора, у којима је Велс расположен тако лирски, човеку не смучи и да се горко не насмеје. Од почетка дијалога, и у томе jе пикантерија овог састанка великих људи, који ће, изгледа, добити дубљи значај, Стаљин види с киме има посла. Пошто се похвалио да је недавно „дуго разговарао” са председником Розвелтом, Велс је рекао Стаљину, одмах с врата, јер је имао на расположењу само „неколико дана” за Москву, да је дошао да га пита шта Стаљин ради на „измени света”. Стаљин му је одговорио. „Не баш много.” У том тону разговарали су и даље. Велс је у реформама америчког председника* хвалио могућност спасавања света у облику „социјализма у англосаксонском смислу те речи”. Препоручивао је Стаљину Розевелтов „нов курс” (new deal). Стаљин му је одговорио, са великом супериорношћу у изражавању, то треба нагласити, да он не верује да се планска привреда може изводити под капиталистичким приликама. Он сматра да таква врста „социјализма” може у извесној мери обуздати представнике капитализма, а он у капитализму сматра за најважније необуздану жеђ за профитом, али да банке и индустрија, предузећа итд. неће подлећи Розевелту, него Розевелт њима. Велс му ј е одговорио да је по његовом мишљењу прави социјализам у бољем функционисању заједнице и да су регулисање индивидуалних акција у економији и организација најважније. Без организације „социјалистичка идеја је пука идеја”. Стаљин је видео на шта Велс циља и почео је да говори озбиљније. Он је поставио свега две класе. Једну која тражи безобзирно профит и која се не мења и другу која је пролетаријат. То су, како рече „основне чињенице” и он их је понављао после као еванђеље.3 ________________________ * Током првог председничког мандата (1933-1937) Френклин Делано Рузвелт је спровео опсежан програм реформи. Када је инаугурисан (јануара 1933. године), САД су се налазиле у најдубљој економској депресији у својој дотадашњој историји. Од слома Њујоршке берзе 1929. године око четвртине становништва било је незапослено, око два милиона људи без дома, банкарски сектор доживео је крах, индустријска производња смањила се преко 50%, а цене за око 60%. Председник Рузвелт покренуо је програм економског опоравка познат као Њу дил, који је подразумевао извођење јавних радова о државном трошку, давање повољних кредита фармерима и банкарима и државну контролу привреде и цена, као и подизање пореза како 6и се омогућило државно финансирање. До почетка Другог светског рата незапосленост је смањена за половину, изведена је реформа банкарског система, уведена је институција социјалног старања, а САД су се кретале ка моделу државе благостања.

325

Велс га је уверавао да и у противничкој класи већ има „увиђавних људи” и, свакако на изненађење читалаца, да је јавно мњење код Англосаксонаца јако промењено, у првом реду, због „положаја Јапана и догађаја у Немачкој”. Стаљин је и после одбацивао веру да капитализам могу укинути или реформисати неки „организатори” производње, или техничка интелигенција, и веровао је само у радничку класу. Уосталом, по нашем мишљењу, права је бургија и помислити да би Стаљин могао имати друго мишљење и пристати, макар само и теоријски, да од њега оступи4 и то у дијалогу који Г. Велс објављује на целом свету као што сам каже, као „дословни записник” тог разговора. Оно што је најважније у тој дискусији и што се кроз њу стално провлачи то је да Стаљин стално подвлачи да је за „преобраћање света” (превод је Г. Торбарине) потребно имати увек и пре свега политичку моћ.5 Затим, занимљиво је и то, колико Стаљин подвлачи потребу „пасивне потпоре милиона”. Замена једног социјалног система с другим каже Стаљин - јесте сложен и дуг (курсив је наш) револуционарни процес. То није једноставно спонтани процес - вели Стаљин. Велс после тога покушава да брани своју тезу историјом. За нас који смо, сред светске славе његове Светске Историје мислили са много ироније о читавим пасусима Велсовог дела, о Велсу уопште као историчару, било је горко уживање и велика сензација колико Стаљин боље зна, него Велс историју. По Стаљину „застареле класе” не напуштају добровољно позорницу историје. Зар нису многи мислили - вели он - већ у XVII веку у Енглеској да се стари социјални систем распао? А зар ипак није било потребно да га један Кромвел силом смрви?6 итд. Велс после тога избацује тезу да би се могло радити на бољитку са „образованим људима”. Стаљин признаје да су они потребни и социјализму али сматра да је „образовање оружје чији ефекат зависи од тога ко га има у рукама и од тога кога се има њиме ударити” (превод г. Торбарине). Ја нисам ни за коју врсту реда - вели Стаљин - ја сам за ред који одговара интересима радничке класе. Пошто је, и то са бољим познавањем историје, подучио још Велса о револуционарном значају картистичког покрета у Енглеској, Стаљин је признао Велсу „да су се од свих владајућих класа владајуће класе енглеске, показале најмудрије и најгипкије с гледишта њихових класних интереса. То је, уосталом, једино признање које је Стаљин учинио Велсу, политички такт и тенденција при томе схватљиви су. Велс је, на завршетку, покушао још да погледа дубље у намере диктатора Русије и сматрао да и он треба да му направи комплименат. Рекао му је да га „разлика од године 1920 запањује”. Стаљин му је ингениозно признао на то да би се још више дало учинити „да смо ми бољшевици били паметнији”.

324

После7 тог разговора Велс је завирио и у околину Москве. Најпосле меланхолично признаје да је морао отпутовати не свршивши за П. Е. Н. клуб ништа. Нити је Горки изнео његов предлог да и руски писци ступе у П. Е. Н. пред конгрес у Москви, нити је имао ма каква доказа да је његов захтев да се и руским писцима дозволи критика у Русији и слободна дискусија политичких питања итд. узет у обзир. У8 часопису који је ове разговоре са Стаљином објавио, по енглеском обичају дошло је до јавне дискусије. Први је коментарисао Велса Шо. Шо сматра да ни Велс, ни Стаљин, нису рекли ништа што се већ о њима није знало. Разговор је ипак био забаван као комедија. Шо сматра да је Стаљин пажљиво слушао Велса, а да Велс уопште и није слушао Стаљина. Велс је само сматрао да треба стрпљиво да чека да опет он почне кад Стаљин стане. „И мисли да зна боље него Стаљин све што Стаљин зна.” По Шоу о класној борби Велс говори као неки члан Ротари клуба. Шо једноставно сматра да је безобразлук то што са Стаљином раде и да је нетактично од Велса да га уверава како је „класни рат бесмисао”. Пошто је исмејао начин на који Велс схвата Стаљина, Шо каже да је чувено тактичко правило Роберта Оуена (Owen)** ретко ко применио строже него Велс овом приликом. А то правило гласи: „не препири се никад; понови своју тврдњу.” Велс је, по Шоу, требао да подсети Стаљина да је „бољшевике довела до победе велика сељачко-војничка класа, до последњег човека привржена приватном власништву у његову крајњем облику сељачког поседа” и да би се у целом свету једва нашло „иједног пролетера који не би од срца желео да му синовљева судбина буде што више различита од његове”. Шо сматра да је највећа грешка Велсова што није бранио тезу да је капитализам „најсистематскија и најбоље смишљена од свих утопија” и да је „баш та потпуност и логичност капитализма, као план за извлачење најбољих социјалних резултата из установе приватног власништва” измирила с њим хумане и либералне мислиоце. Што се тиче Стаљина Шо, а ми сматрамо да је оштрина Шоовог посматрања политичког света на три копља изнад Велса, сматра да је Стаљин практичан националистички државник! - који увиђа9 да је Русија доста велика да обичан смртни владар има с њом пуне руке посла, без потребе да захвата и остале делове света. ___________________ ** Роберт Овен (1771-1858) био је велшки друштвени реформатор. Рођен у занатлијској породици, радио је у производњи памука у Манчестеру. У Њу Ларнаку у Шкотској установио је заједницу са побољшаним условима рада и створио Институт за изграђивање карактера (који је садржао прво светско обданиште и играоницу као и вечерњу школу). Ово место се сматра колевком задружног покрета. Аутор је књиге Нови потед на друштво (1813), у којој је тврдио да карактер формира друштвена околина. Основао је низ других задружних „овенитских” заједница, које су углавном биле неуспешне.

325

Ако Шо можда и претерује, својом иронијом заиста успева да означи Велсово схватање као утопију која, „неће ништа мање од Светске Државе” и да, супротставивши га Стаљину, извуче на овом месту много комичнога. За Шоа најзад, кад говори озбиљно, Стаљин је „неумољив с обзиром на свој крајњи циљ а савршен опортунист што се тиче сретстава”. У ту дискусију умешао се и познати Ернст Толер. Далеко испод нивоа Шоа и Велса он је употребио свој прилог да би совјетској литератури направио рекламу. Врхунац његовог писања је врло једноставан. Док се интелект у фашистичким земљама - вели Толер од речи до речи - мрзи и прогони, у Совјетској Русији интелектуална слобода расте. Има стварних знакова да се „ограничења која је Совјетска влада досада сматрала потребнима знатно ублажују”. Као што се види Ернст Толер увек је шармантан. Тај господин који је у нашој земљи био примљен са патетичном љубављу и читавим манифестацијама на Цетињу, а кога ми сматрамо ни најмање великим писцем међу семитским избеглицама из Немачке, има велику вештину да игра улогу мезимца међу литераторима паћеницима интернационале. Као и Емил Лудвиг, и Е. Е. Киш, и господин Толер фабрикује са великим успехом громопуцателне репортаже и литерарне есеје. Присталица пролетаријата, он је у Дубровнику тражио само једно, енглеску пасму коња, да јаше на плажи. То му је главна пасија кад га судбина пролетера растужи. Без њега, разуме се, ни ова дискусија није могла бити, али је занимљиво да се на њега и његово учешће у тој дискусији није осврнуо нико, ниједном речју. У помоћ Велсу, а још више економској тези да се „социјализација” капитализма може спровести лепим, скочио је чувени англосаксонски економист Кејнз. Познат је његов огроман уплив, после мировних преговора у Версају итд. који је неоспорно имао, на западне државнике и на јавно мнење. Понеки, као на пример Нити, просто су га обожавали. Међу даљним коментарима вреди запазити прилог једне жене, Доре Расел (Russell). „Људи хоће законе и правила о власништву, о међусобним односима људи као радника, о односима појединца према друштву, мушкараца према женама, родитеља према деци, у које могу веровати” то је по њеном мишљењу главни проблем. Тај економист показао је у тој дискусији више литерарног духа него Велс и рекао је неколико опаких реченица на рачун Шоовог обожавања диктатора. Кејнз сматра да Велс уопште није био неучтив према Стаљину, јер човек није дужан да буде пристојан према домаћину кад му је домаћин: грамофон. Шоу се необично допала констатација Кејнзова да је Стаљин све што је говорио, говорио као грамофон. Кејнз сматра да је најгоре што Шо и Стаљин баве се прошлошћу. Он прави комплименат Велсу да њему припада будућност. Кејнз сматра да је Марксова слика капиталистичког света давно застарела данас и да Стаљин зна само шта је капитализам био, а не зна „оно што капитализам постаје”.

324

Кејнз сматра да комунизам страховито прецењује значај економског проблема. Економски проблем није тешко решити, али је стварни проблем даље од решења него пре. Ако се комунизам нуди - вели дословце Кејнз - као средство за побољшање економске ситуације у свету, он је за наш разум увреда, али ако нам се нуди као средство за погоршање економске ситуације онда он добија своју суптилну готово неодољиву привлачност. У сваком случају „Нова Европа” даје овом првом својом књигом (за дин. 15) своје нове библиотеке, ствар о којој се данас у свету много пише и говори и даје то без оне отужне рекламе коју су код нас последњих година увели експоненти страног капитала у издавачком послу и људи који за тај посао немају ни спреме, ни културе, ни морала. По нашем мишљењу само националистичке тезе о Русији могу обухватити право стање и само националистички писци продрети у суштину руских проблема, али са друге стране не мислимо да не признамо „Новој Европи” да је својом библиотеком почела један нов посао обавештавања наше јавности о ономе што се данас на Западу највише дискутује, са истом озбиљношћу, солидношћу, и издавачком културом којом је и досад, са свога гледишта, радила на томе у своме часопису.

Идеје, 9. и 16. III 1935.

325

(

НАСТАВАК ИЛИ ПРЕКИД ПОЛИТИКЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ КРАЉА?

Свршетком XIX века ми смо имали само једну политику која је била добра, која је обухватала цео народ и која је имала јасне појмове о ономе што нам треба, то је била политика радикалне партије. Пред рат, и у рату, и после рата, само је једна политика била добра, само је једна политика обухватала цео народ и имала јасне појмове о ономе што нам треба. То је политика Блаженопочившег Краља. Пре тридесет и пет година радикална партија била је обухватила сву српску заједницу и њена жеља и жудња политичка била је не само дубока, већ и логична. Са политиком радикалне партије завршавао се један вековни процес у оживљавању српства. Не само њене страначке везе, и њена штампа и њена политичка веза прелазила је фиктивне државне границе и везивала идејама. У победама Србије, пре двадесет и три године та политика, војничким елементом само се достојно завршавала. Али читав је то народ један био који је балканске ратове прижељкивао, припремао, очекивао. У тај рат није ишла никаква сталешка војска. Српство у балканској средини, у старим црквеним прекосавским организацијама, у општинама славонским, босанским, херцеговачким, приморским, било је необично логична и жилава политичка заједница. Радикална партија, Србија, крајем прошлог века, као у некој општој тешкој грозници, по свим српским кућама, дубоког политичког морала из себе саме, из сељаштва свог, цео тај развитак крваво је завршила. Ванредно завршила. За време светског рата, наш народ, у свим племенима, имао је довољно људи готових да мру за идеје сједињења нашег и стапања, али је ли то била велика, широка политичка партија, логична снажна, са свесним програмом и традицијама? Политика Блаженопочившег Краља по томе је, пре свега, херојска, што је читаву једну политичку партију заменила. Велика једна политичка визија Његова, Југославија, европска је нужност, наша народна неизбежност, судбина, али ни у чијим очима она није постала тако брзо светла и неумитна. Крај монарха који је савио старе, војничке заставе, дао

333

име држави што је дотле било само песничка творевина, кад је реч о југословенству, сви су остали политичари испали као неки шегрти крај мајстора. Оно што иначе свршавају десетине година, политичко васпитање, економска заједница, нова поколења према старом индиферентна, Блаженопочивши Краљ извршио је одмах и сам, често против свих савета. Никада његов тврди лик није био светлији него међу звездама. За њим, за његовом политичком мишљу тек има да стигну времена. Обично у Његовом југословенству истичу се црте прихватања словенског, хрватског. Никада искренији пријатељ није прошао нашим западним крајевима. Али зар његова политичка величина није још већа кад се посматра на питању одрицања, српског одрицања. Обично се трагично, и каткад траги-комично говори, о нашим западним сепаратистима. Али та господа заборављају да би, при напуштању политике Блаженопочившег Краља родила се у сепаратизму још једна партија, српска. И то као бујица. Наставак политике Блаженопочившег Краља чини све оно што се у нас у политици ради узвишеним. Напуштањем политике Блаженопочившег Краља све би то било комедија. Грозна комедија. Онај ко наставља политику Блаженопочившег Краља ради на добру једног напаћеног народа, и не губи времена. Са њим је велика сен Краљевог живота, датог за ту светлу политичку визију у којој је једино могућа једна велика политичка партија исто толико словеначка, и хрватска, као и српска. По нашем мишљењу, са националистичког гледишта, они који у иностранству раде против ове државе много су мање опасни од оних који су за напуштање политике Блаженопочившег Краља унутра. Треба имати вере, и у политици. По нашем мишљењу данас се код нас у политици људи деле, и треба да деле, само на два табора. Оно што их дели мислим да је разумљиво и најситнијем нашем човеку, и у најудаљенијим нашим крајевима, кад је реч о политичким питањима. Уз политику, велику, светлу, националистичку, или уз политику сепаратистичку? Уз политику Блаженопочившег Краља, уз његов вечни траг, уз његову светлу сен, или против Њега? Трећега нема.

Идеје, 16. III 1935.

329

ПОСЛЕДЊА ПРИЛИКА

Главни задатак Скупштине која долази биће да уреди земљу унутра. То није само званична теза сада, да је дванаести час да се то уради, то се увиђа и у табору свих политичких противника. Једно „питање”, већ седамнаест година, провлачи се у нашем политичком животу као рак-рана. Од њега, и због њега, нема нам правог живота. У спољној политици, у нас, ако се изузме мишљење и прижељкивање аустријанчина који ће то бити до смрти, скоро и нема размимоилажења. Не само политички људи, већ и широке масе, имају о нашим односима са другим државама и другим народима, скоро истоветна, а у сваком случају одређена мишљења и јасна. Кад је реч о Француској, Немачкој, Италији, једна огромна већина код нас мисли разборито и добро, онако како то наш интерес захтева и како је логично да се мисли, после свега. Мада се различито мисли о марксизму, разуме се, о Русији и руском народу мисли исто скоро сто насто нашег становништва. Наша званична спољна политика у питањима одржања мира, Балканског споразума*, зближења са Бугарима и у питању политичке ________________________ * Године 1933. на иницијативу Турске потписан је пакт између Турске и Грчке о неповредивости граница. Бугарска је одбила да се прикључи споразуму, услед ревизионистичких тежњи за променом граница успостављених по окончању Првог светског рата, отпочевши процес приближавања Југославији, који је изазвао реакције Румуније и Грчке и убрзао њихов предлог о потписивању заједничког Балканског пакта који би гарантовао неповредивост постојећих граница. Југославија је пристала на преговоре, уз предлог да се пронађе одговарајућа формула прихватљива и за Бугарску, како би пакт уистину гарантовао стабилност Балкана. Исход преговора било је потписивање Балканског пакта 9. фебруара 1934. године између Грчке, Турске, Румуније и Југославије, уз отворену могућност да се Бугарска касније прикључи. Потписнице пакта гарантовале су безбедност и неповредивост постојећих балканских граница, а у истовремено потписаном тајном протоколу узајамну помоћ у случају напада треће балканске земље саме, или у савезу са неком не-балканском земљом. Потписнице Балканског пакта показивале су у периоду 1934-1936. не само повећан ниво међусобне сарадње већ и солидарност у међународним односима. Међутим, слабљење француског и јачање немачког утицаја на Балкану доводило

328

концепције Мале Антанте има за собом, ако се изузму незналице и увек незадовољни, незадовољници из пустих партијских рачуна, пристанак и одобравање, може се рећи, целог становништва. То уверење да се наша спољна политика добро води, и добро водила, као и оно уверење за време рата, да се српска војска добро водила и да је рат добро водила, од највећег су значаја у нашем политичком животу досада. Политичке клике, кад је хтело да се разара, као што је добро познато, добро су уочиле државотворну вредност тог спокојства и те јасно повучене линије у политичкој свести нашег просечног човека и широких слојева. Није случајност да је у тренуцима најбешњег отпора и партијских завада, при решавању вечно истих унутрашњих „питања”, ракета деструкције ту се подметала. Тако је настала злосрећна и срамна расподела заслуга српске војске и „добровољаца, а то исто се намеравало и причама о „неуспесима у Добруџи**, после рата. Очигледно је, да кад ништа не помаже, клика политичких десператера и данас то роварење наставља. У последње време марксистичке, сепаратистичке и „опозиционарне” клике покрећу „питања” црногорских победа, Ловћена, трагичног прелаза преко Албаније, србијанских регрута и шире шапат најгоре врсте клерикализма о будућности неке баварско-аустријско-словенске државе као идеала католицизма. Све те политичке инфамије, међутим, наша држава добро је поносила и у спољнополитичким питањима наша јавност стално добро је мислила и добро реагирала. Кад дорасту још два-три годишта, о свему томе моћи ће се говoрити, и гласно, чак са извесним презиром и чуђењем при помисли _____________________________ је до промене односа снага у повећан ниво међусобне сарадње већ и солидарност у

међународним односима. Међутим, слабљење француског и јачање немачког утицаја на Балкану доводило је до промене односа снага у Европи, што је утицало и на балканску стабилност. Пакт је формално постојао до почетка 40-их година 20. века, када је постепено приступање балканских земаља савезу са Немачком и последични улазак немачких трупа довео до његовог суштинског распада. ** Током јануара 1916. године у Украјини је започет процес окупљања добровољаца Срба, Хрвата и Словенаца који су били заробљени на Источном фронту. На чело ових добровољаца послат је пуковник српске војске Стеван Хаџић. Од окупљених људи формирана је Прва српска добровољачка дивизија, која се састојала из четири пука. Главнину људи чинили су Срби, а у знатно мањој мери Хрвати, Словенци и Чеси. Од јула 1916. године јединица се налазила у Добруџи, где се у склопу заједничког румунско-руског фронта борила против немачко-бугарских снага. Јединица је била у жестокој борби против надмоћнијих снага, и до октобра 1916. из строја је избачено 50% војника.

329

колико су противници ове државе били без смисла, без политичког такта, и колико је политички потез тих деструктивних клика био неумешан, очајан, низак и пун шепртљања. Питање се поставља, међутим, откуда та наша чврстина на политичком терену и откуда у нашим широким масама та спољнополитичка мисао, тако јасна? Очигледно, отуда пре свега, што ту има јасно повучених линија, и дубоких бразда и што ту она срж која у нас влада на том терену не прави компромисе и не врда. Да би се стварима и болестима јасно погледало у очи, треба им пре свега дати право име. И у нашој унутрашњој политици дванаести је био час да се повуче линија, јер нема никакве разлике између спољног и унутрашњег непријатеља. Напротив. Јасно је данас да се отпор према оваквој држави као што је наша провлачи у нас, при решавању унутрашњих питања, у свим нијансама. И да се противник стапа. Још се говори о борби око парламентаризма итд. али сад већ и слеп увиђа да је то рат који против нас, унутра, води покојна Аустрија. На површини, при решавању унутрашњих питања, води се наизглед партијска борба, али испод те површине очигледно зјапи провалија. Некада, заиста, била је реч о противницима режима. Данас, на једној је страни све што је за нацију, без обзира да ли је усхићено, а на другој све што за ту идеју воље нема. Ускоро, по нашем мишљењу, никакве разлике неће бити, између теоретичара са танким нијансама кад је реч о нашим унутрашњим питањима и између издајица. Оно што су чинили они у иностранству и оно што чине ови, унутра, своди се на једно. Када се посматра скривена мрежа људи, порука, вести, директива, политичких теза, неумитни закон који једну аморфну већину одводи под уплив једне побеснеле мањине, стално враћа исту помисао: па то је оно што је већ било, рат се наставља. Исмевање тзв. националних идеала, прошлости, фама о корупцији и ниској култури Срба, црногорска митологија, загребачка паника, словеначка жеља кинеског зида, зар је то ново? Аустрија је то, покојна Аустрија. Марксизам, назовимарксизам и сепаратизам, федерализам све се то стапа у једно. У увек исто. И распознавања и делења на боље и горе ту не може бити, и нема. Наизглед, на дневном су реду питања парламентаризма, у ствари, патентично1 би се могло рећи, у питању је нација ако се све оно што је дно наших племена, прошлост и сељак сав онај исти народ докле год је допирала граница Турчина, јека гусала и народне песме и за време Аустрије сен вешала, схвати као нација. На једној страни је та нација која тражи себи пута и на другој разне нијансе противника. Велика је разлика, наизглед, између оних издајника и неког мирног

328

грађанина који своје срце што не трпи Београд увесељава рецимо оперетама од Лехара. По нашем мишљењу, разлика је много мања. Велики је пут, на пример од литерарног аутономизма до комбативног, непомирљивог федерализма. По нашем мишљењу ствари би требало звати правим именом. Главни задатак Скупштине биће да уреди земљу унутра. Данас је свакоме јасно да је дошао дванаести час за тај посао и да без решења нашег унутрашњег „питања” живота нема. Нема сумње време крха и ломи не само партије и вође, него и кућу од карата сазидану у ваздуху од политичких идеала и теорема. Живот познаје само законе живота, одржања, јела, спавања, у њему нема места, наизглед, ни за бледи бисер морала. Све ће проћи и све ће време прегазити и већ је прегазило и у нашим партијским разрачунавањима. Иду нова доба. Али зар је чудо, зар вреди дизати толику дреку због тога, ако се нађе неко да заступа мишљење да нема стварања нација, без оног дантоновског изједначавања спољних и унутрашњих непријатеља и ако мисли да у развитку наших политичких идеја није све у реду, јер је изостала епоха непраштања. Ако се има у виду да је жудња за својим заиста горко постојала свуд тамо где је наш народ газила прво Турска, затим Аустрија, и да на крају свега тога кад му је синула срећа, већ седамнаест година, пати од рак-ране унутрашњег непријатеља, онда та фикс-идеја националиста не изгледа нимало претерана, ни застарела.

Идеје, 23. III 1935.

329

СОЦИЈАЛНА БАЗА НАШЕГ НАЦИОНАЛИЗМА

Годинама, у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро. Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора. Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма. Да је „пацифистичка” нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи. Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и о благодетима мира, то не види само онај који нема стида. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста. Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај српства. Оптужбе да је српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи” српској војсци итд. то су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста. Ако је ишта карактерисало аустријанчину то је био мирис касарне, па откуд онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна. Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма, „хитлеризма итд.) ствар се понавља.

328

Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег нажалост и нема. Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша? Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. Иако војник, у нашим очима, нимало не заостаје иза пекара, интелектуалца, учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника. Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа. По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача. Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота”. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма. Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота” код нас уштве над уштвама. Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него у скупљању и окупљању таквих људи свих нијанса. Консеквентност националиста није у истицању момента рата, далеко од тога, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота. Патриотизам, оног моментаног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дутих традиција, јаких култура, (Француска, Енглеска, и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина. Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада. Такво схватање блиско је већ нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.

329

Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива. Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оним 20% ко зна? У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име, нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена? Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда. У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор наш и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква. Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних” идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалности и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства. Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база. Народна одбрана 10 , Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип нашег националног, ситног комбатанта. Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.

10 Народна одбрана је организација настала током демонстрација против анексије Босне и Херцеговине 1908. године. За мање од месец дана се знатно разгранала и проширила и прерасла у покрет националне интелигенције чији је кључни задатак био неговање српске националне свести путем просветних и културних активности, неговања соколских вештина, рада са женама, одржавања веза са српским народом у свим областима, прикупљања материјалне помоћи и др. Организација је окупљала између 150.000 и 300.000 чланова. Балкански и Први светски рат привремено су обуставили рад Народне одбране, који је обновљен 1926. на челу са војводом Степом Степановићем. Циљ обновљене организације био је културни препород и интеграција српско-хрватско-словеначког народа. У првој фази (1926—32) Народна одбрана је била посвећена културном раду. Од доношења Загребачких пунктација 1932. све се више окреће политичким питањима, не напуштајући интегралнојугословенске позиције. Током 30-их

328

Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, ситна као што је био рад Привредника, треба само још година-две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица. У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?

Идеје, 30. III 1935.

година све су наглашенији антикомунизам, антинемачка, антииталијанска и антимађарска осећања. Истовремено се све више приближава српским позицијама. Посебно истакнуто место имала је у организацији демонстрација приликом конкордатске кризе 1937. године. Њен значај и снага слабили су у другој половини 1930-ихгодина.

329

НАШ САЛОНСКИ КОМУНИЗАМ

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова. Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена. Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе? Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима. За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба. Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, при овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална. Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације - они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није ни да ова земља буде распарчана, ни да буде федералистичка, ни сепаратистичка. Нација, и праве националисте, никада се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата. Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане. Он је „комунист” кад опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист” кад се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан тј. његових пет минута.

340

Он је „комунист” и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, мада даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања. Сасвим је други случај у нас кад је реч о салонском комунизму који у нас влада. Богаташка деца - а одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа - (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста”. То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма. Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија. Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата. Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима. Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних” чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд. У том послу они су вешти као да су похађали изблиза пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма. Осигурани у својим богаташким домовима - који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима - са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима. Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних” дискусија менталних пасија. Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина. Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима, а они се несметано играју са својим играчкама. Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима, дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима загати Аду Циганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама. То је наличје нашег салонског комунизма. У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах. Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавањима својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном

290

стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига. Па ко је тај ко у нас на сва уста уверава да долазе оних „пет »9

минута ? Богаташка деца. Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте”, ко их дражи, управља, скупља? Та деца. Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа. Тај који тако говори никад није размишљао откуда у нашем комунизму толико цинизма, морално разорне снаге, привлачног декора, закулисних протекција, бестидности, концентрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. ТаЈ не зна, колико су та „деца, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, Коминтерна'. У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма”, али да 6и овим салонским * Коминтерна, Комунистичка интернационала, или Трећа интернационала, основана је 1919. године у Москви, као последица расцепа унутар социјалистичког покрета на социјалдемократе и комунисте. Сама Коминтерна била је централистички устројена међународна организација легалних и илегалних партија широм Европе, са седиштем у Москви као центру револуције који је директивно усмеравао јединствено деловање левог крила међународног радничког покрета, омогућавајући истовремено самом Совјетском Савезу излазак из међународне изолације путем партијских контаката. Историја и унутрашњи ломови унутар СССР-а одражавали су се и на деловање Коминтерне, а самим тим и на историјски развој комунистичких партија широм света. Временом је Коминтерна постала инструмент спољне политике Јосифа Висарионовича Стаљина, а самим тим и државне политике СССР-а. До марта 1943. године када је распуштена, Коминтерна је одржала седам конгреса. Веома значајан био је Седми конгрес, из 1935. године, на ком је подржана линија Народног фронта против фашизма. Организација је распуштена као Стаљинов уступак западним савезницима у Другом светском рату. Развој Коминтерне и директивни однос СКПб-а према осталим комунистичким партијама директно је утицао на деловање Комунистичке партије Југославије и њен однос према држави. Антидржавни став КПЈ напуштен је након Седмог конгреса Коминтерне, када је усвојена линија савеза са грађанским антифашистичким снагама против заједничког непријатеља. Подршка КПЈ југословенском јединству била је директна последица совјетских спољнополитичких интереса.

комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће

291

сиротиње, радника и сељака. За тај „крем” нашег племена и тај „ћаи! Уо1ее’п нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не било штета.

Идеје, 6. IV 1935.

високо летење (прим. прир.)

290

ОПТИМИЗАМ

Не треба много доказивати да успех у спољњој политици, утиче и у унутрашњој политици. То би требало сматрати да је неоспорно. Безброј таквих примера има у историји, они су довољно познати и у недавној прошлости и нарочито из доба уједињења немачког и италијанског народа. Напротив, могло 6и се рећи, да држава ничим не ломи тако ефикасно унутрашњег противника, колико га ломи успехом, угледом, консолидацијом својих веза на спољнополитичком терену. Када би неко хтео јасно да изложи регистар програма, парола и нарочито оно чему се надала србијанска опозиција за време кнежевине и уопште у Србији до 1885. морао би и требао би да јасно изложи пре свега, ток спољнополитичких догађаја до Сливнице, па и после. У историји србијанској и бугарској, спољна политика и борба влада и опозиција у уској су вези. А у коликој су вези наде, прохтеви и одступања словенског елемента у Турској, са спољнополитичким догађајима, све до четничке акције започете у великом стилу год. 1904. и до почетка балканских ратова 1912. опште је познато. Тај наизменични однос, ту зависност унутрашње борбе опозиције према држави у којој су живели, код пречанских Срба у босанском „парламенту”' и најпосле у српско-хрватској коалицији не треба ни спомињати. Они су још свима у свежој успомени. Па и данас влада тај закон да стишавање у спољнополитичкој ситуацији утиче на борбу у унутрашњој политици. Опозиција према држави на пример у Аустрији толико је осетљива на догађаје у спољној политици као игла сеизмографа. У обрнутом смислу избори у Мађарској, који су ових дана дали огромну веђину влади, имаће за последицу, нема сумње, јаку оријентацију према немачкој концепцији у спољној политици. * Босански сабор је отпочео с радом у фебруару 1910. године. За све законе које 6и сабор донео била је потребна царска потврда. Сабор је одобравао годишњи буџет и био је одговоран за директно опорезивање. Није имао утицај на извршну власт. Босански сабор се састојао од 72 бирана посланика и 20 вирилних. Посланици су бирани по конфесионално-куријалном систему. Постојале су три курије, а прва курија је имала два разреда. Мандат је трајао пет година, председника и потпредседнике сабора постављао је цар.

344

Несумњиво је једно: они који су у мржњи на ову државу, у мржњи према некој „хегемонији” створили наде и очекивања несрећа које ће Београд омекшати, рђаво су рачунали. Београд, као центар државе, ако би се тако могло рећи налази се у потпуном спокојству, у стишавању, у улози посматрача у спољној политици. Његов је успех пун и он нема чега да се боји. Напротив, јасно се оцртавају већ линије у спољној политици којима неће Београд ићи да моли, него на којима ће се његово пријатељство, и његова снага тражити. Ми мислимо да је оправдано, после дужег времена, ма колико били мутни облаци на хоризонту, одахнути и о нашој ситуацији мислити оптимистички. Тај оптимизам треба пренети полако и на гледање и схватање проблема и тешкоћа у унутрашњој политици. За нас који смо нарочиту пажњу обратили на марксизам, право је задовољство мислити на процес распадања који ће се, по нашем мишљењу, међу нашим псеудомарксистима појавити. Москва, нема сумње, улази са свим својим огромним политичким просторима у епоху разборитости, и егоизма. Ни најмање немамо илузије о томе да ће Коминтерн наставити своју пропаганду и размештање људи на свакој политичкој шаховској табли, по целом свету, у свим државама, у свакој вароши. Коначни обрачун националиста и комуниста тек предстоји, али има ли кога, ко после гласања у Саару, и после угушене револуције у Шпанији, не види да су комунисте, ових дана, још више изгубили? Идеју светске револуције, идеју непогрешивости њине економске доктрине, њину наду, њину веру, њино лудило, ко ће им надокнадити? У унутрашњој политици, у опозицији, у клерикализму, у франковлуку, у либерализму, у сепаратизму, они ће се и даље крити и радити али зар се то може упоредити са оним што су сањали? Одзвонило је и онима који су се надали сукобу са Италијом и који су се и другим сличним надама подавали. У њиховим редовима јављају се већ прегруписавања, померања, али је основа потиштеност која полако као пепео долази и која ће овог пролећа, на те главе, нарочито оне ћелаве, као цвеће падати и хладити. Далеко смо од тога да сматрамо да треба праштати, још даље од тога да се треба заваравати. Можда нас баш зато у Европи, од стране опозиције, чекају појаве очаја и беснила. Онај ко губи има права да се љути и, у последњем тренутку, на коцки, природно, мора се бити најсмелији. Пример комунистичке опасности у Бугарској доказује, да 6и било врло наивно веровати да комунистичка опасност у свима државама у исто време престаје. Ипак, промене у Русији, метаморфозе уопште кроз које марксисти у вези са догађајима у спољној политици у свим државама пролазе, и не само марксисти, него још више масе, начиниће несумњиво прелом у комунистичком надирању према свакој држави.

290

На тој бази једна је резолуција1 била страшна и велика, руска, за друге, на тој бази, места више нема, може доћи још само до карикатура. Пред овај Ускрс уопште, ма колико још зебње било уљудима, рекло би се да је не само комунистима одзвонило. И други противници, у унутрашњој политици имаће да осете утицај из спољне политике. Опозиција против држава има на својој страни конфузни сплет незадовољства које постоји у људима данас на све стране. Али је ипак та опозиција застарела. Њена доктринарност слаба и несавремена и она ако живи не живи од једне велике политичке идеје, него од примања и пабирчења свега и свачега. На наш јавни живот имаће јак утицај нова ера у италијанској политици према нашој држави, консолидација уопште наше државе у спољној политици. Државни апарат, и, са нашег гледишта, и те како благотворан утицај бајонета, све су то компоненте оптимизма који код оних којима је стало до ове државе, овог ускрса, треба да надвладају сва песимистичка расматрања. Није ово она Југославија која је постојала само у срцима и машти најбољих у нашем народу. Наша држава са свим компликованим снагама једне државе, постоји реална, њен економски живот, њен међународни живот, бије и пулсира. Ма колико још било опозиционарног брбљања, та сила се на сваки мозак, као чекић, спушта. Одлази, нестаје цео један застарели и труо начин опонирања држави, свуд, па и у нас. Из овог пролећа неоспорно избија код људи жеља да мирно живе и да дође и у политичком животу до стишавања. Само у главама доктринара клобара још мућак рушилачких теорија. Као што је увек после револуција и ратова, дође једна највиша тачка за опозиције и преко те тачке наша држава је прешла. Нова опозиција у нас могла би се створити само на сасвим новим основама и та би била без икакве везе са старим, националистичка. Успех у спољној политици то је основна црта нашег државног живота последњих година и то ће се осетити и при решавању унутрашњих питања. Против ове државе ускоро откриће се да не може бити нико здравог мозга, него само једна хетерогена маса аустријанчина, комуниста и бивших комуниста, сепаратиста и мешавина свих тих боја. У идејном погледу и уопште њихова је ситуација безизлазна. Могу декламовати против режима, али против државе, ове државе, ма колико је мрзели, ускоро неће моћи ни отворити уста. Она је јача.

Идеје, 13. IV 1935.

291

КОРПОРАЦИЈЕ СА НАЦИОНАЛИСТИЧКОГ ГЛЕДИШТА

У последње време у нас, по часописима, много се расправља о корпоративном систему народног представништва.11 Овде се не поставља - наш лист уопште не поставља - питање корпоративног система у парламенту. Ни као питање практичног решења у нас политичких проблема, још мање као актуелно питање. Али нас политичка идеја о корпорацијама у нас, разуме се, ипак занима и зато је циљ овог чланка да, у сасвим простим потезима, и са свог гледишта, покаже асоцијације које се јављају кад се о корпоративном систему и могућностима тог система претреса. Присталице корпорације тврде, пре свега, да би корпорације дале бољу селекцију представника. Нема сумње, то мишљење је тешко побијати. Партије, или бар бивше политичке партије у нас значе, у сваком случају наставак свих оних политичких тегоба, и ругоба, које су нам

11 Корпоративизам је економско-политичка доктрина настала у фашистичкој Италији. Њена основна мисао подразумевалаје превазилажење сукоба унутар нације, односно „класне борбе”. Уместо класне борбе фашисти су заговарали националну сарадњу. Сарадња је требало да буде остварена путем корпорација, односно струковних наткласних организација. Другим речима, корпорације су биле организације којима су припадали сви запослени у једној струци, без разлике да ли су они даваоци или примаоци посла (сви од директора до радника). Корпоративизам је уведен 1927. године када је донета Повеља рада, која је уредила производне односе. Корпоративизам није подразумевао одузимање приватног капитала, нити национализацију. Власници су и даље остајали власници, али је држава постала медијатор између радника и власника, она је прописивала „праведне” дневнице и радне сате. Корпоративизам је од фашиста представљан као „трећи пут” насупрот капитализму и комунизму. Корпорације су временом постајале све снажније, њихове ингеренције повећане су 1934. године, а кулминацију су достигле 1939. године. Тада је укинут парламент и уместо њега уведена Скупштина фашиста и корпорација, коју су чинили чланови Великог фашистичког већа и Националног савета корпорација.

290

толико шкодиле, са националистичког гледишта. Карактеристичне црте наших политичких партија, уопште парламентарног живота у нас, биле су, нема сумње, прилично негативне. Питање је дакле да ли би систем корпорација уништио ту партијску поделу нације, ту покрајинску расподелу државе? Иако нисмо присталице, или бар још нисмо присталице корпоративног система, увиђамо ипак, да би корпорације биле унитаристичкије него партије. Са националистичког гледишта, организација нације, по партијама, нижи је степен политички од корпорација. Док год буду постојале, ма и притајено, партије, постојаће и племенске границе, покрајинске баријере, сепаратистички нагони. А што је најгоре, и што се често превиђа и провинцијализам културни. И не само да ће све то у партијама постојати, него ће чак оном упорном снагом коју имају зле ствари, живахнути и васкрснути. Корпорације дакле могле би значити, пре свега, један дубок прекид у нашој политичкој историји. А тешко је и замислити да се без таквог прекида може у ново и боље прећи. Оно што корпоративном систему у нас прибавља све нове присталице, није толико сам систем, нити пример из иностранства, него сумња у могућност еволуције наших бивших политичких партија. бт! и1 зипЦ аи1 поп зшО Где су се прво морале осетити, увидети, наметнути потребе нове државе, њене позитивне вредности од год. 1918. до данас? У корпорацијама. Где најдаље живе племенске традиције, егоизми, верске, а нарочито покрајинске негативе? Нема сумње, у бившим партијама. Партије ће увек у нас значити политику „кључа”, са корпорацијама нестало би и тог кључа. Дубоки прекид, међутим, у нашој политичкој историји, потребан је још више ради маса. За њино покретање из апатије. И да би се и у нас појавила нада, она нада која је данас, крај свих економских фактора, једна од главних политичких снага. Партијски представник, заиста, скоро је увек паланачког видокруга, пун обавеза и веза, покрајинских. Корпорације ће у свој рад унети много више ширине, осећаја заједнице и стручног знања и морала. Нису ни у прошлости политичке партије биле једине корисне по наш народ. Такво мишљење је скроз погрешно. У нашој целокупној новијој историји највише добра било је од корпорација. Прво црквени, затим трговачки и занатлијски, војни, у Хрватској и племениташки сталежи, код Словенаца учитељски и наставнички, дали су, као сталежи, много више него партије. Тај национализам, у борби за словеначке школе, за права народна у хрватским саборима, имали су људи у партијама не као партијски 12 12

Они су онакви какви јесу, или нису. (прим. прир.)

291

људи, већ као припадници корпорација. У корпорацијама, ваља признати, наш ситан човек најбоље је радио. И у прошлости Босне и Херцеговине и старих, јужних, српских крајева корпорације су дале највише са националног гледишта. Без српских земљорадничких задруга које је нарочито развила Српска Банка из Загреба, са својим филијалама, сва слава српско-хрватске коалиције не вреди ни луле дувана. Корпоративни дух није ништа ново у нас, чак ни у одсудним тренуцима историје. Хрватски сабор и мајски сабор у Карловцима год. 1848. били су са својим национализмом и ширином замаха, две типичне корпоративне скупштине.” Са партијама ми смо више фолклорна и провинцијска нација, са корпорацијама можда би били више европска и културна. Најјача одбрана партија, могла би гласити овако: треба бити природан, примати своју судбину, треба умети чекати, пустити да сваки крај преко свога представника говори и каже шта га тишти и шта му треба. Али зар се на тај начин чује нешто паметно и корисно? - одговарају присталице корпоративног система, - само се политизира и брбља. Главна црта наше политичке јединке, нарочито у понеким крајевима јесте: да је комплексна. У истом човеку налазите и либерала и реакционара, и националисту и сепаратисту, као кад се у пићу бунца, или гледа кроз вео суза. То су припадници партија пуни самообмана и обмана. Исти људи, кад су пословни, и у корпорацијама, сасвим су разборита мишљења и дубоко осећају питања државна. Према томе, питање корпорација заслужује пажњу и логично је претпоставити да то питање неће престати да се расправља. Држава која, крај свега, већ тутњи преко свега старог и заосталог, генерација која се одрекла племенских амблама 1, и најсветијих, у прошлости, и најмиљенијих, прошла у свом путу према будућности и покрај грбова и три триколора, опростила се и од славом увенчаних, ратничких застава, морају застати пред питањем није ли политичка идеја корпорација, ако још није сазрела у нас да се примени, заслужила да се о њој размишља и расправља. То се уосталом намеће само од себе и код припадника бивших, политичких партија.

Идеје, 20. IV 1935.

** Црњански сматра Мајску скупштину и Хрватски сабор корпоративним парламентима, зато што је сваки сталеж делегирао одређени број представника у скупштину/сабор, односно сваки сталеж је имао своје заступнике у представничком телу.

290

ТРАГЕДИЈА СРПСТВА

Кад је реч о трагичној прошлости наших племена, не треба надугачко и нашироко доказивати трегедију српства. Она је јасна, својом судбином још у средњевековној држави нашој која је кратко сјала и распала се после Душана. Не треба трошити речи ни при доказивању патњи и трагичне судбине српства за време Турака. Она је позната. Лелек гусала, наша народна традиција која је допрла и до најнижих слојева, а жива донедавна, разнела је ту свест о трагедији српства до свих наших племена и свих наших крајева. Онима који то сад не признају, или не знају, и најновијим, глувим генерацијама узалуд би се о томе говорило. А у томе да би се узалуд говорило најстрашнија је иронија и најгора су понижења. У ближој прошлости нашег народа, током XIX века нигде и ништа се не може упоредити са горким и трагичним радом српства. Не мора се бити Србин, довољно је бити честит, па да се то призна. Српство је радило на свом васкрсу истрајно, печалбарски, пуно идеализма и строгог морала, свих српских слојева који су се бавили или заносили народним пословима и који су се паштили да српство ослободе за српство, а не за бабино здравље, да га спасу, окупе и сједине. Рад србијанске и црногорске кнежевине, рад цркава и манастира, попова и занатлија, у турским крајевима, српски човек босански и херцеговачки, и приморјем, у хрватским и војвођанским варошима и варошицама, је непрекидни напор и патња, појединца, друштвених и виших и нижих слојева, војника, трговаца, ситног света, до калфе и шегрта, до најсиромашнијег страћараша за српство, за боље дане српства. Најзад зар до наших дана не иде затим непрекидна поворка крвавих лица и прилика, са сенкама тамница и вешала и страховитим губицима у три страшна рата. Сетимо се само почетка нашег доба. На једној страни сиромашна Србија, на другој руља противника која се церека. Нижу се зверства у Мачви, окупација, терање у лагер хиљаде хиљада и пљување на српство, пљувања.

291

Али зар у тој руљи франковачка руља није најодурнија? У политичким догађајима често није ситуација у рукама оне странке која је најјача, него једне групе у чијем се духу, по чијем се знаку све догађа. Петнаест година овамо од ослобођења, погледајмо једном већ истини у очи, из јазбине једног франковачког круга војна се наставља и само је та јагма стална, подземни рат против српства, све до убиства Краља Мученика. Прво се чинило све да се омаловажи војска, да се све представи само као дипломатска игра, пљувало се и при самом спомену Кајмакчалана, певало 15 година срамну песму да је корупција српска, и само српска и српска. Кукавичлук за време туђина, безобразлуци против брата, то је главна црта тог потајног рата. У њему, франковлук је радио опробаним методама европејца против српства. На једној је страни тобоже култура, на другој некултура, на једној се страни тобоже плаћају огромни порези, на другој ништа, на једној су столетне правице, које треба поштовати, на другој српство са својим светињама које, разуме се, треба збрисати, зашто, зато да би се угодило франковцима. Вешто је удешена вика о корупцији, али кад би се објавила акта видело би се да је далеко мање корупционаштва из српства, а да је корупција, и то на велико, производ баш тих франковачких чистунаца. Недавно у Београду десило се ово. Једна банка старих чарширлија која има правила још из патријархалног доба, положила је држави 3 милиона, јер има једну застарелу тачку у својим правилима, да се из добитка помаже пољопривреда. Шта мислите где је утрошен тај новац? На помагање словеначких пољопривредника. Таквих примера има сто, само се не зна. Зар није крајње време да се против франковлука роди и снага српског егоизма? Већ 15 година, ко год није слеп у нас, мора да се у чуду пита. Зар нису обрнуте улоге, зар српство с дана у дан није само зато ту да слуша како му франковачка дипломатија ставља услове, прети, како од ране зоре до мрклог мрака има да одговара и да као бена прави љубазно лице клеветама, захтевима, безобразним изискивањима, извољевањима. Изгледа као да је судбина српска да пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима и као да је аксиом постојања и бољитка српства љубав са дрољом франковлука. Далеко од тога. Напротив, само је ту његова трагедија. Није тешко замислити да би српство било срећно, и далеко напредније под другим условима. У очима света, и што је горе у очима својим, српство је пало, по нашем мишљењу, од оног тренутка кад је

290

наивно се нашло пред проблемом франковлука. Оно се троши као стена, кап по кап, с године у годину, франковлук ће да га излока. Српство је дало све, улазећи у нас, светла чела, одрицањем свог имена, државног бића, застава и што је више победе своје, поноса и морала. Шта је она франковачка банда дала? На данашњим изборима,’ ове истине, требале би да су основе размишљања политичког у сваком појединцу наше крви. Признати нам мора ту трагичност српства честит човек иако није из нашег света. Са националистичког гледишта, у данашње доба, ми би нема сумње желели друге методе и други начин расправљања наших проблема али и ови избори показују јасно нашу тезу. На једној страни Опленац Карађорђа, на другој страни, у крајњој анализи, полазна тачка политике коју народ назива Јанка Пуста". 13 14 На страну политички и партијски потези из ината. Србин је одлазио и у Турке из ината - на страну разне нијансе земљорадника и либерала, на страну уображена глупост српских Пречана - они се шепуре у улози парламентара код Коријолана (они су увек волели да члове на глави у тешким ситуацијама) - ја видим само, у крајњој 13 На изборима 5. маја 1935. године учествовале су четири изборне листе. Изборни закон предвиђао је да на изборе могу изаћи само оне листе које обезбеде 30 потписа у барем половини укупног броја срезова, који су морали бити распоређени у 6 бановина. На тај начин, настојано је да листе буду општејугословенске, јер ниједна национална странка, ма колико била јака у сопственом народу, није могла да изађе на изборе без подршке неке од странака другог народа. Владину листу (формално невезану за владајућу Југословенску националну странку) предводио је Богољуб Јевтић. Најснажнију опозициону листу предводио је Владимир Мачек - у њој су били поред Сељачко-демократске коалиције (Хрватска сељачка странка и Самостална демократска странка) и представници бивше Демократске и Земљорадничке странке, док су радикали апстинирали. Поред ове листе, на изборе су изашле и опозиционе листе Божидара Максимовића и Димитрија Љотића, док су из техничких разлога одбијене листе Светислава Хођере и Живка Топаловића. Изборе је владина листа водила под паролом „За Опленац или Јанка Пусту“, тиме желећи да бирачима демонстрира да је она настављач аманета краља Александра, а да су њени противници сепаратисти и противници Југославије. Захваљујући изборној репресији владина листа остварила је убедљиву победу, добивши 62% гласова, што јој је по изборном закону донело 303 мандата. Листа Владимира Мачека је освојивши 35% гласова добила 67 мандата. Остале листе остале су ван парламента. 14 Јанка Пуста (Јанковац) био је усташки логор у Мађарској близу мађарско-југословенске границе. Густав Перчец је 1931. године закупио то имање и претворио га у логор за увежбавање терориста. Временом је постао прилично

291

анализи, велики тренутак франковаца. Са каквом логиком и каквим осећањем може ко је Србин да гласа за Мачека, данас, неколико месеци после убиства Краља Мученика, ја не знам. Али знам да је Српство пошто је патило вековима, било на прагу једне ванредне Србије и да је застало наивно и неумешно пред проблемом франковлука. Госп. Трумбић*” прекјуче је, на обали Сплита нашироко развијао тезу једног хрватског фанатизма и, скоро тридесет година после Крфа, вратио се у једном кругу у којем тапка највишим идеалима франковлука. А што се тиче Госп. Мачека, у нашој јавности слабо је примећена једна његова изјава уочи 6. јануара. Она је међутим врло карактеристична. И ми је нисмо заборавили. У тим тренуцима, излазећи из двора, Госп. Мачек је дао новинарима изјаву да је био код Краља и да је сва држава укинута. Био тако један човек који је рђаво закопчао лајпик (прслук) причао је Госп. Мачек новинарима, али се лајпик кад се погрешно закопча једно дугме не може да закопча. Морао је да откопчава.

познат, и због тога небезбедан. Напуштен 1934. године. У Краљевини Југославији име Јанка Пуста постало је синоним за усташки тероризам. *** Анте Трумбић (1844-1938) био је хрватски политичар. Студирао је права у Загребу, Бечу и Грацу. Изабран је у Далматински сабор као присталица Хрватске странке права 1895. године. Постао је градоначелник Сплита 1905. Први светски рат провео је у емиграцији у Италији, где је учествовао у стварању Југословенског одбора, чији је председник био од 1915. године до краја његовог постојања. У сукобима између Франа Супила и Николе Пашића око начина југословенског уједињења подржао је Н. Пашића, због чега се растао са Ф. Супилом, који је напустио Јутословенски одбор 1916. године. А. Трумбић био је први министар спољних послова Краљевине СХС, и једини Хрват на том положају. Био је делегат на Конференцији мира у Паризу, а оставку је поднео 1920. године због потписивања Рапалског уговора са Италијом. Наставио је да учествује у политичком животу Краљевине СХС/Југославије, противећи се централистичком и унитаристичком концепту уређења земље и залажући се за преуређење на федералистичкој основи. Основао је Хрватску федералистичку странку. После атентата на Стјепана Радића 1928. године, А. Трумбић је постао члан Хрватске сељачке странке.

290

Ето господо, после ове моје аудијенције код Њ. В. Краља, лајпик је откопчан, рекао је Госп. Мачек новинарима. То јест има изнова, из основа да се преговара. У том тешком тренутку нашем, вођа опозиције, плагирао је једну мађарску анегдоту и жалосно је да се то код нас не зна. Та се анегдота прича, као што је познато историчарима, о Фрањи Деаку, мађарском министру који је 1867. после Мађарске револуције преговарао са Фрањом Јосипом. Ето из којег двора се госп. Мачек осећао да излази кад је изашао из двора Краља Мученика, ето шта је била сва мудрост тог великог политичара кад је била реч о томе да се народу прслук откопчава. Једна анегдота, једна мађарска, препричана анегдота. И на ту мудрост има данас српство из ината да гласа?

Идеје,

4.

V

1935.

291

ПОВОДОМ УВОДНОГ ЧЛАНКА У ПРОШЛОМ БРОЈУ ИДЕЈА „ТРАГЕДИЈА СРПСТВА”

Од једног пријатеља, православног свештеног лица, примили смо писмо, поводом нашег чланка у прошлом броју Идеја. Између осталог тај наш пријатељ упозорава нас на утисак који је чланак изазвао у једном месту наше земље и пише нам ово: „Националисти ме обавештавају да су незадовољни Башим истицањем Српства. ’Волео сам Идеје и Црњанскога, али сам се разочарао, јер видим да је само један Србенда и није Југословен’ - пише... (један Далматинац)” На адресу тог нашег пријатеља и досада једномишљеника ми упућујемо ово: Познато је да данас није могуће у штампи третирати сва политичка питања без ограничења, иначе, ми би сместа, и исцрпно, обавестили тог „разочараног” Далматинца о томе шта мислимо данас о његовој пароли и о нашем скретању у истицање српства. Али што није могуће расправљати, потпуно, данас, можда ће бити сутра. Има дана, биће још мегдана. Тада, ми ћемо изнети разлоге, и те какве, који су нас навели да се сматрамо „разочараним” у поштованој другој страни.

Идеје,

290

11.

V

1935.

КУЛТУРА

ово:

Оно што бих желео да кажем данашњим чланком, то је, укратко

Највећа опасност за нас није у политичким тешкоћама, она је у нашој културној заосталости. Судар између наших патријархалних крајева и западњачке „културе” прелаз из херојског и хајдучког атавизма у крик западних, великоварошких „културних тековина”, ту је проблем. Ту ће бити извор трагедије, дегенерације, карикатура сељака - и кретена. У нас је, као што је познато, велики, исувише велики, проценат оних који сваке године, врло млади, умиру од туберкулозе. Шаблонски и тенденциозни став био би ту: Умиру јер су наше масе сиромашне и социјалне помоћи слабе. Ко би могао да пориче да је то један део истине? Али ако се питање проучи дубље, види се, непобитно, да су то смрти пре свега због дерасинирања. За Кохове бакциле створили су погодан терен на примитивном човеку, пре свега, отрови културе. Ко је тај ко неће признати да и они постоје. Црнац у фраку, са огрлицом од целулоида, наш човек у вечерњем оделу и жутим ципелама, снобизам, то су само спољни, и комични знаци тог судара. Ми не мислимо на њих, ми мислимо на духовни судар и духовне губитке. Њине су последице, временом, страшне. Код нас је свакако један од најупадљивијих социјалних и националних минуса: морталитет деце, огроман морталитет деце. Тенденциозан одговор био би и ту: социјално стање. Међутим, месо и брашно нигде није јефтиније него у нас, али би, и кад би били још десет пута јефтинији, по нашем мишљењу, остао велики проценат умирања деце. Јер узрок није само социјална беда, него, и више, некултура. То питање, питање културе, у вези са социјалним проблемима широких маса проучавано је довољно. Читава једна литература социјалиста постоји о томе и око тога се дискутовало највише и на руском, и на пољском и на румунском и бугарском, где год су широке масе сељачке далеко заостале. У данској, шведској и у новије доба нарочито у финској социјалистичкој литератури теза културе добила је прво место. Последњих дана, питање културе као проблем друштва добило

291

је нарочиту актуелност догађајима у Белгији. Ханри де Ман (Непп бе Мап)’ директор Централе за радничко васпитање и познати писац који је својим делом, Психологијом социјализма 1, изазвао толико дискусија, дошао је на власт, и постао министар. Он има читав план за обнову економског и социјалног просперитета у Белгији и једна од његових последњих реченица, међу оним које је рекао против глупог и папагајског понављања марксизма, гласи: „Прави социјални прогрес састоји се с једне стране у што већем ширењу елите, а с друге стране нарочито у новом поступку при селекцији. Све што је створено великога на свету, увек је створено од елита.” Ићи за иностранством, без везе са реалним, статистичким стањем у свим крајевима наше земље, тај нови романтизам полукултурних, који се у нас стално понавља, ми остављамо нашим марксистима, боље рећи псеудомарксистима. Оно што хоћемо да кажемо то је: да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких потешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факт је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња. Да би се показала карикатура културе у нас, није потребно сићи чак до проблема аналфабетизма итд. довољно би било дати једну неулепшану слику стања наших културних институција, разних Матица, Задруга, уметничких и културних удружења, издавачких прилика, библиотека и схватања штампе. За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано, или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па и наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничких форума, карикатура, карикатура. Наш сељак је за позоришта давао годишње 40 милиона динара. Исувише је познато колико је, тим поводом, и око тог факта, било оправданих критика. Али ако би се подвргао непристрасном прегледу рад и осталих наших културних институција колико 6и ту тек било рђавог театра. Треба ли да износимо билансе. Културне билансе наших читаоница, професорских конгреса, дана књиге, народних универзитета итд. Свуд је у њима иста одсутност плана, дисциплине, исто протекционаштво, обмана публике, самовоља и некултура. Крајњи смер културног спознавања, тражења, научног истраживања, књижевности, уметности увек ће остати надземаљско и слобода, али зар је могуће данас противречити општој фрази да је култура пре свега потреба широких маса и са политичким и економским и социјалним проблемима, и проблем државе?

290

У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно. На најтежем месту Европе, под јаким геополитичким утицајима, наш се народ прибирао вековима са дубоко виталним, оригиналним снагама. На прелому два света, у најтежем свом тренутку, када је после ратног проблема, који је решио, дошао до културног проблема, он се данас оставља. Култура је једна, она се не може решити принципима пролеткулта", на којеје чак и у С. С. С. Р. пала огромна сенка „несоцијалног” Пушкина, али нема сумње да нигде култура нема потребе једног одређеног „плана” и нема толико, „политичког” значаја, као у нас. Дискусија о тим питањима, код нас, била би свакако, ако ништа друго, а оно корисна. 15 Антиматеријалистичког гледишта, у борби против нашег псеудомарксизма, Идеје ће сад колико им буде могуће, уз политичке проблеме, расправљати овај наш главни проблем, после једне етапе припреме, плански, систематски и са јасним и конкретним програмом.

Идеје,

18.

V

1935.

15 Пролеткулт је био организација настала у првој фази совјетске власти, како би доприносила изградњи новог друштва. У питању је био низ слабо повезаних клубова, фабричких комитета, радничких позоришта, образовних друштава, који су непосредно након Октобарске револуције 1917. године покушавали да организују културно-просветни живот. До 1918. године Пролеткулт је израстао у организацију већих размера са амбициозним циљем да уобличи јединствену пролетерску културу и морал, који ће бити темељ новог друштва. Успон Пролеткулта поклапа се временски са годинама грађанског рата и првом фазом Револуције. Представници Пролеткулта диктатуру пролетаријата разумели су дословно - тражили су аутономију пролетерских организација у односу на државне институције, претендовали су на самостално обликовање културе, надали се слободном пољу за изражавање својих идеја, сматрали су да је култура коју они граде неопходна за стабилност револуције. У прво време јасне партијске линије по овом питању није било. Постојале су несугласице око темпа изградње нове културе, око односа према традицији, око приоритета и ургентности политичких, војних и културних питања. Са окончањем грађанског рата уследило је консолидовање државе и партије. У оквиру потчињавања Партији других самосталних фабричких комитета, радничких организација, унија, синдиката, и Пролеткулт је стављен под контролу.

291

ГРАЈА ОКО ЦРНОГОРСКОГ ПЕСНИКА

Наши читаоци запазили су свакако муке, више комичне, него ужасне, које имају Идеје са једним делом црногорске штампе која нас ружно напада. Почетак те граје био је око једне „социјалне” песме непознатог дотле г. Ђока Баровића са Цетиња. Као бајаги у одбрану његовог револуционарства, Зета нас је грдила и нападала најружније. Међутим, сам песник, и то је најбољи утук за те дрекавце, схватио је пажњу нашег листа сасвим другаче. У писму које нам је упутио тим поводом, и које је врло занимљиво, он каже: П. господине Црњански, Ја сам почео пјевати прије 3 до 4 год., а сада се носим педесетседмом. Имам приличну збирку необјављених пјесама па, и оне које сам пустио, да изађу у „Слоб. Мисао”, међу њима има 3-4 преправљених скоро из основа. Овим хоћу да кажем, да не вјетрим као смокова или муртова ракија, него да растем, иако овако стар - ма, ако и за један град. Услед болести напустио сам школу прије него сам доучио 6 раз. гим. премда је ово напуштање школе могло да наступи и да сам здрав био, па и добар ђак, што није случај био, иначе, због очиног слабог имовног стања. Мислим ипак, искрено да кажем, да то не би био узрок, да опет не могу да дам нешто своје, али ево вам узрока и последице, што сам се ја, буквално схваћено, бацио каменом на књигу прије три деценије и више кад сам баш могао мислим и стварати. А сад тешко се могу са књигом срести и што ’но би рекли искрено цјеливати. У једној мојој пјесми, кажем да пјесму зовем у помоћ не што ми се пјева, већ од муке да мање мислим о том раду свом. Хвала вам нађосте се Ви један да Вам пане у око мој рад. Мислим нијесте се преварили. У свим мојим пјесмама опажа се мисаони напор, * Лист Зета је излазио једном недељно у Подгорици у тиражу од 5000 примерака у периоду од 1930. до 1940. године. Главни уредник био је Јован П. Вукчевић. Настао је цепањем у редакцији Гласа Зете, а одржавао се балансирањем између зеленаша и комуниста. Део полемике Црњанског са Зетом приказан је у Есеји и чланци, II, Дела, том XI, књига 22-23,414-426.

што ми признаје др. М. Кршић, кад му је један мој пријатељ послао један циклус мојих пјесама на оцјену, да би могао из тога извући

290

користи исправљањем самог себе. Прва је моја пјесма „Југословенска Химна”, која се да поласкам себи, допала г. Богдану Поповићу и као такву упутио ју је Мин. просвјете - Умјетничком одјељку. Њу сам био спјевао случајно кад се разговор био повео у једном бифеу, те је стога наишла пауза, скоро од 1 и по год. - тек се доцније нијесам распјевао као петао у „први мрак”. Заволио сам идеологију Југ. Народа, покрета Збор", и она моја пјесма прије него сам се одлучио да приступим покрету, зар не значи да сам у њег пришао? („Не имаднимо вољу за власт.”) Дакле нијесам опасан за државу, како је то један срески начелник казао, кад ми је цензурисао пјесму, у којој се устремљујем на комунизам. Није је разумео, бедник један; ја сам у њој нагласио шта значи комунизам за свијет. Сиромах сам ко ђаво, али сам ипак противу оних, што хоће душу од срца да раставе. Читао сам ваш напис о салонском комунизму. Све сам - све сам; ал’ пре свега националист раг ехе1епсе. „(Отприлике овако се пише)” С поштовањем

Ђоко М. Баровић, Цетиње 11. V 1935

судија у пензији Очекујем иначе „Идеје”

Југословенски народни покрет Зборје покрет настао 6.јануара 1935. године у Љубљани фузијом неколико интегралнојугословенских групација: Југословенске акције (ЈА), Звезе бојевников (БОЈ) и група око листова Отаџбина и Буђење. На челу покрета стајао је адвокат и бивши министар Димитрије Љотић. Покрет је започео са агитацијом и учествовао је у изборима 1935. и 1938. године, остваривши занемарљив резултат (око 1% гласова). Идеолошки је стајао на унитарнојугословенским позицијама заступајући јединство државе и југословенског народа, противећи се комунизму, масонерији, материјализму и утицају Јевреја. Због ових идеолошких постулата, као и физичких обрачуна са противницима, сматран је фашистичким. Оптуживан је и за примање финансијске помоћи од нацистичке Немачке (тзв. афера са Техничком унијом), мада то никада није доказано. Жестоко се сукобљавао са комунистима на улицама, а временом се почео замерати и Милану Стојадиновићу. Од вођства се одвојио један део бивших чланова ЈА (Велибор Јонић, Данило Грегорић, Данило Вуловић) и приближио Милану Стојадиновићу, док је у покрету остао део чланства безрезервно одан Димитрију Љотићу. Покрет се противио споразуму Цветковић - Мачек и био једно време забрањен. По слому Краљевине Југославије покрет Димитрија Љотића је почео да сарађује са Немцима, и неколико чланова Збора учествовало је у влади Милана Недића. Од чланова покрета регрутовало се и људство за Српски добровољачки корпус, кључну јединицу колаборационистичких војних формација, која је била под командом Косте Мушицког. Збор је наставио са радом и након повлачења из Србије, и погибије Димитрија Љотића 1945. године. Његови чланови су емигрирали и настанили се углавном у Немачко), Британији и САД.

Као што се види писмо г. Баровића не само да је пријатељско, него

291

и жовијално. Сем тога, оно показује и како се тешко наш човек, из тих крајева, пробија до литерарног имена. Још занимљивија су, међутим, за наше доба, социјална, стилска, модернистичка, асоцирања која се назиру, као знак времена, у стиховима тог цетињског песника. Пошто нам је г. Баровић упутио и своје песме, најновије и нештампане, ми ћемо једну, карактеристичну, и не без талента, саопштити нашим читаоцима: ПЈЕСНИК Кроз живот се истином пробија тражећ наш недокучив пут. Часове извјесне радости никад не заборави; чак ни бол, огреботину ту По срцу свом’, до смрти. Боли га то туђе неизлечиво зло. Чист је ко суза; за живота не разумједе га нико. Ноћна је роса ил киша блага што у једном ритму сипи Над њивама од жеге распуклим и, помаман водоскок Ниагаре, Кад срце ускипи; а небо запечати милост своју. Пјенушав је сапун, у облаку од водоскока, што се ломи о стијене Да с врха до у понор спере сав смет. Подмећућ себе као мајстор у обућу ђон за бржи човјечји успон. Завитлан је још бич због двије ријечи те Што их свијет зове, ма да не постоје: „Истином” и „Правдом”. С’ велом невјестичким ове сестре двије одведене су у два дома. Прије и послије потопа оне круже изнад главе мисионара роба. Као двије уплетене жиле од вола... Та пјесник надме груди; зажмури да боље види И последњи талас душе у мисао унесе, да поникне и муњи се здружи. Затим скрхан и расплинут у чежњи спусти се ондје, Одакле је мисао ко ласо бацио кроз

290

васиону. Сам и пуст да у самоћи тој одмори своја крила Уз нечујни крик и збор: - Зашто сам ја овдје и шта ће земља - земљи? Враг ме однио, ако не желим да сам створ четвороног или крилат. Кад лептир нијесам, ил’ за тренут у животу ситан црв. А цио човјек тешко је бити; теже нег’ што Богу мучно остати Бог Хтио бих само да сви људи то знаду и да кују ^ Једнако, скупа, ко на „хо-рук” једну срећу могућну у челик љут. Цетиње, 11 V 1935 г. Ђоко Баровић

Идеје, 25. V 1935.

291

ТЕЗА И АНТИТЕЗА

Један наш, иначе одличан, новинар расправљао је ових дана у својим уводним чланцима о федералистима и централистима, нарочито се задржавши на политичком раду јакобинаца и слабости, или бар малој групи данашњих француских роајалиста. Очигледно тај уважени наш новинар писао је то ради примене на наше прилике. По нашем мишљењу, што се тиче примене идеје јакобинског централизма, у нашој недавној прошлости, то уопште није имало места. Јакобинци (смешно је уопште говорити о тако давним формулама) наследили су били једну краљевину, без краља, али јединствену, која је иако је имала појаве федерализма, била већ давно, по цркви, по свести, по сталежима, једна и јединствена. При слому Аустрије централистичких тежња у неким нашим крајевима било је само привремено, а оно што је привремено увек је само илузија. Снага јакобинаца била је у томе да су били распрострањени по целој земљи, да су били на земљу целу бацили мрежу својих клубова, да су били партија, прва чисто политичка партија, да су били нападнути споља и, више свега, да су радили системом терора. Па ипак, ко познаје историју француску зна да је после јакобинаца дошла покрајинска и фолклорна реакција и да је јединствена Француска васкрсла тек позно. Чак и данас она има покрете, на југу и код Бретона који су сепаратистички, а оно што их чини немоћнима није јакобински централизам, него француска немилосрдност кад је у питању отаџбина, економски закони и култура. У којој се, уосталом, истиче баш та мала група париских роајалиста, политичких писаца чије идеје имају данас дубљи утицај у француској интелигенцији него што се то обично призна. При слому Аустрије, по нашем мишљењу, ако се већ хоће да праве паралеле ситуација је била више пруска, да се тако изразим, него јакобинска. Ја сам непосредно преживео бечку револуцију и оних „крвавих неколико дана” у Загребу, али ми је лаж увек била одурна, а највише та лаж о револуционарним заслугама Пречана. Под клеветом да се удварам Србијанцима, (тешко ономе коме се „удварам”) ја сматрам да је та прича о заслугама извесних наших крајева, јакобинских, огавна комедија. А пошто је успела, она се сад безобразно све више рекламира. А доказује само бескрајну наивност, и изнуреност

290

србијанских политичара, тада, сем Пашића. Ако се већ поставља то тврђење да је било могућности јакобинског централизма, онда то по нашем мишљењу, није било с почетка, него на пример када се одиграла марсељска трагедија. По нашем мишљењу, јакобинска снага била је двојака, с једне стране она је била у томе да је јакобинаца било из свих крајева, а с друге стране да је то била партија, пре свега политичка партија, са свим и најстрашнијим одликама партијске стеге и брзог рада. Слична у нас, пре седамнаест година није била ниједна. У све крајеве била је површно допрла у малом броју, и више илузионистичким, без обзира на племенске и верске припадности, демократска, али колико водњикава? Јакобинску улогу могла је у оно доба, одиграти радикална, али је она имала свест да је са чврстог тла реалности ствар прешла у обмане и привиђења. Пруска, много више, него јакобинска била је тада ситуација и сем Пашића, све друге политичке вође били су прешли у царство снова. Кад се у нас каже Пруска, онда се мисли да то значи чизма, али по нашем мишљењу, то је творац, морални творац и реални извршитељ онога што је било најбоље у доба уједињења немачког народа. Пруска никада није имала илузија о другим немачким крајевима, она је била сиромашна, проста, али духом велика и вечна, она је патила, њу су газили, док су у осталим немачким крајевима владали попови, приређивали се балови, обожавало туђинско, служило туђина. Нема сумње она је била крута и војничка, али данас више него икад јасно је колико је баш она интелектуална и стуб на коме све што је немачко почива. Себе она никад није дала, ни за каква пренемагања и обећања. С њом или против ње, била је и остала њена немилосрдна девиза. У политичким стварима српских партија, при слому Аустрије, слаба тачка је одсуство егоизма, принципа да се од свога ништа не даје, ако се не добија. Сразмерно лако, њима је брзо наметнуто мишљење да је све што се ради корисно по њих, а од друге стране жртва. Створена је читава скала иметка који је бајаги друга страна уносила у брак, док је у ствари та српска страна и те како могла да поживи, и без тога. Засебне велике књижевности, индустрије, (све саме провинцијске лажи) прошлости још мало па значајније од енглеског парламента, културе (ох те културе) све су то биле пароле које су скупо плаћене са српске стране. Кад би хтели да представимо једним примером, тај пример би требао да изгледа овако. Један франковац говори о некој србијанској паланци. Кад га човек слуша Ваљево изгледа још мало као џунгла, ни воћњаци, ни брда, ни школа, ни учитеља, ни свет, ни веселост српска, широка рука, ништа не ваља. А ипак је у тој малој вароши, кад се реално гледа, и прошлост школа, и политичких борби, и живота, нешто

291

снажно, ведро, као песма. По франковачком рецепту међутим, колико би се језивог, прљавог и бедног могло наћи, у некој вароши на поштованој другој страни, где све смрди од низа, и гулаша, где цела култура седи окупљена око „штамтиша” и где је и интелигенција и паства једна загуљена маса која је даља од Бога него и најбеднији потомак Милоша и Марка. По нашем мишљењу постоје реалне, и политичке, и економске, и културне баш највише, могућности нашег повлачења у себе саме. У нашој данашњој, великој, југословенској држави, племенска питања, пре или после доживеће потпун крах. Само луд може да не види да су на дневном реду економска питања и друштвена. Модерна држава има један задатак који мора испунити пре свега, да олакша живот ширим слојевима. Али са друге стране било би, нема сумње, смешно забити као ној главу у песак пред нашим, специјалним ситуацијама. Треба погледати у очи нашим политичким и културним истинама. Не само војничка, него и политичка, а још више културна и социјална снага српства, била је апсолутно стваралачка. Она је то и сада. Треба радити на томе да се свест о томе врати и да се много што-шта увиди. Марсељска трагедија треба да буде у нашој патњи последња тачка. Кад кажем српска, ја не мислим само на вредност војничких црта, него, и још више на превасходне црте српске при стварању заједнице, на друштвене снаге српства у сељаку, у капуташу, у малом човеку, при стварању занатлијства и школованих сталежа. Да би српски елеменат, на добро ове државе, опет био снажан као што је био некад, никаква му помоћ, сем повратка своме, није потребна, чак ни „братска”. Тихим радом, врло једноставним, тај елеменат треба да се опомене, обавести, и без икаквих пертурбација он би могао да учини да у нас отпочне једна нова епоха. Јер не треба се заваравати, није реч о опасности за „коруптивни” Београд, нити се бори као бајаги начелно против режима, реч је о превари, потчињавању и подривању свега што је било икона, и со и хлеб и суза наивног и некад победничког Српства.

Идеје, 1. VI 1935.

290

ДО ТОГ МОРА ДОЋИ16 17

Ових дана, један од чланова негдашњег Југословенског Одбора, (Др Никола Стојановић" Наша политика), дао је читаву књигу расправа о нашим политичким проблемима. Дајући приказ те књиге у Политици свакако са много ауторитета, г. Слободан Јовановић означио је главни проблем који та студија поставља. Значи ли то да се налазимо у предвечерју дискусија? У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке „проблеме” треба једном, после петнаест година, гледати једанпут и са чисто српског становишта. По нашем мишљењу, за ових петнаест година чула се само словеначка и хрватска критика, и мора се признати често егоистичка и безобзирна. Само се српска није чула. У име једног криво постављеног југословенства играла се једна чудна игра. И слепцу на крају крајева мора постати огавна. Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партиЈски живот свих нијанса, у Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје

16 Садржај текста „До тог мора доћи” довео је до прве и једине забране Идеја. Према обавештењима читаоцима на странама наредна два броја, забрану је наредило Државно тужилаштво у Београду. У Идејама нису објављени разлози за забрану. 17 Никола Стојановић (1880-1964) био је адвокат и политичар рођен у Мостару. Школовао се у Мостару, Београду и Бечу. Један од оснивача и уредника листа Народ, који је излазио у почетку у Мостару. Током анексионе кризе налазио се у Цириху, где је објавио књигу В1е АШопотГе Возпкпз игк! Лег Негсероута. Изабран је за посланика у Босанско-херцеговачки сабор 1910. године. По отпочињању Првог светског рата емигрирао у Рим. Постао је члан Југословенског одбора и током рата се залагао за стварање јутословенске републике. На конференцији мира у Паризу био је експерт за Босну и Херцеговину. По окончању рата радио је као адвокат, а 1937. постао почасни члан Српског културног клуба. Током Другог светског рата пришао је четничком покрету. Више пута је хапшен, а 1943. интерниран у Француску. По окончању рата се вратио у земљу.

291

чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и католицизма, и школа. Кад се погледа статистика пореза тек онда се види колико је у повољној ситуацији Дравска бановина, а кад се слушају пароле тамошњих школованих слојева, и њина интелигенција, скоро цела, и свих политичких нијанса, увек је игра иста: провинцијална уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, добра реклама свега свога, стална ревендикација, кинески зид, искоришћавање ситуације без обзира, и поза преподобног меланхолика који је стално забринут над нама, кад кажем нама, мислим Србима, а над којим је забринута читава Европа. У Љубљани пароле и становништва, по нашем скромном мишљењу, својом хладноћом срца, егоизмом и цинизмом, управо су класична. Њина узбуна, која уосталом већ давно није нова, на конгресу П. Е. Н. клубова на Бледу, око уџбеника и сличне појаве, по нашем мишљењу, предуслов су да се констатују као факта, са овим што смо горе рекли, пре него што се приступи дискусији ма каквог нашег политичког проблема, у смислу оваквих књига као што је ова Др Николе Стојановића. Док су ових дана, за матурске испите разишли се изасланици министарства на све стране, и из свих крајева, у словеначке гимназије морали су се послати само Словенци, и само из оних уских школских граница. Хоће да буду засебан свет који нас критикује и који је увек у пози преговарача код зеленог стола. И наивно је у његовом становишту само једно: да не рачуна с тим да ће и на нашој страни једном доћи до истог становишта. По нашем мишљењу узимање таквог становишта неизбежно је, и ситуација за њега већ је дошла. То је, у нашем схватању, дванаести час и полазна тачка. Потреба једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства. Иначе, трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се још једном као српска трагедија. Треба ли рећи да је исти однос, већ петнаест година и између нашег и загребачког становишта? И да би и у тој дискусији сву ситуацију изменила кад би се појавила политика која би била нимало наметљива, нимало насилна, али чисто српска. Са стране српства, на страну жртве у србијанским ратовима, и лагерима, поднесене су жртве, по нашем скромном мишљењу много реалније него што је дала поштована друга страна. Који су ти амблеми који се могу у знаку године 1918. поредити са амблемима србијанске државе, војничким заставама, именом, тробојком, политичком ситуацијом међународном и економском ситуацијом, угледом Србије, и што није мање духовним и моралним капиталом српства из свих наших крајева. За ових петнаест година југословенског бриџа, српска је страна,

290

по нашем мишљењу, она која је стално губила, попуштала, црвенела, била наивна, живела од обећања (лудом радовања) и која је у дискусијама критикована, од које се тражило све, а којој се није давало ништа. По нашем скромном, можда погрешном, али одређеном мишљењу решење је у томе да се ствари окренуте тумбе врате на своја места. Цела ова дискусија, само је дотле опасна док се не води са реалног становишта. Треба признати све што поштована друга страна тражи, али најзад дозволити да се чује и оно што би тражили ми. Кад кажем ми, мислим Срби. Јер по нашем, можда, погрешном, али јасном схватању, ствари би требале да стоје баш обрнуто него што стоје. Ми би требали да смо у пози егоиста, а не они, ми би требали да се вајкамо, а не они, ми би требали с дана у дан да одређујемо цену за оно што смо изгубили и дали, а не они који су мало унели сем обмана мајсторских и самообмана за које смо ми сад криви. По нашем схватању ова игра наша није фер, јер је убрзано и ужурбано брисано све што је било српско, док се са поштоване друге стране оперише стално аутономијама, сепаратизмом и захтевима. Поставимо их и ми! Без југословенства, савремених парола државе и економије и социјалних потреба, према словеначким и хрватским паролама, хрватске културе, хрватског мора, народног и државног индивидуалитета итд. Вратимо се и ми Србији! По нашем мишљењу најбржи пут ка једној новој нормализацији југословенских политичких проблема могао би бити збиља у економском и социјалном напретку, на племенске проблеме без обзира, али с друге стране и у скидању те окупаторске атмосфере са српства. Док са једне стране сваки проблем поставља се у знаку словенштине и хрватства, са друге стране забрањено је гледати га са српског становишта. То није фер. Ако на пример словеначки П. Е. Н. клуб тражи избацивање из уџбеника свих несловеначких текстова, ја бих на то пристао. Под условом да се пристане на избацивање несрпских текстова из свих уџбеника где год се српски говори. И слично. Моји противници кажу да ја ласкам Србијанцима. Нек они говоре шта хоће. Ја осећам да сам се вратио, после неколико векова, и после петнаест година горких самообмана, не Србијанцима, него Србима, српству и мени се стомак преврће и при самој помисли да је дуги низ Церњанских и Путника, моја породица као и ја, од детињства п[а]тила‘, рад кога? Ради о[вих]2 и оваквих зар, из Љубљане и Загреба? Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.

Идеје, 15. VI 1935.

291

ИСУС И ЊЕГОВА СЕНКА ДОНЕЛИ СУ Г. ШОПУ ДИНАРА 6.0001’2

Познато је да се у Загребу, ни кад је реч о литератури не говори лепо о Београду. Постоји читава митологија у главама о томе како у Београду праве каријеру само београдска деца и београдски песници. У ствари ретко је која варош отрпела толико безобразлука колико је отрпео Београд, још од времена Матошевог почевши, са извесне стране и од извесних литерата и поета. Ми не волимо ту врсту тупе срдачности великог југословенског срца те вароши и сматрамо да је та наивност крива многом горком разочарању која је Београд досад доживео и која ће још имати да доживи. Али на страну наше мишљење. Факт је да и случај последње награде „Цвијете Зузорић” доказује да у Београду има срца и за католичке поете. Наш драги Шоп, од почетка, не може се заиста потужити на пријем у Београду. У С. К. Гласнику, где се иначе замишља да царују дарвинисте и слободњаци, од почетка је лепо примљена његова исусовачка поезија. „Спиритуалност” његове лирике, са реминисценцијама класике очаравала је и очарала је меродавне факторе. А награда је дошла у правом тренутку. Може се честитати г. Гролу 18 . 18 Милан Грол (1876-1952) био је српски политичар, публициста и књижевни критичар. Завршио је Филозофски факултет у Београду и радио годинама као професор у неколико београдских гимназија. Неко време је био и управник Народног позоришта и један од највећих српских театролога. Учествовао у политичком животу Краљевине Србије као припадник Самосталне радикалне странке. За време Првог светског рата био у српском пресбироу у Женеви. По повратку у земљу ступио у Демократску странку. Биран је за народног посланика на изборима 1925. и 1927. године, био је посланик у Истанбулу, а и министар просвете. По проглашењу краљевог личног режима 1929. године био је заједно са својом странком у опозицији. На чело странке дошао је након смрти Љубе Давидовића 1940. године. Подржао је пуч 27. марта и био члан Симовићеве владе, као министар социјалне политике и народног здравља. Други светски рат провео у Лондону као члан емигрантских влада. По крају рата постао

290

И нехотице, нека нам се то извини, намеће се једна асоцијација. Како би, на пример, у Загребу прошао г. Настасијевић, или неки недајбоже још српскији поета? Коју би награду добио тамо дошљак у католичким литерарним установама, или уопште у хрватским књижевним Матицама и задругама? Срећом таква је хипотеза немогућа. Православних поета нема. То су мрачњаци које напредни Београд већ давно гледа преко рамена. Било како било, наш драги Шоп, уплео је у своју бујну косу ловоров венац на дан књига. Нама је то мило јер иде у прилог нашој тези која загребачку побија. Динара 6.000 за збирку песама, коју је издала Матица Хрватска, тако није дочекан ни Дука1 кад му је започела каријера. Нажалост, наше пакосно мишљење јесте да је та социјална и хришћанска поезија коју издаје Матица Хрватска и на коју пада златна награда Београда, на дан књига, помало већ једна нота давно исвирана. У белгијској, у француској, да друге поезије и Рилкеа и не спомињемо. И да је у лири г. Шопа не само по мало манирисана, и као вазелином миропомазана него и театрална? У сваком случају не би било лепо прећутати да о поезији г. Шопа постоје врло висока мишљења. На пример оно којим нас је усрећила гђа Исидора Секулић и сад у жирију за награду гђа Јела Савић којој се у Шоповој поезији привиђа Свети Фрања. Ко би нам, уосталом, свима угодио? Г. Т. Манојловић, у жирију био је за то да се награда да г. А. Илићу за његов београдски роман, ми би волели да Београд примети међу хрватским поетама г. Алфиревића, али најпосле и то је свеједно. У г. Шопа има нечег од попа, успех код дама био му је дакле осигуран од почетка. Ако је истина што се на „дану књиге” причало да нам симпатични г. Шоп одлази у Рим, у завод Св. Јеронима, ми се још више дивимо литерарном потезу г. Гроловог круга. И молили би једино г. Шопа да ни тамо не заборави топло срце Београда које тако широкогрудо куца. Јер најпосле није ни то исисано из прста да је нашим широкогрудим Београдом Исус неколико пута прошао са сенком језуита. потпредседник у Титовој влади, верујући да ће моћи да утиче на дешавања у земљи. Покренуо је лист Демократија и иступао у Скупштини захтевајући веће слободе. Схвативши да је демократски отпор у комунистичком систему немогућ, поднео је оставку августа 1945. године. Против њега је потом спроведена хајка, његов лист је забрањиван и спаљиван. Провео је остатак живота политички неактивно. 1 Вероватно се мисли на Јована Дучића, кога су пријатељи звали Дука. (прим. прир.)

Иронија је судбине да је награду на дан књига прочитао бивши секретар С. К, Задруге г. Жолика.

291

Био је очигледно дирнут том улогом за Св. Петра. Јер као што је познато, ако се о част да буду родно место Омира борило седам грчких градова, о рукопис г. Шопа крваво се отимаху Српска књижевна задруга и Хрватска Матица. Са широкогрудим понудама аконта и хонорара. После ове награде престаће ваљда и једна хришћанска паралела? Између џепа г. Св. Петровића и хришћанских обавеза г. Шопа? Јер паралеле су, као што је познато линије које можете вући докле год хоћете. Оне се неће састати ни у бескрају. С1опа, §1опа т ехсеШз Пео."

Идеје, 15. и 22. VI 1935.

11

Слава, слава Богу на висини. (прим. прир.)

290

III

КЊИГА 34 (НЕМАЧКА, 1935-1938)

ОЛИМПИЈАДА У БЕРЛИНГ

Кад је реч о овогодишњој Олимпијади обично се говори о њеним спортским перспективама. Предвиђа се и то да ће и туристички значај те Олимпијаде бити велики. Заборавља се, међутим, да су од најдубљег значаја духовне, интернационалне перспективе које нам ова Олимпијада 1936. открива. Такмичења у Олимпији, у античко, хеленско доба, памте се пре свега као спортске приредбе. Скулптуре и попрсја, у бронзи, и римске копије у мрамору овековечиле су атлете, победнике на Олимпијским играма. Слава је њина спортска, телесна и сачували су је натписи и песници. Ради спортских гимнастичких успеха добијали су олимпијоници, после победе, гранчицу маслине, као што су у Делфима добијали венац ловора, па спочетка и драгоцене поклоне, и новаца. Њина је слава, њиних мишића, била велика. Славила их је маса при завршетку игара, славило их је родно место, где су били опроштени пореза, награђени и поштовани целог живота. Њина се слава, у породици, чак и наслеђивала. Дизали су им споменике, постављали их у Олимпији, а онај који је на једној Олимпијади однео три победе могао је да има споменик са цртама портрета. Па ипак вара се онај ко, чак и на основу стихова Пиндара, или сулптура мускулозних бораца песницом, мисли да је главни значај Олимпијских игара био у величању снаге која кладе ваља. * Олимпијске игре у Берлину одржане су од 1. до 16. августа 1936. године. Учествовало 4069 спортиста из 49 земаља. Олимпијске игре биле су прилика за значајне добитке на спољнополитичком плану и на подизању угледа нацистичке Немачке у свету. Стога су идеолошки императиви привремено стављени у други план, пре свега расна политика, иако је Немачка иницијално настојала да спречи учешће јеврејских спортиста на ОИ. У САД је након доношења Нирнбершких расних закона 1935. године настао покрет против одржавања ОИ у Берлину, али оне нису спречене. Током трајања игара суспендоване су антијеврејске мере и расистичке и антисемитске пароле, али су игре ипак послужиле за пропагирање нацистичке идеологије, пре свега расне супериорности. Немачки спортисти постигли су завидан успех на овим играма. ОИ у Берлину биле су прилика за пропагандне поене нацистичке Немачке како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану. Лени Рифенштал снимила је том приликом чувени филм Олимпија.

375

Победа у трчању, на краћим и дужим стазама, у хрвању, у борби песницом, у петобоју, па и у тркама коњима и у јахању, била је истина победа мишића и живаца, али и моралне дисциплине, и нарочитог живота. За славом у Олимпији отимаху се и чувени људи, за њу се бораху чак и краљеви и тирани. Ипак, врло рано, баш та античка Грчка, оделила је појам лепога у спорту, лепоте телесне која чини сличним боговима, од појма професионалног робовања утакмицама. Правим „агонистом” зваху онога који је спортом тежио ка божанском у лепоти телеснога, чији смер није био пљескање на тркама. Обичним „атлетом” зваху људску машину од мишића која је кроз столећа све ниже падала и која је, проституисана, међу животињама, у прашини циркуса завршила. У најбоље своје доба, антички Хелен имао је чак философски и педагошки идеал телесно лепога, са духовном лепотом истога, хармоничнога, и сматрао је ту узвишену лепоту „калокагатију” јединим достојним циљем живота. Али и сама целина спортских игара, Олимпијада, сваке четврте или пете године, није за хеленски свет била само спортски догађај. На страну њен религиозни значај, - јер Олимпијада је била, више свега, бар у великим столећима, верска свечаност, мистерија, - дубоко значење имао је тај скуп омладине народа и хиљаде и хиљаде гледалаца, и у политичком, панхеленском, погледу. Олимпијски гајеви, где су се Олимпијаде одржавале, били су пуни многобројних светишта, где се стицаху поклоници из свих грчких, па и завађених племена, где су поједине, грчке, распарчане државе имале своје ризнице, архиве. Идеал једног бољег, вишег, лепшег, срећнијег народа, и човечанства, то је била мистерија и жудња олимпијских светковина. Тај конгрес хеленских народа имао је и дубоког дипломатског, скоро би рекли козмополитског, значаја. Не само на играма у Олимпији, него и на играма у Делфима и на Истму, зачетак је неколиких, великих, политичких и духовних промена. Хелада је време хронолошки означавала олимпијадама. За време игара владали су закони општег примирја. Кад је Теодосије II наредио рушење олимпијских храмова 426. п. Хр. он је знао да тиме руши стуб антике којем није више било места, при појави хришћанства. При обнови обичаја Олимпијских игара у наше доба, 1896. год. у Атини, изгледало је да ће оне имати у првом реду значај само за атлете. Трке Луиса, Базилакоса, затим у Паризу 1900. год. Рајмера, Бенета, Ортона, затим у Сен-Луису Лајтбодија, доцније незаборавног Бујина и Колемајнена, бацање кугле и кладива англосаксонских џинова, све је то у Лондону, и Штокхолму, држало игре у знаку атлетских рекорда. Све нових рекорда које је најпосле до фантастичних размера проши-

376

рила мала Финска, бакарни Јапан и гигантска Америка. Туристички успех Олимпијада био је већ у Лондону и Штокхолму видан. У Амстердаму и Лос-Анџелосу још виднији. Масе које су се стицале у античкој Олимпији свакако су биле мање него ове које посећују Олимпијаде у наше доба. 0 туристичком значају који ће имати Олимпијада у Берлину, није нужно трошити речи, кад се узму у обзир: олакшице које посетиоцима даје Немачка, туристичка лепота њене земље, чуда њене индустрије и технике, железнице, авијације, значај њених научних и уметничких институција, интерес уопште који је за себе Немачка, последњих година побудила. Већ самим тим, кад се узме у обзир још и то, да ће се тим поводом штампа целог света њоме бавити, јасно је да ће Немачка, њен проблем, политички и духовни, Европу и цео свет јако занимати. У спортском погледу, још више, берлинска Олимпијада, значиће многе промене. Немачка је прва спорт истински проширила у масе. Спремање за Олимпијаду врши се у масама систематски. Рађају се не само рекорди, нови спортови, него сасвим нови методи вежбања и нови погледи на спорт. Јачању мишића, спортској заједници, дају се нови, спартански појмови, целом спорту дубок значај и нов смисао. Али онај највиши значај Олимпијада, тек ће се у Берлину, први пут, грандиозно испољити. На античкој Олимпијади могао је учествовати само Грк, остали су били искључени као „варвари”. На модерним Олимпијадама уз белу расу, бори се и црна и жута и бакарна. Космополитски значај тога не треба тумачити. Античка Олимпијада припадала је, ипак, само једном народу. Модерна свим народима и расама на свету. Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати. Идеја мира, поштовања међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је иједна до сада имала. Нови смисао народа, нације, човека заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена. Немачка која је прва прегла да ископа Олимпију, свето место античких игара, која је не тражећи за себе ниједну скулптуру из ископина које је год. 1875. са буџетом од 800.000 марака почела, која је преданим радом својих најчувенијих архитеката и археолога, вас-

377

крсла Пајонову Нике и Праксителовог Хермеса, заслужила је заиста да буде домаћин који ће дочекати цвет човечанства, који ће доћи у Берлин са свих страна глобуса.

Време, 19. XII 1935.

378

ХИТЛЕР ЈЕ ДИГАО РУКУ

У једноме се сви слажу. Оно што се у Берлину десило било је добро припремљено и дошло је изненада. Утисак је тим дубљи. У Берлину, ни пре, није било много људи који су били обавештени о ономе што влада спрема. Државни послови раде се овде озбиљно и нерадо се говори о њима. Националсоцијалистички режим, у том погледу, нарочито је строг. Решење је пало 6. марта, у ноћи. Донео га је сам вођ немачког народа, канцелар Рајха. Лампе у његовим канцеларијама гореле су и онда, када је у Берлин већ улазила зора, једног од оних хладних дана КОЈИ се овде називаЈу „почетак пролећа и „топли . Не само свет него и Немачка је била изненађена кад је радио објавио да је Рајхстаг сазван за седми, ради „извесног саопштења”. Чудна је то мукла атмосфера око немачког „парламента”. У Рајхстагу се не дискутује, него се слуша. За ове три године „скупштина” се овде састајала свега шест пута. Али сваки пут, кад би се окупила, долазило је до крупних догађаја. Седница немачког „рајхстага” не држи се у монументалној старој згради бивше Немачке. Посланици националсоцијалистички сазивају се у Крол-оперу која је преудешена за ову потребу. Ова револуционарна војничка скупштина у дворани постављеној црвеном чојом, међу црвеним Хитлеровим стеговима са црним кукастим крстовима, крај свега има нешто од конвента. Ни људи у њој, нарочито око председничког стола, нису, појединце, мање интересантни. Зграда је опкољена почасном стражом С. С. одељења. Ти стражари, у ставу мирно, под ратничким шлемовима, стајали су и по ходницима. Улазило се између два непомична реда војника. Није мирисало на оперу, пре бих рекао да сам осетио мирис грожђа што клија. У дворани није било ниједног празног места. Свечане галерије, у партеру мрка маса униформисаних посланика. На месту председника, као неки германски бог који је обукао партијску униформу, крупни генерал авијатичара Геринг. У клупама испред њега, влада, иза њега сјајна Хитлерова пратња. Униформе адмирала, официра, партијских првака. Сама по себи незаборавна слика. Све су то људи који су сами себи пробили пут.

379

Ниједна глава међу њима није обична, коштуњава лица, оштри профили. Међу њима нема старих људи.

Док Хитлер Говори, и док дворана бучи, они седе мирно. Они већ знају шта се збива. Пред њима на клупи одштампани твор и меморандум Канцелара. Док Хитлер Говори заповедник Рајхсвера Генерал БломберГ, не скида са њеш ока. Реакција мисли којима прати Говор своГа шефа нарочито је фина на њеГовом сухоњавом лицу. Министар иностраних послова барон Нојраш седи непомичан, у цивилу, са осмехом. Гебелс’ прати речи вођереч по реч. Нико није 19 20 занимљивија појава него Шахт”* са својом необично високом крагном, својим скромним оделом, прекрштеним цеваницама, и јевтиним ципе-

19 Константин фон Нојрат (1873-1956) био је немачки политичар и СС-обергрупенфирер. Од 1901. године запослен је у немачком Министарству спољних послова. Службовао је у посланствима у Истанбулу, Копенхагену, Риму и Лондону. Министар спољних послова постао је по Хитлеровом преузимању власти и на том положају остао до 1938, када га је заменио Фон Рибентроп. Као министар спољних послова допринео је угледу националсоцијализма у иностранству. Године 1939. постављен је за рајхспротектора Чешке и Моравске, али је остао без суштинског утицаја на том положају. Опозван је 1941, а трајно пензионисан 1943. године. У Нирнбершком процесу осуђен је на 15 година затвора. Услед здравствених проблема ослобођен је 1954. године. 20 Јозеф Гебелс (1897-1945) био је немачки политичар. Рођен у Рајнској области у строго католичкој породици, завршио је католичку школу и уписао студије историје и књижевности на универзитету у Хајделбергу. Услед обогаљеног стопала одбијен за ратну службу у Првом светском рату. Прикључио се националсоцијалистичкој странци 1922. године. У почетку је био близак браћи Штрасер и такозваном левом крилу националсоцијалиста. Иако је био противник Хитлера, и позивао на његово избацивање из партије, 1926. године се споразумео са њиме. Награђен је местом вође нациста у Берлину, где је брзо завео дисциплину и укинуо унутрашње размирице. Основао је и уређивао часопис Напад {Вег Ап%пјј), који је постао чувен по свом вирулентном антисемитизму. Гебелс је творац легенде о Хорсту Везелу, који је постао симбол националсоцијалистичког мученика. Због осведочених успеха у организацији партије у Берлину, наименован је за вођу страначке пропаганде 1929. године. Један је од најзаслужнијих за партијски успех на изборима 1932. године. По доласку Хитлера на власт именован је за министра народног просвећивања и пропаганде, и постао кључни арбитар у свим културним питањима Немачке. Иницирао је паљење непожељних књига на тргу у Берлину 1933, када су се на ломачи нашла бројна дела чији су аутори били Јевреји, левичари или из других разлога неподобни. Био је један од најснажнијих антисемита у партији и један од најближих Хитлерових сарадника, током рата задужен за пропаганду и величање немачких ратних напора. Постајао је све ближи Хитлеру како је рат текао. По Хитлеровом тестаменту именован је за канцелара Рајха. Наредио је да се шесторо његове деце убије инјекцијом, а он и жена Магда да се убију метком 1. маја 1945. године.

380

лама. А ипак, једна реч тога човека вреди милијарде. Најсимпатичнији утисак оставља заменик вође Рудолф Хес. Он је најлепши и најмлађи међу њима. Његово лице је африканске лепоте и има сасвим чудне очи. Он је сасвим тих и изгубљен у своје мисли, али кад бих био Немац, ја бих у њега, имао у тешким тренуцима, највише хуманог поверења. Високо, на председничком месту, без икаква видна узбуђења и у овом историјском тренутку, крупни, спокојни Геринг. Послужитељ му доноси пошту. Он отвара коверат, баца га у кош, чита акт и потписује, као да је на летовању. Потпуно спокојан. Покаткад само одушеви се и клима одобравајући главом. Дворана код најважнијих ставова изјаве устаје као један човек и пљеска, пружа руку. Никад јој вођ није био милији него данас. Најгласније су овације када Хитлер говори о својој чежњи да се приближи Француској, да сарађује с њом. Када Хитлер спомиње како су срдачно дочекани француски спортисти на Олимпијади1 цела дворана устаје и пљеска Француској. Али у тренутку када објављује да немачке трупе маршују у своје старе гарнизоне на Рајну, оркан од поздрава прелази дворану. И што ће нарочито код нас бити занимљиво, исто тако радо примили су посланици објаву да се Рајхстаг распушта и да се расписују избори. Како је Хитлер говорио о Европи, о томе идући пут. Али ко ће описати утисак, који су оставили кад смо изишли из Рајхстага, апарати из којих се чуло како немачке трупе силазе на Рајну, апарати из којих се чуло клицање народа у Келну, Штутгарту, Диселдорфу, Мајнцу. Док ово пишем хиљаде са буктињама пролазе под балконом вође немачког народа и канцелара Рајха. А Берлин одјекује од старе песме: „Вахт ам Рајн”1.

Време, 12. III 1936. 21

21 Др Хјалмар Шахт (1877-1970) био је немачки политичар и финансијски стручњак. Као директор приватне Националне банке Немачке (1916-1923), дао је кључни допринос стабилизацији немачке валуте 1923. године, а након 1924. водио је преговоре око репарација. Помогао је Адолфу Хитлеру у приближавању финансијским и индустријским круговима Немачке и подржао његов избор за канцелара. Био је председник Рајхсбанке 1933-1939, министар економије 1935-1937. и генерални опуномоћеник за ратну привреду 1935-1937. Био је кључна фигура у наоружавању нацистичке Немачке. Након 1939. смењен је са места председника Рајхсбанке, али је до 1943. остао министар без портфеља. Јула 1944. ухапшен је због контаката са покретом отпора. Након рата осуђен је 1947. године у процесу денацификације на 8 година у радном логору, а отпуштен је 1948. Ослобођен је свих оптужби 1950. године и каријеру је наставио као економски и финансијски саветник за земље у развоју. 1

„Стража на Рајни” („Б1е \А/асНг ат Кћет”) (прим. прир.)

381

У НЕМАЧКОЈ ЈЕ ПОЧЕЛА ИЗБОРНА АГИТАЦИЈА

Немачки политички кругови сматрају да у спољној политици нема ничег новог. Мисли се да Немачка нема више шта да дискутује; што је имала да каже, рекла је. Немачка престоницаје сва у знаку унутрашње политике. Изборна агитација већ је отпочела. Аутомобилске колоне партијских организација јуре по вароши са великим заставама. На многим местима агитатори у гомилама врше хорска декламовања. Свуда се виде натписи „Сви уз вођу” и „Ми хоћемо мир, али не без части”.

Време,

382

16.

III

1936.

НОВИ НЕМАЧКИ ЧЕТВОРОГОДИШЊИ ПЛАН

Вођ и канцелар Рајха Адолф Хитлер објавио је да је први немачки четворогодишњи план завршен и да немачки народ улази у епоху другог четворогодишњег плана. Бацивши поглед уназад на [4] 1 године од примања власти у Немачкој, Хитлер је истакао да је националсоцијалистичка партија, од када је на власти, имала огромне успехе на политичком, нарочито на спољнополитичком, али и на привредном пољу. Може се рећи да је потпуно изменила Немачку и да је учинила право „немачко чудо”. Хитлер је у Нирнбергу објавио борбу нарочито Коминтерну. Оборио се и на интернационалну штампу која још увек износи неистине о Немачкој. Он је упозорио на то да су успеси које је националсоцијалистичка странка на власти постигла, неочекивани, и да нико није веровао, пре 4 године, да ће толике успехе имати. Хитлер је поносито истицао немачке успехе нарочито у спољној политици. Ради сигурности и угледа Немачке, која је сада опет велика сила, он је бранио потребу да се Немачка оружа. Али је нагласио да се, по једном новом плану, за 4 године, свим силама треба бацити на привредно уздизање Немачке. Хитлер је истицао да је спасао од пропасти и пролетеризације немачког сељака, али да село треба још умногоме васпитати и помоћи. Треба побољшати ђубрење земље, обрадити и последњу стопу необрађене земље, треба градове васпитати да троше само немачке, сеоске производе. Хитлер је истицао да би било лакше, и боље, у једној мирнијој Европи, трговати и набављати потребне артикле из иностранства, али је немачки народ опкољен противницима и живи у једној лудој Европи. Место да му дозволе да мирно експортира своје производе, немачком народу гледају да узму све пијаце и зато је присиљен да и даље тражи помоћ код себе, да исушује мочвари, побољшава жетву и обавештава сељака о значају његове економије. Истакавши огроман пораст моторизације и моторне индустрије у Немачкој, Хитлер је нагласио да је главно тешкоћа Немачке да дође до сировина. Њој су одузете колоније, одакле би могла набавити сировине, а нема ни новаца да сировине скупо плаћа. Зато мора заменити природне сировине, немачким производима добивеним индустријски. Хитлер је дао на знање да то нису никаве фантазмагорије, него да ће

383

немачка наука и индустрија заиста бити у стању да, у најкраћем времену, фабрички снабдева Немачку потребним сировинама произведеним на вештачки начин. Пред немачком јавношћу поставља се сад питање: како ће се тај нови четворогодишњи план извести? Националсоцијалистичка партија и цео немачки народ свесни су тешкоћа које им предстоје при исхрани Немачке. Али је лаж да у Немачкој људи гладују. Немачка данас већ може да задовољи потребе своје исхране до 80-85 одсто домаћим производима. Не треба заборавити да је године 1927. тај проценат био само 65. Притом, не треба заборавити ни то, да је од тада становништво Немачке порасло за2 2 милиона, а осим тога да су се на пијаци, као купци, појавили и оних 6 милиона незапослених који су нашли посла у новој индустрији и организацијама, а који су пре били у апсолутној немогућности да се на пијаци појаве као купци. Ипак, мада је Немачка постигла огромни успех у исхрани домаћим производима, присиљена је и данас да набавља намирнице у иностранству за око милијарду и по марака. У сваком случају, и кад се смањи та сума, набавка намирница у иностранству постала је једна од најтежих брига владе у Немачкој. Срећа је што је Немачка, скоро, у свим крајевима имала одличну жетву. Своје потребе у хлебу, у брашну, већ је подмирила за ову годину са 100%. Атмосферске прилике су криве што квалитет није тако добар као прошле године. Вара се, међутим, онај ко мисли да ће немачки народ због тога бити незадовољан ове зиме. Немачки народ препатио је много, после рата, и као ниједан други постао тврд и готов на жртве, ако му се објасни да те жртве мора привремено поднети. И потреба у исхрани кромпиром задовољена је до 100%. Жетва кромпира била је ове године нарочито добра. Треба само знати, да се све то не употребљава за исхрану људи, него да је добар дио приноса потребан за стоку. Немачка данас производи 90-94% своје потребе у поврћу и месу. Мање добро стоји производња јаја и воћа и то се највише осећа. Вицеви и шале због несташице јаја праве се на све стране у Немачкој. Задовољство је ове године нарочито велико, јер је због кишовитог времена, сенокос и жетва других крма за исхрану стоке боља за 20% него прошле године. Због прошлогодишње суше много је стоке клано и зато се, почетком јесени, била појавила несташица у месу. Инострана штампа направила је око тога много ларме. Међутим, Немачка данас има 26 милиона свиња. Толико их никада до сада није имала. Ипак, пошто је исхрана месом у Немачкој до 66% свињетина и пошто треба плаћати девизе за сточну храну која се још увек једним делом увози, још увек се не осећа обиље меса и масти. Своју потребу масти Немачка код своје куће може да подмири само до 50%. Принцип је међутим у Немачкој да се троше на увоз само оне девизе које се добијају извозом. Хитлер није лично преузео вођство за остварење другог четво-

384

рогодишњег плана. То је схватљиво. Али он је нашао човека коме се може веровати да ће учинити све и по сваку цену, да се тај план оствари. То је Геринг. Канцелар Рајха има исувише задатака, а да би могао да се посвети једном специјалном задатку. Сасвим друкчије него Мусолини, Хитлер пушта своје сараднике да самостално раде, а он остаје у тишини, посматра и размишља. Кад устреба, као при прослави Гебелсовој и 10-годишњици освајања Берлина, онда се он појављује пред масу. Тада се показује сав, без помпе и параде, и има неизмеран успех. За спровођење свога плана који је, уосталом, план свих Немаца, стручњака, привредника, а који није неки парадоксни или својеглави план, Хитлер је изабрао Геринга. Он га је ставио између себе и плана, са пуном силом, влашћу и одговорношћу. То је, уосталом, прави немачки начин и народ га разуме. Питање је сада како замишља Геринг спровођење тога плана и кога је изабрао за сараднике? Али о томе ћемо у другом чланку писати.

Време,

8.

XI

1936.

385

ГЕРИНГ И ЊЕГОВИ САРАДНИЦИ ЗА СПРОВОТ)ЕЊЕ НОВОГ НЕМАЧКОГ ЧЕТВОРОГОДИШЊЕГ ПЛАНА

Хитлер је поверио Герингу да спроведе нови немачки четворогодишњи план. Како мисли да испуни тај тежак задатак генералоберст Геринг? Као и његов вођ, Геринг је одмах изишао пред партију и јавност, и у једној великој манифестацији, у Шпортпаласту, у једном дугом говору дао прву изјаву о томе. Углавном, према дисциплини која влада у партији, а која је гвоздена, Геринг је поновио идеје и директиве Хитлерове. Са једним мистичним заносом он је уверавао своје слушаоце да нови план мора успети, јер га је Хитлер замислио, и јер га Хитлер спроводи. Нови план мора успети ако немачки народ буде веровао у свог вођу, као досад. Ново у првом говору Геринговом било је да је он открио да су у погледу вештачке производње сировина већ постигнути резултати, и да та ствар није више у фази неког небулозног маштања научника, него да се широм Немачке дижу фабрике које ће опскрбити Немачку немачком гумом, бензином, итд., које је досад увозила за скупе новце. Геринг је, непрекидном пропагандом, али и опоменама, присилио Немачку да већ више од недеље дана буде сва у знаку - купуса. Ресторани, касарне, домаћице кувају само купус, да би се огромна жетва овогодишњег немачког купуса што боље искористила. Занимљиво је при томе да је јавности дато, кроз целокупну штампу скоро стотину рецепата1 разних јела од купуса. Геринг је указивао на корисност концентрисања власти у рукама једног човека на привредном пољу и обећао да ће у сваком случају, свима силама побољшати уопште жетве у Немачкој. Са иронијом је говорио о онима који увек желе нешто туђе, и који зими једу оно што земља рађа лети, а који лети желе да се насладе посластицама којих има само зими, или које се увозе из иностранства. „Има људи код нас”2, узвикнуо је Геринг, „који3 би и зими, кад би чули да је настала несташица сламних шешира, тражили сламне

386

шешире. То су они који никада нису јелијаја, а који сада, кад је несташица јаја, траже за ручак само јаја ” Геринг је драконским мерама запретио нарочито онима који ће покушати да искористе коњунктуру на пијаци животних намирница, и те његове претње примила је партија, и цела Немачка са великим задовољством. Ко познаје Геринга, зна да ће за време новог плана сваки индустријалац, трговац и продавац, који буде покушао да се обогати на рачун немачког народа, играти се главом. Геринг никада није био патетичнији него овог пута. Он, који иначе говори о топовима, који је, скоро преко ноћи, створио страшну, нову ваздушну силу Немачке, о којој свет још и нема правог појма, трудио се те вечери да докаже да се за један идеал може и треба одрећи препуног стомака и дебеле масти. „Маст”4 узвикнуо је Геринг, „није5 здрава! Она ствара само дебеле трбухе.” И ударивши се по своме трбуху, узвикнуо је: „И ја сам се био сувише угојио, ево видите, скинуо сам 20 фунти, и скинућу још!” Грохотан смех задовољства се разлио међу хиљаде и хиљаде његових присталица, али се код својих радио-апарата, широм Немачке, смејала сва Немачка. Геринг је и пре био омиљен, као диктатор животних намирница и цена изгледа да ће то постати још више. Запажено је да је Геринг нарочито оштро тражио колоније за Немачку. „Немачкој су”,6 рекао је Геринг, „колоније7украли!” Говорећи о пренасељености Немачке, Геринг је повлачио паралелу са Енглеском, која има толико колонија, и био је врло оштар у изразима. Нарочито је велики успех постигао Геринг те вечери што се на говорници појавио, и то врло срдачно, са министром пропаганде Гебелсом. Желео је да демантује вести и гласове који се о њима шире у иностраној штампи. Партија је поздравила њихово пријатељство врло срдачно. За Немце је то доказ дисциплине и ауторитета Хитлеровог. Како је решио Геринг питање чиновничког апарата за спровођење тог новог плана и питање својих најближих сарадника? Запажено је да је Геринг поздравио шефа Рајхсбанке др Шахта, и да је очигледно намеран да задржи цео досадашњи финансијски апарат Немачке. То значи да Геринг ни за тренутак није поступио генералски, него да је Шахту и даље оставио - што је Шахтово. Преварили су се они који су очекивали да ће Геринг збрисати Шахта. Напротив, он га цени и помаже. Геринг је исто тако оставио и досадашњи административни апарат Немачке у свим гранама привреде. Није почео свој посао стварањем једне многобројне нове администрације, него је створио свега један врх који мисли и заповеда, и то од стручњака. Број његових сарадника може се избројати на прсте, а сви су они из ратне генерације;

387

људи који су се већ и сами истакли. Има међу њима чак и стручњака који немају партијских заслуга, али који су доказали да умеју да раде. Рад надлештава за спровођење плана поделио је Геринг на следеће групе: 1. производња немачких сировина, 2. расподела сировина, 3. употреба радне снаге, 4. пољопривредна производња, уколико је у вези са четворогодишњим планом, 5. одређивање цена, 6. девизе. Прва група има да ради на повећању производње немачких индустријских сировина, на истраживању нових индустријских сировина, на производњи минералних уља. Финансијски, ова група зависи од министарства финансија и остаје под утицајем др Шахта. Шеф ове групе је потпуковник из генералштаба Фриц Леб. Леб је официр из каријере, рођен је 1895, и Геринг га је узео из министарства ваздухопловства, где се истакао својим радом по питању снабдевања земље за време рата. Производњу индустријских масти, и набавку и расподелу масти уопште Геринг је поверио др инж. Вилхелму Кеплеру. Тај човек је до сада био најинтимнији саветник Хитлеров у привредним питањима, нарочито у питању фабрикације индустријских масти. Он остаје најважнији сарадник Герингов. У свом говору Геринг је неусиљено и јавно истакао да сам није стручњак, али јавност је уверена да ће стручњаци у њему имати моћног заштитника и иницијатора. Др инж. Кеплер има за задатак нарочито да организује рад на једном потпуно новом геофизикалном истраживању Немачке јер, како је у свом говору рекао: „Било8 би управо комично да се баш у немачким планинама и немачким горама не могу наћи оне руде којих има другде у Европи...” 9 Расподелу сировина има да врши и организује министар председник баденшке владе Валтер Келер. Његова чиновничка улога у Бадену безначајна је; овај нови задатак много му је важнији. Он је стар 39 година и један је од старих бораца националсоцијалистичке партије. То је бивши обични трговац. Њему је Геринг поверио и одељење које има да се установи за куповину и контролу куповине сировина из иностранства. Питање добављања потребне радне снаге има да организује Министериалдиректор др Вернер Мансфелд. И то је ратник, и сада има око 40 година. У његовим рукама биће окупљање и ангажовање научника, инжењера, хемичара, специјалиста. Његов сарадник је др Фридрих Сируп. Тај човек био је министар рада и пре ступања на власт Хитлера, али је он један од најбољих стручњака у питању организације фабричких производња.

388

Пољопривредом уколико је у вези са четворогодишњим планом, управљаће државни секретар Херберт Баке, који се сада налази у Шведској, где држи [предавања]10 о новом систему у немачкој пољопривреди. Над скакањем цена има да бди шеф партије из Бреславе Јозеф Вагнер. Тај човек је познат по свом немилосрдном раду у области Рура и у Шлезији. Јозеф Вагнер има 37 година, син је сиромашног рудара, тешко је рањен у рату и један од најстаријих чланова партије, цењен са свога поштења. Питање девиза добио јеу руке [...]и Ерих Нојман. Нема сумње да он спрема нове уредбе и нове законе на девизном тржишту. То је човек блиставе каријере. Са 36 година, већ године 1928. он је био истакнути стручњак у пруском министарству трговине. Главни заступник Герингов у целокупном раду је државни секретар Паул Кернер. Он је ушао у рат 1914. са 20 година. Тек је после рата завршио студије и [,..]12 То су први потези и сарадници Герингови при почетку извођења новог плана. Питање Је сад које су тешкоће које Геринга чекају?

Време,

9.

XI

1936.

389

КАКВЕ ТЕШКОЋЕ ОЧЕКУЈУ Г. ГЕРИНГА?

Нема сумње да је г. Хитлер у спровођењу својих планова за прве четири године имао успеха, нарочито на пољу спољне политике и у погледу војске. Исто тако г. Хитлер имао је успеха и у унутрашњој политици. Данас се г. Хитлер нада да ће ти успеси пружити поверење које ће бити главна основа за изрођење1 новог четворогодишњег привредног плана. Верује се да је г. Хитлер добро изабрао човека коме је поверио извођење тога плана. Човека који зна да заповеда, тако да се верује да ће његова чврста воља обезбедити успех. То је генерал г. Геринг. Што се тиче новог плана, то није само на хартији. Зна се да је Немачка до сада створила извесне индустрије не само за наоружање него и за обрађивање сировина. Сада је створена једна нова организација која треба да прикупи све снаге земље, како би се избегло гладовање, немаштина, привредна пропаст, незапосленост и финансијски хаос. Па ипак нико не сумња да је задатак г. Геринга тежак и да ће он наићи на тешкоће. У првом реду не треба заборавити да у привредном животу нико не воли да ради по команди. Људска природа је таква да не воли то ни у војсци, ни у политичком животу, а камоли у трговини, која је имала идеал да буде слободна. У остварењу новог привредног плана у Рајху главну улогу играће жене. Не треба заборавити да су баш немачке девојке обезбедиле победу Рајха на Олимпијади. Националсоцијалистичка странка је мајстор у паролама за жене. Г. Геринг не мисли на увођење карата за хлеб, млеко, месо итд. То би исувише подсећало на црне године рата када су дуги редови жена чекали пред радњама са намирницама. Имајући у својим рукама велики апарат странке, г. Геринг се поуздава да ће и без карата бити реда у расподели намирница. У погледу долазеће зиме највећа тешкоћа биће око набавке меса, које је потребно у великим количинама. Рачуна се да ће ове зиме ситуација бити повољнија него прошле, јер су предузете важне мере. Несташицу бољих врста меса осетиће само богати слојеви становништва, док се у исхрани месом широких маса неће осетити промена. Хлеб, млеко и кромпир припремљени су у неограниченим количинама, тако да ће бити немогуће спекулисати са ценама ових намирница.

390

Ратна индустрија која неће прекинути свој рад имаће неоспорно тешкоћа око набавке сировина из иностранства због несташице девиза. Огромни капитали има да се уложе у дизаље нових фабрика за вештачку производњу сировина. Да ли ће се то исплатити? Последњих година постигнути су у многим крајевима Немачке велики резултати у рудницима, иако је то непознато у иностранству. Рудници у Саксонској дају много веће количине сребра, цинка, бизмута и кобалта него што су давали пре неколико година. Споредни производи код угља добијају се сада у двоструким количинама у поређењу са ранијим резултатима. Повећана је и производња олова, никла и сребра. Немачка је донедавна увозила око 60% за своје потребе сребра, што ће се међутим изменити. Нарочита пажња обраћена је добијању сировина. Геринг нема никаквих илузија. Његови сарадници нису партијски фанатици него стручњаци. Он сматра да се Немачка налази на полазној тачки у погледу снабдевања сопственим производима. Сигурно је да ће се он умешати и у пољопривреду. Због болести министра пољопривреде, г. Геринг има данас власт и над овом граном производње. Познато је да је сељак најконзервативнији у погледу примања привредних новина. Претпоставља се да ће служба рада, која је до сада играла толику улогу у подизању морала омладине, постати врло важан фактор у пољопривреди. Рачуна се да ће она не само духовно него и привредно препородити немачка села. Најтеже муке имаће г. Геринг са ценама. Цементна индустријаје покушала да диже цене и када није успела у томе покушала је да повећа радно време, оправдавајући се чињеницом да се то ради и у фабрикама за наоружање. Та акција била је сузбијена. Гебелс је узвикнуо: „МИ СМО ПРОТИВ КОМУНИСТА, АЛИ СЕ ВАРАЈУ БУРЖУЈИ АКО МИСЛЕ ДА СМО СЕ БОРИЛИ ДА БУДЕМО ЧУВАРИ ЊИХОВИХ ДЕБЕЛИХ НОВЧАНИКА.” Одмах у почетку г. Геринг је дао изјаву у погледу контроле цена. Та изјава била је намењена свим индустријалцима, трговцима и продавцима. Новчана казна, затвор, тамница, затим оптужба за велеиздају - све су то ствари које чекају оне који се буду играли ценама, крили робу или покушавали да јој смање квалитет. Одржавање цена је најтежи проблем у спровођењу другог четворогодишњег плана. Пре две године Немачка је имала одличног комесара цена у личности лајпцишког председника општине др Герделера. Онда се радило само о борби против појединаца који су дизали цене, док ће генерал Геринг имати да се бори са картелима. Отпор ће давати и сва трговина. Потребна је једна нова организација, по сасвим новом плану, са задатком да истовремено контролише цене и управља производњом као и потрошњом. На прагу другог четворогодишњег плана поставља се једно велико

391

питање које сада Немачка решава за цео свет, а које гласи: капитализам или социјализам? Може се рећи да националсоцијализам обухвата данас цео народ и у привредном погледу. Нема више повлашћених сталежа. Не дају се више милиони за велике поседнике у Источној Пруској'. Понеки сељак тужи се да није имао користи од службе рада, тврдећи да је та служба помогла само великим поседима, али сада је та служба почела да стиже на мале поседе и у најзабаченијим крајевима. Националсоцијалисте не мисле на капитал који је потребан за тако велика привредна предузећа и толике масе радника. Они верују да рад сам по себи ствара вредности и просперитет. Једна од најугледнијих националсоцијалистичких ревија пише ових дана овако о проблемима који се постављају генералу Герингу: „Посматрајући са привредног и политичког становишта, ми живимо још увек, наоружани до зуба, на острвима на којима је све мање мирног рада. Ниједан човек и ниједан народ не може трајно тако живети. Цела земља мора бити стављена на расположење свима људима и мора се осигурати измена добара која су потребна за живот, ако човек жели да и даље живи на садашњем нивоу цивилизације. Да и не говоримо о развитку ка вишем степену човечанства. Не дође ли до тога, онда ће једног дана пушке опет саме од себе планути и високи полет људског духа ступиће опет у службу разарања и смрти. Ниједна држава не може тражити од друге државе да јој помогне да размена добара што боље функционише, ако своју сопствену земљу не сачува од спекуланата.” Шеф комисије коју је поставио г. Геринг, г. Келер, а који је до сада водио привредну политику странке, написао је ових дана ово: „Социјализам није привредни постулат, него политички. Он се не остварује експериментима и својевољним конструкцијама привреде, него уобличавањем новог живота народа. Прелазак из капитализма у социјализам није ствар револуционарних експеримената него природног развитка. Капиталистичка привреда је на самрти, а социјалистичка се рађа.”

Време, 12. XI 1936.

* Старо пруско племство, тзв. „јункери”, имало је велике земљишне поседе на истоку Немачког царства, у области Источна Пруска.

392

НАЈЧУДНИЈИ СПОМЕНИК ПАЛИМА У РАТУ1

Међу свим државама у Европи, ниједна није тако пацифистичка као Данска. Мада је њена ратничка прошлост велика, та мала држава била је ваљда једина која је, после европског рата, искрено мислила да треба да се разоружа. Према закону о војном року, рок службе у Данској је 5 месеци. У коњици, артилерији и моторизованим јединицама нешто дужи. То је једина земља, уосталом, у Европи, где још постоји могућност откупа од службе у војсци. Активна војска, распоређена по гарнизонима - гарнизонске трупе - иде после 5 месеци кући. Осам првих годишта тих трупа чине стајаћу војску. Осам последњих годишта су резервна војска. Тих 16 годишта морају да се јављају војном округу при свакој промени стана и да траже дозволу при путовању у иностранство. Рачуна се, према званичним подацима, да би Данска у случају рата могла да дигне војску од око 100.000 људи (на 4 милиона становника). Данска флота, некада господар Балтичког мора, има неколико малих крстарица, топовњача, торпедњача, подморница. Целокупна морнарица има око 2.000 момака и рок службе у морнарици не прелази пола године. Оно што је најчудније у том данском пацифизму није то да је тако искрен, скоро би се могло рећи јако наиван. Оно што је најчудније у том данском пацифизму то је да Данска лежи данас свакако на најопаснијем месту у Европи. Тамо где је сасвим извесно да се сад укрштају војни интереси и стратешки путеви Велике Британије, Немачке, Совјетске Русије, да Шведску, Пољску, Финску и мале Балтичке државе и не спомињемо. Тамо где је можда највероватнији центар првих сукоба, ако би до новог европског рата дошло, тамо је судбина поставила Данску. На мореузу који спаја два северна мора, на Сунду, на северном Гибралтару, тамо лежи Данска, пацифистичка Данска, са батеријама из 18. века, изнад Хамлетовог гроба.

393

Војни стручњаци који воде пропаганду против Немачке, доказују да ће у првом тренутку будућег рата, ако до њега дође, немачка војска муњевито напасти Данску. Немци одлучно демантују ове фантазмагорије. Међутим, војни стручњаци који пишу против Немачке, веле, да ће моторизоване Немачке трупе још пре објаве рата упасти у Јитланд, а друге дивизије искрцаће се на Финену. Авијација ће немачка као гром ударати на Копенхаген. За 48 сати све ће бити свршено. Немачка, веле ти војни стручњаци, и кад би хтела, не може се тог напада на Данску одрећи. Њој требају огромне резерве данске пољопривреде, данско сточарство, дански мореузи, нарочито у једном рату са Совјетима. Њен први задатак, неумитно, мора бити да себи осигура данску стоку, маст, мазиво за машине, жито. Човек се пита шта на то веле Данци? Данци просто не верују у могућност скорог рата. Они сматрају да је прошли рат био тако грозан, тако нечовечан, тако ужасан, да крај све вике и граје у Европи, ниједна држава у Европи не сме ући у рат. Народ који би изазвао рат, веле Данци, био би гори од најгорег криминалног типа. Данска земља, у војничком погледу, то је права идила. У Копенхагену шетају млади официри, у униформама као из романа. У заливу Копенхагена, концентрисано је оно мало флоте, без иједног дима. У старим утврђењима, на острвима, отворене су кафане и биоскопи. Батерије служе као заклон љубавним паровима. Уосталом, топови су стари 100 година. Тамо где је Хамлет први пут видео привиђење свог покојног оца, најосетљивија је тачка целе северне Европе. Дански војник стоји тамо на бедему, као нека почасна стража. Око врата виси му доглед. Кад му је досадно гледа шта раде девојке преко пута, на шведским обалама. Ујутру, над Данском не грме мотори ратних аероплана. Каткад тек лети понеки Данац, из спорта. И цивилно ваздухопловство има свега једну пругу у Данској, и то не сваки дан, од Копенхагена до Олборга. И та је отворена тек септембра. Кад се из воза гледа, дански сељаци мирно корачају по својим детелинама. На друмовима се виде читави разреди на велосипедима. Дуж друма стоји непрекидни ред везаних крава. Уверен сам да ниједно данско село још није видело људе са маскама против отровног гаса. Данци, као и цела Скандинавија, верују да ће од рата да их сачува њин пацифизам, њин морал у међународним односима, њихова висока култура. Они верују да ће то задржати сваког нападача, од напада. Али постоји и једно мишљење да се Данска, врло модерно и врло дискретно, ипак оружа. Затим, она се, све више, везује и политички са Норвешком, Шведском, Финском, у један блок скандинавских држава. Онај ко нападне Данску, има са тим да рачуна. Сем тога, постоји и такво мишљење да 6и за Данску било и узалуд да ма шта предузима.

394

Данска је, веле, исувише мала. Свако њено наоружање изгледало би као да изазива. Најпосле, постоји и такво мишљење, да Данска није ништа изгубила. Био би бачен новац да се Данска упустила у луду утакмицу у наоружању, одмах после рата. Рат, и ако би дошао, још није близу. Данском влада социјалдемократска странка, а она није хтела да баца милионе на наоружање и да спушта ниво надница и живота. Тек сада, кад се збиља чини да је Друштво народа празна илузија, почеће и Скандинавија да се оружа. И пошто је богата, пошто има одличну индустрију, и ратну индустрију, добре војничке традиције, кад затреба биће спремна. У ствари, није интересантно оно што говоре званични кругови, интересантно је шта говори маса. Кад је у питању територија коју је Немачка морала да преда Данској, после светског рата, свет у Копенхагену вели мирно: зато не треба и не мора одмах да се ратује; нека се гласа. Ми се не бојимо гласања. Кад је реч о сукобу са Норвешком око угља на Гренланду, свет у Копенхагену вели: будалаштина, ко би још водио рат, на другој страни Северног пола. То има да реши Друштво народа. Кад се Данцима укаже на опасност да буде комунистичка револуција, свет у Копенхагену вели: којешта, па цела је Данска већ социјалистичка. У сваком случају, ма шта дошло, веле, Данска ће остати неутрална, а и цела Скандинавија. Вара се онај који мисли да је тај пацифизам кукавичлук. Нема сумње, у њему има и једна доза буржуаског страха за своје благоутробије. Али Скандинавија је отаџбина ванредних спортиста, храбрих морнара, ловаца, поларних истраживача, са дубоким војничким традицијама. Данска је, за време Наполеонових ратова, уосталом, доказала, против Енглеске, да уме да се бори и кад је ситуација очајна. Скандинавија, и тај народ у Данској просто се гади глупости данашњих ратова, пацифизам дански је просто знак једног новог времена. Па ипак, ништа није дирљивије у овој земљи чувених војсковођа и адмирала, од споменика који је Данска подигла Данцима који су пали у светском рату. Тај споменик се бели, амфитеатрално, у градском парку Орхуза, пред ванредним ливадама и надомак плавог мора. Орхуз је друга, по величини, варош Данске. Пуна кафана, ресторана, дансинга, богатства и удобног живота. Комунисте и социјалисте боре се ту за време избора наивним и жовијалним плакатима. Све улице излепљене су тим плакатима, али их нико не гледа. Најлепше зграде су редакције социјалдемократских листова. Најмилија излетишта и купалишта дуж морске обале у Орхузу имају бугарска имена! Силистрија и Варна. Када сам, са чуђењем, питао откуд то, добио сам одговор да у Орхузу студира, и, да је студирало, много Бугара. Они су омиљени код данских девојака. Њина је заслуга. Како то, запитаће, међутим, читаоци: споменик палим у рату? Пај

395

Данска није у светском рату учествовала. Тачно, али је било, у немачкој војсци, и у француској, па и другде, понеког Данца. И, кад већ није могла да све те младе људе, кости њихове, пренесе и сахрани у данско} земљи, Данска је хтела да дигне споменик бар њиховим именима. Споменик је рад вајара Ахел Поулсена. Мати која плаче над сином војником, борци који гину и који падају једно другом у загрљај, на дан примирја, израђени су у модерним рељефима, са античким реминисценцијама. Цео мраморни круг испуњен је именима Данаца који су пали код Ремса, у Аргонима, у Галицији, на морима. Свега само 172 живота, али као неки симбол, расути на свим бојним пољима. У први мах, кад се човек сети милиона француских гробова, милиона изгинулих Немаца, на бол њихових матера, овај споменик због то неколико људи изгледа парадоксалан. Али кад се загледа у душу данског народа који се грози рата, овај споменик добија други смисао. Ти Данци су као симбол трагике свих изгинулих Европљана.

Време,

396

27.

XI

1936.

БОЖИЋНА ЗВОНА ИЗМЕ^У БЕРЛИНА, ЛОНДОНА И ПАРИЗА

Уочи божићних празника, у Лондону и Паризу, штампа је изазвала изгледа малу панику. Свет се опет питао: шта припрема Немачка? Занимљиво је указати на ову појаву. Већ три године, поставља се то питање. У Енглеској, кажу, због страховања од стране Немачке, почињу да се губе добри, стари обичаји. Нема више мирног викенда. Стално се очекује, уочи празника, нека катастрофа. Овога пута, ствар је била у толико интересантнија и нова, да је узбуна дошла не из Берлина, него из обрнутог правца. Питање је, овога пута, како је било Немцима? Већ 19. о. м. Тајмс је звонио на узбуну. Нема сумње, да је добио миг од стране енглеских, званичних кругова. Према овом листу ситуација у Немачкој постаје неиздржљива. Немачки народ иде у сусрет тешкој зими, пуној тегоба и питање је да ли Немачка може издржати под економским рестрикцијама. Исти лист 21. децембра донео је уводни чланак под насловом „Немачка има да бира”. Очигледно, ово је била полузванична порука Берлину из Лондона. Велики енглески лист је подсетио Немачку да је британско јавно мнење показало пролетос, приликом уласка немачке војске у Рајнску област’, много схватања. Немачка треба да се остави борбе против комунизма бајонетима. Бедем против комунизма није војне, већ економске природе. Немачка треба да дигне стандард живота свога становништва и Велика Британија је готова да је потпомогне у томе. Британија неће да суделује у подели Европе на два, због догми завађена, табора. Бомбардовање, кроз штампу, у исто време, отпочело је из Париза. „Авас” је јављао да је француски амбасадор у Лондону предао листу мера које треба предузети за контролу оног што се у Шпанији догађа. Париски лист Ами ди Пепл јављао је да се у Шпанији појављује на бојишту све већа немачка војска и да је дознао из поверљивих извора, да Хитлер припрема одашиљање пет дивизија. * Немачке трупе ушле су 7. марта 1936. године у Рајнску област без сагласности друтих држава, а насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну.

397

Париски Попилер тражио је контролу не само против Немачке него и против Италије у Шпанији. Најгоре је било да је „Авас” јављао да је француска влада готова да сама окрене други крај у Шпанији, ако не престане да се тамо гомила немачка војска. То је значило да ће, усред европског „мира”, да дође до француско-немачког фронта с оне стране Пиринеја. Матен је јављао да је г. Идн" честитао Божић немачком амбасадору у Лондону, који је полазио да проведе празнике у Немачкој, са једном лекцијом која је била врло оштра. На сам Бадњи-дан, та канонада, са вестима, уступила је место божићним песмама, на рачун Берлина. Лондон је демантовао вести о француском демаршу и јављао да је француска влада, напротив, готова да учини све, само да 6и у крвавој арени Шпаније дошло до светског примирја. Тајмс је јављао да би Немачка могла доћи до колонија ако би пристала да буде добар члан друштва европских народа. Француска не пристаје ни на какву жртву, ако је тражење колонија само један нови препад нациста, али је готова да помогне, ако Немачка пристане на мирно решење свих европских проблема. Место претњи, Немачка треба да да доказа своје добре воље. Да пристане на смањење и контролу наоружања. У том случају, ако на то пристане и Енглеска, Француска ће бити готова на један озбиљан низ уступака. Пре него што се, међутим, Немачкој ма шта да, Немачка мора повести нову политику у Шпанији која мора бити конструктивна. Француски министар спољних послова дао је на знање, дипломатским путем, Немачкој да ће, ако се Немачка интервенција у Шпанији не анулира, и Француска приступити једном низу нових мера. У Шпанији се мора обуставити немачка инвазија. С друге стране, изузев узбуђења које је изазвао Ивним Стандард у целој штампи забрујаше божићна звона. Немачкој су се најпосле озбиљно обећавале колоније. Лондонска штампа је забринуто јављала да је вредност немачких државних папира, за један поен, пала. Не сме се дозволити даље да Немачка буде гладна и да се у Берлину отпочне нова епоха патњи са картама животних намирница. Мора се, у сваком случају, избећи да интервенција у Шпанији, или глад немачког становништва доведе до експлозија. Швајцарска штампа јављала је да се спрема уступање Мадагаскара, а да ће, од стране Енглеске и Америке, ** Ентони Идн (1897-1977) био је британски конзервативни политичар. Постао је члан британског парламента 1923. године и обављао је бројне функције у конзервативним владама. Министар спољних послова од 1935. до 1938. године, када је поднео оставку због неслагања са политиком Невила Чемберлена. Поново је постао министар спољних послова током рата (1940-1945). Круна његове политичке каријере био је долазак на чело британске владе 1955. године. Иницирао је окупацију Суецког канала 1956. године, а након неуспеха операције био је присиљен да се наредне године повуче.

Немачка добити један велики зајам. После тога, Немачка ће засвира-

398

ти харфу мира у концерту великих сила. Према писању швајцарске штампе иницијатива, овога пута потиче из Париза. Париз не жели да и овога пута сачека немачка изненађења. Уосталом, говорила је швајцарска штампа, Француској је и лакше да уступи нешто од свог колонијалног царства, јер нема опозицију и муке са доминионима. Укратко речено, овај Божић био је у знаку поклона Немачкој, под условом, како се Тајмс најбоље изразио, да се „обавеже да неће употребити, убудуће, рат као средство својих спољнополитичких аргумената”. Ако се постави питање како је све ово изгледало и како изгледа из Берлина, онда питање у ствари треба поделити на три дела. Прво, шта се заправо између Берлина, Лондона и Париза, дешава? Друго, да ли је Немачка збиља гладна и очајна? Треће, каква је немачка спољна политика? Је ли ова божићна узбуна била само одговор штампе из Париза и Лондона на говоре Геринга и Шахта? Или само зато да покаже да је цела Британија, у шпанском питању, иза Идна који жели да у Шпанији престане клање и да се преговара? Је ли Немачка дала у Лондону нека нова обећања? Је ли поклекнула и попушта? Је ли то последица споразума између Италије и Британије који се спрема? Или су се у Паризу и Лондону просто препали од економских тешкоћа, од глади, у коју Немачка тобоже срља? Берлин је провео Божић, који је био миран као никада, без узбуђења. Штампа је данима ћутала и није било ни новина. Ко изда и најмању тајну министарства иностраних послова, фабричких предузећа, да и не спомињемо војне тајне, тај у Немачкој иде на робију, ако му не одлети глава. Немачка публика о целом овом узбуђењу у Паризу и Лондону није знала. Ниједна вест о томе, ни на радију, није дата. Празник Христовог рођења у Берлину и Немачкој није више ствар цркава. То је ствар, у првом реду, немачка и заједничка, политичка и социјална. Божић се сада прославља у великим скуповима, без попова и тамјана. Доктор Гебелс приредио је вече поклона за 27.000 деце која су дошла са родитељима. И Геринг је прославио Божић међу децом. Хиљаде и хиљаде Немаца славиле су, место витлејемског рођендана, васкрснуће зимског Сунца, као у доба старих Германа и старих Словена, по шумама, крај бадњака, у весељу, па богами и уз пиће. Заједнички је прослављен празник у касарнама, у фабрикама. Било је партијских организација које су га прославиле на излету, по шумама, у ресторанима, са политичким говорима и веселим, варијетским програмима. Основа празника била је социјална. Милиони марака раздељени су о празницима оскуднима и милиони марака скупљени су о празницима. На објављеним листама, каткад са огромним цифрама, предњачи, вољно или невољно, тешка индустрија. Хитлер је провео Бадње вече са 1.200 партијских ветерана у Минхену, па је затим отишао у своја омиљена баварска брда. Није тачно

399

да је провео празнике на сталним конференцијама. Страну штампу у Берлину узбудила је вест да је, пре неки дан, примио све немачке војне изасланике из разних држава. Међутим, онај ко познаје технику изненађења које је Немачка у последње време приредила, могао је спокојно да проведе празнике, ма шта писало у страним новинама. Кад се нешто догађа Хитлер Берлин не напушта, а ни канцеларија вон Рибентропа*", у Берлину, није тако мирна. Да проведе Божић далеко од Берлина, отпутовало је преко пола милиона становника. Ван својих кућа, да однесе поклоне познаницима и да прими поклоне од познаника, да нешто добро поједе, а богами и попије, изишло је, подземним и надземним железницама, трамвајима и аутобусима, преко 2.000.000 берлинских житеља, за та три дана. Сва позоришта, сви биоскопи, сва места, била су данима раније распродата. У вароши је била потпуна тишина. Да је Немачка нешто спремала, она би то учинила на Бадњи дан. Тако захтева добра техника. Кад је шеф државе отишао у своја брда и његов заменик, преко радија, објавио свим Немцима, широм света, да је Немачка жељна мира, било је јасно да ће овај Божић проћи без изненађења. Ни у питању Данцига*”*, ни Аустрије ничег новог нема. Пре неки дан америчка штампа објавила је сензацију да је Немачка купила Анголу од Португалије и да је то ствар свршена. Али нешто друго није запазила та штампа. Никада није било о Божићу, у војсци, толико одсустава. На одсуство је отишло више од половине ваздухопловства. Било је сигурно да Немачка ништа ново не преговара. Да *** Јоахим фон Рибентроп (1893-1946) био је немачки политичар. Школовао се за банкара. Учествовао је у Првом светском рату. Пришао је 1932. године Националсоцијалистичкој партији. Био је спољнополитички саветник Адолфа Хитлера, 1936-38. амбасадор Немачке у Лондону, а затим министар спољних послова. Потписник је споразума Немачке и Совјетског Савеза о ненападању 23. августа 1939. године, познатијег као Рибентроп - Молотов пакт. Тајна клаузула овог уговора односила се на поделу Пољске између две земље. Током рата Рибентроп је био један од заговорника „коначног решења” јеврејског питања, и у том циљу вршио је притисак на савезничке и потчињене земље да предају грађане јеврејског порекла СС јединицама. Ухапшен је 14. јуна 1945. и у Нирнбершком процесу осуђен на смрт. **** Данциг, данас Гдањск у Пољској, био је део Немачког царства до краја Првог светског рата. По потписивању мира добио је статус слободног града под номиналном управом Лиге народа. Тиме је територија Вајмарске Немачке била подељена у два дела, јер није било копнене везе између Источне Пруске и остатка државе. Непосредно по нападу на Пољску 1939. године, немачка војска је заузела Данциг. После 1945. град је припао Пољској.

се у шпанском питању нешто ради то је већ била бајата сензација. То је било јасно после укидања пасоша за све војне обвезнике већ пре три дана.

400

Крај свега и овде онај мали круг људи који о томе може и воли да расправља пита се шта је, у ствари, било у Лондону, између Едена и фон Рибентропа? Страни новинари мисле да је тежиште ситуације, овога пута, не у Берлину, него у Паризу и Лондону. Тамо је почела офанзива. Одатле су бачене у свет и вести сензација. Кампању је повела француска и енглеска штампа. Овде се не верује ни у писање Дејли Телеграфа да је иницијатива потекла за разговоре од стране Рибентропа. На званичним местима чак тврде да је између енглеског министра иностраних послова и немачког амбасадора било, при божићном растанку, само обичних разговора који су обухватили само питања актуелна. Пред празнике, у новинарским круговима у Берлину, у питању преговора у Шпанији, није изгледала ствар јако повољна. На надлежним местима немачким истицало се да Лондон треба да утиче на Француску, пре свега. Овде се сматра да лондонска мера није праведна и да се Совјетима и Француској гледа кроз прсте, док Немачка већ губи стрпљење због сумњичења. У Берлину је, међутим, отпочео рад званични представник владе генерала Франка’”'*, што не може остати без последица. Пре него што Немачка учини ма какав нов корак у шпанском питању, свакако ће сачекати нову офанзиву генерала Франка на Мадрид и оно што би могло у Берлину једино да делује као бомба то би била нека сензација, неповољна по Немачку, при закључењу енглеско-италијанског споразума који се припрема. Као већа сензација, шапуће се, у круговима страних новинара, да је италијански експонент на Балеарима, Роси, отишао са острва. Као пикантерија пак прича се да је потопљени „Комсомол” био крцат манганом који је био намењен да се у Антверпену претовари за Немачку. Шала је у томе да страни новинари у Берлину сматрају, крај све вике ***** франциско Франко (1892-1975) био је шпански генерал и диктатор. Завршио је војну академију у Толеду 1910. године, а 1926. постао је најмлађи генерал у Европи. Прикључио се побуни против владе народног фронта, поставши септембра 1936. године неприкосновени вођа побуне и националистичке Шпаније. Победио је у шпанском грађанском рату и дошао на чело нове шпанске државе 1939. године. Током Другог светског рата подржавао Осовину, пославши тзв. Плаву дивизију на Источни фронт. Из изолације га је извукао хладни рат, када је његов антикомунизам поново постао пожељан. Склопио је споразум са САД 1953. године. Владао репресивно контролишући земљу и сузбијајући опозицију. Пре смрти одредио је Хуана Карлоса (унука последњег краља) за наследника.

са обе У тим не зна имена.

стране, да између Совјета и Немачке ипак постоји трговина. круговима, дабогме шапуће се и о авијатичарима о којима се и којима се изгубио траг из Берлина. Али нико не зна да да То је сад једна специјална новинарска атмосфера која, кад је

401

реч о Шпанији, свуда влада. Најзначајнија ствар у тим причама, ако је истинита, била би да су у недељу, дакле на дан празника, француски и енглески амбасадор предали ноту својих влада. Кад се узме у обзир енергија енглеског посланика г. Фипса, која је позната, онда ова вест добија нарочитог значаја. Говори се да је ноту примио начелник правног оделења, јер ни министра, ни шефа протокола, због празника, није било. Ствар добија тим веће димензије, јер Немачка ни до данас није дала одговоре на познату листу питања г. Идна, као што ћути и не одговара ни на ноту Форењ Офиса од пре три недеље дана. Само, нажалост, на надлежним местима ова се сензација демантује. Чему 6и се дакле, на крају крајева, не само пријатељи Немачке и других двеју држава, него уопште пријатељи мира, требали да радују, после свега овога? Пре свега новом гесту који је изгледа учинила Француска. Њеној доброј вољи да приступи давању колонија за Немачку, чак и под условом да се разговара и о њеним територијама. Говори се о Тогу, Камеруну, Либерији, говори се свашта. На надлежним местима у Берлину, очигледно, не жели се још да се каже ма шта. Надлежна места у Берлину још су врло уздржљива. Министарство иностраних послова сматра, према веродостојним информацијама, да је цело питање колонија још само теорија а не пракса. Што се тиче разговора које је гроф Велчек, немачки амбасадор у Паризу, водио са француским министром спољних послова, на надлежним местима у Берлину кажу да су то била актуелна питања, уобичајени разговори, без сензација. Признаје се да је посреди Шпанија. Према немачком приказу Немачка се бранила. Са гледишта неутралности, она нема шта да себи пребацује. Са гледишта неутралности, кажу, има много више да пребаци себи Француска. Кажу да је гроф Велчек упозорио да Немачка има један аргумент бољи од сваког другога. Француску оптужује највише сопствена њена штампа. На надлежним местима, у Берлину, сматрају да не треба очекивати никаква нарочита изненађења. Ови преговори су само француска радозналост и жеља да Немачка изјави како она замишља развитак европске ситуације убудуће. Не говори се само о Шпанији, него уопште о целој интернационалној ситуацији. Немачка нема ништа против да Одбор за немешање"*"* у Лондону буде строжији у својој контроли. ****** Одбор за немешање био је резултат договора неколико европских сила заинтересованих за Шпански грађански рат. Иницијатива је потекла из Француске почетком августа 1936. године. Током рата све силе су снабдевале зараћене стране, али је постојала потреба да се дође до неког међународног договора.

Последња епоха немачке спољне политике била је у знаку охлађења односа између Берлина и Лондона. Парламентарна енглеска дебата била је за Немачку непријатна. Балдвин је правио алузије о државама које животни стандард свога становништва све више снизују само да би могли да се оружају. Г. Идн је изјавио да је политика Енглеске према

402

Совјетима остала иста и да је Немачка једина једнострано се одрекла Версаљског уговора. Против говора Гебелса и Геринга о потреби колонија протестовао је изгледа енглески посланик у Берлину. Затим је дошао чланак у Дејли ТелеГрафу сер Остен Чемберлена, посета пољског министра иностраних послова у Лондону и, Италија. Сада Немачка почиње да има успеха. На говор Геринга и претњу Шахтову са „експлозијама” одјекнула су божићна звона из Лондона. У Тајмсу је био повољан чланак лорда Д. Сесила. После говора фон Рибентропа оснива се британско друштво за измену продуката колонија и немачких увозника. Најпосле, долазе ова три божићна дана. Да би се у Шпанији дошло до примирја врши се дипломатска акција у Берлину, Италији, Португалу и Совјетима. Али се Немачкој највише обећава. Француска је, овога пута, очигледно решена да са Немачком дође до споразума. Није важно на чијој је страни била иницијатива? И да ли је разговор у Лондону био непријатнији за Идна или Рибентропа? Божић је прошао на миру и Немачка може мирно да спрема свој одговор до Нове године или целог јануара. Дан свечаног пријема код Хитлера и честитања Нове године фиксиран је на 11. јануар. Он ће говорити овим амбасадорима, посланицима и дипломатским представницима у Берлину. Енглеска је немачком акцијом на страни генерала Франка све више узбуђена. На надлежним местима у Берлину за сада не желе да говоре. Али, ко зна, можда ће ускоро Немачка дати гласно одговора? Оно што је сигурно већ данас и што није божићна бајка: Хитлер не шаље у Шпанију 5 дивизија. У Берлину је тишина и на рат, или полазак војске у Шпанију ништа не указује.

Време, 1.1 1937.

Највећа опозиција споразуму долазила је од СССР-а, са једне, и Италије, Немачке и Портутала, са друге стране. Одбор је настао 9. септембра, а учествовале су све европске земље сем Португала, Шпаније и Швајцарске (која се сложила са немешањем, али одбила да учествује у раду). У основи ово је био неуспешан пакт - често су га кршиле СССР, Немачка и Италија, понекад Француска, док се Енглеска углавном придржавала његових одредаба.

403

ДА ЛИ МОЖЕ У НЕМАЧКОЈ ДА ДОТЈЕ ДО ЕКСПЛОЗИЈЕ ЗБОГ НЕДОСТАТКА НАМИРНИЦА?

Када се састане немачки Рајхстаг, или кад је каква војничка свечаност, онда је то слика блеска и силе, којој једва има равне другде у Европи. Тада се тек види колико је Хитлер самодржац. Геринг изгледа као бог рата. Око њих све трепти од сребрних орлова, златних, кукастих крстова и војничких мачева. Дворана је обично сва застрта црвеном чојом, као и трибине, а на њима се црни кукасти крст као нека црна шкорпија на крвавој боји. За све то време један цивил који ничег војничког на себи нема, седи обично иза Хитлера. Носи ципеле на пертле и пертле му висе са танких цеваница. Одело му је сасвим скромно. Крагна демодирана. Цвикер по некој моди која је давно нестала из моде. То је др Шахт, председник Немачке народне банке. Петнаест година тај човек, за своју отаџбину, води рат који је тежи од свих ратова немачких генерала. Петнаест година др Шахт ствара немачка чуда. Једно време марка није вредела ништа/ Била је јефтинија, како Берлинци кажу, од хигијенског папира. Затим је Немачка плаћала * У првим годинама постојања Вајмарске републике, након Првог светског рата, дошло је до драстичног пада вредности марке, који је кулминирао 1923. године (1914. године један долар вредео је 4,2 рајхсмарке, јула 1919. 14 РМ, јула 1922. скоро 500 РМ, јула 1923. године 353.412 РМ, а у новембру те године 4,2 милијарде РМ). Инфлација је имала значајне друштвене последице. Довела је до прерасподеле имовине у немачком друштву, за широке кругове становништва, посебно за средњу класу значила је „пролетаризацију” и колективну трауму, која ће након светске економске кризе 1929. наћи израз у политичкој радикализацији. Инфлација је преброђена захваљујући тзв. „плану Дауса” (Шгт Р1ап), који је пружао краткотрајну стабилизацију валуте и економије кроз промену одредби везаних за репарације које је Немачка била дужна да плати и кроз кредите од стране Велике Британије и САД. Међутим, слом америчких финансија и економије 1929. имали су одраз и на економије које су преко кредита биле повезане са САД.

404

репарације у милијардама. Док је на једној страни плаћала, на другој је зајмила. Милијардама. После тога немачка индустрија се утростручила. Немачка је издала милијарде, на наоружање, у девизама. Затим се испомагала унутарњим зајмовима. Око ње, цела Европа је девалвирала. Али како се све то радило, то је знао само тај цивил са пертлама. Немачка објави каткад своје државне приходе. Не објављује своје расходе. То је строга државна тајна. Нема сумње да је девалвација у Француској, у Холандији, Италији, Шведској и Чехословачкој учинила много штете немачким финансијама. Немачка је у најтежој ситуацији што се тиче девиза. Према страној штампи, њој ове зиме прети катастрофа. Где је истина? Може ли издржати Немачка? То би могао рећи само тај човек са пертлама. Неколико пута десило се оно што је најмање очекивала и предвиђала страна штампа. Десило се оно што је хтео човек са висећим пертлама. Страна штампа вели да Немачка срља у пропаст, јер све што има даје на израду тенкова и топова. Али је Немачка подигла, последњих година, и врло многе нове индустрије, више можда него и Совјетска Русија. Баца новац, вели страна штампа, и на израду вештачких сировина, место да их купује у другим државама. Ускоро, вели страна штампа, Немачка неће плаћати ни дугове, неће имати ни пфенига. Али Немачка не само да плаћа дугове, кад хоће, него гради и ванредне путеве и возове. Урбанизира вароши и издаје милионе на спортске стадионе и монументалне грађевине новог националсоцијалистичког стила. Нема сумње да је падом долара Немачка огромно зарадила. Она је од године 1933. наовамо набавила огромне стокове сировина. Па зашто онда Немачка неће да девалвира, пита се страна штампа. Тиме би се користила њена индустрија. Због високог курса марке Немачка је дочекала да јој конкурише Шведска. Кад би међутим марка пала, пропала би шведска индустрија челика, гвожђа и електричних инсталација. Зашто онда не девалвира? То зна само човек са пертлама. Хитлер је дао реч немачким радницима да неће трпети да им се мења надница. Обећао је да ће надницу да стабилизира и неће да попушта. Оставимо се онда питања немачких финансија, вели страна штампа. Треба прећи на питање животних намирница. Немачкој прети катастрофа, због недостатка животних намирница, веле страни листови, и у Немачкој мора доћи до експлозија. У Немачкој, међутим, не постоје села која су гладна. Партијска пропаганда и нови, четворогодишњи план имају несумњиво успеха код немачких сељака. Села ће удвостручити снабдевање вароши животним намирницама. Ипак, криза није у селима и питање недостатка исхране у Немачкој неће решавати села. Тешкоћа питања недостатка животних намирница

403

је у индустријским областима и пренасељености Немачке. Али се вара онај ко мисли да ће због тога Хитлер и партија бити принуђени да попуштају. Немачка је, више него икоја држава, насељена индустријским радницима. Неки део Немачке не види сунца, ни хлеба, него живи од маргарина, конзерви и бајатог кромпира. Довољно је да само један точак стане у машинерији снабдевања тих безбројних вароши и фабрика, црних од угља, па да почне немачка трагедија. Трагедија коју тај радни народ преживљава већ 15 година. Али се вара онај ко мисли да је то питање могло да измени спољну политику Немачке и да је присили да слуша. Да би се наоружала, вели страна штампа, Немачка је много смањила стандард живота свога становништва. Међутим, нигде се данас у Европи не води толико бриге, око исхране становништва, као у Немачкој. Нико у Немачкој није умро од глади и маса једе, пије и весели се по свима варошима и свим ресторанима. Треба видети једну суботу, или недељу и у најсиромашнијим крајевима Минхена, Хамбурга, Келна, Диселдорфа. Сва је маса по кафанама и сва је задригла. Осим тога, није баш тако извесно, да политичко гледиште зависи од стомака. Највише беспослице има и сада у Бреслави, која је варош најсиромашнија. Келн је сасвим сигурно најбоље храњен и најбогатији међу немачким варошима, што се тиче нижих слојева. Па ипак, по боји својих политичких убеђења, ове две вароши стоје у обрнутом односу нацизма. Шта је онда узрок да се око Немачке сада опет диже толика узбуна и да је Шахтова реч да долази експлозија, у Лондону и Паризу тако озбиљно узета? То је отуда што се за Немачку збиља поставља питање сировина. Међутим, не треба заборавити, да је то народ тврдих глава, реформације, Мартина Лутера, и тешко Европи кад тај народ уврти у главу да му је нанесена и да му се стално наноси неправда. Или ће, кажу они, Немачка добити колоније, зајмове, раширити се и ван европског континента, трговати, продавати, куповати, или ће опет сва проклијати од бајонета, као Пруска, и разнети Европу по крвавим бојиштима. Један швајцарски новинар водио је анкету ових дана међу немачким занатлијама и ситним индустријалцима. Златари више не могу да набаве злата. Тапетар нема више вуне. Трговци немају поморанџи. Фабрикант цигара не може више да набави дувана. Пекари се хватају за главу кад неко тражи белог брашна. Фабрикант клавира не може да набави оно мало филца што му треба. Већина немачких радника зарађује недељно 30 марака. Жене 12 марака. Више од половине, уопште, становништва Немачке која живи од своје зараде, зарађује месечно мање од 125 марака. Свега 0.7% становништва у Немачкој има оно што одговара плати, другде у

428

Европи, једног генерала. Живот за Немца то је вечита робија у породицама. Робија која се рачуна у пфенизима. То осећање да се узалуд диринчи, да никад боље бити неће, да се никад ништа нема, баш у нижим класама ствара уверење: нека иде доврага Европа. Ништа није узалудније него Немцима доказивати да им не требају колоније и да колоније нису решење проблема. Немачки народ верује да ће му у колонијама бити спаса. Немачки народ види да их има и мала Белгија, и Холандија и Португалија, да их само Немачка нема. То јест да их је имала, али да их је Европа узела. Ништа није опасније него Немцима тумачити да морају да трпе, јер су побеђени у рату. Да је Немачку победио један народ, онда би то имало смисла. Али у Немачкој нико, ни социјалиста, неће да призна да је икада постојала та победа. Немачка је победила против целог света, па је тек после изгубила рат против целог света, али није побеђена. Тако говоре у Немачкој и озбиљни људи и деца. Ако се дакле, кажу у Немачкој, пропагандом, патњом, немаштином, сасвим свеједно како, седамдесет милиона људи доведу до уверења да попуштање1 овој немаштини, овој сиротињи, овим патњама, овим понижењима, овом ужасу, никада неће бити краја, зар онда није схватљиво да их је лако довести у стање, и да ће и сами доћи у стање експлозивности?

Време,

12.1

1937.

СПОЉНА ПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ

Треба бити слеп или сасвим марксист, па не признати да Немачка у спољној политици, има успеха. Занимљиво је да један известан део светске штампе то никако не може да призна, и да чак пише шаљиво на рачун немачких успеха. Немачка, веле ти листови, и не води спољну политику. Она и нема спољне политике. Њена се спољна политика ради „ад хок”. Немачка нема у спољној политици ни генералне линије. Немачка нема, кажу, чак ни министра спољних послова. Барон фон Нојрат, веле ти листови, у спољној политици игра малу улогу. Хитлер ради све по својој глави и има свог приватног министра спољних послова. Фон Рибентропа, бившег официра и фабриканта шампањца кога је поставио за амбасадора у Лондону да ради на зближењу са Енглеском. Фон Рибентроп, веле, има своје министарство спољних послова у Берлину и свој засебни пресбиро. Треба, веле, приметити да је шеф тога пресбироа седео у ложи Хитлеровој приликом гостовања Филхармоније из Лондона. Сем тога у Немачкој, кад је реч о спољној политици, не треба заборавити ни Геринга. И Геринг води спољну политику. А не смеју се сметнути с ума ни путовања и интервјуи Гебелса. И Гебелс води спољну политику. И он има своје мало министарство спољних послова. Али и др Шахт. И Шахт води спољну политику. У ствари, Хитлер води немачку спољну политику сам. Он је води лично како је ниједан канцелар до сада није водио. Веле да је његова спољна политика каткад романтична. То се говорило некад и за Бисмарка. Хитлер је задржао апарат министарства спољних послова. Нове методе и нове људе дала му је партија и револуција коју иностранство стално заборавља. Хитлер се можда и повлачи у брда, где сањари, али кад се реши на неки корак, онда и војску, и партију, и министарство спољних послова, и нове људе врло рационално искоришћује. Др Шахт заиста путује и с времена на време и говори. Тачно је да он води реч о колонијама. Зар је чудо да шеф Рајсхбанке и немачке привреде склапа уговоре? Или да га Хитлер пушта да говори кад треба говорити онима који држе банке и берзе у рукама, у Њујорку, Лондону и Паризу. Нико не уме том интернационалном финансијском свету

428

да говори као др Шахт. Његове изјаве звуче као музика сфера, а каткад као експлозија. У оно што није његов посао др Шахт се не меша. И др Гебелс води спољну политику. Он је у Грчкој одиграо значајну улогу, као што их има Геринг у својим лововима у Пољској. Гебелс је главни противник Коминтерна. Страна штампа се у почетку смејала тој политици, али је смех полако напушта. Политика против Коминтерна дала је Немачкој драгоцене савезе не само у Европи, него и на другим континентима и даће ихјош. То је политика великог престижа и омогућава Немачкој известан утицај у свим државама. Од онога дана, од када се и у спољној политици врши подела на фашисте и црвене, оваква политика је неизбежна, логична и актуелна. Хитлер и данашњи режим у Немачкој немају шта да очекују од социјалистичких држава, или демократија. Немачка мора водити рачуна о томе да Скандинавија на пример све више иде улево. Једна црвена Пољска, Аустрија, или Белгија не 6и за Немачку остале без тежих последица. Наивно је било очекивати и неку нову политику Мусолинија, поред свега притиска финансијских кругова који желе да се вежу са Америком и западним демократијама. Те демократије гледају на фашизам кроз наочаре италијанских емиграната. Италија ће, уколико буде била фашистичка, увек остати неповерљива према социјалистичким земљама. Да је признала Совјете, то је стара и прошла историја. Непрестана кампања против немачког и италијанског режима уродила је плодом који се можда није очекивао. Читав низ европских држава жели да остане неутралан у страховитом сукобу који се спрема. Ситуација је за Немачку све повољнија. Није Португалија једина у табору фашиста. Неколико држава Јужне Америке, очигледно су на страни Рајха. Није случајна ни појава Јапана на страни Немачке и треба велика доза наивности или марксизма, па веровати да је то само пролазна појава. Спољна политика почиње да зависи од идеологија и већ је отпочела подела на црне и црвене, што је Геринг уосталом гласно рекао, да чује Европа, из Рима. Страна штампа може бити спокојна. Ако му, после пута Геринговог, устреба опет фон Рибентроп, Хитлер ће га употребити. А кад ствар коју припрема буде сазрела даће је у руке фон Нојрата. Да би јој званични министар спољних послова дао форму и израза. Уосталом, и Нојрат има једног нарочитог чиновника који је чувен у немачком министарству спољних послова. Тај зна напамет неколико хиљада нота. Он завршава са свима заврзламама дипломатског стила. Кад би извесна штампа, кад је реч о Немачкој, могла да буде објективна, ма само на неколико минута, она би морала да призна да се прави смешна. О Божићу је дигла ларму са вестима да Немачкој прети глад, да се Париз спрема на уступке колонија, најпосле да Немачка искрцава

трупе на обалама Марока. После је све те сензације, мирне душе^ демантовала. Сада 30. јануара навршава се четврта година од доласка на власт Адолфа Хитлера. Страна штампа очекује сензационалне догађаје, тога дана, из Берлина. Неки листови јављају да ће Хитлер дати оставку и задржати само чин председника Републике. Хитлера ће заменити Геринг. Геринг ће постати Хитлер. Хитлер ће поклонити 30. јануара једну колонију Немцима. Ангола је већ купљена, посредством др 1Пахта, од Португалије. Други листови јављају да ће 30. јануара Хитлер покупити све злато и наките од народа у сврху једног новог препада. Не зна се још само да ли ће извршити удар у шпанском питању, према балтичким државама, или према Совјетима (пошто је главна играчка тих листова, Аустрија, сад неактуелна). Оно што је сигурно, то је, да је Хитлер год. 1933. тражио од немачког народа рок од четири године. И да сад мирне душе може да полаже рачуна. Изгледа дакле да ће 30. јануара бити свечан сазив Рајхстага. Ако то буде неће проћи без догађаја. Занимљиво је како се то у Берлину једноставно збива. Дан раније тапетари и радници појаве се у опери Крол где се одржавају седнице. Балустраде се украсују хризантемама. Електричним апаратима чисти се прашина. То је сигуран знак да се у политици нешто спрема. Пола сата пре Хитлеровог говора на клупи министара лежи формулар новог корака. Пре тога ништа се не може дознати ни од Гебелса, ни од Геринга, ни од увек насмејаног барона Нојрата, ни од увек намргођеног Шахта. Марта 7. на неколико минута пре отварања Рајхстага није ништа знало ни неколико страних посланика. Узалуд би питали и фон Рибентропа. А најмање брбља онај скромни начелник у министарству који све лепо стилизира. Немачка, од доласка Хитлера на власт, у спољној политици, држи иницијативу у рукама. Њена спољна политика никада није била боља. Али демократски дух извесних европских кругова никако не може да призна једном човеку из народа који је самоук и који је, ради хле6а, морао неко време да ради занат молера, да је достојан наследник Бизмарка. Немачка спољна политика остварила је, међутим, без оклевања, две тачке које су јој биле главне. Потпуно се ослободила обавеза Версаљског уговора и стекла је углед велике силе која се не само фантастично оружа, него која није ни усамљена. Немачка је сачекала развитак догађаја у Абисинији* и 7. марта послала војску на Рајну. Док се светска штампа бавила говором * Италијански напад на Абисинију (Етиопију) почео је октобра 1935. године. Мусолинијев циљ је био задобијање подршке у земљи и подизање угледа Италије у иностранству. Напад на много слабијег противника, није довео до одлучујуће победе. Ипак, у мају 1936. године постигнута је победа под командом генерала

428

белгијског краља Леополда, она је у тишини укинула интернационалну пловидбу на својим рекама. Страна штампа је ових дана дигла узбуну око Марока. Немачка је за то време затворила канал код Кила. То значи да је њена флота господар Балтичког мора. То мења и ситуацију у поларним крајевима, на обалама Норвешке, где се појавила Совјетска Русија. Али што је најлепше то је била последња клаузула Версаљског уговора. Остаје још обавеза да Немачка почне репарације опет да плаћа. Нек дигне прст ко још верује да ће Немачка да плаћа. Шта ће бити 30. јануара, то се у Берлину још не зна. Страна штампа интересантно нагађа. Бити пророк није лако, али ми мислимо да ће овога пута у Рајхстагу бити на дневном реду унутрашња питања. Немачка се све више централизира. Хитлер брише и последње трагове федерације. Занимљиво је да су власти, обзиром на свечаност 30. јануара, хтеле да забране карневалска весеља. Хитлер је међутим наредио да се карневал одржава. Немачка ће тог дана да игра, и пије, и пева, по улицама Минхена и Келна, као никада.

Време, 27.1 1937.

Бадоља. Италијански краљ је проглашен за цара Абисиније. Лига народа је у покушају да спречи поход увела санкције Италији, које је Краљевина Југославија прихватила, упркос чињеници да јој је Италија била један од кључних економских партнера. Последице овог похода биле су спољнополитичко приближавање Италије Немачкој и заоштравање односа са Великом Британијом и Француском, као и демонстрација немоћи Лиге народа.

НОВИ НЕМАЧКИ ЗАКОНИ

Националсоцијалистичка1 партија жели, схватљиво, тоталитарну државу. На томе путу она не зна за компромисе. Каткад, мало застане, али затим још јаче крене према своме циљу. Од почетка није било сумње, да ће националсоцијалистичка партија покушати да измени не само спољашност државних институција у Немачкој, него и дух који је у њима владао. Реформа законодавства и закона била је од првога дана, када је освојила власт, у програму националсоцијалистичке партије. Ових дана нови закон дискутује се на седницама Хитлеровог кабинета и кроз који дан нови законик биће предат јавности. Дефинитивни облик и речник законика још није могуће дознати, али главни садржај и главне линије у новом законику можемо саопштити већ сада нашој јавности. Реформа казненог законика била је још пре рата у Немачкој актуелна, али су је комисије стално одлагале. Комисија којује националсоцијалистичка партија именовала за израду новог законика свршила је посао за три године. Главне идеје, вели комисија, нашла је у Хитлеровој књизи Мајн Кампф. Поједини делови законика били су свршени на брзу руку и делимично већ раније ступили су на снагу. Већ 24. нов. 1933. Немачка је добила закон о такозваним злочинцима по навици. Они који су понављали своја дела против закона, они које је суд обележио као злочинце по навици, ти су по том закону заувек одстрањени и удаљени из друштва. Закон од 24. апр. 1934. прецизирао је нове идеје о издајству отаџбине и велеиздаји уопште. Закон од 28. јуна 1935. ослободио је судије сувога параграфа закона и омогућио им да казне и онда када по параграфу на то немају стриктно право, али када им осећање каже да могу кажњавати у духу закона, а по схватању које влада у немачком народу, у осећају немачког народа. У новом закону националсоцијалистичка2 партија тражила је уопште да буде узето много из народа. Онако како народ по селима суди о моралу и преступима и злочинима, тако је нови законик желео да и судије суде. Онај који свесно ради против народних појмова тај мора бити кажњен у Немачкој и по закону. Верност своме народу јесте други принцип који се провлачи кроз цело законодавство које сада ступа на снагу. Нови законик сматра да је све оно што се чини против свога народа, а нарочито издаја, највећи злочин. Увреда немачког

428

народа, издаја његових општих интереса, по новом законику кажњава се најтежим казнама. Ипак, овде треба додати да се у новом законику овај део односи само на Немце, на Немце по раси, и да се не може применити на друге. У новом законику воља за злочином кажњава се више него успех злочина. По новом законику не пита се толико да ли је неко успео да убије, него да ли је имао вољу да убија. Ако није успео, а хтео је да убије, нови законик га нимало не извињава. Нови законик много пита за побуде злочинца. Нарочито су тешке казне ако се докаже да је злочинац имао свест и био свестан да ради против закона. Казне се изричу, по новом законику, „У име народа”.3 Неколико интересантних пасуса новог законика одмах падају у очи. Онај ко са злом намером проћерда породично имање, ко нанесе штету имању супруга или деце и наследника, кажњава се затвором до 2 године. До сада су се кажњавала само дела неморала која су на деци извршена. По новом законику кажњавају се неморална дела и онда када се пред децом и наочиглед деце врше. Кажњава се и то строго и дело које може да вређа, да шкоди, да убија душу у детету и да му душевно нанесе зла. Према новом законику, већина немачког народа има само једно благо а то је његова радна снага. Закони пре, ту, радну снагу нису заштићивали параграфима. Сада појам заштите рада провлачи се кроз добар део новог законика. Ко некоме злонамерно одузме могућност зараде, ко ради на неспоразуму између послодаваца и намештеника, тешко се кажњава. У основи нови законик примио је појам који постоји у немачком народу а то је да сваки преступ заслужује казну и не сме остати некажњен. Главна идеја у новом законику је да се сачува немачки народ од негативних снага које се јављају у његовом оквиру. Нови законик сматра да много зависи од примене закона а нарочито од судија. Према томе од судија се сада захтева да одговарају немачком идеалу браниоца морала и немачких појмова о моралу. Тешко се кажњавају увреде брака и материнства. По новом законику озбиљно се кажњава и браколомство. Раније немачки закони нису строго кажњавали хомосексуалност и та перверсија била је толико раширена, да је за време бившега режима хтела да се оснује једна партија хомосексуалаца која је поставила услов да гласа за владине кандидате, ако укину и последњи параграф којим се хомосексуалност кажњава. Нови законик у Немачкој предвиђа врло тешке казне не само за перверзије међу мушкарцима, него и за перверсију жена са женама. Онај ко јавно позива на одстрањење могућности оплођења, онај ко рекламира помоћна средства за побачај, кажњава се по новом законику не само затвором, него у тежим случајевима и тамницом. Побачај дозвољава нови закон само у случају сигурне опасности смрти трудне жене у случају порођаја. Одредбе које дозвољавају побачај тако су строге, да практично у Немачкој не може бити говора о некажњавању

побачаја. Тешке су казне и против онога ко трудну жену, радницу или намештенику, натерује на тежак рад или на превелики напор без обзира на њено материнство. Најмања казна за ове преступе почиње са 3 месеца затвора. Нарочито се нови законик труди да сачува децу од искоришћавања за незаконити рад, слепчарење итд. Нови законик кажњава тамницом, уколико је могућно достићи га, и оног немачког држављанина, који у иностранству ради на отуђивању Немаца и немачких мањина од њиховог народа. Напади против шефова државе, партије итд. строго се кажњавају, а страховите су казне за оне који хоће трговачки да искористе конјунктуру и несташицу животних намирница, сировина итд. Нови законик је донет, како се каже: „у одбрану народа и његовог државног живота.” Већ пре него што је нови законик објављен, у Немачкој је уведена у судовима нова администрација и нов темпо рада. Један „макро” који је убио пре два месеца једног шофера таксија да би се дочепао његовог новчаника погубљен је прекјуче. Немачком суду требало је свега 27 дана, када га је полиција пронашла, да га не само саслуша, него да прибави непобитне доказе, спроведе суђење и усековање главе на пању, секиром џелата. Маси која је била импресионирана несрећом сиротог шофера и која у оваквим случајевима нема милости, јако се допада брзина оваквог поступка. Према новом законику, ипак, најстрожије се брани држава и идеологија данашњег режима. Велеиздајник, према новом закону, није само онај који организује побуну, него и онај који ради против националсоцијалистичког покрета у немачком народу. Ко покушава да пољуља темеље расне политике, политике да се сељак привеже за земљу, ко ради против камарадерије међу радништвом, ко жели повратак систему бивших партија итд. тешко се кажњава. Нови законик у ствари повратак је на говор Хитлера који је одржао 30. јануара у Рајхстагу. Хитлер је онда рекао: „Задатак је правосуђа да помогне одржавање и осигуравање народа од оних елемената који се као асоцијални труде да се извуку из заједничких дужности или који раде против општих интереса. Изнад појединаца и ствари стоји одсада у немачком законодавству народ.”

Време, 16. III 1937.

428

РЕФОРМА НЕМАЧКЕ ШТАМПЕ

Када је г. Хитлер у Немачкој преузео власт у немачкој штампи, разумљиво, настале су велике пертурбације.' Сваки режим труди се да што више узме у своје руке штампу, и националсоцијалисте, у том правцу нису били ни бољи ни гори од других режима, можда само искренији. Без компромиса они су узели не само власт, него и велика новинарска предузећа, створивши и нова строго партијска. У иностранству много се претеривало са неправдама и грозотама које су се тобоже тада одиграле у редакцијама. У ствари, велика промена у немачкој штампи протекла је релативно банално. Противници националсоцијалиста сами су се, и то хитно, уклонили и напустили положаје које су имали по акционарским друштвима, издавачким предузећима и редакцијама листова. Никоме није разбијена глава при преузимању штампе од стране националиста. У иностранству, претеривало се и са вестима како је немачка штампа пропала, како је тираж листова сасвим опао, како публика уопште у Немачкој не чита више новине. Ове вести потицале су из оних кругова који су отерани из свога журналистичког раја и схватљиво је да се њима чинило да је у немачкој штампи све пропало. Исто тако није истина да је режим у Немачкој, са канибалском грубошћу, отео капитал појединих предузећа која су издавала листове. Ма ко био на власти у Немачкој, не може вршити очигледне неправде, нити газити законе, нарочито не приватне својине. Немци имају * Штампа у Трећем рајху представљала је једну од полуга власти и индоктринације у циљу остварења нацистичких политичких циљева и интереса. Непосредно по доласку Хитлера на власт (јануар 1933), отпочео је процес „глајхшалтовања” (уједначавања) и нацификације друштва, а у оквиру њега и штампе у Немачкој, који је завршен 1. јануара 1934. доношењем новог закона и оснивањем државног бироа за штампу (ћТасћпсћГепћиго). Глајхшалтовање се одвијало на институционалном, економском плану и на плану садржине и поруке која се штампаним медијима преноси. Централизација и глајхшалтовање подразумевали су постепену елиминацију ненацистичких медија и стварање инструмената и полуга преко којих је омогућено преношење пропагандних порука усмерених ка унутра и ка споља.

развијен смисао за право, и нарочито за својину, и никаква партија не сме ту осетљивост Немаца да гази и вређа. Велика предузећа Улштајн, Шерл, Селе Ајслер постоје и данас, под истом фирмом, и узета су капиталом који је исплаћен, а не силом. Партија је, као свака партија, изменила директоре, акционаре, па је изменила и особље редакција. Ипак, странац тешко запажа те промене, и каткад му се чини да је много тога остало по старом. Налази врло много журналиста који су и пре били у тим редакцијама и којима нико није узео хлеб. Налази и у акционарским предузећима много старих акционара. Директиве листови разуме се примају од Министарства пропаганде. У ствари, и у другим земљама, и у либералним земљама, режим који је на влади тако исто заповеда. Гебелс је новинарима дао ову формулу утехе: Зар је срамота ако редакције примају директиве од државе? Зар није била већа срамота када су морали да држе уста и да пишу како су им разни акционарски одбори заповедали? Било како било, данас је у немачкој штампи таква ситуација, да тужакања више нису актуелна. Капиталистичка страна питања давно је решена а ових дана завршила се и једна епоха духовног и партијског изједначења у немачкој штампи. Берлинер Ттеблат, један од последњих листова бившег доба, узела је потпуно партија и последњи остатак бившег журнализма остао је још једино у Франфуртер Цајтуту. Упркос свих гласова да и он иде, тамо још увек пише уводне чланке о ситуацији у спољној политици Рудолф Кирхер и пише их сјајно. Крај свих гласова да ће то престати, три листа у Берлину за које се популарно још увек мисли да представљају бивше доба, нису ни забрањени, ни укинути. Зли језици говоре чак да су у нарочитој милости код Гебелса. Оно што је данас актуелно у немачкој штами, то није њена прошлост, то је њена будућност. Давно је завршена епоха када се могло мислити да интересовање широких маса за новине и дневне листове опада. Али је давно завршена и епоха када је сваки партијски дрекавац могао да сматра да је позван да даје лекције штампи и редакцијама. Истина је да су у редакцијама главни уредници и директори постали националсоцијалисте, или да су бивши, виђени новинари остали на челу листова, под условом да су направили компромис и да пишу у духу нациста, али је истина и то да се код немачких новинара и код немачких редакција опет јавља осећање сталежа, сталешка свест и жеља да се ниво штампе опет подигне до висине коју је немачка штампа кроз цео XIX век и пре рата имала. У немачкој штампи потпуно је задављена свака корупција, у немачким редакцијама међу новинарима полако је престала подела на партијске и непартијске јер је током времена целокупна штампа постала истог духа и мишљења и јер је обухваћена од истог замаха. Социјално, немачки новинар осигуран је данас боље од свих других.

428

Подмладак пролази кроз школе и курсеве који су истина у партијским рукама, али и стручно одлично организовани и модерни. Технички, радио-апаратима, машинама које су у исти мах машине за писање и телеграф итд., немачке редакције стоје данас неупоредиво1 на вишем ступњу развитка него редакције у добром делу нашег и других континената. Могло би се рећи да у немачким редакцијама влада неки дух и метод који личи на методе генералштабних официра, али мора се признати да у немачким редакцијама влада и нека генералштабна радиност, вредноћа, амбиција и, што је главно, спрема. Људи у немачкој штампи навикли су се да свет гледају кроз идеологију нацизма и то им не пада тешко јер су фанатици свога партијског програма. Али оно што изненађује то је амбиција и широкогрудост којом се труде да схвате стране проблеме, којом организују своје дописнике и сараднике у Француској, Енглеској, Америци, Кини, итд. Јако се варају они који представљају немачког новинара као један калуп. Ја сам уверен да немачки дописник данас, био у Италији, у Кини, или у некој малој државици, није горе обавештен од енглеског новинара. А нови режим и дисциплина научили су га да се клони рекламних наслова и сензација по сваку цену. Нема сумње, немачка штампа, кад је у питању Совјетска Русија, и интернационални комунизам, има нарочито гледиште и тон. Али то не смета немачкој штампи да она данас, сасвим сигурно, има најбоље обавештене дописнике у Москви и да је апсолутно тачно и објективно извештавала о целој каријери Блума као председника владе Народног фронта. Недавно, дописник берлинског Дац објавио је уводни чланак о ситуацији Стаљина. Англосаксонски новинари, и други, ових дана, у приватном разговору, морали су да признају да је то био о ситуацији у Русији, не само један од најбољих, него и најобјективнијих чланака. Министарство пропаганде и партија, диригују нема сумње немачким редакцијама. Као свуда, и у Немачкој, кад су људи у питању, мора да дође до патетичних, па и комичних сукоба. Тако се прича, ових дана, у новинарским круговима једна пикантерија у чијем се центру налази чувена играчица П. Из централе она је упућена, са помпом и парадом, у провинцију да игра. Али су партијске редакције у провинцији биле боље обавештене и неки обешењак пронашао је да јој је баба била Јеврејка. Пре неколико година то би била трагедија, данас је то трагикомедија. Време лечи све ране, али време полако мења и ситуације. Пре се у немачким редакцијама осећала само чврста рука која је штампом управљала, данас се у немачким редакцијама осећа и то да су се нови људи испрсили и да, полако, немачка штампа добија интересе који нису само партијски, него су интереси које заступа свака добра и жива штампа која хоће да буде интересантна. Нови људи у редакцијама проговорили су ових дана кроз уста директора Савеза немачке штампе капетана инвалида Вилхелма Вајса” који се показао као одличан организатор редакције главног партиј-

ског органа. Занимљиво је, укратко, видети шта је та главна личност партијске штампе у Немачкој рекла, пред једним великим скупом професионалних новинара. Занимљиво је то за штампу иностранства, јер је очигледно да је у Немачкој у штампи настала једна нова ситуација. Вајс је, схватљиво, полемисао са онима који тврде да је ниво немачке штампе пао. Он је, с правом, износио примере нових и великих, модерних инвестиција, новог замаха, на чисто информативној бази, појединих листова, велико интересовање публике и велики политички значај који немачка штампа данас има. Интересантно је, међутим, да се Вајс оборио против свега што је способно да шкоди новинарској иницијативи. Имамо исувише пресешефова у Немачкој, узвикнуо је, и та изјава јако је запажена. Програм рада који Вајс поставља, може да прими свака модерна штампа. Са оштрим сарказмом обележио је шеф немачких новинарских организација оне којима треба пола дана док дозволе и дотерају говор неког партијског великана како да се штампа. „Данас ако неки новинар, на неком конгресу капетана трговачког бродовља, спомене само мирис алкохола, лист добија одмах акт којим се протестује и лист овакву исправку мора да штампа. Тешко редакцији која заборави да спомене неког партијског великана на паради ватрогасаца! Тешко редактору ако објави неку малу шалу из неке бање, одмах има да рачуна са партијским притиском и протестом који спрема бањска управа.” Међутим, према темпераментном говору капетана Вајса, ове муке новинара још нису ништа. Опасније је што им за сваку мању критику долази претња! Овде се ради, вели Вајс, о целокупној немачкој штампи. Партија је извршила избор људи којима је немачку штампу поверила. Сад има да им покаже и знаке свога поверења. Немачкој штампи није више потребна педагогија. Немачке редакције и новинари имају осећање части и свест о задатку и дужностима свога сталежа. Држава има свој

** Вилхелм Вајс (1892-1950) био је немачки новинар и истакнути борац у Првом светском рату. По завршетку рата се прикључује фрајкорима и парамилитарним десничарским организацијама. Године 1922. учланио се у Националсоцијалистичку радничку партију Немачке. Постао је уредник Фолкишер курира (1924-1926), који је излазио као замена за забрањени Фолкишер беобахтер након неуспешног пуча. Био је веома близак сарадник Алфреда Розенберга, а од 1927. године у редакцији Фолкишер беобахтера. Био је председник удружења немачке штампе. Као један од кључних функционера одговорних за штампу у Трећем рајху, старао се о идеолошкој подобности писаних медија и одиграо важну улогу у „глајхшалтовању” и централизацији немачке штампе. По окончању рата осуђен је на три године принудног рада, делимично му )е одузета имовина и забрањено му је запошљавање у трајању од десет година.

428

значај, вели Вајс, а свој значај има и партија. Али националсоцијалистичкој држави не може бити свеједно какву оцену и какву вредностима штампа у очима читалачких маса. Несумњиво је да је у Немачкој настала једна нова ситуација за штампу и да ће немачка штампа ускоро показати да је једна епоха завршена и да настаје једна нова.

Време, 21. III 1937.

КО ЋЕ ПОБЕДИТИ? ПИЈЕ XI ИЛИ НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ

У последње време борба која се већ давно води, и тајно и јавно, између режима у Неманкој и између Цркве, и протестантске и католичке, достигла је свој врхунац. У протестантској цркви треба да се изврше избори који ће решити питање, а у католичкој цркви ситуација је сазрела за дефинитивно решење енцикликом Пија XI' која је ових дана прочитана у немачким црквама. Они који воле историјске реминисценције указују на сличне сукобе у прошлости, на борбу римских папа са немачким царевима, на сукоб папе и Наполеона. Они који воле да ударају на г. Хитлера, по сваку цену, указују на то да је г. Мусолини умео да се измири са папством и да Цркву употреби у корист свога режима. Међутим, нити има сличности између ове борбе немачког режима и папе и између прошлости, нити је ситуација Хитлерова и Мусолинијева, кад је реч о католичкој цркви, ма и приближно иста. Сукоб између протестантске цркве и режима у Немачкој врло је интересантан. Режим тражи да протестантска црква буде само

црква и ништа више. Међутим, у протестантском свештенству, иако само у једној мањини, живи жеља да, по примеру Лутера, сачува неоГраничену слободу мишљења свакоГ човека, свакоГ Немца, и осим тога и право критике државе.1 Онај део протестантског свештенства који Цркву употребљава као „последње скровиште слободноГ мишљења”, прешао је временом

на отворену аГитацију са црквених Говорница. А нарочито се бори за * Енциклика МИ кгеппепбег §ог$е (Са Горућом бртом) објављена је 10. марта 1937. године. Ова енциклика била је написана на немачком језику, за разлику од уобичајеног латинског, и упућена немачком становништву. Текст енциклике кришом је унет у Немачку, умножен у преко 300.000 копија и прочитан са проповедница католичких цркава на Цвети, које су те године пале 21. априла. Енциклика је осуђивала повреде конкордата из 1933. које су нацистичке власти чиниле. Осуђивала је неопаганизам, тзв. мит крви и расе, идолизовање расе, државе, нације, али без експлицитног помињања нацистичке идеологије, партије, или водећих личности.

душу школске младежи и за хришћанско васпитање омладине онако

428

како то свештенство схвата. Занимљиво је да је било случајева да су противници данашњеГ режима облачили свештеничко одело и постајали протестантски свештеници само да би моГли да Говоре у цркви и из цркве. У ствари, ова борба једног дела протестантског свештенства није борба против г. Хитлера. МоЈло би серећи даје то борба против оних

фанатика који су Хитлерово попрсје почели да стављају на пиједестал и по црквама. Међутим, ове фанатике раздраживало је то даје баш један део протестантскоГ свештенства нашао се да иГра улоГу критичара, заштитника Јевреја и противника све силовитијеГдржавНОГ апарата. Националсоцијалисте држе данас цео државни апарат у Немачкој чврсто у својим рукама. Они су апсолутно сигурни у масама, а чиновништво и војска сасвим је њихова. Само оно иностранство које је необавештено, и само она штампа која је тенденциозна, може веровати да би ова борба једног дела протестантског свештенства могла да има по режим у Немачкој ма каквих последица. Ипак ова борба људи за слободу мишљења, ма колико била парадоксална, служи на част Немцима, народу који није само, како се то по Европи пише, народ полицајаца и војника, него и народ мислилаца и песника.

Националсоцијалисте у Немачкој нису задовољни само тиме што имају за себе, војску, масе, државу, чиновништво. Они хоће и душу Немца да задобију и преобразе. Као што зрак светлости иде кад падне у собу и у последње мрачне кутове, фанатици партије траже и духовну власт над децом, школском омладином, сваким човеком и у сваком крају Немачке. Свет, као свет, иде у цркву да слуша црквене говорнике који говоре друкчије него партијски говорници. Хитлер је давно могао да смрви те говорнике, али то није нужно. Понеки међу њима ужива у партији чак и извесно поштовање. Треба се сетити да је један међу тим протестантским свештеницима бивши командант подморнице којом је командовао славно за време рата. Партија у Немачкој не жели да угуши сваку опозицију. Напротив она жели да има опозицију, ако је та опозиција идеолошки поштена и национална. Све неприлике режима састоје се у ствари у муци са вишим свештенством лутеранске цркве и амбициозним бискупима. Режим жели да Цркву одели од сваке политике и сваке критике догађаја. Идеал партије да се појам нације подигне до мистичне висине, и да се васпитању деце да сасвим други правац, збунио је протестантско свештенство које је пре имало много више гласа и утицаја у политици. Националсоцијалисте подигле су до мистичне висине старе германске традиције, за које попови имају само презриво мишљење да су паганске. Националсоцијалисте прослављају празнике партијским састанцима, сасвим социјалистичких тенденција. Место у цркву члан партије одлази недељом у партију. То је навело фанатичне протестантске попове да означе нацизам као идеологију безбожника и да националсоцијалисте

упореде, по методи, са бољшевицима. У великом напону снаге да се Немачка што више ојача, националсоцијалисте су школу, општину, цео живот обухватили својим партијским манифестацијама. Не треба заборавити да су они не само фанатичне 2 националисте него и социјалисте. Смешно је да је иностранство које тобоже тражи социјални напредак, на страни назадњака. Протестантска црква, међутим, после избора, нема сумње опет ће постати апарат који ће сарађивати са националсоцијалистима. Мањина, па и цео протестантски клир, нема сложно гледиште на ситуацију и дошло је до цепања мишљења. Борба се сузила на борбу око школе и омладине, дакле на питање у којем је режим нарочито осетљив и неумитан, а држава у Немачкој, као свака држава, је вештија и јача. У одсудном тренутку, кад је министар вера хтео да употреби силу, Хитлер је, сасвим изненада, из својих брда, учинио један потез као добар играч шаха. Он је наредио слободне изборе у протестантским црквеним општинама. Отада ситуација се за протестантску цркву само погоршава. Маса се дезинтересовала због тврдоглавости једног дела свештенства. Протестантски листови изазвали су забране. Забрањен је Реформирте Кирхенцајтунг1 и протестантски фанатици сами ће себе довести у ситуацију да играју улогу државног непријатеља. Националсоцијалисте никада неће дозволити да протестантски пастори васпитају немачку омладину, и то другчије, и са другим идејама, него што их уче предводници чета Хитлерјугенда22 23. До избора, међутим, фанатици протестантски још ће покушати неколико пута да подигну глас против апсолутне силе партије и државе. Јануара 30, у својој придици, Мартин Нимелер24 рекао је о ситуацији протестантске цркве ово: „Црква лежи у ланцима и оно што Црква

Ке/огтгеПе КпскепгеНип^ - Реформисане црквене новине. (прим. прир.) 23 Хитлерјугенд је била омладинска организација Националсоцијалистичке партије у Немачкој. Основана је 1926, али се њени корени могу наћи у првим данима партије. Чланство је обухватало дечаке старости између 14 и 18 година. Поред ове, постојала је организација за дечаке старе између 10 и 14 година, као и посебна организација за девојчице. Од 1933. до 1945. године ХЈ је била једина легална омладинска организација у Немачкој. Од 1936. године чланство у ХЈ постало је обавезно за сву „аријевску” децу. До Другог светског рата чланство је бројало око 8 милиона. 24 Мартин Нимелер (1892-1984) био је немачки протестантски теолог и свештеник. Ступио је 1910. године у морнарицу, током Првог светског рата био подморничар. По завршетку рата демобилисан, затим уписао теологију и постао свештеник у Берлину. Огорчени противник нациста и један од вођа протестантског отпора нацизму. Жестоко протестовао због оснивања „Немачких хришћана”. Током аудијенције код Хитлера 1934. године сукобио се са њиме, и због тога био праћен од Гестапоа. Напокон, 1937. године ухапшен је и интерниран у Заксенхаузен. Упркос протестима и подршци из иностранства, 1

428

каже остаје између њених зидова. Апостолски позив који Црква има не може више да врши. Али цео свет одјекује ипак опет од еванђеља. Христос није везан. Он живи и он је тај који изазива узнемирење у свету које се не може никаквим мерама у одбрану јавног реда и мира угушити. Христос се брине о томе да се чује његова наука, ма шта се чинило са његовим свештеницима.” Овако патетични узвици, онда када држава решава питање беспослице, исхране итд. немачких маса, сасвим разумљиво не доприносе смирењу духова.

Интересантно је да је ситуација потршана нарочито расним теоријама о Христуза кога опет неки партијски фанатици почињу да тврде да није био Јеврејин. У цркви апостола Матеје, у Берлин-Штеглицу, постављена је недавно слика у стаклету на прозору црквеном која приказује дечака Христа јасно као нордијског типа који се супротставља јеврејским типовима свештенства у храму. Кажу да је у Бремену, у издавачкој кући, „X. М. Хаушилд”3 објављено једно ново еванђеље Јованово у немачком преводу које је очигледно антисемитско. Веле да је цео превод дотеран тако да се Мојсије не спомиње, да се Галилеја приказује као земља која је расно супротна Јеврејима и Јудеји. Христос и Самарићани неће да имају никакве везе са Јеврејима итд. О овом еванђељу писао је и лондонски Тајмс. Међутим, Јасно је да овакви разлози не би требали да буду довољни за једну борбу између Цркве чија је социјална улога платонска и државе која има да храни и нађе посла милионима људи. Великом тактичком умешношћу партија је победила Цркву у питању школа. Родитељи сами траже удаљавање поповских часова и предикација из средње школе. Немачка школа у противности са такозваном „Бекентнисшуле”11 привукла је већину ученика. 95% родитеља под утицајем партије изразило се у Баварској за нову школу која служи националсоцијалистичким идејама и националсоцијалистичком васпитању. Законом о „Хитлерјугенд” који сад обухвата целокупну немачку омладину, деца су очигледно изгубљена за пастора у оном смислу у којем би протестантски пастори хтели. Министар Гебелс успео је у акцији која води очигледно победи партије над клиром у питању васпитања омладине и школа. Омладина ће добити васпитање према идеалима у партији, онако како их националсоцијализам заступа. Избори ће несумњиво донети победу партије, а не клира. Читав низ немачких вароши отпочео је зидање Хитлерјугенд-домова. У јануару ове године у Берлину одржано је 500 састанака родитеља и све су те до краја рата је био у интернацији. Током интернације у Дахауу приближио се католичким клерицима који су тамо били заточени. По окончању рата наставио је службу, био челник екуменског покрета, противник поновног наоружавања Немачке и пропагатор пацифизма. 11 „Векепп1ш8бсћи1е” „Исповедна школа” (прим. прир.)

конференције одобриле идеје које партија има у питању како да се немачко дете школује и васпита.

У фебруару „Дер Дојче Бунд фир кристлих евангелише Ерциунг ин Хаус унд Шуле”ш учинио је последњи, донкихотски покушај да Црква буде јача од државе. По кућама су се разносиле брошуре са насловом „Евангелички родитељи пазите! Ради се о судбини евангеличке школе”. У тој брошури звони се на узбуну да ће немачка деца заборавити песме Лутерове јер данас певају друге (Хитлерове). Према тим брошурама данашња школа није хришћанска и у Немачкој шири се вера која верује у нешто друго, али не у Христа! Нови избори у црквеним општинама протестантске цркве донеће нема сумње већину за националсоцијалисте. Хитлер се показао не само благ, него и врло тактичан у овој борби између државе и Цркве. Нема сумње да ће ова група протестантских фанатика остати у мањини и да ће између Цркве и државе после избора доћи до трајног мира. Са гледишта сентименталности, међутим, ова борба протестантских кругова остаје једно од најинтересантнијих поглавља историје наших дана. Много је значајнији и шири ток борбе коју националсоцијализам има око конкордата. Али о томе у другом чланку.

Време, 29. III 1937.

„Бег Оеи1$сће Вшк! 1иг сћтШсћ еуап§ећ$сће ЕггЈећип§ ш Наиз игкЈ 5сћи1е” - „Немачки савез хришћанског евангелистичког васпитања у кући и школи” (прим. прир.) 111

428

КОНКОРДАТ СА НЕМАЧКОМ

Сукоб између националсоцијалиста и протестантске цркве у Немачкој локалног је значаја и можда је мала епизода. Далеко веће последице може имати борба коју воде националсоцијализам и католичка црква. Кад је реч о борби између Немачке и католичке цркве, онда се заиста може спомињати историја. Средњи век је пун борби и патње немачког народа у сукобу са католичком црквом и папама. Нови век почео је реформацијом Лутера и тај датум можда је за Европу збиља значајнији од Колумбовог проналаска. Заборавља се, међутим, да је и за време Бизмарка, држава и католичка црква била у тешком сукобу. Политичка партија католика у Немачкој, такозвани Центрум', већ онда је сматрана за државног непријатеља. Бизмарк је направио компромис са Ватиканом на крају тог сукоба. Католичка црква водила је онда борбу преко парламента. Радило се о питању политичког живота. Данас црква сматра да се у Немачкој води борба на живот и смрт за католицизам. Нема више парламента, нема Центрума, а за националсоцијалисте партија је постала храм, а држава и државна организација: црква. Зли језици, у швајцарској штампи истичу да је у доба папе Пија IX папа био непогрешив, а да данас партија националсоцијалиста верује само у непогрешивост Хитлера. Занимљиво је да је католичка црква ипак примила борбу, чак је и изазвала, мада стоји сада сасвим сама. Г. Хитлер је, кад је дошао на власт, већ затекао сукоб Немаца са еклезијом којом управљају из Рима. Г. Хитлер је католик, из једног * Политичка партија католика у Немачкој Центрум започиње своју организацију 1869, а дефинитивно се конституише 1871. године. Странка представља главног противника Бизмарковог режима током Културкампфа. Предводи је искусни политичар Лудвиг Виндхорст. Успева да се избори за свој статус у Немачкој и да оствари одличан изборни успех 1874. године. По окончању Првог светског рата била је неколико пута на власти у Вајмарској републици. Распуштена је доласком националсоцијалиста на власт 1933. године.

чисто католичког краја. Верско осећање, вера, за г. Хитлера је основа

на којој почива свака велика ствар и велика организација. Бизмарк је био хладан и протестант, г. Хитлер је и сам мистик и за њега ова борба свакако није лака. Католичка црква, по мишљењу немачких националиста, много је крива. Она је од давнина радила против Пруске и Пруса. Она је помагала сваку политику француских краљева. Она је била против немачког уједињења и царства Хоенцолерна. Она је била увек савезница Хабзбурга. Фанатици у партији сматрају чак да је католичка црква радила на отцепљењу Баварске, да је издала националне интересе за време окупације Рајне, Рура и Сара. Не само тешке, него и безбројне су оптужбе које партија износи против католичке цркве. Центрум је, веле партизани, и после рата радио са иностранством и по директивама из иностранства. И данас, веле фанатици партије, Центрум ради у Данцигу као издајица. Против Немачке, веле, удружила се не

само јеврејска, бољшевичка, него и католичка интернационала. И та трећаје нарора.' У иностранству погрешно се мисли да партија патетично мрзи и презире бивше масе комуниста. Напротив, партија је у Немачкој према њима показала много разумевања. Међутим, партија сматра да су организације католика права гнезда назадњака и да са њима не може бити компромиса. Према њима, партија се није задовољила само нестанком Центрума, него је открила и месецима откривала скандалозне афере по манастирима, кријумчарење валута католичких попова и калуђерица итд. Да није било г. Хитлера, неоспорно би данас Немачком владала комунистичка партија. Нема сумње то би значило и крај католичке цркве у Немачкој. Прави марксист зна да са црквама и хришћанством не може бити компромиса, ако се жели победа марксизма. Занимљиво је да Ватикан данас прелази преко тога и да је заједнички фронт г. Хитлера и католичке цркве био само пролазна појава, као и конкордат који је са г. Хитлером Ватикан склопио још 1933. године. Овај сукоб, који је о Ускрсу достигао свој врхунац, нема сумње права је политичка трагедија за Европу, бар за ону Европу која није марксистичка. Треба, међутим, разумети католичку цркву и увидети да је морало доћи до овога. Партија у Немачкој је тоталитарна, а црква стоји на догмама и мора бити ван тога, иначе престаје бити црква. Она не може да се мења. Националсоцијалисте неће ни да чују о некој католичкој боји појединих крајева. За њих Баварска није католичка, за њих постоји и сме постојати само једна Немачка, националсоцијалистичка. У партији, у чиновништву, при светковинама, у социјалном раду за националсоцијалисте не постоји питање неког посебног положаја и утицаја католика и католичких попова. Партија је највиша заједница, а црква има да буде само приватна ствар, само црква. Сукоб је морао

428

да се заоштри око душа, око васпитања деце, око школа и ових дана дошао је до врхунца. У почетку католици у Немачкој нема сумње да су поздравили долазак на власт г. Хитлера. Немци су, и кад су католици, пре свега Немци. То се доказало још за време Бизмарка, када је више од хиљаду општина остало без попова и ником ништа. Спочетка је изгледало да се и католички клир, тешка срца, одрекао политичке улоге и политичког утицаја. Али црква, као црква, није могла ћутати кад је у Немачкој дошло до теорије раса, нирнбершких закона”, када је партија почела да реформише васпитање деце према својим идејама, када је цркви уопште забрањено да се у државне институције и послове меша. Црква је полако почела да мрмља, затим је дигла глас, устала у одбрану чак и Јевреја, и јаукнула кад је било јасно, да се у Немачкој покушава нова германизација хришћанства и сваки прекид са утицајем из Рима. Ових дана католички бискупи високо дижу глас, јер им партија затвара у Рајнској области забавишта где се деца васпитавају у име римског духа. Исто тако бискупи протестују што им партија не дозвољава да католичка црква организује своје добротоворне институције, помагање сиротиње, богаља итд. Школска деца, ове године, конфирмирана су у униформама Хитлерјугенда. Са кукастим крстом, и у мрким кошуљама појавиле су се девојчице и дечаци пред олтарима, а родитељи, у огромној већини, гласали су за укидање католичких наставних програма. Црква не може трпети да се заборави на ствари небесне, и да партија упути цео немачки народ на ствари земаљске. Да партија ** Нирнбершки расни закони су закони донети 15. септембра 1935. године. У питању су Закон о заштити немачке крви и части и Закон о држављанству Рајха. Првим законом је уведена разлика између Аријеваца (пуноправних немачких држављана) и Јевреја. Припадност Јеврејима је утврђивана „крвљу“, потпуним Јеврејином се сматрао онај који је имао макар три четвртине или више предака Јевреја. Њима су придодати и они који су били половином Јевреји, али који су припадали јеврејској верској општини или били у браку са потпуним Јеврејима. Оваква класификација Јевреја сматрана је компромисном, јер су унутар националсоцијалиста постојала различита мишљења, једни су сматрали да се неаријевцима требају сматрати само стопроцентни Јевреји док су радикалнији сматрали да и људи са једном четвртином јеврејских гена треба да буду искључени из друштва. Нирнбершким расним законима дискриминација Јевреја постављена је на правне основе, и они су били почетак све већег обесправљивања Јевреја које Је демонстрирано у Кристалној ноћи и доживело врхунац у Холокаусту.

постане виша од цркве. Да католички утицај сасвим нестане у јавном животу општина, у јавном животу уопште. Партију доводи до беса стална, тајна и по црквама јавна критика партијских идеја, партијског програма, па чак и антисемитизма. Али оно што партију нарочито

раздражује, то су везе католика са иностранством и директиве из иностранства. Папа Пије XI наредио је да се о Ускрсу чита његова енциклика уперена против режима, у свим немачким црквама. Оно што националсоцијалисте доводи до беса то је да они имају информације да је ту енциклику папину израдио бискуп Каас 25 26 , или да је бар рађена и објављена према његовим захтевима. Борба се води око душе Немаца. Нема сумње да у њој има нечег гигантског, али је питање да ли ће последице овог сукоба бити тако тешке, као што инострана штампа, која се радује кад г. Хитлер има тешкоћа, предвиђа. Католичка црква, нема сумње, морала је проговорити кад су се појавиле нове теорије о Христу, када је примљен закон о стерилизацији итд.*’*‘ Питање је да ли бискупи не дижу и сувише глас, јер је католицизам изгубио утицај при општинским изборима, при попуњавању чиновничких места итд. То је сад домен нациста. Католичка штампа потпуно је осиромашила и немоћна. Међутим, сваки увиђа да католици не могу имати неке аутономне прохтеве, кад је у питању нова финансијска ситуација, закони о валутама итд. Некада је антисемитизам почео да цвета баш из католичких бискупија, из Минхена, Келна итд. Данас се католичка црква можда затрчава у једној борби против државе, а не види ко јој при томе пљеска. Не само да католичка црква данас тражи везе са протестантима, не само да су јој захвални прогоњени Јевреји, што је човечно и лепо, него се католичка црква упушта у овој 25 Лудвиг Кас (1881-1952) био је немачки католички теолог и бискуп. Школовао се у Триру и Риму. Као представник католичке странке Центра, ступио у скупштину 1920. године. Близак канцелару Бринингу, након његовог пада подржао је преузимање власти од нациста. Главни циљ му је било склапање конкордата између Ватикана и Немачке. Био је кључна личност у преговорима око конкордата потписаног 1933. године. Током 1939-1940. године повезао се са појединим личностима немачког покрета отпора, али у основи је подржавао пасиван став католичке цркве према нацистичкој Немачкој. 26 Политика еутаназије у националсоцијализму у почетку је била фокусирана на умно оболелу децу до 3 године која су била процењена „недостојним живота”. Она би била убијана у посебним одељењима у болницима. Од 1939. године постојали су и програми еутаназије одраслих менталних болесника, који су масовно били убијани гасом. Након протеста ова пракса је смањена, али је трајала колико и националсоцијализам. Процењује се да је око 100.000 људи убијено у програмима еутаназије. Од самог доласка националсоцијалиста на власт 1933. године уведени су закони који су легализовали присилну стерилизацијуљуди који су боловали од наследних болести. Наследне болести су биле прилично широко дефинисане и обухватале су читав спектар болести од шизофреније до алкохолизма. Као и са еутаназијом, и са стерилизацијом се временом престајало, али је до краја Трећег рајха између 250.000 и 300.000 људи било стерилисано против своје воље.

428

борби и у низ парадокса, компликација и контрадикција. Може се замислити у какву ситуацију доводи Ватикан ова борба, обзиром на пријатељство Рима и Берлина, обзиром на Шпанију, обзиром уопште на ситуацију у свету. Шта је разлог да је католичка црква напустила према Немачкој став ишчекивања? У први мах изгледа, да је то питање деце и школа. Међутим, кад се боље погледа, то је опет светски углед, који Ватикан жели да очува. То је његова узвишена улога. То је његова савест и светска задаћа. Јер се заборавља да Папа Пије XI о Ускрсу није упутио енциклику само против немачког режима, него и против Совјета и Мексика. Папа Пије XI и раније за свога живота доказао је да има чврсту вољу и да не одступа од католичких догми и традиција. Недавно кад је био на самрти, он је рекао нешто што га карактерише и као човека, иако је прешао 70 година. Кад сухтели да му доведујош једног лекара, одбио је то са мотивацијом да је довољно, кад човек хоће да умре, и један лекар. Енциклика која је против националсоцијализма прочитана у немачким црквама несумњиво је врло драматичан моменат у животу Пија XI, великог папе и несломљеног старца. Индиферентно је за свет колико у тој енциклици има тенденција и сарадње бившег Центрума. Папинска дипломатија у целом свету одлично је обавештена. Треба бити необавештен, па мислити да један кардинал Пачели‘“” или други шефови спољне политике Ватикана раде брзоплето и преко реда. У иностранству говорило се већ о прекиду односа између Немачке и Ватикана, о такозваном „Културкамфу”""" итд. Има у томе много преурањеног претеривања. ***** Кардинал Пачели (1876-1958) биојепапскинунцијеуНемачкој (1917-1929) и државни секретар Свете столице. У том својству потписао је склапање конкордата са нацистичком Немачком 1933. године. Такође је са министром правде, Људевитом Ауером, потписао конкордат са Југославијом 1935. године. По смрти папе Пија XI 1939, кардинал Пачели је изабран за папу Пија XII (1939-1958). Као такав, био је после Другог светског рата често оптуживан за пасиван и неделотворан отпор, па и скривену подршку Хитлеровом режиму. ****** Културкампф (Културна борба) односи се на сукоб између Немачког царства и Католичке цркве, односно на његову најжешћу фазу 1872-1876. године. Немачки канцелар Ото фон Бизмарк је повео жестоку борбу против Католичке цркве и католичке странке Центра у намери да централизује новонастало Немачко царство. Први корак је било одузимање цркви привилегованог

Заборавља се да и националсоцијалистичка партија има искуства, да и Хитлер има, и то врло много, такта. Заборавља се нарочито да ни папска анатема данас више није оно, што је била у доба Средњег века. Енциклике су данас дипломатске ноте, које се једино читају по црквама. Важно је међутим да се у Немачкој не читају по новинама. Хитлеру и партији у Немачкој може бити свеједно шта Ватикан прича. Они ће

посматрати само дела. А кад дође до дела, држава је јача него црква. Партија данас у Немачкој има толику надмоћ, да би нека борба против ње била равна самоубиству. О Ускрсу, у Берлину, показале су се крајности и са једне и са друге стране. Поп Нимелер читао је гласно молитву за интерниране католичке свештенике, а поп Елвангер из Бајерсброна, због псовке на Хитлера заглавио је апсанска врата. С друге стране шеф новог немачког верског покрета др Хамербахер држао је говор о томе: шта ће бити са црквама, кад изумре данашња генерација хришћанства? И рекао је да ће многе бити стављене на расположење државе и народа, а неке ће нестати са лица земље. Међутим, то су ипак само таласи једног бурног времена у коме живимо. Није истина да ће Немачка повући посланика при Ватикану. Немачка сматра да папа није требало да објављује свету како ствари стоје онда, када се води нова дипломатска преписка око конкордата. Хитлер има међу католичким бискупима можда противника, али он има у католичком свештенству још више ватрених присталица. Средином априла састаје се у Фулди конгрес католичких бискупа и сви знаци говоре да ће доћи до компромиса. Није истина ни повлачење папског нунција из Берлина. Видели смо монсењера Орсенига, једног од најмудријих и најинтересантнијих људи дипломатског света, како улази у немачко министарство ради информација око конкордата. Изгледао је као посланик последњег дужда од Млетака, али није изгледао као папин легат, који показује пут Каносе.

Време, 9. IV 1937.

места у настави, а потом и забрана језуитског реда. Током 1873. и 1874. влада је вршила надзор и над верским школама, а права свештеника и бискупа била су драстично смањена. Овакав жестоки притисак није довео до слабљења противника, већ је, напротив, странка Центра на изборима 1874. године остварила запажен успех. Бизмарк је, свестан штетности даљег сукоба, од 1875. почео са попуштањем према цркви, што је пацификовало њен отпор.

428

НЕМАЧКО ГЛЕДИШТЕ О НЕУТРАЛНОСТИ БЕЛГИЈЕ

Стари Локарнски пакт' - и пактови имају своју младост и старост - није више на снази. Француска сматра да је престао да важи јер га је Немачка отказала. Немачка сматра да је дух и слово Локарнског пакта повредила Француска онда када је склопила пакт са Совјетима". Овај разлог полазна је тачка немачког гледишта на ситуацију на Западу. * Локарнски пакт је био међународни споразум којим су гарантоване немачко-белгијске и немачко-француске границе као неповредиве, а између ове три земље искључена је могућност рата, осим у случају мандата Лиге народа. Преговори за склапање овог споразума су отпочели у Локарну у Швајцарској 1925, а окончани у Лондону. Потписнице су биле Немачка, Француска, Белгија, док су Италија и Британија биле гаранти. Пакт је у Источној Европи доживљен као велико разочарање јер велике силе победнице (Француска, Енглеска и Италија) нису желеле да гарантују неповредивост немачких источних граница, тиме отварајући простор за њихову ревизију. Сам договор је имао за непосредну последицу примање Немачке у Лигу народа 1926. године, као и престанак окупације Рајнске области 1930. године (пет година пре рока). ** Француско-совјетски споразум склопљен је 2. маја 1935. године. Овај споразум био је део француске политике изолације Немачке, коју је спроводила пре и након Првог светског рата. Активније спољнополитичко наступање Немачке од 1930-их година, као и повезивање са Италијом, значило је да је, поред политике савеза са источноевропским државама средње величине у циљу онемогућавања немачког ширења на исток и југоисток, постало неопходно и побољшање односа са Совјетским Савезом. Први корак на том путу био је улазак СССР-а у Друштво народа у септембру 1934. године. Сам СССР је осећао угроженост од немачке политике према истоку и кроз савез са западним демократијама против западних тоталитарних режима настојао да пробије сопствену изолованост и онемогући савез капиталистичких држава на сопствени рачун. Из тих комплементарних интереса проистекао је и француско-совјетски споразум из 1935. године, којим су се обе стране обавезивале на узајамну помоћ у случају напада на једну од њих. Две недеље касније склопљен је и споразум између СССР-а и Чехословачке, по ком се Москва обавезала на помоћ Чехословачкој у случају напада треће силе уколико и Француска притекне у помоћ, на основу ранијих обавеза.

Немци су на склапање француско-совјетског пакта одговорили маршем на Рајну. Французи инкриминацијама и позивом на узбуну Енглеске и Белгије. Хитлер је, међутим, изјавио да је спреман да склапа нови Локарнски пакт који би заменио стари. Инкриминације око немачког марша на Рајну престале су давно да буду актуелне. Актуелно питање данас је неутралност Белгије. Утисак који је изазвао познати говор белгијског краља био је и у Немачкој дубок. Немачка штампа доносила је скоро месец дана вести о узбуни коју је тај говор изазвао у Француској и у Енглеској. Јавно мишљење у Немачкој примило је говор белгијскога краља радосно јер је сматрало да је за Француску сада отежана ситуација у војничком погледу у случају рата са Немачком. Нарочито у случају ако би Француска била решена да поведе превентивни, или нападни рат уопште. Јер свет је навикао да замишља као будућег нападача само Немачку. Али у Немачкој, схватљиво, оцеви и мајке као и генералштаб сматрају да нападач може једног дана бити и Француска. Немачка дипломатско-политичка кореспонденција 17. марта вели: „И Немачка има право да са своје стране тражи да се уклоне и они елементи несигурности који постоје са друге стране. Ако се на једној страни траже гарантије против једног хипотетичног немачког напада, онда заиста није много ако и Немачка тражи гарантије да се неће злоупотребити појмови ’нападам и ’узајамне помоћи’2.” - Немачка се просто боји да би Француска и Совјети могли једног дана по својој вољи да буду судије и тужиоци у исти мах. Друштво народа, према немачком гледишту, није никаква гарантија јер пакт француско-совјетски предвиђа случај да Друштво народа као институција не буде надлежно. Губитак Белгије као терена за прелаз војске, према немачком гледишту, значио је тежак удар за Француску и за француску авијацију. Белгијска неутралност, према немачком гледишту, значи за Немачку да је Француска не може лако напасти, нити да може бити говора о неком изненадном француском препаду на Немачку. Сем тога, у Немачкој је иступ Белгије примљен радосно и зато, што је, према немачком гледишту, тежак ударац за француску политику колективне безбедности и француског система савеза. У сваком случају, став Немачке, после говора белгијскога краља, био је став ишчекивања. У Немачкој се много писало о проблему белгијске неутралности. Синтеза свега тога дата је најбоље у једном чланку часописа Уб1кегђипД ипб УбЈкеггесћб који издаје Немачко друштво за питања Друштва народа, а који уређује професор др фон Фрајтаг-Лоринговен, члан академије за проучавање немачког права и немачки члан сталног међународног суда у Хагу. Већ од дужег времена, према том немачком гледишту могло се опазити да се припрема принципијелна промена у спољној политици 1

Лша народа и ирава народа (прим. прир.)

Белгије. Изгледа да је краљ, у споразуму са белгијском владом, желео

428

да истакне своју иницијативу при тој промени политике. Белгија је увидела опасност која јој прети ако постане оруђе политике француске хегемоније. Увидела је опасност да буде увучена у сукобе великих сила. Сем тога, увидела је опасност која јој прети од реакције фламанског дела становништва, због сувишних симпатија валонског дела становништва према Француској. Али и валонски део становништва жели више самосталности у спољној политици Белгије. Овај корак Белгије, према немачком гледишту, значи сигнал и опомену и за остале државе, које су везане у систему пактова са Француском. Француска припрема, према немачком гледишту, под заставом колективне безбедности, ситуацију која се лако може завршити катастрофом.3 Корак који је учинио белгијски краљ, према немачком гледишту, логичан је. Члан 31 Версаљског уговора укинуо је неутралност Белгије. По том члану Белгија је очекивала да се њен положај понова регулише, али је то изостало. Белгија је постала члан Друштва народа и склопила је једну војну конвенцију са Француском. Белгија је потписала Локарнски пакт као партнер Француске. Белгија је утврдила своју источну границу, а западну оставила незаштићену. То је јасно показивало куда Белгија мисли да иде. Међутим, фламански део становништва почео је да се опире оваквој политици. Фламански посланици у белгијском парламенту 20. фебруара 1936. отпочеше кампању против овакве политике. Председник белгијске владе ван Зеланд покушавао је да их умири. Он је изјавио да не постоји војни блок са Француском, него само измена мисли између генералштабова. Али и католичка партија у парламенту, и снажни покрет „Рекс”"' који има много присталица баш у валонском делу становништва, тражили су да се Белгија врати политици неутралности. Корак Хитлеров 7. марта 1936."" отворио је очи белгијском јавном мњењу. Белгија је увидела опасност у којој се налази, између опречних великих сила. Приликом већања локарнских сила већ се приметило да ван Зеланд говори тоном, који се разликовао од тона којим је говорио француски делегат. Ускоро, ван Зеланд отпутовао *** Рексистички покрет (СћтШб Кех) основао је млади белгијски католик Леон Дегрел (1906-1994) 1935. године. Идеологија покрета је била снажно католичка, ауторитарна и корпоративистичка. Његови чланови прибегавали су понекад и физичком насиљу. На изборима 1936. године освојили су нешто испод 12% гласова. Сам покрет од почетка није био чисто фашистички, али се током свог постојања почео приближавати италијанском моделу. Паралелно са фашизацијом текло је и осипање чланства, те је покрет на изборима 1939. године претрпео жесток пораз. **** Немачке трупе ушле су 7. марта 1936. у Рајнску област без одобрења других сила и насупрот одредбама уговора у Версају и Локарну, по ком је Рајнска област била демилитаризована зона.

је у Варшаву и приметиле су се интересантне дипломатске везе са Пољском. Према немачком гледишту, нема сумње да су обе државе

претресале ситуацију, која је настала пактом Француске и Совјета. Нови избори 24. маја 1936. ојачали су Фламанце, а у парламенат уђоше и рексисте. Јула 20. нови министар спољних послова Спак изјаснио се за политику неутралитета. Према немачком гледишту, то је била заслуга немачке политике. Против министра спољних послова Спака одмах је отпочела жестока кампања франкофилских листова, али је, ускоро, полузванично, изјављено да Белгија жели гарантовање својих граница, ако дође до новог Локарнског пакта, али да она не пристаје да гарантује ничије границе. Према немачком гледишту, овај белгијски корак за Француску значи гром из ведра неба.4 Према немачком гледишту, француска штампа открила је одмах о чему се ради. Француска штампа истицала је да ће сад Француска морати да зида још 200 километара утврђења. Нова ситуација за Француску, према француској штампи, нарочито је у ваздуху тешка. Француска је одмах затим ступила у додир са енглеским министарством иностраних послова. Према немачком гледишту, Француска је искористила енглески страх од напада из ваздуха. Према немачком гледишту, Белгија је остала и даље коректна. До склапања једног новог пакта на Западу Белгија ће се држати Локарнског уговора. Белгија се није одрекла ни обавеза по члану 16 Друштва народа*****. Али баш на основу тога параграфа она чини извесна ограничења. У свом говору, белгијски краљ позивао се на пример Холандије и Швајцарске. Холандија пристаје на привредне санкције против нападача, али задржава себи право одлуке, кад је реч о санкцијама војне природе. Према немачком гледишту, Немачка је задовољна самим тим да је Белгија почела опет да води самостално своју спољну политику. Поред Пољске, Холандије, према немачком гледишту, и Белгија прилази оној самосталној политици коју воде скандинавске државе. Према немачком гледишту, треба запазити посету шведског краља у Бриселу и путовање шведског министра спољних послова Сандлера у Брисел и Хаг.

***** Чла.и 16 Лиге народа прописује да уколико иједан члан Лиге народа објави рат у супротности са члановима 12,13 или 15, сматраће се да је он објавио рат свим члановима Лиге народа, који ће одмах прекинути све трговинске или финансијске односе, забраниће било какве односе између својих грађана и грађана државе која је прекршила одредбе, и такође ће спречавати било какве финансијске, трговинске или личне односе између грађана земље која је прекршила одредбе и грађана било које друге земље (независно да ли је та земља чланица Лиге народа). Дужност је Савета у овом случају да утврди снагу војске, флоте и авијације коју чланице Лиге треба да употребе да 6и се одбраниле одредбе Лиге. Чланови Лиге се такође обавезују да ће се међусобно економски и финансијски помагати како би се ублажиле последице горенаведених мера и да ће предузети одговарајуће кораке да би се осигурао пролаз кроз своју територију

428

војсци било које чланице лиге која учествује у одбрани одредаба Лиге.

Немачка је 12. марта предала нови меморандум немачке владе енглеском посланику у Берлину. У коминикеју о новом меморандуму истицало се да је овај корак подузет у споразуму са Италијом. Према изјавама надлежниху Берлину немачко гледиште о новом Локарнском пакту није се променило. Принципијелни циљ нових уговора, према немачком гледишту, мора бити стварање сигурности али за све потписнике новог Локарнског пакта. Основа новог уговора треба да буде одрицање од рата између Француске и Немачке, са гарантијом Енглеске и Италије против нападача. Све што није у вези са овим основним циљем треба, према немачком гледишту, изоставити. Дакле и питање пакта са Совјетима, против којег ипак нема више оног жестоког отпора у Немачкој као прошлог пролећа. Немачка не жели да се упушта у компликоване и шематичне конструкције, које се раде у Женеви и жели практично решење западних проблема између ње и Француске. Немачка је спремна да гарантује белгијске границе у једном новом пакту. Она ће потписати свакако све што је решено у Лондону, приликом посете белгијског краља, ових дана. Не треба заборавити да је немачки привредни однос према Белгији и Луксембургу врло добар. Трговачки односи Немачке са Белгијом и њеним колонијама већ неколико година су одлични. Страна штампа поклања овим односима исувише мало пажње. Међутим, генерални директор спољне трговине у белгијском министарству спољних послова Макс Суетенс, ових дана, указао је врло добро на значај тих односа, и то у једном чланку који је изишао у Дојчер Фолксвирту 27 . Белгијске лиферације износе 80% немачког извоза. Немачка нарочито подвлачи колика је разлика, у држању према њој, после рата, између Чехословачке и Белгије, две еминентне пријатељице Француске. Немачка сматра да је она данас велика сила и да се о томе мора водити рачуна. Према немачком гледишту, ни по унутрашњој структури Белгија није онаква каква је била године 1920, после рата, када је у Француској гледала своју „велику мајку”. Према немачком гледишту, природно је да земља, која је толико пута била ратиште, жели пре свега мир. Дуел између ван Зеланда и Дегрела који ће се одиграти сад у Белгији 11. априла, према немачком гледишту, јасно показује да је против бивше белгијске спољне политике велика опозиција и да већина белгијског становништва тражи да Белгија у својој спољној политици од сада води рачуна пре свега о својим интересима.5 Француска штампа и левичарска штампа у целом свету, оптужује и сумњичи Немачку. Немачка, вели та штампа, хоће мир на Западу, али само зато да 6и припремала рат на Истоку. Кад се ствари посматрају из Берлина, онда ова теза изгледа најблаже речено претерана и тенденциозна. Према Пољској, Немачка је већ доказала, да не жели 27

Веиискег Уо\к$тП - Немачт економисша (прим. прир.)

решење проблема ратом. Немачка има тешкоћа са многим државама на Истоку. Али ти проблеми не могу се решити силом и ништа не показује намеру Немачке, да те проблеме решава ратом. Тврдити да Немачка, само зато жели нови пакт на Западу, да би могла ратовати на Истоку, значи најгоре што се може сада чинити, кад је у питању склапање новог западног пакта. Било како било, са немачке стране указује се на нелогичност, када се тражи да се Белгија осигура генералштабним пактовима онда, када се признаје да Немачка заиста жели мир на Западу и да против Белгије не припрема ништа.

Време, 12. IV 1937.

428

ЛУДЕНДОРФ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА

Генерал Лудендорф није ни гроф, ни барон. Његов отац имао је мало имање и радио је земљу. Као млад потпоручник Лудендорф је, од своје плате, помагао своју мајку. Она је издржавала породицу тиме што је шила лутке за једну радњу дечијих играчака у Берлину. То је био Божић за младога потпоручника. Доцније Лудендорфу су хтели да даду племство. Пред његово име хтели су да ставе оно „фон” које је, пре, у Немачкој отварало сва врата. Лудендорф је то одбио са речима: „моје име ми је доста добро.” И без тога „фон” Лудендорф је био најохолији официр царске војске, а и данас, после 72. рођендана то је свакако један од најохолијих људи на свету. Лудендорф је од почетка пробијао зид главом. За време јапанско-кинеског рата 1894. велики генералштаб, и околина Виљема II очекивали су победу Кине. Лудендорф је поднео један меморандум и предсказао победу Јапана. За казну он је премештен из гарнизона. Тада је био поручник. Немачка је 1908. водила преговоре са Енглеском о поморском праву у случају рата на мору. Адмиралитет је сматрао да Енглеска неће моћи извршити блокаду немачких обала, због међународног права, на северним обалама. Адмиралитет је рачунао да ће Немачка моћи да се снабдева и за време рата, преко Холандије и Данске. Потпуковник Лудендорф поднео је један меморандум који је износио сасвим * Ерих Фридрих Вилхелм Лудендорф (1865-1937) био је немачки официр и политичар. У Првом светском рату је заједно са Хинденбургом руководио операцијама на Источном фронту, а од половине 1916, као први помоћник штаба Врховне команде, готово је самостално руководио операцијама и почео да преузима ратну политику и привреду Немачке у своје руке. Смењен је 26. октобра 1918. После рата био је противник Вајмарске републике. Учествовао је са Хитлером у пучу 1923. За разлику од Хитлера, није оптужен за учешће у пучу. Године 1924. постао је националсоцијалистички посланик у Рајхстагу, а 1925. се кандидовао за председника. Напустио је националсоцијализам 1928. Заједно са супругом Матилдом основао Таненбергбунд 1925. Иако је отворено говорио против Хитлера 1930-их, није хапшен нити кажњаван, а организована му је и државна сахрана 1937.

противно мишљење. Дипломатски представник Немачке у тим преговорима потрудио се да Лудендорфа избаце из комисије.

Генералштаб је 1913. решавао о новом војном буџету који је предвиђао више регрута. Пуковник Лудендорф предлагао је да Немачка за идућу годину треба, обзиром на Француску, да позове 150.000 људи више. Парламент о томе није хтео ни да чује. А генерал који је био шеф војне куће цареве послао је Лудендорфу укор. Његов командант добио је наређење да Лудендорфа научи на „мало више дисциплине”. У царској немачкој војсци много су значиле породичне везе и протекција. Лудендорф се истакао тек за време рата. Он је са мачем у руци, на челу 14. пешадијске бригаде ушао у једну од најчувенијих белгијских тврђава. Кад је бригадир пао, Лудендорф је преузео команду и пошао на челу војника са речима: „Само напред, напред, ваљда ме нећете оставити да идем сам.” Заузеће Лиежа немачки стручњаци сматрају као један од најчуднијих препада који су извршени у светском рату. У сваком случају у уличним борбама у селу Ке ди Боа, при упадуу тврђаву, Лудендорф се показао као човек који се не боји смрти. Лудендорф није играо никакву улогу у бици на Марни. Али је после рата написао један страховит памфлет о тој бици под насловом Драма на Марни - случај Молтке1. У Немачкој се сматра да је битка код Таненберга" највећа битка у светском рату. Немци сматрају да је руска војска својим надирањем према Берлину, у почетку рата, спасла Француску. Мислим, да ми, као Словени, заиста немамо никаква разлога да улогу руске војске не признајемо. Занимљиво је да Лудендорф никада не говори о такозваном издајству руског генерала Рененкампфа који је тобоже, из личног непријатељства, према свом колеги генералу Самсонову, учинио да је руска војска код Таненберга претрпела катастрофу. Напротив, немачки стручњаци сматрају да је за време битке код Таненберга, Лудендорф извршио своју стратегијску замисао, под страховитим нервним ** Битка код Таненберга одиграла се између 26. и 30. августа 1914. године у Источној Пруској између руске и немачке војске. Руска војска је преузела иницијативу и почела да потискује немачку. Са немачке стране долази до промена, на чело војске долазе Хинденбург и Лудендорф, који припремају противнапад. Захваљујући информацијама нађеним код једног убијеног руског официра, као и слабо шифрованим заповестима, Немци су били упознати са руским намерама. Ефикасно су успели да окруже руске снаге и да их поразе. Руски губици су према различитим извештајима били између 70.000 и 140.000 људи. Сам генерал Самсонов, не могавши да се са својим штабом пробије на руску територију, извршио је 30. августа самоубиство.

притиском, јер као црни облак стојала је у близини Рененкампфова армија, док је он уништавао Самсонова. Као што је познато ни ова највећа битка и немачка победа није везана за име Лудендорфа. Славу је однео Хинденбург. Лудендорф је често исмеван и нападан после рата.

428

Када је реч о бици код Таненберга Лудендорф, веле, одговара оном анекдотом која се прича и о Жофру'". Када су Жофра питали да ли је он победио на Марни и ко је добио битку на Марни, француски чича веле да је рекао: „Не знам ко је добио битку на Марни. Али да је битка на Марни изгубљена знам сигурно ко би био крив.” Лудендорф се страховито љути кад се пише да је он исто то рекао за битку код Таненберга. Лудендорф мрзи анегдоте. Он мрзи и лажи које се проносе у историји светског рата. Он назива у једном свом памфлету историју рата девојчуром, управо још гором речју. (Бнпе Кпе§5§е$сНЈсћ1е УОГ Лет Сепсћ! Лез Мећкпе^ез)1. У сваком случају Лудендорф има високо мишљење о руској војсци. Страховиту срџбу изазива и данас у Лудендорфу, кад његови противници, а тих и у Немачкој има много, тврде да је на крају рата он доживео прави нервни слом и да се био потпуно скљокао. Као што је познато, опште је мишљење стручњака, да је Лудендорф сувише дуго крио од немачког народа праву истину и да се на крају рата био препао. Изненада он је видео да је све изгубљено и да је пораз неминован. Тражио је хитно закључење примирја. Створио је панику. Немци сматрају да је на тај начин дошло до катастрофе и да је Антанта зато ставила тако тешке услове. Било како било то је Лудендорфова трагедија. На страну начин на који је пао. Цар му је рекао: „Дрти Лудендорфе, ви кете ми учинити њубазност ако одете. Ја желим да помоћу социјалдемократије владам даље!’ 2 Главно је да та његова кривица Лудендорфа тишти и да ће га тиштити до смрти. Он сматра да је Немачка изгубила рат, јер је дошло до душевног слома немачког народа. Тај душевни слом главни је проблем, који Лудендорфа данас интересује. То је разлог његове фантастичне мржње против Јевреја, слободних зидара и хришћанске цркве. То је разлог *** Жозеф Жофр (1852-1931) био је француски војсковођа. Као младић учсствовао је у француско-пруском рату 1871. године. Након тога ангажовао сеу бројним француским колонијалним ратовима. На почетку Првог светског раха био је командант француских армија Севера и Североистока. Главни је иницијатор француске победе на Марни и заустављања немачког пробоја. Почетми* децембра 1915. године постао је командант целокупне француске војске, али је након огромних губитака наредне године смењен. Постао је маршал 1916, н члан Француске академије 1918. године. 1

Курва

историја

рата

пред

судом

светскоГ

рата

(прим.

прир.)

да Лудендорф после рата нема мира. Да он, заједно са својом женом издаје листове, брошуре да је пре неки дан отворио велику књижару у Берлину, на Фридрихштрасе. Лудендорф не може да спава кад помисли да је Немачка изгубила рат, јер народ није могао душевно да издржи! Тај душевни слом, то је оно о чему Лудендорф дан и ноћ мисли, пише, говори и сања. Његов

рад после рата, то је као један фантастични роман о једном великом војсковођи, који не може да нађе мира. После рата Лудендорф је доживео страховите нападе, клевете, увреде. Оно што је страшно то је како он на све то одговара без престанка. Он се бори и дању и ноћу, пише и полемише. Тешко ономе ко се са Лудендорфом упусти у полемику. Његовим полемикама нема краја. Пре неки дан Лудендорф је напунио 72. годину живота. После рата он, са својом женом, живи као усамљеник. Нови људи и нов режим високо су дигли опет углед војске и војника. Многи су добили титуле и части. Лудендорф није добио титулу маршала. Када се појавио Хитлер, Лудендорф је од почетка пристао уз његов покрет. Године 1923. у Минхену'"' Лудендорф је стајао у киши куршума који су покосили националисте. Он је стојао крај Геринга, који је изрешетан куршумима полиције и војника и кога су кришом пренели у Аустрију. Лудендорф, као и Хитлер, остао је случајно неповређен. Доцније тај исти Лудендорф почео је и против Хитлера да полемише. Није хтео ни да чује о некој маршалској титули. А само необавештени могу поверовати да ће он добити неки виши чин у данашњој немачкој војсци. Његово измирење са Хитлером одјекнуло је пре неки дан сензационално у светској штампи. Међутим, једини разлог да је до тога дошло је Хитлерово сажалење. Хитлер је човек из народа, он не заборавља старе друтове и људе који су му пришли први. То је права сентименталност човека из народа, који не заборавља своје порекло. У иностранству зна се само за строгост, којом је Хитлер уништио покрет капетана Рема. Али се не **** Пуч у Минхену 1923. године извели су националсоцијалисти под вођством Хитлера и Лудендорфа против баварске владе, а самим тиме и против целокупне Вајмарске Немачке. Пуч је почео 8. новембра, када је Хитлер прогласио баварску владу збаченом и најавио преузимање власти у држави. Државни удар је био исхитрено проглашен и неефикасно изведен. Баварска влада се консолидовала и сутрадан је полицијом препречила пут поворци пучиста. У сукобу који је избио између нациста и полиције погинула су 3 полицајца и 16 нациста, док је много учесника, међу којима и Геринг, било тешко рањено. Део пучиста на челу са Лудендорфом је био одмах ухапшен, део је побегао, међу којима и лакше рањени Хитлер. Хитлер је ухапшен 11. новембра, оптужен за велеиздају и осуђен. У затвору је написао Мајн кампф.

зна да је Хитлер био опомињан, да је дуго оклевао и недељама чекао, док је коначно решио да уништи Рема. Хитлер је хтео да се измири са Лудендорфом да би га спасао од страховите усамљености. Треба помислити да је Хитлер био прост војник онда када је Лудендорф командовао целом немачком војском. Шта 6и било да је стари генерал умро пре тога измирења? Немачка војска, званично, не би могла ни да иде за његовим мртвачким ковчегом. Невероватна је Лудендорфова охолост и његов понос. Он је

428

измирење са Хитлером објавио нарочитим коминикејом. Сад, вели, могу слободно да поведем рат против оних мрачних сила, које су криве за несрећу Немачке и које ће и убудуће бити узрок ако Немачка клоне у рату. То су, по Лудендорфу, пре свега, слободни зидари, хришћански попови и хришћанство. Лудендорфова нова вера и његов рат против хришћанства свакако су једна од најинтересантнијих појава нашег бурног времена.

Време,

18.

IV

1937.

ЛУДЕНДОРФОВА НОВА РЕЛИГИЈА

Генерал Лудендорф био је ових дана у центру пажње светске штампе. Француска штампа мислила је, да његово измирење са Хитлером значи да ће Лудендорф добити неко важније место у немачкој војсци. Међутим, за свој 72. рођендан стари генерал није добио ни маршалску палицу и ко зна да ли ће је уопште добити кроз који дан, када ће се прославити 55 година његове војничке службе, или о рођендану Хитлера. Уосталом Лудендорфу изгледа и није стало до земаљских почасти. Оно што њега збиља интересује, то су небесне ствари и он већ давно1 сав је утонуо у рат против католичких бискупа, светаца, па и против хришћанства. Већ неколико дана, у Берлину, на углу Фридрихштрасе и Јегерштрасе пред једном књижаром стоји маса света. На фирми је Лудендорфово име и излози су пуни Лудендорфових дела. Сем његових књига у књижари има највише брошура и листова, које издаје његова жена доктор филозофије Матилда Лудендорф’, о којој се војсковођа изражава јавно са једном дирљивом, да не кажемо комичном, интелектуалном убеђеношћу. Пред књижаром и у књижари Лудендорфа види се свакојаки свет. Нису то само гурмани сензација, који његове брошуре против * Матилда Лудендорф (1877-1966) била је друга жена немачког генерала Ериха Лудендорфа и творац погледа на свет који је комбиновао нову религију са десничарским идејама. Постала је позната објавивши књигу Тријумф воље за бесмртношћу (Тпитрк Аез 1Јп$1егМкћкеИ5т11ет) 1921. године. Пет година касније удала се за Лудендорфа. Иако десничарских уверења, заступала је идеју равноправности међу половима. Заједно са мужем основала је Савез немачког народа 1930. године. Сврха овог друштва била је да пропагира Матилдине нове погледе на религију, назване „спознавање Бога”. Друштво је забрањено 1933. године, али је издавачка кућа Лудендорфових наставила са радом. Поново је активирано под новим именом 1937. и преживело је до краја Другог светског рата. До 1951. године није било активно, али је од тада наставило своју активност поново под другим именом. У тренутку када је последњи пут забрањено 1961. године, у друштву је било 12.000 следбеника новог религиозног учења Матилде Лудендорф.

428

Јевреја, слободних зидара и попова, читају са иронијом, него се ту види и много искреног и сиромашног света. Треба помислити колико немачких војника са поштовањем мисли на тог великог генерала! Давно су се заборавиле страхоте рата, али је свима у успомени слава. Претерују они који сматрају да је Лудендорфов верски покрет комичан и безначајан, као и они који мисле да Лудендорф може са својих 50 до 70.000 читалаца да заљуља немачку цркву. Лудендорфов рат против мрачних сила, које не знају за националне и државне границе, интересантан је. Нема сумње, међутим, да ће сваки прснути у смех кад чује, да Лудендорфа љути, што је Ротари-клуб у Мукдену добио председника кога је делегирао Далај Лама. Жена Лудендорфова јако је образована и, као права Немица, необично је вредна. Она сматра да је чистота расе једно од главних ствари, када се пита за будућност једног народа. Она тврди да има основа да су Лесинг, Шилер, Моцарт убијени од стране слободних зидара. Око њених брошура диже се у Немачкој велика прашина. Оно што је величанствено у тој жени, правом германском типу, то је њена вредноћа и њена верност, којом ратује за правду свога мужа. Лудендорф је после рата издао неколико дела. Она су пре свега војничка. Неколико његових књига после рата биле су права сензација међу војничким стручњацима. Међу присталицама теорије тоталног рата његова књига о том проблему нашла је много одзива. Још пре неки дан, поводом путовања г. Мусолинија, Лудендорф је указао на важност либијског ратишта у случају једног енглеско-италијанског рата. Право је уживање, међутим, читати Лудендорфове билтене и његово мишљење о догађајима. Те глосе су неизмерно искрене, својеглаве и каткад саркастичне. Ипак, срце и мозак Лудендорфов није више у тим књигама. Недавно је изашла у ћисЈепсЈогЈЈз Уег1а§ С. т. ђ. Н. Мипсћеп, једна брошура од Ериха и Матилде Лудендорф. Брошура се зове Велика Грозота и у њој се труди да докаже, да је Свето писмо једна јеврејска књига, у којој има много доцнијих додатака. Лудендорф сматра, да је дубоко и велико када човек сам дође до уверења да има Бога. То осећање треба да постане нова религија. Али не на основу тих јеврејских и поповских, дотераних и удешених књига. Немачка треба да буде убудуће јака, вели Лудендорф. То је главни проблем за Лудендорфа. Она треба да буде душевно јака. У своме чланку „Милијарде година и хришћанство” генерал Лудендорф доказује да у свемиру има звезда које сјаје већ 15 милијарди година. Сунце је старо 2 милијарде година. Земља око 1,6002 милијарди година. Бесмртна бића, вели генерал Лудендорф, живе на овој земљи већ стотинама хиљада година. Шта је хришћанство крај тога? Немачки народ има дубоки и непокварени појам о Богу. Треба

да се чува та немачка религија, без књига и попова, чистота расе која ће једина гарантовати несаломљиву снагу у случају једног будућег рата. Лудендорф позива Немце да приступе његовом верском покрету. Генерал Лудендорф сматра да му је, измирењем са Хитлером, дата дозвола, да још више проповеда потребу једне немачке религије и да шири своје књиге, брошуре, листове које издаје госпођа Матилда и један круг фанатичних сарадника. Према сигурним информацијама, генерал Лудендорф се вара! Партија очекује од измирења да ће Лудендорф престати са својим театралним и фанатичним нападима. Нема сумње, данас је против католичке цркве у Немачкој поведена збиља борба. И Лудендорфов покрет је стога донекле актуелан. Међутим, Хитлер је примио старог генерала из сажаљења. Милиони бивших војника схватају ту сентименталност. Није могућно, ма шта писао, ухапсити због штампарске кривице војсковођу који је Немачку бранио против пола света. Али је Лудендорф у борби против цркве само једна епизода. Разлика између Немаца, протестаната и католика у јужним крајевима је још увек видна. Столећима се воде борбе око немачког конкордата и оне ће се и овога пута завршити - конкордатом! Али ту борбу не води Лудендорф, њу води Хитлер, са много умешности и искрености. Хитлер католик и његова партија. Међу Немцима могу бити подељена мишљења о католичким школама, о васпитању омладине, о потреби да се хришћанство германизира, али онако како то Лудендорф предлаже фантазија је и карикатура. Тешко је поверовати да неко још верује, да се масе могу покренути религиозним паролама, католичким или протестантским. Не верује то ни бискупски ординаријат у Берлину где је, како се говори, ових дана извршен полицијски претрес и где је бискупа коадјутора ударила капља. Немачка држава жели да буде тоталитарна и католичка црква, њен противник, противник сваког земаљског тоталитета, бије сада последње битке у повлачењу. Нема сумње, да ће се све завршити новим преговорима око конкордата. Лудендорф не жели да добије палицу маршала, али у борби против хришћанства та палица се још мање добија! Пред његовом књижаром виде се занимљива лица. Али је велика илузија Лудендорфова да се од њега уплашила католичка црква. Она се згража од бескрајне колоне, која маршира под црвеним заставама. На тим заставама међутим, нема Лудендорфовог имена него Хитлеров црни, кукасти крст.

Време, 20. IV 1937.

428

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО ЏИНОВСКИ ВАЗДУШНИ БРОД „ХИНДЕНБУРГ”

Случај је хтео да ваш дописник прегледа ваздушни брод „Хинденбург”, у Франкфурту на Мајни, баш пред прву његову вожњу у овој години, која му је била и последња. Два џина, ваздушни бродови немачки који саобраћају редовно између Франкфурта и Јужне Америке, последња су реч технике и понос Немачке. Пропаст „Хинденбургова” не може поништити резултат који су ова два брода у путничком саобраћају преко Атлантика поставила. Тај резултат значи гигантски напредак немачког ваздухопловства. Величанствени су то успеси технике, та два брода која саобраћају кроз ваздух са Америком. „Цепелин” и „Хинденбург” били су као два остварена сна човечанства, који су се још недавно чинили као фантастични снови Жила Верна и Велса. 1.2. 128 и 1.2. 1291-2 Два иницијала и два броја која означавају та два велика ваздушна брода за чији је возни ред знао цео свет. Јер, збиља постоји возни ред који се тачно одржава, кроз ваздух, већ годинама, између Франкфурта и Рио де Жанеира и Франкфурта и Њујорка. И то возни ред који је утврђен као и возни ред берлинских трамваја. Два ваздушна брода прешла су за 8 година 578 пута свој одређени циљ што је чинило 1.650.000 километара. Посада тих ваздушних бродова као да није састављена од живих бића, него од машина, од челика и гвожђа. Прошле године, од марта до почетка децембра они су прелетели 20 пута Јужни Атлантик, а од почетка маја до средине октобра 10 пута Северни Атлантик. Ваздушни брод „Хинденбург” прелазио је од Франкфурта до Рио де Жанеира за 88 часова, а од Франкфурта до Њујорка за 43 часа. За прелаз самог Атлантског океана ваздушном броду било је потребно 17 часова. Летео је по сваком времену, под најразноврснијим променама климе, кроз топлоту екватора и изнад ледених брегова. Прошле године немачки ваздушни бродови пренели су 841 путника. Ове године путовало је тим бродовима 3.530 путника. (Ово је статистика од 31. дец. 1936).

Изнад облака, преко Атлантског океана, уз свирку радио-апарата, у салонима у којима је све као у најлепшим хотелима, у кабинама за спавање које нису ништа горе него на најлепшим бродовима, путници су стизали до Америке. Смрт их је чекала, у самом пристаништу, код пристанишних јарбола. Године 1935. ови ваздушни бродови пренели су преко Океана 9300 килограма пакета. Год. 1936. нешто више од 30.000 килограма. Пошта је све више расла. То су била писма, лекови, каткад и луксузни артикли, па чак и машине и аутомобили. Аеродром у Франкфурту на Мајни је скривен међу високим боровим шумама. То је потребно, при пристајању ваздушних бродова, јер је тада брод изложен опасним ветровима и ваздушним струјама. Огроман аеродром зелени се својом негованом травом пред нама. Тек кад се стигне на сам терен, угледа се на равној пољани, испред хангара, огромна сребрна цигара, ваздушни брод који треба кроз неколико сати да пође пут неба и далеких континената. При једној чаши вискија, командант ваздушног пристаништа, капетан Шилер, тумачи нам аеродинамичке податке о ваздушном броду. Брод који се види на зеленој трави, пред нама, биће прекосутра већ над облакодерима Њујорка. И то тачно према возном реду старога капетана Екенера. Школској деци дозвољавају, каткад, да уђу у хангар ваздушног брода. Ретки су они којима се дозвољава да уђу у сам брод и да га прегледају. Вашег дописника водио је сам капетан пристаништа. За брод нема одмора. Кад је у Франкфурту на њему се непрекидно ради, куца, врши преглед, чишћење и оправка. Изблиза, у хангару, „Хинденбург” је био горостасан као визија. Заиста је изгледао као нека прекоморска лађа. Још је горостаснија зграда од челика у којој је брод смештен, зграда чије се гигантске капије отварају електричном снагом. Тако се крећу нечујно и дизалица и чекрци и кровна конструкција. Тек кад се уђе у брод, „Хинденбург” је као нека фантастична прича. Ходници су у броду застрти скупоценим ћилимовима, на тапетима просторија насликане су хипермодерне слике најлепших пејзажа са разних континената. Шарене птице, пингвини, биљке. У салону стоји клавир, од тако је лаког материјала, да га човек може подићи једном руком. Тон му је ипак чист. Има и салон за пушење. У кабинама за спавање све је као у елегантним слипинзима. Оно што је чудно на броду, свака је ствар изванредно лака, фотеље се могу подићи са два прста. Јастуци су од неког перја које тежину као и да нема. У капетанској кабини безброј финих справа једне нове навигације која може да се мери са оном другом која је неколико хиљада година стара и која је почела по звездама. Треба приметити да „Хинденбург” није пропао над океаном, нити над планинама, него

428

при пристајању, на 20 метара над земљом, код јарбола. Пролазили смо ходницима, међу кабинама и салонима, и отишли смо и у челични труп брода. Тек ту је брод право чудо. Посада спава међу челичним жицама, изнад тропских предела и океана. Какви чудни морнари модерног човечанства! Кад се изиђе код мотора, седи се као на облаку и гледа са неба. На једном таквом месту извршио је оправку брода у опасности млади Кнут Екенер пре неколико година. Путници као у неком фантастичном роману, највише времена проводе код салонских прозора. Одатле се виде на путу последњи ртови Европе, Африке и обала Америке која се приближава. Дивни, тропски предели, безмерне пучине, а после у даљини излазак сунца и американска обала. У броду „Хинденбург” све је било једноставно, просто и лепо, крај све раскоши. За онога који је био у њему, грозна је помисао не само да је постао гробница толиких изгорелих људи, него и да уопште, крај свег напретка технике, не може да се избегне ова тамна смрт која вреба и у најлепшим делима људског ума. Сећам се како су се цаклила електрична стакла, вентилатори, и челичне мреже брода. „Хинденбург” је толико пута, тачно по возном реду, прошао пределе са топлотом од 60 Целзијуса и са хладноћом од 30 Целзијуса, тропске кише, мећаве код Њуфаундленда, па је морао да пропадне у пристаништу, кад га је додирнула земља. У „Хинденбургу” чуо сам и једну анекдоту из времена рата коју вреди забележити. Као што је познато слични ваздушни бродови Немаца, за време рата, имали су улогу страшног, убојног оружја. Они су нападали нарочито Енглеску, у почетку са много, а доцније са све мање успеха. Капетан Шилер, док пролазимо „Хинденбургом” прича нам о том рату кроз енглеску маглу, над Ламаншом. Он прича тако живо да видимо такорећи доле Темзу и чујемо експлозију граната. Најпосле видимо као огромну буктињу ваздушни брод који пада. Скоро сви су пропали у рату и готово нико није изнео главу из тих борби. Капетан Шилер остао је жив. Случајно, јер се два пута нашао на одсуству, једанпут на боловању. Људи су гинули, јер је тако било наређење. Један од тих Немаца ипак је остао жив, мада је пао такорећи с неба. Он је данас крчмар у Хамбургу. Пао је и преживео катастрофу ваздушног брода изнад Норфолка. Капетан Шилер овако прича о том случају који је невероватно карактеристичан за Енглезе. Н 2. 103 оборен је изнад Норфолка. Замршен у платну и свили упаљеног ваздушног брода један члан посаде пао је жив на земљу. Искобељао се којекако и потрчао из рушевина. Није био разбио чак ни нос, ни ребра. Један енглески лугар први је притрчао из мрака. У близини још

су горели остаци ваздушног џина пуног лешева. - Јесте ли ви били на овом броду? - питао је Енглез Немца. - Јесам. - Јесте ли ви Немац? - Јесам. - Онда сте мој заробљеник! Хајте у полицију. То је било све што му је рекао до апса.

Време,

10.

V

428

1937.

ХИТЛЕР КАО ЦЕНТРАЛИСТ

Берлин и цела Немачка, после неколико месеци киша, имали су ванредно, мајско време о Духовима. Берлин и околна места, Дресден, плаже на Источном мору, цела Немачка, пливали су у топлом сунцу. Земља је одисала од мира и тишине и свуда се чула песма и људски смех. У Немачкој је омиљена фраза режима да је „Немачка острво мира сред европског хаоса”. За ово неколико дана та фраза није се чинила без основа. Добри познаник Београда, бивши енглески посланик у Београду, сер Невил Хендерсон, био је весник овог мирног и идиличног штимунга. У своме говору он је подвукао мирољубивост Енглеске и заједничке карактерне и расне особине немачког и енглеског народа. После затегнутости, око Шпаније, то је било много и веома је добро одјекнуло у Немачкој. Вести које су стигле на други дан Духова, скакутале су по Немачкој као јагањци овог лепог пролећа које је стигло доцкан али које изгледа као идила. Министар војни Бломберг, интиман човек Хитлера, који је присуствовао у Лондону свечаностима, разговарао је читав сат у библиотеци немачког посланства са шефом француског генералштаба генералом Гамленом. Обојица су били добро расположени. Бломберг је позват и да присуствује великој ревији енглеске домовинске флоте, посетиће аеродроме, војне фабрике и школе. Свуда је радо виђен и у Немачкој су због тога јако задовољни. Облаци су прошли и сунце је синуло. Јако је запажено и то да су пријему у немачкој амбасади у Лондону, присуствовали и Војвода и Војвоткиња од Кента, као и аустријски потканцелар и чехословачки министар спољних послова. Духови су прошли у знаку смирења. Свет упире очи у Немачку и пита се шта ради она, пре свега, у Италији? Шпанија, крај свег напора левичара у светској штампи, полако престаје да буде сензација. Што не значи да кроз који дан опет и не може то бити. Ипак, Италија је сада у центру пажње и око оног тајанственог воза, који је отишао у Италију и вратио се из Италије испредале су се многе бајке. Геринг је морао да излази на перон и да даје часну реч да у возу није Хитлер. У Берлину осећају да постају центар пажње која је опасна.

Свет је, међутим, скоро сасвим превидео за то време један рад Хитлеров, који се врши у тишини. Његов рад на централизацији и на брисању свега што је из прошлости преостало као сепаратизам, па макар и само као сенка сепаратизма. Кроз историју, све до наших дана, Немачка је била класична земља партикуларизма и сепаратизма. Још пре неколико година закони у Берлину, нису били закони ако их није потписало министарство у Минхену. Поједине државице имале су чак и своја посланства у Берлину, а поједине државице имају и данас своје „владе”. Кроз историју, као црвену нит, провлачи се немачка крв која је проливена у братоубилачким ратовима, за рачун туђина. Још пре неколико година извесне велике силе сасвим су озбиљно помишљале да воде политику на бази отцепљења неких немачких делова, Баварске или покрајина на Рајни итд.Трагедија је била у томе да је међу присталицама такве политике, чак и међу иницијаторима такве политике било и Немаца. Хитлер је затекао једну поцепану Немачку, као једну поцепану заставу. Сваки мора признати да су његови успеси на пољу спољне политике велики. Али иностранство не би требало да превиди Хитлера као централисту, и његове успехе на брисању онога што је био остатак једне Немачке поцепане у многе државе и државице. Хитлер није та питања решавао као диктатор. Он није брисао једним потезом пера, или једним ударом полицијског апарата. Лаганим, методичним радом, он је ишао и иде још своме циљу, једној јединственој, унификованој, тоталитарној Немачкој. Кад је реч о успесима велике Француске револуције, сваки гура оно што му се допада. Неко права човека, неко терор, неко Наполеона. Нема сумње да је једно од највећих дела јакобинске партије њихов рад на уједињењу француских покрајина. Доћи ће дан кад ће иностранство видети да Немачка нема само спољнополитичких успеха, него да је постала много јача него што је била радом Хитлера на уклањању остатака немачког сепаратизма. Одмах по доласку на власт, у марту 1933, Хитлер је поставио комесаре у Баварској, Саксонској, Виртенбергу, Хесену, Бадену, Шаумбург-Липе, Бремену и Либеку. Исте године, 12. марта Хитлер је своју заставу поставио поред заставе црно-беле-црвене. Априла 7. исте године изједначио је све земље са Рајхом. Истог дана прогласио је целокупно чиновништво за стручно чиновништво и кроз неколико дана забранио све партије. Јула 4. сјединио је организације С. А. и Шталхелма. Сутрадан је забранио католичку партију Центрума. Јула 14. изишао је закон о новој организацији политичких партија у Немачкој. На основу партије Хитлер је брисао покрајинске границе. Тамо где он постави новог покрајинског шефа своје партије (Гаулајтер) тамо онемогућује, а затим укида сваког покрајинског поглавара са

428

амблемима и традицијама прошлости. Његов покрајински шеф долази, скупља око себе, на партијској основи, чиновништво, нотабилитете, спроводи партијску организацију међу радништвом које добија ново радничко осигурање, нове законе, позориште, биоскопе, туризам у организацији „Кгаћ бигсћ Ргеибе”'1 и кроз кратко време излази закон да старих имена, граница, амблема, традиција нестаје. У години 1934. Хитлер је збрисао границе Мек1епћиг§-б\уеппа2 и Мек1епћиг§-51геИсе3. Почео је са малим. Али исте године дао је закон о принудном раду свих без разлике, пре војног рока, укинуо је покрајинске парламенте, пренео извршну власт са покрајинама на Рајх, озаконио потчињавање покрајинских власти под Рајх и 30. јануара добио је уставно право да мења устав Рајха, то јест да га обнавља. Већ у фебруару укинуо је сва дипломатска представништва држава и државица код Рајха, укинуо засебна права држава на државним железницама и пошти. Сједињено министарство унутрашњих дела Пруске и Рајха које је дотле било два министарства. Створио је један једини суд за све кривице издајства према земљи и велеиздаје сваке врсте. Јуна 4. изједначио је у целој Немачкој закон о браку. 1. августа министри су постали одговорни не више парламенту него Хитлеру. Идуће године, исто тако мирно, корак по корак, Хитлер је наставио свој рад на унификацији. Већ 1. јануара сјединио је сва министарства за пољопривреду и исхрану становништва у једно једино министарство. При крају тог месеца Хитлер је дао један једини закон општински за све општине у Немачкој. Суверенитет над рударством и рудокопима пренео је 26. фебруара на Рајх. Кроз неколико дана увео је општу војну обавезу у Немачкој и збрисао и последње остатке војничког партикуларизма. Марта 19. сјединио је министарство саобраћаја Пруске и Рајха. 1. априла пренео је целокупно законодавство и судство на Рајх. * Крафт дурх фројде (Снага кроз радост) била је немачка нацистичка организација за провођење слободног времена, настала 1933. године у оквиру Немачког радничког фронта. Циљ је био да кроз понуду и организацију различитих забавних, културних и спортских активности националсоцијалисти придобију још присталица међу немачким становништвом. Активности које је она организовала обухватале су концерте, позоришне представе, спортске игре, излете, путовања, и др. Оне су биле у складу са националсоцијалистичком идеологијом, али их је забавни карактер чинио веома популарним у немачком народу.

16. априла створио је једно министарство вера за целу државу. А 15. септембра подигао је своју заставу са кукастим крстом као једину државну заставу за цео Рајх. Систематски рад који иностранство није много пратило, сем када би одјекнула нека нарочита сензација, као нирнбершки закони и слич-

но, главни је стуб Хитлеровог рада у унтрашњости Немачке. Пре две

Године, 25. октобра, у Немачкој су вадили и последње Граничне стубове и скидали последње амблеме бивших држава и покрајина и нико није у иностранству на то обраћао пажњу. Међутим, тоГа дана нестала јеједна вековна и несрећна Немачка иједан свет којијеу срцу Европе изГледао као нека слика из бидермајерског доба.' Хитлер има и хумора, мада има Енглеза који и данас још не верују да је он сам аутор књиге Моја борба. 31. децембра Хитлер је те године укинуо право да немачке Лендернотенбанке издају банкноте. То је била као нека шала за Силвестрово пред Нову годину и само Немци знају колико је у томе било суза. Хитлер је прошле године ишао крупним корацима ка централизму. Изједначио је потпуно полицију. Заокружио је Баден. Мекленбург и Хесен укључио је у Пруску. Од 123 општина у округу Ахен направио је 73. Ишао је лаганим корацима да ове године нестане старих градова Ханзе и да велики Хамбург прогута читаве области. Према трговачким, индустријским, већином економским интересима Хитлер је кад брже кад лакше брисао покрајинске границе. Кад је била у питању застава, или васпитање омладине, или полиција, он је правио огромне потезе и без обзира. Оно што је сигурно, то је, да Хитлер неће стати на по пута и да није далеко време када ће Немачка на карти Европе бити само једно велико јединствено срце које моћно куца и чији су сви делови једне боје, једне крви, једне осетљивости и једног звука. На Источном мору, старински као наш Дубровник, лежи, фантастично леп град Хансе, Либек. Становници тога града поносити су на своје заставе, боје, печате, права, суверенитет, као што су то били наши Дубровчани. Хитлер их је збрисао недавно. Са границе Аустрије, један човек скромног порекла, који је морао да ради у младости као молер, збрисао је самосталност и сувереност те лепе слике. У његовим очима има само једна визија: Немачка без унутрашњих граница!

Време, 22. V 1937.

428

НЕМАЧКА СЕ ПОВЛАЧИ ИЗ КОНТРОЛЕ ШПАНСКИХ ОБАЛА

Првобитно двосмислено држање енглеске и француске штампе, у питању бомбардовања Алмерије’, било је јуче у Берлину примљено са великим огорчењем. Данас се, међутим, ситуација потпуно разведрила. Са уживањем чита свет крупне наслове у новинама, које доносе вести, да Енглеска и Француска признају, да је Немачка имала право када је на напад одговорила грмљавином топова. Немачка очекује добру реч од Париза и Лондона и биће готова да учини све за одржање европског мира. Данас је и у министарствима потпуно мирно. Немачка влада повлачи привремено своје бродове из контролне блокаде око Шпаније, али то не значи да бродови одлазе кући. Напротив, Немачка је упутила у шпанске воде нове јединице флоте. Ситуација је данас пренета у Лондон. Ако Лондон и Париз буду показали схватање немачког гледишта, трагични инцидент може се сматрати потпуно ликвидиран. Немачка чува свој престиж, веле на надлежном месту. Њој је стало до војничке части своје нове војске, али као и у публици, нико на надлежним местима не мисли, да се игра рата. Јуче је цела Немачка прославила годишњицу поморске битке код Скагерака у светском рату. Иронија је судбине, да је тога дана, после 20 година, немачки топ опет одјекнуо на таласима мора. Али * Од почетка поморске контроле шпанских обала дешавали су се инциденти, јер шпански морнари нису били довољно обучени да разликују бродове, те су стога често отварали ватру на неутрално бродовље. Два републиканска авиона, којима су управљали совјетски пилоти, бомбардовала су немачки брод „Немачка”, убивши преко стотину немачких морнара. Док су Немци тврдили да су гађани убијени без икаквог повода, републиканци су тврдили да је на њих прво отворена ватра. Немачки бродови су за казну бомбардовали малу луку Алмерију, убивши 74 човека. Поједини министри у републиканској влади су предлагали објаву рата Немачкој, али је СССР то изричито забранио, јер није био спреман за рат који би вероватно неумитно уследио.

је велика разлика између онога света за време битке код Скагерака ■

ове трагикомедије у Шпанији.1

Време, 2. VI 1937.

428

СИТУАЦИЈА ЈЕ ЈОШ ВРЛО ОЗБИЉНА1

После сукоба са црвенима, Берлин је данас под утиском судара са Ватиканом. Немачка је предала Ватикану ноту, којом практично прекида дипломатске односе са столицом Светог оца Папе. Нико се не упушта у тиху палату папског нунција монсењера Орсенига, потомка венецијанског дужда. Зграда је данас тиха и као изумрла. Тим је живље у министарству г. Гебелса. Иако немачки посланик још није опозват из Рима, ситуација је још врло озбиљна. Ово су догађаји који ће свету показати ових дана, да се у Берлину не игра са речима и да постоји једна Немачка новог духа, нових појмова, која се не колеба. Велике масе света стоје данас по подне пред гробницом Незнаног јунака, где стоји стража морнара, коју је поставила немачка флота. 2

Време,

2.

VI

1937.

КАТОЛИЧКИ КЛИР ПРЕД ДРЖАВНИМ ТУЖИОЦЕМ

Комунистичка партија била је највећи противник Хитлера у Немачкој. У одсудном тренутку, вођи комуниста показали су се, сви, недорасли за борбу. Комунистичке масе, полако, помириле су се са ситуацијом и надају се великим социјалним реформама од националсоцијалиста. Партија у Немачкој показала се велики мајстор у опхођењу са радништвом. Немачки радник рачуна овако: да је дошло до хаоса, у Немачкој 6и живот био још тежи. Радник би живео још горе. Полако, али сигурно, Немачка је све више социјалистичка. Стандард живота немачког радника се поправља. Нацисте су подигли радништво до највећег немачког симбола. Оно што је ипак незадовољно међу бившим комунистима, отишло је у цркве, боље рећи поповима. Црква увиђа да не може остати ексклузивно на страни фашиста. Има католичких теоретичара, који сматрају, крај свег терора против цркве од стране комуниста, да католичка црква мора ићи донекле и са комунистима. Има података да се у једној енглеској бискупији налазе теоретски једномишљеници Коминтерна. Нема сумње, да је католичка црква, у задњи час, скрхала у Белгији „Рекса”. Она је имала своје прсте и у изборном неуспеху Мусерта’ у Холаднији, пре два дана. На баскијском фронту, код Билбаоа, има лешева који носе знак српа и чекића, а око врата амајлију са сликом Матере Божије. Католичка црква је осетила да фашизам значи превласт државе над црквом, да је фашизам, крај свег терора, социјалан и да брише црквена имања. Да је верски, такорећи, индиферентан и пун ироније према клиру, * Антон Мусерт (1894-1946) био је холандски десничарски политичар. Заједно са групом истомишљеника основао је Националсоцијалистички покрет 1931. године. Иако је именом асоцирао на Хитлерову партију, идеолошки је био ближи италијанском фашизму. Мусерт није био антисемита и међу холандским националсоцијалистима било је и Јевреја. Политички врхунац покрет је достигао на изборима 1935. године, освојивши 8% гласова. Од тог тренутка је био у константном паду. Мусерт је успоставио везе са Хитлером у том периоду. По окупацији Холандије, сарађивао је са Гестапом и помагао организацију Холанђана у СС дивизије. Заробљен 1945. године и убијен следеће године.

као неки Наполеон. Католичка црква осетила је, у Ирској, у Белгији,

428

у Француској, да оне широке масе које очекују спас од комунизма, не треба пустити саме. Отуда, један талас везе између католичке цркве и левичарских организација. Припрема се потоп и католичка црква спасава што може да спасава. Христос је био за сиротињу, за потлачене, и католичка црква зна добро да маса и данас осећа Христа. Крај свег терора бољшевика, из Ватикана из његових експозитура, морало је доћи до гласа који се чује у корист радништва и црвених. Црква има задатак борбе против земаљске силе, и католичка црква, с времена на време, добро је то знала. Поред идеала државе она је увек имала свој идеал. Слаба тачка католичких нападача на режим у Немачкој у томе је, да се католичка црква, сада, у Немачкој налази у специјалним приликама. Може се разумети да католички поп код Билбаоа стоји на страни црквеног становништва. Пастир треба да иде за својим изгубљеним овчицама. Може се разумети и то, ако се католички клир, боји у Шпанији фашистичких рефорама, јер нема сумње да ће генерал Франко спровести немилице аграрну реформу и црквеног поседа. Католичка црква нерадо гледа васпитне методе фашизма, слободу омладине, полутола тела, превласт гимнастике, законе стерилизације, које иду уз фашистичке теорије ма где се оне појавиле. Католичка црква, можда из узвишених интернационалних разлога, не воли много ни идеал национализма, који је основа сваког фашизма. Али оно што није право, и кад јој се много што шта призна, то је становиште које сада католичка црква у Немачкој заступа. Католичка црква има у Немачкој за собом око 20 милиона. Према тој мањини стоји маса од 45 милиона отпадника, који се католичке цркве сећају са ужасом, јер су је запамтили кроз тридесет година најстрашнијег рата. Немачка данас ништа више не жели, него да се уклоне све разлике, па и конфесионалне, које постоје између Немаца. Парола националсоцијалиста да неће више да чују ни о протестантима, ни о католицима, него да у Немачкој има само Немаца, нашла је широког одјека и сваким даном је све јача. Партија католичке цркве у немачком Рајхстагу, Центрум, није оставила блажене успомене за собом. Нема сумње да се њоме управљало из иностранства. Нема сумње да је она, до последњег часа, у борби против нациста била безобзирна. Нема сумње да католичка црква, мање-више прикривено, и данас има своју политичку партију у Немачкој и да, нарочито виши, католички клир, ствара опозицију режиму у масама. Оно што је опасно то је, да се са политиком идентификује црква. Било како било, сасвим је сигурно да је католичка црква погрешила кад је упала у борбу државног тужиоца и католичких фратара који су изведени, и који се још изводе, пред суд, због разних скандала. На овој тачки изгубиће сигурно католичка црква. Нико у Немачкој не сумња да је оно што стоји у судским актима,

истина. Треба бити јако необавештен о Немачкој, па, и кад је човек у иностранству, веровати да је све то измишљотина и само тактика доктора Гебелса. Суд у Немачкој, и судије у Немачкој, није могућно ни потплатити, ни застрашити. Постоји тип сервилног Немца чиновника, али не постоји тип Немца чиновника готовог да буде, по наредби министра, вуцибатина. Није могућно толико судова и судија застрашити, нити је могућно толико злочина измислити, нити је могућно неколико стотина криваца невино осудити, нити је могућно неколико хиљада сведока као папагаје дресирати. Уосталом, на те врсте неукусне оптужбе, режим сад одговара све већом јавношћу процеса. За 1. јуни позвато је у Кобленц, на суђење, неколико стотина страних новинара. Сасвим сигурно није добра тактика, када на то кардинал Мунделајн, чак из Чикага, псује Хитлера и када тврди да је све то политичка подвала министра Гебелса. Изгледа да је у манастирима на Рајни, после рата, дошло уопште, до једног страшног пада свештеничког морала. У судовима леже на вагоне акта о најчуднијим стварима. Судови ће имати још годину дана пуне руке посла. Покушај да се све то забашури није добра тактика. Требало 6и признати, да је то једна од оних криза, која је цркву с времена на време хватала и да је једини излазак из тога шљама једна нова генерација. Католичка црква натерала је нацисте да објаве свету ова чуда, без обзира. Црква није умела да разуме специјалне прилике, које владају у Немачкој, нити да увиди да за националсоцијализам нема другог излаза. Католичка штампа дизала је глас за сваког ухапшеног попа, али је прво требало да се осигура. Држава је узела од католика децу, она их васпитава према националистичким идеалима, држава је учинила крај католичким конгрегацијама, организацијама, богатству и великом утицају католицизма у Немачкој. Црква је могла на то да одговори противмерама, али је погрешила што је борбу претворила у борбу иностранства и Немаца. Нема сумње, нацисте су, уз комунисте, добили још једног бескрајног непријатеља. Међутим, та веза може бити само привремена. Нема правог марксисте који верује да може бити истинског мира између вере, цркве, или ма каквог мистицизма или марксизма. Згранути оним што читају о својим поповима, а Гебелс им сада обећава да ће читати и о бискупима, 20 милиона немачких католика пате сада сваки дан паклене муке. Да и не спомињемо патње ваљаних и правих свештеника. Католичка црква, својом борбом, не може имати у Немачкој никаквог успеха против нациста. У борби између цркве и државе, држава ће несумњиво изаћи као победилац. Католичке масе знају да је оно што се сад износи на суду, истина. Људи се зграњавају сваки дан

428

над оним што доноси немачка штампа, а што је само мали део оног, што је црква крила. Ови процеси биће једна велика победа нациста и Гебелс то добро зна. Чак и да црква има право, она је примила борбу на једном терену где мора изгубити. Црква, која из иностранства води борбу против Немачке, постаје издајничка, а виши клир који упада, са целом својом штампом у тактичку грешку забашуривања ових кривица, пада јако ниско и у очима немачких католика. Чак и да је низ ових процеса само једна демонска реклама доктора Гебелса против конкордата, остаће један од најтежих удара, који је католичка црква претрпела. Међутим, државни тужилац ради и даље и судска акта бришу и последњу наду да можда није баш све тако, тако грозно, тако ужасно...

Време,

3.

VI

1937.

НЕМАЧКА И СОВЈЕТСКА РУСИЈА

Ускоро, у Берлин долази нови посланик Совјетске Русије, Јурењев. Француска и швајцарска штампа проричу да то значи једну нову епоху у односима између Немачке и Совјета. У дипломатским круговима, а у круговима страних новинара још више, шапутало се, у последње време, да ће доћи до бољих односа између Немачке и Совјетске Русије. Кружиле су и фантастичне вести. Неки, виши, официри у немачком генералштабу, тако се причало, врше притисак на Хитлера, да побољша своје односе са Стаљином. На руској страни, у Москви, у војсци, тако се шапутало, има исто тако неколико поборника сарадње са Немачком који врше притисак на Стаљина. Што се тиче др Шахта, веле, он не крије уверење, да би Немачка требала да набавља своје сировине од Совјета и да извози највише у Русију, као што је то било за време Вајмарске републике. Занимљиво је ово замешатељство око Хитлера и Стаљина. Страна штампа нападала је Немачку када је Хитлер у Нирнбергу онако оштро говорио против Совјета. Када је заменик канцелара, Рудолф Хес и др Гебелс направио споразум са Јапаном против Коминтерна’, Немачка је била засута паљбом либералне штампе целога света. Дипломатија, нарочито у Женеви, пребацује оштро Немачкој што неће да седне за зелени сто са Совјетима. Левичари целог света мобилисани су против Берлина и на свим континентима грде Хитлера, нападају немачке бродове и вређају заставу немачког народа. Довољно је, међутим, само неколико новинарских вести, да се спрема неко измирење Хитлера и Стаљина, па да многима у Европи душа сиђе у пете и да се Немачка сад напада због тога! У држању светске штампе према Немачкој има много цинизма, али још више самообмана. * Антикоминтерна пакт је био билатерални споразум Немачке и Јапана из 1936. године, којем се следеће године прикључила Италија. Као што је и само име указивало, пакт је био усмерен против Коминтерне, односно Совјетског Савеза. Јапан је био испровоциран пактом о ненападању између Кине и СССР-а, као и совјетском помоћи Кини. Споразум између СССР-а и Немачке из 1939. године је окончао споразум, који је касније у другачијој форми обновљен. По избијању рата пакту су се придружиле и друге земље попут Бугарске, Данске, Финске, Румуније, Словачке и Независне Државе Хрватске..

Само онај, ко није познавалац националсоцијализма, може мисли-

428

ти да ускоро може доћи до сарадње између Берлина и Совјета. Само онај ко не зна основе режима у Немачкој, апсолутну изједначеност мишљења код немачких нациста кад је реч о Совјетима, може помислити да би могло доћи до сарадње нациста и Коминтерна или званичне Москве. Само онај, ко не познаје Хитлера, може мислити да би могло доћи ускоро до сарадње између Стаљина и њега. О сарадњи са комунизмом може се говорити само мртвом Хитлеру, живом то нико не би се усудио да спомене. Претпоставимо и да се јави неки поборник московске оријентације у немачком генералштабу, зар би тај смео данас и да гукне? Кад би тако нешто предложио Бломберг Хитлеру, не 6и изишао из његовог кабинета. Треба бити луд па претпоставити, да 6и данашња немачка војска могла сарађивати са Црвеном армијом. Питање сарадње армија, међутим, основа је данас сваког међународног зближења. Немачка је, заиста, пре доласка на власт нациста, била у интимним дипломатским, трговачким и војничким односима са Совјетима. То се у Берлину не крије. И данас у Берлину има одличних познавалаца руских прилика и ситуације код Совјета. Само, то не значи да они могу вршити ма какав притисак на Хитлера. Што се тиче Шахта, он доиста познаје изворе руског извоза и увоза и жели да побољша трговачке односе са Совјетима који су сада рђави до зла бога. Тако мисле, и то желе и многи други познаваоци ствари међу немачким привредницима, али то не значи да они могу учинити да се политички курс према Совјетима мења. До те промене може доћи само падом Коминтерна у Москви и консолидацијом европских прилика. Можда је националсоцијалистичка партија умешала своје прсте, што би било схватљиво, у махинације троцкиста. Можда има немачких кругова, што је разумљиво, који имају у Русији своје људе, своје везе и своје тенденције. Све то међутим не постоји у оном обиму, како то тврди страна штампа. Немачка данас стоји према Совјетима на положају посматрача. Њена штампа, ма колико при томе имала тешкоћа, врло је добро о Москви обавештена. Дописници немачких листова јављају из Москве сваку појаву добро и одмах. Немачка штампа, кад је реч о Москви, не пати од самообмана. Исто тако добро обавештена је о Русији и немачка индустрија. Мислим да не треба ни рећи да је без сумње добра обавештеност и немачког генералштаба. Док страна штампа воли фантастичне вести о Немачкој, у круговима партије и режима у Берлину врло се хладно посматра ситуација код Совјета. Недавно, приликом пада црвеног маршала Тухачевског", **Михаил Тухачевски (1897-1937) био је совјетски маршал. У Првом светском рату био је, као руски војник, заробљен од Немаца 1915. године. Побегао је из

добар део швајцарске и француске штампе показивао је знаке великог нервозитета. Тухачевски је пао, веле, да би се ослабио курс против

Берлина. Рушећи Јагоду и Тухачевског, веле, Стаљин је хтео да учини гест према Берлину. Овакве вести показују само, докле је дотерала европска штампа, последњих година, у тражењу сензација. У Берлину веле, да совјетска војска, као свака војска, слуша своје официре. Немци сматрају да је у совјетској војсци дисциплина добра и да су више од 80% официра чланови, и то сигурни чланови, комунистичке партије. У Берлину нимало не очекују да ће ускоро доћи до неког десног, националистичког, или фашистичког, покрета у совјетској војсци. Нити да ће такав покрет направити Ворошилов, нити Тухачевски. У Берлину уверавају чак, да Немци нимало не раде на томе, да до таквог покрета дође. Положај Стаљина сматрају као дефинитивно чврст и не виде могућност неке скоре промене у томе. Међутим, какве би везе могле да се успоставе између данашње Немачке и данашње Русије? Да је уклањање Тухачевског нека концесија Немачкој, кад се то каже, у Берлину се, у добро обавештеним круговима, на то смеју. У Берлину се сматра чак, да Тухачевски и није пао. Промене, које се сада врше у Москви, унутрашњи су потези Стаљина и овде се сматра да је он тим потезима све јачи. То је факт и о фактима води се рачуна. Све те промене сматрају се као унутрашња ствар совјетског режима. Мада је Тухачевски, у англосаксонској штампи, означен као противник Немачке и пријатељ Француске, у Берлину се о његовом паду говорило и писало врло објективно. Берлин сматра Тухачевског као одличног војника и занимљиво је да се у Берлину Тухачевски не сматра кривим ни за катастрофу црвене војске пред Варшавом. Немачки стручњаци сматрају да је његова офанзива била добра, а да је пропао, јер није било дисциплине у совјетској војсци и нарочито зато, што није имао добру позадину. Треба запазити и то, да о совјетској војној помоћи шпанским комунистима Немци мисле са много признања. Нема сумње да немачка штампа, у последње време, не пише тако оштро о Совјетима као пре. Али ни совјетска штампа не пише тако оштро о Берлину као пре. То значи само примирје - до прве прилике... Факат је и то, да се чишћење које Стаљин врши у полицији, у војсци, међу професорима и академицима, у Берлину коментарише заробљеништва и прикључио се бољшевицима 1917. године. Током грађанског рата у Русији (1918-1920) био је један од најзначајнијих генерала црвених. Предводио је напад на Пољску и заустављен је тек код Варшаве 1920. године. Касније је обављао бројне дужности у Црвеној армији, а од 1925. до 1928. био је начелник штаба. Један од највећих совјетских војних теоретичара. Убијен у Стаљиновим чисткама.

без напада. То је, међутим, схватљиво и без неког новог политичког курса према Москви.

Немачка је без сумње данас прави и највећи противник Коминтерна.1 Од политике против комунизма, ма где се он појавио, Немачка

428

жели да направи аксиом своје спољне политике. Страна штампа сматра, да је то једна велика лудост. Немачка рачуна да ће тим правцем у целом свету задобити много веза, симпатија и савезника. Видећемо ко боље рачуна.

Време,

4.

VI

1937.

ПОСЛЕ ГОВОРА Г. ЧЕМБЕРЛЕНА У НЕМАЧКОЈ ЈЕ НАСТАЛО СМИРЕЊЕ

Берлин је јуче био јако узбуђен држањем енглеске штампе, која, под утиском енглеских дописника из Берлина, оптужује Немачку, да хоће да искористи случај са крстарицом „Лајпциг”’, да би Енглеску одвојила од савезника и да би затим, под видом борбе против бољшевизма извршила пресију на европске велике силе. Међутим, данас после говора који је одржао г. Чемберлен”, а који доноси целокупна вечерња штампа, у Берлину је настало велико смирење духова. На надлежном месту изјављују, да Немачка не мисли да се удаљи од сарадње са осталим великим силама у питању чувања неутралитета * Немачка крстарица „Лајпциг”, која је била ангажована у контроли шпанских обала, била је торпедована од стране непознате подморнице у два наврата, 15. и 18. јуна 1937. Немци су оптужили републиканску Шпанију за напад, док је она то категорички побијала. Постојало је уверење да је цео инцидент исфабрикован. Алтернативно тумачење било би даје једна од новодобијених италијанских подморница Франциска Франка грешком отворила ватру на немачки брод. Овај инцидент послужио је Немачкој и Италији као изговор да се повуку из поморске контроле шпанских обала. ** Невил Чемберлен (1869-1940) био је британски политичар, градоначелник Бирмингема 1915-16, а од 1918. године посланик Конзервативне партије у британском парламенту. У три наврата био је министар здравља, на том положају спровео је значајне друштвене реформе. Један од кључних присталица Националне владе Велике Британије, односно коалиционе владе свих већих политичких странака. На месту премијера Велике Британије био је 1937-1940. Водио је политику попуштања према Немачкој и Италији, која је довела до Минхенског споразума између Велике Британије, Француске, Италије и Немачке 30. септембра 1938. године, којим је Немачкој признато право на окупацију Судетске области. Увео је Британију у Други светски рат, али се 1940. године повукао са места премијера. Говор о коме је реч у тексту, одржан 25. јуна одисао је разумевањем за потезе и реакцију немачке стране, и подвлачио потребу за очувањем мира у Европи.

у Шпанији, али Немачка као и Италија жели да одбрану својих бродова од сада повери самим капетанима својих бродова. Вечерашње расположење у Берлину је апсолутно мирно. Овде

428

влада уверење, да је говор Чемберлена једна сасвим нова и значајна етапа на споразуму или бар припремању споразума између великих сила. У свима министарствима рад је потпуно нормалан и нема некаквог знака узнемирења.1

Време,

26.

VI

1937.

„НЕМА НИ ГОВОРА О РАТУ” ЈАВЉА БЕРЛИН

Велика је разлика између Берлина из доба царства и Берлина Хитлерове садашњице, у данима судбоносних догађаја на спољнополитичком терену. Онда је било уличних манифестација, цар се појављивао на прозору дворца, новине су давале ванредна издања, - а сада од свега тога нема ништа. Масе знају да се спољна политика води у уском кругу око вође и није радознала. Она је спокојна, да не кажемо, дезинтересована. Једино целу ноћ осветљени прозори по министарствима значе да се нешто важно догађа. Милион Берлинаца напушта данас варош и иде у природу да тамо проведе недељу. Ситуација је до понедеоника пренета из Берлина у Лондон. Тешко да ће Немачка одступити од захтева да се генерал Франко призна, али имам утисак, ипак, да Виљемштрасе’ није нимало у шпанском питању фанатична и да ће са Енглеском опет доћи до неког компромиса. Француска вели, да су у Шпанији у питању њени животни интереси. И Немачка има својих животних интереса у Шпанији, Берлин је решен да их упорно брани, нарочито од оног дана када се разочарао у колективној помоћи великих сила, приликом случаја са ратним бродом „Лајпциг”. Предстоје дани, можда и недеље, дугих дипломатских преговора, али нема ни говора о томе да може доћи до рата. Немачка ради на томе, то су последње информације, да Португалија опет уведе контролу према националистима и тражи се, да је исто тако и Француска уведе, боље рећи, да појача контролу на својој граници, и према генералу Франку и према влади у Валенцији. У иностранству су раширене вести како је г. Хитлер за војничке мере и казне у Шпанији. Ваш дописник је у могућности да то апсолутно демантује. Све те речи које се односе на то да се жели да топови ступе у акцију уместо дипломата, само су проналазак извесне штампе и извесних новинарских агенција. *У улици Вилхелмштрасе у Берлину су се налазила бројна министарства, укључујући и Министарство спољних послова. Често се под изразом „Вилхелмштрасе” подразумева врх Министарства спољних послова.

Хлтлер је данас по подне, заједно са својом околином, аутомо 428

бнлом, пошао на излет. Он је био у цивилу, насмејан, и публика га је успут поздрављала. Време, 4. VII 1937.

„НЕМА НИ ГОВОРА О РАТУ” ЈАВЉА БЕРЛИН

Велика је разлика између Берлина из доба царства и Берлина Хитлерове садашњице, у данима судбоносних догађаја на спољнополитичком терену. Онда је било уличних манифестација, цар се појављивао на прозору дворца, новине су давале ванредна издања, - а сада од свега тога нема ништа. Масе знају да се спољна политика води у уском кругу око вође и није радознала. Она је спокојна, да не кажемо, дезинтересована. Једино целу ноћ осветљени прозори по министарствима значе да се нешто важно догађа. Милион Берлинаца напушта данас варош и иде у природу да тамо проведе недељу. Ситуација је до понедеоника пренета из Берлина у Лондон. Тешко да ће Немачка одступити од захтева да се генерал Франко призна, али имам утисак, ипак, да Виљемштрасе28 није нимало у шпанском питању фанатична и да ће са Енглеском опет доћи до неког компромиса. Француска вели, да су у Шпанији у питању њени животни интереси. И Немачка има својих животних интереса у Шпанији, Берлин је решен да их упорно брани, нарочито од оног дана када се разочарао у колективној помоћи великих сила, приликом случаја са ратним бродом „Лајпциг”. Предстоје дани, можда и недеље, дугих дипломатских преговора, али нема ни говора о томе да може доћи до рата. Немачка ради на томе, то су последње информације, да Португалија опет уведе контролу према националистима и тражи се, да је исто тако и Француска уведе, боље рећи, да појача контролу на својој граници, и према генералу Франку и према влади у Валенцији. У иностранству су раширене вести како је г. Хитлер за војничке мере и казне у Шпанији. Ваш дописник је у могућности да то апсолутно демантује. Све те речи које се односе на то да се жели да топови ступе у акцију уместо дипломата, само су проналазак извесне штампе и извесних новинарских агенција.

28 У улици Вилхелмштрасе у Берлину су се налазила бројна министарства, укључујући и Министарство спољних послова. Често се под изразом „Вилхелмштрасе” подразумева врх Министарства спољних послова.

466

Хитлер је данас по подне, заједно са својом околином, аутомобилом, пошао на излет. Он је био у цивилу, насмејан, и публика га је успут поздрављала. Време,

4.

VII

1937.

467

БЕРЛИН МАЈСТОР ДИПЛОМАТСКЕ ИГРЕ

Берлин је у последње време постао мајстор дипломатске игре. Он изазове догађаје, али после мирно чека резултате. Тако је и са питањем Шпаније. Док је у Лондону и Паризу велика узбуна, док тамо круже многе и неконтролисане вести, - Берлин је потпуно миран. Он је у ставу ишчекивања. Странац који не познаје Берлин не би могао веровати, да се налази у оној вароши, о којој енглеска и француска штампа толико пишу. Берлин чека петак, дан састанка комисије за немешање у Лондону. До петка, на надлежним местима, у Министарствима као и редакцијама, влада потпуна тишина. Боље рећи, цео Берлин је, па и са мрежом, под утиском велике победе немачких аутомобила и немачке аутомобилске индустрије у Америци, у тркама за Вандербилтов пехар. Исто тако, много се више говори данас у Берлину, у политичким круговима, о преговорима који се воде између Берлина и Беча, него о шпанском питању. Немачка је у знаку сезоне бања и летовања. Она је у знаку уметничке недеље; немачке уметности у Минхену. Хитлер је направио велики уметнички програм немачке музике. То данас много више интересује свет, а исто тако много се више о томе интересују на надлежним местима, него шта ће бити у петак у шпанском питању. Немачка има свој програм у Шпанији и она га остварује, боље рећи она га је остварила. Данас се овде мисли, да се1 ситуација генерала Франка нагло поправила. Дошло је до дипломатског додира између енглеског посланика, који се налази у Ендеји и делегата генерала Франка, г. Де Сангриниса. Генерал Франко је сем тога дозволио рад у рудокопима гвоздене руде у околини Билбаоа који се налази у енглеским рукама и која се увози у Енглеску. Свет се, дакле, вара у томе, што мисли да Берлин ради наврат-нанос, у великој нервози, у сталном страху од рата, - а истина је у томе, да се у Берлину догађаји прате мирно и прорачунато, да се изводе после дуте припреме и да се развитак догађаја прати као игра на шаховској табли. Берлин је постао велики мајстор у изазивању великих политич-

226

ких догађаја. Ма шта решио одбор за немешање у петак у Лондону, Берлин има одговор на сваки случај. Тај одговор ће опет изненадити. У сваком случају, Немачка2 се неће везивати са питањем доброво-

љаца, јер број немачких добровоњаца у Шпанији,3 МНОГО је мањи, не1о што семисли и тај број, када буде објавњен, јако ће свет изненадити. 4 Говори се да се припрема рат у Шпанији са отровним гасовима. У Барселони две велике фабрике раде са отровним гасовима. Једна фабрика зове се „Мио Шпањола де Колоруте и експлозивом”, а друга „Индустриас и манифактурас”. Отровни гас, који ће употребити црвена страна припрема се и у разним другим фабрикама у Картагени, у Малгроту, у Сан Татур де Ноа. Он се производи и у фабрици за хемијске производе у Картагени. Немци имају читав низ доказа, да се у неколико шпанских фабрика дуж Приморја, у близини Мурсије и Валенсије, израђују отровни гасови.

Време,

7.

VII

1937.

225

ИЗЈАВА Г. ХИТЛЕРА ДОПИСНИКУ ВРЕМЕНА

Данас пре подне I Адолф Хитлер примиојеу тврђави НирнберГ, од 250 новинара који су присуствовали националсоцијалистичком котресу, осам страних новинара међу којима и вашеГдописника. 1 Нешто после девет часова, колона аутомобила на челу које се налазио аутомобил са г. Хитлером, кретала се кроз густ шпалир народа, који је тријумфално поздравио свога вођу. Одмах иза аутомобила г. Хитлера ишли су аутомобили у којима су се налазили новинари које је г. Хитлер позвао на доручак у тврђаву Нирнберг. Одмах по доласку у тврђаву г. Хитлер је лично примио новинаре. У свечаној дворани старе тврђаве немачких царева у Нирнбергу, која је средњевековна грађевина, био је сервиран доручак изабраним новинарима. Поред новинара на доручку су били и фиреров заменик г. Хес, немачки посланик на енглеском двору г. Рибентроп и министар г. Розенберг29. Прво питање г. Хитлеру поставио је један енглески новинар о томе да ли мисли да се доласком и посетом г. Мусолинија Берлину појачава и проширује досадашња веза између Берлина и Рима, Г. Хитлерје

одГоворио, да се то само по себи разуме и да та посета сама довољно 29 Алфред Розенберг (1893-1946) био је немачки политичар и публициста. Студирао је архитектуру у Риги и Москви, а 1918. године побегао у Немачку. Пошто се већ истакао публицистичким антисемитским текстовима, постао је близак националсоцијалистима и 1921. године преузео уредништво у Фолкишер беобахтеру. Учествовао у неуспелом Хитлеровом пучу 1923. године. Године 1929. основао је Борбени савез за немачку културу, а наредне године изашла је његова књига Мит 20. века, које је поред Мајн кампфа била међу најутицајнијим доктринарним делима националсоцијализма. Уз краткотрајно спољнополитичко задужење, до почетка рата углавном је био на положајима везаним за културу и просвету. Године 1941. именован за министра окупираних источних области, на том положајудошао у сукоб са Министарством спољних послова и са другим органима немачке окупационе управе. У Нирнбершком процесу осуђен на смрт и погубљен 1946. године.

226

говори. После тога г. Хитлер је говорио да Немачка мирно гледа у будућност, пошто она не жели ни од кога да одузме ма шта, а Немачка нема да се боји да ће јој неко други нешто одузети. - Раније, каже г. Хитлер, није био тај случај и Немачка није имала

ту стурност коју данас има. У вези са првим питањем, други енглески новинар поставио је г. Хитлеру питање зашто се Немачка тако наоружава. На ово питање г. Хитлер је одговорио да би Немачка, када би била празан простор без војске, била врло погодна да изазове туђ апетит. Међутим како је Немачка сада врло добро испуњена војском, то не даје могућности да се било код кога појави тај апетит. - Међутим, наставио је г. Хитлер, када би се знало у иностранству колико ја имам планова пред собом чије остваривање може да траје 30-40 година - две велике изложбе и то једна 1945. године а друга 1950. године од којих ће једна бити у Минхену а друга у Берлину, осим тога читаву мрежу путева који се изграђују и који ће се изграђивати, онда

би сви веровали да нама пре свет треба мир у земљи, а затим мир према иностранству. После тога г. Хитлер је прешао на излагање тешких задатака које је он ставио вођама немачког народа око којих они треба да разбијају главу. У вези с тим I. Хитлер јерекаода Немачка има велике тешкоће

са исхраном али то не значи да у Немачкој веГетеријанац.

МНОГО

Гладују. Он личноје

Пошто је завршио своја излагања о исхрани Немачке г. Хитлеру је поставио питање један енглески новинар о колонијама. На ово питање г. Хитлер је одговорио да он сматра да у Европи не може бити

смирење све дотле док Немачка не добије колоније. На примедбу једног новинара да у иностранству уверавају да колоније које Немачка треба добије дају данас само 12 одсто исхране и да оне у том случају не могу много користити Немачкој, г. Хитлер је одговорио: - Када се тих 12 процената прорачуна онда су то шест до седам

милиона Немаца који би се мнот помоти када би Немачка имала своје колоније. Ја сам на то запитао Фирера да ли је ту у питању лични осећај части народа, на шта2 ми је он одговорио, да један велики народ од 70 милиона не може бити без колонија, а није ни право оставити га без њих када и друге мање државе имају своје колоније. Немачка има морално право на своје бивше колоније. „Питање колонија”3, рекао је г. Хитлер, „мора4 бити решено и биће решено у најкраћем року овако

или онако. Бићерешено као штоје Немачка добила и своју једнакост и равноправност са друшм народима. Немисли Немачка на рат нет верује да ће победити разборитост и разум.” Ја сам, рекао је Фирер,

225

један од оних људи којијош увек верују да ће разборитост и памет победити, али Европа се неможе смирити све дотле док Немачка не добије своје колоније. Енглески новинари су затим упитали г. Хитлера да ли ће Немачка тада саградити поморске базе у својим колонијама, на шта им је Фирер одговорио да ће Немачка из чисто трговинских и економских разлога изградити те поморске базе, али да неће специјално ради њих одржавати велику војску пошто то не вреди за колоније. После тога г. Хитлер је додао да Немачка сада има велике планове и када би и у другим земљама били такви велики подухвати било би врло повољно за међународни положај. Један од присутних француских новинара поставио је затим г. Хитлеру питање да ли Немачка жели да се шири и изван својих граница. На ово питање Г. Хитлерје одговорио даје питање мањина опет

једно питање у коме треба да влада разборитост. - Немачка неће да узима ниједан део туђег народа. То се најбоње види и у теорији коју националсоцијализам заступа. Пошто самја био поред ње!а, а знаоје да самјутсловенски новинар онје обЈрливши меруком прекорамена рекао: - У Јутславији је питање мањина врло добро решено. Немци из наше земље, који су разговарали са вођом Немачке г. Адолфом Хитлером врло су задовољни са решењем њиховог питања и г. Хитлеру су говорили најлепше о нашој земљи и о ситуацији у њој. - Разуме се, рекао је Фирер, није срећно када је један део народа

откинут од осталоГ депа али не треба увеличавати те тешкоће. Немци су морално задовољни у својој земљи и они не желе да идуу иностранство. Као пример I. Хитлер наводи како се мнош Немци враћају из иностранства у своју отаџбину. За време овога разговора г. Хитлер ми се три пута обраћао и пред свима новинарима представницима светске штампе међу којима су се налазили представници највећих енглеских, француских и италијанских агенција, најлепше ми се захваљивао за објективно приказивање ситуације у Немачкој.

Време, 13. IX 1937.

226

БЕРЛИН ОЧЕКУЈЕ МУСОЛИНИЈА

Декор који је употребио Минхен, главни град нацистичког покрета и декор који припрема Берлин, главни град Трећег Рајха, фантастични су, и пре него што је Мусолини стигао. У Минхену, железничка станица претворена је у једну тријумфалну катедралу од свилених застава, у талијанским бојама, где кроз полутаму сјаје фашистички снопови са секиром од злата, у величини од неколико метара. Улице у Минхену, куда ће Мусолини проћи, све до првог спрата сваке куће, увијене су свиленим тробојкама. У Берлину, од Бранденбуршке капије до Гробнице Незнаног јунака, беле се четири реда огромних стубова са златним орловима нациста. Цела улица куда ће Мусолини проћи, све до олимпијског стадиона, где ће он и Хитлер говорити, прекривена је свиленим заставама. Талијанска застава која је сама по себи лепа, покрила је цео Берлин, својим бојама. Док у Минхену од јуче пада киша, у Берлину је ванредна и топла јесен. Ниједна земља, ниједна партија, чак ни Совјетска Русија, чак ни московска интернационала, не уме да приређује тако фантастичне параде, као што их приређује нацистичка Немачка. У НирнберГу Хитлер

је подигао, и зида још, тако фантастично оГромне Грађевине, каквихје било само у ЕГипту и Вавилону, и у Риму, за време цезара. При свакој државној свечаностиу Немачкојучествује најмање 100.000 људи. Они се крећу као Гарда у доба Фридриха ВеликоГ. Око параде, ноћу, стоји 400 рефлектора. Они управљају своје снопове увис, десет километара, до облака. Фантастична је то катедрала од маса и светлости која се не заборавља. Сада, у Берлину, дочек Мусолинија припрема се у још фантастичнијим размерима. Може се мислити како ће ове параде, овакав дочек, утицати на фантазију Мусолинија која је јужњачка и цезарска. Он познаје Немачку од пре тридесет година. Тада је долазио у Немачку у похабаном оделу радника, као социјалиста. Сада му Берлин припрема дочек какав није никоме припремио, ни за време царева. Хитлер, очигледно, жели да се значај овог састанка обележи и спољним знацима. Питање се поставља, од каквих ће последица бити овај састанак, између два шефа држава које, у страшној дисциплини, располажу данас са 110 милиона становника и 20 милиона бајонета?

225

На дочек Мусолинијев несумњиво је утрошено много новаца. Апарат за декорацију, као и полицијски апарат, који је мобилисан, огроман је, већ по пространству који обухвата. Програм дочека, видљиво, подељен је у три чина. Минхен, дочек од стране партије, са манифестацијама над костурницом палих нациста. Маневри немачке војске који су већи него икада. Са замрачењем Берлина које је трајало три дана и које је било не само језиво, него и једна увертира у свечаности Мусолинијевог дочека, која се не заборавља. Она је узбудила четири и по милиона Берлинаца и они осећају да се нешто судбоносно догађа. Трећи чин дочека одиграће се у Берлину. Ту је политички део састанка. У олимпијском стадиону говориће Хитлер и Мусолини. Слушаће их несумњиво1 свих 100.000 људи који могу стати у ову ванредну грађевину, од камена. Слушаће их несумњиво и свих 110 милиона становника колико данас обухватају Немачка и Италија. Али ће их чути и Европа. Питање је само шта ће имати да чује, крик рата или објаву мира? Највећи утисак на мене чини при овом догађају светског значаја, да је око самог догађаја постигнута апсолутна тишина. Нико не зна шта се спрема. У дипломатским круговима, у Берлину, нико није узнемирен, или се бар нико не показује узнемирен. Мисли се да ће Хитлер и Мусолини у својим говорима, још једном потврдити да желе споразумевање у свим актуелним питањима и да желе мир... Не треба заборавити да су обојица два тешка рањеника из светског рата. У новинарским круговима највећа је сензација оштрина којом је писала о овој посети енглеска штампа. Према енглеској штампи Немачка не жели да има посла са једним Мусолинијем који своје односе са Енглеском погоршава. Још више се коментарише кампања коју је, на сам дан припреме путовања у Берлин, покренула француска штампа. Пре рата, дипломатија је била она која се играла са ватром, док је штампа била хумана и увиђавна. Данас је њихова улога обрнута. Ако се мир сачува, данас ће се сачувати иза кулиса. Испред њих је права лудница. Кад човек чита новине, мислио би да ће рат избити сутра. Тако је и овога пута, пред долазак Мусолинија. Да ли ће Немачка и Италија склопити војнички савез? - пита се светска штампа. Можда га већ и имају, вели један део те штампе. Треба ли сматрати да је састанак Мусолинија и Хитлера одговор на заједнички рад француске и енглеске морнарице, после конференције у Ниону? Или је, напротив, та брза конференција била опомена која је дата Мусолинију, пре поласка? Хоће ли на тапету састанка Мусолинија и Хитлера бити, пре свега, Шпанија? Хоће ли се, после овог састанка, Немци и Италијани повући из Шпаније? Или ће помоћ њихова коју су дали генералу Франку постати још већа? Да ли ће Хитлер задржати Мусолинија на путу споразума са Енглеском? Или ће, напротив,

226

Хитлер утицати на Мусолинија да заједно крену, још више, против комунизма? Хоће ли у разговору бити много речи о Аустрији? Или је Аустрија једно питање о којем више, између Хитлера и Мусолинија, није потребно да се разговара? Све су то нагађања, која су сада у ваздуху Берлина. У Немачкој се налази више од сто италијанских новинара, у Берлину, из целога света, неколико стотина. Шта ће бити, ако се о свему што Хитлер и Мусолини буду разговарали не буде сазнало ништа? Ако се буду тресле горе, а коминике разговора буде садржавао само једног малог миша? Хитлер је већ од јуче ујутру у Минхену, да дочека госта. То је био нарочити гест од његове стране. У Минхену и на Оберсалцбергу, где Хитлер има кућу, све је удешено тако да Мусолини и Хитлер могу бити у најужем кругу и разговарати.

Време,

26.

IX

1937.

225

ПРИПРЕМЕ ЗА ДОЧЕК У БЕРЛИНУ

Берлин је сав у очекивању г. Мусолинија. Воз г. Мусолинија долази кроз један сат, али док вам ово јављам све је већ на своме месту. Мусолини стиже на једну малу станицу. Она је изабрана за дочек зато што од ње води једна права линија, неколико километара дуга улица, до палате канцелара у којој је становао Хинденбург а у којој ће сада имати Мусолини своје апартмане. На тој правој линији стоје од подне огромне масе света. Сам партијски возни парк пренео је 600.000 људи. Дуж целог пута постављени су изванредни украси од свећа, безмерни број застава и велики стубови са знаком фашизма - ликторском1 секиром и српом од злата. На тргу који носи име Адолфа Хитлера подигнут је стуб са знаком фашизма који је висок 40 метара. Велики број рефлектора осветљаваће овај тријумфалан пут којим ће кроз један сат проћи Хитлер и Мусолини. Невероватна је дисциплина којом се Берлинци распоређују за дочек. За оне који долазе да виде Мусолинија а који станују у северним квартовима одређен је тротоар према Северу а за оне који станују у јужним квартовима одређен је тротоар према Југу. Без икакве галаме и гурњаве, масе су према своме плану заузеле мирно своја места.

Никада ниједан цар није доживео овакав дочек у Берлину као Мусолини. Све мере предострожности су предузете. Око кола Мусолинија и Хитлера кретаће се аутомобили ХитлеровоГ црног корпуса. 800 одличних стрелаца пратиће Мусолинија за време кретања па ипак масе људи су већ сада тако огромне да не би било чудо када би у одушевљењу пробиле кордон.2 Г. Хитлер је г. Мусолинија одвео са маневара у Есен и показао му чувену Крупову фабрику и ливницу топова. Мусолинијев воз пошао је из Есена у 11.32 часа пре подне и сада га чекамо да стигне. Целокупна немачка штампа уверава да се овде ради о осигуравању не само угледа двеју великих сила - Немачке и Италије - него и европског мира.

Састанак И. Хитлера и Мусолинија је манифестација пријатељства између фашизма и националсоцијализма, али нијеуперен против других држава. Са нарочитим задовољством се констатује данас да

476

Енглеска не сумња ни у мирољубивост г. Хитлера ни у мирољубивост г. Мусолинија. Очекује се да ће гг. Мусолини и Хитлер говорити сутра у Олимпијском стадиону и потврдити пред целим светом да не желе сукоб ни због Шпаније ни због Средоземног мора.

Према мојим информацијама у разГоворима између п. Мусолинија и Хитлера биће речи и о равноправности у наоружању које тражи Мађарска. Најважнији моменат састанка између и. Мусолинија и Хитлера, како дознајем, бићеједна конференција која ће се одржати у ловачком дворцу Шорфхајде кодминистра председника I. Герима. На томе састанку Хитлер ће имати крај себе самоГ Герима а Мусолини ће повести само своГ зета 1рофа Ћана. Гом приликом утврдиће се даљи моменти сарадње између Мусолинија и Хитлера. Време,

28.

IX

1937.

225

ДОЛАЗАК У БЕРЛИН

За дочек г. Мусолинија Берлин је имао леп и топао јесењи дан. Невероватна количина цвећа утрошена је да се украси улица од железничке станице Хернштрасе, на коју је г. Мусолини стигао, до палате канцелара у улици Виљемштрасе где је одсео. То одстојање износи 15 километара и све је под заставама, гиландама, тријумфалним стубовима са знаком фашизма. У дочеку г. Мусолинија узео је учешћа добар део становника Берлина који је Мусолинију приредио срдачне овације. Нарочито је по улицама било много жена и деце. Гледаоци су донели собом столице, торбе са јестивом и ћебета. Није само пука радозналост била узрок да су толики Берлинци изишли да виде Мусолинија. Берлин осећа да се данас нешто судбоносно доГађа у политици између Немачке и Италије. 1 Сем тога немачка штампа извршила је последњих дана огромно популарисање Мусолинија, тако да није славније долазио у Немачку ниједан други државник, ниједан војсковођа. За тријумфалан дочек Мусолинија умногоме је заслужна немачка штампа чија је пропаганда опет одлична. Националсоцијалистичка партија позвала је преко радија све послодавце у Берлину и ближој околини да данас већ у 4 часа по подне пусте своје намештенике и није се ниједан оглушио о тај проглас преко радија. Радници намештеници и чиновници изашли су на улице да виде Мусолинија. Школе су затворене за све време његовог боравка. Сутрашњи дан када ће Мусолини и Хитлер одржати говоре немачком народу намештеници имају као празник у облику плаћеног одсуства. Железничка станица Хернштрасе била је нарочито украшена. У 5.30 часова када су Хитлер и Мусолини стигли била је сва осветљена сунцем. Дан је био изванредно леп. На перону је Мусолинија дочекала цела немачка влада на челу са импозантном фигуром министра ваздухопловства Геринга, који је стајао пред осталим министрима. Немачки министри носили су италијанске ордене Анонцијата, дуг жути ћилим био је прострт по перону до шина. Мусолини и Хитлер стигли су у два воза који су ушли у станицу лагано и паралелно. Призор је био врло импозантан. Прво је Хитлер изишао из свог воза, док је Мусолини ведар али озбиљан стајао

478

усправно на прозору свога специјалног воза. Када је Мусолини изишао два шефа народа срдачно су се руковали. Затим је г. Хитлер представио своје министре г. Мусолинију. Пред станицом уз френетично викање народа које је надмашило клицање Италијана: „Дуче! Дуче!” Мусолини је обишао почасни батаљон на чијем је левом крилу стајала једна чета морнара и ваздухопловаца. После потпуне тишине при уласку воза пред станицом је Мусолинија дочекала огромна овација. Далеко се чула фашистичка химна „Довинеца”. На лицу Мусолинија, када је изашао са станице, очигледно се видела ведрина и добро расположење. Поздрављао је руком и дуго је посматрао немачку масу која му је клицала. Вожња аутомобилима гг. Мусолинија и Хитлера до Бранденбуршке капије била је тријумфална. Када су њихови аутомобили ушли у палату канцелара дигнута је на старој згради где је Хинденбург живео фашистичка застава. У том тренутку забрујали су добоши почасне чете. Хитлер је допратио свога госта до улаза озбиљна лица, срдачно се руковао са Мусолинијем, који је ушао у палату. Затим се г. Хитлер одвезао уз клицање народа. Док ово јављам Берлин сав трепери од гомиле која иде и маршира улицама. Берлин је нарочито осветљен вечерас. Пред канцеларском палатом још стоји маса и виче: „Дуче! Дуче!” што је брзо научила од Италијана. Прозори на Хитлеровој палати су осветљени. Вечерас је велики пријем код Хитлера у част Мусолинија.

Мусолини се налази у Виљемштрасе 1де се већједно столеће прави немачка спољна политика. У недељује присуствовао завршној фази маневара немачке војске. Данас је посетио фабрику оружја Круп и видео како Берлинуме да дочека. Сви са нестрпљењем очекујемо шта ће рећи под утиском свега тош сутра. Време,

28.

IX

1937.

225

У СВОМ ГОВОРУ У БЕРЛИНУ Г. МУСОЛИНИ КАЖЕ: „РЕЗУЛТАТ МОГА И Г. ХИТЛЕРОВОГ САСТАНКА БИЋЕ - МИР”

700.000 људи сакупили су се данас на Олимпијском стадиону да би саслушали говоре гг. Мусолинија и Хитлера. Ова приредба је круна посете фашистичког вође националсоцијалистичкој Немачкој. Г. Мусолини говорио је на немачком језику страним нагласком али ипак могла се свака његова реч јасно разумети. Он је казао: - ДруГови, моја посета Немачкој и вашем вођи, као и овај твор што сада држим, представљају значајну тачкууживоту наших двају народа, али и у мом сопственом животу. Ја сам дубоко дирнут. Не сме се моја посета мерити обичном мером политичких посета. Да сам данас дошао у Немачку, не значи да ћу сутра отпутовати на другу страну. Нисам дошао овамо као шеф италијанске владе, неГо пре свега, као шеф једне националнереволуције, који жели да пружи доказ најдубље повезаности, са вашом националном револуцијом. Оно што су наше две земље хтеле и посттле, истоветно је. За моје посете у Немачкој не постоји никаква тајна намера. Овде се не интритра, да би се поцепана Европа још више поцепала. Чврстина наше повезаности и осовине Рим - Берлин, нијеуперена против друтх држава. Ми желимо мир и бићемо увек спремни да радимо за мир. Али за стварни плодан мир, који не пролази ћутке преко проблема живих народа. Ако се цео свет напето пита, шта ће бити резултат нашеГ састанка - да ли рат или мир, онда Фирер ија Гласно можемо да одГоворимо: мир. Као штоје 15 година фашизам дао Италији ново спољашње и духовно лице, исто тако и ваша револуција је дала Немачкој ново лице. Ово лице нове Немачке радо сам хтео да видим, а сада самјош вишеубеђен, да ова нова Немачка у њеној снази, оправданом поносу и мирноме раду, представља основни елеменат европскоГ живота. Живот народа није укочен, није једанпут заувек створен, него подлеже формалном процесу промена. ПоГрешно је судити оједноме народу на темељу бројки или описа или литературе од пре 20 или 50 Година. Ова поГрешка је

226

често путаучињена према Италији. Ако би националсоцијалистичка Немачка и фашистичка Италија бол>е биле познате, мнош непријатељи би постали пријатељи и многа спорна питања би изгубила своју оправданост.1 Нама и вама заједнички су мнот елементи нашеГ схватања света. Не само да националсоцијализам и фашизам имају свуда истоГ непријатеља, наиме Трећу интернационалу, неГо и њихово схватање историјеје истоветно. Обе верују, даје воља одлучујућа снаГауживоту народа, обе одбијају учење историјскоГ материјализма и њихове историјске и филозофске закључке. Обе се ослањамо на омладину коју васпитавамо у духу дисциплине о јунаштву у способности и љубави према отаџбини и у презирању удобног живота.

Препород Немачке је дело вере у једној идеји, прво од стране једноГ јединоГ човека, затим једне Групе мученика и бораца, затим једне мањине и најзад целоГа народа. Немачка и Италија имају исто схватање да само народ велике војничке снаГе не може бити жртва привредне блокаде. Г. Мусолини је затим споменуо санкције против Италије за време Абисинског рата.2 52 државе сакупљене у Женеви одлучиле су злочиначке санкције против Италије и најоштрије су спровеле санкције. Међутим оне нису постигле жељени циљ, него су чак пружиле могућност фашистичкој Италији да докаже свету своју отпорну снагу. Немачка се није прикључила санкцијама. Ми то никада нећемо заборавити. Овде се налази она тачка где јасно долази до изражаја постојање сталне сарадње између фашистичке Италије и националсоцијалистичке Немачке. Осовина Берлин-Рим3 постала је у марту 1935. год. и у току године довелаје до свејачеГ зближења нашеГ народа. Фашизам ће сачу-

вати верност ијајасно и отворено кажем да ако имам пријатеља, с њим ћу заједно ићи до краја. Г. Мусолини затим Говори о форми владавине у Италији и о Немачкој. Ни у Немачкој, ни у Италији не постоји диктатура, неГо постоје снаГе и орГанизације које служе целоме народу. Ниједна владау ниједном делу света нема пристанак народа, у таквој мери, као владе Немачке и Италије. Једине праве демократије које свет данас познаје, то су немачка и италијанска демократија. У Немачкој и у Италијије искључено да би приватне снаГе моГлеутицати на политику државе. Истоветност схватања Немачке и Италије нашлаје израз у борби против бољшевизма, ове модерне форме насилноГ владања. Овај облик човечанске дегенерације, који живи од лажи наишлаје од стране фашизма, после рата, на крајње енерГичну борбу речима и оружјем. Јер ако реч није довољна и ако то захтевају тешке околности, онда се мора латити оружја.

225

Тако смо учинили и у Шпанији јер су пале хињаде фашистичких добровоњаца, за спас европске културе, једне културе, која можејош постати препород живота, ако се одрече лажних бојова у Женеви и Москви и прихвати водеће снаге наше револуције. На крају своГа Говора Г. Мусолини је побијао мишњење, да фашизам води пропаганди ван својих Граница за своје идеје. Ми верујемо да наше идеје имају саме по себи довоњно снаГе да би свуда победили и убеђени смода ће сутрашња Европа бити фашистичка. Не силом наше пропаГанде неГо лоГичном силом доГађаја. Пре 20 Година ваш Фирерје довикнуо народним масама: „Немачка, пробуди се!” Тоје постао ратни усклик целоГ немачкоГ народа. Немачка се пробудила. Не знам, да ли ће се и када Европа пробудити. Какоје то већ на котресу у НирнберГу наГлашено, још увек постоје тајне и добро познате силе, које раде на томе да се један грађански рат претвори у светски пожар. Важноје, да су наша два народа -једна оГромна маса од 115 милиона њуди, - чврсто уједињени у неразоривој одлучности. Ова данашња манифестација пружа доказ о томе. ПОЧЕТАК СВЕЧАНОСТИ НА МАЈСКОЈ ПОЉАНИ30 Г.4 Хитлер и г. Мусолини стигли су на Мајске пољане у 18.45 часова. Они су заједно пошли до великог централног торња где је била постројена почасна чета. Фанфаре су огласиле долазак г. Хитлера и г. Мусолинија. Већ рано по подне огромне масе света дошле су на Мајске пољане и заузеле места да би могле да присуствују овом свечаном и значајном догађају. Мајске пољане и цела околина биле су богато искићене заставама и цвећем. На централној трибини налазили су се поред г. Мусолинија и г. Хитлера, гг. Гебелс, Геринг, гроф Ћано, Стараче, Алфиери, фон Нојрат, маршал фон Бломберг, Атолико, фон Хасел и многе друге водеће личности. Огромне Мајске пољане и цела околина до Олимпијског стадиона и даље биле су преплављене огромним масама света. Министар Рајха обласни вођа Берлина г. др Гебелс узео је први реч и он је углавном рекао следеће:

„Дуче фашистичке Италије, мој Вођо, објавњујем да се Мајским поњанама иуњеГовој околини, на олимпијском стадиону налази преко

30 Мајска пољана (МаКеИ) јесте зелена површина испред Олимпијског стадиона у Берлину. Направљена је за потребе олимпијских игара, а касније је коришћена као полигон на којем су одржаване војне и друге параде.

226

милион људи, а да се на путевима који воде из Берлина налазејош два милиона људи који су дошли да присуствују овом историјско значајном тренутку. Берлин5 и цела Немачка обузети су најдубљом радошћу што могу да поздраве Дучеа. У истом тренутку преко 100 милиона у Немачкој и Италији окупљено је око звучника да слушају говоре Фирера и Дучеа, сједињених једном истом жељом, истим осећајима, срећни што су уједињени у овако значајном дану. Ја сам срећан и поносан што могу бити тумач свих и што имам част да поздравим Дучеа Италије на тлу престонице Немачке и што могу да му пожелим добродошлицу. У име милиона Немаца, уједињених у срећи, захваљујем из дубине срца Дучеу што нас је посетио. Немачка варош Берлин, цела Немачка поздрављају великог Дучеа и његов народ, поздрављају пријатеље Немачке, поздрављају државника творца судбине једног народа, поздрављају одважног и свесног великог човека.

Данашњи данједанје од најсрећнијихдотђаја у нашем животу’.’ Завршавајући свој уводни говор, г. др Гебелс је рекао: „Велика манифестација маса на Мајском пољу отворена је! Узима реч Вођа Рајха!” На те речи опет је настало ураганско клицање стотине хиљада које се неколико минута није стишало. Вођа Рајха државни канцелар г. Адолф Хитлер, рекао је углавном следеће: „Људи и жене!

ОвоГа6 часа смо били сведоци историјских доГађаја какви се до сад у овом видууовом обиму не памте. Овде је око нас искупљено преко 1.000.000 душа, а сто и петнаест милиона наша два народа данас су у души са нама, док многи милиони других који, неко са мање, неко са више интересовања чекају да виде шта ће овде бити. Оно што нас у овом часу нарочито узбуђује, јесте велика радост

збоГ то1а што семеђу нама као ГОСТ налазиједан од онихреткихљуди што сејављају у дуГим размацима времена, од људи који не спадау оне државнике којима се служи историја да би показала шта зна и уме, већ у државнике који сами стварају историју! (Бурно клицање). Осим тога осећамо да ова наша манифестација није збор какав се вазда може одржати и на сваком другом месту, већ даје то манифе-

стација која изражава веру у заједничке идеале и заједничке интересе. Тумачи те верејесу два човека који овде Говоре пред једним милионом људи, али чијеречи сто и петнаест милиона од свеГа срца чекају и свом душом својом одобравају. Према томе ово наше вече престаје бити само народни збор и претвара се у манифестацију два народа. (Бурно клицање). Најдубљи смисао пак ове манифестације два народа јесте нај-

225

усрднија жеља да се нашим народима обезбеди мир, мир који неће

бити плод кукавичлука који се одриче свет и свачеГа, већ производ свесноГ и смишњеноГ рада, пуноГ правилноГ схватања одГоворности, на обезбеђењу суштине наших народности, душевних, физичких и културних вредности. Међутим, радећи тако, мислимо да уједно радимо и на циљевима који су шири од интереса наша два народа, да радимо и у интересу свеколике Европе. Ако смо данас у стању да овде приредимо овакву манифестацију, морамо утолико више бити у стању да проценимо велике промене које су настале од времена која се сад већ налазе далеко иза нас. Нема народа који би могао бити жељнији мира него што је немачки народ. Али уједно нема народа који је у већој мери искусио страшне последице слабости и претераног, неоправданог поверења.

Јер иза нас Гледамо 15 Година коликоје протекло одрата додоласка на власт националсоцијалиста, Гледамо раздобње којеје било непрекидан низ угњетавања, уцена, непризнавањаравноправности и, услед свеГа тога, раздобље неисказивих душевних и материјалних невоља. Идеали либерализма и демократије нисумоГли спасти немачку нацију од најстрашниј[их]7 насиља која се моГу замислити у историји. Стога је националсоцијализам морао да истакне друкчији и кориснији идеал, да би нашем народу поново извојевали општа човечанска права, права која су му једну и по деценију ускраћивали.”

„У оно доба наџорчијих искушења - то морам вечерасјасно и Гласно да изјавим пред немачким народом и пред целим светом - Италија, а нарочито фашистичка Италија није учествовала у понижавању нашеГ народа. Она је у тим годинама знала и умела да нађе разумевања за захтеве једне велике нације да јој се да равноправност, за њен захтев да јој се обезбеди голи живот, а најпосле и за њен захтев да се поштује њена национална част.

Из заједнице фашистичке и националсоцијалистичке револуције данасје настала не само заједница погледа, већ и заједница деловања. А то је велика срећа - велика срећа у ово наше доба и велика срећа у овом нашем свету у коме се на све стране назиру тежње које иду за рушењем и унакажавањем.

Фашистичка Италија посталаје Генијалним, конструктивним радом једноГ човека - ствараоца, новом империјом. Али мислим да сте ви, Бенито Мусолини, ових дана властитим очима могли запазити каква је чињеница националсоцијалистичка држава. И Немачка је сложним и складним држањем целог народа и захваљујући својој војничкој снази опет постала светском силом. Снага ових двеју сила представља данас најјачу гарантију за одржање једне Европе која још има осећаја за своју културну мисију и која није вољна да се покори деструктивним елементима пустоши и разоравања. Јер сви они који су овога часа искупљени око нас, као и сви они који нас широм света слушају, морају да признају да су се

226

нашла раме уз раме два самопоуздана национална режима и да чврсто остају један уз други, и то у исто доба у коме идеје демократскомарксистичке интернационале на све стране исказују само мржњу и разједињавање. Сваки покушај да се заједница каква је ова заједница наша два народа разбије тим методима изигравања једног против другог, сумњичења и подметања неистинитих циљева, безусловно ће се скрхати о чврсту решеност оних сто петнаест милиона душа што у овом часу учествују у нашој манифестацији чврсте заједнице. А нарочито ће се скрхати о одлучну вољу ова два човека што се, ево, налазе пред вама и говоре вам!” (Бурно и дуготрајно клицање). После говора вође Рајха, државног канцелара г. Адолфа Хитлера музика је одсвирала италијански краљевски марш и фашистичку химну „Ђовинецу. Затим г. др Гебелс свечаним гласом објављује: „Сад говори Дуче!” Ове речи изазвале се неописиво клицање. БЕРЛИН ПОД УТИСКОМ ПОСЕТЕ Г. МУСОЛИНИЈА Данашњи8 дан у Берлину био је празник у част г. Мусолинија. Огромни саобраћај јутрос је изостао. Варош од четири и по милиона становника била је пуста. Тек по подне почела је да се креће милионска маса према Олимпијском стадиону, да чује говоре Мусолинија и Хитлера. Подземне железнице отправљају, док ово јављам, свака два минута по један воз од осам вагона. Путевима до стадиона пушта се сваки минут по један аутобус крцат људи. Надземна железница отпремила је до шест сати по подне 500 возова. Још грандиозније ће бити припреме за повратак, да се око 700.000 људи врати у варош, за непуна два часа. Мусолини је јутрос у 8.459 часова био у чувеном берлинском музеју оружја, где је прегледао збирку старих италијанских мачева, збирку војничких униформи и застава. Дуго се задржао пред посмртном маском покојног маршала Хинденбурга а затим се одвезао у Подздам, где је посетио дворац Фридриха Великог, Сан-Суси. Од пре подне Мусолини је посетио врло кратко Италијанско посланство а затим Дом италијанских фашиста у Немачкој. Полицији која га чува, данас је Мусолини приредио непријатно изненађење. Он је из Италијанског посланства до Фашистичког дома у Зерландштрасе, отишао пешице. Био је опкољен масом, која га је френетично поздравила. У подне, у 12.12 часова стигао је у Берлин шеф италијанског генералштаба маршал Бадољо”, из Хамбурга. Њему је данас рођендан и зато је синоћ у Хамбургу немачка војска приредила италијанском маршалу свечано повечерје.

225

Данас по подне у четири часа Мусолини је био у ловачком дворцу Шорфхајде генерала Геринга. Тамо је требала да се одржи важна политичка конференција али није данас одржана. Место те конференције приређен је свечан пријем код гђе Геринг. Пред много званица генерал Геринг предао је Мусолинију значку немачког ваздухопловства, у брилијантима. У 4.30 часова по подне, Мусолини се вратио из дворца Шорфхајде, у Берлин, и налази се док ово јављам у канцеларији код Хитлера. Пред канцеларијом стоји једна група фотографа и чека. Али ни ти фотографи нису обични новинарски репортери из белог света, него војници Хитлеровог црног корпуса, специјалисте за фотографије. Берлин је данас под утиском Мусолинијеве и Хитлерове здравице, које су биле не само срдачне него и мирољубиве. Слободно се може рећи, да то цела Немачка и цео немачки народ одобрава. Мусолини је успео својим лицем, својим покретима, да фасцинира Берлинце. Али цео овај свет који трчи да га види, не би трчао за њим да је дошао да Немачку увуче у грозоте рата. Свет на улицама стоји и чека да чује вечерас, са радија, говор Мусолинија. Ако и тај говор буде мирољубив, ова ће посета код Берлинаца остати најлепша успомена. После неколико дана које је Берлин провео у потпуном мраку, због вежби ради одбране из ваздуха, Берлинци јуре опијени радошћу по улицама, осветљеним у част Мусолинија.

Време, 29. IX 1937.

** Пјетро Бадољо (1871-1956) био је италијански генерал и гувернер Либије 1929-1934, а године 1935. преузео је команду у рату у Абисинији. Маја 1936. године постао је вицекраљ Абисиније. По отпочињању Другог светског рата испрва је подржавао неутралност Италије, али је убрзо одустао од противљења рату и именован је за начелника генералштаба. После инвазије на Грчку и Албанију, поднео је оставку децембра 1940. Године 1943, на позив Виториа Емануела III дошао је на чело италијанске владе, 25. септембра је потписао капитулацију са савезницима на Малти, а у октобру објавио рат Немачко). Априла 1944. у Италији је формирана широка коалициона влада на челу са П. Бадољом, али је у јуну по ослобођењу Рима на притисак савезника, пре свега Америке, али и због противљења у самој Италији Бадоља заменио Иваное Бономи.

226

ПИТАЊЕ НЕМАЧКИХ КОЛОНИЈА

Може се рећи да је Немачка у Версаљу изгубила своје колоније без великог отпора. Не би се могло рећи да их је после заборавила. Одмах после рата пажња Немаца скренута је на колоније које је Немачка раније имала. Било је прослава немачке колонијалне армије која се у Африци одлично тукла. У Берлину стојала је велика палата Колонија1. У Хамбургу, и другде, у немачким варошима, извозници и увозници одржавали су везу са бившим колонијама. Постојала су и колонијална удружења и Савез колонијалаца. Немачка штампа трудила се да сачува спомен на колоније од почетка. Говорило се о колонијама и у парламенту, и у партијским круговима. Ипак је између прошлости и садашњости у овом питању, велика разлика. Пре је то била приватна ствар, сада је тражење колонија званични програм који је поставила немачка влада. Доласком националсоцијалиста на власт у Немачкој питање колонија одмах је постало актуелно. Прве изјаве да Немачка тражи повратак колонија пале су приликом партијских зборова. Затим је почео и припремни рад на повратку колонија који, у иностранству, годинама није запажен довољно. Још за време републике, штампа и специјална издања, дали су једну литературу о колонијама која је повукла биланс прошлости која је немачки народ упознала са историјатом колонија и жртвама које је за њих Немачка поднела. Затим је дошла пропаганда која је упозорила на вредност, економску и трговачку, колонија, које је Немачка изгубила. Затим су оживела колонијална удружења, а трговина и индустрија почела је нову епоху трговине у колонијама. Нови режим у Немачкој одмах је прегао да освоји позиције које је немачка трговина имала у колонијама. Исто тако се радило да се врати положај који је Немцу припадао у његовим колонијама. Немци у колонијама су организовани и доведени у везу са Немачком. У Хамбургу је уређена женска школа која је васпитала Немице да иду у колоније, у помоћ мушкарцима, као жене, као домаћице, као болничарке, као раднице. Немачка бродарска друштва успостављала су бивше, и нове, линије. Може се рећи да је данас немачка колонијална тонажа далеко већа а сигурно модернија, него раније. Она својом конкуренцијом већ туче друга бродарска друштва. У иностранству, неко време, морали су признати да је немачка

225

наукаучинила много за белог колонијалца. Институт тропских болести и разни серуми против тропских болести, то се не да порећи, служе на част Немцима као колонијалцима. Немачки лекар најбоља је пропаганда за Немачку у Африци, у Азији, уопште у тропима. Мусолинијев говор од јуче, којим се тражи место за Немачку у Африци, несумњиво је последица његове посете у Немачкој, а можда и посете фон Рибентропа код Мусолинија. Швајцарска штампа јавља да ће Немачка ускоро успоставити Министарство колонија. Вест је преурањена, али карактеристична. Изјава генерала фон Епа у Стокхолму, дискусија која се у овом питању води у Тајмсу, већ неколико недеља, показују да је ово питање пред европском јавношћу актуелно. Улица Вилхелмштрасе, у којој се ово питање припрема и решава, утонула је у потпуно ћутање ових лепих јесењих дана у Берлину. Барокни дворац председника републике, у којем је становао освајач Абисиније, опустео је и засут је црвеним и жутим лишћем које пада на ронделе око водоскока. Тихо је и енглеско посланство, једна зграда у стилу неокласицизма из XVIII века. Међутим све је то само привремена тишина. Нема сумње да је данас питање колонија оно које највише занима људе који раде у немачком министарству иностраних послова, у једној столетној згради, фридерицијанског стила, са два стара фењера испред врата. Француска је у питању колонија скоро интрансигентна. У Енглеској ово питање већ дискутује неколико виђених политичара, па је то симптоматично иако та дискусија има још многе горке пилуле за Немце. Берлин са своје стране дуго је био под утиском Еденовог говора о колонијама. Иностранство могло би се рећи, сматрало је до сада питање колонија као питање набавке сировина. Актуелно је то да Берлин на то питање гледа сада сасвим друкчије. Берлин поставља питање колонија као питање повратка својине, као питање части и права, а тек после као питање економско, и сировина. У иностранству дошло се дотле да се у Немачкој признаје право на сировине, на оно што Енглези изражавају са изразом „1гее ассе$51о 1ће га\у таГепаћ”31, то би значило за Немачку: слободан прилаз у земље где има сировина. Актуелно је то да данас Немачка тражи више. У ствари, она тражи све. Тражи своје бивше колоније. Све своје бивше колоније. За Немачку која је усталасана, повратак колонија питање је народне части. Колоније су јој одузете као кривцу за рат и као недостојној колонијалног мандата. Немци сматрају да имају права на ревизију процеса и туже за одузимање немачке својине. За Немачку данас повратак колонија изгледа као питање опстанка, толико је одлична била у овом питању пропаганда режима. У полемици са Немцима бивши државни секретар колонија у 31

„слободан приступ сировинама” (прим. прир.)

226

Енглеској, побијао је аргументе Немачке на тај начин што је утврдио да је читав увоз Немаца из њихових колонија, године 1913, био свега пола процента немачког увоза сировина. Немци данас одговарају на ове разлоге из прошлости, да би, према оваквим разлозима и крава која је сад добила награду била без вредности само зато што није давала млека, док је била теле. Кад је реч о колонијама, Немци не гледају у прошлост, нити на привремени значај колонија, него на својину немачког народа која ће му увек бити корисна. Немци очекују велики прираст становништва у колонијама и сматрају да њихова вредност тиме расте. Они верују да расте и вредност руда које се крију под земљом у колонијама. Верују нарочито да расте вредност дрвета које је све скупље јер га на земљи мало има. Немци сматрају на пример да у Камеруну имају огроман резервоар дрвета и мисле на сировине које се израђују у Немачкој из дрвета. Пре неколико година, хектар земље испод Килиманџара, где се производи кафа, имао је цену од РМ 500 до 600. Данас Немци имају визију једне Африке која ће убудуће бити све скупља и у којој се крију огромна богатства. Један велики народ сматра да је искључен из те Африке као из неког изгубљеног раја. Иностранство је погрешило када је питање колонија везало са питањем немачке кривице за светски рат. То је разлог који се у Немачкој прима са највећом индигнацијом. На њега је увек највећа реакција. Писац ових редова имао је прилике да о питању колонија разговара са немачким послаником у Лондону г. фон Рибентропом. Из разговора са њим добио је утисак да Немачка у овом питању чека али да га не скида са дневног реда. Није тачно да је фон Рибентроп фанатик овог питања. Напротив он сматра да са Енглеском, и јавним мњењем у Енглеској, треба имати стрпљења. Писац ових редова, имао је прилике, недавно, да о колонијама разговара и са немачким канцеларом г. Хитлером. Г. Хитлер у питању колонија има дефинитивна решења и сматра га као главно питање немачке политике. Он одбија и помисао да 6и се ово питање могло решити куповањем сировина. Он вели да за то нема новаца и да неће имати новаца. Друго би питање било када би у бившим немачким колонијама циркулисала немачка валута. Кад му се постави питање да ли ће Немачка војнички утврдити колоније, г. Хитлер врло мирно одговара. Прво, вели, да Немачка ни пре није имала утврђења и флотне базе у колонијама. Она нема ни флоту која је за то потребна. Најпосле, вели, не исплаћује се имати колоније за чије издржавање мора да се држи огромна флота и војска. На питање какву вредност представљају колоније када су Немци пре увозили из колонија само неколико процената свог увоза, г. Хитлер одговара да то неколико процената значи у пракси исхрану неколико милиона Немаца. Уосталом кад колоније немају никакве вредности, онда је тек право да их врате Немцима.

225

На питање шта ће Немачкој колоније када спрема аутаркију са четворогодишњим планом, г. Хитлер демантује аутаркију у том смислу. Сировине му требају баш за остварење четворогодишњег плана. Али најенергичније говори г. Хитлер онда када каже да се овде ради о неправди према Немцима. Европа је одузела Немачкој колоније које имају и мале државе као Холандија, Белгија, Португал. Само их један народ од 70 милиона који се гуши на својој стешњеној територији, не сме да има? Најенергичније г. Хитлер говори о овом питању када га поставља као питање повратка оног што је било немачко и што је немачко и сада. Он не тражи ништа туђе, него тражи повратак свога. Он поставља то питање као питање хлеба, рада и части. И на крају вели, као што су решена остала питања немачка, биће решено и питање колонија. Овако или онако. „Со одер со.” При томе су му очи чудног сјаја.

Време,

226

2.

XI

1937.

ЗАЛАЗАК ДР ШАХТА

Неко време, Ганди је, у Индији, био врло актуелан. Онје био постао симбол. Један карикатуриста нацртао је тада индијског политичког лидера, кога су енглеске власти неколико пута хапсиле и неколико пута пуштале, у једном сандуку, по оној изреци: „Сад 1 ме видиш, сад ме не видиш.” Нешто слично догађа се сада и са др2 Шахтом. Месецима већ, управо годинама, страна штампа јавља, с дана у дан, да др Шахт подноси оставку. Канцелар Хитлер га отпушта, кажу, затим, да га враћа. Др Шахт, веле, поднео је оставку и није више министар привреде. Др Шахт, веле, остаје гувернер Рајхсбанке. Др Шахт, веле, за сада, остаје и министар привреде. Његово питање се одлаже. Др Хјалмар Шахт, једна необично интересантна личност познат је не само у Немачкој, него и, по многобројним карикатурама, у целом свету. У групи шефова данашњег немачког режима, међу униформама и шлемовима, у сјају и сили, овај човек увек пада у очи. Он је увек у цивилу. Са својим изношеним оделом. Са својом, тврдом, демодираном, високом, уштирканом крагном. Са својим препотопским цвикером. Са својим ципелама изнад чланака, из којих виси пертла. Последњи пут др Шахт представљао је немачку владу при освећењу великог моста у Данској. За време посете Мусолинијеве у Берлину, он се појавио, код воза, тек при одласку Дучеа. Сви мисле да је већ месец дана у оставци. Међутим, она спољна слика једног вели